Naucna Fantastika

Copyright ©by Sergey Lukianenko, 1998

Sa ruskog prevela Nataša Nikoli

Prilo탑eni tekst odobren je za distribuciju, jer je koristan strani Svetla.

- No na stra탑a

Prilo탑eni tekst odobren je za distribuciju, jer je koristan strani Tame.

- Dnevna stra탑a

PRVI DOGA AJ li na sudbina

UVOD

Eskalator se kretao polako, usiljeno. Stanica je stara, ništa se tu ne može. Zato je vetar u betonskoj tubi duvao svuda - mrsio kosu, skidao kapulja u, zavla io se pod šal, gurao unazad.

Vetar nije hteo da Jegor ide gore.

Vetar je molio da se vrati.

Za uju e, ali inilo se da niko unaokolo i nije prime ivao vetar. Ljudi je bilo malo - ka pono i, stanica je pustela. Nekoliko ljudi išlo je u susret, na stepenicama sa Jegorom, tako e, gotovo niko: jedan ispred, dvoje ili troje pozadi. I niko više.

Zar je vetar nešto?

Jegor uvu e ruke u džepove i nagnu se unazad. Ve par minuta, tek što je izašao iz voza, nekakav udan ose aj nije mu davao mira. Iz nekog razloga, sasvim bezazlen, pre op injavaju i, oštar, kao ubod.

Na samom pragu eskalatora, tek na po etku uspona, muškarac u uniformi. Ne milicioner, ve vojnik. Dalje, žena s pospanim mališanom, koga drži za ruku. Još jedan muškarac, mlad, u izrazito narandžastoj jakni, s CD-plejerom. inilo se kao da i on stoje i spava.

Ništa sumnjivo. ak ni de ak koji se previše kasno vra a ku i. Jegor ponovo pogleda na vrh - ugleda milicionera koji se naslonio na svetle u ogradu, i sumorno pogledom tražio lak plen me u putnicima.

Ništa strašno.

Vetar i poslednji put odgurnu Jegora i utihnu - kao da se pokorio, shvatio da je uzalud boriti se. De ak se još jedanput osvrnu, i potr a po stepenicama. Morao je da požuri. Zbog ega, nije znao, ali je morao. Još jednom oseti ubod - besmisleno i zabrinjavaju e, pro e ga jeza po vratu.

Sve je to vetar.

Jegor isko i kroz poluotvorena vrata, i oštra hladno a navali novom snagom. Kosa, još mokra od bazena - fen ponovo nije radio - momentalno se zaledi. Jegor dublje navu e kapulja u i, ne zaustavljaju i se, protr a pored prodavnica, te izlete na prolaz. Na površini je ljudi bilo daleko više, ali ga zebnja nije napuštala. ak se i osvrnu ne usporavaju i korak, ali ga niko nije pratio. Žena sa de akom beše se uputila ka tramvajskoj stanici, muškarac s plejerom zaustavio se kod prodavnice posmatraju i flaše, vojnik uopšte ne beše izašao iz metroa.

De ak je išao kroz prolaz, sve više i više ubrzavaju i korak. Odnekud se razlegala muzika - tiha, jedva ujna, ali neobi no prijatna. Tihi zvuci flaute, šum žica gitare, zvonjava ksilofona.

Muzika koja je dozivala, muzika koja je požurivala. Jegor izbegnu grupu ljudi, koja mu je žurila u susret, prete e pripitog i veselog ove uljka, koji se jedva kretao. Iz glave kao da mu odleteše sve misli, on gotovo da je tr ao.

Muzika je dozivala.

U nju se ve uplitaše i re i... u prvi mah nerazgovetne, suviše tihe, ali tako zavodljive.

Jegor isko i iz podzemnog prolaza, zaustavivši se na tren, gutaju i hladan vazduh. Ka stanici se upravo primicao trolejbus. Mogao se provozati jednu stanicu, maltene do ku e...

Lagano, kao iznebuha, utrnuše mu noge, i de ak po e ka trolejbusu. Nekoliko trenutaka ovaj sa eka sa otvorenim vratima, zatim se vrata skupiše, i vozilo napusti stanicu. Jegor je malaksalo posmatrao za njim. Muzika je postajala sve glasnija, ispunjavala ceo svet, od poluloptaste gra evine visokog hotela do „kutije na nogama“, koja se nazirala u daljini njegovog doma. Muzika je zahtevala da ide peške. Po jarko osvetljenom bulevaru, kuda je do

sada prošlo prili no ljudi. Svega pet minuta do ulaza.

A do muzike - još manje...

Jegor prevali oko sto metara, kada hotel presta da ga sakriva od vetra. Ledeni talas udari ga u lice, skoro zaglušivši prizivaju u melodiju. De ak se zaljulja, zaustavljaju i se. arolija se rasprši, ali se zato ponovo pojavio udan ose aj - ovaj put i pomešan sa strahom. On se okrenu ka stanici je prilazio još jedan trolejbus. A pri tom je i kroz uli no svetlo promakla jarkonarandžasta jakna. Muškarac, koji se vozio s njim na eskalatoru, pratio ga je u stopu.

Poluprikrivenog pogleda, ali neo ekivano hitro i ciljano, kao da je video Jegora.

De ak potr a.

Muzika odjeknu novom snagom, probi zavesu od vetra. Mogao je ve da razlikuje i re i... mogao je, ali nije hteo.

Sada je bilo najpametnije i i bulevarom, pored zatvorenih, ali jarko osvetljenih prodavnica, zajedno sa okasnelim prolaznicima, nao igled vozila koja su jurila pored njega.

Ali, Jegor je skrenuo kroz prolaz. Muzika ga je zvala tamo.

Ovde je ve bilo sasvim tamno, i samo se na zidu pomeraše dve tanke sene. Jegor ih je video kao kroz maglu, kao da behu obasjane sivom mrtva kom svetloš u. Momak i devojka, mladi, veoma lagano odeveni, kao da napolju nije minus dvadeset.

Muzika zasvira poslednji put - prodorno i sve ano. Utihnu. De ak oseti kako mu se vlaži telo. Sav je bio u znoju, noge ga ne držaše, hteo je da sedne na klizav, izbledelom prljavštinom, pokriveni trotoar. „Mili...“ tiho prozbori devojka. Bejaše mršavog lica, upalih obraza, blede kože. Samo joj i behu živahne - crne, ogromne, o aravaju e. „Napusti eš... malo-pomalo...“ re e mladi . Osmehnu se. Li ili su jedno na drugo kao brat i sestra - ne crtama lica, ve ne im neuhvatljivim, zajedni kim za njih dvoje, navu enim preko lica, poput prašnjavog poluprovidnog tila. „Tebe?“ devojka na trenutak skrenu pogled sa Jegora. Skamenjenost je polako prolazila, ali ga je zato obuzimao strah. De ak otvori usta, ali susrete mladi ev pogled, i ne uspe da zavrišti.

Kao da ga je stegnula hladna gumena opna. „Da. Drži!“ Devojka prasnu u smeh. Prebaci pogled na Jegora, napu i usne kao da mu šalje poljubac.

Tiho izgovori ve poznate re i - iste one što se uplitaše u zavodljivu muziku. „Pri i... do i kod mene...“ Jegor je stajao nepomi no. Snage da beži nije bilo, bez obzira na sav užas, bez obzira na kidaju i krik u grlu koji ga je gušio. Ipak, u krajnjoj liniji, mogao je jednostavno da stoji.

Kraj prolaza pro e neka žena sa dva krupna psa ov ara na povocu. Polako, usporeno, kao da se kretala pod vodom, kao prikaza u strašnom snu. Kraji kom oka, Jegor opazi kako se psi otrgoše i provukoše u prolaz, i u duši mu planu bezumna nada. Ov ari zarežaše, ali nekako neodlu no, s mržnjom i strahom istovremeno. Žena se zaustavi na trenutak, i sumnji avo pogleda kroz prolaz. Jegor joj uhvati pogled - slep, kao da gleda u prazno. „Idemo!“ povu e povoce, i psi rado pristupiše ka njenim nogama.

Mladi se tiho nasmeja. Žena ubrza korak, i nestade iz vidokruga. „Ne prilazi!“ hirovito uzviknu devojka. „Evo, pogledaj, on ne prilazi!" „Ubedljivije", odse no re e mladi . Namrštio se. „U i se.“ „Do i! Do i kod mene!“ s naporom izgovori devojka. Jegor je stajao na oko dva metra od nje, a njoj beše važno da to rastojanje pre e sam.

I Jegor shvati da više nije imao snage za suprotstavljanje. Devoj in pogled ga je držao,

vukao nevidljivom gumenom vezom, re i su ga dozivale, a on ništa sa sobom nije mogao da uradi. Znao je da ne sme da prilazi, ali ipak na ini korak. Devojka se osmehnu - zablistaše ravni beli zubi. Re e: „Skini šal.“ Više nije mogao da se suprotstavlja. Drhtavim rukama svukao je kapulja u, i ne razmotavaju i, strgao šal. Zakora a u susret crnim o ima koje su ga dozivale.

Nešto se doga alo sa devoj inim licem. Donja vilica se opuštala, pojavljivaše se i izobli avaše zubi. Sevnuše duga ki, ve neljudski o njaci.

Jegor na ini još jedan korak.

GLAVA 1.

No je po injala neuspešno.

Probudio sam se im se smrklo. Ležao sam, gledaju i kako se kroz proreze žaluzina gube poslednji zraci svetlosti, i razmišljao. Peta je no lova - i još bez rezultata. Teško da u i danas uspeti.

U stanu je bilo hladno, radijatori jedva da su grejali. Jedino zbog ega volim zimu je zato što se rano smrkava i što je na ulicama malo ljudi. U suprotnom... davno bih pljunuo na sve, odselio se iz Moskve, nekuda na Jaltu ili u So i. Upravo na Crno more, a ne na daleka ostrva tu ih toplih okeana, volim kada je oko mene maternji jezik...

Glupa maštanja, pa da.

Prerano mi je još za penziju u tople krajeve.

Nisam zaslužio.

Telefon je bukvalno do ekao da se probudim - zazvoni, zahtevno i odvratno. Napipah slušalicu, prislonih je na uvo utke, ne izgovaraju i ni re i. „Antone, odgovori.“ utao sam. Larisin glas je poslovan, pribran, ali ve malaksao. O igledno ceo dan nije spavala. „Antone, ho eš li da razgovaraš sa šefom?" „Ne treba“, progun ah. „Kako ho eš. Budan si?“ „Da.“ „Danas, kao i obi no.“ „Ima li nešto novo?“ „Ne, ništa.“ „Imaš li nešto za doru ak?“ „Na i e se.“ „U redu. Sa sre om." Želja je bila apati na, nevesela. Larisa nije verovala u mene. Šef, po svemu sude i, tako e. „Hvala“, rekoh estim pozivima. Ustadoh, i krenuh u posetu toaletu i kupatilu. Po eh da stavljam pastu na etkicu za zube, zatim shvatih da žurim te je spustih na ivicu lavaboa.

U kuhinji je bilo sasvim mra no, ali svetlo, naravno, nisam uklju ivao. Otvorih vrata frižidera - odšrafljena sijalica ledila se me u proizvodima. Bacih pogled na šerpu pokrivenu cediljkom. U cediljki je stajao komad poluotopljenog mesa. Izvadih cediljku, prineh ustima šerpu te otpih gutljaj.

Ako neko misli da je svinjska krv nešto ukusno, onda se vara.

Vrativši šerpu sa ostacima oce ene krvi na mesto, pro oh do kupatila. Slaba modra sijalica jedva da je rasterala mrak. Dugo sam, pomamno, prao zube, zatim ne izdržah, odoh ponovo do kuhinje i nategoh gutljaj ledene votke iz zamrziva a. U stomaku sada ne beše samo toplo, ve vrelo. udesan sklop ose aja - hladno a na zubima i vatra u stomaku. „Dabogda ti...“ zaustih na ra un šefa, ali se na vreme pribrah. Posle ovoga e ak ostati ose aj do kraja ne izgovorene kletve. Pošavši u sobu po eo sam da sakupljam svuda unaokolo razbacane stvari. Pantalone sam pronašao pod krevetom, arape na prozorskoj dasci, košulja je iz nepoznatog razloga visila na maski hoena 1.

Drevni korejski car posmatrao me je s osudom. uvaj bolje“, progun ah ja, kad odjednom ponovo zapišta telefon. Sko ivši preko sobe, dohvatih slušalicu. „Antone, nešto si hteo da mi kažeš?“ zainteresovano e nevidljivi sabesednik. „Ne, nikako“, rekoh ja mrzovoljno. „Dobro, dobro. Dodaj „drage volje se trudim, vaša milosti“.“ „Nije drage volje. Tu se ve ništa ne može... vaša milosti." Šef za uta na trenutak: „ Antone, ja u te ipak zamoliti da ozbiljnije postupaš pred složenom situacijom. U redu?

Bilo kako bilo, ujutro te ekam s izveštajem. I... sa sre om.“ Nije da sam se postideo. Ali ipak, razdraženost se stišala. Smotavši mobilni telefon u džep od jakne, otvorih orman u predsoblju. Neko vreme sam razmišljao ime da se naoružam. Imao sam nekoliko novih stvar ica koje su mi drugovi poklonili za poslednju nedelju. Ipak, ostao sam pri uobi ajenom priboru - umereno univerzalnom i dovoljno kompaktnom.

Još samo CD-plejer. Sluh mi nije potreban za ve erašnji zadatak, a i dosada je nemilosrdan neprijatelj.

Pred sam izlazak, dugo sam posmatrao stepenište kroz špijunku. Nigde nikog.

Tako po e još jedna no . *** Bez ikakvog smisla prelaze i sa linije na liniju, vozio sam se po metrou oko šest sati, povremeno padaju i u dremež, dozvoljavaju i svesti da predahne, a ulima da se oslobode. Sve je bilo utihlo. Ma ne, tu i tamo video sam ponešto interesantno, ali svi slu ajevi behu uobi ajeni.

Tek oko jedanaest, kad je metro još više opusteo, situacija se izmenila.

Sedeo sam zatvorenih o iju, ve tre i put zaredom slušaju i Manfredinijevu Petu simfoniju. Mini-disk u plejeru bio je potpuno umobolan, moja li na kompilacija, gde su se Italijani iz srednjeg veka i Bah našli zajedno sa „Alisom“, Ri ijem Blekmorom i „Piknikom“.

Uvek je interesantno kako se neka melodija slaže sa odgovaraju im doga ajem. Danas je slu aj pao na Manfredinija.

Nešto me savi. Gr mi je prošao od glave do peta. ak nešto i progun ah, otvaraju i o i i razgledaju i vagon.

Odmah sam primetio devojku.

Veoma draga, mlada. U elegantnoj bundi, sa tašnom i knjigom u rukama.

I sa takvim crnim vihorom iznad glave, kakav ve tri godine nisam video!

Jedno je sigurno, izgledao sam raspame eno. Devojka je to osetila, pogledala me i odmah se okrenula.

Bolje pogledaj uvis!

Ne, naravno, dar da vidi vihor nije joj svojstven. Maksimum, koji može da oseti, jeste blaga uznemirenost. I tek jedva da je sposobna da uglom oka primeti svetlucanje nad glavom... kao da joj je upalo nešto u oko, kao na nekoj vru inštini kad iz asfalta isparava vreo vazduh.

Ništa ne može da vidi. Ništa. I žive e još dan ili dva, dok se ne oklizne na neku poledicu, i to tako što e fatalno udariti glavom. Ili e je udariti auto. Ili e u podzemnom prolazu naleteti na nož nekog bandita... koji zapravo ne e znati zbog ega ubija tu devojku. I svi e govoriti: „Tako mlada, bilo je vreme pred njom, svi smo je tako voleli...“ Da. Naravno. Verujem, veoma ljupko i lepo lice, umorno, ali dobro udno. Pored takve devojke se ne ose aš onakvim kakav zapravo jesi.

Trudiš se da budeš bolji, a to te optere uje. S takvim devojkama ljudi vole pre svega da se druže,

pomalo da flertuju, dele tajne. U takve se retko zaljubljuju, ali zato ih svi vole.

Osim tog nekog, koji je otišao kod crnog maga.

Na prvi pogled, crni vihor je sasvim obi na pojava. Koncentrišu i se, mogao sam da primetim još pet ili šest komada koji lebdeše nad glavama putnika. Ali sve behu bledolike, nejasne, jedva pokretne sene. Rezultati uobi ajenog, amaterskog prokletstva. Neko je dobacio za ovekom: „Crko dabogda, gade!“ Neko je pak rekao jednostavnije i blaže: „ avo te odneo!“ I protegao se sa Tamne strane majušan vihor, koji odnosi sre u, koji isisava snagu.

Ali, obi no, diletantsko i neformalno prokletstvo traje svega sat ili dva, maksimum dvadeset etiri sata. A njegove posledice, mada neprijatne, nisu smrtonosne. Me utim, crna rupa nad devojkom beše kvalitetna, postojana, napravio je iskusan vra . Ne znaju i to ni sama, ali devojka ve beše mrtva.

Nehotice pružih ruku ka džepu, shvatih gde se nalazim te se namrštih. I zašto mobilni ne rade u metrou? Zar oni koji ih koriste ne idu pod zemlju?

Sada bejah rastrzan izme u osnovnog zadatka koji sam morao da ispunim, pa makar i bez nade na uspeh, i devojke osu ene na prokletstvo. Ne znam da li joj više uopšte mogu pomo i, ali svejedno, moram da krenem tragom ini...

I u tom trenutku, savi me po drugi put. Ovaj put, na drugi na in. Bez gr eva, bez bola, samo mi se grlo osušilo, utrnule desni, zapulsirala krv u slepoo nicama, a vrhovi prstiju me zasvrbeli.

Pa da!

Ali zašto nije na vreme?

Ustah - voz se ve polako zaustavljao ispred stanice. Pro oh pored devojke i osetih njen pogled. Išla je za mnom. Bojala se. O ito je crni vihor, premda neosetan, uznemiravao i terao da se zagleda u ljude koji su je okruživali.

Možda je baš zbog toga još živa?

Izbegavaju i da gledam u njenu stranu, spustio sam ruku u džep. Napipah amajliju, hladnu šipku od brušenog oniksa. Oklevah još koji tren, pokušavaju i da smislim druge na ine.

Ne, nije bilo drugog izlaza.

Stegoh šipku u ruci. Po e me probadati kroz prste, potom kamen postade topliji, vra aju i sakupljenu energiju. Ose anje ne beše prividno, ali ovu toplotu nije bilo mogu e izmeriti termometrom. inilo mi se da stežem žar iz vatre... žeravicu usijanog jezgra, prekrivenu hladnim pepelom.

Ispraznivši amajliju do kraja, bacih pogled na devojku. Crna rupa je drhtala, povijaju i se lagano ka meni. Vihor bejaše toliko snažan da je posedovao elemente intelekta.

Udarih.

Da je kojim slu ajem u vagonu, ma kakvom vagonu - u celom vozu, bio još jedan Ini, primetio bi zaslepljuju i blesak, koji s ujedna enom lako om probija kroz metal i beton...

Nikada do sada nisam udarao po crnom vihoru tako složene strukture. I nikada do sada nisam upotrebio amajliju tako jake energije.

Efekat je bio sasvim neo ekivan. Slabašna prokletstva, koja su visila nad drugim ljudima, nestaše u potpunosti. Vremešna žena, umornog ubogog lica, za eno pogleda u dlan, odjednom je prestade migrena. Mladi , koji tupo gledaše kroz staklo, trže se, a njegovo lice se opusti i iz iju mu nestajaše skrivena tuga.

Crni vihor iznad devojke gurnuo je na oko pet metara, ak ga napola izbacio iz vagona.

Ali zadržavši svoju strukturu, cikcak putanjom vratio se nazad ka žrtvi. Šta ti je sila! Šta ti je namera!

Kažu, mada ja to nisam video, da na dva-tri metra potisnuti vihor gubi orijentir i ka i se na slede eg najbližeg oveka. To je tako e loše, ali tu e prokletstvo deluje daleko slabije te za novu žrtvu postoje sve šanse da se spase.

A ovaj se vihor vratio nazad, kao verni pas gospodaru u nevolji.

Voz se zaustavljao. Bacih poslednji pogled na vihor - ponovo je visio nad devojkom, ak je ubrzao kruženje... I ništa, apsolutno ništa nisam mogao protiv toga. U isto vreme, na stanici se nalazio cilj mojih nedeljnih lutanja po Moskvi. Da pro em pored njega, da krenem za devojkom, nisam mogao. Šef bi me živog pojeo... možda ak, bukvalno...

Kada se vrata uz šištanje razvukoše, bacih poslednji pogled na devojku - pažljivo kopiraju i auru. Šanse da je ponovo na em u velikom gradu su male. Ipak, mora u da se potrudim.

Ali ne sada.

Isko ivši iz vagona, osvrnuh se oko sebe. Iskustva na terenu mi je zaista falilo, i tu je šef bio apsolutno u pravu. Ali metod koji je primenjivao tokom obuke, uopšte mi se nije svi ao.

Kako, avo ga odneo, da na em metu?

Obi nim vidom gledao sam ljude, od kojih nijedan nije izazivao sumnju. Ovde se do sada guralo mnogo putnika. Ipak je ovo kružna Kurska, tu su i putnici sa železni ke, i trgovci koji se razilaze, i oni koji žure da presednu na liniju koja vodi u spava e rejone... Suzivši o i, mogao sam da vidim daleko zanimljiviju sliku - bledunjave aure, kao obi no, predve e. Me u njima, poput svetlocrvene mrlje, gorela je ne ija zloba. Narandžastom bojom svetleo je jedan par, koji je igledno žurio ka postelji, razvodnjenim modro-sivim prugama vukle su se raspadaju e aure pijanica.

I nikakvog traga. Samo suvo a u grlu, svrab desni, bezumno probadaju i otkucaji srca.

Ukus krvi na usnama. Narastaju e uzbu enje.

Svi znaci su indirektni, a u isto vreme suviše o igledni da bih tek tako mogao da ih zanemarim.

Ama, ko? Ko? Voz iza mojih le a se pokrenu. Ose aj blizine cilja nije slabio - zna i, sada smo blizu.

Pojavio se voz iz suprotnog pravca. I osetih kako je meta uzdrhtala krenula njemu u susret.

Napred!

Presekoh peron, manevrišu i izme u putnika koji su piljili u raspored dolazaka i odlazaka, krenuh prema repu voza - ose aj cilja po e da slabi, potr ah ka glavnom vagonu... da... bliže...

Kao u de ijoj igri „vru e-hladno“.

Ljudi su ulazili u vagon. Tr ao sam niz kompoziciju, ose aju i kako mi se usta pune gustom pljuva kom, po inju da me bole zubi, gr mi hvata prste... U slušalicama je brujala muzika.

In the shadow of the moon, She danced in the starlight Whispering a haunting tune To the night...

Ah, kakva prikladna pesma. Neverovatno prikladna...

Ne ide na dobro.

Usko ih kroz vrata koja se zatvarahu, zastah, osluškuju i. Jesam li pogodio ili ne?

Vizuelno, kao uostalom i malo as, još nisam prime ivao metu.

Pogodio sam.

Voz je jurio po trasi, a moji buntovni ki instinkti vrištali su: „Ovamo! Odmah pored!“ Možda sam ak pogodio i vagon?

Iskosa pogledah na putnike i odustah od te nade. Ovde nije bilo nikog ko bi mogao da me zainteresuje.

Ništa, pri eka emo...

Feel no sorrow, feel no pain, Fell no hurt, there’s nothing gained...

Only love will then remain, She would say.

Na stanici Prospekt mira, osetih da se meta udaljava. Isko ih iz vagona u pravcu drugog voza. Sasvim blizu, negde sasvim blizu...

Na radijalnoj stanici ose anje cilja postade gotovo mu no. Ve primetih nekoliko kandidata - dve devojke, jednog mladi a i de aka. Svi oni behu potencijalni kandidati, ali ko od njih ta no?

Moja etvorka sela je u isti vagon. To je ve bila sre a, ušao sam za njima, i ekao.

Jedna devojka iza e na Rižskoj.

Ose aj nije slabio.

Mladi je izašao na Aleksejevskoj.

Fenomenalno. Devojka ili de ak? Ko od njih dvoje?

Dozvolih sebi nakratko da bacim pogled na oboje. Devojka beše bucmasta, rumena, i pažljivo je itala „MK“. Nije odavala ni trunku uznemirenosti. De ak, naprotiv, mršav i slabašan, stoji kraj vrata, pišu i prstom po staklu.

S moje ta ke gledišta, devojka izgledaše daleko... ukusnije. Dva prema jedan, da je ona.

Ipak, uopšteno govore i, sve je pitanje pola.

Polako ve po eh da osluškujem Zov. Još neverbalizovana, sasvim nežna, monotona melodija. Zvuk iz slušalica iznenada prestade da se uje, Zov ga je lagano prekrivao.

Ni devojka ni de ak ne pokazivahu uznemirenost. Ili poseduju veoma visok prag izdržljivosti, ili su se, naprotiv, odmah prepustili.

Voz je pristigao na stanicu VDNH. De ak udalji ruku od stakla, i brzim hodom ka starom izlazu iza e na peron. Devojka ostade u vozu.

Prokletstvo!

Bili su sasvim blizu i nisam mogao da shvatim koga od njih dvoje ose am!

Iznenada se melodija Zova likuju e razvi, i u njoj po e da se potkrada govor. Ženski!

Sko ih kroz vrata koja se ve zatvarahu, brzim hodom krenuvši za de akom.

Divota. Lov se privodi kraju.

Samo, kako mislim da iza em na kraj sa praznom amajlijom? Ne ide mi u glavu...

Izašlo je sasvim malo ljudi, na eskalatoru se vozilo nas petoro. Ispred svih de ak, iza njega žena s detetom, zatim ja, iza mene zbr kani pukovnik u godinama. Vojnikova aura beše lepa, svetla, sva od svetlucavih eli nosivih i plavih tonova. ak sam pomislio, zajedljivo i tupo,

da bih mogao da ga pozovem u pomo . Takvi do dana današnjeg veruju u „oficirsku ast“.

Samo, koristi od starog pukovnika bilo bi manje od pra ke u lovu na slonove.

Prestavši da punim glavu glupostima, ponovo bacih pogled na de aka. Zatvorenih o iju, skeniraju i auru.

Rezultat je bio obeshrabruju i.

Okružavala ga je presijavaju a, poluprovidna svetlost. Povremeno se boje i u crveno, ponekad prelaze i u zelenu, a ponekad plamte i tamnoplavom bojom.

Redak slu aj. Neformirana sudbina. Neodre en potencijal. De ak koji može da postane nevi eni podlac, ili dobar i pošten ovek, a može da postane niko i ništa, ništarija, kakvih je, u svakom slu aju, na svetu i najviše. Sva budu nost je pred njim, kako kažu. Ovakve aure su normalne za decu starosti od dve-tri godine, a kod starijih ljudi se sre u veoma retko.

Sada mi je jasno zašto je Zov upu en upravo njemu. Delikates, u svakom slu aju.

Osetih kako mi se usta pune pljuva kom.

Sve je trajalo dugo, suviše dugo... posmatrao sam de aka, njegov tanki vrat ispod šala, i proklinjao šefa, tradiciju, rituale, sve ono od ega se sastojao moj posao. Desni su me svrbele, sušilo mi se grlo.

Krv je gorko-slanog ukusa, ali ovu že mogla je da utoli samo ona.

Prokletstvo!

De ak je sko io sa eskalatora, potr ao ka predvorju, nestao iza staklenih vrata. Na tren mi postade lakše. Usporavaju i korak, krenuh i ja tuda, kraji kom oka fiksiravši pokrete - de ak se spustio u podzemni prolaz. Sad je ve tr ao, Zov ga je mamio i privla io.

Brže!

Pritr avši do prodavnice, bacih prodavcu dve nov anice od po pet, i rekoh, trude i se da ne pokazujem zube: „Onu flašu od šest rubalja...“ Bubulji avi momak mi usporeno - on se i sam, izgleda, zagrevao votkom na poslu dodade flašu od etvrt litre. Pošteno me upozori: „Votka nije baš nešto. Nije ni otrov, naravno, „dorohovska“ je, ali ipak...“ „Zdravlje je skuplje", odbrusih ja. Votka je, naravno, bila surogat, ali u ovom trenutku mi je to odgovaralo. Jednom rukom otkinuh poklopac uz pomo ži anog prstena za lakše otvaranje, drugom izvadih mobilni i uklju ih pozivanje. Prodavac se izbe i. Popivši gutljaj u hodu - votka je smrdela na kerozin, a ukus je bio još gadniji, o igledan falsifikat, iza ugla je presipaju - potr ah prema prelazu. „Slušam.“ Ovo ve ne beše Larisa. No u obi no dežura Pavel. „Anton ovde. Hotel „Kosmos“, negde u blizini, u dvorištu. Pratim ga.“ „Ekipu?“ „Da. Ve sam ispraznio amajliju." „Šta se dogodilo?"

Besku nik, koji je ležao posred prelaza, pružio je ruku, sa nadom da u mu dati ve na etu flašu. Protr ah pored njega. „To je druga stvar... Požuri, Pavel...“ „Momci su ve krenuli."

Odjednom osetih kako mi vilice probija ubod užarene igle. Ah, ti, ubre... „Paša, ne odgovaram za svoje postupke“, rekoh brzo, prekidaju i vezu. I zaustavih se ispred policijske patrole.

Kao po pravilu!

Zašto se ljudske snage reda i mira uvek pojavljuju u neodgovaraju im trenucima? „Narednik Kaminski," brzo re e mladi milicioner. „Vaša dokumenta...“ Zanima me šta se spremaju da mi prišiju? Pijanstvo na javnom mestu? Sto posto.

Spustivši ruku u džep, dodirnuh amajliju. Jedva da je bila topla. Ali ovde i nije potrebno više od toga. „Ja ne postojim“, rekoh.

Dva para o iju, pretresaju i me u predose anju ulova, opusteše, napusti ih i poslednja iskra razuma. „Vi ne postojite", uglas ponoviše obojica.

Nisam imao vremena da ih programiram. Izustih prvo što mi je palo na pamet: „Idite kupite votku i odmarajte. Odmah. Napred marš!“ ito, predlog je pao na odgovaraju i teren. Uhvativši se za ruke, kao deca na izletu, milicioneri poleteše po prelazu ka kioscima. Pomalo se zbunih, shvativši posledice svoje naredbe, ali nije bilo vremena da menjam situaciju.

Iz prolaza isko ih u punom uverenju sam ve zakasnio. Ali ne, koliko god da bilo udno, de ak ne beše otišao predaleko. Stajao je na oko sto metara od mene, lagano se njišu i. E, to je otpor! Zov je bio tako snažan, da se inilo vrlo udnim zbog ega se i retki prolaznici ne upuštaju u ples, zbog ega trolejbusi ne skre u s bulevara i ne zabijaju se u zidove, u susret slatkoj sudbini...

De ak se osvrnu. ini mi se da me je video. I brzo pošao dalje.

To je to, slomio sam ga.

Krenuh za njim, grozni avo se spremaju i na reakciju. Trebalo bi da sa ekam ekipu.

Potrebno im je desetak minuta, ne više.

Ali, nekako e ispasti loše za de aka.

Sažaljenje je opasna stvar. Danas sam mu se dva puta prepustio. Prvi put u metrou, potrošivši snagu amajlije na besmislen pokušaj da skinem crnu magiju. A sada ponovo krenuvši za de akom.

Pre mnogo godina, rekli su mi jednu stvar s kojom nikada nisam hteo da se složim. Ne slažem se ni do dana današnjeg, mada sam se više puta uverio u njenu istinitost. „Opšta i li na dobrobit, retko se podudaraju...“ Da, shvatam. Istina.

Ali, nesumnjivo, postoji i takva istina, koja je gora od laži.

Potr ah u susret Zovu. Svakako, nisam ga uo onako kako ga je uo de ak. Za njega je to bila primamljiva, magi na melodija, koja ga je lišavala volje i snage. Za mene, naprotiv, bila je to uzbuna koja uzburkava krv.

Koja uzburkava krv...

Moje telo, nad kojim sam se iživljavao nedelju dana, polako je negodovalo. Bio sam žedan, ali ne vode - sposoban sam da utolim že bez svake štete po organizam prljavim gradskim snegom; ne alkohola - flašica sa otrovnom džibrom bila mi je pod miškom, i tako e mi ne bi naudila.

Hteo sam krvi.

I ne svinjske, niti kravlje, nego baš ljudske.

Neka je proklet lov... „Moraš da pro eš kroz ovo“, rekao je šef. „Pet godina u analiti kom birou - zar ne misliš da je mnogo?“ Ne znam je l' mnogo, ali meni se svi a.

Na kraju krajeva, ni sam šef ve poslednjih sto godina nije obavljao operativne poslove.

Protr ah izme u svetle ih vitrina, prenatrpanih falš keramikom i hranom. Pored mene, na ulici, jurili su automobili, kora ali retki prolaznici. To je tako e bila iluzija, falsifikat jedne od strana sveta, jedine dostupne ljudima.

Sre a te nisam ovek.

Ne usporavaju i trk, prizvah Sumrak.

Svet je predahnuo, razdvajaju i se. Kao da su me s le a osvetlili aerodromski reflektori, ocrtavaju i duga ku, tanku senku. Senka se kovitlala i dobijala obim, vukla je u sebe, u predele, gde uopšte ne postoje senke. Odvajala od prljavog asfalta, podizala se, gibala, kao da je stub teškog dima. Tr ala ispred mene...

Ubrzavši tempo, probih sivu siluetu i u oh u Sumrak. Boje sveta postaše tamnije, a vozila na putu kao da usporiše, utrnuše.

Ve se približih svom odredištu.

Zavirivši u haustor, ve sam mogao da vidim rasplet. Nepokretno, opustošeno, ispijeno telo de aka, i nestaju ih vampira.

Ali uspeo sam.

De ak je stajao pred vampiricom, koja je ve pustila o njake, i lagano odvijao šal. Teško da je uopšte uplašen - Zov na isto prigušuje svest. Pre e biti da mašta o dodiru sjajnih oštrih njaka.

Pored njih je stajao mladi -vampir. Odmah sam osetio da je on glavni. Upravo je on inicirao devojku, i upravo je on pripremao na krv. I najodvratnije od svega: imao je moskovsku registracionu oznaku. Stoka!

Ali zato su se pove ale moje šanse za uspeh...

Vampiri se rasejano okrenuše ka meni, još ne shvataju i šta se dešava. De ak je bio u njihovom Sumraku, ja nisam mogao, nisam smeo da ga vidim... uostalom, kao ni njih same.

Zatim lice momka po e da se ispravlja, on se ak i osmehnu druželjubivo, smireno: „Zdravo...“ Prihvatio me je kao jednog od svojih. I nisam ga mogao kriviti za grešku. Sada zaista bejah jedan od njih. Maltene. Nedelja pripreme nije prošla uzalud - po eo sam da ih ose am... ali i sam gotovo da sam prešao na Tamnu stranu. „No na straža“, rekoh. Pružih ispred ruku sa praznom amajlijom, ali to se baš tako lako ne oseti na odstojanju. „Izlazi iz Sumraka!"

Po svoj prilici, mladi bi se povinovao. Sa nadom da nisam svestan krvavog traga koji se vukao za njim, da e mu po i za rukom da stvar klasifikuju kao „pokušaj zabranjene interakcije sa ovekom". Ali devojka nije posedovala njegovu staloženost i bila je nesposobna da bilo šta shvati. „A-a-a-a!!!“ razvu enim urlikom, bacila se na mene. Sre a te nije zarila zube u de aka.

Beše neura unljiva - kao narkoman u krizi kojem su iz vene istrgli tek zaboden špric, kao nimfomanka s koje su sišli tren pred orgazam.

Trzaj beše suviše brz za oveka, niko ne bi mogao da ga odbije.

Ali ja i vampirica bejasmo u istom sloju realnosti. Zabacih ruku i prolih te nost iz na ete flaše pravo u izopa eno lice.

Zašto vampiri tako loše podnose alkohol?

Prete i urlik prešao je u oštar vrisak. Vampirica se ukopa u mestu, mlataraju i rukama po licu s koga je u slojevima otpadala koža i sivkasto meso. A vampir se okrenuo i bacio u trk.

Sve se odvijalo suviše jednostavno. Registrovani vampir nije slu ajni gost s kojim si prinu en da se ravnopravno boriš. Bacih flašu na vampiricu, protegoh ruku i dohvatih nit registracione plo ice, koja se pokorno odmotavala. Vampir zakrklja, hvataju i se za grlo.

„Izlazi iz Sumraka!“ povikah. ini se da je shvatio da je stvar pošla u neželjenom pravcu. Bacio se na mene, trude i se da oslabi davljenje niti, u pokretu puštaju i o njake i transformišu i se.

Da mi je amajlija bila napunjena, ja bih ga jednostavno ošamutio.

A ovako sam morao da ga ubijem.

Plo ica, koja je ostavljala svetle i trag plave boje na grudima vampira, prasnula je kad sam izdao bezvu no nare enje. Energija, koju je uložio neko daleko sposobniji od mene, potekla je mrtvim telom. Vampir je i dalje tr ao, bio je sit, jak, a tu i životi su ga i dalje hranili. Ali suprotstavljati se udarcu takve sile bilo je nemogu e: koža se sušila i poput pergamenta obavijala kosti; iz o nih duplji oticala je sluz. Zatim mu se polomila i ki ma, a leš koji se i dalje trzao sruši se pred mojim nogama.

Okrenuh se - vampirica je dosad ve mogla da se reanimira. Ali opasnosti nije bilo.

Ogromnim skokovima devojka je tr ala niz dvorište. Nije ni izašla iz Sumraka, tako da sam ovaj potresan prizor mogao da vidim samo ja. I psi, naravno. Negde u okolini neko pseto oglasilo se histeri nim lavežom, koje ga obuze iznenada, s mržnjom i strahom i svim onim ose anjima, koje pasji soj od pamtiveka gaji prema živim mrtvacima.

Nisam imao snage dalje da gonim vampiricu. Ispruživši se, uzeo sam kopiju aure isušene, sive, plesnive. Na i u je. Više ne može da se sakrije.

A gde li je de ak?

Po izlasku iz Sumraka, koji su napravili vampiri, mogao je ili da padne u nesvest, ili obamrlost. U svako slu aju, nije ga bilo u haustoru. Pored mene nikako nije mogao da protr i... isko ih napolje iz haustora i, zaista, ugledah de aka. Bežao je tek jedva brže od vampirice. Svaka ast! Neverovatno. Ne treba mu pomo . Ne valja što je zapamtio sve što se dogodilo, ali ko e da poveruje jednom de aku? A do jutra e se anje da izbledi, smekša, i pretvori u nerealni košmar.

Ili, ipak da ga uhvatim? „Antone!“ Preko prospekta su tr ali Igor i Garik, naš nerazdvojni operativni duo. „Jedna je pobegla!“ viknuh.

Garik je u trku šutnuo isušeno telo vampira, podigavši u hladan vazduh oblak trunja.

Povika: „Odlivak!“ Poslah mu lik pobegle vampirice. Garik se namršti i dohvati ga u trku. Operativci odjuriše u poteru, a Igor usput dobaci: „Po isti sme e!“ Klimnuh glavom - kao da su tražili odgovor - i iza oh iz svog Sumraka. Svet ponovo dobi boju. Siluete operativaca se rastopiše, ak se ni sneg koji je stajao u ljudskoj realnosti nije utapkavao pod nevidljivim koracima.

Predahnuvši, uputih se ka sivom „volvou“, koji je bio parkiran uz ivi njak. Na zadnjem sedištu je stajao jednostavan alat: vrsta plasti na vre a, lopata i metla. Za oko pet minuta, po istio sam gotovo bestežinski trup vampira i sakrio vre u u gepek. Sa poluotopljenog snežnog nanosa koji je ostavio neki nemarni domar sakupih malo prljavog snega, razbacah ga po dvorištu, ugazih, utapkavaju i ostatke truleži u blato. Ljudsku sahranu ne eš imati, jer nisi ovek...

I to je to.

Vratio sam se u auto, seo za volan i raskop ao jaknu. Bilo je dobro. Štaviše. Stari vampir je mrtav, momci e uhvatiti njegovu drugaricu, de ak je živ.

Mogu da zamislim koliko e šef da se obraduje!

GLAVA 2.

„Aljkavo!“ Pokušah da zaustim nešto, ali mi slede a replika, oštra kao šamar, za epi usta. „Koještarija!" „Ali...“ „Ti, valjda, sam razumeš svoje greške?“ Šefova energi nost jedva da je malo oslabila, i ja se usudih da podignem pogled sa poda.

Pažljivo kazah: „Kao da...“ Volim da provodim vreme u ovom kabinetu. Javlja se nekakav de ji ose aj u duši pri samom pogledu na sve te zabavne stvar ice što stoje u vitrinama od blindiranog stakla, poka ene po zidovima, pobacane po stolu zajedno sa disketama i dokumentima. O svakom predmetu - od drevne japanske lepeze, do otkinutog komada metala i uz njega pri vrš enog jelena - postoji nekakva pri a. Kad je šef dobro raspoložen, onda od njega možeš da uješ veoma, veoma zanimljive pri e.

Samo, retko ga zati em u takvom stanju. „U redu“, prestavši da se šeta po kabinetu i spustivši se u kožnu fotelju, šef zapali cigaretu. „Onda raportiraj!"

Glas mu postade poslovan kao i spoljašnji izgled. Ljudskim okom gledano, bilo mu je oko etrdeset godina, a pripadao je onom oskudnom krugu drugorazrednih biznismena na koje vlast tako esto voli da polaže nadu. „Šta da raportiram?“ postavih pitanje, rizikuju i da navu em još jednu nepristrasnu ocenu. „Greške. Tvoje greške.“ Zna i tako... Dobro. „Borise Ignjatjevi u, moja prva greška“, po eh najnevinije mogu e, „bila je pogrešno shvatanje zadatka.“ „Zar?“ zainteresovano e šef. „Pa, ja sam mislio da je moj zadatak da pratim vampira, koji je zapo eo aktivan lov u Moskvi. Na i ga i... hm... osujetiti.“ „Da, da...“ potvrdi ohrabruju e šef. „U stvari, zadatak je za svoj osnovni cilj imao proveru moje spremnosti u operativnim poslovima, u operacijama na terenu. Po ev od nepravilne procene zadatka, a upravo slede i princip: „razdvajati i zaštititi“...“ Šef uzdahnu, klimnu nekoliko puta. Neko, ko ga manje poznaje od mene, zaklju io bi da se ovaj postideo. „A jesi li ne im narušio ovaj princip?“ „Ne. I zato nisam ni izvršio zadatak.“ „Kako nisi?“ „Prvo...“ iskosih pogled na prepariranu belu sovu koja je stajala iza stakla u vitrini. Je l' to ona pomeri glavu ili ne? „Prvo sam ispraznio amajliju na neuspešan pokušaj neutralizacije crnog vihora...“ Boris Ignjatjevi se namršti. Zaliza kosu. „Dobro, po emo od toga. Prou io sam izveštaj - i ako ga nisi nakitio...“ Odri no klimnuh glavom.

„Verujem ti. Naime, takvu magiju je nemogu e skinuti amajlijom. Se aš li se klasifikacija?“ Do avola! Zašto nisam prelistao stare beleške? „Siguran sam da se ne se aš. Nebitno, ova magija je iznad svoje vrste. Nikako ti ne bi pošlo za rukom da iza eš na kraj s njom...“ šef se nagnu nad stolom i tajanstvenim šapatom nastavi: „I znaš šta...“ Na uljih uši. „Ne bi ni meni, Antone.“ Priznanje beše toliko neo ekivano, da nisam imao šta da odgovorim. Uverenost da šef može apsolutno sve nikad se nije izgovarala naglas, ali su svi kancelarijski službenici bili ube eni u to. „Antone, vihor ovakve snage... može da skine samo autor iste.“ „Treba ga na i...“ neodlu no rekoh ja. „Jadna devojka...“ „Nije u njoj problem. Ne samo u njoj.“ „Zašto?“ izvalih ja, i brzo se ispravih: „Je l’ treba da zaustavimo crnog maga?“ Šef uzdahnu. „Vrlo je verovatno da ima dozvolu. Možda je bio u pravu kad je bacao kletvu... Stvar nije u magu. Crni vihor ima takvu snagu... je l' se se aš kad se zimus srušio avion?“ Zadrhtah. To nije bio naš propust, štaviše, ve im delom bio je ljudski faktor. Pilot na koga su bacili magiju izgubio je kontrolu nad komandama i avion je pao na gradsku etvrt. Stotine života - sasvim nevinih ljudi... „Takve vihore je nemogu e fokusirati samo na jednu osobu. Devojka je ukleta, ali joj ne e pasti crep s krova na glavu. Pre e biti da e se srušiti cela zgrada, pokrenuti epidemija, da e slu ajno baciti atomsku bombu na Moskvu. Eto u emu je glavna nevolja, Antone.“ Šef se iznenada okrenu, te baci prekorni pogled na sovu. Ova brzo sklopi krila, a sjaj u staklenim o ima joj ugasnu. „Borise Ignjatjevi u...“ rekoh s užasom u glasu. „To je moja greška...“ „Razume se da je tvoja. Spasava te samo jedna stvar, Antone“, šef se nakašlja. „Postupio si sasvim pravilno, sažalivši se. Amajlija nije u potpunosti mogla da sruši magiju, ali je na vreme odložila otvaranje vrata Inferna. Sad u rezervi imamo ceo jedan dan... možda dva. Uvek sam smatrao da nepromišljeni, ali blagi postupci, donose više koristi od onih promišljenih, ali oštrih.

Da nisi potegao za amajlijom sada bi pola Moskve bilo u ruševinama.“ „Pa šta da radimo?“ „Da tražimo devojku. Da je uvamo... dok budemo imali snage. Po i e nam za rukom da još jedanput destabilizujemo vihor. A u me uvremenu emo morati da prona emo maga koji je prokletstvo i bacio, te da ga nateramo da ga skine.“ Zaklimah glavom. „Pozva emo svakog“, nemarno re e šef. „Opozvao sam momke sa odsustva, do jutra e se vratiti Ilja i Semjon sa Cejlona, a do ru ka i ostali. Vremenske prilike u Evropi su loše, zamolio sam kolege iz evropskog biroa za pomo da rasteraju oblake...“ „Do jutra?“ pogledah na sat. „Još dvadeset etiri sata.“ „Ma ne, do ovog jutra“, odgovori šef, ignorišu i podnevno sunce iza prozora. „Ti eš takode da je tražiš. Možda te opet posluži sre a... Nastavimo analizu tvojih grešaka?“ „Ima li smisla da gubimo vreme?“ bojažljivo ga upitah. „Ne boj se, ne emo izgubiti“, šef ustade, pro e do vitrine, dohvati prepariranu sovu i spusti je na sto. Izbliza mi postade sasvim jasno da je u pitanju punjena ptica. U njoj je bilo života, koliko i u krznenoj kragni... „Pre imo na vampire i njihovu žrtvu.“

„Pustio sam vampiricu da pobegne. I momci su je uhvatili", posvedo ih s pokajanjem. „Nema tu mesta ni za kakve pretenzije. I ovako si se dostojanstveno borio. Stvar je u žrtvi...“ „Da, de ak je sve zapamtio. Ali tako je uhvatio maglu...“ „Antone! Osvesti se! De aka su uka ili Zovom na rastojanju od nekoliko kilometara!

Trebalo je da u haustor u e poput bespomo ne marionete! A kada Sumrak nestane, trebalo je da padne u nesvest! Antone, da je posle svega sa uvao samo sposobnost kretanja, imao bi izvanredan magijski potencijal!“ Šef u uta. „Ja sam budala...“ „Nisi. Ali si se debelo zabio u laboratoriju. Antone, taj de ak je, potencijalno, ja i od mene!“ „Ma nemojte, molim vas...“ „Ako može bez ulizivanja...“ Zazvoni telefon na stolu. O igledno, nešto hitno. Malo ko je znao šefov direktan broj telefona. Ja, na primer, ne znam. „Tišina!“ naredi šef potpuno nevinom telefonu, i ovaj utihnu. „Antone, treba da na emo de aka. Vampirica, koja je pobegla, sama po sebi nije opasna. Ili e je momci uhvatiti, ili e je pokupiti obi na patrola. Ali, ako ujede de aka..., ili ga, gore od toga, bude inicirala... Nemaš ti pojma šta je to istokrvni vampir. Savremeni vampiri su komarci u pore enju sa tamo nekim Nosferatu. A on ak nije bio ni jedan od najboljih, mada se hvalisao... De ak mora da bude prona en, testiran, i po mogu nosti, primljen u Stražu. Ne smemo da ga prepustimo tamnoj strani, jer balans u Moskvi definitivno pada.“ „Ovo je, zna i, nare enje?“ „Dozvola", mra no re e šef. „Kao što vidiš, imam slobodu da dajem ovakve dozvole.“ „Znam“, tiho potvrdih. „Odakle po injemo? Od koga, pre e biti...“ „Kako želiš. O igledno, ipak, od devojke. Ali pokušaj da na eš i de aka.“ „Da krenem?“ „Prvo se naspavaj." „Dobro sam se naspavao, Borise Ignjatjevi u...“ „Ne slažem se. Predlažem ti makar još malo.“ Ništa mi nije bilo jasno. Ustao sam u jedanaest i odmah odleteo u kancelariju, ose ao sam se odmorno i pun snage. „Evo ti pomo nik“, šef lupi prstom po punjenoj sovi. Ptica raširi krila i zakrešta s negodovanjem.

Progutavši knedlu, reših se na pitanje: „Ko je to? Ili, šta je to?“ „Zašto pitaš?“ upita šef, zagledaju i joj se u o i. „Da bih video ho u li mo i da sara ujem s njim!“ Sova me pogleda i zakrešta kao razjarena ma ka. „Nepravilno si postavio pitanje“, šef odmahnu glavom. „Stvar je u tome, ho e li ona pristati da radi s tobom.“ Sova ponovo zakrešta. „Da“, re e šef, obra aju i se sad ve meni, a ne ptici. „Ve im delom si u pravu. Ali, je l' neko podneo novu žalbu?“ Ptica obamre. „Obe avam da u se zauzeti. I ovaj put postoje sve šanse.“

„Borise Ignjatjevi u, moje mišljenje je...“ po eh ja. „Izvini Antone, ono me ne brine...“ šef pruži ruku, a sova nespretno zakora i paperjastim nogama i stade mu na dlan. „Ti ne razumeš koliko imaš sre e.“ utah. Šef pri e prozoru, otvori okna, ispruži ruku. Sova zamaha krilima i strmoglavi se kroz prozor. Dobra neka punjena ptica! „Kuda... ono?“ „Tebi. Radi ete u paru...“ šef protrlja nos. „Da! Povedi ra una, zove se Olga.“ „Sova?“ „Sova. Hrani eš je, brinuti o njoj - sve e biti kako treba. A sad... naspavaj se još malo, i ustaj. Ne moraš ni da svra aš u kancelariju, sa ekaj Olgu, i na posao. Proveri kružnu metro liniju, na primer...“ „Kako da se još naspavam...“ po eh ja. Ali svet oko mene se ve smrkavao, tamneo, rastapao. U obraz mi se bolno urezao ugao jastuka.

Ležao sam u svom krevetu.

Glava mi je bila teška, u o ima pesak. Grlo mi se sušilo i bolelo je. „A...“ promuklo zevnuh, okre i se na le a. Zbog teških zavesa na zidu nisam mogao da vidim je li napolju no , ili je ve odavno dan. Iskosih pogled na sat - svetle i brojevi pokazivahu osam.

Prvi put me je šef posetio u snu.

Neprijatna je to stvar, pre svega za šefa, koji je morao da provaljuje u moju svest.

Sasvim je o igledno da je stiska s vremenom, im je smatrao neophodnim da izvrši instruktažu u snovima. Ali, ipak... kakva realnost! Ko bi rekao. Analiza zadataka, ona glupava sova...

Trgoh se - nešto zalupa spolja na prozoru. Kratko i u estalo, kao kandžama. Pronelo se i prigušeno kreštanje.

A šta sam, pak, istinu govore i, mogao da o ekujem?

Sko ivši, ovlaš namestivši ga e, pritr ah prozoru. Sve ono ubre što sam gutao pripremaju i se za lov, još je delovalo, tako da sam jasno razlikovao obrise predmeta.

Razvukoh zavese. Podigoh roletne.

Sova je sedela na prozorskoj dasci. Pomalo je žmirkala - ipak je ve osvanulo i bilo joj je suviše svetlo. Sa ulice je, naravno, teško shvatiti zbog ega nekakva ptica sedi na prozoru desetog sprata. Ali, ako pak susedi bace pogled, bi e sasvim zapanjeni. Polarna sova usred Moskve! „Šta je ovo...“ rekoh tiho.

Htedoh se izraziti daleko eksplicitnije, ali su me od te navike odvikli na samom po etku rada u Straži. Ta nije, sam sam se odvikao. im drugi put ugledaš tamni vihor nad ovekom koga si upravo opsovao, odmah nau iš da držiš jezik za zubima.

Sova me gledala. ekala je.

Unaokolo su se razjarivale ptice. Jato vrabaca koji se ugnezdiše na okolnom drvetu obuzimalo je cvrkutanje. Vrane behu hrabrije. Smestile su se na komšijskom balkonu i bližem drve u. I neprestano graktale, povremeno ska i s grana i lete i oko prozora. Instinktivno su ose ali nadolaze e neprijatnosti od ovakvog neo ekivanog gosta.

Ali sova nije reagovala. Fu kalo se njoj i za vrapce i za vrane. Narav- 110, da je mogla. „Ko si bre ti?“ promrmljah, nemilosrdno kidaju i zalepljena okna i otvaraju i prozor. „Udružio me šef s partnerom... s partnerkom..."

Jednim zamahom krila sova ulete u sobu, i sklopivši o i, sede na šifonjer. Kao da ve sto godina tu živi. Možda se smrzla usput? Ma ne, ona je polarna...

Krenuh da zatvorim prozor, razmišljaju i o tome šta sad da radim. Kako da razgovaram s

njom, ime da je hranim, i kako, za boga miloga, ovo pernato stvorenje može meni da pomogne? „Zoveš se Olga?“ upitah je, zatvorivši prozor. Kroz pukotine je i dalje duvalo, ali ostavi emo to za kasnije. „Ej, ptico!“ Sova otvori jedno oko. Ignorisala me je gotovo isto kao i one usplahirene vrapce.

Svakim trenom ose ao sam se sve gore i gore. Kao prvo, saradnik s kojim ne mogu da razgovaram. Kao drugo, ona je povrh svega i žena!

Još je i sova.

Možda da obu em pantalone? Stojim ovde u izgužvanim ga ama, neobrijan, krmeljiv...

Ose aju i se kao poslednji idiot, pokupih ode u i isko ih iz sobe. Re enica koju sam uputio sovi pri izlasku: „Izvinite me na trenutak", samo je poja ala apsurdnost moje situacije.

Ako je ta ptica zaista ono što mislim da jeste, onda baš i nije ostavila neki utisak.

Više od svega sam hteo da se istuširam, ali takav gubitak vremena nisam imao na raspolaganju. Ograni io sam se na brijanje i rashla ivanje glave koja je brujala pod hladnim mlazom slavine lavaboa. Na polici sa šamponima i dezodoransima našla se i toaletna voda koju obi no i ne koristim. „Olga?“ pozvah je gledaju i niz hodnik.

Sova se pojavi na frižideru u kuhinji. Sedela je kao mrtva, poput preparirane ptice koja tu služi kao ukras. Isto kao kod šefa u vitrini. „Jesi li živa?“ upitah je.

Mra no me pogleda zlatnožuto oko. „Dobro“, odmahnuh rukama. „Ajde da krenemo iz po etka? Jasno mi je da nisam ostavio dobar utisak. I pravo da ti kažem, to je kod mene hroni no."

Sova me pažljivo slušala. „Ja nemam pojma ko si ti“, privukavši ga frižideru, sedoh na tabure. „I ti to ne možeš da mi kažeš. A ja u sam da se predstavim. Zovem se Anton. Pre pet godina, ispostavilo se da sam Ini.“ Zvuk, koji je sova proizvela, više od svega podse ao je na prigušeni smeh. „Da“, složih se ja. „Pre svega pet godina. Tako se pogodilo. Imao sam veoma visok prag poricanja. Nisam želeo da vidim svet Sumraka. I nisam ga ni video. Sve dok šef nije naleteo na mene.“ Cini se da je sovi postalo interesantno. „On je vodio prakti ne vežbe. Savetovao je operativce kako da prona u skrivene Ini. Naleteo je na mene...“ nasmejah se, prise aju i se toga. „Srušio mi je barijeru, naravno. A dalje je sve prosto... prošao sam adaptacioni kurs, zaposlio se u analiti kom odeljenju. I... bez naro itih promena u životu postao sam Ini, ali da to zapravo nisam ni primetio. Šef se ljutio, ali je utao.

Dobro sam obavljao posao. U ostalo nema prava da se meša. Ali pre nedelju dana, u gradu se pojavio vampir-manijak. Primio sam nare enje da ga obezvredim. Navodno zbog toga jer su svi operativci zauzeti. U stvari, da bih omirisao barut. Možda je i to u redu. Ali za nedelju dana poginulo je još troje ljudi. Profesionalac bi uhvatio to dvoje za dvadeset etiri sata...“ Veoma me je zanimalo šta Olga misli o ovome. Ali sova nije puštala ni zvuka. „I šta je zaista važnije da bi se sa uvao balans?“ ipak je upitah. „Pove anje mojih operativnih sposobnosti, ili životi troje, ni zbog ega krivih ljudi?“ Sova je utala. „Prisustvo vampira nisam mogao da osetim obi nim ulima“, nastavih. „Morao sam da em u rezonancu. Ljudsku krv nisam hteo da pijem. Prešao sam na svinjsku. I na sve te preparate... ali ti ih, verovatno, ve znaš...“ Pomenuvši preparate, ustah, otvorih ormari iznad šporeta i uzeh hermeti ki zatvorenu

staklenu teglu. Mrkog grudvastog praška, koga je ostalo vrlo malo na dnu tegle, nije imalo smisla vra ati u sektor za nabavku prehrambenih sredstava. Prosuh ga u sudoperu i isprah - kroz kuhinju se raširi opojna, mirišljava aroma. Ovlaš isprah teglu i bacih je u kantu za ubre. „Malo mi je falilo da izgubim kontrolu“, zna ajno nastavih. „Na najobi niji mogu i na in.

Ju e ujutro, kad sam se vra ao iz lova, izniknu odnekud jedna devojka, komšinica. Nisam se ak usudio ni da se pozdravim s njom - o njaci mi ve izbijaše. I sino , kad sam uo Zov koji je mamio de aka, malo je falilo da se pridružim vampirima.“ Sova me gledala pravo u o i. „Je l’ razumeš zbog ega je šef tražio baš mene?“ Punjena ptica. Klupko od perja, napunjeno vatom. „Da bih stvar video njihovim o ima?“ U hodniku se za u zvono. Uzdahnuh, mahnuh rukama - šta da se radi, sama je kriva, bilo koji sabesednik je bolji od ovakve dosadne ptice. Uklju ivši usput svetlo, do oh do vrata i otvorih.

Na pragu je stajao vampir. „U i“, rekoh. „U i, Kostja.“ Oklevaju i neko vreme ispred vrata, ipak na kraju u e. Prošao je rukama kroz kosu primetih da su mu dlanovi znojavi, a pogled neusredsre en.

Kostji je tek sedamnaest godina. Od ro enja je vampir, obi an, normalni gradski vampir.

Veoma neprijatna stvar: roditelji-vampiri, i za de aka takvog porekla gotovo je nemogu e da postane normalan ovek. „Doneo sam ti diskove“, promrmlja Kostja. „Evo ti.“ Uzeh kutiju sa kompakt-diskovima, ne iznenadivši se što ih je tako mnogo. Obi no mi je trebalo da ga cimam nekoliko nedelja da mi vrati diskove. Neverovatno je rasejan. „Sve si preslušao?“ upitah. „Narezao?“ „Aha... odoh...“ ekaj malo“, uhvatih ga za rame i uvukoh u sobu. „Šta je bilo?“ utao je. „Ve si u toku?“ upitah, prozrevši ga. „Nas je vrlo malo, Antone“, pogleda me u o i. „Kada neko ode, mi to odmah osetimo.“ „Da. Izuj se, idemo u kuhinju da ozbiljno porazgovaramo.“ Kostja se nije bunio. Grozni avo razmišljah šta da radim. Pre pet godina, kada sam postao Ini i kad mi je svet pokazao svoju mra nu stranu, ekalo me je mnoštvo fenomenalnih otkri a. A to da direktno iznad mene živi vampirska porodica, bilo je jedno od najšokantnijih.

Se am se, kao da je bilo ju e. Vra ao sam se s predavanja - onih najobi nijih, koji me teraju da se setim ne tako davnog instituta. Šestoro ljudi, lektor, vru inština od koje su se beli mantili lepili za telo; uzimali smo pod zakup slušaonicu medicinskog fakulteta. Išao sam ku i, bahato kora aju i, povremeno odlaze i u Sumrak - nakratko, jer još nisam stvorio naviku, i povremeno skenirao prolaznike. I ubrzo kod ulaza naleteh na susede.

Veoma dragi ljudi. Hteo sam da od njih pozajmim bušilicu, a Genadij, Kostjin otac, gra evinar po struci, jednostavno mi je prišao i kao od šale mi pomogao da iza em na kraj sa betonskim zidovima, o igledno pokazavši da inteligencija ne može bez proletarijata...

I tada primetih da oni jednostavno nisu ljudi.

To mi je bilo strašno. Braon-siva aura, bez gravitacije... Zanemeh, gledaju i ih s užasom.

Kostjina majka, Polina, promeni izgled lica, de ak se umirio i okrenuo le a. A glava porodice mi pri e, svakim narednim korakom prelaze i u Sumrak, onim gracioznim hodom koji poseduju

samo vampiri, živi i mrtvi u isto vreme. Za njih je Sumrak normalna životna sredina. „Zdravo, Antone", re e on.

Svet oko nas bio je siv i mrtav. Ni sam nisam primetio kada sam, slede i ga, zaronio u Sumrak. „Znao sam da eš i ti jednom pre i barijeru“, re e. „Sve je u redu.“ Napravih korak unazad - i Genadijevo lice zadrhta. „Sve je u redu“, re e on. Raskop ao je košulju, i ja ugledah registracioni žig, plavi otisak na sivoj koži. „Svi smo registrovani. Polina! Kostja!“ Njegova žena tako e je prešla u Sumrak i raskop ala bluzu. Klinac se nije pomerao, sa ekao je prete i o ev pogled, da bi na kraju i on pokazao žig. „Dužan sam da proverim“, prošaputah. Provera informacija je tekla krajnje nevešto, dvaput sam grešio i ponovo po injao. Genadij je strpljivo ekao. Kona no, dobio sam reakciju na žig. Trajna registracija, nije prona eno kršenje pravilnika. „Sve u redu?“ upita Genadij. „Je l' možemo da idemo?“ „Ja...“ „Ma, u redu je. Znali smo mi da eš ti jednog dana postati Ini.“ „Možete da idete“, rekoh ja. Znam da nije propisno, ali mi sad nije bilo do pravila. „Da...“ pre nego što e iza i iz Sumraka, Genadij se na trenutak zadrža. „Bio sam kod tebe u gostima... Antone, uzvra am ti poziv da nas posetiš...“ Sve je bilo kako treba da bude.

Oni odoše, a ja sedoh na klupu, odmah pokraj neke bake koja se tu grejala. Zapalih cigaretu, trude i se da razbistrim misli. Baba me pogledala, pa re e: „Dobri neki ljudi, zar ne, Arkašenjka?“ Uvek je grešila moje ime. Ostalo joj je još najviše dva-tri meseca života, sad sam to jasno video. „Ne baš...“ rekoh. Popušio sam tri cigarete, a zatim se odvukao ku i. Na pragu malo zastah, gledaju i kako se gasi siva staza „vampirske putanje“. Upravo sam danas nau io kako da je primetim...

Do ve eri sam se muvao unaokolo. Listao sam beleške, zbog ega sam morao da odlazim u Sumrak. U obi nom svetu te sveske su devi anski prazne. Hteo sam da pozovem vo u grupe ili šefa direktno - bio sam na njegovoj li noj odgovornosti. Ali, nekako sam ose ao da mogu samostalno da donesem odluku.

Kad se sasvim smrklo, nisam više mogao da izdržim. Popeh se sprat iznad i pozvonih.

Otvorio je Kostja, i zadrhtao. U realnom svetu, kao uostalom i cela njegova porodica, on je bio sasvim obi an. „Pozovi roditelje“, zamolio sam ga. „Zašto?“ progun a on. „Ho u da vas pozovem na aj.“ Genadij se iznenada niotkuda pojavi iza le a svog sina, bio je kudikamo sposobniji od mene, novope enog pristalice Svetlosti. „Jesi li siguran, Antone?“ upita me sumnji avo. „To uopšte nije potrebno. Sve je u redu.“ „Siguran sam.“ Za uta. Zatim slegnu ramenima. „Svrati emo sutra. Ako nas pozoveš. Ne uzbu uj se.“ U pono mi beše veoma drago što su odbili poziv. U tri posle pono i, pokušao sam da zaspim, zadovoljan, znaju i da njihove posete ne e ni biti, ni sutra, ni nikad.

Ujutro, ne sklopivši ni oka, stajah pored prozora i posmatrah grad. Malo je vampira.

Veoma malo. U radijusu od dva-tri kilometra ni jednog jedinog.

Kakav li je to ose aj, biti odba en. Biti kažnjen ne za po injen zlo in, ve za potencijalnu verovatno u da možeš da ga izvršiš? I kakav e im biti život... dobro, ne bi to ni bio život, ali ne znam prikladniju re - zajedno sa svojim nadzornikom?

Vra aju i se ku i s predavanja, kupio sam malu tortu, da bude uz aj.

A evo ga sada, Kostja, dobri pametni momak, student fizike na Moskovskom državnom univerzitetu, koji je imao tu nesre u da se rodi kao živi mrtvac, sedi pored mene i vrti kaši icom po posudi sa še erom, kao da se ustru ava da zahvati. Otkud takva stidljivost...

U po etku je uglavnom svakodnevno svra ao. Ja sam bio njegova direktna suprotnost, jer sam bio na Svetloj strani. Ali, puštao sam ga da dolazi, i sa mnom nije imao nikakvih tajni. Mogli smo jednostavno da avrljamo, a mogli smo i da zaronimo u Sumrak i hvališemo se novim sposobnostima. „Antone, uspeo sam da se transformišem!“; „A meni su po eli da rastu o njaci, rr-r!“ I naj udnije od svega je što nam je to bilo sasvim normalno. Ja sam se smejao, posmatraju i vampir a kako se trudi da se pretvori u slepog miša - to je zadatak za vampira više klase, kakav on nije, a Svetlost e se potruditi da nikada i ne postane. Samo sam ga ponekad opominjao: „Kostja... ovo ne smeš nikada da radiš. Je li ti jasno?“ I to je tako e bilo normalno. „Kostja, ja sam vršio svoju dužnost.“ „Bez potrebe." „Oni su prekršili zakon. Razumeš li? Ne naš zakon, zapamti. Nisu ga samo Svetli prihvatili, nego svi Ini. Taj momak...“ „Znao sam ga“, iznenada re e Kostja. „Bio je zanimljiv tip.“ Do avola... „Je l' se mu io?“ „Ne“, odmahnuh glavom. „Žig momentalno ubija.“ Kostja uzdrhta i na trenutak baci pogled na grudi. Ako pre eš u Sumrak, onda pe at vidiš i kroz ode u, a ako ne pre eš - uopšte se ne vidi. Cini mi se da on nije prelazio. Ali otkud pa ja znam kako vampiri ose aju žig? „Šta sam mogao da u inim?“ upitah ga. „On je ubijao. Ubijao je potpuno nevine ljude.

Potpuno bespomo ne. Inicirao je devojku... grubo, nasilno, ona nije trebalo da postane vampir.

Ju e umalo da nisu dokraj ili i de aka. Onako. Ne od gladi.“ „A ti znaš šta je to, naša glad?“ upita me Kostja, za utavši na trenutak. Kako odrasta. Pred moji o ima... „Da. Ju e... umalo i sam nisam postao vampir.“ Na tren nasta tišina. „Znam. Osetio sam... nadao sam se.“ Grom i pakao! Bio sam i lovac i lovina. Zapravo, ekali su me u zasedi, nadaju i se da e lovac postati ulov. „Ne“, rekoh ja. „Izvini, ali ne.“ „Da, bio je kriv“, tvrdoglavo e Kostja. „Ali zašto ste morali da ga ubijete? Red je da mu se sudi. Tribunal, advokat, optužba, uobi ajeni postupak...“ „Uobi ajeni postupak je da ne mešamo ljude u naša posla!“ dreknuh. I prvi put Kostja nije odreagovao na ovakav ton. „Suviše si dugo bio ovek!“ „I nimalo mi nije žao zbog toga!“

„Zašto si ga ubio?“ „U suprotnom, on bi ubio mene!“ „Inicirao bi te!“ „To je još gore!“ Kostja u uta. Ostavi aj, ustade. Savršeno obi an, svojeglav, a u isto vreme bole ivo moralan mladi .

Ali je i vampir. „Odoh...“ „Stani“, krenuh ka frižideru. „Uzmi, dali su mi ovo, ali mi se nije svidelo.“ Izvukoh dvanaestogramske jedinice donorske krvi koje su stajale me u flašama „boržomi" vode. „Ne treba.“ „Kostja, svestan sam da je to vaš ve iti problem. Meni ne treba. Nosi.“ „Ho eš da me potkupiš?"

Po eo sam da se ljutim. „Nije mi potrebno da te potkupljujem! Jednostavno, mislim da je glupo da bacim u ubre - to je sve! Ovo je krv. Ljudi su je davali da bi nekom pomogli!“ I tada se Kostja iznenada nasmeja. Pružio je ruku, uzeo jedan od mehura, otvorio ga lagano i vešto pokidavši limeni poklopac. Prinese flašicu ka ustima. Ponovo se osmehnu i otpi gutljaj.

Nikada ih dosad nisam video kako se hrane. A nisam ni nastojao. „Prestani“, rekoh. „Ne izmotavaj se.“ Usne mu behu krvave, a tanak mlaz tekao je niz obraz. Nije baš bukvalno ni tekao, ve se upijao u kožu. „Neprijatno ti je da gledaš kako se hranimo?“ „Da.“ „Zna i, nisam ti ni ja prijatan? Ni svi mi?“ Potvrdno klimnuh glavom. Nikada se nismo dotakli tog pitanja. Tako je bilo lakše. „Kostja... da bi preživeo, potrebna ti je krv. Pa makar ponekad i ljudska.“ „Mi uopšte ne živimo.“ „Mislio sam na život u širem smislu. Da bi se kretao, razmišljao, govorio, maštao...“ „Šta je za tebe mašta jednog vampira?" „Mom e, na svetu je mnogo ljudi kojima je konstantno potrebna transfuzija krvi. I nema ih manje od vas. A postoje i vanredni slu ajevi. Zbog toga postoje dobrovoljni davaoci, i to je asna stvar koje se stalno podsti e... Ne smej se. Poznate su mi vaše zasluge u razvoju medicine i propagande o davanju krvi. Kostja, ako je nekome potrebna krv da bi preživeo... da bi živeo - to je u redu. I kojim putem e ona da ode, kroz vene ili kroz želudac - tako e nije sporna stvar. Ali stvar je u tome kako eš do nje da do eš.“ „Puste re i“, odbrusi Kostja. U ini mi se da je na trenutak prešao u Sumrak, ali odmah kao da izroni nazad. Raste momak, raste. I pri tom dobija pravu snagu. „Ju e si pokazao tvoj iskreni odnos prema nama.“ „Nisi u pravu...“ „Zaboravi...“ ostavi flašicu, zatim je, predomislivši se, nagnuo nad lavaboom. „Nije nam potrebna tvoja...“ Iza le a se za u tutnjava. Okrenuh se - raširivši krila, sova, na koju sam potpuno zaboravio, ustremi pogled na Kostju.

Nikada go još nisam video takvog.

„A...“, re e on. „A...“ Zatim ih skupi, i zatvori o i. „Olga, razgovaramo!“ dreknuh ja. „Daj nam minut...“ Ptica nije reagovala. A Kostja je, pak, gledao as u mene, as u sovu. Zatim sede, spustivši ruke na kolena. „Šta ti je?“ upitah ga. „Mogu li da idem?“ Nije bio samo u udu i uplašen, ve je bio šokiran. „Možeš. Samo, ponesi ipak...“ Kostja užurbano po e da sakuplja flašice, trpaju i ih u džepove. „Uzmi kesu, kretenu! Šta ako neko nai e u hodniku?“ Vampir poslušno složi flaše u kesu s natpisom „Preporodimo rusku kulturu!“ Mrko pogledavši sovu, izašao je u hodnik i požurio da se što pre obuje. „Svrati slobodno“, rekoh mu na kraju. „Nisam ti neprijatelj. Sve dok ne pre eš granicu, nisam ti neprijatelj.“ Klimnuo je glavom, i kao metak izleteo iz stana. Slegnuvši ramenima, zatvorih vrata.

Vratih se u kuhinju i pogledah sovu: „I? Šta bi?“ Bilo je potpuno nemogu e bilo šta pro itati u tom mrkožutom pogledu. Pljesnuh rukama: „Kako emo nas dvoje zajedno? A? Kako emo da radimo zajedno? Postoji li bilo kakav na in na koji ti komuniciraš? Otvaram ti se, uješ li? Iskreni razgovor!“ Ne prešavši u potpunosti u Sumrak, u glavi mi se vrzmala samo jedna misao. Ne treba se tako lako poveravati nepoznatima, ali zar bi mi šef dao nepouzdanog partnera.

Nikakav odgovor. Ako je Olga i mogla da razgovara telepatski, svakako nije nameravala. „Šta da preduzmemo? Treba da tražimo tu devojku. Ho eš li da ti prenesem lik?“ Bez odgovora. Uzdahnuvši, nasumice poslah ptici deo svoje memorije. Sova ispruži krila i slete mi na rame. „Gle? Zna i, uješ? A ne eš me udostojiti odgovora? U redu, kako ho eš. Šta mi je initi?“ Ponovo igra utanja.

Uostalom, ja znam šta treba da radim. Druga je stvar što nema nade u uspeh. „I kako u da se šetam ulicama s tobom na ramenu?“ Podsmešljiv, pravi podsmešljiv pogled. I ptica na mom ramena u e u Sumrak.

Tako zna i. Nevidljivi posmatra . Ne samo posmatra - Kostjina reakcija na sovu bila je više nego karakteristi na. Kao da su mi dali partnerku koju sile Tame mnogo bolje poznaju od obi nih službenika Svetla. „Dogovoreno“, veselo rekoh ja. „Samo prvo da prezalogajimo nešto, a?“ Uzeo sam jogurt i ašu soka od pomorandže. Od onoga, ime sam se hranio poslednjih nedelju dana - polupokvarenim biftecima i sokom od mesa, koji se ina e ne razlikuje mnogo od krvi - ve mi je bilo muka. „Ti eš sigurno meso, zar ne?“ Sova mi okrenu le a. „Ma, kako ho eš“, rekoh ja. „Ube en sam da eš im ogladniš na i na ina da zapo neš razgovor.“

GLAVA 3.

Volim da se šetam gradom kroz Sumrak. Tako ipak ne postaješ nevidljiv, ina e bi ljudi svaki as naletali na tebe. Jednostavno, gledaju kroz tebe i ne prime uju te. Ali sad je trebalo raditi na otvorenom.

Dan nije naše doba. Koliko god da je to smešno, ali pripadnici Svetlosti rade no u, kada se aktiviraju Tamni. A sada su Tamni sposobni za malo šta. Vampiri, oni koji mogu da se pretvaraju u životinje, tamni magovi, prinu eni su da danju žive kao normalan svet.

To jest, ve ina njih, naravno.

Upravo sam prolazio pred stanice Tuljskaja. Kako me je šef i posavetovao, prošao sam sve kružne stanice, gde god je mogla da iza e devojka sa crnim vihorom pakla. Trebalo je da za njom ostane trag, makar i slab, ali primetan. Odlu ih da pro em i kroz bo ne linije.

Glupa stanica, glupi rejon. Dva izlaza, postavljena na poprili noj razdaljini jedan od drugog. Pijaca, pompezni soliter poreske policije, ogromna stambena zgrada. Tamnih pojava unaokolo je bilo toliko, da je pronalaženje traga crnog vihora bilo gotovo nemogu e.

Pogotovo ako uopšte nije ni prolazila ovuda.

Obišao sam sve, njuše i devoj inu auru, povremeno zagledaju i u Sumrak, traživši nevidljivu pticu koja se gnezdila na mom ramenu. Sova je dremala. Tako e ništa nije ose ala, a zbog ne eg sam bio sasvim uveren da su njene traga ke sposobnosti daleko bolje od mojih.

U jedan mah, milicioneri su mi tražili dokumenta. Dvaput su mi dosa ivali bezumni mladi ljudi žele i da mi potpuno besplatno, za svega pedesetak dolara, poklone kineski fen za kosu, de iju igra ku i jeftini korejski telefon.

I tu se ne suzdržah. Mahanjem se odbranih od slede eg nasrtljivog trgovca, i sprovedoh remoralizaciju. Laganu, na samoj granici dozvoljenog. Možda se momak posveti nekom drugom poslu. A možda, i ne...

Ali tog momenta, neko me uhvati za lakat. Samo trenutak ranije, nikoga nije bilo, a sada mi je iza le a stajalo dvoje. Simpati na ri a devojka i snažni momak mra nog lica. „Tiho“, re e devojka. Od njih dvoje, ona je bila glavna, i to odmah ocenih. „Dnevna straža.“ Svetlost i Tama.

Slegnuh ramenima, gledaju i ih. „Predstavi se“, zahtevala je devojka.

Nije imalo smisla da lažem, odavno su mi skinuli auru, i bilo je pitanje vremena kad bi mi odredili identitet. „Anton Gorodecki." ekali su. „Ini“, priznah. „Službenik No ne straže.“ Skinuše mi ruke s laktova. ak i odstupiše jedan korak. Ipak, nikako nisu izgledali razo arano. „Idemo u Sumrak", re e joj momak.

Izgleda da nisu vampiri. To je dobro. Može ovek da se nada nekakvoj objektivnosti.

Predahnuh, i pre oh iz jedne u drugu realnost.

Prvo iznena enje beše to što se par inio zaista mladim. Devojka veštica oko dvadeset pet, i veštac oko trideset, moj vršnjak. Pomislih da bih ak mogao po potrebi da se setim i njihovih imena, malo je veštica i veštaca ro eno krajem sedamdesetih.

Drugo iznena enje bio je nestanak sove na mom ramenu. Ta nije, ona je bila tamo.

Ose ao sam njene kandže, mogao sam i da je vidim, ali uz dosta napora. Kao da je ptica istovremeno sa mnom promenila stanje realnosti, našavši se na dubljem nivou Sumraka.

Sve interesantnije od interesantnijeg! „Dnevna straža“, ponovi devojka. „Alisa Donjikova, Ina.“ „Pjotr Nestorov, Ini“, promrmlja momak. „Koji je vaš problem?“ Devojka me probadala vrstim, „vešti jim“ pogledom. Svakim trenom postajala mi je sve simpati nija i privla nija. Naravno, zašti en sam od direktnog uticaja, ne mogu me za arati, ali sve ovo izgledalo je vrlo efektno. „Mi nemamo nikakvih problema. Antone Gorodecki, imali ste nesankcionisani kontakt sa ovekom." „Da? Kakav?“ „Intervencija sedmog stepena", nehotice priznade veštica. „Ali injenica je injenica. Na taj na in ste ga podstakli na stranu Svetla.“ „Ho emo da pišemo protokol?“ iznenada me razveseli situacija. Sedmi stepen - sitnica.

Ovakva intervencija je na samoj granici magije i obi nog razgovora. „Ho emo.“ „I šta emo da napišemo? Službenik No ne straže je kod oveka malo pove ao antipatiju prema obmani?“ „Samim tim narušavaju i uspostavljeni balans“, odse no e dodati veštac. „Zar? U emu je nevolja? Ako momak iznenada prestane da se bavi sitnim prevarama, njegov život e postati bolji. Moralniji, ali i nesre niji. U skladu sa komentarima o sporazumu o balansu snaga - ovo se ne smatra za rušenje balansa.“ „Sofistika!“ dobaci devojka. „Vi ste službenik Straže. To što je oprostivo obi nom pripadniku Inih, za vas je protivzakonito.“ Bila je u pravu. Sitan prestup, pa ipak... „Smetao mi je. Imam pravo na magijsku intervenciju tokom sprovo enja istrage." „Vi ste na zadatku, Antone?“ „Da.“ „A zbog ega danju?“ „Na specijalnom sam zadatku. Podnesite zahtev rukovodstvu. Ta nije, zahtev bi trebalo da podnese vaše rukovodstvo.“ Veštica i veštac se pogledaše. Koliko god bili suprotni naši ciljevi i naša etika, uredi su morali da sara uju.

A ako emo baš iskreno, niko ne voli da upli e rukovodstvo. „Pretpostavimo, Antone“, nevoljno prihvati veštica, „da stvar možemo da svedemo na usmenu opomenu.“ Osvrnuh se oko sebe. Unaokolo, u sivoj magli, lagano su kora ali ljudi. Obi ni, nesposobni da iza u iz svojih svetova. Mi, Ini - pa makar ja bio na strani Svetlosti, a moji sagovornici na strani Tame - imamo kudikamo više zajedni kog, nego sa bilo kim od obi nih ljudi. „Ima li nekakvih uslova?“ S Tamom se ne igra „uzimala-davala“. Ne smeju se praviti ustupci. A još opasnije primati poklone od nje. Ali, pravila postoje da bi se kršila. „Nema.“ Neverovatno!

Posmatrao sam Alisu, trude i se da provalim u emu je fazon. Pjotr je bio vidno zbunjen postupcima svoje partnerke, bunio se. Hteo je da se krivica Svetlih utvrdi na licu mesta. Zna i, ne moram da brinem zbog njega.

U emu je trik? „To ne mogu da prihvatim“, rekoh ja, s olakšanjem podozrevši zamku. „ Alisa, hvala ti na predlogu za mirno regulisanje prestupa. Prihvati u ga jedino u slu aju da ako do e do sli ne situacije s vaše strane, imate oprost za magijsku intervenciju zaklju no sa sedmim stepenom.“ „Dogovoreno, Ini“, brzo se složi Alisa. Pruži mi ruku, i ja, nevoljno, njoj. „Li ni sporazum je zaklju en.“ Sova na mom ramenu zamahnu krilima. Direktno mi u uvo udari razdraženo kreštanje. I za jedan tren, ptica se materijalizova u svetu Sumraka.

Alisa odstupi korak, zenice joj se momentalno razvukoše u vertikalne šupljine. Momakveštac zauze zaštitni ki stav. „Sporazum je zaklju en!" sumorno potvrdi veštica. Šta se dešava?

Potpuno sam zaboravio da nisam smeo da sklapam dogovor u prisustvu Olge. Mada... šta sam to pa loše uradio? Kao da preda mnom nisu sklapali takve dogovore, pravili ustupke, dogovarali se o saradnji s Tamnima i drugi saradnici Straže, imaju i u vidu i samog šefa! Da, nije poželjno! Ali, mora se!

Naš cilj nije likvidacija Tamnih. Naš cilj je održavanje ravnoteže. Tamni e nestati tek onda kad ljudi pobede zlo u sebi. Ili emo nestati mi, ako se ljudima više svidi Tama od Svetlosti. „Imamo dogovor", besno rekoh sovi. „Smiri se. To je sitnica. Obi an sporazum.“ Alisa se osmehnu i napravi upozoravaju i pokret rukom. Uhvati vešca za lakat, i udaljiše se. Trenutak-dva, izašavši iz Sumraka, krenuše po trotoaru. Obi an par. „Šta se trzaš?“ upitah. „A? Operativni posao se sve vreme sastojao iz kompromisa!" „Napravio si grešku.“ Olgin glas beše stran, neprikladan njenoj spoljašnjosti. Mek, nežan, pevljiv. Tako govore ljudi-ma ke, a ne ljudi-ptice. „Opa. Zna i, ipak umeš da govoriš?“ „Da.“ „A zašto si dosad utala?“ „Dosad je sve bilo u redu.“ Setivši se stare anegdote, osmehnuo sam se. „Iza i u iz Sumraka, u redu? A ti možeš da po neš sa objašnjenjem gde sam to pogrešio.

Povremeni kompromisi sa Tamnima su neizbežan deo posla.“ „Ti nemaš tu nadležnost koja ti dozvoljava da prelaziš na kompromise.“ Svet oko mene dobio je boje. Sve je podse alo na smenu kadrova na video-kameri, kao kada se prebacuješ sa „sepije“ ili „sive skale“ na obi an modul. Analogija je iz nekog razloga bila veoma jasna - Sumrak i jeste „siva skala“. Stari, prastari svet, kao crno-beli film, koji su ljudi vremenom zaboravili. Tako mu je lakše da postoji.

Krenuh ka podzemnom ulazu u metro, brecnuvši se u hodu na nevidljivu sabesednicu. „A šta e mi nadležnost?“ „Stražar višeg ranga sposoban je da predvidi posledice kompromisa. Ho e li to biti zanemarljivi obostrani ustupak, koji e se uzajamno neutralisati, ili lov u kom je cena ve a od ulova?“ „Ne mislim da je umešanost sedmog stepena stvar koja može dovesti do problema!“ ovek koji je prolazio pored nas, za eno me pogleda. Ve sam zaustio da kažem nešto

poput „Ja sam tihi bezazleni ludak“. To veoma uspešno le i suvišnu znatiželju. Ali muškarac ve beše ubrzao korak, o igledno došavši do ovog zaklju ka i sam. „Antone, ti nisi u stanju da predosetiš posledice. Neadekvatno si odreagovao na bezna ajan problem. Tvoja sitna magija je dovela do uplitanja Tamnih. Sklopio si s njima kompromis. Ali, najtužnije od svega je što uopšte nije bilo povoda za magijsku intervenciju.“ „Da, da, priznajem. I šta sad?“ Glas ptice je oživljavao, punio se intonacijama. O igledno je da dugo nije govorila. „Sad ništa. Nadajmo se najboljem.“ „Referisa eš šefu o ovome?“ „Ne. Zasad ne. Pa, mi smo partneri.“ Pao mi je kamen sa srca. Na stranu moja greška, ali iznenadno poboljšanje odnosa s partnerom zna i da ipak nije uzalud. „Hvala. Šta predlažeš?“ „Ti sve radiš kako treba. Traži trag.“ ekivao sam da u dobiti malo neobi niji savet... „Idemo.“

Oko dva po podne, osim kružne linije metroa, obišao sam i celu sivu. Makar ispao i loš operativac, nisam mogao da primetim ju erašnji trag, koji sam sam i skinuo. Devojka, nad kojom se vijorio crni vihor, nije izlazila ovde. Po svoj prilici, trebalo je ponovo po eti od ta ke gde sam je sreo prvi put.

Na Kurskoj sam izašao iz metroa, i odmah, tu na ulici, iz automata kupio salatu u plasti nom pakovanju i kafu. Pri samom pogledu na hamburgere i hotdog bilo mi je muka, bez obzira na svu simboliku u koli ini mesa koja se nalazila u njima. „Ho eš nešto?“ upitah nevidljivu saputnicu. „Ne. Hvala.“ Stoje i pod slabim snegom, motao sam malom viljuškom po maslinama i pijuckao vrelu kafu. Besku nik, koji se o igledno uplašio da u mu oteti pivo i ostaviti mu praznu flašu, odgegao se u stranu i otišao u metro da se greje. Od ostalih me niko više nije prime ivao.

Prodava ica, koja je služila ogladnele prolaznike, bezli na reka pešaka koja je strujala od stanice do stanice. Prodavac knjiga na uli noj tezgi snuždeno i bez entuzijazma pokušavao je da uvali kupcu nekakvo štivo. Kupac je oklevao. „Po svoj prilici sam lošeg raspoloženja..." promrmljah. „Zašto?“ „Sve mi se privi a u mra nim bojama. Ljudi su odreda gadovi i budale, salata mi se zaledila, izme su mi mokre.“ Ptica na mom ramenu podsmešljivo zakrešta. „Ne, Antone. Nije stvar u raspoloženju. Ti zapravo ose aš približavanje Inferna.“ „Nikada se nisam isticao osetljivoš u.“ „Ma šta kažeš!“ Bacih pogled na stanicu. Pokušah da se koncentrišem na lica. Poneko od njih je tako e ose ao nešto. Oni, koji su bili na granici izme u Inih i ljudi, bejahu napeti i mra ni. Uzrok svemu tome nisu mogli da shvate, i zbog toga izvana nastojaše da sa uvaju svežinu. „Tama i Svetlost... Šta sve može da se desi, Olga?“ „Apsolutno sve. Odložio si nalet, ali zato kad vihor bude udario, posledice e biti katastrofalne. Efekat zadržavanja."

„Šef ništa nije rekao o tome.“ „A zašto bi? Pravilno si postupio. Zato sad imamo makar još jednu šansu.“ „Olga, koliko imaš godina?“ upitah ja. U me uljudskom razgovoru, ovo pitanje bi verovatno bilo uvredljivo. Za nas, makar što se ti e uzrasta, nema posebnih granica. „Mnogo, Antone. Ja, na primer, pamtim ustanak." „Revoluciju?“ „Ustanak na Senatskoj iz 1825. godine.“ sova e kroz smeh. utah. Je l’ mogu e da je Olga starija i od šefa? „Kakav in nosiš, partnerko?“ „Nikakav. Oduzeta su mi sva prava.“ „Izvini.“ „U redu je. Odavno sam se pomirila s tim.“ Glas joj je i dalje bio živahan, ak i nasmejan. Ali, nešto mi je govorilo da je Olga bez svakog spokoja. „Ne bih da budem previše dosadan, ali... Zašto su te zatvorili u ovo telo?“ „Nije bilo drugog rešenja. Daleko je teže živeti u telu vuka.“ ekaj malo...“ bacih nepojedenu salatu u kontejner. Pogledah u rame i ne ugledah sovu.

Naravno, da bih to uradio, morao sam da pre em u Sumrak. „Ko si ti? Ako si oborotenj (Onaj koji menja oblik), zašto si onda sa nama? Ako si mag, ime si zaslužila tako neobi nu kaznu?“ „To ve nema veze s našom stvari, Antone", na trenutak joj glas zazvu a oštrim eli nim rezom. „Ali, po elo je sve onog momenta kada sam se odlu ila na kompromis sa Tamnima. Mali kompromis. Meni se inilo da su posledice izra unate, ali sam pogrešila.“ Zna i tako... „Jesi li zato progovorila? Htela da me upozoriš, ali prekasno?“ Tajac.

Kao da je Olga ve bila nezadovoljna svojom otvorenoš u. „Moramo da radimo...“ rekoh ja. I, najednom mi zapišta telefon u džepu.

Ispostavilo se da je Larisa. Šta joj treba da radi dve smene zaredom? „Antone, pažnja... Uhvatili smo trag one devojke. Stanica „Perovo“.“ „Brzo“, rekoh samo. Raditi po spava im rejonima je mu enje. „Da“, saglasi se Larisa. Nije bila bogzna kakav operativac... zato, verovatno, i sedi kraj telefona. Ali je, zato, pametna. „Antone, tr i u Perovo. Tamo se okupljaju svi naši, idu po tragu. I da... registrovali su tamo i prisustvo Dnevne straže." „Razumem“, prekinuh vezu.

Ništa nisam razumeo. Zar Tamni ve sve znaju? I žude za probijanjem Inferna? I mene nisu slu ajno zaustavljali...

Glupost. Katastrofa u Moskvi ne može biti interes Tame. Istina, tako e se ne e potruditi da zaustave vihor. To je za njih protivprirodno.

Zbog toga i nisam hteo da se zavla im u metro. Našao sam automobil, trebalo je da tako makar i malo dobijem na vremenu. Sedoh pored voza a - crnomanjastog etrdesetogodišnjeg intelektualca grbavog nosa. Auto beše nov, a i sam voza je odavao utisak prosperitetnog oveka.

Mada je udno što dopunski zara uje prevoženjem. ...Perovo. Veliki rejon. Masa ljudi. Svetlost i Tama - sve vezano u vor. I još nekoliko ustanova koje bacaju tamne i svetle mrlje na sve strane. Raditi tamo isto je kao tražiti zrno peska na podu prepune diskoteke pri uklju enom stroboskopu...

Male vajde od mene, ta nije nikakve. Ali kad ve nare uju da se ide, zna i da se mora.

Možda ho e da ja sprovedem identifikaciju.

„A ja sam, iz nekog razloga, bio ube en da emo uspeti“, prošaputah ja, gledaju i na ulicu koja se prostirala ispred nas. Prošli smo Losinij Ostrov, tako e neprijatno mesto; tamo se na Sabat okupljaju Tamni. I u tim prilikama ne poštuju se uvek prava obi nih ljudi. Pet no i godišnje, primorani smo da tolerišemo sve. Ili gotovo sve. „I ja sam to mislila...“ šapnu Olga. „Kako u da se nadme em sa operativcima“, odmahnuh glavom.

Voza skrenu pogled na mene. Potvrdio sam cenu, bez cenkanja, a i pravac mu je igledno odgovarao. Ali ovek koji pri a sam sa sobom uvek izaziva loše asocijacije. „Upropastio sam jednu stvar...“ s uzdahom se obratih voza u. „Zapravo, loše sam je ispunio. Mislio sam da u danas biti od pomo i, a snašli su se i bez mene.“ „Je l’ zato žuriš?“ zainteresovano e voza . Nije izgledao posebno pri ljiv, ali ga je moja pri a zainteresovala. „Naredili su da do em“, klimnuh ja.

Baš me zanima za koga me smatra? „A ime se baviš?“ „Programer“, odgovorih ja. Iskreno sam odgovorio, izme u ostalog. „Spektakularno“, primeti voza . Šta li je tu njemu spektakularno? „Može li da se živi od toga?“ Pitanje je bilo izlišno, ve zbog toga što se nisam vozio metroom. Ipak odgovorih: „Sasvim.“ „Ne pitam to bez razloga“, neo ekivano e voza . „Kod mene odlazi sistem administrator...“ Kod mene... Pa, naravno. „Li no, u tome vidim prst sudbine. Pokupio oveka, a ono se ispostavilo da je programer. ini mi se da ste osu eni na propast.“ Nasmejao se, pokušavši da ublaži re i koje su zvu ale previše ozbiljno. „Radili ste sa lokalnim mrežama?“ „Da.“ „Mreža se sastoji od oko pedesetak mašina. Treba da se održava u dobrom stanju. Dobro pla am.“ Nerado po eh da se osmehujem. Dobra stvar. Lokalna mreža. Pristojan novac. I niko ti ne traži da po no i loviš vampire, piješ krv i na mrazu njušiš tragove po ulicama... „Ho ete vizitkartu?" jednom rukom ovek vešto krenu ka džepu sakoa. „Razmislite..." „Ne, hvala. Nažalost, sa mog posla se ne odlazi dobrovoljno.“ „Da nije KGB?“ voza se namršti. „Ozbiljnije“, odgovorih ja. „Daleko ozbiljnije. Ali sli no.“ „Hm, da...“ voza u uta. „Žao mi je. A ve sam pomislio da je ovo znak odozgo. Je l’ veruješ u sudbinu?“ Na „ti“ je prešao lagano i neusiljeno. Svidelo mi se to. „Ne.“ „Zašto?“ najiskrenije se za udi voza , kao da je do sada imao posla isklju ivo sa fanaticima. „Sudbina ne postoji. To je dokazano.“ „Ko je dokazao?" „Kod mene na poslu.“ Ovaj se zakikota. „Svaka ast. Šta, zna i, nema sudbine! Gde da te ostavim?“

Uveliko smo se ve vozili po Zelenom prospektu.

Osvrnuh se oko sebe, prolaze i kroz sloj uobi ajene realnosti u Sumrak. Sve što sam video bilo je nejasno, jer sam bio bez snage. Ubrzo sam osetio. U sivoj magli svetlucala je hrpa slabih plami aka. Okupila se gotovo cela kancelarija... „Eno tamo...“

Nalaze i se sada u obi noj realnosti, nisam mogao da vidim kolege. Kora ao sam po sivom gradskom snegu, izme u stambenih zgrada i prospekta, ka snegom zatrpanom skveru.

Retka promrzla drvca, nekoliko vezanih tragova; valjda su se deca igrala, ili neki pijanac prepre io put. „Mahni rukom, primetili su te“, posavetovala me Olga.

Razmislih malo, i postupih po savetu. Neka misle da savršeno mogu da gledam iz realnosti u realnost. „Zbor“, podsmešljivo e Olga. „Petominutka...“ Osvrnuvši se, pre svega reda radi, prizvah Sumrak i zakora ih u njega. I, zaista, cela kancelarija. Celo moskovsko odeljenje.

U centru stajaše Boris Ignjatjevi . U laganom odelu i tankom krznenom ka ketu, ali zbog ne eg, i sa šalom. Mogu zamisliti kako je samo izlazio iz svog „BMW-a“, u tesnom krugu obezbe enja.

Odmah pored njega stajali su operativci. Igor i Garik, eto ko zaista igra ulogu akcionih heroja. Kamene njuške, kockasta ramena, lica nedoku ivo zatupasta. Odmah je jasno, iza le a osam razreda, srednja škola i SPECNAZ (ruske specijalne jedinice). U Igorovom ponašanju to se odmah primeti. Garik ima dva fakulteta. Prema spoljašnjem izgledu i gotovo istom ponašanju sadržaj je apsolutno druga iji. Ilja se u pore enju s njim ini kao rafinirani intelektualac, ali ima li svrhe bilo koga obmanjivati nao arima za vid s tankim ramom, visokim elom i naivnim pogledom. Semjon je bio još jedan fantazmagori ni tip - nizak, zdepast, hirovitog pogleda, u nekakvoj pohabanoj najlonskoj jakni. Provincijalac, koji se preselio u Moskvu, prestonicu. Pri emu, došavši odnekuda iz šezdesetih, iz isturenog kolhoza „Ilji ev korak“. Apsolutne suprotnosti. Ali zato je Ilju i Semjona zbližavao taman ten i snuždeni izraz lica. Povukli su ih iz Šri Lanke usred odsustva, te od zimske Moskve ne ose aše nikakvog zadovoljstva. Ignjat, Danila i Farid ne behu ovde, mada sam mogao da osetim njihov svež trag. Ali zato, ta no iza šefovih le a, stajahu kao da se nimalo nisu maskirali, ali nekako ipak neprimetni na prvi pogled, Medved i Tigrica. im primetih ovaj par, raspoloženje mi se pokvari. Oni nisu tek specijalci. Oni su superspecijalci. Ne zovu ih za sitnice.

Beše prili an broj i kancelarijskih radnika.

Svih petoro iz analiti arskog odseka. Nau na grupa - svi osim Julje, što nije ništa udno, ipak joj je svega trinaest godina. Iz arhive nije bilo nikog, a i zašto bi. „Zdravo!“ rekoh ja.

Neko je klimnuo glavom, neko se osmehnuo. A ja shvatih da im nije do mene. Boris Ignjatjevi pokaza mi rukom da pri em bliže, posle ega nastavi tamo gde ga prekinuh svojim pojavljivanjem: „Ne nalaze interes u ovome. I to me raduje. Nikakvu pomo ne emo dobiti... i dobro je dok je tako...“ Jasno. Re je o Dnevnoj straži. „Bez problema možemo da tražimo devojku, a Danila i Farid su ve blizu uspeha. Rekao bih da im je ostalo još pet-šest minuta... Ali svakako su nam objavili ultimatum.“ Uhvatih Tigri in pogled. Ah, kako se ružno osmehuje... Da, ona, Tigrica, devojka, ali

nadimak joj je bio kategori ki nepodoban.

Naši operativci ne vole re „ultimatum“! „Crni mag nije naš“, šef obuhvati neveselim pogledom sve prisutne. „Jasno? Moramo da ga na emo, kako bismo poništili vihor. Nakon toga, preda emo ga Tamnima.“ „Preda emo ga?“ za eno potvrdi Ilja. Šef na trenutak promisli. „Da, ta no. Ne emo ga likvidirati, i ne emo otežavati komunikaciju s Tamnima. Koliko sam shvatio, ni oni ga ne znaju.“ Lica operativaca naglo postaše kisela. Bilo koji novi crni mag na kontrolisanoj teritoriji je glavobolja. ak iako je registrovan i pridržava se dogovora. A tek mag ovakve snage... „Ja bih predložila druga iji razvoj situacije", tiho re e Tigrica. „Borise Ignjatjevi u, tokom operacije mogu da izniknu razne situacije, koje ne zavise od nas...“ „Bojim se da ne smemo da se dovedemo u te situacije“, oštro odgovori šef. Letimi no i nepretenciozno, on je uvek simpatisao Tigricu. Ali devojka odmah ustuknu.

I ja bih se tako e povukao. „Pa, to bi bilo to...“ šef pogleda u mene. „Dobro je što si stigao, Antone. Hteo sam ovo da kažem baš u tvom prisustvu..."

Nevoljno se napregoh. „Znala ki si se snašao ju e. Da, zaista, poslao sam te u potragu za vampirima samo da bih te proverio. I ne samo operativne sposobnosti... Antone, ti se ve odavno nalaziš u ozbiljnoj situaciji. Tebi je mnogo teže da ubiješ vampira, nego bilo kome od nas.“ „Uzalud tako mislite, šefe“, rekoh. „Drago mi je da sam pogrešio. Primi zahvalnost od cele No ne straže. Likvidirao si jednog vampira, skinuo trag s vampirice. I to veoma jasan trag. I dalje ti fali traga kog iskustva.

