Naucna fantastika

Dmitrij Gluhovski

METRO

2034

Prevela s ruskog Sne탑ana Kondi

Copyright Š Dmitry Glukhovsky www.nibbe-wiedling.de

Naslov originala METPO 2034

PROLOG Dve hiljade trideset etvrta godina. itav svet je u ruševinama. ove anstvo je skoro sasvim istrebljeno. Zbog visokog nivoa radijacije, u polurazrušenim gradovima više nije mogu e živeti. A izvan njih, pri a se, po inju beskrajne spržene pustinje i neprohodne prašume nastale mutacijom šuma. Ali niko pouzdano ne zna šta se tamo zaista nalazi. Oko se anja na nekadašnju ljudsku veli anstvenost ispredaju se bajke, koje prerastaju u legende.

Od dana kada se poslednji avion odlepio od zemlje prošlo je više od dvadeset godina. Železni ke pruge izjedene rdom ne vode nikuda. U radio-etru nema ni ega i radio-telegrafisti iznova slušaju samo tužno zavijanje kada po milioniti put pokušavaju da uhvate frekvencije tamo gde su nekada bili Njujork, Pariz, Tokio i Buenos Ajres.

Prošlo je svega dvadeset godina od kada se to dogodilo. Ali ovek više nije gospodar na Zemlji. Bi a koja je iznedrila radijacija neuporedivo su bolje od njega prilago ena izmenjenom svetu. Epoha oveka je završena.

Izuzetno je malo onih koji odbijaju da poveruju u to – svega nekoliko desetina hiljada. Oni pri tom ne znaju da li je još neko preživeo, ili su oni poslednji ljudi na planeti. Žive u Moskovskom metrou – najve em protivatomskom skloništu koje je ovek ikada sagradio. U poslednjem uto ištu ove anstva.

Svi su se toga dana zatekli u metrou, i to im je spaslo život. Hermeti ka vrata štite ih od radijacije i udovišnih stvorenja s površine, dotrajalim filterima pre iš avaju vodu i vazduh. Dinamo-mašinama koje su skrpili vešti majstori proizvode struju, na podzemnim farmama uzgajaju šampinjone i svinje.

Centralizovani sistem uprave odavno se raspao, i stanice su pretvorene u patuljaste državice. Na njima su ljudi okupljeni oko neke ideje, religije, ili jednostavno oko filtera za vodu.

To je svet za koji ne postoji sutra. U njemu nema mesta za maštanja, planove, nadu. Ose anja ustupaju mesto instinktima, od kojih je najvažniji – preživeti. Preživeti po svaku cenu.

Predistoriju doga aja opisanih u ovoj knjizi pro itajte u romanu Metro 2033.

GLAVA 1

ODBRANA SEVASTOPOLJSKE Nisu se vratili ni u utorak, ni u sredu, pa ak ni u etvrtak, koji je bio dogovoren kao krajnji rok. Na prvom stražarskom punktu dežuralo se danono no, i ako bi se desilo da do stražara dopre samo eho poziva za pomo , ili da primete i najslabiji odblesak svetla na vlažnim i tamnim tunelskim zidovima, istog trenutka bi napred, ka Nahimovskom prospektu, poslali udarni odred.

Napetost je rasla iz sata u sat. Najbolji borci, pažljivo odabrani i specijalno obu eni upravo za takve zadatke, stalno su bili u punoj pripravnosti. Špil karata kojim su prekra ivali vreme od uzbune do uzbune ve drugi dan je skupljao prašinu u ladici stola u stražari. Neobavezno askanje zamenili su kratki zabrinuti razgovori ili napeto utanje: svako se nadao da e prvi uti bat koraka karavana koji se vra a. Previše toga je zavisilo od njega.

Sevastopoljsku su njeni stanovnici, koji su svi odreda – od petogodišnjeg deteta, pa do najstarijeg dede – odli no rukovali oružjem, pretvorili u neosvojivi bastion.

Na kana mitraljeskim gnezdima, opasana bodljikavom žicom, pa ak i protivtenkovskim ježevima napravljenim od zavarenih šina, ta stanica – tvr ava, koja je delovala neosvojivo – mogla je pasti svakog trenutka.

Njena ahilova peta bio je konstantni nedostatak municije.

Kada bi se susreli s onim što su svakodnevno podnosili stanovnici Sevastopoljske, žiteljima bilo koje druge stanice zaista ne bi padalo na pamet da je brane, ve bi bežali odatle kao pacovi iz poplavljenog tunela. Pa ak i mo na Hanza – savez stanica Kružne linije – kada bi se malo presabrala, teško da bi odlu ila da rasipa svoje snage na odbranu Sevastopoljske. Da, njen strateški zna aj jeste bio ogroman, ali ipak ne toliki da bi se sve zbog nje stavljalo na kocku.

Elektri na struja je bila zaista vrlo skupa. Do te mere skupa, da su Sevastopoljci, koji su napravili jednu od najve ih hidrocentrala u metrou, samo od isporuka struje Hanzi zauzvrat dobijali sanduke municije i svega ostalog, a opet je i za njih ostajalo dovoljno. Ipak, mnogi me u njima, osim mecima, morali su da pla aju i sopstvenim obogaljenim, odrpanim životima.

8

Dmitrij Gluhovski

Podzemne vode, blagoslov i prokletstvo Sevastopoljske, okruživale su je sa svih strana kao Letine vode trošnu Haronovu barku. Osim što su obezbe ivale svetlost i toplotu za stanicu, a sigurno i za tre inu Kruga, okretale su lopatice na desetinama vodenica koje su samouki lokalni majstori napravili u tunelima, pe inama, podzemnim re nim koritima – svuda gde su mogle da dopru inženjersko-istraživa ke grupe.

One su neumorno podlokavale brane, razjedale cement na fugnama, uspavljuju e žuborile u neposrednoj blizini, odmah iza zidova glavne dvorane, pokušavaju i da uljuljkaju budnost stanovnika. Naposletku, one su bile razlog što se nisu mogli minirati suvišni, beskorisni tuneli, odakle su na Sevastopoljsku neprestano, poput beskona ne otrovne stonoge koja je zalutala u mašinicu za meso, nadirale horde jezivih stvorenja. Žitelji stanice, komanda te avetinjske fregate koja je plovila po paklu, bili su osu eni da zauvek traže i zapušavaju nove i nove rupe, jer je u njihov brod odavno prodirala voda sa svih strana, ali luke u koju bi mogao da pristane jednostavno nije bilo nigde na vidiku.

Uporedo s time, morali su da odbijaju napad za napadom udovišta koja su nadirala sa avolje i Nahimovskog prospekta... Gamizali su iz ventilacionih šahtova, provla i se zajedno s mutnim plahovitim potocima koji su kroz kanalizacione slivnike nadirali iz južnih tunela.

Izgledalo je kao da se itav svet urotio protiv Sevastopoljaca, ne štede i snagu kako bi njihovo uto ište zbrisao s karte metroa. A oni su se gr evito držali svoje stanice, kao da osim nje u itavoj vasioni za njih ne postoji nijedno drugo mesto.

I koliko god da su bili vešti lokalni inženjeri, ma kako iskusne i surove borce vaspitavala Sevastopoljska, oni. nisu bili u stanju da sa uvaju svoj dom bez metaka, bez sijalica za reflektore, bez antibiotika i zavoja. Istina, stanica je proizvodila struju, i Hanza je bila spremna da za nju dobro plati, ali Krug je imao i druge isporu ioce, pa i sopstvene izvore, a Sevastopoljci bi bez podrške spolja teško mogli da izdrže i mesec dana. A najgore od svega je bilo – ostati bez municije.

Dobro naoružani karavani odlazili su prema Serpuhovskoj svake nedelje, kako bi na kredit, koji su imali svi Hanzini kupci, pokupovali sve potrepštine i vratili se ku i bez bilo kakvog zadržavanja. I dok se Zemlja okre e, dok teku podzemne reke i odolevaju svodovi koje su konstruisali graditelji metroa, taj poredak je trebalo da ostane isti.

Ali, ovoga puta, karavan se zadržao. Zadržao se nedopustivo dugo, tako da je ve postajalo jasno da se desilo nešto užasno, iznenadno, od ega nisu umeli da se odbrane ni izvi i prekaljeni kroz bojeve i naoružani do zuba, oni koji su godinama uspevali da balansiraju u odnosima s Hanzinim rukovodstvom.

I sve bi to bilo podnošljivo da su funkcionisale veze. Istovremeno se nešto desilo i sa telefonskim kablom koji je bio sproveden do Kruga, veze su prekinute još u ponedeijak, a brigada koju su poslali da otkloni kvar vratila se ne našavši ništa.

Metro 2034

9

Sijalica ispod širokog žutog abažura visila je tik iznad okruglog stola, osvetljavaju i požutele listove papira na kojima su obi nom olovkom bili iscrtani grafikoni i dijagrami. Sijalica beše slaba, etrdesetak vati, ne više – ne zato što se morala štedeti struja – to na Sevastopoljskoj odavno nije bio problem, ve zbog toga što vlasnik kabineta nije voleo jako svetlo. Iz pepeljare prepune opušaka od loših doma ih cigareta na savijanje, izvijao se otrovni plavi asti dim, formiraju i ispod niskog sobnog plafona usporene, lepljive obla e.

Upravnik stanice obrisa elo, pa podigavši ruku, pogleda svojim jedinim okom na asovnik – peti put u poslednjih pola sata. Zatim skrši prste i s mukom ustade.

Moramo doneti odluku. Odugovla enje više nema smisla.

Dobrodrže i starac u flekavoj mornarskoj jakni i s pohabanom plavom beretkom, koji je sedeo za stolom naspram njega, htede nešto da kaže, ali se zakašlja, pa po e da maše rukom, rasteruju i dim. Zatim se nezadovoljno namršti, pa odgovori: —Izgleda da moram još jednom da ti ponovim, Vladimire Ivanovi u: sa južne strane ne možemo nikoga pomerati. Položaji su pod takvim pritiskom da se jedva drže. Samo ove nedelje imamo trojicu ranjenih, od kojih jedan teško – i pored svih utvr enja. Ne dam ti da oslabiš jug. Tamo bi trebaio poslati još dve trojke izvi a da nadgledaju šahte i sporedne tunele. A što se severa ti e, osim boraca iz brigade na prvoj liniji, slobodnih nema, žao mi je. A ti ih traži gde znaš.

—Ti si komandir ovde, traži ih ti – obrecnu se upravnik. —A ja u da radim svoj posao. Ali, kroz jedan sat grupa ve mora da krene. Shvati, nas dvojica razmišljamo potpuno druga ije. Stvari se ne mogu rešavati samo trenutno! A šta ako se tamo radi o ne em ozbiljnom?

—A ja mislim, Vladimire Ivanovi u, da ti nepotrebno dižeš tenziju. U arsenalu ima još dva puna sanduka kalibra 5.45, što je sasvim dovoljno za nedeliu i po dana. A i kod mene se pod jastukom zaturilo ponešto – starac se osmehnu, otkrivaju i jake požutele zube. —Napabir u za itav sanduk. Nije problem s municijom nego sa ljudima.

—Ma ja u tebi da kažem u emu je problem. Ukoliko kroz dve nedelje ne stigne isporuka, mora emo da zatvorimo hermeti ka vrata na južnim tunelima, jer ih bez municije ne emo mo i braniti. To zna i da ne emo mo i da nadgledamo i remontujemo dve tre ine naših vodenica. Za manje od nedelju dana one e biti van pogona. A nestanak struje nikoga na Hanzi ne e obradovati. U najboljem slu aju, po e da traže nove isporu ioce. A u najgorem... Ma kakva struja?! Tuneli su prazni gotovo pet dana, žive duše nema! A šta ako su se obrušili? Ili su možda probijeni? Šta ako smo sada odse eni?

—Pusti, molim te! Koristimo jake kablove. Broj anici se okre u na brojilima, struja se isporu uje, Hanza je troši. Da se desio odron, ti bi to odmah znao. ak i da je, pretpostavimo, u pitanju diverzija – ne bi nam isekli telefone nego vodove. A što se ti e tunela – ko bi to ovamo krenuo? Nama ni u sre nija vremena niko nije dolazio.

10

Dmitrij Gluhovski

Zašto je Nahimovski prospekt pust... Tamo niko ne ide sam, a ni strani trgovci se ne usu uju da po u ka nama. Pa i banditi su sasvim sigurno zaplašeni, ta nismo valjda badava uvek samo po jednog živog puštali. Kažem ti, ne pani i.

—Lako je tebi da pri aš – progun a Vladimir Ivanovi , nameštaju i povez na praznoj o noj duplji, brišu i znoj koji mu je orosio elo.

—Da u trojku. Više od toga zaista ne mogu – pomirljivijim tonom re e starac.

—I prestani da pušiš, znaš da i bez toga jedva dišem, a i sebe truješ! Bolje nam daj po aj...

—U svako doba – upravnik protrlja ruke, pa zamumla u slušalicu. —Istomin pri telefonu, aj za mene i pukovnika.

—Pozovi i dežurnog oficira – zamoli komandir, skidaju i beretku. —Da izdam naloge u vezi s trojkom.

Istomin je uvek imao svoj vrhunski aj, sa VDNP – i to neku naro itu, posebnu vrstu. To je malo ko mogao sebi da priušti – dopremljen s drugog kraja metroa, izlepljen trostrukim Hanzinim carinskim taksama, omiljeni aj upravnika stanice bio je do te mere skup da ni on sasvim sigurno ne bi davao na volju svojoj slabosti da nije bilo starih veza na Dobrininskoj. S nekim tamo je svojevremeno zajedno ratovao, i od tada je vo a karavana koji se vra ao sa Hanze redovno, svakog meseca, donosio lepo upakovan zamotuljak koji bi Istomin uvek li no preuzimao.

Od pre godinu dana po ele su neredovne isporuke tog aja. Do Sevastopoljske su dopirale uznemiruju e pri e o novoj strašnoj opasnosti koja preti VDNP, a možda i itavoj narandžastoj liniji: na nju su s površine upadali nepoznati i do tada nevi eni mutanti, za koje se pri alo da umeju da itaju misli, da su gotovo nevidljivi, a samim tim i prakti no neuništivi. Pri alo se i da je stanica pala, a da je Hanza u strahu od invazije minirala tunele iza Prospekta mira. Cene aja su sko ile, zatim ga uopšte nije bilo, a Istomin je bio ozbiljno zabrinut. Ipak, kroz nekoliko nedelja strasti su se stišale same od sebe, a karavani su, vra aju i se na Sevastopoljsku s municijom i sijalicama, po eli ponovo da donose i uveni aromati ni aj. A šta je moglo biti važnije od toga?

Sipaju i komandiru vreli napitak u porcelansku šoljicu iji je zlatni opseg na nekim mestima bio izbrisan, udišu i aromati nu paru, Istomin od zadovoljstva na trenutak ak zažmuri na ono svoje jedno oko. Onda nali i sebi, svali se svom težinom na stolicu i zazvecka srebrnom kaši icom, otapaju i mešanjem tableticu saharina.

Obojica su utali, i pola minuta je to jednoli no zveckanje bilo jedini zvuk koji se uo u polutamnom kabinetu prepunom duvanskog dima. A onda ga ispuni prodoran zvuk zvona za uzbunu, koji je u jednoli nom ritmu dopirao iz tunela.

—Uzbuna!

Dežurni komandir sko i sa svog mesta brzinom koja je bila potpuno neverovatna za njegove godine, i izlete iz sobe. Negde u daljini za ula se pojedina na puš ana paljba, koju potom podržaše automati – jedan, drugi, tre i, po platformi zazve aše pendžetirane vojni ke izme, a odnekud iz daljine dopirao je prodoran pukovnikov bas dok je odse no izdavao naredbe.

Istomin i sam po e ka ispoliranom policijskom automatu koji je visio pored ormara, a onda se uhvati za krsta uzdahnuvši, odmahnu rukom, vrati se za sto i srknu

Metro 2034

11

aj. Naspram njega se dimila, hlade i se, šoljica koju je ostavio pukovnik, i ležala je u žurbi zaboravljena plava beretka. Upravnik stanice napravi grimasu ka njoj i poluglasno nastavi prepirku s pobeglim komandirom, vra aju i se prethodnim temama sa novim argumentima, koji mu nisu pali na pamet tokom sva e.

Sevastopoljskom je kružilo mnogo morbidnih pošalica o tome zašto se susedna avolja tako zove. Iako su vodenice – hidroelektrane bile raštrkane duboko po tunelima izme u dve stanice, niko nije ni pomišljao na to da radi komfora zauzme i osvoji nenaseljenu avolju, kao što je, recimo, bila pripojena do tada susedna Kahovska. Inženjerske grupe koje su joj se prikradale radi instaliranja i nadgledanja udaljenih generatora nisu se usu ivale da pri u platformi bliže od sto metara. Polaze i na takav zadatak, gotovo svi su se, osim najozloglašenijih bezbožnika, kriomice krstili, a neki su se, za svaki slu aj, ak i opraštali s porodicom.

Stanica je bila zlokobna, i to je ose ao svako ko bi joj se približio ak i na pola kilometra. Do zuba naoružani udarni odredi koje su neobavešteni Sevastopoljci ranije slali na avolju, žele i da prošire svoju teritoriju, vra ali su se izmoždeni i istraumirani, ili se naj eš e uopšte nisu vra ali. Prekaljeni borci, isprepadani do štucanja, do toga da su im sline sezale do brade, nisu uspevali da se izbore s drhtavicom, a bilo je i onih koji su prilazili toliko blizu vatri, dok im ode a ne bi po ela nagorevati. U mukama su se prise ali onoga što su preživeli – a se anja bi im svaki put bila druga ija. Verovalo se da negde iza avolje bo ne grane glavnih tunela poniru u dubinu i vode u ogromne lavirinte prirodnih pe ina, za koje se govorilo da vrve od svakakve ne isti. To mesto su na stanici simboli no zvali „Vratima“ – uslovno, zato što ga niko od živih stanovnika stanice nikada nije video. Istina, bio je poznat slu aj kada je, još na po etku osvajanja linije, upravo Vrata navodno otkrila velika grupa izvi a koja je zauzela avolju. Grupa je imala kod sebe predajnik – nešto sli no beži nom telefonu. Upravo tim telefonom je vezista izvestio Sevastopoljsku da se izvi i nalaze na ulazu u uski koridor koji se okomito, gotovo vertikalno, obrušava nadole. Ništa više nije uspeo da kaže, ali je komanda Sevastopoljske, koja se zbila oko ure aja za komunikaciju, još nekoliko minuta, dok se veza nije prekinula, slušala kako se jedan za drugim prolamaju o ajni ki krici boraca izvi ke grupe, prepuni užasa i nadljudskog bola. Niko ak nije ni pokušao da puca, kao da je svima koji su izginuli bilo jasno da ih klasi no oružje ne može zaštititi. Poslednji je zamukao komandir izvi ke grupe, najamnik, razbojnik sa Kineskog grada, koji je posedovao kolekciju malih prstiju s ruku svojih neprijatelja. On je o igledno bio prili no udaljen od slušalice koju je ispustio vezista, zato je bilo teško razumeti šta je govorio; ali, osluškuju i njegove predsmrtne jecaje, upravnik stanice je prepoznao molitvu – jednu od onih jednostavnih, naivnih, kojima veruju i roditelji u e svoju decu.

Posle tog doga aja, više nije bilo pokušaja da se prodre iza avolje; ak su se spremali da napuste Sevastopoljsku i da se sele ka Hanzi. Pa ipak, ukleta stanica je bila

12

Dmitrij Gluhovski

nešto kao grani ni kamen ljudske vladavine u metrou. Stvorenja koja su nadirala odande prili no su nervirala stanovnike Sevastopoljske, ali makar ih je bilo mogu e ubiti, i uz dobro organizovanu odbranu, ti napadi su odbijani prili no lako i gotovo bez žrtava – razume se, dok je municije bilo dovoljno.

Retko su na barikade udarala takva udovišta koja su uspevali da zaustave samo pomo u rasprskavaju ih (dum-dum) metaka i zamki sa strujom visokog napona. Ali sve eš e su stražari imali posla sa ne tako strašnim, ali krajnje opasnim stvorenjima.

Ovde su ih zvali, onako doma e, gogoljevski: vampirima.

—Eno još jednog! Gore, u tre oj cevi!

Gornji reflektor, koji se otka io sa plafona, klatio se na jednoj žici poput obešenika, rasipaju i zaslepljuju u svetlost ispred barikade – obasjavao je na mahove zgr ene figure mutanata koji su se prikradali, da bi ih onda ponovo sakrio u mraku, zaslepljuju i o i stražarima. Okolo su igrale nestvarne senke, smanjivale se, opružale, lome i se i krive i: ljudi su odbijali da veruju da su životinjske, ta udovišta su ipak nekada bili ljudi.

Barikada je bila na odli noj poziciji: tuneli su se na tom mestu spajali – neposredno pre poslednjeg rata, Metrogradnja je zapo ela rekonstrukciju, koja zbog toga nikada nije završena. Na tom voru su Sevastopoljci izgradili pravu malu tvr avu: dva mitraljeska gnezda, metar i po debele zaklone od džakova peska, ježeve i branike na šinama, zamke pod visokim naponom na najbližim prilazima i brižljivo osmišljeni sistem signalizacije. Ali, kada bi mutanti nadirali silovito kao toga dana, inilo se da e odbrana popustiti svakog trenutka. ... Mitraljezac je nešto nerazgovetno mumlao, za eno gledaju i svoje vlažne crvene dlanove, dok su mu se iz nozdrva slivali krvavi mehurovi. Vazduh oko njegovog zaglavljenog „pe enjega“ podrhtavao je od jare. Zatim kratko zakrklja i svali se ni ice na rame svog suseda, snažnog borca sa zatvorenim džinovskim šlemom, pa se umiri. U tom trenutku ispred njih se za u krik od koga se ledila krv u žilama: vampir je napadao. Borac sa šlemom proviri preko nasipa, odgurnuvši ranjenog mitraljesca koji se navalio na njega, podiže automat i osu kratkim rafalom. Odvratna žilava spodoba prekrivena mat sivom kožom ve je grabila napred, raširivši vornate prednje šape sa zategnutim kožnim naborima, spremaju i se da sko i, zapravo, da sleti dole. Vampiri su se kretali neverovatno brzo, ne ostavljaju i ni najmanju šansu onima koji su oklevali, pa su zato na ovom stražarskom punktu dežurali samo najiskusniji i najokretniji.

Olovni bi sase e krik, ali ve mrtav vampir po inerciji nastavi svoj pad: telesina od sto pedeset kilograma stropošta se na nasip, podižu i iz vre a sa peskom oblak prašine.

—Valjda je ovaj poslednji...

Najezda stvorova koja je izgledala kao da joj ne e biti kraja, jer su tek nekoliko minuta ranije samo sipali iz ogromnih prese enih cevi ispod plafona, odjednom je prestala. Stražari po eše oprezno da izlaze iz zaklona.

—Dajte nosila! Doktora! Brzo na stanicu s njim!

Metro 2034

13

Pošto je ubio i poslednjeg vampira, delija pri vrsti bajonet i nož na cev automata i bez žurbe krenu u obilazak ubijenih i ranjenih stvorova, raštrkanih u vatrenoj zoni, prikleštivši izmom zubatu eljust svakog ponaosob, kako bi ih „overio“ naglim udarcem oštrice bajoneta u oko. Onda se umorno nasloni le ima na vre e, okrenu se ka tunelima, podiže vizir na šlemu, pa naže uturu.

Poja anje sa stanice stiže kada je ve sve bilo gotovo. Stiže i zadihani komandant perimetra u raskop anoj vojni koj bluzi, žale i se na svoje muke.

—I gde da mu na em trojku? Od blata da je napravim?

—O emu vi to, Denise Mihailovi u? – upita jedan od stražara, gotovo ga i ne gledaju i.

—Istomin hitno traži da pošaljem trojicu izvi a ka Serpuhovskoj. Brine za karavan. A odakle ja da mu stvorim trojku? Pogotovo sada...

—O karavanu nema nikakvih vesti? – upita ovaj koji je tolio že , ne okre i se.

—Ništa – potvrdi starac. —Pa i nije prošlo tako mnogo vremena. I na kraju krajeva, pitanje je šta je tu opasnije. Ako mi sada oslabimo jug, kroz nedelju dana taj karavan ne e imati ko da eka!

Borac klimnu glavom i u uta. utao je i nakon što komandir, koji je gun ao još neko vreme, upita prisutne stražare ima li dobrovoljaca koji bi hteli u tu trojku koju svakako mora poslati ka Serpuhovskoj, jer e mu upravnik stanice, koliko god se ta ideja njemu li no nije dopadala, probiti mozak.

Nije bio problem prona i dobrovoljce – mnogi stražari su predugo bili na stanici i bilo im je teško da zamisle da to tamo može biti nešto opasnije od odbrane južnih tunela.

Me u šestoricom koji su se javili za taj zadatak, pukovnik odabra one koji su po njegovom mišljenju u tom trenutku bili najmanje potrebni na Sevastopoljskoj.

Pokazalo se da je to dobra procena, jer se iz trojke koju su poslali ka Serpuhovskoj niko nikada nije vratio.

Eto pro oše tri dana od kada je izvi ka trojka krenula u potragu za karavanom, a komandantu se inilo da iza le a uje šaputanje i da ga svi gledaju popreko. ak su se i najživlji razgovori stišavali dok bi on prolazio, a u napetoj tišini koja ga je pratila kud god bi krenuo, pri injavao mu se neizre eni zahtev: da objasni i da se opravda.

A on je samo radio svoj posao: brinuo je o zoni bezbednosti i o zaštiti Sevastopoljske. Bio je takti ar, a ne strateg. Dok su svi vojnici bili na broju, on nije imao pravo da se njima razbacuje, šalju i ih na svakojake sumnjive, moglo bi se ak re i i besmislene zadatke. Tri dana ranije, pukovnik je iskreno verovao u to. Ali sada kada ga je svaki uplašeni, namršteni, sumnji avi pogled šibao po le ima, njegovo samopouzdanje je bilo poljuljano. Izvi ima, koji nisu nosili ništa, nije trebalo više od 24 sata da stignu do Hanze i nazad – ra unaju i i na mogu e usputne obra une i

14

Dmitrij Gluhovski

ekanja na granicama nezavisnih postaja. Zna i... Naredivši da nikog ne puštaju kod njega, komandant se zaklju a u svoju sobicu, sve gun aju i sebi u bradu, po stoti put preturaju i po glavi sve mogu e varijante onoga što se moglo dogoditi trgovcima i izvi ima. Ljudi sa Sevastopoljske se nisu plašili ni ega, osim, naravno, Hanzine vojske. Ružan glas o stanici raširio se metroom, a bezbroj puta prepri avane laži nekolicine o evidaca o tome kakvu cenu preživljavanja pla aju njeni stanovnici, rado prihva ene od švercera i ljubitelja njihovih pri a, u inile su svoje. Pošto je rukovodstvu stanice ubrzo postalo jasno kakvu korist donosi takva reputacija, li no je umešalo prste da bi se ona u vrstila. Spijuni i ijudi iz karavana, putnici i diplomate, imali su zvani ni blagoslov da izmišljaju laži, što strašnije to bolje, ne samo o Sevastopoljskoj nego i o itavom delu linije iza Serpuhovske. Samo su pojedinci bili u stanju da iza te dimne zavese uvide privla nost i istinski zna aj stanice. Desilo se svega nekoliko puta za poslednjih par godina da su neobavešteni razbojnici silom pokušali da se probiju kroz barikade, ali je savršena sevastopoljska vojna mašina bez imalo muke mlela neorganizovane jedinice. Kako bilo da bilo, trojka koju su poslali bila je jasno instruisana da u slu aju iznenadne opasnosti ni slu ajno ne ulazi u sukob s protivnikom nego da se što je mogu e brže vrati nazad.

Bila je tu, naravno, Planinska – ne tako gadno mesto kakvo je bila avolja, ali ipak prili no opasno, zloslutno. I Nahimovski prospekt, koji zbog zaglavljenih gornjih hermeti kih vrata nije bio sasvim zašti en od upada s površine. A Sevastopoljci nisu želeli da miniraju izlaze: nahimovski „uspon“ koristili su lokalni stalkeri. Niko se nije usu ivao da ide sam Prospekta, kako su ga zvali na stanici, ali još se nije desilo da trojka nije u stanju da se odbrani od stvorova koji se tuda smucaju.

Da nije odron? Podzemne vode? Diverzija? Neobjavljeni rat s Hanzom? Sada je on, a ne Istomin, bio dužan odgovore ženama nestalih izvi a, koje su dolazile pukovniku, love i njegov pogled bolno i mole ivo poput napuštenih ku a, u nadi da e u tom pogledu prona i objašnjenje ili utehu. Bio je dužan objašnjenje i vojnicima garnizona, koji su još uvek verovali u njega, ne postavljaju i suvišna pitanja. Valjalo je umiriti i sve zabrinute koji su se uve e posle posla okupljali oko stani nog sata, na kome je bilo obeleženo vreme kada je karavan otišao.

Istomin je pri ao da su ga poslednjih dana sve eš e pitali zašto je na stanici svetlo prigušenije, traže i da se osvetljenje vrati na prvobitnu ja inu. Pri tom, nikome nije padalo na pamet da smanjuje napon, sijalice su svetlele punom snagom. Mrak se zgušnjavao, ali ne na stanici ve u ljudskim dušama, i ni najja e živine sijalice nisu ga mogle rasterati.

Uspostavljanje telefonske veze sa Serpuhovskom nije uspelo, i za tih nedelju dana koliko je prošlo od odlaska karavana, pukovnik je, poput mnogih drugih Sevastopoljaca, izgubio za žitelje metroa tako redak ose aj bliskosti s ljudima.

Dok su veze funkcionisale i karavani redovno išli, a od Hanze ih delilo manje od jednog dana hoda, svaki stanovnik Sevastopoljske je rado odlazio ili ostajao, jer su bili svesni da na svega pet postaja od njih po inje pravi metro, civilizacija... ove anstvo.

Sigurno su nekada sli an ose aj imali istraživa i izgubljeni na Arktiku, koji su zarad nau nih istraživanja ili visokih zarada dobrovoljno osu ivali sebe na duge

Metro 2034

15

mesece borbe sa zimom i samo om. Ogromno prostranstvo – hiljade kilometara svuda okolo, gde se tek ponegde može uhvatiti radio-signal ili jednom mese no za uti brundanje avionskih motora dok padobranima izbacuju sanduke s hranom.

Ali, sada se santa na kojoj je bila njihova stanica otisnula, svakog trenutka plove i sve dalje i dalje u ledenu me avu, u tamni okean, u prazninu i neizvesnost.

Nade je bilo sve manje, pa su pukovnikov nemir i zabrinutost zbog izvi a koji su pošli ka Serpuhovskoj postepeno prerasli u mra nu uverenost da te ljude nikada više ne e videti. Da ostavi odbrambeni položaj bez još trojice boraca, da bi ih isto tako gurnuo u susret nepoznatoj opasnosti, a sasvim mogu e i u sigurnu smrt, što opet ne e pomo i da se izvuku iz ove situacije, jednostavno sebi nije mogao da dozvoli. Da zatvara hermeti ka vrata, zatrpava južne tunele, pa da formira veliku udarnu grupu, i to mu se inilo preuranjenim. Eh, kada bi neko mogao da umesto njega donese odluku... Odluku, za koju se ve unapred zna da je pogrešna.

Komandant perimetra uzdahnu, odškrinu vrata, osvrnu se bojažljivo poput lopova, pa pozva stražara.

—Ne eš mi ponuditi cigaretu? Ali, neka bude poslednja, više mi ne daj ni ako te budem molio! I ne pri aj nikome ništa, jasno?

Kada Na a, zdepasta brbljiva tetka s vunenom rupi astom maramom i isflekanom keceljom, donese vrelu šerpu sa mesom i povr em, stražari živnuše.

Krompir i krastavci sa paradajzom ovde su smatrani za najprefinjeniji specijalitet: osim na Sevastopoljskoj, povr e su služili samo u nekoliko najboljih restorana Kruga ili Polisa. Nije se radilo samo o komplikovanim hidrofonskim postrojenjima neophodnim za uzgoj semena koja su botani ari uspeli da sa uvaju, ve i o tome što je malo ko u metrou mogao sebi da priušti rasipanje kilovata struje samo zbog toga da bi vojni ki meni bio raznovrsniji. ak je i u upravi povr e bilo na trpezi samo o praznicima, a naj eš e su ga uvali samo za decu. Istomin je li no morao da se raspravlja s kuvarima kako bi ih ubedio da dodaju po još jedan bareni krompir i paradajz na predvi ene koli ine svinjetine – radi podizanja borbenog duha.

Zamisao je upalila: dok se Na a, kao svaka baba, nespretno mu ila da skine automat s ramena kako bi potom skinula i poklopac sa šerpe, smrknuta lica stražara se razvedriše. Uz takvu ve eru nikome nije padalo na pamet da nastavlja ve sto puta prežvakanu pri u o izgubljenom karavanu i izvi ima koji su se zadržali. itav dan mi se Komsomolska nešto vrzma po glavi – re e sedi star u jakni sa amblemima metroa, gnje i kašikom krompir u svojoj aluminijumskoj porciji. – Kad bih samo mogao da provirim... Kakav je tamo mozaik! Što se mene ti e, to je najlepša stanica u Moskvi.

—Ma, pusti, Homere, bi e da je to zato što si živeo tamo, pa je voliš i dan danas – bez žurbe mu odgovori neobrijani debeljko sa ušankom. —A kakvi su vitraži na

16

Dmitrij Gluhovski

Novoslobodskoj? Pa one visoke kolonade na Majakovskoj, ili freske na tavanici?

—Meni se opet Trg revolucije uvek dopadao – stidljivo priznade snajperista, ozbiljan, utljiv ovek u godinama. —Znam ja da su to gluposti, ali svi oni strogi mornari i piloti, pa grani ari s psima... Od detinjstva sam obožavao tu stanicu!

—A što su to gluposti? Tamo su baš veoma simpati ni oni ljudi izliveni u bronzi – podrža ga Na a, stružu i ostatke s dna šerpe. —Hej, komandiru, gledaj, osta eš bez ve ere!

Visoki snažni borac koji je sedeo po strani lagano pri e vatri, uze svoju porciju, pa se vrati na mesto – bliže tunelu i podalje od ljudi.

—Dolazi li on uopšte na stanicu? – šapatom upita debeljko, pokazuju i glavom na njegova široka ple a koja su nestajala u polumraku.

—Ve više od nedelju dana ne mrda odavde – isto tako tiho odgovori snajperista.

—Spava u vre i. Kako li mu samo živci ne popuste... Mada, može biti da se to njemu svi a. Pre tri dana, kada su vampiri umalo izujedali Rinata, on je išao da ih dokraj i.

Rukom, jednog po jednog, više od petnaest minuta. Vratio se – potpuno krvavih izama i automata... Sav zadovoljan.

—To nije ovek nego mašina... – dodade štrkljasti mitraljezac.

—Mene je pomalo strah i da spavam pored njega. Jesi video kakvo mu je lice? Ja njega ne mogu ni da pogledam.

—A ja se, naprotiv, jedino pored njega ose am sigurno – sleže ramenima star koga su zvali Homerom. —Šta ste se navrzli na njega? Dobar je on ovek, samo je obogaljen. Lepota je, uostalom, bitna za stanice. A kad smo ve kod toga, tvoja Novoslobodska je totalni ki ! Onakve vitraže normalan ovek ne može ni da gleda... udna mi uda, vitraži!

—A mozaici sa kolhoznim motivima na pola plafona nisu ki ?!

—A gde si ti video tako nešto na Komsomolskoj?

—Pa itava ta avolja sovjetska umetnost zasnovana je ili na životu u kolhozima, ili na pilotima herojima! – raspali se debeljko.

—Serjoža, ne diraj pilote – opomenu ga snajperista.

—I Komsomolska je ubre, a i Novoslobodska je sranje – za u se duboki promukli glas.

Debeljko se iznena eno trže taman kada je krenuo da nešto odgovori, i upilji se u komandira. I ostali takode u utaše, o ekuju i nastavak: on gotovo nikada nije estvovao u njihovim razgovorima, ak je i na direktna pitanja odgovarao najkra e mogu e, ili naj eš e uopšte nije odgovarao.

I dalje je sedeo okrenut le ima, ne spuštaju i pogled s tunelskog grotla.

—Na Komsomolskoj je tavanica previsoka, kolonade stubova preuske, platforma se širi direktno sa šina, pravi brisani prostor – kao na dlanu, pa je tunele nezgodno uvati. A na Novoslobodskoj su zidovi potpuno ispucali, koliko god da ih oni krpe.

Dovoljna bi bila jedna granata da je sravni sa zemljom. A vitraža tamo odavno nema.

Poprskali. Tanak malter.

Niko se ne usudi da mu oponira. Nakon kra e pauze, komandir dobaci: —Ja odoh na stanicu. Vodim i Homera sa sobom. Smena je kroz jedan sat. Neka

Metro 2034

17

me Artur zameni.

Snajperista iz nekog razloga sko i i klimnu glavom, mada komandir to nije mogao da vidi. Star je tako e ustao i po eo užurbano da skuplja sudove u korpu, iako nije pojeo svoj krompir. Borac pri e vatri pod punom ratnom spremom, sa svojim neizostavnim šlemom i glomaznim rancem na le ima.

—Sre no.

Gledaju i dve figure kako se udaljavaju osvetljenim tunelom – snažnu brigadirovu i suvonjavu Homerovu, snajperista zimljivo protrlja ruke i strese se.

—Nešto je zahladnelo. A da dodate cepanicu? itavim putem brigadir je uglavnom utao, sem što je pitao Homera da li je istina da je ranije bio pomo nik mašiniste, a do tada obi an kontrolor na pruzi. Starac ga je sumnji avo gledao, ali mu nije protivre io, mada je on na Sevastopoljskoj uvek svima govorio da je radio kao mašinista, a o svom poslu kontrolora radije je utao, smatraju i ga nedostojnim. U kabinet upravnika stanice komandir u e bez kucanja, kratko pozdravivši stražare koji ga propustiše. Iza stola iznena eno ustadoše raš upani, umorni i izgubljeni Istomin i pukovnik. Homer bojažljivo zastade na ulazu, premeštaju i se s noge na nogu.

Komandir skide svoj šlem i spusti ga pravo na Istominove papire, pa se po eša po svom izbrijanom temenu. Pri svetlosti sijalice se videlo kako je strašno unakaženo njegovo lice: levi obraz je bio zase en i naboran ogromnom brazgotinom, verovatno od opekotine, umesto oka imao je tanak prorez, a od uha je ka uglu usana krivudala još jedna debela ljubi asta brazgotina. Mada je Homer bio ube en da se navikao na to lice, kao i prvi put kada ga je ugledao, preplavi ga talas neprijatne jeze.

—Ja u da idem na Krug – grunu, ne pozdravljaju i se, komandir. U sobi zavlada neprijatna tišina. Homer je od ranije znao da brigadir, kao nezamenjivi borac, ima poseban odnos s upravom stanice. Ali tek sada je zaista shvatao da im komandir patrole, za razliku od ostalih Sevastopoljaca, uopšte nije bio pot injen.

Eto i sada, uopšte nije tražio dozvolu od ove dvojice umornih ljudi u godinama, ve je on njima izdavao nare enje koje su oni morali izvršiti. I Homer po ko zna koji put upita sebe: Kakav je ovo ovek?

Komandant perimetra pogleda upravnika, pa se namršti, spremaju i se da mu se suprotstavi, ali samo nemo no odmahnu rukom.

—Kako god ho eš, Hanteru... S tobom svakako nema rasprave.

GLAVA 2

POVRATAK ureni star na ulazu se trže: nikada ranije na Sevastopoljskoj nije uo to ime. To i nije ime, nego nadimak – isto kao i njegov – nikakav, svakako ne za pravog Homera nego za priprostog Nikolaja Ivanovi a, kome su tu na stanici nadenuli nadimak po gr kom pesniku zbog njegove neumerene sklonosti prema svakojakim pri ama i naklapanjima. „... Vaš novi komandir“, rekao je pukovnik stražarima, koji su namršteni zainteresovano odmeravali krupnog novajliju s teškim šlemom. Ovaj im je, uopšte ne mare i za bonton, ravnodušno okrenuo le a: tunel i utvr enja su ga, izgleda, zanimali neuporedivo više nego ljudi koji su mu bili povereni. Pot injenima koji su došli da se upoznaju stegnuo je ispružene ruke, ali mu nije padalo na pamet da se sam predstavi. utke je klimao glavom, pamte i svaki slede i nadimak, duvaju i im u lica sivi duvanski dim, postavljaju i na taj na in distancu. U senci sasvim neznatno odškrinutog vizira na šlemu, beživotno i mutno svetlucalo je oko išarano brazgotinama. Niko od stražara ni tada a ni kasnije nije se usudio da insistira na tome, i eto, ve dva meseca, svi su ga zvali jednostavno „komandirom“. Odlu eno je da stanica odreši kesu za jednog od onih skupih najamnika koji tumaraju bez prošlosti i bez imena.

Hanter.

Homer je bez glasa prevrtao udno ime na usnama. Više bi prili ilo srednjoazijskom ov aru nego oveku. Tiho se nasmeja samom sebi: vidi ti to, pa on još pamti da su postojali takvi psi. Kako li ovek uopšte sve to zapamti? Lova ka pasmina, sa kratkim patrljkom umesto repa i ušima podse enim gotovo uz samu lobanju.

Ni ega suvišnog.

A ime mu se, što ga je više ponavljao u sebi, po elo initi strašno poznatim. Gde li ga je ranije mogao uti? U moru besmislica i bajki, on ga je nekada negde uhvatio i potisnuo na samo dno se anja. A preko njega se ve naslagao debeo sloj mulja: imena, injenice, glasine, brojevi – sva ona beskorisna svedo anstva o životima drugih ljudi, koja je Homer sa takvim zanimanjem slušao i tako se pomno trudio da zapamti.

Hanter... Možda je kriminalac za iju je glavu Hanza raspisala nagradu? Starac baci

Metro 2034

19

probni kamen u vrtlog svoje skleroze i oslušnu. Ne, pogrešno. Da nije stalker? Ne li i.

Možda ratni komandant? To bi moglo biti. I to možda ak legendarni...

Homer još jednom krišom pogleda hladno, gotovo kameno brigadirovo lice.

Njegovo pse e ime mu je baš dobro pristajalo.

—Potrebna mi je trojka. Uze u Homera, on poznaje ovdašnje tunele – ne okre i se ka starcu i ne traže i njegov pristanak, nastavi komandir. —Dajte mi još jednog po svom naho enju. Pešadinca, ili kurira. Kre em još danas.

Istomin brzo klimnu glavom u znak odobravanja, a onda se prenu, pa podiže upitni pogled na pukovnika. Ovaj, namršten, tako e progun a da nema ništa protiv, mada se svih ovih dana o ajni ki borio s upravnikom stanice za svakog slobodnog borca. Homera, izgleda, niko nije imao nameru ništa da pita, ali on i nije nameravao da se buni: bez obzira na godine, starac još nikada nije odbijao ovakve zadatke. I imao je za to svoje razloge.

Komandir zgrabi sa stola svoj teški šlem i krenu ka izlazu. Zadrža se kratko na vratima i dobaci Homeru: —Pozdravi se sa svojima. Spremi se na duže odsustvo. Nemoj da nosiš municiju, ja u ti dati – i nestade u prolazu.

Starac požuri za njim, nadaju i se da e makar u kratkim crtama uti na šta se sve treba pripremiti na ovom pohodu. Ali kada je stigao do platforme, Hanter je ve bio odmakao desetak svojih dugih koraka, i Homeru beše jasno da ne e mo i da ga sustigne, pa samo odmahnu glavom i isprati ga pogledom.

Potpuno neuobi ajeno, komandir ostade nepokrivene glave: verovatno je zaboravio, razmišljaju i o ne em drugom, ili mu je možda nedostajalo vazduha. I dok je prolazio pored grupe besposlenih mladih svinjarica koje su napravile pauzu za ru ak, za u iza sebe zgroženi šapat: „ , devojke, kakva nakaza!“

—Gde li si ga samo iskopao? – upita Istomin, odahnuvši s olakšanjem na stolici, pružaju i ruku ka svežnju nase enih duvanskih papiri a.

Pri alo se da listi e koje su sa takvim zadovoljstvom pušili na stanici, stalkeri skupljaju negde na površini, valjda oko Bitcevskog parka. Jednom je pukovnik, više iz šale, prineo svežnju duvanskog papira Gajgerov broja ; a ovaj je stvarno po eo neprijatno poskakivati. Starac je tog trenutka, plaše i se raka plu a, ostavio pušenje, a kašalj koji ga je mu io no ima polako se smirivao. Istomin nije poverovao u pri u o radioaktivnim listi ima, ali je vrlo razložno podsetio Denisa Mihailovi a da u metrou sve ega se dotakneš manje ili više „zra i“.

—Staro poznanstvo – iznenada re e pukovnik; po uta, pa dodade: —Nije ranije bio takav. Nešto mu se dogodilo.

—Da, sude i po njegovoj fizionomiji, nešto vrlo konkretno mu se desilo – zacereka se upravnik, pa se trže i pogleda ka ulazu, kao da je Hanter možda mogao da se zadrži i da ga slu ajno uje.

20

Dmitrij Gluhovski

Bio bi greh kada bi se komandant odbrane perimetra žalio na to što se komandir neo ekivano vratio iz hladne, maglovite prošlosti. im je stigao na stanicu, postao je glavna ta ka oslonca odbrane tog perimetra. Ali Denis Mihailovi do dan danas nije do kraja poverovao u njegov povratak.

Vest o Hanterovoj pogibiji – udnoj i užasnoj – kao tunelski eho obletela je metro još prošle godine. I kada se pre dva meseca pojavio na pragu pukovnikove sobice, ovaj se brže-bolje prekrstio pre nego što mu je otvorio vrata. Sumnjiva lako a sa kojom je vaskrsli prošao barikade – kao da je prolazio kroz borce – izazivala je sumnju da je udo o kojem se tu radilo bilo malo.

Kroz zamagljenu špijunku na vratima video se prili no poznat profil: jak, bikovski vrat, lobanja izbrijana tako da sija, spljošten nos. Ali no ni gost je, iz nekog razloga, zastao postrance, spustivši glavu, ne pokušavaju i da prekine zgusnutu tišinu.

Prekorno pogledavši na otvorenu flašu doma eg piva koja je stajala na stolu, pukovnik duboko uzdahnu i otvori vrata. Kodeks ponašanja je propisivao da se pomaže svojima – bez razlike da li se radi o živima ili mrtvima.

Hanter je podigao pogled tek pošto su se vrata otvorila; tek sada je bilo jasno zbog ega je skrivao drugu polovmu lica. Plašio se da ga starac jednostavno ne e prepoznati. ak je i pukovnik, koji se svega nagledao i za koga je komandovanje garnizonom Sevastopoljske bilo kao po asna penzija u pore enju s burnim godinama u prošlosti, ugledavši ga napravio grimasu kao da se opekao, da bi se zatim nasmejao kao krivac, izvinjavaju i se zbog svoje reakcije. Gost se ak i ne osmehnu. Za proteklih nekoliko meseci, duboki ožiljci koji su mu unakazili lice pomalo su zarasli, ali starca on apsolutno ni im nije podse ao na onog Hantera od ranije.

Odlu no je odbio da pri a o svom udnom spasavanju i periodu svog odsustva, a na pukovnikova pitanja jednostavno nije odgovarao, kao da ih nije uo. Što je još gore, zamolio je Denisa Mihailovi a, da nikome ne govori o njegovom dolasku – pozivaju i se na neki stari dug. Ovaj je bio prinu en da potisne zdrav razum koji je nalagao da hitno obavesti pretpostavljene i da ostavi Hantera na miru.

Starac je ipak vrlo pažljivo pripremio informaciju. Njegov gost nije bio ni u šta umešan, i njega, odavno oplakanog, niko više nije ni tražio. Telo, istina, nikada nije prona eno, ali da je Hanter preživeo, svakako bi se o njemu ulo, samouvereno su govorili pukovniku. Sasvim sigurno, složio se i on.

Zato se, što je est slu aj s nestalima bez traga, Hanter, ili, bolje re i, njegov umiveni i ulepšani lik, pojavio u desetinama poluistinitih mitova i legendi. Pošto su u to poverovali svi, njemu se nije žurilo da razuverava drugove koji su ga za života sahranili. Prise aju i se svojih neizmirenih ra una, i nakon što je dobro razmislio i izveo pravilne zaklju ke, Denis Mihailovi se stišao i ak je po eo da se zabavlja: pred drugima nikada nije zvao Hantera po imenu, i ne detaljišu i previše, poverio je tajnu Istominu.

Ovome je, u principu, bilo svejedno: svoju poparu komandir je pošteno pla ao, provode i dane i no i na isturenom položaju u južnim tunelima. Na stanici ga gotovo uopšte nisu vi ali: dolazio je jednom nedeljno, kada je bio njegov dan za kupanje. I ak i da se on zavukao u ovaj pakao da bi se tu sakrio od zagonetnih progonitelja –

Metro 2034

21

Istomina, koji nikada nije bio gadljiv na usluge legionara s mra nom biografijom, to nije previše optere ivalo. Samo ako se borio; onda je sve bilo u najboljem redu.

Nakon prve borbe, stražari koji su se dotle žalili, nezadovoljni nadmenoš u novog komandira, za utali su. Bilo je dovoljno da samo jednom vide kako on metodi no, prora unato, sa neljudski hladnim zanosom uništava sve što je za uništenje, i svaki od njih je o njemu stekao neki svoj utisak. Niko više nije pokušavao da se sprijatelji s nedruštvenim komandirom, ali su mu se bespogovorno pot injavali, mada on nikada nije podizao svoj prigušeni, promukli glas. Bilo je u tom glasu ne eg hipnotišu eg, pa je ak i upravnik stanice pokorno klimao glavom svaki put kada bi mu se Hanter obra ao – ponekad ak i ne saslušavši ga do kraja, onako, za svaki slu aj.

Prvi put za nekoliko poslednjih dana u Istominovom kabinetu se lakše disalo – kao da je ovuda besnela i protutnjala bešumna oluja, donose i dugo o ekivano olakšanje. Više nije bilo razloga za raspravu. Bolji borac od Hantera nije postojao; ako i on pogine u tunelima, Sevastopoljcima preostaje samo jedno.

—Da ja naredim pripreme za operaciju? – prvi predloži pukovnik, svestan da e upravnik stanice naširoko i naduga ko o tome.

—Trebalo bi da budeš gotov za tri dana – Istomin zažmurivši kresnu upalja . – Duže ne emo mo i da ih ekamo. Šta misliš, koliko li e ljudi biti potrebno?

—Jedan udarni odred je u pripravnosti, formira u i drugi, to je još dvadeset ljudi. Ako do prekosutra o njima – pukovnik pokaza glavom u pravcu izlaza – ne budemo ništa uli, proglašavaj opštu mobilizaciju. I i emo u proboj.

Istomin podiže obrve, ali umesto da se suprotstavi, povu e duga ak dim savijene cigarete, koja je jedva ujno pucketala. Denis Mihailovi skupi nekoliko razbacanih išaranih listova, pa se kratkovido nadnese nad hartiju i po e da crta po njoj zagonetne šeme, upisuju i u kruži e prezimena i nadimke.

Da se probijaju? Upravnik stanice je iznad sedog star evog potiljka kroz duvanski dim koji je lenjo plivao posmatrao veliku šemu metroa oka enu iznad pukovnikovih le a. Požutela i izmaš ena, išarana mastiljavim oznakama – strelicama koje su ozna avale pravce napada, kružnicama koje su predstavljale opsade, zvezdicama za barikade i znacima uzvika za zabranjene zone, ova šema je bila svojevrstan letopis poslednje decenije. Deset godina u kojima nijedan dan nije protekao mirno.

Ispod Sevastopoljske najednom više nije bilo oznaka, odmah iza Južne: koliko je Istomina pam enje služilo, odande se niko nikada nije vratio. Duga ka linija koja se granala nadole bila je devi anski ista. Ispostavilo se da osvajanje Serpuhovske linije i ne bi bio neki izazov za Sevastopoljce; teško da bi im se ak i svom snagom moglo suprotstaviti bezubo ozra eno ljudstvo.

Sada je beli asti oblak neizvesnosti obavio i ovaj patrljak njihove grane koji je uporno stremio ka Hanzi i ljudima. Niko od onih kojima e pukovnik sutra izdati nare enje da se pripreme za borbu ne e ga odbiti. Na Sevastopoljskoj, rat za istrebljenje oveka koji je po eo pre dve decenije, nije prestajao nijednog trenutka. A kada mnogo godina živiš o i u o i sa smr u, strah od umiranja ustupa mesto ravnodušnosti, fatalizmu, sujeverju, vradžbinama i životinjskim instinktima. Ko bi

22

Dmitrij Gluhovski

mogao znati šta ih je ekalo napred, izme u Nahimovskog prospekta i Serpuhovske?

Ko zna da li je uopšte mogu e probiti tu tajanstvenu prepreku, i da li uopšte postoji nešto iza nje?

Prisetio se svog poslednjeg puta na Serpuhovsku: trgova ke uli ne tezge, trošni paravani – stecište skitnica, iza kojih spavaju i vole se ko s kim stigne. Ništa nisu uzgajali, nisu imali ni staklenike, ni torove za stoku. Skloni kradi, spretni Serpuhovci su živeli od špekulacije, preprodaju i bajatu robu kupljenu u bescenje od zakasnelih karavandžija, i od pružanja usluga gra anima Kružne, zbog kojih bi ih kod ku e ekao sud. To i nije stanica ve lišaj, parazit, izraslina na mo nom Hanzinom stablu.

Savez bogatih trgova kih stanica Kružne linije, oštroumno nazvan Hanzom da bi se sa uvalo poslednje se anje na germanski prauzor, bio je poslednji civilizacijski bedem metroa ogrezlog u u malost varvarstva i krajnje bede. A Hanza... Hanza je zna ila regularnu vojsku, elektri no osvetljenje i na najbednijoj stani ici i zagarantovani komad hleba svakome u ijem je pasošu bio zavetni pe at o državljanstvu. Takvi pasoši su na crnom tržištu koštali itavo bogatstvo, ali ako bi vlasnika falsifikovanog dokumenta uhvatili Hanzini grani ari, morao je platiti glavom.

Hanza je bila bogata i snažna zahvaljuju i, pre svega, svom položaju: Kružna linija je obje injavala snop svih ostalih grana, pa je preko stanica za presedanje mogla da kontroliše ulaz i izlaz na svaku od njih. Šverceri, koji su donosili aj sa VDNP, i dresine koje su dostavljale municiju iz oružarnica sa Baumanske, smatrali su da je bolje da istovare svoju robu na najbližem Hanzinom carinskom punktu i da se vra aju ku i.

Radije su je davali i jeftinije nego da jure i ve i ar tumaraju po itavom metrou na putovanju koje je moglo da bude prekinuto u svakom momentu.

Hanza je ponekad pripajala susedne stanice, ali su one naj eš e bile prepuštene same sebi, pretvaraju i se, uz njen blagoslov, u sive zone gde su obavljani poslovi u kojima nakupci sa Hanze nisu želeli da budu uhva eni. Radijalne stanice su, razume se, bile preplavljene njenim špijunima, i u suštini su joj služile za sitne poslove, ali su imale formalnu nezavisnost. Takva je bila i Serpuhovska.

U jednom od glavnih tunela koji su vodili do nje zauvek je ostala kompozicija koja nije uspela da stigne do susedne Tulske. Naseljen sektašima, i usled toga na Istominovoj šemi obeležen jednostavnim katoli kim krstom, voz je pretvoren u zaba eni salaš usred tamne pustoši. Da sektaši, lakomi na zabludele duŠe, nisu rovarili po susednim stanicama, Istomin protiv njih ne bi imao apsolutno ništa. Ipak, do Sevastopoljske božji pastiri nisu uspeli da dopru, a za putnike koji su prolazili tuda oni nisu predstavljali naro it problem, osim što su ih povremeno zadržavali svojim besedama o spasenju duše. Uz to je drugi tunel od Tulske do Serpuhovske bio ist i prazan, pa su njega koristili lokalni karavani.

Istominov pogled ponovo skliznu nadole po liniji. Tulska? Poludivlje naselje, koje je povremeno sakupljalo mrvice iza sevastopoljskih konvoja koji su tuda marširali i iza serpuhovskih ifta. Žive bogu iza le a: neki popravljaju raznoraznu mehani ku starudiju, neki idu u nadnicu na granicu sa Hanzom, i po itave dane u iš ekivanju narednog poslodavca s robovlasni kim manirima. „Iako žive jednako bedno, u njihovim o ima barem nema one ljigave serpuhovske prepredenosti – pomisli

Metro 2034

23

Istomin – a i reda je kod njih neuporedivo više. Opasnost nesumnjivo zbližava.“ Slede a stanica, Nagatinska, na njegovoj šemi bila je ozna ena kratkom crticom, što je zna ilo – nenastanjena. To baš i nije bilo sasvim ta no: ve dugo se na njoj niko nije zadržavao, ali se dešavalo da se tuda vrzma raznorazni ološ koji je vodio mra no, poluživotinjsko bitisanje. U mrklom mraku spajali su se parovi sklonjeni od tudih pogleda. Ponekad bi se izme u kolonada stubova razgorela slabunjava vatrica, oko koje su se zbijale senke tunelskih zlo inaca, okupljenih na tajnom zboru. Ali su tu ostajali da zano e samo neobavešteni, ili najve i o ajnici: najve i broj posetilaca stanice nisu bili ljudi. U želatinastom mraku Nagatinske, ispunjenom šapatima i šumovima, promicale su ponekad, ako bi se dovoljno pažljivo zagledalo, najužasnije mogu e siluete. I s vremena na vreme, nakratko prestravljuju i besku nike, ustajali vazduh zaparao bi divlji krik kukavca koga su odvla ili u jazbinu da bi ga tamo na miru pojeli.

Skitnice se nisu usu ivale da idu dalje od Nagatinske, i sve do odbrambenih granica Sevastopoljske prostirala se „ni ija zemlja“. Ime je naravno simboli no: ona je svakako imala svoje gazde koji su štitili sopstvene granice, pa su ak i sevastopoljske izvi ke jedinice radije izbegavale susrete s njima.

Ali, sada se u tunelima pojavilo nešto novo. Do tada nevi eno. Nešto što je usisavalo sve koji su pokušavali da pro u maršrutom koju su smatrali dobro poznatom. I ko bi mogao znati ho e li njegova stanica, ak i ako mobiliše sve svoje vojno sposobne stanovnike, uspeti da se tome suprotstavi... Istomin tromo ustade sa stolice, odgega do karte i obeleži hemijskom olovkorn segment koji je spajao ta ku pod nazivom „Serpuhovska“ i ta ku pod nazivom „Nahimovski prospekt“. Pored toga je iscrtao debeo upitnik. Hteo je da ga nacrta pored Prospekta, a ispostavilo se da ga je nacrtao ta no pored Sevastopoljske.

Sevastopoljska je na prvi pogled delovala nenaseljeno. Na platformi nije bilo ni traga uobi ajenim vojnim šatorima u kojima su ljudi uglavnom živeli po drugim stanicama. Ovde su se, oivi eni sa nekoliko prigušenih sijalica, crneli samo mravinjaci od naslaganih džakova sa peskom, kojima su bili ogra eni rovovi. Ali borbeni položaji su bili pusti, a na sku eni prostor kvadratnih kolonada stubova popadao je debeo sloj prašine. Sve je bilo napravljeno tako da stranac, ukoliko bi zabasao ovamo, bez ikakve dileme pomisli: stanica je odavno napuštena.

Ipak, ako bi nezvanom gostu palo na pamet da se makar i nakratko zadrži, rizikovao je da ostane ovde zauvek. Mitraljeske grupe i snajperisti, koji su 24 asa stražarili na susednoj Kahovskoj, za tren oka bi se naŠli na svojim mestima u rovovima. Umesto prigušenih sijalica, s plafona bi blesnule nemilosrdne živine svetiljke, prže i o nu mrežnja u ljudima i udovištima, priviknutim na tunelsku tamu.

Za Sevastopoljce je platforma bila poslednja, vrlo brižljivo osmišljena odbrambena granica. A njihove ku e bile su smeštene u utrobi te iluzorne stanice, u kolektorima ispod platforme. Ispod granitnih plo a poda, skriven od tu ih pogleda,

24

Dmitrij Gluhovski

nalazio se još jedan nivo, koji po površini nije bio ništa manji od gornjeg, osim što je bio podeljen na mnoštvo manjih elija. Dobro osvetljene, suve i tople sobe, ravnomeran zvuk aparata za pre iš avanje vazduha i vode, staklenici sa sistemom za navodnjavanje... Žitelji stanice su imali ose aj sigurnosti i komfora samo kada su se zavla ili još dublje pod zemlju.

Homer je znao da e odlu uju u bitku voditi kod ku e, a ne u severnim tunelima. Provla i se uskim hodnikom pored odškrinutih vrata tu ih stanova, on se vukao sve sporije i sporije, adekvatno tome koliko se približavao sopstvenom. Trebalo je još jednom osmisliti taktiku i uvežbati svoje replike; vremena je bilo sve manje.

—Šta da se radi? Nare enje... Znaš i sama kakva je situacija. Nisu me ništa ni pitali. Nemoj da se ponašaš kao devoj ica! Pa to je smešno! Ma nisam se ja naturao! Ne mogu. Šta je tebi? Naravno da ne mogu. Da se sklonim? Pa to je dezerterstvo! – mrmljao je sebi u bradu, as vežbaju i uzbu enu, odlu nu intonaciju, as padaju i u setu, pokušavaju i umiljato da ubedi nekog.

Kada je stigao do svog ku nog praga, izdeklamova sve još jednom. Ne, suze se svakako ne mogu izbe i, ali nije imao nameru da odustane. Nakostrešivši se, spreman za bitku, starac dohvati i stisnu bravu.

Od devet i po kvadrata – prili ne raskoši, na koju je ekao pet godina, prethodno se vuku i po prihvatilištima, dva je zauzimao dvospratni vojni ki krevet, metar – trpezarijski sto zastrt sve anim stoljnjakom, a preostala tri – ogromna, do plafona visoka, hrpa starih novina. Da je živeo sam, jednog lepog dana ta planina bi se sigurno obrušila na njega i ubila ga. Ali, pre petnaest godina je sreo ženu koja je bila spremna ne samo da trpi toliku koli inu prašnjavog starog papira u svom minijaturnom domu ve i da ga brižljivo slaže, ne dopuštaju i da joj se doma e ognjište pretvori u papirnu Pompeju.

Ona je generalno bila spremna na mnoga trpljenja. Tolerisala je more novinskih ise aka sa uznemiruju im naslovima tipa „Zaokreti trke u naoružanju“, „Amerikanci ispitali novu protivraketu“, „Naš nuklearni štit sve ja i“, „PROvokacije PROdužene“ i „Strpljenja više nema“, kojima su, umesto tapeta, od plafona do poda bili izlepljeni zidovi sobice. Pa onda njegova no na bdenja sa oglodanom hemijskom olovkom nad gomilom školskih svezaka, pri elektri nom osvetljenju – jer pored takve hrpe papira, u njihovoj ku i o sve ama nije moglo biti pomena. Pa taj njegov polušaljivi, polulakrdijaški nadimak, koji je on ponosno nosio, a drugi ga izgovarali sa podrugljivim smeškom.

To, naravno, nije bilo sve. Bile su tu i njegove detinjaste težnje da se na svaki na in na e u samom epicentru uragana, da bi mogao da vidi kako to tamo zapravo izgleda – i sve to sa gotovo šezdeset godina! Pa i ta neodgovornost sa kojom je prihvatao svako nare enje uprave, potpuno zaboravljaju i da se posle jednog od nedavnih pohoda jedva povratio u život.

Bila je tu i misao da bi mogla da ga izgubi i da ostane sasvim sama na svetu.

Ispra aju i Homera na stražu – a njegov red za dežurstvo padao je jednom nedeljno – nikada nije sedela kod ku e. Beže i od misli koje su je optere ivale, odlazila bi susedima, ili na posao i u tu u smenu. Muška ravnodušnost prema smrti inila joj

Metro 2034

25

se glupom, sebi nom, nedopustivom.

Slu ajno ju je zatekao kod ku e – dotr ala je da se presvu e posle posla. Tek što je provukla ruke u rukave zakrpljene vunene potkošulje, i tako je i ostala – raš upana, tamne kose s ve prili no primetnom sedinom, mada joj još nije bilo ni pedeset, sa strahom u kestenjastim o ima.

—Šta se desilo, Kolja? Dežura eš do kasno?

Homer požele da joj odmah ispri a o donetoj odluci. Ipak se pokoleba: možda da je prvo umiri, pa e joj ispri ati, onako usput, za ve erom.

—Samo ne pomišljaj da lažeš – preduhitri ga ona, uhvativši njegov izgubljeni pogled.

—Vidiš, Lena... Stvari stoje ovako... po e on.

—Nije valjda niko?... – upita ona, pomišljaju i na najgore, ne žele i ak ni da kaže naglas re „umro“, kao da je verovala da bi se njene crne misli mogle materijalizovati.

—Ne! Ne – Homer odmahnu glavom. —Oslobodili su me dežurstva. Šalju me ka Serpuhovskoj – dodade nonšalantno.

—Ali, pa zar... – zamuca Elena. —Zar tamo... Zar su se oni ve vratili? Zar tamo...

—Ma pusti, to su besmislice. Nema tamo ni ega – žurno e on.

Elena se okrete, ode do stola, pa prebaci slanik sa jednog mesta na drugo i izravna nabor na stoljnjaku.

—Sanjala sam san – nakašlja se kako bi pro istila grlo.

—Ma ti to stalno...

—Loš san – tvrdoglavo nastavi ona i najednom glasno zajeca.

—Šta je tebi? Šta ja tu mogu... Pa to je nare enje – gun ao je on, miluju i joj prste, potpuno zbunjen, shvataju i da njegov pripremljeni nastup ne vredi ni prebijenog groša.

—Neka jednooki sam ide tamo! – besno, sada ve kroz suze, viknu ona, povla i ruku. —Neka taj rošavi avo ide tamo, sa svojom beretom! A oni samo nare uju... Šta je to za njega? itav život je, umesto sa ženom, spavao sa automatom na ramenu! Šta je on uopšte u stanju da razume?

Kada je ženu doveo do suza, nije je mogao druga ije utešiti nego da popusti.

Homer se stideo, zaista mu je bilo žao nje, bio je na korak od toga da se pokoleba i odbije zadatak, da je smiri, obriše joj suze – a posle da se kaje, žale i što je propustio priliku? Možda poslednju šansu koju mu je pružio život koji se i po ovdašnjim merilima prili no odužio.

Ništa nije rekao.

Ve je bilo vreme da po e, okupi oficire i da im da instrukcije, ali je pukovnik i dalje sedeo u Istominovom kabinetu, uopšte ne obra aju i pažnju na duvanski dim, koji ga je obi no veoma nervirao.

26

Dmitrij Gluhovski

Dok je upravnik stanice zamišljeno šaputao nešto, povla i prstom po svojoj pohabanoj karti metroa, Denis Mihailovi se neprestano pitao: Šta li sve ovo treba Hanteru? Iza njegovog tajanstvenog pojavljivanja na Sevastopoljskoj, iza želje da se tu nastani, a na kraju krajeva, i iza opreznosti s kojom se komandir pojavljivao na stanici – gotovo uvek sa šlemom koji mu je skrivao lice – moglo je da stoji samo jedno: Istomin je bio u pravu, Hanter je još uvek bežao od nekoga. Sakupljao je dodatne poene, utvrdivši se na južnoj barikadi: sam je zamenjivao itavu brigadu i postepeno postao nezamenljiv. Kada bi neko od njih zatražio da ga predaju, kakvu god nagradu bi ponudio za njegovu glavu, ni pukovnik ni Istomin ga ne bi dali.

A sakrio se besprekorno. Na Sevastopoljskoj stranaca nije bilo, a doma e karavandžije, za razliku od brbljivih švercera s drugih stanica, na putovanjima po velikom metrou držali su jezik za zubima. U toj malenoj Sparti, koja se gr evito držala svog komadi a zemlje na kraju sveta, više od svega su cenili vrstinu i svirepost u borbi. A tajne su ovde umeli da poštuju.

Ali, zašto je Hanter odbacivao sve, odlu uju i se na pohod na koji ga Istomin nikada ne bi poslao, rizikuju i tako da ga prepoznaju na putu do Hanze? Pukovnik iz nekog razloga nije mogao da poveruje da je komandir iskreno zabrinut zbog nestalih izvi a. Pa ni za Sevastopoljsku se on nije borio iz ljubavi prema stanici nego iz samo njemu znanih razloga.

Da nije on možda na zadatku? To bi objasnilo mnoge stvari: njegov iznenadni dolazak, njegovu zatvorenost, istrajnost sa kojom je u tunelima provodio no i u vre i za spavanje, a na kraju krajeva, 1 njegovu odluku da odmah krene ka Serpuhovskoj.

Zašto onda nije želeo da i ostali budu upoznati s time? Ko je, pošto oni nisu, mogao da ga pošalje tamo? Ko? Pukovnik se s mukom opirao želji da se posluži Istominovom cigaretom. Ne, to nije mogu e. Hanter jedan od stubova Reda? ovek kome su život dugovale desetine, a možda i stotine ljudi – pa i sam Denis Mihailovi . n ne može biti taj ovek – vajkao se u sebi. —Da li je mogu e da je Hanter taj ovek koji se vratio iz ništavila?“ A ako je izvršavao ne ija nare enja... Da li je sada bio u stanju da uhvati neki signal? Da li je to onda zna ilo da nestanak naoružanih karavana i izvi kih trojki nije slu ajnost ve deo pažljivo isplanirane operacije? Ali, koja je onda tu bila komandirova uloga?

Pukovnik odlu no odmahnu glavom, kao da pokušava da se oslobodi pijavica sumnje, koje su se zalepile za njega i bubre li bubre. Kako uopšte može tako da razmišlja o oveku koji mu je spasao život? Uz to je Hanter do sada besprekorno služio stanici i nije davao nikakog povoda da se u njega posumnja. I Denis Mihailovi zabrani sebi da ga ak i u mislima naziva „špijunom“ i „diverzantom“, pa donese odluku.

—Daj po taj aj , pa da idem do momaka – re e neprirodno živahno, puckaju i prstima.

Istomin se odvoji od karte i osmehnu se umorno. Ve je krenuo ka svom starinskom telefonu s broj anikom kako bi pozvao posilnog, ali je aparat odjednom neprirodno pozvonio, na šta su se obojica iznena eno trgli i pogledali jedan drugog.

Metro 2034

27

Ve nedelju dana nisu uli ovaj zvuk: ukoliko je imao potrebu da nešto javi, stražar bi pokucao na vrata, a sem njih, niko sa stanice nije mogao direktno da zove upravnika.

—Istomin, izvolite – oprezno re e on.

—Vladimire Ivanovi u... Tulska je na vezi – unjkavo je brzao telefonista. —Samo se loše uje... Izgleda da su naši... Kakva je ovo veza...

—Ma daj više tu vezu! – zaurla upravnik, takvom snagom udarivši pesmcom o sto da telefon naglo odsko i.

Telefonista uplašeno u uta, a na vezi nešto po e da krcka i šušti, a naposletku se za u beskrajno dalek, do neprepoznatljivosti deformisan glas.

Elena se okrenula ka zidu, skrivaju i suze. Šta je još mogla da uradi da bi ga zadržala? Zašto je uvek jedva ekao prvu priliku da zbriše sa stanice, izgovaraju i se ve po sto puta prežvakanom pri om o nare enju uprave i kazni za dezerterstvo?

Toliko toga mu je pružila, i šta sve nije inila za ovih petnaest godina, samo da bi se primirio! A njega uvek iznova privla e tuneli, kao da se nada da e u njima na i još nešto osim tame, pustoši i smrti. Šta to njemu nedostaje?

Homer je u svojoj glavi sasvim jasno uo njene prekore, kao da ih je izgovarala naglas. Ose ao se bedno, ali sada nije imao kud. Otvarao je usta da se izvini, da joj kaže poneku toplu re , ali je potiskivao svoju želju, shvataju i da e svaka od tih re i samo doliti ulje na vatru.

A iznad Elenine glave plakala je Moskva – na zidu je, ise ena iz starog almanaha, visila brižljivo uramljena kolor fotografija Tverske, okupane laganom letnjom kišom.

Nekada davno, u vreme njegovog nekadašnjeg skitanja metroom, sve Homerovo bogatstvo svodilo se na odelo koje je nosio na sebi i eto tu sliku. Drugi su po džepovima imali izgužvane stranice s golišavim lepoticama iscepljene iz muških asopisa, ali one Homeru nisu mogle da zamene živu ženu, osim na nekoliko kratkih, sramotnih minuta. A eto ta fotografija podse ala ga je na nešto strašno važno, bezgrani no lepo... I zauvek izgubljeno.

Prošaputavši nespretno „zbogom“, iza e na hodnik, pažljivo zatvori vrata za sobom, pa pade na kolena. Komšijska vrata su bila otvorena, a na pragu su se igrala bleda i slabunjava de ica – de ak i devoj ica. Videvši starca, njih dvoje zastadoše; grubo sašiven medvedi napunjen krpama, koga umalo što nisu pocepali, tužno tresnu o zemlju. ika Kolja! Pri aj nam bajku! Obe ao si da eš nam pri ati kad se vratiš! – spopadoše oboje Homera.

—A koju biste hteli? – nije mogao da ih odbije.

—O bezglavim mutantima! – radosno povika de .

—Ne! Ne u o mutantima! – strese se devoj ica. —Oni su strašni, ja ih se plašim!

—A koju bi ti volela, Tanjice? – uzdahnu starac.

—Onda o fašistima! I partizanima! – bio je uporan de ak.

28

Dmitrij Gluhovski

—Ne... Meni se svi a ona o Smaragdnom gradu... – krezubo se osmehnu Tanja.

—Ali to sam vam pri ao ju e. Može li o ratu izme u Hanze i Crvenih?

—O Smaragdnom gradu, o Smaragdnom gradu! – zagrajaše oboje.

—Pa dobro – složi se starac. —Negde daleko, daleko, na Sokolni koj liniji, iza sedam pustih stanica, iza tri srušena metro-mosta, iza hiljadu hiljada železni kih pragova, nalazi se arobni podzemni grad. Taj grad je za aran, i u njega obi ni ljudi ne mogu da udu. U njemu žive arobnjaci i samo oni mogu da ulaze i izlaze kroz gradsku kapiju. A iznad njega, na površini se nalazi veliki dvorac sa kulama, u kome su nekada živeli ti mudri arobnjaci. Taj dvorac se zove...

—Verzitet! – viknu de ak i likuju i pogleda svoju sestru.

—Univerzitet – potvrdi Homer. —Kada je izbio veliki rat, a na zemlju po ele da padaju nuklearne rakete, arobnjaci su sišli u svoj grad i za arali ulaz, da do njih ne bi mogli da do u zli ljudi koji su izazvali rat. I žive oni... – on se trže i u uta.

Elena je stajala naslonjena na dovratak, i slušala ga; Homer nije ni primetio kada je izašla u hodnik.

—Spremi u ti ranac sa stvarima – rekla je promuklo.

Starac pri e Eleni i uze je za ruku. Ona ga nespretno zagrli, ustežu i se pred tu om decom, pa upita: —Brzo eš se vratiti? Ho eš li biti dobro?

A Homer se po hiljaditi put u svom dugom životu udio neuništivoj ženskoj ljubavi ka obe anjima, bez obzira na to mogu li ona biti ispunjena ili ne mogu, pa re e: —Sve e biti u redu.

—Vi ste ve tako matori, a ljubite se kao da ste mladenci – devoj ica napravi neprijatnu grimasu.

—A tata kaže da to nije istina i da ne postoji nikakav Smaragdni grad – naposletku uvre enim glasom re e de ak.

—Možda i ne postoji – sleže Homer ramenima. —Pa to je bajka. A šta bismo mi ovde bez bajki?

Veza je bila užasno loša. Glas koji se jedva uo od krckanja i šuštanja Istominu je bio odnekud poznat – kao da je to bio jedan od izvi a iz trojke koja je krenula ka Serpuhovskoj.

—Na Tulskoj... Ne možemo... Tulskoj... – mu io se da nešto saopšti.

—Razumeo sam vas. Vi ste na Tulskoj! – urlao je Istomin u slušalicu. —Šta se desilo? Zašto se ne vra ate?

—Na Tulskoj! Ovde... Ne treba... Najvažnije je, nikako ne treba... – kraj re enice nestade u prokletim smetnjama.

—Šta ne treba? Ponovite, šta ne treba?!

—Ne treba napadati! Nipošto nemojte napadati – za u se neo ekivano jasno iz slušalice.

Metro 2034

29

—Zašto? Koji je avo s vama tamo? Šta se dešava?! – prekide ga upravnik.

Ali avaj, glas se više mje uo; najpre se za u jak šum, a zatim je slušalica zamrla.

Ali Istomin nije želeo da poveruje u to, i nikako nije mogao da je pusti iz ruke.

—Šta se doga a?!

GLAVA 3

NAKON ŽIVOTA Homeru se inilo da e za ceo život upamtiti pogled stražara koji se oprostio od njih na najisturenijem severnom punktu. Tako se gleda telo palog heroja, dok mu po asna straža plotunom odaje poslednju po ast: sa ushi enjem i tugom. Kada se od nekog oprašta zauvek. Živi se nisu gledali takvim pogledom; Homer je imao ose aj kao da se uspinje malim, klimavim stepenicama za ukrcavanje u kabinu minijaturnog aviona koji ne e mo i da se prizemlji, jer su ga podli japanski konstruktori pretvorili u paklenu mašinu.

Vijori se na jakom vetru sjajna carska zastava, na pisti uskomešani mehani ari, sve ja e zavijaju upaljeni motori, skuplja prste za salutiranje trbušasti general, dok mu u nate enim o ima iskri samurajska zavist...

—A emu se ti tako raduješ? – upita zamišljenog starca neraspoloženi Ahmed.

On, za razliku od Homera, uopšte nije eznuo za time da prvi sazna šta se to doga a na Serpuhovskoj. Na platformi je ostala njegova utljiva žena, koja je levom rukom držala starije dete, a na desnoj – zamotuljak koji je mjaukao i koji je ona pažljivo privila na grudi.

—To je kao kada se uspraviš – i pokušavaš da psihološki napadneš mitraljeze.

Takva je to strašna strast. O ekuje nas smrtonosna vatra... – pokušavao je da objasni Homer.

—Ti tvoji napadi nisu slu ajno tako nazvani – progun a Ahmed, osvr i se unazad, ka malom osvetljenom komadi u zemlje na kraju tunela. —To je za psihopate poput tebe. Normalan ovek svojevoljno ne ide na mitraljeze. Takvi podvizi nikome nisu potrebni.

—Znaš o emu se tu radi? – posle kra e pauze odgovori starac. —Kada osetiš da vreme odmi e, po neš da se pitaš: Jesam li išta uspeo da uradim? Po emu e me pamtiti?

—Što se tebe ti e – nisam baš siguran. A ja imam decu. Oni sigurno ne e zaboraviti... Makar stariji – u utavši, turobno dodade on.

Homera to žacnu i htede da se obrecne, ali Ahmedove poslednje re i ubiše u njemu želju za sva om. Bio je u pravu – lako je njemu, starom i bez dece, da rizikuje

Metro 2034

31

svoju matoru dotrajalu kožu, a pred momkom koji je kora ao ispred njega svakako je bio suviše dug život da bi brinuo o besmrtnosti.

Iza njih ostade poslednji fenjer – staklena tegla sa sijalicom unutra, ogra ena rešetkom od armature, prepuna sprženih muva i bubašvaba. Hitinska masa je jedva ujno zujala: neki insekti su još bili živi, i pokušavali su da se izvuku, poput smrtno ranjenih, ali još uvek živih ljudi koji su zajedno sa postreljanima pobacani u rov.

Homer nevoljno zastade pored drhtavog, umiru eg odsjaja slabog žutog svetla koji je bacala ta sijalica – nekropola. Uhvati vazduh i za ostalima za e u mrkli mrak, koji se razlivao od granica Sevastopoljske pa do samih prilaza Tulskoj; pod uslovom, naravno, da je takva stanica još uvek postojala.

Stopljena s granitnim plo ama poda, skrhana žena sa dvoje sitne dece nije bila jedina na opusteloj platformi. Malo podalje, ispra aju i pogledom ljude koji su otišli, ukipio se jednooki debeljko vojni kih ple a, a na korak iza njegovih le a, tiho je sa posilnim razgovarao suvonjavi starac u vojni koj jakni.

—Sada nam jedino preostaje da ekamo – zaklju i Istomin, rasejano premeštaju i ugašeni pikavac s jednog kraja usta na drugi.

—Ti ekaj, a ja imam svog posla – zadrto uzvrati pukovnik.

—Kažem ti, bio je to Andrej. Starešina poslednje trojke koju smo poslali – Vladimir Ivanovi ponovo je osluškivao glas iz telefonske slušalice, koji mu je neprestano odzvanjao u glavi.

—Pa šta? Može biti da su ga pod mukama naterali da to kaže. Specijalci poznaju mnoge od tih metoda – starac podiže obrve.

—Ne li i mi na to – upravnik je zamišljeno odmahivao glavom. —Trebalo je da uješ kako je on to govorio. Tamo se dešava nešto drugo, nešto što se ne da objasniti.

To se na juriš ne e mo i zauzeti...

—Ja u to da ti objasnim u dve re i – uveravao ga je Denis Mihailovi . —Tulsku su zaposeli razbojnici. Napravili zasedu, neke od naših pobili, a neke zarobili. Struju ne seku zato što je i sami koriste, a i ne e da provociraju Hanzu. Evo i telefon je proradio. Kako objašnjavaš ovo s telefonom, koji as radi, as ne radi?

—Ali, taj njegov glas... – kao da ga uopšte nije uo, terao je svoje Istomin.

—Ma kakav te glas više spopao?! – planu pukovnik, nateravši posilnog da se uljudno udalji na nekoliko koraka. —Kad bi tebi neko nabio klince pod nokte, tvoj bi bio još bolji! A pomo u bravarskih klešta bas trajno možeš da pretvoriš u visoki sopran!

Njemu je odavno sve bilo jasno, on je ve napravio svoj izbor. Raspršivši sumnje, ponovo je bio na konju, a ma je tražio da ga uzme u ruku, koliko god cvileo Istomin.

Ovaj nije žurio sa odgovorom, puštaju i pobesnelog pukovnika da se isprazni.

—Pri eka emo – pomirljivo ali odlu no re e naposletku.

—Dva dana – starac prekrsti ruke na grudima.

32

Dmitrij Gluhovski

—Dva dana – potvrdno klimnu glavom Istomin.

Pukovnik se tog trenutka okrete i odjuri u kasarnu: nije imao nameru da gubi dragoceno vreme. Komandiri udarnih odreda ekali su ga ve više od sata u štabu, posedavši s obe strane dugog stola sklepanog od dasaka. Prazne su jedino bile dve stolice na dva suprotna kraja: njegova i Istominova. Ali ovoga puta mora e da po nu bez rukovodstva.

Upravnik stanice uopšte ne obrati pažnju na to što je Denis Mihailovi otišao.

