U krštanom listu mog oca razvidno je, da je sa bakom živeo u Kosovskoj 20, usporednom Dečanskoj ulici 19, gde je baka radila kod čuvenog doktora Fotića.
Fotografija od 10. marta 1935 g.. Sadašnji Akademski – Studentski park. Levo u drugom redu baka Jozefina, u prvom redu moj otac Stanislav i njegova kumica Nežika, šetaju po snežanom Beogradu.
Otac Stanislav Jurkovič i kumica Nežika Gobec fotografirani u ateljeju.
Beograd cca. 1937
Vinarija Aleksandrović
Baka Jozefina i moj otac 1 Nemoj, da brigaš, brigaš, život se stara, dok bit če ljudi bit če i para ... 4-5 Omnibus kratkih priča glumca Milutina Miloševića
15 Eva Ras Nikad nisam bila popularna
18 Anja Ilić i Mladen Drenić
9 To je moja Rogaška Slatina
21 Audiencija kod princa Aleksandra Karađorđevića
10 Velimir Mihailo Teodorović iz Rogaške Slatine
22 Foto Tonka: Kralj Petar II. 1936
13
31
Nemoj, da brigaš, brigaš, život se stara, 4 dok bit če ljudi bit če i para... Nezaboravna pesma seriala Balkan exspres, kojeg pamtim kao klinac i uvek me postavi u one meni drage tridesete godine prošlog stoleča. Neznam koja je točno pesma bila popularna onog davnog meseca maja 1931 godine, kad je bio život u Beogradu točno ovakav, kakav osečam i danas na trenutke i neki opšti filing koji bi, ako bi mogo, izabrao za svoj životni lajf – stajl. U kafanama dobro se jelo i pilo, nedaj bože, da neko nije odveo porez od kafane, muzike ili neke radnje za Kralja koji je u ono doba iznosio oko deset posto…ali to je bilo život, život u prestonici Balkana, Beogradu. Mase ljudi šeču po ulicama Kralja Petra, Terazijama, Ulici Kneza Mihaila…Tu je dvorni fotograf Vlada Benčić, njegov izlog usred Beograda, mog Beograda. Pa, da ne zaboravim tog
davnog meseca maja, prestolonaslednik Petar II. napunio je sedam godina i osam meseci. I tog davnog meseca maja moja je baka Jozefina več duže vremena radila u Beogradu u svojoj visokoj trudnoči, kod čuvenog beogradskog doktora Fotića na Dečanskoj ulici 19 kraj Terazija. Bila je neke vrste kučna pomočnica, ako se ne varam na prvom mestu kuvarica. Devojka sa sela, kraj Rogaške Slatine, Spodnjeg Sečova, gde se u blizini rodio i jedan največjih srbskih dobrotvora Vili Berghaus, kasnije preimenovan u Velimirja Teodorovića, vanbračni sin kneza Mihaila M. Obrenovića a o tome u jednoj
drugoj priči – na str.13…baka Jozefina Jurkovič vrlo lukava (i bakin kučni nadimak zvao se »Luketi«), tajanstvena, uvek puna humora, kojeg je naučila baš ovde usred Balkana, gde je neke davne majske noči rodila mog oca Stanislava, koji je bio sigurno rekorder meseca po težini koja je iznosila 5 i ½ kila. Baka je za nagradu primila zlatan dukat sa strane uprave bolnice. I sad znate zašto se taj zlatni dukat nalazi na naslovnoj stranici izpod ruke mog oca i bake koja mu verovatno priča neka hoda kao mali gospodin i to negde baš blizu Ulice Kralja Milana i raskrsnice »London«…i tako je teklo vreme. Baka radi u Dečanskoj ulici, otac verovatno sa dadiljom u usporednoj Kosovskoj, gde su više godina kasnije sagradili najmoderniju štampariju najtiražnijih dnevih novina. Postoji samo par porodničnih fotografija iz tog perioda, ova na naslovnoj stranici, i još par nekih koje objavljivamo u tom specialnom – vanrednom broju ilegalnog fanzina KunstHaus, koji izlazi u limitiranom tiražu od 99 primeraka i njegova tema je art, fotografija, proza, poezija, intervjuji značajnih ljudi, imamo i više sradnika međunarodnog formata … Zbog prošlog režima baka verovatno zbog sigurnosti nama klincima nije puno pričala o Beogradskom periodu ali i mene u tom dobu to baš nije zanimalo. Umrla je 1986 godine. Takođe sa mojim ocem nisam nikad nešto naročito pričao o tom vremenu, pa i on je preminuo 2000 godine. Tako, da ovaj današnji dan, 12. januar 2012 godine, kad slavim svoj mali jubilejum -10 godina ozbiljnog posečivanja Beograda, posevtio bi ovaj vanredni broj svojoj dragoj baki Jozepini i mom dragom ocu Stanislavu jer po večini od njih sam nasledio ovu nostalgiju i ljubav prema Beogradu. Tako sam u tih, mogu slobodno, da kažem, kratkih deset godina, posetio Beograd pa ja mislim oko 50 puta. Iskreno mogu reči, da sam se več po prvi put zaljubio u taj grad, Beograd. I tako je započela moja priča, koja se je par puta razširila i do Novog Sada i zadnjih par godina i na divnu Šimadiju, srce Srbije i poslednji dom Dinastije Karađorđevića, Oplenac nad Topolom. Sticaj okolnosti je doprineo odluku, posle razgovora sa mojim dragim prijateljem Igorjem Anderluhom, koji je bio u tom dobu direktor Kolinske Jugoslavija, negde u mesecu oktobru ili novembru 2001 godine u kafani Attems usred naše divne banje Rogaške Slatine, da idemo početkom januara u terminu Srbske nove godine u Beograd. Veliki razlog je svakako bio i to, da posetimo tradicionalan koncert svetskog violiniste, mog dugogodišnjeg druga Stefana Milenkovića u Sava Centru, kojeg je više godina odlično organizirala takođe moja draga prijateljica Vera Tubić, koja je danas šef protokola u centru Sava. Tako smo prema Beogradu krenuli naš vođa puta, šofer, sponzor i domačin Igor Anderluh, Sandi Čobec alias Botrček, Monika Lorber alias Monika L. in ja Aleksander Stanislav Jurkovič alias Nani Poljanec. I tako se bar za mene deseila ljubav na prvi pogled, na prvi susret i osečaj do mog Beograda i naravno svih prijatelja, koje sam vas sa svakim sledečim susretom upoznavao i još vas upoznavam…Težko je opisljivo, kako me steže u duši kada u svojoj rodnoj Rogaškoj Slatini pomislim na Beograd, kojeg več neko vreme nisam posetio… onda stavim u moj stari haj-fi neku narodnu pesmu, baladu,
yu-rok nostalgičke ritmove ili klasičnu muziku Stefana Milenkovića, popijem po koju domaču Šumadijsku šljivu i odmah se osečam bolje. Istina je i to, da volim dobar provod ali uvek si isplaniram moj boravak koji u proseku iznosti oko tri dana. Volim, da bar jednom malo više popijem, pojedem čevape na Skadarliji, uštipke u kafani »?« - Znak pitanja, Karađorđevu šniclu kod Danka i Kaće i Ranka u ekskluzivnoj kafani Aleksnadar u Aranđelovcu, odličan domači roštilj kod Šaje u Topoli, Sarajevske čevape kod Dragana…Popijem odlična srbsko-šumadijska a i mirne duše mogu reči svetska vina mog dragog prijatelja Božidara Aleksandrovića i vina Kraljevog podruma na Oplencu gde se prave divna vina pod budnim očima upravnika g. Miladina Mičuna Gavrilovića. A nesmem, da zapostavim moju veliku ljubav prema antikvitetima, koje često kupujem na raznim sajmovima i aukcijama u Beogradu i uvek više direktno od največjih kolekcionara i preprodavača na Balkanu. Započeo sam sa kupovinom starih đepnih i ručnih satova, kasnije sam se osredotočio na autograme značajnih ljudi i moju sadašnju i največu kolekciju raznih dokumenata, predmeta, fotografija, slika…vezanih na Dinastiju Karađorđevića. E pa takva je moja priča u tih deset godina, kad sam u oko pedeset navrata doveo u Beograd sigurno preko 150 ljudi direktno i par stotina indirektno. Na kraju krajeva mnogi ljudi su unatoč našeg dobrog prijateljstva započeli pošečivat našu banju Rogašku Slatinu. U dva navrata vodio sam po ceo autobus ljudi za Beograd, tri puta sa kombijem, ali skoro svaki put neko je otišao samnom, kad sam putovao kolima i ponekoliko puta i vozom. Ma da sam više puta putovao i sam. Imao sam i dva mašin defekta na kolima, jedan na ulazku pred Beogradom, drugi u cenru Beograda u največoj gužvi…A nisam imao nikad nekog lošeg iskustva to mogu, da vam garantujem. Istina je, da u zadnje vreme sve svoje saputnike vodim i u Šumadiju ili ako me pitaju gde se isplati otiči obavezno jim pored nekoliko punktova u Beogradu savetujem Oplenac, Vinču i Aranđelovac. Ponekad je i teško opisat neke osečaje ali uvek kad se iz centra Beograda vračam prema Rogaškoj Slatini več planiram sledeči boravk u Beogradu sa planovima šta moram još videt, koga sve nisam posetio. Tako čete moči na ovih 32 stranice bar malo osetit kako ja osečam ta vaš grad koji je i pomalo i moj. Moja je velika želja napravit jedan nevidan most Kulturno-umetničke i prjateljske saradnje između Beograda i Rogaške Slatine. Ma-da ako dobro pomislim to več svih ovih godina pdsvestno radim. Moram, da
priznam, da sam se u Srbiji naučio i da se pohvalim nekim stvarima koje sam uradio, jer Slovenci smo više puta suveše kritični do samih sebe i fali nam malo više puzdanja u sebe. Tako mogu, mirne duše da kažem, da sam u Sloveniji vratio malo više poznavanja istorije iz perioda Kraljevine jer je zbog prošlog socialističkog sistema bilo zabranjeno pričati o toj temi. Tako smo u saradnji sa Muzejem savremene istorije u Celju pozajmujuči jim na korištenje moju kolekciju o Dinastiji Karađorđevića napravili prvi ovakav gest posle 70 godina. Bio sam i iniciator da se u Pravoslavnoj crkvi u Celju napravi parastos Kralju Petru II. Karađorđeviću povodom njegove 40 godišnice smrti, 3. novembra 2010. Eto to je moj život, to sam ja. Sve što sam zapisao nije ništa prema tome koliko sam doživeo i osetio tih deset godina, to je samo mali epilog cele priče. Priče o mom Beogradu o kojem sam nekad pročitao ovaj neke vrste EPP zapis »….Beograd je veliki izuzetno lep grad. U svakom slučaju, stigli ste u pravom trenutku, jer Beograd nikada nije bio ni veći ni lepši nego što je danas. Čekali smo preko sedam hiljada godina da nam dođete, a Vas nije bilo. Gradili smo puteve i mostove, a Vas nije bilo. Podizali smo hotele, a Vi niste dolazili. Štedeli smo na školama i bolnicama da bismo sagradili aerodrom. Čekali smo, a Vi niste doleteli. Gde ste bili do sada? Nemojte više tako. Pogledajte kako je naš Beograd lep i veliki. Da je London lepši, mi bismo živeli u njemu, a ne ovde. Rekao je Duško Radović…« Autor: Nani Poljanec, fotografije iz porodičnog albuma.
Nekadašnje kupalište na Savi, u pozadini most Kralja Aleksandra, zvali su ga i Lancani i Zemunski most, srusen je u aprilu 1941. godine. Fotografija mog oca i njegove dadilje je sa leve obale (odmah pored starog Sajmišta) sa novobeogradske strane, ranije se govorilo i sa zemunske strane.
