Jun 2018, broj 20

лето 2018.

Издавач Студентски праламент Биолошког факултета, Универзитетa у Београду Главни и одговорни уредник Филип Бошковић Уредници Душан Радојевић Неда Глишовић Матеја Јовановић Лектура и коректура Бојан Петровић Анђела Станковић Редакција Анђела Стојев Александра Панић Милан Ђорђевић Анђела Станковић Душица Ристић Душан Лазић Катарина Кулић Коста Стошић Лена Илић

РЕЧ УРЕДНИКА

СИМБИОЗА Број 20, јун 2018. Часопис студената Биолошког факултета, Универзитетa у Београду

Драги бивши, садашњи и будући студенти, колеге и професори,

П

ред вама се налази јубиларни 20. по реду број часописа „Симбиоза“, спој старог и модерног, интересантног и поучног, спој науке и уметности. Био је дуг пут ка изради овог броја, тежили смо да квалитет надвлада квантитет и да свима који буду читали улепшамо тренутак.

Део часописа је посвећен и нашим будућим колегама, младим биолозима, који ће имати прилику да се упознају са тиме шта их очекује на Факултету, на пријемном али и које све могућности пружа студирање на најстаријем факултету биологије у Србији.

Захваљујемо се свим члановима редакције, професорима који су издвојили време за нашу Симбиозу и деканском колегијуму који је препознао квалитет студентског рада и финансирао штампање 20. броја.

У име редакције желимо да вам читање овог, као и сваког другог броја буде уживање, да се упознате са новостима са Факултета, да научите занимљиве ствари, да будете инспирисани успешним личностима из света биологије и да разумете да је пред вама светла будућност, али само ако у то верујете! Велики поздрав, Уредништво часописа студената Биолошког факултета „Симбиоза”

Сарадници Ана Станковић Анита Глишовић Јово Покрајац Марија Петронијевић Адреса casopis.simbioza@bio.bg.ac.rs ISSN 2334-8739 (Online) = Симбиоза

2 / СИМБИОЗА

- ставови

изнети у текстовима у овом часопису су искључиво лични ставови аутора

САДРЖАЈ ВЕСТИ СА ФАКУЛТЕТА 4 Вести са факултета 5 О Студентском парламенту 6 Центар за научно-истраживачки рад студената Биолошког факултета 7 Биолошко истраживачко друштво „Јосиф Панчић” 8 Професори Биолошког факултета на битним пројектима - Horizon2020 10 Интервју са шефом студентске службе – дипл. молекуларним биологом Марицом Даниловић 12 Сто шездесет и четири године у једном даху

БИОЛОГИЈА 24 Геномика као алат решавања практичних проблема човека 26 Структура ДНК-трка 20. века 27 Нанобиологија - нови поглед на (не)познато 28 Разумевање структуре и функције mTOR помаже развоју нових терапеутика 29 Регулација експресије гена зеленом светлошћу 30 Зоофармакогнозија - када се животиње саме лече 31 Изумирање врста - северни бели носорог 32 Значајно откриће за териологију Србије 33 Фазони и форе

ЉУДИ КОЈИ МЕЊАЈУ СВЕТ 14 Интервју са проф. Др Иваном Тописировићем 17 „Као и увек најбоље ствари које се дешавају у животу се десе случајно“Интервју са проф. Др Миодрагом Грбићем 20 Нове врсте диплопода за науку описане од стране истраживача Биолошког факултета

МОЗАИК 34 Биологија од Београда до Атлантика 36 Студентска секција за неуронауке Недеља свести о мозгу 37 FABelgrade 2018 38 Неверовали или да 40 Редакција препоручује 41 Галерија фотографија са фотоконкурса за најбољу фотографију месеца

Интернет презентација Профил на issuu.com Facebook страница Twitter профил Instagram профил СИМБИОЗА / 3

ВЕСТИ СА ФАКУЛТЕТА

Вести са факултета Редакција

Изабрана нова управа Биолошког факултета

Н

а седници Савета Биолошког факултета извршен је избор декана и продекана Факултета за мандатни период од 01. октобра 2018. до 30. септембра 2021. године.

Изабрани чланови управе су: проф.др Жељко Томановић изабран је за декана, проф.др Љубиша Станисављевић за продекана за наставу, проф.др Тијана Цветић Антић за продекана за науку и докторске студије и проф.др Мирослав Живић за продекана за финансије.

Честитамо новој управи на избору и желимо им пуно успеха у даљем раду.

Поводом 70 година заштите природе у Србији, уручена захвалница Биолошком факултету

П

оводом обележавања седамдесет година институционалне заштите природе код нас и у свету, Завод за заштиту природе Србије у сарадњи са Међународном унијом за заштиту природе, Регионалном канцеларијом за Источну Европу и Централну Азију, организовао је Свечану академију у Српској академији наука и уметности у оквиру иницијативе „70 + 70 година рада у заштити природе“.

На свечаности у част заштите природе - постигнућа, резултате и дела, које су запослени у Заводу за заштиту природе Србије постигли за 70 година рада, али и актуелности, планове и пројекте за наредни период, у свом обраћању представио је мр Александар Драгишић, директор Завода. Честитке за рад у заштити природе путем видео поруке упутила је и генерална директорка IUCN Ингер Андерсен. Обележавање 70 година рада уједно је била прилика да Завод ода признање појединцима и институцијама који су својим посвећеним радом и залагањем, подршком и делима допринели остварењу циљева и успеха у заштити природе. У име Биолошког факултета захвалницу је примио декан факултета, проф. др Жељко Томановић, коју је уручио директор Завода за заштиту природе Републике Србије, мр Александар Драгишић. Више информација на на сајту факултета.

4 / СИМБИОЗА

Захвалница Биолошком факултету поводом 115 година Факултета за физичку хемију

П

оводом свечаности обележавања јубилеја 115 година Факултета за физичку хемију, која је одржана у Свечаној сали ректората Универзитета у Београду, 15. 05.

2018. године, додељена је Захвалница Биолошком факултету због изузетне сарадње у настави и научноистраживачком раду. Захвалницу је декану Биолошког факултета проф. др Жељку Томановићу уручила проф. др Гордана Ћирић Марјановић. Свечаности је присуствовала и продекан за науку и докторске студије Биолошког факултета проф. др Јелена Лозо. Више информација на сајту факултета. Потписан Споразум о заједничком решавању просторних капацитета

Д

ана 29.03.2018.године у Свечаној Сали ректората Универзитета у Београду, потписан је Споразум о заједничком решавању просторних капацитета и услова рада између Министарства просвете, науке и технолошког развоја Републике Србије и четири факултета Универзитета у Београду.

Споразум је потписао министар Младен Шарчевић са деканима Биолошког, Факултета безбедности, Филолошког и Географског факултета. У име Биолошког факултета споразум је потписао декан факултета, проф. др Жељко Томановић.

Потписивању су присуствовали ректор Универзитета у Београду проф. Владимир Бумбаширевић, државни секретар проф. Ана Ланговић Милићевић, помоћник министра за високо образовање доц. Бојан Тубић, декани факултета, наставници, сарадници и студенти наведених факултета уз присуство медија. Више информација на сајту факултета.

О Студентском парламенту Ана Станковић, председник Студентског парламента Биолошког факултета

С

тудентски парламент Биолошког факултета је званично студентско тело које заступа студенте, бори се за њихове захтеве и штити њихова права и интересе. Ово студентско тело чине 23 члана од којих су: •12 изабрани представници сваког модула на свакој од четири године предвиђене студијским програмом на Основним академским студијама; •5 изабрани представници сваког студијског програма на Мастер академским студијама; •6 чланова су изабрани представници свих студената Биолошког факултета.

Општи избори за чланове Студентског парламента се одржавају једном годишње, у априлу месецу, када сваки студент Биолошког факултета има право да гласа и да се кандидује за члана Парламента. На општим изборима се бирају чланови Парламента за следећу школску годину, као и делегат Парламента у Студентском парламенту Универзитета у Београду. На почетку сваке школске године одржавају се Допунски избори на којима се бирају представници модула прве године Основних академских студија, као и представници модула Мастер академских студија.

Чланови Студентског парламента делегирају представнике у Савет факултета, Наставно-научно веће, Дисциплинску комисију, Етичку комисију, Комисију за акредитацију, Комисију за обезбеђење квалитета наставе, Студентски парламент Универзитета у Београду, Савет Универзитета у Београду и

ПМФ групацију. Делегирани представници активно учествују у раду наведених комисија и организација и тако доприносе побољшању услова за студирање на Биолошком факултету.

Студентски парламент активно сарађује са Деканским колегијумом и константно ради на побољшању услова студирања на Биолошком факултету, активно учествује у осмишљавању и објављивању студенстког часописа „Симбиоза“, ради на промоцији самог факултета у оквиру пројекта промоције Биолошког факултета који је написан од стране самог парламента, активно сарађује са Савезом студената Биолошког факултета, Центром за научно-истраживачки рад студената Биолошког факултета као и Биолошким истраживачким друштвом „Јосиф Панчић“ и ради на организацији различитих научно-популарних манифестација, Парламент такође ради на подизању капацитета чланова парламента у самом студентском организовању, учествује у организовању уписа студената на више године Основних академских студија, као и уписа на Мастер академске студије и Докторске академске студије.

Парламент учествује и у организовању Конгреса студената биологије „Симпласт“ који је идеална прилика за студенте да се зближе и боље упознају, као и да чују занимљиве новости у оквиру научно-популарних предавања из разноврсних области биологије.

СИМБИОЗА / 5

ВЕСТИ СА ФАКУЛТЕТА

Центар за научно-истраживачки рад студената Биолошког факултета Анита Глишовић, председник ЦНИРС БФ

Ц

ентар за научно-истраживачки рад студената Биолошког факултета (ЦНИРС БФ) представља тело Студентског парламента Биолошког факултета (СПБФ) основано почетком школске 2015/2016. године.

ЦНИРС БФ као главни циљ има задатак да омогући заинтересованим студентима основних академских студија да своја практична искуства стекну кроз лабораторијски и теренски рад под менторством неког од научника са Биолошког факултета и института који буду сарађивали са Центром и да своје резултате поделе са другим колегама кроз учешће на научним скуповима.

Поред тога ЦНИРС БФ ће организовати стручно усавршавање и научно-популарне манифестације за студенте свих нивоа студија на Факултету, као и пријем радова за награду Универзитета у Београду за најбољи студентски научно-истраживачки рад у сарадњи са продеканом за науку и докторске студије Биолошког факултета.

ЦНИРС БФ организује и летње стручне праксе, где наши студенти могу да се упознају и са могућностима за рад у приватном сектору који је повезан за област биологије. У сарадњи са другим студентским организацијама трудимо се да кроз интерактивне радионице , каријерне дане, дане мастер студија и многе друге активности приближимо студентима шта значи бавити се биологијом, молекуларном биологијом, екологијом и заштитом животне средине.

Све вас позивамо да 10. јула дођете у Ботаничку башту „Јевремовац“ да заједно прославимо Дан науке у Србији и да уживамо у многим предавањима и радионицама које смо за вас спремили уз подршку колега и професора.

Све информације се налазе на нашим званичним страницама на сајту студената и Фејсбуку.

Центар расписује Конкурс, најмање једном у току школске године, са темама научно-истраживачких радова и описом активности које ментори достављају Центру. Конкуришући за неку од понуђених тема студенти могу да добију прилику да савладају основе научно-истраживачког рада, да се упознају са методиком истраживања и писањем научног рада, да развијају критичко размишљање као и да након успешно одрађених експеримената резултате презентују на студентским конференцијама и конгресима.

илустрација: Душан Радојевић

6 / СИМБИОЗА

Биолошко истраживачко друштво „Јосиф Панчић” Јово Покрајац, председник БИД-а

Б

иолошко истраживачко друштво „Јосиф Панчић” је студентско удружење основано 1978. године у Београду. Примарни циљ друштва је окупљање студената биологије и сродних наука. Активности друштва доприносе већем стручном информсању чланова, али и омогућују онима који су завршили студије да, кроз предавања и рад на терену, на своје млађе колеге пренесу стечена знања из својих ужих области истраживања. Осим студената, чланови БИД-а могу постати и надарени средњошколци, које углавном на друштво упути Истраживачка станица Петница.

Највећа годишња активност друштва је Велики летњи терен. То је прилика да студенти основних академских студија науче методе теренског истраживања кроз рад са својим колегама или стручним сарадницима. Велики летњи терен није једина теренска активност друштва у току године, али је свакако најзанимљивија и најизазовнија, а углавном се одвија на некој планини у Србији.

На терену чланови имају прилику да раде у оквиру више различитих секција. Садашње секције друштва су: ботаничка, миколошка, ентомолошка, арахнолошка, хидробиолошка, херпетолошка, орнитолошка и териолошка.

Осим терена, друштво организује и бројна научно-популарна и стручна предавања, филмске вечери (БИДоскоп), изложбе и сл.

Стандардан термин за БИД-ова предавања је четвртак у 20 ч, у Великој сали Института за зоологију Биолошког факултета у Београду. У сваком од ових термина је могуће учлањивање у друштво.

О БИД-у се након четири деценије постојања може много тога испричати, али ниједна прича није дорасла доживљају „из прве руке”, стога све заинтересоване позивамо да нам се придруже и сазнају колико је дивно бити БИДовац!

Фотографија: Славко Кофилески

СИМБИОЗА / 7

ВЕСТИ СА ФАКУЛТЕТА

Професори Биолошког факултета на битним пројектима - Horizon2020 Анђела Стојев

H

orizon2020 је највећи програм пројеката Европске комисије за истраживања и финансирање иновација. Радни Програм поставља низ позива који садрже унапред дефинисане теме, заједно са релевантним буџетом, условима и датумима затварања апликација. Професорима нашег факултета су додељена два пројекта: 1. ,,Аутоматизовано функционално испитивање имуноглобулина G за дијагностику неуродегенеративних обољења (AUTOIGG).’’ је пројекат чији је представник координатора професор Павле Анђус, који је и одговрио на следећа питања: За који тип пројекта у склопу ,,Horizon2020’’ програма сте конкурисали? Колики је значај за наш факултет и науку у Србији?

Ми смо конкурисали за један од многих финасијских инструмената овог програма, а то је Maria Sklodowska Curie Action for Research and Innovation Staff Exchange (RISE). Овај тип пројеката спада у групу „Изврсна наука“ („Excellent Science“). Циљ је размена људи и знања како би се дошло до иновативних и примењивих открића кроз научна истраживања.