—Zanimljivo je kako smo izmenjali uloge, zar ne? – re e Istomin, obra aju i se više samom sebi nego njemu.

Zatim se okrete, ne ekaju i odgovor, pa pošto nalete na zbunjeni pogled posilnog, samo odmahnu rukom, puštaju i ga da ide. „Pukovnik je kategori ki odbijao da ustupi ijednog neraspore enog borca, a sad ga ne možeš prepoznati“ – razmišljao je upravnik. – „Nešto ose a, stara vu ina. Mora da je nešto nanjušio?“ Istomina je njegov njuh opet navodio na potpuno suprotnu stvar: pritajiti se.

Pri ekati. udni poziv samo je poja ao loš predose aj: na Tulskoj e se njihova teška pešadija na i licem u lice sa tajanstvenim, nepobedivim protivnikom.

Vladimir Ivanovi potraži po džepovima, prona e upalja , pa zapali. I dok su se iznad njegove glave izvijali isprekidani kolutovi dima, on je i dalje stajao na istom mestu, ne skidaju i pogled s tamnog tunelskog grotla, zagledan u njega kao op injen, poput kuni a pred razjapljenim eljustima udava.

Pošto je dovršio cigaretu, ponovo odmahnu glavom, pa po e ku i. Iz senke izroni posilni, koji ga je pratio na pristojnom rastojanju.

Prigušeno škljocanje – i rebrasti tunelski svodovi bili su osvetljeni dobrih pedeset metara ispred njih. Hanterova lampa je svojom veli inom i snagom više li ila na reflektor. Homer ne ujno odahnu – u poslednjih nekoliko minuta nije se mogao osloboditi glupave pomisli da brigadir ne e da pali svetlo jer njegovim o ima ono i nije neophodno.

Kada su zašli u mra ni tunel, on je još manje li io na obi nog oveka, a možda bi se moglo re i – na oveka uopšte. Njegovi pokreti poprimili su životinjsku gracioznost i hitrost. Lampu je, izgleda, uklju io samo zbog svojih saputnika, dok se sam više oslanjao na neka druga ula. Skidaju i šlem i okre i uho ka tunelu, esto je osluškivao, pa je ak, pothranjuju i Homerove sumnje, s vremena na vreme zaustavljao disanje, kako bi onjušio vazduh pun r e.

Ne ujno bi šmugnuo nekoliko koraka ispred ostalih, uopšte se ne osvr i, kao da je zaboravljao da su oni tu. Ahmed, koji je retko dežurao na južnoj barikadi, nenaviknut na komandira osobenjaka, zbunjeno bi munuo starca, nemo pitaju i šta je to s njim. Ovaj bi samo širio ruke: pa zar se to može objasniti u dve re i...

Zašto li su oni njemu uopšte bili potrebni? Hanter se, po svemu sude i, mnogo bolje snalazio u ovdašnjim tunelima od Homera, koga je sam proglasio za starosedeoca

Metro 2034

33

– vodi a. A starac bi ipak, kada bi ga uopšte pitao, mogao mnogo toga da mu ispri a o ovdašnjim mestima – i besmislica, i istinitih pri a, koje su esto bile užasnije i udnije od najneverovatnijih bajki koje su prepri avali dokoni stražari okupljeni kraj vatre.

On je u glavi imao sopstvenu kartu metroa – ni nalik Istominovoj. Tamo gde su na šemi upravnika stanice zjapile praznine, Homer je bio u stanju da svojim beleškama i pojašnjenjima popuni sav prazan prostor. Znao je za sve vertikalne šahtove, otvorene ili zape ene službene prostorije, mrežu me ulinijskih tunela. Na njegovoj šemi, izme u avolje i Južne, nadole od Sevastopoljske, širila se grana koja se ulivala u metro-deponiju „Varšavski“, isprepletenu desetinama slepih tunela – ostava. Deponija je za Homera, sa njegovim strahopoštovanjem prema vozovima, predstavljala mra no i misti no mesto, nešto kao groblje slonova. O njoj je starac mogao da pri a satima – samo kada bi još bilo slušalaca sprernnih da mu poveruju.

Deo izme u Sevastopoljske i Nahimovskog prospekta Homer je smatrao prili no nezgodnim. Pravila bezbednosti, a i zdrav razum, nalagali su da se drže u grupi, da hodaju polako i oprezno, pažljivo osmatraju i zidove i pod ispred sebe. Pa ak i u tom tunelu, u kojem su sevastopoljski inženjerci po tri puta zazidali i zape atili sve otvore i pukotine, le a nikako nisu smela ostati nepokrivena.

Rasparan snopom svetla koji je bacala lampa, mrak se zgušnjavao tik iza njihovih le a, eho koraka se prelamao, odbijaju i se o zidove bezbrojnih cevi, a negde u daljini tužno je zavijao vetar, zarobljen u ventilacionim odvodima. Nakupljene u pukotinama na plafonu, sporo i otegnuto padale su krupne kapljice – možda je to bila samo voda, ali Homer je ipak više voleo da ih izbegne. Onako, za svaki slu aj.

Prili no davno, još u vreme dok je gigantski grad razbaškaren na površini živeo svoj uzavreli život, a metro za bezbrižne gra ane predstavljao samo bezdušni transportni sistem – još tada je Homer, koga su svi zvali jednostavno Kolja, kao sasvim mlad ovek, sa lampom i metalnim sandukom za alat tumarao njegovim tunelima.

Obi nim smrtnicima tu nije bio dozvoljen pristup, njima su bili namenjeni tesni vagoni izlepljeni šarenim reklamama i preko sto pedeset uglancanih, bleštavih dvorana. Milioni ljudi svakodnevno su provodili po dva-tri sata u bu nim, klimavim vagonima, nesvesni da im je dopušteno da vide samo deseti deo nezamislivo ogromnog podzemnog carstva smeštenog ispod površine. A kako se ne bi pitali o njegovim istinskim razmerama, o tome kuda vode neupadljiva vratašca i metalne pregrade, tamni bo ni tuneli ili zbog remonta ve no zatvoreni linijski prelazi, odvla ili su im pažnju zasipaju i ih blistavim sli icama, provokativnim glupim sloganima i oficijelnim glasovima koji su izgovarali reklamne poruke, ne dozvoljavaju i im da se opuste ak ni na eskalatorima. Tako je to izgledalo Kolji nakon što je po eo da zalazi u tajne ove države u državi.

Funkcija vesele šeme metroa u duginim bojama, oka ene po svim vagonima, bila je da uveri znatiželjne da se pred njima nalazi – isklju ivo civilni objekat. A u stvari su

34

Dmitrij Gluhovski

njegove linije živih boja bile ispresecane nevidljivom mrežom tajnih tunela, na kojoj su kao grozdovi bili na kani vojni i vladini bunkeri, a me ustani ni prostori povezani itavim klupkom katakombi, iskopanih ispod grada još u doba pagana.

U vreme Koljine rane mladosti, dok je njegova zemlja bila još prili no siromašna da bi se nadmetala s drugima u sili i ambicijama, a Sudnji dan delovao kao daleka budu nost, bunkeri i skloništa napravljeni u tu svrhu skupljali su prašinu. Ali, sa novcem se vratila i strašna oholost, a uz nju neizostavno idu i neprijatelji. Uz zastrašuju u škripu otvorena su po nekoliko tona teška vrata od livenog gvož a, obnovljene zalihe hrane i lekova, a filteri za vazduh i vodu remontovani.

Baš na vreme.

Za njega, siromašnog provincijalca, posao u metrou tada je bio nešto poput inicijacije u masonsku ložu. Od obespravljenog oveka bez posla postao je lan mo ne organizacije koja je darežljivo pla ala sitne usluge koje je on bio u stanju da joj pruži, a uz to mu je nudila mogu nost da bude upu en u najskrivenije tajne novog svetskog poretka. Zarada, ponu ena na oglasu za posao, za Kolju je bila vrlo primamljiva, a da pri tom od budu ih kontrolora na železnici zauzvrat nije zahtevano gotovo ništa.

Tek mnogo kasnije po eo je da shvata, mada su njegove kolege nerado govorile o tome, zbog ega je metropoliten bio prinu en da mami radnike visokim zaradama i dodacima zbog složenosti posla. Nije bio u pitanju ni prekovremeni rad, a ni svojevoljno lišavanje dnevnog svetla. Ne, re je bila o opasnostima sasvim druge prirode.

Kao ovek koji je po prirodi bio skeptik, nije verovao užasnim glasinama o avoljim rabotama. Ali, jednom se desilo da se iz obilaska kratkog slepog koloseka jedan njegov drug nije vratio. Iz nekog razloga uopšte nisu ni pošli da ga traže – vo a smene samo je beznadežno odmahnuo rukom – a uporedo s tim njegovim drugom, bez traga su nestala i sva dokumenta koja su potvr ivala da je on ikada radio u metrou. Kolja je bio jedini koji se zbog svoje mladosti i naivnosti nikako nije mirio s njegovim nestankom, sve dok mu naposletku neko od starijih nije šapnuo, osvr i se oko sebe, da su njegovog druga „ugrabili“. I ko bi onda bolje od Homera mogao znati da su se grozne stvari dešavale u moskovskim podzemljima još mnogo pre nego što je megapolis izdahnuo, spržen dahom Armagedona...

Pošto je ostao bez prijatelja i došao u dodir sa zabranjenim stvarima, Kolja je mogao da se uplaši i pobegne, da napusti taj posao, i da na e drugi. Ipak se desilo da je s vremenom njegov brak iz ra una sa metroom prerastao u strasnu romansu. Kada mu je bilo dosta peša enja po tunelima, prošao je obred inicijacije u pomo nika mašinovo e, zauzevši solidnije mesto u komplikovanoj hijerarhiji metroa.

I što je više upoznavao to neevidentirano svetsko udo, taj lavirint sli an onim anti kim, taj pusti kiklopski grad, naglavce okrenut odraz svog prototipa u mrkoj moskovskoj zemlji, to se dublje i beznadežnije zaljubijivao u njega. Taj ljudskom rukom izgra eni Tartar bio je bez svake sumnje dostojan poezije pravog Homera, sa tužnim krajem, ili britkog Sviftovog pera, koji bi u njemu video nešto ja e i od Lapute...

Ali ipak, njegov jedini obožavalac i nespretni pesnik postao je Kolja. Nikolaj Ivanovi Nikolajev. Smešno.

Metro 2034

35

inilo se da se još uvek može voleti Gospodarica Planine bakra, ili sama Planina bakra? Ipak je ta ljubav, za koju se ispostavilo da je obostrana do ljubomore, u jednom trenutku uzela Kolji porodicu, ali mu je i spasla život.

Hanter se naglo ukopa u mestu, tako da Homer, zaronjen u perinu uspomena, ne uspevši da se izvu e iz nje, udari pravo u komandirova le a, ne usporavaju i korak.

Na to ovaj bez ijednog zvuka odgurnu starca, pa se opet ukipi, spusti glavu i okrenu ka tunelu svoje unakaženo uho. Kao siepi miš koji napamet stvara predstave o svom prostoru, i on je hvatao talase koje je jedini mogao da uje.

Homer oseti nešto drugo: smrad Nahimovskog prospekta, smrad koji se nije mogao uporediti ni sa im. Brzo su stigli... Bilo bi dobro ako ne stigne na naplatu lako a s kojom su se probili dovde. Kao da mu je itao misli, Ahmed skide automat s ramena i otko i osigura .

—Ko je tamo? – progovori Hanter, okre i se ka starcu.

Homer se nasmeja u sebi: Ko bi ga znao koga je avo doneo tamo? Kroz širom otvorena vrata Nahimovskog, sa površine su se kao kroz levak uvla ili najužasniji stvorovi. Ali, imala je ova stanica i svoje stanare. Mada su ih smatrali bezopasnima, kod starca su izazivali jedan poseban ose aj, lepljivu mešavinu straha i ga enja.

—Mali... elavi – pokušavao je da ih opiše brigadir, a Homeru je to bilo sasvim dovoljno: to su oni.

—Lešinari – tiho re e on.

Od Sevastopoljske do Tulske, a možda i u drugim delovima metroa, ovaj banalni pežorativ imao je i drugo, novo zna enje. Bukvalno.

—Grabljivci? – upita Hanter.

—Strvinari – nesigurno odgovori starac.

Ta odvratna stvorenja, koja su istovremeno podse ala na paukove i na primate, nisu se usu ivala da otvoreno napadnu ljude, pa su se hranili leševima, koje su sa površine dovla ili na svoju omiljenu stanicu. Na Nahimovskom je obitavao veliki opor, a u sve okolne tunele se uvukao odvratno slatkasti smrad truleži. Na samom Prospektu je bio do te mere jak da je izazivao mu ninu i vrtoglavicu, pa su mnogi, ne mogavši da izdrže, stavljali gas-maske ve na prilazima.

Homer, koji je pre svega pamtio ovu specifi nost Nahimovskog, žurno je iz putne torbe izvukao masku i stavio je. Ahmed, koji se navrat-nanos spremio za put, pogledao ga je sa zaviš u i prekrio lice rukavom: nepodnošljivi smrad se širio sa stanice, postepeno ih obavijao, šibaju i ih i teraju i odatle.

Hanter kao da ništa nije ose ao.

—Nešto otrovno? Spore? – upita Homera.

—Smrad – promumla ovaj kroz masku i namršti se.

Brigadir upitno pogleda starca, kao da pokušava da proceni da se ovaj možda ne sprda s njim, pa samo sleže svojim širokim ramenima.

36

Dmitrij Gluhovski

—Uobi ajen – re e i okrete se na drugu stranu.

Uhvati vrš e svoj kratki automat, mahnu im da krenu za njim, pa opreznim korakom po e dalje. Ve nakon pedesetak koraka, pored udovišnog smrada povremeno se uo i nerazumljivi šapat. Homer obrisa sa ela krupne graške znoja i pokuša da smiri luda ko lupanje srca. Bilo je sasvim blizu.

Naposletku, snop svetla napipa nešto... Osvetli razbijene farove, žalosno nasumice uperene u mrak, i potpuno ispucala, prašnjava eona stakla u sivoj oblozi koja je tvrdoglavo odolevala r i... Ispred njih je bio prvi vagon voza, koji je kao gigantski ep zapušio grli tunela.

Vozovi su odavno bili beznadežno mrtvi, ali Homera je, pri svakom susretu sa njima, kao de aka obuzimala želja da se uspentra u razorenu kabinu mašiniste, da pomiluje tipke na instrument-tabli i da ga zatvorenih o iju zamišlja kako ponovo juri tunelima u punoj brzini, vuku i za sobom venac lepo osvetljenih vagona prepunih ljudi – neki od njih itaju, neki dremaju, bulje u reklame, ili se naprežu da uju jedni druge od žagora i gužve... „U slu aju signala za uzbunu ‘Atomski!’, do i do najbliže stanice, tamo se zaustaviti i otvoriti vrata. Sara ivati sa snagama civilne zaštite i vojske u evakuaciji nastradalih i hermetizaciji metro-stanica...“ Instrukcija o tome šta na Sudnji dan treba da rade mašinisti, bila je jasna i jednostavna. Svuda gde je to bilo mogu e, bila je izvršena. Ve inu kompozicija, okamenjenih na stani nim platformama kao u nekom letargi nom snu, postepeno su u rezervnim delovima razgrabili stanovnici metroa, koji su umesto obe anih nekoliko nedelja, bili prinu eni da u tom skloništu ostanu zauvek.

Ponegde su ih sa uvali i renovirali, ali za Homera, koji je smatrao da vozovi imaju dušu, to je bilo svetogr e – kao kada bi se preparirala omiljena ma ka. Na.nekim mestima koja nisu bila pogodna za život, kao što je bio Nahimovski prospekt, stajale su kompozicije koje je oglodalo vreme a i vandali, ali su ipak ostale itave.

Homer nije bio u stanju da odvoji pogled od vagona, a u ušima mu je, nadja avaju i šuškanje i cijukanje, sve glasnije zavijala sirena za uzbunu i bubnjao signal koji nije imao priliku da uje nikada ranije: jednom dugo, dva puta kratko: „Atomski!“ ... Otegnuta škripa ko nica i uplašena objava u vagonima: „Poštovani putnici, zbog tehni kih problema voz ne e i i dalje...“ Ni mašinovo a, koji je mumlao u mikrofon, a ni njegov pomo nik Homer, tada još nisu bili svesni kakav bezizlaz provejava iz ove oficijelne fraze.

Mu na škripa hermeti kih vrata, koja su zauvek razdvojila svet živih i mrtvih.

Prema uputstvu, vrata su morala biti zatvorerta najkasnije šest minuta od momenta kada se za uje sirena za uzbunu, bez obzira na to koliko e ljudi ostati s one strane života. Preporuka je bila da oni koji budu pokušavali da spre e zatvaranje budu streljani.

Može li portir koji je uvao stanicu od besku nika i pijanaca da puca u stomak muškarca koji pokušava da zadrži ogromnu metalnu mašineriju da bi do nje uspela da stigne njegova žena, koja je polomila štiklu? Da li e uniformisana ista ica sa

Metro 2034

37

pokretnih vrata, koja je tokom svog tridesetogodišnjeg staža u metrou usavršila dve veštine – da ne pusti i da zazviždi – ostaviti s one strane zadihanog starca ije se grudi ne vide od ordenja? Uputstvo je predvi alo samo šest minuta za to da se ovek pretvori u mašinu. Ili u udovište.

Vriska žena, ljutiti muški povici, histeri no de je ridanje. Pucnji iz pištolja i tutnjava automatskih rafala. Neprestano ponavljanje apela, ranije nasnimljenih bezbojnim metalnim glasom, da se ne diže panika – sigurno nasnimljenog ranije, jer nijedan ovek svestan šta se doga a ne bi to mogao izgovoriti tako... ravnodušno. „Ne dozvolite da vas zahvati panika...“ Pla , molbe...

Ponovo pucnji.

I ta no šest minuta posle uzbune, minut pre Armagedona – bu ni, upozoravaju i alarm za spuštanje krila hermeti kih vrata. Živopisno škljocanje sigurnosnih brava.

Tišina. Kao u grobnici.

Vagon se morao zaobi i preko zida – bi e da je mašinovo a, po svoj prilici, prekasno zako io. Možda mu je pažnju odvuklo ono što se u tom momentu dešavalo na platformi... Uspentraše se metalnim stepenicama do vrha i za tren oka se obreše u udesno velikoj dvorani. Polukružni svod bez i jednog jedinog stuba, na kojem su se jedino videla jajasta udubljenja za lampe. Bio je tako džinovskih razmera da je natkrivao itavu platformu i oba koloseka, skupa s kompozicijama koje su na njima stajale. Fascinirao je i prefinjenoš u dizajna – jednostavan, nezemaljski i sveden...

Jedino što nikako ne treba spuštati pogled ni pred noge, niti ispred sebe. Bolje je ne videti u šta se stanica pretvorila. To groteskno groblje gde je nemogu e na i mir, jezive gomile mesa zatrpane oglodanim skeletima, telesinama u raspadanju, otkinutim delovima ne ijih trupova. Grozna stvorenja su halapljivo dovla ila ovamo sve ega su se mogla dokopati na svom prili no velikom posedu, što je bilo više nego što su mogli da pojedu odjednom, pa su im to bile zalihe. Te su zalihe vonjale i raspadale se, ali oni su ih i dalje gomilali, gomilali bez prestanka.

Hrpe mrtvog mesa su se, protivno svim zakonima, micale kao da dišu, a sa svih strana je dopiralo ono odvratno škrgutanje. Snop svetlosti pade na jednu od udnih figura: dugi kvrgavi udovi, mlohava, naborana, siva koža bez malja, pogrbljena le a...

Mutne o i kratkovido izbuljene, a ogromne ušne školjke se mrdaju kao da su žive.

Stvorenje ispusti promukli krik, pa polako zakaska prema otvorenim vratima vagona, na sve etiri ruke – noge. Sa ostalih gomila, isto tako lenjo po eše da silaze i drugi lešinari, besno šište i, jecaju i, kostreše i se i reže i na putnike.

I kada bi se ispravili, jedva da bi bili u visini grudi Homeru, koji je bio prili no nizak, a osim toga, on je odli no znao da se plašljivi stvorovi ne bi usudili da napadnu jakog, zdravog oveka. Ali iracionalni strah koji su u Homeru budila ova stvorenja bio je posledica njegovih no nih košmara: on klonuo, napušten od svih, leži sam na nenaseljenoj stanici, a protuve mu se prikradaju sve bliže. I kao što ajkule u okeanu na ko zna koliko kilometara osete miris kapi krvi, tako su ova stvorenja ose ala tu u skoru smrt, pa su žurila da se li no uvere.

Stara ki strahovi, prezrivo je opominjao sebe Homer, koji je svojevremeno pro itao brdo knjiga iz primenjene psihologije. Kad bi to bar bilo od neke koristi...

38

Dmitrij Gluhovski

Lešinari se uopšte nisu plašili ljudi: trošenje municije na odvratne, ali u suštini bezopasne strvinare, na Sevastopoljskoj je smatrano rasipništvom, koje je kažnjavano.

Karavani koji su prolazili ovuda trudili su se da na njih ne obra aju pažnju, mada su lešinari povremeno umeli da budu prili no drski.

Ovde ih se nakotilo prili no mnogo, i što je trojka zalazila dublje, gnje i izmama, uz grozno krckanje, ne ije sitne kosti razbacane po podu, sve više i više stvorova je nerado napuštalo bogatu gozbu, razilaze i se po skrovištima. Brložili su se po vozovima, i zbog toga ih je Homer još više mrzeo.

Na Nahimovskom prospektu hermeti ka vrata nisu bila zatvorena. Bilo je uvreženo mišljenje da ukoliko se brzo pro e kroz njega, doza zra enja nije velika, pa samim tim ni štetna po zdravlje, ali je svako zadržavanje ovde bilo zabranjeno. Tako se desilo da su obe kompozicije bile u prili no dobrom stanju: stakla su bila itava, kroz otvore na vratima videla su se prljava sedišta, a na sivim limenim stranicama boja nigde nije bila izguljena.

Nasred dvorane se uzdizao pravi kurgan, sazidan od isprepletenih skeleta nepoznatih stvorenja. Došavši do njega, Hanter najednom zastade. Ahmed i Homer se zabrinuto pogledaše, pokušavaju i da odrede odakle bi mogla da se pojavi opasnost.

Ali se ispostavi da je razlog zadržavanja nešto sasvim drugo.

U samom podnožju, sa slaš u grizu i i reže i, dva omanja strvinara komadala su pse i skelet. Nisu stigli da se sakriju: možda suviše zauzeti ru kom, nisu obratili pažnju na signale koje su im slali srodnici, ili jednostavno nisu bili u stanju da savladaju sopstvenu halapljivost. Škilje i pri zaslepljuju em svetlu komandirove lampe, ne prekidaju i s jelom, po eše polako da se povia e ka najbližem vagonu, ali onda se najednom izvrnuše i kao dve vre e iznutrica tupo tresnuše o pod.

Homer je u udu gledao Hantera, koji je vra ao u futrolu težak, dugi vojni pištolj sa prigušiva em. Lice mu je, kao i uvek, bilo nedoku ivo i skamenjeno.

—Sigurno su bili baš gladni – promrmlja više za sebe Ahmed, gadljivo posmatraju i tamne lokve formirane oko smrskanih lobanja ubijenih stvorova.

—I ja sam – iznenada nerazgovetno re e komandir, na šta se Homer strese.

Ne obaziru i se na ostale, Hanter krenu napred, a starcu se u ini da ponovo uje nešto malo tiše, halapljivo režanje. S kakvom mukom se svaki put obuzdavao da ne ispali metak u tu pogan! Ube ivao je i umirivao sebe, uspevaju i naposletku da samom sebi dokaže da je zreo ovek, sposoban da obuzda svoje košmare i da ih drži pod kontrolom, kako im ne bi dozvolio da ga dovedu do ludila. Hanteru, o igledno, na pamet nije padalo da se rve sa svojim trenutnim prohtevima.

Jesu li to uopšte bili prohtevi?

Ne ujna pogibija dvoje pripadnika opora uzbunila je ostale strvinare: osetivši svežu smrt, ak su i oni najhrabriji i najlenji me u njima pobegli s platforme, gotovo ne ujno reže i i cvile i. Napunivši oba voza, ispunili su sve prozore, zakr ili vrata vagona i tu se pritajili.

Nisu pokazivali srdžbu, niti želju za osvetom, niti bilo kakav nagoveštaj da bi hteli da uzvrate na napad. im odred bude napustio stanicu, oni e natenane da

Metro 2034

39

požderu svoje ubijene srodnike. „Agresija je svojstvena lovcima“ – razmišljao je Homer. – „Onima koji se hrane mrcinama ona uopšte nije neophodna, kao što ne postoji ni potreba za ubijanjem. Sve što živi, pre ili kasnije mora umreti. A kada umre, svakako e postati njihov plen. Treba jednostavno sa ekati.“ Pri svetlosti lampe, kroz prljava zelenkasta stakla videle su se grozne njuške priljubljene s unutrašnje strane, nakazno kriva tela, ruke s kandžama kako mirno opipavaju unutrašnjost ovog satanskog akvarijuma. U mrtvoj tišini, stotine pari beživotnih o iju netremice je pratilo odred koji je prolazio pored njih, a glave stvorenja su se pomerale neverovatno sinhrono, ispra aju i ga dugim pažljivim pogledom. Na sli an na in bi posetioce kunstkamere posmatrale nakaze iz formalinskih retorti ukoliko im iz predostrožnosti ne bi zašili o ne kapke.

Bez obzira što je as u kojem e morati da plati za bezbožništvo bio sve bliži, Homer nije mogao naterati sebe da poveruje ni u Gospoda, ni u avola. Ali, ako bi postojalo istilište, starac bi ga zamislio upravo ovako. Sizif je bio osuden na borbu protiv gravitacije, Tantal proklet na muke zbog neutoljive že i. Homera je na stanici njegove smrti sigurno ekao izlizani gornji deo uniforme mašiniste i ovakav udovišni, avetinjski voz pun putnika – utvara, kao poruga osvetoljubivih bogova. I kada voz bude sa platforme ušao u tunel, kao u jednoj o legendi metroa, pretvori e se u Mebijusa, zmaja koji proždire sopstveni rep.

Ova stanica i njeni žitelji Hantera više nisu zanimali. Preostali deo dvorane odred je prešao brzim korakom: Ahmed i Homer jedva su sustizali komandira kada se stuštio s mesta na kojem su stajali.

Starac je imao želju da se okrene, da vikne, da pripuca – kako bi uplašio tu drsku žgadiju i odagnao ružne misli. Ali, umesto toga, kaskao je pognute glave, kako ne bi nagazio ne iji truli leš. Snuždio se i Ahmed, zanet nekim svojim mislima. Bežali su, ne osvr i se, sa Nahimovskog prospekta, i nikome nije ni padalo na pamet da osmatra okolinu.

Snop svetla Hanterove lampe žurno je leteo s jedne na drugu stranu, kao da prati nekog nevidljivog ginmasti ara pod kupolom ovog zlokobnog cirkusa, ali ni komandir više nije tako pomno pratio preko ega je sve preleteo.

Za trenutak su na svetlu blesnule, i još brže nestale u mraku, a da to niko nije primetio, sveže kosti i još do kraja neoglodana lobanja – sasvim sigurno ljudska. Pored njih su kao beskorisna ljuska ležali vojni ki šlem i pancir. Na izguljenom zelenom šlemu belom bojom je šablonski bilo ispisano: „Sevastopoljska“.

GLAVA 4

ZAPLETI Tata... Tata, to sam ja, Saša!

Ona oprezno popusti kaiš od cerade koji se usekao u užasno nate eni podbradak, i skide ocu šlem. Zavu e prste u njegovu oznojenu kosu, pa poduhvativši odozdo gumu, skide i baci gas-masku koja je li ila na zgr eni mrtva ko sivi skalp.

Grudi su mu se teško nadimale, prstima je grebao granit, a zavodenele nepomi ne o i bile su uprte u nju. Ništa nije odgovorio.

Podmetnuvši mu ranac pod glavu, Saša potr a ka vratima. Osloni se mršavim ramenom o ogromno krilo, udahnu duboko-duboko i zaškrguta zubima. Metalna santa teška nekoliko tona jedva se pomeri, zapliva, pa se uz strašnu jeku zaustavi. Saša škljocnu rezom i skliznu na pod. Samo trenutak, jedan jedini trenutak, da povrati dah, i odmah se vra a kod njega.

Svaki novi pohod koštao je njenog oca sve više i više, a oskudan ulov s kojim se vra ao nije bio vredan izgubljene snage i energije. Zbog tih izlazaka, on je tra io ono što mu je ostalo od života ne danima ve nedeljama i mesecima. Rasipništvo pod prisilom: jer, ako ne budu imali šta da prodaju, preostaje im jedino da pojedu svog doma eg pacova – jedinog na toj ukletoj stanici, a onda da se poubijaju.

Saša je htela da odmeni oca. Mnogo puta ga je molila da joj da gas-masku, ali on je bio neumoljiv. Bio je svakako svestan da od pocepane gas-maske sa davnih dana zapušenim filterima nema vajde više nego od bilo koje druge amajlije. Njoj to, naravno, nikada nije hteo da prizna. Lagao je da ume da o isti filtere, lagao je da se odli no ose a ak i posle više asovne „šetnje“, lagao je da jednostavno želi da bude malo sam kada se plašio da bi ona mogla videti kako povra a krv.

Saša je bila nemo na da išta promeni. Nju i njenog oca su saterali u tu rupu, i nisu ih dokraj ili više iz zlurade znatiželje nego iz sažaljenja. Mislili su da ne e izdržati ni nedelju dana, ali otac je imao volje i izdržljivosti za mnoge godine. Mrzeli su ih i prezirali, ali i uredno hranili, naravno, ne besplatno.

U pauzama izme u pohoda, dok su sami sedeli pored dimljive vatrice koja jedva da je tinjala, otac je voleo da pri a o onome što je nekada bilo. Ima ve nekoliko godina otkad je shvatio – nema smisla zavaravati samog sebe: za njega budu nost ne postoji.

Metro 2034

41

Ali, zato mu prošlost niko nije mogao oduzeti.

—Nekada su moje o i bile iste boje kao tvoje – govorio bi joj otac. —Boje neba.

I Saši se inilo da pamti dane kada na njegovom vratu nije bilo tumora koji je narastao do gušavosti, i kada su njegove docnije izbledele o i bile izražajne i sjajne kao sada njene.

Kada je otac govorio o „boji neba“, sigurno je mislio na azurno nebo kakvo je još postojalo u njegovom se anju, a ne na ovo purpurno, uskovitlano, ispod koga bi se našao svake no i penju i se na površinu. Dnevno svetlo nije video dobrih dvadeset godina. Saša ga nije videla nikada. Osim u snovima, ali ko bi mogao da tvrdi da ga je ona zamislila kako treba? Koliko sli nosti sa našim svetom ima onaj koji u snu vide ljudi slepi od ro enja? I da li su oni uopšte u stanju da vide, makar i u snu?

Kada zažmure, maloj deci se ini da je itav svet prekrila tama. Misle da su u tom trenutku i svi ostali oko njih slepi, baš kao i oni. „ ovek je u tunelima bespomo an i naivan poput te dece“, razmišljao je Homer. Može on koliko god ho e smatrati sebe gospodarom svetla i tame škljocaju i svojom baterijskom lampicom, ali ak i najneprozirnija tama može biti prepuna o iju koje vide. Posebno sada, posle susreta sa strvinarima, ova misao mu nije izlazila iz glave. Što dalje, samo što dalje. „Baš je udno što Hanter nije znao šta ga eka na Nahimovskom“ – pomisli Homer. Kada se komandir pre dva meseca pojavio na Sevastopoljskoj, nikome od stražara nije bilo jasno kako je tako krupnom oveku pošlo za rukom da neprime en pro e sve barikade postavljene u severnim tunelima. Sre a je da komandant perimetra nije od dežurnih zatražio da mu to objasne.

A ako nije preko Nahimovskog prospekta, kuda je onda Hanter stigao do Sevastopoljske? Ostali putevi u velikom metrou odavno su bili blokirani. Zatrpana Kahovska linija, u ijim tunelima iz poznatih razloga godinama unazad niko nije video nijedno živo stvorenje, otpada. avolja? Smešno je i pretpostaviti da bi tako iskusan, prekaljeni borac mogao sam da se probije kroz ukletu stanicu, ma i da do e do nje; a da se onda pojavi. na Sevastopoljskoj, to je bilo nemogu e.

Ako se eliminišu sever, jug i zapad, Homeru je jedino ostalo da zaklju i da je tajanstveni posetilac stigao na njihovu stanicu s površine. Podrazumeva se da su svi poznati ulazi i izlazi na površinu bili pažljivo, gotovo hermeti ki zatvoreni, ili su bili pod nadzorom, ali... Mogao je, na primer, da razvali zaklju ani ventilacioni šaht.

Sevastopoljci nisu razmišljali o mogu nosti da se me u spaljenim ruševinama montažnih solitera mogao na i neko dovoljno razuman da dešifruje njihov sistem signalizacije.

Nepregledna šahovska tabla etvrti izbrazdanih krhotinama bojevih glava koje su padale na grad odavno je bila pusta, poslednji igra i napustili su je nekoliko decenija ranije. Nakazne, zastrašuju e figure koje su same dopuzale na nju, igrale su novu partiju, sada ve po svojim pravilima. ovek više nije mogao ni da mašta o

42

Dmitrij Gluhovski

revanšu. Kratki izleti u potrazi za bilo im vrednim što se nije raspalo za dvadeset i kusur godina, ti užurbani i stidljivi pokušaji plja ke sopstvenih domova sve je za šta je ljudima još preostalo snage. Okovani u zakrpljena zaštitna odela, stalkeri su se penjali na površinu kako bi po stoti put pretraživali po skeletima obližnjih zgrada iz Hruš ovljevog doba, ali niko od njih nije imao nameru da krene u kona ni obra un s njihovim današnjim vlasnicima. Mogli su malo da ospu rafalom, tek da pokažu zube, zatim da se zavuku i ekaju po kvartovima prepunim pacova, pa im opasnost pro e, da se strmoglavo sjure do spasonosnog ulaza u podzemlje.

Stare prestoni ke karte odavno su izgubile bilo kakvu vezu sa stvarnoš u. Tamo gde su se nekada protezali bulevari zakr eni kilometarskim kolonama vozila, danas su mogle zjapiti provalije, ili se crneti neprohodni estari. Stambene etvrti su smenile mo vare ili spržene ledine. Najhrabriji me u stalkerima odvažili bi se da istražuju površinu u radijusu od jednog kilometra od svoje jazbine, drugi su se zadovoljavali daleko manjim prostorom.

Stanice Planinska, Nagatinska i Tulska, koje su se nalazile iza Nahimovskog prospekta, nisu imale svoje izlaze, a i ljudi koji su živeli na dvema od njih bili su previše plašljivi da bi se popeli na površinu. Za Homera je bila potpuna zagonetka kako se u toj zabiti mogao na i živ ovek. Uprkos svemu, želeo je da veruje da je Hanter stigao na njihovu stanicu upravo s površine.

Zato što je postojala još jedna, poslednja opcija odakle je brigadir mogao da im do e u posetu. Ta opcija je starom bezbožniku pala na pamet protiv njegove volje, mada je bio potpuno usredsre en na to da se izbori s dahtanjem i sustigne tamnu siluetu koja je grabila napred kao da ne dodiruje zemlju.

Odozdo?

—Imam loš predose aj – procedi tiho Ahmed, dovoljno glasno da uje Homer, ali ne i komandir, koji je bio malo ispred njih. —Krenuli stno u nevreme. Veruj mi, toliko puta sam bio ovde s karavanima. Na Planinskoj danas nije kako valja...

Malobrojne bande razbojnika, koje su se odmarale izme u plja ki na mra nim postajama podalje od Kruga, odavno se nisu usu ivale ni da pri u sevastopoljskim karavanima. Ivada bi za uli ujedna eni bat pendžetiranih izama koji je nagoveštavao približavanje teške pešadije, njima je samo jedno bilo na pameti: što je mogu e brže ukloniti im se s puta.

Nisu ti karavani tako dobro obezbe ivani radi etvoronožnih strvinara sa Nahimovskog prospekta. Spartanska obuka i hrabrost, sposobnost da u deli u sekunde obrazuju eli nu pesnicu, neutrališu i jakom vatrom svaku realnu opasnost, bili su dovoljan preduslov da sevastopoljski konvoji budu neprikosnoveni gospodari tunela od sopstvenih barikada pa sve do Serpuhovske... Da nije bilo Planinske.

Nahimovski je, sa svojim opasnostima, bio iza njih, ali ni Homer ni Ahmed nisu ni za trenutak osetili olakšanje. Stanica Planinska, zaba ena i neugledna, bila je i poslednja za mnoge putnike koji prema njoj nisu pokazali dužno poštovanje.

Probisveti koji bi se slu ajno našli na susednoj Nagatinskoj, sklanjali su se podalje od razjapljenih eljusti tunela koji je vodio na jug, ka Planinskoj. Jedino ih je to moglo spasti... Izgleda da ono što je vrebalo iz južnih tunela nije bilo raspoloženo da zalazi

Metro 2034

43

dalje odatle kako bi došlo do ulova po svom ukusu. Pri prolasku kroz Planinsku, moralo se oslanjati isklju ivo na sre u, jer ova stanica nije priznavala nikakve zakone ni pravila. Jednom bi utke dopustila da se pro e, prete i jedino krvavim tragovima po zidovima i izbrazdanim metalnim stubovima, koji su izgledali kao da je neko u agoniji pokušao da se njima uspne naviše, nadaju i se da e se tako spasti. A samo nekoliko minuta kasnije, bila je u stanju da slede oj grupi priredi takav do ek, da bi i gubitak polovine drugova preživelima delovao kao pobeda.

Ona se mje mogla zasititi. Za nju nisu postojali miljenici. Bilo ju je nemogu e upoznati. Planinska je stanovnicima svih okolnih stanica delovala kao ovaplo enje samovolje sudbine. I predstavljala je najve e iskušenje za sve one koji bi odlu ili da se sa Kruga upute ka Sevastopoljskoj – i obrnuto.

—Da li je mogu e da je Planinska mogla sve to da u ini – sujeveran kao i mnogi drugi Sevastopoljci, Ahmed je o stanici govorio kao o živom bi u.

Mada mu takva preispitivanja i zalaženje u sitna crevca uopšte nisu trebali, Homer je i sam mislio o tome da li je Planinska bila u stanju da proguta izgubljene karavane i sve izvi e koje su potom slali da ih traže.

—Svašta se dešavalo, ali da toliki ljudi odjednom nestanu... – složi se on. — Moralo bi da joj presedne...

—Kako možeš da govoriš tako – Ahmed ljutito ciknu na njega, jedva se suzdržavaju i da ga ne pljusne rukom, vidno iznerviran, ili da ga ne zvizne po potiljku, za šta mu se brbljivi starac baš lepo namestio. —Tobom se svakako ne e zagrcnuti!

Homer u uta, obuzdavaju i bes. Nije verovao u to da je Planinska mogla da ih uje i da se rasrdi. U svakom slu aju, ne na toj udaljenosti... Predrasude, sve su to predrasude! Nemogu e je poštovati sve idole podzemlja – to je jalov posao, nekome eš svakako stati na žulj. Homer se zbog takvih stvari odavno nije uzrujavao, ali Ahmed je imao svoja shvatanja. Napipavši u džepu kratkog šinjela brojanice napravljene od zaobljenih aura, on ih dohvati i u svom prljavom dlanu zavrte vrtešku olovnih neznaboža kih idola, pa po e da šapu e, traže i od Planinske oproštaj za Homerove grehe na nekom svom jeziku. Ali, izgleda da ga stanica nije razumela, ili je za izvinjenje bilo prekasno.

Svojim natprirodnim njuhom Hanter oseti nešto, mahnu rukom u rukavici, zaustavi se i tiho sede na zemlju.

—Tamo je oblak – uvla i vazduh u nozdrve, re e uzgred. —Šta bi to moglo biti?

Homer i Ahmed se zgledaše. Obojici je bilo jasno šta to zna i: lov po inje, i ako stignu živi do severnih granica Planinske, bi e to zaista velika sre a.

—Kako da ti kažem – preko volje odgovori Ahmed. —To ona diše...

—Ko? – suvo ga upita komandir, i skide ranac s ramena, o igledno sa namerom da iz svog arsenala odabere odgovaraju i kalibar.

—Stanica, Planinska – po e da šapu e ovaj.

—Vide emo – Hanter napravi prezrivu grimasu.

Ali ne, Homeru se samo u inilo da je bezizražajno komandirovo lice živnulo; u

44

Dmitrij Gluhovski

stvari, ono je i dalje bilo nepomi no, kao i obi no – prosto je svetlo tako palo na njega.

Nakon sto metara, i ostali su videli isto: gust beli asti dim, koji se po zemlji valjao ka njima, probaju i najpre ukus njihovih izama, da bi im potom obavio kolena, ispunivši tunel otprilike do pojasa... Kao da su polako zalazili u maglovito more, hladno i negostoljubivo, sa svakim korakom tonu i sve dublje po varljivom strmom dnu, dok nisu zagazili u njegove mutne vode do grla.

Vidljivost je bila grozna. Lampe su po toj užasnoj magli izgledale kao muve u pau ini: uspevaju i da se probiju napred nekoliko koraka, gubile su snagu, slabile i nestajale u praznini – uhva ene, nemo ne, pokorne. Zvuk se teško probijao, kao kroz perinu, a ak je i kretanje postajalo sve teže, kao da je odred zaista gazio po muljevitom dnu, a ne po šinskim pragovima.

Disanje je bilo isto tako otežano – ali ne zbog vlažnosti ve zbog neobi no oporog mirisa koji se ose ao u vazduhu. Plu a nisu želela da ga udahnu: nije ih napuštao ose aj da uvla e u sebe nešto ogromno i strano, što je iz vazduha isisalo sav kiseonik i ispunilo ga svojim otrovnim isparenjima.

Homer se za svaki slu aj ponovo priklju io na respirator. Hanter ga okrznu pogledom, zavu e ruku u laneni ruksak, raskop a vrpcu i zameni svoju obi nu masku novom, gumenom. Bez gas-maske je bio jedino Ahmed, koji je ili zaboravio da je ponese, ili je smatrao da mu nije potrebna...

Brigadir opet zastade, okrenuvši svoje otkinuto uho ka Planinskoj, ali mu je gusta bela magla smetala da od fragmenata razli itih zvukova koji su dopirali sa stanice sastavi kompletnu sliku. Kao da se nedaleko sru ilo nešto teško, neko je otegnuto uzdahnuo tonom previše niskim za oveka, a i za bilo koju životinju.

Histeri no je zaškripalo gvož e, kao da je ne ija ruka vezivala u vor jednu od debelih cevi koja se presijavala u dnu zidova.

Hanter zatrese glavom, kao da se isti od nalepljene prljavštine, i umesto kratkog mitraljeza, u rukama mu se na e „kalašnjikov“ sa duplim punjenjem i minobaca em ispod cevi.

—Kona no – promrmlja sebi u bradu.

U prvi mah nisu ak ni bili svesni da su ve stigli na stanicu. Planinska je bila obavijena maglom gustom poput svinjskog mleka, a Homer, koji je sve to gledao kroz zamagljena stakla gas-maske, imao je utisak da je ronilac koji je dospeo na palubu potonulog prekookeanskog broda.

Sli nost je bila još upe atljivija zbog uklesanih panoa koji su krasili zidove: morski galebovi utisnuti u metal po gruboj i prostodušnoj sovjetskoj matrici. Više su podse ali na otiske okamenjenih organizama otkrivene u slojevitim naslagama. „Okamenjenost – to je sudbina i oveka i njegovog dela“ – prolete Homeru kroz glavu.

– „Samo, ko li e to iskopavati?“ ... Sumaglica kojom su bili okruženi prelivala se i komešala. Povremeno bi se u njoj pojavile tamne mrlje – u prvi mah bili su to iskrivljeni vagon ili zar ala stražarska ku ica, a zatim trup obrastao u krljušt ili glava mitskog udovišta. Homera je obuzimao užas ak i od pomisli ko je sve mogao da zauzme kokpite, ili da se baškari po kupeima prve klase tokom decenija proteklih od onog kobnog dana.

Metro 2034

45

Sit se naslušao pri a o tome šta se sve dešavalo na Planinskoj, ali nije imao prilike da se sretne licem u lice sa...

—Eno ga! Tamo desno! – zaurla Ahmed, povla i starca za rukav.

Za u se prigušeni pucanj, karakteristi an za prigušiva e doma e radinosti.

Homer se okrete, sa hitroš u koja je bila neverovatna s obzirom na njegov reumatizam, ali je lampa na izdisaju obasjala samo deli rebrastog stuba opšivenog limom.

—Pozadi! Eno ga pozadi! – Ahmed ispali kratak rafal.

Ipak, od njegovih metaka samo popucaše mermerne plo e kojima su nekada bili obloženi stani ni zidovi. ije god obrise da je Ahmed ugledao u varljivom mraku, to nešto je nestalo i ostalo nepovre eno. „Nadisao se previše“, pomisli Homer.

I u tom trenutku, kraji kom oka spazi nešto... Džinovsko, što se saginjalo pod prili no niskim, etiri metra visokim stani nim plafonom, neverovatno brzo za svoju gigantsku konstituciju, što je iz magle izronilo na samoj granici vidljivosti i ponovo nestalo u njoj pre nego što je starac uspeo da ga nanišani automatom.

Homer bespomo no potraži pogledom komandira.

Njega nigde nije bilo.

—Nije to ništa. Nije ništa. Ne boj se – zastaju i da se odmori posle svake izgovorene re i, tešio ju je otac. —Znaš, negde u metrou ima ljudi kojima je sada neuporedivo gore...

Pokušao je da se osmehne – beše to zastrašuju i prizor, kao da se vilica odvalila od lobanje. Saša mu uzvrati osmehom, ali se po visokim jagodicama izmazanim u skotrlja jedna slana suzica. Na kraju krajeva, otac je došao sebi – posle nekoliko dugih sati, dok je ona za to vreme uspela da dobro promisli o svemu.

—Ovoga puta baš nisam imao sre e, molim te oprosti – re e on. —Odlu io sam da ipak odem do garaža. Ispade podaleko. Na em jednu netaknutu. Brava od ner aju eg elika, podmazana. Kako nisam uspeo da je razvalim, postavim eksploziv, poslednji koji sam imao. Nadao sam se da je unutra auto, možda rezervni delovi.

Dignem u vazduh, otvorim – prazno. Apsolutno ni ega. Što li su je kopilad uopšte i zaklju avali? A buka od eksplozije strašna... Molio sam Boga da niko nije uo. Izlazim iz garaže – a svuda okolo psi. Mislio sam, gotovo je. Gotovo...

Otac sklopi o i i za uta. Uplašena Saša ga uhvati za ruku, ali on ne otvaraju i o i, jedva primetno klimnu glavom, kao da ho e da kaže – ne brini, sve je u redu. Nije više imao snage da govori, a želeo je da se opravda, da joj objasni zašto se vratio praznih ruku, zbog ega e im naredna ne elja, dok on ne stane na noge, biti tako teška.

Umesto toga, utonu u san.

Saša proveri zavoj na njegovoj povre enoj cevanici, koji je ve bio natopljen crnom krvlju, i promeni hladnu oblogu koja se ve beše ugrejala. Ispravi se, ode do

46

Dmitrij Gluhovski

pacovske ku ice, pa otvori vratašca. Životinjica nepoverljivo proviri napolje, pa se sakri, a onda pokazuju i na taj na in posebnu naklonost prema Saši, ipak iza e na platformu da protegne nožice. Pacova njuh nikada nije prevario: u tunelima je sve bilo mirno. Devojka se umirena vrati na svoj ležaj.

—Ti moraš ustati, ponovo eš da hodaš – šaputala je ocu. —Na i eš garažu u kojoj e biti itav automobil. Pope emo se zajedno, seš emo u njega i oti i emo daleko odavde. Deset-petnaest stanica daleko. Tamo gde nas ne znaju, gde emo biti stranci.

Gde nas ne e mrzeti. Ako takvo mesto uopšte postoji...

Sada je ona njemu pri ala arobnu bajku koju je on njoj bezbroj puta ispri ao.

Ponavljala je sve od re i do re i, samo što je ona sada ponavljala onu staru o evu mantru, veruju i u nju stostruko ja e. Ona e ga izvu i, ona e ga izle iti. Na ovom svetu postoji mesto gde e ih svi ostaviti na miru.

Mesto gde oni mogu biti sre ni.

—Eno ga! Eno! Mene gleda!

Ahmed je vrištao kao da su ga ve dograbili i da ga odvla e; tako kako nikada u životu nije vrištao. Ponovo zaštekta do poslednjeg metka automat; Ahmed, koji je potpuno izgubio živce, drhtao je, pokušavaju i da zameni punjenje.

—Mene je izabralo... Mene...

Negde nedaleko prilježno osu i drugi automat, zastavši na tren, da bi ponovo zaštektao ispresecanim rafalom od po tri metka. To je zna ilo da je Hanter još uvek živ, i to im je davalo nadu. Oblaci su se as udaljavali, as približavali, ali uopšte nije bilo jasno da li su meci poga ali svoj cilj. Homer, koji je iš ekivao da uje razjarenu riku ranjenog monstruma, uzalud je naprezao sluh. Stanicu je pritisla neka mu na tišina; njeni tajanstveni gospodari delovali su as bestelesno, as neuništivo.

Brigadir je na drugom kraju platforme vodio neku svoju bitku – tamo je svetlela i gasila se isprekidana linija ispaljenih metaka. Zanet obra unom s avetima, prepustio je sudbini svoje šti enike.

Homer povrati dah i podiže glavu. Želja da to u ini nije ga napuštala ve nekoliko dugih trenutaka, i on joj se na kraju oprezno prepusti. Na koži, temenu, dla icama na vratu, on je savršeno jasno ose ao na sebi pogied – hladan i uporan – i više nije bio u stanju da se opire svojim predose anjima. ... Ispod samog plafona, visoko iznad njihovih, u magli je lebdela još jedna glava.

Do te mere ogromna, da Homer nije bio sasvim siguran šta vidi ispred sebe. Telo gorostasa skrivao je mrak na stanici i samo se njegova udovišna njuška klatila i nadnosila nad si ušne ove uljke koji su se ko operili svojim ništavnim oružjem, a on nije žurio da ih napadne, ve je to iz nekog razloga odlagao.

Starac, nem od užasa, pokorno pade na kolena; automat mu ispade iz ruku i žalosno zazve a o šine. Ahmed zaurla iz sveg glasa. Stvorenje polako krenu napred, a

Metro 2034

47

kompletno njihovo vidno polje ispuni crno ogromno telo, poput strašne hridine.

Homer zatvori o i, spremaju i se i opraštaju i... I žalio je, i razmišljao samo o jednom.

Pritiskala ga je i izjedala gorka misao: „Nisam uspeo!“ Ali u tom momentu baca plamena izbljuva vatru, uši zagluveše od talasa snažne eksplozije, posle koje se se za u beskona no duga, zaglušuju a cika, dok su okolo padali komadi nagorelog mesa. Ahmed, koji prvi do e sebi, dohvati starca za okovratnik, podiže ga na noge i povu e za sobom.

Bežali su napred, spoticali se o pragove, padali i ponovo ustajali, ne ose aju i bol. Držali su se jedan drugog, jer se kroz beli astu maglu nije videlo ama baš ništa, ak ni na rastojanju ispružene ruke. Leteli su tako, kao da nisu bežali samo od smrti ve od ne ega neuporedivo strašnijeg – kona nog nepovratnog nestanka, uništenja i tela i duše.

Nevidljivi i skoro ne ujni, demoni su ih u stopu pratili, ne ostavijaju i ih na miru, ali i ne napadaju i ih, kao da su želeli da se poigraju s njima, daju i im iluziju spasenja.

Zatim je izlupani mermer na zidovima smenila polukružna tunelska konstrukcija: uspeli su da se izvuku sa Planinske! Iza njih ostadoše i stražare, koje su na samoj granici visile oka ene na lance. Ali, za zaustavljanje je bilo prerano... Ahmed je išao prvi, pronalaze i put tako što je dodirivao cevi po zidovima, vuku i starca koji se saplitao i svim silama nastojao da sedne.

—A šta je sa komandirom – zašišta Homer, svla i u trku gas-masku koja ga je gušila.

—Magla se razre uje – sta emo malo da predahnemo. Mora se uskoro završiti, samo što nije! Ostalo nam je još svega dvesta metara... Da iza emo iz magle.

Najvažnije je da iza emo iz magle – Ahmed je ponavljao svoju zakletvu. —Korake u da brojim...

Ni posle dvesta, ni posle trista koraka, sumaglica u kojoj su bili nije bila re a. „ šta ako se proteže sve do Nagatinske“ – razmišljao je Homer. „Šta ako je ve preplavila i Tulsku i Nahimovski?“ —Ne može biti... Mora... Još samo malo – po stoti put je mumlao Ahmed, a onda odjednom stade kao ukopan.

Homer u hodu nalete na njega i obojica padoše na zemlju.

—Zida više nema – Ahmed je ošamu eno gledao pragove, šine, vlažan i hrapav beton na podu, kao da se plašio da e zemlja svakog trenutka izdajni ki nestati ispod njegovih nogu, kao što je i taj drugi oslonac nestao neznano kuda.

—Ma, evo tu je, šta je tebi? – Homer napipa krivinu cevi, uhvati se za nju i oprezno ustade.

—Oprosti... – Ahmed u uta, pokušavaju i da sredi misli. —Znaš, tamo na stanici... Mislio sam da nikada ne u oti i odande. Ono me tako gledalo... Mene je gledalo, razumeš. O lu ilo je da uzme mene. Mislio sam da u tamo ostati zauvek. Da me ni sahraniti ne e.

Re i su mu zapinjale u grlu, dugo ih je sputavao, stide i se svoje bapske kuknjave – a želeo je da se opravda, mada je znao da za to nema opravdanja. Homer

48

Dmitrij Gluhovski

odmahnu glavom.

—Pusti. Meni su pantalone bile skroz mokre, pa šta onda? Hajdemo, sada bi stvarno trebalo da smo blizu.

Hajka je prestala, mogli su da odahnu. A oni i nisu više bili u stanju da beže, pa su se vukli, naslepo se priljubljuju i uza zid, svakim korakom sve bliži izbavljenju.

Najgore je prošlo, i mada magla još nije imala nameru da se povu e, nju e pre ili kasnije progutati divlje tunelske promaje, rastrgnuti je, i tako raskomadanu uvu i u ventilacione kanale. Pre ili kasnije, oni e do i do ljudi, i tamo e pri ekati svog komandira, koji se negde zadržao.

To se desilo ak i ranije nego što su se oni nadali – možda zbog toga što je u magli predstava o prostoru i vremenu bila potpuno iskrivljena? U dnu zida se protezalo metalno stepenište – uspon na platformu, tunelski presek je od ovalnog postao pravougaoni, a izme u šina pojavila se ložica – skrovište za putnike u slu aju da padnu na prugu.

—Gledaj... – prošaputa Homer. Izgleda da smo na stanici! Stanica!

—Hej! Ima li koga? – iz sve snage se prodera Ahmed. —Bra o! Ima li koga? – uhvati ga luda ki, trijumfalni smeh.

Slaba, bleda svetlost lampi obasja u maglovitoj tami zidne mermerne plo e na ete vremenom i ljudima; nijedan od raznobojnih mozaika, koji su bili ponos Nagatinske, nije ostao itav. I šta se desilo sa stubovima obloženim kamenom? Da li je mogu e...

Mada Ahmedu niko nije odgovarao, on nije padao duhom, nastavljaju i da doziva i da se raduje; stvar je jasna, prepali su se magle i pobegli malo dalje; ali to njega ne e pokolebati. A Homer je sve vreme tražio nešto umiruju e po zidovima, prelaze i po njima škiljavim svetlom, dok su mu sumnje ledile krv u žilama.

I na kraju je pronašao – metalna slova zašrafljena u isprskali mermer.

PLANINSKA

Njen otac je verovao: povratak nikada nije slu ajan. Ljudi se vra aju kako bi nešto izmenili ili popravili. Ponekad nas i sam Gospod vrati baš na ono mesto gde smo slu ajno izmakli njegovoj kontroli, kako bismo mogli ispuniti svoju sudbinu – ili da bi nam dao još jednu priliku.

Zbog toga, objašnjavao je otac, on nikada ne e mo i da se vrati iz progonstva na njihovu rodnu stanicu. Nije više imao snage da se sveti, da se bori i da dokazuje.

Odavno mu nije bilo potrebno ni ije kajanje. U toj staroj pri i, koja ga je koštala kompletnog prošlog života, a umalo ga nije stajala i glave, svako je dobio to što je zaslužio. Tako se desilo da su oni osu eni na ve no izgnanstvo – Sašin otac nije želeo ništa da ispravlja, a i Gospod je tu stanicu zaboravio.

Plan za spas – na i na površini automobil koji se tokom decenija nije raspao, popraviti ga, napuniti i izvu i se iz sudbinski zacrtanog za aranog kruga – odavno se

Metro 2034

49

pretvorio u pri u za laku no .

Za Sašu je postojao još jedan put, nazad, u veliki metro. Kada bi odre enim danima odlazila do mosta da bi za hranu i nekoliko metaka razmenila kako-tako popravljene ure aje, potamnele ukrase i bu ave knjige, dešavalo se da su joj nudili i daleko više.

Osvetljavaju i s dresine njenu koš atu, de ku figuru, šverceri su namigivali jedan drugom, coktali, dobacivali i obe avali. Devoj ica je delovala divlje – utke ih je neprijateljski gledala, narogušena, s bodežom u ruci iza le a. Siroki muški kombinezon nije baš sasvim uspevao da prikrije njenu drsko izdefinisanu figuru.

Prljavština i kolomast na licu inili su da njene plave o i sijaju još ja e, toliko jako da su neki sklanjali pogled. Bela kosa, nešto preko ušiju, nespretno odse ena upravo tim nožem koji nije ispuštala iz desne ruke, izgrickane usne na kojima nikada nije bilo osmeha.

Pošto im je brzo postalo jasno da se vuk ne može nasititi mrvicama, ljudi sa dresine su pokušali da je potkupe slobodom, ali ona nije odreagovala ni na to. Onda su poverovali da je devojka nema. Što je njoj savršeno odgovaralo. Saša je odli no znala: na šta god da pristane, ne e mo i da kupi dva mesta na dresini. Njen otac je imao previše dugova, i bilo je nemogu e otplatiti ih.

Bezli ni i unjkavi u svojim crnim vojni kim gas-maskama, oni za nju nisu predstavljali samo neprijatelje – ona u njima jednostavno nije prepoznavala ništa ljudsko što bi je nateralo da se zamisli, makar no u, makar u snu.

Zato je ona na prugu uporno iznosila telefone, pegle, ajnike, udaljavala se desetak koraka i ekala da šverceri uzmu robu, a bace joj zamotuljke sa presovanom svinjetinom i na sve strane raspu pregršt metaka – da bi mogli da gledaju kako ih ona puze i skuplja.

Onda bi se dresina polako pokrenula, odlaze i u realni svet, a Saša bi se okrenula i vratila ku i, gde bi je sa ekala hrpa polomljenih aparata, šrafciger i stari bicikl pretvoren u dinamo-mašinu. Ona bi sela na njega, zatvarala o i i odlazila daleko, daleko, uopšte ne žele i da razmišlja o tome da se nikada ne e pomeriti s tog mesta. A to što je sama donela odluku da ne prihvati milostinju, davalo joj je snagu.

Koji je sad ovo avo?! Kako je mogu e da su se opet obreli ovde? Homer je grozni avo pokušavao da objasni samom sebi kako se ovo moglo dogoditi. Ahmed odjednom zaneme – video je šta je Homer osvetlio lampom.

—Ona me ne pušta... – re e šištavim, jedva ujnim glasom.

Magla u kojoj su se našli postala je do te mere gusta da su jedva videli jedan drugog. Planinska, koja je zadremala dok nije bilo ljudi, sada se ponovo prenula: ustajali vazduh reagovao je na njihove re i neprimetnim oscilacijama, i nejasne senke budile su se u njenoj dubini. I nikakvog traga od Hantera... Bi e od krvi i mesa nije imalo nikakve šanse u borbi s avetima. im bi stanici dosadilo poigravanje s njim, ona

50

Dmitrij Gluhovski

bi ga obuhvatila svojim otrovnim dahom i živog progutala.

—Ti idi – kao osu enik izusti Ahmed. —Mene ho e. Ti ne znaš, nisi dolazio ovde.

—Ne mlati, molim te! – iznenadivši i samog sebe, izdera se starac na njega. — Izgubili smo se u magli, pa šta? Idemo natrag!

—Ne možemo pobe i. Gde god da bežiš, opet eš se vratiti ovde ako budeš sa mnom. Sam eš se probiti. Odlazi, molim te.

—E, sad je dosta! – Homer dohvati Ahmeda za ruku, pa ga povu e za sobom ka tunelu. —Za manje od sata eš mi se zahvaljivati!

—Reci mojoj Guli... – po e ovaj.

A onda ga neverovatna udovišna snaga istrže iz Homerovih ruku – odnose i ga naglo u visinu, u maglu, u ništavilo. Nije stigao ni da krikne – jednostavno je nestao, kao da se u trenutku raspao na najsitnije estice, kao da ga nikada nije ni bilo. Za njim je o ajni ki krenuo starac i kao da je potpuno izgubio razum, po eo je da se okre e oko sebe, troše i jedno za drugim dragocena punjenja municije.

Onda se na njegov potiljak sru io strahovit udarac, kakav je mogao zadati samo jedan od ovdašnjih demona, i vasiona se umiri.

GLAVA5

SE

ANJE

Saša pritr a prozoru i otvori kapke, puštaju i da unutra u e svež vazduh i bojažljiva svetlost. Prozorska daska štr ala je ravno iznad bezdana ispunjenog blagom jutarnjom izmaglicom. Sa prvim zracima sunca, ona e se razi i i sa prozora e mo i da vidi ne samo klisuru nego i daleke planinske obronke obrasle borovima i zelene livade razbaškarene izme u njih, seoske ku ice raštrkane u dolini kao kutijice šibica i kupole zvonika.

Rano jutro je bilo njeno doba dana. Predosetila bi njegov dolazak i preduhitrila sunce, bude i se pola sata ranije, kako bi stigla da se popne na planinu. Iza njihovog ku erka, malog, ali besprekorno istog, toplog i prijatnog, uzbrdo je padinom vijugala kamenita staza, oivi ena jarkožutim cve em. Sitni kamen i su se kotrljali nizbrdo i za nekoliko minuta, koliko je trajao uspon ka vrhu planine, Saša bi ponekad pala i po nekoliko puta, izgulivši kolena.

Zamislivši se, Saša obrisa rukom prozorsku dasku vlažnu od no nog daha.

Sanjala je nešto ružno, loše, što je potpuno izmenilo njen sadašnji bezbrižan život, ali je deli e nemirnih snova raspršio laki dodir prohladnog povetarca. I sada ju je mrzelo da se prise a šta ju je to toliko ražalostilo u snu. Trebalo je požuriti do vrha, pozdraviti Sunce, a posle, isto tako žurno, str ati stazom do ku e – spremiti doru ak, probuditi oca i spakovati mu zavežljaj za put.

A onda, ceo dan, dok otac bude u lovu, Saša e biti prepuštena samoj sebi – i sve do ru ka e mo i da juri za nespretnim vilinim konjicima i lete im insektima u livadskom cve u, žutom poput boje kojom su obeležavane linije po vagonima.

Ona se na prstima prikrade preko škripavog daš anog poda, odškrinu vrata i osmehnu se.

Ima tome ve nekoliko godina da Sašin otac na njenom licu nije video takav osmeh sre e i nije hteo da je budi nizašta na svetu. Noga mu je natekla i utrnula, a krvarenje nikako da stane. Pri alo se da rane od ujeda pasa lutalica ne mogu da zarastu...

Da li da je zove? Ali on nije bio kod ku e duže od 24 sata – pre nego što je pošao ka garažama, odlu io je da se popne na montažni soliter, dva kvarta od stanice,

52

Dmitrij Gluhovski

skotrljao se na šesnaestom spratu i tamo izgubio svest. Za sve to vreme Saša nije oka sklopila – jer nikada nije spavala dok se on ne vrati iz „šetnje“. „Neka se odmori“ – razmišljao je. – „Izmišljaju. Ništa se ne e dogoditi.“ A tako bi voleo da zna šta li ona to sada vidi. Iz nekog razloga, njemu nije polazilo za rukom da se zaboravi, ak ni u snu. Tek ponekad podsvest mu je dopuštala da na par sati otputuje u bezbrižnu mladost. Uglavnom je skitao izme u poznatih mrtvih, potpuno praznih ku a, a dobrim je smatrao onaj san u kojem mu je uspevalo da iznenada nabasa na nedirnut stan, nekim udom prepun tehnike i knjiga.

Sklapaju i o i, želeo je da se vrati u prošlost. Maštao je da se na e makar i u onom periodu kada je upoznao Sašinu majku, kada je sa jedva dvadeset godina ve bio komandant stani nog garnizona. Stanice, koja je tada svim svojim stanovnicima izgledala kao privremeno uto ište, ali svakako ne kao zajedni ka baraka u robijaškim rudnicima gde izdržavaju doživotnu robiju.

Ali, umesto toga, mogao je samo u blisku prošlost. U vrtlog doga aja poslednjih pet godina. U dan koji je odredio njegovu – i, što je još užasnije, sudbinu njegove k eri.

On se nekako pomirio i sa svojim porazom i sa izgnanstvom, ali je s teškom mukom obuzdavao u sebi ose aj želje za revanšom, koji je dolazio direktno iz srca. ... Ponovo je stajao ispred stroja svojih boraca sa „kalašnjikovima“ na gotovs – u situaciji kada je „makarovim“ koji mu je kao oficiru pripadao jedino mogao da se ubije.

Osim ovih dvadesetak ljudi s automatima iza njegovih le a, na stanici više nije imao pristalica.

Uskomešana masa je bila sve bliža, desetine ruku rušile su barikade; neartikulisano višeglasje obuzdala je njemu nevidljiva dirigentska palica, pretvorivši ga u skladan hor. Za sada su zahtevali samo njegovu ostavku, ali ve u slede em trenutku zatraži e i njegovu glavu.

To nisu bile stihijske demonstracije, bilo je to delo provokatora uba enih spolja.

Pokušaj obra una s njima i likvidacije jednog po jednog više nije imao smisla. Jedino što je u ovoj situaciji mogao da uradi da bi ugušio pobunu i sa uvao vlast bilo je – da naredi otvaranje vatre po gomili. Još nije bilo kasno.

Prsti su mu stezali nevidljivi kundak, zenice nemirno letele ispod nate enih kapaka, a usne se pomerale kao da izdaju ne ujna nare enja. Crna kaljuga u kojoj je ležao širila se svakog trenutka, kao da se hranila njegovim životom, koji je, na drugoj strani, srazmerno isticao.

—Gde su?!

Istrgnut iz tamnog jezera zaborava, Homer se zapra aka, kao uhva eni grge na suncu, gr evito hvataju i vazduh, gledaju i komandira polusvesnim pogledom.

Nejasne grdosije no nih divova, uvara Planinske, još uvek su se tiskale ispred njega, pružaju i ka njemu duge, beskrajno zglavkaste prste, kojima su bez problema mogli da mu otkinu nogu ili smrskaju rebra. Bili su tu kad god bi starac zatvorio o i, da bi

Metro 2034

53

lagano, s teškom mukom nestajali kad bi ih ponovo otvorio.

Homer pokuša da sko i, ali tu a ruka koja je stezala njegovo rame ponovo se pretvori u onu istu eli nu kuku koja ga je i izvukla iz košmara. Kada je polako ponovo po eo da diše ujedna eno, usredsredi se na tamne o i, koje su na ise enom licu sijale neprirodnim uljanim sjajem... Hanter? Živ? Starac bojažljivo okrenu glavu na levu, pa na desnu stranu, u strahu da se opet našao na za aranoj stanici.

Ne, nalazili su se nasred pustog, istog tunela – a magle kojom su bili obavijeni prilazi Planinskoj ovde gotovo da i nije bilo. Mora da ga je Hanter nosio najmanje pola kilometra, zabrinuto zaklju i Homer. Umiren, on se opusti, ali za svaki slu aj ponovi: —Gde su?

—Ovde nema nikoga. Bezbedan si.

—Ta stvorenja... Napala su me? I onesvestila? – starac se namršti, pipaju i ogromnu kvrgu na temenu.

—Ja sam te udario. Morao sam, jer nisam druga ije mogao da zaustavim histeriju. Umalo me nisi ubio.

Hanterov stisak naposletku popusti, on se odlu no ispravi i pre e rukom preko širokog oficirskog remena. Na suprotnoj strani od futrole sa „ste kinim“, visila je kožna futrola nepoznate namene. Komandir je otkop a i iz nje izvu e pljosnatu bakarnu vojni ku uturicu. Promu ka je, otvori, pa ne ponudivši Homera, otpi veliki gutljaj. U trenutku zažmuri, verovatno od zadovoljstva... Starca pro e lagana jeza od pogleda na komandirovo levo oko, koje više uopšte nije moglo da se zatvori.

—A gde je Ahmed? Šta je s Ahmedom? – seti se Homer i ponovo se strese.

—Umro je – ravnodušno re e brigadir.

—Umro je – ponovi starac poslušno za njim.

Kada je udovište istrgio ruku njegovog druga iz njegove, bilo mu je jasno: iz ovih kandži se ne iš upa ni jedna živa duša. Homer je jednostavno imao sre e što Planinska nije izabrala njega. Starac se osvrnu još jednom – nije mu bilo jednostavno da poveruje da je Ahmed nestao zauvek. Homer se zagleda u svoj izguljen i okrvavljen dlan. Nije mogao da se savlada. Opet nije imao vazduha.

—A znaš li da je Ahmed znao da je osu en – jedva ujno re e. —A zašto su uzeli baš njega, zašto ne mene?

—U njemu je bilo mnogo života – odgovori komandir. —Oni se hrane ljudskim životima.

—Nije pravedno – odmahnu starac glavom. —Njegova su deca mala, to ga i zadržava toliko ovde! Zadržavalo ga je... A ja – kotrljan ko kotrljan.

—A ti baš nemaš pametnija posia? – Hanter naglo prekide razgovor, i isto tako naglo podiže Homera na noge. —Dosta, kre emo. Može se desiti i da ne uspemo.

Tr karaju i iza Hantera koji je kasom grabio napred, starac je razbijao glavu: Kako je mogu e da su se vratili na Planinsku? Stanica ih je kao grabljiva orhideja omamila svojim sokovima i namamila ponovo sebi. Oni nipošto nisu išli nazad – u to je Homer mogao da se zakune. Gotovo da je bio sklon da poveruje u zakrivljeni prostor o kojem je tako voleo da pri a lakovernim drugarima na straži, ali ispostavilo se da je sve kudikamo prostije. Zaustavivši se, starac se lupi po elu: pomo ni kolosek!

54

Dmitrij Gluhovski

Nekoliko stotina metara iza Planinske, izme u svodova ievog i desnog tunela granala se linija sa jednim kolosekom, za manevar kompozicija. Kako je ona skretala pod sasvim malim uglom, a oni išli naslepo pipaju i po zidovima, oni su u po etku bili na pruzi koja vodi u suprotnom smeru, a onda – kada je zida nestalo – greškom su se ponovo vratili na stanicu. „Nema nikakve mistike“, nesigurno pomisli Homer. Ali morao je da raš isti još ponešto.

—Hej – doviknu on Hanteru. —Sa ekaj!

Kako je ovaj, budu i gluv, nastavljao dalje, starac je morao, sve hvataju i dah, da potr i za njim i da ga sustigne. Kada je bio naspram njega, pokušavaju i da ga gleda u i, starac bubnu: —Zašto si nas ostavio?

—Ja – vas?

Starcu se u ini da u hladnom metalnom glasu uje podsmeh, pa se ugrize za jezik. Pa, stvarno, zar nisu Ahmed i on pobegli sa stanice, ostavivši komandira sainog sa demonima...

Prisetivši se s kakvom se jaroš u i kakvom uzaludnoš u Hanter borio na Planinskoj, Homer nikako nije mogao da se otme utisku da žitelji stanice jednostavno nisu prihvatili borbu koju je on želeo da im nametne. Prepali su se? Ili su u njemu osetili srodnu dušu... Starac prikupi hrabrosti: preostalo je još samo jedno pitanje, ono najteže.

—Reci mi, Hanteru, tamo na Planinskoj... Oni tebe iz nekog razloga nisu dirali?

Pro e nekoliko mu nih minuta – Homer se ne usudi da insistira dalje – pre nego što Hanter kratko i sumorno, jedva ujno, odgovori: —Smu io sam im se.

Lepota e spasti svet, šalio bi se njen otac.

Saša bi crvenela, sakrivaju i iscrtanu ajnu kutijicu u džepu na grudima svog kombinezona. Plasti na kockica, koja je uprkos svemu o uvala daleki eho arome zelenog aja, bila je njena najve a dragocenost. A uz to, ona ju je podse ala da vasiona nije ograni ena bezglavom trupinom njihove stanice s etiri tunelska obruba, zakopanom na dvadeset metara dubine grada – moskovskog groblja. Bila je i magi ni portal, koji je mogao da teleportuje Sašu kroz desetine godina i hiljade kilometara. I još nešto neizmerno zna ajno.

U ovdašnjoj vlažnoj klimi, bilo kakav papir bi, kao napadnut tuberkulozom, neverovatno brzo propadao. Trulež i bu nisu samo izjedali knjige i asopise – oni su satirali prošlost. Bez ilustracija i hronika, kao bez štaka, hromo ljudsko se anje se spoticalo i bilo zbrkano.

Ali kutijica je bila napravljena od plastike, bu i i neobuzdanog vremena. Otac je pri ao Saši da e pro i nekoliko hiljada godina pre nego što ona po ne da se razlaže.

To zna i, da bi njeni potomci mogli da je predaju u nasledstvo, razmišljala je.

Metro 2034

55

Bila je to prava pravcata slika, mada minijaturna. U zlatnom rami u, blistavom, kakav je bio i dan kada je kutijica sišla s proizvodne trake, nalazila se oivi ena panorama od koje je Saši zastajao dah. Okomite stene u nestvarnoj sumagli , razgranati borovi koji su se gr evito držali za gotovo vertikalne padine, razigrani vodopadi koji su s visine padali u ambis, rumeni odsjaj sunca na zalasku... Ništa lepše Saša u svom životu nije videla.

Mogla je satima da sedi s otvorenom kutijicom na dlanu, dive i joj se, dok joj se pogled punio tom jutarnjom sumaglicom koja je obavijala planine u daljini. I mada je gutala sve knjige koje je otac donosio pre nego što bi ih prodali za municiju, ni me u re ima na koje je tamo nailazila nije mogla da prona e one kojima bi mu precizno opisala šta ta no ose a dok gleda minijaturne stene i posmatra iglice nacrtanih borova.

Neprolaznost tog zamišljenog sveta – i samim tim njegovu neverovatnu privla nost...

Slatku tugu i ve nu radost iš ekivanja što e prvi put ugledati Sunce... Beskona no prebiranje po glavi – šta bi moglo da se krije iza luckaste tablice s nazivom marke aja?

Neobi no drvo? Orlovo gnezdo? Ku ica priljubljena uz stenu, u kojoj bi mogla da živi sa ocem?

Upravo on je jednom doneo Saši, koja tada nije imala ni pet godina, tu kutijicu, tada još uvek punu – što je bila prava retkost! Hteo je da impresionira erku pravim ajem, koji je ona popila energi no kao lek, da bi je ta plasti na ambalaža iz nekog razioga potpuno osvojila. Uz to je tada morao da joj objašnjava šta predstavlja ta prosta ki asta slika. Neki daleki pejzaž kineske planinske provincije bio je kao stvoren za štampu na paketi ima aja. Ali Saša ga je i nakon deset godina gledala jednako op injena kao i onoga dana kada ga je dobila na poklon.

A otac je smatrao da je ta kutijica za Sašu nesre na predstava o svetu uopšte.

I kada bi ona padala u blaženi trans gledaju i prili no loše naslikanu fantaziju osrednjeg umetnika, ocu se inilo: erka mu prebacuje za svoj kusi, bledi život. On bi uvek pokušavao da se savlada, ali mu to nije polazilo za rukom. Loše skrivaju i bes, po stoti put bi pitao Sašu šta je to našla na par etu pakovanja nekoliko grama suvog aja.

A ona bi, skrivaju i svoje malo remek-delo u džep kombinezona, nespretno odgovarala: „Tata... Meni je tako lepo!“

Da nije bilo Hantera, koji do Nagatinske više nije stao ni na sekundu, Homeru bi za ovaj put trebalo duplo više vremena. On se nikada ne bi izložio riziku da tako samouvereno jurca kroz ove tunele.

Njihov odred morao je da plati užasnu carinu za tranzit preko Planinske, ali njih dvojica su ipak preživeli. Preživela bi i sva trojica da se nisu pogubili u magli.

Naknada je bila uobi ajena; ni na Nahimovskom prospektu, ni na Planinskoj, nije se dešavalo ništa što se ve nije doga alo i ranije.

Zna i, u pitanju su tuneli ka Tulskoj? Sada su bili tihi, ali je ta tišina bila napeta i zloslutna. Da, Hanter je predosetio opasnost na nekoliko stotina metara, i znao je šta

56

Dmitrij Gluhovski

ga eka na stanici na kojoj nikada ranije nije bio, ali ako njega na ovakvim mestima služi intuicija, kako je mogu e da je izdala desetak najiskusnijih boraca?

Može biti da je baš Nagatinska, kojoj su sa svakim narednim korakom bili sve bliži, krila odgonetku te tajne. Jedva sabiraju i misli zbrkane usled prebrzog hoda, Homer je pokušavao da pretpostavi šta ih o ekuje na stanici koju je ranije toliko voleo.

Starac, koji je sebe smatrao i pasioniranim kolekcionarom mitova, mogao je vrlo jednostavno da zamisli i da je na Nagatinskoj uspostavljena satanska vlast, i da su je pojeli pacovi, koji su u potrazi za hranom izašli iz svojih, ljudima nedostupnih tunela.

Da se starac u tim tunelima zatekao sam, kretao bi se neuporedivo sporije, ali nazad se ne bi vratio nizašta na svetu. Tokom godina provedenih na Sevastopoljskoj, odvikao se straha od smrti. Homer je krenuo na ovaj put savršeno svestan da bi on mogao da bude njegova poslednja avantura, i bio je potpuno spreman da ga plati svim svojim preostalim vremenom.

Svega pola sata nakon susreta sa udovištima sa Planinske, nije se se ao sopstvenog užasa. Staviše, osluškuju i neki unutrašnji glas, postajao je svestan nekog nejasnog, bojažljivog titraja u dnu duše: tamo negde se ra alo, ili možda budilo ono na šta je ekao i za šta se molio. Ono što je tražio na najopasnijim pohodima, ne nalaze i to kod ku e.

Sada je imao veoma zna ajan razlog da se iz sve snage odupre smrti. Mogao joj se prepustiti tek pošto dovrši posao.

Poslednji rat je bio silovitiji od bilo kog prethodnog, i zato je završen za nekoliko dana. Od Drugog svetskog rata prošle su tri generacije, njegovi poslednji veterani su pomrli, a u se anjima živih nije bilo pravog straha od rata. Od masovnog ludila koje je u milionima ljudi uništilo sve ljudsko, on je ponovo pretvoren u klasi an instrument politike. Ulozi su rasli prebrzo, a za donošenje pravih rešenja jednostavno nije bilo vremena. Veto na upotrebu bojevih glava srušen je vrlo prakti no, upalja em: prosta puška, oka ena na zid u prvom inu drame, opalila je ipak, samo u pretposlednjem. I više nije bilo važno ko je prvi stisnuo sveto dugme.

Svi najve i gradovi na Zemlji istovremeno su postali prah i pepeo. Oni malobrojni koji su imali protivraketni štit, tako e su uništeni, mada su naizgled ostali nedirnuti: pogubno zra enje, bojni otrovi i biološko oružje istrebili su celokupno stanovništvo. Slaba radio-veza koja je bila uspostavljena me u grupicama preživelih potpuno je prekinuta nakon svega nekoliko godina, tako da se za stanovnike metroa poznati svet završavao pograni nim stanicama naseljenih linija.

Zemlja koja je nekada delovala poznato i blisko ponovo je postala nepregledni okean haosa i zaborava, kakav je bila u davnoj prošlosti.

Malena civilizacijska ostrvca su, jedno za drugim, nestajala na njegovoj pu ini: bez nafte i elektri ne energije, ovek je brzo podivljao.

Po ela je epoha koja bi se mogla nazvati – zlo doba.

Nau nici su vekovima pažljivo rekonstruisali ilim istorije od komadi a prona enih papirusa i pergamenata, deli a kodeksa i folijanata. S pronalaskom štampe i pojavom novina, to platno su od novinskih hronika nastavile da tkaju medijske ku e.

U letopisima poslednja dva veka nije bilo rupa: svaki pokret i svaki kontakt onih koji

Metro 2034

57

su odlu ivali o sudbini sveta brižljivo je dokumentovan. I odjednom su u istom trenu sve štamparije na svetu uništene, ili napuštene zauvek.

Razboji istorije su stali. U svetu bez budu nosti, malo je kome bilo do njih.

Tkanina se osula, i od nje je ostala itava samo jedna tanka nit.

Prvih nekoliko godina nakon katastrofe, Nikolaj Ivanovi je jurcao po prepunim stanicama, nadaju i se da e na jednoj od njih prona i svoju porodicu. Nada ga je napustila, ali on je usamljen i izgubljen, nastavljao da luta tminom metropolitena, ne znaju i šta bi drugo radio u zagrobnom životu. Arijadnino klupko smisla postojanja, koje bi moglo da mu pokaže pravi put u beskrajnom lavirintu tunela, ispalo mu je iz ruku.

Tuguju i za prošlim vremenima, po eo je da sakuplja asopise i novine, uz koje je mogao da se priseti i da upamti. U razmišljanju da li je bilo mogu e spre iti Apokalipsu, po eo je da se bavi hronikama i analiti kim tekstovima. Zatim je i sam po eo da piskara, imitiraju i novinske izveštaje, beleže i doga aje sa stanica na kojima je bio.

I tako se desilo da je umesto svoje izgubljene niti vodilje, Nikolaj Ivanovi našao drugu: odlu io je da bude letopisac. Autor savremene istorije – od Kraja sveta, do sopstvene smrti. Sakupljanje bez reda i cilja dobilo je smisao: sada je trebalo pedantno rekonstruisati uništeno vremensko platno i ru no nastaviti njegovo tkanje.

Ostali su strast Nikolaja Ivanovi a smatrali bezazlenom budalaštinom. On je bez imalo razmišljanja svoje sledovanje hrane menjao za stare novine, pretvaraju i svoj kutak na svakoj stanici gde bi ga sudbina odvela, u pravi pravcati arhiv. Odlazio je na dežurstva, jer su jedino pored vatre na tristotom metru surovi muškarci prepri avali „za injene“ bajke, iz kojih je Nikolaj Ivanovi mogao uloviti zrnce prave informacije o tome šta se dešavalo u drugim delovima metroa. Poredio bi desetak glasina kako bi iz njih izvukao injenice, koje je onda pedantno beležio u ke sveske.

