umetnickihorizont.weebly.com
УМЕТНИЧКИ ХОРИЗОНТ
2
УМЕТНИЧКИ ХОРИЗОНТ
3
БАЛКАНСКИ САТИРИКОН МИЛАН Р. СИМИЋ, афоризми ................................................................................... 5 АЛЕКСАНДАР БАЉАК ........................................................................................... 8 МИЛОВАН ВИТЕЗОВИЋ, афоризми ................................................................. 10 ПОЕТСКИ ПЕЧАТ МИОДРАГ Д. ИГЊАТОВИЋ, поезија ..................................................................... 11 ПЕРО ЗУБАЦ, поезија ............................................................................................ 12 НЕНАД ГРУЈИЧИЋ, поезија .......................................................................... 13 НЕБОЉУБНИ ПЕСНИЦИ БРАНИМИР РАДОВИЋ, део поеме Зоран ............................................................... 14 АНДРИЈАНА МИТРОВИЋ, поезија ..................................................................... 16 СЛАЂАНА М. ПУПОВИЋ, поезија .................................................................. 18 СРЕЋКО АЛЕКСИЋ, поезија ....................................................................... 19 ЖЕЉКА ЈАНКОВИЋ ............................................................................... 21 НАТАША ПЕТКОВИЋ ........................................................................ 24 СЛОБОДАНКА М. АНТИЋ ............................................................ 26 АВДУЛАХ РАМЧИЛОВИЋ ....................................................... 27 НЕБОЈША П. ЂОРЂЕВИЋ .................................................... 29 ПРИЧОКАЗ НАДА МАЛЕК, приче .................................................................................................. 31 ОСВРТОГЛЕДИ САЊА ДАЧИЋ о књизи Брод у сећању – Милоша Галетина ................................. 35 ВИТОМИР ТЕОФИЛОВИЋ, Ребро Адамово - Слободанка Антић .................. 37 МИША ЛАЗАР о књизи Стефана Софронијевића ............................................ 38
УМЕТНИЧКИ ХОРИЗОНТ
4
Мој контејнер нема ниједну звездицу. Станујем на периферији. Да није било лажних сведока, испало би да смо ми криви. И невино оптужени схватили су да се злочин не исплати.
2. Нема протекције. Културне институције гасимо редом! Борба против организованог криминала завршила се нерешено. ЖУЉ@ЖУЉ Најпаметнији су нас напустили. Сада смо ми најпаметнији. Народ би проговорио, али се плаши да не изгуби слободу говора. У болници сам лежао са Наполеоном, а било је и других славних личности! Држава, то нисам ја. Толико пропао нисам.
Наш народ све схвата, али ништа не разуме! Више не негујемо нашу традицију. Није мала, нека се сама снађе! Када сам ја певао родољубиве песме, због њих се робијало! Жилав смо народ. Само појединци умиру од глади!
Мене читају у пролазу. Ја пишем графите.
Моле се грађани Србије да се у Европу не враћају појединачно. Сви заједно оставили би јачи утисак!
Народ организовано ћути. Не знамо ко стоји иза тога.
Хвала, не треба ми такси. Чекам Нојеву барку!
У мојој кући некада смо јели три пута на дан. Имало се времена!
Од колевке па до гроба, чекамо боље сутра!
3. Сизифе, гурај, само гурај! Ти бар имаш посао на неодређено! Често мењам странке. Хоћу свима да помогнем. Живели смо као браћа. А онда је пушка на зиду случајно опалила. Полицајци у Србији не примају мито. Њих частимо. Реците ми како изгледа демократија, па ћу вам одговорити да ли је код нас! Више не радим на прислушкивању народа. Добио сам отказ јер сам аплаудирао! Рацијом је потврђено да је народ го к`о пиштољ! Традиција је на нашој страни само када побеђујемо. Када губимо, нигде је нема! О нашем народу пише се антологијска сатира. А некада су се писале бајке!
Шта ти је господин! Оставља бакшиш и у народној кухињи. Нисмо џабе кречили. Уградили смо се! Шта ти је време! Стаљинисте данас нико не хапси! Италијани имају „Наша ствар“. Ми имамо „Наша Влада“! Власт је заразна. Зато је изолована од народа. Мени сте нашли да нудите мито! Богу хвала да сте наишли на правог! Срамота ме је да купујем жуту штампу. Увек замолим неког од пролазника. Не знамо каква је била утакмица. Нисмо излазили из нашег шеснаестерца. Скренули смо са пута у срећну будућност. Да се више не брукамо! 5. Наравно да се и ми питамо! Неко мора да одговори на ултиматум.
4. У народној кухињи играмо карте, домине и шах. Храну доносимо од куће!
УМЕТНИЧКИ ХОРИЗОНТ
Измишљамо нова радна места. Боље су плаћена од старих.Шта ти је солидарност! 6
Оно што нико не сме да каже, не смем ни ја.
Нисам члан библиотеке. Не волим да се експонирам!
Живи нисмо! Чекамо резултате обдукције.
Остајте овде! Писаћу вам!
Мојој жени причају да сам велики љубавник. Она зна да то није истина! У затвору сам по позиву. Тајна полиција распоређује своје људе и по обдаништима. Надзире будуће злочинце! Смак света мора да причека. Глобализација је била бржа. Учи¬ни¬ће¬мо све што је до нас. Да на¬род не про¬те¬сту¬је без раз¬ло¬га. Наш народ је као створен за демократију. Све схвата, а ништа не разуме! У срећна времена надали смо се бољем сутра. 6. Закаснили сте! У нашем љубавном троуглу има места само за нас четворо. Ми ни¬смо ге¬но¬ци¬дан на¬род. Ни¬ка¬ко да на¬у¬чи¬мо ка¬ко се то ра¬ди.
УМЕТНИЧКИ ХОРИЗОНТ
Сви ми¬сли¬мо. Одлу¬чу¬је са¬мо је¬дан ра¬ди ефи¬ка¬сно¬сти. Имам два велика хобија. Бавим се ситним и крупним криминалом. Историју често преправљамо. Читаоци су све захтевнији! Мислимо на најгладније. Контејнере не празнимо по неколико дана! Невино оптужени има олакшавајућу околност. Ово му је први пут! Мно¬ги хо¬ће да уче¬ству¬ју у бој¬ко¬ту из¬бо¬ра, али не зна¬ју где се бој¬кот одр¬жа¬ва. Вама би и пругасто добро стајало! На на¬шу слав¬ну про¬шлост ста¬вље¬на је тач¬ка. Пра¬во¬пи¬сна фор¬мал¬ност. 7. Да ли сте нормални? Кума питате за стручну спрему! Бавим се спортом. Не излазим из кладионице! 7
* Гинућемо за сваки комад наше земље, само чекамо да се ово досадно распарчавање већ једном заврши. * Ми смо све ово предвидели, али с великим закашњењем. * Код нас се не зна ко је од кога луђи, иако се о томе изјашњавамо сваке четири године.
ЗИДОВИ НА ХОРИЗОНТУ * Овакве земље нигде нема, а и овде је све мање има. * Србија је много лепа земља. Који год део да узмете, нећете се покајати. * Све ово је наше, само смо ми овде странци. * Стари Грци и стари Римљани су у ствари били стари Словени, али историја их није препознала јер сви стари људи личе једни на друге. * Пошто ђаво никако није долазио по своје, морали смо ми да одемо до ђавола да видимо где је запело. * Ово је повољан период за Србеубијене у Јасеновцу. Њихов број је сада мањи него икад. * Сви моји преци су били Срби, па сам то и ја био. УМЕТНИЧКИ ХОРИЗОНТ
* Јутрос сам на кућном прагу нашао говно. Кампања од врата до врата почела је да даје резултате. * Кад сте ме прошли пут изабрали, обећао сам вам бољи живот, па вам то исто и сада обећавам. Нисам ја од оних који данас говоре једно, а сутра друго. * Ако је премијер први међу једнакима, то значи да у влади нема горег од њега. * Велики вођа је звезда што сија у тами коју ствара. * Многи се чуде како тај човек већ није ухапшен, а права је мистерија како су још на слободи они што се томе чуде. * Плаћате ли картицом или бубрегом?
8
* Посао је најтеже наћи тамо где су га многи изгубили.
* То је књига од које застаје дах. Речју, аутор много дави!
* Тотално сам се изопачио. Сваки пут кад деци читам причу о три прасета, пође ми вода на уста.
* Има много познатих писаца за које нико никад није чуо. То је доказ више да се успех не опрашта.
