Саша Мићковић ВОЖДОВ ЛИКОПИС - поема Саша МИЋКОВИЋ – ВОЖДОВ ЛИКОПИС
1
САША МИЋКОВИЋ
ВОЖДОВ ЛИКОПИС ПОЕМА О КАРАЂОРЂУ
2016.
Саша МИЋКОВИЋ – ВОЖДОВ ЛИКОПИС
2
ВОЖДОВ ЛИКОПИС ПОЕМА –
1. 2. 3. 4.
Давна старовитешка, часнообразна, непојмљива времена, (свет се тада тетурао и клизио са свог умишљеног темена), прашином, паучином, пепелиштем и угарцима прекривена, сестринским сузама, скршеним грудима и мемлом обливена...
5. 6. 7. 8.
Памте их најбоље вековити, коренодубни вис-храстови, (к небу су кроз смрт били проходни једино облак-мостови), сећају их се ретке дугоживне шароперне еденске птице, среброкрили Анђео, Свети Илија и Божје надзнајуће лице!
9. 10. 11. 12.
Прошла су времена када су пророци, у звезданом праху видели судбину, данас нам о врату с вешала конопци, Човече слутиш ли смрт, мрак, плашнину?
13. 14. 15. 16.
Карађорђе бритак – беше ли то нада, оне ноћи кад је звездом небом сино? Дух, тело и воља, кап божанског склада, Инат, пркос, презир – снага дедовино!
Саша МИЋКОВИЋ – ВОЖДОВ ЛИКОПИС
3
17. 18. 19. 20.
Памте историју и красописне манастирске књиге кожовезне, водоскочива Морава, Рача, Јасеница и Опленац блистајући. Приповедају гробови, празни крајпуташи, њихове сенке језне, Шумадија модрошљивна, капеле, брвнаре, звездолуци сијајући!
21. 22. 23. 24.
О Човеку певам – и Витезу Сјаја, сазданом од искре заватреног спаса. Којекуде, Вожде, из којег си краја? Шумовиту Рачу о срце припаса!
25. 26. 27. 28.
За Црног Владара слово приповедам, јесте л` икад чули за громовску снагу? Кроз столетњу маглу историју гледам, и познајем Вожда по небрисном трагу!
29. 30. 31. 32.
Шапуће се да тамно-мутна и крвождерућа, бездушна половина, осамнаестог барутног, чађавог, главосечног и разарајућег невека, у Србији беше суровија и смртногнуснија (кум кума на нож чека), од Чуме, Дрекавца и Баука – свуд трагови Харона, авети и псина!
Саша МИЋКОВИЋ – ВОЖДОВ ЛИКОПИС
4
33. 34. 35. 36.
Тамна времена: колац, нож, зуби, и све у сврху аветске злобе, турска свирепост демона љуби, чије вилице олтаре дробе!
37. 38. 39. 40.
За зрнце жита, трун кукуруза, или даш душу, ил` мртав буди. Страдаш од мача, тешког топуза, јатаган реже врат, стомак, груди...
41. 42. 43. 44.
А Шумадија више дише у занебном него у земаљском красновиду, задуховљена, тамјаном намирисана, оцвала травнатим ливадама... (Ви који је разарасте: женоубице, главосеци, умресте ли у стиду?) Шумадија вечно зачарана, милопевна, али опхрвана лажним надама!
Саша МИЋКОВИЋ – ВОЖДОВ ЛИКОПИС
5
45. 46. 47. 48.
Шумадијо, фрулопев те краси, дном Мораве огањ Сунце гаси. С Рудника се усталасо ветар, бризга кишу низ плавичаст етар!
49. 50. 51. 52.
Вољавча се занебљена цакли, Лепеницу росни зраци такли. Хрисовуље светитеље памте, Каленићем нимбус-душе пламте!
53. 54. 55.
Бисер-водом узлебдели свеци, раскрилили анђел-крила преци. Псалтир-књигу на рукама носе,
56. 57. 58.