Posao ga je prili no zaokupljao, ali Nikolaja Ivanovi a nije napuštao ose aj da sve to radi uzalud. Posle njegove smrti, suvi novinski izveštaji koje je on brižljivo sakupljao u herbarijum svezaka, jednostavno e se, bez adekvatnog staranja, rasuti u prah. Ako se jednom ne bude vratio sa dežurstva, njegovim novinama i letopisima po e da podlažu vatru, i za kratko vreme ih ne e biti.

Od papira požutelog tokom godina osta e dim i , atomi e napraviti nova jedinjenja, dobi e neku drugu formu. Materija je skoro neuništiva. A eto, ovo što je on želeo da sa uva za potomke, to neuhvatljivo, efemerno, što se nalazilo na novinskim stranama, nesta e zauvek, nepovratno.

Tako je sazdan i ovek: pamti sadržaj školskih udžbenika samo do završnih ispita. I dok zaboravlja nabubano gradivo, ose a iskreno olakšanje. „Ljudsko se anje je nalik pustinjskom pesku“ – razmišljao je Nikolaj Ivanovi . – „Brojevi, datumi i imena drugorazrednih državnih funkcionera ostaju u njemu koliko i kada drvenim štapom pišeš na oluji. Zavejani bez traga.“ Na udan na in sa uva se jedino ono što zaintrigira ljudsku fantaziju, natera srce da zakuca ja e, raspali maštu i natera te da se u to uživiš. O aravaju a pri a o velikom junaku i njegovoj ljubavi, koja se kao kakav virus uvu e u ljudski um i prenosi sa oca

58

Dmitrij Gluhovski

na sina kroz stotine pokoljenja, u stanju je da nadživi istoriju itave civilizacije.

Kada je starac to naposletku shvatio, od samozvanog nau nika svesno je po eo da se pretvara u alhemi ara, pa je od Nikolaja Ivanovi a postao Homer. I svoje no i više nije trošio na pisanje hronika ve na traganje za formulom besmrtnosti. Tražio je životnu temu, poput Odiseje i junaka koji bi se po dugove nosti poredio sa Gilgamešom. Na takvu temu bi onda nadogradio sva sabrana znanja... I onda bi u svetu u kojem je papir postao isklju ivo ogrev, a prošlost žrtvovana radi jednog jedinog trenutka sadašnjosti, legenda o takvom heroju mogla da zarazi ljude i da ih spase od kolektivne amnezije.

Ipak, svetu formulu nikako nije mogao otkriti. Heroj nikako da se pojavi na svetlu dana. Prepisivanje novinskih lanaka nije moglo nau iti starca da piše mitove, da udahnjuje život divovima i da izmišlja interesantniju realnost. Iscepani i izgužvani listovi sa nezavršenim prvim glavama budu e sage, sa neubedljivim i beživotnim likovima, inili su da njegov sto izgleda kao ginekološki. Jedini rezultat neprospavanih no i bili su tamni kolutovi oko o iju i izgrizene usne.

Ali Homer ipak nije želeo da odustane od svoje nove predodre enosti. Trudio se da ne razmišlja o tome da jednostavno nije ro en za to, da je za stvaranje univerzuma neophodan talenat za koji je on ostao zakinut.

Jednostavno mu nedostaje inspiracija, ube ivao je sebe. A i gde bi je mogao prona i na zagušljivoj stanici, u svakodnevici porodi nih ajanki, doma ih poslova, pa ak i dežurstava, za koja su ga zbog godina sve rede odredivali? Trebalo je da se desi potres, avantura, usijanje strasti. Može biti da bi to otpušilo za epljene kanale u njegovoj svesti i da bi bio u stanju da stvara? ak i u najtežim vremenima ljudi nikada nisu sasvim napuštali Nagatinsku. Ona i nije bila baš najpogodnija za život: ovde se ništa nije uzgajalo, a izlazi na površinu su bili zatvoreni. Ali mnogim stanicama je dobro došlo da se sklone daleko od o iju i da se ujedine s njom.

Sada je bila napuštena.

Hanter se tiho uspentra po beznadežno škripavom stepeništu na platformu i stade. Homer dah i krenu za njim, plašljivo se osvr i oko sebe. Dvorana je bila u pomr ini, a vazduh je bio pun prašine koja se srebrnasto prelivala na svetlosti lampi.

Retke gomile dronja i kartona na kojima bi se obi no smestili gosti Nagatinske, bile su razbacane po podu.

Starac se osloni le ima o stub i polako skliznu niz njega. Nekada je Nagatinska sa svojim raskošnim cvetnim panoima napravljenim od razli itih vrsta mermera, bila jedna od njegovih omiljenih stanica. Ali ovako mrtva i mra na, li ila je na nekadašnju sebe koliko i kerami ka fotografija na spomeniku na oveka koji se slikao pre sto godina za pasoš, ne pomišljaju i da ne gleda u objektiv nego u ve nost.

—Ni žive duše – izgubljeno re e Homer.

—Ima jedna – odgovori brigadir, pokazuju i glavom na njega.

—Ja sam mislio... – po e starac, ali ga Hanter prekide pokretom ruke.

Na drugom kraju dvorane, tamo gde se završavala kolonada stubova dokle je jedva dobacivao ak i komandirov reflektor, na platformu je polako izlazilo nešto...

Metro 2034

59

Homer se otkotrlja u stranu, pa se odupre rukama o pod i s mukom ustade.

Hanterova lampa je bila ugašena, a komandir kao da je ispario. Dok se preznojavao od straha, starac napipa zatvara i nasloni na rame kundak automata, koji ga je pri padu udario. U daljini jedva ujno pljasnuše dva pucnja. Homer skupi hrabrosti i iza e iza stuba, a onda požuri napred. Nasred platforme stajao je uspravni Hanter, a kraj njegovih nogu gr ila se udna figura, srasla i jadna. Kao da je bila napravljena od kartona i dronja, ona je malo ime podse ala na oveka, ali to svakako jeste bio ovek.

Bilo mu je nemogu e odrediti godine ili pol, bio je do te mere prljav da su mu se na licu jedino o i videle kako treba. Neartikulisano je ski ao, pokušavaju i da otpuže od komandira koji je stajao iznad njega. Po svemu sude i, obe noge su mu bile prostreljene.

—Gde su ljudi? Zašto ovde nema nikoga? – Hanter zgazi izmom repove smrdljivih poderanih krpa koje su se vukle za skitnicom.

—Svi su otišli... Mene su ostavili. Samo sam ja ostao – zašišta ovaj, grebu i dlanovima po klizavom granitu, ne pomeraju i se s mesta.

—Gde su otišli?

—Na Tulsku...

—Šta se tamo dešava? – živnu i pristigli Homer.

—Otkud ja znam? – sklup a se besku nik. —Ko je tamo otišao, nije se vratio. Idi pa ih pitaj. A ja nemam snage da lunjam po tunelima. Umre u i ovde.

—A zbog ega su otišli? – insistirao je brigadir.

—Uplašili su se, upravni e. Stanica je sve praznija. Odlu ili su da se probiju.

Niko se nije vratio.

—Baš niko? – Hanter podiže cev.

—Niko. Osim jednog – izvi se lutalica ugledavši uperenu cev pištolja, kao mrav pod lupom. —Išao je na Planinsku. Spavao sam. Možda mi se i u inilo.

—Kada?

—Ja nemam sat – odmahnu ovaj glavom. —Možda ju e, a možda i pre nedelju dana.

Pitanja su bila iscrpljena, ali je cev pištolja i dalje bila uperena u o i ispitivanog.

Hanter je utao, kao da mu je iznenada ponestalo snage. I disao je udno i teško, kao da mu je razgovor sa skitnicom uzeo strašno mnogo energije.

—Možda mi se... – po e besku nik.

—Na, žderi! – zaurla brigadir, i pre nego što je Homer uspeo da shvati šta se dešava, dva puta povu e obara .

Crna krv iz prostreljenog ela obli otvorene o i nesre nika, koji se zakovan mecima za zemlju ponovo pretvori u hrpu dronja i kartona. Ne podižu i pogled, Hanter sa etiri metka popuni šaržer „ste kinau, pa sko i na prugu.

—Uskoro emo sami sve saznati – doviknu starcu.

Homer se nadnese nad telo, i uprkos ga enju uze komadi tkanine, prekrivši njome rascopanu glavu besku nika. Njegove ruke su još uvek drhtale.

60

Dmitrij Gluhovski

—Zašto si ga ubio? – izgovori tiho.

—Razmisli malo – muklo odgovori Hanter.

Sada je, naprežu i svu svoju snagu, mogao jedino da otvori i zatvori o i. udno je da se uopšte probudio... Za taj sat koliko je bio u nesvesti, obamrlost je poput ledene kore okovala njegovo telo. Jezik mu se zalepio za nepce, a grudi kao da je pritisnuo težak teg. Nije ak bio u stanju ni da se oprosti od erke, a to je u suštmi bilo jedino zbog ega je vredelo do i sebi, makar se i ne privela kraju ta davno zapo eta borba.

Saša se više nije osmehivala. Sanjala je nešto ružno, sklup ala se na svom ležaju obgrlivši samu sebe rukama, namrštena. Još od detinjstva otac bi je budio kad bi primetio da erku mu e košmari, ali sada je imao snage samo za sporo žmirkanje.

Onda mu je i to postalo previše zamorno.

Da bi do ekao da se Saša probudi, morao je da nastavi da se bori. Nije to prestajao da radi dvadeset i kusur godina, svakog dana, svakog minuta, i bio je avolski umoran od toga. Bio je umoran od borbe, od skrivanja, od lova. Od dokazivanja, nadanja i laži. U njegovoj sve pomu enijoj svesti preostale su samo dve želje: želeo je da pogleda Sašu u o i, i žudeo je za spokojem. Ali mu se nije dalo...

Prepli i se sa sadašnjoš u, pred o ima su mu promicale slike iz prošlosti. Trebalo je doneti kona nu odluku. Slomiti, ili se predati. Kazniti, ili se pokajati. ... Gardijci su zbijali redove. Svaki od njih bio mu je li no odan. Svaki je sada bio spreman da umre, da bude rastrgnut od gomile i da puca u goloruke. On – komandant poslednje nepobe ene stanice, predsednik sada ve nepostoje e konfederacije. Za njih je on bio neosporan autoritet i nepogrešiv, a svaka njegova naredba bi e izvršena odmah i bez razmišljanja. A on e na sebe preuzeti odgovornost za sve, kao što je uvek i inio.

Ako se sada povu e, stanicu e progutati anarhija, a onda e je pripojiti crvenoj imperiji, koja se širila na njihove o i, klju aju i preko svojih prvobitnih granica, pot injavaju i neprestano nove teritorije. Ako naredi otvaranje vatre po demonstrantima, vlast e ostati u njegovim rukama – još neko vreme. A može biti i zauvek, ako ne bude ustuknuo pred masovnim pogubljenjima i mu enjima.

On podže automat i ve u slede em trenutku stroj ponovi njegov pokret. U otvoru nišana besnela je masa, nisu to bile stotine okupljenih ljudi, ve bezli an ljudski talog. Iskeženi zubi, razroga ene o i, stisnute pesnice.

On škljocnu zatvara em, a stroj u ini isto.

Bilo je krajnje vreme da se sudbina š epa za vrat.

Podigavši cev uvis, on stisnu obara , dok je sa plafona otpadao kre . Masa se za trenutak stiša, a on dade borcima znak da spuste oružje i iskora i jedan korak. Bio je to njegov definitivni izbor.

Metro 2034

61

A onda ga se anje na kraju izdade.

Saša je i dalje spavala. On udahnu poslednji put, žele i da je vidi još jednom, ali nije bio u stanju da podigne kapke. Ipak, umesto ve ne, neprozirne tame, ugledao je ispred sebe nezamislivo plavo nebo – jasno i svetlo, poput o iju njegove k eri.

—Stoj!

Homer od iznena enja umalo ne posko i u mestu i ne podiže ruke uvis, ali se brzo sabra. Unjkavi uzvik iz megafona, koji je doleteo iz dubine tunela, zatekao je nespremnog samo njega. Komandir nije bio nimalo iznena en: sagnuvši se kao kobra pred skok, jedva primetno je vukao iza le a teški automat.

Hanter ne samo da mu nije odgovorio na pitanje, nego je potpuno prestao da razgovara sa starcem. Kilometar i po od Nagatinske do Tulske, Homeru su se inili beskona nim, kao put na Golgotu. Bio je siguran da ga ovaj tunel gotovo izvesno vodi u smrt, pa nije tako jednostavno mogao prisiliti sebe da hoda brže. U svakom slu aju, sada se za to trebalo pripremiti, i Homer se prepusti uspomenama. Mislio je o Eleni, osu ivao sebe za egoizam i molio je za oproštaj. Sa slatkom setom se prisetio onog arobnog dana na Tverskoj okupanoj laganom letnjom kišom. Bilo mu je žao što se pre ulaska nije snabdeo svojim asopisima.

Pripremio se da umre – da ga rastrgnu udovišta, da ga prožderu ogromni pacovi, ili da ga dokraj e otrovni gasovi... Kakva je još objašnjenja mogao da na e za to što se Tulska pretvorila u crnu rupu koja je u sebe usisavala sve oko sebe, i ništa nije puštala nazad?

A sada, kada je na prilazu misterioznoj Tulskoj za uo obi an ljudski glas, više nije znao šta da misli. Možda je stanica jednostavno zauzeta? Ali ko je onda u prah pretvorio nekoliko sevastopoljskih jurišnih odreda, uništavao sve lutalice listom kada bi iz se iz tunela vukli ka stanici, ne dozvoljavaju i ni ženama ni starcima da u u?

—Trideset koraka napred! – za u se udaljeni glas.

Taj glas beše neverovatno poznat, i da je Homer imao vremena, mogao bi ta no da prepozna i kome je pripadao. Nekom od Sevastopoljaca?!

Ljuljuškaju i svoj „kalašnjikov“ u rukama, Hanter po e poslušno da odbrojava korake: na trideset komandirovih, starac je napravio itavih pedeset. Ispred se jedva nazirala barikada, koja je, po svoj prilici, bila napravljena od usputnih stvari. Iz nekog razloga, njeni zaštitnici nisu koristili svetlo...

—Ugasi lampe! – naredio je neko iza gomile. —Jedan od vas dvojice – još dvadeset koraka ovamo.

Hanter otko i automat, pa po e dalje. Homer ponovo ostade sam, ali se ne usudi da ne posluša. U tami koja ga okruži, on za svaki slu aj sede na pružni prag, oprezno napipa zid i pribi se uz njega.

Komandirovi koraci utihnuše na odre enom rastojanju. Za uše se glasovi: neko ga je nešto nerazgovetno pitao, a on je nešto odse no psovao, odgovaraju i. Situacija se

62

Dmitrij Gluhovski

usijavala: uzdržane, mada napete tonove, smenile su psovke i pretnje. Izgleda da je Hanter nešto tražio od nevidljivih stražara, a ovi su odbijali da se povinuju.

Oni su ve uglas urlali jedan na drugog, i Homeru se inilo da e malo pomalo uspeti da razazna re i... Ipak je uspeo da razume samo jednu, poslednju: —Kazna!

A onda, prekidaju i ljude, zaštekta automat, a do njega dopre težak rafal „pe enjega“. Starac se baci na zemlju otko ivši oružje, ne znaju i da li da puca, a onda naposletku, ni u koga. Ali sve je bilo završeno pre nego što je on uspeo da nanišani.

Ispunjavaju i kratke pauze u mitraljeskoj Morzeovoj azbuci, tunelskim otvorom se razleglo škripanje koje Homer ne bi pomešao ni sa im drugim.

Zvuk hermeti kih vrata koja se zatvaraju! U prilog njegovoj pretpostavci, ispred se nešto bu no stropoštalo kada su se zatvorila i zaklju ala, a nepomi ne tone su odjednom odsekle krike i tutnjavu pucnjave.

Zatvoren je jedini izlaz u veliki metro.

Za Sevastopoljsku više nije bilo nikakve nade.

GLAVA 6

S DRUGE STRANE Ve u slede em trenutku, Homer je bio spreman da poveruje da mu se sve pri inilo: i nejasne konture barikada na kraju tunela, i onaj poznati glas izvitoperen starim megafonom. Zajedno sa svetlom nestali su i svi zvuci, pa se sada se ose ao kao osu enik kome su pre pogubljenja navukli vre u na glavu. U mrklom mraku i tišini koja je najednom zavladala, svet kao da više nije postojao. Homer za svaki slu aj dodirnu lice, kako bi se uverio da se i sam nije raspao u tom kosmi kom crnilu.

Onda se priseti, pa napipa lampu i drhtavim snopom svetlosti obasja prostor ispred sebe – u pravcu gde se samo nekoliko minuta ranije rasplamsala nevidljiva borba. Na tridesetak metara od mesta na kome je on ekao da se okršaj okon a, tunel se završavao slepim kolosekom. Potpuno zatvaraju i otvor itavom širinom i visinom, kao spuštena giljotina, tunel su pregra ivala eli na vrata.

Nije pre uo: neko je stvarno pokrenuo hermeti ka vrata. Homer je znao za njih, ali nije verovao da su još upotrebljiva. Ispostavilo se da su kao nova.

Kako mu je vid usled itanja i pisanja oslabio, nije odmah primetio figuru oveka naslonjenog na metalni zid. Homer podiže automat i odstupi, veruju i da je to jedan od ljudi s one strane, koji je u u itavoj zbrci ostao tu, ali onda u oveku prepozna Hantera.

Nije se pomerao. Preznojavaju i se, starac odgega do komandira, o ekuju i da e ugledati krvave tragove na zar alom metalu... Ali, ne. Iako su ga ga ali iz neposredne blizine na brisanom prostoru tunela, Hanter nije bio ranjen. Prislonivši svoje modro uho na metal, osluškivao je šumove koji su samo njemu bili ujni.

—Šta se dogodilo? – bojažljivo upita Homer dok se približavao.

Komandir ga uopšte nije video. On je nešto šaputao – ali za sebe, ponavljaju i re i za onima koji su ostali iza zatvorenih vrata. Nakon nekoliko minuta, on se odma e od zida i okrete ka Homeru.

—Vra amo se.

—Šta se desilo? – ponovi ovaj.

—Tamo su razbojnici. Treba nam poja anje.

—U inilo mi se da sam uo...

64

Dmitrij Gluhovski

—Tulsku su zauzeli neprijatelji. Moramo je zauzeti. Trebaju nam ljudi sa baca ima plamena.

—Zašto baca i plamena? – bio je zbunjen Homer.

—Radi podrške. Vra amo se. – Hanter se okrenu i ode.

Pre nego što je pošao za njim, starac pažljivo pregleda hermeti ka vrata, pa se nasloni na hladan elik, u nadi da e i sam mo i da uje deo razgovora. Tišina...

Homer uhvati sebe u razmišljanju da nema poverenja u komandira. Ko god da je bio neprijatelj koji je zauzeo stanicu, on se ponašao krajnje udno. Ko bi to još upotrebio hermeti ka vrata da bi se zaštitio od dvojice ljudi? I kakvi bi se to razbojnici bavili dugim pregovorima s naoružanim ljudima na grani nom punktu, umesto da ih jednostavno izrešetaju im su prišli dovoljno blizu?

I, na kraju krajeva, šta je trebalo da zna i zloslutna re „kazna“, koju je uo od tajanstvenih stražara?

Ne postoji ništa vrednije od ljudskog života, govorio je Sašin otac. Za njega to nisu bile prazne re i, niti opštepoznata istina. Nekada otac uopšte nije tako razmišljao, jer svakako nije tek tako postao najmla i vojni komandant na liniji.

Kada ti je dvadeset godina, i prema ubistvu i prema smrti imaš neuporedivo lakomisleniji odnos, pa ti i sam život izgleda kao igra, koja se, ako zatreba, može po eti iz po etka. Nije slu ajno da su sve vojske sveta svoj sastav popunjavale doju erašnjim školarcima. A igranje rata tih mom a kontrolisali su oni koji su u hiljadama ljudi koji su jurišali i ginuli videli samo plave i crvene strelice na kartama. Oni koji su bili u stanju da ne razmišljaju o otkinutim nogama, prosutim crevima i razbijenim lobanjama, donose i odluke da žrtvuju etu ili puk.

Nekada se otac i prema svojim neprijateljima odnosio s prezrenjem, zapanjivao sve oko sebe nonšalancijom sa kojom je prihvatao zadatke koji su ga vodili u sigurnu smrt. Nije bio nesmotren, i iz svih njegovih postupaka se mogla naslutiti stroga prora unatost. Pametan, studiozan, a uz to vrlo ravnodušan prema životu, on nije bio svestan njegove realnosti, nije razmišljao o posledicama, niti je ose ao grižu savesti.

Ne, nije nikada pucao u žene i decu, ali je li no ubijao dezertere i bio prvi na vatrenim položajima. Na bol je tako e bio gotovo neosetljiv. Uglavnom je prema svemu bio ravnodušan.

Dok nije sreo Sašinu mamu.

Takvog kakav je bio, naviklog na pobede, ona ga je upecala upravo svojom ravnodušnoš u. Njegova jedina slabost, ambicija, koja ga je do tada gonila na mitraljeze, povela ga je sada u još jedan o ajni ki juriš, koji se iznenada pretvorio u dugotrajnu opsadu.

Na ljubav ranije nije trošio previše energije: žene su same padale pred njegove noge. Postavši promiskuitetan usled njihove „popustljivosti“, zasitio bi se svake naredne devojke pre nego što bi stigao da se zaljubi u nju, jer bi ve nakon prve no i,

Metro 2034

65

pošto bi je zaveo, gubio svako interesovanje za nju. Njegova navalentnost i njegova slava zaslepljivale su devojke, i retke su bile one koje su primenjivale staru dobru strategiju – ostaviti muškarca da eka kako bi imale dovoljno vremena da ga upoznaju.

Ali njoj je on bio dosadan. Nisu je impresionirale nagrade, zvanja, vojni i ljubavni trijumfi. Ona nije uzvra ala na njegove poglede, a na njegove šale bi, umesto reakcije, samo odmahnula glavom. Ali osvajanje upravo ove devojke za njega je postao pravi izazov. Mnogo ozbiljniji od zauzimanja susednih stanica.

Uskoro je shvatio da e bliskost s njom, koja je trebalo da bude još jedna recka na njegovom kundaku, ipak prerasti u nešto drugo i što se vremena i što se zna enja ti e.

Postavila se tako da je mogu nost da s njom provede i jedan sat dnevno njemu izgledala kao uspeh. I ak je sve radila da bi ga malo mu ila. Sumnjala je u njegove zasluge i ismevala njegove principe. Krivila ga za nemilosrdnost. Trudila se da poljulja njegovu sigurnost u sebe i svoje ciljeve.

On je sve to trpeo. To mu se ak i dopadalo. Naterala ga je da se zamisli. Da se koleba. A onda su došla i ose anja: nemo i – jer nije znao kako da se približi toj devojci, žaljenja – zbog trenutaka koje nije proveo s njom, pa ak i straha da e je izgubiti i da je više ne e prona i. Naposletku se desila i ljubav. I ona ga nagradi znakom: srebrnim prstenom.

Na kraju, kada je ve mislio da nikada ne e biti njegova, ona je popustila.

Godinu dana kasnije, rodila se Saša. Tako se dogodilo da su sada postojala dva života koja nije smeo da zanemari, a ni sam više nije imao prava da umre.

Kada sa svega dvadeset i pet komanduješ najja om vojskom u poznatom delu sveta, teško je izbe i ose aj da tvoja nare enja mogu da zaustave i Zemljino kretanje ako treba. Ali, za uzimanje ljudskih života takva mo uopšte nije neophodna. A dar vra anja umrlih u život nije dat nikome.

Imao je prilike da se u to uveri: žena mu je umrla od tuberkuloze, a on je bio nemo an da je spase. Od tada se u njemu nešto slomilo.

Saša je imala tek etiri godine, ali je dobro zapamtila majku. Upamtila je i strašnu tunelsku prazninu koja je ostala posle nje. Blizina smrti dominirala je njenim malim svetom kao ponor bez dna, na koji se i sama esto nadnosila. Ivice tog ponora zatvarale su se veoma sporo. Prošle su dve, možda ak i tri godine pre nego što je prestala da doziva majku u snu.

Ocu se to dešavalo dan danas.

Može biti da se Homer latio posla s pogrešne strane? Ako heroj njegovog epa nije želeo da se pojavi, možda je trebalo krenuti od njegove budu e izabranice? Da ga namami njenom lepotom i mladoš u?

Trebalo bi najpre iscrtati njene konture, a on e se onda, njoj u susret, pojaviti iz ništavila? Da bi njihova ljubav bila savršena, morali bi da se idealno dopunjavaju, što bi zna ilo da bi se on u poemi morao pojaviti kao ve formiran, dovršen.

66

Dmitrij Gluhovski

Svojim senzibilitetom i na inom razmišljanja oni e savršeno pristajati jedno drugom, kao komadi i razbijenih vitraža na Novoslobodskoj. Pa oni su nekada bili jedno, i zato su bili sudbinski predodre eni da se ponovo spoje... Homer nije video ništa loše u tome da ukrade tu uspešnu matricu od davno po ivših klasika.

Ali ta odluka je samo naizgled bila jednostavna: ispostavilo se da je izvajati mastilom na papiru živu devojku za Homera ipak pretežak zadatak. Pa i u opisu ose anja teško da bi mogao da bude ubedljiv.

Njegova veza s Elenom bila je prepuna stara ke nežnosti, ali oni su se sreli prili no kasno da bi mogli da vole ne obaziru i se na prošlost. U tim godinama ne dominira želja za zadovoljenjem strasti ve za spasom od samo e.

Jedina i prava ljubav Nikolaja Ivanovi a bila je sahranjena gore na površim.

Tokom proteklih decenija, svi detalji vezani za tu ljubav, osim jednog, izbledeli su i izlizali se, tako da po tom modelu nikako ne bi mogao da napiše roman. A osim toga, u tom odnosu nije bilo ni ega herojskog.

Onoga dana kada se na Moskvu sru ila nuklearna kiša, Nikolaju su ponudili mesto mašinovo e, pošto su Serova poslali u penziju. Plata je trebalo da bude barem duplo ve a, a pre unapre enja dali su mu nekoliko slobodnih dana. Telefonirao je ženi, a ona je obe ala da e da napravi tortu, pa je izašla da kupi šampanjac i da ujedno prošeta dete.

Smenu je svakako trebalo odraditi do kraja.

Nikolaj Ivanovi je ušao u kabinu voza, kao njegov budu i kapetan, sre no oženjen, na samom po etku tunela koji je vodio u divnu, sjajnu perspektivu. U narednih pola sata, ostario je dvadeset godina. Na krajnju stanicu Nikolaj je stigao kao skrhani, jadni samac. Možda ga je zbog toga svaki put kada bi pred sobom ugledao nekim udom o uvan voz, obuzimala želja da zauzme mesto mašinovo e koje mu je s pravom pripadalo, da zapovedni ki pomiluje instrument-tablu, da kroz prednje staklo baci pogled na pau inu nakupljenu na poklopcima šahtova. Da zamisli da bi se kompozicija mogla pokrenuti.

Da se može pokrenuti unazad. ... Komandir je, sasvim sigurno, oko sebe širio neko naro ito polje, koje ga je štitilo od bilo kakve opasnosti. I ini se da je toga bio svestan. Stigli su do Planinske za manje od sata. Linija im se ni na koji na in nije suprotstavljala.

Homer je uvek imao ose aj da su izvi i i šverceri sa Sevastopoljske, isto kao i svi ostali obi ni ljudi koji bi se odvažili da za u u tunele, za metro predstavljali strana tela. Mikrobe koji su dospeli u njegov krvotok. Nije im bilo lako da iza u izvan granica stanice, dok bi se vazduh oko njih zagrevao do paljenja, realnost bila izvitoperena, da bi onda niotkuda iskrsavala nezamisliva stvorenja koja je metro slao protiv ljudi.

Ali Hanter nije bio strano telo u tamnim tunelima, on nije izazivao gnev Levijatana po ijim su krvnim sudovima putovali. Ponekad je isklju ivao lampu i pretvarao se u ugrušak tmine koja je ispunjavala tunele. Tada bi, kao nošen nevidljivom bujicom, duplo brže poleteo napred. Homer, koji je i do tada iz sve snage žurio za njim, naglo bi zaostajao, a onda vikao tr i kao bez duše, dok se ovaj ne bi trgao, zaustavio i sa ekao starca.

Metro 2034

67

U povratku im je bilo dozvoljeno da mirno pro u pored Planinske. Tmina se razišla, stanica je spavala. Sada ju je bilo mogu e videti u potpunosti, i bilo je apsolutno neshvatljivo gde je uspela da sakrije džinovske aveti. Obi na zapuštena stani ica: naslage soli na vlažnoj tavanici, meka perina od prašine razvu ena po platformi, izvezena u sa garavih zidova. I tek bi se onda pogled zadržao na udnim raselinama na podu koje su bile posledica ne ijeg grozni avog plesa, na tamnim skorelim flekama na stubovima, na zgnje enim i okrnjenim ornamentima na plafonu, koji su izgledali kao da se neko o njih ešao.

Planinska je promakla i ostala za njima, a oni su leteli dalje. Dok je kaskao za komandirom, Homer kao da je i sam bio u nekom arobnom mehuru koji ga je inio nedodirljivim. Starac je sam sebe iznena ivao: odakle li mu snaga za ovako dugi marš...

Za razgovore ve nije imao daha. Uostalom, Hanter više i nije ogovarao na njegova pitanja. Po ko zna koji put tog predugog dana, Homer se zapitao što li se uopšte prepustio mutavom i bezdušnom komandiru, koji ga je sve vreme uporno zapostavljao.

Iznenada ih je zapahnuo smrad sa Nahimovskog prospekta. Kroz tu stanicu bi Homer protr ao, zaboravivši na opreznost, što bi brže mogao, ali je komandir, potpuno suprotno, usporio korak. Starac je jedva izdržavao ispod svoje gas-maske, a Hanter je još i njušio, kao da je u teškom, zagušljivom smradu Nahimovskog mogao da razlikuje razli ite nijanse.

Ovoga puta strvinari su se uplašeno razbežali pred njima, ostavljaju i neoglodane kosti, dok su im iz eljusti ispadali komadi mesa. Hanter do e do sredine dvorane, pope se na omanji brežuljak, zagazivši u leševe do lanaka, pa pažljivo osmotri stanicu. Onda, nezadovoljan, odustade od osmatranja, pa krenu dalje, ne našavši ono što je tražio.

Zato Homer jeste.

Okliznuvši se i ispruživši koliko je dug, on poplaši mladog lešinara koji je upao iznutrice iz krvavog pancirnog prsluka. Ugledao je sevastopoljski vojni šlem koji se otkotrljao u stranu, a onda je bio potpuno zaslepljen znojem, koji ga oblio u trenutku, zamaglivši mu stakla gas-maske.

Obuzdavaju i nagon za povra anjem, Homer pri e kostima, prevr i ih, u nadi da e možda prona i identifikacionu plo icu. Ali, umesto toga, opazio je maleni notes umrljan tamnocrvenom bojom. On se naglo otvori na poslednjoj strani, na kojoj je pisalo „nipošto ne napadati“.

Otac ju je odvikao od plakanja još dok je bila sasvim mala, ali sada nije znala kako druga ije da odgovori sudbini. Suze su joj se same slivale niz lice, a iz grudi se otimao piskav, bolan jecaj. Odmah joj je bilo jasno šta se dogodilo, ali ve nekoliko sati nije mogla da natera sebe da se pomiri s tim.

68

Dmitrij Gluhovski

Da li ju je možda zvao da mu pomogne? Da li je možda hteo da joj kaže nešto važno pred smrt? Nije mogla da se seti trenutka kada ju je savladao san, i nije bila sasvim sigurna da li je i sada budna. Pa valjda je mogao postojati i takav svet u kojem njen otac ne bi umirao. U kojem ga ona ne bi ubila svojim nemarom, svojom slaboš u i egoizmom.

Saša je još držala hladnu, ali još uvek meku o evu ruku, kao da pokušava da ga zagreje, sve vreme ube uju i i sebe i njega: —Na i eš auto. Pope emo se na površinu, sesti u njega i oti i odavde. Ti eš se smejati, kao onoga dana kada si mi doneo radio sa muzi kim diskovima...

U po etku je otac sedeo oslonjen o stub, sa glavom klonulom na grudi kao da drema. Ali onda je telo polako po elo da klizi naniže, u lokvu zgrušane krvi, kao da se i sam umorio od pretvaranja da je živ, a i nije više želeo da obmanjuje Sašu.

Bore koje je otac oduvek imao na licu, kao da su sasvim nestale.

Ona mu pusti ruku, namesti ga udobnije i prekri preko glave dronjavim ebetom. Nije znaia kako druga ije da ga sahrani. Da, volela bi kada bi mogla da odnese oca na površinu, da ga ostavi tamo da leži i gleda nebo koje e jednom svakako morati da se pro isti. Ali, mnogo pre toga, njegovo telo bi postalo plen ve no gladnih stvorenja koja vrebaju na površini.

A na njihovoj stanici e biti miran. Iz ukletih južnih tunela nije pretila nikakva opasnost – u njima su jedini preživeli bili lete i insekti. Na severu se tunel obrušio u pravcu zar alog i gotovo porušenog metro-mosta, preko koga je vodio jedan jedini preostali kolosek.

Tamo iza mosta ima ljudi, ali nikome od njih ne bi palo na pamet da ga prelaze iz puke radoznalosti. Svi znaju da na drugoj strani po inje spržena pustoš, na ijem kraju se nalazi stanica – stražara sa dvoje osu enih izgnanika.

Otac ne bi dozvolio da ona ostane ovde sama, ali to je tek sada bilo potpuno besmisleno. Ali Saša je isto tako znala: koliko god bi daleko pobegla, koliko god ajni ki želela da se oslo.bodi ovog za aranog mu ilišta, tek sada ga se ne e stvarno osloboditi ko zna još koliko dugo.

—Tata... Oprosti mi, molim te – zajeca, svesna da ne može dobiti oproštaj.

Skide sa njegovog prsta srebrni prsten i stavi ga u džep kombinezona. Pokupi kavez sa pacovom koji se primirio, pa krenu na sever, ostavljaju i za sobom po prašnjavom granitu mnoštvo krvavih tragova.

Kada je Saša sišla na šine i ušla u tunel, na pustoj stanici koja se pretvorila u pogrebnu kapelu desilo se nešto neobi no. Iz suprotnog tunelskog grotla suknuo je duga ak plameni jezik, koji se upinjao da dohvati telo njenog oca. Nije ga dosegao, i vratio se nazad u duboku tminu, nerado priznaju i pravo Sašinom ocu na pokoj.

—Vra aju se! Oni se vra aju!

Istomin odvoji od uha telefonsku slušalicu, pogledavši je s nevericom kao da se

Metro 2034

69

radi o živom stvorenju koje mu je upravo reklo najve u glupost.

—Koji – oni?!

Denis Mihailovi sko i sa stolice, prosuvši aj, koji na njegovim pantalonama napravi neugodnu tamnu fleku. Opsova nešto na ra un aja i ponovi pitanje.

—Koji oni? – mehani ki ponovi pitanje u slušalicu.

—Brigadir i Homer – zakr a iz slušalice. —Ahmeda su ubili.

Vladimir Ivanovi maramicom pokupi znoj sa zalizaka i obrisa slepoo nicu ispod crne trake svog piratskog poveza. Obaveštavanje porodice o pogibiji boraca bila je njegova obaveza.

Ne sa ekavši da mu prebace vezu, on proviri kroz vrata i doviknu a utantu: —Obojica kod mene! I reci da se postavi sto!

Ushoda se po kabinetu, a onda iz nekog razloga poravna fotografije koje su visile na zidu, prošaputa nešto kod karte, pa se okrete Denisu Mihailovi u. Ovaj se, skrstivši ruke na grudima, otvoreno kezio.

—Volo a, ti ko devojka pred sastanak – re e pukovnik jedva obuzdavaju i smeh.

—Vidim i ti si se prili no uzrujao – obrecnu se upravnik stanice, pokazuju i glavom na komandantove mokre pantalone.

—A zašto bih? Kod mene je sve spremno. Dva udarna odreda su kompletirana dvadeset etiri sata pre mobilizacije – Denis Mihailovi nežno pomilova plavu beretku ostavljenu na stolu, ustade i navu e je na glavu, poprimaju i zvani an izgled.

U ekaonici se za u užurbanost, zazvecka oprema, ordonans upitno pogleda na flašicu sa alkoholom kojom je bila zapušena pukotina na vratima. Istomin odmahnu rukom – kasnije, sve e to kasnije! I naposletku se za u poznati ravnodušni glas, vrata se otvoriše, a otvor popuni krupna figura. Iza komandirovih le a se motao stari lažljivac, kojeg je ovaj ko zna zbog ega vukao za sobom.

—Zdravo! – Istomin sede u svoju fotelju, ustade, pa opet sede.

—Šta je to tamo? – upita bez okolišanja pukovnik.

Komandir ozbiljno odmeri jednog i drugog, pa se obrati upravniku.

—Tulsku su zauzeli nomadi. Sve su poklali.

—I naše? – podiže kosmate obrve Denis Mihailovi .

—Koliko je meni poznato. Stigli smo do stani ne kapije, došlo je do borbe, i oni su spustili zasun.

—Zatvorili su hermeti ka vrata? – Istomin sko i, gr evito stežu i ivicu stola. —I šta sad da radimo?

—Da napadnemo – uglas rekoše komandir i pukovnik.

—Ne treba napadati! – iznenada viknu Homer iz ekaonice.

Trebalo je samo sa ekati dogovoreni sat. Ako nije promašila dan, dresina bi uskoro trebala da izroni iz vlažne no ne tmine. Svaki protra eni minut proveden ovde

70

Dmitrij Gluhovski

kod odrona, gde je tunel kao prsla vena izranjao iz debelog sloja zemlje, skratio bi joj jedan dan života. Ali nije bilo drugog izlaza osim da eka. Jednom nedeljno, na pazarni dan – sa ove strane, na kojoj je most bio nepregledno dug, oslonjena o zamandaljena hermeti ka vrata koja su se otvarala samo iznutra.

Danas Saša nije imala ništa za prodaju, a trebalo je da kupi više nego ikada pre.

Ali sada joj je bilo potpuno svejedno šta e joj tražiti zauzvrat ljudi sa dresine u zamenu za dozvolu da se vrati u svet živih. Grobna hladno a i mrtva ka ravnodušnost njenog oca prešli su i na nju.

Koliko je Saša nekada maštala o tome kako e se oni ipak prebaciti na neku drugu stanicu, gde e biti okruženi ljudima, gde e mo i da se druži s nekim, da sretne nekog posebnog... Zapitkivala je oca o njegovoj mladosti, ne samo zbog toga što je želela da se ponovo vrati u svoje svetlo detinjstvo ve i zbog toga što je kradom umesto svoje majke zamišljala sebe iz sadašnjosti, a umesto oca – nekog lepotana s promenljivim crtama lica, nespretno maštaju i o ljubavi. Nervirala se što nije u stanju da na e zajedni ki jezik sa drugima, kada bi oni zaista uspeli da se vrate u veliki metro. O emu bi oni s njom uopšte i mogli da razgovaraju?

I eto, do dolaska skele ostalo je nekoliko sati, možda minuta, a ona je imala želju da pljune na sve – i na muškarce i na žene, pa joj se ak i pomisao na povratak me u ljude inila kao izdaja njenog odnosa s ocem. Pristala bi i sada, bez trunke dvoumljenja, da sve svoje preostale dane provede na njihovoj stanici, ako bi time mogla da ga spase.

Ostatak nedogorele sve e u staklenoj tegli zatreperi gase i se, i ona titravi plamen pripali drugi fitilj. S jednog pohoda na površinu otac je doneo pun sanduk voštanih sve a, a po širokim džepovima njenog kombinezona uvek bi se našlo nekoliko. Saši je prijalo da razmišlja o tome da su i ljudska tela nalik ovim sve ama i da je neki deli njenog oca, kada se ugasio, prešao na nju.

Da li e ljudi sa dresine primetiti njen signal u magli?

Do sada bi uvek potrefila tako da se ni na tren ne zadržava nepotrebno napolju.

Otac joj je zabranjivao, ali je i njegova nate ena guša ve bila sasvim dovoljna opomena. Pored odrona Saša se uglavnom ose ala neprijatno, uznemireno se osvrtala oko sebe kao ulovljena krtica, i samo bi se ponekad usudila da do e do prvog luka metro-mosta, kako bi sa njega pogledala na crnu reku koja je proticala ispod.

Ali, imala je vremena na pretek. Zgr ivši se i drhte i od zagušljivog jesenjeg vetra, Saša napravi nekoliko koraka napred, i kroz prore eno, ogolelo drve e u sumraku se nazreše krnjavi grebeni solitera. U masnoj, muljevitoj reci talasalo se nešto ogromno, a u daljini su gotovo ljudskim glasom stenjala nepoznata udovišta.

I odjednom se njihovom pla u pridruži turobna, jednoli na škripa...

Saša sko i na noge, visoko podižu i sve njak, i s mosta odgovoriše – slabim, isprekidanim svetlom. U susret joj se kotrljala rasklimana, stara dresina, jedva se probijaju i kroz gustu maglu, zabadaju i se u mrak vrškom slabe lampe, kako bi ga rasterala. Devojka ustuknu: dresina nije bila ona koja je obi no dolazila. Jedva se pokretala, kao da je svaki okret to kova iziskivao nadljudski napor od onih koji su pokretali poluge.

Metro 2034

71

Na kraju se zaustavi na desetak koraka od Saše. S rama teško sko i na šoder visoki debeljko ogrnut šatorskom ceradom. Na staklima gas-maske titrao je, odbijaju i se, vragolasti sjaj, zbog koga Saša nije mogla da vidi njegove o i. ovek je u rukama stiskao stari „kalašnjikov“ sa drvenim kundakom.

—Ho u da odem odavde – re e Saša, podižu i glavu.

—Da odeš – ponovi strašilo u ceradi, rastežu i govor usled iznena enja ili podrugljivosti. —A šta imaš na prodaju?

—Nemam ništa više – ona se zagleda u njegove usplamtele o ne duplje okovane gvož em.

—Od svakog se može nešto dobiti, pogotovo od žene – zagrokta skeledžija, a onda se priseti. —Ostavi eš taticu?

—Nemam ništa više – ponovi Saša i spusti pogled.

—Ipak je crk – s olakšanjem, ali i razo aranjem promumla maska.

—I bolje. On bi se sad nasekirao – zavu e cev automata ispod u kura Sašinog kombinezona, pa je polako gurnu nadole.

—Da se nisi usudio! – kriknu ona promuklo i odsko i unazad. Tegla sa sve om pade na prugu, raspršte se na deli e, a tama za as proguta plamen.

—Odavde nema povratka, to tebi nije jasno? – strašilo ju je ravnodušno gledalo ugašenim, mrtvim staklima. —Tvoje telo nije dovoljno da mi platiš put u jednom pravcu. Smatraj da sam ga prihvatio na ime o evog duga.

Automat se prevrnu u njegovim rukama, i milosrdno je onesvesti jednim udarcem kundaka u slepoo nicu.

Posle Nahimovskog, Hanter se iz nekog ra.zloga više nije odvajao od Homera, tako da ovaj nije imao prilike da ljudski pregleda beležnicu. Komandir je odjednom postao predusretljiv i pažljiv, trudio se ne samo da ne ostavlja starca daleko iza sebe ve je hodao ukorak s njim, ak i ako je to zna ilo da mora da uspori. Nekoliko puta se zaustavljao kako bi proverio da ih neko ne prati. Ali bi zaslepljuju i snop njegovog reflektora, vra aju i se nazad, neprestano prelazio preko Homerovog lica, teraju i starca da se oseti kao zamor e u laboratoriji. Psovao je i mrmljao, pokušavaju i da do e sebi, ose aju i kako ga uporni komandirov pogled pomno prou ava, što ga je spre avalo da dohvati ono što je našao na Nahimovskom.

Budalaština! Naravno da Hanter nije mogao ništa da vidi, jer je u tom trenutku bio previše udaljen. Pre e biti da. je primetio promenu Homerovog raspoloženja i da mu je zbog toga bio sumnjiv. Ali, svaki put kada bi im se pogledi sreli, starca bi oblio znoj. Ono malo što je uspeo da vidi u prona enoj beležnici bilo je više nego dovoljno da posumnja u komandira.

Bio je to dnevnik.

Deo stranica se slepio od sasušene krvi, i njih Homer nije ni dirao: plašio se da ih ne iscepa prstima uko enim od uzbu enja. Beleške na prvim stranama su bile zbijene,

72

Dmitrij Gluhovski

njihov autor nije mogao da drži pod kontrolom ak ni slova, a misli su mu letele takvom brzinom da ih sasvim izvesno nije mogao susti i. „Planinsku smo prošli bez gubitaka“ – saopštavala je beležnica, da bi odmah zatim preskakala: „Na Tulskoj je haos. Izlaza u metro nema, Hanza ga je blokirala. Ne možemo ku i.“ Homer okrenu stranu, kraji kom oka opazivši komandira koji je sišao sa humke i krenuo ka njemu. Dnevnik ne sme dospeti u njegove ruke, mislio je starac. Ali pre nego što je munuo beležnicu u svoj ranac, Homer je uspeo da pro ita: „Ponovo kontrolišemo situaciju, opkolili smo stanicu, izabrali komandanta“, a odmah zatim: li je slede i za umiranje?“ A nad beznadnim pitanjem koje je ostalo da visi u vazduhu, bio je uokviren datum. Mada su požuteli listovi beležnice navodili na pomisao da su se doga aji iz dnevnika zbili u pretprošloj deceniji, sude i po datumu, beleška je bila napisana samo nekoliko dana ranije.

Senilni stara ki mozak je bez uobi ajene visprenosti pokušavao da poveže razli ite deiove slagalice: tajanstvenog putnika koji se ukazao besku niku na Nagatinskoj, sa poznatim glasom jednog od stražara kod hermeti kih vrata i re ima „Nema povratka ku i“... Pred njim je po ela da se stvara kompletna slika. Da li su ove škrabotine na žurno naškrabanim stranicama mogle da objasne sve te udne doga aje?

Apsolutno nikakvi kriminaki nisu zaposeli Tulsku; tamo se dešavalo nešto mnogo komplikovanije i misterioznije. A Hanter, koji je petnaestak minuta ispitivao stražare na ulazu u stanicu, znao je to mnogo bolje od Homera.

Baš zbog toga mu nipošto nije trebalo pokazivati beležnicu.

Zbog toga se Homer drznuo da mu se otvoreno suprotstavi na sastanku u Istominovom kabinetu.

—Ne treba – ponovi on još jednom.

Hanter lagano, poput bojnog broda kada okre e glavno oružje da bi nanišanio, okrete glavu prema njemu. Istomin ustuknu zajedno s foteljom, ipak rešen da ustane od stola. Pukovnikovo lice iskrivi grimasa umora.

—Hermeti ka vrata je nemogu e srušiti, tamo ima podzemnih voda, za tili as bi poplavile liniju. Pa i Tulska je na staklenim nogama, mole se da im voda ne prodre. A paralelni tunel – i sami znate, ve deset godina kako... – nastavljao je Homer.

—Predlažeš da pokucamo i sa ekamo da nam otvore? – upita ga Denis Mihailovi .

—Pa, uvek postoji neko rešenje – podseti ih Istomin.

Pukovnik se zakašlja od iznena enja, a onda se žestoko posva a s upravnikom, optužuju i ga da ho e da osakati i sahrani njegove najbolje ljude. Onda komandir prasnu.

—Tulska mora da bude sravnjena sa zemljom... Situacija je takva da moraju biti pobijeni svi koji se nalaze na stanici. Tamo više nema nijednog vašeg oveka. Njima više nema pomo i. Ako ne ete još ve e gubitke, to je jedino rešenje. Znam o emu govorim. Imam informaciju.

Poslednje re i su o igledno bile upu ene Homeru.

Metro 2034

73

Starac se ose ao kao nestašno štene kome su trgli povodac kako bi ga doveli u red.

—Uzimaju i u obzir da je tunel sa naše strane obrušen – Istomin namesti gornji deo uniforme – postoji samo jedan na in da se prodre na Tulsku. S druge strane, preko Hanze. Ali, mi tuda ne možemo pro i s naoružanim ljudima, to je isklju eno.

—Ja u da na em ljude – odmahnu rukom Hanter, na šta se pukovnik trže.

—Samo da se do e do Hanze treba pro i dva tunela od Kahovske preko Kaširske linije... – upravnik zna ajno u uta.

—Pa šta? – komandir prekrsti ruke na grudima.

—U reonu Kaširske, u tunelu je visoka radijacija – objasni pukovnik. —Nedaleko odatle je uleteo deo bojeve glave. Nije ga urušio, ali i to je dovoljno. Svaki drugi koji je bio izložen toj dozi zra enja, umro je u roku od mesec dana. Barem je do sada bilo tako.

Zavlada napeti muk. Homer iskoristi pauzu, pa po e lagano, takti ko povla enje iz Istominovog kabineta. Na kraju krajeva, Vladimir Ivanovi , o igledno zabrinut što e svojeglavi komandir uprkos svemu oti i da ruši hermeti ka vrata na Tulskoj, priznade: —Imamo zaštitne skafandere. Svega dva. Možeš da povedeš sa sobom najsposobnijeg borca, bilo kog. Mi emo ekati – pa pogleda Denisa Mihailovi a. —Šta nam drugo preostaje?

—Idemo momcima – uzdahnu pukovnik. —Porazgovara emo, pa odaberi sebi kompanjona.

—Nema potrebe – Hanter odmahnu glavom. —Treba mi Homer.

GLAVA 7

TUNEL Dresina pro e široki kolosek obeležen dre avožutom bojom po podu i zidovima tunela. Krmaroš nije više mogao da se pretvara da ne uje sve brže pištanje Gajgerovog broja a. Dohvati ko nicu i gotovo se izvinjavaju i, promrmlja: —Druže pukovni e... Dalje ne bi trebalo bez zaštite...

—Hajde, još samo stotinak metara – ljubazno ga zamoli Denis Mihailovi , okre i se ka njemu. —Slede e nedelje u te osloboditi dežurstva, da se oporaviš od štetnosti radijacije. Nama su to dva minuta, a njima e u ovim skafanderima trebati pola sata.

—Pa ovde je krajnja granica, druže pukovni e – nastavljao je da gun a krmaroš, ne usu uju i se da smanji brzinu.

—Stoj – naredi Hanter. —Dalje emo sami. Istina je, odavde je radijacija previsoka. . Zaškripaše ko nice, zanjiha se fenjer oka en o rame, i dresina stade. Komandir i starac, koji su sedeli na kraju obešenih nogu, sko iše na prugu. Teška zaštitna odela, napravljena od tkanine presvu ene olovom, delovala su kao pravi skafanderi. Bili su nezamislivo skupi i retki – teško da se u itavom metrou moglo na i par desetina takvih – a na Sevastopoljskoj ih gotovo nikada nisu ni koristili, sve do sada. Ti oklopi su stvarno bili u stanju da zaštite i od najja eg zra enja, ali je i najobi nije hodanje u njima predstavljalo neizreciv napor – za Homera, bez ikakve dileme.

Denis Mihailovi napusti dresinu, pa je još neko vreme išao s njima, razmenjuju i s Hanterom kratke re enice, smandrljane tako da ih Homer ne bi mogao dešifrovati i razumeti.

—Gde eš ih pokupiti? – bubnu on komandiru.

—Na i u ih. Ne e pobe i – gledaju i pravo pred sebe promumla ovaj.

—Odavno te niko ne eka. Za njih si ti mrtav. Mrtav, shvataš li?

Hanter zastade na tren i tiho, više za sebe, re e: —E, kada bi sve bilo tako jednostavno.

—A dezertirati iz Ordena – strašnije je i od same smrti! – uzviknu Denis

Metro 2034

75

Mihailovi .

Komandir ne odgovori, samo podiže ruku, pozdravljaju i pukovnika, kao da se e brodsko uže. Denis Mihailovi ostade na nasipu, a komandir i starac sporo, kao da gaze uzvodno uz maticu, udaljiše se od obale i zaputiše na svoju dugu plovidbu morem tmine.

Pozdravivši ih salutiranjem, pukovnik dade krmarošu znak da upali motor.

Ose ao je užasnu prazninu: više nije imao kome da postavlja ultimatume, niti protiv koga da se bori. Vojni zapovednik ostrva izgubljenog u jednom od tih mora, kome je još jedino preostala nada da ova mala ekspedicija ne e nestati bez traga u njemu, ve da e se jednom vratiti ku i – s druge strane, i na taj na in dokazati da je Zemlja okrugla.

Poslednja barikada nalazila se u tunelu odmah iza Kahovske, koja je bila gotovo nenastanjena. Koliko je starca služilo pam enje, Sevastopoljce nikada nisu napadali sa istoka. Žuta linija nije li ila na simboli nu granicu koja razdvaja ogromnu betonsku cev, ve na kosmi ki lift koji spaja dve planete, jednu od druge udaljene stotinama svetlosnih godina. Iza nje je naseljeno zemaljsko prostranstvo neprimetno smenio mrtvi mese ev pejzaž, a svaka sli nost me u njima je bila varljiva. Usredsre eno vuku i noge u preteškim dubokim cipelama, slušaju i svoje otežano disanje sabijeno u komplikovanu aparaturu creva i filtera, Homer je samom sebi li io na astronauta koji se iskrcao na satelit neke daleke zvezde. Opravdavao je to detinje u sebi: tako mu je bilo lakše da se navikne na težinu skafandera – mogao je da je objasni jakom gravitacijom – i na to da e još kilometrima i kilometrima oni biti jedina živa stvorenja.

Ni nau nici ni fantasti nikada nisu bili su stanju da kako treba predvide budu nost. Dve hiljade trideset i etvrte godine ovek je ve odavno trebalo da zavlada ako ne polovinom galaksije, onda barem Sun evog sistema. Homeru su to obe ali još u detinjstvu. Ali i fantasti i nau nici su polazili od toga da je ove anstvo racionalno i dosledno. Kao da ga nije inilo nekoliko milijardi lenjih, lakomislenih, zabavi sklonih osoba, ve nekakvo božanstvo obdareno kolektivnim razumom i jedinstvenom voljom. Kao da bi se, krenuvši u osvajanje kosmosa, ono time ozbiljno bavilo, kao da ne bi stalo na pola puta kada se zadovoljilo, pa prešlo na elektroniku, a posle elektronike – na biotehnologije, ni u emu ne dostigavši neke posebne domete.

Osim, razume se, nuklearne fizike.

I eto, tako on, beskorisni astronaut, nesposoban da preživi bez svog glomaznog skafandera, tu in na sopstvenoj planeti, istražuje i osvaja tunele od Kahovske do Kaširske. A nešto više od toga i on i ostali preživeli najbolje bi bilo da zaborave.

Zvezde se odavde ionako ne mogu videti. udno: ovde iza žute linije, telo mu je stenjalo usled duplo ja e gravitacije, ali duša zato kao da je bila u bestežinskom stanju. Kada se dan ranije opraštao sa Elenom pre puta na Tulsku, on se još nadao da e se vratiti. Ali kada je Hanter izgovorio njegovo ime, dva puta uzastopce biraju i Homera za svog kompanjona, bilo mu je jasno: popusti e psihi ki, ne e uspeti. Toliko je molio za iskušenje i prosvetljenje, a sada, kada mu je to na kraju uslišeno, bilo bi glupo i nedostojno da proba da se izvu e.

76

Dmitrij Gluhovski

Bilo mu je jasno: kada ti se tako nešto ukaže jednom u životu, ne treba to raditi levom rukom. Ne valja koketirati sa sudbinom, vrsto joj obe avaju i da eš se tome potpuno posvetiti, samo malo kasnije, slede i put... Drugog puta možda ne e biti, i ako sada ne bude odlu an, šta e mu onda život? Da gricka svoje dane kao anonimus Nikolaj Ivanovi , gradska luda, slinavi stari pripoveda sa zagonetnim osmehom?

Ali, da bi se od grotesknog Homera pretvorio u pravog, od mitomana u mitotvorca, da bi se iz pepela digao preporo en, trebalo je najpre spaliti sebe starog. inilo mu se: ako nastavi da se koleba, po e da toleriše sebi ežnju za ku om i ženom, a ako se bude neprestano osvrtao unazad, sigurno e propustiti nešto veoma važno pred sobom. Trebalo je to se i.

S novog pohoda teško e se vratiti itav, ako se uopšte bude vratio. I koliko god da mu je bilo žao Elene, koja u prvom trenutku nije mogla da veruje da se Homer pojavio na stanici živ i zdrav ve slede eg dana, a onda ponovo plakala, opet ga ispra aju i neznano kuda, ne mogavši da ga odgovori od toga, ovoga puta joj ništa nije obe ao. Privijao je Elenu uz sebe i preko njenog ramena gledao na sat. Morao je da krene. Homer je znao: nije lako prebrisati deset godina života, one e ga podse ati na sebe avetinjskim bolovima.

Mislio je da e ga sve vreme kopkati da se osvr e, ali kada je prešao debelu žutu liniju, kao da je zaista umro, i kao da mu je duša isparila, iskrala se iz debele krute olovne opne. Bio je slobodan.

Hanteru zaštitno odelo izgleda nije nimalo smetalo. Široka ode a inila je još ve om njegovu miši avu vu iju figuru, pretvorivši je u bezobli nu gromadu, ali njegova okretnost zbog toga nije bila ništa manja.

Kora ao je pored zadihanog starca, ali isklju ivo zbog toga što ga je još od Nahimovskog pomno pratio.

Posle onoga što je video na Nagatinskoj, Planinskoj i na Tulskoj, Homeru nije bilo lako da prihvati i nastavi putovanje s Hanterom. Ali je uspeo da prona e na in da ubedi sebe: baš u komandirovom prisustvu po ele su da mu se dešavaju metamorfoze za kojima je tako dugo eznuo i koje su mu nudile preporod. I bilo je nevažno zašto ga je Hanter i dalje vukao za sobom – da bi vratio starca na pravi put, ili kao zalihu hrane.

Homeru je sada bilo najvažnije da ne ispusti ovo svoje stanje, da ga iskoristi kako bi dobio ideju i zapisao je...

I još nešto. Kada ga je Hater pozvao da ide s njim, Homeru se u inilo da i on upravo to o ekuje od njega. Ne, svakako ne zbog toga da bi mu pokazivao put u tunelima i upozoravao ga na opasnost. Možda je, ohrabruju i starca, brigadir i sam uzimao od njega nešto, a da ovaj toga nije ni bio svestan? Ali, šta li je to njemu trebalo?

Svojom ledenom spoljašnjoš u Hanter više nije mogao da prevari starca. Ispod kore njegovog nepomi nog lica klju ala je magma, koja je povremeno izbijala kroz kratere njegovih uvek otvorenih, zadimljenih o iju. Bio je to nemir. I on je tako e nešto tražio.

Hanter kao da se pripremao za ulogu epskog junaka u budu oj knjizi. Homer, koji se vajkao, ipak ga je prihvatio nakon prvih provera. Ali, mnogo toga u komandirovoj li nosti, u njegovoj strasti prema ubijanju, u nedore enosti i oskudnim

Metro 2034

77

gestovima, inilo je starca nepoverljivim. Hanter mu je li io na one ubice koje namerno ostavljaju tragove kako bi bili otkriveni. Starac nije imao ideju vidi li Hanter u njemu ispovednika, biografa ili donora, ali je ose ao da ta udna zavisnost postaje uzajamna.

Da postaje ja a i od straha.

Homera nije napuštao ose aj da Hanter odlaže neki veoma važan razgovor.

Ponekad bi se komandir okrenuo ka njemu, kao da se sprema da nešto pita, ali bi onda odustajao od toga. Mada je starac ovoga puta mogao da ostvari svoje želje, Hanter ga je vukao za sobom sve dublje u tunele, kako bi tamo nepoželjnom svedoku zavrnuo šiju.

Njegov pogled se sve eš e zadržavao na star evom rancu, na ijem je dnu ležao zlosre ni dnevnik. On ga nije mogao videti, ali kao da je slutio da je u rancu sakriven neki predmet koji pritiska Homerove misli, pratio ih je, i polako je bio sve bliže i bliže beležnici. Starac se trudio da ne razmišlja o dnevniku, ali uzalud.

Nije bilo vremena da se sabere, i Homer je uspeo da se posveti dnevniku svega nekoliko minuta. To nije bilo dovoljno da se nakvase i odlepe listovi slepljeni krvlju, ali Homer je uspeo da ovlaš pretr i po ostalim stranicama, ukrivo i ukoso naškrabanim žurnim, isprekidanim beleškama. Njihova hronologija je bila ispreturana, kao da je njihov autor jedva uspevao da uhvati re i koje su mu izmicale i da ih pribeleži na papir gde je stigao. Da bi one dobile neki smisao, starac je trebalo da ih poreda pravilnim redosledom. „Veze su u prekidu. Telefon je mrtav. Možda je diverzija. Neko od prognanih, iz osvete? Baš nama.“ „Situacija bezizlazna. Niko ne može da nam pomogne. Ako pozovemo Sevastopoljsku, presudi emo svojima. Preostaje nam da trpimo... Ali dokle?“ „Ne popuštaju... Poludeli smo. Ako ja nisam, ko je onda? Treba bežati! “ Bilo je još ponešto. Odmah iza poslednjih re i, koje su bile poziv da se odustane od napada na Tulsku, bio je potpis – ne itak i overen mrkim crvenim voskom okrvavljenog prsta. Homeru to ime ne samo da je bilo poznato ve ga je i sam esto izgovarao. Dnevnik je pripadao vezisti iz karavana koji je krenuo ka Tulskoj nedelju dana ranije.

Stigoše do ulaza u depo s elektro-materijalom, koji bi bio momentalno oplja kan da tu kojim slu ajem radijacija nije bila tako jaka. Crni ugljenisani hodnik koji je vodio ka njemu bio je iz nekog razloga ogra en zavarenim komadi ima armature, moglo bi se re i ne baš najspretnije, i o igledno navrat-nanos. Na plehanoj tablici koja je bila vezana žicom za rešetke kezila se lobanja i videli se se tragovi upozorenja ispisani crvenom bojom, koja je ili s vremenom izbledela, ili ju je neko izgulio.

Preletevši pogledom taj rešetkama ogra eni bunar, Homer pomisli da linija verovatno nije oduvek bila nenaseljena, kako se mislilo na Sevastopoljskoj.

Pro oše Varšavsku – jezivu, zar alu i bu avu, sli nu tek izvu enom utopljeniku.

Niz zidove obložene kvadratnim kerami kim plo icama slivala se mutna vodica. Kroz odškrinute eljusti hermeti kih vrata unutra je prodirao hladan vetar sa površine, kao da im se neko ogroman primakao sa spoljne strane i odavno truloj stanici davao vešta ko disanje. Aparati za merenje zra enja histeri no su pištali, ukazuju i da se bez

78

Dmitrij Gluhovski

oklevanja treba evakuisati odatle.

Negde ispred Kaširske jedan aparat se pokvario, a na drugom su brojke pokazivale najvišu gornju vrednost. Homer oseti gor inu na jeziku.

—Gde se nalazi epicentar?

Brigadirov glas se tako loše uo, da se Homeru inilo kao da je zagnjurio glavu u kadu punu vode. On zastade – jedva do ekavši i taj kratki predah – i mahnu rukavicom u pravcu jugoistoka.

—U Kantemirovskoj. Mislim da je probijen krov paviljona, ili ventilacioni šaht.

To niko ne može sa sigurnoš u da tvrdi.

—To zna i da je i Kantemirovska pusta?

—Uvek je i bila. Iza Kolomenske je itava linija pusta.

—A meni su pri ali... – po e Hanter, ali u uta, daju i znak i Homeru da u ini isto, štimuju i se za osluškivanje nekih ultratananih talasa. —Zna li se šta je s Kaširskom? – kona no upita.

—A otkud bi se znalo? – starac nije bio siguran koliko je njegovo unjkavo trombonsko zavijanje koje se ulo iz filtera za vazduh uspelo da zazvu i ironi no.

—Ja u da ti kažem. Tamo je takvo zra enje da bismo za samo jedan minut na stanici obojica bili ugljenisani. Tu nema pomo i. Tamo se ne može. Vra amo se.

—Nazad? Na Sevastopoljsku?

—Da. Pope u se gore na površinu, pokuša u da se probijem po zemlji – zamišljeno, ve približno planiraju i maršrutu, odgovori Hanter.

—Spremaš se da ideš sam? – uznemiri se Homer.

—Pa ne mogu te ja doveka spasavati. Mora u da brinem o sopstvenoj koži.

Zajedno svakako ne možemo da pro emo. Nisam siguran ni da e meni samom po i za rukom.

—Ti ne shvataš, ja moram s tobom, ja treba da... – Homer je gr evito pokušavao da prona e razlog za koji bi se uhvatio.

—Treba da umreš sa smislom – ravnodušno u njegovo ime završi komandir.

Homer je vrlo dobro znao: filteri gas-maske upijaju sve ostale finese, propuštaju i unutra samo bezukusni, sterilni vazduh, a napolje – mehani ke, bezdušne glasove.

Starac na trenutak zatvori o i, prise aju i se svega što je znao o kusoj Kahovskoj liniji, o donjem kraju Zamoskvorecke linije, uništene radijacijom, pruzi od Sevastopoljske do Serpuhovske... Prise ao se bilo ega, samo da se ne bi vra ao nazad, samo da ne bi razmišljao o svom jadnom životu prepunom varljivih opsesija velikim romanima i besmrtnim legendama.

—Kreni za mnom! – zakrklja iznenada, i sa okretnoš u kojom za udi ak i samog sebe, okrenu na istok – prema Kaširskoj, u sami pakao.

Sanjala je kako turpijom pokušava da prese e karike eli nih okova kojima je bila

Metro 2034

79

prikovana za stenu. Turpija je škripala, pa bi skliznula, i kada bi joj se u inilo da se oko pola milimetra urezala u elik, morala je da prekine, dok joj je plitka, jedva vidljiva brazdica iš ezavala pred o ima.

Ali Saša nije o ajavala: ponovo bi se dohvatila alata i gule i dlanove, ponovo bi strugala tvrdi metal, paze i da održi uhva eni strogi ritam. Najvažnije je – ne izgubiti taj ritam, ne posustajati i ne prekidati posao ni na tren. Okovani lanci su joj natekli i utrnuli. Saši pro e kroz glavu da svejedno ne e biti u stanju da pobegne, ak i ako uspe da savlada metal, jer e joj noge otkazati poslušnost.

Trže se i probudi, s mukom otvorivši o i.

Nije sanjala bukagije: zglobove su joj stezale lisice. Ležala je u prljavom košu stare rudarske dresine, koja je monotono zavijala, jedva se vuku i napred. Usta su joj bila zapušena zamaš enom krpicom, a tup bol širio se slepoo nicom niz koju se slivala krv. „Nije me ubio“ – pomisli Saša. – „Zbog ega?“ Iz koša se mogao videti samo kraji ak plafona. U nepravilnom krugu svetlosti promicali su spojevi na plafonu: dresina se kretala tunelom. Dok je Saša pokušavala da vezane ruke izvu e iza le a, umesto metalnih oja anja na tunelskom plafonu se pojavila izguljena bela boja. Saša se uznemiri: Zar su ve na stanici?

Ovde nešto nije bilo kako treba: nije to bila tišina nego gluva tišina, ne samo da nije bilo ljudi, tu nije bilo ni eg živog, a uz to je vladao i mrkli mrak. Ona je nekako uvek mislila da iza mosta svaka stanica vrvi od ljudi, i da tu mora biti neprestana galama. Ispostavilo se da to ipak nije tako.

Plafon iznad Saše se više nije kretao. Njen otmi ar se, stenju i i psuju i, uspentra na platformu, zazve a pendžetiranim onovima hodaju i okolo kao da prou ava okolinu. Onda, pošto je o igledno skinuo gasmasku, dubokim glasom dobronamerno zabrunda: —Vidi, vidi, gde smo mi to! Koliko godina je prošlo!

I živopisno, prethodno duboko izdahnuvši, tupo udari – zapravo šutnu izmom nešto neživo, kabasto – možda napunjeni džak?...

Pretpostavka o tome gde se nalaze natera Sašu da ja e zagrize smrdljivu krpu i da zamu i, izvijaju i ki mu u luk. Shvatila je i gde ju je doveo debeljko u šatorskom krilu, i s kime je razgovarao na taj na in.

Smešno je bilo i pomisliti da se od Hantera može pobe i. Ovaj sustiže starca u nekoliko lavovskih skokova, zgrabi ga za rame i bolno zastenja.

—Šta je tebi?!

—Samo još malo... – zašišta Homer. —Setio sam se! Tu negde je prolaz na Zamoskvorecku, malo pre Kaširske. Kroz njega emo – pravo u tunel, ne moramo ni da idemo do stanice. Zaobi i emo je i do i pravo do Kolomenske. Mora da je tu negde. Molim...

80

Dmitrij Gluhovski

Iskoristivši trenutak, on pokuša da se izvu e, ali zape o nabore nogavice, prostre se na prugu, odmah ustade, pa opet pojuri napred. Hanter, koji je starca držao na jednom mestu s takvom lako om kao što bi držao pacova na užetu, polako ga okrenu ka sebi. Približi mu se tako da im se stakla na gas-maskama poklopiše. Zagleda se u Homera, a onda nakon nekoliko sekundi popusti stisak.

—U redu.

Komandir ga povu e za sobom, ne oklevaju i više ni za tren. Pritisak u ušima zagluši pomahnitalo štektanje broja a, utrnule noge su jedva vukli, inilo im se da e im plu a eksplodirati od napora, tako su ih užasno pekla.

Umalo ne mimoi oše tamni otvor uskog prolaza. Uvukoše se u njega, pa su još nekoliko dugih minuta tr ali, dok ne izbiše u novi tunel. Brigadir se na brzinu osvrnu oko sebe, šmugnu natrag u prolaz i dobaci starcu: —Gde si me ovo doveo?! Jesi li ikada ranije kro io ovde?

Na tridesetak metara od prolaza, s leve strane, upravo tuda kuda su trebali da pro u, tunel je od poda do plafona prekrivalo nešto što je li ilo na pau inu.

Homer, kome je bilo žao da troši kiseonik na razgovor, samo odmahnu glavom.

Gola je istina da nikada nije prošao ovuda. A o stvarima koje je slušao o ovakvim mestima svakako bi bilo pametnije pre utati Hanteru.

Prebacivši automat u levu ruku, komandir izvu e iz svog ranca duga ku pravougaonu sekiru koja je podse ala na primitivno sklepanu ma etu, pa zase e po lepljivoj beli astoj ipki. Suve ljušture lete ih bubašvaba, zapletenih u mreži, zatresoše se i zazvoniše poput zvon a. Naneta rana za as se spoji, kao da je zarasla. Pošto odgurnu prozra ni komad pau ine i provu e lampu unutra, komandir osvetli bo ni tunel. Za raš iš avanje bi im trebali sati: lepljive niti su u bezbroj slojeva isprepletale tunel dokle god je svetlo moglo da dopre.

Hanter baci pogled na mera , ispusti udan grleni krik, pa po e besno da kasapi pre u razvu enu izme u zidova. Pau ina se sporo uklanjala, troše i mnogo više vremena od onog koje je njima bilo na raspolaganju. Za deset minuta su uspeli da pre u jedva tridesetak metara, dok su se niti uplitale sve vrš e, i kao vata zatvarale prolaz.

Naposletku, kod zaraslog ventilacionog šahta kraj koga je na pragovima ležao nakazan dvoglavi skelet, brigadir zavitla sekiru na pod. Bili su zaglavljeni u pau ini isto kao i bubašvabe, pa ak i kada bi se desilo da je stvorenje koje je izatkalo ove mreže bilo odavno mrtvo i ne bi došlo po njih, oni e svakako uskoro umreti zbog radijacije.

U tim odbrojanim momentima dok je Hanter donosio odluku, starac se priseti još koje ega što je ranije uo o tom tunelu. Kleknu na koleno, izbi nekoliko metaka iz punjenja, odšrafi ih pomo u peroreza i istrese barut na dlan.

Hanteru nije trebalo ništa objašnjavati. Kroz nekoliko minuta, vratili su se na po etak bo nog tunela, posipaju i po prostirci od vate sivi zapaljivi prah, pa mu prineše upalja .

Barut planu, zadimi, a onda se odjednom desi nešto neverovatno: plamen se razli na sve strane, pope se na zidove i.na plafon, zahvataju i kompletan tunel.

Metro 2034

81

Proždiru i pau inu, nadirao je u dubinu tunela. Plameni prsten je hu i i obasjavaju i ave metalne spojeve ostavljao za sobom samo zapaljene dronjke koji su visili sa plafona, dok je nezadrživo grabio napred. Vatreni obru se brzo skupljao, dok je odlazio ka Kolomenskoj, usisavaju i vazduh poput gigantskog klipa. Onda tunel iš eze, a plamen nestade iza krivine, vuku i za sobom ogrta od purpurne polarne svetlosti.

A negde prili no daleko kroz ravnomerno hu anje vatre, kao da je dopirao neljudski o ajni ki krik pomešan sa promuklim siktanjem... Mada je Homeru, koji je bio potpuno hipnotisan tim prizorom, sve to moglo i da se pri ini.

Hanter vrati sekiru u ranac, a iz njega izvadi nove neotvorene limenke sa filterima za gas-maske. uvao sam ih, kada se budemo vra ali natrag – zameni on svoj filter i dade drugu limenku starcu. —Ovde je zbog požara zaga enje isto kao da su padale bombe.

Starac potvrdno klimnu glavom. Plamen je uskovitlao i podigao radioaktivne estice koje su se godinama taložile na pau ini, razjedaju i njene niti. Crni tunelski vakuum sada je bio potpuno ispunjen smrtonosnim molekulima. Lebde i u praznini poput milijardi si ušnih podvodnih mina, potpuno su im zatvorile piovni put. Nije bilo na ina da ih eskiviraju.

Morali su u proboj.

—Kad bi sada tvoj tata mogao da te vidi – podrugljivo je prekori debeli.

Saša je sedela ta no preko puta o evog tela okrenutog nauznak, sa licem u krvi.

Obe bretele kombinezona su joj bile skinute sa ramena, otkrivaju i ispranu majicu sa slikom neke vesele zver ice. Otmi ar joj nije dozvoljavao da mu vidi lice, zaslepljuju i je jakim snopom svetlosti svaki put kada bi pokušala da podigne pogled. Krpu joj je izvukao iz usta, mada Saša nije imala želju da ga pita bilo šta.

—Nažalost, ne li iš na majku. A ja sam se tako nadao...

Slonovske noge u duga kim gumenim izmama, crvenim od krvi, ponovo po eše da obilaze oko stuba uz koji je sedela Saša. Sada je njegov glas ula iza le a.

—Tvoj tatica je sigurno mislio da e s vremenom sve biti zaboravljeno. Ali neki zlo ini ne zastarevaju... Kleveta, na primer... Ili izdaja.

Njegova gojazna silueta izroni iz mraka s druge strane. Zastade pored tela Sašinog oca, zgazi ga izmom i so no pljunu.

—Žao mi je što je stari otišao bez moje pomo i – debeli prelete svetlom po turobnoj bezli noj stanici zatrpanoj gomilama bezvredne starudije, pa se zadrža na biciklu bez to kova. —Baš je prijatno ovde kod vas. Mislim, da nije bilo tebe, tatica bi se ipak radije obesio.

Dok lampa nije bila uperena u nju, Saša pokuša da otpuže u stranu, ali je snop svetla iz tame uhvati ve u narednom trenutku.

—I ja ga razumem – u jednom skoku otmi ar se našao pored nje. —Devoj ica je

82

Dmitrij Gluhovski

ispala kako treba. Jedino mi je žao što ne li i na mamu. Mislim da je i on patio zbog toga. Ali, nema veze – vrhom izme je zavali na stranu. —Nisam valjda džabe dolazio ovamo preko itavog metroa.

Saša se ritnu i zatrese glavom.

—Vidiš, Pe a, kako je sve nepredvidivo – on se opet obrati Sašinom ocu. — Nekada si ti suparnike izvodio pred sud. I hvala ti što nisi ubijao ve samo slao u doživotno progonstvo. A život je dug i okolnosti se menjaju. Ali ne uvek u tvoju korist.

Ja sam se vratio, mada mi je za to trebalo deset godina više nego što sam planirao.

—Ljudi se nikada ne vra aju slu ajno – Saša šapatom ponovi o eve re i.

—Zlata vredne re i – konstatova debeli posprdno. —Hej, ko je to tamo?!

Na suprotnom kraju platforme je zašuštalo i palo nešto teško, a onda kao da se za u siktanje i prikradanje neke ogromne životinje... Tišina koja je potom zavladala bila je prividna, napeta, i Saša je isto kao i njen otmi ar ose ala: iz tunela im se nešto približava...

Debeli otko i oružje, spusti se na koleno pored devojke, nasloni kundak na rame, pa prelete najbliže stubove drhtavim svetlom. Slušati kako oživljavaju decenijama pusti južni tuneli nije bilo ništa manje jezivo nego, recimo, gledati kako se bude mermerne statue na nekoj od centralnih stanica. ... Snop svetla preletevši okrznu bledu senku koja sigurno nije bila ljudska – ni po silueti, ni po hitrosti. Jer, kada svetlo ponovo pade na mesto gde je upravo bilo tajanstveno stvorenje, njemu ne beše ni traga ni glasa. Ve u slede em trenutku, snop svetla koji je pani no leteo ponovo natrapa na njega – na svega dvadesetak koraka od njih.

—Medved?! – s nevericom prošaputa debeli, povla i oroz.

Meci su rešetali stubove, odbijali se o zidove, ali zver kao da je isparila, i nijedan metak ne pogodi cilj. A onda debeli najednom prekide besmislenu paljbu, automat mu ispade iz ruku, i on se uhvati za stomak. Lampa mu odlete u stranu, formiraju i po podu isprekidanu svetlosnu kupu koja je osvetljavala donji deo njegove glomazne pogrbljene figure.

Iz pomr ine bez žurbe izroni ovek – koji je za uju e meko, gotovo bešumno gazio u svojim teškim dubokim cipelama. Zbog zaštitnog odela, koje je bilo preveliko ak i za takvog džina, zaista ga je bilo mogu e pomešati s medvedom. Bio je bez gasmaske; njegova obrijana glava izbrazdana ožiljcima li ila je na sprženu pustinju. Jedan deo lica – muževan, grub, oštrih crta – bio je gotovo lep, ali je delovao nepomi no, pa Saša pri pogledu na njega nije mogla a da ne oseti jezu. Druga polovina bila je krajnje udovišna: itava mreža brazgotina na inila je od nje polumasku bajkovite nakaze, savršene u svojoj rugobi. I da nije bilo o iju, njegova pojava je bila pre odvratna nego strašna. Ispitiva ki, poluluda ki pogled oživljavao je nepomi no lice. Ono je bilo živo, ali bezdušno.

Debeli pokuša da ustane, ali se samo svali na pod, jau i od bola zbog prostreljenih kolena. ovek zatim nu kraj njega, postavi dugu cev pištolja sa prigušiva em na njegov potiljak i povu e obara . Za u se kratak krik, iji je eho još nekoliko trenutaka lebdeo ispod svodova stanice poput izgubljene duše koja je

Metro 2034

83

napustila telo.

Pucanj mu je zabacio glavu, tako da je Sašin otmi ar ležao okrenut ka njoj...

Umesto lica zjapila je vlažna crvena rupa. Saša uvu e glavu u ramena i tiho, prestravljeno zastenja. Strašni ovek, sav zamišljen, polako okrenu cev ka njoj.

Onda se osvrnu oko sebe i predomisli: pištolj nestade u futroli na le ima, a on ustuknu, kao da želi da pobegne od onoga što se desilo. Otvori pljosnatu uturicu i naže da pije.

Na malenoj sceni osvetljenoj kiljavom lampom ubijenog debeijka, pojavi se još jedan akter: starac, koji se držao ispod rebara, bore i se da do e do daha.

Obu en u potpuno isto zaštitno odelo kao i ubica, on je u njemu izgledao kao strašilo. Sustigavši svog saputnika, starac se izmoždeno svali na pod, uopšte ne obrativši pažnju na to da sve okolo pliva u krvi. Tek pošto do e sebi, otvori o i i ugleda dva unakažena tela i me u njima stisnutu, nemu, preplašenu devojku.

Jedva ujno srce ponovo posko i. Homer to još uvek ne bi mogao da izrazi re ima, ali je bio sasvim siguran: pronašao ju je. Nakon toliko no i provedenih u bezuspešnim pokušajima da zamisli svoju budu u heroinu, njene usne i šake, ode u i miris, pokrete i misli, sreo je živo stvorenje koje je u potpunosti odgovaralo njegovim žeijama. Ne, ipak je on ranije nije baš tako zamišljao... Zamišljao je nekako prefinjeniju, skladniju i svakako stariju od nje. Ona je bila nekako grublja, crte su joj bile oštre, a zagledavši joj se u o i, umesto topie, setne ežnje starac nalete na dva ledena brežuljka.

Bila je druga ija, ali Homer je znao: to se on zapetljao, ne mogavši ta no da pretpostavi kakva bi ona trebalo da bude.

Njen izmu eni pogled, crte lica deformisane strahom i klonule ruke intrigirale su starca. Možda je majstorski prepri avao bajke, ali da napiše tragediju kao što je ova koja je trebalo da se desi upravo s ovom devojkom, nije mu pošlo za rukom. Njena bespomo nost, beznadežnost, udesno spasenje i to kako se njena sudbina ukrstila s njihovom pri om, zna ilo je samo jedno: da je na pravom putu.

I mada ona još uvek nije izustila ni re i, on je bio spreman da joj da avans.

Uostalom, i pored svega, devoj ica je – sa svojom belom, raš upanom, kojekako ošišanom prekratkom kosom i šiljatim ušima, garavim jagodicama, golim mršavim klju nim kostima – neobi no belim, i svojom de ije punom, izgrizenom donjom usnom – bila na neki poseban na in lepa.

Osim radoznalosti, obuze ga tuga i neo ekivana nežnost.

Starac joj se približi i kleknu pored nje. Ona se strese i zažmuri. „Divljakuša“ – pomisli on. Potapša je po ramenu, ne znaju i šta bi mogao da joj kaže...

—Vreme je da se ide – umeša se Hanter.

—A šta emo sa... – Homer upitno klimnu u devoj inom pravcu.

—Ništa. To se nas ne ti e.

84

Dmitrij Gluhovski

—Ne možemo je valjda ovde ostaviti samu!

—Bilo bi jednostavnije da je ubijemo – odbrusi komandir.

—Ja ne u da idem s vama – neo ekivano dosavši sebi, re e devojka. —Samo mi skinite lisice. Klju evi su sigurno kod njega – ona pokaza ka skršenoj lutki bez lica.

Hanter u tri pokreta pretrese trup, i iz unutrašnjeg džepa izvadi svežanj limenih klju a. Baci ih devojci, pa se okrete starcu: —Je li to sve?

Homer, koji je i dalje pokušavao da odgodi rastanak, upita: —Šta ti je uradio ovaj ne ovek?

—Ništa – odgovori ona, petljaju i s bravicom i klju em. —Nije stigao. Nije on ne ovek. Obi an ovek. Surov, glup i zlopamtilo. Kao i svi ostali.