* Ми за нашу омладину не треба да бринемо, што с великим успехом и чинимо. * Претворили смо се у сопствене сенке. Није било другог начина да преживимо у пустињи. * На земљи влада апатија, а само два метра испод атмосфера је знатно опуштенија. * Имам такав си-ви да бих могао да будем и пи-ар и ди-џеј. * На сајму књига потписивао сам читаоцима свој нови роман. Само двојица су успели да ми умакну, али запамтио сам им лица. * Сликајте ме испред полице са Андрићевим књигама. Нека се види да сам писац иза кога стоји релевантно књижевно дело. * Синоћ је у Дому културе одржано успешно песничко вече. Сала је била мала да прими све оне који нису дошли. * Вашу књигу не само да бих понео на пусто острво него бих је тамо и оставио. УМЕТНИЧКИ ХОРИЗОНТ
9
* Историја нам је била учитељица живота. Онда су дошли неки манијаци и силовали нашу учитељицу! * Сви за једнога. Ево ме! * Демократија је заведена! * У њему је био скривен таленат. Откривен је захваљујући полицији! Обешени је обешен и када га скину са вешала! * Побегао сам у себе, али су ме и тамо нашли! * Попео ми се на главу и сече грану на којој седи! * Молим паметније да више не попуштају! Стање је критично! * Идиоте имамо! Недостаје нам Достојевски! * Ко пева зло не мисли. Ко мисли није му до песме! УМЕТНИЧКИ ХОРИЗОНТ
* Нисмо само градили куле у ваздуху. И насељавали смо их! * Оставио сам дуван. Не бих желео да ме затворе у ћелију за пушаче! * Могао бих да будем звезда да ми није небо тесно! * Шала је била толико добра, да је скоро нећемо поновити! * Извукао је главу, али га је гиљотина захватила по врату. * Кад слепца изведете на пут, проси!
10
ОПОМЕНА Вртати се с краја почетка да љубав повратиш извору можда запис црног ретка бродолом у душином мору Зато се поврати пре краја можд љубав то била није већ тама с привидом сјаја траје само што душа сније Немој да усниш у бајци сна олујну песму тишином сли шта човек о вечности зна зар варкама не живимо сви СТАРА ГРАВИРА Слушам глас тетреба док се пари у најтање конце преточен му пој тетребица по гранама перје жари у песми тетреба слушам пој свој Све су то резале већ мртве руке свако описује свог живота снове галеби опкружују узбуркане луке а романтични љубавници срне лове Моја душа све то дојављује виду сви ловци у томе замршеном лову цвет насликан у тврђавском зиду сви нас они у своје животе зову Али старој гравири недостаје крај ко ће да убере баш тај цвет на зиду за кога ће чак и у смрти бити сјај и шта од пролазног остаде у виду УМЕТНИЧКИ ХОРИЗОНТ
Љубав сматрај тек привидом и препусти се голој дражи туђину не дај души у дом најлепше оно што се тражи О(ПОРУКА) У свакој тишини понор вреба само се речи ко креснице плаве о засеј бар на језику семе хлеба да не остану оштре мртве траве Све живо сопствени језик тражи да би се разумело бар са собом и оно што прећуткујеш то кажи ако ниси у речи шта је с тобом У сваком грличјем гласу љубав пред сваку сетву певају орачи тек с говором расцветаш се сав тек с песмом и од смрти си јачи
11
биљке сам разумео, и у ноћима преписивао разговор трава, толике сам песме исписао преписујући рукопис ветра уз море, у ноћи, у планини толике невољнике саслушати умео и чинити им мале радости без напора, без себичности имало, толике сам доброте и племенитости умео у друге уткати а да и превећ остане у мени, сан сам с радошћу на очи наносио и буђењу се као дрвеће радовао док сам те имао… УЛАЗИШ У ПЕСМУ КАО У ВРТ КАД ДОЂЕ ЧАС Кад дође час, Боже, да се одметнем, на другу обалу, међу своје, помози, на час, бар, да сретнем све оне што се сусрета боје; Шта ћу им рећи, шта прећутати, каква ће вест од мене да се сазна, да ли им долазим да се вратим, или као опомена и као казна? Кад куцне ура да се крене, у непостојање, у душа врт, учини ко да је дошла по мене Ленка Дунђерска а не смрт. ДОК САМ ТЕ ИМАО Језик сам птица разазнавао и тајне птичије одгонетао УМЕТНИЧКИ ХОРИЗОНТ
Улазиш у песму као у свој врт слажеш речи, помераш младо дрвеће у некакав ред разумљив твом оку тако нехајно као што у сан мој улазиш као у свој врт где те свака травка с радошћу дочекује и сунце ти на раме силази, и корак ти је лак и нечујан, као да си и сама од сна саткана, из ноћи у ноћ тако са морем снагу премераваш, умирујеш га речима и у послушну птицу претвараш. Улазиш у песму као у свој дом где је све обликовано твојом руком, која и мојом руком узалудне речи исписује које би да ме од тебе одбране.
12
КÂД Ако те одсвуд сколи велики бол и скршен паднеш у чаму до сржи па те и бритка муња патње спржи, не бој се краја, и тад те чува Бог. Ако на зиду расту сен и њен рог и привиђење у страху те држи да од грехова нећеш бити бржи, не клони спрам тог, у Богу је твој лог. Дани доносе и проносе свуда људе и речи без реда и броја. Умрљан њима, ко мастилом дуда, запевај песму – булку са присоја: Душу селицу што вапије чуда окади док још грли рука Божја. СЕН АНЂЕЛИ Распакују предсказују излајавају се на лицу мјеста праве списак преживјелих предака. Све вјерујемо у анђеле се претварамо огромне душе на сто сервирамо комадамо братимимо крв једни другима испијамо дугачке прсте у уста завлачимо вучемо растежемо смијемо се грохотом.
УМЕТНИЧКИ ХОРИЗОНТ
Ево на врата опет неко лупа. Чији ме прсти опомињу на те? У тајни куцња успомене чате: Било па прошло – чему сета тупа? Ал опет неко (сад и нога цупа!) удара јако као у дно канте. Ко би то незван у преситне сате ко Поов гавран у дом да ми ступа? Знам, то ниси ти, отворити нећу. Умрла си, да, нема твога срца. То туђи нокти на мене налећу. Неко ставља кључ, сад и брава крца, врата из зида одједном излећу: На прагу сенка у светлости грца.
13
II Поворка је људи прошла кроз планину, у црном од'јелу, тихо и без гласа, у нечас, зли дан, кад најмилији гину, да пронесе вијест туге и ужаса. С кораком нијемим, по један у реду, шкрипи по снијегу, у ходу се љуља. На челу је отац, води је под Греду, тешки крст га боли, обара и жуља. За њим иду браћа, горди и у муци, сваки води свога настаријег сина, да буду на збору, а носе у руци замотане босе ракије ил' вина.
ИЗ ПОЕМЕ “ЗОРАН” 5.
У снијегу уска, заметена стаза, одавно већ нико њом прошао није, само траг од звјерке, док дах љутог мраза прах снијежни леди и кристале вије.
Поворка
I
III
Сад се Пиви враћа, овај пут без жеље, корак му не позна, вријеме му није, да вијек проживе, ником на весеље, само туга тешка у дамаре бије.
Пролазим кроз драге предјеле и доле, све је притиснула бијела празнина. Успомене старе сад ме јаче боле, у сну зимском ћуте, покрива их тмина.
Ћутиш гордо?! Црни облаци те прате! Бар да лелек пустиш што изгуби сина! И у смртном часу мислио је на те. Сад вас вјечност веже, свађа зла судбина.
Све је другачије. Срећа негдје спава, пустила је злобу да несрећом влада. У крвавом пиру још ће једна глава своју сјену дати у зид вјечног хлада.
А Дурмитор спава под првим снијегом, сву је гору влажна притиснула тама, вук сиђе у катун, зов јекну Бријегом, Пива никад више неће бити сама.
Ходам у колони, саплићем се често, мисао ме нова опет грубо гађа. Сви у достојанству знају своје мјесто, само мене суза са истином свађа.
Под немирним небом кружи сиви соко, на бјелини чистој тек по која шара. Студени дах вјетра замутиће око кад душа озебе, док се надом вара.
За мном иде човјек, зна ме од малена, говори ми тихо, шапће иза леђа: „За плач вр'јеме није, ти нијеси жена, хајде, не ђетињи“, неће да вријеђа.