Овај пројекат доноси Факултету и нашој Науци углед и престиж, јер Факултет не само да учествује у пројекту већ даје и координатора. Други је значај свакако финасијски. Факултет добија од пројекта солидна средства за своју режију, а Министарство науке повратак уложених средстава за учешће у ,,Horizon2020“ програму. Претежно се бавите истраживањем амиотрофичне латералне склерозе. Да ли се пројекат може применити на друга неуроинфламаторна и неуродегенеративна стања и која?

Овај пројекат се базира на нашим истраживањима ефеката (на синаптичку активност, унутарћелијски калцијум, производњу слободних радикала, мобилност унутарћелијских везикула) имуноглобулина G из АЛС пацијената на ћелијама неурона и глије. И друга неуроинфламаторна обољења могла би производити имуноглобулине са специфичним ефектима. Ми већ имамо сличне резултате са узорцима пацијената оболелих од лупуса. Верујем да овако можемо дијагностиковати и болести као што су друге неуромускуларне болести, мултипла склероза, Хантингтонова или Алцхајмерова болест.

8 / СИМБИОЗА

Када се очекују први резултати реализације пројекта?

Пројекат траје 4 године. Кључни резултат пројекта треба да буде дизајн и/или пилот мутикоморног уређаја за дијагностику неуроинфламације. Овакав резултат се очекује на крају пројекта, али током самог пројекта на путу ка финалном резултату, очекујемо више научних радова нашег међународног конзорцијума. Више информација о пројекту можете наћи на сајту: autoigg.bio.bg.ac.rs

2. ,,Stacking of ecosystem services: mechanisms and interactions for optimal crop protection, pollination enhancement, and productivity (ECOSTACK).’’ Лидер тима за овај пројекат је професор Жељко Томановић, који је такође дао одоговоре на следећа питања:

Колики је значај пројекта за наш факултет и науку у Србији?

Учешће у великим европским пројектима и конзорцијумима је изузетно значајно, јер тиме институција себе легитимише као озбиљну научноистраживачкy институцију и постаје део европског истраживачког простора. Наш факултет са три добијена Horizon 2020 пројекта спада у ред водећих научноистраживачких институција у Србији. Ако се узму у обзир услови у којима наш факултет ради, можемо рећи да су ова постигнућа прави подвиг. У периоду 2013-2017 радили смо на једном великом европском пројекту (BIOCOMES) чији резултат ће бити нови биолошки агенси који ће се појавити ускоро на тржишту и смањити коришћење пестицида у пољопривредној производњи. Била је велика привилегија сарађивати са компанијама (12 европских компанија и 15 академских партнера) као што су BAYER и Viridaxis, као и бројним академским партнерима (Универзитет у Вагенингену, Универзитет у Грацу, и др.). Ове године је добијен у изузетно оштрој европској конкуренцији EcoStack пројекат у коме је факултет један од 24 партнера и поново део велике европске истраживачке мреже, ако говоримо о пројектима који се тичу екологије и биодиверзитета. Заједнички истраживачки рад са партнерима као што су Универзитет у Њукастлу, Барселони, Валенсији, Напуљу и многим другим ће заиста подићи ниво знања и експертиза наших сарадника и студената докторских студија. Очекујемо да ће неколико докторских дисертација бити урађено на овом пројекту у наредних 5 година. Мада још увек пројекат званично није стартовао, очекујемо скоро потписивање уговора са Европском комисијом. Који је главни циљ пројекта?

максимално искористили све постојеће биолошке сервисе (опрашиваче, различите групе предатора и паразитоида...) применом нових методолошких и технолошких приступа. Пратиће се везе и интеракције опрашивача и великог броја биолошких агенаса на различитим културама и типовима станишта у читавој Европи. Важно је истаћи да су део пројекта и читава мрежа европских произвођача пољопривредних култура, који ће директно током пројекта имати увид у резултате и могућности њихове примене. Ми смо већ успоставили сарадњу са Институтом НС СЕМЕ, организацијама пчелара и још неким другим. На овај начин би требало смањити негативне интервенције по животну средину у пољопривредној производњи, колико је то могуће. На које аспекте пројекта ће се Ваш тим највише фокусирати и које сматрате значајним?

Ми ћемо највише радити на неким интервенцијама изван пољопривредних усева (модел култура ће нам бити уљана репица) и на тај начин ћемо пратити ефекте бројних биолошких агенаса и биолошких сервиса на производњу. Мада пројекат звучи веома апликативно, ипак ће наш допринос бити у делу који се тиче фундаменталних еколошких истраживања (екологије и предеоне екологије) која су примењена на моделе и организме који имају велики значај у пољопривредној производњи. Посебно ће бити интересантно праћење интеракција између организама применом ДНК метабаркодинга и најновијих NGS технологија. Успостављање комплетних еколошких мрежа значајних организама у филогенетском систему најновијим молекуларним технологијама ће бити прави изазов, као и примена најновијих алгоритама у анализи снимака предела.

Циљ пројекта је сагледавање утицаја биодиверзитета на пољопривредну производњу. Пројекат треба да донесе нова знања и алате европским произвођачима пољопривредних култура како би

СИМБИОЗА / 9

ВЕСТИ СА ФАКУЛТЕТА

Интервју са шефом студентске службе – дипл. молекуларним биологом Марицом Даниловић Редакција 1. Студенти Вас не познају довољно, како бисте себе укратко представили и можда, који је Ваш хоби?

О

себи не размишљам често и увек се трудим да призовем најлепша сећања. Укратко, моје представљање би изгедало овако:

Дошла сам из Краљева - епицентар васељене - из лепе породице, пуна снова о професионалном успеху у области биологије. Те, школске 1972/73. године је на тадашњем Природно-математичком факултету отворена студијска група Молекуларна биологија и физиологија. Пет-шест година по дипломирању схватила сам да од мојих снова нема ништа, прихватила личну реалност и себи обећала да ћу посао у Студентској служби обављати као да сам баш то увек желела. Да ли сам успела? Moжда, али је сигурно да је могло боље.

У мом постојању најбитније место је заузела моја породица прво она основна - мама, тата и брат, па касније она коју сам ја неговала - сада нажалост покојни супруг, две ћерке, унук (ваљда ће их бити још) и зет.

Волим књиге, посебно литературу везану за историју и веру. Кримићи ме одмарају, а Змајева радосница је књига коју сам највише прелиставала, сада по трећи пут са унуком. Редовно се дружим са мојом гимназијском генерацијом у Краљеву и овде у Београду са генерацијом са студија и то ми увек причињава радост. Ноћ музеја, концерти на Коларцу, концерти одређених извођача - некада Арсен и Габи - ниједан њихов концерт у Београду мој муж и ја нисмо пропустили - сада су то Ђорђе Балашевић, Оливера Катарина, уметници из Русије, хорска музика, наша културно уметничка фолклорна друштва.... Посебно ме интересују иложбе сликара у галеријама за које сам имала прилику да прочитам критике у штампи. Моју пажњу заокупља и решавање судоку, а и гајење цвећа. Свакако морам поменути мој хоби - сакупљање киндер фигурица који је сада доста озбиљан с обзиром да имам више хиљада различитих фигура.

У овом моменту центар мог интересовања је мој унук, моја највећа радост и невероватна лична запитаност и одушевљење пред дететом и његовим невероватним и непрестаним питањем ЗАШТО.

Не волим нерад, не волим самообмањивање, не волим неваспитаност.

10 / СИМБИОЗА

2. Ове године одлазите у заслужену пензију. Колико година сте провели на Биолошком факултету и како у садашњем тренутку доживљавате важну улогу коју сте имали?

Н

а Биолошком факултету сам провела цео радни век. Почела сам да радим 15. октобра 1979. године.

Професионална улога коју сам ја имала није важна, ни најмање није важна. Ви сте дошли на овај факултет да постанете биолози. Улога коју сам ја имала у том процесу је била обавезна, због ваших потреба полагања испита, становања, лечења, добијања стипендија, кредита, путовања ... Жао ми је због уверења студената да им администрација тражи и измишља ,,тамо неке папире, рокове ...”. Све то су ваше потребе везане за целокупан процес ваших студија и ми испуњавамо ваше захтеве онако како је прописао закон или како је одлучио Савет факултета, ННВ или договори студената и управе.

Жао ми је што наш факултет нема више, много више простора, можда чак и своју зграду која би одговарала потребама студија биологије. Сигурна сам да би тада организација административних послова била много боља, било би мање гужви,

5. Како мислите да су студенти гледали на Ваш рад?

Н

аравно да не знам шта студенти мисле о мом раду. Када сам била млада била сам им ближа, боље их разумела и чешће размењивала мишљење са студентима. Више смо се познавали. Касније су ми ћерке студенти препричавале шта чују од својих другара који студирају биологију. Сада, већ дуже од деценије, немам прилику да чујем објективно, а ни било које друго, мишљење о мом раду. Волела бих да мислите да сам у раду била објективна и да се ни о кога нисам огрешила. Сигурно сам у нечему грешила, али то никада нисам радила свесно и са намером. Трудила сам се да у оквиру личних и датих услова радим најбоље што могу. Да ли сам успела? Делимично. Увек, ама баш увек, може боље.

Мислим да студенти мој рад и мене, најчешће описују речју СТРОГА.

чекања у реду, разноразних неспоразума и нервирања на свим странама, вашим и нашим.

Сећање - школска 1972/73. година - ВХА - свечани пријем бруцоша - поздравни говор - ..... студенти биологије који ове године почињу студије завршиће их у новој згради, на Новом Београду ...

Жеља - да ме врло брзо, као младу пензионерку позовете на отварање неке ваше, лепе, простране зграде, зграде вашег Биолошког факултета, која ће задовољити све ваше потребе за квалитетним и удобним студирањем.

3. Како изгледа бити у свакодневном контакту са великим бројем студената и која Вам је била „тајна формула“ за превазилажење разних изазова?

С

вакодневни контакт са образованим, младим људима, студентима, оплемењује, подмлађује, често враћа у личну младост. Младост је увек лепа. Образобање јој додаје посебан дух и потпуност.

У данима уписа, данима посебних напора и неминовних гужви буде изазова. Моја „тајна формула” не постоји. Мислим да је веће учешће студената у процесу уписа део формуле за превазилажење неспоразума. Наравно - недостатак простора је главна компонента незадовољстава са обе стране.

4. Који Вам је догађај/анегдота обележила радни век на Биолошком факултету?

А

негдота увек има пуно : Ево да издвојим једну Септембар тамо неке школске године. Телефоном пита родитељ - Када почиње настава на Биолошком факултету? Ја одговарам - Господине, свечани пријем бруцоша је 1. октобра у Ботаничкој башти у 12 сати. Тада ће студенти добити и обавештење о почетку наставе. Господин ће на то - А које године?

6. Да ли сте некада зажалили што сте радили са студентима толико година у једном другом контексту него што то професори имају прилику?

Н

е. Никада нисам желела да будем професор, на било ком нивоу образовања. Мој сан је била лабораторија. Мимо тога за мене је све прихватање реалности и труд да посао обавим најбоље што могу.

7. Да ли препознајете неке бивше студенте или Вас они препознају када их ненамерно видите?

Н

ажалост студенте уопште не препознајем. Мој проблем је лоше, изузетно лоше, препознавање било којих лица. Памтим имена и презимена.

Ван факултета веома ретко ми се јави неко од бивших или садашњих студената. Када се то догоди веома се обрадујем. Драго ми је да чујем о вашим личним и професионалним достигнућима. Када вас видим у средствима јавних медија како сте успешни увек се обрадујем и обавезно прокоментаришем како сам вам ја потписивала индекс.

8. Шта бисте поручили будућим студентима из Вашег угла гледања?

С

вима вама, садашњим и будућим студентима поручујем: Сањајте. Упознајте себе. Будите радни. Живите пуним плућима. Учите и проводите се. Будите упорни. Обавезно формирајте породицу. Прихватите реалност. Увек гледајте у будућност. Смејте се. Смејте се. Смејте се. Хвала Вам на издвојеном времену.

СИМБИОЗА / 11

ВЕСТИ СА ФАКУЛТЕТА

Сто шездесет и четири године у једном даху Александра Панић

Н

едостатак простора и средстава није спречило амбициозне студенте биологије да на Биолошком факултету у Београду раде на остваривању својих циљева и достизању највиших нивоа звања у образовању. Као факултет који се бави увек интересантним и динамичним темама биологије, изнедрио је у својој скучености и мукама стручњаке који су као еминентне личности српске научне јавности обележили њену историју, али такође и оставили снажан утисак у широј научној заједници као појединци са упечатљивим и значајним открићима.

Проучавање биологије на високој школској установи почиње са оснивањем Лицејске школе у Крагујевцу 1838. која се касније сели у Београд и где се изучавају предмети попут биологије и зоологије. Каснијих година се настава биологије одвијала на Техничком факултету, а од 1873. године у склопу Природно-математичког одсека на Филозофском факултету у Београду. Природно-математички факултет се након Другог светског рата осамостаљује да би се деведесетих година трансформисао у Природно-математичке факултете. Своју коначну целину и самосталност, Биолошки факултет добија 1995. године када постаје самостални факултет у склопу Универзитета у Београду. Ову динамичност пратиле су и промене у програму самог факултета, студије су ишле у корак са савременим токовима и открићима у биологији. Тако се у школској 1972/1973 години као посебан студијски програм уводи и модул Молекуларна биологија и физиологија, ова студијска група прва је те врсте у бившој Југославији. Тако ове студије постају треће самосталне студије у Европи, одмах после Енглеске и Француске. Средином деведесетих се конципира и модул Екологија. У склопу факултета се налазе и три инситута, која су опет сама за себе, имала узбудљив развој током година, то су Институт за ботанику и Ботаничка башта ,,Јевремовац“, Инситут за Зоологију и Институт за физиологију и биохемију.

Министар просвете, науке и технолошког развоја Младен Шарчевић и представници четири факултета Универзитета у Београду, међу којим и Биолошки факултет, потписали су 29. марта у згради Ректората, Споразум о решавању просторних капацитета и услова рада, који ће допринети квалитетнијем студирању. Министар је током састанка изјавио да ће их сада споразум обавезати да оперативније приступе решавању овог проблема. Постоје два модела решавања

12 / СИМБИОЗА

проблема, један је да се оптимизује већ постојећи простор, а други адаптација већ постојећег простора који се налазе у функцији других установа.

