УМЕТНИЧКИ ХОРИЗОНТ број 1 авг. 2016. by Saša Mićković

УМЕТНИЧКИ ХОРИЗОНТ Уређује Саша Мићковић

-УХ-

УМЕТНИЧКИ ХОРИЗОНТ

-2-

УМЕТНИЧКИ ХОРИЗОНТ Часопис за уметност поезија - проза - афоризам позориште - сликарство - књижевна критика интервју - митологија

Број 1 август 2016. УМЕТНИЧКИ ХОРИЗОНТ

-3-

САДРЖАЈ Наталија Новаковић, слике: Не јурите коњи кроз ноћ, Пркос ..….…. 5 Милоје Поповић Каваја, песма Марш на Дрину, .................................. 7 Милосав Тешић, Песмокази ..................................................................... 9 Миодраг Д. Игњатовић, Пејзажи …………...……………......……… 10 Иван В. Лалић, Strambotti …………….........……....…............……….. 11 Крстивоје Илић, Сонет склада ……………...………………………… 13 Стефан Маларме, Блудни син …………..…………………..………… 14 Артур Рембо, Спавач у долини …………………..……...…………….. 15 Милош Црњански, Љубав, Успаванка ……..……………………...…. 16 Јаков Шантић, Заборављени брат А. Шантића ……………..…….…. 17 Бранислав Нушић, Погреб два раба …..……………………………… 20 Глумица Горица Поповић, Слике 1000 речи, глума лечи …....….…. 21 Игор Бојовић, Позориште Пинокио …….....…………...….............….. 24 Вјера Гаровић , Њен свет ……………………………..………..……… 28 Бранислава Витић, Светлост Београда ………….……………..….…. 30 Ана Магда, песме: Слепило, Крвопије ………………….………..…… 31 Шарл Бодлер, Уништење …………...........……………..……….…….. 31 Новица Соврлић, Пој ангела, Радослав ................................................ 32 Јасмина Малешевић, два лироказа ………………….…..…………… 33 Пра Милан Младеновић, Шахопев ….…………….…………………. 34 Драган Марковић, Огњишта ………..………………..……………….. 34 Ненад Новак Стефановић, Мирис улице у Напуљу …………...…… 35 Милан Бештић, Сатироплет …………...…………………...…………. 36 Срђан Симеуновић Сендан, Афоризирање …….……………………. 37 Ана Хранисављевић, О књизи Слободана Анића ……....….…...…… 38 Саша Мићковић, О књизи М. Б. Чворовић ……...…….....….………. 42 Урош Тимић, Три награђене приче ………..………….....……………. 46 А. Шопенхауер, Каменчићи мудрости ……...................................…… 50 Ивана Стојић, Приче ............................................................................... 51 Биљана Димчић, Интервју с Владом Дивљаном .................................. 56 Душан Јовановић, Представљање слика .............................................. 59 Наташа Луковић, Сликарство - орловска стремљења ..........................63 Фернандо Песоа, Сатирични приказ песника ....................................... 67 Богиња Сербона – српска митологија ................................................... 73 Бог Перун – српска митологија ............................................................... 75 Сретен Петровић, Увод у словенску и српску митологију ................. 77 Мирослав Димитријевић, Сакривена историја Срба .......................... 86

УМЕТНИЧКИ ХОРИЗОНТ

-4-

Сликарка Наталија Новаковић

Не јурите коњи кроз ноћ

Пркос (Наталијина унука) УМЕТНИЧКИ ХОРИЗОНТ

-5-

Распоред дати свакој ствари, порекло свакој птици пчели, и ноћи, која сном крвари, и патњи, коју нисмо хтели! Крстивоје Илић небни звездочатац

Затворени смо, иако, наглед, блиски, По небу нам свуд брује гласне жице. Бугаримо да смо и на звонику ниски… Ал` где то међ људ`ма затурисмо лице? Миодраг Д. Игњатовић Поетски Орфеј

* Безоловни метак је еколошки хит. * Спавајте без бриге. Чувајте се буђења! * Један џемпер са „V“ изрезом, али ћириличним, молим! Милан Бештић (1952-2016)

УМЕТНИЧКИ ХОРИЗОНТ

-6-

НА МАРШ ДРИНУ Тихо, спуштала се летња ноћ На Цер, на ту горду планину. Чак и дивља звер губила је смер Због чудног страха Да ће сметат четама што крећу се без даха.

песма од уранка. Један рат тек што је прошао Други је са летом дошао Туђин је за трен Као нека сен из мрклог мрака Прекинуо летину и песму девојака. Није тешко За сељака, ђака За правог јунака Из весеља, кола девојака Латит се пушака.

Дрини, Сави, свуда где је плач, Тамо хита бритак, ИЛОЈЕ српски мач, ПОПОВИЋ Само лаки бат Нико никог зват те Милоје Поповић ноћи неће Борац сваки нема Каваја написао је Док се војска пушку, не 1964. године стихове пропланцима и брдима Али носи срце за чувену композицију креће. планине. поводом Борче, држи стег педесетогодишњице Сред тог мрака Туђин ће у бег се брзо Церске битке. Песма је Преко обронака дати убрзо стекла славу Сваког срце мори Поново ће сунце широм света и Сваком ватра у Шумадију обасјати. отпевана је на сваком грудима гори делићу Земље где Да се одмах бори. Зов јунака с бојне постоји корен Срба. Дрине те Ова песма је У тој земљи гуња, Све се ори, све до незванична химна опанка даљине. Србије, а изводили су Где су зоре вечно Свуда, сваки пук је бројни хорови и црвене Пушке, трубе звук и музички састави. Никад бој не спи јуриш прави Станислав Бинички А кад жито зри Певала се песма рата, је компоновао музику. Тад без престанка слободи и слави. Свуда се чује песма танка, Пуцај, момче

УМЕТНИЧКИ ХОРИЗОНТ

-7-

Мајка ти не плака Јер је кућа свака Дала Церу по једног јунака Оца, сина, брата.

Крен’те и не жал’те живот свој Цер да чује твој, Цер нек види бој Река Дрина - славу, храброст И јуначку руку српског сина.

Памти приче кад су падали Памти храбри строј Који је пун огња, силне снаге Протерао туђина са реке наше драге.

На Цер пођите са снагом свом Знајте, ви браните род Пој, пој, Дрино, причај и дом Напред, борче роду ми Свуд’ је поклич, зов Брани своју земљу Како смо се храбро Тај витешки ков Не дај, никад не дај борили старца, момака За њу живот увек радо Певао је строј, То је огањ што га носе предај војев’о се бој крај од својих предака. Али је ником не дај! хладне воде Крв је текла У бој крените јунаци Пој, пој, Дрино, водо, Крв се лила Дрином сви хладна ти због слободе. Године 1966. холандска група „Смак“ 1982. као и „The Spotnicks“ и Бранимир снимила је обраду Штулић. марша На Дрину, а исте године марш је обрадила и британска група „The Shаdows“. Немачки музичар Џејмс Ласт (нем. James Last) 1968. снима обраду композиције. Од домаћих музичара илоје обраду песме је Поповић урадила група

УМЕТНИЧКИ ХОРИЗОНТ

-8-

Изоштрује кост чеону. Тек да му је преко струне Да развуче како уме, Почеле би шуме српске Од чудеса да се крсте.

ИЛОСАВ ТЕШИЋ

БУДИМ Ноћ се свукла до колена: Пања ево – нема клена. Жути лишће по брдима: Стара кућа крај Будима.

САН О ПОВЛЕНУ II

Заиграла луда карта: Двапут Олга – трипут Марта. Не множи се него дели. Са Урала снег се бели.

Три свирача с висоравни, Гологлави, полутавни, Враћају се, ломни звуком, Са трубама под пазухом.

У три круга једна тачка. Уврх Сунца лежи Бачка. У саксије Дунав лије:

Отпала је плоча с клина. Мрзне у сну детелине. Перуника круну свила У предворју ништавила.

Бидермајер, фантазије, Чемпрес-древо, бакрорези, Мадригали, сан о брези.

Лежи змија испод снопа. Отклопљена зјапи строфа. (Други преде, трећи мота

КУЋНО СУНЦЕ И СНЕГЧЕДО

Танку жицу од живота.) Широм гробља зује кости Оживеле од звучности.

Из вечери од присоја По зделама пламса боја. Собна светлост с окна тоне У смех свеца са иконе. Кроз босиљак врх колевке Зрца стакло петролејке. Прокапљује златно уље На троношце и црепуље. Кућно сунце и снег-чедо Засијају упоредо.

ГРК Јетким јутром, у цезури, С рујне трешње прут дрхтури. Са брегова преко Саве Љубичице тек заплаве. Слепи Филип у неону,

УМЕТНИЧКИ ХОРИЗОНТ

-9-

ИОДРАГ Д. ИГЊАТОВИЋ

Глед ока ми окива лед Ко врх глечера човек Мој смирај леду след Ватра и вода довек XIX Вајат у воћњаку мог деде Плете паучина заборава вео Живе његове очи сад ме гледе док подушног колача једем део

ПЕЈЗАЖИ I Беспут свој Сунце лута А гола земљина кожа Ветар у маглама плута У оку неба ко сев ножа

Сад ништа више није као пре Јер кад се зелена осуши врежа Тад се и звезда са неба отре А пауку смрт сопствена мрежа

Трава сува на гробовима Тај пуст корак узлета Гавран кобник, у сновима Пепео у круници цвета

У сувој тишини строга Вајата Некад се с ноћима стапала зора Сјала јабука од невестиног злата Сад црвоточна само чамова гора

По космосу јалово семе Ко песак звездан промиче Живим ли ја туђе време И чему моје речи сличе

У пролеће кад воћу пукну једра Вајат се црни ко пресахли бунар Босиљем миришу мајчина недра Једино песма лековит запис стар

Усправно је небо Стабло плавог поља Ја сам на сунцу зебо У корену смртна боља

Напрасне вране первазе стреје Ко порезници каже дед у црном Ни снег заборава неће да завеје Варкају се ко и ми живота зрном

На усни зри ми воће Прецветава живота крв Ал` зене плавет хоће Док смрти сврдла црв

Сви у страху бацамо се каменом Ко је ратник одагна их пушком Јер бесмртне с жилом стаменом Носе уклетство породу мушком

УМЕТНИЧКИ ХОРИЗОНТ

- 10 -

ВАН В. ЛАЛИЋ

ВАН

Ил загонетку не желиш да решиш? Можда је била пустош и хладноћа, Па заборавом намерним се тешиш: Да ми је да ти место песме ове Напишем читак синопсис за снове! IV

TRAMBOTTІ

Већ годинама знам да нестајемо 3аједно: тако писах још у дане Кад време беше вал са сланом пеном Младости, светлом страшћу усијане; Сада све више знам да нестаћемо Као два позна плода с исте гране, Које заједно стресе крајем дана Одлучна, блага рука баштована.

I Кад ноћу дишеш, ја у полутами Осећам како тишина светлуца, Док слушам како поред узглавља ми На слепом оку твоје било куца; И тек у зору капке такне сан ми, Кад твој се тањи од близине сунца: Већ годинама у синкопи снимо, А наша љубав стари као вино.

V Да ли осећаш ово убрзање: То простори се сабиру у нама Ко мед у саће; даљине се тање Као фолија: иза ње је тама И врв од звезда незнаних, постање Несагледаног, црно усијање А с ове стране стањене фолије Позно пролеће. И магнолије.

II Ја уснем поред тебе тек кад зора Запара ноктом дно неба кроз гране Па знам кад сањаш знам и какав сан је Да ли паслика врта или мора. И тако читам ноћно путовање На лицу вољеноме, још без бора: Да путовање сведе ујутро се У траг на јастуку и мирис косе.

VI У дисање си моје упевана Ко молитва у обред. Тобом дишем. У рукопису мом си уписана Између сваког слова које пишем. Изузми себе из било ког дана, И ја ћу бити извесности лишен А то су дани које и не бројим, Јер не знам да ли у њима постојим.

III Када те питам шта си снила ноћас, Кажеш да не знаш, или се насмешиш; Да л збиља снито заборавиш очас,

УМЕТНИЧКИ ХОРИЗОНТ

- 11 -

VII Једном, кад дуго била си на путу По неком поднебљу што није твоје, А нисам знао правац ни маршруту, Ни шта ти на том путу писано је, Када по дан би стао у минуту, Кад морао сам да волим за двоје, Увежбао сам врховну вештину: Стрпљење. Неки у тој вежби гину.

ОЛИТВА

Љубави, нека буде воља твоја На овом небу, страшно несигурном, Ко и на земљи. Сад је доба боја И јужног ветра у листању журном. Ноћи су плаве, мекане ко воће И пуне звезда ко плитки бунари. Нека се људи љубе како хоће У привременом кругу малих ствари.

VIII Љубави, нека буде воља твоја У градовима што су непокретни И неће моћи да беже из строја,

Линије света видљивог и иног Светлуцају ми у твојој аури; у свету изван тебе ја сам инок У испосници, лептир у чаури. У једначини света ми смо бином: То није реко Петрарка Лаури, Но матрица је иста. Исти покрет. Говор душе с душом, како рече Сократ.

И испод лишћа што још нема ране, И међу људима што живе сретни Јер верују у старе лукобране.

СМЕХ

Ко златна маска из Микене, Која је други облик праха, Угледао сам на дну мене Тај осмех задржаног даха,

IX Ми смо две жиже у једној елипси Што непознатом телу је путања; Је ли то звезда ил светлост што мисли Своју тежину током путовања? Ми смо две жиже у једној елипси Зближене тачном мером одстојања Које у свему одговара црти Што спаја жиже љубави и смрти.

Што успео је да се згусне За тренут на дно огледала; Оком без боје и без зене Будућност ме је погледала, Немушто, мудро и без страсти, Ко кућна змија под довратком; Ма да је све у њеној власти Још увек бол је за повратком

X Кад ноћу дишеш поред узглавља ми Ја слушам спори покрет зодијака Над равним кровом, гласове у тами Што боји простор између два знака; Најближи свету онда кад смо сами, Кад душа света шапуће из мрака, Учимо мудрост дружења с тишином И љубав наша стари као вино.

На средокраћу, равнотежу, У стању мировања ваге: Ал’ године се косо слежу И мрве у архипелагеУ сабијању овом земном То двојника сам погледао; Смешио се као Агамемнон У двоструком огледалу.

(25—27. V 1989)

УМЕТНИЧКИ ХОРИЗОНТ

- 12 -

Преда мном, као огромна постеља испод света, лежи Бродарица, земља Оца и Мајке. Осећам, све што нас окружује, силази нам у чула.. Изнад предела, који се одазива на покрет твоје руке, раздвајају се плодови : Живот и Смрт, у деоби, последњи пут утољује своју глад. Јер, ускоро ће снегови : биће ноћ дубља од времена које те означава. Ко зна да ли ће после да нас изнова буде међу стварима и биљем. Па ипак, у сенци ветра и змије, једно стабло отвара нам криком сан небеса! Ја стојим сам пред тобом, давно изведен из тела, у осуди коју ми звери влажне од киша : уоколо пада ноћ, умире лишће свело.

РСТИВОЈЕ ИЛИЋ

СОНЕТ СКЛАДА Распоред дати свакој ствари, порекло свакој птици, пчели, и ноћи, која сном крвари, и патњи, коју нисмо хтели! И дати љубав, мирис, негу, облику сваком што нас штити од смрти - где се змије легу, кад сиђе демон плаховити! А затим када се све утиша, склонити стрелца, циљ и нишан, и наћи себи смер и стазу;

ДАВНЕ РЕЧИ

тамо, где нико није хтео, да крене на пут: тешки вео, припада земљи, а крв мразу!

Још и данас давне речи изговарам сваког трена: усамљена душа клечи, ван живота и времена!

ОПЕТ МЕ ИСПУЊАВА ТВОЈ ДУХ БОЖЕ ЈЕСЕНИ

А ти, где си овог часа у трептају летњих боја: чим се класје заталаса, ја помислим: коса твоја!

1. Опет ме испуњава твој дух, Боже јесени, и још сам у почетку. УМЕТНИЧКИ ХОРИЗОНТ

- 13 -

Стефан Маларме

ТЕФАН МАЛАРМЕ

БЛУДНИ СИН Код њих чија љубав наранџа је сува Што без рујног нектра древни мирис да, Тражих Бескрај који човеку грех чува, А нађох тек Бездан душманина сна. Бескрај – сан поносни што свом снагом љуља Крошње и сва срца слично песку фином! Бездан – пун отровних шибљика, где куља Смрадни ток белила измешаног с вином! О ти заљубљена, о рујна, о тајна, занета кроз свеће и кад ниси знала који Дух те пови ту ноћ кад си вајна. Слику Светог – Срца Христа целивала. Колена отврдла под молбама пустим Љубим ти и стопе што смириће море, Да на мршава ти бедра главу спустим И под горком хаљом да ридам до зоре: Ту, светице моја, пун пијаности димне, Далек црном Бездну и Бескрају драгом, Кад отпевам тихо своје дуге химне Успаваћу своју бол на твом телу благом.

УМЕТНИЧКИ ХОРИЗОНТ

- 14 -

Рођен је 18. марта 1842. године у Паризу. Био је француски песник, један од оснивача симболизма и најпотпуније је изразио тежње симболизма да потпуно новим песничким језиком стварају чисту поезију, која треба да открије апсолутну стварност ослобођену од вулгарности свакодневног живота. Он је био заговорник тезе да поезија не треба да именује ствари већ да ствара њихову атмосферу, она не треба да казује него да наговештава, не да делује описом и сликом него сугестијом. Овим схватањем песник језику даје главну предност. За разлику од других симболиста који су своје незадовољсто изражавали боемским животом, Маларме је живео мирним животом професора енглеског језика. Ипак, то му није нимало сметало да поезији посвети свој живот. Умро је 9. септембра 1898. године у Валвинсу.

РТУР РЕМБО

СПАВАЧ У ДОЛИНИ Кроз котлину лудо речица шумори Вешајући зељем сребрнасте траке. Ужарено сунце већ зори на гори, А у малом долу лескају се зраке. Лежи млади ратник сред куштравих трава, Око голе главе песма влати шушти. Отворених уста, блед испружен спава. По његовом лицу светлост неба пљушти. Спава. Обрис ногу перуника скрива. Ко болесно чедо ту насмешен снива. О, загрли га, земљо, тако му је зима! Ирис залуд нос му дражи мирисима, Он укочен лежи с руком на грудима, Где две рујне ране с десне стране има. АР

УМЕТНИЧКИ ХОРИЗОНТ

- 15 -

Рембо и Верлен су се срели последњи пут у Штутгарту 1875. након Верленовог пуштања из затвора. Рембо се до тада одрекао писања и одлучио да живи мирним, радничким животом. Децембра 1878. стигао је у Ларнаку на Кипру, где је радио за грађевинску фирму као надзорник каменолома. У Француску се вратио због грознице, која је дијагностикована као тифусна. У Абисинију је отпутовао 1880. као службеник у трговачкој агенцији. Живео је са урођеничким љубавницама и самостално трговао кафом и оружјем. Фебруара 1891. почео је да осећа велике болове у колену, а третман је био безуспешан. Морао је због лечења да се врати у Француску и у болници у Марсељу му је ампутирана десна нога. Након безуспешне операције преминуо је 10. новембра 1891. године у 37-ој години живота.