Ali umeš da fiksiraš informaciju. Tako je bilo i sa ovom devojkom. Situacija je bila krajnje neuobi ajena, a ti si izabrao humano rešenje... i tako dobio na vremenu. I uzorak aure je bio izvanredan. Odmah mi je bilo jasno gde treba da je tražimo.“ Bejah dirnut. Niko se nije osmehivao, podsmevao, gledao s podozrenjem. I pored svega, ose ao sam se uvre enim. Bela sova, koju niko nije mogao da vidi, zadrhta. Udahnuh sumra ni vazduh - prohladni, bezukusni, nikakav. Upitah: „Borise Ignjatjevi u, zbog ega ste me uputili na kružnu liniju? Kad ste ve znali rejon.“ „Mogao sam da pogrešim", s nijansom enja odgovori šef. „Ponavljam... shvati da u traga kim akcijama ne treba verovati mišljenju ni autoriletu pretpostavljenog. Vojnik je na terenu sam, ako zna da je sam.“ „Ali, ja nisam bio sam“, tiho odgovorih. „I mojoj partnerki je ovaj zadatak od izuzetne važnosti, vi to znate bolje od mene. Poslavši nas u izvidnicu u o igledno puste krajeve... vi ste nas lišili šanse za pomilovanjem.“ Šefovo lice je kameno, ništa ne otkriva, ukoliko on to sam ne poželi. Svejedno, meni se inilo da sam pogodio u metu. „Vaš zadatak još nije završen“, odgovori on. „Antone, Olga... još ostaje vampirica koju treba obezvrediti. Ovde niko nema pravo da nam se meša, ona je prekršila dogovor. Ostaje i de ak, koji je pokazao abnormalnu otpornost ka magiji. Treba ga prona i i okrenuti na stranu Svetlosti. Na posao.“ „A ova devojka?“ „Ve je locirana. Sada e specijalisti probati da neutrališu vihor. Ako od toga ništa ne bude, a ne e, makar emo znati ko je bacio prokletstvo. Ignjate, ovo je posao za tebe!“ Osvrnuh se i, zaista, Ignjat je ve stajao pored mene. Visok, zgodan i lep plavušan, s

telom Apolona i licem filmske zvezde. Kretao se tiho, mada ga to nije spasavalo od svakodnevne izlišne pažnje ženskog pola. Od apsolutne izlišne pažnje. „To nije moj profil“, mra no re e Ignjat. „Nimalo mi nije simpati na ta orijentacija!" „S kim eš spavati, biraj u slobodno vreme“, odbrusi šef. „ A na poslu, ja rešavam šta eš da radiš. ak i kad eš da ideš u WC.“ Ignjat sleže ramenima. Pogleda u mene, kao da traži razumevanja, te promrmlja u bradu: „Ovo je diskriminacija..." „Ne baviš se ti sistematizacijom radnih mesta“, ponovi šef, i glas mu postade opasno tiv. „Da, ovo je diskriminacija. Koriš enje najpodobnijeg radnika, bez uvažavanja njegovih li nih sklonosti.“ „Mogu li ja da dobijem ovaj zadatak?“ tiho upita Garik.

Napetost u trenutku oslabi. To da je Garik u ljubavi potresno nevešt, ni za koga nije bila tajna. Neko se zasmejao. „Igore, Garik, vi ete nastaviti potragu za vampiricom“, šef pokuša da nastavi ozbiljnim tonom. „Treba joj krv. Bila je zaustavljena u poslednjem trenutku, sada sigurno ludi od gladi i uznemirenosti. Svakog trena pazite na nove žrtve! Antone, ti i Olga tražite de aka.“ Jasno.

Ponovo, nebitan i bezna ajan zadatak.

U gradu je nadolaze i Inferno, u gradu je mlada, divlja, gladna vampirica! A ja treba da tražim klinca, koji potencijalno ima jaku magijsku mo ... „Dozvoljavate da krenemo?" upitah. „Da, naravno", ignorisao je moj tihi demarš. „Krenite.“ Okrenuh se, i ozna avaju i svoj protest, iza oh iz Sumraka. Svet je uzdrhtao, pune i se bojama i zvucima. Dreždao sam kao potpuni idiot, posred skvera. Nekom posmatra u sa strane ovo bi izgledalo potpuno nenormalno. A tek odsustvo tragova... stajao sam usred snega, a oko mene netaknuta bela celina.

Eto, tako i nastaju mitovi. Zbog naše nepažnje, zbog naših pokidanih nerava, zbog neuspelih šala i sli nih situacija. „Ništa strašno“, rekoh, te energi no krenuh ka prospektu. „Hvala...“ za uh tihi i nežni šapat u uvo. „Zašto, Olja?“ „Što si me se setio.“ „Zar tebi nije od velike važnosti da uspešno izvršiš zadatak?“ „Veoma“, odgovori ptica posle pauze. „Onda emo se veoma potruditi."

Preska i snežne nanose i nekakvo kamenje - nešto se izgleda zaledilo, ili se neko igrao kamenjem - izbih na prospekt. „Jesi li poneo konjak?“ pitala je sova. „Konjak? Da.“ „Je li dobar?“ „Loš ne postoji. Ako je konjak.“ Sova frknu. „Pozovite damu na kafu i konjak.“ Pri samoj pomisli na sovu, koja iz tanjiri a pije konjak, umalo ne crkoh od smeha. „Sa zadovoljstvom. Ho emo taksijem?“ „Šalite se, mom e!“ momentalno e Olga.

Kad su je zatvorili u telo ptice? Ili joj to ne smeta da ita knjige? „Postoji takva stvar kao

što je televizor“, šapnu ptica.

Prokletstvo! Bio sam ube en da su mi misli pouzdano skrivene! „ A vulgarnu telepatiju savršeno zamenjuje životno iskustvo... duga ko životno iskustvo“, lukavo nastavi Olga. „Antone, tvoje misli su za mene tajna. Zbog toga i jesmo partneri." „Ali ja uopšte...“ odustah. Glupo je da pori em o igledno. „A šta emo sa de akom? Ili da batalimo to? Pa neozbiljno je...“ „Veoma je ozbiljno!“ ljutito se oglasila Olga. „Antone... šef je priznao da nije pošteno postupio. I progledao nam je kroz prste, što treba da uzmemo kao prednost. Vampirica se ustremila na de aka, shvataš? Za nju je on nepojedeni sendvi , otet od usta. I on je za nju na povocu. Ona je sada u mogu nosti da ga primami u svoje sklonište s bilo kog kraja grada. Ali to je plus i za nas. Nema potrebe loviti tigra u džungli, kada imaš vezanog jarca na proplanku.“ „Takvih jar a u Moskvi ima...“ „Ovaj de ak je na povocu. Vampirica je neiskusna. Uspostavljati kontakt s novom žrtvom daleko je problemati nije, nego privu i staru. Veruj mi.“ Uzdrhtah, teraju i od sebe glupe slutnje. Podigoh ruku, i zaustavivši auto, mra no izgovorih: „Verujem. Verujem sada i zauvek."

GLAVA 4.

Tek što sam prešao prag, sova iza e iz Sumraka. Uzletevši, ustremila se na frižider; na trenutak osetih ubod njenih kandži. „Da ti postavim neku pre ku?“ upitah je, zatvaraju i vrata. Prvi put sam je sada video dok govori. Kljun joj je podrhtavao, izgovarala je slova s o iglednim naporom. Iskreno, i dalje mi nije bilo jasno kako je mogla da govori. I još takvim ljudskim glasom. „Ne treba mi, još u i jaja po eti da nosim.“ Ovo je, o igledno, bio pokušaj šale. „Izvini ako sam te uvredio", preduhitrih je, za svaki slu aj. „I ja se trudim da odagnam zbunjenost.“ „Ma razumem. Sve je u redu.“ Zaronivši u frižider, našao sam nešto za meze. Sir, kobasica, turšija... Baš me zanima kako e da ide etrdesetogodišnji konjak sa kiselim krastav ima? Nevešto, verovatno, kao ja s Olgom.

Doneo sam sir i kobasicu. „Nemam limun, izvini", shvatih apsurdnost ponu ene hrane, ali ipak... „Zato je konjak odli an.“ Sova je utala.

Iz fioke stola ispod bara, izvukoh bocu „kutuzova“. „Jesi li probala nekad?“ „Naš odgovor na „napoleona“?“ nasmeja se sova. „Ne, nisam nikad probala.“ Apsurdnost situacije se pove avala. Pošto plaknuh dve aše za konjak, ja ih stavih na sto.

Sumnjivo bacih pogled na grudvu belog perja. Na krivi kratki kljun. „Ne eš mo i da piješ iz aše. Da ne eš možda, tanjiri ?“ „Okreni se.“ Okrenuh se. Iza le a se za u šuštanje krila. Zatim lagano šuštanje neprijatnog zvuka, koji je podse ao na probu enu zmiju ili na isti i gas rezervoara. „Izvini, Olga, ali...“ okrenuh se nazad.

Sove više nije bilo.

Da, ja sam i o ekivao nešto sli no. Nadao sam se da joj je makar ponekad dozvoljeno da poprimi ljudski lik. I u mislima sam nacrtao Olgin portret, telo žene, koja pamti još dekabristi ki ustanak, zato eno u telu ptice. Iz nekog udnog razloga, li ila je na kneginjicu Lopuhinu, koja beži s bala. Samo starija, ozbiljnija, mudrog pogleda, pomalo mršavija...

A na tabureu je sedela mlada, sasvim mlada žena. Oko dvadeset pet godina. Kratko ošišana, prljavih obraza, kao da je sad iz nekog požara. Lepa i aristokratski prefinjenih crta lica.

Ali taj garež... gruba nakazna frizura...

A kao vrhunac šoka - ode a.

Prljave vojni ke pantalone, negde iz etrdesetih godina, raskop ana košulja, a pod njom od prljavštine siva vojni ka bluza. Bose noge. „Jesam li lepa?“ upitala je žena. „Sve u svemu, da“, odgovorih. „Za ime sveta... na šta to li iš?“ „Poslednji put sam imala ljudski oblik pre pedeset godina.“ Klimnuh glavom: „Da. Koristili su te za vreme rata?“

„Mene koriste za vreme svih ratova“, umiljato se osmehnula. „Za vreme ozbiljnih ratova.

U drugim situacijama zabranjeno mi je da preuzimam ljudsko obli je.“ „Sada nije rat.“ „Zna i, bi e.“ Ovaj put se nije smejala. Prokletstvo je ostalo, ja sam samo odložio mogu nost nesre e. „Ho eš li da se istuširaš?“ „Sa zadovoljstvom." „Nemam žensku ode u... ho e li ti odgovarati farmerke i košulja?"

Potvrdno je klimnula. Nevešto je ustala, smešno pokre i ruke, i sa enjem pogledala u svoje bose noge. I krenula u kupatilo, kao da joj nije bilo prvi put da se tušira kod mene.

Potr ah u spava u sobu. Zar ima toliko godina.

Farmerke su stare, ali su zato za broj manje nego što sad nosim. Svejedno, bi e joj velike... Košulja? Ne, bolje neki tanki džemper. Veš... „Antone!“ Strpah ode u na gomilu, zgrabih ist peškir i vratih se nazad. Vrata od kupatila behu otvorena. „Kakva ti je ovo slavina?" „Uvozna, sa okruglom baterijom... momenat.“ oh. Olga je stajala u kadi, le ima okrenuta ka meni, gola; zbunjeno je pomerala polugu slavine levo-desno. „Uvis“, rekoh. „Puštaš vodu nagore. Levo je hladna voda, desno je topla. „Jasno mi je. Hvala.“ Nimalo me se nije stidela. Sasvim jasno, imaju i u vidu njene godine i in... pa makar i bivši in.

A ja sam se pak, zbunio. I zbog toga postao cini an. „Evo ti krpice. Možda e ti nešto odgovarati." „Hvala, Antone...“ pogleda me. „Ne obra aj pažnju. Osamdeset godina sam provela u pti jem telu. Duži deo vremena u snu. Sve u svemu, dosta mi je svega.“ Imala je dubok, primamljuju i pogled. Opasan. „Sebe uopšte više ne smatram ni ovekom, ni Inim, ni ženom. Uostalom, ni sovom, tako e. Eto... zla, stara, bespolna glupa a, koja ponekad progovara.“ Iz tuša krenu voda. Olga polako podiže ruke, s užitkom se povijaju i pod snažnim mlazom vode. „Pre e mi je da sperem sa sebe, nego da zbunjujem simpati nog mom a."

Svarivši „mom a“ bez svakog komentara, iza oh iz kupatila. Odmahnuvši glavom, dohvatih konjak i skinuh ep s flaše.

U svakom slu aju, jedno je jasno - nije oborotenj. Da jeste, ne bi sa uvala ode u na sebi.

Olga je mag. Mag, žensko, uzrasta od oko dvadeset godina, koja je pre osamdeset godina bila kažnjena gubitkom ljudskog obli ja, nadaju i se i dalje pomilovanju, specijalista za snage uzajamnog delovanja, poslednji put angažovana pre oko pedeset pet godina...

Dovoljno podataka da mogu da je potražim u kompjuteru. Nemam potpuni pristup fajlovima, nisam taj rang. Ali, na sre u, uprava nema pojma koliko informacija može da se dobije po sistemu posrednog traganja.

Naravno, ako ja zaista želim da odgonetnem Olgu.

Nalivši konjak u aše, ekao sam. Olga iza e iz kupatila kroz pet minuta, brišu i peškirom kosu u hodu. Obukla je moje farmerke i džemper. Suvišno je re i da se u potpunosti transformisala... ak postala vrlo simpati na na neki na in.

„Hvala, Antone. Nisi ni svestan kako ovo prija...“ „Mogu da zamislim.“ „Zamišljati je nedovoljno. Smrad, Antone... smrad gareži. Gotovo da sam se navikla za pola veka“, Olga nespretno sede na tabure. Uzdahnuvši: „Strašno je što u re i, ali radujem se ovoj krizi. Makar me i ne pomilovali, ali ova mogu nost da se okupam...“ „Možeš da ostaneš u tom obliku, Olga. Idem da ti kupim normalnu ode u.“ „Ne treba. Imam samo pola sata dnevno.“ Zgužvavši peškir, bacila ga je na prozor. Uzdahnula je. „Slede u priliku da se okupam mogla bih i da ne do ekam. Kao i šansu da popijem gutljaj konjaka... Živeo, Antone.“ „Živela.“ Konjak je bio odli an. Otpio sam sa zadovoljstvom, bez obzira na potpuni haos u glavi.

Olga popi naiskap, namršti se, pa u tivo re e: „Prili no dobar.“ „Zbog ega ti šef zabranjuje da uzimaš normalan oblik? Pa makar i na pola sata dnevno?" „To nije njegova odluka.“ Zna i tako. Kazna je stigla sa najviše instance, ne regionalnog biroa. „Želim ti svu sre u, Olga. Ma šta više u inila... ube en sam da si odavno okajala svoje grehe.“ Žena slegnu ramenima. „Želim da verujem. Svesna sam da lako izazivam sažaljenje, ali kazna je pravedna.

Uostalom... uozbiljimo se.“ „Ajde.“ Nagla se preko stola i rekla tajanstvenim glasom: „Pravo da ti kažem, svega mi je dosta. Imam debele živce, ali ovako se više ne može.

Moja šansa je u tome što treba da ispunim važnu misiju, tako da rukovodstvo ne e imati drugu opciju, osim da me pomiluje.“ „Gde na i takvu misiju?“ „Ve je imamo. I sastoji se iz tri etape. De ak - zaštiti emo ga, i prevesti na stranu Svetlosti. Vampirica - ubi emo je.“ Govorila je ozbiljno, i ja joj odmah poverovah. Zaštititi i ubiti. Bez problema. „Samo, Antone, to su sve sitnice. Tebi e ovakva akcija da podigne status, ali mene ipak ne e spasiti. Najglavnija je devojka sa crnim vihorom.“ „Njome su se ve pozabavili. Mene su... nas su odvukli od zadatka.“ „Ništa zato. Ne e im po i za rukom.“ „Ne e?“ upitah ironi no. „Ne e. Boris Ignjatjevi je veliki mag. Ali u drugim oblastima“, Olga se podsmešljivo namršti. „A ja sam se bavila procepima Inferna ceo život.“ „Otuda rat!“ shvatih kona no. „Naravno. Takvih izliva mržnje nema u mirnodopskim periodima. Bitanga, Adolf... imao je mnogo pristalica, ali bi ga spalili ve prve ratne godine. Zajedno sa svojom Nema kom. Što se ti e Staljina, situacija se razlikovala, neverovatno mnogo obožavanja... mo ni štit. Antone, ja sam obi na ruska žena...“ letimi an osmeh ukazivao je na Olgin odnos prema re i „obi na“, „tokom celog poslednjeg rata bavila sam se uvanjem neprijatelja svoje zemlje od prokletstava. Samo zbog toga, zaslužila sam pravo na pomilovanje. Veruješ li mi?“ „Verujem“, u inilo mi se da se napila. avolja posla... svi se mi borimo protiv ljudske prirode, ali oti i tako daleko... Eto tako,

Antone. Oni ne e uspeti. Ja mogu da probam. Mada nemam poverenja ni u samu sebe.“ „Olga, ako je sve tako ozbiljno, treba da raportiraš..."

Zena klimnu glavom, i namesti mokru kosu: „Ne mogu. Zabranjeno mi je da se obra am bilo kome, osim Borisu Ignjatjevi u i partneru po zadatku. Njemu sam ve sve kazala. Sada mogu samo da ekam i da se nadam da e mi po i za rukom - makar u poslednjem trenutku.“ „ A šefu to nije jasno?“ „Naprotiv, mislim da jeste.“ „Eto ti sad...“ prošaputah. „Bili smo ljubavnici. Veoma dugo. I uzgred, prijatelji, što je retkost... I tako, Antone.

Danas rešavam problem sa de akom i psihoti nom vampiricom. Sutra, ekamo. ekamo, dok se ne procepi Inferno. U redu?“ „Treba da razmislim, Olga.“ „Svaka ast. Razmišljaj. A ja sad moram da idem. Okreni se...“ Nisam uspeo. Olga je sama kriva za to. Nije dobro procenila koliko joj je vremena ostalo.

Ovo je zaista izgledalo odvratno. Olga je zadrhtala, izvila se u luk. Po telu joj se izvijao talas, kosti se ugibale, kao da su od gume. Koža je pucala, otkrivaju i krvave miši e. Za samo tren, žena se pretvorila u zgužvano telesno klupko, bezobli nu loptu. I lopta se sve više i više ježila, obrastala mekim belim perjem...

Polarna sova prhnula je s taburea, s vriskom - polupti jim, poluljudskim. Sletela je na omiljeno mesto na frižideru. „Do avola!“ zavrištah ja, zaboravljaju i sva pravila i instrukcije. „Olga!“ „Divota?“ glas žene beše zadihan, još izobli en od bola. „Zašto? Zašto baš tako?“ „To je deo kazne, Antone."

Klimnuvši, u oh u kuhinju. Otvorih ormar sa oružjem te pre oh u Sumrak - u suprotnom se ne vidi ništa, osim ode e i svakakvih starudija. Maleno telo spustilo mi se na rame: „Šta to imaš?“ „Amajliju od oniksa koju sam ispraznio. Je l’ možeš da je napuniš?“ „Ne. Lišena sam svih mo i. Ostavljeno mi je samo ono što je neophodno za neutralizaciju Inferna. I pam enje, Antone... ostavljeno mi je još i pam enje. Kako misliš da ubiješ vampiricu?“ „Ona nema registraciju“, rekoh ja. „Zna i, narodnim sredstvima.“ Sova se zakikota. „Imaš glog?“ „Nemam.“ „Razumem. Zbog tvojih drugova?“ „Da. Ne želim da drhte prelaze i moj prag.“ „Pa šta emo onda?“ Izvukoh pištolj iz izbušene rupe u zidu od cigle. Pogledah sovu: Olga je pažljivo prou avala oružje. „Srebro? Veoma štetno za vampira, ipak, ne i smrtonosno." „Imam dumdum metke“, izvukoh šaržer iz „dezert igla“. „Srebrni dumdum meci. Kalibar etrdeset etiri. Tri pucnja e tako da nafiluju vampira, da e ostati bespomo an.“ „A dalje?“ „Narodna sredstva.“ „Ne verujem u tehniku“, odazvala se Olga sa sumnjom. „Svedok sam oživljavanja oborotnja, koji je bio razoren na delove.“ „I brzo se oporavio?“

„Za tri dana.“ „ A o emu ja govorim?" „U redu, Antone. Ako nemaš samopouzdanja..."

Bila je nezadovoljna, i ja sam to video. Ali ja nisam operativac. Ja sam kancelarijski inovnik kome su naredili da iza e na teren. „Sve e biti u redu“, tešio sam je. „Veruj mi. Koncentrišimo se na pronalaženje mamca.“ „Idemo.“

„Evo ovde se sve i dogodilo“, rekoh Olgi.

Stajali smo u haustoru. U Sumraku, razume se. Povremeno su pored nas prolazili ljudi, komi no me doti i, ak i ovako nevidljivog. „Ovde si ubio vampira", Olgin glas beše donekle formalan. „Dobro... u redu, druže moj.

Loše si po istio za sobom... uostalom, nije ni važno...“ Što se mene ti e, nikakvih tragova od pokojnog vampira nije ostalo. Ali, nisam joj protivre io. „Ovde se nalazila vampirica... ovde si je ne im udario... ne, polio si je votkom...“ Olga se tiho nasmejala. „Zatim je pobegla... Naši operativci nisu uspeli da je se do epaju. Trag se jasno vidi i dan-danas!“ „Ona se transformisala“, mra no dodah ja. „U slepog miša?“ „Da. Garik mi je rekao da je u poslednjem trenutku ipak uspela.“ „Loše. Vampirica je ja a nego što sam se nadala.“ „Divlja je. Pila je živu krv i ubijala. Neiskusna je, a ima snage za izvoz.“ „Ma, uništi emo je“, odlu no re e Olga.

Za utao sam. „A evo i de akovog traga“, u Olginom glasu za u se odobravanje. „Moram priznati... dobar potencijal. Idemo da vidimo gde živi.“ Iza osmo iz haustora i krenusmo trotoarom. Dvorište beše veliko, okruženo zgradama sa svih strana. Tako e sam ose ao de akovu auru, ali prili no slabo i s ometanjem. Redovno je ovuda išao. „Napred“, komandovala je Olga. „Skreni levo. Dalje. Desno. Stani...“ Zaustavio sam se ispred neke ulice kojom je lagano prolazio tramvaj. Nisam izlazio iz Sumraka. „U ovoj je zgradi“, re e Olga. „Idemo. Tamo je.“ Zgrada je bila ogromna. Pljosnata, veoma visoka, a povrh toga još i na nekim stubovimaosloncima. Na prvi pogled izgledala je kao spomenik posve en kutiji za šibice, divovskih razmera. Na drugi - oli enje bolesne gigantomanije. „Zgrada je odli na za ubistva“, rekoh. „Ili za silaženje s uma.“ „Pozabavi emo se i jednim i drugim“, složila se Olga. „Znaš, imam bogato iskustvo u tim stvarima.“

Jegor nije hteo da izlazi iz ku e. Istog trenutka kad su mu roditelji otišli na posao, kada su se zalupila vrata, on oseti strah. I odmah mu je bilo jasno da se izvan prostora pustog stana, strah pretvarao u užas.

Spasa nije bilo. Nigde i nikako. Ali, dom je stvarao iluziju bezbednosti.

Svet je propadao, svet se sino srušio. Jegor je, možda ne baš svima, ali sebi samom jeste,

uvek priznavao da nije hrabar. Ali, kukavica, tako e, nije bio. Postojale su stvari kojih se bojao i kojih se uostalom treba bojati: banditi, manijaci, teroristi, katastrofe, požari, ratovi, smrtonosne bolesti. Sve na jednom mestu - i sve podjednako daleko. Realno, sve je to postojalo, a u isto vreme ostajalo iza granice svakodnevnog. Sledi jednostavna pravila: ne lutaj no u, ne zalazi u nepoznate rejone, peri ruke pre jela, ne ska i po šinama. Možeš se bojati neprilika, i u isto vreme biti svestan da su šanse da se uvališ u njih veoma male.

Sada se sve promenilo.

Pojavljivale su se prilike od kojih ne možeš da se sakriješ. Pojave koje ne postoje, i kojih ne može biti na svetu.

Pojavljivali su se vampiri.

Svega se jasno se ao, nije poludeo od užasa kada je tr ao ku i, gaje i bledu nadu, pretr avši ulicu protiv navike da prvo pogleda levo pa desno. I bojažljiva o ekivanja, da e jutro pokazati da je to sve bio san, tako e se nisu ostvarila.

Sve je bilo istina. Nemogu a istina. Ipak...

Ovo se ju e dogodilo. Ovo mu se dogodilo.

Vra ao se kasno, da, ali doga alo mu se da dolazi ku i i kasnije. ak su se i roditelji, koji po vrstom ube enju i dalje nisu shvatali da je Jegoru tek trinaest godina, odnosili prema tome najspokojnije.

Kada je s drugovima izašao sa bazena... da, ve je bilo deset sati. Svi zajedno, zavalili su se u „Mekdonaldsu", i posedeli tamo oko dvadesetak minuta. To je, tako e, bilo uobi ajeno, svi koji su imali dovoljno novca posle treninga išli su u „Mek“. Zatim, zatim su svi išli do metroa. U blizini. Po osvetljenoj ulici. Njih osmorica.

Tada je još sve bilo najnormalnije.

U metrou se zbog ne eg uznemirio. Gledao je na sat, posmatrao ljude oko sebe. Ali nije bilo ni eg sumnjivog. Šta se dogodilo? Jegor je uo muziku.

I po elo je to, ega ne može biti.

Zbog ne eg je skrenuo u taman, smrdljivi haustor. Prišao devojci i momku, koji su ga ekali... koji su ga namamili. I sam je poturio devojci vrat - pod tanke, oštre, neljudske zube. ak i sad, sam kod ku e, Jegor je ose ao hladno u: slatku, omamljuju u, koja se kao jeza širila kožom. Pa on je hteo! Bojao se, ali je hteo dodir svetlucaju ih o njaka, kratak bol posle koje... posle koje... posle koje se nešto doga a... verovatno...

I niko na celom svetu nije mogao da mu pomogne. Jegor se se ao pogleda žene koja je šetala pse. Pogled, koji ga je prožeo, oprezan, a ipak neravnodušan. Ne što se nije uplašila, nego uopšte nije ni videla šta se doga alo... Jegora je jedino spasilo pojavljivanje tre eg vampira.

Onog bledog momka s CD-plejerom, što mu se naka io još u metrou. Borili su se oko njega kao što snažni gladni vukovi kidaju uhva enog, ali još živog jelena.

Ovde se nit gubi, suviše se sve brzo dogodilo. Povici o nekakvoj straži, o nekakvom sumraku. Eksplozija plave svetlosti i vampir koji se, kao na filmu, raspada pred njegovim o ima.

Krici vampirice, kojoj su pljusnuli nešto u lice.

I njegov pani ni beg...

I shvatanje - strašno, još strašnije od onoga što se dogodilo - ništa i nikome ne sme kazati.

Ne e poverovati. Ne e shvatiti.

Vampiri ne postoje!

Nemogu e je gledati kroz ljude i ne prime ivati ih!

Niko ne sagoreva u vihoru plavi astog plamena, pretvaraju i se u mumiju, skelet, u šaku pepela.

„Nepravda“, rekao je Jegor samom sebi. „Da. Mogu e je. Dešava se!“ Bilo mu je teško da poveruje, ak i samom sebi...

Nije otišao u školu, ali je zato uzeo da u i kod ku e. Hteo je nešto da radi. Nekoliko puta, Jegor je prilazio prozoru i netremice gledao u dvorište.

Ništa sumnjivo.

A ho e li uopšte uspeti da ih primeti?

Oni e do i. Nije sumnjao ni sekunde. Oni znaju da ih se on se a. Sada e ga ubiti kao svedoka.

I ne samo ubiti! Ispi e mu krv, i napravi e od njega vampira.

De ak pri e biblioteci gde je polovina polica prekrivena video-kasetama. Verovatno, da bi se posavetovao. „Drakula, mrtav i voljen“... Ne, to je komedija. „Prvi ujed“. Potpuna glupost... „No straha“... Jegor zadrhta. Se ao se ovog filma. I nikad više nije rizikovao da ga ponovo pogleda. Kako beše ono... „Krst pomaže, ako veruješ u njega.“ Kako može krst da mu pomogne? On ak nije ni kršten. Ne veruje ni u boga. To jest, nije verovao dosad.

Sada, valjda, treba?

Ako postoje vampiri, onda postoji i avo, a ako postoji avo, postoji i bog?

Ako postoje vampiri, postoji i bog?

Ako postoji zlo, postoji i dobro? „Ne postoji ništa“, re e Jegor. Uvukavši ruke u džepove farmerki, izašao je u predsoblje i pogledao se u ogledalo. Video je svoj lik. Možda, pomalo mra an, ali sasvim obi an de ak.

Zna i, za sada je sve u redu. Nisu ga ugrizli.

Za svaki slu aj, on se ipak iskrenuo, pokušavaju i da vidi potiljak. Ne, ništa. Nema tragova. Mršav, i donekle prljav vrati ...

Ideja mu je neo ekivano pala na pamet. Jegor potr a u kuhinju, usput uplašivši ma ora, koji se odmarao na mašini za sudove. Po e da kopa po vre ama s krompirom, lukom i šargarepom.

Evo ga - beli luk. Žustro o istivši jednu glavicu, Jegor je po e žvakati. Luk beše jak i od njega mu goreše usta. Nalio je šolju aja, i po eo da zaliva svaki zalogaj.

Slabo je pomagalo, jezik mu je goreo, svrbele desni. Ali to bi moralo da pomogne?

Ma ak pogleda u kuhinju. Zbunjeno je pogledao u de aka, razo arano mjauknuo i udaljio se. Nije shvatao kako može da jede tu gadost.

Poslednja dva esna Jegor je ražvakao, pljunuo na dlan i po eo da trlja vrat. I samom mu je bilo smešno to što je radio, ali više nije mogao da se zaustavi.

I vrat mu je goreo. Dobar beli luk. Svaki e vampir ostati na mestu mrtav od jednog udaha.

Ma ak se s negodovanjem oglasi iz predsoblja. Jegor se oprezno pojavi iz kuhinje. Ništa.

Vrata su zatvorena sa tri brave i lancem. „Ne dernjaj se, Grejsik!“ strogo mu zapovedi. „Ili u i tebe da nahranim belim lukom.“ Shvativši pretnju, ma ak odjuri u spava u sobu Jegorovih roditelja. Šta mu još treba? Srebro, izgleda, pomaže...

Ponovo uplašivši ma ka, Jegor pro e po spava oj sobi, otvori šifonjer, i ispod posteljine i peškira izvu e kutijicu u kojoj je majka držala nakit. Uzeo je srebrni lan i oka io ga oko vrata.

Smrde e na beli luk, ali skinu e ga uve e. Možda bi mogao da opustoši kasicu, i kupi sebi lanac?

S krsti em. I da ga stalno nosi. I kaže da je po eo da veruje u boga. Pa doga a se da ovek ranije nije verovao, a onda, najednom, po eo da veruje!

Prošao je pored salona, popeo se na krevet, prešao zamišljeno pogledom po sobi. Imaju li u ku i glog? Rekao bi da nemaju. I kako on uopšte izgleda? Možda da krene u botani ku baštu, i od suve grane napravi sebi sablju?

Sve je to, naravno, dobro. Ali, pomaže li? Ako se ponovo za uje muzika... tiha, prizivaju a muzika... Iznenada e sam skinuti lan , slomiti glogovu sablju i umiti belim lukom namazani vrat?

Tiha, tiha muzika... Nevidljivi neprijatelji. Možda su ve tu, pored njega. Jednostavno ih on ne vidi. Ne ume da gleda. A vampir sedi tu i osmehuje se, gledaju i naivnog klinca, koji se sprema u odbranu. I ne boje se gloga, i ne plaši ih beli luk. Kako se boriti s nevidljivim? „Grejsik!“ pozvao je Jegor. Ma ak se nije odazivao na vabljenje; komplikovani karakter. „Do i, Grejsik!"

Ma ak je stajao na pragu spava e sobe. Krzno mu se kostrešilo, o i gorele. Gledao je nekuda, mimo Jegora, u ugao, u fotelju pored sto a za novine. U praznu fotelju...

De ak oseti kako mu se po telu kre e ve poznata jeza. Sko io je tako naglo da je pao s kreveta na pod. Fotelja beše prazna. Stan je bio pust i zaklju an. Oko njega se zatamnilo, kao da se napolju sve smrklo...

Nekog je tu ipak bilo. „Ne!“ zavrišta Jegor, puze i unazad. „Ja znam! Ja znam! Vi ste ovde!“ Ma ak potmulo mjauknu i jurnu pod krevet. „Vidim te!“ viknu Jegor. „Ne diraj me!“

Ulaz je i bez toga bio mra an i prljav. A tek iz Sumraka - prava katakomba. Betonski zidovi, u obi noj realnosti prosto prljavi, u Sumraku oni behu zarasli u tamnoplavu mahovinu.

Odvratno. Nijedan Ini tu ne živi da bi mogao da po isti zgradu... Prelazio sam dlanom po naro ito gustom rastinju; mahovina se zanjiha, kao da beži od toplote. „Gori“, rekoh.

Mrzim parazite. Makar i ne stvarali neku naro itu štetu, uvek nekako crpe tu e emocije.

Pretpostavka da velike kolonije plave mahovine inogu da poljuljaju ljudsku psihu, izazivaju i as depresiju, as nekontrolisanu radost, još nije dokazana. Ali ja sam uvek davao prednost predostrožnosti. „Gori!“ ponovih, puštaju i kroz dlan malo mo i.

Plamen, providan i vreo, zahvatio je zapetljano plavo rastinje. Kroz minut, goreo je ceo ulaz. Uputih se ka liftu, pritisnuh dugme i u oh. Lift beše istiji. „Deveti sprat", došapnu mi Olga. „Beskompromisna mladost...“ Vrata se razdvojiše. Na devetom spratu vatra je ve utihla, plava mahovina gori kao barut.

Bilo je toplo, daleko toplije nego obi no u Sumraku. Pomalo se ose ala garež. „Evo, ova vrata...“ re e Olga. „Vidim.“ Zaista sam osetio de akovu auru. Danas se ak nije usudio ni da iza e iz ku e. Divota.

Jarac, vrsto privezan za konopac, ostaje da sa eka tigra. „Ulazim“, reših ja. I gurnuh vrata.

Vrata ostaše zatvorena.

Ali to je nemogu e!

U realnosti, mogu biti zaklju ane sve brave. Sumrak ima svoje zakone. Jedino je vampirima potreban poziv da u u u tu u ku u, to je cena koju moraju da plate za preveliku snagu i gastronomsku sklonost ka ljudima.

Da bi u Sumraku zaklju ao vrata, potrebno je najpre da znaš u njega da u eš. „Strah“, re e Olga. „Ju e je de ak bio u stanju užasa. I tek što je bio u Sumraku. Zatvorio je za sobom vrata... i ne primetivši da je to uradio u oba sveta. „I šta sad?“ „Po i dublje. Prati me.“ Pogledah u rame, tamo ne beše nikog.

Dozvati Sumrak, nalaze i se ve u jednom, nije lako. Podizao sam s poda nekoliko puta svoju senku - pre nego što je ona dobila nekakvu formu i zanjihala se natrag. „Ajde, ajde, uspe eš“, šapnula je Olga. oh u tamu, i Sumrak se zgusnuo. Prostor se napunio gustom maglom. Boje sasvim nestaše. Od zvukova ostaše jedino otkucaji mog srca - teški i usporeni, bu ni, kao da neko udara u bubanj. I zviždao je vetar - to je vazduh ulazio u plu a, lagano otvaraju i bronhije. Na mom ramenu, pojavila se bela sova. „Ne u izdržati dugo“, šapnuh joj, otvaraju i vrata. Na ovom nivou, ona, svakako, ne behu zaklju ana.

Pod nogama mi projuri sivi ma ak. Za ma ke ne postoji obi an svet i Sumrak, oni žive u isto vreme u svim svetovima. Sre a te nemaju razum. „Mac-mac-mac“, prošaputah. „Ne boj se, ma kice...“ Ubrzo, da bih isprobao snagu sopstvene sile, zatvorih vrata za sobom. Tako, mom e, sada si zašti en još bolje. Ali, ho e li ti ovo biti od pomo i kad uješ Zov? „Izlazi“, re e Olga. „Veoma brzo gubiš snagu. Na ovom nivou Sumraka, teško je ak i iskusnom magu. Evo, i ja u da pre em stepen više.“ S olakšanjem iskora ih van. Ma nisam ja operativac, koji ume da se šeta po Sumracima.

Uostalom, nisam imao ni potrebe.

Svet je postao malo svetliji. Osvrnuh se oko sebe. Stan je bio udoban, i ne preterano zaga en s aspekta sveta Sumraka. Nekoliko tragova plave mahovine kod vrata... ništa strašno, sama e ispariti, sad, kad je glavna kolonija uništena. Za uše se i zvuci - ini se, iz kuhinje.

Pogledah u pravcu kuhinje.

De ak je stajao pored stola i jeo beli luk, zalivaju i svaki gutljaj ajem. „Za boga miloga..." prošaputah ja.

Sada je de ak izgledao još mla e i ranjivije nego sino . Mršav, kržljav, mada ne možeš re i ni da je slabunjav, vidi se da se bavi sportom. U izlizanim plavim farmerkama i plavoj majici. „Jadni ak“, rekoh ja. „Veoma dirljivo“, složila se Olga. „Pustiti glasine o magijskim svojstvima belog luka bio je veliki uspeh vampirske strane. Kažu da se toga prvi setio li no Brem Stoker...“ De ak pljunu u dlan sažvakanu kašicu i po e trljati vrat pireom od belog luka. „Beli luk, korisna stvar ica“, rekoh. „Da. I štiti. Od virusa gripa“, dodala je Olga. „Oh, kako lako umire istina, kako je sveprisutna laž... Ali de ak je zaista jak. No noj straži ne e smetati novi operativac.“ „On je naš?“ „Za sada je ni iji. Neformirana sudbina, vidiš i sam.“ „A emu je više sklon?“ „Ne zna. Za sada ne zna. Suviše je uplašen. Sada je na sve spreman, samo da se spasi od vampira. Spreman da postane Tamni, spreman da postane Svetli.“ „Ne mogu ga kriviti zbog toga.“ „Naravno. Idemo.“

Sova je prhnula i poletela po hodniku. Ja krenuh za njom. Kretali smo se sada triput brže nego ljudi, jedan od osnovnih znakova Sumraka - druga ija prolaznost vremena. eka emo ovde“, re e Olga, našavši se u dnevnoj sobi. „Toplo je, osvetljeno, i udobno.“ Ja sam seo u meku fotelju, pored stola. Bacih pogled na novine koje su bile na stolu. Ne postoji ništa veselije, nego itati novine kroz Sumrak. „Kreditne kamate u padu“, glasio je naslov.

U realnosti, re enica glasi druga ije. „Tenzija na Kavkazu u porastu“.

Uzmeš lepo novine u ruke, i pro itaš istinu. Onu pravu. Ono o emu je mislio novinar koji je smandrljao lanak na zadatu temu. Oni ostaci informacije, koju je dobio iz nezvani nih izvora.

Istinu o životu, i istinu o smrti.

Zašto tako?

Jednom davno, nau io sam da ne marim za ove anstvo. Ono je naš temelj. Naša kolevka.

Ali, mi smo Ini. Mi prolazimo kroz zatvorena vrata i uvamo balans izme u Dobra i Zla. Nas je ubistveno malo, i ne umemo da se razmnožavamo... k erka jednog maga, uopšte ne mora postati arobnica; sin jednog vukodlaka, ne mora obavezno znati da se menja kad je pun mesec.

Nismo u obavezi da volimo obi an svet. uvamo ga samo zbog toga što na njemu parazitiramo.

Mrzim parazite! „O emu razmišljaš?" upita Olga.

U dnevnoj sobi se pojavi i de ak. Pojurio je u spava u sobu, veoma brzo, shvataju i da je u obi noj realnosti. Po eo je da rovi po ormaru. „Eto. Žalosno.“ „Doga a se. U prvih par godina, to se doga a svakom", Olgin glas postade sasvim ljudski. „Onda se privikneš.“ „Zbog toga i tugujem.“ „Bolje bi ti bilo da se raduješ što smo još živi. Po etkom veka, populacija Inih je pala do kriti nog minimuma. Jesi li upoznat s tim da je bilo diskusije o ujedinjenju Tamnih i Svetlih? Da su se razra ivali eugeni ki 2 programi?“ „Da, jesam.“ „Nauka umalo da nas ubije. Nisu verovali u nas, nisu hteli da veruju. Dok nisu shvatili da je nauka sposobna da promeni svet nabolje.“ De ak se vratio nazad. Seo na krevet, i popravio srebrni lan oko vrata. „Šta je to bolje?“ pitah ja. „Nastali smo od ljudi. Nau ili smo da odlazimo u Sumrak, da menjamo prirodu stvari i ljudi. Šta se to promenilo, Olga?“ „Makar to što vampiri ne smeju da love bez dozvole.“ „Reci to oveku kome piju krv...“ Na pragu se pojavio ma or. Upravio je pogled na nas. Zamjaukao je, gnevno gledaju i u sovu. „Reaguje na tebe“, rekoh. „Olga, po i dublje u Sumrak.“ „Ve je kasno“, odgovori ona. „Izvini... popustila mi je pažnja...“ De ak sko i s divana. Daleko brže, nego što je mogu e kretati se u realnom svetu.

Nevešto - ni sam još ne shvataju i šta mu se dešava, ušao je u svoju senku, ali to nije znao, i sada je padao na pod, gledaju i u mene. Sad ve iz Sumraka. „Odoh...“ šapnu sova.

Kandže mi se duboko zabiše u rame. „Ne!“ zavrišta de ak. „Ja znam! Ja znam! Vi ste ovde!“ Po eh da ustajem, pružaju i ruke.

„Vidim te! Ne diraj me!“ Bio je u sumraku. Eto. Dogodilo se. Bez svake pomo i sa strane, bez asova i stimulacija, bez saveta maga-tutora, de ak je prešao granicu izme u ljudskog i sveta Sumraka.

Od onog što ugledaš, što osetiš kad prvi put u eš u Sumrak, mnogo zavisi šta eš postati kasnije.

Tamni ili Svetli.

Nemamo prava da ga prepustimo Tamnima, balans u Moskvi e kona no nestati. Šefove re i odzvanjale su mi u glavi.

Mom e, ti si na samoj ivici.

A to je strašnije od neiskusne vampirice.

Boris Ignjatjevi e odmah pokrenuti rešenje o likvidaciji. „Ne boj se“, ponovih, ne pomeraju i se s mesta. „Ne boj se. Ja sam prijatelj. Ne u ti ništa.“ De ak je dopuzao do ugla i ukipio se. Ipak, nije skidao pogled s mene, o igledno ne shvataju i kako se našao u Sumraku. Njemu je to sve izgledalo kao da se u stanu iznenada smra ilo, stišalo, a ja se pojavio niotkuda... „Ne boj se“, opet ponovih. „Ja sam Anton. Kako se ti zoveš?“ utao je. esto je gutao pljuva ku. Zatim je rukom dodirnuo vrat, napipao lan i, ini se, malo umirio. „Nisam ja vampir“, rekoh. „Ko ste vi?“ vrištao je klinac. Dobro je što se ovakav oštar zvuk ne uje u Sumraku. „Anton. Radnik No ne straže.“ Iskola io je o i, široko, kao da ga bole. „Moj posao je da štitim ljude od vampira i drugih ne istih bi a.“ „Nemogu e...“ „Zašto?“ Slegnuo je ramenima. Dobro. Pokušava da proceni stvari, da argumentuje svoje mišljenje.

Zna i, nije skrenuo s uma od straha. „Kako se ti zoveš?“ ponovih. Mogao sam možda malo da ga pritisnem, da mu otklonim strah. Ali, to bi se smatralo intervencijom, što je, izme u ostalog, i zabranjeno. „Jegor...“ „Lepo ime. A ja se zovem Anton. Razumeš? Ja sam Anton Sergejevi Gorodecki. Radnik No ne straže. Ju e sam ubio vampira koji je pokušao da te napadne.“ „Jednog?“ Divota. Povedosmo razgovor. „Da. Vampirica je pobegla. Sada je upravo traže. Ne boj se, ja sam ovde da bih te uvao... da bih ubio vampiricu.“ „Zašto je okolo sve sivo?“ odjednom upita de ak.

Bravo. Ne, svaka ast! „Objasni u ti. Samo, hajde da utvrdimo da ti ja nisam neprijatelj. U redu?“ „Vide emo.“ Gr evito je držao ružni lan , kao da je mogao zbog ne ega da spadne. Dete, dete, kada bi na svetu sve bilo tako jednostavno. Ne e te spasiti ni srebro, ni glogov kolac, ni sveti krst. Život protiv smrti, ljubav protiv mržnje... ni sila protiv sile, zato što sila ne zna za moral. Sve je veoma prosto. Ja sam to shvatio za neke dve do tri godine. „Jegore“, polako mu pri oh. „Slušaj me...“ „Stani!“

Nare ivao je tako oštro, kao da je u rukama držao oružje. Uzdahnuh, pa se zaustavih. „U redu. Onda samo slušaj. Osim obi nog, ljudskog sveta, koji je vidljiv obi nim okom, postoji još i svet iz senke, svet Sumraka.“ Razmišljao je. De ak je, uprkos strahu - a strašno se bojao, gušio sam se u talasima njegovog užasa - pokušavao da shvati o emu je ovde re . Postoje ljudi koje strah parališe. A postoje i oni kojima strah samo daje snagu.

Volim da mislim da pripadam drugoj grupi. „Paralelni svet?“ Eto ti sad. De ak je, o igledno, gledao mnogo SF filmova. „Da. I u ovaj svet mogu da u u samo oni koji poseduju natprirodne sposobnosti.“ „Vampiri?“ „Ne samo vampiri, ve i oni koji mogu da se pretvaraju u životinje, veštice, crni magovi... beli magovi, iscelitelji, proroci.“ „To sve postoji?“ Bio je gola voda. Kosa mu se slepila, majica pripila uz telo, po obrazima mu tekli potoci znoja. Ali, de ak i dalje nije skidao pogled s mene, spremaju i se da pruži otpor. Kao da je uopšte u mogu nosti da to uradi. „Da, Jegore. Ponekad se me u ljudima pojavi neko ko ume da prelazi u svet Sumraka.

Oni se okre u na stranu Dobra ili Zla, Svetla ili Tame. Oni se zovu Ini. Tako mi zovemo jedni druge - Ini.“ „Jesi li ti Ini?“ „Da. I ti si.“ „Zašto?“ „De e, pa nalaziš se u Sumraku. Pogledaj oko sebe, oslušni. Boje su nestale. Nema zvuka. Sekundara na satu jedva da se pokre e. Ušao si u svet Sumraka... hteo si da vidiš opasnost, i prešao si granicu izme u svetova. Ovde vreme te e sporije, ovde je sve druga ije. Ovo je svet Inih.“ „Ne verujem ti“, Jegor se brzo okrenu, i ponovo me pogleda. „A zašto je onda Grejsik sa nama?“ „Ma ak?“ osmehnuo sam se. „Životinje imaju svoja pravila, Jegore. Ma ke obitavaju na svim nivoima u isto vreme, i ne prave nikakvu razliku." „Ne verujem ti“, drhtao mu je glas. „Ovo je san, znam! Kada svetlo po inje da bledi... ja spavam. Ve mi se ovo dešavalo.“ „Sanjao si da uklju uješ svetlo, a lampa ne gori?“ unapred sam znao odgovor, štaviše, pro itao sam ga u de akovom pogledu. „Ili gori, ali veoma slabo, kao sve a? A ti kora aš, a oko tebe se razleže tama, i ti pružaš ruku - a ne vidiš svoje prste?“ utao je. „To nam se svima dešava, Jegore. Svaki Ini sanja takve snove. To se svet Sumraka uvla i u nas, zove, podse a na sebe. Ti si Ini. Doduše mali, ali Ini. I samo od tebe zavisi...“ Nisam odmah primetio da su mu o i zatvorene, a glava klonula u stranu. „Idiote“, zašuštala je Olga sa le a. „Prvi put je samostalno ušao u Sumrak! Nema još dovoljno snage za to!

Brzo ga izvla i, ili e zauvek ostati ovde!“ Sumra na koma je bolest po etnika. Gotovo da sam zaboravio na to; nikada nisam radio sa mladim Inima. „Jegore!“ prisko io sam mu, prodrmao ga, uhvatio ispod miške. Bio je lagan, sasvim lagan. U svetu Sumraka ne menja se samo protok vremena. „Osvesti se!“ Nije reagovao. De ak je ionako uradio ono za šta su drugima potrebni meseci treninga -

sam je ušao u Sumrak. A svet Sumraka obožava da crpi snagu. „Izvla i ga!“ Olga je uzela komandu u svoje ruke. „Brže, izvla i ga! Ne e se sam osvestiti!“ Ovo je bilo teže od svega. Prošao sam kurs prve pomo i, ali dosad nisam imao prilike da izvla im nekoga iz Sumraka. „Jegore, priberi se!“ udarao sam ga po obrazima. U po etku slabo, potom teškim šamarima. „Aman, de e! Odlaziš nepovratno u Sumrak! Budi se!“ Postajao je sve lakši i lakši, topio mi se u rukama. Sumrak ga je ispijao, crpeo poslednje tra ke snage. Menjao mu je telo, pretvaraju i ga u svog stanovnika. Šta u inih! „U zaklon!“ Olgin glas bio je hladan, trezven. „Antone... obojica!"

Obi no mi je bilo potrebno više od jednog minuta da napravim sferu. Sada sam uspeo za pet sekundi. Eksplozija bola, kao da mi je u glavi eksplodirao metak. U trenutku kada je blokadna sfera izletela iz moga tela i prelila me mehurom duginih boja, zabacih glavu. Mehur je rastao, naduvavao se, nehotice uvla i u sebe i mene i de aka. „Odli no. Sada je održavaj. Ne mogu ništa da ti pomognem, Antone. Održavaj je!“ Nije bila u pravu. Pomagala mi je daju i mi savete. Sigurno bi i meni palo na pamet da treba da napravim sferu, ali mogao sam da izgubim još dragocenih sekundi.

Postajalo je svetlije. Sumrak je i dalje pio našu snagu, moju - s poteško om, de akovu do mile volje, ali ostalo mu je još nekoliko kubnih metara. Ovde ne postoje uobi ajeni zakoni fizike, ali postoje njegove analogije. Sada se u sferi razvijao balans izme u naših tela i Sumraka.

Ili e se Sumrak rastvoriti, i ispustiti svoj ulov, ili e de ak postati jedan od njegovih žitelja. Zauvek. To se dešava magovima koji se, zbog nepažnje ili neophodnosti, potpuno izlože Sumraku. Isto se doga a i regrutima koji razumno ne umeju da se zaštite od Sumraka, i tako mu daju više nego što sleduje.

Pogledao sam u Jegora - lice mu je još bilo sivo. Odlazio je u beskona nost sveta senki.

Prebacivši de aka na desnu ruku, levom iz džepa izvukoh perorez. Zubima otvorih se ivo. „To je opasnost", upozorila me Olga.

Nisam odgovorio. Jednostavno se isekoh po zglobu. im je krv briznula, Sumrak zašišta kao usijani tiganj. Pomutilo mi se u glavi. Stvar nije bila u gubitku krvi, s njom je odlazio i život. Srušio sam sopstveni zaklon od Sumraka.

Sad je dobio toliku koli inu energije, koju nije mogao da usisa.

Svet je zasijao, moja senka pade na pod, i ja pre oh preko nje. Sferi na opna negacije prsnu, puštaju i nas u svakidašnjicu.

GLAVA 5.

Krv je u tankom mlazu padala na tepih. De ak je visio na mojim rukama, i dalje bez svesti, ali lica koje je po elo da dobija boju. Ma ka je zavijala u drugoj sobi, kao da su je klali.

Spustih Jegora na krevet. Sedoh pored njega. Zamolih: „Olga, zavoj...“ Sova se stušti s mojih leda i u luku nestade u kuhinji. O igledno je usput uletela u Sumrak, jer se za par sekundi ve vratila, nose i zavoj u kljunu.

Jegor otvori o i iste sekunde, dok sam uzimao zavoj od sove i po eo da ga stavljam na ruku. Upitao je: „Ko je ovo? „Sova. Zar ne vidiš?“ „Šta mi se desilo?" pitao je. Glas gotovo da mu nije drhtao. „Onesvestio si se.“ „Zašto?“ pogledom je uplašeno prešao po tragovima krvi na podu i na mojoj ode i. Njega sam nekako uspeo da ne isflekam. „Krv je moja“, objasnih mu. „Slu ajno sam se posekao. Jegore, u Sumrak mora pažljivo da se ulazi. To je tu a sredina, ak i za nas, Ine. Borave i u Sumraku, mi moramo stalno da trošimo snagu, da ga hranimo živom energijom. Pomalo. A, ako se proces ne kontroliše, Sumrak e iscrpeti iz tebe sve što je živo. I ništa se tu ne može, to je cena koja se pla a. „Jesam li platio više nego što je trebalo?“ „Više nego što si mogao. I malo je falilo da tamo ostaneš zauvek. To nije smrt, ali može da bude - gore je od smrti.“ „Daj da ti pomognem...“ de ak sede, na momenat se namrštivši, po svoj prilici mu se zavrtelo u glavi. Pružih mu dlan. Zavijao mi je zglob, nevešto, ali s trudom. De akova aura bila je bez promene, kao i ranije, sjajna, neutralna. Ve je ulazio u Sumrak, a ovaj još nije ostavio traga na njemu. „Je l’ mi veruješ da sam ti prijatelj?“ pitah ga. „Ne znam. Neprijatelj sigurno nisi. Ili ne možete ništa da mi uradite!“ Pruživši ruku, povukoh de aka za vrat. Istog trenutka se napregao. Otkop ah lan i skinuh mu ga. „Je l’ ti jasno?“ „Zna i, niste vampir“, izgovori jedva ujno. „Da. Ali ne zbog toga što sam mogao da pipnem beli luk i srebro. To nije nikakva prepreka za vampire, Jegore.“ „U svim filmovima...“ „U svim filmovima, tako e, dobri momci pobe uju loše momke. Mom e, sujeverje je opasna stvar, ono budi lažne nade.“ „A postoje i istinite nade?“ „Po svojoj suštini, ne“, ustah i trgoh zavoj. Ni makac, stajao je vrsto, štaviše, veoma vrsto. Za jedno pola sata, trebalo bi da inima zacelim ranu, sada nemam snage.

De ak me je posmatrao sa kreveta. Da, ini se da se malo uspokojio. Svejedno, nije mi previše verovao. Bilo je veoma zabavno to što nije obra ao ni trunke pažnje na belu sovu, koja je nevinog izgleda zadremala na televizoru. Izgleda da se Olga ipak umešala u njegov um. Zaista, bilo bi stvarno teško objasniti ko je ta bela sova što još i govori.

„Imaš li nešto za jelo?“ upitah ga. „Šta?“ „Bilo šta. aj sa še erom. Komad hleba. I ja sam, tako e, izgubio mnogo snage.“ „Na i e se. A kako ste se povredili?"

Nisam bio previše precizan, ali nisam ni lagao. „Namerno. Morao sam, da bih te izvukao iz Sumraka." „Hvala. Ako je to istina.“ Bio je drzak, ali mi se to svidelo. „Nema na emu. Da si poginuo u Sumraku, rukovodstvo bi mi skinulo glavu s ramena.“ De ak otpuhnu i ustade. Sve vreme se trudio da stoji podalje od mene. „Kakvo rukovodstvo?“ „Strogo. I, ho u li dobiti tog aja?“ „Za dobrog oveka, ništa nije teško“, da, i dalje se bojao. I krio je strah iza drskosti. „Da utvrdimo jednom zauvek - ja nisam ovek. Ja sam Ini. I ti si Ini.“ „A u emu je razlika?“ Jegor me demonstrativno okrznu pogledom. „Ne vidi se razlika!“ uta u, sve dok mi ne budeš dao aja. Jesu li te u ili kako se do ekuju gosti?“ „Je l' nezvani? Kako ste vi uopšte ušli?“ „Kroz vrata. Pokaza u ti. Kasnije.“ „Hajdemo“, izgleda da je ipak rešio da me posluži ajem. Po oh za de akom, nevoljno se mršte i. Nisam izdržao te upitah: „Jegore, valjda si dosad shvatio... operi prvo vrat.“ Odvratio je glavom, uopšte se ne okre i. „U najmanju ruku, to je glupo, zaštiti samo vrat. Na ljudskom telu postoji pet ta aka gde vampir može da ujede.“ „Zar?“ „Da. Razume se, imam na umu muško telo.“ Pocrveneo mu je ak i potiljak.

Sipao sam u šolju pet kaši ica še era. Namignuh mu: „Sipajte mi u šolju aja dve kaši ice še era... ho u da popijem pre nego što umrem.“ ini se da nije uo za ovu anegdotu. „A koliko sebi da sipam?“ „Koliko si težak?“ „Ne se am se.“ Odmerih ga odoka. „Sipaj etiri. Skinu eš višak še era, ako poraste.“ Ipak je oprao vrat, mada se nije sasvim rešio smrada. Zamolio je, halapljivo gutaju i aj: „Objašnjavajte!“ Nisam tako planirao. Uopšte nisam tako planirao. Pri uvati de aka kada ga sustigne Zov. Ubiti ili uhvatiti vampiricu. I odvesti zahvalnog de aka šefu, pa nek mu on lepo objasni. „Jednom davno“, zagrcnuh se ajem. „Podse a na po etak bajke, zar ne? Samo, ovo nije bajka.“ „Slušam.“ „Dobro. Po u druga ije. Postoji ljudski svet“, pokazah glavom na malo dvorište, na automobile na ulicama. „To je ovo oko nas. I ve ina ne može da prelazi njegove granice. Tako je uvek bilo. Ali, ponekad se pojavljujemo mi, Ini.“

„I vampiri?" „Vampiri su tako e Ini. Istina, oni su druga iji, njihove sposobnosti su nastale mnogo ranije.“ „Ne razumem", Jegor zavrte glavom.

Da, znam, nisam tutor. Ne umem i ne volim da objašnjavam opštepoznate istine... „Dva šamana, koja su se najela otrovnih pe urki, udaraju u svoje bubnjeve“, rekoh. „Veoma davno, još u stara vremena. Jedan od njih dvojice esto vu e za nos lovce i vožda. Drugi vidi kako se njegova senka, koja podrhtava na tlu pe ine, pove ava i dobija njegove razmere.

Pravi korak i ulazi u senku. Ulazi u Sumrak. A dalje ide ono najinteresantnije. Razumeš?“ utao je. „Sumrak menja onoga koji je ušao u njega. To je druga iji, Ini svet, i on od ljudi stvara Ine. A to šta eš ti postati - zavisi samo od tebe. Sumrak je silovita reka, koja te e svim pravcima u isto vreme. Odlu i šta želiš da postaneš u svetu Sumraka. Ali, odlu i brzo, nije ti mnogo vremena ostalo.“ E, sada je shvatio. Zenice mu se behu suzile, i pomalo ubledela koža. Pozitivna reakcija na stres, stvarno odgovara operativcima... „Šta mogu da postanem?“ „Šta ho eš. Još nisi odlu io. Je l’ znaš šta je u osnovi svakog izbora? Dobro i Zlo. Svetlost i Tama.“ „A ti si dobar?“ „Pre svega, ja sam Ini. Razlika izme u Dobra i Zla po iva u odnosu prema ljudima. Ako izabereš stranu Svetlosti - rešio si da ne koristiš svoje sposobnosti za li nu satisfakciju. Ako izabereš svet Tame - takve stvari postaju normalne. Ali, ak je i crni mag sposoban da le i bolesne i nalazi izgubljene. A tako e i beli mag može da otkaže pomo ljudima." „Onda ne razumem u emu je razlika?!“ „Razume eš. Shvati eš, kada budeš izabrao stranu." „Ni na iju stranu ja ne idem!“ „Bojim se da je kasno, Jegore. Bio si u Sumraku, i ve si po eo da se menjaš. Još jedan dan i mora eš da izabereš." „Ako si ti izabrao Svetlost...“ Jegor ustade i nali sebi još aja. Primetio sam da se prvi put do sada okrenuo, bez opaske. „Ko si ti, onda? Mag?“ „U enik maga. Radim u kancelariji No ne straže. To je tako e važno.“ „Šta sve umeš? Pokaži mi, želim da poverujem!“ Eto, sve kao po udžbeniku. Bio je u Sumraku, i to ga nije ubedilo. Sitni, cirkuski pokusi, daleko su ubedljiviji. „Gledaj.“ Pružih ruku ka njemu. Jegor se umiri, pokušavaju i da shvati šta se dešava. Zatim pogleda u šolju.

Iz nje se više nije dizala para. aj se kristalizovao, pretvorivši se u cilindar tamnobraon leda sa fosilizovanim listi ima aja. „Joj“, re e de ak.

Termodinamika, najprostiji deo upravljanja materijom. Bronovskim pokretom, led je ponovo provreo. Jegor vrisnu i ispusti šolju na pod. „Izvini“, sko ih i zgrabih krpu sa sudopere. nuh, brišu i baru sa linoleuma. „Od magije samo nezgode“, re e de ak. „Žao mi šolje.“ „Samo malo.“ Senka mi sko i u susret, ja u oh u Sumrak i pogledah na komadi e stakla. Još je ostala ideja o celini, i šolji uopšte nije bilo su eno da se tako brzo razbije.

Ostavši u Sumraku, napunih šaku ostacima šolje. Nekoliko sasvim sitnih par adi, odletevši pod šporet, rado se dokotrljaše malo bliže.

Izašao sam iz Sumraka i postavio celu šolju na sto. aj eš morati ponovo da sipaš.“ „Žeš e“, izgleda da je ovaj mali pokus ostavio snažan utisak na de aka. „I tako može sa svakim predmetom?“ „Sa predmetom - skoro svakim.“ „Antone... a ako se nešto razbilo pre nedelju dana?“ Nehotice se nasmejah. „Ne. Izvini, ve je previše kasno. Sumrak ti daje šansu, ali moraš brzo da je iskoristiš, veoma brzo.“ Jegor se smrknu. Zanimljivo. Šta je to mogao da razbije pre nedelju dana? „Je l' sad veruješ?“ „Je l' ovo magija?“ „Da. Ona najprimitivnija. Nju gotovo da ne moraš da u iš.“ ini mi se da sam ovo džabe rekao. U de akovima o ima pojavio se plamen. Ve je procenjivao svoju perspektivu. Korist.

Za ime sveta... „A iskusni mag može da radi i druge stvari?“ ak i ja mogu.“ „A da upravlja ljudima?"

Za ime sveta... „Da“, rekoh. „Da, možemo.“ „I vi to radite? A zašto onda teroristi hvataju taoce? Zar se ne može neprimetno prišunjati kroz Sumrak, i ubiti ih. Ili naterati ih da se sami poubijaju! A zašto ljudi umiru od bolesti?

Magovi mogu da ih le e, sami ste rekli?“ „To bi bilo dobro delo“, rekoh ja. „Naravno! Pa vi ste svetli magovi!“ „ Ako uradimo bilo koje bezuslovno dobro delo, tamni magovi imaju pravo na isto takvo zlo.“ Jegor me za eno posmatrao. Previše se stvari svalilo na njega u poslednjih par dana.

Još se dobro i držao. „Nažalost, Jegore, ali Zlo je po svojoj prirodi snažnije od Dobra. Zlo je destruktivno. Ono ruši daleko lakše, nego što Dobro izgra uje.“ „A šta vi tada radite? Eto, ta vaša No na straža... Je l' vi ratujete s crnim magovima?“ Nisam smeo da odgovaram. To mi je bilo jasno kao dan, znao sam da ne smem da se poveravam pred de akom. Trebalo je da ga uspavam. U i dublje u Sumrak. Ali ne bi trebalo da mu objašnjavam stvari, ni jednu jedinu. Ne u mo i ništa da dokažem! „Vi ratujete protiv njih?“ „Ne u potpunosti", rekoh. Istina je bila gora od laži, ali nisam imao prava na laž. „Mi nadgledamo jedni druge." „Spremate se za rat?“ Posmatrao sam ga i razmišljao o tome kako je veoma pametan de ak. Ali ipak de ak. I ako mu sada kažem da se bliži velika bitka Dobra i Zla, da može da postane novi džedaj, bi e naš.

Istina, ne zadugo. „Ne, Jegore. Nas je vrlo malo.“

„Svetlih? Manje nego Tamnih?“ Evo, sada je spreman da napusti ku u, mamu i tatu, obu e sjajni oklop i krene u smrt za ideju Dobra... „Uopšte - Inih. Jegore... bitke Dobra i Zla vodile su se hiljadama godina s povremenim uspehom. Nekada je pobe ivala Svetlost, ali kada bi samo znao koliko je ljudi, koji nisu imali pojma o svetu Sumraka, poginulo tokom tih ratova. Inih je malo, ali svaki Ini je sposoban da za sobom povede hiljade obi nih ljudi. Jegore... kada bi sad po eo rat Dobra i Zla - poginulo bi pola ove anstva. Zbog toga je pre pola veka potpisan dogovor izme u Dobra i Zla, Tame i Svetla.“ i mu se izbe iše.

Ja uzdahnuh pa produžih: „Dogovor je kratak. Sad u da ti ga pro itam, u zvani noj verziji prevoda na ruski jezik.

Imaš pravo da znaš.“ Zatvorivši o i, pogledah u tamu. Sumrak ožive i zakovitla se pod kapcima. Razvih sivo platno, išarano plamte im crvenim slovima. Ugovor se ne sme izgovarati napamet, sme samo da se ita:

„Mi smo - Ini Služimo druga ijim silama Ali Sumrak ne poznaje razliku izme u odsustva Tame i odsustva Svetlosti Naša borba može da uništi svet Potpisujemo Veliki dogovor o primirju Svaka strana e živeti po svojim zakonima Svaka strana e imati svoja prava Mi ograni avamo svoja prava i svoje zakone Mi smo - Ini Mi osnivamo No nu stražu Da bi sile Svetlosti motrile na silu Tame Mi smo - Ini Mi osnivamo Dnevnu stražu Da bi sile Tame motrile na silu Svetlosti Vreme e rešiti umesto nas. “

Jegor me gledao izbe enog pogleda. „Svetlost i Tama žive u normalnom svetu?“ „Da.“ „A... vampiri..." iznova se vra ao na tu temu. „Jesu li oni Tamni?“ „Da. To su ljudi ponovo rodeni kroz svet Sumraka. Imaju veliku mo , ali nemaju život. I svoj opstanak mogu da održe samo tu om energijom. Krv je najpodesnija forma za njen prenos." „I oni ubijaju ljude!“ „Mogu oni da žive i na donorskoj krvi. To mu do e kao instant hrana. Neukusno, ali hranljivo. Kada bi se vampiri odvažili da krenu u lov...“ „Ali, mene su napali!“ Sada je razmišljao samo o sebi... Loš znak. „Neki vampiri ne poštuju zakon. Zbog toga i postoji No na straža, da motri na red i mir utvr en Dogovorom.“ „Zna i tako, pa to je prosto: vampiri ne napadaju ljude?“

Osetih vetar od nevidljivih krila na svom obrazu. Kandže mi se urezaše u rame. „Šta eš mu odgovoriti, uvaru?“ šapnula je Olga iz dubine Sumraka. „Rizikova eš da kažeš istinu?“ „Napadaju“, rekoh. I dodah da je i mene, jednom, pre pet godina, to najstrašnije sustiglo. „Po dozvoli. Ponekad... ponekad im je potrebna živa krv.“ Nije odmah postavio slede e pitanje. itao sam mu iz pogleda da je razmišljao svaki put pre nego što bi upitao. I znao je da e dobiti odgovor na svako pitanje. „A vi?“ „A mi spre avamo nezakoniti lov.“ „Zna i, tako su i mene mogli da napadnu... po tom vašem dogovoru? Sa dozvolom?" „Da“, rekoh ja. „I ispili bi mi krv? A vi biste prošli pored mene, i okrenuli le a?“ Za ime sveta...

Sklopih o i. Re i Dogovora plamteše u sivoj magli. Urezani redovi iza kojih je stajalo hiljade ratnih godina i milioni života. „Da.“ „Odlazite...“ De ak je sad bio napet kao feder. Na granici histerije, na granici uma. „Došao sam da te zaštitim.“ „Nije trebalo!“ „Vampirica je na slobodi. Pokuša e da te napadne..." „Odlazite!“ Olga uzdahnu: „Imaš problem, uvaru?“ Podigoh se, Jegor ustuknu, sklanjaju i se podalje od mene zajedno s tabureom. „Razume eš“, nastavih ja. „Nemamo izbora..."

Ni sam nisam verovao u svoje re i. Nisam imao prostora za raspravu. A napolju se smrkavalo, i svaki as e otpo eti vreme lova...

De ak je išao za mnom, kao da je želeo da se uveri da u sigurno iza i iz stana, da se možda ne sakrijem u ormanu. Više nisam rekao ni re . Otvorio sam vrata, izašao na stepenište, i ona se zalupiše za mnom.

Popevši se jedan nivo više, nuh pored stepenišnog prozora. utao sam, i Olga je.

Istina se ne otkriva tako naglo. oveku je teško da prihvati injenicu našeg postojanja. A tek da se pomiri s uslovima Dogovora... „Ništa se tu nije moglo“, re e Olga. „Loše smo procenili de aka, njegove sposobnosti, i njegov strah. Bili smo otkriveni. Primorani da odgovaramo na pitanja. I to iskreno.“ „Je r ti to pripremaš izveštaj?" upitah je. „Kad bi samo znao koliko sam ovakvih izveštaja dosad napisala...“ Smrdelo je na vlagu iz odvoda za sme e. Iza prozora se ula buka prospekta, koji je lagano tonuo u sumrak. Ve su se uklju ila i uli na svetla. Ja sam sedeo, vrteo po rukama mobilni telefon i razmišljao da li da sada zovem šefa, ili da pri ekam njegov poziv. Sigurno me Boris Ignjatjevi sada gleda.

Sigurno. „Ne precenjuj sposobnosti rukovodstva“, re e Olga. „Do ušiju su sad u problemu sa crnim vihorom.“ Telefon mi zazvoni u rukama. „Pogodi ko je?“ pitah ja, prihvataju i vezu.

„Pera Detli . Ili Vupi Goldberg."

Nije mi bilo do šale. „Da?“ „Gde si, Antone?" Šefov glas beše umoran, izmu en. Nisam ga takvog poznavao. „Na stepenišnom odmorištu nakaznog solitera. Odmah pored odvoda za ubre. Ovde je dovoljno toplo, i gotovo da je ak i udobno. „Jesi li našao de aka?“ upita me šef, bez trunke interesovanja. „Našao sam...“ „Dobro. Posla u ti Tigricu i Medveda. Ovde nema posla za njih. A ti dolazi u Perovo.

Odmah.“ Krenuh rukom ka džepu, a šef me preduhitri: „Ako nemaš novca... uostalom, i da imaš. Zaustavi policiju i dolete eš." „Tako je ozbiljno?“ uspeh samo da pitam. „Veoma. Možeš odmah da kreneš.“ Pogledah u mrak iza prozora. „Borise Ignjatjevi u, ne bi trebalo da ostavimo de aka samog. On je zaista potencijalno jak...“ „Da, znam... Dobro. Momci su ve krenuli. Nema opasnosti s njima. Sa ekaj ih i odmah kre i.“ Za uše se sirene. Sklopivši telefon, pogledah na rame: „I šta kažeš, Olga?“ udno.“ „Zašto? Sama si rekla da ne e mo i da se sna u.“ udno mi je što je pozvao tebe, a ne mene...“ Olga se zamislila. „Možda... ma ne. Ne znam.“ Pogledah kroz Sumrak i na samom horizontu primetih dve ta ke. Operativci su se kretali takvom brzinom da e sti i ovde za petnaest minuta. „Nije me pitao ni koja je adresa“, mrzovoljno primetih. „Nema vremena za gubljenje. A ti nisi osetio kako je itao koordinate?“ „Nisam.“ „Moraš još da treniraš, Antone." „Ja ne radim na terenu!“ „Sada radiš. Idemo dole. Svakako emo uti Zov.“ Ustavši - mesto na stepenicama zaista se inilo omiljenim i udobnim za sedenje - odvukoh se dole. Osetih težak teret na duši, grozan i mu an.

Za le ima lupiše vrata. Osvrnuh se. „Plašim se“, re e Jegor bez svakog ustru avanja. „Sve je u redu“, ponovo se penjah natrag. „ uvamo te.“ Grizao je usta, gledao as u mene, as u polumrak stepeništa. I dalje nije hteo da me pusti u stan, ali nije mu se ostajalo ni samom. ini mi se da me posmatraju", re e on, na kraju. „Jeste li to vi?“ „Ne. To je sigurno vampirica.“ De ak nije ni trepnuo. Nisam mu rekao ništa novo. „Kako ona napada?“ „Bez poziva, ne može da u e na vrata. Karakteristika vampira o kojoj su pri e ta ne. Ti eš sam poželeti da odeš do nje. Uostalom, zar ti ve nisi izašao?“ „Nisam!“

„Kad bude po ela da te doziva - iza i eš. Bi e ti jasno šta se dešava, ali eš svejedno iza i.“ „Vi... vi možete da me posavetujete? Nešto?“ Predao se. Bila mu je potrebna pomo , bilo koja mogu a pomo . „Mogu. Pre i na našu stranu.“ Kolebao se na sekundu. „U ite.“ Jegor se sldoni s vrata. „Samo... sada e do i mama s posla.“ „Pa?“ „Sakri ete se? Ili šta da kažem?“ „To je glupo“, odmahnuh rukom. „Ali...“ Otvoriše se vrata na susednom stanu - pažljivo odškrinuta na lancu. Promolilo se naborano stara ko lice.

Dodirnuh joj svest - lagano, na tren, što sam pažljivije mogao, da ne povredim i bez toga oslabljen um... „A, pa to si ti...“ starici osmeh ozari lice. „Ti, ti...“ „Anton“, ljubazno joj došapnuh. „Ja ve mislila, neko nepoznat", re e bakica, skidaju i lanac, i ve izlaze i u hodnik „Takvo je vreme stiglo, sve sam bezobrazluk, rade šta ho e...“ „Dobro“, rekoh ja. „Sve e biti u redu. Bolje pogledajte televiziju, po inje neka nova serija.“ Bakica je potvrdno klimala glavom, i podarivši mi još jedan drugarski pogled, nestade u stanu. „Koja serija?“ pita me Jegor.

Slegoh ramenima: „Ma gde znam. Neka. Malo li je sapunica?“ „A otkud znate našu komšinicu?“ „Ja? Nju? Niotkud.“ De ak je utao. „Ovako“, pojasnih ja. „Mi smo Ini. I ne mogu sad da ulazim, treba da idem dalje.“ „Kako?“ „Drugi e da te uvaju, Jegore. I ne brini se, ve i su profesionalci od mene.“ Pogledah kroz Sumrak: dve sjajne narandžaste vatrene lopte približavahu se ulazu. „Ja... ja ne želim“, de ak po e da pani i. „Ho u vas!“ „Ne mogu. Imam drugi zadatak.“ Dole u ulazu lupiše vrata, za uše se koraci. Gerilci ni ne obratiše pažnju na lift. „Ne u!“ Jegor se uhvatio za vrata, kao da e da ih zatvori. „Ne verujem im!“ „Ili veruješ celoj No noj straži, ili ne veruješ nikome“, ljutito mu odbrusih. „Nismo mi supermeni u crveno-plavom plaštu. Mi smo najamnici. Policija Zone sumraka. Moje re i jesu re i No ne straže.“ „A ko su oni?“ de ak je ve popuštao. „Magovi?“ „Da. Samo, usko specijalizovani.“ Dole, na krivini stepeništa, pojavila se Tigrica. „Zdravo, momci!“ jednim skokom preletevši ostatak puta, radosno uzviknu devojka.

Skok je bio neljudski, Jegor se naježi i odstupi oprezno je posmatraju i. Klimnuh glavom - devojka je o igledno balansirala na granici transformacije. To joj se svi alo, a sada je imala i razlog za nestašluke. „Kako je tamo?“ upitah je.

Tigrica glasno uzdahnu, zatim se osmehnu:

„Oh... veselo. Svi su u panici. Idi, ekaju te, Antoška... A ti si moj šti enik, da?“ De ak je utao i posmatrao je. Iskreno govore i, šef je napravio odli an izbor poslavši baš nju. Budila je poverenje i simpatiju kod bilo koga, od dece do staraca. Kažu da su ak i Tamni padali na njeno ponašanje. Uostalom, oni kao i da nisu bili pravi... „Nisam ja nikakav šti enik", odgovori de ak. „Zovem se Jegor.“ „ A ja sam Tigrica', devojka ve u e u stan, i drugarski zagrli de aka oko ramena. „Ajde, pokaži mi bazu! Treba da pravimo odbrambenu liniju." Po oh ponovo niz stepenište, odmahuju i glavom. Kroz pet minuta Tigrica e demonstrirati de aku ono po emu je dobila svoje ime. „Zdravo“, progun ao je Medved koji mi je dolazio u susret. „Zdravo“, kratko se rukovasmo. Od svih saradnika Straže, Medved je u meni izazivao najzamršenije emocije.

Bio je visok jedva iznad proseka, jak, i najnepronicljivijeg lica na svetu. Nije voleo mnogo da pri a kako provodi slobodno vreme i gde živi - niko nije znao, osim, naravno, Tigrice.

Pri alo se da ak nije bio ni mag, nego oborotenj. Pronosile su se glasine da je u po etku radio u Dnevnoj straži, a zatim, tokom nekakve misije, iznenada prešao na našu stranu. To je sve bila potpuna budalaština, Svetli ne postaju Tamni, a Tamni se ne pretvaraju u Svetle. Ali nešto što je kod svakog budilo nehoti nu zaprepaš enost, svakako se krilo u Medvedu. ekaju te kola“, ne zaustavljaju i se, rekao je operativac. „Voza je majstor. Ima da preletite.“ Medved se zaštucao, te je izgovarao kratke re enice. Nije žurio, Tigrica je ve bila na straži. A ja nisam smeo da gnjavim. „Kako je tamo, ima li problema?“ upitah ga, ubrzavaju i korak. Za u se odozgo: „Nikako.“ Preska i stepenice, isko ih iz ulaza. Auto je zaista stajao ispred. Na trenutak se zaustavih, uživaju i u pogledu. Raskošni, poslednji model „BMW-a“ u tamnocrvenoj boji, s nemarno postavljenom rotacijom na krovu. Oboja vrata su bila otvorena, voza , kojem je ispod kaputa virila futrola od pištolja, brzo je pušio, vire i iz kola. Pored zadnjih vrata stajao je vremešni muškarac monumentalnog izgleda, u raskop anom kaputu i veoma skupom odelu, na ijem se reveru sijala poslani ka zna ka. Muškarac je razgovarao mobilnim telefonom: „Ma ko je on? Kad budem stigao do i u! Šta? Kakve, majku ti tvoju, devojke? Jesi li poludeo? Ne možete bez mene?“ Mrko me pogledavši, poslanik prekinu razgovor ni ne pozdravivši se i u e u auto. Voza još jednom povu e dim, baci cigaretu i sede za volan. Motor meko zaprede, ja jedva uspeh da sednem na prednje sedište, kad mašina krenu. U dvorištu sa škripom pre osmo preko zale enih gran ica. „Jesi li slep?“ zareža poslanik na šofera, mada je greška bila samo moja. Ali ton mu se promenio kad se okrenuo ka meni: „Je l’ u Perovo?“ Nijednom do sada nisu me vozili predstavnici vlasti. Štaviše, uostalom ni milicija, niti pak banditi. Bilo mi je jasno da je pred mogu nostima jednog stražara sve isto, ali nisam nikada hteo da eksperimentišem. „Da, onamo, odakle su došli momci. I ako može malo brže...“ „Je l’ uješ, Volo ka?“ obratio se poslanik voza u. „Nagazi!“ I Volo ka je nagazio. I to tako žestoko da sam se uplašio za sebe, i zavirih u Sumrak ho emo li uopšte sti i?

Ispadalo je da ho emo. Ali ne samo zbog voza eve veštine ili same verovatno e koja je kod mene, kao kod bilo kog drugog stražara, pove ana. Izgledalo je kao da je neko prošao kroz polje verovatno e, po istivši sa njega sve havarije, prepreke i suviše revnosne saobra ajce.

Iz našeg odseka, to je mogao da uradi samo šef. Ali zašto?

„Meni je tako e strašno...“ šapnula mi je s le a nevidljiva ptica. „Kada sam onomad s grofom...“ utala je, kao da je uhvatila sebe u prevelikoj iskrenosti.

Proletesmo kroz crveno svetlo, po neverovatnoj liniji, izbegavaju i kola i nikakve kombije. Neko je sa stanice mahao rukom u našem pravcu. „Ho eš gutljaj?" druželjubivo me upita poslanik. Pružio mi je flašicu „remi martena“ i plasti nu ašu za jednokratnu upotrebu. To je izgledalo tako smešno da sam nalio sebi tridesetak centilitara. ak i pri ovakvoj brzini, konjak se nije rasipao - auto je išao kao po loju.

Vratih flašu, klimnuh glavom, izvukoh iz džepa slušalice od plejera, stavih ih i uklju ih disk. Svirala je prastara pesma grupe „Vaskrsnu e“, moja omiljena.

Taj grad kao de ja igra ka, bio je mali, Od davnih dana zaboravio je bolesti i invazije.

Na kuli bedema r ao je top što nemo pali I u njegovom pravcu, putevi su stali...

I godina za godinom tako, bez praznika i obi nog dana itav grad je snio.

U snu snevao je gradove zemlje što bez ljudi je, I mrtvih litica bio...

Izašli smo na pravac. Auto je sve više dobijao na brzini, još nijednom se nisam vozio po Moskvi tako brzo. I ne samo po Moskvi... Da polje verovatno e nije prethodno o iš eno, naterao bih ga da smanji brzinu, ovako je samo strašno.

Sred ledenih hridi muzika je svirala A spavao je grad...

Kuda je zvala? Za kim je tragala?

Niko nije znao tad...

Nerado se setih da je Romanov i sam Ini. Samo neaktivan. Otkrili su ga suviše kasno... predložili su mu, ali je odbio.

To je tako e izbor.

Baš me zanima koliko je esto slušao ovu muziku no u?

Ko u omorini no i otvorena okna drži Njega ve nema...

Odoše da traže zemlju, gde život je od života brži Pesmi, prema...

„Ho eš još?“ poslanik beše sušta dobronamernost. Baš bih voleo da znam šta su mu sugerisali Medved i Tigrica? Da sam njegov najbolji drug? Da mi je ve ni dužnik? Da sam vanbra ni, ali najomiljeniji predsednikov sin?

Kakva glupost. Postoji stotinu na ina da kod ljudi izazoveš poverenje, simpatiju i želju da

nekom pomogneš. Svetli imaju svoje metode, šteta je samo što i kod Tamnih ne manjka. Glupost.

Stvar je u tome što sam baš ja potreban šefu?

GLAVA 6.

Pored puta me je ekao Ilja. Stajao je gurnuvši ruke u džepove, i s gnušanjem gledao u nebo iz kojeg je padao sitan sneg. „Dugo ti je trebalo', samo je rekao, dok sam se ja praštaju i se sa poslanikom izvla io iz kola. „Šef se na ekao." „Šta se to ovde doga a?“ Ilja se osmehnu. Ali ne beše neke posebne radosti u tom osmehu. „Sad eš da vidiš... idemo.“ Zakora ali smo po ugaženoj stazi, obilaze i raznorazne žene, koje su se u bunilu vra ale s punim kesama iz supermarketa. udno, ali i kod nas su supermarketi ispali sasvim normalno. A, ljudski koraci, eto, promenili su se, baš kao da su odstajali sat vremena u redu ekaju i plavi asto pile e meso... „Je l’ daleko?“ upitah. „Da je daleko, išli bismo kolima.“ „A, šta je sa našim seksualnim gigantom? Nije se snašao?“ „Snašao se Ignjat", odgovorio je Ilja.

Zbog ne eg osetih kratak priliv osvetni kog zadovoljstva, kao da je neuspeh lepotana Ignjata išao u moju korist. Obi no, ako je zadatak to zahtevao, nalazio se ve posle sat vremena u tu oj postelji. „Šef je objavio spremnost za evakuaciju", odjednom re e Ilja. „Šta?“ „Puna pripravnost. Ako se vihor ne stabilizuje, Ini e napustiti Moskvu.“ Išao je ispred mene, i nisam mogao da mu vidim o i. Ali, zašto bi me pa lagao... „A vihor, kao i ranije...“ po eh ja. I u utah. Zato što sam ga ugledao.

Ispred nas, nad turobnom osmospratnicom, na pozadini tamnog snežnog neba, lagano se okretao crni vrtlog.

Više nisi mogao da ga nazoveš ni virom ni vihorom. Nego vrtlogom. Baš. Protezao se ne iz ove zgrade, nego iz slede e, još skrivene. I uzimaju i u obzir ugao tamnog konusa - vrtlog je išao gotovo do same zemlje. „Do avola...“ prošaputah. „Ne prizivaj!“ prekinu me Ilja. „Može da pro e.“ „Ima preko trideset metara...“ „Trideset dva. I dalje raste...“ Užurbano pogledah u svoje rame i ugledah Olgu. Beše izašla iz Sumraka.

Jeste li nekad videli preplašenu pticu? Ljudski preplašenu?

Izgledalo je kao da se nakostrešila. Zar perje može da se nakostreši? O i joj goreše žutonarandžastim, ilibarnim plamenom. Moja nesre na jakna beše izgrebana na ramenu u sitne rezance, a kandže se sve više zarivahu s izgledom da do u do kože. „Olga!“ Ilja se okrenu, odmahnu glavom. „Evo, uj... Šef kaže da je u Hirošimi vihor bio manji."

Sova zamahnu krilima, polete uvis - ne ujno, skladno. Iza le a mi povika neka žena.

Okrenuh se i ugledah izbezumljeno lice, izgubljeni pogled, koji je pratio pticu. „Leti vrana“, tiho, napola okrenut prema njoj, re e Ilja. Njegova reakcija beše daleko brža

od moje. Za tren, slu ajna prolaznica ve je prolazila pored nas, nezadovoljno mrmljaju i nešto o uskoj stazi, o onima koji su blokirali put. „Brzo raste?“ upitao sam, pokazavši glavom na vrtlog. „U trzajima. Ali, evo, sad se stabilizuje. Šef je na vreme opozvao Ignjata. Idemo...“ U širokom krugu obišavši vrtlog, sova se malo spusti i prolete iznad nas. Olga je ipak sa uvala nekakvu prisebnost, ali neoprezni izlazak iz Sumraka jasno je ukazivao na njenu zbunjenost. „A šta je napravio?“ „Ma ništa... osim suvišne samouverenosti. Upoznao se s njom. Po eo da je forsira, a uspeo da pove a vihor... i to gle kako...“ „Ne razumem", rekoh zbunjeno. „Takav rast može da se dogodi samo pri energetskom napajanju maga, koji je izazvao Inferno...“ „O emu i jeste re . Neko je pratio Ignjata, i podmetnuo žeravicu. Ovamo...“ Ušli smo u ulaz one zgrade što nas je sakrivala od vihora. Sova u poslednjem trenutku ulete za nama. U nedoumici pogiedah u Ilju, ali ga ništa ne pitah. Uostalom, ovde je i postalo jasno zbog ega smo tu.

U prizemlju, u jednom od stanova, bio je postavljen operativni štab. Velika eli na vrata, u ljudskoj realnosti dobro zaklju ana, u Sumraku behu širom otvorena. Ne zaustavljaju i se ni na tren, Ilja uroni u Sumrak i pro e, ja se nekoliko sekundi gnjavih podizanjem senke, i krenuh za njim.

Veliki stan: etiri sobe, sve veoma udobne. Pri tome, bu no, toplo i zadimljeno.

Ovde je bilo više od dvadeset Inih. Operativaca, i nas, kancelarijskih miševa. Na moj dolazak nisu ak ni obratili pažnju, Olgu su gledali. Shvatio sam da je stari službenici Straže znaju, ali niko se nije usudio da se pozdravi ili osmehne beloj sovi. Šta li si napravila? „U spava u sobu, tamo je šef“, dobaci Ilja, skrenuvši u kuhinju. U kuhinji se uo zveket aša. Možda su pili aj, a možda i nešto ja e. Bacivši brz pogled, videh da sam u pravu. Ignjata su napijali konjakom. Naš seksualni terorista izgledao je potpuno utu eno i zgaženo, davno nije imao ovakav neuspeh.

Nastavih dalje, gurnuh prva vrata na koja nai oh, i zavirih.

Ovo je bila de ja soba. Na malom krevetu spavao je petogodišnji de ak, na tepihu, odmah pored, njegovi roditelji i devoj ica tinejdžerka. Sve mi je jasno. Vlasnike stana su uspavali slatkim snom, da im se ne bi vrzmali pod nogama. Ceo štab mogao se formirati u sumra nom prostoru, ali zbog ega bez veze trošiti snagu?

Lupiše me po ramenu. Okrenuh se - bio je to Semjon. „Šef je tamo“, kratko re e. „Hajde...“ Izgleda da svi mene ekaju. oh u drugu sobu i na trenutak ostah zabezeknut.

Ne postoji ništa apsurdnije od operativnog štaba No ne straže, postrojenog u naseljenom stanu.

Iznad toaletnog sto a, obilno zatrpanog kozmetikom i bižuterijom, visila je magi na kugla srednje veli ine. Kugla je emitovala izgled vihora odozgo. Odmah pored, na stolici, sedela je Lena, naš najbolji operater, utljiva i koncentrisana. O i joj behu zatvorene, ali kad se ja pojavih, ona blago podiže ruku u znak pozdrava.

Dobro, to je uobi ajeno. Manipulant kugle vidi prostor u celosti, od njega ne možeš da se sakriješ.

Na krevetu, poduprevši se jastucima, ležao se šef. Bio je u šarenom ogrta u, mekim

isto nja kim papu ama i vezenoj kapici. Slatkasti dim nargila ispunjavao je ceo prostor. Bela sova sedela je ispred njega, sude i po svemu, neverbalno su razgovarali.

Tako e normalna stvar. U trenucima naro ite napetosti, šef se uvek prepušta navikama ste enim u Srednjoj Aziji. Radio je tamo, krajem devetnaestog i po etkom dvadesetog veka, maskiraju i se isprva u muftiju, potom u vo u basma a, zatim u crvenog komesara, da bi na kraju služio kao sekretar opštinskog komiteta.

Kraj prozora su stajali Danila i Farid. ak sam imao dovoljno snage da primetim purpurno svetlucanje magijskih žezla, sakrivenih u rukavima.

Sasvim prose na podela. Štab se, u ovakvim situacijama, ne ostavlja bez obezbe enja.

Danila i Farid nisu baš najbolji borci, ali su iskusni, a to je esto važnije od grube sile.

Ali, kako ovek da se izjasni o još jednom Inom koji se nalazio u sobi? ao je u uglu, skromno i neprimetno. Mršav kao grana, upalih obraza, crne, vojni ki ošišane kose, krupnih tužnih o iju. Sasvim nejasnog uzrasta, možda oko trideset, a možda i oko trista. Tamna ode a: ležerno odelo i siva košulja odli no su se uklapali u njegovu spoljašnjost. ovek bi ga, sigurno, pomešao sa pripadnikom neke male sekte. I, u neku ruku, bio bi u pravu.

Ovo je bio crni mag. I to mag najvišeg stepena. Kad je bacio pogled na mene, osetio sam kako se zaštitna opna - koja, izme u ostalog, nije bila moja ideja! - zatresla i po ela da ugiba.

Nehoti no zakora ih unazad. Ali mag ve beše spustio pogled na pod, kao da priznaje da je bilo slu ajno, nehotice... „Borise Ignjatjevi u", osetih kako mi je glas promukao. Šef klimnu glavom, zatim se okrenu ka crnom magu. Ovaj se odmah upilji u šefa. „Daj mu amajliju", odse no naredi šef.

Glas tamnog maga beše tužan i tih, kao u oveka potištenog svim mukama ovoga sveta odjednom: „Ne radim ništa što je zabranjeno Dogovorom...“ „Ni ja. Moji saradnici su dužni da budu imuni na pažnju posmatra a.“ Tako zna i! U našem štabu je posmatra Tamne strane. Zna i, negde u blizini postavljen je terenski štab Dnevne straže, i tamo sedi neko od naših.

Crni mag spusti ruku u džep kaputa, pro eprka po njemu, i izvadi izrezbaren koštani medaljon na bakarnom lan u. Pružio mi ga je. „Baci“, rekoh ja.

Mag se lagano osmehnu, i dalje sa istom onom melanholijom i saose ajno, i zamahnu rukom. Ja uhvatih medaljon. Šef odobravaju e klimnu glavom. „Ime?“ upitah. „Zavulon.“ Nikad ranije nisam uo ovo ime. Ili je sasvim nepoznat, ili se nalazi u samom vrhu Dnevne straže. „Zavulone...“ ponovih ja, pogledavši na amajliju. „Sada sam izvan tvog uticaja.“ Medaljon u mojim rukama postade topliji. Stavio sam ga preko košulje, odmahnuh crnom magu i pri oh šefu. „Ovako stoje stvari, Antone“, re e šef pomalo nerazgovetno, ne ispuštaju i nargile iz usta. „Ovako stvari stoje. Vidiš?“ Pogledavši kroz prozor, potvrdno klimnuh.

Crni vihor je rastao iz iste ovakve osmospratnice u kojoj smo se mi nalazili. Tanka vitka peteljka vihora završavala se negde na nivou prizemlja, i pogledavši kroz Sumrak, mogao sam ta no da lociram stan. „Kako je moglo da do e do ovoga?“ upitah. „Borise Ignjatjevi u, ovo ve nije na nivou

padanja cigle na glavu... eksplozije gasovoda u podzemnom prolazu...“ „Radimo sve što je u našoj mo i“, šef kao da je smatrao neophodnim da se pravda preda mnom. „Sva raketna postrojenja su pod našom kontrolom, istu stvar smo uradili i u Americi i Francuskoj, a posao se privodi kraju i u Kini. Malo je teže sa takti kim nuklearnim oružjem.

Nikako ne možemo da otkrijemo sve funkcionalne laserske satelite. Bakteriološki neispravnih elemenata u gradu je mnogo... pre sat vremena samo što nije došlo do izlivanja virusa u nau noistraživa kom institutu.“ „Sudbina se ne može zaobi i“, oprezno rekoh. „Upravo tako. Zapušavamo rupe na dnu broda. A brod je ve napola slomljen.“ Iznenada primetih, da svi - crni mag, i Olga, i Lena, i operativci - gledaju u mene. Postade mi neprijatno. „Borise Ignjatjevi u?" „Vi ste povezani.“ „Šta?“ Šef uzdahnu, izvadi muštiklu, i hladni dim opijuma pote e ka podu. „Ti, Anton Gorodecki, programer, neženja, srednjih sposobnosti - povezan si s devojkom, nad kojom se nadvilo ovo crno prokletstvo.“ Crni mag u uglu jedva ujno uzdahnu.

Ništa bolje od „Zbog ega?“ nisam smislio da pitam. „Ne znam. Poslali smo joj Ignjata, i ovaj je postupio pravilno. Pa ti znaš da može da zavede bilo koga.“ „A nju nije uspeo?“ „Uspeo je. Ali je vihor po eo da raste. Razgovarali su pola sata, a vihor je porastao s metar i po na dvadeset pet metara. Morali smo da ga opozovemo... hitno.“ Pogledah u crnog maga. Zavulon kao da je do tada gledao u pod, ali sad podiže glavu.

Ovaj put zaštita nije reagovala - amajlija me je o igledno uvala. „Ne treba nam to“, tiho re e on. „Samo je divljak spreman da ubije slona da bi pojeo komad mesa.“ Pore enje me je uvredilo. Ali, istina, bio je u pravu. „Ovakav opseg razaranja esto nam nije potreban', dodao je crni mag. „Ne nalazimo se sada u situaciji koja zahteva gubitak energije ovakvih razmera.“ „Zaista se nadam...“ nepoznatim, piskavim glasom izgovori šef. „Zavulone, ti moraš da shvatiš, ako ipak do e do katastrofe... mi emo tako e iz nje izvu i maksimum."

Na licu crnog maga pojavi se senka osmeha: „Broj ljudi koji budu užasnuti onim što se bude dogodilo, koji budu prolivali suze i osetili bol, bi e veliki. Ali više, nebrojeno više e biti onih, koji e se požudno priljubiti uz ekran televizora, i nasla ivati se tu om nesre om, radovati što je ona zaobišla njihov grad, setiti se tre eg Rima, kojeg je stigla kazna... kazna božja. I ti to znaš, neprijatelju moj.“ Nije bio zlurad, jer Tamni višeg ranga nemaju tako primitivne reakcije. On je samo informisao. „Mi smo ipak spremni", rekao je Boris Ignjatjevi . „Tebi je to, naravno, jasno?“ „Jeste. Ali mi smo u prednosti. Ukoliko nemaš keca u rukavu, a Borise?" „Ti znaš da ja više volim da igram šah.“ Šef se okrenuo ka meni, kao da je izgubio interesovanje za Tamnog: „Antone, Dnevna straža nije kriva za nastanak vihora. Neki drugi vrhunski umetnik je u pitanju. Nepoznati crni mag, udovišne snage. Osetio je Ignjata i poja ao svoje dejstvo. Sada se sve nade polažu u tebe.“ „Zašto?“

„Ja ti lepo kažem - povezani ste. Antone, na polju verovatno e stoje tri puta.“ Šef pre e rukom, i u vazduhu se rastvori bela zaštitna ravan. Zavulon se namršti, sigurno ga je pogodio izba aj energije. „Prva linija razvoja situacije“, re e šef.

Po belom platnu, koje je visilo nasred sobe bez svakog oslonca, prošla je crna pruga.

Razlila se poput odvratne mrlje koja je prelazila granice platna. „Najverovatniji put. Vihor e dosti i maksimum i otvori e se Inferno. Milioni žrtava e pasti. Globalna kataklizma: nuklearna, biološka, kiša asteroida, zemljotresi od dvanaest stepeni.

Sve što ti padne na pamet.“ „A direktno probijanje Inferna?“ pažljivo upitah ja. Pogledah u crnog maga - lice mu beše ravnodušno. „Ne. Teško da je to mogu e. Prag je još daleko“, šef klimnu glavom. „Uostalom, pretpostavljam da bi No na i Dnevna straža do tada istrebili jedni druge. Drugi put...“ Tanka linija, udaljena od crne pruge. Isprekidana. „Uništenje cilja. Vihor e sam od sebe splasnuti, ako se uništi cilj...“ Zavulon se mrdnu. I re e ljubazno: „Spreman sam da pomognem u ovoj maloj akciji. No na straža ne može samostalno da je izvede, zar ne? Stojimo vam na usluzi.“ Potpuna tišina. A onda se šef nasmejao. „Kako želite“, Zavulon sleže ramenima. „Ponavljam: nudimo vam svoje usluge. Od svega nam je najmanje potrebna globalna katastrofa, koja e trenutno uništiti milione ljudi. Sada nam to nije potrebno." „Tre i put“, re e šef, gledaju i u mene. „Gledaj pažljivo.“ Još jedna linija, koja se granala iz istog korena. Tanušna, nestaju a. „Ovo - ako na scenu stupiš ti, Antone.“ „Šta treba da uradim?“ upitah. „Ne znam. Prognoza verovatno e nijednom nije dala ta na predvi anja. Jedno je izvesno: ti možeš da skineš prokletstvo."

Kroz glavu mi pro e odvratna misao da se provera produžava. Snalaženje na terenu... vampira sam ubio, a sad... Ma ne. Nije mogu e. Ne kad su ovakve stvari u pitanju! „Nikada nisam skidao prokletstva crnih magova“, glas mi zbog ne ega postade druga iji, ali ne uplašen, nego gotovo za en. Crni mag, Zavulon, odvratno se zakikota, kao žena. Šef potvrdi: „Znam, Antone.“ Zatim ustade, zaogrnu se mantilom, i pri e mi. Izgledao je ružno, u svakom slu aju u okrilju normalnog moskovskog stana, njegov isto nja ki stajling izgledao je kao neuspela karikatura. „Ovakva prokletstva niko nikada još nije skidao. Ti eš biti prvi koji e to pokušati.“ utao sam. „I zapamti, Antone, ako negde zabrljaš... makar malo, u bilo emu... ti eš izgoreti prvi.

Ne eš ak uspeti ni u Sumrak da odeš. Znaš šta se zbiva sa Svetlima kada padnu u rascep Inferna?“ Grlo mi se osušilo. Klimnuh potvrdno. „Izvinite, moj ljubazni neprijatelju“, podrugljivo re e Zavulon. „A vi ne dajete pravo izbora vašim saradnicima? ak i u ratovima u sli nim situacijama pozivaju... dobrovoljce." „Pozvali smo dobrovoljce" ne okre i se ka njemu, odbrusi šef. „Mi smo svi dobrovoljci, ve odavno. I nemamo nikakvog izbora.“ „A mi imamo. Uvek“, crni mag se ponovo zakikota.

„Kada mi priznajemo pravo izbora za ljude, mi ih otimamo za sebe. Zavulone“, Boris Ignjatjevi ga pogleda popreko, „trudiš se pred tu im auditorijem. Ne smetaj.“ utim“, Zavulon spusti glavu, skupi se. „Potrudi se“, re e šef. „Antone, ne mogu da te posavetujem. Probaj. Molim te, probaj. I... zaboravi sve što si u io. Ne veruj onome što sam ti govorio, niti onome što je pisalo u skriptama, ne veruj svojim o ima, ni tu im re ima." emu onda da verujem, Borise Ignjatjevi u?“ „Kada bih znao, Antone, onda bih otišao odavde... i sam ušao u onaj ulaz.“ U isto vreme pogledasmo kroz prozor. Crni vihor se vrteo, njišu i se as u jednu, as u drugu stranu. Neki ovek, koji je hodao trotoarom, odjednom skrete na sneg, zaobilaze i koren vihora u širokom krugu. Primetih da se po strani ve formirala ugažena staza - ljudi nisu mogli da vide zlo koje se spuštalo na zemlju, ali su ose ali njegovu blizinu. „Ja u zaklanjati Antona“, iznenada re e bela sova. „Zaklanjati i obezbe ivati vezu.“ „Spolja“, saglasi se šef. „Samo spolja... Antone... kre i. Mi emo se potruditi da te zaštitimo od bilo kakvog nadzora.“ Olga polete s kreveta, i sede mi na rame.

Bacivši pogled na drugove, na crnog maga - on kao da beše pao u san - iza oh iz sobe. I odmah osetih kako se galama u stanu stišava.

Pratili su me u apsolutnoj tišini, bez suvišnih re i, bez tapšanja po le ima i bez saveta.

Uostalom, ništa se posebno i nisam spremao da uradim. Jednostavno, išao sam u smrt.

Bilo je tiho.

Nekako nepravilno tiho, ak i kad je u pitanju bio usnuli moskovski rejon, i to u sitne sate.

