Daniela farnese ulica šanel 5 by Super Rima

Danijela Farneze

Ulica Šanel 5

Mojoj majci

Koliko je briga kojih se oslobodimo kada odlučimo da budemo neko, a ne nešto. Koko Šanel

1. Mamac za naivne

Putnici u vrelom i prepunom vagonu gradskog metroa koji su me videli kako na potpeticama od dvanaest santimetara utrčavam u voz sekund pre nego što su se vrata za mnom zatvorila nisu ni slutili da se pred njima nalazi najsrećnija žena na svetu. Odobren mi je premeštaj u Milano, upravo sam iznajmila divan stan i spremala se da čoveku koga volim saopštim da dolazim da živim u njegovom gradu. Nikoloa sam upoznala godinu dana ranije na proslavi rođendana moje najbolje drugarice Eme, koja me je ugostila na nekoliko dana u „metropoli”, gde sam bila daleko od Venecije i verenika koji tek što je postao bivši. Pjetro i ja proveli smo zajedno pet godina. On je bio informatičar i gajio je veliku strast prema fotografiji, pa me je i osvojio divnim portretom u crno-beloj tehnici koji mi je napravio onog dana kad smo se upoznali. Mesec dana kasnije, zaljubljeni i srećni, počeli smo da živimo zajedno. Proživeli smo divne trenutke, zabavljali se, putovali po svetu, provodili duge vikende na kauču ispred televizora, pravili velike planove za budućnost. Onda su počeli nesporazumi, laži, dugovi za kupovinu kuće, prve svađe oko boje pločica u kupatilu, „ista si kao tvoja majka”, „gori si od svog oca”, do dana kad sam ga zatekla u krevetu sa koleginicom, bucmastom plavokosom, koja, po mojoj proceni, nosi odeću broj 46, i s prezirom ga izbacila iz kuće. Prevario me je sa ženom koja nosi najmanje 46. One večeri kad sam upoznala Nikoloa, imala sam na sebi žaket od tvida s kamelijom na reveru i uske farmerke, koje su me izduživale, pa sam u njima izgledala kao da imam bar četiri kilograma manje. Oko vrata sam nosila dugačku bisernu ogrlicu, na grudima vezanu u čvor. Provodila sam veče izbegavajući da se kljukam kikirikijem i ogovarajući ženu koju sam zatekla u svom krevetu, pripijenu uz čoveka sa kojim sam uzela kredit za kuću. - Shvataš li da me je prevario sa ženom koja nosi broj 46? - ponavljala sam, zbunjena i zgrožena, pijuckajući u kuhinji penušavo belo vino i grickajući šargarepu i komorač. - Ne mogu da verujem da je čovek koji je godinama slušao moje jadikovke zbog linije i viška kilograma bio toliko okrutan da me prevari sa ženom bokova širokih kao lađa. Znači, više je voleo debeljuce. A ja sam, kao budala, godinama živela na hlebu i vodi. Ema, kojoj je dojadila moja kuknjava, stalno je odmahivala glavom i ponavljala: - Ti nisi normalna. Šta te briga za kilažu? On te je prevario, jel' ti jasno? To je jedino bitno! - Ali to je jače od mene. Zatvorim oči i pojave mi se mikroskopske haljine, ravni stomaci, prinudno gladovanje, katarzično prejedanje, čajevi za čišćenje, dijete na bazi ugljenih hidrata, pa

onda bez ugljenih hidrata, s belančevinama i bez belančevina, čudesni napici, hleb i voda, džinovske vage... -rekla sam joj, zagrizavši komorač. - Otkad te poznajem, samo pričaš o svom fizičkom izgledu. Zar se nisi umorila?! Lepa si, pametna, duhovita. Šta još hoćeš od ovog prokletog života? - odgovorila je. Imala sam trideset dve godine i smatrala sebe „dosta” zgodnom. Nosila sam broj 42, koji sam u nekim periodima veće zaobljenosti jedva navlačila na sebe, samo da ne priznam da mi treba broj više; imala sam čvrstu zadnjicu, male grudi, ali prilično dopadljive, dva velika smeđa oka ko u srne i pune, meke usne. Nikada nisam bila prava lepotica, od onih za kojima se muškarci okreću na ulici, koje slamaju sva srca i podaju se samo pravim prinčevima na belom konju, ali čim sam izašla iz prokletog puberteta, shvatila sam da sam dopadljiva. Smisao za humor i ironija koji su me kao devojčicu osudili da budem „simpatična drugarica”, ona koja, tačnije rečeno, ima zadatak da zabavlja svoje „plavokose i pomalo snobovski orijentisane drugarice” za kojima svi dečaci trče, učinili su da kao odrasla postanem drčna i puna šarma. Kao što to obično biva sa ljudima kojima majka priroda nije podarila lepotu i ljupkost, i ja sam sve uložila u ličnost i s ponosom isticala svoje vrline. - U pravu si - priznala sam. - Ali ne mogu ni o čemu drugom da razmišljam. - Zar stvarno misliš da je lepota toliko važna? - rekla je Ema, nasuvši sebi piće. - Koko Šanel je ponavljala da lepota ženama služi da ih muškarci vole, dok im glupost služi da one njih vole - odgovorila sam. mi.

