Умору, прелепом и неукротивом, у модрим ду бинама опасаним коралним утврђењима и рази граним алгама, живео је један кит по имену Герда.
Китови нису само велике рибе. У многоме су слични људима. Вероватно због тога што су сисари, и што од рођења имају блиску везу са родитељима.
Гердина породица је имала четири члана: Герду, њеног старијег брата Ларса, маму и тату.
Нису живели у кући, нити у вишеспратници. Пливали су од екватора до Северног пола широм океана. Њихов дом био је једино тамо где је била породица.
Герда је имала предивно детињство, какво се само пожелети може, а своју породицу волела је највише на свету. Слушала би без даха очеве тајанствене приче из давних времена о древним китовима, када су људи и животиње живели у слози. То је било давно. Тада свет још није знао за границе између копна и океана…
Водене струје проносиле су време океаном, а Герда је стасала у шармантну младу даму. Била је веома лепа, мада се у њеном погледу могла видети туга.
На путовањима је наилазила на разна нова створења. Во
дила се срцем и свакоме пружала шансу, јер је управо раз
новрсност живог света у океану било нешто што је успевало
да је надах не.
„Срећна сам што живим у океану. Штета што у овој лепоти
не могу да уживају сви”, рече Герда када је једног јутра на
површини воде угледала прве сунчеве зраке.
Одједном јој поглед привуче процеп у подводним стенама, из ког је вирило необично створење. Имало је велику главу и пипке. То је била хоботница.
Герда је допливала ближе и тихо посматрала шта се дешава. Хоботница је деловала љутито. Испред ње је ле жала гомила свакојаких ствари по којима је претурала. Нешто
би извукла, затим то одложила, узела други предмет, пребацила га на друго место и тако стално укруг.
Герда се на крају одважи да је поздрави.
„Вхихиии”, запевала је. То је било љубазно и пријатељско „здраво” на језику китова.
Хоботница је одмерила Герду од главе до репа и нешто
промумлала.
„Како си?”, није се предавала Герда.
Тада се хоботница стварно наљути и зашишта: „Што ме гњавиш? Зар не видиш да сам под стресом? Толико дра
гоцених ствари имам, а само осам пипака. Не ометај ме, одлази!”
Герда се окренула и отпливала даље. Помислила је да
би било боље да у мору нема толико ђубрета и дрангулија, онда се хоботница за њих не би закачила и њих две би се спријатељиле.