ИЛОШ ЦРЊАНСКИ РАСТАНАК КОД КАЛЕМЕГДАНА

Растали смо се и сишли из града. Као две сузе, кад напоредо кану, са набораног лица. На води су нас чекале лађе. Твоја оде прва. Моја је обилазила острва. Седео сам погурен и црн, пуст, као Месчева сенка.

ЉУБАВ УСПАВАНКА Већ први пут кад си збацила одело смешан ми беше твој поглед охол. Већ први пут ми љубав беше само бол.

Кад шума свене остаће над њом звезде румене. Понећеш свуд, пошла ма куд, само срце своје горко.

Већ први пут место да слушах у зору како се топиш као снег, ја јурнух у шуме где упада брег, и гране што покрајах јецаху као моја душа.

Ветар студени душе, не стиди се мене, нема душе, ни закона ни части, над болом има власти још само тело голо.

У њима сам крио образе моје топле од твојих груди. Нежније но руке твоје биљке сам позн'о по стиску.

Све што сам волео умрло је вичући име моје, а ја му не могах помоћи.

Страсније него на твоје груди пао сам на њих, у блудном, безумном вриску.

УМЕТНИЧКИ ХОРИЗОНТ

Збаци одело своје. У целој звезданој ноћи једина радост над болом у телу твом је голом. Све нам допушта туга.

- 16 -

АКОВ ШАНТИЋ – ЗАБОРАЉЕНИ БРАТ АЛЕКСЕ ШАНТИЋА

Но, ја се пренух, чух стих овај један: “Све мртво спава у подневном југу, И дух, што пати, неће наћи другу Утјеху, до тугу и умор биједан.” “Бјежи с овог мјеста, гле овдје све мрије, Све, па и љубав, – природа је пуста Ту за бол и радост! ” И са твојих уста Стихови шумљаху даље и силније. Са мора вјетрић лагано долеће И по маслинама треперећи паде; Широко лишће смокве шумит' стаде, Ко да и природа чу што пјесник рече. И сâмо море уздахну и прену, О жале пљусну, као да се буди, И ко да буновно слуша, па се чуди И нама и пјесми, и том смислу њену.

ОСЛИЈЕ ГРОБА

Ја знадем, да ми судба још кратко вријеме пише И скоро да ће стићи мог жића задњи час; И знадем – скоро, да те ја нећу гледат више И чути ријечи твојих заносно меки глас. Ал' када дође вријеме, да звона с цркве јаве Младости моје ране завршен задњи дан, – Хоћеш ли к небу тада подићи очи плаве И молит’ Бога за ме, – за лаки вјечни сан? А кад на хумци мојој поникне густа трава, Да скрије младост моју, кô израз тужни њен, Да ли ћеш доћи кадгод и рећи: Овдје спава

ОДНЕ

Ми доље бјесмо на пјешчани жали; Ваздух олован, тежак, пун топлине, И смокве, мурве, наранче, маслине, И поља житâ, све ко да се пали. У густом хладу кокосових грана, На жутој трави изгорјелој јако, Ми смо сједили, заклоњени тако Од грдне жеге и од огња дана. Досадно муве зујаху са стране, Слух нам је тиме већ уморан био, И тежак сумор у души се крио Од истовјетности дуге, непрестане. Ал' ти, храбрија, читала си нешто Пјесника неког. Ја те лијено прати, Ни једне мисли нисам мого дати И једва да те разабирах гдјешто.

УМЕТНИЧКИ ХОРИЗОНТ

- 17 -

Познаник један даљни!? И да л' ћеш бар један трен У срцу појмит’ тихи јад? – И странцу једном да л' ћеш тад Опростит' занос, што му љепота твоја ули – И душе силне жеље и срца силни плам И шапат, ријечи тихе, које су само чули Плаво бокешко море, ти, звијезде и Господ сам! И да л' ћеш кад Појмити душу моју и у њој љубав ону И свети огањ мој?... А ја у трену том Можда ћу блажен бити у вјечном своме склону – У тавном гробу свом!

II Чуј сјетне пјесме безбрижних мрнара! Једре им душе истине су пуне, Живота, страсти, љубави и жара! О, носите ме мору под лимуне Да душа чује те гласе огњева, Још једном живот с горчином проснева! Свуд вене и боно... а мирис пиније Пљушти као смијех здравих дјевојака, Ах, за ме биједна животног просјака, Он ништа друго до бол један није! И с тешком пјесмом веселих мрнара Он моје срце крадимице тражи И заборављене ту ми буди лажи, Остатак бића пати и умара…

Херцег-Нови

СПОВИЈЕСТ

Tu in ogni mia parola, arcani leggerai sensi d’ amore. Antonio Peletti

Ко пећина хладна у свој помрчини, Таки ми је живот без тебе, љубави; Ту свако ко хоће улази, ту се бави И доброчинство и тешки злочини...

III Јеси л` ти то драга што плачеш у мени И јецаш за мноме је л' то љубав, је ли? О, слатки боле, зар нису однели Часови смрти твој живот у мени?

Вај! Узаман разум тражи помирењаНе, без тебе душе мудрост не осине. Ти у једном бљеску налазиш истине И подижеш живот из свог помрачења.

Ти живиш са мном и ја ћу те дати Једино небу, вјечности, тајанству; Што божанскога имам, то божанству Небеско морам небу даровати!

Ти си мој смисао и мудрост једина И мој дух се рађа само ту гдје и ти И просјачки тужи без твојих истина!

Чиста кô снијежне алпијске пољане Но кô и оне исто тужна тако, Ти ћеш се вратит' као сан полако,

И зато ко мрачна подземна пећина Живот ми је препун мрака и горчина И у њему све је биједно у рити.

На раширеним душе ми крилима У царство твоје, царство гдје не има Ни једне трени болом отроване!

Ћигале (Лошин Мали), октобра 1905.

УМЕТНИЧКИ ХОРИЗОНТ

- 18 -

боравка по санаторијумима и мјестима са климатским погодностима, немајући времена да се даље пјеснички развија и брине о својој поезији.

АКОВ ШАНТИЋ

Слободно се може рећи да је Јаков Шантић (1882–1905), седам година млађи од Јефтана, данас неоправдано заборављен и запостављен пјесник мостарског круга, који има извјесно мјесто и у цјеловито сагледаваној српској поезији на прелому деветнаестог у двадесети вијек. Узрок тој запостављености првенствено су његова болест, нередовно школовање, боемски начин живота због кога је изгубио повјерење у породици, међу обичним грађанским свијетом и у књижевним круговима, али је томе допринијела и околност да је суд о њему исказиван углавном на основу прве и једине збирке пјесама из 1904. док му је преостали дио пјесама објављен тек послије смрти, највећим дијелом у Бранковом колу (прво под насловом Из пошљедњих пјесама 1905. и 1907. а потом у другом наврату под насловом Посмрчад 1910. године) – због тога напросто није ни било довољно повода за цјеловито сагледавање његовог пјесничког дјела на једном мјесту. Иначе, Јаков је умро 1905. у двадесет четвртој години живота, од сурове "сухе" болести, која му је претходно већ била узела брата Јефтана, послије узалудног лијечења и

УМЕТНИЧКИ ХОРИЗОНТ

Првом пјесмом Јаков Шантић огласио се као шеснаестогодишњи младић 1898. године у Босанској вили, гдје је наставио да објављује и наредних година, а од значајнијих часописа тог доба посебну заслугу за њега има Бранково коло које је осим десетак пјесама штампаних за пјесникова живота пресудно допринијело стицању цјеловите слике о њему објављивањем његове заоставштине. Објављивао је још у Звезди, Делу, Срђу, Новој искри, итд. Прву и једину, обимом скромну збирку поезије, под именом Пјесме, посвећену брату Алекси, штампао је 1904. године код Пахера и Кисића у Мостару. Та збирка у критици је углавном схваћена као добар почетак и увод у пјесничко дјело које би тек требало да слиједи. У њој се, каже критичар Бранковог кола, указује "млад песник, који носи несумњиво најјасније знаке скорог доброг правог песника", а тако или слично мисле и остали критичари. Пише Станиша Тутњевић

- 19 -

РАНИСЛАВ НУШИЋ

ПОГРЕБ ДВА РАБА Та ту скоро, биће ових дана, са'ранисмо једног божјег раба. Читали сте, вид'ли сте параду, тај раб божји беше једна баба... Затутњаше сва четири звона, поврвеше ките и мундири, поврвеше перјанице бојне, поврвеше безбројни шешири. Сви мајори дебели и суви, официри цела кита сјајна, пуковници, с орлом и без орла, и још неко, али то је тајна. И право је, не тумач'те друкче, и нашта би ту брбљива злоба, и право је та последња почаст, испратити покојну до гроба. Још скорије, биће ових дана, саранисмо још једог божјег раба. Ал' на жалост свију баба наших, тај раб божји није био баба… Не поврве кита и мундири,

УМЕТНИЧКИ ХОРИЗОНТ

а и ког би да до гроба прати, и што пође и што хтеде поћи, од пола се пута кући врати. Потмуло су ударала звона, ударала звона из буџака, а и што би да се чини џева, кад је пратња српскога јунака. Српска децо што мислити знате из овога поуку имате: У Србији прилике су так'е, бабе славе, презиру јунаке, зато и ви не муч'те се џабе, српска децо, постаните бабе.

Инспирација за ову песму била су два погреба. Сахрана мајке пуковника Драгутина Франасовића и покоп мајора Михаила Катанића. Два погреба, у размаку од два дана, усталасала су београдску чаршију. На првом су били краљ Милан и цела влада, а на другом цео Београд али без краља и владе. Многи су шапатом и гласно критиковали краља Милана и чланове владе, јер заслуге мајора Катанића су биле добро познате целој Србији.Овај храбри ратник је у рату од 1877. до 1878. добио много српских одликовања и руски орден Светог Станислава трећег реда. Његовој неустрашивости и срчаности дивили су се чак и непријатељи. После пораза на Нешковом вису, рањен и немоћан, пао је у руке непријатеља. Али и они су ценили хероја, те је у заробљеништву произведен у чин пешадијског мајора! Мајору Катанићу су се многи дивили и поштовали га. Зато су сви били огорчени немарним и омаловажавајућим понашањем краља Милана и министара. Нушић је због ове песме добио две године робије.

- 20 -

ГОРИЦА ПОПОВИЋ – СЛИКЕ 1000 РЕЧИ – ГЛУМА ЛЕЧИ

УМЕТНИЧКИ ХОРИЗОНТ

- 21 -

УМЕТНИЧКИ ХОРИЗОНТ

- 22 -

ГОРИЦА ПОПОВИЋ – СЛИКЕ 1000 РЕЧИ – ГЛУМА ЛЕЧИ

УМЕТНИЧКИ ХОРИЗОНТ

- 23 -

ПОЗОРИШТЕ „ПИНОКИО“ – БЕОГРАД

озориште лутака „Пинокио“ је, везано за програм БЕЛЕФ-а, извело 10. јула у Кнез Михаиловој улици улични перформанс са луткама висине 3 метра под називом „Карневал писаца великана“. Кроз луткарску анимацију представили су се наши најзначајнији писци – Вук Стефановић Караџић, Доситеј Обрадовић, Јован Јовановић Змај, Бранислав Нушић, Душко Радовић и Десанка Максимовић, који су својим делима учествовали у одрастању генерација уназад. Сви су својим делима допринели да се „оживи слово на папиру“, те као омаж њиховом доприносу српској позоришној и књижевној сцени кроз луткарско-карневалски израз “Класици деци” глумци Позоришта лутака “Пинокио” приредили су спектакл анимирајући лутке висине 3 метра. На крају перформанса придружио им се и Мокрањац уз Хор Првог певачког друштва Београд. Идејно решење и израда лутака потписују Зорана Милошаковић-Тасић и Весна Балаћ, а у перформансу су учествовали глумци/аниматори: Горан Поповић, Јован Поповић, Зорана Милошаковић-Тасић, Драгана Васић, Жељка Мандић и Ивана Тодоровић.

УМЕТНИЧКИ ХОРИЗОНТ

- 24 -

Након смрти Милорада Мандића Манде за управника Позоришта Бошко Буха именован је Игор Бојовић

УМЕТНИЧКИ ХОРИЗОНТ

- 25 -

УМЕТНИЧКИ ХОРИЗОНТ

- 26 -

Владан Вукосављевић, аутор акције НЕГУЈМО СРПСКИ ЈЕЗИК

-Неко је Вуку пружио руку-

УМЕТНИЧКИ ХОРИЗОНТ

- 27 -

ЈЕРА ГАРОВИЋ

СОНЕТ – АЗБУКА ПОЕЗИЈЕ

УМЕТНИЧКИ ХОРИЗОНТ

- 28 -

ПОЕЗИЈА – АЗБУКА ЉУБАВИ

*Вјера Гаровић * САН КОЈИ ДЕЛИМО

СЕЋАЊА ПЛАВЕ СЕНИЦЕ Сакривен иза протеклих даљина, Баштиниш моје неисказане сне, Које су са собом однеле, Птице селице. Био си моја илузија.... Кроз простор и време сам лутала, Тражећи стене камене, Испод којих бих те нашла. Чекам Годину Нову Окићена твојим осмехом. Слатко кувано вино мирише на нас. Искри много златних жеља . Сребрни огртач мојих ноћи, Доноси хладну незвану тишину. Скрива заборав или Окидач нових буђења. Не звони више мога неба песма, И нико не зна жеђ мога лица. Где ме не тражиш, Сећања чува, Плава сеница!

УМЕТНИЧКИ ХОРИЗОНТ

- 29 -

Питао ме је, Да ли ми се то и табан зноји? И одакле ми тако лепо колено? Ех, кад бих све што говори, Веровала! Рекао ми је ту ноћ, И да сам најлепша на свету. Да ме воли баш такву, Зачуђено снену, Никлу на мојим песмама И његовом сну у шедрвану. Рече и да му комшиница даде, Два пелцера руже, који дивно миришу. И да не зна како се зову. А он им даде наша имена. Једна има боју мојих усана. А њен мирис, дах претвара у уздах, Од којег затвара очи. А онда у очима види звезду. Причао је за себе: "Имам велике шаке. Цело колено у њих стане. Подвући ћу руку под јастук мокри. Да те ноћас оставио не би. А раме ти је голо. Покрићу га нежно. Да не реметим сан који делимо".

РАНИСЛАВА ВИТИЋ

СВЕТЛОСТ БЕОГРАДА Спокојно самујем уз пламен камина. Присећам се широких аутострада Европе и оних из земље "Наде " како су је називали досељеници. Али, ја волим само наше прашњаве друмове. Дивила сам се многим дворцима Европе, али ја волим наше Манастире и ону белу куполу изнад Тополе. Прелазила сам воде широког Хадсона, на Исару слушала концерте природе, али ја волим магловита предвечерја Дунава и Мораве и сунчев одсјај на њиховим ширинама, и златне искре на њиховом песку. Лепе су Логарска и Баварска долина. Високи Алпи и фјордови Балтика, али ја волим и у сећањима свуда по СВЕТУ

собом носим зелене очи Поморавља, и Шумадију. У Прованси, дивила сам се љубичастим пољима лаванде, али нема лепше слике од оне, кад лахор благи зањише влати наше златне пшенице. У Париско Небо попут стреле забола се Ајфелова кула У Небо плаво Београдско из рушевина, жаром љубави народа, попут Феникса из пепела васкрсао је торањ на Авали, светлост Београда и светлост очију мојих.

Б УМЕТНИЧКИ ХОРИЗОНТ

- 30 -

РАНИСЛАВА ВИТИЋ

НА МАГДА

СЛЕПИЛО Не гледај! Чардак сашивене коже, стопалима мрда, бешумно се дере, по зидинама црви нагојени се множе, његови становници трули, љуљају жардињере. Удубљене су им очи. Мрак о њих се трља, њихове капље грозне паучинасте плету раке, тај кужни чардак гори, самим те виђењем прља. Не гледај! Немој више! Црвљиве вриште бараке!

Ана Магда

Немо се покрећу уста. Камење муве једу; прљавим пипцима својим муљају црни град. Не гледај! Ено тамо, док љуља заспало чедо, стоји вашљива жена и вуче чардаком јад. Светле у кожи рупе. Не гледај топлу крв! Губава грађа пишти, млатара језиком дрека. Ти ниси овде био! Кроз зенице плута ти црв, и нећеш видети ништа.Ти слепче, од човека! КРВОПИЈО! УНИШТЕЊЕ

Крвожедне сузе што ме ноћас маме, да недрима твојим ступим бледа, лака, где спутани снови несуђено чаме, са црвима жељним прокопаних рака.

Прогони ме Демон кроз моја беспућа, Лебди око мене као ваздух, свуда; Продире у срце и разара плућа, Испуњава душу чежњом вечног блуда.

По зубима клизи бестелесно ткиво, сабрано са модрог вампирскога врата, да подари њему тело једва живо, од проклете крви Авељевог брата

Знајући да Уметност љубав ми је сва, Узме каткад облик дивног женског бића, И под изговором, лажним, привикава Моје вреле усне на бешчасна пића.

И зове ме тмина што се кужна шири, крвожедни друже, пут демонске стазе, да уснуло тело разгризу вампири, што кроз клете снове сви нечујно газе.

Води ме далеко од Божјега ока, Без даха и ломна, на пучину сињу Досаде што зјапи пуста и дубока; Баца ми у очи смушене од бдења Замазане крпе, ране, голотињу, Сав језиви прибор – алат Уништења!

Подари ми спокој из расуте таме, са месеца пуног, погуреног лика, док поспана тонем, ја на твоје раме, Крвопијо гризи до последњег крика!

УМЕТНИЧКИ ХОРИЗОНТ

Ш - 31 -

арл Бодлер

ОВИЦА СОВРЛИЋ

ОЈ АНГЕЛА

Сву ноћ, Оче, разгоним ветар прсима низ рашку равницу. Смирен у лицу, свесрдну благост душе тичем. Вранац ми срмом окићен гори у зноју. Чини се, земљу не дира, да му однекуд никоше крила те небом броди. Да небу Вишњег и мене води недостојна, УМЕТНИЧКИ ХОРИЗОНТ

да промичу звездама лета ми бројна, сви грки часи и милост опојна. Гдекоја.

Но, путима га засужњи и круну затамни, Ана, краљица безбремена.

Са Рашких страна, умилног соја, узлеће песма сањива, далека. И светлост мека просу се пољем у смирај дана.

"Вила је она, није жена", грчки је писао на пергаменту. У грчки му и двор изникао. Летопис прича, истим словом, да је сто пута пред њене ноге, ничице пао.

Моћ ми незнана из срца хитра. Снагом из травки хиљаду цитра, безброј трубача, табире и мађије као да баца на душу грешну. Оче свих отаца, одагнај мисао неутешну и невид земаљски похрани, док пољем разиграни ангели душама Рашки поје.