мудрост крију челом испод косе. Чуј с Венчаца извори клокоћу, Свеци жаре летње небо ноћу!
Саша МИЋКОВИЋ – ВОЖДОВ ЛИКОПИС
6
59. 60. 61. 62.
Лужницима граногрљена, оденута липарима, сеништима и лисницима, Лазаревом речју у Небо пободена и као витопери јасен у облак засађена. Јеванђељском свету окренута, у онострано загледана, свака река окађена, ноћу кад духови стрњиком лете Шумадија јечи за мртво-дечјим лицима.
63. 64. 65. 66.
Србија – то је небо на длану, малени комад Бога и праха, а Карађорђе зрак новом дану, Србима браник, злима зид страха!
67. 68. 69. 70.
И Шумадија – непробој-бедем, ту звери знају докле је међа. Уз фруле свирку да вас поведем, ка једном диву смркнутих веђа...
71. 72. 73. 74.
Србија ка Богу устремљена у сфере серафимске и облаконосне, рекама као плавоточним венским сплетом напојена и омрежена. Манастирима, нимбусима, огњиштима и звоницима завековечена, (ал` увек прогута гротлом децу најбољу: мудре, одважне и пркосне)!
75. 76.
Утиснула молитве у проју, софру, воштанице, шајкаче и мехуре винске, (храни невесте, децу и јагњад - а о глави јој раде кумоубице хињске)!
Саша МИЋКОВИЋ – ВОЖДОВ ЛИКОПИС
7
77. 78. 79. 80.
Ђорђе свитну на коњу низ поље, ко ослушне химновезе боље, чуће Гружу – изворишту пева, из Орашца дух Устанка сева!
81. 82. 83. 84.
Божје стопе по Букуљи зашле, крајпуташе молитве пронашле. Зов природе снено-умне буди, од блистања врх Авале руди!
85. 86. 87.
Раскрилила тајне двери Драча, Карађорђу колевка је Рача. житиштима извор Јасеница,
88. 89. 90.
Псалме штедро вије Јошаница. А Вожд језди уврх Копорина, деци усне модре од купина!
Саша МИЋКОВИЋ – ВОЖДОВ ЛИКОПИС
8
91. 92. 93. 94.
Вишевац ушушкан шумовитим изобиљем, растињем скривен, и тајним небоводећим, светлосним и недокучивим дверима, што замећу трагове злодусима, демонима, зубогризним зверима, у сутону посебним велом звезданих сјајки и кометама обливен!
95. 96. 97. 98.
Реци нам Вожде, јесмо ли знали, у оно доба клања и страве, да помазимо у магновењу, косу с дечије плавкасте главе.
99. 100. 101. 102.
Јесмо ли Ђорђе мајке и жене, знали под штитом рањивих груди, кад смртни задах Србијом крене, да заштитимо од злокоб-људи?...
Саша МИЋКОВИЋ – ВОЖДОВ ЛИКОПИС
9
103. 104. 105. 106.
Вишевачке двери се једном у вишевечју широкружно раскриљују Души коју Створитељ Саздатељ бира, а Суђаје рођенче дарују... И то би Ђорђе, Витез Истинољуб, исклесан од жаронебних варница, коме је Србија Закон, Јеванђеље заклон, Шумадија стражарница!
107. 108. 109. 110.
Одшкрину Небо двери и скуте, и Витез века однекуд бану, одбројте злобни задње минуте, кап небне правде прашином кану!
111. 112. 113. 114.
Свети Илија - властелин громова, облака, олуја и небних сила, Карађорђа као буктињу шаље и наоружава стрелама и ватром, а пред подло-судбинском, кугохарајућом, умнозверињом затром, би Ђорђе најављен уз помпу космичких труба леполиких вила!
115. 116.
Од оштросевних стрела устукнуше запенивши хорде богонељуба, а хришћанооки Срби осветише мајкосузнице и лобање без зуба!
Саша МИЋКОВИЋ – ВОЖДОВ ЛИКОПИС
10
117. 118. 119. 120.