—Nisu baš svi takvi – usprotivi se starac, ne baš preterano ubedljivo.

—Jesu – tvrdoglavo re e devoj ica, mršte i se, ali se ipak oslanjaju i na svoje nate ene noge. —Nije to ništa. Ni ostati ovek – nije lako.

Kako je samo brzo zaboravila na strah! Nije više spuštala pogled, gledaju i muškarce mrko, izaziva ki. Pri e jednom od tela, pažljivo ga okrete na le a, prekrsti polomljene ruke i poljubi ga u elo.

Zatim se okrete ka Hanteru, za kilji, a kraji ak usana joj zadrhta.

—Hvala.

Nije ponela sa sobom ništa od stvari, a ni oružje. Si e na prugu i uputi se, hramlju i, ka tunelu. Komandir je nakostrešeno gledao za njom, dok mu je ruka neodlu no lutala po opasa u, od noža do uturice. Naposletku prelomi, uspravi se i doviknu joj: —Pri ekaj!

GLAVA 8

MASKE Kavez je ležao tamo gde ga je debeli izbio iz Sašinih ruku. Vratanca na njemu su bila odškrinuta; pacov je pobegao... „Neka“ – pomisli devojka. I pacov je zasluživao slobodu.

Saša nije imala izbora, morala je da stavi gas-masku svog otmi ara. inilo se da se u njoj još uvek ose a njegov ustajali zadah, ali Saša je samo mogla da bude sre na što je debeli uspeo da skine masku pre nego što je pogo en.

U blizini središnjeg dela mosta radijacija se ponovo poja ala.

Ogromno zaštitno odelo u kome se batrgala kao larva bubašvabe u auri, udom je ostajalo na njoj. Ali gas-maska, iako je bila razvu ena preko debeljkove njuške sa ogromnom, dugom bradom, savršeno je prianjala uz njeno lice. Saša se trudila da duva iz sve snage, kako bi kroz creva i filtere isterala vazduh koji je bio namenjen pokojniku.

Ali, dok je oko sebe gledala kroz okrugla zaštitna stakla, nije se mogla oteti utisku da je ušla u tu e telo, a ne samo u tu e zaštitno odelo. Pre nepunog sata, u njemu je bio bezdušni demon koji je došao po nju. Tako da joj se sada inilo da, ako želi da pre e most, mora da se pretvori u njega, i da svet pogleda njegovim o ima.

I o ima svih onih ljudi koji su nju i njenog oca prognali na Kolomensku, drže i ih sve ove godine u životu samo zbog toga jer je njihova alavost ipak bila ja a od mržnje.

Zanimljivo je pitanje da li bi, ukoliko bi poželela da se izgubi me u tim ljudima, Saša opet morala da nosi crnu gumenu masku, pretvaraju i se da je neko drugi, neko bez lica i bez ose anja? Samo kada bi joj to pomoglo da se promeni i iznutra i da izbriše uspomene... Da iskreno poveruje da joj se nije desilo ništa što se ne da ispraviti, i da je još uvek mogu e po eti sve iz po etka.

Saša je želela da veruje da je ova dvojica nisu pokupili slu ajno, i da su ih poslali na stanicu upravo zbog nje, ali je znala da to nije tako. Nije joj bilo lako da pretpostavi zbog ega su je poveli sa sobom – da li iz zabave, sažaljenja, ili da bi jedan drugom nešto dokazali. Iz škrtih re i koje joj je starac dobacio kao kost kao da je provejavalo saose anje, ali on je sve radio prezaju i od svog saputnika, kao da se plašio da bi mogao biti uhva en u ove nosti.

86

Dmitrij Gluhovski

A ovaj drugi, nakon što je dozvolio devojci da po e s njima do najbliže naseljene stanice, više nije pogledao u njenom pravcu. Namerno odugovla i, Saša ga je propustila tik ispred sebe, kako bi opušteno mogla da ga prou ava, makar i s le a. On je o igledno osetio njen pogled na sebi – istog trenutka je postao napet, ali je samo odmahnuo glavom, omalovažavaju i na taj na in devoj inu radoznalost, ili možda žele i da joj stavi do znanja a ga uopšte ne zanima.

Snažna telesna gra a i životinjske navike obrijanog, zbog kojih ga je debeli pomešao sa medvedom, odavali su zapravo vojnika i samotnjaka. Nije to bilo samo zbog njegove visine i širokih ple a. On je zra io snagom, i ona bi bila isto tako opipljiva i da je, kojim slu ajem, bio nizak i mršav. Takav ovek je bio u stanju da natera svakoga da mu se pot ini, a da onoga ko bi probao da mu se suprotstavi, ubije ne trepnuvši.

I još zadugo, dok Saša kona no nije savladala strah od tog oveka, pa do trenutka kada je po ela da se trudi da razume njega i sebe, nepoznati glas žene koja se upravo budila u njoj odlu no je rekao Saši: I ti eš mu se pot initi.

Dresina se kretala neobi no sporo. Homer gotovo i nije ose ao otpor poluga: komandir je svu težinu preuzeo na sebe. Starac, koji je bio na njenoj suprotnoj strani, uredno je podizao i spuštao ruke, ali na taj posao nije trošio nimalo snage.

Niski metro-most je poput stonoge pregazio tamnu gustu reku. Betonsko meso spalo je s njegovih gvozdenih kostiju, šape su mu klecale, a jedna od dve ki me mu je pukla i obrušila se. Utilitaran, tipski i kratkovek, poput novogradnje koja ga je okruživala, a takva je uostalom bila i kompletna kao štancovana okolina Moskve, i on je bio krajnje ružan i neugledan. Ali, dok se vozio po njemu i uzbudeno gledao oko sebe, Homer se prisetio raskošnih i arobnih peterburških mostova i finog, mrežastog, bruniranog Krimskog mosta.

Za dvadeset i kusur godina života u metrou, starac se svega tri puta popeo na površinu, i svaki put se trudio da vidi više od onog što je realno bilo mogu e videti tokom tako kratkog boravka. Želeo je da oživi uspomene, da obuhvati grad vremenom pomu enim objektivom svojih o iju, da škljocne zar alim zatvara em vizuelnog pam enja i da prikupi što više utisaka za budu nost. Više mu se sigurno ne e posre iti da se na e na površini – na Kolomenskoj, Re noj metro-stanici, ili u Tpolom Taboru.

Na svim tim udesno lepim mestima, prema kojima se on, kao i mnogi Moskovljani, ranije odnosio sa izvesnom neopravdanom gadljivoš u.

Iz godine u godinu, njegova Moskva je starila, osipala se i iš ezavala. Homer je želeo da pogleda metro-most u raspadanju, nežno, kao što je devoj ica na Kolomenskoj poslednji put gledala umiru eg mladi a. I most, i sive grebene fabri kih zdanja, i opustele košnice stambenih zgrada. Da ih se sit nagleda. Da im pri e toliko blizu, da oseti da je zaista me u njima, da ih ne sanja. I da se, za svaki slu aj, oprosti od njih.

Vidljivost je bila loša, srebrnasta mese eva svetlost nije uspevala da se probije

Metro 2034

87

kroz filter gustih oblaka, i starac je ipak morao više da naga a nego što je zaista video.

Ali ništa zato, on je ve navikao da realnost menja fantazijom.

Potpuno posve en posmatranju, Homer sada nije razmišljao ni o emu drugom, zaboravio je i na legende koje je trebalo da stvori, i na misteriozni dnevnik koji je neprestano okupirao njegovu maštu u nekoliko poslednjih sati. Ponašao se kao dete na ekskurziji: zagledavši se u podlokane siluete solitera, vrteo bi glavom i mrmljao nešto sebi u bradu.

Za ostale, prelazak preko mosta nije predstavljao nikakvo zadovoljstvo.

Komandir, koji je stajao okrenut napred, samo bi se s vremena na vreme uko io i obratio pažnju na šumove koji su dopirali odozdo. Sve ostalo vreme njegova pažnja je bila usmerena prema toj dalekoj ta ki koju nije video niko osim njega, gde je pruga ponovo ponirala u zemlju. Devoj ica je sedela za Hanterovim le ima, i iz nekog razloga vrsto rukama držala trofejnu gas-masku.

Bilo je tako o igledno: nije joj bilo dobro na površini. Dok se odred kretao kroz tunel, devojka je delovala prili no visoko, ali kada su izašli napolje, ona se nekako skupila, kao da se uvukla u nevidljivu ljušturu, pa ak ni zaštitno odelo skinuto s trupla, koje joj je bilo udovišno veliko, nije inilo da deluje krupnije. Ona je prema lepotama koje su se mogle videti s mosta bila prili no ravnodušna, i uglavnom je gledala u pod ispred svojih nogu.

Prošli su pored ruševina stanice Tehnopark, koja je sagra ena neposredno pred rat – o igledno na brzinu, jer se videlo da se nije urušila od eksplozija nego od vremena, pa su se naposletku približili tunelu.

U bledoj no noj tmini, njegov ulaz crneo se strašnom mrklinom. Skafander je Homeru sada delovao kao pravi oklop, a on samom sebi poput srednjovekovnog viteza koji ulazi u zmajevu pe inu iz bajke. Buka no nog grada ostade na pragu njegovog brloga, tamo gde je Hanter naredio da se ostavi dresina. Sada se ulo samo bojažljivo šuškanje koraka troje putnika i njihove škrte re i, iji se eho odbijao o tunelske spojeve, rasipaju i se. Ali u zvuku tog tunela bilo je nešto udno. ak je i Homer jasno ose ao sku enost prostora, kao da su kroz grli ušli u staklenu flašu.

—Tamo je zatvoreno – potvrdi njegovu bojazan Hanter.

Svetlost njegove lampe prva udari o dno: ispred mra nog zida nazirala su se zamandaljena hermeti ka vrata. Sine, koje su se gubile ispred vrata, pomalo su se sijale, a iz ogromnih šarki slivala sa mrka kolomast. U neposrednoj blizini bile su isprevrtane stare daske, izlomljeno suvo granje i ugarci, kao da je neko tu nedavno ložio vatru. Vrata su sigurno bila u upotrebi, ali, o igledno, isklju ivo za izlaz – jer, niti zvona, niti bilo kakvih ure aja za komunikaciju sa ove njihove druge strane nije bilo.

Komandir se okrete devojci.

—Je li ovde uvek ovako?

—Izlaze oni ponekad. Dolaze kod nas na onu obalu. Da trguju. Mislila sam da je to danas...

Kao da je pokušavala da se opravda. Kao da je znala da se ne može u i, a krila to od njih?

Hanter udari o vrata drškom svoje ma ete, kao u ogromni metalni gong. Ali

88

Dmitrij Gluhovski

metal je bio do te mere debeo, da se umesto zvonkog zvuka za u samo apati no odzvanjanje. Teško da se ono moglo uti s one strane zida, ako je tamo uopšte i bio neko živ. udo se ne desi. Odgovora ne beše.

Saša se, uprkos zdravom razumu, nadala da su ovi ljudi u stanju da otvore vrata.

Plašila se da ih upozori da je ulaz u veliki metro zatvoren – mogli bi da odlu e da krenu drugim putem, a nju da ostave tamo gde su je i našli.

Ali, u velikom metrou ih niko nije o ekivao, a hermeti ka vrata silom ne bi mogao da razvali nijedan ovek. Obrijani istraži krilo, pokušavaju i da na e slabu ta ku ili tajnu bravu, ali Saša je odli no znala: sa ove strane nema nikakvih brava.

Vrata se otvaraju samo odande.

—Bi ete ovde. Ja u u izvi anje. Proveri u brave u drugom tunelu, potraži u ventilacione šahtove – zvu ao je kao da ih kori; malo po uta, a onda iz nekog razloga dodade: —Vrati u se.

Re e i nestade. Starac prikupi dasku i granje razbacano okolo, pa potpali slabu vatricu. Sede na železni ki prag, zavu e ruku u ranac i po e da prevr e po svojim stvarima. Saša sede pored njega, nemo ga posmatraju i. Starac po e da izvodi udnu predstavu – da li zbog nje, ili zbog samog sebe... Pošto izvu e iz ranca iscepanu i zamazanu sveš icu, uplašeno pogleda Sašu, ode malo podalje od nje u stranu, pa se nadnese nad hartiju. Onda sko i, sa takvom hitroš u koja nikako nije ogovarala njegovim godinama – da proveri da li je obrijani zaista otišao. Nespretno se prikrade na desetak koraka do izlaza iz tunela, pa pošto tamo ne na e nikoga, odlu i da e to biti sasvim dovoljne mere predostrožnosti. Nasloni se le ima na vrata, zakloni se vre om od Saše i potpuno se udubi u itanje. itao je uznemireno: nešto je nerazgovetno unjkavo mrmljao, a onda skide rukavice, dohvati uturicu sa vodom i po e da prska po svojoj svesci. itao je još malo, a onda odjednom po e da briše ruke o nogavice, lupi se srdito šakom po elu, nervozno svu e gas-masku, pa opet nastavi da ita. Njegovo uzbu enje pre e i na Sašu, koja se potpuno manu svojih razmišljanja, pa mu se privu e bliže; starac beše suviše zauzet da bi primetio njen manevar.

Usled odsjaja koji je bacala vatra, njegove svetlozelene o i luda ki su sijale, ak i kroz stakla gas-maske. S vremena na vreme bi uz vidljiv napor ponovo zaronio u nju – da bi uhvatio gutljaj vazduha. Napravi pauzu, pa se oprezno upilji u daleki komadi no nog neba na kraju tunela, ali on je bio ist: obrijani ovek je nestao bez traga. A onda je sveska opet potpuno okupirala njegovu pažnju.

Sada joj je bilo jasno zbog ega je polivao papir vodom: pokušavao je da odlepi slepljene stranice. O igledno, to baš i nije išlo glatko, u jednom trenutku mu se oteo krik kao da se posekao: slu ajno je pocepao jedan list. Opsova, prekori sebe i tek tada primeti kako ga ona sa zanimanjem gleda. Malo se zbuni, ponovo popravi gas-masku,

Metro 2034

89

ali sa njom ne progovori ni re i dok nije završio sa itanjem.

Zatim sko i ka vatri i baci svesku u nju. Sašu nije ni pogledao, a njoj pro e kroz glavu: tek sad ništa ne e saznati, slaga e, ili e pre utati. A i bilo je stvari koje su je mnogo više brinule. Prošao je sigurno itav sat od kada je obrijani otišao. Da ih on nije ostavio kao nepotrebno breme? Saša sede bliže starcu.

—I drugi tunel je tako e zatvoren – re e tiho. —A i svi obližnji šahtovi su zabetonirani. Ovo je jedini ulaz.

Ovaj je pogleda rasejano, s teškom mukom pokušavaju i da se usredsredi na ono što je rekla.

—Na i e on na in da dospe unutra. Ima on nos za to – najednom za uta, ali nakon par minuta, ne žele i da bude nepristojan, upita: —Kako ti je ime?

—Aleksandra – predstavi se ona ozbiljno. —A tvoje?

—Nikolaj... – po e on, pružaju i joj ruku, a onda je najednom nervozno trže, kao da se predomislio, pre nego što je Saša uspela da mu uzvrati. —Homer. Zovem se Homer. udan nadimak – ponovivši za starcem, dodade Saša.

—To je ime – odlu no e Homer.

Da li da mu objasni da se vrata ne e otvoriti jer je ona s njima? Vrata bi sigurno bila širom otvorena da su njih dvojica došli sami. To Kolomenska ne želi da pusti Sašu, kažnjava je zbog na ina na koji je postupila s ocem. Devojka je pobegla, zatežu i lanac, ali da ga iskida nije mogla. Stanica ju je vratila sebi jednom, vrati e je i drugi put...

Te misli i likovi, koliko god da ih je terala od sebe, poput gamadi krvopija puštali bi je nakratko, a onda bi se vra ali i opsedali je, opsedali, pune i joj uši i o i.

Starac je još nešto pitao Sašu, ali ona ne odgovori: koprena suza navukla joj se preko o iju, a u ušima joj je neprestano odzvanjao o ev glas, koji je ponavljao: „Ne postoji ništa vrednije od ljudskog života.“ Došao je trenutak kada je zaista shvatila šta je hteo da kaže.

Ono što se dešavalo na Tulskoj za Homera više nije bila misterija. Sve se razjasnilo mnogo jednostavnije i strašnije nego što je mogao da zamisli. Ali još strašnija pri a tek je po injala, kada je notes dešifrovan. Ispostavilo se da je dnevnik obeležio Homera crnim krstom, da mu je bio karta u jednom pravcu, i pošto ga je uzeo u ruke, starac ga se više nije mogao otarasiti, ma koliko ga palio.

Osim toga, njegove sumnje u vezi s Hanterom sada su bile potkrepljene nepobitnim, vrstim dokazima, mada Homer uopšte nije imao nikakvu predstavu šta sa njima da radi. Sve što je pro itao u dnevniku potpuno se kosilo sa svim komandirovim uverenjima. Ovaj je jednostavno lagao, i to je radio svesno. Starac je jedino morao da shvati zbog ega je to radio, i da li je ta laž imala nekog smisla. Od toga je zavisilo i to da li e pratiti Hantera i nadalje, i da li e se ova njihova pustolovina pretvoriti u herojski ep ili košmarno, surovo krvoproli e, kome ne e biti

90

Dmitrij Gluhovski

živih svedoka.

Prve beleške u notesu datirale su od onog dana kada je karavan bez gubitaka prošao Planinsku i ušao na Tulsku, ne naišavši ni na kakve prepreke... „Gotovo sve do Tulske tuneli su tihi i pusti. Kre emo se brzo, to je dobar znak.

Komandir smatra da emo se vratiti ve sutra“ – referisao je poginuli vezista. „Ulaz na Tulsku nije pod stražom. Poslali smo izvi a. Nije se vratio“ – ve je bio zabrinut nekoliko sati kasnije. „Komandir je doneo odluku da krenemo ka stanici svi zajedno.

Spremamo se za napad.“ A onda je još dopisao, nakon nekog vremena: „Nije nam jasno o emu se radi... Razgovaramo s meštanima. Nije dobro. Nekakva bolest.“ Ali mu je ubrzo bilo jasno: „Nekoliko ljudi sa stanice je zaraženo nekom... nepoznatom boleš u...“ O igledno su ljudi iz karavana pokušavali da pomognu bolesnima: „Feldšer nije uspeo da prona e lek. Kaže da je nalik besnilu... Trpe užasne bolove, neura unljivi su... Napadaju druge.“ I odmah zatim: „Iscrpljeni boleš u, nisu u stanju da nekoga ozbiljnije povrede. Nevolja je u ne em drugom...“ – tu su stranice, kao za inat, bile slepljene, i Homer je morao da ih kvasi vodom iz svoje uturice. „Fotofobija. Mu nina.

Pljuju krv. Kašlju. Zatim oti u... Pretvaraju se u...“ – re je bila brižljivo precrtana. „Nemamo pojma kako se prenosi. Vazduhom? Kontaktom?“ —To je ve bio slede i dan. Odred se zadržao. „Zašto nam nisu javili“ – upita starac samog sebe, ali se odmah priseti da je negde ve video odgovor. Okrenu stranu... „Veze su u prekidu. Telefon je mrtav. Može biti da je diverzija. Možda se sveti neko od prognanih? To su obelodanili malo pre nego što smo mi došli, u po etku su bolesne proterivali u tunele. Da nije neki od tih?

Presekao kabal?“ Na tom mestu Homer odvoji pogled od slova i izgubljeno se zagleda u daljinu.

Kabal možda i jeste bio prese en. Ali zašto se onda nisu vratili na Sevastopoljsku? „Još je gore. Treba nedelju dana da se pojavi. Ili nešto više. A onda se umire nakon nedelju, dve. Ne zna se ko je bolestan, a ko zdrav. Ništa ne pomaže. Ne postoji lek. Smrtnost je sto posto.“ Narednog dana vezista je napravio još jednu belešku, koja je Homeru ve bila poznata: „Na Tulskoj vlada haos. Izlaz u metro ne postoji, Hanza ga je blokirala. Ku i se ne može“, a na slede oj stranici je nastavio: „Zdravi pucaju na bolesne, posebno na one agresivne. Napravili su karantin za zaražene... Otimaju se, mole da ih puste napolje“, a odmah nakon toga, užasnuto je napisao: „Me usobno se ujedaju.“ I vezista je bio preplašen, ali gvozdena disciplina u odredu nije dozvoljavala da strah preraste u paniku. ak i u žarištu epidemije i samrtnoj groznici, sevastopoljska brigada je bila sevastopoljska brigada... „Kontrolišemo situaciju, opkolili smo stanicu i odredili komandanta“ – itao je Homer. „Naši su svi u redu, ali premalo je vremena prošlo.“ Izvida ki odred poslan sa Sevastopoljske sre no je stigao do Tulske – i naravno, tako e se zaglavio na njoj. „Odlu ili smo da ostanemo ovde dok ne pro e period inkubacije, kako ne bismo izlagali opasnosti... Ili možda zauvek“ – beznadežno je pisao vezista. „Nalazimo se u bezizlaznom položaju. Nemamo odakle da se nadamo pomo i.

Ako budemo zvali na Sevastopoljsku, osudi emo svoje. Valja trpeti... Ali dokle?“

Metro 2034

91

To zna i da su misterioznu stražu kod hermeti kih vrata na Tulskoj u stvari postavili Sevastopoljci? Nisu njihovi glasovi slu ajno bili poznati Homeru: stražari su bili ljudi s kojima je pre samo nekoliko dana od vampira branio položaje ka avoljoj!

Time što su dobrovoljno odlu ili da se ne vra aju, nadali su se da e rodnu stanicu sa uvati od zaraze... „Izgleda da se naj eš e prenosi neposrednim kontaktom, ali o igledno je ima i u vazduhu. Poneko kao da ima nekakav imunitet. Po elo je pre nekoliko nedelja, i mnogi se nisu razboleli... Ali mrtvih je sve više... Živimo u mrtva nici“ – žvrljao je vezista. e slede i umreti?“ – gotovo histeri no je vapio. Onda je povratio samokontrolu i nastavio mirno: „Treba nešto preduzeti. Upozoriti. Dobrovoljno u da po em. Ne na Sevastopoljsku, nego da prona em mesto gde je kabal u prekidu. Pozvati, moramo ih pozvati.“ Prošla su još dvadeset etiri sata ispunjena nevidljivom borbom s komandirom karavana, ne ujnim sva ama s drugim borcima i sve ve im o ajanjem. Sve ono što je vezista želeo da dopre do njih, on je, pošto bi se smirio, izlagao u svom dnevniku. „Ne žele da shvate kako ovo izgleda sa Sevastopoljske! Nedelju dana kao u blokadi.

Posla e novu trojku, koja se tako e ne e mo i vratiti. Onda e da pošalju veliku jurišnu brigadu. Objavi e mobilizaciju. Svi koji do u na Tulsku, u zoni su rizika. Neko e da se zarazi, pa e da pobegne ku i. To je onda definitivno kraj. Treba spre iti napad!

Uopšte ne razumeju...“ Još jedan pokušaj da se stigne do rukovodstva – bezuspešan, kao i svi prethodni... „Ne puštaju... Poludeli su. A ako to ne uradim ja, ko e? Treba pobe i.“ „Pravio sam se da sam se smirio i da se slažem da treba ekati“ – telegrafisao je slede eg dana. – „Otišao sam na stražu kod hermeti kih vrata. Viknuo sam da u na i prekid kabla i po eo da bežim. Pucali su mi u le a. Jedan metak me pogodio.“ Homer okrenu stranu. „Ne zbog mene. Zbog Nataše i Serjoške. Nisam ni razmišljao o tome da se ja spasem. Serjoška da bi...“ – tu je olovka ve ispadala iz malaksale ruke; možda je on to dodao i kasnije, jer više nije imao prostora za pisanje, ili zbog toga što je sada ve bilo svejedno gde e pisati. Onda se prekinuta hronologija ponovo uspostavljala: „Kroz Planinsku su me propustili, hvala im. Nemam više snage. Idem i idem. Nesvestica.

Koliko sam spavao? Krv u plu ima? Od metka, ili sam se razboleo? Ne...“ – iskrivljeno slovo prelazilo je u silaznu liniju, nalik encefalogramu kod umiru eg. Ali nakon toga, on je ipak dolazio sebi i završavao – „n mogu da na em prekid.“ „Nahimovski. Stigao. Znam gde je telefon. Upozori u ih... da ne smeju! Spasti... Žena patim“ – beležio je sve nepovezanije, zajedno sa tamnocrvenim ugrušcima po papiru. „Pozvao sam. Da li su me uli? Uskoro u umreti. udno. Zaspa u. Nemam municije. Ho u da zaspim pre nego što ovi... Stoje oko mene, ekaju. Još sam živ, odlazi.“ Kraj dnevnika je, po svoj prilici, bio napisan ranije, napisan sve anim, lepim rukopisom: apel da se ne napada Tulska i ime onoga koji je dao svoj život da do toga ne do e.

Ali Homer je ose ao: poslednje što je uspeo da napiše vezista pre nego što se

92

Dmitrij Gluhovski

njegov signal zauvek izgubio, bilo je: „Još sam živ, odlazi.“

Dvoje ljudi koji su se stiskali uz vatru pritisla je olovna tišina. Homer više nije pokušavao da razonodi devojku. utke je džarao štapom pepeo u vatri, gde je teško, poput jeretika, umirao vlažni notes, nagoveštavaju i oluju koja je ve besnela u njemu.

Sudbina mu se podsmehnula. Koliko se upinjao da otkrije tajnu Tulske! Kako je bio ponosan kada je pronašao dnevnik, razme i se time da se jedino on približio tome da razveže sve vorove ove pri e... I šta sad? Sada, kada su odgovori na sva pitanja bili u njegovim rukama, proklinjao je sebe zbog svoje radoznalosti.

Da, on jeste disao preko respiratora kada je uzeo dnevnik na Nahimovskom, a i sada je bio potpuno zašti en u skafanderu. Ali niko nije pouzdano znao kako se bolest zaista prenosi!

Kakva je budala bio kada je plašio samog sebe time da mu nije preostalo još mnogo života! Da, to ga je bodrilo, pomagalo mu da pobedi lenjost i savlada strah. Ali smrt je svojeglava i ne voli one koji pokušavaju da joj nare uju. I eto, dnevnik mu je nagoveštavao njegovo odre eno vreme: nekoliko nedelja od dana kada se zarazi, do smrti. Šta sve nije morao da uradi za tih jadnih tridesetak dana... Šta da radi? Da prizna svojim saputnicima da je bolestan, i ode na Kolomensku da tamo umre – ne zbog bolesti nego od gladi i zra enja? Ali, ako on ima tu strašnu bolest, onda su sigurno i Hanter i devojka, s kojima je delio vazduh, ve zaraženi.

Posebno komandir – kod Tulske je razgovarao sa stražarima iz karantina, prišavši im sasvim blizu.

Ili da se ponada da e ga bolest ipak zaobi i, da e se pritajiti i pri ekati? Razume se, ne tek onako, nego da bi mogao da nastavi put sa Hanterom. Da bi mogao da ostane u vrtlogu doga aja koji ga je poneo, kako bi u njemu i dalje mogao crpeti inspiraciju.

Pa ako je, otvorivši prokleti dnevnik, Nikolaj Ivanovi , omatoreli, beskorisni i netalentovani stanovnik Sevastopoljske, bivši pomo nik vozovo e, gusenica koju je zemljina teža prikovala za površinu, i umirao, onda je Homer, letopisac i mitotvorac, kao živopisni jednodnevni leptir tek ugledao svet. Može biti da je njemu darovana tragedija dostojna pera velikih, i sada je samo od njega zavisilo da li e uspeti da je oživi na papiru u tih trideset dana koji su mu za to bili odre eni.

Da li je on imao prava da propusti tu priliku? Da li je imao pravo da se pretvori u pustinjaka, da zaboravi na svoju legendu, da se dobrovoljno odrekne besmrtnosti i da je uskrati i svim svojim savremenicima? Šta e biti ve i zlo in, ili glupost – proneti baklju kuge kroz pola metroa, ili spaliti svoje rukopise i sebe zajedno s njima?

Kao tašt i plašljiv ovek, Homer je ve napravio izbor, i sada je samo tražio argumente u svoju korist. Kakva vajda od toga da se živ mumificira u grobnici na Kolomenskoj, u društvu još dva leša? Nije on ro en za podvige. A to što su sevastopoljski borci na Kolomenskoj spremni da se upišu u knjigu umrlih, to je njihov

Metro 2034

93

izbor i njihovo pravo. Na kraju krajeva, bar nisu prinu eni da umiru u samo i...

Kakva e korist biti od toga da se Homer žrtvuje? Hantera svakako ne e mo i da zaustavi. Pa starac je širio zarazu ne znaju i šta ini, a Hanteru je sve bilo savršeno jasno, još od onog susreta kod Tulske. Nije on džabe toliko insistirao na potpunom uništenju svih njenih žitelja, skupa sa sevastopoljskim karavandžijama. Nije bez razloga pominjao baca e plamena...

A ako su oni obojica ve bili bolesni, epidemija e neizbežno zahvatiti Sevastopoljsku. A pre svih ljude s kojima su bili u neposrednom kontaktu. Elenu...

Upravnika stanice. Komandanta perimetra. Njihove a utante. To onda zna i da e stanica ve kroz tri nedelje ponovo biti obezglavljena, da e je zahvatiti haos, a onda e uma pokositi i sve ostale.

Ali, kako li je Hanter mislio da e da izbegne zarazu? Zašto se vra ao nazad na Sevastopoljsku, mada je bio svestan da je ve mogao da bude bolestan? Homeru je bilo potpuno jasno da komandir ništa nije radio intuitivno ve je korak po korak ostvarivao neki plan. Dok mu starac nije pomrsio ra une.

Kako god pogledaš, Sevastopoljska je osu ena na propast u svakom slu aju, i itava ekspedicija nema nikakvog smisla. Ali, ak i da bi se vratio ku i kako bi mirno skon ao pored Elene, Homer je najpre morao da završi svoj put oko sveta. Bilo bi dovoljno da još jednom pre u od Kahovske do Kaširske, pa da ostanu bez gas-maski, a tek skafandera, koji su upili na desetine, ako ne i na stotine rendgena, trebalo se rešiti što pre. Povratak putem kojim su došli nije bio mogu . Šta da radi?

Devojka je sklup ana spavala. Vatra je naposletku doglodala kužni dnevnik, progutala poslednje grane i ugasila se. Stede i bateriju svoje lampe, starac pokuša da presedi u mraku, koliko bude mogao da izdrži.

Ne, on jednostavno mora dalje za komandirom. Izbegava e druge ljude, kako bi smanjio rizik od zaraze, ostavi e ovde ranac sa svim svojim stvarima, spali e ode u...

Nada e se pomilovanju i ipak unazad brojati tih trideset dana. Radi e na svojoj knjizi svaki dan, bez predaha. „Sve e se ve nekako rešiti“ – uveravao je starac samog sebe.

– „Najvažnije je pratiti Hantera, nikako ga ne ispuštati iz vida.“ Ako se ikada više pojavi...

Prolazio je ve drugi sat otkako je nestao u mutnom otvoru na kraju tunela.

Teše i devojku, Homer ni sam nije bio baš šasvim ube en u to da e im se komandir sigurno vratiti. Što je više znao o njemu, starac ga je manje razumeo. Sumnjati u komandira je bilo nemogu e, jednako nemogu e kao i verovati mu. Nikome nije dopuštao da ga upozna, nije pokazivao uobi ajene ljudske emocije. Imati poverenja u njega bilo je isto što i prepustiti se stihiji. Homer je to ve u inio; kajati še sada, bilo je i besmisleno i prekasno.

U mrklom mraku tišina više nije izgledala tako teška. Kroz njenu glatku koru probijali su se udan šapat, ne iji udaljeni jauk i šuštanje... U jednom trenutku starcu se ini da je to pijani hod strvinara, a ve u narednom – najezda avetinjskih džinova sa Planinske, a onda, da su to ipak krici samrtnika. Nije izdržao ni deset minuta.

94

Dmitrij Gluhovski

Škljocnu prekida i pretrnu.

Na dva koraka od njega stajao je Hanter, koji je sa rukama prekrštenim na grudima posmatrao zaspalu devojku. Zaklonivši se rukom od svetla koje ga zbog nenaviknutosti zaslepi, mirno re e: —Sad e da otvore.

Saša je sanjala: opet je sama na Kolomenskoj, eka oca da se vrati „iz šetnje“. On kasni, ali ona svakako mora da ga sa eka, da mu pomogne da se oslobodi ode e za površinu, skine gas-masku, i da ga nahrani. Ru ak je odavno bio pripremljen i ona nije znala šta bi sa sobom. Htela bi da se udalji od vrata koja vode na površinu, ali šta ako se on vrati baš u trenutku kada nje ne bude tu? Ko e da mu otvori? I tako ona sedi na hladnom podu kod izlaza, prolaze sati, idu dani, njega i dalje nema, ali ona ne e oti i sa svog mesta dok se vrata ne...

Probudi je buka reza koje se otklju avaju, upravo onakvih kakve su bile i na hermeti kim vratima na Kolomenskoj. Otvori o i sa osmehom: otac se vratio. Pogleda oko sebe i priseti se svega.

Jedino stvarno od itavog sna, koji se rasprši u trenutku, bila je škripa teških zasuna na metalnim vratima. Ve u slede em momentu ogromno krilo vrata je zavibriralo i lagano se pomerilo s mesta. U razjapljenom otvoru ukaza se snop svetla prošaran garom sagorele nafte. Ulaz u veliki metro...

Zasun se lagano pomeri u stranu i uleže u žleb, otkrivaju i utrobu tunela koji je vodio ka Autozavodskoj i dalje ka Krugu. Na šinama je, spremna za pokret, brundala velika motorna dresina, sa eonim reflektorom i nekoliko putnika. Kroz mitraljeski nišan ljudi s dresine ugledaše dvoje putnika koji su žmurili zaklanjaju i o i.

—Ruke! – razleže se naredba.

Saša, kao i starac, poslušno podiže ruke. Ovoga puta bila je to ona ista dresina koja je išla preko mosta pazarnim danima. Njenoj posadi je Sašina pri a bila dobro poznata. A starac udnog imena e sada da zažali što je poveo sa sobom devojku sa puste stanice a da se nije zapitao kako se ona tamo našla...

—Skinite gas-maske i dajte dokumenta! – komandovali su sa dresine.

Otkrivaju i lice, prekorevala je sebe za glupost. Niko nije bio u stanju da je oslobodi. Presudu njenom ocu – a i Saši, zajedno s njim – niko nije mogao da izmeni.

Zašto je poverovala da ova dvojica mogu da je uvedu u metro? Da nije možda pomislila da je na granici ne e primetiti?

—Hej ti! Ti ne možeš ovamo! – prepoznali su je u trenutku. —Imaš deset sekundi da nestaneš. A ko je to? To je tvoj?...

—Šta se dešava? – preplašeno upita starac.

—Da se niste usudili! Pustite ga! To nije on! – vikala je Saša.

—Gubite se! – ledenim tonom završi razgovor ovek s automatom. —Ili emo mi

Metro 2034

95

sada... Nišani...

—Zar emo po devoj ici? – za u se drugi nesigurni glas.

—Ja sam rekao!... – zvecnu zatvara na automatu, koji zazvu a kao da se unapred raduje onome što treba da usledi.

Saša ustuknu i zažmuri, spremna da po tre i put za poslednjih nekoliko sati pogleda smrti u o i. Nešto tiho fijuknu i utihnu. Poslednje naredenje nikako da se prolomi; ekanje postade neizdržljivo, i devojka otvori jedno oko.

Motor je i dalje radio, plavi astosivi krugovi su plovili kroz beli snop svetla koji je bacao reflektor, iz nepoznatog razloga uperen u tavanicu. Sada, kada joj svetlo više nije izbijalo o i, videla je one koji su bili na dresini.

Svi su kao poderane lutke ležali po dresini, ili po šinama pokraj nje. Omlitavelih ruku, neprirodno iskrivljenih vratova, izlomljenih tela.

Saša se okrete. Iza njenih le a je stajao obrijani, spuštenog pištolja, pomno prou avaju i motornu dresinu. Podiže cev i povu e obara još jednom.

—Sad je gotovo – zadovoljno progun a. —Skinite im uniforme i gas-maske.

—Zašto? – pretrnu starac.

—Preobu i emo se. Provoza emo se Autozavodskom na njihovoj dresini.

Saša se skameni, zapanjeno gledaju i ubicu; u njoj se strah borio sa ushi enjem, a mržnja mešala sa zahvalnoš u. On je upravo nonšalantno usmrtio trojicu odjednom, krše i najvažniju o evu zapovest. Ali, uradio je to da bi spasao život njoj – a i starom.

Je li slu ajnost to što je on spasava dvaput uzastopce? Meša li ona surovost sa vrstinom?

U jedno je bila sigurna: neustrašivost tog oveka potpuno eliminiše njegovu nakaznost.

Obrijani prvi pri e dresini i po e da skida gumene skalpove sa pobijenih neprijatelja. I najednom prigušeno kriknu i odsko i od motorne dresine, ustuknu kao da je video samog avola, ispruži obe ruke ispred sebe, neprestano ponavljaju i jedno te isto...

—Crni!

GLAVA9

VAZDUH Strah i užas – uopšte nisu jedno isto. Strah podsti e, tera na akciju i pronalaženje rešenja. Užas parališe telo, zaledi misli, lišava ljude svega što je ljudsko. Homer je u svom veku dovoljno video da bi znao da napravi razliku izmedu te dve stvari.

Njegov komandir, potpuno nesposoban da oseti strah, neo ekivano je pokazao da nije imun na užas. Ali, ono što je Hantera dovelo u takvo stanje, za udilo je starca još više od toga.

Leš sa koga je ovaj strgao gas-masku izgledao je neobi no. Crna gumena maska skrivala je tamnu sjajnu kožu, iskrivljena usta, širok pljosnat nos. Homer nije imao prilike da vidi crnce još od kada je prestao da postoji televizor s muzi kim kanalima – što zna i, dvadeset i kusur godina, ali uopšte nije imao dilemu da li je ubijeni ovek druge rase. Bio je to svakako kuriozitet. Ali šta je u tome bilo tako strašno?

Komandir, me utim, po e da se ponaša udno, razjari se, pa nasrnu ne ase i asa. Osvetli lampom lice s pljosnatim nosem, zareža nerazumljivo, pa po e grubo da svla i neposlušno telo, pri emu bi Homer stavio glavu na panj da je uo kako krckaju polomljeni prsti.

—Podsmevaju se... Da se još jednom podsetim, je l’ da?... Je li to ljudski?... Takva kazna? – šištao je jedva ujno.

Može biti da ga je zamenio s nekim? Kinji mrtvaca za ono malopre ašnje ponižavanje, ili ipak svodi neke davne, daleko ozbiljnije ra une? Starac je kradom bacao pogled na komandira, s ga enjem skidaju i drugi leš, koji je bio potpuno obi an.

Devojka nije u estvovala u plja ki, a Hanter je nije ni prisiljavao na to. Ona se odmakla, sela na šine i pokrila lice rukama. Homeru se u ini da ona pla e.

Hanter odvu e leševe iza vrata i pobaca ih na gomilu. Ne e pro i ni dvadeset etiri asa, a od njih ne e biti ni traga. Danju vlast nad gradom preuzimaju takva stvorenja da se i grozni no ni grabljivci zavuku u svoje rupe, pritajivši se i iš ekuju i da kucne njihov as.

Na tamnoj uniformi tu a krv se nije videla, ali se nije odmah ni sasušila. Slivala se hladno po stomaku i grudima, kao da je želela da se vrati u živo telo, izazivaju i neprijatan ose aj na koži, ali i u glavi. Homer se pitao da li je ova maskarada baš bila

Metro 2034

97

neophodna, i tešilo ga je jedino to što e na taj na in možda izbe i nove žrtve na Autozavodskoj. Ako se Hanterov plan ostvari, propusti e ih mirno, smatraju i ih za svoje... Ali, šta ako ipak ne bude tako? Je li on uopšte nastojao da izbegne nepotrebne smrti na svom putu?

Homera je komandirova krvožednost odbijala, ali i intrigirala. Samoodbranom se nije moglo opravdati i tre e po redu ubistvo koje je po inio, ali tu se radilo o ne emu višem od obi nog sadizma. Ali starog je pre svega mu ilo da li se Hanter uputio na Tulsku samo da bi utolio tu svoju že ?

Mada stoji da nesre nici koji su upali u zamku na toj stanici nisu mogli na i lek za tajanstvenu groznicu, to ipak ne zna i da on uopšte ne postoji! U podzemnom svetu još uvek su postojala mesta gde je tinjala nau na misao, gde su ra ena istraživanja, patentirani novi lekovi, pravljeni serumi. Polis, na primer – splet etiri arterije, srce metroa, poslednja slika i prilika pravog grada, koji se prostirao u tunelima izme u Arbatske, Borovicke, Aleksandrovog vrta i Lenjinove biblioteke, gde su se nastanili preživeli lekari i nau nici. Ili ogromni bunker u blizini Taganske, tajni nau ni grad u Hanzinoj svojini...

Osim toga, Tulska nije morala biti prva stanica na kojoj se proširila epidemija.

Kao da je nekome ipak uspelo da je savlada? „Zar je mogu e da se neko tako lako odri e nade za spas“ – pitao se Homer. Naravno, starca koji je sada u svom telu nosio tempiranu bombu bolesti, vodio je li ni interes. Homerov razum se gotovo pomirio sa skorom smr u, ali su se njegovi instinkti bunili, teraju i ga da traži izlaz. A ako prona e na in da spase Tulsku – spaš e i svoju stanicu, a i sebe...

Ali Hanter jednostavno nije verovao da postoji lek za bolest. Na osnovu par re i koje je razmenio sa stražarima Tulske, on je osudio sve njene stanovnike na smrt, i još je uzeo na sebe izvršenje te presude. Doveo je u zabludu komandu Sevastopoljske bajkama o razbojnicima, nametnuo im svoju odluku i neumoljivo je išao ka tome da je izvrši i zapali Tulsku.

A možda je on znao nešto o onome što se na stanici dešavalo, što bi ponovo preokrenulo sve tumbe? Nešto što je bilo nepoznato i Homeru, i onome ko je ostavio svoj dnevnik na Nahimovskom...

Kada se otarasio leševa, komandir skide s remenika uturicu i ispi ostatak onoga što je bilo u njoj. Šta je uopšte imao u njoj? Alkohol? Da li je baš uživao u svom pi u, ili je hteo da izbegne da ga podeli s nekim? Da li je uživao u trenutku, pokušavao da zaboravi, ili se možda nadao da e alkoholom neutralisati nešto u sebi?

ava stara dresina bila je za Sašu vremenska mašina iz bajki kojima ju je ponekad zabavljao otac. Ona nije nosila devojku od Kolomenske ka Autozavodskoj, ve ju je vra ala iz sadašnjosti u prošlost. Ako se sadašnjoš u mogao nazvati kameni obru u kojem je provela poslednje godine, o tom slepom crevu u vremenu i prostoru mogla je valjda da razmišlja samo ona.

98

Dmitrij Gluhovski

Dobro se se ala svog puta tamo: otac vezan, s pletenom kapom preko o iju i krpom u ustima, sedeo je kraj nje, tada još devoj ice. Ona je sve vreme plakala, a jedan od vojnika iz strelja kog voda joj je, sklapaju i prste, pokazivao razne životinje, ije su senke plesale po malenoj žutoj areni koja je letela po plafonu, utrkuju i se sa dresinom.

Ocu su pro itali presudu kada su ve prešli preko mosta: revolucionarni sud ga je pomilovao, a kazna je zamenjena doživotnim progonstvom. Istovariše ga na prugu, baciše mu nož, automat s jednim okvirom i staru gas-masku, a Saši pomogoše da si e.

Vojnik koji joj je pokazivao konja i psa, mahnu joj rukom.

Da nije i on bio me u ljudima što su pobijeni danas?

Ose aj da udiše ne iji tu i vazduh postade još izraženiji kada je navukla crnu gas-masku koju je obrijani skinuo s jednog tela. Svaki i najmanji deli njenog puta nekoga je koštao života. Sasvim je izvesno da bi ih obrijani svakako pobio, ali sada, kada je bila tu, Saša se ose ala kao sau esnica.

Razlog zbog koga njen otac nije želeo da se vra a ku i, nije bio samo to što se umorio od borbe. Govorio je da sva njegova poniženja i gubici ne vrede kao jedan tu i život. Stradao je samo da bi izbegao stradanje drugih. Saša je znala da je tas na kome su bili svi oni životi koje je ranije uzeo, i dalje mnogo pretezao, i da se otac upinjao da uspostavi ravnotežu.

A da je obrijani mogao da se umeša ranije i da ljude sa dresine uplaši svojom pojavom i razoruža ih bez ispaljenog metka, Saša je u to bila sasvim sigurna. Niko od ubijenih mu nije bio dostojan protivnik.

Zašto li on to tako radi?

Ispostavilo se da je stanica njenog detinjstva bila bliža nego što je mislila: nije prošlo ni deset minuta, a ispred njih se pojaviše njene vatre. Prilaze Autozavodskoj niko nije uvao. O igledno su se njeni stanovnici oslanjali samo na zamandaljena hermeti ka vrata. Na pedesetak metara od platforme obrijani smanji brzinu, prebacivši motor na niži stepen prenosa, naredi Homeru da stane za upravlja , a on stade uz mitraljez.

Dresina ujezdi na stanicu gotovo ne ujno, i vrlo, vrlo sporo. Ili se vreme zaustavilo zbog Saše, kako bi ona uspela da u nekoliko filmskih trenutaka sve vidi i da se svega seti?

Toga dana otac ju je ostavio svom posilnom, naredivši mu da je sakrije dok se sve ne završi. Ovaj ju je odveo daleko u stani no zale e, u jednu od službenih prostorija. Ali ak se i odatle ulo istovremeno urlanje stotina ljudi, i on potr a natrag, kako bi bio uz svog komandanta. Saša je lutala pustim hodnicima za njim, i naletela na dvoranu...

Vozili su se uz platformu, i Saša je posmatrala prostrane porodi ne šatore, vagone prepravljene u kancelarije, decu koja se igraju šuge, starce kako ogovaraju nekoga, mrzovoljne muškarce kako iste oružje...

A videla je svog oca, kako stoji na elu tanušnog niza ljutih i preplašenih ljudi, koji su pokušavali da opkole i zadrže beskrajnu uskomešanu gomilu. Ona potr a ka ocu, gr evito mu se privivši uz le a. On se ošamu eno okrete, zgrabi je i zalepi šamar inu a utantu, koji u me uvremenu pritr a. Ali sa njim se ve ranije nešto

Metro 2034

99

dogodilo. Stroj, koji je s automatima na gotovs napeto ekao komandu da otvori vatru, dobio je nare enje da odstupi. Jedini hitac bio je ispaljen u vazduh: njen otac je zapo injao pregovore o mirnoj predaji stanice revolucionarima.

Njen otac je verovao: oveku se šalju znaci.

Potrebno je jedino da umeš da gledaš i da znaš da ih pro itaš.

Ne, nije vreme teklo sporije samo kako bi njoj omogu ilo da se vrati u poslednji dan detinjstva. Naoružane ljude koji poustajaše i krenuše u susret dresini ona je prva primetila. Videla je i kako se obrijanom u jednom neuhvatljivom pokretu prst našao na obara u, i kako je po eo da okre e debelu mrku cev u pravcu iznena enih stražara.

Pre starog je ula prošaputanu naredbu da se dresina zaustavi. I onda je shvatila: sada e ovde da izgine toliko ljudi, da e ona do kraja života imati ose aj da udiše tu i vazduh. Ali Saša je još uvek mogla da spre i pokolj, da sa uva od ne eg užasnog i njih i sebe i još jednog oveka.

Stražari koji su ve otko ili automate išli su pored njih ve prili no dugo, drže i obrijanog na svega nekoliko koraka ispred sebe.

Ona u ini prvo što joj pade na pamet.

Sko i i pripi se uz njegova gipka snažna le a, obgrlivši ga otpozadi i ukrstivši ruke na njegovim nepomi nim grudima, koje kao da se nisu pomerale ak ni zbog disanja. On se trže kao da ga je ugrizla za ple a, pa se promeškolji... Zaprepaš eni su bili i stražari, spremni da zapucaju.

Stari je razumeo sve bez re i.

Dresina se pokrenu, izbacuju i teške crne oblake dima, i stanica Autozavodska ostade iza njih. U prošlosti.

Sve do Pavelecke niko više ne prozbori ni re i. Hanter se oslobodi neo ekivanog zagrljaja, sklonivši devoj ine ruke kao da se radi o metalnom obru u koji ga je stezao.

Pored jedinog kontrolnog punkta proleteše punom brzinom, a lepeza metaka koji do oše odande zari se u plafon iznad njihovih glava. Komandir je uspeo da izvu e pištolj i odgovori sa tri bešumna hica. Jednoga je izgleda oborio, ostali su se stopili sa zidovima i sakrili u mala ispup enja tunelskih spojeva, nestavši u njima. možda ipak...“ – razmišljao je Homer, gledaju i si ušnu devojku.

Pretpostavljao je da e se ljubavna linija razviti nešto posle pojave glavne junakinje, ali se sve dešavalo neuporedivo brže. Mnogo brže nego što je stizao ne samo da zapiše nego i da shvati.

Pošto stigoše na Pavelecku, zaustaviše se.

Starac je ve imao prilike da boravi na ovoj stanici, tako što je dospevao ovde preko nekih gotskih legendi. Umesto bezbrojnih stubova koji su držali svodove svih susednih modernih zdanja moskovskog metroa, Pavelecka se oslanjala na niz vazdušastih okruglih lukova, koji su obi nim ljudima delovali previsoko. I kao što se

100

Dmitrij Gluhovski

esto doga alo u takvim legendama, na Pavelecku je bilo ba eno neobi no prokletstvo.

Ta no u osam uve e, kada bi se užurbana stanica ve smirivala, najednom bi se pretvorila u sopstveni privid. Od njenog kompletnog stalnog i pridošlog stanovništva, na platformi bi ostajalo samo nekoliko hrabrih. Svi drugi – zajedno sa svojom decom, poku stvom, punim koferima, klupicama i ležajima – jednostavno bi iš ezavali.

Sklanjali bi se u sklonište – u oko kilometar udaljen tunel na Kružnoj liniji – drhte i tamo itave no i, dok su po površini oko Pavelecke metro-stanice divljala udovišna stvorenja koja su se budila iz sna. Dobri poznavaoci govorili su da su stanica i njena okolina njihovo neotu ivo vlasništvo, i da se nikakva druga stvorenja nisu usu ivala da prolaze tuda, ak ni dok su oni dremali. Stanovnici Pavelecke su pred njima bili potpuno bespomo ni: ograda koje su na drugim stanicama odvajale eskalatore, ovde nije bilo, i izlaz na površinu je uvek bio otvoren.

Prema Homerovom mišljenju, nije postojalo gore mesto za odmor i konak. Ali Hanter je imao druga ije mišljenje: došavši do kraja dvorane, dresina se zaustavi.

—Do jutra emo biti ovde. Smestite se – svukao je gas-masku i pokazao rukom na stanicu.

A onda ih napusti. Devojka ga isprati pogledom, a onda se sklup a na tvrdom podu. Starac se namesti udobnije, pokri o i rukama i pokuša da zadrema. Uzalud: ponovo ga ophrvaše misli o kugi koju nosi sobom, obilaze i još uvek zdrave stanice.

Ni devojci se nije spavalo.

—Hvala ti. Mislila sam da si isti kao i on – za u se njen glas.

—Mislim da više nema takvih ljudi – odgovori starac.

—Vi ste prijatelji?

—Kao pirana i ajkula – tužno se osmehnu i pomisli u sebi da zapravo tako i jeste: ljude proždire Hanter, a poneki krvavi komad ljudskog mesa preostane i za Homera.

—Kako to? – pridiže se ona.

—Kuda on, tu i ja. Ja mislim da bih bez njega teško, a on... Može biti da on misli da bih ga ja mogao o istiti. Mada, u stvari, niko ne zna šta on misli.

—A zašto ti ne možeš bez njega? – devojka se prima e i sede bliže starcu. ini mi se... da me nadahnu e ne e napustiti sve dok sam s njim... – pokuša da objasni Homer.

—Nadahnu e je od re i „dah“ – re e Aleksandra, mada nije bilo baš najjasnije da li je to pitanje ili konstatacija. —Šta e to tebi? Ivako e to da ti koristi?

Homer sleže ramenima.

—To nije ono što mi udahnemo. To je ono što udahnu u nas – odgovori on.

—Ja mislim da kada ti dah miriše na smrt, tvojim usnama niko nikada ne želi da se približi. Plaši ih zadah smrti – rekla je crtaju i nešto po prljavom podu.

—Kada vidiš smrt, po neš da razmišljaš o mnogo emu – iznenada re e Homer.

—Ali nemaš prava da je izazivaš svaki put kada imaš potrebu da razmišljaš – usprotivi se ona.

—Ja je ne izazivam, ja samo stojim pored nje, a osim toga, i nije stvar samo u smrti... Ne samo u njoj – pravdao se starac. —Želeo sam da mi se desi pri a koja bi promenila sve. Želeo sam da otpo nem novi krug. Da se u mom životu nešto desi.

Metro 2034

101

Nešto što bi me prodrmalo. I razbistrilo mi glavu.

—Nisi imao lep život? – saose ajno upita devojka.

—Bio je dosadan. Znaš, kada jedan dan li i na drugi, onda oni tako brzo prolaze da ti se ini da ni poslednji nije tako daleko – pokušavao je da objasni Homer. —Plašiš se da ne eš sti i ništa. I svaki od tih dana ispunjen je hiljadama bezna ajnih poslova, taman završiš jedan, predahneš, vreme je da se prihvatiš drugog. A ni snage ni vremena za nešto zaista važno ne preostane. Misliš – nema veze, po u sutra. A sutra nikako ne dolazi, sve je samo jedno beskona no danas.

—Jesi li video mnogo stanica? – Ona baš i nije pratila ono o emu je govorio starac.

—Ne znam – zamišljeno odgovori on. —Verovatno sve.

—A ja – dve – uzdahnu devojka. —Prvo sam sa ocem živela na Autozavodskoj, a onda su nas prognali na Kolomensku. Oduvek sam htela da vidim makar još jednu.

Ovde je tako udno – ona obuhvati pogiedom niz lukova. —Kao da postoji hiljadu ulaza, a nigde zidova me u njima. I kao da su svi otvoreni zbog mene, a meni se tuda uopšte ne e. Strašno.

—Ko je bio tvoj otac? Onaj drugi... – Homer se spetlja. —Jesu li ga ubili?

Devojka se ponovo zavu e u svoju ljušturu, i dugo je utala pre nego što odgovori.

—Da. —Ostani s nama – skupi hrabrosti starac. —Razgovara u s Hanterom, mislim da e i on da se složi. Re i u mu da si mi potrebna za... – on raširi ruke, ne znaju i kako da objasni devojci da bi ona sada trebalo da ga nadahnjuje.

—Reci mu da sam potrebna njemu – Saša naglasi poslednju re .

Sko i na platformu i krenu polako malo dalje od dresine, zagledaju i svaki stub pored koga bi prošla.

U njoj uopšte nije bilo koketerije, ona uopšte nije razmišljala o zavo enju. Nije marila ne samo za vatreno oružje, nego ni za arsenal ženskih uzbudljivih grimasa i nežnih pokreta, treptanja koje je moglo da napravi uragan, ili poluosmeha zbog kojih bi ovek žrtvovao svoj život ili život nekoga drugog. Ili možda jednostavno još uvek nije umela da se time koristi? Jednim direktnim pogledom naterala je Hantera da promeni svoju odluku, jednim pokretom je bacila mrežu na njega i spre ila ga da po ini ubistvo. Izgleda da je uspela da probije oklop i da ga raskravi? Ili mu se jednostavno dopala? Pre e biti da je ovo drugo: moglo bi se pretpostaviti da i brigadir ima svoje ahilove pete, i da može da bude ranjen, ili makar isprovociran. Homeru je to bilo nekako udno.

Homeru se uopšte nije spavaio. Mada je zamenio crnu gas-masku koja ga je gušila poljskim respiratorom, nije disao nimalo lakše, a mengele koje su mu stiskale glavu nisu popuštale svoj stisak.

102

Dmitrij Gluhovski

Sve svoje stare stvari Homer je ostavio u tunelu. Komadi em sivog sapuna je oprao ruke, sprao prljavštinu mutnom vodom iz kanistera i nije skidao nešto nalik beloj hirurškoj masci. Šta je starac još mogao da uradi da bi zaštitio one sa kojima je dolazio u dodir?

Baš ništa. Sada više ne bi pomoglo ak i kada bi otišao u tunele i pretvorio se u gomilu iznošenih starih krpa. Ali ova blizina smrti iznenada ga je vratila dvadeset i više godina unazad, u vreme kada je ostao bez svih koje je voleo. I to je njegovim planovima dalo jedan sasvim novi smisao.

Da je bilo po Homerovoj volji, on bi im podigao pravi pravcati spomenik.

Zaluživali su makar nadgrobne plo e. Ro eni u rasponu više desetina godina, a umrli u istom danu: njegovi žena, deca i roditelji.

A osim njih, i njegovi školski drugovi i prijatelji sa fakulteta. Omiljeni filmski glumci i muzi ari. Jednostavno, svi oni ljudi koji su toga dana još bili na poslu, ili su ve stigli ku i, ili ih je pak zateklo na otvorenom, negde na pola puta.

Oni koji su izginuli odmah, i oni koji su pokušavali da prežive još nekoliko dugih dana u kontaminiranoj, polurazrušenoj prestonici, uzalud grebu i po zaklju anim hermeti kim vratima metroa. Oni koji su se trenutno raspali na atome i oni koji su se kiselili i živi raspadali, izjedeni radijacijom.

Izvi i koji su prvi izlazili na povrŠinu, posle povratka sa zadatka danima nisu mogli da zaspe. Homer je imao prilike da se sretne s nekima od njih kraj vatre na me ustanicama, gledao im je o i, i video u njima zauvek žigosane ulice, nalik zamrzlim rekama prepunim zatrovane ribe. Hiljade utihlih automobila punih mrtvih putnika zakr ile su bulevare i puteve koji vode iz Moskve. Leševi su ležali na sve strane. Dok u grad nisu pristigle nove gazde, niko ih nije sklanjao. Štede i sebe, izvida i su gledali da zaobidu škole i de je vrti e. Ali, da bi se izgubio razum bilo je dovoljno da se kroz prašnjavo staklo slu ajno sretne zale eni pogled sa zadnjeg sedišta porodi nog automobila.

Milijarde života ugasilo se u istom trenu. Milijarde misli je ostalo neizre eno, milijarde maštanja – neostvareno, milijarde uvreda – neoprošteno. Nikolajev mla i sin tražio je od njega komplet flomastera, erka se plašila da ide na umetni ko klizanje, žena mu je, pre nego što e usnuti, opisivala kako e udvoje provesti kratki odmor na moru.

Kada je shvatio da su te male želje i strasti bili poslednji, oni su za njega odjednom postali neobi no važni.

Homer je želeo da napiše epitaf svakome od njih. Ali barem jedan epitaf na svojoj zajedni koj bratskoj grobnici ove anstvo je svakako zaslužilo. I sada, kada ni njemu samom nije preostalo mnogo, Homeru se inilo da e uspeti da prona e prave re i za njega.

Nije još bio siguran kojim redom e ih izložiti, ime povezati, na koji na in ukrasiti, ali je ose ao: u pri i koja se razvijala na njegove o i, bi e mesta i za svaku neupokojenu dušu, za svako ose anje, za svaku mrvicu znanja koju je on marljivo sakupljao, pa i za njega samog. Tema nije mogla biti bolja za to.

Kada se na površini razdani, a dole ožive trgova ke tezge, obavezno e prošetati

Metro 2034

103

tuda da na e praznu obi nu svesku i hemijsku olovku. A treba požuriti: ako ne baci na papir konture budu eg romana, iji su mu se obrisi ukazali u daljini, one bi se mogle istopiti i ko zna koliko e još morati da sedi u dolini, da gleda u daljinu, nadaju i se da e od najsitnijeg peska i vazduha ponovo po eti da se formira njegova kula od slonova e?

Vremena možda i ne e biti dovoljno. Šta god devojka brbljala, pogled u prazne zenice ve nosti zauvek zaustavlja svaki pokret, nasmeja se starac u sebi. A potom, prisetivši se njenih izvijenih obrva – dva bela luka na smrknutom, umazanom licu, njenih izgrickanih usana, njene raš upane slamene kose, on se osmehnu još jednom.

Na pijaci bi sutra valjalo potražiti još koješta, mislio je Homer, dok ga je hvatao san.

No na Paveleckoj nikada nije mirna. Igraju senke smrdljivih baklji po prljavim mermernim zidovima, neujedna eno dišu tuneli i jedva ujno razgovaraju ljudi koji sede u podnožju eskalatora. Stanica se pretvara da je mrtva, nadaju i se da se grabljivci sa površine ne e polakomiti na strvinu.

Ali ponekad najradoznaliji od njih pronalaze otvor koji vodi duboko dole, njuše i raspoznaju miris svežeg znoja, uju otkucaje srca i krv koja struji krvotokom. I po inju da se spuštaju.

Homer na kraju pridrema, a uplašeni glasovi s drugog kraja platforme dopirali su do njegove svesti teško i izobli eno. Ali, u tom momentu, iz sumaglice polusna prenu ga štektanje mitraljeza. Starac sko i, protrlja o i, gledaju i po podu dresine u potrazi za svojim oružjem.

Zaglušuju em štektanju mitraljeza priklju i se odjednom nekoliko automata, a brigu u glasu stražara zameni pravi pravcati užas. Po kome god da su oni sada tamo raspalili iz svih oru a, izgleda da time nisu mogli ni najmanje da ga povrede. Više to nije bila rafalna paljba po pokretnoj meti, ve potpuno neartikulisana paljba ljudi koji pokušavaju da sa uvaju samo sopstvenu kožu.

Automat je našao, ali Homer nikako da reši da iza e u dvoranu; imao je taman toliko snage da se opire iskušenju da upali motor i zbriše sa stanice – nije važno kuda.

Ne napuštaju i dresinu, izvijao je vrat pokušavaju i da kroz gustu rešetku stubova vidi arenu u kojoj se odvijao okršaj.

Viku i grdnje stražara koji su se branili prese e prodorno režanje – prili no blizu.

Mitraljez se zagrcnu, a neko tako strašno zavrišta i isto tako naglo umuknu kao da su mu otkinuli glavu. Ponovo zagluši uši grmljavina automatske paljbe, ali sada ve sasvim pojedina na i retka. Režanje se ponovi, ali sada izgleda malo dalje... I odjednom stvorenju koje je režalo ehom odgovori još jedno – u neposrednoj blizini dresine.

Homer izbroja do deset i drhtavim rukama pokrenu motor: sad e, samo što se nisu vratili njegovi saputnici, i onda e mo i tog trenutka da krenu; to on sve radi njih, a ne radi sebe... Dresina je zavibrirala, za adila, zagrevala se, a me u stubovima neverovatnom brzinom proma e nešto... Nešto što je klisnulo i nestalo iz vidnog polja mnogo brže nego što je svest mogla da registruje njegov oblik. Starac gr evito steže komandnu palicu, pa uzdahnu duboko, drže i nogu na papu ici gasa. Ako se ne

104

Dmitrij Gluhovski

pojave u narednih deset sekundi, on e sve ostaviti i... Ni sam ne shvataju i zašto to radi, Homer iskora i na platformu, isturivši ispred sebe svoj ništavni automat. Možda da bi se uverio da nekome od svojih ipak može pomo i...

Zaklonivši se iza stuba, proviri u dvoranu...

Htede da vrisne, ali mu ponestade daha.

Saša je oduvek znala da je zemlja nešto više od te dve stanice na kojima je živela, ali nije mogla da zamisli da svet izvan njihovih granica može da bude toliko lep.

Kolomenska – ravna i dosadna – njoj je ipak delovala kao prijatan i do najmanjih sitnica poznat dom. Autozavodska – ponosna, prostrana i hladna – odbacila je nju i njenog oca, otrgnula ih, i ona to nije mogla da joj zaboravi.

Odnose s Paveleckom je mogla da gradi od nule, i sa svakim trenutkom provedenim ovde, Saša je imala želju da se zaljubi u tu stanicu. U njene lake razgranate stubove, u ogromne visoke lukove, u taj blagorodni mermer sa nežnim žilicama koje su zidove inile nalik koži... Kolomenska – uboga, Autozavodska – previše surova, a ova stanica je bila poput žene: koketna i lakomislena. Pavelecka nije izgubila svoju neverovatnu lepotu ni decenijama kasnije. „Ljudi koji ovde žive ne mogu biti surovi i zli“ – razmišljala je Saša. – Da li je mogu e da je trebalo da ona i njen otac pre u samo jednu prokletu stanicu, da bi se našli u ovom arobnom okruženju? Zar je mogu e da je trebalo da poživi samo još jedan dan, pa da pobegne s robije i ponovo bude slobodan? Ona bi ve uspela da nagovori obrijanog da ih oboje povede...

U daljini je poigravala vatrica okružena stražarima, snop svetlosti koju je bacao reflektor šarao je po visokoj tavanici, ali Saša nije želela da krene u tom pravcu. Koliko godina joj se inilo da bi mogla biti sre na samo ako iza e sa Kolomenske i sretne druge ljude! Ali sada joj je bio potreban samo jedan ovek – da bi s njime podelila svoje ushi enje, iznena enje zbog toga što se ispostavilo da je zemlja ve a za itavu tre inu, ali i nadu da je sve još uvek mogu e ispraviti. A Saša sigurno nije bila potrebna nikome, osim sebi i možda starome.

I devojka krenu na suprotnu stranu, u pravcu desnog tunela, tamo gde je ostala napola zaglavljena o erupana kompozicija polupanih prozora i širom razjapljenih vrata. Ušla je unutra, preletela pogledom ošte enja na spojevima vagona i obišla prvi, drugi i tre i. U poslednjem, Saša otkri ležaj koji je nekim udom ostao itav, pa se pope na njega. Osmotri okolinu, pa pokuša da zamisli da e voz svakog trenutka da krene i poveze je dalje, ka novim stanicama – svetlim i bu nim od ljudskih glasova. Ali nije imala ni vere ni mašte da pomeri s mesta hiljade tona gvozdenog krša. S njenim biciklom je to išlo neuporedivo jednostavnije.

To se nije moglo sakriti: preska i iz vagona u vagon za Sašom, naposletku je i sustiže buka borbe koja se razbuktala na Paveleckoj.

Zar opet?!

Metro 2034

105

Ona spusti najpre noge na pod, i jurnu nazad na stanicu – na to jedino mesto gde je bila u stanju da bilo šta uradi.

Rastrgnuta tela stražara ležala su i u staklenoj stražarskoj ku ici sa uko enim reflektorom, i pravo preko ugašene vatre, i u centralnom delu dvorane. Borci su prestali da pružaju otpor i po eli da beže kako bi našli uto ište u tunelu, ali ih je smrt sustigla na pola puta.

Nad jednim lešom se nadvila zloslutna, neprirodna figura. Sa te udaljenosti nije se baš najbolje videla, ali Homer je video glatku belu kožu, jaku grivu koja je podrhtavala, lankovite noge koje su nestrpljivo cupkale.

Bitka je bila izgubljena. Gde li je Hanter? Starac proviri još jednom i skameni se...

Na desetak koraka, proviruju i iza stuba ta no onoliko kao Homer, kao da mu se ruga ili se igra s njim, sa visine nešto više od dva metra na starca je kidisala košmarna njuška. Sa obešene donje vilice kapala je krv, dok se teška eljust neprestano pomerala gutaju i jezivu hranu, a ispod kosog ela nije bilo ni ega; mada, izgleda, to što nije imalo o i stvorenju nije smetalo da se kre e i da napada.

Homer odsko i, pritiskaju i obara ; automat je utao. Himera ispusti dugi, oštar krik, i ode na sredinu dvorane. Starac pokuša da otko i zako eni obara , shvataju i da ništa ne e uspeti da uradi...

Ali udovište iznenada izgubi svako interesovanje za njega; njegova pažnja je sada bila usmerena na kraj platforme. Homer se hitro okrete, naprežu i svoje poluslepe o i, i srce mu se sledi.

Tamo je, preplašeno se osvr i oko sebe, stajala devoj ica.

—Beži! – dreknu Homer, a glas mu u trenu pre e u promuklo škripanje koje je cepalo grlo.

Bela himera sko i napred, prelaze i u jednom skoku nekoliko metara, i na e se neposredno ispred devojke. Ona dohvati nož, koji je više bio kuhinjski, i krenu ka njoj pokretom upozorenja. Stvor odgovori tako što mahnu jednom od prednjih šapa, i devojka se sruši na zemlju; noži odlete nekoliko koraka dalje.

Starac je ve bio na dresini. Ali više nije ni pomišljao na bekstvo. Dah i je nameštao mitraljez, trude i se da uhvati na mušicu nišana beli astu siluetu koja se pomerala. Nije uspeo: udovište se ve naginjalo nad devojkom. Homeru se inilo da se u tih nekoliko minuta koliko mu je trebalo da rastrgne stražare, koji su za njega predstavljali kakvu-takvu opasnost, stvorenje zabavljalo, bacivši u ošak dvojicu nemo nih i igraju i se s njima pre nego što ih je dokraj ilo.

Sada se ono zgrbilo nad Sašom, zaklonivši je od starca... ere i plen?...

A onda se naglo trglo, ustuknulo, zagrebalo kandžama po mrlji koja mu se širila na le ima, a zatim se reže i okrenulo, spremaju i se da proždere napada a.

Nesigurnim korakom, s automatom u jednoj ruci, u susret mu je išao Hanter.

Druga ruka mu je mlitavo visila niz telo i bilo je o igledno da mu je svaki korak i težak

106

Dmitrij Gluhovski

i bolan.

Komandir zasu monstruma još jednim rafalom, ali ovaj je i dalje bio i te kako živ; malo se zanese, ali odmah povrati ravnotežu, pa sko i napred. Pošto više nije imao municije, Hanter se nekim udom izma e i do eka ogromnu telesinu na oštricu svoje ma ete. Himera se u letu sru i na njega, guše i ga svojom težinom i lome i mu kosti.

Gase i i poslednju nadu, dolete i drugi stvor. Zastade nad zgr enim telom svog srodnika, zagreba kandžom po beloj koži, kao da pokušava da ga razbudi, a onda polako podiže slepu njušku ka starcu...

Ali Homer ovoga puta iskoristi svoju šansu. Krupni kalibar iskida himerin torzo, raznese joj lobanju, i pošto je ve uspeo da je obori, on je i dalje nastavio da mrvi u prah i pepeo mermerne plo e iza njenih le a. Starom je trebalo vremena da umiri srce i opusti prste koji su se gr evito stisli.

Onda zatvori o i, skide respirator i udahnu ledeni vazduh, zasi en metalnim zadahom sveže krvi. Svi heroji su pali na bojnom polju, on je bio jedini preživeli.

Njegova knjiga završena je pre nego što je i zapo eta.

GLAVA 10

POSLE SMRTI Šta ostaje iza umrlih? „Šta e ostati posle bilo koga od nas? „Spomenici propadaju i osipaju se, i nakon nekoliko decenija, natpisi na njima postaju ne itki. ak i u prošlim vremena, kada se o grobovima mnogo više brinulo, groblja su pripadala gotovo isklju ivo svežim pokojnicima. Mrtve su obilazila samo deca ili roditelji, veoma retko unuci, a praunuci – gotovo nikada. što se uobi ajeno nazivalo ve nim pokojem, u velikim gradovima zna ilo je samo poluvekovni rok da kbsti ostanu neoskrnavljene: da li zbog daljeg sahranjivanja, ili da bi se preoralo seosko groblje i na tom mestu izgradile stambene etvrti. Zemlja je postajala previše tesna i za žive i za mrtve. „Pola veka – to je luksuz koji su sebi mogli da dozvole samo oni koji su umirali pre kraja sveta. A i kome bi bilo do jednog pokojnika, kada umire itava planeta? Niko od stanovnika metroa nije bio udostojen asti da bude sahranjen, i nije se mogao nadati da mu telo ne e pojesti pacovi. „Posmrtni ostaci su imali pravo da traju taman toliko koliko su se živi se ali onih kojima su pripadali. ovek se se a svojih bližnjih, školskih drugova, kolega. Ali njegovo se anje obuhvata najviše tri generacije. Upravo tih pet, ili nešto malo više decenija. „I jednako lako kako svako od nas gubi iz se anja lik svoga dede, ili školskog druga, neko e jednom prepustiti apsolutnorn ništavilu i nas. Se anje na oveka može biti dugove nije od njegovog skeleta, ali kada nestane i poslednji koji nas se se ao, i mi emo se rasplinuti u vremenu zajedno s njim. „Fotografije? Ko ih danas još izra uje? Kako su samo vodili ra una o njima kada je svako fotografisao! Ranije je svaki debeli porodi ni album imao rezervisan prostor za požutele stare slike, ali je mali broj onih koji su ih razgledali mogao sa sigurnoš u re i koji je od njihovih predaka bio na njima. Bilo kako bilo, fotografije pokojnika bi se mogle smatrati posmrtnim maskama skinutim s njihovih tela, ali nipošto kopijom žive duše. A osim toga, fotografije propadaju samo nešto malo sporije od tela, zapravo od

108

Dmitrij Gluhovski

se anja na one koje uvaju od zaborava. „Šta je onda to što ostaje? „Deca?“ Homer pruži prst ka plamenu sve e. Misli su se nizale jedna za drugom: Ahmedove re i su ga još uvek pekle. Osu enom na bezdetnost, bez mogu nosti da nastavi svoju lozu, starcu je jedino preostalo da negira mogu nost ovog puta ka besmrtnosti.

Ponovo se dohvati olovke. „Mogu da li e na nas. U njihovim crtama lica možemo prepoznavati odraz sopstvenih, na udesan na in pomešanih sa crtama lica onih koje smo voleli. U njihovim gestovima, u na inu izvijanja obrva možemo ganuto prepoznavati sebe.

Prijatelji nam mogu govoriti da su naši sinovi i k eri naše slike i prilike, napravljeni po istom kalupu. I to kao da nam obe ava da emo nastaviti da živimo nakon što nas više ne bude. onda ni svako od nas nije iskonski lik na koji se zatim kasnije lepe kopije, ve samo himera napravljena od polovina spoljašnjosti i unutrašnjosti naših roditelja, isto onako kako i njih ine polovine njihovih o eva i majki. Ispada da onda u nama nema nimaio originalnosti ve je sve samo beskona no premeštanje si ušnih deli a mozaika, koji žive nezavisno od nas i slu ajno se uklapaju u milijarde bezvrednih panoa, da bi se onda raspali na naše o i? „Ima li onda smisla biti ponosan kad na svojoj deci otkrijemo grbicu, ili jamicu, koju prepoznajemo kao svoju, a koja se u stvari pola miliona godina seli s tela na telo? „Ho e li posle mene išta ostati?“ Homeru je bilo teže nego drugima. Iskreno je zavideo onima kojima je vera dopuštala da se nadaju prelasku u zagrobni svet; kada bi se poveo razgovor o tome, njemu bi uvek pao na pamet Nahimovski prospekt. Može biti da Homer nije bio samo smrtno telo koje e prožderati i svariti lešinari. Ali ak i ako je imao u sebi još nešto, to nije bilo sposobno da postoji nezavisno od mesa i kostiju. „Šta je ostalo iza egipatskih careva? Šta posle gr kih junaka? Ili posle umetnika renesanse? Šta je ostalo od njih – i je li ih uopšte bilo u onome što je iza njih ostalo? „Ali kakva to onda besmrtnost preostaje oveku?“ Homer pro ita ono što je napisao, zamisli se, a onda pažljivo iscepi listove iz sveske, zgužva ih, stavi na plehani tanjir i zapali. Za samo jedan minut, od rada kome je posvetio poslednja tri sata, ostade samo gomilica pepela.

Umrla je.

Saša je oduvek tako zamišljala smrt: nestane i poslednji zra ak svetlosti, utihnu svi glasovi, telo se oduzme i zavlada ve na tama. Tmina i tišina iz kojih ljudi dolaze i u koje se neizbežno vra aju. Saša je slušala pri e o raju i paklu, ali joj je pakao uvek delovao nekako bezazleno. Ve nost provedena u potpunom slepilu, gluvo i i potpunoj

Metro 2034

109

neaktivnosti bila joj je sto puta strašnija od bilo kakvih kotlova s vrelim uljem.

A onda negde ispred nje zatitra drhtava, slaba vatrica. Saša pruži ruku ka njoj, ali je nije mogla dohvatiti: titravi plami ak joj je izmicao, ponovo joj se približavao da bi je zadirkivao, pa bi ponovo nestajao, igraju i se i mame i je za sobom. Znala je: bila je to tunelska vatrica.

Otac je govorio da kada ovek umre u metrou, njegova duša izgubljeno luta mra nim, zamršenim tunelima, koji su svi do jednog slepi. Ona još ne shvata da više nije privezana za telo i da je njeno zemaljsko bitisanje završeno. I luta e sve dok negde u daljini ne ugleda plamen avetinjske vatrice. A kada je ugleda, mora požuriti ka njoj, jer je ona poslata upravo po tu dušu, i beže i dalje, odveš e je tamo gde je eka pokoj.

Ipak se dešavalo i da vatrica vrati dušu do beživotnog tela. Za takve ljude se šaputalo da su se vratili sa onog sveta, mada bi bilo pravilnije re i da ih je tama pustila nazad.

Vatrica je mamila za sobom, bila je uporna, i Saša popusti. Noge nije ose ala, ali one joj nisu ni bile potrebne da bi sustizala plami ak koji joj je izmicao, bilo je dovoljno samo ga ne gubiti iz vida. Gledati ga netremice, kao da pokušavaš da ga nagovoriš, pripitomiš.

Saši po e za rukom da je uhvati, i vatrica je povede kroz mrkli mrak, kroz lavirint tunela iz koga ona nikada ne bi uspela sama da prona e izlaz ka poslednjoj stanici na liniji svog života. Ispred nje se skoro razdanilo: Saši se inilo da njen pratilac osvetljava obrise neke udaljene prostorije gde je o ekuju.

—Saša! – pozva je glas, koji joj beše neverovatno poznat, mada nije bila u stanju da odredi kome bi mogao da pripada.

—Tata? – s nevericom upita ona, pokušavaju i da uhvati poznate nežne tonove u boji tu eg glasa.

Stigli su. Varljiva tunelska vatra stade i pretvori se u obi an plamen, sko i na fitilj vlažne, dogorele sve e i udobno se smesti na njoj, poput ma ke koja se vratila iz šetnje.

Na njenoj ruci ležala je ne ija ruka, hladna i hrapava. Nesigurno, u strahu da e ponovo pasti na dno, Saša skrenu pogled s vatre. Bude i se uporedo s njom, probode je oštar bol u razderanoj podlaktici i povre enoj slepoo nici. Iz tame izroni i zaljulja se pred njom jednostavan kancelarijski nameštaj – par stolica i komoda... Ležala je na pravom pravcatom krevetu, toliko mekom da le a uopšte nije ni ose ala. Kao da joj je neko vra ao deo po deo tela, i još nije stigao da joj vrati sve.

—Saša? – ponovi glas.

Ona pogleda u pravcu odakle je dolazio, i trže ruku. Uz njen krevet sedeo je starac sa kojim je putovala na dresini. U njegovom dodiru nije bilo nikakvih ambicija, on nije pekao, niti vre ao Sašu. Ona trže ruku, postidevši se toga što je o ev glas pomešala sa glasom tu ina, a i zbog toga jer je bila ljuta što je tunelski plami ak nije odveo tamo.

Starac se osmehnu nežno; izgleda da je njemu bilo sasvim dovoljno što se ona uopšte probudila. Zagledavši se malo bolje, Saša u njegovim o ima opazi toplinu koju je imala prilike da vidi u pogledu samo jednog oveka. Nije ni udo što se prevarila. I njoj najednom postade neprijatno zbog starog.

110

Dmitrij Gluhovski

—Izvini – re e ona.

A onda se priseti svojih poslednjih trenutaka na Paveleckoj, i sko i u krevetu.

—A šta je s tvojim prijateljem?

Ona kao da više nije umela ni da pla e, ni da se smeje, a možda u njoj više nije bilo snage ni za jedno ni za drugo. Na sre u, devoj ica je uspela da izbegne kandže oštre poput žileta: himera ju je udarila samo dok je padala na le a. Ali i to je bilo dovoljno da bude u nesvesti dvadeset etiri asa. Njen život više nije bio u opasnosti, uveravao je lekar Homera. Svoje muke starac nije ni pominjao doktoru.

Dok je Saša, kako je starac ve navikao da je zove, bila u nesvesti, opuštena i zavaljena na jastuk, Homer se vrati stolu, na kojem ga je ekala raširena sveska sa svojih devedeset i šest strana. Okrenu olovku me u prstima, pa nastavi tamo gde je stao sa iznova zapo etom knjigom, kako bi stigao i do devojke koja je stenjala u bunilu... „Ovoga puta karavan se zadržao. Zadržao se nedopustivo dugo, tako da je ve postalo jasno: desilo se nešto jezivo, iznenadno, od ega nisu mogli da se odbrane ni stražari prekaljeni kroz bojeve i naoružani do zuba, oni koji su godinama uspevali da balansiraju u odnosima s Hanzinim rukovodstvom. „I sve bi to bilo podnošljivo da su funkcionisale veze. Istovremeno se nešto desilo i s telefonskim kablom koji je bio sproveden do Kruga, veze su bile prekinute još u ponedeljak, a brigada koju su poslali da otkloni kvar, vratila se ne našavši ništa.“ Homer podiže pogled i pretrnu: devoj ica je stajala iza njegovih le a, pokušavaju i da preko ramena dešifruje njegove škrabotine. inilo se da je na nogama drži samo znatiželja.

Zbunivši se, starac zatvori svesku.

—Tebi je za to potrebna inspiracija? – upita ga ona.

—Još sam na samom po etku – progun a Homer.

—A šta se dogodilo s karavanom?

—Ne znam. – On po e olovkom da uokviruje naziv. —Pri a još nije završena. Idi lezi. Potreban ti je odmor.

—Pa, valjda od tebe zavisi kako e knjiga da se završi – usprotivi se ona, ne pomerivši se s mesta.

—U ovoj knjizi ništa ne zavisi od mene. – Starac spusti olovku na sto. —Ja ne izmišljam ništa, samo zapisujem šta mi se sve doga a.

—To zna i, u njoj tim pre sve u stvari zavisi od tebe – zamisli se devojka. —A ho u li i ja biti u njoj?

—Hteo sam tebe da pitam za dozvolu – osmehnu se Homer.

—Razmisli u – ozbiljno odgovori ona. —A zbog ega je pišeš?

Starac ustade da je ne bi gledao iz žablje perspektive.

Još od poslednjeg razgovora sa Sašom njemu je bilo jasno da su njena mladost i

Metro 2034

111

neiskustvo u stvari varka; kao da su na udnoj stanici na kojoj su je našli, godine prolazile duplo brže. Imala je obi aj da odgovara ne na njegova glasno izgovorena ve na neizgovorena pitanja. Saša je Homera pitala isklju ivo ono na šta ni sam nije znao odgovore.