АДОСЛАВ

Радослав бејаше наочит краљ, верован Богу, икони златној жива сена. - 32 -

Кад је без круне владарске остао, опчињен красотом телесног и пути, Јеладом се упамет звао. Живот му бескруни, мужем другим, Ана загрози мачем смрти. Сруши му Гркиња и Јелада, сан житија земног, дедовске висине. Погребаше га у Студеници као монаха Јована, јединог краља без задужбине.

На крају беше реч Био је луд за њом Као репата комета Јер она, Луча великог космоса Комете ствара из пепела И разара их ватром

АСМИНА МАЛЕШЕВИЋ

ОД ЧЕГА ЖИВЕ ПОЉУПЦИ Једно од мојих имена Престало је да се одазива То име Савршено чује То име Савршено препознаје Шапат Ако љубав живи од пољубаца Ако име живи од пољубаца Од чега живе пољупци Једно од мојих имена Престало је да се одазива То име Савршено чује То име Савршено препознаје Крик Ако усне живе од пољубаца Сасекла сам речи у буђењу Једно од мојих имена Престало је да се одазива То име Савршено чује То име Савршено препознаје Страх Ако име живи од пољубаца Од чега живе Шапат Крик И страх

УЧА МАКРОКОЗМА

Био је луд за њом Као најлуђи месец Као жар, који оставља жар птица Није био принц Није био витез Ни свирач лауте Што у прашини Расипа звуке Само је био луд за њом Као свемирски коцкар Трговац Који у песмама препродаје галаксије Био је луд као сан Луђи од пролећног ветра Срце је створено Да би лутало Лудило је створено Да би лудео за њом Јер она, Луча великог космоса Разбија свест Светлом дрводеље Јер она, Луча великог космоса Анђеле очима покреће На почетку беше слово УМЕТНИЧКИ ХОРИЗОНТ

- 33 -

РА МИЛАН МЛАДЕНОВИЋ

РАГАН МАРКОВИЋ

ЖРТВЕНИ (КОЊСКИ!) ШАХОПЕВ Хеј, народе! Догодило се чудо! Још нисте чули за такву гротеску! Један црн коњ џилитнуо се лудо И сам скршио белу солдатеску!

ОГЊИШТА Зима је, снежи, гледам из келије, грудима прхтав врабац парну целац; Сунце – раница, Оче, исцели је, срце – тамница, слеп светац и светлац.

У јеку битке падале су жртве. Упомоћ Упомоћ! вапио је краљ. Непријатељ језди и не броји мртве Као да му командује Михаил Таљ!

Трећа је зима како се лишавам говора, жедан жртвеног подвига, ћутим, посматрам, молитвом стишавам разорни Звоник у сенци пострига.

Стража се узбуни па на краљев ропац Призва делије од свакога рода По један пешак, топ, скакач и ловац Сташе да творе обруч непрохода.

Старац ми рече: ,,Искивај реч прву, успремај бело прамење стихнућа, извиј обрву кроз Кам, Кап и Мрву, усни огњишта златоустих кућа.“

У противнапад! нареди краљица Па сама поведе оштар узвраћај. С првим официрем моћна осветница Црном краљу сплете матни загрљај.

Зима узима дах, трептај, осмејак, спуштам капак и све млак сумрак спласну, врабац узлеће у звоно и нејак, место да звони, смишља реч сабласну.

Али спрам свих њих борио се Песник Већ са својом дамом у Вечном Животу На црно-белој табли урнебесник Ратник за Смисао, Љубав и Лепоту.

МУК МАТЕРЊИ

Његова краљица смотри претњу краха Па ускликнувши: Без краља не ваља! Призва јунаке без мане и страха И даде живот за вољеног краља.

Сам сам на овом разјапљеном свету, сам сам под овим небом окорелим, што имам носим у црном сепету, што немам псима и птицама делим.

И кад белом краљу ат већ дође главе Да левим копитом докаже педигре Први артиљерац ношен жаром славе Залуд се жртвова за лепоту Игре.

Сам сам у овој вероломној ноћи из које жагре очи грозничаве, проблеснем каткад у јеткој пуноћи, па се распрхнем у мисли тричаве.

Црни ат остаде сам на сред бојишта Спрам њега бедем око олигарха И тад се пропе, џилитну, зањишта И десним копитом докрајчи монарха.

Лакше је било искобељати се из свих матерњих тврдих тескобнина него ли туђе немуштости присне жегнути у плам рођених огњина.

Хеј људи! Памтите ту чудесну слику Подвиг о каквом сваки јунак снева! У спомен поети дорат-бојовнику Ширите славу коњског шахопева!

Пре него што се збуде неминовно и Огледало прозре сопственика, закопаћу се у дисање словно из кога свитац сумње сив светлика.

УМЕТНИЧКИ ХОРИЗОНТ

- 34 -

ПРИЧЕ СА МОЈИХ ПУТОВАЊА

хоклицама; миљеи на седалима. Дланови прекрштени у крилу. Из те мреже улица излазим на булевар Умберта II обмотан у мокри чаршав. И чини ми се да се на мени још није осушио...

- Мирис улице у Напуљу – Када се скрене са булевара које су Савоје просекле кроз старо језгро Напуља, улази се у мирисне улице. У некима миришу сапуни од лимуна, а на овој свеже опрани чаршави који се суше изнад глава пролазника. Чини ми се да је цела тесна улица препуњена мирисом мокрих чаршава. Интензитет тог мириса прекриће и мирис алги и јода у Напуљској луци и постаће за мене мирис Медитерана. Нигде се више у великим европским градовима веш не суши на улици, па ни у Београду – одавно. Напуљ има три милиона становника, а интимност породица је без зазора изнета на улицу, у којој крупнији ходају на кант. Жене седе на

УМЕТНИЧКИ ХОРИЗОНТ

Н - 35 -

ЕНАД НОВАК СТЕФАНОВИЋ

САТИРОПЛЕТ

Тако је почео одлив мозгова.

- Предност у јуришу имају последњи.

ИЛАН БЕШТИЋ

- Наш циљ није борба за власт. Ми бисмо власт без борбе.

(1952-2016)

- Зашто књижевни критичари не носе униформе? - Ја сам један од многих, а то није мало. - Онима који прекрајају историју, циљ је прекрајање географије.

- План поринућа је премашен. Брод је потонуо.

- Још у дванаестом веку овде се јело кашиком и виљушком, а и данас би да има шта.

- Човек се мишљењем одвојио од животиња. Цензори су закаснили.

- Док су наши петли најављивали свитања, Труманови су газили кокошке.

- Лако је поставити слику. Ексеру је метак прокрчио пут.

- Причам сам са собом. Ето дијалога са влашћу.

- Кад се историчар заборави, посегне за документима.

- Не могу се тек на робији писати књиге. Данас је књига улазница.

- Воле демократију и никоме је не дају.

- Велика је снага аргумената када су аргументи снага.

- Прислушкивање је олакшано. Глас народа прелази у вапај. - Паметни су добијали метак у чело. УМЕТНИЧКИ ХОРИЗОНТ

- Када је свест дивљачи развијена, ловцу није потребна пушка. - 36 -

СИМЕУНОВИЋ СРЂАН СЕНДАН

- Мобилисао је целу земљу да постане председник. Касније се земља, једва мобилисала да би га отерала. - Најбољи услови за ствараоца су изолација и понижење. Код нас то функционише по највишим стандардима. - Продао је душу ђаволу и купио карту за рај. - Некад смо били једна држава, а вредели за шест. Сада имамо шест држава, а не вредимо ни за једну.

- Овде се неистина скупо плаћа! За објављивање у СКАНДАЛУ 3000, СВЕТ-у 3500, а у КУРИР-у и целих 4000 евра.

- У земљи где нема невиних најбоље је да се судови и полиција продају страном партнеру. - Све су прихватили на реч. Сада испаштају под уговором.

- Када ће нам открити да већ двадесет година учествујемо у серијалу ВЕЛИКОГ БРАТА.

- Ово је земља поштених људи и оних који је воде.

- Када би се плаћао порез на корупцију држава би се напокон тргла из кризе.

- Попуцали нам шавови. Закрпише се сви око нас! - Продата је душа… … и купљен положај.

- Бити човек је непоновљиво искуство. Бити човек у Србији – НЕМОГУЋА МИСИЈА.

УМЕТНИЧКИ ХОРИЗОНТ

- Његова је реч као ЗАКОН у Србији. Нико је не поштује.

- 37 -

poznatog junaka Miloša Obilića1, te da je središnja ličnost ovog dela sa elementima, kako Anić sam kaže, epske fantastike mitološki junak Miloš Kobilić, a ne istorijska ličnost. Na uzbudljiv i mističan način uvedeni smo u priču zasnovanu na snažnoj fantastičkoj bazi, uglavnom elementima iz slovenske mitologije, što ovo delo čini višeslojnijim i u tematskomotivskom smilu. Tema i sam predmet ovog dela Anićeve tetralogije jeste priča o legendarnom junaku, njegovim avanturama iz dečačkog doba pa do odrastanja, izrastanja u junaka magijskih, gotovo divovskih moći i nadljudskih sposobnosti. Baš kao i Zmaj Ognjeni, i Miloš Obilić uvršten je u korpus junaka sa svojstvima zmajevića, a Slobodan Anić prikazuje mitopoetsku biografiju legendarne ličnosti interpretirajući i nadograđujući sve karakteristike iz opšteslovenske usmene tradicije. U ukrštaju istorije i mitologije, u preseku fikcije i legende, nastaje autenticni mitopoetski svet u kome dominiraju vile, zmajevi, veštice, zduhači, čarobnjaci i drugi. Posebno se treba osvrnuti i na očigledno kontekstualizovanje, ali i intertekstualno i metatekstualno poigravanje, kojim autor, na

NA HRANISAVLJEVIĆ

Mitopoetska biografija Miloša Kobilića; dodir legende i fikcije u tetralogiji Zmajevo kopile Slobodana Anića – knjiga druga Nemušti jezik Nemušti jezik je druga knjiga Anićeve tetralogije Zmajevo kopile, veoma zanimljive koncepcije i tematike, koja donosi posebno tumačenje života, zapravo, prikaz razvojnog puta legendarnog junaka naše svekolike baštine, kulturnog nasleđa i kolektivnog pamćenja. Na granici legende i istorije Miloš Obilić opstaje i živi kao jedan od nacionalnih i kulturoloških simbola, ali priča o njemu nastavlja da traje i izvan usmenog stvaralaštva, provocirajući maštu mnogih umetnika koji, stvarajući o njegovom delu, ugrađuju delić sopstvenog autorskog pečata u jedan šarenoliki, vanepohalni mitopoetski portret mozaičkog izgleda. Sasvim izvesno je da će Slobodan Anić svojom tetralogijom ostaviti neobičnu i posve originalnu biografiju ovog epskog junaka mitopoetskih razmera. U uvodnoj napomeni autor se odmah ogradio da je u pitanju jedan specifičan životopis

Varijante imena: Obilić; Kobilić (odrastao na kobiljem mleku) ili Kobilović;

УМЕТНИЧКИ ХОРИЗОНТ

- 38 -

krajnje vešt način interpretira znanja iz sveta slovenske mitologije, kao što su legendarne priče i mitovi, kultovi o paganskim božanstvima, vilama ili zmajevitim junacima2. Fabularna nit zasniva se na motivima tajne, počev od zagonetnog porekla glavnog junaka Miloša za kojeg je postojala osnovana sumnja da je njegovo rođenje zapravo posledica nasline obljube Zore, vilinske kraljice, od strane Zmaja Ognjenog. Naime, vrlo je zanmiljiv Anićev pristup obradi motiva zmaja pohotnika koji opšti sa mladim ženama i iz tog čina rađaju se zmajeviti junaci poput Zmaja Ognjenog Vuka, koji po pravilu postaje junak izvanrednih moći i nadljudskih sposobnosti. Slobodan Anić, obrađujući poznati anahronizam zasnovan na pojavi tzv. zabranjenog mitskog porekla, te posluživši se motivom implicitnog erotizma zmaja pohotnika, koji u ovoj fantastičnoj priči obljubljuje mladu vilu, ljubu Branilovu, pod velom tajne i zagonetke gradi portret svog junaka Miloša. Zmaj Ognjeni na kraju strada u sukobu sa Branilom, običnim smrtnikom iz Gradine, a Zora Vilingora3 rađa sina i umire.

Genealogija srpskih zmajevitih junaka predmet je izučavanja mnogih proučavalaca ne samo naše već i slovenske mitlogije.4 Kao prominentna crta Anićeve verzije Miloša Kobilića javljaju se upravo te zmajolike osobine koje ga istovremeno svrstavaju i u natprirodna, mitska bića. Da je Miloš Kobilić neobičnog i zagonetnog porekla, svedoče njegove vanserijske sposobnosti kojima se u ranom detinjstvu izdvajao u odnosu na ostalu decu5. Najpre, karakterišući ovog junaka ne možemo a da ne pomenemo očigledan postupak hiperbolizacije za kojim je autor posegnuo. Gradeći mitopoetski identitet ovog junaka, Anić se poslužio opštim mestima tipičnim za zmajevite junake poput kratkog detinjstva, ubrzanog sazrevanja te sticanje fizičke snage. Hiperbola se primećuje već na samom početku kada se ističe Miloševa neobična fizionomija, porasnost, veština jahanja, plivanja i ostale sposobnosti koje do izražaja dolaze u lovu i vršnjačkom nadmetanju, ali i mudrost u učilištu namenjenom vilama, ovoj vili, njenoj ljubavi sa smrtnikom, kao i izbavljenju iz zmajevog zatočeništva; 4 O njoj, kao i o implicitnom erotizmu zmaja, detaljnije u delu Srpska mitologija sistem srpske mitologije Sretena Petrovića; 5 U osmoj godini života, u jednoj od epizoda, Miloš će sam uloviti divljeg vepra, a u desetoj godini medveda.

Verovanja Slovena; priče o suđajama, vampirima, vukodlacima, demonima (npr. Besomaru, poljskim duhovima i rusalkama); 3

U Zlatnoj jabuci, prvoj knjizi tetralogije Zmajevo kopile, predočena je bajkovita priča o

УМЕТНИЧКИ ХОРИЗОНТ

- 39 -

vilenjacima, čarobnjacima i vitezovima, gde je odveden sa Vedranom i Ravijojlom. S druge strane, autor nam opisuje i bezbrižnog dečaka koji uživa u svetu detinjarija sa svojim drugarima. Posebno su zanimljive situacije, prožete živopisnom deskripscijom i vedrinom, u kojima je dočarana lepota detinjstva, igara, rađanja simpatija, prvih iskrica prikazanih kroz agon u vidu naivnog nadigravanja i nadmudrivanja, ali i strahova od nepoznatog i nadolezećeg. Avanture i doživlaji mladih učenika neobičnog i nesvakidašnjeg učilišta zasigurno će oduševiti mlađe čitalaštvo, posebno ljubitelje fantastike i proznog štiva poput Roulingovog Hari Potera, bar kada su avanture mladih učenika u pitanju. Mistična mesta, junaci neobičnih sposobnosti i moći, postupci junaka, misterije, kao i čarobnjaštvo, stvaraju sliku bajkovitosti u ovom proznom delu. Topografija je posebno zanimljiva. Naime, pominju se poznati toponimi poput Miroča, zatim, naizgled nespojivi i međusobno udaljeni krajevi, ali i izmišljena mesta kao Vilingor, sveučilište mlađanih budućih čarobnjaka, vila i veštica. Bajkoviti svet Anićevih junaka – ukršatj realnog i iracionalnog, čine raznoliku lepezu motiva vezanih za motivisanost radnje. УМЕТНИЧКИ ХОРИЗОНТ

U samoj fabuli primećujemo niz okvirnih priča ili epizoda, tzv. priča u priči, koje su u funkciji obogaćivanja same pripovedne ravni u kojoj se smenjuju topografske i vremenske odrednice. Posebno treba izvojiti onu priču o Nemuštom jeziku, koja je vrlo važna za dalji tok radnje, budući da dovodi do usložnjavanja fabule, tj. utiče na dalju motivisanost radnje. Odjednom, pronalaskom dragog kamenja posredstvom spoznaje tajne nemuštog jezika od strane jednog junaka, u Gradini se započinje sa gradnjom prve crkve što dalje za posledicu ima prelazak iz paganske vere Slovena u hrišćanstvo. Čak su i vilenjaci i vile iz Vilingora preobraćeni u monahe i monahinje. Peripetija radnje uslovljena je upravo ovom pričom o nemuštom jezikom po kojoj ova druga knjiga tetralogije i nosi naziv. Naracija je obogaćena humorom kao što je epizoda i jahanju metle, tj. učenju letenja itd. No, zagonetka o poreklu, sam motiv tajne, sve veme se provlači i okupira našu pažnju. Možemo zaključiti da je autor za vreme dešavanja ove radnje brižljivo i namerno odabrao ranohrišćansku fazu, tačnije, sam prelazak iz stare paganske vere Slovena u hrišćansku. Kada je reč o leksici, Slobodan Anić neretko se služi starim slovenskim rečima, - 40 -

arhaičnim izrazima (dovoljno je obratiti pažnju na mesece u godini), a po piščevim rečima, delo je napisano književnim srpskohrvatskim jezikom kojim i sam govori. Možemo pretpostaviti da to tradicionalističko stanovište i uverenje imaju veze sa predmetom obrade, te da su sasvim u duhu obrade motiva iz slovenske mitologije. Kako i sam autor kaže, nedostaju još dve knjiga, treća po redu Vilina gora i četvrta Boj na Kosovu, kako bi tetralogija Zmajevo kopile bila kompletirana, te predstavljala zaokruženu mitopoetsku biografiju jednog od najintrigantnijih i najautentičnijih junaka naše tradicije. No, u iščekivanju završnih tomova ostaje nam da pročitamo prve dve: Zlatnu jabuku i Nemušti jezik, knjige za sve uzraste i ljubitelje epske fantastike, ali slovenske mitologije pre svega. Ovaj Anićev, nećemo pogrešiti ako kažemo smeli i nesvakidašnji poduhvat, svakako je po svojoj tematici i predmetnosti eksperimentalno štivo vredno pažnje u vremenu popularisanja jednoličnih i tipiziranih, šablonskih dela, te ga ja najsrdačnije preporučujem čitalaštvu svih uzrasta.