Јесу ли трубе, или звек звона, силази Светлост на земљу с трона, дрхитите грешни – пузите гнусни, Вожде свемоћни, правду распрсни!
121. 122. 123. 124.
Дижите бакље православљенци, пливајте водом ђурђевак-венци, Богомајчице – сад наговести: Вожд ће на трон срце да смести!
125. 126. 127. 128.
Далеке хиљаду седамсто шездесет и друге године усред Шумадије, (беше сурово и већ остадоше без проје, црвен-вина, летине и ракије), уз Божански промишљај, вољу светлосних бића и мудровање Отаца, (а славише увек бар уз свећу и колач сваки празник и спасдан светаца),
129. 130. 131. 132.
васељенским надахнућем Рача изнедри недогледивог Светлосног Вожда, китећи му колевку орах-мрезгама и сушеним зрном вишевачког грозда. Над Рачом где се небеса бурна рачвају и Крагујевцем где укла евца крагуј, из крвне пене, стратишта, хумки и црквишта васкрсну химично славуј!
Саша МИЋКОВИЋ – ВОЖДОВ ЛИКОПИС
11
133. 134. 135.
Хиљаду седамсто неке... Ко се још тога сећа?... Новембар гризе хладан,
136. 137. 138.
ал` чуј трубе далеке, види обрисе свећа, јунак стиже ненадан...
139. 140. 141.
Спи Рача у жир-гори, а време беше бурно, за крст се очас мре,
142. 143. 144.
Вожде, двери отвори, нек` свисне доба тмурно, од нас и деце пре!
Саша МИЋКОВИЋ – ВОЖДОВ ЛИКОПИС
12
145. 146. 147. 148.
Оно што за Христа Спаситеља ходочасни Витлејем - први праг, то за Карађорђа Вишевац рачанско-шумадијски - олтарски драг. С Опленца пернокрилих анђела звонкаст певоказ и хор гласни, (Вожд сав у муњама, на коњу, у црном гуњу, галоп... Да не окасни)!
149. 150. 151. 152.
Зезда која најави рођење Христа, Васкрситеља и Богочовека, тих дана над Србијом је била знана и не тако невидна и далека, 16. новембра 1762. блештећи окрзну србошумне крајолике, и начу се да турскоглави демон испусти болећиве рзајне крике...
153. 154. 155. 156.
Те ноћи небо светлилом јави, по устрепталој, горућој звезди, да се рођење сина прослави, и земљом Вожд на змају језди!
Саша МИЋКОВИЋ – ВОЖДОВ ЛИКОПИС
13
157. 158. 159. 160.
Оца Петра и издашну мајку Марицу усред ноћи пусте и тиховите, очуђујући глас Ђорђев из колевке прену и расплину се Градиштем, (то место и сада сматрају духовним, витешким свратиштем). Иако су биле посебним велом светлине умивене и тад скрите,
161. 162.
очи дечака црно-пламене змајевску моћ укруг по соби исијаше а пред њиховим зеницама црно-дубним стресоше образе и паше!
163. 164. 165. 166.
Уочи рођења Ђорђа спасенца, змајеви планином урликаше, и змије испод камена теменца, реповима хладним њихаше...
167. 168. 169. 170.
Небо је мењало боје и облик, све поприми Карађорђев лик. Долази Вожд – владар свега, слави Земљо ускликом Њега!
Саша МИЋКОВИЋ – ВОЖДОВ ЛИКОПИС
14
171. 172. 173. 174.
А Ђорђе, васионски изданак, весник и пелцер слободарства, (будући земљокројник и одредилац крста, чојства и царства), убрзо поста висок, стасит и храбростен у прегалачкој вољи, Са змијским царем се надмудрује, од сокола по слободи бољи!
175. 176. 177. 178.
Мраморних уста и танко-бритког пулсирајућег чак гласа, с олујинама се натпевава, из очију му љута срџба искласа. Оружје спрема хитро, бритко, убојито и смртносечиво, где зада рану, ту трули месо и отпада кожа нелечиво!
