Najlon pijaca – svet u malom PUTOPIS

Čitav jedan svet u malom. Siromašni, bogati, obrazovani i on koji to nisu, različiti u svakom pogledu, a sve ih vezuje jedno – potreba. Ako su iza tezge - došli su da zarade za život ili da jednostavno svoje dane utroše korisno, ako dolaze do tezge, potrebno im je nešto što uobičajeno ne mogu sebi da priušte. Potreba za lepim, potreba za duševnom hranom. Jedna sam od onih kojoj je Najlon pijaca duševna hrana. Potrebu za lepim stvarima, doživljavam kao osnovnu. Mislim da je tako otkad znam za sebe.

Buvljak i ja se družimo od mog dolaska u Novi Sad, već deset godina. Propratio je moje studentske dane. Poluprazan novčanik i džepovi nisu bili strašni pored njega. Tu se rodila ljubav.

Najlon pijaca svet u malom

Krpice, krpice, krpice. Čaše, šolje, ramovi svoje mesto. „Krvav je to posao“ reče za slike, slike, kutije, torbe. meni prodavac. Tu si na vetrometini i ju. Ovde može da se proda sve. Bukvalno bočica laka za nokte, telefoni, bela tehnikad je hladno i kad su vrućine. Ali eto, Postoji još nešto vrednije što dobiješ borimo se, i ne žalimo puno. Šale uvek od buvljaka. Životna škola! ima.

Niko te tim pravilima ne uči na fakul- Naravno da je ima, jer šta je život nego tetu. U mojoj glavi, Najlon predstavlja malo težine i malo smeha. Eto baš u način na koji svet funkcioniše. prolazu čujem konverzaciju prodavca Stvari za prodaju dobijaju novu dimenzi- bilnog telefona. Kaže čovek 1000 din. sve! Poluprazna pasta za zube, prazna -A kako da znam da on radi-reče žena. i jedne žene. Raspituje se za cenu moka, muzejski primerci svega, fotografije, -Pa gospođo, ja da znam da on radi, bio bi 5000 din.

Vickasti su ti prodavci.

Tekst: Anđelija Popović @najlon_girl

Odmah prekoputa na drugoj tezgi, čujem cenkanje. Cena može da se spušta ukoliko vidite da je prodavac raspoložen za to. Sve je dozvoljeno, jer Najlon je priča za sebe. Pravila su tu da se krše. I eto gospodin koji je kupio složenu slagalicu koja inače vredi barem 3000 din, a odnosi je kući za 200. Prodavac je zadovoljan, kupac još zadovoljniji. Posmatrajući buvljak, shvatam kako svet funkcioniše. Nešto što zapravo ima veliku vrednost može da se proda u bescenje. Zavisi od znanja prodavca, zavisi ko je prodavac, a i od potrebe da se nešto proda. U početku mi je to malo bilo tužno, a onda sam se navikla. diplome, sve do onih najbizarnijih stva-

ri poput zubne proteze. Mislite da se nisam puno puta zapitala, pa ko zaboga kupuje takve stvari (mislim na ove „bizarne“). Kupuju. Da, kupuju. Odgovor zašto, još uvek nisam dobila.

Nešto što ima inače izuzetno visoku vrednost, na Najlonu može da se kupi po ceni jedne žvake. I onda se setim da

je svet napravio razliku među ljudima. Ista ta stvar bi na nekom drugom mestu imala sto puta veću vrednost. Ima puno i u obrazovanju, a ima puno i u potcenjivanju.

Najlon su ljudi. Prodavci. Neki od njih su polupismeni, neki su visoko obrazovani, neki su ostali bez posla kada im je propala firma pa su bili primorani da prodaju. Borci, veliki borci su to. Izazivaju u meni divljenje i daju inspiraciju za kretanje napred.

Zamiste scenu, pola dva ujutru, oni čekaju da se pijaca otvori kako bi zauzeli Zapitaš se, šta je u životu zaista važno. Često se dogodi da naiđem na nečiju kolekciju starih razglednica, poštanskih markica, ili u još gorem slučaju, punu kutiju fotografija. Porodični albumi. Puno pitanja se postavlja. Kako to sve završi tu?

Na moje pitanje, zašto prodavac prodaje svoju kolekciju razglednica i fotografija sa potpisom poznatih ličnosti, odgovorio mi je sledeće: „Znaš dušo, kad jednog dana odem gore da raznosim poštu, ovi moji će sve to da rasprodaju. Ovako barem nešto zaradim, pa povedem sebe i ženu u banju.“ Mislim da se tog dana moj život promenio. Zvuči malo preuveličano, ali od tada, na materijalne stvari gledam drugim očima. U pravu je čovek, ne treba se vezivati.

Romi su najbrojniji narod koji prodaje dine, i gle igrom slučajeva, ove vlasnice na Najlonu. Većina njih ima moje po- su poreklom iz Sombora, mog rodnog štovanje. Vredni su i pošteni. Ljuba- grada. Kupila sam ih za mizernu svoznost gotovo uvek vraćaju istom me- tu, nakon cenkanja. Prodavci nisu imali rom. Vole šalu. Gomilu običaja imaju. pojma o pravoj vrednosti istih. Često ćete ih videti da novac koji dobiju trljaju o bradu, isto tako, ako ste im Opet imate i onih pred kojima možeprvi kupac, neće vas pustiti da odete, te da se postidite svojim neznanjem. jer u suprotnom – baksuz. Volela bih Baš nedavno, jedan prodavac koji je da saznam gde se može naučiti romski poreklom Rom, mi je ispričao za dojezik, ali uvek mi je glupo da pitam, jer gađaj gde su ga drugi potcenili. Mislili verovatno ne znaju ni oni. su da čovek nije upoznat sa stvarima koje prodaje. Pitali su ga za cenu rama Mnoga blaga sam pronašla baš kod u kojoj se nalazila jedna vredna grafi njih. Nedavno je u moje ruke došlo dva ka. Kada im je odgovorio i dao tačne spomenara iz 1924. godine i 1941. go- podatke o kom umetniku se radi i kada

je stvorena, kupci su se postideli i otišli nom su bila na relaciji London – Beodalje. Mi smo naš razgovor nastavili u grad ili Beograd-Zagreb. Čitav život u pravcu izbora knjiga. jednoj kutiji i materijal za neku knjigu. Savršen za umetnike, stiliste, kostimo- pripada nekome ko će ih bolje čuvati grafe, fotografe i za sve koji vole da nego ja. Pomislim često na Šajinoviće vide nešto lepo. Od šoljica za kafu pa i prođe mi kroz glavu kako je njihova do stilskog nameštaja, sve možete na- kutija završila na tezgi. ći. Muzej u malom. Fotografije, razgledNisam je kupila ako ste se zapitali. Ona nice, pisma, novine, reklamni posteri, Završe tu i diplome, fakultetske, radne. knjige i to često sa posvetom stari mi- Nedavno sam naišla na jednu, dodeljenimum osamdeset godina. Jednom pri- nu čoveku kao nagradu za 25 godina likom sam pronašla kutiju punu pisa- rada u fabrici Kabel. Datira iz 1972. goma i razglednica za porodicu Šajinović dine, iz vremena kada je bilo normalno iz Beograda. Pisma su datirala čak iz da u jednom preduzeću radiš ceo svoj četrdesetih godina prošlog veka i uglav- životni vek.

Na kraju, dođemo do zaključka da sa nama ostaju jedino uspomene koje smo proživeli. Sve ostalo izgleda može da završi na Najlonu.