Жељко Томановић, декан Биолошког факултета, изјавио је да ће се вишедеценијски проблем окончати у фебруару за када је најављено пресељење. Закључио је да није рентабилно изнајмљивање простора и опреме на више локација а да се значајни међународни пројекти вредни милион евра, као и дијагностичке и форензичке анализе ДНК за важне државне институције и свакодневна настава одвија у изнајмљеном простору на тавану.

Овим споразумом је предвиђено да Биолошки факултет добије зграду Завода за урбанизам у Палмотићевој улици у близини Ботаничке баште. Адаптацијом овог простора ће студенти добити адекватан простор за рад и неће као до сада наставу обављати на четири локације у граду. Зграда Завода за урбанизам датира из седамдесетих година и дело је архитекте Бранислава Јовина. Као архитектонском правцу зграда припада брутализму.

Са новим простором Биолошки факултет ће добити и нове савременије предмете као и нове студијске програме попут Биоинформатике. Поред тога нови простор даће могућност и време да се реализују нови пројекти, али пре свега допринеће да студенти на једном месту слушају предавања и на много квалитетнији начин обављају своје лабораторијске и ваннаставне обавезе.

редакције

СИМБИОЗА / 13

ЉУДИ КОЈИ МЕЊАЈУ СВЕТ

Интервју са проф. Др Иваном Тописировићем Душица Ристић

1. Основне студије завршили сте на Медицинском факултету у Београду. Имајући у виду Вашу тренутну области и поље којем сте се бавили на постдипломским студијама, шта Вас је навело да баш упишете Биолошки факултет?

У

писао сам медицину углавном зато што се Милошевић бринуо о мом здрављу (иако му ја то заправо нисам тражио) те је хтео да одржавам кондицију на минским пољима и да мрзим и убијам људе без икаквог разлога. Биологија ме је увек више занимала, али сам прагамтично одлучио да је Медицина ипак добар компромис у односу на безумље рата. По завршетку ратова (а силом прилика и Медицине), одлучио сам да се бавим истраживачким радом у области молекуларне биологије и зато сам уписао последипломске студије на Биолошком факултету.

2. Магистрирали сте и докторирали на Биолошком факултету под менторством проф. Станке Ромац. На који начин је то утицало на Вас и опредило Ваш даљи каријерни пут?

С

илом прилика Станку Ромац сам познавао од малих ногу и она је заиста била фантастичан научник и дивна жена. Била је изврстан ментор и цела екипа на тавану Филолошког факултета као и атмосфера у лабу у то време је била изврсна захваљујући њој. Ја јој свакако много дугујем и њено менторство и савети су вероватно најзначајнији фактор који је одредио моју каријеру. Можда ово није место, али ми је њен прерани одлазак тешко пао… као да сам изгубио члана породице.

3. Да ли сматрате да је систем студирања сада у Србији бољи или лошији у односу на онај кад сте Ви студирали?

О

вде где сам ја, је гори из године у годину…. да парафразирам К. Маркса, Универзитети су постали фабрике кобасица где професори уместо да образују своје студенте јуре профит за Универзитите и деле добре оцене незаинтересованој деци, да би им деца давала добре евалуације које им требају за избор у звање. За Србију могу само да претпоставим, али капирам да са детеорацијом друштва, која се мени чини је експоненцијална, нема баш много наде за систем едукације. Ту сам песимиста на кратке, али оптимиста на дуге стазе.

14 / СИМБИОЗА

4. Шта бисте саветовали нашим студентима биологије у вези одласка у иностранству? Да ли је то нужан потез?

Н

ико паметан не треба да слуша моје савете, тако да ћу да се суздржим од истих. Не видим да је то нужан потез. Питање је шта човек хоће у животу, који ја опет видим као комбинацију интереса и компромиса.

5. Која је највећа разлика између студирања бионаука у Србији и иностранству, по Вашем мишљењу?

У

иностранству има свакако више средстава и услови за студирање су далеко бољи. Самим тим налазим да је студентима лакше да се мотивишу. У иностранству не постоји институција вечитог студента. Са друге стране, студенти у Србији су вероватно присиљени да користе више логику, сто је свакако предност.

6. Током деведесетих не само да сте били студент генерације на свом факултету, већ сте и били гитариста славног бенда Канда, Конџа и Небојша. Да ли сте се икад двоумили између 2 каријере, или је то за Вас био само хоби?

Б

ило је далеко бољих од мене… Богдан Милојковић на пример. У то време ми је Медицина а и школа глобално била хоби. Бенд је био страст и занимање…. али сам се од свега тога уморио у једном тренутку… имао сам неке

,,

,,

Главни разлог што се бавим науком је да не постоји типичан радни дан

личне проблеме око тога да ли је то што радимо у бенду добро или је последица политичке ситуације и тадашњег утицаја радија Б92. Гомила неких чудних арбитара елеганције и уметника по убеђењу је кренула да се мува ту око нас…. и менталитет у локалу ми није пријао… тако да је било време да се путује… Борис Младеновић и Мики Ристић су за мене студенти генерације, јер то што они раде је чист алтруизам, који је без скоро икакве финансијске надокнаде… то што они а и остали уметници по учинку а не убеђењу раде у Србији спасава Србију од агресивног примитивизма и њихова преданост у томе што раде је за најдубље поштовање.. Огњенка Лакићевић … љубавна писма Гуглу… то је права ствар, то су ђаци генерације, а не ја…

7. Након доктората одлазите у Њујорк на постдокторске студије. Да ли сте имали нека очекивања везаних за рад у иностранству која нису била испуњена, и да ли постоје нека која су била испуњена и више нeгo што сте очекивали?

У

Њујорку су ми обично сва очекивања испуњена и скоро увек више него што сам очекивао. Постдок тамо је био изврстан, осим омањих проблема везаних за неке репове из Србије који су се испоставили повезанима са врло чудним праксама бављења науком где се све добије што се пожели.

8. Тренутно сте на McGill универзитету у Монтреалу и ту радите као професор и водите своју истраживачку групу на Одсеку за Онкологију. Какo изгледа Ваш типичан радни дан?

Г

лавни разлог што се бавим науком је да не постоји типичан радни дан.

9. Поље Вашег рада између осталог обухвата пост-транскрипциону регулацију експресије гена, а садашњи фокус Ваших истраживања је на разумевању молекуларних тајни које се крију у основи мТОР сигналног пута и њихову важност за основне ћелијске функције. Шта Вас посебно интригира код ове области и зашто сте изабрали да се бавите баш овом облашћу?

К

ада сам започео постдокторске студије, већина истраживања која су се бавила регулацијом генске експресије су била фокусирана на регулацију транскрипције. Међутим, временом је постало јасно да композиција протеина у ћелији није пресликана колекција информационих РНК што је указало да пост-транскрипциони механизми регулације генске експресије, укључујући и транслацију играју значајну улогу у биологији ћелије. Постало је такође јасно

да су пост-транскрипциони механизми регулације генске експресије нарочито значајни када су ћелије изложене стресу. Са друге стране, транслација захтева већу количину енергије него било који други ћелијски процес, тако да поред регулације генске експресије, транслација игра занчајну улогу у одржавању ћелијске хомеостазе. Нас занима како се ћелије прилагођавају стресу, што укључује активацију сигналних путева који онда координишу механизме регулације генске експресије и метаболичке адаптације. Један од таквих сигналних путева је и мТОР који је важан регулатор транслације и укључен у енергетску хомеостазу. Тако да нас занима како мТОР, транслациона машинерија и ћелијски метаболизам комуницрају у ћелијама изложеним стресу и како су ти механизми укључени у развој и одржање ћелија рака које су константно изложене стресу. Важно је напоменути да су функција мТОР-а и компонената транслационе машинерије врло често примећени у малигним болестима где ћелије рака генерално имају повећану активност мТОР-а и синтетишу више протеина у поређењу са нормалним ћелијама.

10. Да ли очекујете да ће Ваша истраживања и допринос науци уједно имати/или већ имају практичну примену?

И

деја да ће се нешто што се уради у лабораторији у томе чиме се ми бавимо материјализовати у клиничкој пракси у кратком временском року је бар мени на граници суманутости и лошег укуса… Универзитети данас имају ПР департмане, који трче код новинара што резултује у обљављивању којекаквих помпезних глупости. На пример McGill истраживачи су излечили инфективне болести сирупом од јавора, 16 годишња девојчица је нашла лек за рак и сл… Ја налазим да је све то јако штетно и да даје кредит екипи забаве и шале као што су Трамп или Харпер далеко више потпоре да говоре како је фундаментална наука бескорисна него што би требало… Ми у лабораторији користимо научни метод и трудимо се да направимо нека открића и да то служи човечанству као некакво знање које ће, надамо се у даљој будућности да буде применљиво… ја налазим да човечанство може и без примена, мене, Трампа или Харпера, али да ће тешко да иде без знања.

11. У Вашем раду који је недавно публикован бавите се истраживањем везе између РОС (реактивних кисеоничних једињења) и ТСЦ-дефицијентних тумора. Да ли Ваши резултати дају наду у стварање неке хумане терапије против ТСЦ-дефицијентних тумора у будућности?

Т

о је рад који долази из лабораторије А. Koromilas-а.. Ми смо ту само мало помогли. Неке терапије ТСЦ-дефицијентних тумора (као сто су мТОР инхибитори) се већ користе, и као сто сам поменуо у одговору на претходно питање, ова студија са свим осталим студијама ће, како се надам, у даљој будућности подићи знање око функције ТСЦ-а до нивоа применљивости у ефикаснијим терапијским приступима.

СИМБИОЗА / 15

ЉУДИ КОЈИ МЕЊАЈУ СВЕТ 12. Како су публикације у једним од најпопуларнијих научних часописа Nature и Science утицале на Ваш даљи научни рад?

Н

а даљи научни рад никако, али на каријеру свакако. Менторство Станке Ромац, Ze’eva Ronai-a, Nahuma Sonenebrg-a и Rod-a McInnes-a je oнo што је значајно утицало на науку. Ја налазим да би наука била далеко боља без Nature-a и Science-а и свих тих битних часописа који се базирају на стратегијско-дупелизачком маневрисању… Не да се мене тиче, али већина ових што запошљавају нове професоре иду по ходницима и причају како су едитори у Science-у, Cell-у и Nature-у пропали постдокови, а онда запошљавају само оне који су публиковали у Science-у, Cell-у и Nature-у… никада ми то није било јасно.

13. Да ли би било могуће реализовати све што сте постигли у Вашој научној каријери и у Србији, и зашто да или не?

Н

ије да је моја научна каријера баш и нека, али наравно да не, због недостатка средстава и пословичног непраштања успеха…. Ја сам дете бившег декана који није баш био пријатан са свима, те би се онда ти са којима није био пријатан, што је зањући га вероватно било из доброг разлога, вероватно наплаћивали на мени, и то вероватно не баш из добрих разлога. Академија наука је пример таквог расула… моји студенти имају више цитата него поједини акадмици са биолошких наука тамо, а што мање цитата и безначајнијих научних доприноса, ти су обично најгласнији …. Ипак сам оптимиста што се те установе и науке генерално у Србији тиче, јер сам са Владом Костићем сарађивао и он је одличан тип. Ја верујем да ће он успети да препороди академију и да ће ствари поћи на боље… талента и ентузијазма има на претек ја бих рекао, али као што је увек на тим просторима бива, ови са мало цитата су увек најгласнији. Овде у Канади је био инцидент јер је неки ентузијаста са израженим способностима да буде вођа и далеко мање израженим интелектуалним способностима преузео главну организацију која даје грантове (CIHR). Чим му је речено да је боље да оде, McInnes (који је био директор мог института) је преузео CIHR и за 6 месеци је ситуација била далеко боља… тако да увек има места за оптимизам.

14. Шта бисте поручили студентима биолошких наука и колико је перспективно бавити се науком у Србији?

Ј

а сам по том питању донекле оптимиста, ито због тога што ту постоје хероји који се баве науком и не посустају. Душанка Савић-Павићевић, Горан Брајушковић, Влада Трајко-вић, Владислав Рац … који се и даље баве науком у не готово немогућим, већ у потпуно немогућим условима... Главна разлика између тамо и овде је што овде препознају такве таленте а тамо и не баш.

16 / СИМБИОЗА

,,

,,

Београд је и даље мој родни град, и мислим да то нико не може да ми одузме...

15. За крај једна занимљивост. Одбили сте да примите награду за постигнуте успехе током студија, стога што их је тада додељивала Мира Марковић. Да ли бисте и данас учинили исто? Какав је утицај имала Ваша породица управо на Ваш лични развој, али и на професионални?

М

ислим да је у том тренутку свима било доста и ту није било никаквог хероизма… Петог октобра Боба Вукосавић (сада Оролицки) трчи ка скупштини, а ми сви остали од скупштине, то је храброст. Или Оливер Нектаријевић у интервјуу на студију Б код Драгане Кањевац (ако се не варам).

Ја сам имао ту срећу да одрастем у породици где су сви били високо образовани и прогресивни. Атмосфера је била идеална за интелектуални развој. Заиста много дугујем не само својим родитељима него и већини шире породице, што ми је све јасније како сам старији.

16. Добили сте повећи број награда. Која од њих за Вас има највећи значај и зашто?

Н

иједна.. држим их у фиокама. Награде као научник треба одбијати јер су претвориле науку у такмичење и спорт, што наука свакако није и не треба да буде. Налазим да је последица тога селекција оних које занима каријера више него наука.

17. Да ли ћете поново одржати предавања на Биолошком факултету? Желели бисмо да слушамо уживо о Вашим новим достигнућима.

Н

аравно. Ту сам се школовао и то за џабе. Београд је и даље мој родни град, и мислим да то нико не може да ми одузме, а ови што коло воде дођу па оду.. Проћи ће и њихово.

„Као и увек најбоље ствари које се дешавају у животу се десе случајно“Интервју са проф. Др Миодрагом Грбићем Филип Бошковић

1. Основне студије завршили сте на Универзитету у Новом Саду из области ентoмологије. Имајући у виду Вашу тренутну области и поље којем се сада бавите, шта Вас је навело да баш кренете тим путем од ентмолога до молекуларног биолога?

