PLAY! EKIPA NA SCORN ŽURCI

Verujte nam da i mi napuštamo premise redakcije s vremena na vreme, a pored sagledavanja kako stvarni život izgleda, volimo i da se okupimo na proslavama domaćih developera nakon uspešnog lansiranja igre.

Ovoga puta povod je bio i te kako svečan i sa razlogom, jer je studio Ebb Software rešio da proslavi uspešan izlazak svog biomehaničkog horora - Scorn. Nakon dugog niza godina napornog rada i brojnih uspona i padova, studio je okupio sve svoje developere i prijatelje u beogradskoj Destileriji u čast igre Scorn. Okupljanje je bilo u fazonu žurke, koja je bila prožeta motivima igre Scorn, što možete videti u priloženim fotografijama. Sa stanovišta atmosfere morate nam verovati na reč, jer su vaši urednici uživali u čašici pića i čašici razgovora sa marljivim developerima studija, kao i bogatom keteringu.

I pored sjajne zabave, odmah smo se bacili na posao, pa smo u razgovoru sa članovima Ebb Software studija, koji trenutno broji preko 55 developera, popričali o pređenom putu i budućnosti.

Svi su naravno presrećni što je Scorn objavljen i što je ovako jedinstvena igra pronašla svoju nišu na svetskom tržištu. Svi su se takođe složili da bi bilo dosta bolje da je igra izašla ranije sa podrškom koju su dobili u kasnijim fazama razvoja, ali su takođe istakli da su stekli ogromno iskustvo koje će definitivno značiti u razvoju nekog narednog projekta, kojeg će definitivno biti i koji će, nadamo se, izaći dosta brže. Znam, znam, i mi smo radoznali koji bi to naredni projekat mogao biti, ali ni prijatna atmosfera na žurci nam nije pomogla da saznamo o čemu se radi.

Svojevrsni vrhunac večeri bio je svečani govor, prepun pohvala i zahvalnosti usmerenih ka celom timu, ali i izdavaču Kepler Interactive, čiji su predstavnici takođe bili gosti na žurci.

Scorn je trenutno dostupan na PC i Xbox platformama, gde je igra, očekivano, privukla veliku publiku. Prema podacima sa Steama, igra ima preko 70% pozitivnih recenzija, sa maksimalnim brojem od 8000 istovremenih igrača. Procenjuje se da je prodato negde između 150 i 200 hiljada kopija igre samo na Valve platformi, ali i dalje iščekujemo zvanične rezultate.

Jako nam je drago što smo imali priliku da prisustvujemo ovakvom događaju, a još nam je draže što je studio iz naše zemlje uspeo da pred svetsku publiku dovede ovakvo ostvarenje.

Našu recenziju igre Scorn možete pročitati u ovom broju časopisa i na našem sajtu!

ČEKA NAS NEŠTO VELIČANSTVENO!

Iako je kao celina, Street Fighter jedan od najlegendarnijih i najboljih borilačkih serijala, ja sam se nekako uvek kačio za njegove parne brojeve. Prvi deo retko ko i da je igrao u vreme izlaska, ali zato sam uz dvojku proveo stotine sati oduševljen svim inovativnim stvarima koje je igra unela u svet borilačkih igara.

Treći deo iako sjajan, nekako me je zaobišao u najvećoj meri ne bih li se za četvorku zalepio toliko da sam sve propušteno uz nju nadoknadio. Hiljade sati takmičenja do te mere da me je jedan od najvećih prijatelja dovodio u predinfarktno stanje, duelima nepredvidivim do poslednje sekunde.

Petica me nije zaobišla koliko razočarala. Premalo sadržaja koji je presporo naknadno implementiran i mehanike koje nikako nisu uspele da „kliknu“ kako treba pod palčeve ovog starog zaljubljenika. I nakon svega toga, pre nekoliko dana imao sam priliku da kroz „beta“ izdanje zavirim u ono što će biti šesti (tehnički sedmi) nastavak „uličnog borca“. Ukratko? Oduševljen sam.

Beta verzija nudi samo jedan režim igranja. Nakon što vas u igračku arenu dočeka (poprilično liberalni) voditelj, imate slobodu da se kroz lokaciju krećete sa likom kog ste sami kreirali. I dok ceo nivo izgleda kao nešto što će služiti kao trodimenzionalni meni, u ovom slučaju prvenstveno predstavlja mesto za onlajn duele sa drugim igračima. Nakon što sednete za automat gde vas očekuje neko od igrača, izazivate ga i borba može da počne.

Na raspolaganju smo imali osam karaktera, što je bilo sasvim dovoljno za prvo iskustvo. A činjenica da će po izlasku igra odmah imati 18 ig- jom varijantom istih. Uz to, tu su i po tri specijalna napada po liku, od kojih svi izgledaju očekivano sjajno.

Kad smo kod izgleda, igra izgleda odlično. Mnogo je evidentniji grafički pomak u ovom nastavku nego što je to bilo u prethodnom. Živopisni nivoi i besprekorno animirani ali i modelirani karakteri, meni već obećavaju povratak na stare staze. Mislim da ću i uz ovu igru provoditi mnogo vremena. Samo da to ne čuje i moj drug pa da konačno završim u bolnici od previše nadmetanja, kako dolikuje…

Željno iščekujem 2023. godinu i izlazak igre za koju se već vidi da će biti odlična. Ako ste fanovi borilačkih igara, verujte mom instinktu. Ova igra neće razočarati!

RAZVOJNI TIM: Capcom

IZDAVAČ: Capcom

PLANIRANI DATUM

IZLASKA: 2023

PLATFORME: Playstation 4/5, Xbox One Series X/S, Microsoft Windows

TEST PLATFORMA: Playstation 5 rivih karaktera, ne zvuči loše.

Nekolicina novih mehanika pružaju u potpunosti osveženo i iznova zabavno iskustvo, a najviše se vrte oko nove „drive“ skale koju koristite za izvođenje specijalnih poteza. Tako mehanika „drive impact“ menja čuveni „fokus“, udarajući kroz protivnički napad, pa čak i razbijajući blok ukoliko je suparnik previše blizu ivici ekrana. Ujedno, ovaj udarac je i lako kontrirati sopstvenim „drive impact“ napadom uz dobar tajming.

„Drive parry“ je takođe jedna od mehanika koja pruža mogućnost da podnesete udarac bez štete čime se puni „drive“ skala, ali i da iz ovog stanja brzo iskočite i otvorite mogućnost za protivnapad.

Nekadašnji „EX Special“ potezi, sada se zovu „overdrive“, i kao i ranije, ojačavaju osnovne poteze snažni-

“ IGRA IZGLEDA OSETNO BOLJE U ODNOSU NA PRETHODNIKE, DONEVŠI MNOGO VIŠE GRAFIČKOG

NAPRETKA NEGO ŠTO JE TO PETICA

URADILA U SVOJE VREME ”

RIBUT – DRUGI DEO

CoD je krajem septembra imao standardni otvoreni beta test mesec dana pred izlazak novog dela. Ova neumorna franšiza je doživela nastavak odličnog ributa kultnog Modern Warfare-a iz 2019. godine, dok smo u ovoj beti dobili mali dašak novih mapa, modova i relativno standardnog, iako i dalje veoma zabavnog CoD multiplejer iskustva. Ako ste igrali prethodni MW, pucačina će vam biti veoma prepoznatljiva, s obzirom da CoD ne varira preterano od svog fizičkog, dosta arkadnog modela, s obzirom da su trzaj oružja i generalni realizam bačeni u drugi plan. I dalje, animacije pušaka i osećaj tokom rešetanja su veoma satisfaktorni, što je bio i jedan od glavnih pluseva koji sam imao i za prvi deo ributa ovog serijala.

Beta je imala nekoliko mapa, od kojih su neke obuhvatale tipične modove kao što su Team Deathmatch, Hardpoint i Domination, i generalno sam imao pozitivno iskustvo. Iako i dalje većina pati od boljke prevelike otvorenosti i razgranatosti za manje okršaje, gde ćete često biti ubijani jer vas protivnici mogu videti iz pet različitih pravaca, ovo podsticanje kamperskog stila igranja nije toliko oduzelo od iskustva kao u MW iz 2019. To je prevashodno jer je nivo te razgranatosti nešto manji, dok se istovremeno ostavlja više prostora za intuitivnost kod igrača i olakšano previđanje kretanja na ovim mapa nego što je to bilo u prethodnim.

Što se tiče većih modova, vraća se Ground War sa 32 na 32 iskustvom sa vozilima na velikim otvorenim mapama, dok je tu i Invasion koji vas baca u istobrojni konflikt na većoj skali sa pridodatim AI protivnicima i saborcima. Ovi modovi me nisu preterano zaintrigirali, s obzirom da su vozila bila preterano jaka, dok su mape imale jako upitan dizajn koji je gejmplej svodio na dosadno kampovanje sa snajperom. Ove godine to nije slučaj. Veće mape imaju manji problem sa strukturom koja dopušta vozilima da eksploatišu određene lokacije, dok istovremeno dodatak AI protivnika čini celo iskustvo glomaznijim i dinamičnijim, uprkos tome što se njihova inteligencija ne može pohvaliti nekim kvalitetom.

Što se tiče oružja i progresije, oni funkcionišu isto kao i u prethodnim igrama. Kroz podizanje nivoa oružja, ovaj put možete i otključati određene specifične tipove tog oružja koji mogu doneti neku bitnu modifikaciju, uz već postojeći i odličan sistem modovanja sa više nego dovoljno polja, gde možete izmeniti ponašanje skoro svih pušaka.

Uz to, treba napomenuti i da CoD grafički izgleda sve bolje i bolje kako prolaze godine, te je i ove godine Infinity Ward stvorio fascinantan ambijent, dok je zvučna podloga, pogotovu kod efekata oružja, bolja i jača na srednjim frekvencijama.

Nažalost, beta se ne može pohvaliti nekim neophodnim poboljšanjima u smislu učitavanja igre i opšteg bagovitog stanja inicijalne konekcije na server. Instaliranje šejdera, konstantni zahtevi igre da je restartujete kako bi se najnovija zakrpa instalirala i slično su i dalje tu. Ova boljka je malo poboljšana stvarno velikom brzinom nalaženja mečeva, ali za sada ne deluje kao da će Activision promeniti priču na bolje u punokrv- noj verziji igre.

Sve u svemu, iako nije bilo puno materijala, ovo što je Activision priložio u beti mahom deluje jako zabavno, uprkos tome što je ovo i dalje esencijalno ista igra kao MW. Ipak, fanovi franšize i dobrog, brzog šutera iz prvog lica imaju čemu da se raduju kada igra izađe krajem meseca.

