Dr sc. Dragana Daruši
•
Hans Selye (Hans Seli), kanadski lekar mađarskog porekla, 1936. godine prvi uveo pojam stresa ( STRESS- reč engleskog porekla znači pritisak (naprezanje, napregnutost)
•
stres je definisao kao “sumu ukupnog trošenja organizma tokom njegovog životnog veka”, Seli ističe da je stres svaki zahtev za novim prilagođavanjem koji sredina postavlja organizmu, i kao definiciju stresa postavlja tvrdnju “stres je nespecifičan odgovor tela na svaki zahtev za promenom“.
STRES, STANJE U TRENDU, NEIZOSTAVNI DEO SVAKODNEVNICE u kriznoj situaciji sadrţi: Stresnu situaciju ili stresor koji u uţem smislu označava reakciju organizmu na delovanje stresora. Reakciju na stresnu situaciju nastaje kada organizam ne uspeva da upravlja stresom, odbrambeni mehanizmi organizma slabe i javljaju se simptomi i znaci posledice dejstva stresora.
Savremena istraţivanja procenjuju se da više od 75% bolesti za osnovu ima stres.
Stresor osoba doživljava kao zahtev kojem ne može da udovolji. Stres se definiše kao stanje mobilisanosti psihofizičkih podsistema organizma. Stres je unutrašnje, subjektivno, intrapsihičko stanje koje predstavlja fiziološku i psihološku reakciju čoveka na stresor, odnosno stresni događaj koji remeti njegovu ravnoteţu.
Razlikujemo dve kategorije stresa: Akutni stres: karakteriše doživljaj naglo nastale intenzivne emocionalne patnje. Osoba je “opsednuta” istim mislima, nervozna, napeta, uznemirena, sniţene koncentacije, sve moţe biti praćeno preteranim konzumiranjem alkohola, kafe i cigareta. Ovo stanje se odraţava na kvalitet ţivota, odnose sa drugima, loš san, a ukoliko se status hitno ne stabilizuje prelazi u hroničan oblik stresa.
Hronični stres: se prepoznaje po opsesivno-kompulsivnom radu i van radnog vremena, osoba je stalno aktivna i pati od hroničnog nedostatka vremena, manjka motivacije, osoba ne moţe da se opusti, uočljivi su iritabilnost, negativizam i cinizam, preterano kritična prema drugima, impulsivno ponašanje, nesanica, eventualno intenzivira konzumiranje alkohola, droge, često samoinicijativno koristi tablete za smirenje ili upraţnjava "mehanički" seks, vrlo brzo razvija toleranciju na sve pomenuto. Uočljiv je duţi oporavak od bolesti, čak i od bezazlenih kao što je prehlada. Ključna razlika od akutne forme stresa je da hronično stanje stresa karakteriše odsustvo emocionalne patnje.
Osoba vremenom razvija toleranciju na manifestacije akutnog stresa (navikava se, ignoriše ih ili negira). Pošto stres u velikoj meri odvlači energiju, osoba se postepeno emocionalno distancira od drugih ljudi, izbegava intimne socijalne kontakte i intimne seksualne odnose. Sve teţe pronalazi zadovoljstvo u svakodnevnim aktivnostima u sadašnjosti, fokusirajući se na ciljeve u budućnosti. Tipično razmišljanje osobe u stanju hroničnog stresa je: "Dok završim još ovo…....."
Ukoliko se ne preduzmu interventne mere savladavanja stresnih situacija vrlo brzo dolazi do fizičkog kolapsa.
Reč "stres" u svakodnevnoj komunikaciji, je pojam koji se koristi u najmanje tri značenja, od kojih svako ima svoju ulogu:
Stres kao "stresor", podražaj koji uzrokuje psihološku ili biološku tenziju, tj. poremećaj homeostaze, po poreklu moţe biti spoljašnji (ratne traume, problemi na poslu..), unutrašnji poput teskobe, briga, neispunjenih očekivanja;
Stres kao "distres", subjektivni osećaj anksioznosti, još su stari Grci pojam unutrašnjeg nemira poistovećivali s bolešću;
Stres kao "biološki odgovor“ su naučnici objektivizirali kao postojanje merljivih i predvidljivih fizioloških efekata koje uzrokuje stres, odnosno distres ( stres se moţe opisati opservacijom predviđenih promena u brzini pulsa, krvnom pritisku, koncentraciji raznih hormona, reaktivnosti imunološkog sistema, i ostalih fizioloških parametara).
