Часопис УМЕТНИЧКИ ХОРИЗОНТ бр. 2 септембар 2016.

umetnickihorizont.weebly.com

2016.

УМЕТНИЧКИ ХОРИЗОНТ

2

УМЕТНИЧКИ ХОРИЗОНТ

3

* ГИСТАВ МОРО, две слике ОРФЕЈЕВА ГЛАВА ............................................................................................. 5 ЈАКОВ И АНЂЕО ............................................................................................ 6 * ЗЛАТОПИС ОД РЕЧИ РАДОМИР АНДРИЋ, награда ВАСКО ПОПА .............................................. 7 МИЛОВАН ВИТЕЗОВИЋ, Платонова лаж, приче .................................... 8 ДУШАН СТОЈКОВИЋ, Колажна бајка Тамаре Симић ...................... 10 * ФРАНЦУСКИ МАГОВИ ЛИРИКЕ ТЕОФИЛ ГОТЈЕ ................................................................................................ 13 ШАРЛ БОДЛЕР ............................................................................................ 14 ПОЛ ВЕРЛЕН ........................................................................................... 15 * СРПСКИ ЛИРСКИ ОРФЕЈИ - ПОЕЗИЈА АДАМ ПУСЛОЈИЋ ........................................................................................... 16 МИОДРАГ Д. ИГЊАТОВИЋ ........................................................................ 17 СТЕВАН РАИЧКОВИЋ ........................................................................... 19 РАДЕ ДРАИНАЦ ................................................................................. 21 * РОДОЉУБИВИ ЛИРОКАЗИ МИЛАН РАКИЋ ................................................................................................ 24 ЈОВАН ДУЧИЋ ............................................................................................. 24 ЂУРА ЈАКШИЋ ........................................................................................ 25 ВОЈИСЛАВ ИЛИЋ ............................................................................... 26 * МЛАДИ ДОЛАЗЕ – УДРУЖЕЊЕ КЊИЖЕВНИКА СРБИЈЕ СЛАЂАНА БУШИЋ .......................................................................................... 27 ОГЊЕН КАРАЏИЋ ....................................................................................... 28 ГОРАН НЕДЕЉКОВИЋ ......................................................................... 30 * НЕБОЉУБНИ ПЕСНИЦИ ЛЕЛА МАРКОВИЋ ........................................................................................... 32 ГОРДАНА ВОЛАШ ...................................................................................... 33 ГОРИЦА Д. СТАНКОВИЋ ....................................................................... 34 САЊА ЖИВКОВИЋ ............................................................................. 35 АЛЕКСАНДРА САШКА ЕРДЕГ ..................................................... 36 НЕВЕН МИЛАКОВИЋ ................................................................. 37 * ПРИЧОКАЗНЕ МАЈСТОРИЈЕ НАДА ПЕТРОВИЋ, Није Лека луд ................................................................ 39 ДУШИЦА МИЛАНОВИЋ МАРИКА, За инат прскало............................ 44 * ОСВРТОГЛЕДИ НА КЊИГЕ МИРЈАНА ШТЕФАНИЦКИ АНТОНИЋ, о књизи Милорада Куљића ....... 48 САША МИЋКОВИЋ, о књизи Мирослава Бакрача .................................. 50 * МИОДРАГ Д. ИГЊАТОВИЋ Песничка слика, теорија књижевности .............. 55 * БИЉАНА ДИМЧИЋ, Интервју с Небојшом Дугалићем ............................... 63 * ЉИЉАНА СТЕВАНОВИЋ, Сликарство у шаренобоју ............................ 67

УМЕТНИЧКИ ХОРИЗОНТ

4

ОРФЕЈЕВА ГЛАВА, ЛИРА И ЕУРИДИКА (1865) - ГИСТАВ МОРО

УМЕТНИЧКИ ХОРИЗОНТ

5

ЈАКОВ И АНЂЕО (1878) - ГИСТАВ МОРО

УМЕТНИЧКИ ХОРИЗОНТ

6

сам на обалу реке и шапуће своје тајне језиком једино разумљивим води која без обзира да ли тече брзо или споро памти све и поверљиво заувек чува за оног који у свакој капи препознаје највећи део сопственог постојања Песме из књиге

ОСИМ ЈЕДНЕ СТВАРИ, која је добила "ВАСКО ПОПА"

награду

Остарео и полуслеп бацач ножева одлази из великог циркуса без одговора зашто није смео макар само једном затворених очију да забоде оштро сечиво у средиште своје забрањене жеље

Један мој очуђени сродник сваке ноћи одлази УМЕТНИЧКИ ХОРИЗОНТ

Ласово је осенчено Тупижницом и временом бездетним записујем у подсетник наливен сетом неисказном Ова напомена служи читаоцу неупућеном да се снађе на путу до још једног места никада посећеног а посебно лиричару коме је неопходна добро наоштрена бритва да одсече део свог језика нејасног тамо сам давно био али сада у рањеним устима осећам рађање именица окрвављених 7

ПЛАТОНОВА ЛАЖ – ПРИЧЕ

Не зна се од кога је кренуо двосмислен и колебљив шапат о Зевсовој суровости. Али је кренуо. Тајан и потуљен. И више се није дао зауставити. Прво се шаптао међу боговима, а онда се, низ Олимп, спустио и у људске уши. Људски шапат не прашта као шапат богова. Глас је, природно, последњи стигао до Зевса. Дојавили су му га бојажљиви и од њега уплашени шпијуни. „Ја, суров?‖ – загрмео је Зевс мргодно: „Ја гушим боговска и људска права? То је клевета! Нека ми се наведе пример! Дотле, то је гнусна лаж!‖ Смркнута и застрашујућа грмљавина Зевсова само је за УМЕТНИЧКИ ХОРИЗОНТ

извесно време стишала шапутљиве гласине. А након тог извесног времена, прошапутало се, са примерима суровости. „Помињу Прометеја и Сизифа‖ – опет су Зевсу бојажљиво дојавили шпијуни. „Сизиф и Прометеј‖ – проломио је Зевс: „То само песници могу да зановетају! Они би морали да схвате да су то примери моје велике благости. Могао сам ја тог Прометеја оковати за стену коју Сизиф ваља.‖

Остарио Зевс, усамио се и нашао се у старачком дому, тамо је скривао право име и био срећан да га нико не обилази. Једног дана се то променило. „Ко сте ви?‖ – питао је Зевс лепу и маркантну жену која је почела да га обилази. И то само њега у целом старачком дому, што је говорило да није професионална добротворка. „Ја сам Мелина Меркури‖ – рече она. То ли је та глумица и министарка културе, мислио је Зевс. На телевизији су говорили о њеном великом старању да се сви антички споменици Грчке, 8

развучени по свету, из светских музеја врате у Атину. „Зашто ме негујете?‖ – питао ју је и с поштовањем и с дивљењем. „Зар је то важно?‖ – смешкала се Мелина, топло и неодољиво. „Мени јесте‖ – рекао је Зевс, уверен да једино она зна ко је он. „Личите ми на Грка Зорбу‖ – рекла је Мелина са смехом од кога су звонили отворени прозори старачког дома.

Зоолошки врт велеграда испод митолошке Прометејеве стене добио је изузетан примерак орла. Био је то примерак о коме се могло само сањати. На нози му се налазио прстен са ознаком „Прометеј‖. Још се у зоолошком врту нису честито ни сабрали, а већ су постали најпознатији врт на свету, кад искрсну неразрешив проблем. Орао је почео да одбија храну. Давали су му све. Залуд. „Он је навикао на џигерице!‖ – рекао је светски биолог који је међу хиљадама светских туриста дохрлио да види овај митолошки примерак орла. УМЕТНИЧКИ ХОРИЗОНТ

Пробали су са животињским џигерицама. Орао је одбио. Пронашли су човека, добровољног даваоца леве џигерице. Орао је одбио. Једино решење било је пустити орла да се врати на груди Прометеја. Међутим, сад је и град рачунао с орлом. Зар се одрећи туристичког бума. Прва идеја је била да се Прометејева литица пренесе у центар града, али из страха да Прометеј не угине, одустало се. Жичара је боље решење. А и туристички је бољи потез. За сада, док се не изгради жичара, једна екипа планинара се, свакодневно, пење уз литицу до Прометеја да би му на груди прислонила кавез с орлом.

Дедал је желео да своме драгом народу подигне нешто за чијим ће смислом сви трагати. Тако се сетио лавиринта. Лавиринт је грађен дуго, са свих страна, да нико није појмио шта се гради. Кад је лавиринт био готов, Дедал је увео свој народ у њега. Одабрани су тајно зазидали улаз. Тек кад је смакао оне који су улаз зазидали, Дедал је наредио потрагу за излазом.

9

(Тамара Симић, Бајка о одрастању, Свет књиге, Београд, 2016) Млади писци нису само најавили да долазе. Почели су да пристижу. Показују како се већ сада, када објављују своје књижевне првенце, на њих може и мора озбиљно рачунати. Тамара Симић, мултимедијална уметница, определила се за књижевнмост за децу која је далеко озбиљнија и тражи много више списатељског умећа него што се уобичајено претпоставља. После Необичних бајки, објавила је Бајку о одрастању. Њене књиге су више (више јер су различите у односу на уобичајене и устаљене) од бајки. Бајка им је полазиште, али у њима има и много реалног. Особена су клацкалица (посебно то важи за књигу о којој пишемо) између циклуса прича и фрагментизованог романа, бајки и лирских прича, прозе и прикривених песама у прози, доживљеног и одсањаног. Ако се границе између споменутих полова, реалног и одмаштаног, бришу, понешто од оног другог остаје у првом, и обрнуто. Бајка о одрастању истовремено је бајка о правом одрастању и бајка о књижевном одрастању која бављење литературом претвара у праву бајку о писању.

УМЕТНИЧКИ ХОРИЗОНТ

10

Књига Тамаре Симић има пролог и епилог и низ насловљених поглавља. Она се ланчано наслањају једно на друго, али се то не изводи директно, те бисмо у у њен „роман― морали укључити и оно што је у међувремену било а о чему се није изричито писало. Књига је написана у првом лицу што омогућава главној јунакињи, седамнаестогодишњој Теодори, да се помало сленгом послужи. Притом се пристиже и до неколиких (потенцијалних) неологизама: гузекисић, жућовка, згодница, лудара, љутић слаткић, мамић, пишта, самичак, смеђуша. Ту су, уз новокомпоноване речи (нпр. фаца, комп, фејсбук...) карактеристичне за говор нових генерација, и турзизми типа џаба. Веома су присутни многобројни узвици и ономатопеје који су се, динамизујући говор, пробили међу најфреквентније речи када је о данашњој младежи реч: бааам; хм; уф; јаооо; их; пих; фуууј; хахахха; ееее; бла бла бла; цук, цук, цук; нину, нину, нину... Јунакиња се непрекидно неком, непознатом неком, обраћа те имамо утисак како се пред нама једносмерни дијалог води. (Може се – и потребно је то учинити како би читање било ваљано – замислити шта тај неко „одговара―. Сваки читалац, као потенцијални сабеседник, задобија улогу адресата.) Веома вешто се, одједном, из сасвим реалне ситуације радња „лансира― у офантастичену, иреалну, надреалну. Довољни примери за написано су: летећа кућа, змија у коси једне жене, заглављивање у облацима, зомбији, огромни пауци... Тамара Симић зна реченицу да сведе на реч коју трима тачкама пропрати, наговештавајући како би она могла да се прошири и „поклањајући― то могуће проширење својим читаоцима: „Суза...― Зна, такође вешто, да искоси радњу, те тако, на пример, кћерка преузима на себе оно што би се очекивало да мајка учини: „Можда сам превише брижна према њој, па испаднем груба, или сам несвесно њену љубав покушавала поклонима, изненађењима и ко зна чиме да купим, али то није ништа мењало.― Убацује у текст и гноме (могли бисмо их окрстити „омладинским―): „Живот свашта носи, а тело и ум могу много тога да поднесу и издрже―, „Што смо старији паметније правимо глупости―, „Млади људи никад не варају, јер могу, а стари би, али не могу―, „Некако је лакше примити и узвратити љубав животињи него човеку― или „Људи окружени љубављу теже одлазе у смрт, него они који је немају.― Има и реченица са лирским набојем: „Тужне жене имају најлепши осмех―; „Мој страх је привлачио мрак―; „Језа ми је пролазила кроз тело и душу...―, „Облаци се... уковрџали―; „бојала сам се да ми моје сунце не побегне― (курзив је мој – Д. С.)... Једнако и оних „сленговских―: „ ... сруши ту кока-колу...― И хуморних: „ Имам више УМЕТНИЧКИ ХОРИЗОНТ

11

среће него што сам тешка, а увек сам најлакша― или „Трчи паук, не види ништа испред себе од дугих шишки које су му падале на очи.― У понекој се обрете и унутрашња рима: „ ... чим одем од зубара – зуб ме одмах смара―; „ ... нисам могла да спојим ни у глави, ни на јави―. Страх, „мушки, дебео страх―, сасвим је равноправан „јунак―. Он „насрће― на нараторку. Таман га сметнемо са ума, а он изнова бане у ову прозу. Она је, не ретко, узбуркана „изломљеним― реченицама налик на оне које налазимо у нашој усменој прози: „Људи и животиње – што у куће, што у рупе―; „Трк до прозора...―; „Ја у страну, а она за мном. Ја на другу страну, она ми опет за петама.― Илустрације којима је своју књигу „пропратила― Тамара Симић имају нечег прикривено поентилистичког, боље још: колажног. Колажног има и у овој питкој, младалачкој, лепој, одсањаној књизи, намењене онима који су сањарењу склони. Иако у епилогу Тамара Симић вели како „свака бајка треба да се заврши у неком тренутку―, већ у наредној реченици она пише како се нада „да ни једној бајци неће доћи крај―. Иако изгледа да једна реченица другу „гута―, није тако: Бајка о одрастању је окончана јер је написана, а нема краја јер ће бити читана.

ПРОМОЦИЈА КЊИГЕ У УДРУЖЕЊУ КЊИЖЕВНИКА СРБИЈЕ

УМЕТНИЧКИ ХОРИЗОНТ

12

На хридини фантом од мрамора створен, држећ руком браду и коленом лакат, с ногама у земљи, као стабла корен, не дижући главу вечно ту ће плакат.