“

SVE U SVEMU, IAKO NIJE BILO PUNO MATERIJALA, OVO ŠTO JE ACTIVISION PRILOŽIO U BETI MAHOM DELUJE JAKO ZABAVNO ”

RAZVOJNI TIM:

Infinity Ward

IZDAVAČ:

Activision

PLANIRANI DATUM

IZLASKA:

28. Oktobar 2022.

PLATFORME: PC, PS4, PS5, Xbox One, Xbox Series X/S

TEST PLATFORMA: PC

Vite Tvo Na Betmenov Na In

Gotham Knights nije povezan sa Arkham serijalom igara, iako bi prosečan konzumer na prvu loptu tako nešto pomislio. Ne, ovo nam stiže od ekipe koja nas je častila sa Shadow of Mordor i Shadow of War igrama, koje su imale veoma specifične i originalne sisteme. Gotham Knights startuje još jedan od paralelnih Betmen univerzuma, koji se može tehnički navesti kao nadovezivanje na onu situaciju koju vidimo na kraju Arkham Knighta, ali ovde narativ ne briljira ni izbliza kao u Rocksteadyjevoj trilogiji.

Naime, Betmen je mrtav, to jest umire u uvodnoj sekvenci, i sada je na četiri „viteza Gotama“ da preuzmu Brusovo nasleđe i reše poslednji slučaj na kojem je radio. Naravno, ta četiri viteza se sastoje iz Nightwinga, Batgirl, Robina i Red Hooda (ovoga puta već rehabilitovanog). Iako je teško popuniti Brusove čizme, narativ je polupredvidljivog karaktera, gde se već neki dalji događaji prilično prerano nagoveštavaju, bez neke veće suptilnosti, pa ti momenti mogu malo ubiti neizvesnost koju očekujete od inače vrhunski razvi- jenih zločinaca Gotama. Kroz paradu istraživanja, priča ostaje zanimljiva do samog kraja, ne ostavljajući neki preterano veliki utisak. Svakako, ako ste iole fan Betmenove porodice, onda ćete naći dovoljan užitak na tom planu.

Zlikovaca i nema previše, mada je raznolikost solidna zahvaljujući pristojnom tempiranju priče koja obuhvata par organizacija. Nažalost, dosta ovih momenata ne daje dovoljno vremena pojedinim figurama da izgrade karaktere, bilo na dobroj, bilo na lošoj strani. Ipak, problem sa GK nisu ni priča, ni zlikovci, već zapravo skoro sve ostalo. Kada govorimo o borbi, da nemate opciju da menjate između četiri različita lika pri svakoj noćnoj patroli, repetitivnost i površnost ionako nezgrapnog sistema bi dolazili još više do izražaja. Svaki udarac ima neko neprijatno kašnjenje, čineći celo iskustvo jako neresponzivnim. Sistem je zasnovan na relativno jednostavnoj loot opremi, koju možete menjati ako vam se ne dopada njen izgled, uz rudimentarni crafting i na sve to dodat prilično direktan sistem iskustvenih poena i aktivnih sposobnosti. Uz to što je borba generalno neresponzivna, tu su i sposobnosti specifične za svakog lika koje mogu malo osvežiti borbu, ali s obzirom na to koliko ćete morati škrto da ih koristite i koliko je udaranje kocke između tih momenata naporno, jedino što pomaže celoj situaciji jeste to što možete menjati između više različitih likova. Da ne postoji opcija da promenite lika u vašoj bazi, borbeni sistem bi vas još intenzivnije umarao, s obzirom da je sve što imate par jednostavnih komboa u paru sa vašim specijalnim potezima.

Nažalost, likove ne možete menjati usputno dok jurcate krimose ulicama Gotama, već se morate vratiti u bazu te tamo promeniti trenutnog aktivnog lika. Ono što je pozitivno jeste to da likovi dele zajednički iskustveni nivo, te se ne morate fokusirati na određenog lika, već možete igrati onog koji vam se trenutno čini najzabavnijim. Princip jeste da različiti likovi imaju različit pristup borbi, kao što Red Hood ima hibridni pristup između borbe iz daljine i izbliza, i kao što Batgirl može naneti ogromnu štetu jednom protivniku. Međutim, to brzo ispari kada shvatite da je svaki okršaj gotovo isti. Gotham Knights nažalost pati od male raznovrsnosti vaših protivnika, koji će se uglavnom svoditi na nasumične gangstere, pa iako postoje određeni tipovi koji će zahtevati nešto drugačiji pristup borbi i poteza koje koristite, i ti okršaji će brzo postati previše repetitivni.

GK ima dosta zanimljiv pristup gde šaljete svoje heroje na patrolu noću, dok preko dana raščlanjujete dokaze koje ste našli prethodne noći, što od ispitivanja prolaznih kriminalaca, što od glavne priče. Nažalost, ovaj sistem pokazuje potencijal kao jedna dobra ideja, međutim vaše aktivnosti će se svoditi na sprečavanje par različitih tipova zločina koje bande mogu počiniti, uzimati sitne XP nagrade od istih, te se prebaciti na glavnu priču, gde ćete raditi standardno šunjanje i tabanje negativaca u nešto kontrolisanijem okruženju. Iako je Gotam kreiran na odista ogromnoj skali i izgleda zaista maestralno, sa relativno živahnim prolaznicima koji će pričati među sobom ili vam davati opaske, celokupni grad deluje odista mrtvo. Iako ste u Gotamu uglavnom u gluvo doba noći, nedostatak interakcija sa okolinom više oduzima na iskustvu, jer igra nikako ne uspeva da vas poveže sa gradom koji štitite.

Gotam je svakako dizajniran na vrhunskom nivou, pa će mnogi prepoznati lokacije iz stripova, filmova i igara na svakom koraku. Na raspolaganju imate i nekoliko različitih načina za putovanje, od kojih je glavno prevozno sredstvo upravo motor, uz par zanimljivih oruđa koje svaki lik poseduje, bilo da je to teleportacija ili paraglajder. Ovaj motor, kao i većinu vaše opreme možete izmeniti, ali isključivo na kozmetičkom nivou. Drugim rečima, lepo je videti da možete dosta menjati izgled Betmenove porodice pomoćnika.

Nažalost, parkurisanje, kao i sama borba deluju veoma nezgrapno i neresponzivno. Skakanje po zgradama sa kukom za hvatanje jeste zabavno u početku, dok ne skapirate koliko vaš lik ne reaguje na komande na džojstiku. Najveći problem jeste kod penjanja i skakanja, gde je WB Games iz nekog razloga mislio da je dobra ideja da se u obzir uzima i držanje dugmeta za skok u zavisnosti od toga šta ćete da uradite. Često ćete se sudarati u ograde, padati preko istih i slično, jer vaš lik bukvalno ne uspeva ništa da uradi dok ga ne namestite savršeno kako je WB to zamislio. Koliko je imerzivno i spontano bilo u Arkham Knightu dok ulazite i izlazite iz betmobila, tako je ovde pakleno smotano odrađeno bilo kakvo penjanje ili interagovanje sa vašim vozilom.

Muzička podloga se ne može pohvaliti nekom originalnošću, sa tipičnim dramatičnim simfonijskim numerama u pozadini koje vam neće ostati u dužem sećanju. Glasovna gluma je relativno dosta prosečna - neće vas zaprepastiti ničiji performans, ali su pojedini likovi svakako lepo otelotvoreni u određenim momentima igre.

Najveća iritacija jeste koliko Gotham Knights deluje zastarelo. Na svakom koraku ćete nalaziti neku smetnju, ponajviše kada ulazite u zgrade, to jest lokacije po Gotamu, gde uprkos svemu što nova generacija konzola donosi, i dalje imate učitavanje pri ulasku na bilo koja vrata, česte gličeve dok interagujete sa okolinom (ili protivnicima), a sve to dok igra radi u zaključanih 30 FPS-a! Iako GK izgleda jako dobro sa grafičke strane, ne može se reći da nadmašuje najuspešnije naslove, gde postiže performans koji definitivno nije dostojan novih konzola, bez ikakvog performansnog moda za veći frejmrejt. Drugim rečima, iskustvo igranja ove igre na konzoli je već na prvi pogled više naporno nego zabavno.

Gotham Knights kao svoj glavni adut koristi kooperativni multiplejer, koji nažalost ne pospešuje iskustvo. Iako ste tu sa još tri saborca, potencijal za kombinovanje vaših poteza nije iskorišćen - borbeni sistem ostaje isto ono nezgrapno čudo.

WB Games prosto kao da se trudio da napravi mediokritetnu igru od pre 10 godina u 2022-oj, s obzirom da svaku od „inovacija“ koju GK stavlja pred vas, ili je neka igra već bolje odradila, ili jednostavno ne dodaje na iskustvu. Sve u svemu, Gotham Knights će zauvek ostati zaboravljen u moru modernih akcionih RPG igara, gde mu je i mesto.

OCENA 4.5

Gotam izgleda kul

Priča ume da zaintrigira na momente

Mediokritet na svakom koraku

Nezgrapna, repetitivna i loša borba

Svet okruženje deluju mrtvo

Dobri Stari Spektakularni Okr Aji

Pripremite se i držite se za vaše kontrolere, jer stiže novi talas svakojakih Souls-like naslova koje niko nije tražio (a taman smo preživeli najezdu gomile Roguelite klonova!). Zato je jako lepo videti i iskusiti igru koja jednostavno hoće da bude onaj dobri, stari, klasični, akcioni naslov. Valkyrie Elysium je jedna od onih igara koje znaju tačno šta hoće da budu, šta hoće da urade, i kako to da prikažu - bez nekih dodatnih sistema i elemenata koje pozajmljuju iz drugih žanrova.

Bitka Odina sa džinovskim vukom Fenrirom započinje Ragnaroksumrak bogova, iliti kraj sveta iz predanja nordijske mitologije. Kako bi spasio svet, Odin šalje vas, Valkiru, na nezahvalan i opasan zadatak da kroz Midgard sakupite duše mrtvih, i upokojite nemrtve.

Ako ste ikada igrali neki klasičan akcioni hack-and-slash po primeru Devil May Cry ili God of War, znate šta možete očekivati. U ovom slučaju doduše, Valkyrie Elysium dodaje i solidnu količinu RPG elemenata.

Standardni tok gejmpleja će se svoditi na kretanje kroz relativno linearne koridore ili otvorene zone, gde ćete se susresti sa velikom brojem neprijatelja koje morate poraziti. U ovim borbama na raspolaganju ćete imati kombinacije lakših i težih udaraca, dva oružja, posebnih sposobnosti i pomagača. Kombinacija udaraca i oružja je nešto već standardno, a na to se dodaju posebni elementi i magije koje rade dodatnu štetu protivnicima u zavisnosti od njihovog tipa.