Prema vrsti stresogenih faktora razlikujemo: Fizički stres: izazvan je mehaničkim i fizičkim dejstvom u okolini organizma (udari, potresi, nagla promjena temperature, buka...); Biološki stres: izazvan je biološkim i fiziološkim činiocima (povrede, gubitak tečnosti, toksični i infektivni agensi, gladovanje, poremećaji biološkog ritma itd. Psihološki stres: izazvan je iznenadnim i neočekivanim ţivotnim događajima, opasnim situacijama, konfliktima itd. Socijalni stres: Izazvan je činiocima socijalne prirode-nagle društvene promene, socijalne krize, revolucije, interpersonalni sukobi, pljačke, progoni, ratovi itd. Psiho-socijalni stres: termin objedinjuje psihološku i socijalnu komponentu stresa imajući pri tom u vidu da se one najčešće javljaju zajedno.
Prema životnim situacijama u kojima nastaje:
Životni stresovi: uzrok događaji u svakodnevnom ţivotu ili situacijama. Profesionalni stresovi - vezuju se za nezaposlenost, socioekonomski status... Razvojni stresovi - vezuju se za ţivotne krize i određene periode u čovekovom ţivotu npr. polazak u školu, pubertet, adolescencija, zaposlenje, stupanje u brak, razvod, odlazak u penziju, gubitak bliske osobe. Akcidentalni stresovi - vezuju se za vanredne situacije ili iznenadne događaje: elementarne nepogode, saobraćajne udese, havarije, smrt u porodici i sl.
Interpretacija stresora
Pretnja - anticipatorni strah pred situacijom koja potencijalno ugroţava posebno značajne vrednosti. Gubitak – kada je već šteta učinjena, a osoba se suočava sa posledicama gubitka (bliske osobe, zdravlja, telesno oštećenje, materijalnih vrednosti,..). Izazov- prijatan ţivotni događaj, iznenadni veliki uspeh, napredak, a osoba se ne oseća spremno da izađe na kraj sa novim zahtevima.
Stres i homeostaza
Stres započinje već s mislima ili emocijama. S izuzetkom određenih situacija (rast i razvojni procesi), ljudski organizam uglavnom nastoji održati stanje “ Unutrašnje ravnoteže" svojih fizioloških procesa, koje nazivamo homeostazom. Narušavanje homeostaze se dešava u emotivnoj i biološkoj sferi date osobe. Tokom stresa ubrzavaju se srčani ritam i disanje, šire zenice, napreţu se mišići, potom se oslobođena glukoza deponuje u jetri i mišićima. Istovremeno dolazi do aktivacije pankreasa, produkcije inzulina i glukagona, kako bi se sada hiperaktivne ćelije organizma opskrbile.
U početku organizam teţi pokušaju miroljubivog koegzistiranja s toksičnim stimulusom, što se u tom slučaju naziva “sintoksičnom reakcijom". U drugom obliku organizam se takođe moţe agresivno braniti od uticaja stresora, kada govorimo o "katatoksičnoj reakciji".
