K
ao skočica odbijam se od zidove, pokoran zakonima fizike klizim dijagonalama i pletem mrežu po prostoru, tražim ćošak u kom ću se smiriti kada sva energija istekne iz mene. Ne obazirem se na ljude, na gužvu, na činjenicu da se sve to dešava u tri tesne prostorije napunjene ljudima koji su ovde došli da piju, da proslavljaju... još jednu novu godinu. Ja tražim ugodno mesto, moje voajersko oko sigurno je samo iza objektiva, ali kroz kameru vidim samo mrak... ipak je držim u visini lica, ne spuštam g ard, ovako sam siguran od bilo koga ko bi mi prišao i pokušao nekakav razgovor sa mnom. Kakav razgovor pored ovolike buke? Ljudi koje ne poznajem, ljudi koje poznajem, to sad stvarno... nema... nikakve... veze... A trebalo bi da sam potpuno opušten. Tamo pored didžeja stoje nekakve merdevine, popenjem se dve prečke iznad ostalih, kroz kameru i dalje vidim samo mrak... I dalje se foliram. A dok god to teče tako, nema ni govora o spuštanju nazad među ostale. Denis mi je rekao, naravno, nije počeo sam od sebe o tome, već sam ga pitao kako je to - biti u ratu... prvo je krenuo da pominje video igru, ali ubrzo se predomislio i sve formulisao kao dosadu... toliku dosadu da počneš da se pitaš, poželiš da nešto počne da se dešava... a onda kad konačno počne nešto da se dešava, kada akcija počne, poželiš nazad onu dosadu... To sve ima veze sa mojim unutrašnjim osećajem, upravo sada, iako dok se sve ovo dešavalo, Denis i njegova formulacija su bili pet meseci ispred mene...
Poslednje vesti će biti emitovane odmah nakon reklama... I tu počinje nezaustavljiv kolažni točak koji svojim ritmom podseća na udobnost dnevne sobe, a nije ništa manje strašan i nemilosrdan kao klizeći, nepovratni sunovrat u ludilo... sa onom upornom žiškom otpora koja samo otežava stvari. Koja samo kvari sreću strojstvenog blagostanja u koloni zombi nalik hipnotisanih srećnika u beskonačnom redu u kom se čeka otvaranje novog supermarketa sa svakakvim popustima i neverovatnim ponudama. Zvuk te atmosfere je beskonačno umnožen zvuk kolutanja očnih jabučica u onom mahnitom ritmu koji se raspršuje u mrežu i prekriva ceo prostor, cepka vazduh na bezbroj nejednakih delova. Miris je, naravno, zavodljiv kao miris omekšivača za rublje pomešan sa vlažnom jalovom zemljom, i mirisom žvake koja se topi na usijanom betonu. Mirisom metalne cevi na gradskoj česmi... To je onaj metalni odurni dah olova... koji sa vodom napaja svaku od tih džukela u prolazu, kao predah cikličnoj igri u kojoj svaki od nesrećnika pokušava da uhvati svoj davno, još u nekom od stupnjeva evolucije, odbačeni rep.
O
va kuća smrdi. Moja kolevka, utočište, ćelija, dom... smrdi, zaudara na zaostalu vlagu, hladnu kao nikad sunčano mesto, smrdi na grobnicu. Na stari miris slatkog od dunja, uvaljan u prašinu i bajat garež... Dok se dim od cigarete bori sa izuvijanom parom koja se podiže iz šolje sa kafom, ja ih pratim uvis tek da bih preskočio na drugu šinu, i izoštrim je na zidu, tu dobru staru pukotinu, koja svedoči o krhkosti ovog utočišta. Pratim tu pukotinu, i iako je na istom zidu prozor koji propušta svetlost u ovu kuhinju, gledam na pukotinu kao nešto što treba da propusti slobodu ovde... u moju tamnicu ispunjenu tek ponekom od ličnih stvari, i starim radio aparatom koji prdi kao neka varijanta mučenja, grebe mi mozak iznutra i podseća me gde sam, gde se nalazim i odakle bi trebao da tražim izlaz... Šta bismo radili da nema pukotine tu i tamo? Istina je da sam nepokretan. I ta nepokretnost nema veze sa mojim fizičkim stanjem, nema veze sa funkcionisanjem mišića, zglobova, sa impulsima koje bi trebao da im šalje moj mozak. U stvari, šta ja to pričam, upravo ima sve veze sa impulsima... ne mogu da pronađem okidač koji bi poslao jedan takav pokretajući signal sa bilo kog mesta, ne mogu da nađem dovoljno jak razlog za pokret, dovoljno čvrsto mesto da se uhvatim i pokrenem ovo zarđalo telo sa stolice.
Istina je da sam nezaštićen, ranjiv i nespreman za svet napolju. Istina je da pomažem sam sebi da smislim bilo kakav izgovor. Od ustajanja sa ove stolice, od ušuškanog osećaja koji smrdi na vlagu i prašinu. Pa šta onda u stvari čekam? Šta me je pre pokretalo? I zašto je to kao sad neko... pitanje? Kažu da bolesnici koji umiru od raka imaju dobre i loše dane... i da je to sve što može da se kaže o njihovom stanju. Dobro jutro.
P
rvo te, golog i promrzlog, umotaju u udobnu, pufnastu posteljinu laži, ušuškaju te tim ćebetom, i život ne izgleda ništa manje uzbudljiv od bilo kog drugog slatkog obećanja, koje u detinjstvu uvek može da znači ceo svet. I tako, dok prljav i upišan, sanjam o svim tim stvarima koje treba tek da mi se dese, dozvolim sebi opasnu igru zamišljanja kako će svako od tih pojedinačnih mesta da izgleda, kad ja stignem tamo. I iako nesvestan činjenice da je to igra, nesvestan činjenice koliko će i sam pojam igre da se promeni sa mnom, upadam u još jedan sloj udobnog i toplog, pomalo vlažnog omota. Svaki spoljašnji događaj, koji hteo ili ne, utiče i na moj sopstveni razvoj događaja, samo zateže i smanjuje obim kruga koji je rastao do tada, sa svakom ispričanom pričom, svakim pročitanim stripskim oblačićem. I umesto da se oslobodim, sa svakom crticom energije koja raste zajedno sa mojim telom, svakom proširenom vizijom i znanjem, koliko god ono bilo moguće u zatočeništvu, svakim sledećim trenutkom, ta energija, kao preuzeta od strane neke vanzemaljske kancerogene sile, usmerava se strogo u smer potištenog prihvatanja novih standarda. I svaki sledeći dan je samo jedna nova tura slaganja sa do tad nezamislivim kompromisima, i sve tako, dok krhka kategorija sećanja ne izbriše i poslednji trag o mogućem slatkom, uzbudljivom i vrednom svega neobjašnjivog što čini ovaj moj život. I ona, samo u tragovima koji se ne razlikuju od davno sanjanog sna, ili nekog predela koji može biti da je pokupljen iz filmske scene, ili čak i sa jeftinog naslikanog platna okačenog u birtiji, više nema snagu da pošalje nikakav zapovedni, ni poletni impuls koji bi ovu vatru razgoreo onako kako ona to zaslužuje.
Novi omotači u obliku prijateljstava, ljubavi, droga i sličnih brzih zanimacija, koji uskraćuju i to malo vazduha koje do tada dolazilo kroz pukotine, ne pomažu, sve dok na jedan kratki izlet u treznost ne otvorim oči i shvatim da već imam trideset godina, i ne prepoznajem nikoga oko sebe, i ne razumem većinu poruka koje stižu sa udaljenih mesta, a nisam primetio kad se pre to desilo. Ništa nije i ne sme biti prepušteno planiranju.
D
aleko od toga da je gotovo. Tek je počelo. Svaki pad raspoloženja, svaki prilaz nemoći treba shvatiti kao dobru priliku, kao poslednji trenutak pred skretanje, potpis guma na bledom asfaltu... žestok kao pokušaj da se zagrebe asfalt naježenim gumama i grub kao okretanje leđa napuštenom pravcu... Jednom mi je spasao život. Verovatno. Ne bih da dramim previše, ali verovatno da je to slučaj. Kad pokušam da se prisetim tog dana, vidim koliko mi je sećanje iskvareno filmom. Jer svaka slika koju prizovem u glavu ima neku sepia boju, skoro da se čuje neka cheesy muzika u pozadini, i sve je čisto i lepo oko nas. Iako su to bile najgore godine. Samo stotinak kilometara od nas je besneo rat o kome skoro ništa nismo znali, iako su oklopna kola prolazila kroz naš grad, ukradeni avioni nadletali nebo, a autobusi kretali sa stanice na neko mesto gde će da odvoje žene i decu od muškaraca... Ja sam imao pokvarenu biciklu, pardon, nije bila ni moja bicikla, moram to da priznam na početku. Moja je imala probušene gume, pa sam uzeo biciklu rođaka koja se izležavala u garaži, i iako nije imala kočnice (moja je imala kontru) slobodno sam je vozikao po gradu. Popeli smo se na tvrđavu iznad grada, stari grad, kako god hoćete. Bili smo nas trojica, i ostavili smo bicikle u pećini koju su koristili kao ogromnu kantu za smeće i toalet, ali kad si klinac, ništa to nije strašno i uvek je lako pronaći neki zgodan ćošak. Za bilo šta. I onda smo istraživali tvrđavu, peli se stazama postojećim i neposojećim, kozjim prilazima kojima ne bih ni sanjao da se vodim sad. A kad si klinac, nije to ništa. Mada sam i kao klinac, bio prilično plašljiv i oprezan u poređenju sa drugom decom.