Ана Хранисављевић

Msr prof. Ana Hranisavljević Smederevo, 30. mart 2016. godine

УМЕТНИЧКИ ХОРИЗОНТ

- 41 -

душевним одајама оних који читају Маринин стихозвук. Исписивање свежедашне лирске поезије изискује предзнање о версификацији и творби песме, а познавање лексичке потке у овом случају је неопходно, јер Марина користи стихове који су метрички усклађени, а њен ритмослоговни систем најчешће варира од десетерца до дванаестерца, тако да јој форма на појединим местима може ускратити „речитост” и разгранавање матичних мисли… Углавном, песникиња је одабрала „тежи пут стиховања”, а то је уплитање музике и тонова кроз кошуљицу и ткиво катрена – виолински кључ. Изграђивање „Слободног стиха” (неметрички, неримовани, глуви стил, који је свакако у моди и дозвољава писцу широко поље деловања, и то му је предност), Марину није заокупило, и она није подлегла данашњици, али је зато јасновидом одредила сопствену сутрашњицу, на радост свих нас. Једна од битнијих цртица у књизи „На крилима љубави” јесте начин и приступ песмоткању – тесању искричавих идеја. Наиме, Марина „мисли у сликама”, и тај мисаоно-сликовни инструмент стихове оживљава, тако да љубав, живот, туга и радост, постају опипљиви, како за

АША МИЋКОВИЋ

ПОЕТСКА СТРУНА – ИЛИТИ КАТРЕНСКА ОГРЛИЦА /С. Мићковић о лироказима Марине Баошић Чворовић/ Када душа окрилати и натопи се суштаственим, оплемењујућим еликсирима и надахнућем, а очне зене испуне стиховизијом (јер песник је дакако и визионар, пророк, истинописац, истраживач…), онда је једино природно исходиште све светлогорне мисли дестиловати и преточити у поетску књигу „На крилима љубави”. Тада игра речи – каламбур, може почети. Песникиња Марина Баошић Чворовић се овај пут, а у питању је њена друга песмо-збирка, определила за приказивање великог броја песама поетољупцима. Ако се сијасет бисера наниже на поетску струну, постоји могућност да бисерје одсјајем потире блештавост, а пошто су многобројне песме одабране за песмарицу, лироказе и катрене треба ишчитавати полагано, пажљиво и у осами, како би се заватреност свих строфа што дуже и јаче задржала у

УМЕТНИЧКИ ХОРИЗОНТ

- 42 -

познаваоце поетике, тако и за заљубљенике. Песник је надпесник једино ако речима и Сузе у оковима промашеног дана Речи се саплићу о камен немоћи Још једна истина, животна рана Хоће ли срце умети и моћи?... (Из песме „Молитва за оца”) Какви су то „окови”, од којих легура су сачињени, да ли „промашен” дан значи и омашено време, мету?... Бројна се питања намећу, али где потражити одговоре кад Човек остане сам? Можда у Тишини: Постао си моје исконско ћутање Кад зорје златастим зрацима кити Ослушни сненог срца шапутање Увек ћеш весник тишине бити… (Из песме „Тишино моја”) Пева Марина о завичају, о драгим људима, којих више нема, али осликаном поезијом и душевном тишином, која се често громогласније чује и од јерихонских труба, песникиња спретно успева да из тугопева (бугарштица – тужно певати) извуче суштину живота, и пронађе стазу и снагу за даљим лакокретним мисаоним варницама. На тај начин оживљава сенке несталих људи, али и себе, битак и срж бића, УМЕТНИЧКИ ХОРИЗОНТ

емотивним спрегама „мртвој птици удахне ваздух”, а поетеса управо то и чини: вешто премеће у духовни свет, у коме се поезија најпријатније осећа, бивствује и дише. Губитак драгоцених бића, нарочито код песника, који су емотивно танани, струновити, може изазвати врелу лавину и набој у неуронским сферама. Великан Ернест Хемингвеј рече: „Не размишљај о оном што немаш. Размишљај о томе шта можеш учинити с ониме што имаш”. Наравно, наша песникиња је дубоко увезана са „сенкама прошлости”, коренима, окућиштем и „каменом-станцем” (усамљеним каменом – јер шта је песник, ако не осамљеник?), а оно што поседује и што благородно користи је таленат, и он је лако уочљив, јер Марина своју нерушиву тврђаву речи гради на изворном, провереном начину певања. Њени стихови су милозвучни, риме одишу музикалним певом, а цезуре су углавном уткане посред стихова, и деле их на шестерце, петерце… Тамо где се човек мора зауставити и одслушати звонкост промисли! Дакле, књига „На крилима љубави” има прегршт добрих тренутака, светлопламних и освежавајућих. Лексички посматрано, Марина је добростојећа, њен говор и језик су у хармоничном дослуху, а

- 43 -

поједини стихови су прецизно дванаестерачки исковани и оплемењени разноликим имати сигурно утемељење. И као што Бодлер испева: „Том кнезу облака и песник је сличан; / он се с буром дружи, муњом поји очи, / али на тлу спутан и земљи невичан, / дивовска му крила сметају да крочи / (Из песме „Албатрос”), Марина такође живи у својим олујама и бурама, одупирући се говорећи: Кад олује прођу кроз одаје плача Девичанска ватра гореће у жени У лахору нежном засијаће суза Зањихати снагом у расутој сени. (Из песме „Кад олује прођу”) Јасно је и лако се може закључити да поетеса слогове, стопе (трохеј, јамб, дактил, амфибрах, анапест, спондеј, пирих) и ритмику познаје, а правовремено користи, као и римовану скалу, мада у неким песмама зна да изађе из сазвучја, губећи корак – стопу, и потом такви стихови остају ускраћени за истинску мелодију. Навешћу пример из сонета „Ви и ја”: „Имам остварен сан и вас у њему / моја радост ил` коб садашњости и будућности”… Овај пример наглашава нагли прелазак из краћег стиха у доста дужи, што значи да број слогова у другом стиху одскаче и ритмичност УМЕТНИЧКИ ХОРИЗОНТ

„украсима”, који наговештавају јаку и здраву метафору, без које поетска конструкција не може доводи у „сумњу”. А знајући да је сонет прецизна форма, која изискује тачност, као и многе друге песме (нпр. strambotti), Марина у будућности може да се посвети техничким чинитељима савршене поезије, како би ускладила изражај, одмерила стопе, додала нове примесе, а поетику подигла за степен више. Мањкавост ове књиге – песмарице је занемарујућа у односу на доброчинитељске сегменте који је прожимају и усхићују. Маринина поетска есенција – суштина и бит, се разливају хрлећи из питко-бистрог извора, који није помућен и затруњен новоосмишљеним стиховним изражавањем. Поетске школе се данас брзо рађају, а још брже нестају, падајући кроз мрклину заборава, јер немају чврсту, плодну подлогу за опстанак и оцват. Зато песникиња пажљиво бира, рекао бих чак и мудро, начин на који ће лирске крилатице изнети пред очи јавности. У песми „Пијанство моје” – „Да ређам крчаге љубави и вина / а онда с тобом до плавих висина”, Марина стихове – крчаге ређа и пуни врлим емоцијама. У вину је истина – In vino veritas, али се та истина не мери количином унетог вина (у овом

- 44 -

случају поезије) у тело и крвоток, већ је довољан и један гутљај, како би укус исписаних песама љубав уздише у сопственој вери / – песма „Снови бола”, песникиња показује и своју елементарно-духовну страну. Тамјан (латински: olibanum), осликава присуство Божијег Духа, а аромом умањује болећивост, док љубав уздише у вери, али та вера и надање заправо и бризгају ново ореолсветлило низ хартије књиге „На крилима љубави”. Знајући да: „Будућност припада онима који се најдаље и најдуже сећају прошлости” – Фридрих Ниче, надам се да ће и Марина имати увид у своје до сада исписане песмовезе, и да ће из њих одстранити заиста мале недостатке, скоро неприметне. Бравуре, метафоре, идеје, катренске мреже и лексику, песникиња је већ у другој књизи довела до нивоа певања који се назива „Пунокрвна лирика”, а ако је веровати Ничеу (о даљини сећања…), онда Маринина поезија корача ка будућем напретку, или је боље рећи левитира над њим. Садржај књиге „На крилима љубави” је заиста драгоцен и „Све има своју лепоту, али то не види свако” – Confucius. Ко буде имао жељу и проницљивост, читајући песме Марине Баошић Чворовић, сигурно ће осетити жар који је УМЕТНИЧКИ ХОРИЗОНТ

доспео до атома и неурона оних који читају. Такође: „У мирису тамјана туга време мери / још утиснут и оцакљен кроз тематику, а текст који сам исписао поетеси, као осврт на њен песнички даропев, верујем да ће посведочити о златорезном и дуборезном трагу овог криловитог поетског остварења. Ab assuetis non fit passio - Човека не узбуђује оно што је често. Пошто оваква поезија није честа у поетском звездарју, тим боље, јер обећава ужитак и дражесност! 30.05.2016. или 7524. године, месец цветањ (Српски народни календар) Саша МИЋКОВИЋ

- 45 -

roš Timić – tri nagrađene priče u kategoriji pisaca do 30 godina Udruženja svih kreativnih

aboravljeni

Bila je to trošna, stara kuća na samom izlazu iz grada. Već godinama unazad govorilo se da u toj kući ne živi niko još od vremena kada je poslednja porodica otišla „u grad“ da „prošire vidike“. Velika, gvozdena kapija, koja je potpuno izgubila svoju prvu i pravu boju, potpuno je obrasla puzavicama i bršljenom, mada čak ni te jadne biljke nisu skrivale crnilo nastalo korozijom i rđom. Ulubljena na mnogim mestima, iskrivljena i bez neke vidne efikasnosti, kapija je stajala na ulazu u dvorište i činilo se da i sama želi da jednostavno završi УМЕТНИЧКИ ХОРИЗОНТ

sa svojim postojanjem na Zemlji. A dva fenjera sa leve i desne strane kapije, potpuno polomljena i uništena, odavala su utisak večnog mraka. Kameni put, koji je vodio do ulaza, bio potpuno zarastao u korov i mahovinu, a kao posledica širenja velikog korenja stabala obližnje šume, dosta je bio i ispucao. Sa obe strane puta raslo je jednobojno, tmurno cveće koje nije nimalo činilo da kuća izgleda manje depresivno i staro, naprotiv, kao da je i samo cveće, ali i bilo koja druga biljka poput korova i bršljena, pokazivalo veliku žalost što se nalazi baš na tom mestu. Sa jedne strane dvorišta bila je stara fontana sa kamenom statuom labuda u sredini, sada, naravno, potpuno neupotrebljiva, čak bi se poneka žaba našla tu kako pokušava da nađe poslednje ostatke vode, ali bez uspeha. U blizini se nalazio i bunar od kamena, ali i u njemu je svaka potraga za vodom bila uzaludna kao i u fontani. Ni samu kuću spolja nisu zaobišle „prirodne nepogode“ nastale usled starosti i ne vođenja brige o korovu i drugim biljkama kojima je kuća obrasla. Skoro svi prozori bili su na makar jednom mestu polomljeni i napukli. Stepenište koje je vodilo do ulaza bilo je od kamena i delovalo je kao da bi se srušilo pod najmanjim pritiskom. Cela kuća odavala je utisak depresivnosti i žalosti.

- 46 -

Izgledalo je kao da kuća pati, ili kao da se muči dok stoji tu, ni na čijoj zemlji. Inače je bila to velika, krajnje neobična kuća. Odavala je utisak starinskog zamka, samo dosta manjeg. Špicast krov na krajevima i kamene statue na vrhu stepeništa dodatno su upotpunjavale veličanstveno zastrašujuć prizor. A prednji prozori, mada su bili dosta oštećeni, bili su oivičeni zlatnim trakama, koje sada pomalo izgubile boju, ali se primećivalo da su to nekada bili jako lepi, krasni prozori, zaobljeni sa gornje strane, kao u pravim srednjovekovnim zamkovima. E baš tu, u toj staroj kući, u kojoj se činilo da ni duhovi ne žele da žive, jer bi bili uplašeni od samog prizora, živela je stara baka sa svojom sivom mačkom – Micom. Baš tu je stara baka sedela u svojoj staroj, pocepanoj fotelji i držala Micu u krilu i mazila je. Iako je bila jako velika soba, u njoj je bilo jako malo nameštaja - krevet, fotelja, šporet na drva i nešto što je podsećalo na frižider. Baka je slušala stari radio na kojem su se jedva nazirali zvukovi ljudi, radio je ispuštao najčudnije zvuke koje je jedna naprava mogla da pravi. Baki nije smetalo, slušala je radio i mazila Micu. Zidovi su se ljuštili i otkrivali slojeve boja i tapeta koje su ih nekada verovatno krasili. Sobu je osvetljavao gvozdeni, teški luster na kojem je radila samo jedna od УМЕТНИЧКИ ХОРИЗОНТ

dvanaest sijalica, ali baki ni to nije smetalo. Nije joj smetala ni paučina na lusteru i zidovima, nije joj smetala ni prašina na podu i nameštaju. Nije joj smetala ni činjenica da su sva vrata u kući pokvarena i da su brave neupotrebljive. Baki nije smetalo ništa, sedela je u svojoj fotelji i mazila Micu. „Reci im, Mico, molim te, koliko sam ih volela. Hoćeš li im reći? Hoćeš li im reći da bih život za sve njih dala? Reci im sa koliko ljubavi sam im sve kupovala, sa koliko ljubavi sam ih vaspitavala i učila o životu. Reci, Mico, njima sve! Reci im da sam ih volela više od sebe i da ih i sada volim više od sebe i da ću ih uvek voleti više od sebe. Učinićeš mi to, Mico? I da ih poljubiš sve jednom za mene! Reci im da ih mnogo volim, Mico! Reci im da mi fale svaki dan i da me puno boli, Mico! Boli me kad razmišljam, boli me kad pričam, Mico...boli me kad dišem. Reci im da ih volim najviše na svetu, Mico!“ Tako je stara baka govorila sa svojom mačkom Micom. I Mica je slušala svakog dana već godinama unazad, otkako se porodica koja je tu živela odselila u grad „da prošire vidike“.

- 47 -

ama u sivilu

Kada je bila mlada, nazivali su je razmaženim derištem kojem su batine hitno potrebne. Kada je postala devojka, prozvali su je kurvom. Bila je na lošem glasu. Sada je usedelica, matora baba koja viče na decu i pse koji joj raznose đubre po dvorištu. Bila je zapravo žena kao i sve druge, žena koja je imala samo jednu manu - ćutala je. Kada je i trebalo da kaže, ćutala je. Bojala se. Bojala se da će svaka njena izgovorena reč biti izokrenuta, svako će čuti ono što želi da čuje. Bojala se da će nekako, na čudan i neobjašnjiv način da potvrdi ono što se priča iako to nije istina. Bila je žena kao i sve druge, žena koja je htela da voli i da bude voljena. Žena koja je imala u sebi dovoljno ljubavi da je podeli sa nekim posebnim koji će je zaseniti nesvakidašnjim sjajem. A volela je! Volela je tako jako i iskreno da se plašila da to bilo kome prizna. Zapravo, nije ni imala kome da prizna. Odrasla je bez majke, a oca je viđala jako retko. Nije smela da prizna koliko voli, plašila se reakcije ljudi, plašila se njegove reakcije. Plašila se sebe! Dok je shvatila koliko je vremena prošlo pre nego što je skupila hrabrost da prizna, bilo je prekasno. Druga ga joj je „ukrala“.

УМЕТНИЧКИ ХОРИЗОНТ

Shvatila je da joj više ništa ne smeta u tom trenutku, moglo je celo mesto da priča o njoj šta je htelo, nije joj bilo važno. Tražila je novi smisao. Novi razlog da pogleda kroz prozor, da izađe na ulicu, da započne dan. Činilo se tako jednostavnim to što je uradila! Biti nečija ljubavnica, nečija druga žena nije tako strašno. Znala je da „selo“ već priča, ali ništa nisu mogli da potvrde. Mogli su da joj, kao i do sada, zavide na lepoti, intelegenciji, mladosti... Mogli su da šuškaju šta žele, sada joj je bilo nevažno, bila je u njegovom naručiju. A zračila je lepotom više nego ikada, sada su joj prelepe plave oči sijale sjajem srećne i zaljubljene žene. Sada je svet stajao kada je ona hodala, zračila je energijom na kojoj bi joj i Sunce pozavidelo. Ali sve lepo što ima početak, ima i kraj. Nije prošlo mnogo vremena pre nego što su tračevi i ogovaranja „opseli“ celo selo. Nemoguće je sakriti nešto na tako malom mestu. Probudila se tek da shvati da joj zadnji deo čaršava gori i da je cela soba u dimu. Kašljala je jako, bolelo je. Uspela je da se izvuče iz kreveta i dođe do prozora. Besna rulja je stajala pred njenom kućom i vikali su glasno: „Zapalite kurvu! Zapalite vešticu!“ Tamo, negde u daljini stajao je i on. Udaljen od mase, stajao je kao uplašeno pseto,

- 48 -

nemoćno da bilo šta uradi ne bi li spasao ženu koju je tvrdio da voli. Osetila je plamen koji je snažno pekao po telu dok je trčala do drugog prozora u sobi, onog koji nije gledao na besnu rulju pred kućom. Dok je još uvek osećala razarajući bol po celom telu, koji je bio posledica vatre, skočila je kroz prozor. Skočila je i pre nego što ga je otvorila. Sada su priče stale. Veštica je spaljena, uništenai ubijena, ali je preživela. Stara baba koje se celo selo plašilo stajala je pokraj prozora sa kojeg je pre mnogo godina posmatrala čoveka kojeg je volela kako ne radi ništa pred besnom masom ljudi okupljenom sa istim ciljem! Da je ubiju. Stara baba, obučena u crno ne bi li sakrila ožiljke i nedostatak kose na nekim mestima, pitala se zašto? Šta vlada ljudima i unosi u njih zavist toliko veliku da preraste u mržnju prema osobi koja je jednostavno - bolja. Znala je da su tračevi samo tračevi, da nikada nije bila ono što se pričalo... ali joj i dalje nije bilo jasno...zašto? Zašto od nekadašnje lepe kuće u kojoj je živela prelepa mlada devojka, ostalo je samo sivilo i senka ružne, stare babe koja sedi sama pored prozora i posmatra. Samo se jedna biserna suza skotrljala niz njeno lice, čisa suza tuge, bez mržnje...suza koja oprašta.