Kao da su se svi zabili po ku ama, pogasili svetla, pokrili se po glavama i ute. Ne spavaju, nego baš ute. Samo su plavi asto-crvene fleke podrhtavale na prozorima. Svugde behu uklju eni televizori. To je ve navika, kada je ljudima strašno i kada im je teško oni uklju e televizor i gledaju sve što im padne podruku, od telešopa do vesti. Ljudi ne vide svet Sumraka. Ali su sposobni da osete njegovo približavanje. „Olga, šta kažeš za ovaj vihor?“ pitao sam je. „Neodre eno.“ Kratko i jasno.

Stajao sam ispred ulaza, gledaju i na gipki, kao slonovska surla, koren vihora. Nije mi se ulazilo. „Kada... pri kojoj veli ini eš mo i da ga ugasiš?"

Olga malo razmisli: „Od oko pet metara visine. Još ima nade. Od oko tri metra - sigurno." „A devojka e tako e preživeti?" „Najverovatnije.“ Nešto mi nije davalo mira. U ovoj nenormalnoj tišini, gde su ak i automobili zaobilazili na propast osu eni rejon, neki zvuci su se ipak zadržali...

Onda sam shvatio. Zavijali su psi. U svim stanovima, u svim ku ama unaokolo - tiho, žalosno, nesre ni psi su se nemušto žalili svojim gazdama. Gledali su Inferno koji je bio sve bliže i bliže. „Olga, informacije o devojci. Sve.“ „Svetlana Nazarova. Dvadeset pet godina. Lekar-terapeut, zaposlena u poliklinici broj sedamnaest. Nije dolazila u sferu interesovanja No ne straže. Nije dolazila u sferu interesovanja

Dnevne straže. Magijske sposobnosti nisu otkrivene. Roditelji i mla i brat žive u Bratjejevu, povremeno su u kontaktu, uglavnom telefonskom. etiri drugarice, provera je u toku, za sada je sve isto. Odnos sa okolinom je odmeren, naro ita zloba nije prime ena.“ „Lekar“, rekoh zamišljeno. „Olga, eto traga. Nekakav starac ili starica... nezadovoljni le enjem. U kasnim godinama obi no dolazi do bleska magijskih sposobnosti...“ „Proverava se“, odgovori Olga. „Za sada nemamo takve podatke.“ Ma da. Glupo je da se vodim pretpostavkama, ve se pola dana devojkom bave ljudi daleko pametniji od mene. „Šta još?“ „Krvna grupa A. Bez ozbiljnih bolesti, s povremenim kardialgijama. Prvi seksualni kontakt u sedamnaestoj godini, sa vršnjakom, iz radoznalosti. etiri meseca je bila u braku, ve dve godine kako je razvedena, u dobrim odnosima sa bivšim mužem. Bez dece.“ „Sposobnosti muža?“ „Nikakve. Kod njegove nove žene tako e. Odmah smo to proverili.“ „Neprijatelji?“ „Dve žene na poslu. Dvojica odbijenih udvara a na radnom mestu. Školski drug, koji je pre pola godine tražio falsifikovani bolni ki list.“ T?“ „Odbila ga je.“ „Naravno. Kakvi su oni s magijom?“ „Gotovo nikakvi. Nivo zlonamernosti je svakidašnji. Magijske sposobnosti su kod svih slabe. Ovakav vihor nisu sposobni da izazovu.“ „Smrt pacijenata? U poslednje vreme?“ „Nije bilo.“ „Pa otkud onda prokletstvo?“ upitah retori ki. Da, sada mi je jasno zbog ega je Straža dospela u slepu ulicu. Ispada da je Svetlana jednostavno bila poslušna. Pet neprijatelja za dvadeset pet godina - zaista za pohvalu. Olga malo za uta. „Treba da idemo“, rekoh ja. Okrenuh se prema prozoru na kom su se nazirale siluete momaka. Neko iz obezbe enja mi mahnu. „Olja, a kako je Ignjat odradio stvar?“ „Standardno. Poznanstvo na ulici, po sistemu „nesigurni intelektualac“. Zatim kafa u baru. Razgovor. Stepen simpatije objekta se brzo pove ava, Ignjat potom prelazi na forsirano upoznavanje. Kupuje šampanjac i liker, a zatim dolaze ovamo.“ „Dalje.“ „Vihor po inje da raste.“ „Povod?“ „Ne postoji. Ignjat joj se svideo, više od toga, osetila je ak izuzetnu privla nost. Ali u tom trenutku obim vihora je po eo da raste, i to katastrofalno brzo. Ignjat je potom izmenjao tri stila zavo enja i sva tri puta dobio predlog da prespava kod nje, posle ega je vihor prešao u stadijum rapidnog rasta. Onda su ga opozvali. Vihor se stabilizovao.“ „Kako su ga opozvali?“ Ve sam se bio smrzao, a u cipelama mi se ose ala ona odvratna vlažnost. I nisam još bio spreman na akciju. „Bolesna mama. Zvono mobilnog telefona, razgovor, izvinjenje, obe anje da e je zvati sutra. Sve je bilo isto, objekat nije posumnjao ni na tren.“ „I vihor se stabilizovao?“ Olga opet po uta, o igledno se povezuju i s analiti arima. „Pre e biti da se zaustavio. Smanjio se samo tri centimetra. Ali to može da bude i

najobi nija povratna sprega posle prekidanja stimulacije.“ Ne ega je u svemu tome ipak bilo.

Jedino što mi nije polazilo za rukom da formulišem jesu ta nejasna podozrenja. „Olga, gde se nalazi njeno podru je?“ „Ovde, okolo. Uklju uju i i ovaj stan. esto joj dolaze u posetu bolesni.“ „Savršeno. Onda u i ja da odem kao pacijent.“ „Ho e li ti trebati pomo oko iniciranja lažnih uspomena?" „Sna i u se.“ „Šef ti daje odobrenje“, kroz par trenutaka, odgovori Olga. „Radi. Tvoja maska je Anton Gorodecki, programer, neženja, ve tri godine je pod kontrolom lekara; dijagnoza - ir na želucu, živi u istoj ovoj zgradi, stan broj šezdeset etiri. Za sada je prazan, a u slu aju potrebe, obezbedi emo poja anje.“ „Ne u uspeti sa tri godine“, priznah. „Godina. Maksimum godinu dana.“ „Dobro.“ Pogledah u Olgu, i ona u mene svojim netrep im pti jim pogledom u kojem je i dalje bilo nešto od one prljave aristokratkinje koja je kod mene u kuhinji pila konjak. „Sre no“, poželela je Olga. „Pokušaj da smanjiš vihor. Makar za desetak metara... onda u ja da pokušam.“ Ptica uzlete, i momentalno nestade u Sumraku, negde u njegovim najdubljim slojevima.

Uzdahnuh, i krenuh ka ulazu. Koren vihora se zatetura kao da ho e da me dodirne. Pružih dlanove ka njemu, složivši ih u znak negiranja, Ksamadi.

Vihor ustuknu i otkotrlja se. Bez straha, gotovo prihvataju i pravila igre. Pri ovakvim razmerama, nadolaze i Inferno bi morao da dobije razum, da ne bude tupa samonavode a raketa, nego svirepi i iskusni kamikaza. Smešno zvu i - iskusni kamikaza, ali u odnosu na Tamu, ovaj termin je opravdan. Provalivši u ljudski svet, vihor Inferna osu en je na propast, ali to nije ništa više od smrti jedne ose iz ogromnog roja istih. „Nije došao još tvoj as“, rekoh. Inferno mi svejedno ne e odgovoriti, ali hteo sam to da kažem.

Pro oh pored crnila. Vihor beše na injen od modrikastocrnog stakla gumene gipkosti.

Spoljna strana bila je gotovo nepokretna, a u dubini, gde se modro plavetnilo pretapalo u nepreglednu tamu, nazirao se mahniti kovitlac.

Možda i nisam u pravu. Možda je tek sad postao takav...

Ispostavilo se da na ulazu nije bilo interfona, ta nije - bilo ga je, ali je bio polomljen i u kvaru. Normalno. Mali pozdrav od Tame. Ve sam se bio odvikao da obra am pažnju na njene male pakosti, da prime ujem natpise i tragove prljavih onova na zidovima, polomljene sijalice i prljave liftove. Ali sada sam bio previše napet.

Adresa mi nije bila potrebna. Ose ao sam devojku - zar ima smisla da joj oduzimam pravo na status devojke samo na osnovu udaje, jer to je, pre svega, starosna kategorija - znao sam kuda da idem, ve primetivši njen stan, to jest, ne videvši ga, ali ose aju i u potpunosti njegovu blizinu.

Jedino što mi nije bilo jasno je kako da uklonim ovaj prokleti vihor...

Zaustavih se ispred vrata, obi nih, nearmiranih, što je veoma udno za stan u prizemlju, pogotovu u zgradi sa polomljenim interfonom. Duboko uzdahnuh, i pozvonih. Jedanaest je sati.

Zaista, kasno.

Za uše se koraci. Nikakva izolacija...

GLAVA 7.

Odmah je otvorila vrata.

Bez ijednog pitanja, bez podozrivog pogleda, ak ni lanac nije stavila. Usred Moskve!

No u! Sama u stanu! Vihor je proždirao i poslednje tragove njene pažnje, one iste koja je devojci produžila život još nekoliko dana. Baš tako i ginu oni ljudi na koje je ba eno prokletstvo...

Spolja je Svetlana izgledala sasvim normalno. Malo podo njaka ispod o iju, što nije udno s obzirom na to kako je provela no . I obu ena je... suknja, sve ana košulja, cipele, baš kao da je nekog ekala, ili je nekuda upravo krenula. „Dobro ve e, Svetlana“, rekoh, primetivši ve u pogledu da me je prepoznala. Naravno, maglovito me se se ala od ju e. I ovaj trenutak kada je shvatila da se znamo, ali nije znala odakle i kako, trebalo je iskoristiti.

Provukao sam se kroz Sumrak. Pažljivo, zato što je vihor, kao zakovan, lebdeo nad devoj inom glavom, a reakcija je mogla da usledi svakog asa. Pažljivo, zato što nisam hteo da varam. ak toliko joj žele i dobro.

Ovo je interesantno i smešno samo prvi put. Jer, ako se zabava nastavi i dalje, tebi nije mesto u No noj straži. Jedna je stvar menjati moralne imperative, pri emu uvek na stranu dobra.

Druga je pak stvar mešati se u tu razum. To je neizbežno, a esto i obavezno, to je deo Dogovora, jer i sam proces našeg ulaska-izlaska u Sumrak i nazad, povla i za sobom kratkotrajnu amneziju okoline.

Ali, ako jednom osetiš zadovoljstvo zbog igre s tu im razumom - vreme ti je da ideš odavde. „Dobro ve e, Antone“, te no izgovori, kada je naterah da se seti onoga što se nikada nije dogodilo. „Šta ti je?“ Lupih se po stomaku, kiselo se osmehnuvši.

U Svetlaninom umu tutnjao je uragan. Nisam toliki majstor da mogu da joj usadim konstruisana lažna se anja. Sre om, dao sam joj dva-tri nagoveštaja, a dalje se sama obmanjivala.

Sastavljala je moj lik od nekog davnog poznanika, koji je li io na mene, i nekog drugog, simpati nog po karakteru, još davnijeg, s kojim je bila kratko, od dve desetine svojih pacijenata moje dobi, od nekakvih suseda iz zgrade. Ja sam samo lagano podsticao proces, vode i Svetlanu do finalnog lika. Dobar ovek... neuroti an... i zaista esto bolestan... pomalo flertuje, ali samo malo... veoma nesiguran u sebe... živi u susednom ulazu. „Boli?“ upita, pošto se malo pribrala. Zaista, dobar lekar. Pravi talenat. „Pomalo. Pio sam ju e“, svim silama sam izražavao pokajanje. „Ali, upozoravala sam vas, Antone... u ite...“ Ušao sam i zatvorio vrata. Devojka se time nije zamarala. Skinuvši se, brzo se osvrnuh oko sebe - i u obi nom svetu, i u Sumraku.

Jeftine tapete, pohabani tepih pod nogama, stare papu e, lampa na plafonu s prostim staklenim abažurom, telefon na zidu, bofl kineska slušalica. Siromašno. isto. Obi no. I nije stvar u tome da profesija rejonskog lekara ne donosi dovoljno novca. Pre e biti da njoj samoj nije potreban komfor. Loše... veoma loše.

U svetu Sumraka, stan je odavao malo bolji utisak. Bez ikakve odvratne flore, bez ikakvih tragova Tame. Osim crnog vihora, naravno. On je gospodario... mogao sam ga celog videti, od korena, koji se vrteo nad devoj inom glavom, do rasplamsalog cvata na tridesetmetarskoj visini.

Idu i za Svetlanom, ušao sam u jedinu sobu. Ovde je ipak bilo udobnije. Poput tople narandžaste mrlje sijao je krevet, ali ne ceo, ve samo ugao pored staromodne stone lampe. Dva zida behu prekrivena policama za knjige, postavljene jedna na drugu, sedam dasaka uvis...

Razumljivo.

Po eo sam da je shvatam. Ne kao radni objekat, ne kao mogu u žrtvu nepoznatog crnog maga, ne kao nehoti ni uzrok katastrofe, ve kao oveka. Knjiški moljac, zatvorena i iskompleksirana, s gomilom smešnih ideala i de jom verom u princa na belom konju, koji je traži i koji e je sigurno na i. Lekarska praksa, nekoliko drugarica, nekoliko drugova, i veoma, veoma mnogo samo e. Poštenje u poslu, koje podse a na kodeks graditelja komunizma, retki odlasci u kafi e i retke zaljubljenosti. I ve eri, nalik jedna na drugu, na krevetu, s knjigom u ruci i telefonom odmah pored, uklju enim televizorom, koji mrmlja nešto sapunasto-umiruju e.

Kako vas je mnogo, vi devoj ice i de aci neodre enih godina, koje su vaspitavali roditelji - šezdesetogodišnjaci. Kako je mnogo vas nesre nika, koji ne umete da budete sre ni. Kako mi vas je žao, kako bih voleo da vam pomognem. Da proletim kroz Sumrak na tren, sasvim lagano.

Da vam dobacim malo samopouzdanja, kap optimizma, gram volje, trunku ironije. Da vam pomognem da biste mogli da pomognete nekom drugom.

Ne smem.

Svaki postupak Dobra saglasnost je za protivaktivnost Zla. Dogovor! Straža! Ravnoteža!

Trpi, ili skreni s pameti, krši zakon, kre i se kroz gomilu, dele i ljudima neželjene poklone, ruše i sudbine i o ekivaju i iza koje krivine e izleteti bivši drugovi i ve iti neprijatelji, da bi te poslali u Sumrak. Zauvek... „Antone, kako je vaša mama?“ Ah, da. Ja, pacijent Anton Gorodecki, imam staru majku. Ona boluje od osteoporoze i itavog kompleksa bolesti starih ljudi. Ona je, tako e, Svetlanina pacijentkinja. „Da, ona je u redu. Nego ja, eto...“ „Lezite.“ Zadigoh košulju i džemper, legoh na krevet, a Svetlana sede pored mene. Prešla mi je toplim prstima po stomaku, i zbog ne eg, zadržavši se na tom mestu, jedno vreme napipavala jetru. „Je l’ vas boli?“ „Ne... sada ne.“ „Koliko ste popili?“ Odgovarao sam na pitanja, traže i odgovore u devoj inom umu. Nije bilo isplativo glumiti umiru eg. Da... tup bol, slab... Posle jela... Evo, sad me je malo zabolelo... „Za sada je gastritis, Antone...“ Svetlana skloni ruke. „Ali nemate se emu radovati, jasno vam je to i samom. Napisa u vam recept...“ Ustala je, krenula prema vratima, i skinula tašnu s iviluka.

Sve vreme sam pratio vihor. Ništa se nije doga alo, moj dolazak nije izazvao ja anje Inferna, ali ga nije ni slabio... „Antone...“ uo se glas kroz Sumrak, i poznah Olgu. „Antone, vihor se smanjio za tri centimetra. Negde si pravilno postupio. Razmisli, Antone. “ Pravilno? Kada? Ma ja ništa nisam uradio, samo sam našao povod za posetu! „Antone, je l' vam ostalo još „omeza“?“ kada je sela za sto, Svetlana me pogleda.

Spuštaju i košulju, klimnuh glavom: „Da, nekoliko kapsula.“ „Kada do ete ku i, popijte jednu. A sutra, kupite još. Pi ete ih dve nedelje, pre spavanja.“ Svetlana je o igledno bila jedan od onih lekara koji veruju u mo tableta. To mi nije

smetalo - ja sam tako e verovao u to. Mi, Ini, doživljavamo od nauke iracionalni strah, ak i u onim slu ajevima kada ima dovoljno elementarnog magijskog uticaja - potežemo za „analginom“ ili antibioticima. „Svetlana... izvinite što pitam“, skrušeno odvratih pogled. „Je l’ imate nekih problema?" „Otkud vam to, Antone?“ nastavila je da piše, ak me i ne pogledavši. Ali, s napregnutoš u. „Tako mi se ini. Neko vas je uvredio?“ Devojka spusti olovku, pogleda me radoznalo i s laganom simpatijom. „Ne, Antone. Šta vam je. To je sigurno zbog zime. Preduga zima.“ Usiljeno se osmehnu, i vihor Inferna zadrhta nad njom, grabljivo cimnuvši korenom... „Nebo je sivo, svet je siv. I ništa mi se ne radi... sve je izgubilo smisao. Umorna sam, Antone. Evo, sad e prole e, i sve e da pro e.“ „Svetlana, vi ste depresivni“, izvalih ja, pre nego što shvatih da sam dijagnozu izvukao iz njenog uma. Ali devojka nije na to obratila pažnju: „Sigurno. Ništa zato, sunce e ponovo iza i...

Hvala vam na brizi, Antone.“ Ovaj put, osmeh je bio iskreniji, mada, ipak izmu en.

Kroz Sumrak se za u Olgin šapat: „Antone, minus deset centimetara! Vihor se povla i! Antone, analiti ari rade, nastavi sa razgovorom!“ Šta to radim pravilno?

Ovo pitanje je strašnije od „Šta to radim pogrešno?“. Ako si na pogrešnom putu, treba da potpuno promeniš pristup. Ali, ako si dospeo na cilj, a sam to ne shvataš, onda vi i u pomo !

Teško je biti loš strelac, koji je slu ajno pogodio jabuku, i koji sad pokušava da se seti pokreta ruku i ugla gledanja, snage prsta koji je pritiskao okida ... i ne priznaju i da je metak poslao u cilj nemarni talas iznenadnog vetra.

Uhvatio sam sebe kako sedim i posmatram Svetlanu. I ona mene - utke, ozbiljno. „Izvinite“, rekoh. „Svetlana, izvinite, molim vas. Upao sam usred no i, guram nos u tu a posla...“ „Ma ništa. Meni ak i prija, Antone. Da li biste ostali na aju?“ „Antone, minus dvadeset centimetra. Reci da ho eš!“ ak i ti centimetri, za koje se smanjuje vihor izbezumljenog Inferna, dar su sudbine. To su ljudski životi. Desetine, ili ak stotine života, prekinuti u sigurnoj katastrofi. Ne znam kako mi polazi za rukom, ali uspevam da pove am Svetlaninu otpornost prema Infernu. I vihor se onda topi. „Hvala vam, Svetlana. Sa zadovoljstvom.“ Devojka ustade, i krenu u kuhinju. Ja za njom. U emu je stvar? „Antone, preliminarna analiza je gotova...“ inilo mi se da je ispred prozora prekrivenog teškim zavesama proletela bela pti ja silueta, lete i duž zida za Svetlanom. „Ignjat je radio u skladu sa opštom šemom. Komplimenti, interesovanje, obožavanje, zaljubljenost. Njoj se to dopalo, alije izazvalo rast vihora. Antone, ti ideš drugom stranom saose anje. Pri emu, pasivno saose anje. “ Savet nije usledio, zna i da analiti ari nemaju još nikakve zaklju ke. Ali, u svakom slu aju, znao sam kako dalje da postupam. Tužan pogled, osmeh pun razumevanja, piti aj i govoriti: „Umorne su ti o i, Sveta...“ Valjda emo pre i na „ti“? Sigurno emo pre i. Bez sumnje. „Antone?“ Predugo sam je posmatrao. Uko enog pogleda, Svetlana je stajala pored šporeta s teškim, neprovidnim od vodene pare, ajnikom u ruci.

Nije da se uplašila, taj ose aj ve joj beše nedostupan, ispijen crnim vihorom do dna. Pre

bi se reklo da se devojka zbunila. „Nešto nije u redu?“ „Da. Neprijatno mi je, Svetlana. Pojavio sam se usred no i, izneo svoje probleme, i još ostao na ajanci...“ „Antone, molim vas da ostanete. Znate, imala sam tako udan dan da mi se ne ostaje samoj... Molim vas, neka to bude moj honorar za pregled? To što ete malo da posedite i razgovarate sa mnom“, užurbano dodade Svetlana.

Klimnuh potvrdno. Bilo koja re mogla je da bude pogrešna. „Vihor se smanjio još za petnaest centimetara. Antone, izabrao si dobru taktiku!“ Ma ništa ja nisam izabrao, kako im nije jasno. Nabe eni analiti ari! Iskoristio sam sposobnosti Inog da u em u tu i stan, da proniknem u tu u svest da bih tamo produžio svoj boravak... a sada jednostavno plivam kuda me voda nosi.

I nadam se da e me odneti tamo, kuda treba. „Želite li slatko, Antone?“ „Da...“ Suluda ajanka. Ma kakav Kerol! Najužasnije ajanke ne prave se u ze joj rupi, za stolom sa Ludim šeširdžijom, Orahom-spavalicom i Martovskim zecom. Mala kuhinja malog stana, jutarnji aj, doliven vrelom vodom, slatko od malina iz trolitarske tegle - to je ta scena na kojoj nepriznati glumci igraju realne bezumne ajanke. Ovde, i samo ovde, izgovaraju re i koje ina e nikada ne bi izgovorili. Ovde, gestom fokusmajstora izvla e iz tame male mra ne tajne, vade iz ormana porodi ne skelete, nalaze u posudi za še er pregršt kalijum-cijanida. I nikada ne eš na i povod da ustaneš i odeš - zato što e ti na vreme doliti još aja, ponudi e te slatkim, i približi e ti posudu sa še erom... „Antone, poznajem vas ve godinu dana...“ Senka, slaba senka rastrojstva u devoj inim o ima. Razum servilno popunjava praznine, svest podme e objašnjenja, zbog ega ja, tako simpati an i dobar ovek, ostajem za nju samo pacijent. „ Ali samo poslovno, ali sada... Volela bih, iz nekog razloga, da porazgovaram sa vama... kao sa susedom. Kao s drugom. Je l' to u redu?“ „Naravno, Sveta.“ Osmeh zahvalnosti. Moje ime je teško svesti na nadimak, Antoška. Ispada nekako preterano, suviše. „Hvala, Antone. Znaš... zaista nisam pri sebi. Ve tri dana.“ Naravno. Teško je biti pri sebi ako je nad tobom zamahnut ma Nemeze. Slepe, svirepe Nemeze, koja je pobegla od vlasti mrtvih bogova... „Evo danas... da...“ Htela je da mi ispri a o Ignjatu. Ne se a se šta joj se dogodilo, i kako je slu ajni susret skoro doveo do postelje. ini joj se da polako ludi. Svi ljudi, koji potpadnu pod dejstvo Inih, pomišljaju na istu stvar. „Svetlana, možda ste se... da se niste s nekim posva ali?"

Ovo je bilo grubo. Žurim, žurim, ni sam ne shvataju i zašto. Vihor je za sada stabilan, i ak ima tendenciju smanjivanja. Ipak sam požurio. „Zašto misliš tako?“ Svetlana nije za ena, i ne smatra pitanje previše li nim. Ja sležem ramenima, i pokušavam da objasnim: „Meni se to esto doga a.“ „Ne, Antone. Nisam se ni sa kim posva ala. Nemam s kim, a nemam ni razlog. Nego u

meni je nešto...“ Grešiš, devoj ice. Nisi ni svesna koliko grešiš. Nad tobom visi crni vihor takvih razmera, koji se javlja jednom u sto godina. I to zna i da te neko mrzi, s tolikom snagom, kakva je retko data oveku... ili Inome. „Treba ti odmor“, predložih. „Da otputuješ nekuda... gde nema nikog..."

Rekoh to, i iznenada shvatih da rešenje problema postoji. Možda nepotpuno, možda i dalje smrtno samo po Svetlanu. U pustinju. U tajgu, u tundru, na Severni pol. I tamo e do i do aktivacije vulkana, paš e asteroid ili krilata raketa sa nuklearnim punjenjem. Inferno e biti probijen, ali strada e samo Svetlana.

Dobro je što je ovakvo rešenje za nas toliko nemogu e, koliko i predlog crnog maga na ubistvo. „Antone, o emu razmišljaš?" „Sveta, šta ti se dogodilo?“ „Antone, suviše si oštar! Antone, skreni pri u na drugu stranu!“ „Zar se tako vidi?“ „Da.“ Svetlana spusti pogled. Sve vreme sam o ekivao Olgin vrisak o tome da je crni vihor zapo eo svoj poslednji, katastrofalni rast, da sam sve pokvario, uništio, i da su od sada na mojoj savesti hiljade ljudskih života... Olga je utala. „Izdala sam...“ „Koga?“ „Izdala sam svoju majku.“ Pogled joj je bio ozbiljan, bez svake crte gnusnog oveka, koji je izvršio podlost, i sad se time ponosi. „Ne razumem, Sveta....“ „Moja majka je bolesna, Antone. Bubrezi. Potrebna joj je redovna dijaliza... ali to je samo privremeno rešenje. Sve u svemu... predložili su mi... presa ivanje." „Zašto tebi?“ još nisam shvatao. „Meni su predložili da dam jedan bubreg. Majci. On e verovatno da se primi, ak sam prošla i analize... onda sam odbila. Ja... ja se bojim.“ utao sam. Sve mi je postalo jasno. Nešto je zaista uspelo, nešto što je Svetlana pronašla u meni, što je oraspoložilo do te mere otvorenosti. Majka.

Majka! „Bravo, Antone. Momci su izašli na teren“, Olgin glas je likovao. Još samo, još samo kad bi našli crnog maga! „Svaka ast... a u prvi mah niko nije ništa osetio, mislili su da nema ni eg...

Bravo. Umiri je, Antone, pri aj joj, teši je..."

U Sumraku uši ne eš zapušiti. Slušaj šta ti govore. „Svetlana, niko nema pravo da traži takve stvari...“ „Da. Naravno. Ja sam mami sve rekla... i ona mi je zabranila da mislim o tome. Kazala je da e se ubiti, ako se odlu im na to. Da, ona... svejedno umire. A da ja ne treba da pravim bogalja od sebe. Nije trebalo ništa da govorim. Trebalo je samo da joj dam bubreg. Mogla je kasnije da sazna za to, posle operacije. Žena može ak i da ra a bez jednog bubrega... bilo je slu ajeva."

Bubrezi. Kakva glupost. Kakva sitnica. Sat vremena jednog belog maga. Ali nije nam dozvoljeno da le imo, svako naše isceljenje je zeleno svetlo crnom magu za prokletstvo, za urok.

I evo majka... ro ena majka, ni sama ne shvataju i u trenutku rastrojstva, govore i jedno, brane i erki ak i da pomišlja na operaciju - proklinje je.

I nastaje monstruozan crni vihor.

„Ne znam šta da radim dalje, Antone. Samo nekakve gluposti pravim. Danas zamalo da usko im u krevet s neznancem“, Svetlana je baš rešila da ispri a ovu pri u, mada je to iziskivalo ništa manje snage, nego za pri u o majci. „Sveta, možda nešto iskrsne“, krenuh ja. „Shvataš, najvažnije je da ne odustaješ, da ne kažnjavaš sebe bez razloga..." „Ali, Antone, ja sam izri ito kazala! Znala sam šta e ona da odgovori! Htela sam da mi zabrani! Treba da me prokune, do avola!“ Svetlana, nisi ni svesna koliko si u pravu... Nikome nije poznato kakvi su to mehanizmi po strani, šta se dešava u Sumraku, i koja je razlika izme u prokletstva nepoznatog i prokletstva voljenog, prokletstva sina, ili majke. Tek maj insko prokletstvo najstrašnije je od svih. „Polako, Antone. “ Olgin glas otrezni me istog trena. „Suviše je jednostavno, Antone. Jesi li ikad skidao maj inska prokletstva?" „Ne“, odgovorih. Rekoh to naglas, istovremeno odgovaraju i i Svetlani, i Olgi. „Kriva sam“, Svetlana je odmahivala glavom. „Hvala ti, Antone, ali ja sam zaista kriva.“ „Ali zato ja jesam“, razlegao se glas iz Sumraka. „Dragi, Antone, nije tako strašno kao što izgleda! Maj inski gnev - velika crna eksplozija i ogromni vihor. Ali skida se za tren oka.

Gotovo uvek."

Možda. Nisam se suprotstavljao. Olga je specijalista za prokletstva, i videla je sve i svašta. Da, naravno, ro enom detetu se ne želi zlo... makar ne zadugo. Mada, postoje izuzeci. „Postoje izuzeci", složila se Olga. „Sada e u potpunosti proveriti njenu majku. Ali... ne bih ra unala na brz ishod.“ „Svetlana“, pozvah je. „Ne postoji drugi izlaz? Pomo i vašoj majci na drugi na in? Osim transplantacije?" „Ne. Ja sam lekar, valjda znam. Medicina nije svemo na.“ „Ali, ako nije medicina u pitanju?“ Oklevala je na trenutak: „O emu vi to, Antone?“ „Alternativna medicina“, nastavih ja. „Narodna.“ „Antone...“ „Svetlana, jasno mi je da je to teško razumeti“, po eh užurbano. „Mnogo je šarlatana, aferaša, psihopata. Ali, zar nije sve laž?“ „Antone, pokažite mi oveka koji je izle io zaista tešku bolest“, Svetlana me ironi no pogleda. „Nemojte mi samo pri ati o njemu, nego mi ga zaista pokažite! Njega, i njegove pacijente, poželjno je pre i posle izle enja. Tada u poverovati, u sve u poverovati. U ekstrasense, iscelitelje, magistre bele i crne magije...“ Naježih se nehotice. Nad devojkom je visio najraskošniji dokaz postojanja „crne“ magije, njen knjiški primer. „Mogu da ti pokažem', odgovorih. I setio sam se kako su jedanput u kancelariju dovukli Danila. Posredi je bio obi an okršaj... ne sasvim regularan, ali ni previše složen. Jednostavno, nije imao sre e. Hapsili su porodicu oborotenja zbog nekog sitnog prekršaja. Ovi su mogli lepo da se predaju - i sve bi se završilo kratkom raspravom me u Stražama.

Me utim, oborotnji su smatrali da je bolje da se suprotstave. Za njima se, sigurno, razvla io trag... krvavi trag, o kome No na straža nije imala nikakve informacije, a nikad ne e ni imati. Danilo je krenuo prvi, i njega su ozbiljno povredili. Levo plu no krilo, srce, duboka rana na jetri, jedan bubreg potpuno istrgnut.

Krpio ga je šef, a pomagao mu je itav stražarski personal, svi koji su u tom trenutku

imali makar malo snage. Ja sam stajao u tre em krugu. Naš zadatak nije toliko bio da prihranjujemo šefov energetski naboj, koliko da reflektujemo spoljni uticaj. Ipak, povremeno sam bacao pogled na Danila. Zaranjao je u Sumrak as sam, as sa šefom. Broj rana se smanjivao pri svakom ponovnom pojavljivanju u realnost. To nije bilo toliko složeno, koliko efektno, jer, rane su bile sveže i sudbinski neodre ene. Nisam imao ni trunku sumnje da šef može da pomogne Svetlaninoj majci. ak i ako joj se sudbina ruši u najbližoj budu nosti, ak iako neizostavno mora da umre. Izle enje je mogu e. Smrt e nastupiti na drugi na in... „Antone, i nije ti strašno da izgovaraš takve stvari?“ Slegnuo sam ramenima. Svetlana uzdahnu: „Davati nadu - to je odgovornost. Antone, ja ne verujem u uda. Ali, sad sam spremna da poverujem. To te ne plaši?“ Pogledah je u o i. „Ne, Svetlana. Bojim se mnogih stvari, ali ne i ove.“ „Antone, smanjenje vihora za dvadeset centimetara. Antone, šef te moli da predaš stvar drugome. Svaka ti ast. “ Nije mi se svideo ton njenog glasa. Razgovor kroz Sumrak ne li i na obi an, i svejedno, ose aju se emocije. „Šta se dogodilo?“ upitah kroz mrtva ki sivu koprenu. „Radi, Antone.“ „Šta se dešava?“ „Cini mi se kao da...“ re e Svetlana. Pogleda kroz prozor: „Jesi li uo? Nekakvo šuštanje...“ „Vetar“, pretpostavih. „Ili je neko prošao.“ „Olga, odgovaraj!“ „Antone, s vihorom je sve u redu. Lagani pad intenziteta. Nekako uspevaš da podigneš nivo njene otpornosti. Po procenama, do jutra vihor e spasti na uslovno bezopasne razmere.

Mo i u da stupim na zadatak. “ „Onda, u emu je problem? Olga, ose am da problem postoji!“ utala je. „Olga, jesmo li mi partneri, ili nismo?“ Ovo je svakako uticalo. Nisam video belu sovu, ali sam znao da su joj sevnule o i, da je na trenutak pogledala na prozore terenskog štaba. U lica šefu i tamnom posmatra u. „Antone, problem je s de akom.“ „S Jegorom?“ „Antone, o emu razmišljaš?“ upitala je Svetlana. Teško je istovremeno komunicirati i u realnom, i u svetu Sumraka... „O tome kako je dobro umeti razdvajati se.“ „Antone, eka te mnogo važniji zadatak.“ „Govori, Olga.“ „Ne razumem, Antone", ponovo Svetlana. „Znaš, setio sam se da je jedan moj poznanik u nevolji. Velikoj nevolji“, pogledah je pravo u o i. „Vampirica. Otela je de aka Ništa nisam osetio. Nikakve emocije, ni sažaljenje, ni bes, ni bol. Samo iznutra, neka hladno a i praznina.

Nekako, kao da sam to i ekao. Ne znam zašto, ali ekao sam. „Tamo su Medved i Tigrica!“

„Desilo se. “ „Kako je?“ Samo da nije inicijacija! Smrt, bolje smrt. Ve na smrt je strašnija. „Živ je. Uzela ga je kao taoca.“ „Šta?“ To nije mogu e. Takve stvari se nikad ne doga aju. Taoci su igrice za ljude. „Vampirica ho e da pregovara. Ho e sud... nada se slobodi.“ U mislima dadoh vampirici pet plus za dovitljivost. Nije imala šanse da pobegne. Ali, svaliti svu krivicu na ve pokojnog prijatelja koji je inicirao... Ništa ne znam, nemam pojma.

Ugrizli su me. Postala sam takva, kakva sam postala. Nisam znala pravila, Dogovor nisam itala.

Bi u normalna vampirica koja poštuje zakon...

Možda joj i po e za rukom! Posebno ako No na straža pristane na eventualne ustupke. A mi emo pristati... nemamo izbora, svaki ljudski život mora biti zašti en.

Smekšah od olakšanja. Pitam se, šta mi je s tim de akom? Ako je sudbina takva - posta e zakoniti ulov vampira ili oborotnja. Takav je život. I ja u pre i preko toga. I bez sudbinskog inka, koliko puta No na straža nije stizala na vreme, koliko je ljudi ginulo od ruke Tamnih...

Ali udnovato je to što sam se nekako vezao za tog klinca, krenuo sam u Sumrak za njim i prolio krv. I sada mi uopšte nije svejedno. Uopšte...

Brzina toka razgovora u Sumraku daleko je brža od razgovora u ljudskom svetu. Ipak, cepao sam se izme u Olge i Svetlane. „Antone, ne zamaraj glavu mojim problemima.“ Bez obzira na sve, umalo se ne zasmejah. Njenim problemima sada se zamara stotinu glava, a Svetlana o tome nije imala pojma. A trebalo je da spomenem i tu e probleme, toliko majušne, naspram pozadine crnog vihora Inferna, da ih je devojka momentalno prenela na sebe. „Znaš, postoji takav zakon“, po eh. „Zakon parnih slu ajeva. Imaš problema, ali ja nisam govorio o njima. Ima ih još jedan ovek - velike probleme. Me utim, zbog njegovog li nog problema, tebi nimalo ne e biti bolje.“ Shvatila je. I što mi se veoma svidelo - nije se zbunila. Samo je potvrdila: „Moji problemi su tako e li ne prirode.“ „Ne sasvim', rekao sam. „Makar mi se tako ini.“ „A tom oveku, je l' možeš da mu pomogneš?“ „Pomo i e mu i bez mene“, odgovorih. „Jesi li uveren u to? Hvala ti što si me saslušao, ali meni zaista nema pomo i. Takva mi je sudbina.“ „Ona me proganja?" upitah kroz Sumrak. Nisam hteo sada da se doti em njene svesti. „Ne“, odazvala se Olga. „Ne... Antone, ona ose a."

Zar i ona poseduje sposobnosti Ine? Ili je to slu ajni blesak, izazvan rasplamsalim vihorom Inferna? „Šta ose a?“ „Da si potreban tamo. “ „Zašto ja?“ „Ona poludela krvopija... traži baš s tobom da pregovara. Traži onoga koji je ubio njenog partnera."

I evo, sada mi baš pripade nekakva muka. Svojevremeno smo imali fakultativni kurs antiteroristi kih mera, pre svega zbog toga da ne bismo olako pristupali Inim sposobnostima, umesto da ljudske razmirice rešavamo realnim sredstvima. Prošli smo i psihologiju terorista, i po tim parametrima, vampirica se ponašala sasvim logi no. Ja sam bio prvi službenih Straže koji joj

je stao na put. Ubio sam joj mentora, a nju ranio. U mom liku stvorila je simbol neprijatelja. „Je l’ me odavno traži?“ „Oko desetak minuta. “ Pogledah u Svetlanu. O i joj behu suve, spokojne, ni kap suze. Najteže je kad je bol sakrivena pod štitom spokojnog lica. „Sveta, ako ja sada odem?“ Ona slegnu ramenima. „Sve je tako glupo...“ rekoh. „ ini mi se da je tebi sada potrebna pomo . Da ti je potreban neko ko ume da sluša. Ili bi hteo da sedi tu, pored tebe, i ispija hladan aj.“ Slab osmeh, i jedva primetan znak glavom. „ Ali ti si u pravu... još jednom oveku je potrebna pomo .“ udan si, Antone.“ Klimnuh glavom: „Ne udan. Veoma udan.“ „Imam takav ose aj... kao da se odavno poznajemo, a, opet, ini mi se kao da te vidim prvi put. I još nešto, kao da u isto vreme razgovaraš sa mnom i sa nekim drugim." „Da“, rekoh ja. „I jeste tako.“ „Da nisam poludela?“ „Nisi.“ „Antone... ti nisi slu ajno došao kod mene.“ Nisam odgovorio. Olga je nešto šapnula, i utihla. Nad glavom se lenjo vrteo džinovski vihor. „Nisam slu ajno“, rekoh. „Došao sam u pomo .“ Ako nas sada crni mag koji je bacio prokletstvo prati... Ako ipak nije u pitanju nehoti no „maj insko prokletstvo", ve upravo hotimi ni potez profesionalca...

U ovaj oblak tame nad glavom dovoljno je naliti još samo jednu kap mržnje. Oslabi e Svetlaninu volju za životom do najmanjih atoma. I usledi e proboj. Usred Moskve, eruptira e vulkan, pokvari e se elektronika na bojnom satelitu, mutira e virus gripa... utke smo posmatrali jedno drugo. inilo mi se da shvatam gotovo sve što se zaista doga alo. Ispred mene se nalazilo rešenje zagonetke, i sve naše verzije - glupost i budalaština, pra enje starih pravila i šema, koje je šef naredio da se odbace. Ali zbog toga je trebalo razmisliti, trebalo je makar na sekundu distancirati se od ovog slu aja, makar se na trenutak ustremiti na goli zid ili nemi televizijski ekran, ne kidaju i se izme u dve želje - pomo i jednom malom oveku ili desetinama, stotinama ljudi. Ne oklevati u ubistvenoj baruštini pogrešnih izbora, koji e u svakom slu aju ostati pogrešan, i sva razlika za mene bi e ho u li poginuti brzo, prelaze i u siva prostranstva Sumraka pod udarom Inferna, ili u umreti polako i mu no, razdiru i u dnu srca ugasli oganj samoprezrenja... „Sveta, moram da idem“, rekoh na kraju. „Antone!“ovo ne beše Olga, nego šef. „Antone...“ Zamucao je, ništa nije mogao da mi zameri, situacija je upala u eti ki orsokak. igledno je vampirica ostala pri svome, i ni sa kim drugim nije htela da pregovara. Naredivši mi da ostanem, šef je ubijao de aka-taoca... i zato mi ništa i nije nare ivao. Nije mogao ak ni da me zamoli. „Organizova emo tvoj odlazak..." „Bolje obavestite vampiricu da stižem.“ Svetlana mi pruži ruku, lagano me dodiruju i po dlanu:

„Sasvim odlaziš?" „Do ujutro“, odgovorih. „Ne želim“, jednostavno re e devojka. „Znam.“ „Ko si ti?“ Ekspresno upu ivanje u tajne svemira? Druga klapa? „Re i u ti ujutro. U redu?“ „Ti si poludeo“, proneo se šefov glas. „Zaista moraš da ideš?“ „Samo to ne govori!“ viknula je Olga. Osetila je moje misli.

Ali ja rekoh: „Sveta, kad su ti predložili da se žrtvuješ, radi produžetka života svoje majke, kada si ti odbila... To je bilo pravilno i razumno, zar ne? Ali sada se zbog toga loše ose aš. Toliko loše da je bolje bilo da si nerazumno postupila." „Ako ne odeš sada, ho e li tebi biti loše?“ „Da.“ „Onda idi. Samo, vrati se, Antone.“ Ustah od stola, ostavivši hladan aj. Vihor Inferna klatio se nad nama. „Obavezno u do i“, rekoh. „I... veruj mi, nije još sve izgubljeno.“ Više od toga jedno drugom ne rekosmo ni re . Ja sam izašao, krenuo niz stepenice, a Svetlana je za mnom zatvorila vrata. Kakva tišina... mrtva tišina, ak se ne uje ni lavež pasa.

Nerazumno. Postupam nerazumno. Ako eti ki pravilan ishod ne postoji - postupaj nerazumno. Neko mi je to rekao? Ili sam se setio pasusa iz starih skripata, fraza iz lekcija? Ili tražim za sebe opravdanje? „Vihor...“prošaputala je Olga. Glas je bio gotovo nepoznat, malaksao. Htedoh da uvu em glavu me u ramena.

Odgurnuh ulazna vrata, isko ih na zale eni trotoar. Bela sova mi je poput grudve perja kružila oko glave.

Vihor Inferna se smanjio, pritajio. Ne previše, pogotovo u pore enju sa ukupnom visinom, ali primetno, za oko metar i po do dva. „Jesi li znao da e do i do ovoga?“ upitao je šef.

Odmahnuvši glavom, posmatrao sam vihor. Ma u emu je stvar? Zbog ega je pojavom Ignjata, specijaliste za dovo enje ljudi u smireno stanje uma, Inferno naglo odreagovao pove anjem, i zbog ega su moj zamršeni razgovor i iznenadni odlazak smanjili vihor? „Vreme je da se analiti arima javi da su završili svoj posao", rekao je šef. Ja sam mislio da su ve svima to javili, ne samo meni. „Kada emo imati radnu verziju ovoga što se dogodilo?“ Odnekud se sa Zelenog prospekta pojavio automobil, i obasjavši me farovima, zaškripao to kovima te se trapavo, kroz brežuljke ispucalog asfalta, zaustavio ispred ulaza. Niski sportski kabriolet tople nijanse narandžaste boje inio se ružnim usred turobnih montažnih višespratnica, u gradu gde se džip i dalje smatrao kao najbolje prevozno sredstvo.

Semjon proviri sa mesta voza a i klimnu glavom: „Upadaj. Nare eno mi je smesta da te dovezem.“ Osvrnuo sam se na Olgu, i ona oseti moj pogled. „Moje mesto je ovde. Kre i.“ Optr avši automobil, sedoh na prednje sedište. Pozadi se beše raskomotio Ilja, o igledno je šef hteo da pošalje poja anje Medvedu i Tigrici.

„Antone“, kroz Sumrak me stiže Olgin glas. „Zapamti... zadužio si se danas. Imaj to na umu - prati svaki pokret..."

Nisam odmah shvatio o emu je govorila. Veštica iz Dnevne straže? Otkud sad pa ona?

Auto je naglo krenuo, zapinju i o ledeno kamenje. Semjon sa apetitom opsova, vrte i volan, i negoduju om bukom motor zazvu a po prospektu. „Od kakvog ste kretena uzeli ova kolica?“ upitah. „Po ovakvom vremenu...“ „Pst! Boris Ignjatjevi ti je poslao sopstveni auto.“ „Stvarno?" stigoh jedino da kažem. Šefa je na posao dovozio službeni „BMW“. Nisam u njemu primetio sklonost ka suvišnom luksuzu... „Stvarno. Antoška, ala si ga!“ Ilja pokaza glavom u pravcu vihora koji se nadvijao nad zgradama. „Nisam prime ivao u tebi ovakve sposobnosti!“ „Nisam ga ni pipnuo. Samo sam razgovarao s devojkom." „Razgovarao? Nisi ga ni takao?“ Ovo je bio uobi ajeni na in Iljinog opštenja kada se oko ne ega naprezao. A povoda za uznemirenost je sada bilo na pretek. I ja se namrštih. Osetih nekakvu odlu nost u glasu... nekakvu odse nost. „Ne. Ilja, nemoj sad, majke ti.“ „Izvini“, blago se saglasi. „Šta si onda uradio?“ „Jednostavno sam popri ao.“ Kola kona no iza oše na prospekt. „Drž’te se“, kratko re e Semjon. Upadoh u sedište. Ilja je pozadi leteo levo-desno, vade i cigaretu i pripaljuju i je.

Kroz dvadesetak sekundi shvatih da e vožnja, koja je upravo nastupila, biti jedna od onih uzbu uju ih jurnjava kroz grad. „Semjone, je l' verovatno a havarije otklonjena?“ viknuh ja. Mašina je jurcala kroz no , kao da pokušava da pretekne svetlost sopstvenih farova. „Ve sedamdeset godina sam za volanom', prezrivo dobaci Semjon. „Ja sam po Putu Života kamione u Lenjingrad vozio!“ Nisam imao razloga da sumnjam u njegove re i, ak poverovah da su te vožnje bile manje opasne. Nije u pitanju brzina, predvideti eksploziju bombe za Inog nije nikakav problem.

Automobili su retko izletali pred nas, ali su ipak izletali, put je bio, blago re eno, odvratan, a naša sportska mašina svakako nije bila za ovakve prilike... „Ilja, šta se to tamo dogodilo?“ upitah, trude i se da skrenem pogled sa kamiona koji je upravo skretao ispred nas. „Jesi li na vezi?“ „Je l’ s vampiricom i klincem?“ „Da.“ „Glupost, eto šta se dogodilo“, brecnuo se Ilja. „Mada, možda i nije glupost... Sve smo radili po protokolu. Tigrica i de ak su se predstavili de akovim roditeljima, kao daljni, ali omiljeni ro aci.“ „Mi smo sa Urala?“ upitah ja, setivši se asa o razgovoru sa ljudima i varijantama upoznavanja. „Da. Sve je išlo kako treba. Meze, pi e, zakuska uralskih delikatesa... iz obližnjeg supermarketa..."

Setih se pune kese koju je nosio Medved. „Sve u svemu, dobro su provodili vreme“, u Iljinom glasu se nije ose ala zavist, ve potpuna pohvala rada svojih prijatelja. „Bez ikakvih problema. Mali je sedeo as s njima, as u svojoj sobi... Kako smo mogli da znamo da klinac zna da u e u Sumrak?“

Oblio me hladan znoj.

I zaista - kako su mogli da znaju?

Ja im nisam rekao. Ni njima, ni šefu. Nikome. Zadovoljio sam se time što sam izvukao de aka iz Sumraka, žrtvuju i toliko svoje krvi. Heroj. Jedini na bojnom polju.

Ilja je nastavio, ne sumnjaju i ni u šta: „Vampirica ga je upecala Zovom. Veoma usredsre eno, društvo nije ništa osetilo. I vrsto... de ak nije pustio ni glasa. Ušao je u Sumrak i popeo se na krov.“ „Kako?“ „Po balkonima, do krova je bilo samo tri sprata. Vampirica ga je ve bila ekala tamo. Pri tom, znala je da je de ak s uvarima, im ga je uhvatila, odmah se otkrila. Roditelji sada spavaju vrstim snom, vampirica stoji s de akom u zagrljaju, Tigrica i Medved zajedno polako silaze s uma.“ utao sam. Nisam imao šta da kažem. „Naša glupost", još jednom zaklju i Ilja. „I sticaj životnih okolnosti. De aka niko nije inicirao... ko je mogao da zna da mali ume da u e u Sumrak?“ „Ja sam znao.“ Možda su to bila se anja. Možda strah od jurnjave automobila po ulicama. Ali, pogledao sam u Sumrak.

Blago ljudima, oni ovo ne vide - nikada! Jadni oni - ne mogu da vide!

Duboko modro nebo na kome nema i nije bilo zvezda, nebo lepljivo kao kiselj, nebo koje svetli prigušenom, mrtva kom svetloš u. Sve siluete se smekšale, istopile, i zgrade, ije zidove beše preplavio tepih plave mahovine, i drve e, ije se grane u Sumraku njišu suprotno od volje vetra, i uli ne svetiljke, nad kojima kruže, jedva mašu i kratkim krilima, sumra ne ptice. I idu u susret automobili - lagano, lagano, kora aju ljudi jedva vuku i noge. Sve kroz sivi filter, sve kroz epove za uši. Nemi crno-beli film, hir prezasi enog režisera. Svet, gde kidamo svoju snagu.

Svet, koji pije naš život. Sumrak. Kakav u njega u eš, takav eš iz njega iza i. Siva magla e skinuti opnu koja je rasla oko tebe ceo život, izvu i e to jezgro, što ga ljudi nazivaju dušom, i zagriš e je. I tada, kada osetiš kako hrskaš u eljustima Sumraka, oseti eš prožimaju i hladni vetar, smrtonosan, kao zmijski otrov... tada eš postati Ini. I izabra eš na iju eš stranu stati. „Je l' de ak još u Sumraku?“ upitah ja. „Svi su u Sumraku...“ Ilja baci pogled na mene. „Antone, zašto nisi rekao?“ „Nisam razmislio. Nisam pridavao tome važnosti. Ja nisam operativac, Ilja."

Zaklimao je glavom.

Mi ne umemo, gotovo da ne umemo da kritikujemo jedni druge. Pogotovo ako je neko zaista i kriv. Nema potrebe za tim, naša kazna ve ito je oko nas. Sumrak nam daje snagu nedostupnu ljudima, daje nam, po ljudskim shvatanjima, gotovo ve ni život. I on nam uzima sve, kada za to do e vreme.

U nekom smislu, svi mi živimo na veresiju. Ne samo vampiri i oborotnji, koji moraju da ubijaju da bi produžili svoje udne živote. Tamni ne smeju sebi da dozvole dobra dela. Mi obrnuto. „Ako ne uspem..." nisam dovršio re enicu. Ionako je sve bilo jasno.

GLAVA 8.

Gledaju i kroz Sumrak, sve je izgledalo lepo. Na krovu, ravnom krovu „zgrade na nogama“, svetlucali su raznobojni odsjaji. Jedina stvar koja ovde ima boju jesu naše emocije.

Sada ih je bilo i previše.

Najsvetliji od svih bio je rasplamsali stub crvenog plamena koji je parao nebo - strah i mahnitost vampirice. „Jaka je“, re e Semjon, pogledavši u krov i nogom zatvorivši vrata od automobila.

Uzdahnuo je, i po eo da se skida. „Šta radiš to?“ upitah ga. „Idem ovuda po zidu... preko balkona. I tebi isto savetujem, Ilja. Samo, ti idi kroz Sumrak, lakše je.“ „A kako eš ti?“ „Obi no. Manje su šanse da e da me primeti. I ne bojte se... pa ja sam se šezdeset godina bavio alpinizmom. Skidao sam fašisti ku zastavu sa Elbrusa.“ Semjon se skinuo u košulju, bacivši ostatak garderobe na haubu. Zatim je pala i usputna stražarska zakletva, zaklanjaju i i krpe, i ona kicoška kolica. „Jesi li siguran?" zabrinuh se.

Semjon prezrivo otpuhnu, resko me pogleda, na ini par njeva, zavrte rukama, kao sportista na zagrevanju. I laganim trkom po e prema zgradi. Sitan sneg padao mu je na ramena. „Ho e li se popeti?“ upitah Ilju. Kako se popeti zgradom, znao sam samo u Sumraku.

Teoretski. Ali popeti su u realnosti, i to bez bilo kakvih pomagala... „Trebalo bi“, bez posebne ube enosti potvrdio je Ilja. „Kada je deset minuta plivao po podzemnom koritu Jauze... ja sam isto mislio da ne e uspeti.“ „Trideset godina iskustva u podvodnom plivanju“, mra no dodah ja. etrdeset... Idem i ja, Antone. Kako eš ti, liftom?“ „Da.“ „Hajde onda. Ne odugovla i.“ Prešao je u Sumrak, i potr ao za Semjonom. Sigurno e se penjati razli itim stranama, ali nisam mogao da ekam da vidim koji e kojom. Mene je ekao moj put, i nije zapisano da e biti lakši. „I zašto ste me sa ekali, šefe...“ prošaputah, pritr avaju i ulazu. Sneg je šuštao pod nogama, u ušima je tutnjala krv. U trku sam izvadio pištolj iz futrole, i pomerio osigura . Osam razaraju ih srebrnih metaka. Trebalo bi da bude dovoljno. Samo da pogodim. Da uhvatim onaj trenutak, šansu za pogodak, da smaknem vampiricu, a da ne zaka im de aka. „Sa ekali bismo te pre ili kasnije, Antone. Ako ne mi, onda Dnevna straža. A oni su tako e imali velike šanse da te dobiju.“ Nisam se za udio zbog toga što me je pratio. Kao prvo, stvar je bila ozbiljna. Kao drugo, on je, ipak, moj prvi nastavnik. „Borise Ignjatjevi u, ima li nešto...“ raskop ah jaknu i sakrih pištolj iza le a, zavukavši cev pod kaiš. „O Svetlani...“ „Majku smo proverili do kraja, Antone. Nema. Nije sposobna za prokletstva. Sposobnosti - nikakve. “ „Ne,ja o drugoj stvari. Borise Ignjatjevi u... evo šta mi je palo napamet. Ja je nisam sažaljevao.“

„I šta to zna i?“ „Ne znam. Ali je nisam sažaljevao. Nisam joj davao komplimente, niti sam je pravdao." „Razumem. “ „A sada... nestanite, molim vas. Ovo je moj posao.“ „U redu. lzvini što sam te presreo na zadatku. Sre no, Antone.“ Koliko me pam enje služi, šef se nikada, nikome i ni pred kim nije izvinjavao. Ali nisam imao vremena da se udim, kona no, došao je i lift.

Pritiskaju i dugme za poslednji sprat, na vrpci oko vrata primetio sam slušalice. udno, iz njih se ula muzika. Kada li sam uklju io plejer?

I šta e mi doneti slu aj?

Rešenje dolazi potom, za njih je on niko, Za mene je gospodin, Ja stojim u mraku, za jedne sam ko senka, Za druge sam nevidljiv.

Obožavam „Piknik“. Baš me zanima jesu li Škljarskog proveravali ima li svojstva Inog?

Trebalo bi... A možda, i ne bi. Bolje je da samo peva.

Ne pratim ritam, i sve radim u inat, Baš me briga za sve.

Danas li im na kišu koja ne pada, Na precvali cvet.

Ja, ja, ja - ja sam nevidljiv.

Ja, ja, ja - ja sam nevidljiv.

Naša lica su ko dim, naša lica su ko dim I niko ne e saznati, kako emo pobediti...

Može li poslednji stih da se smatra kao dobar predznak?

Lift se zaustavio.

Isko ivši na odmorište poslednjeg sprata, pogledah u otvor na plafonu. Brava je bila polomljena, bukvalno pokidana. Gvozdeni luk razglavljen i otkinut. Vampirica nema ništa s tim, ona je na krov najverovatnije sletela. De ak se popeo preko balkona.

Zna i, Tigrica ili Medved. Pre e biti Medved. Tigrica bi izbila ceo prozor.

Svukoh jaknu i bacih je na pod zajedno s uklju enim plejerom. Napipah pištolj za le ima; bio je dobro pri vrš en. Zna i, tehni ka sredstva su budalaština? Živi bili pa videli, Olga.

Svoju senku bacih uvis, projektuju i je na vazduh. Nagnuh se, i za gnjurih u nju. Ušavši u Sumrak, krenuo sam uz merdevine. Plava mahovina, kojom su obrasle gvozdene pre ke, ugibala se pod mojim prstima pokušavaju i da odgmiže. „Antone!"

Isko ih na krov, ak malo poletevši unapred - takav je vetar duvao. Užasan, uraganski, hladan kao led. Niti je odjek vetra iz ljudskog sveta, niti je utvara iz Sumraka. Za sada me je od njega zaklanjala spoljna, betonska konstrukcija lifta, koja je bila isturena nad krovom, ali morao

sam da idem dalje, a kosti su mi se ledile. „Antone, ovde smo!“ Tigrica je stajala na oko deset metara od mene. Pogledah je, i na sekundu osetih zavist pa njoj nije bilo nimalo hladno.

Otkud oborotnji i magovi crpe snagu za transformaciju tela, nisam imao pojma. Reklo bi se, ne iz Sumraka, ali ne iz ljudskog sveta, tako e. Po ljudskim standardima, devojka je imala oko pedesetak kilograma, možda malo više. Mlada tigrica, koja na zale enom krovu stajaše u bojnom položaju, bila je teška oko sedamdeset kilograma. Aura joj je gorela narandžastom bojom, po krznu joj se lagano slivahu trome iskrice. Repom je ritmi no mahala levo-desno, a prednjom desnom šapom ravnomerno grebala bitumen. Na tom mestu krov beše izgreban do betona... neko e dobiti po nosu... „Pri i bliže, Antone“, riknula je tigrica, ne skre i pogled. „Evo je!“ Medved je stajao bliže vampirici. Izgledao je još groznije. Ovaj put, za transformaciju je izabrao belog medveda, pri emu se njegov primerak razlikovao od onih arkti kih po snežnobeloj boji, kao na crtežima u de jim knjigama. Ma da, on je sigurno mag, a ne tamo neki prevaspitani oborotenj. Oborotnji su obi no ograni eni na jedan, maksimum dva oblika, a ja sam Medveda video i u obliku mrkog medveda, kada smo organizovali karneval povodom gostovanja ameri ke stražarske delegacije, i u obliku grizlija - ovaj put na asu preobražavanja.

Vampirica je stajala na samoj ivici krova.

Oslabila je, vidno je oslabila od našeg prvog susreta. Lice joj se još više zašiljilo, obrazi upali. U prvom stadijumu preobražaja organizma vampirima je gotovo neprekidno potrebna sveža krv. Ali nije bilo razloga zavaravati se njenim izgledom. Njena mršavost samo je spoljašnja odlika, i svakako joj zadaje muke, ali ne lišava je snage. Opekotina na licu gotovo da je nestala, jedva da je bilo tragova. „Ti!“ vampiri in glas bio je trijumfalan. Za uju e trijumfalan - kao da me nije pozvala na pregovor, nego na klanje. „Ja. Jegor je stajao ispred vampirice, koja se njime kao štitom branila od operativaca. De ak je bio u Sumraku koji je stvorila vampirica, te je zbog toga ostajao pri svesti. utke je stajao, ne pomeraju i se, gledao as u mene, as u Tigricu. ini se, polagao je sve nade u nas. Jednom rukom vampirica je stezala de aka preko grudi, prislanjaju i ga uza se, i puštenim kandžama držala ga je za grlo. Nije bilo teško proceniti situaciju. Pat. I to, obostrani.

Da su Tigrica i Medved napali vampiricu, ova bi, jednim potezom, de aku otkinula glavu.

A to se ne da izle iti... ak i sa našim mogu nostima. S druge strane, ako ubije de aka - ništa nas više ne e zaustaviti.

Ne uznemiravaj džunglu. Pogotovo ako ideš u lov. „Htela si da me vidiš. Evo, došao sam“, podigoh reke uvis, pokazuju i joj da su prazne.

Prišao sam još malo. Kada stigoh negde izme u Tigrice i Medveda, vampirica pokaza o njake: „Stoj!“ „Nemam ni glog, ni bojnu municiju. Nisam mag. Ne mogu ti ništa.“ „Amajlija! Oko vrata imaš amajliju!“ A to li je... „To nema nikakve veze s tobom. Ovo je zaštita od nekog daleko ja eg od tebe.“ „Skidaj!“ Joj, ne e iza i na dobro... r avo... Otka ih lanac, skinuh amajliju s vrata i bacih je pod noge. Sada, samo ako poželi, Zavulon može da mi uradi šta ho e. „Skinuo sam. Govori sada. Šta ho eš?“

Vampirica zamahnu glavom i vrat joj se lagano okrenu za trista šezdeset stepeni. O! Nikad nisam ni uo za ovo... naši terenci, verovatno, isto. Tigrica je zarežala. „Neko se prikrada!“ vampiri in glas i dalje je bio ljudski, piskavi histeri ni glas mlade glupe klinke, koja je slu ajno došla do snage i vlasti. „Ko je? Ko je?“ Kandže na levoj ruci, kojom je obuhvatila de aka, zabila mu je u vrat. Trgoh se na samu pomisao šta e biti, ako mu pusti samo kap krvi. Vampirica gubi kontrolu! Drugom rukom, odvratnim prete im gestom, koji me podsetio na Lenjina na oklopnja i, pokazala je na drugi kraj krova. „Neka iza e!“ Uzdahnuh, i povikah: „Ilja, izlazi..."

Na ivici krova pojaviše se prsti. Kroz tren, Ilja presko i nisku ogradicu i stade pored Tigrice. Gde se krio? Pod nadstrešnicom balkona? Ili je visio zaka ivši se u vrežu plave mahovine? „Znala sam!“ pobedni ki re e vampirica. „Nameštaljka!“ Semjona, izgleda, nije ose ala. Možda se naš flegmati ni drugar sto godina bavio nindžicom? „Ti eš da mi govoriš o nameštaljci!“ „Ja!“ na trenutak joj u o ima sevnu nešto sasvim neljudsko. „Ja umem da obmanjujem! Vi - ne!“ Dobro je. Dobro je, ti umeš, a mi ne umemo. Samo se ti nadaj i veruj. Ako smatraš da „bezbolne laži“ postoje samo u pri ama, onda veruj. Ako misliš da „bez muke nema nauke“ samo u starim stihovima ismejanog pesnika, onda se nadaj. „Šta ho eš?“ upitah je. utala je na trenutak, kao da u prvi mah nije znala odgovor na pitanje: „Da živim!“ „Malo si zakasnila. Ve si mrtva.“ Vampirica ponovo pokaza zube: „Stvarno? A je l' mrtvaci kidaju glave? „Da. To samo i umeju.“ Gledali smo jedno u drugo, i sve je bilo tako udno, nekako teatralno i prenaglašeno, i ceo razgovor je tekao u tom pravcu, kao da se nikada ne emo razumeti. Ona je mrtva. Njen život je tu a smrt. Ja sam živ. Ali s njene ta ke gledišta, sve je obrnuto. „Nemam ja ništa s tim“, njen glas odjednom postade mirniji, mekši. I ruka oko Jegorevog vrata, nekako, kao da je popustila. „Vi, vi, koji sebe zovete No na straža... vi, koji ste no u budni, koji ne spavate, koji ste dobili pravo da uvate svet od Tame... Gde ste bili kada su pili moju krv?“ Medved u ini korak napred. Maleni korak, kao da nije ni mrdnuo svojim ogromnim šapama, ve prosto skliznuo pod udarom vetra. Palo mi je na pamet da bi on mogao tako da klizi još desetak minuta, kako je klizio sve ovo vreme dok je trajala konfrontacija. Sve dok ne bude dovoljno blizu. Tada e sko iti... i ako bude imao sre e, istrgnu e de aka iz vampri inih ruku, koji e pro i sa par slomljenih rebara. „Ne možemo da budemo svugde u isto vreme“, rekoh. „Jednostavno ne možemo.“ Ono što je strašno je... da sam je sažaljevao. Ne de aka, koji je uleteo u igru Svetlosti i Tame, ne devojku Svetlanu, nad kojom se nadvilo prokletstvo, ne potpuno nevini grad, koji e od tog prokletstva propasti... Nju sam sažaljevao - vampiricu. Zato što, zaista, gde smo bili? Mi, koji sebe zovemo No na straža...

„U svakom slu aju, imala si izbor“, rekao sam. „I nemoj da govoriš da nije tako.

Inicijacija se sprovodi samo uz uzajamnu saglasnost. Mogla si da umreš. asno. Kao ovek.“ asno?“ vampirica trgnu glavom, mlatnuvši kosom po ramenima. Gde li je Semjon... zar je tako teško popeti se na krov dvadesetospratnice? „Ja bih htela... asno. A onaj... koji je stavio potpis na dozvolu... koji me je osudio na plen? Je li i on postupao asno?“ Za ime sveta..

Nije ona bila tek žrtva pobesnelog vampira. Ona je bila predodre ena lovina, odabrana slu ajnim uzorkom. Jedina njena sudbina je bila ta da da svoj život za produžetak ne ije smrti.

Ali, onaj momak, koji se pretvorio u prah pod mojim nogama, žigosan do uništenja, bio je zaljubljen. Iskreno je zavolevši... nije isisao život iz nje, ve je pretvorio u devojku, sli nu sebi.

Mrtvi ne umeju samo da otkidaju glave, umeju i da vole. Nesre a je samo u tome što je njihova ljubav danak u krvi.

Bio je primoran da je skriva, jer ju je nezakonito preobratio u vampira. Morao je da je hrani - i pomagala je samo živa krv, a ne krvne jedinice naivnih donora.

I po eo je zabranjeni lov po moskovskim ulicama, a mi, uvari Svetlosti, juna ka No na straža, zatajila je, predavši ljude na žrtvu Tami.

Najstrašnije što može da se desi u ratu jeste razumeti neprijatelja. Razumeti ga zna i oprostiti mu. A mi na to nemamo prava... odvajkada. „Svejedno, imala si izbor“, ponovih. „Jesi. Tu a izdaja nije opravdanje.“ Tiho se nasmejala. „Da, da... dobri slugo Svetlosti... Naravno. U pravu si. I možeš još hiljadu puta da ponoviš da sam mrtva. Da mi je duša izgorela, raspala se u Sumraku. Samo mi, molim te, objasni, podloj i zloj, u emu se ja razlikujem od tebe? Objasni mi tako... da ti poverujem."

Vampirica sagnu glavu, i pogleda u lice Jegoru. Re e mu u poverenju, gotovo drugarski: „A ti... de e... je l’ me ti razumeš? Odgovori mi. Iskreno mi kaži, bez obzira na sve... bez obzira na kandže. Ne u se uvrediti.“ Medved skliznu unapred. Još malo. I ja osetih kako mu se miši i naprežu, kako se sprema da sko i.

A iza le a vampirice, bešumno, istovremeno glatko i hitro - kako mu samo uspeva da se kre e tako u ljudskom svetu? - pojavio se Semjon. „Mom e, osvesti se!“ veselo re e vampirica. „Odgovori! Samo pošteno! I ako misliš da je on u pravu, a ja nisam... ako si zaista u to ube en... pusti u te.“ Uhvatih Jegorov pogled.

Znao sam šta e da kaže, „Ti si, tako e... u pravu.“ Praznina. Hladno a. Nemam snage za ose anja. Neka izlaze, neka gore vatrom nevidljivom ljudskom oku. „Šta ho eš?“ pitao sam je. „Da živiš? Dobro... predaj se. Sudi e ti zajedni ki sud Straže...“ Vampirica me pogleda. Odmahnu glavom. „Ne... Ne verujem u vaš sud. Ni No noj straži... ni Dnevnoj.“ „Zašto si me onda zvala?“ upitah je. Semjon je bio sve bliže i bliže... „Da se osvetim“, jednostavno odgovori devojka. „Ubio si mi prijatelja. Ja u ubiti tvog... pred tvojim o ima. Zatim... pokuša u... da ubijem tebe. Ali, ako i ne uspem...“ osmehnula se. „Pe i e te savest što nisi spasio de aka. Zar ne? uvaru? Potpisujete dozvole, ne gledaju i u lica ljudi. A trebalo bi... jer bi onda na videlo izašao moral... sav onaj vaš vešta ki, jeftini, niski moral...“

Semjon sko i.

A s njim, u isto vreme, Medved.

Bilo je fenomenalno, brže od bilo kog metka, zakletve, jer na kraju krajeva, uvek samo ostaje telo koje nanosi udarac, i veština, koja se sticala dvadeset, etrdeset, sto godina...

Ipak sam izvukao pištolj iza le a i repetirao, znaju i da e metak leteti polako i usporeno, poput usporenog snimka iz jeftinog akcionog filma, ostavljaju i vampirici dovoljno vremena da se skloni i uhvati šansu da ubije...

Semjon se razlete po vazduhu, kao da je naleteo na stakleni zid, i skliznuvši niz nevidljivu ogradu, istovremeno nestade u Sumraku. Medveda odgurnu - ipak je bio daleko masivniji. Metak, poput šila klize i ka vampirici, iznenada buknu plamenom i nestade.

Da ne bi vampiri inog zabezeknutog i neodlu nog pogleda, zaklju io bih da je zaštitni zid podigla sama. Iako je to prednost vrhunskih magova... „Oni su pod mojom zaštitom..." odjeknulo je iza le a.

Okrenuh se i sretoh sa Zavulonovim pogledom.

udno da se vampirica nije uspani ila. udno je što nije ubila Jegora. Neuspeli napad i pojavljivanje crnog maga za nju je bilo daleko ve e iznena enje nego za nas, jer ja sam ekao... ekao ovako nešto, tek što sam skinuo amajliju.

Nije mi bilo neobi no što je stigao tako brzo. Tamni imaju svoje puteve. Ali zašto je Zavulon, posmatra Tamnih, dao prednost ovom malom zboru, u odnosu na prisustvo u štabu?

Izgubio je interesovanje za Svetlanu i njen vihor? Shvatio je nešto, što nama nikada ne e pasti na pamet?

Prokleta navika da prora unavam stvari! Operativci su je lišeni, po suštini svoga posla.

Njihova stihijnost - momentalna reakcija na opasnost, okršaj, pobeda ili poraz.

Ilja ve beše izvadio magijsko žezlo. Njegov svetloljubi asti plamen beše suviše blistav za maga tre eg stepena i previše ravan da bih poverovao u iznena uju i naboj snage. Bi e da mu je žezlo napunio šef li no.

Zna i, pretpostavljao je?

Zna i, ekao je nekog, podjednako jakog kao on sam?

Ni Tigrica, ni Medved nisu menjali obli je. Imali su potpunu vlast nad magijom, štaviše pogotovo u ljudskom telu. Medved je, potpuno ignorišu i Zavulona, i dalje motrio na vampiricu.

Tigrica je stajala pored mene. Masiraju i le a, Semjon je obazrivo obilazio vampiricu, demonstrativno se kretavši u njenom vidokrugu. Na raspolaganju nam je, tako e, ostavljao i crnog maga. „Oni?“ zarežala je Tigrica.

Nisam odmah shvatio šta je ta no uznemirilo. „Oni su pod mojom zaštitom“, ponovio je Zavulon. Bio je zamotan u ležerni crni kaput, a na glavi mu stajaše izgužvana beretka od crnog krzna. Ruke je skrivao u džepovima, a ja bejah sasvim uveren da tamo nije bilo ni ega, ni amajlija, ni oružja. „Ko si ti?“ zavrištala je vampirica. „Ko si ti?“ „Tvoj zaštitnik i uvar“, gledao je u mene, to jest, ne u mene, ve nekako kroz mene, pored mene. „Tvoj gospodar.“ Šta, je l’ on poludeo? Vampirica je pometena i ništa joj nije jasno. Preuzbu ena je. Bila je spremna da umre... prekine sve muke... Sada ima šansu za ozdravljenjem, ali ovakav ton... „Ja nemam gospodara!“ devojka, iji je život postao tu a smrt, po e da se smeje. „Ko god da si - iz Svetlosti, iz Tame, zapamti! Nikada nije i niti e iko biti moj gospodar!"

Po ela je da se povla i ka ivici krova, vuku i za sobom Jegora. Kao i ranije, jednom ga rukom pridržavaju i, a drugom stežu i oko grla. Talac je dobar adut protiv sila Svetlosti.

A protiv Tame? „Zavulone, slažemo se“, rekoh ja. Spustih ruku na napregnuta le a Tigrice. „Tvoja je.

Vodi je do su enja. Poštujemo Dogovor.“ „Vodim ih....“ Zavulon je slepo gledao ispred sebe. Vetar ga je šibao po licu, ali njegove nepokretne o i i dalje behu široko otvorene, kao da su izlivene od stakla. „Zena i de ak su naši.“ „Ne. Samo vampirica.“ Kona no mi uputi pogled: „Sledbeni e Svetlosti, ja uzimam ono što je moje. Poštujem Veliki dogovor. Zena i de ak su naši.“ „Ja i si od svih nas ovde“, rekoh. „Ali, Zavulone, ti si sam.“ Crni mag odmahnu glavom, i osmehnu se tužno, sažaljivo. „Ne, Antone Gorodecki.“ Pojavili su se iza ku ice za lift - momak i devojka. Poznanici. I to kakvi! Alisa i Petar.

Veštica i veštac iz Dnevne straže. „Jegore!" tiho ga pozva Zavulon. „Jesi li shvatio koja je razlika me u nama? Koja ti se strana ini pogodnijom?“ De ak je utao. Možda samo zbog toga što je imao kandže pod grlom. „Imamo problem?“ upita me Tigrica ma jim glasom. „Aha“, potvrdih. „Vaša odluka?“ upitao je Zavulon. Njegovi stražari su utali, ne mešaju i se u ono što se zbivalo. „Ne dopada mi se“, re e Tigrica. Beše se jedva primetno ustremila na Zavulona, pri emu me njen rep nemilosrdno udarao po kolenu. „Uopšte mi se ne dopada gledište Dnevne straže... na aktuelna zbivanja...“ Ovo je, o igledno, bilo zajedni ko mišljenje nje i Medveda. Kada su radili u paru, uvek je jedno istupalo u ime oboje. Pogledah u Ilju, vrteo je žezlo po rukama i osmehivao se: ružno, zamišljeno. Kao dete koje je u društvo umesto plasti ne automatske puške, donelo napunjen „uzi“. Semjonu je o ito bilo svejedno. Fu kao je na sitnice. On se sedamdeset godina bavi penjanjem po krovovima... „Zavulone, je li ti to u ime Dnevne straže?“ upitah ga.

I trenutak kolebanja letimi no pre e preko Zavulonovog pogleda. Šta se dešava... Zašto je Zavulon napustio naš štab, zanemarivši injenicu da može da uhvati i privoli Dnevnoj straži nepoznatog crnog maga neverovatne snage? Takve se mogu nosti ne predaju slu aju - pa ak i radi vampirice i de aka s potencijalno velikim sposobnostima. Zašto Zavulon provocira konflikt?

I zašto, zašto ne želi - ja to vidim, nema sumnje u to! - da istupi u ime cele Dnevne straže? „Govorim u svoje ime“, re e Zavulon. „Onda imamo malih problema u razmimoilaženju stavova“, odgovorih. „Da.“ Izbegava da meša Straže. Sada smo samo Ini, pa makar i na zadatku. Ali Zavulon smatra da je bolje da ne dovodimo do konflikta oficijelnih razmera. Zašto? Toliko veruje u svoju snagu, ili se boji da se ne pojavi šef?

Ništa ne razumem...

A glavna stvar je, zašto je napustio štab i traganje za arobnjakom koji je bacio prokletstvo na Svetlanu? Tamni su se borili da im ga predamo, a sad tako lako dižu ruke od

njega? Šta to Zavulon zna? Šta to mi ne znamo? „Vaši bedni...“ zausti crni mag. Nije uspeo da završi - na potezu je bila žrtva.

Za uo sam rik Medveda - smeteni, zbunjeni rik, i okrenuo se.

Ve pola sata u ulozi taoca pri vrš enog uz vampiricu, Jegor se ra stvarao, nestajao.

De ak je odlazio sve dublje u Sumrak.

Vampirica je stegla ruke, kao da bi da ga zadrži i ubije, u isto vreme. Zamah kandži beše nagao, ali je promašio živo telo. Vampirica je udarila samu sebe, ispod leve sise, u srce. Šteta što je ve mrtva!

Medved sko i. Kao živi grumen snega preleteo je kroz istac na kome je malopre stajao Jegor, i oborio vampiricu. Mlataraju e telo nestade pod njegovom telesinom - samo se nazirala ruka, koja je kandžama gr evito kidala dlakavo telo.

A u tom istom trenu, Ilja je podigao žezlo. Svetloljubi asti sjaj pomalo ugasnu, da bi se žezlo ponovo razjarilo, pretvaraju i se u snop belog plamena. inilo se da operativci u rukama držahu od svetionika otrgnut snop svetlosti, zaslepljuju i i gotovo osetno snažan. S vidnim naporom, Ilja zamahnu rukama, sevnu zra nim punjenjem po sivom nebu, nevi enom u Moskvi još od rata, i sru i džinovski buzdovan na Zavulona.

Crni mag stade da vi e.

Oborilo ga je i prilepilo za krov, a svetlosni zrak se istrgao iz Iljinih ruku, dobijaju i pokretljivost i samostalnost. Više to nije bio zrak svetlosti, ni plameni stub, ve bela usplamtela zmija koja je polako dobijala krljušt. Rep divovskog tela se raspljošti pretvaraju i se u kapulja u, a ispod nje se pomoli zaobljena njuška s nepokretnim o ima veli ine kamionskog to ka. Sevnu jezi ak - tanak, ra vast, užaren kao plinska lampa.

Odsko ih u stranu, samo što me nije udarilo repom. Plamena kobra uvijala se u klupko, navaljivala na Zavulona, u trzajima gurala glavu u vor od sopstvenog tela. Iza usplamtelih krugova, tukla su se tri tela - mutni tragovi nastali od brzine pokreta. Tigri in skok, usmeren na vešticu i vešca iz Dnevne straže, jednostavno nisam ni primetio.

Ilja se tiho nasmeja, dohvativši iza le a još jedno žezlo. Po svoj prilici, ovo je napunio sam - bilo je dosta ble e.

Ma šta je ovo, imao je oružje, specijalno napravljeno protiv Zavulona? Šef je znao s kim emo do i u sukob?

Pre oh pogledom preko celog krova. Na prvi pogled sve je bilo pod kontrolom. Medved je, zgrabivši vampiricu, sa zanosom tukao šapama; povremeno ispod njega dopiraše prigušeni zvuci. Tigrica se zabavljala stražarima, i kao da joj pomo nije ni bila potrebna. Bela kobra davila je Zavulona.

Potpuno smo skrenuli sa zadatka. Ilja je, drže i žezlo na gotovs, posmatrao okršaj, igledno odlu uju i na koju e stranu da sko i. Semjon, izgubivši interesovanje za vampiricu, a za stražare i Zavulona nimalo se ne zanimaju i, muvao se po krovu, gledaju i ka zemlji. Bojao se novih poja anja Tamnih?

Ja sam stajao kao budala, s beskorisnim pištoljem u rukama...

Senka mi je iz prvog pokušaja pala pod noge. Zakora ih unutra, ose aju i kako pe e hladno a. Ne ona poznata ljudima, ni ona koju poznaje svaki Ini, ve hladno a dubokog Sumraka. Ovde ve više nije bilo ni vetra, nestao je i sneg i led ispod nogu. Nije bilo ni plave mahovine. Sve beše ispunjeno gustom, lepljivom, grudvastom maglom, ako je uopšte mogu e porediti maglu s mlekom, onda je ovo bilo zgrušano mleko. Dušmani i drugovi, svi se behu pretvorili u mutne, jedva pokretne senke. Samo je ognjena kobra, koja se tukla sa Zavulonom, ostala i dalje brza i svetla jer, ova se bitka vodila u svim slojevima Sumraka. Zamislih koliko je

energije bilo uloženo u magijsko žezlo, i pripade mi muka.

Zašto, do avola? Zašto? Ni mlada vampirica, ni Ini-de ak ne vrede tolikog truda! „Jegore!“ povikah.

Ve sam po eo da mrznem. Na drugom stupnju Sumraka bio sam samo dva puta: na vežbama, zajedno s instruktorom, i ju e, da bih prošao kroz zatvorena vrata. Sada nisam imao zaštitu, i svakog trena sam sve više gubio snagu. „Jegore!“ zakora ih kroz maglu. Iza mojih le a uli su se tupi udarci. Zmija je, stegnuvši ne ije telo u eljusti, mlatila njime po krovu... štaviše, znao sam ije telo je u pitanju...

Vreme ovde prolazi još sporije, i postoji mala šansa da de ak još nije izgubio svest.

Trude i se da nazrem makar nešto, kretao sam se ka onom mestu gde je de ak utonuo u drugi sloj Sumraka; i nisam primetio tela pod nogama. Sapletoh se, padoh, podigoh se u anj, i na oh o i u o i s Jegorom. „Jesi li dobro?“ drsko ga upitah. Drsko, zbog toga što su mu o i bile širom otvorene, i uperene u mene. „Da.“ Glasovi su nam se razlegali kroz gluvu prigušenost. Sasvim pored nas, micale su se dve senke. Medved je i dalje kidao vampiricu. Kako dugo izdržava!

I kako dugo izdržava mali. „Idemo“, rekoh ja, pružaju i mu ruku i grle i ga oko ramena. „Ovde je... teško.

Rizikujemo da ostanemo zauvek ovde.“ „Ostavi me.“ „Ne razumeš, Jegore! Ovo je pakao! Nestati u Sumraku je ve iti pakao. Ne možeš ni da zamisliš. Jegore, idemo!“ „Zašto?“ „Da bismo preživeli.“ „Zašto?“ Prsti su mi se stezali u šaku. Pištolj je postao teži i kao izliven od leda. Možda izdržim još minut ili dva...

Pogledah Jegora u o i. „Svako odlu uje sam. Ja odlazim. Ja imam razloga da živim.“ „Zbog ega ho eš da me spasiš?“ radoznalo me upita. „Jesam li potreban vašoj Straži?“ „Nisam mišljenja da eš pristupiti našoj Straži...“ neo ekivano rekoh samom sebi.

Osmehnuo se. Kroz nas usporeno protr a senka - Semjon. Nešto je primetio? Neko je u nevolji?

A ja sedim ovde, gube i poslednje atome snage, trude i se da smetam virtuoznom samoubistvu de aka-Inog... koji je i ovako osu en na propast. „Odlazim“, rekoh. „Oprosti.“ Senka se pripijala uza me, ledila mi je prste i srastala za lice. Trzajima sam se izvla io iz nje, dok je Sumrak nezadovoljno šuštao, razo aran mojim postupcima. „Pomozi mi“, re e Jegor. Jedva da sam mogao da mu ujem glas, gotovo da sam izašao progovorio je u poslednjem trenutku.

Ispružih ruku, hvataju i ga za dlan. Ve me je kidalo, bacalo, i magla oko mene je nestajala. I sva moja pomo bila je isto simboli na, jer je najglavnije de ak morao da uradi sam.

I uradio je.

Izbismo u gornji sloj Sumraka. U lice mi udari hladan vetar, ali ovaj put, ose aj je bio ak prijatan. Uveli pokreti oko nas pretvoriše se u munjeviti obra un. Sive razmazane nijanse sada bejahu blistave.

Nešto se ipak izmenilo za onih nekoliko sekundi dok smo razgovarali. Vampirica se i dalje vrpoljila pod Medvedom... nije u tome stvar.

Momak-veštac ležao je, mrtav ili onesveš en, na krovu, pored njega, kotrljale su se Tigrica i veštica... nije ni to.

Zmija!

Bela kobra je bujala, narastala, zauzimaju i ve etvrtinu krova. Kao da su je naduvavali vazduhom i podizali uvis, i kao da je sama uzletala u nebo. Semjon je, u nekakvom drevnom bojnom stavu, stajao pored isprepletanih prevoja plamenog tela, i dlanovima, s malim narandžastim loptama ga ao klupko belog plamena. Ciljao je ne u kobru, ve u onog koji se nalazio ispod nje, i ko je odavno morao biti mrtav, ali je i dalje uporno odolevao...

Eksplozija!

Vihor svetlosti i klobuk tame. Udarilo me u le a, i u padu, naleteh na Jegora, sruših ga, pri emu ga i dalje drže i za ruku. Tigrica i veštica, razdvojivši se, poleteše na kraj krova i zamreše na ogradi. Medveda je udar zbacio s vampirice - izgrebane, unakažene, ali i dalje žive.

Semjon se zateturao, ali se održao na nogama, pokrila ga je mutna svetlucava zaštitna opna.

Jedini koji je sleteo s krova, bio je onesveš eni veštac - u padu je polomio zar ale šipke ograde i bezvoljno, kao džak, pao sa zgrade.

Jedini je Ilja stajao kao ukopan. Nisam prime ivao nikakvu zaštitu oko njega, ali on je i dalje znatiželjno posmatrao doga aj, stiskaju i svoje žezlo u rukama.

A ostaci ognjene kobre, uskomešani kao oblaci, poleteše uvis, topiše se i iskri avo rasipaše na svetlosne zrake. Ispod ovog vatrometa, polako, u složenom magijskom stavu, raširenih ruku, dizao se Zavulon. U okršaju je ostao bez ode e, i sada je bio potpuno nag. Telo mu se izmenilo, preuzevši sva klasi na obeležja demona: tamno krzno umesto kože, nepravilni oblik glave, umesto kosom obraslom nekakvom u ebanom vunom, uske o i s vertikalnim zenicama. Visio je hipertrofi ni ud, a niz zadnjicu padao kratki razdvojeni rep. „Nazad!“ viknuo je Zavulon. „Nazad!“ Šta li se sada dešava u ljudskom svetu... Nastupi smrtne tuge i bezrazložne, nerazumne radosti, sr ani napadi, nedoli ni postupci, sva e najboljih prijatelja, preljube vernih parova... Iako ljudi ne vide ono što se sada doga a, ono ipak dodiruje njihove duše...

Zašto? Šta e sve ovo Dnevnoj straži?

I u tom trenutku odjednom me obuze spokoj. Leden, razborit, gotovo zaboravljen.

Kombinacija koraka. Po imo od toga da sve ovo što se doga a ide po planu Dnevne straže. Neka to bude gornja premisa. Spojimo, zatim, sve slu ajnosti, po ev od mog lova u metrou... ne, po ev od onog trena kada su momku-vampiru kao hranu odredili devojku u koju nije mogao da se ne zaljubi.

Misli mi juriše tako brzo, kao da sam upravo postao induktor navale moždanih talasa, kao da sam se priklju io na svest drugih ljudi - kao što ponekad ine naši analiti ari. Ne, naravno, nije bilo tako... jednostavno su se pokrenuli komadi i zagonetke, pomešani delovi slagalice oživeli, i po eli sami od sebe da se preda mnom slažu.

Baš briga Dnevnu stražu za vampiricu...

Dnevna straža se nikad ne bi odlu ila na konflikt zbog de aka s potencijalno visokim mo ima.

Postoji samo jedan razlog za ovakav akt Dnevne straže...

Crni mag neverovatne snage.

Crni mag, koji je sposoban da oja a njihovu poziciju... ne samo u Moskvi, nego na celom kontinentu...

Ali u ovom slu aju su ve dobili šta su tražili. Obe ali smo da emo im predati crnog maga...

Taj nevidljivi mag - iks. Jedina nepoznanica u zadatku. Možemo dopisati ipsilon Jegoru njegova istrajnost u magiji je suviše velika za novajliju. A ipak je de ak ve bitan faktor, mada nepoznatog obima...

Vešta ki unesen u zadatak. Radi komplikacija. „Zavulone!“ povikah. Iza mojih le a, pokušavaju i da ustane, Jegor se prevrtao i klizao po ledu. Semjon je uzmicao od maga, i dalje održavaju i zaštitu. Ilja je, i dalje hladnog pogleda, pratio celu stvar. Medved je nasrtao na vampiricu, koja se otimala i pokušavala da se podigne.

Tigrica i veštica Alisa ponovo se približavahu jedna drugoj. „Zavulone!“ Demon me pogleda. „Znam za koga se borite!“ Ne, još nisam znao. Tek sam po injao da shvatam - zato što se slagalica složila i pokazala mi poznato lice...

Demon otvori eljusti. Vilice se razi oše nalevo i nadesno, kao kod bube. Sve više i više je podse ao na džinovskog insekta, krljušt je srastala u jednu ljušturu, genitalije i rep se behu uvukli, dok mu iz bokova izrastahu novi ekstremiteti. „Onda si... mrtav.“ Glas mu je ostao isti, ak je dobio nekakvu dubinu i inteligenciju. Zavulon mi pruži ruku, koja se u trzajima produžavala, svaki put dobijaju i nove zglobove. „Pri i...“ prošaputao je Zavulon.

Svi zamreše. Osim mene. Zakora ih prema crnom magu. Od mentalne zaštite, koju sam ja ao toliko godina, nije ostalo ni traga. Nisam mogao, nikako nisam mogao da se oduprem Zavulonu. „Stani!“ riknula je Tigrica, okre i se od ugruvane, ali nacerene veštice. „Stani!“ Zaista sam hteo da ispunim njenu molbu. Ali nisam mogao. „Antone..." za ulo se iza le a. „Okreni se...“ Ali ovo sam mogao. Okrenuh glavu, odvajaju i se od pogleda ilibarskih o iju s vertikalnim zenicama.

Jegor je ao, bez imalo snage da ustane. Za uju e je što je uopšte bio pri svesti... jer se napajanje njegovom energijom sa strane sasvim prekinulo. Isto ono napajanje, koje se odvijalo od samog po etka i koje je u stvari privuklo pažnju šefa. Faktor ipsilon. Uveden radi zamršenosti situacije.

Sa Jegorovog dlana visila je mala koštana amajlija na bakarnom lan u. „Hvataj!“ viknu de ak. „Ne uzimaj ga!“ naredio je Zavulon. Ali prekasno, ve sam se bio sagnuo, hvataju i lan koji je leteo ka mojim nogama. Dodir izrezbarenog medaljona me je pekao, kao da sam uhvatio žeravicu.

Pogledah u demona i odmahnuh glavom: „Zavulone... nemaš više vlast nada mnom.“ Demon zaurla, nadvivši se iznad mene. Vlasti više nije imao, ali snage u izobilju. „De-de...“ prete i re e Uja. Vatreni beli zid prepre i prostor izme u nas. Zavulon urliknu, naletevši na magijski štit koji ga odbaci unazad. Ope enih šapa, smešno je pao, proletevši kroz platno od iste bele svetlosti, sasvim bezopasan, gotovo komi an. „Kombinacija koraka“, rekoh. „Elementarna stvar, zar ne?“ ° Na krovu se sve utišalo. Tigrica i veštica Alisa stajale su jedna pored druge, bez pokušaja

napada. Semjon je gledao as u mene, a as u Ilju, ne znaju i kome pre da se divi. Vampirica je tiho plakala, pokušavaju i da ustane. Njoj je bilo najgore, istrošila je svu snagu da bi preživela okršaj s Medvedom, a sada je s teško om pokušavala da se regeneriše. Izvanrednim naporom, izronila je iz Sumraka i preobrazila se u nejasnu siluetu. ak se i vetar gotovo utišao... „Kako napraviti crnog maga od oveka koji je iskonski ist?“ upitah ga. „Kako privoleti na stranu Tame oveka koji ne ume da mrzi? Možeš mu podmetati neprijatnosti sa svih strana... pomalo, tek onako, sa nadom da e postati ogor en... Ali ne pomaže. Dopao ti je suviše ist ovek... žena.“ Ilja se nasmejao, tiho i pohvalno. „Jedina osoba, koju ona može da zamrzi...“ gledao sam Zavulonu pravo u o i, gde se nazirala samo bespomo na zloba, „jeste ona sama. I to je neo ekivani put. Neobi an. Neka joj se razboli majka. Neka devojka pomisli da je grešna, preziru i svoju slabost i nesposobnost da pomogne majci. Saterajmo je u onaj ugao odakle može samo da mrzi... pa makar i samu sebe, ali da mrzi. Istina, postoji ona trunka verovatno e. Mala šansa da e jedan jedini službenik No ne straže, potpuno neiskusan u radu na operativnim zadacima...“ Noge mi klecnuše - o igledno nisam navikao da ostanem toliko dugo u Sumraku. Pao bih na kolena pred Zavulonom, što nikako nisam želeo. Semjon skliznu u Sumrak i pridrža me za ramena. Sigurno se ovim bavi ve sto pedeset godina. „Neiskusan u radu na terenu...“ ponovih. „Uzmimo u obzir da ne krene po ustaljenoj šemi.

Ne pokuša da sažaljeva i teši devojku, za koju je sažaljenje smrtonosno. Zna i, treba ga odvu i na drugu stranu. Napraviti takvu situaciju u kojoj bi on bio zauzet preko glave. Poslati ga na drugostepeni zadatak i još ga tamo vezati li nom odgovornoš u, simpatijom, svime što ti padne na pamet. Zbog toga može da se žrtvuje i obi an vampir. Zar ne?“ Zavulon po e da se transformiše. Brzo je dobijao pre ašnji žalosno inteligentni izgled.

Zaista smešno. Zbog ega? Video sam ga onakvog kakav je bio u Sumraku, i takav e ostati jednom i zauvek. „Kombinacija koraka“, ponovih. „Garantujem da Svetlanina majka uopšte ne mora da umre od smrtonosne bolesti. Sigurno ste umešali svoje prste, u granicama dozvoljenog... Ali, onda i mi imamo prava.“ „Ona je naša!“ re e Zavulon. „Ne“, odmahnuh glavom. „Ne e biti nikakvog probijanja Inferna. Majka e joj se oporaviti. Idem sada kod Svetlane... i re i u joj sve. Devojka e pre i u No nu stražu. Zavulone, izgubili ste. U svakom slu aju ste izgubili.“ Po krovu razbacani ostaci ode e srastoše u pre ašnje komade, otpuzaše ka crnom magu, i sko ivši ka njemu, obukoše ga: tužnog, zanosnog, prepunog bola za itav svet. „Niko od vas ne ide odavde“, re e Zavulon. Iza njegovih le a, po e se skupljati tama, kao da su se širila ogromna crna krila.

Ilja se ponovo nasmeja. „Ja sam snažniji od svih vas“, Zavulon popreko pogleda Ilju. „Tvoja pozajmljena snaga nije bezgrani na. Osta ete zauvek ovde, u Sumraku, dublje nego što ste se ikad bojali da zavirite...“ Semjon uzdahnu i re e: „Antone, pa njemu i dalje nije jasno.“ Okrenuh se i upitah: „Borise Ignjatjevi u, zar nije bolje da završimo sa ovom maskaradom?“ Mladi, pomali drski operativac slegnu ramenima:

„Naravno, Antoška. Ali tako mi se retko dešava da posmatram šefa No ne straže na delu... oprosti starcu. Nadam se da je Ilji bilo dovoljno interesantno u mom telu...“ Boris Ignjatjevi vratio se u svoj oblik. Jednim potezom, bez izlišnih teatralnih me umetamorfoza i svetlosnih efekata. On je zaista bio u ku noj haljini i vezenoj kapici, samo mu na nogama behu meke patofne, a preko njih kalja e.

Bilo je interesantno gledati lice Zavulona.

Tamna krila nisu iš ezla, ali prestaše da rastu, nekako neubedljivo podrhtavahu - kao da je mag pokušavao da poleti, ali neodlu no. „Prekidaj operaciju, Zavulone“, rekao je šef. „Ako odmah ne odete odavde i ne sklonite se od Svetlanine zgrade, ne emo ulagati oficijelni protest.“ Crni mag re e bez kolebanja: „Odlazimo.“ Šef klimnu glavom, kao da nije ni o ekivao drugi odgovor. Moglo bi se re i... ali spustio je žezlo, i zid izme u mene i Zavulona nestade. „Zapamti u tvoju ulogu u ovome...“ brzo mi šapnu crni mag. „Zauvek.“ „I treba“, složih se ja. „Bi e ti od koristi.“ Zavulon spoji ruke, tamna krila lupiše u taktu, i nestade. Ali pre loga, mag je pogledao u vešticu, a ona mu je potvrdno klimnula.

Oh, uopšte mi se to nije svidelo. Poslednja pakost, ne smrtonosna, ali uvek neprijatna.

Lakim, poskakuju im korakom, koga je bilo nemogu e povezati s okrvavljenim, izgrebanim licem i iskrivljenom levom rukom, koja je nehoti no visila, prišla mi je Alisa. „Ti tako e moraš da ideš“, rekao je šef. „Naravno, sa zadovoljstvom!“, odazvala se veštica. „Ali, pre toga, imala bih prava na mali... na sasvim mali ustupak. Zar ne, Antone?“ „Da“, prošaputah. „Umešanost sedmog stepena.“ Na koga e usmeriti udarac? Na šefa, smešno. Tigrica, Medved, Semjon... budalaština.

Jegor? A šta pa njemu može da naudi intervencija sedmog stepena? „Otvori se“, re e veštica. „Otvori mi se, Antone. Magija sedmog stepena. Šef No ne straže je svedok - ne u pre i granicu.“ Semjon do bola zastenja, stežu i me za rame. „Ima na to prava“, rekoh. „Borise Ignjatjevi u...“ „Radi kako znaš i umeš“, tiho odgovori šef. „Gledam te.“ Uzdahnuh, otkrivaju i se pred vešticom. Ma ništa mi ona ne može! Ništa! Intervencija sedmog stepena. Nikada joj ne e po i za rukom da me preokrene na stranu Tame! To je naprosto smešno! „Antone“, umiljato re e veštica. „Reci šefu ono što si hteo da mu kažeš. Govori istinu.

Postupi asno i pravedno. Onako, kako ti dolikuje.“ „Minimalni uticaj...“ potvrdio je šef. Ako mu se u glasu nazirao bol, onda je bio tako dubok da ja nisam mogao da ga ujem. „Kombinacija koraka“, rekoh, pogledavši u Borisa Ignjatjevi a. „Obostrana. Dnevna straža žrtvuje svoje pione. No na straža svoje. Radi višeg cilja. Radi okretanja na svoju stranu arobnice velike i do sada nevi ene snage. Može da pogine mladi vampir, kome je tako stalo do ljubavi. Može da pogine, iš ezne u Sumraku, de ak sa slabim sposobnostima Inog. Mogu da stradaju i svoji ljudi. Ali postoji cilj koji opravdava sredstva. Dva velika maga, stotinama godina jedno drugom protivnici, koji zame u slede i mali rat. A belom magu je pri tom teže... on e staviti sav ulog na jednu kartu. I gubitak za njega je ne samo neprijatnost, nego korak u Sumrak, zauvek. Ali, ipak, na tu jednu kartu on stavlja sve. Svoje i tu e. Je l’ tako, Borise Ignjatjevi u?“ „Tako je“, odgovori šef.

Alisa se tiho nasmejala i krenula ka otvoru na krovu. Nije joj bilo do letenja, Tigrica je gotovo razdvojila s dušom. I uprkos tome, veštica beše dobrog raspoloženja.

Pogledah na Semjona, ovaj skloni pogled. Tigrica se lagano transformisala nazad u devojku... ali tako e me ne gledaju i u o i. Medved nakratko zarika, i ne menjaju i obli je ode u pravcu krovnog otvora. Njemu je teže od svih. Previše je iskren, Medved, izvanredan borac i protivnik kompromisa... „Svi ste vi gadovi", re e Jegor. Digao se u trzajima - ne toliko od umora, jer ga je sada napajao šef, video sam tanku nit snage koja je strujala u vazduhu - u po etku je uvek teško pri izlasku iz svoje senke.

Izašao sam za njim. Nije bilo teško, u poslednjih etvrt asa u Sumrak se izlilo toliko energije, da je on izgubio svoju uobi ajenu agresivnu lepljivost.

Gotovo istovremeno za uh odvratni meki udarac. Bio je to veštac, koji je s krova pao na asfalt.

Odmah zatim, po eli su da se pojavljuju i ostali. Simpati na crnomanjasta devojka s modricom ispod levog oka i razbijenom jagodicom, staloženi zdepasti muškarac, impozantni biznismen u isto nja kom ogrta u... Medved ve beše otišao. Znam šta e raditi u svom stanu, u „brlogu“. Pi e nerazblaženi alkohol i ita e stihove. I to naglas. Gledaju i u veseli prigušeni televizor.

Vampirica je tako e bila prisutna. Bilo joj je sasvim loše, trzaju i glavom nešto je mrmljala sebi u bradu, i trudila se da obliže pregrizenu ruku. Ruka je sustalo pokušavala da ponovo priraste. Sve unaokolo bilo je isprskano krvlju, naravno, ne njenom, nego krvlju poslednje žrtve... „Odlazi“, rekoh, podižu i teški pištolj. Ruka mi izdajni ki zadrhta.

Metak udari, probijaju i mrtvo telo, i na devoj inom boku ni e još jedna rana. Vampirica zastenja, pritisnuvši je z ravom rukom. Druga se klatila na nekakvim tankim žilama. „Nemoj“, blago re e Semjon. „Nemoj, Antone...“ Svejedno, ja joj naciljah u glavu. Ali u tom trenutku s neba se strmoglavi ogromna crna senka, lete i miš, veli ine kondora. Raširivši krila i zaklonivši vampiricu, podiže se u gr u transformacije. „Ima pravo na su enje!“ U Kostju nisam mogao da pucam. Stajao sam, gledaju i mladog vampira koji je živeo u mom susedstvu. Nije skretao pogled, gledao me ja pravo i nepokolebljivo u o i. Koliko se dugo šunjaš iza mene, prijatelju i protivni e? I zbog ega? Da bi spasio saplemenicu, ili da bi me spre io da napravim grešku, posle koje bih ti postao smrtni neprijatelj?

