SLOBODANKA STUPAR STEPENICE III
Gradska galerija savremene umetnosti Smederevo Muzej u Smederevu
Jelena Stojanović
Performativne topografije liminalnog
(O prostorno-zvučnim instalacijama fotografskih zabeleški Slobodanke Stupar)
(Bonn)
Pre nekoliko ( šest ili sedam… ?) godina Slobodanka Stupar je prilikom svojih poseta većim i manjim evropskim i lokalnim umetničkim muzejima i galerijama započela da beleži fotografskim aparatom delove njihove arhitekture. Prirodno privučena, ali bez neke posebne namere tada, počela je da beleži ulaze, stepeništa, hodnike, tačnije one delove muzejskih gradjevina koji definišu, uokviruju granice, rubove, obrede prolaska: ulaz (u muzejsku ustanovu) i izlaz (iz svakodnevice), prelaz (iz jednog dela gradjevine u drugi), stepenice (silaska ili uzlaza), hodnike, sve one gradjevinske delove koji povezuju i razdvajaju, stvarno i fiktivno, spolja i unutra….
U nekom trenutku su se ove svojevrsne fotografske topografije usložile, dovele do odredjene materijalne i prostorne artikulacije, do izložbene instalacije kakva je zaživela u Nišu, Kruševcu, u Smederevu, sad.
Veoma važno u tom procesu svojevrsne materijalizacije zabeleženog jeste da su odabrani foto-predlošci štampani direktno na metalu, aluminijum-alubondu debljine 4 ml. Ovo otiskivanje na metalu kao da ukida (izvrće, problematizuje) dvodimenzionalnu datost podloge. Tako otisnuti foto predlošci, uvek u množini, su upakovani, složeni sledeći taktiku ukrštanja, uvrtanja, zajedno sa pažljivo konstruisanom kombinacijom zvučnih izvora raznorodnog porekla (sintetičnim, dokumentarnim) u jednu prostornu instalaciju.
BONN, 2016. digital print na alubondu, 3x 80 x 105 cm
(Kolumba)
Muzejski, galerijski prostor je pre svega performativan prostor. Uspostavljen kao deo ceremonijala, tačnije ceremonije obreda prelaska na umetničko tlo i privodjenja subjekta umetnosti, je od početka tako zamišljen i na taj način dela negde od francuske revolucije i uvođenja režima sekularnosti koji je tada nasilno izmestio ceremonijal božanskog u korist sekularno Umetničkog. Javni umetnički muzeji koji nastaju u tom društvenom i političkom preokretu su od početka određeni kao hramovi umetnosti, gde je teška dostupnost (skoro po pravilu, muzeji se osnivaju daleko van centra) kao i uobičajena ceremonijalna poseta (kao svakom hramu), nedeljom i praznicima sastavan i važan deo tog obreda. Stoga je na samom početku pored zahteva za prihvatljivim, lepim ponašanjem (lepo ponašanje za lepu umetnost) bila sankcionisana i odeća za posetioce, odgovarajuća takvom ceremonijalnom činu, činu ulaska u umetnost.
Nekako najvažniji element, osnovni preduslov koji odredjuje performativnost muzejske i galerijske ustanove od početka je arhitektura, arhitektonski okvir. Arhitektura uvodi, obrazlaže, podvlači, uokviruje ulogu muzejske ustanove nužno, u (neo) klasičnom ključu. Neoklasicistička arhitektura jasno uočljiva, vidljiva izdaleka dela, legitimizuje ceo poduhvat ali istovremeno i sankcioniše politički prevrat retorikom demokratije, prisutnosti javnosti. I to je možda ključno, muzeji ne samo da su izmestili religiozno već su sasvim nedvosmisleno izmeštanjem religioznog u arhitekturi hrama uspostavili javnost, demokratiju kao osnovni princip upotrebe umetnosti, umetničkog. Muzeji i umetnost u njima su od početka javno delali kao zalog demokratije, kao javni zalog demokratije. Ili zalog demokratije javnosti, materijalizovana potvrda političkih proklamacija novog režima, gde je demokratija, definisana kao sloboda i (bratska) jednakost zagarantovana za sve, isto onako kao što je javno obelodanjen pristup umetnosti.
Nedvosmisleno, sasvim odredjeno i bez ostatka.
KOLUMBA 1, 2016. digital print na alubondu, 140 x 100 cm
KOLUMBA 2 2016. digital print na alubondu, 140 x 100 cm
KOLUMBA 3, 2016. digital print na alubondu, 140 x 100 cm
KOLUMBA 4, 5, 6 2016. digital print na alubondu, 3x 70 x 50 cm
KOLUMBA 7, 8, 9, 2016. digital print na alubondu, 3x 70 x 50 cm
(Caixa)
Kasnije, retorika modernizma je isti zahtev performativne političke demokratičnosti u vidu javne potrošnje umetnosti za sve u muzejskim ustanovama pre svega u većim urbanim celinama, reformulisala kroz naizgled drugačije arhitektonske okvire, kroz novu graditeljsku semantiku, gde je neoklasična dekorativnost, retorika antičkog ekscesa izmeštena u korist retorike “ukras je zločin” i naoko stroge funkcionalnosti, kao što su na primer zdanja koja su privukla pažnju Slobodanke Stupar.