Moji prijatelji i neke male pričice… Kao što sam več napomenuo ovih sam godina u Srbiji
i isto tako izvan nje upoznao puno dvinih ljudi sa kojima u večini drugujemo još danas. Na prvom sustretu sam tako upoznao Porded Stefana Milenkovića i njegove drage majke Lidije Kajnaco, koje sam poznao več iz Rogaške Slatine, koliko se sečam; čudesnog novinara MM TIVIJA, urednika Praktične žene, najstarijeg ženskog lista za vreme Titove Jugoslavije i velikog organizatora; raznih največih hepeninga kao što je svadba 200 parova iz cele Srbije, koncerta Teofila Milenkovića u Skupštini grada Beograda, njegovog prijatelja Miroslava Krstića, zatim divnu Paunu Vučićević koja je bila dugogodišnji lektor kulture na Politiki i njenu divnu čerku Anu, Veru Tubić iz Sava Centra i njenu čerku Anu, nekim sledečim putem čak i Bogoljuba Karića i njegovu suprugu na privat partyu u njegovoj vili na Dedinju, kad sa Blažem nismo imali prevoza do centra Beograda gde su nam bila kola oko 02h ujutro, a ja sam imao snimanje emisije u 12h na nacionalnoj televiziji u Ljubljani, kad uskoči u scenu domačin Karić, koji glavnom kelneru samo nešto šapne na uvo i on izađe i vrati se do mene rekavši mi »..za 4,5 minuta čekaju vas naša službena kola isperd glavnog ulaza…« Ja mislim zajebancija…ali izađemo i vani čeka blindiran đip i jedan najljubaznijih bodigarda kojeg sam upoznao u životu. Onda treba svakako, da navedem tektu Ružicu o kojoj više pišem na str. 12, koja me je upoznala sa vlasnikom Muzeja avtomobila Bratisalvom Petkovićem i sinom Bogdanom, gde naputim baš svakog turista, da vidi tu divnu kolekciju izvanredno redkih oldtajmera u Ulici Majke Jevrosime 30. U njegovoj poslastičarnici upoznao sam i nezaboravnu Lokicu pa i Kneza Aleksandra Pavlova Karađorđevića, kojeg sam iznenadio ovako, da sam pozvao u Sloveniju na Bled mog prijatelja Petra Florjančiča njegovog prijatelja iz detinstava, makar sa više od 80 godina obadvoje pričali su kao mladiči a meni se koža naježila od zadovoljstva. Svakako je bilo posebno uzbuđenje, kad sam imao sređenu posetu kod Princese Jelisavete Pavlove Karađorđević u njenom stanu na Kosovskoj ulici, tu gde je živela baka i otac. Bio je to vrlo srdačan susret zahavljujuči i njenom partneru gospodinu Draganu
6
Babiću, u nekom drugom susretu kod nje upoznao sam i njenu čerku Katarinu Oxenberg poznatu glumicu, najviše po ulogi Amande, čerke Bleka Keringtona iz seriala Dinastia i njegog supruga takođe poznatog američkog glumca Kaspera Van Dina. A nezaboravni i moj najemotivniji trenutak bila je audijencija kod Princa Aleksandra Petrova Karađorđevića na Kraljevom dvoru na Dedinju, gde sam upoznao i njegovu suprugu Princezu Katarinu. Moram, da kažem jednu istinu, da je jedini sin ( više o tom prijemu na str. 22) poslednjeg Kralja Jugoslavije vrlo galantna i simpatična persona. Nije baš istina, da nezna srpski, da priča, nas dvoje pričali smo baš lepo sve smo se razumeli. Ali znamo, da možemo o jednoj javnoj ličnosti, da pričamo i dobro i loše. Na dvoru upoznao sam i glavnog člana Krunskog saveta arch. Dragomira M. Acoviča i više ljubaznih devojaka iz kancelarije Prestolonaslednika: Andreu Žerajić, Katarinu Jakovljević i Biljanu. Onda iz Muzeja Istorije Jugoslavije Svetlanu Ognjanović, Muzeja Vojvodine Ljubicu Otić, Galerije Matice Srbske Snežanu Mišić, Muzeja Vojvodine Milkicu Popović, Muzeja Priština Branimira Jokića. Direktora Arhiva Srbije dr. Miroslava Perišića upoznao sam u Celju na promociji zanimljiive knjige o Celjskoj parošiji. Na raznim provodima upoznavao sam sve više ljudi i težko je zapamtit sva imena. Upoznao sam i čuvenu na žalost pokojnu slikarku Olju Ivanjicki. Nesmem, da zaboravim porodicu Ristić slikara Dragana i slikarku Gocu te njihovog sina Nikolu, koje sam zanimljivo najprije upoznao u Sloveniji i sada se često viđamo. Tu je i moja najaktivnija prijateljica Boba Knežević jeda najboljih turističih vodiča Beogradom sa certifikatom svetskog ranga, sa kojom izmenjujem više bitnih istorijskih podataka. Puno mi je pomagala i kod ovog vanrednog broja. Tu je i mladi umetnik na violini Mladen Drenić simpatičan i uvek nasmejan momak kojeg možete videti na fotografiji na str. 21. Upoznao sam i brata Zdravka Čolića, Dragana, koji je držao odličnu kafanu na Klemegdanu i Sarajvski čevap na Dušanovoj ulici koji radi 24h. Milorada Majkića vlastnika Hotela Union gde odsedam čestio u Beogradu. Odličnog redatelja i scenaristu Stojana Sojčića, koji je
sa Rade Šerbeđijom radio poslednji Jugoslovenski film i njegovu kopruducentku Tatjanu. E pa, da ne zaboravim mojih kolekcijonarskih drugova. Jadan prvih koje sam upoznao je vrlo korektan galerista Slobodan Ninković – Ninke, koji me je upoznao sa više drugih bitnih kolekcionara, koji mu mogu biti zahvalni jer sam kod njih puno para potorošio J i njegovi saradnicu Lilju, koja radi i u galeriji NINKE na Skadarliji i na čudesnom sajmu natikviteta na Slaviji. Tu su i svakako veliki poznavalac kolekcionar umetničkih dela Dr. Neđo i njegova supruga Ksenija. I svakako Vladimir Macura vlastnik divnog modernog muzeja Macura, koji se nalazi uz reku u Novim Banovcima na putu prema Novom Sadu. Čovek koji me oduševio, da sam napravio knjigu o podpisima je Negoslav Točilovac. Vasil Micevski takođe je jedan največih i nakvalitetnijih dobavljača, koji radi čuvene aukcije. Mirko Mihajlović kojeg zovem i Čika Mirko Crnogorac ima isto uvek dobru ponudu stvari koje me zanimaju. Bio sam dobar kupac starih satova kod časovničara Aleksa Jahno - Ace. U Zemunu slučajno upznao sam Bracu Ujdura čiji je otac bio lični kuvar Kralja Aleksandra i baš on mi je dao informaciju, da je šef Dvorne kuhinje Sergej Ermolov imao kuču u Rogaškoj Slatini koju mu je Kralj kupio kad je otišao u penziju. Braca mi je pokloni više lepih stvari za moju kolekciju. Ostavio sam još mog uzornika sa područja kolekcionarstva, istorije i jednog največjih intelektualaca, koji može objasnit baš svaku zagonetku, on je autor jene istorijke knjige Etrusi su Srbi, koja je napisana prije vremena, to je Gojko Vrtunić, koji me oduševio nekim temama i mnogošta me i naučio. Kad sam objavio knjigu sa potpisima najviše mi je značilo njegovo mišlenje...desilo se u klubu hotela Royal, kad je Gojko sa velikim očekivanjem gledao kako sam izvlačio knjigu iz torbe i kad je prolista pogledamo jadan drugog sa suznim očima sreče kaže kratko »Nani svaka vam čast…« i to je bio moj najvažniji kompliment i podrška mom dalnjem radu. I makar poznajem njegovu suprugu Lilju samo preko telefona mogu, da kažem, da sam prijatelj i sa njom jer je stvarno jedna divna žena. Tu sta i prijatelja, naša redovna gosta Vanja i Dragan koje sam upoznao u Rogaškoj Slatini. Od prve posete Šumadije imam i tamo uvek više i više drugova. To su Boža Aleksandrović o kojem pišem više na str.14
i 15, i svi njegovi suradnici i simpatična čerka Jelisaveta. Zatim Miladin Gavrilovič upravnik Zadužbine Kralja Petra I., gde sam upoznao i Princa Vladimira sina Princa Andreja, koji je bio 1929 godine rođen na Bledu i njegovu suprugu Princesu Brigitu. I u svi muzejski saradnici Mileva Stevanović koja je več u penziji, Lilja Todorović, Ivan Petrović, Dragan…Tu je i čuvar vile Kraljice Marije prijatelj i veliki kerovođa Boban. I svakako simpatičan mlad gradonačelik Topole Dragan Jovanović, kojeg sam upoznao na Oplenačkoj berbi, kao i jednog največih poduzetnika Kolebanca. Tu nesmem zaboraviz prijatelja Slobodana Vujičić - Šaju, koji sa suprugom i sinom drži najbolji roštilj u Topoli. Povodom izložbe upoznao sam i Anđeliju Radović veliku i poznatu kustosinju Vojnog muzeja Beograd i konzervatora Mileta Aleksića. U zadnje vreme sam upoznao vlastnika Splava Remember me Gorana, veličastvenu glumicu Evu Ras više o njoj pročitajte u intervjuju na str, 18., 19., i 20., Jovana Milivojevića vlastnika etno restorana u Bojčinskoj šumi, Gradonačelnika Surčina Vojislava Janoševića, Vladimira, koji me pre desetak dana posetio u Sloveniji, novinarku Slavicu Berić koja je napravila divnu reportažu mog rada vidite na str. 28 i 29, Dragana Maglova vlastnika turističke agencije iz Novog Sada koji svake godine u Rogašku Slatinu dovede 2 autobusa mladih izletnika. U Sloveniji sam prošle godine upoznao slikara i direktora Galerije Progres Nikolu Žigona sina čuvenog glumca Steva Žigona, koji je bio poreklom Slovenac, Ivanu Petras iz Radia Beograd ( Ivana mi je uradila jednu veliku uslugu u vezi arhivskih snimaka Kralja Petra II. za koje sam ji zahvalio sa buketom cveča i jednim odabranim vinom…a ona se odazvala mom gestu ovim divnim rečina: »Postovani g-dine
Aleksandre, upravo sam dobila Vas predivan poklon i jos uvek drhtim od uzbudjenja s obzirom da je buket izazvao pravu senzaciju u Radiju, tako da je moja reakcija prilicno burna. Zaista je malo reci hvala za tako galantan gest. U svakom slucaju, Vas predmet sam prosledila arhivskoj sluzbi i odgovor ocekujem koliko sutra i naravno odmah cu Vas izvestiti o svemu. Jedino sto do tada mogu da ucinim jeste da Vas srdacno pozdravim i pozovem da kada budete u Beogradu neizostavno posetite Radio Beograd. Ostavili ste me bez teksta. Jos jednom se iskreno zahvaljujem ! Veeeliki pozdrav, Ivana Petras« I to je jedno najlepših zahvalnih pisama
koje sam ikad primio.