Bio je potpuno svestan: ukoliko želi da ra una na njenu iskrenost – a kako bi druga ije ona mogla biti njegova junakinja? – onda i sam mora biti pošten prema njoj, i ne sme je zavla iti i izbegavati odgovore, niti joj govoriti manje nego što bi priznao samom sebi.

—Želim da me ljudi upamte. I mene, i one koji su mi bili dragi. Želim da znaju kakav je bio svet koji sam voleo. Da uju najvažnije od onoga što sam saznao i shvatio.

Da moj život ne bude uzaludan. Da iza mene ostane neŠto.

—Pokušavaš da u nju udahneš dušu? – Ona nakrivi glavu. —Ali to je samo sveska. Mogla bi izgoreti, ili se zagubiti.

—Nije baš najsigurnije mesto za uvanje duše, zar ne? – uzdahnu Homer. —Ne, sveska mi treba da u njoj sve izložim odre enim redosledom, i da ne zaboravim nešto važno, dok ne napišem pri u. A osim toga, bi e dovoljno da je ispri am nekolicini ljudi. A ako mi to bude pošlo za rukom, ne e mi biti potreban ni papir, ni telo.

—Ti si sigurno video mnogo toga što ne bi hteo nikada da zaboraviš. – Devojka sleže ramenima. —A ja, vidiš, ne bih imala šta da napišem. I ne treba da budem u svesci. Ne troši papir na mene.

—Ali, pred tobom je tek... – po e starac, i najednom se sledi: on tada ne e biti tu.

Devoj ica je utala, i Homera uhvati strah da e se potpuno zatvoriti. On pokuša da prona e prave re i, kako bi sve vratio na staro, ali se sve više zaplitao u sopstvene sumnje.

—A šta je najlepše od onoga što si video? – iznenada upita ona. —Baš, baš najlepše?

Homer se zbuni i pokoleba. Bilo mu je neobi no da svoje najskrivenije misli podeli s nekim koga nije poznavao ni itava dva dana. To nije rekao ak ni Eleni, i ona je mislila da na zidu njihovog stan a visi obi na gradska panorama. A uz to, može li devoj ica koja je itav život provela u podzemlju, uopšte da razume to što e joj on ispri ati?

—Letnja kiša – na kraju ipak odlu i da joj kaže.

—A šta je tu lepo? – namršti se ona zainteresovano.

—A jesi li ti ikada videla kišu?

—Nisam. – Devoj ica odmahnu glavom. —Otac mi nije dao da izlazim napolje.

Ja sam ipak izlazila par puta, ali mi je tamo bilo zlo. Strašno je kada oko tebe nema zidova. Kiša – to je kada voda pada odozgo – konstatovala je za svaki slu aj.

Ali Homer je više nije slušao. On se odjednom ponovo našao u tom davnom danu; kao medijum koji je svoje telo ustupio prizvanom duhu, zagledao se u daljinu i pri ao je, pri ao...

—Ceo mesec je bio topao, bez padavina. A moja žena trudna, ionako je jedva disala, a još i taj pakao... U porodilištu jedan ventilator na itavu bolni ku sobu, žalila se sve vreme da joj je zagušljivo. A ja sam zbog nje živ premro. Mnogo sam se sekirao:

112

Dmitrij Gluhovski

koliko god da smo se trudili, nekoliko godina ništa se nije dešavalo, a onda su nas doktori plašili poba ajem. Ona tamo kao bajagi pod kontrolom, bolje da je kod ku e ležala. Termin za poro aj došao, a ništa se ne dešava. Trudova nema, a ja ne mogu svaki dan da odsustvujem s posla. A neko mi još ispri ao da ako prenese termin, može da se rodi mrtvo. Ja ne mogu da se smirim, pravo s posla – trk pod prozor da dežuram.

U tunelima nema signala, a ja na svakoj stanici proveravam da nema propuštenih poziva. I stiže poruka od lekara: „Hitno se javite.“ Dok sam našao neko mirno mesto, ja sam ve i ženu i dete sahranio, budala nepoverljiva. Pozivam...

Homer u uta kao da osluškuje zvuk zvona, ekaju i da mu neko odgovori.

Devojka ga nije prekidala, odlažu i pitanja za kasnije.

—Kažu mi: estitamo, dobili ste sina. To sada tako jednostavno zvu i: dobio sina. A tada su mi ženu iz mrtvih vratili, pa još i to udo... Penjem se na površinu – a tamo kiša. Prohladna. A vazduh je odjednom postao nekako lak i svež. Kao da je ceo grad bio prekriven prašnjavim celofanom, koji je neko sada skinuo. Liš e zasijalo, nebo se kona no kre e, a ku e se nekako podmladile. Ja jurim Tverskom do cve are, i jednako pla em, pla em od sre e. Imao sam kišobran, ali ga nisam rasklopio, hteo sam da pokisnem, da osetim tu kišu. Ne umem sada da opišem taj ose aj... Kao da mi se nije rodio sin, nego ja sam ponovo, a na svet gledam kao da ga prvi put vidim. I on je nov, kao da mu je upravo prese ena pup ana vrpca i kao da ga prvi put kupaju. I sve e od sada biti novo, i sve što nije išlo baš najbolje, ili je bilo loše, sve e biti mogu e popraviti. Ja kao da sam od tog trenutka imao dva života. Ono što ja ne uspem – sin e.

I tek je sve pred nama. I pred svima ostalima...

Starac za uta, zagledan u staljinisti ku desetospratnicu u rumenoj ve ernjoj izmaglici, zaroni u poslovnu užurbanost Tverske, udišu i sladunjavi vazduh zasi en gasovima, pa zatvori o i, izlažu i lice letnjem pljusku. Kada je došao sebi, na njegovim obrazima i u uglovima o iju, kao dokaz putovanja u taj dan, blistale su kišne kapi.

On ih žurno otre rukavom.

—Znaš – devoj ica izgleda nije bila ništa manje zbunjena od Homera – i kiša sigurno može da bude lepa. Ja nemam tu vrstu se anja. Možda bih mogla da pamtim tvoja? I ako želiš – ona mu se osmehnu – bi u u tvojoj knjizi. Pa, od ne ije volje se svakako zavisi pre nego što se stigne do kraja.

—Još je suviše rano – bio je odlu an doktor.

Saša nije mogla da objasni tom bezose ajnom oveku koliko joj je bilo važno to za šta ga je molila. Ona uhvati vazduh za još jedan napad, ali ga ne iskoristi, ve samo odmahnu zdravom rukom i odustade.

—Ništa, izdržite. Na nogama ste, i dobro se ose ate, možete pomalo da prošetate. – On skupi svoje instrumente u polietilensku kesu i pruži ruku starom. — Navrati u kroz nekoliko sati. Uprava je naredila da vas pripazimo. Jasno vam je da smo vaši dužnici.

Metro 2034

113

Starac ogrnu Saši flekavi vojni ki šinjel i ona iza e napolje za doktorom, prolaze i pored ostalih bolni kih šatora, duž niza soba i sobica zatrpanih stolovima i krevetima, pa kroz dva otvora uz merdevine ka vrhu, i naposletku kroz neugledna oniža vratanca u ogromnu duga ku dvoranu. Skamenivši se na ulazu, Saša dugo nije bila u stanju da pre e preko praga. Nikada ranije nije videla toliko ljudi odjednom; nikada nije mogla ni da zamisli da na svetu postoji toliko živih ljudi.

Hiljade lica – bez maski! Toliko razli itih me u sobom... Bilo je tu i iznemoglih staraca, i beba. I mnogo muškaraca – bradatih i obrijanih, krupnih i patuljaka, izmoždenih i potrošenih, i punih snage i miši avih. Unakaženih u borbi, ili nakaznih od ro enja, neverovatno lepih, ili privla nih usled ne eg neobjašnjivog, bez obzira na skromnu spoljašnjost. I isto toliko žena i rumenih trgovkinja širokih zadnjica u poveza ama i vetrovkama, i izvajanih bledih devojaka, neverovatno iepo odevenih, naki enih in uvama.

Da li e primetiti da je Saša – druga ija? Ho e li mo i da se sakrije u gomili, pretvaraju i se da je jedna od njih, ili e sada da se bace na nju i rastrgnu je kao opor pacova uljeza albinosa? U po etku joj se inilo da su sve o i uprte samo u nju, i crvenela bi od svakog slu ajno ulovljenog pogleda. Ali, nakon petnaest minuta, sasvim se privikla: me u ljudima koji su je gledali bilo je i neprijateijski nastrojenih i zainteresovanih i preterano upornih, ali ve ina je bila ravnodušna. Usput bi je okrznuli pogledom, pa bi išli dalje, ne obra aju i pažnju na nju.

Pomislila je da ti rasejani, tupi pogledi kao kolomast podmazuju zup anike užurbanih ljudi. Kada bi se malo više zanimali jedni za druge, sila trenja bila bi neuporedivo ja a, i ceo mehanizam bi bio paralisan.

Da bi se postalo deo gomile, nije bilo neophodno prerušavati se, ili se druga ije ošišati. Umesto toga, bilo je dovoljno samo zaroniti u tu e zenice, stresti se od hladno e i vratiti svoj pogled nazad, ovlaš ih dodirnuvši. Naoružana sveprisutnom ravnodušnoš u, Saša je bila u stanju da se umeša me u introvertne, užurbane žitelje te stanice, a da ne zastaje pri svakom koraku.

U prvom trenutku zapahnu je uzavrela smeša ljudskog znoja, ali njen njuh uskoro po e da otupljuje, privikavaju i se da iz nje izdvaja bitne komponente, a da zanemaruje sve ostale. Kroz uskisli smrad starih tela probijali su se oštri iritiraju i mirisi mladosti; a retko bi gomilu zapahnuo talas mirisa koji se širio od negovanih žena. Ovde se mešao dim pe enog mesa sa smradom septi kih jama. Jednom re ju, Saši je prelaz izme u dve Pavelecke mirisao na život, i što se više privikavala na taj prodoran miris, to joj je on bio sla i.

Da bi u potpunosti istražila beskona ni prelaz, sasvim sigurno bi joj trebalo najmanje mesec dana. Ovde je sve bilo zapanjuju e...

Tezge s nakitom ispletenim od desetina žutih metalnih kruži a sa utisnutom šarom, koji se mogao razgledati satima, i ogromne hrpe knjiga, koje su skrivale više tajnih znanja nego što bi ona mogla ikada da zamisli da e savladati.

Privukao ju je štand sa natpisom „Cve e“ i bogatom kolekcijom estitki. Na razglednicama – fotografije mnoštva gizdavih buketa cve a. Saša je u detinjstvu dobila na poklon jednu takvu, ali koliko ih je samo bilo tu!

114

Dmitrij Gluhovski

Bebe pripijene uz maj inske grudi, i nešto starija deca, koja se igraju sa pravim pravcatim ma kama. Parovi koji jedno drugo miluju pogledom, i oni koji se zaista grle.

I muškarci koji su pokušavali da joj pri u.

Ona bi njihovo zanimanje mogla da shvati i kao najobi nije gostoprimstvo, ili želju da joj nešto prodaju, ali njihove re i imale su takvu konotaciju da su joj delovale nepristojno, ak su joj se i gadile. A i zbog ega bi im se prepustila? Zar nema dovoljno ovdašnjih žena? Me u njima je bilo i vanredno lepih; šarene tkanine kojima su bile ogrnute inile su da deluju kao rascvetali pupoljci sa razglednica. Ona im je sigurno morala biti smešna...

Je li ona uopšte bila u stanju da probudi zanimanje nekog muškarca? Zacnu je do tada nepoznata sumnja. Možda je ona sve razumela pogrešno? Ali šta bi drugo moglo biti? Obuze je neka tuga, duboko – negde ispod trouglastog luka gde su se spajala rebra, grade i blago udubljenje... Samo još nešto dublje. Upravo na onom istom mestu koga je po prvi put postala svesna pre samo dvadeset etiri sata.

Pokušavaju i da odagna zabrinutost, muvala se pored tezgi zatrpanih najrazli itijom robom – pancirima i džidža-bidžama, ode om i opremom – ali one joj ve nisu bile naro ito zanimljive. Ispostavilo se da je njen unutrašnji razgovor u stanju da nadja a larmu i gužvu, a da su ljudski likovi koji iskrsavaju iz njenog se anja ubedljiviji od živih ljudi.

Je li ona bila vredna njegovog života? Da li je imala pravo da mu išta zamera nakon onoga što se desilo? I što je najbitnije, emu sada sva ova glupa razmišljanja?

Kada za njega nije mogla ništa više da u ini...

I onda, pre nego što je Saša shvatila zbog ega joj se to doga a, sumnje se raspršiše, a srce se umiri. Osluškuju i sebe, uhvati odzvuke neke davne melodije, koja je dopirala do nje odnekud spolja, titraju i istovremeno s bujicom ljudskog višeglasja, ali se ipak nije mešala s njom.

Muziku je Saša, kao uostalom i ve ina ljudi, upoznala kroz maj ine uspavanke.

Ali se za nju s njima i završila: otac je bio antisluhista i nije voleo da peva, a lutaju e muzi are i druge lakrdijaše na Autozavodsku nije pozivao. Stražari, koji su uz vatru promuklo pevali melanhoh nobu ne vojni ke pesme, nisu bili u stanju da artikulišu ni zvuk opuštenih struna furnirskih gitara, a ni da dirnu Sašine napete strune.

Ali ono što je sada slušala nije bilo melanholi no falširanje na gitari... Pre bi se reklo – blagi titraji živog glasa devojke, možda ak devoj ice – ali neverovatno visokog za ljudsko grleno pevanje, a osim toga, i neprirodno jakog za nju. A sa ime bi Saša uopšte mogla da uporedi to udo?

Pesma nepoznatog instrumenta je op injavala, obuzimaju i zamišljene, odnose i ih nekuda daleko, daleko, u svetove koje nisu mogli poznavati, jer su ro eni u metrou, i o ijem postojanju nisu mogli ak ni da naslute. Ona ih je terala da maštaju, bude i nadu da su svi snovi ostvarljivi. Budila je nedefinisanu patnju, istovremeno obe avaju i da je u stanju da je izle i. Budila je dobro raspoloženje, jer je Saša, tumaraju i zaba enom stanicom, najednom pronašla lampu, a onda pomo u nje i izlaz.

Našla se ispred šatora oružara, ispred koga je bila naslonjena tabla furnira u koju su bili pozabadani razni noževi – od finih, malenih peroreza, pa do zastrašuju ih

Metro 2034

115

lova kih se iva. Saša zastade, op injeno gledaju i oštrice. U njoj je besnela prava pravcata bitka. Misao koja joj je pala na pamet bila je prosta i primamljiva. Starac joj je dao da ponese pregršt metaka, što joj je taman bilo dovoljno za nazubljeni tamni nož – širok, izbrušen, taman bi savršeno pristajao onome na koga je pomislila.

Ve u narednom trenutku, Saša ipak prelomi i popusti pred samom sobom.

Kupljenu stvar sakri u gornji džep kombinezona – što bliže mestu gde je želela da ublaži bol. U poljsku bolnicu se vra ala ne ose aju i težinu vojni ke jakne, ni tupi bol u slepoo nicama. Žamor je sada bio negde iznad devojke, a udaljeni muzi ar koji je proizvodio udesne note ostade tako nevidljiv za nju. Ali melodija je i dalje pokušavala da je sustigne, vrati i odgovori.

Uzalud.

Ponovo pokucaše na vrata.

Homer se stenju i podiže sa kolena, obrisa usne rukavom, pa povu e lan vodokotli a. Na prljavozelenom platnu zimske jakne ostala je kratka tamna pruga. Za poslednja dvadeset etiri asa povratio je pet puta, mada ništa u usta nije stavio.

Mu nina je mogla da ima nekoliko objašnjenja, ube ivao je starac samoga sebe.

Zašto bi to nužno morao da bude ubrzani razvoj bolesti? Razlog je mogao da bude i...

—Ho e li to tamo skoro?! – nestrpljivo ciknu ženski falset.

Gospode! Zar je mogu e da je toliko žurio da je pobrkao slova na vratima?

Homer prljavim rukavom obrisa znojavo lice, malo se sabra, pa otvori vrata.

—Pijanduro! – razbesnela žena ga odgurnu i zalupi vrata.

Možda i bolje, pomisli starac. I bolje da misle da je pijandura... Pri e ogledalu iznad lavaboa, pa se osloni elom na njega. Dok je disao i gledao kako se staklo magli, postade mu jasno da mu je respirator spao i visi ispod podbratka. Brzo ga navu e ponovo, pa opet sklopi o i. Ne, ne može da razmišlja o tome da nosi smrt svakom oveku koji mu se na e na putu. Nazad nema kud: ako je zaražen, ako ne greši oko simptoma, onda je cela stanica, ovako ili onako, unapred osu ena. Po ev od te žene, koja je kriva jedino zbog toga što je naletela u pogrešnom trenutku. Šta li bi ona sad uradila kada bi joj rekao da e umreti za najviše mesec dana?

Glupo, mislio je Homer, još kako glupo i besmisleno. Sanjao je o tome da ovekove i sve one s kojima ga je sudbina spajala, a umesto toga bio je odre en da bude an eo smrti – ružan, elav i nemo an. Odsekli su mu krila, navukli prsten kao ptici, i dali mu rok od trideset dana, nateravši ga tako da se pokrene.

Je li kažnjen zbog samouverenosti i oholosti?

Ne, starac više nije bio u stanju da uti o tome. Postojao je samo jedan ovek na svetu kojem je mogao da se ispovedi. Njega Homer svakako ne bi mogao dugo obmanjivati, a i za obojicu e biti neuporedivo jednostavnije ako budu igrali otvorenih karata.

116

Dmitrij Gluhovski

Uputi se prema bolni kom odeljenju nesigurnim korakom. Šator koji je tražio nalazio se na samom kraju hodnika, i obi no je ispred vrata dežurala bolni arka, ali je sada nije bilo, a kroz otvor je iznutra dopiralo oštro krkljanje. Ono se nekako pretvaralo u re i, ali je ak i za pritajenog Homera bilo jednostavno nemogu e da od njih sklopi neku smislenu re enicu.

—Oštrije... Boriti se... Mora... Još ima smisla... Suprotstaviti se... Pamtiti... Još se može... Pogrešili... Osudili... Ali još...

Re i prerastoše u riku, kao da je bol postao nepodnošljiv do te mere da nije dozvoljavao oveku koji ih je izgovarao da sustigne razigrane misli. Homer u e unutra.

Hanter je ležao bez svesti, razbacan na izgužvanim, vlažnim aršavima. Zavoji u kojima je bila komandirova lobanja prekrili su mu o i, oštre jagodice orosio je znoj, donja vilica, zarasla u bradu, bila je nemo no obešena. Njegove ogromne grudi jedva su se podizale i spuštale, sli no kova kom mehu, s teškom mukom održavaju i vatru u prevelikom telu.

Kod uzglavlja postelje, le ima okrenuta Homeru, stajala je devoj ica, mršavih ruku gr evito stisnutih na le ima. Starac ne primeti odmah, nego tek pošto se zagledao, crni nož gotovo stopljen sa tkaninom njenog kombinezona, iji je rukohvat ona vrsto stezala prstima.

Signal.

Opet signal. Još jedan.

Hiljadu dvesta trideset peti. Hiljadu dvesta trideset šesti. Hiljadu dvesta trideset sedmi.

Artem ih nije brojao zbog toga da bi se opravdao pred komandantom. To mu je bilo potrebno da bi imao ose aj kako se nekuda kre e. A ako se udaljava od ta ke na kojoj je otpo eo brojanje, sa svakim signalom sve je bliži i bliži ta ki gde e ovo bezumlje kona no prestati.

Samoobmana? Pa neka je. Ali slušati ih, veruju i da ne e utihnuti nikada, bilo je nepodnošljivo. Mada, mora priznati da mu se u po etku, kada je prvi put bio na straži, to ak i dopalo: signali su kao metronom regulisali kakofoniju misli, bistrili glavu, pot injavali ubrzani puls svom sporom ritmu.

Ali minuti ispresecani njima postajali su identi ni, i Artemu se po elo initi: sasvim sigurno je upao u neku vremensku klopku, i ne e mo i da se izvu e iz nje sve dok signali ne umuknu. Postojala je sli na tortura u srednjem veku: osu enika bi skinuli do gola i postavili ispod bureta iz koga je na njegovo teme kap po kap padala voda, dok nesre nik ne bi potpuno poludeo. Tamo gde nije bilo želje za suprotstavljanjem, obi na voda davala je fantasti ne rezultate.

Neprekidno na telefonskoj liniji, Artem nije imao pravo da ode ni na trenutak.

Tokom itave straže trudio se da ne pije ništa, kako ne bi imao potrebu za toaletom, i

Metro 2034

117

da ni na tren ne ispusti signale iz vida. Na kraju ipak ne izdrža, istr a iz prostorije, otr a do klozeta, pa se još brže vrati natrag. Ve sa vrata za u i sledi se: tempo nije bio isti, signal je bio brži, znatno brži od uobi ajenog. To je moglo da zna i samo jedno, i njemu je to bilo savršeno jasno. Trenutak koji je ekao, desio se dok on nije bio tu.

Uplašeno se osvrnu ka vratima, razmišljaju i da ga možda neko nije video, pa po e da okre e brojeve i stisnu slušalicu.

U aparatu nešto škljocnu, a signal se resetova i vrati na stari, uobi ajeni ritam.

Od tada se više nikada nije desilo da veza bude „zauzeta“, i u vezu se niko više nije mešao. Ali Artem se svejedno nije usu ivao da spusti slušalicu iz ruke, samo ju je premeštao sa oznojenog uha na ono drugo, smrznuto, trude i se da se ne zbuni.

Upravu nije odmah izvestio o onome što se desilo, a sada više nije bio sasvim siguran da li su signali zvu ali druga ije nego obi no. Bilo mu je nare eno da momentalno pozove, i evo prošlo je ve nedelju dana kako se samo time bavi. Za neizvršavanje nare enja bi e izveden pred sud za koji izme u propusta i sabotaže ne postoji nikakva razlika.

Osim toga, telefon mu je služio i da zna koliko mu je ostalo do kraja dežurstva.

Artem nije imao sat, ali je tokom obilaska štopovao po komandirovom: signal se ponavljao na svakih pet sekundi. Dvanaest tonova – minut. Sedamsto dvadeset – sat.

Trinaest hiljada šeststo osamdeset – smena. Oni su se kao zrnca peska presipali iz neke staklene retorte nedefinisane veli ine – u drugu, koja je bila bez dna. A u uskom grlu izme u te dve nevidljive posude nalazio se Artem, koji je osluškivao vreme.

Nije se usu ivao da ostavi slušalicu samo zbog toga jer je komandir mogao banuti u kontrolu u bilo kom trenutku. Ina e... To što je radio, nije imalo nikakvog smisla. Sa druge strane žice sasvim sigurno više nije bilo ni žive duše. Kada bi Artem zatvorio o i, pred o ima bi mu ponovo bila ista slika...

Video je sa unutrašnje strane zabarikadiran kabinet upravnika stanice i njegovog doma ina priljubljenog licem za sto, kako steže u ruci „makarova“. S prostrelnim ranama u ušima, on svakako nije bio u stanju da uje telefon koji nije prestajao da zvoni. Ljudi sa spoljne strane nisu uspeli da razvale vrata, ali kroz klju aonicu i pukotine se vidi. A o ajni ka zvonjava starog aparata uje se kroz njih, razležu i se po platformi zatrpanoj nadutim ieševima... Nekad je telefonsko zvono bilo nemogu e uti od neprekidnog žamora i gužve, bata koraka, de jeg pla a, ali sada, osim njega, mrtvima više nije smetao nijedan šum. Treperi purpurni odsjaj poludelih sigurnosnih akumulatora.

Zvono.

Još jedno zvono.

Hiljadu petsto šezdeset tre e. Hiljadu petsto šezdeset etvrto.

Niko ne odgovara.

GLAVA 11

DAROVI Referiši!

Sve, sve, ali da iznenadi oveka, za to je bio pravi majstor. U garnizonu su se o komandiru pri ale legende: bivši pla enik bio je uven po odli nom baratanju hladnim oružjem i svojoj sposobnosti da se stopi s tamom. Jednom je, pre nego što se doselio na Sevastopoljsku, sam samcit pobio sve na nekoliko neprijateljskih barikada, tako da je stražare mogla skupo koštati i najmanja nepažnja.

Artem posko i, pridržavaju i slušalicu ramenom, salutira i nekako tužno prestade da broji. Komandir pri e knjizi dežurstva, uporedi asovnike, pa naspram datuma – tre i novembar – napisa belešku: devet i dvadeset dva, potpisa se i okrete Artemu.

—Tišina? Mislim, nema nikoga? ute?... – Komandir coknu usnama; isteže mišice, kvrcnu vratom. —Ne mogu da verujem.

—U šta ne možete da verujete? – bojažljivo upita Artem.

—U to da je tako brzo zahvatilo Dobrininsku. Da li je mogu e da je epidemija ve na Hanzi? Da li ti je jasno šta je trebalo da po ne, ako je zahva en i Krug?

—Ali, mi to ne možemo znati – nesigurno odgovori Artem. —Može biti da je ve i po elo. Pa veze ne funkcionišu.

—A jesu li instalacije negde ošte ene? – Komandir se naže, lupkaju i prstima po stolu.

—Isto kao i sa bazom. – Artem pokaza glavom u pravcu tunela koji je vodio ka Sevastopoljskoj. —Okre em – i ništa se ne uje. A signala kao bajagi ima. Tehnika funkcioniše.

—Bazi, izgleda, više ne trebamo, vratima niko ne prilazi. Ili možda više i nema nikakve baze. A ni Dobrininska više ne postoji – ravnodušno re e komandir. —Da ti nešto kažem, Popove... Ako tamo nema nikoga, i mi smo ubrzo gotovi. Nema ko da nam pomogne. A onda ni naš karantin nema svrhe. Možda bi trebalo da ga otvorimo, šta misliš? – On ponovo coknu usnama.

—Ni slu ajno, karantin je neophodan – preplašeno se usprotivi takvoj ideji Artem, prise aju i se komandirovog obi aja da najpre puca dezerterima u stomak, pa

Metro 2034

119

da im tek nakon toga pro ita presudu.

—Jeste, neophodan je – zamišljeno ponovi ovaj za njim. —Danas se razbolelo još troje. Dvoje doma ih, i jedan naš. Akapov. A Aksjonov je umro.

—Aksjonov? – Artem proguta knedlu i zažmuri.

—Razbio je sebi glavu o šine. Pri ao je da ga mnogo boli – jednako ravnodušno je nastavljao komandir. —I nije on prvi. Kako li užasno može da boli glava kada pola sata pokušavaš da je sam sebi rascopaš, kle i na kolenima, a?

—Sigurno ste u pravu – Artemu se zavrte u glavi.

—Tebi nije muka? Ne ose aš slabost? – zabrinuto upita komandir, uperivši mu lampu u lice. —Otvori usta. Reci „ “. Juna ino. Znaš šta, Popove, bolje bi ti bilo da uspostaviš tu vezu. Uspostavi vezu s Dobrininskom i neka ti kažu da Hanza ima vakcinu i da e njihove sanitetske jedinice uskoro biti ovde. I da e nas zdrave da spasu. I da e izle iti bolesne. I da ne emo ostati u ovom paklu za vjeki vjekova. I da emo se vratiti ku i ženama. Ti eš se svojoj Gali vratiti. A ja Aleni i Veri. Jesi li razumeo, Popove?

—Razumem – grozni avo klimnu glavom Artem.

—Voljno.

Sekira se polomila pri samom vrhu držalice pod težinom stvorenja koje je kidisalo na njega. Se ivo se zarilo u telesinu tako duboko da nikome nije ni padalo na pamet da ga odande izvu e. A obrijani, sav izbrazdan ožiljcima, skoro tri dana i no i nije dolazio sebi.

Saša ni im nije mogla da mu pomogne, ali je svejedno morala da ga vidi. Makar samo zato da bi mogla da mu kaže hvala... ak i ako je ne bi mogao uti. Ali doktori nisu puštali devojku kod njega u sobu, govore i da ranjeniku ne treba ništa osim mirovanja.

Nije bila sigurna zašto je obrijani pobio one ljude s dresine. Ako je pucao da bi je spasao, Saša je onda mogla da na e opravdanje za njega. Iskreno je pokušavala da poveruje u to, ali joj nije polazilo za rukom. Nekako je bilo bliže istini drugo objašnjenje: lakše mu je bilo da ubije nego da moli.

Ipak, na Paveleckoj je sve bilo potpuno druga ije. Nije bilo nikakve sumnje: on je pratio Sašu, i bio je spreman da pogine za nju. To zna i da se ipak nije prevarila – me u njima se stvarno po ela razvijati veza?

Kada ju je pozvao, tamo na Kolomenskoj, ona je o ekivala metak, a ne poziv da dalje krenu zajedno. A kada se poslušno okrenula, odmah je na njemu primetila promenu, mada je njegovo strašno lice i dalje bilo nepomi no. Odavale su ga o i: kao da je kroz otvore uko enih crnih zenica najednom provirio neko drugi. Neko kome je ona bila interesantna.

Neko kome je sada dugovala život.

Razmišljala je – da li da mu daruje srebrni prsten, onako kao što je to nekada

120

Dmitrij Gluhovski

uradila njena majka? Ali se plašila da obrijani ne e razumeti aluziju. A kako bi još mogla da mu zahvali? Da mu pokloni nož, u zamenu za onaj koji je polomio štite i je – bilo je najmanje što je Saša mogla da uradi. Dok je uko eno stajala ispred tezge oružara, paralisale su je misli koje su je iznenada preplavile, o tome kako obrijanom daje njegovo novo se ivo, kako je on gleda, šta joj govori... Na tren je smetnula s uma to da kupuje ubici oružje kojim e on i dalje klati i prosipati creva.

U tom trenutku, on za nju nije bio razbojnik nego heroj, i nije bio glavosek ve ratnik, a više od svega, za nju je on bio muškarac. A po glavi joj se još vrzmalo neartikulisano i sasvim nedore eno: njegov nož je polomljen, a on ranjen, u komi...

Možda, ako bude imao itav nož... To je nešto kao amajlija...

Ipak ga je kupila.

I eto, stoje i pored njegove postelje, Saša je sakrila poklon iza le a i ekala da je on oseti, ili da makar oseti blizinu se iva. Obrijani se trže, zašišta, po e da krklja u bunilu, ali se ipak ne probudi: tama ga je previše vrsto držala.

Saša nikada do sada, ak ni u sebi, a kamoli glasno, nije izgovorila njegovo ime.

Pre nego što ga je pozvala, ona prošaputa to ime kao da ga procenjuje, i na kraju se osmeli: —Hanteru!

Obrijani se umiri, osluškuju i, kao da se nalazio negde daleko, daleko, gde je njen glas do njega dopirao kao jedva ujni eho, ali se ipak ne odazva. Saša ponovi još jednom – ja e i odlu nije. Nije imala nameru da odustane sve dok ne otvori o i. Želela je da bude njegova tunelska vatrica.

U hodniku neko iznenada viknu, za u se bat izama, i Saša se, ne žele i da gubi vreme, spusti na kolena i položi nož na uzgiavlje bolni ke postelje.

—Ovo je za tebe – re e. eli ni prsti stegoše Sašinu šaku tako jako da je pomislila da e joj skrckati kosti.

Ranjenik je otvorio o i, ali je njegov pogled bludeo okolo, ne uspevaju i ni na emu da se zadrži.

—Hvala ti... – Devojka nije ni pokušavala da oslobodi ruku, koja kao da je bila uhva ena u gvož a.

—Šta radite vi ovde?!

Do nje dotr a kršan momak u zamazanoj beloj kecelji, ubode obrijanog iglom na špricu, i on se momentalno smiri. Grubo podižu i Sašu na noge, bolni ar prosikta: —Šta je tebi, je l’ ti stvarno ne shvataš? On je u takvom stanju... Doktor je strogo zabranio...

—Ti ne razumeš! Njemu je potrebno nešto za šta e se uhvatiti, a od vaših injekcija ruke su mu sve slabije...

On gurnu Sašu ka izlazu, ona napravi nekoliko koraka, pa se vrati, gledaju i ga namršteno i drsko.

—Da te više nisam video ovde! A šta je sad ovo? – re e bolni ar pošto ugleda nož.

—To je za njega... Ja sam mu donela – zbuni se Saša. —Da on nije... Mene bi ona stvorenja rastrgla na komade.

Metro 2034

121

—A mene e doktor da rastrgne ako sazna – promrmlja bolni ar. —Nosi ovo i gubi se!

Ali Saša se zadrža još malo i ponovo se okrete prema Hanteru, koji je bio omamljen sedativom, i ipak mu re e: —Hvala ti. Ti si me spasao.

Dok je izlazila iz sobe, najednom za u tiho, jedva ujno: —Hteo sam samo da ga ubijem... udovište...

Vrata joj se zalupiše ispred nosa, a u bravi zazvecka klju .

Nož je bio simbol ne eg drugog, Homeru je to odmah bilo jasno. Bilo je dovoljno samo jednom uti kako devojka doziva komandira koji se bacakao u vatri i bunilu – i brižno, i nežno, i žalosno u isto vreme. Ve spreman da se umeša, starac se zbunio i ustuknuo: on ovde nije imao potrebe nikoga da spasava. Mogao je biti od pomo i samo na jedan na in: da što pre zbriše napolje kako ne bi uplašio Sašu.

Kako da bude siguran da je ona u pravu? Pa zar Hanter na Nagatinskoj nije sasvim zaboravio na svoje saputnike, dopustivši avetinjskim kiklopima da ih rastrgnu.

A u toj borbi... Da li je mogu e da devojka nešto zna i komandiru?

Homer je zamišljeno grabio hodnikom ka svom šatoru. U susret mu je žurio bolni ar, koji ga ak okrznu ramenom, ali on uopšte ne obrati pažnju na njega. Vreme je da Saši da sitnicu koju je za nju kupio na pijaci, ponavljao je Homer u sebi. Sva je prilika da e joj to uskoro dobro do i.

On izvadi iz fioke stola paket, okre i ga u rukama. Devojka kroz nekoliko minuta do e u sobu – nervozna, zbunjena i ljuta. Uspentrala se na svoj krevet i sklup ala u ošak. Homer je ekao da se razbesni, ili da se smiri. Saša je utala i samo je po ela da grize nokte. Bilo je vreme za odlu niju akciju.

—Imam poklon za tebe. – Starac ustade od stola i spusti zamotuljak na pokriva kraj devojke.

—Zbog ega? – upita ona ravnodušno, bez namere da izlazi iz svoje ljušture.

—A zbog ega ljudi ina e jedni drugima poklanjaju nešto?

—Da bi zahvali za uslugu – odlu no odgovori Saša —koju su im ve u inili, ili koju tek nameravaju da zatraže.

—Onda emo smatrati da je to poklon za uslugu koju si mi ve u inila – osmehnu se Homer. —Ne u ništa više tražiti od tebe.

—Ali ja za tebe ništa nisam uradila – negodovala je devojka.

—A moja knjiga? Ja sam te ve ubacio u nju. Treba se odužiti, ne želim da dugujem. Ma daj, otvaraj više – ljutnu se on u šali.

—Ni ja baš ne volim da budem dužna – re e Saša cepaju i omot. —Šta je to?

Auu! Držala je u rukama crvenu okruglu plasti nu pljosnatu kutijicu, koja se na sredini otvarala. Nekada je to bila jeftina pudrijera za put, ali su obe strane – i za puder

122

Dmitrij Gluhovski

i za rumenilo – odavno bile prazne. Zato je ogledaice, umetnuto sa unutrašnje strane poklopca, bilo odli no o uvano.

—Vidi se bolje nego u bari. – Saša zainteresovano izbe i o i, prou avaju i svoj odraz u ogledalu. —Zašto si mi ovo dao?

—Ponekad nije loše videti sebe sa strane – osmehnu se Homer. —Pomaže da se mnogo toga o sebi razume.

—A šta ja to treba da razumem o sebi? – naroguši se ona.

—Ima ljudi koji nikada nisu videli svoj lik, i onda ceo život sebe smatraju za nekog drugog. Iznutra se esto slabo vidi, a nema nikoga da te uputi... I dok slu ajno ne nabasaju na ogledalo, nastavljaju da žive u zabludi. I ak se dešava da, i kada ugledaju svoj lik, esto ne mogu da poveruju da vide same sebe.

—A koga u ja videti u njemu? – bila je uporna ona.

—To ti meni kaži – prekrsti on ruke na grudima.

—Pa, sebe. Devoj icu, valjda. – Kako bi bila sigurna u to što govori, ona najpre okrenu ogledalu jedan, pa drugi obraz.

—Devojku – ispravi je Homer. —I to prili no neurednu.

Ona pogleda još koji put, prostreli Homera pogledom, kao da htede nešto da pita, pa se predomisli, u uta, ipak skupi hrabrosti, grunuvši kao iz vedra neba, tako da se starac trže: —A ožiljak?

—Teško je re i. – Jedva se suzdržavao da ne razvu e u osmeh uglove usana. — Ne vidi se od prljavštine.

—Zna i, u tome je stvar? – Saša podiže obrve. —Muškarci nisu u stanju da osete žensku lepotu? Vama sve mora da se pokaže i objasni?

—Izgleda da je tako. I, koriste i se time, esto nas i obmanu – zasmeja se Homer.

—Šminka je u stanju da od ženskog lica napravi prava uda. Ali, u tvom slu aju se ne radi o restauraciji portreta, ve više o iskopinama. Po peti anti ke statuete koja viri iz zemlje teško se može suditi o njenoj lepoti. Mada je ona sasvim sigurno predivna – dodade snishodljivo.

—Šta je to „anti ka“? – pokušavala je Saša da otkrije smicalicu.

—Prastara – Homer je nastavljao da se zabavlja.

—Meni je tek sedamnaest! – protestovala je ona.

—To e im biti jasno tek kasnije. Kada iskopaju. – Starac se mirno vrati i sede nazad za sto, otvori svesku na poslednjoj ispisanoj stranici i po e da ita beleške, postaju i sve neraspoloženiji.

Ako ih iskopaju. I devoj icu, i njega, i sve ostale. Nekada ga je zabavljalo razmišljanje: a šta ako kroz hiljadu godina arheoiozi, prou avaju i ruševine stare Moskve, kojoj se tada ni ime ne e znati, prona u jedan od ulaza u podzemne lavirinte?

Pomisli e, naravno, da su pronašli ogromnu masovnu grobnicu – jer, kako bi nekome uopšte moglo pasti na pamet da su ljudi mogli živeti u tim tamnim katakombama?

Bi e da je nekada visokorazvijena kultura na zalasku svog postojanja o igledno nazadovala, konstatova e oni: u grobnicama su sahranjivali vo e, zajedno sa svim

Metro 2034

123

prnjama, oružjem, poslugom i ljubavnicama.

U njegovoj svesci preostaio je još nešto više od osamdeset praznih listova. Ho e li to biti dovoljno da se tu smeste oba sveta – i onaj koji se prostirao na površini, i ovaj koji se nalazio u metrou?

—Ti mene uopšte ne slušaš? – Devojka ga prodrma za ruku.

—Šta? Izvini, zamislio sam se. – On obrisa elo.

—A jesu li drevne statue zaista lepe? I je li ono što je ljudima nekada bilo lepo, lepo i dan danas?

—Da – sleže starac ramenima.

—I bi e lepo i sutra? – nastavljala je ona da zapitkuje.

—Sigurno. Ako to bude imao ko da konstatuje.

Saša se zamisli i u uta; Homer se, opet, vrati u kolote inu svojih sumornih razmišljanja, ne žure i da zapodene razgovor.

—To onda zna i, da lepota bez oveka ne postoji? – naposletku upita Saša, igledno u nedoumici.

—Svakako da ne – rasejano odgovori on. —Ako nema ko da je vidi... Životinje to svakako nisu u stanju...

—Ako je odlika životinja da nisu u stanju da naprave razliku izme u lepote i nakaznosti – razmišljala je Saša —to onda zna i da ni ovek nije u stanju da živi bez lepote?

—Može, još kako – odmahnu starac glavom. —Mnogima ona uopšte nije potrebna.

Devoj ica zavu e ruku u džep i izvadi iz njega zagonetan predmet: polietilenski, ili možda plasti ni šareni kvadrati . Bojažljivo, ali istovremeno i ponosno, kao da otkriva veliku dragocenost, Saša ga pruži Homeru.

—Šta je to? – upita on.

—To ti meni reci – osmehnu se ona lukavo.

—Pa – on oprezno uze kvadrati u ruke, pro ita natpise i vrati ga devojci — kutijica paketi a aja. Sa sli icom.

—Sa slikom – ispravi ga ona. —S lepom slikom – dodade prkosno.

—Da nije bilo nje, ja bih... podivljala.

Homer ju je gledao, ose aju i kako mu o i nati u i pune se suzama, a disanje postaje sve teže. Sentimentalna budala, opomenu sebe. Nakašlja se i uzdahnu.

—Ti se nikada nisi pela na površinu, u grad? Osim ovog puta?

—Zašto? – Saša ponovo vrati paketi nazad u džep. —Ho eš da mi kažeš da tamo uopšte ništa nije kao na slici? Da tako nešto uopšte ne postoji? Znam ja to i sama.

Znam kako izgleda grad – ku e, most, reka. Užasno i pusto.

—Upravo suprotno – odgovori starac. Nikada nisam video ništa lepše od tog grada. A ti... sudiš o itavom metrou na osnovu jednog železni kog praga. Ja to sada, sasvim sigurno, ne u biti u stanju da ti do aram. Zgrade više od najviših stena.

Bulevari koji hu e poput planinskih potoka. Živo nebo, blistava magla... Nadmen i kratkovek grad, kao i bilo koji od nekoliko miliona njegovih stanovnika. Bezuman i

124

Dmitrij Gluhovski

haoti an. Sav sa injen od spojeva suprotnosti, izgra en bez bilo kakvog plana. I svakako ne ve an, jer je ve nost hladna i nepomi na. Ali zato živ! – On stisnu pesnice, a onda odmahnu rukom. —Ti to svakako ne možeš razumeti. To moraš da vidiš...

U tom trenutku je bio ube en da bi Saša, ako bi se popela na površinu, videla iluziju tog grada; verovao je, potpuno zaboravljaju i da je preduslov za to – poznavati ga za života.

Starac je nekako uspeo da se dogovori, pa su je pustili na Hanzinu teritoriju – da bi ih pod pratnjom, kao na streljanje, sproveli kroz itavu stanicu do službenih prostorija gde se nalazilo parno kupatilo.

Dvema Paveleckim zajedni ko je bilo samo ime, kao kada bi dve sestre razdvojili na ro enju, pa jedna dospela u bogatu porodicu, a druga odrastala na siromašnoj stani ici, ili pak u tunelima. Radijalna ispade prljava, lakomislena, ali svetla i prostrana. Kružna pak – niska, zdepasta, dobro osvetljena i ispolirana do sjaja, ve na prvi pogled je odavala svoj karakter – superioran i agresivan. U ovo vreme ovde nije bilo previše sveta – jer su svi oni koji nisu imali posla na stanici više voleli vašarski opuštenu atmosferu Radijalne od uštogljene strogosti Kružne.

Bila je sama u kabini svla ionice. Zidovi obloženi urednim žutim kerami kim plo icama, koje su na podu potpuno isprskale, ofarbani metalni ormari i za ode u i obu u, elektri na sijalica na ogoljenoj žici i dve klupe tapacirane vešta kom kožom...

Bila je van sebe od uzbu enja.

Mršava brkata sprema ica dodala joj je snežnobeli peškiri i tvrdi komad sivog sapuna, dozvolivši joj da zaklju a tuš-kabinu. I tkanina sa kvadrati ima i odvratan miris sapuna – sve je to pripadalo dalekoj prošlosti, kada je Saša bila omiljena i zašti ena komandantska erka. Potpuno je smetnula s uma da ovakve stvari negde još postoje. Saša raskop a kombinezon skoren od prljavštine i brzo ga se oslobodi. Svu e majicu, skide šorts i u nekoliko skokova se na e ispod sasvim zar ale cevi sa improvizovanim tušem. Zape iz sve snage, prsti su joj spadali sa klizavog i vrelog metalnog ventila, ali je na kraju uspela da odvrne toplu vodu... Vrela voda! Nasloni se tik uza zid, kako je mlaz vode ne bi opekao, pa onda odvrnu i drugi. Kona no je uspela da podesi hladnu i toplu onako kako treba, prestala je da cupka i potpuno se prepustila vodi. A u rešetkasti slivnik su zajedno sa mehuri ima vode oticali prašina, , kolomast, krv – i Sašina i tu a, umor, o ajanje, ose aj krivice i brige. Prošlo je prili no vremena pre nego što je voda ponovo postala bistra.

Ho e li ovo biti dovoljno da starac prestane da me zadirkuje, razmišljala je Saša, posmatraju i svoja ruži asta razmekšala stopala kao da su tu a, i razgledaju i u udu svoje bele dlanove. Da li je to dovoljno da muškarci mogu da primete njenu lepotu?

Možda je Homer zaista imao pravo kada joj je rekao da nije trebalo da ide kod ranjenika a da se prethodno nije upristojila? Sve su to stvari koje tek treba da nau i.

Ho e li on primetiti kako se Saša promenila? Ona zavrnu ventile, odšljapka do

Metro 2034

125

svla ionice, pa otvori ogledalce koje je dobila na poklon... Ne, prosto je nemogu e ne obratiti pažnju na to.

Vrela voda pomogla joj je da se opusti i savlada sumnje. Svojim udnim re ima o udovištu obrijani nije želeo da je odbije. On jednostavno još nije uspeo da se probudi, i nije se obra ao njoj ve je samo nastavljao žestoku raspravu koju je vodio sa nekim u svom košmaru. Ona samo treba da pri eka dok on ne do e sebi, i da u tom trenutku bude pored njega, da bi... Da bi je Hanter odmah ugiedao i da bi mogao odmah da shvati. A šta e biti posle? Nema potrebe da razmišlja o tome. On je previše iskusan da bi mogla da ima puno poverenje u njega.

Prise aju i se kako se Hanter prevrtao u bunilu, Saša je ose ala, mada to nije mogla da objasni, da je on tražio nju, jer je ona bila u stanju da ga smiri, da mu pomogne da lakše podnese visoku temperaturu i povrati ravnotežu. I što je više razmišljala o tome, i njoj samoj beše sve toplije.

Odneli su joj prljavi kombinezon, obe avši da e da ga operu, a u zamenu su joj dali izlizane svetlosive pantalone i iscepani džemper sa rolkom. Nova ode a bila joj je tesna i neudobna. Uz to, dok su je vodili nazad u bolnicu kroz pograni ne straže, pantalone i džemper privla ili su gotovo sve muške poglede, i kada se Saša kona no dohvatila svog kreveta, imala je potrebu da ponovo ode pod tuš.

Starac nije bio u sobi, ali joj se nije dalo da se dosa uje u samo i. Nakon nekoliko minuta, škripnuše vrata i unutra proviri doktor.

—Šta da kažem – estitam. Možete u posetu. Probudio se.

—Koji je danas dan?

Komandir se nalakti, teško podižu i glavu, pogleda uprtog u Homera. Ovaj se uhvati za koren šake, mada odavno nije nosio sat, pa nemo no raširi ruke.

—Drugi. Drugi novembar – otkloni dilemu bolni ar.

—Tri dana – Hanter se svali na jastuk. —Tri dana sam se izležavao. .Kasnimo.

Moramo i i.

—Ne eš daleko sti i – pokuša da ga urazumi bolni ar. —Potpuno si iskrvario.

—Valja i i – ponovi komandir, ne obra aju i pažnju na njega. —Nije nam preostalo mnogo vremena... Razbojnici... – I najednom se sledi. —Šta e tebi respirator?

Starac je bio spreman; imao je na raspolaganju itava tri dana da pripremi odbranu i isplanira kontranapad. Hanterova nesvest spasavala ga je od nepotrebnih priznanja: sada je mogao da ih zameni dobro smišljenom laži.

—Nema nikakvih bandita – prošaputa on, nagnuvši se nad ranjenikovu postelju.

—Dok si bio u bunilu... Buncao si sve vreme. Ja sve znam.

—Šta znaš?! – Hanter ga š epa za vrat i povu e ka sebi.

—Znam za epidemiju na Tulskoj... Sve je u redu. – Starac je preklinju i mlatarao rukom, zadržavaju i bolni ara, koji je požurio da ga odvoji od brigadira. —Neka, mogu sam. Moramo da razgovaramo, ako mogu da vas zamolim...

126

Dmitrij Gluhovski

Bolni ar nerado ustuknu, stavi plasti nu zaštitu na iglu šprica, pa iza e iz sobe ostavljaju i ih nasamo.

—Samo za Tulsku... – Hanter je i dalje gledao starca besno i uzbu eno, ali malo pomalo, stisak popusti. —Ništa više?

—Samo to. Da je na stanici žarište nepoznate infekcije. Da se prenosi vazduhom... Da su naši napravili karantin i da ekaju pomo .

—Da. Ta no... – komandir ga pusti. —Da. Epidemija. Bojiš li se zaraze? uvaj se, i Bog te uva – oprezno odgovori Homer.

—Pa da. Ništa... Ja nisam prilazio blizu, promaja je duvala u njihovom pravcu...

Ne bi trebalo. emu ona pri a o razbojnicima? Šta kaniš da uradiš? – ohrabri se starac.

—Najpre emo na Dobrininsku, da se dogovorimo. Onda emo o istiti Tulsku.

Trebaju nam baca i plamena. Ina e ne vredi...

—Misliš žive da spališ sve na stanici? I naše? – Starac se i dalje nadao da su re i o baca ima plamena, koje je komandir izrekao, bile još jedan vešt manevar, kao i sve drugo što je rekao upravi Sevastopoljske.

—Zbog ega plamenom... Leševi. Nema izlaza. Sve zaražene i one koji su bili u kontaktu s njima. I sav vazduh. uo sam za tu bolest... – Hanter zažmuri, oblizuju i ispucale usne. —Ne postoji lek. Pre par godina je izbila epidemija... Dve hiljade leševa.

—Ali je ipak zaustavljena?

—Blokadom. Baca ima vatre. – Brigadir okrenu prema starcu svoje nagrdeno lice. —Nema drugog na ina. Ako se izvu e... Makar samo jedan ovek. Svi su gotovi.

Da, lagao sam za razbojnike. U suprotnom, Istomin ne bi dozvolio da svi budu pobijeni. Previše je mek. Zato u da dovedem one koji ne postavljaju pitanja.

—A ako ima ljudi s imunitetom? – po e Homer bojažljivo. —Šta ako tamo ima i zdravih? Ja... Rekao si... Možda oni ipak mogu da budu spaseni?

—Nema imuniteta. Svi koji do u u dodir, zaraze se. Nema tamo zdravih ljudi, postoje samo oni vitalniji i ja i – re e komandir. —Što je gore po njih. Duže e se mu iti. Veruj mi... Za njih je najbolje da ih ja... da ih dokraj imo.

—A šta e to tebi? – Starac se za svaki slu aj malo udalji od bolni ke postelje.

Hanter umorno sklopi o ne kapke, a Homer ponovo primeti da ono oko koje se nalazilo na unakaženoj strani lica nije mogao sasvim da zatvori. Brigadir ne odgovori tako dugo da je starac ve pomišljao da po e i pozove doktora.

Ali onda, polako i razgovetno, kao da ga je hipnotizer poslao u daleku, daleku prošlost po izgubljena se anja, re e kroz stisnute zube: —Ja moram. Da štitim ljude. Da otklanjam svaku opasnost. Ja postojim samo zbog toga.

Da li je pronašao nož? Da li je shvatio da je to od nje? Možda uopšte ne razume, ili e u njemu ipak naslutiti obe anje? Uzmuvala se po hodniku, pokušavaju i da

Metro 2034

127

odagna misli koje su je morile, uopšte ne znaju i šta bi mu sada rekla... Bilo joj je žao što je došao sebi pre nego što se ona našla uz njegovu postelju!

Saša je ula skoro ceo razgovor – skamenjena na pragu, posko ivši dok je slušala onaj deo o ubistvima. Naravno, nije mogla sve da razume, ali to joj ionako nije bilo ni od kakve koristi. Najbitnije je ve ula. Nije više imala razloga da eka, i Saša snažno pokuca. Lice starca, koji je ustao da je do eka, bilo je potpuno o ajno. Homer se jedva kretao, kao da su i njemu dali injekciju sa sedativom, i kao da mu je neko ugasio fitilj u zenicama. Saši je odgovorio bezvoljnim klimanjem glave, kao kada obešenog povuku uvis na užetu.

Devojka sede na kraj nagorelog taburea, zagrize usnu i zaustavi dah, pre nego što e u i u novi, neistraženi tunel.

—Da li ti se svideo moj nož?

—Nož? – Obrijani se osvrnu oko sebe i ugleda crno se ivo, pa iznenadeno pogleda Sašu i ne uzevši ga u ruke. —Šta je sad ovo?

—To je za tebe. – U lice joj udari neka vatra. —Tvoj se polomio. Kada si... Hvala ti. udan poklon. Ne bih ni od koga ni primio takav – posle mu ne tišine promrmlja on.

U njegovim re ima ona oseti polualuziju, dvosmislenu nedore enost, i prihvati igru, ali ne znaju i sva njena pravila, po e da traži re i kako bi ga pro itala. Sigurno e zvu ati nespretno, ali njen jezik je teško mogao da opiše ono što se dešavalo duboko u njoj.

—I ti svakako ose aš da je u meni deli tebe? Onaj deli koji su otkinuli od tebe...

Koji si tražio? I da ja mogu da ti ga dam?

—Šta ti imaš? – Poli je on hladnom vodom.

—Ne, ti to ose aš – Saša je istrajavala, ježe i se. —Da eš sa mnom postati kompletan. Da mogu da budem s tobom, i da moram. Zašto bi me ina e poveo sa sobom?

—Popustio sam ortaku. – Glas mu je bio bezbojan i prazan.

—Zašto si me zaštitio od ljudi s dresine?

—Ja bih ih svakako pobio.

—Zašto si me spasao od onog stvora na stanici?!

—Trebalo ih je sve uništiti.

—Bolje da me je požderao!

—Nezadovoljna si što si preživela? – upita on, ne shvataju i. —Samo se popni eskalatorom, gore ih ima koliko ho eš.

—Ja... Ti ho eš da ja...

—Ne u ja ništa od tebe.

—Ja u ti pomo i da se zaustaviš!

—Ti si se zalepila za mene.

—Ali zar ne ose aš da...

—Ja ne ose am ništa. – Njegove re i imale su ukus zar ale vode. ak ni kandže beli astog udovišta nisu mogle da je povrede tako duboko. Saša

128

Dmitrij Gluhovski

sko i i duboko ranjena istr a iz bolni ke sobe. Na sre u, njena soba je bila prazna. Ona se ipak sklup a u ošak. Potraži ogledalce u džepu, ali ga ne na e – htela je da ga baci; bi e da joj je ispalo negde oko postelje obrijanog.

Kada su suze usahle, znala je šta joj je initi. Nije joj trebalo mnogo vremena da se spremi. Starac e joj oprostiti to što mu je ukrala automat – on bi joj sigurno oprostio bilo šta. Zaštitno odelo od nepropusnog platna, o iš eno i dekontaminirano, ekalo ju je u pomo noj prostoriji, bezvoljno vise i sa kuke. Kao da je neki arobnjak izvadio utrobu debeljku i prokleo ga, nateravši ga da i posle smrti u stopu prati Sašu i da joj se pot injava.

Ona se uvu e u njega, uza e u hodnik, promuva se tunelom, pa se pope na platformu. Negde usput do nje dopre poto one arobne muzike, iji izvor prošli put nije uspela da otkrije. Ni sada nije imala vremena da ga traži. Zaustavivši se samo na tren, Saša odole iskušenju, i krenu dalje ka cilju svog pohoda.

Preko dana je na punktu pored eskalatora dežurao samo jedan stražar: sve dok je bilo vidno, stvorenja s površine nikada nisu napadala stanicu.

Na objašnjavanje nije potrošila ni pet minuta: put ka gore ovde je uvek bio otvoren, eskalatorom se jedino nije moglo dole. Ostavivši pri ljivom stražaru poluprazan rezervni okvir automata, Saša zakora i na prvi stepenik eskalatora, koji ju je vodio pravo u nebo.

Podigla je pantalone koje su joj bile preduge i popela se.

GLAVA 12

ZNAKOVI Od površine i ku a na Kolomenskoj nije je delilo mnogo – svega pedeset i šest najobi nijih stepenika. Ali zato Pavelecka kao da je utonula dublje u zemlju. Uspinju i se po škripavom, mitraljeskim rafalom izrešetanom eskalatoru, Saša je imala utisak da nikada ne e sti i do kraja. Njena lampa je bila taman toliko jaka da osvetli razbijene obloge eskalatorskih svetiljki i zar ale nakrivljene plo e sa slikama ne ijih nejasnih lica i ogromnim slovima kojima su bile napisane neke besmislene re i. Šta e ona uopšte na površini? Zašto želi da umre?

Ali kome je potrebna i dole? Istinski potrebna, kao ovek, a ne kao junakinja nenapisane knjige?

Da li dalje samoobmanjivanje ima smisla?

Kada je Saša odlazila sa opustele Kolomenske, ostavljaju i tamo telo svoga oca, inilo joj se da ostvaruje njihov davnašnji plan bekstva. Kao da sobom odnosi i jedan deli njega, i time mu pomaže da postane slobodan. Ali od tada ga nijednom nije sanjala, a kada bi pokušala da oživi njegov lik u svom se anju, kako bi s njime podelila ono što je videla i doživela, videla bi ga nesigurnog i nemog. Otac nije mogao da joj oprosti, i nije želeo takvo spasenje.

Me u knjigama do kojih su dolazili, a koje bi Saša stigla da prelista pre nego što bi ih menjali za hranu i municiju, posebno joj je ostao u se anju botani ki atlas.

Ilustracije u njemu su bile prili no loše: s vremenom izbledele crno-bele fotografije i crteži u olovci. Ali, u drugim knjigama do kojih je dolazila, slika uopšte nije bilo, tako da je ova Saši bila omiljena. A najviše od svih biljaka iz atlasa dopadao joj se ladolež.

Ne bi se ak moglo re i da joj se dopadao – ona je nekako saose ala s ladoležom, prepoznaju i sebe u njemu. I njoj je, kao i njemu, bio potreban oslonac. Da bi mogla da raste uvis. Da bi dohvatila zrake svetlosti.

I sada joj je instinkt govorio da treba da prona e vrst oslonac, uz koji bi se priljubila, zagrlila ga i uplela se oko njega. Ali ne zato da bi parazitirala, crpe i sokove tu eg tela, otimaju i mu svetlost i toplotu, ve zbog toga što je bez njega bila suviše meka, previše savitljiva, nemo na da se uspravi, i sama bi zauvek bila osu ena da puzi po zemlji.

Otac je u io Sašu da ne treba ni od koga da zavisi, i da ni na koga ne treba da se

130

Dmitrij Gluhovski

oslanja. A u stvari, osim njega, na njihovoj maloj postaji i nije imala na koga da se osloni, a on je bio svestan da ne e živeti ve no. Otac je želeo da ona izraste, ne u bršljan ve u mo nu boriku, zaboravljaju i da je to u suprotnosti sa ženskom prirodom.

Preživela bi Saša bez njega. Preživela bi i bez Hantera. Ali joj je stapanje sa drugim bi em delovalo kao jedini dobar razlog za razmišljanje o budu nosti. Kada ga je na dresini u pokretu obgrlila rukama, u inilo joj se da je njen život dobio novi oslonac. Ona je odli no znala da je verovati drugima opasno, a da je zavisiti od njih – nedostojno, tako da je u svom pokušaju da sebe objasni obrijanom u stvari zgazila samu sebe.

Saša je želela da dopre do njega, a on je smatrao da mu se ona lepi za izme.

Ostavljena bez oslonca i zgažena, nije imala nameru da tako ponižena nastavi potragu.

On ju je prognao na površinu – to mu tako nekako do e. Ako joj se nešto dogodi na površini, to e biti njegova krivica; ali on je isto tako u stanju i da to spre i.

Naposletku stepenicama do e kraj. Saša se na e u prostranoj mermernoj dvorani, iji je valoviti metalni plafon bio mestimi no provaljen. Ivroz udaljene rupe probijali su se udesni zraci sivobelih nijansi, a njihov odsjaj dopirao je ak i do oška u kome se ona nalzila. Saša ugasi lampu i zaustavi dah, pa polako krenu napred.

Udubljenja od metaka i gelera na zidovima oko ulaza na eskalator svedo ila su o tome da je ovek nekada bio tu. Ali na samo nekoliko desetina koraka odatle po injala je vlast drugih stvorenja. Gomilice suvog izmeta, oglodane kosti razbacane svuda i dronjci kože, ukazivali su na to da se Saša našla usred zverinje jazbine.

Skrivaju i o i da ne bi oslepela, išla je ka izlazu. I što je Saša bila bliža izvoru tog svetla, to je tama po skrovitim oškovima dvorane pored kojih je prolazila postajala sve guš a. Privikavaju i se da gleda na svetlu, Saša je gubila ose aj za tamu.

Dvorane na koje je nailazila bile su prepune konstrukcija prevrnutih ku ica, nezamislivih gomila sme a i skeleta rasturene tehnike. Sada joj je bilo jasno zbog ega su ljudi spoljne paviljone Pavelecke pretvorili u skladište, gde su dovla ili sve što je bilo dobro u okolini, dok ih nadmo nija stvorenja nisu potisnula odatle.

Ponekad bi se Saši u inilo da u tamnim oškovima uje jedva primetno šuškanje, ali je sve to pripisivala svojoj sve ve oj slepo i. Tama koja je tamo carovala bila je do te mere gusta da je u njoj bilo teško razlu iti nakazne siluete dremljivih udovišta me u deponijama sme a.

Promaja koja je monotono zavijala ublažavala je njihovo teško sipanje i Saša je uspevala da ga razlikuje tek kada bi prolazila na nekoliko koraka od gromade koja se njihala.

Zaustavila je dah i pomno osluškivala, zagledavši se u obrise prevrnutog kioska, me u ijim je razvalinama ugledala udnu grbu... I premrla od straha.

Gomila na koju je bila ba ena ku ica, disala je. Disali su i svi ostali brežuljci u njenom okruženju. Da bi potvrdila svoje pretpostavke, Saša uklju i lampu i uperi je ka jednom od njih. Bledi zra odbi se o debele nabore bele kože, pretr a dalje po ogromnom telu i rasu se ne obuhvativši ga do kraja. Bio je to jedan od sabra e himere koja umalo nije ubla Sašu na Paveleckoj, ali neuporedivo krupniji od tog stvorenja.

Stvorenja su se nalazila u udnoj obamrlosti, i inilo se da je ne prime uju. Ali se

Metro 2034

131

njoj najbliže stvorenje iznenada pomeri i po e bu no da uvla i vazduh kosim prorezima svojih nozdrva, pa zareža... Prisetivši se svega, Saša sakri lampu i požuri da pro e. Svaki naredni korak po tom jezivom leglu bio joj je sve teži: što se više udaljavala od ulaza u metro, himere su su bile sve zbijenije jedna uz drugu, i time je sve teže bilo prona i stazicu izme u njih.

Bilo je kasno za povratak nazad. Ali Saša uopšte nije razmišljala o tome kako e se vratiti. Kada bi samo uspela da pro e ne ujno, a da ne nagazi nijedno od tih stvorenja, da iza e napolje, razgleda malo okolo i proba... Samo kad se ne bi probudili iz sna, kad bi je pustili odavde; a nije joj padalo na pamet ni da pomisli da se ovuda vra a nazad.

Ne usu uju i se ni da diše duboko, pokušavaju i da zaustavi ak i misli, kao da bi oni mogli da ih uju, polako se približavala izlazu. Izdajni ki je škripnula pod izmama razbijena plo ica. Još jedan pogrešan korak, slu ajni šum, i oni e se probuditi i rastrgnuti je na komade.

A Saša nije mogla da se otme utisku da je nedavno – ju e, možda ak i danas – u bunilu bila me u ovakvim uspavanim udovištima... U svakom slu aju, taj udan ose aj joj je bio nekako poznat.

Potpuno se sledi i stade.

Saša je znala da je tudi pogled mogu e osetiti na potiljku. Ali ti stvorovi nisu imali o i, a ono ime su oni opipavali prostor bilo je neuporedivo materijalnije i upornije od bilo kakvog pogleda.

Nije morala da se okrene da bi znala: iza le a joj je dolazilo stvorenje koje se probudilo uprkos njenom oprezu. Ipak se okrenula.

Devoj ica je nekuda odlutala, a Homer u tom trenutku nije imao ni najmanju želju da po e u potragu za njom; zapravo, nije imao apsolutno nikakvih želja.

Ako je dnevnik i ostavljao starcu tra ak nade da e ga bolest zaobi i, Hanter je bio nemilosrdan. Po inju i sa komandirom, koji je došao sebi, pažljivo isplaniran razgovor, starac se ose ao kao da ulaže žalbu na svoju smrtnu presudu. Ali on nije želeo da ga poštedi – a nije ni mogao. Homer je bio jedini krivac za sve ono što e ih neminovno sna i.

Svega nekoliko nedelja, a možda i nešto manje. Samo deset ispisanih stranica. A šta je sve još trebalo utisnuti i sistematizovati na preostalim praznim stranicama sveske sa plasti nim koricama! Osim želja, Homer je imao i dug, a prinudni odmor je izgleda bio pri kraju.

On poravna papir, u nameri da nastavi pri u s onog mesta gde ju je prošli put prekinuo ometen vikom lekara. Ali, umesto toga, ruka sama ispisa ono prethodno „Šta e ostati posle mene?“ A šta e ostati posle nesre nika zarobljenih na Tulskoj, razmišljao je, sasvim sigurno – o ajnih, i sasvim sigurno uverenih da e sti i poja anje, ali u svakom slu aju

132

Dmitrij Gluhovski

osu enih na užasan masakr? Se anje? Tako je malo.bilo ljudi kojih se neko do danas se a.

Se anja su virtuelni mauzolej. Uskoro starca ne e biti, a zajedno sa njim nesta e i svi oni koje je poznavao. Potonu e u ništavilo i njegova Moskva.

Gde je on sada, na Paveleckoj? Stanica Krug parkova sada je gola i mrtva – nju je u zadnji as raš istila i blokirala vojna tehnika, kako bi omogu ila rad službama za spasavanje i kretanje vozilima s rotacionim svetlima. Ulice i sokaci sada se klate kao truli, napola ispali zubi porodi nih ku a... Starac je bez problema mogao da zamisli kako to danas izgleda, mada nikada nije izlazio na površinu iz metroa na toj stanici.

A eto, do rata se po esto dešavalo da nabasa tuda – dogovarao je sastanke sa ženom u kafeu pored metroa, onda bi odlazili u bioskop na ve ernju predstavu. A nedaleko odatle je dolazio na skupu i užasno bahatu lekarsku komisiju, kada je trebalo da dobije voza ku dozvolu. Na toj stanici je hvatao voz kada bi se sa kolegama dogovarao da leti idu na roštilj u Šumu...

Zagledao se u kvadrati e na papiru i video na njemu stani ni trg prekriven jesenjom izmaglicom i dve kule koje se naziru u njoj: pretenciozni poslovni centar na Krugu – tamo je radio jedan njegov prijatelj, i malo dalje spiralno zdanje preskupog hotela, koji se nalazio pored još skuplje koncertne dvorane. Ponekad bi se cenjkao za karte: koštale su više nego što je Nikolaj zara ivao za dve nedelje.

Video je, ak je mogao i uti škripave i nezgrapne plavo-bele tramvaje, prepune nezadovoljnih putnika, dirljivo razdraženih tom bezazlenom gužvom. I samu stanicu Krug parkova, prazni no oki enu i svetlucavu od desetina hiljada farova i kružnih tokova, povezanih u jedan vrst venac. I stidljivi, nezgodni sneg, koji se topio pre nego što bi dotakao crni asfalt. I mnoštvo – mirijade naelektrisanih estica, koje su nemirno letele, sudaraju i se haoti no, dok se svaka od njih u stvari kretala po svojoj planiranoj maršruti.

Video je i klanac staljinisti kih monolita, iz kog je na trg lenjo isticala reka Kruga parkova. Stotine i stotine osvetljenih prozora – akvarijuma sa obe njegove strane. Pa onda svetle e neonske reklame i bilbordi, koji su stidljivo prikrivali otvorenu ranu u koju e uskoro ugraditi novu višespratnu protezu...

Koju svakako nikada ne e završiti.

Gledao je, i bilo mu je potpuno jasno da re ima ne e uspeti da do ara tu fantasti nu sliku. Zar e od svega toga ostati samo oronulo, mahovinom obraslo groblje poslovnog centra i luksuznog hotela?

Nije se pojavila ni za sat, ni za dva, ni za tri sata. Zabrinuti Homer obi e itav prolaz, raspituju i se kod trgovaca i muzi ara i kod razvodnika straže Hanzine karaule. Ništa. Kao da je u zemlju...

Pošto ga nije držalo mesto, starac ponovo do e do vrata sobe u kojoj je ležao komandir. Poslednji ovek s kojim je sada mogao da porazgovara o razlozima devoj inog nestanka. Ali ko je Homeru još preostao? Nakašlja se i proviri unutra.

Hanter je ležao, teško dišu i, pogleda prikovanog za plafon. Desna ruka – ona itava – bila je ispod pokriva a, sa vrsto stegnutom pesnicom. Površinske brazgotine

Metro 2034

133

bile su sveže ispunjene sukrvicom, prljaju i postelju, ali komandir na to nije obra ao pažnju.

—Koliko ti treba da se spremiš za pokret? – upita on Homera ne okre i se ka njemu.

—Ja mogu i odmah – zbuni se starac. —Stvari stoje ovako... Ne mogu da na em devoj icu. A i ti, kako misliš da kreneš? Sav si...

—Ne u umreti – odgovori komandir. —A smrt i nije nastrašnije što oveku može da se desi. Spremaj se. Ja u kroz sat i po biti na nogama. Idemo do Dobrininske.

—Dovoljan je i jedan sat, ali moram da je na em, želeo bih da krene dalje s nama... Meni je to zaista potrebno, razumeš? – zbrza Homer.

—Ja kroz jedan sat odoh – prekide ga Hanter. —S tobom, ili bez tebe... I bez nje.

—Nisam pametan, gde je mogla da nestane! – Starac duboko uzdahnu. —Kad bih znao...

—Ja znam – ravnodušno re e komandir. —Ali ti odande nemaš nikakve šanse da je vratiš. Spremaj se.

Homer odstupi gun aju i. Naviknut da se oslanja na natprirodni senzibilitet svog saputnika, ovoga puta nije želeo da mu poveruje. Možda Hanter opet laže – ovoga puta, da bi se rešio nepotrebnog bremena?

—Ona mi je rekla da ti je potrebna...

—Meni si potreban ti. – Hanter se malo naže ka njemu. —A tebi – ja.

—Zašto? – sasvim tiho prošaputa Homer, ali ga je komandir ipak uo.

—Mnogo toga zavisi od tebe – re e, žmirnuvši polako, ali starcu se na trenutak ini da mu bezdušni komandir namignu, od ega ga obli hladan znoj.

Krevet otegnuto zaškripa: Hanter stisnu zube i sede.

—Iza i – zamoli starca. —I spremaj se ako misliš da stigneš.

Ali pre nego što iza e, Homer zastade taman toliko – da podigne crvenu plasti nu pudrijeru koja je usamljeno ležala u ošku. Jedna strana joj je bila sasvim ispucala, male šarke se iskrivile i poispadale.

Ogledalo je bilo razbijeno u parampar ad.

Starac se naglo okrete prema komandiru.

—Ne mogu da idem bez nje.

Bilo je skoro duplo više od Saše; glava mu je dodirivala plafon, a šape s kandžama visile su do poda. Saša je imala prilike da vidi kako se ova stvorenja munjevito kre u, i sa kakvom neverovatnom brzinom napadaju. Da bi dohvatilo devojku i jednim pokretom je dokraj ilo, takvom stvorenju bilo je dovoljno samo da ispruži jedan od svojih ekstremiteta. Ali mu se, izgleda, nije žurilo.

Da puca nije bilo nikakvog smisla, jer ne bi stigla ni da podigne automat.

Neodlu no na ini korak unazad, ka prolazu. Himera tiho zastenja i zaljulja se ka devojci... Ipak se ništa ne dogodi. udovište je i dalje stajalo na svom mestu, ne

134

Dmitrij Gluhovski

skidaju i sa Saše svoj uporni slepi pogled.

Ona se usudi da na ini još jedan korak. I još jedan. Ne okre i le a stvorenju i ne pokazuju i mu strah, bila je sve bliža izlazu. Stvorenje je kao za arano išlo za Sašom, drže i je na odstojanju, kao da je prati do vrata.

I tek kada devojka, pošto se na e na desetak metara od svetlog otvora, ne izdrža i po e da beži, stvorenje zareža i baci se za njom. Saša jurnu napolje, zažmuri i naslepo potr a napred, dok se ne spota e i ne prostre po hrapavoj tvrdoj zemlji... ekala je da je himera sustigne i rastrgne na komade, ali joj je progonitelj dozvolio da ode. Pro e jedan dugi minut, a onda još jedan... Okolo je bilo tiho.

Saša nije otvarala o i dok ne napipa u torbi nao are ru ne izrade, koje je kupila od stražara – dva tamna dna od flaše u aluminijumskim krugovima, povezana gumenom vrpcom. Nao are su se odozgo navla ile na gas-masku, tako što bi se okrugla zelena stakla stavljala na otvore za o i gumene maske.

Sada je mogla da gleda. Polako raširi kapke, najpre sumnji avo, ispod oka, a onda sve smelije, razgledaju i udno mesto na kome se našla.

Nad glavom joj je bilo nebo. Pravo pravcato nebo, blistavo i ogromno. Svetlelo je bolje od najboljeg reflektora, ravnomerno bacaju i zelenu svetlost, ponegde prekriveno niskim oblacima, a ponegde se pretvaralo u beskrajni bezdan.

Sunce! Videla ga je kroz razre eni oblak: kruži veli ine kapisle, blistavo jasan, do te mere sjajan – da bi probio otvore Sašinih nao ara ako bi nastavila da ga gleda.

Uplašeno skrenu pogled. Malo sa eka, pa ga ipak ponovo kradom pogleda. Ipak je u njemu bilo ne eg razo aravaju eg; na kraju krajeva, bila je to samo zaslepljuju a rupa na nebu, emu toliko obožavanje; ali ne, ipak je bilo fascinantno, privla no, uzbudljivo.

Otvor izlaza iz zverinje jazbine, za one koji su bili priviknuti na tamu, sijao je isto tako jako; a šta ako je sunce zapravo isti takav izlaz za mesto gde apsolutno nikada nije mrak, pade Saši na pamet... I šta ako se do njega može doleteti ako se pobegne sa zemlje onako kako je ona upravo pobegla iz podzemlja? A sunce je širilo slabu, jedva primetnu toplotu, kao da je bilo živo.

Saša se našla usred kamene pustoši, okružena napola srušenim starim zgradama. Crni prozorski otvori nizali su se u desetak redova, toliko su bile visoke te ku e. Zgrada je bilo beskona no mnogo, zaklanjale su jedna drugu od Saše i kao da su se izvijale, ne bi li je bolje videle. Iza visokih, provirivale su još više zgrade, a iza njih su se nazirali obrisi nebodera.

Neverovatno, ali Saša je sve mogla da ih vidi!

Nije marila što su bile glupavo zelenkaste – kao uostalom i zemlja pod nogama, kao i vazduh, kao i to ludo, blistavo, beskrajno nebo – pred njom su se sada otvarale nezamislive daljine.

Koliko god da su se Sašine o i privikavale na mrak, one ipak nisu bile predodre ene za njega. No u je s urvine metro-mosta mogla da vidi samo nakazne zgradurine, nekoliko stotina metara udaljene od hermeti kih vrata. Iza njih se tama zgušnjavala do te mere, da Saša, ro ena pod zemljom, nije uspevala da kroz nju prodre pogledom.

Metro 2034

135

Devojka se nikada ranije nije ozbiljno zapitala koliki je svet u kome živi. Ali, razmišljaju i o tome, Saša bi uvek zamišljala maleni mra ni orsokak: nekoliko stotina metara na jednu i drugu stranu, iza kojih je provalija, kraj vasione, po etak totalne tmine.

I mada je znala da je zemlja ipak daleko ve a, Saša nikako nije mogla da zamisli kako to u stvari izgleda. Tek sa a je shvatila da joj to svakako ne bi pošlo za rukom – jednostavno zbog toga što je nemogu e zamisliti nešto što nikada nisi video.

Baš udno: nekako se uopšte nije plašila što stoji usred te bezgrani ne pustoši.

Ranije, kada bi izlazila iz tunela do urvine, ose ala se kao da su je izvukli iz oklopa; sada joj je on izgledao kao ljuska iz koje se kona no izlegla. Na dnevnom svetlu, bilo kakva opasnost videla se na velikoj udaljenosti, i Saša je imala vremena na pretek da se sakrije ili da se pripremi za odbranu. Postala je svesna i jednog stidljivog, za nju do tada nepoznatog ose anja: kao da se vratila ku i.

Promaja je po pustari valjala krugove od bodljikavog granja, tužno zavijaju i kroz pukotine izme u zgrada, guraju i Sašu u le a, teraju i je da bude smelija, zahtevaju i od nje da krene u istraživanje tog novog sveta.

Ona suštinski i nije imala izbora: da bi se spustila u metro, morala bi ponovo da e u zgradu koja je vrvela od jezivih stvorenja; samo što ona više nisu spavala.

Ponekad bi se u otvorima prolaza na tren pojavila beli asta tela, ali bi isto tako brzo i nestala – o igledno im dnevna svetlost nije nimalo prijala. Ali, šta e se desiti kad padne no ? Do tada bi, ako misli da vidi makar deo onoga što joj je opisivao starac pre nego što umre, trebalo da ode što dalje odatle.

I Saša krenu napred.

Nikada se još nije ose ala tako si ušno. Nije mogla da poveruje da su ova gigantska zdanja gradili ljudi njene konstitucije: što li im je to trebalo? Sigurno su poslednje predratne generacije zakržljale i degenerisale se... Priroda ih je pripremala za surovo bitisanje u teskobi tunela i stanica. A ova zdanja inila su da se oholi preci današnjih ljudi niskog rasta ose aju mo no, visoki i stasiti poput ku a u kojima su živeli.

Izbi na široki proplanak: ovde nije bilo zgrada, a zemlju je prekrivala ispucala siva kora nalik kamenu. Sa slede im korakom svet postade još ve i: odatle je pucao pogled toliko daleko, da se Saši od toga srce steže i zavrte joj se u glavi.

Sede i nasloni se uz plesnjive i mahovinom obrasle zidine zamka sa zaobljenom sahat-kulom koja je parala oblake, pa pokuša da zamisli kako li je morao izgledati ovaj grad dok nije izdahnuo...

Putem su – a to je bez sumnje bio put – kora ali visoki, lepi ljudi u šarenim odelima, u pore enju s kojima su najgizdavije haljine sa Pavelecke izgledale jadno i glupavo. Kroz strašnu gužvu promicali su automobili, u dlaku isti kao vagoni metrovozova, samo daleko manji, jer su mogli da prime svega etiri putnika.

Ku e nisu bile tako mra ne. Prozorski otvori nisu bili razjapljene crne rupe, nego su blistali istim izglancanim staklom. Saši se u ini da vidi lake mosti e kojima su tu i tamo bile povezane naspramne ku e na razli itim visinama.

Ni nebo nije bilo tako pusto – njime su bez žurbe jezdili neopisivo veliki avioni,

136

Dmitrij Gluhovski

koji samo što nisu trupom dodirivali krovove... Otac joj je to objasnio otprilike tako, kao da oni nisu morali ni im da mašu da bi leteli, ali Saša ih je uvek zamišljala kao lenje grdosije sa krilima vilinog konjica – treperavim, skoro nevidljivim, koja su se zelenkasto prelivala pod zracima sunca.

A onda je po ela kiša.

Izgledalo je kao da voda jednostavno pada s neba, ali je ose aj bio sasvim neobi an. Ona nije samo spirala prljavštinu i umor – to je mogao i vreli mlaz iz zar ale tuš-baterije; nebeska voda je istila ljude iznutra, daruju i im oprost za po injene grehove. arobno umivanje spiralo je gor inu iz srca, le ilo je i podmla ivalo, vra alo želju za životom i davalo snagu za to. Baš onako kako je govorio starac...

Saša je iz sve snage poverovala u taj svet, pa je pod dejstvom njenih de jih bajalica on postajao stvaran. Ve je mogla da uje laki lepet prozirnih krila na visini, veseli žagor gomile, ravnomerno brujanje to kova i pljuštanje tople kiše. Sama od sebe u sve to nekako se umešala i melodija koju je nedavno ula u prolazu izme u tunela...

Najednom oseti oštar bol u grudima.

Sko i i pot a sredinom ulice u susret bujici ljudi, zaobilaze i bliske automobilske vagon e zaglavljene u gužvi, izlažu i lice teškim kapljama. Starac je zaista imao pravo: ovde je stvarno bilo bajkovito dobro i neopisivo lepo. Trebalo je samo skinuti patinu i bu vremena, i prošlost bi zasijala – poput raznobojnog mozaika ili bronzanih panoa po napuštenim stanicama.

Zastade na obali zelene reke; most koji se nekada uzdizao iznad nje, porušen je pre nego što je završen do kraja; i nije bilo nikakve šanse da pre e na drugu obalu. arolija je nestala. Slika koja je izgledala tako realno i živopisno samo nekoliko trenutaka ranije, izbledela je i iš ezla. Usahle i vremenom na ete puste ku e, ispucali putevi, po ivicama obrasli dva metra visokom šikarom, i divlji neproziran estar u koji je zarasla preostala obala dokle god je pogled dopirao – bilo je sve što je u trenutku preostalo od iluzije predivnog sveta.

I Sašu najednom obuze strašna tuga zato što ga ona zapravo nikada ne e videti jasno, što e morati da bira izme u smrti i povratka u metro, i što na celoj Zemlji više nije preostao nijedan stasiti džin u sjajnoj odeždi... I što osim nje, na tom širokom drumu koji se gubio u ta ki gde je nebo pritiskalo pusti grad, nije više bilo ni žive duše.

Sasvim se razvedri. Kiša prestade da pada. Saša više nije imala želju da pla e.

Pomislila je da bi možda najbolje bilo jednostavno umreti.

I kao da je mogla uti tu želju, visoko iznad njene glave raširila je krila ogromna crna senka.

Šta da radi ako bude morao da bira? Da pusti komandira da ode, da odustane od svoje knjige i ostane na stanici dok ne na e nestalu devojku? Ili da je zauvek zaboravi, da sledi Hantera i izbaci Sašu iz svog romana, pritaji se i eka neke nove junakinje?

Metro 2034

137

Razum je zabranjivao starcu da se razdvaja od komandira. emu onda itavo ovo njegovo putešestvije, i zbog ega je doveo u smrtnu opasnost i sebe i itav metro?

On jednostavno nije imao prava da stavlja na kocku ni svoj trud – jedino što je bilo vredno žrtava – i onih ve prinetih, a i budu ih.

