најздравијих биљака, корисна против грчева. Некад се веровало да роса са њених листова може да се претвори у злато. – Моја мајка највише воли нану. – С правом. Нана је добра против прехладе, грипа и високе температуре. Треба је увек имати у кући. Тако је Јосиф, још у раном детињству, стицао прва знања о биљкама и животињама. То је често успешно знао да исприча у школи, а за то је добијао добре оцене, чиме се његов станодавац, Мајор, посебно поносио.
12
ТАЈНО БЛАГО КОСТРЕНЕ Пошто је завршио „тривијалку” као један од најбољих ђака, поносни стриц Гргур је схватио да је реч о „момку који обећава”. Зато Јосифа води у Ријеку да упише гимназију. Тамо га упознаје са својим старим пријатељем, професором који се звао Силвио. Предавао је латински и био страстан љубитељ природе тако да је често своје ђаке водио на излете у околину града. Стриц је добро знао да ће се ово посебно допасти десетогодишњем Јосифу. – Леп предео, диван пејзаж и непосредан додир с природом имају велики утицај на развитак деце – говорио је професор што је млади Панчић прихватио као најважније правило у животу. У гимназији се настава обављала на латинском и италијанском које је марљиви и упорни Јосиф успешно савладао. А онда, уз не мачки, који је знао од основне школе, самостално је почео да учи француски. Доцније ће му сва та знања бити од велике користи у научном раду. Тада ће с лакоћом моћи да користи књиге на стра ним језицима. – Припремите се за лепо пешачење – рече професор Силвио једнога дана. – Обићи ћемо Кострену, наше лепо место које се на дноси над Ријеком. Прави љубитељи природе посебно ће уживати. Ово обећање било је у потпуности испуњено. Кострена, мало издигнута на брдовитом простору, безмало прекривена шумом, заравнима и пашњацима, пружала је многе изазове љубитељима природе. Посебно је био очаран десетогодишњи Панчић. Понео је свеску у којој је брижљиво чувао нове, њему непознате биљке, чије ће слике и особине доцније проучити из књига којима је обиловала градска библиотека. – Ово је европска смрча – причао је одушевљени професор Силвио. – Научници су пронашли њене остатке у Шведској старе 9 550 година. То је, колико ја знам, најстарије дрво на свету. 13
Онда се осврну, спази новог дрвеног љубимца и упита: – Је ли неко од вас чуо за клеку? – Ја сам – јави се, ко би други но Јосиф Панчић. – Онда знаш којој породици припада, зар не? – Знам, припада чемпресима. Професор заусти да још нешто пита, али застаде и осмехну се. Знао је да његов најбољи ђак дане проводи листајући књиге попут правог ботаничара8. – Тачно, то је врста чемпреса којих има по топлим крајевима. Могу да порасту до двадесет метара. Омиљени су и украшавају паркове и вртове широм Европе. – А смрека? – упита један од ђака. – То је врло старо дрво, нађена је у фосилима9 још из доба ра не креде10. Онда се мало замисли. – Постоји још једна врста четинара, нешто као међуврста. Мој стари професор из Фиренце је одавно причао о томе. Претпо ставља се да расте негде у балканским брдима, неко ће га једног дана открити. Слушајући ову причу, Јосиф осети јако узбуђење, као да му је дрхтавица обузела цело тело. Није му било јасно зашто је то дрво непознато, како је могуће да га нико досада није открио, посебно га је изненадило што сама помисао на неки тајни четинар у њему изазива такво узбуђење. Те вечери се дуго задржао у библиотеци, прелистао многе књи ге које су описивале четинаре, али ништа о тајанственом дрвету није пронашао. Кад се касно те ноћи најзад нашао у кревету, то нући у заслужене снове, учини му се како је на маргини листа неке од старих књига видео нечији запис Picea omorika, дрво че тинара изгубљено у простору и времену. Ботаничар је научник који се бави проучавањем биљака. Фосили су окамењени остаци биљака и животиња. 10 Креда је један од периода у развоју планете Земље. 8 9
14
Да ли је то заиста видео или је био само сан, није могао да одгонетне. Листајући поново сутрадан старе књиге, нигде није могао да пронађе тај запис. Као да се склонио да га сачека негде у будућности.
15