УМЕТНИЧКИ ХОРИЗОНТ
14
IV На поглед од куће, негдје код Бунара, под буковим гајем, што се зове Греда, колона је стала. Хоће глава стара да сви добро знају ко ће глас да преда. Сви у муци ћуте, слушају глас строги. Ко паметан може бит' и храбар данас? Јер мајка још не зна, страх је туче многи, нити кога чека, нити мисли на нас. Кренусмо полако, још тиши но прије. Преда мном је амбис, пропадам у страви. Отац иде први, тешку сузу крије, да несрећној мајци вјечну тугу стави. Пред колоном иде и говори: „Ђецо...“, сваком савјет нађе, другим храбри себе. А како је њему? Од жеље бих јец'о, пустио да душа утрни, озебе.
Сви у мјесту стоје и погледе крију, у кип свој се нијем претворио свако. Нек збори тишина, кад рећи не смију истину што боли и крв буни јако. А она већ позна њих неколицину, прозва по имену ђеверове драге, убоде јој срце, зла мисао сину: „Ђе ми је дијете?“ и оста без снаге. Закука и паде, у снијег се баци, пусти мајчин лелек да гору пролама. Страх са којим живи држа је у шаци, све јој би речено, видјела је сама. Шири руке Богу и удара груди, за трен занијеми к'о да даха нема, марама јој спала, трљају јој људи образе снијегом. Пива жалост спрема...
V
VI
Бог уреди сусрет да без р'јечи буде и да гласник црни баш ништа не рече. Све стаде, дах, вјетар, а облаци руде, крвави је запад најавио вече.
У грч, врели кошмар свијест се окрену, сав видик ми поста смућена бјелина. Док клечим у мраку, к'о у једном трену дан испуни тама и тупа празнина.
Као да нас чека, код чатрње стоји. Све се брзо деси мимо воље наше. Носи канте с водом, стрепњом дане броји откад гласа не чу. Да л' је сјенке плаше?
Душа кратко јеца, још дрхти на бради и као да леже на студено раме, да уморна заспи у наивној нади, да не види никог, нит' ко пита за ме.
Запамтих да ујна, када видје људе како у колони прилазе и ћуте, само диже главу, просу с водом суде, препаде се, стаде... Шта јој мисли слуте?
И кад, након дугих и озеблих сати, дашком нове снаге помислим на Њега, мисао ми свака живу рану врати, па зажмурим дуго, кријем се од свега.
Откуд ови људи данас у планини сад пред њеном кућом у овоме броју? Као да их моли да кажу, не брини! Чека поздрав Божји ил' несрећу своју.
Ал' ме у том мраку, што на бијег личи, мада немам куда далеко одмаћи, сачека зла ријеч што се смрћу дичи, пита зашто бјежим кад ме може наћи.
УМЕТНИЧКИ ХОРИЗОНТ
15
ПОЕЗИЈА Бисер вечности У шкољки пролазног, Који зачиње тамо Где се најчистија суза На душу утисне. Поезија, Спасоносна грана Над виром страдања, И дуборез Који длето бола Урезује за оне који ће му се дивити. Поезија, Самоубилачка висина До које се мора попети, И дубина до које се мора потонути, Да би се животу одужио дуг УМЕТНИЧКИ ХОРИЗОНТ
За искушено савршенство. Поезија, Албум од слика Које настају при светлости бића, А развијају се У мрачној комори ума. Поезија, Изгнанство из бесмисла И кључ капије за непролаз. Поезија, Талас, који се издвојио из мора да би представио океан, И искра која је искочила из пламена Да би показала врелину огња. Тишина сваке тишине и дубина сваке дубине. Поезија, Луталица, Која показује пут изгубљеном. И одговор На који чека покајничка молитва. Поезија, Сапатничка суза и загрљај са незнанцем. Саосећање и додир са бићем света. Поезија, Акт душе који се храбро открива људима, Па неком заводница, а некоме луда. Поезија, Илузија о сигурном, На крхком броду у бури јаве И мирисна ружа На депонији данашњег човечанства. Поезија… 16
ДОК ТЕ ТАНГОМ ПЛЕШЕМ…
АСИМПТОТА
Овај Танго, Плесаћу само за тебе Са срцем у стопалима. Облачим хаљину боје пламена, Твог дома у мојим грудима, И стављам око врата Перле од суза и страсти.
Наша прича сличи асимптоти. Кренула је из бескраја, Чак и пре нас самих – Када су звезде и планете Биле у непоновљивом сазвежђу.
Ма како ломљива била, Велика је моћ у виолини што свира. Руши зидове ове дворане, И открива свет, У коме смо свезани Неком свемоћном силом Ћутања и додира. Ходам према теби исецкано Као што без тебе живим… Сваки пут, Умирем од твојих тишина И васкрсавам од нежности. И пишем, По поду као по мокром песку, Врховима ножних прстију пишем Да те волим, да те плешем, Да ти дахом у даху дишем!
Онда смо се једном Случајно додирнули речима, Меким као длановима, И почели приближавати Неодољиво и бескрајно. Блискост нас је ипак болела Јер знали смо Да не можемо савладати даљине И да се наше пути, као две реке Неће слити у једну. И да обмотани тамним небом, Нећемо ћутати и гледати звезде Док пишу друге тужне приче Које ће личити на асимптоту, Тангенту или паралелу.
Ма, да ми и повез на очи вежеш, И поведеш у „Мулинете“, Ја ћу те слепо и без страха, Обмотати корацима и душом својом. До последњег ми даха! Када виолина утихне, Несуђени мој, Зидови ће се опет дићи. Зато те овим Тангом плешем, Као да после њега умирем. УМЕТНИЧКИ ХОРИЗОНТ
17
У твојим очима, А ја у њима тражила извор И корито рјечно, Када сам застала На мосту Између наших обала, На ком се претворило Све пролазно У вјечно. ВИТОРОГИ МЈЕСЕЦ Провирује мјесец из облака кришом, Цијела ноћ мирише на борову смолу, Звијезде блистају неким чудним сјајем Док јесење лишће умире у болу. ЗАВОЉЕЛА САМ ТЕ Завољела сам те онда, Када си мјесечевом свјетлошћу Клизио низ моје груди, А душа ми треперила Као струне, Када си отворио врата Својих снова за мене И молио Анђеле да ме не буде. Завољела сам те онда, Када си ми поклонио Најљепшу пјесму Коју си по мојој души писао, Када си постао моје небо По ком сам пловила, Мој уздах, Сан, Моје буђење И моја мисао. Завољела сам те онда, Када су звијезде падале УМЕТНИЧКИ ХОРИЗОНТ
Витороги мјесец с облаком се бори Да помоли лице кроз бјелину меку И обасја путе позлаћеном лишћу Док га вјетар тихо спушта у ријеку. Зачује се лепет преплашених птица Кроз честаре густе, маглом овијене. И сова се јави својим муклим хуком Скривена под скуте мјесечеве сјене. Сањиви се мјесец повлачи за горе, Ускоро ће јутро росом да га мије И пробуди живот у њедрима шума Прије него сњежна олуја завије. НАШЕ ВРИЈЕМЕ Корачали смо стазама нашег времена, Сакупљали осмјехе и њежне погледе И чували за наше дане. Летјели по свемиру Купећи изгубљене сате наше
18
прошлости И враћали их у стари зидни сат Који је мјерио само наше вријеме. Корачали смо И тражили једно друго У сваком заласку Сунца И свакој зори. Корачали, и тражили се… А, припадали смо једно другом Још од оне ноћи Када су се зачули Болни уздаси наших мајки И наш први плач. Оне ноћи, Када су звијезде трепериле на небу, Као наше очи А ријеке жубориле сваку риму Коју смо писали по нашим душама И чували само за нас И наше вријеме. Удисали смо једно друго У свакој честици ваздуха. Сањали исте снове. У бесконачност вјеровали. Сакупљали звијезде падалице И правили небо само за нас И наше будуће дане. Корачали смо кроз снове, Газили туге , Гушили патње осмјехом. Тражећи једно друго Међу звијездама Изградили смо мост Кроз бесконачност, И у њега узидали наше душе.