И

з ове перспективе не видим то као две различите области, јер заједничко свим организмима је да имају ДНК и без знања о секвенци ДНК једног организма заиста не можемо разумети биологију. Чак и у области екологије понашање различитих организама је кодификовано у њиховој ДНК тако да сада и еколошке студије користе ДНК као елемент у својим истраживања.

Међутим, када сам завршио магистратуру из ентомологије 1988. то није било тако. Веза између ентомологије и молекуларне биологије није била очигледна. Сматрало се да ентомолози проучавају инсекте са апликативном идејом да их сузбијају и рад са ДНК је сматран као нешто егзотично што се ради на винској мушици и хуманим ћелијама и да нема везе са ентомологијом. Ово је био својеврсни апсурд несарадње између две области: молекуларни биолози скоро нису мислили да је Droophila инсект (већ су је сматрали само системом за генетичка истраживања, одвојено од ентомологије и других инсеката), а ентомолози који су познавали диверзитет инсеката и могли то генетичко и молекуларно знање да искористе, зазирали су због ове вештачке поделе области и свог непознавања техника молекуларне биологије.

Шта ме је навело да кренем тим путем... Као и увек најбоље ствари које се дешавају у животу се десе случајно. Пошто су ме одбили на Универзитету у Берклију где сам желео да се упишем на докторат, тражио сам друге лабораторије и случајно добио понуду да радим докторат на Универзитету Мадисон, Wisconsin у лабораторији која је студирала физиологију инсеката и интеракције између домаћина и паразита. Тако сам почео да радим на развићу полиембрионе осице Copidosoma, потпуно случајно.

2. Као Фулбрајтов стипендиста одлазите у САД на одсек за биологију развића и ентомологију. Зашто сте се баш одлучили за Универзитет Висконсин?

О

во када се каже „Фулбрајтов стипендиста”, звучи као да су вас вукли за рукав да вам дају стипендију. Ја сам аплицирао за ову стипендију 6 година узастопце. Пет пута сам био одбијен и коначно после 6 година ударања главом о зид сам је добио. Ова стипендија ми је помогла да се упишем на докторски програм у Мадисону. Међутим само да илуструјем како су ствари апсурдне. После почетка рата 1992. године на тлу тадашње Југославије, ова стипендија ми је одузета као резултат санкција. Срећа што је професор у лабораторији у којој сам био имао добро финансирање и одлучио да настави да ми плаћа докторску стипендију.

Иначе докторске студије у Мадисону су биле фантастичне. Уписао сам ентомологију међутим убрзо сам одлучио да упишем „дабл мајор” на два одсека ентомологије и биологије развића. Овај програм је био заиста одличан, мултидисциплинаран са

СИМБИОЗА / 17

ЉУДИ КОЈИ МЕЊАЈУ СВЕТ предавачима највишег калибра, од ентомологије и екологије до генетике, биохемије, регулације гена, ембриологије, молекуларних техника. Курсеве сте могли бирати по вашем избору и само је било важно да имате довољно „кредита”. Ја сам узео двоструко више курсева него што је за програм требало и ове студије су биле заиста одличне. Створиле су базу за мултидисциплинаран приступ и разумевању различитих области које су данас основа биолошких истраживања.

3. Како је прво искуство ван земље обликовало Ваш даљи каријерни пут?

О

во искуство је било драгоцено. Поред невероватног знања којем је човек имао приступ и могућности да слуша предавања врхунских истраживача и носилаца Нобелове награде човек је био изложен различитим културама и погледима на свет. После живљења у седам различитих земаља човек добије невероватно културно богатство и један космополитски поглед на свет. Међутим морам да кажем да је за то одличну базу представљало образовање у основној и средњој школи (Основној школи „Коста Трифковић” и Гимназији „Моша Пијаде”) у Новом Саду. Образовање у тадашњој Југославији је дало једну широку основу и када сам причао колегама у Америци да смо на природном смеру у гимназији поред математике, физике, хемије, нацртне геометрије, биологије, географије, историје, још учили филозофију, латински, руски, социологију и астрономију они нису могли да верују и нарочито да је то све било бесплатно. Такође, хтео бих да истакнем утицај мог професора са факултета Живка Срдића, једног од наших најбољих ентомолога и надреалиста, који ми је говорио : „Марш напоље (мислећи у иностранство) на свој веома упечатљив начин: „У земљи трећег света хоћеш да се бавиш науком... јеси ли луд???”.... И на крају, каријеру је обликовао стих Његоша „Нека буде што бити не може” и слоган студентских демонстрација у Паризу ’68 „Будимо реалисти тражимо немогуће” и могућност да човек ужива у свом раду и да то буде као својеврсна игра и хоби.

,,

,,

Саветовао бих студентима да прво раде што воле, да не калкулишу шта ће им донети каријера и да то што раде, раде са љубављу, знатижељом и ентузијазмом.

4. Да ли сте имали неких проблема при одласку из земље, имајући у виду околности које су тада владале и у Југлославији?

О

во је врло интересантно питање. Проблеми отварају могућности и присиљавају вас да мењате ствари и доносите адекватне одлуке. У то време сам радио на новосадском Пољопривредном факултету као асистент у једној средини где се није могло постићи више. Радило се од 7 до 14h, за сваки излазак на терен морали сте да тражите одобрење, финансирање науке било је слабо и на крају у средини где професори нису говорили енглески није се могло напредовати и видела се једна негативна селекција. После једног конфликта са директором института који, благо речено, није био подстицајан дошло је, што Ђорђе Балашевић каже „до пуцања филма”... и кофери су били спаковани. Одлазак није био мотивисам финасијски, јер морам признати да сам у Новом Саду боље живео него у току докторских студија у Америци.

5. Шта бисте саветовали нашим студентима биологије у вези одласка у иностранству? Да ли је то нужан потез?

М

ислим да је сваки одлазак и промена средине веома важна, нарочито ако човек хоће да буде у науци. На овај начин се виде различити начини истраживања, различити концептуални приступи, нова интелектуална средина, различита опрема. Ово је „sine qua non” за сваког научника. У многим земљама једноставно млади истраживач не може да добије место у матичној земљи ако није боравио у иностранству. За мене је ово искуство било драгоцено. У Америци (Берклију и Madison Wisconsin) човек је био изложен једном приступу науци где је лабораторија била отворена 24 часа и увек је било некога да ради експерименте, веома полетно, компетитивно и колегијално и приступ „Just do it!”, који је фантастицан...

Иначе „остајте овде” се сведе на профил из једне од мојих омиљених књига „Филозофија паланке” Константиновића. Саветовао бих студентима да прво раде што воле, да не калкулишу шта ће им донети каријера и да то што раде, раде са љубављу, знатижељом и ентузијазмом. Разултати ће свакако доћи, али не преко ноћи... и зато треба уживати у процесу и преузети ризик. За студенте препоручујем да прочитају биографију Craig Venter-a (који је секвенцирао људски геном) „A life decoded” као инспирацију.

18 / СИМБИОЗА

6. Од недавно изабрани сте и за гостујућег професора на Биолошком факултету УБ. Зашто сте се одлучили на овај потез, имајући у виду да се ипак један океан налази између Београда и Онтариа?

О

во је била иницијатива Др Жељка Томановића, декана Биолошког факултета, једне ентузијастичне и креативне особе и спортисте маратонца. Када сам га упознао мислио сам дефинитивно једна промена на боље, познавајући ранију неодлучну, спору и администрацију без визија. Жељко ме је одушевио са својим идејама визијама и осицама које обоје обожавамо и када ми је понудио позицију гостујућег професора једноставно другог одговора сем „да” није могло бити.

7. Можете ли рећи нашим студентима, шта могу да очекују од Вас као професора и у оквиру којих наставних јединица ћете бити ангажовани?

Ј

една од кључних идеја је да пренесемо знање из геномике преко истраживања које спроводим на наше студенте и илуструјем потенцијале овог поља. Наиме после секвенцирања људског генома ово поље прави праву револуцију и без геномике једноставно се не може замислити модерна биологија. Значи своја предавања ћу фокусирати на развој геномског пројекта, мултидисциплинарност, нове методе секвенцирања и анализе генома и потенцијал који ово подручје има од фундаменталне науке, еволуције и компаративне геномике до потенцијала за апликације и развој патената. Надам се да ћу моћи да пренесем и елементе научне етике и да је колаборација боља од компетиције.

9.Поље Вашег рада између осталог обухвата геномику артропода, ево-дево приступ и биотехнолошка примена оног што радите. Да ли сматрате да је неопходно имати мултидисциплинарни приступ у решавању проблема и на који начин сте повезали, за неке неспојиве науке, као што су ентомологија и геномика?

Као што сам рекао раније... геномика и ентомологија су исто, све артроподе имају ДНК и као код људи сада читамо њихову ДНК као универзално упутство за употребу организама. Коначно почињемо да разумемо како организми функционишу. Ово је енкодирано у генима, епигенетским променама и само да илуструјем гени који чине тумор резистентан на хемотерапију код људи су исти гени који чине нашег копривиног прегља резистентног на више од 300 пестицида и рекордера у развоју резистентности. Разлике је само сто копривин прегаљ има 86 Cyp гена за детоксификацију, а Homo sapiens само 60! Без мултидисциплинарности једноставно научне лабораторије више не могу да функционишу. И не само у оквиру лабораторије, морате да сарађујете са целим светом. Наш конзорцијум који водимо укључује лабораторије из Јапана, Кореје, Кине, Грчке, Француске, Шпаније, Португала, Немачке, Белгије, Енглеске, Холандије, Данске, Бразила, Чилеа, САД и Канаде, дакле, 4 континента и то понекад није доста.

8. Још једно признање, које је свакако неизоставно, јесте свакако најпрестижнији грант за постдокторанте - Human Frontier in Science програма. Да ли сте очекивали да ћете добити овај грант и како је то обликовало квалитет Вашег истраживачког рада?

Не нисам очекивао да ћу добити овај грант, али то је била једина постдокторска стипендија за коју сам могао да конкуришем 1995. године са „непостојећим” југословенским црвеним пасошем. Све остале стипендије тражиле су порекло или из земаља ЕУ или Америке и то је била једина могућност. Знао сам да је ниво успеха 5% али нисам ни сањао да ћу га добити. Међутим, грантови су као лутрија, ако га не пошаљете, свакако га нећете добити, ако га пошаљете, шансе су мале...али постоје и као што сам рекао, идеја је „Нека буде што бити не може”...

,,

,,

Нека буде што бити не може

СИМБИОЗА / 19

ЉУДИ КОЈИ МЕЊАЈУ СВЕТ

Нове врсте диплопода за науку описане од стране истраживача Биолошког факултета Редакција 1. Можете ли нам рећи нешто о себи?

И

ако сам рођен, сад већ далеке 1985. године, у Београду, детињство, основне и средњошколске дане сам провео у сремском градићу Рума. Још као клинац сам са оцем и мајком често одлазио на оближње Борковачко језеро на купање или пецање, где сам, уколико риба није радила или уколико би купање досадило, углавном ловио различите инсекте, жабе и гуштере. Већ тада је било јасно да ћу бити природњак. Први корак ка том остварењу се десио када сам, након завршене средње школе, уписао Биолошки факултет у Београду, на ком сам диплопмирао и докторирао. Како сам у младости доста времена провoдио поред воде, пецајући, мислио сам да ћу једног дана постати ихтиолог. Међутим, на студијама смо први контакт са рибама имали тек на трећој години, тако да сам се у међувремену заинтересовао подједнако и за стоноге (Myriapoda). Дефинитивну одлуку о томе којој ћу групи животиња посветити научну каријеру донео сам на мојој првој теренској акцији са Биолошким истраживачким друштвом „Јосиф Панчић“, пре тачно 10 година. Тада сам заволео и пећине. Сад, десет година након те одлуке, могу да кажем да се никако нисам покајао јер наш тим са катедре (Катедра за динамику развића животиња) данас представља један од најпризнатијих европских, али и светских тимова у области таксономије, систематике и хемоекологије диплопода (Diplopoda су једна од четири класе у оквиру Мyriapoda). Поред наведених области, у фокусу мог истраживања су још и фаунистика, биогеографија и филогенија диплопода, као и биоспелеологија (проучавање пећинских станишта и живог света у њима).

Heterocaucaseuma deprofundum Antić & Reboleira, 2018. фото: Илија Турбанов (Ilya Turbanov)

20 / СИМБИОЗА

2. Можете ли нам више рећи о налазима и описима нових таксона диплопода у којима сте учествовали и неке интересантне чињенице о њима?