Ipak, na njenim foto-zabeleškama ovi delovi sve dok podvlače svoju pripadnost modernističkoj retorici što se prepoznaje u dominantnoj linearnosti motiva (bez ukrasa), kao da istovremeno gube fizičko utemeljenje, prostornu logiku ispred pozadi, poigravaju se statikom, udvajaju se rastaču, izazivaju vrtoglavicu. Ukratko, kao da problematizuju funkcionalnost u korist performativnosti.
Kao što je već pomenuto, najvažniji deo muzejske performativnost čini obred prolaza. Obred prolaza (rite de passage) kako je to svojevremeno obrazložio etnograf Arnold van Genep (Arnold van Gennep) je ritual koji beleži svaku promenu subjekta, od promene mesta u najširem smislu kao što su društvena, starosna, politička, ekonomska, sve do posebnih. Takođe s jedne strane su to ili trajne promene koja ostaju, postaju stalne ili pak promene koja se ponavljaju. Osnovna odlika je kulturno priznanje, ritual obezbeđuje subjektu kulturno i javno priznanje (unapred određeno mesto u vladajućoj društvenoj hijerarhiji).
Van Genep je pokazao da su svi obredi prelaza ili tranzicije obeleženi trima fazama: odvajanjem, granicom (limen latinski prag), i otelovljenjem (integracijom). Za razliku od prve dve faze, odvajanja koga odlikuje simbolično odvajanje subjekta od date (fiksne) društvene strukture ili određenog skupa kulturnih uslovljenosti, ili pak završne faze, otelovljenja čime se prelaz konačno utvrdjuje i okončava, svakako najzanimljivija je srednja, liminalna koja najduže traje. Ovu fazu odlikuje pre svega neodređenost, nedovršenost i dvosmislenost, jer se subjekt nalazi u kulturnoj stvarnosti kroz koju prolazi a koja ima vrlo malo ili ništa od prošlog još manje od dolazećeg. Stoga su odredjenja subjekta liminalnog (liminalne personae ili subjekta na pragu) nužno nejasne, jer stanje kom je podrvrgnuto izbegava svaku čvrstu klasifikaciju. Subjekt prolazi kroz mrežu klasifikacija pokušavajući da se pozicionira, nadje svoje mesto u kulturnom prostoru.
Liminalnost ima važnu ulogu u performativnoj učinkovitosti muzejskih ustanova. I ne samo. Tako je svojevremeno Kerol Dankan (Carol Duncan) pisala o muzejskoj posetiteljki kao dramatis personae. Kao o subjektu koji je u muzejskoj ustanovi, delom zbog uspostavljenih mehanizama zabrana, kontrole uvek u saglasju sa već pomenutim arhitektonskim okvirom, od trenutka stupanja u muzejsku ustanovu u nekom stanju izmedju. Doslovno i metaforično. Gotovo nesvesno ponesena dramaturgijom ustanove sjedinjuje se sa osnovnom idejom, kulturnim i političkim programom svake muzejske ustanove koji nikad nije neutralan…
CAIXA 2016. digital print na alubondu, 9x 80 x 80 cm
(Wallraf Richartz)
Što podseća da liminalnost ima i mnogo šire i mnogo važnije značenje u formiranju subjekta, kako nas ovi radovi Slobodanke Stupar podsećaju. Što prizivaju. Prazni, napušteni prostori gde možda tek ponegde promiče po neka senka. Liminalno i subjekt liminalnog nije ni tamo, ni ovde…. U iščekivanju kako je to Viktor Tarner (Victor Turner) objašnjvao. Izmedju pozicija koje su pravno, običajno, ceremonijalno propisane i prihvaćene. Bez priznatih obeležja, subjekt liminalnog je bez društvenog statusa, pripadnosti, društvene uloge, sveden na (društveno, ali i egzistencijalno) bezobličnu masu koja čeka da bude određena.
Stoga iako su otisnute fotografije jasno izdvojene u tematske celine po mestu nastanka (Caixa, MoCA Athens, Bonn, Walraf Richartz..) pažljivim i promišljenim uklapanjem, umnožavanjem, poigravanjem simetrijama izabranih motiva, njihovim rotiranjem unutar svake celine problematizuju sam čin prelaska koje te ustanove zagovaraju. I ne samo. Foto-zabeleške koje sklapa Slobodanka Stupar u neočekivane (vrtoglave) celine svojom skoro monohromnošću (strogošću?), kao i izborom sekvenci koje se poigravaju poreklom (koja ustanova, koji deo) uz vrtoglavo umnožavanje normala, kosih, upravnih (uspravnih), iskrikrivljenih, se poigravaju s njom. Brišu njihovu posebnost. Podvlače ono zajedničko za sve…
WALLRAF RICHARTZ, 2016. digital print na alubondu, 6x 105 x 80 cm
(MoCA Athens)
Isto tako, taktika koju Slobodanka Stupar koristi dodavanjem zvuka, stvaranjem zvučnog okružja kao sastavnog dela rada (instalacije) čini se veoma važnim. Zvuk u muzejskim ustanovama gotovo da ne postoji, ono što je sveprisutno I što dominira jeste gotovo religiozna tišina kao prirodni pratioc, prirodni uslov liminalnog.