Tako da sam često ostajao sam, u pozadini, čekao dok ostali urade nešto što je mnogo više kul i neustrašivo od onoga na šta sam ja spreman. Kad smo posle par sati silazili niz Gradsku ulicu koja vodi do stare tvrđave, sačekao nas je ljut, ma gotovo besan tip koji je vukao sa sobom nesrećno dete nejasnog pola iza sebe. Tip je bio loša kopija onog ljigavog gitariste Erika Kleptona, i urlao je kako smo mogli da ga ubijemo, i nije što smo mogli njega, nego što je njegovo dete moglo da nastrada. Iako nisam bio siguran šta se tačno dešava, zaključio sam da jesmo krivi, odnosno moji drugari koji su se približili skroz ivici jedne litice (i kako sam kasnije doznao od njih, bacali kamenje u reku, ali i u pravcu šetališta pored reke), jer su istog trenutka seli na svoje bicikle i najbrže moguće se odvezli sa obe strane besnog tipa koji je neprestano urlao i mahao rukom, kao da će da je upotrebi protiv nas. Ili mene, koji sam sad ostao sam ispred njega. I pošto nije bilo prostora u vremenu i strahu koji me obuzimao, da objašnjavam kako ja nisam kriv za to, jer nisam imao hrabrosti ni da priđem ivici, seo sam i ja na biciklu i pustio se niz strmu ulicu. Ne razmišljajući naravno da nemam kočnice koje bi usporile moj sve strmoglaviji pravac u centar grada. Pa je bicikla ubrzavala, a moje srce postalo nervozno zbog sasvim nove stvari, i video sam sve – nejasan pad, gužvanje bicikle, zvuk lomljenja vrata, vriskove prolaznika, moj sramotni krik, uviđaj, hitnu pomoć, sve prekasno gledam sa visine kao duh – i to je bio jedan jedini put kako je ovo moglo da se završi. Erik Klepton i dete mu su davno iza mene, i mora da se smeju jer vide da će karma obaviti svoje, leteo sam sa podignutim nogama sa pedala, gotovo je, samo je pitanje koje vozilo će prvo da me pokupi. I onda sam se se setio, jedan nagli zaokret, potpis gumama po asfaltu prema kontejneru sa leve strane, jedini spas... iiiiiiiK... BAM! I spašen sam... ležim pred kontejnerom, ali spašen sam, prepipavam se. Sreća prati lude, sve je čitavo, čak i ovaj pozajmljen bicikl. Znam, zvuči više nego čudno ali, pajkanac me spasio!
U
glavi mi je brujao motor - saobraćajna buka od spolja, a negde iza, kao kolona slonova pravo iz halucinacije pijanog Damba, zvukovi su stizali. Tap, tap. Omiljeni zvuk pisaće mašine, začuo se kad sam se okrenuo prozoru. Nikad nisam imao pisaću mašinu u kući, a još kao klinac sam je želeo. Sećam se kako sam na ljuljašci zamišljao da pišem naučnofantastične i horor priče, a onda ih fotokopiram i dajem prijateljima da čitaju. Tad mi je bilo jedva deset godina. Tap, tap. Tako prijatan zvuk. Nešto me jeste oduvek vuklo ka starim stvarima, ali moja želja da posedujem pisaću mašinu nije uopšte bila to. Pisaća mašina je oruđe, motika - to je bilo urezano u mene kao arhetip i nisam mogao protiv toga. Tap, tap. Nostalgičan zvuk. Kupi mi pisaću mašinu. Okrenuo sam se njoj, ali od sve buke u autobusu nije me čula. Tap, tap, još uvek sam čuo. Prodrmao sam je za ruku i ponovio svoju želju. Mislim da moj tata ima jednu staru, pogledaću kad dođem kući. Ako imam, pokloniću ti je za rođendan. Tap, tap. U tom trenutku, bio sam srećan kao kuče. Okrenuo sam se ponovo prozoru. Tap, tap, taj zvuk me tako zauzeo da sam morao negde da ga iskoristim. U kuhinji je stajala gomila neopranih sudova na koje je iz česme kapala voda, a sva vrata u stanu su bila širom otvorena. Promaja nas je uplašila još kad smo
ulazili. Mrtav umoran, odvukao sam se do kupatila i istuširao. Para od tople vode me je još više ošamutila i da se ne bih onesvestio, otvorio sam prozor. Bio je to mali prozor koji je gledao na zid udaljen jedva dva metra. Nešto pare izađe iz kupatila, a zameni je neprijatan smrad hladnoće betona. Umotao sam se u peškir i izašao iz kade. Zatim sam otišao u sobu gde je, pored uključenog svetla i radija, ona zaspala u položaju u kom se spustila na krevet. Isključio sam radio, ali nisam imao snage da ugasim svetlo. Onako umotan u peškir, pored otvorenog prozora i promaje koja je vladala stanom, legao sam preko nje i u istom trenutku zaspao. A danas mi je pomogla, pomogla... Ko još osim nostalgičnih pisaca, ili kako je to verovatnije, hipstera i drugih koji žele da budu povučeni izmišljenom nostalgijom tap tap... Tap tap... Ili falsifikovanje lekarskih recepata zarad celodnevnog užitka... Za onaj drugi, esencijalni lek, dobio je informaciju da ga trenutno nema, da je neki matori koji boluje od karcinoma dobio poslednjih pet doza.
LJ
udi koji meni na prvu odgovaraju su isti oni koji nemaju nikakvu praktičnu primenu u materijalnom svetu, i to uvek oni koje moraš da uzmeš zdravo za gotovo; ne razmišljajući o tome šta se dešava ispod površine. I to ne u smislu moralne ili bilo kakve druge ispravnosti, jer stvari koje mi se svaki dan dešavaju kreću se u prilog tome da se držim istine o tome da istina ne postoji, prema čemu se isključuje svaka odgovornost, tu moral postaje samo isprazna teorija; takvi ljudi u svakom trenutku daju sve od sebe, ili barem stvaraju utisak da to rade; pa kad si im u blizini, ne postoji sumnja da izvlačiš najbolje iz njih. a na putovanjima, to je više nego potrebno, čini se kao raketno gorivo koje pokreće stvari. Bez obzira da li se spustiš i oprečne misli te slome kolenom u donji deo leđa i ostaneš nepokretan, to se uvek desi kad stignem nazad kući... i u takvom stanju uvek zapisujem ovakve stvari.
P
rvo je bilo nešto što sam mogao da se kladim da je Koltrejn, sa onim uvrnutim zvucima i prepoznatljivom psihodeličnom pratnjom. A onda sam provalio da već jedno vreme stojim na ulici naslonjen na lampion, kao u nekom jeftinom filmu iz pedesetih, i slušam džez sa radija... klavirski tonovi koji se penju sve više i više, i taman kad pomislim da bi bilo bezveze da odsvira još jedan iznad, jer to više ne bi bila muzika nego obično šetanje po dirkama; on to i uradi i pokaže mi kako nemam pojma, zatim uradi to još nekoliko puta, i negde iz dubine mu se pridruži veseli ritam basa. Nije teško dovući se do zaključka da u ovom gradu mora da dođe dan žalosti, pa da se na radiju sluša dobra muzika. To zato, što je neki bus potonuo u reku, pa je država zanemarila spasavanje putnika ne dozvoljavajući roniocima koji su se tu odmah našli, da preuzmu stvar u svoje ruke (da dodam) na vreme; sve dok se, posle dvadeset sati, nije pojavila žandarmerija ili tako nešto. Ali do tad nije bilo šanse za ljude pod vodom, pa je valjda kao kompenzaciju, država izbacila tu foru: dan žalosti, i na radiju mora da se sluša tužna muzika, pa ovi papci ne znajući ništa kao i uvek, pustili džez. A nama dobro zbog toga, bez obzira na isčašenost situacije.
M
oj otac ima solidnu kolekciju vinilskih ploča, par hiljada primeraka, džeza, bluza... svega. Ta ponosna kolekcija zauzima tri puta više prostora nego odeća i druge stvari u njegovoj sobi, i oduvek je predstavljala blago naše kuće. Mi smo odrastali u senci te kolekcije, a naša glavna stvar su oduvek bile - kasete. Audio i video, i kad se vratim unazad, uvek sam ih tad prvo gledao kao surogat pravoj stvari, uvek su ploče (od kojih sam posedovao tek dvadesetak komada) bile ta prava stvar, a kasete nešto za nas decu da se igramo, dok ne porastemo dovoljno da možemo da baratamo pločama... naravno, video kasete su posle vredele mnogo više u mojim očima, ali ovde prvenstveno mislim na audio doživljaj... Tek danas, kad ne posedujem ni jedan uređaj na kom bih mogao da preslušam sadržaj tih kaseta, počinjem da otkrivam njihovu pravu vrednost. I vidim kakvu revoluciju su donele nama, kakav skok napred je tih nekoliko dugmića značilo, napred, nazad, plej... rec i plej zajedno, uz nekoliko dodatnih impulsa snage, i ceo svet je mogao da nastane, kakvo osveženje od papira i olovke, kakav novi zvuk... posve nova atmosfera, atmosfeeeeera... zarobljena negde u plastičnim dubinama neke dve kocke, pa propušena kroz limene rupice da ispuni svaki prostor u koji bi se uglavili... vreme je bilo pobeđeno kad smo otkrili magiju snimanja, bilo je jednostavno ukroćeno. Mogli smo da preslušavamo te trake bezbroj puta, da ih prelazimo i uništavamo presnimavanjem... a prava magija, prava magija bi se uvek desila neočekivano, i ne bi je uvek priznali odmah kao takvu, ali tek ponekad, obično na onim trakama koje su bile prilično iscrpljene do tad, desilo bi se da stari snimak ostane, kao urezan ispod novog snimka, pa bi dobili uvek zanimljiv spoj dve audio linije, kao nekakav čudan, sasvim originalan kabare.