УМЕТНИЧКИ ХОРИЗОНТ
СА ДРУГЕ СТРАНЕ РЕКЕ Не умем да удахнем ваздух Опојни кисеоник плаветног неба Док риба на копну мешкољи се од среће. Једним оком посматра заталасану воду Чека да упаднем босом ногом И останем заувек свезан на дно реке, Над којим дишем кроз шкрге и ноздрве Док очекујем спас с друге стране обале Небо плави талас ковитла ми мреже. За нечим сам скрушен и поносан Спас долази од творца ваздуха и земље Док мрене висе на удици ватре Небо плави талас ковитла ми руке Из чијих дланова извире покајање Над успоменом у кобу с дивљом реком. Једним покретом ослобађам се страха Док око мене венац чудесних шкољки
19
На обали веселих и радосних купача Траже да дођем на чудесну гозбу Прелепих свежих риба и шарених салата У дану који је био претежак за мене. ПРЕД БУРОМ ЖИВОТА Реци пепео И бићу пепео Обасут ћутњом Пред зидом плача Реци киша насушна Постаћу цвет неба На стени живота Како да одболујем? Несаломиви растанак Када љубав носиш у кућу Стакленог пужа с именом И кораком кога не познајем А брод сам свезао у луку Пред буром свога живота Изгубљеног сидра у таласима Звездама пучине отишлог зрака У хриди воде непресушне капи Крика галеба у дубини зоре Настављам са сунчаним сјајем У одсјају пепела из невидљивог ока. ЛЕТО НА СТЕНИ Моје је тело потрошни материјал На чијој се кожи осликава месец Време као најправеднији судија Просипа песак на обали страже Звезде су већ отишле полако У бокове плаветног сутона
УМЕТНИЧКИ ХОРИЗОНТ
Док море заноси летње чари Радујем се новим сусретима На лицу избораног рибара Рађа се нова нада и полет Док лето осунчано припија Обале само за заљубљене Моје тело одавно плива у води Као санта залуталог погледа На чијој кожи се осликава месец Вал на стени оснаженог галеба.
ДОГАЂАЈ ДАНА празнословље речи приказ неискрених ствари то што ум квари седи стално до мене. обасут догађајем дана размишљам у сликама обистинило се вече просутим латицама повечерја када лагано газим тихо да ме ни сам Бог не чује осећам струне како се њишу у откуцајима заборављеног сата и уздисаја да ме је неко искрено волео на прелазу срца у афродизијак чисте невине душе акварела.
20
Жонглирање Жељом. Жалобна Железница Жилаве Жудње И жуљ од жилета лажи. Шачица Домаштане Стварности Шапат Вриштеће Страве и шамар одшеталих шанси.
ALMOST BLUE Те вечери крај обале У мору алкохола Подвиг је био наћи Кап пијаће воде И она се за ту сламку Што јој је пружио Ухватила као Дављеник. Морски лахор Пар тонова блуза И плава шпиља Самоће Док певушила је Blue moon Он свирао је Almost blue И баш у том „замало“ Беше сва њихова нада. И разлика.
УМЕТНИЧКИ ХОРИЗОНТ
Себична Слобода Себства. Како то већ доликује, Победник не воли Освртање. Ал’ ноћас га та ћудљива мелодија Проминула са плоче у чајџиници Враћа на обалу, Бремениту блузом, Будаластим бивањем у бившој будућности, Којом она хода са настраном насладом Грејући се опиљцима кондиционала прошлог. Каже, Све је другачије 21
Сем твоје ушне шкољке. И бас кључа твојих кукова. И још ти у оку онај путоказ Што смо, занесени, заобишли Плешуци под плавим погледима плиме. Али, жало се више не кикоће Светлуцаво зеленкасто Тек покаткад заталаса му се осмејак У дну брка Где веслају неки други прсти Опточени златом. С леве стране обале дува ветар Кошчата шака трепери празна Зјапи. Вапи.
Концерт у подне Југо блуз Пођи на пут, сине. Отисни се до плаветнила морског Далеко од буктиња ужарених И урони стопала пуна трња И ожиљака милосрдних У мек и топао песак. Пођи на пут, сине. Када прођеш колатералну раскрсницу Наићи ћеш на један храм прадедовски. Не заборави упалити свећу Али само на горњем нивоу. Пођи на пут, сине. Западно ће те мирис роштиља Пратити до чаршије На којој сетно јече тамбуре. УМЕТНИЧКИ ХОРИЗОНТ
Пођи на пут, сине. Барка ће те навести у град на две реке. Ту има улица у којој су се мирно свили хришћани, Јевреји и муслимани. На врху њене калдрме Видећеш добричину седе браде до колена Како чува рушевине речи. пораз цивилизације. А кад се спустиш ка плућима „бура барута“ Којима су шуме дале име Застани крај ливаде по којој весело трче деца. Осмотри како им камени вршњаци немо завиде. Већ седам десетлећа они понављају разред. Пођи на пут, сине. Северац ће те водити до града Који је једном остао без мостова. Ту срдачно лице житеља Љубављу крчи све богазе. А када се попнеш На врх с три главе Ослушни како ветар шапуће речи паганских богова: „Цигани сте ви, вечити номади. Куда сте кренули, не знате ни сами. Но мислите да вас коб уклета Ко олуја маслачак Ковитла у бездан. 22
Коледари распевани Вечно искате хлеб далеко од свог огњишта. Док вам вериге рђају и звече Трчите за неким мојим, твојим, њиховим. Наше записе сте посекли, а јасеновима жртве принели. Главу ујединитељу у граду вукова одсекли Срушивши га потом зарад лажних кумира. Виле вам памет помутиле Скончаћете играјућ’ у врзином колу.“ Пођи на пут, сине. Нека те не брине тај звук. То су само сирене. Наш вечни концерт у подне.
Facebook хаику Биране речи Побеђују белину. Борба за статус Добују капи Док чуваш цели живот На bookmark пољу. Хаику у пресеменом значењу Химна химена Осушено суштаство Јалови јантар.
УМЕТНИЧКИ ХОРИЗОНТ
23
Нико није чуо шибање тек рођених идеја, његова хтења за све решења, изнад њене увек његова жеља, њена бела морала је бити беља. Њено црно морало је бити црње, његов упорни црв сумње и надмено високоумље посипали су отровно трње. Нису знали како је ходала њена нога, имала је две, а била је стонога, по трњу корачала босонога, у име љубави и комплекса Бога.
ОБРАЋАЊЕ ПОЕЗИЈИ Страх ме је погледом красти врцаве рубове на сукњама Вашим племенита родитељице исконске радости, често се Ваших година ја плашим. Пажљиво бирам место где ћу стати и шаптати Вам своја луда маштања, склањам се у страну о разумна мати, грехови су моји жељни Вашег праштања.
У ИМЕ ЉУБАВИ
Страх ме је додирнути обод од шешира што на ветру поји Десанкине дамаре и шта би на то рекла Алечковић Мира ако моја пера некога ошамаре?
Нико није видео трагове змијског каиша на њеним доборнамерним речима, крваве капи спирала је киша, ожиљци заковани на можданим плећима.
УМЕТНИЧКИ ХОРИЗОНТ
24
Богомајко света! Моли свога Сина За нас људе мале – покајнике сиње, Без осуде да нам Тајну Причест даје, Јер у прочишћењу грлимо светиње. Београд, 2012. МОЛИТВА Ево ме Господе пред образом Твојим! Уз мирис тамјана шта реч моја значи Док глас не задрхти, око не засузи, Искру да распламти да чистотом зрачи? ПОКАЈАЊЕ Помилуј ме Боже по милости Твојој! Дижи ме из таме да ми срце пева Акатисте, псалме и моливе тихе; Душа моја само Царске Двери снева. Ја скрушена ево, у дом оца Твога Збуњена у греху с покајањем стојим, Молим Ти се Боже на исповест Теби, Све падове своје и грехове бројим. Без осуде Боже, помилуј ме грешну! Тело Твоје и крв кроз Причест подари Да се душа моја крепкости весели, У свету што више за тебе не мари. Било је, јесте и биће на вјеки, Нас што без сумње кроз тебе и творе, Помилуј нас грешне, укрепи у Вери, Кроз нас у молитви Свети Оци зборе.
УМЕТНИЧКИ ХОРИЗОНТ
Моли се за мене Претечо Јоване! Вијају ме силе што су давно пале, Распаљују страсти у земаљској тами, И грехе ми броје велике и мале. Умилно те молим Ангеле Чувару! Усправи ми стопе да усправно стојим Трновитим путем искушења љутих, Да Господом дишем, да се греха бојим. Молитвом да творим и псалмима живим, Благородна Мати благодатног Сина, Благослови Тропрст да Тројицу славим, Да ме сву обасја небеска милина. Ево ме Господе у наручју Твоме! Притко моја крепка – надахнуће моје Када се веселим ил' кад газе јади, У срцу си моме – а срце је Твоје. Београд, 2012.
25
СТРАХ
А љубила као жена.
Одавно сам Небом прогледала. Кад нехатно злоће се дотичем Све ми више страха у зенама, Када певам, као да наричем.
Децембар 1993. Москва
Ћутала бих страхом у немоћи. Када зборим, к'о да слама гори. Залуд кидам мреже и копрене, Молитва ми к'о да Бога корим.
Дигни чергу на крају трајања! Зајездимо неботоком снени Ми презрени са зачеља зла, Прах месечев испијмо до дна
Узалуд се отимам и браним! Сама нисам ни овде ни тамо! Слични мени пружите ми руке, Да у смутњи душе не продамо.