…E vidite sad, da ne pričam gluposti, da imam toliko prijatelja u Beogradu i okolini i ako neki stručnjak uradi naš grupni profil, naš zajednički rezultat je sigurno Umetnost, Kultura, Muzika, Ljubav, Prijateljstvo… A zadnjih godina prisutan sam na svim Novogodišnjim koncertima Teofila Milenkovića, kojeg snima jedna najboljih televizija na Balkanu RTS. A Teofila uvek prate mama Maria Carla, sestra Timossena, brat Attanassie i najmlađi blizanci Petar Ilić i Ratko Vladislav i svakako moj dugogodišnji drug Zoran Milenković jedan najboljih pedagoga violine u svetu i njegova mama Njanja, brat Vojkan legendarni voditelj više emisija na RTSu, njegova supruga Nena, koja je bila u najužoj konkurenciji za Mis Jugoslavije i porodični drugovi Sveta Zdravković i prof. Aleksandar Vujić. Pored svih projekata koje sam napravio sa porodicom Milenković bile su od velikog značaja, tako od prve veče izložbe fotografija »10 + 1 Stefanova karica«, koja je bila postavljena u Slovenskim Konjicama 1996, pa više od 25 koncerata, koje sam radio i sa Stefanom i Teofilom. Ali jedan mi je ostao u posebnom sečanju, kojeg smo najprije za svoju dušu a onda za sve ostale napravili Zoran, TIVI i ja, kojeg smo nazazvali Preformans od Nacizma-Rojalizma-Socializma. To su bili mini recitali za nas i ljude koji su bili na mestu dešavanja: započeli smo u muzeju Šumarice u Kragujevcu - spomen koncert za ceo razred mladiča koje su streljali Nemci…
onda smo nastavili u Crkvi Sv. Đorđa na Oplencu gde smo se Kralju Aleksandru i svima ostalima poklonili sa numerama: Tamo daleko i narodnim Čačak…sledio je još kratak nastup ispred Titovog groba na Dedinju sa pesmom Fala – Za svaku dobru reč…a celu priču smo završili u malom teatru Muzeja Avtomobila kolekcije Brace Petkovića, gde je bilo malo veči koncert sa više posetitelja. Bilo je stvarno nešto za dušu što če nam biti svima, koji smo bili dio tog projekta, ostati u nezaboravu. A na kraju trebam i obeležit neke Slovenačke prijatelje, koji ste me najviše puta pratili ili po Beogradu ili na samom putu: Igor Anderluh, Monika Lorber, Aleksander Čobec, Blaž Lah, Milojka Drobne, Jure Šuhel, Aleksander Pobežin, Matija Kvesić, Robert Krumpak, Mirko Vorkapić, Udruženje Vinogradara Rogaške Slatine (50), Kolektivni izlet naših lokalnih novina (25), Primož Oberžan, Brane Pavlović, Branislav Palvlović, Tadej Tušek, Manca Izmajlova, Andrej Bele, Nj. Eks. Franci But – Veleposlanik, Sandi Skale, moja setra Irena Zobec, Kolektiv muzeja Savremene istorije Celje (9). Nemojte slučajno, da mi neko zameri, ako sam ga zaborabvio stavit u taj spisak, nije bilo namerno… Popravit ču tu grešku kod sledečeg jubileja 20 godišnjice 2022 J Svako dobro želim svima nama i neka nam bude sretna nova 2012 godina. Nani Poljanec
Omnibus kratkih priča glumca Milutina Miloševića Dzonidep
ja sam glumac imam 29 godina .igram u ukupno 4 predstave sto mesecno u proseku ispadne od 3do5.da bih bio u nekakvoj kondiciji ja se trudim da u vecerima kad nemam predstavu ,sto je dakle 27 u boljem slucaju 25noci ,odlazim da setam i prolazim tehnicki i emocionalno kroz neke od nji .kroz dve.posle jedne takve seanse sa samim sobom u drugom obliku sreo sam dzonija depa. bio je sa jednom devojkom koju poznajem ,nisam mogao da verujem da sam ga prepoznao zato sto nije mnogo licio na sebe.mislim licio je on to je bio dzoni dep al nekako stariji okrigliji ,valjda zbog naocara i kape.pozvao sam ih na pice jer nista pametnije nisam mogao da smislim u trenutku bio sam malo van sebe van sobe .oni nisu imali mnogo vremena kako su mi objasnili ali su obecali da ce doci na predstavu koju sam imao sutra dan……………………………………………………… ………………………………………ja sam ubio tu devojku koju sam video sa dzonijem depom nekoliko dana kasnije da se nikada ne sazna da je prevario zenu .to je najmanje sto sam mogao da uradim za dzonija sa kojim sam imao toliko toga zajednickog.
Hotel
ja sam glumac imam 29 godina iznajmljujem stan na 4.spratu sa pogledom na hotel .vise je prazan nego sto radi zato sam i primetio gomilu upaljenih prozora.shvatam da se nesto desava .ne znam tacno sta al nisam ravnodusan.ukucam ime hotela i pozovem recepciju da se raspitam.jos ima mesta samo na 14.spratu ali trokrevetne su sobe .puni su zbog turnira u tenisu i gostovanja beloruskog nacionalnog baleta.uzimam!spakujem ranac i idem na 2 dana preko puta da promenim vizuru u 3 kreveta. guzva na recepciji ,sacekam red strpljivo a onda samo dva lifta .njih5 i ja sesti moramo gore, probam da ne disem .soba otkljucana i mirise na skoro tusiranje.opet proverim to je taj broj. zakljucam ,hocu da otvorim prozor ne moze, ali ugledam svoj stan.zaboravio sam i svetlo i ranac.neko kuca cujem da se smeje i otvorim devojci sa kikom.balerina.nasmeje se jos vise kad shvati da trazi drugaricu u pogresnoj sobi, ne zna rec engleskog osim london is a capital of great britain.samo to.ima razmaknute zube i uozbilji se kad je tu gledam, uhvati me za ruku i povede pored slike lisice niz hodnik u svoju sobu.unutra lezi gola devojka i zmuri sa mojim rancem umesto jastuka.skroz mokra. na butinama joj izvrljan neki citat o nepodnosljivoj lucidnosti, 53241492moj broj mojim rukopisom.opet se oglasi sirena lifta u hodniku i cuju se tockici kako skripe kroz sobu pored guzve,ona otvori oci na kratko i kaze trljala sam nije moglo da se obrise.
Mix
9
ja sam glumac imam 29godina 3probe dnevno za 2 predstave paralelno.da.pomaze to sto sam dugo na sceni da mi neke stvari podju za rukom i van pozorista.na ulici na plocniku ili stepeniku niz stubova koji odvajaju ulicu od stakla zavrsavaju se sa njenim stopalima okrenutim na unutra .nesto zapisuje .to koliko je dugo gledam vidi se po stubovima, na kraju sam niza ali i dalje je posmatram ,ima disko sorc i majicu sa rukavima plava je ali ima uvijenu kosu .zuri da zapise deluje kao da nesto vazno konstruise.pauza.dize glavu i nastavlja sve to isto samo bez pisanja prisloni ulovku na obraz i klati nogama.cao mi se otrgne ali me jos vise od toga zaprepasti sto sam joj tako blizu a da nisam namerno.cao i ona.mi se ne znamo ,a ti to vec 2.put radis .samo cutim.pa to ne znamo se ali se pozdravimo kad se vidimo .to je dobro kazem .e dobro daj mi onda ruku da ustanem i podignem je .cvrsto se drzi.sad ona cuti al mi se podsmesi.sta to pises?sta te briga.zasto si to uradio ?opet mi se desava da mi se neko obrati replikom iz teksta koji spremam.sto krades tudje recenise ja sam sad pokusavala da napisem ovu pricu .ko je to rekao? *U međuvremenu naš je dopisnik Milutin Milošević napunio 30g i tako mu šaljemo čestitku i iz naše redakcije. Ove tri njegove kratke priče uzete su iz naših fanzina KunstHaus: br. 1 od 14.4.2011, br. 2 od 8.7.2011 i br. 3 od 15.11.2011. A baš u trenutku, kad smo odštampali ovaj Vanredni Beogradski broj stigla nam je njegova priča sa naslovom Sretno! Koja započinje sa: … »ja sam glumac imam 29 godina« a završi je sa »… ja sam glumac imam 30 godina…« a sve što je zapisano između neka ostane tajna do sledečeg, petog broja fanzina KunstHaus :)
To je moja 10 Rogaška Slatina Kako kaže legenda Rogašku Slatinu prvi je probudio krilati konj Pegaz, nakon što je kopitom udario u tlo i tako otvorio put izvora lekovitoj vodi. Prve analize mineralne vode bile su urađene več davne 1572, a prvi stručni zapisi objavljeni su 1665 godine. To je grad lekovitih voda Tepela, Stirye i Donata Mg (najboljeg prirodnog leka protiv bolesti stomaka i zanimljivo, odmah prekine žgaravicu). To je i grad stakla jer tu su več u 17. stoleču pravljena umetnička dela od stakla u raznim malim glažutama a od 1927 godine tu je počela raditi fabrika stakla najpoznatija pod imenom Staklarna Boris Kidrič, danas Staklarna Crystal, koja radi i najprestižnije dizajne za nabogatijeg čoveka na zemlji Donalda Trampa, koji ima suprugu iz Slovenije. Tu su bila i neka poduzeča poznata bivšom Jugoslavijom kojih više nema, tvornica konfekcije KORS, tvornica specialnih mašina za pranje transfuzijskih boca, fango aparata…ROSLA. A za više ljudi je Rogaška Slatina poznata i po svojim odličnim jelima, tri najautentičnije vide se na sledečoj stranici. A da o vinu ne pričam, tu je toliko odličnih vinogradara, da se čovek teško uzdrži, da ne popije času dobrog vina. To su Ivan Mijošek, čovek koji je več prije 20 godina prvi u okolini napravio vlastiti penjušavac i vinogradar sa naviše diploma, medalja i plaketa i vlastnik je najstarije kafane iz 1803 godine. Marija i Franc Jankovič, Drago i Brigita Kregar koji imaju podrum sa najstarijom tradicijom, Franc Ogrizek i još nekoliko drugih odličnih proizvođača vina. Zanimljivo je i to, da zemljište Opštine Rogaška Slatina jednim delom sa južne strane graniči na Hrvatsku. A Rogaška Slatina je jedan najstarijih turističkih gradova u Sloveniji sa više sto godišnjom tradicijom. Tu je davne 1847 godine svirao čuveni Franz Liszt. A o najznačajnijih ljudi iz Srbije posečvali su našu banju Mihailo Obrenović, koji je 1848 godine tu napravio i vanbračno dete ( o tome više na stranici 13), 1865 boravio je kod nas Petar I. Karađorđević sa majkom Persidom, 1909 prestolonaslednik Aleksandar a posle 2. svetskog rata i Princ Đorđe u više navrata. 1917 godine izgradili su novi hotel koji je dugo godina nosio ime Beogradski dom, sadašnja Vila Golf. Najpoznatiji hoteli u R.S. danas: Hotel Aleksander 5*, Grand hotel Donat 4*, Grand hotel Sava 4*, Hotel Zagreb 4*, Grand hotel Rogaška 4*, Hotel Strossmayer 4*, Hotel Styria 4*, Hotel Slovenija 4*, Grand Slam hotel 4* i Hotel Slatina 3* a tu je još oko 15 privatnih smeštaja. Ove 2012 godine Opština Rogaška Slatina izgradiče nov, moderni Kulturno – turistički centar, gde če biti i prostor i za moj Ljudski Muzej Rogaška Slatina, sa kolekcijama koje su povezane na Rogašku Slatinu, Filografsku kolekciju i največu privatnu kolekciju vezanu na Dinastiju Karađorđevića. Rogaška Satina je vrlo poznata i zahvaljujuči privatni raionici orgulja koju je započeo 1990 Anton Škrabl i do danas su izradili preko 200 opusa širom sveta. U Rogaškoj Slatini »rodila« se i Afrodita najprestižnije kozmetičko preduzeče bivše Jugoslavije, sa 40 godina tradicije, poznato širom sveta sa zastupstvom i u Srbiji, kojeg je vlastnica i direktorira gospođa Danica Zorin Mijošek i zanimljivo, baš ona je generalni sponzor ovog vanrednog broja. Hvala Danica! Tu se nalazi i jedna največih kolekcija kaktusa u Evropi, koja se sastoji više od 7 hiljada primeraka, najstariji kaktus u kolekciji, koju je sakupio iz celog sveta Zvonko Čoh ima 60 godina, neki od njih procavtu tek polse 40 godina....A največa planina u našoj Opštini Rogaška Slatina jeste Boč sa 978 metara. Na tom pogorju, koje je proglašeno za Krajinski park raste vrlo redka bilka, ruža koja se zove »Velikonočnica« lat. Pulsatilla grandis. Rogaška Slatina primila je več više nagrada za najlepše uređen turistički grad u Sloveniji za 2006 i 2009, Entente Florale 2008 srebrnu medalju a za 2011 zlatnu, a naša gradska zajednica je dobila certifikat po meri invalida 2008. Površina je 71,5 km2, Opština Rogaška Slatina sa tri gradske zajednice ima 11.284 stanovnika i leži na nadmorskoj visini 228 metara. Udaljenost Rogaške Slatine do aerodroma Brnik iznosi135km, do Ljubljane 112 km, Zagreba 90 km, Trsta 239 km, Beča 310 km, Maribora 49 km, Celja 36 km, Bleda 167 km i do Beograda 475 km. Moj absolutni rekord kolima od kuče u Rogaškoj Slatini do centra Beograda iznosi 4 sata i 4 minute, a kontra rekord 11 sati uz konstantnu gužvu. Nani Poljanec c 2012
Imamo vrlo uspešnog gradonačelnika mag. Branka Kidriča, koji je na toj funkciji več peti mandat i u tom periodu od 1994 do danas Rogaška Slatina mnogo se promenila na bolje, što može uočit svako ko dolazi kod nas ili na odmor ili lečenje ili samo kratak izlet.