Ali, u asu kada je s poda podigao razbijeno ogledalce, Homer je znao da bi odlazak sa Pavelecke bez informacije o sudbini devoj ice bila svojevrsna izdaja. A izdaja bi, pre ili kasnije, sasvim sigurno zatrovala i starca i njegov roman. On nikada ne e mo i da lzbriše Sašu iz se anja.

Ma šta Hanter govorio, Homer je morao u initi sve da prona e devoj icu, ili da se makar uveri da više nije živa. I starac se s još ve im žarom baci u potragu, neprestano zapitkuju i prolaznike koliko je sati.

Kružna je isklju ena – ona sama, bez dokumenata, ne bi mogla da ude na Hanzu.

Galerija soba i dvorana ispod prolaza? Starac je obi e od po etka do kraja, pitaju i svakog koga bi sreo da možda nije video devojku. Naposletku dobi neubedljiv odgovor da se nekome ini da ju je sreo obu enu u zaštitno odelo... Odande Homer, ne veruju i svojim ušima i o ima, dode putem kojim je prošla i Saša, do vatrenog položaja u podnožju eskalatora.

—A šta se to mene ti e? Ako ho e – neka ide. Dao sam joj odli ne nao are – bezvoljno je odgovarao na pitanja stražar iz ku ice. —Tebe ne mogu da pustim. I tako sam ve dobio grdnju od razvodnika straže. Gore na površini je leglo Pridošlica. Tamo niko ne ide. Meni je ak bilo smešno kad je ona tražila dozvolu za to. – Njegove zenice, široke poput pištoljskih cevi, bludele su negde u daljini, ni na tren ne okrznuvši starca.

—Bolje bi ti bilo da ideš u prolaz, dedice. Uskoro e no .

Hanter je znao! Ali na šta li je mislio kada je rekao da starac nikako ne e mo i da vrati devoj icu? Možda je ipak još uvek živa?...

Spoti i se od uzbu enja, Homer požuri nazad u komandirovu sobu. Proviri ispod niske grede tajnih vratanaca, uspentra se uskim stepenicama i bez kucanja otvori vrata...

Soba beše prazna: ni Hantera, niti njegovog oružja, samo iskidane trake zavoja po podu, mrke od sasušene krvi, i prazna odba ena uturica. Nestao je i tek delimi no dekontaminirani skafander iz nusprostorije.

Komandir je jednostavno ostavio starca, kaznivši ga za svojeglavost.

Njen otac je oduvek verovao u znakove pored puta. Njih treba samo umeti videti i tuma iti.

Saša podiže pogled i skameni se, potpuno zaprepaš ena. Ako je neko želeo da joj pošalje znamenje, nije mogao prona i ubedljiviji na in za to.

Nedaleko od obrušenog mosta, iz gustog šipražja provirivala je okrugla stara kula sa vrlo udnim i komplikovanim vrhom – najviše zdanje u okolini. Godine mu nisu baš prijale: zidovi su bili ispresecani dubokim pukotinama, a sama kula se opasno

138

Dmitrij Gluhovski

nakrivila. Ona bi se ve davno srušila da nije bilo tog uda. Kako to nije primetila ranije?

Gra evinu je držao džinovski bršljan, koji se ovio oko nje sa svih strana. Njegovo stablo je svakako bilo neuporedivo slabije od kule, ali je bio toliko debeo i gust, da je bez problema vrsto držao gra evinu koja se raspala na komade. udesna biljka se spiralno uplela oko kule; glavno stablo granalo se na tanje, pa onda na još tanje puzavice, formiraju i pravu mrežu, koja je štitila zgradu i držala je da se ne raspe.

Bršljan je sigurno nekada bio sasvim mlad i tanan, poput njegovih najnežnijih mladica sada. Nekada je on morao da se hvata za ispuste i balkone kule, koja je delovala neumštivo i ve no. Da ona nije bila tako visoka, ne bi ni on toliko izrastao.

Saša je op injeno posmatrala i bršljan i zdanje koje je bilo spaseno zahvaljuju i njemu. Sve je ponovo po elo da dobija smisao, opet je imala želju da se bori. Bilo je to udno, jer se u njenom životu ama baš ništa nije promenilo. Jednostavno je, iznenada, uprkos svemu, kroz sivu pokoricu o aja, sa si ušnom mladicom ovog bršljana u njenoj duši nikla i olistala nada.

Mada je bilo stvari i postupaka koje nikada ne e mo i da ispravi, i izgovorenih re i koje ne e imati priliku da povu e. Ali je u ovoj pri i preostalo još mnogo toga što je mogla da promeni, mada ni sama nije znala kako. Najvažnije je da joj se ponovo vratila snaga.

Saši se sada inilo da shvata i razlog zbog kojeg joj je nemilosrdna himera dopustila da ode nepovre ena: neka nevialjiva sila držala je udovište na lancu, kako bi devojci bila pružena još jedna šansa.

I ona je bila zahvalna za to. Bila je spremna da oprosti, da iznova traži dokaze i da se bori; a od Hantera joj je bio potreban samo najmanji nagoveštaj. Još jedan znak.

Sunce na zalasku najednom nestade, a onda ponovo zasija. Saša podiže glavu i kraji kom oka spazi crnu siluetu koja je munjevito promakla iznad nje, na trenutak zaklonila sunce, i isto tako munjevito nestala.

Vazduh zapara zvižduk i oštar krik – zamahnuvši samo nekoliko puta krilima, na Sašu se poput stene obrušila ogromna grdosija. U poslednjem momentu, devojka se instinktivno baci na zemlju, što joj je spaslo život. Gotovo dodirnuvši zemlju, udovište raširenih kožastih krila snažnim zamahom ponovo uzlete i po e da kruži, spremaju i se za novi napad. Saša zgrabi automat, ali u momentu shvati da je to potpuno besmisleno. Ni punim rafalom ne bi uspela da promeni putanju ove telesine; bilo je suludo i pomišljati da joj se suprotstavi. I to pod uslovom da je uopšte pogodi! I devojka potr a nazad prema pustoši odakle je krenula u svoju kratku avanturu, ne razmišljaju i o tome kako e se spustiti u metro.

Lete e udovište ispusti bojni pokli i ponovo se ustremi na nju. Sapli i se u tu im pantalonama Saša ni ice pade na zemlju, ali se prevrnu i ispali kratak rafal.

Meci obeshrabriše stvorenje, bez obzira što mu ništa nisu mogli. U deli u sekunde devojka sko i i potr a ka obližnjim ku ama, prili no kasno shvataju i da je to na in da se sakrije od grabljivice.

Nebom su ve kružile dve senke, održavaju i se u vazduhu zamasima ogromnih opnastih krila. Saša je jedino bilo na pameti da se dohvati zida neke zgrade i da se

Metro 2034

139

priljubi uz njega. Lete a udovišta su bila prevelika i suviše glomazna da bi je dohvatila odande; a posle... Ionako nema kuda da pobegne.

Uspela je! Priljubila se uza zid, nadaju i se da e stvorenja odustati od nje. Ali ne: izgleda da su imali iskustva u lovu i sa mnogo veštijom divlja i. Jeziva stvorenja – najpre jedno, a zatim i drugo – sleteše na zemlju na dvadesetak koraka od devojke, pa vuku i za sobom sklopljena krila, polako krenuše ka njoj.

Nije ih plašio automatski rafal, naprotiv, to ih je samo dodatno razdraživalo; meci su se zabijali u gustu u ebanu dlaku, uopšte ne dopiru i do tela. Stvorenje koje je bilo bliže Saši grozno se iskezi: iz podignute njuške i razjapljenih crnih eljusti virili su, kao ekseri, krivi oštri zubi.

—Lezi!

Saša nije imala vremena ni da misli o tome odakle dopire taj udaljeni glas, samo se bacila ni ice na zemlju. U njenoj neposrednoj blizini odjeknu eksplozija; prodrma je i ope e vazdušni talas. Odmah odjeknu i druga, a za njom – razjareni životinjski krici i lepet krila koja se udaljavaju.

Ona bojažljivo podiže glavu, zakašlja se izbacuju i prašinu iz plu a, pa pogleda oko sebe. Nedaleko od nje, na putu se crneo sveže iskopani krater, i sve je bilo poprskano tamnom, masnom krvlju. Iš upano zajedno s mesom, u blizini je ležaio spženo kožasto krilo i još nekoliko bezobli nih spaljenih delova tela.

Preko kamenite pustoši ka Saši je odmereno i uspravno kora ao neobi no krupan ovek u teškom zaštitnom skafanderu.

Hanter!

GLAVA 13

JEDNA PRI

A

On je uhvati za ruku i pomože joj da ustane, pa je povu e za sobom. Zatim je, kao da je došao sebi, isto tako naglo pusti. Njegove o i, skrivene iza posebnog tamnog stakla, Saša nije mogla da vidi.

—Ne zaostaj! Naglo se smrkava, treba što pre pobe i odavde – promumla kroz filtere.

Potom je, ne pogledavši je više, hitro krenuo napred.

—Hanteru! – pozva ga devojka, naprežu i se da kroz zamagljene prozor e svoje gas-maske prepozna svog spasioca.

On se pretvarao da je ne uje i Saši ne preostade ništa drugo nego da potr i za njim koliko je noge nose. Nema dileme, bio je besan na nju: tre i put zaredom izbavlja sigurne smrti glupu devojku. Ali, on se popeo gore, popeo se radi nje, i da li je sada bilo mesta i najmanjoj sumnji...

Obrijanom nije padalo na pamet da se približava leglu kroz koje je Saša izašla iz metroa; on je o igledno znao i za druge staze. Skrenu desno sa glavnog puta, pro e kroz lu nu kapiju, zatim pored zar alih metalnih konstrukcija metalnih kutija koje su podse ale na kioske za kepece, hicem preplaši nejasnu senku i stade ispred ku ice od cigala sa jakim rešetkama na prozorima. Otklju a glomazni vise i katanac. Skrovište?

Ne, ku ica je bila paravan: iza vrata je u dubinu poniralo betonsko stepenište napravljeno u cik-cak.

Pošto tim istim katancem zaklju a iznutra, on upali lampu i krenu nadole.

Zidovi, nekada okre eni u belo i zeleno, a sada izguljeni tokom godina, bili su išarani imenima i datumima: ulaz-izlaz, ulaz-izlaz... Nešto ne itko ispisa i Sašin spasilac.

Verovatno je svako ko je koristio tajni prolaz kako bi izašao na površinu, morao ovde da zapiše kada je izašao i kada se vratio. Samo što ispod mnogih imena nije bilo datuma povratka.

Spuštanje je trajalo kra e nego što je Saša o ekivala: mada su stepenice vodile i dalje u dubinu, obrijani zastade kod neupadljivih metalnih vrata, udari pesnicom po njima, i ve kroz nekoliko trenutaka se sa druge strane za u otklju avanje brave.

Otvori raš upan ovek s retkom bradicom, u sivim pantalonama koje su bile istegnute na kolenima.

Metro 2034

141

—Ko je to s tobom? – zabrinuto upita.

—Pokupio sam je na Krugu – promrmlja Hanter. —Umalo je ptice nisu rastrgle, jedva sam uspeo ih oteram baca em. A je li, de ko, otkud ti ovde?

On skide kapulja u i svu e gas-masku...

Ispred Saše je stajao nepoznat muškarac: ježi svetlosme e kose, svetloplavih iju, pljosnatog, kao polomljenog nosa. A ona je još prekorevala i ubedivala samu sebe kada joj se u inilo da je on ipak previše živahan za ranjenika, da ne kora a tako kao životinja, da je on ipak nešto sasvim drugo...

Postade joj zagušljivo i ona skide masku.

Kroz petnaestak minuta, Saša je ve bila iza linije Hanzine granice.

—Oprosti, ali bez dokumenata ne mogu da te ostavim ovde. – U glasu njenog spasioca provejavalo je iskreno sažaljenje. —Možeš samo ve eras... Tu u tunelu?

Ona utke klimnu glavom i osmehnu se.

Gde sad da ide?

Kod njega? Ima vremena!

Saša nije mogla da obuzda bes na Hantera zbog toga što je nije spasao i ovog puta... Morala je da obavi još nešto, što više nije htela da odlaže za kasnije.

Nežni i primamljivi, odjeci udesne muzike dopreše do nje uprkos ljudskoj galami, lupkanju obu e i povicima trgovaca. Izgleda da je to bila ona ista melodija kojom je bila op injena i ranije. Idu i joj u susret, Saša se izgleda ponovo približavala onom otvoru iz kojeg je dopirala nezemaljska svetlost... Sam, kuda je on sada vodio?

Muzi ar je bio potpuno okružen desetinama slušalaca. Saša je morala da se progura pre nego što je masa propusti u prazan krug. Melodija je i privla ila te ljude i držala ih na odstojanju, kao da su i leteli ka svetlosti, ali su se istovremeno i plašili da ih ne ope e.

Saša nije imala taj strah.

On je bio mlad, stasit i neobi no samouveren. Moglo bi se re i, pomalo ženstven, ali njegovo negovano lice nije odavalo nežnost, a njegove zelene o i nisu delovale naivno. Tamna kosa, iako neošišana, bila je ravna. Uredna, neobi no ista ode a izdvajala ga je u ljudskoj vrevi Paveiecke.

Njegov instrument je pomalo podse ao na de ju frulicu, kakve su pravili od plasti nih izolacionih cevi, ali veliku, crnu, sa bakarnim dirkama, sve anu i o igledno vrlo skupu. Ti tonovi koje je muzi ar izvla io iz nje sasvim sigurno su pripadali nekom drugom svetu i nekom drugom vremenu. Kao i sam instument... Kao i njegov vlasnik.

On odmah uhvati Sašin pogled, zatim skrenu svoj, pa im se pogledi ponovo ukrstiše.

—Hvala bogu! Našao sam te...

Do nje se progura Homer – zadihan i znojav.

—Kako je on? – ne ekaju i upita Saša.

—Samo... – po e ovaj, smiri se, pa završi potpuno neo ekivano: —Nestao je.

—Kako?... Gde?! – Saša oseti bol u grudima kao da joj je neka eli na ruka stegla srce.

142

Dmitrij Gluhovski

—Otišao. Uzeo sve svoje stvari i otišao. Najverovatnije na Dobrininsku...

—Ništa nije ostavio? – bojažljivo upita ona, slute i odgovor, koji uskoro dobi od Homera.

—Baš ništa – potvrdno klimnu glavom starac.

Na njih besno zašištaše, i Homer u uta usredsredivši se na melodiju, ali je istovremeno podozrivo posmatrao as devojku, as muzi ara. Badava: njene su misli bile na nekom drugom mestu.

Pa neka je Hanter oterao, i brže bolje požurio da pobegne. Ali Saša je ve po eia da shvata ta udna pravila kojih se on pridržavao. Ukoliko je obrijani zaista pokupio sve svoje stvari, sve svoje... To zna i da on jednostavno ho e da ona bude istrajnija, da se vrsto drži svog puta, on želi da ga ona traži. I ona e to uraditi, svakako ho e. Samo ako...

—A nož? – šapnu ona starom. —Je li poneo sa sobom moj nož? Crni?

—U bolni koj sobi ga nema – sleže on ramenima.

—Zna i, uzeo ga je!

Saši je bio više nego dovoljan i taj neznatan znak.

Flautista je bio apsolutni talenat, i uz to je maestralno vladao svojom veštinom, kao da je do ju e svirao na konzervatorijumu. U futroli njegovog instrumenta, koja je bila otvorena zbog pla anja, bilo je dovoljno metaka da se prehrani omanja stanica – ili da se na njoj pobije sve živo. To je to, priznanje, sa tužnim osmehom pomisli Homer.

Melodija je starcu bila odnekud poznata, ali koliko god da se naprezao da se priseti gde ju je mogao uti – da li u starom bioskopu? ili na radio-koncertima? – to mu nikako nije polazilo za rukom. U melodiji je bilo ne eg neobi nog – kada bi je ovek slu ajno uo, nije je se više mogao osloboditi, potpuno bi ga obuzimala; terala je slušaoca da je odsluša do kraja, kako bi onda aplaudirao muzi aru dok ovaj ne po ne ponovo da svira.

Prokofjev? Možda Šostakovi ? Homerovo poznavanje muzike je bilo prili no skromno da bi se ozbiljno potrudio da prepozna kompozitora. Ali ko god da je napisao ove note, flautista ih nije samo izvodio, on ih je bojio novom melodijom i novim smislom, jednostavno ih je oživljavao. Talenat. To je bio talenat, i zbog njega je Homer bio spreman da oprosti mladi u drske poglede koje je ovaj, izme u ostalog, upu ivao i Saši, kao papirnu mašnicu ma etu.

Svakako je bilo vreme da skloni devojku od njega.

Sa ekao je da muzika prestane i da se flautista pozabavi publikom i burnim aplauzima, pa uhvati Sašu za vlažni skafander koji se još ose ao na hlor i povu e je napolje.

—Stvari su spakovane. Ja idem za njim – re e on, strpljivo podnose i tišinu koja nastupi.

—I ja – odse e devoj ica.

Metro 2034

143

—Da li si svesna u šta se upuštaš? – tiho upita Homer.

—Sve znam. Prisluškivala sam. – re e ona, izaziva ki ga gledaju i. —Epidemija, je li tako? I on se sprema da spali sve. I mrtve i žive. Celu stanicu. – Saša ga je gledala pravo u o i.

—I zašto te privla i takav ovek? – Starca je to najiskrenije zanimalo.

Saša nije odgovarala, i oni su neko vreme hodali jedno kraj drugog u tišini, dok ne do oše do dela dvorane u kome nije bilo ljudi.

—Umro mi je otac. Zbog mene, ja sam kriva. Više ništa ne mogu da u inim da bi on oživeo. Ali tamo su ljudi koji su još uvek živi. Koji mogu da budu spaseni. I ja moram da pokušam. Dugujem to njemu – polako i nespretno re e ona naposletku.

—Od koga spaseni? Od ega? Bolest je neizle iva, ula si – s gor inom re e starac.

—Od tog prijatelja. On je gori od bilo kakve bolesti. Smrtonosniji. – Devojka uzdahnu. —Bolesti ostavljaju makar neku nadu. Poneko uvek preživi. Jedan od hiljadu.

—A kako to mislis da izvedeš? I zašto uopše misliš da ti to možeš? – Homer ju je pažljivo posmatrao.

—Pa, ve mi je pošlo za rukom – nesigurno odgovori ona.

Da devoj ica ipak ne precenjuje sebe? Da ona ipak ne obmanjuje sebe, pripisuju i bezdušnom i nemilosrdnom komandiru uzajamnost ose anja? Homer nije želeo da obeshrabruje Sašu, ali je ipak bilo bolje da je upozori na vreme.

—Znaš šta sam našao u njegovoj sobi? – Starac pažljivo izvadi iz džepa polomljenu pudrijeru i dade je Saši. —Jesi li je ti ovako?

—Ne. – Ona odmahnu glavom.

—Zna i, Hanter je...

Devojka polako otvori kutijicu i na e svoj odraz u jednom par encetu ogledala.

Zamisli se, prise aju i se svog poslednjeg razgovora s obrijanim i njegovih re i u polumraku, kada je došla da mu pokloni nož. Prisetila se i Hanterovog lica dok je sav krvav jedva kora ao ka njoj, da bi himera koja je ve podigla svoje kandže ostavila Sašu i krenula da ubije njega...

—Nije on to zbog mene. On je to zbog ogledala – re e ona odlu no.

—A šta mu je ono skrivilo? – podiže starac obrve.

—Pa ti si i sam pri ao... – Saša sklopi kutijicu. —Ponekad treba pogledati sebe sa strane. To pomaže da razumeš mnogo toga kod samog sebe – ona poprimi star ev pokroviteljski ton.

—Misliš da Hanter zapravo ne zna ko je? Ili da je do sada preživeo zahvaljuju i svom izgledu? Da ga je zato i razbio? – Homer blago uzdahnu.

—Nije stvar u fizi kom izgledu. – Devojka se le ima osloni o stub.

—Hanter odli no zna ko je. Ali, o igledno ne voli da ga podse aju na to – odgovori starac samom sebi.

—A možda je on to zaboravio? – usprotivi se ona. —Meni se ponekad ini da on sve vreme pokušava da se seti ne ega. Ili... kao da je vezan lancem za težak vagonet koji klizi niz padinu, u tamu, a niko da mu pomogne da ga zaustavi. Teško mi je da

144

Dmitrij Gluhovski

objasnim. Jednostavno ga gledam i ose am. – Saša se namršti. —Niko to ne vidi, a ja, eto, vidim. Zbog toga sam ti onda i rekla da sam mu potrebna.

—Ali on te je napustio – dirnu je Homer pravo u srce.

—Ja sam napustila njega. – Devojka se tvrdoglavo namršti. —A sada ga moram sti i dok nije kasno. Svi su još živi. Još ih je mogu e spasti – ponovi ona kao za arana. —I njega je još uvek mogu e spasti.

—A da možda tebe ne treba od nekog spasavati? – uzviknu Homer.

Posmatrala ga je u udu – da li je mogu e da starac baš ništa nije razumeo, ma koliko da se ona trudila? Smrtno ozbiljna mu odgovori: —Od oveka u ogledalu.

—Je l’ slobodno?

Saša, koja je zamišljeno prevrtala viljuškom po pe enim gljivama, odsko i na stolici. Kraj nje je, s poslužavnikom u rukama, stajao zelenooki muzi ar. Starac je negde nestao, i njegovo mesto je bilo prazno.

—Ne. —Uvek se može na i neko rešenje! – On spusti svoj poslužavnik i nestašno dohvativši slobodan tabure za susednim stolom, sede sa Sašine leve strane, pre nego što je ona uspela da se usprotivi.

—Nisam primetila da sam te pozvala – opomenu ga ona.

—Deda e da te grdi? – sa izrazom razumevanja na licu, namignu muzi ar. — Dozvolite da se predstavim. Leonid.

—Nije mi on deda. – Saša oseti kako joj obraze obliva rumenilo.

—Ma nemoj?... – Leonid natrpa puna usta i iznena eno podiže obrvu.

—Ti si bezobrazan – konstatovala je ona.

—Ja sam uporan. – On podiže viljušku uvis, kao što u itelj podiže pokaziva .

—Previše si samouveren. – Saša se osmehnu.

—Ja ina e verujem u ljude, a u sebe pogotovo – promrmlja on izme u zalogaja.

Starac se vrati, postaja malo iza le a samozvanca, licem mu prelete grimasa nezadovoljstva, ali ipak sede na svoj tabure.

—Saša, da ti nije tesno? – džangrizavo upita, giedaju i pored muzi ara.

—Saša! – likuju i ponovi on, odvojivši se od inijice. —Drago mi je. Ja sam, da podsetim još jednom, Leonid.

—Nikolaj Ivanovi – popreko ga pogleda namršteni Homer. —Koju ste kompoziciju danas svirali? Deluje mi poznato...

—Ništa naro ito, ja je ovde ve tre i dan sviram – naglašavaju i poslednju re , odgovori on. —To je moja kompozicija.

—Tvoja? – Saša odloži pribor. —A kako se zove?

—Nema naziv. – Leonid sleže ramenima. —O nazivu nekako nisam ni razmišljao. Uostalom, kako se to može preto iti u re i? A i zbog ega?

Metro 2034

145

—Veoma lepo – priznade devojka. —Jednostavno, neobi no lepo.

—Onda joj mogu dati ime u tvoju ast – nije se dao zbuniti muzi ar. —Ti to zaslužuješ.

—Nema potrebe. – Odmahnu ona glavom. —Bolje da nema ime. To ima smisla.

—I u tome što bih je posvetio tebi, tako e postoji odre eni smisao. – On se zasmeja, ali se zagrcnu i zakašlja.

—Jesi li završila? – Starac uze Sašin poslužavnik i ustade. —Vreme je da se krene. A sada nas izvinite, mladi ove e...

—Ništa! I ja sam završio. Dozvoli ete mi da malo ispratim devojku?

—Mi odlazimo – grubo re e Homer.

—Odli no! I ja tako e. Na Dobrininsku. – Muzi ar se pravio nevešt. —Ne idemo u istom pravcu?

—Idemo – iznenadivši i samu sebe, re e Saša, trude i se da ne gleda u Homerovom pravcu, ali je zato kradom gledala Leonida.

Bio je nekako neozbiljan, dobro udno nasmejan. Ivao de , koji je, prete i pruti em, zadavao lake bezbolne udarce koji nisu mogli da izazovu ljutnju, izgleda, ak ni kod starca. A svoje aluzije je upu ivao Saši tako vešto i zabavno, da njoj nije padalo na pamet da ih uzima ozbiljno... Uostalom, šta ima loše u tome što mu se ona dopada?

Osim toga, ona se u njegovu muziku zaljubila mnogo pre nego što ga je upoznala. Ali je iskušenje da krene na put s tim udesnim mladi em bilo preveliko.

Stvar je u muzici, nema dileme. Vragolasti momak je poput pacolovca zavodio nevine duše svojom elegantnom flautom, koriste i svoj dar kako bi upropastio sve devojke kojih se mogao dokopati. Pokušavao je da zgrabi i Aleksandru, a Homer nije imao ideju kako to da spre i!

Starac je s teškom mukom gutao njegove drske šale, koje su mu vrlo brzo sasvim dozlogrdile. Homera je tako e nerviralo i to kako je Leonid brzo uspeo da se dogovori sa neumoljivom Hanzinom upravom da sve troje pro u preko teritorije Kruga do tunela koji vodi ka Dobrininskoj – i to bez dokumenata! U odaje upranika stanice, elavog postarijeg kicoša sa štucovanim brkovima, muzi ar je ušao sa futrolom punom metaka, a izašao nasmejan i raspoložen.

Homer je morao da prizna da su im njegove diplomatske sposobnosti dobro došle: moto-dresina kojom su stigli do Pavelecke nestala je iz ostave istovremeno kad i Hanter, a zaobilazni put mogao je da potraje i nedelju dana.

Ali kod starca je najviše podozrenja izazivala lako a s kojom je lakrdijaš napustio stanicu koja ga je hranila i spiskao kompletnu ušte evinu samo da bi pošao u tunele za njegovom Sašom. U svakom drugom slu aju, takva lako a ukazivala bi na zaljubljenost, ali ovo je starcu delovalo kao jedna konstantna neozbiljnoost u namerama i naviknutost na lake i brze pobede.

146

Dmitrij Gluhovski

Malo pomalo, Homer se pretvori u zakeralo... Ali imao je osnova za oprez i razloga za ljutnju. Samo bi mu sada trebalo da njegova muza, koju je zahvalju i udu ponovo našao, zbriše sa nekim lutaju im muzikantom! S potpuno suvišnim, moglo bi se re i, herojem, koji uopšte nije bio predvi en u njegovom romanu, a on je privukao svoju stolicu i prosta ki seo na centralno mesto.

—Da li je mogu e da na celoj Zemlji nije preživeo baš niko?

Njih troje su ve grabili ka Dobrininskoj u pratnji trojice stražara: ako bi dobro iskoristili metke, mogli bi da pretvore u javu najlu e snove. Devojka koja taman po e da pri a o svom putešestviju na površinu, najednom u uta i oneraspoloži se. Homer razmeni pogled s muzi arom: ko e prvi da potr i da je uteši?

—Ima li života iza MKAM-a Moskovske kružne automobilske magistrale? – uzdahnu. —Novu generaciju tako e kopka ovo pitanje?

—Naravno da ima – samouvereno odgovori Leonid. —Ne radi se o tome da niko nije preživeo ve o tome da jednostavno nema nikakve komunikacije!

—Eto, ja sam, na primer, uo da postoji jedan tajni prolaz, negde iza Taganske, koji vodi u jedan interesantan tunel – po e starac. —Reklo bi se, najobi niji tunel, šest metara u pre niku, samo bez šina. Leži na dubini od etrdeset, možda i pedeset metara. Vodi daleko na istok...

—Da to nije onaj tunel koji vodi ka uralskim bunkerima? – prekide ga Leonid. — Je li to pri a o oveku koji je slu ajno zabasao u njega, pa se vratio sa zalihama hrane i...

—Hodao je nedelju dana s kra im predasima, onda je po elo da mu ponestaje hrane, pa je morao da se vrati nazad. Tunelu se nigde nije nazirao kraj – završi Homer, koji na kraju toliko zabrza, da izgubi epsku intonaciju u glasu.

—Da, pri a se da vodi do uralskih bunkera. Gde možda još uvek ima preživelih.

—Teško – zevnu muzi ar.

—Još mi je jedan poznanik u Polisu pri ao o tome kako je jedan od lokalnih radio-telegrafista uspostavio vezu s posadom tenka koji su uspeli da zamandale i odu s njim u takvu zabit, koju se apsolutno niko ne bi ni setio da bombarduje... – nastavi starac, demonstrativno se obra aju i Saši.

—A, da – potvrdno klimnu glavom Leonid. —To je tako e poznata pri a. Kad im je nestalo goriva, ukopali su tenk u zemju na brdu i oko njega napravili pravi saiaš.

Pa su još nekoliko godina svako ve e preko radija komunicirali s Polisom.

—Dok im prijemnik nije otkazao – iznervirano dovrši Homer.

—A o podmornici? – podbode ga suparnik. —O atomskoj podmornici, koja je bila daleko na zadatku i kada su po eli napadi s jedne i druge strane, nije uspela da se nade na vatrenoj liniji. A kada se podigla na površinu, sve je ve odavno bilo gotovo. I onda ju je posada zauvek ukotvila nedaleko od Vladivostoka...

—I s njenog reaktora do dan danas se napaja itavo naselje – nastavi starac. — Pre pola godine upoznao sam oveka koji je tvrdio da je on – prvi pomo nik kapetana tog broda. Pri ao je da je celu zemlju prokrstario na biciklu, i da je tako stigao i do Moskve. Putovao je tri godine.

Metro 2034

147

—Li no ste razgovarali s njim? – uljudno upita iskreno za eni Leonid.

—Li no – obrecnu se Homer.

Legende su uvek bile njegov kec u rukavu, i on jednostavno nije mogao da dozvoli mladom drzniku da ga nadmaši. Imao je u rezervi još jednu pri u, koju je uvao kao strogu tajnu. To je želeo da joj ispri a u sasvim druga ijim okoinostima, a ne da je ovako uludo upotrebi u beskorisnoj sva i... Ali, gledaju i Sašu kako se smeje i narednoj šali ovog prepredenka, ipak odlu i da je ispri a.

—A za Polarne Zore niste uli?

—Kakve zore? – muzi ar se okrete ka njemu.

—Kako je to mogu e? – hladnokrvno se osmehnu starac. —Krajnji sever, Kolsko poluostrvo, grad Polarne Zore. Mesto bogu iza ie a. Na hiljadu petsto kilometara od Moskve, a od Peterburga minimum hiljadu. Najbliži mu je Murmansk sa svojim pomorskim bazama, a i on je prili no daleko.

—Jednom re ju – zabit – podsticao ga je Leonid.

—Daleko od velikih gradova, tajnih fabrika i vojnih baza. Daleko od svih glavnih ciljeva. Oni gradovi koje naša protivraketna odbrana nije bila u stanju da zaštiti, pretvoreni su u prah i pepeo. Oni iznad kojih je postojao štit, nad kojima su aktivirani presreta i – starac podiže pogled – znate i sami. Ali bilo je i mesta koje niko nije ga ao... Jer nisu predstavljala nikakvu opasnost. Na primer, Polarne Zore.

—One verovatno ni dan danas nikoga ne zanimaju – re e muzi ar.

—Badava je to – odgovori starac. —Zato što se pored grada Polarne Zore nalazi Kolska atomska centrala. Bila je jedna od najve ih u zemlji. Gotovo je itav sever snabdevala strujom. Milione ljudi. Stotine preduze a. Pa ja sam iz tih krajeva, iz Arhangelska. Znam o emu govorim. A u toj centrali sam bio još kao školarac, na ekskurziji. Prava tvr ava, država u državi. Imali su sopstvenu malu vojsku, svoje posede, nezavisnu privredu. Mogli su da funcionišu potpuno nezavisno. ak i da se desi nuklearni rat, u njihovim životima se ništa ne bi promenilo – tužno se osmehnu.

—Šta ho ete da kažete...

—Peterburg ne postoji, Murmanska više nema, a ni Arhangelska. Milioni ljudi su izginuli, firme su nestale, zajedno s tim gradovima... U prah i pepeo. A grad Polarne Zore je preživeo. I Kolska atomska centrala je ostala itava. Na hiljade kilometara svuda okolo samo sneg, sneg i ledena polja, vukovi i beli medvedi. Nikakve komunikacije sa centrom. A oni bi, sa takvim zalihama goriva, bili u stanju da snabdevaju veliki grad ne godinu i dve. Sasvim sigurno, ak i sve zajedno sa Polarnim Zorama, bilo bi ga dovoljno za sto godina. Oni e lako da prezime.

—Pa to je prava barka... – prošaputa Leonid. —A kada potop pro e, i vode se povuku, sa planine Ararat...

—Upravo tako – potvrdi starac.

—A otkud vi sve to znate? – u muzi arovom glasu više nije bilo ni ironije, ni dosade.

—Radio sam kao radio-telegrafista – uvijao je Homer. —Silno sam želeo da na em makar jednog živog oveka u rodnom kraju.

—Mislite da mogu dugo da opstanu tamo, na severu?

148

Dmitrij Gluhovski

—Uveren sam. Ja sam, doduše, pre dve godine poslednji put uspostavljao vezu.

Ali možete li da zamislite šta zna i još ceo jedan vek sa strujom? U toplom? Sa medicinskom opremom, kompjuterima, elektronskim bibliotekama na diskovima? Vi to uostalom i ne možete znati... U celom metrou ima dva kompjutera, a i oni su najobi nije igra ke. I to mi je prestonica – gorko se osmehnu starac. —Ako negde uopšte još ima ljudi, ne mislim na pojedince, nego na naselja... Oni su se vratili u sedamnaesti vek, i to u najboljem slu aju, a možda ak i u kameno doba. Paljenje vatre lu evinom, stoka, bajanje, svaki tre i umire odmah na ro enju. Pisanje i ra unanje na brezovoj kori. I osim dva obližnja salaša, na svetu više ni ega nema. Bezljudna pustoš.

Vukovi, medvedi i mutanti. Uostalom, itava savremena civilizacija – starac se nakašlja osvr i se oko sebe – po iva na elektri noj energiji. Nestane li struje, nesta e i stanica, i svega ostalog. Vekovima su milijarde ljudi zidale to zdanje ciglu po ciglu, a sada je sve pretvoreno u prah. Sad po inji opet sve iz po etka. I ko zna ho emo li e uspeti? A oni imaju mogu nost da sve odlože za itavih sto godina! Lepo ste vi rekli, Nojeva barka! Sa gotovo neiscrpnim energetskim resursima! Naftu moraš da vadiš iz bušotina, i da je prera uješ, gas isto tako, pa ga onda cevima transportovati hiljadama kilometara daleko! Šta treba, da se vratimo na parne mašine? Ili da nazadujemo još više? Znaš šta u ti re i – on uze Sašu za ruku. —Ljudima ne preti nikakva opasnost.

Ljudi su poput bubašvaba. Ali civilizacija... Nju treba sa uvati.

—A je li kod njih civilizacija?

—Budite sigurni u to. Atomski fizi ari, tehni ka inteligencija. Uslovi u kojima oni žive su neuporedivo bolji od naših. Za dvadesetak godina Polarne Zore su se prili no razvile. Na njihovom radiju se neprestano vrti: „Svim preživelima“ i njihove koordinate. Ivažu da ljudi i dan danas to mogu da uhvate...

—Kako to da ja za to nikada nisam uo? – progun a muzi ar.

—Malo ko je uo za to. Njihovu frekvenciju nije lako na i. Ali vi probajte nekad, ako budete imali na raspolaganju nekoliko godina – starac se osmehnu. —Lozinka je „Poslednja luka“.

—Ja bih to znao – ozbiljno klimnu glavom ovaj. —Ja se bavim upravo takvim slu ajevima. A je li svuda okolo bilo mirno?

—Vidi ovako... Svuda okolo je pustoš, ako je tu, pored, i bilo nekih sela i gradova, oni su brzo podivljali. Bilo je varvarskih napada. Naravno i zverinja, ako bismo ih tako mogli nazvati. Ali oni imaju solidan arsenal. Kružna odbrana, bezbedan rejon. Bodljikava žica pod naponom, osmatra nice pod stražom. Prava tvr ava, kažem vam. A tokom prve decenije, koja je bila najteža, oni su napravili još jedan zid, palisad od brvana. itavu okolinu su istražili... Do Murmanska su stigli, dvesta kilometara aleko. Tamo gde je bio Murmansk, sada je modra jama. ak su se spremali da pošalju ekspediciju na jug, do Moskve... Ja sam lh od toga odgovarao. Što da se izlažu opasnosti? Kada radijacija malo opadne, može se krenuti u osvajanje novih zemalja – tek tada... A do tada, ovde pomo i nema. Groblje k’o groblje – uzdahnu Homer.

—Bi e vrlo zabavno ako se ove anstvo koje je uništio atom, upravo zahvaljuju i njemu i spase.

—Ne vidim tu ništa zabavno – ošinu ga pogledom Homer.

Metro 2034

149

—To je kao s vatrom koju je ukrao Prometej – pokušavao je da objasni ovaj. — Bogovi su mu zabranili da je daje ljudima. Ali on je želeo da spase oveka prljavštine, tame i hladno e... itao sam – sarkasti no ga prekide Homer —Mitove i legende Stare Gr ke.

—To je proro anski mit – primeti Leonid. —Nisu bogovi slu ajno bili protiv.

Znali su kako e sve da se završi.

—Ali upravo je vatra oveka u inila ovekom – usprotivi se starac.

—Mislite da e bez elektri ne struje on ponovo postati životinja? – upita muzi ar.

—Smatram da emo bez nje morati da se vratimo dvesta godina unazad. A ako imamo u vidu da je preživeo jedan na hiljadu, i da sve treba iznova graditi, osvajati i prou avati, ja mislim da e to biti i itavih petsto godina. I možda nikada ne dostignemo onaj nivo. Vi se ne slažete s time?

—Slažem se – odgovori Leonid. —Ali, da li je mogu e da baš sve zavisi samo od elektri ne struje?

—A šta vi mislite? – planuvši, pljesnu rukama Homer.

Muzi ar ga odmeri dugim za enim pogledom i sleže ramenima.

Nastupi mu na tišina. Takav ishod razgovora Homer je u potpunosti mogao smatrati svojom pobedom: devojka je kona no prestala da guta o ima drznika i utonula je u svoja razmišljanja. Ali kada su ve bili nadomak stanice, Leonid iznenenada re e: —Pa dobro, kad je tako, da i ja vama ispri am jednu pri u.

Starac se trudio da izgleda umorno, ali ipak ljubazno klimnu glavom.

—Kažu da se negde iza stanice Sportske, a ispred porušenog Sokoljni kog mosta, iz glavnog tunela oštro obrušava jedna slepa grana. Na kraju se završava rešetkom, iza koje su zamandaljena hermeti ka vrata. Vrata su više puta pokušavali da otvore, ali uvek bez uspeha. A ako bi do njih otišli usamljeni putnici, oni se skoro nikada nisu vra ali, a tela bi im pronalazili na sasvim drugom kraju metroa.

—Smaragdni grad? – napravi Homer grimasu.

—Opšte je poznato – nastavi Leonid, ne obra aju i pažnju na njega – da je sokoljni ki metro-most srušen još prvog dana, i da su sve stanice iza njega prakti no odse ene od ostatka metroa. Prihva eno je mišljenje da se niko od onih koji su ostali sa one strane mosta nije spasao, mada za to nije bilo nikakvih dokaza.

—Smaragdni grad – Homer nestrpljivo odmahnu rukom.

—Isto tako, svi znaju da je Moskovski univerzitet bio izgra en na rastresitom zemljištu. Ogromno zdanje se držalo na njemu samo zahvaljuju i tome što su u podrumima radili jaki rashladni generatori, koji su ledili mo varnu zemlju. Bez njih bi ono odavno skliznulo u reku.

—Otrcan argument – shvataju i na koju stranu muzi ar navodi, uspe da dobaci starac.

—Prošlo je više od dvadeset godina, a napušteno zdanje je i dalje na svom mestu...

150

Dmitrij Gluhovski

—To je bajka, izme u ostalog i zbog toga!

—Pri a se da je ispod Univerziteta – ne bilo kakav podrum ve veliko strateško sklonište od deset spratova ispod zemlje, koje ima ne samo rashladne generatore ve i sopstveni atomski reaktor, stanove, vezu sa susednim stanicama metroa, pa ak i sa Metroom 2. – Leonid se izbe i na Sašu, nateravši je da se nasmeje.

—Ništa novo nisam uo od vas – prezrivo mu odbrusi Homer.

—Kažu da je to pravi podzemni grad – zamišljeno nastavi muzi ar. —Grad, iji su stanovnici – razume se, svi živi i zdravi – potpuno posve eni prikupljanju zrnaca izgubljenih znanja i slavljenju lepote. Ne žale i blaga, šalju ekspedicije u slikarske galerije koje su ostale itave, u muzeje i biblioteke. A svoju decu vaspitavaju tako da ne izgube ose aj za lepo. Tamo vladaju mir i harmonija, prosvetiteljstvo je jedina ideologija, i nema drugih religija osim umetnosti. Tamo nema ubogih zidova, ofarbanih u dve jake masne boje – tamošnji zidovi su oslikani udesnim freskama. Sa razglasa se umesto laveža pasa, komandi i sirena za uzbunu, uju Berlioz, Hajdn i ajkovski. I svako je, zamislite, u stanju da govori Dantea napamet. To su ljudi kojima je pošlo za rukom da ostanu onakvi kakvi su bili nekada. ak ne ni onakvi kakvi su bili u dvadeset prvom veku, ve kao u doba antike... Vi ste to svakako itali u Mitovima i legendama – muzi ar se osmehnu starcu kao da je retardiran. —Slobodni, hrabri, mudri i lepi. Pravedni. Plemeniti.

—Ništa sli no nikada nisam uo! – Homer se samo nadao da lukavi avo time ne pridobije devoj icu.

—U metrou – Leonid je pažljivo posmatrao starog —to mesto zovu Smaragdnim gradom. Ali njegovi žitelji, kažu, više vole jedno drugo ime.

—A koje to?! – iznervira se Homer.

—Barka.

—Besmislica! Potpuna koještarija! – frknu starac i okrete se na drugu stranu.

—Naravno da je koještarija – flegmati no odgovori muzi ar. —To je ipak samo bajka...

Dobrininska je bila u totalnom haosu.

Homer se zabrinuto i preplašeno osvrtao oko sebe: Da nije neka greška? Kako je mogu e da se ovako nešto dešava na jednoj od mirnih kružnih stanica? Njime je sve više ovladavao utisak da je tokom poslednjeg sata neko ipak objavio rat Hanzi.

Iz paralelnog tunela virila je teretna dresina, na koju su navrat-nanos bili nabacani leševi. Vojni sanitarci u keceljama prevla ili su tela na platformu, slažu i ih na ceradu: jedan je bio bez glave, drugi nije više imao lice, tre em prosuta creva...

Homer zatvori o i Saši. Leonid duboko udahnu i okrete se.

—Šta se desilo? – preplašeno upita sanitarce jedan od trojice stražara iz njihove pratnje.

—Naša patrola s velike raskrsnice sa glavne SSP. Svi su tu, do jednog. Niko nije

Metro 2034

151

uspeo da pobegne. I niko ne zna ko je to uradio. – Sanitarac otre dlanove o kecelju. — Brate, pripali mi cigaretu, ho eš? Ruke mi se tresu...

Glavna SSP. Grana pauk, koja je vodila iza Pavelecke radijalne, povezuju i odjednom etiri linije -Krug, sivu, narandžastu i zelenu. Homer je pretpostavljao da e Hanter odabrati baš taj put, koji jeste najkra i, ali su ga uvali jaki Hanzini odredi.

Ali emu ovakvo krvoproli e?! Može biti da su oni prvi otvorili vatru na njega, ili ga možda nisu primetili u tunelskom mraku? I gde li je on uopšte sada? Gospode bože, još jedna glava... Kako je mogao da uradi ovako nešto?...

Homer se priseti razbijenog ogledala i Sašinih re i. Šta ako je ona u pravu?

Mogu e je da je komandir bio podvojena li nost, i da se trudio da se uzdrži od nepotrebnih ubistava, ali nije umeo da savlada samog sebe. Pa je, razbijaju i ogledalo, zaista želeo da udari tog nakaznog, užasnog oveka u koga se postepeno pretvarao...

Ne. Hanter u njemu nije ugledao oveka ve pravo udovište. Njega je on pokušavao da savlada. Ali je samo polomio staklo, pretvorivši jedan odraz – u desetine njih.

A može biti... Starac isprati pogledom sanitarce na putu od dresine ka platformi... Osmi, poslednji. Možda je iz ogledala još uvek tužno gledao ovek?

Nekadašnji Hanter?

A ovaj... Drugi... ve je bio napolju?

GLAVA 14

ŠTA JOŠ?

I zaista, šta to oveka ini ovekom? „Tumara zemljom više od milion godina, ali se magi na transformacija koja je dovitljivu životinju, naviklu da živi u oporu, pretvorila u nešto potpuno drugo, do tada nevi eno, desila pre nekih desetak hiljada godina. Teško je i zamisliti da je devedeset devet odsto svoje istorije proveo po pe inama, jeo živo meso, nesposoban da se ogreje, napravi alat, niti pravo oružje, pa ak ni da razgovetno govori! Pa i što se ti e emocija koje su mu bile svojstvene, ovek se nije razlikovao od majmuna ili vukova: glad, strah, privrženost, briga, zadovoljstvo... je uspeo da za manje od jednog veka nau i da gradi, misli i zapisuje svoje misli, menja materiju koja ga okružuje, pronalazi i otkriva, zbog ega li mu se dopalo da slika, i kako li je otkrio muziku? Kako mu je pošlo za rukom da ovlada itavim svetom i da ga potpuno podredi svojim potrebama? Šta je to ime je ta zver bila obdarena pre deset hiljada godina? „Vatra? To što je oveku data mogu nost da ukroti svetlost i toplotu, da ih unese u pustu, hladnu zemlju, da na vatri ispe e plen i uživa u hrani? Ali šta je to promenilo?

Zar je to bio preduslov da baš on zagospodari svetom? Pacovi su i bez vatre uspeli da se rašire po celoj planeti, ostavši ipak ono što su od po etka i bili – snalažljivi sisari koji žive u oporima. „Ne, ipak to nije vatra; u svakom slu aju, nije samo vatra – muzi ar je bio u pravu. Još nešto... Samo šta? „Možda jezik? Po tome se nesumnjivo razlikuje od ostalih životinja. Brušenje neartikulisanih misli u brilijante re i, koje mogu da postanu univerzalna moneta i u u u opštu upotrebu. Sposobnost ne samo da se izrazi ono što se rodi u glavi nego i da se to artikuliše; izlivanje nestabilnih likova, koji se prelivaju poput rastopljenog metala, u vrstu formu. Oštrina i trezvenost uma, mogu nost da se jasno i nedvosmisleno, od usta do usta, prenose nare enja i znanja. Otuda i sposobnost organizovanja i pot injavanja, okupljanja vojski i stvaranja država. „Ali, eto, mravi se snalaze bez re i, na nekom svom, za oveka nevidljivom nivou, grade prave megapolise, pronalaze svoje mesto u najsloženijim hijerarhijama, vrlo precizno prenose jedan drugom informacije i komande, pozivaju i hiljade hiljada

Metro 2034

153

u neustrašive legione sa gvozdenom disciplinom, koji se bore u ne ujnim, ali bespoštednim ratovima njihovih minijaturnih imperija. „Da nisu slova? „Slova, bez kojih bi bilo nezamislivo sakupljanje znanja? One cigle kojima je sazidana Vavilonska kula svetske civilizacije, upravljena ka nebu? Bez kojih bi neobožena glina mudrosti kojom bi jedno pokoljenje uspelo da ovlada, popucala i raspala se, prosula i rasula u prah, ne mogavši da izdrži sopstvenu težinu? Bez njih bi svako slede e pokoljenje po injalo da zida veliku kulu od po etka, mu ilo bi se itavog života na ruševinama prethodne šepernja e, skapavalo bi do ekavši svoj kraj a ne uspevši da završi novi sprat. „Slova i pismenost omogu ili su oveku da prikupljena znanja iznese i izvan svoje tesne lobanje, i da ih ta no prenese potomstvu, spasavaju i ga nužnosti da otkriva ono što je ve davno otkriveno, omogu avaju i mu da nadogra uje svoja sopstvena na vrsti temelj nasle en od predaka. nisu valjda samo slova? „Da vuci znaju da pišu, da li bi njihova civilizacija bila nalik ljudskoj? Da li bi imali civilizaciju? „Kada je sit, vuk pada u svojevrsno blaženstvo, posve uju i se nežnostima i igri, dok ga oštar bol u stomaku ne natera da krene dalje. Ivada je ovek sit, ispuni ga nešto malo druga ija ežnja. Neuhvatljiva i neobjašnjiva – upravo ona koja ga tera da satima posmatra zvezde, da škraba po zidovima svoje pe ine, da rezbarenim figuricama ukrašava pramac bojne la e, da vekovima pogrbljen podiže kamene kolose, umesto da za to vreme oja ava zidove tvr ava, i da troši život na usavršavanje leksi ke veštine, umesto da je dostigao savršenstvo u umetnosti vladanja ma em. Ona ista, koja bivšeg pomo nika mašinovo e tera da svoje preostale godine posveti itanju i traganju, traganju i pokušaju da nešto napiše... Nešto takvo... Ona ista ežnja koju pokušava da utoli prljava i uboga gomila zanemevši pred lutaju im violinistima, zbog koje se kraljevi klanjaju trubadurima i postaju pokrovitelji slikara, a devoj ica ro ena u podzemlju beskrajno dugo razgleda loše oslikano prazno pakovanje aja i divi mu se.

Nejasan, ali mo an zov, koji je u stanju da potisne ak i ose aj gladi – jedino kod oveka. „Da li je to ono što nadilazi spektar ose anja svojstven svim životinjama, omogu avaju i oveku još i sposobnost mašte, odvažnost nade i smelost samilosti.

Ljubav i saose ajnost, koje ovek esto smatra svojim karakteristi nim osobinama, nisu njegovo otkri e. I pas je sposoban i da voli i da saose a: kada mu je gazda bolestan, on ga ne napušta ni na tren, i cvili. Pas može ak i da tuguje, i da vidi smisao svog života u drugom bi u: ako njegov gospodar umire, esto je spreman da lzdahne, samo da bi ostao s njim. Ali, eto, da mašta nije u stanju. „Ispada da je to ipak ežnja za lepotom i sposobnost da se ona ceni? Izvanredna sposobnost da se uživa u kombinaciji boja, spektru zvukova, krivudavosti linija i prefinjenosti književnih dela? Mogu nost da se iz njih crpi slatki zvon koji obavija dušu? Zvon, koji je u stanju da probudi svaku dušu – i onu uljuljkanu lepim životom, i prepunu žuljeva, i iskidanu, i da im pomogne da speru naslage sa sebe?

154

Dmitrij Gluhovski

„Može biti. Ali nije samo to. „Bilo je ljudi koji su, da bi zaglušili rafale automata i o ajni ke jauke vezanih, golih drugih ljudi, do kraja poja avali veli anstvene Vagnerove simfonije. I nije tu bilo protivre nosti: jedno je samo isticalo drugo. „Šta bi to onda moglo biti? ak i ako ovek kao biološka vrsta preživi u ovom današnjem paklu, ho e li uspeti da sa uva tu tananu, gotovo neopipljivu, ali nesumljivo realnu esticu svog bi a? Tu iskru koja je pre deset hiljada godina polugladnu zver zamagljenog pogleda pretvorila u stvorenje potpuno druga ije prirode? U stvorenje koje je duševna glad mu ila mnogo više od telesne? U stvorenje ve no rastrzano izme u veli ine duha i podlosti, izme u neobjašnjivog milosr a, potpuno nesvojstvenog za grabljivca, i surovosti koja se ne da ni im opravdati, i koje nema ak ni u bezdušnom svetu insekata? U graditelja velelepnih dvoraca i slikara neverovatnih platana, koji se takmi io s Tvorcem u ume u stvaranja iste lepote – ali i izumitelja gasne komore i hidrogenske bombe, kojom je satro sve što je stvorio i na ekonomi an na in istrebio sebi sli ne? U strpljivog graditelja zamaka od peska na plaži, koje bi kasnije pobesnelo rušio? Pretvorila ga je u uznemireno i nezasito bi e, koje više nije imalo mere ni u emu i nikako nije uspevalo da utoli svoju udnu glad, ali je itav svoj život posve ivalo pokušajima da u tome uspe? U oveka? „Ho e li to ostati u njemu? Ho e li to ostati od njega? „Ili e jednostavno biti izbrisano s dijagrama istorije i nestati u njegovoj prošlosti, vrativši oveka za jedan udni procenat unazad, u ve nu otupelost, u zla vremena, u kojima e bezbrojna pokoljenja spuštenog pogleda ponavljati ista naklapanja, smenjuju i jedni druge, a deset, sto, petsto hiljada godina prolaziti jednako neprimetno? „Šta još?..“

—Je li to istina?

—A šta to? – osmehnu joj se Leonid.

—Pa, to za Smaragdni grad? Za Barku? To, da u metrou postoji takvo mesto? – zamišljeno upita Saša, oborene glave.

—Kruže pri e – zavijeno re e on.

—Bilo bi baš dobro dospeti jednom tamo – promrmlja ona. —Znaš, dok sam šetala gore na površini, bilo mi je tako žao ljudi. Zato što su napravili jednu grešku... I što nikada više ne mogu da se vrate na staro. A tamo je bilo tako dobro... Verovatno.

—Greška? Ne, to je najve i od svih zlo ina – bio je ozbiljan muzi ar. —Uništiti itav svet, ubiti šest milijardi ljudi – tebi je to greška?

—Svejedno... Zar ti i ja ne zaslužujemo oproštaj? Svako ga zaslužuje. Svako bi trebalo da dobije šansu da se promeni i da promeni sve oko sebe, da po ne iz po etka, još jednom, makar to bio i poslednji put – ona napravi pauzu. —Tako bih volela da

Metro 2034

155

vidim kako je zaista tamo gore... Nije me to ranije zanimalo. Pre sam se jednostavno plašila i sve mi je tamo delovalo nakazno. A izgleda da sam jednostavno izlazila gore na pogrešnom mestu. Baš glupo... I taj grad gore – tako li i na moj dosadašnji život. Ni u njemu nema mesta za budu nost. Samo se anja – i to tu a... Samo utvare. Znaš, dok sam bila gore, shvatila sam nešto veoma važno... – Saša je zvu ala umorno. —Nada – to ti je kao krv. Živ si dok te e tvojim žilama. Ho u da se nadam.

—A zbog ega bi htela u Smaragdni grad? – upita muzi ar.

—Ho u da vidim i da osetim kakav je bio život nekada... Pa sam si rekao... Tamo su i ljudi sigurno sasvim druga iji. Ljudi koji nisu zaboravili ju e i kojima e izvesno svanuti sutra moraju biti sasvim, sasvim druga iji...

Polako su se gegali dvoranom Dobrininske pod budnim okom stražara. Homer ih je prili no nerado ostavio same, ne skrivaju i to, pošto je otišao kod upravnika stanice, ali se iz nekog razloga zadržao. Hanteru nije bilo ni traga ni glasa.

U linijama mermerne dvorane Dobrininske Saša je videla neki znak: veliki obloženi lukovi smenjivali su se s malim dekorativnim slepim lukovima. Veliki, mali, ponovo veliki, pa opet mali. Kao da su se držali za ruke muškarac i žena, muškarac i žena... I ona iznenada oseti želju da svoju ruku stavi u široku i snažnu mušku šaku. Da se, makar zakratko, sakrije u njoj.

—I ovde se može po eti život iz po etka – re e Leonid, namignuvši devojci. —I ne mora se nužno nekuda i i, niti tražiti nešto... Ponekad je dovoljno osvrnuti se oko sebe.

—I šta u to da vidim?

—Mene – spusti on pogled, glume i lažnu skromnost.

—Tebe sam ve videla. I ula. – Saša mu kona no uzvrati osmeh. —Veoma mi se dopalo, kao i svima ostalima... Tebi baš ne trebaju meci? Toliko si ih dao da bi nas pustili ovamo.

—Potrebno mi je samo toliko da mogu da se prehranim. Uvek ih imam dovoljno.

Glupo je svirati novca radi.

—A zbog ega onda sviraš?

—Zbog muzike – nasmeja se on. —Zbog ljudi. Ne, ak ne ni zbog toga. Zbog toga kako muzika deluje na ljude.

—A kako ona to deluje na njih?

—Iskreno govore i – kako god poželiš. – Leonid se ponovo uozbilji. —Imam i onu koja mami na ljubav, a i onu koja može da raspla e.

—A ona koju si svirao prošli put? – Saša ga je gledala nepoverljivo. —Ona bez imena. Kako ona deluje?

—Ova? – Odzvižda on uvod. —Ne tera ni na šta. Ona jednostavno ublažava bol.

—Hej, ove e!

Homer zatvori svesku i promeškolji se na neudobnoj drvenoj klupi. Stražar je

156

Dmitrij Gluhovski

sedeo za malenim pultom, iju su gotovo itavu površinu popunila tri stara crna telefona bez broj anika i tipki. Na jednom od aparata je prijatno svetlela crvena lampica.

—Andrej Andrejevi je slobodan. Za tebe ima dva minuta od momenta kad u eš – ne gnjavi, nego odmah pre i na stvar – strogo je savetovao stražar starca.

—Dva minuta ne e biti dovoljno – uzdahnu stari.

—Ja sam te upozorio – sleže ovek ramenima.

Nije bilo dovoljno ni pet: starac nije imao nikakvu ideju, ni od ega da po ne, ni ime da završi, ni šta da pita, ni šta da traži, a osim upravnika Dobrininske, u ovom trenutku nije imao kome da se obrati.

Svejedno, Andrej Andrejevi , debeljko u neodgovaraju em vojnom koporanu, koji je pucao od zdravlja, znojav od besa, nije imao nameru da dugo sluša starca.

—Jesi li ti normalan?! Ja ovde imam opsadno stanje, osam ljudi mi je poginulo, a ti mi tu o nekim epidemijama! Nema od toga ništa! Razgovor je završen, nemoj da trošiš moje vreme! Ili eš da iza eš odavde sam...

Kao kada kit uljarica isko i iz vode, isto tako naglo je svoju telesinu podigao upravnik, umalo ne srušivši sto za kojim je sedeo. U kabinet upitno proviri stražar.

Homer tako e uplašeno sko i iza masivnog niskog stola za goste.

—Sam u. Ali zašto ste onda slali vojsku na Serpuhovsku?

—A šta se to tebe ti e ?!

—Na stanici pri aju...

—Šta pri aju? Šta pri aju?! Znaš šta... Da ti meni ovde ne bi širio paniku... Paša, u kavez s njim!

Za tren oka Homer je bio izba en u prijemnu prostoriju. Zavode i red pesnicama u zube, stražar povu e starca koji se batrgao u uski sporedni hodnik.

Izme u dve uške, Homeru spade respirator; on pokuša da zadrži dah, ali tog trenutka dobi ispod rebara, i samo nemo no zamaha.

Zubati kit proviri iz svog kabineta, ispunivši sobom kompletan otvor za vrata.

—Pusti sad to tamo, kasnije emo raš istiti... A ko si ti? Imaš zakazano? – zaurla na slede eg posetioca.

Homer još nije stigao da se okrene ka njemu.

Na tri koraka od njega, prekrstivši ruke na grudima, nepomi no je stajao Hanter.

Obu en u tesnu uniformu, skinutu sa tu ih le a, skrivao je lice u senci podignutog vizira na svom šlemu i izgledao kao da ne prepoznaje starca i uopšte nema nameru da se meša. Homer je o ekivao da e ga zate i svog krvavog kao kasapina, ali samo jedna purpurna mrlja na komandirovoj ode i bila je u stvari trag od njegove rane. Pošto ledenim pogledom sase e upravnika stanice, Hanter iznenada polako krenu ka njemu, kao da namerava da pro e u kabinet direktno kroz njegovo telo.

Ovaj zaprepaš eno progun a nešto, pa ustuknu osloba aju i prolaz. Stražar, koji je još uvek držao Homera u rukama, zastade u iš ekivanju. Hanter u e unutra zajedno sa debeljkom koji se povla io, pa mu, riknuvši kao lav, rasprši oholost i natera ga da umukne. Onda je prešao na zapovedni ki šapat.

Metro 2034

157

Odgurnuvši starca, stražar do e do vrata i krenu preko praga. Ve u slede em trenutku izleteo je odande uz bujicu najgorih psovki; glas upravnika stanice pretvori se u ciku.

—I pusti onog provokatora! – kao da pod hipnozom ponavljaja tu e nare enje, uzviknu naposletku.

Stražar kao oprljen, sav crven u licu, zatvori vrata za sobom, dovu e se do svog mesta kod izlaza i udubi se u novinsku stranu odštampanu na pak-papiru. Kada Homer odlu no krenu ka upravnikovom kabinetu, ovaj se samo još prilježnije upilji u svoje novine, pokazuju i time da ga se od sada uopšte ne ti e ono što se dešava.

I tek sada, trijumfalno posmatraju i stražara koji je svoj stid sakrio iza novinske strane, Homer je uspeo da vidi kako treba i njegove telefone. Na onom ija je lampica sve vreme signalizirala, bio je nalepljen komadi prljavobelog flastera, preko kojeg je tamnoplavom hemijskom olovkom bila napisana jedna jedina re ... „Tulska“ —Mi održavamo kontakte s Redom. – Preznojeni upravnik Dobrininske je stiskao pesnice, ali se nije usu ivao da pogleda komandira. —I o toj operaciji nam niko ništa nije rekao. Takvu odluku ja sam ne mogu da donesem.

—Pozovite onda Centralnu – re e Hanter. —Imate vremena da se usaglasite. Ali malo.

—Oni to ne e dozvoliti. To bi dovelo u opasnost stabilnost Hanze... Vi kao da ne znate da je to Hanzi iznad svega? A kod nas je sve pod kontrolom.

—Kakva stabilnost, do avola?! Ako se ne preduzmu mere...

—Situacija je stabilna i ne razumem zašto se ne smirite – tvrdoglavo odmahnu svojom teškom glavom Andrej Andrejevi . —Svi izlazi su na nišanu. Miš ne može da pro e. Hajde da sa ekamo dok se sve ne reši samo od sebe.

—Ništa se ne e rešiti samo od sebe! – riknu Hanter. —Sa eka ete samo to da e se neko izvu i i pobe i preko površine, ili e na i neki zaobilazni put. Stanica se mora istiti! Prema svim instrukcijama! Nije mi jasno zašto vi to do sada niste uradili!

—Ali tamo možda ima i zdravih ljudi. Kako vi to uopšte zamišljate? Da naredim svojim momcima da pobiju i spale celu Tulsku? I voz sa sektašima? Možda i Serpuhovsku o istom trošku? Polovina njih ima tamo kurve koje izdržava i vanbra nu decu... Ne, znate šta? Mi ovde nismo fašisti. Rat je rat, a ovo... Ubijati bolesne... ak i u vreme slinavke na Beloruskoj i svinje su samo izolovali svaku za sebe, da bi zaražene uginule, a one zdrave uspele da prežive, nisu pobili sve odreda.

—To su bile svinje, ovo su ljudi – metalnim glasom re e komandir.

—Ne, ne. – Upravnik ponovo zatrese glavom, prš i svuda oko sebe. —Ne mogu tako. To je neljudski... To u ja morati da nosim na savesti. A ja... Što mi to treba? Šta bih mogao da sanjam posle toga?

—Vi i ne ete morati ništa da uradite. Za to postoje ljudi koji uopšte ne sanjaju. Vi nas samo propustite preko svojih stanica. To je sve.

—Poslao sam ljude u Polis, da saznaju nešto o vakcini. – Andrej Andrejevi rukavom obrisa znoj. —Postoji nada da...

158

Dmitrij Gluhovski

—Nema nikakve vakcine. Nema nikakve nade! Nemojte više sakrivati glavu u pesak! Zašto nisam ovde video sanitarce sa Centralne?! Zašto odbijate da telefonirate tamo i zatražite zeleno svetlo za prolaz kohorte Reda?

Upravnik je uporno utao; pokušavao je da popravi dugmad na svojoj uniformi, ali mu to nije polazilo za rukom, jer bi mu oznojeni prsti svaki put skliznuli, pa je odustao. Pri e olinjalom bifeu, nasu sebi ašicu mirisnog likera, pa ga naiskap popi.

—Dakle, ništa im niste rekli... – naga ao je Hanter. —Oni o svemu ovome pojma nemaju. Vi na susednoj stanici imate epidemiju, a oni o tome ne znaju ama baš ništa...

—Ja za to odgovaram svojom glavom – promuklo re e ovek. —Epidemija na susednoj stanici zna i ostavku. Dopustio sam... Nisam spre io... Ugrozio sam stabilnost Hanze.

—Na susednoj? Na Serpuhovskoj?!

—Iako je tamo sve mirno, ja sam se suviše kasno setio... Nisam odreagovao na vreme. Kako sam mogao da znam...

—I kako ste to objasnili ostalima? Vojska na nezavisnoj stanici? Opkoijavanje tunela?

—Razbojnici... Buntovnici. Toga uvek ima, Ništa posebno.

—A za neko priznanje sada je suviše kasno... – klimnu glavom komandir.

—Sada to ve ne bi bila ostavka. – Andrej Andrejevi nali i popi naiskap i drugu ašicu. —To bi sada bila najstroža kazna.

—I šta sada? ekam. – Upravnik sede na ivicu stola. — ekam. Da se nešto desi?

—Ali zašto ne odgovarate na njihove pozive? – navaljivao je Homer.

—Telefon vam neprestano zvoni – zovu sa Tulske. Šta ekate?

—Ne zvoni – prigušenim glasom odgovori ovek. —Ja sam isklju io zvuk. Samo lampica svetli. A dok svetli – još su živi.

—Ali, zašto ne odgovarate?! – besno ponovi starac.

—A šta da im kažem? Da se strpe? Da što pre ozdrave?! Da e uskoro da stigne pomo ?! Da pucaju sebi u glavu?! Meni je i jedan razgovor sa izbeglicama bio više nego dovoljan! – razjari se upravnik.

—Umukni ovog trenutka – tiho mu naredi Hanter. —I slušaj me pažljivo. Ja u se vratiti s odredom za dvadeset etiri sata. Treba da me propuste da pro em bez problema na svim punktovima. Serpuhovsku eš držati zatvorenu. Mi emo pro i na Tulsku i o isti emo je. Ako bude potrebno, o isti emo i Serpuhovsku. Inscenira emo mali rat. Centralnu ne moraš ni da obaveštavaš. Ti u stvari ne treba ništa da radiš. Ja u... Da uspostavim stabilnost.

Upravnik, isrpljen i izduvan kao probušena guma na biciklu, bezvoljno klimnu glavom. Nato i sebi još likera, omirisa ga 1 pre nego što e ispiti, tiho upita: —Ruke e ti biti u krvi do lakata. Ne plaši te to?

—Krv se lako spira hladnom vodom – odgovori mu komandir.

Dok su odlazili iz kabineta, Andrej Andrejevi duboko udahnu, pa glasno viknu na stražara da u e. Ovaj šmugnu unutra, a za njim se s treskom zalupiše vrata.

Metro 2034

159

Zaostavši za Hanterom, starac se naže na pult, skide crnu slušalicu s dragocenog telefona i prisloni je na uho.

—Halo! Halo! ujem vas! – prošaputa glasno u mikrofon slušalice.

Tišina. Ali ne ona mrtva, kao da su pokidane žice, ve ona napeta, kao da je sa druge strane slušalica bila podignuta, ali Homeru jednostavno nije imao ko da odgovori. Kao da je neko tamo predugo ekao da on do e do telefona, pa je izgubio strpljenje. Kao da je druga slušalica deformisanim stara kim glasom zaje ala u uho mrtvacu.

Hanter s praga besno ošinu Homera pogledom, i ovaj, pažljivo vrativši sve na svoje mesto, poslušno krenu za njim.

—Popove! Popove! Diži se! Brzo ustaj!

Prodiru i kroz kapke, žare i kroz zenice do samog mozga, zaslepi ga mo na komandirova lampa. Snažna ruka ga prodrma za rame, a onda iz sve snage ošamari Artemov neobrijani obraz. Trljaju i o i i obraz koji je brideo, Artem skliznu sa kreveta na pod, ispravi se i salutira.

—Gde ti je oružje? Uzmi automat i brzo za mnom!

Dremali su, naravno, u slepim lukovima, pod punom ratnom spremom.

Razmotavši dronjke u koje je no u bio umotavan „kalašnjikov“ koji je služio i kao jastuk, Artem, još uvek posr i, pohita za komandirom. Koliko li je uspeo da odspava? Sat? Dva? U glavi mu je bubnjalo, a grlo mu je bilo potpuno suvo.

—Po inje... – zapahnu ga preko ramena neprijatnim zadahom pravo u lice komandir.

—Šta po inje? – preplašeno upita on.

—Sad eš da vidiš... Drži još jedan šaržer. Treba e ti.

Tulska – prostrana, bez stubova, izgledala je kao vrh jednog neverovatno glomaznog tunela, i bila je gotovo cela utonula u mrak. Na nekoliko mesta konvulzivno su leteli slabi svetlosni snopovi; u njihovom kretanju nije bilo nikakve logike ni smisla, kao da su se lampi do epala ili sasvim mala deca, ili pak majmuni. Ali otkud bi ovde mogli biti majmuni...

Artem se u trenu rasani, grozni avo proveri automat i odmah mu bi jasno šta se desilo. Nisu izdržali! Ili možda još nije kasno?

Isko ivši iz stražare, pridružiše im se još dva borca – podbuli i promukli iza sna.

Komandir usput napabir i sve ono što je preostalo, sve one koji su još bili na nogama i sposobni da drže oružje. ak i one koji su ve kašljucali.

Težak, ustajao vazduh parao je udan zlokobni pla . Nije to bio ni krik, ni jauk, ni višeglasje... Stenjanje iz hiljadu grla – iskidano, prepuno o aja i straha. Je anje, uokvireno povremenim metalnim zveckanjem i škrgutanjem, dopiralo je istovremeno sa dva, tri, deset mesta.

160

Dmitrij Gluhovski

Platforma je bila potpuno zakr ena iscepanim i na sve strane porušenim šatorima, isprevrtanim stambenim ku icama skrojenim od tabli lima i delova vagonskih obloga, tablama šper-plo e i ne ijim ba enim poku stvom... Komandir je razgrtao gomile sme a kao ledolomac ledene bregove, idu i prvi, a za njegovim tragom tr karali su Artem i druga dvojica.

Iz tame izroni ruinirana kompozicija: u oba vagona svetlo je bilo pogašeno, a razvaljena vrata bila su zagra ena koje ime, a unutra... Iza zatamnjenih stakala kiju ala je i vrila užasna ljudska masa. Desetine ruku drmale su i ljuljale slabu ogradu, prave i užasnu larmu. Raspore eni pored svakog izlaza, ljudi s automatima i gasmaskama su s vremena na vreme pritr avali do razjapljenih crnih eljusti razvaljenih vrata, zamahivali kundacima, ali se nisu usu ivali da biju, a još manje da pucaju. Na drugim pozicijama, stražari su, naprotiv, pokušavali da nagovore i umire pobesnelo more ljudi, sabijeno u metalne kutije.

Da li su ljudi u vagonima još uvek bilo šta shvatali?

U kompoziciju su ih saterali jer su iz posebnih odeljenja u tunelima po eli da beže, a i zbog toga što ih je ve bilo previše, mnogo više nego zdravih.

Komandir pro e pored prvog, pa pored drugog vagona, a Artem je tek tada video kuda su zapravo tako žurili. Poslednja vrata, eto gde se provalio gnojni ir. Iz vagona su napolje izlazila udna stvorenja, koja su jedva stajala na nogama, ija su lica bila do nakaznosti izobli ena otocima, sa nadutim, neprirodno debelim rukama i nogama. Ipak niko nije uspeo da pobegne: na vratima su se sjatili svi slobodni borci s automatima.

Prošavši kroz blokadu, komandir istupi napred.

—Nare ujem svim pacijentima da se smesta vrate na svoja mesta! – On izvadi „ste kin“ iz oficirske futrole za pojasom.

Njemu najbliži zaraženi, s mukom, iz nekoliko trzaja, podiže nate enu, ogromnu glavu i ovlaži ispucale usne.

—Zašto ovako postupate s nama?

—Znate da ste zaraženi nepoznatim virusom. Pokušavamo da prona emo lek...

Vi samo treba da sa ekate.

—Tražite lek – ponovi bolesnik za njim. —Smešno.

—Odmah se vratite u vagon. – Komandir živopisno repetira pištolj. —Brojim do deset, a onda otvaram vatru. Jedan...

—Vi jednostavno ne ete da nas ostavite bez nade, da biste nas kako-tako savladali. Dok svi ne pocrkamo...

—Dva...

—Ceo dan nam nisu donosili vodu. A i što bi pojili samrtnike...

—Stražari se plaše da pri u rešetkama. Ve su se dvojica tako zarazila. Tri. —Vagoni su ve puni leševa. Gazimo preko ljudskih lica. Znaš li kako krcka nos?

Ako je de ji, onda...

—Nemamo kuda s njima! Ne možemo ih spaljivati. etiri.

—A u susednom je tako tesno, da mrtvi i dalje stoje kraj živih. Le a uz le a.

—Pet.

Metro 2034

161

—Gospode, pa ubijte me! Ja znam da leka nema. Umre u brzo. I ne u više imati ose aj da mi neko struže utrobu najgrubljom šmirglom, a onda je zalije alkoholom...

—Šest.

—... pa zapali. Kao da su mi u glavi crvi, koji iznutra grizu, malo pomalo, ne samo moj mozak nego i dušu... Njam, njam, krc, krc, krc...

—Sedam.

—Idiote! Pusti nas odavde! Dozvoli nam da umremo ko ljudi! Zašto misliš da imaš pravo da nas ovako mu iš? Znaš li da si sigurno ve i sam...

—Osam! Sve je ovo iz bezbednosnih razloga. Da bi drugi preživeli. Ja sam spreman da umrem, ali niko od vas, gubavo pseto, odatle ne e iza i. Na gotovs!

Artem podiže automat i nanišani najbližeg bolesnika... Bože, izgleda da je žena...

Ispod majice, koja se pretvorila u skorenu krastu, štr ale su nabujale grudi. On zatrepta i uperi cev na starca koji se klatio. Gomila nakaza zaropta, najpre se povla i unazad u pokušaju da se ponovo vrati kroz vrata, ali sada je to ve bilo nemogu e – iz vagona su poput gnoja nadirali novi i novi zaraženi, stenju i i pla i.

—Sadisto! Šta radiš? Ne eš valjda po živim ljudima... Nismo ti mi zombiji!

—Devet! – Komandirov glas je bio prete i tih.

—Jednostavno nas oslobodi! – preklinjao je tužno bolesnik pružaju i ruke ka njemu kao dirigent, potpuno time uznemirivši gomilu, koja je krenula napred za pokretom njegovih prstiju.

Ljudi su najednom po eli da se tiskaju oko njega, tako da je Leonid jedva uspeo da svoj instrument prinese usnama. ak i ti prvi tonovi, oni probni, sirovi, koji su se razlegli iz cevi njegove flaute, bili su dovoljni da okupljeni ljudi po nu da se osmehuju sa odobravanjem, da ga bodre aplauzima, a kada je njen zvuk postao sigurniji, lica slušalaca su bila potpuno preobražena. Sinula su, kao da je sprana sva muka i prljavština.

Saša je ovog puta imala rezervisano posebno mesto – pored muzi ara. Desetine iju bilo je uprto ne samo na Leonida, deo ushi enih pogleda povremeno je padao i na nju. U po etku je devojci bilo nelagodno – pa nije ona bila ta koja je zaslužila njihovu pažnju i zahvalnost, ali ju je onda melodija podigla s granitnog poda i ponela sa sobom, udaljavaju i je od stvarnosti, onako kako je u stanju da okupira i da natera da se zaboravi na sve dobra knjiga, ili neka ispri ana pri a.

Opet je klizila ona ista melodija – njegova, bez imena; Leonid je njome po injao i završavao svaki svoj nastup. Ona je mogla da ispegla bore, razbistri mutne o i i zapali malene vatrice u njihovoj unutrašnjosti. Mada je ona Saši ve bila poznata, Leonid je na njoj otvarao neka tajna vratnca, pronalaze i nove harmonije, i muzika je zvu ala sasvim druga ije... Kao kada bi dugo, dugo gledala u nebo, da bi u vedrini belih oblaka na tren ugledala beskona nu nežnozelenu daljinu.

162

Dmitrij Gluhovski

Najednom je nešto žacnu. Zaprepaš ena, pre vremena vra ena pod zemlju, Saša se preplašeno osvrnu oko sebe. To je to... Za glavu viši od drugih, iako je stajao iza svih slušalaca, uzdignute brade stajao je Hanter. Njegov dobro poznati pronicljivi pogled bio je prikovan za nju, a ako bi njegov pritisak povremeno i popustio, bilo je to samo zato da bi okrznuo i muzi ara. On na obrijanog nije obra ao pažnju, u svakom slu aju, ni im nije pokazivao da njegovo muziciranje bilo ko ometa.

Koliko god to bilo udno, Hanter nije odlazio, niti je pokušao da je odvede, a ni da prekine nastup. Zato se, jedva do ekavši poslednje akorde, udaijio i nestao. Saša ostavi Leonida i ulete u masu, kako joj obrijani ne bi umakao.

On je zastao nedaleko, kraj klupe na kojoj je sedeo pokunjeni Homer. uo si sve – procedi on. —Ja odoh. Ideš li sa mnom?

—Kuda? – Starac se bledo osmehnu pristigloj devojci. —Ona sve zna– pojasni on obrijanom.

Hanter odmeri Sašu još jednom, klimnu glavom, ali joj se ne obrati nijednom re ju.

—Tu blizu – pokaza glavom, obra aju i se starcu. —Ali, ja... ne bih voleo da ostanem sam.

—Povedi mene sa sobom – odlu i Saša.

Obrijani glasno uzdahnu, skupi i opruži pesnicu.

—Hvala za nož – re e naposletku. —Baš mi je dobro došao.

Devojka užasnuto odsko i, ali se brzo pribra.

—Ti si taj koji odlu uje šta e raditi s nožem – usprotivi se ona.

—Nisam imao izbora.

—Sada ga imaš – namršti se ona i zagrize donju usnu.

—Ni sada ga nemam. Ako znaš, onda bi morala da razumeš. Ako ti zaista...

—Šta da razumem?!

—Koliko je važno do i do Tulske. Koliko mi je važno... Što pre...

Saša primeti kako mu se lagano tresu ruke i kako mu se na ramenu širi tamna mrlja; plašila se ovog oveka, a još više se plašila za njega.

—Moraš da se zaustaviš – zamoli ga blago.

—Isklju eno – odbrusi on. —Nebitno je ko e to da uradi. Zašto ne bih ja?

—Zato što eš izgubiti sebe. – Devojka se pažljivo osloni na njegovu ruku – on se trže kao da ga je ugrizla.

—Moram. Ovde i tako o svemu odlu uju kukavice. Ako još budu odugovla ili – mora u da uništim itav metro.

—A šta ako postoji druga mogu nost? Ako postoji lek? Ako više ne bi morao...

—Koliko puta moram da ponavljam... Ne postoje nikakvi lekovi za tu groznicu!

Zar bih ja bio... Postao...

—Za šta bi se ti odlu io? – Saša nije imala nameru da ga pusti.

—Nemam šta da biram! – Obrijani odgurnu njenu ruku. —Idemo! – izdera se na starca.

—Zašto ne eš da me povedeš sa sobom?! – ciknu ona.

—Bojim se – re e on tako tiho, gotovo šapatom, kako ga niko osim Saše ne bi

Metro 2034

163

mogao uti.

On se okrete i pro e pored, dobacivši starcu na kraju da ima deset minuta do polaska.

—Da li ja grešim, ili tu neko ima groznicu? – za u Saša iza svojih le a.

—Šta?! – Ona se okrete i umalo se sudari s Leonidom.

—U inilo mi se da sam uo da razgovarate o groznici – re e on s nevinim osmehom.

—U inilo ti se. – Nije imala nameru da mu bilo šta objašnjava.

—A ja pomislih da su glasine ipak ta ne – re e muzi ar zamišljeno, onako više za sebe.

—Kakve glasine? – namršti se Saša.

—O karantinu na Serpuhovskoj. O tobože neizle ivoj bolesti. O epidemiji... – Posmatrao ju je pažljivo, pokušavaju i da uhvati svaki pokret njenih usana i obrva.

—Jesi li dugo prisluškivao?! – Zarumene se ona.

—Nikada to ne radim smišljeno. Jednostavno imam sluh muzi ara. – Raširi on ruke.

—To mi je prijatelj – imala je potrebu da objasni Leonidu, pokazuju i glavom u Hanterovom pravcu.

—Baš je gizdav – promrmlja on nerazumljivo.

—Zašto si rekao „tobože“ neizle iva?

—Saša! – Homer ustade s klupe, jednako sumnji avo odmeravaju i muzi ara. — Možeš li, molim te? Treba da se dogovorimo kako emo dalje...

—Izvinite nas samo na trenutak – branio se on od starca u tivim osmehom, pa odsko i u stranu i povu e devojku za sobom.

Saša nesigurno koraknu ka njemu; nije je napuštao ose aj da bitka s obrijanim još nije izgubljena, da, iako nije popustio sada, Hanter ne e imati smelosti da je otera ponovo. Da ona još uvek može da mu pomogne, mada pojma nije imala kako to da izvede.

—Možda sam ja uo za epidemiju mnogo pre tebe? – Možda to i nije prvi nalet takve bolesti. I šta ako se ona le i nekim arobnim tableticama? —Muzi ar joj se unese u lice.

—Ali on kaže da nema leka... Da e svi morati da budu... – promuca Saša.

—Likvidirani? – završi Leonid re enicu umesto nje. —On... To kaže tvoj divni prijatelj? Uopše nisam iznena en. To nisu re i de aka nego lekara specijaliste.

—Ho eš da kažeš...

—Ho u da kažem – muzi ar stavi ruku na Sašino rame, naže se ka njoj i lagano joj dunu u uho – da je bolest izle iva. Lek postoji.

GLAVA 15

DVOJE Starac se najpre ljutito nakašlja, a onda zna ajno koraknu ka njima.

—Saša! Moramo da porazgovaramo!

Leonid namignu devojci i odvoji se od nje, pa se skloni na stranu, predaju i je Homeru u ruke s teatralnom pokornoš u. Ali ona više nije bila u stanju da razmišlja ni o emu drugom. I dok joj je starac nešto objašnjavao i ube ivao je da je Hantera još uvek mogu e slomiti, nešto joj predlagao i za nešto je molio, devojka je preko njegovog ramena gledala muzi ara. On joj nije odgovarao pogledom, ali je titravi osmeh na njegovim usnama govorio Saši: on sve vidi i sve razume. Ona je klimala glavom Homeru, spremna da pristane na sve samo da bi još koji minut mogla da ostane nasamo sa muzi arom, da ga sasluša do kraja. Da ubedi samu sebe da lek postoji.