Slegoh ramenima, i zavukoh pištolj za pojas. U pravu si, Olga. Sva ova tehnika je besmislena. „Ima“, potvrdio je šef. „Semjone, Tigrice, sprovedite oružanu pratnju." „U redu“, re e Tigrica. Pogleda me, ne onako sažaljivo, nego s razumevanjem. Gipkim korakom uputila se prema vampirima. „U svakom slu aju, sledi joj smrtna kazna“, došapnu mi Semjon, i nastavi za Tigricom.

I tako odoše s krova: Kostja, nose i na rukama vampiricu bez svesti, koja je stenjala, i Semjon i Tigrica, koji su ih utke pratili.

Ostalo je nas troje. „Mom e, ti zaista poseduješ sposobnosti“, blago re e šef. „Male, ali ve ina ne poseduje ni takve. Bi u sre an ako pristaneš da mi budeš u enik...“ „Idite vi...“ po e Jegor. Kraj re enice bio je krajnje neu tiv. De ak je tiho plakao, gr io se u mukama da zadrži suze, ali nije uspevao.

Malo uticaja sedmog reda, i bi e mu lakše. Shvati e da Svetlost ne može da se bori protiv Tame, biraju i za oružje bilo kakva sredstva...

Podigavši pogled prema sumra nom nebu, otvorih usta, love i snežne pahulje. Da se ohladim. Da se u potpunosti ohladim. Ali ne onako kao u Sumraku. Da postanem led, a ne magla; sneg, a ne bljuzgavica; da otvrdnem, ali ne i skamenim se... „Jegore, idemo, isprati u te“, predložih mu. „Ja sam... blizu...“ re e de ak.

Dugo sam još stajao, gutaju i sneg pomešan s vetrom, i nisam primetio kada je otišao. uo sam pitanje koje mu je uputio šef: „Jegore, ho eš li umeti sam da probudiš roditelje?“ ali ne uh i odgovor. „Antone, ako ti je ovo za utehu... de akova aura je ostala ista“, rekao je Boris Ignjatjevi . „Nikakva...“ Si ušan i žalostan, zagrlio me je preko ramena, nimalo ne podse aju i na doteranog preduzima a ili maga prvog stepena. Prosto, mladoliki starac koji je odneo pobedu u redovnom okršaju ve itog rata. „Odli no.“ Kao da sam hteo takvog. Nikakvu auru. Sopstvenu sudbinu. „ Antone, imamo još posla.“ „Znam, Borise Ignjatjevi u..." „Ho eš li uspeti da sve objasniš Svetlani? „Da, sigurno... Sada u mo i.“ „Oprosti mi. Ali ja se koristim onim ime raspolažem... onima, koje imam. Ti i ona ste povezani. Najobi nija misti na veza, koja je neobjašnjiva. Nemam s kim da te zamenim." „Razumem.“ Sneg mi je padao na lice, skupljao se na trepavicama i topio prave i tragove na obrazima. inilo mi se da sam gotovo uspeo da se zamrznem, ali eto, nisam imao pravo na to. „Se aš li se šta sam ti govorio? Biti Svetli daleko je teže, nego biti Tamni...“ „Se am se...“ „Bi e ti još teže, Antone. Zavole eš je. Žive ete zajedno... neko vreme. Onda e Svetlana da ode dalje. I vide eš kako se ona udaljava, kako se krug ljudi oko nje širi i postaje nešto više od onog... koji je tebi dostupan. Pati eš. Ali tu se ništa ne može, tvoja uloga je osnovna. Tako biva sa svakim velikim magom, sa svakom velikom arobnicom. Oni gaze preko tela, preko tela drugova i ljubavnika. Druga ije je nemogu e." „Ma razumem ja... sve razumem..." „Idemo, Antone?“ utao sam. „Idemo?“ „Je l’ ne kasnimo?“ „Za sada ne. Svetlost ima svoje puteve. Sproveš u te do pre ice, a dalje, dalje moraš sam.“ „Onda u još malo da odstojim“, rekoh. Zatvorih o i da bih osetio kako mi na kapke padaju pahuljice, drhtavo i nežno. „Kada bi samo znao koliko sam puta isto tako stajao“, re e šef. „Baš tako, gledaju i u nebo, i mole i nešto... Da li blagoslov ili prokletstvo.“ Nisam odgovorio, i sam znaju i da ništa ne u do ekati. „Antone, smrzao sam se“, re e šef. „Hladno mi je. Kao oveku - hladno. Pije mi se votka i ho u da se zavu em pod ebe. I da ležim tako sve dok ne pomogneš Svetlani... dok Olga ne uništi vihor. A onda da odem na odmor. Da postavim Iljuhu na svoje mesto, pošto je ve bio u

mojoj koži, i da otputujem u Samarkand. Jesi li bio nekad u Samarkan u?“ „Nisam.“ „Ništa specijalno, ako emo pošteno. Pogotovo sada. Nema tamo ni eg, osim se anja...

Ali ona su mi dovoljna. I, jesmo li krenuli?" „Idemo, Borise Ignjatjevi u.“ Obrisah sneg s lica. ekali su me.

I jedino nas to spre ava da se smrznemo.

DRUGI DOGA AJ svoj me u svojima

UVOD

Zvao se Maksim.

Ne tako retko ime, ali pored svakakvih Sergeja, Andreja i Dima, nije baš ni uobi ajeno.

Sasvim milozvu no. Lepo rusko ime, makar mu i koren poticao od Grka, Normana i drugih Skita.

I spoljašnjost mu beše pristojna. Nije imao lepotu glumca iz serije, ali nije imao ni obi no, „nikakvo“ lice. Lep ovek koji se isticao u masi. Pored toga i nabildovan, ali ne previše, bez nadutih vena i svakodnevnog fanatizma u teretani.

Po profesiji finansijski inspektor u inostranoj firmi, i s dobrim prihodima, dovoljno da udovolji svim prohtevima, ali bez opasnosti po reketaše.

Baš kao da ga je nekad pogledao an eo uvar sa neba i rekao jednom zauvek: „Bi e ti uvek malo bolje od drugih.“ Malo, ali bolje. A najvažnije od svega je da je Maksimu to odgovaralo. Stra iti život penju i se uz društvenu lestvicu, samo radi nabudženijih kola, poziva na aristokratski prijem ili radi suvišne sobe viška u stanu... zašto? Život je sam po sebi ugodan, ne po bogatstvu kojeg uspeš da se dokopaš. Po tome je život direktno suprotstavljen novcu, koji je sam po sebi ništa.

Naravno, Maksim o ovom nikad nije ovoliko razbijao glavu. Jedna od karakteristika ljudi, koji su požurili da u životu zauzmu samo svoje mesto, jeste ta da ga uzimaju kao da im sleduje po dužnosti. A ukoliko neko nije stigao do svog - to je samo njegova krivica. Zna i, popustio je pred lenjoš u i gluposti. Ili je imao pretenzije višeg stepena.

Maksimu se veoma svi ala ova fraza: „pretenzije višeg stepena“. Ona je postavljale sve na svoje mesto. Objašnjavala je, na primer, zbog ega njegova pametna sestra-lepotica propada s mužem alkoholi arom u Tambovi. Pa sama je tražila, bolje i perspektivnije... i našla je. Ili stari školski drugar, koji ve drugi mesec leži na traumatologiji. Hteo je da uve a biznis? Uve ao je.

Dobro je da je ostao živ. Kulturni svet se pojavio, konkurenti na odavno podeljenom tržištu obojenih metala...

I samo u jednom slu aju je Maksim na sebi primenjivao frazu „pretenzije višeg stepena".

Ali bila je to toliko udna i složena oblast... kao da ak nije hteo o tome ni da razmišlja.

Jednostavnije je bilo ne misliti, pomiriti se sa svim onim što se doga alo nekada u prole e, ponekad u jesen, i sasvim, sasvim retko tokom leta, kada se neizdrživa vru ina obrušavala na njega i iz glave pustošila i razum, i oprez, i lakomislene sumnje u psihi ko zdravlje... Me utim, Maksim sebe nije smatrao ni šizofrenikom. Pro itao je dosta knjiga, savetovao se s iskusnim lekarima... ali, svakako, ne pri aju i baš sve detalje.

Ne, bio je sasvim normalan. Ipak, postojale su, naravno, i takve stvari pred kojima je razum popuštao, a ustaljene ljudske norme bivale neprimenjive. Visoke pretenzije... krajnje neprijatna stvar. Ali, jesu li one zaista visoke...

Maksim je sedeo u kolima, u svojoj urednoj, istoj „tojoti“, ne u nekoj najskupljoj i najraskošnije opremljenoj, ali u kudikamo boljoj od ve ine automobila na moskovskim ulicama.

Motor je bio ugašen, i na razdaljini od svega nekoliko koraka, u jutarnjem polumraku, ovek ne bi mogao da kaže da neko sedi za volanom. Proveo je tako itavu no , slušaju i tiho pucketanje motora koji se hladio, ozebao, ali bez želje da uklju i grejanje. Nije mu se spavalo, kao što obi no biva u takvim situacijama. Pušilo - tako e. Nije mu bilo ni do ega, samo je tako nepokretno sedeo, poput senke, naslonjen uz ivicu kola, i ekao. Jedino je šteta što e žena ponovo da posumnja da je bio kod ljubavnice. I kako da joj dokažeš da nema ljubavnicu, redovnu ne, i sav greh se svodi na obi ne banjske avanture, poslovne intrige i slu ajne susrete s

profesionalkama na službenim putovanjima... ali i to, ak, nije pla eno porodi nim novcem, nego dobijeno na poklon od klijenta. Ne smeš da odbiješ, uvredi e se. Ili e pomisliti da si peder pa slede i put pošalju momke...

Svetlucave zelene cifre na broj aniku se pomeriše. Pet ujutro. Još malo pa e na posao krenuti i domari, jer rejon je stari, prestižan, isto a je ovde bitan faktor. Lepo je, nema kiše, ni snega, gotova je zima, crkla je gadost, i ustupila mesto prole u - i svim problemima i visokim pretenzijama koje ono nosi...

Zalupiše se vrata od ulaza. Devojka iza e na ulicu, zaustavi se na oko desetak metara od kola i namesti tašnu. Zgrade u ovom kraju vrlo su ružne, nemaju dvorišta, u njima nije prijatno za rad, a verovatno ni za život. Šta vredi to što je kraj na ceni, kada su vodovodne instalacije užasne, a zidovi debeli ciglu i po prekriveni bu i - verovatno je naokolo bilo i duhova...

Izlaze i iz kola, Maksim se ovlaš osmehnu. Telo se lako povinovalo, miši i mu ne bejahu utrnuli tokom no i, kao da je odnekud dobijao snagu. I to je bio pouzdan znak.

Ne, zaista intrigantno, je l’ stvarno postoje utvare? „Galina!“ viknu.

Devojka se okrenu. Ovo je tako e bio pouzdan znak, ina e bi u suprotnom potr ala, jer ipak postoji nešto sumnjivo i opasno u oveku koji te eka u pet ujutro ispred zgrade... „Ne poznajem vas“, rekla je. Staloženo, radoznalo. „Da“, složio se Maksim. „Ali zato ja poznajem vas.“ „Ko ste vi?“ „Sudija.“ Dopadala mu se baš ova forma, arhai na, kitnjasta, uzvišena. Sudija! Onaj, koji ima pravo da sudi. „I kome ete da sudite?“ „Vama, Galina“, Maksim je bio pribran i poslovan. Pogled po e da mu se muti, i to je bio još jedan pouzdan znak. „Zar?“ okrznu ga brzim pogledom, i Maksim ulovi žu kasti plamen u njenim o ima. „A ho ete li uspeti u tome?“ „Ho u“, odgovori Maksim, zamahuju i. U ruci je ve držao kamu, usko tanko drveno se ivo, nekada svetlo, a za poslednje tri godine potamnelo prenatopljeno...

Devojka nije pustila ni glasa, dok joj je drvena oštrica probadala srce.

Kao i uvek, Maksim na trenutak oseti strah, kratki i goru i napad užasa. Iznenada je, ipak, bez obzira na sve, u injena greška? Iznenada?

Levom rukom dotakao je krsti , jednostavni drveni krsti , koji je uvek nosio oko vrata. I stajao tako, s jataganom u jednoj, i stegnutim krsti em u drugoj ruci, stajao, sve dok devojka nije po ela da se menja...

To je brzo prošlo. To uvek prolazi brzo, transformacija u životinju, i obrnuto, u oveka.

Nekoliko trenutaka na trotoaru je ležala zver, žrtva lova, obu ena u strogi kostim, hulahopke, cipele... Onda je proces krenuo natrag, kao da se klatno poslednji put zanjihalo.

Maksima nije za udilo to kratko, i obi no zakasnelo, preobra anje, ve to što na mrtvoj devojci nije ostala nijedna rana. Trenutni preobražajni proces je o istio, iscelio. Ostala je samo rupa na bluzi i sakou. „Hvala bogu“, prošaputao je Maksim, posmatraju i mrtvo telo oborotnja. „Hvala bogu.“ Ništa nije imao protiv uloge koja mu beše dodeljena u ovom životu.

Ali, ipak, ona beše teško breme za njega koji nije ispoljavao pretenzije višeg stepena.

GLAVA 1.

Tog jutra shvatih da je zaista stiglo prole e. ak su i ve eri bile druga ije. Nad gradom su se nadvijali oblaci, mirisalo je na vlažan zagušljivi vetar i na sneg koji više ne e pasti. Hteo sam da se dublje zavu em u fotelju, ubacim neku sladunjavu i debilnu kasetu u video-rekorder, neki ameri ki film, popijem gutljaj konjaka, i tako zaspim.

Ujutro se sve izmenilo.

Poput gesta iskusnog pokus-majstora, nad gradom se zavijorila plava marama koja se prostirala ulicama i trgovima, kao da briše i poslednje ostatke zime. ak i gomile blatnjavog snega, preostale po uglovima i kanalima, ne iniše se kao previd nastupaju eg prole a, nego pre kao neophodni element enterijera. Kao napomena...

Išao sam prema metrou i osmehivao se.

Ponekad je zaista dobro biti ovek. Evo, ve nedelju dana kako vodim baš takav život: odlazim na posao, ne penju i se iznad drugog sprata, petljao sam se oko servera, koji je iznenada dobio neke udne navike, postavio devojkama iz ra unovodstva nove programe za koje, ni po meni, ni po njima, nije bilo nikakve potrebe. Uve e sam odlazio u pozorište, na fudbal, u nekakve ništavne barove i restorane. Kuda god, samo da je bu no i prometno. Biti ovek u masi još je bolje, nego biti samo ovek.

Naravno, u sedištu No ne straže, staroj trospratnici koju smo iznajmili od sestrinske firme, nije bilo ni traga od ljudi. ak su i tri starice ista ice bile Ine. ak su i drski mladi uvari na ulazu, iji se posao sastojao od plašenja sitnih bandita i trgova kih putnika, imali neveliki magijski potencijal. ak je i vodoinstalater, klasi ni moskovski vodoinstalater-alkoholi ar bio mag... i bio bi sasvim dobar mag da nije zloupotrebljavao alkohol.

Ustalio se takav obi aj da su prva dva nivoa uvek izgledala sasvim obi no. Ovde je bio dozvoljen pristup i poreskoj policiji, poslovnim partnerima iz redova ljudi, banditima iz naše zale ine... njihov pristup, doduše, kontrolisao je šef li no, ali šta podre ene briga za to?

Razgovori koji su se ovde vodili, tako e behu vrlo uobi ajeni. O politici, dažbinama, kupovini, vremenu, tu im ljubavnim intrigama i li nim ljubavnim avanturama. Devojke su ogovarale momke, a mi nismo ostajali dužni. Zapo injale su se ljubavne veze, zametale se spletke sa ciljem da se napakosti neposrednom rukovodstvu, diskutovalo se o izgledima za povišicu...

Kroz pola sata stigao sam do stanice Sokol, i popeh se na vrh. Unaokolo beše bu no, u vazduhu izduvni automobilski gasovi. Svejedno, prole e je.

Naša kancelarija nije uopšte u lošem kraju. Daleko od toga, to jest, ako je ne poredimo sa rezidencijom Dnevne straže. Kremlj u svakom slu aju nije za nas, suviše je jake tragove prošlost ostavila na Crvenom trgu i drevnim ciglenim zidovima. Možda e se jednog dana obrisati. Ali, šanse su za sada nikakve... avaj, nikakve.

Od metroa sam išao pešice, zgrada se nalazila odmah tu. Lica oko mene behu lepa, ogrejana suncem i prole em. Volim prole e jer nestaje ose aj melanholi ne slabosti. I manje je iskušenja...

Jedan od momaka iz obezbe enja pušio je ispred ulaza. Druželjubivo klimnu glavom; detaljan pretres nije bila njegova odgovornost. Zato je samo od mene zavisilo ho e li na dežurstvu imati pristup Internetu i par novih igrica, ili samo službenu informaciju i dosijee saradnika. „Kasniš, Antone“, dobaci on.

Podozrivo pogledah na sat. „Šef je sve sazvao u konferencijsku salu, ve su te tražili.“ Baš udno, obi no me nisu zvali na jutarnje sastanke. Nešto se dogodilo sa kompjuterskom opremom? Teško da je to, pošto ne bi oklevali da me usred no i izvuku iz kreveta. Ne bi im bilo prvi put...

Klimnuvši, ubrzah korak.

Zgrada ima lift, ali je prestar, i rešio sam da se na tre i sprat popnem stepenicama. Na odmorištu drugog sprata nalazio se još jedan stražarski položaj, ve ozbiljniji. Dežurao je Garik.

Dok sam se približavao, on se namrštio, pogledao kroz Sumrak, skeniraju i mi auru i sve one belege, koje smo mi iz Straže nosili na telu. Tek zatim se ljubazno osmehnu: „Hajde, brže.“ Vrata sale bila su pritvorena. Zavirih unutra; skupilo se oko tridesetak ljudi, uglavnom operativaca i analiti ara. Šef se šetao ispred karte Moskve, klimao glavom, a njegov komercijalni zamenik - veoma loš mag, ali zato ro eni biznismen - Vitalij Markovi govorio je: „I na taj na in, u potpunosti smo pokrili teku e rashode, nema potrebe za pribegavanjem nikakvim... e... posebnim finansijskim akcijama. Ako prisutni prihvate moj predlog, mo i emo unekoliko i da uve amo primanja naših zaposlenih, pre svega operativnih radnika, razume se.

Isplate za privremenu radno odsustvo, penzije porodicama poginulih tako e je potrebno... e... pove ati. I to možemo sebi da priuštimo...“ Smešno je da se magovi, koji su sposobni da olovo pretvaraju u zlato, ugalj u dijamante, a obi an papir u škriputave kreditne kartice, bave komercijalom. Ali u stvarnosti, to je u isto vreme dobro zbog dve stvari. Kao prvo - pruža posao onim Inima ije su sposobnosti suviše skromne da bi od njih živeli. Kao drugo - manje se rizikuje da se naruši ravnoteža snaga.

Pri mom dolasku, Boris Ignjatjevi klimnu još jednom i re e: „Hvala, Vitalij. Mislim da je situacija jasna, i nema nikakvih prigovora na vaš rad.

Ho emo li da glasamo? Hvala. Sada, kada smo svi na okupu...“ Pra en pažljivim šefovim pogledom, prikrao sam se do prve slobodne stolice, i seo. „Možemo da pre emo na osnovnu temu.“ Sedevši pored mene, Semjon se nagnu i prošaputa: „Osnovna tema je uplata partijskih uloga za mart...“ Suzdržah se od osmeha. Povremeno se u Borisu Ignjatjevi u zaista nazirao partijski funkcioner. To me je zbunjivalo daleko manje od ponašanja srednjovekovnog inkvizitora ili generala u ostavci, ali, mogu e je i da nisam u pravu. „Osnovna tema je protest Dnevne straže koji sam dobio pre dva sata“, rekao je šef.

Nije me odmah dotaklo. Dnevna i No na straža su uvek jedna drugoj stajale na put.

Protesti su nedeljna pojava, nekad se sve reguliše na regionalnom nivou, ponekad se stvari razmatraju na bernskom tribunalu...

Zatim shvatih da protest, povodom koga je sazvan širi krug Straže, ne može biti uobi ajen. „Suština protesta", šef protrlja nos, „suština protesta je slede a... Jutros je u rejonu Stolešnjikovog soka eta ubijena žena iz redova Tamnih. Ovo je kratak opis doga aja."

U krilo mi pade nekoliko odštampanih listova. Svima ostalima, podeljeni su isti takvi pokloni. Pre oh pogledom preko teksta: „Galina Rogova, dvadeset etiri godine... Inicirana u sedmoj godini, porodica ne pripada Inima. Vaspitavana pod pokroviteljstvom Tamnih... nastavnica Ana ernogorova, mag etvrtog stepena... U osmoj godini, Galina Rogova, imenovana je za oborotnja-pantera. Srednje sposobnosti..."

Mršte i se, pregledao sam dosije. Mada, u principu, nisam imao razloga da se mrštim.

Rogova je bila Tamna, ali nije bila zaposlena u Dnevnoj straži. Uslove Dogovora je poštovala.

Nije kidisala na ljude. Nikada. ak i dve dozvole, koje su joj poklonili za punoletstvo i posle svadbe, nije iskoristila. Uz pomo magije dobila je unapre enje na visoku poziciju u gra evinskom preduze u „Topli dom“, udala se za zamenika direktora. Ima jedno dete, de aka... bez prime enih Inih sposobnosti. Nekoliko puta je koristila mo i u samoodbrani, jedanput je ubila napasnika. Me utim, ni taj put se nije upustila u kanibalizam... „Da nam je više ovakvih oborotnja, zar ne?“ upita Semjon. Okrenuo je stranicu.

Zainteresovan, i ja pogledah na kraj dokumenta.

A-ha. Zapisnik sa obdukcije. Rupa na bluzi i sakou... verovatno udarac tankim se ivom.

Za aranim, naravno, obi nim gvož em ne možeš da ubiješ oborotnja... Zbog ega se Semjon za udio?

Evo ga!

Nisu otkrivene vidljive rane na telu. Nikakve. Uzrok smrti je potpuni gubitak životne energije. „Zlo“, re e Semjon. „Se am se, za vreme gra anskog rata poslali su me u lov na tigraoborotnja. A on, gad, radio je u K 3, pri emu, ne kao poslednji...“ „Svi ste se upoznali s podacima?" upitao je šef. „Je l’ može pitanje?“ s drugog kraja sale podiže se tanka ruka. Gotovo se svi nasmejaše. „Pitaj, Julja“ odobravaju e klimnu šef.

Najmla a službenica Straže ustade, i nesigurno popravi kosu. Dobra devoj ica, istina pomalo infantilna. Ali nisu je uzalud primili u analiti ki sektor. „Borise Ignjatjevi u, ako dobro razumem, izvršen je drugi stepen magijskog uticaja. Ili prvi?“ „Mogu e je i da je drugi“, potvrdi šef. „Zna i, to ste mogli da uradite vi...“ Julja na trenutak zbunjeno za uta. „I još Semjon...

Ilja... ili Garik. Zar ne?“ „Garik ne bi mogao“, re e šef. „Ilja i Semjon - po svoj prilici.“ Semjon nešto promrmlja, kao da mu kompliment nije odgovarao. „Mogu e je još i to da je ubistvo izvršio neko od naših, ko je usput boravio u Moskvi“, razmišljala je Julja naglas. „Ali mag takve snage ne može da pro e neprime en, sve ih kontroliše Dnevna straža. Zna i, treba proveriti tri oveka. I ako svi oni imaju alibi, onda oni ne polažu nikakva prava?“ „Juljenka", šef odmahnu glavom. „Oni i ne polažu nikakva prava na nas. Re je o tome da u Moskvi dejstvuje neregistrovani beli mag, kome je Dogovor nepoznat.“ A to je pak, ozbiljno... „Onda, ovaj“, re e Julja. „Izvinite, Borise Ignjatjevi u.“ „Sve je u redu“, šef potvrdno klimnu. „Odmah smo prešli na suštinu stvari. Deco, neko nam je promakao. Propustili smo ga, kao da je prošao kroz iglene uši. Po Moskvi se šeta svetli mag velike snage. Ništa mu nije jasno, i ubija Tamne.“ „Ubija?“ upitao je neko iz sale. „Da. Proverio sam arhivu, i sli ni slu ajevi prime eni su još pre tri godine u prole e i jesen, i pre dve godine u jesen. Svaki put nedostajale su fizi ke povrede, ali su bile prisutne posekotine na ode i. Dnevna straža je sprovodila istrage, ali ništa nisu uspeli da razjasne. Izgleda da su pogibije pripisali slu aju... bi e kažnjen neko od njihovih.“ „A od Svetlih?" „Tako e.“ Semjon se nakašlja i tiho progovori:

udna periodika, Borise..." „Deco, pretpostavljam da nismo u toku svih dešavanja. Ko god bio taj mag, on je uvek ubijao Ine sa slabim mo ima, a ovi su, o igledno, pravili nekakve propuste u kamuflaži. Veoma je mogu e da su od žrtava postali neinicirani ili Tamnima nepoznati Ini. Zato, predlažem..." Šef pre e pogledom preko sale: „Analiti ki sektor - prikupite sve kriminalne informacije, i pretražite sli ne slu ajeve.

Imajte na umu, ovo može i da ne pro e kao ubistvo, pre svega, to je smrt pod nerazjašnjenim okolnostima. Proveravajte rezultate obdukcija, ispitajte radnike u mrtva nicama... razmislite sami gde još možete da tragate za informacijama. Nau na grupa... pošaljite u Dnevnu stražu dvojetroje službenika, i ispitajte leš. Dužni ste da razjasnite kako on ubija Tamne. I da, uzgred, nazovimo ga Divljak. Operativna grupa... poja ana patrola na ulicama. Tražite ga, momci.“ „Sve vreme se bavimo time, što tražimo „nekog“, nezadovoljno progun a Igor. „Borise Ignjatjevi u, nije mogu e da nismo mogli da primetimo tako snažnog maga. Nije mogu e!“ „Mogu e je da nije iniciran", odbrusi šef. „Sposobnosti mu se periodi no ispoljavaju..." „U prole e i jesen, kao kod svakog šizofreni ara...“ „Da, Igore, potpuno ta no. U prole e i u jesen. I sada, posle izvršenog ubistva, morao bi da nosi na sebi nekakav otisak magije. Postoji šansa, mala, ali postoji. Na posao.“ „Borise, a cilj?“ zainteresovano upita Semjon.

Nekolicina ve beše ustala, ali se sada zaustavi. „Cilj je da na emo Divljaka pre Tamnih. Da ga zaštitimo, istreniramo, i dovedemo na našu stranu. Kao i obi no.“ „Sve je jasno“, Semjon se podiže. „Antone i Olga, molim vas da ostanete", dobaci šef, i ode do prozora.

Svi koji su izlazili radoznalo su me posmatrali. ak nekako zavidno. Poseban zadatak je uvek interesantna stvar. Pogledah niz salu, videh Olgu, osmehnuh se samo usnama, ona se osmehnu za uzvrat.

Uopšte više nije podse ala na onu devojku, koju sam tokom zime u kuhinji služio konjakom.

Umanjili su joj kaznu. Makar i delimi no. „Antone, ne svi a mi se ovo što se doga a", ne okrenuvši se, re e šef.

Olga slegnu ramenima, odmahnu glavom kao da kaže: „Reci nešto“. „Izvinite, Borise Ignjatjevi u?“ „Ne svi a mi se protest, koji nam je uputila Dnevna straža." „Ni meni, tako e.“ „Ti ne shvataš. Bojim se da ni ostali... Olga, kada bi ti... je l’ ti jasno u emu je stvar?“ „Veoma je udno da Dnevna straža nije bila u stanju da u proteklih nekoliko godina otkrije ubicu.“ „Da. Se aš se Krakova?“ „Nažalost. Misliš da nam podme u?“ „Nije isklju eno...“ Boris Ignjatjevi se udalji od prozora. „Antone, je l' odobravaš ovakav razvoj situacije?“ „Mislim da nisam dobro razumeo“, promrmljah. „Antone, pretpostavimo da se po gradu zaista šeta usamljeni ubica - Divljak. Nije registrovan. Povremeno mu se javlja naboj sposobnosti... pronalazi nekog od Tamnih i uništava ga. Je l’ Dnevna straža sposobna da ga otkrije? O, veruj mi... i te kako je sposobna. Onda se postavlja pitanje, zašto ga nisu otkrili i ulovili? Pa Tamni ginu!“ „Gine ništarija“, predložih ja.

„Istina. Žrtva pešacima je u tradiciji..." šef zamuca, uhvativši moj pogled. „U tradiciji Straže.“ „Straža“, osvetni ki rekoh ja. „Straža“, umorno potvrdi šef. „Setio sam se... Razmislimo do ega nas može dovesti ova mahinacija. Opšta presuda Dnevnoj straži zbog nemara? Glupost. Mi smo dužni da kontrolišemo ponašanje Tamnih, i da registrovani Svetli poštuju Dogovor, a ne da otkrivamo tajanstvene manijake. Zbog ovog je Dnevna straža sama kriva...“ „Zna i, cilj provokacije je konkretan ovek?“ „Bravo, Antone. Se aš se šta je Julja rekla? Sli nu akciju od naših ljudi mogu da izvedu pojedinci. To je mogu e dokazati. Uzmimo u obzir da je Dnevna straža rešila da nekog okrivi za nepoštovanje Dogovora. Zbog toga što neki stru ni, upoznat s Dogovorom službenik, samovoljno sudi i deli pravdu.“ „Ali to je lako opovrgnuti. Treba prona i Divljaka.“ „A šta ako ga Tamni na u pre nas? A ništa nam ne kažu.“ „Alibi?“ „A šta ako su se ubistva dogodila baš u onim trenucima kada nema alibija?“ „Tribunal sa unakrsnim ispitivanjem“, sumorno odgovorih. Nema ni eg dobrog u prevrtanju po ne ijoj svesti, naravno... „Mo ni mag, a ova ubistva je izvršio mo ni mag, može da se sakrije ak i od tribunala.

Ne da ga prevari, nego da se sakrije. Štaviše, Antone, pred tribunalom, u kome prisustvuju Tamni, to e i morati da uradi. Isuviše mnogo informacija na drugi na in dolazi do neprijatelja. A ako se mag krije od istrage, on automatski priznaje krivicu. Sa svim posledicama koje to priznanje nosi sa sobom, i za njega, i za Stražu.“ „Mra an prizor, Borise Ignjatjevi u“, priznah. „Veoma. Gotovo kao onaj, koji ste mi zimus u snu opisivali. De ak-Ini neverovatne snage, probijanje Inferna, koji e Moskvu sravniti sa zemljom..." „Razumem. Ne u te lagati, Antone.“ „Šta se o ekuje od mene?“ direktno postavih pitanje. „Jer to nije moj profil. Da pomognem analiti arima - i bez toga možemo, šta god uzmemo u obzir.“ „Antone, ho u da otkriješ ko je od naših na udaru. Ko ima alibi za sve poznate slu ajeve, a ko nema.“ Šef zavu e ruku u džep od sakoa, i izvadi kompakt-disk: „Drži... ovo je potpuni dosje za prethodne tri godine. Za etvoricu, uklju uju i i mene.“ Progutah pljuva ku, uzimaju i disk. „Lozinke su skinute. Ali ti eš ve i sam shvatiti - ovo ne sme niko da vidi. Tako e, nemaš prava da kopiraš informacije. Ra une i obrasce šifruj... i nemoj da štediš s dužinom lozinke." „Trebao bi mi pomo nik“, nesigurno zamolih. Pogledah Olgu. Me utim, kakav mi je ona pomo nik? Njeno znanje kompjutera prestaje kod bitaka u „Jeretiku“, „Heksenu“ i sli nim igrama. „Moju bazu podataka proverava eš li no“, usporeno re e šef. „Za ostale možeš da zadužiš Anatolija. U redu?“ „U emu se onda sastoji moj zadatak?“ zainteresovala se Olga. „Ti eš raditi isto to, samo putem li ne istrage. Da budem iskren do kraja, putem unakrsnog ispitivanja. I po eš od mene. Zatim ostalu trojicu.“ „U redu, Borise.“ „Kre i, Antone“, odmahnu šef. „Odmah na posao. Za ostale stvari zaduži svoje devojke.

Sna i e se.“ „Da li možda da pro eprkam po podacima?“ upitah. „Ako se ispostavi da neko nema alibi... da napravim?“ Šef negoduju i odmahnu glavom: „Ne. Nisi shvatio. Ne želim falsifikovane izveštaje. Ho u da se uverim da niko od nas nije odgovoran za ova ubistva.“ „Baš tako?“ „Da. Zato što nemogu e ne postoji na ovom svetu. Antone, sva lepota u našem poslu leži u tome što mogu da ti poverim ovakav zadatak. A ti eš ga ispuniti. Ne obaziru i se na li nosti.“ Nešto me je i dalje mu ilo, ipak potvrdno klimnuh, krenuvši prema vratima, stežu i u rukama dragoceni disk. Tek u poslednjem trenutku sinu mi pitanje, i ja, osvrnuvši se, rekoh: „Borise Ignjatjevi u...“ Šef i Olga se istog momenta odvojiše jedno od drugog. „Borise Ignjatjevi u, ovde su podaci etvorice?“ „Da.“ „Vaši, Iljini, Semjonovi...“ „I tvoji, Antone.“ „Zbog ega moji?“ glupo upitah. „U toku sukoba na krovu, proveo si tri minuta u drugom sloju Sumraka. Antone... to je tre i stepen mo i." „Nemogu e", uspeh samo da kažem. „Tako je bilo.“ „Borise Ignjatjevi u, ali vi ste uvek govorili da sam ja mag srednjih sposobnosti!“ „Uzmimo u obzir to da mi je odli an programer potrebniji od još jednog prose nog operativca.“ U nekoj drugoj situaciji osetio bih ponos. Pomešan s uvredom, ali ipak ponos. Ja sam, pak, oduvek mislio da je etvrti stepen magije moj maksimum, koji tek treba da dosegnem. Ali sada je sve pokrivao strah: neprijatni, lepljivi, odvratni strah. Pet godina rada u Straži na tihoj štabnoj poziciji nau ilo me je da se ni ega ne bojim, ni vlasti, ni bandita, ni bolesti... „ Ali to je bila intervencija drugog stepena...“ „U pitanju je suviše tanka granica, Antone. Sasvim je mogu e da si sposoban i za više od toga.“ „ Ali mi imamo više od deset magova tre eg stepena. Zašto sam baš ja jedan od osumnji enih?“ „Zato što si se li no zamerio Zavulonu. Okaljao si obraz na elniku moskovske Dnevne straže. A on je u potpunosti sposoban da organizuje li nu zaveru za Antona Gorodeckog. Ta nije, da ponovo aktivira staru zamku, koja je stajala u zape ku.“ Umukoh, i bez re i iza oh iz sale.

Naša laboratorija nalazila se tako e na tre em spratu, samo u drugom krilu u odnosu na konferencijsku salu. Užurbano pro oh kroz hodnik, bez zaustavljanja pozdravljaju i sve koji su mi išli u susret. Disk sam stezao u rukama, vrš e, nego vatreni mladi ruku voljene.

Valjda šef ne laže?

Je l’ ovo udar na mene?

Sigurno da nije lagao. Postavio sam mu direktno pitanje, i dobio direktan odgovor.

Naravno, s godinama i najsvetliji magovi sti u posebnu sklonost ka cinizmu i primenjuju

nekakvu leksi ku ekvilibristiku. Me utim, posledice zbog o igledne laži, imale bi veliki uticaj na Borisa Ignjatjevi a.

Tambur s elektronskim sistemom pretraživanja. Bilo mi je poznato da se svi magovi s podsmehom odnose prema tehnici, a Semjon mi je jedanput ak i demonstrirao na koji na in prevariti analizator glasa i skener mrežnja e. I pored toga, ja sam ipak dobio dozvolu za nabavku ovih skupih igra kica. Dobro, slažem se, svakako nisu zaštita od bilo kog Inog. Ali sam apsolutno bio siguran, da e momci iz FSB-a 4 ili mafije jednom svakako odlu iti da nas provere. „Jedan, dva, tri, etiri, pet...“ dreknuh u mikrofon pa pogledah u objektiv kamere.

Elektronika je razmišljala nekoliko sekundi, zatim se iznad vrata upali zeleno svetlo za dozvoljen prolaz.

U prvoj sobi nije bilo nikog. ulo se brujanje servera, duvali su u zid ugra eni klimaure aji. Ipak, bilo je vru e. A tek je stiglo prole e...

Nisam ulazio u laboratoriju sistemskih tehni ara, nego sam odmah pošao u moj kabinet.

Pa, ne sasvim moj - Tolik, moj zamenik, tako e je boravio tamo. Pri tom, ponekad u bukvalnom smislu, esto no io na starom kožnom krevetu.

Sada je sedeo za stolom, i zamišljeno posmatrao nekakvu izan alu mati nu plo u. „Zdravo“, rekoh sedaju i na divan. Prsti su mi goreli od diska. „Crkla“, mra no re e Tolik. „Pa baci je.“ „Evo, samo jezgro da izva...“ Tolik je bio štedljiv tip, koji je svoje navike stekao tokom dugih godina iskustva u budžetskim zavodima. Mi nismo imali problema s finansijama, ali je on uporno skupljao svu staru i svima krajnje nepotrebnu gvož uriju. „Ne, razmisli, pola sata je radila, samo što je stala...“ „Ali stara je, šta se mlatiš s njom? U ra unovodstvu ak imaju i nove mašine.“ „Mogu nekom da je dam... Možda uzmem i neki keš...“ „Tolik, imamo hitan posao“, rekoh ja. „A?“ „Aha. Evo...“ pokazah mu disk. „Ovde su fajlovi... sa kompletnim dosijeima etiri službenika Straže. Uklju uju i šefa.“ Tolik otvori fioku na stolu, baci mati nu plo u unutra i pogleda u disk. „Baš tako. Ja u proveravati trojicu. A ti etvrtog... mene.“ „I šta da proveravam?“ „Dakle“, predah mu izveštaj. „Pretpostavlja se da neko od osumnji enih povremeno ubija Tamne. Bez kontrole. Ovde su navedeni svi poznati slu ajevi. Mi moramo da te sumnje ili odbacimo, ili...“ „A ti ih zaista ubijaš?“ zainteresovao se Tolik. „Oprosti na pakosti..." „Ne. Ali, nemoj mi verovati. Hajdemo na posao.“ Sopstvene podatke zaista nisam proveravao. Skinuo sam svih osamsto megabajta na Tolikov kompjuter, i poneo disk sa sobom. „Da ti kažem ako iskrsne nešto interesantno?“ upitao je Tolik. Pogledah ga popreko, dok je on pregledao tekstualne fajlove, dodiruju i se za levo uvo i ujedna eno lupkao mišem. „Kako ho eš.“ „Dobro.“ Po eh da itam materijal iz šefovog dosijea. Prvo je išlo zaglavlje - opšte informacije o njemu. Posle svakog pro itanog reda, oblivao me znoj.

Naravno, pravo ime i poreklo šefa nije postojalo ni u ovom fajlu; o Inima njegovog ranga, ovakve injenice se nikad nisu dokumentovale. Svejedno, svake sekunde otkrivao sam nešto

novo. Po ev od toga da je šef bio stariji nego što sam ja mislio. Najmanje sto pedeset godina stariji. A to zna i da je on li no bio prisutan kada su Svetlost i Tama sklapale Dogovor.

Poražavaju e - svi preživeli magovi iz tog doba sada zauzimaju pozicije u vrhovnoj upravi, a ne sede na mu nom i dosadnom položaju regionalnog direktora.

Osim toga, saznao sam za nekoliko pseudonima pod kojima je šef u estvovao u istoriji Straže. Njegovo poreklo. O tome smo ponekad razmišljali, kladili se, podnosili „neoborive“ dokaze. Ali, iz nekog nepoznatog razloga, niko nije pretpostavljao da je Boris Ignjatjevi rodom s Tibeta.

A tek kome je sve bio nastavnik, nisam mogao da naslutim ni u najlu im fantazijama! Šef je radio u Evropi od petnaestog veka. Po sporednim faktorima shvatio sam da je razlog svim tim iznenadnim promenama mesta boravka bila žena. I ak se dosetio koja. ...Zatvorivši prozor sa opštim podacima, pogledah u Tolika. Pregledao je nekakav videofragment, izgleda da moja biografija nije ni približno zanimljiva kao životopis šefa. Zagledah se u malenu pokretnu sliku i pocrveneh. „Na prvi pogled imaš neosporan alibi“, ne okre i se, re e Tolik. „Slušaj...“ bespomo no po eh ja. „Ma dobro. Zar je malo. Sad u da pustim na ubrzano, da bih proverio celu no ...“ Bilo mi je jasno kako e film da izgleda na ubrzanom modusu pa se okrenuh. Ne, znao sam da rukovodstvo kontroliše svoje radnike, posebno mlade. Ali, tako cini no! „Neosporni alibi ne postoji“, rekoh. „Sad u da se obu em pa u da iza em.“ „Vidim“, potvrdi Tolik. „I bi u odsutan oko sat i po. Tražio sam šampanjac... i dok sam ga tražio, malo sam se otreznio. Po eo sam da se pitam da li uopšte vredi da se vra am.“ „Ne razbijaj glavu“, re e Tolik. „Bolje pogledaj šefov intimni život.“ Posle pola sata, shvatio sam da je Tolik bio u pravu.

Možda i imam prava da se bunim zbog indiskretnosti posmatra a. Ali ništa ih manje nema ni Boris Ignjatjevi . „Šef ima alibi“, rekoh. „Nesumnjivo. Za dva slu aja ima etiri svedoka. Na još jedan, gotovo celu Stražu.“ „Je l' to ona hajka na poludelog Tamnog?“ „Da.“ „Ti ak nemaš alibi ni za ovaj slu aj. Pozvali su te tek pred jutro, i hronometraža je približno ta na. Postoji i fotografija kako ulaziš u kancelariju, i to je sve.“ „Zna i...“ „Teoretski si mogao da ubijaš Tamne. Sve. Pri emu se... izvini, Antone, svaki slu aj ubistva doga ao tokom tvog neuravnoteženog emocionalnog stanja. Kao da si bio van sopstvene kontrole...“ „Nisam to u inio.“ „Verujem ti. Šta da radim s ovim?“ „Briši.“ Tolik razmisli neko vreme. „Ne držim ovde ništa važno. Stavi u disk da se formatira. Odavno ve treba da ga istim.“ „Hvala ti“, zatvorih šefov dosije. „To je to, ostale u ja da završim.“ „Jasno“, Tolik savlada pravedno negodovanje kompjutera, i ovaj po e da vari sam sebe. „Idi kod devojaka“, predložih mu. „Namršti se. One tamo sigurno otvaraju pasijans, uveren sam.“

„Sto posto“, složi se Tolik. „Kad si gotov?“ „Za oko dva sata.“ „Svrati u.“ Otišao je kod naših „devojaka“, dveju mladih programerki, koje su uopšteno govore i, obavljale uglavnom kancelarijske poslove. A ja sam nastavio s radom. Slede i na redu bio je Semjon.

Kroz dva i po sata sklonih se od mašine, protrljah dlanovima vrat; uvek se uko i kada sediš, zabijen u monitor. Uklju ih aparat za kafu.

Ni šef, ni Ilja, ni Semjon nisu odgovarali profilu poludelog ubice Tamnog. Svi su imali alibi, pri emu, vrlo esto, apsolutno neoboriv. Evo, na primer, Semjon je tokom jednog ubistva uspeo da provede celu no na pregovorima s rukovodstvom Dnevne straže. Ilja je bio na službenom putu u Sahalinu; tamo se jednom tako zakuvalo, da im je trebalo poja anje iz centra...

Jedini preostali osumnji eni bio sam ja.

Nije da nisam verovao Toliku. Ali sve podatke o sebi ponovo sam proverio. Sve se slagalo, ni jedan jedini alibi.

Kafa je bila neukusna, kisela, o igledno nisu odavno menjali filter. Gledaju i u ekran, gutao sam vreo bu kuriš, zatim izvadih mobilni i pozvah šefa. „Reci, Antone.“ Uvek je znao ko ga zove. „Borise Ignjatjevi u, može da se sumnja samo na jednog.“ „A na koga to?“ Glas mu beše grub i poslovan. Ali nešto mi je govorilo da baš u ovom trenutku polunag sedi na kožnom krevetu, s ašom šampanjca u jednoj, i Olginom rukom u drugoj ruci, a slušalicu pridržava ramenom ili je levitira pored uva... „De, de, gledaj svoja posla...“ opomenu me šef. „Vidovnjak. Ko se sumnji i?“ „Ja.“ „Razume se.“ „Vi ste ve znali“, rekoh. „Otkud to?“ „Nije bilo potrebe da ja obra ujem podatke. Vi biste se i sami snašli. Zna i, hteli ste da se sam uverim u opasnost koja mi preti.“ „Recimo“, šef uzdahnu. „Šta eš da radiš, Antone?“ „Da se spremam za koledž.“ „Do i kod mene u kabinet za... a... za deset minuta.“ „Dobro“, isklju ih telefon.

Prvo svratih kod devojaka. Tolik je i dalje bio tamo, i svi su marljivo radili.

Straža, u stvari, nije imala nikakve potrebe za ovim dvema slabim programerkama.

Njihov odnos prema poverljivim stvarima bio je na sasvim niskom nivou, te smo sve morali da radimo sami. Ali gde još možeš da zaposliš dve vrlo, vrlo slabe arobnice? Da su makar htele da žive obi nim životima... ali, ne, željne su romantike, službe u Straži... I eto, izmislili su posao za njih.

A one su, uglavnom, ubijale vreme surfuju i po Internetu, i igraju i igrice - pri emu je najve u popularnost imao pasijans, i to svaka vrsta.

Za jednom od slobodnih mašina - nismo imali problema s tehnikom - sedeo je Tolik. U krilu mu je sedela Julja, strastveno trzaju i mišem po podlozi.

„Ovo se zove obuka u kompjuterskoj pismenosti?“ upitah ja, posmatraju i monstrume koji su se micali po ekranu. „Ništa tako dobro ne unapre uje pokrete mišem, kao kompjuterske igrice", nevino se odazva Tolik. „Pa...“ nisam znao šta da odgovorim.

Li no, ovakve igre sam odavno prestao da igram. Kao i ve ina radnika Straže.

Interesantno je ubijati nacrtanu gamad, sve dok je li no ne sretneš. Da, ili proživeti jedno stodvesta godina, i prikupiti ogromne rezerve cinizma, kao Olga... „Tolik, verovatno se danas više ne u vra ati", rekoh mu. „Aha“, odgovori bez svakog enja. Predvi ke sposobnosti kod svih nas su male, ali sli ne stvari osetimo odmah. „Galja, Lena, vidimo se“, mahnuh devojkama.

Galja u tivo izbrblja nešto, kao potpuno udubljena u posao. Lena upita: „Mogu li danas ranije da iza em?“ „Naravno."

Mi se ne lažemo. Ako Lena moli da iza e, zna i da zaista mora. Mi ne lažemo.

Samo, ponekad, ostajemo nedore eni i pretvaramo se...

Na šefovom stolu vladao je potpuni haos. Razbacane olovke, papiri, otvorene stavke, mutni, ru no izra eni magi ni kristali.

Ali krunu haosa predstavljala je špiritusna lampa, nad kojom se u retorti kuvao beli prašak. Šef ga je kraji kom skupog „parkera“ zamišljeno mešao, o ekuju i nekakav efekat.

Prašak je ignorisao i toplotu, i mešanje. „Izvolite“, stavih ispred šefa disk. „I šta emo da radimo?“ ne skre i pogled, upita Boris Ignjatjevi . Na sebi nije imao sako, košulja mu beše izgužvana, a kravata se spustila do slabina.

Krišom pogledah na krevet. Olge nije bilo, ali je na podu stajala prazna flaša od šampanjca i dve prazne aše. „Ne znam. Ja nisam ubijao Tamne... to jest, ove Tamne. Pa znate i sami.“ „Znam.“ „ Ali ne mogu da dokažem.“ „Po mojoj ra unici, imamo dva-tri dana“, rekao je šef. „Posle toga e Dnevna straža da iznese optužbu.“ „Možemo da napravimo lažni alibi. To je, makar, jednostavno.“ „I ti bi pristao na to?“ zainteresovano e Boris Ignjatjevi . „Ne, naravno. Je l’ mogu nešto da vas pitam?“ „Možeš.“ „Otkud svi ovi podaci? Otkud snimci i video-zapisi?“ Šef na trenutak za uta: „Znao sam... Gledao si i moj dosije, Antone. Je l' manje bezobzirno? „Ne, naprotiv. Zato vas i pitam. Zašto dozvoljavate da se ovakve informacije arhiviraju?“ „Ne mogu to da zabranim. Kontrolu izvršava Inkvizicija.“ Glupo pitanje „A ona stvarno postoji?“ zadržao sam za sebe. Svejedno, moje lice je izgleda bilo više nego re ito. Šef još neko vreme sa eka, kao da o ekuje neko pitanje, zatim nastavi: „Evo šta emo, Antone. Od ovog trenutka ne smeš da ostaješ sam. Samo u toalet možeš da ideš bez ikoga, a u

svim drugim situacijama dvoje-troje svedoka pored tebe. Postoje sumnje da e do i do još jednog ubistva.“ „Ako mi zaista smeštaju, onda ubistva ne e biti, sve do onog trenutka, dok ne ostanem bez alibija.“ „Pa osta eš“, šef se nasmeja. „Ne smatraj me za staru budalu.“ Klimnuh potvrdno, mada nesigurno, i dalje ne shvataju i do kraja. „Olga...“ Otvoriše se vrata na zidu, za koja sam uvek mislio da pripadaju ormanu. S osmehom na licu, popravljaju i kosu, u e Olga. Farmerke i bluza tesno su joj prianjale uz telo, kao što biva samo posle vrelog tuša. Iza njenih le a, primetih ogromno kupatilo s džakuzijem i široki prozor preko celog zida. „Olja, ho eš li mo i?“ zabrinuo se šef. U pitanju je bilo nešto o emu su ve ranije razgovarali. „Sama? Ne.“ „Ma, ne to.“ „A, da. Naravno.“ „Stanite le a uz le a“, naredi šef.

Nisam imao snage da se suprotstavljam. Mada me bolelo u želucu, shvatio sam da sledi nešto veoma ozbiljno. „I oboje se otvorite“, zatražio je Boris Ignjatjevi .

Zatvorih o i i opustih se. Olgina le a behu topla i vlažna, ak i kroz košulju. udan je ose aj stiskati se uz ženu, koja tek što je vodila ljubav... ljubav... s nekim drugim.

Ne, nisam bio ni najmanje zaljubljen u nju. Možda zato što mi se u pam enje urezao njen neljudski oblik, možda zato što smo vrlo brzo prešli na prijateljski, partnerski odnos. Možda zbog stotina godina koje su delile naše ro endane - šta vredi mlado telo kada na njegovim o ima vidiš prašinu koja se taložila stole ima. Ostali smo samo prijatelji, ne više od toga.

U svakom slu aju, stajati pored žene na ijem telu još stoje tu i dodiri, pripijati se uz nju, zaista je neobi no. „Idemo...“ re e šef, možda i previše oštro. Potom izgovori nekoliko re i, iji smisao nisam razumeo, re i nekog starog jezika, koji se govorio hiljadama godina ranije...

Poletesmo.

Baš kao da poletesmo, kao da se zemlja odvojila od nogu, kao da je telo izgubilo težinu.

Orgazam u bestežinskom stanju, doza LSD-a direktno u krv, elektrode u moždanim centrima zadovoljstva...

Preplavio me je talas toliko bezumne i iste, ni im izazvane radosti, da mi se pomra ilo pred o ima. I pao bih, ali snaga, koja je isticala iz podignutih šefovih ruku, držala je i mene i Olgu, i nevidljivim nitima prisiljavala nas da se povijamo i pribijamo jedno uz drugo.

A onda se niti pokidaše. „Izvini, Antone" rekao je Boris Ignjatjevi . „Ali nismo imali vremena za premišljanja i objašnjavanja.“ utao sam. Glupo, zaglušeno utao, sede i na podu i posmatraju i svoje ruke - tanke prste, sa dva srebrna prstena, svoje noge - vitke duge noge, još vlažne od kupanja i utegnute u pretesne farmerke, svoja mala stopala u plavo-belim patikama. „Ovo je nakratko“, re e šef. „Koji je ovo...“ htedoh da opsujem, ali se trgoh, ska i s poda, ali zanemeh pri prvim zvucima svoga glasa. Dubokog, mekog, ženskog glasa. „ Antone, polako", mladi muškarac, koji je stajao ispred mene pružao mi je ruku da mi pomogne da ustanem. Po svoj prilici bih bez toga pao. Centar za ravnotežu mi se potpuno

izmenio. Bio sam niži, i svet je izgledao potpuno druga ije... „Olga?“ upitah, gledaju i svoje bivše lice.

Moja partnerka, a sada i stanar mog tela, klimnu glavom. Rastrojeno posmatraju i njeno... svoje... lice, primetih da sam se jutros loše obrijao. I da mi na elu ni e mala crvena bubuljica, nalik na one kod pubertetlija. „Antone, polako. Ja, tako e, radim ovo prvi put.“ Ne znam zašto, ali poverovah joj. I pored svojih godina, Olga je zaista mogla da ne bude u ovako škakljivoj situaciji. „Jesi li se prilagodio?“ pitao me je šef.

Još sam se razgledao, as podižu i ruke ka licu, as love i svoj odraz u staklu stalaža. „Idemo“, Olga mi pruži ruku. „Borise, trenutak...“ Njeni pokreti behu isto onako nespretni kao i moji. ak i više. „Za ime sveta, pa kako to vi muškarci, hodate?“ iznenada uzviknu ona.

Tek sad shvativši ironiju slu aja, po eh luda ki da se smejem. Mene su, objekat provokacije Tamnih, sakrili u žensko telo! U telo šefove ljubavnice, stare kao sabor Bogorodi ine crkve u Parizu!

Olga me bukvalno utera u kupatilo - nehotice se obradovah koliko sam snažan - i nagnu nad džakuzijem. Pustila je mlaz hladne vode iz tuša, koji je pre toga pažljivo pripremljen, ležao na nežnoruži astom fajansu.

Frknuh, i iskobeljah se iz njenih ruku. Jedva priguših u sebi želju da joj - ili, pak sebi samom? - zalepim šamar. Me utim, motorne navike tu eg tela, po ele su da se bude. „Nisam histeri an", zajedljivo rekoh. „Ovo je zaista urnebesno.“ „Stvarno?“ Olga me zamišljeno gledala. Zar ja zaista izgledam ovako, kada pokušavam da izrazim dobronamernost i sumnju u isto vreme? „Apsolutno.“ „Onda se pogledaj.“ Prišavši ogledalu, toliko velikom i raskošnom, kao što je i bilo sve u ovoj tajnoj sobi, zaustavih pogled na sebi.

Rezultat je bio krajnje nestvaran. Posmatraju i svoje novo obli je, potpuno sam se umirio.

Izgleda, da sam kojim slu ajem dopao u neko drugo telo, ali muško - šok bi bio ve i. A ovako ništa, osim ose aja da je maskenbal upravo po eo. „Ne šalješ nikakve uticaje na mene?“ upitah. „Ti, ili šef?“ „Ne.“ „Zna i, onda imam jake živce.“ „Razmazala ti se krema", primetila je Olga. I zakikotala se. „Je l' umeš da staviš karmin?“ „Jesi poludela? Naravno da ne.“ „Pokaza u ti. Prosta stvar. Samo da znaš da ti se posre ilo, Antone.“ „Kako?“ „Da je za nedelju dana kasnije, morao bi da u iš kako se stavljaju ulošci.“ „Umem savršeno da ih koristim, baš kao i svaki normalni muškarac, koji gleda televiziju.

Uložak preliješ svetloplavom te noš u, a onda ga vrsto stegneš u šaci.“

GLAVA 2.

Iza oh iz kabineta, i bore i se s iskušenjem da se ponovo vratim, zaustavih se na trenutak.

Mogao sam u bilo kom trenutku da odustanem od šefovog plana. Treba samo da se vratim, kažem par re i, i Olga i ja se vra amo nazad u svoja tela. Ali za samo pola sata, koliko je trajao razgovor, re eno mi je dovoljno da bih pristao na smenu tela, kao jedini realni odgovor na provokaciju Tamnih.

Na kraju krajeva, nije lepo odbiti spasonosni lek, samo na osnovu bola od injekcije...

Klju evi Olginog stana bili su kod mene u tašni. Tako e i novac i kreditna kartica u malom nov aniku, neseser, maramica, uložak - zašto toliko, ne bih želeo da saznam, otvoreno pakovanje „tik-tak“ bombona, etka za kosu, sitan novac, ogledalce, mali mobilni telefon...

A prazni džepovi na farmerkama izazvaše nehoti ni ose aj da sam nešto izgubio. Na momenat pokušah ipak nešto da na em, makar zaglavljeni nov , ali uvideh da je, poput ve ine žena, i Olga sve nosila u tašni.

Reklo bi se da pusti džepovi i nisu najve i gubitak koji sam danas preživeo, ali mi je ovaj detalj ipak išao na živce. Ubacih u džep nekoliko nov anica iz tašne, i osetih se nešto sigurnije. Šteta samo što Olga nema plejer... „Zdravo“, prišao mi je Garik. „Je l' šef slobodan?“ „On... on je s Antonom...“ odgovorih. „Nešto se dogodilo, Olja?“ Garik me pažljivo posmatrao. Ne znam šta je mogao da primeti, druga iju intonaciju, nesiguran hod, novu auru. Ali ako ak i operativac, s kojim ni ja ni Olga nismo bilo naro ito bliski prime uje podvalu, onda su moje šanse nikakve.

U me uvremenu, Garik se neodlu no, plašljivo osmehnu. Ovo je bilo sasvim neo ekivano. Nikada nisam primetio da je Garik pokušavao da flertuje s koleginicama iz Straže.

Njemu je ak teško i s obi nim ženama da se upozna. Poražavaju e je koliko je nevešt u ljubavnim stvarima. „Ništa. Malo smo se posva ali“, okrenuh se i po oh prema stepenicama ne pozdravivši se.

Ovo je bila verzija za No nu stražu, u slu aju male verovatno e da se me u nama nalazi njihov agent. Koliko sam ja upoznat, takva stvar se dogodila jednom ili dvaput, za sve godine koliko Straža postoji, ali malo li je... Neka svi misle da se Boris Ignjatjevi spore kao sa svojom starom drugaricom.

A postoji i povod, i to ne bilo kakav. Stogodišnja tamnica u njegovom kabinetu, nemogu nost preuzimanja ljudskog obli ja, delimi na rehabilitacija, ali s gubitkom magijskih sposobnosti. Sasvim dovoljno razloga za ljutnju... Barem sam pošte en od potrebe da izigravam šefovu devojku, što bi zaista bilo previše.

Razmišljaju i tako, spustih se do drugog sprata. Moram priznati da mi je Olga maksimalno olakšala život. Obukla je danas farmerke, a ne uobi ajeni kostim ili haljinu, a obula je patike umesto cipela sa visokom potpeticom. ak je i nežni ton parfema bio vrlo prijatan. Živela uniseks moda, pa makar je izmislili i homoseksualci...

Znao sam šta treba slede e da uradim, kako da se ponašam. Svejedno, bilo mi je teško.

Skrenuti ne prema glavnom izlazu, nego kroz tihi i neprimetni bo ni hodnik.

I zagnjuriti u prošlost.

Kažu da bolnice imaju specifi an miris, koji se ne zaboravlja. Naravno. Nije ni udo, iznena uju e bi bilo kad ne bi mirisalo na hlor i bolest, autoklave i rane, bolni ke aršave i

bezukusnu hranu.

Ali, otkud, molim za objašnjenje, miris školama i institutima?

U zgradi Straže drži se samo deo asova. Neke stvari je lakše predavati no u u mrtva nici, imamo tamo svoje ljude. Neke druge u e se na terenu. Neki asovi se odvijaju u inostranstvu, na turisti kim putovanjima, koje pla a Straža. Kada sam ja bio na obuci, boravio sam na Haitiju, u Angoli, Americi i Španiji.

Ipak, za neka predavanja najbolje su prostorije Straže, u zgradi, koja je od temelja do krova pokrivena magijom i zaštitnim inima. Pre trideset godina, kada se Straža preselila na ovaj posed, postojala su tri auditorijuma, svaki sa po petnaest ljudi. Ni dan-danas mi nije jasno, ega je ostalo više: radni kog optimizma, ili viška kvadrature. ak i kad sam ja prolazio obuku, a to je bila uspešna godina, bila nam je dovoljna jedna slušaonica, pa je i ona ostajala napola prazna.

Ovih dana, Straža je vršila obuku etvoro Inih. Pri tom se samo u Svetlanu vrsto verovalo da e stupiti u naše redove umesto da izabere obi an, ljudski život. Dakle, bilo je prazno, prazno i tiho. Polako sam kora ao duž hodnika, posmatraju i puste slušaonice, na kojima bi nam zavideo i najopremljeniji i najnapredniji univerzitet. Za svakim stolom lap-top, u svakoj sobi ogromni projektor, ormani pucaju od knjiga... kada bi samo sve ove knjige video neki istori ar, pravi istori ar, a ne neki tamo špekulant...

Nikada ih ne e videti.

Neke od njih sadrže previše istine. Neke druge, premalo laži. Ljudi ne bi trebalo da znaju za njih, i to samo zbog njihovog duševnog mira. Neka žive s onom istorijom, na koju su navikli.

Na kraju hodnika stajalo je ogromno ogledalo, koje je pokrivalo ceo bo ni zid. Iskosa pogledah u njega - hodnikom je, njišu i bokovima, kora ala lepa mlada žena...

Spotaknuvši se, jedva ne poletoh na pod. Iako je sve u inila da mi olakša život, Olga nije mogla da izmeni i centar za ravnotežu. U trenucima kad mi je uspevalo da zaboravim na svoj izgled, sve je išlo više manje dobro, motorika je radila po navici. Ali u momentima kad sam svoje obli je posmatrao sa strane, nastupao je potpuni zastoj. ak je disanje postajalo strano, nekako je druga ije ulazio vazduh u plu a...

Stigoh do poslednjih vrata. Pažljivo pogledah kroz staklo.

Upravo su završavali s nastavom.

Videvši pored katedre Polinu Vasiljevnu, shvatih da su danas prou avali magiju za svakodnevne prilike. Ona beše jedna od najstarijih zaposlenih u Straži, po spoljašnjosti, a ne po istinskom broju godina. Prona ena je i registrovana kad joj je bilo šezdeset tri godine. Ko je mogao i da pretpostavi da starica, koja se siromašnih posleratnih godina bavila gatanjem u karte, zaista poseduje nekakve sposobnosti? Pri tom, veoma ozbiljne, mada usko fokusirane. „A sada, ako ikada budete poželeli da brzo dovedete ode u u red“, pou no je govorila Polina Vasiljevna, „mo i ete to da uradite za svega nekoliko minuta. Samo, nemojte zaboraviti da unapred proverite koliko imate snage. Ina e e ispasti zbrka.“ „ A kada asovnik otkuca dvanaest sati, tvoje ko ije e se pretvoriti u bundevu“, glasno re e momak, koji je sedeo pored Svetlane. Na obuci je bio tek drugi ili tre i put i nisam ga poznavao, ali mi se još odranije nije svideo. „Baš tako!“ sa zanosom potvrdi Polina, nailaze i na sli ne dosetke sa svakom grupom enika. „Bajke ne lažu, ništa više od statistike! Ali ponekad se i u njima krije makar trunka istine.“ Pokupila je sa stola pažljivo ispeglan elegantni, donekle staromodni, smoking. U ovakvom se, sigurno, u javnosti pojavljivao i Džejms Bond... „Kada e ponovo da se pretvori u krpe?“ ozbiljno je upitala Svetlana. „Za dva sata“, ukratko je informisala Polina. Oka ila je smoking na vešalicu i vratila se za

katedru. „Nisam se naro ito naprezala.“ „A koliko dugo biste mogli da ga održavate u ovakvom stanju? Maksimalno?“ „Oko dvadeset etiri asa.“ Svetlana potvrdno klimnu, i neo ekivano pogleda u moju stranu. Osetila me je.

Osmehnula se i mahnula rukom.

Sada su me videli svi. „Budite ljubazni, gospodo', Polina spusti pogled. „Bi e nam velika ast.“ Da, znala je nešto o Olgi, meni nepoznato. Svi mi o njoj znamo samo deo istine, samo je šef, sigurno, znao sve.

Ušao sam, o ajni ki pokušavaju i da hodu dodam malo gracioznosti. Nisam uspevao. I momak, Svetlanin par u klupi, i de ak od petnaestak godina, koji se ve pola godine vukao na po etnom kursu magije, i visoki mršavi Korejac, kojem je moglo biti i trideset, i etrdeset godina, svi su gledali samo u mene. Podjednako zainteresovano. Sva ta tajnovita fama, koja je okruživala Olgu, sve pri e i glasine, na kraju krajeva i to, što je bila šefova ljubavnica još davnih dana, sve je to, kod muškog dela Straže, izazivalo sasvim odre enu reakciju. „Zdravo“, rekoh ja. „Nisam vas prekinula?"

Usredsredivši se na pravilnu upotrebu roda, potpuno sam zaboravio na intonaciju. Kao rezultat toga, jedno banalno pitanje, zvu alo je upitno-ironi no, i naizgled upu eno svakom ponaosob. Bubulji avi de ak se upio pogledom u mene, momak proguta pljuva ku, samo je Korejac sa uvao izvesnu dozu hladnokrvnosti. „Olga, je l’ želite nešto da kažete studentima?" zainteresovano upita Polina. „Treba da razgovaram za Svetom...“ „Svi ste slobodni“, izjavila je starica. „Olga, svrati ete nekad na vežbe? Moja predavanja ne mogu zameniti vaše iskustvo." „Obavezno“, rado obe ah. „Za tri- etiri dana.“ Neka Olga ispunjava moja obe anja. Ja moram da snosim breme njenog seksepila...

Svetlana i ja krenusmo ka izlazu. Tri para gladnih o iju zalepiše mi se za le a... ta nije ne sasvim za le a...

Znao sam da su Olga i Svetlana u dobrim odnosima. Još od one no i, kada smo joj oboje objašnjavali istinu o svetu, o Inima, o Svetlima i Tamnima, o Stražama, o Sumraku, od onog presvetlog trenutka, kada je, drže i se za naše ruke, kroz zatvorena vrata stupila u štabne prostorije No ne straže. Da, mene i Svetlanu je vezivala misti na nit, naše sudbine bile su prepletene. Ali ja sam isuviše dobro znao da je to na kratko vreme. Svetlana e oti i daleko napred, kuda ja nikad ne u mo i, makar postao mag prvog stepena. Bili smo sudbinski povezani, ali samo do jednog trenutka, privremeno. A prijateljstvo s Olgom je bilo iskreno, koliko god se ja skepti ki odnosio prema ženskoj družbi. Njih nije spajala sudbina. One su bile slobodne. „Olja, treba da sa ekam Antona...“ Svetlana me uhvati za ruku. To nije bio pokret mla e sestre, koja od starije o ekuje podršku i razumevanje. Ovo je bio gest jednakosti. I ako Olga dozvoljava Svetlani da joj se obra a kao sebi ravnoj - zna i da joj zaista predvi aju svetlu budu nost... „Ne treba“, rekoh. „Ne treba, Sveta.“ Opet nešto nije štimalo u izgovoru ili intonaciji. Sada me je i Svetlana zbunjeno gledala, i to istim onim pogledom, kao i Garik. „Sve u ti objasniti“, rekoh ja. „Ali ne sada, i ne ovde. Kod tebe ku i.“ Mada je Straža previše sredstava uložila u svoju novu službenicu, zaštitu njenog stana

postavila je krajnje savesno. Šef ak nije ni hteo da se prepire sa mnom smem li, ili ne smem da se otkrijem Svetlani - nastojao je samo da to uradim u njenom stanu. „U redu“, za enost u njenom pogledu nije nestajala, ali ona ipak saglasno klimnu glavom. „Jesi li sigurna da ne treba da sa ekam Antona?" „Apsolutno“, rekoh, ne razmišljaju i ni trenutka. „Da uzmemo kola?“ „Ti si danas bez prevoza?“ Budala!

Skroz sam zaboravio da je jedino prevozno sredstvo koje Olga smatra adekvatnim, sportski kabriolet, koji je na poklon dobila od šefa. „To i kažem, idemo kolima?“ ponovo upitah, shvataju i, me utim, da zvu im kao idiot.

Ne, bolje, kao idiotkinja...

Svetlana klimnu glavom. Zbunjenost u njoj rasla je sve više.

Dobro je da umem da vozim. Nikada nisam ose ao težnju prema grozni avoj potrebi da posedujem automobil u megalopolisu s odvratnim putevima, ali je plan naše obuke uklju ivao mnoge stvari. Neke stvari smo u ili obi nim putem, a neke su nam utuvljivali putem magije.

Vožnju automobila nau io sam kao normalan ovek, ali ako bi me slu aj naneo da vozim helikopter ili avion, uklju ile bi se navike, kojih se ne se am pri istoj svesti. U svakom slu aju, teorija kaže da bi trebalo da se uklju e...

Potražio sam u tašni klju eve od kola. Narandžasti auto stajao je na parkingu ispred zgrade, pod budnim okom obezbe enja. Vrata su bila zaklju ana, što je izgledalo potpuno besmisleno, uzevši u obzir da je krov auta bio spušten. „Ho eš li da me odbaciš?“ pitala je Svetlana. utke klimnuh potvrdno. Sedoh za volan i upalih motor. Koliko se se am, Olga kre e iz mesta kao metak, ali ja tako ne umem. „Olga, nešto nije u redu s tobom“, Svetlana kona no izgovori naglas.

Izlaze i na Lenjingradski prospekt, ja klimnuh. „Sveta, svi razgovori - kada stignemo kod tebe.“ Za utala je.

Prili no sam loš voza . Vozili smo se dugo, daleko duže, nego što je trebalo. Ali Svetlana nije više postavljala pitanja, opušteno je sedela, gledaju i ispred sebe. Ili je meditirala, ili je pokušavala da gleda kroz Sumrak. Nekoliko puta, u zastoju, pokušali su sa mnom da zapo nu razgovor iz susednih kola - pri emu, prvenstveno, iz onih najskupljih. O igledno je i naš izgled i naš auto držao nevidljivu distancu koju se nije usu ivao da pre e svako. Spuštala su se stakla, izvirivale su ošišane glave, ponekad se, kao nepromenljivi atribut, pojavljivala ruka s mobilnim...

U po etku mi beše baš neprijatno. Posle mi je postalo smešno. A na kraju sam prestao da reagujem, baš onako kako je reagovala i Svetlana.

Baš me zanima jesu li Olgu zabavljali ovakvi pokušaji upoznavanja?

Verovatno da jesu. Posle desetina godina u životinjskom telu... posle zato eništva u staklenoj vitrini... „Olja, zašto si me odvela? Zašto nisi htela da sa ekaš Antona?“ Slegnuh ramenima. Iskušenje da odgovorim: „Zato što je ovde pored tebe“, bilo je veliko.

Opet, male su šanse da nas bilo ko prati. Auto je tako e prekriven sigurnosnim inima, neke od njih sam ose ao, a neke behu izvan mojih spoznajnih mo i.

Suzdržah se.

Svetlana još nije poha ala kurs informacione bezbednosti, koji se sluša tek posle tri meseca obuke. Da se ja pitam, trebalo bi ga uvesti ranije, ali za svakog Inog se pravi individualni program, a to zahteva vremena.

Tek onda kad bude prošla kroz paklena iskušenja ovog kursa, nau e kad treba da uti, a kad da govori. To je istovremeno i najlakši i najteži kurs obuke. Jednostavno sve krene tako što ti daju informacije - strogo dozirano, ali uzastopno. Deo onoga što si uo je istina, a deo laž. Nešto e ti saopštiti otvoreno i slobodno, a nešto e biti re eno pod velom tajne, a nešto drugo eš, pak, „slu ajno“ uti usput, prislušnu eš, uvreba eš...

I sve, baš sve što budeš saznao, mota e ti se po glavi, bole e i plaši e te, probija e se napolje kidaju i srce, vape i za reakcijom - brzom i nepromišljenom. A na predavanjima eš slušati svakakve gluposti, od kojih, u suštini, ne eš imati nikakve koristi. Jer se glavno iskušenje i obuka odvijaju u tvojoj duši.

U sadašnje vreme, malo ko ne prolazi. Ipak, to je obuka, a ne ispit. I svakom e biti postavljena samo ona granica, koju on može da pre e pri punoj snazi, ostavljaju i dronjke izguljene kože i kapljice krvi na barijeri od bodljikave žice.

Ali kada ovaj kurs vodi neko ko je zaista drag ili prosto simpati an, onda po inješ da se gr iš i kidaš na delove. im primetiš udan pogled upu en tebi, odmah po inješ da naga aš šta je u okviru kursa saznao tvoj drug? Koju istinu? Kakvu laž?

I šta e kursista da nau i o samom sebi, o svetu koji ga okružuje, o svojim roditeljima i prijateljima?

I javi e se želja, strašna, neizdrživa. Želja da se pomogne. Da se objasni, nagovesti, došapne.

Ali niko ko pro e ovaj kurs, ne e popustiti pred ovim iskušenjem. Zato što je upravo to nau io kroz bolan proces obuke - kad i šta sme i treba da kaže.

Generalno, sve i smeš i treba da kažeš. Potrebno je samo da izabereš trenutak, u suprotnom e laž biti bolja od istine. „Olja?“ „Shvati eš“, rekoh joj. „Sa ekaj malo.“ Pogledavši kroz Sumrak, nagazih na ko nicu, ule i izme u ogromnog džipa i glomaznog vojnog kamiona. Retrovizor udari o ivicu kamiona i pu e - bilo mi je svejedno.

Skrenuvši prvi na raskrsnici, zaškripah to kovima na krivini, i auto iza e na Put entuzijasta. „Je li me voli?“ iznenada upita Svetlana. „Molim te, da ili ne? Ti sigurno znaš...“ Trgoh se, auto skrenu u stranu, ali Svetlana ne obrati pažnju na to. Ose am da je nije pitala prvi put. Ve su vodile ovakav razgovor, ali je sigurno ostao nedovršen... „Ili voli tebe?“ Gotovo. Ne mogu da pre utim. „Anton se veoma lepo odnosi... prema Olgi“, govorio sam o sebi, i o gazdarici svoga tela u tre em licu, to je o igledna greška, ali izgleda kao suvoparna distancirana u tivost. „Poslovno prijateljstvo. Ne više od toga.“ Ako bude pitala Olgu šta ona ose a prema meni, teško da e mo i da ne slaže.

Ali Svetlana je utala. Kroz minut me je za tren uhvatila za ruku... kao da se izvinjava.

Me utim, sad se ja nisam uzdržao od pitanja: „Zašto pitaš?“ Odgovorila je lako, bez kolebanja: „Nije mi jasno. Anton se veoma udno ponaša. Ponekad mi se ini da je lud za mnom. A ponekad da sam samo jedna u nizu Inih poznanica. Poslovni prijatelj." „Splet sudbine", kratko odgovorih. „Šta?“ „Još niste to u ili.“ „Onda mi objasni!“

„Se aš se...“ vozio sam auto sve brže i brže. Sigurno se behu uklju ili motorni refleksi tu eg tela. „Se aš se kada je prvi put došao kod tebe ku i...“ „Znam da sam bila podvrgnuta sugestiji. Rekao mi je“, odbrusila je Svetlana. „Nije stvar u tome. Sugestija je bila otklonjena kada smo ti govorili istinu. Ali, kada budeš nau ila da posmatraš sudbinu... a ti eš, kudikamo bolje od mene... onda eš shvatiti." „Nama su govorili da je sudbina promenljiva.“ „Sudbina je višesmerna. Idu i k tebi, Anton je znao da e se zaljubiti u tebe, ako uspe u zadatku.“ Svetlana je ponovo utala. U inilo mi se da su joj malo pocrveneli obrazi, ali, možda je to bilo i od vetra, koji je duvao preko karoserije. „I šta onda?“ „Je l' ti znaš šta je to? Biti osu en na ljubav? „Ali zar to nije uvek?“ Svetlana ak zadrhta od negodovanja. „Kada se dvoje vole, kada se pronalaze me u hiljadama, milionima... To je uvek sudbina!"

I ja ponovo osetih u njoj onu polako iš ezavaju u, beskona no naivnu devojku, koja je ak mogla da mrzi jedino sebe samu... „Ne. Sveta, jesi li ikada ula za analogiju... ljubav - to je cvet?“ „Da.“ „Cvet može da se gaji. A može i da se kupi. Ili se dobija kao poklon." „Je l’ Anton kupio?“ „Ne“, rekoh suviše oštro, po svoj prilici, jesam... „Dobio je na poklon. Od sudbine.“ „I šta s tim? Je l' to ljubav?“ „Sveta, ise eno cve e je lepo. Ali nije dugove no. Ono ipak umire, pa makar i brižljivo spušteno u kristalnu vazu sa svežom vodom.“ „On se boji da voli“, zamišljeno re e Svetlana. „Je l' da? Ja se nisam bojala, zato što nisam znala ovo...“ Manevrišu i izme u parkiranih vozila, parkirah ispred zgrade. Uglavnom to behu „žiguli" i „moskvi i". Ne naro ito bogat kraj. „Zašto sam ti govorila sve ovo?“ pitala se Svetlana. „Zašto sam tražila odgovor? I otkud, Olga, ti znaš odgovor? Samo zato što imaš etiristo godina?“ Stresoh se kad uh cifru. Bogato životno iskustvo, nema šta. Veoma bogato.

Slede e godine Olga slavi jubilej.

Hteo bih da verujem da e i moje telo, pa makar i etiri puta mla e od njenog, ostati u ovako odli noj fizi koj formi. „Idemo."

Kola sam ostavio bez svakog nadzora. Ionako nijednom ljudskom bi u ne e pasti na pamet da ih ukrade - zaštitne ini svakako su sigurnije od bilo koje signalizacije. utke, u poslovnoj atmosferi, Svetlana i ja se popesmo uza stepenište, i u osmo u njen stan.

Ovde se, naravno, ponešto beše izmenilo. Svetlana je bila napustila posao, ali su zato stipendija i avans, koji svaki Ini dobija pri inicijaciji, kudikamo premašivali skromne prihode jednog lekara. Promenila je televizor... nije mi samo jasno kad stiže da ga gleda. Raskošan široki ekran, preveliki za njen stan. Bilo je zabavno posmatrati tu neo ekivano probu enu težnju za ugodnim životom. U po etku se pojavljuje kod svih, verovatno, kao odbrambeni sistem. Kada se svet oko tebe ruši, kada se pre ašnji strahovi i zebnje gube, a na njihova mesta stupaju neki novi, još nepoznati i nejasni, svako po inje da ostvaruje nekakve maštarije iz prethodnog života, doskoro smatrane nemogu im. Neko pijan i po restoranima, neko jednostavno kupi skup automobil, neko se obla i u fensi buticima. Ovo ne traje dugo, i to ne zbog toga jer se u Straži ne

postaje milioner. Same te stvari, koje su još ju e bile tako nedostižne, po inju da odumiru, odlaze u prošlost. Zauvek. „Olga?“ Svetlana me pogleda u o i.

Uzdahnuh, skupljaju i snagu: „Nisam ja Olga.“ Muk. „Ja... nisam mogao ranije da ti kažem. Samo ovde. Tvoj stan je zašti en od oka Tamnih.“ „Nisi mogao?“ Odmah je ukapirala suštinu. „Nisam mogao“, ponovih ja. „Ovo je samo Olgino telo.“ „Antone?“ Klimnuh potvrdno.

Kako samo besmisleno izgledamo sada!

Dobro je što je Svetlana ve navikla na besmislice.

Odmah je poverovala. „Bitango!"

Izgovorila je to takvom intonacijom, koja bi pre svih najbolje išla uz Olgu. I šamar, koji sam dobio, bio je iz iste te opere.

Ne boli, ali je ponižavaju e. „Zašto?“ upitah. „Zato što si prisluškivao tu razgovor!“ ispalila je Svetlana.

Brzopleta formulacija, ali je shvatih. U isti as, Sveta zamahnu drugom šakom, i ja, prisetivši se hriš anske zapovesti, uzmaknuh od drugog šamara. „Sveta, ja sam obe ao da uzmem ovo telo!“ „Ali ja nisam!“ Svetlana je disala duboko, grizla usne, o i su joj gorele. Nikada je nisam video ovako razjarenu, i ak nisam ni podozrevao da je sposobna na tako nešto. Šta li je tako razljutilo? „Zna i, bojiš se da voliš odse eno cve e?“ Svetlana se lagano obrušavala na mene. „Je li to u pitanju, a?“ Setio sam se. Istina, ne odmah. „Gubi se! Gubi se odavde!“ Išao sam unatraške, i ve udarih le ima o vrata. Nisam morao da se zaustavljam, jer se zaustavila Svetlana. Omahnula je glavom, i rekla odse no: „Možeš i da ostaneš u tom telu! Bolje ti stoji... ti nisi muškarac, ti si slabi .“ utao sam. utao sam, jer sam ve video šta e se desiti. Video sam kako se pred nama razdvajaju dve verovatno e, dva puta, koja razdvaja zajedljiva sudbina.

A kada je, rukama prekrivši lice, Svetlana zaplakala, istog trena izgubivši svoj ratni ki zanos, i kada sam je uhvatio u zagrljaj i ona se hotimi no rasplakala na mom ramenu, u duši sam ose ao prazninu i hladno u. Oštru hladno u, kao da ponovo stojim na snegom prekrivenom krovu, pod naletima zimskog vetra.

Svetlana je još ovek. U njoj je vrlo malo od Inog, ona ne razume... ne vidi kuda se prostire staza po kojoj nam je su eno da idemo. Štaviše, ne vidi kako se ta staza razilazi na dve razli ite strane.

Ljubav je sre a, ali samo kada veruješ da e biti ve na. I makar svaki dan bio dokaz da je to laž, samo je vera ta koja joj daje snagu i radost.

A Svetlana mi je jecala na ramenu.

Ko mnogo zna - mnogo i pati. Kako bih voleo da ne poznajem svoju neizbežnu budu nost! Da ne znam, i da volim bez ikakvog opreza, kao obi an smrtnik. ...Ali ipak, kako je ponižavaju e što sad nisam u svom telu.

Sa strane je moglo da izgleda kao da su dve prisne drugarice odlu ile da provedu mirno ve e ispred televizora, s ajem i slatkim, flašom suvog vina, u razgovoru na tri ve ite teme: muškarci su svinje, nemam šta da obu em, i najglavnija, kako da smršam. „Zar ti voliš zemi ke?“ za eno upita Svetlana. „Da. Sa puterom i slatkim", mrzovoljno se odazvah. ini mi se da je neko obe ao da e da se brine o ovom telu.“ „A šta mu to loše radim? Veruj mi, organizam je u punoj snazi.“ „Dobro, dobro“, neodre eno odgovori Svetlana. „Raspitaj se posle kod Olge kako održava figuru.“ U trenutku se pokolebah, ali ipak uzeh slede u zemi ku, isekoh je napola i namazah debelim slojem slatkog. „A kome je pala na pamet ova genijalna ideja, da te sakriju u ženskom telu?“ „Izgleda, šefu.“ „Nisam ni sumnjala.“ „Olga ga je podržala.“ „Pa nego kako... Boris Ignjatjevi je za nju i car i bog.“ U to sam pomalo sumnjao, ali svejedno, pre utah. Svetlana je ustala, i krenula ka šifonjeru. Otvorila ga je, i zamišljeno pogledala na vešalicu. „Ho eš ogrta ?“ „Šta?“ zagrcnuh se. „Ne eš valjda tako da se šetaš po ku i? Te farmerke pucaju na tebi. Pa neudobno ti je.“ „Da nemaš slu ajno neku trenerku?" žalosno upitah.

Svetlana me podsmešljivo pogleda pa se potom sažali: „Na i e se.“ Iskreno govore i, ovakvu trenerku bih radije voleo da vidim na nekom drugom. Na Svetlani, na primer. Kratak beli šorts i duks. Niti je za tenis, niti je za tr anje. „Presvla i se.“ „Sveta... Mislim da ne emo celu no provesti u stanu.“ „Nema veze. Svejedno, bi e prilike, samo da proveriš je l' ti odgovara veli ina. Obla i se, a ja odoh da skuvam aj.“ Svetlana iza e, i ja brzo skinuh farmerke. Po eh da otkop avam bluzu, zbunivši se kod nepoznate i presitne, gusto zbijene dugmadi, zatim s mržnjom pogledah svoj lik u ogledalu.

Simpati na devojka, nema šta. Zaista, taman za asopis meke erotike. Brzo sam se preobukao, i seo na krevet. Na televiziji se prikazivala sapunska opera - porazilo me je što je Svetlana uklju ila baš taj kanal. Me utim, i na ostalim se, uglavnom, prikazivala ista stvar... „Izgledaš prelepo.“ „Sveta, nemoj molim te“, rekoh mole ivim glasom. „I bez toga mi je muka.“ „Dobro, izvini“, odmah pristade, sedaju i pored mene. „Dobro, šta treba da radimo?“ „Mi?“ s blagim naglaskom upitah ja. „Da, Antone. Nisi bez razloga došao kod mene.“ „Bio sam dužan da te obavestim, u kakve sam se neprilike uvalio.“ „Neka ti bude. Ali, ako ti je ve šef...“ re „šef “, Svetlana kao da namerno izgovori s nekakvim apetitom, istovremeno sa uvažavanjem i sa ironijom, „dozvolio da se ispovediš preda

mnom... Zna i, da sam dužna da ti pomognem. Mada, što se ti e sudbinskih predvi anja...“ nije se suzdržala. Predah se. „Ne smem da ostanem sam. Ni minut. Ceo se plan zasniva na pretpostavci da Tamni svesno žrtvuju svoje pešake samostalno ih uništavaju i, ili ih nezašti ene ostavljaju u borbi na život ili smrt.“ „Kao onda?“ „Da. Upravo tako. I ako je ova provokacija upu ena meni, onda e se dogoditi još jedno ubistvo. Onog trenutka, kada ostanem... po njihovom mišljenju, naravno... bez alibija."

Poduprevši rukama lice, Svetlana me je posmatrala. Lagano odmahnu glavom: „I tada, Antone, ti eš isko iti iz tog tela, kao avo iz aure. Ispostavi e se da nikako nisi mogao da po iniš sva ta ubistva... Neprijatelj je razotkriven." „Aha...“ „Oprosti... Prekratko sam u Straži, možda nešto propuštam...“ Uznemirih se. A Svetlana, zbunivši se na sekund, nastavi: „Ovaj... kad se ono sa mnom dogodilo... Kako je tada tekla stvar? Tamni su pokušali da me vrbuju. Znali su da e No na straža to da primeti, i ak im je bilo jasno da možeš da se umešaš i - pomogneš." „Da.“ „Zato je bila organizovana akcija sa nekoliko žrtava i formiranjem lažnih centara sile. I No na straža je u po etku zagrizla mamac. Da šef nije zametnuo svoju kontra-igru, i da ti nisi otišao predaleko, bez obzira na sve...“ „Ti bi mi sada bila neprijatelj“, rekoh ja. „U ila bi u Dnevnoj straži.“ „Ne mislim na to, Antone. Zahvalna sam ti, celoj Straži tako e, ali pre svega tebi... Ali, ne govorim ja sad o tome. Moraš da shvatiš da je ovo, što si mi sad ispri ao, isto toliko istinito, koliko i ona pri a. Zar se nije sve jasno uklapalo? Par vampira lovokradica. De ak sa visokim Inim sposobnostima. Devojka s jakim prokletstvom. Opšta pretnja gradu.“ Nisam znao šta da odgovorim. Posmatrao sam je i ose ao kako mi crvenilo pokriva obraze. Devojka, koja još nije prošla ni tre inu kursa, novajlija u našem poslu, razlaže preda mnom situaciju onako, kako bi trebalo da je razlažem ja... „I šta se sada doga a?“ Svetlana nije primetila moje muke. „Serijski ubica, koji likvidira Tamne. Ti se pojavljuješ na spisku osumnji enih. Šef se iznenada odlu uje na lukav potez... ti i Olga menjate tela. Da, ali koliko je ovaj potez zaista lukav? Nekako mi se ini, da je praksa izmene tela vrlo uobi ajena stvar. Boris Ignjatjevi je nedavno isto to izveo, zar ne? Da li si nekada primenio isti zahvat dvaput zaredom? Protiv jednog te istog protivnika?“ „Ne znam. Sveta, ne obaveštavaju me o detaljima operacije.“ „Onda razmisli glavom. I još... Zar je Zavulon tek tamo neki sitni, osvetni ki histerik? Zar je on neki stogodišnjak? On Dnevnom stražom rukovodi od ko zna kad. Ako se taj manijak...“ „Divljak.“ „Ako oni tom Divljaku ve nekoliko godina dozvoljavaju da se šeta po moskovskim ulicama, sve vreme provociraju i, ho e li na elnik Dnevne straže zaista da gubi vreme na takvu glupost? Izvini, Antone, ali ti zaista nisi tako krupna riba.“ „Jasno mi je. Ja sam mag petog stepena... zvani no. Ali, šef mi je kazao da ja u stvari pretendujem na tre i stepen.“ ak i u tom slu aju.“ Pogledasmo se u o i, i ja, u nedoumici, raširih ruke: „Predajem se. To si verovatno u pravu. Ali ja sam ti ispri ao ono što znam. I ne vidim nijedan drugi izlaz.“

„Zna i, postupi eš po nare enju? Šeta eš se u suknjici, ni sekunde ostaju i sam?“ „Stupaju i u Stražu, znao sam da gubim deo slobode.“ „Deo“, Svetlana odbrusi. „Dobro si rekao. U redu, jasnije ti je... Zna i, zajedno emo provesti ve e?“ Klimnuh potvrdno: „Da. Ali, ne ovde. Sve vreme treba da budem me u ljudima." „A spavanje?“ „Nije teško ne spavati nekoliko no i“, slegnuh ramenima. „Ra unam da je Olgino telo u boljoj kondiciji od mog. Poslednjih nekoliko meseci vodila je belosvetski život.“ „ Antone, ja još nisam prošla obuku za takve pokuse. Kada u da spavam? „Danju. Na vežbama.“ Namrštila se. Znao sam da e Svetlana pristati, to je bilo neizbežno. Jednostavno joj karakter ne bi dozvolio da otkaže pomo - ak i slu ajnom prolazniku, a ja, ipak, nisam bio slu ajan. „Ho emo u ’Maharadžu?’“ predložih. „Šta je to?“ „Indijski restoran, veoma dobar.“ „Je l’ rade do ujutro?“ „Nažalost, ne. Ali smisli emo kuda emo dalje.“ Svetlana me je toliko dugo posmatrala, da mi ni moja uro ena osobina debelokošca nije pomagala. Gde sam to opet pogrešio? „Antone, hvala ti“, ose ajno re e Svetlana. „Veliko ti hvala. Pozvao si me u restoran. ekala sam ovo dva meseca."

Ustala je, otišla do ormana, otvorila ga, i zamišljeno pogledala u oka enu garderobu. „A u tvojoj veli ini nemam ništa što bi odgovaralo ovoj prilici", zaklju i. „Mora eš ponovo da usko iš u farmerke. Ho e li te pustiti u restoran?" „Mora e“, odgovorih, ne preterano uvereno. Na kraju krajeva, upotrebi u lagani uticaj na personal... „Ako bude zatrebalo, isproba u svoju mo sugestije“, kao da mi je pro itala misli, re e Svetlana. „Natera u ih da nas puste. To e biti dobro delo, zar ne?“ „Naravno." „Znaš šta, Antone...“ Svetlana skinu s vešalice haljinu, i prisloni je na telo, zatim odmahnu glavom. Dohvati potom bež kostim. „Plaši me umešnost Straže da svaki uticaj na realnost pravdaju interesom Dobra i Svetlosti.“ „Ne baš svaki!“ pobunih se ja. „Baš svaki. Jednog dana e i plja ka biti dobro delo, i ubistvo." „Ne e.“ „Ti si baš uveren u to? A koliko puta si morao da zalaziš u tu u svest? Eto, i naš susret zar me nisi naterao da poverujem da se znamo odranije? Je l’ esto koristiš svoje veštine u životu?“ esto. Ali...“ „Zamisli da ideš ulicom. Pred sobom vidiš odraslog oveka, koji bije dete. Šta eš da uradiš?“ „Ako nisam prešao limit za intervencije..." slegnuh ramenima. „Sproveo bih remoralizaciju. Naravno.“ „I bio bi ube en, da si pravilno postupio? Ne razmišljaju i, ne udubljuju i se? A, ako de aka kažnjavaju s razlogom? Ako bi ga ta kazna spasila od budu ih velikih problema, a ovako

postane ubica i bandit? A ti o remoralizaciji...“ „Grešiš, Sveta.“ „U emu?“ „Ako bih ostao i bez limita na parapsihološke intervencije, ipak ne bih tek tako prošao pored njih.“ Svetlana frknu: „I ti bi bio ube en u svoju pravi nost? Gde je granica?" „Granicu postavlja svako za sebe. Tako se mora.“ Zamišljeno me pogleda: „Antone, ovakva pitanja postavlja svaki po etnik? Je l' da?“ „Da“, osmehnuh se. „I ti si navikao da odgovaraš na njih, imaš itav spisak spremnih odgovora, sofizama, istorijskih primera, analogija..." „Ne, Sveta. Nije u tome stvar. Tamni prosto ne postavljaju takva pitanja.“ „Otkud ti znaš.“ „Tamni mag može da le i, beli mag može da ubija“, rekoh ja. „To je istina. Je l' znaš u emu je sva razlika izme u Svetlosti i Tame?“ „Ne znam. Ne u e nas tome... iz nekog razloga. Verovatno im je teško da formulišu?" „Veoma je lako. Ako na prvom mestu razmišljaš o sebi, o svojim interesima, tvoj put je u Tami. Ako razmišljaš o drugima, u Svetlosti.“ „I duga ak je to put? Ka Svetlosti?" „Uvek.“ „ Ali, Antone, to su samo re i. Igre re i. Šta jednom po etniku govori iskusni Tamni? Da nisu, možda, iste te lepe i pravi ne re i?“ „Da. O slobodi. O tome da svako u životu zauzima ono mesto, koje zaslužuje. O tome da je svako sažaljenje ponižavaju e, o tome da je prava ljubav slepa, o tome da je iskrena dobrota bespomo na, o tome da je istinska sloboda - sloboda od svih.“ „Zato je to laž?“ „Nije“, klimnuh glavom. „To je tako e deo istine. Sveta, nije nam dato da vladamo apsolutnom istinom. Ona je uvek dvojaka. Sve što imamo je pravo da odbijemo onu laž, koja je neprijatnija. Znaš li šta prvo kažem po etnicima o Sumraku? Ulazimo u njega da bismo dobili snagu. A cena koju pla amo za ulaz je odricanje od dela istine, koji ne želimo da prihvatimo.

Ljudima je lakše. Milion puta lakše, sa svim njihovim mukama, problemima, brigama, koje kod Inih uopšte ne postoje. Pred ljude nisu postavljali pravo izbora - oni mogu da budu i dobri i zli, sve zavisi od trenutka, od okruženja, od knjige pro itane prethodnog dana, za ru ak pojedenog bifteka, Zato je njima i lako upravljati; ak je i najgoreg zlikovca lako okrenuti na stranu Svetlosti, a najboljeg i najblagodarnijeg oveka podsta i na zlo Tame. Mi smo napravili izbor.“ „I ja sam izabrala, Antone. Ve sam odlazila u Sumrak.“ „Da.“ „Zašto onda i dalje ne razumem gde je granica, i u emu je razlika izme u mene i tamo nekakve veštice, koja pose uje crne mise? Zašto postavljam ovakva pitanja?“ „Uvek eš ih postavljati. U po etku, naglas. Zatim, u sebi. To nikada ne e pro i. Ako si htela da pobegneš od mu nih pitanja, onda si izabrala pogrešnu stranu." „Izabrala sam ono što sam htela.“ „Znam. Onda trpi.“ „Ceo život?“ „Da. Bi e to dug život, ali se ipak, nikada ne eš navi i. Nikada se ne eš osloboditi od

pitanja koliko je pravi an svaki na injen korak.“

GLAVA 3.

Maksim nije voleo restorane. Opet zbog karaktera. Daleko se prijatnije i veselije ose ao u barovima u klubovima, ve inom u onim skupljim, ali bez suvišne ceremonijalnosti. Naravno, uvek ima onih, koji se i u najraskošnijem restoranu ponašaju kao sovjetski komesari na pregovorima sa buržujima... bez manira, i bez želje za njima. Ali, nema ni razloga da se ovek izjedna ava ni sa ovim novim Rusima iz viceva?

Ipak, protekla no je tražila iskupljenje. Žena je ili poverovala u „važan poslovni sastanak“, ili je samo naizgled poverovala. Laka griža savesti je ipak ostala. Naravno... kad bi ona znala... Kada bi samo mogla da pretpostavi ko je u stvari on - i ime se bavi...

Maksim nije mogao ništa da kaže. I preostajalo mu je da svoja udnovata no na odsustva pravda istom onom metodom, kojom se najobi niji muškarac koristi posle uobi ajene preljube.

Pokloni, pažnja, izlasci me u svet. Na primer, u dobar, pristojan restoran, s izvanrednom egzoti nom kuhinjom, stranom poslugom, prefinjenim enterijerom, bogatom vinskom kartom...

Zanimljivo je a li Jelena zaista misli, da ju je ju e prevario? Pitanje ga je zaista opsedalo, ali ne u toj meri da bi ga postavio naglas. Uvek je dobro neke stvari ostaviti nedore enim.

Mogu e je da e jednom saznati istinu. Sazna e i bi e ponosna na njega.

Uzaludne nade - eto, to je. Bilo mu je jasno. U svetu prepunom plodova zlobe i tame, on je bio jedini svetli vitez, beskona no usamljen i spre en da sa bilo kim podeli istinu, koja se sama od sebe polako otkriva. U po etku, Maksim se još nadao da e sresti nekog takvog, kao što je i on sam: jedinog, koji me u slepima vidi, psa uvara, sposobnog da u bezbrižnom stadu nanjuši vuka u ov ijoj koži...

Ne. Nije ih bilo, nikoga ko bi bio sposoban da stane s njim rame uz rame.

I svejedno, nije dizao ruke. „Šta misliš, je l’ vredi naru iti ovo?“ Maksim pogleda jelovnik. Nije znao šta je to „malaj kofta“. Ali to mu nikad nije smetalo da izvede zaklju ak. Na kraju krajeva, uvek su bili navedeni sastojci. „Naru i. Meso u sosu od kajmaka.“ „Je l’ govedina?“ Nije odmah shvatio da se Jelena našalila. Zatim odgovori na njen osmeh. „Isklju ivo.“ „A ako bismo tražili jelo od govedine?“ „Ljubazno bi nas odbili“, pretpostavio je Maksim.

Obaveza da zabavlja ženu uopšte mu nije teško pala. Štaviše, bilo mu je prijatno. A ipak bi, s velikim zadovoljstvom, pogledao malo po sali. Nešto nije bilo u redu. Nešto se šunjalo u polumraku, nešto što mu je izazivalo hladan znoj na le ima, nagonilo ga da škilji i gleda, gleda, gleda... „Je l’ mogu e?“ Obi no je izme u misija prolazilo nekoliko meseci, gotovo pola godine. A ovako, da se ve slede i dan...

Ali simptomi behu više nego poznati.

Maksim spusti ruku u unutrašnji džep sakoa, kao da proverava nov anik. U stvari, njega je zanimalo nešto drugo. Pažljivo, ali nevešto izrezbarena si ušna drvena kama. Još dok je bio dete, stalno je strugao oružje, tada još ne podozrevaju i zašto, ali ose aju i da to nije samo zabava...

Kama je iš ekivala.

Koga? „Makse?“ u Jeleninom glasu se osetio prekor. „Kuda si odlutao?“ Kucnuše se ašama. av predznak - kad muž i žena nazdravljaju kucanjem aša - ne e biti novca u ku i. Ali Maksim nije bio sujeveran.

Koga?

U prvi mah posumnja na dve devojke. Obe, veoma simpati ne, ak vrlo lepe, ali svaka na svoj na in. Ona, niža rastom, crnomanjasta, snažna, s pomalo nezgrapnim, muškobanjastim pokretima, bukvalno beše prepuna energije. Iz nje neprestano izviraše seksualni fluidi. Druga, plavokosa, malo viša, beše staloženija, suzdržanija. I lepota beše sasvim druga ija, smiruju a.

Maksim uhvati usredsre en ženin pogled, i prenu se. „Lezbijke“, prezrivo re e žena. „Šta?“ „Ma pogledaj ih samo! Ona, crnpurasta, u farmerkama, gotovo da je muškarac."

I zaista. Maksim potvrdno klimnu, i pridade licu iskren izgled.

Nisu one. Ipak nisu one. Ko je onda... ko...

U uglu sale zazvoni mobilni telefon, i iznenada desetak ljudi spontano posegnuše za svojim telefonima. Maksim baci pogled za zvukom i ostade bez daha. ovek, koji je odse no i tiho govorio preko telefona, nije bio tek samo zlo. Bio je sav obavijen crnom koprenom, nevidljivom za ljude, ali primetnom za Maksima. Od njega je pretila opasnost, i to olujna i strašna.

Preseklo ga u grudima. „Znaš, Ljen, želeo bih da živim na pustom ostrvu“, neo ekivano re e Maksim samom sebi. „Sam?“ „S tobom, s decom. Ali da nema nikog. Nikog više.“ Naiskap popi vino, i konobar mu smesta napuni ašu. „Ja ne bih“, re e žena. „Znam.“ Nož u džepu postao je težak i vreo. Obuzimalo ga je uzbu enje - prodorno, gotovo seksualno - koje je tražilo pražnjenje. „Se aš se Edgara Poa?“ pitala je Svetlana.

Lako su nas pustili, ak nisam ni o ekivao. Ili su pravila ku e postala demokrati nija nego što su ranije bila, ili im nije baš neka gužva s gostima. „Ne. Odavno je umro. Ali Semjon mi je pri ao...“ „Ma ne li no Poa. Nego njegovih pri a...“ ovek svetine?“ setih se ja.

