Copyright Š Sergey Lukianenko, 2006
Prevela Vesna Kecman
Mojoj 탑eni Sonji i sinu Temi, s ljubavlju
Prilo탑eni tekst prihvatljiv je strani Svetla. - No na stra탑a
Prilo탑eni tekst prihvatljiv je strani Tame. - Dnevna stra탑a
DEO PRVI ZAJEDNI KA STVAR
PROLOG
Ljera je gledala u Viktora i smejala se. U svakom muškarcu, ak i u odraslom, živi de ak. Viktoru je bilo dvadeset pet godina i on je, naravno, bio odrastao. Valerija je bila spremna da to potvrdi sa svom uverenoš u zaljubljene devetnaestogodišnjakinje. - Tamnice - rekla je na uho Viktoru. - Tamnice i zmajevi! Buuu! Vitja je frknuo. Sedeli su u prostoriji koja bi bila strašno prljava da nije tako mra na. Naokolo su se gurala uzbu ena deca, a odrasli zbunjeno smeškali. Na sceni oslikanoj misti nim simbolima kreveljio se momak s licem belim od šminke i crnim plaštom koji je lepršao. Odozdo ga je osvetljavalo nekoliko tamnocrvenih lampica. - Sad ete se susresti sa užasom! - otegnuto je vikao momak. - Aaa! Bua-ha-ha! Uplašim se i od same pomisli na ono što ete videti! Izgovor mu je bio vrlo jasan i artikulisan, kakav biva samo kod studenata glume. ak je i Ljera, koja je loše znala engleski jezik, razumela svaku re . - Dopale su mi se tamnice u Budimpešti - šaputala je Viktoru. - Tamo su stara podzemlja realna... veoma su zanimljiva. A ovo je samo velika ku a strave i užasa. Viktor je klimnuo kao krivac. Rekao je: - Zato je prohladno. Septembar u Edinburgu bio je neo ekivano topao. Vitja i Ljera proveli su jutro u kraljevskom zamku, centru turisti kog hodo aš a. Nešto su prezalogajili i popili po kriglu piva u jednom od bezbrojnih pabova. I evo, našli su gde e se sakriti od podnevnog sunca... - Još se niste predomislili? - vikao je glumac u crnom plastu. Iza Ljerinih le a uo se tihi pla . Okrenula se i s enjem videla da to pla e ve odrasla šesnaestogodišnja devojka koja je kraj njih stajala s majkom i malim bratom. Odnekud iz tame, pojavilo se pomo no osoblje i brzo izvelo celu porodicu. - Eto, to je drugo lice evropskog blagostanja - pou no je rekao Vitja. - U Rusiji se odrasla devojka nikada ne bi uplašila ku e straha? Isuviše dobar život napravio je od njih ljude koji se plaše svakakvih gluposti... Ljera se namrštila. Viktorov otac bio je politi ar. Ne mnogo uticajan, ali veoma patriotski usmeren, pa je uvek i svuda dokazivao štetnost zapadne kulture. Ina e, to mu uopšte nije smetalo da sina pošalje da studira na Edinburškom univerzitetu. Iako je deset meseci godišnje provodio van granica otadžbine, i Viktor je uporno ponavljao o evu retoriku. Toliki patriota, kao što je on, u Rusiji nije mogao da se na e. To je Ljeri delimi no bilo smešno, ali pomalo ju je i ljutilo. Na sre u, uvodni deo se završio i po elo je lagano kretanje Škotskim tamnicama. Ispod mosta u blizini železni ke stanice, u turobnim betonskim katakombama, preduzimljivi ljudi ogradili su male umeze. Stavili su mutne sijalice i sve ukrasili starim krpama i sinteti kom pau inom. Na zidove su oka ili portrete manijaka i ubica koji su vršljali Edinburgom tokom njegove duge istorije. I time su zabavljali decu. - Ovo je španska izma! - zavijaju i je saopštavala devojka u dronjcima, njihov vodi u slede oj sobi. - Užasna sprava za mu enje! Deca su vrištala od uzbu enja. Odrasli su se zbunjeno zagledali, kao da ih je neko zatekao kako prave mehuri e od sapunice ili da se igraju lutkama. Da im ne bi bilo dosadno dok su vodi i brbljali, Ljera i Viktor su zaostali na za elju i ljubili se. Bili su zajedno ve pola godine. Oboje je
progonio neobi ni ose aj da e ta pri a za njih postati nešto posebno. - Sada emo pro i kroz lavirint ogledala! - saopštio je vodi . Ma kako udno bilo, to se pokazalo zaista zanimljivim. Ljera je uvek mislila da ljudi preuveli avaju kad lavirint ogledala opisuju kao nešto gde se ovek lako može izgubiti i iz sve snage naleteti elom u staklo. Kako može da se desi da neko ne vidi gde je ogledalo, a gde prolaz? Ispostavilo se da je mogu e. Ispostavilo se ak i da je to veoma lako. Smeju i se, gurali su se uz hladne površine ogledala i pipali rukama, lutaju i u bu nom ljudskom kolu koje se iz ša ice iznenada pretvorilo u gomilu. U jednom trenutku, Viktor je nekome mahnuo rukom, kao poziv, a kad su ipak izašli iz lavirinta (i vrata su bila lukavo zamaskirana iza ogledala), dugo se osvrtao. - Koga tražiš? - pitala ga je Ljera. - A? Ma glupost - nasmej ao se Viktor. - Budalaština. Potom je sledilo još nekoliko sala s mra nim atributima srednjovekovnih tamnica, a potom - Krvava reka. Utihnula deca ukrcala su se u duga ak metalni amac i on je lagano zaplovio tamnom vodom ka vampirskom zamku. U mraku su se uli prete i glasovi i zloslutni smeh. Nad glavama su im lupala nevidljiva krila i žuborila voda. Utisak je kvarilo samo to što je amac, u stvari, plovio svega pet metara, a iluziju kretanja stvarali su ventilatori koji su im duvali u lice. Ipak, Ljeru je po ela da hvata jeza. Bilo ju je sramota zbog tog straha, ali je ipak bilo strašno. Sedeli su na poslednjoj klupi i pored njih nije bilo nikoga. Napred su se kikotali i stenjali glumci do aravaju i vampire, a pozadi... Iza njih nije bilo ni ega. Ipak, njoj se uporno inilo da tamo nekoga ima. - Vitja, plašim se - izgovorila je Ljera uzimaju i ga za ruku. - Glupo... - prošaputa joj Viktor na uvo. - Samo nemoj da zapla eš, važi? - Važi - složila se Ljera. - Ha-ha-ha! Okolo su zli vampiri! - izgovorio je Viktor podražavaju i intonaciju glumaca. - Ose am, prikradaju nam se! Ljera je zatvorila o i i gr evito se uhvatila za njegov dlan. De aci! Sve su to de aci, ak i ovi starci! Zašto se toliko plašiš? - Joj! - neizvešta eno je povikao Viktor. I rekao: - Neko... Neko me ujeda za vrat... - Budalo! - odbrusila je Ljera ne otvaraju i kapke. - Ljerka, neko mi pije krv... - izgovorio je Viktor tužno i beznadežno. - A meni ak nije ni strašno... kao u snu... Iz ventilatora je duvao hladan vetar, okolo prskala voda i zavijali divlji glasovi. ak je zamirisalo i nešto što li i na krv. Viktor je bezvoljno opustio ruku. Ljera ga je zlonamerno uštinula za dlan, ali Viktor se nije ni trgao. - Ne plašim se, buzdovanu jedan! - gotovo da je povikala Ljera. Viktor ništa nije odgovorio, samo se blago naslonio na nju. Više nije bilo tako strašno. - Ja u ti pregristi grlo! - pripretila je Ljera. Izgledalo je kao da se Viktor zbunio. utao je. Neo ekivano, Ljera je, onako za sebe, dodala: - I svu krv u ti popiti. Jasno? Odmah... posle svadbe! Prvi put je izgovorila tu re otkad su zajedno. I zamrla je o ekuju i Viktorovu reakciju. Pa kako momak može da ne odreaguje na re svadba! Ili e se uplašiti, ili e se obradovati. inilo se da je Viktor dremao na njenom ramenu. , - Jesam li te uplašila? - pitala je Ljera. Nervozno se nasmejala. Otvorila je o i. Još su bili u mraku iako je zavijanje ve utihnulo. - Dobro... Ne u da te ugrizem. I svadba nam nije
potrebna! Viktor je i dalje utao. Mehanizam je zaškripao, a metalni amac otplovio svojih pet metara uzanim betonskim kanali em. Upalilo se slabo svetlo. De urlija su zagalamila i nagrnula na obalu. Devoj ica od trietiri godine, koja se jednom rukom držala za mamu i sisala palac na drugoj, neprestano je okretala glavu, ne odvajaju i pogled od Ljere. Šta je nju tako zainteresovalo? Devojka koja govori nepoznatim jezikom? Ne, nije to, u Evropi su... Ljera je uzdahnula i pogledala Viktora. A on je stvarno spavao! O i su mu bile zatvorene, a na usnama mu se zaledio osmeh. - Šta ti je? - Ljera je pazljivo gurnula Viktora, a on je po eo lagano da pada, glavom pravo na gvozdenu ivicu. Vrisnuvši, Ljera je uspela da ga uhvati (Šta se dešava? Da, šta se to dešava, zašto je tako mlitav i bezvoljan?) i da ga položi na drvenu klupu. Na vrisak se momentalno pojavio jedan zaposleni - s crnim plaštom, gumenim o njacima i obrazima nevešto obojenim u crno i crveno. Brzo je usko io u amac. - Nešto nije u redu s vašim prijateljem, gospo ice? - Momak je bio sasvim mlad, verovatno Ljerin vršnjak. - Da... Ne... Ne znam! - Pogledala je zaposlenog u o i, ali i on sam je bio smeten. Pomozite mi! Moramo ga izneti iz amca! - Možda je srce? - Momak se sagnuo i pokušao da uhvati Viktora za ramena, a onda je trgnuo je ruke kao da se uhvatio za nešto vrelo. - Šta je to? Kakve su to glupe šale? Svetlo! Dajte svetlo! Otresao je i otresao dlanove, s kojih su padale lepljive, tamne kapi. A Ljera je uko ivši se, posmatrala Viktorovo nepomi no telo. Upalilo se jarkobelo svetlo koje je spržilo senke i pretvorilo pomalo strašnu postavku u dekor uboge farse. Me utim, farsa se završila, kao i turisti ki obilazak. Na Viktorovom vratu zjapile su dve otvorene rane sa izvrnutim ivicama. Iz njih je slabo, kao poslednje kapi ke apa iz prevrnute flaše, curila krv. Retke kapi, koje su se kotrljale niz vrat, bile su još jezivije zbog dubine rane. Ta no iznad arterije... kao sa dve britve... ili sa dva oštra zuba... I tada je Ljera po ela da vi e. Visoko i užasno, zatvaraju i o i, mašu i rukama po vazduhu ispred sebe, kao devoj ica pred ijim o ima je njeno omiljeno ma e razmazao valjak po asfaltu. Na kraju krajeva, u svakoj ženi, ak i odrasloj, i mala, uplašena devoj ica.
GLAVA 1.
Kako sam to uspeo da uradim? - pitao je Geser. - I zašto ti nisi uspeo to da uradiš? Stajali smo na sredini beskrajne sive ravnice. Pogledom nismo fiksirali jarke boje širokog prostranstva, ve se trebalo zagledati u posebno zrno peska, a ono je plamtelo kao: zlato, purpur, plavetnilo, zelenilo. Nad glavom nam se skamenilo belo i roze, kao da je neko reku mleka pomešao sa obalama od vo nog sirupa i prosuo po nebesima. A još je i vetar duvao i bilo je hladno. Uvek mi je hladno na etvrtom nivou Sumraka, ali to je individualna reakcija. Geseru je,naprotiv, bilo vru e: lice mu se zacrvenelo, a po elu su mu se skupljale graške znoja. - Nemam dovoljno snage - rekao sam. Geserovo lice se sasvim zarumenelo. - Pogrešan odgovor! Ti si viši mag. To se slu ajno dogodilo, ali ti si viši. Zašto se viši magovi nazivaju i magovima van kategorije? - Zato što je me u njima razlika u snazi toliko bezna ajna da ne može da se izmeri, i nemogu e je da se odredi ko je ja i, a ko slabiji... - promrmljao sam. - Borise Ignjatijevi u, razumem. Ali nemam dovoljno snage. Ne mogu da pro em na peti nivo. Geser je pogledao ispod svojih nogu. Zagrebao je vrhom izme pesak i šutnuo ga u vazduh. Zakora io je napred i... nestao. Staje to? Savet? Bacio sam i ja pesak ispred sebe. Zakora io sam napred, uzaludno se trude i da uhvatim svoju senku. Senke nije bilo. Ništa se nije promenilo. Kao i pre, ostao sam na etvrtom nivou. I postajalo je sve hladnije. Para od mog disanja više nije lebdela vazduhom kao beli oblak, ve je zasipala pesak u obliku bodljikavih iglica. Okrenuvši se - psihološki, uvek je lakše da se izlaz potraži iza - zakora io sam i izašao na tre i nivo Sumraka. U bezbojni lavirint kamenih plo a koje je izjelo vreme, iznad kojih je nisko, sivo, skamenjeno nebo. Ponegde po kamenu stajale su isušene stabljike. Li ile su na puzavice koje je zakucao mraz. Još jedan korak. Drugi nivo Sumraka. Kameni lavirint prekrile su ispreplitane grane... I još jedan. Prvi nivo. Više nema kamenja. Tu su zidovi i prozori. Poznati zidovi moskovske kancelarije No ne straže, u njihovom sumra nom obli ju. Uz poslednji napor, ispao sam iz Sumraka u stvarni svet. Pravo u Geserov kabinet. Razume se, šef je ve sedeo u fotelji. A ja sam stajao pred njim klate i se. Pa kako? Kako je mogao da me prestigne? Pa on je pošao na peti nivo, a ja sam ve po eo da izlazim iz Sumraka! - Kad sam video da ti ništa ne uspeva - rekao je Geser, ak i ne gledaju i u mene - izašao sam iz Sumraka direktno. - Iz petog nivoa pravo u realni svet? - Nisam mogao da sakrijem enje. - Da. Šta te udi? Slegao sam ramenima. Ništa me ne udi. Ako Geser ho e da me iznenadi, ima ceo arsenal na raspolaganju. Ja mnogo toga ne znam. I to je... - Uvredljivo - rekao je Geser. - Sedi, Gorodecki. Seo sam preko puta Gesera. Stavio sam ruke na kolena, ak sam i glavu savio, kao da sam
stvarno ose ao krivicu. - Antone, dobar mag uvek dostiže svoju mo u pravo vreme - rekao je šef. - Dok ne postaneš mudriji, ne eš postati ja i. Dok ne postaneš ja i, ne eš ovladati višom magijom. Dok ne ovladaš višom magijom, ne eš se popeti na opasna mesta. Kod tebe je situacija jedinstvena. Ti si potpao pod... - namrštio se - obred Fuaran. Postao si viši mag, a za to nisi spreman. Da, imaš Mo . Da, umeš njome da upravljaš... Sve što si ranije radio s naporom sada ti ne predstavlja nikakav problem. Koliko si boravio na etvrtom nivou Sumraka? A sediš tu kao da ništa nije bilo! Ali ono što ranije nisi umeo... Za utao je. - Nau u, Borise Ignjatijevi u - rekao sam. - Na kraju krajeva, svi kažu da postižem uo ljiv napredak. Olga, Svetlana... - Postižeš - priznao je olako i Geser. - Nisi potpuni idiot da se ne razvijaš. Me utim, sad mi li iš na neiskusnog voza a koji je pola godine vozio la u, a onda je odjednom seo za volan trka kog ferar ija. Ne, još gore, za volan rudarskog dampera, belaza od dvesta tona, koji klizi po spiralnom putu dok izlazi iz jame... a pored puta zjapi provalija sto metara duboka! A tamo dole, idu i drugi kamioni. Jedan tvoj nesiguran pokret, naglo okretanje volana ili nesigurna noga na pedali, i svima se loše piše. - Razumem - klimnuo sam. - Ali ja nisam težio da odem u više, Borise Ignjatijevi u. Vi ste me poslali u potragu za Kostjom... - Ni za šta te ne prekorevam, samo se trudim da te mnogo emu nau im - rekao je Geser. I prili no nepovezano dodao: - Iako si ve jednom odbio da budeš moj u enik! utao sam. - ak ne znam ni šta da radim s tobom... - Geser je lupao prstima po fascikli ispred njega. - Da te šaljem na svakodnevne zadatke? enica videla vukodlaka, U Butovu se pojavio vampir, Vra ara istinski vra a, U mom podrumu se uje tajanstveno lupanje... Besmisleno! S tvoj om snagom, takve gluposti su za tebe tri arije. Ne bi nau io ništa novo. Da te ostavim onda da truneš nad papirima u kabinetu? Ni sam to ne želiš. I? - Vi i sami znate, Borise Ignjatijevi u - odgovorio sam. - Dajte mi pravo znanje. Takvo da me tera da se razvijam. U Geserovim o ima sevnula je iskrica ironije. - Aha, evo odmah. Organizova u napad na specijalno obezbe enje Inkvizicije. Ili u te poslati u solo napad na kancelariju Dnevne straže... Gurnuo je fasciklu preko stola: - itaj! Geser je otvorio istu takvu fasciklu i udubio se u izu avanje rukom ispisanih listova iz školske sveske. I otkud nama u kancelariji te stare kartonske fascikle s raskupusanim pantljikama koje stalno moraju da se vezuju i razvezuju? Jesmo li u prošlom veku kupili nekoliko tona? Ili smo ih nedavno nabavili od društva invalida koji rade kod ku e i prodaju ih u humanitarne svrhe? Ili se možda štampaju u drevnoj fabrici u gradu Muvosranjsku, koji pripada muvosranjskoj No noj straži? Ali injenica je injenica - u veku kompjutera, fotokopir-aparata, providnih plasti nih registratora i vrstih lepih fascikli s prakti nim metalnim fiksatorima, naša straža i dalje koristi mlitavi karton i pantljike... Bruka, sramota pred stranim kolegama! - Na fascikle od materijala organskog porekla lakše se stavljaju zaštitne magi ne formule koje spre avaju ispitivanje sondom izdaleka - rekao je Geser. - Iz istog razloga se za obuku u magiji koriste samo knjige. Tekst otkucan na kompjuteru ne može da sa uva magiju.
Pogledao sam Gesera u o i. - Nisam se ak ni spremao da ti itam misli - rekao je šef. - Dok ne nau iš da kontrolišeš lice, za tim nema potrebe. Sad sam i ja osetio magiju koja je probijala iz fascikle. Lake zaštitno-stražarske magi ne formule, koje za Svetle ne predstavljaju nikakav problem. Ina e, i Tamni e ih skinuti bez napora, ali di i e buku. Otvorivši fasciklu - Veliki Geser je pantljike uvek vezivao u mašnu - pronašao sam etiri sveža novinska ise ka, koji su još mirisali na štamparsku boju, faks i tri fotografije. Tri ise ka bila su na engleskom i najpre sam se usredsredio na njih. Prvi ise ak bio je kratka beleška o incidentu u turisti koj atrakciji Škotske tamnice. Kako sam razumeo, u toj ustanovi, prili no banalnoj varijanti ku e strave i užasa, poginuo je ruski turista usled tehni kog kvara. Tamnice su zatvorene, policija sprovodi istragu i ispituje da li je za tragediju odgovoran personal... Druga vest bila je kudikamo detaljnija. O tehni kom kvaru nije bilo ni re i. Tekst je bio pomalo suv, ak pedantan. S narastaju im uzbu enjem, pro itao sam da je poginuli, dvadesetpetogodišnji Viktor Prohorov, poha ao Edinburški univerzitet, da je bio sin ruskog politi ara, da se u Tamnice uputio zajedno s verenicom koja je doletela iz Rusije, Valerijom Homko, na ijim rukama je umro od gubitka krvi. Neko mu je u mraku ku e strave prerezao grlo. Ili mu ga je nešto prerezalo. Nesre nik je zajedno s verenicom sedeo u amcu koji je lagano plovio Krvavom rekom, malim kanalom oko Vampirskog zamka. Možda je iz zida virio neki oštar komad gvož a, koji je Viktora zaka io po vratu? Pro itavši do tog mesta, uzdahnuo sam i pogledao u Gesera. - Tebi je uvek dobro išlo... eh... s vampirima - rekao je šef, odvojivši se na sekundu od svojih papira. Tre a zabeleška bila je iz nekakvih škotskih žutih novinica. I, naravno, tu je autor ispri ao zastrašuju u pri u o savremenim vampirima koji u mraku turisti kih atrakcija sisaju krv nesre nim žrtvama. Jedini originalni detalj bio je tvr enje novinara da vampiri obi no ne sisaju krv svojih žrtava do smrti. Ali ruski student, kako i prili i Rusu, bio je toliko pijan da se i siroti škotski vampir opio i zaneo. Bez obzira na svu tragi nost pri e, morao sam da se nasmejem. - Žuta štampa je ista u celom svetu - rekao je Geser ne dižu i pogled. - Najužasnije je što je sve i bilo tako - rekao sam - osim, naravno, pijanstva. - Krigla piva za ru kom - saglasio se Geser. etvrti ise ak bio je iz nekih naših novina. Iz itulja. Sau eš e Leonidu Prohorovu, deputatu Državne dume, iji sin je tragi no poginuo... Uzeo sam faks. Kao što sam i pretpostavio, to je bio izveštaj No ne straže Edinburga, Škotska, Velika Britanija. Primalac je bio pomalo neobi an: Geser li no, a ne dežurni operativac ili rukovodilac Me unarodnog odeljenja. I ton pisma je bio malo više neposredan nego što prili i zvani nim dokumentima. A sadržaj me nije iznenadio. „Sa žaloš u saopštavamo... na osnovu rezultata pažljivo sprovedene istrage... potpun gubitak krvi... nije bilo znakova inicijacije... istraga nije dala rezultate... angažovali smo naše najbolje... ako moskovsko odeljenje smatra neophodnim da se pošalje... prenesi najtoplije pozdrave Olgi, jako mi je drago zbog tebe, stari pr...“ Drugi list faksa je nedostajao. O igledno, tamo je bio isklju ivo li ni sadržaj. Zato i nisam
video potpis. - Tomas Lermont 1 - rekao je Geser. - Rukovodilac Škotske straže. Stari prijatelj. - Aha... - zamišljeno sam otegao. - Zna i... Pogledi su nam se opet sreli. - A ne, možeš ga i sam pitati da li je ro ak Mihailu Jurjevi u - rekao je Geser. - Nešto drugo sam hteo. Pr je od prijatelj? - Pr, to je... - Geser je zapeo i s otvorenim nezadovoljstvom se nakrivio na list. - Pr je pr. Šta se to tebe ti e! Pogledao sam fotografije. Nesre ni Viktor bio je mlad ovek. A devojka sasvim mlada. Njegova verenica, šta tu ima da se poga a. I stariji muškarac. Viktorov otac? - Posredni podaci govore o napadu vampira. Ali zašto incident zahteva naše mešanje? pitao sam. - Naši sugra ani esto ginu u inostranstvu. I od vampira tako e. Ne verujete Tomu i njegovim pot injenima? - Verujem. Ali oni imaju malo iskustva. Škotska je mirna, prijatna i spokojna zemlja. Mogli bi i da se ne sna u. A ti si esto imao posla s vampirima. - Naravno. Ipak? Da li je to zato što je njegov otac politi ar? Geser se namrštio. - Ma kakav je on politi ar? Biznismen, progurao se me u deputate i na glasanjima samo tiho pritiska dugme. - Kratko i jasno. Ali ne verujem da nema posebnog razloga. Geser je uzdahnuo. - Mladi ev otac je pre dvadeset godina bio odre en kao potencijalni Svetli Ini. Prili no jak. Odbio je inicijaciju izjavivši da ho e da ostane ovek. Tamne je odmah odbio. S nama je održavao kontakt. Ponekad je pomagao. Klimnuo sam. Da, stvarno redak slu aj. Retko kad ljudi odbiju mogu nosti koje se pružaju Inima. - Može se re i da se smatram krivim pred Prohorovom starijim - rekao je Geser. - I pošto sad ne mogu da pomognem sinu, onda ne u dozvoliti njegovom ubici da pro e nekažnjeno. Oti i eš u Edinburg, na i eš tog ludog krvopiju i razveja eš ga u vetar. To je bilo nare enje. Ali i bez toga nisam imao nameru da protivure im. - Kada letim? - Svrati u Me unarodno odeljenje. Trebalo je da ti pripreme dokumente, karte i novac. I propratnu pri u. - Propratnu pri u? Za mene? - Da. Radi eš nezvani no. - Preporuke? Geser se iz nekog razloga namrštio i pogledao me sumnji avo: - Samo s Tomom... Antone, dosta podsmevanja! Posmatrao sam Gesera s nerazumevanjem. - Pr je po etak re i prdonja - promrmljao je Geser. - Mladost, znaš... slobodna i nesputana epoha renesanse... To je sve, sad idi! I pobrini se da odletiš prvim avionom. - Na trenutak je zastao, ali je ipak dodao: - Ako Svetlana nema ništa protiv. A ako ima, reci pa u se postarati da je ubedim. - Buni e se - samouvereno sam rekao. Hm, zašto se Geser uznemirio? I zašto mi je objasnio ovo zaprdonju?
Svetlana je preda me postavila tanjir pun pe enog krompira s pe urkama. Pored su se na stolu našli viljuška i nož, slanik, zasoljeni krastavci na tanjiri u, kaši ica i mala stona boca s votkom, stogramka. Bocu tek što je izvadila iz frižidera pa se na toplom odmah zamaglila. Idila! San svakog muža koji dolazi s posla. Žena posluje kraj šporeta i na sto iznosi sve same ukusne i škodljive stvari. Ho e nešto da me pita? erka se tiho igra i slaže kockice - ve sa pet godina prestala je da se zanima za lutke. Ina e, ne gradi mašine i avione, ve male ku e. Možda e postati arhitekta? - Sveta, šalju me u Edinburg - ponovio sam za svaki slu aj. - Da, ula sam - odgovorila je mirno Svetlana. Boca na stolu se podigla. Hermeti ki zatvara izvukao se iz grli a. Razvu eni, prozra ni stubi hladne votke potekao je u ašu. - Ve eras treba da poletim - rekao sam. - Do Edinburga nema direktne linije, tako da letim u London, tamo presedam... - Onda nemoj mnogo da piješ - zabrinula se Svetlana. Boca je napravila nagli zaokret i odšetala u frižider. - Mislio sam da eš se iznervirati - rekao sam pomalo uvre eno. - emu to? - Svetlana je i sebi sipala pun tanjir. Sela je pored mene. - Da li onda ne bi odleteo? - Odleteo bih. - Eto, vidiš i sam. Onda bi me pride pozvao i Geser da mi objasni koliko je tvoj službeni put važan. - Svetlana se namrštila. - I jeste važan. - Znam - klimnula je Svetlana glavom. - Jutros sam osetila da e te poslati nekud daleko. Pozvala sam Olgu i pitala je šta se desilo poslednjih dana. Eto... ispri ala mi je o onom mladi u u Škotskoj. Sa olakšanjem sam klimnuo glavom. Svetlana je u toku. Prelepo! Nema potrebe za lažima i pre utkivanjem. - Nekakva udna pri a - rekla je Svetlana. Slegnuvši ramenima, otpio sam etrdeset grama koji su mi dodeljeni. Sa zadovoljstvom sam bu no zagrizao slani krastavac i promrmljao punim ustima: - Šta tu ima udno? Ili je vampir divljak, ili je poludeo... kod njih je to uobi ajena stvar. Pa i smisao za humor je, o igledno, originalan. Ubiti oyeka u Vampirskom zamku! - Tiše - namrštila se Svetlana pokazavši pogledom na Na ušku. Po eo sam energi no da žva em. Volim pe eni krompir s hrskavom korom, još ako je pe en na guš ijoj masti, s varcima i šakom šampinjona, ako je sezona - svežih, a ako nije - onda sušenih. Sve je u redu, sve je dobro, tata i mama pri aju svakakve gluposti: o bioskopu, o knjigama, zapravo, vampiri ne postoje... Nažalost, našu erku ne možete prevariti da vampiri ne postoje. Ona ih odli no vidi. Jedva smo je odu ili da u metrou ili trolejbusu ne vi e na sav glas: „Mama, tata, gledajte, eno ga ika vampir!" Putnici nisu problem, pripisa e to de jim glupostima, ali pred vampirima je nekako neprijatno. Neki od njih nisu nikada napali ljude, uredno piju donatorsku krv i vode potpuno pristojan život. A onda petogodišnje dete upire prstom u njih usred gomile i smeje im se: „ ika nije živ, a hoda!“ Nemamo gde da se sklonimo, ona e svejedno uti o emu govorimo i done e svoje zaklju ke. Na a se ovog puta nije zainteresovala za naš razgovor. Na svoju ku icu od žutih plasti nih kockica, postavljala je crveni krov sa crepom.
- ini mi se da se tu ne radi o ne ijem ose aju za humor - rekla je Svetlana. - Ne bi tebe Geser slao preko cele Evrope. Ni u Škotskoj straži ne sede budale, pre ili kasnije e na i krvopiju. - Šta je onda? Saznao sam sve o momku. Bio je dobar de ak, ali ne svetac. I o igledno nije bio Ini. Nije bilo nikakve potrebe da ga ubije, posebno ne Tamni. Njegov otac je odbio da postane Ini, ali je nezvani no sara ivao s No nom stražom. Redak slu aj, ali ne i jedinstven. Sve sam proverio. Tamni nemaju razloga da mu se svete. Svetlana je uzdahnula. Naslonila se na frižider, a boca joj se primakla. I odjednom sam shvatio: zbog ne ega je zabrinuta. - Sveta, jesi li ti to gledala u budu nost? - Jesam. Videti budu nost, onako kako to proroci šarlatani opisuju, nije mogu e. ak i kad je neko veliki Ini. Ali može da se pro ita verovatno a ovog ili onog doga aja: da li e biti gužve na nekom putu, ili ne e, da li e se avion pokvariti tokom leta, ho e li se neki posao uspešno završiti, da li u poginuti ili ostati itav u predstoje oj pometnji... Što je pitanje jednostavnije, a ne što ta nije, to e odgovor biti precizniji. Ne treba postavljati pitanje: „Šta me eka sutra?“ - I? Šta? - U ovom istraživanju ništa ne preti tvom životu. - Odli no - rekao sam iskreno. Uzeo sam bocu i nalio po još jednu ašu sebi i Svetlani. Hvala. Umirila si me. Ispili smo i mrko se pogledali. Potom u Na ušku - erka nam je sedela na podu i igrala se kockicama. Osetivši naš pogled, tiho je zapevušila: „La-la-la, la-la-la.“ Takvim pesmicama odrasli obi no predstavljaju devoj ice u anegdotama. Jako nevaljale devoj ice. Koje se spremaju nešto da razbiju, slome ili da kažu neku pakost. - Nadežda! - izgovorila je ledenim glasom Svetlana. - La-la-la... - zapevala je malo glasnije Na a. - Šta ja? Sama si rekla da tata ne treba da pije uo i leta. Štetno je da se pije votka, sama si rekla! Mašin tata je pio, pio i otišao iz ku e... U njenom glasu ula se tanka pla na žica. - Nadežda Antonovna! - rekla je Svetlana prili no surovo. - Odrasli ljudi imaju pravo da... ponekad... popiju ašu votke. Jesi li nekada videla tatu pijanog? - Kod ika Tolje na ro endanu - odmah je ispalila Na a. Svetlana me je izražajno pogledala. Raširio sam ruke kao i svaki krivac. - Svejedno - rekla je Svetlana. - Ne smeš da primenjuješ magiju na mami i tati. Ja sebi tako nešto nikada nisam dozvoljavala! - A tata? - Ni tata. I odmah da si se okrenula! Zar da razgovaram s tvojim le ima? Na a se okrenula. Tvrdoglavo je stisnula usne. Zamislila se, odnosno stavila prst na elo. Jedva sam zadržao osmeh. Mala deca obožavaju da kopiraju takve gestove. I nimalo ih ne zbunjuje što upiru i prstom u elo razmišljaju samo junaci iz crta a, a ne živi ljudi. - Dobro - rekla je Na a. - Mama i tata, oprostite mi, molim vas. Ne u više. Sve u popraviti! - Ne treba da se ispravlja! - povikala je Svetlana. Ve je bilo kasno. Voda, koja se našla u ašama umesto votke, iznenada se pretvorila u votku. A možda i u ist špiritus. Uklju uju i i onu u našim želucima. Osetio sam kao da mi je u stomaku eksplodirala mala bomba. Nakašljao sam se i po eo halapljivo da jedem gotovo hladan krompir.
- Antone, reci joj i ti nešto! - povikala je Svetlana. - Na a, da si de ak, sad bi od mene dobila kaišem po guzi! - rekao sam. - Onda baš imam sre e što sam devoj ica - odgovorila je Na uška ne uplašivši se nimalo. - Pa šta sad ne valja? Niste hteli da pijete votku. Eto, niste je pili. Ona je ve u vama. Sam si rekao da votka nije ukusna, zašto je onda pijete ustima? Svetlana i ja smo se pogledali. - Nema šta da se krije - rezimirala je Svetlana. - Idem da ti spakujem kofer. Da pozovem taksi? Odmahnuo sam glavom: - Ne treba. Semjon e me odvesti.
Kasno uve e, kružni put je bio zakr en. Ina e, Semjon to bukvalno ne bi ni primetio. Ni ja ak nisam znao da li je prebrojavao linije verovatno e ili je prosto vozio automobil svojim instinktima voza a sa stogodišnjim stažom. - Uobrazio si se ti Antone - gun ao je ne skidaju i pogled s puta. - Što ne kažeš Geseru: ne želim nikuda sam, treba mi partner, pošalji sa mnom Semjona... - Otkud sam znao da ti toliko voliš Škotsku? - Kako otkud? - razbesneo se Semjon. - Pa pri ao sam ti kako smo se u ratu u Sevastopolju hvatali u koštac sa Škotima! - Zar to nije bilo s Nemcima? - nesigurno sam ga popravio. - Ma ne, to je posle bilo s Nemcima - odmahnuo je Semjon. - Eh, kakvi su ljudi bili u naše vreme... meci zvižde iznad glave, ulad lete, kod Šestog bastiona borba prsa u prsa... a mi, kao budale, magijom tu emo jedni po drugima. Dva Svetla Ina, samo što je on došao s engleskom vojskom... Kako me je samo u rame udario kopljem patnje... A ja njega mrazom - sledio se od glave do pete! Zadovoljno se nakašljao. - I? Ko je pobedio? - pitao sam. - Ti ništa ne znaš istoriju, je li? - uzbudio se Semjon. - Mi, naravno. A Kevina sam zarobio. Posle sam išao kod njega u goste. Bio je ve dvadeseti vek... hiljadu devetsto sedme... Ili osme? Naglo je cimnuo volan, obišao sportski jaguar i povikao kroz otvoren prozor: - Ko i nekad, glupanderu! Još ho e i da se sva a! - Neprijatno mu je pred devojkom - objasnio sam gledaju i jaguar koji je nestajao za nama - da ga tako ise e nekakva stara volga. - Pred devojkom ne treba da se razme e u kolima - mudro je govorio Semjon - ve u krevetu. Tamo su posledice greške uvredljivije, ali manje tragi ne... Eh. Ti, ako... ako ti bude teško, znaš, pozovi Gesera i traži da ti pošalje mene kao pomo . Ništa napadno. Svrati emo kod Kevina, posede emo, popi emo viski. Uzgred, iz njegove li ne pecare! - Dobro - obe ao sam. - im pritegne, odmah u zatražiti da do eš. Posle kružnog puta, postalo je mirnije. Semjon je nagazio (nikad ne u poverovati da se ispod haube putni ke volge nalazio obi ni motor 3M3-406) i za petnaest minuta stigli smo do Domodedova. - Eh, kakav sam divan san sanjao danas! - re e Semjon dok je skretao na parking. - Vozim se po Moskvi, iz nekog razloga u izlupanom starom furgonu, a pored je bio još neko od naših... I, odjednom, vidim: na putu stoji Zavulon. Iz nekog razloga, obukao se kao skitnica. Ja pritiskam gas i pokušavam da ga zgazim! A on! Sranje! I barijeru postavio! Baca nas u vazduh, pravimo
salto, preska emo preko njega i nastavljamo dalje. 2 - Što se nisi okrenuo? - pecnuo sam ga. - Žurili smo negde - uzdahnuo je Semjon. - Treba manje da piješ da te ne bi mu ili takvi snovi. - Oni me uopšte ne mu e - uvredio se Semjon. - Naprotiv, svi aju mi se. Bukvalno, kao da je scena iz nekakve paralelne realnosti... Do avola! Odse no je zako io. - Pre e biti do njegovog opunomo enog zastupnika... - rekao sam gledaju i u šefa Dnevne straže. Zavulon je stajao na parkingu, baš tamo gde je Semjon hteo da skrene. I pozivao nas je mahanjem ruke. Rekao sam: - Možda si imao proro ki san? Ho eš da probaš? Ali Semjon nije bio raspoložen za eksperimente. Polako je nastavio napred, Zavulon se sklonio u stranu i sa ekao dok nismo stali izme u prljavog žiguljenka i starog nisana, a onda je otvorio vrata i seo na zadnje sedište. Uopšte nas nije iznenadilo što blokada vrata za njega nije radila. - Dobro ve e, stražari - tiho je rekao Veliki Tamni. Semjon i ja smo se zagledali. I ponovo pogledali na zadnje sedište. - Uskoro e no - rekao sam. Iako je Semjon hiljadu puta iskusniji od mene, kao stariji po snazi, morao sam ja da vodim pregovore. - Da, no - složio se Zavulon. - Vaše vreme. U Edinburg? - U London. - A posle u Edinburg. Da istražite slu aj Viktora Prohorova. Nema poente da lažem. Ina e, laganje je potpuno beskorisno. - Da, razume se - rekao sam. - Imate li nešto protiv, Tamni? - Ne, ja sam za - odgovorio je Zavulon. - Ja sam skoro uvek za, ma kako to udno bilo. Bio je u odelu s kravatom, samo je vor malo popustio, a gornje dugme na košulji otkop ao. Odmah se videlo: ovek je ili biznismen, ili državni službenik... Ina e, greška po inje još kod onog ovek. - Šta vam onda treba? - pitao sam. - Ho u da vam poželim sre an put - staloženo je rekao Zavulon. - I uspeh u rasvetljavanju ubistva. - Zašto se vi za to zanimate? - pitao sam posle nelagodne pauze. - Leonid Prohorov, otac pokojnika, pre dvadeset godina bio je identifikovan kao Ini. Snažni Tamni. Nažalost - uzdahnuo je Zavulon - nije hteo da pro e inicijaciju. Ostao je ovek. Ali nastavio je da održava dobre odnose s nama, povremeno nam je ak pomalo i pomagao. Nije lepo kad sina mog prijatelja ubije nekakva sitna razjarena krvopija. Na i ga, Antone, i spali ga na tihoj vatri. Semjon nije prisustvovao mom razgovoru s Geserom, ali je znao ponešto o Leonidu Prohorovu, barem sude i po tome kako je smeteno eškao loše izbrijani podbradak. - Svakako se spremam to da uradim - rekoh pažljivo. - Nemate razloga za brigu, Veliki Tamni. - A ako vam iznenada zatreba pomo ... - ponudi se Zavulon kao da je to nešto najnormalnije na svetu. - Još ne znaš s kim se ka iš. Uzmi... U Zavulonovoj ruci pojavila se amajlija: izrezbarena figura od kosti, koja je predstavljala iskeženog vuka. Iz figurice je osetno zra ila mo . - To je veza, pomo , savet. Sve u jednom. - Zavulon se nagnuo preko sedišta i toplo mi dunuo u levo uvo: - Uzmi... stražaru. I kaži mi hvala. - Ne u.
- Svejedno, uzmi. Klimnuo sam mu glavom. Zavulon je uzdahnuo. - Pa, dobro, dobro, ima emo i te glupe pozorišne kerefeke... Ja, Zavulon, zaklinjem se Tamom da dajem svoju amajliju Antonu Gorodeckom, svetlom magu, bez ikakvih zlih namera, bez namere da naškodim njegovom zdravlju, duši i svesti, ne traže i ništa zauzvrat. Ako Anton Gorodecki prihvati moju pomo , to ne name e nikakve obaveze njemu, sili Svetlosti i No noj straži. U znak zahvalnosti za prihvatanje pomo i, dozvoljavam moskovskoj No noj straži da tri puta primeni svetlo magijsko mešanje do tre eg nivoa, uklju uju i i njega, ne traže i nikakvu povratnu zahvalnost, niti u je tražiti. Neka Tama bude moj svedok! Pored figurice vuka zavrtela se tamna kuglica, minijaturna crna rupa, direktna potvrda zakletve Iskonskoj Sili. - Ja ipak ne bih... - upozoravaju e je po eo Semjon. Baš u tom trenutku zazvonio mi je mobilni telefon u džepu i sam se poja ao. Nikada nisam upotrebio ništa od njegovih mnogobrojnih funkcija: spikerfon, organizator, igrice, fotoaparat, kalkulator, radio... Koristio sam samo muzi ki plejer. Ali, evo, dobro nam je došla konferencijska veza... - Uzmi - rekao je Geser. - Za to ne laže. A što bude slagao, razjasni emo. Veza se prekinula. Zavulon se osmehnuo, i dalje mi pružaju i figuricu. utke sam je uzeo s dlana tamnog maga i gurnuo u džep. Nisam morao ni u šta da se zaklinjem. - Tako, želim vam uspeh - nastavio je Zavulon. - Ah, da! Ako ti nije teško, donesi mi iz Edinburga na poklon neki magnet za frižider. - Zašto? - pitao sam. - Sakupljam ih - nasmejao se Zavulon. I nestao. Stropoštao se kroz Sumrak u neke duboke nivoe. Naravno, nismo ga pratili. - Pozer - rekao sam. - Za frižider - promrmljao je Semjon. - Aha, ve mogu da zamislim šta on uva u frižideru... Magnet... Donesi mu teglu strihnina! Dodaj u škotski hagis 3 i daj mu. - Hagis, zar to nisu trouglaste pelene? - rekao sam. - Dobre su, mi smo ih uzimali za erku. - Hagis je jelo. - Semjon je klimnuo glavom - Mada, po ukusu, verovatno nema nikakve razlike.
GLAVA 2.
Danas je teško uživati u letu avionom. Ošte enja na pohabanim boinzima 737i tupoljevima 154, zamišljeni švajcarski dispe eri i nadasve precizni ukrajinski signalizatori, arapski teroristi orni za posao - sve to slabo doprinosi mirnom putovanju u komfornom sedištu. Iako je konjak iz fri-šopa jeftin,stjuardesa brižna, a hrana i vino u potpunosti pristojni, oveku je i dalje teško da se opusti. Na sre u, ja nisam ovek. Linije verovatno e pogledali su i Geser i Svetlana. Naravno, i sam umem da virnem u budu nost nekoliko sati unapred. Pole em, mirno dole em, lagano sle em na Hitrou i uspevam da na vreme presednem u prvi avion do Edinburga... Tako sam mogao spokojno da sedim u svom sedištu biznis klase (pretpostavljam da to nije zbog šefove neo ekivane darežljivosti, ve naprosto zato što nije bilo drugih slobodnih mesta), pijem pristojno ileansko vino i sa sažaljenjem gledam u mladu ženu s druge strane prolaza. Ona se baš plašila. Povremeno se krstila i ne ujno šaputala molitve. Na kraju nisam izdržao, pružio sam se do nje kroz Sumrak i ovlaš je pogladio po glavi. Ne rukama, sveš u. Nekoliko puta sam dotakao ofarbane pramenove nežnoš u koja je kod ljudskih bi a svojstvena samo majkama i koja u trenu odnosi sve brige. Žena se opustila i za minut vrsto zaspala. Muškarac srednjih godina, koji je sedeo pored mene, bio je kudikamo mirniji, a uz to i prili no veseo. Umešno je otvorio dve flašice džina koje mu je donela stjuardesa, pomešao ih s tonikom u grubom odnosu pola-pola i popio, a onda je zadremao. Izgledao je kao tipi ni boem: nosio je džins, pamu ni džemper i kratku bradu. Pisac? Muzi ar? Režiser? Koga sve ne mami London: i biznismene i politi are i boeme i bogate ljude koji vode raskalašan život... Mogao sam i ja da se opustim, da pogledam kroz prozor tamna prostranstva Poljske i da dobro razmislim. Do Zavulonovog pojavljivanja sve je izgledalo prili no jednostavno. De ak Vitja dopao je šaka ili gladnog ili glupog (ili i jedno i drugo odjednom) vampira. Poginuo je. Vampir je, utolivši glad, shvatio šta je uradio i primirio se. Pre ili kasnije, primenjuju i stare proverene policijske metode, edinburška No na straža proveri e sve gradske krvopije i došljake, razjasni e postojanje ili nedostatak alibija, uveš e prismotru i na kraju e uhvatiti ubicu. Geser je ose ao neki svoj kompleks krivice pred Viktorovim ocem, koji je odbio da postane Svetli Ini, ali je pomagao No noj straži, pa je odlu io da ubrza rutinski posao. A ujedno je hteo da i meni pruži priliku da steknem iskustvo. Logi no? Apsolutno! Nema tu nikakvih nejasno a. A onda na scenu stupa Zavulon. I, gle, naš plemeniti Leonid Prohorov, koji nije postao Svetli Ini, pojavljuje se u druga ijem svetlu! Ispostavlja se da je odbio i da postane Tamni! Pritom je pomagao i Dnevnoj straži, tako da i Zavulon gori od želje da kazni ubicu njegovog sina! Dešava li se tako nešto? Dakle, dešava se. ovek je rešio da istovremeno sedi na dve stolice. Za nas Ine nije mogu e da odjednom služimo i Svetlosti i Tami. Ljudima je jednostavnije. Oni uglavnom baš tako i žive. Onda... onda Viktorove ubistvo možda i nije slu ajno. Zavulon je mogao da sazna da Prohorov pomaže našima i da se osveti ubivši mu sina. Naravno, ubivši ga tu im rukama.
Ili suprotno. Ma kako to tužno zvu alo, i Geser je mogao da izda nare enje da se Viktor likvidira. Ne u svojstvu osvete, naravno da ne! Me utim, Veliki Geser uvek prona e moralno prihvatljivu formu kojom opravda svoje naume. Stop! Zašto bi onda Geser mene poslao u Edinburg? Ako je kriv, onda mora da zna da ja ne u skrivati njegovu krivicu! A ako je odgovoran Zavulon, onda on ima još manje razloga da mi pomaže. Sa Zavulonom, bez obzira na njegove poklone, obra una u se s velikim zadovoljstvom! Dakle, nisu Veliki... Popio sam mali gutljaj vina i odložio ašicu. Veliki tu nemaju šta da traže, oni se ne sumnji e me usobno. I obojica ra unaju na mene. Geser zna da ja ne u propustiti mogu nost da zabiberim orbu Zavulonu. Zavulon odli no razume da sam spreman da krenem ak i protiv Gesera. Odli no. Nisam mogao da poželim da mi podele bolje karte. Veliki Svetli i Veliki Tamni, obojica veoma zna ajne figure u svetskoj borbi Svetlosti i Tame, na mojoj su strani. Mogu od njih da dobijem pomo . Pomo i e mi i Tom Lermont, Škot s prezimenom koje tako lepo odzvanja u ruskom srcu. Dakle, vampir nema gde da se sakrije. I to me raduje. Zlo ostaje nekažnjeno isuviše esto. Ustao sam i pažljivo se provukao pored svog suseda u prolaz. Pogledao sam u signalnu tablu. Toalet u prednjem delu aviona bio je zauzet. Naravno, najjednostavnije od svega je da se sa eka, ali hteo sam da protegnem noge. Pomerivši zavesu, koja je razdvajala biznis klasu od ekonomi ne, krenuo sam ka repu aviona. Kako se to kaže u poznatoj ironi noj šali, putnici iz ekonomi ne klase dolaze istovremeno s putnicima iz prve, samo mnogo jeftinije. Me utim, na našem letu nije bilo prve klase, ali ni biznis klasa nije bila loša: dobra i velika sedišta, veliko rastojanje izme u redova. Opet, stjuardese su pažljivije, hrana ukusnija, a pi e obilno. Ina e, ni putnici u ekonomi noj klasi nisu bili potišteni. Poneko je spavao ili dremao, a ve ina je itala novine, knjižice i vodi e. Nekoliko ljudi radilo je na laptopovima, drugi su se igrali. Jedan o igledno veliki osobenjak pilotirao je avionom. Kako sam video, bila je to prili no realisti na leta ka simulacija, a igra je vozio avion iz Moskve u London, isto kao i naš boing 767. Možda se na taj na in borio protiv aerofobije? Naravno, mnogi putnici su pili. Ma koliko pri ali da je alkohol tokom leta izuzetno štetan, odre eni ljudi vole da njime dodatno ulepšaju putovanje kroz oblake. Stigao sam u rep. I ovde su toaleti bili zauzeti pa sam nekoliko minuta morao da stojim razgledaju i potiljke putnika. Raskošne frizure, devoja ki repovi, kratki ježevi, sjajne ele, zabavne mladala ke irokane. Stotinu glava, koje su mislile o predstoje im londonskim poslovima... Vrata toaleta su se otvorila, iz kabine je izleteo momak i provukao se pored mene. Zakora io sam prema toaletu. Zaustavio sam se. Okrenuo sam se. Momku je bilo dvadeset godina. Širokih ramena, rastom malo viši od mene. Neki mladi i naglo po nu da rastu i da se šire u ramenima posle osamnaeste. Ranije su to pripisivali blagotvornom uticaju vojske, koja je od de aka pravila muškarce. Zapravo, to je samo na in na koji hormoni obavljaju svoju ulogu u organizmu. Banalna fiziologija. - Jegore? - upitno sam izgovorio. I žurno sam pogledao kroz Sumrak.
Da, naravno. Mogao bi da stavi i gvozdenu masku, opet bih ga prepoznao. Jegor, Zavulonov mamac, koga je Geser presreo i vesto iskoristio. Nekada je on bio jedinstveni de ak neodre ene aure. 4 Sada je porastao i postao mladi . Iste neodre ene aure. Prozra no sijanje, obi no bezbojno, ali koje se s vremenom obojilo i crveno, i plavo, i zeleno, i žuto. Kao pesak etvrtog nivoa Sumraka. Ako se pažljivije zagledate, vide ete sve boje sveta. Potencijalni Ini, ak i u odraslom uzrastu, sposoban je da postane bilo ko. I Svetli, i Tamni. Nisam ga video šest godina! Kakva slu ajnost! - Antone? - bio je jednako zbunjen kao i ja. - Šta ti radiš ovde? - upitao sam. - Letim - odgovorio je glupo. Ali ja sam bio dorastao izazovu pa sam postavio još idiotskije pitanje: - Kuda? - U London - odgovorio je Jegor. Odjednom se zasmejao, shvativši koliko je naš dijalog budalast. Tako lako i bezbrižno, kao da se nimalo nije ljutio na No nu stražu, Gesera, mene i sve Ine na svetu... Sekundu kasnije, tapšali smo se po ramenima i mrmljali svakakve gluposti, poput: „Ne mogu da verujem...“, „Baš sam se nedavno setio...“, „Kakvo iznena enje..." Ina e, uobi ajene reakcije ljudi koji su zajedno proživeli nešto veliko i ne baš prijatno, potom se posva ali, a onda, prise aju i se davno prošlih vremena, otkrili da su se anja na te dogodovštine, u osnovi, uglavnom veoma zanimljiva. Pritom, nismo bili toliko prisni da bismo se zagrlili i zasuzili od radosnog susreta. Najbliži putnici su nas pažljivo posmatrali, ali s o itom blagonaklonoš u. Slu ajni susret starih prijatelja na tako neo ekivanom mestu kao što je avion, uvek izaziva simpatije posmatra a. - Postoji li neki poseban razlog zašto si ovde? - ipak je pitao Jegor, s dozom svoje stare podozrivosti. - Jesi li pao s kruške? - pobunio sam se. - Idem na službeni put! - Je li - zaškiljio je - i dalje tamo radiš? - Naravno. Više nisu obra ali pažnju na nas. A i mi smo zbunjeno tapkali u mestu, ne znaju i o emu više da pri amo. - Ti, vidim, nisi prošao inicijaciju? - nespretno sam pitao. Jegor se na sekundu uko io, ali je odgovorio sa osmehom: - Ma idite svi vi u peršun! Zašto da se iniciram? Znaš i sam... sedmi nivo, i to nategnuto. Ništa dobro tu ne svetli. Niti svetli, niti tamni. Tako da sam obe strane poslao do avola. Tužno me je zabolelo u grudima. Takve slu ajnosti se ne doga aju. Kao i Leonid Prohorov, Jegor je ostao ovek, nije prešao u Ine. Kazni me Svetlosti, ali takve slu ajnosti se ne doga aju! - Kuda letiš? - ponovo sam pitao, izazvavši kod Jegora novi nalet smeha. Sigurno je bio srce i duša svakog društva, smeje se tako lako i zarazno. - Ma ne, razumem da ideš u London. Ideš da studiraš? Na odmor? - Da se odmaram leti u Londonu? - opet je prasnuo u smeh. - A što se ne bih odmarao u Moskvi? Kakva je razlika izme u te dve kamene džungle, sve je to isto... Idem na festival. - Edinburški? - pitao sam iako sam ve znao odgovor. - Da. Završio sam cirkusku školu.
- Šta? - Došao je i na mene red da iskola im o i. - Ja sam iluzionista - nasmej ao se Jegor. E to je nastup! Ina e, izuzetna maska za Inog. ak i za onog koji nije prošao inicijaciju. On svejedno ima neke sitne sposobnosti, prevashodno ljudske. Od ma ioni ara se i o ekuju uda. Njih je ove anstvo licenciralo za magove i arobnjake. - Odli no! - rekao sam iskreno. - Šteta što ideš u London - uzdahnuo je Jegor. - Poveo bih te na nastup. I onda sam napravio glupost. Rekao sam: - Ne idem u London, Jegore. I ja idem u Edinburg. Retko kad može da se vidi kako s lica nestaje radosti i kako je smenjuje neprijateljstvo, ak i prezrenje. - Shvatam. Za šta vam sad trebam? - Jegore, ti... - zapeo sam. Imam li hrabrosti da mu kažem da nam on, u stvari, ni za šta ne treba? Nemam. Zato što ni sam u to nisam verovao. - Shvatam - ponovio je Jegor. Okrenuo se i pošao ka središtu kabine. Nije mi ostalo ništa drugo do da u em u kabinu i da za sobom zatvorim vrata. Mirisalo je na duvan. Bez obzira na stroge zabrane, puša i se kriju u kabinama toaleta. Pogledao sam u ogledalo: ispijeno lice neispavanog oveka. Iako sam mnogo više - ili mnogo manje - od obi nog oveka, došlo mi je da elom udarim u ogledalo, što sam i uradio, šapu i: „Idiote, idiote, idiote..." Opustio sam se. Poverovao sam da e ovo biti obi an službeni put. A zar je tako nešto mogu e kad me na put pošalje li no Geser? Pljusnuvši se hladnom vodom po licu, malo sam stajao zure i zlo u svoj odraz. Zatim sam ipak mokrio, nagazio nogom na pedalu puštaju i u eli nu klozetsku šolju plavi astu dezinfekcionu te nost, oprao ruke i još jednom umio lice. ija je to operacija? Geserova, ili Zavulonova? Ko me je poslao na isto putovanje s Jegorom, de akom koji nije postao Ini? Zašto? ija je igra, koja su pravila i, najvažnije od svega, koliko e se figura na i na tabli? Izvadio sam iz džepa Zavulonov poklon. Kost je bila mutnožuta, ali sam iz nekog razloga znao da je onaj ko ju je izrezbario predstavio crnog vuka. Starog crnog vuka, koji je zabacio glavu dozivaju i tužnim zavijanjem. Veza, pomo , savet... Figurica je izgledala najobi nije. U kioscima sa suvenirima bilo ih je na stotine, na hiljade, ali od plastike, ne od kosti. Ose ao sam magiju koja je izbijala iz nje. Treba samo da je stegnem u ruci... i poželim. To je sve. Da li mi je potrebna pomo Tamnih? Potisnuvši iskušenje da figuricu bacim u klozetsku šolju, vratio sam je u džep. Nema posmatra a da ocene moj pateti ni gest. eprkaju i po džepu, našao sam kutiju cigareta. Ne pušim tako esto da bih patio na etvoro asovnom letu, ali imao sam želju da se prepustim obi nim ljudskim slabostima. To je svojstveno svim Inima: što smo stariji, to više sti emo sitne, glupe navike. Kao da se hvatamo za najsitnije manifestacije naše ljudskosti, a nema boljeg sidra od poroka. Ina e, upalja mi je ostao u jakni, pa sam, bez imalo oklevanja, izme u kažiprsta i srednjeg prsta izazvao naboj visokog temperaturnog pražnjenja i zapalio cigaretu magi nom
vatrom. Ini po etnici sve pokušavaju da urade pomo u magije. Oni se briju kristalnim se ivom, bar dok ne odseku pola obraza ili ušnu resicu. Ru ak greju baca em plamena, pa posle skupljaju supu,sa zidova i stružu kotlete s plafona. ak proveravaju i linije verovatno e pre nego što sednu u sporohodni trolejbus. Svi a im se sam proces primene magije. Kad bi znali kako, i dupe bi brisali magijom. Kako Ini odrastaju, postaju pametniji i po inju da škrtare. Shvate da je energija uvek energija, i da se manje troši kad se ustane iz fotelje i pri e prekida u, nego kad se do dugmeta pružaju istim potokom sile; da struja biftek zagreje kudikamo bolje od magi ne vatre; da je posekotinu bolje zalepiti flasterom, dok se Aviceninim inima isplati pribegavati samo za ozbiljnije povrede. A dalje, naravno, ako Ini nije osu en da ostane na najnižim stepenima Mo i, dolazi pravo ume e. Tad više ne obra a pažnju kako pali cigaretu, upalja em ili magijom. Ispustio sam dim. Geser? Zavulon? Dobro, naga anje je besmisleno. Treba samo da imam na umu da e sve biti daleko složenije nego što se inilo u po etku. I trebalo bi da odem do svog sedišta. Uskoro sle emo.
Iznad Lamanša smo se, kao i uvek, zatresli u vazduhu. Ali sleteli smo lagano i za as prošli obi nu pasošku kontrolu. Ostali putnici su pošli po prtljag (osim Jegora, koji nije prošao inicijaciju, u avionu nije bilo drugih Inih), a ja sam, zaostavši malo, na podu našao svoju senku. Zagledao sam se u sivu siluetu, primoravaju i je da dobije masu i da se podigne meni u susret. Zakora io sam u svoju senku i ušao u Sumrak. Ovde je sve bilo isto. Zidovi, prozori, vrata. Samo je sve bilo sivo, bez boje. Kao spore senke, u stvarnom svetu plovili su obi ni ljudi. Ne znaju i ni sami zašto, pažljivo su zaobilazili deo hodnika koji ni zbog ega nije bio poseban, a pritom su i ubrzavali korak. Najbolje.je da se carinskoj kontroli za Ine pri e kroz Sumrak, da se ljudi ne bi nervirali. Na nju su ba ene jednostavne ini, krug nepažnje, i ljudi su se izuzetno svesrdno trudili da je ne vide. Ipak, mogli bi da primete mene kako razgovaram sam sa sobom. Zato sam carinskoj postaji prišao u Sumraku, a tek onda, pod zaštitom kruga nepažnje, izašao u stvarni svet. Sa ekala su me dvojica Inih - Svetli i Tamni. Baš kako i treba da bude. Kontrola Inih na prelasku granice je, po meni, ne preterano razumna stvar. Vampiri i vukodlaci obavezni su da se registruju u lokalnom odeljenju Straže ako ostaju u gradu preko no i. To se pravda time što se niži Tamni isuviše esto predaju životinjskoj strani svoje prirode. To je tako, ali svaki mag, bilo Tamni ili Svetli, sposoban je da uradi tako jezive stvari da bi svaki vampir otr ao da se u strahu sakrije u svoj sanduk. No dobro, svejedno, takva je tradicija i niko ne želi da je ukine, bez obzira na stalne proteste vampira i vukodlaka. Ali kakav je smisao kontrolisati premeštanje Inih iz zemlje u zemlju? To je važno ljudima: ilegalna migracija, šverc, narkotici... Na kraju krajeva, i zbog špijuna. Bez obzira što, evo, ima ve pola veka kako špijuni više ne prolaze kroz kontrolisane grani ne zone s kopitima losa privezanim na nogama, niti iska u no u s padobranom iznad neprijateljske teritorije. Svaki špijun koji drži do sebe dolete e avionom i odsesti u najboljem hotelu. A što se ti e Inih, kod nas nema nikakvog ograni enja u migracijama, a državljanstvo bilo koje zemlje ak i slab mag može da dobije bez ikakvog problema. emu onda ovaj glupi šalter?
Verovatno je postojao za Inkviziciju. Formalno, carinska kontrola pripada lokalnim stražama, No noj i Dnevnoj. Me utim, svakog dana još jedan izveštaj odlazi u Inkviziciju. I tamo ga, sigurno, pažljivo prou avaju. I izvode zaklju ke. - Dobro ve e. Moje ime je Anton Gorodecki - rekao sam zaustavljaju i se pred šalterom. Ne koristimo dokumenta, i to je dobro. Pri a se da e svima po eti da stavljaju magi nu oznaku kao vampirima, ili e u obi nim pasošima napraviti zapis nevidljiv za ljude. Zasad se snalazimo i bez birokratije. - Svetli - izjavio je samouvereno tamni mag. Ina e, slab mag, ne viši od šestog nivoa. I fizi ki vrlo slabašan: uskih ramena, mršav, nizak, bled, retke svetle kose. - Svetli - potvrdio sam. Ispostavilo se da je moj sabrat iz londonske No ne straže vedri, debeli crnac. Jedina sli nost sa saradnikom jeste što je tako e mlad i tako e slab, sedmi-osmi nivo. - Zdravo, brate! - radosno je rekao. - Anton Gorodecki. Služiš u straži? - No na straža, Rusija, grad Moskva. - Nivo? Odjednom sam shvatio da oni ne mogu da pro itaju moju auru. Do etvrtog ili petog nivoa bi nekako pro itali, a sve preko toga se za njih sliva u zamu eno svetlucanje. - Viši. Tamni se malo ukrutio. Oni su, naravno, egoisti i samoživci, ali se zato klanjaju silnijima od sebe. Svetli je široko otvorio o i i rekao: - O! Viši! Na dugo? - Tranzit. Idem u Edinburg. Odlazim za tri sata. - Odmor ili posao? - Službeno - odgovorio sam bez pojedinosti. Svetli su, po pravilu, liberalniji i demokrati ni. Pritom, poštuju više. - U Sumrak ste ušli tamo? - Tamni je pokazao glavom ka ljudskoj carini. - Da. Jesu li to zabeležile kamere? Tamni je odmahnuo glavom: - Ne, ovde mi sve kontrolišemo. Ipak, u gradu preporu ujemo da budete oprezniji. Kamera ima na sve strane. Na tone. Tu i tamo, ljudi primete kako nestajemo i pojavljujemo se, pa moramo da krijemo tragove. - Ja ak ne u ni napustiti aerodrom. - U Edinburgu tako e postoji nadzorni sistem - umešao se Svetli. - Doduše, manji, ali ipak... Imate li koordinate edinburške straže? Nije precizirao da se radi o No noj straži. Jasno je i bez toga. - Imam - rekao sam. - Moj dobri prijatelj drži mali porodi ni hotel u Edinburgu - uleteo je Tamni opet u razgovor - ve više od dvesta godina. Pored zamka, na Kraljevskoj milji. Mislim, ako vam ne smeta što je on vampir... Ma šta je ovo, gde god se okrenem, vampiri na sve strane! - Evo vizitkarte. Baš dobar hotel. Prilago en potrebama Inih. - Prema vampirima nemam nikakvih predrasuda - uveravao sam ga prihvataju i karticu. Neki od mojih prijatelja bili su vampiri. I jednog mog prijatelja vampira ispratio sam pravo u smrt... - U sektoru V postoji i dobar restoran - opet se umešao Svetli.
Oni su tako iskreno bili željni da mi pomognu da nisam znao kako da se probijem kroz taj kordon prijateljstva i dobre volje. Na sre u, sleteo je još jedan avion i iza mene se pojavilo još nekoliko Inih. Smeše i se neprekidno, za šta je facijalna muskulatura ruskog oveka vrlo loše prilago ena, pošao sam po svoj kofer.
Nisam išao u restoran jer uopšte nisam bio gladan. Malo sam prošetao po aerodromu, popio šolju duplog espresa, dremnuo na fotelji u ekaonici i, zevaju i, pošao na avion. Kao što se moglo i o ekivati, Jegor je išao istim letom. Ali sada se demonstrativno nismo prime ivali. Ta nije, on mene demonstrativno nije prime ivao, a ja nisam nametao razgovor. Za sat smo se ve prizemljili na aerodrom u Edinburgu. Bilo je skoro podne kad sam seo u taksi; u izuzetno udoban engleski taksi za kojim u po eti da tugujem im napustim Veliku Britaniju. Pozdravio sam se s voza em i, povinovavši se iznenadnom porivu, pružio sam mu vizitkartu prijateljskog hotela. Imao sam rezervisano mesto u obi nom ljudskom hotelu, ali mogu nost da u neformalnim okolnostima porazgovaram s jednim od najstarijih škotskih vampira (dvesta godina nije šala ak ni za njih) bila je isuviše primamljiva. Hotel je zaista bio u istorijskom centru grada, na brdu, u blizini kraljevskog dvorca. Spustio sam prozor i posmatrao radoznalo kao i svaki ovek koji je prvi put došao u nepoznatu i zanimljivu zemlju. Edinburg je plenio. Naravno, može se re i da tako pleni svaki stari grad kroz koji pre šezdeset godina nije protutnjao parni valjak Svetskog rata, pretvaraju i u prah drevne crkve, zamkove, zgrade i ku e. Ali ovde je bilo i nešto posebno. Možda baš kraljevski zamak koji je tako divno stajao na planini i krunisao grad kamenim vencem. A možda i obilje ljudi na ulicama, uglavnom besposlenih turista s foto-aparatima oko vrata, koji as razgledaju izloge, as spomenike. Naposletku, kraljev ugled zavisi od njegove svite. Možda i mrežasta šema ulica oko zamka, sa starinskim ku ama i kaldrmisanim puteljcima. Kralju, ak i sa najlepšom krunom na glavi, potrebna je i pristojna ode a. Sjajni brilijanti na glavi nisu pomogli golom kralju iz Andersenove bajke. Taksi se zaustavio kod trospratne kamene zgrade, ija je uzana fasada bila stisnuta izme u dve prodavnice pune posetilaca. U izlozima su visili raznobojni kiltovi i šalovi, a tu su bile i neizbežne flaše viskija. A šta drugo odavde da se ponese? Iz Rusije votka i matrjoške, iz Gr ke uzo i vezeni stolnjaci, iz Škotske - viski i šalovi. Izašao sam iz taksija, prihvatio kofer iz voza evih ruku i platio. Pogledao sam zdanje. Tabla iznad ulaza u hotel glasila je Goršta ka krv. Da. Drzak neki vampir. Mršte i se od jarkog sunca, prišao sam vratima. Postalo je vru e. Legenda da vampiri ne podnose dnevnu svetlost nije ništa drugo do legenda. Podnose je dobro, samo im nije prijatna. A po ovako vrelom danu, donekle ih ak i razumem. Nisu žurili da mi otvore vrata, a elektroniku o igledno nisu voleli. Zato sam ih gurnuo rukom i ušao. Barem su imali klima-ure aj. Teško da je ova hladovina ostala od no i, bez obzira na debele kamene zidove. Malo predvorje bilo je u polutami i možda je upravo zbog toga bilo tako prijatno. Iza pulta sam video starijeg, vrlo nao itog oveka. Dobro odelo, kravata sa ukrasnom šnalom, košulja sa srebrnim dugmi ima u obliku ka. Lice puno, brkato, crvenih obraza, put kao jagode sa šlagom... Ina e, aura nije izazivala nikakvu sumnju: bio je ovek. - Dobar dan - prišao sam pultu. - Preporu ili su mi vaš hotel... Hteo bih da iznajmim
jednokrevetnu sobu. - Jednokrevetnu? - pitao je gospodin sa umilnim osmehom. - Jednokrevetnu - ponovio sam. - Trenutno loše stojimo sa sobama, znate, festival je - uzdahnuo je gospodin. - Niste rezervisali? - Ne. Ponovo je žalosno uzdahnuo i po eo da prelistava neke papire, kao da je u ovom malom, porodi nom hotelu bilo toliko soba da on nije mogao da zapamti da li su slobodne ili ne. Ne podižu i pogled, pitao je: - A ko nas je preporu io? - Tamni na kontrolnog punktu na Hitrou. - Mislim da emo mo i da vam pomognemo - odgovorio je bez ikakvog enja. - Kakvu sobu želite? Svetlu, tamnu? Ako ste sa... psom, imamo vrlo udobnu sobu, iz koje i najve i pas može sam da iza e... i da se vrati... ne uznemiravaju i nikoga. - Treba mi svetla soba - rekao sam. - Daj mu apartman na tre em spratu, Endru - uo sam glas iza le a. - On je gost iz visokog društva. Iz veoma visokog društva. Uzevši od portira klju koji se magi no pojavio (ne, nema nikakve arolije, samo veština ruku), okrenuo sam se. - Ja u vam pokazati put - rekao je svetlokosi momak koji je stajao kraj automata za cigarete, uz vrata koja su vodila u mali hotelski restoran. esto u ovakvim hotelima ne postoji restoran i doru ak služe u sobama, ali ovdašnji gosti imaju isuviše egzoti an ukus. - Anton - predstavio sam se prou avaju i vlasnika hotela. - Anton Gorodecki, Moskva. No na straža. - Brus - rekao je mladi . - Brus Remzi, Edinburg. Vlasnik ove ustanove. Izgledao je savršeno za ulogu Dorijana Greja u filmu po romanu Oskara Vajlda. Mlad, graciozan i do nepristojnosti svež lepotan, kome bi prili io bedž s natpisom: „Spreman za razvrat!" Samo su mu o i bile stare. Sive, bez boje, s ravnomerno rozikastim beonja ama; o i dvestogodišnjeg vampira. Uzevši moj kofer - nisam se bunio - momak je krenuo uzanim drvenim stepenicama, govore i u hodu: - Nažalost, nemamo lift. Ovo staro zdanje je isuviše malo da bi se u njemu probušio tunel za liiit. Osim toga, nisam navikao na liftove. ini mi se da bi to mehani ko udovište unakazilo ovu udesnu ku u. Mrzim one rekonstruisane ku e starih fasada, iza kojih se kriju dosadni tipski stanovi. A kod nas se ne pojavljuju esto gosti kojima je teško da se penju stepenicama... osim što vukodlaci ne vole strme stepenice, ali mi se trudimo da ih smestimo u sobe u prizemlju, tamo postoji specijalna soba, ili na prvom... Koji vetar vas je doneo u naš grad, viši Svetli? Ni on sam nije bio obi an. Vampir prvog reda, samo ne baš sasvim prave Mo i, kao ja, pre bi se reklo prvog reda vampirske Mo i. Ipak, komotno je mogao da se nazove Inim prve kategorije. - Incident u Tamnicama - rekao sam. - Tako sam i mislio. - Kora aju i krupno, po dva stepenika, mladi je grabio napred. Krajnje neprijatan incident. Simpati an mi je humor cele te ujdurme, da... Ali to nije dobro. Danas nisu vremena kad je moglo da se pri e simpati nom oveku i da mu se popije krv do poslednje kapi. Uopšte nisu ta vremena! - Tugujete li za prošlim vremenima? - nisam izdržao.
- Ponekad - rekao je mladi . Zasmejao se: - Ipak, svako starosno doba i svaka epoha imaju svojih prednosti, je li tako? Ljudi su civilizovaniji, prestali su da love veštice i veruju u vampire. I mi smo civilizovaniji. Nije u redu gledati na ljude kao na obespravljenu stoku. I oni zaslužuju pravo na odnos s poštovanjem, makar kao naši preci. Treba poštovati pretke, je li tako? Nažalost, nisam tu našao ništa što bih mogao da osporim. - Soba je dobra, svide e vam se - nastavljao je vampir, izlaze i na tre i sprat. Tu su bila samo dvoja vrata. Stepenice su se nastavljale dalje, na mansardu. - Desno je apartman za Tamne, tako e veoma prijatan, opremio sam ga po svom ukusu i ponosim se dizajnom. A ovo je vaša soba. Klju mu nije trebao: meko je udario dlanom po bravi i vrata su se otvorila. Sitno pozerstvo, veoma neprikladno za tako starog vampira. - Imamo veoma dobrog samoukog stilistu, Svetlog. On je samo šesti stepen, ali za taj posao mu magija i ne treba - nastavio je Brus. - Zamolio sam ga da opremi tri sobe po ukusu Svetlih. U ve ini slu ajeva, naravno, enterijer je autenti an, razumete ve ... Ušao sam u sobu. I skamenio se. Nikad nisam mislio da imam takav ukus. Sve okolo bilo je belo, bež i roze. Parket od svetlog, izbeljenog drveta, zidovi okre eni bež s bledoroze cvetovima, staromodan nameštaj, ali tako e od svetlog drveta i snežnobelog atlasa. Veliki kožni krevet pored zida. Da preciziram boju? Pa beli, naravno! Kristalni luster visi s plafona, a na prozorima je prozra ni til i zastori od svetloroze tkanine. Kako samo tu sunce prži izjutra... Jedna vrata vodila su u malu spava u sobu. Prostranu, s bra nim krevetom. Posteljina je svilena, roze. Na toaletnom sto u vaza, a u njoj sveža purpurna ruža, jedina jarka boja u celoj sobi. Iza drugih vrata bio je sanitarni vor, mali ali opremljen nekakvim visokotehnološkim hibridom hidromasažne kade i tuš-kabine. - Po meni je vulgarno i ne odgovara stilu - uzdahnuo je Brus iza mojih le a - ali mnogima se svi a. Odraz njegovog lica u ogledalu bio je blago ogor en. O igledno mu se nije mnogo svi ala ideja da se to tehnološko-sanitarno udo postavi u njegov hotel. Ne okre i se, klimnuo sam mu glavom. I to da se krvopije ne vide u ogledalu, bila je velika laž, kao što nije ta no da ne podnose sun evu svetlost i da su alergi ni na beli luk, srebro i glog. Naprotiv, i oni se vide u ogledalu, samo što oveku obi no odvra aju pogled. A ako ljudi u razgovorus njima ne gledaju u njih, ili im pak okrenu le a, to ih baš iznervira. Vampiri koriste veoma mnogo tehnika kod kojih je neophodno da o ima održavaju kontakt s protivnikom. - Sa zadovoljstvom u se okupati - rekao sam. - Ali kasnije. Imate li deset minuta za mene, Bruse? - Jeste li vi u zvani noj poseti Edinburgu, Svetli? - Ne. - Onda e se, naravno, na i vremena. - Vampiru se lice rasplinulo u osmeh. Seo je u jednu od fotelja. Ja sam zauzeo mesto preko puta. Iscedio sam osmeh kao odgovor, gledaju i ga sve vreme, za svaki slu aj, u vrh brade. - I, šta kažete za sobu? - zanimao se Brus. - ini mi se da bi se možda dopala nezreloj devojci od sedamnaest godina - odgovorio sam iskreno. - Potrebno je samo još belo ma e.
- Ako želite, možemo da organizujemo i jedno i drugo - ljubazno je ponudio vampir. Pa dobro, uobi ajeno prijateljsko askanje može se smatrati završenim. - U Edinburgu sam nezvani no - ponovio sam - ali na molbu rukovodstva moskovske No ne straže... i rukovodstva moskovske Dnevne straže. - Vrlo neobi no - tiho je rekao mladi . - Poštovani Geser i uvaženi Zavulon šalju zajedni kog glasnika... višeg maga... a opet, tako bezveznim povodom. Pa dobro, bi e mi drago da pomognem. - Da li vas li no uznemirava ono što se dogodilo? - pitao sam direktno. - Naravno. Ve sam vam rekao svoje mišljenje. - Brus se namrštio. - Ne živimo u srednjem veku. Mi smo Evropljani, a sad je dvadeset prvi vek. Treba uništiti stare navike ponašanja... - Uzdahnuo je i naslonio se na yrata kupatila. - Ne treba se umivati iz lavora i odlaziti u poljski avac kad su ve izmišljeni vodovod i kanalizacija. A ako ste navikli na lavor i ako vam je miliji... Kod nas, znate, u poslednje vreme raste pokret za humaniji odnos prema ljudima. Niko ne pije krv bez licence. ak i sa licencom, gotovo niko ne pije do smrti... Skoro da se deci do dvanaest godina više uopšte ne pije krv, ak i kad na njih padne žreb. - A zašto do dvanaest? , Brus je slegao ramenima. - To je stvar istorije. Na primer, znate li koji je najstrašniji prestup u Nema koj? Ubistvo deteta do dvanaest godina. Ako je dete napunilo dvanaest godina, makar i ju e, onda potpada pod potpuno druge zakonske odredbe i kazne... Tako je, eto, kod nas pravilo da se mladi ne diraju. Sada pokušavamo da proguramo predlog za izmenu zakona da se deca potpuno izbace iz lutrije. - Veoma dirljivo - promrmljao sam. — A zašto bi mladi u neko pio krv bez licence? Brus se zamislio. - Znate, ja mogu samo da dam pretpostavke... - Upravo me one i zanimaju. Brus je još malo sa ekao, a potom se široko osmehnuo. - Šta tu ima da se naga a? Neko od mla ih je zabrljao. Najverovatnije neka mlada devojka, odnedavno vampir. Svideo joj se momak... a i situacija je takva, uzbudljiva, u duhu starih predanja... nije uspela da se suzdrži. - Mislite da je žena? - Možda je i momak. Ako je homoseksualac. Mada ne mora da bude direktno povezano. Brus je zbunjeno spustio pogled. - Ali uvek je prijatnije... nekako prirodnije... - A šta bi bila druga varijanta? - pitao sam jedva se uzdržavši od komentara. - Neko ko nije odavde. Nekakav turista. Znate, posle Drugog svetskog rata sve se tako izmešalo, svi su po eli da putuju tamo-amo... - Zatresao je glavom s neodobravanjem. - Neke neodgovorne osobe po ele su to da koriste. - Bruse, ne bih hteo da uznemiravam vaše straže - rekao sam. - Još e možda posumnjati da moskovske kolege sumnjaju u njihov profesionalizam. Možda vi možete da mi kažete ko je u vašem gradu glavni vampir? Neki Stariji, Veliki... Kako ga ve zovete? - Ja ga ne zovem nikako. - Brus se široko nasmej ao. Ispuštaju i polako iz gornje vilice dva duga ka, oštra o njaka, pokazao mi je svoj status, a potom ih vratio nazad. - Zovu me Majstor. Meni se ta re nimalo ne svi a, poti e iz glupih knjiga i filmova. Ali pošto su zapeli, puštam ih da me tako zovu. - Za Majstora ste svakako mladi - rekao sam s laganim enjem. - Imate samo dvesta godina. - Dvesta dvadeset osam godina, tri meseca i jedanaest dana - precizirao je Brus. - Da,
mlad sam. Ali ovo je Škotska. Kad biste samo znali koliko su ovi gorštaci sumnji av, tvrdoglav i u sujeverje ogrezao narod! Kad sam bio mlad, ne bi prošla ni cela godina a da nekoga od nas ne nataknu jasikovim kocem. Mogu e je i da mi se u inilo kako se u Brusovom glasu jasno ulo koliko je ponosan na zemljake. - Ho ete li mi pomo i Majstore? - pitao sam. Brus je odmahnuo glavom. - Ne. Naravno da ne u! Ako ustanovimo ko je ubio ruskog mladi a, mi emo ga i kazniti. Sami. Ne emo ga ubiti, ali emo ga strogo kazniti. Stražama ga niko ne e predati. Pa da, razumljivo. Drugo se i nije moglo o ekivati. - Ima li svrhe da pitam jeste li ga ve našli i kaznili? - pitao sam. - Nema svrhe - sa uzdahom je odgovorio Brus. - Zna i mora u da se muvam okolo i tražim prestupnika? - izgovorio sam naro ito tužno. - Ili jednostavno da se lepo odmorim u vašem udesnom gradu? Brusov glas je presecala ironija: - Kao Tamni, ne mogu da vam kažem ništa drugo osim: Odmarajte! Opustite se, obidite muzeje, šetajte. Kome je uopšte bitan taj metiljavi student? I tu sam osetio da više ne želim da se suzdržavam. Pogledao sam Brusa u o i. U crne rupe zenica, a one su radosno buknule purpurnom bojom. Pitao sam: - A da te slomim, metiljava krvopijo? Da te slomim, izvadim ti utrobu i nateram te da odgovoriš na sva pitanja? - Hajde - odgovori Brus nežnim, gotovo umiljatim glasi em. - Probaj, viši. Misliš da mi ne znamo za tebe? Misliš da ne znamo otkud tvoja Mo ? i u o i. Zenice u zenice. Crni pulsiraju i tunel uvla io me je u pustoš. Vrtlog crvenih iskri, stranog, napuštenog života. Primamljiv šapat u ušima. Produhovljeno, uzvišeno lice vampira, mladi a nezemaljske lepote. Da padnem pred njegove noge... Da pla em od zanosa i uzbu enja, sve zbog te lepote, mudrosti, volje... Da molim za oproštaj... Bio je izuzetno jak. Ipak, dvesta godina iskustva, pomnoženih s prvim nivoom vampirske Mo i. I osetio sam njegovu mo u punoj snazi. Stao sam na nežne, tu e noge. Napravio sam nesiguran korak. Brus se nasmejao. Isto tako su se pre osam godina smejali vampiri u moskovskom prolazu, kada sam utr ao za bespomo nim Jegorom koji se predao zovu... Uložio sam toliko snage u mentalni napad. Kad bi se potrošila na baca plamena, ognjena kugla bi pokosila tri desetine ku a i udarila bi u zidine drevnog škotskog zamka. Brusove zenice su pobelele i izgubile boju. Privla ni crni tunel sagorelo je belo usijanje. Preda mnom je, klate i se napred-nazad, sedeo ispijeni starac mladog lica. Ina e, koža na njegovom licu po ela je da se ljuspa, da se u slojevima prekriva si ušnim ljuspama, poput peruti. - Koje ubio Viktora? - upitao sam. Sila je nastavila da te e kroz mene tankom strujom, izvijala se kao gipka linija i prodirala u o i vampira. On je utao, samo je nastavio da se klati u fotelji. Zar mu ve nisam spržio mozak... ili šta god da ima umesto mozga? Baš divan po etak nezvani ne istrage!