Волим да вас гледам у оквиру кружном, лепотице давне са жутих портрета, у руци са ружом доцвалом и тужном, као што приличи цвету од сто лета. Хладни зимски ветар, што вам образ трља следио је ваше кринове и лале, и ви сад сте пуне само црних мрља, прљаве стојећи крај пусте обале. Лепотица давних прође срећна влада; Парабера лепа, Помпадура плава непомичне ствари у земљи су сада, а заједно с њима и љубав им спава. Ви још удишете те букете цвећа, већ заборављени, о портрети стари, смешећи се тужно, и туга вас сећа љубавника мртвих и увелих чари. Маркиза Парабер 1693-1755 Госпођа Помпадур 1721-1764 УМЕТНИЧКИ ХОРИЗОНТ

Какав бол се свија над твојим раменом? Откуд црпиш сузе у ноћ'ма бесаним? Шта је то што патиш у срцу каменом те грцајућ тресеш грудима клесаним? Сузе, које теку лицем ти заморним, падајућ, кап по кап, и на једно место, створише пред твојим стопама мраморним јамицу из које птице пију често. О симболе неми несрећним људима, Ниобо без деце, Мајко седам боли, седећ на Атосу, која река има више воде но ти суза што их проли?

13

На стаклима мрачних цркава све боје залазећег сунца већ лагано трну, а њихови древни звоници што стоје у плавети праве своју сенку црну.

Кад јутрос, једва кријући злобу и у клопку ме наводећи, Демон у моју уђе собу, упита: ―Да ли ми можеш рећи

Месец се помаља са зракама које на казаљку с куле расипају срму и на гране плачних врба чије хвоје њишу сиве сенке по води и грму.

шта је од свију лепих ствари којим је око засењено, од црних ил’ румених чари што чине љупко тело њено,

Док јецаји звона која боно звоне личе на глас неке друге васионе који, ветром ношен, на овај свет стиже.

најслађе?― – Али душа рече Гнуснику: ―Сваки део греје исто, из сваког мелем тече и подједнако драго све је.―

А песник, седећи на жалу сред цвећа, као у сну слуша те гласе и диже своје очи к небу и тужан се сећа.

Не знам кад ме очарава, шта посебно ме ту привлачи. Она ме као ноћ стишава И као Освит на ме зрачи;

Duellum Ратник на ратника јурну у јарости; севнуше мачеви кроз ваздух пун граје. Та бука и дрека беху крик младости која се жестокој љубави предаје. Сломи се оружје! Ко што се, о дете, скрши наша младост! Ал поразе њене сад нокти и зуби хтели би да свете.

- О, бесна су срца љубави рањене!

и сагласје је превелико што њеним лепим телом влада да обујмити може ико све састојке тог дивног склада. Преображај ме тајни плени, сва чула се у једно слише! Музика струји дахом њеним, као што њезин глас мирише!

Ту, где рис и тигар круже, у ту црну јаму, хрвући се, борци попадаше, ту ће кожа да им процвета на трну.

- Пакао прогута пријатеље наше! Амазонко, и ми хајмо с њима, нека пламен наше мржње потраје довека. УМЕТНИЧКИ ХОРИЗОНТ

14

Само преливи лако споје флауту с рогом, сан уз сан. Од Досетке ти бежи смеле, од крута Духа, Смеха гњила; с њих плачу очи Плаветнила; све је то лук из просте зделе! Речитост зграби, врат јој стежи! При раду ти се често сети и Риму малко опамети, јер пустиш ли је, она бежи. За грехе Риме нема речи! Зар глуво дете, Црнац луди тај јефтин накит нама нуди што под турпијом празно звечи? Музике још, и свеђ, и дуго, да стих ти тако смео важи летећи из душе која тражи друге љубави, небо друго. Музика пре свега нек те брине и зато Непар нек ти пева што мутан лакше се прелива, а све без позе и тежине. Кад бираш речи, нек ти годи да их не бираш без презира: сива нас песма више дира, кад се Нејасно с Јасним води. То су за велом очи красне, сјај сунца кад трепти зраком, ил' на јесенском небу млаком у плавој збрци звезде јасне. Нек нам је још и Прелив дан, једино прелив, а без Боје! УМЕТНИЧКИ ХОРИЗОНТ

Нек стих ти буде авантура, у хитром ветру јутра расут, од ког метвица и смиљe цвату... Све друго је – литература.

О, некад моје, драге руке, толико дивне и малене, после заблуде несмилене и свих бездушја и све муке, после свих лука и градова, и покрајина и земаља, отмене к’о у каква краља, о драге руке мојих снова.

15

Руке у сну, на мојој души, знадем ли што сте изволеле у доба подле буке вреле рећи тој души што се руши?

моји крајински сељани одмах су формирали хор духовне музике на више земаљских језика

Зар лажу моје слутње чедне, пуне духовног сродног стања и материнског помагања, љубави присне, непрегледне?

а само један хировити и небески јесте и то је Мокрањац и у одсутности

О патњо добра, грижњо наша, сни благи, руке посвећене, о руке драге и чашћене, пружите кретњу која прашта!

Знамо се ми. Ово је моћна валовита сојеница и има три обале и сламни кров у средишту је камени храм са очима – гледа на исток и види све наше воде. на Петровдан, Кобишница 12.јули.2016

Замисли да је Бетовен дошао у посету Мокрањцу али да овај наш тада и није био код куће УМЕТНИЧКИ ХОРИЗОНТ

Свуноћ сам писао али се дању то и не види у најбољем случају виде то једино видовити 16

све ређа фела нека и нараштај у роду саткан зато сам потиштен и стиснут тако и поништен као ноћни песник

Праву песму хор букача надјача ти што заклетвом устоличе лажи лажан и Мојсије и Долина плача шта душа ко дете невино тражи Зато признаћу само надмоћ неба јер и шума скрива ропац срне о Боже колико храбрости треба да од укуса истине вилица утрне

Ето, славимо те невине првенце а ветар, чак олује муте нам очи ми од пролазности свијамо венце молимо се да ништа нас не урочи Нико и ништа, бар док никну зуби и ћутањем не скријемо зле речи јаук спутамо јер нас Она не љуби и не уверимо се да смрт не лечи

Спомен Дејану Медаковићу

На вртешци смо ал` ко је окреће пролазне су чак и мртве ствари моли се да се Сунце стално креће у истом смеру и дан нови озари

Меримо оком пролазност воде ал и немоћ песме у галами дана да л смо постали сужњи слободе ил били Сунце са стотину рана

Одрастемо тек с губитком снова ал` још жудимо за бескрајем неба и куће зидамо најчешће без крова имамо шта нећемо, ал` не шта треба

Кажемо Срце ал нико не чује јер оратори у крдима доходе тек птица та искрено песму кује чак и реке извиру из кужне воде

Славимо, а безверни, чак свеце куће преци темељ а крошња неба кров Календар, да се слави само будуће а прошлост не порекне живота зов

УМЕТНИЧКИ ХОРИЗОНТ

17

јер и у хармонији пукотина се крије

Замолио сам Тајанство смисла речи да док год може говор ми буде тих да ћутњом ме баш од пролазног лечи и на крају ме потпише празан стих У јалову земљу побошћу врх оловке ненамеран да напишем чак ни писмо на вечној води ми смо оловне пловке описујемо пределе где после нисмо оловку у руке предаћу неуком ђаку оном који би требало говор да учи ја крст Исусов понех у сваком знаку јер ме још празнина говора мучи Ни једну песму не сматрам опоруком врх оловке је умочен у смртну боју ни лов ни жртва не иду ми за руком и песме певах ко злу судбину своју Зато ме врх оловке, ко копље, плаши јер из њега је отицала сва моја снага у тим гробовима сахрањени сви наши врх оловке беше свему направа врага

Спајам све што се раздвојило било а било је несумњиво једно те исто ко да разлучи живот а шта се снило да ли неко памти своје небо чисто Пишем хармонију од супротних речи живот никад читав тај мој био није склад се ни у мермеру не одуговечи УМЕТНИЧКИ ХОРИЗОНТ

Зато се зове контрапункт од разлика сложена једноставност свег живота од безброј комада сложена праслика јер свака трун је прах светог ћивота

Чест прва Великој Плани, корену мојих предака Трагам за пореклом посвећених речи Простор се само са срцем деклинира Окивају Звечан, јер од мачева звечи Кост предака на дну Лепенског вира На коњу белом језди Деспот отмени Славјани кличу Чез план кроз поље Белу Манасију љубвом гради у стени Копорин завет сред плањанске доље Плана славјански јест Велико Поље Паланка брез Хасана окући слободом На Опленцу са очима тополово коље Смедерево, памтивек с царским годом На мегдану Сербие крагуј укла евца Божур Рача низ воду по сунцу се зби Поклаше ко зумбуле зоре Крагујевца. Царица Јелена сан у јоргованима сни Трагам за речником заумног порекла За пожаром што ожити Стишко поље Петрова чељад око Млаве се стекла Срећни Бољевци претекоше све боље 18

За разлику од иних тврдијех градова Наш Градац и Градиште јесу вечни зуб Као да не беху од камена него снова Дајбог да дубока жила очува наш дуб

Све живо сопствени језик тражи, Да би се разумело бар са собом. И оно што прећуткујеш, то кажи. Ако ниси у речи, шта је с тобом?

Кад кажем Гружа то засветли ко ружа А пут к небу кад стане да ужи Ужице Свака српска река од памтивека дужа На свакој икони наше богомајке лице

У сваком грличјем гласу љубав. Пред сваку сетву певају орачи. Тек с говором расцветаш се сав! Тек с песмом од смрти бићеш јачи!

По Сербии путуј и слушај ромор речи У том божјем родослову наше тапије Печаћене крвљу и горобиљем што лечи Ми ребарни смо лук Ђурђеве капије Румене се јагодњаци варош Јагодине Свилопреља још тка златовез Свилајнца А Зворник костима брани међај Дрине Речне жиле крвоток су Родопског ланца Од тих властитости наша је граматика У балканском мору Дунав пободен шип Поезија срца све је као зачудна слика А песник бурлак што броди успорни Сип Зато свака реч има наш душевни одјек У родослову јој пише космичко порекло Геоантрополошки моја Србија нема век У њој се и у пролазности вечно стекло

Усред сваке тишине понор вреба. Само се речи ко креснице плаве. Засеј бар на језику бразду хлеба, Да не никну оштре, јалове траве.

УМЕТНИЧКИ ХОРИЗОНТ

Каранфил, црвенкаст као стид, Отвара слатку латицу сећања. Од белог јоргована боли ме вид, Од плавог - рука скоро сања Да су јој прсти постали цвет Па тужно и весело миришу Крај руже која је скупила свет И крв и тајну и усне које сишу 19

Са друге усне смех и смрт. О најлепше се липа смеје У самом ваздуху као густ врт. Под очима трава мирно веје. Жута се лала у њој злати И клати и тако теку сати.

Па да се пред сан туробно насмешим Што сам кроз живот прошао ко авет. Затим: да слушам ветар и шум капи И задње сунце испратим кроз рачву Док мој дах тихо нестаје у хлапи... Ако од стабла не садељу бачву Ил кревет каквом младенцу не стешу Нек буде бар за сандук моме лешу.

Куда побећи у овај дан? У густи снег? У пусти врт? Пасти у меки болесни сан Као на смет, под лед, у смрт? Куда побећи са овог дна? Високо негде? Још дубље? Где? Ево већ тешке руке сна Прибијају те коцем за тле. Куда побећи у овај час Кристално празан, слеп и чист? О где су врата? Где је спас? То тонеш већ у тупи сан. Срце тек шушка ко суви лист. Зар никуд побећи у овај дан?

Он нема очи - ал ме вавек гледа. Има за мене увек реч немушту. Он први шане ону мисо сушту Од које бежим ко од ватре, леда. Кад пођем за њим - осванем сред блата. Страшно ме држи, а неима шаке. Или ме пушта небу под облаке, А када падам - он ме не прихвата. Због њега ћутим данима ко мутав И носим суву стену изнад воде (А сам се правим - празан, лак и плутав). Кад реч заустим - ја уместо еха Најежен чекам да ме свег избоде Сломљено стакло његовога смеха.

Напокон и ја чезнем неки посед: Тек стабло (макар сред туђе пољане) С толико земље - да му сенка стане У којој ћу да седнем сам и просед. Кроз моје гране да посматрам плавет (И загонетку птица успут решим) УМЕТНИЧКИ ХОРИЗОНТ

Опколиле ме ноћас књиге Зуре у мене из свог праха. Ћутљиве - ко од страшне бриге. Збијене - ко од тешког страха.

20

Ја знам да свака као жива (Мада неима ока, уха!) За мене неки говор скрива У непомичној урни духа. И све што гледам у њих дубље Све ми се мање мртвим чине Те шкриње мрака, тајне зубље. Једне ме маме, друге плаше Незнаним гласом ко из тмине: Уђи у мртво царство наше!

Буди ме пијук преко пута: Још једну драгу кућу руше. Опада њена боја жута То чисто злато моје душе. Већ видим ров са новим каблом: Пашће у подне липа стара. (Ишчупаће ми са тим стаблом Најдражи мирис мог олтара.) Све што је било - чега неста Што оде у дим, прах и пару: Ја знам да некуд тражи места. О тако и тај мирис, боја... О тако и ту кућу стару Не држи више земља, но ја. Стеван Раичковић (Нересница код Кучева 5. јул 1928 - Beograd 6. мај 2007).

УМЕТНИЧКИ ХОРИЗОНТ

Ноћ ме та у младости стиже, Па ми у срцу спава да не озебе! Видесте ли псето које човек тера од себе, А оно му и даље руке лиже? Са мном је тако: могу и не могу без ње. Када се осамим заогрне ме огртачем снова. И мада ми давно рече све, Увек је за ме нова. Данима се кољемо као хијене И једно у другом видимо кугу, А опет… изван те кобне жене У мојој души нема места за другу. Откад се знамо сањамо да се растанемо, 21

И већ сам од тога као месец жут, Па се опет необјашњиво састанемо Да заједно продужимо пут. Не знам више да ли је то љубав, Или загонетни чулни мрак; Знам само да бих се без ње разбио као сплав о речни брзак.