Svetlana se tiho nasmeja. „Da. Ti si sad u njegovom položaju. Prinu en da se muvaš po prometnim mestima.“ „Dok mi se ta mesta ne budu smu ila.“ Uzesmo po ašu „bejlisa“ i poru ismo nešto za jelo. Sigurno je ovo navodilo kelnere na odre ene pretpostavke za povod naše posete - dve neiskusne prostitutke u potrazi za klijentima, ali mi je potpuno bilo svejedno. „Je l’ i on bio Ini?“ „Po? Možda, neaktiviran.“ „Postoje suštine - stvari bestelesne s dvostrukim životom, ija dvojna mena

putem materije i svetlosti blesne, izražena kao vrsto a i sena...“ tiho je izrecitovala Svetlana. Iznena eno je pogledah. „Je li znaš?“ „Kako da ti kažem...“ podigoh pogled i sve ano izgovorih: „To je plot Tišine; bez bojazni budi!

Jer ona u sebi nema mo skrivenu; al’ ako te udes brzi (dar zlohudi) Dovede pred njenu senu (bezimenu, što kraj put nastanja koji ljudsku nogu ne primi još nikad), pomoli se Bogu!“ 5 Na momenat gledasmo jedno u drugo, a zatim se u isto vreme nasmejasmo. „Mali književni dvoboj“, pakosno re e Svetlana. „Rezultat, jedan-jedan. Šteta što nema gledalaca. A zašto je Po ostao neaktiviran?“ „Me u pesnicima postoji veliki broj potencijalnih Inih. Ali neke kandidate je bolje ostaviti da žive kao ljudi. Po je bio previše psihi ki neuravnotežen. Pružiti takvim ljudima specijalne sposobnosti, isto je, kao i piromanu dati kanister s napalmom. Ne želim ak ni da pretpostavim na iju bi stranu otišao. Jedno je sigurno, brzo bi otišao u Sumrak, i to zauvek.“ „A kako oni tamo žive? Oni, koji su otišli?“ „Ne znam, Svetlana. Niko verovatno i ne zna. Ponekad ih sretneš u Sumraku, ali, bez komunikacije, u obi nom smislu." „Htela bih da znam“, Svetlana zamišljeno pre e pogledom po sali. „ A jesi li ti primetio Inoga ovde?“ „Je li dedicu iza mojih le a, što razgovara preko mobilnog telefona?“ „Ma kakav je on dedica?“ „Star. Ne posmatram ga o ima.“ Svetlana zagrize usnu, zažmuri. Lagano ve po injahu da joj se bude sitne ambicije. „Još mi ne uspeva", priznala je. „ ak ne vidim ni da li je Svetli ili Tamni.“ „Tamni. Nije iz Dnevne straže, ali je Tamni. Mag srednje snage. Uzgred budi re eno, i on je nas primetio." „I šta emo da radimo?“ „Mi? Ništa “ „Ali, on je Tamni!“ „Da, a mi smo Svetlost. Šta s tim? Kao službenici Straže, imamo pravo da ga legitimišemo. Ali, dokumenta su mu sigurno u redu.“ „A kada emo biti u mogu nosti da se umešamo?“ „Pa... ako sada ustane, zamahne rukama, pretvori se u demona i po ne da svima odgriza glave...“ „Antone!“ „Savršeno sam ozbiljan. Nemamo nikakvih prava da prekidamo odmor poštenog Tamnog.“ Konobar donese naša jela, i mi za utasmo. Svetlana je jela, ali bez ikakvog apetita. Zatim, uvre eno, kao jogunasto dete, dobaci: „I koliko dugo e Straža ovako da se dodvorava?“ „Tamnima?“ „Da.“ „Sve dok ne budemo imali odlu uju u prednost. Dokle god kod ljudi, koji postaju Ini, ne bude bilo makar i najmanjeg kolebanja izme u toga ho e li izabrati Svetlost ili Tamu. Dok Tamni

ne izumru od starosti. Dok ne do e trenutak kada e s manjom lako om podsticati ljude na zlo, nego što to sada ine.“ „Antone, ali to je ve kapitulacija!" „Neutralnost. Status kvo. Nema tu tajne, obe strane su u cajtnotu.“ „Znaš, mnogo mi je simpati niji Divljak, koji sam Tamnima uliva stah. Makar i kršio Dogovor, makar nam nehotice i podmetao! Pa on se bori protiv Tame, razumeš li ti, bori se! Sam protiv svih!“ „ A ti nisi razmišljala o tome zašto on ubija Tamne, a ne stupa s nama u kontakt?“ „Ne.“ „On nas ne vidi, Svetlana. I da ho e, ne može.“ „Pa on je samouk...“ „Da. Talentovani samouki Ini sa sposobnostima koje se haoti no ispoljavaju. Nadaren je da primeti Zlo. Nesposoban da otkrije Dobro. Tebe to uopšte ne plaši?“ „Ne“, sumorno odgovori Svetlana. „Izvini, ali ne razumem šta nameravaš da kažeš, Olj...

Izvini, Antone. Progovorio si isto kao ona.“ „Ništa.“ „Tamni je nekuda krenuo“, re e Svetlana, gledaju i nekuda preko mog ramena. „Da ispija tu u snagu, baca zle ini. A mi ne intervenišemo."

Malo se okrenuh. Ugledah Tamnog. Spolja je, zaista, izgledao kao da mu je oko trideset godina. Obu en s ukusom, zanosan... Za stolom za kojim je sedeo, ostaše mlada žena i dvoje dece: de ak od oko sedam godina, i nešto mla a devoj ica. „Ide da se oto i, Sveta. Da se ispiša. A njegova porodica, uzgred budi re eno, sasvim je normalna. Bez ikakvih mo i. Je l' i njih predlažeš za likvidaciju?" „Iver ne pada daleko od klade...“ „Reci to Gariku. Njegov otac je crni mag. Živ i dan-danas.“ ast izuzecima..." „Ceo život se sastoji od izuzetaka.“ Svetlana se u utala. „Poznat mi je taj poriv, Sveta. initi dobro, progoniti zlo. Jednom i zauvek. I ja sam takav. Ali ako ne shvatiš da je to orsokak, završi eš u Sumraku. I neko od nas e biti zadužen da prekine tvoj zemaljski život.“ „Zato u ja uspeti...“ „Je l’ znaš kako e tvoje akcije da izgledaju sa strane? Psihopata, koji na sve strane ubija normalne, dobre ljude. Naslovi u novinama, koji lede krv u žilama. Zvu ni nadimci, kao na primer, „moskovska Bordžija“. Pobudi eš u ljudima toliko zla, koliko cela brigada crnih magova ne bi mogla za godinu dana.“ „Kako to da na sve imate odgovor?“ ogor eno upita Svetlana. „Tako, što smo prošli kroz obrazovni dribling. I preživeli. Ono što je najvažnije preživeli!“ Dozvao sam konobara i zatražio meni. Predložih: „Ho emo po koktel? I idemo odavde? Izaberi.“ Svetlana klimnu glavom, pregledaju i vinsku kartu. Kelner, visoki, crnomanjasti momak, koji ne beše Rus, ekao je da se odlu imo. Svega se u životu nagledavši, ne beše nimalo zbunjen u prisustvu dve devojke od kojih se jedna ponašala kao muškarac. „Alter ego“, re e Svetlana.

Podozrivo zavrteh glavom - koktel beše jedan od najja ih. Ipak, nisam se suprotstavljao. „Dva koktela, i ra un.“

Dok je barmen pravio koktel, a konobar pisao ra un, nas dvoje smo sedeli u mu noj tišini.

Kona no, Svetlana upita: „Dobro, s pesnicima je sve jasno. Oni su potencijalni ini. A šta je sa zlo incima? Kaligula, Hitler, manijaci-ubice...“ „Ljudi.“ „Svi?“ „Po pravilu. Imamo mi svoje zlo ince. Njihova imena ništa ne zna e ljudima... a vama e, uostalom, uskoro po eti kurs istorije.“ Alter ego se ispostavio kao veoma dobar. Dva teška nepomešana sloja su se njihala u aši, crni i beli, slatkasti liker od pavlake i gorko tamno pivo.

Platih gotovinom, jer ne volim da ostavljam elektronske tragove, zatim podigoh ašu. „Za Stražu.“ „Za Stražu", saglasila se Sveta. „I za tvoj uspeh, da se iskobeljaš iz ove situacije...“ Imao sam neopisivu želju da je zamolim da triput kucne u drvo. Ali pre utah. U dva gutljaja popih koktel - prvo, meka sladunjavost, zatim, blaga gor ina. „Odli no“, re e Sveta. „Znaš, baš mi se ovde svi a. Je li možemo još malo da posedimo?“ „U Moskvi ima mnogo prijatnih mesta. Hajdemo, na i emo takvo gde ne e biti crnih magova na pauzi?“ Sveta odmahnu: „Uzgred, njega nema.“ Pogledah na sat. Da... mogao je da napuni dve kofe za ovo vreme. A najneprijatnija stvar je bila ta što je njegova porodica i dalje sedela za svojim stolom. I žena se, o igledno, ve bila uznemirila. „Sveta... sad u ja.“ „Ne zaboravljaj ko si?“ šapnula je za mnom.

Da. Zaista, i za mene samog bilo bi pomalo udno da sad u em u toalet za tamnim magom.

Svejedno, krenuh kroz salu, pogledavši u hodu kroz Sumrak. Logi no bi bilo da sam mogao da ugledam auru maga, ali unaokolo se nalazila samo siva pustoš, prošarana obi nim aurama: zadovoljnim, uznemirenim, pohotnim, pijanim, radosnim.

Nije mogao da pro e kroz kanalizaciju!

Tek iza zidova zgrade, negde pored beloruske ambasade, promakao je slab plami ak aura Inog. Ali prili no slabija i druge nijanse, i to ne od crnog maga.

Kuda je nestao...

U uskom hodniku, koji se završavao dvoma vratima, bilo je pusto. Još par trenutaka vrzmao sam se unaokolo, ali uzalud, sekund fali da ga ne primetimo kako nestaje u Sumraku, ili poseduje takvu snagu da je sposoban da se teleportuje... Zatim otvorih vrata muškog toaleta.

Ovde je bilo veoma isto i svetlo, pomalo tesno i ose ao se jak cvetni miris osveživa a vazduha.

Crni mag je ležao pored samih vrata, i njegove raširene ruke ne dozvoljavaše da se ona skroz otvore. Lice mu beše zadržalo izgled zbunjenosti i nerazumevanja, a u desnom dlanu primetih odsjaj tanke kristalne cev ice. Kao da se za oružje ipak uhvatio, ali prekasno.

Krvi nije bilo. Nije bilo ni ega, i kada sam ponovo pogledao kroz Sumrak, nisam mogao da prona em ni najmanje tragove magije.

Kao da je Tamni umro od banalnog sr anog ili moždanog udara... kao da je mogao tako da umre...

Me utim, postojao je još jedan detalj, koji je ovu sumnju na isto opovrgavao.

Uska posekotina na kragni košulje. Tanka, kao brija em ise ena. Kao da mu je u grlo zabijen nož, koji je pri tom ovlaš zahvatio ode u. Ali na koži ne behu prisutni nikakvi tragovi uboda. „Prokletnici...“ prošaputah, nemaju i pojma kome se obra am. „Prokletnici!“ Teško da je mogla da postoji gora situacija od ove u koju sam ja upao. Da zamenim telo i vratim se „sa svedokom“ nazad u restoran, ili da ovde potpuno sam stojim nad telom crnog maga, koga je ubio Divljak. „Idemo, Pavlik...“ za ulo se iza le a.

Okrenuh se - žena, koja je sedela za stolom s crnim magom, ušla je u hodni , drže i sina za ruku. „Ne u, mama!“ jogunasto povika de ak. „Ima da ideš, i da kažeš tati da nam je dosadno..." strpljivo je govorila žena. Slede eg trenutka, ona ve beše podigla glavu i ugleda mene. „Pozovite nekog!“ beznadežno povikah ja. „Zovite! Ovom oveku je pozlilo! Odvedite de aka, i pozovite bilo koga!“ U sali su me o igledno ve uli, Olgin glas bio je prili no jak. Odmah je nastupila tišina, ostala je samo da svira monotona narodna melodija, a nerazgovetni žamor potpuno je utihnuo.

Naravno, nije me poslušala... Bacila se nad telo muža, odgurnuvši me s puta, i zakukala, bukvalno zakukala, naglas, shvataju i odmah šta se dogodilo, mada je rukama rastezala iskidanu kragnu košulje, drmusala nepokretno telo. Zatim je po ela da ga šamara, sa nadom da se on pretvara ili je samo pao u nesvest... „Mama, zašto biješ tatu?“ tiho vrisnu Pavlik. Nije bio uplašen, ve pre u udu, ne videvši ranije skandal. Bila je to složna porodica.

Uhvatio sam de aka za rame i pažljivo odveo u stranu. U hodnik ve navirahu ljudi.

Ugledah i Svetu, iskola ila je o i, odmah sve shvataju i. „Odvedite de aka“, zamolio sam konobara. „Izgleda da je ovek umro...“ „Ko je pronašao telo?“ veoma smireno upitao je konobar. Bez i najmanjeg akcenta, potpuno druga ijeg od onog kad nas je posluživao za stolom. „Ja.“ Konobar klimnu glavom, vešto predaju i de aka nekoj ženi iz posluge restorana; ovaj je po injao da urla, shvataju i da se u njegovom malom zašuškanom svetu dogodilo nešto strašno. „A šta ste vi tražili u muškom toaletu?" „Vrata su bila otvorena, i ja sam ga videla kako leži...“ slagah bez razmišljanja.

Kelner ponovo potvrdno klimnu, prihvataju i mogu nost takvog doga aja. Ali me ipak vrsto uhvati za lakat. „Gospo o, mora ete da sa ekate miliciju.“ Svetlana se ve beše progurala do nas, i ula ove poslednje re i. Samo nam to fali - da po ne prisutne da lišava svesti! „Naravno, naravno...“ napravih korak, kelner mi nehotice pusti ruku i po e za mnom. „Svetka, kakav užas... tamo je mrtvac!“ „Olja...“ Sveta pravilno odreagova. Zagrlila me je, uputila kelneru pogled pun revolta i odvukla me u salu restorana.

U tom trenutku, provla i se kroz uznemirenu, radoznalu masu, promakao je de ak. S vriskom se bacio prema majci, koju su u tom momentu pokušavali da odvoje od tela. Ugrabivši priliku usred meteža koji se stvorio pojavom de aka, ona ponovo pade nad mrtvim mužem i po e da ga trese: „Ustani! Gena, ustani! Ustani!“

Osetih kako je, ugledavši ovu scenu, Svetlana uzdrhtala. Prošaputah: „I? Satrti Tamne u prah i pepeo?“ „Zašto si to uradio? Shvatila bih i bez toga!“ razjareno prosikta Svetlana. „Šta?“ Pogledasmo se u o i. „Nisi ti?“ neuvereno upita Sveta.. „Izvini... verujem ti.“ Tek sada shvatih da sam potpuno zaglibio.

Islednik nije pokazivao naro ito interesovanje prema meni. U njegovim o ima je moglo da se pro ita ve formirano mišljenje - prirodna smrt. Slabo srce, zloupotreba narkotika... ma sve što ti padne na pamet. Nije imao i nije mogao da ima bilo kakvo sažaljenje prema oveku koji pose uje skupe restorane. „Telo je samo ležalo?" „Da“, umorno potvrdih. „Užas!“ Islednik slegnu ramenima. Ništa užasno nije video na trupu, koji, uzgred, nije bio ni umrljan krvlju. Ipak je velikodušno potvrdio: „Da, težak prizor. Je l' bilo nekog u blizini?“ „Nikog. Ali se kasnije pojavila žena... mrtva eva žena, s detetom.“ Skrivenim osmehom bejah nagra en za namerno nepovezanu izjavu. „Hvala, Olga. Možda e vas još kontaktirati.

Ne ete uskoro napuštati grad?“ Energi no odmahnuh glavom. Milicija me ni najmanje nije zabrinjavala.

Ali šef, koji se skromno sedeo za ugaonim stolom, veoma.

Ostavivši me na miru, islednik se uputio ka „mrtva evoj ženi“. A Boris Ignjatjevi se užurbano uputi ka našem stolu. Po svoj prilici, bio je zašti en nekim slabim inima koje odvla e pažnju, jer ga niko nije prime ivao. „Jeste li upali u nevolju?“ samo je upitao šef. „Mi?“ utvrdih još jednom za svaki slu aj. „Da. Vi. Ta nije, ti.“ „Ispunio sam sve instrukcije koje sam dobio“, klju aju i prošaputah ja. „A ovog maga nisam ni takao!“ Šef uzdahnu. „Ne sumnjam. Ali kako si mogao, ti, koji si stru njak u Straži, i koji poznaješ svu komplikovanost situacije da ispadneš tako glup i zatekneš se sam s Tamnim?“ „Ko je to mogao da predvidi?“ pobunih se ja. „Ko?“ „Ti. Kada smo ve posegnuli za ovakvim merama... za maskaradom bez presedana. Šta su bile instrukcije? Ne ostajati sam ni minut vremena! Ni minut! Zajedno i da jedeš, i da spavaš sa Svetlanom. Zajedno ak i da se tuširate! I u toalet da idete zajedno! Da bi svakog, baš svakog trenutka bio... “ šef uzdahnu i u uta. „Borise Ignjatjevi u", neo ekivano se umeša Svetlana. „Sada to više nema smisla. Dajte da razmislimo šta dalje da radimo.“ Šef s blagim enjem pogleda u nju. Klimnu: „U pravu je devojka... Dajte da razmislimo. Po nimo od toga da se situacija katastrofalno pogoršala. Ako su ranije na Antona samo indirektno sumnjali, sada su ga bukvalno upecali. Ne vrti glavom! Videli su te kako stojiš nad svežim lešom. Lešom crnog maga, koji je ubijen na isti na in kao i sve prethodne žrtve. Nismo u mogu nosti da te zaštitimo od optužbi. Dnevna straža e se obratiti tribunalu i zatraži e skeniranje pam enja."

„To je veoma opasno, zar ne?“ pitala je Svetlana. „Ali zato e se otkriti da je Anton nevin.“ „Ho e. Ali e Tamni saznati sve informacije koje su mu ikad bile dostupne. Svetlana, je l’ možeš da pretpostaviš koliko zapravo zna glavni programer Straže? Dopustimo da je on ponešto i zaboravio, pogledao usput na podatke, obradio ih, i zaboravio. Ali Tamni imaju svoje stru njake.

I pošto opravdani Anton iza e iz sudnice... s pretpostavkom da je izdržao reaktivaciju celokupne svesti, Dnevna straža e biti u toku sa svim našim operacijama. Da li shvataš šta e se dogoditi?

Metodika obuke i potraga za novim Inima, analiza bojnih operacija, raspored obaveštajne mreže, statistika gubitaka, anketni podaci zaposlenih, finansijski planovi...“ Razgovarali su o meni, a ja sam sedeo pored njih, kao da nemam veze s onim što se doga alo. I stvar je bila ne samo u cini noj otvorenosti, nego u samoj injenici da se šef savetovao sa Svetlanom, magompo etnikom... a ne sa mnom, potencijalnim magom tre eg stepena...

Ako bismo proizašlu situaciju uporedili s partijom šaha, moja pozicija je izgledala prosto do uvredljivosti. Ja sam bio lovac, prose no dobar lovac Straže. A Svetlana pešak. Ali pešak, koji se ve pripremao da postane kraljica.

I od sve muke, koja mi je pala za vrat, šefu je bilo važnije da Svetlani održi kratki as iz prakti ne primene. „Borise Ignjatjevi u, vama je jasno da ja ne u dozvoliti da mi skeniraju pam enje“, rekoh ja. „Onda eš biti osu en.“ „Znam. Mogu još i da se zakunem da nemam ništa s tim smrtima Tamnih. Ali nemam ni dokaze.“ „Borise Ignjatjevi u, a ako predložimo... ako Antonu provere pam enje samo za danas!“ radosno uzviknu Svetlana. „To je to, uveri e se...“ „Sveta, ne može se anje da se isecka na komade. Ono se u potpunosti izvla i. Po evši od prvog trenutka života. Od mirisa maj inog mleka i ukusa plodove vode“, šef je sada govorio prili no grubo. „U tom je i problem. ak i kad Anton ne bi znao nikakve tajne... zamisli samo, kako je to setiti se svega i ponovo preživeti sve! Plutanje u tamnoj lepljivoj te nosti, pokretni zidovi, blesak svetlosti na izlazu, bol, gušenje, neophodnost disanja... sopstveno ro enje. I dalje, tren za trenom... jesi li ula da pred smrt ceo život prolazi pred o ima? Tako i tokom provere pam enja. Pri tom, negde duboko, duboko u svesti stoji se anje da se sve to ve jednom dogodilo. Razumeš? Teško se ostaje pri zdravom razumu." „Vi to govorite..." nesigurno re e Svetlana. „Kao da...“ „...da sam prošao kroz to. Ali ne na saslušanju. Pre više od jednog veka, kada je Straža samo prou avala efekte ekstrakcije pam enja... bio je potreban dobrovoljac. Posle su me godinu dana vra ali u normalu." „A kako?“ radoznalo upita Svetlana. „Novim utiscima. Onim što ranije nisam doživeo. Strane zemlje, nepoznata jela, neo ekivani susreti, nepoznati problemi. I svejedno", šef se osmehnu. „Ponekad se uhvatim kako razmišljam, šta je ovo oko mene? Realnost ili se anja? Je li ja to živim, ili ležim na kristalnoj plo i u kancelariji Dnevne straže, gde mi razmotavaju se anja, kao klupko od vune...“ utao je.

Za stolovima oko nas sedeli su ljudi, muvala se posluga. Patrola je otišla i odnela telo crnog maga; njegovu udovicu i decu, pokupio je jedan muškarac, verovatno ro ak. Više nikoga nije zanimao ovaj incident. inilo se, ak, naprotiv, gosti kao da su dobili apetit, i osetili že za životom. Na nas, tako e, niko nije obra ao pažnju. Uticaj ini, koje je šef letimi no usmeravao na

prisutne, primoravao je sve da skre u pogled sa nas.

A šta ako se ovo sve ve dogodilo? Šta ako ja, Anton Gorodecki, sistem administrator trgova kog preduze a „Niks“, po statusu mag No ne straže, sada ležim na kristalnoj plo i, izrezbarenoj drevnim runama? I moju svest sada, svejedno ko, odmotavaju, pregledaju, prepariraju crni magovi ili Tribunal u mešovitom sastavu...

Ne! Nemogu e! Ne ose am ono, o emu je govorio šef. Nemam deža vi. Nikada dosad nisam bio u ženskom telu, i nikada nisam pronalazio mrtva tela u javnim toaletima... „Zamorio sam vas“, re e šef. Dohvatio je iz džepa tanki duga ki cigarilos. „Je li vam situacija jasna? Šta emo da radimo?“ „Ja sam spreman da ispunim svoj dužnost“, rekao sam. „Stani malo, Antone. Nemoj da se prsiš.“ „Ne prsim se. Nije stvar u tome, što sam ja sad spreman da zaštitim sve Stražine tajne. Je prosto ne u izdržati saslušavanje. Bolje da umrem.“ „Ali mi ne umiremo kao ljudi...“ „Da, nama je gore. Ali, ja sam spreman.“ Šef uzdahnu. „Devojke... izvini, Antone... Dajte da razmislimo o uzrocima, a ne o posledicama ovih doga aja.“ „Da razmislimo“, rekoh bez prevelike nade. „Divljaklovi po gradu ve nekoliko godina. Po poslednjim informacijama analiti kog odeljenja, ova udna ubistva po ela su pre tri i po godine. Jedan broj žrtava, bili su Tamni. Drugi deo, verovatno, potencijalni Tamni. Niko od ubijenih nije bio rangiran više od etvrtog stepena.

Niko od njih nije radio u Dnevnoj straži. Veoma je zanimljivo da su svi oni bili umereni tipovi... ukoliko je to uopšte mogu e re i za Tamne. Ubijali su, na razne na ine uticali na ljude, ali kudikamo re e, nego što su mogli.“ „Njih su podmetali", re e Svetlana. „Zar ne?“ „Sigurno. Dnevna straža ne samo da nije dirala tog psihopatu, nego mu je i slala svoje potrošne mamce. Zašto? Glavno pitanje je - zašto?“ „Da bi nas okrivili za nemar...“ predložih ja. „Cilj ne opravdava sredstva.“ „Da bi nekom od nas namestili.“ „Antone... od svih zaposlenih u Straži, u vreme tih ubistava, alibi jedino nemaš ti. Zašto bi Dnevna straža jurila baš tebe?“ Slegnuh ramenima. „Zavulonova osveta...“ šef sa sumnjom zavrte glavom. „Ne. Tek skoro si se sukobio s njim. Prvi slu aj je zabeležen pre tri i po godine. Ostaje pitanje - zašto?“ „Možda je Anton, potencijalno, veoma mo an mag?“ tiho upita Svetlana. „I Tamni su to shvatili. Pošto je kasno da ga primame na svoju stranu... odlu ili su da ga unište.“ „Anton je ja i, nego što misli“, odbrusi šef. „Ali preko drugog stepena ne e nikada pre i.“ „Ako neprijatelj vidi dalje od nas u budu nost?“ zna ajno ga pogledah u o i. „I šta onda?“ „Možda sam ja slab mag, možda srednje snage ili jak. Ali ako... jednostavno budem nešto uradio i tako promenim ravnotežu snaga? Nešto krajnje jednostavno, što nema veze s magijom?

Borise Ignjatjevi u, pa Tamni su pokušali da me odvoje od Svetlane, zna i videli su onaj trag verovatno e da u uspeti da joj pomognem! A šta ako vide još nešto? Nešto što pripada

budu nosti? I odavno to vide, i od tada pokušavaju da me se reše? Pri emu je, u pore enju s tim, borba za Svetu sitnica..."

U po etku me šef pažljivo slušao. Onda se namrštio i odmahnuo glavom: „Antone... patiš od manije veli ine. Izvini. Posmatram životne pravce svih radnika Straže, po ev od onih klju nih, pa sve do domara ika Šure. Ali ne... izvini molim te, u budu nosti te ne ekaju velika dela. Ni po jednoj liniji realnosti.“ „Borise Ignjatjevi u, jeste li apsolutno sigurni da niste pogrešili?“ Baš me je razljutio... „Nisam, naravno. Ni u šta ne verujem apsolutno. ak ni u sebe. Ali, veoma su male šanse da si u pravu. Veruj mi.“ Poverovao sam.

U pore enju sa šefom, moje sposobnosti su ravne nuli. „Zna i, nije nam poznata glavna stvar - uzrok?“ „Da. Meta ove ujdurme si svakako ti, tu više nema sumnje. Veoma vešto i prepredeno. On smatra da se bori protiv zla, a sam je odavno ve postao marioneta. Danas su ga doveli u isti restoran, u koji si i ti došao. Podmetnuli su žrtvu. I ti si naseo.“ „Onda, šta da radimo?“ „Da tražimo Divljaka. To je poslednja šansa, Antone." „Fakti ki... mi emo ga ubiti.“ „Ne mi. Mi emo samo da ga prona emo." „Svejedno. Koliko god bio loš, koliko god da je posrnuo, ali on je naš! Bori se protiv zla kako zna i ume. Treba mu jednostavno sve objasniti..." „Kasno je za to, Antone. Kasno. Prevideli smo njegovo iskrsnu e. Sada za njim ostaju takvi tragovi... Se aš li se kako je skon ala ona vampirica?“ Klimnuh: „Upokojenje.“ „ A ona je još, s ta ke gledišta Tamnih, po inila daleko manje prestupa... I isto joj nije bilo jasno šta se dešava. Ali Dnevna straža je priznala njenu krivicu." „Je l’ to slu ajno?" pitala je Svetlana. „Ili je napravila presedan?“ „Ko e ga znati... Antone, moraš da na eš Divljaka.“ Podigoh pogled. „Da ga prona eš i predaš Tamnima", odlu no re e šef. „Zašto ja?“ „Zato što si jedino ti pod moralnom odgovornoš u. Zato što si meta upravo ti. Ti se time samo braniš. Za bilo koga od nas, predaja Svetlog, pa makar i pustinjaka, samoukog i posrnulog, bila bi veliki šok Ti eš izdržati." „Nisam siguran.“ „Ho eš. I zapamti, Antone. Imaš samo ovu no . Dnevna straža nema više razloga za odugovla enjem, ujutro e ti poslati formalnu optužbu.“ „Borise Ignjatjevi u..." „Seti se! Seti se ko je bio u restoranu? Ko je pošao za crnim magom u toalet?“ „Niko. Sigurna sam, sve vreme sam gledala ho e li se pojaviti“, umešala se Svetlana. „Zna i, Divljak je ekao maga u toaletu. Ali morao je odande da iza e. Se ate li se?

Sveta, Antone?“ utali smo. Ja se nisam se ao. Trudio sam se da ne gledam u crnog maga. „Izašao je jedan ovek“, rekla je Svetlana. „Tako nekako... pa...“ Zamislila se. „Ništa posebno, baš ništa. Osrednji tip, kao da su pomešali milion lica, i napravili jedno zajedni ko. Ovlaš sam ga pogledala, i odmah zaboravila.“ „Seti se“, zahtevao je šef.

„Borise Ignjatjevi u... ne mogu. Obi an ovek. Muškarac. Srednjih godina. ak nisam ni primetila da je... Ini.“ „On je spontani Ini. On ak ne ulazi ni u Sumrak, nego balansira na samoj granici. Sveta, seti se! Lica... ili nekakvih naro itih karakteristika.“ Svetlana protrlja elo: „Kada je izašao... seo je za sto... tamo je bila i žena. Lepa, svetlosme a. Popravljala je šminku, primetila sam i da joj je kozmetika bila marke „sjaj“, ja je ponekad i sama koristim... jeftina je, ali kvalitetna..."

I pored svega se nasmejah. „Aura žene!“ grubo viknu šef. „Se aš li je se? Skini mi kopiju!“ Povisio je glas i promenio ton. U restoranu ga, naravno, niko nije uo. Ali preko lica ljudi preleteše gr evite grimase, konobar, koji je nosio poslužavnik, saplete se, ispusti bocu vina i par kristalnih aša.

Svetlana trgnu glavom - šef je tako lako uveo u trans, kao da se radilo o najobi nijem oveku. Primetio sam kako su joj se raširile zenice, i tanka pruga duginih boja protegla se izme u devoj inog i šefovog lica. „Hvala ti, Sveta“, rekao je Boris Ignjatjevi . „Uspela sam?“ za eno re e ona. „Da. Možeš da se smatraš magom sedmog stepena. Potvrdi u da sam ispit li no održao.

Antone!“ Pogledah šefa u o i.

Potres.

Teku e niti energije, nepoznate ljudima.

Lik. Ne, nisam video lice Divljakove prijateljice. Video auru, što je daleko više.

Plavkastozeleni slojevi, izmešani kao sladoled u posudi, mala sme a mrlja, bela pruga. Prili no komplikovana aura, lako ostaje u pam enju, i, u celosti, veoma simpati na. Pripade mi muka.

Ona ga voli...

Voli ga i zbog ne eg pati, i misli da je on prestao da je voli, ali svejedno trpi, i spremna je da trpi i dalje...

Na i u Divljaka po tragu ove žene. I preda u ga Tribunalu, u sigurnu smrt. „N-ne...“ izgovorih. Šef me je saose ajno posmatrao. „Ona nije ništa kriva! Ona ga voli, pa vidite valjda!“ Tužna muzika tištala mi je u ušima, i niko od ljudi nije odreagovao na moj krik. Da sam se po podu valjao, i pod tu e stolove zavla io, samo bi podigli noge, i nastavili da gutaju indijska jela...

Svetlana nas je posmatrala. Ona je zapamtila auru, ali nije umela da je dešifruje... to je ve šesti stepen... „Onda eš ti da umreš“, rekao je šef. „Ja znam na šta...“ „A zaboravio si na one, koji vole tebe, Antone?“ „Nemam pravo na to.“ Boris Ignjatjevi se kiselo osmehnu: „Heroj... Ah, kakvi smo svi mi heroji... Ruke nam iste, srca od zlata, nogom u blato nikad kro ili... A se aš li se žene, koju su odveli odavde? Uplakane dece, se aš se? Oni nisu Tamni. Obi ni ljudi... koje smo obe ali da uvamo. Koliko odmeravamo svaku operaciju? Šta e nam analiti ari, makar ih kleo svakog dana, koji su ve u pedesetim sedi?“

Kako sam nedavno ja prekorevao Svetlanu, samouvereno i zapovedni ki, tako je sada mene šef šibao po obrazima... „Antone, potreban si Straži! Sveta, tako e! A psihopata, s druge strane, pa makar bio i dobar, nije! Uzeti nož u ruke, i hvatati Tamne po haustorima i toaletima je prosto. Ne razmišljati o posledicama, ne ose ati krivicu... Gde je naš front, Antone?" „Me u ljudima", spustih pogled. „Koga štitimo?" „Ljude.“ „Apstraktno zlo ne postoji, zapamti to jednom zauvek! Koreni su ovde, oko nas... u ovom stadu, što preživa i veseli se sat vremena posle ubistva! Eto za koga si dužan da se boriš. Za ljude.

Tama - to je hidra, i što joj više glava odse eš, još više e ih izrasti! Hidre ubijaju glavama, razumeš? Ubiješ li stotinu Tamnih, na njihovo mesto sta e hiljadu. Eto zbog ega je Divljak kriv!

Eto zbog ega eš ga ti, baš ti, Antone, prona i. I primora eš ga da ode na sud. Milom... ili silom.“ Šef iznenada za uta. Naglo ustade: „Idemo, devojke..."

Više nisam ni obra ao pažnju na sli na obra anja. Sko ih, i uzeh tašnicu, spontanim, refleksnim pokretom. Šef se ne uzrujava tek tako. „Brzo!“ Neo ekivano shvatih da bih morao da posetim isto ono mesto, gde se nesre ni mag susreo sa smr u. Ali nisam se usudio ni da pisnem. Krenuli samo tako brzo ka izlazu, da bi nas obezbe enje sigurno zaustavilo... da je moglo uopšte da nas vidi. „Kasno“, kod samih vrata, tiho re e šef. „Zabrbljali smo se...“ U restoran u oše, kao da su se infiltrirali, troje. Dva krupna momka i devojka.

Devojku sam poznavao. Alisa Donjikova. Veštica iz Dnevne straže. Kada je ugledala šefa, o i su joj se zacaklile.

A za njom se kretahu dve neuhvatljive, nevidljive siluete, koje se provla iše kroz Sumrak. „Molim za trenutak“, promuklo, kao da joj se iznenada osušilo grlo, re e Alisa. „Gubi se“, šef lagano pre e rukom, i pogura Tamne u stranu, ka zidu. Alisa se nakrenu, pokušavaju i da se otme elasti nom zidu, ali odnos njihovih snaga beše neuporediv. „Zavulone, pozivam te!“ zapišta ona.

Oho. Veštica je me u ljubimicama Dnevne straže, im ima pravo poziva!

Iz Sumraka izroniše još dvoje Tammh. Na prvi pogled procenih da su bojni magovi tre eg- etvrtog stepena. Naravno, daleko su od Borisa Ignjatjevi a, kome još i ja mogu da pomognem, ali svakako mogu da dobiju na vremenu... Šefu je tako e bilo jasno. „Šta ho ete?“ zapovedno upita on. „Ovo je vreme No ne straže.“ „Došlo je do zlo ina“, gorele su Alisine o i. „Ovde je nedavno ubijen naš brat. Ubio ga je neko iz...“ pogledom je sevala as na šefa, as na mene. „Iz ega?“ upita šef.

Veštica nije pala na provokaciju. Da je rizikovala da sa svoje pozicije, i van svog termina, uputi Borisu Ignjatjevi u takvu optužbu, ovaj bi je razmazao po zidu.

Pri emu se ni na trenutak ne bi zapitao o ispravnosti takvog postupka. „Iz redova Svetlih!" „Prestupnik nije poznat No noj straži.“ „Zvani no vas molimo da sara ujete.“

Da. Nije se više imalo kuda. Odbiti saradnju drugoj Straži bilo je skoro kao i objaviti im rat. „Zavulone, obra am se za pomo !“ ponovo je dozivala veštica. U glavi mi se rodila bojažljiva nada da je vo a Tamnih ne uje, ili je ne im zauzet. „Spremni smo na saradnju“, rekao je šef. Glas mu beše ledeno hladan.

Osvrnuh se po sali, preko širokih le a magova, Tamni nas ve behu opkolili, o igledno pokušavaju i da nas zadrže kod vrata. Da, u restoranu se spremalo nešto nevi eno.

Narod je žderao.

Mljackanje je bilo toliko glasno, kao da su za stolovima sedele svinje. Tupi, staklasti pogledi, u rukama stegnuti pribor za jelo, ali hranu zahvataju prstima, dave se, šmrkljaju, ispljuvavaju. Sredove ni gospodin, prijatne spoljašnosti, koji je u miru ve erao u krugu svoja tri telohranitelja i mlade devojke, pije vino pravo iz flaše. Simpati ni mladi , o ito jedan od japija, i njegova draga prijateljica, otimaju jedno drugom tanjiri , nalivaju i se masnim narandžastim umakom. Konobari se motaju od stola do stola, i slažu, slažu proždrljivcima tacne, šolje, flaše, mangale, inije...

Tamni imaju svoje na ine da prisutnima odvuku pažnju. „Je l' neko od vas bio u restoranu kad se dogodilo ubistvo?" sve ano upita veštica. Šef je na trenutak za utao. „Da.“ „Ko?“ „Moje saputnice.“ „Olga... Svetlana...“ gutala nas je pogledom. „Ovde, kažete, nije prisustvovao Ini, radnik No ne straže, ije je ljudsko ime Anton Gorodecki?“ „Osim nas, nije bilo nikog od radnika Straže!“ brzo re e Svetlana. Pravilno, ali previše brzo. Alisa se namršti, shvataju i da je pitanje postavila previše rasplinuto. „Mirna no , zar ne?“ za ulo se od vrata.

Zavulon se javio na poziv...

Posmatrao sam ga, beznadežno shvataju i da ova maska ne može da obmane visokog maga. Nije mogao da prepozna šefa u Ilji, ali starog lisca ne eš uhvatiti dvaput u istu zamku. „Ne sasvim mirna, Zavulone", jednostavno re e šef. „Oteraj svoju stoku, ili u ja uraditi to umesto tebe.“ Tamni mag je izgledao baš kao da se vreme zaustavilo, kao da ledenu zimu nije zamenilo toplo, mada zakasnelo prole e. Odelo, kravata, siva košulja, staromodne uske cipele. Upali obrazi, mutan pogled, kratka frizura. „Znao sam da emo se sresti“, rekao je Zavulon.

Gledao je u mene. Samo u mene. „Baš je glupo...“ Zavulon zavrte glavom. „Zašto ti je to trebalo, a?“ Zakora io je, Alisa mu nestade s puta. „Dobar posao, izobilje, zadovoljeno samoljublje... sve radosti sveta u tvojim rukama, treba samo na vreme da razmisliš šta e ovaj put biti Dobro... Tako si tvrdoglav. Ne razumem te...

Antone...“ „A ja ne razumem tebe, Zavulone", šef mu prepre i put. Tamni ga nerado pogleda: „Znaš, stariš... U telu tvoje ljubavnice je...“ Zavulon se zakikota, „Anton Gorodecki.

Onaj, koga sumnji imo za serijska ubistva Tamnih. Je l' se odavno tamo krije, Borise? I ti nisi primetio podvalu?“ Ponovo se zakikotao.

Okrznuh pogledom Tamne. Još ne behu shvatili. Potrebno im je još sekund vremena, pola

sekunda...

Zatim primetih kako Svetlana podiže ruku i na njenom dlanu za arani pulsiraju i žuti oganj.

Ispit za peti stepen mo i je položen... samo ovaj put smo mi na gubitku. Nas je troje. Njih je šestoro. Ako Svetlana ipak udari, spasavaju i ne sebe, ve mene, koji sam ve do guše zaglibio u mulj - nasta e tu a.

Sko ih unapred.

Dobro je što Olga ima izvežbano i snažno telo. Dobro je da smo se svi mi, i Svetli i Tamni, odvikli od snage ruku i nogu, od prostog, jednostavnog batinanja. Sre a da Olga, lišena ve eg dela svoje magije, ovim sposobnostima ipak dobro vlada.

Zavulon se sagnuo ispustivši hroptavi zvuk, kada sam mu ja - ili Olga - zabio pesnicu u stomak. Nogom ga šutnuh u kolena i istr ah na ulicu. „Stani!“ zaurlala je Alisa. Uzbu ena, puna mržnje i ljubavi istovremeno.

Lov je po eo.

Tr ao sam po Pokrovci prema Zemljanom valu. Tašna me je udarala po le ima... dobro je da nisam na štiklama. Nestati... izgubiti se... uvek mi se svi ao životni kurs grada, ali bio je nekako kratak, suviše kratak, ko bi posumnjao da e radnik Straže morati da se krije i beži, umesto da lovi one koji se skrivaju i one u bekstvu...

Iza mene se razlegao škriputavi fijuk.

Refleksno odsko ih, i dalje ne shvataju i šta se dešava. Izvijaju i se duž ulice, protezao se plamte i crveni mlaz, pokušao da se zaustavi i okrene natrag, ali inercija beše suviše velika plamen se zabio u zid zgrade istovremeno užarivši kamen do belog usijanja.

Pa to je ve ...

Spotakoh se, padoh, pogledah iza sebe. Zavulon je ponovo punio bojnu palicu, ali kretao se prili no sporo, kao da ga je nešto sputavalo, paralisalo.

Tu e do poraza!

Ne bi ni trunke pepela od mene ostalo da me je zaka io „Bi Šaaba! 6 Zna i... zna i da šef ipak nije bio u pravu. Dnevnoj straži nije potrebno ono što mi je u glavi. Potrebno im je da me unište.

Tamni su tr ali za mnom, Zavulon je nišanio oružjem, šef je obuhvatao Svetlanu, koja mu se trzala iz ruku... Sko ih i ponovo se bacih u trk, ve shvataju i da ne u uspeti da pobegnem.

Jedina sre na okolnost je da nikog nije bilo na ulici, instinktivni, podsvesni strah uklonio je prolaznike na drugu stranu, im je krenula naša rasprava. Niko ne e stradati.

Zaškripaše ko nice. Okrenuh se i ugledah kako se Straža razilazi, osloba aju i put neobuzdanim kolima u mahnitoj brzini.

Da stanem... ne, ne smem.

Odsko ih na trotoar, nuh, skrivaju i se od Zavulona iza stare parkirane „volge“, puštaju i slu ajnog voza a da pro e. Srebrnkasta „tojota“ projurila je pored mene, i s istom onom oštrom škripom gore ih ko nica se zaustavila.

Vrata s voza eve strane širom su se otvorila; mahnuše mi iznutra.

Ovakve stvari se ne doga aju!

Samo u jeftinim akcionim filmovima, slu ajni automobil kupi junaka za kojim je raspisana potera...

Razmišljaju i i dalje, ve sam otvarao zadnja vrata i uskakao unutra. „Brže, brže!“ vikala je žena pored koje sam sedeo. Me utim, nije bilo potrebe požurivati voza a, ve smo jurili u punoj brzini. Iza nas je buknulo, i još jedan naboj „Bi a“ pojurio je za nama... voza skrenu u stranu, propuštaju i vatreni snop. Žena zavrišta.

Kako li oni vide sve ovo? Kao mitraljesku vatru? Kao plotunsku paljbu? Kao rafal plamenobaca a? „Zašto, zašto si se vra ao!“ žena je pokušala da pre e napred, o igledno žele i da udari voza a po le ima. Ve se bejah pripremio da je uhvatim za ruku, ali trzaj automobila me preduhitrio bacivši je nazad na sedište. „Nemojte“, nežno rekoh ja. Za uzvrat dobih negoduju i pogled.

Kako da ne. Koju bi ženu obradovalo pojavljivanje u kolima simpati ne, ali raš upane neznanke, za kojom juri gomila naoružanih bandita... i zbog koje se njen muž odjednom podme e pod vatru.

Sve u svemu, glavna opasnost je prošla. Izbismo na Zemljani val i sada smo se vozili u masi automobila. I prijatelji i neprijatelji, ostaše pozadi. „Hvala“, rekoh kratko ošišanom potiljku voza a. „Nije vas zaka ilo?“ nije se ak ni okrenuo. „Nije... Najlepše hvala. Zbog ega ste se zaustavili?" „Zato što je budala!“ proci ala je moja susetka. Pomerila se od mene u stranu na drugi kraj kola, kao da sam zaražena kugom. „Zato što nisam pizda“, staloženo odgovori ovek. „Zašto su vas tako... u redu, nije moja stvar.“ „Pokušali su da me siluju“, nasumice rekoh. To je ipak bio dobar izgovor. „Gde da vas ostavim?“ „Ovde“, pogledah na svetle i monogram iznad ulaza u metro. „Dalje u sama.“ „Odveš emo vas do ku e.“ „Nema potrebe. Hvala, ionako ste uradili više nego što sam o ekivala.“ „Dobro.“ Nije se prepirao, niti pokušao da me nagovara. Auto zako i, i ja iza oh van. Pogledah u ženu te rekoh: „Veliko vam hvala...

Ona frknu, trže se i zalupi vratima.

Eto. Svejedno, ovakvi slu ajevi su pravi dokaz da naš posao ipak ima nekog smisla...

Ležerno popravih kosu, obrisah farmerke. Prolaznici su me oprezno posmatrali, ali bez izbegavanja... zna i, nisam izgledao previše strašno.

Koliko mi je vremena još ostalo? Dok mi potera ne u e u trag - pet, deset minuta? Ili e šef ipak uspeti da ih zadrži?

Bilo bi bolje. Zato što mi, izgleda, postaje jasno šta je posredi.

Imam šanse, male, ali ipak šanse. oh u metro, u hodu uzimaju i Olgin mobilni iz tašne. Po eh da biram broj, zatim prekinuh, pa uzeh svoj.

Zvoni... pet puta... šest... sedam...

Prekinuh poziv pa okrenuh broj svoj mobilnog. Ovaj put Olga smesta odgovori: „Alo?“ za u se odse an nepoznati, promukli glas. Moj glas. „Ja sam, Anton“, uzviknuh. Momak, koji je prolazio pored mene za eno pogleda u moju stranu. „Budalo!"

Drugo i nisam o ekivao od Olge. „Gde si Antone?“ „Krenuo sam pod zemlju.“

„Dobro ti je krenulo. Kako mogu da ti pomognem?“ „Ti si ve na terenu?" „Da. Razgovaram s Borisom... paralelno." „Treba da se vratim u svoje telo.“ „Gde se nalazimo?“ Razmislih na sekund. „Kada sam pokušao da skinem crni vihor sa Svetlane... tada sam izašao na stanici...“ „Jasno. Boris mi je sve objasnio. Ovako emo: tri stanice dalje na kružnoj, zatim gore pa levo.“ Aha... gledala je mapu. „U redu.“ „U centru sale. Stižem za dvadeset minuta.“ „Dobro.“ „Je li treba nešto da ti donesem?“ „Da. Mene. Ostalo, kako ho eš.“ Zaklopivši telefon, još jednom se osvrnuh oko sebe i brzo uputih ka stanici.

GLAVA 4.

Stajao sam u centru Novoslobodske. Uobi ajeni prizor, kasni ve ernji sati - devojka koja eka... verovatno momka, možda i prijateljicu.

U mom slu aju, i jedno i drugo.

Pod zemljom e me na i teže, nego na površini. I najbolji crni magovi ne e uspeti da uhvate moju auru kroz slojeve zemlje, drevne grobnice na kojima po iva Moskva, usred gužve, i usiljenog potoka ljudi. Me utim, ni stanice nije teško pro ešljati - po jedan Ini s mojom slikom na svaku... i gotovo.

Ipak, nekako sam se nadao da mi je makar ostalo još pola sata do sat vremena do slede e Dnevne straže.

Kako se sve ini prostim. Kako se lako slaže zagonetka. Zavrteh glavom, osmehnuh se, te iznenada primetih upitni pogled mladog pani nog momka. Ne, druže, nisi pogrešio. Ovo seksepilno telo se osmehuje sopstvenim mislima...

U svakom slu aju, trebalo je odmah da shvatim, im su po ele da se nada mnom raspredaju niti intrige. Šef je, naravno, u pravu. Zaista nisam od tolike važnosti da bih zamišljao dugogodišnju, opasnu i ubita nu kombinaciju. Stvar je u ne em potpuno druga ijem, potpuno druga ijem.

Pokušavaju da nas ulove u slabosti. U dobroti i ljubavi.

I hvataju nas... ili im fali još malo.

Odjednom dobih veoma jaku želju da zapalim cigaretu, ak mi je krenula i voda na usta. udno, ali zaista sam retko koristio duvan... verovatno je ovo bila reakcija Olginog tela. Zamislio sam je pre sto godina - graciozna dama s tankom cigaretom u muštikli... negde u književnom klubu... u društvu Bloka ili Gumiljova. Nasmejanu, kako diskutuje na temu masonerije, narodne vlasti, težnji ka duhovnom savršenstvu...

A, kona no! „Da nemate slu ajno cigaretu?" upitah mladi a koji je upravo prolazio pored mene, obu enog prili no dobro, da ne bih pušio „zlatnu javu“.

Za eno me pogledao, ali mi je pružio paklu „parlamenta".

Uzeh cigaretu, zahvalih mu osmehom i podigoh nad sobom blagi zaštitni zid. Ljudski pogledi su otpuzali na sve strane.

E, tako.

Koncentrisavši se, podigoh temperaturu žara do dvesta stepeni i povukoh. Sad u da ekam. Ruše i mala stroga pravila.

Ljudi su prolazili pored mene, obilaze i me na odstojanju od jednog metra. Za eno su njušili otkuda dopire miris duvana. A ja sam, tresu i pepeo pod noge, pušio i posmatrao milicionera, koji je stajao na pet koraka od mene, i trudio se da procenim kolike su mi šanse.

Ispadalo je da nisu loše. ak naprotiv. I to me je zbunjivalo.

Ako su zaveru pripremali tri godine, onda su morali da uzmu u obzir i moje saznanje o tome. I da pripreme odgovaraju i protivnapad... ali koji?

Iznena eni pogled nisam primetio odmah. A kada shvatih ko me je posmatrao, ja se trgoh.

Jegor.

De ak, slabašni Ini, koji je pre pola godine upao u veliki okršaj Straža. Podmetnut obema stranama. Otvorena karta, koja je do sada ostala nepodeljena igra ima, uostalom, za takve se karte i ne bore.

Imao je dovoljno snage da bi probio moju nepažljivu kamuflažu. A sam susret me nimalo nije iznenadio. Svet je put slu ajnosti, ali pored njih postoji i predodre enost. „Zdravo, Jegore", bez razmišljanja rekoh ja. Sklonih masku, uvla i ga u polje nevidljivosti.

Zadrhtao je, osvrnuo se. Upro je pogled u mene. Naravno... Olgu dosad nije video u ljudskom obli ju. Samo u telu bele sove... „Ko ste vi, i otkud me poznajete?“ Da, porastao je. Ne spolja, ve iznutra. Nije mi bilo jasno kako se on to i dalje kona no ne opredeljuje - niti za stranu Svetlosti, niti za stranu Tame. Još je i u Sumraku bio... i u takvim okolnostima da je mogao da postane bilo ko. Ali, njegova aura, uporno je ostajala isto onako ista, neutralna.

Li na sudbina. Kako je to dobro. „Ja sam Anton Gorodecki, radnik No ne straže“, jednostavno odgovorih. „Se aš me se?“ Naravno da me se se ao. „Ali...“ „Ne obra aj pažnju na to. Ovo je maska, mi umemo da menjamo tela.“ Pade mi na pamet, možda bih mogao da se prisetim ne eg sa kursa iluzija, i vratim se na trenutak u svoje telo. Ali nisam imao potrebe, on je ve poverovao. Možda zbog toga što se se ao šefovog preobražaja. „Šta želite od mene?“ „Ništa. ekam prijatelja... devojku, kojoj pripada ovo telo. Sreo sam te sasvim slu ajno." „Mrzim vaše Straže!“ povikao je Jegor. „Kako ho eš. Zaista te nisam pratio. Ako želiš da ideš - slobodan si.“ E, u ovo je malo teže poverovao, nego u promenu tela. De ak se podozrivo osvrnu oko sebe pa se namršti.

Naravno da mu je bilo teško da ode. Upoznao je tajnu, osetio snagu, koja lebdi nad ove anstvom. I odrekao se te snage, makar i privremeno.

Ali pretpostavljam koliko je zapravo želeo da nešto nau i - barem sitnicu, neki pokus s pirokinezom i telekinezom, veštinu sugestije, isceljenja, bacanja prokletstva... ne znam ta no šta, ali sam siguran da je želeo. Ne samo da zna, nego i da tim veštinama vlada. „Stvarno me niste pratili?“ kona no je izgovorio. „Nisam. Mi zaista ne umemo da lažemo.“ „A otkud ja znam... možda je i ovo laž...“ skrenuvši pogled, promrmlja de ak.

Logi no... „Niotkuda", složih se ja. „Veruj ako ho eš.“ „Hteo bih...“ re e, i dalje gledaju i u pod. „Ali ne mogu da zaboravim ono što se dogodilo na krovu. Sanjam no ima...“ „Možeš da prestaneš da se bojiš one vampirice“, rekoh. „Ona je... upokojena. Po smrtnoj presudi." „Znam.“ „Kako?“ zapanjih se. „Zvao me je vaš na elnik. Onaj, što je tako e menjao telo.“ „Nisam znao.“ „Jeste... jedanput, kada nikog nije bilo kod ku e. Rekao mi je da su osudili vampiricu. I još mi je rekao, pošto sam potencijalni Ini, makar i neopredeljeni, da sam precrtan sa spiska ljudi.

Da nikada više kocka ne e pasti na mene i da mogu da prestanem da se bojim.“ „Da, naravno“, potvrdih. „Ti...“

„A ja sam ga pitao da li su moji roditelji ostali na spisku.“ Ovde zastadoh, jer nisam znao šta da kažem. Beše mi odmah jasno kakav je bio šefov odgovor. „Dobro, idem...“ Jegor uzmaknu jedan korak. „Dogorela vam je cigareta...“ Bacih opušak, i upitah: „Otkud ti? Ve je kasno...“ „S treninga, ja se bavim plivanjem. Stvarno, recite mi, jeste li to zaista vi?“ „Je l’ se se aš pokusa s razbijenom šoljom?"

Jegor se blago osmehnu. Najja i utisak na ljude upravo ostavljaju najjeftiniji trikovi. „Se am se. A evo ga...“ za uta gledaju i negde pored mene. Okrenuh se. udno je kada se posmatraš sa strane. Momak s mojim licem, koji kora a na moj na in, u mojim farmerkama i džemperu, sa oka enim diskmenom na pojasu, s malom tašnom u ruci.

Osmeh blag, veoma diskretan, tako e moj. ak i o i, lažno ogledalo, moje. „Zdravo, Antone“, re e Olga. „Dobro ve e, Jegore.“ To, što se de ak našao ovde, nimalo je nije za udilo. Zapravo, bila je veoma staložena. „Dobro ve e“, Jegor je gledao as u nju, as u mene. „Anton je sada u vašem telu?“ „Ta no. „Simpati ni ste. A otkud me poznajete?“ „Videla sam te, kada sam se nalazila u manje simpati nom telu. A sada izvini, Anton ima velikih problema. Treba da ih rešavamo." „Je li treba da idem?“ Jegor kao da je zaboravio da se upravo spremao da to uradi. „Da. I nemoj da se ljutiš, ovde e biti gusto... veoma gusto."

De ak me pogleda. „Juri me Dnevna straža“, pojasnih mu. „Svi moskovski Tamni.“ „Zašto?“ „Duga je to pri a. A sad stvarno, idi ku i.“ Zvu alo je grubo, i Jegor, smrknuvši se, potvrdno klimnu. Pogleda prema platformi, u stanicu je upravo pristizao voz. „Ho e li vas zaštititi?" ipak mu je bilo teško da odredi ko je od nas u ijem telu. „Vaša Straža?“ „Pokuša e“, nežno odgovori Olga. „A sada idi, molim te. Imamo malo vremena, a ostaje nam sve manje.“ „Do vi enja“, Jegor se okrenu i potr a ka vozu. Na tre em koraku nestao je iza granice nevidljivosti, i malo je falilo da ga obore. „Da je de ak ostao, bila bih sigurna da e pre i na našu stranu...“ gledaju i za njim, re e Olga. „Kad smo kod verovatno e... kako to da ste naleteli jedan na drugog u metrou.“ „Slu ajnost." „Slu ajnosti ne postoje. Eh... Antone, nekada sam linije verovatno e itala kao otvorenu knjigu..." „Ne bih se odrekao dobrog predvi anja.“ „Pravo predvi anje se ne radi po nalogu. Dobro, na posao. Želiš li svoje telo nazad?“ „Da. Ovde i sad.“ „Kako ho eš“, Olga ispruži ruke, moje ruke, i uhvati me za ramena. Ose aj je bio glup, dvojak. Ona je, o igledno, osetila isto, osmehnula se: „Antone, zašto si se tako brzo uvalio u nepriliku? Imala sam neke ekstravagantne planove za ve eras..." „Možda bi pre trebalo da zahvalim Divljaku, što ti je pokvario planove?“ Olga se pribra i prestade da se osmehuje.

„U redu. Idemo.“ Stali smo jedno drugom uz le a, raširili ruke u stranu. Uhvatih Olgu za prste... svoje prste... „Vrati mi moje...“ rekla je Olga. „Vrati mi moje“, ponovih i ja. „Geseru, vra amo ti tvoj dar.“ Stresoh se, kada otkrih da je izgovorila pravo ime šefa. I to kakvo ime! 7 „Geseru, vra amo ti tvoj dar!“ oštro ponovi Olga. „Geseru, vra amo ti tvoj dar!“ Olga je prešla na drevni jezik; govor je prijatan i pevljiv, izgovor takav, kao da je govorila maternji jezik. Ali, osetih s bolom kako joj teško pada magijski napor, iako nevelik, poput prose nog naboja na drugom stepenu sposobnosti.

Promena obli ja je kao zatezanje opruge. Naše svesti opstaju u tu im telima zahvaljuju i energiji, koja dopire od Borisa Ignjatjevi a... Gesera. Treba se odre i od snage koju nam šalje, i vrati emo se u prethodni oblik. Da je neko od nas dvoje mag prvog stepena, ne bi nam bio potreban ni fizi ki kontakt, sve bi se odvijalo na rastojanju.

Olgin se glas uskovitla. Izgovorila je poslednju formulu odricanja.

Za trenutak se ništa nije doga alo. Zatim me nešto savi u gr u, povu e, pred o ima mi se sve zatalasalo i posivelo, kao da ulazim u Sumrak. Na as videh stanicu, celu, uzduž i popreko, prašnjave cvetne vitraže, prljavi pod, usporene pokrete ljudi, odsjaje aura, dva tela u tu i, kao razapetih jedan na drugom...

Onda me nešto pritisnu odozgo, stegnu, i ugura u telesnu ljusku. „A...“ prošištah, padaju i na pod, u poslednjem trenutku se do ekavši na ruke. Miši i se gr iše, u ušima mi je zvonilo. Povratni hod je bio daleko neprijatniji, verovatno zbog toga što ga nije sprovodio šef. „Je l' sve u redu?“ malaksalo upita Olga. „Jao... svinjo jedna...“ „Šta?“ pogledah je.

Olga je, namrštena, ve ustajala: „Izvini... ali jesi li mogao da svratiš makar do toaleta?“ „Samo da mi je Zavulon dozvolio.“ „Dobro... zaboravi. Antone, imamo još dvadeset pet minuta. Pri aj.“ „Šta?“ „Ono što si smislio. Hajde. Nisi se valjda, tek tako, vratio u sopstveno telo bez nekog naro itog plana?“ Odmahnuh glavom, uspravih se, otresoh isprljane dlanove. U inih isto i s kolenima, otresavši i farmerke. Pod miškom me stezala previše zategnuta futrola za pištolj... treba da je olabavim... Broj ljudi u metrou ve se bio smanjio, glavne gužve su prošle. Sa svojim mislima, me utim, ostali su oni drugi, koji sada više ne morahu da se guraju kroz masu - plamtele su aure, dopirao je eho tu ih emocija.

Koliko su samo umanjene Olgine sposobnosti! U njenom telu morao sam da se napregnem da bih video skriveni svet ljudskih ose anja. Istovremeno, to je tako jednostavno, to je sasvim jednostavna stvar... Time se ak sramota i ponositi. „Olja, ja sam Dnevnoj straži nepotreban. Apsolutno. Ja sam obi an osrednji mag.“ Klimnula je potvrdno. „ Ali ja sam taj koga jure. Tu nema sumnje. Zna i... zna i, da ja nisam meta, nego mamac.

Isto onako, kako je Jegor bio mamac, kada je meta bila Svetlana." „Ti si to tek sad shvatio?“ Olga zavrte glavom. „Naravno da si ti mamac.“

„Za Svetlanu?“ arobnica odmahnu. „Shvatio sam tek danas“, priznah. „Pre sat vremena, kada je Sveta pokušala da se suprotstavi Dnevnoj straži, ona se popela do petog stepena mo i. Odjednom. Da je došlo do obra una, ubili bi je. S nama se, tako e, jednostavno upravlja, Olja. Ljude možeš da pokre eš na razne strane, ka dobru i zlu, Tamne da loviš u njihovoj podlosti, samoljublju, u žudnji za vlaš u i slavom. A nas loviti u ljubavi. Jer tu smo bespomo ni, kao deca.“ „Da.“ „Da li je šef u toku?“ pitah je. „Olja?“ „Da.“ Cedila je re i, kao da se gušila. Ne verujem! Magovi, koji su proživeli hiljadu godina, nemaju stida. Spasavali su svet toliko puta da poznaju sve eti ke izgovore napamet. Velike arobnice se ne stide, pa makar one bile i bivše. Ne jednom su i same bile prevarene.

Nasmejao sam se. „Olja, vama je odmah bilo jasno? im su Tamni poslali protestno pismo? U toku je lov na mene, a njegov cilj je uništenje Svetlane? „Da.“ „Da, da, da! I pri tom ni ona, ni ja nismo obavešteni o tome?“ „Svetlana mora da sazri. Da presko i koju stepenicu", u njenom pogledu buktao je plamen. „Antone... ti si moj drug. I iskreno u ti re i... Shvati, sada nemamo vremena da vaspitavamo Veliku arobnicu. A potrebna nam je, više, nego što možeš i da zamisliš. Ima dovoljno snage. O eli e se, nau e kako da skuplja i primenjuje snagu, i najglavnije, nau e da je zadrži kad treba.“ „ A ako ja poginem - to e joj samo još više dati snage i mržnje prema Tami?“ „Da. Ali ne eš poginuti, uverena sam. Straža traži Divljaka, svi su mobilisani. Preda emo ga Tamnima, a oni e povu i optužnicu...“ „Zato e poginuti na vreme neaktivirani beli mag. Nesre an, usamljen, zatrovan i uveren da se sam na svetu bori protiv Tame.“ „Da.“ „Danas se u svemu slažeš sa mnom“, govorio sam bez ikakve zlobe. „Olga, s druge strane, ono što vi radite, je li i to podlo?“ „Ne“, glas nije odavao ni trunku sumnje. Zna i, ulog je prili no visok. „Koliko vremena treba da izdržim, svetla?“ Trgla se.

Nekada, veoma davno, ovo je bila zvani na forma oslovljavanja u Straži. Svetli, svetla... zašto su re i izgubile prethodno zna enje, zašto sada zvu e isto onako glupo, kao i re „džentlmen“ me u prljavim besku nicima ispred dragstora? „Makar do sutra.“ „No više nije naše doba. Danas e svi Tamni iza i na moskovske ulice. I svi e na to imati pravo.“ „Samo dok ne prona emo Divljaka. Drži se.“ „Olga...“ zakora ih prema njoj, dodirnuh obraz dlanom, na trenutak savršeno zaboravljaju i na razliku u godinama - šta je to hiljadu godina u pore enju sa beskona nom no i na razliku u snazi, znanju. „Olga, je l’ zaista veruješ da u doživeti jutro?“ arobnica je utala.

Klimnuh. Nije se više imalo šta re i.

Interesantno je, interesantno, Nestati u svanu e.

Kucati na prozra na vrata I znati da nikog nema kod ku e...

Pritisnuh dugme na plejeru i pustih muziku nasumice da svira. Ne zato što mi pesma nije odgovarala raspoloženju, naprotiv.

Volim metro no u. Ni sam ne znam zašto. Nemaš šta da gledaš, osim na dosadne reklame i umorne, jednoobrazne ljudske aure. Tutnjava motora, naleti vazduha kroz poluotvorene prozore, udarci na šinama. Tupo o ekivanje svoje stanice.

Volim, svejedno.

Loviti nas tako u našoj ljubavi...

Trgoh se, digoh i pri oh vratima. U svakom slu aju, spremao sam se da idem do kraja linije. „Rižska, slede a stanica je Aleksejevska...“

Misliti jedno te isto stvar je neprirodna Danas se u klubu odmetnika otvara sezona...

Neka im bude...

Stupivši ve na eskalator, osetih ispred sebe laki nalet sile. Pre oh pogledom preko susedne trake, i gotovo momentalno primetih Tamnog.

Ne, ovaj nije bio aktivni službenik Dnevne straže, nije imao te manire. Sitni mag, etvrtog-petog stepena, možda ak i petog. Silno se naprezao da skenira okolinu. Još mlad, jedva da je prešao dvadesetu, duga ke plave kose, u izgužvanoj raskop anoj jakni, prijatnog lica, mada u gr u. Šta li je tebe nateralo da odeš u Tamu? Šta se dogodilo pre nego što eš prvi put zakora iti u Sumrak? Posva ao si se sa devojkom? Zavadio se s roditeljima? Propustio ispitni rok, ili dobio keca u školi? Zgazili te u trolejbusu?

Najstrašnije od svega je da se spolja uopšte nisi promenio. Možda si ak postao i bolji.

Tvoji prijatelji su primetili da im je zabavno s tobom u društvu, da im uspeva sve što po nu da rade s tobom. Tvoja devojka je otkrila masu ranije skrivenih vrlina. Roditelji ne mogu da se naraduju svom pametnijem i ozbiljnijem sinu. Profesori su ushi eni svojim talentovanim studentom.

I niko ne zna, koju cenu svi pla aju za to. Kako se bude tvoja dobrota, tvoje šale, tvoja saose anja.

Sklopivši o i, naslonih se na rukohvat. Umoran sam, pomalo pijan, i ništa ne prime ujem, slušam muziku...

Pogled Tamnog me okrznu, ode malo niže... zadrhta, zaustavi se...

Nisam imao vremena da se pripremim, da promenim oblik, da izobli im auru. Ipak nisam ekivao da je potraga u metrou ve zapo eta.

Hladan, produvavaju i, kao nalet vetra, dodir. Momak je uporedio moj lik s onim, koji je poslan svim Tamnima Moskve. Upore ivao je nevešto, i, zaboravivši na sopstvenu zaštitu, nije primetio kako mi je svest kliznula po Sumraku i dotakla se njegove misli...

Radost. Ushi enje. Trijumf. Našao sam. Nagrada. Dobi u deo mo i plena. Oceni e me po zasluzi. Unapredi e. Slava. Obra una u se. Potcenjivali su me! Shvati e. Plati e.

Uprkos svemu, ekao sam da se makar u uglu svesti pojavi i neka druga misao. O tom, da sam neprijatelj, da sam u suprotnosti sa Tamnima. Da sam ubijao njemu sli ne.

Ne. Ništa. Razmišljao je samo o sebi.

Pre nego što e mag odgurnuti nespretne pipke, ja sam ih sam izvukao. Otkrio sam da ne poseduje velike sposobnosti, i nije u mogu nosti da se poveže s Dnevnom stražom iz metroa. Pri tom i ne želi. Za njega sam ja ulovljena zver, i to bezopasna, zec, a ne vuk.

Ma hajde, prijatelju.

Iza oh iz metroa, kod vrata skliznuh u stranu i potražih svoju senku. Nemirna silueta zaljulja nad zemljom, i ja zakora ih u nju.

Sumrak...

Prolaznici postaše poput nejasne sumaglice, kola mileše kao kornja e, no na svetla potamneše, postaše teška, prigušena. Tišina, zvuci se pretvoriše u gluvi, jedva ujni šum.

Ubrzah korak, dok se mag i dalje penjao meni u susret... Ali ose ao sam naboj snage, koju kao da sam crpeo sa izvora. O igledno, Olgina zasluga. U mom telu, vratile su joj se nekadašnje sposobnosti, i napunila ga je energijom... ne iskoristivši ni trunke. Takva stvar nije ni mogla da joj padne na pamet, bez obzira na sva iskušenja... „Shvati eš sama gde je granica", rekao sam Svetlani. Olga ve odavno zna gde je, kudikamo, bolje od mene.

Prošao sam duž zida, zavirio kroz beton na strmo stepenište, na trake eskalatora. Crna mrlja penjala se naviše. Mag je tr ao uz stepenice prili no brzo, ali iz ljudskog sveta, gotovo da nije izlazio. uva snagu. Hajde, hajde...

Zaustavih se.

U susret meni, kretao se klize i nad zemljom kovitlaju i oblak, ugrušak magle, koji je imao obrise ljudske figure.

Ini... Bivši Ini. Možda je bio naš. A možda i nije. Tamni tako e odlaze nekuda posle smrti. Ali sada je to bio samo magli asti, razbijeni oblak, ve iti putnik Sumraka... „Mir s tobom, pali“, rekoh. „Ko god da si bio.“ Drhtava silueta se zaustavila preda mnom. Govor magle oslobodio se iz tela i ispružio se do mene. Šta ho e? Slu ajevi kada su žitelji Sumraka pokušali da stupe u kontakt s živima, mogu da se izbroje na prste!

Ruka, ako se ovo moglo smatrati rukom, drhtala je. Beli aste maglovite niti su se otkidale, nestajale u Sumraku, padale na zemlju. „Imamo sasvim malo vremena“, rekoh mu. „Pali, ko god da si bio u životu, Tamni ili Svetli, neka je mir s tobom. Šta ho eš od mene?“ Kao da je nalet vetra rasterao kolutove belog dima. Sablast se okrenu, i ispružena ruka, sada više nije bilo sumnje u to da mi je pružao ruku, pokazala je kroz Sumrak nekuda ka severoistoku. Pogledah u tom pravcu - pokazivao je na tanku, igli astu siluetu, koja je tinjala na nebu. „Da... Jasno mi je, toranj! Šta to zna i?“ Magla po e da se osipa. Još samo trenutak, i Sumrak postade isto onako pust, kao što

obi no i biva.

Naježio sam se. Mrtvac je pokušao da mi se obrati. Je li prijatelj, ili protivnik? Je li me savetovao, ili pretio?

Ne shvatam.

Pogledah kroz zidove paviljona, kroz zemlju, Tamni je bio gotovo na samom vrhu, ali još vek na eskalatoru. Dobro, da pokušam da shvatim... šta je htela avet? Nisam planirao da idem do tornja, imao sam drugu, riskantniju, ali i neo ekivanu maršrutu. Zna i, nije imalo smisla upozoravati me na Ostankinski toranj.

Instrukcije? Ali od koga? Glavno pitanje je da li je prijatelj ili neprijatelj. Ne treba misliti da su posle života granice izbrisane... naši mrtvi nas ne e napustiti u nevolji.

Mora u da odlu im. Mora u, ali ne sada.

Potr ao sam ka izlazu iz metroa, u trku vade i pištolj iz futrole.

Blagovremeno se i Tamni pojavio na vratima, i brzo uleteo u Sumrak. Prili no lako, ali uspeo sam da vidim šta mu je pomoglo u tome. Pljusak tu ih aura, tamne iskre, koje su se razletele na sve strane.

Da sam to posmatrao iz ljudskog sveta, ugledao bih izobli ena lica ljudi od iznenadnog probadanja u grudima ili srcu... što je još gore.

Crni mag je gledao unaokolo traže i moj trag. Umeo je da crpi snagu od okoline, ali nije imao tehniku. „Tiho“, rekoh ja, i prislonih mu na ki mu cev pištolja. „Tiho. Ve si me našao. Samo, je li ti drago?“ Drugom rukom mu stegoh ru ni zglob, spre avaju i ga da napravi pas. Svi ovakvi drski mladi magovi koriste se standardnim paketom najprostijih i mo nih magija. A one zahtevaju uskla en rad obe ruke.

Dlan mu postade vlažan. „Idemo“, rekoh. „Da porazgovaramo.“ „Ti... ti...“ nikako nije mogao da poveruje u ovo što se dogodilo. „Ti si Anton! Odmetnik od zakona!“ „Pretpostavimo. Je l’ ti to sad od pomo i?“ Okrenuo je glavu; lice mu se u Sumraku izobli ilo, izgubilo privla nost i dobro udnost.

Ne, još nije poprimio definitivan sumra ni oblik, kao Zavulon. Ipak, lice mu ve beše neljudsko.

Previše opuštena vilica, široka usta, kao kod žabe, uske mutne o i. „E, baš si ružan, prijatelju", još jednom ga gurnuh pištoljem u le a. „Ovo je pištolj.

Napunjen je srebrnim mecima, mada nije neophodno. U Sumraku e raditi, ništa gore nego u ljudskom svetu... sporije, ali to te ne e spasti. Naprotiv, oseti eš kako ti metak kida kožu, provla i se kroz miši na vlakna, lomi kosti, kida nerve...“ „Ne eš to uraditi!“ „Zašto?“ „Zato što ti onda nema spasa!“ „Je li? Zna i, još imam šanse? Znaš, imam sve ve u i ve u potrebu da... pritisnem okida .

Idemo, gade.“ Šutiraju i ga, ubrzavah kretanje, i ugurah ga u uski prolaz izme u dve tezge. Zatresla se plava mahovina, koja je u izobilju rasla na zidovima. Sumra na flora bila se prili no polakomila na naše emocije... moj bes, i njegov strah. Istovremeno je, kod nerazumnog rastinja, bilo dovoljno instinkta za samoodbranu.

Tamni ga je imao preko potrebe. „Slušaj, šta ho eš od mene?“ viknuo je. „Dali su nam orijentir, naredili da te tražimo! Ja

sam samo ispunjavao nare enje! Ja poštujem Dogovor, uvaru!" „Nisam više uvar..." gurnuh ga nazad ka zidu, u nežni zagrljah mahovine. Neka mu isisa malo straha, pa mi možda po e za rukom da porazgovaramo. „Ko upravlja poterom?" „Dnevna straža.“ „Konkretno?“ „Na elnik... ne znam mu ime...“ Ovo je gotovo sigurno istina. Uostalom, znam i sam. „Jesu li te poslali konkretno na ovu stanicu?

Pokolebao se. „Govori“, nanišanio sam mu cev u stomak. „Da.“ „Sam si?“ „Da.“ „Lažeš. Uostalom, nije ni bitno. Šta vam je nare eno da uradite, kada me prona ete?“„ „Da posmatramo...“ „Lažeš. A ovo je bitno. Razmisli, i opet mi odgovori."

Mag je utao... ini se da je plava mahovina uradila i više nego što je potrebno.

Povukoh oroz, a metak radosnim piskom polete preko odstojanja od jednog metra, koji nas je delio. Mag je ak uspeo i da ga vidi - iskola io je o i, koje su dobile ljudska svojstva, pomakao se, ali prekasno. „Za sada, ovo je samo rana“, rekoh. „I to bezopasna.“ Gr io se na zemlji, pritiskaju i otvorenu ranu na stomaku. Krv se u Sumraku inila gotovo providnom. Možda je iluzija, a možda i specifi nost ovog maga. „Odgovaraj na pitanje!“ Jednim pokretom ruke, zapalih plavu mahovinu oko mene. Bi e dovoljno, sada u igrati na strah, bol i o ajanje. Bi e i milosr a, bi e i popustljivosti, i razgovora.

Ovo je Tama. „Nare eno nam je... da obavestimo i po mogu nosti... likvidiramo." „Bez zarobljavanja? Baš likvidacija?“ „Da...“ „Odgovor se prihvata. Sredstvo komunikacije?“ „Telefon... samo telefon..." „Daj.“ „U džepu mi je...“ „Baci.“ Nespretno potegnu rukom u džep, rana zaista nije bila smrtonosna, rezerve otpornosti su mu još bile visoke, ali je zato trpeo paklene bolove. Onakve, kakvi su mu su eni. „Broj?“ pitah ga, uzevši mobilni. „Dugme za odlazne pozive...“ Pogledah na ekran.

Sude i po prvim ciframa telefon je mogao da stoji bilo gde. Isti takav mobilni. „Je l' ovo operativni štab? Gde se nalazi?“ „Ja ne...“ u utao je, pogledavši u pištolj. „Seti se“, ohrabrih ga. „Rekli su mi da e sti i u roku od pet minuta.“ Tako...

Pogledah iza sebe, na iglu koja je plamtela na nebu. Savršeno se uklapa, savršeno...

Mag se pokrenuo.

Ne, nisam ga provocirao time što sam skrenuo pogled. Me utim, osetih olakšanje, kada je iz džepa izvukao žezlo - grubo, kratko, o igledno ne svojeru ne izrade, ve kupljeno za male pare. „I?“ upitah, im se uko io ne usudivši se da uperi oružje. „Hajde!“ utao je, nepokretan.

Da me je napao, ispraznio bih ceo šaržer u njega. A to bi ve bilo sasvim fatalno. Ali, igledno su ih u ili ponašanju u konfliktu sa Svetlima. I shvatio je da e mu biti teško da me ubije, ako ostane nenaoružan i bez zaštite. „Bori se“, rekoh mu. „Ajde! Kurvin sine, nisi se dvoumio kada si rušio tu e sudbine, kada si napadao bespomo ne! I? Ajde!“ Obliznuo je usne - jezik mu beše duga ak i malo razdvojen. Smesta shvatih koji e sumra ni lik preuzeti, pre ili kasnije, i pripade mi muka. „Predajem ti se na milost, uvaru.

Tražim samilost i sud.“ „Moram da idem, a ti eš se ve povezati sa svojima", kazah. „Ili eš od prolaznika izvu i dovoljno snage da se reanimiraš i do eš do telefona. Zar ne? Obojica to znamo.“ Tamni se osmehnu i ponovi: uvaru, tražim samilost i sud.“ Vrteo sam pištolj u rukama i posmatrao nakeženo lice. Spremni su uvek da traže. Da pruže - nikada. „Znaš, uvek mi je bilo teško da prihvatim dvostruke aršine naše etike“, rekoh ja. „Uvek teško i neprijatno. To dolazi s vremenom, a ja ga imam tako malo... Kad moraš da smišljaš opravdanja. Kad ti nije dozvoljeno da zaštitiš sve. Kada znaš da u odre enom odeljenju svakodnevno potpisuju dozvole... dozvole za ljude koji su danak Tami. Uvredljivo, zar ne?“ Osmeh mu nestade s lica. Ponavljao je kao vradžbinu: uvaru, zahtevam samilost i sud...“ „Bojim se da momentalno nisam uvar“, odgovorih.

Pištolj zadrhta, zaštekta, lenjo se pomerao zatvara , izbacuju i aure. Meci puzahu po vazduhu, kao mali, opaki osinji roj.

Vrisnuo je još jedanput, a zatim mu dva metka raznesoše glavu na komade. Kada je pištolj opalio poslednji put i umukao, automatski polako zamenih šaržer.

Izbušeno, unakaženo telo, ležalo je preda mnom. Ve je bio na samom izlasku iz Sumraka, a maska Tame slivala se s mladog lica.

Pre oh rukom po vazduhu, hvataju i nešto neulovljivo, što je teklo prostranstvom.

Površinski sloj. Kopiju lica tamnog maga.

Prona i e ga sutra. Primernog, dobrog, svima dragog mladi a. Zverski ubijenog. Koliko sam zla sada doprineo svetu? Koliko suza, o aja, slepe mržnje? Kakve e posledice iz toga proiste i?

A, koliko sam zla uništio? Koliko e ljudi živeti duže i bolje? Koliko se suza ne e proliti, koliko zlobe se ne e nakupiti, koliko mržnje se ne e roditi?

Možda sam i prešao granicu, koja se ne sme prelaziti.

A možda sam pronašao neku drugu, koju obavezno treba pre i.

Vratih pištolj u futrolu i iza oh iz Sumraka.

Ostankinski toranj je poput igle bušio nebo. „Igra emo sasvim bez pravila“, rekoh. „Sasvim bez pravila.“ Odmah sam našao prevoz, bez potrebe da se pozivam na altruizam. Možda zbog toga što sam na sebi nosio masku mrtvog crnog maga... veoma zanosnu masku? „Ako može do televizijskog tornja“, zamolih, sedaju i u pohabanu „šesticu“. „I ako može

malo brže, dok nisu zatvorili." „Ideš u provod?“ osmehnuo se muškarac za volanom, mršav, s nao arima, pomalo nalik na ostarelog Šurika iz starih komedija. „Još kako“, odgovorih ja. „Još kako.“

GLAVA 5.

Ulaz u toranj bio je i dalje otvoren. Kupio sam kartu, specijalno doplativši za posetu restoranu, zatim prešao preko zelenog polja koje je okruživalo toranj. Poslednjih pedeset metara puti je prolazio ispod tanke nadstrešnice. Baš me zanima emu služi? Sa stare gra evine povremeno otpada izmrvljena fasada?

Streha se završavala malom kabinom stražarskog punkta. Pokazao sam pasoš, prošao kroz detektor za metal, uzgred budi re eno, pokvaren. Beše to sva formalnost, i sve to obezbe enje strateškog objekta...

Mu ile su me sumnje. Nema sumnje, zaista beše udno što sam se uputio ovamo. Nisam ose ao blizinu Tamnih. Me utim, ukoliko su ve boravili ovde, ali se behu dobro kamuflirali, zna i da u imati posla s magovima drugog-tre eg stepena. Savršeno samoubila ki zadatak. Štab. Operativni štab Dnevne straže, postavljen radi lakše koordinacije potere... lova na mene. Samo, zar im je trebao neiskusni crni arobnjak da obaveštava o prime enoj lovini?

Ali uvla iti se u štab... tamo gde su desetine Tamnih, uklju uju i i iskusno obezbe enje...

Sam svesno upadati u zamku je glupost, a ne junaštvo, pogotovo ako su ostale neke šanse za spas.

A ja sam se iskreno nadao da jesu.

Dole, ispod betonskih stubova, toranj je izazivao daleko ja e utiske nego iz daleka. A opet, ve ina Moskovljana se nikada u životu nije popela na ovdašnji vidikovac, nego je toranj shvatala kao neizostavnu siluetu, utilitaristi ki simbol neba, ali nikako kao mesto odmora. Ovde je kao u aerodinami noj cevi složene konstrukcije šibao vetar, a na samom kraju sluha, tukao je jedva ujni monotoni zvuk - glas tornja.

Stajao sam gledaju i uvis, na ograde i otvore, lunkerima nagrizenu fasadu, na zapanjuju e gracioznu, vitku siluetu. Zaista je veoma vitka... betonski prstenovi na nategnutoj užadi. Snaga u elasti nosti. Samo u njoj.

Zatim u oh kroz staklena vrata.

udno, ali mislio sam da je onih, koji bi s visine od trista trideset sedam metara želeli da vide no nu Moskvu, daleko više. Nije. ak sam se i u liftu vozio sam... ta nije, sa ženom iz posluge. „Mislio sam da e biti mnogo ljudi“, rekoh, druželjubivo se osmehuju i. „Je li uvek ovako uve e?“ „Ne, obi no je buka...“ odgovori žena, bez naro ite iznena enosti u glasu, ali ja ipak primetih trunku nedoumice. Pritisnula je dugme - skupiše se dvostruka, klizna vrata. Istovremeno mi grunu pritisak u uši i pritisnu me ka podu - lift se otrgao uvis, brzo, ali neverovatno lako. „Prošlo je oko dva sata kako se razišla gužva."

Dva sata.

Odmah po mom bekstvu iz restorana.

Aku su u tom trenutku postavili operativni štab... nije ni udo da se stotine ljudi, spremnih da provedu topao i prijatan prole ni dan u restoranu-neboderu, predomislilo i iznenada promenilo svoje planove. Iako ljudi ne vide, oni ipak ose aju.

I poseduju dovoljno razuma da se ne približavaju Tamnima, mada nikada nemaju veze s onim što se doga a...

Naravno, nosim lik crnog maga. Samo, postavlja se pitanje, da li mi je ova maska

dovoljna? Obezbe enje e uporediti moj lik sa spiskom koji je unesen u mozak... sve e se poklopiti... oseti e prisustvo Sile...

Ho e li kopati dublje? Ho e li proveravati profile Sile, razjasniti jesam li Tamni ili Svetli, i na kom sam nivou?

Pedeset prema pedeset. S jedne strane, to je neophodno. S druge, uvek i svuda obezbe enje zanemaruje sli ne provere. Ili zbog toga što im je nepodnošljivo dosadno, ili su tek pristupili poslu pa su previše nervozni.

Kona no, pedeset posto šansi od sto je prili no u pore enju sa verovatno om da u uspeti da se sakrijem od Dnevne straže negde po gradskim ulicama.

Lift se zaustavio. Nisam uspeo ni da razmislim o svemu, lift se podigao za dvadesetak sekundi. Da su ovakvi liftovi i u obi nim soliterima.... „Stigli smo“, gotovo veselo re e žena. Izgledalo je kao da sam bio još malo pa poslednji današnji posetilac Ostankinskog tornja.

Izašao sam na vidikovac.

Obi no je prepun ljudi. Odmah možeš da primetiš razliku izme u onih, koji su se tek sad popeli i onih, koji su ovde proveli prili no dugo vremena - po nesigurnim pokretima, smešnoj obazrivosti pri hodu prema kružnom prozoru, po tome kako se vrte oko prozora od armiranog stakla, montiranog u pod - vrhom stopala isprobavaju i njihovu vrsto u...

Procenio sam ukupan broj preostalih posetilaca na dvadesetak ljudi. Dece uopšte nije bilo, i nekako zamislih iznenadne napade histerije, koji po inju na samom prilazu ka tornju, rasejane i neraspoložene roditelje... Deca su osetljivija na Tamne.

I oni, koji su bili na vidikovci, inili su se rasejano, sumorno. Nije ih zanimala ni ispod njih rasprostranjena Moskva, prošarana svetlima, blistava, gizdavo-prazni na... neka je to i gozba u doba pomora, ali je to, ipak, dobra gozba. To, me utim, sada nikoga nije radovalo. Nevidljiv, ak i za mene, ali ipak prisutan, zagušljiv poput ugljen-monoksida, koji nema ni ukusa, ni boje, ni mirisa - dah Tame vladao je okolinom.

Pogledah u pod, uhvatih senku, i zakora ih u nju.

Na par koraka od mene, na staklenom prozoru urezanom u pod, stajao je stražar. Piljio je u mene, prijateljski, ali pomalo za eno. Održava se u Sumraku ne previše vešto, i ja shvatih da obezbe enje štaba nije raspolagalo prevelikom snagom. Snažan mladi u ozbiljnom sivom odelu i beloj košulji sa bledom kravatom - bankar, a ne sluga Tame. „Zdravo, Antone“, re e mag.

Na momenat ostadoh bez vazduha.

Zar sam toliko glup? Neverovatno, nepodnošljivo naivan? ekali su me, namamljivali, žrtvovali još jednog pešaka, ak me i namamili - zagonetno, kao nekog ko je odavno nestao u Sumraku... „Šta tražiš ovde?“ Srce mi je zalupalo, i po eh ponovo da dišem. Sve je prostije, daleko prostije.

Ubijeni crni mag je bio moj imenjak. „Primetio sam nešto. Treba da se posavetujem.“ uvar se namrštio. Sigurno nisam odabrao pravi na in komunikacije. I dalje, svejedno nije kapirao. „Antone, ispljuni. Ina e te ne puštam, i sam znaš.“ „Obavezan si da me propustiš", nasumice rekoh ja. U našoj Straži, onaj, koji je znao položaj operativnog štaba, mogao je slobodno da do e. „Šta ti je odjednom?“ os3mehnuo se, ali desnom rukom krenuo je nadole... Žezlo, koje mu je stajalo na pojasu, bilo je napunjeno do kraja. Koštana palica,

komplikovano izrezbarena u lisnoj kosti, s malim rubinovim kristalom na vrhu. Ako ak i izbegnem udarac, ili se zaštitim, ovakav naboj snage e sigurno uznemiriti sve Ine unaokolo.

Podigoh s poda svoju senku i zakora ih u drugi sloj Sumraka.

Hladno a.

Uskovitlana magla... ne, ne magla, oblaci. Vlažni, teški oblaci, koji plutaju nad zemljom.

Ovde više nije bilo ni Ostankinskog tornja, svet je izgubio svaku sli nost s ove anskim.

Napravih korak unapred, po vati od oblaka, po nabubrelim kapima, po nevidljivoj stazi. Vreme je usporilo kretanje - u stvarnosti, ja sam padao, ali tako polako, da to još nije bilo važno. Visoko na nebu, poput mutnih fleka koje probijaju obla nu zavesu, sijala su tri meseca: beli, žuti i krvavocrveni. Ispred njih iskrsnu otekla, nakostrešena igli asta munja i uspuza se me u oblake, pale i razgranati kanal...

Približih se nejasnoj senki, koja je mu no usporeno potezala ka pojasu, ka žezlu. Uhvatih je za ruku - tešku, nepopustljivu, hladnu kao led. Ne u uspeti da je zadržim. Treba da se vratim nazad, na prvi sloj Sumraka, i uletim u tu u. Postoje izvesne šanse da u ga savladati.

Za ime sveta, ali ja nisam operativac! Nikada se nisam gurao u prve redove! Vratite me na posao, koji volim i umem da radim!

Ali svet je utao, kao što uvek uti kada ga dozivaš. Za uzvrat, uo se zajedljivi glas, koji se povremeno javlja u sva ijoj duši: „Niko ti nije obe ao ista posla.“ Pogledah u pod. Stopala su mi bila deset centimetara niže od stopala tamnog maga. Padao sam, lišen svakog oslonca u ovoj realnosti, ovde nije bilo nikakvih televizijskih tornjeva i nikakvih njenih analogija - ne postoje toliko tanke stene i toliko tanko drvo.

Koliko bih želeo da su mi iste ruke, uzavrelo srce, a glava hladna. Ali ova tri faktora, zbog ne eg nikada ne idu zajedno. Nikada. Vuk, koza i kupus - gde je rastrojeni skeledžija, koji e ih sve utrpati u isti amac?

I gde je onaj vuk, koji je, pojevši kozu, odbio da okusi amdžiju? „Bog bi ga znao...“ rekoh ja. Glas se zametnuo u oblake. Spustih ruku, uhvatih senku tamnog, uvelu krpu, razmazanu u prostoru. Pogurah je naviše, bacih preko tela, i ugurah tamnog u drugi sloj Sumraka.

Zavrištao je kada je svet oko njega izgubio ose aj sigurnosti. Sigurno nikada nije bio prinu en da zaranja dublje od prvog sloja. Energiju za ovu ekskurziju sam trošio ja, ali sam ose aj bio je nov za njega.

Naslonivši se na njegova le a, gurnuh ga nizbrdo. A sam uspuzah na vrh, bezdušno šutiraju i savijenu ki mu. „Veliki magovi uvek idu preko tu ih le a...“ „Kurvo! Antone, kurvo!“ Tamni i dalje nije shvatao ko sam ja u stvari. Sve dok se nije okrenuo, ve ni ice leže i pod mojim nogama, i pogledao mi u lice. Ovde, na drugom nivou, gruba maska, naravno, nije delovala. Iskola io je o i, ispustivši kratki zvuk, zaurlao je, gr evito me hvataju i za nogu.

Ali još mu nije jasno šta ja to radim... zašto to radim.

Udarih ga nekoliko puta zaredom, petom mu gaze i prste i lice. Sve je to bezopasno za Inog, ali nisam ni pokušavao da mu nanesem fizi ke povrede. Padaj sve niže i niže po svim slojevima realnosti, kroz ljudski svet i Sumrak, kroz rastresitu tkaninu prostranstva. Nemam ni vremena ni snage da se borim s tobom, po svim zakonima Straža, po onim pravilima koja su smišljena za mlade Svetle, s njihovom verom u Dobro i Zlo, u nenarušivost dogmi, u neminovnost obra una.

Kada sam odlu io da sam ga utabao dovoljno duboko, odmaknuh se od razvaljenog tela Tamnog, sko ih u hladnu mokru maglu, i izvukoh se iz Sumraka.

Pravo u ljudski svet. Direktno na osmatra nicu vidikovca.

Obreo sam se na staklenoj podlozi, sede i u nju, zadihan, prigušuju i iznenadni kašalj, mokar od glave do pete. Kiša iz tu eg sveta mirisala je na amonijak i paljevinu.

Lagani uzdah proneo se oko mene - ljudi su uplašeno ustukivali. „Sve je u redu", rekoh promuklo. „Je l’ me ujete?“ Njihov pogled nikako se nije slagao s tim. ovek u uniformi, stražar, koji je stajao pored zida, pošteni uvar tornja, skamenjenog lica, potegnuo je za pištoljem. „Ovo je za vaše dobro“, rekoh ja, obamiru i u novom napadu kašlja. „Je l’ me razumete?"

Pustio sam Sili na volju, i dotakoh se njihovog razuma. Lica se polako ispravljaše, umirivaše. Ljudi se polako okretahu, približavahu prozorima. uvar se beše uko io, zaustavivši ruku na otvorenoj futroli.

Tek tada sam dozvolio sebi da pogledam u pod. I zanemeh.

Tamni je bio ovde. Vrištao je, o i su mu se pretvorile u crne rupe, iskola ene od bola i užasa. Visio je ispod stakla, drže i se vrhovima prstiju, tela, koje se njihalo kao klatno pod udarima vetra, u beloj košulji iji rukav beše natopljen krvlju. Žezlo je i dalje stajalo za pojasom mag je izgleda zaboravio na njega. Sada sam mu ostajao samo ja - s one strane blindiranog stakla, u suvoj, toploj, svetloj opni vidikovca, s one strane Dobra i Zla. Ja, svetli mag, koji sam sedeo nad njim i posmatrao njegov bezumni pogled. „A ti si mislio da se mi uvek asno borimo?“ pitao sam ga. Nešto mi je govorilo da e me uti, ak i kroz staklo i šuštanje vetra. Ustao sam i udario nogom o staklo. Jednom, dvaput, triput, bez obzira na to što prsti ne e osetiti udarac.

Tamni se trgao, i nehotice povukao ruku od udarca koji mu je pretio, pokorivši se instinktu, umesto razumu.

Telo nije izdržalo.

Na trenutak, staklo se obojilo krvlju, ali vetar je odmah obrisao. Ostala je samo silueta tamnog maga, koja se smanjivala i kovitlala u vazdušnom vrtlogu. Vuklo ga je negde prema baru „Tri praseta", mondenskom mestu u dnu tornja.

Nevidljivi asovnik, koji je kucao u mojoj glavi, kvrcnu, i od tog trenutka skratio mi preostalo vreme napola.

Sišao sam sa stakla, prošetao se po krugu posmatraju i ljude - sami su odstupali, u Sumrak. Ne, obezbe enja više nije bilo. Preostaje mi da prona em sedište štaba. Na vrhu, u službenim prostorijama tornja, me u tehnikom? Ne. Pre e biti da su na nekom komfornijem mestu.

Još jedan stražar je stajao pored stepeništa koje je vodilo dole, ka restoranima. Dovoljan mi je bio jedan pogled da shvatim da su ve vršili nekakav uticaj na njega, i to sasvim skoro.

Dobro, mada je uticaj bio sasvim površan.

I veoma je dobro da su uopšte smatrali za shodno da izvrše uticaj. Jer, to je ma sa dve oštrice. uvar otvori usta, spreman da se prodere. „Tišina! Idemo!“ kratko mu zapovedih.

Ne pisnuvši ni re i, uvar krenu za mnom.

Ušli smo u toalet. Mala besplatna atrakcija tornja, najviši pisoar i par klozetskih šolja u Moskvi, zar nije zgodno ostaviti svoj trag me u oblacima... Udarih rukom i iz jedne kabine, navla i pantalone na sebe, izlete bubulji avi tinejdžer, neki muškarac pored pisoara gaknu, i iza e napolje staklastog pogleda. „Skidaj se“, naredih stražaru, i sam po eh da skidam mokri prsluk.

Futrola je ostala poluotvorena, „pustinjski orao“ je kudikamo bolji od prastarog

„Makarova“. Ali, to me nije naro ito brinulo. Važnije je bilo da mi je uniforma bila skoro taman. „Ako budeš uo pucnje“, obratih se stražaru, „spusti eš se dole i ispuniti svoju dužnost.

Razumeš?“ Klimnuo je. „Okre em te Svetlosti“, izgovarao sam formulu vrbovanja. „Odbaci Tamu, zaštiti Svetlost. Dajem ti mo da razlikuješ Dobro od Zla. Dajem ti veru da pratiš Svetlost. Dajem ti hrabrost da se boriš s Tamom.“ Nekad sam mislio da nikada ne u iskoristiti pravo na mobilizaciju volontera. Kad smo ve kod Tame, kakva je onda zaista njihova sloboda izbora? Kako je mogu e uvu i oveka u naše igre, ako je opstanak samih Straža protivteža toj praksi?

Postupao sam bez dvoumljenja.

Postupao sam bez dvoumljenja. Iskoristio sam onaj izlaz koji su ostavili Tamni, naredivši uvaru da im motri na štab... eto, prosto, za svaki slu aj, kao što drže malo ku e koje ne ume da ujede, ali ume da laje. I ovaj mi je postupak dao za pravo da gurnem uvara u drugu stranu, da ga okrenem ka sebi. Jer nije bio ni posebno dobar, niti naro ito zao, bio je najobi niji mogu i ovek, s umereno voljenom ženom, vremešnim roditeljima, kojima je redovno pomagao, maloletnom erkom i gotovo odraslim sinom iz prvog braka, nesigurnom verom u boga, zamršenim moralnim principima, nekolicinom uobi ajenih fantazija... uobi ajeno dobar ovek.

Komad topovskog mesa izme u armija Svetlosti i Tame. „Neka je Svetlost s tobom“, rekoh. I mali, žalosni ove uljak ozareno klimnu glavom. U ima mu je plamtelo obožavanje. Isto je ovako, pre par sati, posmatrao tamnog maga, koji mu je izdavao usputno nare enje, pokazavši mu moju fotografiju.

Kroz minut vremena, uvar je u mojoj mokroj i smrdljivoj ode i stajao pored stepeništa.

Išao sam niz stepenice, razmišljaju i o tome šta u da radim, ako naletim na Zavulona u štabu? Ili na nekog drugog maga iste snage?

Moje sposobnosti mi ne e biti dovoljne ni za trenutnu kamuflažu.

Bronzana sala... Prošao sam kroz vrata, bacio pogled na ovaj odvratni kružni vagon restoran. Prsten sa montiranim stolovima, koji se lagano okretao.

Smatrao sam, iz nepoznatog razloga, da e Tamni postaviti svoj štab u Zlatnoj ili Srebrnoj sali. I bio sam pomalo iznena en prizorom koji sam zatekao.

Konobari su jurili kao muve bez glave, raznose i alkoholna pi a po stolovima, ije je služenje, uzgred re eno, ovde bilo zabranjeno. Na dva stola, ta no ispred mene, bejahu postavljeni grupisani kompjuterski terminali, prika eni za par mobilnih telefona. Nisu razvla ili kablove prema bezbrojnim komunikacionim punktovima tornja... zna i, štab je postavljen nakratko. Trojica dugokosih mladi a usredsre eno je radila - prsti koji pletu po tastaturi, na ekranu se nižu redovi, iz pepeljara se širi dim cigareta. Nikada do sada nisam video programere Tamne strane, ali ovi, o igledno, behu prosti operateri, a ne sistem administratori. I ni po emu se ne razlikovahu od bilo kog našeg maga, koji za priklju enim na mrežu lap-topom, primoran poslom, sedi u štabu. Možda su, ipak, izgledali pristojnije od nekih... „Stanica Sokoljnjiki je u potpunosti pokrivena", rekao je jedan od momaka. Tiho, ali glas se razlegao duž prstenastog podijuma restorana, i kelneri se trgoše, gube i korak. „Tagansko-Krasnopresnjenskaja linija je pod kontrolom“, odazvao se drugi. Momci se pogledaše, i padoše u smeh. Sigurno su imali neku opkladu, ko e prvi da raportira o svojim rejonima.

Samo me vi jurite...

Uputio sam se ka baru, prolaze i kroz restoran. Ne obra ajte pažnju na mene. Ja sam bespomo ni ovek iz obezbe enja, jedan od onih, kojem su igrom slu aja dodelili ulogu psa

uvara. Poželeo sam da popijem malo piva - i iznenada ostao bez i trunke odgovornosti... Ili sam odlu io da proverim bezbednost novih poslodavaca. Naredbom kralja, pešak je žrtvovan za opšte dobro... Taram-pam-pam, tara-ra-ra... Žena srednjih godina stajala je za šankom i mehani kim pokretima ispirala aše. im sam se zaustavio, utke mi je sipala pivo. Pogled joj beše prazan i mra an, jer i ona se pretvorila u marionetu - s velikim trudom, uspela je da priguši kratkotrajni nalet besa. Jer ne sme. Jer nema prava na emocije. I ona je automat. Lutke nemaju ose anja.

Ugledah, zatim, devojku, koja je sedela na visokoj rotiraju oj stolici preko puta bara, i srce mi ponovo si e u pete.

Kako sam mogao da zaboravim na to?

Bilo koji operativni štab iziskuje prisustvo suprotne strane. U bilo koji operativni štab se šalje posmatra . Ovo je deo Dogovora, jedno od pravila igre, korisno - makar ono bilo i prividno - ali obostrano. I u našem štabu, ako je negde postavljen, sedi neko iz redova Tamnih.

Ovde je sedela Tigrica.

U prvi mah devoj in pogled kliznuo je preko mene bez svakog interesovanja, i ja pomislih da e se na tome i završiti.

Me utim, vratila je pogled.

Ve je ranije primetila uvara iji sam oblik preuzeo. I nešto joj se nije poklopilo sa crtama lica, kojih se još se ala. Uznemirila se. Sekund - i ve me je gledala kroz Sumrak.

Stajao sam, uko en, bez pokušaja da se sakrijem.