УМЕТНИЧКИ ХОРИЗОНТ

ođen za njenu sreću

Posmatrao je njenu smeđu dugačku kosu, padala joj je preko lica i grudi. Posmatrao je njene trepavice na sklopljenim očima. Posmatrao je njene nežne ruke, koje su nepomično stajale pored njenog tela. Ništa. Šupljina! Crna rupa koja se širila iz njegovog srca po celom telu i obuzimala ga. Gotovo da je postajala on. Ništa više nije bilo bitno, samo ta crna rupa koja je postala sve, ali je bila ništa. A nekada je sve bilo savršeno, prelepo, neuništivo. Nijedna laž, ružna reč ili kleveta nije mogla to da uništi. Mogao je satima da mazi tu dugu kosu i da joj šapuće na uvo one dve lepe reči koje je ona želela da sluša svaki dan. Reči koje su njoj bile razlog zbog kojeg je ustajala, razlog zbog kojeg je disala, razlog zbog kojeg ovaj okrutni svet u kojem živimo, nije delovao tako strašno. Sada mu je disanje bilo otežano, boleo ga je svaki načinjeni uzdah, svaki pokret. Svaki trenutak se činio sve težim i težim. Izgledalo je kao da što duže provede vremena u ovome svetu, dalji joj je. Što duže ne udišu isti vazduh, više vremena je potrebno da opet budu zajedno. Nije to dovoljno govorio! I kada je govorio, kao da nije dovoljno mislio. Činilo se kao da je sve bilo uzalud, kao da su te dve reči sad

- 49 -

negde u onoj crnoj rupi, kao da su postale smisao besmisla. Dugačke šetnje s njom, dugački razgovori… Sve je bilo tako daleko. Govorio joj je o svome detinjstvu, volela je da ga sluša. Niko ga nikada nije slušao kao što je to ona radila. Voleo je njene priče iz perioda kada je bila devojčica. Zvučale su tako nevno, čisto. Terale su ga da svaki dan zahvaljuje Gospodu što je to prelepo, predobro stvorenje sada pored njega i upravo s njim deli svoje detinjstvo, s njim planira svoju budućnost. Bili su tako isti, voleli su mladost, lepotu, muziku… Voleli su vreme koje provode zajedno, voleli su vreme u kojem su bili odvojeni

jer je zbog njega ovo prvo izgledalo još bolje! Kada nekoga voliš toliko da ti je život crna rupa kad on nije tu, prosto nije vredno živeti ga. Kada za nekog dišeš, postojiš, živiš - on ti postaje sve, tvoj smisao, tvoja budućnost, tvoje sutra. Držao je njeno mrtvo telo u krilu i rukama joj mazio lice. Sutra ne postoji. Sada ne postoji. Postoji samo ono što je bilo nekada i što više nikada biti neće. On je senka samog sebe, senka njih dvoje! Potpun više nikada neće biti. Pomazio je još jednom po licu, poslednji put joj sklonio kosu iza uva i tiho, gotovo nečujno prošaputao: “Čekaj me…”

РТУР ШОПЕНХАУЕР

- Да је човечанство одувек било разумно, историја не би била дугачка хроника глупости и злочина. - У свету углавном царује зло, а главну реч има глупост. - Младима би главни предмет учења морао бити тај да науче подносити самоћу: она је наиме извор среће и душевног мира. - Мало има ствари које ће људе више одобровољити него кад им испричамо велику несрећу која нас недавно снашла.

УМЕТНИЧКИ ХОРИЗОНТ

- 50 -

вана Стојић (Привремени смештај – приче из предграђа; Смарт, 2014.г.)

ИТ О ПОДУНАВЉУ

Племе које је населило предео контрастног географ- ског склопа, равнице и брда, имало је два заштитника свога народа, земље и веровања. Брда која која су се са небом спајала, и равницу која се од бескраја даље простирала, Го- домин,* Бог Сунца несебично је обасипао светлошћу, топло- том, сјајем... Плавиније**, његов рођак, био је Бог вина. Постојале су три тајне које су само они знали: да су у сродству и да је то услов да успешно постоје, да су Богови а њихов народ то није знао, а трећу тајну никад нису споми- њали. УМЕТНИЧКИ ХОРИЗОНТ

Сматрани су за заштитнике чаробњаке. Оно што је племе добијало од Плавинија и Годомина није знало како настаје и од куда долази. Нису смели ни да питају, није их ни занимало. Годомин је даривао лековито уље, а Плавиније варљиво питко вино. И једно и друго служило је за свако- дневне потребе, али је од тога настајало и лудило и лек. Живећи на земљи која добро рађа, уз своје заштит- нике, становници су били задовољни, све до једног јутра... Годомин је осетио пеге које изазивају свраб, а Плавиније чудне капи на својим плодовима. Неко невидљив је по први пут прошао тим пределом. Унезверени становници нису знали шта је то. Осећали су језу на кожи, кроз кичму. Када је Ветар отишао, родила се девојчица названа Језава***. Племе се принови радовало, али су слутили неко зло. Сви знаци и појаве упућивали су на то. Годомин и Плавиније су некако победили пеге и капи, све до дана када су видели већ стасалу Језаву, која је уљем и вином гладила косу. У племену њеном нико то раније није радио. Нови ритуал био је чудан и пле- мену и Боговима који су били опчињени њеном досетљи- вошћу, али и лепотом. Пеге су опет искочиле по Богу Сунца, а на Плавинијевим плодовима

- 51 -

појавиле су се капи. У њихо- вим божанским нагонима је настао неред. Уље је почело да кључа, вино да буја опијајући и после прве капи. Богови су се заљубили у Језаву. Били су збуњени чињеницом да су заљубљени у људ- ско биће. Нису знали шта да чине даље. Мислима им је стално пролазила она, њен мирис и лепота косе. Мирис уља и вина у бојама Сунца и неба. Опчињени љубављу често су заборављали да обезбеде уље и вино, а када би се сетили, уље би било у кључању, а вино помућивало ум. Становници су осећали промену код својих заштитника. Језава је једина била безбрижна и спокојна. Налазила је решење како да охлади уље и разблажи вино. Справљала је чудотворне мелеме. Сва вештина и лепота која је избијала из Језаве сваким је даном све више освајала богове. Решили су да Језави открију своју другу тајну. Лепота у коју су се заљубили била је још већа изблиза... Она је тре- бало да изабере коме ће припасти. Плавиније је обећавао ле- поту плаветнила и раскошне одаје чија је мајка земља, отац дрво, а Сунце судбина. Годомин је даривао златне кише и чу- десне украсе за њену косу, сјаја злата... Пеге и капи више су него икад извирале на заљубље- ним боговима. Језава је требало да УМЕТНИЧКИ ХОРИЗОНТ

одлучи... Одлучивала је о својој судбини и судбини свог племена. Са дивљењем је го- ворила о вину и уљу, о лепотама које јој дарују, али је њен избор слобода. Чула је да је нешто чудно прошло са брда и равницом се спуштало када се она рађала. Нико није знао шта 8 Привремени смештај или ко је то био. Није се знало ни да ли ће се вратити, ни где је отишао. Језава је срце своје предала том чудном, невид- љивом посетиоцу странцу. Њега чека да је одведе. Из тог разлога не може да прихвати њихову љубав. Годомин и Пла- виније су знали ко би то могао бити... Ветар је опет умешао прсте тамо где му место није. Помутио им је постојање, увео их у несклад, неплодност, неспокој... Бесни и љути, пуни бола, заједничким снагама су решили да не препусте Језаву Ветру. Рекли су штићеничком племену да мора да жртвује Језаву, како би их и даље штитили и даровали уље и вино. Уплашени и у чуду нису знали шта да чине. Језава се надала Ветру, Годомин и Плавиније су беснели јер племе не одго- вара, али и не да Језаву. Десило се чудо! У вртлогу вина и топлоти сунца, преживели становници брда и равнице су пред собом гледали не- виђено. На брдима су начичкане куглице сличне боји вина висиле о жилаве гранчице. У

- 52 -

равници је безброј округлих биљки са латицама нежним, боје злата, гледало у Сунце. Највеће чудо била је новонастала река. На њеној површини огледале су се чудне, никле принове. Били су затечени. Нису знали шта је то. Тада су им Годомин и Плавиније открили своју тајну, која је била скривена у љу- бави коју су осећали према Језави. Једино је љубав могла створити све што је било пред њиховим очима. Од њих је за- висило колико ће то трајати. За казну и незахвалност мораће сами да праве вино и уље. Богови им више неће даровати ништа. Није било речи. Питали су се шта представља та чудна вода о коју се огледа Сунце и брдо. Добили су одговор: -То је ваша Језава. У чекању Ветра претворила се у реку. Тече и нада се вољеном. Од њених руку и косе жуте се пољане у равници. Од тела и досетљивости плаве се брда, а река је све што је од овога остало. Није припадала нама - њена љубав је слобода. 9 Ивана Стојић Тако је племе брда и равнице добило најплодније винограде и пољане сунцокрета. Тако се Језава данас, и столећима после тога смеје свим недаћама које се око ње дешавају, у равници и на брду. Пронашла је своју љубав, Ветар јој је донео Дунав чије пустоловине њој веселе душу, не дајући јој да УМЕТНИЧКИ ХОРИЗОНТ

нестане, после свих неуспелих покушаја да је се реше... *Годомин-равничарски предео града Смедерева, познат по пространим пољима под сунцокретом. **Плавиније (Плавинац)-брдовити предео града Смедерева, познат по високок- валитетном грожђу, од кога се прави чувено вино Смедеревка. ***Језава-река која се улива у Дунав. На овој делти је подигнута највећа равничарска тврђава у Европи.

РИЧА О МАЛОМ МРАВУ

У полусну, исцрпљена од кашља, високе температуре, и узалудног труда да постигне лепоту чистог и мирисног, у сиромаштву и осипању, тражила је сан. Није долазио. Паучину, коју никад није волела да уништава, сматрајући је уметничким делом и лепотом стварања, посматрала је како лелуја и у својој лакоћи постојања производи различите облике, налик огрлицама на зиду о које се сенке њишу. Напукли зид као испуцала земља жедна кише. Поновно враћање на давни тренутак. На један дан, сат. Узалудно се трудила да се сети неких детаља. Безуспешно. Иритирало ју је

- 53 -

више од кашља. Она, за коју кажу да памти као слон, није могла да се сети. То поређење јој је увек изазивало осмех, и замишљала би слона налик Ћири, питајући се да ли слонови заиста имају неисцрпно памћење. Позабавиће се тиме. Мисли су јој лебделе попут паучине у давну прошлост. Људи који памте чак и са двадесет и пет година имају велику прошлост. Може се рећи да је то било пре две деценије. Немир и узалудно тражење шара на сукњи, мешање боја на блузи, мирис пролећа или можда јесени... Нису могли да се пробуде и прикажу јој целу слику. Ту епизоду. У кругу фабрике која храни један град и трује пола земље, са мајком је чекала... У сећању се ништа није појав- љивало сем тог чекања, испуњеног тренутка који се све чешће враћао у мисли и приморавао је да буде иста она де- војчица. Напукла земља (као и зид) открила јој је нови свет. 13 Ивана Стојић У досади и дечијој нестрпљивости тражила је неку забаву, а онда је опазила читаву војску мрава. Одушевљена њима и брзином кретања заборавила је на учмалост. Посматрала их је како сваки од њих ради свој посао, како излазе и улазе у свој мравињак и изнова чине исто, неуморни, орни, не застајући, не жалећи се. Вредно и са циљем. Била је очарана! Пожелела је да УМЕТНИЧКИ ХОРИЗОНТ

се поигра са њима. Ставила је дланове на земљу тако да су се оба палца и кажипрста спајала и чинила квадрат. У њему би заробила по ког мрава и видевши да је збуњен пуштала га да настави своје обавезе. Десило се изненађење! Најмањи од заробљеника се попео на девојчицин прст, претрчао преко руке и опет се нашао крај свог мравињака. Била је очарана! Питала је мајку да ли је видела чудо. -Наравно да сам видела. Мајка јој се насмешила. -Таква си и ти и израшћеш у још храбрију девојчицу од малог витеза. Није јој било јасно како велики мрави нису успели да победе препреку, а најмањи јесте. -Победу не доносе физичке величине, већ оне у нама. Храброст и жеља да опет буде на земљи малог мрава је ту и довела. Као када ти ниси смела да се играш са животињама због алергије, а од силног дружења са њима постала си имуна. Тако је и у животу. Постанеш имун на неке препреке, и јаком жељом оствариш сан. Разумеш? Наравно да разумеш! Хајде сада пусти мраве да раде свој посао. Него, да научимо једну песмицу о њима... Ни песмице није могла да се сети. Једино се сећала своје тадашње усхићености и непрестано је понављала научене стихове, гледајући у мраве и маштајући да је чују. Њене

- 54 -

дечије очи су чак и виделе да су радосни што се обраћа њима. Сећала се оног наставка приче када је угледала највећег мрава на свету, жуте боје. Не жуте као сунце и мимозе, већ као жут шећер, ружно жуто, као трула дуња. Није јој се сви- део. Ништа није радио, надгледао је вредне дружине. Неколико мрава је чак и убио! Хтела је да га зароби или баци негде далеко од величанствене скупине. Мајка ју је тада упозорила да су ти мрави опасни и да уједају. Објаснила јој је да је он њихов вођа и да морају да га слушају. Они који то не чине прођу као настрадали. Детиња очараност претворила се у тугу, срџбу, разочарање. -Да ли и мали мрав мора да буде убијен или мора да слуша оног ружног жутог? -Не брини. Мали мрав је неустрашив. Мало је таквих. Он ће се отиснути у свет, слободан и свој! Направиће себи мравињак какав је сањала и неће имати никога над њим да га мучи и кори. Не брини! И престани да га тако гледаш! Ко- лико је тај, како си га назвала, жути и ружни, зао и крив за њихову несрећу, толико су и они сами криви што му допуштају. Разумеш? -Да, разумем! И обећавам ти да никада никоме нећу дозволити да тако поступа са мном. Свако може да ради шта жели и иде где му срце каже. УМЕТНИЧКИ ХОРИЗОНТ

-Тако је душо. Не сумњам у твоју храброст. Тиме се њено сећање завршава. Ни мајчине сукње, ни блузе, ни годишњег доба се не може сетити. Једино се сећала датог обећања, напукле земље, малог мрава, као и оног жутог, ружног. Напукли зид. Огрлица нанизана од паучине. Бар кад би се сетила почетних стихова песмице... -Хајде, сети се! Пробуди слона у себи. Дечија очараност и разочарања су затрпала сву позадину тог догађаја. Једино чега се још сетила јесте да је у чекању неки човек, налик ружном и жутом мраву, прошао и једним кора ком разрушио мравињак. Питала га је зашто је то учинио и како би се осећао да му сруше кућу. Рушитељ се насмејао и питао да ли је њену кућу срушио. Девојчица му је рекла да нема кућу. Окренуо се ка девојчициној мајци и упитао: -Ви, беше, чекате решење за стан? -Да, ево већ сат времена никако да истакну завршну листу... Нестао је иза велике капије. Девојчица је мајци рекла да не смеју да остану ту. Отишле су. -Твој пут малог мрава је већ почео... Сетила се мајчиних очију. Влажне, као роса у јесен када на површини листа заблиста, цаклиле су се као долина јелки под снегом. У очима некадашње

- 55 -

девојчице Дунав се узбуркао. Од сећања... Није се усудила да размишља о неким другим данима. Ново јутро ју је обасјало сунцем. Вољна, живахна, насмејана, погледала је нокте да јој од сећања није остало које зрнце земље. Отишла је у свој мравињак, да слуша, сања и дарује речи. Одржала је обећање и никада није престало у њој да куца једино и неустрашиво срце малог мрава који брани и бори се за свој мравињак…

ИЉАНА ДИМЧИЋ – ИНТЕРВЈУ С ВЛАДОМ ДИВЉАНОМ

САМО ЈЕДНУ ЉУБАВ ИМАМ Нови Сад, јануар 2009.

Фронтмен некадашње култне групе „Идоли” Влада Дивљан говори за наш магазин о рок музици и песмама које су обележиле осамдесете године прошлог века… Музичар Владимир (Влада) Дивљан рођен је 10. маја 1958. године у Београду. Крајем седамдесетих година био је члан џез-рок групе „Мерлин“ и „Звук Улице“, а од 1980. до 1984. године предводник вокалноинструменталног састава „Идоли”. Од 1985. године кренуо је са самосталном каријером, у оквиру које је наставио са попрок формом упоредо се бавећи филмском музиком. Од августа 1991. до септембра 1997. године живео је у Аустралији (Сиднеј), а након тога се вратио у Београд.

УМЕТНИЧКИ ХОРИЗОНТ

- 56 -

Од јуна 1999. године са породицом живи и ради у Бечу. Непосредан је у разговору, воли да путује и дружи са музичарима на турнејама по Србији. Wannabe Magazine: Ко су данас идоли у српском друштву? ВЛАДА ДИВЉАН: Нисам сигуран које би групе данас могле да буду идоли младим нараштајима. Када сам са својим другарима „правио“ музику пре отприлике тридесет година, се све променило, мислим да су идоли политичари, што је грозно, јер на музичкој сцени има сјајних момака, на пример чланови групе „Нежни Далибор”. У јавности се углавном „врте” политичари и друге естрадене звезде, који, нажалост, имају своје бројне поклонике. Шта данас раде бивши чланови некадашње култне групе „Идоли“? Нисам одавно видео Срђана Шапера и Небојшу Крстића, јер су били у групи када смо се зезали на рачун социјалистичког једноумља, а сада пливају по политичкој сцени. То је данашње време, за разлику од времена „Идола“ када смо исмејавали политичаре, волели прогресивну музику и, наравно, Cepeline, Stones и the Beatles.

УМЕТНИЧКИ ХОРИЗОНТ

У време осамдесетих, за вашу групу био је актуелан нови талас у музици ,,new wave”. Шта је тачно значио за тадашње генерације? Нови талас у музици је, заиста, био нови. То се одмах „видело” у песми „Маљчики”. Прву верзију смо снимили код Енца Лесића, која се налази на албуму „Пакет аранжман”, онда је песму код Пере Луковића чуо Горан Бреговић који се понудио да нам продуцира први сингл. Идолима је то одговарало јер је Бреговић тада био највећа звезда и шта год да је радио, о томе се причало на сва уста. Тако је Брега „закачио” и наш нови талас. Песме „Маљчики” и „Ретко те виђам са девојкама” биле су забрањене на Радију и Телевизији Београд после Титове смрти. Зашто? Песма је настала у години када је умро Тито и то није било толико битно, јер се Тито сигурно не би бавио нама, али је неким људима у тадашњој југословенској телевизији сметао текст. Песме су на неки својствен начин биле пародија на систем, тако да су биле забрањене. Поставља се питање да ли је тренутак за још једну такву песму? Ипак, мислим да би то неко млађи од нас требало да ради.

- 57 -

Како је било живети у Сиднеју и разумети капитализам на крају света? Морам да признам да ме је „дрмала” носталгија за нашом земљом. Када сам са породицом отишао у Сиднеј, заволео сам ту метрополу на прву лопту. Међутим, имао сам осећај да сам на крају света, јер није било исто живети у некој европској земљи и живети у Аустралији. Радио сам у музичкој продукцији, али у једном несрећном моменту сам чак „заглавио” у алкохолној индустрији. Капитализам је суров и за седам година, колико сам провео у Сиднеју, памтим само оне тренутке који су ме чинили срећним. Ваљда је то нормално. Само један од градова у којима сте наступали по Србији био је Врање. Откуд тамо, када је ово место познато по трубачима?

манифестација трајала недељу дана. Публика је била права, видело се да уживају… Малобројна, али права публика. Врањски концерт је трајао два сата. Непрекидно сте добијали овације од цурица које, у време, када сте свирали, нису ни биле рођене. Шта се променило код „неких нових клинаца”? Не бих рекао да се нешто променило. Иако нису били рођени, осећа се добра енергија када сте на бини и гледате их како певају песме старе и по тридесет година. Поносан сам што су многе генерације расле уз некадашњи урбани звук који данданас живи. Када очекујемо нови албум? Највероватније до краја године, пошто сам се ужелео нових песама!