A iz Rogaške Slatine, tačnije iz sela Kostrivnica dolazi i sadšnji abasador Republike Slovenije u Republiki Srbiji, Nj. Eks. Franc But, Veleposlanik. (SLO Življenjepis Datum rojstva: 12. oktober 1962 Jeziki: slovenski, angleški, francoski, srbski, hrvaški, nemški in češki. Izobrazba: Magister poslovnih in organizacijskih znanosti, Univerza v Ljubljani, Ekonomska Fakulteta v Ljubljani. Univerzitetni diplomirani agronom, Univerza v Ljubljani, Biotehniška fakulteta v Ljubljani. Delovne izkušnje: 2007 – 2010 Veleposlanik Republike Slovenije v Pragi. 2004 – 2006 Državni sekretar za EU zadeve na Ministrstvu za kmetijstvo, gozdarstvo in prehrano Republike Slovenije. 2000 – 2004 Minister za kmetijstvo, gozdarstvo in prehrano Republike Slovenije. April - december 2000, v.d. direktorja Agencije za kmetijske trge in razvoj podeželja, 1997 – 2000 Državni sekretar za EU in razvoj podeželja na Ministrstvu za kmetijstvo, gozdarstvo in prehrano Republike Slovenije, 1998 – 2002 namestnik vodje skupine za pogajanja Slovenije za EU , 1992 – 1996 direktor Zadružnega sveta Slovenije.)
U najlepšoj zgradi u našoj banji Rogaškoj Slatini, Grand hotelu Rogaška (na fotografiji leve stranice gore) nalazi se ulje na platnu – velikog formata, koju je naslikao poznati Slovenski slikar Ivan Vavpotič, koji je i autor prvih Slovenskih poštanskih maraka »Verigarjev«. Na slici vide se pored kralja Aleksandra i članovi panslavističkog udruženja: Slovenec dr. Ivan Tavčar, Hrvat don Frane Bulić, Srb Stojan Protić, v pozadini stoji Žan Šeri, kojeg su u kompoziciju slike stavili zbog lojalnosti jer je do 1923 Rogašku Slatinu posetio več 65 – puta. Kralj Aleksandar, tada prestolonaslednik, 18. jula 1909 posetio je Rogašku Slatinu pod imenom Grof od Avale, sa njim došao je ađutant Geremić. Boravak u našoj banji je i njegova prva poseta Sloveniji. Divan snimak slike, koja se danas ne može videt, jeste kolor pozitiv na staklu kojeg je sredinom 1920 napravio majstor fotografije Josip Pelikan, staklenu ploču mi je za LMRS poklonila njegova čerka gospođa Božena Pelikan.
1.
2.
3.
Карактеристична јела Рогашке Слатине и околине 1. Ерпица Врста танко сеченог и прженог хлеба посутог чварцима или павлаком. Састојци: брашно, квасац, со, вода, јаја, чварци. Ово јело је погодно за све прилике, као ужина уз чашу вина.Најбоље би било да се сервира топло. 2. Завихјенча Врста сељачког пецива са сурутком, која је погодна за ручак приликом жетви, ручног млаћење пшенице и сличних пољских радова. Састојци: брашно, квасац, со и вода за тесто, швапски сир, кајмак, јаја, шећер, ванила и лимун за пуњење. 3. Млинчофка Изузетно богати колач који се пекао за Ускрс и углавном у источном делу Словеније. Састојци: брашно, квасац, со, млеко, јаја, уље - за тесто; јаја, млеко, ораси, шећер, ванила, рум, лимун - за пуњење.
Istorijska fotografija koju je snimo Blaž Lah u muzeju Avtomobila u ulici Majke Jevrosime 30, povodom posete 50 članova Vinogradara Rogaške Slatine Beogradu i Šumadiji, koji je trajao 2. do 3. jula 2011. Sa leve: Bogdan Petković, odličan mlad filmski scenarista, sin čuvenog Bartislava – Brace Petkovića, koji je u periodu oko 50 godina skupio jednu največih kolekcija starih automobila a od 1903 godine ima njegova porodica u vlastništvu jednu najstarijih delujučih posalstičarnica u Beogradu, ja - Nani Poljanec u ulogi organizatora izleta, Ružica Arsinijević Milenković, supruga čuvenog dizajnera Andrije Milenkovića, koji je pored više od 300 poštanskih maraka dizajnirao i novčanicu apoena 1.000 dinara na koju je stavio portret svoje žene Ružice. Novčanica bila je u obticaju 17 godina. A Tetka Ružica, kako je ja zovem odkad sam je u julu 2008 upoznao, čerka je isto čuvenog fudbalera Milorada Arsinijevića – Balerine, koji je učestvovao i na svetskom prvenstvu Montevideo 1930 godine, za vreme Kraljevine Jugoslavije. Po tom istorijskom događaju je 2010 godine čuveni Srbski glumac i reditelj Dragan Bjelogrlić napravio odličan film Montevideo Bog te video. A posle drugog svetskog rata Milorad postao je prvi selektor Fudbalske reprezentacije Jugoslavije. A na krajnoj desni je Milutin Milošević veliki srbski glumac mlađe generecije, pisac, fotograf, redovni dopisnik našeg fanzina KunstHaus. Poznanstvo sa njim puno mi znači jer je velik i u istom trenutku i skroman umetnik, koji voli, da radi, radi i radi…Po prvi put upoznali smo se u Rogaškoj Slatini, gde je došao na moj poziv, kao gost na premieru dokumentano – igranog filma Beogradski fantom u kojem je odigrao glavnu ulogu – bez jedne jedine reči.
Opisana novčanica sa originalnim podpisom Ružice A. Milenković
Velimir Mihailo Teodorović – Vili Berghaus 13 iz Rogaške Slatine U knjizi Velimirijanum – Zadužbina Velimira Mihaila Teodorovića, koju je 1909 u Beogradu publicirao Državni savet među ostalim piše…. »Velimir Mihailo Teodorović prirodni je sin kneza Mihaila M. Obrenovića III. Rođen 8 (20) maja 1849 godine u Rojiču (Staro ime Rogaške Slatine i bližnjeg Rogatca), u Štajerskoj. Materi je ime Marija (sa 23 godine umrla od raka maternice), koja je bila kči marvenog lekara Berghausa, a sa kojom se mladi knez, baveči se 1848 godine u Rojiču, upoznao kao 16 godišnjom devojkom. Iz toga poznanstva ponikao je život deteta, koje je, u odsudstvu oca, kršteno u veri svoje katoličke matere, i dobije ime Viljem, koje je ime nosilo, zajedno sa katoličkom verom, sve do svoje 17 godine. Knez Mihailo, koji kao što se zna u svome braku nije imao poroda, toplo je prihvatio svojeg vanbračnog potomka…tako godine 1857 dete bude u svojoj osmoj godini, po kneževoj naredbi, dovedeno u Beograd i predato u kuču Ante Radivojevića…« Tako je naš građanin iz Rogaške Slatine posao jedan največih dobrotvora u Srbskoj istoriji, koji je po ocu nasledio veliko bogastvo (zbog ne-plave krvi nije mogo, da nasledi oca) i tako je zahvaljujuči njegovoj Zadužbini bilo financijsko pomagano raznim umetnicima, slikarima, maloj siročadi bez jednog ili oba roditelja. Sa Velimirovim parama bio je sagrađen objekat Velimirijanum na današnoj Dušanovoj ulici, gde je bio dom siromašnih mališana. Iz tog fonda dobivali su čak i neke vrste stipendije. A zadužbinski buđet bio je koncipiran onako, da se sam plemeniti i bogati. Veliki narodni dobrotvor imao je kratak živor, umro je več 1898 sa 49 godina. Sahranjen je u mauzuleju na Novom groblju u Beogradu. Velika je Srbska sramota kako je nesređen njegov zadnji dom, mogli bi možda preko ovog članka, da se nađe neki pokrovitelj, koji bi financirao nekoliko hiljada evra, da se sredi i očist vanjski dio i unutrašnji sa divnom doprsnom bistom od bronze.
1. Knez Mihailo M. Obrenovič, 2. Divana aritektura Velimirovog mauzuleja, 3. Velimirijanum na Dušanovoj ulici.
Vinarija Aleksandrović Desilo se onako slučajno, ma da nije ništa slučajno u živou. Početkom maja 2008, kad sam posetio Beograd, prijateljica Vera Tubić, šef protokola u Centru Sava pozvala me na Salon vina koji je bio održan u SC. Sasvim na kraju posete sajma naišo sam na jedan divan štand, gde su bila vina tako odlična, da sam to jedva, kako Slovenac priznao. Kad sam na prvim stranicama njihovog kataloga ugledo fotografiju Kralja Aleksandra I. Karađorđevića i njegovog oca Kralja Petra I. skoro sam poludeo od sreče i moj sledeči boravak Srbiji bila je poseta tog podruma u Vinči kod Topole u Šumadiji. Hteo sam, da saznam sve o toj priči iz prve ruke. Samnom je putovao prijatelj Blaž Lah, vinski somelier i odličan fotograf. Bilo je nešto neverovatno kako nas je domačin, gazda, vlastnik Božidar – Boža Aleksandrović primio. Ja sam se na trenutke osečao, kako da kupujem za sto hiljada evra vina od njega a ne da on meni čini uslugu. Najprije upoznavanje u njegovoj kancelariji koja je sasvim moderno dizajnirana a istovremeno se uklapa u šumadijsko prirodu. Posle toga gazda pokaže nam celu proizvodnju i sledi degustacija osam odličnih vina. Služi nas elegantna i do kraja naučena o svim temama vina Lilja. Prvi put u životu sam doživeo, da smo na kraju degustacije imali nas trojica na stolu 24 čaša (što je razvidno na fotografiji na desnoj strai; Lilja, ja – Nani Poljanec i Božidar Aleksandrović), to ni kod nas u Sloveniji nikad nisam doživeo. Posle degustacije Boža vodi nas na Oplenac, da upoznam upravnika gospodina Miladina Gavrilovića – Mičuna. Skužili smo se za dva minuta i od tada veliki smo prijatelji. Posle ogledanja Muzeja na Oplencu i Crkve Sv. Đorđa gde je sahranjeno 22 članova dinastije Karađorđević, zahvaljujućči gosp. Gavriloviću dobio sam brojne informacije sa tog područja i tako sam uradio više projekata u Sloveniji i šire, zahvaljujuči njemu zavoleo sam taj period istorije Kraljevine Srbije, SHS i Kraljevine Jugoslavije. A svakako sarađujemo i danas, ako obiđem Beograd uvek – uvek obiđem i Oplenac. No posle našeg prvog susreta Boža pozvao nas je i na ručak kod Šaje u Topoli. Tako sam saznao i upoznao, ko je i kako izgleda Gospodin Čovek, moj dobar prijatelj Boža sa kojim sam od tog ručka prešao na Ti. Sa ponosom mogu, da kažem, da imam za prijatelja jednog največeg vinogradara Srbije, koji parira i Evropi i svetu sa svojim vinima kao što su; Trijumf bariqe, Rodoslov, Regent, Harizma…A na kraju krajeva moram kod njega, da napomenem i još jednu veliku stvar. Krajem 2009 godine kupovao sam sliku Kralja Petra II. Karađorđevića na način, da sam skupljao novac za nju. Kupio sam je uz pomoč 250 donatora. A Boža postao je Kum ove slike jer je bio tako prvi koji je dao novac z nju i čovek koji je dao i najviše cca. 5% njene vrednosti. To sam ponosan obeležio na svečanom otkriču slike u Sloveniji gde je bio prisutan i Ambasador Republike Srbije u Sloveniji, Nj. Eks. Gospodin Predrag Filipov. Svakako uvek kada nekome preporučujem šta mora u Srbiji, da vidi, šaljem ga u podrum Aleksandrović i na Oplenac. Naš zadnji veliki susret bio je kad sam u Vinču vodio 50 najboljih vinogradara Opštine Rogaška Slatina, koji su bili do kraja oduševljeni kvalitetom vina, načinu proizvodnje, vinogradima.