Ukupno dejstvo stresa na organizam najbolje se može objasniti na modelu opšteg adaptacionog sindroma (General Adaptation Syndrome, GAS), čiji je tvorac Hans Selye, a koji sadrţi tri faze: Faza alarma: uključuje se klasičan "fight or flight" odgovor organizma na doţivljenu pretnju. Stresor (fizički ili psihički) narušava homeostazu organizma, što za posledicu ima niz fizioloških i psiholoških promena (pojačanu adrenalinsku sekrecije, ubrzanje pulsa, povišenje krvnog pritiska), koje dovode do psihičke tenzije i nagona za uklanjanjem pretnje. U slučaju telesne povrede, dolazi i do upalnih procesa što inicira ubrzan metabolizam i pojačanu hemokoncentraciju;
Faza rezistencije: nakon završetka faze alarma organizam teži smirivanju i kontroli promene koje su nastale tokom prve faze (npr. adrenalin glukokortikoidni hormoni i ostali fiziološki procesi dovode do ublaţivanja upale, ubrzanja anaboličkih procesa i hemodilucije). U polju psihičkih reakcija dolazi do suočavanja sa stresorom i pokušaja uspostavljanja modela koegzistencije. Ukoliko se ova faza nastavi u duţem vremenskom intervalu bez povratka u stanje homeostaze, razviće se treća, poslednja faza; Faza iscrpljenosti: stresor perzistira unutar organizma, štetno deluje, bez obzira na sve pokušaje njegove eliminacije, odnosno aktivnog suočavanja i koegzistencije. Konačno dolazi do deplecije vitalnih kapaciteta organizma, što za organizam moţe značiti disfunkcionalnost, bolest, pa čak i smrt.
Ukoliko stresor naruši stabilnost organizma aktiviraju se određeni fiziološki mehanizmi koji se opiru ovakvoj promeni, a koji prema Cohenu i sar., uglavnom deluje na sledeće načine:
uključivanjem hipotalamičko/hipofizno/adrenalne (HPA) osovine i lučenjem stresogenih hormona (kortizola);
direktnim fiziološkim vezama između centralnog nervnog i imunološkog sistema;
humoralno indukovanim promenama u nervnom sistemu, koje dovode do pojačane aktivacije pojedinih organskih sistema.
U stresu dolazi do prekomerne aktivnosti Osovine hipotalamus-hipofiza-kora nadbubrežne žlezde što ostavlja snaţne posledice na funkciju štitne ţlezde i jajnika i sledstvene disfunkcije. Paralelno dolazi do pojačanog lučenja CRF (corticotropin realising factor) – hormona, koji će naterati hipofizu da stimuliše koru nadbubrežne žlezde, hipotamus utiče na hipofizu koja pojačano luči i prolaktin, koji ima snaţno inhibirajuće dejstvo na produkciju TSH, (tireotropin) hormona koji reguliše pravilnu funkciju štitne ţlezde, remeti izlučivanje GnRH (gonadotropin realising hormon) hormona koji reguliše kontrolu izlučivanja FSH (folikulostimulirajući hormon) i LH (luteinizirajući hormon), hormona koji su odgovorni za pravilnu funkciju jajnika, tako u zajedničkoj sprezi lančano izazivaju disfunkciju navedene osovine.
Osim delovanja na produkciju gonadotropnog hormona (GnRH), prolaktin remeti ciklično Izlučivanje FSH i LH, neophodnih za pravilnu ovulaciju, a na takav način onemogućava pravilnu funkciju žutog tela jajnika. Rezultat ovakvog delovanja prolaktina nije samo izostanak ovulacije, nego i nepravilna funkcija jajnika, neravnoteža između estrogena i progesterona, niz nepravilnosti menstrualnog ciklusa (npr. pred- i postmenstrualni spotting - oskudno smeđkasto krvarenje prije i nakon menstruacije, mastopatija, PMS i sl).
Ukoliko je naš organizam izloţen prevelikom ili predugom stres, centri u mozgu postaju zagušeni neugodnim porukama koje prenose hormoni stresa, nastaje manjak neurotransmitera serotonina, noraderenalina i dopamina, koji su odgovorni za naše opšte dobro stanje. Serotonin (5-HT) je odgovoran za osećaj spokoja i zaštićenosti, ţivotnog optimizma, i omogućava zdravo spavanje. Zajedno s melatoninom reguliše "biološki sat", koji odrţava normalan ritam budnosti i sna. Defektan serotoninski sastav je povezan s nesanicom, pospanošću i umorom tokom dana, kao i uznemirenošću i strahom. Najznačajnija uloga noradrenalina je davanje energije, volje, elana i motivacije, a bez dovoljnih količina noradrenalina osećamo se umorno, tromo, osoba se pasivizira i postaje nezainteresovana. Učinak dopamina blisko je povezan s endorfinima, supstancama vaţnim za smanjenje osjećanja bola. Kod niskog nivoa dopamina, gubi se osjećaj ugodnosti, prijatnosti, a prag osjetljivosti za bol postaje niţi.