Изненадио сам се позиву тамошњег локалног министра за културу Зорана Најдића, односно његовог менаџера који је организовао рок музичаре за традиционалну манифестацију „Стари дани” која се по трећи пут организује у овом граду. Поред мене и групе са којом свирам, наступали су Масимо Савић, Кемал Монтено, Влатко Стефанофски, Биљана Крстић, Марко Настић…Нису изостали ни трубачи пошто је УМЕТНИЧКИ ХОРИЗОНТ

- 58 -

СЛИКАРСТВО – КАП БОЖИЈЕ ПРОМИСЛИ У БОЈИ

УШАН ЈОВАНОВИЋ www.dusanjovanovic.com

УМЕТНИЧКИ ХОРИЗОНТ

- 59 -

УМЕТНИЧКИ ХОРИЗОНТ

- 60 -

УМЕТНИЧКИ ХОРИЗОНТ

- 61 -

УМЕТНИЧКИ ХОРИЗОНТ

- 62 -

АТАША ЛУКОВИЋ – ОРЛОВСКА СТРЕМЉЕЊА

УМЕТНИЧКИ ХОРИЗОНТ

- 63 -

УМЕТНИЧКИ ХОРИЗОНТ

- 64 -

УМЕТНИЧКИ ХОРИЗОНТ

- 65 -

С Н С

ликарство је само други начин да водите дневник. (Пабло Пикасо) а једном правом портрету мора се препознати који га је сликар сликао. (Карл Краус 1874 – 1936)

ликарство се, судећи према свему, родило у тренутку кад се на небу појавила прва дуга. (Курт Конрад)

УМЕТНИЧКИ ХОРИЗОНТ

- 66 -

песничким правилима прави начин на који тему треба да изложим читаоцима. Сматрао сам да је бескорисно и неумесно да се превише често позивам на древне критичаре уметности, будући да је данашње критичаре пријатније наводити и будући да су они казали све што о тој ствари има да се каже, па и нешто преко тога – што је њихов удео у ономе у чему су оригинални. Јер, за остављање по страни критичара из старине имао сам два веома добра разлога, од којих је други тај што, чак и да о њима нисам знао ништа, не бих волео да сопствено образовање гурам читаоцу под нос.

РОФЕСОР ЏОНС

Овај сатирички оглед написан је изворно на ултралитерарном енглеском језику, и то још док је Песоа боравио у Дурбану, у Јужној Африци. Хетерониму „Професор Џонс” дугујемо једино овај текст. Кад се вратио у Лисабон и тамо заувек настанио, Песоа је преправио донекле дугу уводну секцију и преиначио поднаслов у датој верзији. Кад размишљам о изобиљу младих људи и преобиљу младих жена у овој земљи, кад прелиставам неминовно и, сходно томе, обиље прилога једних и других, кад размишљам о великом броју песничких састава потеклих из тог обиља, кад свом духу омогућим да се носи с лудилом и хаотичним поретком тог крволиптања, потпуно сам уверен у то да ћу састављањем једног показног огледа о песничком умећу увелико допринети добробити публике.

Сад почињем с излагањем. Прво, мислим да је умесно да будућим песницима скренем пажњу на чињеницу која се не разматра тако често, али ипак је вреди размотрити. Надам се ћу избећи општи подсмех ако изјавим да, макар теоретски, поезија треба да буде подложна подели на строфе. Хтео бих, разуме се, да буде јасно да се слажем с господином А. Б. у схватању да стриктна подела на строфе нипошто није неопходна за исход, па чак ни за вредновање поетског састава. И верујем да нећу бити схваћен као непревазиђена цепидлака

Пошто сам, дакле, пажљиво размотрио најбољи и најпрактичнији начин на који треба отворити тако важну расправу, нисам безумно закључио да је искрена тврдња о УМЕТНИЧКИ ХОРИЗОНТ

- 67 -

ако заграбим из ризнице Времена, како бих као, ауторитативне, навео нека дела извесног Вилијама Шекспира, или Шакспера, који је живео пре неколико векова и уживао известан углед као драмски писац. Та особа имала је обичај да одбацује, или додаје, један или више слогова у ретке својих безбројних остварења, и ако би у овом веку углађености уопште било дозвољено разбуцати начела песничког здравог разума тако што би се опонашао неки мутан преписивач, усудио бих се да почетнику препоручим да ужива у овој врсти песничке слободе. Није да бих му саветовао да својим стиховима додаје било какве слогове, али одстрањивање неких често је и згодно и пожељно. Исто тако, могу да истакнем да, истим овим изумом, млади песник, пошто одломи нешто слогова од своје песме, настави с овим средством и уклони све преостале слогове из ње и, премда на тај начин неће ни у каквој мери стићи ни до какве популарности, свеједно ће исказати несвакидашњу количину песничког здравог разума.

Примећујем и разматрам саставе савремених песника, и читаоцу саветујем да поступа попут њих. Тако, ако младог песника саветујем да не мари за праксу дељења на строфе, онда је то због тога што сам увидео да је то правило и облик песама данашњег времена. Ништа осим најпроницљивијег разматрања и најчаснијег придржавања стандарду не може бити од користи ономе ко се обучава у уметности. У сваком случају, можете да се ослоните на то да ћу изложити најбољи метод и најбоља правила. На тему риме прелазим увелико стрепећи да ћу се, навођењем било каквих путоказа који могу да се учине исувише правоверним, тешко огрешити о једно од најстрожих правила савремене поезије. Обавезан сам да се сагласим с господином Ц. Д. кад каже да ни у каквој песми рима не би требало да буде нарочито приметна, чак и ако сме да се назове римом; а безброј савремених песника који служе као пример за ову поуку имају моје бескрајно одобравање. Поезија треба да охрабрује мисао и да позива на испитивање; има ли онда већег уживања од уживања непосредног критичара који, после једноминутне десекције састава, опажа, прво, да је то

А ја, исто тако, овде могу да објасним да је мој начин успостављања правила, које на овом месту излажем, од оних најбољих. УМЕТНИЧКИ ХОРИЗОНТ

- 68 -

поезија а не проза, а као друго, да после великог напора примећује да је примењена рима а не слободан стих?

али, пошто се нисам примицао смислу, наставио сам да га хвалим, а нарочито да истичем његову оригиналност поступка. Враћајући папир свом пријатељу, док је он зурио као да настоји да ми укаже на нешто посебно, лице му се изненада снуждило и попримило збуњен изглед.

Такве песничке истанчаности, међутим, будући да их примећује само искусан критичар, обичног човека с укусом за поезију могу да понекад, кад је позван да изнесе критику поезије, ставе у нежељен положај. На пример, пре недељу дана позвао ме је мој млади пријатељ и затражио мишљење о песми коју је саставио. Пружио ми је папир. Извео сам неколико, и то јалових, покушаја да разумем написано, али сам их брзо отклонио тако што сам преврнуо папир, јер сам тако могао да стекнем бољи утисак. На срећу, пошто сам добио упозорење да се на папиру преда мном налази песма, истог тренутка почео сам да, премда неопрезно, састављам хвалоспеве изванредном слободном стиху. Преплављен огорчењем, пријатељ ми је указао на то да је своју песму саставио у рими, и да је, поред тога, рима била она коју називају спенсеровском строфом. Премда нимало уверен у истинитост дрског имена његовог изума (као да је Спенсер уопште писао поезију),63 наставио сам да испитујем састав испред себе, УМЕТНИЧКИ ХОРИЗОНТ

,,Дођавола”, рече он, ,,дао сам ти погрешан папир. Ово је рачун од мог кројача!” Нека критичар поезије ову прилично несрећну епизоду схвати као лекцију. Тог отрова поетског осећања – слободног стиха – дотаћи ћу се само овлашно; али, будући да је неколико мојих пријатеља више пута тражило од мене формулу и рецепт за своје стваралаштво, овим ћу изложити упутства за оне моје читаоце који су далеко одмакли. Истини за вољу, у читавом поетском опсегу нема ничег лакшег од слободног стиха. Прво што треба да урадите јесте да набавите мастило, хартију и перо; потом, на свакидашњем, уобичајеном језику којим говорите (који се стручно назива проза), запишите оно што хоћете да кажете, или, ако хоћете да будете паметни, оно што мислите. Следећи корак - 69 -

јесте да посегнете за лењиром с размерама у инчима или центиметрима, и да, од почетка вашег прозног састава, уцртате тачкице дужине око четири инча или десет центиметара: то су границе вашег састава у слободном стиху. У случају да линија од десет центиметара не дели прозни састав без остатка, онда додајте неколико „авај“или ,,ох” или „ах”, или преостали простор можете да попуните уводом с посветом музама. То је савремени рецепт. Разуме се, не знам поуздано да ли је метод који савремени песници примењују баш такав. Међутим, испитивањем њихових песама, открио сам да сведочанство које собом носе указују на такав закључак, наговештавајући на свим местима такав метод композиције.

Пре него што се опростим од овог дела свог огледа, преклињем да ми се дозволи да читаоца упутим у то да у овом веку аутобуса и уметности ради уметности, нема ограничења у дужини поетског реда. Можете да пишете редове од два, три, пет, десет, двадесет, тридесет слогова или више – то је од најмањег значаја; али, кад поетски редови садрже више од извесног броја слогова, такав састав обично се сматра да је написан у прози. Та тешкоћа у откривању броја слогова који представљају границу између поезије и прозе чини да данас није могуће утврдити шта је прво, а шта је друго. Унутрашње разграничење, разуме се, није изводљиво. После извесног проучавања открио сам да поезијом може да се, уобичајено, сматра онај састав где сваки ред почиње великим словом. Ако читалац може да пронађе друго обележје, врло радо ћу га саслушати.

Што се тиче поделе на строфе ваших слободних стихова – не брините; као прво, какви год да су, критичари ће им пронаћи најнеопростивије недостатке; али, ако се на време ускочоперите у песничку величину, видећете да ће иста та господа наћи оправдање свему што урадите, и бићете изненађени стварима које сте дочарали као симболе које сте наговестили и на које сте мислили.

УМЕТНИЧКИ ХОРИЗОНТ

Дакле, иако вам саветујем да, што је више могуће, пишете на енглеском, исто тако морам да вас упозорим да употребљавате оне речи које није лако разумети. То је суштински део поезије, јер то доводи до похвала читалачке публике и неодложног одобравања сметене критике. - 70 -

Међутим, понекад, критичари више воле да остану неми и да се претварају да вашој књизи прилазе с презрењем; у следећој вашој књизи укажите вашој публици да презир критичара потиче од његове неукости, и нема сумње да ћете бити у праву.

песника обавестим да није упутно тражити их у књигама које се веома много читају (а тамо и не могу да се нађу). Мислим да би за будућег песника ипак било безбедније да их покупи од старих песника, данас заборављених. Да предложим неколико имена, непознатих данашњим читаоцима: Публије Вергилије Марон, Квинт Хоратије Флак, и нешто савременији, Џон Милтон, Џон Драјден и Александар Поуп. Будући да данас нико није упознат с било којим од наведених, поређења из њихових радова изгледаће као нешто сасвим ново.

И премда може да се учини необичним да је у Киплингово време човек требало да има дрскости да помене граматику, морам да замолим стрпљивог читаоца да се заједно са мном упути у тему. Хтео бих само да кажем да је, у поезији, граматика апсолутно непотребна; што су делови васе реченице (ако сте тако непоетични да пишете у реченицама или одељцима) мрачнији и нејаснији, то ће ваш стих бити упечатљивији, а ваша философија приметније дубља.

Метафоре могу да се набаве на истоветан начин. Што се епитета тиче, не могу а да не препоручим куповину речника цитата, где ови украси могу да се пронађу. То је, разуме се, скуп речи и израза. На пример, уста ваше љубавнице увек су ,,миомирисна”, а њене усне ,,дражесне”; њене очи увек ће бити ,,снене”, а њена коса саздана од „нити свиле”, док је ваше срце ,,испреплетено”. Ваше лице увек мора да буде „бледо од забринутости”, а ваше тело „разорено јадом”; увек треба да будете напола будни кад ноћу сневате о вашој несрећној судбини, и напола

Сад прелазим на онај најважнији део стиха, који се састоји од метафора, епитета, поређења – у ствари, на само рухо поезије. Поезија је, попут жене из високог друштва, боља кад има рухо. Поређења има на све стране, о томе нас обавештава аутор састава; господин је у праву – има их. Требало би, међутим, да се ограничим на то да будућег УМЕТНИЧКИ ХОРИЗОНТ

- 71 -

заспали сневајући о својој драгани. Стас ваше даме мора да буди лепши од Венериног; то није неумесно изнети, јер, захваљујући одевању данашњег друштва, то сте и сами могли да приметите. Ваша дама, исто тако, мора да буде девичански чиста, и премда ова и претходна тврдња могу да изгледају као да не иду једна уз другу, увек морате да имате на уму доба у којем живимо и необичне научне појаве од којих редовно губимо дах. Љубавну поезију можете да почнете да пишете у дванаестој или тринаестој, кад добро упознате живот.

неколико запажања, а да ми то нико није ни тражио. Прво, што се тиче личног изгледа, мислим да нико не може да порекне да је ситан, погнут ход просто неизбежан. Поред тога, одећа превелика за оног ко је носи, неумивено лице и неочешљана коса, шешир окренут на погрешну страну и, уопште, изглед отрцаности: јад се свуда прихвата као знак песничке природе. Што се тиче песниковог лица, треба га украсити дугачком косом која пада преко рамена, црним очима, подигнутим обрвама и бледим и жућкастим теном. Апсолутно је нужно да бард има грчки нос с квргом на врху или, ако то није изводљиво, нос с донекле угнутим мостом, али не без неизбежне кврге. Грчки нос није лако остварити, али ако вам је нос прћаст а ви желите да буде од другачије песничке врсте, откривен је начин да се то изведе и да се, такође, изврши корекција исувише истакнутог подваљка, што је ствар која на лицу песника не сме да се види. Предложени начин је „општење духова” са женом неког пријатеља атлете. У погледу првог метода, ипак, не могу да кажем много тога похвалног колико о овом другом; од двојице мојих пријатеља који су га испробали, једном је потпуно промењен лични опис, а други

Пре него што завршим, хтео бих да кажем и неколико речи на тему од немалог значаја за песника, премда не у непосредној вези са устројством или животом његовог састава. Хтео бих само да укажем на то да за стицање угледа као песника, почетник треба, разуме се, да свој портрет објави у свим помодним новинама и да се постара да обезбеди неколико пасуса о себи, о својим навикама, својим каприцима и настраностима и објави их у одговарајућим часописима. Дакле, треба да буде сасвим јасно да, ако настоји да ово обави како ваља, почетник мора да изгледа и да се понаша као песник, о чему ћу овде изнети УМЕТНИЧКИ ХОРИЗОНТ

- 72 -

се отргао пре кобног тренутка. На ову тему мало тога има да се дода, изузев тога да уста треба да буду или мала, велика или нормална – што је песничка фигура коју, мислим, сви поседујемо. Коначно, песник с израженим склоностима ка физиономији једном ми је рекао да су дугачке и зашиљене уши најупадљивија карактеристика великог песника, што је чињеница коју сматрам тачном, јер ми је пријатељ једном рекао да је између песника и магарца сасвим мала разлика, наиме да паметнији од њих хода на четири ноге.

најчувенији храм од свих богиња. Најшире је слављена код Срба а и код Грка и Римљана. Имала је више имена и сваки од ових народа је славио под посебним именом. У античком времену сваки од великих богова је имао своју пратиљу женског пола која је била његова пареда, тј. упоредно божанство које се поређује са њим. Реч пареда је из србског језика и употребљавана је и код других народа у античком времену за означавање божанског пара, пареда за женски пол или паредо за мушки пол.

(Фернандо Песоа)

Бог Сербон као један од врховних богова код Срба и божанство, заштитник владарског и ратничког сталежа имао је једну богињу пареду која се појављује под именом Сербона. Овај божански пар представљао је главна обележја дана и ноћи, Сербон је представник сунца, а Сербона представник месеца.

РПСКА МИТОЛОГИЈА

Чувени божански парови били су и Кева и Атис, Афродита и Адонис, Деметра и Триптолем, Селене и Ендимон, Зевс и Хера, Серапис и Изис итд... Можемо претпоставити да је Ербона добила своје име по улози пареде бога Сербона.

Сербона је била највећа богиња античког света, имала је најшире надлежности и УМЕТНИЧКИ ХОРИЗОНТ

- 73 -

Главна улога богиње Сербоне била је заштита живота и плодности у општем смислу, свега у природи, животиња и храстиња. Зато је народ призивао именом мајке, бабице и дадиље. Она регулише лов на дивље животиње и у тој улози председава лову и ловцима. Да би заштитила дивљач она устрељује својим стрелама бога ловца Ариона.

глине из Подунавља и потиче из трећег миленијума пре нове ере. Артур Еванс је нашао на Криту један кип Сербоне, која као и њен паредо, има два лава и потиче из другог миленијума пре н.е.

Њена обележја су крст са четири С што су у ствари четири мала полумесеца као обележја њене свемирске улоге. Тај Сербонин знак је остао главно обележје српског грба. Поред тога, често се код ње налази и симбол кретања сунца, свастика, као знак њене улоге пареде бога Сербона, представника сунца. Тај симбол дословно значи кретање сунца и месеца, кад сунце зађе, месец изађе и обратно. Млади месец је симбол плодности, а Сербона као месечево божанство има улогу у заштити жена и рађања. Зато су је називали и бабицом. Херодот каже да су жене из Тракије и Пеоније приносиле требу Царској Сербони. Ово се може разумети на два начина или да су је сматрале царицом богиња или што је пареда цара Сербона.

Сербона

Најстарији кип Сербоне који је досад пронађен је од печене УМЕТНИЧКИ ХОРИЗОНТ

- 74 -

атмосфером. Перун је један од најмоћнијих богова Словена. Он представља рушитеља, будући да је он бог временских и природних непогода. Перун је члан највећег и најјачег словенског тројства (триглава) заједно са Сварогoм и Световидом. Теорија о триглаву као концепту, а не као божанству вероватно је новијег датума, међутим, ми ћемо је узети у обзир при анализи Перуна. Перун се на многим местима спомиње и као Сварогов и Велесов брат. Његов дан је био четвртак, а посвећени су му Храст и перуника (богиша).

ОГ ПЕРУН

Име „Перун“ настаје од индоевропског корена „пер“ односно „перк“ који значи „ударити“ (врло снажно, силовито ударити), „распрснути“ и суфикса „ун“ који означава онога који извршава радњу. У пољском „пјоре“ („piore“) значи „ударам“, док „пиорун“ значи гром. Срби, Бугари и Руси (данашњи Руси, Украјинци и Белоруси) га називају Перун, Пољаци Пјорум (Piorum), Чеси Пераун (Peraun), а Словаци Перон (Peron) односно Паром (Parom). Појављује се и код балтичких народа под именом Перкунас. Перун је био и борац против суша. Једна теорија говори да је

ерун је словенски бог неба и непогода (падавина, летњих олуја) односно бог громовник, нека врста словенског Зевса, коме су се стари Словени често обраћали током суше. Сварог је такође бог неба, али ова његова функција није идентична функцији Перуна. Сварог се пре схвата као бог васељене и бог духовног, нематеријалног неба у коме бораве мртви. Можемо рећи да Сварог влада вишим небом, док Перун влада нижим, односно, Сварог влада васељеном, а Перун УМЕТНИЧКИ ХОРИЗОНТ

- 75 -

он имао утицаја на кишу, а друга да је на кишу утицај имала Додола, Перунова жена.