14
Metafizična prisotnost (recenzija fotografije na desni) Avtor zgornje fotografije Milutin Milošević spada med prodornejše srbske filmske in gledališke igralce. Nastopal je v dokumentarno-igranem filmu ‘Beogradski fantom’ in v drugih igralskih vlogah. Sodeč po fotomotivu, ki ga je poslal uredništvu publikacije ‘Kunst Haus’ pa ima igralec tudi velik smisel za fotografski medij. Prejeti posnetek prikazuje moderno, dokaj masivno in trdo geometrizirano betonsko stavbo v odlično zastavljeni kompoziciji. Podoba je v horizontalnem formatu, s poudarjenimi diagonalnimi linijami. Milošević se ni zadovoljil zgolj z realno barvitostjo, temveč jo je računalniško dogradil, oplemenitil, tako da kompozicija daje vtis živobarvne konstruktivistične slike. Vendar poudarjen kontrast med svetlobo in senco ter odsotnost živega bitja vsebuje tudi metafizične prvine, v duhu italijanskega slikarja de Chirica. Nebo je v živo zeleni, dočim je stavba v ultramarin in rumeno-oranžni barvi, kar daje fotografiji nevsakdanjo izraznost. Zanimivo vizualno in duhovno draž prispeva motivu kvadratna ploskev na na desni strani stene in to v modri barvi. V mehkem rastru in razpršenih linijah površina kvadrata spominja na lazurno-razlivajoč akvarel oziroma na podvodno impresijo. S tem likovnim dodatkom je avtor ustvaril idealno sintezo med mehko organsko in trdo geometrično formo. Skrivnostna metafizična izraznost pride najbolj do izraza na močno osenčeni spodnji levi steni, kjer na zaporednih oknih zažarijo vertikale okvirjev in ultravijolično žareče šipe, ki opazovalcu motiva vzbudijo radovednost kaj se za betonskimi stenami sploh skriva. Ali gre zgolj za prazno stavbo, ki morda čaka na prihod živih bitij. Kakorkoli že, Milošević je najden motiv z senzibilnim občutkom dogradil in ustvaril monumentalen prizor, ki spominja na asketsko poenostavljeno gledališko scenografijo brez prisotnosti človeka-igralca, katerega si lahko fantazijsko zgolj domislimo. Stane Jagodič, akad. slikar in publicist
16. juna 2008, moja prva poseta Šumadiji; Podrum Aleksandović u Vinči i Oplenac nad Topolom. Nezaboravan doživljaj i veliko prijateljstvo koje još traje. Foto: Blaž Lah.
Fotografija autora Milutina Miloševića bila je objavljena po prvi put u KH No. 2, jula meseca MMXI, za koju je recenciju napisao poznani Slovenački slikar i publicista Stane Jagodič. Foto: Milutin Milošević
Beograd by Nani P
DAS PL
Poljanec 2002 - 2012
LAKAT
Eva Ras… Nikad nisam bila popularna... Eva Marija Balaša Vagner Stevic Ras je rođena 1. januara 1941. godine u Subotici. Poreklom je mađarica, a u Subotici je živela do 18-te godine kada je došla u Beograd i upisala glumu i dramaturgiju na FDU. Glumila u 70 TV, filmskih i pozorištnih uloga. Takođe pored glume, objavila je i preko 13. knjiga.
Bolesti tela se leče čistom dušom a rane na duši - radom. Sa jedne strane me je sramota, da nisam več prije znao za tebe (Evu Ras sam upoznao preko jednog intervjuja na RTS-u i zavoleo sam je u trenutku zbog toga, jer ona je Umetnost u ljudskom telu pa i zbog svih sranja što jih je doživela…) sa druge strane presrečan sam, da smo se upoznali najpije preko telefona, onda preko e maila in napokon 2. jula 2011 v kafani Šešir moj na Skadarliji u Beogradu. Pričali smo bez prestanka, kao, da se znamo več sto godina i dogovorili se za ovaj intervju…. Kakav je tvoj odgovor na pitane: Was ist kunst? Kunst je umetnost, i u Vojvodini gde sam provela detinjstvo imali smo običaj kad bi neko morao da uradi nešto neočikavano, da kažemo; to neka uradi, to je kunst! A divni glumac Pepi Laković je govorio da je umetnost put do neba! Po svim tagedijama, koje si doživela od smrti voljenog muža, akademskog slikara, Radomira Stevića Rasa, mnogo mnogo prerane smrti čerke Krune Ras, koja je zapustila ovaj svet sa 23 godine, osam godina boluješ od kancera, oduzeli su ti penziju po pokojnom mužu, zbog toga htela si, da se baciš iz Brakovog mosta, uvek si imala probleme sa vlastima…zanima me, dali si religiozna ili zbog svit tih tužnih priča za tebe Bog još postoji? Sa Brankovog mosta sam htela da se bacim zbog toga što mi je država ukinula regularnu, zaradjenu penziju, što su neke usijane glave htele da anuliraju moj život, a ja i bez toga odavno nemam nikakav razlog da živim, ali onda sam shvatila da sam jevjerskog porekla i da nije moje da se priperem sa Bogom, da moram živeti po volji njegovoj i da umrem kad on to naredi, ali društvena slika je nakazna, stiče se utisak da se iskustvo ne vrednuje, stari su ljudi suvišni. Koji paradoks! Medicina je uveliko * Intervju sa Evom Ras objavljamo zbog aktualnosti još jednom, po prvi put je bio objavljen u KunstHusu No. 2, na stranicama 10, 11 i 12, koji je izašao 8. jula 2011.
otkrila lekove protiv starosti, produžava mladost, prosečni vek je oko osamdeset godina, a ljudi se marginalizuju, isključuju iz društve-ekonomskog života, ukida im se pravo na život već u pedesetim godinama života. Ispričaj mi, kako vam je u filmu Dušana Makavejevog „Ljubavni slučaj ili tragedija službenice PTT“ (1967), uspelo, da naterate crnu mačku, da ti, kad si gola ležala u krevetu, prošetala uz telo, skočila na tavoja leđa, prošetala se do tvoje zadnjice tamo sela i zaspala....? Mačke ne žele da budu glumice, mi smo hvatali sve crne mačke po Beogradu dok nam se Bog nije smilovao i posla mačku koja je htela da sarađuje sa nama. Ono što je bitno to je da smo mi znali šta želimo i bili smo uporni. Nismo mi želeli samo da snimimo te svcene nego da napravimo pomak u svetskoj kinematografiji da vratimo ljudsko telo na platno. To smo i uradili, napravili smo pomak i posle nas je i holivudska produkcija skinula embargo sa golog tela, tako smo mi uticali na njihovu produkciju a ne oni na našu. U tome je značaj tog filma. U vrhuncu svoje kariere art filmova bila si jedna najlepših i „naj-jebozovnih“ glumica, u puno ulogama bila si skinuta...U jednom intervjuju izjavikla si „Nisam skinula gaće da bi ga Tito šiljio...“ Bila si mislim jedna redkih, ako ne jedina glumica, koja si odbila prijem kod druga Tita...Koje su bile njegove sankcije tvoje odluke? Titove sankcije su dovele i do ukidanje moje penzije 2010 godine, Srbija se i dalje kune da je komunistička diktatura bila pozitivna, iako je poznato iz istorije civilizacije da nijedna diktatura nije bila pozitivna, pa tako ni Titova nije mogla da bude bajna ali, eto, i ja sam i sada kažnjena što sam antikomunista. Svoga oca, Roberta Vagnera, koji je bio gej, upoznala si tek, kad si imala 22 godine. Koliko sam pročitao, da je kao Jevrejin baš zbog toga proživeo u koncentracijskom logoru ali sigurno nije ti bilo lako gledati ga kako trpi zbog svog seksualne usmerenosti....Koje je tvoje mišlenje, danas o Srbiji, kada če ljudi prihvatit homoseksualce, kao normalne ljude, si bila ikad na gey paradi...? Obožavala sam svoga oca, napisala sam roman Divlji jaganjci, o njegovom životu koji je preveden i objavljen i u Budimpešti. Bila sam na gey paradi u Beogradu i mogla sam i ja da popijem pendreke jer na Balkanu se teško prihvata različitost, ali nadajmo se da će se to promeniti. Kad napravim neku inventuru tvojih tužnih iskustva u životu, ponekad mislim, da misliš samo o tome, ali sa druge strane imaš strašnu volju do života pa makar se več 8 godina boriš i sa kancerom...Mislim, da več ceo život nosiš u sebi poslanstvo, koje nam koroz svoj umetnički izražaj dobacivaš ili sa nekim sarkazmom ili sasvim namenski, da naučiš i sebe i ljude oko sebe, da je život lep i kratak i da treba, da ga iskoristimo do zadnjeg sekunda...Koji je i tvoj recept i recept, koji bi dala ostalim tuzemaljcima? Religiozna sam i verujem da nam je Svevišnji dao život i da društvo i zakoni ne smeju svoje ostarele članove da gone u smrt. Umreću po zakonu božijem a ne građanskom. Život jeste lep, i bez obzira što sam pobožna Jevrejka, ne znam da li će Mesija da stigne i hoću li posle smrti moje da živim, zato želim ovaj život da živim do poslednjeg daha. Oko 25 godina baviš se slikarstvom naivne i marginalne umetnosti. Tvoje slike je kupio čak i Bill Gates...što je to za tebe, kompliment ili uobičajna prodaja? Živimo u potrošačkom društvu, sve se može kupiti, sve je na prodaju. Ne treba da pamtimo ni šta kupujemo ni šta prodajemo. (Slikarstvom se bavi od sredine osamdesetih godina dvadesetog veka. Od tehnika koristi pastel, akrilik i kombinovane tehnike. Izlagala je na grupnim i samostalnim izložbama. Često učestvuje u slikarskim kolonijama. Svrstavaju je u slikare naivne i marginalne umetnosti.) U životu si na području glume što šta naučila, proživela,...što od toga bi prenela na malđu generaciju glumaca, šta ti danas smeta kod njih, kog od njih najviše ceniš? Upravo sam se prihvatila te teške uloge uselivši se u rijaliti šou Farma, da bih skrenula pažnju na ogroman društveni problem stare generacije jer kao što je društvo dužno da podiže zdrave mlade naraštaje tako mora da brine i o sredovečnim i starijim gradjanima. Farma je pokazala koliko se stariji ljudi ne poštuju i zloupotrebljavaju uz smešak da su paranoični da bez razloga negoduju. Bila sam na Farmi starica koja je zastupala stare, bolesne i odbačene od svojih porodica jer ne curi med i mleko ni van rijalitija. Nisu sve nedaće i gadosti samo u rijalitijima, naprotiv sve što je loše u stvarnom životu nekako se uvećeno pokaže i u rijalitiju. Zlo je zlo, i nadam se da gledajući grozote u rijalitiju neko u stavrnosti postao bolji. Neka su mene mučili i kinjili ako je to pomoglo da makar jedna jedina baba u stvarnom životu bude manje odbačena i kinjena. Farma, hteli to ili ne protivnici rijaliti programa jeste slika i prilika savremenog društva. Pošto su u Srbiji i zakoni protiv starih iz velikog gledališta su se čuli jezivi, opominjući komentari kojih ne bi smelo biti. ‘Potencirala je godine, bolest, porodične tragedije... Mislim da ženi sa takvom karijerom i u tim godinama ne priliči da bude u najgledanijem TV formatu. Ima mnogo starih, bolesnih koji su doživeli tragediju pa i ne pomišljaju da se pojave u javnosti i siluju ljude da ih uvažavaju i poštuju starost, bolest i tragediju što je Eva i te kako zahtevala.’ Moja bitka za bolji položaj starih nije urodila plodom ni na Farmi ni u realnom životi ali se nadam da će se i to promeniti.
19
Nadaljevanje na naslednji strani
Jer postoji neka uloga u filmu, koju još nisi i želiš je odglumiti? Postoji, zato sam još u životu da bih ih odigrala, kad odigram poslednju preseliću se na drugi svet.
20
Koje su tvoje uspomene na Sloveniju? Leta sam provodila na Bledu sa porodicom Skerl, koji su potomci čuvene porodice Bajloni i ostala im je lepa porodična kuća blizu jezera, ali domaćin Zvonko je preminuo i više ne odlazim na Bled, ali nedavno sam bila u Ljubljani i ponovo ću da odem. Šta bi na kraju rekla čitaocima fanzina Kunsthaus, ako bi celoživotnu delatnost ukomponirala u jednu rečenicu? Na kraju svoga života uvidela sam da nas civilizacija u kojoj živimo porobljava sugerišući nam da budemo ambiciozni, da se trudimo, učinimo sve da postanemo neko, a to uopšte nije važno. Niko ne mora da postane neko, važno je da se trudimo da budemo srećni, a svako od nas valjda zna šta njega čini srećnim. Što se mene lično tiče u sedamdesetprvoj godini života, bez dvoumljenja znam da dok sam živa ne smem da posustanem! Svako mora da bude živ dok živi, ne može se živ sahraniti, sazidati, odbaciti. Posmatrala sam moje vršnjakinje koje su se, za razliku od mene, povukle, utihnule. Ne izlaze iz svojih brloga, ne rade, ne druže se... To nije život, ja tako neću da živim! Neću da živim ako sam nepotrebna, suvišna na ovom svetu, neću da čekam da umrem, da mi jedina svrha života bude da gledam prenos Skupštine na televiziji. Hoću dok ne umrem da brinem o svome telu, o sebi, zemlji u kojoj sam se rodila , živim i kojoj ću da umrem. Bolesti tela se leče čistom dušom a rane na duši - radom. Nani Poljanec, Foto: Blaž Lah i arhiva Eve Ras Spisak knjiga Eve Ras: Nemoj da grakćeš za mnom na stepeništu da sam najlepši (1972), Siva žena (1978), U divna davna vremena, Kad mi mama kupi pare, Pričajte nam o Malarmeu, ... Petla na panj... (pun naziv: Položila sam glavu petla na panj, stala nogom na krilo i zamahnula sekirom, zatim koprcajuće telo odbacila daleko od sebe a krvavu glavu hitnula preko plota protiv uroka[1]), Kuća na prodaju, Rođeni mrtvi, Sa vrha mesečeve planine gledala sam svoj okrugli grob, Born dead, Sa Evom u raj, Srebrna postelja, U areni, Cock on the block, Bed of Silver, Divlji jaganjci (Beograd, Narodna knjiga 2007), Devojka koju nisu naučili da kaže ne (2009) Sa filmom Dušana Makavejeva „Ljubavni slučaj ili tragedija službenice PTT“ (1967) postigla je svetsku slavu. Po mnogim filmskim kritičarima i teoretičarima, najbolju ulogu je ostvarila igrajući Gocu u filmu Aleksandra Saše Petrovića „Biće skoro propast sveta“ (1968). Igrala je u velikom broju mađarskih filmova, koje su režirali: Livija Đarmati, Janoš Roza i Ferenc Kardoš. Ono što niko ne može da porekne je da je Kruna Ras bila najmlađa srpska spisateljica koja je od sedme do dvanaeste godine objavila tri književna remek-dela, u tiražu od 5.000 primeraka. I svi su bili rasprodati. Bila je fenomen, genijalna kao i njen otac Radomir Stević Ras.