Istraţivanja su utvrdila da sedam od deset ljudi smatra svoj ţivot stresnim. Za razliku od naših predaka, čiji je stres bio pre svega telesne prirode, stres 21. veka je uglavnom mentalni i emocionalni. Još pre deset godina Svetska zdravstvena organizacija (WHO) je proglasila stres na radnom mestu svetskom epidemijom. Od tada se stres na poslu, zbog produbljene globalne krize i nezaposlenosti, još više povećao.
Burn out sindrom označava stanje potpune emocionalne iscrpljenosti zbog preteranog, a uzaludnog zalaganja na poslu. Izgaranje na poslu slično je sindromu hroničnog umora, ali pritom se menja i stav prema poslu, što za umor nije karakteristično. Jedan od najčešćih uzroka stresa na radnom mestu, predstavljaju loši međuljudski odnosi, zbog njih se opisuje i pojam mobbing, koji označava psihoteror na radnom mjestu.
Stres i zdravlje Pored navedenih, bihejvioralni mehanizmi odgovora na stres takođe mogu povećati rizik oboljevanja od raznih bolesti, i to najčešće kroz oblike ponašanja koji imaju štetne posledice po zdravlje, kao što su povećano konzumiranje masnoća i ugljenih hidrata, prekomerno pušenje, manjak sna, smanjenje fizičke aktivnosti, zloupotreba droga i alkohola.
Aktivirani psihološki mehanizmi mogu biti dvojaki:
prvo, negativna razmišljanja o sebi i svojoj okolini mogu povećati rizik razvoja različitih oblika psihopatologije, uključujući depresiju i anksioznost;
drugo, pod utjecajem stresa, kognitivni i socijalni faktori mogu uticati na percepciju osobe tako da ona samu sebe vidi kao bolesnu i manje vrednu. Takođe, u stresnim situacijama somatske senzacije, koje bi inače ostale nezapaţene, mogu biti doţivljene kao patološki simptomi.
Osobe izloţene stresovima su manje zdravstveno funkcionalne od ostalih. Ciljane studije u posljednjih desetak godina sve više dovode stres u vezu sa sistemskim i autoimunim poremećajima (npr. multipla skleroza, posebno maligna oboljenja, imunideficitna stanja, koronarna bolest, ulkusna bolest, Chronova bolest, psorijaza, diabetes mellitus, reumatoidni artritis, i dr.) Tokom procene mora se uzeti u obzir da na rezultate ovakvih istraţivanja moţe uticati čitav niz varijabli kao što su svojstva stresora (intenzitet, trajanje, nepredvidljivost, učestalost) i karakteristike same osobe koja doţivljava stres (opšte zdravstveno i nutritivno stanje, ţivotna dob, pol, genetske karakteristike, prethodno iskustvo, ličnosne karakteristike i tip ličnosti, socioekonomski faktori).
Psihoneuroimunologija Temelji ove nauke datiraju od kasnih sedamdesetih godina prošlog veka. Interdisciplinarna istraţivanja u proteklih 20 godina su pokazala kako se imunoregulacijski procesi odvijaju pod kontrolom mozga i obrnuto, i kako imunološki sistem utiče na nervne i hormonske funkcije, te sledstveno i na ponašanje.
Interakcija ovih sistema temelji se na komunikacijskoj mreţi zajedničkih signalinih molekula. Nervni završeci direktno inervišu limfne organe i u tesnoj su vezi sa ćelijama Imunološkog sistema.
