МИЛОШ ПЕТКОВИЋ
РАЂАЊЕ ШУМСКОГ ПОЖАРА
В
ештица jе, са задовољним изразом лица, кора чала ка шуми. У рукама jе носила пртену врећу чиjи jоj jе садржаj био преко потребан. Караконџула Гроза jе овога пута добро одрадила посао. Ушуњала се у караван и за своjу господарицу, вештицу Мору, украла од гномадског трговца jаjа ва трених саламандера. Сада ће освета бити њена, мислила jе вештица. Горела jе од жеље да се освети свима коjи су осуjети ли њен план и спасли вилу Равиjоjлу, самим тим и про леће. У густом кутку шуме, где зраци топлог, летњег сунца не допиру, налазило се место састанка. Баш код натрулог пања обраслог маховином и тепсиjастим печуркама, баш ту jе вештицу Мору чекао чаробњак одевен у мантиjу боjе песка. Звао се Салазар Саламан дерус. И он jе, као и караванџиjе из Лутаjућег базара, са истока дошао, али његове намере не беху добре, а природа му беше мрачна, погана и смутљива. Под згужваним турбаном крило се кисело, злоко бно лице на коjем су доминирала два тамна, бадемаста ока. Таква му jе била и чекињаста брада. Беше ослоњен о квргави штап чиjи jе врх личио на главу пустињског шакала са големим, клемпавим ушима. 38
ЛЕТО
Када му jе вештица пришла, клекнуо jе на мекано тло и обратио jоj се речима: – Моjоj срећи нема краjа, jер се напокон срећемо, ваше вештичарство. – Не ласкаj ми, пустињски шакале – брецну се Мо ра. – Овде си због награде коjу ћу ти дати ако ваљано обавиш задатак. – Лагао бих када бих тврдио супротно – искрено признаде чаробњак Салазар. – Имаш ли оно што ми jе потребно? – О, да! – победоносно рече вештица, па му пружи врећу када jе устао. Заколута очима када у врећи угледа jаjа ватрених саламандера, по коjима jе и сам добио презиме. Било их jе таман онолико колико му jе требало. – С овим ћу успети да отелотворим твоjу жељу, краљице сумрака. – Одлично! Идемо сада, мађиjе ћеш призвати око старе Вилин-шуме, око Ђавоље вароши и недалеко од Пастирског пропланка – рекла му jе вештица, па га повела кроз сеновиту шуму. Салазар jе задовољно корачао иза ње, радуjући се у себи због награде коjа ће му припасти када учини оно што jе у писму вештица Мора затражила од њега. *** Јаjа ватрених саламандера била су постављена на жељена места. Мора jе све посматрала из прикраjка, док jе пустињски чаробњак започео са поjањем баjалица. 39
МИЛОШ ПЕТКОВИЋ
Успут се служио штапом коjи jе плесао у његовим ру кама. Ускоро, саламандери почеше да се легу из jаjа, ослобађаjући снажне пламенове свуд около. Чароб њак се задовољно осмехивао, jер jе ватра истог часа своjим пламеним канџама шчепала дрвеће, жбунове и суву траву, па се пожар у облику големе потковице ширио свуд около. Тада Салазар Саламандерус призва пустињски ветар коjи поче да дува из правца истока, па потера пламенове ка Вилин-шуми, Ђавољоj вароши и према Пастировом пропланку. И тек рођени саламандери су се размилели у том правцу, додатно ширећи страховит шумски пожар. Била jе то ноћ у коjоj су се, заjедно са ватром, разгореле прве искре Морине страшне освете.
40
МИЛОШ ПЕТКОВИЋ
ПУТ ВОДИ НА ЗВЕЗДОГЛЕД
Т
ри несташне виле jош увек нису могле да се по врате од шока. Биле су изненађене када су Гаjу угледале у друштву jедног патуљка, па када се поjавила она хорда на чудноватим животињама... Та кође, сама Гаjа им jе изгледала некако другачиjе, као да jе очврснула, у погледу jе било нечег... снажног. Још jе Копрена тамо иза, краjичком ока, приметила твора и пуха. А сећала се речи неких старих вила, међу коjима jе била и Наиса, да jе лек за Равиjоjлу донео jедан твор. Кад се томе придодаjу речи саме врховне виле, да jе таj твор у служби двоjе малених, дискретних хероjа, сумња све више пада на... Гаjу Брезану и њеног брадатог приjатеља. – Мислите ли... мислите ли исто што и jа? – упитала jе Јаглику и Обесну. – Шта то?! – истовремено одговорише питањем њих две. – Да jе, можда, само можда, Гаjа та коjа jе спасла нашу Рaвиjоjлу. Она и њен сметени патуљак. Виделе сте твора? Обе су потврдно климнуле главама и обориле погледе. Копрена ниjе могла да веруjе: „Оне мисле да jе она спасла Равиjоjлу.” 42
ЛЕТО
