Не успевајући да чују своје мисли, људи су почели без размишљања да понављају туђе речи које су чули у тој галами. Тако се десило да су се највише понављале речи које су најгласније узвикивали. Не само да је речи било све мање, него су оне постајале све грубље и гласније. Нико више није знао зашто их толико гласно изговарају. Деца су тражила лепе речи као скривено благо, али је било све теже да их пронађу.
Једног дана у том градићу почео је да пада снег. Завејао је у бело улице и кровове кућа, дрвеће и аутомобиле. Људи су викали: „На посао”, „Пожури”, „Чисти снегˮ. Али снег је падао без престанка.