Na površini leukocita nalaze se receptori za neurotransmitere, hormone, neuropeptide koji deluju imunoregulacijski. Kortizol je konačni produkt aktivnosti osovine hipotalamushipofiza-kora nadbubrega. Citokini, oslobođeni iz aktiviranih ćelija, pojačavaju njen rad, a putem svojih receptora u mozgu citokini djeluju na oslobađanje neurotransmitera i neuropeptida, i na taj način menjanju oblike ponašanja.
Nadalje, imunološke funcije podležu cirkadijalnim ritmovima Unutar fizioloških granica, i rezultati zavise i od doba dana kada se vrši ispitivanje. Veće promene pojedinih imunoloških funkcija ne znače uvek i veću podložnost bolestima. Tokom istraţivanja teško je naći kontrolnu referentnu grupu koja nije "pod stresom" bilo koje vrste. Ograničenje predstavlja i činjenica da po pravilu radimo samo sa ćelijama i sastojcima krvi periferne cirkulacije. Za sada ne postoji dogovor autoriteta u ovoj oblasti o tome kako I koje imunološke parametre treba testirati u psihoneuroimunološkim istraživanjima !!!
Imunomodulacijsko djelovanje stresa kod ljudi istraţivano u sledećim situacijama:
akutnih stresora koje donosi život (npr. skakanje padobranom, neispavanost, ispiti, prizemljenje svemirskih letjelica, ) ili eksperimentalno izazvanim akutnim stresorima (npr. rešavanje matematičkih zadataka, zagonetki, javni nastupi i govori, izlaganje buci, električnom udaru, hirurške intervencije i sl).
U oba slučaja su utvrđene promene imunoloških parametara (npr. povišene vrednosti leukocita npr. Ustanovljeno je da i blagi psihološki stres takođe izaziva porast nekih razvojnih oblika ovih ćelija, dok druge ćelije imunološkog odgovora ostaju nepromenjene (ukupni T i Th limfociti). Sposobnost limfocita da proliferiraju in vitro, dakle adekvatno odgovore na stimulaciju antigenom, najčešće je suprimirana u različitim modelima akutnog stresa.
Stres tokom ispita umanjuje proizvodnju citokina, interferona gama, vaţnog u odbrani od virusa, te suprimira ćelijski imunitet, što rezultira porastom titra antitela na neke viruse. Istraţivanja su ukazala na povećani rizik razvoja virusnih infekcija gornjih respiratornih puteva nakon stresa ili u porodicama sa nesređenim ţivotnim situacijama. Stres je usko povezan s rekurentnim infekcijama herpesvirusom, što se moţe objasniti time da stres suprimira ćelijski imunitet koji u normalnim uslovima odrţava kontrolu nad latentnim virusom.
Najvažnije posledice stresa
1. Imunosupresivno dejstvo (dovodi do pada broja granulocita, T i B Limfocita u cirkulaciji, slabi urođeni i ćelijski imunitet). 2. Podstiče razvoj i širenje raka: kancerogene ćelije opstaju “zahvaljujući” lučenju adrenalina, što su dokazala eksperimentalna istraţivanja na Univerzitetu Vejk Forest na miševima koji u stresu (miševi su izlagani mirisu predatora) nisu adekvatno reagovali na lekove. 3. Visoka koncentracija kortizola inicira depresiju, hipertenziju, osteoporozu i metaboličkog sindroma X (visceralna debljina, rezistencija na insulin, dislipidemiju, poremećaj koagulacije i hipertenziju), poremećaj metabolizma ugljenih hidrata i masti.
4. Smanjenje moždane mase: naučnici Univerziteta Jejl ustanovili su da stresne situacije, (npr. razvod, otpuštanje s posla), mogu izazvati redukciju sive mase u delovima mozga zaduţenim za osećanja i fiziološke funkcije. Oni upozoravaju da promene u sivoj masi mogu biti uvod u buduće psihičke probleme i duševne bolesti. 5. Izaziva prerano starenje dece: istraţivanje u okviru koga je praćeno 236 dece u Engleskoj I Velsu, uzrasta od 5 do 10 godina dokazalo je da dugotrajna izloţenost nasilju u detinjstvu moţe da izazove prevremeno starenje ćelija. Deca koja su bila izloţena zlostavljanju ili bili očevici nasilja, imala su kraće telomere krajeve hromozoma), što je znak da brţe stare.
