INTERVJU
TREBA DA BUDEMO LJUDI JOVO MAKSIĆ, GLUMAC BEOGRADSKOG DRAMSKOG POZORIŠTA
Ja se sećam pred sam pad Krajine, da je mozak govorio da je sve gotovo, da smo mi izdani i ostavljeni na cedilu, i da smo obični pijuni u igri politike, ali mi nismo mogli da živimo sa tim saznanjem. Verovali smo, bez obzira što nam je razum govorio drugačije, da se ipak neće dogoditi ono najgore. Da nije bilo nade, mi ne bismo ni izbeglištvo nakon „Oluje“ preživeli i sve ono kasnije što smo preživeli
RAZGOVARAO: Bojan Munjin
Među mnogim ulogama u posljednje vrijeme, glumite i u vrlo hvaljenoj TV seriji „Kosti“, čija je radnja vezana za Banja Luku, ali koja šire gledano govori o postratnim traumama naših društava u regiji. Rečeno je da je to, nakon svih užasa i patnji, priča o praštanju i pokajanju. Zašto? Jovo Maksić: Te reči, pokajanje i oproštaj, koje su nekada imale veliki
značaj, već su se izlizale, kao i reč patriotizam i svako ih tumači na svoj način. Tako ljudi olako pričaju o praštanju a praštanje nije samo jedna puka reč nego je to veliki i dugi proces, koji traži promenu čitavog čovekovog mentalnog i psihološkog sklopa. To je život koji živimo – to je kao što se kaže, hleb koji moramo pojesti do kore, i pravo značenje te reči shvatimo tek kada se dogode neke velike nesreće, kao što se na Balkanu neprestano događaju. Često puta zatičemo sebe da se iskreno pitamo da li smo zaista oprostili, a kada sretneš tog konkretnog čoveka kojem si trebao da oprostiš, shvatiš da nisi oprostio. To je težak proces, ali bez tog procesa ne znam kako možemo da nastavimo da živimo.
20
žinom oprosta. U tom filmu ja igram lik monaha kome je po samorazumevanju povereno da oprašta. E, kada se on sretne sa nekim ko je izazvao nesreću u njegovom životu, on shvati da nije oprostio nego da i dalje mrzi. Kako je on čovek od vere, ne može sebe da laže i kreće njegova unutrašnja borba: „Bože kako da oprostim?“ U tom filmu zapravo dete, kao nevino biće, pobudi oproštaj u tom čoveku i isceli ga. Oproštaj je velika katarza i skidanja ogromnog tereta mržnje sa čoveka. I u „Kostima“ smo se bavili time da je oprost težak proces, ali nakon kojeg u čovekovoj duši dolazi stanje velike sreće. Proces praštanja podrazumeva mnoga odricanja od samoga sebe. Ali odricanje je i puno širi proces. Mnogo čega nam je danas prijemčivo; mi živimo u veku u kome nam je sve dostupno i u gradu gde nam je sve na dohvat ruke – a ništa ne stižemo. U svemu tome izgubili smo sebe ali, kao što kaže ona pesma – treba da budemo ljudi. Rekli ste da vam je u ovoj seriji bilo lako igrati ulogu Koste Govoruše, jer je sva mračna stvarnost, od vašeg izbjeglištva nakon „Oluje“ i kasnije, prošla kroz vašu nutrinu. Kako funkcionira spoj života i umjetnosti u jednom glumcu? Jovo Maksić: Po meni, umetnost i život su spojeni i tu ne postoji neka
teorija koja bi to mogla valjano da objasni. Svako od nas glumaca doživljava taj spoj na svoj način. Što se mene tiče, kada glumim tu ne sme ništa da bude isprogramirano nego se u mojoj igri mora stvoriti život. Moje životno iskustvo može tom životu na pozornici ili na filmu samo dati snagu. Ako je bilo
2021
Kolika je težina oprosta? Jovo Maksić: Pre serije „Kosti“ radili smo film „Isceljenje“ koji se bavi te-
maj
Glumac Beogradskog dramskog pozorišta, Jovo Maksić, morao je pojesti kruh sa sedam kora da bi danas bio ono što jeste. I na pozornici i u životu. Rodom iz sela Plavno pored Knina, nakon „Oluje“ je postao izbjeglica i umjesto da živi godine bezbrižne mladosti, morao se nositi s mnogim ožiljcima na duši i mukotrpno se probijati, ne znajući što mu donosi budućnost i nova sredina. Trebale su proći mnoge godine da bi Jovo Maksić postao hvaljeni i traženi glumac i trebalo je progutati mnoga iskušenja da bi ovaj čovjek prostodušnog pogleda stekao elementarnu mudrost o životu, koja u današnjim hirovitim prilikama mnogima od nas kao pijesak promiče kroz prste.