Из пехара што се Небом злати, До Кумове сламе нек нас прати, Писмоноша пробуженог сна. Ронићемо бљеском покајања.
ВОЛИМ ЗВОНИКЕ
Босоноге путе и беспућа, У прах праху вратићемо неми. Стаће време, а ми узнесени На рулету што се тихо гаси, До Истине коју Господ зна.
Волим звонике – ехо звона, Смирено плаветнило неба, Друмове, скитнице света, Монашку горчину хлеба.
ДО ИСТИНЕ
Волим све што презире Лажни сјај овога света! Можда зато уз благослов, У мени роди се поета. Сада нас двоје лутајући, Стазе бола, сузе и крике, Остављамо поколењима, Саткане у речи и слике. Када занавек уснем, Огласиће се клатна звона! Над хумком ће писати: Као вечна песма почива она, Певајући болом времена, УМЕТНИЧКИ ХОРИЗОНТ
26
Да те волим тако дуго, докле траје живот, туго, јер све дође и остаје само живот иде даље! (Из књиге ПУТЕВИ ЖИВОТА, 2011.)
СВЕТИОНИК Спустио се месец благи на јелу једну, танку, виту, чини му се да не види ко је испод сенке ту. А под јелом мирисном заљубљени седе двоје у загрљају као једно на крилима среће своје. Замолили месец жути да сад брзо он не иде волели би тако јако светионик да им буде. МИРИС ЖЕНЕ Хеј, љубави, пролеће је, па ми стижу јаке жеље, да загрлим груди беле и осетим мирис жене. Да милујем бујну косу и са тела скупљам росу, твоју росу медену у заносу створену. Да те чувам ко цвет среће, са срећом се све покреће, наши снови и наша јава јер је наша љубав права.
УМЕТНИЧКИ ХОРИЗОНТ
Услишио месец молбу и ноћ млеком обасјава, смешио се, срећан био, док је драга милована. Топили се од љубави док је њима месец сјао а затим је задовољан из снова се он искрао. (Из књиге ПУТЕВИ ЖИВОТА, 2011.)
ОЧИ БОЈЕ КЕСТЕНА О твојим очима, боје кестена, сада и увијек мислим о њима,
27
да ли ти их је мајка поклонила, или си боју и љепоту добила кад си несташно са дјецом играла, као птица драга скакутала, зреле кестене скупљала. Те твоје очи боје кестена, прави драгуљи, највећа жеља, да ме воле и да их волим, да их увијек видим кад своје отворим, све док под овим небом постојим, да су ми увијек срећне и лијепе, да између твојих и мојих чешће сузе радоснице лете.
И све снове, страсти, жеље, ја бих теби испунио, кад би могла једном бити само моја, ти, богињо. Да те волим и милујем, дражи твоје да упијам, да ти груди устрептале ја на своја њедра свијам. (Из књиге ЈОШ ЈЕДАН КРУГ, 2016.)
Твоје очи боје кестена и мој су очињи вид, за њих живим, за њих гледам, волим их ко своје и ником их не дам. (Из књиге ОСМЈЕХНИ СЕ СУНЦУ, 2013.)
СВЕ БИХ ЗА ТЕ УЧИНИО Све љепоте овог свијета ја бих теби поклонио, само кад би смјела рећи да сам твоме срцу мио. И све чежње душе, срца, ја бих теби саопштио, само да си ти слободна да ми будеш снова дио.
УМЕТНИЧКИ ХОРИЗОНТ
28
тамо где блажених завлада воља простиру се бајна елизијска поља. IN HOC SIGNO VINCES Док тамна ноћ свој плашт над пољем вије, уморне фаланге зла слутња брине. Забринути цар своје слутње крије ал' одлучан поглед у небо вине. Силна војска на Максенција креће, Константин фаланге своје поведе, на тамном небу засија крст среће, звездама осветли пут до победе. ЕЛИЗИЈУМ Бесмртних песника смирујући крај, незаборавних јунака вечни рај, тамо где блажених завлада воља простиру се бајна елизијска поља. Пред вратима неосвојиве Троје мудри јунаци паклени план кроје, док Тројанци сневаху снове своје из дрвног коња ратници се роје. Јуначка одисеја морем креће, слепом киклопу истаче се лимфа, таласом досеже острво среће искушење просу Калипсо нимфа. Жељан освете, лати се свог мача, у бесу, крвљу обележи стопе, ни вапај просца, а ни пролом плача, не скрха љубав верне Пенелопе. Смерни Хомериди опеваше крај, бесмртни Одисеј уплива у рај, УМЕТНИЧКИ ХОРИЗОНТ
Моћни лабарум са венцем на врху, пастирски штап са крстом силно вије, непробојни штитови, рука уз руку, оклопи тешки, моћни бубањ бије! "Овај знак славну победу доноси!" Код Милвијског моста копља се ломе, валовитим Тибром крв се проноси, у Рим тријумфално стижу колоне. Flavius Valerius Constantinus скривене Хришћане учини срећним, клицаше верници "Constantin Magnus" благостање завлада градом вечним! НЕСТАЈАЊЕ Док залуд исписујем стихове на ветру и док мењам крила кондору у лету, океан љубави досегнути не могу, у заносу се просветљен окрећем Богу. Призивам у ноћи стихове мени драге, нежне речи, додире и погледе благе,
29
на длану чувам крстић љубави и среће, из кутије жеља крици се чути неће. Док са цветног брежуљка изнад Монталцина навиру бујице запенушавог вина, у долини љубави, нежности и страсти, у пламену изгарају тренуци сласти. Нема ни моћне плиме што срећу доноси, нема ветра што љубавни нектар проноси, нема више ни боца пенушавог вина, нема ни сјајних очију боје аквамарина.
ХАЉИНА ОД БЕЛОГ ЖОРЖЕТА Били су то само наши тренуци далеко од стварности, далеко од погледа других. Било је то време које се на тренутак изгубило, које смо тражили у заносу, у топлој постељи, испод заједничког јастука, у врелим купкама, у опојном шампањцу који се сливао са твојих усана. У романтичном хотелу, ушушканом дубоко у недра Дедиња, први пут смо спојили своја тела, дисали заједно преко овлажене коже, губили се у времену које се некуд вешто скривало, стапали мисли, грлили жеље, утапали се у непролазне тренутке, са крстићем између дланова дочекивали јутра.
А ја, ја сам задржао дах, укоченог погледа занемео, дивећи се жени са телом девојке. Саздана од пијаних речи и риме, ношена таласима моћне плиме, постала си моја Богиња из пера, тајанствена визија из снова. Те вечери си пленила, освајала, ледила погледе, мамила уздахе, и била само моја, чежња и тајна. На обали Саве, крај узаврелог сплава, ти у хаљини од белог жоржета и ја у заносу тренутка, плесали смо под небеским сводом, под одсјајем звезда, утопљени у тренутке заноса, одбегли од стварности, само ти, ја и наши снови. Време је неумитно ишчезло, а успомене вечно живе. Знам да ће доћи поново дан када ћеш обући хаљину од белог жоржета. То ће бити дан када ће романтични старац са амбицијама дечака, на крилима свог погледа, препливати непрегледни океан и бити само твој.