У

последњих 20 година, па и више, колеге са моје катедре и пројекта су се бавиле или се баве различитим групама земљишних зглавкара, пре свега псеудоскорпијама, пауцима, колемболама, трчуљцима, хилоподама и, наравно, диплоподама. Tиму сам се прикључио пре седам година, колико и радим на Биолошком факултету, и као групу за проучавање сам одабрао класу диплопода. Имао сам огромну срећу да добијем обиман, необрађен материјал диплопода са

Solentanodesmus insularis Antić & Reip, 2014. фото: Твртко Дражина

Кавказа, скупљан готово један век. Овај материјал, као главни предмет моје докторске дисертације, био je мoja „одскочна даска“ у свету изучавања Diplopoda и Myriapoda уопште. Као главни продукт обраде материјала са Кавказа јесте монографијa у којој смо описали 15 нових родова и 36 нових врста диплопода за науку, из породице Anthroleucosomatidae. Када већ говорим о Кавказу, који је познат и као један од биодиверзитетских „хот спотова“, поменуо бих и једног рекордера у свету зглавкара. У питању је врста коју смо недавно описали – Heerocaucaseuma deprofundum Antić & Reboleira, 2018. Ова врста представља најдубље пронађену диплоподу на свету, а заједно са по једном врстом колемболе и крпеља, најдубље пронађеног терестричног зглавкара у историји. Јединке ове врсте су пронађене у две јаме у Абхазији, западни Кавказ, укључујући и чувени систем Крубера, који је до скоро био најдубљи подземни систем на планети. Једна јединка је пронађена чак 1980 метара испод површине. Због велике дубине до које иде, врста је добила име deprofundum. Све врсте које смо описали са Кавказа су ендемичне за његову територију. Што се ендемичних таксона диплопода тиче, поред Кавказа, веома је интеренсантно и Балканско полуострво, укључујући и територију наше земље. У Србији смо до сада регистровали нешто више од 100 врста диплопода, а од тог броја готово половина су балкански ендемити, а чак једна трећина су ендемити наше земље. Једну веома интеренсантну диплоподу смо пронашли у две пећине на Старој планини. То је Typhloiulus balcanicus Antić, 2017 – једина хидрофилна врста диплоподе на територији наше земље. Ова врста се карактерише модификованим усним екстремитетима за филтрирајући начин исхране. Имајући у виду да је ово тек тринаеста хидрофилна врста диплоподе на свету, а описано их је нешто преко 12.000 врста, морамо се сложити да се ради о заиста ретком феномену и јединственом организму, бар на територији наше земље. Значајан број нових таксона смо описали и из подземних станишта Динарида. Овде бих истакао три троглобионтна, монотипска рода из, већином тропске, породице Trichopolydesmidae – Balkanodesmus Antić & Reip, 2014 , Solentanodesmus Antić & Reip, 2014 и Velebitodesmus Antić & Reip, 2014. Поред тога што сва три рода представљају ендемите са уским ареалом, уједно их можемо сматрати и реликтима. Такође, неким раније моно-

Balkanodesmus biokovensis Antić & Reip, 2014. фото: Тамара Чуковић

типским родовима диплопода смо додали нове врсте после 20 година – Biokoviella mosorensis Antić & Dražina, 2016, или скоро пола века – Egonpretneria vudutschajldi Antić & Dražina, 2015. Једно од вероватно најинтеренсантнијих открића и описа у свету изучавања Myriapoda, у последњих неколико година, јесте скорашњи опис нове монотипске породице диплопода за науку, са територије Далмације – Dalmatosomatidae Antić & Makarov, 2018, са врстом Dalmatosoma agaricum Antić & Makarov, 2018. Овај таксон је познат само из једне јаме у близини Задра, а укупно су пронађена четири примерка. Овде бих додао да ова монотипска породица ускоро неће више бити монотипска, јер је у једној пећини удаљеној око 80 км од локалитета за сада једине описане врсте, пронађена и друга врста. Ово су неки од најинтеренсантнијих таксона у чијем опису сам учествовао. Истакао бих да смо у последњих пет година, колико интензивно радим са диплоподама, укупно описали 19 нових родова и око 60 нових врста за науку, укључујући и претходно поменуту породицу Dalmatosomatidae.

Нажалост, таксономија и проучавање биодиверзитета данас представљају фундаментална истраживања која нису препозната од стране наше државе. Такође, мислим да је веома важно успоставити и добре односе са колегама у иностранству. Поготово са онима чије државе издвајају средства за изучавање биодиверзитета неких егзотичних региона. Ја веома добро сарађујем са колегама из Немачке, који су ми, примера ради, делом покрили трошкове током истраживачких експедиција у Азербејџану и Ирану.

3. Да ли је диверзитет диплопода на Балкану и у Европи довољно истражен?

Б

алканско полуострво је један од три главна глацијална рефугијума у Европи, а његов динарски регион је познат и као један од главних светских биодиверзитетских „хот спотова“ када је у питању подземна фауна. Поред великог броја ендемичних и реликтних врста и родова диплопода, Динариди имају и две ендемичне породице ове групе – Heterolatzeliidae, и раније поменута, скоро описана породица Dalmatosomatidae, као и три ендемичне потпородице. У последњих пет година описали смо 16 нових

Typhloiulus balcanicus Antić, 2017. фото: Драган Антић

СИМБИОЗА / 21

ЉУДИ КОЈИ МЕЊАЈУ СВЕТ врста и четири нова рода диплопода са територије Динарида.

Јако је тешко рећи колики је проценат неоткривених врста на Балкану, али све указује на то да ће бити доста посла за таксономе током наредних деценија. А на Балкану нас тренутно има мање него прстију једне шаке! Нису само диплоподе група која је слабо истражена, исто важи и за многе друге таксоне зглавкара на Балканском полуострву.

4. Који значај диплоподе имају за науку и за различите практичне примене?

Д

иплоподе су примарни разлагачи, те са еколошког аспекта представљају веома важну групу земљишних организама. Већ сам навео да ови организми представљају и важне биогеографске индикаторе, пре свега због своје велике старости и ниске агилности. Ендемични таксони представљају право благо одређеног подручја/државе и увек треба радити у правцу њихове заштите. Стављањем одређене врсте под заштиту, аутоматски се штити и њено станише. Јако велики број пећина и јама широм Балкана је у потпуности девастиран од стране „трагача за благом“. Заштитом неке ендемичне, пећинске врсте, уједно се штити и та пећина, као и сав живи свет у њој.

Диплоподе садржај жлезда ослобађају углавном у одбрамбене сврхе, али је познато да могу имати функцију и као феромони и репеленти против паразита. Недавно је потврђена и антибактеријска и антифунгална активност ових једињења, тако да диплоподе у будућности могу бити од великог значаја у медицини и фармацији. Испитивање садржаја одбрамбеног секрета ових организама, као и функција истог, још је један од предмета истраживања којим се бавимо на катедри.

цијално нови таксон. Са друге стране, постоје и случајеви када је јако тешко утврдити којој супраспецијској категорији придружити нову врсту. Ово је био случај са породицом Dalmatosomatidae. Када смо дисековали мужјаке овог таксона, у старту смо знали да имамо нешто јако интеренсантно и да је вероватно у питању, не само нова врста, већ и нови род за науку. Међутим, када је требало сврстати нови род у неку од група Chordeumatida, појавио се проблем класификовања овог таксона, не само у одговарајућу породицу или надпородицу, већ проблем његовог сврставања у неки од четири подреда хордеуматида. На крају, након прегледа гомиле литературе и карактера осталих 50! породица реда Chordeumatida широм света, на основу комбинације неких интеренсантних и апоморфних карактера јасно је било да имамо нову породицу. Један од најкарактеристичнијих обележја ове породице јесте стажно развијен медијални наставак на предњим гоноподама који ме је одмах подсетио на уздужни пресек печурке, па је врста зато и понела име agaricum. Овакав наставак не постоји ни код једне друге породице овог реда на свету.

6. Планови за будућност, које области ћете даље истраживати?

И

з свега наведеног, јасно је да класа диплопода представља једну од најинтеренсантнијих група терестричних зглавкара. Поред тога што је група интеренсантна за рад из неколико различитих аспеката, и даље је веома запостављена. Ми ћемо се и даље трудити да са јако малим људским и финансијским ресурсима останемо при врху европског и светског изучавања Diplopoda, па чак и да проширимо области истраживања. Пре свега ту мислим на молекуларну филогеографију различитих група, а поготово јако запостављених и хаотичних Chordeumatida које представљају један од најхетерогенијих и најмање проучених редова диплопода.

5. Који су главни таксономски карактери диплопода?

С

ам процес описивања и илустровања нових таксона у оквиру диплопода се разликује од реда до реда. Када говорим о гоноподама, овде бих истакао ред Chordeumatida. Из овог реда смо последњих година описали највећи број нових таксона, укључујући и нову породицу. Мужјаци хордеуматида су познати као „власници“ најкомпликованијих и најбизарнијих гонопода међу диплоподама. Гоноподе ових организама су у неким случајевима толико сложене да их је веома тешко интерпретирати, а комплексност гонопода заједно са малим димензијама тела чини ову групу веома тешком за рад. То су неки од разлога зашто се јако мали број истраживача уопште бавио овом групом, а тренутно са овим редом ради само неколико нас у свету. Када имате мужјаке, на основу гонопода у већини случајева можете веома лако одредити којој супраспецијској категорији дата врста припада и да ли можда представља потен-

22 / СИМБИОЗА

Предње гоноподе Dalmatosoma agaricum Antić & Makarov, 2018.

СИМБИОЗА / 23

БИОЛОГИЈА

Геномика као алат решавања практичних проблема човека Проф. Др Миодраг Грбић у разговору са редакцијом Рекордер у отпорности на пестициде – тајне генома копривиног прегља

Г

еномика и ентомологија су исто, све артроподе имају ДНК и као код људи сада читамо њихову ДНК као универзално упутство за употребу организама. Коначно почињемо да разумемо како организми функционишу. Ово је енкодирано у генима, епигенетским променама и само да илуструјем гени који чине тумор резистентан на хемотерапију код људи су исти гени који чине нашег копривиног прегља резистентног на више од 300 пестицида и рекордера у развоју резистентности. Разлике је само што копривин прегаљ има 86 Cyp гена за детоксификацију, а Homo spiens само 60! Без мултидисциплинарности једноставно научне лабораторије више не могу да функционишу. И не само у оквиру лабораторије, морате да сарађујете са целим светом. Наш конзорцијум који водимо укључује лабораторије из Јапана, Кореје, Кине, Грчке, Француске, Шпаније, Португала, Немачке, Белгије, Енглеске, Холандије, Данске, Бразила, Чилеа, САД и Канаде, дакле, 4 континента и то понекад није доста.

Као и све идеје, идеја везана за секвенцирање тајни генома копривиног прегаља је настала интеракцијом гена и спољашње средине ! Мој отац Васа Грбић је био професор ентомологије и често ме је водио на терен да сакупљамо штеточине у воћњацима. Међу њима је био и копривин прегаљ. Тада сам имао 12-13 година. Нисам ни сањао да ћу једног дана секвенцирати геном ове артроподе. Међутим, бавећи се биологијом развића, готово сам заборавио на овог малог прегља али велике штеточине у пољопривреди. У то време, почетком 2000-их, било је неколико секвенци генома инсеката, али од осталих артропода ништа.

Helicerata (пауци, шкорпиони, прегљеви и крпељи) су посебно значајне за разумевање еволуције артропода будући да су у самој основи ове групе, али није било секвенце генома. Један проблем у овој групи је што су геноми паука и крпеља огромни (неки више пута већи од људског), ове врсте се споро развијају за потребе експеримената и такође су карниворне па их је тешко гајити у великим количинама. И ту долази ентомологија, што нису знали молекуларни биолози, зна један теренски ентомолог из Новог Сада. Идеја је била да развијемо копривиног прегља као винску мушицу Helicerata. Одмах смо почели у Канади са гајењем,

24 / СИМБИОЗА

утврдили величину генома (75% величине генома винске мушице), дакле мали, одлично за секвенцирање и врста која се развија за 7 дана од јајета до адулта, перфектно за експериментисање, скоро као бактерија. Такође, незнање је играло велику улогу у пројекту секвенцирања генома. Наиме, то је био први отворени конкурс Америчког Министарства енергије за секвенцирање генома са конкуренцијом из целог света. Не знајући да ће бити више од 500 пријављених пројеката, ентузијастично сам написао грант и послао га. Тада сам био у Тубингену у Немачкој и један пријатељ, директор Института Detlef Weigel ми каже један дан: „Браво Мики, прошао си у други круг!” Ја кажем: „Па наравно пројект је интересантан”, и Detlef ми каже: „Знаш добили су више од 500 апликација, сада си у компетицији са само 250! Да сам то знао можда не бих ни написао пројект. Међутим, једног дана ми стиже имејл да је копривин прегаљ изабран за секвенцирање са 20 других интернационалних пројеката. Нисам могао да верујем, у то време, 2005. године, секвенцирање је коштало 3 милиона долара.

Геномика открива богатство винског региона Црне Горе – 63 нове сорте винове лозе

З

намо да јужни део Балкана, укључујући Црну Гору, није био прикривен ледницима у последњој глацијацији и да овај регион има невероватан спектар ендемичних и интересантних врста. Ово је био један од пројеката који су били потпуно непланирани, али дошло је до склапања невероватног мозаика и, као што Његош рече, десило се „што бити не може”. Као гостујући професор на Универзитету у Ла Риоји у Шпанији сарађујем са Институтом за вино и винову лозу имао сам прилике да причам са њиховим стручњацима за геномику винове лозе о потенцијалном диверзитету винове лозе у Црној Гори и постојању старих чокота који би са модернизацијом пољопривреде вероватно били уништени. Изванредан тим Плантаза, предвођен Верицом и Весном Марас одмах је препознао вредност овог пројекта и заједно са црногорским Министарством пољопривреде и науке финансирао овај пројекат. Тим Плантаза је маркирао преко 500 чокота старих од 50-300 година где смо са шпанским колегама и истраживачима извршили узорковање и издвајање ДНК за геномску анализу. Овај пројекат је први пут на овим пределима истражио генетски диверзитет у области биљног света, у овом случају винове лозе, користећи најновије геномске технике, базиране на секвенци ДНК. Наиме, узорци су узимани са старих чокота који су били између 50 и 300 година старости укључујући и узорак винове лозе из манастира Светог Василија Острошког, који по писаним подацима потиче из 1672. године.

Резултати су вишеструко надмашили моја најбоља очекивања. Када смо почели пројекат 2013. године, очекивао сам, знајући геолошку историју ових предела, да ћемо сигурно пронаћи један број непознатих сорти винове лозе. Мислио сам ако пронађемо 10-15 ово ће бити фантастично. На наше велико изненађење пронашли смо 63 до сада за науку непозната генотипа, што значи 63 сорте винове лозе. За једну земљу која је у пречнику 150 км ово је невероватно! Међутим, то је био само почетак јер геномске технике омогућавају да се утврди и генетска повезаност и педигре ових сорти. Ово је додало још један квалитет више: прво је утврђено да је најчешћа сорта била картошија од винских сорти и разаклија од стоних сорти. Ове две сорте су база црногорског педигреа винове лозе јер су се укрштале са другим сортама и давале нове сорте. Наиме картошија је произвела 21. потомка. То нам је омогућило да утврдимо родитеље вранаца, коме је картошија отац, а мајка му је једна мало позната црногорска сорта под називом дуљенга. Са друге стране разаклија је родитељ многих непознатих сорти укључујући и лозу из Манастира Светог Василија Острошког где наши научни подаци подржавају легенду где је ова лоза изникла из семена (знамо да се лоза умножава резницама, соматски, а врло ретко семеном) и да јој је други родитељ сорта коју смо пронашли непосредно испод манастира, такође непозната за науку која се зове воловник или косоранка. Шта ово значи? Овакав састав педигреа где су основне сорте база родитељства и производе различите сорте у једном виноградарском пределу су карактеристика једног вековног традиционалног виноградарства као што је случај у Француској, у Бургундији и Бордоу. Значи да ово истраживање сврстава Црну Гору, раме уз раме са најпознатијим светским виногорјима и ставља је на светску мапу винских региона као специфично, аутохтоно подручје са уникатним винима. На крају, ово истраживање је спасило ове старе лозе од нестајања што им је неминовно претило као резултат старости, болести и модернизације пољопривреде, где би се они извадили у процесу интензификације пољопривреде. Такође смо генотипизирали узорак лозе Светог Симеона пренетог у Подгорицу из манастира Хиландар која према писаним подацима потиче из 1208. године и вероватно је једна од најстаријих живих винових лоза на свету. Ова биљка која има невероватну историјску, културну и генетичку вредност на светском нивоу, прави је неистражени златни рудник за истраживања соматских мутација које могу да се прате на биљци такве старости.