Dva mlada i vrhunska muzičara, Anja Ilić – pianistica i Mladen Drenić – violinista šetajuči Kalemegdanom. U pozadini Meštrovičev spomenik Pobednika. Foto: Nani Poljanec, 20. 9. 2006
Moja dugogodišnja želja, da upoznam jedinog sina našeg zadnjeg kralja Kraljevine Jugoslavije, Petra II. Karađorđevića, Princa Aleksandra Karađorđevića. Na audijenciju na Kraljev dvor bio sam pozvan na utorak, 21. oktobra 2008. Bio je vrlo lep susret gde sam upoznao i Princezu Katarinu. Princu Aleksandru zvanično sam poklonio originalan dokument o izgradnji »Karađorđevog doma« iz 1927 godine, kojeg sam kasnije predao Zadužbini Kralja Petra I. na Oplencu. Foto: Žika slika
2. i 3. jula 2011 vodio sam Stručnu ekskurziju Udruženja vinogradara Rogaške Slatne, koju sam nazvao »Putevima istorije, umetnosti, vinogradarstva, prijateljstva i odlične kulinarike u Beogradu i Šumadiji«. Videli smo najprije Hram Sv. Save, zatim Vojni muzej Beograd, Muzej Automobila, ručak na Skadarliji uz cigansku muziku, panoramska vožnja po Dedinju sa jednom najboljih turističkih vodiča u Beogradu - Bobom Knežević. Istoga dana bila je u planu degustacija vina u Podrumu Aleksandrović i svečana večera uz živu muziku u Restoranu Aleksandar u Aranđelovcu. A Sledeči dan posle »kraljevskog« doručka sledila je i degustacija u Kraljevom podrumu na Oplencu in onda još obilazak Kuče cveča na Dedinju i nezaboravan ručak na Splavu Remember me uz muziku čuvenih trubača. Bilo je ludo i nezaboravno. Foto: Blaž Lah - Potograf
Moj prvi susret sa Beogradom, koncertom Stefana u čuvenom SC, Skadarlijom… Taj članak izašao je posle moje prve posete Beogradu u januaru 2002 i od tada brzim tempom prošlo je deset godina. Članak je iz najtiražnijih novina, iz rubrike »Šepet sedmega dne« legendarnog novinara Aleksandra Lucuja – Luca iz 10. februara 2002 godine. »Krivac« mog prvog boravka bio je svakako prijatelj Igor Anderluh, koji je bio u tom dobu drirektor Kolinske Jugoslavija. Svojom Beogradskom pričom ovaklo me oduševio, da smo odmah našli neki razlog, da putujemo skupa u prestonico Balkana. Naši saputnici bili su Monika Lorber – odličan filmski kostumograf, i danas čuveni spiker na Radiu Slovenija Aleksander Čobec - Botrček. A razlog putovanja bio je Novogodišnji koncert čuvenog violiniste svetskog ranga Stefana Milenkovića, koje je više od 10 puta organizirala Vera Tubić u veličanstvenom Sava Centru, koji je bio po prvi put korišten 1977 za susret Nesvrstanih zemalja, kojeg je organizirao drug Josip Broz – Tito. Stanovali smo u Igorovoj iznamljenoj vili usred Karaburme i upoznavali grad Beograd, kafane, odličnu hranu i svakako domaču rakiju. I tih dana zaljubio sam se u Beograd, grad u kome je 1931 rođen moj otac, grad sa ovoliko duše, koje nemaju ni največe svetske metropole…Vrhunac prvog putovanja bio je koncert Stefana Milenkovića, kojeg je te godine orkestru dirigovao Slovenac Uroš Lajovic a prisutna bila je i atašejka za kulturu Tatjana Kovačić iz Slovenačke ambasade u Beogradu. Na Novogodišnjim koncertima Stefana Milenkovića mog dragog prijatelja, bio sam prisutan još u nekoliko narednih godina. Stefana i porodicu Milenković Zorana, Filipa i Lidiju, upoznao sam 1992 u Rogaškoj Slatini i sa njim napravio seriju fotografija koje sam izložio uz njegov koncert u Slovenskim Konjicama 1996, organizovao nekoliko njegovih koncerata u Sloveniji gde ga je pratila čuvena pianistica, njegova majka Lidija Kajnaco. I od moje prve posete Beogradu do danas sam beli grad –Beograd posetio točno oko 50 puta, što bi mogo po srbski, da kažem skoro sto puta J
REPORTAŽA
75-letnica atentata na kralja Aleksandra I. Karađorđevića Zakonca, polna pozitivne energije, ki ju zelo zanima zgodovina dinastije, princesa Brigita in princ Vladimir, tretji otrok iz drugega zakona princa Andreja, ki je bil najmlajši sin kralja Aleksandra I., pred vitrino, kjer so razstavljeni eksponati LMRS: zadnja originalna uradna Aleksandrova fotografija, reliefni portret »Jugoslovanski kralji« avtorja Zdenka Kalina, originalno pismo Nikole Tesle, kjer opisuje smrt kralja Aleksandra.
Z leve: Nani Poljanec, potomci Dinastije Karađorđević: princ Filip vnuk kralja Petra II, princesa Katarina, prestolonaslednik Aleksander II., sin edinec kralja Petra II., in princ Vladimir, sin princa Andreja, ki je bil 1929 rojen na Bledu.
Oba Episkopa, druga žena Aleksandra II., grška princesa Katarina in na skrajni desni direktor »Zadužbine kralja Petra I.« Miladin Gavrilović gledajo strelne rane, ki so vidne na uniformi, ki jo je Aleksander nosil v Marseillu 9. oktobra, ko je nanj v popoldanskih urah izvršil atentat član VMROja Vlado Černozemski.
V petek se je na Oplencu v občini Topola v Srbiji zgodilo eno največjih obeležij po začetku druge svetovne vojne, posvečeno dinastiji Karađorđević. Na razstavi, ki so jo odprli ob tej priložnosti, je sodeloval tudi Ljudski muzej Rogaška Slatina.
Ob 75-letnici atentata na kralja Aleksandra I. Karađorđeviča so se ob njegovem grobu poklonili člani družine Karađorđević, diplomati svetov nih kon zu la tov v Sr biji in predsednik Republike Srbije Boris Tadi ć. V do pol dan skih urah sta dvourno mašo zadušnico v spomin kralju Aleksndru I. vodila episkop šumadijski Jovan in episkop Nikolaj. V popoldanskih urah je sledilo polaganje vencev in otvoritev razstave »Atentat na kralja Aleksandra
I. Karađorđevića Marseill, 9. oktobra 1934«, ki so jo pripravili Muzej »Zadužbina kralja Petar I.«, Vojni muzej Beograd in Ljudski muzej Rogaška Slatina (LMRS). O dogodku so isti dan poročali v nacionalnem dnevniku s 15-minutnim prispevkom, kar se ni zgodilo še nikoli po koncu druge svetovne vojne. V pr vih dveh dneh po ot vo ri tvi si je raz stavo ogledalo že tri tisoč obiskovalcev. Razstavo si je mogoče ogledati do konca leta. (ASJ)
Popolnoma okr vavljena srajca je bila tokrat pr vič razstavljena v celoti.
Slož na eki pa mu zeja »Za duž bi ne kralja Petra I.«, Vojnega muzeja Beograd in Ljudskega muzeja Rogaška Slatina, ki smo v dveh dneh postavili razstavo.
Mašo zadušnico sta vodila episkop šumadijski Jovan in episkop Nikolaj. Trajala je dve uri. Zadnji del obreda je potekal v kripti pred grobom kralja Aleksandra.
Še zadnji pozdrav Tadića pred odhodom z borcem iz časa Kraljevine Jugoslavije, prestolonaslednikom Aleksandrom II. in njegovim sinom princem Filipom.
Kot zadnji je položil venec ob spremstvu častne čete, članov dinastije Karađorđević, diplomatskega zbora in ostalih gostov predsednik Republike Srbije Boris Tadić. RN št. 673 - 17. oktober 2009
15
17. oktobra 2009 izašla je reportaža istorijskog događaja sa Oplenca, gde je bila izložba postavljena povodom 75 g. kraljeubistva. Posavku je radila Anđelija Radović, kustosinja Vojnog muzeja Beograd. Miladin Gavrilović upravnik zadužbine Kralja Petra I. A sa 12 eksponata iz Ljudskog muzeja Rogaška Slatina sarađivavo sam i ja. Ta saradnja je za mene bila od vrlo velikog značaja na koju se ponosim i danas. Reportaža je izašla u našem lokalnom listu Rogaške novice br. 673 na str. 15.
25
34. evropsko finale u basketu dočekali smo u skoro novoj Beogradskoj Areni; Blaž, Grega Narat, Anja Ilić i ja, tu je bilo na okupu više od 19 hiljada posetitelja. Taj susret u septembru 2005 godine zapamtiču i po tome, kako smo se ja i Grega napili na Skadarliji u kafani Šešir moj, kad smo nas dvoje posle ručka uz pesmu cigana popili skoro 2 litra domače dunjevače…trebali smo hitno do Sava centra, gde nas je čekala Pauna Vučičević, lektor kulture u Politici…prema SC vozio nas je jedan stari taxista zvani »Romun« u staroj do kraja razturenoj Dačiji (čuo sam, da je pre par godina umro) Ispred dvorane skužio sam, da sam izgubio mobilni telefon sa oko hiljadu, od toga preko 200 VIP brojeva…A u punoj velikoj dvorani SC ušli smo nas dvoje zbunjeni i ošamučeni…Najprije uđe ceo orkestar, onda mladi pianista a na kraju i dirigent, koji je sa nekim starim sakojem beš boje, velikom leptir mašnom i jakim brkovima izgledao kao konobar iz 60tih godina prošlog stoleča…a ja kreten to kažem ortaku Gregatu, koji se pijan zadere kroz celu salu »Konobaru, još dva piva molim…!« Svi u sali smijali se do suza ali naše domačine sramota. Kad je započeo koncert meni je muzika tako prijala, da sam zaspao i hrčujuči još jednom osramotio našu dragu prijateljicu koja nas je pozvala na koncert. A sledeči dan otišli smo u potragu taxisti Romunu, kojeg smo između 7,5 hiljada taxista i našli ali na žalost telefona nismo, ali dagađaj če nam ostati celoga života u nezaboravu.
Obradova oda oslobođenju (poezija bivseg zatvorenika Obrada O., nastala posle otpuštanja iz poznatog beogradskog zatvora Padinska Skela i inspirirana zbirkom poezije Pesem Pesmi, ena od knjig Svetega pisma Stare Zaveze, koja sestavlja ciklus ljubezenskih pesmi)
O, Oooo...
26
Od Okova Odlazim, Osuđen Olako Od Onih Odvratnih, Obrijanih, Očešljanih... Otpušten! Ošamućen, Olabavljen, Otrcan. Odmahujem, Otpozdravljam Onima Okolo, Obespravljenima, Otpisanima, Očajnima... Osramoćen, Omalovažen, Obezvređen, Osakaćen... Odjednom - Ohrabren! Ozaren, Odlučan: Otići Odavde, Odmah. Otrčati! Odjebati Olgu... Odmereno, Osećajno. Odmoriti, Odahnuti... Oblacima Odleteti...
