ЗЛАТНА ЗРНА
МАЈЧИНЕ МУДРОСТИ
Полазак у малу, сеоску школу, није Михајлу био претерано занимљив. Тим пре што је Баба Батикин својим поступцима, животном снагом и упечатљивим говором, остављао далеко снажнији утисак. Мали ђак брзо стиче утисак да су читање, писање и рачунање измишљени само зато да му ограниче слободу о којој се онолико узвишено говорило на поселима. Где је оно време игре, трчања по ливадама и дружења с вршњацима? Схвативши да његово интересовање за школу слаби, мајка Олимпијада узела је ствар у своје руке. Она није знала да чита ни да пише и увек је говорила сину како се осећа слепа код очију. Тврдила је да јој то толико смета да се не би усудила да оде даље од краја Идвора.
– Пошто толико машташ о великом свету, желиш да одеш и лично га видиш, мораш потражити још један пар очију – говорила је сину. – Нова знања су златне лествице које нас воде у небеса. Зато су ти потребне једне очи да читаш, а друге да пишеш. То је једини и прави пут у будућност!
Она је, иначе, била врло побожна. Знала је напамет многе мисли из Старог и Новог завета. Од свих светаца највише је волела Светог Саву и често је причала о њему. Син је брзо схватио суштину: то је она порука која нас све подстиче да прихватимо вредност књиге и вредност читања.
Учитељ је убрзо поверовао да се с дечаком догодило некакво чудо. Од слабог ђака стигао је међу најбоље. Ето ваљаног доказа мудрој мајци да је прихваћен њен савет. Додуше, она у случајности није веровала, тако да је, дошавши у школу, објаснила учитељу да је Михајло напредовао зато што над њим бди дух Светог Саве. Рекла је како јој се он у сну појавио и рекао да је дечакова
20
затим у пливању, скоковима удаљ или увис. Посебно је била важна дисциплина бацање камена с рамена, где је до изражаја долазила снага мишића. Тек после тога приступали су оном озбиљном делу посла који се звао безбедно чување волова током ноћи. За то су изградили сасвим посебан, занимљив и користан пастирски систем. Он би се могао назвати „дојављивање земљом” штo се остваривало у правом смислу тих речи.
Сваки од дечака имао је такозвану „брицу”, пастирски нож са дугом дрвеном дршком. Тај нож би забадали дубоко у земљу и, ако би лагано лупкали по делу који извирује, остали дечaци, кад прислоне ухо на земљу, могли су да одреде са које стране тај звук долази. Временом су се толико извештили да су непогрешиво могли да одреде и разликују удар воловског копита о тле од шума људског корака. Попут правих малих истраживача, врло брзо су уочили да се звук много боље креће кроз земљу него кроз ваздух, а да га тврда земља боље преноси од оне која је орана.
Тако су мирне, равничарске ноћи, дечаци били потпуно спремни да обаве важан посао. Дуж одређене линије, забадали би своје ножеве на сваких десет корака. Та граница делила би пашњак од кукуруза стварајући „брисани простор”. Пастирски слух је био усмерен на дршке ножева преко којих су јасно разликовали кретање волова од других звукова. Оно што је важно, знали су да волове на разне стране покреће различито доба ноћи, које су дечаци одређивали према звездама. Венера, Северњача или Кумова слама служили су им уместо компаса. Зато су ушима били приљубљени уз земљу, а очима будно пратили положај звезда на пространом, ноћном небу. Небеско светлуцање, кретање волова, тихи звук удаљених црквених звона која су лелујала на ветру, шум корака, били су знаци којима је дечја пажња усмерена тих летњих ноћи. Било који други свет, у тим тренуцима, за њих је престајао да постоји.
26
* * *