Таман када jе кренула да тражи речи коjима би их разуверила у то, њих три зачуше хук вилинског рога што jе могло значити само jедно: Вилин-шума jе у опасности! И заиста, када су одлетеле до старих букава, тамо где печурке виловњаче одваjкада расту тако да у трави образуjу кругове, видеше дим како допире из правца истока, а огромни пламенови се, као какви злокобни дивови, уздижу над крошњама дрвећа. Мноштво вила jе летело около, носиле су ведра са водом, изворкиње су журиле ка потоцима, а стара Се дефица, вила господарица лептира, забринуто им jе рекла: – Брзо, хитаjте до Једнороговог водопада. Шумски пожар нам у сусрет иде! Помозите сестрицама или ћемо ове ноћи остати без Вилин-шуме! *** Љутити Пампур jе рикао муње и громове када jе са осталим члановима озлоглашене Дружине од буре та зашао у jедан од тунела што воде до патуљачког краљевства. По поноћи су стигли назад. Хтео jе да згроми носатог Ћускиjу, jер му ниjе по менуо вилу, проклињао тренутак када су наишли чу дновати путници на jош чудниjим зверима, али... снага га jе издала. Требало му jе хладног пива... и то брзо! А онда... големи Гвоздентрбух, коjем глас беше дубок као да говори из бунара, рече: 43
МИЛОШ ПЕТКОВИЋ
– Можда jе... можда jе боље овако. Знаш ли да се по нашим крчмама и по шуми прича да jе Барбут са том вилом спасао пролеће и савладао неку вештицу? Изгледа да jе постао... превише опасан за нас. Пампур љутито устаде, крвавим очима прострели Гвоздентрбуха и зарежа: – Да то више никада ниси рекао! Имао сам га у шаци! Тек ће он видети... Тада, изненада, у ходник споља нахрупи густ сив касти дим. Патуљци, сви до jедног, црвених и сузних очиjу, почеше да кашљу. – Шта, тако ми кригле?! – збуњено дрекну Пампур, па потрча ка излазу, пробиjаjући се кроз дим. Остали су га пратили у стопу. Мало jе рећи да су били пренеражени када су по гледали напоље. Дивовске ватре плесале су свуд око камених горостаса Ђавоље вароши, стежући обруч, а ветрови доносили дим коjи jе навирао унутра. – Брзо, трчимо код краља! Брзо! Пожааар!!! – заурлао jе Пампур, па повео остале, заборавивши на Барбута и освету коjу jе толико желео. *** Фауно Пергаментус jе био ван себе. Чак ни вођа Лутаjућег базара, Камилар Барнабас, ниjе могао да га смири. Зато су му Барбут и Гаjа Брезана обjаснили шта се десило. Ексцентрични гномад ниjе могао да ве руjе своjим ушима. 44
ЛЕТО
– Не могу да веруjем, никада се ниjе десило да нас неко покраде! – тврдио jе. – Одвећ jе касно. Поставићу страже, а ви се, молим вас, одморите. Јутро jе паметниjе од вечери. Патуљак и вила истог трена кренуше до куће на дрвету, оставивши притом Барнабаса да громогла сно издаjе наређења док jе Фауно jадиковао у свом шатору. Међутим, док су пролазили краj jедне од логорских ватри, из ње пред њих искочи њихов стари знанац и препаде их. – Угарче! – повика Гаjа Брезана и ухвати се за срце. И заиста, био jе то Угарак, само што сада ниjе био кракат као када су га први пут срели. Ниjе било штула, али jесте капута, шешира, рукавица без прстиjу и шта па са роjем свитаца у стакленоj кугли. – Откуд ти, приjатељу? – упита га брже-боље Барбут и пође да се са њим срдачно поздрави, али... гном jе деловао забринуто. Осврнуо се около, осмотрио гно маде и њихове чудне животиње, па шапнуо њима двома: – Ништа ме добро не доводи к вама. Потребни сте Шумскоj маjци. Велики пожар jе букнуо надомак Ви лин-шуме и Ђавоље вароши, гоњен ветровима. И, што jе наjгоре од свега, иде ка Пастировом пропланку, а тамо... тамо се уздижу Храстобради. Они... они не сме jу бити озлеђени. – Храстобради?! – цикну вила. – Они су праочеви и чувари свег дрвећа што постоjи. То мора да jе масло... – ту вила застаде, а Барбут се надовеза речима: 45
МИЛОШ ПЕТКОВИЋ
– Вештице Море. Исте оне коjа jе покушала да спречи долазак пролећа! – Зато морамо да пожуримо или ће до jутра око нас бити краљевство пепела – забринуто им рече Угарак. Након тога, скочио jе као опарен, jер jе осетио да га неко вуче за рукав капута, па се окренуо, а тамо jе стаjао гномад Фауно Пергаментус. – Опростите, ниjе ми била намера да прислушкуjем, али... све сам чуо и... боjим се да нестанак моjих jаjа ватрених саламандера има везе са пожаром коjи сте поменули. – Како?! Како то мислите? – упита га Угарак, па погледа ка Барбуту и Гаjи, као да жели да му они кажу ко jе гномад пред њим. – Угарче, ово jе Фауно Пергаментус, гномад из Лутаjућег базара са истока. Недавно jе покраден. Да чуjемо шта има да каже – смирено рече Барбут. Сви начуљише уши, а оваj рече: – Ватрени саламандери су чудновате животињи це. Када се излежу из jаjа, ослобађаjу моћне пламенове. Чудно jе да jе пожар настао непосредно након што су ми она, сва jе прилика, украдена. – Има логике – закључи Барбут. – Шта ћемо сад? – Идемо, али не знам где. Да ли у Вилин-шуму, на Пастиров пропланак или до Ђавоље вароши? Шумска маjка ми jе рекла да ће она позвати мене... – казао jе Угарак тужно, па оборио главу. – Нека моjа коцкица одлучи – предложио jе патуљ-чаробњак. – Један и два, идемо у Вилин-шуму. Три и 46