179. 180. 181. 182.
Расте пелцер врли у Вишевцу селу, измеђ винограда, житишта и њива, у очима ватра пламенкасто-жива, а дивовска снага осула по телу...
Саша МИЋКОВИЋ – ВОЖДОВ ЛИКОПИС
15
183. 184. 185. 186.
Гласник Слободе не слутећи домете бића и досежност душе, (јер многе се куле, ћуприје и тврђаве и пре зидања поруше), братострадање Маринково и оцоништење крвљу печати, (знајући да Богу свако бисер-душу и главу на памуку врати),
187. 188.
а терет породичне клетве о врату носи као трнову огрлицу, кад Смрт предводи људосеке сваком крв по рукама и лицу!
189. 190. 191. 192.
Крвни је печат оца и брата, утиснут удно душе Вожде, времена худа све људе сможде, кајање болно и вође хвата...
193. 194.
Грех је скупљи од злата хрпе, најјачи увек највише трпе...
Саша МИЋКОВИЋ – ВОЖДОВ ЛИКОПИС
16
195. 196. 197. 198.
Широкогледно, без омраченог и стешњеног хоризонта, Вожд жељан барјака, шанчева, барута, топова и фронта, проходних стаза, путељака и окристалисаних видика, (између лепоте живота, фруле, вриска и смртних слика),
199. 200. 201. 202.
вољом Небног Савета Мудраца (што лебде у одорама белим), Карађорђе усхићен србоспаситељством, вођен христо-руком, опчињен ратним подвизима, трофејима и погибељним хуком, обре се у Орашцу рекавши: Зар Србију с вранама да делим?
203. 204. 205. 206.
Хоћете ли браћо да вас водим мачем? Хоћете ли живот достојан сељака? Хоћете на Турке топуз-ударачем? Хоћете светлило место зулум-мрака?
Саша МИЋКОВИЋ – ВОЖДОВ ЛИКОПИС
Хоћемо! Хоћемо! Хоћемо! Хоћемо!
17
207. 208. 209. 210.
Кршевита, скрита Марићевића јаруга те сечокнезне 1804. године, (кад сваки Србин ускликну мачу: робовања унизног ослободи ме), у фебруару, на Сретење Господње, пресудно место јаруга поста, (понајвише нас небо топло згрли - ал` понеко и за живот оста)!
211. 212. 213. 214.
Слободољубац устаничким пламом буну с дахијама заподену, учини се да сијасет жртава и Вожд добише вечност у трену, а деветогодишње управљање земљом Карађорђе бакљама осветли, посечене кнезове, здробљене вилице, чеоне кости и душе просвети!
215. 216. 217. 218.
Јаруга скрита – вукова дом, звекет ножева одјури вране... За битку, барјак и турски слом, Вождова нога гуји на реп стане!
219. 220. 221. 222.
Палите ханове, рушите куле, штитите жене, колевке, јасле. Предака кости одавно труле, ал` ватре срца никада згасле!
Саша МИЋКОВИЋ – ВОЖДОВ ЛИКОПИС
18
223. 224. 225. 226.
Шумадијским зубогризним вуковима људско месо вазда храна. Обамирала је Србија од болести, глади, урока, безмелемних рана. Дневна светлост пред аветињама и издајицама постајала је тама. (Чинило се да Шумадија умире напуштена, озлеђена и сама!)...
227. 228. 229. 230.
Посечена тела су лежала по шанчевима, дубодолинама, усецима, изазивајући глад и бесноћу вишебројним месождерним рисевима. Витешка крв је безмерно вредела, баш као канџе змаја с Градишта, потом наступи унижење, јаловост, чамност, беда и српско-ништа!
231. 232. 233. 234.
Смрт може бити само за слабе, препрека већа или тешкоћа, светињу браниш, не гинеш џабе, наспрам пораза језна хладноћа!
Саша МИЋКОВИЋ – ВОЖДОВ ЛИКОПИС
19
235. 236. 237. 238.