Устрептала у свом немиру, са одбеглим осмехом на лицу, први пут си обукла хаљину од белог жоржета. УМЕТНИЧКИ ХОРИЗОНТ
30
ПРАВОСЛАВЉЕ Нижу се један за другим изузетно хладни дани. Идем у цркву, у чијој се порти налази лепа и велика библиотека. Има око 12.000 књига. И „Емилијин споменар“ је тамо. Плаве се његове корице као небо, и то није случајно. Ушла сам право у цркву. Разгледала сам је у тишини. Све у њој умирује или опомиње на нешто. Подсећа нас да нешто исправимо или да урадимо оно што смо пропустили. Фреске су величанствене. Урадио их је Стеван Алексић. Све је у плавим тоновима. И небески свод и одежде светаца. Млада жена ми продаје цвеће и каже да службеник библиотеке Петар Бикар, за кога УМЕТНИЧКИ ХОРИЗОНТ
се распитујем, није ту. У школи је. И то баш у хемијској, оној коју сам ја завршила. Предаје веронауку. И опет мислим: заиста ништа у животу ништа није случајно. Чекам га да дође. Имала сам велику потребу да причам с њим баш тог петка. И стигао је тачно у 12 сати, баш онако како је стајало на вратима црквене библиотеле. Петар смирено откључава врата и прима ме у библиотеку. Овде влада дубока тишина, а иза Петрових наочара – поглед који упућујемо најмилијима. Очи су искрене, благо насмејане. Глас као полушапат. Руке уливају поверење. Просто сам понесена тренутком и говорим као на исповести. Сузе ми капљу низ лице, али се Петар и ја не осврћемо на тренутке моје слабости. Причамо о мојим родитељима, о мојој вери, разговарамо о посту, о Светој литургији, о Светом Јовану Крститељу, о хору Панчевачког српског црквеног певачког друштва. Панчево је мала варош, па многе људе препознајем или лично знам. Ту је мој професор Бешлин Боривој (тенор), Божидар Марошанин (бас), Душанка Соломун (сопран), Ирена Ђурић (сопран) и преко шездесет претежно младих 31
људи, који упорно вежбају и с пуно љубави и вером у бога долазе да певају у Панчевачком српском црквеном певачком друштву са Хором града Панчева и својим хоровођом Вером Царином-Стефановић. Ових дана их видим увијене у дебеле шалове и мараме, али гласови су им ипак кристално лепи и јасни. И кад певају: „Христос васкрсе“, „Оче наш“, „Богородице Дјево“, и кад се црквом заори „Алелуја“! Данас сам отишла рано у цркву. Више није тако хладно. Није ми добро, али издржавам да стојим у препуној цркви. Ту се већ скоро сви познајемо и осмехујемо једни другима. Две младе девојке деле свој босиљак са мном. Пажљиво слушам хор и беседу. Она је о Светом Јовану, Исусу Христу и реци Јордан! Заиста су песме најлепше баш на Богојављање и Светог Јована Крститеља. Слушам их без даха! И опет је ту мирис тамјана, сјај свећа и бескрајни мир који влада црквом и нашим душама. Поглед ми лута до стола на који су они који славе Светог Јована Крститеља ставили своје корпе прекривене салветом. У њима: колач, жито, црно вино и свећа. Од детињства носим осећај да ту припадам. Ако си исправан и ако не чиниш зло другима, заиста припадаш УМЕТНИЧКИ ХОРИЗОНТ
цркви. А ја верујем, и то још од малих ногу и од оног дана кад ме је моја бака Милева Кузманов ухватила за руку и одвела у цркву у Српској Црњи и научила ме „Оче наш“ и многе друге молитве. Још онда кад сам, иако сам била сасвим мала и нисам још пошла ни у први разред, знала напамет химну великом српском просветитељу Светом Сави. Сви су били сигурни да се ја нећу ни уплашити ни збунити. И нисам! Све док је била жива моја бака (мајка) Милева Кузманов, из Улице Свотозара Милетића 40, долазила је недељом и празницима на Литургију баш у Успенску цркву. Данас на Литургији, на Светог Јована, сазрела је у мени одлука – наставићу традицију Милана Тодоровог из Српске Црње, јер сам у цркви научила да разумем и праштам. Научила сам да мењам себе. ПРАЗНИЧНА ПРИЧА Стиже Нова година. Скидамо бакину шкрињу са тавана. Кад је отворимо и стресемо паучину и прашину наталожену годинама, видећемо диван бели миље. По њему просуте успомене из детињства – Бадње вече са сламом разбацаном по 32
кухињи и орасима по ћошковима. На шпорету густ пасуљ, риба и куване шљиве. На столу кандило што светли, окружено зеленим житом које је стављено да клија специјално за Божић. Мајка га је обрезала равно и свезала најлепшом машницом коју имамо у кући. На столу, уз колач, просуте јабуке, смокве, покоја наранџа или дуња скинута са ормара. Јелка коју су окитила деца ... и понеки орах увијен у златан папир... Ватра пуцкета, а око стола сви румени и блажени. Црно вино и домаћинова здравица. Санке са прапорцима промичу испред прозора ишараног најлепшим звездицама од иња и мраза. Нека засија ова Нова година и нека нас подсети на традицију, нека нам врати породицу као основ свега, нека нам врати оловку која пише срцем. А све тако лепо и једноставно стоји записано у нашим споменарима. Треба их само отворити и сетити се прошлих времена, када смо сви имали своје чаролије! ОБИЧНА ПРИЧА Рођена сам у малом тихом месту, у средњем Банату. Тамо УМЕТНИЧКИ ХОРИЗОНТ
где је у пролеће све зелено и мирише зелено... То банатско зеленило лети прошарају црвене булке и жути сунцокрети. У носу се осећа она ситна сеоска прашина, која се када падне летња киша претвара у пријатно, топло блато. Тада ми, клинци из улице, истрчимо ко циганчићи и гацамо по киши, и то боси. Блато нам клизи узмеђу прстију, брбоћу мехурићи, пара се диже. Била су то нека друга лета. Лета педесет и неке... Права. Није нам требало много. Било је довољно видети дугу после кише. У јесен је све жутело од опалог лишћа. Моја кућа на углу Лолиног сокака била је с обе стране окружена јаблановима. Знало се – кад падне први сумрак, ја бих чистила улицу и поливала је хладном водом са артеског бунара. Зиме су биле оковане снегом и ледом. Било је тих година и до 20 степени испод нуле. Летела су корита, лавори и санке, ко их је имао, чула се цика и граја зајапурене дечурлије. А увече се уз топлу сеоску фуруну ручно крунио кукуруз, прело на преслици и кувала куља. Око 29. новембра почињали су свињокољи. Све је мирисало на опрљену кожу и вруће чварке. Месили су се салчићи, кувао паприкаш. Начињала се туршија, кисо купус и точила домаћа ракија. Увече се уз песму пило вино из 33
бокала. Мој стриц, берберин, знао је да пева ону народну: „Знаш ли, драга, ону шљиву ранку?“ или „Копа цура виноград“. Ми смо се сви придруживали када би стрина Ната запевала „Мој Милане, јабуко са гране“. А када домаћини полежу, уморни од рада, песме и вина, ми деца из фамилије остајемо будни, да уживамо у свом свету зимске чаролије и маште. *** Данас сам на телевизији видела нешто што ме је у исто време обрадовало и растужило. Видела сам слику Ђуре Јакшића „Девојка у плавом“. То што ја све радим срцем, а тако и пишем, управо је разлог што дуго нисам ишла у своје село. Прошло је већ 40 годна откако сам се одселила из своје Црње. У исто време родбина се раселила по разним местима од Зрењанина до Котора. Није више весеље отићи у Црњу. Нема више свињокоља, нема ко да слави Светог Јована .... Нико се не жени и не удаје, нико се не рађа.... Не пева се више ,, Знаш ли драга, ону шљиву ранку ? ’’, ,, Копа цура виноград ’’ нити ,, Мој Милане, јабуко са гране ’’. Када сам била последњи пут, мој зет Браца возио је главном улицом и, читајући ми мисли, скренуо је у Лолин сокак. Све је били другачије, чак се ни мирис УМЕТНИЧКИ ХОРИЗОНТ
сеоске прашине није осећао у ваздуху. Други неки клинци на улици, непознати, туђи ... Изашла сам из кола. Стала сам да изблиза видим кућу коју тако често видим у својим сновима. У мојим сновима је та кућа велика, нова .....Ова коју видим пред собом је оронула, делује тужно и непознато. Све је другачие, старије, баш као и ови људи што седе непомично на клупици испод винове лозе. Када су нам се погледи срели, били смо збуњени и они и ја. Од суза које су ми лиле, нисам се сетила да кажем ни добар дан, ни ко сам, ни шта желим. А шта бих им рекла ? Случајна пролазница која тражи своје изгубљене снове и своју младост. Они су радознало гледали непознату жену на прагу њихове капије, која ништа не тражи и ништа не пита, а ја две старије особе које се никако нису уклапале рам моје слике из детињства. Нисам имала шта ту да тражим. Ушла сам у кола, обрисала очи надлактицом и кренула даље. А куда, него на гробље, шта је овде још остало ? Само сећање на детињство и младост. И оно што ме је данас натерало да узмем оловку. Ђурина слика ,, Девојка у плавом “.