Сутра јесењим шинама са чежњом мртвом за љубав и стихове Опет ћу поћи уморан од судбине и гладан као пас! Тетурајући градовима и временом Поздравићу сваку зору што беду откуцава у бео месец као у стари гонг. Тако тужан животопис да се створи, Јадни мој песниче, Данас кад крв твоја уместо тебе говори! Ох, како је симболично мој живот означен трулежима туберколозног новембра! Звуком са старога клавсена боли ме та сенка скитничке младости моје, У мени недостижна туга пева невином белином снежнога децембра. У јутро кад издахнем са чиме ћу се бесмртно везати? УМЕТНИЧКИ ХОРИЗОНТ

Не ваљда са поезијом једнога неурастеника као градске светиљке занихане на мразу? Кад овако мислим живот ми бива непроходна шума из које срце моје лаје као фармерски пас из степе на месец жут… Одиста! толико модрих звезда на болним завесама осамљене ноћи… Чегарски живот улази у мрак као црни воз у бесконачни тунел! Друже, чујете ли ме? Умире једно дете: — Ноћас, раскошно, у далеки океан падају блистави метеори Са моје животне комете.

Шумне ноћи ко јавори сињи Тамом гробном леже ми на длану. Болестан сам много, много: Једину звезду у овој пустињи Видим своју рану. Притисла ме стидна жалост Ко оловна плоча Нигде један ведар дан. Сломила ме тужна малаксалост На љубав, живот и сан. Да ми је само у родни крај да одем што пре 22

И умрем тамо заборављајући све. Па кад ме пут гробља понесу волујска Кола као некад у младости Нада мном да заплачу од истинског бола Беле брезе тужне од старости. То су задњи снови у ноћима шумним ко Јавори сињи отворени као ране Које у овој пустињи Гнојем капљу на протекле дане.

Хтео бих све да кажем као да се растајем са светом: мрзео сам оца, волео мајку, љубио једну удату жену, предајем срце зреломе сунцокрету што у тамној ноћи губи своју сену. Са моје станице скоро ће да крене воз; на овој земљи, одиста има много шарених чуда, варљивих профета, лажних песника, проданих душа. Ухода и луда: често и најокорелији грешник зажели да склопи очи Под земљом и травом. Ја нисам мудрац са истока: још мање су моје речи нове: — Певам као што пашчад лају… Не узмите за зло ове речи: и сам сам живот учинио лепшим него што је био, мене би могао само куршум за зликовца да излечи, толико сам се на земљи разоткрио. Толико! УМЕТНИЧКИ ХОРИЗОНТ

А већ ако би ми судбина једном била милостива, па кад зажели да скине моје животне скеле, нек умрем у један сутон кад јесен, иначе досадна и сива, личи на печено теле.

Признајем да сам идиот и геније био и да су ми дани прошли накривљени као торањ у Пизи. Зато се журим у крчму као у операциону салу. Па нека! 15.000.000 грађана ове земље ако ме не упознају по поезији упамтиће ме по Скандалу. И ни брига ме није што у дну срчане аорте кроз дугу јесењу ноћ Песник са бандитом бој бије!

23

Добра земљо моја, лажу! Ко те воли Данас, тај те воли, јер зна да си мати, Јер пре нас ни поља ни кршеви голи, Не могаше ником свесну љубав дати! И данас кад дође до последњег боја, Неозарен старог ореола сјајем, Ја ћу дати живот, отаџбино моја, Знајући шта дајем и зашто га дајем.

Силни оклопници, без мане и страха, Хладни ко ваш оклоп и погледа мрка, Ви јурнусте тада у облаку праха, И настаде тресак и крвава трка. Заљуљано царство сурвало се с вама... Кад олуја прође врх Косова равна, Косово постаде непрегледна јама, Костурница страшна и поразом славна. Косовски јунаци заслуга је ваша Што последњи бесте. У крвавој страви, Када труло царство оружја се маша, Сваки леш је свесна жртва, јунак прави.

Твоје сунце носе сад на заставама, Ти живиш у бесном поносу синова; Твоје светло небо понели смо с нама, И зоре да зраче на путима снова.

Данас нама кажу, деци овог века, Да смо недостојни историје наше, Да нас захватила западњачка река, И да нам се душе опасности плаше.

Још си уз нас, света мајко, коју муче; Све су твоје муње у мачева севу, Све у нашој крви твоје реке хуче, Сви ветри у нашем осветничком гневу.

УМЕТНИЧКИ ХОРИЗОНТ

24

Ми смо твоје биће и твоја судбина, Ударац твог срца у свемиру. Вечна, Твој је удес писан на челу твог сина, На мач његов реч ти страшна, неизречна. Млеком своје дојке нас си отровала, У болу и слави да будемо први; Јер су два близанца што си на свет дала Мученик и херој, кап сузе и крви. Ти си знак на небу и светлост у ноћи, Колевко и гробе, у одећи сунца; Ти си горки завет страдања и моћи, Једини пут који води до врхунца. Ми смо твоје трубе победе, и вали Твог огњеног мора и сунчаних река: Ми смо, добра мајко, они што су дали Свагда капљу крви за кап твога млека.

Гините, браћо, јунаци, људи! За пропаст вашу свет ће да зна... Небо ће плакат дуго и горко, Јер неће бити Србина... Ми несмо браћа, ми Срби несмо! Или ви несте Немањин сој? Та да смо Срби, та да смо људи — Та да смо браћа — ох, боже мој!... Та зар би тако с Авале плаве Гледали ледно у огњен час? Та зар би тако, ох, браћо драга, Та зар би тако презрели вас?... Презрите братства покор и клетву, Што небо даде, погаз’те ви! Та није л’ грешно, није ли грозно: Крв деце ваше гледамо ми! А где је помоћ ил’ суза братска? Ил’ „Јуриш, роде, за брата свог―? У вељој беди, смрти и крви, Данас вас саме оставља бог! Ал’ опет, грешан, грешно сам певô Рањено срце народа мог! Та Србин кипи, кипи и чека — Ал’ не да ђаво... ил’ не да бог!

Георгије „Ђура“ Јакшић Падајте, браћо! Плин’те у крви! Остав’те села, нек’ гори плам! Бацајте сами у огањ децу! Стресите с себе ропство и срам! УМЕТНИЧКИ ХОРИЗОНТ

(Српска Црња, 8. август 1832 Београд, 16. новембар 1878) српски сликар, песник, приповедач, драмски писац, учитељ...

25

3. Па и овај спомен, где замишљен стојим, Јесте неми сведок о витешкој сили… Међе царства свога гробницама својим Ми смо бележили.

4. Ни црни кипарис, ни зелена трава Твоју свету хумку не покрива собом, Дојчине-витеже! Ал’ је никла слава Над сравњеним гробом.

5. Син мајке Агаре и презрени Јуда, Са побожним страхом обилазе туда: Смрт славећи твоју, на коју се сећа Толико столећа!

Н

А ГРОБУ ВОЈВОДЕ ДОЈЧИНА У СОЛУНУ 1.

По светим пољима отаџбине моје Многе свете хумке растурене стоје, Где витези врли у данима славе Положише главе.

2. Од капија тврдих Виндобоне града, До обала цветних где пролеће влада, Гроб до гроба лежи и сведочи јавно, Да гинусмо славно.

УМЕТНИЧКИ ХОРИЗОНТ

6. А и на што црног кипариса грана? Дан помена стиже. Тога славног дана Одслужена биће, што окове кида, Страшна панихида.

7. О витези српски, пепелишта тавна Походиће тада наши милиуни, Место тужних звона хориће се трубе И наши плотуни.

Војислав Илић (Београд, 14. април 1862 - Београд, 21. јануар 1894) јсрпски песник.

26

Отапа ме рашивени мраз. Притиснута линијом заустављања савијам кости у хирогами. Бумерангом у грудима ни груди не погађам. Болест нетрпељивости истискује глеђ из бубуљице. Псоријазу рађа издржљивост. Од када је срамота бити свој?! Ко исисава млеко из секутића и храни халапљиве вране које и сопствени мрак прождире?! Кажипрсту трајања, не буди читачица која брише туђе линије живота Опстанак твоје од других зависи. Оловка је у руци Свемира.

Закована за нему јеку у песницу стегнуту и мрак зашивен за духовно безнађе лелујам крвотоком привида без вида. У иглу нараштаја увлачим залеђен конац УМЕТНИЧКИ ХОРИЗОНТ

У зеници изнутра никао ми поглед. Савест је одсјајем сумрака просила зору. Жртва је говорила не излазећи у себи из себе: „Нико се није попео да сиђе.― Насушна потребо избораног чела, не остављај белу ружу на црној дирци. На путу безизлаза извитоперен излаз лежи

27

У зрну сумње окачена молба исписује наду… Сви су се вратили назад. Песма је стајала. На путу за нигде Чекајући неког Да је одведе негде. Данас и није тако тешко бити песник Речи има у сваком контејнеру, на сваком дрвету. У свакој магли ноћи и роси дана. Зарасли смо у речи(МА). Не крчите моје земљиште Оно с намером зараста, као рана у Реч, Речи ми!

Здробљена сажваканом празнином киселина из апотезе победе нагриза гркљан. Просути сумрак увучен у иглу меље ме за ћуфту. Ољуштен језик кува ме уместо кромпира. Микса нас згажена вилица војника издалека. Наше близине све су од костију Срж је у нама савијена. Баци коску!

УМЕТНИЧКИ ХОРИЗОНТ

I У сенци бора босој деци подмећем иглице. Четири весела дечака под четири четинара за ране не маре. Они траже море у брдима и брдо у мору и брод у мору у брдима – потонули. На врху високих трава Детињство моје дрхти у ливади океана. Шарке му стражу чине шарене, отровне змије.

28

Приђе ли ко – по зуб ће сваком за сваку годину сакривања мора у брду и брда у мору и брода у мору у брду По зуб ће сваком од четири дечака што весели за ране не маре.

Грубијан, са прстима каменим. Што дотакне пред ноћ Модро ће бити пре свитања. Сањар, са прстима магичним Што дотакне под небом Небо ће му поклонити. Сву четворицу познајем. За ране не маре.

IV

II Под храстом растем растављен од воћа. Тајна сам што расте из земље заливена очекивањем. Хлад ме чува од врелине али ми ускраћује Сунце. Низ браде четири дечака слива се сок сочних јабука.

III Сву четворицу познајем, Био сам сваки од њих. Трагач, са прстима знатижељним, Што дотакне у подне У ноћ ће му открити своју тајну. Лопов, са прстима похлепним Што дотакне у ноћ У ноћи ће бити његово. УМЕТНИЧКИ ХОРИЗОНТ

Мој брод у брду у мору шарке чувају. Мој брод у брду у мору они траже. Како брод у траве потоне Како брод од ветра чувати Како њиме кроз брда пловити желе да сазнају. У сенци бора босој деци подмећем иглице. Не да брод не пронађу, већ да свој не напусте. Сву четворицу познајем, био сам сваки од њих; Шарка је и мени зуб дала За сваку годину сакривања.

I Није то ној, Већ земљана глава птице Од сунца сакривена, Крило од неба постиђено - ветру поклоњено.

29

II У страху од страха од људи Дубоки глас земље У легенду саздан Тврди да се дугонога птица Плаши да махне крилима.

III Нама под земљом је одавно јасно Да вама над земљом не сме бити јасно То што нојеви знају. Како је горко проклетство земље: Шапуће тајну птици што не лети.

ПЕМСЕ НА НЕМУШТОМ ЈЕЗИКУ Данас сам поново обилазио све радње са носачима звука по Београду и, опет, остао празних шака. Новог албума ни од корова. Не знам више ни шта да

УМЕТНИЧКИ ХОРИЗОНТ

радим ни шта да мислим. Сви значајнији људи које познајем имају то ремек дело у својим колекцијама, аутомобилима и канцеларијама, а ја остајем тропа. Доста ми је! Отишао сам до околне пијаце и од смешно обученог продавца купио најквалитетнију могућу копију, украшену скенираним омотом одштампаном у колору, додуше у нешто мањем формату. Тврди да разлика у квалитету звука не постоји. Сав радостан, похитаo сам кући како бих уживао у стабилној мешавини блаженог гласа мог музичког идола и савршеном тексту специјализованог песника. Но, када сам укључио албум доживео сам непријатно изненађење. Никакав звук се није чуо. Прво сам помислио да нешто није у реду са мојим рачунаром, па сам га рестартовао и изнова обавио исту радњу. Пошто то није давало резултата, отишао сам код оца у ауто и покушао тамо да га пустим. Опет исто. Ради додатне провере, убацио сам први албум који ми је био при руци и на једном и на другом месту. Савршено се репродуковао уписани садржај. Проблем је у купљеном артиклу са пијаце који је, наравно, сумњивог квалитета. Запутим се поново на место злочина, видно изнервиран, и 30

затекнем истог оног продавца како покушава да превари неког другог наивца. Сачекао сам да остане сâм и онда сам му пришао да се разрачунамо. Викао сам на њега и проклињао све оне који дозвољавају овакву врсту дистрибуције културе. Онда сам прешао на куђење себе и недостатка среће што сам морао да се сретнем са њим. За дивно чудо, он је био сасвим сталожен. Непромењеног израза лица, сачекао је да се смирим, испуцам све адуте па да ми онда „отвори очи―. Тада ми је објаснио како је са албумом све у реду и како је, заправо, проблем у мени. Каже да нисам довољно посебан да могу да уживам у гласу свог идола и његовој песми. Гледао сам га све време вагајући да ли да га нечим ударим или да то урадим сопственим рукама. Једва сам се суздржавао. Мислио сам да ме исмева у лице. Увидевши и сам да је близу батина, смиривао ме је, покушавајући да образложи то што прича. Онда сам сазнао болну истину. Наиме, песма је написана и албум снимљен на немуштом језику. Могу га разумети само животиње и шачица привилегованих која овај језик разуме. Ја очигледно нисам

УМЕТНИЧКИ ХОРИЗОНТ

припадао ни једној ни другог групи. Исушеног беса, сломљеног срца и повређеног поноса отишао сам кући. Први пут у животу сам схватио како изгледа бити обичан.