- Znaš li ko je ubio Viktora? - preformulisao sam pitanje. - Ne - tiho je odgovorio Brus. - Pretpostavljaš li ko ga je ubio? - Da... dve. Mladi... mlada se nije uzdržala... Putnik... vampir u poseti... - Šta još znaš o ovom ubistvu? utanje. Sastavlja misli pre nego što zapo ne duga ak govor. - Šta znaš što gradske straže ne znaju? - Ništa... Zaustavio sam Silu. Spustio sam se u fotelju. Šta sad da radim? Šta ako podnese žalbu Dnevnoj straži? Neisprovocirani napad, ispitivanje... Brus je ceo minut nastavio da se klati u fotelji. Potom je zadrhtao i njegov pogled je postao razborit. Razborit i tužan. - Molim za oproštaj, Svetli - tiho je rekao. - Nudim svoje izvinjenje. Trebalo mi je nekoliko sekundi da bih shvatio. Majstor vampira! To nije samo najja a, najveštija i najpametnija krvopija. To je pre svega onaj koji nijednom nije pretrpeo poraz. Meni bi Brusova žalba donela velike neprijatnosti. Njemu - gubitak statusa. A ovaj u tivi drevni mladi je veoma astoljubiv. - Prihvatam tvoje izvinjenje, Majstore - odgovorio sam. - Neka ono što se dogodilo ostane me u nama. Brus je olizao usta. Njegovom licu vra ala se roze boja, dobijaju i raniju ljupkost. Glas mu je malo oja ao. I on je shvatio da ni meni nije u interesu da se raš uje šta se desilo. - Ali bih zamolio -poslednja re je sadržala nedvosmislenu otrovnu mržnju - da više ne ponavljate sli ne napade, Svetli. Agresija nije bila isprovocirana. - Izazvao si me na dvoboj. - De jure, nisam! - brzo je odgovorio Brus. - Ritual izazova nije ispoštovan! , - De fakto, 5 jesi! Ho emo li da pitamo Inkviziciju za mišljenje? Namignuo je. I ponovo je postao gostoljubivi doma in kao i ranije. - Dobro, Svetli. Ko pomene šta je bilo... Brus se pridigao, pomalo se i zaneo. Prošao je do vrata. Iza praga se okrenuo i s vidljivim nezadovoljstvom izgovorio: - Moja ku a je i tvoja ku a. Ova soba je tvoj dom, a ja bez poziva ne u ulaziti. Eto, recimo ta drevna legenda, ma kako udna bila, istinita je. Vampiri ne mogu da u u u tu u ku u bez poziva. Niko ne zna zašto je to tako, ali je tako. Vrata su se zatvorila za Brusom. Pustio sam naslone za ruke na fotelji. Na belom atlasu ostali su mokri tragovi dlanova. Tamni tragovi. Loše je kad se ne spava no ima. Nervi su loše. Ali sad bar sigurno znam da Majstor vampira u Edinburgu nema nikakvih informacija o ubici. Raspakovao sam kofer. Oka io sam na vešalice svetlo laneno odelo i dve iste košulje. Pogledao sam kroz prozor i odmahnuo glavom. Uzeo sam šorts i fudbalski dres s natpisom No na straža. isto huliganstvo, naravno, ali malo li je udnih natpisa na dresovima? Potom je moju pažnju privukla elegantna kaligrafija u ramu na zidu. Ve sam primetio isti takav ram i dole, na stepenicama. Ima ih po itavom hotelu, šta li? Prišao sam bliže i s enjem pro itao:
By oppressions woes and pains, By your sons in servile chains, We will drain our dearest veins But they shall be free! 6 Robert Burns
- Ah, ku kin sine! - rekao sam. Gotovo sa ushi enjem. ak i ljudi koji borave u hotelu ni u šta ne bi posumnjali! Brus je imao isti ose aj za humor kao i vampir koji je posisao krv žrtvi u Vampirskom zamku. Odli an kandidat za ulogu ubice! Jedino što pod onakvim udarcem, kakav je on pretrpeo, Brus nikako nije mogao da laže.
GLAVA 3.
Turisti su najužasnija vrsta ljudi. Ponekad me, onako uzgred, I obuzme slutnja da se svaki narod namerno trudi da u inostranstvo pošalje svoje najneprijatnije predstavnike: najbu nije, najnevaspitanije i najnerazumnije. Me utim, verovatno je sve to daleko banalnije. U glavi svakog oveka sigurno radi neki tajni prekida posao/odmor, koji u ovom drugom režimu isklju i osamdeset procenata mozga. Ina e, na odmoru je preostalih dvadeset i više nego dovoljno. Išao sam s gomilom koja se lagano kretala ka zamku na brdu. Ne, nisam se spremao da obi em surovo mesto gde su živeli škotski kraljevi. Samo sam hteo da osetim atmosferu u gradu. A atmosfera mi se dopala. Kao i u svakom turisti kom mestu, zabava je bila delimi no izvešta ena i usiljena, uglavnom podstaknuta alkoholom. Ipak, ljudi su se svuda unaokolo radovali životu, smejali se i privremeno zaboravljali brige. Automobili su retko prolazili centrom, i to pretežno taksi vozila. Ljudi su uglavnom išli peške: reke turista, koje su išle ka zamku i nazad, mešale su se i uvrtale u tihom vrtlogu oko umetnika koji su nastupali na sredini glavne ulice. Kao planinski potoci, ulivali su se u pabove i probijali kroz vrata prodavnica. Beskona na reka ljudi. Prelepo mesto za Svetlog. Doduše, pomalo i naporno. Skrenuvši u sporednu ulicu, lagano sam se spustio ka jaruzi koja je grad delila na stari i novi deo. I tu je bilo pabova i prodavnica sa suvenirima. Ali turista je bilo manje, a ritam nezadrživog karnevala se stišavao. Proverio sam na karti - to je bilo lakše nego da koristim magiju - i krenuo ka mostu preko široke jaruge, koja je nekada bila jezero, Loh Nor. Sada su i jezero i jaruga prošli poslednju etapu evolucije i pretvorili se u park, mesto gde su u šetnju izlazili Edinburžani i turisti kojima bi dosadila buka i gužva. I most su iznenada okupirali turisti. Gusto naslagani u ekskurzijske autobuse na sprat, posmatrali su uli ne umetnike, jeli sladoled i zamišljeno razgledali stari zamak na brdu. Na proplanku su, mašu i sabljama, igrali kozaci. Povinovavši se stidljivoj radoznalosti, s kojom svaki besposleni turista u inostranstvu posmatra svoje sunarodnike, prišao sam bliže. Jarko crvene košulje. Preširoke šalvare. Sablje od titanijumske legure, da bi lepo sijale prilikom ma evanja i da bi njima lakše mahali. Sle eni osmesi. etvorica muškaraca igrala su koza ki ples u em stavu. I razgovarali su - pa neka je i ukrajinskim-akcentom, ali opet na mom ruskom jeziku. Može se ak re i - na tajnom jeziku. U cenzurisanoj varijanti, to bi glasilo ovako: - Majku ti tvoju! - cedio je kroz zube izvešta eni kozak živahno plešu i. - Mrdaj se, vaško! Drži ritam, kurtonu jedan scepani! - Nosi se! - odgovorio mu je drugi, ne prestaju i da se smeši. - Maši rukama, odlaze nam žene! - Tanjka, ku ko! - prihvatio je i tre i. - Izlazi! Devojka u cvetnoj haljini po ela je da pleše, pružaju i „kozacima" kratak predah. Pritom im je odgovorila dostojanstveno i bez ijedne preterano ružne re i: - Jar evi nijedni, ja se ovde znojim kao svinja, a vi ešete muda! Po eo sam da izlazim iz gomile u kojoj su zujale digitalne kamere i škljocali foto-aparati. Pored mene je neka devojka na jasnom ruskom jeziku pitala svog saputnika: - Kakav užas... Šta misliš, da li oni uvek tako psuju?
Da, zanimljivo pitanje. Da li psuju uvek? Ili samo u inostranstvu? Da li to rade svi? Ili samo naši, u naivnom i udnom ube enju da van Rusije niko ne zna ruski? Najlakše mi je da verujem da tako razgovaraju svi uli ni umetnici. Autobusi. Turisti. Pabovi. Prodavnice. Po trgu skita pantomimi ar i opipava nepostoje e zidove: tužan ovek u nevidljivom lavirintu. Na saksofonu svira spokojni crnac u kiltu. Shvatao sam zašto ne žurim u Škotske tamnice. Moram da udahnem ovaj grad. Da ga osetim kožom, i telom... krvlju u venama. Još malo u prošetati u gomili. A posle u kupiti kartu i po i u u ku u strave.
Atrakcija je bila zatvorena. I dalje je na kamenim stubovima na mostu stajao reklamni znak koji je pozivao posetioce. Dvokrilna vrata, stilizovana kao ulaz u drevno podzemlje, bila su otvorena, ali je prolaz u visini grudi bio prepre en užetom. Na njemu je visila tabla koja je u tivo obaveštavala da je postavka zatvorena iz tehni kih razloga. Iskreno da kažem, bio sam iznena en. Viktor je poginuo pre pet dana, a to je dovoljno vremena da se obave sve policijske istrage. Edinburška No na straža bi ionako pregledala sve što treba uopšte ne uznemiravaju i ljude. Me utim, zatvoreno je... Slegavši ramenima, podigao sam vrpcu, provukao se ispod nje i po eo da se spuštam uzanim tamnim stepenicama. Rešetkaste metalne stepenice bu no su odzvanjale pod nogama. Posle nekoliko nivoa, pojavili su se toaleti, potom uzani hodni sa zatvorenim biletarnicama. Mutno su sijale retke lampe, ali ne one kojima stvaraju mra nu atmosferu za posetioce. To su bile obi ne, prigušene lampe koje štede energiju. - Ima li živih? - pozvao sam na engleskom, i sam se zbunivši zbog dvosmislenosti svojih re i. - Ehej! Ima li kog... Inog? Tišina. Prošao sam kroz nekoliko soba. Na zidovima su visili portreti ljudi, sa takvim životinjskim njuškama zbog kojih bi Lombrozovo 7 srce zaigralo od ushi enja. Tekstovi u ramovima pripovedali su o prestupnicima, manijacima, ljudožderima i arobnjacima. U ormarima su bili grubi modeli odrubljenih ruku i nogu, retorte s tamnom te noš u i sprave za mu enje. isto iz znatiželje, pogledao sam ih kroz Sumrak. Sve je to novo: njima niko nije mu en, a nema ni najmanjih tragova patnje. Zevnuo sam. Iznad moje glave razvla ile su se uzice i krpe, što bi trebalo da predstavlja pau inu. Iznad njih sam spazio metalni plafon s potpuno neromanti nim zakivkama veli ine tacne. Turisti ka atrakcija je napravljena u tehni ki izuzetno utilitarnom prostoru. Nešto me je uznemirilo... - Ima li koga ovde? Živi ili mrtvi, svi se odazovite! - opet sam pozvao. I opet nisam dobio odgovor. Ne, nešto me je ipak omelo? Samo šta... Nekakva nepravilnost... Kad sam gledao kroz Sumrak... Ponovo sam se okrenuo i upotrebio sumra ni pogled. Ništa neobi no. Evo ga! Apsurd!
Okolo nije bilo plave mahovine, neškodljivog ali neprijatnog parazita. Ona raste na prvom nivou Sumraka kao jedini stalni stanovnik tog sivog nali ja svemira. Ovde, gde su ljudi stalno ose ali strah, pa makar to bio i neozbiljan vašarski strah, plava mahovina morala bi da buja. Da visi s plafona kao stalaktiti, da pokrije pod kao odvratni tepih koji se mrda pod nogama i da ukrasi zidove. A mahovine nema. Neko redovno isti prostoriju? Spaljuje ako je Svetli, ili zamrzava ako je Tamni? Pa dobro, ako je me u zaposlenima i neki Ini, to e mi svakako pomo i. Kao pravovremeni odgovor na moje misli, za uli su se koraci. Užurbani, kao da je neko uo moje vapaje i požurio izdaleka, kroz lavirint pregrada od gipsanog kartona. Prošlo je još nekoliko sekundi i otvorila su se crna vrata koja su vodila u drugu sobu. I ušao je vampir. Naravno, nije bio pravi. Obi na ljudska aura. Kostimiran. Crni plašt, gumeni o njaci u ustima, bleda maskara na licu. Šminka je kvalitetna. Samo sve to loše izgleda s ri om kudravom kosom. Dok radi, sigurno nosi crnu periku. A u pojavu se nije uklapala ni plasti na flaša mineralne vode, iz koje se gost svaki as spremao da otpije. Ugledavši me, momak se namrštio. Dobrodušno lice nije postalo zlo, ve strogo, kao u nastavnika. Primakao je ruku ustima i za sekund se okrenuo. Kad me je ponovo pogledao, njaka više nije bilo. - Gospodine? - Da li vi radite ovde? - upitao sam. Nisam hteo da mu magijom lomim volju. Uvek možemo i jednostavno da se porazgovaramo. Ljudski. - Da, ali atrakcija je zatvorena. Privremeno. - Zbog ubistva? - upitao sam. Momak se namrštio. Sada više nije bio prijateljski nastrojen. - Gospodine, ne znam ko ste, ko vas je... Ovo je privatni posed. Trenutno je zatvoreno za posetioce. Molim vas, dozvolite da vas ispratim do izlaza. Zakora io je prema meni, ak je i ruku pružio, celim svojim izgledom pokazuju i spremnost da me izvede silom. - Jeste li bili prisutni kad je ubijen Viktor Prohorov? - upitao sam. - Ko ste vi zapravo? - uznemirio se momak. - Ja sam njegov prijatelj. Danas sam doleteo iz Rusije. Momak se izmenio u licu. Išao je unatraške dok nije udario u vrata kroz koja je ušao. Gurnuo ih je, ali vrata se nisu otvorila. Evo, kajem se, sve je to moja krivica. Momak je ve bio u potpunoj panici. - Gospodine... Ja ni za šta nisam kriv! Svi smo ovde pogo eni Viktorovom smr u! Gospodine... kamarade! Poslednju re izgovorio je po ruski. Iz kojeg li je starog filma to pokupio? - Šta vam je? - Sad sam se i ja uznemirio. Prišao sam mu bliže. Nije mi valjda pošlo za rukom da odmah naletim na oveka koji nešto zna, ili koji je umešan u ubistvo? Ina e, emu tolika panika? - Nemojte da me ubijete, ja ni za šta nisam kriv! - vrištao je momak. Sad mu je koža bila belja od šminke. - Kamarade! Sputnjik, votka, perestrojka! Gorba ov! - E, za tu poslednju re bi u Rusiji i bukvalno mogli da vas ubiju - promrmljao sam i krenuo za cigaretama rukom u džep. Bila je to vrlo nesre na izjava s moje strane. A ni prate i pokret nije bio baš najbolja
ideja. Mladi je zakolutao o ima i srušio se na pod. Flaša s mineralnom vodom pala je kraj njega.
Iz istog inata, ipak sam sve uradio bez magije. Pomoglo je nekoliko šamara i gutljaj vode. A onda sam mu brižno ponudio cigaretu. - Lako je tebi da se smeješ - mra no je rekao momak kad smo se smestili u rekvizite: u stolice za mu enje. Nasred sedišta bila je rupa, a u rupi se prete i skrivao kolac na mehanizmu s koturom i ru icom. - Tebi je smešno... - Ja se ne smejem - krotko sam primetio. - Smeješ se, samo u sebi. - Momak je požudno povukao dim. Pružio mi je ruku: - Žan. - Anton. A ja mislio da si Škot. Žan je s ponosom zatresao ri e kovrdže. - Ne... Francuz. Ja sam iz Nanta. - Studiraš ovde? - Radim. - Slušaj, a zašto nosiš taj idiotski kostim? - upitao sam. - Nema posetilaca. Žan je brzo pocrveneo, onako kako to mogu samo ri i i albino ljudi. - Šef me je odredio da danas dežuram, tako je dok ponovo ne otvorimo. Samo tako ekam za slu aj da policija opet poželi nešto da proveri. Neprijatno mi je samom ovde. U kostimu sam mirniji. - Ja zamalo da napunim pantalone - požalio sam se momku. Za ublažavanje stresa nema ni eg boljeg od obi nog prostakluka. - A ega si se ti uplašio? Žan me pogleda iskosa. Slegao je ramenima. - Ko e ga znati? Momka su ubili ovde kod nas pa su mislili da smo mi zbog ne ega krivi... Ali za šta? Za šta? Pritom je on Rus! Nikad se ne zna... Svi ovde znaju emu to vodi... Najpre po ne da se šuška o tome, isprva u šali... Potom malo ozbiljnije. Odjednom dolazi otac, brat... ili prijatelj... I dok trepneš, poubija nas sve. - Ma o emu ti pri aš! - Ali razumeo sam ga. - Uveravam te da krvna osveta u Rusiji gotovo da ne postoji. Uzgred, ona postoji i kod Škota. - Pa to i kažem? - nepovezano se složio Žan. - To je varvarstvo. Divljaštvo! Dvadeset i prvi je vek, civilizovan svet... - I prerezano grlo - složio sam se. - Ipak, šta se stvarno dogodilo Viktoru? Momak se iskosio prema meni. Povukao je dim i klimnuo glavom. - Meni se ini da ti lažeš. Ti nisi Viktorov drug. Ti si iz ruskog KGB-a. Poslali su te da istražiš ubistvo. Jesam li u pravu? Pa on se stvarno predozirao filmovima? Postajalo mi je smešno. - Shvati, Žane - rekao sam poluglasno - da ne smem da odgovorim na to pitanje. Francuz je vrlo ozbiljno odmahnuo glavom. Potom je pažljivo ugasio cigaretu o pod. - Idemo, Ruse. Pokaza u ti to mesto. Samo više nemoj da pušiš, ovde je sve od krpa i kartona, planu e kao barut... vuuuuš! Gurnuo je vrata i ona su se, naravno, lako otvorila. Žan ih je zamišljeno pogledao i slegao ramenima. Prošli smo pored još nekoliko soba. - Evo ga, ovo je Vampirski zamak - mra no re e Žan. Opipao je zid, uklju io prekida i svetlo je postalo mnogo ja e. Da, tama je ovde neophodna. Bez nje je atrakcija bila samo ružna. Krvava reka, kojom se plovilo do zamka, bila je obi an duga ak metalni žleb, širine tri metra i napunjen vodom. I plitak.
Otprilike do kolena. Metalna skela, naravno, nije plovila po vodi. Gurnuo sam bo nu stranu nogom i video da amac stoji na dnu na to ki ima. Ispod vode se videlo i debelo uže, kojim se amac šlepao od jednog pristaništa do drugog. Ukupna dužina žleba nije premašivala petnaest metara. Na sredini puta, gvozdeno korito uvla ilo se u sobu ogra enu teškim zavesama (koje su sada bile razmaknute). S plafona je visio ogromni ventilator. Mra ni zamak podignut na steni bio je tek gruba slika na zidu. Prošavši do krme šlepa, pogledao sam u tamnu sobu. Da, idiotskog li mesta, da se oveku zgrozi život. Dobro, tragovi su za pet dana verovatno nestali, ali svejedno u probati. Pogled kroz Sumrak nije pomogao. Ozna io sam slabe tragove Inih - Svetlih i Tamnih, ali mesto zlo ina su ve pre ešljali stru njaci straža. Nije bilo nikakvih znakova vampirskog traga. Ipak, ose ala su se isparenja smrti. I to veoma isto, kao da nije prošlo pet dana, ve samo dva sata posle sile. Uf, momak je umro veoma lošom smr u... - A ko pušta zvuk? - pitao sam. - Sigurno se uju svakakvi uzdasi i jeziva arlaukanja? Ne voze valjda turiste u tišini? - Pustimo snimak - tužno je rekao Žan. - Eno, tamo su zvu nici i ostalo... - Zar ovde niko ne pazi na turiste? - pitao sam. - Šta ako nekome pozli? - Pazimo - nerado je priznao Žan. - Vidiš, s leve strane je rupa u zidu. Tamo obavezno neko stoji i posmatra. - U mraku? - Koristimo ure aj za no no osmatranje... - zbunio se Žan. - Ma obi na video-kamera s opcijom za no no snimanje. Stojiš, gledaš u ekran... - Aha... - klimnuo sam. - I, šta si video kad su ubili Viktora? Ili je sad bio mnogo smireniji, ili je shvatio da nema svrhe da se pretvara, tek, ništa nije porekao. Samo je pitao: - Zašto misliš da sam tamo bio ja? - Zato što si ti u vampirskom kostimu. Šta ako neko od posetilaca tako e snima kamerom s no nim režimom? Zato vas i šminkaju, zar ne? Mislim, da svako od vas ovde ima svoju ulogu. Dakle, ti si i u vreme predstave nosio taj kostim i bio negde u blizini. Žan je klimnuo glavom. - Tako je. Ja sam bio tamo. Samo ništa nisam video, veruj mi. Svi su sedeli kako su sedeli. Niko ih nije napao, niko se nije ni približio. Nisam rekao da gladan vampir (a on je sigurno morao biti mnogo gladan da tako bezglavo lovi) ne može da se snimi no nim režimom. Takav snimak služi se infracrvenim zracima, a gladan vampir nije topliji od okoline. Ipak, možda ima slabih tragova na snimku... - Da li ste to snimili? - Ne, naravno. Zašto da uzalud tra imo snimak. nuo sam i gurnuo ruku u vodu. Bila je hladna i ustajala. Po svoj prilici, niko nije našao za shodno da je promeni... Ina e, pošto istraga nije završena, to je logi no... - Jesi li nešto primetio? - s radoznaloš u je pitao Žan. Nisam odgovarao. Posmatrao sam vodu kroz zatvorene kapke. Posmatrao sam sumra nim pogledom koji je kroz realnost prodirao u suštinu stvari. Žleb se ispunio mutnim kristalom. Kroz kristal su prolazile purpurne žilice. Na dnu žleba, razvla io se narandžasti mulj. U vodi je bila ljudska krv. Mnogo krvi. etiri litra.
Eto odakle poti u tako jaka isparenja smrti. Krv uva se anje duže od svega na svetu. Kad bi se u policiji dosetili da urade obi nu analizu vode, shvatili bi da se sva Viktorova krv jednostavno slila u kanal. I da nikakvi vampiri nisu umešani u zlo in. Doduše, policija nije ni tražila vampire. Mogu e je da su analizu ve i obavili. A ako nisu, onda je to samo zato što nisu ni sumnjali u rezultate. Po grlu rec-rec, krv preko ivice kap-kap... Samo je Inima na pamet mogla da padne tako idiotska pomisao da odmah pokrenu lov na vampira u ku i strave i užasa! - Sve je jednostavnije nego što izgleda - promrmljao sam podižu i se s kolena. - Bez veze... Da, veoma surovo ubistvo. A ubica, izgleda, ima razvijen smisao za crni humor. Ali to više nije naša stvar. Neka edinburška policija nastavi svoju istragu. Ipak, zašto je momak ubijen? Avaj, to pitanje je strašno glupo! Za smrt uvek postoji mnogo više razloga nego za život. Momak mlad, strastven. Otac biznismen i politi ar. Mogao je i da sam sebi navu e bedu na vrat, ili zbog o evih poslova, ili, uopšte, bez ikakvog razloga. Da, Geser i Zavulon obrukali su se istovremeno. Videli su opasnost tamo gde je nema i gde je nikada nije bilo. - Hvala na pomo i - rekao sam Žanu. - Idem sad. - Izgleda da si ti ipak iz ruske policije - zadovoljno je izgovorio Žan. - Jesi li nešto otkrio? Osmehuju i se višezna no, odmahnuo sam glavom. Žan je uzdahnuo: - Isprati u te, Antone. Nedaleko od Tamnica nalazio se simpati ni pab Kosac i vilin konji . Tri male spojene sale, tamni zidovi i plafon, stare lampe, krigle za pivo, slike, drangulije na zidovima. Šank u baru s desetak to ilica za pivo i nepreglednim redovima flaša - samo viskija je bilo oko pedeset vrsta. Sve što mi pada na pamet kad se kaže škotski pab, bilo je tu, na izrazito zadovoljstvo turista koji su razgovarali na raznoraznim jezicima. Setivši se Semjonovih re i, naru io sam hagis i supu dana. Od krupne konobarice, s rukama oteklim od neprekidnog povla enja poluga na to ilicama, naru io sam i kriglu ginisa. Pintu! Prešao sam u najdalju salu, i najmanju, gde sam našao slobodan sto. Za susednim je ru alo društvo Japanaca. Za još jednim stolom kod prozora, brkati, debeli, postariji gospodin, verovatno lokalac, pio je pivo. Izgledao je utu eno, kao Moskovljanin koji je slu ajno zalutao na Crveni trg. Odnekud se ula muzika, na sre u, tiha i melodi na. Ispostavilo se da je supa obi an bujon s jajima i dvopekom, a higis, sve u svemu, škotska varijanta jetrene kobasice. Svejedno, pojeo sam i supu, i higis, i pomfrit koji je išao uz njega, posle ega sam turisti ki program smatrao u potpunosti zaokruženim. Najviše mi se svidelo pivo. Ispijaju i kriglu, pozvao sam ku i. Kratko sam popri ao sa Svetlanom i saopštio joj da nema potrebe da se dugo zadržavam jer se sve vrlo brzo razrešilo. Pre nego što sam se javio na elniku edinburške No ne straže, naru io sam još jednu kriglu piva. U telefonskom imeniku našao sam broj Toma Lermonta i pozvao. - Izvolite, kako vam mogu pomo i - u tivo su mi odgovorili posle samo dva zvu na signala. Zanimljivo je da mi se obratio na ruskom. - Dobar dan, Tomase - rekao sam odlu ivši ipak da ne upotrebim rusko ime Foma Ljermont. - Ovde Anton Gorodecki, vaš kolega iz Moskve. Geser me je zamolio da vam prenesem veliki pozdrav. Sve je to zazvu alo poput loše špijunske pri e. ak sam se i namrštio. - Zdravo, Antone - neusiljeno mi je odgovorio. - O ekivao sam vaš poziv. Kako ste putovali?
- Odli no. Smestio sam se u simpati nom hotelu, malo tamnom, ali zato u centru. Prošetao sam po gradu i malo ispod grada. - Pomalo sam se i zaneo. Pokazalo se da je razgovor ezopovskim jezikom neo ekivano zabavan. - Mogli bismo da se sastanemo? - Naravno, Antone. Sad u skoknuti do vas. Mada... Možda biste vi želeli da pre ete kod mene? Imam ovde jedno fino i prijatno mestašce. Podigao sam pogled i pogledao u starijeg gospodina koji je sedeo pored prozora. Visoko elo, guste obrve, oštar podbradak, pametne ironi ne o i. Gospodin je vratio mobilni telefon u džep i gestom mi pokazao na slobodnu stolicu. Da, on i Geser imali su toliko toga zajedni kog. Ne u spoljašnjem izgledu; naravno, ve u manirima opštenja. Po svoj prilici, gospodin Tomas Lermont, ništa lošije od Borisa Ignjatijevi a, ume da postavi pot injene na njihovo mesto. Uzevši kriglu, prešao sam za sto na elnika edinburške No ne straže. - Zovi me Tom - prvi je progovorio. - Bi e mi drago da popri amo o Geseru. - Znate li se odavno? - Odavno. Geser ima i starije prijatelje, ali ja nemam... Mnogo sam slušao o tebi, Antone. utao sam. Nisam imao ime da mu uzvratim jer do ju e nisam ni uo za na elnika edinburške No ne straže. - Razgovarao si s Brusom. Kako ti se svi a naš Majstor vampira? Po utao sam kako bih svoje utiske ta no izrazio: - Zao, nesre an, ironi an. Ali oni su svi zli, nesre ni i ironi ni. Naravno, nije on ubio Viktora. - Pritisnuo si ga. - Tom nije pitao, samo je konstatovao. - Da. Nekako je tako ispalo. Uglavnom, on ništa ne zna. - Ne pravdaj se. - Lermont otpi pivo. - Ispalo je baš fino. Samoljublje e ga naterati da uti, a informaciju smo dobili... Dobro, šta si video u Škotskim tamnicama? - Strašila za decu. Postavka je zatvorena, ali mi je pošlo za rukom da porazgovaram s jednim od glumaca. I da pogledam mesto doga aja. - I? - Lermont je oživeo. - Šta si doznao, Antone? Godine razgovora s Geserom nisu prošle zalud. Odmah sam osetio kako se na elnikova zapovedni ka ruka sprema da zaroni u prljavštinu mladog maga koji je negde zabrazdio. - Ta Krvava reka, gde su posekli Viktora... - Pogledao sam u hladnokrvnog Lermonta i ispravio se: - Gde su ubili Viktora. U vodi je krv. Mnogo ljudske krvi. Nikakav vampir nije isisao krv iz mladi a. Presekli su mu vratne žile i držali ga dok se krv nije izlila u kanal. Treba samo da se uradi analiza vode. Možemo da skrenemo pažnju policiji, da urade DNK analizu... - O, kakvo poverenje u modernu tehnologiju! - Tom se bukvalno zgrozio. - U kanalu jeste Viktorova krv. Proverili smo to prvog dana. Najobi nija magija sli nosti, zahteva tek peti nivo. Me utim, nisam bio spremao da se predam. Rad s Geserom me je tako e nau io i veštini izvla enja iz neprilika. - Nama to uopšte nije potrebno, ali policiji treba dati ideju. Neka i oni saznaju da je krv završila u kanalu. To e im pomo i u istrazi, a ujedno e prese i sve glasine o vampirima. - Mi imamo dobru policiju - mirno je rekao Tom. - I oni su sve proverili i lepo vode istragu. A pobijanje glupih glasina nije u njihovoj nadležnosti. Kome je uopšte stalo šta piše žuta štampa... Ohrabrio sam se. Ma kako bilo, do ta nog rešenja došao sam brzo i efikasno. - Pretpostavljam da naše dalje mešanje nije potrebno - rekao sam. - Desilo se ubistvo, ali neka se ljudi sami bore sa svojim zlom. Momka mi je, naravno, žao... Tom je klimnuo i otpio još piva. Potom je rekao:
- Stvarno šteta za momka, da, Antone, ali šta emo s ujedom? - Kakvim ujedom? Tom se blago nagnuo preko stola i šapatom izgovorio: - Na Viktorovom vratu nije rana od se iva, Antone. Bez ikakve sumnje, to su tragovi vampirskih o njaka. Baš baksuz, jelda? Osetio sam kako mi uši crvene. Glupo sam pitao: - Je li to potvr eno? - Apsolutno. Eh sad, otkud ljudski ubica može toliko detaljno da poznaje strukturu i funkcije vampirskih o njaka? Lateralni žlebovi, ugao, Drakulin ujed, uvijeni zaokret pri probadanju... Sad mi se celo lice zajapurilo. Zaista sam pred o ima ugledao u ionicu, Polinu Vasiljevnu sa pokaziva em i krupni gumeni model na stolu, oštar, izuvijan, pri vrš en vadi epom na belu tablicu od fiberglasa, na kojoj je crnim slovima pisalo: „Desni o njak (radni zub) vampira. Model u razmeri 25:1.“ Nekad je model mogao i da se kre e. Kad se pritisne dugme, on bi se izdužio i po eo da se okre e. Me utim, elektromotor je davno pregoreo, niko ga nije popravio i o njak je zauvek ostao u srednjem položaju, izme u maskirnog i radnog. - Požurio sam sa zaklju cima - priznao sam. - Kriv sam, gospodine Lermonte. - Nema nikakve krivice, samo si želeo da Ini nisu krivi - velikodušno je rekao Tom. - Da si se upoznao s rezultatima obdukcije, i sam bi shvatio da je tvoja verzija pogrešna. I, šta sad kažeš? - Ako je vampir bio veoma gladan i posisao oveka do poslednje kapi - namrštio sam se mogao je usput i da povrati. Ali nije popio svu krv... Da li je u vodi bilo tragova anesteti kog seruma? - Nije ih bilo. - Tom je klimnuo u znak odobravanja. - Ina e, to nam ništa ne bi reklo, vampir je mogao da bude u žurbi i da se ne zamajava anestezijom. - Mogao je - saglasio sam se. - Zna i, ili je povratio, ili je ugrizao i samo tako držao momka dok mu nije sva krv istekla. Zašto? - Da bi sve doveo u zabludu i zamrsio istragu. - U tome nema nikakvog smisla. - Zavrteo sam glavom. - Zašto da zapetljava? Zašto da istovremeno ostavlja tragove vampirskog ujeda i da izliva krv? Oni se prema krvi pažljivo odnose, nikad je ne prolivaju uzalud. Kod naših vampira postoji i poslovica za novoinicirane: „Ko je krv na zemlju prolio, majku je udario." - Motiv uvek može da se na e - pou no je rekao Tom. - Na primer, vampir ubica hteo je da nas navede da posumnjamo na nekog mladog i gladnog vampira. Zato je ugrizao momka, ali nije po eo da pije. Prolio je krv, nadaju i se da je ne emo prona i. Ili je vampir bio gladan, ujeo ga je, ali se tu odmah pribrao i radije prolio krv da bi stvorio injeni nu konfuziju... Potpuno zanet, ose aju i se kao da razgovaram s Geserom, zamahao sam rukama. - Ma dajte, Tome! Mnogo verzija može da se smisli, ali ja još nisam sreo gladnog vampira koji bi, nakon što je zario o njake, odustao od krvi. To je neproduktivna diskusija. Važniji je motiv zašto su ubili momka. Slu ajna žrtva? Onda i treba da tražimo gostuju eg glumca ili po etnika. Ili je nekome bilo važno da ubije baš Viktora? - Vampir oveka može da ubije jednim udarcem - rekao je Tom. - Pa ak i bez dodira. Zašto bi ostavljao tragove? Viktor je mogao da umre od infarkta i niko ne bi ništa posumnjao. -- Slažem se. - Klimnuo sam. - Onda je vaš Majstor u pravu. To je nekakav putnik, a momak mu je dopao slu ajno. Ujeo, popio, uplašio se, ispustio krv... - Li i na tako nešto - složio se Tom. - Me utim, nešto mi ne da mira, Antone.
Popili smo pivo u tišini. - Jeste li probali da skinete tragove s tela? - pitao sam. Nije bilo potrebe da preciziram da sam imao u vidu tragove aure. - S mrtvaca? S lešine? - Tom je skepti no odmahnuo glavom. - To nikada nije imalo smisla. Pokušali smo, naravno, ali tragove nismo našli... Kaži, stražaru, šta si još neobi no video u Tamnicama? - Tamo rade Ini - rekao sam. - Plave mahovine uopšte nema, a mesto je preplavljeno emocijama. Neko to redovno isti. - Ini tamo ne rade - progun ao je Tom. - Plava mahovina tamo nikad ne raste. Nepoverljivo sam pogledao u Toma. - Iz znatiželje, jednom smo pokušali da je donesemo sa strane. Osuši se i raspadne za sat. Eto, neka prirodna anomalija. - Pa, dešava se, verovatno - rekao sam, ali sam odmah pomislio da bi valjalo da pro ešljam arhivu. - Dešava se - priznao je Tom. - Antone, zamolio bih te da zasad ne napuštaš istragu. Nešto me uznemirava. Pokušaj da porazgovaraš s Viktorovom drugaricom. - Je li devojka još ovde? - Naravno. Policija ju je zamolila da ne napušta grad. Hotel Aleks Siti, tu u blizini. Pretpostavljam da e ti biti lakše ako s njom uspostaviš kontakt. - Da li je sumnji ite za nešto? Tom je odmahnu glavom: - Obi an ovek... Radi se o ne emu drugom. Ona teško preživljava smrt svog ljubavnika i rado sara uje s policijom. Moj saradnik je tako e razgovarao s njom... Predstavio se kao islednik. Ipak,pretpostavljam da e zemljaku biti mnogo lakše da uspostavi kontakt s njom. Šta ako se odjednom seti još ne ega? Gesta, pogleda, re i, bilo kakve sitnice. Nikako ne želim da zatvaram slu aj i da ostavim sve u rukama policije, Antone. - Bilo bi dobro da se sastanem i s vlasnikom Škotskih tamnica - rekao sam. - To te nikuda ne e odvesti - odmahnuo je Tom. - Zašto? - Zato što te glupave Tamnice pripadaju meni! - s odvratnoš u je rekao Tom. - A... - Ostao sam bez re i. - Pa... ali... onda... - I šta onda? Imam malo preduze e, Škotski kolorit, koje se bavi turisti kim biznisom. No na straža je akcionar u preduze u, a prihod odlazi na finansiranje naših operacija. Organizujemo muzi ke i cirkuske nastupe, imamo u eš e u nekim hotelima, etiri paba, Škotske tamnice, tri autobusa za turisti ke obilaske i agenciju koja organizuje izlete na jezera. Na emu bismo, ina e, zara ivali novac? - Nasmejao se. - itav Edinburg živi od turista. Ako te put nanese u Glazgov i na eš se na periferiji, vide eš zastrašuju i prizor: porušena zdanja, zatvorene hotele, fabrike koje ne rade... Industrija umire! U Evropi više nije unosno da se proizvodi roba, Evropa sada proizvodi usluge. Šta je još ostalo starom bardu da radi, osim da organizuje koncerte i turisti ke atrakcije? - Razumem, samo je bilo prosto neo ekivano... - Dakle, tamo ne rade Ini - ponovio je Tom. - Mesto je udno. Plava mahovina ne raste... Zato sam i kupio zemlju kad se ukazala prilika. Ali nije se desilo ništa neobi no. - Da li je onda mogu e da je ubistvo udarac upravljen na vas? - pitao sam. - Na vas li no i na No nu stražu Edinburga? Neko želi da iskompromituje Svetle? Tom se nasmejao i ustao sa stolice. - Zato si mi i potreban, Antone. U istrazi je potreban i jak mag sa strane. Razgovaraj s
Valerijom, važi? I ne odlaži!
Susret s Valerijom sam svakako morao da odložim. Ve prilaze i hotelu, ugledao sam grupu turista koja se okupila oko umetnika koji je nastupao. Male raznobojne kugle formirale su itavu dugu dok su letele kroz vazduh iznad publike. Iz nekog razloga, odmah sam znao ko je izvo , iako se Jegor nazivao iluzionistom, a ne žonglerom. Zapravo, tamo je bilo petoro umetnika. Trojica mladih momaka u jarkim cirkuskim kostimima sada su odmarali. Mlada devojka u lepršavoj, poluprozirnoj haljini obilazila je s poslužavnikom gledaoce, a oni su rado vadili kovanice i papirne nov anice. Sada je nastupao samo Jegor. Bio je u crnom kostimu i beloj košulji s leptir-mašnom, staložen i istaknuto izdvojen od mnogobojne gomile u letnjoj ode i. Jegor je žonglirao kuglicama u boji. Ne, nije samo žonglirao. Njegova desna šaka kao da je pravo u vazduh ispaljivala crvene, plave i zelene loptice ne ve e od višnje. Otvorenu šaku okretao je naglašeno sporo, demonstriraju i da u dlanu nema ništa. Potom bi stisnuo šaku, odlu no protresao pesnicu i uvis bi izletela kuglica. Levom rukom hvatao je kuglice koje su padale, gnje io ih i skrivao u pesnicu, koju bi odmah potom otvorio - praznu. Loptice su se pojavljivale niotkuda i nestajale nikuda. Bivalo ih je sve više, kao da Jegor ne uspeva da sakupi sve koje bi bacio u vazduh. Raznobojna parabola postajala je sve sjajnija, zbijenija, pretvarala se u svetlucavu pletenicu koja se preliva. Pred o ima mi je treperilo. Toliko je ubrzao pokrete prstima da su odavno izašli van granica dostupnih i najveštijem prestidižitateru. 8 Gledaoci su prestali da dišu. Uli na buka bi došla do kruga zamrle gomile i stišavala se, kao tutnjava dalekog mora. Mnogobojna vrteška obrtala se izme u Jegorovih ruku. Napetost je rasla. Devojka je prekinula da sakuplja novac - nju ionako niko nije gledao okrenula se ka Jegoru i uputila mu zaljubljeni i uzbu eni pogled. Jegor je naglo cimnuo pletenicu i u rukama mu se našla šarena lenta. Gledaoci su zapljeskali, kao da su se probudili iz sna. Setio sam se stare, prastare anegdote o ma ioni aru koji je došao da ponudi svoje usluge cirkusu: „Ja u na sceni žonglirati raznobojnim ribicama, možete li da zamislite? A onda e one same poleteti uvis i nestati pod kupolom! E sad, samo još nisam smislio kako to da izvedem..." Siroti, glupi ma ioni ar. Da bi to izveo, mora da bude Ini. Makar i onaj koji nije prošao inicijaciju. Zapravo, ak i bez inicijacije, bez prvog ulaska u Sumrak, Ini je sposoban za mnogo više nego obi an ovek. A s Jegorom je sve još zamršenije. Kao de ak je ulazio u Sumrak. ak je došao do drugog nivoa. Doduše, uz tu u pomo jer su njegove li ne sposobnosti bile mizerne. Ali kona nu inicijaciju je izbegao. I ostao je ono što je bio i pre toga: neopredeljeni Ini koji ne ume svesno da kontroliše svoje sposobnosti, a koji se nije obratio ni Svetlosti, ni Tami. Njegovu Knjigu sudbine su prepisali, vratili u prvobitno stanje i dali mu mogu nost da ponovo bira, ali on je odbio izbor. I odlu io je da ostane obi an ovek. Jegor ni sam ne shvata kako izvodi svoju ta ku. Uveren je da pre svega vesto žonglira lopticama, neprimetno ih prebacuju i iz ruke u ruku pre nego što ih ponovo baci u vazduh. A onda, opet vrlo vešto, menja kuglice specijalnom skrivenom lentom kojoj je, o igledno, na pojedinim mestima dodao težinu kako bi sve išlo lakše. Zapravo, njegov trik je nemogu e izvesti. Ali Jegor je uveren da izvodi ta ku bez ikakve magije. Kao obi ni, vesti ovek.
Gledaoci su tapšali. Na njihovim licima igralo je živo, nepodeljeno uzbu enje, koje u cirkusu može da se vidi samo kod dece. Svet je za njih na trenutak postao aroban i zadivljuju i. Oni ne znaju da on i jeste takav - naš svet... Jegor se poklonio i brzo prošao ukrug. Nije skupljao novac, iako su mu svi pružali nov anice, ve jednostavno posmatrao lica gledalaca. On se hrani! Potpuno nesvestan, hrani se emocijama gledalaca! Žurno sam pokušao da iza em iz gomile. Me utim, pozadi su se tiskali gledaoci, a na uvo mi je vatreno disala polugola devojka s pirsingom na usnama. Nisam uspeo. Jegor me je primetio. I zaustavio se. Nije mi ostalo ništa drugo nego da raširim ruke. Jegor je za sekundu usporio, potom je šapnuo nešto devojci koja je išla za njim s poslužavnikom, i uvukao se u gomilu. Ljudi su se razmicali, ali su ga pritom u znak odobravanja tapšali po ramenima i nešto mu ushi eno govorili na raznim jezicima. - Izvini, ovde sam slu ajno - rekao sam kao krivac. - Nikako nisam o ekivao da u nai i na tebe. Nakratko me je posmatrao, a potom klimnuo. - Verujem ti. Pa da, on je sada na vrhuncu Sile. Intuitivno ose a laž. - Idem - rekao sam. - Bio je dobar nastup, a ja sam se zagledao. - Sa ekaj, moram da nakvasim grlo. - Jegor je krenuo sa mnom. - Sedam znojeva me oblilo... Neki radoznali de ak zgrabio ga je za rukav. Jegor se u tivo zaustavio, otkop ao dugmad na košulji i pokazao da tamo nema ni ega. Potom je iz vazduha dohvatio svetlucavu srebrnu lopticu i dao je nepoverljivom, mladom gledaocu. Klinac je uzviknuo od uzbu enja i bacio se ka roditeljima koji su stajali nedaleko. - Stvarno dobro - pohvalio sam ga iskreno. - Da li nastupaš i u Moskvi? Vodi u erku u cirkus. - U Moskvi? Ne. - Jegor se namrštio. - Znaš li koliko je kod nas omladini teško da se probije do cirkusa? - Verujem. - Ako nisi iz cirkuske porodice, ako od pete godine nisi skakao po cirkuskoj areni i nemaš veze... Ali kad mi ponude nastup u inostranstvu... - Jegor se namrštio. - Neka! Ja u slede e godine nastupati u francuskom cirkusu, sada pregovaram o ugovoru, a neka ovi naši posle grickaju nokte... Seli smo za prazan sto u najbližem kafeu. Jegor je naru io ašu soka, a ja dupli espreso. Opet mi se prispavalo. - Onda, jesi li ili nisi ovde zbog mene? - odlu no je pitao Jegor. - Ma nisam ni znao da putuješ u Edinburg! Ja sam na službenom putu iz sasvim drugih razloga! Jegor me je, naravno, podozrivo pogledao. Potom je uzdahnuo i opustio se. - Onda izvini. U avionu sam bez veze planuo. Ne volim tvoju službu... Nemam razloga da je volim. - Sve je u redu. - Podigao sam dlanove u vazduh - Nema uvrede. Uopšte nisi obavezan da voliš našu kancelariju, ona to ne zaslužuje. - Uh-uh-uh! - Jegor je zamišljeno gledao u ašu sa sokom od pomorandže. - A kako je tamo kod vas? I dalje Geser? - Naravno. Bio je, jeste i bi e.
- A kako su Tigrica i Medved? - Jegor se nasmejao kao da se setio ne eg dobrog. - Jesu li se ven ali? - Tigrica je poginula, Jegore! 9 - Zadrhtao sam, ali sam shvatio da on ne zna za to. - Imali smo jako lošu pri u... Svi su kažnjeni. - Poginula - rekao je zamišljeno Jegor. - Žao mije. Ona mi se baš dopadala. Bila je tako jaka, vukodlak... - Obortenj - ispravio sam ga. - Da, jaka, ali vrlo emotivna. Napala je Ogledalo. - Ogledalo? - Pa... to je odre ena vrsta maga. Vrlo neobi na. Ponekad, ako jedna od Straža po ne da pobe uje, drugome u pomo dolazi Ogledalo. Pri a se da ga ra a sam Sumrak, ali niko ne zna ta no. Ogledalo niko ne može da pobedi u sukobu, ono poprima Snagu protivnika i odbija svaki udarac. Tad smo stvarno popili batine... A Tigrica je poginula. - A Ogledalo? Jeste li ga ubili? - Vitalij Rogoza, tako se zvao... On se sam razgradio. Sam od sebe, to je njihova sudbina. Ogledalo obi no nastaje od slabijeg, neopredeljenog maga, koji izgubi pam enje i ode tamo gde jedna strana ima. odlu uju e preimu stvo nad drugom, da stane na stranu gubitnika. Kad završi, Ogledalo nestane, rastvori se u Sumraku... Ve sam govorio potpuno automatski, misle i o ne emu drugom. U grudima mi je rastao bolni hladni grumen. Tako dakle: slabi, neopredeljeni mag? - Tamo mu i jeste mesto - osvetni ki je rekao Jegor. - Žao mi je Tigrice... esto mislim na nju. A na tebe tek ponekad. - Stvarno? - upitao sam. - Nadam se da me ne mrziš? Iskreno govore i, sad mi je bilo svejedno koga se i kako Jegor se ao. Slabi, neopredeljeni mag. Odlazi tamo gde... Rastvara se u Sumraku... - Malo sam bio ljut - priznao je Jegor - ali ne mnogo. Ti, zapravo, nisi kriv. Takav ti je posao... gnusan. Naravno, bio sam uvre en. ak sam jednom sanjao da si ti u stvari moj otac. I da ja u inat tebi postajem Tamni i radim u Dnevnoj straži. 10 Ma je li i on izgubio pam enje! Ne mogu da povla im tako jednostavnu paralelu izme u Rogoza i Jegora. - Smešan san - rekao sam. - Kažu da su neki snovi paralelni svetovi koji se probijaju u našu svest. Možda je negde i nekada tako zaista i bilo. Uzalud si, naravno, pošao kod Tamnih... Jegor je malo utao, a potom je odbrusio: - A ne! Pomor na oba vaša doma! Ne volim Tamne, ne volim ni Svetle. A ti svrati, Antone. Ja sam odseo odmah tu, u Aleks Sitiju. Upozna u te s mojima, da vidiš malo kakvi su ljudi! Položio je na sto nekoliko kovanica i ustao. - Idem da radim. Moja ta ka je vrhunac programa, bez mene ostali slabo zara uju. Sok jedva da je i takao. - Jegore! - pozvao sam ga. - A kako si došao u Edinburg? Sam po sebi? Mladi me je pogledao s enjem. - Ne, nisam. Pozvala me je firma Scottish Colours. Škotski kolorit. Ali, mi je zovemo Škotske farbe. Zašto pitaš? - Mislio sam da pomognem ako treba - bez oklevanja sam slagao - Da ti na em agenta. - Hvala - rekao je Jegor s takvom toplinom u glasu da sam bio spreman da propadnem u
zemlju od stida. - Ne treba, u svakom slu aju, hvala ti, Antone. Sedeo sam, gledaju i u talog na dnu šolje. Zar mi ve nije dosta slu ajnosti? Možda da izgatam malo u talogu kafe? - Škotske farbe - promrmljao sam. U grudima mi je bilo tako hladno da me više nije bolelo.
GLAVA 4.
Nema ni eg ružnijeg nego da, došavši u nepoznati grad, sedite u hotelskoj sobi. Bilo bi u redu da je napolju paklena vru ina španske sijeste. Bilo bi u redu za tek ven ane parove na svadbenom putovanju, kad su važnije dimenzije kreveta nego pogled kroz prozor... Ina e, Valerija je upala u bezizlazan položaj. Policija joj nije dozvoljavala da napusti grad. A da izlazi u veselu gužvu, me u razdragane turiste, nije mogla. Vrata je odmah otvorila, kao da je ekala pored praga. Naravno, niko nije mogao da je upozori - pored portira sam prošao u krugu nepažnje. Devojka je na sebi imala samo šorts i grudnjak. Naravno, vru ina je. Ovde nema klimaure aja ak ni u dobrim hotelima, klima je takva da nisu neophodni. Me utim, kao što rekoh, bilo je vru e, naro ito ako pijete. - Da? - upitala me je pijano Ljera. Crna kosa smotana u pun u, simpati na, mršava, prili no visoka. Jednom rukom držala se za odškrinuta vrata kupatila. Zatekao sam je na putu u toalet. - Zdravo, Ljera - u tivo sam izgovorio. Nisam baš izgledao reprezentativno, šorts i fudbalska majica, ali svejedno sam odabrao ton predstavnika državnih organa. - Mogu li da em? - Zašto da ne? - za udila se iskreno Ljera. - U ... - štucnula je - u ite. Sad u ja... Sakrila se iza vrata kupatila, ne potrudivši se ak da ih za sobom zatvori. Klimnuvši glavom, prošao sam pored razbacane postelje i seo u fotelju kraj prozora. Soba je mala, nekako formalna, ali na prijatan na in. Na sto u za novine bila je flaša viskija Glenlivet, više od pola prazna. Pogledavši ka vratima kupatila, poslao sam prema Ljeri jednostavnu naredbu. Iz kupatila se za uo zvuk kašlja. - Treba li vam pomo , Ljera? - upitao sam dok sam sebi sipao dva prsta viskija. Ljera nije odgovarala. Bilo joj je muka. U mini-baru je bila hladna mineralna voda. Pomirisao sam Ljerinu ašu: bazdila je na viski. Sipao sam malo vode, promu kao i prosuo pravo na tepih. Sipao sam još vode. - Izvinite... - Devojka je iz kupatila izašla poluzgr ena, ali osetno življa. - Ja... izvinite. - Popijte vode, Ljera. - Pružio sam joj ašu. Simpati na devojka. Sasvim mlada. I s veoma tužnim o ima. - Ko ste vi? - žedno je ispila ašu. - Jao... gori mi potiljak. Teško je sela u slobodnu fotelju i rukama obuhvatila glavu. Ovako se ne emo mnogo napri ati... - Treba li vam pomo ? - Imate li aspirin? Nešto za glavu... - Drevnu kinesku masažu - rekao sam, ustaju i i prilaze i joj otpozadi. - Sad e bol da nestane. - Oh , ne verujem u masaže. Muškarci samo trljaju, kao da umeju da masiraju, kao ma ke repom... - po ela je Ljera. I za utala jer je i sam moj lagani dodir po eo da otklanja bol. Naravno, ne umem da masiram. Zato masažom umem da zamaskiram lekoviti dodir. - Kako je dobro... Vi ste pravi arobnjak... - promrmljala je Ljera. - I jesam arobnjak - potvrdio sam. - Diplomirani svetli mag. Tako... da prekinemo gr enje krvnih sudova... da izvedemo alkohol iz krvi... kuda bismo s njim... dobro, kroz bubrege... da neutrališemo metabolite... serotonin i adrenalin normalizujemo...
vratimo pH krvi u ravnotežu... dobro, usput da i u želucu smanjimo lu enje hlorovodoni ne kiseline... Naravno, daleko sam od Svetlane. Ona bi sve to uradila jednim dodirom. Pošteno sam se znojio tri minuta; imam snagu, ali majstorstva nemam. - Ovakva uda se ne dešavaju - nervozno je rekla Valerija. Okrenula se i pogledala u mene. - Dešavaju se, dešavaju - rekao sam. - sad ete osetiti potrebu da odete u toalet. Ne zbunjujte se i ne trpite, vrši ete nuždu na svakih etvrt sata, dok iz organizma ne izbacite sve gadosti... Stanite. Sa ekajte malo... Pažljivije sam se zagledao. Da, i zaista... - Nemojte više da pijete - zapovedio sam. - Nikad više. I prošao sam u kupatilo da operem ruke. Teku a voda je sa sobom odnela umor s mojih prstiju i sprala tragove aure izvitoperene od mu enja. Mogao sam da se o istim i magijom, ali narodna sredstva su daleko delotvornija. - Šta mi to govorite? - mra no je rekla Ljera kad sam se vratio. - Ali hvala, masaža vam je baš dobra... sad u ja! Sa ekao sam dok se nije vratila iz toaleta, zapanjena silinom i rezultatima zapo etog iš enja organizma. A kad je kona no sela, pojasnio sam: - Vi ste u drugom stanju. Ne smete više da pijete. - Moj mese ni ciklus treba sutra da zapo ne - ispalila je Ljera tako besno, da sam odmah shvatio: ona je ve osetila. Ženskom intuicijom je, bez ikakve sumnje, ve i sama shvatila da je trudna. Shvatila je, i odbacila tu ideju. I rešila da se napije. - Ne e po eti. Nije me osporila. Nije se ak ni zanimala otkud ja to znam. Sigurno je sve pripisala udima isto ne medicine. Pitala je: - Ne znam želim li dete bez muža? - To vi sami treba da odlu ite - rekao sam - ja nemam nameru ni u šta da vas ube ujem. - Ko ste vi? - kona no je pitala Ljera. - Gorodecki. Anton Gorodecki. Ja sam iz Moskve. Dobio sam... zadatak... da pojasnim okolnosti Viktorove pogibije. Ljera je uzdahnula. Gorko je izgovorila: - Vitjin tata je povukao neke veze, a... A kakav je sada smisao... - Da se sazna istina. - Istina... - Devojka je sipala sebi vodu i ispila ašu. Njen organizam forsirao je krv kroz bubrege u suludom tempu, sakupljaju i alkohol i nusproizvode metabolizma. - Viktora je ubio vampir! - Vampiri ne postoje, Ljera. - Znam. Ali ako on kaže: „Neko pije moju krv“, a onda ga na emo s ujedom na vratu i ispijene krvi? U njenom glasu ule su se tanane žice histerije. - Proverili su kanal kojim je plovio amac - rekao sam. - Tamo ima krvi. Mnogo krvi. Smirite se, Ljera. Nikakvi vampiri ne postoje. Neko je ubio vašeg Vitju. Iskrvario je u kanal. To je strašno i surovo, ali vampiri ne postoje. Ona je na trenutak za utala. Potom je pitala: - Zašto mi policija to nije rekla? - Oni imaju svoje procedure. Plaše se curenja informacija. Možda ak iz nekog razloga i u vas sumnjaju.
Uopšte se nije zabrinula, pre e biti da se razljutila. - ubrad! Ja ne mogu da zaspim, uve e se nalivam viskijem, ju e umalo nisam u krevet odvukla nekog momka... Plašim se sama, razumete li? Strašno je! A oni samo ute... Izvinite me na minut. Sa ekao sam da se vrati iz toaleta. Rekao sam: - Sigurno sam malo preterao s masažom. Znate, ja nisam profesionalac, nego onako... pokupio sam usput. - emu vas sve ne u e! - rekla je Ljera. Shvatio sam da ona moj posao u KGB-u ona ne doživljava isto kao mladi Francuz iz Tamnica. Svi smo mi deca masovne kulture. Svi mi verujemo u neke kalupe. ak vam ni dokumenta nisu potrebna, samo treba da se ponašate kao tajni agent iz nekog filma. - Ljera, molim vas da se napregnete i da se setite svih okolnosti Viktorove pogibije rekao sam. - Razumem, sve ste to ve ispri ali, i to mnogo puta. Ali, ipak, pokušajte. - Seli smo u taj glupi amac - po ela je Ljera. - Ja umalo nisam pala, tamo je jako nezgodno da se u e... Dno je duboko, a u mraku se to ne vidi. - Ispri ajte mi sve od po etka. Otkako ste ujutru ustali, odatle po nite. I detaljno. U Ljerinim o ima pojavila se bezobrazna iskrica. - Pa, probudili smo se u deset i ve smo zakasnili na doru ak. Zato smo vodili ljubav. Onda smo otišli pod tuš. A pod tušem smo opet postali nestašni... Klimao sam glavom s dobronamernim osmehom i slušao njenu pri u, koja je zaista bila detaljna. I kad se devojka rasplakala, utke sam ekao nekoliko minuta. Suze su se stišale, Ljera je odmahnula glavom. Pogledala me je u o i: - Svratili smo u pab... Hrast i pantljika... jeli smo. Popili smo po kriglu piva. Bilo je vru e i tu smo videli tablu te proklete turisti ke atrakcije. Viktor je odlu io da je to zanimljivo. U svakom slu aju, tamo je hladovina. I otišli smo tamo. Ništa. Nikakvih smetnji. Shvatio sam da su pre mene Ljeru ve ispitivali profesionalci, da su je cedili, primoravali da se seti, po deset puta je pitali jedno te isto i postavljali ista pitanja na druga iji na in iznova i iznova. ega bi se novog ona sad mogla neo ekivano setiti? Po ela je ponovo da opisuje amac, neudobni ulazak u njega, kad sam odjednom podigao ruku. - Stanite, Ljera. A lavirint ogledala... Rekli ste da je to bilo najzanimljivije. Da li se tamo dogodilo nešto neobi no? Ne znam zašto sam to pitao. Možda zato što sam mislio na Jegora. Možda sam se ponovo setio stare i neistinite bajke o vampirima iji se odraz ne može videti u ogledalu. - U sali sa ogledalima... - Ljera se namrštila. - A! Bilo je! Vitja je nekome po eo da maše rukom. Kao da je video poznanika. A onda je rekao da mu se u inilo. - A vi, Ljera? Jeste li vi videli nekoga poznatog? Odmahnula je glavom. - Ne. Tamo su svuda unaokolo ogledala. Zapravo se izgubiš u licima, u ljudima. I to malo razdražuje... Ja sam se trudila da se ni u šta ne zagledam. - Možete li da pretpostavite koga je video? - Može li to da bude važno? - ozbiljno je pitala Ljera. - Da - odgovorio sam bez kolebanja. To je i te kako bilo važno. Vrlo jasan trag. Ako je u Tamnicama s turistima bio prisutan vampir koji je skretao pažnju prisutnima, u sobi s ogledalima odraz mu je možda iskliznuo. A Viktor ga nije samo video, on ga je i prepoznao. I šta je bilo toliko opasno u tom prepoznavanju? Svratio i on u Tamnice i šta s tim? Zašto
se vampir uspani io i ubio glupog studenta koji ništa nije ni mogao da posumnja? Ne znam. Još ne znam. - Mislim da se Viktoru u inilo da je video svog poznanika... i to ne odavde - rekla je Ljera, razmislivši. - Zato što se baš mnogo iznenadio. Ako bi primetio nekoga s univerziteta, mahnuo bi mu i povikao ao. A ovde je mahao rukom, ali nije zvao. Znate, to se dešava kada niste sasvim sigurni da li ste sreli poznanika ili vam se samo u inilo. I posle, kada nikoga nije našao, kao da se pomalo iznervirao. I rekao je da je to sve glupost. Pa... kao da je ubedio sebe da se to nije ni desilo. Antone, je li Vitja video ubicu? - Bojim se da jeste. - Klimnuo sam glavom. - Mogu e je da su ga baš zato i ubili. Hvala. Mnogo ste mi pomogli. - Treba li to da ispri am policiji? - pitala je Ljera. Razmislio sam i slegao ramenima: - Zašto da ne? Samo, ako je mogu e, ne pominjite moju posetu. U redu? A možete slobodno da im ispri ate ega ste se setili. - Ho ete li mi javiti ako prona ete ubicu? - Obavezno. - Lažete - odmahnula je Ljera glavom. - Lažete me. Vi mi ništa ne ete re i. - Posla u vam razglednicu - rekao sam pa po utao. - S pejzažem Edinburga. Ako dobijete razglednicu, zna i da je Viktor osve en. Klimnula je. A njeno pitanje me je zateklo kod vrata: - Antone, ako ja... A šta ja da radim s detetom? - To je vaša odluka. Shvatite, niko nikada ništa ne e odlu iti umesto vas. Ni predsednik, ni na elnik, ni dobri arobnjak. - Meni je samo devetnaest godina - tiho je rekla Ljera. - Ja sam volela Vitju, ali njega više nema. U dvadesetoj s detetom, bez muža... - Odluka je samo vaša. Svejedno, nemojte više da pijete - zamolio sam je. I zatvorio vrata za sobom.
Padao je mrak, a iza mene je ve bila jedna besana no koju sam proveo na aerodromima i u avionima. Opet sam popio kafu, sa žaljenjem gledaju i u pivske to ilice: sad mi je dovoljna i jedna krigla da potpuno otupim. Pozvao sam Gesera i ukratko mu prepri ao sve što sam saznao za jedan dan. - Vampira treba tražiti u Viktorovom moskovskom okruženju - zamišljeno je izgovorio Geser. - Hvala, Antone, ali njegovi moskovski kontakti su ve provereni... Dobro, pogleda emo pažljivije. Kopa emo od obdaništa. Šta planiraš dalje? - Da se naspavam - rekao sam. - Imaš li neke preliminarne zaklju ke? - Ovde se nešto zakuvava, Geseru. Ne znam ta no šta, ali je nešto krupno. - Treba li ti pomo ? Hteo sam da odbijem, ali setih se Semjona. - Borise Ignjatijevi u, ako Semjon nije isuviše zauzet... - Nedostaje mu Škotska, a? - upita Geser. - Dobro, posla u ga. Ako krene odmah, sreš ete se ujutru. Odmaraj. O Jegoru ništa nisam rekao. Odložio sam mobilni telefon, bacivši pogled da vidim je li napunjen. Jeste, baterija je sasvim puna. U Moskvi mi baterija nije držala ni dvadeset etiri sata iako ne pri am mnogo. U inostranstvu uvek lepo radi nedelju dana. Imaju više repetitora, šta li?
A sad još jedna stvar. Vrlo neprijatna. Uzeo sam figuricu vuka i stavio je na sto. Veza, savet, zaštita? Stegnuvši figuricu u ruci, pokrio sam o i. U mislima sam pozvao: „Zavulone!“ Tišina. Nema nikakvog odgovora. Možda ne radi tako? „Zavulone!“ inilo mi se da sam osetio ne iji pogled na sebi? Koliko se se am, Zavulon se nikada ne odaziva odmah. Nije ak ni kad ga je zvala ljubavnica. „Zavulone!“ „Šta se dereš, Gorodecki?" Otvorio sam o i. Pored mene, naravno, nije bilo nikoga. „Treba mi savet, Tamni." „Pitaj.“ Dobro je što se u takvom razgovoru gotovo ne prenose emocije. Zavulon se sigurno smeška. Svetli mu se obratio za pomo ! „Zavulone, kad vam je u pomo došlo Ogledalo, jeste li ga zvali?“ igledno nije o ekivao ovakvo pitanje. „Ogledalo? Vitalij Rogoza?“ „Da.“ Pauza. Dobro, zna on šta da odgovori. Sad odlu uje; da li da kaže istinu, ili da slaže. „Ogledala ne mogu da se pozovu, Svetli. Njih ra a Sumrak." „Šta onda treba da se dogodi da bi se Ogledalo pojavilo?" „Velika prevaga jedne Sile nad drugom. I pritom da je preimu stvo preveliko i da se sti e isuviše brzo. Ogledalo je došlo zato što je Geser isuviše brzo podizao Svetlanin nivo, ponovo uveo u opoziciju Olgu i... i zato što je prepisao sudbinu tvoje budu e erke, napravivši je Najve om od Velikih." „Može li da se predvidi ko e postati slede e Ogledalo?" „Može. To je Ini ija je mo bezna ajna. Ne mora da bude iniciran. Ne treba da voli ni Svetlost, ni Tamu. Ili suprotno, da voli i Svetlost i Tamu. I ovek i Ini, koji stoji na raskrš u, koji ne pravi razliku izme u Svetlosti i Tame. Znamo za takve, nisu mnogobrojni. U Moskvi ih je dvojica: Viktorov otac i... tvoj mali drug Jegor. Ina e, on je ve odrastao, zar ne?“ „Zašto je Rogoza došao iz Ukrajine?" „Zbog toga što ne odlu ujemo mi ko e postati Ogledalo. Ja sam se nadao da e do i, ali niko ništa ne može da zna unapred. Ogledalo može da do e, a može i da ne do e. Može da se pojavi odmah, a mogu da pro u dani, pa i meseci, dok do e do mesta gde je narušena ravnoteža. Jesam li zadovoljio tvoju radoznalost?" „Da." „Onda o ekujem ljubaznost zauzvrat. Ko je ubio Viktora? I šta si se sad uhvatio za Ogledala?" „Ne e vam se svideti informacije, Zavulone. Pretpostavljam da je Viktor ubijen s ciljem da se diskredituje škotska No na straža. Ku a strave pripada njima. A što se ti e Ogledala, bojim se da situacija ovde može da se destabilizuje. I to toliko da e do i i Ogledalo. Ima li u Edinburgu kandidata za tu ulogu?" Poverovao je. Bar mi se inilo da je poverovao. Odgovorio je zamišljeno: „Ne znam. Nisam se nikada za to zanimao." „Onda je to sve. Ako saznate, javite mi, hvala vam što ste bili tako dobri.“
Nisam ekao smešak kao odgovor; otvorio sam dlan i prekinuo vezu. Figurica se sijala od znoja i izgledala kao da je živa. To je sve, vreme je da odem u hotel. U prijatni apartman za Svetle, u carstvo belog, roze i bež, s ipkastim zavesama i svilenim posteljinama. Telefon je zavibrirao. - Da? - Primakao sam telefon uhu, uhvatio pogledom konobara i prešao prstom po otvorenom dlanu: to su svi konobari razumeli. Pogledavši u jednu jedinu ašicu ispred mene, konobar se mu no nasmejao i na papiri u nažvrljao 2£. - Entoni, prijatelju - izgovorio je Lermont. I to Entoni mi je odmah jasno stavilo do znanja da se pored njega nalazi neko ko ne treba da zna da sam Rus. - Kad si krenuo iz Tamnica, kako se ose ao moj saradnik? - Dobro, valjda. - On je ubijen, Entoni. Možeš li da do eš? Prosiktao sam nešto nepristojno vade i sitniš iz džepa. Dobro: zamak je tamo, a jaruga i most onamo... - Ako odmah uhvatim taksi, sti i u za pet minuta. - Požurite - naredio je Lermont. Odmah sam našao slobodan taksi. Pa ne u valjda da zahvatam Iskonsku Silu samo da bih oslobodio zauzet taksi!? U Edinburgu je taksi služba bila retko dobra. Seo sam, izvadio cigaretu i zapalio. Voza je pogledao s blagim neodobravanjem, ali ništa nije rekao. Do kraja sam spustio staklo sa svoje strane. Ja sam ipak Svetli, zaboga, posle mene e sesti ljudi koji ne puše... Ali meni se pušilo. Idiot! Kakav sam ja idiot! Zabrinuo sam se zbog Jegora, pobrinuo se za Valeriju... A zaboravio sam da mu nem glavom koja za to i služi. Moja poseta Tamnicama nije prošla neprime eno, nekoga sam unervozio. A siroti Žan, živ ani francuski student, nikada se više ne e vratiti u svoj Nant... Li no moja krivica! A Lermont, šta on to radi! Zatvorio je ku u strave i postavio jednog oveka da dežura. Ne Inog, ne borbenog maga koji je sposoban da se uhvati s vampirom na ravnoj nozi, ve našminkanog, preplašenog klinca u karnevalskom kostimu. Zamislio sam ri eg momka s bledim licem, ali ne više od šminke, nego od gubitka krvi, kako leži me u užasnim kopijama sprava za mu enje. „ oveku je ovde neprijatno." Po eo sam poluglasno i o ajni ki da psujem. „Budala, ja sam budala...“ Lermont me je ekao kod ulaza u Tamnice. Bio je mra an i zao, kako samo Svetli može da bude. - Idemo - ne osvr i se, krenuo je napred. Brzo smo prošli niz praznih soba i stigli do Krvave reke. Opet isto mesto? Ali Tom je utke ušao u amac, a ja za njim. Mahnuo je rukom, mehanizam je zaškripao i amac je krenuo napred. - Još niste pozvali policiju? - pitao sam. - Još ne. Samo naše... I posmatra a Tamnih. - Gde su oni? - Zamolio sam ih da sa ekaju nekoliko soba dalje. Rekao sam im da želim da leš pregleda nezavisni ekspert. Mislio sam na obi nog oveka. Nemaš razloga da sijaš... amac je otklizao kratkim zatamnjenim delom do drugog pristaništa. - Evo - rekao je Tom.
Izašao sam iz amca i pošao za Tomom u susednu sobu. Tu se nalazila izložba oru a za izvršenje smrtne kazne. S plafona je visila giljotina, a na giljotini... na giljotini nije bila lutka. Ubica je ponovo demonstrirao svoj ose aj za humor. Odrubiti oveku glavu tupim, kobajagi se ivom s makete giljotine? Za to je potrebna nadljudska snaga. Na primer, neljudska, kao u vampira. Bela plasti na kofa ispod giljotine bila je dopola napunjena krvlju. Odse ena glava ležala je pored nje. Kleknuo sam i pažljivo uzeo glavu u ruke. I hteo sam da zavrištim shvativši razmere svoje gluposti. - Ho u da znam ko je to ubre... - rekao je Tom. - ovek je kod mene radio sedamnaest godina... - ubre je mladi, ri i momak - rekao sam. - Predstavlja se kao Francuz i govori s blagim akcentom. Izgleda kao da ima dvadeset godina. Sklon je teatralnim efektima. Vrlo je domišljat i snalažljiv. Izuzetan glumac. Pažljivo sam položio odse enu glavu na pod. Pogledao sam u zapanjenog Lermonta i objasnio: - Vodao me je naokolo kao da sam malo dete. Razgovarao sam sa ubicom, i to na dva koraka od leša. I ništa nisam posumnjao. Ništa! Glava ubijenog stražara, crne kose, s retkim prosedim vlasima, kao što i treba da bude kod oveka starog pedesetak godina, slepo nas je gledala s poda.
- Ini svoju prirodu može da sakrije samo od slabijeg. - Lermont me je bušio nepoverljivim pogledom. - To je aksiom! Probaj da odrediš moju auru. udan razgovor nad obezglavljenim telom. udno mesto, udni zlo ini, udni razgovori... Lermontova aura, plameni žuto-zeleni naboj, bodljikavi ježi Sile, potamnela je. Bodlje naboja uvukle su se i ugasile se. Nekoliko sekundi i Lermonta je okružila glatka, višeslojna aura, karakteristi na za oveka. A jasno obeležje Inog je iskidana, nesavršena aura. Ona može da se nakostreši, da izbaci igle i bodlje, ili da se povu e, u rupe, ali onda zjape rupe. To su prate a obeležja otvorene energetske strukture, koja ima sposobnost i da prima energiju, a ne samo da je emituje kao ljudi. Da je prima, prera uje i da stvara uda. Ljudska aura je glatka, višeslojna, celovita. Ljudi samo emituju Silu, ne primaju je. Zatvorena plo a aure je njihov nevešt pokušaj da se zaštite, da prekinu lagano i neumoljivo oticanje života. Da, Lermont je sada izgledao kao ovek. Gotovo kao ovek... Zagledao sam se malo pažljivije i video blede iglice aure. Tom se veoma vešto maskirao, ali ja sam video kroz zaštitu. - Vidim - rekao sam. - Me utim, u tog momka se nisam ovako pažljivo zagledao. Mogao je lako da se sakrije. - Dakle, tvoj ri i sabesednik je viši vampir. Ili viši mag koji se pretvara da je vampir. Tom je zadovoljno klimnuo glavom. - On nije mogao istovremeno da stavi masku i da maskira auru. Dobro je, Antone. Dobro! Sad znamo njegov fizi ki oblik: mlad je, ri ... na svetu nema mnogo viših Inih. - Plašt je verovatno uzeo negde ovde - rekao sam. - I lažne o njake. uo je da se približavam i, umesto da beži, mirno mi je izašao u susret, izmislivši usput uverljivo objašnjenje.
- Mogu da zamislim zašto mu je trebao plašt - namršteno je rekao Tom gledaju i u pod isprskan krvlju. - Nije mogao a da se ne uprlja... Daj mi njegov lik, Antone. Zatvorivši o i, pokušao sam što je mogu e detaljnije da se prisetim Francuza. Potom sam mislima bacio sliku Lermontu. - Aha - mrmljao je Škot. - Odli no. Proveri u po našim kartotekama. - Možda bi trebalo da obavestimo Inkviziciju? - upitao sam. Lermont je odmahnuo glavom. - Ne. Zasada ne. Doga aji ne izlaze van granica obi nog zlo ina Tamnog. Dnevna straža Edinburga ne e izjaviti protest. Rešava emo ovo bez inkvizitora, Antone. Koliko god dugo možemo. Nisam se bunio. Zvati inkvizitore u pomo uopšte nije zabavno. - Da li je moja pomo još potrebna? - Ne. Idi odspavaj - naredio je Lermont. - Ne emo obaveštavati policiju, ovo je u potpunosti naša istraga. Moji ljudi pokuša e da prona u tragove, a ja u proveriti više Ine. Stenju i, nadvio sam se nad odrubljenu glavu, kao da sam se nadao da u videti nekakve tragove koje je ostavio nepažljivi prestupnik. Lermont bi mogao malo da steše tu stoma inu... - Tome - tiho sam pozvao. - Tome, šta se nalazi u Škotskim tamnicama? - A? - nije se ak ni okrenuo. - Šta Tamni traže ovde? - Ovo je turisti ka atrakcija, gospodine Gorodecki - suvo je rekao Tom. - Atrakcija i ništa više. - Dobro, dobro - rekao sam pomirljivo i otišao.
Ubica nije imao nikakve potrebe da se vra a. Da je ostavio tragove, ve bi ih našli, i obi ne i magi ne. Ali on se vratio i ponovo je ubio. Da još više razljuti No nu stražu? Glupost. Da Lermonta izloži podsmehu? Još ve a besmislica. Zna i, prvi put nije mogao, nije uspeo nešto da uradi. I bio je primoran da do e ponovo. Šta to Lermont krije? To mesto uopšte nije uobi ajeno. Eto, na primer, ne raste plava mahovina. A to je ve zna ajna anomalija. Struktura Sumraka nije heterogena. Postoje mesta gde je u njega teže u i, a ima i onih gde je lakše. uo sam i o zonama gde je ulaz u Sumrak nemogu . Me utim, plava mahovina je parazit koji raste svuda... Odmakavši od mosta nekih sto metara, pogledao sam kroz Sumrak. Aha. Tamo gde sam stajao, mahovina je rasla u izobilju. Visila je u vencima kod pabova i kafea. Kraj stambenih zgrada više, kod kancelarija i prodavnica manje. Na raskrsnicama, gde su voza i nervozni, mahovine je tako e više. Uobi ajena stvar. A u pravcu mosta, prema ulazu u Tamnice, mahovine je bivalo sve više i više! Tamo ju je vuklo i to ne udi. Mahovine je sve više, i više, i više... i, odjednom, na deset metara od vrata, ona po inje da se suši, kao da je naišla na nevidljivu granicu. udno. Kad bi tamo bio neki faktor okoline štetan po mahovinu, njena koli ina bi se postepeno smanjivala. Pre e biti da je stvar u ne emu drugom... Pružio sam ruku ka najbližoj koloniji mahovine, bujnoj plavoj mrlji na asfaltu, i naredio: - Gori! Mo je potekla kroz mene, samo sam ja zadržavao njen pritisak. Nije sva mahovina odmah izgorela. Jedan deo se nadimao, narastao i pokušao da preradi višak energije. Ali Sila je
narastala i mahovina nije mogla dugo da se odupire. Po ela je da sivi i vene i na kraju je izgorela. Sad sam video. Kad znate šta ta no da tražite, sve postane krajnje jasno. Sila rasejana u prostoru, životna energija koju emituju ljudi, odlazila je u Sumrak neravnomerno. Ona je neprekidno curila kroz tkivo svemira: na prvi nivo, na drugi, na tre i... ali negde u rejonu Tamnica zjapila je rupa i kroz nju je kuljao neprekidni potok Mo i. Kao da je neko probušio rupu u papirnom filteru, kroz koji voda, ina e, lagano kaplje... Isuviše mnogo hrane za parazita bez mozga. Mahovina se pred mojim o ima uspinjala ka ku i strave, privu ena i potokom Sile i emocijama koje su stvarali uplašeni posetioci. Došla je do rupe i - osušila se. ini mi se da sam shvatio zašto je Tom Lermont upravo ovde otvorio turisti ku atrakciju. Toliku energiju koja se sliva najednom mestu trebalo je zamaskirati od obi nih Inih. A ovde su izviranje prekomerne Sile pripisivali pijanim turistima, uplašenoj deci, beskrajnom edinburškom karnevalu... Ne bi me za udilo da je Tom uložio i dodatni napor u prezentaciju Edinburga, s jednim jedinim ciljem: da zamaskira ovo mesto. Šta da se radi. ak i Svetli ponekad igraju mra no. Polako sam krenuo gore, jednom od ulica koje su vodile ka Kraljevskoj milji. Ulica baš i nije za turiste: mra na je, svetlost dopire samo kroz prozore i sve prodavnice su zatvorene, ali trebalo bi da me odvede pravo do hotela. Užasno mi se spavalo. Možda da uzmem taksi? Ali to je samo desetak minuta hoda... Skrenuvši u popre ni sokak izme u ku a, našao sam se u ne emu izme u malog trga i velikog dvorišta. Krenuo sam ka malom spomeniku nasred staze, visokom tek oko metar. Bronzani papagaj sedeo je na kamenom putiru, odakle je tekla voda. To je bila mala uli na fontana, ili javna esma s pijacom vodom. Niže je bila i tablica. Osvetlivši upalja em, saznao sam da su tu fontanu podigli gra ani Edinburga u znak se anja na voljenog papagaja, koji je uginuo u poodmaklim godinama od upale plu a... Nešto je kliknulo iza mojih le a i jako me udarilo u rame. Tako jako da sam napravio nekoliko koraka da ne bih nabio nos u putir s vodom. Nešto toplo po e da mi se sliva niz le a. Ma... Ma šta je to? Ponovo je kliknulo. Vreli rikošet je zašištao kad se odbio od bronzane ptice i upao u vodu, da bi me kona no ubedio kako sam zamalo poginuo kod spomenika podignutog u slavu papagaja! Pucaju na mene! Na mene, na Inog! Na višeg maga! Na višeg maga koji je sposoban da pokretom ruke ruši kule i podiže gradove! Pa dobro, za gradove lažem... Uvek je lakše da se nešto uništi nego da se napravi. Zgr io sam se iza fontane i zagledao u tamu. Nema nikoga. Dobro... A kroz Sumrak? Rezultat me je zapanjio. igledno su me ga ali iz susedne ulice, paralelne s onom kojom sam došao do fontane. Ali nikoga nisam video! Ni Inog, ni oveka! Bio sam dobro jer je rana bila laka. Metak je skroz prošao kroz meko tkivo. Krvarenje sam zaustavio refleksno, još u prvoj sekundi. Ve u se setiti nekoliko dobrih lekarskih bajalica, da pokidane mišice zarastu... Još jedan klik. Metak mi je prošao iznad temena, ak mi je vreli talas oprljio kosu. Sude i po tihom zvuku, oružje s prigušiva em. Sude i po tome što me još nije ubio, ili me ga a iz pištolja, i to opasno dobro, ili me nišani snajperom - u tom slu aju, totalni tutuban.