Ono što će igru činiti zapravo super zanimljivom jeste mogućnost da podesite do četiri posebna pomagača iliti saboraca, koje ćete moći da prizovete tokom borbe. Svaki od njih dodaje elementarnu štetu na vaš mač, pa čak i pojačava snagu odabranog elementarnog tipa. Naravno, protivnike ćete lakše uklanjati ako poklopite korišćenje pravih saputnika i pravih elemenata. Međutim, neće vas pratiti zauvek - mogu biti pobeđeni, ali ih u određenim okolnostima možete ponovo prizvati. Pored borbi, pomoći će vam u rešavanju veoma prostih zagonetki ili u otklanjanju prepreka na putu. Nažalost, njihove ličnosti će se svoditi na povremene uzrečice ili komentare u slučaju da se zaglavite kod neke zagonetke.

Iako su lokacije podeljene na nivoe i na prvi pogled veoma linearne, i dalje ostavljaju dosta prostora za istraživanje i mogućnosti da pokupite još koji koristan predmet ili materijal. To će biti i te kako potrebno, pošto ćete svaki napredak vaše Valkire, unapređivanje opreme i otključavanje sposobnosti morati da platite sa određenim brojem kristala. Kristale ostavljaju poraženi neprijatelji, a možete ih pronaći i u burićima, kutijama i kovčezima.

Dizajn likova, lokacija i pozadina je inspirisan nordijskom mitologijom, ali je vrlo očigledno da je provučen kroz tu ‘’azijsku prizmu’’. U momentu kada vidite dizajn Odina u igri biće vam jasno koliko se art tim zabavljao oživljavajući ovaj svet. Animacije su fluidne i veoma zabavne za gledati tokom borbe, bez neki preteranih

“ IGRA JE PRELEPA U SVAKOM POGLEDU ” šljaštećih efekata koji će preplaviti ceo ekran. Nije sve savršeno kada je dizajn u pitanju međutim - lokacije će vremenom postati prilično monotone, dok su animacije likova tokom dijaloga relativno krute.

Pored vizuelnog dela, i numere u igri takođe nose taj ‘’nordijski pečat’’, tako da možete očekivati veoma zabavnu i bombastičnu muziku koja će vas pratiti dok se budete probijali kroz horde protivnika.

Najveća mana Valkyrie Elysium-a je možda to što znatno odskače od originalnog serijala, ali to ne znači da se neće dopasti i nekim starim fanovima. Glavni krivac u igri je definitivno kamera, koja će vam u nekim momentima debelo zasmetati.

Ako mislite da nešto propuštate jer niste igrali Valkyrie Profile, ne brinite, pošto je Valkyrie Elysium više spiritualni nastavak. Međutim, ako vam nedostaju igre gde ne morate da brinete da li imate stamine da još jednom zamahnete ili još jednom izbegnete napad, već tražite dobru, staru, klasičnu akciju, onda je ovo naslov za vas.

PLATFORMA: PS4, PS5, PC

IZDAVAČ: Square Enix

CENA: €59,99

IGRU USTUPIO: IRIS MEGA

RAZVOJNI TIM: Square Enix, Soleil Ltd.

TESTIRANO NA: PS4

Ocena 7

Zabavni sistem borbe

Dosta opcija za komboe Igra pri kraju postaje prilično repetitivna

Priča je osrednja

Kamera će vam praviti probleme

VIŠE KAO OVERWATCH 1.8, ALI NA MAX

Pod-žanr herojskih pucačina (hero shooter) svoje početke viđa tek tokom prve decenije ovog veka, sa Team Fortress igrama, prvenstveno Team Fortress 2, Valveovim ostvarenjem koje i dan danas uživa solidnu popularnost među fanovima pucačina. Ova vrsta igara je pravi procvat i ulazak u ozbiljnije vode doživela 2016. godine, kada je Blizzard objavio Overwatch. Igra je brzo poprimila na popularnosti, a istovremeno se pojavilo dosta klonova/konkurenata u pokušaju da Overwatch smaknu sa trona, ali bez uspeha.

Za razliku od tretmana koji dobijaju suparnici (TF2, Paladins), prvenstveno u smislu ažuriranja sadržaja, Blizzard je odlučio da originalni Overwatch, nakon što je dozvolio da polako utihne, pošalje na đubrište istorije i donese Overwatch 2 sa inovacijama, izmenama i free-to-play modelom, sa njemu skladnom monetizacijom.

Međutim, ovo novo ostvarenje kom- panije koje je na klimavim nogama, ne može se opisati brojem 2. Iskreno govoreći, ovaj broj bi trebalo spustiti za nekoliko decimala.

Šta je staro

Overwatch 2 i dalje prati istu formulu koja ja originalnu igru načinila popularnom, s tim što ju je Blizzard u nastavku podigao na još viši nivo.

To je i dalje ona oktanski brza timska pucačina sa mečevima prožetim neizvesnošću do samog kraja i herojima koji imaju svoje specifične osobine, moći i Ultimate sposobnost, s tim što je zahvaljujući izmenama sada gejmplej još brži nego što je ikada bio. Svaki heroj je potpuno različit od drugog i daje lep osećaj tokom igranja, pogotovu kada igrač savlada kontrolu nad herojima koji imaju najkompleksniji set kontrola. Sa te strane, deluje kao da je Blizzard preminulom originalu dao dah života i podigao ga iz groba kao potpuno novu igru.

Od samog početka igrači na raspo- laganju imaju čak 35 heroja, podeljenih u 3 klase - Tank, Assault i Support - što je više nego dovoljno da se izgubite u odabiru svog omiljenog ako ste početnik, dok su veterani kao vaš autor morali da vide kakav je balans sa starim i novim junacima, o čemu će biti reči kasnije.

Ponuda modova za igranje u Unranked i Competitive odeljcima ostala je prožeta Control, Escort i Hybrid mapama uz novi Push mod, dok je Assault poslat u penziju. Naravno, Arcade je i dalje tu i nudi čak 9 režima igre koji su dobro poznati starim igračima.

Šta je novo

Definitivno najveća promena u odnosu na Overwatch, pored free2play modela na koji smo navikli u dvojci, jeste ukidanje po jedne tank uloge u oba tima. Na taj način, Overwatch više nema 6v6 sukoba heroja, po dva iz svake klase, već se prešlo na “esports pogodniji” 5v5 format. Tank je sam u svojoj roli, dok po timu idu i po 2 assault i support heroja.

Ovo značajno menja gejmplej u strateškom smislu, jer sada kada imate samo jednog tenka, mečevi su dosta, dosta brži. Fokus se tokom meča često premešta sa jedne na drugu stranu, gde su naizmenične borbe timova oko objektiva dosta bitnije. Drugim rečima, sve jednostavno deluje daleko uzbudljivije.

Cilj je bio i ostao da što brže eliminišete protivnički tim i da se posvetite objektivu. To odlično funkcioniše i sa 5v5 formatom i nema tu preteranog “plesa” oko objektiva, jer nikuda ne vodi - tenk pada toliko brzo koliko se nije prilagodio ovom načinu igre.

Doduše, moram priznati da u toku Overwatch 2 bete nisam imao isto mišljenje. Tek sada kada sam dosta dublje zašao u igru mogu reći da je ovaj način igre i 5v5 format daleko bolji.

Ovaj osveženi gejmplej će na duže staze doneti dosta benefita igri jer smatram da je izuzetno zanimljiv i publici, tako da se za Overwatch 2 sprema prilično uzbudljiva esports scena.

Heroji

Overwatch 2 dodaje tri nova heroja - Junker Queen, Sojourn i Kiriko. Junker Queen je tenk koja je savršen za borbu prsa u prsa. Pored toga što ima dosta HP-a, radi i ogroman damage, pogotovu sa svojim ultijem.

Ostala dva heroja nisu ništa manje zabavna za igranje. Napadački heroj Sojourn ima izuzetno moćnu automatsku pušku sa dodatnim punjenjem, pomoću koje može zadati noćne more neprijateljskim igračima sa svojom procentualnom štetom. Sa druge strane, healer Kiriko pruža pomoć saborcima “na daljinu”, a pritom može trčati po zidovima, baš kao i Hanzo i Genji.

Balans je prilično osetljiva tema za Overwatch 2. U trenutku pisanja ove recenzije Bastion je i dalje onemogućen u svim modovima, a Torbjorn je takođe ograničene dostupnosti. Nara- vno, ima i premoćnih heroja kojima je jako teško kontrirati. Kao primer, Moira je support heroj na koga se dosta igrača žali da je prejaka, pošto pored svoje sposobnosti da leči, radi i masivan damage. Ipak, pošto je sveopšti balans igre konstantno podložan promenama, neće uticati na konačnu ocenu.

Modovi

Najslabija tačka kada su novine u pitanju je definitivno ponuda modova, što je možda i ključni element koji odaje utisak da dvojka nije punokrvni naslednik. Jedini novitet je Push mod, koji se najlakše može opisati kao nadvlačenje konopca. Na sredini mape se nalazi robot oko kojeg se timovi bore za kontrolu, a on esencijalno funkcioniše kao payload u drugim modovima, jer će on gurati barijeru suprotno od tima koji uspostavi kontrolu nad njim, odnosno ka protivnicima.

Kako koji tim uspostavi kontrolu, tako će se robot šetati od jedne barijere do druge, što tokom mečeva stvara napetost kako se završnica približava, ali to dovodi i do “praznih” momenata, što se javlja kada robot mora dosta da pešači.

Bez obzira na to, Push je dosta neizvestan i uzbudljiv, što se odlično uklapa u generalni tempo koji Overwatch 2 ima, i vidi se da je Blizzard fino prežvakao ideju payload kontrole.

Battle Pass (zveckanje novčića)

Druga velika prekretnica za OW2 je upravo prelazak na free2play model. Umesto cene od 60$ za konzole i 40$ za PC, nastavak je sada potpuno besplatan na svim platformama, ali Blizzard je naravno morao uneti neke sisteme monetizacije.

U periodu između prve i druge igre bilo je niza tužbi i zabrana loot kutija usmerenih upravo ka Blizzardu, pa je rešeno da se od tog sistema odustane, ali je zato uveden Battle Pass, sistem koji je procvetao tokom istog perioda. Umesto plaćanja za nasumične skinove, igrači sada daju 10 dolara (1000 OW Coins) za 100 nivoa, kroz čije otključavanje dobijaju razne kategorija skinova za heroje koje najviše igraju.

Sitnice

Unapređenja ima i na polju grafike, što je i normalno, s obzirom da je prošlo 6 godina otkako je izašla prethodna igra. Estetika je ostala ista kao i kod prvenca, ali promena ima i one ne prijaju, barem meni lično. Od stila korisničkog interfejsa u Overwatch 1 na osnovu kojeg ste bez razmišljanja odmah znali o kojoj se igri radi, Blizzard je sada prešao na generički UI, sličan svim ostalim pucačinama. Dok se na ovo može gledati kao na korak unazad na račun estetike, Blizzard je verovatno želeo da i ovaj element igre načini pristupačnijim masi novih igrača.