СИМБИОЗА / 25

БИОЛОГИЈА

Структура ДНК-трка 20. века Анђела Станковић

С

ваком биологу у сећање је урезан 28. фебруар 1953, дан када је у једном кембричком пабу откривена тајна живота. Ипак, борба за разумевање чудесног молекула, носиоца генетичке информације, почиње годинама уназад и води се на више фронтова.

Постојање наследних фактора и правила наслеђивања у својим делима постулира још Грегор Мендел. Крајем 20-их година прошлог века, научна јавност дефинитивно повезује гене са хромозомима, структурама сачињеним од ДНК и протеина. Иако амерички микробиолог Освалд Ејвери у својим експериментима закључује да је ДНК носилац наследних информација, питање и даље остаје отворено. Коначни доказ пружила би једино структура ДНК - тајна која заокупља мисли природњака тог времена и ствара најпознатији тандем у историји биолошких наука.

Почетком 1951. у лабораторији у Кембриџу срећу се млади амерички биолог Џејмс Вотсон и енглески физичар Френсис Крик, решени да дају одговор на најактуелније питање. Користећи своје знање о рендгенској кристалографији, Крик покушава да направи слику молекула, али му то не успева. За то време, на Кингс колеџу у Лондону, млада научница Розалин Френклин заједно са колегом Маурисом Вилкинсом ради на истом пројекту. Међутим, затегнути односи међу њима доводе до разилажења, а Френклинова доживљава пројекат као свој и наставља неуморни рад. Калифорнијски универзитет стециште је још једног противника - физикохемичара Лајнуса Полинга, већ познатог по прављењу модела различитих молекула. Свој први модел Вотсон и Крик предлажу још 1952. и говоре о троланчаном хеликсу код кога се базе налазе на спољашњости окоснице. Заинтересована Френклинова одлази у Кембриџ како би се упознала са моделом, међутим, пише оштру критику и директним математичким доказима оспорава њихову идеју. Научна јавност стаје на страну Френклинове, а Вотсону и Крику неко време бива забрањено бављење овом темом!

Почетком 1953. Кембриџом одзвања вест да се Полинг спрема да објави резултате свог рада. Уплашеном тандему убрзо је лакнуло када, читајући основне закључке истраживања, уочавају исте грешке које су и сами направили на свом првом моделу - претпоставка о троланчаности хеликса. У јеку борбе, Вилкинс Вотсону даје чувену слику 51, кристалографију Розалин Френклин, која пружа

26 / СИМБИОЗА

директне доказе о правој структури ДНК. Како је слика доспела до Вилкинса и зашто је сама Розалин није протумачила до данас није познато. Оно што јесте познато је да су, за свега неколико дана, имајући у виду раније постављена Чаргафова правила, Вотсон и Крик направили модел секундарне структуре ДНК. Свој рад објавили су у часопису Nature на свега једној страни, а девет година касније њима и Вилкинсу уручена је Нобелова награда. Френклиновој награда није могла бити додељена постхумно, због правила Нобеловог комитета. Структурни модел беспоговорно је показао како се складишти информација, али и како су могуће промене. Прича се да је у чувеном пабу Eagle, Вотсон том приликом узвикнуо: Открили смо тајну живота!

Контроверзе које су пратиле пројекат нису се никада слегле. Одговоре на бројна питања ауторства, заслуге и аутентичности могу пружити једино зидови кембричке лабораторије, али једно је сигурно - победници ове најзначајније трке 20. века својим открићем започињу нову еру у области биологије и покрећу рапидни развој молекуларне биологије, једне од најзначајнијих дисциплина данашњице.

Нанобиологија – нови поглед на (не)познато Филип Бошковић

Б

иологија данас добија нову димензију. Напредак технологије, пре свега нанотехнологије, довео је до побољшавања живота човека. Можда ово управо читате на вашем рачунару, а без нанотуба то не би било могуће. Дуготрајне батерије, бржи, мањи и моћнији рачунари и паметни телефони су резултат управо напретка у разумевању света на нано нивоу. Нановлакна нам омогућавају да производимо водонепропусне материјале, отпорније на високе темепратуре или на хабање. На пример, врхунска спортска опрема, помоћу угљеничних нанотуба је дуготрајнија али уједно и лакша. Креме за сунчање, тенинске лоптице, филтери за воду, пластичне флаше не би имале такве карактеристике и не би учинили да се боље заштитимо од УВ зрачења, уживамо у врхунским потезима Новака, пијемо чистију воду и тако даље.

Пре него што упловимо у воде нанонаука и увидимо врх санте леда - нанобиологију, морамо заронити испод површине и видети шта се тамо крије. Неко ће се обрадовати, неко мало мање, када схвати да се тамо налазе управо физичари. Открића физике на једноставном језику већини људи су шпанска села, да ли вам нешто значи да је Нобелова награда за физику 1997. године додељена „...за развој метода за хлађење и заробљавања атома помоћу ласерске светлости“? Вероватно не, али није важно само откриће колико је значајно ставити га у контекст. Управо, је то од кључне важности у биологији, нпр. активност неког гена зависи од контекста и његове позиције у геному.

нанопора/канала и до разумевање њихове функције али и утрла пут развоју најновијих метода секвенцирања ДНК помоћу нанопора. Друга је пак омогућила да манипулишемо појединачним молекулима!

Не само да су наведена открића довела до револуције у биологији, већ и до преокрета у молекуларној биологији и омикама. „Поновно откриће микроскопа“, односно пробијање тзв. дифракционог лимита, представља откриће суперрезолуционе микроскопије, која је између осталог, 2017. године показала колико још увек не знамо шта не знамо или шта мислимо да знамо. Показано је да умножавање ДНК није онако као што смо ми до тада мислили, да две ДНК полимеразе на сваком од ланаца дволанчане завојнице нису у координацији и да сада имамо проблем да објаснимо тачност овог кључног процеса који лежи у основи живота.

Круна тога свега јесте и да је један високоризични пројекат секвенцирања појединачних протеина помоћу нанопора, обезбедио преко 15 милиона евра и то само у првој фази. Очекује нас још прегршт значајних открића за разумевање живота, али можда и спуштање на пикониво?

Биологија током своје историје тежила је да рауме живот на што мањој скали, од макро ка микро скали, а данас посматрамо молекуларни свет на наноскали.

Управо то „зумирање“ је омогућено открићем различитих метода од стране инжењера, физичара, хемичара, али и њихова примена у биологији и прихватање нове методе међу биолозима, то је већ озбиљан изазов. Зато су истраживачи који из различитих углова приступају проблемима, одговорни за увођења и усвајање нове методологије, као што су били Левенхук, Хекел, Пастер, Крик, Малис, Нехер, Хел, Дубохет...

Пионирска истраживања која су водила ка развијању нанобиологије су откриће методе наметнуте волтаже на делићу мембране (енг. patch clamp) и метода оптичких пинцета. Прва је довела до експанзије истраживања биолошких

СИМБИОЗА / 27

БИОЛОГИЈА

Разумевање структуре и функције mTOR помаже развоју нових терапеутика Душица Ристић

Г

лавну улогу у одржавању стабилног нивоа енергетског метаболизма у ћелији, транскрипције иРНК и њене транслације играју разни регулаторни путеви, као што је mTOR, AMPK (AMP-activated protein kinase) и други. Циљни молекул за рапамицин код сисара (mammalian target of rapamycin, mTOR) је серин/треонин киназа која интегрише низ стимулуса (нпр. количина хранљивих материја, фактора раста, хормона) у циљу прилагођавања стопе раста ћелија и њене пролиферације у складу са њеним енергетским стањем. Код сисара постоје два функционално и структурно различита mTOR комплекса, mTORC1 и mTORC2. mTORC1 је главни стимулатор синтезе протеина и других анаболичких процеса. Превисока активност mTORC1 субјединице примећена је приликом истраживања различитих типова канцера и узрокована је активирањем различитих онкогених сигналних путева. Из тог разлога, инхибиција активности mTORC1 сигнализације је постала главни циљ антиканцер терапија. Иако ово звучи обећавајуће, постоје многе препреке и недостаци досадашњих терапија који се морају превазићи да би овај приступ имао велику успешност у лечењу.

Најпознатији инхибитор mTOR је рапамицин, по којем је и mTOR добио своје име. Рапамицин је првобитно коришћен као имуносупресант превенирајући одбијање графта бубрега блокадом активације Т-ћелија. Међутим, рапамицин не инхибира директно киназну активност mTOR, већ своје дејство испољава везујући се са још једним протеином за субјединицу mTORC1 (али не и за субјединицу mTORC2) и то на место поред активног места ензима. Последица овога јесте инхибиција само дела функција mTORC1. Такође, услед постојања компензаторних механизама, могуће је да се неки други фактори услед ове инхибиције активирају и да промовишу преживљавање туморске ћелије. Из ових разлога, као и многих других, рапамицин није идеалан лек – ово сазнање је довело до конструкције такозваних рапалога (аналога рапамицина) који поседују побољшане карактеристике у односу на рапамицин.

Приликом конструкције друге генерације mTOR инхибитора, пажња је усмерена на превазилажење немогућности рапамицина да инактивира све функције mTORC1 и каталитичку функцију mTOR. Друга генерација mTOR инхибитора има функцију АТP-компетитора за mTOR. Ова једињења

28 / СИМБИОЗА

су дизајнирана да инхибирају све реакције фосфорилације катализоване mTORC1, али и да утичу на активност mTORC2. Упркос њиховој успешности у инхибицији обе субјединице mTOR, ова једињења се и даље не сматрају успешним терапијама из неколико разлога. Први разлог јесте тај да постоје бројни компензаторни механизми, као што је већ поменуто, који се активирају услед инактивације mTOR и могу резултирати у пролиферацији ћелија и метастазирању. Други недостатак тиче се здравих ћелија: овакви инхибитори инхибирају и mTOR здравих ћелија што може проузроковати њихово оштећење.

Постоје и инхибитори треће генерације, као и други механизми инактивације који су фокусирани на транскрипцију рРНК и транслацију, али и поред битних напредака постоје велике препреке које се морају превазићи. Такође, битно је нагласити да приликом промена услова у и око туморских ћелија могућа је и промена функције неког регулаторног пута из тумор супресорне у тумор протективну и обратно. Зато је битно детаљно испитати туморе у различитим фазама раста да бисмо добили комплетну слику о учешћу неког регулаторног пута у формацији и одржавању тумора и тиме олакшали конструкцију могућег лека. Извори: Lindqvist, L.,Tandoc, K., Topisirovic, I., Furic, L., 2018. Cross-talk between protein synthesis, energy metabolism and autophagy in cancer. Current Opinion in Genetics & Development, 48:104–111.

Xie, J., Wang, X., and Proud, C.G., 2016. mTOR inhibitors in cancer therapy. F1000Research, 5(F1000 Faculty Rev):2078.

Регулација експресије гена зеленом светлошћу Милан Ђорђевић

С

а све већим повећањем комплексности синтетичких генских мрежа и примене синтетичке биологије јавља се потреба за системима који ефикасније регулишу експресију генома. Од посебног су значаја системи осетљиви на светлост зато што омогућавају контролу динамике експресије гена са јединственом прецизношћу у простору и времену.

Оптогенетика представља метод који се заснива на коришћењу светлости у циљу регулације ћелијских активности на молекуларном нивоу, као на пример експресије генома. Када се као модел систем користе ћелије сисара, оптогенетички приступ у регулацији експресије генома нашироко налази примену због своје ефикасности. С друге стране, могућности овог приступа су знатно смањене у случају биљних ћелија као модел система услед интеракције активирајуће светлости са различитим унутарћелијским фоторецепторима.

Суочен са овим проблемом, тим немачких научника конструисао је први синтетички систем за циљану контролу експресије гена који је осетљив на зелену светлост, а самим тим и применљив на модел системима биљног порекла. Овај систем интерагује са светлошћу у зеленом делу видљивог спектра у коме биљни фоторецептори имају релативно малу апсорпцију што минимализује нежељене интеракције активирајуће светлости са другим фоторецепторима.

Систем је инспирисан одбрамбеним системом који користи бактерија Thermus thermophilus у борби против фотооксидативног стреса. Протеин под називом CarH је транскрипциони фактор осе-

тљив на зелену светлост и он регулише експресију одговарајућих гена омогућавајући тиме одговор ћелије на стрес. Улогу ДНК оператора, дела ДНК за коју се везује споменути транскрипциони фактор, игра секвенца под називом CarO. У одсуству светлости, четири молекула CarH се међусобно удружује градећи тетрамер у чији састав улази и коензим под називом AdoB12 који ове протеине држи на окупу. Тетрамер је чврсто везан за CarO при чему долази до експресије гена и синтезе протеина. У присуству зелене светлости, долази до фотолизе AdoB12 који одржава целовитост CarH тетрамера а затим и до дисоцијације тетрамера. Како CarH више није везан за CarO долази до смањења експресије гена.

Улога овог система у контроли експресије генома доказана је код различитих сисарских ћелијских линија као и код биљних ћелија. Код ћелија сисара као модел система показано је значајно повећање експресије гена у одсуству светлости у односу на експресију гена у присуству зелене светлости - и до 350 пута. Промена експресије одликује се и високом еластичношћу – након дугог излагања зеленој светлости систем нормално функционише у одсуству светлости при чему се, као што је и очекивано, експресија гена повећава, и обрнуто. Код ћелија Arabidopsis thaliana такође је евидентан утицај зелене светлости који резултира смањењем експресије гена у односу на ниво експресије гена у одсуству светлости.