Ali zašto ne vidim strelca? Zamahnuvši rukom, nadvio sam petominutnu Morfejevu kletvu nad itavu ulicu. A potom, posle kratke neodlu nosti, proširio sam je i po prozorima, po krovovima zgrada, po susednim ulicama... Kratak san nikom ne e škoditi. Morfejeva kletva je nežna, a ovek ima i pet sekundi pre nego što se oduzme, pa e oni koji stoje sti i da sednu, majke koje drže decu da ih spuste, voza i da smanje brzinu... Ne e biti žrtava. Najverovatnije. Tišina. Jesam li ga zahvatio? Pridigavši se, ponovo sam pogledao kroz Sumrak. Pa dobro... Ko god bio, ako si zaspao, maska ti je spala... Udarac. Jedva primetan blesak u uli ici. U moje nesre no desno rame ušao je i drugi metak! U ono isto rame, u ono isto mesto! Bar mogu da se tešim da je tamo ve bila rupa. Ajoj, kako boli! Zašto toliko boli? Tamo je ve bila rupa! Kleknuo sam tako da me fontanica sakrije od strelca. Sad ve nije bilo nimalo sumnje, zaista ga aju iz ulice. Šta sad da radim? Da naslepo ispaljujem vatrene lopte, nadaju i se da u makar okrznuti maskiranog strelca? Da belim miražom spržim sve okolo? Da nabacim magijski štit i da iza em u otvorenu bitku... Me utim, ako ne vidim neprijatelja, onda je preko puta mene mag koji je po snazi iznad mene! Ili da zovem pomo ? Da zovem policiju? Da pozovem Gesera ili Toma? Stoj! Možda ne baš Gesera i Toma. Šta ono re e Zavulon? Veza, savet, pomo ... Pomo mi trenutno ne bi smetala. Izvadivši iz džepa figuricu, stavio sam je na kaldrmu. Nežno sam je dotakao Silom i povikao: - Meni! Treba! Pomo ! Sve se dogodilo u deli u sekunde. Vazduh me je tako jako udario u lice da sam u prvim mah pomislio da je nevidljivi strelac prešao na granate. Me utim, to se figurica preobražavala: nabubrila je, smekšala, pretvorila se u crnu upavu senku. U tami su blesnuli beli zubi, zasijale su žute vu je o i i vukodlak je presko io fontanu. Onda je sko io udesno. Za uo se pucanj, ali igledno u prazno. Ska i levo-desno, tako vešto kako može samo bi e koje ga aju rafalnom paljbom iz velikokalibarskog mitraljeza, zver je uletela u sporednu ulicu. Za uo sam riku, potom je nešto zagrmelo i zveknulo kao metal. Pucnji su se uli kao i ranije, ravnomerno, u intervalu od sekundu-dve, ali nešto mi je govorilo da se meci udaljavaju i da strelac više nije opasan. Sko io sam i potr ao za vukom, pokrivši se za svaki slu aj magijskim štitom. Na kraju sam se dosetio da uradim i ono što od samog po etka ne bi škodilo: napravio sam svetlost. Najjednostavnija in, dostupna i najnižem Svetlom magu. Pozvao sam Iskonsku Silu i nada mnom se u vazduhu zaljuljao jarki beli oganj. I odmah sam ugledao ono što me umalo nije ubilo. Ono što se nije moglo videti u Sumraku. Rešetkasto metalno postolje, nalik profesionalnom stativu za video-kameru. Na postolju, na pokretnom disku, nalazio se cilindar s bleštavim so ivom. Na cilindru, na stegu sa amortizacionom oprugom, pri vrš ena je kratka puška sa okruglim bubnjem, kao na starom sovjetskom PPŠ-u, 11 i sa duga kim izbrazdanim prigušiva em na stubu. Rebrasti armirani kabl protezao se do okida a i završavao se sponom sa žicom, koja je bila vezana oko okida a.
Robot je još bio u funkciji. Cilindar se trzao uz tiho zujanje motora, ru ica je pritiskala obara , ali puška je, okrenuta nagore, ispaljivala hice u nebo. Savio sam se, ose aju i kako mi krv te e niz rame. Zdravom rukom sam opipao cilindar. S bo ne strane nalazila se plo ica na kojoj je kineskim ideogramima bio ugraviran natpis: Strelac I; a dalje je sledio broj: 285590607. Ispod ideograma je sa nekoliko linija bilo nacrtano nasmejano, okruglo de je lice. Komedijaši... Potka io sam plo icu noktom, otvorio i isklju io napajanje. Servomotori zazujaše i Strelac I utihnu. - Pozdrav iz nebeskog carstva - rekao sam i seo pored robota. Pogledao sam kratki štapi antene koji je virio iz cilindra. Eto, pravi strelac mogao je biti bilo gde, a ja sam bio bitku s robotom. I imao sam ludu sre u što je nišan bio malo iskrivljen. - Zar tako - rekao sam robotu. - Pa kuda to sad vodi? Zar sad moramo da smišljamo tehnološke kletve? Iz mraka je izašao vuk. Seo je preko puta i po eo da liže šapu. Rane nisam video; vukodlak se sigurno opekao o vreli stub kad je bacio postolje na zemlju. - Kad bi marsovski tripodi imali buve, tako bi izgledale - rekao sam vuku. - Jesi li itao Rat svetova? U po etku mi se inilo da ne e odgovoriti. Nisu svi vukodlaci sposobni da govore kad su u obli ju zveri. Ali vuk je podigao prema meni težak pogled i prokevtao: - Gle-da-o sam film. - Pa, onda razumeš šta ho u da kažem - rekao sam. - Hvala. - Po-li-ži ra-nu. - Nisam ja obortenj pa da ližem rane... - Usredsredio sam se primakavši dlan desnom ramenu. Bilo mi je muka, a u racije pulsirao bol. Rana iz vatrenog oružja je nezgodna stvar. ak i za maga. Eto, Sveta bi me izle ila za minut... - Ko-me si sta-o na rep? - Sada su re i zvu ale mnogo bolje. - Aj-fe-lo-voj ku-li? Nisam odmah shvatio da je to šala. Odmahnuo sam glavom: - A ti si mi, vidim, oštrouman kao Petrosjan 12 ? No, hvala na pomo i. Jesi li povreden? - Ša-pa - nerazgovetno je promrmljao vuk, spremaju i se ponovo da je liže. - A-u-to-mat me je o-pe-ka-o. - Vrati se u oveka i izle u te. - Ustao sam. Krv mi više nije tekla. Nabacivši na isklju eno postolje kamuflažu (umesto njega, svako e videti nešto banalno, po svom ukusu), poduhvatio sam ga ispod leve ruke. Težak je. Miriše na vreli metal, kiseli barut i nešto masno. Ipak, mora u da ga vu em, ne može oružje tako da se ostavi nasred ulice. - Po-sle - neodre eno je prokevtao vuk. - Na bez-bed-nom me-stu. Gde ži-viš? - U hotelu. Svide e ti se tamo, hajdemo. Samo sve vreme idi pored moje noge i trudi se da izgledaš kao dobra kuca. Vuk je po eo da zavija, ali je odmah sakrio o njake. Ina e, zverka nije krupna, u mraku može da pro e kao malo ve i ov ar. Iskreno govore i, nisam ra unao na to da su se s ovim današnje neprijatnosti završile. Ali do hotela smo mirno stigli. Za recepcijom se dosa ivao novi portir, ali nije postavljao pitanja; igledno je dobio nare enja i uputstva što se mene ti e. Vukodlaka je pogledao znatiželjno, ali je i to o utao. Sam sam došao do recepcije i pitao: - Klju od tamnog apartmana na vrhu. Portir se nije bunio. Dao mi je klju , ali je bio znatiželjan: - Ne želite da preno ite u istoj sobi?
- Alergi an sam na dlaku - odgovorio sam. Iz restorana su dopirali glasovi i zveket bokala. Gosti su se zabavljali. Nisam imao nikakvu 탑elju da se pridru탑im terevenci na kojoj je krvava Meri bio standardni koktel, s velikim slovom M jer su Tamni naziv koktela pomalo bukvalno shvatali.
GLAVA 5.
Prvo sam otklju ao vrata vukodlakovog apartmana, a posle svoja. Vukodlak je uronio u tamu sobe, okrenuo se i njuškom zalupio vrata. Tad se za uo vlažni zvuk kidanja, kao da neko na delove cepa mokri sun er. Vukodlak je po eo da se pretvara u oveka. Ušao sam u svoju sobu, upalio svetlo i zatvorio se. Strelca sam postavio u ugao. Još je mirisao na dim baruta. Skinuo sam okrvavljeni fudbalski dres i ubacio u korpu za prljav veš. Pogledao sam se u ogledalu. Lepota! Rame u skoreloj krvi i gadna purpurna ogrebotina tamo gde su ušli meci. Pa dobro sad. Najvažnije je da se zakrpi rana. Izre i u Aviceninu bajalicu i do jutra ne e biti nikakvih tragova. Šta e nama arobnjacima rane od metka? Pih! Kao ujed komarca. Ali zastore na prozorima sam svejedno spustio, a svetlo sam ugasio. Ako dobijem metak u glavu, nikakva magija me ne e spasti. Stoje i pod tušem i spiraju i sa sebe znoj i krv - a i prosto uživaju i u toplom mlazu vode - pokušao sam da spojim nespojivo. Škotske tamnice, zona sa anomalijom kroz koju se Sila izliva iz našeg sveta... Kuda? Pa igledno na donje nivoe Sumraka, to je bar jasno. Studenta Vitju ubio je vampir. Zašto? Zato što ga je Viktor primetio u lavirintu ogledala i prepoznao. Vampiru je bilo veoma važno da ostane inkognito. I to je ve sasvim jasno. Jegora su pozvali u Edinburg kao potencijalno Ogledalo. I to kao maga koji e verovatno morati da stane na stranu No ne straže. Pa ne bi valjda Tom radio na svoju štetu! Dakle, Tom se plaši ozbiljnog sukoba u kojem e Tamni imati veliku prednost. Toliko se plaši da se osigurava na sve mogu e na ine. I mene je, izgleda, Geser poslao u Škotsku na njegovu molbu. I to je tako e dovoljno jasno. A sve ostalo je nejasno! Viktoru su isisali krv, a samo vampir, sa svojim grlom napravljenim kao vakuumska pumpa, može da isprazni oveka za tri- etiri minuta. Ipak, vampir je tu krv skrenuo u kanal. Zašto? Je li bio sit? Ali vampir nikada nije toliko sit da zanemari još jednu porciju. Krv nije samo hrana, ona je energija u formi koja je jedina pogodna za vampire. Vampir popijenu krv preradi za etvrt sata. Zašto onda da je prosipa? Da ne bi posumnjali na vampira? Glupost! Ljudi ionako ne veruju u vampire, a stražama je sve jasno po obliku rane. A zašto su ubili uvara u ku i strave? I to još tako surovo? Je li smetao nekome u Tamnicama? Postoji milion na ina da se ovek izbaci iz koloseka a da mu se ne nanese šteta. Eto, Morfej. Zov vampira. Na kraju krajeva, palicom pa u glavu. Bolno, ali nije smrtonosno. Nerazumljivo i nepotrebno ubistvo... I sve potpuno zapetljava robot Strelac II Ponekad i mi i Tamni koristimo vatreno oružje. To je posebno uobi ajeno za mlade Ine koji i dalje imaju veliko poverenje u teške pištolje, automate napunjene srebrnim mecima, mo ne granate... Ali, dovu i u mirni Edinburg vojnog robota sa daljinskim upravljanjem! ak nisam ni znao da su takve naprave izašle iz ranga prototipa i da se proizvode u Kini. Ništa komplikovano, naravno: pokretna kupola, telekamera i ure aj za no no osmatranje, stega u koju može da se u vrsti bilo koje ru no oružje, i okida . Ko god da je na mom putu postavio ure aj, krio se negde udaljen, posmatrao ekran, verovatno na samom daljinskom upravlja u, koristio obi an džojstik i pritiskao dugme „paljba". Može biti i mag i vampir. I ovek, na kraju krajeva. Šta se dešava? Otkud takva agresija prema meni? Direktni napad na višeg Svetlog, na
saradnika No ne straže, to je vrlo ozbiljan potez. Ko se na njega odlu i, nema šta da izgubi... Obrisavši se, ogrnuo sam beli svileni ogrta i izašao iz kupatila. Trebalo bi i nešto da prezalogajim. Makar okoladicu iz mini-bara. I da popijem sto grama viskija. Ili ašu vina. A posle mogu da se sru im u svilenu posteljinu i da zaspim. vrsto i bez snova. Kao da mi neko ita misli, odjeknulo je kucanje na vratima. Zagun ao sam, pritegao ogrta i pošao da otvorim. Na pragu je stajala devoj ica, to jest šiparica. Odnosno mlada devojka. Bilo joj je oko petnaest godina, a taj uzrast ve može na razne na ine da se tuma i. Devoj ica je bila bosa, a mokra, kratka crna kosa joj se sijala, od ode e je na njoj, po svoj prilici, bio samo hotelski ogrta od crno-crvene svile. - Je li slobodno? - devoj ica je upitala glasom primerne u enice. - Trebalo je odmah da se dosetim - rekao sam. - U i. - I šta je to trebalo da se dosetite? - upitala je devoj ica oborivši pogled. - Da detaljnije pogledate figuricu? - Nisam poneo mikroskop. Vuk bi se neizostavno popišao na robota. - Uf, kako ste vi neotesani, a pritom ste i Svetli! - namrštila se devoj ica. Otišla je do fotelje i sela prekrstivši noge. - Ne bi se popišao, ve bi ga obeležio! Da li smeta što sam svratila? Nije kompromituju e? - Nažalost, ne, dete, ne eš me iskompromitovati. - Ve sam otvorio mini-bar. - Ho eš li nešto? - Toplo mleko s medom. Klimnuo sam. - Dobro, sad u pozvati restoran. - Ovde nema sobne usluge. - Za mene e napraviti izuzetak - rekao sam samouvereno. - Nemojte onda da se mu ite, dajte vino. Crveno. Sebi sam sipao viski s ledom. Potom sam primetio flašicu likera Drambui od pedeset grama pa sru io i nju u viski. Za vrst san mi je potrebna poprili na porcija zar alog eksera. Ako devojka odustaje od mleka s medom, to nije razlog da ja odustanem od viskija na medu... - A kome ste vi tako na rep stali? - pitala je devojka. - Prvi put vidim da na nekog pucaju iz topa... - To nije top. - Kakva je razlika - frknula je devojka. - Ja sam devoj ica, valjda mogu da pogrešim. - Ti nisi devoj ica, ti si vukodlak. - Pažljivo sam joj se zagledao u lice. - I ja te se se am. - Je li? - S nje je odjednom spala sva izaziva ka hrabrost. - Se ate me se? - Naravno. Ti se zoveš Galja. Ti si jedna od onih što su me obavestili da je veštica Arina otela moju erku. 13 - Se ate me se! - nasmejala se devoj ica. - A ja sam mislila da ste me odavno zaboravili... - Nisam. - Pružio sam joj bokal s vinom. - Hvala ti. Tada ste nam puno pomogli. - Imate baš lepu erku. - Smelo je progutala vino i malo se namrštila. - I žena vam je veoma lepa. Klimnuo sam i upitao: - Šta nameravaš sada da radiš? - Ne znam. - Slegla je ramenima. - Zavulon mi je rekao da je ovo veoma odgovoran zadatak. Da moram da vam pomažem iako ste Svetli. Da vas štitim od svega. - A zašto baš ti? - pitao sam. - Izvini, ali ti si veoma mlada. A i imaš tek peti stepen. - Zato što ja... - Galja je zapela. - Pa zar nisam pomogla? Iako sam tek petog stepena?
- Pomogla si. - Eksirao sam svoj koktel. - Izvini, užasno mi se spava. - I meni. Ali u mom apartmanu je blagi užas. Sve je crveno i crno. Mogu li da ostanem s vama? - Pogledala je u mene i zbunjeno oborila pogled. Ostavivši ašu, klimnuo sam glavom: - Naravno. Ho e li ti kau biti dobar? Da u ti jastuk i jorgan. - Svetli... - izgovorila je devojka uvre eno i razo arano. - Dobro, po i u iz ovih rajskih odaja u svoje predvorje pakla. Tamo e, po svoj prilici, ipak biti veselije! S bokalom u rukama, gordo je izašla iz sobe. Pogledao sam preko puta i zaista - njena soba bila je dekorisana u skerletno-crnim tonovima. Na podu su se videli komadi crnog krzna; devojka se tako brzo transformisala da nije stigla u potpunosti da promeni kožu. Zatvaraju i za sobom vrata, Galja mi se isplazila. A ja sam tiho po eo da se smejem kad sam zatvorio svoja. Akceleracija, emancipacija i seksualna revolucija! Ne, ne u lagati. Još bi mi i laskalo da se pre etiri godine ta devojka zatreskala baš na mene. Ili ne pre etiri. Možda se zaljubila kasnije. Takore i, retrospektivno, kad je s plimom hormona došlo vreme za romanti ne patnje i bezobrazne želje. A kako me je zavodila! Nogu prebacila preko noge, ogrta u dozvolila da sklizne, o ima me koketno streljala. A najsmešnije od svega je nešto drugo. Da je na mom mestu bio neko drugi, ona bi svejedno došla. Posle transformacije, kod vukodlaka se naglo pove ava libido. Neki to vešto koriste da bi stekli reputaciju strasnih i neumornih ljubavnika. Da, sad e postati izuzetno uvredljivo što sam ja Svetli... Ina e, toliko mi se spavalo, da nisam imao nikakvu želju da se prepustim Uzbudljivim fantazijama o seksu s mladom vu icom. Potpuno automatski, postavio sam nekoliko stražarskih i zaštitnih kletvi. To mi je ve postao ritual, kao pranje zuba pred spavanje. Zatim sam legao u krevet i pažljivo oslušnuo neku buku napolju: grad je još ban io, nije žurio da zaspi. Uzevši mobilni telefon, uklju io sam muziku i zatvorio o i. Vreme vokmena je otišlo s plo ama, a sada odlazi i vreme kompakt-diskova, dok vreme mini-diskova nikad nije ni zaživelo. Ostala je samo hladna oznaka MP3. Ali navikli smo se. To nas više ne uznemirava.
Tako nastaje svetlost, U mra noj no i bez i ega. Ali neko je ušao u tu tminu, A ti nisi svestan da e i s tobom biti tako. Da, ovo zvu i ludo, da, ovo zvu i kao loš trip, Ali baš tako po inje svetlost, tako se završava strah, Tako se ra a zvuk . Tako se završava strah, I ti si popio napitak od otrovnih trava Iz pažljivo sakrivenih knjiga. Sad je svaki tvoj krik tako e i klju . Toliko nesre a i beda. Toliko besmislenih muka. Ali samo tako po inje svetlost, tako se završava strah, Tako se ra a zvuk.
Uskoro e dan sahrane. Zato kopaj rov protiv urlika lopova i graktanja vrana. Sahrani svoju smrt. Prorekni sebi život, predskaži sebi svetlost. Prvi ostavljeni trag. Poslednji izgubljeni prijatelj. Tako po inje svetlost, tako se završava strah, Tako se ra a zvuk...14
Zaspao sam i u mom snu u mene niko nije pucao. Niko nikome nije odsekao glavu tupim nožem. Niko nikoga nije jurio. Tamo nije bilo devoj ica u svilenim ogrta ima, ali ni za Svetu nije bilo mesta. Samo ne iji radoznao i neprijateljski pogled koji se upravio na mene i nijednom se nije pomerio.
Uvek je neprijatno kad vas probudi telefon, ak i kad zove voljena žena ili stari prijatelj. Napolju je ve bilo svetlo. Odvojio sam glavu od jastuka i pregledao spava u sobu - sve je bilo u redu, samo sam u snu oborio jorgan na pod. Istegao sam se ka slušalici, pogledao broj. Umesto broja, telefon je skromno ispisao Zavulon, iako, naravno, njegov broj nije bio memorisan u mom imeniku. - Slušam, Tamni. - Kako zdravlje, Antone? - pitao je saose ajno Zavulon. - Je li rame zaraslo? - Hvala, sve je u redu. - Nehotice sam dotakao mesto, gde je još ju e bila rana. Koža je tu bila roze i svrbela. - Drago mi je što ti je moj poklon koristio - nastavio je Zavulon istim ljubaznim tonom. Hteo sam s tobom da podelim informaciju. U Velikoj Britaniji nema kandidata za Ogledalo. Postoji jedan u Francuskoj, jedan u Poljskoj, dvoje u Italiji... Stvarno ne znam šta da mislim, ne razumem šta je spopalo Tomasa da u Edinburg dovu e baš Jegora. Jasno. Moja naivna brzopletost se i nikad nije ni mogla oven ati uspehom. Zavulon je svejedno iskopao istinu. - Nadam se da on ne e zatrebati - rekao sam. - Naravno, naravno - potvrdio je Zavulon. - To bi ve bila bezobrazna svinjarija da siroti de ak opet bude eksploatisan u ime Svetlosti... Antone, dragi moj, a šta se to stvarno tamo radi? uo sam da se ju e desilo još jedno ubistvo? Još jednom oveku su ispustili svu krv? - Da - rekao sam sedaju i na krevet. - Još jednog. Odrubili su mu glavu maketom giljotine. - A šta je bilo s krvlju? - zainteresovao se Zavulon. - Skupili su je u kofu za pranje poda. - Jasno. - Drago mi je što je bar nekome nešto jasno - rekao sam. - Ne budi skroman, Antone... - otegao je Zavulon. - Priupitaj Toma da li je nedavno posetio suseda u grobu. - Kako? - U inilo mi se da nisam dobro uo. - Misliš susedov grob? - Da li je nedavno posetio suseda u grobu - sa smeškom mi je ponovio Zavulon. I prekinuo vezu. Psuju i u bradu, ustao sam i pošao u kupatilo. Doveo sam se u red i istuširao hladnom
vodom. Obukao sam košulju s kratkim rukavima i džins; iz nekog razloga, više me nije vuklo da se šetam u neozbiljnom šortsu i fudbalskom dresu; kad bi vreme dozvolilo, obukao bih džemper ili kaput. Telefon je ponovo zazvonio. - Kaži, Geseru - rekao sam, pogledavši na displej. - Kako je tamo? - Rame mi je zaraslo, hvala na pitanju - odgovorio sam ne sumnjaju i ni tren da je Geseru sve ve poznato. - Kakvo sad rame? - Sino su pucali u mene. - Kratko sam mu prepri ao šta se dogodilo. U slušalici je zavladala takva grobna tišina da sam dunuo u mikrofon, kao što se radilo sa starim telefonima. - Razmišljam - suvo je rekao Geser. - Razmišljam... - Možda da za po etak odem da doru kujem? - Idi - dozvolio je šef. - A posle potraži Toma. Reci mu da za pre utkivanje i pretvaranje više nema vremena. Neka proveri runu. - Koju ta no? - upitao sam tonom oveka koji po ceo božji dan proverava rune. - Merlinovu runu. - Aaaa... - rekao sam po inju i polako ponešto i da shvatam. - Merlinovu... Zar ona nije u grobu? Lupio sam naslepo, ali sam po Geserovom utanju shvatio da sam pogodio pravo u centar. - Antone, kako... - Kratko je opsovao. - Na i Toma i porazgovaraj s njim otvoreno! I ja u se povezati s njim. - Razumem! - izgovorio sam jasno. Sakrio sam telefon u džep. Vidiš ti to. Eto, dakle, i rune. A runa je u grobu. A grob je Merlinov. Zar taj Merlin nije mitološki lik? Kralj Artur, Vitezovi okruglog stola, Merlin... Niko od njih nikada nije postojao! Pa naravno. Tako e ne postoje ni Veliki Geser i Tom Stihotvorac. Kao ni ludi vampiri, devoj ice vukodlaci, svetli iscelitelji i jogunasti mladi arobnjaci, koji su zbog ne ijeg previda dobili viši nivo Sile... Ma kako udno bilo, raspoloženje mi se naglo popravilo. Možda zato što se stvar kona no pomerila s mrtve ta ke. Str ao sam niza stepenice, pozdravio se s pre ašnjim portirom i otvorio vrata restoran a. Tamo nije bilo nijednog oveka. Samo dva mlada vampira i devojka vukodlak. Vampiri su jeli karpa o. Galja omlet. Za uju e, obi no posle dve transformacije zaredom, vukodlaci proždru tonu mesa. - Dobro jutro - pozdravio sam susede. Vampiri su se usiljeno osmehnuli i klimnuli glavom. Galja je po ela da eprka omlet viljuškom. Jasna stvar: hormonski talas se povukao i sada joj nije prijatno. Negde se snašla za ode u: crne pantalone, bela bluzica, kaputi s kratkim rukavima. Nešto sli no nose devoj ice u školi u japanskim crta ima. - Zdravo - rekao sam i seo pored nje. - Jesi li se odmorila? - Aha. - Jesu li te mu ili košmari? Jeziva ti je soba, nije ni udo što si se plašila da u njoj preno iš. Stilista se preterano potrudio, jelda? Galja me je zamišljeno pogledala. Ubacila je u usta komad omleta, sažvakala i rekla:
- Hvala, Svetli. Ti mi se dopadaš, ali iskreno. Ho eš da ti donesem da jedeš? Da se brinem o tebi? - Donesi - složio sam se. Devoj ica je prišla švedskom stolu: omlet i pržena jaja u zagrejanim posudama, hleb, kobasice, sir, meso, gomila zeleniša. U uglu, kod vrata koja vode u kuhinju, stajao je mali frižider. Zanimljivo, da li se krv za vampire tamo uva? Ili je barmen služi samo uve e? Sada je bar bio prazan, ak su i slavine za pivo bile zatvorene plasti nim navlakama. Ponovo mi je zazvonio telefon. - O, dozvolite mi bar da jedem - zamolio sam nikog posebno dok sam se hvatao za telefon. - Antone? - Slušam vas, Tome. - Jeste li ustali, Antone? - Da. Doru kujem. - Posla u kola po vas. Ho ete li mo i da napustite hotel za pet minuta? - E... - pogled mi se zaustavio na Semjonu koji se upravo pojavio na vratima. Semjon je prosto sijao i radosno mi mahao rukom. - Smeta li ako do em s prijateljem? - S onom Tamnom? Devoj icom vukodlakom? Ne smeta. - Ne, došao mi je prijatelj iz Moskve. Svetli mag. Tom je uzdahnuo. - Dobro, Gorodecki. Do ite obojica. Voza zna gde da vozi. - Mora u ponešto da vas pitam - upozorio sam ga. Lermont je ponovo uzdahnuo. - Bojim se da i ja moram... ponešto da vam ispri am. Požurite, ekam vas. Sklonivši telefon, osmehnuo sam se Galji koja je prišla s tanjirima i kafom. Istovremeno se s vrata približio i Semjon. - Uzela sam vam kafu, zbog ne ega sam pomislila da želite kafu, a ne aj - ponosno je rekla devoj ica. Podozrivo je pogledala u Semjona. - O! Galo ka Dobronravova! - razvukao je Semjon osmeh. - Se am se, se am... Kako je u školi? Kako je Marina Petrovna? Devoj icino lice pokrili su crveni pe ati. Postavila je posu e na sto. - Možeš li da zamisliš - poverljivo mi je rekao Semjon - Galo ka ne voli svoju nastavnicu hernije. I po ela je da je plaši. Uve e bi je vrebala pored ku e, transformisana, rikala bi i kezila zube. Možeš li da zamisliš? A ispostavilo se da je muž te skromne nastavnice hernije jedan skromni milicionar dežurne patrolne službe. I tre e ve eri, kako to uvek biva u bajkama, on je izašao, blago zabrinut zbog tih agresivnih pasa, da do eka ženu kad se vra ala s posla. Ugledao je našu Galo ku kako se kezi iz žbunja, shvatio da to nije pas ve vuk, izvadio pištolj i ispraznio ceo šaržer. Dok je ona bežala od razjarenog uvara reda i mira, dva metka su joj, da pomenemo i to, završila guzi. To se onda sve zakomplikovalo, mi smo razjasnili o emu se radi, došli ku i kod Galje, porazgovarali... Sre om, prošlo je bez Inkvizicije. Zataškali smo stvar. Devoj ica se okrenula i istr ala iz trpezarije. Vampiri suje ispratili zamišljenim pogledima. - Nema razloga da budeš tako surov - rekao sam. - Ona se ju e bacila pred metke da bi me spasla. Semjon je zahvatio s tanjira komad kobasice i zažvakao. Uzdahnuo je: - ista soja... To što se bacila pred metke, to je dobro. A to što je nastavnicu proganjala?
- To jeste loše - mra no sam rekao.
U taksi, koji nas je ve ekao, smestili smo se zajedno s robotom Strelcem uvijenim u ogrta . Metalno postolje virilo je napolje, ali nas to nije mnogo omelo. Voza je bio ovek. Mogu e je da su u edinburškoj Straži kudikamo više koristili ljude kao najamnike, što se kod nas pak izbegava. Brzo smo izašli iz turisti kog centra i krenuli nekuda u pravcu zaliva. - Hvala što si me pozvao - rekao je Semjon. Gledao je kroz prozor s neskrivenim zadovoljstvom. - Ve sam se usedeo u Moskvi... Pri aj, šta se ovde dešava? Po eo sam da pri am. U po etku je Semjon slušao sa strpljivim zanimanjem starog, iskusnog ratnika, kome mladi, neiskusan regrut predskazuje nekakve užase. Potom se uozbiljio. - Antone, jesi li siguran? Mislim, da se Sila tamo sliva? - Da pitamo voza a da se vrati i pro e pored Tamnica? Semjon je uzdahnuo. Odmahnuo je glavom i kratko rekao: - Sef. - To jest? - Skrovište. Tamo je sakriveno nešto veoma važno. - Semjone, ja svejedno ne razumem... - Antone, zamisli da si ti izuzetno jak mag. I da možeš, na primer, da odeš na peti nivo Sumraka. - Ne mogu. - Ne možeš da zamisliš? - Da odem. Zamisliti je lako. - E pa, onda lagano zamisli. Možeš da odeš tako duboko kao niko od Inih koji su ti poznati. Odjednom ti zatreba da sakriješ nešto veoma vredno. Magi ni artefakt, strašnu kletvu... eto, obi nu vre u zlata. Šta eš da radiš? Da zakopaš to u zemlju? Na i e ga kad-tad. Naro ito ako kriješ magi nu stvar; ona oko sebe širi poreme aje u Sili, ma kako duboko da je zakopaš. Onda lepo uzmeš tu stvar, odeš duboko u Sumrak... - I ostavim je tamo. Recimo, na petom nivou. - Klimnuo sam. - Me utim, predmeti iz našeg sveta moraju da se vrate... - Eto, zato ti treba stalni protok Sile. Kao kad na dno kade staviš predmet koji pluta, on e sam po sebi isplivati. Ali ako ga odozgo stalno pritiska neprekidni mlaz vode... - Shvatio sam, Semjone. - Imaš li ideju šta je i ko je to tamo sakrio? - Da. - Priznao sam. - Samo u prvo morati da za to pitam Toma. U džepu mi je opet zazvonio telefon. Kao da sam pod nekakvom kaznom... - Da? - rekao sam ne gledaju i u ekran. - Antone, Geser je. Šefov glas bio je nekako udan. Kao da je rastrojen. - Slušam. - Razgovarao sam s Tomom... obe ao je da e biti otvoren prema tebi. I sa Semjonom, ako zatreba... - Hvala, Borise Ignjatijevi u. - Antone... - Geser je utao malo. - Ima još nešto... eprkali smo po prošlosti Viktora Prohorova. Nešto smo i našli. - I? - Ve i sam znam da ne treba da o ekujem ništa dobro.
- Njegova fotografija ti se nije u inila poznatom? - Obi an momak. Moskovska njuška, statisti ki prosek. - Uhvatio sam sebe kako po injem da postajem prostak, kao i uvek u trenutku zabrinutosti. - U svakom institutu... svaki drugi momak je takav. - Pokušaj da zamisliš mla eg Viktora. Kao de aka... Zaista sam probao. Odgovorio sam: - Dobija se statisti ki prose an moskovski školarac. U svakoj školi takvih ima... - A ti si ga poslednji video, Antone. I to više puta. Išao je u isti razred s tvojim bivšim susedom, Kostjom Sauškinom. Bio je njegov dobar drug, može se re i i prijatelj. Sigurno je esto svra ao kod njega ku i. Mislim da te je s vremena na vreme sretao, mahao kom torbom i smejao se svemu i sva emu. - Ne može biti... - prošaputao sam. Geserova pri a me jq toliko zaprepastila da uopšte nisam stigao da uživam u lepoti njegovih slikovitih opisa. Mašu i torbom i smeju i se? Da, lako je. Ako u vašoj zgradi žive deca, obavezno nale ete na njihove torbe, slušate smeh i nagazite na ba enu žvaka u gume. Ko još pamti lica... - Antone, to je istina. Jedini vampir koga je Viktor poznavao bio je Kostja Sauškin. - Geseru, Kostja je poginuo! 15 - Da, znam - rekao je Geser. - Ili, bolje da kažemo, mi mislimo da je tako. - On nije mogao da se spase - rekao sam. - Nikako nije mogao. Trista kilometara od Zemlje. Tamo nema Sile. Izgoreo je u atmosferi. Izgoreo je, razumeš li Geseru? Izgoreo! - Ne vi i - smireno je zamolio Geser. - Da, izgoreo je. Pratili smo skafandar radarima do samog kraja. Ali, mi ne znamo zasigurno, Antone, da li je Kostja Sauškin bio u tom skafandru. Visina je ve sasvim drugo pitanje. Treba da se razmisli. Treba da se izra una. Prekinuo je vezu. Pogledao sam u Semjona. On je tužno odmahnuo glavom. - Antone, uo sam. - I? - Nisi video telo, ne žuri da sahranjuješ.
Tom Lermont živeo je u predgra u. U tihom i jeftinom rejonu, sa udobnim ku ama i negovanim baštama. U bašti nas je i do ekao. Na elnik edinburške No ne straže sedeo je u drvenoj senici obrasloj bršljanom i otvarao pasijans na dotrajalom sto u za novine. U izgužvanim sivim pantalonama i polo-majici, izgledao je kao obi an gra anin u životnom dobu kad samo eka da ode penziju. Još da unaokolo tr kara gomila unuka, bio bi prava starešinska glava velike porodice. Kad smo se pojavili, Lermont je u tivo ustao, pozdravio se sa mnom i Semjonom, posle ega je skupio karte u špil i promrmljao: - Ne izlazi... - Tome, ini mi se da je vreme da porazgovaramo otvoreno. - Pogledao sam Semjona popreko. - Nemate ništa protiv da i moj kolega bude prisutan? - Nemam. Geser je garantovao za njega. - Tome, danas je sa mnom razgovarao Zavulon, iz moskovske Dnevne straže. - Znam ko je Zavulon. - On je rekao... zamolio me je da od vas saznam... jeste li skoro pose ivali svog suseda u grobu. - No as sam - tiho je odgovorio Lermont. - I Geser... on je pitao za runu. Za Merlinovu runu. - Rune u grobu nema - odgovorio je Lermont. Prebacio je pogled na Semjona. Pitao ga je:
- Šta ti znaš o Merlinu? - Postojao je takav mag. - Semjon se po ešao po potiljku. - Veliki svetli mag. Jako davno. Lermont je pogledao u mene. - A ti? - A ja sam mislio da je Merlin izmišljeni lik - iskreno sam odgovorio. - Obojica ste delimi no u pravu. - Lermont se nasmejao. - Veliki svetli mag Merlin jeste izmišljeni mitski junak. Pravi Merlin je bio... mnogo manje prijatan. Da, naravno, on je pomogao malom Arturu da izvu e ma iz kamena i da postane kralj. Iako Artur nije imao nikakvih prava na presto... me u nama govore i. Merlin nije bio zlo inac po ube enju. On je prosto ostvarivao svoje ciljeve ne biraju i sredstva. Na presto treba da sedne kralj koji e ga bespogovorno slušati. I doveo ga je! Kralj treba da me u podanicima uživa poštovanje i ljubav. Naravno da treba, emu nepotrebni problemi, pa je vaspitao kralja da bude plemenit i uzvišen. Neka kralj ima svoje kraljevske igra ke: lep okrugli sto i odvažne vitezove. A znate li da je Arturova smrt od ruke deteta, koje se rodilo odre enog dana, bila predskazana još pre Mordredovog ro enja? I znate li šta je uradio plemeniti Artur? - Bojim se i da pretpostavim. Lermont se nasmejao. I citirao: - „Me utim, kralj Artur je naredio da mu se dovedu sva deca koju su prvog dana maja rodile plemkinje i iji su o evi bili istaknuti lordovi; jer Merlin je otkrio kralju Arturu da e onaj što e ga ubiti i izgubiti sve njegove zemlje do i na svet prvog dana maja. Zato je on i zapovedio, pod pretnjom smr u, da mu se pošalju sva deca, i mnoge sinove lordova i vitezova poslaše kralju. I Mordreda mu je poslala žena kralja Lota. Sve su ih ukrcali na brod i pustili na more. Neki su bili stari etiri nedelje, neki i manje. I voljom sudbine, brod je došao do obale gde je stajao zamak i razbio se, i skoro svi su poginuli, samo je Mordreda izbacio talas. Uzeo ga je jedan dobri ovek i gajio ga kod sebe sve dok nije napunio etrnaest godina, a tada ga je doveo na dvor, kako se o tome dalje pripoveda, na kraju knjige Arturova smrt.“ - „ A mnogi lordovi i baroni u Arturovom kraljevstvu negodovali su zbog toga, što su im oduzeli i pogubili decu, ali su krivicu zbog toga prebacivali više na Merlina nego na Artura. Da li iz straha ili ljubavi, o uvali su mir.“ 16 - Dostojni nastavlja dela cara Iroda - promrmljao je Semjon. Ja sam utao. Setio sam se crta a koji je Na uška jako volela. O malom kralju Arturu. O smešnom, zaboravnom arobnjaku Merlinu. Zamislio sam nastavak tog crta a: kako odrasli Artur, koga je nahuškao Merlin, nare uje da se stari, rashodovani brod natovari decom, koja vrište i pla u, koja ništa nisu uradila... I to je simbol istote i plemenitosti? U legendama zanavek upam eni kralj Artur? - To ne li i na dobrog de aka iz Diznijevog crta a? - upitao me je Lermont kao da mi ita misli. - Ni na arobnjaka udaka koji ga je uzeo pod zaštitu? Ali vi ne smete da krivite Artura. Takva mu je bila sudbina. Takav mu je u itelj dopao. - Kako je Mordred preživeo? - pitao sam. U Lermontovim o ima promakla je ironija. - Teško je re i. A kako se de ak Artur našao na tronu? Možda Mordred nije ni preživeo. Ali su se zato našli ljudi koji su nekom momku rekli da je on Arturov sin, da je otac pokušao da ga ubije kad je bio dete. Da li je važno ko je bio po krvi? Važno je za koga je on sebe smatrao. - Je li još uvek živ? - Mordred? Nije. On je bio samo ovek. I Artur je bio samo ovek. Oni su odavno napustili ovaj svet. - A Merlin?
- On je zauvek otišao u Sumrak... - Lermont je klimnuo glavom. - Ipak, Merlin je bio zaista veliki mag. Mislim da je on bio najve i mag svih vremena. Mislim - pogledao je Semjona iskosa - da je Merlin bio nulti. Klimnuo sam glavom. Jasno. Nulta magi na temperatura. Merlin nije uneo ni kap u potok Sile koja prožima svet, u potpunosti je bio lišen nje. I upravo je zbog toga bio veliki mag. Upijao je tu u Mo razlivenu u prostranstvu i uz njenu pomo stvarao uda. Nikada više se na svetu nisu rodili toliko jaki magovi. A ipak, sad se rodila jedna takva arobnica. Moja erka Na a. - Za Merlinom je ostalo vrlo malo artefakata - nastavio je Lermont - iako ih je stvarao kao od šale, kao da to nije zahtevalo nikakav napor. Ekskalibur, naravno. Merlinov plašt. Merlinova aša. Merlinov kristal. Merlinov štap. - Nije bio preterano nadahnut za davanje imena, hm? - Semjon se zasmejao i odmah prekinuo. - I Merlinova runa? - pitao sam. Lermont je odmahnuo glavom. - Merlinova runa je samo klju . On se uvao u Merlinovom grobu, dvadeset milja od groba... od onog mesta koje se smatra grobom Tomasa Stihotvorca. Razume se, samog Merlina nema u grobu, ali se ponešto od velikog maga tamo zadržalo. Možete da me smatrate sentimentalnim, ali ja esto pose ujem svoj grob. Ali, eto, na Merlinov grob nisam voleo da odlazim. Oslanjao sam se na zaštitne kletve. I uzalud. Grob je poharan. - Ja sam mislio da se Merlinov grob nalazi u Bretanji - rekao je Semjon. - Ne. On je južno od Edinburga. U blizini gradi a Pibls, gde proti e reka Tvid. To nije daleko odavde. - Šta predstavlja ta runa? - pitao sam. - Kamen. Napunjen magijom do kraja i išaran ne itkim znacima. Merlinova runa... Lermont nas je obuhvatio pogledom, pokolebao se, ali je ipak nastavio: - To je klju , ta nije, glavni deo klju a koji služi za pristup skrovištu koje je Merlin nekada davno napravio na dnu jezera. Jezera odavno nema, ali je skrovište, naravno, opstalo. - Skrovište je u Sumraku? - pitao sam. - Da. - Peti nivo? Lermont je uzdahnuo. - Do petog bih došao i sam, moj mladi prijatelju. Ili bih pozvao Gesera. Ili Endrua. Na i e se viši koji su sposobni da do u do petog nivoa. Ali skrovište je napravio Merlin. Nalazi se na samom dnu. Dakle, na sedmom nivou. - Oh, tetke mi moje presvetle! - ushi eno povika Semjon. - Na sedmom? Zna i on postoji, sedmi? To nije bajka? - Postoji. Samo ne znam ko je od živih na Zemlji sposoban da pro e tamo... - Lermont je raširio ruke. - A klju ? Runa? - Šta runa... Pro itao sam ja natpis, on omogu uje da se pro e straža na petom nivou. Ali posle toga treba da se ide dalje. Ja ne mogu. - Možda kad bi probali? - pitao sam. - Zašto? - Lermont je odmahnuo rukom. - Da u em u Sumrak po Merlinovu zaostavštinu? Antone, samo zamisli kakav je on bio. Pa zaklju i sam da li te tamo eka nešto dobro? Slegao sam ramenima. - Smatra se da je u skrovištu pohranjen Venac Svepostoje eg - rekao je Lermont. - Zvu i
primamljivo, jelda? Ipak, ja iz nekog razloga mislim da je Venac Svepostoje eg zapravo Kraj Svepostoje eg. Semjon je otvorio usta, ali se predomislio i pre utao. - A koji su još delovi klju a? - pitao sam. - Merlinov kristalni buzdovan? Ili Merlinova leva papu a? Lermont je odmahnuo glavom. - To je najneprijatniji deo pri e. Shvatili ste da u podru ju skrovišta Sila pljušti iz našeg sveta na niži nivo Sumraka? - Da. - Onda, da ste probali da u ete u Sumrak u Tamnicama, došli biste samo do tre eg nivoa. Dalje put prepre uje Vrtlog Sile. To je istovremeno i balast koji skrovište zadržava na dnu Svemira i zaštita od radoznalih. - Nema mnogo radoznalih koji su uopšte sposobni da do u do tre eg nivoa... promrmljao je Semjon. Po ešao se po zatiljku. - Izvinite, utim, utim! - Tako, dakle, Merlinova runa ne pomaže da se pro e tre i nivo - nastavio je Tom. - Bio sam siguran da tajnu ne zna niko osim mene, a i ja sam za nju slu ajno doznao kad se po etkom dvadesetog veka kod mosta dogodio nesre ni slu aj. Mlada devojka je pala, nabola se na oštru gvozdenu šipku i pokidala arteriju... - Krv - shvatio sam. - Da. Ako ovek umre tako što mu istekne krv, Sumrak se privremeno prezasiti energijom. Vrtlog na tre em nivou se smanjuje i može da se pro e dublje. - Da li ovek obavezno mora i da umre? - upitao sam. - Ne znam. Jasno ti je da nisam proveravao. Konzervirana krv ne pomaže, to sam probao. Eto zašto me je ubistvo u Tamnicama u inilo opreznim. Ali zaštitne zakletve na Merlinovom grobu ostale su netaknute. Niko se nije približavao grobu i nije ga otvarao. I ja sam se opustio, sve sam pripisao slu ajnom preklapanju doga aja. Tek no as sam odlu io da u em u grob. - I zatekli ste ga poharanog, i to pomo u nekog ure aja sa daljinskim upravljanjem - rekao sam. - Zar ne? Nešto nalik onim robotima koji se koriste u nuklearnim elektranama? - Otkud znaš? - pitao je Lermont. - Ju e su me ga ali iz toga. - Pokazao sam glavom na postolje s puškom, koje je Semjon spolja prislonio na senicu. - Automatski strelja ki ure aj s radio-upravlja em. Lermont je pogledao oružje bez ikakvog zanimanja. Gorko se nasmejao: - Ostarili smo, Antone. Upinjemo se iz petnih žila, ali smo ostarili... Geser, El Ašaf, Rustam, ovani, ja i svi ostali drevni koji pamte svet bez struje, bez parnih mašina, baruta. Najstariji magovi, najmudriji... potcenili smo novo pokolenje. Rakete, roboti, telefoni... - žvakao je nemo usnama. Pogledao je urednu ku icu s takvom tugom koju sam samo jednom naslutio u Geserovim o ima. Verovatno zbog te tuge i praštam Geseru sve njegove ujdurme na poziciji na elnika No ne straže. - To je neko od mladih - nastavio je Tom. - Neko od mladih koji umeju i ne plaše se da koriste tehnologiju. - ini mi se da znam ko je to - prošaputao sam. - Kostja Sauškin. - Viši vampir koji je ukrao knjigu Fuaran? - Lermont se namrštio. - Znam tu pri u. Ali zar on nije poginuo! - Niko nije video telo - odgovorio sam. - U svakom slu aju, on se ne bi ustezao da po e za Merlinovom zaostavštinom. I tehniku bi koristio bez oklevanja. A pritom... sigurno me mrzi. Dovoljno da pokuša da me ubije. To je moja krivica! Ja sam ga pustio da umre. Ali on je preživeo
i rešio da se osveti. - Antone, ne srljaj - glasno je rekao Semjon. I kao krivac, objasnio Tomu: - Ne ljutite se, gospodine Lermonte! Anton je mlad momak, strastven. Do ju e je verovao da je Kostja poginuo. Sad se u jednom satu sve promenilo. Mi sada moramo da brinemo o ne emu drugom. Šta vi mislite, gospodine Lermonte, da li je zlo inac ve našao Merlinovo skrovište? - Merlin je bio mag starog kova - odgovorio je Lermont razmislivši. - Klju mora da ima tri elementa. Tri je broj magije, broj Sile. Tri, sedam i jedanaest. - Pa da, uobi ajeni brojevi - složio se Semjon. - Savršeno jasno. A tre i deo klju a? - Za drugi sam saznao slu ajno - rekao je Lermont. - O tre em ne znam ništa. Samo pretpostavljam da bi morao da postoji. Ali šta je to - predmet, bajalica, žrtva, odre eno doba dana, ne znam. Možda u Sumrak treba u i go u vreme mladog meseca, drže i u zubima cvet ka. Merlin je bio veliki šaljivdžija. Neko vreme smo utali. Potom se Lermont nategnuto nasmejao: - Dobro, prijatelji. Otkrio sam vam sve tajne koje sam znao. Mislim da ne treba pani iti pre vremena. Merlinovo skrovište e se pokoriti višem Inom nevi ene sile, koji e ponovo proliti ne iju krv u Tamnicama i prona i tre i deo klju a. A kakav je to deo, niko ne zna. Hajde da se smirimo, da u emo u ku u i popijemo aj. - Stara tradicija engleskog ispijanja aja! - s poštovanjem je izgovorio Semjon. Tom je podsmešljivo pogledao u njega i popravio ga: - Nije engleska. Ne zaboravite da ste u Škotskoj. Budite gosti u mom domu... - Imam još jedno pitanje - prekinuo sam Lermonta. - Zašto ste Jegora pozvali u Edinburg? - Misliš na onog momka iluzionistu? - Lermont je uzdahnuo. - Hteo sam da se obezbedim. Ako se dogodi ozbiljna zbrka, u prvom redu e nastradati naša No na straža. Ja uopšte nemam mnogo borbenih magova. Ogledalo je najbolje, ono može da se suprotstavi... - Kome? - pitao sam kad se Lermont zaustavio u pola re enice. Daleki Ljermontov predak me je pogledao s takvom razjarenoš u da sam u potpunosti osetio onu karakteristi nu porodi nu plahovitost karaktera, koja je pre vremena prekinula život ruskog pesnika. - Merlinu! Jeste li zadovoljni? - Smatrate da on... - Merlinu je najvažniji na svetu bio on sam. Vencem Svepostoje eg mogao je ironi no da nazove na in kako da se izvu e iz nepostojanja. Šala bi u potpunosti bila u njegovom duhu. - Tako nešto se još nije desilo - Semjon je odmahnuo glavom. - Nije. Ali nije bilo ni magova poput Merlina. Njegova suština... duša, da tako kažemo, može da drema negde dole, na sedmom nivou... dok se tamo ne spusti dovoljno jak mag. Grubo govore i, dok glupo telo samo ne dovu e novo spremište za crnu Merlinovu dušu! Ho ete li vas obradovati da se Veliki Merlin vrati u svet? Mene ne e nimalo! I baš za taj slu aj, pod rukom mi treba mag koji je potencijalno Ogledalo. Možda e on uspeti. Možda e se on preobratiti u Ogledalo i uništiti Merlina. ime tu nisi zadovoljan, Gorodecki? - Ne može to tako! - povikao sam sa neo ekivanim bolom. Sve mi se pomešalo u glavi: Kostja, koga sam ja pustio da umre i koji je možda živ; tamni mag Merlin koji žudi za vaskrsnu em, Jegor koji ništa ne sumnja... - Od detinjstva ga zloupotrebljavamo za svoje operacije! A sada... Zar da ga bacimo u pakao, da se iza momka krijemo od Merlina? On je još de ak! - Odli no! - Lermont je tako e povisio ton. - Naveo si ubedljiv argument! Sad u da ti izložim biografije svih magova koji su potencijalna Ogledala. Ho eš li prstom mrdnuti? Ho eš li izabrati drugog kandidata? Ima tamo devoj ica od devet godina, de ak od petnaest, jedan
novope eni muž i otac, trudnica... Oni nikada ne e doživeti starost neopredeljeni, pre ili kasnije, izabra e Svetlost ili Tamu! Oni su svi mladi, svi još gotovo deca! Ho eš li preuzeti izbor na sebe? Ho eš li me osloboditi te odgovornosti? - Da! - povikao sam sko ivši. - Da, preuze u! Izabra u! Donesi dosijee, gospodine Tomase Lermonte! - Evo idem odmah! - tako e je sko io. - Samo ti biraj! Biraj! Stajali smo gledaju i jedan drugog s istom mržnjom. I nismo odmah shvatili da nam obojici niz lice teku suze.
GLAVA 6.
Ne znam da li bi Lermont doneo dosijee ili ne. Samim tim ne mogu da tvrdim zasigurno šta bih uradio. Verovatno bih ipak izabrao drugog kandidata za Ogledalo. Me utim, nisu mi dopustili da to uradim. U po etku sam primetio samo da se Lermontovo lice promenilo. Gledao je nekuda u stranu, na put. Onda sam i ja uo zvuk motora i okrenuo se. Mali beli furgon, koji je do malopre klizio putem, iznenada je skrenuo i lako probio simboli nu drvenu ogradu koja je okruživala Lermontovu ku u. Uleteo je s divljom škripom guma, razbacuju i to kovima zemlju i šljunak. Zadnja vrata furgona bila su skinuta. Dvoje ljudi je isko ilo, a tre i, koji je ostao unutra, otvorio je vatru iz mitraljeza na fiksiranom postolju. Tom je prvi odreagovao. Postavio je štit i automobil jedva da je dotakao njegovu lepu baštu. A možda ga nije ni postavio? Možda je to bila stara stražarska kletva, postavljena davnih dana za slu aj baš ovakvog upada? Mitraljez je brektao, zvuk se odbijao od karoserije i išao na našu stranu, kao da je poja an ogromnim limenim zvu nikom. Zajedno sa zvukom dolazio je i potok olova. Ali meci nisu doletali. Lagano su usporavali, na sekund bi nepomi no visili u vazduhu, kao oživljeni specijalni efekat iz nekog akcionog filma, a onda bi padali na zemlju. Dvojica koji su isko ili, obojica s tamnim maskirnim kapulja ama, zalegli su kod furgona i otvorili vatru iz automata. Iz kabine se zasad niko nije pokazivao. Ko su oni! Idioti? Semjon je nekoliko puta zamahnuo rukom. Uspeo sam da primetim i bezazlenu Morfejevu naredbu, koja napada ima daje otprilike još deset sekundi da nastave sa ovom farsom, ali i ja i opijum, koji deluje u trenutku. Ali kletve nisu delovale, vatra se nastavila, a meci su se i dalje gomilali negde na pola puta izme u nas. Zagledao sam se kroz Sumrak. Ne, to nisu Ini. Obi ni ljudi. Ali kod svakog je na grudima tinjala aura zaštitne amajlije. - Samo ne ubijaj! - povikao je Lermont kad sam podigao ruku. U tom trenutku imao sam spremna samo dva trozupca, nikako nisam ra unao da u se na i u ovakvom vatrenom obra unu. Bacio sam oba ciljaju i mitraljez. Prvi trozubac je promašio, ali drugi je pogodio oružje i pretvorio ga u brdašce sitno naseckanog metala. Tutnjava je malo utihnula jer su sada pucale samo automatske puške, ali nekako nesigurno, kao da su napada u primetili nevidljivu barijeru. To je dobro. Svaki štit ima granicu zasi enja, a rafalna paljba iz mitraljeza bi ga brzo oborila. Napali su nas ljudi! Obi ni ljudi, ali opremljeni zaštitnim amajlijama. Malo je re i da je to ne uveno, a pritom još i strašno glupo. Jedna je stvar ga ati maga iz zasede, oružjem koje radi na daljinsko upravljanje. Ali ovako, licem u lice, troje strelaca protiv tri maga... emu su se nadali? Samo tome da odvuku našu pažnju! Okrenuo sam se na vreme da vidim beli trag dima koji je išao ka nama. Raketu su lansirali s krova višespratnice koja je stajala itav kilometar dalje. Ali raketa je o igledno bila navo ena i išla je pravo na senicu. - Tome! - povikao sam, bacaju i naslepo mraz u pravcu rakete. Ili ova privremena ko nica nije pogodila metu, ili su možda i raketu zaštitili od magije, tek - ništa se nije desilo. - U Sumrak! - povikao je Lermont.
Ponekad je bolje poslušati nego izmišljati svoje originalne poteze. Zakora io sam u Sumrak, sišavši odmah do drugog nivoa. Pored mene se našao Lermont; i on je smatrao da prvi nivo nije dovoljna zaštita. Na moje enje, Tom se nije zaustavio na drugom nivou. Zamahnuo je rukom i zaronio dublje. Dvoume i se, ipak sam krenuo za njim na tre i nivo. emu to? Jaka eksplozija u stvarnom svetu može da se odrazi na prvom nivou, ali do drugog ne može da dopre... A ako je Tom posumnjao na najužasnije i nezamislivo, opet je svejedno; nuklearno punjenje spali e materiju na svim nivoima svemira... Sivu maglu osvetlio je beli plamen. Zemlja nam se pod nogama blago zatresla. Blago, ali se zatresla! - Gde je Semjon? - povikao sam. Lermont je samo raširio ruke. Sa ekali smo još nekoliko sekundi: da se u stvarnom svetu razlete ostaci, da se plamen stiša i da svi zadimljeni delovi senice kona no popadaju na zemlju. Tek onda smo pošli nazad. Uredna Lermontova ku a ostala je bez stakala i bila je pokrivena sitnim krhotinama. S prozora na prvom spratu virila je zdrava grana, otkinuta u eksploziji s najbližeg drveta. Furgon je ležao prevrnut na bok. Pored smo zatekli dva nepomi na tela. Tre i - ili mitraljezac, ili voza koji je sve to lepo i razumno odsedeo - puzao je do ograde, vuku i nepomi ne noge. Nisam ose ao posebno sažaljenje prema njemu. Bio je obi an razbojnik kog su iskoristili da bi nam odvukli pažnju sa ispaljene rakete. On je znao u šta ide. Umesto senice ostala je mala rupa, zasuta svežim belim iverjem. Iznad glave su nam lepršale i kružile karte za igranje, koje udljivi doga aj nije spalio, ve ih je samo digao u vazduh. Semjona smo našli kod furgona. Bio je zatvoren u sjajnu, providnu loptu, koju kao da je izlio od kristala. Lopta se polako kotrljala, a Semjon se, raširivši ruke i noge, vrteo unutra. Njegova poza je tako o igledno podse ala na poznatu skicu zlatnog preseka da sam se glupo zakikotao. Zdepasti, kratkonogi Semjon nikako nije li io na miši avog atletu kog je naslikao Leonardo da Vin i. - Izuzetno neudobna sfera - rekao je Lermont s olakšanjem. - Ali je delotvorna. Kristalna lopta je napukla i raspala se u oblaku pare. Našavši se u tom trenutku okrenut nadole, Semjon se vešto okrenuo i prizemljio na noge. Pro kavši prstom uvo, pitao je Lermonta: - Je li ovo kod vas uobi ajeno subotom, gospodine Lermonte? Ili je to samo u ast našeg dolaska? Lermont nije odgovorio na prostodušnu zajedljivost. Iskrivio je glavu u stranu, kao da sluša ne iji glas. I mrštio se, sve više, i više... A potom je s dva pokreta ispred sebe napravio svetle i okvir portala. Rekao je: - Za mnom, gospodo. Plašim se da je i ovo poslednje bilo samo manevar za odvla enje pažnje. Nisam stigao ni da pitam šta e biti sa izvrnutim furgonom, polomljenom senicom, razbojnikom koji je, ve izmu en, dopuzao do ulice. Pored se otvorio još jedan portal i iz njega je pokuljala eta Inih. Nisu to bili samo Svetli iz No ne straže: bili su obu eni u policijske uniforme, s pancirima, šlemovima i automatskim puškama spremnim za Upotrebu! Lepo, Tomase Stihotvor e, baš umeš lepo da zamajavaš! Potcenili smo tehnologiju! Vidi, vidi, kako ju je samo potcenio... Lermont je zakora io u portal. Ja sam se malo zadržao, ekaju i Semjona. A on se odmah
zaustavio, uperivši pogled u suvonjavog ri eg muškarca. Povikao je: - Kevine! Starkeljo nijedna! - Sajmone! Tikvo nijedna! - uzbu eno je povikao ri i. - Kuda eš? ekaj! Zagrlili su se i po eli da udaraju jedan drugog po le ima, sa entuzijazmom ze eva iz reklame za baterije. - Posle, posle emo se ispri ati - promrmljao je Semjon izvla i se iz Kevinovog zagrljaja. - Eno, portal se hladi... Doneo sam ti vino iz Sevastopolja, se aš se? Muskat, penušavac. Pljunuo sam tri put i odmahnuo glavom. Kakav je to na in: „Posle, posle..." Filmski junaci govore te re i starim prijateljima kad znaju da se osu eni na brzu i neizbežnu smrt. Ostaje nam samo da se radujemo tome da mi nismo junaci iz akcionih filmova. Zakora io sam u okvir portala. Okolo mle no osvetljenje. Lako a koja se može uporediti samo s onom koju ose aju kosmonauti. To su tajne staze, nedostupne ljudima. Šta e sad tamo da rade Ini u policijskim uniformama? Da brišu se anje slu ajnim svedocima, da sakupljaju sve tragove eksplozije koja se dogodila, da ispituju napada e, ako su ovi uopšte preživeli. To je koncept rada od kojeg se i sastoji svakodnevica stražara. Ali ko se usudio? Napad na saradnika Straže, to je ve bio bezumni postupak. Napad na šefa Straže i još dvojicu inostranih magova - ne uveno! I još pritom koriste ljude... Odjednom sam postao uveren da je Francuz kog sam sreo u Tamnicama tako e bio ovek. Ne, nikako viši mag koji bi od mene uspešno sakrio svoju suštinu. Obi an ovek, samo neverovatno vešt, hladnokrvan i talentovan glumac. Ne tako bezna ajan ovek kao ovi razbojnici poslati u smrt. Možda je baš on na nas ispalio raketu? A tu je i vampir. Zar je to stvarno Kostja? Nije valjda da je ipak preživeo? I šlag na tortu, zaštitne amajlije na razbojnicima, koje su im omogu ile da kupe vreme. Vampiri nisu sposobni da prave amajlije. One su delo maga, arobnice ili veštice! Dakle, s kim smo se to sukobili? Ko je to navalio na Sumrak u potrazi za Merlinovom zaostavštinom? I da li je taj neko uopšte sposoban da si e do sedmog nivoa... Portal se, kao i uvek, zatvorio neo ekivano. Belo osvetljenje skupilo se u mali okvir, a ja sam zakora io u njega. Tu su me uhvatili za rame, snažno trgnuli ulevo i nadole, položivši me iza zaštitne barikade improvizovane od nekoliko prevrnutih stolova. Na vreme. Iznad glave mi je proleteo metak. Bili smo u Škotskim tamnicama. U jednoj od prvih soba. Pored mene je iza barikade ao i Lermont, a mene je na pod položio tamnoputi Ini prvog stepena. Sude i po koli ini kletvi koje su mu visile sa prstiju, nesumnjivo je bio borbeni mag. Ponovo je odjeknuo pucanj. Pucali su iza otvorenih vrata, koja su vodila u slede u sobu. - Tome, šta se dogodilo? - Pogledao sam u njega s nerazumevanjem. - Zašto ležimo? Treba da postavimo štit... Lermont se nije ak ni pomerio, ali kod vrata se pojavila barijera, zatvaraju i ih. Nisam uspeo da se za udim gluposti škotskog maga i da se obra ujem svojoj pronicljivosti, a ve je ponovo odjeknuo pucanj i metak je prozviždao iznad nas. Barijera ga nije zadržala. - Oprostite mi, malo sam požurio... - promrmljao sam. - A kroz Sumrak? - Ista stvar kao i s raketom - pojasnio je Lermont. - Meci su za arani do drugog nivoa. - Pošalji kroz tre i! - Na tre em je Merlinova barijera! - podsetio je Lermont. Posti en, odlu io sam da malo
utim. Tamnoputi je ustao i poslao u hodnik nekoliko kletvi. Uspeo sam da primetim opijum, okamenjivanje i buku. Kao odgovor na to, ponovo su zapucali. Istim, preciznim, mehani kim ritmom... - Lermonte, to je automat! - brzo sam rekao. - Lermonte, to je isti automat kao i onaj što je pucao na mene! - I šta s tim? Zašti en je od lakih kletvi. Predlažeš li da ga oduvamo vatrenim loptama, da napravimo požar i da se most obrusi na nas? Ne, Tomas Stihotvorac nije pani io, nije padao u o ajanje. Otvoreno je pokušavao da preduzme nešto. I sigurno je imao nekakav plan. Samo, ja nisam hteo da ekam... Iz portala, koji je i dalje visio u vazduhu, zakora io je Semjon. Odmah se bacio na zemlju i na kolenima dopuzao do barikada. Eto, iskustvo je mnogo važnije od mo i... Negde daleko, iza zidova i vrata, za uo se krik. Ljudski krik razdirao je dušu i prekinuo se na visokoj noti. A bes je mnogi snažniji od iskustva... Skliznuo sam u Sumrak. Prvi nivo. Dekoracije kao da su postale realne. Zidovi od gipsa i plastike postali su kameni, pod nogama su mi zapucketale nekakve suve stabljike. Sigurno je prostorije u Sumraku izgradila ljudska fantazija; isuviše je mnogo ljudi prošlo ovuda prihvataju i iskreno pravila igre i veruju i u stvarnost podzemlja. Dungeons and Dragons. Tamnice i zmajevi. A svako podzemlje ima svoje zmajeve. Mala aždaja s crvenim, nakostrešenim krljuštima stajala je u kamenom luku, zagra uju i mi prolaz. Aždajica mi je bila do ramena i oslanjala se na dve šape i duga ak rep savijen ukrug. Krilima je nervozno udarala po le ima. Sjajne o i zaustavile su se na meni, eljust se otvorila i ispljunula ugrušak plamena. Dakle, takav si u Sumraku, Strel e... Odsko io sam ka zidu, bacaju i na aždajicu malo plamena. Sasvim mali, da ne bi izazvao nikakve potrese u stvarnom svetu. A ja sam skliznuo na drugi nivo. Podzemlje se nije promenilo. Zato je aždaja ovde bila crna i malo viša. O i su joj se zaokruglile i potamnele, a još su se pojavile i raširene uši. Krljušt se preobrazila u grubo runo nalik na hitonske igle primaknute telu. eljust se izdužila unapred. Krila su se pretvorila u male šape koje su podrhtavale. Pomislio sam da bi tako izgledao hibrid eburaške i Krokodila Gene. 17 eljust se otvorila i u mom pravcu polete snop plavih iskri. Uvrnuvši se, pomerio sam se još nekoliko koraka. Opet zaboravivši na Merlinovu barijeru, zakora io sam u tre i nivo Sumraka. U po etku mi se u inilo da sam naišao na zid. Savitljiv, elasti an, ali neprobojni zid. Ali to je bio ose aj samo na sekundu. Treptaj i našao sam se na tre em nivou. I odmah sam shvatio u kakvom je to odnosu s ljudskim samrtnim krikom. Barijera se ponovo otvorila. Otvorila se zahvaljuju i ne ijoj živoj krvi. Ali ovde bar nije bilo aždajice... Potr ao sam hodnikom, zaboravivši da sam došao da uništim robota. Lermont e se i sam sna i. Ne e strelac nikud nestati. Važnije mi je da uhvatim ubicu. Ma ko on bio... vampir, mag, arobnjak. Neki nepoznati... ili bivši prijatelj...
Ista ona Krvava reka bila je centralno mesto Tamnica. Središte Mo i, centar vrtloga, klju aonica. Samo što je ovde izgledala kao kanal ispunjen gustom crnom te noš u koja je klizila kao smola. Crni sto je sijao. A na njemu nepomi no telo u belom ogrta u. Ogrta isprskan krvlju. Možda se ovog puta sa životom rastao jedan od ljudi koji su svojom voljom radili u službi No ne straže u Edinburgu. Patolog, ili možda neki ekspert za visoku tehnologiju koji pomaže Lermontu. Zar Lermont nije u Tamnicama nije ostavio pouzdano obezbe enje? Zar nije postavio zasedu za provalnike? Zar je poverljive ljude prepustio volji sudbine? Samo jedan pogled na stvarni svet rekao mi je sve. Opet sam mu brzopleto prebacio. Opet uvredio. Ostavio je stražare. I pripremio je zasedu. Ali je potcenio snagu neprijatelja. U sobi sam izbrojao šest tela. Troje su bili stranci: u poluvojnoj uniformi koja nije pripadala nijednoj vojsci, i s automatskim puškama - iz šaržera su mutno treperili vrhovi metaka. Jedan je svetli mag prvog nivoa. Mrtav, gotovo prepolovljen rafalima ispaljenim iz neposredne blizine. Neupotrebljena Sila lagano je isticala iz njega u obliku zamagljene bele svetlosti. Još dvoje ustreljenih bili su ljudi, unajmljeni saradnici No ne straže. Zaštitne amajlije, koje ih nisu spasle, plamtele su im na grudima kao vatra. Oni su tako e umrli s oružjem u rukama - mrtve ruke su i dalje stezale pištolje. Koliko je bilo napada a? I koliko su daleko odmakli od tre eg sloja? Nisam uspeo ni da razmislim kad je kroz Sumrak promakla brza siva senka, spuštaju i se s prvog nivoa ka meni, direktno na tre i. Preda mnom se pojavio Brus. Majstor vampira je izgledao loše. Grudi su mu bile izrešetane mecima. Teško je disao, a njaci su sijali izba eni. - Aha! - povikao sam tako nedvosmisleno da je Brus odmah sve shvatio. - Stani, Svetli! - povikao je. - Na vašoj sam strani! Došao sam na Lermontovu molbu! - Ko je pucao u tebe? - Robot u hodniku! Zaškiljio sam, prou avaju i vampirski trag. Da, otisci nogu vodili su kroz hodnik, od ulaza u Tamnice. Nije on napravio krvavi pir. Evo na koga je Lermont ra unao da pro e automatskog strelca. Teško je ubiti nekog ko nije živ, ak i za aranim mecima. - Ko je on? - Nisam precizirao pitanje, ali Brus je itao. - Ne znam! Nije naš! Stranac! S njim je bilo dvadeset ljudi, ali su svi mrtvi. I Lermontovi uvari su mrtvi! - Idemo za njim! - naredio sam. Brus se pokolebao. Bacio je pogled na telo iz koga je isticala krv. Za razliku od ostalih ubijenih, ovek tek što je izdahnuo i njegov leš bio je prisutan na svim nivoima Sumraka istovremeno. Smrt je izuzetno jaka magija... - Nemoj ak ni da pomisliš - upozorio sam ga. - Njemu više ne treba - promrmljao je Brus. - Njemu ne treba, a ja moram da se borim sa ko zna kim! To je bilo odvratno, ali i pošteno. Ipak, dati mrtvog saradnika vampiru da se nahrani... - Ako popiješ krv, barijera e se ponovo pojaviti - našao sam neoborivi argument u svoju korist. - Idemo. Istrpe eš. Brus se iskrivio, ali se nije bunio. Nisko je sagnuo glavu, kao da se spremao da se bode s preprekom, i utr ao na etvrti nivo.
Skliznuo sam za njim. Brus je stajao drže i se za grudi. Tresao se. U o ima mu je bio otvoreni strah. Osim Brusa, tu nije bilo nikoga. Nikoga i ni ega - Tamnice su iš ezle. Samo pesak, siv i obojen istovremeno, samo tu i tamo razbacani crni obluci... I roze-belo nebo bez sunca. - Antone... ja ne mogu niže. - Jesi li nekad bio na petom? - Nisam! - Nisam ni ja. Idemo! - Ja ne u mo i! - zavapio je vampir. - Majku ti tvoju, zar ne vidiš da umirem! - Ne lupaj! Ti si odavno mrtav! Brus je okrenuo glavu tako žestoko kao da je hteo da je odvrne s vrata. Kad bih imao makar i trunku sumnje u to da se pretvara, primorao bih ga. Naterao bih ga ili bih ga stvarno umrtvio. Ali ulaz na etvrti nivo zaista ga je lišio poslednje snage. - Idi na i Lermonta! - naredio sam. S otvorenim olakšanjem, Brus je krenuo nazad. Tako iz opasnih dubina izranja ronilac koji je ostao bez vazduha. A ja sam po pesku po eo da tražim svoju senku. Ona postoji. Ne mogu da nemam senku. Sigurno u je na i. Ina e e se dogoditi nešto strašno. Na primer, Merlin e ustati iz mrtvih. I u pomo No noj straži Edinburga, koja je ve pretrpela teške gubitke, do i e Ogledalo. Ogledalo koje, uprkos svemu, održava ravnotežu. Iluzionista Jegor. I to e biti blistavi trenutak njegove slave, pre nego što završi, rastvori se u Sumrak i proguta ga ništavilo po nemilosrdnoj volji Iskonskih Sila. Da nam ne pre e u naviku da koristimo ljude? Zarežao sam i napravio korak napred. Senku ne treba da tražim u pesku. Senka je u meni samom. Udario me je hladan vetar i ja sam se srušio na peti nivo Sumraka. Licem pravo u zelenu travu. Hladni vetar je probijao. Sun eva svetlost cedila se kroz ljubi aste oblake koji su plovili nebom. Teški su, kao da nose sneg. Brdovita ravnica, obrasla visokom bodljikavom travom, pružala se do horizonta. Negde u daljini grmelo je i udarale su munje. Udarale su naopako, iz zemlje u nebo, u ljubi aste oblake. Pridigao sam se, progutao knedlu; uši su mi se zapušile. Nestale su uobi ajene manifestacije pritiska Sumraka, nadolaze a slabost i želja da se što brže iza e u stvarni svet. Ispostavilo se da je peti nivo energetski izbalansiran. Kad su mi se o i privikle i kad sam pogledao oko sebe, postalo je jasno da boje okolo ipak nisu sasvim žive. Trava je zelena, ali bleda. Oblaci su više sivi nego ljubi asti. ak su i munje nekako prigušene, ne pale mrežnja u oka. Ali, ipak... Izgleda da ovde može da se živi. Pogledao sam oko sebe. U ugaženoj travi spazio sam stražara. To je bio golem, napravljen od gline i oživljen magijom. Retkost koju odavno niko nije izveo. Srednjovekovni robot, koga su svojevremeno pokušali da osposobe za rad u polju, ali su ga eš e pravili da bude uvar. Samo što su klasi ni golemi li ili na glinenog oveka, a oživljavali su pomo u runa koje se postavljaju u specijalni otvor (na lestvici duhovitog, ovde je ose aj drevnih magova za humor
padao daleko ispod podne lajsne). A ovaj golem je bio zmija. Nešto poput glinene anakonde dužine deset metara, debljine torza odraslog oveka, a dve proždrljivo iskežene glave nalazile su se sa obe strane zmije. Koža je bila crvenkasto-siva, kao loše ispe eni crep. O i golema bile su otvorene... i eto, o i su me uplašile više od svega. Bile su u potpunosti kao kod ljudi. Ina e, emu u potpunosti kao? Ako je golema napravio Merlin... Ta no na sredini, trup zmije se tanjio i u njemu je bilo malo ulegnu e, poput dlana. I eto, u tom ulegnu u, ležao je sivi kvadratni kamen s poluizbledelim keltskim slovima. Da, udan golem. Runa ga nije oživljavala, ve ubijala. Ili gaje, sude i po zlobnom sjaju u o ima, samo onemogu avala da se kre e. Još jednom sam se osvrnuo. Osim mene i nepomi nog golema, nije bilo nikoga. Plja kaš grobova otišao je dublje. Eto ti sad! Prizvavši iz se anja borbene kletve, sve najmo nije koje sam ikad saznao i za koje je trebalo mnogo snage, oka io sam ih na prste za brzu upotrebu. Trebalo je da u svakom trenutku budem spreman da stupim u bitku. Naravno, ako uspem da pro em dublje... - ekaj, Antone! Iz vazduha su se materijalizovala trojica - Lermont, Semjon i meni nepoznati crnac. Pri emu je Lermont i Semjona i crnca bukvalno vukao za sobom drže i ih ispod ruku. Jak je, oh, jak... - Kakva lepota! - Semjon je pogledao okolo sa uzbu enjem. - Uh... evo kuda... Za utao je kad je ugledao golema. Prišao mu je i pažljivo dunuo. Odmahnuo je glavom. - U... kakva zver... Jesi li je ti oborio, Antone? - Bojim se da ona ne može tek tako da se obori. - Pokazao sam runu. Okrenuo sam se prema Tomu: - Idemo li dalje, gospodine Lermonte? - Ho eš li mo i? - Pokuša u. Lermont je sumnji avo odmahnuo glavom. Pogledao je iskosa u svog pot injenog i rekao: - Ti ne eš pro i. Vukao sam vas zbog... ove stvari. Ali dalje ne možete. ekajte koliko možete pa nazad. Onda je udahnuo i rastvorio se u vazduhu. Zakora io sam napred. Ništa. Još jedan korak. I još jedan. Još jedan. - Ne ide? - saose ajno je pitao Semjon. Šta je to, probio sam se na peti, ovde je sasvim mirno, a ja ne mogu da zaronim dublje! Korak. Još jedan korak. Gde mi je senka? - Antone... - Semjon me je protresao za rame. - Antone, stani. Uzalud tra iš snagu. - Pro i u - prošaputao sam. - Moram... - Ništa ti ne moraš. Lermont je iskusniji. On e sve sam da uradi. Zavrteo sam glavom. Pokušao sam da se opustim. Ovamo sam ušao besan... možda u dalje pro i smiren? Preda mnom je samo vododelnica. Tanka plo a površinskog pritiska izme u svetova, granica iza koje, kako se ini, životna Snaga po inje da narasta. Prvi sloj je prakti no mrtav, osušen, neplodan. Drugi je življi. Tre i, etvrti... ve po inju da podse aju na naš svet. Peti... peti je gotovo pogodan za život. Ovde ve ima boja, hladno je, ali ne toliko da bi se neko smrzao, raste trava, pada kiša, besne udne oluje. Šta u zate i na šestom? Moram najpre da shvatim kuda idem. U svet koji je okovao led, koji umire i koji je bez naslednika? Gde e biti
teško da se diše, hoda i razgovara? Ne. Šesti sloj e biti druga iji. Slikovitiji od petog. Življi. Još više nalik pravom svetu. Klimnuo sam svojim mislima. I zakora io iz petog sloja u šesti. Ovde je bila no . Možda ne letnja, ali topla. Na nebu iznad glave nisam video nijednu zvezdu, ali je zato tamo bio mesec. Ne pojas sive prašine na nebu kao na prvom sloju. Ne tri sitna bleda meseca koja svetle na drugom. Najobi niji mesec, ugodan pogledu oveka. Ali nema nijedne zvezde. Zvezde nisu za Ine. Ispod belog projektora meseca, svet se inio sasvim realan. Drve e - pravo, živo, s liš em koje je lepršalo na vetru. Miriše na travu i paljevinu... Odjednom sam shvatio da prvi put ose am miris u Sumraku. Ako bih sažvakao travu, verovatno bih osetio i ukus soka... Paljevina? Okrenuo sam se i ugledao Lermonta. Ali nije više imao oblik starijeg dobrostoje eg gospodina, ve njegovog sumra nog ovaplo enja. Tomas Stihotvorac postao je plavokosi džin visok tri metra. Njegova koža lu ila je blagu mle nu svetlost. Izvla io je iz vazduha ugruške belog i plavog plamena, stiskao ih u ogromnim dlanovima kao da je pravio grudve od snega, i bacao ih nekuda u daljinu. Ispratio sam trajektoriju: šuštave kugle plamena letele su ravnicom, iste i na putu retko drve e, i gasila se u tamnom oblaku koji se udaljavao. Zapaljeno drve e svedo ilo je o promašajima. - Tome! - povikao sam. - Evo me! Velikan je u rukama mešao sad ve pove u kuglu. Nakašljao se i bacio je u pravcu tamnog oblaka. Okrenuo se. Imao je zadivljuju e lice. Istovremeno i staro i mlado, i dobro i surovo, i lepo i zastrašuju e. - Mladi mag je prošao barijere - grohotom se nasmejao Tomas. - Mladi mag je dotr ao u pomo ... Pomalo nije bio pri sebi, kao i svi Ini koji na vrhuncu bitke poprime duboko, sumra no ovaplo enje. Tomas je u nekoliko koraka prešao prostranstvo koje nas je delilo. U inilo mi se da je ak i tlo zadrhtalo od njegovih koraka. - Nisu uspeli, prijatelju moj... - Drevni bard je na moje rame spustio dlan ogroman kao lopata. - Došli su samo do šestog nivoa. Tomas ih je proterao, da. Tomas ih je proterao kao plašljive pse. Lermont je nagnuo lice prema meni i poverljivo prošaputao: - Ne samo zbog toga što neprijatelji nisu ušli u bitku. Oni su ovde proveli dovoljno dugo vremena da bi shvatili kako nikada ne e u i na sedmi nivo Sumraka. - Koliko ih je bilo, Tomase? - Troje, prijatelju moj. Troje. Ta an broj. - Jesi li ih pogledao? - Pomalo. - Tomas je klimnuo glavom. - Aura ovde ne može lepo da se pro ita, ali Tomas je ponešto uspeo. Tamni Ini je neživi, vampir. Svetli Ini je arobnjak, iscelitelj. Inkvizitor Ini je borbeni mag. Troje se spremilo u pohod na Merlinovo nasle e. Troje je zamalo prošlo. Troje viših. Ali ak ni viši ne mogu da pro u na sedmi nivo Sumraka. - Tamni, Svetli i inkvizitor? - za udio sam se. - Zajedno? - Merlinovo nasle e privla i sve. ak i Svetle. Šta ti misliš, mladi maže, zašto je Tomas hteo da tvoj dolazak sa uva u tajnosti i od svoje Straže? - Jesu li svi muškarci? - upitao sam.
- Svi muškarci. Svi žene. Otkud to Tomas zna? Tomas ih nije ispitivao. Tomas je samo malo pogledao auru... - Tomase, moramo da idemo. - Pogledao sam džina u o i. - Tomase, vreme je da se ide nazad. Vreme je da idemo ku i. - Zašto? - za udio se velikan. - Ovde je dobro, mladi maže. Ovde može da se živi. arobna zemlja, carstvo vila i arobnjaka... Tomas može ovde da se nastani, Tomas može da na e svoje uto ište... - Tomase Lermonte, ti si na elu No ne straže! uvaš celu Škotsku! Veštice, vampiri, vukodlaci... Ho eš li da dozvoliš da ine nedela? Tomas je utao i na trenutak mi se u inilo da e me odbiti. Da je ipak pronašao svoje carstvo vila, gde se, po predanju, povukao još pre etiristo godina. Naravno, Tamni ne e po eti da ine nedela. Pomo e do i iz Engleske, iz Irske, iz Velsa. Na i e se Svetli i u Evropi i u Americi koji e pomo i osiroteloj Škotskoj straži. Ali ne e li nestanak Lermonta biti ona kap koja e Jegora pretvoriti u Ogledalo? - Po imo, moj mladi prijatelju - rekao je Lermont. - U pravu si, u pravu, a ja u da požurim... Nije još vreme... Ali poslušaj, mladi maže! Poslušaj kako zvoni tišina, kako pevaju cvr ci u travi, kako no ne ptice krilima biju o vazduh... Ili me je primorao da ujem, ili je to sve bilo stvarno, ali ja sam kroz bu no disanje titana jasno uo i tišinu, i zvuke. - Vidi, kako vrelo gori vatra, kako srebrnkasto liš e lovi mese evu svetlost, kako je puna trava pod nogama... - šaputao je Lermont. - Ovde može da se živi... Video sam. - Malo ko je od Inih za života boravio ovde... - Lermont je uzdahnuo. - Ovamo dolazimo tek posle smrti, razumeš? Tad ve dolazimo zauvek... Po le ima su mi prošli žmarci. Setio sam se poginulih u našoj straži. Igora, Tigrice, Andreja... - Znao si? Znao si za ovo i ranije? - Svi viši, koji su umeli da pro u na peti nivo, znaju. - Tomasov glas bio je tužan. - Ali to je isuviše opasno saznanje, mladi maže. - Zašto? - Ne valja da znaš šta te eka posle smrti. Tomas zna i njemu je teško. Tomas ho e da do e ovamo. Daleko od ljudi, surovih i pohlepnih. Daleko od ljudskog zla i ljudskog dobra. Tako je slatko... živeti u svetu Inih... - Živeti? - Živeti, mladi maže... Ovde ni vampirima nije potrebna krv. Ovde je sve druga ije nego ina e. Sve je onako kako treba da bude. Ovde je pravi svet... na petom, šestom i najvišem, sedmom nivou. Ovde se ka nebu uzdižu kule mudraca koji izu avaju vasionu; klju aju životom gradovi puni Svetlosti i Tame; lutaju po devi anskim šumama jednorozi i zmajevi uvaju svoje planinske pe ine. Ovamo emo opet do i... ja ranije, ti kasnije... i prijatelji e nas do ekati. Meni e tako e biti drago da do ekam tebe, mladi maže... Ruka velikana me je zagrlila, kao dete. Tom je duboko i teško uzdahnuo. Nastavio je: - Ali nije vreme. Još nije vreme. Kad bih uspeo da pro em na sedmi nivo, ne bih se vratio. Ali ja sad više nemam snage. Ni ti nemaš, mladi maže. - Zasad ne žurim - promrmljao sam. - Imam... Šta imam? Ženu i erku? I one su Ini. Viši Ini. Možemo svi zajedno da odemo. U gradove Svetlosti i Tame... Tamo gde su zajedno sre ni Alisa i Igor, gde se niko ne se a glupih ljudi... Zadrhtao sam. Da li mi se u inilo ili sam postao viši? Ili se to Lermont smanjuje?