31

Увек када одеш разбуктиш ми тугу и остајем само сапутница другу до сусрета новог што ме развесели. Опет све ће у круг, од жеља до јаве, тешко тад се мисли у кавезе ставе, мисли што одлете где ми не би смели. Заветне песме, 2013.

УСПАВАНЕ НОЋИ ЖУДЊОМ ИЗРОНИЛЕ /глоса/ Безбројне су очи по твом стасу пале Ко уморна јата на поморску лађу, И, све очаране, за тренутак стале Да на теби одмор и лепоту нађу. (Милан Ракић: Поносна песма) У теби се крију узбуркане воде А долине југа све ти тајне дале, У теби се многе супротности роде Безбројне су очи по твом стасу пале Љубави да те зовем, често пожелим када те додирнем, да утолим чежњу, све снове и једну недоречну тежњу да усним ти бар једном на груд`ма врелим.

Кадa сневаш, слутим, будно мислиш на ме У срцу варнице лако светлост нађу, Уставићу руку на меко ти раме Ко уморна јата на поморску лађу,

И да те подсетим шапћући све тише шта хтела сам рећи у паузи хтења, можда само оно што је разлог мрења о чему немушто слово јасно пише.

Успаване ноћи жудњом изрониле Стас ти као грана извијене лале, У мирис латица звезде зарониле И, све очаране, за тренутак стале

УМЕТНИЧКИ ХОРИЗОНТ

32

Сјај чистоте твоје не могу да схвате Зато очи моје починише крађу, Чежњиви погледи ко страсти се сјате Да на теби одмор и лепоту нађу.

Безвремено чудо, анђеоског миља, уздасима чежње мислима ми плови. Све је друго варка, али не и снови. Светлоноша вечни, дах земаљског Виља. Васкрсава живот наносом среће, и све се божанском енергијом креће.

Опевана зоро мила, што узглавље моје медиш, платинастих моћних крила, ти живота мени вредиш. Што узглавље моје медиш сном чудесне једне ноћи, ти живота мени вредиш, надахнуће нових моћи. Сном чудесне једне ноћи, невидљивом руком водиш, надахнуће нових моћи Божјим путем ка слободи. Од другог је света, а људског је кроја, неовоземаљски - поник'о из веда. Од погледа вајног дрхће сенка моја, заносном лепотом душу ми опседа.

Невидљивом руком водиш, Сунца трагом ноћ ми зариш, Божјим путем ка слободи ти сновима фењер палиш.

Са анђелом мојим у чувству се роди, љубовидим само он вечност призива.

Kао жива сенка животом ми плоди, Песмолик у стиху одвајкада бива.

Сунца трагом ноћ ми зариш, моћ дариваш белих вила, ти сновима фењер палиш, Опевана зоро мила!

УМЕТНИЧКИ ХОРИЗОНТ

33

Срцу моме ти видаш ранице, заносно пријаш као ветрић тих. Пут ми зариш о, звездо Данице! И све казује само један стих. Уздаси чежње лепотом гину, узнесох се ка јатима птица, због тебе спознах себе ину, угледах те међ' хиљаду лица. Васкрсавам и наново дишем, разумем шапат борова, смрека, жуборни говор потока, река.

све моје ћутање. Не сликај ме сликару! Пусти моје у пркосу напукле ноћи. Не може се насликати молитва стиха душе која цвета ни птица у телу жене. Не сликај ме сликару! Мој тренутак је различитих боја. У нијансама нота Шопена Ја сам хтела срце тврђе а оно је туђе било. Не сликај ме сликару! Бићу твоја недовршена слика, а ти моја неуспела песма.

Жудњом ево, о љубави пишем. Понекад ето, сретну се зене, крв тада јаче јурне кроз вене.

Питаш се, да ли сам слика у стиху ил’ стих у њој ? У покислу јесен, у песмама уморним од речи, сакупљаш моје мисли. У платно би да уткаш УМЕТНИЧКИ ХОРИЗОНТ

Ја робиња емоција постављам граничне линије на сваку љубавну песму. Ја недоречена стихујем немушто 34

на корицама. Ја босонога на каменом јастуку испијам месец. Ја сува земља призивам кишу да потопи све жедне снове. Ми две сенке у несретном плесу осуђене на крај као љубавници.

Изговорила бих те у речима, испевала у песми, живела у стварности, а ја ћутим не знам како да започнем љубав. Завирила бих у твоје срце уплела у твоје руке спаковала у моје груди а ја чутим, не знам како да започнем љубав. Чекала бих те у тишини, љубила у осмеху додирнула у погледу. Можда је љубав започела мене.

УМЕТНИЧКИ ХОРИЗОНТ

Ноћ... црнило испуњава просторе собе коју осветљава мисао о теби. Светло које долази са изворишта сједињује наше вене. Заједничка крв тече различитим жилама... мојим и твојим. Прашњави сат опет откуцава... пролази још један сат... Ноћ гута све што је дан донео, а у другом углу собе напада ме мисао о теби.

Негде заспало срце љуби дно кишне капи покушавајући дa је уобличи у воду. Негде велики духовни бездан љуби тло покушавајући да га 35

претвори у сан. Негде у оквирима слика повезујем оно твоје, а туђе: Чудо, кад се деси а ти чудо јеси, покушавајући да те створим од сваке искре дугих чекања и једне љубави. Негде на уснама измишљене младости одговарам да се хиљаду ствари десило, покушавајући да објасним соптвену неспособност да те створим речима.

Обојићу ноћас твоје мисли. Зашићу слова у твоју свест. Проштепаћу речи кроз рубове твојих усана. Утиснућу недариване пољупце у твоје очи. А онда ћу те уплести у своје црне увојке. Само је тамо сигурна твоја посебност!

УМЕТНИЧКИ ХОРИЗОНТ

Због сваке прегажене птице, ја бих се зауставила. Да је одлепим са асфалта и сместим у топлу земљу. Због сваке смрзнуте птице, ја бих се зауставила. Да је ставим између својих дланова и дунем у њу, да је претворим у анђела. Због сваке сломљене птице, ја бих се зауставила. Да је пољубим, да је више не боли. Због сваке скупљене птице, ја бих се зауставила. Да је држим за крило док не оде одавде. Због сваке дрхтаве птице, 36

ја бих се зауставила. Да је ставим под свој капут и преселим у тишину. Али свет ми то не допушта. Тера ме на журбу. Забрањује ми освртање. Сакупљам своје птице, у џепове свога срца. Ко зна колико их ту има. Тих лепих, прозирних, успаваних птица. Лепим њихову бол на своју, и чекам, чекам макар један знак Којим ће ми бити дозвоњољено да им вратим ветар у крила.

Све јаче и јаче Бришући њихов крути облик Чинећи их лаганим Непрепознатљивим ваздуху Који их удише.

Сањајући свога деду Који после смрти у Бога верује Обувам водене ципеле Излазим на кишу Дозвољавам јој да испере Непромочиве трагове Скривене у мојој коси У праменовима Они испадају Oбликујући тамне кругове Који се окрећу у сузама воде Док их она односи Путем који очима пратим Чујем тихо ослобађање Осећам како Пуштајући светлост у свој центар Постају прозирни Светлост их врти УМЕТНИЧКИ ХОРИЗОНТ

У дане кад стабла пуцају од студи, Кад дрхтаво срасту џепови и прсти, Под старом маслином угледају људи Старца што се благо смијешећи крсти.

37

На њему долама без веза и шара, Црна попут шаске ноћи без мјесеца, Чизме без везица и шубара стара, Око њега спокој, молитва и дјеца. Стушти се пред зору мећава с Румије, Ледена бјелина долину зачара, Све се живо смрзне, само њега грије Шапат којим клечећ` с Небом разговара. Најтежа ј е студен кад душу окује, Само се са срца лед отопит` не да, Најбољег је слуха ко сам себе чује, Најбољега вида ко у себе гледа. А и што ћу друго понијет` са собом, Све што стекох стаде у пар суза врелих, Проливених крадом над студеним гробом, Једино је благо, које раздијелих. Ујутро га нашли с три спојена прста, А снијег се око њега отопио Поруком последњом са надгробног крста: НЕБЕСКО САМ ЦАРСТВО ДАЈУЋ` ИСПРОСИО.

Прозбе и пахуље једне к` другим лете, Студена пећина као цимвал звечи, Док панично бјеже сподобе уклете Пред монахом кротким, што под Крстом клеч Смилуј се Господе мој јадном народу, Не дај да у мраку гријеха погине, Страдања ме њина као копља боду, Раде све што знају, не знају што чине. Одврати их Творче од неслоге клете, Ђаволи им душе јадне уграбише Злом превјере срамне и крвне освете, На рођеног брата, брат сабљом кидише. Пошаљи им свете Јованове прсте, И Честицу Твога Крста пресветога, Да их прсти Вјером спасоносном крсте, Да их спасу Жртвом Распетога Бога. И икону Твоје Матере љубљене, Да им срца смјешком божанским раскрави, Да им Рај донесу миле очи Њене, Да Љубављу Њеном пречистом оздрави. Па ако се тако силно наоружан, Не одупре кнезу из страшне геене, Ако их надвлада ад смрадан и кужан, Са њима Господе погуби и мене.

У страхотној тами подловћенске зиме, Срастао са јеком манастирских звона, Свети старац слави Христосово име Одгонећ` легије паклених демона.

Утихну мећава, сунце је одмјени, Радосни се уздах Небесима оте, Задивљеним сузом у старчевој зјени: КОЛ`КО ЈЕ У ОВОЈ ДИВЉИНИ ДОБРОТЕ!

За своје се стадо залутало моли, Очинском љубављу плам геенски гаси, А свака Га ријеч као стигма боли: Оче Свемогући, племе моје спаси. УМЕТНИЧКИ ХОРИЗОНТ

38

За оцка су говорили да је луд још док је био жив... Слушала сам како му се иза леђа дошаптавају... Једном спечени бачвар рече буљавку који је са њим дошао, бројећи му залогаје, у нашој кући, еј бре, у нашој кући: „Једе као да је полудео, као да му је пред главу... И масну би крпу само да неко пред њега стави... Овај да ми је на 'рану пре би га убио него што би се међ’ моја чет’ри зида задржао... Ал' како је кренуло ће да цркне гладан... Гладне му, бре, очи...― Онај ком’ су беоњаче к’о на федер’ искочиле настави: „Ма луд је и на рад... Подиже УМЕТНИЧКИ ХОРИЗОНТ

кол'ко нико не може и неће... Тегли, вуче, товари... А за то треба ’рана... Ено, погле ону моју марву, извуче уз највеће брдо, а Милојева се саплиће ко да је метиљава... Ал' код мене се и порани и окасни па има и у јасле и на ливаду... Посматрам их како наврћу једну за другом... А препек јак, на длан да се упали само би се плавичасти дим диг'о, а паљевина кожу не би ни опрљила... Домунђавају се ту са суседне стране стола и мало мало, па и они прстима откину једном од печене плећке прошаране белином која је уцело стајала у једном тањиру, други пут од кртине која је у другом тањиру стајала... У то се чу неко напољу, дозива са капије... Изађе мајка пред комшију који неће у двориште... И отуд исто, реч, као проклетство, као сенка се пребаци преко резе која затрепери и шкрипну, или су то можда били зуби незваног госта који нит 'оће да уђе, нит да се врати, него стоји и меље ко празна воденица: „Слушај ти, до сад смо били комшије и од сад ће да будемо ако онај твој лудак престане да се загледа у ону моју лудачу! Тако да му кажеш―. Мајка се прекрсти, једаред, дваред, кад крете трећи пут онај подви шипке и изгуби се ка потоку... Замиче иза окуке ко да га неко јури, а оштрица секире, 39

која му је закачена висила за опасач, ко кудеља код преље, ударала га по бутину и слабину пљоштимице, па се чинило да сам себе мамуза... После, како је време пролазило то ко да поста људима навика, нико га другачије и не зове... Све говоре: Где ти је онај лудак... Кажи оном твом лудаку да сам га тражио... Е, таквог лудака нигде нисам видео... И све тако... Залепи се тај надимак ко чичак за вунену чарапу, ал нико не смеде тако да га позове ил' да му се тако јави. Лако је било њима да тако говоре, нису они у кући са њим били... Могли су да лану шта су хтели, па иза своја четири зида да се склоне... Они могли, а ми остајали са њим... И све нам се чинило да је лудило почело са године да га 'вата, или се можда само правио ко оно што кажу: Кад ти рекну да си пијан ти легни па се ваљај!, па и он тако... Неколико година пред смрт оцко се тамо негде око Божића у собу затворио... Истрг'о из моје свеске неколико дволисница из средине, узео мастиљаву оловку и нешто по белини шарао... После се негде изгубио цео дан, мајка није знала ни где је, ни шта је, а није смела ни да га пита... Под мишком је носио касетофон... До тад га је једино Гута из доње мале имао... У УМЕТНИЧКИ ХОРИЗОНТ

џепове је нагурао неколико касета и кабл на ком' је висила нека цевчица. Касније сам сазнала да је то микрофон и да када се у њега говори да се све снима... Сутрадан је испразнио фиоку из креденца, најдоњу лево и у њу убацио коверат и једну касету... Док је касетофон и остале касете ставља на астал окренуо се ка мајци и мени и строго рек'о: „Да вас нисам видео да дирате док сам жив! Кад умрем, ти жено док ме облачиш, она ће―, тад главом показа ка мени, „да писмо прочита, а тамо ће све да вам се каже. Јесте л' чуле ил' треба да понављам?'' Климнусмо главом без речи и тако и би. Кад оцко испусти душу нисам била код куће. Стигла сам, а сандук у ком је лежао је већ био на великом столу у примаћој соби... Мајка ми приђе и рече да испуним задату реч. Испрва се нисам сетила о чему се ради, а после кренух ка летњој кујни где је стогодишњи креденац стајао... И ево нас сада, идемо за ковчегом... Узбрдо... Застајемо на свакој кривини да свештеник очита опело... А он као да има букагије, једва се држи на ногама док заобилази гумене точкове и упрегнуте краве, па чак и онда кад мало застане да око каната млати оном ћасом у коју стоји жар и тамњан... Понекад уме и да се саплете о 40