I ako kažem da je to nekad moglo da iznervira zbog nečistoće nečega što je trebalo da bude zabeleženo, vrednost je uvek bila veća zbog iznenađenja. I što je najvažnije, mogli smo da se preselimo tamo. Da se kopiramo na te kasete u raznim oblicima, u raznim ulogama... i to je značilo nešto sasvim novo. Kasete su bile novo telo. Novi oklop u kojima smo živeli... kasete su bile dokaz budućnosti. A šta li danas znači... pitam se kakvo blago se nalazi na svim tim prljavim plastičnim kasetama koje su ostale u kutiji za cipele, u ćošku na tavanu... sve one gluposti sa muzikom, sve kompilacije sam davno poklonio, i ne mislim na njih... muzika je samo zauzimala prostor magnetne trake. A ove što su ostale... tek poneka je obeležena datumom, i sumnjam na propagandu iz rata, koju sam, iako klinac, još tad prepoznavao i kao kakav opsesivan ludak snimao i čuvao za nešto... još uvek ne znam zašto... Jedno je sigurno... kao što pesma proročki kaže: We cant rewind, we’ve gone too far...
N
ekoliko sati pre sumraka, sunce je sasvim nestalo sa neba u centru grada. Neki starac koji prosi kraj bioskopa, pogledao je pravo u tmurne oblake i prekrstio se. Dve žene, starije i isto toliko debele, prošle su pored prosca nadovezujući jedna drugu dubokim i u isto vreme piskutavim glasovima. Nebom su plovili oblaci, smenjivajući se po mračnosti, bacali su senke na trg. Naslonjen na bicikl, dečak je gladio ogrebotinu na kolenu. Pljunuo je pored noge, ali deo pljuvačke ostao je da visi na donjoj usni. On je najzad pokupi prstima i utrlja u povređeno koleno. Požurio sam. Nisam mogao da priuštim sebi da sačekam kišu. Pre neki dan mi se to dogodilo i još uvek sam imao posledice u vidu prehlade: užasan kašalj koji me budio noću, bilo mi je hladno danima, noge nisam mogao da zagrejem ni sa dva para čarapa, a u stanu sam oblačio džemper iako su ostali šetali u majicama. Stigao sam u prazan stan. Još uvek je plivao u pari kafe i dimu od cigareta. Otvorio sam prozor samo da vidim kako je pljusak već počeo. Ako su ostali skoro izašli, kao što se činilo, onda ih je kiša sačekala već iza nekog ćoška u komšiluku. Skuvao sam čaj i seo za sto. Upravo sam počinjao da pišem priču koja se dešavala negde na Alpima, svejedno gde, jer na Alpima još nisam bio. Pravi madarfakin Karl Maj. Pisao sam u prvom licu, kao iz Kafkinog Zamka bez stida, a naslovio je Još bolji čaj. Mesec dana kasnije, bila je odštampana na tridesetak strana i vukla se po stanu. Pokazivao sam je prijateljima i stvarno sam mislio da je to nešto dobro. nešto sa čime valja otpočeti milenijum...
D
ok sam se ponovo vozio ka severu, a bilo bi uzaludno pokušavati da izbrojim po ko zna koji put i ne znam za način na koji bi to mogao da izvedem, ali ovaj put u potpuno mračnom svetlu (potapšem sebe po ramenu zbog korišćenja ove kovanice, umesto bilo koje druge koja bi bila kao limunada u trenutku kad je neophodna žestina...). O razlozima tog mračnog svetla ne želim da govorim, osim da pomenem da sam se još jednom osetio kao da sam ostao potpuno sam i da me obuzela takva hladnoća u sred jula da mi se činilo da je temperatura toliko niska da neću moći da obavim ni sledeći uzdah. U smušenom stanju, a pri tom mislim na ono otrežnjenje koje me zadesi posle svakog kolaža situacija u koje upadam u poslednje vreme, kao početak zikre ili mamurluka ako bismo to preveli na drugačije igralište, e u tom stanju otkrivam još jednu stranu gotivljenja ove ravnice, ovog okoliša. Vidim da pomalo ima i nečeg čovekomrzačkog u svemu tome, jer ceo predeo ispred mene izgleda prekrasno i tako ljupko apokaliptičan, i dok u ovo gluvo doba noći, ponovo probuđen u nepoznatom, polupraznom autobusu, jurcam ka toj strašnoj ivici, jasno mi je da je volim zato što izgleda da tamo iza nema više ničega, da ću kada konačno stignem biti jedino biće iza te fantazmagorične granice. I mirno krivim osmeh na usnama, blažen što više nikad neću morati da razgovaram ni sa kim... ni sa jednim ljudskim bićem... Osim sa sobom, naravno, ali tog sagovornika još uvek umem da nadmudrim i da to sve ostane u granicama pošteno argumentovanog razgovora... Mislim... kao da neka pravila u tom slučaju imaju veze... Loše mi je
Stvarno mi je loše
Pokušavam da skrenem
Zašto ne može da Me pukne Odjednom
Pokušavam da skrenem
Pa da Posle prođe
Pokušavam da skrenem
Ovako me fragmenti Još svežeg sećanja Seku Kad god da me dotaknu A to se dešava na bilo koji okidač U blizini
Pokušavam da skrenem
Pokušavam da skrenem Pokušavam da skrenem Pokušavam da skrenem Pokušavam da skrenem Pokušavam da skrenem
Zato je ovaj dolazak Još gori Od onog prošlog
Pokušavam da skrenem
Zato što bi sad Trebalo od početka
Pokušavam da skrenem
A ja Ionako krhk U svakom pogledu Ne umem da se Nosim sa sitnicama Samo čekam da Prođe vreme pa da ih sve zapišem... A dotle:
Pokušavam da skrenem
Pokušavam da skrenem Pokušavam da skrenem Pokušavam da skrenem Pokušavam da skrenem Pokušavam da skrenem
Pokušavam da skrenem...
Ako uključim galaksiju nepovoljnih događaja i sve svedem na ovaj, jedan jedini trenutak (sve dok olovka razdragano igra po papiru ili njen ples se takvim samo čini uz sve te ustupke krckanja zglobovima ramena, pa zglobovima šake pa onda moram da odložim olovku da bih odradio svaki prst posebno i to na svakom svom zglobnom prevoju, pa je opet uzimam nazad u ruke) mogu da kažem, iako nedovoljno uvučen u celu stvar i ne znajući šta me je, u stvari, tačno snašlo, da pisanje, makar ovakvo, rekreativno, samo radi pisanja, može da izvadi iz krize, barem dok ne ispljunem i poslednju isranu, napregnutu reč koja mi pada na pamet u ovom stanju.... Ako je Bunuel, čiju autobiografiju sam čitao prethodna dva dana, u pravu kada kaže da smo mi samo sopstveno sećanje, (a to nije nešto što prvi put čujem čini mi se, ili je to još jedan od onih deja vu stvari koje sam ubeđen da sam sam smislio i da mi ovaj matorac krade ideju godinama pre mog rođenja), onda sam ja ništa više nego nekakav filter-fantom koji živi tu negde, u blizini svog tela...
N
ikako ne može da bude lepo u opšteprihvaćenom sistemu doživljaja sveta, i to je prosto. zato što svet nije takav. nužno je da je predstava takva, kakva je i njena metafizička predstava u odnosu na život, na svet... kao govno u fizičkom smislu: ono što jedeš. Jer, jednostavno je, i svuda je okolo: ovo nije svet toplih majskih proleća, preplanulih tela i nestvarnih osmeha... ovo jeste svet sujete, laži i licemerja. Sila koja nekoga natera da od sopstvenog tela napravi bombu, pa njom raznese još nekoliko desetina tela, treba da se prenese na platno... to bi bila čista, nerafinirana umetnost... vredna pažnje i proučavanja. I ne jedan, već nekoliko koraka napred... Ovo nikako nije svet čije govno miriše. u jednom od dnevnih gubljenja, zamišljam klasično impresionističko platno sa naslikanim kulama Svetskog trgovinskog centra u trenutku rušenja, i samo mali, suptilan, gotovo erotski u svojoj krhkosti i lepoti, potez koji označava telo u letu, osobu koja se u vatrenoj agoniji baca sa stoinekog sprata kroz prozor... A i pre svega toga, pre svega što se sada dešava i spada u trenutne tokove: sve treba da ukazuje na tendenciju ljudskog tela da truli, da se raspada... sve što nastaje pod lošim izgovorom da je umetnost, treba da usmeri pažnju na trule zube, gnojne rane, rane od ležanja, žive rane... amputirane udove, medicinski otpad... amputirane reči, delove rečenica... koje tako otkinute više ništa ne znače...
na primer: ako pođemo od toga da je najlepša stvar na planeti (a sve ostalo samo slatkokiseli privid, neslanopodmetnuta iluzija) ludak, idiot koji na sebi ima samo gornji deo pidžame, a dole je potpuno go, usran i upišan, sa balom koja meri razdaljinu između hladnog podrumskog betona do njegove pogurene i sedativima uramljene face, u nekoj ustanovi u kojoj takvi i slični njemu ostaju do kraja svojih bednih života, bez papuča i ličnog medicinskog nadzora, cveća pored kreveta ili košulje koja bi u kriznim trenutcima sprečila da grebanjem iskopa sam sebi i drugo oko... ako pođemo od toga da je to trenutno najlepša prava slika koju imamo, mi, ljudi na ovoj planeti... onda smo možda i na dobrom putu da nešto uradimo... Ponekad je odraz mnogo bolji od mastera, od svog originala; u smislu u kom celo nebo može da stane u jednu baru i napravi pravi, pravcati ponor u tvojoj perspektivi... iako si video nebo i pre, na mnogo većem planu, kako se sudara sa nepreglednim ravnicama ili morem, i ovaj prizor stvarno može da izazove zbrku... barem meni jeste. Ali, to je najviše što mogu da očekujem od šetnje kod kuće...