- Tome, hajdemo nazad! - Sa ekaj! Pogledaj ovo! Iznad naših glava zaplesao je beli plamen. Tom je ispružio ruku i pokazao na plo u od providnog crvenog kamena, koja se krila u travi pod našim nogama. Šta je to? Rubin veliki kao poslužavnik? Seo sam. Prošao sam rukom po glatkoj površini. Pogledao sam linije keltskih slova. - Šta ovde piše, Tome? - To je Merlin napisao. - U Lermontovom glasu pojavila se zamišljenost. - To je pisao Merlin, to je istovremeno i klju aonica i poslednji klju . Na koelbrenu ovde piše... - Za utao je. Ako izgovorimo uzvišenim stilom, onda... - Govori bilo kojim! - povikao sam, ose aju i sad i fizi ki kako vreme prolazi.
Venac Svepostoje eg ovde je zape en. Samo je korak ostao. Ali on je nasle e za silne ili mudre...
Tom je govorio ne ijim tu im i tanjim glasom, poput napeva. I na prve zvuke njegovog glasa, slova urezana u kamenu po ela su da svetle, kao da se ispod kamena upalila lampa. Jedno za drugim, slova su se pretvarala i tanke stubi e svetla, koji su bili u nebo.
Dobi eš sve i ništa, kad budeš mogao da ga dohvatiš. Nastavi, ako si jak kao ja; Vrati se, ako si mudar kao ja. Po etak i kraj, glava i rep, sve je sliveno ujedno, U Vencu Svepostoje eg. Tako su život i smrt nerazdvojivi.
Poslednje slovo planulo je belo na poslednju Lermontovu re . - Mrzim karaoke - rekao sam. - Šta sve ovo zna i? - Tomas ne zna više od tebe, mladi maže. - Velikan me je zgrabio u naru je. - A sada odlazimo! Mislio sam da Lermont ho e odmah da zakora i u stvarnost. Ali nije. Prvo je izašao na peti nivo i mahnuo rukom Semjonu i crncu: - Odlazite! Nije morao dugo da ih moli. Lermont mi je namignuo, poklonio se golemu i iš upao iz tela zmije Merlinovu runu. i te stvari zasijale su besno. Trup se u voru izvio u vazduh i dve eljusti su se istovremeno otvorile. Ali ve smo bili van domašaja stražara. U obi nom, ljudskom svetu. U sobi punoj mrtvih tela. Stariji debeljuškasti Lermont me je pustio i srušio se na pod. Njegovo liceje pokrio znoj, ak su na drhtavim brkovima povisile kapljice. Okolo se ve odvijala uobi ajena gužva - Svetli Ini snimali su tragove aure, izu avali tela, uzimali komadi e tkiva i kapljice krvi za analizu. Na meni i Semjonu, koji se pojavio odmah za mnom, zaustavili su se oprezni pogledi, a po telu po eše da mi mile kletve. Videvši u nama
Svetle, i to još visokog ranga, stražari su zbunjeno povukli kletve. Malo po strani, video sam Brusa. Majstor vampira više nije izgledao kao leš koji hoda, a na obrazima mu je ak igralo rumenilo. ao je u uglu na kolenima i pio nešto iz aše. Nisam uopšte imao želju da se zagledam šta to pije. - Na posao! - rekao je Semjon, vrte i glavom. Imao je savršeno sre an izgled. - Nisam mogao ni da pomislim, ni da sanjam, da u biti napetom nivou, kao Veliki Geser ili Tomas Stihotvorac. O... sad nije strašno ni da se umre... Namignuo mi je. - Usta u ti zašiti - izgovorio je Lermont, s vrlo poznatim intonacijama. - Peti nivo Sumraka nije tema za spletke. - Aha - brzo se složio Semjon. - Ja to onako, iz gluposti brbljam... - Tome... - Pružio sam ruku, pomažu i magu da se pridigne. - Hvala... što ste se vratili. I za ono što ste mi pokazali. Hvala. - Idemo. - Tom je brzo izašao u susednu sobu, ka pristaništu gde se u tamnoj vodi njihao gvozdeni amac. Ja sam pošao za njim. Lermont je iznad nas otvorio kišobran tišine i buka je odmah utihla. - Ho eš nešto da pitaš? - Da. Ko su oni? - Ne znam. - Tom je izvadio maramicu i obrisao znoj s lica. - Ve nekoliko puta, su pokušali da se domognu Merlinove zaostavštine. Ali nisam ube en da su to baš ti Ini... Poslednji put su pokušali pre jednog veka. Tako e, niko nije tako naširoko koristio ljude... Ovo je vrlo ozbiljno, Antone. Imali smo sre e da ih je Merlin zbunio tre im klju em. - Šta zna i taj stih? - Zagonetka. U to vreme su mnogo voleli zagonetke, Antone. Smatralo se visokim stilom da se protivniku pruži mogu nost da pobedi sebe. Varljiva mogu nost, ali ipak mogu nost. - Jedno je jasno: osim glavom o zid sedmog nivoa, postoji još jedan zaobilazni put - rekao sam. - Li i baš na to. Ali ne znam šta da ti kažem. A i kad bih znao, ne bih ti rekao. - Ho eš li da uvaš Merlinovo skrovište do kraja sveta? - Dok budem mogao. - Lermont je u rukama zavrteo Merlinovu runu. Uzdahnuo je: - Na kraju krajeva, golem ponovo uva peti nivo. Neprijatelj e ovoga puta morati zaista da ga pobedi. - Uništi je, Tome! Odmahnuo je glavom: - Nema jednostavnih rešenja, Antone. Ako uništim runu, golem e tako e nestati. Sakri u je bolje. Ti ne treba da znaš kako i gde. I... hvala na pomo i... - Da li se tako kod vas kaže gubi se? - Nasmejao sam se. - Tako se kaže hvala na pomo i. Što više stranaca bude ovde, više e se buke podi i oko onoga što se dogodilo. Zahvalan sam i tebi i Semjonu. Karte e vam doneti u hotel. - Jasno. Hvala i vama, Tome. - Poklonio sam se. - Nek je Svetlost s vama! - Sa ekaj - meko je rekao Tomas. Prišao je i neo ekivano me zagrlio. - Kažem hvala ti! Ne vre aj se. Sad emo imati mnogo problema i mnogo gostiju iz Inkvizicije. Zar ho eš da zaglaviš ovde mesec dana? - uvaj Venac, Tome - rekao sam posle pauze. - Razmisli o onome što si video, Antone. Siguran sam da je u ove doga aje umešan i neko od tvojih zemljaka. Kreni prema tajni sa svoje strane i još emo se sresti. - Na i u ko je od naših. Noge u mu otkinuti i stavi u mu ih u uši! - obe ao sam. - Do
vi enja, Tomase Stihotvor e! I dolaze i ve do vrata, dodao sam: - Ah, da, mi iz moskovske navikli smo da letimo prvom klasom! - Recite mi hvala što vas ne u poslati teretnim avionom - odgovorio mi je Tom. Onda se okrenuo i vratio svojim saradnicima.
EPILOG
Jeste, stvarno, loš je to znak kad prijatelju u bici kažeš da imate još vremena - mra no je rekao Semjon. - Eto, ni bedni minut nemamo. A mi letimo nazad kao da smo nešto ljuti. Kad bismo barem nedeljicu dana... išli bismo na jezera, pecali... - Semjone, navali e Inkvizicija, ukopa e nas ovde sigurno itav mesec. - A što je to loše? - Imam porodicu. - A, da... - Semjon je uzdahnuo - erkica mala... Jel’ prohodala ve ? - Semjone, dosta s tim durenjem! Zaustavili smo se pred ulazom u hotel. Semjon se smeškao i trljao nosnu kost. - Eh... A koliko imamo vremena? - Pet-šest sati. Ako na emo karte za ve erašnji let. - Svrati u onda ve eras u prodavnicu i kupi u suvenire. Ho eš li sa mnom? - A šta? - Kako šta? Viski, šalove. Muškarcima viski, ženama šalove. Obi no po pet komada uzmem, i jednog i drugog. - Ma ne mogu. - Odmahnuo sam rukom. - Kupi mi ti de ji šal ako nadeš. Neki veseli. - Naravno. Ušao sam u hotel. Portira nije bilo za recepcijom, ali je zato tamo ležala koverta s krupnim natpisom Anton Gorodecki. U koverti su bile tri karte za prvu klasu - za mene, Semjona i Galju Dobronravova Tom je bio izuzetno efikasan, a nije zaboravio ni na devoj e vukodlaka. Na tre em spratu sam pokucao na vrata tamnog apartmana. Nikakve reakcije nije bilo. Poslušao sam, negde iza vrata je šumela voda. Uzeo sam iz koverte kartu za Galju i gurnuo sam je ispod vrata. Pronašao sam u džepovima klju i ušao u svoju sobu. - Polakovrlopolakopri ifoteljiisedi - sjurio je ri i momak, koji mi se u Škotskim tamnicama predstavio kao Žan. Zauzeo je odli nu poziciju. Kod prozora kroz koji je sijala zaslepljuju a sun eva svetlost. Moja senka je bila negde pozadi, ne mogu da potonem. - Polakoipažljivosekre ikafotelji - brzao je momak. Bio je ubrzan, prekriven zelenom svetloš u, koja je izbijala iz amajlije na ruci: naizgled obi na narukvica od in uva, kakve pletu hipici. Sada su njegovi refleksi nekoliko puta brži od ljudskih. A uzimaju i u obzir uzi, u ijem šaržeru su crvenom bojom goreli za arani meci, bilo bi glupo da se pobunim. - Govori razgovetnije - zamolio sam sedaju i u fotelju. - Sigurno treba o ne emu da razgovaramo kad me ve nisi odmah ubio. - Grešiš arobnja e - rekao je momak, i ja sam primetio ono smešno, de je arobnja e. Reklisumidateubijem. Alijaho uneštodatepitam. - Pa pitaj. Treba mi senka. Moram da okrenem glavu, da ugledam svoju senku i da zaronim u Sumrak. Tamo u biti brži od njega. - Nevrtiglavom! Akopogledašusenkuodmah upucati. Kolikovasima? - ega? - Kolikotakvihstvorenjakaoštositihodapozemlji?
- Pa... - zamislio sam se. - Misliš li na Svetle ili Tamne? - Svejedno! - Priiiibliiiižnooo svaaakiiii deeeeseeetoohiiiljaaadiiiitiiii - otegao sam. Ne šale radi, samo pokušavam da ubedim momka da se isuviše ubrzao. Doduše, može li on uopšte da kontroliše delovanje amajlije? Mrzimku ke rekao je momak.Re enomijdtikažemdasiizdaoprijateljaidazaslužuješsmrt... Neko je pokucao na vrata. Momkov pogled je na tren sevnuo ka vratima. Ponovo se vratio na mene. Jednim pokretom je sa stola smakao stolnjak, nabacio ga na uzi koji je, kao i dotad, ostao naciljan u mene. Rekao je: - Odgovori! - Ko je? Otvoreno je! - povikao sam. Ako je Semjon, imamo šanse. Vrata su se otvorila i ušla je Galja. Tako se udesila da mi je zastao dah. Kratka crna suknjica, gotovo providna roze bluza, eto, Lolita nervozno puši u uglu. I Žan se zaprepastio. - Zdravo. - Nešto je žvakala. Zamislila se, a onda naduvala ogromni balon žvake. Balon je pukao, primoravši Žana da se trgne. Ja sam se uplašio da e sad po eti da puca, ali nije. - A ko si ti? Ona je pogledala Žana takvim pogledom da je ubica po eo da crveni. I požurio je da probrblja i promrmlja istovremeno: - Došaosamugoste. - Lepo, Entonijevim prijateljima uvek dajem popust. - Galja je namignula momku. Prišla mi je njišu i bedra. Rekla je: - Zaboravila sam ga ice kod tebe. Jesi li ih našao? Jedino sam mogao da odmahnem glavom. - Ma ko ih šiša - odlu ila je Galja. I po ela je polako da se saginje, pružaju i usne ka mojima, daju i Žanu mogu nost da zadrži pogled na... Ne u ni da razmišljam šta se sve videlo! Ali on je buljio izgubljeno. - Spremaj se - prošaputala je Galja. Devoj ine o i su bile ozbiljne, zabrinute. Ona se ipak dotakla mojih usana, a u o ima su joj zaigrale vragolaste iskrice... Trenutak nakon toga, pretvorila se u vu icu. Grubo, strašno, prskaju i kapljice krvi i par e kože, ne gube i vreme na kvalitet metamorfoze. Premetnula se i kao nedefinisana crna nakostrešena senka sko ila na ubicu. Zapucao je istog asa kad sam bacio jedan za drugim dva trozupca. Prvi mu je odsekao ruku sa uzijem i otkinuo komad tela. Gde je završio drugi, nisam odmah shvatio. Ustao sam i sko io ka vu ici koja se gr ila na podu. Njeno telo primilo je sve metke koji su bili namenjeni meni. ak ih nije ni tako mnogo, pet-šest metaka. Samo da nisu za arani... Žan je stajao, ljuljaju i se. Posmatrao me je bezumnim o ima. - Ko te je poslao? - povikao sam, udaraju i ga dominacijom, kletvom apsolutnog pot injavanja. Žan se trgao, pokušao da otvori usta, a onda se njegova glava razletela na tri dela. Moj drugi hitac ga je pogodio u glavu. Telo se zaklatilo i srušilo na pod pored devoj ice vukodlaka. Iz arterija je pulsiraju i izbijala krv. Kad bi bila vampir, a ne vukodlak... Nadvio sam se nad nju i video da se ponovo pretvara u oveka.
- Ne smeš! Umre eš! - Svejedno u umreti - razgovetno je izgovorila. - Ne želim... kao zver... - Ti ne... U njenom glasu se na trenutak osetila ironija. - Glupi... Svetli... Ustao sam. Ruke su mi bile krvave. Ispod nogu je liptala krv. Obezglavljeno telo ubice se gr ilo. - Šta... - Semjon se skamenio na vratima. Prešao je dlanom po licu. Opsovao je. U drugoj ruci nosio je dve kese. Jednu s flašama, drugu verovatno sa šalovima. - Ovde? Sad ništa. - Rekao sam gledaju i u mrtvu devojku. - Gotovo je.
Na aerodromu u Edinburgu, Zavulonu sam ipak kupio magnet za frižider dok su Lermont i Semjon obavljali formalnosti oko karata. Sad su nam trebala samo dva mesta u avionu i formular za nestandardni teret - duga ki drveni sanduk tretiran zaštitnim inima. Jedna je štitila sadržaj od raspadanja. Druga je ube ivala carinike da nema nikakve potrebe da se taj sanduk proverava jer se u njemu nalaze bezazlene skije. Magnet je bio banalan, ali lep: figurica škotskog gajdaša u kiltu. Sakrio sam ga u džep, a potom sam postojao ispred stalka s razglednicama. Izabrao sam jednu, s kraljevskim zamkom i stavio je u vodi kroz Veliku Britaniju. Zasad nisam imao razlog da je pošaljem Ljeri. Ipak, nadao sam se da u pre ili kasnije mo i da ispunim obe anje koje sam dao Viktorovoj drugarici. Semjon je bio neobi no tih. Nije se se ao kako su avioni izgledali u Prvom svetskom ratu, nije zbijao šale. Prošli smo grani nu policiju i carinike, zauzeli svoja mesta u salonu A-klase. Semjon je izvadio flašu viskija i pogledao me upitno. Klimnuo sam. Uzeli smo po gutljaj direktno iz flaše, stvarno zasluživši neodobravaju i pogled stjuardese. Ona se lagano udaljila u svoj kutak, vratila se s ašama i nekoliko flašica i utke ih uru ila Semjonu. - Ne tuguj - tiho je rekao Semjon. - Tamni uvek ostaju Tamni. Ona bi odrasla i postala udovište. Mislim, verovatno. Klimnuo sam. Naravno, u pravu je. To mora da shvati ak i tako glupi Svetli kao što sam ja... Zavalio sam se u sedište i zatvorio o i. Pomislio sam da sam ak zaboravio da proverim linije verovatno e: da li avionu preti katastrofa. Ali... kakva je razlika. I ljudi lete i ne misle na najgore. Proba u i ja tako... - Ja sam proverio - rekao je Semjon. - Polete emo s deset minuta zakašnjenja, ali sle emo na vreme. Vetar je povoljan, imamo sre e, da... Stavio sam slušalice za jednokratnu upotrebu iz plasti nog paketi a, utakao džek u ulaz koji se krio u drža u za ruke. Pritiskao sam tipke traže i odgovaraju i kanal. Zaustavio sam se kad sam za uo poznatu pesmu:
Sve poklone uvajte, ne gubite, Za izgubljenim ne žalite. Stari momak kod ulaza u raj Ve se umorio od suza i uzdaha. Ali on vidi kroz nas, I ne e nam zapevati psalme. Pita e nas samo jedno:
Jesmo li 탑iveli, jesmo li voleli... Jesmo li 탑iveli, jesmo li voleli... Jesmo li 탑iveli, jesmo li voleli...18
DEO DRUGI ZAJEDNI KI NEPRIJATELJ
PROLOG
Inspektor protivpožarne zaštite lupio je palcem po aromati nom štapi u koji je tinjao u pušionici. - Šta je to? - Opijum - maštovito je odgovorila devojka. U knjigovodstvu je zavladao muk. Na inspektorovom licu pojavili su se crveni pe ati. - Ne šalim se. Šta je to? - Aromati ni štapi , indijski. Zove se opijum. - Devojka je pogledala kolege i zbunjeno dodala: - To se samo tako zove, nemojte da pomislite nešto! Nikakvog opijuma tu zapravo nema! - Kod ku e možete da pušite i opijum i konoplju. - Inspektor je demonstrativno prislonio prste i ugasio štapi . - A ovde... Svuda naokolo je gomila papira! - Pa pazim - bunila se devojka. - I podloga je specijalna, vidite? Pepeo pada na kerami ku podlogu. Miris je prijatan, svima se svi a... Govorila je smireno i blago, tonom kojim se odrasli obra aju maloj deci. Inspektor je hteo još nešto da joj kaže, ali se umešala starija žena koja je sedela zasebno, za najve im stolom, licem okrenuta prema ostalim knjigovo ama: - Vero ka, izvini, ali inspektor je u pravu. A i miris je težak. Od njega me uve e boli glava. - U Indiji su prozori sigurno uvek širom otvoreni - pridružila joj se tre a žena. - Oni tamo pale te štapi e jer je i nehigijena jeziva... ubrišta su svuda naokolo, sve brzo truli, takva je klima. Moraju da neutrališu smrad. A šta e to nama? etvrta devojka, Verina vršnjakinja, zakikotala se i sakrila iza ekrana kompjutera. - Pa... trebalo je da mi kažete! - povikala je Vera. U glasu su joj se osetile suze. - Zašto ništa niste rekle? - Nismo htele da te uvredimo - rekla je najstarija. Vera je sko ila i, pokrivši lice dlanovima, izletela u hodnik. Štikle su zalupale po parketu, a u daljini su se zalupila vrata toaleta. - Pa, morale smo joj re i, pre ili kasnije - sa uzdahom je izgovorila starija žena. - Više nemam snage da mirišem te sve ice. as opijum, as jasmin, as cimet... - Se ate li se paprike i kardamoma? - povikala je mla a. - To je bio pravi užas! - A ti ne ismevaj drugaricu. Bolje po i za Verom, mnogo se uznemirila... Mlada devojka je spremno ustala i izašla iz knjigovodstva. Inspektor je prešao preko žena bezumnim pogledom. Potom je pogledao u svog saputnika, mladog, gojaznog muškarca u džinsu i fudbalskom dresu. Pored inspektora u uniformi, mladi je izgledao potpuno bez autoriteta. - Luda ku a — ocenio je inspektor. - Svuda se krše pravila protivpožarne zaštite. Kako vas još nisu zatvorili? - I sam se udim - složio se muškarac. - Idem ponekad na posao i mislim: A šta ako je svemu kraj? Šta ako je s tim neredom gotovo? Šta ako od danas moramo da radimo isklju ivo u skladu sa zakonom o radu, poštuju i sva pravila... - Pokažite mi požarnu oglasnu tablu na prvom spratu - prekinuo ga je inspektor gledaju i u plan. - Sa zadovoljstvom. - Muškarac je pred inspektorom širom otvorio vrata i namignuo
ženama koje su ostale u kancelariji. Ispred table je negodovanje inspektora neznatno splaslo. Tabla je bila lepa, nova, itka i ukrašena toplom crvenom bojom. Dva protivpožarna aparata, kofa s peskom, prazna konusna kofa, lopata, vatrogasna kuka i poluga. - Hm-hm. Hm-hm-hm - mrmljao je inspektor, zagledaju i kofu, proveravaju i datum kad su napunjeni protivpožarni aparati. - Nekako je ak i staromodno. Nisam to o ekivao. - Trudimo se koliko možemo - rekao je njegov pratilac. - Kad sam išao u školu, isti takav visio je i tamo. Inspektor je otvorio shemu. Na trenutak se zamislio. - Dajte da pogledamo još... da pogledamo... vaše programere. - O, hajdemo, hajdemo! - živnuo je muškarac. - To je gore, po ite za mnom... Ispred stepenica je stao u stranu, propuštaju i inspektora napred. Okrenuo se gledaju i u protivpožarnu oglasnu tablu. Ona je izbledela i rastvorila se u vazduhu. Nešto je tiho palo na pod. Muškarac se nasmejao. Posle posete programerima, kod inspektora se ponovo pojavio povod za negodovanje. Programeri su (dve devojke i momak) bezbrižno pušili na radnom mestu, a kablovi od kompjutera bili su razvu eni i zamršeni u grozne petlje (inspektor se ak zavukao ispod jednog stola i stenju i proverio da li štekeri imaju uzemljenje). Spustivši se posle etvrt sata u prizemlje, inspektor je ušao u kabinet s udnim natpisom Dežurni skretni ar i razvio papire na stolu. Mladi pratilac je seo preko puta i sa osmehom po eo da posmatra kako inspektor popunjava formular protokola. - Kakav vam je to glupi natpis na vratima? - pitao je inspektor ne prekidaju i posao. - Dežurni skretni ar? Pa, to je onaj na koga se svaljuje sva nesre a. Mora da proverava ko dolazi, da sre uje probušene sanitarne cevi, da preuzme kad donesu picu ili vodu za pi e. To je mešavina dispe era i domara. Dužnost je dosadna pa dežuramo po rasporedu. - ime se vi tu uopšte bavite? - Zar je to obavezno polje u formularu protivpožarne zaštite? - Muškarac se zamislio. - Pa eto... Mi uvamo Moskvu od zla. - Šalite se? - Inspektor je zbunjeno pogledao u dežurnog skretni ara. - Nimalo. Bez kucanja, na vrata je ušao stariji ovek isto nja ke spoljašnjosti. Na njegovu pojavu, dežurni je brzo ustao. - Pa, šta to imamo? - upitao je došljak, - Jedan predmet u knjigovodstvu, jedan u toaletu, jedan na protivpožarnoj oglasnoj tabli na prvom spratu - sa spremnoš u je odgovorio dežurni. - Sve je u redu, Borise Ignjatijevi u. Inspektor je prebledeo. - Lase, mi nemamo protivpožarnu oglasnu tablu na prvom spratu - primetio je Boris Ignjatijevi . - Ma iluzija - pohvalio se Las. - Ispalo je vrlo verodostojno. Boris Ignjatijevi je klimnuo glavom. Rekao je: - Dobro. Samo nisi primetio dve bubice u programerskom odeljenju. Mislim da našem gostu nije prvi put da meša dužnosti protivpožarnog inspektora i špijuna... Ta no? - Šta vi sebi... - po eo je muškarac. I za utao. - Ti se mnogo stidiš zato što si se bavio industrijskom špijunažom - govorio mu je Boris Ignjatijevi . - Odvratno! Bio si astan ovek... nekad. Se aš li se kako si putovao železni kom magistralom Bajkal-Amur? I ne samo zbog novca, hteo si romantiku, hteo si da budeš deo ne ega velikog...
Inspektorovim obrazima potekle su suze. Klimao je glavom. - A se aš li se kad su te primili u pionire? - bodro je preuzeo Las. - Kako si stajao u vrsti i mislio o tome da eš sve svoje snage usmeriti na kona nu pobedu komunizma? A vaš vo a pionirske ete, vezivala ti je kravatu, dodirivala te, zamalo, vrstim grudima... - Lase - ledenim glasom ga prekide Boris Ignjatijevi . - Nikako da prestanem da se udim zašto si uopšte izabrao da budeš Svetli. - Tog dana sam bio dobro raspoložen - priznao je Las. - Sanjao sam da sam mali i da jašem ponija... - Lase! - ponovio je Boris Ignjatijevi . Dežurni skretni ar je za utao. U tišini koja je nastupila, za uli su se jecaji inspektora protivpožarne zaštite: - Ja... ja u sve da vam ispri am... Pošao sam na železni ku magistralu Bajkal-Amur da se sakrijem od alimentacija... - O Bajkalsko-amurskoj železnici ne emo - blago je rekao Boris Ignjatijevi . - Pri aj nam ono kako su te pitali da postaviš bubice u našu kancelariju.
GLAVA 1.
Mislim da svi poga ate zašto sam vas okupio - rekao je Geser. Bilo nas je petoro u šefovom kabinetu. Geser, naravno, Olga, Ilja, Semjon i ja. - Šta tu ima da se poga a - promrmljao je Semjon. - Sakupili ste sve više i prvog stepena. Samo Svetlane nema. - Svetlane nema zato što ona nije u No noj straži. - Geser se namrštio. - No, ne sumnjam da e joj Anton sve preneti. ak se ne u truditi ni da to zabranim. Ali ne u povla ivati prekršajima... Ovo je savetovanje rukovodstva No ne straže. Ho u odmah da upozorim liju... Ponešto od onoga što e se ovde re i bi e za njega novosti koje u obi nim okolnostima nikad ne bi saznao. Tako da ne bi valjalo da pri a naokolo. Nikome. - Šta ta no? - pitao je Ilja popravljaju i nao ari. - Molim... molim, da ujem, sve što ovde budeš uo... - Dobro, možda ponešto - klimnuo je Ilja. - Kako vi kažete. Ako ho ete, spreman sam da primim znak kaznene vatre. - Pro i eš i bez formalnosti. - Geser je iz stola izvadio metalnu kutijicu i po eo da pretura po njoj. Ja sam za to vreme razgledao oko sebe s neizmernom radoznaloš u. Šefov kabinet je uvek zanimljiv jer je pretrpan mnoštvom sitnih predmeta koji su mu bili potrebni za rad ili, jednostavno, za se anje. Nešto izme u Pljuškinove ostave iz Mrtvih duša, kutijice sa zavetnim blagom deteta i stana rasejanog kolekcionara koji sve vreme zaboravlja šta on to u stvari skuplja. Pritom je za uju e što ništa ne nestaje, slobodnog mesta u ormarima odavno više nema, a novi eksponati stalno pristižu. Za oko mi je zapao mali terarijum. Iz nekog razloga nije imao poklopac, a na staklu je bio papiri . Možda sa slovima OOO (ili brojevima 000). U terarijumu je bila glupava igra ka napravljena u Kini: mala plasti na klozetska šolja, na kojoj je u carskoj pozi sedela tarantula. U po etku mi se u inilo da je pauk od plastike ili uginuo, ali sam posle primetio da njegove o i imaju odsjaj, a da se usta mrdaju. Po staklu je puzao i drugi pauk: debeo, okrugao, li io je na upavu kuglicu s nožicama. S vremena na vreme, pauk bi se zaustavio i ispljuvao na staklo kapljicu zelenog otrova, kao da je ciljao negde napolje. Ina e, u inilo mi se kao da nešto pada s pauka na dno terarijuma. Dole su se mrdali drugi insekti, koji su žudno pružali pipke ka posluženju. Sre nici, kojima je pošlo za rukom da nešto zgrabe, po eli bi radosno da ska u. - Zanimljivo ti je? - pitao je Geser ne podižu i pogled. - Aha... Šta je to? - Privid. Znaš, volim da izu avam zatvorene socijalne grupe. - I šta taj privid predstavlja? - Jedno zanimljivo društvo - neodre eno je rekao Geser. - U osnovi, to je trebalo da bude najobi nija tegla za paukove. Me utim, ovde imamo dva glavna pauka, od kojih je jedan zauzeo vode u poziciju popevši se na vreme na uzvišenje, a drugi predstavlja zaštitu od unutrašnje agresije i brine o lanovima društva. Uz stalnu aktivnost vode ih paukova, taj privid funkcioniše s minimalnom agresijom. Ponekad je dovoljno da stanovnike isprskaju svežim pivom radi relaksacije. - A niko ne pokušava da iza e? - pitao je Ilja. - Nema poklopca... - Veoma retko. I to samo oni kojima dosadi da budu pauci u tegli. Kao prvo, u terarijumu se održava stalna iluzija borbe. Kao drugo, oni koji u estvuju u ogledu smatraju boravak u tegli kao dokaz li ne natprose nosti. - Geser je kona no iz svoje kutije izvadio nekakav predmet i
rekao: - To je sve, dosta je udaljavanja glupostima. Evo vam pravog predmeta za razmišljanje. Šta je ovo? Mi smo utke posmatrali sivi komad betona koji je, bukvalno, bio odlomljen od nekog zida. - Ne koristite magiju - upozorio je Geser. - Znam - rekao je Semjon kao krivac. - Se am se tog slu aja. Radio-mikrofon. To su pokušali da nam postave pedesetih... ili šezdesetih? Kad smo bili Udruženo rudarsko preduze e za iskopavanje neobojenih metala. Nekakvi pametni momci iz KGB-a, verovatno? - Nesumnjivo - rekao je Geser. - Tada su lovili špijune, da si mi ti živ i zdrav. Kad su se naljutili, po eli su i nas da proveravaju... Sugerisali smo neke sumnje kompetentnim organima... Dobro je što smo imali svoje o i i uši u KGB-u. Sproveli smo kampanju dezinformisanja, oprezni drugovi isposlovali su izgovor zbog nesvrsishodnog koriš enja skupe opreme... A ovo? Sad je u Geserovim rukama sijao ogromni eli ni zavrtanj. Iskreno govore i, nisam ni sanjao da se prave toliki zavrtnji. - O ovome teško da nešto znate - saopštio je Geser. - Jedini, bar se nadam, pokušaj Tamnih da nas špijuniraju ljudskim sredstvima. Sedamdeset deveta godina prošlog veka. Imao sam veoma težak razgovor sa Zavulonom. Posle toga smo potpisali aneks Sporazuma o zabranjenim metodama borbe. Zavrtanj je vra en u kutiju. Umesto njega je izvukao dve male braon tabletice. - To je bilo kad su neki nadahnuti biznismeni naumili da nam uzmu zgradu! - oživeo je Ilja. - Devedeset šeste. Je li tako? Geser je klimnuo glavom. - Ta no tako. Jednom mladom i ambicioznom oligarhu u inilo se da je bivše državno rudarsko preduze e, a danas Zatvoreno akcionarsko društvo Gorsovet, veoma primamljiv i apsolutno nezašti en deo državne imovine. Ipak, kada su prisluškiva ima i spoljnim osmatranjem ustanovili kakvi ljudi ovamo svra aju samo da bi popili aj sa direktorom starkeljom, oligarhove ambicije su se odlu no izduvale. - Naravno, i to je bila dezinformacija? - upitala je Olga radoznalo. Izgleda da je neuobi ajeno kitnjasta šefova tirada bila predvi ena upravo za nju, koja je propustila te davne doga aje. Semjon se podrugljivo nasmejao i otegnutim glasom izgovorio: - Ti, razumeš, rešavaš važna pitanja u gradu, imenja e, a ne tražiš pomo ... Svrati ako ti nešto treba. Geser se umesto odgovora nasmejao: - Što se ti e toga svrati, ako ti nešto treba malo si se prera unao. Ali dobro, pobednicima se ne sudi... I tako, sve su to minuli doga aji. A današnji ulov... Iz kutijice je izvukao nešto što je podse alo na komadi flastera. Tanki beli kvadrati , s jedne strane samolepljiv. Geser ga je s naporom odvojio s prsta. - Tehnologija ne miruje - rekao sam oduševljeno. - Mikrofon i predajnik? - Bi eš zadivljen, ali tu je i rekorder - saopštio je Geser. - Sve se snima i šalje kodiranim impulsom za svega tri sekunde, jednom dnevno. Dobra igra ka. I skupa. I ne može tek tako da se kupi. - Pre i na stvar, Borise - zamolila je Olga. Geser je bacio igra ku nazad u kutiju. Prešao je preko nas pažljivim pogledom: - Pre nedelju dana, Anton i Semjon boravili su u Edinburgu. Tamo se dogodila ružna pri a, da se ne upuštamo u detalje, grupa Inih, me u kojima su bili najmanje po jedan Svetli, Tamni i inkvizitor, pokušali su da osvoje jedan od najstarijih artefakata, i to uz pomo ljudi koje
su snabdeli magi nim amajlijama. Takozvani Venac Svepostoje eg koji je napravio Veliki Merlin nedugo pre odlaska u Sumrak. Ilja je zazviždao. Olga je utala; ili je za to ve saznala od Gesera, ili nije smatrala potrebnim da ispoljava emocije. - Treba dodati da su to troje Inih viši - nastavio je Geser. - Pa... možda, ne svi. Možda dvoje. Udvoje bi mogli da prokrijum are nižeg tre eg na šesti nivo Sumraka. Ilja je, na moje enje, o utao. Sigurno je zapanjen. Ne mislim da je silazio dalje od tre eg nivoa. - Sve je to ve samo po sebi neprijatno - rekao je Geser. - A kakav je artefakt Merlin sakrio na sedmom, poslednjem nivou Sumraka, niko od nas ne zna. Postoje ozbiljne osnove za sumnju da je doti ni artefakt sposoban da uništi celu civilizaciju na Zemlji. - Još jedan Fuaran? - pitao je Semjon. - Ne, Merlin nije umeo da pretvara ljude u Ine - odmahnuo je glavom Geser - ali i to je nešto smrtno ozbiljno. Sad je uvanje artefakta poja ano. Osim Škotske no ne straže, uva ga i Inkvizicija. Dakle, situacija je isuviše ozbiljna. Kako mi je poznato, pokušaji špijuniranja straža zabeleženi se u Moskvi, Njujorku, Londonu, Tokiju, Parizu, Pekingu... Ukratko, na svim klju nim ta kama na planeti. Svuda su to ljudi koji ne znaju ko ih je unajmio. Zasad nijedna potraga za naru iocima nije urodila plodom. - Geseru, a šta ima tamo na sedmom nivou Sumraka? - zainteresovao se Ilja. - Znam, ne treba da se pri a o dubljim slojevima onima koji tamo nisu bili, ali... - Semjon e ti ve ispri ati šta je video - odgovorio je Geser. - On je bio samo na petom. - Ako ho eš, pitaj Antona, on e ti ispri ati o šestom. Dozvoljavam. Ali, što se ti e sedmog... Svi su radoznalo posmatrali Gesera. - Ni ja tamo nikad nisam bio pa ne mogu da ti odgovorim na pitanje - vrsto je završio Geser. - Ha! - rekla je Olga. - Borise, bila sam sigurna da... - Ne. I da preduhitrim tvoje pitanje, ni Zavulon nije bio. I niko od meni poznatih Inih. Mislim da je za to sposoban samo apsolutni nulti mag. Koji poseduje apsolutnu Silu. Takav je bio Merlin. Takva arobnica posta e Na a Gorodecka... Svi zajedno su pogledali u mene. - Dok ne odraste, ne puštam je u Sumrak - odlu no sam rekao. - Niko ti to i ne traži - uveravao me je Geser. - I ne protestuj odmah. Ho u da uvaju tvoju Na u. Neprekidno. Najmanje po dva borbena maga. Drugog ili tre eg reda. Oni se ne e odupreti višima, ali ako ih snabdemo dobrim amajlijama, obezbedi e dovoljno vremena da stigne prava pomo . Ilja se uhvatio za glavu: - Borise Ignjatijevi u! Gde da vam na em toliko drugih i tre ih? Da pokupim svu borbenu silu s ulice? - Ne, ne svu - popravio ga je Geser. - Drugih svakako imamo etvoro. Tre ih, devet ljudi. I Ališer i Aleksandar se mogu popeti do tre eg. - Koji Aleksandar? Korostiljov? - za udio se Ilja. - Ne, Maljenkov. - Saška, može - uklju ila se Olga u razgovor. - Mo i u da ih obu im za tri dana. Možda i za dva. - Polako! - povikao sam. - Stanite! Ho ete li da ujete moje mišljenje?
Geser me je pogledao radoznalo: - Da, ho u. Samo znaj, oni koji nisu uzeli artefakt, pre ili kasnije do i e na pomisao da im je potreban apsolutni Ini. A takav je na svetu samo jedan. Jedna. Tvoja erka. Dakle, jesi li saglasan što se ti e njenog obezbe enja? - Ali šta e Svetlana re i? - Svetlana je majka - blago je rekla Olga. - Mislim da se ona odli no se a kako su jednom ve kidnapovali devoj icu. I da razume da ona ne može sama dvadeset etiri sata da uva erku. - Sveta e se složiti, Antone - klimnuo je Semjon glavom. - Ne treba ti gatara da ti to kaže. - Borise Ignjatijevi u, a šta u ja sa ulicama? - Izgovori Ilja. - Zvani no izjavljujem, kao vaš zamenik patrola! Zar da etvrti i peti nivo pustim da samostalno rade na terenu? Tamni e mi se na glavu popeti! - Ne e. - Geser se opet namrštio. - Zavulon takode izdvaja svoje magove drugog i tre eg nivoa za uvanje Nade Gorodecke. Uhvatio sam se za glavu. Zato se Ilja odmah smirio: - Zna i, mi dajemo samo polovinu telohranitelja? Onda ja... - Ne, ne polovina. Dvoje naših i dvoje Tamnih, istovremeno. - Geseru! - povikao sam. - Antone, to se radi zbog bezbednosti tvoje erke - vrsto je odgovorio Geser. - To je sve, to je ve rešeno! Radimo dalje. Ti, Ilja, osta eš posle savetovanja da proanaliziramo koga emo u telohranitelje i kako da ih opremimo. utao sam. Sav sam kipteo u duši, ali sam utao. - Dosad smo govorili samo o odbrani - nastavljao je Geser. - Zadužujem Olgu da razradi mere zaštite Straže od tehni kih sredstava za špijuniranje... I od mogu eg napada ljudi. Povuci Tolika iz kompjuteraša. I Lasa iz operativaca. - On je slab mag - frknula je Olga. - Zato nestandardno misli - rekao je Geser. - A što se ti e fizi kih obra una Inih i Ljudi, ve i sama sve znaš. Iskustva ti ne manjka. Radoznalo sam pogledao Olgu. Izgleda da ima zanimljivo iskustvo... - Od vas mi sad treba nešto drugo - nastavljao je Geser. - Kako da napadnemo? - Koga? - nisam izdržao. - Kad bismo znali ko muti vodu... - Napad ne zna i obavezno zametanje bitke - nastavni ki je izgovorila Olga. - Napad su i dejstva neo ekivana za protivnika, kvarenje njegovih planova. Geser je klimnuo sa odobravanjem. - Onda imamo samo jedan pravac - rekao sam. - Dobro, osim traženja izdajnika... Tu, pretpostavljam, Inkvizicija nosom rije zemlju? Moramo da se probijemo na sedmi nivo. Ali pošto ne možemo pojedina no... Lanac Sile? - Zavulon je predložio Krug Sile - klimnuo je Geser. - Ali ni mi, akumuliraju i Silu jedni od drugih, niti Tamni, isisavaju i jedan drugog do kraja... ak ni uz prinošenje ljudske žrtve... svejedno, ne e pomo i. Barijera izme u nivoa Sumraka poja ava se po eksponencijalno. Izra unali smo. - ak ni s prinošenjem žrtve? - Semjon je bio poražen. - ak ni tad - suvo je rekao Geser. - Ta pesmica... na šestom nivou - Pogledao sam u Gesera. - Se ate li se, pri ao sam vam? - Ponovi - klimnuo je Geser.
Venac Svepostoje eg ovde je zape en. Samo je korak ostao. Ali on je nasle e za silne ili mudre... Dobi eš sve i ništa, kad budeš mogao da ga dohvatiš. Nastavi, ako si jak kao ja; Vrati se, ako si mudar kao ja. Po etak i kraj, glava i rep, sve je sliveno u jedno, U Vencu Svepostoje eg. Tako su život i smrt nerazdvojivi.
Izgovorio sam napamet. - I šta nam to kaže? - gotovo veselo je pitao Geser. - Idi nazad, ako si pametan kao ja - ponovio sam. - Postoji neki zaobilazni put na sedmi nivo! Ne mora obavezno glavom kroza zid. Geser je klimnuo: - Tako je. Hteo sam da upravo ti to kažeš. Semjon me je pogledao sa saose anjem. Pa, sve je jasno. Kod nas je kao u vojsci: ko mudruje, taj i izvršava. - Samo nemojte da precenite moje umne sposobnosti - promrmljao sam. - Naravno, razmisli u. I Svetlanu u zamoliti da razmisli o tome. Ali zasad mi ništa ne pada na pamet. Možda da se potraži u arhivi? - Potraži emo - obe ao je Geser. - Ali ima još jedan put na koji treba i i. - I na njega isto moram ja - izgovorio sam. - Jesam li u pravu? - Antone, tvojoj erki preti opasnost - jednostavno je rekao Geser. Raširio sam ruke. - Predajem se. Dobro, spreman sam. Kuda? U grotlo vulkana? Pod led Arktika? U kosmos? - U kosmosu, kao što znaš, nemamo šta da tražimo. - Geser se namrštio. - Postoji nada... mala. Možda neko od Merlinovih savremenika može da pretpostavi šta je imao na umu. - Kad bi se našao neki živi vršnjak... - po eo sam. - Ja sam vršnjak... manje-više - rekao je Geser monotonim glasom. - Ali, avaj, nisam poznavao Merlina. Ni dok je bio Svetli, ni kad je postao Tamni. Što gledate tako? Da, to je mogu e. Ponekad. Za više. Ne radi se o tome... Nadam se da se niko od vas ne sprema da menja boju? - Borise Ignjatijevi u, ne odugovla ite - zamolio sam. - Merlin je bio prijatelj, koliko je to uopšte mogu e, sa Inim koga sam ja poznavao pod imenom Rustam. Razmenio sam poglede sa Semjonom. Ovaj je slegao ramenima. Olga je takode izgledala zbunjena. - Imao je mnoga imena - nastavljao je Geser. - Nekada je i on bio u Straži. Jako, jako davno. Nekada smo bili prijatelji. Mnogo puta smo pomagali jedan drugom u boju... Mnogo puta smo spasavali jedan drugom život. Posle smo postali neprijatelji. Bez obzira na to što je on bio i ostao Svetli. Geser je za utao. Možda nije hteo baš svega da se seti. - On je i danas živ. Negde u Uzbekistanu. Ne znam gde ta no, jednaki smo po snazi i ima sposobnost da se zamaskira. Odavno ne služi u Straži. Pre e biti da živi kao obi an ovek. Moraš da ga prona eš, Antone. Da ga prona eš i nagovoriš ga da nam pomogne. - Iha! - rekao sam. - Uzbekistan? Dok izbrojim do tri, i gotovo. Jedan, i istresem celu
državu; dva, i na em maga. Koji se krije. Koji je ja i od mene... - Ne kažem da je lako - priznao je Geser. - Tri, i dogovorio sam pomo . - To je malo jednostavnije. Radi se o tome da je on mene spasao šest puta. A ja njega sedam. - Geser se nasmejao. - On duguje. Iako me, kao i ranije, mrzi, kad ga na eš, sara iva e... U Geserovom glasu nije bilo uverenosti, a to su svi osetili. - Nije sigurno da on uopšte nešto zna! - rekao sam. - Ni da je živ? - Bio je živ pre deset godina - rekao je Geser. - Prepoznao ga je moj pomo nik, devona. I ispri ao je o tome svome sinu. - Prelepo - klimnuo sam. - Prosto izvanredno. Naravno, kako i prili i, ja treba da odem na put nenaoružan i potpuno sam? - A ne. Oti i eš na put kako dolikuje, s debelim svežnjem para i džakom korisnih artefakata. Trebalo mi je nekoliko sekundi da shvatim: šef se uopšte ne šali. - I ne sam - dodao je Geser. - S tobom e po i Ališer. Na Istoku, kao što znaš, snaga i novac nisu mnogo bitni. Kudikamo je važnije da te preporu i neko njihov. - Još i Ališer... - uzdahnuo je Ilja. - Izvini - rekao mu je Geser bez imalo krivice u glasu. - Smatram da smo u stanju uzbune. Tim pre što stvarno i jesmo.
Ne dešava mi se esto da se ku i vra am usred bela dana. Ako mi dopadne da idem na stražu, ku i do em ujutru. Ako mi predstoji uobi ajeni radni dan, ne dolazim pre sedam. ak i kad posedujete sposobnost da predvidite zastoje na putevima, emu ona ako su gužve svuda? A razume se, i bez ikakve magije, svaka žena zna da muž ne dolazi s posla pre vremena tek tako. - Tatica! - saopštila je Na a. Naravno, stajala je kod vrata. Moj dolazak može da predvidi istog trenutka kad se približim ulazu, i to ako je zauzeta nekakvim važnim de jim poslom. Ako joj je dosadno, onda me prati od trenutka kad iza em iz kancelarije. Pokušao sam da podignem erku, ali nju su o igledno više zanimali crta i na televiziji: iz gostinske sobe dopiralo je piskutavo: „La, la, la, la-la, la-la, la-la-la!“ A erka je ve ispunila zadatak: tatu je do ekala s posla i ništa zanimljivo nije pronašla u njegovim rukama i džepovima. Zato mi se Na uška vešto izmigoljila iz ruku i vratila do televizora. Ja sam se izuo, bacio Autopilot koji sam kupio usput i prošao u dnevnu sobu, pomazivši usput erku po glavi. Na a je zamahala rukama: zaklanjao sam joj ekran na kojem je na skijama jurio jednorogi plavi los. Svetlana je izvirila iz kuhinje. Pažljivo me je pogledala. Rekla je jedno hm i ponovo se sakrila. Ostavivši pokušaje ispunjavanja o inskih obaveza za bolja vremena, prošao sam u kuhinju. Svetlana je kuvala supu. Nikada nisam mogao da razumem zašto žene tako mnogo vremena provode kod šporeta. Šta tamo ima toliko da se radi? Ubacite u vodu meso ili kokošku, uklju ite šporet, sve se ionako samo kuva. Posle pola sata ili sat dodate rezance ili krompir, neko povr e, i jelo je gotovo. Samo da ne zaboravite da posolite, to je ono najhitnije. - Kofer eš sam da spakuješ? - pitala je Svetlana ne okre i se. - Je li Geser zvao? - Nije. - Jesi li gledala u budu nost?
- Obe ala sam ti da to ne u raditi bez pitanja... - Svetlana je na trenutak za utala jer sam joj prišao otpozadi i poljubio u vrat. - Ili bez krajnje neophodnosti... - Zašto si onda pitala za kofer? - Antone, kad god danju do eš s posla, ja uve e idem na spavanje sama. Ili te šalju na stražu, ili na službeni put. A na stražu si išao pre dva dana, situacija u gradu je mirna... Na a se zasmejala u gostinskoj sobi. Pogledao sam ka vratima - izbuljenih o iju, los skijaš je jurio direktno ka koloni sitnih i o igledno maloletnih životinjica, koje su jedna iza druge išle ivicom provalije. Oh, šta li e sad da bude... - Sveta, jesi li sigurna da Na a treba da gleda ovakve crta e? - Ona gleda i vesti - mirno je rekla Svetlana. - Ne uvijaj. Šta se dogodilo? - Idem u Samarkand. - Imaš baš zanimljivu geografiju službenih putovanja. - Svetlana je kašikom zahvatila supu, dunula, pa probala. - Malo je soli... Šta se tamo dešava? - Ništa. Zasad ništa. - Siroti Uzbekistanci. Kad im ti do eš, sigurno e im se nešto dogoditi. - Geser je danas organizovao savetovanje. Sazvao je viši i prvi stepen... Kratko sam prepri ao Svetlani sve o emu smo razgovarali. Na moje enje, nije bilo reakcije, ak ni na vest o tome da e Na u sada stalno da uvaju dva Svetla i dva Tamna maga. Ta nije, reakcija je bila upravo onakva kakvu je predvidela Olga. - Geser je ipak pametnica - rekla je Svetlana. - I sama sam mislila da ga pozovem i zatražim obezbe enje. - Ti, zaista... Dakle, dozvoljavaš? Svetlana me je pogledala. Klimnula je glavom. Dodala je: - Dok sam ja tu, Na i niko ne može ništa. Veruj mi, svu trojicu viših bih pretvorila u prah. Me utim, bolje je da se obezbedimo. Kada letiš? - Za pet sati. Sa Šeremetjeva. - Semjon e te odvesti sat pre leta. Imaš još dva sata. Ru eš, pa emo te spakovati. Koliko dugo eš biti tamo? - Ne znam.- Pa koliko onda da spakujem rublja i arapa? - rezonski je pitala Svetlana. - Ne verujem da eš na putu nešto da pereš. - Kupi u novo, a staro u baciti. Geser je obe ao da e mi dati gomilu novca. - Zanimljivo e biti da vidimo šta je za njega gomila - re e Svetlana sa opravdanom sumnjom. Spremi u pet kompleta veša. Sedi za sto da sipam supu. - Tata! - pozvala je Na a iz gostinske sobe. - Šta je bilo, k eri? - odazvao sam se. - Tata, a ho e li ika Afandi da mi pokloni perlice? Svetlana i ja smo se pogledali; i brzo smo izašli u dnevnu sobu. erka je, kao i pre, gledala crtani. Na ekranu se grupa raznobojnih zver ica okupila oko logorske vatre. - Na enjka, kakav ika? - ika Afandi - rekla je ne odvajaju i se od ekrana. - Kakav Afandi? - strpljivo je ponovila Sveta. - Kakve perlice? - precizirao sam ja. - ika kod kog tata ide - saopštila je Na a s intonacijom o, kako ste glupi vi, odrasli! - A perlice su plavi aste. Lepe. - Otkud ti znaš kod koga tata ide? - Svetlana je nastavila ispitivanje.
- Pa sad ste o njemu pri ali - staloženo je odgovorila Na a. - Nismo - odvratio sam. - Pri ali smo da ja idem na službeni put u Uzbekistan. To je jedna lepa zemlja na Istoku, tamo je nekada živeo ika Geser. Se aš li se ika Gesera? A o Afandiju nismo pri ali. - Onda mi se u inilo - odgovorila je Na a. - Nema nikakvog ike. Svetlana je odmahnula glavom i pogledala me prekorno. Ja sam raširio ruke: da, kriv sam, zalud trud. Mama bi mnogo bolje postavljala pitanja... - A perlice postoje - odjednom je nepovezano dodala Na a. - Donesi mi, važi? Ispitivanje o ika Afandiju više nije imalo smisla. Na ušku je predvi anje poga alo od tre e godine, ako ne i od druge. Ali proro anstva je prenosila savršeno detinje nerazumljivo i dovoljno je samo da po ne ispitivanje: „Otkud ti to znaš?“, i odmah bi zanemela. - Ja sam kriv - pokajao sam se. - Izvini, Sveta. Vratili smo se u kuhinju. Svetlana mi je utke sipala supu, isekla hleb i dala kašiku. Ponekad mi se ini da ona ulogu najobi nije doma ice igra s naglašenom ironijom. Na kraju krajeva, to je bio njen izbor. Geser bi se oduševio kad bi se Svetlana vratila u Stražu. - Rustam ima mnogo imena... Tako je Geser rekao? - zamišljeno je pitala Svetlana. - Aha - rekao sam sr i supu. - Da pretpostavimo onda da se sada zove Afandi. - Sve je mogu e. - Nije da sam na to posebno ra unao, ali u ovoj situaciji nije trebalo potcenjivati ni najmanju sumnjivu nit. - Raspita u se. - Dobro je što e s tobom i i Ališer - primetila je Svetlana. - Prepusti mu da on eš e pita. Istok je vrlo osetljivo podru je. - Jako sveža misao... - kiselo sam rekao. - Izvini. Danas sve vreme slušam vrlo elokventne mudrosti o Istoku. Reke krasnore ivosti su ve napunile jezera moje duše, o, ratluk je to srca moga! - Tata, donesi mi i ratluk! - momentalno se oglasila Na a.
Sa Ališerom se nisam esto sretao na poslu. On je više voleo da radi na terenu i nije izlazio iz patrola, a u kancelariji se pojavljivao obi no ujutru, o iju crvenih od nespavanja. Negde sam na uo da je imao ljubavnu epizodu s nekom devojkom iz knjigovodstva, Inom sedmog nivoa. Ina e, malo šta sam znao o njemu. Momak je po prirodi zatvoren, a ni ja ne volim da podsti em druženje. Semjon i on imali su prisniji odnos. Kad sam sišao i seo u automobil, Semjon je završavao s pri anjem anegdote. Seo sam pored Semjona, kad je on, nagnuvši se nazad, tankim glasom razmažene devoj ice, rekao: - Dobro, tata, idemo dužim putem. Donesi mi, molim te, purpurni cveti ! Ališer se najpre zasmejao pa tek onda pružio ruku. - Zdravo, Antone. - Zdravo, Ališere. - Pružio sam ruku i predao mu torbu. - Baci na zadnje sedište, ne otvara mi se u prtljažnik. - Kako je Svetka? Nije psovala? - pitao je Semjon kre i. - Ne, ma šta ti je. Poželela nam je uspeh, ukusno me nahranila i dala masu korisnih saveta. - Dobra žena, svome mužu na radost! - bodro je rekao Semjon. - Danas si iz nekog razloga veseo - nisam se uzdržao. - Ili Geser i tebe šalje u Samarkand? - Kao da bi - izvešta eno je uzdahnuo Semjon. - Slušajte, deco, a zašto idete u Samarkand? Prestonica je Binkent, ta no se se am!
- Taškent - ispravio sam ga. - Ne, Binkent - rekao je Semjon. - Ili nije Binkent? O, setio sam se! Grad se zove Šaš! - Semjone, nisi ti tako star da bi pamtio Binkent - podsmešljivo je otpozadi dobacio Ališer. - Binkent, Šaš, to je bilo davno. Toga se samo Geser se a. A u Samarkand letimo zato što tamo živi najstariji Svetli Ini koji radi u Straži. U Taškentu je Straža ve a, ali uglavnom radi omladina. ak je i njihov na elnik mla i od tebe. - Vidi ga... - odmahnu Semjon glavom. - Zadivljuju e. Na Istoku je u stražama sve sama omladina? - Starci na Istoku ne vole da ratuju. Starci vole da gledaju lepe devojke, da jedu pilav i igraju bekgemon - ozbiljno je odgovorio Ališer. - Ideš li esto ku i? - pitao je Semjon. - Kod ro aka, prijatelja? - Za osam godina nisam išao nijednom. - A što? - za udio se Semjon. - Zar ti ne nedostaje ku a? - Ja nemam ku u, Semjone. A nemam ni ro ake. Devonski sin nema ni prijatelja. Nastupila je neprijatna tišina. Semjon je utke vozio automobil. Ja nisam izdržao: - Ališeru, ako pitanje nije isuviše li no... Tvoj otac... Je li on bio ovek? Ili Ini? - Devona je sluga kog sebi stvara mo ni mag. - Ališerov glas bio je ravan, kao da ita lekciju. - Mag pronalazi maloumnika bez rodbine, koji nikome nije potreban, i napuni ga Silom iz Sumraka. Puni ga istom energijom... Tako na svet dolazi glup, ali vrlo zdrav ovek koji vlada magijom... Ali on više nije sasvim ovek. A nije ni Ini. Sva njegova snaga je pozajmljena, nju je nekada ubacio mag. Devona verno služi svom gospodaru, može da stvara uda... ali s njegovom glavom, kao i dotad, nije sve u redu. Obi no mag bira debile ili ljude s Daunovim sindromom, oni nisu agresivni i vrlo su odani. Pozajmljena Mo im daje zdravlje i dugove nost. utali smo. Nismo o ekivali od Ališera toliku otvorenost. - U narodu veruju da devonu održavaju duhovi. Delimi no, tako i jeste... to je bukvalno kao kad uzmete praznu, naprslu posudu i ponovo je napunite. Samo što je, umesto razuma, obi no pune odanoš u. Ali Geser... On nije kao drugi. ak ni kao drugi Svetli. On je izle io oca. Ne sasvim... Ni njemu nije sve mogu e. Nekad je moj otac bio potpuno bezuman. Mislim da je bio imbecil, zbog organskih povreda mozga. Geser mu je izle io telo i s vremenom je otac dobio normalan, ljudski razum. Se ao se da je nekada bio prava budala. Znao je da e njegovo telo, ako Geser na vreme u njega ne ulije novu Silu, opet odvojiti razum. Ali Geseru nije služio iz straha. Govorio je da e za Gesera dati život samo zato što je jednom spoznao sebe. Postao je ovek. I zbog toga, naravno, što je on, jurodivi, imao porodicu i dobio sina. Mnogo se plašio da u i ja odrasti kao budala. Ali nije bilo tako. Samo... Naš narod sve pamti: da je moj otac devona, da isuviše dugo živi na svetu, da je nekada bio bezuman, da nije umeo sebi ni nos da obriše - sve su to pamtili. A mene nisu prihvatili. Deci su branili da se sa mnom igraju. Ja sam devonin sin. Sin oveka koji je trebalo da proživi život životinje. Nemam gde da se vratim. Sada je moja ku a ovde. Moj posao je da radim ono što mi Geser kaže. - Pa, kad tako stoje stvari... - tiho je rekao Semjon. - Surovo je kod vas... surovo. Se am se, jurili smo basma e 19... - zapeo je pa pogledao u Ališera kao krivac: - Jel’ smeta što o tome pri am? - Zašto bi? - odgovorio je pitanjem Ališer. - Pa možda oni kod vas nisu basma i, ve narodni junaci... - Kad je Geser bio komesar u Turkestanu, otac se borio u njegovom odredu - ponosno je rekao Ališer. - Kako se borio? - trgao se Semjon. - Koje je to godine bilo? - Po etkom dvadesetih.
- Ne, ja sam kasnije... U Garmu, dvadeset devete, kad su basma i probili granicu... Po eli su živo da razmatraju nekakve doga aje iz davnih dana. Kako sam razumeo, Ališerov otac i Semjon su se zamalo sreli - obojica su se borila zajedno s Geserom, dok se ovaj uzdizao u vojnoj službi u Crvenoj armiji. Iskreno govore i, nisam sasvim razumeo na koji na in je Geser u estvovao u doga ajima iz vremena gra anskog rata. Nije valjda Veliki Svetli bacao plamene kugle na belogardejce i basma e! Možda, nisu svi Ini tu revoluciju prihvatili ravnodušno. Neko je stao na jednu od zara enih strana. I eto ga Veliki Geser i drugari, motaju se po azijskim stepama i pustinjama... A ve sam po eo i sam da se dose am zašto su se Geser i Rustam posva ali.
GLAVA 2.
Pravo vreme da se do e u nepoznati grad jeste jutro. Vozom,avionom, svejedno. Dan svima tek po inje, istim listom papira... Ališer je u avionu ponovo postao utljiv i zamišljen. Ja sam dremao skoro tokom itavog leta, Ališer je utke posmatrao kroz prozor, kao da je video nešto zanimljivo na zemlji, dalekoj i zaronjenoj u no . A ve pred sletanje, kad smo uleteli u jutro i kad je avion po eo da se spušta, pitao je: - Antone, ho eš li imati nešto protiv ako se razdvojimo na neko vreme? Radoznalo sam pogledao u mladog maga. Geserove instrukcije nisu predvi ale ništa sli no. O svojim ro acima i prijateljima, ta nije o njihovom odsustvu, Ališer je ve sve rekao. Ina e, nije bilo teško dosetiti se o kome može da misli momak koji je sa nešto više od dvadeset godina napustio otadžbinu. - Kako se zove? - pitao sam. - Adolat - odgovorio je bez ikakvog pretvaranja. - Ho u da je vidim. Da saznam šta je bilo s njom. Klimnuo sam glavom. Zainteresovao sam se. - Da li to ime nešto zna i? - Sva imena nešto zna e. A zar nisi pitao Gesera da ti da znanje uzbe kog? - za udio se Ališer. - Nije ponudio - promrmljao sam. Zapravo, zašto se ja nisam sam dosetio? I kako je Geser mogao da napravi tako grubu grešku? Glavne svetske jezike Ini u e po utvr enom redosledu, naravno, pomo u magije. Retke jezike može u svest da vam ubaci ja i ili iskusniji mag. Geser bi mogao. Ališer ne... - Zna i, mislio je da ti to nije potrebno - zamišljeno je rekao Ališer. - Zanimljivo... I jeste zanimljivo što Ališer misli da je Geser nepogrešiv. - Ho e li mi trebati uzbe ki? - pitao sam. - Pa i ne e. Skoro svi znaju ruski. Samo sasvim mladi i glupi ne u e ruski jezik... Svejedno, svi e odmah videti da nisi Uzbekistanac. - Ališer se nasmejao. - Adolat zna i pravednost. Jelda da je lepo ime? - Lepo - složio sam se. - Ona je obi an ovek - promrmljao je Ališer - ali ima lepo ime. Svetlo. Zajedno smo išli u školu... Avion se zatresao. Spustili smo se na pistu. - Naravno, idi kod nje - rekao sam. - Mislim da u do kancelarije Straže umeti da do em i sam. - Nemoj da misliš da ja to samo zbog devojke - nasmejao se Alister. - ini mi se da je bolje da prvo sam popri aš s lokalnim stražarima. Da im pokažeš Geserovo pismo, posavetuješ se... A ja u do i za sat, sat i po. - Nisi se mnogo družio s ovdašnjim kolegama? - pitao sam tiho. Ališer nije odgovarao. A to je bio sasvim jasan odgovor.
Izašao sam iz aerodromske zgrade, o igledno nedavno renovirane jer je izgledala u potpunosti savremeno. U rukama sam imao samo ru nu torbu, mali paket iz fri-šopa i ništa više.
Zaustavio sam se, okrenuo oko sebe. Zaslepljuju e plavo nebo, vru ina ve navalila, nebitno što je tek jutro... Nema mnogo putnika. Naš let je bio prvi od sino , a slede i su o ekivali tek za sat. Odmah su me opkolili samostalni taksisti i svako mi je ponudio usluge na svoj poseban na in: - Hajdemo, dragi! - Pokaza u ti ceo grad, ima eš besplatnu ekskurziju! - Kuda idemo, poštovani? - Hajde u moj auto, imam klimu! Odmahivao sam glavom i spazio starijeg Uzbeka, koji je mirno ekao pored matore volge sa jasno istaknutim šablonskim oznakama taksi firme. Pitao sam ga: - Je li slobodno, o e? - ovek je slobodan sve dok veruje u svoju slobodu - filozofski je odgovorio taksista. Odli no je govorio ruski, bez ikakvog stranog akcenta. - Sedaj. Eto. Tek sam sleteo, a iz mene je odnekud ispalo e. A od taksiste, kao odgovor, kitnjasta isto nja ka mudrost. Upitao sam: - Je li to rekao neko od velikih mudraca? - To je rekao moj deda. Bio je crvenoarmejac. A onda neprijatelj naroda. Pa direktor sovjetskog državnog poljoprivrednog dobra. Da, bio je veliki mudrac. -- Da li se zvao Rustam? - zainteresovao sam se. - Ne, Rašid. Taksi je krenuo sa stanice. Okrenuo sam lice ka vetru koji je duvao kroz prozor. Vazduh je bio topao, svež i mirisao je potpuno druga ije nego u Rusiji. Put je tako e bio dobar, ak i po moskovskim prestoni kim merilima. Zid od drve a duž kolovoza pravio je senke i stvarao ose aj da smo ve u gradu. Taksista je zamišljeno rekao: - Klima-ure aji... Svi sada obe avaju rashla enje. A zar su naši dedovi i pradedovi znali za klima-ure aje? Oni bi samo otvorili prozore na svom automobilu i bilo bi im dobro! Zbunjeno sam pogledao u voza a. Taksista se nasmejao: - Šalim se. Dolazite iz Moskve? - Da. - Bez prtljaga... Aj-aj-aj! - Coknuo je jezikom. - Niste ga valjda izgubili? - Hitno službeno putovanje. Nije bilo vremena za pakovanje. - Hitno? U našem gradu se ništa ne dešava hitno. Pre hiljadu godina, pre dve hiljade godina, pre tri hiljade godina, ovde je ve bio grad. On se odu io od hitnosti. Slegao sam ramenima. Automobil je zaista plutao nekako lagano, ali to me nije razdraživalo. - Kuda emo onda? Imamo hotel Samarkand, pa hotel... - Ne hvala. Nisam došao na no enje. Treba da odem na pijacu Sijabski, u Starom gradu. - E to je dobro! - oduševio se voza . - ovek zna kuda ide i zašto. Sleteo je i pravac na pijacu. Bez stvari, bez žene, bez problema... Tako i treba da se živi! A novac, jeste li poneli za pijacu? - Poneo sam - klimnuo sam. - Kako u na pijacu bez novca? A koliko sam vam dužan? I šta ete uzeti? Some, rublje? - Šta god bilo, i dolare, i evre - bezbrižno je odgovorio voza . - Koliko ti nije žao, toliko eš dati. Pa vidim ja: dobar ovek. emu cenjkanje? Dobar ovek se stidi da plati malo sirotom taksisti. On e i sam dati više nego što meni savest dozvoljava da tražim. - A vi ste dobar psiholog - nasmejao sam se. Voza je klimnuo glavom:
- Dobar? Da... verovatno jesam. U Moskvi sam branio magistarsku disertaciju. Davno... Za utao je. - Ali psiholozi danas nikom ne trebaju. Kao taksista zara ujem više. Za utao je. Ni ja nisam znao šta da mu kažem. Ali ve smo se vozili gradom i uskoro je voza po eo da nabraja šta sve obavezno treba da obi em u Samarkandu. Tri medrese koje sa injavaju arhitektonski kompleks Registan, pa džamiju Bibi Hanum... sve je to, uzgred re eno, pored najbolje samarkandske pijace Sijabski, ija je slava, kako je sada jasno voza u, odavno stigla do Moskve. Pijaca tako e treba da se poseti, ak prvo ona. Prosto je grešno da se ne ode tamo. Ali ja sam pametan ovek i ne u napraviti takvu pogrešku...
Voza bi se verovatno uznemirio da je video kako sam prošao pored ulaza u pijacu. Ne, naravno da sam planirao tamo da idem. Posao pre svega, ali želim da sa sobom ponesem i neke utiske! Ali ne sada. Tako, izvukao sam se iz bu ne mase na ulazu u pijacu, prošao gomilu Japanaca (I dovde su stigli!), koji su, kako i dolikuje, nosili oko vrata malene foto-aparate i video-kamere, onda sam krenuo u prolaz ka Bibi Hanumu. Džamija je zaista ostavljala utisak. Svetloplave kerami ke plo ice na ogromnoj kupoli sijale su na suncu. Portal je bio toliko veliki daje, po mom mišljenju, premašivao Trijumfalnu kapiju u Parizu, a odsustvo bareljefa na zidovima u potpunosti je nadokna ivao složeni dezen emajliranih plavih cigala. Dalje me je ekao ne baš pompezni i nimalo turisti ki rejon. U svakom gradu postoje ulice koje su napravljene pod nesre nom zvezdom. Nisu obavezno na kraj grada. Ponekad se nalaze pored sumornih fabri kih kompleksa, ponekad duž železni kih puteva ili automobilskih magistrala, nekad pored nekakvog parka ili jaruge koja je opstala zbog previda gradskih vlasti. Tamo se niko ne doseljava, ali retko ko i odlazi, kao da su okovane nekakvim dremežom. I život tamo te e po nekim drugim zakonima i sasvim druga ijim tempom... Se am se jednog rejona u Moskvi, gde je pored jaruge zarasle drve em prolazio jednosmerni put. Izgledao je kao najobi niji stambeni kraj, ali bukvalno okovan dremežom, kletvom. Našao sam se tamo jedne zimske ve eri povodom lažne prijave - veštica, koja je pravila ljubavne napitke, imala je licencu. Službeni automobil je otišao, a mene su ostavili da sastavljam protokol o nepostojanju uzajamnih prigovora. Zatim sam izašao iz ku e i po eo da lovim taksi jer nisam hteo da ga zovem i ekam u vešti inom stanu. Bez obzira na to što uopšte nije bilo kasno, sasvim se smra ilo. Padao je sneg. A nigde ljudi na ulici, o igledno su od metroa svi išli drugim putem. Automobili su tako e nekud nestali, a oni koji bi ipak prošli pored, nisu žurili da se zaustavljaju. A kod same jaruge ogra ene niskom ogradom, nalazio se mali zabavni park: biletarnica, dve-tri vrteške, de ji vozi i prsten šina deset metara u pre niku. I eto, u savršenoj tišini, pod mekim snegom koji je padao s neba, sa crnom, mrtvom provalijom u zale u, po krugu se vrteo vozi sa dva vagon a, zvižde i i žmirkaju i lampicama u boji. U prednjem vagonu je potpuno nepomi no sedeo petogodišnji de ak, zavejan snegom, sa velikom šubarom ušankom i plasti nom lopaticom vrsto stegnutom u ruci. Verovatno je to bio sin prodava ice ulaznica, koga nije imala s kim da ostavi kod ku e... Kao da nije ni bilo ni eg posebnog, ali mi je postalo toliko neprijatno da sam voza a kamiona, koji je tad naišao, Silom primorao da se zaustavi i s njim, bukvalno, pobegao u centar grada. Eto, približno u takvom rejonu, samo u drugom gradu, nalazila se kancelarija No ne straže. Karta mi nije trebala. Ionako sam ose ao kuda treba da idem. A od pijace, od samog
centra, trebalo mi je svega deset minuta. Bukvalno sam dospeo u drugi svet. Ne, ne u egzoti nu isto nja ku bajku, ve u nešto prose no, što može da se sretne i u azijskim republikama bivšeg Sovjetskog Saveza, i u Turskoj, i u Južnoj Evropi. Malo Evropa, malo Azija, koja je od oba sveta uzela one ne baš sjajne karakteristike. Mnogo zelenila, ali to je sve. Ku e su prašnjave, prljave, trošne, sprat ili dva. Da su manje jednoobrazne, mogle bi da razgale pogled nekog turiste. Ali ovde ni toga nema. Sve je potišteno i ukalupljeno: oljušteni zidovi, mutni prozori, širom otvorena prilazna vrata, u dvorištima rublje oka eno na konopcima. Odnekud, iz dubine se anja, izronio je termin blokovska montažna stambena izgradnja. Taj utu eni birokratizam je najbolje opisivao ova zdanja, izgra ena kao privremeni objekti, ali koji su opstajali ve više od pola veka. Kancelarija No ne straže nalazila se u velikoj, ali jednospratnoj zgradi - tako e staroj, s malim vrtom okolo. Pomislio sam da bi bilo umesno da takvo zdanje ima mali vrti pun crnomanjaste, crnokose dece. Ali ovdašnja deca su ve odavno odrasla. Obišao sam pezo parkiran pored ograde, otvorio kapijicu, prošao cvetne leje u kojima se za život borilo poluosušeno cve e i s jezom sam na vratima pro itao stari natpis u maniru sovjetske birokratije:
NO NA STRAŽA Odeljenje grada Samarkanda Radno vreme: 20.00-8.00
Prvo mi se u inilo da sam sišao s uma. Posle toga da možda nesvesno gledam kroz Sumrak. Ali ne, natpis je bio apsolutno realan, ispisan žutim slovima na crnoj podlozi, koja je odozgo bila prekrivena naprslim staklom. Kraji ak stakla je ispao, a poslednje slovo u re i straža se pocepalo i izbledelo. Pored se nalazio i tekst na uzbe kom, iz koga sam saznao da se No na straža kod njih zove Tungi nazorat. Gurnuvši vrata - naravno, nije bilo zaklju ano - odmah sam ušao u veliku salu. Kako je i obi aj na Istoku, nije bilo nikakvog predsoblja. Ali, to je i logi no: emu trem kad u Samarkandu nema hladovine. Nameštaj je bio jednostavan i delom je podse ao na malo odeljenje milicije, a delom na državnu kancelariju iz sovjetskih vremena. Kod ulaza je stajao iviluk i nekoliko ormara s papirima. Za kancelarijskim stolom, tri mlada Uzbeka i punija starija Ruskinja pili su aj. Na stolu je klju ao veliki elektri ni samovar, na kojem je bio oslikan grb. E, pa to uvek treba samovar! U Rusiji sam ga poslednji put video na Izmajlovskom buvljaku, zajedno s matrjoškama, šubarama ušankama i drugim suvenirima za strane turiste. Još nekoliko stolova bilo je prazno. Stari kompjuter s ogromnim monitorom mu no je brujao na udaljenom stolu - davno je prošlo vreme da se promeni kuler... - Assalom aleikhum - rekao sam, ose aju i se kao potpuni idiot koji je pokušavao da se napravi pametan. Zašto me Geser nije nau io uzbe kom? - Aleikhum assalom - odgovorila je žena. Bila je crnomanjasta i crne kose, ali o igledno
slovenske krvi, samo sa tom za uju om promenom spoljašnjosti koja se bez ikakve magije desi Evropljanima koji dugo ili od samog ro enja žive na Istoku. Bila je ak i obu ena kao Uzbekistanka - u jarku, duga ku haljinu. Žena me je radoznalo pogledala, a osetio sam i vešt ali slab dodir sonde. Nisam se krio pa je skinula informaciju bez problema. Odmah se izmenila u licu, ustala od stola i tiho rekla: - Momci, imamo visokog gosta... - Ja sam ovde potpuno nezvani no! - zamahao sam rukama. Ali sve se ve zavrtelo. Pozdravljali su se sa mnom, predstavljali se: Murat, šesti stepen, Timur peti, Nodir etvrti. Kako mi se u inilo, izgledali su mi kao da su u svom realnom uzrastu, to jest izme u dvadeset i trideset godina. U samarkandskoj straži, kako je pri ao Geser, ima petoro Inih... U taškentskoj, po Ališerovim re ima, saradnici su mladi. Ovi su baš mladi. Zar enike primaju na posao? - Valentina Iljinišna Firsenko, Ina. etvrta kategorija. - Anton Gorodecki, Ini, viši - rekao sam. - Ja rukovodim kancelarijom - nastavila je žena. Poslednja mi je pružila ruku i, ina e, ponašala se kao najmla i saradnik Straže. Pritom, odredio sam da ima oko sto pedeset godina, ne manje, a i po Sili je bila iznad muškaraca. Je li i to specifi nost Istoka? Ipak, ubrzo je razvejala svaku sumnju ko je ovde glavni. - Deco, brzo postavite sto - komandovala je Valentina. - Murate, ti uzmi auto, brzo pro i maršrutu, a posle svrati na pijacu. Uz ove re i, dala je Muratu klju eve od ogromnog starog sefa, iz koga je momak, koji se na sve na ine trudio da to uradi neprimetno, izvadio raskupusani svežanj novca. - Molim vas, ne treba! - zamolio sam. - Ja sam ovde savršeno nezvani no i nakratko. Onako, da se predstavim, da se raspitam... Moram da svratim i u Dnevnu stražu. - Zašto? - zainteresovala se žena. - Na pograni noj kontroli nije bilo Inih. U Sumraku je visila samo tablica sa obaveštenjem da Svetli po dolasku treba da se prijave u Dnevnoj, a Tamni u No noj straži. Sa zanimanjem sam ekao da vidim kako e stražarka da prokomentariše tako nedopustivu aljkavost. Ali, Valentina Iljinišna je samo klimnula glavom: - Imamo malo saradnika da bismo držali stražu na aerodromu. U Taškentu je sve kako treba da bude... Nodire, otr i do vampira, reci da je u grad u privatnu posetu došao viši Svetli, Gorodecki iz Moskve. - Ja sam ovde nezvani no, ali ne sasvim privatno... - po eo sam. Ali ve me više nisu slušali. Nodir je otvorio neupadljiva vrata u zidu i izašao u susednu sobu, gde sam s enjem primetio isto tako prostranu i polupraznu salu. - Zašto kod vampira? - upitao sam zaprepaš en tako nezamislivom dosetkom. - Oh, tamo se nalazi kancelarija Dnevne straže, kod njih gotovo da i nema vampira, ali mi ih tako zovemo... susedski... - Valentina Iljinišna se zasmejala. Ja sam utke prošao u susednu sobu za Nodirom. Dvojica Tamnih, jedan mlad, drugi srednjih godina, etvrti i peti nivo, druželjubivo su mi se nasmejali. - Assalom aleikhum... - promrmljao sam, prošao kroz salu (sve je isto, ak i isti samovar stoji) i otvorio vrata koja vode na ulicu, paralelnu sa onom kojom sam došao. Iza vrata sam video isti mali vrt, a na zidu tablu:
DNEVNA STRAŽA
Odeljenje grada Samarkanda Radno vreme: 8.00-20.00
Zatvorivši tiho vrata za sobom, vratio sam se u prostoriju. Nodir je, o igledno predosetivši moju reakciju, ve pobegao. Jedan od Tamnih je dobrodušno rekao: - Kad završite svoj posao, svratite kod nas, poštovani. Iz Moskve nam retko dolaze. - Svratite, svratite! - podržao ga je drugi. - Kakogod... hvala na pozivu - promrmljao sam. Vratio sam se u kancelariju No ne straže i zatvorio vrata za sobom. Na njima ak nije bilo ni brave! Svetli su izgledali blago zbunjeni. - No na straža - procedio sam kroz zube. - Svetle sile... - Malo smo se zbili. Komunalne usluge su skupe, zakup... - Valentina Iljinišna je raširila ruke. - Ima ve deset godina kako iznajmljujemo prostor za dve kancelarije. Napravio sam laki potez rukom i zid, koji je odvajao kancelariju Svetlih od kancelarije Tamnih, na trenutak je zasvetleo plavim odsjajem. Teško da Tamni u Samarkandu imaju maga sposobnog da raš ini nešto što za ara viši. - Ne treba vam to, Antone - prekorno je rekla Valentina Iljinišna. - Ne e oni da prisluškuju. To se kod nas ne radi. - Vi treba da nadzirete sile Tame! - povikao sam. - Da ih kontrolišete! - Pa mi ih i kontrolišemo - razborito je odgovorio Timur. - Pošto su pored nas, lako nam je da ih kontrolišemo. A da su negde u gradu, trebalo bi nam pet puta više osoblja! - A table? Kakve su to table? No na straža, Dnevna straža? Ljudi to itaju! - Neka itaju - rekao je Nodir. - Kakvih sve kancelarija nema po gradu? Ako nema table, onda se nešto krije i odmah je sumnjivo. Ili e do i milicija, ili razbojnici da reketiraju. A ovako svi vide: državna ustanova, nema šta da joj se naplati, neka je... Pribrao sam se. Na kraju krajeva, ovo nije Rusija. Samarkandska straža nije pod našom jurisdikcijom. Negde u Belgorodu ili Omsku mogu da mašem pravilnikom i da iskazujem proteste. Samarkandskim stražarima ne komandujem, pa makar bio i viši Svetli. - Sve mi je jasno. Ali u Moskvi to nije mogu e... Da Tamni sede s druge strane zida! - Sede, pa šta s tim? - pomirljivo je rekla Valentina Iljinišna. - Sede tamo, sede za svoj groš. Piju svoj aj, a ni posao im nije sladak. Ne, kad nešto bude, ne odstupamo od principa. Se ate li se, deco, kako je pre tri godine žodugar (Uzbe ki: arobnica) Alija-apa bacila urok na starca Nazgula? Momci su klimnuli glavama. Živnuli su i o igledno su bili spremni da se sete te slavne pri e. - Na koga je bacila? - nisam izdržao. Svi su se zasmejali. - Takvo je ime: Nazgul. Nisu vam to oni nazguli kao u ameri kim filmovima objašnjavao je Nodir sijaju i od blistavog osmeha.
- Tako se zove ovek. Zvao se, umro je prošle godine. Dugo je umirao, a imao je mladu ženu. Zamolila je vešticu da požuri muža. Mi smo primetili urok, uhapsili smo vešticu, ženu smo izgrdili, sve smo uradili kako treba. Urok je skinula Valentina Iljinišna i sve je dobro ispalo. Mada je starac bio nastran, sasvim loš starac. Zao, pohlepan i razvratan, nije mu smetalo što je bio star. Svi su se obradovali kad je umro. Ali urok smo skinuli po propisu! Razmislio sam i seo na škripavu be ku stolicu. Da, znanje uzbe kog mi ne bi mnogo pomoglo. Jezik nije problem. Radi se o mentalitetu. Pametna re me je malo umirila. Ali tu sam primetio pogled Valentine Iljinišne: ljubazan, ali sažaljivo saose ajan. - Ipak, ne treba tako - rekao sam. - Shvatite, ne želim ništa da vam nare ujem, ovo je vaš grad, vi tu odgovarate za red... Ovo je, nekako, neuobi ajeno. - To je zato što ste vi bliže Evropi - objasnio je Nodir. On Uzbekistan o igledno nije smatrao delom Evrope. - A kod nas nije lako. Kad je kod nas mir, onda može da se živi. - Aha. - Po utao sam. - Hvala na objašnjenju. - Sedite za sto - druželjubivo je rekla Valentina Iljinišna. - Što ste seli u ošak, kao stranac? Ina e, nije da sam baš sedeo u ošku. U ošku je Timur završavao postavljanje stola. Sastavivši dva kancelarijska stola, na dre avom stolnjaku je ve postavljao tanjire s vo em: jarkocrvene i so ne zelene jabuke; crno, zeleno, žuto i crveno grož e; ogromni nar veli ine manje dinje; neka, naizgled, jako ukusna doma a kobasica; vru e meso nase eno na kriške i magijom ispe ene lepinje. Setio sam se kako je Geser u jednom nesre nom trenutku nostalgije po eo da hvali samarkandske lepinje: te kako su ukusne, te kako se ne stvrdnu ni posle nedelju dana, samo ih treba zagrejati, te ih jedeš, jedeš, ne možeš da se zaustaviš... Tada sam njegove re i uzeo za obi na stara ka se anja iz poglavlja Ranije je drve e bilo veliko, a kobasica ukusna. Sada mi je voda ve išla na usta pa sam pomislio da Geser možda i nije toliko preuveli avao stvari. A još su na stolu bile dve flaše konjaka. Lokalnog, što me je odmah naplašilo. - Ne zamerite nam što je sto prazan - rekao je Nodir samouvereno. - Sad e naš mla i saradnik da do e s pijace pa emo ve erati kako dolikuje. Ovo je da prezalogajimo malo dok ekamo. Shvatio sam da ne u mo i da se izvu em sa sve anog ru ka sa obiljem alkohola. Odmah sam posumnjao da Ališerovo - ina e u potpunosti razumljivo - zanimanje za zdravlje školske drugarice, nije bio i njegov glavni motiv da izbegne posetu stražarima. Ve mnogo godina, moskovski posetioci ovde nisu bili ni blizu višeg na elnika. Svejedno, Moskva je za samarkandske stražare ostala izuzetno važan centar. - Radi se o tome da sam došao na Geserovu molbu... - rekao sam. I video sam po licima da je moj status od visokog i uvaženog gosta uzleteo pravo pod oblake. Nekuda u kosmos, gde nema puta za Ine. - Geser me je zamolio da potražim njegovog prijatelja - nastavio sam. - On živi negde u Uzbekistanu... Sad je nastupila neprijatna pauza. - Antone, tražiš li devonu? - pitala je Valentina Iljinišna. - Ali on je otputovao u Moskvu... Devedeset osme. I tamo je poginuo. Mislili smo da Geser zna za to. - Ne, ne, ne radi se o devoni! - protestovao sam. - Geser me je zamolio da prona em Rustama. Mladi Uzbeci su se pogledali. Valentina Iljinišna se namrštila: - Rustam... ponešto sam ula... - Pokolebala se. - Ali... to je jako stara pri a. Veoma stara. Ima joj bar hiljadu godina, Antone.
