се превртао желудац од сцене која се одигравала
испред њих. Одавала га је гримаса на лицу и зелена
боја његове њушке и образа.
– Чуј, Лопезе! Удовица хоће да сервира Меду овде!
Јеси ли ти свестан тога?
– Инстинкт!... – кмекнуо је Лопез и једним скоком
се већ створио у другој просторији.
Антика се збуњено мотао около и оштрим погле
дом је посматрао Меду у маринади.
Звукови стругања ножица по паркету означавали
су пристизање осталих учесница у партији карата.
– Здраво, девојке! – викала је сада већ видно весела
удовица са врха стола. – Ево, завршавам ужину!
Док је Антика ошамућено помагао пристиглим
гош ћама да се попну на сто, Меда се сав потопио у јогурту.
– Ускоро можемо да га намажемо на хлеб! – уверавала је своје другарице удовица. – Јесте донеле карте?
Звуци веселог цвркутања три другарице, наравно, толико колико паукови могу да цвркућу – ускоро су
испунили кафић.
– И, како си ми? – упитала је једна од другарица
изненадним тоном испуњеним саучешћем удовицу,
која је баш нешто гласно цвркутала. Удовица се брзо
освестила и променила расположење.
– Па, слушај, с обзиром на околности... наравно,
његове ручно прављене лијане мајмунице побацале
по кровним гредама. Потом су дивљачки скакале на
њих и њихале се лево десно.
– Представљам вам такмичење у знак сећања на Тарзана – поносно је објаснио главни мајмун Лопезу.
– Добро сам ово смислио, зар не?
Међутим, није стигао да заврши започету речени
цу, јер га је у чело погодила једна кугла од кокоса. То
га је толико наљутило да је узео једну тацну принцес
крофни и бацио ју је неспретном серверу за врат.
Призор летећих принцес крофни био је прихваћен
са огромним одушевљењем свих учесника културно
уметничког програма. У истом моменту сви су у руке
узели по један посластичарски драгуљ. Коме више
није било до колача, он је млином за кафу витлао на
лијани, изнад главе другима.
Управо он је погодио Антику у главу.
Антика је заспао сном Успаване Лепотице, таман
на време пре него што је стигао да преиспита своје мишљење о веселим, ведрим, мајмун чићима.
Лопез је очајно вриштао: – Тигре! Тигре!
Тигар ништа није ни видео, ни чуо. Потпуно се препустио књижевној вечери, и буку око себе уопште није констатовао, док је тапшао погођен песмом.