34
Милош Галетин: Брод у сећању, 2016. Песнички програм Милоша Галетина је једноставан и доследан: вратити човеку право да осећа. И у својој новој, петој по реду песничкој збирци он се обраћа изгубљеном људском срцу, гласом који одудара од главних токова савремене, одвећ „церебралне” и прегласне поезије, која удара у мозак агресивним поетским исказима и скандирањем. Песник Милош Галетин заиста пева, враћајући српској поезији мелодију, ритам, мекоћу и звучност. Мало је песника који се одлучују за ту књижевноисторијски јасну линију „праве” лирике и за неговање традиционалних, класичних форми. Особен
УМЕТНИЧКИ ХОРИЗОНТ
песнички сензибилитет, тиха туга и меланхолија над прошавшим стварима и недохватном њиховом суштином, љубав за мало и обично у којима се каткад само накратко огледне истина красе ове необично нежне и сублимиране стихове. Њих врло често изговара вечити дечак у песнику, његов песнички алтер его, евоцирајући моменте из детињства који у нама остављају вечити траг и од којих порастемо преко ноћи. Критика је често изводила паралеле са сензибилитетом Милоша Црњанског, што је потпуно оправдано; у збирци „Брод у сећању” указује нам се и трилогија Данила Киша, као да су „Рани јади” (и вечни јади!) пренети у стих. Нарочита осетљивост песника за дечји свет, њихову спонтану и снажну емоционалност, неоскрнављену гласом рација, од друге збирке постаје све присутнија у песниковом опусу. „Песма једној девојчици”, „Прва љубав”, „Мињина прича” и друге песме најављују заокрет ка све већој једноставности израза и наглашавању непатворености света сагледаног очима детета, а која захвата дубоке тежње људског бића за љубављу, блискошћу са природом и потребом за другим.
35
Песничка збирка „Брод у сећању” брижљиво је компонована од четири песничка циклуса: Стихови соли, Стихови птица, Интермецо и Стихови сунца, који се крећу ка све јаснијем профилисању песничког сопства и идентификацији са „далеким”, „уморним” дечаком у себи. Не дозвољавајући да горчина света отрује и помути изворну осећајност, песник нам сугерише да се не сме престати сањати о аутентичним потребама људског бића. Без сна и фантазије, киша постаје вода, срце је тек – пумпа, цвет само једна од биљака („Сан”). Циклус Интермецо чини само једна песма – „Уморан дечак”, којом се поставља паралела између дечака – просјака и песника, снажно сугеришући суштински положај песника у друштву и свету: Само песмом понекад такну га ласте, Док скита и стари тихо, али не расте... Љубавна поезија Милоша Галетина у збирци „Брод у сећању” такође је препуна неодређене туге и чежње због немогућности да се воли потпуно и предано у свету који обезвређује и десакрализује суштину љубави. Песник се идентификује са чамцем ван УМЕТНИЧКИ ХОРИЗОНТ
луке везаним за стене („Једна од њих”); између двоје су непремостиве даљине и препреке („Подела”); она је често недохватна, непостојећа, сањана, „На другом крају”, баш као у поезији Јована Дучића. Потрага за љубављу изједначена је са вечитим морнарским потрагама за далеким земљама и закопаним благом, а вољена је етерична, Анима сама. Из те паралеле изведен је богат и сложен метафорички свет љубавних песама Милоша Галетина, састављен од слутњи и туга због немогућности љубави, као и пропуштених могућности. Метафорички брод Милоша Галетина плови гоњен чежњом за обалама где обитава једна сањана жена, заувек изгубљена половина песничког сопства, где можда станује и Љубав сама. Мотив navigatio vitae провлачи се кроз све тематске слојеве збирке, па и тамо где је потреба за другим бићем обрађена као дружење уз чашицу, сусрет са старим другарима или сећање на заједничке дане: У моју морнарску собу просту; На броду који усидрен плови... Ретко се врата отворе госту; Палубом прођу кораци нови... („Посета”)
36
У песничком субјекту који изговара овај сонет има неке тајанствене, али јасно наглашене везе са једноставном мудрошћу Раичковићевог осамљеника и чудака, Гурија из истоимене поеме; као да тихо протицање војвођанских река вековима већ обликује песнике сродног сензибилитета и песничког израза. Песник Милош Галетин и овом збирком доказује своју широку песничку културу и инспирацију, брилијантно познавање српског стиха и вешто баратање њиме; све то на страну нека остане критичарима и историчарима. За читаоца је највредније искуство повратка хуманости, осећајности, искрености и једноставности, што су дубоке потребе сваког људског бића.
УМЕТНИЧКИ ХОРИЗОНТ
о роману: РЕБРО АДАМОВО Слободанке Антић Ребро Адамово читавим током укршта две тематске и значењске осе. То је, у првом плану, породична драма, борба полова на микро-нивоу и њене погубне последице у оквиру породице; на ширем фронту, то је поразна слика нашег друштва током осамдесетих година минулог века. Распад породице пред нашим очима одвија се упоредо са назирућим распадом нашег друштва и државе. Но, као врстан сведок ових невеселих збитија која су нас задесила, Слободанка Антић је успешно одолела „врућим” актуелним изиазовима, пре свега зову социопсихолошког детерминизма – свесна је да су ове две драме, иако у блиској вези, свака на особен начин узрокована и профилисана. Фабула романа обогаћена је узбудљивим путовањем главне јунакиње у иностранство, у Италију, што је ауторки омогућило слободнију композицију, асоцијативне преплете времена и простора, а
37
уједно пажњу
појачало
читалачку
Поетички надахнута руским класицима и судбином „своје” породице на достојан начин, особеном варијацијом те вечне теме, потврђује Толстојев ледендарни мото у „Ана Карењина” о сличности срећних и ратноликости несрећних породица. Компонован по контрасту перцепције, на смењивању трагичног сивила свакодневнице и бодре живости путописа, тескобе забити и ширине светских видика, роман „Ребро Адамово” вишеструко завређује пажњу – као тужну хронику нашег времена и простора, али и као прозор у друкчији свет и могући путоказ; као варијација вечног сукоба полова, у културним срединама готово анахроног, код нас још увек жалосно актуелног... Проткан виспреним личним опаскама и примереним цитатима мудраца, то је уједно и роман о нама какви јесмо али и са дискретном поуком какви не бисмо смели да будемо.
УМЕТНИЧКИ ХОРИЗОНТ
У КРУГУ ОДАБРАНИХ (осврт на књигу ``Зачарани круг`` Стефана Софронијевића, ауторско издање 2015) Дело је и одело и огледало аутора (М.Л.) Овај осврт на нови роман младог Стефана Софронијевића (1993) можемо поче ти и још краћом сентенцом: По делу ћеш познати човека. За сада, не из потребе разоткривања саме личности писца, већ стога, што се и он сам у карактеризацији својих ликова на оној ``тамнијој страни``, држи очекиваног – од злих људи, пре свега може долазити само зло дело. Тиме је, свакако, свој ``посао`` мало олакшао, јер је дилему ``бити или не бити човек?``, пребацио на ``светлу страну`` приче, тј. доводећи своје очигледно добре јунаке у искушење зла и борбе са самим собом. Оно, на чему је градио и свој врло ефектни првенац ``Само корак``, Стефан и овде потенцира – то су, пре свега, љубав и пријатељство као добра нада за све драме борбе добра и зла. За разлику од претходног романа, где прати драматично одрастање једне 38
младости, преплићући је са данас тако модерном бајком магијског духа, што је тражење чаробног ``камена мудрости``, којим се може спасити свет од апокалипсе, овде Софронијевић покушава да уђе у драму класног друштвеног уређења, конкретније – у погубни живот злом затроване аристократије с почетка прошлог века. Али, кренимо редом... Писац нас оставља у недоумици, да ли се заиста негде нешто слично или баш тако догодило, као у његовој причи. Опет, њена ``конструкција и заплет``, не делују ни као потпуна маштарија, поготово, када прелистамо неке ``живе црне хронике`` из времена иза нас, а и ове честе и све невероватније данас. Полазиште управо може бити нека кратка новинска вест о чудним убиствима једне супер-богате породице после Великог рата, тј. у трећој деценији прошлог века, где нас, сасвим на крају романа, штуро и одводи сам писац. А локација је непозната, што у интеракцији код читаоца све време читања голица могуће прозирање исте. По ``датим`` именима и презименима јунака (Дмитар Полонски, Јелисавета, Наталија, Лазар, Клара...) могли би очекивати да је то Средња и Источно-хришћанска Европа, а по домишљеном називу града УМЕТНИЧКИ ХОРИЗОНТ