- On više ne radi u Straži - priznao sam. - I, naravno, ima drugo ime. Mislim da je promenio mnoga imena. Znam samo da je on viši svetli mag. Nodir je pogladio tršavu crnu kosu i vrsto je rekao: - To je jako teško, Antone-aka. Kod nas u Uzbekistanu postoji samo jedan viši mag. Radi u Taškentu. Ali on je mlad. Ako stari i jak mag ho e da se sakrije, uvek e se sakriti. Ovde nije dovoljan samo jak mag da se on na e. Potreban je mudar mag. Sam Geser treba da ga traži. Ne možemo da ti pomognemo. - Možemo da pitamo Afandija - zamišljeno je rekla Valentina Iljinišna. - On je slab mag i nije preterano... nije preterano pametan. Ali ima dobro se anje i oko trista godina... - Afandija? - rekoh oprezno. - To je naš peti saradnik. - Valentina Iljinišna se malo zbunila. - I sami shvatate, sedmi nivo. On je tu više radi održavanja. Ali možda može da pomogne... - Gotovo sam siguran u to. - Klimnuo sam glavom, setivši se Na uškinih re i. - A gde je on? - Uskoro bi trebalo da do e. Sad mi više nije bilo izlaza. Klimnuo sam glavom i pošao ka praznom stolu.
Murat se vratio za pola sata, s punim torbama iji je ve i deo sadržaja istovario na sto. Ostatak je odneo u malu kuhinju, koja se nalazila odmah pored glavne prostorije Straže. Imao sam dovoljno kulinarskog znanja da shvatim kako e sad da spremaju pilav. A do pilava, pili smo konjak, koji se pokazao neo ekivano dobar, i jeli vo e. Valentina Iljinišna je prepustila Nodiru da vodi razgovor. I ja sam u tivo slušao pri u o uzbekistanskim stražarima od drevnih mitskih vremena do Tamerlana, i od Tamerlana do danas. Ne u lagati, Svetli nisu ovde oduvek živeli s Tamnima u slozi. Bilo je mra nih doga aja, krvavih i užasavaju ih. Ali osetio sam da se sukob straža u Uzbekistanu zaoštravao po nekim zakonitostima, meni zasad potpuno nejasnim. Ljudi su mogli da ratuju i ubijaju jedni druge, a Straže bi održavale u tivu neutralnost. Zato su u vreme Hruš ova i prvih godina vladavine Brežnjeva, Svetli i Tamni ratovali s nezamislivom surovoš u. Upravo su u to vreme poginula tri viša maga - dva iz Dnevne i jedan iz No ne straže. Rat je pokosio i redove Inih prvog i drugog stepena. Posle se sve stišalo, kao da se zastoj osamdesetih godina proširio ak i na Ine. I odnosi izme u Tamnih i Svetlih od tada su u mlitavoj protivteži, pre na nivou podbadanja i podsmeha nego ozbiljnog sukoba. - Ališeru se to nije dopadalo - primetio je Timur. - Jel’ on i dalje u Moskvi? Klimnuo sam, obradovavši se uspešnom preokretu razgovora. - Da. On je u našoj Straži. - Kako je on? - u tivo je pitao Nodir. - uli smo da ima etvrti stepen? - Prakti no je ve tre i - rekao sam. - Ali to e vam on sam re i. I on je došao, ali je odlu io da prvo svrati kod poznanice. E, ta novost stražare o igledno nije obradovala. I Timur i Nodir su se pokunjili, ali ne toliko ogor eni koliko zbunjeni. Valentina Iljinišna je odmahnula glavom. - Izgleda da sam vas uznemirio? - zainteresovao sam se. Flaša, koju smo zajedno popili, primoravala ih je na otvorenost. - Objasnite, o emu se radi? Zašto imate takav odnos prema Ališeru? Nije valjda samo zato što je njegov otac devona? Stražari su se pogledali.
- Ne radi se o tome ko mu je otac - rekla je Valentina Iljinišna. - Ališer je dobar de ak. Ali on je... pa, preterano nepopustljiv. - Stvarno? - Mogu e je da se u Moskvi promenio - pretpostavio je Timur. - Ališer je oduvek hteo da ratuje, ali nije se rodio u pravo vreme. Zamislio sam se. Naravno, u našoj Straži, Ališer je uvek radije hteo da radi na terenu. Patrole, zasede, malo šta je prolazilo bez njega... - Pa... kod nas je to nekako prirodnije - rekao sam. - Moskva je veliki grad, život je napetiji. Ali mislim da Ališer tuguje za otadžbinom. - Ali ne, drago nam je, naravno! - dodala je Valentina Iljinišna. - Odavno nismo videli Ališera. Je li tako, deco? Deca su se složila sa izvešta enim entuzijazmom. ak se i Murat iz kuhinje izjasnio da mu Ališer mnogo nedostaje. - A ho e li Afandi uskoro do i? - pitao sam, skre i razgovor s neprijatne teme. - Svaki as - zabrinula se Valentina Iljinišna. - Ve je tre i sat... - Odavno je on došao - ponovo se oglasio Murat iz kuhinje. - Ide po dvorištu s metlom, vidim ga kroz prozor. Sigurno misli da emo ga pozvati da sprema pilav... Nodir je brzo prošao do vrata i pozvao: - Afandi! Šta radiš? - istim dvorište - dostojanstveno se odazvao peti saradnik samarkandske Straže. Sude i po glasu, ne samo da se rodio pre trista godina nego ni telom nije bio mlad. Nodir se okrenuo i raširio ruke kao krivac. Ponovo je pozvao: - Afandi, do i, imamo gosta! - Znam da imamo gosta. Zato i istim! - Afandi, ali gost je ve u ku i! Zašto istiš ulicu? - E, Nodire! Nemoj ti mene da u iš kako se do ekuju gosti! Dok je gost na ulici, posprema se ku a. A ako je gost u ku i, onda treba po istiti na ulici! - Kako ho eš, Afandi! - rekao je Nodir smeju i se. - Ti bolje znaš. A mi emo sad da jedemo grož e i da pijemo konjak. - Sa ekaj, Nodire! - uzbu eno se odazvao Afandi. - Uvredi emo gosta ako svi s njim ne budemo jeli za istim stolom! Za trenutak, Afandi je ve stajao na vratima. Izgledao je veoma loše. Na nogama je imao rašnirane patike, od ode e plavi džins opasan sovjetskim vojni kim opasa em i belu košulju od vojni kog platna sa neodgovaraju im dugmi ima. Platno je vrst materijal. Košulja je, brat-bratu, imala dvadeset ili trideset godina. Sam Afandi bio je glatko izbrijan (ina e, sude i po komadi ima novina kojima je zalepio posekotine na podbratku, to ga je stajalo velikog truda) i elav starac od oko šezdeset godina. Bacivši odobravaju i pogled na sto, Afandi je na dovratak naslonio duga ku metlu i ilo mi prisko io. - Zdravo, poštovani! Neka se tvoja Mo uzdigne brzinom kojom napaljeni junoša skida ženu! Neka u treptaju oka dostigne drugi, ma ak i prvi stepen! - Afandi, naš gost je viši mag - primetila je Valentina Iljinišna. - Zašto mu želiš drugi nivo? - uti, ženo! - Izgovorio je Afandi puštaju i moju ruku i sedaju i za sto. - Zar ne vidiš kako se brzo ispunila moja želja i ve je prevazi ena! Stražari su se nasmejali. Ina e, uopšte nije bilo uvredljivo. Afandi je bio - skenirao sam njegovu auru i shvatio da se starac nalazi na najnižem nivou Sile - pajac u samarkandskoj Straži. Ali voljeni pajac, kome e oprostiti svaku glupost i nikome ne e dozvoliti da ga uvredi.
- Hvala na lepim re ima, o e - rekao sam. - I zaista, tvoje želje se baš brzo ostvaruju. Starac je klimnuo glavom, ubacuju i sa zadovoljstvom u usta polovinu breskve. Imao je odli ne zube; iako nije vodio ra una o svom izgledu, tom važnom organu je ipak pridavao veliki zna aj. - Ovde su sve sami žutokljunci - promrmljao je. - Ube en sam da nisu umeli ni da te do ekaju kako sleduje. Kako se zoveš, dobri ove e? - Anton. - Ja sam Afandi. To zna i mudrac. - Starac je preko stražara prešao strogim pogledom. Kad ne bi bilo moje mudrosti, odavno bi ve sile Tame, dabogda se osušile i izgorele u paklu, popile njihove male slatke mozgove i sažvakale im velike žilave jetre! Nodir i Timur su se zasmejali. - Žilave jetre, to sam shvatio - rekao je Nodir sipaju i konjak. - Ali zašto slatki mozgovi? - Zato što je mudrost gorka, a glupost i neznanje slatki! - izgovorio je Afandi prate i pogledom bocu konjaka. - Ej! Ej, luda e, šta radiš! - Šta? - Timur, koji se spremao da popije konjak, upitno je pogledao u Afandija. - Ne valja da se pije konjak i jede grož e! - Zašto? - To je isto kao da kuvaš jaretinu u mleku njegove majke! - Afandi, samo Jevreji ne kuvaju jare u mleku! - A ti kuvaš? - Ne - iznervirao se Timur. - Zašto sad u mleku... - E pa onda nemoj ni konjak da piješ sa grož em! - Afandi, ja vas poznajem samo tri minuta, ali sam ve uo toliko mudrosti da u je variti ceo mesec - upao sam u razgovor, privla i na sebe pažnju starca. - Mudri Geser me je poslao u Samarkand. Zamolio me je da na em njegovog starog prijatelja koji se nekada zvao Rustam. Poznajete li Rustama? - Naravno da ga poznajem - klimnuo je Afandi. - A ko je Geser? - Afandi! - Valentina Iljinišna je pljesnula rukama. - Nije mogu e da nisi uo za Velikog Gesera! - Geser... - zamišljeno je rekao starac. - Geser, Geser... Je li to onaj Svetli što je u Binkentu radio kao zlatar? - Afandi! Kako možeš da zameniš Velikog Gesera s nekakvim zlatarom! - Valentina Iljinišna bila je šokirana. - Ah, Geser! - Afandi je klimnuo. - Da, da, da! Pobednik nad Sotonom, Lubsanom i Gubkarom. Ko ne zna starca Gesera? - A ko zna starca Rustama? - ponovo sam upao pre nego što se Afandi upusti u nabrajanje slavnih Geserovih podviga. - Ja - gordo je rekao Afandi. - Samo, molim te, ne preuveli avaj, Afandi - zamolio je Timur. - Našem gostu je veoma važno da se sretne s Rustamom. - To je teško. - Iznenada je s Afandija spala sva šala. - Rustam se osamio. Pre deset godina su ga videli u Samarkandu, ali otad niko nije pri ao s Rustamom, niko... - Otkud vi znate za Rustama, Afandi? - nisam izdržao. Da nije bilo re i moje erke, ja bih mislio da me hvalisavi starac samo voza. - To je bilo davno. - Afandi je uzdahnuo. - U Samarkandu je živeo starac, sasvim glup, baš kao ovi žutokljunci. Išao je po gradu i plakao jer nije imao šta da jede. I odjednom mu je u susret izašao mo ni junak, ije su o i sijale, s elom visokim i mudrim. On je pogledao u starca i
rekao: „Dedice, zašto tuguješ? Zar ne znaš kakva je sila skrivena u tebi? Ti si Boška a! Ini!“ Junak je dodirnuo starca rukom i ovaj je dobio snagu i mudrost. A junak je rekao: „Znaj da je li no Veliki Rustam, postao tvoj u itelj." Eto, takva se pri a desila meni pre dvesta pedeset godina! Sude i po svemu, stražare ova pri a nije porazila ništa manje nego mene. Murat je zastao na kuhinjskim vratima, a Timur je prosuo konjak koji je sipao u aše. - Afandi, tebe je inicirao Rustam? - upitala je Valentina Iljinišna. - Sve sam ispri ao, pametnome dosta - odgovorio je Afandi uzimaju i ašu od Timura. A glupom možeš sto puta da ponoviš, ništa ne e shvatiti. - Zašto nam to ranije nisi ispri ao? - pitao je Timur. - Nije bilo povoda. - Afandi, u enik uvek može da pozove svoga u itelja - podsetio sam ga, - Tako je - potvrdio je Afandi sav važan. - Ja moram da se sretnem sa Rustamom. Afandi je uzdahnuo i ozbiljno me pogledao. - A da li Rustam mora da se sretne s tobom? Kako mi je odjednom preselo to isto nja ko mudrovanje! Zar oni u svakodnevnom životu me usobno razgovaraju baš tako? „Ženo, jesi li mi zgrejala ru ak?"- „O, mužu moj, zar moje vrele nežnosti nisu dostojna zamena toplini jela?“ Shvatio sam da se sad ne u uzdržati i da u se izraziti kako ne dolikuje gostu koga su, opet, do ekali tako srda no. Na sre u, neko je tiho pokucao na vrata i ušao je Ališer. Njegovo lice mi se nimalo nije dopalo. Ne bih se za udio kad bih Ališera video tužnog. Na kraju krajeva, mogao je da sazna da se njegova školska ljubav udala, rodila petoro dece, ugojila i da ga je, jednostavno, zaboravila. To bi bio razumljiv povod za tugu. Me utim, Ališer je o igledno bio uznemiren zbog ne eg drugog. - Zdravo - rekao je svojim bivšim kolegama, kao da se s njima rastao tek ju e. - Imamo problem. - Gde? - pitao sam. - Odmah preko tarabe.
GLAVA 3.
Posle Edinburga, trebalo je da svakog trena o ekujem nešto sli no. Ali ja sam se opustio. Ulice su se stapale sa zelenilom, voda pljuskala u kanalu, pa bu na isto nja ka pijaca i stroge kupole džamije, komšije Tamni iza zida i agresivno gostoprimstvo Svetlih - sve je bilo potpuno druga ije nego u Škotskoj. I inilo se da e jedina teško a biti potraga za starim magom, a ne u ljudskim spletkama. Ku u je opselo sto ljudi. Video sam me u njima i milicionare i dobro opremljene borce lokalnih specijalnih službi, i momke dobrovoljce koji su snažno stiskali automate. Okupile su se mnoge službe za naše hapšenje. Sve što se našlo u blizini. Ali, sve je to bila glupost. ak je i jedan Ališer, bez ikakve moje pomo i, mogao da okrene pamet i dvojici i stotini napada a. Nažalost, na svakog oveka pred ku om bile su ba ene zaštitne ini. Svaki Ini sposoban je da se sam sakrije od magijskog delovanja, kao i da zaštiti druge. I uopšte ne mora da ima visoki nivo da bi bacio zaštitne ini na stotinu ljudi. Radi se o tome da je sva magija koja uti e na ljudsku svest sama po sebi jednostavna i ne zahteva veliku snagu. Grubo re eno, za maga je magija koja pot injava razum džepni noži , a ne baca granata. Protiv nje vam nije potreban tenkovski oklop, ve laki pancir. Ako udarim istom Silom s vatrenim loptama, belim kopljima ili ognjenim zidom, mogao bih do temelja da spalim ceo gradski kvart. I za samu zaštitu dovoljne su manje mo ne amajlije i ari. Ali da bih napada e pot inio svojoj volji i rasterao ih, sa svakoga od njih moram najpre da skinem zaštitu. A to uopšte nije trivijalni zadatak. Postoji na desetine vrsta mentalnih zaštita, a kako ja sad da znam koju su iskoristili. A verovatno e biti (u svakom slu aju, ja bih upravo tako uradio) da svako od njih ima poseban štit, kombinovan sa dve-tri slu ajno odabrane zaštite re i. Na primer, kod jednog vojnika magijski štit i sfera smirenosti. Kod drugog sfera odricanja, ledena kora i barijera volje. Ajd sad pokušajte brzo da prona ete prilaz svakome! I još na rastojanju! - Pratili su me - objasnio je Ališer dok sam ja, stoje i kod prozora, sakrivši se u sopstvenu sferu odricanja, prou avao vojnike koji su okružili ku u. - Ne znam kako, ali od samog aerodroma. Sve vreme sam imao ose aj nelagode, ali nikoga nisam primetio. A posle, kada... kada sam odlazio od poznanice... pokušali su da me zadrže. Dve desetine ljudi. Nijedan Ini! Pokušao sam da se sakrijem od njih, ali oni me... vide! I mene su videli. Ne svi, ali neki vojnici su me o igledno primetili, bez obzira na sferu odricanja. Zna i, osim zaštitnih ini, na njih su bacili i one za potragu. Pogled srca, jasni pogled, pogled istine... magi ni arsenal u toj oblasti bio je baš obiman. Hiljadama godina su i Svetli i Tamni osmišljavali na ine kako da obmanu jedni druge. Eto, sad se to okrenulo protiv nas. - Kako si ušao? - pitao sam odlaze i od prozora. - Kroz Sumrak. Samo... - Ališer se pokolebao. - I tamo su me ekali. Na drugom nivou je neko posmatrao... brzo sam isko io. - Ko je posmatrao? Svetli, Tamni? Ališer je progutao knedlu i nervozno se nasmešio: - ini mi se da je to bio deva. - Glupost. - Ugušio sam želju da se narugam. - Deve ne postoje. - U Moskvi ne postoje, ali kod nas ih ima - samouvereno je rekao Timur. Uhvatio je moj pogled ka vratima koja su vodila kod Tamnih. - Antone, verujte, nisu oni! Nemaju razloga da nas
napadaju, pa zar bi ljude dovodili! Inkvizicija bi im za to glave otkinula! Klimnuo sam. Nisam ni pomislio da posumnjam u Dnevnu stražu Samarkanda. - Povežite se s Taškentom, s na elništvom - naredio sam. - Neka ih zaustave! - Kako? - Timur nije shvatao. - Na ljudski na in! Neka pozovu ministra odbrane ili unutrašnjih poslova! I zovite Inkviziciju! - Šta da kažemo? - pitala je Valentina Iljinišna, vade i stari mobilni telefon. - Recite da ovde imamo kriti nu situaciju. Narušavanje Velikog Sporazuma alfa prioritet. Ljudima su date informacije o Inima, uvla enje ljudi u sukob Straža, nezakonito koriš enje magije, nezakonito širenje magije, narušavanje sporazuma o podeli punomo ja... ukratko: narušavanje ta aka jedan, šest, osam, jedanaest i etrnaest Osnovnog priloga Sporazumu. Mislim da je dovoljno. Valentina Iljinišna je ve zvala. Ponovo sam pogledao kroz prozor. Vojnici su ekali i sedeli kod ograde. Gomila automata utke je posmatrala ku u. Od ega su ovde zidovi? Ako su od presovane trske, razbuca e ih za tili as... - Ah, kako si to lepo rekao! - neo ekivano je rekao Afandi. On je, kao i pre, sedeo za stolom i sa apetitom jeo kobasicu. Njegov bokal bio je pun, a flaša s konjakom na stolu prazna. Narušavanje Osnovnog priloga! Sad je sve jasno, da, sasvim je jasno! Nare uj, na elni e! Okrenuo sam se od Afandija. Krenulo je kako je krenulo. Onaj u koga se polažu sve nade glup je kao devona pre poznanstva s Geserom... - Momci, moramo da odemo - rekao sam. - Izvinite, tako je ispalo. - Antone, možete li da ih oterate? - pitao je s bojažljivom nadom Nodir. - Da ih pobijem, to je jednostavno. Da ih oteram, teško. Po eli su da kucaju na vrata koja su vodila u kancelarije Tamnih. Timur je došao do vrata, nešto je pitao i otvorio ih. Utr ali su dvojica Tamnih koji su tamo dežurali. Sude i po izbezumljenim izrazima lica, upravo su primetili opsadu i zahtevali su objašnjenja. - Šta to radiš, Svetli? - zavapio je onaj stariji. - Zašto si doveo ljude? - Tiho. - Podigao sam ruku. - utite! Imao je pameti da za uti. - Data situacija potpada pod prvu ta ku Priloga Velikom Sporazumu - rekao sam. Afandi se glasno zakašljao. Nevoljno sam ga pogledao iskosa, ali starac je samo progutao pun bokal konjaka i sad je ubrzano disao, pružaju i dlan ka ustima. Nastavio sam: - Ljudima su verovatno saopštili o našem postojanju. U datoj situaciji, u skladu sa Praškim sporazumom, ja, kao najja i mag, na sebe preuzimam rukovo enje svim prisutnim Inima. Svima prisutnima! Mladi Tamni pogledao je u starijeg. Ovaj se namrštio, klimnuo i rekao: - Nare ujte, viši. - Potpuna evakuacija Straža - rekao sam. - Sva dokumenta i magi ni artefakti treba da se unište. Postupite po nare enju. - Kako emo da odemo? - pitao je mladi tamni. - Da postavimo štitove? Odmahnuo sam glavom. - Bojim se da imaju za arane metke. Možemo da odemo samo kroz Sumrak. - O, Afandi je bio u Sumraku! - glasno je izgovorio starac. - Afandi može da hoda Sumrakom! - Afandi, ti eš po i sa mnom i Ališerom - naredio sam. - Ostali... Ališer je zabrinuto pogledao u mene i usnama izgovorio: - Deva... - Ostali, pokrivajte nas! - naredio sam.
- Zašto! - ipak se pobunio mladi Tamni. - Mi... Zamahnuo sam rukom i Tamni se skvr io, vrisnuvši od bola, primi i dlanove ka stomaku. - Zato što sam ja tako naredio - objasnio sam, skidaju i bol. - Zato što sam ja viši, a ti peti nivo. Razumeš? - Razumem. - Ma kako užasno bilo, u glasu Tamnog nije bilo ak ni sumnje. Pokušao je da se bori za prava, kažnjen je i priznao je moje pravo ja eg. Posle e, naravno, napisati gomilu pritužbi Inkviziciji. Ali sada e se pot initi. U tom trenutku, stražari su uništavali kancelarije. Stariji Tamni radio je sam, ali je kod njega tamo, verovatno, sve bilo pod kontrolom; naredbe za uništenje po protokolu su uvek vezane za sef i stavljene na sve papire. Svuda je kuljao dim, a dokumenta na stolovima su se gr ila, žutela i raspadala u prah. Svetli su sve palili ru no. I palili su s entuzijazmom: na moje o i, Timur je u sef uterao baca plamena, koji je potpuno probio metal i spalio sve unutra. - Nešto su se utišali - brižno je rekao Ališer gledaju i kroz prozor. - Vide e dim... I videli su ga. uo se glas poja an megafonom, koji je jakim akcentom pozivao: - Teroristi! Položite oružje i iza ite iz zgrade jedan po jedan! Opkoljeni ste! U protivnom, napaš emo vas! - Kakva glupost... - uznemireno je rekla Valentina Iljinišna. - Teroristi, kako da ne! Slede e sekunde, Ališer je odsko io od prozora, a staklo se razletelo uz zvonjavu. Vrte i se oko svoje ose, na pod je pao mali metalni cilindar. - Odlazimo! - povikao sam zaranjaju i u Sumrak. Posle samarkandske vru ine, hladovina prvog nivoa bila je ak i prijatna. U istom asu, siva magla je jako zasvetlela unaokolo. Koliko je zaslepljuju e zasijalo u ljudskom svetu, nisam smeo ni da pomislim. Na sre u, zvižduk, koji je cepao uši, nije se uo u Sumraku. Nikada nisam ni pomišljao da je zvu no-svetle a granata toliko strašna po Ine. Zajedno sa mnom, u Sumrak je uspela da u e samo Valentina Iljinišna - ovde je izgledala kao mlada, zgodna žena, oko trideset godina. Ostali stražari su bespomo no kružili po sobi: neko je pokušavao da protrlja o i, neko se držao za uši. Zvu no-svetle a granata zaslepljuje na deset-dvadeset sekundi. Dakle, više ne mogu da u u u Sumrak. - Pomozi ostalima! - povikao sam Valentini, a ja sam se bacio na vrata. Otvorio sam ih širom, naravno, ne u obi nom svetu, ve u Sumraku, i pogledao napolje. Ve su napadali. Ne toliko silovito, ali masovno: desetak specijalaca tr alo je ka ulazu, a vojnici su otvorili paljbu po prozorima. Napad je bio neusaglašen, kao što to uvek biva kad neki genije smisli da napravi zajedni ki odred milicionara, vojnika i specijalaca. Na moje o i, jedan od specijalaca je raširio ruke i pao: s le a ga je pogodio metak. No dobro, pro i e s modricama jer su svi imali pancire. Ali to što je ve nekoliko strelaca po elo ciljano da ga a u mene, uopšte nije bilo dobro. To je ili jasni pogled ili pogled istine. To je jako, jako ozbiljno. I meci su zaista bili dobro za arani: nisu samo delovali istovremeno u realnom sveti i na prvom nivou Sumraka ve su bili napunjeni i smrtonosnom magijom! Sko io sam. Na sre u, neprijatelji nisu bili ubrzani i prevaga u brzini bila je na mojoj strani. Zamahnuo sam rukom, dozvoljavaju i Sili da se slije s krajeva prstiju. Na zemlju sam prolio vatrenu kišu, pa je ispred napada a narastao zid plamena koji se dimio. Pa, deco, jeste li spremni da uletite u pravu vatru? Nisu bili spremni. Zaustavili su se (jedan se isuviše zatr ao, uleteo vilicom u vatru i
otrgao se uz vapaj), odstupili i po eli da podižu automatske puške. Razume se, nisam do ekao pucnje. Upao sam nazad u ku u, pretvorivši usput baca em plamena sumnjivi znak No ne straže u pepeo. U krvi mi je klju ao adrenalin. Rat? Odli no! Igra emo se rata! Na vrata sam postavio naredbu apsolutnog zatvora (postoje dve ini s ovim imenom, ali ona druga ne bi dala nikakve efekte kad bi se primenila na neživi predmet). Na sve zidove sam postavio laki štit da bi izdržali vatru iz automatskog oružja bar pet minuta. Naravno, napada i e primetiti da nešto ne valja, ali mi ionako nemamo mogu nosti da odemo potpuno neprimetno. U Sumrak su jedan za drugim ušli obojica Tamnih. Stajali su le ima okrenuti granati. Stariji se odmah namerio da ne im udari u prozor, ali ja sam ga uhvatio za ruku. - Šta to spremaš? Iskezio je duga ke, krive zube u grozomorni osmeh. Vidi, vidi, obi an slabi tamni mag, a kakve samo zubekanje ima! - Napuni e ga e. Malo. - Nagazi - složio sam se. - Samo ne ovde, pokrivaj svoju stranu! U sumrak je ušao i Timur, a za njim i Ališer koji je za sobom vukao Murata. Samo je Nodir trljao o i i nikako nije mogao da do e sebi; njega je zaslepilo najja e od svih. - Ališeru, uzmimo Afandija! - povikao sam. Došli smo do starca, koji je, kao i pre, sedeo za stolom i nameravao da se ustremi na nena etu flašu konjaka. - Na dva - rekao sam. - Jedan, dva... Isko ivši iz Sumraka, uhvatili smo Afandija ispod ruku i podigli ga sa stolice. Uspeo sam da slobodnom rukom pokupim torbu sa svojim stvarima i da je nabacim na rame. U ušima su mi grmeli rafali i zveketali meci koji su se odbijali u rikošetima o štit, a kroz prozor se video purpurni plamen. Veštim pokretom, starac je uspeo još jednom da se dohvati flaše pre nego što smo uspeli da se uvu emo u Sumrak. - Ah! - ogor eno je povikao. Flaša je ostala u obi nom svetu, a Afandijev dlan se sudario s prazninom. - Ah, propaš e proizvod! - Dedice, nije nam sad do proizvoda - izgovorio je Ališer s nevi enim strpljenjem. Neprijatelji su napali, odlazimo! - Ne emo se predati neprijateljima! - bodro je povikao Afandi. - Uboj! Kona no je u sumrak ušao i Nodir. Pogledao sam svoju improvizovanu vojsku: etvoro slabih Svetlih, dvojica slabih Tamnih, Ališer, proveren na moskovskim ulicama i Afandi kao pravi balast. Pa... nije sve tako loše. ak i da se negde kriju isti oni viši koji su bili i u Škotskoj, možemo da im pružimo dostojnu bitku. - Odlazimo! - naredio sam. - Ališeru, Afandi je tvoja briga! Valentina, Timure, vi idete prvi! Svi postavite magijske štitove! Odlazili smo pravo kroz zid. Na drugom nivou Sumraka ga uopšte ne bismo primetili. Na prvom je postojao i kao da je zadržavao kretanje. Ali ovde je u trku moglo da se pro e skoro kroz svaki materijalni predmet. I prošli smo. Samo je Afandiju zapela noga i on ju je dugo upao iz zida, probijaju i se na kraju tako što je unutra ostavio patiku. Ona e ostati da visi na prvom nivou Sumraka i lagano e truliti nekoliko meseci. Neki posebno osetljivi ljudi e je ak i prime ivati kraji kom oka... Naravno, ako posle napada zdanje ostane itavo. Sa strane gde smo izašli, opsada je bila slabija. Petorica vojnika s automatskim puškama nišanili su u zid, ne shvataju i, o igledno, zašto su tu postavljeni. Ispostavilo se da su dvojica bili za arani i da nas vide. Ne znam kako smo im izgledali: kao obi ni ljudi koji su isko ili iz zida ili
kao prozra ne senke. U svakom slu aju, na njihovim licima se nije pojavila radost, ve samo strah i spremnost da pucaju. Valentina je delovala pametno: njena mala kletva nije imala vidljiv efekat, ali pouzdani kalašnjikov jednog od vojnika je otkazao. A nesre ni Timur je kroz Sumrak bacio vatrenu loptu i spržio cev puške. Uzalud! Da, ovo dvoje više nisu mogli da pucaju. Ali njihovi drugovi, koji nisu bili sposobni da nas vide, opazili su ognjenu kuglu koja je udarila iz praznine i zapucali. Da li iz straha, ili su ih tako nau ili? U po etku mi se u inilo da on nije postavio štit. Rafali su ga bukvalno skroz izrešetali. Gledao sam kako Timurova le a jedan za drugim buše meci. On se srušio i tek sam tad video da je ipak imao štit. Slabašan, samo spreda, ali ga je imao. Za arani meci prošli su kroz magi ni oklop. Isti rad kao u Edinburgu! - Time! - povikao je Nodir, nadvivši se nad drugom. - Time! To ga je spasio. Vojnici, koji su napamet pucali, poslali su nekoliko šaržera iznad njegove glave. A onda više ništa nisam uspeo da uradim, Murat je pošao u kontranapad. Oni nisu imali neki veliki izbor kletvi. Provincijalni magovi, koji su se odvikli od zaseda i koji nisu mnogo ja i od prirode, nisu bili spremni na okršaj s ljudima koji su umeli da ubijaju Ine. Murat je primenio meni nepoznatu varijantu belog ma a. Teoretski, ova kletva trebalo bi da ubija samo Tamne Ine i ljude koji su u potpunosti zastranili u zlo. Prakti no, ovek mora da bude edni monah, koji svoje dane provodi u molitvama i meditaciji, da mu nemilosrdni udarac ne bi naneo štetu. Svaka trag agresije, svaki strah, oveka ine ranjivim na isto Svetlo. U ovim uzbekistanskim momcima u vojnim uniformama, straha i agresije bilo je napretek... Belo se ivo pokosilo je etvoro vojnika kao oštra kosa klasje pšenice. Napola. S prate im fontanama krvi i drugim gadostima. Peti vojnik bacio je pušku i dao se u beg uz bezumni krik. ak iz Sumraka, njegovi pokreti izgledali su brzi koliko je petama dao vetar! Obišao sam Murata koji se ukopao u mestu. Belo se ivo je ve bledelo u njegovoj ruci. Izgledao je smireno i kao da je pospan. Pogledao sam magu u o i i u njima našao odgovor na svoje pitanje. To je sve. On je ve odlazio. Seo sam pored Nodira i protresao ga za rame - Idemo. On se okrenuo prema meni. Za eno je rekao: - Ubili su Timura. Ustrelili su ga! - Vidim. Idemo. Nodir je zavrteo glavom. - Ne. Ne možemo ovde da ga ostavimo... - Možemo i ostavi emo ga! Telo ne e dospeti u ruke neprijatelja, raspaš e se u Sumraku. Svi emo tamo oti i pre ili kasnije. Ustaj! On je ponovo odmahnuo glavom. - Ustaj. Potreban si Svetlosti. Nodir je zastenjao, ali se pridigao. I tu su se njegove o i zadržale na Muratu. Nodir je vrteo glavom, kao da se trudio da otrese utiske. Bacio se ka Muratu, pokušavaju i da ga uhvati za ruku. Njegovi prsti uhvatili su samo vazduh. Murat se topio, rastvarao se u Sumraku. Mnogo brže nego što e trebati mrtvom Timurovom telu. Svetli mag mora da poseduje mnogo ve e
životno iskustvo da bi sebe ubedio u pravi nost ubistva etvorice ljudi. Ja bih, verovatno, mogao da se uzdržim. Murat ne. - Odlazimo! - Ošamario sam Nodira. - Odlazimo! On je ipak uspeo da se sabere. Zateturao se za mnom. Od kancelarije, koju su još napadali, od dvojice drugova, jednog mrtvog i drugog koji umire. Napred je išla Valentina, a pored nje Tamni. Ališer je vukao otrežnjenog i smirenog Afandija. Nodir i ja smo izjedna ili korake. Za nama su opet po eli da pucaju - krici preživelog vojnika privukli su pažnju. Opet sam postavio ognjeni zid i, ne zadržavaju i se, ubacio u stari pežo kod ograde malu plamenu loptu. Automobil se veselo prelomio, dodavši azijskom pejzažu deli francuskog šarma. Bilo je lakše da se odstupa u nastaloj gužvi. Uz to, u Sumraku je ograda oko bašte zjapila u rupama, a susedna ku a više nije postojala. Ulicom, na kojoj nije bilo ljudi, dotr ali smo do raskrsnice i skrenuli u istu takvu uzanu ulicu, koja je vodila od pijace. U gradu verovatno svaki put vodi ka pijaci... Nodir je as uzdisao, as je psovao. Afandi se sve vreme osvrtao, gledaju i s enjem na bitku koja je besnela oko prazne zgrade. Mogu e je da su u gužvi napada i ve po eli da ga aju jedni u druge. Tamni su se bolje držali. Valentina Iljinišna išla je sredinom, a Tamni su pametno štitili bokove. Ja sam ak zaklju io da smo se udaljili od potere. I to je bila glupa greška, neoprostiva za višeg maga. Ili gotovo neoprostiva. Ionako nikada do kraja nisam verovao u postojanje deva. Evropska tradicija su golemi, bi a napravljena od gline, drveta, pa ak i od metala. Drvene u Rusiji od milja zovu lucima, iako je poslednji lutak, koji je stvarno radio, istrulio još u osamnaestom veku. Kako su ih zvali savremenici, ne znam. Na asovima su nas u ili kako se prave luci i to je bilo i smešno i pou no. Oživljeni drveni lutak mogao je da hoda, da izvršava najjednostavnije poslove, ak i da razgovara... ali bi se pretvorio u prah za nekoliko minuta. Da bi drveni golem postojao makar i nekoliko dana, mag mora da bude izuzetno jak i vrlo vešt, a glupave lutkice su potpuno nepotrebne iskusnim magovima. Još teže je da se oživi lutak napravljen od metala. Se am se kako je Sveta za Na ušku jednom napravila lutka od kancelarijskog materijala, koji se kretao, ali je on bukvalno napravio tri koraka, posle ega je zauvek zamro. Glina je, za udo, plasti na i pogodna za animaciju, dugo drži magiju, ali se danas od nje golemi retko prave. A evo, na Istoku su postojali deve. Ta nije, smatralo se da su postojali. U suštini, to su ti isti golemi, samo što nemaju nikakvo materijalno telo: oživljeni ugrušci Sumraka, vrtlozi Sile. Prema legendama, stvaranje deva (Arapi su ih eš e nazivali džinovima) smatralo se svojevrsnim ispitom za magove na višem nivou. Kao prvo, trebalo je napraviti deva, a onda ga pot initi sebi. Neki su posrnuli na prvoj etapi, ali je daleko tužnija bila sudbina onih koji su podbacili na drugoj. Ja sam deve smatrao legendama. Ili, u krajnjem slu aju, najre im eksperimentom koji je uspeo jednom ili dvaput nekome od najve ih magova u drevnim vremenima. I tim pre nisam mislio da deve postoje i danas. Lokalni stražari su, izgleda, verovali u njih. Me utim, oni nisu imali dovoljno mo i ni da vide približavanje deve. Mladi Tamni, nisam ni saznao njegovo ime, povikao je i zamlatarao rukama, kao da se brani od ne ega nevidljivog. Nešto ga je podiglo sa zemlje, ponelo po vazduhu i zaustavilo. Dok je urlao i bacakao se u visini krova ku e na sprat, drhte i sam video da se bokovi Tamnoga skupljaju, kao od pritiska džinovskog dlana, a da se ode a ugljeniše. Krik se pretvorio u šištanje. A onda se na telu Tamnoga pojavio krvavi pojas, kao duga. Trenutak i prese eno - ili bolje re i pregrizeno - telo palo je na zemlju. - Štitovi! - povikao je Ališer.
Nisam po eo da poja avam svoju zaštitu. Kao prvo, nisam znao ho e li on uopšte pomo i protiv deve. Kao drugo, jedini ko može da mu se suprotstavi bio sam ja. Zaronio sam na drugi nivo Sumraka. I tu sam video devu. Gipko telo, napravljeno od struje plamena i dima, zaista je podse alo na džina iz bajke. Preovladavala je siva boja, ak su i latice plemena bile crno-sive, s jedva uhvatljivim purpurnim odsjajem. Deva nije imao noge: torzo mu se sužavao i pretvarao u zmijsko telo koje se izvijalo prilikom kretanja. Zemlja ispod njega ispuštala je paru, kao vlažno rublje na toploti. Glava, ruke i genitalije, koje su iz zmijske polovine ružno štr ale, u potpunosti su izgledale kao kod ljudi. Samo su bile ogromne: deva je bio od pet do pet i po metara visok i sastojao se od dima i plamena. O i su mu gorele vatrom. Bio je to jedini jarki detalj, i na telu deve i na celom drugom nivou Sumraka. I udovište je videlo mene, baš kad se spremalo da pruži ruku prema Valentini. Deva je radosno i s neo ekivanom agilnoš u zapuzao ka meni. Kakva je to moda za gmizavcima? U Škotskoj dvoglava zmija, u Uzbekistanu zmija- ovek... Radi probe, bacio sam na devu plamen. Baš nikakav efekat nisam postigao: plamen se rastvorio u telu monstruma. Posle sam ga po astio trozupcem: deva je zadrhtao, ali nije usporio kretanje. Pa, dobro... Dozvolio sam Sili da mi pote e rukom i napravio belo se ivo. Naravno, to je bio poslednji Muratov postupak. Me utim, izgleda da sam uzalud sledio primer uzbekistanskog maga: belo se ivo je lako prošlo kroz devino telo, ali mu nije nanelo nikakvu štetu. Nije bilo vremena da se razmišlja o uzrocima neuspeha. Deva se razmahao i udario rukom. Uspeo sam da odsko im. Ali usledio je lukavi udarac zmijskim repom, za mene veoma neo ekivan. Ostao sam etvoronoške na zemlji. Deva je sve ano klepetao nadvivši se iznad mene, a ja nikako nisam mogao da se podignem. Iz nekog razloga, uopšte ga se nisam uplašio, ve sam samo osetio odvratnost kad sam ugledao kako se monstrumov penis podiže u erekciji. Jednom rukom, deva je stiskao penis i po eo njime da maše. Da li je masturbirao ili se spremao da me njime udari kao vatrenom motkom? I šta sad, zar da umrem od penisa udovišta bez mozga?!? Više nisam pokušavao da napravim belo se ivo. U dlanu sam sakupio Silu i udario po devu znakom Tanatosa. Deva je zadrhtao. Slobodnom rukom se po ešao po grudima, tamo gde je dobio udarac. Tanke struje dima izvijale su se kao kosa iz njegovog dlana. A onda je po eo da se smeje, stiskaju i penis kao i pre, koji se ve pove ao do razmera palice za bejzbol. Od deve je izbijala vru ina: ne živa toplota, ve vreo vazduh, kao od raspaljene vatre. Nije on baš toliko bez mozga. Verovatno sam ja gluplji od njega jer sam znakom smrti udario bi e koje nije živo. - Ah, avole, pohotni psu, bludni ostatku bolesne gliste! - razlegao se iza devinih le a poznati glas. Starac Afandi požurio je na drugi nivo Sumraka! I ne samo što je ušao ve je vrsto uhvatio devu za rep i pokušavao da ga odvu e od mene! udovište se polako okrenulo, bukvalno ne shvataju i ko se usudio da mu se tako bezobrazno obrati. Prestao je da se eška i zabacio iznad starca ruku stegnutu u pesnicu. Zabi e ga u zemlju! A ja sam gr evito prosejavao sme e koje se nakupilo u mojoj glavi. Sve što se ti e golema, od prvih vežbi i bajki koje sam ikada uo od Semjona. Deva je isti takav golem. Golemi mogu da se unište! Golemi... golemi... golemi su kabalisti ki, golemi su motivisani i slobodni, golemi služe za zabavu... o nemogu nosti pravljenja plasti nog golema... kletve protiv golema... Olga je jednom pri ala... nikome više ne treba ume e... a zakletva u principu nije teška, samo
zahteva mnogo Sile... - Prah i pepeo! - povikao sam zabacuju i ruku u pravcu deve. Sad je sve zavisilo od toga da li sam pravilno složio znak. Kao obi ni šipak, koji se naširoko koristi u magijskim pokretima, samo je mali prst isturen napred, paralelno sa velikim prstom. Nije uzalud, oh, nije uzalud što nas ceo mesec u e da razvla imo prste. Svaki pijanista može da nam pozavidi... Monstrum se uko io. Onda se polako okrenuo ka meni. Crvena vatra u njegovim o ima se gasila. Deva je tanko zaski ao, kao štene kome su prikleštili šapu. Raširio je dlan. Penis se odvalio i raspao u brdo iskri, kao ugarak koji je izleteo iz vatre. Zatim su po eli da mu se raspadaju prsti na rukama. Deva više nije ski ao: jecao je, pružaju i ka meni ruke bez prstiju i okre i oslepelu glavu. Tako su ih krotili i veliki magovi sa Istoka... Ja sam držao i držao znak praha, dozvoljavaju i Sili da te e kroz mene. Dugo. Tri minuta po vremenu drugog nivoa, sve dok se deva kona no nije pretvorio u šaku pepela. - Hladno je, a? - rekao je Afandi cupkaju i. Prišao je do ostataka deve, ispružio i protrljao ruke, greju i se. Onda je pljunuo u pepeo, promrmljavši: - Pu, sine greha i o e podlosti... - Hvala, Afandi - rekao sam ustaju i sa zemlje prekrivene injem. Na drugom nivou je zaista bilo užasno hladno. Dobro je što sam nekakvim udom uspeo makar da ne izgubim torbu ša stvarima, koja je i dalje visila na mom ramenu. Mada... Možda to udo ima veze sa nekom Svetlaninom dobrodušnom bajalicom? - Hvala, dedice. Hajdemo odavde, bi e vam teško ako se ovde dugo zadržite. - Ah, hvala, mo ni ratni e. - Afandi je zasijao. - Ti si meni rekao hvala? Ponosi u se time celog svog besciljnog života! Onaj koji je pobedio devu zahvalio se meni! utke sam ga uzeo za lakat i povukao na prvi nivo. Toliko sam snage uložio u uništavanje deve da je i meni samom bilo teško da boravim u Sumraku.
GLAVA 4.
U ajdžinici je bilo sumra no i prljavo. Ispod plafona, oko slabih lampica u isprljanim abažurima, zujale su masne muve. Sedeli smo na umaš enim i šarenim jastucima - ili malim madracima - oko niskog stola, visine oko petnaest santimetara od poda. Najobi nijeg stola, samo sa skra enim nogama. Na stolu je bio stolnjak jarkih boja, i on prljav. U Rusiji bi takav lokal momentalno zatvorili. U Evropi bi vlasnika bacili u tamnicu. U SAD bi vlasniku razvukli nov anu kaznu nevi enih razmera. A negde u Japanu, vlasnik ovakvog lokala bi od stida izvršio samoubistvo. Ali tako zanosan miris hrane kao u ovoj maloj i potpuno neturisti koj ajdžinici, nigde nisam osetio! Pobegavši poteri, podelili smo se. Tamnije otišao da traži svoje i da izvesti o onome što se dogodilo. Valentina Iljinišna i Nodir otišli su da sakupe rezerviste No ne straže, pozovu Taškent i zatraže poja anje. A Ališer, Afandi i ja uzeli smo taksi i došli do ove ajdžinice negde na obodu Samarkanda, pored malog bazara. U meni se rodila sumnja da u Samarkandu ima više desetina bazara i da ih je više od muzeja i bioskopa zajedno. Usput sam sebi za arao masku i postao sam Timurov dvojnik. Iz nekog razloga, mladi magovi smatraju da je preuzimanje spoljašnjosti pokojnika loš znak. Narodna verovanja povezana s tim su razna, od brzo eš umreti pa do pokupi eš loše navike. Možda su navike kao buve koje se posle smrti doma ina razbeže na sve strane u potrazi za onim ko na njega najviše li i... Nikada nisam bio sujeveran, pa sam Timurovu spoljašnjost uzeo bez kolebanja. Svejedno sam morao da se maskiram u lokalca. Došljak sa evropskom spoljašnjoš u bi u ovoj ajdžinici izgledao jednako loše kao i Papuanac na kosidbi u ruskoj stepi. - Ovde je hrana izuzetno ukusna - objasnio je Ališer tiho dok je naru ivao. Ne razaznaju i ni re uzbe kog, u prisustvu mladog mom a konobara, ja sam samo utao. Afandi je, na sre u, samo povremeno krkljao, brisao zalizak i gordo gledao ka meni. O igledno, pogled je podrazumevao: „Kako smo onog devu, a?“ Ja sam u odgovor poslušno klimao glavom. - Verujem - odgovorio sam. Kod zida je stajao veliki kineski radio-magnetofon sa ogromnim promuklim zvu nicima i raznobojnim, treperavim lampicama. ula se neka njihova narodna melodija, što je u po etku bilo zanimljivo, ali beznadežno iskvareno doradom u ritmu savremene muzike i kvalitetom magnetofona. Zato je ja ina zvuka bila dovoljna da možemo mirno da govorimo na ruskom, ne rizikuju i izazivanje iš avaju ih pogleda suseda. - Ukusno miriše. Samo, izvini, ovde je pomalo prljavo. - Nije to prljavština - odgovorio je Ališer. - Ta nije, nije to ta vrsta prljavštine. Znaš, kad u Rusiju do u ljudi iz Zapadne Evrope, oni se tako e mršte: tobože, kod vas je svuda prljavo. A ono nije prljavo zato što se ne isti! U Rusiji je druga ije tlo i ima više erozije zemlje, pa se u vazduh diže dosta prašine koja posle pada svuda. Kad bi u Evropi oprao trotoar sapunom, on bi bar tri dana ostao ist, možda bi tek komadi papira naneo vetar. A u Rusiji, makar i jezikom da ližeš, prašina e napadati opet za nepuni sat. U Aziji ima još više prašine, zato i Evropljani i Rusi kažu: „Prljavština, nekultura, divljaštvo!“ To je nepravda! Jednostavno, takva je okolina! Kad u Aziji lepo miriše, to nije prljavština. U Aziji ne treba verovati o ima, ve nosu! - Zanimljivo - rekao sam. - Nikada nisam o tome razmišljao. Sigurno su zato na Istoku ljudske o i uže, a nosevi ve i? Ališer me je mra no pogledao. A onda se na silu nasmejao: - Dobro, uspeo si. Smešno je. Ali ja zaista tako mislim, Antone. Na Istoku je sve
druga ije. - ak i Ini - klimnuo sam. - Ališeru, ja nisam poverovao u devu. Izvini. - Znaš, po tvom opisu, to nije bio onaj koji je mene pratio - ozbiljno je rekao Ališer. Onaj je bio niži rastom, ali okretan. S nogama. Pre je li io na majmuna s rogovima. - Fuj za njih, izmet stvaranja sveta, delo neodgovornih magova! - dodao je Afandi. Anton i ja smo pobedili te nemoralne, razvratne deve! Da si samo video tu bitku, Ališeru! Mada, mladi u ne prili i da gleda pornografiju... - O e Afandi... - po eo sam ja. - Molim vas! - Zovi me jednostavno bobo! - naredio je Afandi. - Šta to zna i? - pitao sam sumnji avo. - To zna i dekica. - Starac me je potapšao po ramenu. - Ti i ja smo pobedili deve, sad si mi kao ro eni unuk! - Afandi-bobo - zamolio sam. - Molim vas, ne pominjite tu borbu. Jako mi je neprijatno, nisam odmah mogao da pobedim devu. - Deve! - vrsto je ponovio Afandi. - Devu? - naivno sam predložio. - Deve! Tamo ih je bilo dvojica! Veliki je stezao malog u ruci i mahao njime levo-desno, desno-levo! Afandi je ustao i vrlo slikovito predstavio ponašanje deva. - Hej, veliki ratni e Afandi - brzo je rekao Ališer. - Bilo ih je dvojica. Anton drugog nije primetio od straha. Sedite, nose nam aj. Desetak minuta pili smo aj i jeli slatkiše. Prepoznao sam alvu, ratluk i nešto poput baklave. Sva ostala isto nja ka poslasti arska udesa bila su mi nepoznata. Naravno, to mi nije smetalo da uživam u ukusu. Bilo je tu raznobojnih kristala od še era (više sam voleo da ne razmišljam ime su ih ta no bojili), namotaji tankih, veoma slatkih niti, nešto što je li ilo na alvu, ali belo, i suvo vo e. Sve je bilo vrlo ukusno. I sve vrlo slatko, što je nama bilo posebno važno. Posle gubitka Sile, uvek vam se jede slatko. Neka i radimo s tu om Silom, pa neka je i samo preraspore ujemo u prostoru, nije to lako. Glukoza u krvi tako brzo opada da se lako padne u hipoglikemi ku komu. Ako se to dogodi u Sumraku, samo udo može da vas spase. - Sad e da donesu šurpu i pilav - rekao je Ališer, sipaju i sebi ve petu šolju zelenog aja. - Ovde je hrana jednostavna. Ali prava. Za utao je. Razumeo sam o emu razmišlja. - Oni su poginuli u borbi. Kako stražarima i dolikuje - rekao sam. - To je bila naša borba - tiho je izgovorio Ališer. - Zajedni ka. ak i za Tamne. Mi moramo da prona emo Rustama i niko nas u tome ne sme spre iti. Evo, Murata mi je stvarno žao... ljude je pokosio... nije uspeo da podnese. - Ja bih uspeo - mra no je rekao Ališer. - I ja - priznao sam. Razmenili smo poglede pune razumevanja. - Ljudi protiv Inih. - Ališer je uzdahnuo. - Ne mogu da verujem! Kao u košmaru! Sve su ih za arali, to je posao za višeg! - Najmanje troje viših - rekao sam. - Tamni, Svetli i inkvizitor. Vampir, iscelitelj i borbeni mag. - Nastupa smak sveta. - Afandi je odmahnuo glavom. - Nikada nisam mislio da e se spojiti Svetlost, Tama i Strah... Brzo sam pogledao u njega i uspeo sam da uhvatim kratki trenutak, pre nego što se priglupi izraz vratio na Afandijevo lice. - Nisi ti tako glup koliko se praviš, Afandi - rekao sam tiho. - Zašto se ponašaš kao starac
koji kao da je sišao s uma? Afandi se smejao nekoliko sekundi. Onda se uozbiljio: - Slabome je lakše da izgleda kao budala, Antone. Samo jak može sebi da dozvoli da bude pametan. - Nisi ti ni tako slab, Afandi. Ušao si na drugi nivo i boravio tamo pet minuta. Znaš li neki trik? - Rustam je imao mnogo tajni, Antone. Dugo sam posmatrao Afandija, ali star evo lice ostalo je staloženo. Onda sam pogled prebacio na Ališera. On je izgledao zamišljeno. Zanimljivo, i on i ja smo došli na istu pomisao? Bar e biti da jesmo. Afandi je Rustam? Glupavi starac, koji ve decenijama pomirljivo posprema kancelariju provincijske Straže, jedan je od najstarijih magova na svetu? Sve je mogu e. Sve što padne na pamet. Kažu da s godinama svaki Ini menja karakter, da se pojednostavljuje: u prvi plan izbija nekakva jedinstvena, dominantna crta li nosti. Lukavom Geseru je bilo do intriga, pa to radi i danas. Tom Lermont, koji je maštao o mirnom i lagodnom životu, sada održava svoju bašticu i radi kao preduzetnik. A Rustam, ako je u njegovom karakteru preovladavala tajnovitost, u celosti je mogao da doživi potpunu paranoju i da se sakrije u obli ju slabog i ograni enog starca... Ako je tako, on se ne e razotkriti, ak i da mu kažem da sam se dosetio. Nasmeja e mi se u lice i po e staru pesmicu o svom u itelju... A on uopšte nije ispri ao da je Rustam njega inicirao! On je tu pri u ispri ao u tre em licu: Rustam, glupi starac, inicijacija. Mi smo samo smestili Afandija na mesto glupog starca! Ponovo sam pogledao u Afandija. Sad je moja raspaljena mašta bila spremna da u njegovom pogledu prona e i lukavstvo i paranoi nu tajnovitost, ak i jetkost. - Afandi, moram da razgovaram s Rustamom - rekao sam pažljivo biraju i re i. - To je stvarno važno. Geser me je poslao u Samarkand, zamolio me je da prona em Rustama i da ga u ime se anja na staro prijateljstvo zamolim za savet. Samo za savet! - Dobra je to stvar, staro prijateljstvo - klimnuo je glavom Afandi. - Jako dobra! Kad je ima! Ali ja sam uo da su se Rustam i Geser posva ali. Toliko su se posva ali da je Rustam pljunuo za Geserom i rekao da ne želi više nikad da ga vidi na uzbekistanskoj zemlji. A Geser se onda nasmejao i odgovorio da onda Rustam treba sam sebi da iskopa o i. Na dnu flaše dobrog starog vina može da ostane gorki talog, a što je vino starije, to je talog gor i. Tako i staro prijateljstvo može da izrodi jako, jako veliku gor inu! - U pravu si Afandi - rekao sam. - U svemu si u pravu. Geser je rekao još jednu stvar. On je Rustamu sedam puta spasao život. A Rustam je njemu spasao život šest puta. Doneli su nam šurpu i mi smo za utali. Ali, i posle toga, kad se mom udaljio, Afandi je sedeo vrsto stegnutih usana. I s tako uko enim izrazom lica kao da je nešto brojao u mislima. Ališerov i moj pogled su se susreli. Ališer je jedva primetno klimnuo glavom. - Kaži, Antone - izgovorio je na kraju Afandi. - Ako se tvoj prijatelj uznemirio kad ga je voljena žena napustila... ako se toliko uznemirio da je odlu io da napusti ovaj svet... a ti si došao kod njega i živeo s njim mesec dana, pio vino od jutra do mraka, primoravao ga da odlazi u posete i pri ao mu kako provodiš mnogo vremena pored lepih žena... Da li se to smatra spasavanjem života? - Mislim da to zavisi od toga da li je prijatelj zaista bio spreman da se rastane od života zbog ljubavi - oprezno sam rekao. - Svakom muškarcu koji je doživeo nešto sli no inilo se da nema razloga da živi. Ali, vrlo, vrlo retko bi oni izvršili samoubistvo. A oni su uglavnom bili
glupi, golobradi mladi i. Afandi je ponovo za utao. A kod mene je, kao da je sa ekao pauzu, zazvonio telefon. Izvadio sam ga potpuno uveren da zove Geser, koga su obavestili o onome što se dogodilo, ili Svetlana, koja je osetila da nešto ne valja. Ali na displeju nije bilo nikakvog broja niti imena. On je samo svetleo jednako sivom svetloš u. - Da? - rekao sam. - Antone? - upitao je glas. Poznati glas, sa blagim pribalti kim akcentom. - Edgare? - obradovao sam se iskreno. Nijedan Ini se ne e obradovati pozivu inkvizitora. Tim pre ako je taj inkvizitor bivši tamni mag. Ali, sada je bila vanredna situacija. Bolje Edgar nego neki nepoznati osvetnik naki en amajlijama od glave do pete, koji sumnja u sve i svakoga. - Antone, ti si u Samarkandu. - Edgar, naravno, nije pitao, ve je potvr ivao. - Šta se tamo dešava? Naši razvla e portal od Amsterdama do Taškenta! - A zašto do Taškenta? - nisam shvatio. - Tako je jednostavnije. Tu trasu smo oduvek koristili - objasnio je Edgar. - Šta se to dešava tamo kod vas? - Jesi li upoznat sa Edinburgom? Edgar je samo podsmešljivo frknuo. Da, glupog li pitanja! U Inkviziciji teško da ima ak i pripravnika koji nisu uli za pokušaj otimanja Merlinovog artefakta. Šta onda da se kaže za iskusne saradnike. - Po svemu sude i, u pitanju je ista grupa. Samo, tamo su koristili usluge najamnika. A ovde su zaludeli lokalne vojnike i policajce. Svi sa amajlijama i za arani, oma ijani meci... - Razumem, moj godišnji odmor je završen - beznadežno je rekao Edgar. - Da bar nisi ti otišao tamo! Povukli su me s plaže jer imam iskustva u radu s tobom! - Cenim takvu pažnju - rekao sam zlonamerno. - Je li ozbiljno? - upitao je Edgar, usporivši. - Stotinu ljudi okrenutih protiv obe lokalne Straže. Prilikom bega su pala dvojica Svetlih, a posle nas je napao deva i napola pregrizao Tamnog. Trebalo mi je tri minuta da ga savladam! Edgar je opsovao. Upitao je: - ime si ga mlatio? - Prahom i pepelom. Dobro je što sam slu ajno zapamtio... - Zadivljuju e! - sarkasti no je izgovorio Edgar. - Mladi moskovski mag slu ajno se setio kletve protiv golema, koja se nije koristila sto godina! - Ve pišeš izveštaj? - nasmejao sam se umesto odgovora. - Dolazi, svide e ti se. Ina e, obavezno se podseti gradiva o golemima, kolaju glasine da ovde vršlja još jedan. - Pravi košmar... - promrmljao je Edgar. - Ja sam na Kritu. Stojim na plaži u kupa im ga ama. Žena mi maže le a zaštitnom kremom za sun anje. A meni nare uju da za tri sata budem u Amsterdamu i da momentalno odem u Uzbekistan! Kako se to zove? - Globalizacija, dragi gospodine - saopštio sam. Edgar je uzdahnuo u slušalicu. Onda je rekao: - Ubi e me žena. Mi smo na medenom mesecu. One je, ina e, veštica! A mene pozivaju u tamo neki Uzbekistan! - Edgare, ne ide da kažeš tamo neki - opet se nisam uzdržao od zle namere. - Jednom smo živeli u istoj državi. Smatraj to svojim zakasnelim patriotskim dugom. Edgar o igledno nije bio raspoložen ni za sarkazam, ni za nadmudrivanje. Teško je uzdahnuo, a onda je pitao: - Kako da te na em?
- Pozovi me - jednostavno sam odgovorio. I prekinuo vezu. - Inkvizicija - s razumevanjem je klimnuo Ališer. - Uvek dolaze poslednji. Vala, ima e posla ovde. - Za po etak bi mogli i svoje redove malo da po iste - rekao sam - jer neko otkucava i u njihovoj kancelariji. - Ne mora da zna i - Ališer je pokušao da stane na stranu Inkvizicije. - To može da bude i inkvizitor u obustavi. - Stvarno? I kako su onda saznali da nas je Geser poslao u Samarkand? Misliš da je on raportirao Inkvizicji! - Me u izdajnicima je i svetli iscelitelj - podsetio me je Ališer. - Ho eš da kažeš viši Svetli iz naše No ne straže? Iscelitelj? I on radi za neprijatelja? - Da, makar i tako bilo! - tvrdoglavo je rekao Ališer. - Kod nas u Straži postojao je samo jedan svetli iscelitelj višeg nivoa - mirno sam podsetio. - Ta nije, samo jedna. Moja žena. Ališer je ustuknuo. Zavrteo je glavom: - Oprosti, Antone! Nisam ništa sli no mislio! - Ah, dosta sva e! - rekao je Afandi ranijim budalastim glasom. - Šurpa se ohladila! Šta ima gore od hladne šurpe? Samo vrela votka! Pogledao je oko sebe kao lopov i prešao rukom preko posuda sa šurpom. Iz rashla ene orbe ponovo je krenula para. - Afandi, kako da razgovaramo sa Rustamom? - ponovio sam. - Jedi šurpu - zarežao je starac. I dao nam primer. Odlomivši komad lepinje, prihvatio sam se šurpe. Šta da se radi, Istok je Istok. Ovde ne vole da odgovaraju direktno. Sigurno su najbolje diplomate na svetu sa istoka. Da i ne nikad ne govore, ali to uopšte ne zna i da su uzdržani... Tek kad smo i Ališer i ja posrkali šurpu, Afandi je sa uzdahom rekao: - Verovatno je Geser rekao istinu. On verovatno može da traži od Rustama odgovor. Ali jedan odgovor na jedno pitanje. Pa dobro, i to je mala pobeda! - Odmah. - Klimnuo sam glavom. Pitanje je, naravno, trebalo da se postavi pravilno, i tako da se ne ostavi mogu nost za dvosmisleni odgovor. - Trenutak... - Zašto žuriš? - za udio se Afandi. - Trenutak, sat, dan... Razmisli. - Ja sam, u principu, spreman - rekao sam. - I šta? Koga eš da pitaš, Antone Gorodecki? - nasmejao se Afandi. - Rustam nije ovde. Postavi eš svoje pitanje kad odemo kod njega. - Rustam nije ovde? - Umalo nisam izgubio mo govora. - Nije - vrsto je odgovorio Afandi. - Oprosti ako su te neke od mojih re i dovele u zabludu. Ali moramo da odemo na Plato demona. Pomislio sam da po injem da razumem zašto se Geser posva ao s Rustamom. I da je Merlin, bez obzira na sva svoja zlodela, ipak bio Ini dobre duše i velikog strpljenja. Zato što Afandi jeste Rustam. Nema potrebe da se ide kod proro ice! - Sad u ja... - Afandi je ustao i krenuo prema vratancima u uglu ajdžinice. Na vratima je bila postavljena plo ica sa muškom siluetom, jasna i bez prevoda. Zanimljivo je da nije bilo vrata sa ženskom siluetom. O igledno, žene u Samarkandu nemaju naviku da provode vreme u ajdžinicama. - Baš je cve ka ovaj Rustam - promrmljao sam koriste i priliku. - Suva vo ka. Tvrdoglava suva kajsija.
- Antone, Afandi nije Rustam - rekao je Ališer. - Šta? Poverovao si mu? - Antone, pre deset godina, Rustama je prepoznao moj otac. Ja tada tome nisam pridavao veliki zna aj... Šta sad, živ je drevni viši, i šta s tim? Mnogi od njih su napustili posao i žive neprimetno me u ljudima... - Pa? - Moj otac je poznavao Afandija. Znao ga je sigurno pedeset godina. Ja sam se zamislio. - A šta ti je ta no otac ispri ao za Rustama? Ališer je namrštio elo. Onda je vrlo precizno, kao da ita s papira, izgovorio: - Danas sam video Velikog, koga sedamdeset godina niko i nigde nije sreo. Velikog Rustama. Geserovog prijatelja, a onda neprijatelja. Prošao sam pored njega. Prepoznali smo jedan drugog, ali smo se pretvarali da se ne vidimo. Dobro je što se tako mali Ini, kao što sam ja, nikada ni sa kim nije posva ao. - I šta s tim? - Došao je red na mene da se raspravljam. - Tvoj otac je, na kraju krajeva, mogao da prepozna Rustama koji se zamaskirao u Afandija. I da ti o tome ispri a. Ališer se zamislio i priznao da je moglo i tako da bude. Ali on svejedno smatra da otac nije govorio o Afandiju. - Kakogod, to nam ništa ne kaže. - Odmahnuo sam rukom. - Vidiš kako je tvrdoglav. Moramo da idemo s njim na Plato demona... Ina e, šta je to? Samo nemoj da mi kažeš da na Istoku postoje demoni koji žive na nekakvom platou! Ališer se nasmejao. - Demon je sumra ni oblik tamnih magova visokog nivoa, iju su ljudsku prirodu izvitoperili Sila, Sumrak i Tama. Na prvom asu se u i o tome. Ne, Plato demona nije ljudski naziv. To je mesto u planinama gde postoje stene udnovatog oblika, kao da su skamenjeni demoni. Ljudi ne vole da odlaze tamo. Dobro, samo turisti... - Turisti nisu ljudi - složio sam se. - Dakle, obi no sujeverje? - Ne, nije sujeverje. - Ališer se uozbiljio. - Tamo se odigrala bitka. Velika bitka izme u Tamnih i Svetlih, pre skoro dve hiljade godina. Tamnih je bilo više i oni su pobe ivali... Zato je veliki svetli mag Rustam primenio užasnu kletvu... Niko i nikada više u bitkama nije koristio belu maglu. Tamni su se skamenili. I nisu se rastvorili u Sumraku, ve su ispali u obi an svet, kao kameni demoni. Ljudi naslu uju istinu, iako i ne znaju za to. Odjednom mi se steglo srce. Zbog hladnog, ljigavog i odvratnog se anja. Stojim pred Kostjom Sauškinom, a daleki Geserov glas šapu e mi u glavi... 20 - Rekao si bela magla? - rekao sam. - Kletva se zove bela sumaglica. Dostupna samo višim magovima, zahteva maksimalnu usredsre enost i apsolutni protok Mo i u radijusu od tri kilometra... Ališerove re i kao da su srušile nekakav zid u mom se anju. I otvorila su se škripava vrata ormana u kojem se pritajio drevni skelet, koji se iskezio koštano zlobnim osmehom. Geser mi nije ulio samo golo znanje. On mi je predao ceo jedan deo svog se anja. Darežljiv poklon...
... Kamen pali noge kroz mekane kožne cipele, zato jer je kamen zagrejan do ta ke klju anja pa ak i ini ba ene na ode u gube snagu. A napred se dimi ne ije telo, koje je dopola propalo u rastopljeni kamen. Ali nisu svi naši drugovi izdržali eki sudbine. - Geseru! - vi e mi u uvo visoki muškarac širokih ramena. Njegova crna bradica uvija se
od vru ine, crveno-bela ode a uprljana od crnog pepela. Gore padaju, rasipaju i se kao prah, crno-sive ipkaste pahuljice. - Geseru, moraš da se odlu iš! Ja utim. Posmatram telo koje se dimi i pokušavam da prepoznam palog. Ali tu se njegova zaštita kona no predaje i telo u trenutku isparava, pretvaraju i se u stub vrelog pepela, odlaze i u nebo. Potoci rasejane Sile zavrteli su pepeo i on na trenutak formira sablasnu ljudsku figuru. Shvatam šta ta no na nas pada odozgo i grlo mi se steže. - Geseru, oni ho e da podignu senke vladika! - U glasu maga u belo-crvenoj ode i osetio se pani ni užas. - Geseru! - Spreman sam, Rustame - kažem. Pružam mu ruku. Magovi ne prave esto zajedni ke zakletve, ali mi smo mnogo toga proživeli zajedno. I još je udvoje lakše. Lakše je da se odlu ite. Zato što se ispred nalazi stotina Tamnih i - deset hiljada ljudi. A iza nas, samo stotina ljudi, nama povereni, i desetak magova u enika. Teško je ubediti sebe da je deset i sto vrednije od sto i deset hiljada. Ali ja posmatram crno-sivi pepeo i postaje mi lakše. Govorim sebi ono što e sebi uvek da govore jaki i dobri u ovakvoj situaciji. Za sto, za hiljadu, za dve hiljade godina. Ispred nisu ljudi! Ispred su besne zveri! Mo te e kroz mene, Mo mi ispunjava žile, Mo izbija po koži u vidu krvavog znoja. Okolo ima mnogo, veoma mnogo Mo i, koja isti e iz ubijenih Inih, koju raznosi vetar iz izgovorenih kletvi, ule e u ljude koji tr e u napad. Tamni nisu uzalud sa sobom doveli celu vojsku. Inima nije strašno ljudsko oružje, nego ruke koje mašu sabljama, usta skamenjena u poviku i o i koje žude za smr u, a pripadaju živima, ispunjenim Silom. I što se više plašimo i mrzimo tog prljavog ljudskog ubreta, koje su surovi vladari i že za neživim saterali pod okrilje Tame, to su ja i Tamni magovi koji me u njima idu. Ali mi u rezervi imamo kletvu koja se još nije ula pod kapom nebeskom. Doneo ju je Rustam sa dalekog severnog ostrva, osmislio ju je lukavi Svetli arobnjak Merlin, a ona je užasnula ak i njega, koji je stajao tako opasno blizu Tame... Bela sumaglica. Rustam izgovara strane re i, koje grubo zvu e. Ja ponavljam za njim, ak i ne pokušavaju i da uhvatim smisao. Re i su važne, ali one su samo ruke grn ara koje daju oblik glini; glinena forma u koju se uliva rastopljeni metal; bronzani okovi koji rukama ne daju previše slobode. Re i sve po inju i sve završavaju. Ipak, re i imaju oblik i pravac, ali Sila sve rešava. Sila i volja. Više ne mogu da zadržavam tu mo koja pulsira u meni i sprema se da sa svakim udarcem srca pokida žalosno ljudsko telo. Zajedno s Rustamom otvaram usta. Vi em, ali ve bez re i. Vreme re i se završilo. Bela magla izle e iz naših usta, podiže se kao mutni talas i pada na vojsku koja se približava, na krug Tamnih magova koji tkaju pre u svoje kletve... ništa manje užasne, ali sporije... malo sporije. Sive senke, koje ve po inju da se dižu iz kamena, odnosi bela magla. A onda bela sumaglica zahvata i Ine i ljudske vojnike. Svet pred nama gubi boje, ali ne onako kako se to doga a u Sumraku. Svet postaje beo, ali to je belina smrti, a ne života, to je mešavina svih boja, koja je isto tako besplodna kao i njeno odsustvo. Sumrak se stresa, gužva se, nivo za nivoom se sklapa, pruža se izme u ledenih žrvnjeva ljudi koji vi u od bola i Inih zanemelih od straha. I svet se skamenio. Bela magla se razilazi. Ostaje pepeo koji pada s neba. Ostaje užarena zemlja pod nogama. I ostaju skamenjene figure Inih, neobi ne, uopšte ne li e na ljudska tela koja su se pretvorila u
granit i peš anik, ogrubela i izopa ena. Obortenj koji se pretvarao u tigra, vampir koji je pao na zemlju, magovi koji su podigli ruke u uzaludnom pokušaju da se zaštite... Od ljudi uopšte ne ostaje ništa. Sumrak ih je progutao, svario i pretvorio u ništavilo. Rustam i ja se tresemo. Jedan drugome smo rasparali noktima kožu do krvi. Šta eš, ionako smo se spremali da se zbratimimo. - Merlin je rekao da e ovo Ine da izbaci na sedmi, poslednji sloj Sumraka... - tiho kaže Rustam. - Pogrešio je. Ali i ovako je ispalo... dobro... Ova bitka e... živeti vekovima. Ovo je slavna bitka. - Pogledaj - kažem mu ja. - Pogledaj... brate. Rustam se zagledao. Ne o ima, nego onako, kako to umemo mi Ini. I pobeleo. Ova bitka ne e živeti vekovima. Nikada se njome ne emo hvaliti. Ubiti neprijatelja je odvažno. Osuditi ga na muke, podlost. Osuditi ga na ve ne muke, ve na podlost. Svi su oni još živi. Pretvoreni u kamen, lišeni pokreta i Sile, svesti, vida, sluha, svih ose anja datih ljudima i Inima. Ali oni su živi i žive e dok se kamen ne pretvori u pesak, a možda i duže. Vidimo njihove žive aure kako trepere. Vidimo njihovo enje, strah, gnev. Ne emo se ponositi ovom bitkom. Ne emo pri ati o njoj. I nikada više ne emo izgovoriti te strane, oštre re i koje prizivaju belu sumaglicu...
Zašto posmatram Ališera odozdo nagore? I zašto je plafon iza njegove glave? - Jesi li se probudio, Antone? Pridigao sam se na laktove. Pogledao oko sebe. Istok je specifi no pitanje. Istok ume da bude delikatan. Svi u ajdžinici pretvarali su se kako nisu videli da sam pao u nesvest. Ostavili su Ališeru da me povrati. - Bela sumaglica - ponovio sam. - Razumeo sam, razumeo - klimnuo je Ališer. Bez šale je bio uzbu en: - Pa pogrešio sam, nije magla, nego sumaglica. Izvini. Što si se onesvestio? - Rustam je primenio belu sumaglicu zajedno s Geserom - rekao sam. - Pre tri godine... Geser me je nau io toj kletvi. Ozbiljno me je nau io. Podelio je sa mnom se anja. Ina e... setio sam kako se sve to dogodilo. - Je li zaista tako strašno? - pitao je Ališer. - Jeste. Ne želim više tamo da se vra am. - Ali to je bilo davno - umiruju e je izgovorio Ališer. - Sve se ve završilo, sve je odavno prošlo, odnela je Leta... 21 - Kad bi - odgovorio sam, ali nisam precizirao. Ako Ališer ne bude imao sre e, sam e ve sve videti i shvatiti. Ionako moramo da odemo na Plato demona. Rustam iz mojih pozajmljenih se anja nije imao ništa zajedni ko s Afandijem. Baš u tom trenutku, Afandi se vratio iz toaleta. Seo je na jastuke, pogledao u mene i dobrodušno pitao: - Odlu io si da se odmoriš, a? Rano je za odmor, posle pilava emo da se odmaramo. - Nisam siguran - promrmljao sam, sedaju i. - Ah, kako je dobra stvar civilizacija! - nastavljao je Afandi, kao da me ne sluša. - Vi, mladi, vi ne znate koliko blaga je civilizacija donela svetu. - Nije valjda tamo gorela sijalica? - promrmljao sam. - Ališeru, požuri konobara s
pilavom, važi? Ališer se namrštio. - I stvarno... On je ustao, ali baš se u tom trenutku pojavio mladi muškarac s velikim tanjirom. Razume se, jedan tanjir za sve, kako i dolikuje... crvenkasti rastresiti pirina , narandžasta šargarepa, mnogo mesa, cela glavica luka na vrhu. - Jesam li vam rekao da ovde lepo spremaju hranu - zadovoljno je rekao Ališer. A ja sam posmatrao muškarca koji je doneo pilav. Zanimljivo, gde je nestao onaj mladi mom ? I zašto je novi konobar tako nervozan? Zahvatio sam rukom pilav i prineo ga licu. Pogledao sam u konobara. On je klimnuo glavom i po eo mu eni ki da se smeje. - Ov etina sa sosom od belog luka - rekao sam. - Kakvim sosom - za udio se Ališer. - Ja to onako... Se am se mudrog Holmsa i naivnog Votsona - odgovorio sam, ne brinu i više o tome što moj ruski odzvanja okolo. - Belim lukom se neutrališe miris arsenika. Sam si rekao da na Istoku treba verovati nosu, a ne o ima... Dragi moj, probaj s nama pilav! Konobar je zavrteo glavom, povla i se lagano. Iz znatiželje sam ga pogledao kroz Sumrak: u auri su preovladavale žute i zelene nijanse. Strah. Nije bio profesionalni ubica. I otrovani pilav doneo je umesto mla eg brata, jer se plašio za njega. Iznena uju e je kakve je gadosti ovek spreman da u ini iz ljubavi prema bližnjima i brige za njih. Ina e, sve je to bilo ista improvizacija. U ajdžinici se našla nekakva gadost s arsenikom, nekakav otrov za pacove. Jakog Inog time ne možete da ubijete, ali bi ga oslabili, uspavali. - Sad u od tebe da napravim knedlice - obe ao sam konobaru. - I njima u nahraniti tvog malog brata. Nadgledaju li ajdžinicu? - Ne... ne znam... - Konobar je odmah shvatio da, bez obzira na to kako izgledam, treba da odgovori na ruskom. - Ne znam, naredili su mi! - Izlazi napolje! - naredio sam ustaju i. - Bakšiša ne e biti. Konobar se bacio ka kuhinjskim vratima. A posetioci su za to vreme ve po eli da napuštaju ajdžinicu, odlu ivši da ovim povodom po u a da ne plate. Šta ih je tako naplašilo? Moje re i ili intonacija? - Antone, nemoj da zapališ pantalone - rekao je Ališer. Spustio sam pogled. Šište i, u mom desnom dlanu vrtela se plamena lopta. Toliko sam se naljutio da je kletva s vrha prsta izbila na po etni stadijum. - Treba spaliti ovo zmijsko leglo... za primer - procedio sam kroz zube. Ališer je utao. as se neugodno smejao, as se mrštio. Odli no sam shvatao šta ho e da kaže. Da ti ljudi nisu krivi. Naredili su im i oni nisu mogli da se suprotstave. Da je to siromašna ajdžinica, da im je to sve što imaju. Da ona hrani dve-tri velike porodice s decom i starcima. Ali on je utao jer sam u ovom slu aju imao sva prava da napravim mali požar. ovek koji pokuša da otruje tri svetla maga zaslužuje oštre vaspitne mere. Za nauk i sebi i drugima. Mi smo Svetli, nismo sveci... - Šurpa je bila stvarno dobra - tiho je primetio Ališer. - Idemo kroz Sumrak - rekao sam, pretvorio loptu u plameni poto i izlio ga u tanjir s pilavom. Pirina i meso pretvorili su se u ugarke, zajedno s arsenikom. - Bolje da se ne pojavljujemo na vratima. Isuviše brzo rade, hulje. Ališer je sa zahvalnoš u klimnuo glavom, ustao, radi sigurnosti izgazio ugarke iz tanjira nogama i bacio tamo dva ajnika. - I zeleni aj je bio dobar - složio sam se. - Slušaj, aj je ak bio nekako obi an. Ako emo
iskreno, gadan. Ali ipak ukusan! - Tu je glavno da se pravilno zakuva - s olakšanjem se u razgovor uklju io Ališer. - Kad ajnik ima pedeset godina i nijednom ga nisu oprali... - On je zastao, ali ne videvši na mom licu izraz odvratnosti, nastavio je: - U tome je ceo trik! Na zidovima se iznutra obrazuje složena korica od tanina, eterskih ulja i flavonoida... - A zar u aju ima flavonoida? - za udio sam se. Ponovo sam stavio torbu na rame. Umalo nisam zaboravio. Rublje, u redu, ali u torbi se nalazi i komplet borbenih amajlija samog Gesera i pet debelih svežnjeva dolara! - Pa, možda sam i pobrkao... - složio se Ališer - ali upravo se radi o toj korici. Ona omogu uje da se aj bukvalno zakuva u kori od aja... Uhvativši, ve po navici, Afandija ispod ruke, izašli smo u Sumrak. Lukavi starac se nije bunio, ak naprotiv - podigao je noge i oka io se izme u nas, smeškaju i se pakosno i podvriskuju i: „No! No!“ Pomislio sam: ako Afandi, uprkos Geserovim se anjima, ipak jeste Rustam, ne u se obazirati na to koliko ima godina. Opsova u ga tako ruski, narodno, da e mu se uši saviti u oblik lule.
GLAVA 5.