Zvuk u kombinaciji sa foto-beleškama arhitektonskih elemenata dodatno problematizuje uslovnost uslovljenost liminalnog. Svaka nova instalacija ovih radova, reklo bi se otvara niz novih pitanja, drugačije reaguje u prostoru u kom je izložena. Radovi menjaju svoje značenje zavisno od galerije, muzejske ustanove u kojoj su izloženi.
Na koji način, kako se u ovom slučaju, u galeriji savremene umetnosti muzeja grada u Smederevu, otvaraju pitanja, problematizuje osnovna datost liminalnog?
MOCA ATHENS, 2016. digital print na alubondu, 4x 105 x 80 cmSLOBODANKA STUPAR
Diplomirala unutrašnju arhitekturu grafiku na FPU u Beogradu, magistrirala grafiku na FLU Univerziteta u Beogradu specijalizirala grafiku na Školi lepih umetnosti u Atini.
Izlagala na preko 50 samostalnih izlozbi u Beogradu, Zagrebu, Dubrovniku, Novom Sadu, Zrenjaninu, Nišu, Krusevacu, Kelnu, Atini, Solunu, Edinburgu, Beču, Minhenu, Vitenu.
Učestvovala na velikom broju grupnih izložbi brojnim umetnickim projekima u zemlji i inostranstvu.
Dobitnik je više nagrada i priznanja u zemlji i inostranstvu: Nagrada za grafiku Oktobarskog salona Beograda i Nagrada za skulpturu Likovne kolonije Željazara Sisak 1987.; Nagrada 1. Mediteranskog bijenala grafičke umetnosti, Ag. Nikolaos, Grčka 1988.; Otkupna nagrada Sveučilišne knjižnice na Zagrebačkoj izložbi jugoslovenskog crteža 1989.; Velika Nagrada 9. Internacionalnog trijenala grafike u Frehenu 1991.; Nagrada na Bijenalu suva igla Užice 1993.; Otkupna nagrada Narodnog muzeja na Beogradskom internacionalnom bijenalu grafike 1997.; Fotowettbewerb Award 1999. Štutgart 2000.
Dela u muzejima i javnim kolekcijama: MSUB, Muzej grada, Muzej Zepter i Narodni muzej u Beogradu, Ludwig muzej Keln, MSUV, Novi Sad, muzeji Krusevac, Kraljevo i Vranje, Galerija savremene likovne umetnosti Niš, Nacionalna pinakoteka Pirej, Grčka, Savremena Galerija Zrenjanin, Zbirka Nacionalne Sveučilišne knjižnice Zagreb, zbirka Galerije Lazar Vozarevic, Sremska Mitrovica, Grafička zbirka Frechen, Nemačka, Muzej međunarodne savremene grafike Fredrikstad, Norveška, zbirka Grafičkog kolektiva Beograd, zbirke kolonija Sisak, Poreč, Tuzla, Sopoćani dr. kao u brojnim privatnim zbirkama u zemlji inostranstvu.
• http://issuu.com/slobodankastupar/docs/slobodanka_stupar__from_object_to_c_0a07ad2d69188b/1
• http://vimeo.com/19605346
• http://vimeo.com/65411794
• http://www.wooloo.org/slobodankastupar
• https://vimeo.com/195823623
• http://issuu.com/slobodankastupar/docs/slobodanka_stupar__from_object_to_c_0a07ad2d69188b/1
• http://vimeo.com/65403197
Izdavač: Muzej u Smederevu, Omladinska 4, 11300 Smederevo, Tel/faks: +381 26 4622 138, info@mus.org.rs
Kustos: Mr Nataša Radosavljević Kuzmanović
Tekst: Jelena Stojanović
Dizajn: Isidora M. Nikolić
Fotografije: Slobodanka Stupar
Štampa: New press
Tiraž: 300
Organizacija izložbe: Galerija savremene umetnosti Smederevo, Trg Republike 5, 11300 Smederevo, Tel: +381 26 614 595, galerija@mus.org.rs
Umetnički savet: Dr Radoš Antonijević, Milan Marković, Mr Branislav Nikolić, Una Popović Marko Crnobrnja
Tehnička postavka: Marko Lazić
Trajanje izložbe od 14.11. do 04.12.2018. godine