( Vicirtius - ``зачарани круг``/ калемљеница од две латинске речи/) и по опису пејзажа то може бити, конкретније, и доалпска северна Италија. Остављајући тај ``рам`` штива само на том нивоу реално неодређеног, али симболички употребљивог, писац, у ствари, потенцира оно што је битније – драмски и етички заплет и расплет у самоуништењу једне лоше аристократске породице. Стављајући у сам епицентар те драме и младог писца Игора Петровића, дакле, српског имена и презимена, с једне стране, још више деноминализује битност реалног порекла својих јунака (рецимо – из којег је етноса зла госпођа (``бабетина``) Журж и сл.?) сем да исти можда буду и неки типски представници кроз историју осведочених еталона ( богати Полонски су зла Европа; добри, сиромашни, али и надарени писац је ``српски усуд``; лукави и бескрупулозни адвокат Аврам Исаковић је ``похлепа Јеврејства`` итд.) – а, с друге стране, видимо га и као алтер-ега самог писца. Зашто? И сам Стефан у свом времену ( и друштвеном и личном), као добар млади човек и талентовани писац, долази у исту дилему као и његов ``алтер`` у роману, Игор – да ли остати ``свој и моралан`` те тако свесно закопати себе у 39
сиромаштво и погубну анонимност или кренути по трагу богатих, неморалних и приземних, у својеврсни ријалити, који денуцира све и хедонистичке и духовне вредности? Његов Игор Петровић у свом времену, такође прихвата ``тезгу`` којом се зарађује на таштини богатих (читај – ситих, одбожених и бесних!). Он пише биографије ``по наруџбини``, где су жеље и новац наручилаца изнад сваке ауторове објективности и уметности. Дакле – неприкосновени! Колико год су помодарство и снобизам увек били погубни за своје актере ( држим се овде још једне своје: Помодарсво одузима личност – треба пратити токове, али и остати свој!), толико су и ``вануметничке наруџбине`` погубне за уметника (макар само и у креативном смислу). Али, баш кроз ту неминовност, писац управо уводи и свој главни лик у демонски круг новца, страсти, таштине... Већ на почетку имамо оквире већине лоших ликова: ``...Дмитар, убица беба; Клара, потајно добродушна и размаженица; Јелисавета, супериорна и глупа; Наталија, инфериорна и глупа``... (стр.17). Пре тога, за супругу Дмитра сениора, Јелисавету, и његову снају Наталију, писац кратко УМЕТНИЧКИ ХОРИЗОНТ
констатује и ово: ``Две егоистичне жентураче`` (стр.16). Са стране посрнуле богате породице, писац једино у млађаној Клари види могућност да из њеног скривеног добра, заједно са писцем Игорем изнесе причу сурове и неравноправне борбе добрих са злима. Свакако, не без жртве и каљања сопственог бића! Писац их без много ``увода`` ставља у позицију обостране страсне заљубљености, која им и помаже да све крваво-уцењивачке догађаје, свако из своје класне позиције лакше поднесе. Најдубља и најпунија линија овог романа, управо је тај драматични раст и одржање ове љубави двоје младих, заплетом и наглим обртима све време под искушењима, која ће остати до самог краја приче, чак са могућношћу да се иста настави у неком новом роману. Морам признати, што се тиче трилерског заплета и његовог вешто, али и убедљиво композиционог вођења до расплета, у досегу су најбољих таквих велике Агате Кристи. Напети и драстични догађаји, нагли и неочекивани обрти, психологизација актера, убедљиви дијалози и међуслике атмосфере... – све је добро ``измерено`` и без остатка, кроз нестрпљење и ишчекивање, читаоца увлачи у себе и држи до 40
краја радозналим. Цитираћу овде нашег великог Андрића, који, пишући о језику и стилу знаменитог реформатора српског језика, Вука Караџића, наглашава: ``... А читалац је велики критичар. То је оштроуман, проницљив човек, искуснији можда и од нас и богатији знањима, са бољим укусом, строжом мером од наше... На читаоца, умног и строгог судију, не треба никад заборављати при писању...`` Пре тога, великан о мајсторству писања подсећа и овим: ``... А Крилов је говорио: треба писати тако да речима буде тесно, а мислима пространо. Ту мисао он је одмах објаснио додавши: да реченицу треба глачати док не престане да буде досадна. Видите, та бојазан да се не буде досадан, то је знак правог, доброг и савесног писца``... Софронијевић у својој нарацији има од свега овога на завидном нивоу, чини ми се, већ самом поставком урођеног му талента. Андрић даје предност и једноставном стилу писања, што наш млади писац такође има (свакако, а то сам нагласио и код његовог претходног романа – не једноставност до плиткости, разводњавања и сувиш- ности!). Софронијевић се и даље држи ``брзе нарације``, кратких кроки потеза до пројављивања довољне скице, у којој има УМЕТНИЧКИ ХОРИЗОНТ
завидне дубине, моћне атмосфере, потпуности мозаика... Он држи пажњу и дијалошки и перцептивно. И овом књигом потврђује да је изузетан мајстор дијалога, те није чудно, што већи део нарације разрешава баш њиме. Његов рукопис је душу дао за могућу позоришну или филмску адаптацију без много дописивања и преобликовања. И упрошћеном правописном довољношћу, лак и плах лексичким избором, али сасвим концентрисан, флуидан и продирући, Софронијевић постаје врло ``близу`` свакој врсти читаоца. То је његова предност већ на самом почетку књижевне каријере. Очигледна је жеља младог писца, да напише ``магијски роман``, достигнуће које прати она у делима једног Маркеса, раног Црњанског, Павића... Осећа се потреба ``потпуног поробљавања читаоца`` и дионисијски утицај на његову свест. Чак је и симболика минималистичких корица у тој ``игри``. Затамљени правилни осмоугао, на свет-лосивој позадини ``васионе``, је ``бленда`` кроз коју посматрач у тамну дубину света, може бити увучен и у њен ``потпуни круг``, тј. црну рупу. У изводу на задњим корицама, ``подвлачећи главног јунака``, Стефан 41
каже:``...Зачарани круг га је сурово усисао у себе, а самим тим и читаоца``. Чиме све то још писац реализује своју велику намеру? Он врло спретно ``води`` љубавни сусрет Игора и Кларе, остављајући за сам крај тек и њихово потпуно ``спајање`` као мушкарца и жене. А између, исписује најузвишеније поетске прозоиде љубавне жудње и смелости, али и телесног суздржања зарад коначне потпуне метафизичке екстазе, чији је опис најпоетичнија и најсуптилнија еротика. И кроз дијалоге заљубљених, он даје неке универзалне сентенце о човеку ( људи су вечни, али човек као јединка то није...), о истини ( не постоји чистија нити болнија ствар од истине, и због тога је толико важан део људског живота...), о правди ( правда постоји само онда када јој омогућимо да постоји...), о сну ( када остварите један сан или га пак не остварите, почињете да сањате други; ми смо бића, која непрекидно сањају, и то нас чини тако јединственим...) итд. Писац уме после ``набијених дијалога`` да све ``релаксира`` равнотежном сликом једног тренутка:``...Увече је поново заложио ватру, увукао се у постељу и дуго посматрао таваницу, размишљајући само о хладном ваздуху који влада УМЕТНИЧКИ ХОРИЗОНТ
улицама...``(стр.140). Ово штиво, без доброг одржавања ``унутрашње тензије``, било би јалово, неуверљиво и мртво. Стефан добро пази на то, доводећи и своје позитивне јунаке у крајњу амбиваленцију, какво је Игорово попримање зла и буђење сличних назора у себи као тих омражених аристократских. Али, тај исти посрнули добрица, уме на крају да созерца ствари, и дубље и даље од свог усуда и свог времена. Тако и поменута станодавка г-ђа Журж, оличење старог доба, које у новом не види ништа вредно ( за њу, Игор је ``нико и ништа``), на крају се омаловажаваном ипак дојима као ``добра педагогија``, па се његова мржња према њој претвара чак у захвалност! Ово је књижевни мозаик микроскопске структуре, и није замерити, што су неки делићи промакли ``небрушено``. То су мале књижевно-појмовне неадекватности - ``... легоше на кревет у оном асексуалном смислу...`` (асексуално као више медицински израз) или ``...није могао да не буде задивљен њеном екстремном љубави...`` ( поистовећивање екстремног чина из љубави (злочин!) са суштином љубави) итд. Ту је и недоумица око статуса Јелисавете и Наталије, које су на почетку свекрва и снаха, а кад 42
буду убијене, назначују се као мајка и кћерка... Извесно је – аутор даје печат своме делу. Ако се вратимо на поднаслов овог осврта, не можемо у овом изванредном роману, да не наслутимо ``одело и огледало`` Стефановог бића. Ако је ``одело`` донекле и његова ``маскирна аура``, Игор Петровић је без сумње његово ``огледало``. Вредност овог новог писца је и у томе, што је манир многих новопечених писаца, да своје првенце пишу у исповедном ЈА, то учинио транспоновањем у причу о другима, универзалну и словом вредну. Зато, с правом улази у књижевни (зачарани) круг одабраних! У Бгд: 29. јануара 2016.
САША МИЋКОВИЋ
УМЕТНИЧКИ ХОРИЗОНТ
43
УМЕТНИЧКИ ХОРИЗОНТ
44