U
čini mi se da parkovi i šume po kojima se šetamo preko dana, u jednom od onih pokušaja da se na kratko zameni prizor mešanih betonskih fasada, veštačkih boja i svakakvih vriskova svakakvih svetala, samo podsećaju iza svega toga ko je prvi stigao na ovaj prostor. I umesto da prete, kao u nekoj glupoj fantastičnoj epskoj bljuvotini, ustuknuli su pred atmosferom koja je tu bila još i pre njih, pre prirode; čak pre nego što je bilo ikakvih znakova da će se nekakav život začeti na tom mestu. Jer ovde smrdi odavno, i taj šmek se ne da osetiti odmah... isto kao što je osećaj super kada prvi put, ili posle dugo vremena, stigneš u ovaj grad. Memljivi nalet dosade se privuče tiho i sporo, sasvim neopaženo, kao najbolje namazani lik, i uvali ti ga sa leđa... I tu si, ne znaš šta da radiš sa sobom u tom mestu gde sve izgleda kao da te okružuje i preti, približava se, ali onako ustondirano, polako; tako da ne znaš šta da misliš... Stanje konfuzije je ono što stvara mogućnosti za život, makar kao iluzornu fasadu iza koje većina mojih sugrađana nikad nije ni pokušala da baci udicu, ili ja nisam dovoljno dugo ovde da razumem... Ali, bez obzira na provedeno vreme na ovom tlu, bez obzira na poznate prizore i poznate face, neprestano me zavarava osećaj da se nešto zanimljivo krije iza svega toga, pa kao mazohist na površini i avanturista u dubini, ili đavolski znatiželjan kao Hak ili Tom, dajem novu šansu svaki put, svim tim uglovima koji se ukažu na izlasku iz moje ulice, asfaltu koji se prostre ispod mene i gura pravo u centar, u dno... Nekad uzbuđeno ubrzam da vidim šta će se desiti...
Krenem u šetnju, a ono ispadne da hodam ulicama kojima sam nebrojeno puta do sad prošao, i sve je nemilosrdno isto; svaki prolaz, svaka zgrada, svaki ćošak i štek koga mogu da se setim usput. A u povratku je sve kao u ogledalu, čak je i mesec na tom istom mestu sa kog krećem. I prokleto izgleda kao da se nikad neće pomeriti odatle. Izgleda da je i večeras jedino uzbuđenje bandera u kraju, na kojoj je sijalica prsla, pa je mrak mestu obezbedio malo drugačiji izgled. Sa prozora mogu samozadovoljno da zamišljam šta se dešava tamo, dok ne podignem pogled ka zgradama, i opet postanem voajer i u pravac gladno upadnu sve te dnevne sobe, i kuhinje i hodnici u kojima se odigravaju različite priče, u istom vremenu, mesta gde se ukrštaju sudbine i propadaju planovi, i sevaju gola leđa i sise, i sve to sabijeno na tako malom prostoru; nije ni čudno što ne mogu da skrenem glavom, svaki kvart je mesto neopisive energije; da bi bio hroničar svega toga, morao bi da postaviš hiljade kamera u svaku zgradu, ali i dalje ne bi ulovio celu priču… Voleo bih da barem moje dvorište mogu da osetim kao deo mog prostora, mog tla; tako bih tek na izlasku iz kapije kročio u svo to inostranstvo, u strani prostor... ali s obzirom koliko nepoznatih ljudi i stranih faca sam video i dočekao tamo, uprkos ofarbanoj klupi i svemu što sam se trudio da doprinesem da se osetim domaćim u prostoru koji okružuje kuću, nekad nemam snage da napustim prag... I to nema veze sa nekom fobijom ili bilo čime što bi pomislili da je po sredi, to nema veze sa mojim psihičkim stanjem, sve dok se i sam ne zavaram da je baš to razlog što bih ostao u krevetu, ili za monitorom, pa u inat svemu što se suprotstavlja mom mentalnom zdravlju izađem i sve se ponovi; kao u onoj epizodi Zone sumraka kad onaj lik mora da proživljava isti dan ponovo i ponovo... ako znate šta hoću da kažem. Dakle, odrastao sam u kući (ako smem da kažem da sam odrastao), u samom centru grada. Malog grada, ali grada, sve sa zgradama i blokovima, mada ne kažem da je samo to ono što čini jedan grad. Tu je i industrijska zona, i projekat Najveća Autobuska stanica u Evropi sa tri sprata i liftovima koji nikad
nisu proradili i sad su puni đubreta... Tu su panduri i kriminalci, tu su gradski momci sa planom za budućnost i malim biznisima, tu je droga iako nema zezanja pa ljudi jure ulicama kao pravi horor ludaci, ili se zabiju po gajbama pa je ceo grad uklet i prazan kao u nedelju popodne. Tu su groblja i magistrala sa koje putnici bacaju pogled na grad u prolazu za more, tu se zadese i neki autostoperi i tu je pruga, koja se vidi iz čitavog grada, pa vozovi bombardovani grafitima koji prolaze u pravom trenutku ulepšaju celu sliku, tu je dosada i tu je akcija… Tu uvek ima neka priča o tome kako je neko opasno pao, i šta će da radi, tu je neko ko je tek izašao na slobodu, tu su priče o poslu, o parama, tu su ozbiljne stvari, tu su ovisnici o takvim pričama. Drukare i ljudi bez karaktera. Tu su socijalne nepravde i nejednakosti, porodice koje umiru od gladi i bogati fensi tipovi koji ništa ne kontaju... Tu su ogromne neukusne kuće i plastični lokali po centru sa istim vlasnicima. Jednolični kafići sa istim ekipama, kao preslikanim, kao glavnima u galeriji koja stiže pravo sa promenade. Tu su inostrane kompanije, banke i preduzeća koja su pokupovala najbolje lokacije pa te sa svih strana snimaju svojim hajtek sigurnosnim sistemima, bombarduju kreditima i povoljnostima svih vrsta; markentiške agencije i hiper mega supermarketi i ostali šrafovi...
Tu su televizija i radio, tu su reklame i glupi spotovi, bilbordi na svakom slobodnom mestu pored puta sa kojih se svakog meseca smeši ista faca, samo sa novom šminkom. Tu su vesti, i uvek su senzacionalne i uvek su tu da te uplaše, da pomisliš da treba da budeš srećan zbog svega, zbog sadašnjeg stanja i toga što si tu. Tu je internet i najjeftiniji odlazak odavde, koji traje samo onoliko koliko to loše veze dozvole. Tu je bleja, na bilo kom mestu, bilo kada i non stop. Tu je i neka ekipa, drugari koji su isto tako u sranju. Tu su autobusi gradskog prevoza, i spora večernja vožnja kojom proputuješ ceo grad, i pomisliš kako je ovo mesto, u stvari, mnogo malo. I takav osećaj bi te naterao da se pomoliš da autobus na okretnici samo produži dalje, umesto da napravi krug, pa celu sliku doživiš ponovo kao u ogledalu. Tu je nedostatak volje. Tu su političari, lažovi i gadovi koji kupe kajmak, tu su nevladine organizacije i sindikati, tu je crkva i vojska, tu su institucije, tu je birokratija i papirologija, i redovi u poštama i bankama; tu su samoubistva, neverovatne i nesrećne priče iz rata, generacije koje su prsle na ratištu; generacije koje su prsle ovde, kod kuće…
Ovde je smog i zagađenje vazduha jedini garantovani vremenski uslov, pored planinske hladnoće koja ne napušta grad ni u najtoplijim danima leta. Tu su bolesti, i medicinski lobi koji nema veze sa etikom i ljudima, skupi lekovi i povlašćena lečenja, trgovina ljudskim sudbinama, sedativi, antidepresivi i pejnkileri, socijalno prihvatljivi ovisnici. Tu su face koje preživljavaju, tu su vredni, umišljeno pošteni ljudi koji se muče godinama da nahrane porodice, da deci kupe knjige i omoguće im da se osećaju normalno bar dok ne odrastu i shvate šta se u stvari dešava, pa zato rispekt za mame i tate koji se smrzavaju u firmi bez grejanja i strepe da ih ne proguta novi talas, jer ako sad u pedesetim ostanu bez posla ne znaju šta će da rade... Tu su uzorci svih kategorija koje je čovečanstvo iznedrilo (koliko sam video, čitao i čuo), tu su ljigavi pacovski tipovi koji vise po ćoškovima i izgledaju sumnjivo, tu su taksisti, tu su boemi i gradske pijandure, klošari, tu su lokalni ludaci i najpoznatije face koje vidiš na ulici kad god da izađeš. I sve te stvari ne mogu prosto da se stave na spisak i podele na dve strane, jer ovde ne postoji jasna razlika između onoga što je dobro i onoga što nije, onoga što je zlo; jer ni svet nije crno-beli, kao što je onaj filozof rekao, a nije ni siv, kao mešavina crne i bele; ne, i ovde je isto tako komplikovana situacija, kao i svuda, baš kao mali uzorak sveta… Tu su oni kojima ovo i JESTE ceo svet, i tu su oni drugi; koje ovi stalno pokušavaju da povuku za sobom, i možda je u tome ceo problem sa ovim mestom. Tu sam ja. Na početku ove, ma svake godine. Poluobrazovan, i ovistan o informacijama. Smoren. Moram da zapalim odavde.