мантију и нешто без речи мрмља у браду... Поворка се груписала ко да су на збору где се одлучује кол'ко ће самодопринос да одрежу. Потихо се дошаптавају, а ја гледам у касету која почне да се окреће чим сам притисла прво дугме с десне стране на касетофону... Баш онако како је у оцковом писму писало... Баш онде где је требало да се чује за грехе вољне и невољне.... Оно мрморење полако поче да јењава кад се чу очев глас, већ после прве реченице скроз нестаде... Поворка се утишала тако да је могла и мушица да се чује... У почетку су се премештали с ноге на ногу а онда се укипеше да у'вате сваку реч... Чак и поп се укопа у место, једино се дим померао док је он и даље млатио оном његовом ћасом. „Слушај овамо!― разлеже се из оцков глас из касетофона... „Мислили сте Лека луд, говорили сте Лека луд... Ал' овај луди Лека за многе паметне раке ископа и на небројено сандука прву грудву земље баци... И на многе би од вас бацао да ме ова чума не преведе на ову другу страну... Тако записано... Па кад је тако ред је да вам реч-две оставим...― Ту заћута глас иако се касета и даље окретала... Неко се са краја реда искашља гласно и још гласније отпљуну у врзину, остали ћуте и крсте се... Поп стоји, ни макац... Чини се да и УМЕТНИЧКИ ХОРИЗОНТ

не дише... Једино му се усне померају док карираном марамицом брише зној са чела који почиње ка бабурастом носу да клизи. Након неколико тренутака који се учинише као вечност опет се чу оцков глас: „Е, па није Лека луд, нит био, нити је сада док говори у ову скаламерију, а ви слушате... Е па добро начуљите уши, има шта и да чујете... Ал' ајд да кренем онако по реду, како се ваља. Ти попе Свето, сећаш се кад си држао ону велику говоранцију, пре неку годину кад смо доносили славске колаче да их прекадиш и вином залијеш, кад си нас два сата држао да са мокрим ногама стојимо на бетону, а ти у сувим војничким чизмама причао да нас сво зло стиже зато што не постимо и што светиње псујемо? Сећаш се како тад изађосмо из цркве ко да смо попишани??? Чуо сам те како се смејеш док смо се свако својој кући враћали... Знам да се не сећаш, а знам чега се још не сећаш, а то је кад сам ти оно, у сред циче зиме, ушао у двориште да питам смем ли да идем у шуму док је пост, да детенце изгладнело огрејем... Те године се зима протегла ко да никад неће да стане... Дрво је пуцало од мраза у гори, а у кући се крај огњишта пелене ледиле, па преко свега тога, ко да нам је мало муке гладна чељад... И оно 41

што се имало и могло да се поједе, ти забранио... Е, па тад, на велики пост и то баш у петак, твоје дете у једној руци батак, а у другој гибаницу са које се сливала маст све до лакта... Прекрстио сам се, мислио дете ко дете, узело што му неки неверник дао, ал' тада сам чуо како ти псујеш положајника и црквен дирек... Нисам ти реч рек'о, само сам скинуо капу, опет се прекрстио и отишао у шуму... Е, па видиш попе,зато ти сад ћутиш, а ја говорим... Не верујем ти ништа од тад, па ти и сад не верујем. Каки си, има да молиш да ме у пакао гурну да више места за тебе у рају остане...― Глас на тренутак застану, ал нико да се макне, као да слуте да то није крај... Тишина полегла. Једино се чује звоно на гробљу... Паде ми на памет да је још неко отишао на пут без повратка... Из касетофона се чу нешто ко да кресну шибица и па након неколико тренутка опет његов глас: „А, ти Милоје, што заостајеш и загледаш по туђа дворишта док идемо ка гробљу и меркаш шта има да с украде, да ти сад рекнем да не мислиш да нисам знао... Е па знао сам да си ми ти украо прасе на неколко дана пред славу па сам морао јаре дојенче да кољем... Морао бре, није се имало!... А знао сам да се јаретина не ставља на УМЕТНИЧКИ ХОРИЗОНТ

славску совру... И знао да си чим си са славе отишао, свратио у прво двориште и рекао: Гле Леке лудака није имао прасе ни за славу. Све сам то знао, ал' ред је и ти да знаш да сам знао... Сећаш се оне кокошке што су ти цркавале, а ти их преко плот у моје бацао?... Е па нису мањкале од болес', него је удица своје одрадила... Кљуцну ти оне тако оно што им бацим, па кад прогутају, а ја мени струну понучем па моју удицу вратим... А удица трорепка, ко бритва отвори бубац... Ето да знаш!... И још нешто 'оћу да ти рекнем... Нису то месо моји укућани јели. Носио сам га оној сирочади од твог брата што си и његов део на превару узео, па он јадан од муке црко пре времена―... Док је оцко помињао попа, чуо се пригушен смех, када је поменуо Милојево име, смех као да поче да јењава, кад помену Ратково, потпуно утиша... После како су се имена ређала, нисам ни чула шта прича. Посматрала сам како се гомила комеша и како се један по један, са пола пута, враћа свако својој кући, повијене главе... На крају, пред само гробље остасмо једино ми из куће и они што су раку копали и баба Гмитра која није најбоље чула чак ни руку кад на уво стави. При крају траке, некако као да све оно напред нема везе, поче псовка. Некако 42

ми се учини као да и није хтео то да сними, него заборавио да исклјучи кад је требало...Псовка до псовке... И оца и мајку, и семе и племе, редом и прекореда... И дружбу и службу... И оне што су у вр', и оне што су у дно власти... А на крају, оцко као да се некоме одређеном говори, некоме ко му је на дохват руке, а опет коме мора да се викне да утуви: „Само да знате и ви ћете да умрете, сви ви, кад тад, а ја ћу вас тамо сачекати... И да вас питам, зар да моја кућа нема ни леба да једе, а вама да претиче па да бацате? Зар да ми сви спавамо у једној соби, па и они који дођу да нас посете, а ви да се ширите ко да сте стоглаве але?.. Па зар вам није било доста све што сте ми узимали и отели него сте још 'тели да се осећам као да сам луд кад од јутро до у мркли мрак радим, а да преживим не могу? Јесте луд Лека, јесте био... Требао је да узме усрану мотку па редом и прекореда... Да вам објасни Лека да ништа човеку не треба... Баш ништа мртвом човеку не треба.― Ту заврши... Копачи раке приђоше сандуку и почеше да конопац испод њега подвлаче. Однекуд се поп појави и закрешта из свег гласа: „Боже опрости Леки вољне и невољне грехе―.

УМЕТНИЧКИ ХОРИЗОНТ

ДУШИЦА МИЛАНОВИЋ МАРИКА

Лежала је у откосу, омамљена мирисом свежег сена. Небо је отежало и спустило се. Ако прокапље, сјатиће се људи са вилама и грабуљама да купе и пласте. И киша је нашла кад ће да запрети. Што није пала оног дана па таман сено пропало, бар би оно двоје из откоса отерала. И да је град тада ударио и све у земљу сабио, не би жалила. Она га никада није у сену љубила. Долазио је ноћу, улазио кроз прозор код ње у собу и одлазио пре свитања. Све док Туђинку није неки враг донео да проведе лето у њиховом селу. У 43

сену га је видела са њом, девојком којој се коса низ леђа змијоликим праменовима увијала и која је очи своје, искошене и ситне, увек оборене држала а поглед надомештала загонетним смешком пуних, сочних усана. Горда их је, у једно предвечерје, измакавши са поља пре осталих укућана како би на време вечеру приставила, угледала испод комшијске међе, посред откоса. Упијени једно у друго ни приметили је нису. Туђе су је ноге кући донеле, рукама је туђим вечеру зготовила. Ноћ је уз отворени прозор пробдела и све до свитања сувим је очима и црним погледом таму топила. Ујутру је скинула са себе блузу знојем за тело залепљену, попела се уском стазом до изнад села и опрала је под танким бистрим млазом који је испод корена Светеног дрвета извирао. Окачила је блузу о једну ниску грану, поред одеће других невољника који су молитвама својим дрво окитили. Умила се и оба пазуха лековитом водом испрала. Али муку са себе није скинула. Следећег дана дошла је опет на ливаду, на место њиховом слашћу натопљено. Проклињала је гласно род змијски који је Туђинку ликом својим обележио и моћном учинио. Од детињства је слушала причу о цару змијском који у УМЕТНИЧКИ ХОРИЗОНТ

њиховом крају обитава и, прастарим проклетством везан и вечно жедан, у корену Светеног дрвета пребива. Док му танак млаз извора свеједнако измиче, он телом својим непрестано земљу подрива за водом идући. Причало се да, кад би се, тако за водом жудећи, женским инатом напојио, моћи би му се удвостручиле, ослободио би се проклетства и савладао жеђ на коју је осуђен. "Ако је Туђинка гуја отровна или у роду са њом, а ми овде имамо цара змијскога, који не вреди ни колико обећање момачко кад по његовом атару туђе змије коло воде". Клетвом је и молбом дозивала змијског цара обрекавши му хаљину своју венчану, венац са главе и прву кошуљицу детета прворођеног ако јој помогне да драгога поврати. Увила се у сено. Иако тога јутра превртано и већ са обе стране откоса на сунцу просушено, још је мирисом њихових тела одисало. Горда је у откосу болно наслутила облик оне Туђинке путених усана и змијских очију. А под откосом се дуга, шарена змија са рошчићима на глави лагано покренула, и уз тело девојке, укочено ненаданим загрљајем, на трен приљубила, па полако, готово лењо, као не желећи да се 44

од ње одвоји, одгмизала и нестала пут извора и Светеног дрвета. Од пазуха до бедра, левом слабином Гордином остала је змијска шара утиснута. *** Прозор је и даље сваке ноћи отворен држала. Није више долазио. Ни реч да јој остави, ни мекани гест жаљења којим би јој понос завио да мање боли. Ништа. Колико је њега волела и чезула за њим, толико је мрзела ону податну гују сакривених очију и мазних кретњи. Чекала је да види како ће је ђаво однети откуд је и донео а њен ће јој се човек покорно вратити, превареног срца и обореног погледа. Почела је да их свуда виђа. Ни од кога се нису крили. Они, пак, никога видели нису. Љубавници, слатки од додира узајамних, увек припијени, једно су другом видик заклањали. Стајала је у сенци испод стрехе, не могавши да одвоји поглед од њега. Погнуте главе, покорно и мило, нешто је говорио девојци која је ћудљиво и размажено окретала главу у страну. Пољубио ју је иза ува, под косу. Горда се надвоје кидала. У трену кад је сакупивши снагу сунула ка њима у силном пориву да им обома лице ноктима нагрди, осетила је око паса мушке руке. УМЕТНИЧКИ ХОРИЗОНТ

Знала је одмах ко је. Онај испред кога је ишла туга, а она је ту његову тугу осећала као копље у леђа упрто. Месецима. Јад љубави неузвраћене. "Остави га. Видиш и сама шта ради. А ја изгоре’ за тобом", шапнуо је. Окренувши се, пољуљаном снагом наслонила се на оданост и љубав која јој се нудила. И на прилику коју је чекала да намеру, са шаром змијском из откоса понету, у дело спроведе. "Дођи вечерас", рекла му је, гледајући у његове, попут горског кладенца прозирно зелене очи. "Оставићу прозор отворен." Предвече је у постељу метнула шаку сена планинског, са оног откоса у коме је змијским додиром обележена била, и попила чај од траве плоднице. Исту је траву у воду потопила и њоме се окупала. Потом је прозор отворила. Туђинка је отишла крајем лета. Причало се да ће и он убрзо за њом. Чувши то, Горда је једног јутра наговорила своју мајку да иде да га доведе. "Болесна сам, кажи, и зовем га да га видим." Дочекала га је са осмехом. Једну је руку на стомак метнула, другу ка њему пружила. "Приђи, твоје је. Стави руку да осетиш како живот расте у мени."

45

Окренуо се и побегао. Горда га је испратила осмехом. А мајку је послала његовој кући. Следећег је дана дошла његова мајка. Уплашена да јој син за Туђинком не оде, охрабрена надом да Горда носи чедо под срцем. "Истина је, мајко, његово је, ако га он неће, обоје ћемо у гору или у воду." У журби да јој већ нарастао стомак сватове не пресретне, скратили су припреме за свадбу. За три седмице од тада била је у његовој кући. Био је њен. Туђинка се није више вратила. Чуло се касније да је, само њој знаним зовом вођена, са циркусом отишла где је сваке ноћи играла огромном змијом обавијена. Горда је сакрила своје знање миром лица и затомила победнички дрхтај који јој је, испод шаре змијске са леве слабине телом прострујао. Он је ћутао, покорио се, али се затворио и повукао од ње. Увек је био ту али у исто време и тако далеко да није могла да га следи. Горда је унутар себе отров лучила. "На њу мисли. Полако само, полако." Гладила је несвесно руком шару под ребрима а прсти су јој осветом подрхтавали.