поштовање уговора управо Перуну. Перун би тако требало да казни и прокуне сваког ко би прекршио оно што је договорено. Перуна као бога неба не треба мешати са Сварогом (који је такође бог неба, али у смислу Васионе), јер је његов домен тзв. ниско небо односно оно што је унутар Земљине атмосфере. Према томе у његов домен спадају облаци, громови и падавине. Примера о Перуновој вези са громом има много, али то најбоље показује пример из Прекомурја где се каже: Перун је ударио, са значењем Гром је ударио. Међу Србима се сматрало да се не ваља крстити док грми, јер би се могао привући гром.

Бог Перун кажњава кривоклетнике, као и све људе који су зли. Везан је за правду као и свако божанство које је повезано са планетарном сфером Јупитера. Перун кажњава зле и непослушне затварајући им небеске двери. Кривоклетство кажњава још за живота кривоклетника, а у извршавању казне најчешће употребљава муње. У многим списима из раног средњег века (Несторова хроника, Софијски Собор), па чак и у уговорима о миру, Словени су се заклињали на УМЕТНИЧКИ ХОРИЗОНТ

Бог непогода и борац против суша Перун је као соларни бог прослављан током лета када суша већ озбиљно почиње да угрожава усеве због чега су му се Словени и обраћали за помоћ. Њему је посвећен цео циклус додолских обичаја којима је призивана киша која је у то доба (током лета) најчешће била страховита олуја праћена муњама или као тзв. летња киша (појави изненада и траје врло кратко) - старим Словенима - 76 -

морала је деловати као дар богова. Свети Илија Громовник

као

РЕТЕН ПЕТРОВИЋ

УВОД У СЛОВЕНСКУ И СРПСКУ МИТОЛОГИЈУ

Перун

Свети Илија је по преузимању хришћанства преузео улогу Перуна. Ова замена почела је још са првим продором хришћанства међу Словене и може се назвати општесловенском. Свети Илија је одговарао хришћанским мисионарима због близине датума када се прослављао са оним на који се прослављао Перун, а није искључено и да је прослава светог Илије померена на Перунов дан.

"Сваки индоевропски народ, на свој начин, изражава оно што у себи чува и што га одушевљава. Индус то показује у џиновским грађевинама својих храмова, Персијанац у својим светим књигама, Египћанин у изградњи пирамида, обелиска и у чудовишним, тајанственим лавиринтима, Грци у прекрасним статуама, романски народ у чудесним сликама, а Немац у дражесној музици. Словени, међутим, објективизују своју душу и душевно осећање у својим кажама, ганутљивим песмама и еповима. Све оно што живи код сваког другог народа у његовим делима, живи и код Словена у његовим песмама и еповима" Штур 1853 Митологија и поезија, обичаји и фолклор иду заједно. Управо стога се и словенске митологије морају посматрати у најнепосреднијој вези са осталим духовним формама које је изнедрио један народ, односно шира социјална група.каква је била старословенска пре него што се

УМЕТНИЧКИ ХОРИЗОНТ

- 77 -

разделила. Са Прасловенима који живе у бронзаном добу у II миленијуму пре нове ере, почиње епоха великих сеоба словенских народа који су тада још увек говорили заједничким или општим прасловенским језиком. У томе времену створен је првобитни прасловенски систем богова, чије почетке назиремо већ у III миленијуму када се народ бавио земљорадњом. Реч је о времену када су се појавила и прва женска божанстава. Словенско многобоштво се, дакле, везује за епоху земљорадње или за доба првобитног земљорадничког монотеизма. Древна српска култура дели судбину опште словенске културе, у чијој се дубљој позадини налази знатно старији, заједнички индоевропски културни супстрат: аријска традиција. О томе о каквој је традицији реч и ко су Аријци, само најкраће. На санскритском arya значи "племенит". Аријци су моћна група индоевропских народа која се преко Иранске висоравни раширила по северној Индији током прве половине II миленијума пре наше ере. "Око 1500. пре н.е. дошло је до поделе досељених Аријаца, који су живели неколико векова на територији данашњег Ирана, и до сеобе једне од тих група на

УМЕТНИЧКИ ХОРИЗОНТ

исток, у Индију, преко Авганистана". Један од најзначајнијих верских и филозофских списа аријског народа је Риг веда која је написана у Ирану. Према Риг веди, Аријци су "војнички народ, организован по племенима и подељен на класе [...]. Поезија коју су стварали свештеници, а која заправо сачињава Риг веду, преношена је искључиво усмено из генерације у генерацију" (ЕЖР, 1990: 51). Од тих Аријаца воде порекло и народи које називамо индоевропским, међу којима су и Словени. Доласком на Балкан, да ли баш у VI веку нове ере (?), српски народ улази у сложене односе (акултурационе) са културама староседелаца, и у томе са византијском, која је, са своје стране, баштинила наслеђе хеленске цивилизације. Чињеница да су српска племена освојила централни простор полуострва, указује да је и сама српска култура повратно и снажно деловала на своје суседе и староседеоце. За српску духовну матрицу од значаја је да су њени древни митско-магијски узори жилаво опстајали, борећи се каткада са примамљивим и савременијим идејним обрасцима. У томе позитивном конзерватизму видимо рад архетипске имагинације по којој су Срби, - 78 -

"приморани" каткад да у свој духовни корпус укључе стране културне елементе, веома често прихватали само спољашњу форму страног модела а да су при том очували сопствену унутрашњу смисаоност своје духовне форме. 7 Постепеним напретком културе и историјским развојем, сеобама, народи су се мешали, утицали једни на друге. Долазило је тако и до сједињавања делова култура, обичаја и језика; каткада политичка моћ једне јаке заједнице привлачила је или пак гурала слабије суседе у једну нацију и државу. Из тога се и може разумети чињеница, на коју је Фрејзер упозорио, да би "присаједињени народи саставили заједно своје богове, као и своје дијалекте" (Фрејзер, 1,1992: 227). Наиме, стара божанства, која су њихови преци заједно обожавали пре растурања, постајала су сада знатно прерушена захваљујући здруженом дејству језичких и верских размимоилажења, као и због накнадних особености које је сваки народ стекао од почетка великих сеоба. Једно од најзначајнијих питања за разумевање древне српске религије јесте њен однос према хришћанству. Код бројних индоевропских народа који су примили хришћанство, ова вера се уопште могла УМЕТНИЧКИ ХОРИЗОНТ

одржати захваљујући прилагођавању традиционалним културама сваког посебног народа, чије је паганске елементе и веровања. култ предака и култ природе, успела да прими у себе и асимилује, да јој утисне хришћанску боју. Уосталом, како је приметио пољски историчар религије Ловмјањски, "одвикавање народа од старе паганске праксе, посебно од магије, представљало је изузетно тежак задатак, који црква никада до краја није остварила" (Ловмј., 1996: 193). Остаје стога и даље актуално питање: није ли се овим међусобним утицајем хришћанске и старе незнабожачке вере Словена изродило нешто треће, својеврсно "похришћањено незнабоштво", које је дубоко проткано древним обичајима и култовима. односно боговима првобитне вере Словена? У прилог овој тези је и став да су облици и садржаји традиционалног словенског погледа на свет "по природи конзервативни, а истовремено одликују се толеранцијом у погледу вероисповести, која олакшава пасивну рецепцију позајмица, које су у првом реду узимане из хришћанства" (Ловмј., 1996: 63). У српском православљу, које је више од других форми хришћанства - 79 -

попримило национално обележје, а и због еластицитета православља, многи елементи древне религиозности веома су добро сачувани под копреном хришћанске вере. У XII веку читав словенски свет већ је примио хришћанство, иако је на самом почетку тај пријем био "спољашњи". За Србе је познато да су од свих Аријаца најбољи чувари првобитног веровања. Разуме се, хришћанство је ненадано прекинуло природан развој, дакле, и довршење конституисања других словенских митологија, па тако и српске. Сматра се да су старински култни обичаји били она област древне српске религије који су наставили и даље да живе. Православна црква не само да их није дирала, већ их је обилато присвојила и чак дала своју хришћанску интерпретацију. Како примећује Васиљев, "уништити веру и култус Перуна, Световида и Сварога, било је скоро немогуће, нарочито не за тако кратко време". Међутим, оденути та "иста божанства у хришћанско рухо, и дати им друга имена (обично хришћанских светитеља) па скоро све остало оставити по старом, било је већ много лакше. Крсна слава, Бадњак, Божић, даће, кољиво уочи Св. Николе. божићни и УМЕТНИЧКИ ХОРИЗОНТ

славски колач, ватре уочи Лазареве суботе, венци на Ивањдан, ивањски кресови, све су то докази испреплетености незнабожачке и хришћанске вере код Словена". Другим речима, "велики хришћански празници стављени су у исто доба кад су биле велике свечаности словенских богова" (Васиљев, 1990: 14-15, 57). Социолошки посматрано, еволуција религијских представа одвијала се тако да није било потпуне смене једне форме другом, него је долазило до преклапања, препокривања старијег слоја млађим, новијим. Архаичне представе, поникле на ранијим ступњевима развоја, продужиле су да егзистирају, без обзира на то што су преко њих образовани горњи а накнадни, новији слојеви. Тако су, и не само код Срба, приликом пријема хришћанства поједини хришћански светитељи и ликови претворени у заменике старих прехришћанских божанстава и народ се сада обраћа њима исто онако као што се обраћао некада својим прастарим боговима у којима је видео отеловљење било култа предака било култа природе. Нема никакве сумње да је човек првобитно био везан за природу. Он је, психолошки гледано. био окренут Другом, - 80 -

Спољашњем или Објекту "ишао је ван себе", да би временом дошло до заокрета: поглед се враћа "самосвести", самом Субјекту, Човеку или Духу. У складу са овим социјалним и психолошким основама развоја човекове духовности, и саме првобитне религијске представе носиле су космогонијску црту, биле су везане за Природу и Космос, за њихове култове. да 8 би временом те исте идеје - као архетипови колективне имгагинације, попримиле духовну, антрополошку садржајност и интерпретацију. Навешћу овде само две наше питалице које пружају могућан одговор на овај проблем. На питање шта је то: "Пуно поље оваца, међу њима рогат чобанин" - као одговор следи: "месец и звезде". Или: "Пун тор златорудих оваца, међу њима чобан-баша у млатне хаљине" при чему следи исти одговор: "месец и звезде" (СНЗ, 1877: 128). Дакле, чак и хришћанска представа о Христу као добром пастиру, скинута је са космогонијских висина, са Неба у Socium, да би према истом архетипском принципу наставила ефикасно да греје машту верника, али сада "нове религиозности". Дакле, и древне космогонијске култне представе, као и рафинирана УМЕТНИЧКИ ХОРИЗОНТ

монотеистичка идеја хришћанства заснивају се на истим психолошким механизмима обликовања представа. Раног човека, и не само њега, узбуђује представа сувереног кретања Месеца кроз непрегледно мноштво звезда. Звезде мирују, са повременим "искакањем" - репатице, док их "чобан" (Месец) само привремено напушта да би им се поновно вратио. Изврсна архетипска подлога, на коју је налегла и простонародна и "хришћанска" имагинација. У овом Уводу, у коме покушавам да реконструишем и прикажем древну српску веру, желим да скренем пажњу на чињеницу да постоје два српска митолошка пантеона: а) старији - у којем преовлађује митолошко наслеђе из заједничке словенске празавичајности, утолико и преостаци хтоничне религиозности - божанства која следе из везаности за земљу и доњи свет, и б) новији, млађи, или аутентично српски религијски систем обликован у форми "Јастребачког пантеона", који своју митолошку садржајност преузима из ликова националне самосвести, као заокружене форме која је израсла на аутохтоном и продуктивно освојеном српском историјском реалитету. Најпре, - 81 -

у првом делу Увода говорићу о старијем пантеону. Дакле, митологеми српске религије једним делом су истоветни са општесловенском матрицом. У том смислу је индикативан став Јана де Фриса да је човек према природним феноменима свагда имао исти став и, следствено, постављао иста питања, долазећи тако до истоветних одговора на њих. Религијске представе два народа, словенског и немачког на пример, који су досегли истоветан ступањ развоја, увек су начелно идентичне, само је потребно да се овај идентитет раскрије и схвати испод површинских разлика форми ијезика (Vries, 1961: 291). Овде је, међутим, потребно учинити једну ограду. Поједини, па и новији митолози природе, међу њима пре свих Зике, Хизинг, Еренрајх, Штукен и Фробениус, праве методолошку грешку када претпостављају код свих група светских народа истоветну психичку структуру, а то значи и постојање код свих народа а приори исте тенденције ка природно митском начину мишљења. Они при томе не уважавају значајну улогу друштвених фактора, односно чињеницу да је човечанство диференцирано на културне групе, што је у бити довело до

УМЕТНИЧКИ ХОРИЗОНТ

изградње различитих митолошких система. Управо стога се данас може сасвим јасно уочити како поједине групације народа уопште немају никакав смисао за митско обликовање, на пример, астралних догађања; други народи, пак, поседују управо такав смисао у наглашеној мери, као што, опет, трећи народи у средиште свога митолошког занимања стављају месец, а четврти искључиво сунце. Из тога је и рођена социолошки оправдана претпоставка да матријархатске културе претпостављају лунарну митологију, док је патријархатским културама својствен соларни мит (Vries, 1961: 331). Када је реч о карактеру првобитне словенске религије данас су у игри углавном две основне концепције; старија према којој је реч о "соларној митологији", и коју бране Брикнер, Васмер, Пизани, ЛерСплавински и Петацони, док другу доктрину о превасходно "лунарном" и "хтонском карактеру" заступају Евел Гаспарини, Лубор Нидерле, Мирча Елијаде, а од српских митолога Веселин Чајкановић. Као аргумент за ову другу тезу узима се чињеница да је термин "сунце" у словенским језицима средњег рода а у балтичким - 82 -

језицима чак женског, док је "месец" и у словенским и балтичким језицима именица мушког рода. И на простору Евроазије и Северне Америке сунце је женско биће и јавља се као месечева сестра. Уосталом, и Мирча Елијаде, како ћемо видети, сматра да је и у древним античким митологијама, грчкој и римској, сунце играло споредну улогу. Међутим, у традицијама народа Медитерана и Блиског Истока јавља се култ Сунца, у лику мушког божанства које се жени Месецом. Међутим, за потврду новије тезе да је Месец божанство мушког рода наводим бар 9 две индикативне песме из Вукове збирке: Женидба сјајног Мјесеца и Опет женидба Мјесечева, при чему Месечева сестра, звезда Даница, жени брата. "Фалила се звијезда Даница: 'Оженићу сјајнога Мјесеца, испросићу муњу од облака'"; "Радује се звијезда Даница: жени брата сјајнога Мјесеца". Свакако, постоје и песме у којима се и Сунце, поред Месеца, појављује у улози младожење: Сунце и Мјесец просе дјевојку, свеједно што ће, на крају просидбе - у којој руку "младе" траже и Сунце и Месец, браћа дати своју сестру Месецу стога што "се Мјесец промењује" (Караџић, I, 1969: 230, 229). Једном речи, УМЕТНИЧКИ ХОРИЗОНТ

преовладало је схватање да је код старих Словена веома уважаван култ Месеца, посебно младог Месеца, од кога зависи берићет у пољу. Када се погледају бадњидански обредни хлебови, нарочито у источној Србији, где су прежици лунарне митологије и данас још живо присутни, запазиће се како преовладава лунарна симболика изражена у тзв. "српастим фигурама" хлебова. "По вјеровању Јужних Словена, Мјесец помаже у лијечењу, у бајању и гатању, а посебно се вјерује у његово благотворно дјеловање на усјеве. У Македонији и југоисточној Србији забиљежено је народно вјеровање да жене врачарице, зване мјесечарке скидају Мјесец с неба, претварају га у краву и помузу" (Кулишић, 1979: 115). Каква је била еволуција религијских идеја код Срба? Српски митолошки систем, супротно древно хеленском. изграђивао се у доба сеоба и досељавања на Балкан, у време наглог покрштавања, односно пријема хришћанства, али и, убрзо потом, стварања услова за српску државност. Древни српски духовни систем, у својој основи анимистички (анимизам – веровање у душе и духове, слободне од тела), заустављен је у свом развоју на ступњу хтоничних представа и - 83 -

натуризма, на коме се веровало у демоне, душе и духове, безлична и полуљудска бића, која су настањивала целокупну природу, шуме, мора и реке, најзад, у коме се обожавају: вук и пас, црни петао, змија и коњ, храст и извори вода, камен и раскршћа. Веровање у светске силе. или анимистичка и тотемистичка вера нашег народа, временски гледано, није стигла код свих слојева народа да се уздигне до облика божанстава у чисто људском обличју, већ је сачувала бројне елементе териоморфизма или зооморфизма, што ће рећи да се богови каткада показују у животињском обличју. Додуше, из аријско-словенске прошлости сачуван је појам "врховног, јединственог Бога". Међутим, да би био изграђен чисто српски, национални систем митологије са соларним божанством у основи, српска народна духовност морала је, поврх у себи аријско-словенских основа, да у своме специфичном историјском развоју, који ће пратити државно конституисање, изгради и своје особене религијске представе, које су примерене само њеном националном бићу. Због тога ваља казати следеће: иако ћемо се у тзв. древном српском пантеону сусрести са митолошким ликовима попут УМЕТНИЧКИ ХОРИЗОНТ

Тројана и Триглава, Сварога и Велеса, Перуна и Световида, Прове и Подзвижда, Бабе и Мокоше, Деване, Ладе и Лете, сви ови ликови нису до краја добили јасно, национално заокружење, народносну пунину, мада су њихови трагови видљиви. Иако су Срби потенцијално и архетипски носили заједнички верски основ древних Аријаца и Протословена, да би, међутим, створили митолошки систем богова као "своју" персонификовану верзију божанстава - као "српску", дакле, ни као аријску, ни општесловенску, таква митологија у националном кључу захтевала је специфичан социјални контекст, наиме, да сам народ прође кроз посебно историјско оспољење, а то значи да ону "општу", заједничку архетипску основу која је била знатним делом анационална, етнички бесадржајна, конкретизује сада сопственим историјским ликовима. Такви се услови стварају доласком Срба на Балкан. Убрзо по пријему хришћанства запажа се, међутим, закочење у том развоју који би, иначе, природно водио ка пирамидалном заокружењу српског митолошког пантеона. Уколико се претпостави да би дно или базу такве религијске 10 пирамиде чинио хтонизам, а њен - 84 -

врх, као крајњи циљ означавао Јастребачки Пантеон - изнад кога се тек пружа област монистичке религиозности, из тога би се могло закључити како се у развоју српске духовности "народна свест", без претходне, довршене митолошке карике пребрзо запутила у трансцендентне висине хришћанског једнобоштва, за чији пуни доживљај и духовни досег није извршена претходна припрема нити изграђен онај важан слој колективне свести, као неопходна посредујућа етапа ка монотеизму.