Skrenula je pogled, usmerivši ga na maga, koji je sedeo preko puta nje. I to ne slabog maga, procenio sam da mu je skoro sto godina, a stepen mo i ne manji od tre eg. Ne slabog, ve jednostavno samozadovoljnog. „Svejedno, vaše akcije su ista provokacija", jednoli nim glasom re e ona. „Dnevna straža je ube ena da Anton nije Divljak." „ A ko je onda?“ „Neki nepoznati, inferiorni svetli mag. Svetli, kojim upravljaju Tamni." „Ali, devojko, zašto?“ najiskrenije se za udio mag. „Molim te, objasni mi. Zašto bismo ubijali svoje, makar oni bili i najbezna ajniji...“ „„Najbezna ajniji je klju na re “, melanholi no re e Tigrica. „Neka ti bude. Ali samo u slu aju da smo mogli da likvidiramo šefa moskovske straže Svetlosti... ali on je, kao i uvek, izvan svake sumnje. S druge strane, pobiti dvadeset svojih ljudi radi jednog prose nog Svetlog... prosto je smešno. Ili nas smatraš za budale?“ „Smatram da ste pametni. Možda ak pametniji i od mene“, Tigrica se prekorno osmehnu. „Ali ja sam samo operativac. Neki drugi e donositi zaklju ke, i bez sumnje, one pravilne.“ „Ne insistiramo na neodložnom izvršenju smrtne kazne!“ Tamni se osmehnu. „Sada ve ne isklju ujemo ni mogu nost greške. Tribunal, kvalifikovani i nepristrasni pretres... pravi nost... to je sve što tražimo!“ „Ali veoma je udno to što vaš šef, koriste i Bi Šaaba, nije uspeo da zaka i Antona..." devojka zavrte prstom polupraznu kriglu piva. „Zanimljivo. Njegovo omiljeno oružje, kojim do savršenstva vlada stotinama godina... ini se da Dnevnoj straži sama injenica hapšenja i nije interesantna...“ „Draga devojko“, mag se nagnuo nad stolom. „Vi ste nedosledni! Ne možete u isto vreme da nas optužujete da gonimo nevinog, zakonitog stražara, i da se ne trudimo da ga uhvatimo!“ „Zašto?“ „Takav niski sadizam...“ mag se zakikotao. „Ovaj razgovor mi pruža veliko zadovoljstvo... zar je mogu e da nas smatrate za bandu poludelih krvožednih psihopata?“

„Ne, smatramo vas za bandu prevejanih gadova.“ „Hajde da uporedimo zajedni ke metode", Tamni kao da je osedlao omiljenog konja. „Hajde da uporedimo gubitke zbog delovanja Straža, koje smo naneli prostim ljudima... našem prehrambenom resursu.“ „Oni su za vas hrana.“ „A za vas? Ili možda, Svetli danas poti u od Svetlih, a ne izvla e se iz mase?“ „Za nas su ljudi korenje. Naše žile.“ „Neka budu žile. Zašto da se sva amo oko re i? Ali onda su i naše žile, devojko. I obezbe uju nam sve više sokova... ne u da lažem, to nije tajna.“ „Nas je tako e sve više. Ni to nije tajna.“ „Razume se. Burna su vremena, puna stresa, optere enja, ljudi žive na ivici, a s nje se lako pada. Makar smo došli do jednog zajedni kog zaklju ka!“ mag se zakikota. „Jesmo“, složila se Tigrica. U moju stranu više nije ni gledala, razgovor je nestao u pravcu ve ne, nerazrešive teme, na kojoj su se lomila koplja i glave filozofa obeju strana, a ne dvaju dokonih magova Svetlosti i Tame. Bilo mi je jasno da je sve što sam morao da znam, Tigrica ve kazala.

Ili sve što je smatrala da može da kaže...

Uzeh kriglu piva, koja se nalazila preda mnom. Ispih je u nekoliko ujedna enih, dubokih gutljaja. Baš mi se pilo.

Potera je lažna?

Da. To mi je bilo jasno odavno. Glavno je da sam saznao da je i našima to bilo jasno.

Divljak je i dalje na slobodi?

Naravno. Ina e bi ve stupili sa mnom u kontakt. Telefonom ili telepatski, to je za šefa najmanji problem. Ubicu bi predali Tribunalu, Svetlana se ne bi kidala izme u želje da mi pomogne i nemogu nosti da se umeša u sukob, a ja bih mogao da se nasmejem Zavulonu u lice...

Ali kako, kako je mogu e u velikom gradu u i u trag oveku, ije se sposobnosti spontano ispoljavaju? Planu, i ugasnu. Od ubistva do ubistva, od jedne naprasne pobede nad zlom do druge? Ako je on i zaista poznat Tamnima, onda je to tajna, koju uva sam vrh rukovodstva.

A ne ovih... ovih Tamnih, što po ceo dan hvataju zjale.

Okrenuh se s ga enjem.

Pa to je neozbiljno! uvar, koga sam tako lako ubio. Mag tre eg stepena, koji se sa straš u nadmudruje s našom posmatra icom, i ne gleda sa strane. Ovi žutokljunci za terminalima, koji se dernjaju na sav glas... „Stanica Cvetni bulevar proverena!“ „Polježajevskaja pod kontrolom!“ Da. Ovo je operativni štab. Isto onako smešan i nesposoban, kao i oni neiskusni vitezovi Tame, što su se dali u potragu za mnom. Da, mreža je ba ena, ali nikoga ne uznemirava koli ina rupa u njoj. Što se više iz nje budem otimao, što se ja e budem pra akao - to bolje za Tamu. U krajnjem slu aju, naravno. Svetlana ne e izdržati. Pobuni e se. Osetivši u sebi naboj istinske Sile, pokuša e da pomogne. Niko od naših ne e mo i da je zadrži. I mora e da je dokraj e. „Volgogradski prospekt..."

Sve bih sada mogao da ih pokoljem i poubijam! Sve do jednog! Ovo su otpadnici Tame, zlosre nici, glupaci, ili lišeni perspektive, ili s previše nedostataka. Teško Tami s njima - oni smetaju, motaju se oko nogu.

Dnevna straža nije dom staraca, na koju ponekad mi podse amo. Dnevna straža se osloba a viška, pri emu, obi no, našim rukama. Izvla i pri tome korist u prednosti, pravu na

uzvratna dejstva, na promenu balansa.

I ona sumra na prilika, koja mi je skrenula pažnju na Ostankinski toranj je tako e plod Tame. Predostrožnost, ako se slu ajno ne setim kuda u okršaj.

A u stvari, prave konce povla i jedan-jedini Ini. Zavulon.

Ni traga ni glasa od njegove srdžbe prema meni. Zbog ega onda onakve teške i opasne emocije u ozbiljnoj partiji? Sli ne meni je kao od šale jeo za doru ak, izbacivao sa šahovske table i trampio za svoje pešake.

Kada e re i da je partija odigrana, da je došlo vreme za finale? „Da nemate vatre?“ pitah, spuštaju i kriglu i uzimaju i paklo cigareta koje je stajalo na šanku. Neko ga je zaboravio, možda gost, koji je u pomami pobegao iz restorana, možda Tamni...

Tigrica se nakostreši i sevnu ozloje enim pogledom. Bilo mi je jasno da fali još tren pa da krene u bojnu transformaciju. Sigurno je procenila snagu protivnika, i polagala ozbiljne nade u uspeh.

Ali nije bilo potrebe.

Tamni mag, stari tamni mag tre eg stepena, nemarno mi pruži upalja . Ispuštaju i jezi ak plamena, „ronson“ melodi no škljocnu, a Tamni produži: „Sva vaša neprestana optuživanja na ra un Tame - za dvostruku igru, za podmuklost, za provokacije - imaju samo jedan cilj. Da se zamaskira sopstvena nesposobnost za život.

Nerazumevanje sveta i njegovih zakona. Neshvatanje ljudi, na kraju krajeva! Ostaje samo zaklju ak da je naša prognoza daleko istinitija, da podražavanje istinskih potreba ljudske duše istu dovodi na našu stranu, i pitanje - šta e se desiti s vašim moralom? S vašom životnom filozofijom? A?“ Pripalih, u tivo klimnuh, i krenuh ka stepeništu. Tigrica je zbunjeno gledala za mnom. Ma shvati sama, seti se zašto bih mogao da odlazim...

Sve što sam mogao ovde da saznam, ve mi je bilo jasno.

Ta nije, skoro sve.

Nagnuvši se nad kratko ošišanim cvikerašem, udubljenim u svoj laptop, ozbiljno ga upitah: „Koje rejone poslednje zatvaramo?“ „Botani ki, VDNH“, odgovori ovaj ne podižu i pogled. Kursor je klizio po ekranu, Tamni je davao naredbe, nasla uju i se vlaš u, pomerao po karti Moskve crvene ta ke. Bilo bi teže odvojiti ga od posla, nego od voljene devojke.

I oni umeju da vole. „Zahvaljujem", rekoh i bacih neugašenu cigaretu u punu pepeljaru. „Baš si mi pomogao.“ „Prosto ko pasulj“, ne okre i se odmahnu operater. Isplazivši jezik, jurio je na karti slede u ta ku - obi nog Tamnog, koji je krenuo u poteru. emu se raduješ, budalo... oni, koji upravljaju balom nikada se ne e pojaviti na toj tvojoj karti. Bolje da se igraš vojnika s tim oduševljenjem.

Kliznuh na kružne stepenice. Ona razjarenost, s kojom sam se uputio ovamo da ubijem, ili pre e biti, budem ubijen, polako je iš ezla. Verovatno tako i vojnika savladava ledeno spokojstvo u nekom trenutku bitke. Tako i hirurgu prestaju da drhte ruke, kada bolesnik po ne da umire na operacionom stolu.

Na koje si sve varijante ra unao, Zavulone?

Da u po eti da se batrgam u mreži hajke, i da e se na ta trzanja okupiti i Svetli i Tamni... svi, a posebno Svetlana?

Prevario si se.

Da u se predati ili da e me uhvatiti, i da e otpo eti spori, dugotrajni, iscrpljuju i proces... koji e se završiti bezumnom eksplozijom Svetlane na Tribunalu?

Prevario si se.

Da u u i u sukob sa celim operativnim štabom sastavljenim od magova-nesre nika, da u ih prebiti, ali i da u se na i u klopci na visini tre ine kilometra, i Svetlana e pojuriti ka tornju...

Prevario si se.

Da u se prošetati po štabu, shvatiti da o Divljaku ovde niko nema pojma, i da u probati da dobijem na vremenu?

Možda si bio u pravu.

Krug se zatvara, znam. Zatvorio se na periferiji, oko kružnog puta, zatim je po ela podela grada na rejone, odsecanje tranzitnih magistrala... Nije još kasno da protr im po obližnjim mestima koja nisu pod paljbom, da na em skrovište, probam da se pritajim... jer jedini savet koji je šef mogao da mi uputi je: Drži se i odugovla i dok No na straža jurca unaokolo u potrazi Divljakom...

Ne uvla iš me valjda slu ajno u onaj rejon, gde se dogodila naša mala zimska tu a. Zar ne? Ne mogu da je zaboravim... zna i ovako ili onako, uvek u postupati pod uticajem se anja. ...Vidikovac je ve bio pust. Sasvim. Poslednji posetioci ve se behu spustili, zaposlenih tako e nije bilo, samo je moj regrut, stiskaju i pištolj u rukama, stajao pored stepeništa i usijanim pogledom gledao niz toranj. „Da se opet preobu emo“, rekoh ja. „Primi zahvalnost od Svetlosti. Posle ovoga eš zaboraviti sve o emu smo govorili. Oti i eš ku i. U se anju e ti ostati dan kao i svaki drugi, kao ju erašnji. Bez ikakvih doga aja.“ „Bez ikakvih doga aja!" spremno ispali uvar, izlaze i iz moje ode e. Ljude je tako lako okrenuti ka Svetlosti ili Tami, ali najsre niji su onda, kada im dozvole da ostanu onakvi kakvi zaista jesu.

GLAVA 6.

Izašavši iz tornja, zavukoh ruke u džepove. Zastah, posmatraju i zrake projektora uperene u nebo, osvetljenu kabinu portirnice.

Samo su mi dve stvari ostale nejasne u ovoj igri, koju su vodile Straže... ta nije, rukovodstvo Straža.

Avet iz Sumraka - ko je to bio, i na ijoj je strani? Da li me je upozoravao, ili mi je pretio?

De ak Jegor - da li je susret s njim bio slu ajan ili ne? Ukoliko nije, onda šta je u njegovoj osnovi: igra sudbine, ili najobi niji Zavulonov potez.

O stanovnicima Sumraka nisam znao gotovo ništa. Možda ni sam Geser nije znao.

Ali o Jegoru bih možda razmislio.

On je neotkrivena karta u partiji. Neka je i šestica, ali adutna, kao i svi mi. A sitni aduti su tako e ponekad bitni. Jegor je ve boravio u Sumraku. Prvi put da bi video mene, drugi put da bi se spasio od vampirice. Loš predznak, ako emo iskreno. Oba puta vodio ga je strah... i nema šta dalje da se kaže, osim da mu je budu nost ve odre ena. Možda e uspeti nekoliko godina da se zadrži na granici izme u oveka i Inog, ali put ga vodi ka Tamnoj strani.

Istini je najbolje pogledati u lice.

On je najverovatnije Tamni. I nema nikakvu ulogu, jer za sada je Jegor obi an, dobar de ak. Ali ako poživim, mora u pri susretu s njim da ga legitimišem... ili da se legitimišem.

Najverovatnije Zavulon može da uti e na njega. Da ga uputi na onu stranu gde se nalazim i ja. To me dovodi do zaklju ka da on odli no ose a i moju poziciju, ali na to sam spreman.

Zar je samo u tome bio smisao našeg „slu ajnog“ susreta?

Uzimaju i u obzir re i operatora - za sada ne pretražuju rejon VDNH. Mogla je da mi padne na pamet sumanuta ideja da iskoristim de aka, da se sakrijem kod njega ku i, ili da ga pošaljem po pomo . Mogao sam da krenem kod njega ku i. Zar ne?

Suviše je komplikovano. Previše. I ovako me je lako uhvatiti. Nešto ispuštam iz vida... nešto veoma važno.

Ne gledaju i više u toranj, današnjeg doma ina rekvizitnog štaba Tamnih, išao sam prema ulici, uveliko zaboravljaju i na unakaženo telo maga-telohranitelja, koji je sada ležao negde u njegovom podnožju. Šta ho e od mene? Šta? Po nimo od toga.

Da budem mamac. Da padnem šaka Dnevnoj straži. I to tako da padnem, da ne bude ni trunke sumnje u moju krivicu... a to se fakti ki i dogodilo...

Ni Svetlana dalje ne e izdržati. Možemo da zaštitimo i nju, i njenu rodbinu. Jedino nismo u mogu nosti da se mešamo u njene sopstvene odluke. I ako se ona odlu i da me spasi, da me istrgne iz podzemlja Dnevne straže, brani na Tribunalu... oni e je smesta i bez nedoumica likvidirati. Cela igranka je i napravljena radi njenog pogrešnog koraka. Cela igranka je ve odavno zapo eta, još onda kada je tamni mag Zavulon u budu nosti video dolazak velike arobnice i onu ulogu koju u ja morati da odigram. I pripremili su zamke. Prva je otkrivena.

Druga je, pak, razotkrila predatora. Verovatno je preda mnom i tre a.

Ali otkud onda de ak, koji još nije ni sposoban da baca magiju?

Zaustavih se.

Pa on je Tamni, zar ne?

Ko od nas ubija Tamne? Slabe, nevešte, koji ne žele da se razvijaju...

Još jedno telo stavljeno meni na savest... ali koji je smisao?

Ne znam. Ali bilo mi je jasno kao dan da je de ak predodre en, i da susret u metrou nije

bio slu ajan. Ili sam imao privi enje ili je slu ajni deo slagalice došao na svoje mesto.

Jegor e poginuti.

Setio sam se kako me je namršteno gledao na peronu, istovremeno žele i i da mi postavi pitanje, i da me izgrdi, i još jedanput vikne onu istinu o Stražama, koju je prekasno saznao. Kako se okrenuo i potr ao ka vozu. „Zaštiti e vas? Vaša Straža?“ „Proba e.“ Naravno da e probati. Traži e Divljaka makar bio poslednji na svetu.

Pa evo ga i odgovor!

Zaustavih se, dlanovima stiskaju i glavu. Za ime sveta, kako sam glup! Kako sam neopisivo naivan!

Dokle god je Divljak živ, zamka je otvorena. Nije dovoljno samo da me optuže za lovcapsihopatu, i za lovokradicu. Važno im je da unište i pravog Divljaka.

Tamni ili, na kraju krajeva, Zavulon, znaju ko je on. I više od toga, umeju da upravljaju njim. Da mu poturaju mamce, one od kojih nemaju velike koristi. Sada je pred Divljakom ne samo uobi ajena herojska bitka s Tamom, on je potpuno zaglibio u sukob. Tamni su se navrzli na njega sa svih strana, u po etku žena-oborotenj, potom tamni mag u restoranu... sada de ak.

Sigurno mu se ini da je svet poludeo, da se bliži apokalipsa, da sile Tame osvajaju svet. Ne bih želeo da sam na njegovom mestu. Žena-oborotenj je bila neophodna da bi nam objavili protest i pokazali ko je na udaru.

Tamni mag - da bi me u potpunosti opkolili i imali pravo na formalnu optužbu i hapšenje.

De ak - da bi kona no uništili Divljaka, koji je odigrao svoju ulogu. Tako što e se u poslednjem trenutku umešati, uhvatiti ga nad lešom, ubiti, presretnuvši ga u bekstvu i spre ivši ga u otporu. On, pak, ne e shvatiti da mi ratujemo po pravilima pa se nikada ne e predati niti odreagovati na nare enje nepoznate Dnevne straže...

Posle Divljakove smrti, ne u imati nikakvog izgleda za spas. U bilo kom slu aju, Svetlana e izgubiti kontrolu nad sobom.

Naježio sam se.

Hladno je. Baš je hladno. Izgleda da mi se samo u inilo da je zima sasvim prošla. Samo mi se u inilo.

Podigavši ruku, zaustavio sam prvi auto koji je naišao. Pogledah voza a u o i i zapovedih: „Kreni...“ Impuls je bio prili no jak, nije pitao ak ni kuda da vozi.

Smak sveta bio je blizu.

Nešto se pomerilo... pomaklo... zatitrale su stare senke... odjeknule nejasne re i drevnih jezika... zemlju je hvatala jeza.

Nad svetom se izdizala Tama.

Maksim je stajao na balkonu i pušio, slušaju i kraji kom uha Leninu grdnju. Nije prestajala ve nekoliko asova, po ev od onog trenutka kada je spasena devojka iz kola istr ala u metro. Maksim je o sebi uo sve što je mogao ikada da nasluti, i pomalo od onog što mu nije bilo ni na kraj pameti.

To da je budala i ženskaroš, koji je spreman da stane pod metak zbog lepuškaste njuškice i dugih nogu, Maksim je primio mirne duše. To da je bestidnik i gad, koji s ofucanom i ružnom prostitutkom koketira pred sopstvenom ženom - bilo je kudikamo originalnije. Pogotovo što je s

neo ekivanom saputnicom razmenio tek par re i...

Zatim su na red došle svakakve besmislice. Prise ala se neo ekivanih službenih putovanja, ona dva slu aja kada se ku i iznenada pojavljivao pijan... pijan kao letva. Izgovarala je broj njegovih navodnih ljubavnica, pretpostavke o neprolaznoj gluposti i beski menjaštvu, koji su mu stajali na putu poslovnog uspeha i koliko-toliko boljem životu...

Maksim je pogleda preko ramena.

Lena se ak nije ni razjarivala... što beše udno. Sedela je na kožnom trosedu ispred velikog televizora marke „panasonik", i govorila, govorila... gotovo iskreno.

Zar ona zaista tako misli?

Da ima gomilu ljubavnica? Da je spasio nepoznatu devojku zbog lepog tela, a ne zbog metaka koji su leteli kroz vazduh? Da oni loše i bedno žive? Oni, koji su pre tri godine kupili predivan stan i namestili ga kao igra ku, a za Boži putovali u Francusku? Ženin glas bio je uverljiv. Okrivljuju i. Glas pun patnje.

Maksim otrese cigaretu. Pogleda u no .

Tama... spuštala se tama.

Tamo u toaletu, ubio je tamnog maga. Jedno od najodvratnijih plodova svetskog zla. oveka, koji iz sebe seje zlobu i strah. Onog, što iz drugih isisava energiju, gnje i tu e duše, onog, koji belo pretvara u crno, ljubav u mržnju. Kao i obi no... u etiri oka sa celim svetom.

Samo, ranije se to nije doga alo. Dva dana zaredom naletati na te avolske izrode... kao da su ispuzali iz svojih smrdljivih jazbina, kao da mu je vid sve jasniji.

Evo i sad...

Maksim je gledao s desetog sprata, i ono što je video nije bio obasjani svetlom grad u no i. To je bilo za druge. Za ljude, slepe i bespomo ne... On je video ugrušak Tame, koji se nadvijao nad zemljom. Prili no nisko... recimo na visini desetog sprata.

Maksim je posmatrao slede u tvorevinu Tame.

Kao i uvek. Kao i obi no. Ali zašto tako esto, zašto zaredom? Ve tre i slu aj! Tre i put u toku jednog dana!

Tama je svetlucala, podrhtavala, kretala se. Tama je živela.

A iza njegovih le a, Lena je umornim, nesre nim glasom uvre ene žene, nabrajala njegove grehe. Ustala je, prišla vratima balkona, kao da sumnja da je Maksim uje. U redu, neka je. Samo da ne probudi decu... naravno, ako uopšte spavaju. Maksim je zbog ne eg sumnjao u to.

Kada bi makar i zaista verovao u Boga. U potpunosti... Ali one slabe vere, koja ga je grejala posle svake akcije iš enja, gotovo da uopšte nije ostalo. Nije mogu e da postoji Bog na svetu gde cveta zlo.

Ali, ako bi postojao... ili, kada bi makar u Maksimovoj duši postojala prava vera... Pao bi sada na kolena, na prljavi, izmrvljeni beton, podigao bi ruke prema sumra nom no nom nebu, ka nebu na kome su ak i zvezde gorele tiho i žalosno. I povikao bi: „Zašto? Zašto, Gospode? Ovo prevazilazi moje mogu nosti, ovo je izvan moje mo i! Skini ovaj teret s mene, molim te, skini ga! Nisam ja taj koji ti je potreban! Ja sam slab...“ Vikao ne vikao, isto ti se hvata. Nije on taj koji je na tvoja le a spustio ovo breme. Niti je on taj koji e da ga skine. Gori, razbuktava se crni plamen ispred njega. Novi pipak Tame. „Lena, izvini...“ odgurnuo je ženu i zakora io u sobu. „Moram da idem.“ utala je upola re enice, i u pogledu, gde su stajali samo bes i uvreda, promakao je strah. „Vrati u se“, sa nadom da e izbe i pitanja, brzo se uputio ka vratima. „Maksime! Maksime, sa ekaj!“ Prelaz sa grdnje na molbu bio je munjevit. Lena mu potr a u susret, uhvati ga za ruku,

pogleda u lice - tužno i upitno. „Oh, izvini, oprosti mi... tako sam se uplašila... Oprosti, izgovorih svakakve gluposti...

Maksime!“ Posmatrao je svoju suprugu, koja je trenutno izgubila svaku agresivnost, sada spremnu na predaju, na sve, samo da bi, glupan, razvratnik, podlac ostao kod ku e. Zar mu se nešto pojavilo na licu, nešto zastrašuju e, što je Lenu uplašilo više od banditske prepirke u koju su onomad upali? „Ne puštam te! Ne u te nikuda pustiti! Gledaju i u no ...“ „Ništa mi ne e biti“, blagim glasom rekao je Maksim. „Tiho, decu eš probuditi. Vra am se odmah.“ „Kad ve o sebi ne misliš, pomisli makar na decu! Pomisli na mene!“ Lena je momentalno promenila taktiku. „A šta ako su zapamtili registarski broj vozila? A šta ako sada do u da traže onu žentura u? Šta ja da radim?“ „Ne e niko do i“, iz nekog razloga, Maksim je znao da je u pravu. „Ukoliko, pak, iznenada... vrata su vrsta. Tako e znaš koga treba da zoveš. Lena... pusti me da pro em.“ Raširivši ruke, žena se zaustavi ispred vrata, zabaci glavu i zbog ne eg zažmuri, kao da ekuje da e je sad udariti.

Maksim je pažljivo poljubi u obraz, i skloni s puta. Pra en sad ve sasvim zbunjenim pogledom žene, prošao je u predsoblje. Iz k erkine sobe ula se neprijatna teška muzika. Ne spava, i pustila je glasno muziku samo da bi prigušila njihove zlobne glasove... Lenin glas... „Ne treba!“ mole ivo prošaputa žena za njim.

Navukao je jaknu, na trenutak proverivši da li je u unutrašnjem džepu sve na svom mestu. „Uopšte ne misliš na nas!“ kao po inerciji, ne o ekuju i više ništa, prigušeno povika Lena.

Muzika u k erkinoj sobi postade još glasnija. „To je ve laž“, staloženo re e Maksim. „Upravo na vas i mislim. uvam vas.“ Ne ekaju i lift, spustio se na me usprat kad ponovo za u neo ekivan ženin glas - nije volela da iznosi pred drugima svoj prljav veš, i nikada se nije sva ala u hodniku. „Bolje bi ti bilo da nas voliš, nego što nas uvaš!“ Maksim slegnu ramenima i ubrza korak.

Evo, ovde sam zimus stajao.

Sve je izgledalo isto ovako, skriveni haustor, šum automobila iza le a, slaba svetlost sa uli nih svetiljki. Samo je bilo mnogo hladnije. I sve se inilo jednostavnim i jasnim, kao mladom ameri kom policajcu, koji je prvi put izašao u patrolu.

Da brani zakon. Da juri zlo ince. Da štiti nevine.

Kako bi bilo dobro da sve i zauvek može da ostane onako prosto i jasno kao kad imaš dvanaest ili dvadeset godina. Kada bi na svetu zaista postojale dve boje: crna i bela. Ali i onaj najpošteniji i najprostodušniji policajac, zadojen slavnim zvezdano-prugastim idealima, pre ili kasnije e shvatiti da na ulicama ne postoji samo tama i svetlost. Tu su još i sporazumi, ustupci, pogodbe. Obaveštajci, zamke, provokacije. Pre ili kasnije, mora e da žrtvuje svoje, da u tu e džepove ubacuje kesice s heroinom, da bije po bubrezima, pažljivo, da ne ostavi tragove.

I sve zbog onih najosnovnijih pravila.

Da brani zakon. Da juri zlo ince. Da štiti nevine.

Ista se stvar dogodila i meni.

Došao sam do kraja uzane ulice poplo ane ciglama i pothvatio par e novina koje je stajalo pored zida. Evo, ovde se nesre ni vampir pretvorio u pepeo. Zaista nesre an i kriv samo

zbog toga što je sebi dozvolio da se zaljubi. Ne u vampiricu, ne u oveka, nego u žrtvu... u hranu.

Evo, ovde sam pljusnuo votku iz flaše... pale i lice žene, koju smo još mi, No na straža, predali vampirima kao hranu.

Kako oni, Tamni, vole da govore: „Sloboda!“ Kako esto sebi samima moramo da objašnjavamo da sloboda ima svoje granice.

I sve je to, verovatno, apsolutno ta no. I to za one Tamne i Svetle, koji jednostavno žive me u ljudima, preti i ih po mogu nostima, ali ni po emu se ne razlikuju i od njih po težnjama. Za one, koji su izabrali život po pravilima, a ne suprotnost.

Ali potrebno je još iza i na crtu, onu nevidljivu granicu, gde stojimo mi, Straža, razdvajaju i Tamu i Svetlost...

Ovo je rat. A rat je uvek pun zlo ina. Odvajkada i zauvek, u njemu e biti mesta ne samo za herojstva i samopožrtvovanja, nego i za izdaju, podmuklost, nož u le a. U suprotnom se ne sme ratovati. Jer si unapred izgubio.

Na kraju krajeva, šta je ovo! Zašto moram da se borim, otkud mi pravo da se borim kada stojim na granici, u sredini, izme u Svetlosti i Tame? Pa, meni su susedi vampiri! Oni nikada nisu ubijali - pre svega Kostja. Oni su primerni ljudi... sa stanovišta pravih ljudi. Ako uzmemo u obzir njihove postupke, oni su kudikamo asniji od šefa i Olge.

Gde je granica? Gde je opravdanje? Gde je oprost?

Odgovor mi nije poznat. Nisam u stanju ništa da kažem, ak ni samom sebi. Umesto toga, plivam po inerciji, sa starim ube enjima i dogmama. Kako mogu stalno da se sukobljavaju - moji prijatelji, operativci Straže? Koja su objašnjenja za njihove postupke? Tako e ne znam. Ali njihova rešenja mi nisu od pomo i. Ovde je svako sam za sebe... kao u glasnim parolama Tamnih.

I ono najneprijatnije, ose ao sam da, ako ne shvatim, ne uspem da opipam tu granicu, ja sam osu en na propast. I ne samo ja. Poginu e i Svetlana. U beznadežnom pokušaju da je spasi, za njom e po i i šef. Propaš e cela struktura moskovske straže.

Jer kasno Marko na Kosovo stiže...

Oslanjaju i se na cigleni zid, ostao sam tako da stojim još malo. Prise ao sam se grizu i usne, trude i se da na em odgovor.

Nije ga bilo.

Zna i - sudbina.

Prošavši kroz prijatno, tiho dvorište, iza oh na pravac ka „zgradi na nogama'. Sovjetski oblakoder izazivao je neku skrivenu potištenost, potpuno neopravdanu, ali veoma jaku. Sli an ose aj doživljavao sam ponekad kada sam vozom prolazio pored zapuštenog drve a ili polurazorenih silosa. Neprikladnost... previše snažan zamah, koji se završava udarcem u prazno. „Zavulone“, rekoh, „ako me uješ...“ Tišina, obi na tišina kasne moskovske ve eri: buka automobila, ponegde muzika iza prozora, i nigde žive duše. „Ipak nisi mogao baš sve da prora unaš", rekoh u prazninu. „Baš nikako. Zaboravio si na višestruku stvarnost. Budu nost je neodre ena. Ti to znaš. Ja... tako e.“ Pre oh preko ulice, ne pogledavši u stranu, ne obra aju i pažnju na kola. Pa ja sam na zadatku, zar ne?

Sfera suspenzije!

Jure i po šinama, zazveketao je tramvaj. Kola smanjiše brzinu, obilaze i pustoš u kojoj sam se nalazio. Sve je prestalo da postoji - stajala je samo zgrada na ijem smo krovu pre tri meseca vodili bitku; tama, odblesci, ljudskim okom nevidljive energije.

I ona mo , koja je data malom broju, rasla je sve više.

Ovde je bio centar tajfuna, nisam se prevario. Zar su me vodili baš ovamo? Divota. Evo me. Zavulone, sigurno se se aš onog malog, sramnog poraza. Ne možeš da shvatiš kako si dobio šamar pred o ima svojih robova.

Pored svih uzvišenih ciljeva, a meni je jasno da su za njega oni visoki, u njemu kipti još jedna želja, nekada prosto ljudska slabost, a sada - neopisivo poja ana Sumrakom.

Da se osveti. Da se obra una.

Da ponovi bitku. Da se razmaše pesnicama posle tu e.

Kod svih vas, velikih magova, i Svetlih i Tamnih, postoji ova crta - prezasi enost obi nim okršajem, težnja za gracioznom pobedom. Da ponizite protivnika. Dosadna vam je jednostavna pobeda, ona je prošlost. Veliki sukob izrodio se u beskona nu šahovsku partiju. Kao za Gesera, velikog svetlog maga, koji je sa onakvim užitkom likovao nad Zavulonom, preuzevši tu izgled.

Za mene sukob još nije postao igra.

Možda u tome i leži moja šansa.

Dohvatih pištolj iz futrole, i sklonih osigura . Udahnuh - duboko, kao da se spremam na zaron.

Vreme je.

Maksim je ose ao da e ovaj put sve biti brzo gotovo.

Ne e biti no nog osmatranja u zasedi. Dugog traganja, tako e. Ovaj put sinulo mu je tako jasno, i to ne samo ose aj strane, neprijateljske blizine, nego i precizan trag ka cilju.

Stigao je do raskrsnice ulica Galuškine i Jaroslavske i zaustavio se u dvorištu neke višespratnice. Pogledao je prema treperavom crnom plamenu koji je titrao unutar zgrade.

Crni mag je tamo. Maksim ga je ve jasno, gotovo vidno ose ao. Muškarac. Slabih sposobnosti. Nije oborotenj, ni vampir, niti inkubus. Baš crni mag. S obzirom na malu snagu, ne e biti problema. Problem je u drugom.

Maksimu je preostalo samo da se nada i moli bogu da se ovo ne ponavlja tako esto. Dan za danom uništavati plodove Tame nije samo fizi ko optere enje. Postoji i onaj, najstrašniji trenutak, kada se kama probija kroz srce neprijatelja. Trenutak, kada sve oko tebe po inje da podrhtava, da se ujedna ava, kada boje gube sjaj, kada zamiru zvuci, kada se pokreti usporavaju. Šta e da radi ako jednom pogreši? Ako onaj kojeg ubije ne bude neprijatelj ljudskog roda, ve obi an ovek? Nije znao.

Ali izlaza nema, jer samo je on na celom svetu sposoban da razlikuje Tamne od obi nih ljudi. Od boga, sudbine, pukim slu ajem - tek, oružje je stavljeno u njegove ruke...

Maksim uhvati drveni bodež. S blagom tugom i uznemirenoš u, pogleda u igra ku. Ne beše on taj koji ga je rezbario, i nije ga on nazvao zvu nim imenom „mizerikord“. 8 Njemu i Petku, njegovom najboljem i, istina, jedinom drugu u detinjstvu, bilo je tada po dvanaest godina... ma zašto skrivati - bio mu je to jedini drug u životu. Igrali su se nekakvih viteških bitaka, doduše kratko, jer njihovo detinjstvo beše ispunjeno mnogim zabavama, i to bez svakakvih kompjutera, diskoteka... Jedno jedino kratko leto, igrali su se po celom dvorištu, s velikom pažnjom i u punoj snazi povazdan rezbare i svakakve ma eve i noževe. Bilo im je jasno da i najobi nijim drvcem možeš povrediti oko ili se pose i do krvi. Interesantno je da je Petko nekako uvek bio taj, koji je bivao u zarobljeništvu. Možda zbog toga što je bio nešto mla i, i Maksim se pomalo stideo svog mla eg drugara, koji je na ovog gledao zanesenim pogledom i stalno išao za njim kao kakav veran pas. I zato je slu aj, kada je Maksim izbio iz Petkovih ruku drveni ma , i povikao „zarobljen si!“, bio sasvim uobi ajen - ovaj se gotovo nije ni branio.

Tek se potom dogodila udna stvar. Petko mu je utke pružio ovaj bodež... i rekao da je

uzvišeni vitez dužan da ga dokraj i ovim „mizerikordom“ umesto da ga ponižava zarobljeništvom. To je bila samo igra... naravno da je bila igra... samo nešto je ipak zadrhtalo u Maksimu, kada ga je udario... kada je simulirao udarac drvenim jataganom. Sve se dogodilo u jednom nepodnošljivo kratkom trenutku, kada je Petko gledao as u njegovu ruku, koja je spuštala igra ku pored prljave bele majice, as u njegove o i. A zatim iznenada promrmlja: „Zadrži ga... neka to bude tvoj trofej.“ Maksim je sa zadovoljstvom i bez dvoumljenja uzeo drveni ma . I kao trofej i kao poklon. Samo, nikada ga više nije nosio napolje. uvao ga je kod ku e, nastojao da zaboravi, kao da je zazirao od neo ekivanog poklona i sopstvene slabosti. Ali se se ao... uvek se se ao. ak i kada je odrastao, oženio se, kada je dobio svoje dete - nije zaboravio. Oružje igra ka ležalo je u neredu de jih fotoalbuma, koverti s pramenovima kose i ostalim sentimentalnim koještarijama. Do onog dana, kada je Maksim prvi put osetio prisustvo Tame na svetu.

Tog dana, drveni ma kao da ga je pozvao. I pretvorio se u nemilosrdno, okrutno, nepobedivo pravo oružje.

A Petka više nema. Rastavila ih je mladost - za decu je godina dana razlike u uzrastu velika, ali za tinejdžere to je pravi ponor. Zatim ih je razdvojio i život. Osmehivali su se jedan drugom pri susretu, stiskali ruke, par puta i valjano popili po koju, prise aju i se detinjstva. Onda se Maksim oženio, preselio se i veza se gotovo prekinula. A ove zime, sasvim slu ajno, stigla je i vest. Saopštila mu je majka koju je, kao dobar sin, telefonom zvao svako ve e. „Se aš li se Petje?

Bili ste tako dobri drugari, nerazdvojni...“ Se ao se. I odmah shvatio zbog ega takav uvod.

Ostao je na mestu mrtav. Pao je s krova nekakve visoke zgrade. Ostaje pitanje otkud tamo upola no i? Možda je hteo da izvrši samoubistvo... možda se napio, ali lekari govore da je bio trezan. A možda su ga i ubili. Bio je zaposlen u nekoj trgova koj organizaciji, imao visoku platu, pomagao je i roditeljima, vozio dobra kola... „Naduvao se“, grubo je tada rekao Maksim. Tako grubo, da mu majka nije protivre ila. „Naduvao se, uvek je bio udan.“ Srce mu se nije steglo. Ali zato se uve e napio. A zatim otišao da ubije ženu kojoj je ve drugu nedelju ulazio u trag, ija je tamna sila primoravala ljude da napuštaju voljene i vra aju se svojim ženama, ubio je vešticu, svodnicu i raspuštenicu.

Petka više nema, mnogo godina ve nema onog de aka s kojim se družio, a tri meseca kako je nestao i Petar Nestorov, kojeg je vi ao jedanput godišnje, a i re e. A poklonjeni ma je još tu.

Ispada da ona njihova de ija igra ipak nije bila uzaludna...

Maksim provrte drveni ma po rukama. Ali zašto, zašto je sam na svetu? Zašto kraj sebe nema prijatelja koji bi mogao da bar deo tereta preuzme na svoja le a? Tako je mnogo Tame unaokolo, a tako malo Svetlosti.

Odnekud mu sevnu poslednja re enica što je Lena viknula za njim: „Bolje bi ti bilo da nas voliš, nego što nas uvaš...“ „A zar to nije jedno te isto?“ zamišljeno odgovori Maksim.

Ne, po svoj prilici, nije isto. Ali šta da radi ovek kome je borba oli enje ljubavi, koji se bori protiv, a ne za?

Protiv Tame, a ne za Svetlost.

Ne za Svetlost, a protiv Tame. „Ja sam zaštitnik“, re e Maksim. Samom sebi, šapatom, kao da se ustru ava da govori naglas. Tako ludaci pri aju sami sa sobom. A on nije lud, on je normalan, i više nego normalan, on vidi iskonsko Zlo, koje se uvla i u svet...

Da li se uvla i, ili se ve odavno ovde naselilo?

Ovo je ludilo. Ne sme, nikako se ne sme sumnjati u to. Ukoliko bi izgubio makar i deo svoje vere, dozvolio sebi da smekša, ili potraži nepostoje e saveznike, to bi mu bio kraj. Drveni jatagan se ne e pretvoriti u svetlosnu oštricu koja e proterati Tamu. Osrednji mag bi ga spalio plamenom, veštica bi ga oma ijala, a oborotenj poskidao na sitne komade.

Zaštitnik i sudija!

Ne sme biti neodlu an.

Prami ak tame, koji se vrpoljio na osmom spratu, iznenada po e da se spušta. Srce mu zalupa - tamni mag išao je u susret svojoj sudbini. Maksim iza e iz kola i letimice se osvrnu oko sebe. Nije bilo nikog. Kao i obi no... nešto, u njemu prikriveno, rasteralo je slu ajne prolaznike, oslobodilo bojno polje.

Bojno polje? Ili gubilište?

Zaštitnik i sudija?

Ili dželat?

Ma koja je razlika! On je sluga Svetlosti!

Prepoznatljiva snaga punila mu je telo, uznemiravala. Drže i ruku na reveru sakoa, Maksim je kora ao prema ulazu, u susret crnom magu koji se spuštao liftom.

Brzo, sve mora izvesti brzo. Ipak, još se nije sasvim smrklo. Može neko da ga vidi. A niko mu nikada ne e poverovati na re ... u najboljem slu aju, sleduje mu ludnica.

Dozvati... Predstaviti se... Izvu i oružje.

Mizerikord. Milosr e. On je zaštitnik i sudija. Vitez Svetlosti. Ni u kom slu aju dželat!

Ovo dvorište je bojno polje, a ne gubilište!

Maksim se zaustavi ispred ulaznih vrata. uo je korake. Škljocnula je brava.

Poželeo je da zaurla od sramote i užasa, da zavrišti proklinju i nebesa, sudbinu i svoj neobi ni dar.

Ispostavilo se da je tamni mag de ak.

Mršavi, crnomanjasti de ak. Spolja sasvim obi an - samo je Maksim mogao da vidi tamni oreol koji je podrhtavao oko njega.

Ali zašto? Nikada se još nije desilo ovako nešto. Ubijao je žene i muškarce, mlade i stare, ali nikada još nije nailazio na decu koja su svoju dušu prodala Tami. Maksim ak nije ni razmišljao o tome, možda ne žele i unapred da donosi zaklju ke. Možda bi ostao kod ku e da je znao da e njegova slede a žrtva imati dvanaest godina.

De ak je stajao na vratima, i zbunjeno gledao u Maksima. U jednom trenutku, u inilo mu se da e se de ak sad okrenuti i potr ati nazad zatvorivši teška vrata sa kodiranom bravom... pa beži onda, beži!

Pridržavaju i vrata, da ne bi prejako lupila, de ak napravi korak unapred. Namršteno, ali bez ikakvog straha, pogleda Maksimu o o i. Potpuno zbunjeno. Bilo mu je jasno da Maksim nije tu slu ajno, i da su ga ekali. I samovoljno je krenuo u susret. Ne boji se? Uzda se u svoju mo ? „Vidim da ste Svetli", rekao je de ak. Tiho, ali samouvereno. „Da...“ s teško om izgovori re koja nehotice izlete iz grla, protive i se i skre i pogled.

Proklinju i svoju slabost, Maksim ispruži ruku i uhvati de aka za rame: „Ja sam sudija.“ Ovaj, bez obzira na to, ostade hladan. „Video sam danas Antona.“ Kog Antona? Maksim pre uta, ali pogled mu odavaše zbunjenost. „Jeste li zbog njega došli kod mene?“ „Ne. Zbog tebe.“ „Zašto?“

De ak se ponašao pomalo izaziva ki, kao da su nekada Maksim i on vodili duga ak spor, kao da je Maksim zbog ne eg kriv i prema tome u obavezi da sazna svoju krivicu. „Ja sam sugija“, ponovio je Maksim. Poželeo je da se okrene i pobegne. Ništa nije išlo po planu! Tamni nije smeo da bude dete, vršnjak njegove k erke. Tamni je trebalo da se transformiše, napada, beži, a ne da uvre eno stoji ispred njega... kao da ima pravo na to.

Kao da ima šanse da se zaštiti. „Kako se zoveš?“ pitao je Maksim. „Jegor.“ „Zaista mi je neprijatno što je ispalo ovako“, Maksim je iskreno govorio. I nije ose ao nikakvo sadisti ko zadovoljstvo zbog odlaganja ubistva. „ avo me odneo... Pa meni je k erka tvojih godina!“ Ovo ga je nekako najviše bolelo. „Ali ako to ne uradim ja, ko e onda?“ „O emu vi to?“ de ak pokuša da mu skloni ruku. Ovo mu uli hrabrosti.

De ak ili devoj ica, odrastao ili dete. Sve je to isto! Tama i Svetlost - u tome je sva razlika. „Dužnost mi je da te spasim“, rekao je Maksim. Slobodnom rukom dohvatio je ma iz džepa. „Dužan sam, i spasi u te.“

GLAVA 7.

Prvo sam prepoznao kola.

Zatim i Divljaka koji je iz njih izašao.

Obuzela me je teška, bezizgledna tuga. Bio je to ovek koji me je spasio kada sam u Olginom telu bežao iz „Maharadže“.

Da li je trebalo da se dosetim? Verovatno... da sam imao više iskustva, vremena, prisebnosti. Žena, koja je bila s njim u kolima... da sam samo pogledao auru - Svetlana je tako podrobno opisala. Trebalo je da prepoznam. Mogao sam još tada sve da završim.

Ali, kako?

Kada je Divljak pogledao u moju stranu, zaronih u Sumrak. Izgleda da je uspelo, krenuo je dalje prema ulazu, u kome sam onomad, sede i pored odvoda za sme e, vodio mra an razgovor s belom sovom.

Divljak je išao da ubije Jegora. Baš kao što sam i mislio. Baš kao što je i Zavulon prora unao. Zamka se nalazila ispred mene, i vrsto zategnuta mreža po ela je polako da se zateže. Predstojao mi je i poslednji korak da završim zadatak i tako obradujem No nu stražu svojim uspehom.

Ali gde si ti, Zavulone?

Sumrak mi je davao vremena. Divljak je sigurno kora ao prema zgradi, lagano prebacuju i nogu ispred noge, a ja se osvrtah u potrazi za Tamom. Makar neki trag, dah, senka...

Magijski naboj unaokolo bio je ogroman. Na ovom mestu spajale su se niti realnosti, samo zbog toga da bi se pokidale u budu nosti. Raskrsnica sto puteva, ta ka u kojoj se svet odlu uje kuda dalje da ide. Ne zbog mene ili Divljaka, niti zbog de aka. Mi smo svi deo zamke.

Svi smo mi statisti od kojih je jednom nare eno da „kusa što mu je servirano“, drugom da doživi pad, a tre em da gordo izdignute glave iza e na gubilište. Po drugi put, ova mesto u Moskvi igra ulogu arene za nevidljivu bitku. Ali nisam mogao da primetim Ine, ni Tamne, ni Svetle. Video sam samo Divljaka, ali on se nije vodio kao Ini, mada mu je na grudima sijao ugrušak Sile. Isprva pomislih da vidim srce. Zatim shvatih da je to isto ono oružje kojim ubija Tamne.

Ma šta je ovo Zavulone? Obuzeo me je bes, apsurdan bes. Stigao sam! Upadam ti u zamku... pogledaj me, ve sam napravio korak, sada e sve da se dogodi... gde si ti?

Ili se Tamni tako dobro sakrio, da nisam nikako mogao da ga otkrijem... ili ga ovde uopšte nije ni bilo!

Gubio sam. Gubio sam i pre kraja, jer nisam mogao da shvatim plan neprijatelja. U blizini je morala da bude zaseda, jer Tamni bi trebalo da ubiju Divljaka, im ovaj ubije Jegora...

Ali kako?

Jer i ja sam ovde. Objasni u mu sve šta se doga a, ispri u mu o Stražama, koje jedna drugu nadgledaju, o Dogovoru, koji nas primorava da uvamo neutralnost, o ljudima i Inima, o realnosti i Sumraku. Ispri u mu sve što sam ispri ao i Svetlani, i on e shvatiti...

Ho e li?

Jer on je nesposoban da vidi Svetlost!

Za njega je svet ljudi kao praznoglavo, sivo stado ovaca. Tamni su vukovi, koji okolo vrebaju i hvataju ugojene jagnji e. A on je pas ov ar. Nesposoban da vidi pastira, zaslepljen strahom i besnilom, koji juri s jedne strane na drugu, sam protiv svih.

Ne e mi poverovati, ne e dozvoliti sebi da mi poveruje...

Krenuh prema Divljaku. Vrata od ulaza ve behu otvorena, i Divljak je razgovarao s

Jegorom. Zašto li je ovaj glupi klinac išao usred no i, kada ve dobro zna kakve se sile kre u ovim svetom? Zar je Divljak sposoban da primami svoje žrtve?

Glupo je pri ati. Treba napasti iz Sumraka. Saterati ga u ugao. I tek onda pre i na objašnjavanje! ...Sumrak je zavapio poput hiljadu ranjenih glasova, kada se sam u jurišu zalepio za nevidljivu prepreku. Na tri koraka od Divljaka, ve zamahnuvši rukom za udarcem, naleteh na providni zid, i vrte i zve om glavom, polako skliznuh na zemlju.

Užas. Oh, kakav užas! Suština Sile mu je potpuno nejasna. On je samouki mag i psihopata Dobra. Ali kada kre e u napad, oko njega se stvara magijska barijera. Nehotice, doduše, ali ja od toga nemam ništa.

Divljak re e nešto Jegoru. I zavu e ruku ispod revera na sakou.

Drveni ma . Ponešto sam na uo o toj magiji, istovremeno naivnoj i mo noj, ali sada nisam imao vremena da se prise am.

Izleteh iz senke u ljudski svet, i sko ih Divljaku na le a.

Srušili su ga u trenutku kada je zamahnuo jataganom. Svet se unaokolo obojio u sivo, de akovi pokreti postaše sporiji - video je kako se polako spuštaju trepavice, još jednom pre nego što e se o i poslednji put široko otvoriti od bola. No se pretvorila u sumra ni podijum na kojem je navikao da izri e presude, i gde niko nije mogao da ga zaustavi.

Zaustavili su ga. Srušili, bacili na asfalt. U poslednjem trenutku, Maksim je uspeo da podmetne ruku, otkotrljao se i sko io na noge.

Na scenu je stupio tre i lik. Kako to da ga Maksim nije primetio dosad? Kako je uspeo da se prikrade - njemu, zauzetom važnim poslom, uvek zašti enom od posmatra a i suvišnih esnika od one najsvetlije na svetu sile, koja ga je vodila u boj?

Mlad muškarac, nešto mla i od Maksima. U farmerkama, džemperu, i s torbom koju je upravo reskim pokretom zbacio s ramena. U ruci je držao pištolj!

Ne valja... „Stani“, rekao je muškarac, kao da je Maksim pokušavao nekuda da pobegne. „Slušaj me “ Slu ajni prolaznik koji ga je pomešao sa najobi nijim manijakom? Otkud onda pištolj i ona spretnost kojom se neprimetno prikrao? Specijalac u civilu? Taj bi pucao, ili bi ga oborio i ne bi mu dao da se podigne.

Maksim se zagleda u neznanca, obamiru i od užasne slutnje. Ako je to još jedan Tamni... nikada mu se nije dešavalo da mora da se bori s dvojicom.

Tame nije bilo. Jednostavno je nije bilo - ni trunke! „Ko si ti?“ upitao je Maksim, gotovo zaboravljaju i na de aka-maga. Ovaj se lagano primicao neo ekivanom spasiocu. „Straža. Anton Gorodecki, No na straža. Slušaj me.“ Slobodnom rukom, Anton dohvati de aka i gurnu ga iza le a. Upozorenje je bilo više nego jasno. „No na straža?“ Maksim se upinjao da u neznancu uhvati makar dašak Tame. Nije uspevao, a to ga je plašilo još više. „Ti si iz Tame?“

Ništa mu nije bilo jasno. Pokušavao je da me skenira. Mogao sam da osetim taj žestoki, istovremeno neukrotivi i nevešti pokušaj. Ne znam ak ni da li sam mogao da se sakrijem. U

ovom oveku ili Inom, jer odgovarala su mu oba pojma, ose ala se nekakva iskonska snaga, bezumna, fanati na energija. Nisam se zato ni skrivao. „No na straža? Ti si iz Tame?“ „Nisam. Kako se zoveš?“ „Maksim“, Divljak mi se polako približavao. Zagledao me je, kao da ose a da smo se nekada sreli, samo sam ja tada druga ije izgledao. „Ko si ti?“ „Radnik u No noj straži. Sve u ti objasniti, samo me saslušaj. Ti si svetli mag.“ Maksimovo lice zadrhta, skameni se. „Ubijaš Tamne. Znam to. Jutros si ubio ženu-oborotnja. Ve eras, u restoranu, dokraj io si tamnog maga.“ „Ti... tako e?“ Možda mi se u inilo. Možda je u njegovom glasu zaista sevnula nada. Demonstrativno zavukoh pištolj u futrolu. „Ja sam svetli mag. Istina, ne previše jak. Jedan od stotinu u Moskvi. Ima nas mnogo, Maksime.“ ak mu se i o i raskola iše, i ja shvatih da sam na pravom putu. Nije bio bezumnik, koji je umislio i hvalio se time da je Supermen. Verovatno da ništa više u životu nije želeo od toga nego da sretne sebi sli nog saborca. „Maksime, nismo te na vreme primetili", rekoh ja. Zar je nemogu e sve rešiti u miru, bez krvoproli a, bez bezumnog okršaja dvojice belih magova? „To je naša krivica. Ti si rešio da vodiš rat bez tu e pomo i, i napravio si mnogo gluposti. Maksime, još imamo vremena da sve ispravimo. Nisi imao pojma o Dogovoru...“ Nije me slušao, jer baš ga je bilo briga za nepoznati Dogovor. To što nije više sam, bila je za njega glavna stvar. „Vi se borite sa Tamom?“ „Da.“ „Je r vas ima mnogo?“ „Da!“ Maksim me ponovo pogleda, a ispitiva ki dah Sumraka ponovo sevnu u njegovim o ima.

Pokušavao je da ulovi laž, uhvati tamu, primeti zlobu i mržnju - ono, što mu je jedino i dato da vidi. „Ti zaista nisi Tamni“, re e gotovo žalosno. „Vidim. Nikada se nisam prevario!" „Ja sam stražar“, ponovih. Osvrnuh se, nije bilo nikog. Nešto je plašilo ljude. Verovatno je i to bilo deo Divljakovih sposobnosti. „Ovaj de ak...“ „Tako e je Ini“, brzo odgovorih. „Još se nije opredelio, ho e li postati Svetli ili...“ Maksim zavrte glavom... „On je Tamni.“ Pogledah u Jegora. De ak polako podiže pogled. „Ne“, rekoh.

Aura se jasno videla: svetla ista duga koja se prelivala, uobi ajena za svu decu, ali ne i za tinejdžere. Li na sudbina, neformirana budu nost. „Tamni“, Maksim odmahnu glavom. „Zar ne vidiš? Ja ne grešim, nikada. Zaustavio si me i spre io da ubijem izaslanika Tame.“ Verovatno da nije lagao. Bilo mu je dato malo, ali zato u potpunosti. Maksim je sposoban da vidi Tamu, da u tu im dušama traga za najsitnijim njenim delovima. Štaviše, zadrhtali prami ak Tame, najbolje od svega i primeti.

„Mi ne ubijamo redom sve Tamne.“ „Zašto?“ „Maksime, u toku je primirje „Zar je mogu e primirje s Tamom?“ Oblio me je znoj. U njegovom glasu ne beše ni trunke sumnje. „Bilo koji rat gori je od mira.“ „Samo ne i ovaj“, Maksim podiže ruku s ma em. „Vidiš? Ovo je poklon... poklon od mog druga. On je poginuo, možda baš zbog takvih, kao što je ovaj mali. Tama je podmukla!“ „Meni kažeš?“ „Naravno. Možda ti i jesi Svetli“, lice mu se iskrivi u osmeh pun gor ine. „Ali, onda je naša svetlost odavno izgubila sjaj. Zlu se ne prašta. S Tamom se primirje ne pravi.“ „Zlu se ne prašta?" sada i ja postadoh zao. I to kako. „Kada si u toaletu zaklao tamnog maga... zašto se nisi zadržao još desetak minuta? Da vidiš kako e deca da jau u, kako e njegova žena da pla e? Oni nisu Tamni, Maksime! Oni su obi ni ljudi, koji ne poseduju našu snagu!

Prihvatio si devojku, koja je bežala pred paljbom...“ Trgnuo se, ali mu lice i dalje zadrža izraz ledenog spokojstva. „Bravo! A to što su bili spremni da je ubiju zbog tebe, zbog tvog zlo ina? To nisi znao?“ „Ovo je rat!“ „Sam si zapo eo svoj rat“, prošaputah. „Ti si de ak, sa svojim de jim ma em. U velikim doga ajima stradaju male stvari, zar ne? Sve je dozvoljeno u velikoj borbi za Svetlost? „Ne borim se ja za Svetlost", i on spusti glas. „Ne za Svetlost, nego protiv Tame. Ali to je sve što umem. Razumeš? I nemoj da misliš... da za mene postoje velike i male stvari. Ja nisam tražio ovu mo , i nisam o njoj maštao. Ali kad se ve pojavila... je ne mogu druga ije.“ Kako nam je promakao?

Kako to da ga nismo pronašli, im je postao Ini? Od njega bi postao izvanredan operativac. Posle dugih prepirki i objašnjenja. Posle višemese ne obuke, posle višegodišnjih treninga, posle neuspeha, grešaka, teških periodi nih opijanja, pokušaja samoubistva. Na kraju krajeva, ako ne srcem, kad mu ve nije dato, onda bi svojim hladnim, beskompromisnim razumom shvatio pravila suparništva. Zakone, po kojima Svetlost i Tama vode svoj rat, zakone po kojima moramo zatvarati o i pred oborotnjima koji jure žrtvu, i ubijati svoje, koji ne umeju da ih zatvore.

I evo, stoji preda mnom, on, svetli mag, koji je za nekoliko godina upokojio više Tamnih od nekog operativca sa stogodišnjim stažom. Usamljen, izmu en. Koji ume da mrzi i nesposoban da voli.

Okrenuh se i uhvatih Jegora za rame: ovaj je stajao onako kako sam ga ostavio, tiho, i ne pomaljaju i se slušao naš razgovor. Rekoh: „On je tamni mag? Verovatno. Bojim se da si u pravu. Pro i e nekoliko godina dok ovaj de ak ne oseti prve znake sposobnosti. Kora e kroz život, a oko njega e se skupljati Tama.

Svakim korakom bi e mu sve lakše da živi. Tu im bolom naplati e svaki svoj korak. Se aš li se bajke o Maloj sireni? Veštica joj je dala noge, i dok je kora ala, u njena stopala kao da su se zabijali užareni noževi. Tako je i sa nama, Maksime! Mi uvek kora amo po oštricama, i navikli smo na to. Ali, Andersen nije sve rekao. Veštica je mogla i druga ije da uradi. Sirena hoda, a noževi kolju druge. To je put Tame.“ „Moja patnja je u meni“, re e Maksim. I pusta nada, da e ipak uspeti da me shvati, ponovo me obuze. „Ali ona je nepotrebna... nemam pravo da bilo šta menjam.“ „Ti si spreman da ga ubiješ?" pokazah glavom na Jegora. „Reci mi? Ja sam radnik Straže... i znam granicu izme u Dobra i Zla. ak i ubistvom Tamnih možeš da iniš zlo. Reci mi,

jesi li spreman da ga ubiješ?“ Nije se dvoumio. Klimnuo je glavom i pogledao me pravo u o i: smireno, radosno. „Da. Ne samo da sam spreman nego... nikada dosad nisam osloba ao tvorevine Tame.

Ne u ni sad.“ Nevidljiva zamka kvrcnu.

Ne bih se iznenadio kada bih sad pored sebe ugledao Zavulona, koji je izronio iz Sumraka i pohvalno potapšao Maksima po ramenu. Ili mi se zajedljivo osmehnuo.

Ali, ve slede eg trenutka, shvatih da Zavulona ovde nema. I nije ga bilo. Jer zamka nije morala da bude pod nadzorom. Uspe e ona i sama. Uhva en sam, pri emu svi iz No ne straže i ovog trenutka imaju neosporan alibi.

Ili u dozvoliti Maksimu da ubije de aka, koji e postati crni mag. A ja u postati sau esnik, i trpeti dalje posledice.

Ili u upasti u zamku. Ubi u Divljaka - i tako su naše mo i neuporedive. Svojeru no u likvidirati jedinog svedoka, koji je osim toga i svetli mag...

Maksim ne e odustati. Ovo je njegov rat, njegova malena golgota, na koju se s mukom penjao nekoliko godina. Ili e pobediti, ili e poginuti.

I zašto bi Zavulon ulazio u obra un?

Sve je uradio kako treba. Skinuo je teret sa redova Tamnih, podmetnuo mene, poja ao tenziju, ak je napravio i „prvi korak “ pucaju i u stranu. Primorao me je da odem u susret Divljaku. A sada je Zavulon daleko. Možda ak i van Moskve. Možda nas sada sve posmatra poseduje dovoljno i tehni kih i magijskih sredstava, koja mu to dozvoljavaju. Posmatra, i smeje se.

Uleteo sam u klopku.

Ako ne završim s ovim, eka me ve ni Sumrak.

Zlo uopšte ne mora svojim rukama da uništava Dobro. Daleko je prostije da mu dozvoli da se sam upeca.

I jedina šansa koja mi je preostala, bila je iznimno mala i neverovatno podla.

Neuspeh.

Dozvoliti Maksimu da ubije de aka... ma ne, spre iti ga, ali bez suprotstavljanja. Posle toga e se smiriti. Po i e sa mnom u štab No ne straže, sasluša e celu pri u i sto puta e je opovrgnuti, onda e se, bombardovan neoborivim argumentima i nemilosrdnom logikom šefa, utati, i shvatiti šta je uradio, da je narušio ionako ve krhku ravnotežu. I sam e se predati Tribunalu, jer tamo ga eka, iako besmisleno mala, ali ipak šansa za opravdanjem.

Ja nisam operativac. Uradio sam sve što sam mogao. ak sam uspeo i da shvatim igru Tame, kombinaciju, koju je smislio neko ko je bio neuporedivo mudriji od mene. Jednostavno nisam više imao snage, vremena ni na ina.

Maksim zamahnu rukom.

Vreme iznenada postade razvu eno i sporo, kao da sam ušao u Sumrak. Ali boje ostaše iste, štaviše, postaše svetlije, a ja se kretah po tom sporom želatinastom potoku. Drveni ma je, menjaju i svoj oblik, klizio prema Jegorovim grudima, as dobijaju i metalni odsjaj, as se obavijaju i sivim plamenom. Maksimovo lice beše usredsre eno, i samo je usna koju beše zagrizao odavala napetost, a de aku ništa ne beše jasno - nije pokušavao ak ni da se odmakne...

Odgurnuh Jegora u stranu. Miši i se pobuniše, odbijali su da izvršavaju tako odvratan i samoubistven pokret. Za njega, malecnog tamnog maga, zamah jataganom predstavljao bi smrt.

Za mene, život. Tako je uvek bilo i bi e. Ono što je za Tamne život, za Svetle je smrt, i obrnuto.

Nije na meni da pravim promene...

Uspeo sam.

Udarivši glavom o ulazna vrata, Jegor pade. Prejako sam ga gurnuo, ali bilo mi je važno da ga spasim, a ne da razmišljam o udarcima. U Maksimovom pogledu sevnu gotovo detinja uvre enost. Me utim, i dalje je bio spreman na razgovor: „On je neprijatelj!“ „Nije ništa uradio!“ „Ti štitiš Tamu.“ Maksim nije dovodio u pitanje moju pripadnost, ko sam ja, crni ili beli. Svakako je i sam mogao to da vidi.

Jednostavno, bio je sam samcat i najbelji od svih. I nije znao ni za kakvu alternativu: ko mora da umre, a ko da živi.

Zamah ma a - ovaj put usmeren u mene, ne na de aka. Uzmaknuh, pogledom uhvatih senku, povukoh je, a ova mi poslušno krenu u susret.

Svet oko mene posive, zvuci utihnuše, pokreti se usporiše. Jegor, koji se u realnom svetu okretao, ovde beše sasvim nepokretan, kola su neubedljivo puzala po ulici, u trzajima okre i to kove, grane se ne povijahu pod udarima vetra. Samo je Maksim ostao kao i pre.

I sam nesvestan toga, kora ao je za mnom. Skliznuo je u Sumrak s istom onom lako om, s kojom ovek stupa s puta na ivi njak. Sad mu je bilo svejedno. Crpeo je snagu iz svoje ube enosti, iz svoje mržnje - presvetle mržnje, srdžbe bele boje. On ak nije ni dželat Tamnih.

On je inkvizitor. Kudikamo strašniji od cele naše Inkvizicije.

Podigoh ruke, postavljaju i prste u jednostavan i besprekoran znak Sile, ah, kako se smeju mladi Ini kada im prvi put pokazuju ovaj potez, „znakpolukruga“... Maksim se nije ni zaustavio, malo se zateturao, tvrdoglavo sagnu glavu, i ponovo krenu prema meni. Polako ve shvataju i, odstupao sam, grozni avo se prise aju i magijskog arsenala.

Agape, znak ljubavi - on ne veruje u ljubav.

Trostruki klju , koji ra a veru i razumevanje - ne veruje mi.

Opijum - simbol jorgovana, put sna - osetih kako mi se sklapaju o i.

Evo kako on pobe uje Tamne. Njegova freneti na vera, zasnovana na skrivenim sposobnostima Inog, dejstvuje poput ogledala. Vra a naneseni udarac nazad. Izravnava se s nivoom protivnika. Uz mo da primeti Tamu i pomo luda kog magijskog jatagana, istovremeno gotovo da poklanja besmrtnost.

Ne, naravno, ne može baš sve da mu se prikaže. Udarci se ne vra aju odmah. Najbolje bi bilo da iskoristim znak Tanatosa ili beli ma .

Ali ako ubijem njega, ubi u i sebe. Posla u ga na jedini put, koji nam je svima su en - u Sumrak. U mutne snove, u bezbojne halucinacije, u ve iti magloviti hlad. Ne u imati snage da ga priznam za neprijatelja, kao što je on s lako om pomislio za mene.

Kružili smo jedan oko drugog, Maksim je ponekad pravio nevešte napade. Nikada se nije razumno borio, navikao je svoje žrtve da ubija brzo i lako. Negde u daljini, mogao sam da ujem podrugljivi Zavulonov smeh. Meki, ulagiva ki glas: „Digao si se protiv Tame? Hajde, onda. Imaš sve. Neprijatelje, prijatelje, ljubav i mržnju.

Biraj svoje oružje. Bilo koje. Rezultat ti je svejedno poznat. Sada jeste.“ Možda sam i sam izmislio taj glas. A možda se zaista i mogao uti. „I sam sebe ubijaš!“ povikah ja. Futrola mi je mlatila po telu, bukvalno se name i, predlažu i da uzmem pištolj i pošaljem u Maksima roj malih srebrnih osa. S istom onom lako om, kao i u svog imenjaka.

Nije me slušao; nije mu bilo dato da sluša.

Sveta, toliko si želela da saznaš gde su naše granice, na kojima smo, u borbi s Tamom, dužni da se zaustavimo... Zašto te sada nema ovde, sve bi ti bilo jasno.

Ali nema nigde nikoga, ni Tamnih, koji bi se do mile volje nauživali gledaju i dvoboj, ni Svetlih, koji bi mogli da mi priteknu u pomo , ulete, savladaju Maksima, i prekinu našu smrtonosnu igru Sumraka. Samo jedan klinac, budu i tamni mag, koji se nespretno podizao s poda, i neumoljivi krvnik skamenjenog lica, nezvani paladin Svetlosti. Po inivši više zla od deset oborotanja ili vampira.

Razgrnuh hladnu maglu koja mi je strujala kroz prste. Dozvolih mu da se apsorbuje.

Zatim ulih malo više snage u desnu ruku.

Beli ognjeni bodež izraste mi iz dlana. Sumrak je šuštao, gore i u sopstvenom delu.

Podigoh beli ma , prosto i besprekorno oružje. Maksim obamre. „Dobro, zlo“, na licu mi iskrsnu nekakav novi, iskrivljeni smešak. „Pri i. Pri i, ubi u te.

Možeš stoput da budeš Svetao, ali suština nije u tome.“ Možda bi ovo imalo uticaja na nekog drugog. Verovatno. Mogu da zamislim kako izgleda kada prvi put ugledaš vatreni ma , koji se pojavljuje niotkuda. Maksim mi je prilazio.

Prešao je tako tih pet koraka koji su nas delili. Smireno, opušteno, ne mare i za beli ma .

A ja sam stajao, uporno ponavljaju i u sebi ono što sam malopre samouvereno izvalio naglas.

Zatim mi se drveni jatagan zabio pod grudi.

Negde sasvim daleko, u svojoj jazbini, Zavulon je umirao od smeha.

Padoh na kolena, zatim na le a. Pritisnuh dlanom grudi. Bolelo me je, za sada veoma jako. Osetivši svežu krv, Sumrak ozloje eno vrisnu i po e da se razilazi. Šteta...

Zar je ovo zaista moj jedini izlaz? Smrt?

Svetlana ne e imati koga da spasava. Po i e svojim putem, dugim i zna ajnim... mada i njoj predstoji nepovratni ulazak u Sumrak.

Geseru, da nisi možda ovo? Da se nisi baš ovome nadao?

Svet je ponovo dobio boje. Tamne, no ne boje - Sumrak me je s negodovanjem ispljunuo napolje, odbacio. Nalazio sam se u polusede em položaju, i pritiskao ranu koja je krvarila. „Zašto si još živ?“ pitao je Maksim.

Ponovo se mogla osetiti uvre enost u glasu, samo je falilo još usta da napu i. Spopade me želja za smehom, ali zasmetao mi je bol.

Pogledao je na ma , i opet ga nesigurno zamahnu.

Slede eg trenutka, pored mene se pojavi Jegor. Stao je ispred mene, štite i me od Maksima. E, ovde sam morao da se nasmejem.

Budu i tamni mag spasavao je jednog Svetlog od drugog! „Živ sam, zato što je tvoje oružje samo protiv Tame“, rekoh. U grudima mi je klokotalo.

Ma ne beše stigao do srca, ali mi je pokidao plu a. „Ne znam od koga si ga dobio. Ali, to je oružje Tame. Ono je protiv mene, kao iver... mada me i to boli.“ „Ti si Svetli", re e Maksim. „Da.“ „On je Tamni“, netrpeljivo nacilja ma em u Jegora.

Potvrdno klimnuh. Pokušah da odgurnem de aka u stranu, ali ovaj tvrdoglavo odmahnu glavom i ostade da stoji u mestu. „Zašto?“ upita Maksim. „Ali zašto? Ti si Svetli, a on je Tamni...“ Prvi put, mada neveselo, i on se osmehnu: „A ko sam onda ja? Reci mi?“ „Pretpostavljam da si budu i inkvizitor“, za ulo se iza le a. „Skoro da sam ube en u to.

Talentovani, nemilosrdni, nepodmitljivi inkvizitor."

Bacih pogled iza sebe i rekoh:

„Dobro ve e, Geseru.“ Šef ljubazno otpozdravi, lica belog kao kre , Svetlana je stajala iza njegovih le a. „Ho eš li izdržati pet minuta?“ pitao me je šef. „Posle u da pre em na tvoju posekotinu.“ „Naravno da u izdržati“, složih se ja.

Uko enog, poluluda kog pogleda, Maksim je zurio u šefa. „Veruj mi, nema potrebe da se bojiš“, obra aju i mu se, rekao je šef. „Da, obi nog lovokradicu Tribunal bi kaznio na smrt. Previše je tamne krvi na tvojim rukama, a Tribunal mora da održava ravnotežu. Ali ti si izvanredan, Maksime. Ne razbacuje se s takvima. Tebi je su eno da stojiš iznad nas, iznad Svetlosti i Tame, i ne e biti važno ak ni odakle si došao. Samo, nemoj da se svetiš... to nije vlast. To je robija. Baci ma !“ Maksim ispusti oružje na zemlju, baš kao da mu je peklo prste. Evo šta je pravi mag!

Nisam mu ni pri i... „Svetlana, uspela si“, šef pogleda devojku. „Šta da kažem? Tre i stepen samokontrole i strpljenja. Bez svake sumnje."

Oslonih se na Jegora i pokušah da se pridignem. Silno sam želeo da se rukujem sa šefom.

Opet je igrao svoju igru. Iskoristio je sve koji su mu pali pod ruku. Nadigrao je i Zavulona... šteta što ovaj nije tu! Kako bih želeo da mu vidim lice... lice demona, koje mi je prvi prole ni dan pretvorio u beskona ni košmar. „Ali...“ Maksim pokuša nešto da kaže, zatim u uta. Na njegova le a, tako e, sru ilo se mnogo stvari. Potpuno mi je bilo jasno kako se ose a. „Antone, bio sam ube en, bio sam potpuno ube en da ete se ti i Svetlana sna i“, tiho re e šef. Za arobnicu takve snage kao što je njoj data, najstrašnija stvar na svetu je gubitak kontrole. Nestanak kriterijuma u borbi s Tamom, suvišna užurbanost, ili naprotiv, neodlu nost. I ovu etapu obuke nikako ne treba odugovla iti.

Svetlana kona no napravi korak ka meni. Pažljivo me uhvati pod ruku. Pogledala je u Gesera, i na trenutak se njeno lice izobli ilo od besa. „Ne treba“, rekoh ja. „Sveta, ne treba. U pravu je. Danas sam tek shvatio... prvi put. Gde je granica naše borbe. Ne ljuti se. A ovo...“ sklonih ruku od grudi “...ovo je samo obi na posekotina. Nismo ljudi - mnogo smo ja i od njih.“ „Hvala ti, Antone“, rekao je šef. Prebacio je pogled na Jegora: „I tebi, mom e, hvala.

Veoma mi je žao što eš stati na drugu stranu. Ali bio sam siguran da eš Antona, ipak, zaštititi."

De ak krenu prema šefu, ali ga ja zadržah za rame. Zaista nije bilo potrebno da izvali neku glupost! Nije razumeo svu složenost ove igre! Nije shvatao da je sve bilo pod Geserovom kontrolom. „Žalim samo zbog jedne stvari, Geseru“, rekoh. „Samo jedne. Što Zavulon nije bio ovde. Što mu nisam video lice kada je igranka završena."

Nije odgovorio odmah.

Verovatno mu nije bilo lako da mi saopšti. Ni ja to nisam želeo da ujem. „Zavulon nema ništa s tim. Oprosti. Ali, on zaista nema ništa s ovim. Ovo je u potpunosti operacija No ne straže.“

TRE I DOGA AJ isklju ivo za svoje

UVOD

Bio je to mali crnomanjasti ovek uskih o iju. Omiljena lovina za svakog prestoni kog milicionera. Osmeh - svestan krivice, smeten; pogled - naivan, izbegavaju i; uprkos paklenoj vru ini - tamno staromodno odelo, mada gotovo nenošeno; kao kruna svega - prastara kravata iz sovjetskih dana. U jednoj ruci, podbula pohabana aktovka, kakve su u starim filmovima nosili agronomi i predsednici progresivnih kolhoza, u drugoj duguljasta azijska dinja u mrežici. ove uljak je izlazio iz kušet vagona i neprestano se osmehivao. Sprovodnici, saputnicima, nosa u, nekom mladi u koji je prodavao limunadu i cigarete. Podigavši pogled, ovek zanosno pogleda na tavanicu koja je pokrivala kazansku železni ku stanicu. Prošetao se po peronu, povremeno se zaustavljaju i i prihvataju i dinju, koja mu je ispadala iz ruke. Teško je proceniti godište Evropljanina - moglo mu je biti trideset, a mogao je imati i pedeset godina.

Mladi , koji je za par minuta posle njega napustio kupe istog tog voza, Taškent-Moskva, po svoj prilici jednog od najštrokavijih i najneurednijih vozova na svetu, bio je njegova sušta suprotnost. Tako e isto nja ki tip, najverovatnije Uzbekistanac. Me utim, bio je obu en kao Moskovljanin, bermude i majica, nao ari za sunce, oko pojasa kožna tašna i mobilni telefon. Bez ikakvog prtljaga. Bez ikakvog traga provincijalnosti. Nije se osvrtao oko sebe, nije tražio omiljeno slovo „M“. Letimi an znak sprovodniku, potvrdan gest glavom i odgovor na ponudu taksiste. Korak-dva, i ve je stupio u gužvu, kliznuo me u užurbane prolaznike, lica, iji je izraz odražavala laka netrpeljivost i distanca. Samo trenutak, i ve je postao deo mase, sku ene i neprimetne. Srastao je u njeno tkivo poput nove elije, zdrave i pune života, ne izazivaju i sumnje ni kod fagocita-milicionera, niti kod ostalih elija.

Zure i svuda unaokolo, ovek s dinjom i aktovkom probijao se kroz gužvu, mrmljaju i bezbrojne re i izvinjenja i to na nejasnom ruskom, uvukavši glavu me u ramena. Prošao je pored podzemnog prolaza, odri no zavrteo glavom, zatim, uputivši se ka drugom, zaustavio pored reklamnog panoa gde je gužva bila manja, potom, prislonivši ostale stvari na grudima, izvadio nekakvu izgužvanu hartiju i po eo da je prou ava. Na licu Azijata nije se mogao videti ni tra ak podozrenja da ga neko prati.

Troje, koji su stajali pored zida stanice, bili su veoma zadovoljni zbog toga. Lepuškasta ri okosa devojka svetle puti, u uskoj svilenoj haljini; mladi pankerskog izgleda s iznena uju e tužnim i starim o ima; stariji muškarac duge kose, kicoš, s pokretima pederasta. „Ne li i“, sa sumnjom re e momak s o ima starca. „Uprkos svemu, ne li i. Video sam ga davno i nakratko, ali...“ „Da ne eš možda da pitamo Džora?“ podsmešljivo re e devojka. „Pa, valjda, vidim. To je on.“ „Je l’ prihvataš odgovornost?“ momak nije pokazivao ni za enost niti želju za suprotstavljanjem. Samo je precizirao. „Da“, devojka nije skidala pogled s Azijata. „Idemo. Pokupi emo ga u prolazu."

U po etku kora aše lagano i sinhronizovano. Zatim se podeliše, devojka nastavi pravo, a muškarci odoše u stranu. ovek sklopi hartiju i nesigurno krenu u pravcu podzemnog prolaza.

Moskovljanin, ili redovni posetilac prestonice, bio bi iznena en neo ekivanim prestankom gužve. Na kraju krajeva, bio je to najlakši i najkra i put iz metroa na peron. Ali ovek nije obratio pažnju na to. To, da se ljudi iza njega zaustavljaju kao da su naleteli na nevidljivi zid, i skre u ka drugom izlazu, tako e nije prime ivao. Da se ista stvar doga ala i

napolju, s druge strane prolaza, nije ni mogao da vidi.

U susret mu je dolazio muškarac sladunjave spoljašnosti, i osmehivao se. S le a mu prilaziše simpati na devojka, i ležerno odeveni muškarac u farmerkama i s min ušom u uvu. ovek je i dalje kora ao. „Ej, ale, ekaj“, miroljubivo re e sladunjavi. Glas mu je bio poput spoljašnjeg izgleda tanak i izvešta en. „Kuda žuriš!“ Azijat je, osmehuju i se, odmahivao, ali se nije zaustavljao. Sladunjavi pre e rukom po vazduhu, kao da povla i crtu izme u sebe i oveka. Vazduh zadrhta i nalet hladnog vetra proširi se po prolazu. Negde na peronu zaplakalo je dete i zacvileo pas.

Gledaju i pred sobom, ovek se zaustavi. Skupio je usne kao da e zazviždati, dunuo, i hitro se osmehnuo mladi u koji je stajao ispred njega. Za uo se glasan zvuk, kao da je puklo nevidljivo staklo. Lice sladunjavog iskrivi se od bola, i on ustuknu pred ovekom. „Bravo, devona“ 9, re e devojka zaustavljaju i se iza Azijatovih le a. „Nemaš više potrebe da žuriš.“ „Oh, ali ja sam u žurbi...“ brzo izgovori ove uljak. Pogleda je preko ramena: „Ho eš li dinje, lepotice?“ Posmatraju i Azijata, devojka se osmehivala. Predložila je: „Ho ete li nam se pridružiti, gospodine? Posede emo za dastarhanom 10. Poješ emo tvoju dinju, popi emo aj. Odavno te ekamo, ne eš valjda sad da nam pobegneš?"

Na ovekovom licu pokazao se znak sumnje. Odmah zatim, on potvrdi: „Idemo, idemo...“ Prvi njegov korak oborio je kicoša s nogu. Kao da se pred Azijatom kretao nevidljivi štit zid nematerijalne prirode, nego od nekakvog pobesnelog vetra - vuklo ga je po podu, duga ka kosa mu je lepršala, o i žmirkale, iz grla mu se razlegao ne ujni krik.

Momak koji je podse ao na pankera mahnu rukom, i odblesak skarletne svetlosti udari u ove uljka. Tek što se odvojiše od dlana, zaslepljuju e blistavi zraci na pola puta po eše da blede da bi do Azijatovih le a stigli poput jedva vidljive iskre. „Oj-joj-joj“, re e ove uljak ne zaustavljaju i se. Protresao je ple ima, kao da mu je na le a sletela dosadna mušica. „ Alisa!“ viknuo je momak, ne prekidaju i svoj uzaludni eksperiment. Micao je prstima, koji su grabili vazduh, crpe i iz njega grumenje crvene svetlosti i bacao ga na oveka. „Alisa!“ Devojka se okrenu, zagledaju i se u odlaze eg Azijata. Prošaputa nešto, a onda pre e rukom preko haljine. U dlanu joj se odnekuda pojavi majušna providna prizma. ovek ubrza korak, hodao je tamo-amo, pognute glave i vrlo smešno. Sladunjavi tip se i dalje valjao pred njim, ali sada ve bez glasa. Lice mu je bilo izgrebano do krvi, ruke i noge polomljene i nepokretne - kao da se nije klizao tri metra po ravnom podu, nego da ga je sumanuti uragan ili podbodeni konj razvla io tri kilometra po kamenoj vrleti.

Gledala ga je kroz prizmu.

U po etku Azijat beše usporio korak. Zatim zastenja, opuštaju i ruke. Udarivši o mermerni pod, dinja pu e, meko i teško tresnu i aktovka. „Oh“, re e ovaj, koga devojka nazvaše devona. „O-ho-ho...“ ove uljak je nestajao, gr i se još u padu. Upadali su mu obrazi, ispadale jagodice, ruke mu postajale stara ki tanke i prošarane nizom vena. Crna kosa mu ne beše posedela, ali se proredila i prekrila sedom patinom. Vazduh oko njega se uskomeša - nevidljivi vreli poto i poleteše prema Alisi. „Ono što nije moje, od sada e biti“, prošištala je devojka. „Sve tvoje je moje.“ Kako je ovek venuo, tako je devojka dobijala sve ve u rumen u licu. Usne su joj

cmoktale, šaputahu tihe, udne re i.

Panker se namrštio i spustio ruku - poslednji crveni zrak udario je u pod od ega je kamen potamneo. „Prosto ko pasulj“, re e on. „Ko pasulj.“ „Šef je zaista bio nezadovoljan", vra aju i prizmu nazad negde me u nabore haljine, re e devojka. Osmehnula se. Lice joj je sijalo onom snagom i energijom koja se ponekad javlja kod žena posle burnog seksualnog ina. „Ko pasulj... ali naš Kolja nije imao sre e.“ Panker klimnu, gledaju i na nepokretno telo dugajlije. Njegove mutne o i ne pokazivahu neko preterano sažaljenje, kao, u ostalom, ni radost. „To je istina", re e. Odlu nim korakom krenuo je prema smežuranom lešu. Pre e dlanom iznad njega - telo se pretvori u prah. Slede im pokretom, pretvorio je dinju u smolastu kašu. „Aktovka“, re e devojka. „Proveri aktovku.“ Jedan pokret rukom, i pohabana vešta ka koža pu e, i poput biserne školjke pod udarcem noža veštog ronioca, torba se širom otvori. Ali, sude i po mladi evom pogledu, o ekivanog bisera ipak nije bilo. Dva para istog donjeg veša, jeftini pamu ni triko, bela košulja, gumene papu e u plasti noj kesi, aša od penoplasta sa suvom korejskom supom, futrola s nao arima.

Mladi uradi još nekoliko pokreta rukom, ine i da aša pukne, ode a popuca po šavovima, futrola za nao ari otvori. Opsova. „Prazan je, Alisa! Potpuno prazan.“ Lice devojke polako je dobijalo za en izgled: „Stasik, ali to je devona... Kurir nikome nije mogao da poveri robu!“ „Ispada da je mogao“, vrte i nogom po prahu Azijata, re e momak. „Šta sam rekao, Alisa? Od Svetlih se sve može o ekivati. Ti si preuzela odgovornost na sebe. Ja sam možda slab mag. Ali imam više iskustva od tebe. I to za pedeset godina više.

Alisa klimnu potvrdno. Zbunjenost u njenom pogledu ve beše nestala. Ruka joj ponovo kliznu niz haljinu u potrazi za prizmom. „Da“, složila se odmah ona. „U pravu si, Stasik. Ali za novih pola veka, moje iskustvo bi e ravno tvojem.“ Panker se nasmeja pa sede pored tela dugokosog i po e da mu pretresa džepove. „Misliš?“ „Ube ena sam. Uzalud si insistirao na svome, Stasik. Ja sam ta koja je predlagala da se i ostali putnici provere.“ Mladi se okrenuo isuviše kasno - desetine nevidljivih usijanih niti kidale su njegovo telo na komade.

GLAVA 1.

„Oldsmobil" je bio prestar za moj ukus.

Otvoreni prozori nisu pomagali na paklenoj vru ini i užarenom asfaltu. Falila je klima.

Ilja je, izgleda, tako e bio tog mišljenja. Vozio je auto, drže i volan jednom rukom, i povremeno se okretao zapo inju i razgovor. Znao sam da mag njegovih sposobnosti vidi razvoj situacije deset minuta unapred, i da ne e biti nikakvih problema, ali mi ipak nije bilo prijatno. „Planirao sam da stavim klimu“, s ose ajem krivice re e Julji. Devoj ica je od svih nas najviše patila zbog vru ine, lice joj beše ista kano ružnim crvenim flekama, a o i mutne. Kao da joj je muka. „Ali da zbog toga obogaljim auto... on jednostavno nije predodre en za to! Ni za klimu, niti za mobilne telefone i prenosne kompjutere.“ „Aha“, re e Julja. Neprimetno se osmehnula. Ju e smo imali gužvu na poslu i niko nije spavao, sedeli smo do tri ujutro, a onda svi no ili tamo, u kancelarijama. Naravno da je bezobrazluk primoravati trinaestogodišnju devoj icu da rinta kao i odrasli. Ali ona sama ho e, niko je ne prisiljava.

Svetlana, koja je sedela napred, zabrinuto je pogledala Julju. Zatim, s krajnim neodobravanjem, na Semjona. Od njenog pogleda staloženi Semjon umalo se ne udavi „javom“.

Udahnu, i dim cigarete, koji je kružio po kolima, uvu e mu se u plu a. Prstom je zafrlja io opušak. „java“ je ionako bila ustupak opštem mišljenju - još nedavno, Semjonu je omiljen bio „polet“ i sli ne jezive vrste duvana. „Zatvorite prozore“, zamolio je Semjon.

Za koji minut, u kolima je postajalo prili no hladnije. Osetio se miris mora, slana voda i talasi. Mogao sam ak da zaklju im da je u pitanju no , i bliski predeli - uobi ajena krimska rivijera. Jod, alge, fina nota pelina. Crno more. Koktebel. „Koktebel?“ pitah ja. „Jalta“, kratko odgovori Semjon. „Deseti septembar 1972, oko tri sata posle pono i.

Nakon manje bure.“ Ilja zavidljivo coknu jezikom: „Gle, molim te! I sve dosad ti traje taj miris?“ Julja s krivicom pogleda u Semjona. Konzervacija klimatskih uslova bio je težak poduhvat za svakog maga, a ovaj buket, koji je Semjon sada potrošio, mogao je da ulepša bilo koju zabavu. „Hvala, Semjone Pavlovi u...“ devoj ica ga se iz nekog razloga plašila, te mu se kao i šefu, obra ala po imenu i patronimu. „Ma, sitnica", staloženo odgovori Semjon. „Imam ja u kolekciji i monsunsku kišu iz devetsto trinaeste, tajfun iz devetsto etrdesete, onda prole no jutro u Jurmali iz pedeset šeste, a ini mi se... još i zimsko ve e u Gagri...“ Zasmeja se Ilja: „Zimsko ve e u Gagri 11, ma važi. Monsunska kiša u redu, ali...“ „Ne u se menjati s tobom“, odmah ga upozori Semjon. „Poznata mi je tvoja kolekcija.

Nemaš ti ništa sli no.“ „A šta ako ti dam dva... ne, tri...“ „Mogu da ti poklonim", predložio je Semjon. „Teraj se“, cimnuvši volan uvre eno e Ilja. „Kako da ti se revanširam? „Uradili bismo reaktivaciju.“ „Hvala ti i na tome.“

Naravno da se nadurio. Po meni, njihove sposobnosti su bile skoro identi ne, možda je ak Ilja bio i snažniji. Ali, Semjon je posedovao šesto ulo za sli ne trenutke, koji su vredni magijske arhive. Uz to, umeo je pametno da ih iskoristi.

Opet, s ne ije druge ta ke gledišta, postupak, koji su sada izveli, bio je potpuno bahat.

Ublažiti poslednjih pola sata vožnje po ovakvoj žezi ovim divnim setom ose anja... „Mogao bih uživati u tom nektaru, uve e, uz porciju šašljika (vrsta ražnji a), re e Ilja.

Ponekad je bio pravi debelokožac - Julja se naprezala. „Se am se, bio sam jednom na Istoku“, iznenada re e Semjon. „Naš helikopter... uostalom, išli smo peške. Tehni ka sredstva su nam stradala, a da upotrebimo magijska, bilo je isto kao i šetati se po Harlemu sa plakatom u rukama na kome piše ’Smrt amugama!’. Krenuli smo pešice, i to preko pustinje Hadramaut. Do lokalnog rezidenta trebalo je peša iti oko sto dvadeset kilometara. A snage ve ponestaje. Nema vode. I tu ti Aljoška, dobar momak, sada radi u Primorju, kaže: ’Semjone Pavlovi u, ja dalje ne mogu, kod ku e imam ženu i dvoje dece, ho u nazad...’ Leže na pesak, i reaktivira zalihe. Pojavio mu se pljusak. Provala oblaka, oko dvadesetak minuta iz sve snage. Napismo se vode, flaše napunili, i zapravo se okrepili. Hteo sam glavu da mu otkinem što mi nije ranije rekao, požalio se.“ Od ove duge pri e u kolima je na trenutak nastupila tišina. Semjon je retko toliko detaljno iznosio injenice iz svoje biografije.

Prvi se pribrao Ilja. „A zašto nisi iskoristio svoju monsunsku kišu?“ „Uporedio sam ih“, Semjon prasnu u smeh. „Kolekcionarski uzorak padavine iz trinaeste godine i serijski prole ni pljusak, pri emu još uzet iz Moskve... smrdeo je na benzin, ako mi veruješ?“ „Verujem.“ „U tome i jeste stvar. Sve ima svoje vreme i mesto. Ve e, kojeg sam se malo as setio, bilo je veoma prijatno. Ali ne i izvanredno. Nešto poput ove tvoje krntije.“ Svetlana se tiho zasmeja. Lagana tenzija koja se podigla u kolima je oslabila. ...Cele nedelje je u No noj straži bilo kao na iglama. Ni nekih specijalnih zadataka po Moskvi nije bilo - obi na rutinska posla. Nad gradom se nadvila ne uvena žega za jun mesec, i statistika doga aja, pala je na minimum. Ni Svetlima ni Tamnima to nije bilo po volji.

Jedan dan, otprilike, naši operativci su postavljali teoriju da su neo ekivani vremenski uslovi povezani s akcijom, koju su navodno pripremali Tamni. Dnevna straža je, verovatno, u isto vreme radila na istrazi, nisu li beli magovi umešali prste u klimatske uslove. Pošto su se obostrano uverili u prirodne uzroke vremenskih neprilika, nije ostalo više ništa ime bi se mogli zanimati.

Tamni su se u utali, kao muve na kiši. Po gradu je, uprkos svim prognozama lekara, broj nesre nih slu ajeva i prirodnih uzroka smrti znatno opao. Svetlima, tako e, nije bilo do posla magovi se prepiraše zbog gluposti, najobi nija dokumenta iz arhive stizala su tek u podne, analiti ari su na pitanja kakva je vremenska prognoza ironi no izjavljivali: „Stvar je obavijena tamom.“ Boris Ignjatjevi se šetao po kancelariji potpuno ošamu en - ak je i njega sa svim svojim isto nja kim poreklom oborila moskovska žega. Ju e ujutro, u etvrtak, sazvao je personal, odredio sebi dvojicu dobrovoljaca, a ostalima predložio da idu van grada. Kuda god na Maldive, u Gr ku, u pakao avolu, jer tamo je svakako prijatnije nego ovde, izvan grada u vikendicu. Bilo nam je nare eno da se ne pojavljujemo u kancelarijama pre ponedeljka u podne.

Sa ekavši bukvalno minut vremena, dok se na svim licima ne pojaviše osmesi zadovoljstva, šef dodade da je ovo neo ekivana prijatnost i da je iskoristimo najbolje mogu e.

Svom snagom. Da ne bude posle da se kajemo zbog uludo pro erdanog vremena. Što su još

klasici pametno rekli: „Ponedeljak po inje u subotu“, i dobivši tri dana odmora, bili smo u obavezi da sav rutinski posao obavimo u narednim asovima.

I obavljali smo - neki su ostali sve do jutra. Proverili su Tamne koji su ostali u gradu i bili pod naro itom pažnjom - vampire, oborotnje, inkubuse i sukubuse, aktivne veštice i ostali nemirni šljam iz nižih redova. Sve je bilo u najboljem redu. Vampiri su ovih dana bili žedni hladnog piva, a ne vrele krvi. Veštice su bacale ini ne na štetu nekog bližnjeg, nego da padne lagana kišica nad Moskvom.

Zato smo i krenuli na odmor. Ne na Maldive, naravno, jer šef je malo precenio širokogrudost ra unovodstva. Ali i dva-tri dana van grada dovoljno je dobro. Jadni dobrovoljci, koji su ostali sa šefom u prestonici, pažljivo e motriti i uvati umesto nas... „Treba da pozovem ku i“, re e Julja. Vidljivo je živnula kada je Semjon uzavrelu temperaturu u kolima zamenio morskom svežinom. „Sveta, dodaj mi telefon.“ Meni je tako e prijala hladovina. Posmatrao sam vozila, koja smo obilazili - ve ina je imala spuštene prozore, a nas su zavidno posmatrali, s neosnovanom sumnjom da u starim kolima poput ovih postoji klima-ure aj. „Uskoro treba da skrenemo“, rekoh Ilji. „Da, se am se. Išao sam jednom ovuda...“ „Tiho!“ strašnim glasom zašištala je Julja. I zablebetala u slušalicu: „Mamice, ja sam! Da, ve smo stigli. Naravno da je lepo! Ima i jezero... ne, plitko. Mama, ja samo da ti se javim, Svetin tata mi je dao svoj mobilni... Ne, nikog više... Svetu? Evo...“ Svetlana uzdahnu, uze slušalicu od devoj ice. Strogo me pogleda, i ja pokušah da namestim ozbiljan izraz na licu. „Dobar dan, teta Nataša“, tankim de ijim glasom re e Svetlana. „Da, baš je lepo. Da. Ne, sa odraslima. Mama je otišla negde, da je pozovem? Da, prene u joj. Obavezno. Do vi enja.“ Prekinula je vezu, i rekla ispred sebe: „Mala, a šta e biti kada tvoja majka bude pravu Svetu pitala kako ste provele vikend?" „A Sveta e odgovoriti da smo se lepo provele.“ Svetlana uzdahnu, pogleda Semjona kao da od njega traži podršku. „Koriš enje magijskih veština u li ne svrhe dovodi do nepredvi enih posledica", prekornim tonom re e Semjon. „Se am se, jednom...“ „Ma o emu ti pri aš?“ iskreno se za udila Julja. „Ja sam joj lepo rekla da idem sa društvom u zezanje, i zamolila je da me pokrije. Ona se malo ne kala, ali je na kraju, naravno, pristala.“ Ilja se zakikotao. „Potrebno mi je ovo da malo iskuliram", o igledno ne shvataju i zašto se ovaj razveselio, nastavila je Julja. „Neka se malo i odrasla deca zabave. Šta vam je svima smešno? A?“

Svakome od nas Straža uzima dobar deo života. Ne zbog toga što smo svi mi zaneseni radoholi ari - pa ko e dati prednost poslu ispred odmora? Ne zbog toga što je rad u Straži neki posebno interesantan posao, ve inu naših obaveza ini dosadno patroliranje ili neaktivno provo enje vremena u kancelarijama. Nas je zapravo malo. Dnevna straža se širi daleko lakše, jer bilo koji Tamni gori od želje za vlaš u. Kod nas je situacija potpuno druga ija.

Ali, osim posla, svako od nas ima svoj mali deo života, koji ne e dati nikom. Ni Svetlosti, ni Tami. On je samo naš. Onaj deli života, koji ne krijemo, ali i ne izlažemo pred druge, koji je preostao od one prethodne, ljudske biti.

Neko od nas iskoristi prvu priliku da nekud otputuje. Ilja, na primer, prednost daje uobi ajenim turama, a Semjon banalnom autostopu. U svoje vreme je bez banke prešao put od

Moskve do Vladivostoka za nekakvo rekordno vreme, ali nije uspeo da svoj poduhvat i registruje u Ligi slobodnih putovanja, jer se tokom putešestvija dvaput koristio magijskim veštinama.

Ignjat, s druge strane, kao i nekolicina drugih, poistove uje odmor sa novim seksualnim avanturama. Kroz ovu životnu etapu prolaze skoro svi - Inima život pruža mnogo više nego obi nim ljudima. Poznata je injenica da ljudi prema Inima ose aju veoma jaku, mada nesvesnu privla nost.

Me u nama postoji i zna ajan broj kolekcionara. Od bezazlenih skuplja a peroreza, privezaka, poštanskih markica i upalja a, do ozbiljnih kolekcionara vremenskih uslova, mirisa, aura i ini. Ja sam nekada skupljao makete automobila, bacao ogroman novac za retke primerke, koji su predstavljali vrednost samo za par hiljada idiota. Sada je itava ta kolekcija smeštena u dve kartonske kutije. Trebalo bi da ih nekako iznesem na ulicu i bacim ih na radost sve dece u ogradicu s peskom.

Broj lovaca i ribolovaca je tako e velik. Igor i Garik se bave ekstremnim padobranstvom.

Premila devojka Galja, naša nepotrebna programerka, bavi se uzgajanjem bonsaja. Sve u svemu širok dijapazon hobija koje je ovek smislio, a mi ih upražnjavamo.

A, na primer, ime se zabavljala Tigrica, kod koje smo sad i išli u goste, nisam imao pojma. Želeo sam to da saznam skoro u istoj meri, koliko sam hteo da pobegnem iz gradskog pakla. Obi no se dešava da posle kra eg boravka u ne ijem domu odmah shvatiš njegove male hirove. „Je l’ ima još mnogo?“ kapriciozno uzviknu Julja. „Odavno smo skrenuli s puta i prevalili pet kilometara po seoskom putu, prošli vikend naselje i jednu reku.“ „Takore i, gotovo smo stigli", re e Ilja i zanese kola u stranu, pravo u drve e. Julja vrisnu, prekrivaju i dlanovima lice. Svetlana beše odreagovala dosta blaže - ipak, u o ekivanju udarca, odupiru i se, ispružila je ruke ispred sebe.

Proletevši kroz gusto žbunje i neprohodno, olujom oboreno, granje, zabismo se u drvored, gust kao zid. Ali pravog udara, naravno, nije bilo. Proleteli smo kroz mrak i obreli se na perfektno asfaltiranom putu. Pred nama je, poput ogledala, svetlucalo malo jezero, na na ijoj je obali stajala jednospratna ciglena ku a, ome ena visokom ogradom. „Ono što me plaši kod oborotanja", re e Svetlana, „jeste ta njihova težnja ka opskurnom.

Kao da je malo što se mrakom sakrila, nego još i ograda...“ „Tigrica nije oborotenj!“ pobunila se devoj ica. „Ona je animagus!“ „To je jedno te isto“, blago re e Sveta.

Julja pogleda u Semjona, o igledno traže i podršku. Mag uzdahnu: „Sveta je, u suštini, u pravu. Usko specijalizovani magovi ratnici su isto što i oborotnji. Samo s drugim karakteristikama. Da je Tigrica bila druga ijeg raspoloženja pri prvom ulasku u Sumrak, postala bi pripadnica sile Tame, to jest - oborotenj. Veoma je malo ljudi kod kojih je sve predodre eno.

Kao pravilo, sve po inje borbom. Priprema za inicijaciju.“ „A kako je bilo sa mnom?“ pitala je Julja. „Ve sam ti pri ao“, progun ao je Semjon. „Prili no lako.“ „Blaga remoralizacija nastavnika i roditelja", smeše i se re e Ilja, zaustavljaju i kola ispred kapije. „I mala devoj ica se odmah ispunila ose anjima ljubavi i dobrote prema celom svetu...“ „Ilja!“ opomenu ga Semjon. On je bio Juljin nastavnik, i to prili no lenj, koji se prakti no nije uplitao u razvoj mlade arobnice. Ali sada mu se o ito nije dopalo prekomerno Iljino zakeranje.

Julja je bila talentovana devoj ica, i Straža je u nju polagala velike nade. Ipak, ne tolike da bi je proganjala po lavirintima moralnih zagonetki u onakvom ritmu, kao Svetlanu... budu u

veliku arobnicu.

Izgleda da nam je ista stvar pala na pamet - Sveta i ja se pogledasmo. Trenutak, i odmah sklonismo poglede negde u stranu.

Gušio nas je nevidljivi zid, gušio, rastavljaju i nas na razli ite strane. Ja u zauvek ostati mag tre eg stepena. Malo-pomalo, Svetlana e me nadmašiti, i za vrlo kratko vreme, ako rukovodstvo Straže bude smatralo za neophodno, posta e arobnica van svih kategorija.

I sve što e od nas ostati posle toga bi e drugarsko rukovanje pri susretu, i estitke za ro endan i Boži . „Je l’ spavaju oni, šta rade?“ razbesneo se Ilja, koji se takvim problemima nije zamarao.

Provirio je kroz prozor i u kola se odmah uvu e topao, mada ist vazduh. Gledaju i u objektiv telekamere, montirane nad kapijom, mahnuo je rukom nekoliko puta. Zatim je zazvonio.

Kapija po e polako da se otvara. „E, tako je ve bolje...“ odbrusi mag, ulaze i kolima u dvorište.

Posed je bio velik i gusto zasa en drve em. Zaista deluje udnovato, kako su uspeli da podignu vilu, a da ne povrede ove džinovske borove i jele. Osim malog cvetnjaka posa enog oko pokvarene fontanice, nije bilo nikakvih ogradica koje bi se mogle videti. Na betonskoj platformi ispred ku e, stajalo je ve pet automobila. Prepoznao sam staru „nivu“, koju je iz istog patriotizma vozio Danila, Olgin sportski kupe - kako li je stigla u njemu preko onih kolskih puteva? Me u njima je bio parkiran i mali pohabani „furgon“ koji je vozio Toljik. Bila su to još dva automobila koja sam vi ao ispred kancelarije, ali nisam znao ija su. „Nisu nas sa ekali", pobunio se Ilja. „Pijanka je krenula, svi se vesele, a najbolji Stražini ljudi motaju se po seoskim putevima..."