УМЕТНИЧКИ ХОРИЗОНТ

Следећег лета Горда је родила женско дете, крупно и здраво, прозирно зелених очију. Гледала је задовољно како се њен муж преобраћа, како се целим бићем ка ћерки окреће и нагиње, и њу чак, Горду, почиње да гледа са топлином које се сећала из доба пре Туђинке. Док се једне вечери није са ливаде вратио вукући десну ногу, и згрченог лица кроз зубе процедио: "Змија". Одвезли су га одмах у град, лекарима. Горда се сетила датог обећања. Исте је ноћи спремила своју хаљину венчану, венац невестински, прву кошуљицу ћеркину и исклизнула из куће. Право на Светено дрво. Окачила је о његове гране оно што је било заветовано, и измакла се. Клечећи је молила за свога мужа, спремна да понуди и више од обећаног, да да и нетражено. Остала је тако до пред зору, без икаквог знака или одговора, као да је понуђено било недовољно, као да се од ње још нешто очекује и тражи. Досетивши се да је више узела него што је дала, зарила је прсте у румена бедра огољена наглим и жустрим покретом тела и кроз инат просиктала: "Све ми тражи, само једно да знаш, никад нећу да му кажем чије је дете! Биће увек његово,

46

таман нас ти све потровао! То му је за Туђинку!" Заљуљало се старо дрво под тежином ствари окачених и речи изречених. Из корена се, као да је снажним змијским телом подривено, искрутило и нагло ка бездану. Женским инатом напојен змијски је цар победио. Заједно са клизиштем против кога се годинама борило, Светено дрво стровалило се у провалију. Извор под њим, који је танким млазом наду људима точио, шикнуо је обиљем воде, препречивши пут реци Ресавици и стопивши се са њом. Пред очима Гординим вода је испунила увалу у коју се слаповима обрушила а затим је наставила свој ток. А она је стајала изнад водопада, неуплашена, подигнуте главе. Кад је дошла кући, пресвлачећи мокру хаљину видела је да на њеној слабини нема више змијске шаре. Било је готово. Платила је дуг савезу под откосом склопљеном. Следећег дана већ муж јој се вратио. Лешкарио је још који дан да снагу поврати, а потом био здрав као и пре. Горду је поново волео љубављу која је у њему горела пре него што га је Туђинка завела и омамила. Водопад је ситним хладним капима росио далеко унаоколо, као да победу слави.

УМЕТНИЧКИ ХОРИЗОНТ

И како тада тако и сада. Мештани га прозваше Прскало. Обилазе га са свих страна. Жене које знају причу о постанку водопада на Ресавици, бацају у воду цвеће не би ли се змијском цару додвориле. Да у дослуху са њима буде, да им снагом својом и лукавством помогне у љубавним намерама. Али то ниједна не изговара јер намере су женске по природи својој немуште, а и цар змијски само у потаји помаже. Зато, бацајући цвеће, правдају овај чин устаљеним веровањем: "Вода воли да јој нешто даш." Кажу да се понекад, за ведрих ноћи кад месец обасја увалу, може видети како површином језера клизи поносно уздигнута глава змијског цара и на њој венац невестински.

47

МИРЈАНА ШТЕФАНИЦКИ АНТОНИЋ

ПОТРАГА ЗА ОБЈАШЊЕЊИМА СНОВИДЉИВИХ МИСЛИ Милорад Куљић: Јованов сан, „Комарац“, Стари Лединци, 2010. Роман првенац, који је насловљен „Јованов сан― песника и прозаисте Милорада Куљића (рођен у Савином селу, општина Врбас, 1956.), након објављене књиге песама и књиге приповетки, зрачи позитивном снагом духа. Из књиге исијава љубав, доброта и лепота према породици и ближњима, човеку уопште. Роман позитивне енергије, парадигматичан. „Како је лепо знати и непрекидно осећати колико си вољен― – М.К. УМЕТНИЧКИ ХОРИЗОНТ

Растко Ивановић је записао: „Запечаћено писмо које нам шаље подсвест. Снови су спектакуларни и како год да их дефинишемо кроз историју представљају унутарњу позорницу и нерешиву енигму у чијем решавању су се окушали и мистици и филозофи, и научници и уметници, и теоретичари културе и антрополози, и психолози и неуролози.― Ана Тајлард каже: „Да бисмо се упустили у авантуру тумачења снова потребно је да заронимо у заборављени језик снова који представља прајезик из кога су настајали сви језици света. А као и сваки језик и језик снова има своју наративну природу, своју граматику, синтаксу, дакле све оно из чега се рађа распричаност, тако карактеристична за човека као биће језика. А тамо где су сан и његова наративност ту је и непресушна потреба за тумачењем снова―. Делимично књига снова са урањањем оностраног у стварни живот, кроз просторно временске фреквенције, у варошицама на падинама Фрушкогорја, којима је писац наденуо нова имена Клисина и Змајевица. У њима се, у ствари, осветљава живот дечака и младића Јована Јовановића, с краја деветнаестог века, кроз 48

први светски рат и даље. Писац проглашава Старе Лединце светом за себе, засебним Космосом, објавивши и Монографију Старих Лединаца, 1998. и Туристички водич „Кроз Старе Лединце―, 2008. Насеље Старих Лединаца са седам улица и црквиштем, остатком средњовековног манастира, се зове Клиса. Од те Клисе је име добило и новосадско насеље Клиса (латинска реч ecclesia што значи црквиште), јер се како сведоче археолошка ископавања у средњем веку ту налазило насеље са црквом, манастирско двориште. Змајевац у роману је среско средиште, где је топоним Змајевац, модификован у име места. Ириг је био у то време среско средиште Лединаца, чији су путеви излазили према Венцу, Врднику и Змајевцу. Стари Лединци, историјски сажежени, некадашњи Лединци, и рецимо Ириг као њихово среско средиште, које је Куљићева машта дообликовала. Писац одашиље ониричка писма, са садржајем у којима се васпоставља однос између реалног и иреалног као и фантастике у контексту промишљања. Израз кроз неспутану слободу људског духа која говори о нечему што је невероватно и немогуће. Куљић се на моменте налази у простору маште и иреалног, али и у УМЕТНИЧКИ ХОРИЗОНТ

рационалним мрежама нарације, са детаљним описима предмета и догађаја. У надахнутој рецензији ове књиге, рецензент Јанко Левнајић каже: „Књига помало и насловом вара читаоца – главни јунак књиге није Јован, нити пак Јованов сан, већ управо сугестивна – позитивна мисао, као суштинска, а не угланчана форма.― Куљић цитира речи Симеона Мироточивог „Наше је само оно што другима дамо―. Писац је Лединцима дао много, пишући о тој варошици у којој живи и ради, са пуно лепих емоција, изнова и изнова, узлећући ка висинама попут феникса, изнад пронађеног лединачког грала, персонифицираног у лединачко језеро. Прича о сну, кроз коју се рефлектују снажна опажања будућности, како закључује Куљић: „Разумно објашњење сну који је те ноћи имао, никако није могао домашити, а необичан за сан, својом невероватном повезаношћу са визијом коју је доживео, или доживљај умислио, чудним подударностима није допуштао да једноставно буде одбачен у заборав... Прихватићу необични доживљај, надограђен овим сном, као поучну поруку духовне димензије, која ће се током мога даљег живљења, поуздано, 49

мозаички уклопити у след моје исходне животне слагалице.“ Интелектуална снага писца, забележена на непрегледним пространствима белине хартије, у којима се осликава и научно дело Николе Тесле. Диви се немачком физичару Рентгену, браћи Лимијер из Париза који су створили филм, итд. Куљић каже: „И наратор ће уживати у тренуцима помног слушања његових речи, када се свака наредна нетремице ишчекује... Нарација је попут сваке робе, те јој се ваљаност вреднује кад стигне на своју тржницу, постојањем или не постојањем потребе за њом.“ Главни јунак романа Јован, духовно оваплоћен, без тражења објашњења у просторима скучене материјалне спознаје, у спони са оностраним, у сталној потрази за објашњењима сновидљивих мисли. Нови Сад, 07. јули 2015. године

МИРЈАНА ШТЕФАНИЦКИ АНТОНИЋ

УМЕТНИЧКИ ХОРИЗОНТ

ГЛОСИРАНИ ЛИРОКАЗИ ИЛИТИ „БОЖАНСКА ЧЕСТИЦА” ПОЕЗИЈЕ /Саша Мићковић о књизи Мирослава Бакрача/ Мирослав Бакрач, вишегодишњи лирозвучни сребровезац поетике, овај пут се одлучио за технички посматрано, не баш лак певни подухват. Књига с којом се представља читаоцима изливена је глосираним стиховним легурама од корице до корице, а знајући да је глосирање у српској поезији одвећ заборављено - нека то песнику онда иде на част. Поред сонета и strambotta, глосирање је свакако веома захтеван сегмент 50

српске лирике. Исписујући песме овом техником, песник треба осмислити идејно решење катрена, ритмични-слоговни метар, па риму, мелодију, грађу стихова... Он мора пазити и на то с ким се распевава кроз глосу (кога и чије име дозива под исту капу), а такође мора осетити и духовну енергију и ауру оног другог песника, који му лебди на почетку песме задатим стиховима. Ваљало би ГЛОСУ донекле и појаснити, ради лакшег праћења Мирослављеве поезије. Дакле, ову технику (а корене вуче из Шпаније - XIV и XV век), понајпре су исписивали дворски песници (што је у доброј мери случај и са сонетом). Касније, у средњем веку, глосирање се у јачим таласима може наћи у каталонској и провансалској књижевности, а код њих је глосирање стихова било и израженије него у многим другим књижевним поднебесним сферама. Глоса је техника која свакако спада у „утврђени лирски облик‖, а то подразумева и изискује да има „строго‖ уређену унутрашњу структуру (као сонет и strambott). У српски књижевни ток улила се из романске и германске поетске реке. Глоса је ПОЕТСКО ВИТЕШКО НАДМЕТАЊЕ! Зашто? Она УМЕТНИЧКИ ХОРИЗОНТ

настаје тако што се стихови неког другог песника (или своји) узму, уграде на почетак песме, и то је углавном четворостих – катрен. Потом, исписују се прва три стиха, а песник их осмишљава на задату тему, или тумачи већ „уграђене‖ стихове. Четврти стих у катрену је увек онај који се „разрађује― и који је унапред утврђен редно - (то је глоса нашег доба). Раније, глосирање се изводило с правилније утврђеном, увезаном римом и с четири дециме (десетостихница), али касније, глосирање је попустило своје оквире и законитости, па је песницима дозвољено да и у мањем броју стихова искажу жељене, омаштане слике. Глоса - коју је написао Франце Прешерн, може се назвати типичним примером правилне глосе, а након тога су уследили експерименти, тако да данас имамо неколико облика глосопева, који теоријски ипак припадају матичној идеји у сржи! Стичем утисак да је Бакрач пажљиво бирао ауторе чије ће стихове глосирати, јер катрене које је одабрао у првом делу књиге за „тематску разраду―, могу сврастати у мелодичне, метрички прецизне стиховизије, а под Мирослављеву оловку стихови 51

су „оргонском енергијом― разбарушено расути, јер је његов одабир „аутора у разради― очигледно изванредан! Већ рекох да је глоса „поетско надметање и надпесмарење“, тако да и лепота стиховања на самом почетку књиге из циклуса Завичај, већ долази до изражаја и разгранавања у пуној функцији: Волео бих ноћас да одмиче време и ближи се сусрет с искричавом зором; да водом утолим жеђ што прса гори из немих гора над бездан извором. (Песма Осама, на стихове Светолика Мићовића)

У циклусу Завичај сања Мирослав о: /кући од белог камена,/ док /са сумраком првим замиру видици,/ а /самоћа празна гуши и дави, срце се грчи,/ али /разум болно дрема/... А ипак је /Власина пуна златно-жутих боја/... Тако да из приказаних поетских слика и описа одмах се намеће закључак да је песник истински заљубљеник у лирску, певљиву поезију, која својим тоналитетом убризгава флаутномузикални шум кроз сваку пору катренске кошуљице, потке и душе. Гледајући далеко испред, али и осврћући се за својим успоменама и животом, Бакрач нас води даље – и где другде него у циклус Прошлост, а управо у тој тајновитој сфери УМЕТНИЧКИ ХОРИЗОНТ

Војислав Илић Млађи - (сав од светла), заподену распевавање с Мирославом: Застани и поклон учини јунаштву које поштовање захтева и иште, безбројни хероји ту дадоше живот, знај овде су нашли вечно уточиште. (Песма Јунаци с Кошара)

Зар није храбро и одважно Војислава Илића Млађег уденути у глосу, а потом раме уз раме кроз дванаестерачки стих (песник га често конструише), певати о српским јунацима – херојима новијег доба. Шетајући кроз поетски циклус „Прошлост“, дотиче се песмоковник и Радовањског луга: /није нам то била прва радовањска секира,/ затим /лута временом, просторима старим,/ све док му ликови предака не искрсну пред очима, као опомена и као светиња! И тако, напуштајући прошлост, већ видевши сва очудишта, Бакрач натенане читаоце уводи у садашњи трен и циклус који је именовао „Свакодневица“. А ту - опет изненађење, јер Херман Хесе складним звуковним севом започе песмарицу „Тешки дани―: Увукла се душа у љуштуру тврду, од неког чуда чува се и брани, човек се пита какво је ово време како су тешки ови дани.

52

Ако је неко знао за тешкоће и тегобе, то је свакако Тин Ујевић, кога је Бакрач у овом стихованом глосаријуму препознао као сабрата, јер они заједно /смисао томе траже безуспјешно, а вјетар дува, дува безутјешно.../, али олујине свакако ове глосе неће раздувати, јер њивова утемељења леже на метафори, а она је неуништиво поетско упориште, преко потребно. Тражити метфору значи изливати суштину и душевни еликсир у калуп поетике. Успешан песник има моћ да прошлост удене у садашњост (и обрнуто), да оживи бледуњаве сенке, али и да данашњици, ма колико она била суморна, подари грациозну љубав, што Мирослав у наредном циклусу „Љубав“ и чини. Аћим Вишњић, Дучић, па и Бранко Миљковић, кроз овај циклус лакокрило надлећу Бакрачеве песме, остављајући млазни траг, а наш песник /у стихове ниже поруке из душе/, које такве какве јесу и најокорелију човечју љуштуру ће омекшати. У наредном циклусу „Ауторске глосе“ Мирослав Бакрач излази из оквира утемељене глосне технике, где се у задњем катренском стиху утискује глосопев – цитирани стих. На тај начин глоса губи своју кошуљицу и унутрашњу УМЕТНИЧКИ ХОРИЗОНТ

уређеност, али се зато преодева у ново рухо, које се може прихватити као нека врста глосирања, али у инверзивном (обрнутом) облику, јер стихови који се цитирају, сада се налазе на почетку катрена, а не на крају, што није новина у поезији, јер такве инверзивне – обрнуте стиховне варијације користио је Бранислав Прелевић у сонету „Распрснућа“, а такође и у сонету „Ушћа“ (одавно). Дакако, и Васко Попа се поигравао с инверзивнообрнутим стиховима, па је рецимо његов пример песма „Златно доба“, у којој деконструише сонет, мењајући му устаљени редослед и структуру. Напослетку, добро је да Бакрач има разноврсне техничке инструменте, јер му то пружа размаханост мисли приликом писања, а књизи додаје још једну димензију кроз коју радознали љубитељ поезије може прошетати и сагледати сачињено. Читајући Бакрачеве лировезне песме, наилазимо и на сонет (sonetto – од глагола sonare, звонити, звучати), који може имати донекле одлучујући уплив лепоте и светлила у ову књигу, јер познато је да сонет као захтевна, а лепршава форма, увек поезији дарује посебну „Божанску честицу“. Један од 53

познатијих антологијских глосираних сонета је „Глоса о пролећној чари―, Милана Младеновића (1949) - на стихове Милана Лалића, али Бакрач ствара и „ауторске сонетне глосе―, које имају призвук краљевско-сонетног времена, када је поезија била златорез. Ови стихови имају чврст, складно-брусни одзвук: Ко нежно гнездо у грудима свито, удомила се милина што врије, сваки стих отвара нешто што је скрито, свака строфа рађа дивне импресије.