То јулско вече 1817. године мирисало је на липове крошње, коприве, жита, печене хлебове, окисло сено, вунене ношње... Слутила се пакост у ваздуху; Ђорђе, о чему сву ноћ ћутиш? (Лакше је Вожде да смрт отаљаш, него да грозницом слутиш)!
239. 240. 241. 242.
За вечеру јагњећа плећка, сир, топла погача и изобиље вина... (Сањаш ли Петра, Марицу, Маринка, жену Јелену, Алексу сина?) Ноћна језа је одшкринула тунеле сећања, кајања и опраштања, вани шљиве дршћу, Вожд осамљен у колиби - сферама маштања!
243. 244. 245. 246.
Секира тешка, каљена, бритка, Николи Новаковићу при руци... (Допираше гласови вукова, срндаћа и онострани авет-звуци)... Оштрог, широког реза, јаке дрвене дршке и гдегде чворновата, шака убице, двоумећи се кратко, снажним је прстима обухвата!
Саша МИЋКОВИЋ – ВОЖДОВ ЛИКОПИС
20
247. 248. 249. 250.
Вожд спава, слути оружје, битку што низ небеса муњама води. (Сањаш ли о кошницама, коњима, проји, жени, колевци, слободи?) “Опрости брате Маринко, опрости оче Петре, јер вас у бесу убих, детињим срцем, жељом, вером и снагом тек понос српски љубих”!
251. 252. 253. 254.
Вожде, ноћ је дубока и немерљива страва, знаш ли да ти уз главу кумоубица спава? Бриткосечну секиру лукав Никола скрива... А Вожд последњу битку мртвом главом снива...
255. 256. 257. 258.
Кум Вујица лежи Вожду уз узглавље, стрепи, обузео га несан, опхрван немиром, срце му уплашено губи ритмични звек... Радовањски луг, дрвеће, пшеница и крошње устрепташе тек, А Никола Новаковић, обезбожен, раскрштен, лудо бесан...
259. 260. 261. 262.
Приметивши да је Вожд у сну; (сања ли Вишевца гајеве, Градиште, Рачу, Тополу, Паланку, шумадијске рајеве?) Секиру бритку потегну и врати га у озвездане сфере, одакле Вожд и дође – ту се душевна доброчинства мере!
Саша МИЋКОВИЋ – ВОЖДОВ ЛИКОПИС
21
263. 264. 265. 266.
У Београду на белом тањиру Карађорђева постављена глава, (неки говоре, жива још је - неки да смирујућим сном спава). Опрана фино, очешљана, на троношцу, дрвеном и високом, испред ње клати кандило над отвореним стакластим оком!
267. 268. 269. 270.
Обреновић онемоћао, читаву ноћ дрхтећи над главом бдије, уплашен моли се, ал` чијем Богу, ђаволу, ил` Ђорђу што спије? Већи страх у срцу Милоша од обезглављеног Вожда већ влада, (Србија усплахирена, издаја, издаја! Нова завеса ропства пада)!
271. 272. 273. 274.
Одраше потом кожу с главе, усолише је и напунише памуком, Вожд се приближава Божјем лицу - Обреновић огрезао јауком. Вождово лице послаше у Цариград, да се у смрт Турци увере, Обреновић се још моли знајући да невину крв Оче наш не спере!
Саша МИЋКОВИЋ – ВОЖДОВ ЛИКОПИС
22
275. 276. 277. 278.
Лобању сахранише крај Саборне цркве, без свећа, ордења и опела, ту дуго лежаше скривена и пепелна, раздвојена од Вождовог тела, које је сахрањено у тајности на пољани травнатог радовањског луга, где Вујица Покајницу гради да би се спасио клетве кумовског дуга!
279. 280. 281. 282. 283. 284. 285. 286. 287.
И мртвог се плаше, плачу над тобом, моле, дрхте пред лобањом, гоне их кости голе, Лице ти унакажено умивају и соле, телесне ране прођу, душевне дубље боле! “Опрости куме Ђорђе, опрости господару”! (Моли се Милош још, подрхтава и јечи?) Неко се обре у блату - неко у небном зару, Човек љуби слободу, плашљивац завек клечи!