Ово откриће могло би значајно да подстакне напредак у базичним и примењеним областима синтетичке биологије и оптогенетике. Извор: DOI:10.1021/acssynbio.7b00450

СИМБИОЗА / 29

БИОЛОГИЈА

Зоофармакогнозија - када се животиње саме лече Матеја Јовановић

Д

а ли сте се икада запитали шта се дешава са шимпанзом када се разболи? Или било којом дивљом животињом? Да ли су оне осуђене осуђене на вероватноћу поседовања одређеног гена који ће им помоћи да преживе? Или, пак, да ли је могуће да се неке животиње заправо лече? Јер, када мало размислимо зар није и човек у прошлости кроз низ случајности одгонетао тајне одређених биљака у борби против болести?

Током прошлог века, тачније 1960. године, Јапански антрополог је први уочио да шимпанзе једу листове биљке из рода Aspilia који немају, за њих, нутритивну вредност. Овај феномен дуги низ година је остао неразјашњен. Међутим, након 30 година претпостављено је да се ради о конзумирању из терапеутских разлога. Вођени овом претпоставком, у Јапану су вршена истраживања и показано је да се шимпанза заражена паразитима, невероватних 24 часа након конзумирања овог лишћа, у потпуности опоравила!

Нешто касније, 1993. год. овај феномен добија и свој назив – зоофармакогнозија. Под овим појмом се назива понашање животиње када уноси или наноси одређене биљке, инсекте, земљу или чак психоаткивне супустанце ради превентивног деловања или смањења штетних ефеката патогена или токсина.

Иако је у почекту појава зоофармакогнозије била представљена посредним доказима, кроз детаљнија истраживања, примери ове појаве код животиња данас су и те како бројни и веома занимљиви. Као на пример: • За неке гуштере се претпоставља да при убоду отровне змије једу одређено корење у борби против отрова.

• Бабуни у Националном парку ,,Солонга” (Република Конго) гутају лишће Мanniophyton fulvum у борби против паразита. То чине на један јако необичан и занимљив начин. Процес почиње ређањем листова биљке на површину језика, што доводи до тога да након одређеног времена произведена пљувачка натопи лист и тако потпомаже при савијању листа и формирању лоптице (притом, при прављењу лоптице, бабуни избегавају контакт усана и листа јер у супротном долази до иритације). Напослетку, тако формирану лоптицу прогутају без жвакања. Овај поступак је забележено да понове 56 пута. Претпоставља се да длачице на листовима поменуте биљке служе у пречишћавању од паразита као и у њиховом брзом уклањању.

• На Мадагаскару, скотни лемури грицкају лишће и кору одређеног дрвећа како би потпомогли продукцију млека, елиминисали паразите, и уопштено побољшали шансу за успешан порођај.

• Женке Ateles arachnoids додају биљке својој исхрани ради повећања или смањења плодности.

• Скотни слонови у Кенији једу лишће неког дрвећа како би индуковали порођај.

• Неке врсте папагаја конзумирају глину како би потпомогли варење и елиминисали штетне бактерије.

• Воћне мушице, када детектују присуство паразитских стршљена, полажу јаја у биљкама које имају висок садржај етанола, што представља начин заштите потомства.

• Птице у великим градовима су запажене да скупљају опушке цигарета, које затим уграђују у своја гнезда. Изгледа да опушци играју битну улогу у заштити птића од паразита.

Међутим, поставља се питање, како и на основу чега су животиње дошле до оваквих сазнања? Најједноставније обајшњење које се намеће јесте да је нека животиња док је била болесна појела одређени део неке биљке и приметила да јој то помаже у борби против те болести. Касније, када би имала исте тегобе, вратила би се тој биљци. Такво понашање би пренела на потомство. Међутим, постоје и назнаке да су одређена оваква понашања инстикитвна, а не научена.

Напослетку, овај феномен треба детаљније истраживати. Јер када мало размислимо, велики број лекова које човек данас користи је прво нашао у природи.

30 / СИМБИОЗА

Изумирање врста - северни бели носорог Неда Глишовић

K

рајем марта 2018. године последњи мужјак северног белог носорога (Ceratotherium simum simum) , четрдесетпетогодишњи Судан, угинуо је у резервату природе „Ол пејета” у Кенији. Истраживачи су сачували генетички материјал мужјака у нади да ће успети да оплоде две женке које су преостале представнице ове врсте у кенијском резервату.

Изумирању северног белог носорога допринела је дугорочна трговина њиховим роговима. У народу постоје различита веровања. Неки мисле да лече болести, други пак да могу да се користе као дрога. У стварности, рогови носорога направљени су од кератина, истог протеина који изграђује косу и нокте и не постоји никакав доказ да они имају било какав медицински или други ефекат. Са друге стране, рогови представљају статусни симбол, као и материјал за израду уметничких дела.

Експерти кажу да је трговина роговима постала профитабилнија од трговине лековима. Иако је тренд убијања и препродавања рогова у паду, како у Вијетнаму и Кини, тако и у Јужној Африци, последице дуготрајног убијања животиња су врло озбиљне. Према подацима организације „Save the Rhino” и остале врсте носорога су јако угрожене. Западни црни носорог изумро је пре седам година, док је преосталх пет врста заступљено са свега 29 000 јединки широм Азије и Африке. Према подацима владе Јужне Африке, која је станиште за већину јединки носорога, 1028 носорога је илегално

убијено на њиховој територији у току 2017. Иако је то мање од бројке из 2014. године, која је износила 1215, научници кажу да је губитак и даље неповратан.

Борба против ловокрадица је отежана самим тим што су у питању велики резервати природе које је тешко контролисати. Често, ловокрадице се окупљају у наоружане банде, које су тешко савладиве од стране организација које се баве заштитом животиња. У Јужној Африци је према подацима владе у току 2017. ухапшено 500 ловокрадица и 16 кријумчара.

Банде се служе различитим средствима како би савладале животињу, а након одсецања рогова, животиња бива остављена да искрвари. Последњих година ради се на развијању посебног система за праћење животиња који укључује њихово чиповање и константан мониторинг.

Носорози су само један од примера врста које су јако угрожене, не само због проблема криволова, већ и због других фактора коју утичу директно на врсте и њихова станишта. Ту су слонови, тигрови, китови, шимпанзе, орангутани... Изумирање и еволуција јесу природни процеси, али су последњих деценија узели маха и дешавају се много брже него што је то сама природа уредила угрожавајући на тај начин будућност планете Земље и њених становника. Зато, подизање свести о овим проблемима представља значајан задатак. ИЗВОРИ: National Geographic, CNN, Save The Rhino

СИМБИОЗА / 31

БИОЛОГИЈА

Значајно откриће за териологију Србије Катарина Кулић

К

ада се у јавности говори о Србији као земљи на раскрсници путева, истока и запада, севера и југа, и суштински богатој држави, обично се не мисли на фауну, и миграцију врста, а управо смо у тој области оплемењени највећом раскоши биодиверзитета. Изузетна не само на Балкану већ и у читавој Европи, наша домовина се може похвалити са преко 70% фауне сисара са целог континента, која је недавно увећан за још једног, и то слепог миша односно љиљка, 31. по реду који је идентификован у Србији. Конкретно се ради о средоземном репашу, илити Тадарида тениотис, за којег верујемо и надамо се да није био само (не)очекивани летећи мигрант.

Бранка Пејић из Института за биолошка истраживања „Синиша Станковић“, чланица тима на раније поменутом пројекту, а иначе стипендиста Министарства просвете, науке и технолошког развоја је била та која је забележила појаву средоземног репаша, што је био и повод да поразговарамо са њом о том открићу, али ситуацији везано за слепе мишеве у Србији уопште. Да ли сте очекивали да нађете нов запис врсте на том локалитету?

С

редозмени репаш, Tadarida teniotis је медитеранска врста, из породице Molossidae, за коју би се могло рећи да је тропска. Врста је релативно честа у окружењу и њено присуство се могло претпоставити у јужним, југоисточним и југозападним деловима Србије. На конкретном локалитету на Власинском језеру је лично нисам очекивала јер је нешто свежија клима и у непосредној близини нема литица у којима би ова врста тражила склоништа. Срећом, доказали смо супротно. Како сте се ви лично осећали у том тренутку и шта то Вама као териологу значи у каријери?

Д

а будем искрена, прошло је неколико дана од момента када је снимак настао до момента спознаје о којој врсти се Колегиница Ивана Будински је анализирала ради. Колегиница ултразвучне записе у софтверу када је препознала да се ради о овој, новој врсти за Србију. Мислим да је она била више узбуђена овим открићем него ја, али свакако да сам била задовољна што сам баш ја имала срећу (бити на правом месту, у право време) да снимим ту кратку секвенцу оглашавања средоземног репаша којом смо број врста у Србији дигли са дотадашњих 30 на 31. Овај налаз мени у каријери може да помогне само у смислу потенцијалног препознавања мог имена међу колегама слепомишолозима у региону, будући да сам заједно са тимом колега објавила овај налаз у форми кратког саопштења у часопису „Гласник Природњачког музеја“. Колико су слепи мишеви угрожени у Србији и како би требали да се понашамо да их не узнемиравамо?

С

лепи мишеви, срећом, воде јако специфичан начин живота (ноћни, помало скровит) и већина људи ни нема при-

32 / СИМБИОЗА

лику да се са њима превише блиско сретне, а самим тим ни да им нашкоди. Диверзитет врста слепих мишева у Србији је висок, обзиром да се у целој Европи може наћи око 45 врста. Бројност популација већине врста је такође задовољавајућа, нарочито одређених пећинских врста које формирају велике колоније. Нажалост, у неким (забаченијим) деловима наше лепе земље, слепи мишеви се, веровали или не, још увек хватају зарад неких ритуалних, обредних, магијских или каквих год већ работа… Подземна склоништа попут пећина или рудника где слепи мишеви хибернирају или спавају током дана неретко се посећују и непотребно осветљавају те се тиме ремети мир и енергетски баланс ових животиња, што их излаже ризику. Градске врсте, које живе у зградама између спратова, у фасадама, цреповима, кутијама за ролетне, понекад страдају приликом реновирања објеката, или људи наменски желе да их се реше. Последњих година широка јавност је нешто боље информисана шта треба чинити у случајевима улетања слепог миша у стан и доста њих зна за заштићени статус који ове врсте имају. Моја препорука људима је свакако да их оставе на миру и науче да живе са њима, док уживају у благодетима мањка комараца које су ови потаманили. Шта нов запис значи за диверзитет Србије? Да ли ће и ова врста бити заштићена као и сви други слепи мишеви у Србији?

Н

аравно. Попис врста неке земље је поред те фундаменталне стране која је од значаја отприлике само нама биолозима, важан управо из тог практичног и применљивог разлога – када знамо шта нам тачно на неком подручју живи, знаћемо и шта треба да штитимо. Следећи кораци су да пробамо да присуство ове врсте забележимо и у другим деловима Србије, потом да пробамо сазнати да ли у Србији има склоништа или је била само у прелету и да ли се репродукује на нашим просторима.

Фазони и форе Коста Стошић Које је најформалније хемијско једињење? ФОРМАЛдехид.

Секрет који уме да пише?

Замислите да почну да се организују журке под именом Катализа. Имаш wingmana и он се зове Ензим. Ти му покажеш особу која ти се свиђа и ви сте Супстрат 1 и Супстрат 2. Он ради посао и њему иду паре од улазница.

Која кола вози планарија?

Шта протеини стављају на грамофон?

Која ћелијска органела је најкорумпиранија? МИТОхондрија.

Бета плоче.

Ако се део примарне секвенце протеина повреди на фудбалу, па мора да оде код лекара, онда ће тај повређени део да постане алфа-ЗАВОЈница. Која константа је у случају Биолошког факултета једнака нули? Просторна.

СЕКРЕТар. Хонду ЦРВ.

Који sci-fi филм највише воле ћелије? (Ванћелијски) Матрикс.

Где ћелијске органеле излазе у провод викендом? На липидне сплавове. Која је најегзотичнија дестинација у организму? Лангерхансова острвца. Чиме се слика ћелија?

Голџијевим апаратом.

Када енергија побегне из затвора зове се? Слободна (Гибсова) енергија.

λ Најпобожнији молекули?

АМИНи

СИМБИОЗА / 33

МОЗАИК

Биологија од Београда до Атлантика Лена Илић

О

стрво Мадеира представља аутономну покрајину Португала и налази се у Атланском океану, неких 800 километара далеко од Лисабона. Ово вулканско острво прави је рај како за туристе, тако и за биологе и остале љубитеље природе. Морам признати да пре него што сам се заинтересовала за рад на Институту за маринску биологију града Фуншала никада нисам ни чула за ово острво. Моје путовање на ово острво заправо резултат је необичног следа догађаја.

Пре неколико година, моја пријатељица студирала је у Румунији и током вожње возом на море упознала је једног биолога који се бави проучавањем делфина на Црном мору. Проследила ми је његов контакт и након неколико месеци отишла сам на праксу у биолошком истраживачком друштвом у граду Констанца. Иако су услови на овој пракси били далеко од идеалних, током рада у Румунији, прво у Констанци, а касније и на кампу на делти Дунава, научила сам заиста много, и што је још важније, јако се заитересовала за маринску биологију и морске сисаре.

Ово искуство и ентузијазам који су ме држали навели су ме да почнем да трагам за сличним приликама за стручно усавршавање широм Европе. Оно што сам сазнала већ на прву лопту је било да је, нажалост, ово поље биологије због своје привлачности туристима (јер ко не би волео да иде на море и гледа делфине) јако тешко доступно студентима. У мору понуда ,,пракси’’ које коштају и преко хиљаду евра након дугог тражења пронашла сам пар које су биле бесплатне. Упркос томе што нису од мене тражили никакву надокнаду за праксу опет се испред мене поставила финансијска препрека јер сам морала да пронађем начин да платим путне и животне трошкове. У тражењу средстава и писању молби прошло је неколико месеци. Ово ће мало сад звучати холивудски, али баш кад сам мислила да сам исцрпела све опције и да ћу просто морати да одустанем звали су ме из општине мог

34 / СИМБИОЗА

родног града да ми јаве да су ми одобрили средства из фонда који имају за младе таленте и стручно усавршавање младих. Срећом, на Мадеири је скоро током целе године 25 степени ( у јануару и фебруару температуре падну на 10-15 на општу кукњаву Мадеирана), те сам могла у новембру да отпутујем на месец дана и да и даље ухватим време погодно за рад на терену.

С обзиром да сам била ограничена финансијама и временом, у договору са директором инсититута контактирала сам са три истраживачке групе на острву и покушала да уклопим рад са свима како бих добила леп увид у различите методе рада и групе организама које може да проучава маринска биологија.