Iskreno govore i, radije bih uzeo uaz ili nivu. Ne iz patriotskih pobuda, ve zato što Tojotin terenac nije najrasprostranjeniji automobil u Uzbekistanu. A da ga maskiramo magijom, to bi bilo isto kao da mašemo zastavom iznad glave i vi emo: „Ovde smo!Ko e prvi da nas zasko i?" Ali Afandi je samouvereno rekao da nas eka loš put. Izuzetno loš. Jedina niva na koju smo naišli u blizini ajdžinice bila je u tako užasnom stanju da bi ruganje toj starici bilo i bestidno i nerazumno. A tojota je bila nova, s kompletnom opremom, kako je to u Aziji ustaljeno: ako ve možete da priuštite skup automobil, onda neka u njemu bude sve! I sportski izduv, i drža za bicikl (na koji se trbušasti vlasnik od detinjstva nije popeo) i CD plejer, i kuka za vu u... Uopšte, sve one lepe, sjajne sitnice koje proizvo i izmišljaju da bi pove ali cenu vozila maltene duplo od osnovne. Vlasnik automobila verovatno je bio i vlasnik lokalnog bazara. Izgledao je kao obi ni uzbekistanski veleposednik, kako su ih crtali u starim crta ima i na karikaturama, tj. sa istom verodostojnoš u kao i debelog kapitalistu s neizbežnom cigarom u zubima. Sigurno se ironija sudbine sastojala baš u tome da je ovaj postariji muškarac sve predstave o spoljašnjem izgledu bogataša povukao iz de jih crta a i modnih evropskih asopisa. Bio je debeo. Sa vezenom kapicom, opšivenom zlatnim nitima. U skupom i njemu tesnom odelu. Sa ništa manje skupom kravatom, koja je, van svake sumnje, nekoliko puta isprskana masnom hranom, a posle suje, ne mudruju i mnogo, oprali u veš-mašini. U o iš enim cipelama, savršeno neumesnim za prašnjavu ulicu. Sa zlatnim prstenjem, sa krupnim sinteti kim kamenjem - darmolinima, kako ih zajedljivo zovu juveliri. Vezena kapica trebalo je da simbolizuje njegovu bliskost narodu, a sve ostalo evropski izgled. U ruci je stezao mobilni telefon, veoma skup, ali koji je pre prili io bogatom mladom tikvanu nego solidnom biznismenu. - Ho e li nam odgovarati ovaj auto? - pitao sam Afandija. - Dobar auto - složio se Afandi. Ja sam još jednom pogledao oko sebe: u blizini nije bilo Inih. Ni neprijateljski nastrojenih, ni saveznika, ni obi nih, koji su živeli me u ljudima. Divno. Izašavši iz Sumraka, zagledao sam se u lice vlasnika terenca. Onda sam ga lako dotakao. Sa ekao sam dok se nije okrenuo ka meni, mršte i zbunjeno guste obrve. Nasmešio sam se i poslao u njegovom pravcu dve ini, iji su ta ni nazivi bili isuviše izvešta eni. Volimo da ih zovemo gde si, ku o stara i ne razmišljaj. Lice savremenog velmože razvuklo se u osmeh kao odgovor. Dvojica momaka koji su ga pratili - obezbe enje ili dalji ro aci, a bi e da su i jedno i drugo - oprezno su piljili u mene. U Sumraku, s mene ja spao nepažljivo stavljeni Timurov lik. Nepoznati Rus, koji je, raširivši ruke, išao u susret njihovom gazdi, izazivao je prirodno podozrenje. - Ah! Otkad se nismo videli! - povikao sam. - Stari prijatelj moga oca! Nebitno što je bio stariji od mene svega dvadesetak godina. Ina e, prošla bi i verzija školskog druga ili se aš li se kako smo zajedno služili, brate! Me utim, služili zajedno u poslednje vreme se ne koristi esto. ovek se jednostavno uzjoguni u iskrenom pokušaju da se seti kako je s vama služio zajedno i kako je to uopšte moglo da se desi kad se on asno oslobodio vojske za gomilu zelenih nov anica ameri ke proizvodnje. Neki zbog toga razviju ozbiljnu
neurozu. - Sine prijatelja moga starog! - zavapio je muškarac, šire i i on ruke u zagrljaj. - Gde si bio tako dugo? Tu je najvažnije da se oveku da što manje informacija. Dalje e on sve sam smisliti. - Ja? Živeo sam u Marijupolju, kod bake! - rekao sam. - Oh, kako mi je drago što te vidim! Postao si tako veliki ovek! Zagrlili smo se. Muškarac je mirisao na šašlik (vrsta ražnji a) i dobru kolonjsku vodu. Samo što je kolonjske vode bilo previše. - Aiii, kako dobra kola imaš! - dodao sam, bacaju i odobravaju i pogled na terenac. Njega si hteo da mi prodaš? U o ima muškarca se pojavila tuga, ali zakletva ne razmišljaj nije mu ostavljala izbor. Ma neka samo kaže hvala Geseru što nas je tako dobro snabdeo pred put. Ina e bi ga stari prijatelj zamolio da mu pokloni tojotu. - Da... njega... - tužno je potvrdio. - Drži! - Otvorio sam torbu, izvadio etiri svežnja dolara i gurnuo mu u ruku. - Klju eve, ako može. Jako, jako žurim! - Ali on... on je skuplji... - izgovorio je nesre nim glasom. - Pa ja ga polovnog uzimam! - objasnio sam. - Zar ne? - Pa jeste... - izmu eno je priznao. - Ujka Farhade! - zbunjeno je povikao jedan od mla ih ljudi. Farhad ga je ošinuo strogim pogledom i mladi je za utao. - Ne smetaj kada stariji razgovaraju, ne brukaj me pred sinom mog starog prijatelja! zaurlao je Farhad. - Šta e pomisliti sin mog starog prijatelja? Mladi ljudi su bili u panici. Ali su utali. A ja sam uzeo iz njegovih ruku klju eve i seo na sedište voza a. Udahnuo sam miris ganc-novih kožnih presvlaka i podozrivo pogledao na brzinomer. Malo sutra polovan! Ako je verovati instrumentima, jedva da je prešao trista kilometara. Mahnuo sam rukom trojici koji su ostali bez prevoza, ali sa etrdeset hiljada dolara. Izašao sam na put i rekao: - Izlazite iz Sumraka! Na praznom zadnjem sedištu pojavili su se Ališer i Afandi. - Ja bih na njega još malo sre e bacio - rekao je Ališer. - Da posle ne pati. ovek izgleda da nije dobar, mislim zao je... Ali, ipak... - Suviše aranja bi mu napravilo zbrku u glavi. - Odmahnuo sam glavom. - Ne sekiraj se. Jasam mu, može se re i, platio. Ne e propasti. - Ho emo li da ekamo Edgara? - pitao je Ališer. - Ili da tražimo Svetle? Ali ja sam ve osmislio sve varijante i baš te dve odbacio. - Ne, ne e vredeti. Hajde da odmah odemo u planine. Što dalje od ljudi, to emo biti mirniji.
Kad je po elo da se smra uje, Ališer me je zamenio za volanom. Ve tri sata smo se vozili južno od Samarkanda, prema avganistanskoj granici. Na samom po etku sumraka, užasni asfaltni put prešao je u košmarni zemljani drum. Prebacio sam se na zadnje sedište, gde je spokojno hrkao Afandi, i odlu io da sledim star ev primer. Pre nego što sam zadremao, izvadio sam iz torbe nekoliko borbenih amajlija. Novajlije vole magi ne skiptre svake vrste, kristale i noževe, svejedno da li su ih sami
napravili ili su ih napunili ja i magovi. Ina e, ak i slabi, neiskusni mag, koji je nekoliko dana s ljubavlju pravio artefakt i punio ga Silom, može da dobije neverovatan efekat. Nesre a je u tome što je to upravo onaj efekat: mo ni, produženi i proveren. Ali jednoli an. Dve raznorodne ini ne mogu da se vežu za jedan predmet. Magi ni skiptar, koji je predvi en da izbacuje plamen, bi e zastrašuju e oružje i u rukama slabog Inog. Me utim, ako njegov protivnik uspe da shvati o emu se radi, i ako prizove najobi niju zaštitu od vatre, skiptar e sa svojim vatrenim udesima postati beskoristan. On ne može da zamrzava, isušuje ili da okre e naglava ke. Zato koristite vatru iz rezerve, ili udarajte skiptrom kao motkom! Zato ne udi što su slabi magovi, koji naj eš e i dolaze u dodir s ljudima (a mešanje s njima i guranje nosa u njihova posla vole upravo slabi magovi), uvek koristili magi ni štap, hibrid obi nog žezla i duga ke palice. Neki su, da budemo iskreni, vladali palicom kudikamo bolje nego magijom. Se am se kako je cela Straža pošla u bioskop Puškinski na premijeru Gospodara prstenova. I sve je bilo izuzetno dok Svetli Gandalf i Tamni Saruman nisu po eli da se biju magijskim štapovima. Dva cela reda Inih prasnuli su u homerski smeh. Posebno praktikanti, kojima su svaki dan ulivali u glavu: mag koji se oslanja na artefakte jeste razmetljivac koji stremi efektima, a ne efikasnosti. Sila maga je u vestom koriš enju Sumraka i re i. Me utim, razume se, postoji izuzetak od svakog pravila. Ako je iskusni mag uspeo da predvidi budu nost, svejedno da li je pro itao linije verovatno e ili se naprosto oslonio na svoje iskustvo, onda je napunjeni artefakt neprocenjivo oružje. Ako ste sigurni da vam je protivnik obortenj, koji nije sposoban da direktno manipuliše Silom, ve se oslanja na fizi ku silu i brzinu, jedna amajlija za ubrzavanje, jedan privezak sa štitom koji se aktivira na približavanje, jedan obi ni skiptar (mnogi radije za araju obi nu olovku: drvo i grafit su odli na forma za skladištenje Sile) sa inima za zamrzavanje. I to je sve! U lov za višim obortenjem možete slobodno poslati i maga sedmog nivoa. Štit e odbiti napad, amajlija e kretanju maga dati nezamislivu brzinu, a privremeno zamrzavanje pretvori e neprijatelja u nepomi ni grumen krzna i besa. Samo pozovete prevoz, neprijatelj je spreman za transport pravo na sud Inkvizicije. Artefakti, koje sam uvao u svojoj torbi bili su kudikamo vredniji od novca koji je bio tu. I li no ih je napravio Geser... Pa dobro, možda ih nije baš pravio, ali ih je li no odabrao iz specijalno uvane oružarnice. Moglo se ra unati ne samo na njihovu mo , ve i na to da e oni biti korisni. Odjednom sam se setio prastarog australijskog de jeg crta a koji sam gledao još u detinjstvu - Put oko sveta za osamdeset dana. Hladnokrvni engleski džentlmen Fileas Fog, koji je nameravao da proputuje svet za u to vreme rekordni rok, u crta u je izgledao kao vrlo vešt predskaziva , koji je ta no znao šta e mu zatrebati u skorije vreme. Ako bi ujutru uzeo sa sobom mati ni klju , strašilo u obliku oposuma i svežanj banana, uve e su strašilom zatvarali rupu na bo noj strani broda, mati nim klju em podupirali su vrata o koja su udarali neprijatelji, a banane bi dobio majmun koji bi im u zamenu dao ulaznice. Sve u svemu, to je podse alo na kompjuterske igrice žanra kvest, u kojima za svaki predmet treba na i odgovaraju u primenu. Geserovi artefakti mogli su da se koriste i s jasnom namerom i u nuždi. U svakom slu aju, obi no su vrlo primenjivi. Na sedište izme u sebe i Afandija, koji je hrkao, stavio sam dvanaest predmeta i pažljivo ih osmotrio. To je trebalo ranije uraditi, ali kod ku e ih nisam vadio da ne bih zainteresovao Na ušku, a u avionu nisam hteo da se bavim magi nim artefaktima. Posle prosto nije bilo vremena. Bi e vrlo uvredljivo ako se me u amajlijama na e i oružje protiv golema! Dva portabl borbena skiptra, ne duža od deset santimetara svaki. Prvi od crnog drveta vatra. Drugi od o njaka morža - led. Eto, to je istovremeno i banalno i korisno. Do sada smo se snalazili i bez njih, ali svašta se tek može desiti. etiri srebrna prstena sa zaštitnim inima. E, to je baš udan komplet! Obi ni magijski štit
štiti od svega, samo je potrebno da se njegova energija hrani. Inima je zaštitno prstenje retko kad potrebno. A ovde su bile namenske zaštite od vatre, leda, kiseline i - vakuuma! ak nisam odmah mogao da poverujem u to što sam video kroz Sumrak. Pažljivije sam prou io prsten. Ne, sve.je baš tako! Prsten se sam aktivirao prilikom iznenadnog pada pritiska i zadržavao je oko svog korisnika vazduh. udna šala. Ima, naravno, nekoliko borbenih kletvi koje guše protivnika, a me u njima i stvaranje vakuuma oko njega. Šta su samo smislili za hiljade godina rata! Ali u pravoj borbi, ove hirovite i spore kletve niko ne primenjuje. etiri narukvice. A s njima je odmah sve jasno! etiri razli ite naredbe koje primoravaju i ljude i Ine da govore istinu: pijani jezik, razgovor u vagonu, poslednja ispovest i iz dubine duše. Sve amajlije su bile povezane. Njima se nikakav Rustam ne e odupreti, ispljuva e sve što zna. Jako dobra stvar! Razmislio sam i stavio sve narukvice na levu ruku, povezavši ih zajedni kim re ima. Ako se Rustam zainati, dovoljno mi je da izgovorim: „Reci mi istinu", pa da se na drevnog maga obruši udarac udovišne sile: istina, samo istina i ništa osim istine. Ostale su još dve amajlije, nimalo jednostavne i po obliku i po sadržaju. Njih je, igledno, napravio sam Geser specijalno za ovu misiju. Najpre, SIM kartica za mobilni telefon u plasti noj kutijici. Obi na kartica, ali napumpana magijom. Neko vreme sam je izu avao, ali nisam ništa uspeo da shvatim. Tada sam se odlu io za eksperiment: izvadio sam iz telefona svoju i stavio karticu obra enu magijom. Ništa ne razumem! To je bila kopija moje SIM kartice! Ali zašto? Da ne bih trošio novac na pozive u Moskvu? Glupost... Neko vreme sam razmišljao, a onda sam pitao Ališera da pozove moj broj. Mobilni je, ma kako udno bilo, i dalje radio. Telefon je zazvonio. Sve je u redu, to je zaista kopija moje kartice, ali iz nekog razloga, obra ena magijom... Slegao sam ramenima i odlu io da u telefonu ostavim ovu karticu. Možda je to neki lukavi magi ni šifrant razgovora? Ali ja nikada nisam uo za takvu magiju. Poslednja amajlija bio je morski oblutak s rupom, kokošji bog koji, prema ljudskom verovanju, donosi sre u. Kroz rupu je bio provu en srebrni lan , vešto ispleten poput debele upredene niti. Sam po sebi, kokošji bog, naravno, ne donosi nikakvu sre u, što deci ne smeta da ga kao op injeni traže po obali i da ga posle nose na grudima, provukavši vrpcu kroz rupu. Me utim, na ovaj kamen je stavljena složena in, koja delimi no li i na dominaciju. Tako e za razgovor sa Rustamom? Razmislio sam i stavio lan oko vrata. Ne može da škodi... Ostalo je da raspodelim prstenje i skiptre. Ni tu nisam dugo razmišljao. Prodrmao sam Afandija i zamolio ga da stavi prstenje. Afandi je ushi eno rekao: „Ah!“, stavio prstenje na levu ruku, uživao malo u njemu i ponovo zaspao. Skiptre sam dao Ališeru, a on ih je utke ušnuo u džep košulje, na prsima. Odatle su bukvalno štrcali kao egzoti na penkala Parker ili Monblan, vrlo prefinjenog izgleda i zamalo pa jednako smrtonosna. Kažem zamalo jer je od kukica i kva ica u potpisu ne ijeg sasvim obi nog pera poginulo daleko više ljudi nego od svih borbenih skiptara zajedno. - Odspava u malo - rekao sam Ališeru. Ališer je neko vreme utao. Terenac se lagano peo uz planinu kamenitim putem, kojim se mnogo eš e išlo na magarcima nego na etiri to ka. Svetlost farova osvetljavala su as desno as levo, hvataju i naizmeni no tamnu provaliju na ijem dnu je hu ala reka, i strmu liticu stene. - Odspavaj - rekao je Ališer. - Samo pogledaj linije verovatno e. Put je bolno loš. - Uopšte ne u da rizikujem da ovo nazivam putem - složio sam se. Zatvorio sam o i i
pogledao u Sumrak. U najbližu budu nost, tamo kuda su vodile izvijene i ispreplitane linije verovatno e. Slika mi se nije dopala. Bilo je isuviše linija koje su se odse no prekidale i završavale na dnu klisure. - Ališeru, zaustavi. Isuviše si umoran da bi po mraku vozio po planini. Sa eka emo do jutra. Ališer je tvrdoglavo odmahnuo glavom. - Ne. Ose am da moramo da požurimo. I ja sam to ose ao, zato se nisam bunio. Predložio sam: - Daj da ja sednem za volan? - Mislim da ni ti nisi mnogo odmorniji. Antone, samo me razbudi malo. Zadrhtao sam. Ne volim magijom da otklanjam san i umor, ili da izoštravam percepciju. I to ne zbog negativnih posledica, njih nema; odspava e i sve e biti u redu. Ovde je nesre a u ne emu drugom: vrlo brzo prestanete da se oslanjate na obi nu percepciju, po injete sve vreme da hodate potpomognuti magi nom energijom, sve vreme ste ili i veseli, kao duševni bolesnici u manijakalnoj fazi. I sve vam od ruke polazi i u svakom društvu ste željeni gost, veseljak i džoker. Pre ili kasnije, na to se naviknete, pa ho ete da budete još aktivniji, još duhovitiji, još energi niji. Pove avate protok Sile kojim stimulišete nerve. I tako to sve više uzima maha dok ne shvatite da svu Silu koju ste sposobni da preradite tra ite na vešta ku hrabrost. I sve postane jednostavno užasno. Magi na narkomanija se ni po emu ne razlikuje od obi ne narkomanije. Jedino što od nje boluju samo Ini... - Protresi - zamolio je Ališer. Zaustavio je automobil, povukao ru nu, zabacio glavu unazad i zatvorio o i. Stavivši jedan dlan na njegovo lice, a primakavši drugi do kratko ošišanog temena, usredsredio sam se. Zamislio sam kako potok Sile, koji ide kroz moje telo, po inje da curi kroz dlanove, natapa Ališerovu glavu, kao hladna vatra protr ava nervima, kao iskra preska e sinapsama, podrhtava svaki neuron... nikakve posebne re i nisu potrebne, radi se istom Silom. Ovde je najvažnije da se slikovito zamisli fiziologija procesa. - Dosta je - rekao je Ališer osveženim glasom. - Dobro je. Pojeo bih nešto. - Odmah. - Nagnuo sam se preko sedišta u prtljažnik. Predose aj me nije prevario: tamo su bile dve kutije sa koka-kolom u plasti nim flašama i nekoliko kutija sa okoladicama. - Ho eš li koka-kolu? - Šta? - povikao je Ališer. - Koka-kola? Ho u! Ho u i okoladice! Bože, blagoslovi Ameriku! - Da to nije previše za izmišljanje jako slatke limunade i jako kalori nih okoladica? Umesto odgovora, Ališer je dotakao prstom dugme plejera. Za sekudnu su se iz zvu nika za uli dinami ni akordi. - Onda dodaj na spisak i rokenrol - hladno je odgovorio. Neko vreme smo jeli okoladice i zahvali ih koka-kolom. Svi Ini su sladokusci, hteli ne hteli. Ne prekidaju i hrkanje, Afandi je zamljackao ustima i pružio ruku. Stavio sam mu okoladicu me u prste otežale od prstenja, Afandi ju je pojeo, pritom se bukvalno nije ni probudio, i ponovo zahrkao. - Stižemo u tri po pono i - saopštio je Ališer. - Ho emo li da ekamo do jutra? - No je naše vreme - odgovorio sam. - Razbudi emo starca Rustama, nema veze. On se ionako ne pretvara. - udno je to - primetio je Ališer. - Neobi no. Zašto živi tamo u pe ini, kao isposnik?
- Zašto... - Malo sam razmislio. - Možda napasa koze ili ovce. Ili u planinama drži p ele. Ili meteorološku stanicu. - Ili opservatoriju, posmatra zvezde... Kakvo si to udno prstenje stavio Afandiju? - Misliš na ovaj s rubinom? Zaštita od vakuuma. - Egzoti no. - Ališer je povukao iz flaše. - Ne mogu ni da se setim nekog slu aja da je Ini poginuo od vakuuma. - Ja se se am. Nekoliko sekundi Ališer je utao, a onda je klimnuo glavom i rekao: - Izvini. Nisam se odmah setio. Još uvek ti je teško? - Bili smo prijatelji... skoro. Barem koliko je to mogu e za Svetlog i Tamnog. - I ne samo Tamni. Kostja je bio i vampir. - On nije ubijao - jednostavno sam odgovorio. - I nije njegova krivica što nije odrastao kao ovek. Genadij je od njega napravio vampira. - Ko je to? - Njegov otac. - Zver - sa saose anjem je rekao Ališer. - Ne sudi prebrzo. De aku nije bila ni puna godina kad je završio u bolnici. Teška upala plu a, alergija na antibiotike... ukratko, roditeljima su rekli da njihov sin ne e preživeti. Znaš, dopadnu ti nekad takvi lekari kakve ne bi pustio ni u veterinarsku stanicu jer bi bilo šteta za krave... „Vaš de ak e umreti, pripremajte se za to, mladi ste ljudi, dobi ete drugog...“ Drugog, naravno, ne bi dobili. Kostja je bio prvo i poslednje Genadijevo dete. Vampiri posle inicijacije dovoljno dugo zadržavaju sposobnost za za e, to je udna šala prirode. Ali mogu da dobiju samo jedno dete. Posle toga, vampir postaje sterilan. - Da, uo sam - klimnuo je Ališer glavom. - Tako je Genadij razgovarao sa ženom... Ona je bila ovek, ali znala je da je njen muž vampir... Ima takvih porodica. Eto, on nikoga nikad nije ubio. Bio je vampir koji je poštovao zakon, a ona ga je volela... Zato je nju ugrizao. Inicirao ju je. Planirali su da sina inicira majka. Me utim, ona je bila u procesu metamorfoze, a de ak je umirao. Genadij je ugrizao i njega. Kostja se oporavio. To jest, on je, naravno, umro. Kao ovek je umro. Ali od upale plu a se oporavio. Doktorka je tr karala okolo i hvalila se da je to isklju ivo zahvaljuju i njenim talentima. Genadij mi je priznao da je zamalo nije zaklao zubima kad je po ela da mu nabacuje kako bi za to udesno spasenje bio greh da joj ne zahvale. Ališer je utao neko vreme. Onda je rekao: - Svejedno. Oni su vampiri. Za de aka bi bilo bolje da je umro. - I umro je - složio sam se. Odjednom mi je nekako postao odvratan taj odgovor. Hteo sam da objasnim da je Kostja bio najobi nije dete, samo je morao jednom nedeljno da pije konzerviranu krv. Da je obožavao da igra fudbal, da ita bajke i fantastiku, a onda je odlu io da upiše biološki fakultet da bi prou io prirodu vampirizma i da bi nau io vampire kako da prežive bez ljudske krvi. Ali, Ališer me ne razume. On je pravi stražar. On je pravi Svetli. A ja se trudim da shvatim ak i Tamne. ak i vampire. Da shvatim i oprostim, ili makar da shvatim, ili makar da oprostim. Poslednje je najteže od svega. Ponekad je oproštaj najteži na svetu. Zazvonio mi je telefon u džepu. Izvadio sam ga. Aha. Isto ono sivo svetlo. - Zdravo, Edgare - rekao sam. Posle kratke pauze, Edgar je pitao: - Šta je bilo, pojavio ti se moj broj? - Ne, dosetio sam se.
- Jak si mi ti - s udnom intonacijom je odgovorio Edgar. - Antone, ve itav sat sam u Samarkandu. Gde ste vi? - Ko to mi? - Ti, Ališer i Afandi. - Inkvizitor o igledno nije uzalud utrošio taj sat. - Napravili ste svašta... - Mi? - uznemirio sam se. - Pa dobro, ne samo vi - ispravio se Edgar - ali i vi. Zašto ste uzeli auto od direktora pijace? - Nismo uzeli, kupili smo. U skladu s ta kama o opravdanosti konfiskacije prevoznog sredstva u izuzetnim situacijama. Treba li da ti citiram odgovaraju e paragrafe? - Antone, Antone, prekini - brzo je rekao Edgar. - Niko vas ni za šta ne optužuje. Ali situacija je stvarno mra na. Da bismo je zamaskirali, moramo da proguramo verziju o uništavanju velike bande terorista. A ti znaš da mi baš i ne volimo da maskiramo svoje... svoje brljotine kao ljudske zlo ine. - Edgare, razumem te - rekao sam. - Evo zašto smo ovde? Imam li ni razgovor s jednim Inim, koji nije u službi u stražama. Doleteo sam nezvani no i imam puno pravo da se kre em po zemlji. - U izuzetnoj situaciji, s vodi em i pod kontrolom saradnika Straže - ispravio me je Edgar. - Pa Afandi je s nama. Edgar je uzdahnuo. U inilo mi se da su mu negde u zadnjem planu nešto brzo rekli. - Dobro, Antone, dobro. Rešavaj te svoje li ne stvari... kojima e posle morati da se bavi i Inkvizicija. Samo ne treba no u da se vozite po planinama, slete ete u provaliju. Iskreno govore i, njegova briga me je ak ganula. - Ne brini - rekao sam. - Odmori emo se do jutra. - Dobro, Antone. - Edgar je po utao, a onda nekako nevesto promrmljao: - Bilo je prijatno porazgovarati s tobom... bez obzira na sve. Sklonio sam telefon. Rekao sam Ališeru: - udan je ovaj Edgar. On je i kao Tamni bio udan. A kad je prešao u Inkviziciju, tek onda je postao udan. - Znaš, mislim da eš i ti, pre ili kasnije, oti i u inkvizitore - rekao je Ališer jednoli no. Razmislio sam o njegovim re ima i odmahnuo glavom: - Ne. Ne e mo i. Žena i erka su mi više Svetle. Takve ne uzimaju u Inkviziciju. - Radujem se toj okolnosti - ozbiljno je rekao Ališer. - Pa, ho emo li? I u tom trenutku se na planini nešto zatreslo. U po etku lagano, kao da isprobava snagu stena. A onda sve ja e i ja e. - Zemljotres! - zavapio je Afandi probudivši se. - Iza ite iz kola! Kad je hteo, mogao je ak da bude i ozbiljan. Isko ili smo iz džipa, popeli se malo više stazom i zamrli. Planina se zatresla. S vrha je uz zviždanje sipalo sitno kamenje. Ne dogovaraju i se, Ališer i ja smo podigli zajedni ku zaštitnu kupolu. Ni Afandi nije bio lenj: prineo je dlan ima kao da salutira i po eo da prou ava no u potrazi za nepoznatom opasnoš u. I nešto je zaista ugledao. - Gledajte tamo! - povikao je, poskakuju i u mestu i pružaju i ruku. - Tamo, tamo! Okrenuli smo se, nastavljaju i da držimo štit iznad glave, o koji je, uz kloparanje, odskakivalo kamenje. Pratili smo Afandijev pogled. Poja ao sam no ni pogled (ina e, posle moje stimulacije, Ališeru to nije bilo potrebno). I videli smo kako se susedna planina, gusto obrasla šumom, pretvara u prah. Izgledalo je kao da su se mo ni udari valjali odnekud iz unutrašnjosti planine. Planina se
tresla zasuta vodopadom krša, lavinama velikog kamenja, itavim šumama vekovnog drve a koje je brzo punilo klisure. Za nekoliko minuta, hiljadu metara visok planinski vrh pretvorio se u plato samlevene mešavine kamena i stabala drve a pretvorenog u kašu. A onda sam se dosetio da pogledam planinu kroz Sumrak. I video sam vrtlog Sile, koji je kružio nad zonom kataklizme. Ili je to bio vrtlog prokletstva ba en na ovo mesto, ili nekakva specijalna kletva koja izaziva zemljotres. Nije bilo sumnje u to da katastrofa ima magi ni uzrok. - Promašili su - rekao je Ališer. - Antone... Jesi li ti to razgovarao s Edgarom? - Da. - Jesi li siguran da Inkvizicija nema neko potraživanje od tebe? Progutao sam knedlu koja mi je zastala u grlu. Potraživanje Inkvizicije, to je jako, jako tužno. Možda najgora vest koju Ini može da uje. - Inkvizicija ne bi promašila... - po eo sam. Zapeo sam. Izvadio sam mobilni telefon i pogledao kroz Sumrak. U auri od plastike, metala i silicijuma, SIM kartica pulsirala je plavi astom vatrom. Tipi no ponašanje za amajliju koja radi. - Izgleda da znam šta se dogodilo - rekao sam biraju i broj. - Izgleda da ovo nema veze sa Inkvizicijom. - Slušam te, Antone - odgovorio je Geser. Reklo bi se da ga nisam probudio. Mada... u Moskvi je još ve e. - Geseru, moram da razgovaram s nekim iz evropskog tribunala. Odmah. - S nekim od magistrata? - precizirao je Geser. - Pa ne u valjda s pomo nikom no nog portira! - Sa ekaj trenutak - mirno je rekao Geser. - I ne prekidaj vezu. Trebalo je "da ekam tri minuta. Za sve to vreme stajali smo i posmatrali vrtlog prokletstva koji je zamirao. Prizor je zaista bio aroban. Verovatno su za ovaj zemljotres potrošili nekakvu drevnu i mo nu amajliju. Poput onih koje se uvaju u specijalnim magacinima Inkvizicije. - Erik - za uo se u slušalici samouvereni i snažan glas. - Slušam vas, Svetli. - Gospodine Eri e. - Nisam hteo da utvr ujem koju poziciju zauzima u Inkviziciji. Oni tamo ne vole baš da otkrivaju svoju hijerarhiju. - Trenutno se nalazim u blizini grada Samarkanda u Uzbekistanu. Imamo vanrednu situaciju. Da li biste mogli da mi kažete da li je Inkvizicija poslala svog saradnika Edgara? - Edgara? - zamišljeno je pitao Erik. - Kog Edgara? - Iskreno govore i, nikada nisam znao njegovo prezime - priznao sam. - Bivši saradnik moskovske Dnevne straže, došao je u Inkviziciju posle procesa protiv Igora Teplova u Pragu... - Da, da, da - živnuo je Erik. - Edgar. Naravno. Ne, mi ga nismo poslali u Samarkand. - A koga ste poslali? - Antone, ne znam da li ste u toku - rekao je Erik s neskrivenom ironijom - ali evropski biro Inkvizicije bavi se Evropom. I pride Rusijom, zbog njenog geografskog položaja. Mi nemamo ni snage ni želje da pod svoju kontrolu uzmemo doga aje u Aziji, gde se nalazi zemlja Uzbekistan. Treba da se povežete s azijskim biroom Inkvizicije. Sada se on nalazi u Pekingu. Da vam dam broj? - Ne, hvala - odgovorio sam. - A gde se sada nalazi Edgar? - Na odmoru. Ve ... - usledila je kratka pauza - mesec dana. Još nešto? - Mali savet - nisam se uzdržao. - Proverite gde se inkvizitor Edgar nalazio u vreme vama poznatog edinburškog incidenta.
- Sa ekaj malo, Antone! - Erik je izgubio staloženost. - Ho eš da kažeš... - Završio sam - progun ao sam u slušalicu. I Geser, koji je, naravno, slušao razgovor od prve do poslednje re i, odmah je isklju io Erika. Rekao je: - estitam, Antone. Jednog od trojice smo identifikovali. Ti si ga identifikovao. - Hvala za SIM karticu - odgovorio sam. - Kad ona ne bi pokazivala pogrešnu lokaciju, ve bih bio mrtav. - Ona ina e treba da daje ubedljivost tvom glasu u telefonskom razgovoru s ljudima rekao je Geser. - A zbrka u lociranju je sporedni efekat, nikako nisam mogao da ga se rešim. To je sve, bitno je da radi! Odmah emo se pozabaviti Edgarom. Zamišljeno sam pogledao u telefon. Isklju io sam ga i sklonio u džep. Da li se Geser našalio za ubedljivost ili je rekao istinu? - Dakle, Edgar - zadovoljno je izgovorio Ališer. - Ipak Edgar! Znao sam da se Tamnima ne može verovati. ak ni inkvizitorima.
GLAVA 6.
Na Plato demona izašli smo u pola etiri ujutru. Usput smo prošli pored malog sela u planini: manje od deset ku ica od gline, malo po strani od puta. U jedinoj ulici gorela je vatra, a oko nje su se tiskali ljudi - izme u deset i dvadeset, ne više. O igledno je zemljotres zaplašio stanovnike planinskog aula 22 pa nisu smeli da spavaju u ku ama. Terenac je, kao i pre zemljotresa, vozio Ališer. A ja sam dremao na zadnjem sedištu i razmišljao o Edgaru. Znam da nije voleo Straže, ali šta ga je nateralo da se okrene protiv Inkvizicije? Zašto je narušio sve mogu e zabrane i uvukao ljude u svoje intrige? Nerazumljivo! Edgar je bio karijerista, kao i svi Tamni. Mogao je da izvrši ubistvo. Za sve je bio sposoban, šta tu ima da se pri a, Tamni nemaju moralne ograde. Ali da uradi nešto što bi ga dovelo u sukob sa svim Inima, trebalo bi da u potpunosti si e s uma od žudnje za vlaš u. A Edgar je svakako imao pribalti ku uzdržanost. Jedno je penjanje ka vrhu lestvice desetinama godina, a drugo je da sve to stavi na jednu kartu? Nezamislivo! Šta je on saznao o Vencu Svepostoje eg? Kakve podatke je iskopao u arhivama Inkvizicije? Koga je još uspeo da privu e? Tamni, vampir i svetli iscelitelj. Ko su oni? Odakle su? Zašto su pristali na dogovor sa inkvizitorom? Kakvi mogu da budu zajedni ki ciljevi za Tamnog, Svetlog i inkvizitora? Ina e, u pogledu cilja, nisam se suviše time zanosio. Cilj je uvek jedan te isti. Mo . Sila. Vlast. Može se re i da smo mi Svetli druga iji. Da nama nije potrebna vlast radi vlasti, ve samo da bismo pomagali ljudima. I to je, sasvim sigurno, istina. Ali mo je i nama potrebna. Svakom Inom je poznat taj sladak ose aj, to uzbu uju e ose anje li ne mo i: i vampiru koji zariva zube u devoja ko grlo; i iscelitelju koji pokretom malog prsta spasava dete koje umire. Kakva je razlika? Posle e svako sam odlu iti kako e upotrebiti ste enu mo . Mene je kudikamo više brinuo drugi momenat. Edgar je u estvovao u incidentu s knjigom Fuaran. Razgovarao je s Kostjom Sauškinom. I to me je opet vra alo nesre nom mladi u, Viktoru Prohorovu. De aku Vitji, koji se družio s de akom Kostjom... Sve je iznova ukazivalo na Kostju Sauškina. Šta? Je li on na neki na in uspeo da se spase? Da li je pomo u ostataka Sile postavio oko sebe neki vampirski štit i postojao dovoljno dugo da napravio portal i pobegne iz skafandra pre nego što je izgoreo? A onda se povezao s Edgarom! Ne, naravno, to nije moglo da se desi. Inkvizicija je vrlo ozbiljno prou ila taj incident. Ina e, šta ako je Edgar još tada zapo eo dvostruku igru? Šta ako je baš on falsifikovao rezultate istrage? Svejedno, ne slaže se. Zašto bi on spasavao vampira koga je tako vatreno lovio? Da ga spase, a onda još da zajedno prave zaveru? Šta je to Kostja mogao da mu da? Bez Fuarana nema ni ega! A knjiga je uništena, to je sasvim izvesno. Tražili su je ništa manje pažljivo nego Kostju. Tim pre što su i magi nim sredstvima fiksirali njeno uništenje: izbacivanje Sile prilikom uništenja tako mo nog i drevnog artefakta vidi se nadaleko. Ina e, po svemu sude i, kao prvo: Edgar nije mogao da spase Kostju; a kao drugo: nije imao razloga za to. Pa ipak, ipak, ipak... Ališer je zaustavio vozilo i isklju io motor. Tišina koja je nastupila pokazala se zaglušuju om.
- Izgleda da smo stigli - rekao je. Pomilovao je volan i rekao s ljubavlju: - Dobra kolica. Nisam o ekivao da emo sti i. Okrenuo sam se ka Afandiju. On više nije spavao. Stiskaju i usne, posmatrao je bizarne kamene figure koje su bile razbacane ispred. - I tako stoje zarobljeni - rekao sam. Afandi me je pogledao s neskrivenim strahom. - Znam sve - pojasnio sam. - Loša pri a se dogodila - sa uzdahom je rekao Afandi. - Ružna. Nedostojna Svetlog. - Afandi, jesi li ti Rustam? - pitao sam direktno. Afandi je odmahnuo glavom. - Ne, Antone. Ja nisam Rustam. Ja sam njegov u enik. Otvorio je vrata i isko io iz džipa. Po utao je na sekund. I promrmljao: - Ja nisam Rustam, ali u biti Rustam... Ališer i ja smo se pogledali i izašli iz kola. Bilo je tiho i prohladno. No u je u planinama uvek prohladno, ak i leti. Tek je po elo da svi e. Plato, koji mi je bio poznat iz Geserovih se anja, gotovo da se nije izmenio. Samo obrisi kamenih figura, ugla ani od vetra i retkih kiša, postali su manje o igledni, iako su i dalje bili prepoznatljivi. Grupa magova s rukama podignutim za prizivanje kletve, obortenj, mag u begu... Zadrhtao sam. - Šta je to... - prošaptao je Ališer. - Šta se ovde dogodilo... Zavukao je ruku u džep i pronašao paklicu cigareta i upalja . - Daj i meni - zamolio sam. Po eli smo da pušimo. Vazduh je okolo bio toliko ist da nam je reski miris duvana bio tako mio: podse ao nas je na gradski smog. - To... to su bili ljudi? - pitao je Ališer pokazuju i na kamene blokove. - Ini - popravio sam ga. - I oni... - Oni nisu umrli. Oni su se skamenili. Lišeni su svih ose anja. A razum je ostao, privezan za kamene blokove. - Pogledao sam u Afandija, ali on je zasad samo zamišljeno stajao, as razgledaju i polje davne bitke, as gledaju i ka istoku, gde je nebo blago rumenelo. Onda sam ja pogledao plato kroz Sumrak. Prizor je zaista bio udovištan. Ono što je Geser video pre dve hiljade godina izazivalo je strah i odvratnost. Ono što sam ja gledao, izazivalo je žalost i bol. Gotovo svi Tamni, koje je bela sumaglica pretvorila u kamen, bili su bezumni. Njihov razum nije podneo zato eništvo u potpunoj izolaciji od svih organa za ose aje. Aure u boji, koje su treperile oko statua, gorele su vatrom bezumlja. Ako bismo pokušali da prona emo analogiju, to bi izgledalo otprilike kao da stotinu lu aka besmisleno kruži na jednom mestu, ili, naprotiv, stoji skamenjeno; vi e, šišti, stenje, pla e, slini, para sebi lice ili pokušava da iskopa o i. I samo je nekoliko aura sa uvalo nekakve ostatke razuma. Ili su se njihovi vlasnici odlikovali ne uvenom snagom volje, ili su isuviše goreli od že i za osvetom, ali u njima nije bilo ludila. Zato je besa, mržnje i želje da se uništi sve što postoji bilo napretek. Prestao sam da gledam kroz Sumrak. Pogled sam preneo na Ališera. Mag je pušio, ne prime uju i da je cigareta ve dogorela do filtera. Tek kad mu je žar oprljio prste, bacio je opušak. I rekao: - Tamni su dobili ono što su i zaslužili. - Tebi ih uopšte nije žao? - pitao sam.
- Oni naše sažaljenje koriste protiv nas. - Ali ako u nama nema sažaljenja, po emu emo se razlikovati od njih? - Po boji. - Ališer je pogledao u Afandija. - Gde da tražimo Velikog Rustama, Afandi? - Našao si ga, Svetli s kamenim srcem - tiho je odgovorio Afandi i okrenuo se ka nama. Preobražavao se velikom brzinom. Postao je viši za glavu i širi u ramenima: košulja mu se pocepala, a gornje dugme je odletelo zajedno sa otkinutim mesom. Koža mu je, na moje enje, posve - tlela, a o i su postale svetloplave. Morao sam da se podsetim da su pre dve hiljade godina stanovnici Azije izgledali sasvim druga ije nego danas. Danas e se Rus nasmejati, a Evropljanin e politi ki korektno pre utati, kada uje od Azijca da su njegovi preci imali ruse kose i plave i. Ali u tim re ima ima kudikamo više istine nego što se ini našim savremenicima. Ina e, Rustam je imao crnu kosu. I, naravno, isto no poreklo se prepoznavalo u crtama lica. - Vi ipak jeste Rustam - rekao sam naginju i glavu. - Pozdravljam vas, Veliki! Hvala vam što ste se odazvali na našu molbu. Ališer je pored mene kleknuo na.jedno koleno, bukvalno kao blistavi vitez pred svojim vladarem, s poštovanjem, ali i gord. - Afandi nije Rustam - odgovorio je drevni mag. Njegov izgled bio je zamišljen, kao da je slušao ne iji glas. - Afandi je moj u enik, moj prijatelj, moj uvar. Ja više ne živim me u ljudima. Moj dom je Sumrak. Kad treba da se kre em me u smrtnicima, pozajmljujem njegovo telo. Eto ti sad... Klimnuo sam glavom slušaju i njegove re i. Rekao sam: - Znate zašto smo došli, Veliki. - Znam. I nemam nikakvu želju da odgovaram na Geserova pitanja. - Geser je rekao da vam... - Moj dug Geseru je moj dug. - U Rustamovim o ima blesnula je besna iskra. - Se am se našeg prijateljstva i se am se našeg neprijateljstva. Zamolio sam ga da napusti Stražu. Zamolio sam ga da prekine rat zarad ljudi... zarad našeg prijateljstva, ali i zarad samih ljudi. Ali Geser je kao ovaj mladi ... Za utao je gledaju i u Ališera. - Ho ete li ipak da pomognete nama? - pitao sam. - Odgovori u na pitanje - rekao je Rustam. - Na jedno pitanje. I tada e moj dug prema Geseru biti vra en. Pitaj, ali nemoj da pogrešiš. Umalo nisam izvalio: „Jesi li stvarno poznavao Merlina?“ Oh, te zagonetke... Postavi jedno pitanje, poželi tri želje... - Šta je to Venac Svepostoje eg i kako je najjednostavnije do i do njega na sedmom nivou Sumraka? - pitao sam. Na Rustamovom licu pojavio se osmeh. - Podsetio si me na jednog oveka iz Horezma. Lukavog trgovca kom sam ostao dužan... I obe ao sam da u mu ispuniti tri želje. On je dugo razmišljao, a onda je rekao: „Ho u da se podmladim, izlu im od svih bolesti i postanem bogat - to je jedna želja.“ Ne, mladi maže. Ne emo igrati tu igru. Ja ne ispunjavam želje, ja odgovaram na jedno pitanje. To e biti dovoljno. Šta ta no ho eš da znaš? Šta je to Venac Svepostoje eg ili kako do i do njega? - Nikako ne bih želeo da se na em u koži Pandore koja postavlja pitanje: „Kako se otvara ovaj sanduk?" - promrmljao sam. Rustam se zasmejao, a u njegovom smehu bila je i nota bezumlja. A šta pa da se o ekuje od Svetlog koji se rastvorio u Sumraku i koji je živeo kraj neprijatelja koje je nekada osudio na ve no mu enje? On je sam sebi namenio tu kaznu, ili
pokajanje koje ga lagano ubija... - Šta je Venac Svepostoje eg? - pitao sam. - Re koja probija Sumrak i povezuje ga s ljudskim svetom - u trenutku se odazvao Rustam. - Napravio si ispravan izbor, mladi maže. Odgovor na drugi deo pitanja bi te zbunio. - A ne, ako odgovarate samo na jedno pitanje, onda odgovarajte asno! - povikao sam. Objasnite kako radi ta in i emu služi! - Dobro - neo ekivano lako se složio Rustam. - Mo Inog je ume e koriš enja ljudske Mo i koja te e kroz sve slojeve Sumraka. Naš svet je bukvalno ogromna ravnica u kojoj žive mali ljudi-izvori koji proizvode Mo , ali ne umeju njome da upravljaju. Mi, Ini, samo smo jaruge gde se sliva voda stotina i hiljada izvora. Mi ne dajemo ni kap vode ovom svetu, ali umemo da sakupljamo i koristimo tu e. Naša sposobnost da sakupljamo tu u Mo posledica je naše sposobnosti da ulazimo u Sumrak, da probijamo barijere izme u nivoa i da manipulišemo sve mo nijim i mo nijim energijama. Re i koje je osmislio mo ni Merlin briše barijere koje odvajaju naš svet od nivoa Sumraka. Šta misliš, mladi maže, šta se onda doga a? - Katastrofa? - pretpostavio sam. - Svet Sumraka se razlikuje od našeg. Na tre em nivou su dva meseca... - Merlin je razmišljao druga ije - rekao je Rustam. Po svoj prilici se zaneo i, odgovorivši na pitanje, nije imao ništa protiv da nastavi dalje. - Merlin je smatrao da je svaki nivo Sumraka nešto što se ne doga a u našem svetu. Mogu nost koja se nije obistinila. Senka odba ena od postojanja. Naš svet ne e nestati, ve e ga uništiti Sumrak. Satr e ga kao što sun eva svetlost satire senke... Sila e, kao voda u okeanu, preliti itav svet. I pod vodom više ne e biti važno ko ume da zaroni u Sumrak, a ko ne. Ini e izgubiti svoju Mo . Zauvek. - Je li to ta no, Rustame? - Ko zna? - Rustam je bespomo no raširio ruke. - Odgovaram na tvoje drugo pitanje zato što ni sam ne znam odgovor. Mogu e je da e tako biti. Da ljudi ak ne e ni primetiti promene zato što e Ini postati obi ni ljudi. Ali to je najjednostavniji odgovor, a da li jednostavno uvek biva i ta no? Mogu e je da nas eka katastrofa. Dva mala meseca e se sudariti s jednim velikim, plava mahovina po e da raste na pšeni nim poljima... Ko zna, maže, ko zna... Možda e Ini oslabiti, ali e sa uvati deo svoje snage. A možda e se dogoditi nešto sasvim nezamislivo. Nešto što ne možemo ak ni da zamislimo. Merlin nije rizikovao da upotrebi re . Izmislio ju je zabave radi. Prijalo mu je saznanje da on može da promeni ceo svet, ali nikad nije nameravao da to i ini. A ja mislim da je Merlin bio u pravu. Nije vredno da se dira ono što je on sakrio u Sumraku. - Ali Venac Svepostoje eg ve traže - rekao sam. - To nije dobro - staloženo je rekao Rustam. - Ja bih vam savetovao da se manete toga. - Samo što to nismo mi - rekao sam. - To uopšte nismo mi. To su inkvizitor, Svetli i Tamni, koji su se udružili. - Zanimljivo - složio se Rustam. - Ne dešava se esto da jedan isti cilj spoji neprijatelje. - Možete li da nam pomognete da ih zaustavimo? - Ne. - Ali i sami kažete da to mora da se prekine! - Na svetu ima mnogo loših stvari. Me utim, pokušaj da se pobedi zlo obi no ra a još ve e zlo. Savetujem vam da inite dobro, samo tako može da se do e do prave pobede! Ališer je uzbu eno frknuo. ak sam se i ja namrštio od ovog mudrog, ali apsolutno beskorisnog saveta. Voleo bih da vidim kako bi ti pobedio zlo, Rustame, da ti i Geser niste prizvali belu sumaglicu! Neka mi je i bilo žao zato enih Tamnih, ali da ih Geser i Rustam nisu zaustavili, nisam nimalo sumnjao da bi uništili i njih dvojicu, i one Ine i ljude koje su štitili... Da,
možda zlo ne može da se pobedi zlom. Ali ni dobro ne e preovladati dobrim. - Možete li makar da pretpostavite šta bi oni dobili? - pitao sam. - Ne. - Rustam je odmahnuo glavom. - Ne mogu. Da obrišem razliku izme u ljudi i Inih? Ali to je tako glupo! Onda treba da se obrišu sve nejednakosti na svetu. Izme u bogatih i siromašnih, jakih i slabih, muškaraca i žena. Jednakost e se najlakše posti i ako ih sve,pobijemo. - Nasmejao se i ja sam ponovo sa užasom shvatio da Veliki Drevni nije pri sebi. Ipak, u tivo sam odgovorio: - U pravu ste, Veliki Rustame. To je glup cilj. Njega je ve pokušao da ostvari jedan Ini... uz pomo knjige Fuaran. Istina, na drugi na in: hteo je da sve ljude pretvori u Ine. - Kakva domišljatost - odgovorio je Rustam nezainteresovano. - Ali slažem se da su to dva puta koja vode ka istom cilju. Me utim, mladi maže, sve je, po svoj prilici, mnogo složenije. - Za kiljio je. - Ja mislim da je inkvizitor našao nešto u arhivi. Zapravo, odgovor na pitanje šta je Venac Svepostoje eg. - I? - upitao sam. - I ispostavilo se da je odgovor zadovoljio sve. I Tamne, i Svetle i inkvizitore koji uvaju ravnotežu. Zadivljuju e je što se na svetu našla takva stvar. ak sam pomalo i radoznao. Me utim, ispri ao sam sve što znam. Merlinove re i poništavaju razlike izme u nivoa Sumraka. - Vi i sami obitavate u Sumraku - primetio sam. - Mogli bi malo da sugerišete! Ako Sumrak nestane, i vi ete nestati! - Ili u postati obi an ovek i proživeti ostatak ljudskog života - rekao je Rustam bez ikakvog uzbu enja. - Nesta e svi koji su se povukli u Sumrak! - povikao sam. Ališer me je za eno pogledao. Pa da... On ne zna da se put Inih završava na sedmom nivou Sumraka... - Ljudi su smrtni. Zašto bismo mi bili bolji od njih? - Pa pretpostavite, Rustame! - usrdno sam zamolio. - Vi ste mudriji od mene. Šta to može biti? Šta je inkvizitor mogao da prona e? - Pitaj ga sam! - Rustam je pružio ruku. Njegove usne su se mrdnule i potok zaslepljuju e bele svetlosti prozujao je pored mene ka tojoti. Naravno, mogao bih i sam da primetim Edgara... kad bih o ekivao da ga vidim na platou. A možda i najpažljivija provera ne bi ništa pokazala. Nije se sakrio u Sumraku i ne banalnim inima dostupnim svakom Inom. Edgara je od naših pogleda skrivala nekakva magi na amajlija koju je stavio na glavu. Pomalo je podse ala malo na tibetansku kapu, malo na jevrejsku jarmulku. Samo su mi njene dimenzije smetale da je nazovem kapom nevidljivosti. Pre je bila kap e nevidljivosti. Potpuno mahinalno, napravio sam magijski štit i primetio da je i Ališer uradio isto. Izgleda da Rustama inkvizitorovo prisustvo nije nimalo uzbudilo. Svetlost koju je prizvao zatekla je Edgara. Inkvizitor je sedeo na haubi automobila, klate i noge i posmatraju i nas hladnokrvno. U prvom trenutku, izgleda da nije shvatao šta se dešava. Onda je kapica na njegovoj glavi po ela da se dimi. S prigušenom psovkom, Edgar ju je bacio na zemlju. I tek tada je shvatio da ga vidimo. - Zdravo, Edgare - rekao sam. Uopšte se nije promenio otkad smo se videli poslednji put. Bilo je to u vozu, kad smo se zajedno borili protiv Kostje Sauškina. Samo nije bio u uobi ajenom odelu s kravatom, ve se obukao slobodnije i udobnije: sive lanene pantalone, beli tanki džemper od pamuka, dobre kožne cipele s debelim onom... Sav je bio ugla en, svetski, evropski. U azijskoj pustari izgledao je kao dobrodušni kolonizator koji se nedavno udaljio od bremena belog oveka, ili kao engleski špijun
iz vremena Kiplinga i Velike igre koju su ovde igrale Rusija i Velika Britanija. - Zdravo, Antone. - Edgar je sišao s haube i raširio ruke. - Pa eto... zasmetao sam razgovoru. Ma kako udno bilo, delovao je stidljivo. Zna i, kad nekome na glavu pošaljemo tektonsko prokletstvo, zbog toga se ne stidimo? A stidimo se da se pogledamo u o i? - Šta si uradio, Edgare? - pitao sam. - Tako je ispalo. - Uzdahnuo je. - Antone, ak ne u ni da se pravdam! Jako mi je neprijatno. - Je li ti i u Edinburgu bilo neprijatno? - pitao sam. - Kad ste sekli grla stražarima? Kad ste unajmljivali razbojnike? - Vrlo neprijatno - klimnuo je Edgar. - Tim pre što se ispostavilo da je sve bilo uzalud. Nismo se probili do sedmog nivoa. Afandi-Rustam se zasmejao udarivši se rukama po bokovima. Šta je od toga bilo Rustamovo, a šta Afandijevo, ne znam. - Njemu je neprijatno! - rekao je Rustam. - Njima je uvek neprijatno i uvek je uzalud! Edgar, o igledno zbunjen takvom Rustamovom reakcijom, ekao je da se drevni mag sit ismeje. A ja sam brzo pogledao inkvizitora (ina e, ve valja da se kaže bivšeg inkvizitora) kroz Sumrak. Da, bio je oki en amajlijama kao novogodišnja jelka ukrasima. Ali osim amajlija, bilo je tu još koje ega. ini. Spojio je najjednostavnije prirodne materije, koje se brzo i lako pune arolijama i dobijaju magi na svojstva od lakih, gotovo neprimetnih dodira Sile. Tako salitra, ugalj i sumpor, gotovo bezopasni sami po sebi, postaju prah koji bukne i od najmanje iskre. Nije Edgar slu ajno bio obu en u ist pamuk, lan i kožu. Prirodni materijali su srodni magiji. Jakna od skaja ne možeš da se za ara. I eto, zbunjivale su me baš te ini koje su njegovu laku ode u pretvarale u magi ni oklop. aranje je oru e arobnica i veštica. Magovi ih retko koriste. Nikako nisam mogao da zamislim Edgara kako pažljivo natapa pantalone biljnim napicima. Šta to radi drugi lan njihovog zlo ina kog udruženja? Svetla isceliteljka? Da, isceliteljke umeju da araju i vra aju, znam to odli no po Svetlani. - Edgare, ti shvataš da moram da te lišim slobode - rekao sam. - A ako ti ne uspe? - Edgar nije ekao odgovor. Netremice je posmatrao Rustama, a prsti njegove leve ruke pomerali su se pletu i kletvu. Shvatio sam kakvu i oklevao sam samo na trenutak, razmišljaju i da li da upozorim Rustama ili ne. Ma kako udno bilo, ali i u mom interesu je bilo da Edgar uspe... - Rustame, on spli e ispovest! - povikao sam. Ipak je on bio Svetli drevni mag sa hiljadu ke eva u rukavu... Edgar je momentalno udario zakletvom vi i istovremeno: - Kako da uzmem Venac Svepostoje eg? Eto! Nisu zatrebale moje etiri narukvice predvi ene da ga nateram na iskrenost! Svi smo utali i zurili u Rustama. A on je trljao grudi tamo gde ga je udarila kletva. Podigao je glavu i pogledao u Edgara hladnim plavim o ima. Rekao je: - Rukama. Ališer se nasmejao. Eto, Edgar je bio žrtva sopstvene dvosmislene formulacije. ak i pod mo nom kletvom, Rustam mu je brzo dao odgovor apsolutno ta an i savršeno beskoristan, kao matemati ar iz anegdote. A onda je Rustam, jedva pomerivši usne, udario kao odgovor. Pri emu je udario ne im potpuno nepoznatim. Nije bilo nikakvih zvu no-vizuelnih efekata. Edgar se samo zaneo na jednu,
pa na drugu stranu, a na njegovim obrazima su se zacrveneli tragovi nevidljivog dlana. - Nikada više nemoj da pokušaš da me pritiskaš - u iteljski ga je upozorio Rustam kad se seansa šamaranja završila. - Jesi li razumeo, inkvizitore? Pre nego što je Edgar bilo šta stigao da odgovori - uspevši pritom da se neizrecivo obra ujem što nisam primenio Geserov borbeni komplet protiv Rustama - podigao sam ruku i vezano ispalio u Edgara sve etiri narukvice za razvezivanje jezika. Amajlije na inkvizitorovom telu su buknule, ali nisu uspele da ublaže mo udarca. - Koji vampir je bio s tobom u Edinburgu? - povikao sam. Edgarovo lice se iskrivilo dok je mu no pokušavao da zadrži re i koje su mu se otimale s jezika. Naravno, nije uspeo. - Sauškin! - povikao je Edgar. Rustam se ponovo nasmejao. Rekao je na odlasku: - Zdravo! I Afandi je ponovo postao svoj. Kao da je neko lagano izduvao gumenu lutku, smanjio se rastom, suzila su mu se ramena, pojavile bore na licu, o i potamnele, bradica spala i razletela se u gomili dlaka. Edgar i ja smo s mržnjom posmatrali jedan drugog. A onda, ne gube i vreme na sakupljanje Sile ili izgovaranje ini, Edgar je naneo udarac. Vatrena kiša prolila se s neba i proklju ala na Ališerovom i mom magijskom štitu. Vatre uopšte nije bilo oko zbunjenog Afandija koji još nije došao sebi; izgleda da je zaštitno prstenje tako podešeno. Slede i minut sastojao se isklju ivo od napada i kontranapada. Ališer mi je razumno ustupio vo enje bitke, odstupio korak i hranio naš štit, dozvoljavaju i sebi samo povremene kratke magijske napade. Izgleda da je Geser za našu opremu angažovao najbolje prognosti are u Straži, ili se li no postarao. Posle vatre sledio je led. U vazduhu se zavrtela me ava, sitne pahulje s krajevima oštrim kao britva probijale su snažno naše štitove, a bespomo no se topile približavaju i se Afandiju. Ledena bura još nije uminula, a Edgar je bacio poljubac otrovnice i kamenje pod nogama prekrilo se kapljicama kiseline. Afandi je opet ostao zašti en. Krajem oka sam primetio da ni starac nije zaludan, ve da plete nekakvu slabu, ali vrlo složenu i neobi nu kletvu. Teško da ga je ekao uspeh, ali bio je zauzet i nije se obazirao šta mu se dešava pod nogama. etvrta zakletva koju je Edgar primenio bio je vakuumski udar. Ništa drugo i nisam ekivao. Kad je okolni pritisak naglo po eo da pada, hladnokrvno sam nastavio da Edgara naizmeni no mrvim opijumom i Tanatosom. Iza mojih le a, Ališer je pucao iz skiptara vatrenim kuglama i ugrušcima prohla ene vode. Kombinacija baca a plamena i gustih plavih kapljica koje su eksplodirale u ledenim šrapnelima delovala je izuzetno. Video sam kako su inkvizitorove zaštitne amajlije, zapadaju i u takav kontrast, gubile snagu. Opet, nije se radilo samo o amajlijama. Edgar, mag prve kategorije, držao se protiv nas dvojice i žurio da odgovori na napad! Ili je bio napunjen Silom preko svake mere... Ili je u me uvremenu prevazišao prvi stepen. Nisam imao vremena da temeljno proverim njegovu auru. Izgleda da je neuspeh s vakuumom uzdrmao Edgarovu odlu nost. Kletva je bila toliko retka da je naša spremnost na nju zbunila inkvizitora. Po eo je polako da uzmi e, obilaze i ugljenisanu tojotu prekrivenu injem, koja se dimila od kiseline. Uhvatio se za ledenicu koja je probila vrata i umalo nije pao; održavaju i ravnotežu, zamahao je rukama i umalo da propusti moj opijum. - Edgare, predaj se! - povikao sam. - Ne primoravaj nas da te ubijemo! Ove re i kao da su povredile inkvizitora. Usporio je na sekundu, a onda je s pojasa
otkinuo udan privezak: svežanj malih sivih pera, uvezanih vrpcom poput metlice. Bacio ga je u vazduh. Pera su se pretvorila u jato ptica koje su li ile na prestarele vrapce, ali sa kljunovima koji su svetlucali bakarnim odsjajem. Bilo ih je oko tridesetak i ustremili su se ka meni, manevrišu i kao najsavremenije bojeve glave, ponos i dika svakog generala raketne jedinice. Kokošji bog na mom vratu se slomio i sleteo s lanca. A jato vrabaca s bakarnim kljunovima uskomešalo se u vazduhu. Nisu se usu ivali da se približe Edgaru, ali nisu mogli ni mene da napadnu. Tako su se komešali dok Edgar uz psovku nije mahnuo rukom primoravaju i ih da nestanu. Afandi je kona ne bacio svoju kletvu i izgledalo je kao da je probio Edgarovu zaštitu. Ina e, to se nikako nije videlo na magu. Nastavio je da se povla i, napadaju i periodi no kao odgovor. Ali na njegovim grudima se sve ja e i ja e rasplamsavalo neko sijanje: aktivirala mu se amajlija skrivena ispod ode e i spremala se odradi svoje. U trenutku sam ak pomislio da se Edgar sam povredio nekakvom samoubila kom ini, Šahidom ili Gastelom, koja je trebalo da nas odvede u grob zajedno s njim. - Ja e štit! - naredio sam i Ališer je izložio sebe, poja avaju i štitove i oko nas i Afandija. Ali Edgar o igledno nije bio sklon samoubila kim gestovima. Još jednom je kratko napao i primakao ruke grudima, bliže sijanju amajlije. Oko njega su planule plave linije portala. Mag je odlu no zakora io napred i nestao. - Ute e - konstatovao je Ališer. Seo je na kamenje i odmah sko io uz psovku: njegove pantalone su se dimile jer je poljubac otrovnice još delovao. Stajao sam potpuno iscrpljen. Pored mene se cerekao Afandi. - ime si ga... - pitao sam. - Slede ih sedamdeset sedam puta kad legne pored žene, eka e ga sramotni neuspeh! sve ano je objasnio Afandi. - I tu zakletvu ne može niko da skine. - Baš oštroumno - rekao sam. - Baš isto nja ki. Sa nekoliko kratkih ini, o istio sam zemlju pod nogama od tragova magije. Kapljice kiseline istopile su kamenje u mehuri e, kao kad se testo nadiže. Sauškin! Ipak je Sauškin!
EPILOG
Geser nije odmah odgovorio. isto da se zna, odgovorio je tek posle tri minuta. - Antone, da li bi mogao... - Ne, ne bih mogao - rekao sam. Iznad mene se nebo lagano razvedravalo. Gasile su se neobi no velike južne zvezde. Otpio sam još malo koka-kole iz flaše i dodao: - Hvala za amajlije. Sve pravo u centar. Ali sad nas vadi odavde.Ako nai e još neki psihopata... - Antone. - Gestrov glas postao je mekši. - Šta se dogodilo? - Imali smo žestoku raspravu sa Edgarom. Geser je utao neko vreme, a onda je pitao: - Je li živ? - Živ je. Pobegao je kroz portal. Ali pre toga je baš uporno pokušavao da nas ubije. - Naš prijatelj inkvizitor je sišao s uma? - Mogu e. Geser je nešto promrmljao u slušalicu i ja sam iznenada shvatio o emu šef razmišlja: kako da tu informaciju najbolje iskoristi u razgovoru sa Zavulonom. Kako da što više ponizi Tamnog pri om o njegovom bivšem šti eniku. - Geseru, mnogo smo umorni. - Helikopter e do i po vas - rekao je Geser. - Bi e veoma teško da se postavi portal. Sa ekajte malo, poveza u se s Taškentom. Jeste li... kod Rustama? - Mi smo na platou gde ste se belom sumaglicom borili protiv Tamnih. Ne uspeva mi esto da zbunim Gesera da bih sebi dozvolio da ispustim ovaj trenutak. - Helikopter e brzo do i - rekao je Geser usporivši. - Jesi li razgovarao s Rustamom? - Da. - Je li odgovorio? - Odgovorio je. Ali ne na sva pitanja. Geser je uzdahnuo uz olakšanje. - Dobro, makar na nešto... Niste morali da ga... hm... ube ujete? - Ne. Sve etiri narukvice upotrebio sam na Edgara. - Je li? - Geser je postajao sve veseliji. - I šta ste uspeli da saznate? - Ime vampira s kojim Edgar radi. - I? - rekao je Geser o utavši sekundu. - Ko je? - Sauškin. - To ne može biti! - zaurlao je Geser. - Gomila gluposti! - Dakle, onda narukvice nisu radile. - Moje zakletve ne mogu da ne rade. To si ti mogao da promašiš - malo mekše je rekao Geser. - Antone, ne trebaju nam... intelektualne zapetljancije. Kad do eš, pokaza u ti ono što ranije nisam hteo da ti pokazujem. - Unapred se radujem - frknuo sam. - Govorim o ostacima Konstantina Sauškina. uvaju se kod nas u Straži. Nastupio je moj trenutak da za utim. Geser je rekao: - Nikako nisam hteo da te ponovo bespotrebno uzbu ujem. Ugljenisane kosti nisu najprijatniji prizor... Izvini zbog slu ajne aliteracije. Konstantin Sauškin je mrtav. Nema nikakve
sumnje u to. ak ni viši vampir nije sposoban da živi bez lobanje. To je sve. Opusti se. ekajte helikopter. Prekinuo sam vezu. Pogledao sam u Ališera: ležao je nedaleko i žvakao okoladu. Rekao sam: - Geser je rekao da se Sauškinovi ostaci uvaju kod nas. - Da - mirno je odgovorio Ališer. - Video sam ih. Lobanja, u kojoj je istopljeno staklo skafandra. Mrtav je tvoj Sauškin. - Ne uznemiravaj se time - oglasio se Afandi. - Pod svakom kletvom se dešava da se ovek istr i, pa i da slaže. - Nije mogao da slaže... - prošaputao sam se aju i se Edgarovog lica. - Ne, nije mogao... Stavivši telefon pred sebe, zagledao sam se u meni plejera. Uklju io sam pesmu nasumi no. Za uo sam ženski glas uz tihu pratnju gitare i stavio telefon pored. Mali zvu nik se trudio iz sve snage.
Ranije smo ustajali sa izlaskom sunca I živeli smo hiljadu godina. A onda je neko uzeo i ukrao Vatru - treperavu svetlost. Tada su jedni od nas po eli da se mole, A drugi da oštre o njake, Ali svi smo pili iz Plave reke. A vreme je onda poteklo kroz prste, Do zime je reka postala plitka. I onaj, koje ovde oduvek živeo, Po eo je da optužuje One koji su došli izdaleka. Jednima su rasle k eri, Drugima sinovi, Ali svi smo pili iz istog potoka...
- Afandi! - pozvao sam. - Znaš, meni je o tebi govorila erka. Još u Moskvi. - Stvarno? - za udio se Afandi. - Je li ti erka arobnica? - arobnica je - priznao sam. - Samo je još mala. Ima samo šest godina. Pitala je ho eš li joj pokloniti perlice. Plavi aste. - Prava devoj ica! - oduševio se Afandi. - Šest godina, a ve misli o perlicama! I tirkiz je pravilno odabrala... Drži! Ne znam od kakvog kamena je napravio perlice koje mi je dao. Sa znatiželjom sam pogledao nisku nebeskoplavog tirkiza. Pitao sam: - Afandi, jesu li magi ne? - Vrlo malo. Za arao sam vrpcu da se nikada ne prekine. Ina e, obi ne perlice. Lepe! Izabrao sam ih za svoju praunuku, sad je stara, ali ipak voli da se ukrašava. Nema veze, kupi u joj druge. A ove neka budu za tvoju erku, neka ih nosi u zdravlju! - Hvala, Afandi - rekao sam, ostavljaju i poklon.
Jedan se uzdizao sve više i više, Drugi je potkresao krila. Na nekim poljima bujalo je klasje, Na drugima ništa nije raslo. Jedan je umirao pogo en metkom, Drugi je pucao iz oružja, Ali svi smo pili iz istog potoka.
I popivši od vina ili travarice Neko pomenu oca, neko majku, Jedan odlu uje da je vreme da se gradi, Drugi da je vreme da se ruši, Ali svakog dana u pono , Onaj što sedi kod Mlina Sudbine Rešava sve njihove sporove: I odre uje ko e iza i na stražu 23
Ališer se zakašljao i tiho rekao: - Mogu e je da guram nos gde mu nije mesto, znaš, muzi ari su i ina e udni ljudi... Ipak, mislim da bi trebalo da se sprovede službena istraga povodom ove pesme...
DEO TRE I ZAJEDNI KA SUDBINA
PROLOG
Predava je prešao preko stažista pažljivim pogledom. On je i sam bio mlad. Donedavno je sedeo na njihovom mestu i sad mu je o ajni ki nedostajalo vrstine. U svakom slu aju, bar je on tako mislio. - Sada emo da izvedemo prvu vežbu na terenu - rekao je predava . Ruka se sama pružila do nosne kosti. Sve vreme je hteo da popravi nao ari. Zašto je uopšte izle io kratkovidost? Nao ari bi doprinele vrstini! - Andrej, ponovi vežbu! Mršavi Andrej, ni de ak ni mom , zakora io je napred i mutiraju im glasom izgovorio: - Idemo ulicom. Posmatramo prolaznike kroz Sumrak. Saopštavamo vam ako vidimo Tamne ili Svetle. Ali najviše treba da pazimo na neinicirane Ine. - Šta radimo kad prona emo neiniciranog? - Ništa - vrsto je rekao de ak. - Saopštavamo vam, posle ega delujemo u skladu sa okolnostima. Inog treba inicirati u odgovaraju em trenutku, kad je on najviše sklon Svetlosti. - Šta radimo ako primetimo zlo ina ke aktivnosti Tamnih? - Ništa - odgovorio je de ak sa o iglednom ogor enoš u. - Saopštavamo vam, posle ega emo obavestiti Stražu... - I ostajemo na bezbednom odstojanju - dodao je predava . - A ako otkrijemo prestup koji izvršavaju ljudi? - Tako e ništa - rekao je mom ve sasvim mra no. - Posmatranje je sve što mi radimo! Stažisti su se nasmejali. Osim de aka, u redu su bila i dva odrasla muškarca i mlada devojka. Po mišljenju predava a, sve ih je o ekivao etvrti ili peti nivo. A, evo, de ak e, možda, dosti i drugi, ili ak i prvi. Sklonosti borbenog maga kod njega bile su izuzetne. - Hvala, Andreje. Sve si ispravno formulisao. Mi posmatramo. Mi samo u imo. Je li jasno? U Sumrak ne treba da ulazite, ini ne upli ite. Naš glavni zadatak jeste traženje potencijalnih Inih. I ne mislite da je to tako jednostavno. Ponekad je potrebno da oveka prou avate i po nekoliko minuta da bi se prepoznao potencijal Inog. Izme u ostalog, Antona Gorodeckog pronašli su tokom jedne takve nastavne vežbe. Sam Geser ga je pronašao. Sa ekavši nekoliko sekundi, predava se našalio: - Pa, ja nisam Geser, ali se spremam da dospem do višeg. Ne e on uopšte uspeti da do e do višeg nivoa. Ina e, njemu je ostalo još pola sata života. Me utim, predava to nije predosetio. U klupku linija verovatno e koje bi on mogao da pogleda, bila je samo jedna jedina, sasvim neprimetna nit, koja je vodila ka smrti. Ali upravo sada, desetine slu ajnosti spajale su se u jedno i tanka nit se gojila od krvi. Nažalost, predava u nije bilo do toga da svaki as prou ava svoju sudbinu. - Idemo istoprudnim bulevarom - rekao je. - Ništa ne radimo, samo posmatramo. Na kilometar od njih, u samom centru, na Lubjanki, automobil se zaglavio u gužvi. Voza , poreklom s Kavkaza, raširio je ruke gledaju i u putnika kao krivac. Ovaj je utke voza u gurnuo nekoliko nov anica i izašao iz automobila. Voza je novac stavio u džep. Pogledao je za putnikom i namrštio se. Nekako je bio neprijatan. Iako je dobro platio, ipak... Pogledao je u ikonicu zaka enu za tablu sa instrumentima starog žigulija, a onda u bakarnu plo icu sa surom iz Kurana. U mislima je zahvalio i islamskom i hriš anskom bogu što je putovanje bilo kratko. Nije mu se svi ao taj putnik! Voza je bio neinicirani Ini, ali to nije znao. Njegova sudbina mogla je tog dana potpuno da se preokrene.
Me utim, nije ispalo tako. Skrenuo je u sporednu ulicu gde ga je skoro odmah zaustavila navalentna mlada devojka. Dogovorili su se za cenu i krenuli ka jugozapadu.
Predava se zaustavio preko puta bioskopa Rolan i upalio cigaretu. Gledaju i u Andreja, koga je simpatisao više od svih, rekao je: - Jesi li itao Deniskine pri e? - Aha - progun ao je de ak. Bio je na itan, knjiški de ak iz dobre porodice. - Šta možemo da zaklju imo iz pri e Velemajstorov šešir? - Da je mali Denis Korabljev živeo u vrlo prestižnom rejonu - odgovorio je de ak. Stažistkinja je prasnula. Ona nije itala Deniskine pri e - nekada davno je pogledala i uspešno zaboravila film - ali shvatila je ironiju. - I šta još? - upitao je predava sa osmehom. Nikada nije pušio dok je hodao jer je u asopisu o modi itao da to nije dostojanstveno. Sad ga je svako odugovla enje približavalo smrti, a nikotin s tim nije imao nikakve veze. De ak se zamislio. Svi ala mu se arobnica i svi alo mu se polusvesno shvatanje da je on pametniji. - Još možemo da kažemo da su velemajstori vrlo nepažljivi ljudi. Vetar mu je odneo šešir, a on nije ni primetio. - Recimo - složio se predava . - Ali, za nas Ine, glavna pouka te pri e jeste da se ne treba mešati u sitne ljudske probleme. Pre svega ete biti loše shva eni ili ete ak postati predmet agresije. - Ali Deniska se ipak pomirio s velemajstorom kad mu je predložio da odigraju partiju šaha. - A to je još jedna mudra misao! - dodao je predava . - Da bi s ovekom uredili odnose, nije potrebna nikakva magija. ak nije potrebno da pokušavamo da mu pružimo bilo kakvu pomo . Najvažnije je s ovekom podeliti njegov zanos! Pažljivo su slušali predava a. On je voleo da uzme za primer nekakvu bajku ili de ju knjižicu i da na njenoj osnovi izvede masu zabavnih analogija. To je uvek razveseljavalo u enike.
Na pola kilometra od njih, putnik iz taksija, koji je išao Mjasnickom ulicom, zaustavio se kod kioska sa štampom. Potražio je sitniš u džepu i kupio Komsomolku 24 Predava je pogledom potražio korpu za sme e. Daleko. Hteo je da baci pikavac u vešta ko jezero, na radost labudova, ali je uhvatio Andrejev pogled i predomislio se. Šta je to, ima tri godine kako je Svetli Ini, a sitne gadne ljudske navike ne prolaze... Predava je veselo prišao korpi, bacio u nju opušak i vratio se stažistima. - Idemo dalje. I posmatramo, posmatramo, posmatramo! Sad je njegova smrt postala gotovo neizbežna. S novinama u rukama, stariji muškarac došetao je do stanice metroa iste prud? 25 Pokolebao se da li da se spusti dole. S jedne strane je žurio. S druge... dan je bio baš lep. isto nebo, topli vetri ... granica leta i jeseni, sezona za romanti are i pesnike. Muškarac je lagano došao do vešta kog jezera, seo na klupu i otvorio novine. Izvadio je iz džepa sakoa malu flašu i povukao gutljaj. Besku nik s punom kesom praznih flaša, koji je prolazio pored, izbe io se na muškarca koji je lagano oblizivao usne posle gutljaja. Propištao je,
ne ra unaju i ni na šta, ali bez snage da se odupre navici da moljaka za sve mogu e: - Ho eš li me ponuditi, bratac? - Ne e ti se dopasti - mirno je odgovorio. Bez ikakvog gneva ili razdraženosti. Jednostavno ga je obavestio. Skitnica se zagegao dalje. Još tri prazne flaše i mo i e da kupi jednu punu devetkicu, jaku, slatku, ukusnu devetkicu... neka ih avo nosi buržuje, itaju novine, a ljudi se tu mu e zbog mamurluka... Upravo toga dana, ciroza jetre kod skitnice pre i e u rak. Ostalo mu je manje od tri meseca života. Ali to nije bilo ni u kakvoj vezi sa onim što se dešavalo na bulevaru.
- ovek s kesom, obi an - rekla je stažistkinja. - Andrejuška, ti imaš najbolji vid od svih nas, vidiš li koga? - Vidim skitnicu... Kod metroa, Svetli Ini! - Mom se stresao... - Vadime Dmitrijevi u! Svetli Ini kod metroa! Mag! - Vidim - pohvalio ga je predava . - Iniciran je pre deset godina. Mag. Peti stepen. Ne radi u Straži. Stažisti su s oduševljenjem gledali u predava a. Onda je Andrej ponovo zavrteo glavom. I radosno je ispalio: - O! Na klupi! Tamni Ini! Neživi. Vampir... Viši vampir... Neregistrovan... De ak je po eo da snižava ton ve kod re i neživi. Neregistrovan je izgovorio šapatom. Ali vampir je uo. Složio je novine, ustao. Pogledao je u de aka i odmahnuo glavom. - Odlazite. - Predava je povukao Andreja za ruku sakrivaju i ga iza svojih le a. Odlazite svi! Brzo! Vampir je išao prema njemu krupnim koracima, pružaju i desnu ruku kao da se spremao da se pozdravi. Jedan od muškaraca stažista izvadio je telefon i pritisnuo dugme za hitne pozive. Vampir je povikao i ubrzao korak. - Stoj! No na straža! - Vadim Dmitrijevi je podigao ruke, prave i magijski štit. Zaustavite se, nare ujem! Silueta vampira kao da se razmazala od brzog kretanja. Stažistkinja je povikala i pokušala da napravi svoj štit, ali joj nikako nije išlo za rukom. Predava se okrenuo da pogleda šta radi i tad ga je nešto udarilo u grudi, steglo ne im bodljikavim i vrelim i iš upalo srce. Beskorisni štit se gasio, rasejavaju i se u prostranstvu. Predava se zateturao ostaju i na nogama i bespomo no gledaju i krvavi grumen koji je kucao pred njegovim nogama. Onda je po eo da se naginje, kao da je pokušavao da uzme svoje srce i da ga stavi nazad u rasparane grudi. Svet oko njega je potamneo, asfalt mu je sko io u susret i on je pao, uhvativši gr evito svoje srce. Njegova karijera predava a nije bila duga. Devojka je vrisnula kad se udarac obrušio na nju, odbacivši je me u drve e ka samom šetalištu. Ležala je dopola preko ivi njaka, vrište i i posmatraju i automobil boje prljavog asfalta kako joj se približava. Automobil je uspeo da zako i. Devojka je zavrištala još jednom, pokušala je da se podigne i tek onda je osetila strašan bol u predelu slabina. Izgubila je svest. Andreja je nešto odbacilo gore i podiglo u vazduh: kao da je neko hteo da mu se zagleda u i ili da mu zarije zube u grlo. Ne iji glas je šapnuo: - I zašto si morao da me vidiš, odlikašu?
Uhva en u nevidljivim rukama, de ak je vikao. Osetio je kako mu se na farmerkama širi sramotna mrlja. - Jesu li te u ili da snimaš auru? - upitala je praznina. - Pazi, ja ose am laž. - Nisu! - povikao je Andrej izvijaju i se. Zahvat nevidljivog vampira je malo oslabio. I u tom trenutku, pred o ima mu je zasijalo. Jedan od stažista uspeo je da sakupi dovoljno Mo i za borbenu kletvu. Pa, razume se, nije samo de acima bilo zanimljivo da vire u naredna poglavlja udžbenika... Andreja je nešto naglo povuklo, svet se zavrteo i on se stropoštao u vodu, skoro na sredini jezera, plaše i debele lenje labudove i bezobzirne, lukave patke. Batrgaju i se u vodi, odatle je video kako je stažista koji je pucao šokom pao, a kako je drugi, koji je telefonirao, po eo da beži. Andrej je doplivao do ku ice za labudove, uspentrao se na drvenu platformu. Iz ku ice se ose ao pti ji izmet. Ali de ak je ipak radije odlu io da do dolaska operativne grupe odsedi na sredini jezera. Narednog dana, Geser je njegov postupak ocenio kao jedini pravilan u složenoj situaciji, a de ak je dobio nezvani nu ponudu da razmisli o tome da radi za Stražu. Kako je za života govorio Vadim Dmitrijevi : „Mrtvi junaci služe na nekom drugom mestu.“ Imaju i u vidu situaciju, ak nije bilo ni mnogo žrtava. Predava i jedan od stažista, matemati ar po obrazovanju. Možda nije imao vremena da izra una koliki otpor višem vampiru može da pruži neobu eni mag pete kategorije. A možda on prosto nije hteo da ra una.
GLAVA 1.
Pozdravio sam se s Garikom koji je nešto razmatrao s pukovnikom milicije. Pukovnik je bio ovek, ali angažovani. Znao je ponešto o Stražama i pomagao da se sli ne situacije prikriju. Tela su ve odvezli, a naši eksperti su završili baktanje s aurama i tragovima magije. Sada su posao preuzeli kriminolozi iz milicije. - U gazeli - rekao je Garik klimaju i mi glavom. Prošao sam do našeg operativnog vozila i ušao unutra. Umotan u ebe, de ak je pio vreo aj iz šolje, a mene je uplašeno pogledao. - Zovem se Anton Gorodecki - rekao sam. - A ti si sigurno Andrej? De ak je klimnuo glavom. - Ti si primetio vampira? - Ja - izgovorio je de ak sa o iglednim kajanjem. - Nisam znao... - Smiri se. Ti nisi ni za šta kriv. Nemogu e je predvideti pojavljivanje divljeg vampira u centru Moskve, usred bela dana - rekao sam. A sam sam pomislio da je to, kad ve de ki ima tako dragocenu sposobnost za uo avanje aure, moralo da se predvidi. Ali nisam hteo da iskazujem svoje mišljenje o mrtvom nastavniku. Ova pri a e jednom u i u metodi ke priru nike za predava e, na one stranice koje se štampaju u crvenoj boji; kao znak da je znanje pla eno krvlju. - Svejedno, nisam smeo onako da vi em... - rekao je de ak. Ostavio je šolju s ajem. ebe mu je spalo s ramena, otkrivši ogromnu modricu na grudima koju mu je vampir napravio. - Da nije uo... - Svejedno bi primetio vaš strah i zbunjenost. Smiri se. Sad je najvažnije da neživog uhvatimo. - I da ga upokojite - vrsto je rekao de ak. - Tako je. I da ga upokojimo. Da li dugo u iš kod nas? - Tri nedelje. Odmahnuo sam glavom. Da, talentovan mom . Nadam se da ga ovaj doga aj ne e odvratiti od rada u Straži... - Jeste li u ili kako se skida aura? - Ne - priznao je de ak i zadrhtao od neprijatnog se anja. - Onda opiši vampira što detaljnije. De ak se pokolebao. Onda je rekao: - Nismo u ili. Ali ja sam sam probao. To se nalazi u etvrtom paragrafu udžbenika... skidanje, kopiranje i prenošenje aure. - I ti si prou io tu temu? - Da. - Možeš li da mi preneseš auru vampira? De ak je razmislio i klimnuo glavom: - Mogu da probam. - Hajde. Otvaram se. - Zatvorivši o i, opustio sam se. Dobro, hajde sad mladi talentu... U po etku je to bio blag ose aj toplote, kao da su mi u lice izdaleka duvali fenom. A onda sam osetio nevešt i loše zapo et prenos. Zahvatio sam je, uzeo, zagledao se. De ak se trudio iz sve snage: stalno je pokušavao iznova i iznova. Postepeno je od rasparanih komadi a po ela da se sklapa cela slika.