6. Stres može da utiče na gene potomaka: istraţivanje Univerziteta u Kembridţu otkrilo je da se efekti stresa na gene mogu prenositi s generacije na generaciju. Smatra se da određene promene na genima, nastale pod uticajem spoljnih faktora kao što je stres, nestaju u sledećoj generaciji, ali najnovija istraţivanja potvrđuju da se neka zadrţavaju pa čak i ispoljavaju u sledećem pokoljenju. 7. Podstiče pojavu simptoma depresije: studija Američkog Nacionalnog instituta za mentalno zdravlje, sprovedena na miševima dokazala je da stres usled izlaganja mirisu predatora moţe da izazove depresivne oblike ponašanja. Ţivotinje su prestajale su da plivaju u plastičnom cilindru, a počinjale su da jedu tek posle duţeg vremena.
8. Povećava rizik od hroničnih bolesti: osim samog stresa, na zdravlje utiče i način na koji čovek reaguje na njega, istraţivanja Univerziteta u Pensilvaniji, pokazala su da su ljudi koji su pod uticajem stresa bili uznemireniji i anksiozniji deset godina kasnije češće obolevali od hroničnih bolesti, najčešće srca, koštano mišićnog sistema kao npr. artritis.
9. Povećava rizik od moždanog udara: studije Univerzitetske bolnice San Karlos u Madridu dokazala su da ljudi koji su stalno napeti izloţeni su većem riziku od moţdanog udara nego njihovi opušteniji vršnjaci. Stručnjaci ističu da su ličnosti tipa A, karakteristične po tome što su stalno u pokretu, brzo hodaju i brzo jedu, pate od hroničnog nedostatka vremena, nestrpljivi su i sl., nezavisno od pola, izloţeni su većoj opasnosti od moţdanog udara.
10. Povećava rizik od infarkta: anksioznost i stres povećavaju rizik od infarkta za 27 odsto - isti efekat na srce ima i pet popušenih cigareta dnevno. Istraţivač Medicinskog centra Univerziteta Kolumbija Safija Ričardson ističe da je za zdravlje srca najvaţnije da se čovek dobro oseća i da sve što doprinosi smanjenju stresa doprinosi i zdravlju srca. Pri tom hroničan stres nije jedini koji povećava rizik. Studija Instituta za srce Srednje Amerike “Sent Luks” pokazala je da se opasnost od smrti u roku od dve godine nakon hospitalizacije zbog srčanog udara povećava za 42 odsto.
11. Pogoršava simptome prehlade Studija Univerziteta Karnegi Melon potvrđuje da se simptomi prehlade i virusnih oboljenja pogoršavaju pod uticajem stresa (herpes). Organizam proizvodi više hormona stresa kortizola, koji pogubno deluje na zapaljenske procese u organizmu. “Postoje ljudi čije imunološke ćelije ne reaguju na kortizol, a izloţeni su virusu koji izaziva upalne reakcije”, u svojim istraţivanjima iznosi Šeldon Koen. “Pošto njihov organizam nema mehanizam za “isključivanje” upalne reakcije, ona se manifestuje kao simptom prehlade.
12. Može da utiče na ishod bolesti:dijagnoza, lečenje, pa čak i period nakon što je rak “pobeđen”, izuzetno je stresan proces, a istraţivanja pokazuju da metode koje doprinose da se izborimo sa tim stresom pozitivno utiču na ishod bolesti. Stručnjaci Univerziteta u Majamiju ustanovili su da kognitivno - bihejvioralna terapija blagotvorno deluje na imunološki sistem ţena obolelih od raka dojke. Kod ţena koje su bile podvrgnute ovoj vrsti terapije zabeleţene su fiziološke promene koje navode na zaključak da se bolje oporavljaju.
„Samo je jedan kutak svemira koji sigurno možete promeniti, a to ste vi sami. “ (Aldous Huxley)