I
demo odma’, odma’ – uz zvuk dramenbejs bita pojačanog nekim raspomamljenim ali prilično klasičnim latino ritmom koji podseća na Brzog Gonzalesa, smućkano piće u plastičnoj flaši sa nacrtanom mrtvačkom glavom flomasterom izvučenim iz mog džepa, naoružani sa tri objektiva i esid punčom koji se sastoji od petnaest prstiju loše pijačne rakije kupljene na rakijskoj pijaci, prstohvatom MDMA i nekoliko meksičkih pečuraka... pošto smo sutradan došli svi sebi, Šmrćko je zaepitafio čitavu stvar narodskim uzdahom: eh, da mi je neko nekad rekao da ću sedeti na suvozačkom mestu i vozaču dodavati piće koje u sebi ima devedesetšestoprocentni alkohol.... a istina je da je taj alkohol razblažen sa dovoljno vode da se ne potrujemo, da je unutra i dovoljno ekstrakta anisa da spoji ukuse u nešto što će da podseća na sirup protiv kašlja, pa će Saša da kaže kako ga je zbog toga kašalj prestao... u veoma rano jutro, na rampi nekoliko naselja pre grada, zaustavlja nas policija, ne možemo da probudimo Rafaelija koji jedini zna gde su papiri kombija, Šmrćko krije čašu između nogu svestan koliko je providan u tome što radi, Slađa izlazi i priča im kako je uspela da se odupre i jedina ne pije prošlu noć, zbog toga što vozi, iako su svi ostali to radili... a droge, ne, to sam radila kad sam bila mlađa, ne trebaju mi te gluposti... niko ne gleda za njom, a kad se vraća i odahnuti spremni da krenemo, upravo posle epizode razbuđivanja u kojoj je Šogun polio Rafaelija vodom, niotkuda se pojavljuje čovek sa gajbicom punom prelepih, mrkih, sočnih i izazovnih kupina, i smiruje nas... posle ulaska Slađe u kombi i premeštanja Šmrćka na vozačko mesto, svi smo u fazonu: pali, bežimo odavde... Idemo odma’, odma’... Ali čovek kaže: polako... uzmite kupinu, nema problema... u čemu je problem, sve ćemo srediti... I mi smo baš, u istom tom fazonu: kupii-ne.
Ja češkam nos, nekoliko sati ranije, bljujemo vatru uvis, u mrak vrele noći ispucan zvezdama i muzikom, i odvratan ukus petroleja ostaje duboko u ustima, a moji prsti obavljaju češkanje nekoliko santimetara ispred nosa, ali kao da nekim čudom i tako pogađaju nerv... Hoćemo da idemo na Taru? Pita Slađa: šta kažete, hoćemo da idemo na Taru? Da nestanemo na dva dana, šta mislite o tome? Mi znamo jako dobro mesto tamo, možemo da pravimo klopu, da se kupamo, znaš kako je tamo lepo... Njeno pitanje je kao paukova mreža, a zalogaj nešto na čemu samo možeš da budeš zahvalan: i njoj što te je uhvatila u tu prokletinju, i sebi što nisi odugovlačio sa odgovorom. Jer to putovanje, a i sva ona, kresnuta kao šibica u noći ludom eksplozijom slučajnog susreta nenamernih ali iskreno nastrojenih misli, nose sa sobom jednu jednostavnu istinu (a kakva drugačija postoji?)... a to je da ih je progutati jedino moguće u toj brzini u kojoj iza sebe u oblacima ostavljaš prašinu dosade i bilo kakve proklete proračunatosti. Posle jednog prespavanog prepodneva, jednog užarenog poslepodneva, i večeri u kojoj sam ja panično, ali uzaludno, pokušao da se spremim za sve što predstoji i u kojoj smo se, tek sat ili dva pred polazak, usaglasili da se radi o Crnoj Gori, a ne Bosni kako sam ja pretpostavio posle njenog prvog pitanja, izvadila je mapu i pokazala gde je to mesto otprilike, a ja sam rekao da znam da obično pominju bosanski deo reke, iako nisam ni bio siguran u to što govorim. Mladen i ja smo iskočili iz kombija da uzmemo namirnice, u jedinoj prodavnici koja u ovom gradu radi preko noći, pa i u sred leta kada je, kako se to tih dana zbog neprestanih vrućinčina činilo, noću jedino i moguće normalno funkcionisanje. Mladen je nespretno ispustio flašu vina u sred prodavnice, rasekao ruku i napravio staklenocrveni nered između rafova, a ja sam, lagano pijan, pogledom uperenim u njega kao prst osude, zažalio što gubimo na količini vina, sad kad nemamo nešto para i moramo da se koncentrišemo na hranu za put. Taman kad smo bili spremni da odemo na kasu, i momak koji radi tu je pokupio većinu staklića i tečnosti, ja sam uradio istu stvar, ponovio nezgodu tako da je momak mogao da pomisli da mu to radimo namerno, jedna flaša je skliznula i sa gomile iz moje korpe i razbila se malo dalje od upravo regulisanog nereda koji je Mladen napravio. Pokupili smo se i nestali odatle, na putu do kombija izračunali smo da je sve u redu, nisu nam naplatili nered i uništene flaše.
Ovo malo krvi na rukama je sad bilo posledica nekakvog simboličnog krštenja, incidenta koji je mogao da bude tumačen kao svojevrsna natprirodna potvrda da radimo pravu stvar, birajući munjevito i skoro bez ikakvog predumišljaja ovo otisnuće u vrelu i uzbudljivu noć... stižemo do ostalih koji čekaju luftirajući se pored kombija, skoknemo do Ljubanove gajbe i njegova probuđena, ali uvek nasmejana mama nam pomaže da ukrademo flašu rakije iz podruma, pita me gde to idemo, ja kažem u Crnu Goru, ona onda: ja sam mislila da idete na Taru (kod nje se radilo o planini koja je odmah tu, blizu grada); pa ja opet: ne, na reku, ali ništa ne brinite, i mi smo prvo mislili da idemo u Bosnu... Jesmo li otišli? Sada je tačno jedan sat posle ponoći... Rekla je Slađa u nekakvom zvaničnom tonu, koji kao da treba da označi početak nečega, avanture ili kako god nazvali to, dok klizimo niz usku sevojničku ulicu pravo na put... Ostavljamo grad iza nas, u ustajalom zadahu noćnog znoja, izvlačeći se prvih pola sata uz zlatiborski put, pa se sa vrha te planine spuštamo bez ikakve kontrole, baš kao da nemamo kočnice, poput kugle u fliperu koja se izvukla najviše i sada menja svoj pravac skoro geometrijski precizno, hipnotisani smo belim linijama koje nestaju ispod nas, zamajavajući tupe i gladne poglede u mrak ispred. Što je dobar put, mislim, baš su ga dobro sredili, kaže Mladen samo da bi nešto rekao. Ja sam, kao kuče u crtanom filmu, dobar deo čitavog putovanja proveo sa glavom gurnutom kroz prozor, na prednjem sedištu na kome sam sedeo, kamera je bila u ruci i neprestano sam pravio snimke... snimke puta, snimke kombija u pokretu iz svih dostupnih uglova, snimke Fransoa ili Slađe dok voze, snimke Mladena pored, Mladena pozadi, Ljubana tu negde između ili Selin, koja takođe, u isto vreme pravi fotografije svega okolo(*)... Posle promašenog pravca, negde već dole na mapi i pred zoru, kad su ponovo počela da se uzdižu brda i visine, i vraćanja istim putem za nekoliko nokata unazad, da bi izabrali onaj pravi, ispali smo na nečiju livadu i prespavali tu, pa čim nas je sunce sasvim razbudilo, topeći se kroz smrdljivu plastiku šatora u kom smo nas trojica bili; tačnije - kad je senka pobegla sa nas, podigli smo se i posle brze instant kafe i nespretnog pakovanja šatora, pišanja i protezanja, nastavili dalje. *
Ta, gotovo opsesivna pratnja objektivima će me naterati da se setim Linčovog junaka, koji se brani pred policijom kako ne posuduje kameru jer voli da pamti stvari na svoj način, ne nužno onako kako su se desile... Ja i pored prisustva tih dodatnih, mehaničkih očiju, volim da uređujem svoje sećanje... vrlo često prema najstrastvenijim osećanjima koje događaj izazove.