УМЕТНИЧКИ ХОРИЗОНТ

- 85 -

МИРОСЛАВ ДИМИТРИЈЕВИЋ

АРБАНИСИ ИЗ МИСИРА (ЕГИПТА)

У Мисиру, у Египту, гарда фараона Рамзеса Другог била је састављена од Срба и она му је омогућила победу у бици код Кадеша, против Хетита. Ту битку је опевао песник мисирски, Пантаур. Он за њих каже Сарбаниси - срца борбенога. Али име Срб налази се и у многим топонимима, именима градова, река језера. Херодот говори о Србовском језеру. То је залив на Средоземљу где пустињски ветар набаца песак који се задржи на површини воде, па се тешко прави Из књиге Древна паметарница разлика између чврстог тла и земље и народа Мораве – језера. Према Херодоту ту је у Сакривена историја Срба, други јуришу налетео неки одред србске коњице и утопио се, па је део Србовско језеро по Србима добило тај назив.

А ГЛИНЕНОЈ ПЛОЧИ ИЗ РУМУНИЈЕ – СРБСКО ПИСМО И ЈЕЗИК Совјетски археолози половином 20. века пронашли су у Тефтарији (Румунија) глинену плочицу, коју су убицирали у 5700 године пре нове ере. Плочица је ношена око врата и била је знак промене ауторитета у локалној или широј заједници јер је на њој писало: “Ђеде, син твога сина хоће државу“. Архаичном србском азбуком, дакле србским писмом, на УМЕТНИЧКИ ХОРИЗОНТ

- 86 -

србском језику исписане су речи, којим се тражи наследство трона или примат у држави или друштвеној заједници древних Срба у србској Дакији (Дачији). Прва отаџбина Срба помиње се у списима и као Свето седморечје, предео између седам река: Дунав, Драва, Сава, Дрина, Морава, Тамиш и Тиса. У Библији света србска земља Медија зове се Хавила, земаљски рај Седморечја, на старом Хелму (Балкану). Центар је био у околини данашњег Београда, на простору где су сада Винча и Бањица. Археолошко налазиште у Бањици је много богатије него у Винчи, и ту је нађено више писама него у Винчи, али се у време Титове владавине ту изградила болница, тако да је локалитет од пресудног историјског значаја за Србе био затрпан. (Слична ситуација се догодила и у нишкој Медијани, када је по 9 наредби Јосипа Броза тај локалитет избетониран и на њему подигнути објекти друге намене. А Меди и Медија су били најразвијенији праисторијски народ и царство, а Ниш – Ниса један од најстаријих градова на свету – примедба-М.Д.). Винко Прибојевић, професор теологије са Хвара, деловао је с почетка 16. века, тврди да је Аристетел потпуно Србин. Аристотел је пореклом из србске државе Македоније, коју су на ниво светске славе дигли Филип и УМЕТНИЧКИ ХОРИЗОНТ

Александар Карановић. Био је лекар у граду Стигару и матерњи језик му је био – србски. Код краља Филипа био је један од 12 учитеља у посебној Школи за принчеве у Нијази, коју је похађао и сам Александар Велики, цар светског србског царства, проглашен за трећег бога Бака.

РБСКО ИМЕ КОД ХРОНИЧАРА СТАРОГ И НОВОГ ВЕКА „Аполоније Александријски, који је живео око 240. год. пре Христа, пописује србска племена: Себкре, Србе, Облиће (Обилиће?),

- 87 -

Себрениће који су живили у Брегији (данашња Србија) и састављали су део државе Пријамове; имали су и град тог имена Себрене — Kebrene. Пеонини — Peones — доводе своје порекло од Себкрићи — Cрбићи — имали су и градове тог имена. Они су тако прозвани од свог родоначелника, Пона или Пеона. Један део овог племена србског народа звао је сe Србопани — Siropaones или Србогосподари, које је живело у Троји и у дан. европској Рашки, око Ибра или Марице“. /2 ''У западној Азији су живели Срби и БрђаниСрбобрђани"."Срби су имали у Малој Азији велико царство (око 70. год пре Христа), чији се цар звао Облак“. (Страбон) ''У кинеским хроникама се помиње србско царство Сирбирија, и њихови краљеви, Бане, Јанча, Ранко, а посебно ----------------------- 2/ Милојевић, М. „Одломци историје Срба“, Београд, „Никола Пашић“, 2000. 10 србски цар Танча са својих 5 синова". (Милош С. Милојевић). "...Јазиги и Роксолани су Сармати, а Срби су такође Сармати". (Клаудије Птоломеј). Карл фон Зеде пише: "Прво и опште име Словена је било Сербли“. Калај тврди: "По испитивањима најбољих научника, сви словенски народи су се у прастаро доба називали Србима, а Словени и Анти су били само огранци ове породице". "Срб није УМЕТНИЧКИ ХОРИЗОНТ

ништа друго него Сармат, само огранци ове породице". "Срб није ништа друго него Сармат, скраћено и преокренуто", каже Јан Добровски. Карион, Ј. вели.: "Од имена Сармати је настало име Сарбат, заменом слова“. „Бошар каже: Медију данас, већим делом, зову Серван (2 .I. IV. XXXIII). Ово ''Серван'' читајте Сербан. Медијски краљ, који је освојио Асирију, звао се Сарбак. Код Диодора са Сикеле стоји ''Арбак'', без почетног слова С (110.II.459). Други грчки писци помињу овога краља као ''Киаксарес''? Његов четврти наследник зове се Сарбиан, а код Диодора ''Арбианес'', опет без почетног слова С - 'сима'. Ова два имена медијских владара, судећи према њиховом облику, делују као лична имена, пре него титуле. У каснијим временима ми налазимо код партских и персијских царева титуле ''Сарбараза''. Такву титулу је имао, чак у седмом веку н.е. цар Хозрое, ''Chosroes Persarum rех Sarbaraza'' (Хозрое персијски краљ Србски“ – прим М.Д) (149.I.721). Неће бити да је Диодор изоставио почетно слово 'сима' у овим именима, него је то учињено цензуром или нечијом грешком. То нијe једини случај преправке србског имена, него је то стална пракса при издавању дела античких писаца. То је толико постало ''нормално'' на Западу, да су те преправке чак потписивали.

- 88 -

Приликом издања дела Диона Касиуса, (видети под бројем 175), инспектор париске Академије Е. Грос, скида почетно слово С са србског имена и уместо Сардеји, како је било код Диона, оставља Ардеји. Он ту преправку потписује и на дну странице даје следеће објашњење. Е. Gros: ''Дајем текст онакав какав је код Рајмара, изузев Сардијон који сам ја заменио са 11 Ардијон.''(175.I.259)./ 3 (Дакле Рајмар поштено признаје србско имеприм. М.Д.) Многи историчари (А. Буе, С. Робер, М. Грант) и филолози (Фик, Шлајхер, Џајлс), за Србе (Словене) кажу да су староседеоци Европе, а Добровски, вели да је србински језик најстарији „словенски“ језик са највише корена. Срби су једини европски народ који има посвећење или култ хероја, који су божански пореклом или то постају са задатом речи: Само је бог изнад аманета тврдог, јер, задата реч (иза које стоји одлука) има обредну вредност посвећења. По дефиницији, јунаштво је свесна спремност на жртву и духовна објава те спремности. Отуда, култ хероја како су Срби звали сваког покојника, стоји у директној вези са јуначком певанијом, семантички истородне аријском павана, певање, певанија или пет животних дахова који се састају у грленој чакри, где добијају могућност преласка у духовну раван! Средином петог века пре УМЕТНИЧКИ ХОРИЗОНТ

Христа, Херодот је у својој „Историји“ исписао србска племена Сербала и Серобана и на територији Скита (Русије), и за ова племена каже да су у великом поштовању околних племена. Херодот је, такође тврдио да су „Трачани (Рашани) највећи народ на свету, после Индуса“, а ти Херодотови Срби су живели на Балкану. Херодотову тврдњу подупире и Страбон, а „Минхенска хроника“, писана 750. године, у оригиналу дословце тврди: „Срби представљају тако велико царство (регнум) да су из њих произашли сви словенски народи“. Византијски хроничар Халкохондило у свом делу „О Турској“ дотиче се и Срба и за њих тврди: „Срби – Трибали народ најстарији и највећи, поуздано знам“. ---------------- 3/ Деретић, др Ј. И. „Античка Србија“, Темерин, „Југо Пирс“, 2000 12 Ову његову реченицу др Олга Луковић Пјановић делимично је употребила за назив своје обимне студије „Срби- народ најстарији“, књиге која се сматра ремек-делом из области праисторије, језика и културе Срба. „Срби су остали Срби кроз миленијуме. Веровање Срба, њихова садашња православна вера највише се поклапа са рашанским схватањем загробног живота и „царства небескога“, што се код Срба спомиње и у народној песми“. „На основу тога закључујемо да Срби

- 89 -

спадају у најстарије народе у историји“, тврди др Реља Новаковић, /4 „ПРАВИ ЗНАЧАЈ ИМЕНА СРБ“ (По Милошу С. Милојевићу) „Што се нac самих тиче, и покрај неумрле славе и непобитне и скоро једине вредности г. Шафарика у оној ствари, скромно наводимо: да нам се чини да су његови разлози доста једнострани, да као такви и не потпуни и ако су му сва тумачења основана на истини и правој и темељњој науци, — ипак нису потпуна, потпуно исцрпљена и свестрано објасњена. Ово нарочито излази у речи Срб, Серб, без да је се имало погледа и на друге произношаје код садањих славен. разних, а некада бивших чистих и само србских племена и Срба, као укупног и једног братског срп: народа. Тако нису узалудни изговори једног и истог имена народњег: Срб, Србин, Серб Сербин, Србљин, Сербљин, Сарб, Сарбин, Сирб,Сирбин, Серс, Серсин, Сораб произношаје код садањих славен. разних, а некада бивших чистих и само србских племена и Срба, као укупног и једног братског срп: народа. Тако нису узалудни изговори једног и истог имена народњег: Срб, Србин, Серб Сербин, Србљин, Сербљин, Сарб, Сарбин, Сирб,Сирбин, Серс, Серсин, Сораб, Сорб, Сјабр, Сјабрин, Сибр, Сибрин, Себр, Себрин, Сурб, Сурбин и т.д. --------------------- 4/ УМЕТНИЧКИ ХОРИЗОНТ

Реља Новаковић др Р. „Карпатски и ликијски Срби“ , Београд, 1997. 13 произношаје код садањих славен. разних, а некада бивших чистих и само србских племена и Срба, као укупног и једног братског срп: народа. Тако нису узалудни изговори једног и истог имена народњег: Срб, Србин, Серб Сербин, Србљин, Сербљин, Сарб, Сарбин, Сирб,Сирбин, Серс, Серсин, Сораб, Сорб, Сјабр, Сјабрин, Сибр, Сибрин, Себр, Себрин, Сурб, Сурбин и т.д. Свако то име једног и истог некада само србског, а сада свију славен. племена, народа, има и своје узроке зашто се тако произноси и изговара. Ниједна једина речица, ни један једини звук и глас у сваког народа, није постао без узрока, који је само њему својствен, а не ком другом и којој другој речци. Што је који народ у језику богатији, то он и има више, чинећих, се једнаких речи, које се чине да једно и исто означавају, а кад се добро проучи, онда излази сасвим другчије. Тако греше они који држе: да је онај језик богатији, који једном речју означава више предмета. Тиме се показује само слабост и неподпуност тог језика, као и слаба и нејачка, управо недоносна, створна сила тога народа…“/ 5.

- 90 -

РАИСТОРИЈСКА ГЕОГРАФИЈА СА СРБСКИМ НАЗИВИМА ГРАДОВА, СЕЛА, РЕКА, ЈЕЗЕРА... Пошто се само лаж доказује, а истина се једноставно показује, и ми ћемо овде само показати један број србских топонима и хидронима на простору Европе и Азије, али и на родном Балкану, колевци србској, које је помно пописао Милош С. Милојевић, али и други историографи нашег времена. Реч Срб налазимо у најразличитијим облицима: ГРАДОВИ И МЕСТА СРБСКИМ НАЗИВИМА:

СА

Сараба и sinus Sarabicus у Индији код Птоломеја; према обичном начину читања Сабара; Sarbacum у Сарматији 5/ Милојевић, М. „Одломци историје Срба“, Београд, „Никола Пашић“, 2000. 14 европској; Сарбана у Индији; Сарбане у Месопотамији такође код Птоломеја и на Т. Пејт.; Сарбане у Мигдонији, (Mygdonien) код Ам. Марцелина; Sarbanissa на Понту; Sarmalia у Галицији; Саварабатис земља у Индији код Птоломеја; Serbetium, Servittium у Доњој Панонији на Таб. Пејт., у Итин. Ант. и код Равенског; Serbinum, такође код Птоломеја; Сермиле у Македонији код Херодота, Тук. и других; Серпа у УМЕТНИЧКИ ХОРИЗОНТ

Хиспанији у Итин. Ант; Sirbitum у Етиопији; Sirpium у Италији на Таб. Пејт. и код Рав; Sorabile на Сардинији у Итин. Ант., код Птол., и Рав.; Sorba у Карнији код Рав.; Sorbiodunum у Британији у Ит. Ант. и на новчићима; Sorpara, Soroba у Кападокији код Птол. и на Таб. Пејт.; Сорва у Арменији на Таб. Пејт.; Sorviodurum у Винделицији; Суруба у Сарматији ас. код Птол. и др; Срб село у личкој регији, такође у Арадском округу; Serba село у Хуњадској жупанији; Serbija село у Зарандерској жупанији; Serbaska село у Крашовској жупанији; Serbeli властела у Загребачкој жупанији; Serben село у Liefl. Kr. Venden; Serbešt село у Бихарској жупанији; Сербљани село у две Банал-регије; Сербовец село у Берегер жупанији; Серфо, Серфанто острво и место на северозападу од Сифанто; Серпеиск; Серпухов град у Русији; Sierpe (уместо Срб'ц) град у војводству Plock; Sirb село у Марморској жупанији, такође у Бихарској жупанији, као и у Зарандерској жупанији; Сирби село у Бихарској жупанији и у Сатмарској жупанији; Сирбова село у Темишварској жупанији; Sorbygdens област намесника у Јужној Шведској Göteborglän; Сорви уместо Срби острво код Мореа; Срби, Србец села у Чешкој; Србац, Србазан, Србце, Србеи, Србиа села у Бугарској; Србија у

- 91 -

Босни; Србица град у Македонији; Zerbst (Србиште) град у Немачкој... На североистоку Ирана су градови Сабзавар (Србски Вар), мало даље, Нишапур (да ли Нишка Ватра или Нин-Шапур). Близу авганистанско-пакистанске јужне границе и данас тече река Сербас (Србац или Србица )“.

код Птол.; Сермиус у Тракији у Акт. С. Алекс.; Sirbes у Ликији; Sirbonis, Сербонис језеро у Египту код Херодота, Страбона, Птол. и др.; Зиоберес, Зиобрис, степска река у Партији (Parthien) код Куртиуса; Сарабат у Малој Азији; Сарп водопад на реци Glommenelf у Норвешкој,; Сербе, Сарпа река у Астрахану, у земљи старих Сирбен Плинија и Птоломеја; Сарвиз у жупанијама Штулвајсенбурга и Толнера; Сербиша, Сервиша у Персији; Серпенка (Серпејка), у Русији; Sierpcenica у Војводству Plock; Серви, Севри у Битинији; Србец, Сорбед у Тирингену; Србица у Србији; Сребуша долина и река у жупанији Торда; Заб, Зарб више река у Персији; Зербис или Зервис у Месопотамији и многа друга“./ 6

ПИСАК СТРАНИХ ПИСАЦА КОЈИ СПОМИЊУ СРБЕ, ОД ПРВОГ ДО СЕДМОГ ВЕКА ХРИСТОВЕ ЕРЕ Наводили смо податке, ЕКЕ И ЈЕЗЕРА СА аргументе и чињенице о Србима у СРБСКИМ НАЗИВИМА: најстаријим историјским списима, дакле пре нове ере. доказујући да „Сабрина, Сарва у Британији се име Срба спомиње у најранијој код Тацита и Рав.; Сарабус у писаној историји света. То не Индији код Птол. притока Ганга; чинимо да убедимо „владајућу Саравус, Саруба, Sarvix у Галији историјску конструкцију“, већ потврђено на карти Т. Пејт, у ради наших читалаца жељних Итин. Ант., код Аусон. и 15 Рав., праве истине о свом најдубљем Сараватес, Сербес у Mauriciji caes србском пореклу. Колико је

УМЕТНИЧКИ ХОРИЗОНТ

- 92 -

„званична историја“ нетачна и кратковида, колико је злонамерна и научно неутемељена, када тврди да се име Србин нигде не спомиње пре Порфирогенитовог псеудо списа ДАИ, чак ни у новој Христовој ери, показали смо до сада убедљиво, а показаће и овај списак страних писаца и хроничара који у својим делима спомињу име (етник) Срби, а тај списак је саставио Павле Шафарик. Касније је списак допуњен и подацима које наводи Грегор Крек и Лудвиг Дифенбах. То су следећи писци: ----------------6/ Милојевић, М. „Одломци историје Срба“, Београд, „Никола Пашић“, 2000. 16 Кај Плиније Млађи (23-79. године нове ере), Тацит (1. век) Клаудије Птоломеј (70-140 г. н. е.), Јорданес 551. г. н. е), Прокопије из Цезареје (551. г. н. е.), Јован Ефешки (584. г. н. е.), Маврикије (582-602). Србско име у седмом веку Христове ере бележи и Теофилакт Симоката (629) и Фредегар (660. г. Христове ере). Дакле, као што смо видели, није тачно да се име Срби нигде не спомиње пре псeудо списа Константина Порфирогенита ДАИ. То је одвратна неистина и плиткоумни покушај да се србска историја уништи и србско име затре. Нажалост, носиоцима такве библиоцидне а последично и геноцидне идеје, није пошло за руком да остваре свој паклени наум до краја. Постоје историјски УМЕТНИЧКИ ХОРИЗОНТ

и писани докази о Србима, и то из пера страних хроничара, историчара, писаца, који неумитно демантују тзв. владајућу историјску науку. У свим приказаним подацима видимо да су Срби били највећи, најстарији, културолошки и цивилизацијски најразвијенији народ на свету. Следећи страни писци и хроничари, који спомињу Србе у осмом веку па надаље јесу: Павле Ђакон (720-799), Теофан (817), Ајнхард (770-840), Виндукинд (867), Географ Баварски (826-890) Географ из Равене ( 886) Алфред Први (871-901) Вулсфтан и Перипли (990.г.н.е.), Лав 6. (886911), Ибн Фослан (921), Ибн Даста (10. век), Ал Масуди (око 956), Ал Бекри (9956), Константин Порфирогенит (945-959) Ибн Ханкал (976), Адам од Бремена (1076), Ебо (1151-1158), (1158), Хелмолд (1168), Сакс Граматик (1181-1208)...

- 93 -

УМЕТНИЧКИ ХОРИЗОНТ

- 94 -

УМЕТНИЧКИ ХОРИЗОНТ

- 95 -

УМЕТНИЧКИ ХОРИЗОНТ

- 96 -