Isklju io je motor, a istog trenutka Julja radosno vrisnu: „Tigrice!"

Presko i me ko od šale, otvori vrata i isko i iz kola.

Semjon namah opsova i isprati je neuhvatljivim pogledom. Na vreme.

Gde su se ti psi sakrivali, ne znam. U svakom slu aju, nisu se pojavljivali do onog momenta kada je Julja napustila vozilo. Onog trenutka, kada joj stopala dotaknuše tlo, sa svih strana bezvu no nagrnuše bledožute senke.

Devoj ica vrisnu. Imala je ona dovoljno snage da iza e na kraj sa oporom vukova, a ne s pet-šest pasa. Samo, ovakve situacije nisu bile uobi ajene, i ona se uspani ila. Iskreno govore i, ni ja nisam o ekivao napad, bar ne ovde. I to ne ovakav. Psi uopšte ne napadaju Ine. Tamnih se boje. Svetle vole. Potrebno je izvesno vreme ozbiljnog rada sa životinjom, da bi obuzdao u njoj uro eni strah od hodaju eg izvora magije.

Svetlana, Ilja i ja istr asmo napolje. Ali Semjon nas beše preduhitrio. Jednom rukom podiže devoj icu, a drugom povu e crtu u vazduhu. Mislio sam da e posegnuti za magijom, koja bi ih mogla poplašiti, ili da e pobe i u Sumrak, ili ih jednostavno pretvoriti u pepeo. Obi no se „na pre ac“ pristupa najjednostavnijim inima.

A Semjon je izveo „friz“ - privremeno zamrzavanje. Dva psa ostadoše uko ena u vazduhu. Okupana plavi astim odsjajem, njihova tela s protegnutim uskim iskeženim vilicama, visila su nad zemljom. Otpale kapljice bala, poput grada su padale s o njaka svetlucaju i modroplavim iskrama.

Preostala tri psa, koja su ostala zale ena na zemlji, izgledala su manje efektno.

Tigrica je ve tr ala ka nama. Prebledela u licu, i razroga enog pogleda. Pogledala je Julju na sekund - devoj ica je i dalje vrištala, doduše tiše, po inerciji. „Jeste li svi itavi?“ kona no upita. „...pas mater...“ promrmljao je Ilja, spuštaju i magijsko žezlo. „Kakve to zveri gajiš?“

„Ne bi vam ništa uradili!" s krivicom odgovori Tigrica. „Je li?“ Semjon uze Julju, koju je držao ispod miške, i spusti je na zemlju. Prstom je zamišljeno prešao preko o njaka psa, koji je lebdeo u vazduhu. Elasti na ledena opna, drhtala mu je pod rukom. „Kunem se!“ Tigrica pritisnu ruku na grudi. „Drugari... Sveta, Juljenjka... oprostite.

Nisam stigla da ih zaustavim. Istrenirani su da napadaju nepoznate.“ „I Ine?“ „Da...“ „Zar i Svetle?“ u Semjonovom glasu moglo se primetiti iskreno enje.

Tigrica obori pogled, i potvrdno klimnu glavom.

Julja joj pri e, zagrli je i prili no staloženo re e: „Nisam se uplašila. Samo sam se zbunila.“ „Dobro je da sam se i ja zbunio“, skrivaju i oružje, sumorno primeti Ilja. „Pas na žaru suviše egzoti no za moj ukus. Tigra, zar me tvoji psi nisu ve upoznali!“ „Ne bi te ni takli...“ Tenzija je sporo prolazila. Razume se, ni do ega strašnog ne bi moglo da do e, jedni druge umemo da le imo... ali što se ti e piknika - ode mast u propast. „Izvinite“, re e još jednom Tigrica. Obuhvatila nas je sve mole ivim pogledom. „Slušaj, šta e ti ovo?“ Sveta pogledom pokaza na pse. „I, objasni mi, zašto? Imaš dovoljno snage da se suprotstaviš itavom vodu zelenih beretki... šta e ti ovi rotvajleri?“ „Nisu to rotvajleri, ovo su saford-terijeri...“ „Koja je razlika!“ „Jednom su uhvatili provalnika. Ovde boravim samo dvaput nedeljno - ne stižem svaki dan da budem ovde.“ Nije nas bogzna kako ubedila. Najprostije ini zastrašivanja, i niko se od ljudi ne bi ni usudio da pri e... Ali niko ne stiže to i da kaže. Tigrica nas sve beše razoružala: „Takav im je karakter...“ „Ho e li dugo ovako da vise?“ priljubivši se uz nju, upita je Julja. „Igrala bih se malo s njima. U suprotnom, osta e mi skriveni psihološki kompleks, koji e se neizbežno odraziti u karakteru i seksualnim pretenzijama.“ Semjon se nasmeja. Svojom replikom, istovremeno tako neposrednom i tako promišljenom, Julja je prekinula konflikt. „Ožive e do ve eras. Doma ice, primaš li nas u ku u?“ Ostavivši pse da vise i stoje pored kola, krenusmo prema ku i. „Tigrice, ala je kod tebe dobro!“ rekla je Julja. Zalepivši se uz devojku, ve nas je uveliko ignorisala. Izgleda, da joj je arobnica bila uzor kome se sve praštalo, pa ak i preterano budni psi.

Zanimljivo je to kako uvek neka nedostižna stvar postane fetiš? Julja, izvanredna arobnica-analiti ar, koja je sposobna da raspli e niti realnosti i pronalazi skrivene uzroke magijskih delovanja, reklo bi se svakodnevnih doga aja. Pametnica, koju svi u odseku obožavaju, i to ne samo kao malu devoj icu, nego i kao druga u akciji, cenjenu, donekle nezamenjivu saradnicu. Ali njen idol je Tigrica, arobnica-oborotenj i mag-ratnik. Umesto da se ugleda na predobru bakicu Polinu Vasiljevnu, koja obavlja operativne poslove za pola štaba, ili da se zaljubi u na elnika odseka, impozantnog i vremešnog zavodnika Edija.

Ne, njen idol postala je Tigrica.

Idu i na kraju kolone, po eh nešto da zviždu em. Uhvatih Svetlanin pogled, i lako klimnuh glavom. Sve je u redu. Ispred nas je stajalo itavih dvadeset etiri asa potpunog len arenja. Bez ikakvih Tamnih i Svetlih, nekakvih intriga i suparništva. Kupanje u jezeru, sun anje, roštilj i crveno vino. Uve e banja*. Na ovakvom posedu, parno kupatilo moralo bi da

bude odli no. Onda sa Semjonom, uzeti jedno-dve flaše votke i teglu usoljenih pe uraka, odšunjati se negde dalje od gužve, i posmatraju i zvezde u filozofskom razgovoru na uzvišene teme, opiti se do besvesti. Fenomenalno.

Voleo bih da budem ovek. Makar na jedan dan.

Semjon se zaustavi i mahnu mi: „Da uzmemo dve flaše. Ili tri. Neko e se ve pridružiti.“ Nisam imao šta da se udim, tim pre, ni da se bunim. Nije mi itao misli, jednostavno, imao je prebogato životno iskustvo. „Dogovoreno", klimnuh ja. Svetlana se ponovo s podozrenjem iskosi na mene, ali pre uta. „Tebi je lakše“, dodade Semjon. „Meni tako retko polazi za rukom... da budem ovek." „A je li to neophodno?“ pitala je Tigrica, zaustavivši se ve kod vrata. Semjon slegnu ramenima: „Ne, naravno. Ali mi se ho e.“ I mi u osmo u ku u.

Dvadeset gostiju, po svoj prilici, bilo je mnogo ak i za ovakvu ku i. Da smo ljudi to bi bila druga stvar. Ovako, pravimo preveliku buku. Pokušajte da sakupite dvadesetoro dece, koja su pre toga nekoliko meseci marljivo u ila, dajte im na raspolaganje ceo asortiman prodavnice igra aka, dopustite im da rade šta ho e i posmatrajte rezultate.

Dobro, samo smo Svetlana i ja ostali po strani. Uzeli smo s klupskog sto a po ašu vina, i seli na kožni kau u uglu dnevne sobe.

Semjon i Ilja se ipak okušaše u magijskom dvoboju. Veoma kulturnom, mirnom, i što se ti e prisutnih, u po etku, vrlo prijatnom. Ispada da je Semjon ipak povredio samoljublje svoga drugara, te su sada, jedan za drugim, naizmeni no menjali klimatske uslove u gostinskoj sobi.

Ve bejasmo osetili i zimu u podmoskovskoj šumi, jesenju maglu, i leto u Španiji. Tigrica beše striktno zabranila kišu i pljuskove, mada se magovi nisu ni spremali na to. O igledno behu uveli nekakva interna ograni enja na promenu klime, te se takmi iše ne toliko u retkosti zabeleženog prirodnog impulsa, koliko u brzini njegove ekspresije.

Garik, Farid i Danila su igrali karte. Jednostavno, bez komplikacija... samo je vazduh iznad stola treperio od magije. Koristili su se svim magijskim trikovima i njihovim zaštitama, koji su im padali na pamet. Tu je ve bilo nevažno koje su se karte otvorile, i šta je na talonu.

Kraj otvorenih vrata, okružen devojkama iz nau nog odseka, kojima su se pridružile i naše pseudoprogramerke, stajao je Ignjat. O igledno je naš seksofil uspeo da doživi poraz na ljubavnom frontu, pa je sada le io rane u bliskom okruženju. „Antone“, poluglasno upita Sveta, „kako ti se dopada sve ovo, ali stvarno?“ „Šta?“ „Žurka? Se aš li se šta je Semjon rekao?“ Slegnuh ramenima: „I kada napunimo sto godina, postavlja emo ista ova pitanja? Meni se svi a. Dobro je. Ne moramo nikuda da jurcamo, ništa da procenjujemo, Straže su isplazile jezike i prilegle u hladovinu.“ „I meni je dobro“, složila se Svetlana. „ Ali samo nas je etvoro takvih, mladih ili skoro mladih. Julja, Tigrica, ti, ja... Šta e biti s nama za sto godina? Za trista?“ „Živi bili pa videli.“ „Antone, shvati me“, Sveta mi nežno dodirnu ruku. „Ponosna sam na to što sam deo Straže. Sre na sam što mi je majka ponovo zdrava. Sada živim bolje, smešno je i da poredim.

Ja... ja stvarno razumem zašto te je šef postavio na onaj zadatak...“ „Nemoj, Sveta“, uzeh je za ruku. „I meni je bilo jasno, a prošao sam daleko lošije.

Ne emo o tome.“ „Ja i ne želim...“ Sveta otpi vina, i spusti praznu ašu nazad na sto. „Antone, u stvari ho u da ti kažem da... ne vidim radost.“ „Gde?“ nekad zaista ispadam glup ko no . „Ovde. U No noj straži. U našoj složnoj kompaniji. Pa mi svaki dan vodimo nekakvu bitku. as veliku, as malu. Protiv poludelog oborotnja, protiv tamnog maga, istovremeno protiv svih sila Tame. Naprezanje snaga, isturene vilice, iskola ene o i, spremnost da stavimo glavu u torbu... ili da bosi hodamo po trnju.“ Prasnuh u smeh. „Sveta, ali šta je tu loše? Pa mi smo vojnici. Svi do jednog, od Julje do Gesera. U ratu ipak nije tako veselo, zar ne? Ali, ako se povu emo...“ „Šta onda?“ Sveta odgovori pitanjem. „Apokalipsa? Sile Dobra i Zla su ratovale hiljadama godina. Jedna drugoj upale grkljane, mobilisale itave armije ljudi, sve zarad viših ciljeva. I reci mi, Antone, zar ljudi nisu postali bolji?“ „Jesu...“ „Je l’ od onih dana kad su Straže napravile svoje prve korake? Antone, dragi moj, toliko si mi puta govorio, i to ne samo ti... Da se glavna bitka vodi oko ljudskih duša, da mi spre avamo masovna krvoproli a. Spre avamo, da. Ljudi se ubijaju me u sobom. Daleko više nego pre dvesta godina.“ „Ti ho eš da kažeš, da je naš posao nekoristan?“ „Ne“, Sveta umorno odmahnu glavom. „Ne u. Ni sama ne mislim tako. Ja samo jedno želim da kažem... možda smo mi i zaista Svetlost. Samo... Znaš, u gradu su se pojavile u prodaji falsifikovane novogodišnje igra ke. Spolja izgledaju kao prave, ali nikakve radosti od njih.“ Ne menjaju i tonalitet, kratku anegdotu je ispri ala savršeno ozbiljno. Pogledala me pravo u o i: „Razumeš?“ „Razumem.“ „Da, Tamni, nesumnjivo, nanose manje zla“, rekla je Svetlana. „Ovi naši uzajamni ustupci... jedno dobro delo za zlo, licence za ubistva i one za isceljenje... sve to može da se opravda, verujem. Tamni nanose manje zla nego ranije, mi ga po opredeljenju ne nanosimo. A ljudi?“ „Otkud sada ljudi?“ „Pa otud! Mi ih štitimo. Nesebi no i neprekidno. Ali zašto onda ne postaju bolji? Oni sami obavljaju posao Tame. Zašto? Da nismo nešto izgubili, Antone? Onu veru u ime koje su svetli magovi u smrt slali armije, ali i sami bili u prvim redovima? Umešnost, ne samo da štitimo, nego i da donosimo radost? emu služe vrsti zidovi, ako su to zidovi tamnice? Ljudi su zaboravili na pravu magiju, ljudi ne veruju u Tamu, ali ne veruju ni u Svetlost! Antone, mi jesmo vojnici. Da! Ali vojsku vole samo kada je u toku rat.“ „Rat i jeste u toku.“ „Ko to zna?“ „Izgleda da nismo u potpunosti vojnici", rekoh ja. Odstupiti od svoje vrste ta ke gledišta je uvek neprijatno, ali nisam imao izbora. „Pre e biti da smo... gusari. Param-pam-pam...“ „Gusari su umeli da se smeju. A mi gotovo da smo zaboravili.“ „Onda mi kaži, šta da radimo“, iznenada shvatih da je dan, koji se inilo da e biti predivan, munjevito ispadao iz koloseka, u tamni i smrdljivi jarak, zatrpan starim sme em. „Kaži!

Ti, velika arobnice, ili eš makar to postati. General našeg rata. Ja sam samo obi an poru nik.

Daj mi nare enje, i neka bude pravi no. Reci mi, šta da radim?“ Tek sada primetih da je u gostinskoj sobi nastala tišina, da su svi slušali samo nas. Ali beše ve prekasno. „ Ako kažeš da iza em na ulicu i ubijam Tamne, ja u iza i. To mi ne ide dobro od ruke, ali, potrudi u se, ho u, majke mi! Ako kažeš da se smejem, i inim dobro ljudima, smeja u se.

Samo, ko e onda da odgovori na zlo kome u tako da otvorim vrata? Dobro ili Zlo, Svetlost ili Tama, da, mi uporno ponavljamo ove re i, troše i im smisao, podižemo ih kao zastave, i ostavljamo da trule na kiši i vetru. Onda nam daj novu re ! Daj nam nove zastave! Reci nam, kuda da idemo i šta da radimo!“ Usta joj zadrhtaše. Trgoh se - ali beše ve kasno.

Prekrivši lice rukama, Svetlana je plakala.

Ma šta to radim?

Jesmo li se mi to zaista odvikli da se osmehujemo makar jedno drugom?

Neka sam sto puta u pravu, ali...

Koliko vredi moja istina ako sam spreman da štitim ceo svet, ali ne i one koji su pored mene? Savladavam mržnju, ali ne dozvoljavam ni ljubav?

Sko ih, zagrlih je, i povedoh iz gostinske sobe. Magovi stajaše, skre i pogled u stranu.

Možda ovakvu scenu nikada u životu nisu videli. Možda im je sve bilo jasno. „ Antone." Apsolutno bezvu no, Tigrica se pojavi kraj nas, otvori nekakva vrata i povu e nas unutra. Gledala me je istovremeno s ose anjem prekora i neo ekivanog razumevanja. I ostavila nas same.

Na trenutak stajasmo mirno. Stiskaju i mi se uz grudi, Svetlana je tiho plakala, a ja sam ekao. Kasno je sada govoriti. Izvalio sam ve svakakve gluposti. „Pokuša u...“ E, ovo nisam o ekivao. Sve ostalo: uvrede, protivnapad, jadikovanje... samo ne ovo.

Svetlana skloni ruke s mokrog lica. Stresla je glavom, osmehnula se. „U pravu si, Antoška. Savršeno u pravu. Samo se nešto žalim i protestujem. Cmizdrim kao dete, i ništa ne razumem. A guraju mi nos u kašu, i puštaju da se igram s vatrom... i ekaju, ekaju me da porastem. Zna i, tako treba. Pokuša u... da u vam nove zastave." „Sveta...“ „U pravu si“, odbrusila je ona. „Ali i ja sam pomalo u pravu. Samo sam pogrešila što sam se rasplakala pred društvom, naravno. Oni... vesele se kako umeju. Bore se, tako e. Danas nam je slobodan dan, i ne treba da se zamaramo drugim stvarima. Dogovoreno?“ I ja ponovo osetih onaj zid. Nevidljivi zid, koji e zauvek stajati izme u mene i Gesera, izme u mene i visokih rukovodstvenih inova.

Onaj zid, koji povremeno nikne izme u nas dvoje. Danas sam i sam u njega, sopstvenim rukama, uzidao nekoliko redova hladnih kristalnih cigala. „Oprosti mi, Sveta“, prošaputao sam. „Oprosti.“ „Zaboravimo“, grubo izjavi ona. „Hajde da zaboravimo. Dok još možemo.“ Kona no, osvrnusmo se oko sebe. „Kabinet?“ re e Sveta.

Police za knjige od bajcovane hrastovine, itavi tomovi pod tamnim staklom. Ogroman pisa i sto, na njemu kompjuter. „Da.“ „Da li Tigrica živi sama?“ „Ne znam“, odmahnuh glavom. „Ne postavljam takva pitanja. Nekulturno je.“

„Izgleda da je sama. U ovom trenutku, svakako.“ Uze maramicu, i po e oprezno da briše suze. „Ima lepu ku u. Idemo, svima je ve neprijatno."

Odmahnuh glavom: „Pa verovatno su uli da se ne sva amo." „Ne, nisu mogli. Svugde po sobi su barijere, ne možeš da ih probiješ."

Pogledavši kroz Sumrak, mogao sam da primetim u zidovima skriveno svetlucanje. „Sada vidim. Svakim danom postaješ sve snažnija.“ Svetlana se osmehnu, pomalo usiljeno, ali ipak ponosno. Re e: udno. Šta e nekom zaštita, ako živi sam?“ „A zašto bi to bilo prepreka?“ upitah ja. I to poluglasno, ne traže i odgovor. Nisam ga ni dobio.

Izašli smo iz kabineta i uputili se u gostinsku sobu.

Atmosfera nije bila sasvim mrtva ka, ali blizu tome.

Ne znam da li Semjon ili Ilja, ali neko od njih dvojice sigurno, potrudio se da u sobi vlada vlaga, koja je mirisala na blato. Ignjat, u zagrljaju s Lenom, setno je posmatrao obližnje. Od svega je najviše voleo veselje, i svaka sva a i tenzija delovale su na njega kao nož u srce. Kartaši su utke piljili u jednu jedinu kartu na stolu - ova je pod njihovim pogledima podrhtavala, okretala se, menjaju i boje i dostojanstvo. Julja se beše nadurila, i nešto je tiho ispitivala Olgu. „Da nazdravimo?" pitala je Sveta, drže i me za ruku. „Niste znali da je najbolji lek za histeriju pedeset grama konjaka?“ Razo arano stoje i pored prozora, Tigrica pojuri ka baru. Ma je l' ona to na sebe svalila krivicu za našu sva u?

Sveta i ja uzesmo po ašicu konjaka, demonstrativno se kucnusmo i poljubismo. Ulovih Olgin pogled: ne beše ni radostan, ni tužan, nego radoznao. I pomalo ljubomoran. Pri emu ova ljubomora nije imala nikakve veze s poljupcem.

Iznenada mi pripade muka.

Kao da sam izašao iz lavirinta, u kome sam s mukom lutao danima i mesecima. Izašao samo da bih ugledao ulaz u katakombe, koje su stajale na izlazu iz lavirinta.

GLAVA 2.

Mogao sam da porazgovaram s Olgom, tek posle dva sata. Žurka, ma koliko se ona mu nom inila Svetlani, ve se beše preselila u dvorište. Semjon je stajao pored mangala, služe i ostale ražnji ima. Roštilj se pekao brzinom koja je nesumnjivo ukazivala na upotrebu magije.

Odmah pored, u senci, stajale su dve kutije suvog vina.

Olga je s Iljom druželjubivo brbljala o ne emu, oboje su držali u rukama po ražnji i ašu vina. Beše mi krivo da prekidam idilu, ali... „Olja, treba da razgovaramo", rekoh ja, prilaze i im. Svetlana u potpunosti beše udubljena u raspravu, koju je vodila s Tigricom - devojke su kritikovale tradicionalni novogodišnji karneval koji je redovno organizovala Straža, nekom ženskom zamršenom logikom, prešavši na tu temu s pri e o visokoj temperaturi. U pravi as... „Izvini, Ilja“, arobnica raširi ruke. „Još emo da razmotrimo, u redu? Veoma mi je zanimljivo tvoje mišljenje o uzrocima raspada Saveza. Mada nisi u pravu.“ Mag se zadovoljno nasmeja, i ode. „Pitaj, Antone“, istim tonom nastavi Olga. „Da li znaš šta ho u da te pitam?“ „Naslu ujem.“ Pogledah iza sebe. Nije bilo nikog. Još je trajao onaj kratki trenutak vikend-roštilja, kada se svima još jede i pije, i kada još niko ne ose a ni bol u stomaku, ni bol u glavi. „Šta eka Svetlanu?“ „Teško je videti budu nost. A budu nost velikih magova i arobnica...“ „Ne talasaj, partnerka“, pogledah je pravo u o i. „Nema potrebe. Zar nismo bili tim? Zar nismo radili zajedno? Još onda kada si bila kažnjena, i lišena svega... ak i ovog tela. I to, s punim pravom kažnjena.“ Olga preblede. „Šta ti znaš o mojoj krivici?“ „Sve.“ „Otkud?“ „Ipak ja radim s podacima.“ „Nemaš ti dozvolu za to. Moj slu aj nikada nije dospeo u elektronsku arhivu.“ „Indirektni podaci, Olja. Videla si nekad krugove na vodi? Kamen ve odavno može da leži na dnu, da ga prekrije mulj, ali na površini e se i dalje praviti krugovi. Podriva e nasipe, izbaciva e na obalu otpatke i penu, prevrta e amce... ako je kamen bio veliki. Znaj da sam dugo stajao na nasipu, Olja. Stajao i posmatrao talase, koji bruse obalu.“ „Blefiraš.“ „Ne. Olga, šta e se dalje doga ati sa Svetom? Koji nivo obuke?“ Zaboravivši na ohla eni ražnji i polupraznu ašu, arobnica me je netremice gledala. Naneh još jedan udarac: „Ti si valjda prošla taj nivo?“ „Da“, inilo se da je prestala sa utnjom. „Prošla sam. Ali mene su spremali postepeno.“ „A zbog ega ovolika žurba sa Svetom?“ „Niko i nije pretpostavljao da e se u ovom veku roditi još jedna velika arobnica. Geser je morao da improvizuje u hodu.“ „Zato su te vratili u pre ašnji oblik? I to ne zbog uspešno odra enog zadatka?“ „Pa ti i sam sve dobro znaš!“ Olgin pogled prekorno blesnu. „Zašto me onda ispituješ?“

„Je l’ ti kontrolišeš njenu obuku? Prema svom iskustvu?" „Da. Zadovoljan?“ „Olga, pa mi smo na istoj strani“, prošaputah ja. „Onda nemoj da se laktaš sa saradnicima!“ „Olga, šta je po sredi? Šta je to što nisi mogla sama da uradiš? Šta je to Sveta dužna da uradi sama?“ „Ti...“ iskreno se potresla. „Antone... blefirao si!“ utao sam. „Ništa ti ne znaš! Krugovi po vodi... ne znaš kuda da gledaš, da bi ih video!“ „Recimo da je tako. Ali glavno sam ipak pogodio?“ Gledala me je grizu i usne. Zatim klimnu glavom: „Pogodio si. Direktno pitanje, direktan odgovor. Ne u ti ništa objašnjavati. Ne treba da znaš. To te se ne ti e.“ „Grešiš.“ „Niko od nas ne želi Sveti zlo“, grubo re e Olga. „Jasno?“ „Mi i ne umemo da inimo zlo. Samo, naše dobro se povremeno nimalo ne razlikuje od zla.“ „Antone, prekidamo razgovor. Nemam razloga da ti odgovaram. I prestanimo da kvarimo ostalima ovaj neo ekivani odmor.“ „Koliko je on zaista neo ekivan?" laskavo upitah ja. „Olja?“ Uozbiljila se i lice joj postade sasvim nedoku ivo. Previše nedoku ivo za ovakvo pitanje. „Ionako si saznao previše", glas joj se povisi dobijaju i pre ašnji zapovedni ki ton. „Olja, nikada svi odjednom nismo dobijali odsustvo. ak ni na jedan dan. Zašto je Geser isterao sve Svetle iz grada?“ „Nije sve.“ „Polina Andrejevna i Andrej se ne ra unaju. Ti odli no znaš da su oni kancelarijski radnici. Moskva je ostala bez ijednog Stražara!“ „Tamni su se tako e u utali.“ „Pa šta?“ „Antone, dosta.“ Video sam da iz nje više ne u izvu i ni slova. Klimnuh: „U redu, Olja. Pre pola godine bili smo na ravnoj nozi... makar i slu ajno. Izgleda da više nismo. Izvini. Nije moj problem, i nije tvoja briga.“ Olga klimnu. Bilo je tako neo ekivano, da nisam verovao svojim o ima. „Eto, kona no si shvatio...“ Je l’ se to ona meni podsmeva? Ili zaista misli da sam rešio da se ne mešam ni u šta? „Ina e sam vrlo bistar“, rekoh. Pogledah u Svetlanu - ova je o ne emu veselo avrljala s Toljikom. „Ne ljutiš se na mene?“ pitala je Olga.

Osmehnuh se dodirnuvši joj dlan, i u oh u ku u.

Radilo mi se nešto. I to tako strašno, kao da sam bio duh koji je posle hiljadugodišnjeg zato eništva pušten iz lampe. Bilo šta - da podižem dvorce, rušim gradove, da programiram na „bejziku" ili vezem goblene. Širom otvorih vrata, ne dodirnuvši ih gurnuo sam ih kroz Sumrak. Ne znam zašto. Retko mi se dešavaju sli ne stvari, ponekad, ako mnogo popijem, ili kada se razbesnim. Prvi uzrok za sada još nije bio povod.

Gostinska soba bila je prazna. I zaista, zašto bi iko sedeo unutra kada je napolju roštilj,

hladno vino i dovoljan broj fotelja pod drve em...

Sru ih se u fotelju. Potražih na sto u svoju ili Svetinu ašu, zatim je napunih konjakom.

Popih naiskap, kao da u pitanju nije bio petnaestogodišnji „Prazni ni“, nego jeftina votka.

Ponovo nasuh.

U tom trenutku, ušla je Tigrica. „Ne zameraš?“ upitah je. „Ne, naravno...“ arobnica sede pored mene. „Antone, nervozan si?“ „Ne obra aj pažnju na to.“ „Posva ao si se sa Svetom?“ Odmahnuh glavom: „Nije u tome stvar...“ „Antone, jesam li ja nešto pogrešila? Ne svi a vam se žurka?“ Zapanjeno je pogledah od iskrene za enosti. „Zaboravi, Tigrice! Sve je fenomenalno. Svima se svi a.“ „A tebi?“ Nikada pre nisam prime ivao ovakvu nesigurnost kod arobnica oborotnja. Svidelo, nije se svidelo... svima i ne možeš ugoditi. „Nastavljaju sa Svetlaninom obukom“, rekoh. „Za šta?“ devojka se malo namršti. „Ne znam. Za nešto što Olga nije mogla da uradi sama. Za nešto veoma opasno i istovremeno veoma važno.“ „To je dobro', pružila je ruku za ašom. Nalila je sama sebi i prinela usnama konjak. „Dobro?“ „Pa, da. To što je spremaju, usmeravaju“, Tigrica potraži nešto pogledom, zatim, namrštivši se, pogleda na muzi ki stub pored zida. „Lenjivac, ve ito se nekuda gubi...“ Ovaj ožive, zasvetli. Zasvirao je Queen - Kind ofMagic. U ovom gestu osetih neusiljenost pri daljinskom upravljanju elektronskih ure aja - nije isto pogledom bušiti rupe u zidu i ubijati komarce vatrenim loptama. „Koliko dugo si se spremala za rad u Straži?“ pitao sam je. „Od svoje sedme godine. U šesnaestoj sam ve u estvovala u zadacima.“ „Devet godina! A tebi je još i lakše, tvoja magija je prirodna. Oni pokušavaju da od Svetlane naprave veliku arobnicu za pola godine-godinu dana!“ „Pa... teško', složila se devojka. „Misliš da šef greši?“ Slegoh ramenima. Re i da šef nije u pravu, podjednako je glupo kao i negirati izlazak sunca na istoku. On je stotinama godina... ma kakvi stotinama, hiljadama godina u io da ne pravi greške. Geser može da reaguje naglo ili ak radikalno. Može da provocira Tamne i žrtvuje Svetle.

On može sve. Ali ne i da pravi greške. ini mi se da precenjuje Svetu.“ „Ma kakvi! Šef da greši...“ „Dobro de. Znam. Veoma dobro igra odavno poznatu igru.“ „On Svetlani želi samo dobro“, tvrdoglavo dodade arobnica. „Razumeš? Možda na samo njemu svojstven na in. Ti bi druga ije postupio, ali bih i ja, i Semjon, i Olga... Svako od nas bi radio na drugi na in. Ali on rukovodi Stražom. I ima puno pravo da radi onako kako misli da treba.“ „Njemu je jasnije?“ zajedljivo upitah. „Da.“ „A šta je sa slobodom?“ ponovo napunih ašu. Izgleda da je bila suvišna, u glavi mi se ve mutilo. „Sloboda?“ „Govoriš kao Tamni", prasnu devojka.

„Više bih voleo da mislim da oni govore kao ja.“ „Sve je toliko jednostavno, Antone“, Tigrica se nagnu prema meni, pogleda mi u o i.

Mirisala je na konjak i neki lagani miris, cvetni, kao parfem - oborotnji mrze parfeme. „Voliš li je?“ „Volim. Zar je to novost...“ „Dobro znaš da e uskoro njene sposobnosti premašiti tvoje.“ „Ako ve nisu...“ nisam hteo da govorim o tome, ali se prisetih s kakvom je lako om Sveta osetila magijske štitnike u zidovima.“ „Nadmaši e te, i te kako. Bi ete neuporedivi po snazi. Njeni problemi e tebi biti nejasni i ak udni. Ako ostaneš s njom, po eš da se ose aš kao njen privezak, i po eš da se hvataš za ono što je nekada bilo...“ „Da“, klimnuh, i s enjem otkrih da aša ve beše prazna. Napunih je pod pažljivim pogledom doma ice. „Zna i, ne u ostati. I ne treba mi.“ „Druga ije i ne može biti.“ Nisam ni sanjao da može da bude tako surova. I to, da e se nervirati oko toga da li e svima biti po volji kakvu je zakusku i ambijent priredila, tako e nisam o ekivao, kao ni ovu hudu istinu. „Znam.“ „Kad ve znaš, onda... Antone, ljutiš se što šef uporno vu e Svetu ka vrhu, iz jednog jedinog razloga.“ „Moje vreme prolazi", rekoh. „Kao pesak izme u prstiju, kao kiša s neba.“ „Tvoje vreme? Vaše, Antone.“ „Nikada nije bilo naše.“ „Zašto?“ U stvari, zaista zašto? Slegoh ramenima. „Znaš, neke životinje se ne razmnožavaju u zato eništvu." „Opet!“ pobunila se devojka. „Ma kakvo sada zato eništvo? Treba da se raduješ zbog nje.

Svetlana e biti ponos Svetlih. Ti si je prvi otkrio, i samo si ti mogao da je spasiš...“ „Zbog ega? Zbog slede e bitke sa Tamom? Nepotrebne bitke?“ „Antone, bilo kako bilo, ti sam sada govoriš kao Tamni... Ti je voliš! Zato nemoj da tražiš i o ekuješ ništa za uzvrat! To je put Svetlosti." „Tamo, gde se ra a ljubav, umiru Svetlost i Tama.“ Devojka za uta od besa. Tužno zavrte glavom. Re e preko volje: „Možeš makar da obe aš...“ „Šta da obe am?“ „Da eš biti razuman. Da eš imati poverenja u starije drugove.“ „Donekle obe avam."

Tigrica uzdahnu. Nerado izgovori: „Slušaj Antone, ti sigurno misliš da te ja uopšte ne razumem... Nije istina. Ni ja nisam želela da postanem mag-oborotenj. Imala sam dar za isceljenje, i to vrlo dobar.“ „Stvarno?“ za eno je pogledah. Nikada ne bih rekao... „Imala sam, da“, blago potvrdi devojka. „Ali kada je došlo vreme da se odlu i na koju stranu e se razvijati moja snaga, pozvao me je šef. Sedeli smo, pili aj i jeli kola e. Razgovarali smo, veoma ozbiljno, kao odrasli, mada sam ja bila još devoj ica mla a od Julje. O tome šta je potrebno Svetlosti, a šta Straži, i šta ja imam od toga. I dogovorili smo se da treba dalje da razvijam sposobnost ka bojnoj transformaciji, makar i na uštrb svega ostalog. U po etku mi se nimalo nije svi alo. Da li znaš koliko boli transformacija?“

„U tigra?“ „Ma ne u tigra, to je lako - teško je obrnuto... Ali trpela sam. Zato što sam verovala šefu, zato što sam znala da je tako najbolje.“ „A sada?“ „Sada sam sre na“, s oduševljenjem odgovori devojka. „Kad pomislim šta bi mi sve falilo... ime bih se sve bavila... Travke, bajanja, baktanje s deformisanim psihi kim poljem, skidanje crne magije i prokletstava..." „Krv, bol, strah, smrt“, rekoh istim tonom. „Bitka na dva-tri nivoa realnosti istovremeno.

Uzmaknuti od plamena, srknuti malo krvi, pro i i sito i rešeto." „To je rat.“ „Dakako... Nego, zar baš ti moraš da budeš u prvim redovima?“ „Neko mora, zar ne? Na kraju krajeva, ne bih imala ovakvu ku u“, Tigrica pokaza rukom na gostinsku sobu. „I sam znaš da se isceljivanjem hleba ne možeš najesti. Ako svom snagom kreneš da isceljuješ, neko e ve po eti da ubija bez prekida...“ „Lepo ti je ovde“, složih se ja. „Je l’ esto dolaziš ovamo?“ „Ponekad.“ „Reklo bi se, ne pre esto. Imaš dežurstvo za dežurstvom, uvek u najžeš oj vatri...“ „Ovo je moj put.“ Klimnuh. Šta li ja, u stvari, to... Rekoh: „Da, u pravu si. Sigurno sam umoran. Zato i meljem svakakve gluposti.“ Tigrica me sumnji avo pogleda, o ito iznena ena tako brzom kapitulacijom. „Po svoj prilici, trebalo bi da posedim sa ašom“, rekoh uzgred. „Da se sam dobro napijem, zaspim za stolom, i probudim se s glavoboljom. Smesta e mi biti lakše.“ „Hajde“, re e arobnica s prizvukom opreza. „Zašto li smo i došli ovde... Bar je otklju an, biraj šta ti je po volji. Možemo i ostalima da se pridružimo. Ili da ti pravim društvo?“ „Ne, bolje je u samo i“, rekoh, posrkavši sve iz ispup ene boce. „Posve odvratno, bez zakuske i društva. Baci pogled kada krenete na kupanje. Možda još budem na nogama?“ „Dogovoreno."

Ona se osmehnu, i napusti sobu. Ostah sam samcijat, ako se društvom, naravno, ne ra una flaša jermenskog konjaka, što je ponekad slu aj.

Predivna devojka. Svi su divni i dobri, moji drugovi-prijatelji iz Straže. ujem njihove glasove kroz muziku Queena, i uživam. S nekima od njih sam u dobrim, a s nekima u lošim odnosima. Ali ovde nemam i ne želim neprijatelje. Išli smo i i i emo zajedno, gube i jedni druge samo iz jednog razloga...

Ali zašto sam onda nezadovoljan ovim što se zbiva? Samo sam ja jedini - i Olga, i Tigrica odobravaju šefove poteze, a i ostali, samo ih pitaj, i oni e se priklju iti.

Zar sam stvarno izgubio objektivnost?

Verovatno.

Otpih malo konjaka i pogledah kroz Sumrak, razbijaju i mutne žeravice tu eg, nerazumnog života.

U gostinskoj sobi zatekoh tri komarca, dve muve, i u samom uglu, pod tavanicom, pauka.

Zamahnuvši prstima napravih malecnu, oko dva milimetra u obimu vatrenu loptu.

Nanišanih na pauka - mnogo je bolje vežbati na nepokretnoj meti - te bacih plamenu kuglu prema cilju.

Ni eg amoralnog u mom ponašanju nije bilo. Nismo mi budisti, u svakom slu aju ve ina Inih u Rusiji nije. Jedemo meso, ubijamo muve i komarce, tamanimo bubašvabe - ako si previše lenj u savla ivanju novih veština za zastrašivanje, insekti brzo razviju imunitet prema magiji.

Ništa amoralno. To je prosto smejurija, i vrapci na grani znaju za to, „fajerbolom na komarca“. To je omiljena zabava dece svih uzrasta, koji prolaze obuku u Straži. Verujem da se i Tamni time zabavljaju, osim što im je svejedno da li je u pitanju muva ili vrabac, komarac ili pas.

Pauka sam spalio istog asa. Poluomamljeni komarci tako e ne predstavljahu problem.

Svaku pobedu zalivah ašicom konjaka, prethodno nazdravljaju i s uslužnom buteljom.

Zatim se dadoh u lov na muve, ali, ili je alkohola u krvi postalo previše, ili muve ose aše blizinu vatrene lopte daleko bolje nego što sam o ekivao. Na prvu potroših etiri naboja, ali sam ih, mada u promašaju, ipak uspeo da rasteram na vreme. Drugu sam skucao iz šestog pokušaja, i pri tom posadio dve si ušne sferi ne munje u zidnu staklenu vitrinu. „Ne e valjati...“ pokajah se, ispijaju i konjak. Pridigoh se - soba se ljuljala. Pri oh vitrini u kojoj na crnom somotu ležahu pri vrš eni ma evi. Na prvi pogled reklo bi se petnaestišesnaesti vek, Nema ka. Unutrašnje svetlo beše isklju eno pa ne rizikovah i s procenom ta nog godišta. U staklu primetih sitne rupice, ma eve nisam dirao.

Neko vreme razmišljao sam kako da popravim ono što sam u inio, i nije mi padalo na pamet ništa drugo, osim da vratim polomljeno, i svuda po sobi razbacano staklo nazad na mesto.

Pri tom sam potrošio mnogo više snage, nego da sam izlomio sve staklo i ponovo ga vratio u prvobitno stanje.

Uputih se zatim prema baru. Iz nekog razloga, konjak mi se više nije pio. Zato se flaša meksi kog likera od kafe u inila kao dobar kompromis izme u želje da se napijem i osokolim. I kafa i alkohol u jednom...

Osvrnuh se, i ugledah Semjona u svojoj fotelji. „Svi su se uputili prema jezeru“, rekao je mag. „Idem“, obe ah, prilaze i mu. „Evo, odmah.“ „Ostavi tu flašu“, posavetovao me Semjon. „Zašto?“ zainteresovano u ja. Flašu sam, ipak, ostavio.

Semjon mi se zagleda u o i. Barijere su zakazale, a trik sam naslutio prekasno. Pokušao sam da sklonim pogled, ali bezuspešno. „Gade...“ izdahnuh, savijaju i se ni ice. „Kroz hodnik pa desno!“ viknuo je za mnom Semjon. Njegov pogled i dalje mi se zabadao u le a, vijorio se za mnom poput nevidljive niti.

Stigao sam do toaleta. Kroz pet minuta, pored mene je stajao i moj mu itelj. „Je l’ ti bolje?“ „Da...“ odgovorih, teško dišu i. Uspravih se, zavukoh glavu u lavabo. Semjon utke odvrnu slavinu, potapša me po le ima: „Opusti se. Po esmo s narodnom medicinom, ali...“ Telom mi pro e vreo talas. Zastenjah, ali ovaj put bez srdžbe. Otupelost beše odavno prošla, ali iz mene i dalje isparavaše poslednji tragovi opijenosti. „Šta to radiš?“ jedino uspeh da izgovorim. „Ukazujem tvojoj jetri prvu pomo . Popij malo vodice, bi e ti lakše.“ Pomoglo je, zaista.

Kroz pet minuta sam na svojim nogama izašao iz toaleta, znojav, mokar, crven u licu, ali apsolutno trezan. I uporno zahtevao obrazloženja. „I, zašto si se mešao? Hteo sam da se napijem, i napio sam se...“ „Što ti je mladost..." Semjon prekorno zavrte glavom. „Hteo je da se napije! Ko se još opija konjakom? I to još posle vina, i tom brzinom, pola litra za pola sata. Jednom smo Saška Kuprin i ja rešili da se opijemo...“ „Koji sad Saška?“ „Niko drugi do onaj pisac. Samo tad se još nije bavio pisanjem. Napismo smo se muški,

pošteno, za sve pare, sve s igranjem po stolu, pucanjem u plafon i razvratom.“ „ A šta, je l’ i on bio Ini?“ „Saška? Ne, ve estit ovek. Popili smo etvrt vedra (3 litra), a gimnazijalke opili šampanjcem...“ Padoh na krevet s mu ninom. Progutah, pogledavši u praznu flašu. Ponovo mi se povra alo. „I od etvrtine ste se napili?“ „Pa kako da se ne napijemo od etvrt vedra, hej?“ za udio se Semjon. „Dobro je opiti se, Antone. Ako je baš nužno. Ali, onda votkom. Konjak, vino - tako se opija srce.“ „ A votka, za šta je ona?“ „Za dušu. Ako je bol neutoljiv.“ Posmatrao me je sa slabim prekorom, smešni majušni mag lukavog lica, sa svojim smešnim oskudnim se anjima o velikim ljudima i velikim bitkama. „Grešim“, priznao sam. „Hvala ti na pomo i.“ „Budalaština, stari. Bilo je prilika kada sam tvog imenjaka triput za ve e treznio... jer, trebalo je da se pije, a da se ostane trezan, poslom...“ „Imenjaka? ehova?“ zapanjih se ja. „Ma ne, šta je s tobom? To je neki drugi Anton, jedan od naših. Poginuo je na Dalekom istoku, kada su samuraji..." Semjon odmahnu rukom i za uta. Zatim, gotovo nežno re e: „Ne žuri. Ve eras emo sve po protokolu. A sada treba skupiti društvo. Idemo, Antone.“ Poslušno, slede i Semjona, iza oh iz ku e. I ugledah Svetu. Sedela je na kau u, ve se beše i presvukla, u kupa em kostimu i šarenoj suknji - ili par etu tkanine oko bedara. „Je l' sve u redu?“ upitala me s lakim enjem. „U potpunosti. Izgleda da mi šašljik nije baš legao...“ Svetlana me uporno gledala. Me utim, o ito, sem rumenog lica i mokre kose nije bilo znakova iznenadnog pijanstva. „Treba da proveriš pankreas...“ „Sve je u redu“, brzo je odgovorio Semjon. „Slobodno mi možeš verovati, i ja sam se bavio medicinom. Vru ina, kiselo vino, masni šašljik... dovoljno uzroka. Potrebno mu je kupanje, a dove e emo po hladu da smotamo po flašu. To ti je sav lek.“ Sveta ustade, pri e, i saose ajno mi se zagleda u o i. „A da malo posedimo ovde? Skuva u jak aj...“ Da, svakako... Ako. Samo da sedimo. Udvoje. I pijemo aj. U razgovoru, ili u utanju. To je ve potpuno nevažno. Ponekad je okrznuvši pogledom, ili je uopšte ne gledaju i. Osluškuju i njen dah, ili za epivši uši. Samo da znam da smo jedno pored drugog. Nas dvoje, a ceo kolektiv No ne straže. I to zajedno zato što tako mi ho emo, a ne po nare enju Gesera.

Zar je mogu e da sam zaista zaboravio da se osmehujem?

Klimnuh glavom. I izvukoh na površinu lica plašljivi, jogunasti osmeh: „Idemo. Ja sam ipak i dalje nezaslužni kapetan magijskih ratova. Idemo, Sveta.“ ...Semjon je ve kora ao ispred nas, i zbog ne eg mi se u ini da mi je namignuo.

Pohvalno.

Hladno a ne beše stigla s ve eri, ali makar prestasmo da se znojimo. Ve oko šest, sedam sati društvo se razbilo na manje grupe. Pored jezera je ostao neumorni Ignjat s Lenom, i, gle uda, s Olgom. U šetnju po šumi, otišli su Tigrica i Julja. Ostali su se raštrkali po ku i i oko nje.

Semjon i ja okupirasmo veliku lo u na spratu. Ovde je bilo udobno, vazduh je bolje

cirkulisao, a imali smo i pleteni nameštaj, savršeno neosetljiv na žegu. „Broj jedan“, re e Semjon, izvla i iz plasti ne kese s reklamom jogurta „danone kids“ flašu votke. „Smirnovka“. „Preporu uješ?“ upitah sa sumnjom. Nisam se smatrao za specijalistu kad je votka u pitanju. „Pijem je ve dvesta godina. Ranije je bila daleko gora, veruj mi.“ Za flašom se pojaviše i dve aše od brušenog kristala, dvolitarska tegla u kojoj pod hermeti ki zatvorenim limenim poklopcem robovahu kiseli krastav i, velika kesa s kiselim kupusom. „A ime emo da gasimo?“ upitah ja. „Votka se ne gasi, mom e“, zavrteo je glavom Semjon. „Surogat se gasi.“ ovek se u i dok je živ...“ „Nau eš i ranije. I ne sumnjaj u poreklo votke, naselje ernogolovka - teritorija pod mojom kontrolom. U tamošnjoj fabrici radi jedan ništavni vra , ne preterano odvratan. On mi i dostavlja valjanu robu.“ „Trampiš se sitnicama“, rizokovah da primetim. „Ne trampim se. Dajem mu novac. Sve pošteno, to su naši privatni poslovi, i Stražu se to ne ti e.“ Veštim pokretom ruke Semjon skide poklop sa flaše, i nali po pola aše. Torba je ceo dan odstajala na verandi, a votka je i dalje bila hladna. „Za zdravlje?" predložih. „Rano je. Za nas.“ Danas me je pošteno otreznio, i to u toj meri da mi je odstranio ne samo alkohol iz krvi, nego i sve metaboli ke teku ine. Ispih pola aše ne trepnuvši, iznena eno primetivši da votka može da prija ne samo zimi na mrazu, nego i leti posle žege. „Nego...“ Semjon se zadovoljno nakašlja, i zavali se udobnije. „Treba napomenuti Tigrici da bi ovde bilo dobro postaviti stolice za ljuljanje...“ Izvadi svoju prejaku „javu“, zapali. Uhvativši moj neodobravaju i pogled, izjavi: „Svejedno u ih pušiti. Ja sam patriota, koji voli svoju zemlju.“ „ A ja sam patriota, koji voli svoje zdravlje“, negodovah ja.

Semjon frknu. „Jednom me je u goste pozvao znani tu inac...“ zapo e on. „Odavno li?“ nehotice se privolevši stilu, upitah ja. „Ne baš, prošle godine. A pozvao me je da bih ga nau io da pije na ruski na in. Boravio je u „Penti" (hotel). Usput naleteh na neku svoju povremenu prijateljicu i njenog brata, koji tek što se beše vratio s terena pa nisu imali kud, pa pokupih i njih te krenusmo...“ Zamislih ovo veselo društvance i zavrteh glavom: „I pustili su vas?“ „Da.“ „Uz pomo magije?“ „Ne, prijatelj-stranac se poslužio novcem. Napravio je bogatu zalihu votke i mezeta, po eli smo da pijemo tridesetog aprila, a završili drugog maja. Sobarice nismo puštali, televizor nismo gasili.“ Posmatraju i Semjona u pogužvanoj kariranoj košulji doma e proizvodnje, izlizanim turskim farmerkama i oguljenim eškim sandalama, mogao sam bez po muke da ga zamislim sa trolitarskom kriglom to enog piva u ruci. Ali u „Penti“ se jednostavno gubio iz vizije. „Ma beži“, srda no rekoh ja.

„Ne, zašto? Mom se prijatelju veoma svidelo. Rekao mi je da je shvatio na emu po iva izvorno rusko pijanstvo." „I, na emu?“ „To je kada se ujutru budiš, a svuda oko tebe sivilo. Nebo sivo, sunce sivo, grad siv, ljudi sivi, misli sive. I jedini izlaz iz toga je nov gutljaj. Tada postaje lakše. Tada se vra aju boje.“ „Ispade taj stranac baš interesantan.“ „Još kako...“ Semjon ponovo nali aše, ovaj put malo manje. Razmislio je, i iznenada nalio do vrha. „Popijmo, stari moj. Nazdravimo u to ime, da ne moramo ubudu e neizostavno da se hvatamo ašice, da vidimo nebo u plavoj boji, sunce u žutoj, grad šarenim. Nazdravimo. I ti i ja stalno odlazimo u Sumrak, i vidimo da svet ni izbliza nije takav kakav se drugima ini. Ali, valjda se ne ra una samo ovo nali je. Za svetle boje!“ U potpunoj otupelosti popih pola aše. „Ne gnjavi, momak“, u istom maniru re e Semjon.

Ispih do kraja. Uzeh punu šaku škripu eg, kiselo-slatkog kupusa. Pitah: „Semjone, zašto se tako ponašaš? Šta e ti ovi ispadi, ovaj imidž?“ „Zboriš suviše bolno za moj prag bola, ne razumem...“ „Svejedno?“ „Ovako mi je lakše, Antoška. Svako se o sebi brine kako može. Ja na ovaj na in.“ „Šta mi je initi, Semjone?" pitao sam ga. Bez svakog objašnjenja. „Ono što moraš.“ „A šta ako ne u da radim ono što moram? Ako su mi naša presvetla istina, naša asna stražarska re i naše estite namere došle preko glave?“ „Shvati jednu stvar, Antone“, mag zaškripa krastav em. „Odavno ti je bilo vreme da shvatiš, ali si se u aurio pored svojih gvož urija... Naša se istina, ma koliko ona velika i svetla bila, sastoji od mnoštva malih istina. Pa makar Geser bio vraški pametan, i toliko iskusan da ti ne dao bog da usniš. Me utim, uz to, on pati od magijski zale enih hemoroida, Edipovog kompleksa i navike da stare uspešne šeme primenjuje na nov na in... Ovo je samo primera radi, jer nisam ja njegovu muku mu io - ipak je on pretpostavljeni.“ Uzeo je novu cigaretu, i ovaj put se uzdržah od komentara. „Antone, stvar je u slede em... Ti si mlad momak, dospeo si u Stražu, i obradovao se. Ako ništa drugo, ceo svet ti se podelio na crno i belo! Obistinila se ljudska mašta, i postalo je jasno ko je dobar a ko zao. Moraš da shvatiš. Nije baš tako. Nije tako. Neko smo svi bili jednaki. I Tamni, i Svetli. Sedeli smo pokraj logorske vatre u pe ini, gledali kroz Sumrak na kom pašnjaku se napasaju mamuti, u pesmi i veselju iskre iz prstiju puštali, a vatrenim loptama palili nepoznata plemena. Bila su, da ti bliže pojasnim primer, dva brata Inih. Onaj, što je prvi ušao u Sumrak... možda je bio sit svega, a možda se prvi put zaljubio... A drugi - naprotiv. Boleo ga stomak od nezrelog bambusa, odbila ga žena, pod izgovorom da je boli glava i da je umorna od štavljenja. I tako je sve po elo. Jedan samo posmatra mamuta, i zadovoljan je. Drugi zahteva par e surle, i vo inu k erku pride. I tako smo se podelili, na Tamne i Svetle, na dobre i zle... Azbuka, zar ne?

Mi tako malu Inu decu podu avamo... Ali, ko je tebi rekao... ko je tebi ispri ao, stari moj, kako je sve po elo?“ Tako naglo, da je zaškripala fotelja, Semjon krenu prema meni: „Uvek je toga bilo, jeste, i bi e. Zauvek, Antoška. Kraja nema. Danas mi i onog, koji izgubi vlast nad samim sobom i krene kroz masu ine i dobro bez dozvole, uništavamo. U Sumrak s njim, narušiocem ravnoteže, psihopatom i histerikom... A šta e biti sutra? Za sto godina, za hiljadu? Ko e da kaže? Ti, ja, Geser?“ „Pa kako onda...“

„Je l' postoji tvoja strana istine, Antone? Reci, je l' postoji? Jesi li uveren u nju? Onda u nju i veruj, a ne u moju, niti u Geserovu. Veruj i bori se. Ako ti preostane duha. Ako ti se srce ne stegne. Tamna sloboda je loša ne zbog toga što je sloboda od drugih. Tamna sloboda je pre svega sloboda od samog sebe, od svoje savesti i duše. Ako osetiš da te ništa u grudima ne boli - zovi u pomo . Istina je, doduše, da e biti kasno...“ Za utao je, spustio ruku u kesu, izvukao još jednu flašu. Uzdahnu: „Druga. Mada, ne emo se napiti, ose am. Ne e nam uspeti... Što se pak ti e Olge, i njenih re i...“ Kako li mu polazi za rukom da uvek i sve uje? „Ne zavidi ona na tome što njeno nedostižno završava Svetlana. Niti na tome što je pred Svetom sve, a kod Olge, ako emo iskreno, iza. Ona je zavidna što si se ti tu našao... i ho eš da zadržiš svoju voljenu. Mada ništa ne možeš da uradiš. Geser je mogao, ali nije hteo. Ti ne možeš, ali ho eš. Na kraju krajeva, možda i nema nikakve razlike. Ali nešto, ipak, tišti. Kida dušu, koliko god da joj je godina.“ „Je l' ti znaš za šta spremaju Svetlanu?“ „Da“, Semjon pljusnu votku po ašama. „Za šta?“ „Ne mogu da ti odgovorim. Pismeno sam se zarekao.“ „Semjone...“ „Lepo ti kažem, pismeno sam se obavezao. Ho eš li da skinem košulju, da vidiš znak kaznenog plamena na le ima? Zucnem li bilo šta, izgore u zajedno s ovom foteljom, tako da e sav pepeo u paklo od cigareta da stane. Zato me izvini, Antone. Ne zapitkuj. Šta sam mogao rekao sam.“ „Hvala ti“, rekoh ja. „Ajde... ajde, popijmo. Možda nam po e za rukom da se napijemo.

To mi je tako potrebno.“ „Vidim“, složio se Semjon. „Navalimo.“

GLAVA 3.

Probudio sam se veoma rano. Vladala je tišina, živahna prigradska tišina, uz šuštanje izjutra, doduše, prohladnog povetarca. Me utim, nije mi prijalo. Posteljina mi beše mokra od znoja, a glava me je razvaljivala. Na susednom krevetu - dali su nam sobu za troje - monotono je hrkao Semjon. Dole na podu, ušuškan u ebe, spavao je Toljik. Beše odbio mrežu sa spavanje koju su mu ponudili, rekavši da boluje od povrede le a još od neke zbrke iz sedamdeset šeste, i da mu najviše odgovara na tvrdom.

Obuhvatih potiljak rukama da bih izbegao udarac pri naglom pokretu, i sedoh na krevet.

Bacih pogled na natkasnu i sa enjem primetih tamo dve tablete aspirina i flašu „boržomi" vode. Ko li je samo ta dobra duša...

Sino , samo nas dvojica popismo tri boce... da... Onda nam se pridružio Toljik. Zatim još neko, i doneli su vina. Ali vino nisam pio. Preostalo beše još malo iste pameti.

Zalivši aspirin s pola flaše mineralne, neko vreme sam tupo sedeo, ekaju i dejstvo leka.

Bol nije prolazio. Sve mi se ini da ne u izdržati. „Semjone..." promuklo pozvah. „Semjone...“ Mag otvori jedno oko. Izgledao je sasvim pristojno. Kao i da nije pio kudikamo više od mene. Evo šta zna i par vekova iskustva više. „Glava... skidaj...“ „Fali mi testera“, promumlao je mag. „Ma teraj se...“ prostenjah. „Bol mi skidaj!“ „Antone, pismo li mi to dobrovoljno? Niko nas nije terao? Je li nam prijalo?“ Okrenuo se na drugi bok.

Shvatih da mi od Semjona pomo i nema. Izme u ostalog, bio je u pravu... ali ipak, da trpim nisam više mogao. Naciljavši nogama patike, presko ih usnulog Toljika, i iza oh iz sobe.

Od dveju postoje ih gostinskih soba, na jednoj behu zaklju ana vrata. Zato na kraju hodnika, na doma inoj spava oj sobi behu otvorena. Setivši se Tigri inih re i o isceliteljskim sposobnostima, bez kolebanja krenuh prema njima.

Ne, izgleda da mi je danas sve krenulo nizbrdo... Nije bila tamo. Ignjata i Lene, mada uprkos mojim slutnjama, tako e nije bilo. Tigrica beše preno ila s Juljom. Devoj ica je spavala detinje, spustivši ruku i nogu da vise preko kreveta.

Beše mi ve svejedno koga u da molim za pomo . Pažljivo pri oh, nuh pokraj poširokog kreveta, i pozvah šapatom: „Julja... Juljenjka...“ Devoj ica otvori o i, trepnu nekoliko puta. I saose ajno upita: „Mamurluk?“ „Da.“ nisam se usudio da klimnem, u glavi kao da je upravo eksplodirala mala granata. „Opa...“ Zatvorila je o i, i, kako mi se u inilo, ponovo zadremala, ovaj put me zagrlivši oko vrata.

Nekoliko sekundi nije se ništa doga alo, zatim bol po e osetno da opada. Kao da mi je na potiljku nikla skrivena slavina kroz koju je oticao ustajali, uskomešani otrov. „Hvala...“ uspeh samo da prošapu em, „hvala, Juljenjka.“ „Nemoj da piješ toliko, kad ne umeš“, promrmljala je devoj ica, i usnula, smesta, kao mašina koja iz radnog stanja prelazi u san. To umeju samo deca i kompjuteri.

Ustah, sa zanosom ose aju i da je svet dobio boje. Semjon je, naravno, u pravu. Treba

imati odgovornost. Ponekad, doduše, ovek jednostavno nema snage za to... Osvrnuh se oko sebe. Spava a soba beše obojena u bež tonove, ak i šaloni pomalo tonirani, muzi ki stub zlatast, tepih mekan, svetlobraon.

Sve u svemu, prili no lepo. Ovde me nisu zvali.

Tiho se uputih ka vratima, i ve na samom izlazu, za uh Juljin glas: „Kupi mi „snikers“, okej?“ „Kupi u ti i dva“, saglasih se ja.

Mogao sam da odem i nastavim da spavam, ali za posteljinu me vezivahu prili no neprijatna se anja. Kao da bi, kada bih legao, sav pritajeni bol u jastuku grunuo ponovo na mene.

Bacih samo pogled u sobu, pokupih farmerke i košulju i obukoh se stoje i na pragu.

Ali zar svi još spavaju? Eno Tigrice, ide nekuda... neko se, sigurno, u razgovoru i flašom u ruci zapio do svitanja.

Na spratu se nalazio još jedan mali hodnik. Tamo nai oh na Danilu i Nastju iz nau nog odeijenja, koji su mirno spavali na otomanu, te se brzo povukoh. Zavrteh glavom... Danila je imao veoma dragu, simpati nu ženu, a Nastja starog i u nju bezumno zaljubljenog muža.

Istina, oni behu samo ljudi.

A mi - Ini, volonteri Svetlosti. Šta se tu može, kod nas je i moral Ini. Kao i na frontu, vojni ko-ratni ke ljubavi s medicinskim sestrama, koje teše oficire i obi ne vojnike i to ne samo na bolni kim posteljama. U ratu se isuviše jasno ose a ukus života...

Ovde je bila još i biblioteka. Tamo zatekoh Garika i Farida. Eto, oni ta no vodiše razgovor svu no , uz flašu, i to ne jednu. I zaspali behu tamo u foteljama, po svoj prilici nedavno - na stolu ispred Farida još se dimila lula. Na podu se valjahu hrpe knjiga izva enih iz polica, dugo su se raspravljali oko ne eg, u pomo zovu i pisce i pesnike, filozofe i istori are...

Si oh niz drveno spiralno stepenište. Neko e se ve na i ko e podeliti sa mnom ovo tiho mirno jutro?

U dnevnoj sobi tako e svi spavahu. Zavirih u kuhinju u kojoj ne prona oh nikog sem psa zavu enog u ugao. „Jesi živ?“ pitah ga.

Terijer pokaza zube i žalosno zacvile. „Ma ko je tebe no as terao da ratuješ?“ sedoh ispred psa. Dohvatih sa stola komad kobasice... vaspitan pas, nije rizikovao sam da uzme... „Na.“ eljust zveknu iznad dlana, iste i kobasicu. „Budi dobar, i bi e ti dobro!“ objasnih mu ja. „I ne motaj se po oškovima.“ Ne, trebalo bi ipak da naletim na nekog budnog?

Uzeh i za sebe komad kobasice. Zva i, pro oh kroz dnevnu sobu i zavirih u kabinet.

I ovde su svi spavali.

Ugaona garnitura, mada rasklopljena, bila je uska. Zbog toga su ležali tesno priljubljeni.

Ignjat u sredini, raširenih miši avih ruku i sa osmehom zadovoljstva na licu. Lena, priljubljena uz njegov levi bok, s jednom rukom zabijenom u gustu svetlu kosu, a drugom zaba enom preko njegovih grudi sve do druge partnerke našeg donžuana. Svetlana, zavu ena lica negde ispod Ignjatovog izbrijanog pazuha, i ispruženih ruku ispod polusvu enog ebeta. Lenina ruka ležala je preko njenih grudi.

Tiho i veoma pažljivo zatvorih vrata.

Restoran je bio udoban. „Morski vuk“, kako je i sam naziv aludirao, bio je uven po ribljim specijalitetima i simpati nim „brodskim“ enterijerom. Pri tom i sasvim blizu metroa. A za

kržljavu srednju klasu, koja je spremna ponekad da zaviri u restoran, ali i koja štedi na taksiju, ovo je bio veoma bitan faktor.

Ovaj posetilac stigao je u starom automobilu, potpuno pristojnoj „šestici“. Pronicljivom oku konobara, me utim, on se inio daleko više platežnim, nego što su to pokazivala njegova kola. Onaj spokoj s kojim je muškarac gutao skupocenu dansku votku, ne zanimaju i se ni za cenu, niti za mogu e probleme s policijom, samo je u vrš ivalo to mišljenje.

Kada mu kelner donese naru enu jesetru, muškarac na trenutak uperi pogled u njega. Pre toga je samo sedeo povla i kalicom po stolnjaku, povremeno se zagledao u plamen staklene plinske lampe, a sada je, evo, odjednom pogledao.

Kelner nikome nije pri ao o onome što mu se na trenutak prividelo. inilo se kao da je zavirio u dva svetlucava bunara. Zaslepljuju a do te mere kao svetlost, kada se ne razlikuje od tame. „Hvala“, rekao je posetilac.

Konobar se udalji, savladavaju i želju da ubrza korak. Ponavljaju i u sebi da su to samo odblesci lampe u prijatnom polumraku restorana. Ali odblesci svetlosti u tami padoše teško na i...

Boris Ignjatjevi je i dalje sedeo, lome i kalice. Jesetra se ohladila, votka u kristalnoj ašici ugrejala. Iza paravana od debele užadi, lažnih kormila i vešta kih jedara povelika družina je slavila ne iji ro endan, nizala zdravice, psovala vru inu, dažbine i nekakve tamo „pogrešne“ bandite.

Geser, šef moskovskog odeljenja, ekao je.

Oni psi, što su ostali u dvorištu, ustuknuše pri mom pojavljivanju. Teško im je pao „friz“, teško. Telo ne sluša, ne možeš ni da udahneš ni da zalaješ, pljuva ka ti se zaledila u ustima, gušiš se vazduhom kao bolesnik u groznici...

A duša živa.

Mu no beše tim psima.

Vrata su bila poluotkrivena, ja sam izašao, malo odstojao, i dalje ne shvataju i kuda idu i šta zapravo ho e da urade.

Zar nije svejedno?

Nisam se ose ao uvre enim. Nisam ose ao ak ni bol. Nikad i nismo bili bliski. Štaviše sam sam svesno postavio barijere. Pa ne živim ja za trenutak, potrebno mi je sve, odmah i zauvek...

Napipavši diskmen oko pasa, uklju ih prvo što je bilo na redu. Uvek mi polazi za rukom.

Možda zbog toga što sam i ja kao Tigrica, i sam to ne shvataju i, ve odavno nau io da upravljam prostom elektronikom...

I ko je kriv što umoran ti si? Što ekao jesi, a našao nisi?

Izgubio sve si za im si tragao, Poleteo u nebo - i pao...

I ko ti je kriv što dan za danom, Nestaje život na putu neznanom, I sama ki postao je tvoj dom, I pusto za tvojim prozorom...

I svetlost se gasi, i trnu zvuci, I nove muke ištu ruke, I mada bol tvoja bledi Ipak nova nevolja sledi...

Sam sam to želeo. I dobio sam šta sam hteo. I niko mi nije kriv za to. Šta ima celo ve e da raspravljam sa Semjonom o komplikovanim odnosima Dobra i Zla u svetu - trebalo je da ostanem sa Svetom. Šta ima da s podozrenjem gledam na Gesera i Olgu i njihovu lukavu istinu, umesto da branim svoju. I da ne razmišljam, nikada da ne razmišljam o onome što je nemogu e pobediti.

Pomisliš li jednom samo - i ve si izgubio.

I ko je kriv, kaži mi brate, Jedni se žene, drugi bogate, Jedni su smešni, drugi u ljubavi, Ovi su ludi, a ovi dušmani.

I ko je kriv, što ovde i tamo, Žive, i jedan drugog ekaju samo, Al' mu anje dan, i no pusta, Sakrivena topla mesta...

I svetlost se gasi, i trnu zvuci, I nove muke ištu ruke, I mada bol tvoja bledi Ipak nova nevolja sledi...

I ko je kriv, u emu je tajna, Što fali tuga i sre a sjajna, Bez poraza i pobeda je bleda I isti je skor uspeha i beda.

I ko je kriv što ti si sam, I život je jedan, posve nepregledan, I previše tužan, a ti sanjaš san Da do e i tvoj poslednji dan...

„E pa ne e mo i“, prošaputah, strgnuvši slušalice. „Taj film ne ete gledati."

Toliko vremena su proveli u i nas da samo dajemo i ništa ne tražimo za uzvrat. Da žrtvujemo sebe zarad drugih. Svaki postupak - kao da život od njega zavisi, svaki pogled velikodušan i mudar, bez ijedne prazne misli, i bez jedne grešne namere. Jer mi smo Ini. Izdigli smo se iznad mase, raširili svoje besprekorno iste barjake, o istili boksane izme, navukli bele rukavice. O, da, u svom malom svetu dozvoljeno nam je sve što nam padne na pamet. Svaki postupak nailazi na opravdanje, asno i uzvišeno. Univerzalna veli ina... prvi put na poprištu... mi u belom, a svi unaokolo u govnima do guše.

Ma dosta mi je svega!

Vatreno srce, iste ruke, hladna glava... zar je slu ajnost što su se za vreme revolucije i gra anskog rata Svetli gotovo u punom sastavu pridružili ekistima? A oni koji nisu... ve inom su izginuli. Ubili su ih Tamni, ili još pre oni, koje su štitili. Izginuli su od ljudske ruke. Od

ljudske gluposti, podlosti, kukavi luka, licemerja, zavisti. Vatreno srce, iste ruke... Glava bolje da ostane hladna. Ina e, ne e valjati. A sa ostatkom se ve ne slažem. Neka srce bude isto, a ruke vatrene. Tako mi se više svi a! „Ne želim da vas štitim“, rekoh u tišinu šumskog jutra. „Ne želim! Decu i žene, starce i jurodive... nikog... živite kako vam se ho e. Dobijte ono što ste zaslužili! Bežite od vampira, odlazite crnim magovima, pišajte uz vetar! Dobi ete šta ste tražili! Ako je moja ljubav manja od vašeg sre nog života... ja vam ne želim sre u!“ Oni mogu i dužni su da postanu bolji... oni su naši koreni... naša budu nost... naši šti enici... Mali i veliki ljudi, domari i predsednici, prestupnici i policajci. U njima tinja svetlost koja može da se razbukta u životvornu toplotu ili smrtonosni plamen...

Ne verujem!

Sve sam vas video. Domare i predsednike, bandite i pandure. Video sam kako majke tuku sinove, a o evi siluju k erke. Video sam kako sinovi isteruju majke iz ku e, a k erke o evima poturaju mišomor. Gledao sam kako muž, tek što je za gostima zatvorio vrata, ne skidaju i osmeh s lica bije po licu svoju bremenitu ženu. Video sam kako zatvaraju i vrata za pijanim mužem, koji je otr ao do prodavnice da kupi još, žena grli i požudno ljubi njegovog najboljeg druga. To je tako lako videti. Samo treba znati gledati. Zato nas i u e... da pre nego što nau imo da gledamo kroz Sumrak - nau imo da ne gledamo...

A mi ipak gledamo...

Oni slabi, oni žive kratko i svega se boje. Njih ne treba prezirati i mrzeti iznad svega. Njih treba samo voleti, žaliti i štititi. To je naša stvar i dužnost. Mi smo Straža.

Ne verujem!

Niko, nikada, nikog nije terao i ne e naterati da ini zlo. Niko te u greh ne može uvu i, grešan postaješ sam. Kakav god život da živiš, opravdanja nema i niti se o ekuje. Ali opravdanja traže i nalaze ih. Tako su ih sve u ili, i svi oni, postali su najbolji u enici.

A mi smo, po svoj prilici, najbolji od najboljih.

Da, verovatno, da, sigurno su bili i bi e oni koji nisu postali Ini, uspevši da ostanu ljudi.

Ali njih je malo... tako malo... A možda se i mi bojimo da ih samo malo pažljivije pogledamo?

Strahujemo da ne ugledamo ono što bismo mogli da otkrijemo? „Zbog vas da živim?" upitah ja. Šuma je utala, odavno ve saglasna s bilo ijim stavom.

Zašto smo dužni da sve žrtvujemo? Sebe, i one koje volimo?

Radi onih, koji nikada ne e saznati, i nikada ne e doneti sud?

A ako ikad i saznaju... jedino što emo za uzvrat dobiti je za eno odmahivanje glavom i glasno: „Prostaci!“ Možda bi jednom trebalo pokazati ove anstvu, šta su to Ini? Šta može jedan jedini Ini... nevezan Dogovorom i odbegao od Stražine kontrole? ak se i osmehnuh, uvidevši celu situaciju. Celokupnu situaciju, a ne li nu ulogu u njoj brzo me to prolazi. Bilo kog velikog maga ili veliku arobnicu, koji odlu uju da prekrše Dogovor i otkriju pred svetom svet Inih.

Kakva bi se galama stvorila...

Nikakvi vanzemaljci, koji su se iskrcali u Kremlj i Beli dvor istovremeno, ne bi podigli takvu prašinu...

Ne, naravno.

Nije to moj put.

Kao prvo zbog toga što mi vlast nad svetom ili sveopšta pometnja nije potrebna.

Samo jednu stvar ho u: da ne teraju ženu koju volim na žrtveno samoubistvo. Zato što je put Velikih žrtva. One udovišne mo i koje poseduju, bez izuzetka uzimaju svoj danak.

Svi mi ne pripadamo ljudskom soju. Ali, kao da se se amo dana kada smo bili ljudi. I još uvek možemo da se radujemo i tugujemo, volimo i mrzimo. Veliki magovi i arobnice se izdižu izvan granica ljudskih emocija. Oni nesumnjivo imaju neka sopstvena ose anja, koja nama nisu poznata. ak i Geser, mag van svih kvalifikacija, nije veliki. Olga pak nije uspela da postane velika.

Nešto su uspeli da uprskaju. Nisu bili na visini grandiozne borbene operacije protiv Tame.

Zato su sada spremni da u ambis gurnu novu kandidatkinju.

Zarad ljudi, koji ni pišljiva boba ne daju za Svetlost i Tamu.

Forsiraju je kroz sve oblasti, koje Ini mora da pro e. Ve su je podigli do tre eg stepena snage, paralelno joj ve podižu i i svest. I to veoma brzim tempom.

Sigurno da e u ovoj mahnitoj trci ka nepoznatom cilju biti mesta i za mene. Geser e iskoristiti sve što mu padne pod ruku, uklju uju i i moju malenkost. Ma šta ja radio - tragao za vampirima, jurio za Divljakom, u Olginom telu razgovarao sa Svetom... sve je to išlo u prilog šefu. Šta god da ovog trenutka uradio i to je ve , siguran sam, predvi eno.

Jedino se tešim da ak ni Geseru nije dano sve da predvidi.

Da u prona i onaj jedini na in, koji e mu pokvariti plan. Veliki plan sila Svetlosti.

Ali da ne e doneti zla. Jer me, u tom slu aju... eka Sumrak.

A Svetlanu, svejedno, velika služba...

Uhvatio sam sebe da stojim, naslanjaju i se licem na stablo tankog bori a. Stojim, i udaram pesnicom po drvetu. Što u besu, što u muci. Zaustavih ruku, ve izgrebanu do krvi. Ali zvuk nije prestao. Širio se iz šume, sa same granice magijske barijere. Takvi ritmi ni udarci, kao po mozgu.

Saginju i se, kao igra pejntbola koji nastavlja ofanzivu, protr ao sam izme u drve a.

Takore i, naslu ivao sam da u nešto ugledati.

Na malom proplanku skakao je tigar. Ta nije, tigrica. Crno-narandžasto krzno sijalo se pod zracima izlaze eg sunca. Nije me videla, ovog trenutka nikog i ništa nije prime ivala. Jurila je izme u drve a, a oštre kandže kidale su koru sa stabala. Bele brazgotine nicale su na borovima.

Ponekad bi se umirila, sedala na zadnje šape, i ponovo mlatila kandžama po stablima.

Lagano krenuh unazad.

Svako od nas odmara na svoj na in, i kako može. Svako od nas bije bitku ne samo sa Tamom, nego i sa Svetloš u. Zato što potonja ponekad može da zaslepi.

Samo, ne treba nas sažaljevati, jer veoma smo gordi. Vojnici u planetarnom ratu Dobra i Zla, ve ni volonteri.

GLAVA 4.

Mladi je samouvereno zakora io u restoran, baš kao da je svakodnevno dolazio ovamo na doru ak. Ali nije bilo tako.

Odmah se uputio ka sto u za kojim je sedeo crnomanjasti muškarac, za kog se inilo da mu je stari poznanik. Me utim, ni to ne beše istina.

Na poslednjem koraku on lagano pade na kolena. Nije se stropoštao, niti pao ni ice, samo se mirno spustio, ne gube i ostojanstva i ne savijaju i ki mu.

Kelner, koji je usput prolazio, proguta pljuva ku i okrenu glavu u stranu. Sva ega se nagledao u životu, a kamoli ovakvih sitnica, poput mafijaškog šesterca, koji se pokorava bosu.

Ali mladi nije li io na nekog od njih, niti muškarac na bosa.

I neprilike, iji miris je osetio, pretile su da budu ozbiljnije od banditske prepirke. Nije znao, ali je osetio... zato što je i sam bio Ini, mada pasivan.

Ipak, za tren oka on na isto zaboravi na scenu koju je video. Nekakav nemir uvla io mu se u dušu, stezao mu srce, ali šta - ni eg se više nije se ao. „Ustani, Ališere“, tiho re e Geser. „Ustani. Nemamo takav obi aj.“ Momak se podiže na noge i sede preko puta šefa No ne straže.

Klimnu: „Ni mi, tako e. To jest, više nemamo. Ali, otac me je molio da padnem na kolena pred tobom, Geseru. On je bio ovek starog kova. On bi pao ni ice pred tobom. Ali, on više ne može.“ „Znaš li kako je poginuo?" „Da. Gledao sam njegovim o ima, slušao njegovim ušima, stradao njegovim mukama.“ „Daj i meni njegove patnje, Ališere, sine devone i žene ljudskog roda.“ „Primi ono što tražiš, Geseru, iskorenitelju zla, jednak bogovima, koji ne postoje.“ Pogledaše se pravo u o i. Zatim Geser klimnu. „Znam ko su ubice. Tvoj otac e biti osve en.“ „Ja sam dužan da to obavim.“ „Ne. Ne bi uspeo, a nisi ni u pravu. Doputovali ste u Moskvu ilegalno." „Primi me u svoju Stražu, Geseru.“ Šef No ne straže zavrte glavom. „Bio sam najbolji u Samarkandu, Geseru“, mladi ga prodorno pogleda. „Ne smej se, znam da u ovde biti poslednji. Uzmi me u Stražu. Bi u u enik tvojih u enika. Pas uvar.

Preklinjem te se anjem na svoga oca. Uzmi me u Stražu.“ „Previše tražiš, Ališere. Moliš me da ti podarim tvoju smrt.“ „Ve sam umirao, Geseru. Kada su mi ocu uzeli dušu umro sam zajedno s njim. Šetao sam, smejao se, a on je odvla io Tamne. Spustio sam se u metro, a njegov prah gazili su pod nogama. Geseru, s pravom tražim.“ Geser klimnu. „Onda, neka bude tako. U mojoj si straži, Ališere.“ Na mladi evom licu nije bilo nikakvih emocija. Klimnuo je, i na trenutak prineo dlan grudima. „Gde je ono što ste nosili sa sobom, Ališere?" „Sa mnom, gospodine."

Geser utke pruži ruku ispod stola.

Ališer otvori tašnicu na pojasu. Veoma pažljivo, dohvatio je mali pravougaoni svežanj od grube tkanine. „Uzmi je, Geseru, i skini s mene obavezu."

Geserov dlan prekri mladi ev, i prsti im se spojiše. Za tren oka, pošto je sklonio ruku, u ovoj više ne beše ni eg. „Tvoja uloga ovde prestaje, Ališere. Sada emo malo da odmorimo. Ješ emo, pi emo, i prise emo se tvog oca. Ispri u ti sve ega se budem setio.“ Ališer klimnu. Bilo mu je, doduše, nejasno da li mu re i Gesera zaista behu drage, ili se jednostavno samo pokoravao njegovoj volji. „Imamo pola sata“, usput primeti Geser. „Onda e ovamo do i Tamni. Ipak su uspeli da ti u u trag. Prili no kasno, ali su uspeli.“ „Ho e li biti tu e, gospodine?" „Ne znam“, Geser slegnu ramenima. „Zar nije svejedno? Zavulon je daleko. Ostali su bezna ajni.“ „Bi e tu e“, zamišljeno re e Ališer. Prešao je pogledom preko sale. „Rasteraj sve goste“, posavetovao ga je Geser. „Polako, nenametljivo. Ho u da vidim tvoju tehniku. A onda emo da se opustimo i sa ekamo goste.“ Oko jedanaest, narod po e da se budi.

Izležavaju i se na otomanu, ja sam ekao na terasi, ispruživši noge, i povremeno ispijao džin-tonik iz visoke aše. Prijala mi je slatka mazohisti ka bol. Povremeno se poneko pojavljivao na vratima, i ja im otpozdravljah prijateljskim mahom ruke i malom dugom koja je s raširenih prstiju uzletala ka nebu. Žurka je protekla bezazleno, i svi behu nasmejani. Julja, koja je zevala, ugledavši ovaj pozdrav vrisnu i pusti uzvratnu dugu. Par minuta trajao je naš duel, zatim udruženim snagama napravismo dovoljno veliku dugu, koja se izdizala i nad šumom. Julja dobaci da ode u potragu za upom sa zlatom, i ponosno zakora a po šarenom luku. Jedan od terijera krotko je tr karao oko njenih nogu.

Ja sam ekao.

Prva od o ekivanih izašla je Lena. ila i vesela, u kupa em kostimu. Ugledavši me, na trenutak se smela, no odmah zatim odmahnu i potr a prema kapiji. Radost je bila gledati je kako se kre e - zgodna, plasti na, puna života. Sada e uroniti u prohladnu vodu, poigrati se u samo i, i probu enog apetita vratiti na doru ak...

Odmah za njom, izašao je Ignjat. U kupa im ga ama i gumenim papu ama. „Zdravo, Antone!“ radosno uzviknu. Prišao je, privukao obližnji kau , i sru io se na njega. „Kakva je opšta?“ „Ratna!“ podigavši ašu, rekoh ja. „Bravo!“ pogledom je tražio flaše, kojih nije bilo, te zatim svojski gucnu iz moje aše. „Preslaba ti je ova kombinacija.“ „No as sam se dobro napio.“ „Istina je, zato se pri uvaj“, posavetovao me je Ignjat. „A mi smo svu no ispijali šampanjac. Pa smo onda kasno u no nastavili sa konjakom. Bojao sam se da e mi glava pu i, ali ništa. Dobro sam prošao.“ Bilo je ve nemogu e da se ljutim na njega. „Ignjate, još kao dete, šta si hteo da budeš kad porasteš?“, pitao sam ga. „Bolni ar.“ „Šta?“ „Pa, rekli su mi da de aci ne mogu da budu medicinske sestre, a ja sam hteo da le im ljude. I tako sam rešio, kad porastem - bi u bolni ar.“ „Sjajno“, oduševih se ja. „A zašto ne lekar?“ „Suviše je velika odgovornost“, samokriti no priznade Ignjat. „A mora i mnogo da se i.“ „I, jesi li postao?“

„Da. Radio sam u kolima hitne pomo i, u psihijatrijskoj ekipi. Svi lekari su voleli da rade sa mnom.“ „Zašto?“ „Pre svega zato što sam veoma šarmantan", objasnio mi je Ignjat, prostodušno se hvališu i. „Mogu podjednako da razgovaram i sa muškarcima i sa ženama tako da se s lako om umire i saglasno krenu u bolnicu. Zatim, mogao sam da vidim kada je ovek zaista bolestan, a kada je umislio. Ponekad sam mogao da im šapnem, objasnim, da je sve u redu, i da im nisu potrebne nikakve injekcije.“ „Medicina je mnogo izgubila.“ „Da“, uzdahnuo je. „Ali šef me je ubedio da u u Straži biti kudikamo korisniji. Zar ne?“ „Svakako.“ „Ve mi je dosadno“, zamišljeno re e Ignjat. „Tebi nije? Ide mi se na posao.“ „Izgleda, i meni. Ignjate, imaš li neki hobi? Ovaj... pored posla.“ „A što me zapitkuješ?“, za udio se mag. „Zanima me. Je li tajna?“ „Ma otkud nama tajne?“, Ignjat slegnu ramenima. „Skupljam leptire. Imam jednu od najboljih kolekcija na svetu. Zauzima dve cele sobe.“ „Po zasluzi", složih se ja. „Svrati jedanput da vidiš“, predložio je Ignjat. „Svratite ti i Sveta, i ona mi re e da voli leptire.“ Toliko sam se dugo smejao da sam i njega zarazio. Ignjat ustade, i kroz neubedljiv osmeh promrmlja: „Idem da im pomognem oko doru ka...“ „Sre no“, uspeh samo da iscedim. Ipak, ne suzdržah se, i kada naš nadaleko uveni zavodnik pri e vratima, ja mu dobacih: „ uj, šefe, ima li potrebe da se brinem za Svetu?“ „I sam znaš da ne treba. Ona je svakako pomalo nestalna, i nikada se ne e smiriti. Pri tom, velika dela su tek pred njom, za razliku od nas.“ „Ali ti si se ipak potrudio?“ „Sumnjaš!“, uvredio se Ignjat. „Probaj, baš bih voleo da vidim!“ Džin se ve beše ugrejao, led u aši otopio. Na luli je stajao lagani trag karmina.

Odmahnuh glavom, i spustih ašu.

Geseru, ipak ne možeš sve da predvidiš.

Ali, da bih ti se suprotstavio... naravno, ne u magijskom dvoboju, o tome je smešno i razmišljati... nego najprostije, na polju re i i postupaka, ja moram da znam šta zapravo smeraš.

Moram da znam raspored karata u špilu. I onih koje držiš u rukama.

Ko je u igri?

Geser - organizator i inspirator. Olga - njegova ljubavnica, arobnica u prekršajnom postupku, konsultant. Svetlana - brižljivo odabrani izvršitelj. Ja - jedno od njenih vaspitnih oru a.

Ignjata, Tigricu, Semjona i sve ostale od Svetlih ne moram ni da uzimam u obzir. Oni su tako e jedni od sredstava, ali drugog plana. Prema tome, ne mogu ni da ra unam na njih.

Tamni?

Oni su, bez sumnje, tako e u esnici, ali ne i direktni. I Zavulon, i svi njegovi pomo nici su uznemireni pojavljivanjem Svetlane u našem taboru. Me utim, ne mogu ništa ozbiljno da urade protiv toga. Mogu ili krišom da ine pakosti, ili da pripremaju smrtni udarac... koji e Straže dovesti na ivicu rata.

I ko još?

Inkvizicija?

Udarao sam prstima po naslonu kau a.

Inkvizicija. Struktura iznad Straže. Ona razmatra sporne slu ajeve, kažnjava prestupnike iz oba tabora. Ona posmatra. Sakuplja injenice o svakom od nas. Ali njeno uplitanje je veoma retka pojava i njena snaga je pre svega u pritajenosti, pa tek onda u borbenoj mo i. Kad Inkvizicija ispituje slu aj o izuzetno snažnom magu, ona angažuje Stražine lanove.

U svakom slu aju, Inkvizicija je umešana. Dobro znam šefa. On e iz svega izvu i i najmanju korist. I skorašnja epizoda sa Maksimom, divljim Inim, Svetlim, koji je otišao u Inkviziciju je najbolji primer za to. Šef je tom prilikom i obu io Svetlanu, nau io je samokontroli i održao joj as raskrinkavanja, istovremeno otkrivši novog inkvizitora.

Kad bih samo znao za šta je pripremaju!

Umesto toga tapkam u mraku. I što je najstrašnije... udaljavam se od Svetlosti.

Stavio sam slušalice, i zatvorio o i...

Ove no i udesnom bojom procveta e paprat, Ove no i i duh ku ni ku i se vra a...

Sa severa oblak, sa zapada vetar, Uskoro e i veštica meni da vra a... Živim i ekam da se desi udo, kao mauzer ufutroli, Poput pauka u mreži, Kao drvo u pustinji, Kao crna lisica ujazbini...

Rizikujem. Veoma rizikujem. Veliki arobnjaci imaju svoj put, ali ak ni oni ne rizikuju da idu protiv svojih. Odmetnici ne žive dugo.

Bežao sam od uplašenog de jeg pogleda kroz cevi dvogleda Hteo sam da spavam s vilom, ali nisam znao kako, Hteo sam da postanem tramvaj, i uletim ti krozprozor, Vetar duva izpredgra a, u nama ravnodušnost se ra a...

Vetar duva izpredgra a, u nama ravnodušnost se ra a...

Budi mi senka, škriputava stepenica, nedelja u boji, sun ana kiša. Budi moj bog, moj brezov sok, izvor snage moje, moja nema strepnja. Bio sam svedok da ti si vetar, koji u lice mi duva, a ja se smejem, Ne želim da se rastajem od tebe bez borbe, jerjoš te sanjam...

Budi mi senka...

Ne ija ruka, dotakla mi je rame. „Dobro jutro, Sveta", rekoh, i otvorih o i.

Bila je u šortsu i kupa em kostimu. Vlažne, i pažljivo skupljene kose. Po svoj prilici, beše se upravo istuširala. A ja, svinja, nisam ni razmislio. „Kako se ose aš, posle svega od sino ?“ zainteresovala se. „Super. A ti?“ „Dobro“, okrenula se. ekao sam. U slušalicama je svirao „Splin“. „Šta o ekuješ od mene?“, oštro upita Sveta. „Normalna sam i zdrava mlada žena. Od zimus nisam bila sa muškarcem. I ti si sad uvrteo sebi u glavu da nas je Geser okupio ovde, kao nekakvu stoku pred parenje, i sav si se uzjogunio...“ „Ništa ja ne o ekujem." „Izvini onda na iznena enju!“ „Osetila si moj trag u sobi? Kada si se probudila?“ „Da“, Svetlana s mukom izvadi paklu cigareta iz uskog džepa, zapalila je. „Umorna sam.

Iako samo u im i ništa ne radim, ipak sam umorna. I došla sam ovamo da se odmaram.“ „Sama si po ela pri u o nameštenoj žurci...“ „A ti si se rado nadovezao!“ „Istina“, složih se. „A onda si otišao da se nalivaš votkom i kuješ zavere." „Kakve bre zavere?“ „Protiv Gesera. I protiv mene, izme u ostalog. Smešno! ak sam i ja to osetila! Nemoj da si umislio da si neki veliki mag, koji...“ Trgla se. Prekasno, doduše. „Nisam ja veliki mag“, rekoh. „Tre i stepen. Možda, drugi. Ne više od toga. Svako ima svoje granice koje nikada ne e pre i, makar živeo i hiljadu godina." „Izvini, nisam htela da te uvredim...“ potreseno re e Sveta. Spustila je ruku s cigaretom. „Zaboravi. Nemam zašto da se ljutim. Znaš li zašto Tamni tako esto zasnivaju porodice me u sobom, a mi više volimo da tražimo žene i muževe me u ljudima? Tamni lakše prenose nejednakost i neprekidnu konkurenciju.“ ovek i Ini - to je najve a nejednakost koja postoji.“ „Ne možeš to da porediš. Mi smo dva potpuno razli ita sveta. Ne možeš to tako.“ „Ho u da znaš da...“ Svetlana duboko uzdahnu. „Nisam planirala da stvar ode... tako daleko. ekala sam te da si eš, vidiš, napraviš scenu." „Izvini, ali nisam znao da treba da budem ljubomoran...“, iskreno se pokajah. „A onda... onda je sve nekako išlo samo od sebe. Nisam više mogla da se zaustavim." „Ma sve mi je jasno, Sveta. Sve je u redu.“ Rasejano me je pogledala: „U redu?“ „Naravno. Svakom se dogodi. Straža - to je jedna velika i stabilna porodica. Sa svim posledicama koje iz toga proizlaze." „Kakav si ti skot“, iscrpljeno re e Svetlana. „Kada bi samo mogao da se vidiš sa strane, Antone! I kako si se samo pokazao u našim o ima!“ „Sveta, došla si da se pomirimo?“ upitah je za eno. „Evo, ja pristajem. Sve je u redu.

Zaboravimo sve. Ovo je život, a u životu svašta biva.“ Sko ila je, i samo na trenutak presekla me pogledom. Ja sam u estalo i smeteno treptao. „Idiote...“ odbrusila mi je i ušla u ku u. Šta si pak o ekivala? Uvrede, osude, jadikovanje?

Uostalom, nije ni važno. Šta je o ekivao Geser? Šta e se promeniti ako odbacim ulogu nespretnog Svetinog mladi a? Ho e li me zameniti neko drugi? Ili joj je ve vreme da ostane sama - nasamo sa velikom sudbinom?

Cilj. Moram da saznam Geserov cilj.

U skoku ustavši sa kau a, ušao sam u ku u. Odmah ugledah Olgu. Bila je sama u salonu.

Stajala je pred otvorenim vitrinama s ma evima, i na ispruženim rukama držala usko se ivo.

Posmatrala ga je... ne, tako se ne gleda antikvarna stvar. Verovatno i Tigrica na sli an na in posmatra svoje ma eve. Ali za nju je ova ljubav prema starom oružju apstraktna. Za Olgu nije.

Kada je Geser, izme u ostalog, zbog nje došao da živi i radi u Rusiju ovakvi ma evi su još mogli biti u upotrebi...

Pre osamdeset godina, kada je Olga lišena svih prava, ratovalo se na druga iji na in...

Nekadašnja velika arobnica. Nekadašnji veliki cilj. Osamdeset godina. „Kako je samo bilo smišljeno...“ rekoh ja.

Olga se trže i okrenu.

„Nema pobede za onog koji se sam suprotstavi Tami. Ljudi bi trebalo da se prosvetle. Da postanu dobri i brižni, vredni i razumni. I da svaki Ini ne vidi ništa sem Svetlosti. Kakav cilj... koliko su se dugo nizali krugovi, kada je potonuo u krvi.“ „Ti si, ipak, shvatio', re e Olga. „Ili samo naslu uješ?" „Naslu ujem.“ „Dobro. I šta dalje?“ „U emu si pogrešila, Olga?“ „Pristala sam na kompromis. Mali kompromis sa Tamom. I na kraju se ispostavilo da smo izgubili." „Zar mi? Mi uvek preživimo. Prilagodimo se, dodvorimo se, priviknemo se. I nastavimo da bijemo istu bitku. Samo su ljudi na gubitku.“ „Odstupanja su neizbežna“, Olga lako podiže sablju jednom rukom, i zavitla njome iznad glave. „Zar ne li im na helikopter u praznom hodu?“ „Li iš na ženu koja zamahuje ma em. Olga, zar ništa nismo nau ili do sada?“ „Nau ili smo, nego šta. I ovaj put e biti druga ije, Antone.“ „Još jedna revolucija?" „Mi ni prethodnu nismo hteli. Sve je trebalo da pro e bez krvi... skoro. Valjda ti je jasno da se pobeda meri kroz ljude. Kroz njihovo prosvetljenje i duhovno uzdizanje. Komunizam je bio fantasti no zamišljen sistem i... i samo je moja krivica što je propao.“ „Opa. Kako to da si još na svetlosti, ako je to tvoja krivica?“ „Pa zbog toga što je sve bilo u skladu s protokolom. Svaki je potez bio odobren. ak i onaj zlosre ni kompromis... ak se i on smatrao prihvatljivim.“ „I sada je na redu novi pokušaj da se spase ove anstvo?“ „Redovni.“ „Zašto baš ovde?“ pitao sam. „Zašto opet kod nas?“ „Gde kod nas?“ „U Rusiji! Koliko još bola mora da podnese?“ „Koliko bude potrebno.“ „I zašto opet kod nas?“ Olga uzdahnu i laganim pokretom vrati ma u korice. Zatim ga spusti na stalak. „Zato, dragi moj de e, što na ovom terenu još ima povoda za bitku. Evropa, Severna Amerika - ove zemlje su ve odra ene. Sve što je bilo mogu e ve je isprobano. Dogodi se da se i dan-danas nešto izvede. Ipak, oni su ve u dubokom dremežu... polako tonu u san. Vitalni penzioner u bermudama s video-kamerom u ruci - eto šta je sre a za Zapadne zemlje. A eksperimentisati treba na mladima. Rusija, Azija, arapski svet, to je ishodište svakodnevice.

Makar bila mašina zbunjenog lica, ja otadžbinu volim ništa manje nego ti! Prolila sam za nju više krvi, nego što tebi te e kroz vene. Shvati jedno, Antoška, ceo svet je borbeno polje. I sam znaš da sam u pravu.“ „Bitka s Tamom, a protiv ljudi!“ „Da, s Tamom. Ali možemo pobediti samo ako stvorimo idealno društvo. Svet u kome e vladati ljubav, dobrota, pravednost. Posao Straže nije pak juriš po ulicama za magovimapsihopatama i izdavanje licence vampirima! Sve te sitnice oduzimaju vreme, snagu, ali su one ipak drugorazredne... kao toplota od sijalice. Sijalice su dužne da svetle, a ne da greju. Mi smo dužni da menjamo ove anstvo, a ne da se bavimo likvida jom sitnih ispada Tame. Eto ti cilj.

Eto ti put ka pobedi!“ „Olga, meni je to jasno.“ „Divno. Onda shvati i ono o emu se ne govori otvoreno. Vodimo borbu hiljadama

godina. I sve ovo vreme pokušavali smo da prekinemo tok istorije. Da stvorimo novi svet.“ „Vrli novi svet.“ „Molim, bez ironije. Ponešto smo ipak u inili. Kroz krv, kroz stradanja, svet ipak postaje humaniji. Ali neophodan je pravi pravcati prevrat.“ „Komunizam je bio naša ideja?“ „Ne naša, ali mi smo je podržali. inila nam se prili no dopadljivom.“ „I šta sad?“ „Vide eš“, Olga se osmehnu. Druželjubivo, iskreno. „Antone, sve e biti dobro. Veruj mi.“ „Ipak, moram da znam.“ „Ne. Upravo je to nepotrebno. Budi miran, nikakve revolucije nisu u planu. Nikakvi logori, streljanja, tribunali. Ne emo ponavljati stare greške.“ „Zato emo da inimo nove.“ „Antone!“ povisila je glas. „Na kraju krajeva, mnogo sebi dopuštaš! Velike su šanse da emo pobediti. Na nama je da postignemo mir, spokoj, prosperitet! Stupimo na elo ove anstva.

Savladamo Tamu. Dvanaest godina pripreme, Antone. I nije samo Geser radio... celo visoko rukovodstvo." „Ama šta?“ „Da. A ti mislio da se sve radi nasumice?“ Bio sam zapanjen. „Pratili ste Svetlanu dvanaest godina?“ „Naravno da nismo! Razradili smo bili novi socijalni model. Sproveli smo ispitivanja... pojedinih elemenata plana. ak ni ja nisam u toku sa svim detaljima. Geser još od onda eka, kada e se u esnici plana sastati na jednom mestu... u prostoru i vremenu.“ „Ko zapravo? Svetlana i inkvizitor?"

Na trenutak joj se zenice suziše, i ja shvatih da sam pogodio. Delimi no. „Ko još? Koja je uloga meni namenjena? A šta eš ti da radiš?“ „Sazna eš u dogledno vreme.“ „Olga, umešanost magije u ljudske živote nijednom još nije donela dobro.“ „Školski aksiomi su nam nepotrebni u ovom trenutku“, baš se razbesnela. „Nemoj smatrati sebe pametnijim od drugih. Ne spremamo se mi na magiju. Uživaj i odmaraj."

Klimnuh. „U redu. Izložila si mi svoj položaj... ne slažem se s njim." „Službeno?“ „Ne. Li no. I kao privatno lice smatram da imam puno pravo da se suprotstavim." „Kome? Geseru?" Olga izbe i o i, uglovi usana podigoše se u osmeh. „Antone...“ Okrenuh se, i iza oh.

Da, smešno je.

Da, ružno je.

Akcija koju sprovode Geser i Olga nije samo zamršena. Ne može se repeticija neuspelog socijalnog eksperimenta jednostavno nazvati pokušajem. Pripremljena, odavno isplanirana operacija, u koju sam ja imao nesre u da upadnem.

Koju je odobrilo visoko rukovodstvo...

Koju je odobrila Svetlost...

Zašto se ja uzbu ujem? Nemam ni prava na to. Nikakva. Ni šanse. Apsolutno. Preostaje mi samo da se tešim pri om o zrnu peska u peš anom satu, mada sam sada peš ano zrno na vodeni nom to ku.

I ono što je najtužnije, na prijateljskim i brižljivim to kovima. Niko me ne e proganjati.

Niko mi se ne e suprotstavljati. Prosto e se umešati da ne u inim neku glupost od koje svakako ne e biti nikakve koristi.

Zašto je onda sve tako bolno... tako neizdrživo bolno u grudima.

Stajao sam na terasi, stežu i pesnice u bespomo nom besu, kada mi se na rame spusti ruka. „Izgleda da si nešto ipak razjasnio, Antone?“ Pogledavši u Semjona, klimnuh. „Teško ti je?“ „Da“, priznao sam. „Upamti samo jedno... molim te. Ti nisi zrno peska. Niko od ljudi nije zrno peska. Tim pre - niko od Inih.“ „Koliko treba još da poživim da bih tako poga ao misli?“ „Sto godina, Antone.“ „Onda Geser može da ita bilo koga od nas kao otvorenu knjigu.“ „Razume se.“ „Zna i, mora u da se odu im od razmišljanja“, rekoh. „Prvo eš morati da se nau iš. Jesi li upoznat sa zbrkom koja se dogodila u gradu?" „Kada?“ „Pre dvadesetak minuta. Sve se ve završilo.“ „A šta se dogodilo?“ „Šefu je došao kurir, nekuda sa Istoka. Tamni su pokušali da ga prate i likvidiraju. Pred šefovim o ima“, Semjon se osmehnu. „Pa to je rat!“ „Ne, bili su u pravu. Kurir je došao nelegalno."

Osvrnuh se oko sebe. Niko nikuda nije žurio. Nisu skupljali stvari, palili motore. Ignjat i Ilja su ponovo zagrevali mangal. „Nema potrebe da se vra amo?“ „Ne. Šef se sam snašao. Došlo je do malog okršaja, bez žrtava. Kurira su primili u našu Stražu, a Tamni su primorani na odstupnicu bez i ega. Samo je restoran malo stradao." „Kakav sad restoran?" „U kojem se šef susreo s kurirom“, strpljivo je razjasnio Semjon. „A nama su dozvolili da produžimo odmor.“ Pogledah u zaslepljuju e plavo nebo, koje se preplavljuje vrelinom. „Znaš, potreban mi je odmor. Vrati u se u Moskvu. Nadam se da se niko ne e buniti.“ „Naravno da ne e.“ Semjon izvadi cigarete, zapali. I uzgred dobaci: „Na tvom mestu bih se raspitao šta je kurir s Istoka doneo. Možda u tome leži tvoja šansa.“ Gorko se nasmejah. „Ni Tamni nisu uspeli da to doznaju, a ti meni predlažeš da njuškam po šefovom sefu?“ „Tamni nisu uspeli da to pokupe. Šta god da je to bilo. Nemaš prava da to uzimaš niti da dolaziš u posed pošiljke, naravno. Ali da saznaš...“ „Hvala. Iskreno, hvala ti.“ Semjon klimnu, prihvataju i zahvalnost bez lažne skromnosti. „Na i emo se u Sumraku... Da, znaš, i ja sam se umorio od odmora. Posle ru ka u uzeti motor od Tigrice i odoh u grad. Da te odbacim?" „Aha.“

Stideo sam se. Ovakav stid u punoj meri mogu da osete samo Ini. Uvek nam je jasno kada nam drugi izlaze u susret, kada nam daju nezaslužene poklone, koje, svejedno, nemamo snage da odbijemo.