Stara, dotrajala šklopocija od kombija je ubrzo ponovo jurcala zakrpljenim putevima Durmitora. Nemojte me pogrešno shvatiti, i takav je bio prilično ugodan dom na točkovima, načičkan svakakvim sitnicama neophodnim i na putu i u kući, sa velikim Masom koji ima svoje ćoškove i po tom tesnom prostoru, pa iako je ogroman kao što mu ime govori, gotovo se ne primećuje u ovolikom društvu. Nisam bio siguran da li je Mojkovac ili Kolašin, i dalje nisam, jer informacije vučem iz subjektivnog, istina krhkog, sećanja (a u to se znaju umešati svakakvi činioci) umesto da konsultujem mapu (a neću) koja mi je, evo i dok pišem, odmah tu iza leđa... uglavnom, taj gradić jednostavno nije bio spreman za nas to prepodne; posle parkiranja smo izašli na glavnu ulicu sa skenirajućim pogledima po okolišu u potrazi za prodavnicom, a dobili smo kišu povratnih pogleda iz gužve koja je vladala ulicom, i koji su čitavu stvar transformisali u scenu iz nekog vesterna u kom gomila otpadnika stiže narušavajući mirni poredak mesta... Mladen je, prateći njemu svojstvenu strategiju, odmah prišao šerifu i njegovom pomoćniku, tu na ulici, da pita za pravac do najbliže pekare i preduhitri bilo kakav ispad radoznalosti od strane meštana. Odmah zatim smo bili u kanjonu. Voda sa desne strane i malo niže od nas je bila kristalno zelena i podsećala je na morsku. Da, ona odavde juri dalje ka moru, ali mi je nećemo pratiti toliko, zaustavićemo se uskoro da bacimo pogled sa vrtoglavog mosta koji oduzima dah svojom visinom i šamara zviždajućim vetrom svaki pokušaj razgovora koji bi skrenuo misli sa mesta na kom se nalaziš. Ta snaga je barem tolika, da će nas zaustaviti na pola sata u tišini, bez muzike iz kombija ili razmene reči, poređaćemo se uz ogradu i prepustiti se hipotetici situacije: koliko dugo bi padao odavde, kako bi to izgledalo, da li bi vetar pomogao i da li bi mogao da očekuješ bilo šta, da nestane ovog tla pod nogama? Ne znam za ostale, ali takve stvari su mene čačkale sa tog vidikovca, a onda sam video da Fransoa gleda za nemirnim splavom koji se u svojoj veličini glave čiode lomio kanjonom ispod, i sa obzirom da smo imali gumeni čamac u kombiju, mogao sam da nanjušim šta se motalo po njegovoj glavi... Bilo bi dobro snimiti ovu buku, ovaj vetar, bio bi to dobar sempl, kaže Ljuban pre nego što ulazimo nazad u kombi. Usidrili smo se kilometar ili dva nazad uz put, mesto je bilo kao dobro uštekana plaža, sa krupnim oblutcima neudobnim za gaženje, Mas se snalazio po prostoru mnogo brže i iskusnije od
svih nas, ali to nije nešto što bi predstavljalo novost, on je bio pas, mi smo tek sad izuli svoju obuću. Imali smo taj gumeni čamac sa nama, doduše dečiji, i kad to kažem mislim na to da spada u kategoriju igračaka, pa nije sasvim primeren ovoj ledeno brzoj reci, ali kad Fransoa povede u spust divljim rečnim tokom, koji kreće odmah iza velike stene na kojoj stojimo, ja bez razmišljanja krećem... Sve je trajalo oko pola sata, klizajući kroz neprocenjive delove kanjona koji ne mogu biti sagledani nikako osim iz čamca, odsnosno splava, visoke stene i delovi na kojima stajemo jer Fransoa hoće da skoči u vodu sa svakog pogodnog mesta. Ostali delovi pređene reke su suviše brzi i nemirni, tako da nemamo kontrolu nad čamcem, nema luksuza o premišljanju, jedina akcija se svodi na zaštitu leđa od kamenja koje se krije u penastim naborima vode, a tanani gumeni čamac nije napravljen da se izbori sa takvim preprekama, pa svaki izbegnuti udarac, ili onaj u najavi koji je mogao da bude mnogo gori da nije bilo ruke na leđima da dočeka snagu, predstavlja mali uzorak lude sreće koja nas prati niz reku... Zaustavljamo se kod drvenog kampa u kom se zakazuje rafting, odakle se kreće onim velikim splavovima koje smo videli sa mosta i puta, izlazimo iz vode noseći poluizduvani čamac, dok nas turisti opremljeni sa pojasevima za spasavanje gledaju kao da smo upravo izronili sa dna okeana ludosti. Ta akcija je verovatno prizvala čuvara koji je stigao do nas u sred raspaljenog roštilja, urlajući još sa puta da ugasimo vatru. Spustio se da nas upozori da se ne ponašamo u skladu sa pravilima nacionalnog parka, tačnije, da smo prekršili barem tri, uključujući paljenje vatre, zalazak na mesto gde je pre dva dana viđen medved i ono koje se odnosi na spuštanje Tarom u gumenom čamcu umesto u oficijalnoj rafting turi... Dobro je da nije primetio da smo na vatru bacili ulovljene rečne rakove, i dobro je da smo imali slatkorečivu Slađu koja ga je ubeđivala da se posluži roštiljem... Nije pristao na to, ali nije pravio problem da nas ostavi da završimo sa večerom (pod uslovom da pred njim ugasimo vatru) i tek tad odemo dalje. Pronašli smo pogodnu livadu već kad je pao mrak i zanoćili tamo, uz malo opijuma, flašu rakije iz Ljubanovog podruma i muziku iz kombija, zabavljali smo se praveći fotografije sa dugom ekspozicijom, crtajući lampicom po mraku crteže koji su postojali samo na Selininom aparatu, jer svaki potez napravljen bi se gubio u tmini odmah kako je nastajao, ilustrujući nekakvu hajtek predstavu o mandali, modernu dopunu filozofije o nestalnosti svega; u našoj režiji trag je ostajao pohranjen na tom
malom čudu od čipa, pa za razliku od budističkih verzija crteža u šarenom pesku koji nestaju odmah po nastanku, mi smo u sve to, istina nenamerno, ubacili virus optimizma... Sutradan smo potražili drugu plažu, i našli smo je u dugom pešačenju niz livadu na kojoj smo spavali, bilo je to istraživanje po gotovo netaknutoj stazi, po kojoj smo se kretali kao patuljci, jedan za drugim. Svaki korak je bio oprezno napravljen i ispostavilo se sa razlogom, jer pre nego smo ispali na čistinu, put nam je preprečila ogromna zmija, koja nas je zamrzla u mestu dok se nije zavukla duboko u koren drveta sa strane, moram da dodam da je ovo nešto što će mene vratiti u onu (priznajem) razmaženu želju za betonom, i što će me naterati da drhtim sve dok se ne dokopam sigurnog mesta(*)... Došli smo do vode, koja je i dalje bila nekompromisno hladna, pa kupanje nije bila opcija. Surova hladnoća koja je paralisala mišiće od tabana do početka leđa, i u najmanjem plićaku nije dozvoljavala ništa osim kratkog brčkanja i kvašenja. U jednom trenutku nebo je postalo narandžasto, bilo je tek nešto oko podneva i sunce se još nije zabacilo tamo negde iza stena; ja sam to jasno video, a bio sam siguran da nisam jedini. Ali svi su bili mirni. Barem dok nismo osetili miris. Znate kako u vrelim danima, slika u daljini prestaje da bude oštra od toplote koja dolazi sa visine, efekat fatamorgane koji će oštrinu vedrog dana da pomuti u halucinatornu izmaglicu... ovo jeste moglo da bude samo to, da narandžasti deo neba nije počeo da nestaje pod zavesom dima. Onda je neko prvi pretpostavio naglas, i nije moglo da bude ništa drugo nego - šumski požar. Ali gde, koliko blizu, i gde smo mi u odnosu na sve to? Odgovori na ta pitanja mogli su da budu previše opasni, to jest, da smo ih sačekali na tom prelepom parčetu kanjona. Jer u prvim međusobnim nagađanjima, dim je već potpuno zaklonio nebo, a ja potisnuo strah, sveže sećanje na zmiju koja je živela odmah iznad naših glava, na mestu koje smo trebali da prođemo ponovo u povratku. Mas je izgledao najmirnije od svih, ubeđen sam da on nije pomislio na šumske životinje koje su mogle da izbiju na nas u begu od raspomamljenog plamena, koji je taj dim najavljivao. Zato smo krenuli smesta, i istom stazom u trku uzbrdo, uspeli smo se za duplo manje vremena nego što nam je trebalo da siđemo. U tom trku nešto me je dohvatilo za nadlanicu desne ruke, koja je od sutradan počela snažno da otiče i jednog od narednih dana sam izgledao gotovo kao mornar Popaj, sa tom izraslinom na mestu gde *
Što je, naravno, samo relativna stvar, jer i u takvoj situaciji, pa i kada bih zagrebao malo dublje, ispod sirove nagonske reakcije, i dalje mi je jasno kako ne postoji apsolutno sigurno mesto, barem ne pod ovim suncem.
je moja šaka bila... I kad smo pronašli kombi, ostavili smo zadimljeno nebo smesta iza sebe, svraćajući usput do jedine kuće u blizini, gde smo dobili potvrdu da je zaista u pitanju šumski požar. Ispostavilo se da je tu živeo gazda imanja na kom smo prespavali, sedeo je u dvorištu sa još jednim čovekom i staricom, i bili su zabrinuti zbog pčela koje su bile najizglednije žrtve, i to ne plamena, već samog dima. Kupili smo od njih dve tegle meda i nastavili dalje. Hajde barem da se okupamo na Crnom jezeru, pa ćemo lako odavde. Zaustavili su nas dva puta na putu za Žabljak; prvi put bio je za to kriv kombi, koji je jednostavno odustao zbog vrućine, pa smo morali da sipamo vodu u hladnjak i sačekamo neko vreme pored puta. Drugi put smo se zaustavili zbog zasede dva policajca koja su iskočila iza stabala na sredinu puta, mahajući onim stop znakovima. Fransoa nije mogao da se izbori sa njima zbog jezičke barijere, a napadali su nas zbog (opet) tri prekršaja koja smo vukli sa sobom, nesvesni toga isto kao i prethodni dan. Sve su to bile saobraćajne sitnice koje nismo poznavali i brkati koji je uzeo dokumenta od nas, bio je rešen da nam naplati to na licu mesta (onako nezvanično) ili da nas, kako je rekao, vodi kod sudije za prekršaje. Posle Slađinog pregovaranja, sve što je imao u rukavu je to da pokuša sa kompromisnim blefom, da odglumi da nas drži u beizlaznoj situaciji: evo, da je jedan prekšaj, ja bih vam odmah oprostio... I tome dodao ljigavo licemerni smešak. Da je dva prekršaja, evo i kolega bi vam taj drugi oprostio, tu mu se kolega pridružio u istoj vrsti smeška, ali tri... pa ko će da oprosti taj treći? Onda je Slađa, kao da je samo čekala na to, u trenutku istinske lukave genijalnosti, samo ispalila u njegovo uniformisano brkato lice: pa evo, MI ćemo da oprostimo taj treći. I samo prirodne sile, nebesa iznad, ili bilo šta treće što je osim njih dvojice i nas bilo prisutno na tom pustom putu, u tom trenutku, mogu da posvedoče da nesrećnik nije imao izbora, nego da pretvori svoj oficijalni smešak u iskrenu posvetu njenom egzistencijalističkom proboju, i da se skloni sa puta vraćajući nam dokumenta, jer smo smesta zapenili dalje, baš kao što je jedino i bilo moguće.