Zaključak

Overwatch 2 poprilično solidno funkcioniše sam na svom, bez nekih prevelikih trzavica, ali i dalje nekako ne deluje kao nova igra, čak i sa prelaskom na 5v5, free2play formatom i novim herojima. Ovo sve više dođe kao jedan bogatiji apdejt sa opsežnim rebalansom za igru koja publici želi da pruži novo osveženje. Ovde nema razlika kao što su one recimo između Call of Duty igara koje izlaze svake godine.

Krajnji sud je da je Blizzard trebalo više da se potrudi kako bi ovaj nastavak ponosno nosio broj “2” u svom nazivu. Verujemo da će se situacija promeniti sa narednim dodavanjem sadržaja i balansiranjem heroja, tako da se na ovu trenutnu verziju može gledati kao na igru u tranziciji. Najviše nade svi verovatno polažu u PvE mod, koji bi trebalo da izađe naredne godine.

PREPORUČENA PC KONFIGURACIJA:

OS: Windows 7

CPU: 2GHz

GPU: Shader Model 4.0

RAM: 4 GB

HDD: 50GB

IGRU USTUPIO: BESPLATNO

PLATFORMA: PC, PS4, PS5, Xbox One, Xbox Series X/S, Nintendo Switch

IZDAVAČ: Blizzard Entertainment

CENA: Besplatno

RAZVOJNI TIM: Blizzard Entertainment

TESTIRANO NA: PC

OCENA 7.8

Akcija x2

5v5 je pravo osveženje

Push mod novi heroji se super uklapaju u brži tempo igranja

Dosta tehničkih problema

Ponuda modova nije baš osvežavajuća

Ipak se ne može nazvati pravim nastavkom

Mario Party Bez Maria

Mario Party je uvek imao jaku konkurenciju u party igrama u vidu Rabbidsa koji su se svojim blentavim dizajnom izdvajali iz žanra. To što su bili vrlo podložni povredama je bio dodatan izgovor da se proba ovaj serijal party igara, ali Party of Legends donosi nešto sasvim novo – Adventure Mode.

Da krenemo od onoga što već znamo. Rabbids igre su multiplejer igre društvenog tipa sačinjene od više manjih igara u kojima se igrači na razne načine međusobno takmiče.

Sve ove mini igre su namenjene da kratko traju i da budu blesave, kako se igrači ne bi toliko fokusirali na poene ili na to ko je pobedio.

Rabbids nudi preko 50 mini igara i preko 40 različitih likova za otključavanje, među kojima je i dosta novih, što je vrlo sveže za ovaj tip žanra koji vrlo brzo reciklira mini igre posle par sati igranja. Igre se generalno razlikuju po tome da li svaki igrač igra za sebe ili ste podeljeni u timove od po dva igrača. U svakom slučaju, sve igre su unikatne i sveže pri prvom ig- ranju. Rabbids: Party of Legends će od vas zahtevati da se trkate, gurate sa litice, gađate u dalj sa praćkom, da plešete, vozite automobile na sudaranje (bumper cars na engleskom), i još mnogo toga. Sve mini igre su izazovne, zabavne i što je najbitnije – lako se razumeju.

Pre svake mini igre postoji tutorijal koji vrlo jasno objašnjava šta se očekuje od igrača, tako da niko nije u prednosti ako je ranije igrao igru. Igru sam isprobao sa suprugom koja nije gamer, i iako sam imao malu prednost u početku dok se nije snašla, već posle par partija smo bili na istoj poziciji. Neke igre su svakako zabavnije od drugih, ali srećom možete da napravite plejlistu omiljenih i da ih vrtite u krug, što je super opcija. Ono što predstavlja veliki problem jeste to što mini igre otključavate igranjem i dobijanjem XP-a. Svaki put kad dobijete XP otključavate novog Rabbida ili mini igru, što znači da vam grind ne gine. Istina, ako često igrate brzo ćete sve otključati, ali ako samo želite da uskočite u igru i na brzinu opikate koju partiju, izbor će vam u početku biti pomalo ograničen.

Adventure Mode je novi dodatak franšizi i ima svoju jednostavnu ali simpatičnu priču koja prati Rabbidse kroz istoriju Kine. Naime, Rabbidsi su jednog dana na svom tabletu čitali priču ‘’Putovanje na Zapad’’, koja prati Sun Vukonga i njegovo hodočašće. Naravno, Rabbidsi su gledali ovu priču iz veš mašine, slučajno upalili skriveni mod pranja i svi su poslati u zemlju bogova. Svojim dolaskom, svete knjige bivaju raštrkane po kraljevstvu i sada je na Rabbids-ima da ih pronađu igrajući mini igre. Ova cela avantura traje nešto više od dva sata, i čak i solo igranje čini zabavnim, a ujedno je i dobra priprema za večernju žurku.

Sa tehničke strane, igra je izuzetno stabilna i sa svojim jednostavnim dizajnom uspeva da zadrži i lepotu. Kontrole su intuitivne za svaku igru i vrlo su precizne, sem igara koje zahtevaju korišćenje žiroskopa gde su ili previše jednostavne, ili igra kompletno poblesavi. Srećom ove su retke.

Veliki propust u Rabbids: Party of Legends je odsustvo online režima igre. Igra je očigledno namenjena samo za LAN, ali tokom ovih perioda gde se ljudi generalno izbegavaju, online opcija bi bila savršena prilika da se nasmejete i zabavite sa prijateljima i porodicom na bezbednoj distanci. Što se drugih propusta tiče, smatram da je cena malo previsoka za party igre ovakvog tipa.

Iako je Rabbids sjajna igra, Mario je ipak domaće ime i verujem da će se pre prodati Mario Party nego Rabbids: Party of Legends. Manja cena bi mnogo doprinela prodaji ove igre, ali to je ne čini ništa manje zabavnom.

“ VELIKI PROPUST U IGRI JE ODSUSTVO OPCIJE ZA ONLINE IGRANJE ”

PLATFORMA: Nintendo Switch, PlayStation 4/5, Xbox One/ Series X/S, Microsoft Windows

IZDAVAČ: Ubisoft

CENA: €39.99

IGRU USTUPIO: CD MEDIA

RAZVOJNI TIM: Ubisoft Chengdu, Ubisoft, Ubisoft Shanghai

TESTIRANO NA: PS5

Ocena 7

Sjajno za žurke

Gomila zabavnih mini igara

Novi Adventure mode je simpatičan

Isključivo lokalni multiplejer Cena

Otključavanje stvari sa XP progresijom

Autor: Milan Živković REVIEW

Prelepa Simulacija Patnje

Za prvu A Plague Tale igru, saznao sam upravo čitajući naš časopis. Odlična recenzija od strane Ivana Danojlića (kolegu, prijatelja, kuma - haha), otvorila mi je oči za igru sa čijim postojanjem uopšte nisam bio upoznat. A da stvar bude grđa, igra je bila apsolutno fantastična. Ne samo da je recenzija obećavala nesvakidašnju pustolovinu, već je i igranje samog naslova ispunilo još više nego što sam se i u tom trenutku mogao nadati.

Nastavak igre, imao je još teži zadatak i još viša očekivanja za ispuniti. Da li je u tome uspeo? Pa, krenimo redom.

Requiem se direktno nastavlja na tri godine star Innocence – igru koja se završila tako da je bila celina za sebe. Drugi deo je više proizvod uspeha originala i želje za nastavljanjem priče, nego što je to zaista bilo neophodno. Stoga, način na koji se priča prirodno nadovezuje na prethodnika, iznenađujuće je dobar. Gotovo da je neosetan prelazak u ostatak priče, što iskreno nisam očekivao da je moguće izvesti.

Mehanike originala, umnogome su zadržane ili blago obogaćene, a igra i dalje predstavlja kombinaciju horor žanra sa primesama skrivanja i izuzetno snažnim narativom koji je verovatno jedan od najintenzivnijih dramskih komada koje sam ikada video u nekoj video igri. Možda bi umesto nabrajanja žanrova koji čine igru, najjednostavnije bilo reći da je u pitanju „simulator patnje“.

Ova igra tako dobro dočarava težak život protagonista, da mi je teško i da zamislim monstruozne kreacije iz horor univerzuma koje bi bile strašnije od sudbine kroz koju lično sprovodite Amisiju i njenog mlađeg brata Huga. Otkriti previše detalja o priči, za ovu igru bi bio najveći greh. Ali vam mogu reći da se sve vrti oko nastojanja brata i sestre da pronađu lek kojim bi se Hugo rešio prokletstva s kojim je rođen.

Dok je u prvom delu Amisija bila znatno ranjivija ali svejedno žestok borac, ovde imamo njenu malo stariju, iskusniju i malo više smrtonosnu verziju. I dalje ćete biti u čizmama devojčice koju okrutan svet može da slomi u svega dva poteza, ali ona ponovo na svakom koraku oduševljava svojom izdržljivošću i duhom. Snalažljivost i želja za životom, neverovatno dobro dočaravaju i čine uverljivim sve okrutne prepreke iz kojih se jedino za dlaku možete izvući.

Mnoge situacije u igri još uvek je moguće preći na više načina. Šunjanje je svakako uvek opcija, a ja sam lično ciljao na to da porazim svakog neprijatelja na kog bih naleteo. Mom stilu igranja najviše je doprinelo uživljavanje i saosećanje sa protagonistima, pa sam ljutito že-

“ REQUIEM SE S LAKOĆOM DIREKTNO NASTAVLJA NA TRI

GODINE STAR INNOCENCE – IAKO JE U PITANJU BILA IGRA

KOJA JE BILA CELINA ZA SEBE ” leo da života rešim svakoga ko bi im stao na put. Mogućnost da igranje prilagodite sopstvenom stilu, uvek je dobrodošla stvar.

Ako je prvi deo imao dobro odmerenu količinu pasivnih i akcionih scena, ovde je taj balans malo intenzivnije naklonjen u korist dinamičnih sekvenci. Neke situacije prosto oduševljavaju koliko su vizuelno grandiozne, naročito kada horde pacova krenu u nemilosrdno pustošenje. Ali neretki su i trenuci kada miran momenat, vizuelno sjajno dočaran, obavija igrača snažnom atmosferom.

Za svoje vreme, prvi deo je bila prelepa igra. Requiem je taman toliko vizuelno unapređen, da bi se danas isto to i za njega moglo reći. Vidi se da nije u pitanju „AAA“ naslov kada zagledamo animacije kretanja, pomeranja usta pri razgovorima i slične momente koje najveći studiji ipak umeju najbolje da ispoliraju, ali po pitanju opšteg dizajna, osvetljenja i fotogeničnosti, ova igra je pravi dragulj.