У скоро свим претходним песмама Мирослав је у катренима примењивао „једнопарну риму―, што није случај и у сонетном циклусу, јер сонет не дозвољава једнослојно римовање, и песник је то срећом одлично знао, тако да је римовану скалу одмах подесио и изоштрио, да би сонет илити „Звоно―, како га неки називају, добио на звонкости и снази. Успешно и чини ми се лако, сонетист у овом циклусу остварује призвук сонетарења, који засигурно (ако је унутрашња структура катренско-терцинске мреже уређена по законитостима сонета), пружа читаоцима симфонијски ужитак. Сонетну глосу је теже писати него класичан сонет, јер у таквој песми постоји „двоглас―, плус УМЕТНИЧКИ ХОРИЗОНТ

све оне сонетне и глосне законитости које треба испошотовати, да се форме не би оштетиле, упростиле и свеле на приземно певајуће подручје. У сонетној глоси не сме постојати пад, слаба карика или „шкрипање―, јер то би била увреда за краљевску форму, а и за песника чији се стихови глосирају. Зато Бакрач сонете умива мисаоном росом која је прихватљива свима - без претеране философије, а таман с толико мудрости да песма поприма суштаство. У неким сонетима из овог циклуса може се метричка скала скратити или продужити (штимовање) – да би песма севнула још химничнијим тоном... (Савршена метрика и рима дарују сонету непревазиђен пев). Сада, када се овај осврт ближи крају, могу још додати и то да је лексичка потка код Бакрача развијена - он негује своју фонему (најмању гласовну јединицу), усклађујући јој ритмичност, естетика говора му је краснодар, а има уплив и у метафору (изворно значење „пренос―), јер како рече наш добри др Миодраг Д. Игњатовић – без метафоре нема поезије. Песник брижно чува и српски језик, јер га оплемењује и баштини кроз књиге, што свакако јесте дужност и завет. Опализацијом – преливањем 54

различитих значења и светлости кроз песме, Мирослав читаоцу дозвољава вишезначна тумачења и симболику овог дела, што је добро, јер на тај начин сваки читалац изграђује своју сликовну шему. Али! Јединица којом се мери успешност нечије поезије зове се ЛЕПОТА! Дакле, када све оно одавно речено о поезији, а и ово сада исписано, ставимо поред (илити бацимо у воду), једини меродавни суд о овој књизи биће „Лепота стиха―, а таква лепота је уткана и налази се скоро у свакој песми мањевише, али је присутна, зрачи, рефлектује енергију и привлачи читаоца, као што је привукла и мене, јер да тако није, не бих се ни трудио да о књизи кажем чак ни реч. Свакако, препоручујем свима да ова глосирана збирка песама буде пригрљена , јер Мирослав Бакрач има шта да каже, а то и чини кроз разне поетске бравуре и украсе, дучићевске ђинђуве и емотивноистинске стиховане спреге. Креће се песник од класичне глосе, преко инверзивнообрнуте и стиже до сонета, а ако је Мирослав сам себи хтео да отежа писање ове књиге, онда је то већ учинио изабраном глосатехником. На крају збирке сонетном формом, надасве тешком, он доказује да влада и „занатним подвизима―, који су УМЕТНИЧКИ ХОРИЗОНТ

неопходни за успешно грађење мисаоне поетике! Све иде у прилог да М. Бакрача треба читати, јер он „мисли у сликовним нацртима― - зато се дубокосежно загледајте у ову осликану азбучницу и фрескопис, одмерите сваку реч, нијансу и тон, а затим покушајте да поезију саберете у души, као што чинише сви светски мудраци!

30.07.2016. или 7524. ГОДИНЕ, МЕСЕЦ ЖЕТВАР Саша МИЋКОВИЋ

Песничка слика је „изненадни рељеф душе” Један од круцијалних појмова у схватању посебности и суштине књижевне уметности јесте – песничка слика. Књижевна уметност је, по једној дефиницији, „мишљење у сликама‖. А наш велики песник Миодраг Павловић за песничку слику каже: „Пишући поезију ја највише очекујем од критике која се бави песничком сликом, јер ми се слика чини фокусом песничког рада, који у себи сажима и прелама лингвистичку и психолошку и социјалну и 55

књижевноисторијску страну песничке делатности‖ (М. Павловић, Говор о поезији). Ништа у правој и истинској уметности није ни случајно ни сувишно, па је управо за наставну анализу књижевноуметничког дела врло значајно упозорење Г. Башлара (Поетика простора) да треба „бити присутан слици у тренутку слике‖. Ми ћемо зато овде указати на потребу тог „присуства слици у тренутку слике‖, односно на неопходност да ученици тако нешто чине, на неколиким примерима. Доста рано се, на пример, наши ученици сусрећу с бројним песничким сликама које имају различиту и функцију, а и значење у књижевном делу: могу бити баш то – слике (тачни транспаренти описи некога или нечега), могу бити ономатопеје „звучне слике‖, али итекако могу имати и функцију, односно бити у функцији значења. Тако у народној љубавно – породичној песми Највећа је жалост за братом поетско казивање „Сунце зађе за невен, за гору/Јунаци се из мора извозе‖ ученике морамо баш довести одређеним методичким радњама да буду „присутни слици у тренутку слике‖: да прво ослушну мелодику казивања која повезује карактеристичне УМЕТНИЧКИ ХОРИЗОНТ

речи „Сунце – невен – гора‖, али и да добију аперцепцију „боје‖ тих симбола (сјај – топлина – јасност, нежност – пријатност и – затамњеност, непрозирност, неизвесност), а онда и имагинативно „аутосликање‖ „извожења‖ – изласка (преживелих) јунака из вазда неизвесног мора опасности... Стихови Анђелијине песме (Л. Костић, Максим Црнојевић), односно монолог стрепње док очекује вољеног човека, „Еј пусто море, еј пусти вали,/Срчани ждре -пци, крилати ждрали‖ могу – и морали би – да буду, на пример (као и многе друге сличне песничке слике) управо та „места неодређености‖ (по Ингардену) пред којима би и ученици и наставници морали да застану. Јер, није без разлога Лав Виготски (Психологија уметности) упозорио да „уметност почиње тамо где почиње форма‖! Слика стрепње, наде и вере коју „производи‖ пред неизвесношћу морске пучине Анђелија вишеслојна је: она има своју ликовну асоцијатиност (морски таласи као закасали, пропети „срчани ждрепци‖, белокрили „крилати ждрали‖...). „Способност замишљања и представљања‖, дакле 56

уметничка имагинација, представља управо простор у који прво ученике морамо увести. Неупоредиво је мање значајан сижејно- фактографски слој, у конкретном случају, рецимо, „прича‖ о драматичној љубави која и чини поетику ове трагедије. „Бити присутан слици у тренутку слике‖ овде и за ученике значи: довести их у „осећавање‖ (емпатију) да схвате ментално-емоционални „корен‖ ове, као и свих других, уосталом, песничких слика. Овакву слику неизвесне морске пучине „произвела‖ је Анђелијина слутња, страх, али и вера у повратак свог вољеног. Као што је, на пример, у поетском роману Лелејска гора угрожени Ладо Тајовић, самотник и бегунац, „произвео‖, поред многих других, и ове две слике: „Колиба се тужним очима загледала у продолину испод себе‖ и „време је гавран над мојом главом‖. Ове две песничке слике, једна са емоционализованом ликовношћу („колиба са тужним очима‖), а друга с метафоричним језгром („време је гавран‖) над главом усамљеног и прогоњеног човека, захтевају такође да ученик буде „присутан слици у тренутку слике‖. И да разуме њену генезу. Ученик, такође, мора да буде УМЕТНИЧКИ ХОРИЗОНТ

танано и саморадњом наведен да песничке слике види и у једном другом значењу и поетској функцији: драматици и ритму поетског и простора, али и поетског времена и „рађања‖. На пример: у предивној Шантићевој песми Једна суза ученик мора да „види‖ човека – песника у самоћи поноћи (Поноћ је „лежим, а све мислим на те‖), његов сусрет с њеном срећом, окупаном сунцем и да „чује‖ весели жамор деце уз жубор шедрвана („У твојој башти ја те видех јуче,/гдје береш крупне распукле гранате‖ и даље), али и да замисли тај „оловни облак‖ што с неба паде, као „најцрњи покров бола и горчина‖. Ако је ученик доведен у ситуацију да буде „присутан слици у тренутку слике‖, он ће „осетити‖ и промену не само ритма песме, који је до тада био милозвучно – идиличан (жена „бере крупне распукле гранате‖, „тихи хлад старе крушке оне‖, „дјеца задаћу уче‖, „над шедрваном лептири се гоне‖, „сјајно сунце с безброј рубина расипа се‖...) и нове, врло функционално значајне слике: слике „јесењег сунца‖ које „полако тоне‖ и „оловни облак‖ који „по души ми паде, најцрњи покров бола и горчине‖. „Лично присуство‖ ученика мора се такође обезбедити, на пример, и 57

кад суморну визију – слику позне јесени (јауче ветар, тешки слојеви магле, влажан до), али само за тренутак прекине „окисли коњиц‖ који „журно у село граби‖, да би у завршној слици – сликама (песник видео „убог и стари дом‖, на прагу старицу, мокру живину, гаврана који „кружи‖ кобно над песниковом главом и „мутно небо сво‖.

Временски и просторни рам - знаковност у књижевности Појам „рама‖ у књижевну науку ушао је посредно: пре свега преко Успенског и поетике простора. Структуралистичка доктрина, а и наратологија, разрадили су, поред осталих, и семиотику простора, при чему се свако књижевно дело, дабоме, разграђује и по визуелним као уосталом и по свим другим знацима. Структуре међусобно ступају у бројне односе „знака и означеног‖, тако да „ишчитавање‖ и тумачење једног књижевноуметничког дела увек личи, како амерички новокритичари кажу, на „гладну алгебру‖ значења. Ученицима „поетику простора‖, а тиме и појам „рама‖, треба на погодан начин УМЕТНИЧКИ ХОРИЗОНТ

објашњавати још у млађим разредима. А под појмом „простора‖ подразумевају се у ствари и време и простор. Када Лаза Лазаревић започне своју социо-психолошку ситуацију драматичним везником „и‖ („И сумрак се већ поче хватати а лађе још нема‖), он је драму, такорећи без речи, двојице људи „урамио‖ од тог тренутка па све од пристизања и лађе а и најближих сродника Благоја казанџије (сина, тешког инвалида) и жене и синчића капетана Танасија Јеличића. Ако се „рам‖ – оквир, и временски и просторни, овог драмског „збитија‖ посебно са ученицима не анализирају, уметност овог изузетног приповедача свешће се евентуално на клишетирану „карактеризацију ликова‖ или социјално-политичку „осуду‖ нехуманог односа друштва према онима који су себе дали домовини... Свака књижевна слика – слика као структурни сегмент у књижевном делу, наравно, има свој „рам‖. Завршавајући своју многозначну „причу‖ о мосту на Жепи (Мост на Жепи) Андрић је целу ту повест затворио сликом моста који је, „као смела људска мисао‖ остао да пркоси „у кршу и дивљини‖. Замишљање – просторно замишљање – слике моста „у кршу и дивљини‖ 58

затвара тако и простор, па и само значење ове филозофске новеле. Уочавање и „рама‖ (временског и просторног), а и „симболике простора‖ од стране ученика врло су значајан предуслов за пуно разумевање књижевног дела, његове „дубине‖, али и његове просторне димензије, „улаза‖, „излаза‖ и, наравно, временске и просторне организације која „носи‖ врло конкретно значење унутар мноштва структурних еле- мената који су ипак – и временски, а и физички (просторно) – затворени у јединствену целину дела.

Далмације и Далматинске Загоре (Поварета, Пилипенда), затим Стипанчићевим приповестима и романима и сл. Али – уметничко дело је ипак „свет за себе‖. Црњанскова Суматра или ДИС-ова Тамница, од „узначеног‖ наслова, па до последње речи ипак чине једну посебну целину која је „урамљена‖ „обележавањем значењем‖, односно знаком по ком је и позната, а и с којим ступа у суодносе са укупним традицијским контекстом.