Koji genije se setio da ovako rano, i još da stvar bude gora - u autobusu, otvori to ogromno pivo?
D
a imam nameru da sledeću etapu pretvorim u film, možda bih ga nazvao 8 crkotina na putu za Devojački bunar i možda bi počeo sa scenom na prvom sedištu u autobusu, gde ceo prednji deo sluša Danila i Ticu na sedištu iza, kako naglas pišu pesme (prvi maj je...) i preko ramena dodaju plastičnu flašu sa dva litara piva koje izgleda niko ne može stvarno da pije, već ona samo tako kruži između sedišta i ne postaje ništa lakša kad ponovo stigne... Na putu smo za Deliblatsku peščaru sa gostima Grrr... festivala. Da, na tom pravom, pravom, pravom banatskom putu koji me podseća na filmove iz američkih pustinja i skreće mi pažnju da brojim leševe ispred i pored busa... Prolazimo kroz pravolinijska srca naselja, i razmišljam kako bi u filmu ovo zaista moglo dobro da se odradi... sa statičnim busom u sredini i naseljima koja prolaze oko nas. Kuće koje trube i bandere koje ih prate u stopu, domaćinstva sa visokim limenim kapijama u raznim bojama prestižu jedni druge, i ljudi koji sede u svojim dnevnim sobama i kuhinjama, i gledaju kroz prozore da se ne sudare sa komšijama... A kad stignemo tamo, čeka nas vašar. Vašar u šumi, i neravnomerno zarasle peščane dine koje te dižu i spuštaju dok ideš stazom. Pa opet dižu, pa spuštaju... kad samo malo odšetaš da bi se izvukao iz vile u kojoj smo gosti, vile koju delimo sa pandurima, čitavom policijskom jedinicom da budem precizniji; tu je i policijska traka, i marica, i debilni komentari razbacani unaokolo, koje možeš da zakačiš u prolazu, pa se treba skloniti malo u šetnju, barem dok ne bude klopa gotova...
Šetamo po zagađenoj prirodi, najpre zagađenoj muzikom, i meni iz nekog razloga padne na pamet lekcija iz biologije, iz osnovne, kada smo celu godinu učili o ekologiji, o zagađenju okoline bukom... U isto vreme ne mogu da ne poklopim to sa slikom ljudi koji ideju o izletu sprovode odmah pored puta, da vide ko prolazi... ili šta već... stvarno, mnoge stvari ni ovde nisu na mestu... Bezbojan je uradio tu stvar: zamislite šumu, pesak i razdragane porodične zvukove, krčavi radio koji zavija neku hipnotišuću jo-jo stvar sa harmonikom, koja je obično deo saundtreka ovakvih skupina, i poljske krevete sa federima koji škripe kako god da se namestiš, naduvane dušeke za vodu i platnene ležaljke između stabala... takve stvari... i policijsku traku između stabala kojom je obeležena njihova polovina vikendice, maricu koja kunta u hladu, nekoliko rmpalija u raskopčanim uniformama koji gledaju kako stižemo u istu vilu gde će i oni ručati; zamislite taj prezir u najavi, pa sve te nejasnoće: gomila otpadnika, klošara i poneki od njih koji možda i jeste, ili ako nije može da izgleda kao crtač stripova. Naspram čitave polis fors grada Pančeva... i to sve u istoj kući. Pa zamislite Bezbojana, koji se veoma brzo izgubio iz našeg društva i hladno prišao da sedne sa njima, odmah upoznao inspektora koji je iz Arilja, pa ga je ovaj smestio, doneo mu čašicu za rakiju i zvao kolege da piju... jer mu je stigao zemljak. „Burazeru... ovde ti je kao na Zlatiboru... ne znaju ove pančevačke pičke...“ Posle toga smo definitivno nestali u šetnju, preko jedne dine, pa druge... prateći Anu i njeno društvo. Nju smo upoznali sinoć na festivalu, odmah nakon projekcije Beti Bup crtaća, uz domaće vino koje je donela iz svog šteka, pa smo ga popili u nekom kafiću u kom su nam zaposleni dozvolili da pijemo, ako podelimo malo sa njima... Ana je ovde stigla sa kombijem, kojim su došli neki Amerikanci koji prave kuvar za slepe, ili tako nešto. Za jednu peščaru... očekivao sam više peska, kažem. A Dvobojni ne može da prestane da se čudi toj kombinaciji šume i peska na jednom mestu, što za mene nije ništa novo, posle svih izleta na kupalištima i u šumama oko Subotice... Nestajemo između dve dine... posle svakog spusta, i svaki put kad se to desi, okine se lagani utisak da nas je parče tla progutalo od čitave okoline koja na vrhu dine ponovo izroni... i da nije muzike i drugih zvukova koji dolaze sa
svih strana, ne bi moralo da bude nikoga kilometrima unaokolo, svaki put kad se ušuškamo u podnožje nekog od grbavih delova tog mesta. Posle sledećeg uspona ponovo ugledamo društvo. Ana zaostaje na telefonu, a mi produžavamo da nađemo štek, sa momkom iz Novog Sada koji je, mlako rečeno, klon Ljubanovog ortaka Pavla, i devojkom koja je i bugarka i francuskinja u isto vreme, i još nešto što sam zaboravio, a uz sve to pričamo na tečnom srpskom (i mi i ona)... Moramo da završimo knjigu, probili smo rok davno, čoveče, i treba da smo tamo, kući, da slažemo isečke iz fanzina, i fotke i tekstove... to smo već trebali da imamo iza nas... treba da završimo tu knjigu, umesto što se vucaramo po ovom pesku... gde se ovo nalazimo? Predlažem da idemo stopom. Kombi koji nas vozi od Pančeva nazad u Beograd, kao i njegove kolege u oba pravca, ogrezao je u mali birokratski ritual. Pa tako, kad se smestite unutra, neko od putnika vam doda spisak na papiru, zakačen na kartonsku fackilu i iscrtan tabelom, na kojoj se očekuje vaš potpis. Na tom parčetu papira uvek slažem ime, nešto što sam pokupio od Bezbojana kad smo prvi put išli u Pančevo zajedno. Potpisujemo se kao ljudi koje poznajemo, pa ako most ne izdrži jedan od naših prelazaka, a taj spisak nekim slučajem preživi, u strašnoj, hipotetičkoj, nesreći koja se dogodila u sred dana, neko od naših poznanika će, sa poklonjenim alibijem, imati šansu da počne ispočetka... Kad smo prišli kombiju bio je gotovo pun, Dvobojni se uvukao pozadi na jedino slobodno mesto, a ja sam seo napred, do nauljenog tipa koji je pušio cigaretu kao da je vlasnik tog vozila. Onda je naišao šofer i ponovio mu, prilično nervozno, da pušenje nije dozvoljeno, a ovaj je zavrljačio ostatak cigarete ka naftnim flekama na betonu... Krenuli smo, a ja nisam skapirao od samog početka da me nauljeni posmatra, možda tek onda kad je izvadio novčanik i gurnuo mi ga u vidokrug, novčanik sa pandurskom značkom, loše glumeći da ga pregleda. To je bilo tako providno, tako očigledno, da mi nije ni trebalo da iskradem pogled na šofera koji sve to prati prevrćući očima...
Pored toga, zabavio me je pas koji je niotkuda iskočio ispred nas na mostu, niotkuda u poludeli saobraćaj, i bio je sav uvijen u nešto što je ličilo na prljave zavoje; kao da su ga se dokopala neka deca iz komšiluka, i učinila ga delom svoje igre... Mada je meni prvo pao na pamet scenario crtanog filma: mora da je pre nekoliko trenutaka isto ovako izleteo u saobraćajnu gužvu, potpuno zdrav i veseo dok ga neko vozilo nije pokupilo, uz neki beng ili tras zvučni efekat, i zvezde koje se pojave u treptavom blještavilu, pa sad izlazi po drugi put, samo malo bojažljivije, rizikujući da će, a hoće, ista stvar ponovo da se desi...
…digitalni sat na prašnjavom videorekorderu pokazuje četiri nule u strob ritmu. Ulica se prosula niz brdo, nebo otvorilo ali i dalje zlosutno ljubičastim dimom najavljivalo frku, moglo je svašta da se desi, mogao je da me se dokopa svako. Naivno sam mislio da postoje planovi, da sam nečija meta, ali izgleda da je jedino mogao da me zadesi slučajni nesrećni okršaj. U daljini su se čuli urlici lajanja. Malkom Meklaren i Džoni Rotn svet... Fizički izolovan, slomljene volje i verovatno zauvek u sebi zarobljene misije. Mamurluk. Bicikla. Šta sad? Pa opet promena; taj restoran valjda, Šogun i ja na ulazu... nastavlja se priča sa početka, neka devojka na ulasku mi se smeši kao da me poznaje... Ovde ručaju svi oni ljudi sa početka i osluškujemo njihove razgovore... svi su neki filozofi i spisatelji, pričaju o književnosti a meni traže kupon za večeru za koji
se odjednom sećam da sam ga dobio od one žene koja me je terala da dođem ovde... Pretresam džepove u krug, ali ne mogu da pronađem taj kupon, znam da je plave boje i da sam ga sigurno imao među prstima... i dok sve to radim na pod ispada gomila nalepnica sa ružičastim kukastim krstovima, pa podignem pogled ka Šogunu da se uverim da ne upadamo u neko novo sranje, a on samo prevrne očima i uzdahne nešto kao: Čoda, molim te... četvrtak – bromazepan 1,5 mg, pred spavanje, neki holivudski spektakl, soft pornografija sa kablovske petak – bromazepan 1,5 mg, dobar gutljaj viskija, cigareta, crtaći, soft pornografija subota – bromazepan 1,5 mg, nekoliko gutljaja džina (mnogo bolje obavlja posao od skivija u toj količini), cigareta, odlazak u bioskop, ignorisanje slavlja napolju nedelja – lorazepam, 1,5 mg, povratak u Užice uz dva šuflića pelinkovca, dve konzerve piva, dobar forsirani gutljaj votke, i batine... (lorazepam se pokazao boljim od bromazepama, ali ne bih to pripisao većoj količini alkohola, već pre povratku u voz) Kupe broj šest u barskom 19:10 iz Subotice mi je priuštio ne sasvim novo, ali svakako drugačije iskustvo što se voza tiče... sa ovim ljudima, utisak da nešto propuštam, nestaje. tako sam rešio jednu od najvećih nevolja, čini se, koju vučem iz ranog detinjstva; od kad sam počeo da razmišljam sopstvenim vremenom.