Na raspolaganju naravno imamo i „photo mode“ koji je bukvalno prvi za koji sam ikada primetio da se može koristiti i u filmskim sekvencama. Nemam ideju zašto je razvojni studio dopustio da slobodno pomeramo kameru kroz „photo mode“ u ovim među-animacijama, čime je lako uočiti sve trikove kojima su se služili da sastave jednu scenu, ali mogu reći samo da sam im izuzetno zahvalan na ovome. Detalj koji će svaki radoznali igrač umeti da ceni.

Atmosferični utisak naravno ne bi bio kompletan bez apsolutno fenomenalne muzike koja pojačava svaku emociju. Olivije Derivijer, zaslužan je za komponovanje muzike nekih od mojih omiljenih igara. A ovde besprekorno boji ceo doživljaj jedne teskobne pustolovine. Možda nije nešto što bih slušao u slobodno vreme nevezano za igru, ali unutar samog naslova, teško da mogu zamisliti bolju muzičku podlogu od ove koju smo dobili.

Video igre igram već duže od 30 godina i uz njih sam proživeo dosta emotivnih momenata, od kojih neke i dan danas živopisno pamtim. Ali se ne sećam da me je ikada neka video igra dotakla tako snažno, da bih pustio „mušku suzu“. Reći ću samo da je A Plague Tale: Requiem igra za koju mi je apsolutno drago da je nisam prelazio u društvu. Ukoliko se uživite u priču i odnos brata i sestre koja bi učinila sve da zaštiti svoju porodicu, budite spremni na to da vas igra emocionalno rasparča na sastavne delove.

Iako remek-delo, Requiem nije savršena igra. Dok bih subjektivno možda dao i višu ocenu od ove koju dajem, nekolicina stvari ipak sugeriše da moram biti znatno stroži kada igru preporučujem našim čitaocima.

Igranje na PlayStation 5 platformi, ovu još uvek svežu konzolu je namučilo kako to do sad još nisam posvedočio. I svaki jauk ventilatora konzole bio bi u redu, da igra povremeno nije patila od drastičnog pada frejmrejta. Rezolucija koja nije 4K a frejmrejt koji broji maksimalnih 30 sličica u sekundi su jedno, dok je učestalo „seckanje“ u zahtevnijim scenama jedan potpuno drugačiji problem. Optimizacija nije na nivou i nadam se da je u pitanju nešto što je moguće ispraviti na pravi način budućim zakrpama.

A kad smo već kod zakrpa, igra je prošarana veoma neobičnim bagovima. Mislim, znam da Amisija mnogo voli svog brata, ali kada bi joj on sa nekih tridesetak metara, bukvalno poput ptice poleteo u ruku na njen poziv, nisam mogao a da se slatko ne nasmejem.

Tu slede i momenti koji mogu da frustriraju u odsudnim momentima ali na svu sreću, kako je igra napredovala, bilo ih je sve manje i manje. Naposletku, ostatak negativnih aspekata igre se svodi na segmente koji nisu ispolirani i koji su onaj poslednji stepenik ka savršenoj oceni kojoj sve igre večito streme.

Meni lično, sve ovo nije ni najmanje pokvarilo celo iskustvo. U igru sam se uživeo kako skoro nisam i cela njena poruka i emocija kojoj se težilo, na mene se preslikala sa stopostotnom efikasnošću. A Plague Tale: Requiem je naslov koji bi svako trebalo da odigra i iskustvo kakvo skoro nisam imao uz jednu video igru. Jedna od mojih najvećih preporuka ove godine. Ne propustite je.

PREPORUČENA PC KONFIGURACIJA: Requires a 64-bit processor and operating system OS: Windows 10 (20H1 64 bits) Processor: Intel Core i7-8700K (3.7 GHz) / AMD Ryzen 5 3600 (3.6 GHz) Memory: 16 GB RAM Graphics: 8 GB, GeForce RTX 3070/Radeon RX 6800 XT DirectX: Version 12 Storage: 55 GB available space

Additional Notes: 60 FPS, 1920x1080 in ultra. SSD storage is recommended.

IGRU USTUPIO: IRIS MEGA

PLATFORMA: Microsoft Windows, PlayStation 5, Xbox Series X/S, Nintendo Switch

IZDAVAČ: Focus Entertainment

CENA: 59,99€

RAZVOJNI TIM: Asobo Studio

TESTIRANO NA: PlayStation 5

Ocena 9

Likovi koje je lako zavoleti

Fenomenalna prezentacija i atmosfera

Jedna od najemotivnijih priča u svetu video igara

Bagovi grafički gličevi

Vrlo nestabilan frejmrejt na PlayStation konzoli prethodnika i predstavlja strateške i potezne okršaje sa protivničkom armijom. Arsenal poteza obogaćen je napadima koji su karakteristični za svakog lika ponaosob, ali i timskim potezima gde morate udružiti više likova, kao i potpuno novim „sparks“ moćima koje otkrivate pronalaženjem vrlo specifičnih saboraca tokom prolaska kroz nivoe.

Mogućnosti za igranje su toliko raznovrsne, da i nakon što duboko zagazite u prelazak igre, možete da otkrivate i smišljate nove. Osim što pružaju neke očekivane elementalne napade, „sparks“ dolaze i uz arsenal poprilično osvežavajućih moći. A sijaset alatki koje možete kupiti, dodatno produbljuju borbene mogućnosti.

Luiđi kao vispreni snajperista sa lukom i strelom, koji može da dopre dalje od svojih saboraca, ili Mario koji protivnicima prepoznatljivo može da skoči na glavu kao dodatak običnim napadima, samo su neki od opcionih

Povratak Podivljalih U Iju

Kolaboracije su zaista neobična stvar. Skoro da ne znam nikoga ko bar jednom nije poželeo da se dve fiktivne persone odvojenog univerzuma, sretnu u nekom trećem, stvorenom samo za njih. Osmi putnik protiv Predatora, Robokap protiv Terminatora, Baka Prase protiv Željka Mitrovića… Kad se jednom kucne na vrata kolaboracije, nebo postaje granica.

Dobro, neki susreti su manje ili nimalo zanimljivi, a neki posve neočekivani. Baš tako sam bio u celosti iznenađen saradnjom između Nintenda i Ubisofta, kada su se pre pet godina udružili snage Mario karaktera i „zecova“ iz Rejmenove franšize.

Na prvu loptu, igra mi je delovala besprekorno zabavno. A nakon što sam uplovio u njen svet, kao da nisam bio spreman za strateško-potezni gejmplej koji je igra poprilično inovativno prezentovala. Znate već one situacije, kada igra ma koliko dobra i ma koliko u vašem ličnom maniru, prosto nije kliknula u pravom momentu sa trenutnim apetitima. Kingdom Battle sa žaljenjem moram da priznam, još uvek čeka na to da ga u potpunosti pređem.

Zato zamislite moje veselo iznenađenje, kada sam nastavak zgrabio kao da se tek susrećem sa ovim receptom i zaigrao ga sa takvim uživanjem da me je milina bilo gledati kako Switch ponovo koristim u prenosivom režimu, gde god bih krenuo.

Da li je zbilja u pitanju toliko bolja igra ili je prosto tek sada kucnuo moj trenutak za igranje ovakvog igračkog „štiva“, pitanje je na koje iskreno i nemam potrebu sebi da odgovorim.

Ali činjenica stoji – Sparks of Hope je zrelije, lepše i nadasve igrivije izdanje svog prethodnika. Pa da krenemo redom!

Od starta ćete se uveriti da je igra vizuelno izbrušena do te mere da prvi deo iako nekada sjajno, sada izgleda bleđe nego ikada. Iako je Ubisoft bio zadužen za kreiranje ovog univerzuma, svi modeli likova, nivoi i atmosferična tematika, preslikani su Nintendovim kvalitetom. Igra izgleda fenomenalno.

Tu i tamo se može uočiti manjak detalja po pitanju interakcije sa okolinom ili nekih drugih sitnica na koje bi ljudi iz Nintenda obratili više pažnje, ali to ne umanjuje kvalitet generalnog utiska. Ovo je verovatno najlepša „nintendolika“ igra na kojoj nije radio sam Nintendo – ikada.

No ovo grafičko dostignuće nažalost nije tu bez neke cene za platiti. Igra ume da, naročito u detaljnijim nivoima, doživi neprijatnije padove frejmrejta. Ovo neće toliko uticati na vaš učinak, koliko na izgrađenu atmosferu. Iako do sada nisam bio zagovornik toga da je vreme da Switch doživi naslednika, ta opcija deluje sve realnije. Još godinu ili dve i mislim da će biti pravo vreme za to. Do tada, ukoliko niste neko ko se ježi na povremeno slabije performanse u video igrama, nemate mnogo o čemu da brinete.

Gejmplej je umnogome zadržan iz detalja i mogućnosti kojima likovi raspolažu. A što više budete unapređivali likove, to će svaki biti posebniji i korisniji za situacije u kojima će dolaziti do izražaja.

Kada se ne nalazite u borbi, slobodno se možete kretati kroz nivoe u potrazi za novim protivnicima ili zagonetkama za rešiti. A ovih mozgalica je u izobilju. Pa iako nisu naročito teške, pružaju solidan nivo satisfakcije nakon što ih rešite. Jedina zamerka na tom polju, jeste u činjenici da je zagonetku zabavno rešiti samo prvi put. A ukoliko se odlučite da ponovo prelazite igru, one mogu predstavljati samo dosadnu prepreku.

Igra vrvi od šarma i karaktera, naročito u pogledu likova i njihovih interakcija. Zapravo, svaki od likova je toliko živopisan da je lako zamisliti ih kako bi se ponašali u određenim situacijama. Osim prepoznatljivog Marija i mog ličnog favorita, brata mu Luiđija, posebno sam uživao u ludorijama „zecovske“ princeze Pič. Gotovo da nije bilo kadra u kom ona ali i drugi likovi prenaglašenih ličnosti, nisu uvlačili igrača da se oseti kao da je sve vreme uz šašavu družinu.

Priča je naročito zanimljiva, jer osim što dolazi uz određenu dozu uvek dobrodošle misterije, ceo svet boji nešto mračnijim tonovima i poziva vas na njegovo oslobođenje. A ima li šta primamljivije u video igrama, no upravljati družinom heroja oslobodilaca, prepunim blesavog karaktera? Retko šta, ako mene pitate.

Za kraj, možda i najslađa činjenica od svih, jeste muzička podloga koja stiže od strane tri renomirana kompozitora, među kojima je i Grant Kirkhop - prepoznatljivi autor muzike Banjo-Kazooie i mnogih drugih igara. Lagao bih kada bih rekao da i muzičke teme ne odišu veličanstvenim kvalitetom kolaboracije i na tom planu. Savršeno uklopljene u svet koji boje veselim, dinamičnim ali i suptilnijim tonovima, pesme su vrhunske – sve do jedne.