Nisam mogao više da ostanem ovde. Nikako nisam mogao. Da gledam Svetlanu, Olgu, Ignjata. Da slušam njihove istine.

Moja istina e zauvek ostati sa mnom. „Umeš da voziš motor?“ pitao sam ga, nespretno skre i temu na drugu stranu. „U estvovao sam u prvom reliju Pariz-Dakar. Hajdemo da pomognemo ostalima.“ Mrzovoljno pogledah u Ignjata, koji je cepao drva. Sekirom je baratao poput virtuoza.

Posle svakog udarca na trenutakbi zastao, ovlaš prelaze i pogledom preko ostalih, mrdaju i bicepsima.

Obožavao je samog sebe. Sav ostali svet, uostalom, ništa manje od toga. Ali sebe pre svih. „Hajdemo", saglasih se ja. Zaleteh se i bacih kroz Sumrak znak trostruke oštrice.

Nekoliko trupaca razletelo se u jednake cepanice, Ignjat, pak, kako je zamahnuo sekirom u slede em udarcu, izgubi ravnotežu i gotovo pade. Zavrteo je glavom.

Naravno, trag od mog udarca ostao je u prostoru. Sumrak je odzvanjao, žedno ispijaju i energiju. „Antoša, šta bi?“ s blagom ljutnjom u glasu upita Ignjat. „Pa zašto? Nije sportski tako!“ „Ali je efektno", odgovorih ja, spuštaju i se s terase. „Da još nacepam?“ „Ma idi bestraga..." Ignjat se nagnuo, skupljaju i cepanice. „Dogura emo do toga da emo i ražnji e pe i fajerbolovima...“ Nisam imao ose aj krivice, ali sam svejedno pritr ao u pomo . Drva smo besprekorno nacepali, preseci su svetlucali so no ilibarnom bojom. Do e ti žao te lepote na drvima.

Zatim pogledah prema ku i, i na prozoru u prizemlju ugledah Olgu.

S velikom pažnjom posmatrala je moj nestašluk. Previše ozbiljno. Odmahnuh joj rukom.

GLAVA 5.

Tigrica je imala dobar motor... ako se ova nejasna re može uopšte upotrebiti kada je re o „harliju“. Svejedno, makar bio i najprostiji model - postoje „harli-dejvidsoni“, i postoje drugi motori.

Nisam znao za šta e joj motor, sude i po svemu, vozili su ga jednom-dvaput godišnje.

Verovatno za istu stvar za koju joj služi i ova ogromna vila, gde je arobnica boravila vikendom.

Ali smo zato stigli u grad, pre nego što je bilo dva po podne.

Semjon je virtuozno upravljao teškim dvoto kašem. Ja tako nikad ne bih mogao, makar iz se anja aktivirao sa uvane „ekstremne navike“ sve gledaju i kroz granicu realnosti. Mogao bih, doduše, da vozim skoro istom brzinom, ali po cenu žestokog gubitka rezervne Sile. A Semjon ga je prosto terao, i sva njegova prednost u odnosu na oveka-voza a bila je tek samo u bogatom iskustvu. ak i pri brzini od stotinu kilometara vazduh je bio vreo. Vetar je poput hrapavog vrelog peškira šibao po obrazima. Kao da smo proletali kroz ložionicu - beskona nu, asfaltnu, prepunu gusto nabijenih, pre toga na suncu dobro užarenih, automobila. Triput mi se u inilo da emo se zakucati u nekakav auto, ili naleteti na nekakav stub koji se predusretljivo našao na putu. Teško da možemo da se razlupamo na smrt: oseti e neko od naših, do i e, pokupi e nas... svejedno, prili no neprijatna situacija.

Stigli smo bez poteško a. Posle kružne linije, Semjon se pet-šest puta poslužio magijom, ali samo da bi skrenuo pažnju saobra ajcima.

Za adresu me nije pitao, iako nikada dosad nije bio kod mene. Zaustavio se ispred ulaza, ugasio motor. Tinejdžeri, koji su cugali jeftino pivo na de jem igralištu, istog momenta u utaše, zaustavivši svoje poglede na motociklu. Zgodno je imati jednostavne i jasne želje u životu: pivo, ekstazi u diskoteci, nevaljalu devojku i „harli“ pod zadnjicom. „Jesi li imao skoro nekakva predvi anja?“ pitao me je Semjon. Trgnuh se. injenica je da se nisam previše hvalio da mi se uopšte i doga aju. „Prili no davno.“ Semjon klimnu. Baci pogled uvis, ka mom prozoru. Šta je ta no bio uzrok ovom pitanju, nije dalje precizirao. „Treba li da idem gore s tobom?“ „Slušaj, nisam ti ja devojka da me pratiš do vrata.“ Mag se osmehnu: „Nemoj me brkati s Ignjatom... Dobro, svejedno. uvaj se.“ „Zbog ega?“ „Pa valjda, zbog svega.“ Motor je zaurlao. Mag odmahnu glavom: „Nešto... nešto se sprema, Antone. Približava se. Budi na oprezu.“ Jurnuo je iz mesta, izazvavši nekoliko odobravaju ih uzvika kod omladine, i neusiljeno se provukao kroz uski prolaz izme u parkirane „volge“ i „žigulija“, koji se sporo kretao u susret. Pogledah za njim i odmahnuh glavom. Bez i trunke predvi anja tvrdim da e se Semjon ceo dan vrzmati po Moskvi, onda e se pridružiti nekakvoj grupi rokera, osta e s njima jedno dvadesetak minuta i nasta e legenda o sumanutom starom motociklisti.

Budi na oprezu...

Zbog ega?

I što je najvažnije, zašto?

Ušao sam u zgradu, automatski ukucavši kod na bravi, pozvah lift. Koliko još jutros bio sam na odmoru, sa prijateljima, i bilo je dobro.

I ostalo je tako, samo ja više nisam tamo.

Kažu, kada svetli mag iš ezava, tome uvek prethodi „blesak“, kao kod epilepti nih bolesnika pred napad. Besmislena primena sile... poput istrebljivanja muva fajerbolovima i cepanja drva borbenim inima. Sva e s voljenim osobama. Iznenadne prepirke s jednim, i isto toliko neo ekivani srda ni odnosi s drugim prijateljima. Sve je jasno kao dan, i svi mi dobro znamo ime se završava iš eznu e Svetlih.

Budi na oprezu...

Pri oh vratima, i pružih ruku za klju evima.

Ali, vrata behu otklju ana.

Najzad, i roditelji su imali klju . Opet, nikada se ne bi uputili iz Saratova, a da me pre toga nisu obavestili. Uostalom, ja bih predosetio njihov dolazak.

Obi an ljudski lopov nikada ne e kidisati na moj stan, zaustavi e ga najprostiji znak na pragu. I za Ine postoje svojevrsne prepreke. Razume se, njihovo savla ivanje je stvar Sile. Ipak, odbrambeni sistem je morao da postoji!

Stajao sam, posmatraju i usku pukotinu izme u vrata i dovratka, pukotinu koja nije smela da postoji. Pogledah kroz Sumrak, ali ništa nisam video.

Nisam imao oružje pri sebi. Pištolj je ostao u stanu. Tako e i desetina bojevih amajlija.

Mogao sam da postupim po nare enju. Radnik No ne straže, koji se na e u situaciji razotkrivanja nedozvoljenog pristupa nepoznate osobe u stan, koji se nalazi pod magijskom zaštitom, obavezan je da o tome obavesti dežurnog operativca i nadre enog, posle ega...

Pomislih samo kako sada treba da u pomo zovem Gesera, koji je pre samo nekoliko sati tek usput razjurio celu No nu stražu, i svaka želja da sledim dalje instrukcije je otpala. Stisnuh pesnice, podižu i na brzinu magiju „zamrzavanje“. Valjda, jer se setih upadljivog Semjonovog gesta...

Budi na oprezu?

Gurnuvši vrata u oh u svoj stan, koji, me utim, za tren oka postade nepoznat.

Ulaze i shvatih ko je jedini mogao imati dovoljno snage, ovlaš enja i drskosti da mi se pojavi bez poziva. „Dobar dan, šefe!“ rekoh i zavirih u kabinet.

No na straža U ne em sam, ipak, bio u pravu...

Zavulon, koji je zavaljeno sedeo u fotelji, pridiže obrvu. Odloži, zatim, „Argumente i injenice“ koje je itao. Pažljivo skide nao ari u tankom zlatnom ramu. I tek posle toga odgovori: „Dobar dan, Antone. Znaš, voleo bih da sam tvoj šef.“ Osmehivao se, crni mag van svih kategorija, glava moskovske Dnevne straže. Kao i obi no, bio je besprekorno odeven u crno odelo i svetlosivu košulju. Mršavi, kratko ošišan Ini nepoznatog starosnog doba. „Pogrešio sam“, rekoh. „Šta tražiš ovde?“ Zavulon slegnu ramenima: „Uzmi amajliju. Tu je negde u stolu, ose am je.“ Prišavši stolu, otvorih fioku, izvukoh koštani medaljon na bronzanom lancu. Stegao sam ga u ruci i osetih kako se zagreva. „Zavulone, ti nemaš vlast nada mnom...“ Crni mag klimnu: „U redu. Ja i ne želim da te stavljam na sumnju u li nu sigurnost.“ „Šta tražiš ti u domu Svetloga, Zavulone? Imam prava da se obratim Tribunalu.“

„Znam“, Zavulon mahnu rukama. „Sve znam. Kriv sam. Glup. Dovodim u nepriliku i sebe, i Dnevnu stražu. Ali došao sam ti u goste kao prijatelj.“ utah. „Da, o video-nadzorima se na tvom mestu ne bih mnogo brinuo“, prezrivo dobaci Zavulon. „Kako o vašim, tako i o onima, koje pripadaju Inkviziciji. Dozvolio sam sebi, da ih... kako bih rekao - uspavam. Sve što budemo rekli jedan drugom, zauvek e ostati me u nama.“ oveku veruj napola, Svetlome etvrtinu, Tamnome ni re ...“ promrmljah. „Naravno. I ne treba da mi veruješ. ak si obavezan! Ali molim te da me saslušaš...“ Zavulon se iznenada osmehnu, zadivljuju e iskreno i staloženo... „Ti si Svetli. U obavezi da pružaš pomo . Svima, koji te za nju zamole... ak i meni. A evo, i ja te molim...“ Pokolebavši se, pro oh prema divanu i sedoh. Ne izuvaju i se, ne spuštaju i pozor friza, ma kako smešna i pri samoj zamisli bila borba mene i Zavulona.

Stranac u mom stanu. Moj dom, moja tvr ava... gotovo da sam poverovao u to tokom svih ovih godina u Straži. „Kao prvo, kako si ušao?“ pitao sam. „Kao prvo, uzeo sam najobi niji kalauz, ali...“ „Zavulone, znaš ti dobro o emu ja. Signalne barijere je mogu e uništiti, ali ne i zavarati.

One su se morale aktivirati prilikom provale."

Crni mag uzdahnu. „Pomogao mi je tvoj Kostja. Sam si mu dao dozvolu.“ „Verovao sam da mi je prijatelj. Makar bio i vampir.“ „On ti i jeste prijatelj", Zavulon se osmehnu. „I ho e da ti pomogne.“ „Na svoj na in.“ „Na naš na in. Antone, upao sam u tvoj stan, ali ne želim da pravim nered. Nisam gledao službena dokumenta, koje ovde uvaš. Nisam ostavljao nikakve putokaze. Došao sam da razgovaramo." „Govori.“ „Obojica smo u problemu, Antone. U istom. I danas je taj problem dosegao kriti ne razmere.“ Znao sam, im sam ga ugledao, na šta e se svesti ovaj razgovor. Zato sam samo klimnuo. „Dobro... razumeo si me...“ crni mag nastavi dalje, uzdahnu. „Antone, ja se ne zanosim iluzijama. Mi svet vidimo druga ije. I svoj dug nejednako shvatamo. Ali ak i u takvom položaju, mogu e su ta ke preseka. Nas, Tamne, mogu e je prekoriti s vaše ta ke gledišta. Povremeno, mi postupamo prili no nepredvidivo. I prema ljudima se... po svojoj prirodi, premda prinudno, odnosimo s manje pažnje... Da, to je sve istina. Me utim, niko, zapamti, niko i nikada nas nije optuživao za pokušaj globalnog uplitanja u sudbinu ove anstva! Posle sklapanja Dogovora mi živimo svoj život... a to želimo i od vas.“ „Niko vas nije optuživao", saglasih se ja. „Zato što vreme, kako god okreneš, radi za vas.“ Zavulon odmahnu: „A šta to treba da zna i? Da smo, možda, bliži ljudima od vas? Da smo, možda, mi u pravu? Uostalom, manimo se prazne pri e, ona je beskona na. Ponovi u što sam rekao: mi poštujemo Dogovor. I esto ga se pridržavamo kudikamo savesnije od sila Svetlosti.“ Obi na veština vo enja razgovora. U po etku treba priznati nekakvu opšte poznatu krivicu. Zatim blago prekoriti sagovornika za isto tako opštu grešnost. Zameriti mu, i odmah sve zanemariti... zaboravimo.

I tek posle toga pre i na glavnu stvar. „Uostalom, pre imo na glavnu stvar“, uozbiljio se Zavulon. „Svi smo mi... okolišali. Za

poslednjih sto godina sile Svetlosti su triput vršile globalna ispitivanja. Revolucija u Rusiji, Drugi svetski rat. I evo... opet. Po istom tom scenariju." „Ne razumem, o emu ti to“, rekoh. U grudima mi se stezalo. „Stvarno? Objasni u ti. U toku je izrada socijalnih kalupa, koji e, mada putem velikih potresa i ogromne koli ine krvi, dovesti ove anstvo, ili makar njegov ve i deo, do idealnog društva. Idealnog, s vaše ta ke gledišta, ali ja nemam ništa protiv! Nimalo... svako ima pravo na maštu. Ali to da je vaš put i previše žestok...“ i ponovo tužan osmeh. „Vi nas prekorevate za okrutnost... dobro, imate osnova... ali šta je pogubljenje deteta na žrtvenoj crnoj misi u pore enju sa jednim fašisti kim de jim koncentracionim logorom? A tek fašizam - tako e vaše maslo.

Ponovo, izmaklo kontroli. U po etku beše internacionalizam i komunizam... propalo. Zatim nacional-socijalizam. Opet greška! Spojili ste ih zajedno, potom ekali rezultat. Predahnuli ste, sve obrisali, i prionuli na novi eksperiment.“ „Greške uz vaš trud.“ „Razume se! Pa mi posedujemo nagon samoodržanja! Mi ne stvaramo socijalne modele na osnovu svoje etike. I zašto bismo onda bili dužni da inimo ustupke vašim projektima?“ utao sam.

Zavulon klimnu, o igledno zadovoljan. „Dakle ovako, Antone... Možemo biti neprijatelji. Mi i jesmo neprijatelji. Zimus si nam se umešao u planove, i to prili no ozbiljno. Proletos si mi ponovo stao na put. Likvidirao si dvoje saradnika Dnevne straže. Da, naravno, Inkvizicija je prihvatila tvoj postupak kao krajnje neophodni in samoodbrane, ali veruj mi - nije mi prijatno. emu glava organizacije, ako nije u stanju da zaštiti svoje saradnike? Prema tome, mi smo neprijatelji. Ali sada je iskrsla izuzetna prilika. Slede i eksperiment. I ti si u njega indirektno umešan.“ „Ne znam o emu govoriš.“ Zavulon se zasmeja. Podigao je ruke: „ Antone, ne želim ništa da izvla im iz tebe. Ne u ti postavljati nikakva pitanja. Niti u te moliti za bilo šta. Samo me saslušaj. Posle toga u oti i...“ Iznenada se prisetih kako je ove zime, na krovu solitera, veštica Alisa iskoristila svoje pravo na intervenciju. Sasvim slabu... rešila je samo da mi kaže istinu. I ta istina je okrenula de aka Jegora na stranu Tamnih.

Zašto sve mora da se odvija na taj na in?

I zašto se Svetlost koristi lažima, a Tama istinom? Zašto se naša istina pokazuje bespomo nom, dok se laž istovremeno ispostavlja delotvornom? I kako to da Tama tako vešto koristi istinu da bi inila zlo? U ijoj je to prirodi, ljudskoj ili našoj? „Svetlana je izvanredna arobnica“, rekao je Zavulon. „Ali njena budu nost ne po iva na elu No ne straže. Njena sudbina stoji u službi jednom jedinom cilju. Misiji koju je neuspešno obavila Olga. Valjda znaš da je jutros u grad stigao kurir iz Samarkanda?“ „Znam“, priznah iz nekog razloga. „A ja ti mogu re i i šta je doneo sa sobom. Ho eš li da znaš?“ Stegoh zube. „Ho eš...“ Zavulon klimnu. „Kurir je doneo komad krede.“ Ne veruj nikad Tamnima. Ne znam kako, ali inilo mi se da ovaj ne laže. „Mali komad krede“, mag se osmehnuo. „Njime možeš pisati po školskoj tabli. Ili crtati školice po asfaltu. Ili mazati tak u bilijaru. Sve to možeš raditi i istom takvom lako om, kao i istiti orahe velikim kraljevskim pe atom. Ali ako tu kredu u ruke uzme velika arobnica...

Isklju ivo velika - obi na za to ne bi imala snage. I baš arobnica - u muškim rukama kreda e ostati samo kreda. Pri tom, arobnica mora biti Svetla. Za Tamu je ovaj artefakt beskoristan."

Da li mi se u inilo, ili je on uzdahnuo? utao sam. „Maleni komad krede...“ Zavulon se zaljulja u fotelji, ljuljao se napred-nazad. „On je ve sasvim istrošen, ne jedanput su ga u rukama držali tanki prsti lepih devojaka, sa svetlim plamenom u pogledu... Puštali su ga u dejstvo, i podrhtavala je zemlja... brisale su se granice izme u država, nicale su imperije, pastiri su postajali proroci, a tesari bogovi, podmetnutu decu proglašavali su kraljevima, narednici su se uzdizali do imperatora, poluobrazovani bogoslovi i netalentovani umetnici izrastali su u tirane... Mali ogrizak krede. Samo to.“ Zavulon ustade. Raširi ruke: „To bi bilo sve što sam planirao da ti ispri am, dragi moj neprijatelju. Ostatak eš i sam shvatiti, ako budeš hteo, naravno.“ „Zavulone...“ otvorio sam pesnicu i pogledao na amajliju. „Ti si plod Tame." „Svakako. Ali samo onog dela Tame, koja je bila u meni. Onu, koju sam sam izabrao.“ ak i tvoja istina pri injava zlo.“ „Kome? No noj straži? Naravno. Ljudima? Dozvoli mi da se ne složim s tim...“ Krenuo je prema vratima. „Zavulone...“ pozvah ga ponovo. „Video sam tvoj istinski oblik. Ja znam ko si i šta si ti zapravo.“ Crni mag je stajao kao ukopan. Zatim se lagano okrenu, pre e dlanom preko lica - na trenutak, ono se iskrivi, umesto kože promaknu tamno krzno, o ne duplje pretvoriše se u uske procepe...

Rasejala se tama. „Da, svakako da jesi. Video si“, Zavulon ponovo dobi ljudsko obli je. „A ja sam video tebe. I, dozvoli mi da priznam, nisi mi se ukazao kao beli an eo sa svetle im ma em. Sve zavisi od toga s koje strane posmatraš stvar. Izvini, Antone. I veruj mi da u te sa zadovoljstvom likvidirati... kada do e vreme za to. Ali sada ti želim svu sre u. Od srca, koje u svakom slu aju nemam.“ Vrata za njim se zalupiše.

Odmah, zatim, kao da se prenuo, iz Sumraka se uzdignu zaštitno znamenje. Maska hoen se izvi, u drvenim prorezima za o i zasvetli bes, usta se otvoriše.

Sekjuriti...

U dva pokreta zaustavih token, a u masku ispalih sa uvani friz. Ipak je poslužio. „Komadi krede...“ prozborih. uo sam ponešto o tome. Nedavno, i kraji kom uha. Par re enica koje je na asu usputno izgovorio predava , ili prazna pri a koja se širi firmom, ili pak kursisti ke bajke. Ali, upravo o par etu krede...

Ustao sam sa kreveta i podigao ruku. Bacih amajliju na pod. „Geseru!“ povikao sam diljem Sumraka. „Geseru, javi se!“ Senka se podiže s poda, uli se u telo, usisavaju i se u sebe. Svetlost je tinjala, obrisi nameštaja su nestajali. Postalo je neizdrživo tiho. Toplota se gasila. Stajao sam raširenih ruku, dok je žedni Sumrak pio moju snagu. „Geseru, dozivam te imenom tvojim!“ Niti sive magle probijale su se kroz sobu. Bilo me je baš briga za sve one koji su mogli da uju moje vapaje. „Geseru, instruktore moj, zovem te - odgovori mi!“ Negde u daljini zadrhtala je nevidljiva senka. „Slušam te, Antone.“ „Odgovori mi!“

„Na koje pitanje o ekuješ odgovor?" „Zavulon - da li je slagao?" „Nije.“ „Geseru, stanite!“ „Kasno je, Antone. Sve ide svojim tokom. Moraš se pot initi." „Geseru, stanite!" „Nemaš prava ni na kakav zahtev.“ „Prava! Ako smo mi - deo Svetlosti, ako inimo dobro, onda imam prava!“ Za utao je. Pomislio sam ak da je šef odbio da razgovara sa mnom... zauvek. „Dobro. ekam te za sat vremena u parabaru." „Gde, gde?“ „U padobranskom baru. Metro stanica Turgenjevskaja. Odmah posle bivše glavne pošte.“ Tišina je postajala sve primetnija.

Odstupio sam korak izlaze i iz Sumraka. Originalno mesto za susret. Zar se beše nije tamo Geser raspravljao s Dnevnom stražom? Ne, ipak je to bilo u nekom restoranu...

Kud god, makar i u parabar, i u „Rozi“, i u „Šansu“. Svejedno. Makar bili i padobranci, i japiji, i gejevi.

Ali drugu bi stvar morao saznati pre susreta s Geserom.

Uzevši mobilni, okrenuh Svetlanu. Odmah se javila. „Zdravo“, rekoh prosto. „Još si u vikendici?“ „Ne“, zvu alo je kao da se uznemirila zbog poslovnog tona u mom glasu. „Idem u grad.“ „S kim?“ Zapela je: „S Ignjatom.“ „Dobro“, iskreno rekoh. „Slušaj, je l' znaš nešto o kredi?“ „O emu?“ Sada je uznemirenost postala o igledna. „O magijskom svojstvu krede. Nisi u ila o njenoj primeni u magiji?“ „Ne... Antone, je li sa tobom sve u redu?“ „Štaviše." „Da se nije nešto dogodilo?“ Ve ita ženska potreba da postavlja svako pitanje na dva-tri razli ita na ina... „Ništa specijalno." „Ho eš...“ zamucala je. „Ho eš li da pitam Olju?“ „I ona je sa vama?“ „Da, troje nas je.“ „Ipak, ne. Hvala.“ „Antone...“ „Šta je, Sveta?“ Prišao sam stolu, otvorio kov eži sa svakakvom magijskom starudijom. Pogledah mutne kristale, nevešto izrezbareno magijsko žezlo... tada sam još i želeo da postanem borbeni mag.

Zatvorih ga. „Oprosti mi.“ „Nemam šta da ti oprostim.“ „Mogu li da svratim?“ „Jeste li daleko?“ „Na pola puta.“ „Ne e mo i. Imam neki važan sastanak. Zva u te kasnije.“

Prekinuo sam vezu i nasmejao se. Istina može biti zla i lažljiva u mnogim slu ajevima. Na primer, ako kažeš samo polovinu istine. Re i da ne eš da razgovaraš, a ne objasniti zbog ega.

Dozvolite mi da inim dobro, ine i zlo. Nemam drugih aduta.

Za svaki slu aj prošao sam još jednom kroz stan, zavirio u spava u sobu, u kupatilo, u kuhinju. Koliko sam mogao da ocenim, Zavulon zaista nije ostavio „poklone".

Vrativši se u kabinet, uklju io sam lap-top i stavio disk s magijskom informacionom bazom. Ukucao sam lozinku i uneo re „kreda“.

Nisam o ekivao posebne rezultate. Ono što sam ja hteo da znam, moglo je da pripada onom visokom stepenu pristupa, koji se nikad i nije unosio u kompjuterske baze.

Za re „kreda“, baza je izbacila tri rezultata.

U prvom slu aju re je bila o krednom kopu, gde se u XV veku odigrao dvoboj izme u svetlog i tamnog maga prvog stepena. Obojica su poginuli, i to od elementarnog gubitka snage, ne mogavši na kraju borbe da se iskobeljaju iz Sumraka. Tokom poslednjih pedeset godina u tom rejonu je poginulo gotovo tri hiljade ljudi.

Drugi slu aj opisivao je koriš enje krede za crtanje magijskih znakova i zaštitnih krugova.

Informacija je ovde bilo kudikamo više, i ja sam ih sve pažljivo pro itao. Ništa naro ito.

Upotreba krede nije imala nikakvo naro ito preimu stvo nad ugljem, olovkom, krvlju ili uljanim bojama. Štaviše, ona se od svih najlakše brisala.

Me utim, bližio sam se zaklju ku da su se me u „mitovima“ nalazili istiniti, ali odavno zaboravljeni doga aji.

Kreda se spominjala u lanku „Knjige sudbine".

Stigao sam do polovine, kada sam shvatio da sam pogodio u centar. Informacija je bila savršeno otkrivena, stajala je tu pred o ima, i bila dostupna za svakog maga po etnika, a verovatno se mogla sresti i u javnim izvorima dostupnim ljudima. „Knjiga sudbine". Kreda.

Sve se uklapalo.

Zatvorivši fajl isklju io sam mašinu. Posedeh malo, grickaju i usnu. Pogledah na sat.

Vreme je bilo da krenem ka ta ki našeg neobi nog randevua.

Istuširah se i preobukoh. Uz sebe zadržah Zavulonov medaljon, znak No ne straže i bojevi disk, koji sam jednom dobio od Ilje na poklon - drevni bronzani oblutak, veli ine jedva ve e od kovanice od pet rubalja. Nikada ga nisam koristio. Kako mi je onomad rekao, u amajliji je ostao jedan, jedva dva naboja.

Iz šteka izvukoh pištolj. Proverih šaržer. Razorni srebrni meci. Odli ni protiv oborotnja, nepouzdani protiv vampira, krajnje efikasni protiv crnih magova.

Kao da sam se spremio u rat, a ne na razgovor s na elnikom...

Kada sam prišao vratima, u džepu mi zazvoni mobilni. „Antone?“ „Sveta?“ „Olga ho e da razgovara s tobom... samo da joj dam slušalicu.“ „ Ajde“, složih se ja, otklju avaju i vrata. „Antone... mnogo te volim. Ne pravi gluposti, molim te.“ Nisam ak našao za shodno da joj uputim odgovor - Olga je uzela slušalicu. „ Antone. Ho u da znaš da je sve ve rešeno. I sve e se ubrzo dogoditi.“ „Ve eras", složih se s njom. „Otkud znaš?“ „Ose am. Jednostavno ose am. Zbog toga su i udaljili Stražu iz grada, zar ne? I Svetlanu su doveli u odgovaraju e duševno stanje.“

„Šta znaš?“ „’Knjiga sudbine’. Kreda. Sve mi je jasno.“ „Uzalud“, kratko odgovori Olga. „Antone, moraš...“ „Ne moram ja ništa. Toliko je Svetlosti u meni.“ Prekinuvši vezu, isklju ih telefon. Dosta je. Geser ionako može da stupi sa mnom u kontakt bez ikakvih tehni kih sredstava. Olga e nastaviti s ube ivanjem. Svetlana... Svetlana ionako ne e shvatiti šta ja to zapravo i zašto radim.

Ako si rešio da ideš do kraja, onda idi sam. I nikoga ne zovi sa sobom.

„Sedi, Antone“, rekao je Geser.

Ispostavilo se da je mesto bilo sasvim maleno. Šest-sedam stolova odeljenih pregradama.

Bar. Zadimljeno. Na televizoru sa utišanim tonom prikazivao se paraglajding. Na zidovima fotografije - tela razapeta u vazduhu, u kombinezonima jarkih boja. Nije bilo mnogo naroda, možda i zbog vremena... za ru ak je kasno, do ve ere ima još vremena. Bacih pogled preko stolova i u uglu ugledah Borisa Ignjatjevi a.

Nije bio sam. Šef je jeo vo nu salatu, lenjo kidaju i grož e. Odmah po strani, prekrštenih ruku, sedeo je visoki crnomanjasti momak. Pogledi nam se ukrstiše... i ja osetih blago, ali osetno gušenje.

Tako e Ini. Jedno pet sekundi, posmatrali smo jedan drugog, postepeno poja avaju i pritisak. Bio je jak, i to izuzetno, ali bez prevelikog iskustva. U jednom trenutku smanjio sam otpor, sklonio se od njegove sonde, i pre nego što je momak uspeo da se zaštiti, skenirao ga.

Ini. Svetli. etvrti stepen.

Mladi se savi od bola. Pogleda na Gesera o ima prebijenog psa. „Upoznajte se“, predloži Geser. „Anton Gorodecki, Ini, No na straža, grad Moskva.

Ališer Ganijev, Ini, No na straža, grad Moskva... odnedavno."

Kurir.

Pružih mu ruku, i skinuh zaštitu. „Svetli, drugi stepen...“ re e Ališer, pogledavši mi u o i. Poklonio se. Klimnuvši glavom, odgovorih: „Tre i."

Mladi ponovo pogleda na Gesera. Ovaj put ne s krivicom, ve s enjem. „Drugi“, potvrdio je šef. „Ti si na vrhuncu svoje forme, Antone. Izuzetno mi je drago zbog tebe. Sedi, da porazgovaramo. Ališere, prati šta se dešava.“ Seo sam preko puta šefa. „Znaš li zašto sam baš ovde zakazao sastanak?“ pitao je Geser. „Jedi grož e, vrlo je ukusno." „Otkud bih znao. Možda zato što se ovde jede najukusnije grož e u Moskvi.“ Geser se nasmeja. „Bravo. Ali, nije to glavni razlog. Vo e smo kupili na pijaci.“ „Onda je ambijent prijatan.“ Šef slegnu ramenima: „Ništa naro ito. Sala je mala... ako bi prošao iza onih vrata, video bi bilijar i još par stolova.“ „Šefe, da ne ska ete vi tajno s padobranom?“ „Ima ve dvadeset godina kako nisam skakao“, staloženo uzvrati Geser. „ Antone, dragi

moj, svratio sam ovamo na kupus s bifstroganovom i grož e, samo zato da bih ti pokazao mikrosredinu. Malo, premalo društvance. A ti se sad opusti, sedi malo... Ališere, kriglu piva za Antona! Pogledaj oko sebe, vojni e. Pogledaj na lica. Oslušni žamor. Udahni duboko.“ Okrenuh se. Nagnuh se malo na drvenoj stolici da bih imao bolji pogled. Ališer je ve stajao pored bara i ekao moje pivo.

Imali su udna lica, redovni gosti „parabara“. Ne im neuhvatljivim li ila su jedna na druga. Osobite o i, osobita gestikulacija. Ništa naro ito... osim možda nevidljivog žiga na svakom. „Kolektiv", rekao je šef. „Mikrosredina. Mogao sam da zakažem ovaj razgovor u gej klubu „Šansa“, ili u restoranu CDL-a (Centralni dom književnika), ili u kr mi iza neke tamo fabrike. Nebitno. Glavna stvar je da bih tamo zatekao isti ovakav mali, zatvoreni kolektiv. U ovoj ili onoj meri izolovan od društva. Ne u „Mekdonaldsu“, ne u otmenom restoranu, nego u javnom ili skrivenom klubu. Znaš li zašto? Ovo smo mi. Ovo je model naše Straže.“ utao sam. Gledao sam kako momak na štakama prilazi ka susednom stolu, odmahnuo rukom na poziv da sedne, i naslonivši se na pregradu po eo nešto da pri a. Muzika je prigušavala re i, ali opšti smisao sam mogao da shvatim kroz Sumrak. Neaktivirani padobran. Sada je u rezervi. Pola godine ništa od skakanja! „Ovo društvance je baš posebno“, nestrpljivo je nastavljao šef. „Rizik. Jaki utisci.

Nerazumevanje okoline. Sleng. Za normalne ljude, savršeno nepoznati problemi. I, uzgred re eno, redovne povrede i smrt. Svi a ti se ovde?“ Razmislivši, odgovorih: „Ne. Ovde moraš biti na isto sa sobom. Ili te jednostavno... nema.“ „Naravno. U ovakve mikrosredine interesantno je zaviriti samo jedanput. Posle toga, ili usvajaš njene zakone i ulaziš u njen mali socijum, ili se pak otrgneš. Me utim... mi se ni po emu ne razlikujemo. Po svojoj suštini. Svaki Ini na svetu koji je saznao svoju suštinu, morao je da napravi izbor. Ili e se samovoljno pridružiti Straži, postati vojnik, borac, neminovni smrtnik. Ili e nastaviti sa nekakvim ljudskim životom, koriste i se nizom Inih prednosti, ne razvijaju i dalje magijske sposobnosti... ali i trpe i nedostatke takvoga života u punoj meri. Najgora stvar je kada je prvi izbor koji napraviš, loš. Neko, na primer, više ne želi da poštuje zakone Straže... zbog ovog ili zbog onog razloga. Ali izlaz iz našeg okruženja je gotovo nemogu . De, reci mi, Antone, da li bi ti mogao da funkcionišeš izvan Straže?“ Jasno je da šef nikada ne vodi apstraktne razgovore... „Verovatno da ne bih“, priznao sam. „Teško bi mi bilo, i fakti ki nemogu e da se zadržim u okviru granica obi nog svetlog maga.“ „A ne pridruživši se Straži, ne bi mogao da opravdaš svoja dela interesima borbe protiv Tame. Je li tako?“ „Tako je.“ „Eto u emu je sva suština, Antoška... i sva muka“, šef uzdahu. „Ališere, ne stoj tu kao kip...“ Zaista je mu io ovog momka. Razlog za to bio mi je jasan kao dan - kurir je zaustavljen, zatražio je mesto u moskovskoj Straži, i sada je kusao neminovne posledice. „Vaše pivo, svetli Antone“, laganim pokretom glave, mladi spusti kriglu preda me. utke uzeh pivo.

Ni zbog ega nije bio kriv, ovaj mladi i talentovani mag. Ube en sam da emo biti dobri prijatelji. Ali sada, kivan sam ak i na njega. Ališer je u Moskvu doneo ono, što e zauvek rastaviti mene i Svetlanu. „Antone, šta emo dalje?“ pitao je šef.

„A u emu je, u stvari, problem?“ gledaju i ga odanim pogledom starog bernandinca, odgovorih ja. „Svetlana. Stojiš na putu njenog zadatka.“ „Naravno.“ „Antone, govorimo o knjiškim primerima. Aksiomima. Nisi u pravu kada se suprotstavljaš politici Straže, polaze i od li nih interesa." „Otkud sada moji li ni interesi?“ iskreno se za udih. „Smatram da je cela ova operacija nemoralna. Nema od nje nikakve koristi za ljude. Ovako ili onako - svi dosadašnji pokušaji da se kardinalno izmeni ljudsko društvo pretrpeli su krah.“ „Pre ili kasnije, uspe emo u tome. Zapamti: ne pokušavam ak ni da te ube ujem da nas baš ovog puta o ekuje uspeh. Ali šanse su ve e nego ikad.“ „Ne verujem.“ „Možeš da se žališ višem rukovodstvu." „Ne e uspeti da je razmotre do onog dana, kada Svetlana bude uzela u ruke kredu i otvorila ’Knjigu sudbine’.“ Zažmurio je. Uzdahnuo. „Ne. Ne e. Sve e se dogoditi no as, im do e naše vreme. Zadovoljan? Sad kad si saznao vreme akcije?" „Borise Ignjatjevi u", namerno ga oslovih tim imenom, pod kojim sam ga prvo upoznao. „Saslušajte me. Molim vas. Jednom davno, napustili ste svoju otadžbinu i došli u Rusiju. Ne radi interesa Svetlosti, niti zbog karijere. Ve zbog Olge. Pomalo mi je poznato vaše zale e. Koliko je toga samo... i mržnje, i ljubavi, i izdaje, i plemenitosti. Morate da me razumete. Možete...“ Ne znam šta sam o ekivao. Kakav odgovor... skrenutog pogleda, ili kroz zube iscedenog obe anja da se akcija otkazuje. „Savršeno te ja razumem, Antone“, šef klimnu. „Nisi ak ni svestan koliko dobro. Upravo zbog toga, akcija mora biti izvedena.“ „ Ali, zašto?“ „Zbog toga, dragi moj de e, jer postoji takva stvar, kao što je sudbina. I nema ni eg snažnijeg od nje. Nekome je su eno da menja svet. Nekome nije. Nekome je su eno da slama itave države, a nekome da stoji iza kulisa... s koncima marioneta u rukama umazanim kredom.

Antone, veruj mi, znam šta radim. Veruj mi.“ „Ne verujem.“ Ustao sam, ostavivši nedirnuto pivo s ve s palom penom. Ališer upitno pogleda u šefa, kao da je spreman da me zaustavi. „Imaš pravo da radiš šta ho eš“, rekao je šef. „U tebi je Svetlost, ali iza le a ti je Sumrak.

Dobro znaš emu te može dovesti bilo koji pogrešan korak. I znaš, da sam spreman... i dužan da ti do em u pomo .“ „Geseru, nastavni e moj, hvala ti za sve emu si me nau io“, poklonih se, izazvavši nekoliko radoznalih pogleda kod padobranaca. „Ne smatram da i dalje imam pravo da ra unam na tvoju pomo . Primi moju zahvalnost.“ „Osloba am te od svih obaveza prema meni“, staloženo odgovori Geser. „Radi onako, kako ti sudbina nalaže.“ Gotovo. Lako se odrekao bivšeg u enika.

Uostalom, koliko je imao ovakvih u enika... koji nisu shvatili više ciljeve i svete ideale?

Stotine, hiljade... „Zbogom, Geseru“, rekoh. Pogledah na Ališera. „Sre no, novi stražaru.“ Momak me prekorno pogleda:

„Ako mi je dozvoljeno da kažem...“ „Govori“, dozvolih mu. „Ne bih se žurio na tvom mestu, svetli Antone.“ „Predugo sam oklevao, svetli Ališere“, osmehnuh se. U Straži sam navikao da se ubrajam me u najmla e magove, ali... sve prolazi. A za ovog novajliju, ja sam ve bio autoritet. Dok sam još bio. „Do i e vreme kada eš za uti kako vreme šušti, i kao pesak prolazi kroz prste. Seti eš me se tada. Sre no.“

GLAVA 6.

Žega. Šetao sam se po Starom Arbatu. Umetnici, koji crtaju šablonske portrete, muzikanti, koji sviraju stereotipnu muziku, trgovci, koji prodaju jednoobrazne suvenire, stranci sa standardnim interesovanjem u o ima, Moskovljani s ustaljenom netrpeljivoš u, koji promi u pored drvenih rekvizita...

Zaustavi e vas?

Ako im priredite malu predstavu?

Ako bacate munje? Gutate pravu vatru? Raspuknete kaldrmu iz koje e nagrnuti fontana mineralne vode? Izle ite desetine bogalja-skitnica? Nahranite uli are-lutalice pirozima iz neba stvorenim?

A zašto bi?

Ponudi e mi šaku sitnine za fajerbolove, kojima treba tu i ološ. Ispostavi e se da je mineralna fontana zapravo probušena vodovodna cev. Oni bogalji-skitnice su ionako zdraviji i bogatiji od ve ine prolaznika.

Uli ari e se razbežati, jer su odavno primili k znanju da besplatni pirozi ne postoje.

Da, razumem ja Gesera, i sve velike magove što se hiljadama godina bore protiv Tame.

Ne sme se ve no živeti s ose ajem nemo i. Ne sme se ve no sedeti u rovu - to je za armiju pogubnije od neprijateljskog kuršuma.

Ali, gde sam ja tu?

Zar se od moje ljubavi moraju šiti pobedni ke zastave?

I šta e tu ovi ljudi?

Svet je lako prevrnuti i postaviti na noge, ali ko e pomo i ljudima?

Zar smo zaista nesposobni da bilo šta nau imo?

Bio mi je poznat Geserov plan... ta nije, šta e Svetlana raditi po njegovoj naredbi. Bilo mi je jasno do ega sve to može da dovede, i kakvim sve rupama u Dogovoru e se pravdati uplitanje u „Knjigu sudbine“. Raspolagao sam i podacima o vremenu akcije. Jedino, šta nisam znao je mesto i objekat operacije.

A to je bilo presudno.

Ne preostaje mi ništa drugo nego da odem Zavulonu na prag.

A onda pravo u Sumrak...

Stigao sam ao sredine Arbata, kada sam, ovlaš, na samoj granici ula, osetio kretanje Sile.

Rame uz rame sa mnom, strujalo je magijsko dejstvo, slabašno, ali...

Tama! Šta god ja mislio o Geseru, i ma koliko mu se suprotstavljao, ipak sam i dalje bio vojnik No ne straže.

Pruživši ruku za amajlijom u džep, prizvah svoju senku i zakora ih u Sumrak.

Oh, kako je sve zapušteno!

Odavno nisam šetao po centru Moskve kroz Sumrak.

Modra mahovina prekrivala je sve poput debelog tepiha. Niti, koje su se lagano njihale, stvarale su iluziju vode u talasima. Od mene su se odbijali krugovi - mahovina je istovremeno ispijala moju snagu, i upinjala se da otpuzi dalje. Ali, sitni nestašluci Sumraka me nisu interesovali u ovom trenutku.

U sivom prostranstvu, pod nebom, lišenim sun evih zraka, nisam bio sam.

Na sekund pogledah u devojku, koja je, okrenuta le ima, stajala ispred mene. Gledao sam je, ose aju i kako mi se zloban osmeh penje uz lice. Osmeh, nedostojan svetlog maga. Ne mari, „slabašan uticaj"!

Magijska intervencija tre eg stepena?

Opa...

Pa to je veoma ozbiljno, devoj ice. Toliko ozbiljno, da si, verovatno, spala s uma. Tre i stepen je daleko od tvojih sposobnosti, koristiš se tu im amuletom.

A ja u pokušati da ti se suprotstavim svojim silama.

Prišao sam joj, a da nije ni za ula korake po mekom modrom tepihu. Maglovite senke ljudi klizile su unaokolo - bila je i suviše zanesena. „Anton Gorodecki, No na straža“, rekao sam. „Alisa Donjikova, uhapšeni ste.“ Veštica vrisnu, okrenu se. U rukama je držala amajliju - kristalna prizma, kroz koju tek što je posmatrala prolaznike. Prvim instinktivnim gestom pokušala je da sakrije amulet, a slede im da me pogleda kroz prizmu.

Stegnuvši ruku, prisilio sam je da se zaustavi. Na momenat smo stajali jedno pored drugog, polako sam poja avao pritisak, otvaraju i joj šaku. Sli na scena izme u muškarca i žene izgledala bi prili no sramno. Kod nas, Inih, izvor fizi ke snage ne leži u polnom obeležju, niti ak u raskošnoj muskulaturi. Snage je svuda unaokolo: u Sumraku, u okruženju. Neizvesno je koliko je snage mogla iscrpsti Alisa od okruženja, dosta, možda i više od mene.

Ipak, zatekao sam je na mestu zlo ina. Pored nje su mogli biti i drugi. Odupiranje patroli suprotne Straže, koja je ofkijelno obavila hapšenje, povod je za neodloživu likvidaciju. „Ne pružam otpor“, rekla je Alisa i otvorila dlan. Prizma bešumno pade na mahovinu, koja planu, uskomeša se, prekrivaju i kristalni amulet. „Prizma mo i?“ retori ki upitah ja. „Alisa Donjikova, izvršili ste magijsku intervenciju tre eg stepena.“ etvrtog“, brzo odgovori ona.

Dozvolio sam sebi da slegnem ramenima. „Tre i, etvrti, nije u tome stvar. Svejedno, Alisa, Tribunal ti ne gine. Zaglibila si.“ „Ništa ja nisam uradila“, veštica se uzaludno upinjala da izgleda smireno. „Ja imam dozvolu da nosim prizmu. Nisam je upotrebljavala.“ „Alisa, svaki malo bolji mag skinu e sve podatke s te stvar ice.“ Spustivši ruku, rasterao sam plavu mahovinu, a prizmu privukao u dlan. Bila je hladna, veoma hladna. ak i ja mogu da je pro itam...“ rekao sam. „Alisa Donjikova, Ina, Tamna, veštice Dnevne straže, etvrti stepen mo i, zvani no vam upu ujem optužbu o kršenju Dogovora.

Ukoliko budete pružali otpor, bi u prinu en da vas likvidiram. Ruke uvis.“ Povinovala se. Progovorila je brzo, uverljivo, koriste i se svime ime je raspolagala: „Antone, ekaj, molim te, slušaj me... Da, testirala sam prizmu, ali razumi me, prvi put sam u rukama imala amulet takve snage! Antone, nisam poludela da nasred Moskve napadam ljude, a i zašto e mi to? Antone, pa mi smo oboje Ini! Daj, molim te da sve rešimo mirnim putem? Antone!" „Kakav bre mir?“ spustivši prizmu u džep, rekoh ja. „Idemo.“ „Antone, intervencija etvrtog... tre eg stepena! Bilo koja intervencija tre eg stepena, po injena u korist Svetlosti! Ne moja glupa igra s prizmom, ve prava pravcata intervencija!“ Mogao sam da razumem razlog za njenu paniku. Stvar je odisala smrtnom kaznom.

Službenik Dnevne straže, koji iz li nih pobuda ispija ljudsku energiju je skandal velikih razmera... Alisu bi žrtvovali bez dvoumljenja.

„Nemaš ti ovlaš enje za takve kompromise. Rukovodstvo Tamnih e dezavuirati tvoje obe anje.“ „Zavulon e potvrditi!“ „Zar?“ iznervirao sam se zbog uverljivosti u njenom glasu. Sigurno je Zavulonova ljubavnica? Ipak, udno je... „Alisa, jedanput sam s tobom sklopio mirovni sporazum...“ „Jesi, i ja sam sama predložila da ti se intervencija oprosti..." „I do ega je to dovelo?“ osmehnuh se. „Se aš se?“ „Sada je druga situacija, sada sam ja prekršila zakon...“ Oborila je pogled. „Imaš prava... prava na uzvratni udarac. A tebi ne treba ovlaš enje za koriš enje svetle magije tre eg stepena?

Za bilo koju magiju? Ti si u stanju da remoralizuješ dvadeset zlo inaca u pravednike! Spališ na licu mesta desetine ubica! Preduprediš katastrofu, sprovedeš lokalni vihor vremena! Antone, zar to ne vredi mog glupavog ispada? Pogledaj, svi su živi! Nisam ništa uspela da uradim, tek što sam po ela...“ „Sve što kažeš, može biti iskoriš eno protiv tebe.“ „Da, znam, znam!“ U o ima su joj blistale suze. I nikakvog pretvaranja u tome nije bilo. Pod suštinom svog vešti jeg obli ja, ona je bila tek samo obi na devojka. Simpati na, preplašena, posrnula. Zar je ona kriva što je stala Tami na put?

Osetih kako mi se ugiba emocionalni štit i nevoljno zavrteh glavom: „Nema smisla da te sada mu im...“ „Antone, molim te, daj da sve rešimo mirnim putem!“ Treba li mi pravo na umešanost tre eg stepena?

O-ho-ho... I te kako. Svaki svetli mag mašta o tome da dobije sli nog džokera! Makar na trenutak da se oseti kao pravi vojnik, a ne tamo neki vašljivi šandžija, koji snuždeno posmatra belu zastavu primirja... „Nemaš ti prava na ovakve predloge“, odbrusih joj. „Ima u!“ Alisa odmahnu glavom, duboko uzdahnu: „Zavulone!"

Stežu i u ruci maleni disk bojevog amuleta, ekao sam. „Zavulone, pozivam te!“ njen glas pretvorio se u vrisak. Mogao sam da primetim da su ljudske senke oko nas po ele ubrzano da se kre u. Ljudi su ose ali neobjašnjivu uznemirenost i ubrzavali su korak.

Ho e li ponovo uspeti da dozove šefa Tamnih?

Kao onda, pored restorana „Maharadža“, kada me je Zavulon zamalo ubio Bi em Šaaba?

Ali nije. Promašio je.

Bez obzira na to što je provokacija bila Geserovo maslo. I Zavulon... kao da je... iskreno mislio da sam ja kriv za smrt Tamnih.

Zna i, imao je nekakve planove za mene?

Ili se Geser tajno i neprimetno umešao da bi skrenuo pažnju s mene?

Ne znam. Kao i uvek - nedostaju mi informacije za analizu. Mogao bih da smislim trideset tri verzije, ali svaka e biti u suprotnosti s onom drugom.

Priželjkivao sam da se Zavulon ne odazove. Tada bih izvukao Alisu iz Sumraka, pozvao šefa ili nekog od operativaca, predao lujku u druge ruke... dobio nagradu na kraju meseca. Ali... zar mi je do nagrade? „Zavulone!“ u glasu je bila iskrena molba. „Zavulone!“ Ve je i plakala, ne prime uju i to. Razlila joj se maskara. „Uzalud“, rekoh. „Krenuli smo.“ I u taj mah na oko dva metra, otvorio se Tamni portal.

Isprva nas je oblila hladno a do samih kostiju. Tako jako, da je vru ina koja je harala ljudskim svetom bila naspram ovog nežna uspomena. Mahovina se uskovitla, izgaraju i dužinom cele ulice. Razume se, Zavulon je nije namerno palio, ve je otvaranje samog Portala izbacilo toliko Snage, da mahovina nije uspela da je preradi. „Zavulone...“ prošaputa Alisa.

Pet metara uvis, poleteo je ljubi asti zrak iz kaldrme. Eksplozija je bila zaslepljuju a, nehotice zažmurih, a kada ponovo pogledah u tu stranu, u sivom oblaku lebdeo je modrikastocrni mehur. Iz njega se polako izvla ilo nešto ekinjasto, obraslo ljušturom, što je nejasno podse alo na oveka. Zavulon se odazivao na poziv kroz drugi ili tre i sloj Sumraka, iji je protok vremena u pore enju s ovdašnjim, bio toliko spor, kao ljudski za nas.

Iznenada osetih nemo s kojom je trebalo odavno ve da se pomirim. Sposobnosti, kojima su s lako om baratali Zavulon ili Geser, ne samo da su za mene bile nedostižne, ve apsolutno nedoku ive... „Zavulone!" i dalje drže i ruke uvis, Alisa potr a u susret nakaznom monstrumu.

Priljubila se uz njega, zarila lice u krljušt. „Pomozi mi, pomozi mi...“ Jasno je da se Zavulon nije pojavio u demonskom obliku da bi ostavio na mene utisak. U ljudskom obli ju ne bi izdržao ni minut u dubokim slojevima Sumraka. A morao je, izgleda, da se po njima šeta nekoliko sati, možda ak i dana.

Monstrum je okrznu pogledom svojih uskih o iju. Iz vilice mu iskliza duga ki razdvojeni jezik, skliznu preko Alisine glave, ostavljaju i po kosi kapljice bele sluzi. Kandžama dohvati Alisu za vrat, pažljivo je podiže i pogledi im se sretoše. Razmena informacija bila je kratkotrajna. „Glupa o!“ zaurlao je demon. Jezik mu se uvu e me u zube, koji ga zamalo ne pregrizoše. „Gladna glupa o!“ Da. Po svoj prilici, od mog prava na umešanost tre eg stepena nema ništa.

Cepaju i joj svilenu haljinu, kratki rep demona udario je Alisu po nogama, oborivši je na zemlju. Monstrumove o i zaplamteše i plava svetlost obavi vešticu, i ona se skameni.

Nema joj pomo i. „Mogu li da odvedem uhapšenu, Zavulone?“ upitah ga.

Monstrum je stajao, pomalo se klate i na krivim šapama. Kandže na prstima su se as uvla ile, as izbijale napolje. Zatim je napravio korak, zaustavljaju i se izme u mene i nepokretne devojke. „Molim za potvrdu prava hapšenja“, rekao sam. „U suprotnom, bi u prinu en da se obratim za pomo .“ Demon je po eo da se transformiše. Proporcija tela se menjala, krljušt se gubila, rep se uvla io, a penis je prestao da podse a na ekserom nabijenu toljagu. Odmah zatim, na Zavulonu se pojavila i ode a. „Sa ekaj, Antone.“ „Šta da ekam?“ Lice tamnog maga ostajalo je nepronicljivo. Kao da je u demonskom obli ju doživljavao dublje emocije, ili pak nije smatrao da ih je potrebno skrivati. „Potvr ujem obe anje koje je dala Alisa.“ „Šta.“ „Ako stvar ne bude imala oficijelnu proceduru, Dnevna straža e zanemariti svako tvoje posredovanje do tre eg stepena."

Izgledao je apsolutno ozbiljno.

Progutah pljuva ku. Dobiti takvo obe anje od glave Dnevne straže... „Tamnima nikada ne veruj.“ „Svako tvoje posredovanje do tre eg stepena.“

„Baš ti se izbegava skandal, zar ne?“ upitah ga. „Ili ti je, iz nekog razloga, ona baš potrebna?“ Preko Zavulonovog lica promaknu gr : „Potrebna mi je. Volim je.“ „Ne verujem ti.“ „Kao glava moskovske Dnevne straže molim vas, redove Antone, da stvar rešimo primirjem. To je mogu e, jer moja šti enica, Alisa Donjikova, nije uspela da nanese zna ajnu štetu ljudima. U smislu kompenzacije za njen pokušaj, Zavulon je naro ito naglasio poslednju re , „da izvrši tamni magijski uticaj tre eg stepena, Dnevna straža e se zadovoljiti s bilo kojim svetlim uplivom s tvoje strane, do drugog stepena. Ne u te moliti da stvar pro e tajno. Niti u uvoditi bilo kakva ograni enja na tvoja dejstva. Ponavljam da e Alisa, za ovo što je po inila, snositi ozbiljne konsekvence. Neka Tama bude svedok mojih re i.“ Sasvim neosetni drhtaj... Podzemna tutnjava nadolaze eg uragana. Na Zavulonovom dlanu nikla je i zavrtela se crna lopta. „Na tebe je red“, rekao je Zavulon.

Obliznuvši se, pogledah prema prokletstvom skamenjenoj Alisi. Zlobnica. Dužan sam joj i po privatnoj liniji.

Možda rai se sve ovo zbog toga i ne rešava kompromisom? A ne zbog opasnosti sporazuma s Tamom? Alisa je, koriste i prizmu snage, pokušavala da otpije malo od životne energije prolaznika. To je magija tre eg ili etvrtog stepena. Ja u umeti da po inim dejstvo drugog stepena. A to je mnogo, veoma mnogo. Fakti ki - globalno dejstvo! Grad, u kome danima ne e biti nijednog prestupa. Istovremeno genijalna i blagodarna intervencija. Koliko smo samo puta u istoriji No ne straže tražili pravo na dejstva tre eg, etvrtog stepena - a prava nije bilo, i morali smo da idemo na sre u, s užasom o ekuju i rezultate!

A sada dejstvo drugog stepena... fakti ki na poklon. „Neka Svetlost bude svedok tvojih re i“, rekao sam. I pružio Zavulonu ruku.

Nikada dosad nisam dozivao iskonske sile u svedoke. Znao sam samo da za to nije potrebna nikakva specijalna magija. Uostalom, garancije da e se Svetlost udostojiti pažnje našeg posla, bile su male.

U mojoj ruci buknula je iskra belog plamena.

Zavulon se namršti, ali ruku nije sklanjao. Kada smo sklopili dogovor pruživši ruku jedan drugom, Tama i Svetlost sreli su se izme u naših dlanova. Osetio sam snažan bol: kao da su mi tupom iglom probili meso. „Dogovor je sklopljen", rekao je crni mag.

I on se namrštio. I njega je zabolelo. „Veruješ li da eš imati koristi i od ovoga?“ pitao sam ga. „Naravno. Uvek verujem da u od svega imati korist. Obi no mi polazi za rukom.“ Ipak, o iglednu radost povodom zaklju enog sporazuma, Zavulon nije pokazivao. Ma emu se on tamo nadao da e ispasti iz ovog sporazuma, duboka uverenost u uspeh mu je nedostajala. „Saznao sam šta je i zašto u Moskvu doneo kurir sa Istoka.“ Zavulon se ovlaš osmehnu: „Divno. Situacija je krajnje napregnuta i neobi no mi je drago da sam saznao da u od sada i s drugima mo i da podelim brigu.“ „Zavulone... Je li postojalo nekada vreme kada su No na i Dnevna straža sara ivale? Ali stvarno, a ne povodom hvatanja odmetnika i psihopata?“ „Ne. Bilo kakva saradnja je gubitak za jednu ili drugu stranu.“

„Ima u to u vidu.“ „Imaj.“ Razmenili smo i poklone pažnje. Kao da nismo bili dva maga protivni kih strana, adept Svetlosti i sluga Tame, nego stari poznanici, koji se miroljubivo odnose jedan prema drugom.

Zatim je Zavulon prišao nepokretnom Alisinom telu, lako je podigao i prebacio preko ramena. O ekivao sam da e iza i iz Sumraka, ali umesto toga, uputivši mi snishodljivi osmejak, glava Tamnih ušao je u Portal. Zadržao se još asak, zatim po e da iš ezava.

Ja odoh na drugu stranu.

Tek sam sada shvatio kako sam umoran. Sumrak voli kada u njega ulaze, još više kada se pri tom gr e. Sumrak je nezasita kurva, koja se svima raduje.

Odabravši mesto, gde je bilo najmanje ljudi, u skoku iza oh iz svoje senke.

Pogledi prolaznika uobi ajeno skrenuše u stranu. Ljudi, koliko puta dnevno nas sre ete...

Svetle i Tamne, magove i oborotnje, veštice i isceliteljke. Gledate nas, ali nas, u stvari, ne vidite.

Neka tako bude i dalje.

Mi možemo da živimo stotine, ak hiljade godina. Veoma nas je teško ubiti. I oni problemi, koji su sastavni deo ljudskih života, za nas su isto što i uznemirenost aka prvaka zbog koso nacrtanih linija u svesci.

Ali sve ima i svoje nali je. Ja bih se menjao s vama, ljudi. Uzmite od mene sposobnost da vidim senku i ulazim u Sumrak. Uzmite od mene zaštitu Straže i sposobnost da menjam svest ljudi oko mene.

Dajte mi onaj mir, kojeg sam lišen za sva vremena! ušnuli su me, odguruju i me s puta. Snažan elavi mladi , s mobilnim telefonom na pojasu i zlatnim lancem oko vrata, odmerio me je prezrivim pogledom, procedio nešto kroz zube, i gegaju i se nastavio ulicom. Njegova prijateljica, pripijena mu uz ruku, neuspešno izimitira njegov pogled, koji sitni banditi poprimaju pri susretu sa naiv inama.

Od srca se nasmejah.

Da, verovatno sam tako izgledao!

Skamenjen nasred ulice, na prvi pogled kao da se penjem na štand s nekakvim ubogim bronzanim statuetama, babuškama s licima državnika i lažnom hohlomom. 12 Imam mo da ovog trenutka prodrmam celu ovu ulicu. Da izvršim globalnu remoralizaciju i elavi e po eti da radi kao sanitarac u bolnici za duševno obolele, njegova drugarica e pohitati na voz i otputovati uspešno zaboravljenoj staroj majci, koja se smrzava tamo negde u provinciji.

Radi mi se nešto dobro - ak me i dlanovi svrbe!

Zato i ne smem.

Neka je i srce isto, ruke neka gore, ali glava, uprkos svemu, mora biti hladna.

Ja sam jedan obi ni Ini. U meni nema niti e biti snage, koja je dana Geseru ili Zavulonu.

Možda zbog toga i imam takav stav prema stanju stvari. ak i neo ekivani poklon - pravo na svetlu magiju - ne mogu da iskoristim. To e se desiti u okviru igre, koja se vodi nad mojom glavom.

A moja šansa je da iza em iz igre.

I odvedem Svetlanu.

Da, i tako osujetim dugo pripremanu operaciju No ne straže! Da, ne u više da budem operativac! Posta u obi ni svetli mag, koji se koristi ostacima svoje snage. I to u najboljem slu aju, u najgorem me eka ve ni Sumrak.

Danas, danas u pono ...

Gde? I ko? iju „Knjigu sudbine" e arobnica otvoriti?

Kako je rekla Olga... dvanaest godina su se pripremali. Dvanaest godina su tražili veliku arobnicu, sposobnu da u svoje ruke uzme komadi krede koji je preostao.

Stop!

Zavrištao bih naglas celim Arbatom, kakva sam ja budala. Ali moje lice je ionako govorilo dovoljno jasno. emu ozvu avati ono što je ionako napisano na fizionomiji.

Visoki magovi gledaju mnogo koraka unapred. U njihovim igrama nema slu ajnosti.

Postoje dame i postoje pioni. Ali ne i suvišne figure!

Jegor.

De ak, koji umalo nije postao žrtva krivolovstva. Koji je, zatim, u Sumrak ušao pri takvom duševnom stanju, da ga je to zanavek gurnulo ka Tami. De ak, ija je sudbina neodre ena, ija aura još uva sve mogu nosti malog deteta. Da, jedinstveni slu aj, prepao sam se još kad sam ga prvi put video.

Zaprepastio se, i zaboravio. Tek saznavši da su potencijalne sposobnosti de aka bile vešta ki poja ane šefom da bi odagnao Tamne, i da bi Jegor mogao povremeno da odoleva vampirima...

Tako sam ga i zapamtio. I kao li ni neuspeh, jer ja sam prvi ustanovio da je on Ini, i to dobar, mada još ovek i budu i rival u ve noj borbi Dobra i Zla. Jedva da je negde, na samom dnu svesti, postojalo se anje o neodre enoj sudbini.

I dalje može postati bilo ko. Neodre eni potencijal budu nosti. Otvorena knjiga... „Knjiga sudbine“.

Eto ko e stati pred Svetlanom, kada ova uzme kredu u ruke. I sta e drage volje - tek što mu Geser razumno i staloženo objasni šta se dešava. Ume e da mu objasni, šef No ne straže, glava Svetlih grada Moskve, veliki drevni mag. Govori e o ispravljanju greške. I govori e istinu.

Govori e o velikoj budu nosti, koja e se otvoriti pred Jegorom. I to e, tako e, biti istina! Tamni mogu uložiti hiljade protesta. Inkvizicija e u obzir uzeti onu injenicu, da je de ak prvo stradao od njihovih dejstava.

A Svetlani e, verovatno, re i da me mu i neuspeh s Jegorom. Da je de ak umnogome propatio zbog toga što je Straža bila zauzeta njenim, Svetlaninim, spasavanjem.

Ona se, ak, ne e ni dvoumiti.

Uradi e sve što joj bude re eno.

Uze e kredu, najobi niju kredu, kojom se mogu crtati školice na asfaltu ili pisati 2+2=4 na školskoj tabli.

I po e da kroji sudbinu, koja je još neodre ena... Šta se to spremaju od njega da naprave?

Koga?

Lidera, vo u, predvodnika novih partija i revolucija?

Proroka još neosmišljene religije?

Mislioca, koji e izmisliti novo socijalno u enje?

Muzi ara, pesnika, pisca, ije e delo izmeniti svest miliona ljudi?

Koliko e se još godina odugovla iti tromi plan sila Svetlosti?

Da, suština koja je Inome prirodom dana je nepromenljiva. Jegor e biti veoma slab mag.

Zahvaljuju i uplitanju Straža, ipak, svetli mag.

Ali da bi mogao da menjaš sudbine ljudskog sveta, ne moraš obavezno da budeš Ini. To ak ume i da zasmeta. Mnogo je bolje da iza sebe imaš Stražinu podršku... i da za sobom vodiš ljudske kolone, koje toliko eznu za sre om koju smo za njih smislili.

I on e ih povesti. Ne znam kako, ne znam kuda, ali e povesti.

Ali, i Tamni e napraviti potez.

Svaki predsednik ima svog atentatora. Svaki prorok hiljade tuma a, koji izvr u suštinu religije, zamenjuju svetli plamen ognjem inkvizitorskih loma a. Svaka knjiga e jednom poleteti u vatru, od simfonije e napraviti šlager i uz njega e praviti lom po kr mama. Pokuša e, pod svakakvim gadostima, da podvale jake filozofske teze.

Da, ništa nismo nau ili.

Verovatno i ne želimo.

Ipak, na kraju krajeva, ostalo mi je malo vremena. I pravo na sopstveni korak. Samo jedan.

Kada bih samo znao koji.

Da upozorim Svetlanu na Geserov predlog, da se ne upušta u visoku magiju, ne usmerava tu u sudbinu?

A zašto, u stvari... Kad je sve regularno. Ispravljaju se dopuštene greške, pravi se sre na budu nost za jednog oveka-pojedinca i ove anstvo u celosti. Sa mene se skida breme dozvoljene greške. Sa Svetlane - svest o tome da je njeno blagostanje pla eno tu om nesre om.

Ona ulazi u krug velikih arobnica.

Koja je cena mojih nejasnih sumnji?

I šta je posredi: iskrena briga, ili sitna sebi na korist? Svetlost ili Tama? „Ej, druže...“ Trgovac, pored ije sam tezge stajao, gledao me je. Ne zlim pogledom, pre bih rekao razdraženim. „Kupuješ?“ „Mora da ti li im na idiota?“ ironi no zaklju ih. „I te kako. Ili kupuj, ili šetaj.“ U ne emu je ipak bio u pravu. Ali sada sam bio previše revnjiv: „Ne prepoznaješ svoju sre u. Napravi u ti gužvu, prizva u ti kupce.“ Markantan neki trgovac. Jak, lepuškast, s debelim ru erdama, na kojima ravnomerno behu raspore eni salo i miši i. Pre e preko mene pronicljivim pogledom, o igledno ne otkrivši ništa prete e, i kao da htede nešto da napakosti...

A onda se iznenada osmehnu. „Pa, ajde, napravi. Ali življe malo. Napravi mi pazar. Mogao bi ak i pare u šali da mi daš.“ To je bilo tako udno... tako neo ekivano.

Odgovorio sam mu osmehom: „Ho eš stvarno nešto da kupim?“ „Ma šta e ti to, ovo je starudija za turiste“, prodavac prestade da se smeje, ali pre ašnje agresivnosti na licu kao da više nije bilo. „Prokleta vru ina... na svakog se brecam. Kad bi makar pala kiša.“ Pogledavši u nebo ja slegnuh ramenima. inilo se kao da se nešto zaista menjalo. Nešto je promaklo prozra nim plavetnilom nebeske pe nice. „Mislim da e pasti“, rekoh. „Dobro bi bilo.“ Odmahnusmo jedan drugom, i ja krenuh dalje, ulivaju i se u potok ljudi.

Neka i nisam znao šta radim, ali sam znao kuda idem. Malo li je?

GLAVA 7.

Naše snage su, u ve ini slu ajeva, date na zajam.

Tamni je crpe iz tu e patnje. Njima je kudikamo jednostavnije. ak ne moraju ljudima ni da pri injavaju bol. Dovoljno je da ekaju. Da pažljivo motre na obe strane... i crpe, ispijaju tu u patnju, kao koktel kroz slam icu.

I nama je to dozvoljeno. Doduše, malo druga ije. Mi možemo da crpimo snagu kada je ljudima dobro, kada su sre ni.

Ali postoji jedan detalj, koji ceo proces ini dostupnim za Tamne, a prakti no zabranjenim za nas. Sre a i nesre a uopšte nisu dva pola na skali ljudskih emocija. U suprotnom ne bi postojale ni slatka tuga ni zlobna radost. To su dva paralelna procesa, dva ravnopravna pravca Sile, koja je Inima data na raspolaganje.

Kada tamni mag pije tu i bol, on još više nadolazi.

Kada svetli mag crpi tu u radost, ona se gasi.

Mi možemo da apsorbujemo Silu u svakom trenutku. I veoma retko to inimo.

Danas sam odlu io da to u inim.

Uzeo sam malo od zagrljenog para na ulazu u metro. Bili su veoma, veoma sre ni. Ipak, mogao sam da osetim da e se rastati, i to na duže vreme, i bol e ih svejedno dota i. Smatrao sam da sam u pravu kad ovo radim. Njihova radost je bila jaka i raskošna, kao nekakav buket crvenih ruža... tako nežnih i nadmenih ruža...

Dodirnuo sam de aka koji je protr ao pored mene - bilo mu je lepo, nije ose ao tešku sparinu koja je gušila, on je tr ao da kupi sladoled. Brzo e se oporaviti. Sila je bila prosta i ista, poput poljskog cve a. Buket belih rada, otkinutih mojom smernom rukom...

Ugledao sam staricu na prozoru. Senka smrti bila je ve uveliko nad njom, verovatno je i sama to ose ala. Uprkos svemu, starica se osmehivala. Danas joj je dolazio unuk. Verovatno samo da bi proverio da li je bakica još živa, da stan u centru Moskve nije ve slobodan... i to joj je, tako e, bilo jasno. Svejedno, bila je sre na. Bilo me je sramota, neizdrživo sramota, ali okrznuo sam i nju i uzeo malo Sile. Žuto-narandžasti buket svenulog jesenjeg liš a...

Išao sam, kao što sam s vremena na vreme išao kroz svoje košmare, dele i sre u na sve strane. Svima, da se neko ne uvredi... Samo, za mnom se sada vukao sasvim druga iji trag.

Pomalo usahli osmesi, naborana ela, nesvesno ugrizene usne.

Uopšte, bilo je jasno kuda sam išao.

Ne e me zaustaviti patrola Dnevne straže, ako naletim na njih.

Uostalom, ni Svetli, ako primete stvar, oni e pre utati.

Radim ono što smatram da je neophodno. Ono, što sam zaslužio da uradim. Da pozajmim.

Ukradem. I to, kako u raspolagati s prikupljenom Silom, odredi e moju sudbinu.

Ili u se obra unati za sve - redom i u celini.

Ili e se Sumrak otvoriti preda mnom.

Svetli mag, koji je po eo da uzima Silu od ljudi, stavlja sve na jednu kartu. I tu se stvar ne rešava obi nim cenkanjem izme u Straža. Koli ina u injenog Dobra ne mora obavezno da prevazi e koli inu Zla koje sam naneo.

Ne smem da imam ni trunke sumnje u totalni obra un.

Zaljubljeni parovi... deca... starci... Društvo, koje ispija pivo kod spomenika... bojao sam se da je njihova radost patvorena, ali ispostavila se kao istinita, i ja sam je od njih uzeo.

Oprostite.

Mogu svakome da se izvinim triput. Mogu da nadoknadim ukradeno. Ali sve je to nepravedno.

Ja samo vodim borbu za svoju ljubav. Pre svega. A tek onda za vas, kojima se sprema novo ne uveno blagostanje.

Ali, možda je i to istina?

I ratuju i za svoju ljubav, svaki put, boriš se za ceo svet?

Za ceo svet, a protiv celog sveta...

Sila!

Sila.

Sila...

Sakupljao sam njene mrvice, ponekad pažljivo i brižno, ponekad grubo i nemarno, da mi ne zadrhti ruka, da mi pogled ne skrene od stida, jer sakupljam ostatke.

Možda je za onog momka sre a i bez toga redak gost?

Ne znam...

Sila!

Možda e, ostavši bez onog osmeha, žena izgubiti ne iju ljubav?

Sila.

Možda e onaj snažni ovek, koji se ironi no osmehuje, sutra umreti?

Sila...

Ne e mi pomo i amajlije u džepu. Bitke ne e biti. Ne e mi pomo i ni „pik forma“, o kojoj je šef govorio. Svejedno, sve je ionako nedovoljno. I pravo na neometano uplitanje drugog stepena, koje je onako štedno darovao Zavulon - zamka. Nema ni trunke sumnje. Podmetnuo je svoju prijateljicu, ukrstio linije verovatno e tako da se sretnemo, i žalosnog lica uru io mi smrtonosni poklon. Nisam u mogu nosti da posmatram u budu nost tako daleko kako bih spre io da se moje dobro nikada ne pretvori u zlo.

Ali ako ti nedostaje oružje, uzmi ga od neprijatelja.

Sila!

Sila.

Sila...

Da sam i dalje sa uvao vezu izme u Gesera i mene, onu tanku nit koja spaja mladog maga sa svojim nastavnikom, on bi odavno osetio u kakvim se okolnostima nalazim. Osetio bi kako me ispunjava energija, talasi ogromne snage, uzete nasumice i iz nepoznatog razloga... Šta bi on uradio?

Uzalud je zaustavljati maga, koji je zapo eo svoj put.

Išao sam peške prema VDNH. Znao sam gde e se sve odvijati. Slu ajnosti ne postoje kada njima upravljaju najviši magovi. Nezgrapni „zgrada na nogama", kutija šibica, postavljena na drvenu gredu. Tamo je Zavulon poveo rat za Svetlanu, tamo je Geser i uveo u Inkviziciju svog šti enika, do kraja istreniravši Svetlanu.

Centar sile za celu ovu kombinaciju.

Tre i put.

Više nisam bio ni gladan, ni žedan. U jednom trenutku ipak sam se zaustavio, kupio šolju kafe i popio. Nije imala ukusa, kao da je bila potpuno bez kofeina. Ljudi po eše da se sklanjaju s puta, mada sam išao kroz obi an svet. Tenzija magije je narastala svuda unaokolo.

Nisam mogao da sakrijem svoj dolazak.

Nisam ni želeo da se prikradam iz zasede.

Mlada trudnica pažljivo je kora ala, oprezno. Trgnuh se kad videh da se osmehuje. Umalo nisam skrenuo kada ugledah da se njeno još nero eno dete tako e osmehuje u svom malom i

sigurnom svetu...

Njihova Sila bila je nalik na beli božur, veliki cvet, i njegov još nerascvetali pupoljak...

Moram da pokupim sve što mi se na e na putu.

Bez nedoumica, bez sažaljenja.

Nešto se doga alo s okolinom. inilo se da je vru ina postala još ja a. Nesnosna - nekim o ajni kim, gr evitim podrhtavanjem.

Nisu se uzalud svih ovih dana Tamni i Svetli magovi trudili da odagnaju zaparu. Nešto se sprema. Zaustavio sam se, podigao glavu, gledaju i u nebo kroz Sumrak.

Sitni prstenasti kovitlaci.

Iskre na horizontu.

Magla na jugoistoku.

Oreol iznad šiljka Ostankinskog tornja.

Bi e ovo udna no ...

Okrznuh devoj icu koja protr a pored mene i zgrabih njene prostodušne radosti: otac je došao trezan ku i...

Baš kao krhotina gran ice šipka... bodljikava i krhka...

Oprostite mi.

Kada stigoh do „zgrade na nogama“, bilo je ve jedanaest uve e.

Poslednji koga sam dodirnuo, bio je pijani fizikalac, naslonjen na zid u haustoru. U istom onom prolazu, gde sam onda ubio Tamnog. Bio je gotovo neura unljiv. I sre an.

Uzeo sam i njegovu Silu. Prašnjavi, zapljuvani cvet bokvice, ružnu zamaš enu mrku sve u...

I to je Sila.

Prelaze i ulicu, shvatio sam da nisam više sam. Prizvavši senku, prodro sam u sumra ni svet.

Oko zgrade je stajao obru .

Naj udniji mogu i obru , koji sam video do sada. Tamni i Svetli naizmeni no. Primetio sam Semjona, odmahnuo mu, i za uzvrat dobio staloženi, pomalo uvredljivi pogled. Tigrica...

Medved... Ilja... Ignjat...

Kada su ih sve pozvali? Dok sam ja lutao po gradu, skupljaju i Silu? Šta je društvo, gotov odmor?

I Tamni. ak je i Alisa bila ovde. Bilo je odvratno i pogledati je: vešti ino lice podse alo je na izgužvanu pa ispravljenu papirnu masku. Izgleda da Zavulon nije lagao kada je govorio o kazni. Odmah pored Alise stajao je Ališer, i uhvativši njegov pogled, shvatio sam da e se njih dvoje sukobiti u smrtnom okršaju. Možda ne sada. Ali nekada, sigurno.

Zakora io sam kroz obru . „Zona je zatvorena“, rekao je Ališer. „Zona je zatvorena", poput eha se odazvala Alisa. „U pravu sam.“ Imao sam dovoljno Sile da pro em i bez dozvole. Sada bi mogli da me zaustave samo veliki magovi, ali oni su bili odsutni.

Ali niko me nije zaustavljao. Zna i, neko, Geser ili Zavulon, a možda su i obojica šefova Straža naredila da me samo upozore. „Sre no“, za uo sam iza sebe šapat. Osvrnuh se i uhvatih Tigri in pogled. Klimnuh.

Ulaz je bio pust. I zgrada se nekako utišala, kao onda kada je nad Svetlanom kružio vihor nevi enih razmera. Zlo, kojim je sama sebe proklela...

Kretao sam se kroz sivu maglu. Pod pod mojim nogama je prigušeno podrhtavao. Ovde je, u sumra nom svetu, ak i zemlja reagovala na magiju, ak i senke ljudskih tvorevina.

Kapak na krovnom prozoru bio je širom otvoren. Niko mi se više nije ni najmanje suprotstavljao. Najtužnije od svega je to što nisam znao da li da se tome radujem, ili ne.

Izašao sam iz Sumraka. Ionako je bespotrebno. Za sada.

Penjao sam se uza stepenice.

Prvo sam ugledao Maksima.

Prili no se promenio, onaj spontani svetli mag, divljak koji je godinama ubijao sledbenike Tame. Možda su mu nešto uradili. A možda se i sam izmenio. Postoje ljudi od kojih nastaju izuzetni dželati.

Maksim je imao sre e. On je i postao dželat. Inkvizitor. Onaj, koji stoji iznad Svetlosti i Tame, služi svima i nikome. Prekrštene ruke držao je na grudima, glava mu beše malo oborena.

U njemu beše nešto od Zavulona, kada sam ga prvi put video. Ponešto i od Gesera. Po mom dolasku, Maksim malo izdignu glavu. Skliznuo je preko mene prozra nim o ima. Zatim je oborio pogled.

Zna i, zaista mi je dozvoljen pristup.

Negde sa strane Zavulon je utao. Zavijen u tanki plašt, na moj dolazak nije obratio ni najmanju pažnju. I onako je znao da u svakako do i.

Geser, Svetlana i Jegor su stajali zajedno. Oni su pak odreagovali na moje prisustvo kudikamo življe. „Ipak si došao?“ pitao je šef.

Klimnuo sam. Gledao sam u Svetlanu. Stajala je raspuštene kose u duga koj beloj haljini.

U njenoj ruci nejasnom svetloš u treperila je futrola - mala, kao od broša ili medaljona, futrola od belog safijana. „Antone, ti znaš, zar ne?“ viknuo je Jegor.

Eto ko je od prisutnih bio sre an - pa on. U pravom smislu. „Znam“, odgovorio sam. Prišao sam mu. Razbaruših mu kosu jednim pokretom.

Njegova Sila podse ala je na žu kasti cvet masla ka.

Izgleda da sam sada sakupio sve što sam mogao. „Stigao si pred buru?“ pitao je Geser. „Antone, šta si namerio?“ Nisam mu odgovorio. Nešto me je zabrinjavalo. Nešto nije bilo kako treba.

Ah, da... Iz nekog razloga, Olga je nedostajala.

Instrukcije su ve podeljene? Svetlana zna šta joj se sprema. „Kreda“, izustih ja. „Komadi krede, zaoštren na obe strane. Njom se može pisati po bilo emu. Na primer, po „Knjizi sudbine“. Precrtavati stare redove, pisati nove.“ „Antone, nikome od prisutnih ne eš otkriti ništa novo“, smireno re e šef. „Odobrenje je dato?“ pitao sam.

Geser pogleda na Maksima. Inkvizitor podiže glavu kao da oseti pogled. Tiho re e: „Jeste.“ „Prigovor Dnevne straže“, monotono dobaci Zavulon. „Odbija se“, ravnodušno odgovori Maksim. Ponovo obori glavu na grudi. „Velika arobnica može da uzme kredu u ruke“, rekoh ja. „Svaki ispisani redak u „Knjizi sudbine“ uzima e deo njene duše. Uzimati i vra ati ih... izmenjene. ovekova sudbina se može izmeniti, samo ako u zalog daješ sopstvenu dušu.“ „Znam“, rekla je Sveta. Osmehnula se. „Antone... oprosti mi. ini mi se da ovako treba

da bude. Svi e imati koristi od ovoga.“ U Jegorovim o ima na trenutak prolete uznemirenost. Osetio je da nešto nije u redu... „ Antone, ti si vojnik Straže“, rekao je Geser. „ Ako imaš neku zamerku, slobodno je kaži.“ Zamerku? Na šta? Što e umesto tamnog maga Jegor postati svetli mag? Što e se truditi, makar hiljadu puta bezuspešno, da ljudima ini dobro? Što e Svetlana postati velika arobnica?

Makar na žrtvu stavila sve ono ljudsko što je u njoj preostalo... „Ništa ne u re i“, rekao sam.

Da li mi se u inilo ili je u Geserovom pogledu sevnulo iznena enje?

Teško je re i o emu zaista razmišlja najve i mag. „Po injemo“, rekao je. „Svetlana... znaš šta treba da uradiš.“ „Znam“, gledala me je.

Udaljio sam se nekoliko koraka. Geser, tako e.

Sada su ostali samo njih dvoje, Svetlana i Jegor. Podjednako zbunjeni. Podjednako napeti.

Osvrnuh se prema Zavulonu koji je ekao.

Svetlana otvori futrolu, kop a kvrcnu i sve je zvu alo kao pucanj, laganim pokretom, kao bez snage, izvadila je kredu. Sasvim sitan komadi . Je li mogu e da se tako stanjio tokom milenijuma tokom kojih je Svetlost pokušavala da promeni sudbinu sveta?

Geser uzdahnu.

Svetlana nu i po e da crta krug, zatvaraju i unutar njega sebe i de aka.

Nemam ništa da kažem. Nemam šta da uradim.

Sakupio sam toliko Sile da se preliva.

Imam pravo da inim dobro.

Fali mi samo još jedna sitnica - da razumem...

Dunuo je vetar. Bojažljivo, obazrivo. Utihnuo je.

Pogledao sam uvis i stresao se. Nešto se doga alo. Ovde, u ljudskom svetu, nebo su prekrili oblaci. Nisam ak ni primetio kada su se navukli.

Svetlana je nacrtala krug. Ustala je.

Pokušavši da je pogledam kroz Sumrak, odmah se okrenuh. U ruci kao da je plamteo užareni kamen. Boli li je? „Približava se bura“, rekao je Zavulon izdaleka. „Prava bura... kakve odavno nije bilo...“ Nasmejao se.

Niko nije obra ao pažnju na njegove re i. Samo je vetar po eo da duva odmereno, poja avaju i se malo-pomalo. Pogledah dole - tamo je, zasad, bilo mirno... Svetlana je povla ila kredom po vazduhu, kao da nešto opcrtava, nešto što je mogla samo ona da vidi. Pravougaona kontura. U njemu šara.

Jegor tiho zastenja. Zabacio je glavu. Krenuh prema njemu jedan korak, i zaustavih se.

Nisam mogao da pre em krug. Ali nije u tome problem.

Nije u tome stvar.

Kada ne znaš kako da postupiš, ne smeš verovati ni emu. Ni hladnoj glavi, ni istom srcu, ni znojavim dlanovima. „Antone...“ Pogledah na Gesera. Izgledalo je kao da je zabrinut. „Ovo nije samo bura, Antone. Ovo je uragan. Bi e žrtava.“ „Tamni?“ samo pitah. „Ne. Stihije.“ „Malo ste se preko mere fokusirali na centar sile?“ zainteresovah se. Šef nije odreagovao

na podsmeh. „Antone, koji stepen magije ti je odobren?“ Naravno, bila mu je poznata moja nagodba sa Zavulonom. „Drugi.“ „Mo i eš da zaustaviš uragan', rekao je Geser. Samo je konstatovao injenicu. „Sve e se završiti provalom oblaka. Sakupio si dovoljno snage.“ Vetar je ponovo navaljivao. On se nije spremao da stane. Kidao je, vukao, kao da je rešio da nas sruši s krova. Nastupiše i prvi mlazevi kiše. „Možda je ovo poslednja šansa..." nastavio je šef. „Uostalom, ti odlu uješ."

Sa staklenim zvonom oko njega nikao je i mo ni štit - kao da ga behu prekrili kesom od izgužvanog celofana. Još nijednom dosad nisam video da mag takve snage primenjuje zaštitne mere protiv najobi nije vremenske nepogode...

Svetlana, u lepršavoj haljini, nastavljala je da ispisuje „Knjigu sudbine“. Jegor je stajao mirno, kao razapet na nevidljivom krstu. Možda još ništa nije ose ao. Šta se dešava sa ovekom koji gubi staru sudbinu a još ne dobija novu? „Geseru, spremaš se da napraviš tajfun u pore enju s kojim je ova bura ništa...“ Vetar je ve gutao re i. „To je neizbežno“, odgovorio je Geser. On, kao da je govorio šapatom, ali svaka re je bila savršeno jasna. „To se ve doga a.“ „Knjiga sudbine“ je ve bila vidljiva i u ljudskoj sferi. Naravno, Svetlana je nije ispisivala u bukvalnom smislu, ve je izvla ila iz najdubljih slojeva Sumraka. Pravila je kopiju... svaka izmena koja e se odraziti na original. „Knjiga sudbine“ je izgledala poput mulaža, makete od svetlucavih vatrenih niti koja je nepokretno lebdela u vazduhu. Kapi kiše koje bi je dotakle, izvetrile bi.

Sada e po eti da menja Jegorovu sudbinu.

A onda, kroz deset godina, Jegor e izmeniti sudbinu sveta.

Kao i uvek, ka dobru.

Kao i obi no, bez uspeha.

Nešto me gurnulo. Istog trenutka, savršeno neo ekivano, jak vetar pretvorio se u uragan.

Oko mene je nastajalo nešto nezamislivo. Video sam kako se na bulevaru zaustavljaju vozila, pritiskuju uz ivi njak, što dalje od drve a. Sasvim ne ujno, pisak vetra zaglušavala je tutnjava, na raskrsnicu je pao ogromni reklamni pano. Nekakve zakasnele prilike tr ale su ku ama sa nadom da e na i zaklon u svoja etiri zida.

Svetlana se zaustavila. Užarena ta ka tinjala joj je u rukama. „Antone...“ Jedva razaznah glas. „Antone, šta da radim? Reci mi! Antone, moram ovo da uradim?“ Krug od krede je štitio - o igledno, ne u potpunosti - gotovo da joj je garderoba spadala s tela, ali je ipak uspevala da se održi na nogama.

Sve kao da je iš ezlo. Spremni da menjaju tu u sudbinu, posmatrao sam i nju i usijanu kredu. ekala je na odgovor, ali ja nisam imao šta da joj kažem. Ništa, ili ni sam nisam znao odgovor.

Podigoh ruke prema razbesnelom nebu. I ugledah treperavi spektar Sile u svojim rukama. „Ho eš li uspeti?“ saose ajno upita Zavulon. „Bura se razbesnela..."

Mogao sam mu uti glas u huci uragana tako jasno, kao i glas šefa.

Geser uzdahnu.

Otvorih dlanove, okrenuh ih ka nebu na kome više nije bilo zvezda, samo iskri avost

oblaka, kišnih struja, munja.

Ovo je bila jedna od najjednostavnijih magija. Jedna od prvih koja se u i.

Remoralizacija.

Bez suvišnih detalja. „Ne ini to!“ povikao je Geser. „Da se nisi usudio!“ Jednim pokretom on se premesti, štite i od mene i Svetlanu i Jegora. Kao da je to moglo da spre i dejstvo... ne, sada se više ne može zaustaviti.

Zrak svetlosti, nevidljiv za ljude, šikljao je iz mojih dlanova. Sve one mrvice, koje sam sakupljao od njih, nemilosrdno i bez sažaljenja. Plavetnilo razli ka, purpurni plamen ruža, žutilo astri, beli ur evak, crne orhideje...

Zavulon mi se tiho smejao iza le a.

Svetlana je nad „Knjigom sudbine“ stajala s kredom u rukama.

Raširenih ruku, Jegor je uko eno stajao pred njom.

Figure na šahovskoj tabli. Sila u mojim rukama. Nikada još nisam imao toliko snage... nekontrolisane, preterane, spremne da se razlije na koga god stigne...

Nasmejah se Svetlani. I lagano, s fontanom duginih boja koja je izbijala iz njih, pridigoh dlanove ka svom licu. „Ne!“ Zavulonov vapaj ne samo da je probio huk uragana, ve ga je zaglušio. Eksplozija gromova presekla je nebo. Poglavica Tamnih bacio se na mene, ali mu u susret krenu Geser, i tamni mag se zaustavi. Ništa od toga nisam video, ve samo ose ao. Lice mi je oblivala crvena svetlost. Vrtelo mi se u glavi. Više nisam ose ao vetar.

Ostala je samo duga, beskona na duga u koju sam tonuo.

Vetar je, ne doti i me, duvao svuda unaokolo. Pogledao sam Svetlanu, i uo kako se lomi nevidljivi zid koji je oduvek stajao izme u nas. Lomi se da bi nas zatvorio u štit.

Razbarušena kosa prekrila joj je lice poput mekog talasa. „Sve si potrošio na sebe?“ „Da“, rekao sam. „Sve što si skupio?“ Nije mi verovala. Nije mogla da veruje, do sada. Svetlana je znala kolika je cena za pozajmljenu Silu. „Do poslednje kapi!“ odgovorih. Ose ao sam lako u, neverovatnu lako u. „Zašto?“ arobnica ispruži ruku. „Zašto, Antone? Mogao si da zaustaviš ovu buru. Mogao si da usre iš hiljade ljudi. Kako si mogao sve na sebe?“ „Da ne bih pogrešio“, objasnih joj. Bilo mi je ak neprijatno, što ona, budu a velika arobnica, ne razume ovakvu sitnicu.

Svetlana se u utala na trenutak. Zatim pogleda u plamenu kredu u svojoj ruci. „Šta da radim, Antone?“ „Ve si otvorila ’Knjigu sudbine’.“ „Antone! Ko je u pravu? Geser ili ti?“ Klimnuh glavom. „To moraš sama da shvatiš."

Svetlana se namršti. „Antone... zar je to sve? Zašto si nakupio toliko tu e snage? Zašto si potrošio magiju drugog stepena?“ „Zapamti“, nisam ni sam znao koliko je uverenosti u mom glasu. ak mi je u ovom trenutku i nedostajala. „Ponekad je sam postupak nebitan. Ponekad je najbolje ne raditi ništa.

Ostaje ti da sama odlu iš. Bez saveta. Mojih, Geserovih, Zavulonovih, Svetlosti, Tame. Sama.“ Odmahivala je glavom. „Ne...“ „Da. Odlu eš sama. I tu odgovornost ti niko ne e skinuti. I šta god da uradiš, uvek eš žaliti što nisi uradila ono drugo.“ „Antone, volim te!“ „Znam. I ja tebe volim. Zato ti ništa i ne u re i." „I to je tvoja ljubav?“ „Samo to i jeste - ljubav.“ „Treba mi savet!“ zavrištala je. „Antone, potreban mi je tvoj savet!“ „Svako kroji svoju sudbinu“, rekoh joj. Bilo je to i više od onoga što sam smeo da joj kažem. „Odlu i.“ Pošto se okrenula prema „Knjizi sudbine", kreda u njenoj ruci planu u vidu tanke vatrene igle. Zamah - uo sam kako šušte stranice.

Svetlost i Tama samo su fleke na stranicama sudbine.

Zamah.

Zavojit ukras na slovu.

Siloviti ritam ognjenih redaka...

Svetlana opusti ruku, i kreda joj pade pod noge. Teško, kao olovni metak. Vihor uragana beše ga povukao, ali ja uspeh da se sagnem i sakrijem ga u dlan. „Knjiga sudbine" po e da iš ezava.

Jegor posrnu, povi se, pade na bok, pritežu i kolena na grudi. Savio se u žalosno malo klupko.

Beli krug oko njih kiša ve beše oprala, i ja mogoh da pri em. Sedoh pored njega, pridržavaju i ga za ramena. „Ništa nisi upisala!" viknuo je Geser. „Svetlana, samo si obrisala!“ arobnica slegnu ramenima. Netremice me je posmatrala od glave do pete. Kiša, koja je prodirala preko nestaju e barijere, ve joj beše pokvasila belu haljinu, pretvorivši je u tanak muslin koji nije skrivao telo. U jednom trenutku Svetlana je bila arobnica u snežnobeloj odeždi... slede eg trenutka samo pokisla devojka sa spuštenim rukama koja stoji na kiši. „Ovo ti je bio ispit“, tiho re e Geser. „Propustila si svoju šansu...“ „Svetli Geseru, ne želim više da služim u Straži", odgovori devojka. „Oprostite, svetli Geseru. Ali ovo nije moj put. Nije moja... sudbina.“ Geser tužno odmahnu glavom. Više nije gledao Zavulona, i ovaj se u nekoliko koraka ukaza pored nas. „I ovo je sve?“ upita tamni mag. Pogleda u mene, potom Svetu, Jegora. „I ništa niste uspeli da uradite?"

Prebaci pogled na inkvizitora. Ovaj podiže glavu i klimnu.

Više mu niko nije odgovorio.

Neiskreni osmeh ukaza se na Zavulonovom licu. „Kakvi napori... a sve se završilo farsom. I to samo zato što je histeri na devoj ura odlu ila da ne odbaci svog neodlu nog dragana. Antone, razo arao si me. Svetlana, ti si me obradovala. Geseru...“ Tamni pogleda šefa, „moje estitke vašim saradnicima."

Iza le a mu se otvorio Portal. Tiho se smeju i, ušao je u crni oblak.

Oko zgrade se za u nešto nalik na uzdah. Nisam video, ali sam znao šta se doga a. Jedan za drugim, stražari Tame, izlazili su iz Sumraka. Jurili su prema parkiranim vozilima, žure i da ih što pre odvezu dalje od drve a. Saginju i se, tr ali su ka susednim zgradama.

Za njima, napuštali su obru i svetli magovi. Nekolicina, zarad istih onih prostih i razumljivih ljudskih radnji. Ve ina je, me utim, ostala na mestu, i to sam pouzdano znao - gledali su uvis, na krov zgrade. Tigrica, za svaki slu aj, s pogledom krivca. Semjon, s mra nim osmehom Inog, koji se nagledao ovakvih bura... Ignjat, s nepromenljivo iskrenim saose anjem. „Nisam mogla“, rekla je Svetlana. „Geseru, oprostite mi. Nisam mogla.“ „I nisi mogla“, odgovorih ja. „Nije ni trebalo..."

Otvorih dlan. Pogledah na grumen koji je u mojim rukama bio samo komad mokre i lepljive krede. Naoštren s jedne strane. Neravnomerno polomljen s druge. „Odavno znaš?“ pitao je Geser. Prišao mi je, i seo pored mene. Njegov štit se razvi i nad nama, i uragan se stiša. „Ne. Upravo mi je sinulo.“ „U emu je stvar?" viknula je Svetlana. „Antone, šta se dešava?“ Odgovor je dobila od Gesera. „Svako ima svoju sudbinu, devoj ice. Nekome je su eno da upravlja tu im životima ili da ruši imperije. Nekome, samo da živi.“ „Dok je Dnevna straža iš ekivala tvoja dejstva", pojasnio sam, „Olga je, uzevši drugu polovinu krede, prepisala ne iju sudbinu. Onako, kako Svetlost nalaže.“ Geser uzdahnu. Ispruži ruku, dodirnuvši Jegora. Pokušavši da ustane, de ak se zatetura. „Evo, evo“, nežno mu re e šef. „Sve je ve prošlo... gotovo je.“ Zagrlih de aka i spustih mu glavu sebi na kolena. Ponovo se umirio. „Reci mi, zašto?“ pitao sam ga. „Ti si, u stvari, sve znao unapred?“ ak ni ja ne znam baš sve...“ „Zašto?“ „Zato što je sve trebalo da izgleda spontano", s blagom ljutnjom u glasu, odgovori Geser. „Jedino je tako Zavulon mogao da poveruje u sve. I u naše planove, i u naš poraz.“ „To nije ceo odgovor, Geseru“, pogledah ga pravo u o i. „Ni blizu!“ Šef uzdahnu: „U redu. Da, mogao sam i druga ije da uradim. Svetlana bi postala velika arobnica.

Uprkos svojoj želji. Jegor, nasuprot tome što mu je Straža ionako ostala dužna, ponovo bi postao naš instrument...“ ekao sam. Baš sam hteo da znam ho e li re i celu istinu. Makar jednom. „Da, mogao sam i tako da uradim“, ponovo uzdahnu. „Ali, dragi moj de e... Sve što sam uradio... osim velike borbe Svetlosti i Tame... sve što sam uradio u dvadesetom veku bilo je u službi jedne jedine stvari... razume se, ni na štetu glavnog cilja...“ Odjednom se sažalih na njega. Bilo mi ga je neizdrživo žao. Možda je prvi put za hiljadu godina, veliki mag, presvetli Geser, istrebljiva udovišta i državnih straža, bio prinu en da kaže celu istinu. Ne onako lepu i uzvišenu, kao onu koju je navikao da pri a... „Nema veze, jasno mi je!“ viknuo sam. Ali veliki mag odmahnu glavom: „Sve što sam uradio", odse no ponovi Geser, „bilo je pot injeno još jednom cilju. Da primoram rukovodstvo da u potpunosti skine prokletstvo s Olge. Da joj se vrate sve mo i, i ponovo odobri da u svojim rukama drži kredu sudbine. Mogla je da bude ista kao i ja. Ovako je naša ljubav prokleta. A ja je volim, Antone.“ Svetlana se zasmeja. Tiho, tiho. Pomislih da e mu lupiti šamar, ali izgleda da mi i dalje nije bilo sve jasno. Svetlana se spusti pred Geserom na kolena i poljubi ga u desnu ruku.

Ovaj se trgnu. Kao da je u potpunosti izgubio svu snagu, zaštitna kupola po e da podrhtava i nestaje. Ponovo nas obujmi tutnjava uragana. „A sudbinu sveta - ho emo li menjati? pitao sam. „Pored... pored teku ih stvari li ne prirode?“

Klimnuo je. I pitao: „Raduješ se tome?“ „Ne.“ „Šta da se radi... Antone, ne možeš baš u svemu da budeš pobednik. Ni meni to nije polazilo za rukom. Ne e ni tebi.“ „Znam“, kazah. „Naravno da znam, Geseru. Svejedno... tako bih voleo.“

Januar-avgust 1998.

Moskva.

U tekstu su koriš eni fragmenti iz pesama grupa „Piknik“, „Voskresenie“, „Splin“, „Blackmore's night“.

O AUTORU Sergej Lukjanjenko je danas bez sumnje najpopularniji ruski pisac fantastike. Ro en je 1968. godine u Kazahstanu. Nakon završene škole, seli se u Alma-Atu i priklju uje se Medicinskom institutu kao terapeut, a kasnije se specijalizuje za de ju psihijatriju.

Godine 1996. seli se u Moskvu, gde i danas živi. Oženjen je i ima dvoje dece. Iako je po eo da piše još osamdesetih godina, roman „No na straža“ ozna ava važnu prekretnicu u njegovoj književnoj karijeri, jer mu je, zahvaljuju i mra noj ali slikovitoj atmosferi i živopisnim likovima, doneo izuzetan uspeh.

1 hoen - u poznoj korejskoj mitologiji lik ija se slika (maska) koristila za isterivanje zlih duhova. Prim. prev.

2 Eugenika (eugenetika) - jedna od najvažnijih grana socijalne politike: rasna higijena, tj. nauka o uslovima koji vode stvaranju telesno i duševno zdravog potomstva, odnosno koji spre avaju ra anje nezdravog i za život nesposobnog potomstva; težnja da se ovakvi uslovi stvore.

3 K [ist.] eka - Vanredna komisija za borbu protiv kontrarevolucije i sabotaže (1918 1922). Prim. prev.

4 FSB - Fe eralna služba bezbednosti - zvani ni naziv za „specijalne jedinice“ u Rusiji.

Prim. prev.

5 E.A.Po. „Tišina“; Sabrane pri e i pesme, Edgar Alan Po; prevod poezije Kolja Mi evi ; Beograd: Rad, 2006. Prim. prev.

6 „Bi Šaaba“ - jedna od etiri magi ne formule, iji rezultati poseduju svojstva razuma.

Ogromni ognjeni bi , koji se osloba a iz ruke ili palice arobnjaka, samostalno progoni žrtvu mimo svih prepreka. U rukama majstora, ova magija probija svaku zaštitu. Omiljena Zavulonova magija.

7 Geser - lik iz tibetanske mitologije (Gesar, Kesar), mitologije mongolskih naroda, uldju uju i tatarsko-tursku grupu i tibetansko-burmanske narodnosti. Heroj epskih predanja i poema, objekat jakog religiozno-mitološkog kulta (nalazi svoje mesto u šamanskim obredima, molitvama, vradžbinama i dr.). Prim. prev.

8 Mizerikord [fr. Miserfcorde] - kama, jatagan, obi no s tri ili jednom oštricom romboidnog oblika, kojim se ubadalo kroz spojeve viteških oklopa. „Bodež milosr a“ koristio se za dokraj ivanje povre enog protivnika. Prim. prev.

9 Devona - zajedni ko ime za sluge arobnjaka, koji su vladali magijskim veštinama iako su bili obi ni ljudi. Prim. prev.

10 Dastarhan [pers. Dastarkhan] - gozba, jelo od razli itih isto nja kih poslastica, vo nih plodova itd. Prim. prev.

11 Istoimeni televizijski film ruskog režisera Karena Šahnazarova iz 1985 godine. Prim. prev.

12 Hohloma - starinski ruski narodni zanat, nastao u XVII veku u okrugu Nižnji Novgorod. Predstavlja dekorativne šare na drvenom posu u i nameštaju karakteristi nom crnom i crvenom (neretko i zelenom) bojom na zlatastoj pozadini. Tradicionalni ornamenti Hohlome su jagode i plodovi oskoruše, cve e i gran ice. Neretko se sre u i ptice, ribe i životinje.