- Još malo - zamolio sam. - Ponovi... Niti u boji blesnule su ja e i sklopile se u udnovat prizor. Osnovne boje, naravno, bile su crna i crvena: neživ i smrt, standardna aura vampira. Ali de ak je stvarno fiksirao auru. Osim drugih boja, koje su nepostojane i mogu mnogo da variraju, tu su bili i plavi detalji - tanak obrazac Sile, individualni, bukvalno kao otisci prstiju ili crtež krvnih sudova o ne dužice. - Bravo - rekao sam zadovoljno. - Hvala. Odli na kopija. - Ho ete li mo i da ga na ete? - pitao je mom . - Svakako - uverio sam ga. - Puno si pomogao. Ne brini i ne krivi sebe... tvoj u itelj je poginuo kao junak. To je, naravno, laž. Kao prvo, junaci ne umiru. Kao drugo, junaci se ne kriju iza magijskog štita kada ih napada vampir, oni se tuku do smrti. Obi na siva molitva omogu ila bi da se vampir zadrži i zaustavi... Makar i samo neko vreme. U enici bi uspeli da se razbeže, a u itelj bi uspeo da se sabere i postavi delotvorniju zaštitu. I šta sad? Ne vredi de aku objašnjavati da je njegov prvi u itelj bio dobar i pametan, ali u potpunosti nepripremljen za teren. U tome je sva nesre a: u u itelje retko kad odu pravi borbeni magovi koji su osetili i krv i vatru. Naj eš e su to uzvišeni teoreti ari... - Gari e, da li sam vam još potreban? - pitao sam. Pored Garika i pukovnika stajao je i nepoznati Tamni. To je trebalo i o ekivati. Dnevna straža htela je da zaštiti svoje od odgovornosti ako joj po e za rukom, a ako ne, da se raspita koliko su teški naši gubici. Garik je odmahnuo glavom i ja sam, ignorišu i Tamnog, mirno krenuo ka svom automobilu, koji je bio parkiran ta no kod znaka za zabranjeno parkiranje. Svi Ini koriste ini za spre avanje odnošenja automobila, ali da se ona postavi tako da te svi na putu vide i da ti ne zabrane da se parkiraš gde ho eš, to je složeniji zadatak. To što nam je pošlo za rukom da skinemo auru vampira, bio je uspeh. U takvoj situaciji se izgube i odrasli, iskusni magovi. A mom je bio lukav. Prosto su me ruke svrbele da što brže stignem u kancelariju i predam kopiju aure dežurnima za orijentaciju, pa e svi koji iza u u patrolu tražiti krvopiju. Viši neregistrovani... Ma ne, ne vredi ra unati na takvu slu ajnost. Ali viši! Teraju i od sebe suvišne nade, seo sam za volan i krenuo ka kancelariji.
Dežurni u gradu bio je Pavel. Prebacio sam mu kopiju aure, koju je on primio sa entuzijazmom. Uvek je prijatno kad se patrolama preda nešto opipljivo umesto uobi ajenog: „Na istim prudima divlji viši vampir pokidao je dvoje naših“ A kako izgleda? „Poput muškarca srednjih godina..." Seo sam za kompjuter u svom kabinetu. Nakratko sam pogledao u ekran. Rekao sam: - Kakva glupost... Ipak sam pokrenuo sravnjivanje. Sva teško a u identifikaciji aura sastoji se u tome što ne mogu da se propuste kroz softver kao otisci prstiju. Kopija aure može da se prenese iz glave u glavu, ali nikako iz glave u kompjuter; takvih kompjutera nema. A da bi se aura ipak našla u kompjuterskoj bazi podataka, kod nas radi stariji slikar Leopold Surikov. U slikarstvu, bez obzira na zvu no prezime, nije uspeo. Tako e se pokazao slab i kao Ini. Ali mogao je da primi kopiju aure, a da onda strpljivo i detaljno, u duhu kineskih ili japanskih minijaturista, preslika udan obrazac. Slika ve može da se unese u kompjuter radi uvanja i pore enja. Isto tako se radi i u ostalim Stražama, koje sebi mogu da dozvole da me u osobljem drže Inog slikara. Rad je, naravno, mukotrpan i dosadan. Dva dana su potrebna za najprostiju auru.
Ina e, ako aura ipak postoji u arhivi, može da se po e i zaobilaznim putem, što sam se ja spremao da uradim. isto radi smirivanja savesti. Ina e, otkud u arhivi aura neregistrovanog vampira? Na ekranu se pojavila tablica i ja sam, stalno upore uju i sa otiskom sa uvanim u se anju, po eo da klik em mišem i upisujem u tabelu pluseve i minuse. Postoji li gornji luk? Ne, naravno. Otkud kod neživih gornji luk u otisku aure... Broj registrovanih aura se odmah smanjio pet puta. Neživih je u arhivi kudikamo manje nego živih. Nestao je i niz redova, a tabela se odmah suzila ciljaju i vampire. Koliko je izražen prvi lateralni zub? Postavio sam dva plusa. Mogla su da se stave i tri, zub je bio na samoj granici. Pitanja su sledila jedno za drugim. Odgovorio sam na dvadesetak pre nego što sam sebi dozvolio da pogledam u gornji desni ugao tablice. Tamo je treperio broj tri. Ipak sam nešto dobio! Tako mali broj zna i da se radi o vampiru i lanovima njegovog klana, odnosno o onima koje je on li no inicirao. Oni tako e poseduju individualna odli ja aure, ali sasvim minimalna. Potrebno je pola stotine pitanja da bi se dobio baš odre eni lan. Ina e, meni su tri kandidata bila sasvim dovoljna. Kliknuo sam na broj tri. I umalo nisam pao sa stolice. U mene je sa osmehom gledao Kostja Sauškin. Preko dosijea se razvukao debeo crveni natpis UPOKOJEN. Nekoliko sekundi sam tupo posmatrao ekran, se aju i se sadržaja kontejnera od aluminijuma, koji mi je Geser pokazao prošle nedelje, po povratku iz Samarkanda... A onda sam vrisnuo. Sinulo mi je. Kona no mi se popelo iz dupeta u glavu! Kliknuo sam drugi put i ponovo sam zadrhtao ugledavši Polinu, Kostjinu majku. Ina e, nije me iznenadila njena fotografija, znao sam koga u videti. Tako e crveni natpis UPOKOJENA! Po eo sam da pomeram dosije od gornjih redova: „Rodila se kao ovek. Nije imala sposobnosti Inih. Inicirao ju je muž, u skladu s Paragrafom 7 Sporazuma: Pravo porodice Inog na samoopredeljenje...“ Spustio sam nadole. Posle nekoliko redova: „Odbila je lutriju, nagra ena je mese nom normom nekonzervirane donatorske krvi grupe B, rezus faktor pozitivan." I u ishrani je bila predvidiva, ljude nije lovila, a uvek je uzimala jedan te isti, vrlo uobi ajen tip sveže krvi. Nije bila kao neki vampiri koji, kad odustanu od lova, po nu da izvoljevaju: „Ho u krv device, isklju ivo grupe 0 ili A, B i AB slabo varim“; ili: „De ju, grupe 0, rezus faktor negativan." Poslednji redovi su mi sve objasnili. „Dobrovoljno prekinula svoje postojanje i upokojila se 12. 09. 2003, ubrzo posle pogibije sina, višeg vampira Konstantina Genadijevi a Sauškina (slu aj br. 9752150). Prema li noj molbi, sahranjena je 14.10. 2003. po hriš anskom obredu, službu za pokoj duše održao Svetli Ini, otac Aristarh." Poznavao sam oca Aristarha. Vrlo se retko dešava da pravoslavni sveštenik uspe da spoji svoju veru s prirodom Inog, a još rede da pokuša da širi hriš anstvo me u Tamnima! Razgovarao sam s njim prošlog meseca. Kako to da nije znao da je Polina Sauškina izvršila samoubistvo? Kad se odbaci igra re i, to je bilo baš to - samoubistvo! Nije znao, odnosno nije hteo da zna? Sve je vrlo jednostavno.
Tre i klik miša, tre i dosije. Razume se. Sauškin, Genadij Ivanovi ... Zastenjao sam obuhvativši glavu rukama. Budalo! Budalo! Budalo! Nije važno što prema dosijeu Sauškin stariji ima etvrti vampirski nivo, što nije lovio, nije pripadnik Dnevne straže, nije prime en u kršenju propisa... Edgar se tako e nikada nije ubrajao me u više. A uspeo je da se pod udarom ak etiri amajlije istovremeno suzdrži i da mi kaže samo deo istine. I ja sam tu istinu shvatio upravo onako kako sam hteo. Kako su hteli moji kompleksi, strahovi i duševni nemiri. Uzalud sebe krivi de ak Andrej, koga smo pecali iz istih pruda posle prisnog poznanstva s Genom Sauškinom. Nije on kriv za pogibiju svog u itelja i svojih drugova. Ja sam kriv! Udario sam u porodicu Sauškin kao u nekakvu barijeru i nisam probao ni levo ni desno. Prvo sam hteo da odštampam stranu. Onda sam shvatio da ne mogu da sa ekam ni tih trideset sekundi da štampa produva glave i pripremi se da uvu e papir. Istr ao sam iz kabineta pa pravo uza stepenice. Tu me je ekao kapitalni fijasko. Geser nije bio u svojoj kancelariji. Dobro de, naravno da razumem da i on ponekad mora da se odmori... Ali gde baš na e sad? Kad ne ide... - Zdravo, Antoška. - Olga je izašla na vrata svog kabineta. - Što si tako... uzrujan? - Gde je Geser? - povikao sam. Olga me je na sekund gledala zamišljeno. Onda je prišla, pažljivo primakla dlan mojim usnama i rekla: - Boris spava. Otkako ste se vi vratili iz Uzbekistana, nijednom nije išao ku i. Pre sat vremena sam ga oterala u krevet primenivši sve mogu e ženske smicalice. Olga je izgledala izuzetno. Na njenoj kosi je o igledno poradio odli an frizer, koža joj je prelepo potamnela u zlatnu boju, a imala je vrlo malo šminke, tek toliko da osen i prekrasne o i i naglasi seksepilnu puno u usana. I mirisala je na nešto skupo, cvetno i aromati no, toplo i privla no. Zaista je primenila sve mogu e smicalice. Pa ništa, video sam je i sasvim druga iju. I ne samo da sam je video, bio sam u tom raskošnom telu. Ose anja su mi poznata, iako ne u rizikovati da kažem da mi nedostaju. - I ako ti, Antone, sad budeš vikao i zvao Borju da od njega tražiš da odmah do e na posao, pretvori u te u zeca - rekla je Olga. - Samo još nisam odlu ila da li u pravog ili u plišanog zeku. - U onog na naduvavanje iz seks-šopa - rekao sam. - Ne plaši me, to je ionako nemogu e. - Misliš? - Olga je za kiljila o ima. - Mislim. A ako ti baš toliko želiš da vežbaš vra anje, imam pravu metu za tebe. - Koga? - pitala je jednostavno. - Viši vampir. Onaj koji radi zajedno sa Edgarom. Onaj koji je danas raš ere io naše nasred istoprudnog bulevara. - Ko? - s naporom je ponovila Olga. - Sauškin! Preko Olginog lica prešla je lagana senka. Nežno me je uzela za ruku i rekla: - Antone, svima nama se u životu doga aju tragi ne stvari. Nekad gubimo prijatelje, a nekad i neprijatelje, ali svejedno krivimo sebe...
- S Geserom se bavi psihoterapijom! - zaurlao sam. - To je Genadij Sauškin! Stariji Sauškin! Kostjin otac! - Proverili smo ga, on je etvrti nivo... - po ela je Olga. I za utala. - Zar tebi treba da objašnjavam koliko je vampiru lako da pove a stepen? - pitao sam. - Od etvrtog do višeg... ali to je oko pola stotine ljudi... primetili bismo... - Zna i da nismo primetili! - Uhvatio sam je za ruku. - Olga, šansa je jedan prema hiljadu... ali... Ako je još kod svoje ku e? Ako možemo da ga iznenadimo? - Idemo. - Olga je klimnula glavom. - Nadam se da se još se aš svoje stare adrese? - Oboje? - Mislim da je dvoje viših Svetlih sposobno da pobedi jednog vampira. U kancelariji je samo omladina... Zar da vodimo sa sobom topovsko meso? Nekoliko sekundi sam je gledao u o i. Tamo su igrale bezobrazne iskrice... Šta je sad, Olgi je dosadila rukovodila ka funkcija? - Idemo - rekao sam. - Idemo oboje. Mada mi to mnogo li i na po etak holivudskog akcionog filma. - U kom smislu? - Pa... ili e nas sa ekati zaseda. Ili e se ispostaviti da si ti ta Svetla koja pomaže Edgaru i Genadiju. - Budalo! - Olga se nije ak ni uvredila. Ali, dok smo silazili, pakosno je rekla: - Ina e, za svaki slu aj smo proverili ak i Svetku. - I šta je bilo? - zainteresovao sam se. - Nije ona. - To me raduje - složio sam se. - A jesu li tebe proverili? - Proverili su sve više Svetle. I u Rusiji, i u Evropi, i u SAD. Ne znam koga je Tom video u Sumraku, ali svi poznati viši imaju stoprocentne alibije.
Nikada se ne treba vra ati ku ama gde je ovek ranije živeo. Nikada i ni zbog ega, barem dok ne postanete stari i senilni, kako biste bili pošte eni smejanja i puštanja slina kad ugledate ogradicu s peskom u dvorištu roditeljske ku e. Gledao sam u svoj stari ulaz i pomislio da i nije prošlo tako mnogo godina, ak ni po obi nim ljudskim merilima. Pre osam godina izlazio sam iz ulaza te dosadne tipske šesnaestospratnice da bih pošao u još jedan lov na vampire. Tada nisam znao da u sresti Svetlanu koja e postati moja žena, da e nam se roditi Na a, da u postati viši... Ali još tada sam bio Ini. I znao sam da iznad mene žive Ini, porodica vampira koja je poštovala zakon. Dobrih vampira s kojima sam se prili no dugo i družio. Dok nisam ubio svog prvog vampira. Šta ete, za sve postoji prvi put. - Idemo li? - pitala je Olga. I opet su me bolno pogodila se anja. De ak Jegor. On je tada bio ak i mla i od stažiste Andreja koji je tako uspešno iskopirao auru i koji tako e umalo nije postao žrtva vampira. Olga i ja, tad smo prvi put radili zajedno, idemo za njegovim tragom... Geser je tada uspeo da izvede Olgu iz strašne kazne, zato eništva u formi preparirane sove... - Deža vi - rekao sam. - Šta ti bi odjednom? - pitala je Olga rasejano. Ona toliko dugo živi da je ve mogla i da zaboravi taj doga aj... - A! Setio si se kako smo pratili Jegora? Ina e, nedavno sam saznala, momak radi u cirkusu, možeš li da zamisliš? Iluzionista!
- Idemo - izgovorio sam. Olga je dobra. Ona se ne plaši senke svoje prošlosti. Naprotiv, ako se ose a krivom zbog Jegora, onda ga ne e ispuštati iz vida. Ušli smo u lift i ja sam pritisnuo dugme za deveti sprat. Peli smo se u potpunoj tišini. Olga se o igledno pripremala i sakupljala Silu. Posmatrao sam svoje prste. Lift su promenili tokom prošlih godina, zamenili ga za model otporan na vandalizam, sa metalnim zidovima i dugmi ima. Ranije su maloletni delinkventi voleli da zavare plasti ne dugmi e upalja em, ali zato su sad na njih nalepili žvake. Obrisao sam prste, iste i lepljivu gadost od smeše vinil-acetata, vešta kih aditiva i ne ije sline. Ne uspevam uvek da volim ljude. Lift se zaustavio i ja sam zbunjeno rekao: - Deveti sprat. Sauškini... Sauškin živi na desetom. - Sve je ta no - odobrila je Olga. - Dalje idemo peške. Naslonio sam se na vrata svog bivšeg stana. Vrata nisu menjali. ak su i brave, ini mi se, ostale iste, samo je mesing na bravama sijao ja e, svežije. Popeli smo se do pola stepeništa i ja sam se još jednom osvrnuo ka nekada mojim vratima. Kao da je neko ekao da se udaljimo, ona su se otvorila. Izašla je razbarušena žena, neodre enog doba, nadute fizionomije i u prljavom ogrta u. Odmerila nas je zlobnim pogledom. Povikala je prelaze i odmah na vrisak: - Opet ste pišali u liftu! Optužba je bila toliko neo ekivana da sam se nehotice zasmejao. Olga je, stisnuvši usne, zakora ila unazad. Tetka je brzo pritvorila vrata, spremna da ih zalupi. Olga je neko vreme gledala u Ženu, a onda je tiho rekla: - Ne. U inilo vam se. - U inilo mi se - otegnuto je rekla tetka. - Ali vas sused odozgo zaliva kroz prozor - nastavila je Olga. - Popnite se i kažite mu sve šta mislite o njemu. Tetka je zasijala i isko ila napolje kao i pre: u užasnom masnom ogrta u i pocepanim papu ama na bosim nogama. Veselo je protr ala pored nas. - Zašto si to uradila? - pitao sam. - Sama je tražila - gadljivo je odgovorila Olga. - Neka posluži sili Svetlosti. Makar jednom u životu. Ako se u Sauškinovom stanu zaista pritajio viši vampir, pomislio sam, onda e to zaista postati tetkin poslednji herojski in u životu. Vampiri nimalo ne vole li ne uvrede. Ina e, žena ni kod mene nije izazvala ni najmanje simpatije. - Kome si to prodao stan? - pitala je Olga. - Iz koje psihijatrijske ustanove su ovu izbacili? - Prodao sam ga preko agencije. - Pa onda nisu siromašni kad su kupili stan. - Olga je slegla ramenima. - Kako mogu tako da ne vode ra una o sebi? Može biti da je nije toliko uzbudila grubost žene koliko njen traljav izgled. Olga je po tom pitanju gotovo manijakalno surova, a izgleda da je to zbog teških ratnih godina i zato eništva koje je potom pretrpela. A žena, Olgin usputni dobrovoljac, ve je lupala na Sauškinova vrata rukama i nogama, vrište i pritom: - Otvaraj! Otvaraj, krvopijo! Svu si me zalio! Ceo stan si zalio klju alom vodom, jar e jedan!
- Uvek su mi prijale te mile i slu ajne ljudske dosetke - primetila je Olga. - Zašto bi odjednom sused, pa neka ju je i polio klju alom vodom, bio krvopija? Žena se ve prepustila nabrajanju polivenog i ošte enog poku stva. Spisak je bio toliko slikovit da sam se i ja nevoljno okrenuo... Da li to stvarno izlazi para kroz otvorena vrata njenog stana? - eški pijanino, japanski televizor, italijanska garnitura, ri a bunda od nerca! - Arapski pastuv, crveno-sme i - podsmešljivo je rekla Olga. - Arapski pastuv! Crveno-sme i! - poslušno je ponovila žena. - Nema tamo nikoga - rekla je Olga. - Ni najmanjeg pokreta... - Mama! - neko je tiho pozvao otpozadi. Okrenuo sam se. Iz mog bivšeg stana izašla je devoj ica tek malo starija od Na e. Sedam ili osam godina, dobra, tužnog i uplašenog lica. Za razliku od majke, ona je bila obu ena kao lutkica: u sve anu haljinu, s belim dokolenicama i lakovanim cipelicama. U nas je gledala sa strahom, a u majku sa umornim saose anjem. - Sunce moje! - Žena je odsko ila od Sauškinovih vrata. Tumarala je as ka erki, as nazad, gledaju i Olgu u panici. - Idite ku i - tiho je rekla Olga. - Prestali su da vas polivaju. Mi emo se obra unati sa susedom. Mi smo iz stambene uprave. A sutra ujutru, idite kod kozmeti ara, uradite sebi manikir i napravite neku lepu frizuru. Uhvativši devoj icu za ruku, žena je upala u svoj stan, gledaju i nas uplašeno. - Odakle smo došli i kuda idemo... - zamišljeno je rekla Olga gledaju i za majkom i erkom. Zatvaraju i vrata, žena je zakevtala: - A u liftu više da ne... piškite! Zva u miliciju! To piškite bilo je umekšano zbog deteta, ali iz nekog razloga u inilo mi se posebno užasnim. Kao da u glavi te žene povremeno proradi relej, pokušavaju i da prebaci njene misli na normalan režim rada. - Je li bolesna? - pitao sam Olgu. - O tome se i radi! Nije! - mu no je rekla Olga. - Psihi ki je potpuno zdrava! Idemo kroz Sumrak... Našao sam pogledom svoju senku i zakora io u nju. Pored mene se pojavila Olga. Pogledali smo se i ja sam nehotice zviznuo. itav ulaz obrastao je u plavu gadost, pravo busenje. Mahovina je u obliku ultramarinske brade visila s plafona, pod je bio prekriven azurnoplavim tepihom, oko lampi se uplela u porozne plave kuglice koje bi svakog dizajnera nadahnule da napravi novi stil abažura. - Zapustili su ulaz - rekla je Olga s blagim enjem. - Ina e... izgubljeni vampir i histeri na dama... Prišli smo vratima. Cimnuo sam ih. Bilo je zaklju ano, naravno. Svoja vrata na prvom nivou Sumraka zatvaraju samo slabi Ini. Pitao sam: - Dublje? Umesto odgovora, Olga je odstupila korak i jako, iz zaokreta udarila nogom u bravu. Vrata su se širom otvorila. - Bez nepotrebnih komplikacija - nasmešila se Olga. - Odavno sam htela da proverim ovaj udarac u praksi. Nisam ni pitao ko ju je nau io da otvara vrata nogom. Bez obzira na Olginu samouverenost, ni izdaleka nisam bio siguran da je stan prazan. Ušli smo u hodnik (ista plava
mahovina bila je svuda unaokolo). I ne dogovaraju i se, izašli smo iz Sumraka. Odavno nisam bio ovde... Ovde odavno nikoga nije bilo. U stanuje bio onaj teški, memljivi miris, koji može da se sretne samo u napuštenim i vrsto zatvorenim prostorijama. Kao da ga niko nije udisao: kroz ventilaciju i pukotine morao bi da prodire svež vazduh, ali nije. Svejedno, vazduh umire, postaje bezukusan, kao ju erašnji aj. - Nema mirisa - s olakšanjem je rekla Olga. Razumeo sam je. Mirisa je, naravno, bilo: bu , vlaga, nakupljena prašina. Nije bilo onog mirisa koji smo mi tražili, onog što smo se plašili da emo osetiti: slatkastotrulog mirisa tela iz kojih su vampiri isisali krv. Kao onda u gradu Mitiš i, gde smo uhapsili Alekseja Sapožnikova u njegovom stanu, jadnog, sitnog i slaboumnog vampira, ali koji je upravo zato dugo ostao van vidnog polja Stražara... - Ovde bar mesec dana niko nije živeo - složio sam se. Pogledao sam na iviluk: zimska jakna, krznena kapa... Na podu: prljave teške krznene izme. Ne mesec dana, ve i više. Doma in je odsutan od same zime. Zaštitne kletve, koje sam oka io po sebi još u kolima, nisam skinuo, ali sam se opustio. - Pa dobro... daj da vidimo kako je živeo... postojao. Obilazak smo zapo eli od kuhinje. Ovde su, kao i u celom stanu, na prozorima bile teške zavese. Til je posiveo od prašine, a trebalo je da stanu pruži raznobojnost. Izgleda da til nije opran itave dve godine, otkako je Polina umrla. Olga je iza mojih le a škljocnula prekida em, primoravši me da se trgnem. Rekla je: - Zašto hodamo po mraku kao Skali i Molder... Proveri frižider! Ve sam otvarao korejski frižider koji je zujao. Kuhinjska tehnika najbolje radi bez ljudskog nadzora. A eto, ako kompjuter odstoji pola godine, vrlo esto po inje da ludi. Ne znam šta je uzrok, ali magija nije. To je sigurno, u gvoždu nema magije. Ni u frižideru se nije našlo ništa užasno, emu se nisam ni nadao. Sumnjiva trolitarska tegla s tamnom te noš u, obrasla belom plesni, sadržala je prokisli sok od paradajza, mada sada li i na prokislo doma e pivo. Naravno, nije u redu da se paradajz pusti da tako propadne, ali neka se tim prestupom bavi Paradajz straža u službi Grinpisa. U žlebovima na vratima frižidera bile su flašice od debelog stakla, zapremnine dvesta i petsto grama. Oznaka No ne straže slabo je svetlela iz Sumraka sa svake flašice. Krv je bila licencirana, donatorska. - Ni svoje sledovanje nije popio - primetio sam. U frižideru je bilo još i viršli, jaja i kobasica. U zamrziva u komad mesa (govedina) i peljmeni 26 (uglavnom od soje). Uopšteno, obi ne zalihe hrane za usamljenog muškarca. Samo nije bilo alkohola, ali šta je tu je. Svi vampiri su trezvenjaci, hteli - ne hteli, jer alkohol momentalno uništava njihov udni metabolizam i postaje smrtonosni otrov. Posle kuhinje, zavirio sam u toalet. Voda u šolji gotovo je presahla, a iz kanalizacije se ose ao smrad. Pustio sam vodu i izašao. - Našao si kad eš - rekla je Olga. Zbunjeno sam gledao u nju dok nisam shvatio da se Olga šali. Velika arobnica se smejala. I ona je o ekivala da e videti nešto grozno pa se sad opustila. - Za to je svako vreme umesno - odgovorio sam. - Tamo je smrdelo pa sam pustio vodu. - Da, shvatila sam. Otvorivši vrata kupatila, primetio sam da je sijalica pregorela. Možda su je ostavili upaljenu kad su odlazili? Mrzelo me je da u džepovima tražim bateriju, pa sam pozvao prvobitnu Silu i upalio iznad svoje glave vatricu magi ne svetlosti. I zadrhtao sam... Ne, nije bilo nikakvih užasa. Kupatilo, lavabo, slavina koja je pomalo curila, peškiri,
sapun, etkica za zube, zubna pasta... - Pogledaj - rekao sam poja avaju i svetlo. Olga je prišla i pogledala preko mog ramena. Zamišljeno je rekla: - To je ve zanimljivo. Na ogledalu je bio natpis. Ne, nije bio napisan krvlju, ve trobojnom zubnom pastom, koja je osušenom natpisu dala nehoti nu sli nost sa bojama na ruskoj zastavi. Velikim štampanim slovima, a bio sam uveren da je to napisala ruka Genadija Sauškina, na ogledalu je stajalo:
POSLEDNJA STRAŽA
- Nijedna tajanstvena pri a ne prolazi bez natpisa na zidovima ili ogledalima - rekla je Olga. - Iako, naravno, natpis treba da se ispiše krvlju... - Ova zubna pasta tako e odgovara - odgovorio sam. - Crvena, plava, bela. Tradicionalne boje Inkvizicije su siva i plava. - Znam - zamišljeno je izgovorila Olga. - Misliš li da je namerno? Vampir, inkvizitor, iscelitelj? - Ne znam da li je namera, ili afekt - priznao sam. „ Prošavši kratkim hodnikom, zavirio sam u gostinsku sobu. Ovde se svetlo upalilo. - Nekako je simpati no - rekla je Olga. - Stan je loš, ali je dobro ure en. - Genadij je gra evinac - pojasnio sam. - On je sebi sve sam pravio u stanu, a i meni je pomagao... Doduše, ja tada nisam znao ko je on. Bio je na jako dobrom glasu kao majstor. - Pa naravno, majstor koji ne pije - složila se Olga i pošla u spava u sobu. - Još je i pedantan - nastavio sam da hvalim Genadij a, kao da nismo došli da upokojimo vampira, ve da ga preporu im Olgi za sre ivanje enterijera. - Nikada nikakvo sme e nije ostavljao posle radova. Iza mojih le a se za uo prigušeni zvuk. Okrenuo sam se. Olgi je bilo muka. Naslonila se na okvir vrata, okrenula se od spava e sobe i povra ala pravo na zid. Onda je Olga podigla pogled prema meni i obrisala usta dlanom. Rekla je: - Pedantan... Da. Shvatila sam. Nimalo nisam želeo da vidim ono što se Olgi toliko nije dopalo. Svejedno sam pošao ka vratima spava e sobe. Noge su mi unapred postale kao od vate. - Sa ekaj da ja odem - promrmljala je Olga, osloba aju i mi mesto. Pogledao sam u spava u sobu. Nekoliko sekundi sam pokušavao da shvatim u šta gledam. Olga se sklonila bez razloga. Nisam uspeo ni da se okrenem, a izbacio sam ru ak pravo u spava u sobu, preko praga. Zanimljivo, loš je znak kad se neko oprašta preko praga... A povra anje?
GLAVA 2.
Geser je stajao kraj prozora. Posmatrao je grad koji se obla io u ve ernja svetla. utao je. Pomerale su mu se samo ruke sklopljene na le ima - prsti su se mrdali kao da su pleli nekakvu posebno brzu kletvu. Olga i ja smo utali. Moglo bi da se pomisli da smo nešto skrivili... Ušao je Garik. Zbunio se još kod vrata. - Pa? - pitao je Geser ne okre i se. - Pedeset dva - rekao je Garik. - Šta kažu eksperti? - Pregledali su troje. Kod svih iste povrede. Grlo ugrizeno, krv ispijena. Borise Ignjatijevi u, da ne nastavljamo ovde? Tako smrdi, a ini ne deluju... A i oko ku e ve ... kao da je miris probio u kanalizaciju... - Jesu li pozvali kamion? - Furgon. - Dobro, odvežite - rekao je Geser. - Negde gde je pusto, dalje od grada, tamo mogu i da prou avaju. - A onda? - Onda... - zamišljeno je rekao Geser. - Onda ih sahranite. - Ne emo ih vratiti ro acima? Geser se zamislio. Neo ekivano me je pitao: - Antone, šta ti misliš? - Ne znam - iskreno sam odgovorio. - Nestao bez traga ili poginuo... Ne znam kako je bolje za ro ake. - Sahranite ih - naredio je Geser. - Kad do e vreme... razmisli emo. Možda da posle postepeno ekshumiramo tela i šaljemo ro acima. Treba da smislimo pri u za svakoga... Imaju li svi dokumenta? - Svi. Ležali su tamo zasebno, na gomili. Nekako pedantno... Ta re me je žacnula. Pedantno! Da, on je uvek bio pedantan. Prostirao bi najlon kad je bušio rupe u zidovima. Onda je pažljivo istio pod za sobom... - Kako nismo mogli da primetimo? - s bolom u glasu je primetio Geser. - Kako smo propustili priliku? Vampir nam je ispred nosa ubio pola stotine ljudi! - Oni su svi došljaci. Iz Tadžikistana, Moldavije, Ukrajine... - Garik je uzdahnuo. Radnici. Došli su u Moskvu trbuhom za kruhom. Nigde nisu registrovani, naravno. Ilegalno su živeli ovde. Ima takvih mesta duž auto-puta, stoje tamo po vasceli dan, najme ih za posao. A on je gra evinac, je li tako? Znao je sve, i oni su znali njega. Došao je, rekao da mu trebaju petorica za posao. Još ih je sam odabrao... Stoka! Odvezao ih je. Posle nedelju dana, došao je po nove... - Zar ljudi da prave takve gluposti? - pitao je Geser. - Zar u današnje vreme? Pola stotine ljudi je nestalo, niko da primeti? - Niko - uzdahnuo je Garik. - ubre metiljavo... sigurno ih nije odmah ubijao... jednog bi ubio, a drugi su ekali na red... jedan, drugi, tre i... U istoj sobi. A one kojima bi isisao krv stavljao je u dva najlonska džaka da ne bi smrdeli, i u ugao... Tamo su ak isklju eni i radijatori. igledno je po eo u zimu... - Stvarno imam potrebu da ubijem nekoga - procedio je Geser. - Poželjno bi bilo,
vampira, ali dobro e mi poslužiti i bilo koji Tamni. - Onda izvolite! - Pomerivši nemarno s puta Garika, u gostinsku sobu porodice Sauškin ušetao je Zavulon. Zevnuo je i seo na krevet. - Ne provociraj - tiho je procedio Geser, kao i pre, gledaju i kroz prozor. - Mogao bih to da shvatim kao zvani ni poziv na duel. U stanu se u vazduhu otegla sada ve potpuno mrtva tišina. Zavulon je za kiljio o ima i pridigao se. Kao i obi no, bio je u odelu, ali bez kravate. I ja sam iz nekog razloga pomislio da je namerno odabrao crno odelo i belu košulju. U znak žalosti. Olga i ja smo ekali, gledaju i u dvojicu drevnih Inih od kojih je zavisilo sve i svja. - Geseru, to je bilo figurativno - pomirljivo je rekao Zavulon. Naslonio se nazad na kau . Šta? Ti misliš da sam ja znao za ovo... Za ovaj haos? - Ne znam - odse no je rekao Geser. Ali po njegovom glasu bilo je jasno da on odli no zna da s datim slu ajem Zavulon nema nikakve veze. - Lepo ti kažem - rekao je jednako mirno Zavulon. - Ja sam zbunjen ništa manje od tebe, ako ne i više. I cela opština moskovskih vampira je zbunjena i traži kaznu za prestupnika. Geser je frknuo. Zavulon se ipak nije uzdržao od zajedljive primedbe: - Znaš ve da oni imaju vrst stav prema podrivanju baze za ishranu... - Pokaza u ja njima bazu za ishranu - tiho i autoritativno je izgovorio Geser. - Sede u pet godina bi e na konzerviranoj krvi. - Misliš da e Inkvizicija to podržati? - zainteresovao se Zavulon. - Mislim da ho e. - Geser se kona no okrenuo i pogledao ga u o i. - Mislim da ho e. A i ti eš da podržiš moju molbu. Tamni je izgubio igru gledanja. Zavulon je uzdahnuo, okrenuo se, pogledao u mene i raširio ruke. Šta s njim da se radi, hm? Izvadio je skupu cigaru upadljivo roze boje i zapalio. Izgovorio je: - Sasvim e podivljati... - Ništa. Ti eš da paziš da ne podivljaju previše. - Bez toga deca ne e odrasti, ti znaš to. Kod njih polno sazrevanje po inje tek sa svežom krvlju. Razume se, sudbina vampirske de ice Zavulona nimalo nije uzbu ivala. On je samo hteo da ismeva Gesera. U granicama mogu eg. - Deci? Deci emo dozvoliti svezu krv - rekao je Geser, razmislivši na sekund. - Ništa nam ne zna i trideset... Antone? - Trideset dvoje. - Ništa nam ne zna e trideset dva tinejdžerske krvopije. Svežu! Ali donatorsku! Izdavanje licenci zamrzavamo na pet godina. Zavulon je uzdahnuo i rekao: - Dobro. I ja mislim da je vreme da se pritegnu. Ve sam naložio sekretaru opštine da potraži Sauškina... Pokazao se kao trula jabuka. - Trebalo je da insistiram na sedam godina - rekao je Geser. - Isuviše lako si pristao na pet. - Šta sad da se radi, ve smo se dogovorili. - Zavulon je ispustio kolut dima. Pitao me je: Antone, a jesi li ti svra ao kod Genadija posle Kostjine pogibije? - Ne - odgovorio sam. - A zašto tako? Komšija, prijatelj... aj-aj-aj... Nisam hteo da odgovaram. Pre osam godina bih sko io na njega. - To smo rešili - rekao je Geser. Namrštio se gledaju i u hodnik. Po eli su da iznose tela.
Na itav ulaz stavljena je neka laka in koja je kod stanara prosto izazivala želju da gledaju u vrata ili kroz prozor. Ina e, sude i po tome da na dreku lu e iz mog bivšeg stana niko nije izašao, ovde i bez toga žive ljudi koji nisu preterano radoznali. Sve mi je teže i teže da ih volim. S tim bi nešto trebalo uraditi. - Šta još? - pitao je Zavulon. - O pomo i u hvatanju Sauškina nema nikakvih pregovora. Moji ga ve love. Eto, toliko, bojim se, mogu da pružim, u smislu razjašnjenja... - Loše izgledaš, Zavulone - neo ekivano je rekao Geser. - Idi u kupatilo, molim te, i umij se. - Je li? - radoznalo je rekao Zavulon. - Pa, kad ve moliš... Pridigao se, zaustavio se na as na vratima i propustio stražare koji su na nosilima proneli poluraspale leševe upakovane u plasti ne vre e. Osim krvi, u oveku ima i mnogo vode. Ako ostavite telo bez krvi da se raspada u plasti noj auri, rezultat je krajnje neprijatan. Ina e, Zavulona taj prizor nije užasnuo. - Pardoniram, madam - izgovorio je propuštaju i ostatke. I živahno krenuo u kupatilo. - Tamo je bilo i žena? - pitao je Geser. - Bilo je - kratko je odgovorila Olga. Geser više ništa nije hteo da saznaje. Izgleda da su ak i našeg gvozdenog starca izdali nervi. A deca koja sada iznose leševe uve e e se napiti do besvesti. I neka je to narušavanje svih pravila, ali ja ih ne u koriti. Bolje da sam odem na dežurstvo. Zavulon se vratio za minut. Lice mu je bilo mokro. - Peškir je prljav, osuši u se ovako - saopštio je sa osmehom. - I? - Tvoje mišljenje? - pitao je Geser. - Imao sam jednu poznanicu, volela je da za Novu godinu zubnom pastom crta jelke po ogledalima. I natpise: „Sre na Nova godina!" I zvezdice. - Jako smešno - prezrivo je rekao Geser. - Jesi li nešto uo o toj organizaciji? - O Poslednjoj straži? - Zavulon je jasno izdvojio intonacijom po etna slova. - Dragi moj neprijatelju, ak i me u Tamnima postoji masa sekti, grupa ili naprosto interesnih klubova za koje nikad nisam uo. Postoje i oni za koje sam uo. A kakvi se sve nazivi ne sre u! Deca no i, Stražari punog meseca, Sinovi vetra... Ina e, se am se jedne grupe dece, ljudske dece, a ne Inih, koja vole da se igraju vampira. Možda da ih dovedem ovamo? Da li bi shvatili da vampir uopšte nije impozantni džentlmen s crnim plaštom, koji odvodi lepotice u drevni zamak? Ovde i nema neke gotike... - Zavulone. Jesi li ili nisi uo nešto o Poslednjoj straži? - Ne. - Gorodecki ima pretpostavku... - Geser je pogledao u mene. - Da se tako nazivaju trojica Inih koji su pokušali da do u do artefakta u Edinburgu. Tamni, inkvizitor i Svetli. - Tamni je Sauškin, inkvizitor je Edgar. - Zavulon je klimnuo glavom. - A ko je Svetli? - Ne znam. Proverili smo sve više, isti su. - Ali ni Sauškin nije bio viši... - Zavulon je slegao ramenima. - Mada... vampirima je to jednostavnije. A šta je sa Edgarom? Gorodecki? - Nisam imao vremena da temeljno prou im njegovu auru - odgovorio sam. - Borba je besnela... Osim toga, bio je oki en amajlijama od glave do pete. Trebalo bi mi oko pet minuta u mirnim uslovima da bih sve znao o njemu... - Ipak? - Zavulon je insistirao. - Ja ve znam šta se dešavalo na Platou demona. U opštim crtama. Tako da... pri aj.
- U borbi se ponašao kao viši - priznao sam pogledavši u Gesera koji je preko volje klimnuo glavom. - Nas je bilo trojica... Pa, dvojica, ako ne brojimo Afandija, iako se on trudio koliko je mogao. Imali smo komplet Geserovih zaštitnih amajlija, sve vrlo dobro odabrane. On prakti no nije zaostajao za nama. Ja ak mislim da je mogao i da nastavi, ak bi imao šansu i da nas pobedi. Ali kad je Rustam otišao, Edgar je izgubio motiv da se bori. - Zna i, imamo i Inog koji je uspeo da podigne svoj nivo - rekao je Zavulon. - Što bi trebalo i dokazati. Geseru, dragi, da nije Inkvizicija ipak uspela da dobije Fuaran? - Ne - vrsto je rekao Geser. - Da je Kostja preživeo - tuma io je Zavulon naglas - mogli bismo da pretpostavimo da je zapamtio bar neki recept iz Fuarana. I da je uspeo da napravi nešto... poput kuvara. Možda ne tako snažno, ali ipak sposobno da Edgara podigne na viši nivo. Onda je i neki Svetli mogao da bude podvrgnut istoj proceduri. - I onda možemo da sumnjamo u svakog Svetlog - rezimirao je Geser. - Na sre u po nas, Kostja je mrtav i tajne Fuarana nije mogao nikome da otkrije. - Nije imao vremena da podeli sadržaj knjige s ocem? - Ne - vrsto je rekao Geser. - To je arobnja ka knjiga. Ona ne može da se prepri a telefonom, ne može da se fotografiše. - Šteta što propada dobra ideja. - Zavulon je pucnuo prstima. - Jedna mala veštica pokazala mi je da postoji jedna caka s mobilnim telefonima. Zove se MMS! Može da se pošalje fotografija telefonom. U po etku sam pomislio da je to opet neko podbadanje. Zavulon je izgledao vrlo komi no dok je vrlo ozbiljnog izraza lica objašnjavao šta su MMS poruke i kako ih deca rado razmenjuju na asovima. A onda sam shvatio - on je mrtav ozbiljan! Ponekad prosto zaboravim koliko su oni stari. Za Zavulona je i mobilni telefon magija! - Na sre u, to je nemogu e - rekao je Geser. - Mogao bi ponešto da zapamti i da reprodukuje... ali ne, gluposti. ak i to je nemogu e. Priroda vampira se razlikuje od vešti je prirode. Da ponovo napravi Fuaran, makar i u oslabljenoj formi, mogla bi samo iskusna veštica... Pogledao sam u Gesera izbezumljen. I pitao: - Borise Ignjatijevi u, recite mi... Može li veštica da postane Svetla?
Najsre niji minuti u životu svakog roditelja malog deteta su od petnaest do devet do devet sati uve e. To je petnaest minuta sre e dok dete radosno gleda reklamu za jogurt ili okoladu (neka to i nije zdravo), a onda svu pažnju zalepi za Vuka, Liju, Kornja u i druge likove programa Laku no , deco. Kad bi i oni koji na televiziji odre uju vreme za de je programe uve e sedeli sa svojom decom sami, a ne da ih poveravaju najmljenim dadiljama, onda bi Laku no , deco trajalo dobra pola sata. Ako ne i ceo sat. Ina e, to bi zna ajno pomoglo pove anju nataliteta. Petnaest minuta, ma šta se govorilo, ipak je malo. Koliko da se popije aj na miru. Svetlani nisam govorio o detaljima iz Sauškinovog stana. Ina e, ona je i sama sve odli no shvatala, ak i iz najkra eg prepri avanja. Ne, to joj nije pokvarilo apetit. Sveta je nastavljala da pije aj. Mi smo u Straži svašta videli. Ona se ipak smrkla. - Imamo ideju ko bi mogao biti Svetli - rekao sam, pokušavaju i da skrenem razgovor na drugu temu. - Geser je proveravao sve više i niko nije sumnjiv. A na Edgaru je bilo mnoštvo aranja. To je delo veštice. Pomislio sam...
- Da je Arina promenila boju? - Svetlana me je pogledala. - Može biti... - Ti si je onomad dobro prignje ila - rekao sam. - Morala si da osetiš njenu svest. Šta misliš, da li je mogla da postane Svetla? - Za obi nog Inog, to je nemogu e - rekla je Svetlana. - Ili gotovo nemogu e... Za višeg... za Arinu... Za utala je, prise aju i se. ekao sam, proveravaju i ekran televizora na kojem je tužna devoj ica na kanapu vukla rukavicu zamišljaju i da je ku e. Užas! Naše rukavice su ve sve nestale. Na a ih, naravno, ne e pretvoriti u pse; svaka magija ima granice. Ali igra aka u obliku pasa na i e se u izobilju po celom u stanu. Vreme je da joj kupimo štene ina e ne e mo i da se živi od nje. - Mogla je - rekla je Svetlana. - Mogla je da postane Svetla. udno je kod nje u duši, tamo je sve bilo izmešano... a nije bilo velikih zverstava. Ipak, Arina mi se zaklela da do kraja života više ne e ubiti ni oveka, ni Inog. Ne može da pogazi re . - Ona i nije ubijala - primetio sam. - A to što je Edgara snabdela amajlijama, što mu je poja ala Mo ... o tome nije bilo pri e. Arina je dovoljno mudra da svoju zakletvu protuma i upravo tako. - Antone, ne pri amo o tome. - Svetlana je odložila šolju. - Arina, koja je postala Svetla, ili neka druga arobnica, sve to nije važno. Važno je da shvatimo šta oni time dobijaju. Šta ih je udružilo? Da li žele da unište ceo svet? Glupost! Samo se u glupim filmovima sre u zlikovci koji žele da unište svet radi samog uništenja. Vlast? Antone, i to je glupost! Ionako su imali dovoljno vlasti. Nikakav artefakt im ne e pomo i da dobiju apsolutnu vlast, ak ni onaj koji je pre hiljadu i po godina napravio bezumni mag. Dok mi ne shvatimo šta je to što oni dobijaju, šta žele da prona u na dnu Sumraka, uopšte nije važno da li je to Arina ili nije, da li je postala Svetla ili se samo maskirala pa je Tomas nije prepoznao. - Sveta, a jesi li se ti ne ega dosetila? - Napravio sam se da nisam primetio da je izgovorila mi. Istina je kad kažu da niko u potpunosti ne odlazi iz Straže. - Venac Svepostoje eg briše barijere izme u slojeva Sumraka... - Svetlana je po utala. - Mama, završio se crtani! - povikala je Na a. - Probaj da ga uporediš s belom sumaglicom. Te dve stvari o igledno imaju isti koren... Svetlana je ustala i pošla kod Na e. - Idemo na spavanje. - Bajku! - zahtevala je Na a. - Danas ne emo. Tata i ja moramo da razgovaramo. Na a me je pogledala uvre eno, dodirnuvši na vratu tanku nit tirkiza. Promrmljala je: - Vi stalno nešto razgovarate... I tata stalno odlazi. - Takav je tatin posao - mirno je objasnila Svetlana, uzimaju i erku u ruke. - Ti znaš da se on bori protiv tamnih sila. - Kao Hari Poter - sumnji avo je izgovorila Na a gledaju i u mene. Izgleda da su mi nedostajale nao ari i ožiljak na elu da bih li io na slavnu li nost. - Da, kao Hari Poter, Fat Frumos i Luk Skajvoker. - Kao Skajvoker - odlu ila je Na a i nasmejala mi se. O igledno sam u njenoj mašti najviše li io na njega. Šta ete, i to je nešto. - Sad u ja... - Svetlana i Na a ušle su u de ju sobu, a ja sam sedeo i razgledao okoladnu bombonu koju je Na a samo zagrizla. Slojevitu: tamna i bela okolada su se smenjivale. Izbrojao sam sedam slojeva i nasmejao se. Evo o iglednog primera strukture Sumraka. Bela sumaglica je složila sve nivoe, pretvorivši u kamen Ine koji su pali pod udarom. Dobro, udaljimo se od borbenog dejstva zakletve. Šta se posle dogodilo? Zatvorio sam o i, se aju i se.
Onda se Sumrak ispravio. Nivoi Sumraka vratili su se na svoje mesto. Zašto smo odjednom odlu ili da Venac Svepostoje eg spaja Sumrak i realni svet zauvek? Poverovali smo Rustamovim re ima? A otkud on zna... Sumrak e se spojiti i - ponovo razdvojiti. Sila iz našeg sveta ponovo e gurnuti nivoe. To je kao zategnuta opruga: može da se skupi, ali e se svejedno ponovo opružiti. E to je ve zanimljivije. Nije mi se dalo da poverujem u Merlina koji je zabave radi napravio magi nu nuklearnu bombu koja bi uništila svet. Nije on bio takav Ini. A u Merlina eksperimentatora, koji je smislio novu zabavu, ali se nije usudio da je testira, lakše je poverovati. Šta može da proistekne od kratkog spajanja svih slojeva Sumraka s realnim svetom? Ho e li pomreti svi Ini? Teško. Tu ve Merlin ne bi propustio da se pohvali svojom dominacijom. A on je izmislio nekakvo alegori no pismo... Tiho sam pro itao naglas, posmatraju i Svetlanu koja se na prstima vra ala u kuhinju:
Venac Svepostoje eg ovde je zape en. Samo je korak ostao. Ali on je nasle e za silne ili mudre... Dobi eš sve i ništa, kad budeš mogao da ga dohvatiš. Nastavi, ako si jak kao ja; Vrati se, ako si mudar kao ja. Po etak i kraj, glava i rep, sve je sliveno ujedno, U Vencu Svepostoje eg. Tako su život i smrt nerazdvojivi.
- Pokušavaš da shvatiš? - Svetlana je sela pored mene. - A evo šta sam ja pomislila... Zašto smatramo da e se Sumrak zauvek sjediniti? Pre e biti da e do i do povratne reakcije. - I ja sam to pomislio - složio sam se. - Kao s belom sumaglicom. Ali emu to vodi? Ho e li plava mahovina po eti da raste u našem svetu? Svetlana se nasmejala: - Da, da, botani ari bi se obradovali! Nova vrsta rastinja, koja pritom reaguje na ljudske emocije. Paš e milion doktorskih disertacija... - Otvori e fabrike za preradu plave mahovine - dodao sam. - Po e od nje da prave pre u, da šiju farmerke... Svetlana se odjednom uozbiljila: - A šta e se dogoditi sa onima koji žive u Sumraku? - Sa Inima druga ije telesne forme? - precizirao sam. Svetlana je klimnula glavom. - Život i smrt. - Klimnuo sam. - Ne znam. Pretpostavljaš da bi oni mogli da... vaskrsnu? Da ponovo ožive u našem svetu? - Zašto da ne. Mi znamo da oni žive. Ja sam jednog videla ve na petom nivou, dok si se tukao s Arinom... - I nisi mi rekla - primetio sam. - Jasno ti je da je bolje da se o tome ne govori. Da ne znaš ako sam ne možeš da do eš o tamo. Uopšte nisam ube ena da e svi do i... možda samo najja i. Na primer, viši nivo. Zašto ostali da znaju da su lišeni besmrtnog bitisanja. - Tomas Stihotvorac govorio je da se tamo, na nižim nivoima Sumraka, nalaze arobni
gradovi, zmajevi i jednorozi... Sve ono ega nema u našem svetu, ali bi moglo da ga bude. Svetlana je odmahnula glavom. - ini mi se da je Tomas dobar ovek. Ali on je bard. Pesnik. To je neizle iva bolest, Antone. Razgovarao si s njim dok je bio u svom sumra nom obli ju, dok je maštao o jednorozima i vilama, arobnim gradovima, Inima koji su izgradili svoj sopstveni svet, a nisu paraziti u ljudskom. Ja ne bih to uzimala za ozbiljno. Može biti da su tamo samo umezi i seoske ku ice. I da nema nikakvih vila s jednorozima. - Nije ni to malo - rekao sam. - Vrlo mnogo ljudi bi menjalo raj, u koji se skromno nadaju da e dospeti, za ve ni život u umezu usred prirode, za koji e biti sigurni da e dobiti. Tamo ima i lepog drve a. - Nije mi se u inio sre nim taj Ini kog sam videla - rekla je Svetlana. - On je, naravno, bio... pa, bukvalno razmazan i nejasan. Ali to je razumljivo ako je njegova uobi ajena sredina u kojoj obitava sedmi nivo Sumraka. Ali on je bio tako... izgužvan. I tr ao je ka meni kao da je hteo nešto da mi kaže. Nije mi bilo do toga, razumeš. - A ja sam video nekadašnjeg Inog na prvom nivou - setio sam se. - Davno. Kad smo lovili divljeg Svetlog, Maksima. 27 On mi je ak malo i pomogao, došapnuo mi je kuda da idem. - To se dešava - složila se Svetlana. - Retko, ali ula sam nekoliko pri a. Da, i ti si pri ao... Malo smo po utali. - Možda e se oni stvarno vratiti nazad u naš svet - rekla je Svetlana. - I, eto, to bi moglo da poveže Edgara, Genadija i Arinu da deluju zajedno. Ne samo Sauškin, svi su oni sigurno gubili one koje su voleli. Sigurno e svakoga ko je izgubio bližnjeg takva mogu nost... da zbuni. - Svakoga bi zbunila - rekao sam ja. I pogledali smo jedno u drugo brižno. Dobro je što nas sada konstantno uvaju. Loše je što su potencijalni neprijatelji troje viših. - Stavi u preko no i nekoliko novih zaštita - rekla je Svetlana. - Ne smatraj me kukavicom. - Do Venca Svepostoje eg može da se do e i snagom - rekao sam. - Da se probije kroz Sumrak na sedmi nivo. Ali ja nisam mogao. Sigurno bi Na a mogla. Kad bismo znali kako da pro emo umom, lukavoš u, ja bih sam upotrebio taj artefakt. Neka ožive. Tamo e biti približno jednak broj i Svetlih i Tamnih, pobedi emo. - A ako grešimo i ako je to samo bomba koja e uništiti svet? - E zbog toga radije ne bih da smišljam kako do i do artefakta. Neka Gesera i Zavulona boli glava. - Idemo na spavanje - rekla je Svetlana. - Jutro je mudrije od ve eri. Me utim, nismo odmah pošli na spavanje. Prvo je Svetlana oko stana postavila nekoliko novih zaštita. Onda sam i ja uradio isto.
GLAVA 3.
Jutro je bilo tako isto i jasno da su se sve ju erašnje mra ne pri e pretvorile u dim. Na uška je pokorno pojela pirin anu kašu koju nije volela. Svetlana nije rekla ni re kad sam usput saopštio da se spremam da po em ranije na posao. Zato je predložila da s posla do em ranije i da svi zajedno odemo u bioskop, na neki porodi ni film koji su joj drugarice nahvalile. Zamislio sam Na ine telohranitelje Tamne, koji e biti primorani da gledaju romanti nu bajku, gde dobro, naravno, pobe uje zlo, i nasmejao sam se. - Obavezno. Ho u samo da saznam šta se tamo radi. Možda se nešto pomerilo s mrtve ta ke. - Pozvali bi te telefonom - razvejala mi je Svetlana nadu. Ipak, ni to mi nije pokvarilo raspoloženje. Brzo sam se spremio, uzeo torbu s papirima (šta da se radi, i Svetli magovi tako e moraju da vuku sa sobom papirologiju). Poljubio sam erku i ženu pa izašao iz stana. Na spratu niže, živo su razgovarali Romka, dobrodušni, mladi šmokljan koji je godinudve radio kod nas u Straži, i simpati na mršava devojka. Tamna. Jedna od onih koje je Zavulon odredio za naše obezbedenje. Pozdravio sam se s njima klimaju i glavom i pošao dalje. Eh, tako nastaju romani s nesre nim krajem. Kao što se dogodilo sa Alisom i Igorom... Vreme je bilo tako lepo da sam se kod ulaza na trenutak pokolebao da li da do metroa odem peške. S druge strane, nikako nisam hteo da silazim u metro. Vru ina, žagor, prepuni vozovi - špic se u moskovskom metrou završava tek u pono . Ne, bolje je kolima. Svetlana se nikud nije spremala da ide. A posmatraju i linije verovatno e, presko u gužve i bi u na poslu za dvadeset minuta. Skinuvši zaštitne zakletve, koje mi ne e naškoditi, ali e primorati naro ito ose ajne voza e da preteknu moj automobil, seo sam za volan. Pokrenuo sam motor. Zatvorio sam o i, prou avaju i kuda mi je najlakše da krenem. Rezultat je bio obeshrabruju i. Iz nekog razloga, sve verovatno e su se slivale na put ka Šeremetjevu. Uopšte se nisam spremao tuda da idem! Nešto mekano mi se obmotalo oko vrata. A dobrodušni, pomalo rastegljivi glas pitao je: - Danas je kralju dopao dalji put? Pogledao sam u retrovizor. Slika mi se nimalo nije dopala. Nisam video Edgara. Zato sam video stvar koju mi je bacio na vrat - srebrnkastu krznenu lentu. Ona nikako nije odgovarala ulozi boe, u njoj je bilo nešto predatorsko... Kao da se ispod sivog krzna krilo mnoštvo sitnih i oštrih zuba. A još sam video i Genadija Sauškina, koji je sedeo na zadnjem sedištu s desne strane. Vampir je imao bezizražajno lice. - Šta si to smislio, Edgare? - pitao sam. - To se tebe ne ti e. - Edgar se zlo zasmejao. - Ne pomišljaj na odlazak u Sumrak i ne pokušavaj da vra aš. Lenta na tvom vratu postoji na svim nivoima Sumraka... pa dobro, do šestog. I ona e ti otkinuti glavu i na najmanju primenu magije. - Ma nije valjda - rekao sam. - Šta dalje? - Ho eš li da nas pozoveš kod sebe u stan? - pitao je nevidljivi Edgar. Sauškinovo lice je na te re i malo zadrhtalo. - Ne. Izvini, nije mi sad do gostiju.
- Zna i, onda da se ubija? - podigao je obrvu Edgar. - Nije valjda da misliš da u vam tek tako dati Na u? - Nisam se uplašio, ak sam se iskreno za udio. - Ubijaj. - Ja li no i nisam ra unao na to - rekao je Edgar. - Ali Genadij je insistirao na tom pitanju... razumeš i sam, hteo je da iskoristi tvoju erku. - Isto kao što je iskoristio svoga sina? - nisam se uzdržao. I bio sam nagra en iskeženim vampirskim licem, s kojeg je u trenu nestalo sve ljudsko. - Polako, polako. - Edgar me je udario u rame. - Ne uzbu uj se. Ili ne u mo i da zadržim Genu. On je jako ljut na tebe, dose aš li se zbog ega? - Da, da... A da li bi mogao da se prikažeš? Neprijatno je razgovarati s prazninom. - Iza i iz dvorišta. - Edgar se osmehnuo. - Ne želimo da nas primeti tvoje obezbe enje... Po epali bismo ih, ne bi ni pisnuli. Ali eto, Svetlana, bojim se da nam ona ne bi prijala... Genadij se ponovo iskezio, pokazavši da ima sve zube, pri emu etiri o njaka o igledno premašuju ljudske. - U to sam siguran - rekao sam savršeno iskreno. Dao sam gas i lagano izvezao automobil s parkinga. Možda da se zakucam u stub? Ne, time ih ne bih ni omeo, oni su spremni na takve akcije... - A i zbog Na e, deca su nezgodna kad se naljute... - Ja i ra unam - u tivo i miroljubivo je rekao Edgar - da nam nikako ne treba razjarena žena za repom. Da li e tvoja erka mo i da se probije na sedmi nivo ili ne, to su vile u vodi zapisale. Šanse nisu nimalo ve e nego za tebe, huljo. Frknuo sam. - Bojim se da u vas razo arati. Ali ne mogu da sko im preko svoje glave. Ja sam viši, nisam apsolutni nulti. Trebalo bi da budem Merlin da bih prošao na sedmi nivo. - Rekao sam ti da treba uzeti devoj icu - tiho je rekao Genadij. - Rekao sam ti da on ne e mo i! - Tišina! - umirio ga je Edgar. - Mo i e on. Sada je nedovoljno motivisan, ali mi emo mu pomo i i on e uspeti. - Probajte - rekao sam. - I, kuda da vozim? - Na Šeremtjevo 2, kuda bi drugo. - Edgar se nasmejao. S njega je lagano silazila nevidljivost, i on se prikazao, u po etku kao prozra na figura, a zatim je po eo da dobija boju. Genadij se nije pokazao, ali sam ga video u ogledalu. - Mislim, da e najbrže biti ako idemo kružnim putem, zar ne? I pokušaj da ne kasniš. Za ta no sat imamo avion za Edinburg. Mislim da emo uspeti da stignemo tamo pre nego što nekom po neš da nedostaješ. Nikako ne želimo da trošimo poslednje punjenje minojske sfere na portal do Edinburga. Ali imaj i to u vidu: ako zakasniš na avion, i i emo portalom. - Pretpostavljam da nas u Edinburgu eka Arina? - pitao sam. - Vozi, vozi! - Edgar se nasmejao. - A ja u ti sad objasniti zašto eš nam ti pomo i. - Evo, sav sam se pretvorio u uvo - rekao sam. U grudima mi je rasla hladno a, ali odlu no nisam hteo da pokažem strah. Ina e, emu to? Vampiri instinktivno ose aju strah. ak je i magijom teško da se sakrije od njihovih ula. - Ti eš se potruditi zbog erke, naravno - rekao je Edgar. - Zbog erke i zbog žene. Ovo sa Tamnim nikad ne bi uspelo, ali kod Svetlog je baš u tome caka. - Nikad ne eš sti i do mojih. - Sam verovatno ne u mo i. Geser i Zavulon potrudili su se za pohvalu. Ja sam, eto, izbrojao šestoro u obezbe enju. A za koliko ti znaš? Za dvoje mladih budalica na stepenicama? Za utao sam. - Pretpostavljam da ih nema manje od osam, a možda i dvanaest - zabrinuto je rekao
Edgar. - Nema svrhe da poga amo. Dva stara drugara resila su da se obezbede. Ipak, ako se pored tvoje ku e dogodi eksplozija... ali ne, ne obi na eksplozija, na primer, nuklearna... Onda ne e poginuti samo Ini, Hirošima je to slikovito dokazala. - Ne eš se ti odlu iti na to, Edgare - rekao sam. - Ti si Tamni, ali nisi psihopata. Atomska eksplozija u centru Moskve? Samo da bi ubio moju ženu i erku? A koliko e ljudi poginuti? A ako nekoga izdaju živci, smatra e to za nuklearni napad i po e svetski rat? - Eto! Najvažnije je - nasmejao se Edgar - što ak i da Geser predoseti nešto loše i odveze tvoje dalje od Moskve, nekuda u ufimski zaklon, na primer, to ne e kardinalno promeniti situaciju. Svejedno e od tvojih akcija zavisiti sudbina stotinu hiljada, a možda i milion ljudi. Nije loš ulog za Svetlog, a? - Edgare - pitao sam - šta se to s tobom dogodilo? - Ništa. - Edgar se nasmejao nervoznim, neprirodnim smehom. - Sa mnom je sve u redu! - Jesi li i ti nekoga izgubio Edgare? Postavio sam nesre no pitanje. Ali Edgar je za utao i ja sam shvatio da sam pogodio. - Ženu - rekao je na kraju. - Anabelu. - Rekao si mi da si s njom na Kritu - setio sam se. - I bio sam. Pre ta no jedne godine. Išli smo od plaže ka hotelu, duž puta... Pored nas je prolazio kamion. Voza se nije snašao za volanom, udario ju je brzinom od osamdeset kilometara na sat. Ništa nisam mogao da uradim. - Voleo si je - rekao sam s divljenjem. - Da. - Edgar je klimnuo glavom. - Voleo sam je. Ja nisam Zavulon! Ja umem! Umeo sam... - Jako mi je žao - rekao sam. - Hvala, Antone - rekao je Edgar savršeno normalnim tonom. - Znam da si iskren. Ali to ništa ne menja... u našem odnosu. - Zašto si se okrenuo protiv svih? Zašto si privukao ljude? - Ljude? A kakva je razlika kako ih koristiš, Antone? Mi živimo na ra un njihove energije. Zašto onda da ih ne koristimo i kao topovsko meso... A zašto sam krenuo protiv svih... Tu si pogrešno postavio pitanje. Uopšte nisam protiv. Ja sam za. Ako ho eš, za sve Ine. I Tamne i Svetle. Kad do emo do svoga cilja, shvati ete. ak eš i ti da shvatiš. - Nismo se tako dogovorili - rekao je Genadij. - Se am se kako smo se dogovorili - odse no je rekao Edgar. - Radimo ono što smo planirali. A onda eš ti izazvati Antona na duel. Je li tako? Sam si hteo astan dvoboj? - Hteo sam - rekao je Genadij s nekakvom sumnjom. - Pa, ako si tako siguran da u razumeti - ve sam skretao na kružni put, bore i se s iskušenjem da resko okrenem volan i bacim automobil s nadvožnjaka - onda bi mogao i da mi ispri aš šta ste smislili. Možda u vam i dobrovoljno pomo i? - Mislio sam i o tome. - Edgar je klimnuo glavom. - ak sam o tome mislio od samog po etka. Od svih Svetlih koje poznajem, ti si najrazumniji. Ali dogodilo se tako da smo po eli da radimo s Genadijem. A on je odlu no bio protiv. On te ne voli, znaš. Ti si ubio njegovog sina. Zbog tebe je svoju formu promenila njegova žena. Pa kako onda da te uzmemo u Poslednju stražu?! - Kako romanti an naziv! - To je Gena, on je naš veliki romanti ar. - Edgar se zasmejao. - Ne, nismo se spremali da te gonimo. Osveta, to je loša stvar kad ti nije ostalo ništa drugo
osim osvete... A onda je Geser morao baš tebe da pošalje u Edinburg! - Viktora ste ubili zato što je prepoznao Genadija? - Da - klimnuo je Edgar. - To je bilo spontano. Gena se iznervirao i odlu io da pojavljivanje Kostjinog druga iz razreda nije slu ajno, ve da nas prate. Pogrešili smo, naravno. Tako smo otkrili kako da uklonimo barijeru na tre em nivou. Za to nismo imali ta ne podatke. - A o golemu na petom nivou jeste? - O, da! - Edgar se zasmejao. - Posle Anabeline pogibije, prebacili su me da radim u odeljenju specijalnog obezbe enja. Znaš... da bih se smirio, preboleo svoj bol obavljaju i tihu kancelarijsku dužnost... Kad bi znao, Svetli, ega sve ima u specijalnom skladištu Inkvizicije! Nisam ak ni pomišljao da je mogu e napraviti takve stvari. Re i u ti iskreno, magija je pomalo degradirala za poslednjih sto godina. Ulenjili smo se koriste i ljudske stvari. A Ini su imali analogije i za telefone, automobile avione... Ma kakve analogije! Mogli smo da napravimo civilizaciju zasnovanu isklju ivo na magiji! - Samo što mi proizvodimo mnogo manje Sile nego što je upotrebljavamo - rekao sam. Ne možemo da živimo bez ljudi. - Zapravo, razmišljao sam i na tu temu. - Edgar je živnuo. - Možda bi i mogli... Hej, ne smanjuj brzinu! Idi levom trakom, tamo je sad isto... Dakle, mislio sam i na tu temu. ini mi se da je za najidealnije društvo najbolja struktura nalik onoj srednjovekovnoj. Ljudi žive prostim, zdravim, bezbrižnim životom, rade u prirodi, bave se zanatima i umetnoš u. Nema potrebe za centralizovanim vladama, u potpunosti je dovoljan feudalni sistem barona i izbornih kraljeva. A mi, Ini, živimo sami za sebe, delimi no me u ljudima. Ne krijemo se! I svi znaju za nas. Naravno, ak i ljudi u takvom sistemu mogu da izazovu maga ili vampira. Neka! Treba da postoji mehanizam prirodne selekcije, iš enje slabih i isuviše surovih Inih. Eto, taj svet bio bi kudikamo prijatniji od ovdašnjeg, kako za Ine, tako i za ljude. Jesi li nekada itao fantastiku? - Šta? - Knjige, Antone, jesi li itao? Sve te Gospodare prstenova, Konane, arobnjake Zemljomorja, Harije Potere? - itao sam ponešto - rekao sam. - Pa... nešto je naivno, a nešto zanimljivo. Baš je zabavna ta literatura, ak i za nas. - A me u ljudima je mnogo popularnija od nau ne fantastike - samouvereno je rekao Edgar. - Eto paradoksa! Knjige o osvajanju Marsa ili leta ka zvezdama, o onome što ljudi zaista mogu da urade, a mi nikako, to ljudima nije interesantno. S druge strane, oni maštaju da postanu magovi, bacaju se u bitke nose i veliki oštri ma ... Eh kad bi makar neko od njih znao kako izgleda rana od pravog ma a... I šta to zna i? Da je srednjovekovni svet kojim vlada magija za ljude najprivla niji! - Pa da - rekao sam. - Naravno. Zato što niko ne razmišlja o lepoti vršenja nužde u poljskom klozetu na minus dvadeset stepeni, ili o smradu koji ti klozeti šire na plus etrdeset. Zato što junaci u knjigama ne boluju od prehlade, lošeg varenja, upale slepog creva i malarije. A ako se i razbole, odmah im se pri ruci na e svetli iscelitelj. Zato što svi sebe vide na kraljevskom tronu, u plaštu mo nog maga ili, u najgorem slu aju, u društvu veselog i odvažnog barona. Ali nikako na jalovom polju s drvenom motikom u rukama, kako gledaju za družinom koja tek što je izgazila njihovu skromnu letinu, ija polovina pripada veselom odvažnom baronu. - To je drugo pitanje - miroljubivo je rekao Edgar. - Svuda ima pluseva i minusa. Zato nema reklama, politi ara, advokata, genetski modifikovane hrane... - Hrane e, ina e, biti malo - bio sam uporan. -... dece koja su se rodila kao nakaze zbog zaga enja životne sredine... - Tebi je vreme da se priklju iš Grinpisu. Zato e biti puno dece koju su urekli još u
maj inoj utrobi. I još više obi ne dece koja umiru na ro enju zbog nepravilnog poro aja i nedostatka lekova. Edgare, jeste li vi to zamislili da svet vratite u srednji vek? Edgar je uzdahnuo: - Pa ne, Antone. To je veoma, veoma malo verovatni ishod. Mogu samo iskreno da ti kažem da mu se ja nadam. Ali šanse su nikakve. - Ja vrlo ozbiljno razmišljam o tome da cimnem volan i da se zakucam u stub - rekao sam. - Vidiš, ispred, iznad kružnog puta je peša ki prelaz? On ima tako lepe betonske stubove... - Nama ne e naškoditi - odgovorio je Edgar. - A ni tebi, pretpostavljam. Imaš dobar automobil, bezbednosne jastuke, pojaseve... sve šanse da preživiš. Ne glupiraj se. Ako ho eš da se ubiješ, samo po ni da vra aš. - Šta si to iskopao u arhivi? emu se nadaš? - Ne govori mu - mra no je rekao Genadij. I možda su baš te re i imale potpuno suprotno dejstvo. Pre svega, Edgar je ipak bio Tamni koji je navikao da vampire posmatra sa gadljivim prezirom. ak i saveznike. - Inkvizicija je uvek veliku pažnju posve ivala artefaktima koji se nalaze u njenom posedu - rekao je Edgar. - A artefaktima koje je napravio Merlin poklanjali su naro itu pažnju, iz u potpunosti jasnih razloga. O Vencu Svepostoje eg znalo se malo. Samo to da se nalazi u Škotskoj i da predstavlja potencijalno jedan od najja ih magi nih predmeta. Ako ne i najja i. Ali smatralo se da nema nikakvih podataka o Vencu. Na sre u, pre nekoliko godina, pokrenuta je potpuna katalogizacija i kompjuterizacija arhive. Izme u ostalog, u elektronski oblik prebacili smo i rezultate srednjovekovnih istraživanja o vešticama, zapisnike agenata i nau nika koje su svi zaboravili. Tražio sam sve što je bilo povezano s Merlinom i pronašao nekoliko redova na koje su svi davno zaboravili. Jedna od svetlih arobnica iz trinaestog veka, prvog reda... Podaci su dospeli do nje, da tako kažemo, u neskladu s njenim rangom... arobnicu su ispitivali povodom nekog urnebesa u Glazgovu, tada je to bio mali provincijalni grad. U toku ispitivanja, ona je pomenula „poslednji artefakt koji je napravio Merlin". Od nje su saznali šta taj artefakt radi. Odgovorila je da se njegovo ime bukvalno prevodi: „Venac... to je ono o emu maštaju mnogi Ini koji su nas napustili, ono što ekaju u Sumraku, ono što e im doneti sre u, vratiti im slobodu..." Tada njenim re ima nisu pridavali zna aj i one su mnogo vekova ostale u arhivi. Dok list pergamenta nisu stavili na skener, a ja nisam zadao parametar pretrage Merlin. - Sada bi trebalo da pretpostavim da te informacije više nema u bazi podataka Inkvizicije primetio sam. Edgar se nasmejao. - Ho ete da oživite mrtve Ine? - One koji su otišli - procedio je Genadij. - Koji su otišli, a ne mrtve! - Nije to tako jednostavno - rekao je Edgar. - Mi mislimo da e Venac Svepostoje eg spojiti sumra ni svet i ljudski u jedan, da e uništiti barijere izme u nivoa. Ako oni koji su otišli od nas sada ne mogu, prakti no ne mogu da se vrate u naš svet, a mi nemamo snage da dovoljno dugo ostanemo na dubokim nivoima Sumraka, onda e Venac sve promeniti. Naši, koji su otišli, bi e sa nama. - Edgare, vi ne znate ništa pouzdano - rekao sam ja. - Ne možete da znate. To su samo pretpostavke. A šta ako se nivoi zaista spoje s našim svetom? To e biti katastrofa! - Znamo da Ini koji su otišli to žele - vrsto je rekao Edgar. - Na osnovu jedne re enice koju je u trinaestom veku rekla arobnica? - Ona je bila Merlinova ljubavnica. Ona je ta no znala. Više nisam hteo da sporim. Šta sam mogao da suprotstavim njihovoj veri? Ništa! Veri može da se suprotstavi samo
druga vera, a ne injenice, hipoteze još manje. - Edgare, kad bih ja vrsto znao da e Venac vratiti Ine koji su otišli, ja bih vam prvi pomogao. Ali ja u to nisam ube en. - Skrenuo sam u Lenjingradsku ulicu. - To kao prvo. - Nastavi - ljubazno je rekao Edgar. - Kao drugo, ak i kad bih hteo da vam pomognem, obezbe enje artefakta u Edinburgu sada je poja ano. Svima je jasno da ete pokušati ponovo da upadnete tamo. A mislim da je ve u tan ine prebrajano koliko i koje magije si ukrao iz skladišta, tako da tvoje amajlije ne e biti iznena enje. Jednostavno ne možemo da pro emo. - Veruj mi da sam dobro radio - ponosno je rekao Edgar. - U Inkviziciji sada ni sami ne znaju šta su imali, ega više nema, a šta je ostalo. Inkvizicija je izrazito birokratizovana struktura. To je sigurno sudbina svake naddržavne organizacije, kako ljudske, tako i naše. Bi e nam teško, ali pro i emo. ak i da nam ti ne pomogneš... Ionako mislim da je gotovo nemogu e naterati te da ubijaš Svetle. - Trebalo je da uzmemo devoj icu, onda bi sara ivao - prosiktao je Genadij otpozadi. - Dosta - odgovorio je Edgar. - Što si takav ne ovek, a? Treba da budeš humaniji, Genadij! - Ja sam za života bio human - rekao je vampir. - I dok Kostju nisu ubili, i dotad sam bio human. Pa i posle, sve dok Polina nije otišla. Dosta je od mene! - Ipak, valja se truditi da ne preovladaju nesuglasice kad smo ve neko vreme u istoj ekipi - razborito je rekao Edgar. - Da se ne spuštamo do uvreda, da ne pretimo ro acima i bližnjima bez razloga. Je li to sve Antone? - Ne, ostala je još jedna mala primedba. Ne mogu da pro em na sedmi nivo. Na šesti sam prošao, jedva, na adrenalinu. Uspeo sam. Ali dalje se nalazi tako jaka barijera koju nikada ne u uspeti da probijem. I u Stražama su tako e procenjivali ja inu barijere, nikakav protok Sile spolja ne e pomo i. - Zašto? - Zato što se tu ne radi o Sili kao takvoj! Ona i bez toga udara u levak iznad Škotskih tamnica, da ne poveruješ! Ali Silom treba da se operiše, da se propušta kroz telo. Ako Silu daš vešta ki, crpiš je iz ljudi, iz artefakata... I šta? Napon u mreži tako e ne treba pove avati do beskona nosti, provodnik e se istopiti! Ovde je potreban superprovodnik, razumeš? A takav superprovodnik, to je nulti Ini, koji uopšte ne proizvodi magi nu energiju! - Oh, još i te tehni ke analogije. - Edgar je uzdahnuo. - Gena, jesi li razumeo? - Razumeo sam. Ja sam ti govorio... - Dosta, uti. Antone, razumem da ne možeš preko svojih mogu nosti. Ne mogu ni ja... - Edgare, a kada si ti postao viši? Bivši Inkvizitor se nasmejao. - Nedavno. Ne obra aj pažnju. - Ti si Genadiju skinuo registracioni znak - rasu ivao sam naglas. - To je bar jasno, u Inkviziciji su te u ili i takvim stvarima. Ali da se podigne nivo Sile, mogu e je samo Fuaranom. Knjiga je izgorela... - Ne pokušavaj da me obmanjuješ. - Edgar se nasmejao. - Genadija varaj, njega zubi svrbe. Od tebe se uda ne o ekuju. Od tebe se traži zdrav razum. Na i zaobilazni put. - Siguran sam da je Tomas Stihotvorac tražio taj put nekoliko stotina godina. - Ali on nije imao ženu i erku koje mogu da se na u u središtu nuklearne eksplozije. Edgar je pogledao na sat. - Uspe emo. Odli no, dobro voziš. A sada slušaj, automobil ne eš voziti na parking, nije potrebno. To su suvišni tragovi. Kod ulaza u salu za poletanje eka nas momak, da eš mu klju eve. oveku smo platili da tvoj automobil odveze na parking, i to za tri
dana. Ako se vratiš, možeš da ga preuzmeš. - Ako se vratiš - dodao je Genadij. - Izvini, ali ja mislim da ima ve u šansu - odse no je rekao Edgar. - Sad emo brzo da pro emo kontrolu, pri emu ne eš privla iti pažnju Inih na carini. Nepotrebne žrtve Svetlom ne odgovaraju, je li tako? Seš emo u avion, popi eš kafu, dozvoljen je ak i gutljaj konjaka. I razmisli eš. Dobro eš razmisliti. Tako da se uje kako ti škripi mozak. I bi e sve dobro ako pre Edinburga ve budeš znao kako da do eš do Venca Svepostoje eg. Znaš, kratki smo s vremenom. Imamo svega dvanaest sati do eksplozije. - Ti si stoka - rekao sam. - Ne, ja sam samo izuzetno efikasan menadžer personala - nasmejao se Edgar.
GLAVA 4.
Postoje i obi ne re i od kojih ovek pada u zatupljenost, bez ikakve magije. Na primer: „Reci nešto smešno!" ak i da ste upravo pogledali finale Kluba veselih i snalažljivih, ili ste upravo pro itali sveži Pra etov tom, ili otkrili na internetu desetak zaista smešnih i svežih anegdota, u trenutku vam sve ispari iz glave. Na isti na in deluju i re i: „Sedi i razmisli!" Ja se odmah setim škole, kontrolnog iz matematike ili pismene vežbe iz ruskog, kao i umornog lica nastavnika koji od odeljenja ne ekuje ništa dobro. Ovoga puta, u Edinburg smo leteli Aeroflotovim direktnim letom. Da je to bio obi an službeni put, ne bih imao ništa protiv, svidelo mi se u Škotskoj. Tim pre što je Edgar, naravno, uzeo mesta u biznis klasi. Troje razjarenih zemljaka, koji su o igledno bili u mogu nosti da kupe i ceo boing 767 kojim smo leteli, besneli su na terminalu: ispostavilo se da njihove karte nisu bile verodostojne. Nisam rekao ništa, ali mi se u grudima rodila nada. Ve ina ljudskih neprijatnosti s duplim ili lažnim kartama posledica su mahinacija ne istih ruku Inih, eš e Tamnih, ali ponekad i Svetlih. Zato Straže ispituju sve sli ne slu ajeve. Doduše, teoretski sve, a u praksi samo one koji izazivaju ozbiljne skandale. Sre om, izgledalo je da se u datom slu aju spremao veliki skandal... Me utim, plašim se da istraga ipak ne e biti tako efikasna koliko je meni potrebno. Naro ito ne dok po celoj Moskvi traže Sauškina... Carina je tako e bila poja ana na aerodromu. Umesto dvoje Inih, dežuralo je etvoro, a paritet se dosledno primenjivao. Osetio sam slabu nadu da su za poja anje dali naše i da e me oni prepoznati; ali ne, svi Ini bili su iz podmoskovskih odeljenja, a trenutno iz himkinskog. Osim toga, pre same registracije, Edgar nam je dao lažne pasoše i spremio kvalitetne maske, koje Ini etvrtog i petog stepena ne mogu nikako da prozru. Tako sam prošao pored svojih kolega pod imenom peterburškog gra anina Aleksandra Petersona. Genadij je postao Konstantin Arberin, a kako je Edgar sebe nazvao, nisam uo. Još u avionu, kad sam od stjuardese dobio kafu i konjak, koje mi je Edgar velikodušno obe ao, shvatio sam da sam potpuno izgubio. Mekani povodac na vratu, u koji su bez sumnje gledali još na carinskoj kontroli, s vremenom je sve ja e stezao, ak se i usecao u kožu sitnim ugrizima... ili pravim zubima. Samo što nije po ela da prede, o ekuju i da u da upotrebim magiju. ak sam se setio kako se ta stvar zove. Šredingerova ma ka. Verovatno zbog toga što niko nije mogao da shvati da li je ta gadost živa ili mrtva. U Inkviziciji su Šredingerovu ma ku primenjivali za sprovo enje najopasnijih prestupnika. Ta gadost nije pravila propuste. Ina e, ako ne grešim, bila je jedinstvena. Edgar je zaista ukrao unikatne artefakte. - Pij kafu - ljubazno je rekao Edgar. Stavili su me pored prozora, a ka prolazu je seo Genadij. Edgar je seo pozadi, još se i pozabavio time da niko ne zauzme susedno mesto. Zbunjenog putnika, koji ipak nije protestovao, premestili su nekuda u ekonomsku klasu, rasipaju i izvinjenja i obe avaju i nebrojene bonuse u svojstvu kompenzacije. Ina e, Aeroflot je, za udo, ostavljao prijatan utisak. Ništa lošiji od zapadnih avio-prevoznika, možda i bolji. Žao mi je samo što ne mogu da uživam u letu. Pio sam kafu, naporedo s konjakom. Posmatrao sam kako se veliki putni ki avion rula na pistu za uzletanje. Edgar je iza mojih le a nešto prošaputao i brujanje je nestalo. Sfera tišine. Šta ete, razumljivo je, sada nam niko ne smeta i niko nas ne uje. Dobro je što, za razliku od arobnjaka Hotabi a iz bajke, Edgar raspolaže drugim metodama borbe protiv buke osim zaustavljanja motora...
Nastavi, ako si jak kao ja; Vrati se, ako si mudar kao ja.