Foto: Blaž Lah
(zapisao, preradio, doradio, precrtao i dopisao: Zoran Milenković...)
Pesimističke istine koje nas raduju kada nemamo izbora EVOLUCIJA Možemo se i ne slagati sa teorijom evolucije, dakle da je čovek postao od majmuna. Po drugima je božije delo, po trećima jedino misaono biće u Kosmosu. Međutim, kolikogod bilo teško odrediti njegove korene u prošlosti, sa budućnosću je mnogo lakše: ponašanje čoveka nedvosmisleno navodi na zaključak da će od njega na kraju postati majmun. SNAGA Istorija civilizacije predstavlja svojevrsnu istoriju nasilja. Međutim, snage koje su donosile mir, uvek su na kraju trijumfovale. Tako je bilo sa Džingis-Kanom, Napoleonom, Hitlerom, Cezarom i mnogim drugim silnicima. Svi su oni, na kraju svojih trijumfalnih pohoda, postajali gubitnici, što je nedvosmislen dokaz da se na silu ništa ne moze postići, sve dok je protivnička strana jača! SUSRET Veoma je neprijatno kada zakasnimo na neki važan sastnak ili susret sa prijateljima. Ništa manje neprijatna situacija je kada dođemo pre vermena na zakazano mesto. Da biste ispunili očekivanja ostalih, a i održali vlastitu reč, najbolje je da obećate da sigurno nećete doći na vreme.
BEOGRADSKA i dok sedi starac svira na harmonici dok se ispija kuvano vino a ne napije se dok se skida stid sa usana polako kao poslednja tanka tkanina
dole na ulici svetozara markovića čujem harmoniku na trotoaru sedi starac svira premrlim prstima moskovske večeri
u taj el momento de verdad udare bubanj i trube evo mojih cigana za šaku dinara da letimo u nebo u taj lepi tamni haos
prelazim na drugu stranu da uzmem pecivo jedna ciganka nudi rukavice pa uzmem i njih to mi se tako često dešava kupim da kasnije ne zažalim
jer ja večeras odlazim iz ovog grada u zemlju gde svega ima samo ne mesta za cigane gde ne miriše više cveće zumbul lale naročito u decembru
jer odlazim večeras iz tog grada i ko zna kada ću opet ulicom svetozara markovića
ali odakle god krenem i gde god ja ostavljam tragove pa me oni vraćaju jer postoji još nešto čudesno neshvatljivo i varljivo
miško mi kaže bežite od balkana ovdje je haos ovdje sve se raspada ja se smijem znam da je u pravu ali ja u stvari volim haos i taj decembar 2006 i to uvelo lišće pored kafića stupica i muzičkog fakulteta
i zove se sećanje u njegovom zlatnom pesku uvek ima mesta za sitne i duboke tragove koji vode u pokrajine u kojima žive davno ili netom pronađeni prijatelji Foto: Nani Poljanec
i volim kako miško kaže biti u pokretu i biti između i nemati jedno poreklo znanja jedno jedino drvo znanja jer ako imaš jedno znači da sve druge nemaš a to može da zvuči bolno kao pesma starca sa harmonikom ili onih indijanaca u knez mihajlovoj pesma tuge jer oni ne da imaju jednu zemlju nego nijednu
jedni i drugi jednako dragoceni svi bi da putuju ko cigani ko nomadi po mom svemiru po mom haosu a ja uživam dok gledam kako se menjaju kako novi postaju stariji kako verni postaju večni a neki reč po reč nestaju jer pored peska sećanja postoji tiha i topla kiša zaborava i jednoga dana ili jedne noći svako od nas doći će na stanicu sa koje se bez povratka kreće pa kako nam to možda užasno i teško pada valjda je ta jedina pravednost u životu dovoljna
el momento de verdad kažu španci postoji trenutak istine za vreme borbe bikova a postoji još nešto jedan tajac jedno maleno mesto sazrevanja zbog kojeg ono što boli ne boli više
da ugrije cigane i zato ajmo pre no što krene voz neka krene pesma ajmo još jednom u taj lijepi tamni haos
ono što plaši više nije strašno ono što postoji postaje dovoljno da te pokrije baršunom zahvalnosti Tanja Plevnik
£ r o q ±Ò ÆÌ ÑÄÔ ÇÏ× ÐÄÚ ÅÔÄ ÆÄÔ ØÒ ÖÒ ÇÔÄØ ÓÉ ÕÑÌÎ Ì ØÌ ÏÒ ÇÔÄØ ¤ÏÉÎ ÕÄÑ ÈÄÔ ×Ô ÎÒ ÆÌÛ ÕÏÒ ÆÉ ÑÄÛ ÎÒ ÄÆ ÑÒ ÕÖÌ ÓÒ ËÑÄ ÖÌ Ì ÎÄÒ ±Ä ÑÌ ³Ò ~Ä ÑÉÚ ÈÉ ÏÒ ÆÉ ÓÒÖ ÓÌ ÕÄ ¶É ÕÏÉ §Ä ÇÄ ÔÌ ÑÄ Ì ¶Ì ÖÄ ÕÓÒ ÌÒ É × { ÕÆÒ ÕÒÓ ÕÖÆÉ ÑÌ Ä ÕÄ Î× Ó~É ÑÉ Ä×ÖÒ ÇÔÄ ÐÉ ÑÉ ÈÄÆ ÑÒ ÒÅ Ä ÆÌÒ
¤×ÖÉÑ ÖÌÛ ÑÒ ÓÌ ÕÐÒ ÕÄ ÓÒÖ ÓÌ ÕÒÐ ¤ÏÉÎÕÄÑÈÔÄ ®Ä ÔÄ uÒÔ uÉ ÆÌ Ä ÌË
°
¤¥ ¥ ¤ ¨ §ª |ª ¥ §¥ ¢ª £ ¦ |ª ¦ ¯ª § © |ª ~¢ ~¢ ¡ ¨ ¤ § © ¤ ¨¢ uª§ ¡¥ ® ¨ © ¨ ¥ ¥ ª¨¦ ¯¤¥ § ¢¥ ¤ ® ¡¥| | ¤¥ ¨© ¦¥ ¤ © | ¡ ¥ \ ¥¤ ¥§ ¢ ¥¤ i | § r ¦ ©ª ¥ ¤ª ¤ ¨©ª ¦ ¤ ¤ ¥ ¤ ¢ ¤¥| © ¢ | £ © § |ª r ¢ ¡ ®ª ¤¥ « ¢£ ¨¡¥ £ « | ¯¡¥ ¥ ¨ ª ¨ © § ® ¤¥£ ¯¥ ªª ª ¡¥ | £ ¦§¥ ¦¥ ¢ © ® § ©¥ ¨ © ® ¦ q l ¤ ¨¢¥ ¤ ® ¡¥£ ¦§ ¥ §ª §¥ ¨¥¤ ¥ | ©§ r ¥ ¥ f ® ~¢ ¡ ¨ ¤ § ¦¥ ¦ª© ¦¥ ¤ © ¨¢¥ ¤ ® ¡ £ ¤ § ¢ ¤ ¥ ¦¥ © ® ¥ ¯¡ ¢ © ¤ ¯ ¡ ¥ ¨¡§ ® \¡ ¨ o ¡i ª ¡ § ¤¥ £ £ ¨¢ £ ¥ ¦§¥ « ¨ | | £ ¯ ¤ ¨¡ © ¬ ¤ ® § ¨¡¥ §¥ ¤ | ¤¥ ¤ § ª ¢¥ ¡ ¢ ¤¥£ ® ¨¥ ¦ ¨ª l u ¤¥ § £ ¨ £ § ¥ ¡ ¥ § § ¡ ¥ §ª ©¥ l ¯ § © ¨¡ r ~¢ ¡ ¨ ¤ § ¢ ¨¥£ ¯ ¦§ ¨ ¤ ¡ l ¤ © ¢ ¯© | ¤ ¢ ¨ ¡ ¡§ o ¦¥ § ¯ © ¡ ª ¦¥ ¨ © uª ¥ ¨¢ | ¥ ¤ § ¡¢ u¥ ¨ ¦ª §¥ ª \~¡¥ ¨© § § l | ¤ ¨ £ ¡§ o j
³ÔÒ ÉÎÖ ÌÏ
~¢ ¡ ¨ ¤ §¥ o © q ¨ © ª ¨© § ¢ ¢ | © ¡¥ £¥r ¤ ¤ | £ ¥ §ª ¥ ¥ § ¥| ¨ ¤ | ¦¥ ® ¥ ¥¨© §ª | r ¤ ¦§ ¥| | ¤ ® ¡¥| ¢¥ ª ¨§ q¥| © ¬ ¤ ® ¡¥| ¯¡¥ ¢ l u ¤ ¥ £¥ | ¬ r ¬ ¢¥ ¤ ¡¥ |¥| ¨ª ¢ «¥ ©¥ § « | £¥ ¦§ | © o © « ¤ ¢ ¤ ¡¥ r ª ¥ ¯¡¥| ¢ © ¤ ¥ ¨ £ £ª ¥§ ¤ ¥ ¥ ¯ ¡¥¤ § © ¥ ¢ | ¢ ¡ ¦¥ ¬ ¢ ~¢ ¨ | £ ¥ ©¥ £ ¤ |ª ª£ © ¤ ¡¥£ £ ¤ | ª£ © ¤ ¡ ¤ ¯©¥ ª ¯ ¤¥ ¡¥ ¨ £ ¥ ¯ ¥ ¤ |ª ¨ ¦§ ¨© o £ ¡ ¥ \¤ §¥ ¤ ¨© § ¢ ¤
¤×ÖÒ ÇÔÄÐ Ä×ÖÒ ÔÄ ÑÄ ØÌÏÒÇÔÄØÕÎÒ ËÅÌÔ ÚÌ
»Ò ÆÉÎ ÕÄ ÙÌ ~Ä È× ÓÒÖ ÓÌ ÕÄ ¥ o ¤ i l ¡ ¤ ¯ ¨ ¥ ¥§ ¤ ¡ § ©§ ¥ ¤ | ¥ § ¥ ¨ © ¥ ¢ ¨© ¡¥ | r © o ¤¥ ¦§¥ ª ® © ¤ ¥¨¤¥ ª ©¥ ª§ © ¨ ¥| \£ | ¨© § |ª£i ¥ ¨ | \¥ § ¥i ¨ ©§ ® ¡¥ ¤¥ ¤ § ¨© ¥ £¥ ª ¡ª ¢ ¤ § ¨© ¥ ¡¥ ¢ ¡ ¥ ¤ § ¨© ¥ ¦¥ ® © ¡ª | ¨ ¢¥ £ ¯o ¤¥ ¡ ¥ ¦ §¥ | ¤ \ q ¤ q i ¢ | § £ ¤¥£ ¦§ § ¨¢¥ ª ¥ o ¤ ¦§¥ | ¡ © ¤ ¥ o ¤ | ª ¥¨© ¢ © ¢ ¤ © ¨©§ ¨© ¤ ¡¥ ¢ ¡ ¥¤ § ¡ª ¦o «¥ ©¥ § « | £ § ¡ ¨ ©¥ ¡ £ q ] ¥ ¨ | ¥ | ¥ ¡ © ¢¥ ¥ ¨ ¥ | £ § ¡ £ u ¤ ¥ q ¬ ¤ ¤¥ ¥ | o ¤ ¥ ¤¥ ¨ ¨ ¤ « ¢¥ § « ¨¡ª § ¡ª §¥ ¤¥ £ª | ¥ ¯¡ ¢ © ¤ fª ¡¥ § £ ¥ ¥ ¤ ¥ ® ¤¥ ¯© | ¤ ¨© ¤¥ ª ¢¥ ¤ | ¤ ¯¢ ¨ª ¨ ¦¥© ¦ ¨ ¦§ ¬ ¨©§¥ ¤ ª © ¡§ o ¡§ o § ¤ ¡ ª£ © ¤ ¡ ¨¦¥§ © ¨© £ª ® § § ® © ¥ £ | ¡¥ ¢ ¡ | ª ¡¥ |¥| ¨ª ¥ | q ¤ ¤ ¨ £¥ ª©¥ § £ r ¨© § ¥§ ¤ ¢ ¤