Прва лабораторија у којој сам радила била је део њиховог државног Института за рибарство. На овом институту проучавају се највише врсте које су комерцијално значајне, као што су врсте туне, бакалара, морских пужева и слично. Истраживачка

група која се бави тунама имала је слободно место за праксу, те сам се њима придружила у проучавању неколико врста туна које се лове од стране португалских рибара. Један део истраживања односи се на праћење стања популација тих врста што подразумева одлазак у луке широм острва. Док чекате рибарске бродове у луци може се десити и да вас врло весео и стар рибар натера да једете с њим живе шкољке (није тако страшно као што звучи). Када бродови са уловом стигну, бележе се количина и врсте уловљених риба и узимају се узорци који се по повратку у лабораторију анализирају. Поред анализа тежине, величине и старости јединки истраживачи у овој лабораторији развијају и врло занимљиву методу биомониторинга туна. С обзиром да туне редовно мигрирају између Медитерана и тропских мора, анализа паразита туна, пре свега нематода, може дати доста добру слику о путевима миграције и стању популација туна.

Друга истраживачка група са којом сам радила је део лабораторије за екологију морског дна на Институту за маринску биологију. Током лета, истраживачи из ове лабораторије роне и сакупљају узорке морског дна који се након повратка са експедиција анализирају, каталогизују и пописују као део биодиверзитета овог региона. Већина врста су микропскопске величине те је мој рад на овим узорцима подразумевао сате и сате микроскпирања у потрази за пужевима, коралима, шкољкама и многим другим необичним и лепим животињама.

Трећа истраживачка група, која ме је најпре и привукла идеји рада на Мадеири ( мада сам заиста уживала радећи са све три) бави се проучавањем китова и делфина који живе у водама око архипелага. Заједно са две младе колегинице из Велике Британије, Самантом и Хедер, путовала сам трајектом са Мадеире на суседно острво, Порто Санто, које је део истог архипелага и током пута бележила врсте које смо виделе. Ови подаци уносе се у велику базу коју Океанска опсерваторија Мадеире прави покушавајући да створи слику о популацијама китова и делфина, као и ефектима које риболов, туризам и подводна бука имају на њих.

У жонглирању између рада у ове три лабораторије и обилазака невероватне природе острва врло брзо прошло ми је тих месец дана колико је био предвиђен мој боравак тамо. Поред великог професионалног значаја, ова пракса такође је за мене била важна и на личном нивоу јер сам из прве руке доживела живот срдачних, опуштених и причљивих португалаца и упознала сјајне, искусне, али и младе стручњаке из области маринске биологије.

Искуство стечено у раду на Мадеири оставило је толико велики утисак на мене да сам одлучила да се поново вратим тамо, овог пута преко програма Еуродисеја у трајању од четири месеца. Фото: Лена Илић

СИМБИОЗА / 35

МОЗАИК

Студентска секција за неуронауке Недеља свести о мозгу Марија Петронијевић

М

еђународна манифестација Недеља свести о мозгу се традиционално одржава сваке друге недеље марта у преко 50 земаља, а Студентска секција за неуронауке се 9. годину за редом прикључила одржавању манифестације. Студенти биологије, медицине, психологије и фармације су удружили снаге и овогодишњом темом под слоганом „Све стране свести“ посетиоцима представили свест из различитих углова.

И ове године, Недеља је започела Деликатесним понедељком у Културном центру Град где су посетиоци имали прилику да окусе рецепте из Неурогастрономије.

Недељу је обележила и серија научно-популарних предавања предавача са Медицинског, Биолошког, Филозофског и Електротехничког факултета, Универзитета у Београду. Предавачи су се кроз тематику својих области истраживања дотакли и свести, па су посетиоци имали прилику да чују нешто о биолошким ритмовима, да гледају кроз лупу неуропсихолога и три прозора у свест, да добију одговор на питање да ли свест има пол, свест и неурофизиологија одбрамбених механизама и многа друга.

У малој галерији САНУ је одржана научна изложба, интерактивног карактера под насловом

36 / СИМБИОЗА

,,Лов на свест’’ која је обухватала поставке из неколико области: eволуција свести, више когнитивне функције и свест, измењена стања свести, анатомија свести, историја и технологија и свест. Овде су посетиоци имали прилику да чују нешто више о еволуцији свести у животињском свету, реакцији мозга на супстанце које измењују реалност, шта је Декарт мислио о свести, које су то структуре задужене за свест код људи, како нам машине помажу да разумемо свест и да ли вештачка интелигенција може да има свест.

Део програма је био посвећен и најмлађима, па је у сарадњи са Центром за промоцију науке, одржана радионица Анатомска слагалица. Радионицa, кроз игру и креативан рад, има задатак да пробуди свест најмлађих о њиховом телу, па су млађи другари користећи колаж, пузле, бојице склапали слагалицу човека, учили да ли неком органу припада диригентска палица или су сви органи подједнако важни, да ли се заљубљујемо срцем или мозгом, пут хране и како то дишемо. Поред интересантних предавања, радионица и изложби, организована је и посета лабораторијама на Институту за Биолошка истраживања ,,Синиша Станковић’’, на Медицинском факултету и Биолошком факултету. Фото: Марија Петронијевић

FABelgrade 2018 Анђела Стојев

К

реативни и маштовити умови, љубитељи дигиталних фабрикација и fab lab концепта посетили су ФАБулозни догађај у Дому омладине крајем априла (28. и 29).

FABelgrade 2018 је друга по реду конвенција након прве која је одржана 2016. године.

Уз претходну регистрацију, која је бесплатна, посетиоци свих узраста су имали прилике да чују занимљиве предаваче из свих делова света. Они су поделили њихова сазнања и на врло инспиративан начин описали експерименте на којима су радили. Публика је имала прилике да чује питања и одговоре на необичне теме попут тога на који начин су повезани људи са технологијом (заједно са науком и уметношћу), да ли можемо да зауставимо старење, о томе шта представља biofeedback, како да применимо биологију као подлогу за дизајнирање технологије и многе друге.

Размена знања и богатих искустава, разноврстан садржај, широки осмеси, инстаграм фотке уз обавезан хештег #fabelgrade2018 и едукативне радионице чине FABelgrade јединственим местом за све. Сала Американа је била простор где су се посетиоци сусретали са разним машинама, изврсним алатима и 3Д штампачима (и наравно 3Д фигурицама). Када погледате у један 3Д штампач прво питање које се природно намеће јесте:,,Шта желиш да направиш и како ћеш то применити?’’. На тај начин сте открили савршен спој научника и уметника у себи. Сајт: www.fabelgrade.io Инстаграм: fabelgrade Фејсбук: www.facebook.com/fabelgradeconvention/ Фото: Анђела Стојев

СИМБИОЗА / 37

МОЗАИК

E

дитовање РНК омогућава главоношцима да се брзо прилагоде температурним променама. Иако јако ретка код кичмењака, код главоножаца је веома честа појава са значајаним утицајем на еволуцију њиховог генома.

ГЛУТАМИНСКА КИСЕЛИНА

MD или дистрофин је протеин чији ген може да мутира изазивајући Дишенову мишићну дистрофију. Нова истраживања су показала да се овај поремећај може ублажити фузијом здравих мишићних ћелија са онима које имају мутирани ген за дистрофин.

АСПАРИГИНСКА КИСЕЛИНА

uercus (храст) је род из фамилије букви чији припадници имају велике шансе да буду ударени громом услед своје храпаве коре која приликом падавина прима довољно воде да постане добар проводник. Овакав проблем немају дрвенасте биљке са глатком кором.

ГЛУТАМИН

itrospira inopinata поседује кључни ензим за оксидацију нитрита – нитритну оксидоредуктазу (NXR). Показано је да је она много ефикаснија у оксидацији него било који други тип бактерија или археа.

АСПАРИГИН

-хромозом је пре 166 милиона година био исте величине као и X-хромозом, али се током еволуције све више смањивао. Сматра се да ће за 4,6 милиона година доћи до његовог потпуног нестанка.

ТИРОЗИН

арзијери или авети, породица кичмењака са веома необичним и крупним очима, отварају уста да би комуницирали са другим јединкама, наизглед не производећи било какве звуке. Међутим, испоставило се да их ипак има - у питању су ултразвуци. Ове акробате гласних жица могу и да чују звук чија фреквенција достиже невероватних 91kHz.

ТРЕОНИН

taphylococcus aureus је природни становник људске коже, који понекад може да изазове велике здравствене проблеме и стекне отпорност на антибиотике. Ново истраживање је показало да присуство мембранског протеина (SpdC), чија је улога раније била непозната, доприноси заразности ове бактерије. Инхибирањем овог протеина је могуће откривање механизама који доводе до њеног претварања у непожељног становника људског тела.

СЕРИН

aeckel (Хекел), научник који се сматра оснивачем екологије, је 1866. године предложио тада још увек ново, царство Protista, које се и даље користи за класификацију микроорганизама.

ХИСТИДИН

D

Q N Y

Т S

H R

ickettsia је род који обухвата микроорганизме који се по својим карактеристикама налазе на прелазу између вируса и бактерија. Они су облигатни паразити и оно што их разликује од вируса је то што их Беркфелдов филтер (врставоденог филтера) задржава.

38 / СИМБИОЗА

АРГИНИН

K

Душан Лазић

2 ЛИЗИН

ератин, протеин присутан у кожи и њеним дериватима, такође доприноси специфичном коврџавом изгледу длака. Новије истраживање је показало да поред кератина, посебно обликоване ћелије локализоване у одређеним деловима длаке доводе до њене коврџавости код крзна мерино оваца.

Неверовали или да ФЕНИЛАЛАНИН

ТРИПТОФАН

МЕТИОНИН

ИЗОЛЕУЦИН

20

ЛЕУЦИН

ПРОЛИН

ЦИСТЕИН

ВАЛИН ГЛИЦИН

G

АЛАНИН

yri (једнина gyrus) су набори мождане коре који омогућавају повећање њене површине,а самим тим и развијеност когнитивних функција. Недавно су истраживања показала да се у овим наборима код седамдесетогодишњака налазе нове нервне ћелије настале активношћу хипокампуса.

F

lagellum је јако сложена структура која омогужава кретање једноћелијским организмима. Истраживања су показала да се код бактерија, усложњавањем статорског дела базалног тела бича, повећава брзина кретања.

W

olbachia је род грам-негативних бактерија које се врло често могу пронаћи у телима зглавкара и ваљкастих црва. Присуство ових бактерија се такође везује за отпорност инсеката на РНК вирусе. Сматра се да оне представљају најзаступљеније репродуктивне паразите у биосфери.

M

acaca fuscata или јапански макаки је мајмун који припрема храну пре него што је поједе. Научници су приметили да припадници ове врсте мајмуна једући кромпире, пре сваког залогаја умачу комад кромпира у слану воду тиме побољшавајући његов укус.

I

nterstitium или интерстицијум је новооткривени 80. орган у људском телу. Он представља мрежу ткива са просторима у којима се налази течност и окружује скоро све органе тиме омогућавајући њихово повезивање.

L

DL (low density lipoprotein) холестерол, познатији као „лоши“ холестерол, поред своје лоше репутације има огроман значај у транспорту молекула масти кроз ванћелијку воду. Истраживања су показала да постоји ген (PCSK9) чија мутација код одређеног дела људске популације доводи до ниже концентрације „лошег“ холестерола и смањења вероватноће за срчани удар.

P

hotorhabdus luminiscent је биолуминисцентна бактерија због које су инфициране ране војника у америчком грађанском рату сијале. Та бактерија је својим антибиотицима помагала војницима да не буду инфицирани од стране других штетних бактерија и зато се често ова појава називала „анђеоски сјај“.

C

eratoidei је подред са најнеобичнијим врстама риба удичарка. Код њих се јавља екстремни сексуални диморфизам – женке су неколико пута веће од мужјака. Приликом парења мужјак се качи за женку и поред оплодње, долази и до спајања њихових крвотока.

V А

itrea crystallina је врста копнених пужева малих димензија које одликују скоро провидни љуштура и тело.

silidae или грабежнице су у току еволуције стекле способност да мимикријом намаме свој плен – бумбаре. То раде на јако необичан начин – подсећајући својим изгледом на саме бумбаре.

СИМБИОЗА / 39

МОЗАИК

Реакција препоручује Редакција

Прослава Дана науке у Србији 10. јула у Ботаничкој башти „Јевремовац“

И

ове године, Центар за научно-истраживачки рад студената Биолошког факултета у сарадњи са управом Биолошког факултета организује манигестацију поводом Дана науке у Србији која ће се одржати 10. јула у Ботаничкој башти „Јевремовац“.

Трајање манифестације биће од 10 до 18 часова. За ово време улаз у Ботаничку башту биће слободан. Поред занимљивих предавања, током манифестације биће и велики број радионица које се реализују у сарадњи са предавачима Биолошког факултета.

„7. БЕОГРАДСКИ ФЕСТИВАЛ ЕВРОПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ“

И

здавачка кућа Архипелаг, у сарадњи са Домом омладине Београда, организује „7. Београдски фестивал европске књижевности“ од 26. до 29. јуна. Замишљен као недеља врхунске књижевности, овогодишњи фестивал се одвија под слоганом „Најбоље од свега. Најбоље за све.“ Посетиоце на фестивалу очекује узбудљива недеља током које ће бити представљена дела из различитих уметности.

40 / СИМБИОЗА

„БЕЛЕФ 2018“

О

д 22. јуна до 15. јула биће одржан 27. по реду „БЕЛЕФ 2018”, „Београдски, летњи фестивал” на неколико локација у Београду. Концерти класичне и забавне музике, изложбе реномираних уметника, представе зе децу и одралсе само су део програма који ове године доноси „БЕЛЕФ 2018”. Више информација о програму фестивала можете наћи на сајту: danubeogradu.rs

Галерија фотографија са фотоконкурса за најбољу фотографију месеца

1

2

4

6

3

5

7

1- Маргарета Лакушић; 2,9,18 - Нађа Милићевић; 3,14,16 - Вукашин Бјелица; 4,17 - Јелена Спасић; 5 - Ана Прванов; 6,11,12 - Ива Росић; 7 - Милана Ранимировић; 8,15 - Тамара Стојић; 10 - Тамара Тасламан; 13 - Кристина Миљаковић СИМБИОЗА / 41

8

9

10

11

12

13

14

15

16

17

18