—Odmah se vra am – nije mogla da se suzarži, nego prekide starca u pola re i, izmigolji se i otr a Leonidu.

—Došla si po resto? – do eka je on.

—Moraš mi re i! – više joj nije bilo do igranja s njim. — ?!

—E, to je ve malo teže. Znam da se bolest le i. Znam i ljude koji su se s njom ve izborili. I mogu da te odvedem kod njih.

—Ali, ti si rekao da možeš da je izle iš...

—Nisi me dobro razumela. – Sleže on ramenima. —Otkud bih ja to mogao? Ja sam samo flautista. Putuju i muzi ar.

—A ko su ti ljudi?

—Ako želiš, mogu te upoznati s njima. Istina, mora emo malo da prošetamo.

—Na kojoj su oni stanici?

—Tu, nedaleko odavde. Vide eš sama. Ako ho eš.

—Ne verujem ti.

—Ali ti želiš da mi veruješ – primeti on. —Ni ja tebi baš ne verujem, zato i ne mogu sve da ti ispri am.

—A zbog ega insistiraš da i ja po em s tobom? – zaškilji Saša.

—Ja?... – odmahnu on glavom. —Meni je svejedno. To tebi treba. Ja ne umem i ne moram nikog da spasavam. U svakom slu aju, ne na taj na in.

—Obe avaš li da eš me odvesti do tih ljudi? Obe avaš li da oni mogu da

Metro 2034

165

pomognu? – upita ona, vidno pokolebana.

—Odveš u te – vrsto obe a Leonid.

—Šta si odiu ila? – prekide ih živahni star .

—Ne u po i s vama. – Saša je upkala treger svog kombinezona. —On kaže da postoji lek za groznicu. – Ona se okrete ka muzi aru.

—Laže – re e Homer nesigurno.

—Vidim da se u viruse razumete daleko bolje od mene – uljudno re e Leonid. — ili ste o tome? Ui iz sopstvenog iskustva? Ili možda i vi smatrate da je totalno istrebljenje – najbolji na in da se izboriš s infekcijom?

—Otkuda ti?... – zabezeknu se starac. —Da mu nisi ti?... – pogleda prema Saši.

—A evo i vašeg diplomiranog prijatelja. – Videvši Hantera koji se približavao, muzi ar iz predostrožnosti ustuknu jedan korak. —Pa, pošto je cela ekipa hitne pomo i na okupu, po injem da se ose am suvišnim, te vas više ne bih zadržavao.

—Pri ekaj – zamoli ga devojka.

—On laže! Jednostavno bi hteo s tobom... ak i da je to istina – vatreno prošapta Homer —svejedno ništa ne ete mo i da uradite. Hanter e se vratiti ovde sa poja anjem najkasnije za dvadeset etiri sata. Ako ostaneš s nama, možda i uspeš da ga nagovoriš... A ovaj...

—Ništa ja ne mogu – odgovori sumorno Saša. —Ose am da njega sada niko ne može da zaustavi. Treba mu ponuditi izbor. Jedino ga to može razbiti...

—Razbiti... – Homer za eno podiže obrve.

—Bi u ovde za manje od dvadeset etiri sata – obe a ona odlaze i.

Zašto je dopustio da ode?

Zašto je bio tako slab da dozvoli lakrdijašu lutalici da otme njegovu junakinju, njegovu muzu, njegovu k er? I što je starac pažljivije analizirao Leonida, to mu je ovaj bio nesimpati niji. Iz njegovih velikih zelenih o iju bi povremeno blesnula pohlepa, a kada je mislio da ga niko ne gleda, mladi evim licem bi preletele nejasne senke... Šta e ona tom muzi aru? U najboljem slu aju, ljubitelj lepote brzo e uništiti njenu nevinost, i ne e se ak ni se ati zgažene, ukaljane dražesne mladosti. A devojka e, obmanuta i iskoriš ena, da se otrezni i odleti, ali dugo ne e mo i da se oporavi i zaboravi, tim pre jer avolji lakrdijaš pokušava da je osvoji na prevaru.

I zašto je onda dozvolio da ode?

Zato, jer je bio kukavica. Zato što se Homer nije usu ivao ne samo da se suprotstavi Hanteru, nego ak ni da mu postavi neka pitanja koja su ga zaista mu ila.

Zato jer je zaljubljenoj Saši praštao i njenu hrabrost i njenu ludost. Da li je komandir prema njemu ikada bio tako blag?

Homer je u sebi nastavljao da ga zove komandirom – delom iz navike, a delom i zbog toga što ga je to smirivalo: ništa posebno ni strašno, bio je to onaj isti komandir severne patrole sa Sevastopoljske... Ali, ne. Sada, rame uz rame sa Homerom, nije više

166

Dmitrij Gluhovski

hodao onaj nedruželjubivi vojnik sre e. Starac po e da shvata: njegov saputnik se preobražavao na njegove o i... Dešavalo mu se nešto užasno, i bilo je krajnje glupo negirati to, i nije bilo svrhe zavaravati se...

Hanter ga je ponovo poveo sa sobom – ovoga puta, možda zbog toga da bi mu pokazao krvavi rasplet itave drame. Sada je bio spreman da uništi ne samo Tulsku, ve i sektaše koji su se tiskali po tunelima, a usput i Serpuhovsku, zajedno sa svim njenim stanovnicima i vojnicima Hanzinog garnizona koje su tamo poslali – samo zbog sumnje da je neko od njih mogao biti zaražen. Isto to je moglo da zadesi i Sevastopoljsku.

Njemu više nisu trebali ozbljni razlozi za ubijanje, bio je dovoljan samo povod.

Homer je još samo uspevao da na e snage da se oma ijan vu e za njim, kao u košmarnom snu, beleže i kao pasivni posmatra sve njegove zlo ine. Opravdaju i sebe time da su u misiji spasavanja, pokušavaju i da ubedi sebe da je to manje zlo.

Nemilosrdni komandir izgledao mu je kao ovaplo enje Moloha, a Homer nikada nije pokušao da se suprotstavi sudbini.

Ali zato devojka izgleda nije verovala u nju. Ako se starac negde u dubini duše ve pomirio s time da e Tulska i Serpuhovska biti pretvorene u Sodomu i Gomoru, Saša je i dalje pokušavala da se uhvati i za najmanju nadu. Homer više nije verovao da e se na i tablete, vakcina ili serum, dok Hanter ne zaustavi epidemiju vatrom i olovom. Saša je bila spremna da traži lek do kraja.

Homer nije bio ni vojnik, ni lekar, i što je najvažnije, bio je previše star da bi verovao u uda. Ali jedan deli njegove duše ipak je strasno želeo da se desi udo, i maštao je o spasenju. Iš upao je taj deli duše i pustio ga da ode – zajedno sa Sašom.

Jednostavno je svalio na devoj icu ono što se ne bi usudio sam da uradi.

U beznadežnosti je pronašao svoj mir.

Kroz dvadeset etiri sata sve e biti gotovo. Starac e posle toga da napusti svoju službu, prona i e za sebe neku keliju i završti knjigu. Sada je ve znao kako e ona izgledati.

U njoj e pisati o tome kako je oštroumna životinja pronašla arobnu zvezdu padalicu, nebesku iskru, progutala je i postala ovek. O tome kako je ovek ukrao vatru od bogova, a onda, pošto nije uspeo da je savlada, njome potpuno spalio svet. I o tome kako mu je za kaznu, pre ta no sto vekova, bila oduzeta upravo ta iskra ljudskosti; ali on se bez nje nije ponovo pretvorio u životinju, ve u nešto neuporedivo strašnije, što ak nema ni ime.

Razvodnik straže sasu pregršt metaka u džep i odlu no se rukova sa muži arom da potvrdi sklopljen posao.

—Za simboli nu doplatu, mogu vas ukrcati na tramvaj – predloži on.

—Više volim romanti ne šetnje – odgovori Leonid.

Metro 2034

167

—Vidi, ovako. Same ne mogu da vas pustim u naše tunele – pokuša da ga urazumi razvodnik. —Svejedno ete imati pratnju. Ova tvoja nema dokumenta... A ovako bi za as stigao gde treba, a tamo eš ve mo i da budeš nasamo s njom – prošaputa prili no glasno.

—Nije neophodno da budemo nasamo! – odlu no e Saša.

—Smatra emo da je ovo po asna pratnja. A da smo mi princ i princeza od Monaka u šetnji. – Muzi ar se pokloni pred devojkom.

—Kakva princeza? – ne izdrža Saša.

—Od Monaka. Postojala je nekada kraljevina koja se tako zvala. Negde na samoj Azurnoj obali...

—Slušaj – prekide ga razvodnik. —Ako želiš peške, onda se spremaj. Tante za kukuriku, ali momci ve eras moraju u bazu. Hej, Kostilj! – pozva on vojnika. — Provedite ovo dvoje do Kijevske, patrolama kažite da je kobajagi deportacija. Izvedite ih na radijalnu, pa nazad. To je to? – okrete se on ka Leonidu.

—Upravo tako – salutira ovaj šega i se.

—Idite ve jednom! – namignu mu razvodnik.

I eto po emu su se Hanzine zemlje toliko razlikovale od ostatka metroa! Na itavom potezu od Pavelecke do Oktobarske Saša nije videla ni jedno jedino neosvetljeno mesto. Na svakih pedeset koraka su po kablovima pruženim po zidovima tunela bile na kane elektri ne sijalice. Svaka od njih je obasjavala dovoljno daleko da se stigne do slede e. ak su i ogranci sporednih i tajnih koloseka, koji su vodili levo i desno od glavnog tunela bili dobro osvetljeni, i u njima nije bilo ni eg zastrašuju eg.

Da je mogla da odlu uje, Saša bi pohitala napred, samo da prištedi dragocene minute, ali Leonid ju je ubedio da nemaju potrebe da žure. Kuda e dalje posle Kijevske, kategori no je odbio da objašnjava. Kora ao je bez žurbe, sa izrazom dosade na licu: bilo je izvesno da je u tunelima Kruga, koji su bili zabranjeni za obi ne stanovnike metroa, muzi ar esto boravio.

—Dopada mi se što tvoj prijatelj ima stav i poseban pristup prema svemu – progovori on.

—O emu ti to? – namršti se Saša.

—Da je i on tako silno kao ti želeo da spase gradsko stanovništvo, onda je trebalo da po e s nama. A ovako smo se razdvojili po parovima, i svako e raditi ono što želi.

On e da ubija, a ti eš da le iš...

—Ne želi on nikoga da ubija! – grubo se prodera ona.

—Ah da, takav je posao... – uzdahnu on. —A i ko sam ja da mu sudim?

—A šta eš ti da radiš? – upita Saša, ne skrivaju i sarkazam. —Svira eš?

—Ja u samo da budem s tobom – osmehnu se Leonid. —Da li je još nešto potrebno za sre u?

—Ti to govoriš tek onako – odmahnu Saša glavom. —Ne poznaješ me dovoljno.

Kako ja tebe mogu da usre im?

—Ima tu raznih na ina. Dovoljno je gledati lepu devojku – samo to ume da popravi raspoloženje. A tek...

—Ti smatraš da se razumeš u lepotu? – pogleda ga ona popreko.

168

Dmitrij Gluhovski

—To je jedino u šta se ja razumem – on klimnu zna ajno glavom.

—I šta je to na meni lepo? – upita ona bolje raspoložena.

—Ti sva zra iš!

Njegov glas zvu ao je prili no ozbiljno; ali ve u slede em trenutku on zastade i odmeri je od glave do pete.

—Šteta je jedino što voliš tako grubu ode u – dodade.

—A u njoj ne izgledam tako? – zastade i ona, kako više ne bi ose ala na le ima njegov golicavi pogled.

—Ne propušta svetlost. A ja sam kao leptir... Uvek letim prema vatri. – On po e da mlatara šakama, trude i se da deluje budalasto.

—Plašiš se tame? – prihvati ona igru uz jedva primetni osmeh.

—Samo e! – S maskom tuge na licu, Leonid skrsti ruke na grudima.

Ali uzalud. Štimuju i žice, nije ra unao na otpor, pa je i ona najtanja, najnežnija, koja bi još i mogla da zapeva, zazveckala i pokidala se.

Lagane tunelske promaje, koja je rasterivala ozbiljne misli i navodila Sašu da žonglira koketnim aluzijama sa muzi arom, najednom više nije bilo.

Ona se otrezni, i sada je korila samu sebe što joj se predala. Je li ona zbog ovoga napustila Hantera i ostavila starca?

—Kao da ti znaš kako to izgleda – obrecnu se Saša i okrete na drugu stranu.

Serpuhovska, sva bledosiva od straha, rasplinula se u tami.

Borci sa gas-maskama odsekli su je od tunela s obe strane, blokirali prolaz na Krug, i stanica je, predose aju i nesre u, zujala kao uznemirena košnica. Hantera i Homera su vodili kroz dvoranu pod pratnjom, a velika uprava i svaki stanovnik Serpuhovske su im zagledali u o i – da možda oni ne znaju šta se to u stvari doga a, i je li im sudbina zape ena? Homer je uporno gledao u zemlju – nije želeo da upamti ta lica.

Komandir se nije izjašnjavao o tome kuda namerava dalje, ali starac je to i sam znao. Ispred njih je bio Polis. etiri metro-stanice me usobno povezane tunelima, pravi grad, sa hiljadama stanovnika. Tajna prestonica metropolitena rascepkanog na desetine neprijateljskih feudalnih kneževina. Bedem nauke i uto ište kulture. Svetinja na koju se niko nije usu ivao da udari.

Niko, osim starog Homera, sumanutog glasnika kuge?

Ali, danas mu je bilo malo bolje. Nije bilo mu nine, a jekti avi kašalj koji ga je primoravao da svaki as pere okrvavljeni respirator, malo je popustio. Može biti da se organizam sam izborio sa boleš u? A možda nije ni bilo nikakve zaraze? Ko e ga znati? Jednostavno je previše sumnji av; oduvek je bio takav, ali sada je ipak bio strašno uplašen...Tunel iza Serpuhovske, mra an i tih, bio je poznat po zlu. Koliko je Homeru bilo poznato, sve do Polisa nije trebalo da sretnu nikog živog, ali izgleda da je

Metro 2034

169

me ustani ica izme u naseljene Serpuhovske i nastanjene Borovicke umela da iznenadi putnike. O Poljanki je metroom kolalo mnogo legendi; ako im je verovati, ta stanica je retko ugrožavala živote onih koji su prolazili pored nje, ali je zato bila u stanju da ih psihi ki uništi.

Starac je ve bio u prilici da nekoliko puta pro e ovuda, ali mu se nikada nije desilo ništa neobi no. Legende su imale objašnjenje i za to, Homer ih je sve znao. I sada se iz sve snage nadao da e stanica biti isto onako mrtva i zapuštena kao u ta dobra vremena.

Na stotinak metara do Poljanke, oseti neku nelagodnost. S prvim odsjajima belog elektri nog svetla na mermeru zidova, sa prvim zvucima isprekidanim ehom, koji su dopirali sa stanice, starac nasluti zlo. Jasno je uo ljudske glasove... A to je bilo apsolutno nemogu e. Da stvar bude još gora, Hanter, koji je na stotinak koraka bio u stanju da na svoj misteriozan na in oseti prisustvo bilo kakvog živog stvorenja, sada je bio potpuno miran i ravnodušan.

Nije reagovao na uznemirene star eve poglede, bio je potpuno obuzet svojim mislima, kao da uopšte nije prime ivao ono što se sada privi alo Homeru... Stanica je u me uvremenu naseljena! Kada li su to uspeli da urade? Homer je ponekad ranije razmišljao o tome zbog ega stanovnici Polisa, koji je bio pretesan, nikada nisu ni pokušali da osvoje i pripoje pustu Poljanku. Jedina smetnja moglo je biti sujeverje. Ali izgleda da je i to bio sasvim dovoljan razlog da udnu stani icu ostave na miru.

Dok neko nije uspeo da savlada strah od nje i ovde izgradi šatorski gradi sa elektrifikacijom... Bože, što su se ovde rasipni ki ponašali sa strujom! Još na samom izlazu iz tunela na platformu, starac je morao da zakloni o i rukom da ne bi osiepeo: sa plafona stanice sijale su najbleštavije živine svetiljke.

Zapanjuju e... ak ni Polis nije izgledao tako sve ano i isto. Na zidovima nije bilo ni traga prašini i i, mermerne plo e su blistale, a tavanica je izgledala kao da je upravo ju e okre ena. Kroz lu ne prolaze Homer nije video nijedan šator – pa je pomislio da možda još nisu stigli da ih postave. A možda e ovde da naprave muzej?

Od udaka koji vladaju Polisom svašta se moglo o ekivati...

Platforma se postepeno napuni ljudima. Niko nije obra ao pažnju ni na razbojnika s ogromnim šlemom, koji je bio naoružan do zuba, a ni na zamazanog starca koji je šepao pored njega. Homeru, zagledanom u njih, beše jasno da više nije u stanju da na ini ni jedan jedini korak: noge su mu se oduzele...

Svako ko je prilazio ivici platforme bio je nakin uren tako kao da se na Poljanki snimao film o dvehiljaditim. Kaputi i mantili kao iz kutije, šarene naduvane jakne, svetli i tamnoplavi džins... Gde su vatirane vetrovke, odrpana svinjska koža i neizbežna mrka boja, tako karakteristi na za metro, grobnicu svih boja? Otkud ovoliko bogatstvo?!

A lica... Bila su to lica ljudi koji nisu doživeli da u jednom trenu ostanu bez cele svoje porodice. Lica onih koji su i danas videli sunce, iji je dan, u svakom slu aju, otpo eo vrelim tušem. Starac se mogao u život kladiti da je tako. A osim toga... Mnogi od njih bili su Homeru nekako poznati. udnovatih ljudi na platformi bilo je sve više i više, tiskali su se oko ivice

170

Dmitrij Gluhovski

platforme, ali na prugu nisu silazili. Uskoro je gotovo itavu stanicu, od tunela do tunela, ispunila lepo doterana masa ljudi. Na Homera se i dalje niko nije okretao.

Gledali su u zid, u novine, kradom jedni druge, drsko, zainteresovano, gadljivo ili saose ajno, jedino nisu gledali starca, kao da je duh. Što li su se oni tu okupili? Šta ekaju?

Homer kona no do e sebi. Gde je komandir? Kako li e on objasniti neobjašnjivo? Zašto do sada ništa nije rekao?

Hanter je zastao malo dalje. Njega uopšte nije zanimala stanica prepuna ljudi koji kao da su sišli sa etvrt veka stare fotogrfije. Bio je netremice zagledan pravo u prostor ispred sebe, kao da je naišao na neki zid, i kao da se na nekoliko koraka od njega, u visini o iju, u vazduhu nalazilo nešto... Starac pri e bliže komandiru, uplašeno gledaju i kroz vizir...

U tom trenutku Hanter udari.

Stisnuta pesnica sevnu kroz vazduh, sleva nadesno, vrlo neobi nom putanjom, kao da je komandir nepostoje im se ivom hteo da ubode nekog nevidljivog. Homer, koga ovaj umalo ne zaka i, odsko i u stranu, a Hanter nastavi borbu. Udarao je, povla io se, branio, pokušavaju i da zaustavi nekoga eli nim stiskom, da bi ve u narednom trenutku i sam stenjao guše i se, jedva se osloba ao i ponovo preiazio u napad. Borio se sve teže, a nevidljivi protivnik ga je savladavao. Hanter je sve teže ustajao, nakon ne ujnih, ali razaraju ih udaraca; njegovi pokreti bili su sve sporiji i nesigurniji.

Starca nije napuštao ose aj da je ve video nešto sli no, i to ne tako davno. Samo, gde i kada? I šta se to, do avola, doga alo s komandirom? Homer je pokušavao da ga dozove, ali ga opsednuti nije mogao uti.

A ljudi s platforme uopšte se nisu obazirali na Hantera; on za njih nije postojao, isto onako kao što oni nisu postojali za njega. Njih je, o igledno, mu ilo nešto drugo: oni su sve zabrinutije bacali poglede na ru ne asovnike, nezadovoljno pu ili obraze, komentarisali sa susedima, upore uju i svoje satove s elektronskim asovnikom s crvenim brojkama, koji se nalazio iznad ulaza u tunel.

Homer zaškilji gledaju i ka njemu, kao i svi ostali... Bio je to asovnik broja , koji je merio vreme od odlaska poslednjeg voza. Ali njegov ekran sa deset cifara delovao je neprirodno izduženo: osam cifara, pa dve trep e ta ke, pa na kraju štoperica sa još dve cifre. Treperile su i izvijale se crvene ta ke, beleže i sekunde koje su prolazile, a poslednja cifra se menjala u neverovatno dugom nizu: dvanaest i nešto miliona.

Za u se krik... Jecaj.

Starac se okani misterioznog sata. Hanter je nepomi no, ni ice ležao, licem ka šinama. Homer jurnu ka njemu i jedva prevrnu na le a teško beživotno telo. Ne, komandir je još disao, mada isprekidano, na njemu nije bilo vidljivih povreda, mada je prevrnuo o ima kao mrtvac... Desna ruka je i dalje bila stegnuta; i tek tada starac otkri da Hanter ipak nije bio nenaoružan u ovoj udnoj borbi. Iz stisnute pesnice virio je rukohvat crnog noža. Homer ošamari komandira, a ovaj stenju i kao da je mamuran, po e da trep e, podiže se na laktove i odmeri starca izgubljenim pogledom. Onda se u

Metro 2034

171

jednom skoku na e na nogama i otrese prljavštinu sa sebe.

Privi enja nestade: bez traga nestadoše ljudi u mantilima i živopisnim jaknama, zaslepljuju e svetlo, a na zidovima su opet bile desetogodišnje naslage prašine. Stanica je bila crna, pusta i beživotna – upravo onakva kakva je Homeru ostaia u pam enju sa njegovih prethodnih putovanja.

Sve do Oktobarske niko više ne progovori ni re i, ulo se samo šaputanje, zadihano dahtanje stražara odre enih da ih uvaju, uz povremeno cepanje tkanine koja bi zapinjala o pragove. Saša je bila besna, ali ne na muzi ara ve na samu sebe. A on... A šta, uostalom, on? On se ponašao onako kako je i trebalo da se ponaša. Na kraju joj postade ak i neprijatno zbog Leonida – da ipak nije bila malo pregruba s njim?

Ali na Oktobarskoj je raspoloženje ve bilo druga ije. Što je i bilo sasvim prirodno. Kada je ugledala tu stanicu, Saša je zaboravila na sve ostalo. U poslednjih nekoliko dana obrela se na mestima u ije postojanje ranije nikada ne bi poverovala. Oktobarska je svojom arhitekturom zasenjivala sve njih.

Granitni podovi su bili zastrti tepisima – poprili no izlizanim, ali sa još uvek o uvanim prvobitnim dezenima. Lampe u obliku baklji, uglancane do sijanja, osvedjavale su dvoranu ravnomernom belom svedoš u. Za neobavezno razmeštenim stolovima sedeli su ljudi ozarenih lica, koji su lenjo me usobno askali, razmenjuju i neke papire.

—Ovde je tako... raskošno – zbunjeno re e Saša, koja umalo ne iskrivi vrat.

—Meni kružne stanice li e na komadi e svinjskog ražnji a nanizane na žicu – šapnu joj Leonid. —I sa njih se cedi mast... Kad smo ve kod toga, možda bismo mogli da ih probamo?

—Nemamo vremena – odmahnu ona glavom, nadaju i se da on ne e uti radosno kr anje u njenom stomaku.

—Ma hajde. – Muzi ar je zgrabi za ruku. —Ima ovde jedno mestašce... Ništa što si ikada jela ne može se porediti... Momci, nemate ništa protiv da prezalogajimo nešto?

– obrati se stražarima. —Ne brini, kroz nekoliko sati stižemo na odredište. Nisam slu ajno pomenuo svinjski ražnji . Ovde ga odli no spremaju...

On samo što ne ispeva pesmu o mesu, i Saša popusti i predade se. Ako je do cilja ostalo svega dva sata, onda polu asovni ru ak ništa ne može da promeni... Imali su na raspolaganju dvadeset etiri sata, a ko zna kada e ponovo biti u prilici da pojedu nešto?

Ražnji je stvarno bio dostojan stihova. Ali tu nije bio kraj: Leonid naru i flašu doma eg piva. Saša ne izdrža, nego popi ašicu iz radoznalosti, ostalo popiše muzi ar i stražari. Zatim se ona pribra, sko i na nesigurne noge i strogo naredi Leonidu da krene.

Utoliko strože, jer se nakon ru ka, opijena jakim pivom, prili no opustila, i sa malom zadrškom sa svojih kolena sklonila njegove prste. Lake i nežne. Drske. On

172

Dmitrij Gluhovski

odmah podiže ruke – „Predajem se“ – ali koža je upamtila njegov dodir. Zašto ga je tako brzo oterala, pitala se Saša zbunjeno, a onda samu sebe kazni uštinuvši se.

Sada je trebalo izbrisati iz glave tu slatko-kiselu scenu za ru kom, potisnuti je ne im besmislenim, otpo eti neku konverzaciju. udni su ljudi ovde – re e ona Leonidu.

—Po emu to? – on ispi ašu na eks i kona no ustade od stola.

—U njihovim o ima nešto fali...

—Možda glad – re e muzi ar.

—Ne, nije samo to... Njima kao da ništa više nije potrebno.

—To je zbog toga što njima stvarno ništa više ne treba – uzdahnu Leonid. Siti su.

Carica Hanza ih hrani. Šta je s njihovim o ima? Normalne, apati ne o i...

—Dok sam živela s ocem – uozbilji se Saša – nama bi za tri dana bilo dovoljno ono što danas nismo pojeli... Možda je to trebalo poneti i dati nekom?

—Ne brini, time e nahraniti pse – odgovori muzi ar. —Ovde nema prosjaka.

—Ali zar to ne bi moglo da se da susednim stanicama? Tamo gde su gladni...

—Hanza nije dobrotvorna ustanova – umeša se u razgovor jedan od stražara, onaj kome je bilo ime Kostilj. —Neka se snalaze sami. Samo nam još fale besposli ari na vratu!

—Ti si starosedelac, sa Kruga? – upita ga Leonid.

—Oduvek tu živim! Otkad znam za sebe!

—Onda je tebi sigurno teško da poveruješ, ali i oni koji se nisu rodili na Krugu ponekad imaju potrebu za hranom – re e mu muzi ar.

—Neka jedu jedni druge! Ili bi možda bilo najbolje uzeti od nas sve i podeliti, onako kako crveni kažu?! – navaljivao je vojnik.

—Ali, ako svi i dalje budemo ovako razmišljali... – po e Leonid.

—Šta onda? Bolje bi ti bilo da u utiš, lajav e, zato što si se ve izlajao dovoljno za deportaciju!

—Ja sam još ranije rekao dovoljno da me deportuju – ravnodušno re e muzi ar.

—Mi to sada upravo i radimo.

—Mogao bih ja tebe da smestim gde treba! Kao crvenog špijuna! – planu stražar.

—A ja tebe zog pijanstva na dužnosti...

—Ah ti... Da mi je da mi padneš šaka... Da ti...

—Ne! Oprostite nam... Nije on mislio ništa loše – umeša se Saša, zgrabi muzi ara za rukav i odvu e ga od Kostilja, koji je .teško disao.

Ona bukvalno odvu e Leonida na prugu, pogleda na stani ni sat i pretrnu. U ru ku i sva ama na stanici proletela su skoro dva sata. Hanter, s kojim se ona trkala, sigurno se nigde nije zaustavio ni na tren...

Iza njenih le a zasmeja se pijani muzi ar.

Tokom itavog puta do Parka kulture stražari su neprestano besno siktali.

Leonid je iz sve snage pokušavao da im vrati istom merom, a Saša je morala ili da obuzdava muzi ara, ili da ga ube uje nagovaranjem. Pijanstvo, koje nikako da izvetri iz njegove glave, inilo ga je dr nijim i hrabrijim; devojka je jedva izmicala kako bi bila

Metro 2034

173

van domašaja njegovih razuzdanih ruku.

—Zar ti se nimalo ne dopadam? – ljutio se on. —Nisam tvoj tip, je l’ da? Ti ne voliš ovakve, ti bi nekog s miši ima... Ožiiiiljcima... Zašto si uopšte krenula sa mnom?

—Zato jer si mi obe ao! – odgurnu ona Leonida od sebe. —Nisam zbog toga...

—Nisam ja ta-kva! – uzdahnu on tužno. —Ve na tema. Ko bi rekao da si takva prznica...

—Kako samo možeš?! Tamo su ljudi... Živi... Svi e umreti ako mi ne uspemo!

—A šta ja tu mogu? Jedva vu em noge. Znaš li kako su teške? Evo možeš da ih pipneš... A ljudi... Svejedno e umreti. Sutra, ili kroz deset godina. Kao i ja, i ti. Pa šta?

—Zna i, lagao si? Lagao si! Homer mi je rekao... Upozorio me... Kuda mi uopšte idemo?

—Ne, nisam lagao! Ako ho eš, zakle u se da nisam lagao. Vide eš i sama! Još eš mi se izvinjavati! I kada te onda bude sramota, ti eš mi re i: Leonide! Tako se sti-dim... – Nabora on nos.

—Kuda idemo?!

—Idemo putem te-e-eškim... mi u Grad Smara-a-agdni. Šta je to tamo tram-pampam... Putem teškim – diriguju i kažiprstom, zapeva muzi ar; iz ruku mu ispade futrola sa flautom, on opsova, saže se da je podigne, ali umalo ne pade i sam.

—Vi ste pijani! Ho ete li uopšte uspeti da se dovu ete do Kijevske? – doviknu im jedan od stražara.

—Uz vaše molitve! – pokloni mu se muzi ar. —Eli e se vratiti... – nastavljao je da peva —Eli e se vratiti... S Totoškom... Ku i...

Homer nikada nije verovao u legendu o Poljanki, i ona je izgleda odlu ila da ga nau i pameti.

Neki su je zvali Stanicom sudbine, poštuju i je kao svetilište.

Neki su opet verovali da hodo aš e ovamo u odsudnom trenutku u životu može skinuti veo tajne nad budu noš u, ukazati i pomo i da se na e rešenje, predskazati i predodrediti ostatak života.

Neki... Ali svi ljudi zdrave pameti znali su da na stanici povremeno isparavaju otrovni zemni gasovi, koji raspaljuju maštu i izazivaju halucinacije.

Ma, neka idu do avola skeptici! Šta je moglo da zna i njegovo privi enje? Starac je imao utisak da je na korak od odgonetke, ali onda bi mu misli bežale i pravile mu još ve u zbrku u glavi. I pred ima bi mu ponovo iskrsavao Hanter, koji je crnom oštricom sekao vazduh. Homer bi dao sve kada bi mogao znati šta se to pojavilo pred komandirom, s kime se to borio, ko ga je u dvoboju savladao, zamalo i ubio...

—O emu razmišljaš?

Starcu se od iznena enja zgr i kompletna utroba. Hanter nikada pre nije razgovarao s njim bez preke potrebe. Nabusito je izdavao nare enja i nezadovoljno

174

Dmitrij Gluhovski

režao kada bi se i udostojio da mu na nešto odgovori... Kako se i nadati ljudskom razgovoru sa nekim ko uopšte nema dušu?

—Onako... Ni o emu – spetlja se Homer.

—Razmišljaš, razmišljaš. ujem ja – mirno re e Hanter. —O meni. Bojiš se?

—Više ne – slaga starac.

—Ne boj se. Ne u te povrediti. Ti me... podse aš.

—Na koga? – upita tiho Homer, nakon poluminutne pauze.

—Na nešto o meni. Zaboravio sam da imam to u sebi, a ti me na to podse aš. – Izvla i iz sebe i slažu i teške re i jednu za drugom, gledao je ispred sebe u tminu.

—Ti si mene zbog toga poveo sa sobom? – Homer je istovremeno bio i razo aran i zbunjen; o ekivao je nešto...

—Važno mi je da to imam na umu. Veoma važno – odgovori komandir. —I zbog drugih je tako e bitno da ja... Ina e bi moglo da bude... Onako kako je ve bilo.

—Imaš neki problem s pam enjem? – Starac kao da se prikradao po minskom polju. —Nešto ti se desilo?

—Svega se odli no se am! – oštro odgovori ovaj. —Samo što samog sebe ponekad zaboravim. Plašim se da u sasvim zaboraviti. Ti eš me podse ati, važi?

—Važi. – Homer klimnu glavom, mada to Hanter sada nije mogao videti.

—Nekada je sve imalo smisla – s mukom je govorio komandir. —U svemu što sam radio. Stitio sam metro, ljude. Ljude. Zadatak je bio jasan – otklanjati bilo kakvu opasnost. Likvidirati. To je imalo smisla.

—Ali, i sada...

—Sada? Ja ne znam šta je ovo sada. Hteo bih da sve opet bude tako jasno. Ne mogu ja tako, nisam razbojnik. Nisam ubica! Sve je to zbog ljudi. Probao sam da živim mimo ljudi, da bih ih sa uvao... Postalo je užasno. Po eo sam strašno brzo da zaboravljam ko sam... Morao sam me u ljude. Da im pomažem i da ih štitim... Da pamtim. I eto Sevastopoljske... Tamo su me primili. Tu mi je štenara. Moram da spasem stanicu, moram da im pomognem. Po svaku cenu. ini mi se, ako to uradim...

Kad otklonim opasnost... To je velika stvar, prava. Možda u se tada setiti. Sigurno ho u. Ja zato moram što pre da... Ono se sada sve brže i brže gubi. Imam samo jedan dan za sve to. Da stignem sve – i u Polis, i da okupim odred, i da se vratim nazad... A ti me za to vreme opominji, važi?

Homer usiljeno klimnu glavom. Grozio se pomisli šta e se desiti kada komandir definitivno zaboravi ko je. Ko e ostati u njegovom telu kada bivši Hanter umre jednom zauvek? Valjda ne onaj... Valjda ne ono što je danas dobilo iluzornu bitku protiv njega?

Poljanka ostade daleko iza njih: Hanter je grabio prema Polisu, kao vu jak pušten s lanca, koji je nanjušio plen. Ili, možda pre kao vuk koji beži ispred hajke?

Na kraju tunela ukaza se svetlost.

Metro 2034

175

Nekako dobauljaše do Parka kulture. Leonid je pokušavao da izgladi stvar sa pratnjom, pozivaju i sve u „jedan prelep restoran“, ali ovoga puta stražari su bili na oprezu. Jedva su ga pustili da ode do toaleta. Jedan od stražara iz pratnje ostade da ih uva, a drugi, posle sašaptavanja s njim, negde nestade.

—Imaš li još para? – otvoreno upita muzi ara ovek što je dežurao kraj vrata.

—Nešto malo. – Pokazao mu je pet metaka na isruženom dlanu.

—Daj to ovamo. Kostilj je rešio da vas prijavi. Misli da si crveni provokator. Ako je u pravu – tu je prolaz na vašu liniju, ali ti to sigurno znaš. A ako nije, možeš da sa ekaš ovde kontraobaveštajce, pa kada do u, ti se onda s njima objašnjavaj i cenkaj.

—Skinuli smo maske, je li? – Leonid je pokušavao da obuzda štucanje. —U redu!

Neka... Vrati emo se mi! Zahvaljujem na pratnji! – On naglo podiže ruku u udan pozdrav. — uj... Vidi ti njega, prolaz! Bolje nas dovedi do tunela, ho eš?

Zgrabivši Sašu, muzi ar neobi no okretno, iako se spoticao, odgega prvi.

—Kako je fini! – gun ao je sebi u bradu. —Ovde je prolaz na vašu liniju... Što se sam ne popneš? etrdeset metara dubine. Kao da ne zna da je sve odavno zatrpano...

—Kuda idemo? – Saši tek sada ništa nije bilo jasno.

—Kako kuda? Pa na Crvenu liniju! ula si – provokator, uhvatili su me, otkrili...

– gun ao je Leonid.

—Ti crveni?!

—Devoj ice moja! Nemoj sad ništa da me pitaš! Nisam u stanju i da mislim i da bežim. Mislim da nam je bežanje trenutno potrebnije... Naš prijatelj e sad da napravi uzbunu... Još e i da pripucaju na nas ako ne požurimo. Para nam je malo, možda bi nam dobro došla medalja...

Oni šmugnuše u tunel, a stražar ostade ispred. Drže i se zida, potr aše napred ka Kijevskoj. Do stanice svakako ne e uspeti da stignu, Saši je bilo savršeno jasno. Ako je muzi ar u pravu, i drugi stražar sada sam pokazuje kuda su otišli begunci...

Najednom Leonid skrenu levo, u osvetljeni bo ni tunel – tako samouvereno kao da ide svojoj ku i. Kroz nekoliko minuta – u daljini se ukazaše zastave, rešetke, mitraljeska gnezda od naslaganih vre a, i za u se lavež pasa. Pograni na straža? Da li je mogu e da su ih ve upozorili na bekstvo? I kako li on misli da se izvu e iz ovoga? I ija zemlja po inje s druge strane barikada?

—Šalje me Albert Mihailovi . – Muzi ar poturi pod nos grani aru koji dotr a neki udan dokument. —Mi bismo na ovu obalu.

—Tarifa je uobi ajena – zavirivši u korice, odredi ovek. —Gde su gospo ina dokumenta?

—Neka bude duplo. – Leonid izvrnu džepove, istresaju i iz njih poslednje patrone. —A gospo icu niste videli, važi?

—Molim vas, bez tog „neka bude“ – bio je nemilosrdan grani ar. —Mislite da ste na pijaci? Ovo je pravna država!

—Ta šta vam je! – Muzi ar odglumi da se prepao. —Ja sam samo mislio, sada je tržišna ekonomija, možda možemo da se dogovorimo... Nisam znao da postoji razlika...

176

Dmitrij Gluhovski

Nakon pet minuta su i Sašu i Leonida, raš upanog i izmoždenog, zdrljene jagodice i krvavog nosa, šutnuli u maleni sobi ak sa zidovima obloženim kerami kim plo icama.

Metalna vrata se zalupiše.

Nastade tama.

GLAVA 16

U KAVEZU U mrklom mraku ovekova preostala ula se izoštre. Smrad postaje nepodnošljiviji, zvuci glasniji i nekako puniji. U eliji se samo moglo uti kako neko grebe po podu i neizdržljivo je smrdelo na trulež i vlagu.

Ali muzi ar, usled pijanstva, izgleda nije ose ao ak ni bol. Neko vreme je još gun ao, onako za sebe, onda je prestao da komunicira i zaspao. Nije ga brinulo što e ih sada sasvim sigurno susti i potera. Nije bio zabrinut ni što je sa Sašom, koja je bez dokumenata, dakle ilegalno, pokušala da pre e granicu Hanze. I na kraju krajeva, bio je potpuno ravnodušan prema sudbini Tulske.

—Mrzim – tiho re e Saša.

Njemu je i to bilo svejedno.

Uskoro se u mraku kojim je bila ispunjena sobica pojavi rupica – stakleno okce špijunke na vratima. Sve drugo je bilo nevidljivo, ali je Saši bio dovoljan i taj prorez: oprezno pipaju i po mraku oko sebe, ona dopuza do vrata i po e da udara po njima svojim nejakim pesnicama. Ona su odzvanjala i bubnjala, ali im bi Saša prestala da udara, zavladala bi tišina. uvari su bili gluvi i za buku i za Sašino dozivanje.

A vreme je neumitno prolazilo.

Koliko li e ih držati zarobljene? A možda je Leonid smišljeno dovukao ovde? Da bi je odvojio od starog i Hantera? Da bi je izdvojio i namamio u klopku? I sve to samo zbog toga da bi...

Saša zaplaka, zagnjurivši u rukav – on je upijao i vlagu i zvuke.

—Jesi li ikada videla zvezde? – za u se još uvek pripiti glas. utala je.

—I ja sam samo na fotografijama – re e joj muzi ar. —Sunce se jedva probija kroz prašinu i oblake, a one za to nemaju snage. A sada me probudio tvoj pla i pomislio sam da sam najednom ugledao pravu zvezdu.

—Spijunka – progutala je suze pre nego što izusti.

—Znam. Ali znaš šta je interesantno... – nakašlja se Leonid. —Ko li nas je nekada posmatrao s neba s hiljadu o iju? I zbog ega je odustao?

—Nije tamo nikada ni bilo nikoga. – Saša odmahnu glavom.

178

Dmitrij Gluhovski

—A ja sam, eto, uvek želeo da verujem da nas neko posmatra – zamišljeno re e muzi ar.

—Mi ni u ovoj sobi ne zanimamo apsolutno nikoga! – O i joj se ponovo ispuniše suzama. —Ovo je tvoje maslo, je li tako? Da ne bismo uspeli? – Ona po e ponovo da udara u vrata.

—Ako misliš da tamo nema nikoga, što onda udaraš?

—Svejedno ti je što e svi bolesm pomreti!

—Takav utisak ostavljam, je li? Žao mi je... Ali ni ti se, ini mi se, ne sekriš baš mnogo zbog bolesnih. Plašiš se da e se tvoj voljeni, ukoliko ode da ih likvidira, i sam zaraziti, a leka nema...

—To nije istina! – Saša se jedva uzdržavala da ga ne udari.

—Jeste, jeste, istina je... – rugao joj se Leonid, piskavo je oponašaju i. —I šta je to u njemu?

—Saša nije želela ništa da mu objašnjava, nije imala nameru da uopšte razgovara s njim. Ali nije mogla da se kontroliše.

—Potrebna sam mu! Zaista potrebna, on e bez mene propasti. Tebi nisam. Ti jednostavno nemaš s kim da se zabavljaš!

—Dobro, pretpostavimo da si mu potrebna. Ali nije to tako jako da ti ne odustaješ... A šta e on tebi, taj drvose a? Privla e te zlikovci? Ili ho eš da spaseš izgubljenu dušu?

Saša u uta. Povredilo ju je to s kakvom je lako om muzi ar itao njena ose anja.

Možda u njima i nije bilo ni eg naro itog? Ili je to bilo zbog toga što ona nije umela da ih sakrije? To nešto tanano i neuhvatljivo, što se ona nikako nije usu ivala da preto i u re i, iz njegovih usta zvu alo je uvredljivo, ak previše banalno.

—Mrzim te – izgovori ona naposletku.

—Ništa zato, ni ja sebe ne volim naro ito – osmehnu se Leonid.

Saša sede na pod. Ponovo joj potekoše suze – najpre od besa, a onda od nemo i.

Dok je od nje nešto zavisilo, ona se nije predavala. Ali sada, u gluvom zatvoru sa gluvim saputnikom, nije bilo nikakve šanse da je neko uje. Nije bilo svrhe da vi e.

Bilo je besmisleno da lupa. Nije imala koga da ube uje. Ništa nije imalo smisla.

A onda pred njom za trenutak iskrsnu slika: visoke zgrade, zeleno nebo, lete i obla i, nasmejani ljudi. I vrele kapi na njenim obrazima inile su joj se kao kapi one iste letnje kiše o kojoj joj je pri ao starac. Ve u slede em trenutku halucinacija nestade, ostavljaju i za sobom samo lako, udesno raspoloženje.

—Želim udo – jogunasto grizu i usnu, re e Saša samoj sebi.

A onda u hodniku bu no škljocnu prekida i prostoriju preplavi nepodnošljivo jako svetlo.

Metro 2034

179

Na desetak metara od ulaza u Svetu stolicu metroa, mermernu grobnicu civilizacije, zajedno s belim zracima živinih sijalica širila se blagodatna aura spokojstva i procvata. U Polisu nisu štedeli svetlost, jer su verovali u njenu magiju. Obilje svetla podse alo je ljude na njihov nekadašnji život, na to davno vreme kada ovek još nije postao no na životinja, ni grabljivac. Ovde su se ak i varvari sa periferije ponašali pristojno.

Polisov grani ni punkt više je li io na portirnicu sovjetskog ministarstva nego na utvr enje: sto, stolica, dva oficira u istoj uniformi sa šapkama. Provera dokumenata, pregled li nih stvari. Starac napipa pasoš u džepu. Vize su valjda ukinuli, ne bi trebalo da bude problema. Pruživši oficiru zelenu knjižicu, pogleda ispod oka komandira.

Zadubljen u sopstvene misli, ovaj izgleda nije uo pitanje grani ara. Da li on uopšte ima pasoš, posumnja Homer. Ako nema, sa ime li je ra unao, toliko žure i ovamo?

—Ponovi u poslednji put – oficir stavi ruku na sjajnu futrolu za pištolj — pokažite dokumenta, ili momentalno napustite teritoriju Polisa!

Homer je bio siguran: do brigadira uopše nije doprlo šta se od njega traži, odreagovao je tek na pokret prstiju, koji su krenuli ka patentu futrole za pištolj. U deli u sekunde Hanter se trže iz svoje udne letargije, munjevito ispruži ruku i zgrabi grani ara za grkljan. Ovaj poplavi, zakrklja i sruši se nauznak zajedno sa stolicom; drugi po e da beži, ali starac je znao – nema nikakve šanse. U Hanterovoj ruci, kao kec iz rukava kockara prevaranta, na e se brunirani krvni ki pištolj, i...

—Pri ekaj!

Komandir se na tren zbuni, ali je borcu koji je bežao to bilo sasvim dovoljno da se uspentra na platformu, otkotrlja i zakloni od hitaca.

—Pusti ih! Mi moramo na Tulsku! Moraš... Molio si me da te opominjem...

Pri ekaj! – Starac se zadiha, ne znaju i šta više da kaže.

—Na Tulsku... – bezizražajno ponovi Hanter. —Da. Bolje je strpeti se do Tulske.

U pravu si.

Svom težinom se svali na sto, spusti pored sebe svoj teški pištolj i snuždi se.

Uhvativši momenat, Homer podiže ruke i potr a napred u susret stažarima koji su iskakali iz lukova.

—Ne pucajte! On se predaje! Ne pucajte! Tako vam svega što vam je sveto...

Svejedno mu vezaše ruke na le ima, žurno mu strgoše respirator i jedva dozvoliše da objasni. Komandir, koji je ponovo pao u svoju udnu letargiju, nije se mešao. Dopustio je da ga razoružaju i poslušno krenuo u kavez. Sede na daš ani ležaj, podiže glavu, potraži starca pogledom i uzdahnu: —Moraš ovde da potražiš jednog oveka. Zovu ga Mlinar. Dovedi ga ovamo. Ja u vas ekati...

Ovaj klimnu glavom, usplahireno se spremi, po e da se probija izme u stražara i znatiželjnika koji su se okupili na ulazu, kad ga sustiže povik.

—Homere!

Starac se skameni, zapanjen: Hanter mu se nikada ranije nije obratio po imenu.

On se vrati do šipki armature, nespretno zavarenih u nesigurnu rešetku, upitno

180

Dmitrij Gluhovski

gledaju i Hantera, koji je kao u groznici zagrlio sebe onim svojim ogromnim ru erdama. A ovaj ga mrtva kim, potmulim glasom podstaknu: —Nemoj dugo.

Vrata se otvoriše i unutra bojažljivo proviri vojnik – upravo onaj koji je pre samo nekoliko sati raspalio muzi ara po licu. Šut – i on ulete u prostoriju, zamalo ne pade na pod, pa se uspravi i uplašeno okrete nazad.

Na vratima je stajao suvonjavi vojnik s nao arima. Epolete na njegovoj vojni koj bluzi bile su oki ene zvezdicama, a retka svetlosme a kosa zalizana unazad.

—Hajde skote – procedi on.

—Ja... Meni je... – meketao je grani ar.

—Reci slobodno, nemoj da se stidiš – ohrabri ga oficir.

—Izvinjavam se zbog toga što sam uradio. I ti... vi.... ne mogu.

—Još deset dana!

—Udari me – re e vojnik Leonidu, ne znaju i gde da gleda.

—O, Alberte Mihali u! – osmehnu se muzi ar škilje i ka oficiru. —Baš sam vas se na ekao.

—Dobro ve e. – Ovaj se tako e uzdržano nasmeši. —Evo, došao sam da namirim pravdu. Ho emo li se svetiti za uvredu?

—Ja moram da uvam ruke. – Muzi ar ustade masiraju i krsta. —Smatram da ete vi to sami bolje.

—Najstrože mogu e – potvrdno klimnu glavom Albert Mihailovi . —Mesec dana vojnog pritvora samice. I ja se, normalno, izvinjavam zajedno s ovim balvanom.

—Znam ja da vi to niste iz zle namere. – Leonid protrlja povre enu jagodicu.

—Mogu li da ra unam da e ovo ostati izme u nas? – Metalni oficirov glas izdajni ki zadrhta.

—Ja ovde imam krijum arenu robu za izvoz. – Muzi ar pokaza glavom u Sašinom pravcu. —Progleda ete mi kroz prste?

—Završi emo – obe a Albert Mihailovi .

Okrivljenog vojnika ostaviše u sobici; zatvorivši rezu, oficir ih povede uskim hodnikom.

—Ja ne u s tobom dalje – glasno re e Saša muzi aru.

—A ako ti kažem da mi zaista idemo u onaj Smaragdni grad? – zbunivši se, jedva ujno joj se obrati Leonid. —Ako ti kažem da ja izvesno o njemu znam mnogo više nego tvoj deda? Da sam ga video, i ne samo to? Da sam tamo bio, i ne samo to...

—Lažeš.

—Zar misliš da mi se on tek tako ulizuje – nije se dao zbuniti muzi ar, pokazuju i glavom na oficira koji je išao ispred njih. —Zna odakle sam, zna, i plaši se.

U Smaragdnom gradu e se sigurno na i tvoj lek. A do njegovih kapija su samo još tri stanice...

Metro 2034

181

—Lažeš!

—Znaš šta? – re e joj ljutito Leonid. —Kada priželjkuješ udo, treba da budeš spreman da poveruješ u njega. U suprotnom ga uzalud ekaš.

—Treba tako e umeti da razlikuješ uda od marifetluka i trikova – obrecnu se Saša. —Ti si me tome nau io.

—Od po etka sam znao da e nas pustiti – odgovori on. —Jednostavno... Nisam hteo da požurujem doga aje.

—Jednostavno si hteo da potrošiš vreme!

—Nisam te zavaravao! Lek za bolest postoji!

Stigoše do rampe. Oficir, koji ih je povremeno zainteresovano posmatrao, dade muzi aru njegove li ne stvari, vrati mu municiju i dokumenta.

—Pa, Leonide Nikolajevi u – pokušavao je da bude duhovit —ho eš li krijum arenu robu poneti sa sobom, ili eš je ostaviti na carini?

—Sa sobom – nakostreši se Saša.

—E, onda vam želim svaku sre u – oprosti se na rastanku s njima Albert Mihailovi , pošto ih je sproveo pored trostrukih zemljanih nasipa, mitraijeske posluge koja poskaka sa svojih mesta, rešetaka i ježeva napravljenih od zavarenih šina. —S uvozom, pretpostavljam, ne e biti problema?

—Probi emo se – osmehnu mu se Leonid. —Vama to barem ne moram da objašnjavam, asnih inovnika više nigde nema, a što je režim suroviji, to je cifra manja. Treba samo znati kome da se plati.

—Hm, vi onda, verovatno, znate i arobnu re – re e oficir.

—Samo što ona ne deluje na sve – Leonid ponovo protrlja jagodicu. —Znate kako, ja nisam arobnjak, tek u im.

—S vama e biti izuzetno zadovoljstvo posiovati... Kad se budete izu ili. – Albert Mihailovi na ini naklon glavom, okrete se i ode nazad.

Poslednji vojnik otvori pred njima kapiju napravljenu od debele rešetke, koja je od plafona do poda pregra ivala tunel. Iza nje je po injao pust, dobro osvetljen deo pruge izme u dve stanice, iji su zidovi tu i tamo bili po aveli, ponegde okrnjeni, verovatno od dugog puškaranja, a na samom kraju nazirala su se nova utvr enja i platna zastava raširena od plafona do poda.

Od pogleda na njih, Sašino srce zakuca brže. ije su ovo straže? – upita ona muzi ara, naglo se zaustavljaju i.

—Kako ije? – gledao ju je on za eno. —Crvene linije, normalno.

Ah, koliko je Homer samo maštao da se ponovo na e ovde, i kako dugo nije bio na ovako udnim mestima...

Na intelektualnoj Borovickoj, na kojoj se širio prijatni miris katrana, s njenim udobnim stan ima napravljenim u lukovima i itaonicom za monahe bramane

182

Dmitrij Gluhovski

nasred dvorane – dugim drvenim stolovima prepunim knjiga, vise im lampama sa platnenim abažurima; i s njenim do detalja precizno vaspostavljenim duhom diskusijskih kuhinja kriznih i predratnih vremena...

Na raskošnoj Arbatskoj, na kojoj je preovladavala bela i bronzana, po ugledu na palate Kremlja, s njenim strogim procedurama i poretkom, sposobnim i snalažljivim vojnicima, jednako okruglih obraza kao da nikada nisu ni uli za Apokalipsu, a kamoli estvovali u njoj...

Na staroj-prastaroj Biblioteci, koja je nosila Lenjinovo ime, sa ijim su preimenovanjem odugovla ili dok je to još imalo nekog smisla, koja je ve bila stara koliko i svet još onda kada je Kolja kao de ak prvi put bio u metrou, na Biblioteci sa njenim romanti nim kapetanskim mosti em prelazom nasred platforme, i marljivo, ali nespretno gipsom modelovanom demodiranom tavanicom...

I na Aleksandrovom vrtu, koji je uvek bio u polumraku, izdužen i nezgrapan, nalik poluslepom reumati nom penzioneru koji se neprestno prise a svoje komsomolske mladosti.

Homeru je uvek bilo zanimljivo da razmišlja o tome li e li stanice na svoje pigmalione. Mogu li se one smatrati autoportretima svojih projektanata? Da li su one upijale atome svojih graditelja? U jedno je bio siguran: stanice su na svoje stanovnike ostavljale trag, prenose i im svoju narav, raspoloženje i bolesti.

Pa i sam Homer je sa svojim mentalnim sklopom, svojim ve nim premišljanjima, svojom neizle ivom nostalgijom, svakako pripadao, poput prošlosti, svetlom Polisu, a ne surovoj Sevastopoijskoj.

Ali, život je to uredio druga ije.

Pa ak ni sada, kada je kona no dospeo ovde, nije imao nimalo slobodnog vremena da prošeta ovim bu nim dvoranama, da se divi gipsanim ukrasima, litografijama, bakrorezu, da malo mašta... Morao je da juri.

Hanter je s mukom uspeo da nadvlada i zatvori u kavez ono užasno stvorenje koje je povremeno hranio ljudskim mesom. Ali im ono bude razgrnulo rešetke na toj unutrašnjoj eliji, od krhke spoljne rešetke ne e biti ni traga. Treba požuriti.

Tražio je da mu prona e Mlinara... Šta li je to – ime ili nadimak? Ili možda lozinka? Naglas izgovoreno, na stražare je proizvelo neverovatan utisak: diskusije o su enju zarobljenom komandiru su utihnule, a lisice koje samo što nisu škljocnule na Homerovim zglobovima bile su vra ene u fioku stola. Trbušasti razvodnik straže li no se ponudi da povede starca.

Homer se sa svojim pratiocem pope uz stepenice, pro e kroz prolaz, pa se popeše na Arbatsku. Zaustaviše se ispred vratanaca koja su uvala dvojica u civilu, sa licima pla enih ubica. Iza njihovih le a nalazio se niz kancelarijica. Trbušasti zamoli Homera da pri eka, pa požuri hodnikom. Nisu prošia ni tri minuta, a on se ve vrati, za eno pogleda starca i pozva ga da u e unutra.

Uski hodnik dovede ih do neo ekivano prostrane sobe iji su zidovi bili prekriveni kartama i šemama, po kojima su bile izlepljene beleške, šifrovane poruke, fotografije i crteži. Za širokim hrastovim stolom sedeo je stariji, suvonjav ovek, tako širokih ramena kao da je na sebi imao burku. Ispod ogrnutog gornjeg dela uniforme

Metro 2034

183

videla se samo leva ruka, i zagledavši se malo bolje, Homer shvati o emu se radi: desnu nije lmao gotovo do ramena. Vlasnik kabineta je bio neobi no snažne gra e – i su mu bile u nivou o iju starca koji je stajao.

—Hvala – otpusti on trbušastog stražara, a ovaj vidno neraspoložen zatvori vrata s druge strane. —Ko ste vi?

—Nikolajev Nikolaj Ivanovi – spetlja se starac.

—Manite se budalaština. Ako do ete kod mene, tvrde i da je sa vama moj najbolji drug, koga sam ja sahranio pre godinu dana, sigurno imate razlog za to. Ko ste vi?

—Niko... – bio je iskren Homer. —Ne radi se o meni. On je zaista živ. Treba samo da po ete sa mnom, i to što pre.

—Nešto se mislim, je li ovo klopka, idiotska glupa šala, ili jednostavno greška. – Mlinar pripali cigaretu, pa dunu dim starcu u lice. – Ako ve znate njegovo ime i ako ste došli baš kod mene, onda biste morali znati i njegovu pri u. Trebalo bi da znate da smo ga više od godine tražili svakog bogovetnog dana. Da smo zbog toga izgubili nekoliko ljudi. Morali biste znati, avo da vas nosi, koliko nam je mnogo zna io. A možda ak i to, da je on bio moja desna ruka – naceri se on.

—Ne, ne znam ništa od toga... On ništa nije pri ao. – Starac uvu e glavu u ramena. —Molim vas, hajde da zajedno odemo do Borovicke. Nemamo mnogo vremena...

—Ne, ne mogu ja nigde da jurcam. I imam za to više nego opravdan razlog.

Mlinar spusti ruku ispod stola, napravi njome vrlo udan pokret i na udesan na in se pomeri unazad, a da uopšte nije ustao. Tek kroz nekoliko trenutaka Homer shvati da je on u invalidskim kolicima.

—Zato vas molim da porazgovaramo na miru. Voleo bih da razumem smisao vašeg dolaska.

—Gospode – starac je beznadežno pokušavao da nekako dopre do ovog kamenog kipa – jednostavno mi verujte. On je živ. I eno ga u eliji na Borovickoj.

Barem se nadam da je još uvek tamo...

—Voleo bih da vam poverujem. – Mlinar u uta, duboko udahnu, i starac za u kako pucketa duvanski papir dok se skupljao i sagorevao. —Samo, uda se ne doga aju. Uništili su ih... U redu. Ja imam svoje pretpostavke o tome ija je ovo ujdurma. Ali njih e da provere specijalno obu eni ljudi... – On krenu da dohvati telefon.

—A zbog ega se on toliko boji crnih? – upita Homer, iznenadivši i samog sebe pitanjem.

Mlinar pažljivo spusti slušalicu, ne rekavši u nju nijednu re . Uvu e dim dokraj ivši cigaretu, pa pljunu dogoreli opušak u pepljaru.

—Idi do avola, otkotrlja u se nekako do Borovicke – re e on.

184

Dmitrij Gluhovski

—Ne u da idem tamo! Ostavi me! Bolje da ostanem ovde...

Saša se nije ni šalila, a ni koketirala. Teško bi se moglo re i da je njen otac nekoga mrzeo više od crvenih. Oni su ga skinuli s vlasti, slomili mu ki mu, da bi ga onda, umesto da ga dokraj e, da li iz sažaljenja ili iz perfekcionizma, osudili na dugogodišnja poniženje i muke. Otac nije mogao da oprosti ljudima koji su se pobunili protiv njega.

Nije mogao da oprosti onima koji su podstrekivali i bodrili izdajnike, snabdevaju i ih oružjem i lisicama. Sama crvena boja kod njega je izazivala napade ludila. I mada je pred kraj života govorio da nikoga ne mrzi i da ne želi da se sveti, Saši se inilo da on ipak samo traži opravdanje za sopstvenu nemo .

—To je jedini put – izgubljeno re e Leonid.

—Išli smo ka Kijevskoj! Ti me zapravo uopšte nisi vodio tamo!

—Hanza je ve decenijama u ratu s Crvenom linijom, nisam valjda mogao re i prvom prolazniku da idemo kod komunista... Morao sam da slažem.

—Ti izgleda uopšte ne možeš bez toga!

—Kapija je iza Sportske, onako kako sam i rekao. Sportska je posiednja stanica Crvene linije pre obrušenog metro-mosta, i to je nepobitna injenica.

—Kako da do emo donde? Ja nemam pasoš. – Ona nije skidala uznemireni pogled sa muzi ara.

—Imaj poverenja u mene – osmehnu se on. — ovek uvek može da se dogovori s drugim ovekom. Živela korupcija!

Ne obaziru i se na njeno opiranje, uhvati Sašu za ruku i povu e je za sobom.

Reflektori na drugoj liniji bezbednosti kao da su zapalili ogromne zastave od crvenog platna koje su visile sa plafona lepršaju i na tunelskoj promaji, i devojci se inilo kao da ispred sebe vidi dva svetlucava crvena vodopada. Je li to bio znak?

Ako je suditi prema onome što je ona ula o Liniji, trebalo bi da ih izrešetaju ve na samom prilazu... Leonid je ipak mirno kora ao napred, sa samouverenim osmehom koji mu nije silazio sa usana... Na oko tridesetak metara od barikade, grudi mu obasja debeli snop svetlosti reflektora. Muzi ar samo odloži futrolu sa instrumentom na pod i polako podiže ruke uvis. Saša u ini isto.

Pri oše stražari – iznena eni i pospani. O igledno je bilo neuobi ajeno što im se uopšte desilo da sretnu nekoga s druge strane granice. Ovoga puta, muzi ar je uspeo da odvoji na stranu zapovednika pre nego što je ovaj zatražio Sašina dokumenta.

Nešto mu je ljubazno šapnuo na uho, tiho je zazveckao mesing, i ovaj se vrati umiren i oma ijan. Razvodnik straže ih je li no sproveo kroz sve punktove, ak ih je posadio na ru nu dresinu, naredivši vojnicima da voze na Frunzensku.

Ovi dohvatiše poluge i zaduvaše se dok pokrenuše dresinu. Saša se namršti posmatraju i ode u i lica onih za koje joj je otac objasnio da su im neprijatelji... Ništa naro ito. Vatirane vetrovke, isprani šareni ka keti sa našivenim petokrakama, ispale jagodice, upali obrazi... Da, oni se nisu sijali kao Hanzini stražari, ali je zato u njima ipak bilo malo više ljudskosti. I u njihovim o ima se videla ipak nekakva zainteresovanost, koja je onima koji su živeli na Krugu o igledno bila potpuno strana i nepoznata. Ova dvojica teško da su i uli nešto o tome što se desilo pre gotovo deset godina na Autozavodskoj. jesu li oni Sašini neprijatelji? Je li uopšte mogu e zaista

Metro 2034

185

iskreno mrzeti nepoznate ljude?

Vojnici nisu pokušavali da zapo nu razgovor s putnicima, samo su stenjali u pravilnim razmacima, navaljuju i se na poluge.

—Kako ti je ovo uspelo? – upita Saša.

—Hipnoza – namignu joj Leonid.

—A kakva im to dokumeta pokazuješ? – sumnji avo je posmatrala muzi ara. — Kako je mogu e da te svuda puštaju s njima?

—Razni pasoši za razne situacije – neodre eno odgovori on.

—Ko si ti u stvari? – Kako je niko drugi ne bi uo, Saša je bila prinu ena da se pribije tik uz Leonida.

—Posmatra – kratko odgovori on.

Da Saša nije stisnula usta, pitanja bi grunula iz nje; ali vojnici su ve primetno po eli da se upinju da uhvate smisao njihovog razgovora, trude i se ak da manje škripe polugama.

Morala je pri ekati do Frunzenske stanice – usahle i izbledele, ije su jedino rumenilo bile crvene zastave. Krezubi mozaici na zidovima, vremenom na eti stubovi... Svodovi su bili tamni – kržljave sijalice visile su na žicama provu enim izme u stubova, tik iznad glava ne preterano visokih ovdašnjih stanovnika, da, po svoj prilici, ne bi rasipale ni zra ak dragocenog svetla. Ovde je bilo savršeno isto: po platformi se istovremeno muvalo nekoliko uznemirenih ista ica. Stanica je bila puna ljudi, ali nekako udna: u kom god pravcu bi Saša pogledala, najednom bi se sve užurbalo, usplahireno se micalo, a iza le a bi nastao tajac i za uli bi se prigušeni glasovi, Onog trenutka kad bi se okrenula, šapat je prestajao i ljudi bi nastavljali sa svojim poslom. I niko nije želeo da je pogleda u o i, kao da je to nešto nepristojno.

—Ovde izgle a stranci ne dolaze esto? – pogleda ona Leonida.

—I ja sam ovde stranac – sleže muzi ar ramenima.

—A gde si doma i?

—Tamo gde ljudi nisu tako smrtno ozbiljni... – osmehnu se on. —Gde razumeju da ovek ne živi samo da bi jeo. Gde ne žele da zaborave ju erašnji dan, mada ih se anja i te kako bole.

—Pri aj mi o Smaragdnom gradu – zamoli ga ona tiho. —Zašto se oni... Zašto se krijete?

—Uprava Grada nema poverenja u stanovnike metroa.

Leonid napravi pauzu kako bi se objasnio sa stražarima koji su dežurali na ulazu u tunel, a zatim nestaju i zajedno sa Sašom u gustoj tmini, zapali metalnim upalja em fitilj petrolejke, pa nastavi.

—Nemaju poverenja, jer ljudi u metrou postepeno gube ljudsko obli je. I kako su me u njima još uvek oni koji su i zapo eli taj užasni rat, oni se plaše da to priznaju ak i svojim prijateljima. Zbog toga što su ljudi u metrou nepopravljivi. Zato ih se treba bojati, sklanjati se od njih i budno ih držati na oku. Ako saznaju za Smaragdni grad, sažvaka e ga i ispljuvati, onako kako proždiru sve do ega do u. Spali e platna velikih umetnika. Spali e papir i sve što je bilo zapisano na njemu. Bi e istrebljeno jedino društvo koje je uspelo da dostigne harmoniju i pravdu. Uruši e se oslabljeno zdanje

186

Dmitrij Gluhovski

Univerziteta. Velika Barka e potonuti. I ništa više ne e ostati. Vandali...

—A zašto mislite da mi nismo u stanju da se promenimo? – ljutnu se Saša.

—Ne misle svi tako – pogleda je Leonid ispod oka. —Neki pokušavaju nešto i da urade.

—Pa izgleda da se ne trude baš previše – uzdahnu Saša —kada ak ni moj stari ništa nije uo o njima.

—Zato je poneko bio u prilici da ih li no sluša – zna ajno dodade on.

—Ti to o muzici? – naga ala je Saša. —Zna i, ti si jedan od onih koji pokušavaju da nas promene? Ali, kako?

—Prisiljavanjem na lepotu – našali se muzi ar.

Kolica je gurao a utant, a starac je jedva sustižu i kora ao pored njih, okre i se s vremena na vreme prema kršnom stražaru koji je bio zadužen za njega.

—Ako vam zaista nije poznata itava pri a – re e Mlinar —rado bih vam je ispri ao. Mo i ete njome da zabavljate kolege u eliji ukoliko se ispostavi da na Borovickoj ipak nije on... Hanter je bio jedan od najboljih boraca Ordena, pravi lovac.

Posedovao je životinjski njuh i instinkt, i bio je potpuno posve en poslu. On je i nanjušio te crne pre godinu i po dana... Na VDNP. Nije valjda da ni o tome ništa niste uli?

—Na VDNP... – ponovi rasejano za njim starac. —Da, naravno, neranjivi mutanti, koji su itali misli i umeli da postanu nevidljivi... Mislio sam da se oni zovu Mra ni?

—Nebitno je – odse e Mlinar. —Do njega su prvo stigle glasine, on je digao uzbunu, ali mi tada nismo imali ni snage, ni vremena... Odbio sam ga. Bio sam zauzet drugim stvarima. – Odmahnu on patrljkom. —Hanter je pošao tamo sam. Poslednji put kad smo se uli, rekao mi je da ti stvorovi slamaju volju i seju strah svuda oko sebe. A Hanter je bio neverovatan borac, ro en da bude to što je bio, vredeo je za itav vod...

—Znam – promrmlja Homer.

—I nikada se ni ega nije plašio. Poslao nam je de ka s porukom da kao odlazi na površinu da se obra una sa crnima... Ako ga nema, to zna i da je opasnost gora nego što je mogao da pretpostavi... Nestao je. Poginuo. Mi imamo poseban obaveštajni sistem. Svako ko je živ, dužan je da se javi jednom nedeljno. Dužan! On se ne javlja ve više od godinu dana.

—A šta je sa crnima?

—Mi smo „smer evima“, pedalj po pedalj, itavu okolinu sravnili sa zemljom.

Od crnih tako e od tada nema ni traga ni glasa – osmehnu se Mlinar. —Ne pišu, ne zovu... Izlaze sa VDNP smo blokirali, i tamo je život ponovo organizovan. Taj de ko je doživeo nervni slom i pomerio pame u, ali su ga, koliko je meni poznato, izvukli. Živi jednim normalnim ljudskim životom, oženio se. A eto, Hanter je... Na mojoj savesti.

Metro 2034

187

On se skotrlja niz metalnu rampu sa stepenica, uplašivši monahe koji su se okupili da itaju, okrete se, sa eka zadihanog starca i dodade: —O ovom poslednjem kolegama iz elije bolje da ne govoriš.

Ubrzo itava procesija do e naposletku do samice. Mlinar ne htede da otvara vrata na eliji; oslonivši se na a utanta, stisnu zube i ustade, pa pogleda kroz špijunku.

Bio mu je dovoljan i deli sekunde.

Izmožden, kao da je ceo put od Arbatske tako kljakav prešao peške, Mlinar se svali u stolicu, pa ugaslog pogleda izre e presudu: Nije on.

—Ja ne smatram da moja muzika pripada samo meni – re e Leonid neobi no ozbiljno. —Nije mi jasno kako se ona uopšte ra a u mojoj glavi. ini mi se kao da sam ja jednostavno provodnik... Prosto instrument. Kao da, dok ja svojim usnama prinosim flautu da bih svirao, neko drugi prinosi mene svojim usnama – i melodija se ra a...

—Nadahnu e – prošaputa Saša.

—Može se to i tako nazvati – raširi on ruke. —Kako god bilo, to ne pripada meni, dolazi spolja. I ja nemam prava da to zadržim za sebe. To... lebdi po ljudima. Po nem da sviram, i vidim kako se oko mene okupljaju svi oni bogati i siromašni, krastavi i masni od debljine, zli, ubogi i veliki. Svi. I moja muzika nekako deluje na njih, da se oni podese na jedan tonalitet. A ja sam kao rezonator... U stanju sam da ih dovedem do harmonije, makar i nakratko. I oni e zvu ati tako isto... Peva e. ime se to može objasniti?

—Ti to lepo objašnjavaš – re e Saša zamišljeno. —Upravo sam i ja to ose ala.

—Moram da pokušam da zaronim u njih – dodade Leonid. —U nekome se izgubi, a u nekome raste. Ja nikoga ne spasavam. Nemam tu mo .

—Ali zašto i drugi stanovnici Grada ne žele da nam pomognu? Zašto se ak i ti plašiš da priznaš da to iniš?

On ne odgovori ništa, i nastavi da uti sve dok tunel ne izbi na Sportsku, tako zapuštenu, izbledelu, istovremeno mu no sve anu i žalosnu, i uz to nisku i tesnu, poput zavoja na glavi, nekako glomaznu. Ovde je smrdelo i na dim i znoj, na bedu i na oholost. Za Sašu i Leonida se odmah zalepio tajni agent, koji ih je pratio na desetak koraka gde god bi krenuli. Devojka je htela da odmah nastavi dalje, ali je muzi ar zaustavi.

—Ne sada. Moramo da sa ekamo. – On sede na kamenu klupu za goste, škljocnuvši bravicama na futroli.

—Zašto?

—Vrata se mogu otvoriti samo u odre eno vreme. – Leonid skrenu pogled.

—Kada? – Saša potraži kazaljke sata; ako je bio ta an, preostalo joj je manje od polovine raspoloživog vremena.

188

Dmitrij Gluhovski

—Re i u ti.

—Ponovo odugovla iš! – Ona se namršti i odma e od njega. — as obe avaš pomo , a as se trudiš da me zadržiš!

—Da – sabra se on i uzvrati joj pogled —želim da te zadržim.

—Ali zašto?! Zbog ega?...

—Ne poigravam se s tobom. Veruj mi, ja to mogu s kim ho u, i malo bi se ko ne kao. Mislim da sam se zaljubio. Tebi to sigurno zvu i bezveze...

—Misliš... Ti to ak i ne misliš! Ti to govoriš tek tako.

—Umem da napravim razliku izme u ljubavi i igre – re e on ozbiljno.

—A kada obmanjuješ da bi pridobio oveka – je li i to ljubav?

—Prava ljubav ti napravi haos od života, briga nju za okolnosti. A igra se može podvesti po njih...

—Meni je tim lakše. – Saša ga je gledala ispod oka. —Ja i nisam imala nikakav život. Vodi me do kapije.

Leonid se upilji u devojku, osloni se o stub, brane i se od Saše skrstivši ruke na grudima. Nekoliko puta je hvatao vazduh kao da namerava da je ukori, ali se predomisli i ne re e ništa. Onda poblede, namršti se i priznade: —Ne mogu da po em s tobom. Zabranjeno mi je da se vratim.

—Šta to zna i? – ne veruju i, upita Saša.

—Ne mogu da se vratim na Barku. Proterali su me.

—Proterali? Zašto?

—Zbog ne ega što sam uradio. – On se okrete, i pošto je govorio sasvim tiho, ni Saša koja je bila na korak od njega nije mogla da razume sve. —Uvredio me... jedan ovek. Upravnik biblioteke. Ponizio me pred svedocima. Te no i sam se napio i spalio biblioteku. Nadzornik je izgoreo zajedno sa celom porodicom. Nažalost, kod nas ne postoji kazna... Zaslužio sam je. Jednostavno su me prognali. Doživotno. Nazad nema puta.

—Zašto si me onda doveo ovamo?! – Saša skupi pesnice. —Zašto si onda spalio i moje vreme?!

—Ti možeš da pokušaš da se probiješ do njih – promrmlja Leonid. —U bo nom tunelu, na dvadesetak metara od kapije, postoji bela oznaka. Ta no ispod nje, negde otprilike na polovini, nalazi se gumena zaštita, ispod koje je prekida zvona. Treba pozvoniti tri puta kratko, tri puta dugo, tri puta kratko, to je ugovoreni signal za posmatra e koji se vra aju...

On zaista ostade na stanici – pomogao je Saši da pro e sve tri barikade, a onda se vratio nazad. Na rastanku pokuša da na silu utrapi Saši stari automat koji je dobio negde usput, ali Saša ne htede da ga uzme.

Tri puta kratko, tri puta dugo, tri puta kratko... To je sve što joj je sada preko potrebno. I lampa, naravno.

Tuneli iza Sportske bili su mra ni i pusti. Stanica je smatrana poslednjom naseljenom na itavoj liniji, i svaki punkt kroz koji ju je proveo muzi ar više je li io na malenu tvr avu. Ali Saša se nije mnogo plašila. Ona je samo mislila o tome da e se

Metro 2034

189

kroz sat ili možda sat i po, na i na ulazu u Smaragdni grad.

A ako grad i ne postoji, tek onda nema nikakvog razloga za strab.

Bo ni tunel je bio ta no tamo gde je Leonid obe ao da e biti. Pregra en iskrivljenom rešetkom, u kojoj je Saša bez problema pronašla dovoljno široku rupu, nakon nekoliko stotina koraka, on se zaista završavao metalnim zidom hermeti kih vrata – ve nih i neuništivih.

Saša pažljivo odbroja etrdeset svojih kora a od njih, pa ulovi u tami belu oznaku na mokrom, orošenom zidu. Zaštitu je našla isto tako brzo. Pomeri gumu, napipa zvono, pa pogleda na sat koji joj je dao muzi ar. Uspela je! Uspela! Jedva se uzdrža nekoliko dugih minuta, pa zatvori o i...

Tri puta kratko.

Tri puta dugo.

Tri puta kratko.

GLAVA 17

KO TO GOVORI? Artem spusti vrelu cev. Hteo je unutrašnjom stranom dlana da obriše znoj i suze, ali nije mogao rukom da dohvati o i. Smetala mu je gas-maska. Ma da je, do avola, ipak skine? Kakva je razlika, na kraju krajeva...

Izgledalo je kao da zaraženi nadja avaju automatske rafale. Zašto bi ina e sve novi i novi zaraženi jurišali iz vagona na talas olova? Zar nisu uli, da li je mogu e da nisu shvatali, da ih ubijaju iz neposredne blizine? Ili ni za njih više nije postojala nikakva razlika?

Nekoliko metara od otvorenog izlaza, platforma je bila zakr ena naduvenim leševima. Neki su još podrhtavali, a iz dubine humke dopiralo je ne ije stenjanje.

Navala na otvorena vrata se završi: oni koji ostadoše u vagonu sa strahom su se tiskali jedni uz druge, pokušavaju i da se sakriju od metaka.

Artem baci pogled na druge vojnike s automatima: da li se sada jedino njemu tresu kolena i drhte ruke? Niko od njih nije progovarao ni re i. U po etku je utao ak i komandir. ulo se samo kako prepuni voz krklja, pokušavaju i da se izbori sa krvavim kašljem, i kako sipa kletve poslednji samrtnik, izdišu i pod težinom gomile ve mrtvih.

—Izrodi... Gadovi... Pa ja sam još živ... Tako je teško...

Komandir ga pažljivo pogleda, nu pored njega i sru i ostatak šaržera u nesre nika. Onda ustade, pogleda svoj pištolj, pa ga iz nekog razloga obrisa o pantalone.

—Ostanite mirni! – promuklo uzviknu. —Pokušaji da se vojna bolnica napusti bez dozvole bi e kažnjavani i...

—Šta emo sa telima? – upita neko.

—Natrag u voz. Ivanjenko, Aksjonov, nosite ih!

Red je bio uspostavljen. Artem je mogao da se vrati na svoje mesto i da proba da zaspi: do jutarnje sirene ostalo je svega nekoliko sati. Bilo bi dobro da odspava makar jedan sat, kako se ne bi onesvestio sutra na dežurstvu...

Ispalo je druga ije.

Metro 2034

191

Ivanjenko ustuknu, odmahuju i glavom, odbijaju i da nosi trule leševe u raspadanju. Komandir lspruži ka njemu ruku sa pištoljem, zaboravljaju i da u njemu više nema metaka, pa škljocnu obara em na prazno. Ivanjenko ciknu i po e da beži.

Na to jedan od boraca koji su ve kašljucali, skide automat i nespretno, gotovo naslepo ubode komandira bajonetom u le a. Komandir ne pade, ve ostade na nogama, pa se polako okrete i preko ramena pogleda u pravcu onoga koji ga je udario.

—Šta uradi, pseto? – tiho se za udi on.

—Uskoro eš sve da nas otpišeš... Ovde na stanici nema zdravih! Danas mi njih, a sutra eš ti nas naterati u ove vagone... – zaurla na njega ovaj koji ga je udario, pokušavaju i da iz komandira izvu e automat, ali iz nekog razloga ipak nije pucao.

Niko se nije mešao. ak i Artem, koji je zakora io prema ovoj dvojici, neodlu no zastade. Komandir pokuša da dohvati ranu, što je delovalo kao da ho e da se po eše, onda pade na kolena, osloni se rukama o klizav pod i zatrese glavom. Da li je želeo da do e sebi? Ili možda da se probudi?

Niko se ne usudi da dokraj i komandira. ak i buntovnik koji ga je ubo bajonetom uplašeno ustuknu, strže gas-masku i povika itavoj stanici: —Bra o! Dosta smo ih mu ili! Pustite ih da odu! Svejedno e umreti! Kao i mi!

Jesmo li mi ljudi?

—Ne smete... – gotovo bez glasa je šištao komandir, kle i na kolenima.

Vojnici s automatima zagrajaše, savetuju i se. Na jednom mestu na vratima vagona provališe rešetke, a onda na još jednom... Onda neko ispali hitac kolovo i u lice i on pade unazad, na druge mrtve. Ali ve je bilo kasno: zaraženi su sa pobedni kim pokli ima ispadali iz voza u dvoranu, nespretno tr ali na svojim debelim nogama, otimali od zbunjenih i uplašenih vojnika automate, razbežavši se kud koji. I stražari se tako e trgoše: jedni nastaviše da pucaju po bolesnima, a drugi se izmešaše s njima i razbežaše se dalje sa stanice po svim tunelima: deo na sever prema Serpuhovskoj, a deo na jug ka Nagatinskoj.

Artem je nepomi no stajao, tupo zagledan u komandira. Ovaj nije imao nameru da umre. Najpre je etvoronoške puzao, da bi onda posr i ustao i uputio se nekuda.

—A sada u da vam priredim iznena enje... Mislili ste da nisam spreman za ovo... – gun ao je.

Njegov izgubljeni pogled zaustavi se na Artemu. Na trenutak zastavši, komandir onda svojim uobi ajenim glasom koji nije trpeo neposlušnost, zagrakta: —Popove! Vodi me u komandnu radio-sobu! Treba izdati nare enje severnoj barikadi da zatvori prolaz...

Artem mu podmetnu svoje rame i oni s mukom pro oše pored ispražnjenog voza, pa pored ljudi koji su se još tukli, na kraju i pored gomila sme a – do komandne sobe u kojoj je bio i telefon. Komandirova rana izgleda nije bila teška, ali je ipak gubio mnogo krvi. Dok kona no stigoše, potpuno je malaksao, i na kraju se onesvesti.

Artem privu e sto uz vrata, dohvati slušalicu za internu vezu, pa pozva severnu barikadu. Ure aj je škljocao i šuštao kao da izdiše, i utao je, grozno je utao.

Ako je zakasnio da zatvori ovaj put, onda je Artem morao upozoriti makar Dobrininsku! Baci se prema telefonu, pritisnu jednu od dve tipke na pultu, pa sa eka

192

Dmitrij Gluhovski

nekoliko sekundi... Aparat je još funkcionisao. Najpre je u slušalici odzvanjao samo eho, onda se za ulo štektanje, i na kraju zvuk zvona.

Jedan... Dva... Tri... etiri... Pet... Šest...

Gospode, samo neka podignu slušalicu. Ako su još uvek živi, ako još uvek nisu zaraženi, neka samo odgovore, neka mu daju šansu. Neka odgovore na poziv pre nego što bolesnici dospeju do gramca stanice. Artem je sada bio spreman da proda i dušu, samo da neko s druge strane žice podigne slušalicu!

I onda se desi nemogu e. Sedmo zvono se prekide negde na polovini, za u se stenjanje i sva a u daljini, a onda šuštanje nadja a ne iji promukao, od uzbu enja drhtav, zadihan glas.

—Dobrininska ovde, ujemo vas!

elija je bila utonula u polumrak. Ali Homeru je i to oskudno svetlo bilo dovoljno da je sasvim lepo mogao da vidi: silueta zatvorenika je bila previše slabunjava, nekako previše opuštena da bi pripadala komandiru. Kao da je iza rešetaka bilo slabo i mlitavo strašilo. Bi e da je to stražar... Mrtav. Ali, gde je onda Hanter?!

—Hvala. Mislio sam da ne u do ekati – za u se duboki, bezbojni glas. —Tamo mi je bilo... tesno.

Mlinar se obrnu u invalidskoj stolici brže nego što je Homer uspeo da se okrene.

