УЗБУЂЕЊА УЗ ПЕСМЕ
Бринући због Милутиновог нежног здравља, родитељи га до краја зиме задржаше у кући. Да се испуни време, отац је преузео на себе да му, поред рачуна, осмисли и друге задатке. Тумачио је слике и фигуре, показивао како се премерава дужина и висина, како прецртавају и дотерују важне скице. А онда, једнога дана, донесе из своје богате библиотеке књигу народних песама које је прикупио Вук Караџић. Пошто се удобно сместише, отац поче да чита. На његово изненађење, али и радост, син је просто гутао сваку изговорену реч и свом својом душом предавао се узбудљивим догађајима. Једно место га је посебно потресло: Марка Краљевића изводе пред цара, а он од дугог тамновања посивео у лицу као камен. Сажаливши се на овако јадно стање свог омиљеног јунака, Милутин горко заплака. Али, кад на ред дође сува дреновина коју Марко стеже својим ојачалим рукама, а затим двобој с Мусом и победа, срце му је снажно залупало и пело се до самог грла. Кад се све срећно заврши, он замоли оца да песму прочита још једном.
– Нипошто – одлучно ће отац.
– Али, зашто? – чудио се син.
– Тешко ми је да те гледам док плачеш.
– Ама нећу, само прочитај. Молим те.
Поче све из почетка, а кад радња стиже до оног критичног места, млади слушалац стисну зубе обуздавајући сузе, али оне потекоше саме од себе. Отац га прекорно погледа, а он само молећиво махну руком подстичући га да настави.
Сутрадан се све поновило, упорна молба, сузе, јецаји уз читање песме. Прекосутра, син обавести оца како не мора више да чита, пошто стихове зна напамет.
– Јеси ли сигуран?
11
– Потпуно. Целу ноћ сам их понављао у себи.
Да би га уверио, мали Милутин поче да рецитује песму. Чинио је то с много осећајности, а кад дође до места где уверљиво одглуми:
„Јеси л’ ђегод у животу, Марко?
Јесам, царе, али у рђаву...”, отац Милан рашири очи од чуда, а крупне сузе му потекоше низ лице. Видевши то, син се испрси:
– Слушај, ако намераваш да плачеш, нећу ти више казивати!
Очеве сузе зауставише се на осмеху, он загрли сина и пољуби га у косу.
ШКОЛОВАЊЕ ОД КУЋЕ
Неколико дана пред полазак у школу Милутин се поново разболео. Њихов стари, привржени кућни доктор Гајтан, препоручио је останак у кревету у трајању од месец дана, чиме је полазак у школу озбиљно поремећен.
– Хоће ли се ова бољка поновити? – питао је отац.
– То се никад не зна.
Мајка је онда предложила да потраже приватног учитеља, што је прихваћено. Тако је Милутин отпочео школовање код куће уз учитељицу Зорку, која је себе називала гувернантом. Она се врло брзо навикла на живот у кући Миланковића тако да је постала прави члан породице. Њихов однос се још више учврстио кад је отац проверио стечено знање свог сина и закључио да је бистри дечак веома лепо напредовао.
– По мом мишљењу, нема разлике у односу на знање које би стекао у школској клупи – гласило је признање вредној учитељици, али и марљивости свога сина.
Зорка је имала солидно образовање тако да је добро владала знањем потребним за почетне разреде основних школа. Уз то, имала је изражене склоности према уметности. Наиме, један од најважнијих предмета учених девојака тога времена било је музичко васпитање. Тако је скоро свака девојка из богатије куће поседовала клавир, а Милутинове ујне су имале чак четири. Кад је Зорка предложила часове музике и за ћерке, клавир се врло брзо нашао и у њиховој кући.
Милутин га је данима загледао и проучавао, покушавајући да проникне у тајне његовог механизма. Кад је то обављено, пожелео је да се опроба и на црнобелим диркама. Тако сестре и брат почеше да узимају и часове клавира, а Милутин се показа као врло напредан, чак је и предњачио у музичком смислу. Први је
16
