Тако кренуше даље, усхићено посматрајући призоре земље Незнаније. Напослетку, стигоше до обронка где је над провалијом био разапет висећи мост. Морали су прећи туда да би стигли на врх Брда мудрости. Лија је сигурним кораком закорачила на мост, док је Меда и даље стајао неодлучно, држећи у зубима букет цвећа. – Требало је раније да ти кажем, ја се много плашим тих мостова – процедио је. – Због тога сам и желео да пређемо реку док смо још били доле. – Али видиш и сам да до врха Брда нема још много – приметила је Лија. – Успаничићу се ако погледам доле. Изгубићу равнотежу. – Меда је претрнуо и на саму помисао шта би се могло десити.
12
– Знам шта ћемо! – радосно ће Лија. – Даћеш ми горски кристал, он ће нам помоћи. Лија је окачила око врата ту амајлију и сад је споро ходала по мосту корачајући уназад. Лицем је била окренута према Меди како би он, усредсређен на камичак, гледао право испред себе.
13
Све је ишло по плану, кад одједном... Шта је то?! Шта је сад па то?! Нешто велико и крилато дошло је с неба и покушало да отме Лији амајлију. Био је то јастреб, велика птица грабљивица!
14
Лија је хитро оборила главу да заклони камичак и Меда га сад више није видео. – Одох ја натраг! – викнуо је Меда и од његових незграпних покрета заљуљао се цео мост. – Стани! – викну Лија видевши како јастреб нестаје у даљини. – Па прешли смо више од пола пута. Само полако, прећи ћемо на другу обалу. Можеш ти то... Иако веома уплашен, Меда је послушао. Прибрао се и наставио да корача за Лијом. И тако безбедно пређоше мост.
– Хвала ти, Лијо!!! – прошапта Меда. – Да знаш, и није било тако страшно... – То је зато што си победио свој страх – рече му Лија. – Јесте, уплашио си се, Медо. Али и поред тога си наставио даље. Браво!!!
15