Наравно, у богатим културним традицијама сваки текст „има свој контекст‖, а и сам је смештен у неки неупоредиво шири контекст, што чини „генетичку структуру‖ (Л. Голдман). Његошев Горски вијенац, одвојен од народне епике, па и предања, готово да је незамислив, као што и Отаџбина Ђуре Јакшића или Вече на шкољу Алексе Шантића произилазе, односно искорачују из свог „рама‖ и коренспондирају са многим другим„социјалним структурама‖: у првом случају ослободилачким борбама Србије против Турака, у другом чак и са Матавуљевим причама о тегобном животу људи

Размишљања о „најпесничкијим‖ изражајном, а рекли бисмо и комуникацијско – стилском средству, започела су још, могло би се рећи, од првих тумача Хомерове Илијаде. „Сажето поређење‖, које заправо и није више то него нешто сасвим друго, „баци се лав‖ (Ахилеј, захваћен срџбом освете) довело је још Аристотела до спознаје да метафора није „скраћено поређење‖, већ остварење вишезначности песничког језика. Метафора је – каже један теоретичар – вредност песничког језика у којем постоје сложеније и суптилније релације од оних у свакодневној или

УМЕТНИЧКИ ХОРИЗОНТ

Неисцрпна значења метафоре

59

научној употреби језика. Због тога је испитивање значења једини начин да емоције у песмама не идентификујемо својим личним емоцијама изван датог контекста. Критичко испитивање значења је откривање значајних релација у деловању песничког значења. Метафора зауставља читалачки процес у виду неког „шока‖. Метафора, иначе, изворно значи пренос. М. Вierdsi за разлику између метафоре и поређења каже: „Метафора не подразумева никакво увођење или поређење, већ се односи посебним функционисањем језика вербалном игром која укључује две равни значења у самом модификатору. Теорија предметног поређења даје непотпуна објашњења онда кад модификатор има конотације, које не представљају уобичајена својства одређених субјеката. У случају поређења предмета са „преносником”, „индосикратиче” слике стварају извесну „препреку” између „текста (песме) и читаоца”. А. Ричарде, творац тзв. „универзитетске критике‖, поделио је метафоре на оне које се ослањају „на ову или ону непосредну сличност између двеју ствари, садржаја и преносника и оне, које се у својој функцији ослањају на овај или УМЕТНИЧКИ ХОРИЗОНТ

онај идентичан став који (често из случајних и небитних разлога), можемо имати према обема стварима. Најподеснији облик у коме се пресликавају објекти и чињенице, како материјалног тако и и имподербилног света је метафора. Модерна поезија је увек тежила да кроз метафорички поступак превазиђе чулни свет и постигне „надстварност” која је истовремено и сублимација и негација. Живот је језик, писање је такође језик, али потпуно другачији. Већина метафора припада сфери зачудног и парадоксалног”. Бројне су, боље рећи безбројне теоријске експликације метафоре, тог чудесног муњевитог одблеска (Рseudo Lоngin) песничког говора.*1 Овде ћемо уз претходне навести још само понеко објашњење. На пример: да „метафора ништа не означава на одређен начин. Она покреће деловање уобразиље која ствара слике и не упућује ни на какав посебан предмет. „Значење‖ (Меаning) метафоре састоји се управо у томе да она ништа не означава на одређен начин. Двосмисленост представља битну компоненту сваке песме. Двосмисленост о којој поезија говори јесте она основна двосмисленост која преовладава 60

међу светом духа *1 Видети: М. Д. Игњатовић (1992): Књижевна критика и савремене теорије тумачења књижевног дела (Хрестоматија), Београд: Стручна књига, стр. 210–216.* и светом чулне супстанце‖. А са становишта семиотике метафора се схвата као „двосмислени укрштај‖: „Свака је поетска метафора двосмислен укрштај ознаке из једног знака са означеним из другог знака језичког. Тако у метафори постоји активна и супротстављена два плана као и свуда у језичком слоју књижевног дела: ова укрштена веза између ознаке и означеног и језичка веза између ознаке и узначеног у оба нарушена знака. У случају метафоре сачуван је језички обавезан однос између ознаке и означеног. А и сами елементи који ступају у тај однос између ознаке и означеног – релати ознаке и означеног – преузели су из оног репертоара који нуди конкретан природни језик. Уместо једносмерног односа са означеним предметима овде језички ентитети постају чланом једне структуре која их чини видљивим по себи‖. У свом делу Структура песничког језика Жан Коен (Јеапе Соеп), говорећи о двострукости метафоре, поред осталог, подсећа: „Тачније речено, и метафора један свој УМЕТНИЧКИ ХОРИЗОНТ

предмет изражава директно, а други индиректно, што значи да и она, као свака фигура, практично изражава два предмета. У метафори једна реч даје две идеје за једну. За Аристотела она је „преношење‖ израза с једног предмета на други, и то или са рода на врсту, или с врсте на род, или с врсте на врсту, или најзад, на основу аналогије‖. Фројд је у језику и фигуративности видео, сходно својој теорији, „потиснуту жељу‖, а постмодерниста Лакан „уместо Јакобсоновог говорног ланца... говори о означилачком ланцу у чијој ће перспективи открити ону исту осу која припада метафори, као и метонимијску осу уланчавања... што указује на равноправност означилачке и означење стране сваког израза‖... И метафора је, дакле, својеврсно место неодређености и „логична нелогичност песничког говора‖ („кривљење‖, „очуђавање‖ или, по Р. Барту, „оневињавање‖). Пред њом ће наш ученик морати са својим наставником да застане врло, врло рано: још при читању и разговору о поезији за млађи дечији узраст, када се Сунце, на пример, појављује као „буцмасти плавокоси дечак‖, небо има „звездасте очи‖, а низ плећа једном брегу спустила се „плетеница водопада‖. А како 61

наука о књижевности каже да је „метафора усмерена према бићу ствари, које (ствари) треба расветљавати откривањем дотле непознатих аналогија неком врстом закључивања‖, а слика је „усмерена према откривању слике онога што је у души несвесно, путем интуитивно схваћених сличности‖, што „проширује поглед на две основне врсте примарног доживљавања света: света као бића око нас и света као постојања у нама. Метафора, усмерена према бивствовању, носи ипак увек са собом трагове ЈА које врши упоређивање, а слика, изграђена из тога ЈА, обухвата проширена у оно што је духовно, чињенице тога бивствовања ‖. Зашто је Сунце „буцмасти плави дечак‖, а шта значи да је на брегу „плетеница водопада‖, које се то „јегуље пужу конопцем водопада‖ у Давичовој Хани, или како тумачити „препелицу која је кљуном горе преметала‖ „гром у ланцима који чами за брдима‖ у Вери Павдалжској Матије Бећковића? „Знањем знања‖ о метафори, знаку – означеном, „релатима‖, метафорској слици „по логици бића‖, а не логици природе чак и ученику млађег школског узраста намеће не малу – што је и најдрагоценији „састојак‖ сваке наставе и УМЕТНИЧКИ ХОРИЗОНТ

васпитања личности – обавезу да размишља управо о томе зашто је нешто тако и шта је то што се опредметило у метафоричном тропизму. У првом случају је доживљај ведрине и питомости дана (Сунце – плавокоси буцмасти дечак), у другом визуализација водопада, али у трећем, ако се наравно зна љубавноодржавалачко путешествије охридске јегуље, необична снага љубави која је могућност у готово апсурдној слици јегуља које се „пужу конопцем водопада‖! У прелепој љубавној песми о Вери Павладољској, наравно, мора се одговорити на питање зашто је „гром у ланцима‖, али и зашто „чами за брдима‖, као и како објаснити „менталне трагове лексике‖ коју песник – ни мало случајно сигурно – уграђује, а коју, можда и „додавањем свог предговорног искуства‖ и сам ученик мора да уочи и објасни. Уколико то не досегне, дубока и слојевита структура и „рељеф‖ и метафоре, а и песничког језика (говора) остаће ван њега и он ће ово, можда најдубље, па и најпрецизније средство поетске комуникације, које досеже све до подсвесних гребена човекове онтологије, доживети и разумети само као пуки песнички – „украс‖!

62

НЕБОЈША ДУГАЛИЋ:

Глумац Небојша Дугалић разуме генијалног Бору Станковића па је у улози редитеља „изнедрио‖ дело које је заблистало на Великој сцени Народног позоришта. Реч је о врањској представи „Стари дани‖. О томе како је стварао, шта га је инспирисало, као и о разумевању врањског менталитета разговарали смо после представе…

Wannabe Magazine: Како сте закорачили у врањско позориште и дошли на идеју да сарађујете са врањским глумцима?

УМЕТНИЧКИ ХОРИЗОНТ

У позориште сам дошао на позив, сада покојног редитеља Радета Радивојевића пре отприлике три и по године. Стицајем околности са Радетом смо радили представу ,,Павиљон 6‖ и он је тада играо улогу коју данас играм ја уместо њега. Позив да дођем у позориште, као и само играње на даскама врањског театра, за мене је био изазов. Представа „Павиљон 6‖ освојила је руску публику у сред Москве и у великој међународној конкуренцији словенских позоришта, освојила две награде - сребрног и златног Витеза. И Раде би био поносан, јер је његово позориште заблистало у Москви. Препознао сам квалитет глумаца и после једне такве представе, као што је Павиљон, било је природно да наставимо са још једном. Нисам се много двоумио коју ћу представу режирати: „Стари дани‖ су ми легли на душу. Имам утисак да сте се у представи водили речима „Старо, старо ми дајте, оно што мирише на босиљак и греје душу“. Бора Станковић је моја давнашња опсесија и љубав. Мислим да је он српски Чехов у најлепшем и најбољем смислу. За мене су ,,Стари дани― 63

најбоље дело светске литературе. Уверен сам да би и Чехов био радостан да је написао такву збирку приповедака. То је напросто, такав склоп прича, којима уопште не могу да нађем пандан у светској књижевности.

мајсторија кратке форме испуњена је са толико живота и сасвим сам сигуран да је то једино Бора умео.

Како у улози редитеља прилазите једном великану у књижевности као што је Борисав Станковић?

Кад год сам гледао „неког Бору‖ увек је било сувише инсистирања на речима чемер, мука, јад и „болан сам ти‖. И оне, заправо, произилазе из једног целовитог вапаја за животом. Дакле, није реч само о том дерту – који је основна атмосфера свих Бориних приповедака – већ о томе да његови описи настају из јаке глади за пуноћом живота. Када имате само меланхолију на сцени, онда она може да буде досадна. Али, Бора ликове гради другачије.

Генијални писац је „захватио― своју грађу из обичног, њему блиског живота. Стварно не знам да је неко написао сличне приче – да је толико дубоко дирнуо у структуру ликова, нагласио специфичност поднебља на југу Србије и заокружио причу у краткој форми. Његова прича је истовремено универзална, у њој се могу препознати мотиви Достојевског, као и мотиви француске литературе. А УМЕТНИЧКИ ХОРИЗОНТ

Које мотиве сте препознали у овој збирци и сместили их у представу?

Колико год да Борине ликове осујећује живот или средина у којој су настајали, они су јаки. Како сте их увели у драматургију и поставили на сцену? Његови ликови су, у неком осећању живота јаки и не одустају од тога да вапе, траже и носе се са својом судбином. То је у приповеткама „Стари дани‖ драгоцено, драмско, драматично и трагично. Одатле произилази и жал за нечим прошлим. Тим

64

жалом бисмо, можда, могли да идентификујемо и потребу за саморањавањем, као и свест о томе да се неке ствари неће вратити - да је,,нешто‖ отишло у неповрат и да више нема назад. Трудио сам се да тако градим целу представу, да она истовремено сачува духовитост и живост коју Бора такође „носи‖, а да опет има и племените туге која је код њега фасцинантна. Како неко ко је рођен у Краљеву, а сада живи у Београду, разуме врањски менталитет? Не знам по којој основи, али врањски менталитет ми је веома близак. Имам осећај да је некако предодређено да га разумем jер ми је блискост са словенском и руском душом веома важна. А у Врању је управо та словенска душа помешана са источњачком културом. Такав утицај препознајем као свој простор, у коме се добро осећам! Рецимо, да сам врло брзо ,,пропричао‖ на врањском дијалекту, шалећи се са колегама. Дешавало ми се да их исправљам када би говорили по ,,књишки‖. Иначе, чак сам им кориговао акценте на пробама – ниси добро изговорио, требало је другачије.

УМЕТНИЧКИ ХОРИЗОНТ

Како је београдска публика реаговала на представу са врањским дијалектом? То ми је био циљ – да приповетку преведем на врањски и представим је широј публици у изворном облику. Без професора Момчила Златановића, који ми је помогао око дијалекта, не бих успео. Иначе, са моје тачке гледишта, за Борисава Станковића било је разумљиво да спецификум врањског дијалекта скрајне негде по страни и остане колико је могуће у оквирима књижевног језика. Према мом осећању, превод Боре на врањски има већу снагу и другачији укус. Београдска публика је, видело се, у тој изворности уживала. Дугачак и више пута понављан аплауз на крају представе је то и потврдио. Шта захтевате од једног глумца поред посвећености? Моји захтеви по својој природи нису дати а приори. Прво место у њиховој класификацији заузима разумевање између редитеља и глумаца. Дакле, за мене лично, важно је да заједно знамо ком циљу тежимо. До сада са глумцима из Врања није било скоро никаквих проблема. Уколико глумац не разуме редитеља и обрнуто онда су 65

тешкоће заиста велике. За време режирања представе ,,Стари дани‖ нисмо имали ниједан проблем и резултати су видљиви. Иако су „Продуценти” актуелни у Позоришту на Теразијама, представе „Стари дани” и „Павиљон 6” су вас везале за врањски театар. Да. Волим да дођем у Врање и играм пред врањском публиком. Иначе,захваљујући доброј сарадњи, урадили смо представу „Стари дани‖, а са „Павиљноном 6‖ отишли у Москву. Јер у позоришту, као и у животу кључна ствар је у стратегији повезивања. То је оно што нама увек „фали‖. Пре свега мислим на локалитете у којима сам опстанак културног живота зависи од добре идеје која треба да буде финансијски подржана. Ова веза са врањским театром, не могу да кажем, да је нераскидива, али је истинска.

УМЕТНИЧКИ ХОРИЗОНТ

66

ЉУБИЧАСТА КАДИОНИЦА, ЕНКАУСТИКА

ТРИ ЈЕ САМО БРОЈ, АКРИЛ

УМЕТНИЧКИ ХОРИЗОНТ

67

МАЈКА СВИХ МИРИСА, АКВАРЕЛ

УМЕТНИЧКИ ХОРИЗОНТ

68

НИКАД НЕДЕЉОМ, АКРИЛ НА ПАПИРУ

УМЕТНИЧКИ ХОРИЗОНТ

69

САЊАЛИЦЕ, АКРИЛ

УМЕТНИЧКИ ХОРИЗОНТ

70

УМЕТНИЧКИ ХОРИЗОНТ

71

УМЕТНИЧКИ ХОРИЗОНТ

72