Kada se Super Mario World muzika ukrstila sa pre- poznatljivim Kirkhopovim stilom, za mene je to instant postala omiljena audio kreacija ove godine. A ukoliko ste neko kome ova igra ne deluje baš primamljivo a voli muziku koja je decenijama krasila igre iz njihove kuhinje, bar poslušajte album muzike ove igre. Siguran sam da će vas, ako ništa drugo, propisno razveseliti.

Ako je pored nekoliko desetina neverovatno zabavnih sati ova igra za mene nešto učinila, to je da poželim da se vratim njenom prethodniku i pružim mu još jednu priliku. Ali i da se iskreno nadam da će ovaj neverovatni nastavak izroditi bar još jedno poglavlje, pa zaokružiti celo iskustvo u zbilja nesvakidašnju trilogiju.

Ukoliko ste voleli prvi deo, obavezno nabavite nastavak. A ukoliko niste ili ga možda niste čak ni zaigrali, nema nikakvih problema direktno uleteti u ovo odlično ostvarenje. Vredi svake pare, što se danas ne može reći ni za polovinu naslova na tržištu interaktivne zabave. Za ovaj mesec, od mene još jedna velika preporuka.

U PRELAZAK IGRE, MOŽETE DA OTKRIVATE I SMIŠLJATE NOVE ”

IGRU USTUPIO: UBISOFT

PLATFORMA: Nintendo Switch

IZDAVAČ: Ubisoft

CENA: 59,99€

Ocena

Izuzetno kreativan i misteriozan svet

RAZVOJNI TIM: Ubisoft Milan Ubisoft Paris

TESTIRANO NA: Nintendo Switch

Živopisni likovi izuzetno zabavan gejmplej

Na svakom polju napredak u odnosu na original

Oštrom oku će nedostajati „Nintendo detalji“

Nešto lošije performanse na vremešnoj Switch konzoli

Autor: Nikola Aksentijević REVIEW

NASLEĐE NEJTANA DREJKA KONAČNO I NA PC-U

Već 15 godina smo imali čast da posmatramo Nejtan Drejkove avanture na PlayStation konzolama. Isto toliko je Soniju trebalo da počasti PC publiku potencijalno jednom od najboljih akcionih avantura svih vremena. Međutim, treba napomenuti da, iako je Legacy of Thieves takozvana ‘’kolekcija’’, ne obuhvata prvobitnu trilogiju, već predstavlja identično iskustvo kao i istoimena kolekcija koja je izašla za PS5 pre nekoliko meseci, donoseći Uncharted 4 i Lost Legacy u jednom paketu sa svim next-gen poboljšanjima, koja notabilno uključuju bolju rezoluciju, nešto veće detalje na teksturama i generalno bolji performans. I pre tog unapređenja, Uncharted 4 je i dalje bio vizuelno impresivno iskustvo, gde sam često zastajao kako bih se divio lepoti ove igre.

Ova dva segmenta predstavljaju sam kraj Nejtanove priče, uz zabavni Lost Legacy samostalni sadržaj, gde vodite Nejtanovu staru prijateljicu Kloi koja sarađuje sa Nadin Ros, sekundarnim antagonistom četvorke. Generalno, obe igre pružaju jedno superiorno avanturističko iskustvo, bilo da tražite izgubljeno blago Henrija Ejverija sa Nejtanom, ili Ganešove kljove sa Kloi. Ako ste imali te sreće da igrate prethodnike (mada u ovo doba emulacije, svakako možete iskusiti prva tri na PC-u), Uncharted dobija još veću težinu pošto poznajete Nejtanov lik, kao i likove oko njega, uz dodatak njegovog brata Sema. Proces razvoja ovih likova, Nejtanovih nesigurnosti, veoma retkih momenata mira i tišine sa ženom Emili, doprinose jako dobroj konkluziji ove sage, koja, iako predvidljiva kao i većina avanturističkih priča, i dalje pruža punokrvnu priču koja će vas držati do samog kraja.

Tok igre se sastoji iz progresije relativno linearnih nivoa, ili u slučaju Lost Legacy-ja imamo velike zone, gde će vas igra voditi kroz različite segmente, bilo da su zagonetni, pucačke galerije ili nešto treće, što uglavnom obuhvata neku suludu akcionu sekvencu, gde bi i holivud- ski blokbasteri pozavideli. Naughty Dog ovde najviše briljira sa celokupnim dizajnom i tempom kojim vam se svi ovi segmenti doziraju. Skoro svako poglavlje Nejtanove priče će sadržati mešavinu svih ovih elemenata, upotpunjujući celokupno iskustvo tako da vam nikada ne bude dosadno, balansirajući između akcionih sekvenci i narativnih delova u savršenoj razmeri. A da, ima i kuke za hvatanje, tako da – šta čekate?

Što se tiče porta na PC, apsolutno je nemoguće ne udeliti sve same pohvale razvojnom timu, s obzirom da Uncharted: Legacy of Thieves ne samo da besprekorno radi bez gotovo ikakvih bagova, već uspeva lako da postigne i sjajan frejmrejt i na znatno starijim konfiguracijama.

Iako je u pitanju blagi remaster originalne igre stare šest godina, ova iteracija je pravi pokazatelj koliko Naughty Dog dominira tržištem u vizuelnom smislu, gde većinu njihovih naslova možemo svrstati u sam vrhunac gejming industrije. Takođe, PC iskustvo se svakako može

ITERACIJA JE PRAVI POKAZATELJ KOLIKO

NAUGHTY DOG DOMINIRA GEJMING TRŽIŠTEM ” pohvaliti i kao najbolje, s obzirom koliko kontrola preko miša i tastature poboljšava, olakšava i generalno čini igru interesantnijom i više korisnički vođenom. Ako ste kao ja, i pre ovoga ste prešli igru na kontroleru na konzoli, i dalje ćete se zabaviti, s obzirom da je pucanje na PC-u odlično odrađeno, gde u potpunosti imate kontrolu gde nišanite.

Generalno gledano, Uncharted franšiza već ima kultni status, ali s obzirom na benefite koje donosi sa PC verzijom, kao što su poboljšani izgled, maestralan performans i zabavniji kontrolni sistem, ova iteracija je svakako kruna serijala, odajući počast nasleđu koje je ostavio, pogotovu za PC igrače koji ga mogu iskusiti u najboljem ruhu do sada.

PREPORUČENA PC KONFIGURACIJA:

PLATFORMA: PC, PS5

IZDAVAČ: Sony Interactive Entertainment

CENA: €49,99

IGRU USTUPIO: PLAYSTATION

RAZVOJNI TIM: Naughty Dog

TESTIRANO NA: PC

Ocena 9

PC port je odličan Zagonetke, akcija, priča

Pucačke galerije mogu da zasite na momente aspekta igre – audio režije. Veoma je posebno a i preporučljivo iskustvo igrati ovu igru sa slušalicama. Zvuk koraka, šuškanja i neposredne opasnosti, izuzetno dobro je osmišljen. Naravno, pripazite se i povremenog iznenadnog iskakanja zastrašujuće kreature, što možda jeste jeftin trik ali i nije toliko čest da bi predstavljao problem.

Istovremeno, jedan od najboljih momenata igre jeste sukobljavanje sa „boss“ karakterima. Po principu zagonetki kojih ima u izobilju, tako je i protiv glavnih neprijatelja potrebno rešiti neku mozgalicu kako biste ih porazili. A osećaj kada kao nemoćna devojčica uspete da porazite iskonsko i nemilosrdno zlo, svakako pruža pošten osećaj dostignuća.

Autor: Milan Živković REVIEW

POZNAĆEŠ JE I PO MRAKU…

Yomawari: Lost in the Dark, treći je naslov u serijalu horor igara sa obmanjujuće slatkom grafikom. Jer igra, ma koliko simpatično izgledala, predstavlja jedno od najoriginalnijih iskustava strave i užasa koje sam do sada zaigrao.

Ukoliko niste igrali prve dve igre, ne samo da ne mari kako je u pitanju potpuno odvojena priča, nego je čak i poželjno. Pitate se zašto? Razlog je vrlo jednostavan.

Sve tri igre su po stilu istovetne, ali to se proteže dalje i na sam dizajn lokacija kao i na izgled karaktera. U pitanju jesu odvojene priče, ali svaki naredni naslov deluje kao reciklirana verzija prethodnog. Kao da je neko uzeo sve nivoe i neprijatelje, malo ih „prekopao“ i ponovo složio za nastavak.

S tim na umu, ovo može smetati starim igračima koji su treći deo zgrabili nadajući se svežem sadržaju. Ali ako se sada prvi put srećete sa serijalom, doživećete baš upravo ono najkvalitetnije što on ima da ponudi. Veoma slično kako su ga i drugi doživeli, kroz ranije naslove.

Lost in the Dark nas stavlja u ulogu devojčice, koja nakon što postane žrtva okrutne šale školskih siledžija, gubi svest i budi se sa zastrašujućim otkrovenjem. Na nju je stavljena kletva, a vremena za njeno skidanje nema mnogo. Ukoliko zakasni, kletva će zauvek ostati na njoj, što je dovoljno crna pomisao da se svako uspaniči, a kamoli desetak godina stara devojčica. Da stvar bude još gora, nesrećno dete pati i od gubitka pamćenja.

Igra je u celosti dvodimenzionalna, rukom crtane grafike i izvođenja iz polu ptičje perspektive. Odavde i crpi svoj šarm koji zatim dodatno uobličava neočekivanim dozama horora.

Po prvi put u serijalu, imate mogućnost da malo promenite izgled protagonistkinje kao i njeno ime. Ali ukoliko sve ostavite na podrazumevanim podešavanjima, devojčica će ostati poznata kao Juzu.

Juzu je primarno jedino „naoružana“ baterijskom lampom kojom krči svoj put kroz noć u potrazi za izgubljenim sećanjima i spasom od svoje kletve. A u tami vrebaju kojekakve spodobe, primarno inspirisane duhovima iz japanske mitologije i narodnih priča.

Kako Juzu nema sposobnost da se bori sa ovim monstrumima, na vama je da protrčite, prošunjate se ili skretanjem pažnje provučete pored karakondžula na putu do svog cilja. Jedan pogrešan korak znači sigurnu smrt, a pažljivo kretanje i zagledanje okruženja je ključno za preživljavanje.

Nakon što se približite nekom čudovištu, čućete srce nesrećne devojčice kako ubrzano kuca, time čineći svojevrsni indikator opasnosti. Još strašnije, neki od jezivih protivnika mogu da vas ubiju samo ukoliko ih pogledate u oči. Zato postoji i mogućnost žmurenja, gde ćete se snalaziti samo na osnovu zvuka ili suptilnih vizuelnih indikatora. Ovo me vodi i do „najimerzivnijeg“

Muzika je takođe prisutna ali i izuzetno odmerena, tako da sa ostalim segmentima čini jednu nesvakidašnju horor celinu. Na momente deluje prosto neverovatno da tako simpatična igra može biti i toliko užasavajuća. Ali vas već naredni susret sa strašnom zlom pojavom vraća u stvarnost. Yomawari serijal nije za plašljive igrače!