U prolazu je, prepre ivši im put ka stanici, stajao komandir. Ruke su mu bile tako vrsto prekrštene na grudima, kao da jedna drugoj ne veruju, i kao da se plaše da puste jedna drugu. Ljudima je bio okrenut onom svojom nakaznom polovinom.

—Jesi li to... ti? – Mlinaru zadrhta brada.

—Da, još uvek. – Hanter se udno nakašlja; da Homer nije znao da on ne ume da se smeje, mogao se prevariti i pomisliti da je to smeh.

—Šta je to s tobom?... Šta ti je s licem?...

Mlinar je svakako želeo da ga pita o ne emu sasvim drugom; odmahnuvši rukom, naredi stražarima da iza u napolje. Homera ostaviše tu.

—Ni ti baš nisi u najboljoj formi. – Komandir se ponovo nakašlja.

—Ma, besmislica – nakezi se Mlinar. —Žao mi je jedino što ne mogu da te zagrlim. avo te odneo... Kud si se... Koliko smo te samo tražili!

—Znam. Morao sam... da budem malo sam – odse no re e Hanter. —Nisam želeo... me u ljude. Želeo sam da odem zauvek. Ali sam se uplašio...

—A šta se tada desilo sa crnima? Je li ti to od njih? – Mlinar pokaza glavom na ljubi aste brazgotine.

—Ništa. Nisam uspeo da ih uništim. – Komandir protrlja ožiljak rukom. — Nisam mogao. Oni su me... slomili.

—Ispade da si bio u pravu – neobi no vatreno re e Mlinar. —Oprosti mi, ja u po etku nisam obratio pažnju, nisam poverovao. Kod nas je tada bilo... Se aš se i sam...

Metro 2034

193

Ali pronašli smo ih, spalili smo sve do jednog. Mislili smo da te više nema. Da su te oni... Ja sam ih zbog tebe... Za tebe... Sve do jednoga!

—Znam – promuklo i izmoždeno re e Hanter. —I oni su znali da e se to desiti – zbog mene. Oni su sve znali. Mogli su da vide ljude i njihove pojedina ne sudbine. Ti uopšte ne možeš da zamisliš na koga smo podigli ruku... On nam se poslednji put osmehnuo... Poslao ih... Dao nam još jednu šansu... A mi... Ja sam ih osudio, a vi izvršili presudu. Zato što smi mi takvi. ler smo udovišta...

—Šta...

—Kada sam došao kod njih... Pokazali su mi mene. Video sam sve onako kako zaista jeste, kao da sam se gledao u ogledalu. Shvatio sam sve o sebi. O ljudima. I zašto nam se sve to desilo...

—O emu ti to?! — Mlinar se zabrinuto zagleda u svog druga, gledaju i ispod oka na vrata – možda je zažalio što je tako brzo ispratio stražare?

—Kažem ti. Video sam sebe njihovim o ima, kao u ogledalu. Ne spolja, nego iznutra... Ispod ožiljka... Izmamili su ga na svetlo u ogledalo, da bi mi ga pokazali.

Kanibala. Monstruma. A oveka nisam video. Uplašio sam se samog sebe. Probudio sam se. Ranije sam lagao sebe... Govorio da štitim, spasavam... Lagao sam. Bio sam gladna zver, upao grkljane. Gore od životinje. Ogledalo je iš ezlo, a ono... to je ostalo.

Probudilo se, i više nije htelo da zaspi. Mislili su da u se ubiti posle toga. Zašto bih uopšte više živeo... A ja se nisam zaustavio. Morao sam da se borim. U po etku sam...

Da niko ne vidi. Podalje od ljudi. Smatrao sam da mogu sam sebe da kaznim, da me oni ne bi kažnjavali. Mislio sam da u ga oterati bolom... – On opet dodirnu brazgotine. —Onda sam shvatio, ono e me bez ljudi nadvladati. Po eo sam da zaboravljam samog sebe. I vratio sam se.

—Pa oni su tebi isprali mozak! – turobno re e Mlinar.

—Ma, pusti sad to. Prošlo je. – Komandir skide ruku sa brazgotina na obrazu, a glas mu se promeni: ponovo je bio prigušen i bezbojan. —Skoro sve. Ta pri a je odavno završena, šta je bilo-bilo je. Mi smo sada ovde sami. Treba se izvla iti. Na Tulskoj je epidemija. Mogla bi da zahvati i Sevastopoljsku i Krug. Vazdušna groznica.

Ona najgora, smrtonosna.

—Nisu mi o tome ništa javljali. – Mlinar ga je gledao podozrivo.

—Nikome nisu javljali. Plaše se. Lažu. Kriju. Ne znaju šta da rade.

—Šta ho eš od mene? – Ustade ovaj iz stolice.

—Znaš i sam. Opasnost mora biti otklonjena. Daj mi žeton. I ljude. I baca e plamena. Treba zatvoriti i o istiti Tulsku. Ako bude potrebno, i Serpuhovsku i Sevastopoljsku. Nadam se da se dalje nije proširilo.

—Pobiti tri stanice za svaki slu aj? – upita Mlinar.

—Da bi ostali bili spaseni.

—Posle takvog pokolja svi e omrznuti Orden...

—Niko ništa ne e saznati. Ne emo ostaviti nikoga ko bi mogao da bude zaražen... i da vidi.

—Zar to nije previsoka ?!

—Ti još uvek ne shvataš? Ako se budemo još samo malo premišljali, ne emo

194

Dmitrij Gluhovski

imati koga da spasavamo. I ovako smo prekasno saznali za epidemiju. Ne postoji druga mogu nost da je zaustavimo. Kroz dve nedelje itav metro e biti jedna kužna baraka, a kroz mesec dana – groblje.

—Moram li no da se uverim...

—Ne veruješ meni, je li? Misliš da sam poludeo? Nisi mi verovao ni onda, a sumnjaš i sada. Briga te. Odoh sam. Kao I obi no. Makar e mi savest biti mirna.

On se okrete, odgurnu zaprepaš enog Homera, pa se uputi ka izlazu. Ali njegove poslednje re i se kao harpun zariše u Mlinara, i nateraše ga da podrži komandira.

—Stani! Uzmi žeton! – Pipaju i žurno ispod gornjeg dela uniforme, predade Hanteru koji zastade jednu sasvim obi nu metalnu plo icu. —Imaš moju dozvolu.

Komandir zgrabi žeton iz njegove koš ate ruke, ute i klimnu glavom, gledaju i ga sve vreme pravo u o i.

—Vrati se... – prvi progovori Mlinar. —Umoran sam.

—A ja sam, naprotiv... pun snage – nakašlja se Hanter. I nestade.

Saša se još dugo ne usudi da pozvoni još jednom: nije želela da dosa uje straži Smaragdnog grada. Oni su je sigurno ve uli, a možda su ve uspeli i da je dobro pogledaju. A ako do sada još nisu otvorili vrata zakamuflirana u zemlju, to je sigurno zbog toga što ve aju, ne znaju i da li da puste tu ina koji zna njihovu lozinku. Šta e im re i, kada se vrata ipak otvore?

Da li da im pri a o epidemiji koja besni na Tulskoj? Ho e li oni uopšte želeti da se petljaju u to? Da li e hteti da rizikuju? A šta ako svi oni, onako kao Leonid, umeju potpuno da skeniraju oveka? A da im možda ipak odmah kaže za groznicu, kojom je zaražena i sama? Da prizna drugima ono što do sada nije želela da prizna ak ni samoj sebi...

Da li je Saša uopšte u stanju da ih gane? Pa ako su oni odavno uspeli da iza u na kraj sa užasnom boleš u, zašto onda ostaju po strani i ne šalju glasnika sa lekom na Tulsku? Da li jedino zbog straha od obi nih ljudi? Ili se možda nadaju da e ih epidemija sve pomoriti? Da nisu oni sami proizveli bolest u velikom metrou?

Ne! Kako je to upšte mogla da pomisli? Leonid joj je pri ao da su stanovnici Smaragdnog grada ovekoljubivi i pravedni. Da kod njih nema kazne, pa ak ni lišavanja slobode. I da u toj beskrajnoj lepoti kojom su se okružili, nikome na pamet ne pada ni da pomisli na zlo in.

A zašto onda ne spasu ljude od sigurne smrti?

Zašto joj ne otvore vrata?!

Saša pozvoni ponovo. Pa još jednom.

Iza metalnog zida bilo je tako tiho, kao da je on zapravo fatamorgana i kao da iza njega i nema ni ega drugog osim hiljada tona kamenite zemlje.

Metro 2034

195

—Ne e ti otvoriti.

Saša se uplašeno okrenu. Na desetak koraka od nje stajao je muzi ar – iskrivljen, raš upan i tužan.

—Onda pokušaj ti! Možda su ti oprostili? – pogleda ga Saša zbunjeno. —Valjda si zbog toga došao?

—Nema ko da mi oprosti. Tamo nema nikoga.

—Ali, ti si rekao...

—Slagao sam te. Ovo nije ulaz u Smaragdni grad.

—A gde je onda?...

—Ne znam. Niko ne zna. – Raširi on ruke.

—Ali kako su te onda svuda propuštali? Zar ti nisi posmatra ... Ti si... I na Krugu, i kod crvenih... Ti mene u stvari sada pokušavaš da prevariš, je li tako?

Izbrbljao si se o Gradu i sada se kaješ! – Ona je žalosno pokušavala da mu se zagleda u i, ne bi li u njima našla potvrdu za svoja naga anja.

—Oduvek sam maštao da u dospeti tamo. – Leonid je uporno gledao u zemlju.

—Tražio sam ga mnogo godina. Beležio sam glasine, itao stare knjige. Na ovom mestu sam bio najmanje sto puta. Pronašao sam ovo zvono... Zvonio na njega dan i no . Uzalud.

—Zašto si me prevario?! – krenu ona pravo na njega; desna ruka mahinalno krenu ka nožu. —Šta sam ti ja skrivila? Zašto si mi ovo uradio?!

—Hteo sam da te otmem od njih. – Primetivši oružje, muzi ar se potpuno pomete i umesto da beži, sede na šine. —Mislio sam, ako ostanem nasamo sa tobom...

—A zašto si se vratio?!

—Teško je re i. – Gledao ju je ponizno odozdo iz žablje perspektive. —Bi e da sam shvatio da sam preterao svaku meru. Kada sam te poslao ovamo... Ostao sam sam i zamislio se... Pa nije duša baš crna od ro enja. Ispo etka je ona ista i prozirna, a onda postepeno tamni, mrljicu po mrljicu, svaki put kada sebi oprostiš zlo, ube uju i se kako je sve to samo igra. Ali, u nekom trenutku, crnilo po ne da preovladava. Retko ko je u stanju da oseti taj trenutak, jer ga je iznutra nemogu e videti. Najednom sam shvatio da u baš sada i ovde pre i tu granicu, i da u posle toga postati neko drugi.

Zauvek. I došao sam da ti priznam sve. Pre svega zbog toga što ti to ne zaslužuješ.

—Ali zašto te se onda svi toliko plaše? Zbog ega ti se dodvoravaju?...

—Ne rade to zbog mene – uzdahnu Leonid. —Ve zbog mog oca.

—Šta?

—Prezime Moskvin ti ne zna i ništa?

—Ne. – Saša odri no odmahnu glavom.

—Onda si ti, sigurno, jedina osoba u metrou – setno se osmehnu muzi ar. — Uglavnom, moj tata je veliki komandant. Komandant itave Crvene linije. Obezbedio mi je diplomatski pasoš. Zato me propuštaju. Prezime je retko, i niko ne e da rizikuje da me zadržava. Osim iz neznanja.

—I šta si ti onda... – Saša se odma e od njega, besno ga gledaju i. —Špijuniraš?

Jesu li te zato poslali?

196

Dmitrij Gluhovski

—Mene su se rešili. Moj tata je shvatio da od mene ne e napraviti oveka, pa je odustao. Evo kako mu iz potaje brukam prezime – zgr i se Leonid.

—Posva ao si se s njim? – zaškilji devojka.

—Ko bi smeo da se posva a s drugom Moskvinim? Pa on je spomenik! Izopštili su me i prokleli. Ja sam, znaš, od detinjstva bio nenormalan. Privla ile su me lepe slike, klavir, knjige. Majka me iskvarila, želela je devoj icu. Otac se u poslednji as setio da me spase, pokušavaju i da mi usadi ljubav prema vatrenom oružju i partijskim mtrigama, ali prekasno. Majka mi je usadila ljubav prema flauti, a otac me opasa em odvikavao od nje. Deportovao je profesora koji me je pou avao, dodelivši mi politi kog mentora. Uzalud sve. Ja sam ve bio propao. Nije mi se dopadala Crvena linija, delovala mi je previše sumorno. Žudeo sam za intenzivnim životom, želeo sam da se bavim muzikom, da slikam. Onda me otac poslao na prevaspitavanje, da klešem kamen za mozaik. Da nau im šta je prefinjena umetnost. I ja sam tucao kamen, da me ne bi išibali. Ali dok sam ga razbijao, zapamtio sam svaki detalj, sad bih ga mogao ponovo rekonstruisati. A oca od tada mrzim.

—Ne treba tako da govoriš o njemu! – pobuni se Saša.

—Ja – mogu – osmehnu se muzi ar. —Druge za to streljaju. A što se Smaragdnog grada ti e... O njemu mi je šapatom pri ao moj profesor flaute, dok sam još bio sasvim mali. I ja sam se zarekao da u obavezno na i ulaz u njega kada porastem. Jer na svetu je moralo da postoji mesto gde to zbog ega ja živim ima smisla. Gde svi žive zbog toga. Gde me ne e gledati kao ništavnog bezvrednog izroda, princa len ugu, Drakulinog naslednika, ve kao sebi ravnog.

—I nisi ga našao. – Saša sakri nož; odbacivši nepoznate re i, ipak je uspela da razume suštinu. —Jer on ne postoji.

Leonid sleže ramenima. Ustade, pride zvonu i pritisnu prekida .

—Uopšte nije važno da li me neko tamo uje ili ne. Više nije važno ni da li takvo mesto uopšte postoji na zemlji. Ono što je važno jeste – ja mislim da ono negde ipak postoji. I da me neko uje. Ali da jednostavno još nisam zaslužio da me upoznaju.

—Da li je mogu e da ti je to dovoljno? – upita Saša.

—Ako je itavom ove anstvu oduvek bilo dovoljno, bi e i meni – sleže muzi ar ramenima.

Starac istr a na platformu za komandirom koga samo nestade, unezvereno se osvr i oko sebe, ali njega nigde nije bilo. Iz samice se izveze i Mlinar, pocrneo i skrhan, kao da je zajedno s tajanstvenim žetonom izvadio i dao komandiru i svoju dušu.

Zašto li je i kuda otr ao Hanter? Što li je ostavio Homera? Nije bilo vajde da bilo šta pita Mlinara; od tog oveka je bolje skloniti se što dalje pre nego što se bude setio da starac postoji. Napravivši se kao da pokušava da sustigne komandira, Homer žurno krenu napred, o ekuju i svakog trenutka povik iza svojih le a. Ali Mlinaru, izgleda,

Metro 2034

197

uopšte više nije bilo do njega.

Hanter je rekao starcu da mu je potreban i da se uzda u njega, kako ne bi zaboravio ko je... Je li lagao? Može biti da zbog nesvesti na Polisu nije želeo da ulazi u borbu, koju je mogao i da izgubi i da onda nikada ne stigne do Tulske? Njegovi instinkti i veština su i umrtvljeni bili natprirodni, ali se ak ni on ne bi usudio da sam napadne itavu stanicu. Ako je to tako, onda je, time što ga je doveo do Polisa, starac odigrao svoju ulogu, i sada je bio izba en sa scene.

Ali je ishod itave pri e umnogome zavisio i od njega. I on je umešao svoje prste da završnica bude onakva kakvu je isplanirao komandir – ili onaj ko je govorio iz njega. Šta je uopšte bio žeton? Propusnica? Simbol vlasti? Crni znak? Avans oproštaja – za sve grehe koje je Hanter toliko želeo da uzme na svoju dušu? Šta god da je to bilo, iznudivši Mlinaru žeton i dozvolu, komandir je kona no imao odrešene ruke. I nije imao nameru nikome da se ispoveda. Ispovedati! Da to je to, ono što ga je obuzimalo, ono užasno što se povremeno pojavljivalo u ogledalu, sigurno nije umelo da govori... Šta e se desiti na Tulskoj kada Hanter bude stigao do nje? Ho e li utoliti svoju že ako natopi krvlju itavu stanicu, i dve, i tri? Ili e, naprotiv, to što nosi u sebi od takvog prinesenog dara da izraste beskona no?

Ko je od te dvojice pozvao Homera sa sobom? Ovaj koji je satirao ljude, ili ovaj koji se borio sa udovištima? Koji je od njih dvojice ubijen u onoj fantomskoj bici na Poljanki? A koji je onda nakon toga razgovarao sa starim, zamolivši ga za pomo ?

I sada... Sada bi Homer trebalo da ga ubije, je li to bila njegova predodre enost?

Sigurno je ono što je još ostalo od nekadašnjeg komandira, koji se gušio i izdisao, povuklo sa sobom starca na ovaj put, kako bi sve mogao da vidi svojim o ima i kako bi onda, iz užasa ili milosr a, dokraj io Hantera izdajni kim metkom u potiljak, negde u nekom mra nom tunelu? Komandir nije mogao di i ruku na sebe, i zato je sebi pronašao krvnika. Krvnika kome nije trebalo ništa objašnjavati, koji je trebalo da bude dovoljno dovitljiv i sve uradi sam, obmanuvši onoga drugog u Hanteru, koji je svakog trenutka postajao sve ja i i na pamet mu nije padalo da umire.

Ali, ak i kada bi Homer skupio hrabrosti za to, uspeo da uhvati pogodan trenutak i iznenadi Hantera, šta bi time postigao? Epidemiju sam svakako ne e mo i da zaustavi. To bi onda zna ilo da u itavoj ovoj zavrzlami starcu ipak jedino preostaje da bude posmatra i da zapisuje?

Homer je mogao da pretpostavi kuda se komandir zaputio. Kružile su pri e da se polumitski Orden, kome su po svemu sude i pripadali i Mlinar i Hanter, utvrdio na Smolenskoj, nadomak Polisa. Misija njegovih legionara bila je zaštita metroa i njegovih stanovnika od opasnosti kojima nisu bile dorasle regularne stani ne vojske... To je bilo sve što je Orden dopuštao da se o njemu zna.

Starac se ni u najlu im snovima nije nadao da bi mogao sti i do Smolenske, koja je bila nepristupa na poput zamka Alamut. Ali to i nije imalo smisla: da bi se ponovo sreo s komandirom, trebalo je samo da se vrati na Dobrininsku... I da jednostavno sa eka da kolosek kojim Hanter jedino može da pro e, neminovno dovede komandira ka mestu budu eg zlo ina, ka poslednjoj stanici ove udne pri e.

198

Dmitrij Gluhovski

Pustiti ga da se obra una sa zaraženima, da steriliše Tulsku, a onda... Ispuniti njegovu neizre enu volju? Starac je verovao da mu je namenjena potpuno druga ija uloga: da stvara, a ne da ubija, da daje besmrtnost, a ne da uzima živote. Da ne sudi i da se ne meša, nego da dozvoli junacima knjige da se ponašaju onako kako žele. Ali kada svuda oko sebe gaziš u krvi do kolena, teško je ostati neukaljan. Bogu hvala da je bar pustio devojku da ode s onom protuvom. U svakom slu aju, poštedeo je Sašu prizora strašne bitke, koju svejedno ne bi mogla da spre i.

Pogleda na stani ni sat: ako se komandir striktno držao plana, onda Homer nije imao na raspolaganju još mnogo vremena.

Svega nekoliko sati, u kojima e mo i da bude sam sa sobom. I da pozove Polis na poslednji tango.

—I, ime si ti to mislio da zaslužiš pravo ulaska? – upita Saša.

—Pa... To su svakako gluposti... Svojom flautom. Verujem da ona može stošta da ispravi. Shvataš... Muzika je najkratkotrajnija, ali i najefemernija umetnost. Traje taman toliko koliko i zvuk instrumenta, da bi u trenu nestala bez traga. Ali ništa ne deluje na ljude tako brzo kao muzika, ništa ih ne može ganuti tako duboko, ali ni zaceljivati rane tako lagano. Melodija koja te dotakla, ureza e ti se zauvek. To je esencija lepote.

Uveren sam da se njome može le iti rugoba duše. udan si – re e ona.

—Ali sada mi je jasno da gubavac ne može da le i gubavce. I da mi nikada ne e otvoriti ako ti ne priznam ama baš sve.

—Nadao si se da u ti oprostiti? Tvoje laži i tvoju surovost? – Saša ga strogo odmeri.

—Pruži eš mi još jednu šansu? – osmehnu joj se Leonid iznenada. —Tvoje su re i da svi mi na nju imamo pravo.

Devojka je iz predostrožnosti utala, ne žele i da opet bude uvu ena u njegove udne igre. Tek što je ponovo po ela da veruje muzi aru i njegovim pri ama, a on opet po starom?

—U svemu što sam ti govorio postoji nešto što je istina – re e on. —Lek za bolest postoji.

—Lek? – Saša se prenu, spremna da proguta još jednu laž.

—To nije klasi an lek. Nisu u pitanju tablete, niti serum. Pre nekoliko godina, mi smo na Preobraženjskoj imali nalet takve bolesti.

—Ali zašto onda ak ni Hanter ne zna ništa o tome?!

—Zato što nije bilo epidemije. Prestala je sama od sebe. Te bakterije su vrlo osetljive na radijaciju. Nešto im se dešava usled zra enja... Izgleda da prestaju da se dele i umnožavaju. Bolest se zaustavlja. ak i minimalnim dozama. Rešenje, tako re i, leži na površini.

Metro 2034

199

—Daješ re ? – Ona ga uzrujano zgrabi za ruku. asna re . – Njena ruka nestade u njegovoj. —Treba samo do i do njih i objasniti im...

—Zašto mi to nisi rekao ranije? Pa to je toliko jednostavno! Koliko li je ljudi umrlo za ovo vreme... – Ona oslobodi svoju ruku i sevnu o ima.

—Za jedan dan? Ne verujem... Nisam želeo da ostaneš s onim ubicom – progun a on. —Ja sam još od samog po etka imao nameru da ti kažem sve. Ali sam tu tajnu hteo da menjam za tebe.

—A zapravo si m menjao za tu e živote! – re e besno Saša. —A to... To nije vredno ni jednog jedinog!

—Ja bih rado založio svoj. – Muzi ar vragolasto podiže obrvu.

—Ne odlu uješ ti o tome! Ustaj! Treba što pre tr ati natrag... Pre nego što on stigne do Tulske. – Devojka lupi prstom o sat, nešto prošaputa, prera una vreme i odahnu. —Preostala su nam svega tri sata!

—Ali, zašto? Ja mogu da pozovem... Oni e telefonirati na Hanzu, sve e da razjasne. Nema razloga da mi jurimo tamo, tim pre što se može desiti i da ne stignemo...

—Ne! On ne e poverovati u to. Moram to sama da mu kažem. Da mu objasnim...

—I šta e onda biti? – besno upita Leonid. —Prepusti eš mu se sva sre na i zadovoljna?

—A šta se to tebe ti e? – obrecnu se ona, ali odmah nakon toga intuitivno ovladavaju i veštinom manipulacije zaljubljenim muškarcem, dodade nešto mirnije: — Od njega mi ama baš ništa ne treba. A ti si mi preko potreban.

—U iš od mene kako se laže... – kiselo se osmehnu muzi ar. —U redu – uzdahnu on, predaju i se. —Idemo.

Do Sportske stigoše tek kroz pola sata: u me uvremenu je bila smena straže, pa je Leonid iznova morao da objašnjava kako je devojka bez pasoša mogla da pre e preko granice Crvene linije. Saša je nervozno gledala na sat, a muzi ar u nju; bilo je više nego o igledno da se on koleba, i da se bori sa samim sobom.

Na platformi su slabunjavi regruti tovarili smrdljivu, staru dresinu balama neke dobre robe, mamurne zanatlije su se vrlo uverljivo pretvarali kako krpe ošte ene cevi, a de aci u uniformi u ili su da pevaju neku pesmu koja uopšte nije bila de ija. Za pet minuta Saši 1 Leonidu su dva puta tražili dokumenta na proveru, pa je redovna kontrola – kada su ve bili nadomak tunela koji vodi ka Frunzenskoj – prevršila svaku meru.

Vreme je letelo. Devojka više nije bila sigurna da ima na raspolaganju ni nešto malo više od ta dva mu na sata: Hantera više niko ne e mo i da zaustavi. ak su i mladi vojnici uspeli da završe utovar i dresina je dah i po ela da ubrzava, idu i ka njima. Leonid u tom trenutku prelomi.

—Ne mogu da te pustim da odeš – re e on. —Ali te ne mogu ni zadržati protiv tvoje volje. Mislio sam da udesim tako da zakasnimo, i da ti onda nemaš tamo šta ni da tražiš. Ali mi je jasno da mi to ne e pomo i da budeš moja. Biti astan je gori na in da osvojiš devojku. Ali ja sam umoran od laganja. iniš da se sve vreme stidim samoga

200

Dmitrij Gluhovski

sebe. Biraj sa kime želiš da ostaneš.

Istrgnuvši iz ruku stražara, kome se uopšte nije žurilo, svoj udesni pasoš, muzi ar ga neo ekivano spretno lupi krošeom u bradu, obori na zemlju, onda zgrabi Sašu za ruku i njih dvoje usko iše na dresinu koja je upravo u tom trenutku bila naspram njih. Zgranuti mašinovo a ugleda revolversku cev kada se okrenu.

—Kako bi tata bio ponosan na mene! – kikotao se Leonid. —Koliko sam samo puta uo od njega kako se bavim koještarijama, i da od mene s mojom bapskom sviralom nikada ne e biti nikakve vajde! I ja se, evo, naposletku vladam kao pravi muškarac, a njega nema da ovo vidi! Kakva šteta! Ska i! – naredi mašinovo i, koji ve beše podigao ruke uvis.

Bez obzira na brzinu, on poslušno sko i na prugu, skotrlja se jauknuvši, zatim uta i nestade u tami, koja ih je neprestano sustizala. Leonid po e da zbacuje tovar, a sa svakom balom koja bi pala na šine, motor bi živnuo od olakšanja. Kržljavi far na nosu dresine slabo je osvetljavao put, žmirkaju i kratkovido; dobacivao je tek nekoliko metara ispred. Uz ciku koja je li ila na paranje stakla, razbeža se ispod to kova pacovski nakot, odsko i uplašeni uvar pruge, a negde u daljini iza njihovih le a po e isprekidano da zavija sirena za uzbunu. Tunelska rebra su promicala sve brže: muzi ar je iz mašine izvla io njen mogu i maksimum.

Proleteše pored Frunzenske; zate eni stražari razbežaše se kud koji, poput onih pacova malo as, i tek pošto je dresina bila na stotinak metara od stanice, po e da zavija sirena kao i ona na Sportskoj.

—Tek sada po inje! – prodera se Leonid. —Najvažnije je da se sada probijemo na Krug! Tamo je ogromna barikada... Pokuša e da nam prepre e put! Idemo pravo u centar linije!

Znao je ega treba da se uva: upravo iz onog bo nog tunela kojim su izašli na Crvenu liniju zaslepi ih reflektor moto-voza koji im je dolazio u susret. Sine su im se ukrštale za nekoliko desetina koraka, a za zaustavljanje je bilo prekasno. Muzi ar nagazi do sjaja izlizanu papu icu do poda, a Saša zatvori o i. Ostalo im je samo da se nadaju da je skretnica okrenuta na pravu stranu i da ne e do i ni do kakvog sudara.

Zaštekta mitraljez, zazviždaše meci na samo nekoliko centimetara od njenih ušiju. U oblaku i i vrelog vazduha, bu no zareža i nestade drugi motor: dresine se udom mimoi oše, moto-voz je izleteo na njihov kolosek samo trenutak nakon što je Sašina dresina prošla ra vanje. Sada je ona podrhtavaju i grabila ka Parku kulture, a bojevi moto-voz zaokrenu u suprotnom pravcu.

Bili su u minimalnoj prednosti; samo do najbliže stanice, ali šta dalje? Dresina uspori: tunel je vodio uzbrdo nagore.

—Park je gotovo na samoj površini... – osvr i se unazad, objasni muzi ar. —A Frunzenska je na dubini od pedeset metara... Samo da pro emo uspon, posle emo lako uhvatiti zalet!

Do Parka kulture ponovo su uspeli da ubrzaju. Prastar i gord, visokih svodova, poluživ u polumraku, delovao je gotovo nenaseljeno. Iznenada, po e da zavija sirena, pro iš avaju i svoje zar alo grlo. Iza utvrda od cigle po eše da se pomaljaju glave. Sa

Metro 2034

201

zakašnjenjem, bezvoljno i ljutito, za njima zaštektaše automati.

—Možda ak i preživimo! – zasmeja se muzi ar. —Još malo vožnje i...

Najednom, iza zadnjeg dela dresine, u tami zasvetle malena iskra, koja potom zaplamte ja e, zaslepljuju i ih i sustižu i... Reflektor motovoza! Isturivši napred prodoran snop svetla poput roga, spremaju i se da na njega nabode njihovu dotrajalu dresinu, moto-voz je proždirao rastojanje izme u njih, i ono je svakog trenutka bilo sve kra e. Ponovo zaštekta mitraljez, zazviždaše meci.

—Samo još malo! Ve smo na Kropotkinskoj!

Kropotkinska... Išpartana na kvadrate, sa identi nim šatorima, zapuštena i neuredna. Ne iji vrlo sli ni portreti na zidovima, naslikani nedavno, a ve izbledeli.

Zastave, zastave na sve strane, u tolikom broju da su se slivale u jednu kompaktnu prljavu traku, u stilizovanu bujicu koja je izbijala iz okamenjene vene.

Iza njihovih le a grunu ru ni baca , i na dresinu se sru i pljusak mermernih komadi a, od kojih jedan rase e Saši nogu, ali ne previše duboko. Ispred njih su vojnici žurno postavljali branik, ali ga dresina, raspadaju i se, presko i, umalo i sama ne isko ivši iz šina.

Moto-voz se neumoljivo približavao: njegov motor je bio neuporedivo ja i, i ko od šale je gurao eli nu mašineriju. Saša i muzi ar morali su da zalegnu, skrivaju i se iza metalnih delova karoserije...

Ali ve kroz nekolko trenutaka ivice dresine i moto-voza e se dodirnuti, i oni e upasti kod njih. Leonid, koji kao da je izgubio razum, najednom po e da se svla i.

Ispred njih iskrsnu barikada napravljena od naslaganih vre a i eli nih ježeva: to je bio kraj puta. Sad e da raspale po njima izme u dva reflektora, unakrsnom mitraljeskom vatrom, kao lzme u eki a i nakovnja.

Uskoro e sve biti gotovo.

GLAVA 18

IZBAVLJENJE Kolona je bila duga nekoliko destina metara. U njoj su bili samo najbolji sevastopoljski borci, svakog od njih odabrao je pukovnik li no. Malene lampe na šlemovima namigivale su u tunelskoj pomr ini, a itav taj borbeni korpus podse ao je Denisa Mihailovi a na roj svitaca koji su leteli u no . U toplu i mirisnu krimsku no , iznad empresa, ka penušavom moru. Tamo gde bi pukovnik želeo da ode kada jednom zatvori o i.

Tanani živci napeti kao strune nateraše pukovnika da zadrhti celim telom. On se strese, namršti, pa prekori sebe. Sve je po elo da popušta usled godina i starosti...

Propustivši i poslednjeg borca da pro e, on iz sjajne tabakere izvadi poslednju cigaretu, omirisa je i zapali.

Beše to lep dan. Sre a se osmehnula pukovniku, i sve se odvijalo onako kako je zamislio. Planinsku su prošli bez gubitaka, pa je ak i jedini koji je nestao bez traga i glasa uskoro sustigao kolonu. Svi su bili vanredno dobro raspoloženi: za njih je bilo neuporedivo manje strašno to što idu u borbu, od okapavanja u iš ekivanju i neizvesnosti. Uz to im je Denis Mihailovi naposletku dopustio da se dobro ispavaju pred put. Jedino njemu nije pošlo za rukom ni oka da sklopi.

Pukovnik je oduvek smatrao da je sudbina samo splet slu ajnosti, i nikako mu nije bilo jasno kako neko može da veruje u nju. Svih ovih dana od kada je malena ekspedicija otišla ka kahovskim tunelima, od nje nije bilo nikakvih vesti. Svašta je moglo da se desi, ni Hanter nije besmrtan. A na kraju krajeva, je li Denis Mihailovi uopšte imao prava da se osloni samo na komandira, koji je u svojim neprestanim vojevanjima može biti i pomerio pame u, i na starca pripoveda a?

Ni on više nije mogao da eka.

Plan je bio slede i: provesti giavninu Sevastopoljaca preko Nahimovskog, Planinske i Nagatinske – do hermeti ki zatvorenih vrata Tulske, a sa površine poslati grupu diverzanata do odse ene stanice. Diverzanti e se spustiti kroz ventilacione otvore u tunel, likvidirati stražu ako je tamo uopšte lma, i otvoriti zasune udarnoj brigadi... Ostalo je isto tehni ka stvar, ko god da je tamo zaposeo stanicu.

Tri dana su potrošili na lociranje i iš enje šahti. Sada je stalkerima preostalo

Metro 2034

203

samo da puste diverzante unutra. To e se i desiti kroz nekoliko sati.

Za dva sata e sve biti gotovo, i Denis Mihailovi e napokon biti u stanju da razmišlja o još ne emu, ponovo e mo i da spava i da jede.

Plan je bio jednostavan, precizan, moglo bi se re i – savršen. Ali Denisa Mihailovi a je nešto ipak pritiskalo iznutra, a srce mu je tuklo kao kada je išao u svoj prvi boj u neko planinsko selo, kada mu je bilo osamnaest. Pukovnik izazva opštu pometnju žarom cigarete, ispljunu maleni opušak, navu e gas-masku, pa požuri napred, sustižu i odred.

Uskoro brigada nalete na eli na hermeti ka vrata. Bilo je dovoljno vremena da predahne do po etka napada i da sa razvodnicima straže još jednom utvrdi ve dogovorene i razradene uloge.

Homer je u jednom bio u pravu, osmehnu se pukovnik. Nije bilo razloga jurišati na tvr avu ako je neko iznutra mogao da otvori njene kapije. Manevar s konjem; zar nije upravo Homer jednom pisao o padu Troje?

Denis Mihailovi proveri svoj pejdžer za merenje radijacije – zra enje nije bilo visoko, pa skide gas-masku. Isto to uradiše i najbliži stražari, a onda i svi ostali borci.

Neka ih, neka se malo odmore.

U Polisu je uvek bilo mnogo danguba, koji su se dovla ili ovamo sa siromašnih i mra nih perifernih stanica, lunjaju i njegovim galerijama i dvoranama razroga enih iju i otvorenih usta od ushi enja, tako da se Homer, koji se vrteo po Borovickoj, nežno se divio skladnim stubovima Aleksandrovog vrta i zadivljeno razgledao koketne lustere Arbatske, nalik na devoja ke min uše, ni po emu nije razlikovao od njih.

Njegovo srce je obuzeo predose aj, koji ga nije napuštao: ovo je njegov poslednji boravak na Polisu. To što e se dogoditi kroz nekoliko sati na Tulskoj, potpuno e preokrenuti itav njegov život, a možda ga eka i smrt. Starac je odlu io: uradi e ono što mora. Dozvoli e Hanteru da pobije i spali stanicu, a onda e pokušati da ga ubije.

Ali ukoliko komandir samo nasluti izdaju, Homer e za tren oka ostati bez glave. A možda se desi da pogine i pri napadu na Tulsku. Ako bude tako – valja uskoro umirati. A ako mu ipak sve po e za rukom, onako kako je isplanirao, Homer e se povu i u isposništvo, kako bi sve one prazne stranice ispunio zapletom knjige, na koji e staviti ta ku kada ispali hitac u Hanterov potiljak.

Ho e li on to biti u stanju? Ho e li smeti? Od same pomisli na to, starcu su po injale da drhte ruke. Ništa, ništa, treba ostati miran, sve e se to rešiti samo od sebe.

Ne treba razmišljati o tome, jer preterano razmišljanje obavezno ra a sumnju.

I hvala bogu što devojka nije više s njim! Homeru je sada bilo potpuno neshvatljivo zašto ju je uopšte uvukao u svoju avanturu, i kako je mogao da joj dozvoli da u e u kavez s lavovima. Uživeo se u ulogu pisca, zaboravljaju i da ona nije plod njegove mašte...

204

Dmitrij Gluhovski

Njegov roman ne e biti onakav kakav je hteo, niti e govoriti o onome što je starac na po etku zamislio. Ali od samog po etka Homer je bio spreman da natovari na svoja ple a preteško breme. Kako u jednu knjigu smestiti sve te ljude?! Eto, na primer, samo ovoj gužvi u kojoj se starac sada nalazio, bilo bi pretesno na stranicama knjige. Ali Homer nije imao nameru da od romana napravi bratsku grobnicu, s beskrajnim spiskom imena koji e se samo zašareneti pred o ima, i da od bronzanih slova ne bude mogu e videti ni lica ni naravi izginulih.

Ali ništa od toga ne e biti. ak ni u svoje vremenom usahlo i bledo se anje nije uspevao da prizove sve te ljude. Boginjavo rošavo lice trgovca slatkišima, ni bledo lice devoj ice šiljatog nosa, koja mu je dala metak. Osmeh njene majke, ozaren kao kod Bogorodice, ili pohotan i lepljiv osmeh vojnika koji je tuda prolazio? I oštre urezane bore starih prosjaka koji su se tuda muvali, ili pak borice oko o iju koje je smejanje ostavilo na licu tridesetogodišnje žene?

Ko je od njih nasilnik, ko grabljivac, ko lopov, ko pak izdajnik ili razvratnik, prorok, pravednik, ili jednostavno emotivac, a ko labilan – Homer to nije znao. Nije mogao znati o emu je zaista razmišljao trgovac slatkišima dok je gledao devoj icu, šta je zapravo zna io osmeh njene majke, nepoznate žene, koja je planula od iskre vojni kog pogleda, ili kako je razmišljao prosjak pre nego što su mu otkazale noge. I zato on nije mogao odlu ivati o tome ko je od njih zaslužio pravo na ve nost, a ko ne. Šest milijardi njih je nestalo bez traga; šest milijardi! Da li je slu ajnost to što je samo desetak hiljada dobilo priliku da se spase?

Mašinovo a Serov, na ije mesto je Nikolaj trebalo da do e nedelju dana nakon Apokalipse, ina e vatreni navija , gledao je na život kao na fudbalsku utakmicu. Celo ove anstvo je izgubilo, a ti i ja još tr imo, govorio je on Nikolaju, nije ti palo na pamet da se zapitaš zašto. Zato što ti i ja za svog života nismo uspeli da do emo do nekog konkretnog rezuitata, pa je sudija odlu io da nam da produžetke. A za to vreme mi moramo da se sna emo i da shvatimo zašto smo tu, da završimo sve poslove, popravimo šta se popraviti da, i onda naposletku, s loptom u nogama, poletimo ka golu svetlosti... Bio je mistik, taj Serov. Homer ga nikada nije pitao je li uspeo da postigne pogodak. Ali da Kolji tek predstoji da popravi svoj li ni skor, u to ga je Serov još kako ubedio. A od njega mu je ostalo i uverenje da niko od ljudi u metrou nije slu ajno.

Ali ne može pisati o svima!

Ima li svrhe pokušavati i dalje?

A onda, me u hiljadu nepoznatih lica, starac ugleda jedno koje nije ni sanjao da e videti.

Leonid skide vetrovku, svu e pulover, a onda i relativno belu majicu. Razvi je kao zastavu iznad giave i po e njome da maše, ne obaziru i se na kuršume koji su kao sitan štep prošivili vazduh oko njega. A onda se desi udo: moto-voz po e da zaostaje,

Metro 2034

205

a sa osvetljene dresine ispred njih nisu otvarali vatru.

—E sad bi me otac ubio! – re e muzi ar Saši, kada se uz užasnu divlja ku škripu zaustaviše ispred samih ježeva.

—Šta radiš to? Šta mi to radimo? – Ona nije mogla da do e sebi, apsolutno ne shvataju i kako su uspeli da sa uvaju glavu u ovoj poteri.

—Predajemo se! – zasmeja se on. —Ovo ti je ulaz na Lenjinovu biblioteku – pograni na barikada Polisa. A ti i ja smo – izbeglice.

Stražari pritr aše i svukoše ih s dresine, a onda se, pošto su proverili Leonidov pasoš, samo zgledaše, skloniše ve pripremljene lisice i sprovedoše devojku i muzi ara na stanicu. Uvedoše ih u stražaru, pa nakon kratkog sašaptavanja s puno poštovanja, odoše po pretpostavljene.

Leonid, koji se udobno zavalio u izlizanoj fotelji, odmah sko i, proviri napolje, pa pozva Sašu rukom.

—Ovde je izgleda ve i javašluk nego kod nas na Liniji! – prsnu on u smeh. — Nema straže!

Oni se iskradoše iz sobe, kora aju i najpre sasvim polako, a onda sve brže kroz prolaz, da bi na kraju po eli da tr e drže i se za ruke, kako se ne bi pogubili u gužvi.

Uskoro iza njihovih le a zazviždaše policijske pištaljke, ali ništa lakše nego izgubiti se na toj ogromnoj stanici. Ovde je bilo barem desetak puta više ljudi nego na Paveleckoj. ak ni kada je, šetaju i po površini, zamišljala kako je život izgledao pre rata, Saša nije mogla da zamisli toliko mnogo ljudi! Ovde je bilo svetlo skoro kao tamo na površini.

Saša prekri rukom lice, gledaju i svet oko sebe kroz tanušni otvor izme u prstiju. ima je, u pravom smislu te re i, zapinjala o stvari, lica, kamenje, stubove – ne mogavši da se nagleda te lepote, i da nije bilo Leonida, koji ju je vrsto držao za ruku, verovatno bi pala, ili bi se izgubila u masi. Jednom e se sigurno ponovo vratiti ovde, obe a Saša samoj sebi. Jednom, kada bude imala malo više vremena.

—Saša?!

Devojka se okrete i na e licem u lice sa Homerom – uplašenim, ljutim i iznena enim. Saša se osmehnu: po svoj prilici se ipak uželela starca.

—Šta radiš ovde? – Dvema mladim osobama u bekstvu nije mogao postaviti gluplje pitanje.

—Idemo na Dobrininsku! – hvataju i vazduh, neznatno usporavaju i korak kako bi starac mogao da ih stigne, odgovori ona.

—Kakva glupost! Ti ne treba... Zabranjujem ti! – Ali njegove zabrane, koje je jedva izgovarao šište i izme u napregnutog dahtanja, nisu bile baš ubedljive.

Do barikade na Borovickoj uspeli su da stignu pre nego što su grani ari bili upozoreni na njihovo bekstvo.

—Imam nalog od Mlinara! Hitno me propustite! – naredi Homer suvo dežurnom oficiru.

Ovaj beše otvorio usta da nešto kaže, ali se sasvim zbuni, salutira starcu i oslobodi prolaz.

—Slagali ste, zar ne? – ljubazno upita muzi ar Homera, kada je barikada ostala

206

Dmitrij Gluhovski

daleko iza njih, sasvim utonuvši u mrak.

—Šta je to važno? – ljutito promrmlja starac.

—Najvažnije je – da se to radi samouvereno – smatrao je Leonid. —Tada to mogu da primete samo profesionalci.

—Do avola više s lekcijama! – namršti se Homer, uklju ivši svoju lampu. — Doveš u vas do Serpuhovske, ali vas dalje ne mogu pustiti!

—Ali ti ne znaš! – re e Saša. —Prona en je lek za bolest!

—Kako... prona en? – starac se spota e, zakašlja i zagleda u Sašu nekako nelagodno i udno.

—Pa da! Radijacija!

—Bakterije pod dejstvom zra enja postaju bezopasne – prite e joj muzi ar u pomo .

—Mikrobi i virusi su stotinu, hiljadu puta otporniji na radijaciju od oveka! A od zra enja imunitet opada! – zaurla starac, potpuno izgubivši kontrolu nad sobom. —Šta si joj to napri ao?! Zašto je vu eš tamo?! Da li ti je uopšte jasno šta e se tamo sada desiti! Ni ja ni vi više ne možemo da ga zaustavimo! Vodi je odavde i sakrij! A ti... – Homer se okrete Saši. —Kako si mogla da poveruješ... Profesionalcu! – poslednju re izgovori sa naro itim prezrenjem i podrugljivoš u.

—Ne boj se za mene – re e devojka tiho. —Ja znam da se Hanter može zaustaviti. On je podvojena li nost... Ja sam videla obe polovine. Jedna je žedna krvi, ali druga se upinje da spase ljude!

—Ma šta mi napri a! – Homer pljesnu dlanovima. —Nema tamo više nikakvih delova, tamo je jedna celina. udovište zarobljeno u ljudskom telu! Pre godinu dana...

Ali razgovor izme u obrijanog i Mlinara, koji je starac prepri ao, ni u šta nije uverio Sašu. Što je više slušala Homera, bila je sve uverenija da je ona ta koja je u pravu.

—Taj ubica u njemu obmanjuje ovog drugog. – Teško je pronalazila re i, pokušavaju i da objasni starcu. —Govori mu da nema izbora. Jednog mori glad, a drugog tuga... Zato Hanter tako hrli ka Tulskoj – tamo ga vuku obe polovine! Treba ih razdvojiti. Ako bude imao mogu nost izbora – da spase, a da ne ubija...

—Gospode bože... Pa on ne e hteti da stane ni koliko da te sasluša! Šta te vu e tamo?!

—Tvoja knjiga – tiho mu se osmehnu Saša. —Znam da je u njoj još uvek mogu e izmeniti sve. Kraj još nije napisan.

—Ovo je bunilo! Koještarija! – mumlao je o ajni Homer. —Kud sam ti i pri ao o njoj... Mladi ove e, pokušajte vi. – On uze Leonida za ruku. —Ja vas molim, verujem da vi niste loši i da niste lagali iz zle namere. Vodite je. Zar niste upravo to hteli? Oboje ste tako mladi i lepi... Život je pred vama! Ona ne može tamo, shvatate li? Ni vi ne treba da idete tamo. Tamo je sada... Tamo e sada da bude užasna krvava bitka. I vi sa svojom malenom laži ništa ne možete da promenite...

—To nije laž – u tivo re e muzi ar. —Ho ete da vam dam asnu re ?

—Dobro, dobro, de – odmahnu starac rukom. —Ja sam spreman da vam poverujem. Ali Hanter... Videli ste ga, makar u prolazu?

Metro 2034

207

—Zato sam se naslušao – ljutito šmrknu Leonid.

—Pa on je... Kako mislite da ga zaustavite? Možda svojom flautom? Ili možda verujete da e hteti da sasluša devojku? U njemu je to... On sada više ništa ne uje...

—Ako emo pošteno – muzi ar se nakloni starcu —ja se intimno slažem s vama.

Ali devojka me moli! A ja sam ipak džentlmen. – On namignu Saši.

—Kako ne shvatate... Ovo nije igra! – Homer je mole ivo gledao as devojku, as Leonida.

—Meni je to jasno – odlu no re e Saša.

—Sve je – igra – mirno dodade muzi ar.

Ako je muzi ar stvarno bio Moskvinov sin, on je zaista mogao znati o epidemiji nešto o emu ak ni Hanter ništa nije uo... Nije uo, ili možda nije že'leo da pri a?

Homer je sumnjao da je Leonid najobi niji šarlatan, ali šta ako je radijacija stvarno bila u stanju da se izbori s groznicom? Protiv sopstvene volje i zdravog razuma, starac se lati prikupljanja dokaza o tome da je on u pravu. A zar se nije upravo za to molio svih ovih poslednjih dana? Onda bi kašalj, krvavi ispljuvak i mu nina... Jednostavno mogli da budu simptomi radijacione bolesti? Ona doza kojom se ozra io na Kahovskoj liniji verovatno je bila dovoljna da uništi zarazu... avo bi ga znao kakva je sve iskušenja tek namenio starcu!

Pa neka. Ali šta e biti s Tulskom, sa Hanterom? Saša se nadala da e uspeti da ga odgovori. I izgleda da je ona imala nad komandirom neku udnu mo . Ali ako je za jednog od onih koji su se borili u njemu uzda koju je devojka pokušavala da mu nabaci izgledala kao svilena, drugog je pekla poput usijanog gvož a. Koji li e se od njih na i napolju u odlu uju em trenutku?

Ovoga puta Poljanka nije želela ništa da predskaže ni njemu, ni Saši, a ni Leonidu. Stanica ih je do ekala pusta i uko ena, kao da je davno ispustila dušu. Da li je to bio dobar ili loš znak? Homer to nije mogao znati. Možda je promaja, koja se podigla u tunelima – senka vetrova koji su vladali površinom – jednostavno sprala sva omamljuju a isparenja. Ili je starac negde pogrešio, i sada više nije imao budu nost koju'bi mu Poljanka mogla predskazati?

—A šta uopšte zna i „Smaragdni“? – upita Saša iznenada.

—Smaragd je proziran kamen zelene boje – rasejano objasni Homer. — „Smaragdni“ je isto što i „zeleni“.

—Baš zabavno – zamišljeno odgovori devoj ica. —Zna i, on ipak postoji...

—O emu ti to? – prenu se muzi ar.

—Ma ništa, ja onako... Znaš – pogle a ona Leonida. —I ja u od sada da tražim taj tvoj grad. I jednom u ga sigurno na i.

Homer samo odmahnu glavom; on nije bio baš ube en u to da se muzi ar iskreno pokajao zbog toga što je namagar io Sašu i namamio je bez veze na Sportsku.

A devoj ica je bila u nekim svojim razmišljanjima, nešto je šaputala, nekoliko

208

Dmitrij Gluhovski

puta i uzdahnula. Onda znatiželjno pogleda starog: —Jesi li ti zapisao sve što se meni izdešavalo?

—Ja... Pišem.

—Dobro – klimnu ona glavom.

Na Serpuhovskoj nešto nije bilo kako valja.

Hanzina straža na ulazu bila je udvostru ena. Smrknuti i utljivi vojnici odlu no odbiše da propuste Homera i ostale. Ni meci kojima je zveckao muzi ar, niti njegova dokumenta, ne ostaviše nikakav utisak na njih. Iz takvog položaja ih izvu e starac, koji zatraži da se vidi sa Andrejem Andrejevi em. Nakon pola sata, koji potrajaše itavu ve nost, kona no do e pospani vezista odmotavaju i debeo kabl, i Homer prete i saopšti u njegov aparat da su njih troje prethodnica kohorte Ordena... Ta poluistina beše dovoljna da ih sprovedu kroz dvoranu – zagušljivu kao da su iz nje ispumpali sav vazduh, i punu ljudi, iako je bila no i vreme da se spava – pravo u prima u sobu upravnika Dobrininske.

Ovaj ih, oznojen, zadihan i raš upan, upalih o iju i smrdljivog pijanog daha, li no do eka na pragu; posilni nije bio u sobi. Andrej Andrejevi se nervozno osvrte okolo i pošto ne spazi Hantera, zakrklja: —Ho e li oni uskoro biti tamo?!

—Ho e... – odlu no obe a Homer.

—Serpuhovska samo što se nije pobunila. – Upravnik se, brišu i se, ushodao po sobi za prijeme. —Neko se izblebetao o epidemiji. Niko zapravo i ne zna ega se plaši, lažu da ni gas-maske ništa ne zna e.

—Ne lažu – dobaci Leonid.

—S barikade u jednom od južnih tunela koji vodi ka Tulskoj dezertirali su svi do jednog. Kukavice bedne... U drugom, tamo gde su sektaši, još se drže... Okruženi tim fanaticima, koji cvile o Sudnjem danu... A uskoro e i na mojoj sopstvenoj stanici da po ne! I gde su naš: spasioci?!

Iz dvorane su dopirale grdnje, ne iji krici, najpogrdnije psovke stražara. Ne sa ekavši odgovor, Andrej Andrejevi se provu e u svoju jazbinu, odakie se za u kako ašica tiho zazvecka udarivši o c:':c flaše. A na pisa em stolu njegovog posilnog, kao da je jedva do ekala da upravnik izade iz sobe, upali se crvena lampica na telefonu.

Upravo ona iznad koje je na tra ici od flastera pisalo „Tulska“.

Homer, koji se kolebao samo na tren, do e do stola, obliza suve usne i duboko udahnu...

—Dobrininska, izvolite!

—Šta da kažem? – Artem se izgubljeno okrete ka komandiru.

Ovaj je ležao bez svesti; o i su mu bile mutne, kao da je preko njih bila zastrta nekakva providna zavesica; neko vreme su nemirno lutale, a onda se naposletku

Metro 2034

209

sasvim zakovrnuše. Povremeno mu se telo treslo od užasnog kašlja. Mora da mu je probijeno plu no krilo, pomisli Artem.

—Jeste li živi vi tamo? – prodera se u slušalicu. —Zaraženi su pobegli!

A onda se priseti: pa oni nemaju pojma šta se dešava na Tulskoj.

Trebalo bi im sve ispri ati i objasniti. Na platformi je vrištala žena i štektao je mitraljez. Zvuci su dopirali kroz pukotinu ispod vrata, a on nije imao kuda da se skloni, da se ne bi uli. Sa druge strane žice su mu nešto odgovarali, nešto ga pitali, ali se vrlo loše ulo.

—Treba im blokirati izlaz! – ponavljao je Artem. —Otvorite vatru na njih. Ne puštajte ih sebi!

Onda je shvatio: pa oni ne znaju kako izgledaju bolesni. Kako da im ih opiše?

Debeli, nate eni, u raspadanju i smrdljivi? Ali zato oni sveže zaraženi – izgledaju potpuno normalno, kao svi ostali ljudi.

—Pobijte ih sve – re e on mehani ki.

Ako bude pokušao da pobegne sa stanice, zna i da e i njega ubiti, da je osudio i samog sebe? Ne, on ne e bežati. Na stanici više nema zdravih... Artem najednom oseti užasnu usamljenost. A još je strašnije što ovek koji ga sada sluša tamo na Dobrininskoj, nema više vremena da razgovara s njim.

—Molim vas, samo nemojte spuštati slušalicu! – zamoli on.

Artem nije znao o emu da pri a s nepoznatim ovekom, pa po e da mu govori o tome kako je dugo pokušavao da dobije vezu, kako se grozno ose ao i kako je pomislio da u celom metrou nije preostala ni jedna jedina živa stanica. Kao da je pokušavao da dobije vezu sa budu noš u u kojoj niko nije preživeo, padalo mu je na pamet, i to je tako e rekao. Sada se više nije plašio da izgleda glupo. Sada više uopšte nije imao razloga za strah. Samo je želeo da popri a s nekim.

—Popove! – zašišta iza njegovih le a komandir. —Jesi li uspostavio vezu sa severnom barikadom? Hermeti ka vrata... Zatvorena?

Artem se okrete i potvrdno klimnu glavom.

—Nedonoš e. – Komandir ispljuva krv. —Ništa e... Slušaj me. Stanica je minirana. Pronašao sam cevi... Na površini. Prelive za podzemne vode. U njih sam natrpao... Di i emo u vazduh, i itava Tulska e biti poplavljena i oti i do avola.

Detonatori mina su ovde, u mojoj komandnoj sobi. Treba zatvoriti severna vrata... I proveriti drže li se južna. Zape atiti stanicu. Da voda ne ode dalje. Zatvori ih, je 1’ jasno? Kada sve bude gotovo, reci... Veza s barikadom funkcioniše?

—Razumem – salutira Artem.

—Samo ne zaboravi da i sam ostaneš s one strane vrata. – Komandir razvu e usne u osmeh, ali ga zaguši kašalj. —To ne e biti baš drugarski...

—Ali kako ete vi... Ovde?

—Ti nisi kukavica, Popove – zaškilji komandir. —Svako od nas je za nešto ro en.

Ja sam se rodio da podavim ovu skotoviju. A ti da hermeti ki zatvoriš sve otvore i umreš kao astan ovek. Je li to jasno?

—Razumem – ponovi Artem.

—Na izvršenje...

210

Dmitrij Gluhovski

Slušalica umu e.

Voljom telefonskih bogova Homer je dosta dobro uo i razumeo sve što mu je govorio dežurni s Tulske. Jedino nije uspeo da razume nekoliko poslednjih re enica, a onda se ubrzo potom veza sasvim prekinula.

Starac podiže pogled. Nad njim se nadvila telesina Andreja Andrejevi a; na njegovom sivom gornjem delu uniforme su se ispod pazuha crneli tragovi znoja, a debele ruke su mu drhtale.

—Šta se tamo dešava? – upita tiho.

—Sve je potpuno izmaklo kontroli. – Homer proguta pljuva ku. —Prebacujte sve slobodne ljude na Serpuhovsku.

—To ne e mo i. – Andrej Andrejevi izvadi iz džepa pantalona „makarov“. — Na stanici je panika. Sve pouzdane ljude rasporedio sam u tunele na ulaze na Krug, da se makar odande niko ne bi mogao provu i.

—Mogu e ih je smiriti! – neodlu no se usprotivi Homer. —Otkrili smo...

Groznica se može izle iti. Radijacijom. Recite im...

—Radijacijom?! – Upravnik napravi grimasu. —Da li je mogu e da verujete u to?

Samo napred, imate moj blagoslov! – On podrugljivo salutira starom, zalupi vratima i zatvori se u svoj kabinet. Šta da radi? Sada sa muzi arom i Sašom ne e mo i da pobegne odavde... Gde li su oni uopšte?! Starac iza e na hodnik, pridržavaju i se za srce koje je jako udaralo, pa potr a na stanicu, neprestano uzvikuju i njeno ime... Nigde ih nije bilo. Na Dobrininskoj je vladao potpuni haos, žene sa decom i muškarci s naramcima navaljivali su na oslabljeni obru , izmedu porušenih šatora muvali su se plja kaši, ali sada nikome nije bilo do njih. Homer je ve imao prilike da vidi ovako nešto: sad e da krenu da gaze one koji padnu, a onda da pucaju po nenaoružanima.

A onda zaje a tunel.

Galama i jauci utihnuše, za uše se samo uzvici enja. Neobi an, izuzetno jak zvuk odjeknu još jednom... Kao da se zaoriše borbene trube rimskog legiona koji je zalutao negde kroz vekove, da bi sada napao Dobrininsku...

Vojnici se uzmuvaše, uklanjaju i prepreke s puta, a iz tunela izroni nešto ogromno... Pravi pravcati oklopni voz! Teška kabina opšivena elikom pri vrš enim nitnama, sa otvorima za puškarnice, sa dva velikokalibarska mitraljeza, izduženo mo no telo i druga rogata glava, okrenuta na suprotnu stranu. Takvog monstruma ak ni Homer nikada nije video.

Na oklopu su, crni poput vrana, sedeli bezli ni kipovi. Svi kao jedan, u skafanderima sa potpunom zaštitom, sa specijalnim pancirima, sa dotad nevi enim gas-maskama i rancima na ie ima, oni kao da nisu pripadali ni ovom vremenu, ni ovom svetu.

Voz se zaustavi. Pridošlice u oklopima, uopšte ne obra aju i pažnju na

Metro 2034

211

dokoli are koji dotr aše sa svih strana, poskakaše na platformu i postrojiše se u trojni red. Onda sinhronizovano krenuše – kao jedan, kao mašina, strojevim korakom ka prelazu na Serpuhovsku, nadja avaju i batom svojih koraka i šapat pun strahopoštovanja i de iji pla . Starac pohita za njima, pokušavaju i da me u desetinama boraca prepozna Hantera. Svi su bili gotovo jednakog rasta, svima su bezobli ni nepropusni kombinezoni stajali kao saliveni, zategnuti preko metar širokih ramena. Svi su bili vanredno dobro naoružani – ru nim baca ima plamena i automatskim puškama s prigušiva ima. Nikakvih kokardi, grbova, niti bilo kakvih drugih znakova raspoznavanja.

On bi morao biti jedan od trojice koji su kora ali na elu kolone?

Starac obi e kolonu, mahnu rukom zagledaju i stakla gas-maski, ali nai e na jednako hladne i ravnodušne poglede. Niko od pridošlih nije reagovao, niko nije prepoznao Homera. Je li Hanter uopšte bio s njima? Mora, mora da se javi!

Ni Sašu, ni Leonida starac ne srete usput u tunelu. Da li je zdrav razum ipak prevladao i muzi ar možda ipak ubedio Sašu da se manu orava posla?... Neka samo sa ekaju negde da pro e ova klanica, a onda e se Homer ve nekako nagoditi sa Andrejem Andrejevi em, ako ovaj u me uvremenu ne bude sebi ispalio metak u elo.

Razmi i sve pred sobom, stroj je napredovao poput ba enog kladiva; niko se ne usudi da im se na e na putu, ak se i Hanzini grani ari utke ukloniše ispred njih.

Homer je odlu io da prati kolonu – morao je da se uveri da Saša ne e ništa preduzeti.

Starca niko nije dirao, jer su ga gledali kao džukca koji laju i tr i za dresinom.

Pošto u oše u tunel, prva trojica u koloni upališe lampe od milion sve a, rasteruju i mrak ispred sebe. Niko ne izusti ni re , tišina beše mu na i sasvim neprirodna. Trening i veština, naravno; ali starca nije napuštao ose aj da su usavršavaju i telesne navike, ovi ljudi gušili duhovne. I sada je pred njim bio savršen mehanizam za ubijanje, iji su svi delovi bili bez sopstvene volje, dok je samo jedan, naizgled isti kao i drugi, bio vo a parade. I kada on izda komandu „pali“, ostali e, bez ikakvog razmišljanja, spaliti i Tulsku, i bilo koju drugu stanicu, i sve živo na njima.

Hvala bogu da nisu krenuli tunelom u kome je bio zaglavljen voz sa sektašima.

Nesre nicima je malo odložen Strašni sud: prvo e se obra unati s Tulskom, pa e se tek onda pozabaviti njima.

Pot injavaju i se za Homera neprimetnom signalu, kolona iznenada uspori korak. Ubrzo i on shvati u emu je stvar: stanica je sada ve bila sasvim blizu. Tišinu, providnu poput stakla, kao ekser su parali ne iji o ajni ki krici...

I uz to, jedva ujno, apsolutno neumesna i vanpametna, teraju i starca da posumnja u svoj zdrav razum, u susret pridošlicama razlivala se, kap po kap, božanstvena muzika.

Slušalica je potpuno obuzela starca; ništa osim isprekidanog glasa koji je kreketao iz zvu nika, on nije prime ivao. I Saša pomisli da joj se ne e ukazati bolji

212

Dmitrij Gluhovski

trenutak da pobegne.

Ona se na prstima iskrade iz sobe za primanja, na e se ispred Leonida, pa ga povu e za sobom – najpre ka prelazu ka Serpuhovskoj, a onda u tunel koji e je odvesti do onih kojima je potrebna. Do onih kojima je mogla spasti život.

A on bi trebalo da je odvede i do Hantera.

—Ne bojiš se? – upita Saša muzi ara.

—Da, bojim se – osmehnu se on. —Ali zato imam ose aj da radim nešto dobro i vredno.

—Ti ne moraš da ideš sa mnom... Šta ako izginemo? Možeš da ostaneš na stanici i da ne ideš nikuda! oveku nije dato da zna šta ga eka u budu nosti. – Trude i se da ostavi utisak obrazovanog oveka, Leonid pokaza prstom nagore i napu i obraze.

—Ti si taj koji odlu uje kako e ona da izgleda – usprotivi se Saša.

—Ma, hajde, molim te – nasmeja se muzi ar. —Svi smo mi samo pacovi koji tr e po lavirintu. Na njegovim ulazima napravljena su pokretna vratanca. I, oni koji nas prou avaju ponekad ih podignu, a ponekad spuste. Recimo, ako su sada vratanca na Sportskoj spuštena, nema šanse da eš uspeti da u eš tamo, ma koliko grebao po njima. A ako je iza slede ih vratašca klopka, ulete eš pravo u nju, ak i ako budeš ose ao nelagodnost, jer drugog puta nema. Jedini izbor je – tr ati dalje, ili umreti u znak protesta.

—Zar te ne ljuti i ne vre a to što vodiš takav život?

—Ljuti me to što mi gra a ki me ne dopušta da zakovrnem glavu tako da mogu da vidim onoga koji eksperimentiše s nama – odgovori muzi ar.

—Ne postoji nikakav lavirint. – Saša zagrize usnu. —A pacovi su u stanju da progrizu ak i beton.

—Ti si buntovnica – zasmeja se Leonid. —A ja prilagodljiv.

—To nije istina – odmahnu ona glavom. —Ti veruješ da ljudi mogu da se promene.

—Želeo bih da verujem u to – ispravi je muzi ar.

Pro oše pored žurno napuštene barikade: u neugašenoj vatri koja je polako dogorevala presijavali su se ugarci, pored nje je bio ba en zamaš en, izgužvan asopis sa golim ljudima, a sa zida je tužno visila poderana Hanzina ratna zastava.

Nakon desetak minuta, naleteše na prvi leš. U mrtvacu je bilo teško prepoznati oveka. Raširio je noge i ruke, do te mere debele da je ode a popucala na njemu, tako kao da je bio veoma umoran, pa poželeo da se odmori. Lice mu je bilo strašnije od njuške bilo kog udovišta koje je Saša u svom životu imala prilike da vidi.

—Oprezno! – Leonid je uhvati za ruku, ne puštaju i je ka mrtvacu.

—On je zaražen!

—Pa šta? – upita Saša. —Pa, postoji lek! Idemo tamo gde su svi zaraženi.

Ispred njih se za uše pucnji i udaljeni krici.

—Izgleda da smo stigli na vreme – primeti muzi ar. —Izgleda da nisu hteli da ekaju tvog prijatelja...

Saša ga uplašeno pogleda, a onda vatreno, samouvereno re e:

Metro 2034

213

—Nije važno, prosto im samo treba re i! Oni misle da im nema pomo i... Treba im jednostavno dati nadu!

Pored otvorenih hermeti kih vrata ni ice je ležao još jedan ubijeni – ovoga puta bilo je izvesno da se radi o oveku. Pored njega je beznadežno kr ala i šištala metalna radio-stanica. Izgledalo je kao da neko pokušava da razbudi stražara.

Na samom izlazu iz tunela, u zaklonu iza razbacanih džakova, zaleglo je nekoliko ljudi. Izgleda da je me u njima bio jedan mitraljezac i nekoliko strelaca s automatima – i to je bila celokupna odbrana.

A tamo dalje, napred, gde su se tesni tunelski zidovi naglo širili, i gde je po injala platforma Tulske, vrilo je kao u košnici, gazili su jedni preko drugih, potiskuju i opkoljene. Na njoj su se u haosu tiskali i zaraženi i zdravi, i oni koje je bolest izopa ila do nakaznosti. Neki su imali lampe, a nekima svetlo više nije bilo potrebno.

Oni koji su ležali, štitili su tunel. Ali ponestalo im je municije, i sve drskija gomila primicala se sve bliže i bliže.

—Poja anje?! – okrenu se ka Saši jedan od onih koji su se branili. —Momci, oni su uspeli da dobiju Dobrininsku! Poja anje!

Mnogoglavo udovište se tako e ustalasalo nadiru i...

—Ljudi! – uzviknu Saša. —Postoji lek! Našli smo lek! Ne ete umreti! Strpite se!

Molim vas, izdržite!

Gomila proguta njene re i, nezadovoljno podrignu i ponovo se ustremi na branioce. Mitraljezac besno osu rafal, nekoliko ljudi stenju i pade na zemlju, a ostali pripretiše automatskom paljbom. Uskomešana masa nezadrživo grunu napred, spremna da pregazi i rastrgne i branioce i Sašu i Leonida.

Ali nešto se dogodi.

Najpre stidljivo, a onda sve sigurnije i ja e, razleže se zvuk flaute. U takvoj situaciji, ništa gluplje i neumesnije nije se moglo desiti. Branioci nagradiše muzi ara izbezumljenim pogledima, a u gomili se za uše uzvici i komešanje, pre nego što ponovo navali... Leonidu je bilo svejedno. On je svirao, svakako ne za njih ve za sebe – upravo onu udesnu melodiju koja je o arala Sašu i koja je svaki put privla ila i mamila na desetine slušalaca.

Može biti da je upravo zbog toga što je bilo nemogu e smisliti gori na in da se suzbije bunt i smire zaraženi, ili možda baš zbog dirljive maloumnosti onoga koji se odlu io na takav postupak, svakako ne zbog magije flaute, gomila malo popustila pritisak. A možda je muzi ar uspeo da probudi se anja onih koji su bili spremni da zgaze sve pred sobom... Da ih podseti na nešto...

Pucnji umukoše i Leonid, vrsto drže i flautu, istupi napred... Kao da je ispred njega bila najobi nija publika, koja e ga svakog trenutka obasuti aplauzima i zasuti patronima.

U deli u sekunde devojci se pri ini da je me u slušaocima i njen otac – smiren i nasmejan. Eto gde ju je on ekao...

214

Dmitrij Gluhovski

Saša se priseti: Leonid joj je pri ao da je ova melodija u stanju da ublaži bol.

U metalnoj utrobi hermeti kih vrata zagrme – iznenada i prerano.

Je li to desant poranio? Dakle, situacija na Tulskoj ipak nije bila tako teška! A može biti da su otmi ari odavno napustili stanicu, ostavivši vrata zatvorena?

Grupa se razbi, borci se posakrivaše iza ispusta za cevi, i samo njih etvorica ostadoše pored Denisa Mihailovi a – kraj samih vrata, sa oružjem na gotovs.

To je to. Sve je spremno. Sad e krila lagano da se otvore, i ve kroz nekoliko minuta etrdeset sevastopoljskih jurišnika naoružanih do zuba upaš e na Tulsku. Bilo kakav otpor e biti slomljen, i stanica e biti zauzeta za tren oka.

Sve ispade daleko lakše nego što se pukovnik nadao.

Denis Mihailovi ne stiže ni da izda nare enje da se navuku gasmaske.

Kolona se prestroji, raširi se – sada je u vrsti kora alo šest ljudi, i oni ispuniše itavu širinu tunela. Prvi red isturi napred cevi baca a plamena, a drugi je kora ao sa snajperima sa prigušiva ima na gotovs. Napredovali su poput crne lave – polako i sigurno.

Homeru, koji je izvirivao iza širokih le a pridošlica, u trenu se u svetlu reflektora ukaza kompletna scena: i ša ica vojnika koji su se branili, i dve mršave figure – Sašina i Leonidova – i gomila košmarnih stvorenja oko njih.

Starcu se sve sruši.

Leonid je svirao. Divno, udesno, nadahnuto kao nikada ranije. ak ga je i horda nakaznih stvorenja žudno slušala, a zalegli vojnici su se pridizali i izvirivali ne bi li bolje videli muzi ara. A njegova melodija je poput nevidljivog zida razdvajala sukobljene strane, ne dozvoljavaju i im da se bace jedni na druge u kona nom obra unu na život i smrt.

—Na gotovs! – iznenada re e jedan od crnih ljudi; koji?! itav prvi red se spusti na jedno koleno, a drugi poskida snajpere.

—Saša! – povika Homer.

Devojka se naglo okrete ka njemu, zažmuri od previše jakog svetla, zakloni dlanom o i, pa krenu u susret svetlosti lampe kao da se bori protiv olujnog vetra.

Masa, isprovocirana svetlom, zagraja, zastenja i uzburka se...

Pridošlice su ekale.

Saša im pri e sasvim blizu.

—Gde si? Moram da razgovaram sa tobom, molim te!

Niko joj ne odgovori.

—Našli smo lek za ovu bolest! Ona je izle iva! Niko ne mora biti ubijen! Postoji lek!

Metro 2034

215

Falanga crnih kamemh kipova je utala.

—Molim te! Znam da ti to ne želiš... Samo pokušavaš da spaseš njih... I sebe...

A onda se iznad bojevog stroja, kao da to niko pojedina no nije rekao, za u potmulo: —Odlazi. Ne želim da te ubijem.

—Ne moraš nikoga da ubiješ! Postoji lek! – o ajno ponovi Saša, idu i od jednog do drugog oveka s maskom, traže i me u njima samo jednog.

—Leka nema.

—Radijacija! Radijacija pomaže!

—Ne verujem.

—Preklinjem te! – Sašin glas pre e u krik.

—Stanica mora biti sravnjena.

—Zar ne želiš da promeniš sve?! Zašto ponavljaš grešku koju si ve jednom napravio?... Onda sa crnima?! Zašto sebi uskra uješ oproštaj?

Kipovi više nisu odgovarali; a gomila se ve opasno približila.

—Saša – mole ivo prošaputa Homer; nije ga ula.

—Ništa se ne može izmeniti. Nemam od koga da tražim oprošraj – naposletku se za uše re i. —Podigao sam ruku na... Na... I zato sam kažnjen.

—Sve je to u tebi! – nije odustajala Saša. —Možeš da oslobodiš samog sebe!

Možeš da dokažeš! Zar ne vidiš, pa to je to ogledalo! To je odraz onoga što si uradio onda, pre godinu dana! Ali sada možeš da postupiš druga ije... Da saslušaš. Da pružiš šansu... I da je i sam zaslužiš!

—Ja moram da uništim udovište – promuklo re e stroj.

—Ne možeš! Niko ne može! Ono je i u meni, pritajeno je u svakom od nas! To je deo tela, deo duše... A kada se probudi, ne treba ga ubijati i klati! Možeš ga jedino uljuljkati... Uspavati...

Kroz nakaze se progura prljavi vojni , pro e pored okamenjenih redova crnih, dotr a do hermeti kih vrata, do metalne kutije s predajnikom, dohvati mikrofon i nešto viknu u njega... Ali onda kratko zazuja prigušiva i vojni pade. Ugledavši krv, gomila najednom ožive: razljuti se i besno zareža.

Muzi ar prisloni flautu na usne i zasvira, ali magije nestade; neko ispali hitac u njega, on ispusti instrument i obema rukama se uhvati za stomak...

Cevi baca a oblizivao je plamen. Falanga isturi mnoštvo cevi i iskora i još jedan korak.

Saša potr a ka Leonidu, spremna da se razbije o masu koja ga je ve okružila, ne žele i da ga prepusti devojci.

—Ne! Ne! – Nije više bila u stanju da se suzdržava.

A onda, sama protiv stotinu košmarnih nakaza, sama protiv legiona ubica, sama protiv celog sveta, tvrdoglavo re e: —Ho u udo!

Negde u daljini grunu grom, svodovi se zatresoše, gomila se naježi i odstupi, a ustuknuše i pridošlice. Po zemlji potekoše tanki poto i, sa plafona po eše da padaju

216

Dmitrij Gluhovski

prve kapi, po eše sve ja e da žubore mutne mlaznice...

—Proboj! – zavapi neko.

Crni ljudi se žurno udaljiše sa stanice, povla i se prema hermeti kim vratima, starac potr a za njima, neprestano se osvr i ka Saši. Ona je nepomi no stajala na istom mestu. Podmetnuvši ruke i lice pod vodu koja se slivala odozgo, devoj ica se... smejala.

—Pa to je kiša! – vikala je. —Ona e sve sprati! Sve e biti mogu e po eti ispo etka!

Crni odred se povu e sa stanice iza hermeti kih vrata, a i Homer zajedno sa njima. Nekoliko pridošlih navali na krilo hermeti kih vrata, pokušavaju i da zatvori Tulsku i zaustavi prodiranje vode. Krilo se pomeri i po e polako da klizi napred.

Starca, koji jurnu nazad ka Saši koja ostade na poplavljenoj stanici, uhvatiše i gurnuše nazad.

A onda najednom, jedan od crnih pritr a otvoru koji beše sve uži, pruži ruku i doviknu devojci: —Do i! Potrebna si mi!

Voda ve beše do pojasa; a onda plava glavica zaroni i nestade.

Crni ovek trže ruku i vrata se zatvoriše.

Vrata se ipak ne otvoriše. Tunel se snažno zatrese, a sa druge strane vrata o metalnu plo u udari i odbi se eho eksplozije. Denis Mihailovi nasloni uho uz metal i oslušnu... Obrisa vlažan obraz i u udu pogleda plafon oki en kapima kondenzovane vode.

—Odlazimo! – naredi on. —Ovde je i bez nas sve gotovo.

EPILOG Homer uzdahnu i okrenu list. U svesci je ostalo sasvim malo slobodnog mesta – svega nekoliko strana. Šta da napiše, a šta da pre uti? Pruži ruke ka vatri – da zgreje i umiri drhtave promrzle prste.

Starac se sam prijavio za južnu barikadu. Tu je, gledaju i ka tunelima, imao više volje za rad nego na Sevastopoljskoj me u gomilama starih novina, koliko god da se Elena trudila da mu obezbedi potreban mir.

Komandir je sedeo podalje od ostalih boraca, na krajnjoj granici svetla i tame.

Zanimljivo je zašto je izabrao baš Sevastopoljsku, pitao se starac. O igledno je ta stanica imala nešto...

Hanter nikada nije rekao starom ko mu se to javio onda na Poljanki, ali Homer je sada bio siguran: ono što je video nije bilo proro anstvo nego upozorenje.

Voda se sa poplavljene Tulske uglavnom povukla nakon nedelju dana; tamo gde se ipak zadržala, crpeli su je ogromnim pumpama koje su donete sa Kruga. Homer je me u prvima, kao dobrovoljac, pošao tamo, zajedno sa prvim izvi ima.

Gotovo tri stotine mrtvih. Zanemaruju i odvratnost, zaboravljaju i na sve, prevrtao je grozne leševe, tražio je i tražio...

Onda je dugo, dugo sedeo, baš na onom mestu na kojem je video Sašu poslednji put. Tu, gde nije imao dovoljno odlu nosti i hrabrosti da potr i prema njoj – pa da je spase, ili da pogine zajedno s njom.

A pored njega su u beskona nom nizu prolazili zdravi i bolesni – ka Sevastopoljskoj i lekovitim tunelima Kahovske linije. Muzi ar nije lagao: zra enje je zaista zaustavljalo bolest.

A možda on zapravo i nije ništa lagao? Možda je negde zaista postojao Smaragdni grad, samo je trebalo prona i ulaz u njega... A može biti da je on i bio pred tim vratima, samo što tada još nije zaslužio da mu se ona otvore? kada se voda povukla...“, bilo je prekasno.

Ali Smaragdni grad nije bio ta barka; prava barka je u stvari bio metro. Poslednje uto ište, u koje su se od uzburkanih, mutnih voda sklonili i Noje i Sim i Ham; i pravednik i ravnodušan i podlac. Po par od svili živih stvorenja. Onih iji ra un još nije bio sveden – ili nije bio pla en.

Njih je bilo previše, i u ovom romanu ne e biti mesta za sve. Starac u svesci više nije imao praznih listova. Njegova knjiga i nije barka nego papirni am , koji nije imao palubu dovoljno veliku da se na njoj smeste svi ljudi. Ali Homeru se inilo da je

218

Dmitrij Gluhovski

na tim stranicama pažljivo i precizno ipak uspeo da zabeleži nešto veoma važno... Ne o ljudima nego o oveku.

Se anje na one koji više nisu me u živima ipak traje. itav naš svet sazdan je od dela i misli drugih ljudi, isto onako kao što je svako od nas sa injen od bezbroj deli a mozaika koje smo nasledili od hiljada predaka. Oni su za sobom ostavljali trag i mrvicu duše za potomke. Treba se samo pažljivo zagledati.

A njegov brod, napravljen od papira, misli i se anja, mogao bi da plovi po okeanu vremena beskona no dugo, dok ga neko ne uzme i ne shvati da se ovek nikada nije promenio, da je ak i nakon propasti sveta ostao dosledan sebi. I da se ta nebeska vatra, jednom zapaljena u njemu, povijala na vetru, ali se nije ugasila.

Njegov li ni ra un sada je bio namiren.

Homer zatvori o i i na e se na bleštavoj stanici, okupanoj blistavom svetloš u.

Na platformi se okupljalo na hiljade ljudi u sve anoj i lepoj garderobi, još iz doba njegove mladosti, kada nikome ne bi na pamet palo da ga zove Homerom, a ni po prezimenu, a onda su po eli da pristižu i ovdašnji ljudi, koji su živeli u metrou. Nisu bili udni jedni drugima. Svi su imali nešto zajedni ko...

Nešto su iš ekivali, i svi su zabrinuto gledali prema tamnim svodovima udaljenog tunela. Starac je ve mogao da prepozna ta lica. Bila je tu njegova žena sa decom, pa kolege, školski drugovi, komšije, dva najbolja prijatelja, Ahmed i svi njegovi omiljeni glumci. Bili su tu svi kojih se još se ao.

Najednom tunel zablista, a na stanicu bešumno pristiže metro-voz – živopisnih osvetljenih prozora, uglancan, podmazanih to kova. Kabina mašinovo e beše prazna; u njoj je bio oka en ispeglan gornji deo uniforme i bela košulja.

Moja uniforma, pomisli starac. I moje mesto. e u kabinu i izotvara vrata na vagonima.

Uklju i sirenu. Masa nagrnu unutra i razmesti se po sedištima. Bilo je dovoljno mesta za sve; umireni, putnici su se sada osmehivali. Osmehivao se i starac.

Homer je ve sada znao: kada u svojoj knjizi bude stavio poslednju ta ku, ova svetlucava kompozicija otplovi e iz Sevastopoljske pravo u ve nost.

A onda, odvla i starca od magi nog privi enja, u neposrednoj blizini za u se nerazgovetno, neljudsko stenjanje. Homer se trže i dohvati automat...

To je komandir plakao. Starac se pridiže, žele i da pri e i povede Hantera sa sobom, ali ovaj jauknu ponovo... Ovog puta još ja e... Pa opet... sada malo tiše...

Ne veruju i svojim ušima, Homer oslušnu i naježi se.

Promuklo i nespretno, komandir je pokušavao da uhvati melodiju. Grešio je, vra ao se na po etak, uporno ponavljao, ispravljao se... Pevušio je tiho... kao uspavanku.

Bila je to Leonidova melodija, kojoj nikada nije dao ime.

Sašino telo na Tulskoj Homer nikada nije našao. Šta još?

SADRŽAJ

METRO 2034 Prolog ...............................................................................................

5

Glava 1

• ODBRANA SEVASTOPOLJSKE .......................

7

Glava 2

• POVRATAK .........................................................

18

Glava 3

• NAKON ŽIVOTA................................................

30

Glava 4

• ZAPLETI...............................................................

40

Glava 5

• SE ANJE ..............................................................

51

Glava 6

• S DRUGE STRANE .............................................

63

Glava 7

• TUNEL ..................................................................

74

Glava 8

• MASKE .................................................................

85

Glava 9

• VAZDUH..............................................................

96

Glava 10

• POSLE SMRTI ......................................................

107

Glava 11

• DAROVI................................................................

118

Glava 12

• ZNAKOVI ............................................................

129

Glava 13

• JEDNA PRI A .....................................................

140

Glava 14

• ŠTA JOŠ?...............................................................

152

Glava 15

• DVOJE...................................................................

164

Glava 16

• UKAVEZU............................................................

177

Glava 17

• KO TO GOVORI? ................................................

190

Glava 18

• IZBAVLJENJE ......................................................

202

................................................................................

217

Epilog