Rugao se. Naravno, Merlin se rugao nesretnim lovcima na blago. Ali smatrao je obaveznim da da nagoveštaj, to je bilo nepisano pravilo igre u to vreme. Zna i, ima puta. Napred-nazad... Možda bi trebalo da se zaljulja? Kao kad se izvla i automobil zaglavljen u blatu... umetnost koju su ljudi potpuno zaboravili u eri automatskih menja a. Došao je do šestog, odsko io nazad, pa ponovo do šestog, sad ve iz zaleta... Glupost. Jednom sam jedva došao do šestog nivoa, zadržavaju i disanje posle svakog trzaja. A ako poput Gesera uspem da odmah isko im iz dubina Sumraka? Svejedno, ne u uspeti da ga zaljuljam. Da vidimo tuma enje od samog po etka. Venac Svepostoje eg ovde je zape en. Samo je korak ostao. Tu je sve jasno. Natpis je bio na šestom nivou, Venac Svepostoje eg sakriven je na sedmom. Lukavi Merlin ostavio je znak tamo gde može da do e samo najja i i najveštiji mag... Eh, kako to lepo zvu i! Eto, i ja sam tamo išao! Ništa se posebno, ipak, ovde ne govori. To je preambula. Uvodna re . Nadam se da je Tomas Stihotvorac adekvatno preveo... Ina e, veliki bard, pa još i predak Ljermontova, trebalo bi da to ume. Ali on je nasle e za silne ili mudre. I tu je sve manje ili više jasno. Merlin je odluku da li da se taj artefakt primeni ili ne, ostavio onima koji su mu ravni. Po sili, po umu, nije važno. Dobi eš sve i ništa, kad budeš mogao da ga dohvatiš. To je ve zanimljivije. Merlin o igledno nije smatrao da primena Venca povla i kataklizmu vaseljene. Dobi eš sve i ništa - dobi eš sve, ali ne za sebe. Ili ja, poput Edgara i Genadija, vidim samo ono što želim da vidim? Šta ako dobi eš sve i ništa ozna ava da e ceo svet biti u tvojoj vlasti, ali da e zato nestati? Ne znam. Ne mogu da shvatim. To bi trebalo da se pro ita u originalu... - Edgare, treba da obavim jedan telefonski poziv - rekao sam. - Šta? - razveselio se Edgar. - Kome, Geseru? Ina e, rekli su da se mobilni telefoni obavezno isklju e. - Ho eš li rezultate od mene? Moram da postavim pitanje Tomu Lermontu. Edgar se nakratko kolebao. Zatvorio je o i, a onda je klimnuo: - Pozovi. Imaš tri minuta pre nego što po nemo da pole emo. Ali znaj da te pažljivo slušam. Dobro je što nisam obrisao Lermontov broj... Izvadio sam mobilni i pozvao. Jednom, dva puta... - Antone? U Lermontovom glasu za ula se o igledna radoznalost. - Tome. Razmišljam o stihovima... o natpisu koji je Merlin ostavio na šestom nivou... - I? - zainteresovao se Lermont. - Kako glasi tre i stih? Ti si preveo kao dobi eš sve i ništa, kad budeš mogao da ga dohvatiš, se aš se? Tako ispada dobi eš sve i izgubi eš ili dobi eš sve, ali to ti nije potrebno?
Tomas se nakašljao. I pro itao mi na engleskom: - With it, thou shalt acquire all, and nothing shalt thou get... Pa hvala što nije na keltskom... - A to zna i... - odlu io sam da ipak razjasnimo. - To zna i da to što dobijaš jeste ono što ti li no nije potrebno, iako je ono vrlo mo no, globalno, sveopšte. - Hvala, Tome! - Mu kaš glavom? - zainteresovao se Lermont. - Želim ti uspeha. Ni mi ne gubimo vreme, radimo... Prekinuo sam vezu. Zanimljivo! Da li su Edgar i Genadij slušali naš razgovor? Odjednom sam s enjem shvatio da me je zadatak zaokupio. Bez obzira na povodac oko vrata. Bez obzira na u enu. Bez obzira na vampira i poludelog inkvizitora koji su sedeli pored mene. Ho u da razumem. Ho u da rešim Merlinovu zagonetku. Nikada ne u postati jak kao on, ali s njim mogu da se odmerim barem intelektualno...
Ho u da verujem da mogu... Nastavi, ako si jak kao ja;
Vrati se, ako si mudar kao ja. Pa eto. Opet smo došli do te re enice. Tu je smisao manje-više jasan. Jak može da po e napred i da do e do cilja Merlinovim putem. Mudar e se vratiti i izabrati zaobilazni put. Po etak i kraj, glava i rep, sve je sliveno u jedno... To je sve lirika. Alfa i omega, po etak i kraj. Glava i rep? Možda je to nagoveštaj golema na petom nivou Sumraka? Tako, nad ovim stihom treba ozbiljnije da se razmisli. A šta je tamo re eno na kraju? U Vencu Svepostoje eg. Tako su život i smrt nerazdvojivi. To se ve odnosi na oblast primene. Život i smrt su nerazdvojivi. Ini koji su otišli u Sumrak mogu da ožive, da se vrate u naš svet... Zanimljivo, a da li im to treba? Malo je falilo da Tomasa Stihotvorca vu em za rukav koliko je želeo da ostane, da okusi radost magijskog raja. Ve sam zamišljao kako vaskrsli Kostja vi e na svog oca: „Ma ko ti je tražio da me vaskrsavaš!“ Može li tako nešto da se dogodi? Ne znam. Ništa ne mogu da shvatim. Oh, teško da je Tomas u pravu. On je u zamci svoje mašte, kao što su i Edgar i Genadij zaslepljeni svojom. Onomad davno, stanovnik Sumraka, što je uspeo da iza e na prvi nivo da mi pokaže put ka štabu Tamnih, nije mi se u inio posebno veseo... Zanimalo me je ko je on bio i zašto mi je pomogao? Kako je uopšte iz svojih prozra nih dubina stvaranja saznao o onome što se dogodilo? Pitanja, pitanja i na njih nema odgovora... Po etak i kraj, glava i rep, sve je sliveno ujedno... Evo, ovde ne ega ima. Glava i rep, eto šta mi ne daje mira! Ko je tamo imao glavu s repom povezanu? A što se to ne bi razmatralo ozbiljno, to udo od golema sa zubima na oba repa... Ina e, zašto se on ne bi razmatrao ozbiljno? Naravno, ne za mene. Za našu dragu Poslednju stražu. Dakle, tako! Venac Svepostoje eg skriven je u telu tog nesre nog dvoglavog stvora. Negde na sredini. Gde je po etak jedne polovine i kraj druge. Gde su glava i rep nerazdvojivi...
Idi nazad, to jest na peti nivo, tamo eš i na i! Ispada tako ubedljivo. Ako o tome govorimo ozbiljno... Runu nemaju, a teško da e Edgar uspeti opet da do e do nje. Neka pokušaju da unište golema koga je napravio Merlin! Naravno, ako se u stomaku gmizavca zaista na e Venac Svepostoje eg, to e biti... pa, to e biti jako uvredljivo. Ali ja sumnjam u takav ishod. - Smeješ se - rekao je Genadij. - Šta si smislio? - Tiše - rekao sam. - Lebdim duhom. Bolje mi poru i konjak. Genadij je stegao zube i za utao. U razmišljanju i u auri potpune tišine, sasvim sam propustio momenat poletanja. Pogledao sam kroz prozor: ve smo bili visoko, iznad prvog nivoa oblaka. Fuj, sada se svuda vide nivoi koje treba prevazi i... Ne, nešto me je ipak mu ilo u tom stihu. Glava i rep, zar ne? O tome sam slušao. U magiji? Ma ne, pre u bajkama. Neka sujeverja... Pa da, naravno! U egipatskim, ili možda evropskim mitovima. Alhemi arski traktati. Budizam, krug sansare, ponovnog ra anja... Uroboros. Zmija koja proždire svoj rep. Hladno a mi je prošla preko kože. Nije badava Merlin za stražara petog nivoa postavio dvoglavu zmiju... Venac, naravno, nije u njoj. Ali kakav je to znak bio, i još o igledan! Po etak i kraj. Sam sebe ra a, oplo ava i ubija. Ve na i neizmerna sila, koja se rastvara u prostranstvu i ponovo se obnavlja, beskona ni krug vremena, zaštita od haosa i tame, koja ogra uje vaseljenu, koja grli i pridržava svet, koja nosi život u smrt, a smrt u život, istovremeno nepomi na i pokretna... Smrt i ra anje. Beskona ni tok Sile, koji umire i koji se obnavlja... Shvatio sam. Sve sam shvatio. Prsti su mi zadrhtali, stegao sam rukohvate. Primetio sam podozrivi Genadijev pogled i rekao: - Plašim se letenja. Naru i mi konjak, ho eš? Budi ovek, makar i nakratko. Genadij je utke ustao i rukom pozvao stjuardesu. Uroboros. Po etak i kraj. Smrt i život. Prsten Sile koji grli vaseljenu. Sve sam shvatio. Prvi posle Merlina. Ima u ime da se ponosim ako ostanem živ! - Nešto si smislio - rekao je Edgar. Pridigao se, nagnuo preko naslona sedišta i pogledao me radoznalo u o i: - Ehej, Antone! Bio sam u pravu, nešto si smislio! - Jesam. - Nisam negirao. - Edgare, ipak ho u još jednom da te pitam... Jesi li siguran da je izvla enje onih koji su otišli bezbedno? Znaš li šta su senke vladika? - Znam. - Edgarovo lice se smra ilo. - To su magovi koji su otišli, opozvani s petog nivoa, gde mogu da bitišu manje-više dugo. Iš upani iz prirodne sredine, privu eni Silom, podivljaju... uništavaju sve unaokolo s ne uvenom surovoš u. Antone, ne treba nasilno izvla enje i koriš enje onih koji su otišli porediti s njihovim vaskrsnu em. Znaš, ako tebe neko probudi no u, udari po glavi, pospe govnima i po ne nešto da ti vi e u uvo, i ti bi bio razjaren. - Dakle, vrsto ste rešili... - Po utao sam. Nije trebalo odmah da se predajem. Edgar ne
može da pro ita moje misli, ja sam ipak viši, ali je sposoban da oseti laž u intonaciji i izrazu lica. I Genadij tako e. - Edgare, kakve su moje garancije? - Kakve sad garancije? - bio je zate en. - Garancije za to da, kad vam sve objasnim, ne eš narediti da se aktivira bomba u Moskvi. I da eš skinuti Šredingerovu ma ku s mog vrata. Edgar se nasmejao: - Mnogo tražiš. - Mnogo i dajem - odgovorio sam istom intonacijom. - Ho e li te zadovoljiti zakletva Svetloš u i Tamom? - Edgare! - hladno je rekao Genadij. - Za sve postoje granice! - Kunem se Svetloš u i Tamom, i ravnotežom me u njima - odmereno je rekao Edgar, provla i ruku izme u mene i Genadija - ako nam pomogneš da zavladamo Vencem Svepostoje eg, da u s tebe skinuti Šredingerovu ma ku, da ne u izdati nare enje za eksploziju u Moskvi i da u dozvoliti da se s Genadijem boriš jedan na jedan. Ako ti pobediš, ne u više nikad stvarati nevolje ni tebi i ni tvoj oj porodici, osim ako vi prvi ne napadnete. Ako ti izgubiš, obavezujem se da ne u preduzimati ništa protiv Svetlane i Na e. Opet, osim ako one prve ne napadnu mene. Kunem se! Na njegovom dlanu pojavila se kugla koja je dopola svetlela, kao da u sebe usisava svetlost. Kugla se polako okretala, svetlost se pretakala u tamu, a tama u svetlost. - Jedno pojašnjenje - rekao sam. - Šta zna i ako pomognem da zavladaš? Kada e to biti? - Kada Venac bude u našim rukama. - Nisam saglasan. - Odmahnuo sam glavom. - Postoje ozbiljne šanse da ete da izginete uzimaju i Venac. A ma ku može da skine samo onaj ko je postavi. Ne mili mi se da ostatak života provedem bez ikakve magije šetaju i tu stvar na vratu. Edgar se zamislio. Ili je pre izgledao da se zamislio. Sigurno je odavno odredio granice do kojih je spreman da ide. - Preciziram - rekao je gledaju i na kuglu Svetla i Tame koja se vrtela. - Nare ujem da bomba u Moskvi ne eksplodira ako mi tvoje re i prihvatimo kao istinite. Ja u skinuti ma ku pre nego što krenemo da uzmemo Venac. Ali ti eš biti pored, privezan zakletvom i ne eš nam smetati. To je najviše što mogu da u inim. Sad je nastupio moj red da razmislim. Da li sam spreman ili nisam da prihvatim takve uslove? Kad bih se spremao da kažem istinu, najpre bi trebalo da trgujem dalje... - Još jedno preciziranje - rekao sam. - Ti ne eš prosto da skineš ma ku, nego eš mi dozvoliti da odem na bezbednu udaljenost. Ne želim protiv svoje volje da budem uvu en u borbu na vašoj strani! - U borbu? - radoznalo je rekao Edgar. - Verovatno misliš na borbu sa Lermontovim saradnicima? - Ne, ne s njima. - Nasmejao sam se. - Vi i bez njih imate ozbiljnih problema, verujte mi. - Dobro - rekao je Edgar. - Dozvoljavam ti da odeš na bezbednu udaljenost pre nego što krenemo da uzmemo Venac. Ali posle si obavezan da se vratiš i stupiš u borbu s Genadijem. On to mnogo želi. - Saglasan sam - rekao sam. Pružio sam ruku. - Kunem se Svetloš u. Na mojoj ruci pojavila se i odmah nestala ognjena sfera. Ma ka na mom ramenu nezadovoljno se skupila i opustila. To nije bila moja magija: Iskonska Sila je sama odlu ivala ho e li potvrdite re i maga ili ne e. - Gena, da li ti potvr uješ Edgarove obaveze? - pitao sam. - Da. - Nije se zakleo u Tamu. Vampirima Iskonska Sila retko kad dolazi. Ali ja sam mu
verovao. Ipak je Genadiju bilo najvažnije da vrati sina i ženu. Osveta je u drugom planu. Shvativši iznenada da sfera utanja nije zasmetala putnicima da vide neo ekivano osvetljenje, okrenuo sam se oko sebe. Ali ne, sve je bilo u redu. Putnik s druge strane prolaza je spavao. Njegov sused pored prozora radio je na laptopu. Kako su dobri ti poslovni ljudi... - Nije mogu e da se pro e na sedmi nivo - rekao sam. - Nikako. Za to je sposoban samo apsolutni nulti Ini... ili onaj ko je promenio formu i ušao u Sumrak. Genadij se napregnuo. Edgar je pitao ledenim tonom: - Je li to tvoj savet? - Nije. - Odmahnuo sam glavom. - Merlin je sve lepo objasnio. Vi ste se naprosto zalepili za ideju o sedmom nivou Sumraka! Doduše, niste jedini... - samokriti no sam dodao. - A Merlin nije samo ostavio instrukcije kako da se do e do Venca! On je govorio o problemu ina e. O mogu nosti susreta sa onim ko je otišao! Edgar i Genadij su se pogledali. Da, to je trebalo da ih pogodi. I jeste. - Nastavi, ako si jak kao ja! - citirao sam. - O emu je to? O putu na sedmi nivo gde obitavaju oni koji su otišli! A ako nisi apsolutni Ini, šta onda? Onda ti je potreban artefakt koji je napravio Merlin. Venac Svepostoje eg. I gde on da se na e? Natpis na šestom sloju kaže: Vrati se, ako si mudar kao ja! A šta imamo na petom nivou? - Stražara. Golema u obliku dvoglave zmije. - Edgar je za kiljio o ima. - Glava i rep, sve je sliveno ujedno! - sve ano sam rekao. - On nije prosto stražar, idioti! To je omota , zaštita za artefakt! Jesi li itao bajke u detinjstvu? Smrt Koš eja je u jajetu, jaje u patki, patka u sanduku... Isti princip. Ina e - dodao sam u naletu nadahnu a - ne bih se iznenadio da, kada po epate golema napola, iz njega iza e još neki stvor. Ili ak da izleti. Najpre e pokušati da se spase bekstvom, tako da treba da se spremite da zaustavite brzinski lete i cilj! - Tako su život i smrt nerazdvojivi - rekao je Edgar. I zamislio se. - Smrt golema je novi život za one koji su otišli - prošaputao je Genadij. - Edgare, da li to može biti istina? Edgar se zamislio. Ne ega se setio. - Mislim da je Venac istovremeno aktivator golema - dodao sam. - Merlin je bio sklon jednostavnim i elegantnim rešenjima. - Bila su dva slu aja u istoriji kada je golem uvar istovremeno služio i kao trezor za ono što uva - rekao je Edgar. - A prvi put je tu lukavost iskoristio jedan od Merlinovih u enika. U mislima sam zahvalio meni nepoznatom magu, koji se nekad davno potrudio da potvrdi moje re i. Sebi sam dozvolio da samo zamišljeno klimnem glavom. - Eto. Sigurno je Merlin s njim podelio svoju ideju. Ili je on pomagao u itelju da napravi golema zmiju. Edgar je klimnuo glavom. Rekao je: - Kad bismo imali runu... Njome bismo lakše neutralisali golema... Upecao se. - Sami ste krivi - rekao sam. - Nije trebalo da organizujete tajno društvo, ve da svoje ideje iznesete na opšte razmatranje. Svi Ini su nekada nekoga izgubili... - Možeš li da zamisliš snagu birokratije - s odvratnoš u je rekao Edgar. - Razmatranje bi se razvuklo stotinama godina. A na kraju bi odlu ili da ništa ne preduzimaju. - Preteruješ - sko io sam. - Ti si naprosto isuviše mlad... i daleko si od upravlja kih struktura. Geser i Zavulon bi se složili sa mnom.
Slegao sam ramenima. Možda bi se i složili. Zanimljivo. Ima li Geser koga da za njim tuguje? On voli Olgu, a ona je sada pored njega. Oni su ak požurili da svoga sina naprave Inim. Ipak, zar za hiljadu godina Veliki Geser nije gubio voljene, prijatelje, decu? Naravno da je gubio! I me u njima nisu bili samo ljudi, nego i Ini. Oni koji su otišli u Sumrak. A Zavulon? Da, naravno, takav kakav je sada, Zavulon nikoga ne voli. Ali zar je moglo oduvek tako da bude? Nekada je bio dete, isti kao i sva druga deca, ali koje je posedovalo potencijal Inog. Dogodilo se da je kro io na put Tame. Ali zar nije mogao nikoga i nikada da voli! ak i Tamni to umeju... ak i zli i oni bez srca, poput Alise Donjikove... Zanimljivo pore enje. Pa zar i Geseru i Zavulonu, u principu, delovanje Poslednje straže ide na ruku! Svakog, ma koliko starog Inog, treba da raduje ideja o povratku onih koji su otišli. Iako, naravno, oni to nikada ne e smeti da priznaju otvoreno.
GLAVA 5.
Stjuardesa je podelila ru ak. Opet mi je ponu en konjak, ali sam odbio. Dosta je, u Edinburgu moram da budem priseban. Edgar je iza mene jeo s apetitom. Genadij je zamišljeno vrteo viljuškom, biraju i komadi e mesa. Pri pogledu na njega, na isto sam izgubio volju da jedem meso. S mukom sam se naterao da pojedem salatu i komad sira. ak je bilo i uvredljivo što je sve ispalo ukusno. Trebalo je da tražim vegetarijansko jelo. Sauškin je iz džepa izvadio flašicu. Skinuo je poklopac i progutao. Sakrio je flašicu i oblizao tamne usne. - Znaš šta, Edgare, jedna stvar me je baš za udila - tiho sam rekao. - Ti kao da si uvek bio neraspoložen prema krvopijama. A tek prema vampirima koji narušavaju Sporazum... A opet, skinuo si znak registracije sa prestupnika? - Smiri se, Antone - miroljubivo je rekao Edgar. - Gena je pobio Svetle na bulevaru jer se branio. U Edinburgu... pa, nije ispalo lepo. Ali i to je u neku ruku bila samoodbrana. Gena ak nije ni popio krv momku, bilo mu je neprijatno da ispije Kostjinog druga pa je svu krv prosuo... - A kako je dostigao viši nivo? - pitao sam, gledaju i u Genadija. Vampir je jedva primetno otvorio usta, ispuštaju i o njake. Odmahnuo je glavom. - U zapisima njegovog sina ostao je recept Sauškinovog koktela - rekao je Edgar staloženo. - Da, Gena se uzdigao nezakonito, ali nije zbog toga ubijao ljude... - Jesi li siguran? - pitao sam gledaju i u Genadija. Njegovi o njaci su izgledali sve duži i duži. Baš me zanima šta e da radi Šredingerova ma ka ako pokuša da me ugrize kroz njeno mekano telo... - Šta nije u redu? - Edgar je proturio ruku i vrsto zgrabio Genadija za rame. - Da li ja nešto ne znam o svom saradniku? - On laže - rekao je Genadij. - Pokušava da nas posva a. - Ne e uspeti. - Edgar je, kao i pre, držao vampira za rame. Verovatno je ve morao da ulaže odre eni napor u to. - Uznemirio si se, Gena. Smiri se. - Ja sam savršeno miran - procedio je vampir. - Jesi li ubijao ljude? - staloženo je pitao Edgar. - Nije bilo nikakvog recepta za koktel koji ti je poslao sin elektronskom poštom? - Ubijao sam - rekao je Genadij. Ponovo je izvadio flašicu i nategao. - A recepta je bilo! Evo ga Kostjin koktel. Samo što dugo nisam itao poštu, nije mi bilo do toga! U prole e sam pro itao pismo, samo što više ni emu nije vredelo... I šta sad? - U njegovom stanu našli smo pedeset ispijenih tela - pojasnio sam. - Ovih dana su sve straže pod uzbunom. A Genu su i njegovi spremni da pocepaju na froncle, ostali su bez licence na pet godina. - Jel’ to Geser postao skroman - primetio je Edgar. - Ja bih na njegovom mestu tražio deset. Uvredljivo. Sumnjao sam da e se to desiti. Ne uveno! Gena, ne radi se to tako! Mi smo tim! - Ostajemo li tim? - pitao je Genadij. Edgar je uzdahnuo: - Da. Što je u injeno, u injeno je... Zašto si to uradio? - Kako sam mogao da znam da ete vi do i po mene? - pitanjem je odgovorio vampir. Hteo sam da se osvetim Antonu. A kako slabi vampir da se osveti višem? Morao sam da oja am. On je kriv za sve!
Ovo opravdanje se nikada ne e povu i iz opticaja. Ne samo kod sila Tame nego i kod najobi nijih ljudskih izdanaka. „On je kriv za sve! Imao je stan, automobil i skupi mobilni telefon, a ja tri rublje, hroni ni alkoholizam i mamurluk svako jutro. Zato sam ga i ekao na kapiji s ciglom, gra anine na elni e...“ „Ona je za sve kriva! Imala je duge noge, sedamnaest godina i lepog momka, a ja sam impotentan, držim pornografski asopis ispod jastuka i imam usta kao gorila. Kako da je ne napadnem u prolazu, kad je ušla pevuše i usnama koje su gorele od poljubaca..." „On je za sve kriv! Imao je interesantan posao, dobru reputaciju i putovao je po celom svetu, a ja kupljenu diplomu, sitnu dužnost pod njegovom upravom i hroni nu lenjost. Samo zato sam sve udesio tako da njega okrive za proneveru i da ga isteraju iz firme...“ Svi su oni isti, kako ljudi, tako i Ini. Žedni su slave, novca i krvi, a i svesni su da je kra i put uvek tamni put. Njima uvek neko smeta i uvek im je neko za nešto kriv. Sigurno, kada je Genadij Sauškin hteo da spase svog umiru eg sin a, on je zaista želeo dobro. Ne svom dušom, naravno, on ve tad nije imao dušu. Ali razumom i srcem nije hteo da se pomiri s njegovom smr u. Isto kao što ne želi da se pomiri ni sada. I tamni put se pokazao tako jednostavan i blizak... Još dugo je balansirao na samoj ivici, ako je kod vampira uopšte postojala neka ivica. On nikada nije ubijao. ak se trudio da bude astan i dobar, a to mu je polazilo za rukom. ak je uspeo da i Kostju vaspita gotovo kao oveka. Ali kra i put se od dugog i razlikuje jer vas na njegovom kraju eka naplatna rampa da ubere drumarinu. A na tamnim stazama ra un uvek ispostave tek na kraju puta. - Jesi li zadovoljan njegovim objašnjenjem? - pitao sam. - Ogor en sam - odgovorio je Edgar. - No, sad se tu ne može ništa ispraviti. - Ima stvari koje se ne mogu ispraviti - potvrdio sam. A u sebi sam dodao: „Kao i onih koje mogu.“
Punkt sumra ne carinske kontrole u Edinburgu bio je pust. Tamo su stajali nekakvi formulari, ak i amajlija za pretragu koja je monotono svetlela mle nobelom svetloš u: poslednji put, tuje prošao Svetli. Dežurnih nije bilo. Ili dežurnog? Teško da ovde ima mnogo posla... U Sumrak me je uvukao Edgar. Kao i dotad, nisam mogao da koristim magiju jer mi se na vratu nemirno vrtela prokleta Šredingerova ma ketina koja me je povremeno bockala kandžama. Na as sam pogledao u Genadij a i skrenuo pogled. Staje ono Zavulon govorio o ljudskoj deci koja se igraju vampira? Treba im pokazati kako zaista izgleda vampir. Obrazi upali od ireva; zemljano-siva koža; mutne i prazne beli aste o i nalik tvrdo kuvanim jajima sa kojih je skinuta ljuska. Prošli smo pored punkta, skrenuli nekuda u službeni hodnik kroz vrata zatvorena u stvarnom svetu. Ušli smo u manju sobu, oskudno opremljenu nameštajem, ili je on odslužio svoje, ali još nije rashodovan: fotelje sa propalim naslonima i slomljenim nogarima, police s nekakvim prašnjavim kutijama i teglama, rolne potamnelih tepiha. Edgar me je povukao za rame, gurnuvši me u stvarni svet. Kinuo sam. To je definitivno bilo privremeno spremište za nepotrebno sme e. Namrštio sam se, navikavaju i se na prigušeno svetlo: prozore su potpuno zatvarale žaluzine. I osmehnuo sam se. Pa dobro, sebi komotno mogu da upišem još jedan poen. U fotelji, najskrivenijoj od svih, sedela je lepa crnokosa žena. Jednostavna, svakodnevna ode a - pantalone i bluza - na njoj se inila potpuno neumesnom. Da je to duga ka haljina koja
isti e ženstvenost, ili vazdušasta, bela, poluprovidna haljina... Mada... ona je bila sposobna da se ukrasi svakom ode om. Makar i kostimom skitnice. Ponovo sam joj se divio kao i prvi put kad su nam se putevi ukrstili. - Zdravo, Arina - rekao sam. - Zdravo, arobnjaku. - Pružila je ruku i ja sam joj usnama dodirnuo dlan. Uprkos tome što sam je video u sumra nom ovaplo enju. Uprkos tome što sam znao da ovo raskošno telo, koje odiše životom i zdravljem, postoji samo u ljudskom svetu. - Nisi se iznenadio - rekla je Arina. - Nimalo - odmahnuo sam glavom. - Znao je - oglasio se Edgar. Po njegovoj intonaciji, shvatio sam da on nije glavni u ovoj trojci. On je Poslednju stražu snabdeo borbenom magijom, ali nije glavni. - Da li se to Svetlana dosetila? - pretpostavila je Arina. - Zajedno smo se dosetili - rekao sam. - Ina e, jesi li ti sada Svetla? Izvini, ne u da rizikujem da gledam auru... na ramenima mi drema ma ka... - Svetla - rekla je Arina spokojno. - Za tebe, izgleda, nije novost da Veliki mogu da menjaju i boju? - Merlin je promenio - odgovorio sam. - Imam pitanje za tebe, veštice... Ili šta si sad? Isceliteljka? Arina je utala. - Dala si obe anje mojoj ženi. Zaklela si se. Da sto godina... - Ne u naneti štetu nikome, ni Inom, ni oveku, osim u samoodbrani - nastavila je Arina. - Nije valjda da te promena boje oslobodila zakletve? - Antone, ja nikoga nisam ni ubila. To što sam snabdela Edgara i Genadij a, to je druga stvar. To zakletva ne brani. - Svetlana se sažalila na tebe - rekao sam. - Sažalila se! - Možda se nije zalud sažalila, Antone? - Arina se nasmejala. - Evo... postala sam Svetla. Tvojoj ženi i erki nisam nanela štetu, zar ne? - A nuklearna bomba kojom mi Edgar preti kako e je baciti na naš stan? Za koliko sati? Pogledao sam u bivšeg inkvizitora. Edgar je podigao ruku. Pogledao je na sat. I rekao: - Vidiš o emu se radi, Antone... Da bi ti kako treba bio motivisan za uspeh naše stvari, moraš u tome da imaš i li ni interes... Još nije završio, a meni je ve po elo da lupa u slepoo nicama. U o ima kao da mi se nakupila magla. - Eksplozija se dogodila pre pet minuta - rekao je Edgar hladnokrvno. - Nisam narušio zakletvu, vreme je bilo nazna eno još ju e... I, molim te, nemoj da besniš. Ako te Šredingerova ma ka ubije, ne eš mo i da pomogneš ženi i erki. Nisam se spremao da upotrebim magiju. Mrtvi uvek imaju problema sa osvetom. ak i mrtvi Ini. Šta e mi to. Udario sam Edgara nogom. Možda ne tako lepo kao Olga kad je izbila bravu na Sauškinovim vratima, ali sli no. I mnogo ja e. Edgar je odleteo do zida, udario o njega potiljkom i lagano skliznuo dole, stežu i rukama prepone. A na mene je krenuo Genadij. S nadljudskom snagom mi je obuhvatio grudi popreko, drugom mi iskrenuo glavu, izbacio zube... - Gena! - Arina je rekla samo jednu re i vampirski o njaci su se odmah uvukli. - Edgar je
sam kriv. Antone, smiri se. Naš sivi prijatelj je pogrešio. Edgar je zastenjao, klate i se na podu i drže i se za prepone. Dobro sam ga pogodio. - Nikakve eksplozije nije bilo - nastavila je Arina. Ustala je i prišla nam. Pogledala mi je u lice. - Hej, Antone! Smiri se. Nije bilo eksplozije! Pogledao sam joj u o i. I klimnuo glavom. Govorila je istinu. - Kako... nije bilo... - zastenjao je Edgar iz ugla. - Lepo sam ti rekla da mi se ta ideja ne svi a - rekla je Arina. - ak i da sam ostala Tamna, ne bi mi se dopala! Nije bilo eksplozije. Zlo inci, koji su ukrali nuklearnu napravu, pokajali su se i vratili je vlastima. Sada ih sve ispituju - uzdahnula je - i bojim se, nimalo humano. Eksplozije nije bilo i ne e je ni biti. - Arina! - Edgar je ak prestao da stenje. - Zašto? Da su je bar zadržali... garancije radi... - Ja ne mogu sad tako - objasnila je Arina nasmešivši se milo. - Nažalost, ne mogu. Odmah sam ti rekla da u masovne akcije za uništavanje ljudi prese i. - Zašto si onda... dozvolila, da se to sve razvije - Edgar se s mukom ispravio. Pogledao je u mene s mržnjom. - Jar e! Sve si mi... zgnje io! - Tebi to slede ih sedamdeset sedam puta ne e ni trebati - odgovorio sam sa zadovoljstvom. - Zar nisi primetio kletvu koju ti je ispreo Afandi? Arina se nasmejala: - Eto ti sad! Stari šaljivdžija Afandi... Da, narednih sedamdeset sedam puta eš, Edgare, gnjaviti nešto drugo. - Zašto si dozvolila? - s bolom u glasu pitao je Edgar. - Da bi ti ubedljivo govorio! Anton bi i sa ma orom za vratom mogao da slaže. Sauškine, molim vas, pustite našeg gosta. On se više ne e tu i. De aci svoje nesuglasice uvek raspravljaju najprimitivnijim metodama... Genadij je preko volje otišao od mene i seo pravo na pod, savivši noge na turski na in. Ja sam pogledom potražio malo bolju fotelju i seo, demonstrativno ne pitaju i za dozvolu. Arina se tako e vratila u fotelju. Edgar, otkrivši da je on jedini ostao da stoji, i još da se pritom drži za nezgodno mesto, tako e je seo. - I tako, sve se smirilo i možemo na miru da porazgovaramo - rekla je Arina glasom ljubazne doma ice u književnom društvu, pred ijim o ima je upravo jedan pesnik pretukao drugog. - Mir, mir i mir! Antone, daj da ti objasnim... Razumeš da je meni teže da lažem nego Geni ili Edgaru. Ne želimo nikakve užase. Ne spremamo se da uništimo svet. Ne spremamo se da uništimo ljude. Samo vra amo u život one koji su otišli od nas. - Arina, jesu li te ne im potkupili? - rekao sam. - Voljeni? Dete? Arininim o ima odjednom je jasno prošla tuga. - Voljeni... volela sam jednog arobnjaka. Bio je i nestao. ak ni svoj ljudski vek nije proživeo, a poginuo je... Imala sam i erku. Ranije, još pre njega. I ona je umrla. etiri godinice... od kuge. Ja nisam bila pored nje, nisam uspela da je spasem. Venac njih ne e vratiti, bili su samo ljudi. Ako su i otišli nekuda, za nas tamo nema puta, a oni ne mogu da se vrate. - Zašto onda... - Nezavršeno pitanje visilo je u vazduhu. Genadij se tiho i promuklo nasmejao: - Ona je naš ideolog! Ona je sada Svetla, kao i ti. Ubija samo iz visokih pobuda... - Pst, krvopijo! - Arina je sevnula o ima. I odmah je ravnim glasom potvrdila: - On govori istinu, Antone. Svetla sam postala svesno. Po nare enju razuma, a ne duše, može se re i. Dosadili su mi Tamni. Ništa dobro od njih nisam videla. Razmišljala sam da pre em u Inkviziciju, ali
isuviše toga se vuklo za mnom. A i ne volim ih, licemere samozadovoljne... Izvini, Edgare, to se, naravno, ne odnosi na tebe. Tada sam otišla pravo u Sibir. Živela sam u Tomsku, lep grad, miran. Odgovara Svetlosti. Radila sam kao i pre, kao arobnica. Objavila sam oglas u novinama. Kad su iz Straže došli da provere, pretvarala sam se da sam šarlatanka. Nije mi teško da oko prsta vrtim obi ne stražare. A onda sam sebe uhvatila da radim samo dobra dela. Ženama sam vra ala muževe, ali samo ako je ljubav još živa i ako odmah vidim da e zbog toga svima biti bolje. Le ila sam bolesti. Tražila nestale. Vra ala mladost... pomalo, naravno. Tu je najvažnije, dodati kap magije da zaceli, a ostalo je vera u sebe... primoravala sam ljude da vode zdrav na in života. I ni jednog jedinog uroka, ni jednog jedinog aranja nevoljenih nije bilo... I odlu ila sam da mi je dosta igranja tamnih igara. A znaš li šta je potrebno da se Inom promeni boja? Odmahnuo sam glavom. - Traži se da smisli nešto ogromno, važno. Nije to prosto tako: cele godine sam inio dobra dela, sad sam Svetli, inio sam loše, sad sam Tamni. Ne. Potrebno je nešto da se sve u tebi preokrene. Da se opravda sve ono što si u prethodnom životu radio... bolje re i, da se precrta. - Merlin je pao na ubijanju dece? - pitao sam. - Mislim da jeste - klimnula je Arina. - A znaš na emu još? Svim srcem je želeo da na zemlji napravi carstvo pravednosti i dobrih dela, zatim je i Artura podržao. Kako može da se usteže s tako velikim ciljem? A u linijama verovatno e je dete, koje raste i koje e porušiti celo kraljevstvo... Nisam tada živela i nisam mogla da znam šta je Merlin mislio i šta je hteo. Ali onog trena kad je Merlin odlu io da radi svog sna pogubi nevine, umro je Veliki Svetli, a rodio se Veliki Tamni. Opet Uroboros. Život u smrti i smrt u životu... Da li je kod Arine zaista sve tako jednostavno? Dosadilo joj je da bude Tamna, povuklo je da ini dobra dela i, evo, postala je Svetla. Prevaspitala se, kao stari cilindar, i prešla na drugu stranu... Ili se ovde radi o još ne emu? O tim dugim i komplikovanim odnosima koji suje povezivali s Geserom? U njihovim zajedni kim intrigama, kada su svetli mag i tamna veštica išli ka istom cilju? Da li ju je Geser okrenuo ka Svetlosti, ili je Arina shvatila da izme u njene Tame i Geserove Svetlosti ne postoji neka velika razlika? Ne znam. Na to ona ne e odgovoriti. Kao što ne e odgovoriti ni na pitanje da li su Geser i Zavulon unapred znali za njene planove, igraju i neku svoju igru i dozvoljavaju i Poslednjoj straži da krene za Merlinovom zaostavštinom. - A kako si se našla s Edgarom? Ako nije tajna? Edgar je utao. Nešto je šaputao... Le io je povredu, bar koliko je mogao. - Ma kakva tajna. - Arina je pogledala u svog saradnika i, mogu e je, ljubavnika. - On je pronašao mene. To je za njega postao princip. Tražio je, našao, samo mu se u tom trenutku nije dalo. Poginula mu je žena, a on je saznao za Merlinov artefakt i hteo je da ga dobije. A najjednostavniji put za to je da postane viši, i ne samo viši, nego apsolutni, nulti kao i Merlin. Edgar je mislio da u ja mo i da obnovim Fuaran. Tu me je malo precenio. Ali mi se pri a o Vencu Svepostoje eg baš dopala. Tada smo sklopili savez. Klimnuo sam glavom. Da, mogu e je da je tako bilo. Edgar, koji se ve poneo idejom da do e do artefakta, našao je Arinu. Zajedno su u svoju Poslednju stražu preuzeli Sauškina koji je žudeo za osvetom. I po eli su da rade. Inkvizitor, koji je imao pristup najve em skladištu magi nih predmeta; izuzetno mudra veštica koja je postala Svetla; viši vampir koji je sišao s uma zbog tuge za sinom i ženom... Tužno im je bilo društvo.
I strašno. - Zar se ne plašiš da e Venac postati tvoja greška, Arina? Kao što je Mordred bio Merlinova greška? - Plašim se - rekla je ona. - Ima i toga... Ali pogrešili mi ili ne, ti si zarobljen. Jesi li smislio kako da do emo do Venca Svepostoje eg? - Da - rekao sam. - To za sedmi nivo, to je Merlin zamrsio. Živ, a da nije nulti, u carstvo mrtvih ne može da u e. - Onih koji su otišli - bez ikakve zlobe me je ispravio Genadij. - Onih koji su otišli, a ne mrtvih. Zašto ga to tako poga a? Da li zato što ni on nije živ? - I ja mislim da tamo ne može da se u e - klimnula je Arina. - Kad bi bilo Fuarana, uspela bih da unapredim Edgara do nultog. Ali bez knjige je teško. Ne ega sam se i setila, nešto sam ponovo napisala, nekako sam ga pogurala do višeg. O igledno, nemam iskustva da rekonstruišem Fuaran... I šta si smislio? - Venac Svepostoje eg je na petom nivou - rekao sam. - Mogli ste da ga uzmete još pre dve nedelje! Arina je za kiljila o ima, gledaju i u mene. A ja sam po eo da pri am sve ono što sam napri ao Edgaru i Genadiju u avionu. Za korak nazad. Za glavu i rep. O golemu. - Bojim se da lažeš - zamišljeno je rekla Arina. - Nekako je glatko... Ali i nekako previše prosto za samog Merlina. A? Šta kažeš? - I ja mislim da laže - neo ekivano ju je podržao Genadij, koji u avionu uopšte nije pokazivao sumnju. - Trebalo je da mu uzmemo erku... - Gena, nemoj ni u najlu em snu da takneš tu devoj icu - tiho je rekla Arina. - Jasno? - Jasno - odmah se smirio Genadij. - Dakle, arobnja e? Govoriš li istinu, ili lažeš? - Arina me je gledala u o i. - A? - Istinu? - Krenuo sam napred. Sad je mogao da me spase samo bes... i iskrenost, naravno. - Šta sam ti ja, Merlin? Otkud ja mogu da znam istinu? Oka ili su mi na vrat ovu stvar, pretili da e di i u vazduh pola Moskve zajedno s mojom ženom i erkom, a onda su naredili da smislim kako da do u do artefakta! Otkud mogu da znam da li sam u pravu ili ne? Razmišljao sam. ini mi se da bi to mogao da bude ta an odgovor! Ali garancije nemam, ni ja niti bilo ko drugi! - Šta ho ete od mene, ubice moje ro ene... Možda da vam još i Murku odsviram? neo ekivano je rekao Edgar. Nisam odmah shvatio da se našalio. To se njemu retko dešava. - Ipak, ne ega ima u toj verziji - dodao je Edgar, gledaju i me s neprijateljstvom. - Li i na istinu. Arina je uzdahnula. Raširila je ruke i rekla: - Pa dobro, ne ostaje nam ništa drugo nego da proverimo. Idemo. - Stani - rekao sam. - Edgar je obe ao da e mi skinuti ma ku. - Kad si obe ao, skidaj - posle kratkog razmišljanja naredila je Arina. - A ti, Antone, znaj, možda si jak, ali nas je troje, i nismo slabi. Nemoj ni da pomišljaš da izvodiš trikove.
GLAVA 6.
Za volanom je bio Genadij. O igledno, Arina i Edgar su smatrali da e oni bolje mo i da me zadrže ako pokušam da pobegnem ili da ih napadnem. Ja sam sedeo na zadnjem sedištu, Edgar je bio s moje leve strane, a Arina s desne. Nisam pokušavao ni da pobegnem ni da napadnem: u zalihama su imali isuviše mnogo iznena enja. Zaista su skinuli ma ku s moga vrata, a moja koža je ispod mekane lente bila sva izgrebana i svrbela je. - Venac sad uvaju mnogo ozbiljnije - primetio sam. - Ne bojiš se pokolja, Arina? Ho e li ti savest izdržati? - Iza i emo na kraj s malo krvi - samouvereno je odgovorila Arina. - Koliko je to mogu e. I te kako sam sumnjao da je to mogu e, ali nisam sporio. utke sam posmatrao predgra e kroz koje smo se vozili, kao da sam se nadao da u videti Lermonta ili njegovog pomo nika crnca, makar ovlaš, da ih upozorim... Ako pokušam da pobegnem, sti i e me... Moram da ekam. Dan se tek pretvarao u ve e i po injalo je najbolje doba za turiste, ali se Edinburg danas inio druga iji nego pre dve nedelje. Ljudi na ulicama bili su nekako tiši i tužniji, nebo prekriveno dimom, a iznad grada su kružile ptice, zbog ne ega uznemirene. Šta eš, sve na svetu ose a približavanje kataklizme. ak i ljudi, i ptice... U džepu mi je zazvonio telefon. Edgar se trgao, napregao se. Ja sam upitno pogledao u Arinu. - Javi se, ali budi pametan - rekla je ona. Pogledao sam u telefon. Svetlana. - Da. Veza je, kao za inat, bila odli na. Ne mogu ni da naslutim da nas dele hiljade kilometara. - Jesi li još na poslu, Antone? - Da - rekao sam. - U kolima sam. Arina me je pažljivo posmatrala. Ona sigurno uje svaku re koju Svetlana izgovara. - Ne zovem iz nekog posebnog razloga. Rekli su mi da se nešto dogodilo... nekakvi teroristi, puni magije... Jesi li se zbog toga zadržao? Slabi plami ak nade pojavio mi se u grudima. Uopšte se nisam zadržao! Svetlana nije mogla ovako rano da me o ekuje s posla. - Zbog toga, naravno - rekao sam. Seti se! Primeni magiju! Ti možeš da saznaš gde se nalazim. Zabrini se. Upozori Gesera, on e se povezati s Lermontom. Ako No na straža Edinburga bude o ekivala napad, to e biti kraj Poslednjoj straži. - Svejedno, nemoj dugo - zamolila je Svetlana. - Kao da imaš malo podre enih? Ne uzimaj sve na sebe. Važi? - Naravno - rekao sam. - Jesi li sa Semjonom? - nemarno je pitala Svetlana. Nisam uspeo ni da zaustim, a Arina je ve odmahnula glavom. Pa da, ako Svetlana nešto sumnja, posle potvrdnog odgovora može da pozove Semjona. - Ne - rekao sam. - Sam sa. Imam specijalan zadatak. - Ho eš li da ti pomognem? Nešto mi je dosadno kod ku e. - Svetlana se nasmejala.
Arina je bila napeta. - Ma hajde, to je neka glupost - rekao sam. - Inspekcija. - Pa dobro - rekla je Svetlana s blagim ogor enjem. - Pozovi, ako se budeš dugo zadržao. Joj, Na a se tamo nešto ludira, hajde zdravo... Prekinula je vezu. A ja sam telefon ostavio u džep. I gledaju i lice opuštene Arine, tri puta sam pritisnuo dugme na telefonu. Dolazni pozivi, pozovi poslednji broj, prekid veze... To je sve. Nisam rizikovao da ostavim telefon uklju en. Arina može da uje zvono iz mog džepa. Da li je zazvonilo, da li je me unarodna telefonska veza uspela, da li je poziv prenet? Ne znam. Ostaje da se nadam u pohlepu operatera mobilne telefonije, koji e sigurno propustiti poziv kako bi mi skinuli novac s ra una. Kad Svetlanin telefon zazvoni, ona ne e zvati ponovo, ve e iskoristiti magiju. Arina i Edgar su kudikamo stariji i mudriji od mene, ali za njih je mobilni telefon još uvek prenosna varijanta glomaznog ure aja u koji je moralo glasno da se vi e: „Gospo ice! Gospo ice! Dajte mi Smoljni!“ - Ona je nešto naslutila - rekao je Edgar. - Džabe si bombu... pa i da nije eksplodirala, imali bismo adut! - Nema veze - rekla je Arina. - ak i da je posumnjala... nemaju više vremena. Antone, daj mi telefon. U njenom pogledu pojavila sumnja. Ja sam utke dao telefon, pružaju i ga demonstrativno, ne dodiruju i tastaturu. Arina je pogledala u aparat, uverila se da je u režimu ekanja. Slegla je ramenima i isklju ila ga. - Sna i emo se i bez poziva, važi? Ako treba da telefoniraš, zatraži telefon od mene. - Da ti ne potrošim kredit? - u tivo sam se zainteresovao. - Ne eš. - Arina je stvarno izvadila telefon. Pozvala je broj, ali ne iz imenika, ve je svaki broj ukucala posebno, po starom. Prinela je telefon uvu i sa ekala odgovor. Tiho je rekla: Vreme je. Kreni. - Imate još sau esnika? - pitao sam. - Nisu to sau esnici, Antone. To su najamni radnici. Ljudi mogu da budu u potpunosti efikasni saveznici ako ih snabdeš malim brojem amajlija. Posebno onima koje ima Edgar. Pogledao sam u kraljevski zamak koji je carevao nad gradom, venac drevnog vulkana koji se zauvek ugasio. Eto, trebalo bi, ve drugi put dolazim u Edinburg, a nemam vremena da obi em njegovu glavnu znamenitost... - I šta ste ovoga puta spremili? - pitao sam. Nekakva pomisao lebdela mi je na ivici svesti, otimala se, kao Šredingerova ma ka. Nešto veoma važno... - Ma kako smešno bilo, spremio sam još jedan Merlinov artefakt - rekao je Edgar. Ve se oporavio od mog nedžentlmenskog udarca. - Takozvani Merlinov san. - Pa da, da, bio je pomalo monoton u davanju naziva - klimnuo sam. - San? - Jednostavno san. - Edgar je raširio ruke. - Arina je prošli put mnogo patila zbog žrtava. Sad e sve da pro e... kulturno. - A evo i prve iskre kulture - rekao sam posmatraju i taksi koji se dimio ispred. Voza je verovatno zaspao u trenutku okretanja, automobil je skrenuo na trotoar i udario u starinsko zdanje. Nisu najužasniji bili dim ispod haube i uko ena tela u vozilu. Trotoari su bili zasejani nepomi nim telima Edinburžana i turista, a mladu devojku, koja je o igledno krenula da pada, ka zidu je odbacila rešetka hladnjaka, a onda i pritisnula staromodna crna školjka taksija. Ona je sigurno umirala. Mogla se samo radovati tome što je umirala u snu.
To nije bila humani Morfejev san, kojem nas u e u No noj straži i kojim se ljudima daje nekoliko sekundi pre nego što izgube svest. Merlinov san je delovao u trenutku. Njegova lokalizacija bila je za uju e ravna, ak sam video i granicu gde se završilo dejstvo artefakta. Dvoje odraslih, koji su išli ispred, pali su u san. De ak od sedam-osam godina, koji je zaostao, nije zaspao i sad je pla no cimao nepokretne roditelje. Nije bilo pomo i: ljudi koji nisu upali u zonu sna, razbežali su se. To je bilo razumljivo: sa strane je to izgledalo kao delo nekog krajnje otrovnog gasa. Ipak, prizor de aka koji je plakao, ostavši iza gomile koja se razbežala i pokušavaju i da podigne Usnule roditelje, bio je gotovo jednako tragi an kao prizor devojke koja je umirala u sudaru. Edgar je zaustavio pogled na taksiju koji se dimio. To je bio odli an trenutak za bekstvo... ako se ja uopšte spremam da bežim. - Podse a li te na nešto? - pitao sam. - Slu ajne žrtve su neizbežne - rekao je Edgar promuklo. Glas mu se stegao. - Znao sam u šta kre em. - Šteta što oni nisu znali - rekao sam i pogledao Edgara kroz Sumrak. Loše je, baš loše. Sav je bio naki en amajlijama, na njemu su bile na desetine ini, a na krajevima prstiju drhtale su kletve spremne za upotrebu. Sav je sijao od žudnje da primeni Silu. Isto tako izgledali su i Arina i Genadij. ak ni vampir nije odoleo magi nom nakitu. Silom ne u ništa posti i. U potpunoj tišini, duž trotoara zasutih telima i nepomi nih automobila (izbrojao sam tri koja su gorela), došli smo do Tamnica. Izašli smo iz automobila. Preko jaruge, i na Princezinoj ulici je sve zamrlo, ali je odnekud dopiralo zavijanje sirene. Ljudi uvek savladaju paniku. ak i kad ne znaju s im se suo avaju. - Idemo. - Edgar me je lagano pogurao u le a. Po eli smo da se spuštamo. Na trenutak sam se okrenuo, gledaju i kamenu krunu zamka nad krovovima ku a. Pa da. Razume se. Bilo je potrebno samo da se razmisli i da se sve složi zajedno. Merlin je, za udo, bio velikodušan dok je stvarao svoje stihove... - Šta ti to gledaš! - povikao je Edgar. Sav je bio napet. Nije ni udo. O ekivao je susret s onom koju je voleo. Prošli smo pored nepomi nih tela. Bilo je tu i ljudi i Inih, Merlinov san nije pravio me u njima razliku. Primetio sam i nekoliko inkvizitora koji su spavali. Iza vešta kih zidova, sve je prosto sijalo od aura. ekali su i zaseda je bila dobro postavljena. Samo niko nije predvideo snagu artefakta. - A jeste li zaboravili barijeru na tre em nivou? - pitao sam. - Nismo - odgovorila je Arina. Primetio sam da su usput, as Edgar, as Arina, ostavljali na podu i zidovima Tamnica predmete obra ene magijom, koji su spolja izgledali potpuno nevino: komadi i papira, žvaka e gume, deli i kanapa. Na jednom mestu, Edgar je brzo nacrtao na zidu nekoliko udnih simbola crvenom kredom, a ona se pritom rastvarala u prah - jedva je napravio poslednji znak. Na drugom mestu, Arina je, smeju i se, posipala po podu palidrvca iz kutije šibica. Poslednja straža se igledno plašila potere. Na kraju smo ušli u salu s giljotinom, koju je, iz nekog razloga, Poslednja straža odabrala kao ta ku ulaska u Sumrak. Sigurno je tu bila skoncentrisana Sila, centar vrtloga. I tu, pored dva maga prvog nivoa koji su spavali, našao se jedan budan ovek. Mlad, kršan, nizak, sa nao arima na inteligentnom licu, u džinsu i šarenoj košulji. Izgledao je mirno. U uglu sobe, primetio sam devoj icu od deset godina koja je spavala, s
pažljivo postavljenom torbom ispod glave. Šta, hteli su da otvore put krvlju deteta? - erka je zaspala - razvejao je ovek moju grešku. - Moram da priznam, stvarno zanimljivo... - Izvadio je iz džepa malu rešetkastu sferu od ispreplitanih grubih metalnih žica. Poluga je spala i nema povratka. - Tako i treba da bude - rekao je Edgar. - Vrati e se nazad za sedamdeset i nešto godina. Tebi je taj ure aj beskoristan, ostavi eš ga tu. Drži! Bacio je muškarcu svežanj nov anica. Ovaj ga je uhvatio u letu, nemarno prešavši prstom po novcu. Primetio sam da levu ruku drži iza le a. Aj-aj-aj... - Sve je kako treba. - Muškarac je klimnuo glavom. - Ali malo me zbunjuje ono što se desilo... a i ti ure aji koje vi koristite. ini mi se da je dogovor napravljen s neravnopravnim uslovima. - Ja sam i rekao da e tako biti - rekao je Edgar Arini. Ponovo se okrenuo ka muškarcu: Šta ti ho eš? Još novca? Muškarac je odmahnuo glavom. - Uzmi novac i erku i odlazi - rekla je Arina. - To ti je moj savet. Muškarac je oblizao usta. Onda je otkop ao košulju. Pokazalo se da uopšte nije bio debeo. Torzo mu je bio zatvoren u nekakav korset, poput ortopedskog. Samo što iz ortopedskih korseta ne vire žice. - Kilogram eksploziva. Prekida na principu mrtve ruke - rekao je muškarac. - Uze u ovu sferu, sav taj udan nakit koji sam našao na ovim ljudima - pljunuo je jednog od Inih koji su ležali - i sve to što imate u džepovima. Jasno? - Šta ima da bude nejasno - rekao je Edgar. - Odmah sam rekao da e sve baš ovako da bude. Dobro sam te odabrao. Odjednom sam primetio da Genadij nije sa nama. - I to nas osloba a od niza problema moralne prirode - rekao je Edgar, okre i se. Pojas sa eksplozivom odjednom se razleteo u komade. To nije bila eksplozija, ve bukvalno zamah neke nevidljive ruke koja se kretala neprirodnom brzinom... na primer, iz Sumraka. Muškarac je zbunjeno otvorio levi dlan: iz njega je ispao mali prekida sa okrajkom prekinute žice. Nije lagao... U slede em trenutku, muškarac je povikao, a ja sam se i sam radije okrenuo. - Retko nesnosan tip - rekao je Edgar. - On je, izgleda, ozbiljno pretio, iako je tu i njegova ro ena erka. Ali zato smo dobili neophodnu krv bez ubijanja nevinih, što toliko rastužuje Arinu. - Nisi ništa bolji od njega - odgovorio sam. - Ja i ne pretendujem da budem. - Edgar je slegao ramenima. - Idemo. Ne idemo u Sumrak zajedno prvi put, zar ne? ak me je uzeo za ruku. Nisam protestovao. Našao sam na podu svoju senku i zakora io u nju. Kroz udar ledenog vetra, u rashla eno, žedno prostranstvo Sumraka... Prvi nivo. Bez zadržavanja, idemo dalje. Drugi nivo. Prostranstvo je besnelo. Da li je uzbu eno zbog žive krvi ili od rupe koju je Merlin nekada davno ovde probušio. Edgar i Arina su, kao i pre, bili pored mene. Pribrani, napeti. Za trenutak se pojavio Genadij koji je oblizivao krvave usne. Na drugom nivou sam ga jedva prepoznao; toliko su udovišna zloba i bezumlje izmenili lice Sauškina starijeg. Tre i nivo. Tu su se još odbijali odjeci vrtloga Sile, koja je donedavno svrdlala nadole. Edgar je po eo da posmatra okolo i rekao je: - Neko ide za nama... znak deluje. - Uspešno? - iz Arininih usta izašao je oblak pare.
- Ne znam. Idemo niže! etvrti sloj nas je do ekao sa roze nebom i peskom u boji. Iš upao sam ruku iz Edgarovog stiska i rekao: - Dogovorili smo se! Ne u da se bijem s golemom! - Niko te i ne tera. - Edgar se osmehnuo. - Ne boj se, staja eš po strani. Napred! Upravo ovde sam se spremao da pokrenem spor. Da odugovla im, pobegnem, a ako mi po e za rukom, da ostanem, da pošaljem Poslednju stražu u besmislenu borbu s monstrumom. Ali kao da me je nešto guralo. Kao da je ista manija, koja je opila Arinu, Edgara i Genadij a, ovladala i nada mnom. Morao sam da se spustim na peti nivo... Moram! Kao da se njihova budnost uljuljkala... - Dobro, ali ne spremam se da žrtvujem glavu zbog vas! - povikao sam pod budnim Edgarovim pogledom i zakora io na peti nivo. Pojavili su se pored mene gotovo istovremeno. Da, lepo su prošli. Samo je Genadij malo zaostao, o igledno je prošao tek iz drugog pokušaja. A ovde je ipak bilo prijatnije nego na gornjim nivoima Sumraka! Prohladno, ali bez ledenog vetra koji je isisavao život. Opet, maltene prirodne boje... Osvrnuo sam se oko sebe u potrazi za golemom. I spazili smo ga na oko dvesta metara. Iz visoke trave štrcale su dve zmijske glave, okre i se kao periskopi podmornica. Golem nas je video. Za ulo se šištanje, koje je bi podse alo na zmijsko da nije dopiralo s takvog rastojanja... Za trenutak, zmija je ve skliznula u stranu, drže i pritom obe glave iznad trave. - Glava i rep - zamišljeno je rekla Arina. - Ne znam, ne znam... Edgare, pusti Konga. Na šta je mislila, shvatio sam odmah im je Edgar iz džepa izvadio malu statuicu od žada: majmun duga kih ruku, s kratkim i oštrim rogovima na glavi. Inkvizitor je dunuo u figuricu, a potom joj pažljivo odvrnuo glavu - unutra je bila šuplja - i pažljivo je spustio otvorenu bocu u travu. Jedva smo uspeli da odsko imo kad je po ela da ispušta zeleni dim koji je obmotavao udovište. Deva koji je u Samarkandu lovio Ališera nimalo nije li io na King Konga. Uopšteno, i rastom nije bio kao on, možda tri metra. Ali iskežena eljust, miši ave šape sa oštrim kandžama, oštra tamnozelena dlaka i narandžaste o i koje su gorele od tupe zlobe, ostavljali su mnogo snažniji utisak od sentimentalnog titana iz filma. Tako e, King Kong sigurno nije smrdeo tako odvratno i jako. Kako golem, koji se na sastoji od gline, pa ak ni od bilo kakve materije, nego od koncentrisane Sile koja je neko vreme bila zatvorena u magi noj posudi, može da smrdi? Ne znam. Možda je to bio slu ajni sporedni efekat, a možda i obi na šala devinog tvorca. - Idi i ubij to! - povikao je Edgar, pokazuju i na zmiju. Kong je ogromnim skokovima krenuo ka zmiji. Ona nimalo nije bila uplašena njegovim približavanjem, naprotiv, kao da se obradovala kad je videla dostojnog suparnika, pa je i sama kliznula u susret. Zemlja je zadrhtala pod nogama, snažna rika majmuna i zaglušuju e šištanje zmije slili su se u jedinstveni grohot. Vreme je! Sad dok se oni pripremaju za sukob. Okrenuo sam se i smrzao se. Iza mojih le a stajao je omaleni bradati starac u beloj ode i. as se inio savršeno realnim - mogla je da se izbroji svaka vlas u njegovoj sedoj bradi, i bora na umornom licu; as je postajao razmazana bleda senka kroz koju su se videli trava i nebo. Starac je lagano pokazao rukom ispod svojih nogu. Ponovio je gest. On ho e da zaronim na šesti nivo? Pošao sam rukom dole. Starac je klimnuo, na njegovom licu videlo se olakšanje. I po eo je da isparava u vazduhu. Nije bilo vremena za kolebanje. U svakom trenutku, neko iz Poslednje straže mogao je da
se okrene i shvati da se spremam da pobegnem. Sila je u meni! Mogu da zaronim na šesti nivo. Moja senka je u meni! Uvek je vidim. Moram to da uradim! Zna i, uradi u to. Zapuhnuo me je ledeni vetar. Kora aju i ve kroz barijeru, uo sam Arinin glas: - Za nama deluju... Glas je utihnuo, sakrio se iza granice koja odvaja šesti nivo. Iza granice koja uva svet Inih koji su otišli. - Hvala što si došao - rekao je starac i nasmejao se. Pre nego što sam odgovorio, osvrnuo sam se oko sebe. Dan. Sunce i belo stado oblaka na plavom nebu. Zelena trava na poljani. Jato ptica u granama. Sedi drevni starac bio je ispred mene. Njegova ode a kao da nikada nije bila bela. Gruba siva tkanina izgledala mi je kao snežnobela na prvi pogled. A još je bio i bos... U tome nije bilo nikakvog pastoralnog duha, nikakve bliskosti s prirodom. Jednostavno, bos ovek koji nije smatrao potrebnim da baca vreme na pravljenje obu e. - Pozdravljam te, Veliki - rekao sam sagnuvši glavu. - ast je za mene da vidim Velikog Merlina. Starac me je radoznalo pogledao. Kao da me ne gleda prvi put, ali je tek sad dobio mogu nost da me pogleda kako treba. - ast? Da li dobro poznaješ moj život, Svetli? - Pomalo. - Slegao sam ramenima. - Znam za brod s decom. - I svejedno ti je ast - ini mi se da si ve platio za mnogo toga. Osim toga, za milione ljudi, ti si simbol mudrog zaštitnika dobra i pravednosti. I to nešto vredi. - Bilo ih je svega devet... - promrmljao je Merlin. - Legende... one uvek preuveli avaju. I loše, i dobro... - Ali ih je bilo. - Bilo ih je - složio se Merlin. - Zašto misliš da sam platio? Zar se tebi ne svi a raj koji eka Ine posle smrti? Umesto odgovora sam se sagnuo i otkinuo travku. Stavio sam je u usta, probao. Sok trave bio je gorak... ali nedovoljno gorak. Namrštio sam se i pogledao u sunce. Sunce je sijalo na nebu, ali njegova svetlost nije zaslepljivala. Pljesnuo sam dlanovima: zvuk je bio malo prigušen. Udahnuo sam punim grudima: vazduh je bio svež, ali ipak mu je nešto nedostajalo. Bila je tu i lagana aroma ustajalosti, kao u napuštenom Sauškinovom stanu... - Ovde sve nekako nije pravo - rekao sam. - Nedostaje život. - Bravo! - Merlin je klimnuo glavom. - Mnogi ne primete odmah. Mnogi ovde prožive godine, stole a... a tek onda shvate da su obmanuti. - Ne mogu da se naviknu? - pitao sam. Merlin se nasmejao. - Ne. Na to ne možeš da se navikneš. - Se aš li se anegdote o lažnim boži nim igra kama, Antone? - pitao me je neko iza le a. Okrenuo sam se. Tigrica je stajala na pet koraka od mene. Bilo ih je mnogo. Tako je mnogo bilo onih koji su stajali i slušali moj razgovor s Merlinom. Igor Teplov i Alisa Donjikova, oni su bili odmah tu: držali su se za ruke, ali na
njihovim licima nije bilo sre e. Devoj ica Galja, vukodlak, sakrila je pogled. Murat iz samarkandske Straže zbunjeno je mahnuo rukom. Tamni, koga sam nekada ubio, bacio sa Ostankinskog TV tornja, gledao me je bez zlobe i razdraženosti. Bilo ih je tako mnogo. Drve e mi je smetalo da vidim koliko ih ima. Ali i da nema šume, oni bi stajali do samog horizonta. Napred su pustili one koje poznajem. - Se am se, Tigrice - rekao sam. U meni više nije bilo straha ni ljutnje. Samo tuga, tiha i umorna. - Na prvi pogled su kao prave - rekla je Tigrica i nasmejala se. - Samo radosti nema nikakve... - Lepo izgledaš - promrmljao sam da bih nešto rekao. Tigrica je zamišljeno pogledala svoju tigrastu kožu. Klimnula je: - Potrudila sam se. Zbog susreta. - Zdravo, Igore! - rekao sam. - Zdravo, Alisa! Oni su klimnuli. Onda je Alisa rekla: - Bravo! Jak si. Samo nemoj da se uobraziš, Svetli! Pomagao ti je Merlin. Pogledao sam starca. - Ponekad - delikatno je rekao Merlin. - Pa... pored te vaše neobi ne kule. I još kad si se borio s obortenjeni u šumi... I još sasvim malo... Ve ga nisam slušao. Osvrtao sam se u potrazi za onim ije re i su mi bile važnije od svega. Kostja je odgurnuo Inog iza ijih le a je stajao i izašao mi u susret. Od svih prisutnih, on je još i najzdravije izgledao, a istovremeno i najružnije: na njemu su bili ostaci kosmi kog skafandra, koji je nekada bio beo, a sada pocrneo i progoreo na nekoliko mesta. - Zdravo, susede - rekao je. - Zdravo, Kostja - odgovorio sam. - Ja... odavno sam hteo da ti kažem. Oprosti. On se namrštio: - Zaboravi te svoje svetle navike... Šta ima da se oprašta... Pošteno smo se borili, ti si asno pobedio. Sve je u redu. Morao sam da shvatim da ne postavljaš štit iz straha... - Svejedno - rekao sam. - Znaš, mrzim svoj posao. Postao sam mali šraf... Detalj na mašini koja ne zna za milost! - A kako su naši, ina e? - Kostja se odjednom nasmejao. - Prestani... Ti... oprosti ocu. Ako možeš... Nije bio takav. Klimnuo sam glavom: - Potrudi u se. Proba u. - Reci mu da ga mama i ja ekamo. - Kostja je usporio i vrsto dodao: - Ovde. - Re i u mu - obe ao sam mu traže i pogledom Polinu. Kostja je odjednom zakora io napred, nevešto mi pružio ruku i - odstupio. I u tom kratkom asu, dok su se naši dlanovi dodirivali, osetio sam kako je njegova hladna ruka postala topla; koža mu se zarumenela a u o i vratio sjaj. Zbunjen, Kostja je stajao i posmatrao svoj dlan. A moj dlan je pržila ledena hladno a... Stroj Inih je zadrhtao. Oni su polako i nevoljno krenuli ka meni. U o ima im je bila žudnja i zavist... Kod svih... ak i kod Tigrice, ak i kod Igora, Murata... - Stoj! - povikao je Merlin. Bacio se, stao izme u mene i Inih koji su krenuli pružaju i ruke. Primetio sam da me štiti, ali i da pazi da me ne dodirne. - Stanite, bezumnici! Minut života... To nije ono što želimo, nije ono što smo ekali! Zaustavili su se. Zbunjeno su se gledali i odstupili. Ali u o ima im je, kao i pre, gorela
hladna vatra. - Odlazi, Antone - rekao je Merlin. - Sve si shvatio i znaš šta treba da radiš. Idi! - Ne mogu da pro em, tamo je Poslednja straža - rekao sam. - Osim ako ih tvoj golem ne zaustavi... Merlin je pogledao nekuda kroz mene i uzdahnuo: - Golem je mrtav. Oba golema su mrtva. Šteta... ponekad sam odlazio na peti nivo da se poigram sa zmijom. I ona je tugovala. - Možete li da me ispratite? - pitao sam. Merlin je odmahnuo glavom: - Malo njih je me u nama sposobno da iza e i na peti nivo. Da do e do prvog može tek poneko, ali tamo smo bespomo ni. - Ne u mo i da pro em pored njih - rekao sam. - A direktno... na sedmi nivo, tako e ne mogu. Osmehnuli smo se jedan drugom. - Pomo i emo ti - rekao je Merlin. - Samo uradi sve kako treba, molim te. Klimnuo sam glavom. Nisam znao da li u uspeti. Ali mogao sam da pokušam. U narednom trenutku, vazduh pored mene je zavibrirao, kao da se nešto što je klju alo od viška Sile probijalo kroz Sumrak. Kakvi nivoi... kakva rastojanja... šta je to zna ilo toj Sili koja je zvonila od svesti o sebi? Na uška je zakora ila na travu. Zamahala je rukama. Nije zadržala ravnotežu i pala je na guzu, gledaju i u mene. - Ustaj - rekao sam strogo. - Vlažno je. Na a je sko ila, otresaju i ljubi asti kombinezon i probrbljala: - Mama me je nau ila da ulazim u senku! I to nije sve! Tamo su se majmun i zmija borili i jedno drugo pobedili! To je drugo! Dve ike i teta gledaju u zmiju i govore jako ružne re i! To je tre e! I mama je rekla da te odmah dovedem na ve eru! To je etvrto! Zastala je videvši oko sebe gomilu. Zbunila se, spustila pogled i glasom u tive devoj ice promrmljala: - Zdravo... - Zdravo. - Merlin je seo ispred nje. - Ti si Nadežda? - Da - ponosno je rekla Na a. - Drago mi je što sam te video - rekao je Merlin. - Odvedi tatu ku i. Samo nemoj pravo ku i, prvo do ljudi. A onda ku i. - Nazad, to je napred? - precizirala je Na a. - Tako je. - Ti mi li iš na arobnjaka iz crta a - sumnji avo je rekla Na a. Za svaki slu aj mi je pritr ala i uzela me za ruku, što joj je o igledno dalo samouverenost. - Ja sam bio arobnjak - priznao je Merlin. - Dobar ili loš? - Raznorazan. - Tužno se osmehnuo. - Idi, Nadežda. Posmatraju i pažljivo Merlina, Na a me je pitala: - Idemo li, tata? - Idemo - rekao sam. Okrenuo sam se i klimnuo glavom Inima koji su nas utke posmatrali. S tugom i iš ekivanjem. U po etku, opraštaju i se, Tigrica je podigla ruku. Onda Alisa. I ve su nam svi mahali... opraštaju i se zauvek.
I kad je moja erka, tek inicirana apsolutna arobnica, zakora ila napred, ja sam zakora io za njom, drže i je za ruku da se ne izgubim u vrtlogu Sile, koji je završavao svoj krug i vra ao se u naš svet. Sumrak je, naravno, beskona an, kako i dolikuje svakom prstenu. Zato što toplota ljudske ljubavi i hladno a ljudske mržnje, tr anje zveri i let ptica, treperenje krila leptira i rast zrna posa enog u zemlju nikad ne odlaze bez traga. Zato što svemirski potok žive Sile, od koje žudno svoje deli e odlamaju paraziti poput plave mahovine i Inih, ne odlaze bez traga. Sve se vra a u svet koji eka da se ponovo rodi. Zato što svi mi živimo na sedmom nivou Sumraka.
EPILOG
Kako je ovde lepo! - povikala je Na a. Uzeo sam je u ruke. Stajali smo na edinburškoj kaldrmi, okruženi stotinama i hiljadama ljudi koji su spavali. Sirene su zavijale sve bliže i bliže, a vreme Inih se završavalo. - Jeste - složio sam se. - Ovde je sve lepo. - Samo svi spavaju - tužno je primetila Na a. - Kao u bajci o Uspavanoj lepotici. Da ih probudimo? Ona može... Ona sada sve može ako nau i. - A ti se nisi umorila? - pitao sam. Klecale su mi noge i blago mi se vrtelo u glavi. - Od ega? - za udila se Na a. - Kasnije - rekao sam. - Malo kasnije emo sve da ih probudimo... koga god budemo mogli. Tata sada treba da uradi nešto važno. Ho eš li da mi pomogneš? - Kako? - Samo me drži za ruku - rekao sam. Sklopio sam o i. Raširio ruke. Zadržao disanje. Moram da osetim ovaj grad. Kamenje i zidine koji pamte Merlina i Artura. Ljudi su mogli da zaborave, ali kamen pamti. I drevna tvr ava, koja kao venac stoji iznad grada, pamti i eka. Zašto smo ponekad tako glupi? Zašto o ekujemo da se magija sakrije u onome što može da se uzme u ruke, kada ona jednostavno može da bude svuda unaokolo? Naravno, Veliki Merlin nije sakrio svoje najve e delo u Sumraku, niti se oslanjao na snagu golema, niti je ra unao na vrstinu sanduka. Pre hiljadu i po godina, na steni je tako e stajala ova drevna tvr ava. Branili su je i osvajali, u njoj su uvali svoja blaga gordi škotski kraljevi, ali tamo, u temelju svih temelja, koji je postavio Merlin, kamenje išarano runama ekalo je svoj as. Samo je potrebno pružiti se do njih. Dota i ih, osetiti... - Svetli! - povikali su iza le a. Okrenuo sam se, izlaze i iz transa. Edgar i Arina stajali su nepomi no gledaju i u mene, a ja sam s enjem shvatio da im je pogled pun straha. A Genadij je jurišao na mene. Jurišao je i vikao. Nije valjda mislio da snaga magije zavisi od ja ine vike? Ska i ogromnim koracima i preobražavaju i se u hodu, Genadij je sve više i više gubio sli nost s ovekom. Rasli su mu o njaci, koža umirala, kosa na glavi rasla seda i raš upana. Podigao sam ruku sakupljaju i Silu za sivu molitvu. Ali onda je Na a zakora ila napred i viknula vampiru u lice: - Ne vi i na tatu! Genadij se zateturao. Šta god da ga je udarilo,bilo je ja e od mržnje. Ali on više nije mogao da se zaustavi, samo je tr ao, kao protiv uragana. I srušio se pred našim nogama. Na a je vrisnula i sakrila se iza mene. Ja sam seo i pogledao Genadija u lice. I rekao: - Kostja i Polina te ekaju. Molili su te da do eš. Odmah. Dok još ima vremena. Bezumlje je na as napustilo njegov pogled. Sauškin me je pogledao i pitao: - Oni ne mogu? - Oni ne mogu da do u. I nikada ne bi ni mogli. Alija u u initi ono što su me zamolili. Idi dok još ima vremena. - Pomozi mi, Antone - rekao je gotovo normalnim glasom. - Na a, okreni se! - naredio sam.
- Ne gledam, ne gledam! - zabrbljala je devoj ica, okrenuvši se i zatvorivši o i rukama radi uverljivosti. Podigao sam ruku. Genadij je kao za aran pratio moje pokrete. Siva molitva poslala ga je na šesti nivo Sumraka. Pridigavši se, pogledao sam Edgara i Arinu. Oni nisu gledali u Genadij a i mene, ve samo u Na u. - Nulta - rekla je Arina sa uzbu enjem. - Apsolutna arobnica... - Pet minuta mi ne e biti do vas - rekao sam, gledaju i ih. - A onda... - Imamo minojsku sferu - s molbom je izgovorio Edgar. - Može? - Traži e vas - rekao sam. - I ja u vas tražiti, to da znate. Ali sada imate pet minuta. Samo zato što su me molili da vam oprostim. - Šta eš da uradiš? - pitala je Arina. - Ono o emu su maštali oni koji su otišli. Da im omogu im da umru. Zato što je ponovno ra anje nemogu e bez smrti. Edgar je za kiljio o ima. Otvorio je torbu koju je imao oka enu 0 pojas. Izvadio je odatle malu koštanu kuglu i dao je Arini. Ona ju je utke uzela. - Pomozi i meni Svetli - rekao je Edgar. - Šta te košta? - Nakitio si se zaštitnim inima u vencima, kao novogodišnja jelka. Kako da ti pomognem? - Ja u mu pomo i - iznenada je rekla Arina. - A ti ne rasipaj pažnju. Radi svoj posao. Šta je ona ta no uradila, nisam shvatio. Kao da je samo mrdnula ustima. Edgar se nasmejao, na trenutak je njegovo lice postalo lepo i skoro mlado. Onda su mu zaklecale noge i on je pao na ulicu. - A ti se i ne spremaš da se rastvoriš - primetio sam. - Kakva si ti to Svetla? - Cilj je postignut, ovako ili onako - izgovorila je Arina. - Oni koji su otišli, dobili su ono emu su stremili! Odmahnuo sam glavom. Pogledao sam u zamak i ponovo zatvorio o i. - Vra am ti tvoj telefon... - rekla je Arina. - Ne trebaju mi dva. Iza mojih le a tiho se za ula minojska sfera. Arina je otvarala portal koji e biti nemogu e slediti. Ona je bila udna Tamna, a postala je još udnija Svetla... I odjednom sam za uo muziku. Slabu, tihu. Arina je uklju ila plejer u telefonu. Slu ajno? Ili da pokaže da se razume u tehniku mnogo bolje nego što sam mislio? Kao da su izašli iz nigreda, 28 kao ti i ja, I idu po svetu ne govore i ništa. U ogledalo pljuju, sebi se smeju - da, Izašli iz nigreda, ne govore ništa.
Tamnog e kazniti, kredom mu lice namazati, Svetlog e uhvatiti, u uvaljati, a kuda se sakriti? Kao ti i ja, izašli su iz nigreda, Ne govore ništa.
Na hirovitoj ruci ima osam linija života, pa kad se sretnu, jedna drugu obogalje, A kuda se sakriti? Kao ti i ja, kao da su izašli iz nigreda, Ne govore ništa.
Šta eš, to je ve sre a kad nekome po e za rukom da iza e iz nigreda. Bilo da si Tamni ili Svetli, svejedno imaš šanse da nastaviš put. Samo kroz nigredo, raspad i razlaganje, može se dalje. Prema sintezi. Stvaranju. Ka albedu. Drevno kamenje ekalo je na vrhu stene. Pružio sam se ka njemu. Tu ini nisu bile potrebne, ni re i, ni rituali. Samo je trebalo znati kuda da se pružim i šta da tražim. Merlin je sebi uvek ostavljao odstupnicu. Eto, ak je, spremaju i se da ode u raj za Ine, pretpostavljao da ukradeni raj može biti i pakao. „Pusti ih“, zamolio sam, ne znaju i ni sam koga. „Pusti ih, molim te. Stvarali su zlo, koje je zlo i bilo, i dobro, koje se u zlo premetalo. Ali sve ima svoj kraj i svoj oproštaj. Pusti ih...“ Tvr ava iznad grada kao da je uzdahnula. Ptice koje su letele na nebu po ele su da se spuštaju. Mutna magla u vazduhu se razvejavala. Poslednji zrak zalaze eg sunca pao je na grad, kao da obe ava da e se vratiti u svitanje. A ja sam osetio kako su se spojili i zadrhtali svi slojevi vaseljene. Video sam, skoro kao na javi, kako se ruše kameni idoli na Platou demona u Uzbekistanu. Kako se u Sumraku rastvaraju Ini koji su tamo otišli kad su izgubili formu - kako se rastvaraju sa olakšanjem i bojažljivom nadom. Moglo je lakše da se diše. - Tata, jel’ smem sad da gledam? - pitala je Na a. - Bar jednim okom? - Možeš - odgovorio sam. Seo sam jer me noge ve više nisu držale. - Sad e tata malo da se odmori pa emo ku i... Ho eš li da me odvedeš pre icom? - Odveš u te - složila se Na a. - U stvari, znaš, ne valja pre icom - iznenada sam se dosetio. - Nešto ne volim pre ice. Hajde da odletimo avionom? - Ura! - povikala je Na a. - Avionom! A ho emo li se vratiti ovamo? Pogledao sam je i nasmejao se. Možda e mi po i za rukom da je nau im da se treba uvati jednostavnih rešenja i pre ica? - Obavezno - rekao sam. - Nisi valjda pomislila da je ovo stvarno Poslednja straža?
O AUTORU Sergej Lukjanjenko je danas bez sumnje najpopularniji ruski pisac fantastike. Ro enje 1968. godine u Kazahstanu. Nakon završene škole, seli se u Alma-Atu i priklju uje se Medicinskom institutu kao terapeut, a kasnije se specijalizuje za de ju psihijatriju. Godine 1996. seli se u Moskvu, gde i danas živi. Oženjen je i ima dvoje dece. Iako je po eo da piše još osamdesetih godina, roman No na straža ozna ava važnu prekretnicu u njegovoj književnoj karijeri, jer mu je, zahvaljuju i mra noj ali slikovitoj atmosferi i živopisnim likovima, doneo izuzetan uspeh.
1 Orig. Thomas Learmonth (1220- I298), škotski vlastelin koji je bio poznat i kao prorok. Tako e je i glavni lik u narodnoj baladi Thomas the Rhymer odnosno Tomas Stihotvorac. (Prim. lekt.) 2 Scena iz filma No na straža, koji ne prati radnju romana No na straža. 3 Engl, haggis - nalik ov ijim samicama, sitno seckane ov ije iznutrice umotane u skramu želuca i razno povr e. (Prim. prev.) 4 Ova pri a je ispripovedana u prvom delu knjige No na straža. 5 Lat. de iure i de facto - po slovu zakona i injeni no stanje. (Prim, lekt.) 6 Protiv bede i patnje robova, protiv okova naših sinova, da emo iz vena i zadnju kap krvi, ali sutra bi e slobodni. Robert Berns, Škoti, koji ste {Scots, Who Have). (Prim, lekt.) 7 Misli se na talijanskog kriminologa Cezara Lombrozu (1835- I909), koji je smatrao da je zlo ina ko ponašanje nasledno i da se „ro eni kriminalci" mogu prepoznati po fizionimiji lica i tela. (Prim. lekt.) 8 Fr. prestidigitateur - ma ioni ar ija specijalnost su vrlo brzi i vesti prsti, odnosno trikovi s kartama i nov ima. (Prim. prev.) 9 Ova pri a ispripovedana je u drugom delu knjige Dnevna straža. 10 Ova pri a ispripovedana je u filmovima No na straža i Dnevna straža. 11 Rus. - sovjetska pešadijska automatska puška koju je konstruisao Georgij Špagin za vreme Drugog svetskog rata. Koristila se do 1970. (Prim. lekt.) 12 Evgenij Vaganovi Petrosjan, popularni ruski komi ar. (Prim, lekt.) 13 Ova pri a ispripovedana je u drugom delu knjige Straža Sumraka. 14 Kiril Komarov, Tako se ra a zvuk. 15 Ova pri a ispripovedana je u tre em delu knjige Straža sumraka. 16 Iz Le Morte d'Arthur (Arturova smrt) ser Tomasa Malorija. 17 Likovi iz ruske animirane serije eburaška. (Prim. lekt.) 18 Kiril Komarov, Kod ulaza u raj. 19 Basma i (od tur. basmach - bandit, razbojnik), islamski kontrarevolucionari u sovjetskoj Srednjoj Aziji, delovali su od 1916. do 1934. (Prim. prev.) 20 Ova pri a ispripovedana je u tre em delu knjige Straža Sumraka. 21 Leta je u gr koj mitologiji reka zaborava u Hadu. (Prim. prev.) 22 Selo kavkaskih gorštaka i nekih planinskih plemena u Srednjoj Aziji. (Prim. prev.) 23 Zoja Jaš enko, No na straža. 24 Popularni naziv dnevnih novina Komsomolskaja pravda. (Prim. prev.) 25 Vešta ko jezero u Moskvi, po kome naziv nosi i zona sa parkom na bulevaru i stanica metroa. (Prim. prev.) 26 Vrsta valjušaka punjenih mesom. (Prim. prev.) 27 Ova pri a ispripovedana je u drugom delu knjige No na straža. 28 Nigredo i albedo - alhemi arski termini za crnilo i belinu. Nigredo ozna ava i potpuno razlaganje ili prvu etapu stvaranja kamena mudrosti. (Prim. prev.)