Размишљајући о томе, нисам приметио да у целом пројекту активно учествује и мој нераздвојни пратилац Мачак, који је на необјашњив начин читао моје мисли. Тај је увек био спреман да ме у свему подржи, да у свакој јуначкој акцији буде саборац. Како било, попео сам се неопажено на кров, отворио кишо бран и винуо се међу остале птице. Оне су ме иначе опседале, увек сам био задивљен њиховим летом. Првих неколико тренутака изазвали су у мени право блаженство. Нема лепшег доживљаја од летења. Нажалост, било је то кратко уживање, пошто је проје кат изненада наишао на проблеме. Под мојом тежином кишо бран се поцепао, тако да сам, остајући без неопходне подршке, треснуо на тле. Освестио сам се у кревету. Још у бунилу, осетих нечији поглед који је непрестано био уперен у мене. Мислио сам да је то мајка Ђука, али преварио сам се. Крај мене је лежао мој забринути Ма чак, који ме је, како сам доцније сазнао, све време пратио и скочио за мном. Учинио је то без икаквог кишобрана и остао неповре ђен, а ја сам се разбио као празна тиква. Деда Никола, не само да је прежалио кишобран, тврдећи да сам ја важнији, већ ме је и заштитио од очеве казне. Једноставно, забранио је своме сину да ме дира тврдећи да је довољно то што сам казнио самога себе. Био је уверен да то више никада нећу по новити. И био је у праву.
12
ПЕТАО ЗНА ЗА СКРИВЕНО ЗРНО Од раног детињства био сам опчињен оним што природа мо же да нам приреди. То се код деце назива радозналошћу, с тим што сам ја већ у том добу покушавао да неке загонетке разрешим, што ме је понекад скупо коштало. Киша, град, муња, гром, по плава, претварање грудве снега у лавину, звук који сâм од себе долази однекуд... Та интересовања полазила су од наизглед обич них, свакодневних ствари. Рецимо, био сам задивљен кад се, по сле дужег кокошјег седења на гнезду, из јаја излегу пилићи. У те жњи да разрешим тајну, кришом сам разбио једно јаје и доживео силно разочарање. Унутра су били само лепљива, водена маса и жуманце. Како од тога може постати пиле? Мајка ме је ухватила у штети и прекорила, а прекор је био нај строжи вид казне који се од ње могао добити. Она је иначе бри нула о свакој ситници у кући. Тако је било и кад су на свет дошли пилићи које сам споменуо. Једно је било ситно и жгољаво, отац је одмах рекао да неће преживети. Мама Ђука га је донела у кућу и брижљиво неговала тако да се опоравило, чак постало јаче и напредније од осталих. Идући за мајчиним примером, и ја сам узео једно и неговао га у складу са својим могућностима, значи, понекад. Њему је то, изгледа, много значило и, чим би ме спазило, напуштало би јато које је сложно пијукало за мамом коком, долазило до мене и тражило неки знак пажње. Увек ме је чудио поступак тих малих створења. Шта је у њиховим главама? Сматра ли то пиле да је са мо моје или можда мисли да ја, Никола, њему припадам? Кад су пилићи мало порасли, показала се разлика између мај чиног и мог љубимца. Њено пиле израсло је у велику, лепу ко кош, а мој миљеник је био – петао! Прави горди силеџија који 14