Ukoliko ste igrali i voleli prethodna dva dela, sigurno ćete imati šta da zavolite i ovde. Iako sve deluje kao kvalitetno štivo, ipak je u pitanju recikliran kvalitet, a ne nešto što nikada nije valjalo.

Sa druge strane, ukoliko se po prvi put susrećete sa seri- jalom, volite horor igre a dojadili su vam stari recepti, takođe nabavite igru. Siguran sam da će vam njena nesvakidašnja prezentacija dobro prodrmati i osvežiti pogled na horor igre. Ali u svakom slučaju, sačekajte bar neki popust. Cena je za sada previše visoka za ono što kupujete.

“ IGRA POMALO DELUJE KAO RECIKLIRANI PROIZVOD PRVA DVA DELA ”

PREPORUČENA PC KONFIGURACIJA: Requires a 64-bit processor and operating system

OS: Windows 10/11

Processor: Intel(R) Core(TM) i5-4670 3.40GHz

Memory: 4 GB RAM

Graphics: GeForce GTX 570 DirectX: Version 11 Storage: 4 GB available space Sound Card: HD Audio

IGRU USTUPIO: NIS AMERICA

PLATFORMA: Microsoft Windows, PlayStation 4, Nintendo Switch

IZDAVAČ: NIS America

CENA: 39,99€

RAZVOJNI TIM: Nippon Ichi Software

TESTIRANO NA: Nintendo Switch

Ocena 8

Audio režija

Odlična atmosfera

Nesvakidašnji horor Ne nudi novitete u odnosu na prethodnike

Ima naporan tempo, naročito na početku

Od svih remastera koje dobijamo ovih dana, All Star Battle R, borilačka igra stara devet godina, je verovatno ljudima poslednja na pameti bila. Jojo’s Bizzare Adventure je, lično, jedan od mojih omiljenih animiranih serijala, i izrodio je pregršt borilačkih igara kroz godine, međutim Bandai Namco je mislio da je bolje remasterovati staru igru, nego praviti nešto potpuno novo, pogotovu nakon toliko dugog vremenskog perioda gde Jojo fanovi nisu dobili gotovo ništa.

Iako žalimo za novom igrom, All Star Battle R svakako nije nešto što se baca u kantu, već je jedan od punokrvnih fajtera koje imamo, sa znatno većom dubinom i više nego impresivnom postavom od 51 borca! Naime, celokupni sistem je ostao isti kao u originalu, gde imate tipične normalne i jake napade, hvatanje, blok, kao i metar koji koristite za vaše speci- jalne sposobnosti. Ovde ima i par zanimljivih mehanika kao što su izbegavanje udaraca, koje koristi 2.5D okruženje, te vaš karakter može da se pomeri u stranu, a ako pažljivo tempirate poslednji trenutak, dobijate i kratko zaustavljanje vremena za još bolju reakciju i otvaranje kombo udarcima. Takođe, jednostavnim između ova dva moda, te možete koristiti i stilizovano prekidanje poteza kako biste izašli iz animacije ili nastavili kombo, zavisno od situacije. Ove mehanike doprinose individualnosti svakog karaktera, te All Star Battle R može delovati i kao raj za ljubitelje borilačkih igara, s obzirom da ova ogromna postava likova stvarno može da se pohvali totalno različitim iskustvom kroz igranje svakog lika. dobrodošli turnir mod gde možete birati broj ljudskih protivnika koji će učestvovati u nokaut formatu. Svaki karakter poseduje pregršt glasovnih linija i skinova koje ćete otključavati igranjem ovih modova. Timske bitke, to jest 3 na 3, gde će se nakon svake borbe smenjivati vaši odabrani likovi dok neko ne izgubi, nažalost se mogu igrati samo u lokalu.

Što se tiče modova igre, remaster je izostavio glavnu kampanju koja je svakako bila dosta površna, gde je kroz tekst prepričavala radnju svakog dela JJBA.

Vizuelno igra izgleda jako dobro, s obzirom da je remaster igre stare devet godina, gde je verno prenet tipičan stil Hirohiko Arakija i njegovih likova u svakom aspektu. Modeli karaktera izgledaju veoma verno, dok su okruženja iz animea i mange prepoznatljiva, ali se kod njih već vide tragovi starenja. Zvučna podloga briljira, koristeći originalne glasovne glumce iz animea, dok su i sami efekti i udarci preneti u pot- punosti za pun doživljaj.

Što se tiče multiplejer komponente, ona sadrži klasične modove običnog i rangiranog meča, gde rangirani sistem funkcioniše po tipičnom broju poena koje dobijate i gubite u zavisnosti od toga da li ste pobedili ili izgubili. Nažalost, sa optimizacione strane, ova komponenta je apsolutno užasna, s obzirom da ako ne igrate sa nekim ko je blizu vaše lokacije, nećete naići na ništa zabavno. Kašnjenja su veoma česta, kao i problemi sa beskonačnim učitavanjima meča gde morate da izađete iz igre kako bi vam se poraz uopšte računao, kao i činjenica da ne postoji filter za wi-fi konekcije i konekcije kablom. Pošto ne možete da vidite koliki vam je ping ili da li ste sa nekim ko igra na bežičnom internetu, količina seckanja i kašnjenja koju ćete imati na ekranu je apsolutno nepodnošljiva. Nažalost, netkod je očigledno ostao isti, s obzirom da je i originalno izdanje ove igre imalo isti problem, a za kompetitivnu borilačku igru u 2022. godini to je apsolutno nedopustivo.

I kada sve to saberem, ne znam ni sam kako da se osećam povodom ove igre. Iako ima solidnu dubinu, gde svaki od vaših likova ima distinktne poteze, kompetitivni multiplejer je totalno disfunkcionalan. Pored toga, igra i dalje ima ozbiljne probleme sa balansom između likova, dok je nedostatak konkretne kampanje takođe prilično razočaravajući. Sa svim tim manama na umu, Jojo’s Bizarre Adventure: All-Star Battle R vredi kupiti samo ako ste jedan od najvernijih fanova serijala.

PREPORUČENA PC KONFIGURACIJA:

OS: Windows 10

CPU: Intel Core i5-5675C / AMD FX-9590

GPU: NVIDIA GeForce GTX 1060 / AMD Raden R9 390

RAM: 16 GB

HDD: 6 GB

IGRU USTUPIO: IRIS MEGA

PLATFORMA:

PC, Xbox Series X/S, Xbox One, PS4, PS5, Nintendo Switch

IZDAVAČ:

Bandai Namco

Entertainment

CENA: €49,99 pritiskom na dugme, možete koristiti vašu stilsku sposobnost, notabilno hamon, stand ili spin u zavisnosti od vašeg lika, te promenom između moda korisnika i vašeg standa ili neke druge sposobnosti, možete praviti zanimljive kombinacije. Ovo podrazumeva i dinamički prelaz

Ipak, ovo je bilo i dalje bolje od poluzavršenog arkadnog moda All Star Battle, koji će vam davati bitke sa specijalnim uslovima iz svih delova, otključavajući borbu protiv glavnog zlikovca u tom činu, generalno se svodeći na borbe protiv kompjutera sa minimalnim modifikacijama. Ostali modovi obuhvataju tipičan arkadni mod, dok versus poseduje uvek

RAZVOJNI TIM: CyberConnect2 Co. Ltd.

TESTIRANO NA: PS5

Ocena 7

Odličan borbeni sistem

Svi likovi su vrlo različiti

I dalje izgleda dobro nakon devet godina Nedostatak story moda

Užasan multiplejer

Autor: Milan Živković

Igra Koja Lomi Srca

Na ulazu u moj dom, i dalje zlatnim slovima piše: „O putniče namerniče, ako je ljubav prema Zmajevoj kugli u tebi jaka, reci „Goku“ i uđi.“ Ili bi barem pisalo, da upravnik stambene zajednice nije pravi pravcijati Friza…

Šalu na stranu, kada bi se moja ljubav prema Dragon Ball franšizi mogla izmeriti, merila bi se u gigavatima. A u kombinaciji sa mojom ličnom igračkom kulturom, mislim da su izuzetno retke Dragon Ball igre za koje nisam čuo, ako ih bar nisam i lično odigrao.

S tim na umu, o Dragon Ball: The

Breakers se nisam mnogo informisao, već se automatski podrazumevalo da ću igru zaigrati ukoliko mi dopadne šaka. Pre nekoliko dana, to sam i učinio. A moji utisci su veoma pomešani.

Dragon Ball: The Breakers je po svojoj prirodi multiplejer igra, koncipirana kao „sedam na prema jedan“ nadmetanje, smešteno naravno u svetu Zmajeve kugle. Sa ovim konceptom smo se susretali i ranije, kroz igre kao što su Dead by Daylight ili Friday The 13th, ali ovde razumljivo nema horor elemenata. Osim ako ne računamo sveopšte utiske na konto kvaliteta. Uh…

Osim prologa kroz koji provodite lika napravljenog u vrlo bazičnom kreatoru, igra je u celosti multiplejer iskustvo. S tim na umu, traljav i haotičan prolog koji služi kao uvod u priču i lagani tutorijal, mogao bi biti nešto čemu se da oprostiti ukoliko je ostatak igre kvalitetan. To, nažalost, nije sasvim slučaj.

Kažu da se na zapadu najviše vrednuje dobra ideja. Da je to baš tako, ova igra bi bila remek-delo. Koncept u kom se sedam igrača koji upravljaju običnim ljudima suprotstavlja osmom, koji kontroliše nekog od najpoznatijih negativaca iz Dragon ball univerzuma – na prvu loptu zvuči užasno zabavno.

Negativac je tu dospeo igrom slučaja, a na vama je da kroz saradnju pronađete određene tačke na mapi, čime aktivirate vremeplov kojim zajedno sa saborcima možete da pobegnete što dalje od opasnosti. Na negativcu je da vas u tome spreči tako što će vas poraziti bar dva puta ili vam uništiti vremeplov.

Ukoliko izgubite vremensku mašinu, imate još priliku da pronađete individualne kapsule kojima samostalno možete da pobegnete ili ako ništa drugo ne upali – direktno se suprotstavite protivniku, koji se po terminologiji igre oslovljava sa „raider“.

Kako pobediti Frizu ili Sela, jedne od najjačih zlih stvorenja Dragon Ball franšize? Na raspolaganju imate značajan broj oružja, ali kada bomba ili raketni bacač nisu dovoljni ni da ogrebu premoćnog zloću, na scenu stupa mogućnost da skupljanjem određene energije, na kratko vreme postanete inkarnacija nekog od čuvenih heroja serijala.