§ª ¡¥ ¦ ¨ ¥ ¡ª £ ¤ © ¦ ¨£ ¢ ® ¤ ¨© § ¨ ¦¥ ¨ ©¥£ ¡ ¥ « ¡ ¨ £ ¢ ¨ § ¢ ¤ £ | ¤¥ ® ¤ ® ¡ ¨ | © £ © ¨¡ ¨ ¨© £ © ¥ ¤¥ ¦¥© ¦ ¨ «¥ ©¥ § « | ¦§¥ ¦§ r ¤ ¨ª ¡§ © ¡ £ ¨©¥ § | ©¥£ ¤ ¥ © £ ¢ ® ¤ £ ¥ o | £ ¡ ¥ ¦§ ¦¥ §ª ¡ £ ¡ ¡¥ ¥ r ¥ ¦¥© ¦ ¨ ¡¥ ¢ ¡ ¨ª £ ¤ ¤ ©§ ¯©ª ¡ ¡¥ § ¨ ¦¥ ¤ © ¥§ ¤ ¢ ¥ « ¢ ¨ « ¡ © ¯ª ¦ qª | ¦¥ ¨ ¤¥ ¦§ ª ¡¢¥ ® ©§ ¨ © ¡ ¥ ª¡ª¦ ¤¥ ¨©§ ¤ ¦¥ ¨ r ¤ ¬ ¨©¥ § | ¤ ¨© | § f¥§ f r ¡§¥ « ¢¥ § « |ª l £ ~¢ ¡ ¨ ¤ § \ ª ª | £j ¡§ o ª ª¦§ ¥ ©¥ ¨ ¥ § ¤ | ¤ £ £ ©ª ¤ ¨© |ª ¥ | ¡ | ©§ ¨ © ¬ ¥ ¤ ¦§¥ ¯¢¥ ¡ § ¢ ª ¦§ ¨©¥ ¤ § o ¤ § § © ¢¥ ¤ ª ¥ § ª ¨ §¥ ¥ £¥| ¥© ¥ ¤ ¥ | ¢ ¨¡¥¨© ¨ ¥ § ¥£ ¡¢ ¤ | ¥ |ª ® £ ¨ £ ¦§ ¦ª© ¦¥ ¨ © ¥ ¥ ¤ £¥ ª ¦¥ ¨¢ q ¬ ¯ ¨© ¥ ¤ ¨ £ ¯ ¥
18. januara 2009 godine, je u 590 broju Politikinog priloga »Magazin« izašao na 10 i 11 stranici članak o mom velikom projektu kojeg sam premierno napravio u augustu 2008, Filografskoj zbirci za koju imam svoje uzornike baš iz Beograda; Milorada Rajčevića prvog kolekcionara podpisa na Balkanu, Negoslava Točilovca koji je 2007 izdao katalog iz tog područja i svakako MM TIVI-ja novinara, urednika Praktične žene i velikog organizatora, kojeg sam upoznao baš mojom prvom ozbilnoj poseti Beograda januara
|¤ ®¡¥ ¥¡¢ q § § « ¢¥ § « | | § ¨ ¦¥ ¤ © ¥§ ¤ ¢ ¥ « ¢ ¨ « ¡ © q ¤ ¤ ¦¥ ¨©¥ | ¨©¥ © ¤ ¦¥© ¦ ¨ r | ¦§ ¢ ¡ª ¨ ª¥® £ © | ¦§ ©¥ £ | ¤ © § ¨ ¤© ¤¥ \¢ ¤ i ¦¥© ¦ ¨ £ ¤ ª¨ ¡¢ f ¤ § © £ ¦§ £ rª | ¨ ¥¡¢ q ¦¥ ¦§ o q § © ¢ © ® ¡ ¦§ © ¨¡ q ¦§ ¦ ¨ qª § ¤ ¢ £ § © £ r ¬ ¦§ ¡
¦ª © ¥ ¯ ¥ ª § |ª ¥ ¨ £ ª ¢¥£ ¥ §ª ¤ qª ¥ ¯ ¥ ¨ £ ¦¢ ¤ ¥ ¦¥ ¢ª l ¤ ¥ \¡§ o £ q ¡i
®Ò ÓÌ ÔÄ ÖÉ ÕÏÒ ÅÒÈ ÑÒ ~¢ ¡ ¨ ¤ § | ¨ ¥ | ¨ ¡ª ¦o q ¦¥ ® ¥ ¦§ ¥ ¤ª ¤ ¦¥ ® © ¡ª | ¨ £¥ ¢ ¥ £ ¦¥© ¦ ¨ ¡§ o ~¢ ¡ ¨ ¤ § § f¥§ f r ¡¥ | ¨ ¤ ¥ | ¦§ ¦ª© ¥ ª ¥ ¯¡¥| ¢ © ¤ ¯ |ª ¢ ¡ | q ¥ §¥ f ¤ ¤ l ¥ ¯ ¥ ¨ £ ¥ £¤¥ ¬ § ¤ ¬ ¥ ¡ª £ ¤ © ¬ oª |ª r ¦§ ¨ ¦§ | © o £ ¡¥ | ¨ª £ ¢ § ª £ q £¥ |ª |ª ¦¥ £¥ r ¥¡¥ oª ¨ ¡¥ | £ ¨ £ ¨ § f ¥ £ ® ¡ ¨ £ ¥ ¥ ¥ ¡ª £ ¤© ¨ ¦¥© ¦ ¨¥£ ¡§ o § | § | £ £ ¦¥ § ¥¨© ¢¥ ¨¢ ¤¥ ¦ ¨£¥ ¡
| ¦¥ ¨¢ ª ¨© ¡§ o ~¢ ¡ ¨ ¤ § ª § ¨ |ª ¦¥ ¤ ¤ ¡¥ £ £¥ § |ª ª ¡¥¤ ª ¢ © l ¯©¥ ¨ £ ¤ ¥ | ª £¥£ ¢ ¨¤ ¯© ª ¢¥ | ¤ ¢¥ ¥ | ª ¥ § ¨ª © ¡¥ f ¤ ¦ ¨ ¢ ¡q ¤ © £ª « ¢¥ § « | ¤ £o ¥ | ¨ª ¨ ¥ § ¢¥ § | ® r | ¡ ¥ ¤¥ ¤ § ® ¨¥ ¦ ¨ \ ¢ ª§ ¤ ¢j ¥ ¥ ¥ ¤ ¦§¥ ¦ª ©¥ ¥ § ¦§ | ¨ ¦¥ §ª® | ¤ ¡ ¯q § o ¤ ¥ | ¥ § ¡ª ¨ ¨©¥ © ¤ £ ¦¥© ¦ ¨ ¡§ o ¦§ ¤ ® § ¤ ¬ «ª¤¡ ¥ ¤ § ¥¨© ¢ ¬ ¤ £ ¤ © ¬ ¢ ® ¤¥ ¨© ¦¢¥ £ © ¥ ¨¢ ¥ ® ¢¥ | ¥ ¤ ¥ ¨¦ | ¢ ¤ ¡ © ¢¥ ª©¥ § £ ¤ ¡ ¯q ª§ ¤ ¡ \ § ¡ © ® ¤ ¤ j ¦¥ ¡¢¥ ¤ ¥ £ | ¡q ª \ ¨ ¤ ¨¢ ¤ ¬j ª ¡¥ |¥| ¨ª £¤¥ ¦¥ ¤ © ¢ ® ¤¥ ¨© ¥ ¡¥ | ¬ | ¥ ¥ «¥ ©¥
§ « | ¨ ¦¥ ¨ ©¥£ ª©¥ § £¥£ ¡§ |ª ¡q ¨ª ¦¥© ¦ ¨ §¥ ¤ ¤ ¥ ¡ª £ ¤ © £ § ¢ ® © ¬ § £ ¤ ¨¡ ¬ § ¥ o l ¦¥© ¦ ¨ ¤¥ ¤ £ ¤ ¬ oª £¥ ª © ¤ £o ©¥ | ¯© © ª¤ ¯© £¥ ¨© § ¥ ¡ª £ ¤ © ¥ ¨¢ª r ¡ ¥ ¤ ¡ § ¨© ¦¥ §¥ ® ¤¥ « ¢¥ § « ¨¡¥ ¢ ª £ ¤ ¨ª | ¤ ¥ ¨ ª§ ¤ ¬ ¤ ® ¤ ¨ ¨ ®ª |ª ¡ª¢ ©ª§ ¤ ¯© ¤ ¨ ¥ ® ¤ ¨© ¥ ¡¥ ¢ ¡ © ¤¥ ¦ £ r q ¯ª oª ª \ ¤ªj ¥ | £¥ ¢¥ ¡q ~¢ ¡ ¨ ¤ § | \ ¢ ¥ ¨¢¥ ¥j § ¡ ¯ £ª | ¥ ¯©¥ ¥ £ ¬ ¤ | ¤ ¦ ¨ ¥ ¨ ¡q £¥ ¨¢¥ ¥ ¤¥ ¡¥ ¦ § © ª£¤¥ © µÏÄ ÆÌ ÚÄ ¥É ÔÌ µÏÌ ÎÉ ÌË ÓÔÌ ÆÄÖ ÑÉ ËÅÌÔ ÎÉ ¤ÏÉÎ ÕÄÑ ÈÔÄ ×Ô ÎÒ ÆÌ ÛÄ
2002 i on mi je prilikom prvog susreta poklonio svoju knjigu U senci slavnih, koja me je navela, da sam započeo tim hobijem. Tako sam i ja po tom uzoru napravio prvu knjigu sa tog područja u istoriji Slovenije, Filografska zbirka Ljudskega muzeja Rogaška Slatina, Nani Poljanec, 2008, format A4, 136 stranica, tvrdi povez. Divnu reportažu o mom radu je napravila odličan novinar Politike Slavica Berić.
Vadimir-Vlada Benčić je Srbin iz Bjelovara u Slavoniji. Imao je svoju radnju umetničke fotografije, koja se nalazila u Ulici kralja Milana 84., do samog hotela London. Benčić je više puta fotografirao Kraljevu porodicu i u Sloveniji gde su odlazili na odmor u dvorac Suvobor, na kraljevom lovu…Ali ova me fotografija njegove radnje podseča na vreme kad je moja baka Jozefina radila i sa ocem živela u Beogradu, tridesetih godina prošlog stoleča. Taj period je za mene najlepši i po stilu oblačenja, muzici, dizajnu,…imam osečaj, da sam možda i živeo več jednom u Beogradu tih divnih tridesetih godina J.
KUNSTHAUS! Častni pokrovitelj:
Nj. Eks. Franc But, veleposlanik
Veleposlaništvo Republike Slovenije v Republiki Srbiji, Beogradu
Nani Poljanec, glavni urednik fanzina KunstHaus
Saradnici: Simona Kmetič, Vito Korbar, Milutin Milošević, Pauna Vučičević, Boba Knežević, Stane Jagodič, Blaž Lah, Milojka Drobne, Eva Ras, Žika Slika, Zoran Milenković, Tanja Plevnik, Slavica Berić Pišite nam na adresu: KunstHaus, poste restante, 3250 Rogaška Slatina, Slovenija ili na e-mail: sandi.jurkovic@novice.si Generalni pokrovitelji in podporniki KunstHausa: PODOBA - OBLIKOVANJE, FOTOKOPIRANJE IN TISK KVESIĆ MATIJA S.P.
Podoba: Matija, Davor, Primož, Marko, Ines, Bizhub PRO C5501, Skre-Ring Häftklammer, STUDIO CORNER - RAČUNALNIŠKO GRAFIČNO OBLIKOVANJE STUDIO CORNER SIMONA KMETIČ S.P. FOTO ZORIN - FOTO IN REKLAMNE STORITVE, JANKO ZORIN S.P
Foto Zorin: Janko Zorin, Vito Korbar, Tine Zorec Zavod Ljudski muzej Rogaška Slatina v ustanavljanju Steklarna Rogaška Crystal, Kozmetika Afrodita
30
Pismo podrške radu Ljudskog muzeja Rogaška Slatina sa strane Srbskog ambasadora u Sloveniji Nj. Eks. Predraga Filipova od 2. marta 2010.
Kralj Petar II. Karađorđević cca. 1936,
Foto TONKA (Antonija Vajda venčana Kulčar i kasnije Prut) jeste jedna najboljih dvornih fotografa Dinastije Karađorđević, pored Beogradskih fotografa Benčića i Ronay. Svoj Atelje imala je na Ilici kraj trga Bana Jelačića usred Zagreba i u Rogaškoj Slatini. Dešavalo se, da je sa celim vagonom opreme doputovala u Beograd i radila fotografije na Kraljevom dvoru. Originalan negativ na staklu (18 x 24 cm), arhiva LMRS.