САША МИЋКОВИЋ
ВОЖДОВ ЛИКОПИС
Саша МИЋКОВИЋ – ВОЖДОВ ЛИКОПИС
23
Саша МИЋКОВИЋ – ВОЖДОВ ЛИКОПИС
24
О САШИ Саша Мићковић је српски песник. Рођен је у граду Шпитал (Аустрија) 23.07.1980. Детињство је провео у Рачи, где уз стрица Радмила Мићковића почиње с писањем првих сонета. Тада упознаје и др Миодрага Д. Игњатовића, који му заједно с Радмилом отвара песничку ризницу. Они га усмеравају ка сонетној техници и тада настају прве поетске грумуљице, а песник убрзо изучава преко 50 сонетних форми уз помоћ професора Часлава Ђорђевића и помоћу њих освежава свој стиховез. Саша примењује различите сонетне технике захтевне краљевске форме. Његова поезија је сплет духовних, философских и емотивних нити, које су уплетене у венац од преко 600 сонета. За Сашу је сонет метрички уређена, стилски избрушена песма, коју прати лепршавост музике, савршен склад речи и хармоничност. Сонет је песнички дворац у коме се многе чароликости крију мамећи лепотом изражаја. Осмислио је сонетну форму која се зове „Клепсидрични ретроградни сонет с акростихом”. Име форми је наденуо професор Часлав Ђорђевић. Тај сонет се може читати у оба смера. Написао је десет сонетних венаца: На врхунцу славе, Спаситељ, Обриси душе у очима, Пад у ништа, Песничка зарења, Камени дани, Куда ћемо душо, Реч је завет, Шумадијско село, Космички шапат. Објавио је следеће књиге: Јастреб у олуји, ауторско издање, Рача (2011), Божанска Србија, издавач Беокњига, Београд (2012), Рачански песнички свитак, коаутор, издавач Народна библиотека „Радоје Домановић” Рача (2013), Духовна зарења, издавач Граматик, Београд (2014), Шпил сонета, издавач Биндер, Удружење књижевника Србије за Поморавски округ - УКС, Београд (2016) и Успаванка за душу, Народна библиотека „Радоје Домановић” Рача, Културни центар „Радоје Домановић” Рача (2016). Песме објављује у штампаним и електронским часописима: Књижевне новине, Савременик, Траг, Пролом, Свитак, Бранковина, Бдење, Књижевне вертикале, Балканске вертикале, Књижевни преглед, Културни мозаик, Диоген, Сизиф, Звездани колодвор, Корени - лист Срба из расејања, Људи говоре (Торонто), Босанска вила, Српска вила, Ријеч, Мајдан, Наслијеђе, Сретања, Воштанице, Јесењин, Јеж, Етна, Носорог, Шипак, Уметнички хоризонт, Летопис српске духовне академије… Уврштен је у лексикон Српски писци у расејању 1914-2014 и др. Песме су му заступљене у антологијама: Снови ињем посути Саша МИЋКОВИЋ – ВОЖДОВ ЛИКОПИС
25
(посвећена С. Јесењину), Последњи цветови зла (посвећена Ш. Бодлеру) и Споменица слободара (посвећена жртвама фашистичке агресије). Добитник је следећих награда: Треће место за сонетни венац На врхунцу славе, додељује Приједорски књижевни караван, Република Српска (2013). Прва награда за песму Химна жени, додељује Клуб на книжевни творци „Симбиоза” Куманово, Македонија (2014). Песничка хрисовуља, додељује Српска духовна академија Параћин (2016). Годишња награда општине Рача (2016). Основао је часопис за књижевност и културу Уметнички хоризонт. Један је од оснивача Књижевног клуба „Радоје Домановић” Рача, чији је председник.
Саша МИЋКОВИЋ – ВОЖДОВ ЛИКОПИС
26