Heroje neočekivano osvajate kroz „gacha“ segment igre, čije prisustvo me je veoma iznenadilo. Ovde nasumično i na sreću izvlačite nekog od junaka, odnosno čak ne izvlačite ni tog karaktera već njegovu verziju koja sa sobom donosi jedan specijalni potez. Obično volim „gacha“ momente, ali ovde sam ako bilo šta, bio poprilično zbunjen. Bar ostadoh zahvalan što nam je igra pružila bar neki konkretan metod da se suprotstavimo antagonisti.

Ukoliko na ovaj način ne uspete da porazite protivnika, barem ćete možda uspeti da ga zamajavate dovoljno dugo ne bi li vaši saborci završili rad na vremeplovu. Ali ukoliko je zlikovac uspeo da evoluira i postane značajno veća opasnost po vašu družinu, želim vam više sreće u idućem meču.

Kada ovako sve stavim na papir pa još jednom pročitam, opet mi se igra ova igra! Teoretski, ljubav lepo zvuči. No, malkice je drukčije u praksi… Tako ni ljubav prema kultnom serijalu nije dovoljna da ovaj naslov vine iznad proseka.

Kao prvo, pronaći sedam drugara koji bi bili radi da sa vama zaigraju ovu igru, bio bi uspeh na kom bi vam svako moga pozavideti. Ali da stvar bude još gora, pronaći i strance onlajn da sa vama zaigraju, nije znatno lakše. Činjenica da je ovo isključivo multiplejer naslov, veoma umanjuje njegovu vrednost i vek trajanja. A s obzirom

“

JAKO

Zabavnonikada Ne Verujte

PRVOJ LOPTI… ” da serveri ne podržavaju igranje između platformi, možda je i najgora stvar u vezi igre.

Osim što je grafika igre veoma bazična, sa gotovo nepostojećim kvalitetnim animacijama, samo kretanje likova jedno je od najgorih koje sam video u poslednje vreme. Podsetilo me je na dvadeset godina staru igru Rockstar studija – State of Emergency, gde sam još u ono vreme bio u čudu kakvu igru je izrodio tako velik studio. Da vidim nešto slično tome danas u jednoj zvaničnoj Dragon Ball igri, nadrealno je.

Kamera sa druge strane, predstavlja jednu sasvim posebnu vrstu horora.

Kao da pod ruku ide sa ostatkom tehničke neispeglanosti, pa želi da zaokruži celo kriminalno iskustvo. No, ukoliko se baš zainatite i rešite da se uživite u igru i naviknete na njeno loše izvođenje, stvari se mogu popraviti. Ali sam siguran da broj instanci gde ćete se nevoljno zaglaviti u neki objekat i zbog toga izgubiti meč, nesumnjivo mora rezultovati frustracijom ma koliko razumljiv igrač bili.

Čitajući sopstvene reči, deluj kao da posmatram epilog bojnog polja gde se odigrao sukob između ljubavi i žalosti. Jedna od zanimljivijih ideja u poslednje vreme, smeštena u jedan od najboljih anime univerzuma svih vremena, a izvedena tako bazično i nespretno, da prosto poziva na žalopojku.

Nije dovoljno da budete Dragon Ball ljubitelj da biste uživali u ovoj igri. Potrebno je da imate i malo sreće sa pronalaženjem društva za igranje kao i strpljenje da iz ovog naslova izvučete ono najbolje. Suštinski, igra ima dosta skrivenih kvaliteta koje uništava dosta loša prezentacija. Ali ako vas ljubav i sreća posluže, pa tome dodate i malo više strpljenja, možda će vam se isplatiti da potrošite nešto malo novca i zaigrate ovu igru.

Samo požurite. S obzirom na stanje u kom je igra trenutno, mislim da neće proći mnogo vremena pre no što serveri budu pogašeni a igrači vremeplovom pobegnu što dalje od ovog naslova, u neku svetliju budućnost.

PREPORUČENA PC KONFIGURACIJA:

Requires a 64-bit processor and operating system OS: Windows 10 64-bit Processor: Intel Core i7-8700 or AMD Ryzen 5 3600

Memory: 8 GB RAM

Graphics: GeForce GTX 780 or Radeon RX 570 DirectX: Version 11

Network: Broadband Internet connection Storage: 10 GB available space

IGRU USTUPIO: IRIS MEGA

PLATFORMA: Microsoft Windows, PlayStation 4, Xbox One, Nintendo Switch

IZDAVAČ: Capcom

CENA: 19,99€

RAZVOJNI TIM: Capcom

TESTIRANO NA: PlayStation 4

OCENA 4.5

Zabavna ideja

Dragon Ball Univerzum

Jako loša prezentacija

Kritične kontrole i kamera

Isključivo multiplejer sa premalo igrača

Opšti utisak je da unapređenja postoje, ali da se prednost dala odbrani a ne napadu, i da se igračima uskraćuje sloboda izbora stila igre.

No, uzimajući u obzir da je ova igra besplatna, ne možemo previše ni izvoljevati, jer čak ni skupocena FIFA nije uspela da nam podari veći izbor unapređenja. Rekli bismo da nju muči drugi problem, to jest da je njeno srce obuzela pohlepa, ali o tome ćemo u opisu posvećenom toj konkretnoj simulaciji.

Kao glavni problem kod Konamija ostaje to što kupovinom licenci pokušavaju da se otrgnu konkurenciji i približe igračima, a ne shvataju da i

Na Istoku Ni Ta Novo

EFootball 2023 je jedan od najmanje hajpovanih i najavljivanih naslova - ikada! O toj činjenici dovoljno govore i komentari na društvenim mrežama, gde se sa iznenađenjem prihvata saznanje da je eFootball 2023 već izašao.

Da li je to bio marketinški trik ili se face iz Konamija polako predaju i spremaju se da podignu sidro, ni sami nismo sigurni. Ali ono što možemo sa sigurnošću reći jeste da je eFootball 2023 izašao i da ćemo pokušati da prenesemo naše utiske o tome kako smo doživeli ovo novo izdanje i šta je u njemu sve promenjeno.

U novom izdanju Konamijeve simulacije sada postoji 26 timova koji su vam dostupni za egzibicione mečeve. I dalje nismo sasvim sigurni zašto je to tako i zašto nemamo mogućnost odabira svih timova, ali možemo pretpostaviti da je cilj developera da se igrači u potpunosti prebace u “my team” režim, koji bi trebalo da bude pandan FIFA FUT modu. Prosto se vidi da ljudi iz turnira. A to neće postići nikakve šminke i licencirani omiljeni klubovi. Sa žaljenjem moramo konstatovati da ni FIFA ni eFootball ove godine, nisu to u potpunosti uspeli. time gube budžet za dalja unapređenja koja bi zaista napravila razliku. Ako se vratimo koju deceniju ranije, u svima nama dragom PES-u nije ni bilo licenciranih timova, pa smo svi bez obzira jako uživali igrajući ta izdanja.

Konamija u njega trenutno najviše i ulažu.

Što se samog gejmpleja tiče, rekli bismo da je mnogo bagova ispravljeno i da se dosta poradilo na nekim segmentima, a opet neki kao da su potpuno zaboravljeni. Na primer, pasovi su boljeg odziva kontrola, a samim tim i precizniji, a sama igra dodavanja deluje dosta fluidnije. Ako gajite ovaj stari stil igranja, sigurno ćete biti zadovoljni. Ali u drugu ruku, ukoliko ste tip igrača koji voli da driblingom dođe do pogotka, tu ćemo morati da vas razočaramo, jer su driblinzi gotovo nemogući za izvesti.

Defanzivni igrači napadače sada mnogo lakše izbacuju iz balansa, čak iako se radi o nekom stamenom igraču poput Ibrahimovića. Istovremeno, napadači se mnogo tromije i sporije kreću, pa čak iako upravljate Maradonom lično. Ovo dodatno olakšava defanzivnim igračima da dođu do poseda lopte, što dosta menja kompletnu ravnotežu meča.

Što se šuteva tiče, i oni su dosta boljeg odziva i neki bagovi koji su nas mučili u prošlosti su uklonjeni. Sada ne morate da gledate u budućnost i unapred pritiskate dugme za šut, nagađajući da li će vas neko napasti da uzme loptu. Sada imate potpunu slobodu da čekate na pravu priliku do gotovo poslednjeg trenutka.

“Team press” opcija je takođe unapređena. Bagovi koje smo ranije imali, kao na primer situacija u kojoj igrači nisu ni markirani indikatorom a mimo naše želje kreću u presing, otklonjeni su. Slobodno predahnite jer su ove stvari sada lepo ispeglane i mnogo je lakše koristiti takve opcije.

Nažalost, ima i bagova koji su preživeli, a jedan od njih najbolje opisuje situacija u kojoj se igrač zaledi prilikom odbitka lopte ka njemu, pa reaguje u stilu platana sa Kalemegdana. Bukvalno kao da je izgubio razum i pretvorio se u drvo! Nešto slično kao Marko Šćepović u “najboljim” danima (seća li se neko?! Ne? Haha).

Nećemo biti nezahvalni i nerealni i priznaćemo – neke promene su dobre. Ali sve to nekako deluje kao da se igra na sigurno. Prisetite se kako je ranije na svakih nekoliko izdanja dolazilo do značajnih promena, pa su nove igre izgledale potpuno drugačije od svojih prethodnika. I to bi se nekada isplatilo, nekada ne, ali što kaže dobri stari Del Boj: “Ko riskira - profitira!” Zato Konami i EA, molim vas riskirajte!

Najbolji primer koji mogu da vam dam, jeste iz ličnog iskustva. Veliki sam fan AS Rome i upravo Konami drži licencu za korišćenje imidža ovog kluba, ali čak ni to me nije nateralo da sednem i da odigram poveći broj mečeva sa ovom ekipom. Složićete se, najbitnije i ono zbog čega svi igramo fudbalske simulacije, jeste da se prenese sam duh fudbalske igre i da se u našim srcima ponovo probudi želja za dugim okupljanjima sa prijateljima i organizovanjem

PREPORUČENA PC KONFIGURACIJA:

OS: Windows 10 64bit

CPU: Intel Core i5-7600 / AMD Ryzen 5 1600

GPU: GeForce GTX 1060 / AMD Radeon RX 590

RAM: 8 GB

HDD: 50 GB

IGRU USTUPIO: BESPLATNO

PLATFORMA: PC, PS4, PS5, Xbox One, Xbox Series X/S, Android, iOS

IZDAVAČ: Konami

CENA: Besplatno

RAZVOJNI TIM: Konami Digital Entertainment

TESTIRANO NA: PS4

Ocena 6

Unapređen protok lopte

Popravljeno dosta bagova

U proseku, igra nije napredovala

Nove promene favorizuju odbranu

Autor: Stefan Mitov Radojičić REVIEW