ili to, ili konačno postajem osoba. i u tom slučaju, nije mnogo strašno. Pa nam je akcija sa vozovima nešto što nam je trebalo kao višnja na vrhu čokoladnog kolača, i desilo se, iako planirano, tako prirodno i spontano da se sad više i ne sećam da smo se cimali, bilo je to dobro zezanje, ili kao što Damir kaže za Ekskurziju - bila je to dobra zajebancija. Leto nas je prilično zajebalo, govorim Bojanu kad smo iscrpli sva mesta ucrtana na nevidljivom planu promocija našeg almanaha... ostajemo bez dnevnica, bez putnih troškova... Stalna nesigurnost i strah od toga da ću u zoru da izbledim do sivila, zajedno sa noći koja me je ispustila u sred prašine kojom se pune nozdrve i tamo se pretvaraju u kuglice blata... fuj, a ne mogu da ne pogledam u maramicu i tu mešavinu slina i bezbroj različitih čestica. Drkati pored otvorernog prozora... Ponovo smo na lokaciji sa početka, sve akcije su propale pa i ona da ukrademo poster... jedino čime možemo da se zadovoljimo je nagodba, nekakav kompromis koji za cilj ima održavanje na nogama, balans između sreće i nesreće, ravnotežu na kojoj je zasnovan čitav ovaj svet; odnosno, život svakog pojedinca... Postoji još toliko toga što treba da naučim... ili uvežbam... Samo da izvučem još jedan lajnić teksta, posle ovog, i idem napolje... da vežbam. Opet san: i ne kući, na mom rasklimanom krevetu koji tone, već u nekoj brvnari u Sirogojnu, opijen mirisom lakovanog drveta i škripavim zvucima koji jedini ubijaju groznu tišinu koja mi para uši... Umazan sam govnima, kao ona situacija na Egzitu o kojoj sam mislio, usrao sam se i nekako izbacio govno iz gaća (tog dela sna se uopšte ne sećam)... San se u stvari otvara kad ja
pokušavam da obrišem dupe sa nekoliko maramica, jednu po jednu gužvam i bacam i odjednom se pojavljuje sve više maramica tako da osetim olakšanje, ali samo na kratko jer iz nekog razloga shvatim da ne sme niko da zatekne sav taj smrdljivi nered ispod mene... pa ostatak sna: sa gaćama koje su mi članke uhvatile u zamku, kupim odvratne izgužvane govnjive maramice i skupljam ih gadljivo između kažiprsta i palca, tražeći mesto da sve to bacim, ali mi ispadaju iz ruke pa se iz neke blizine začuje neko ko nailazi i nastaje pravi haos... izgleda da još uvek ništa od tog istinskog trenutka Pozorište ima veze sa životom koliko i kečeri sa sportom... Deda u bolnici je valjda napravio neku pauzu, a onda sa posebnim naglaskom osvrnuo na nas: Eeee, ceo život provedoh na putu, ali me nikad nisu izvozali kao danas... Negde na ovom prostoru sam se rodio, pomislim u nekom trenutku dok se muvam po bolnici, a sad se tu šetaju najružnije face koje sam video u poslednje vreme... Skupljanje utisaka je veoma olakšano kada je prostor veći, isto kao što lovac na pečurke ima bolji ulov kada ih traži po većoj površini. Onako zbunjujuće, ne znajući kako i odakle ja ovde, gledam oko sebe... Kao u onoj vrsti sna gde samo ja nešto nisam uradio kao ostali, onako kako treba... Gledam i oko mene svi su obučeni u crno, moja odeća vrišti nekom žutom i narandžastom iz svega toga, čekam da se probudim, razjasnio sam to sa samim sobom: sve ovo nije stvarno i pitanje je sekundi koliko će još trajati...
naravno, to ne znači da se ta sekunda ili dve, koliko su nas u školi učili da traje prosečan san, neće rastegnuti kao odvratna slana žvaka koja će smarati čitavu vilicu a neću moći da je se oslobodim jer će pljuvačka štrckati sa svih strana unutrašnjosti moje usne duplje... Gledam oko sebe u gužvu, pokušavam da se dograbim alkohola koji se toči u plastične čaše tamo pod prozorom, ali gužva je tolika da ne mogu da napravim ni jedan pošten korak; grabim, ali me zaustavljaju utegnuta i znojava tela, ljudi u prolazu, a čaše nestaju jedna za drugom ispred mog nosa... Pelinkovac, votka, svi dolaze ispred mene i uzimaju po čašu, taman kad mi se učini da sam prišao dovoljno blizu, neko me potapša po ramenu i hoće da razgovara... Najzad, grabim dve preostale čaše i sručim ih niz grlo... išao sam sredinom ulice, koja je bila zatvorena zbog radova kad sam prošao znak, teturajući se na nogama dok su mi svetla razmrljana u bezobličnu kašu pred očima, nastavio sam da idem sredinom ulice sledećom je već saobraćaj normalno tekao a ja sam nastavio da se teturam sredinom zamislite kola, retka za sredinu noći, ali ipak prolaze sa obe strane dobro je što nema više ljudi na ulici pa samo ovi u daljini sa podsmehom gledaju i pokazuju jedan drugom ka ovamo u ponedeljak sam se vratio valerijani, 25-30 kapi u čašu sa vodom, i još jedna čaša vode da spere taj gorki ali slatki ukus, i tako tri puta dnevno; nalazim da je delovanje te biljke sasvim odgovarajuće za moje stanje, za razliku od gore navedenih sedativa koji mi, u kombinaciji sa alkoholom sasvim guše entuzijazam za pisanjem, gledanjem nekog filma, čitanjem ili drkanjem...
I to sve shvatam kao sledeći korak, sledeći nivo spuštanja, gde se nakon svega ponovo upuštam u određeni cilj koji još ne umem ni da definišem, ali ga se držim. Onako kako se to radi samo sa bitnim stvarima, po osećaju da je to to. Gori kontejner pored vatrogasnog doma, A ovi sklopili ugovor, Postoji pravo brdo razloga, Zbog kojih se osećam smor... Na groblju nije važno da li pričaš u sebi ili naglas. Bez obzira u šta veruješ, i da li te reči idu u određenom pravcu ili se samo komešaju u tebi zbog sećanja i emocija pa hoćeš da ih se otarasiš, ili potpuno prazno pokušavaš da doprineseš smislu daljeg zadržavanja ispred kamene ploče sa slikom koja treba da obeleži mesto gde se nalaze kosti drage osobe. Kao i sve, i odlazak na groblje ima mnogo različitih uglova za posmatranje. Pre sledećeg udarca uspeo sam da izvadim minđušu iz nosa, iako je njegova pesnica stizala na levu stranu mog lica i nije kačila tu nozdrvu, ali o tome nisam stigao da mislim, i onda još jednom... Konačno sam ustao, uspeo sam da se otrgnem iz njegove šake i zakoračio ka izlazu iz kupea; tu me je jednom promašio i samo zakačio po vrhu nosa... Zaista se nadam da nemate nekog muža koji vas zapostavlja, i koji tog malog gleda kao kasicu prasicu, pa ga je upisao na fudbal preko veze, jer mali izgleda tako bistro da bi mogao da se pozabavi bilo kakvom aktivnošću bez problema, nadam se da ga ne gleda kao ulog za budućnost, vaučer za kola i keš iz inostranstva, i da je taj vaš pogled upućen meni zbog takve neke priče, i nadam se da pohotnost koju kapiram nije smanjena samo zbog toga što nismo sami u ovom gotovo praznom vagonu, i što je ovo jedan od onih avionskih, a ne onaj sa kupeima. Ja više volim takve. Svaki razgovor posle kog se osećaš glup, je dobar razgovor
RESTO Tešević Branko izdaje
Multimedijalni klub Izgradnja Beograd, 2014. Za izdavača Marko Tešović Glavni & odgovorni urednik Branko Tešević Autor tekstova Danilo Stojić Ilustracija, dizajn i prelom Branko Tešević Mentor dizajna mr Duško Trifunović Fotografija Milan Petković Štampa Ton Plus, Beograd Tiraž ??
Branko Tešević A: Danilova 13, 11000 Beograd M: 064 270 72 26 E: branko.tesevic@gmail.com Danilo Stojić E: dstojich@yahoo.com behance.net/brankotesevic flickr.com/ragefreaks resto2.tumblr.com
Republika Srbija Visoka Škola strukovnih studija BEOGRADSKA POLITEHNIKA DIPLOMSKI RAD Tema: Likovno-grafička oprema knjige “Resto” Student: Branko Tešević Mentor: mr Duško Trifunović Odsek: Grafički dizajn Predmet: Grafički dizajn 2