- Pa, moglo bi se reći da je to velika istina - uzviknula je Ema, podižući čašu i nazdravljajući

Dok sam grickala povrće, proklinjala svog bivšeg i zamišljala mastodontske vage, zazvonio je interfon. Nekoliko trenutaka kasnije, trijumfalno je ušao prelep muškarac, očiju crnih kao gar, razbarušene kose i s bradom od nekoliko dana, u tamnosivom odelu bez kravate. Širok i topao osmeh na njegovom licu izgledao je tako da su svi drugi osmesi na svetu naspram njega bili bledi i beznačajni. Odmah sam shvatila. Nikolo je bio siguran u sebe, harizmatičan, duhovit i neosporno privlačan. Činilo se da ga sve žene na proslavi veoma dobro poznaju. Pošto se pozdravio s prijateljima, izljubio i rukovao, skinuo je sako, bacio ga na kauč i pošao pravo u kuhinju. Na putu od dnevne sobe do kuhinje počeo je da zavrće rukave na beloj košulji, polako i pedantno, otkrivajući predivne podlaktice. Priznajem, mnogo se ložim na muškarce u košulji, što je možda pomalo i uvrnuto. A kada se rukavi zaustave ispod samog lakta, otkrivajući mišićave ruke, potpuno izgubim razum. To je jače od mene. Dok se Nikolo približavao pultu da bi uzeo piće, kako sam pretpostavila, bila sam hipnotisana njegovim rukama. I pošto sudbina ume s nama da se poigra, on me je na trenutak pogledao i postavio mi najlogičnije moguće pitanje: - Zanimaju te satovi? — rekao je, prenuvši me iz erotske fantazije koju je pokrenuo njegov lakat. - Molim? - odgovorila sam, zureći u njega kao opčinjena. - Učinilo mi se da gledaš moj sat. Pomislio sam da se razumeš u satove.

- Sat, da, naravno! - rekla sam, progutavši naglo zalogaj povrća i rizikujući da se ugušim pred jednim od najzgodnijih muškaraca koje sam ikada videla. - Da, obožavam satove. Tvoj je stvarno lep. Ističe podlakticu. se?

- Čudno, nikada mi nije palo na pamet da bi satovi mogli da „ističu podlakticu”. Sviđaju ti

Mrzim satove. Pomisao da nosim na ruci simbol prolaznosti deluje mi zastrašujuće i smešno. Kao da nije dovoljno što nas život stalno podseća da smo svaki dan sve stariji. - Oh, mnogo mi se sviđaju. Ne nosim ih zato što... hm, zato što sam alergična — odgovorila sam, čudeći se samoj sebi kako lupetam. - Alergična si na satove? Ponovljena, ova rečenica je zvučala još gluplje. Na sreću, u tom trenutku u kuhinju je ušla Ema, prekinuvši taj čudan razgovor, i ja sam poželela da joj se bacim oko vrata i zahvalim što me je spasla. - Hej, već ste se upoznali? - upitala je uzimajući flašu ruma s police. - Istini za volju, nismo - odgovorio je on, nasmešivši mi se. - Rebeka, za prijatelje Koko. - Kao velika Koko Šanel - dodala je Ema cerekajući se. - Rebeka je njen najvatreniji obožavalac. - Da, veoma joj se divim - stidljivo sam se nasmešila pružajući mu ruku. - Nikolo - odgovorio je dok smo se rukovali. Kako imaš muževnu ruku, pomislila sam. - Rebeka je moja drugarica iz detinjstva. Išle smo zajedno u školu. Živi u Veneciji i ovde je na nekoliko dana. - Dobro došla u Milano, Rebeka — ponovo se nasmešio. - Čime se baviš? Nešto što najviše mrzim jeste da me neko koga sam tek upoznala pita šta radim. Kao da to mora da bude nešto lepo! Niko te nikada ne pita da li slušaš Batistija ili Lua Rida, da li više voliš najke ili starke, da li letuješ u turističkom selu ili kampu, da li su ti smešniji montipajtonovci ili braća Koen. To je ono što govori o tebi, a ne prokleti posao. - Bavim se svečanostima i skupovima - odgovorila sam neodređeno. Radila sam u velikoj agenciji koja organizuje skupove i kongrese u celoj Evropi. Laicima to možda zvuči privlačno: zabave, gala večere, večernje haljine i stolovi ukrašeni egzotičnim cvećem. U suštini, bavila sam se dosadnim kongresima iz oblasti medicine i najuzbudljivije što je moglo da mi se desi bili su obrazovni kursevi za proktologe ili seminari o oboljenjima prostate. - Lepo, mogao bih od tebe da tražim savet za vernisaž koji organizujem povodom otvaranja svog studija. Ja sam arhitekta - rekao je prinoseći ustima čašu i savijajući ruku tako da još više istakne predivan biceps. Već sam bila njegova robinja ljubavi. Proveli smo celo veče ćaskajući. Osim što je zgodan, Nikolo je i obrazovan, inteligentan, duhovit i galantan. Trudio se da mi napuni čašu kad god bih je ispraznila i svakih pet minuta me je pitao da li sam dobro i da li mi je lepo. Već sam bila pijana, od vina i njega, i potpuno sam zaboravila na svog bivšeg i njegovu pozamašnu prijateljicu.

Na kraju večeri, Nikolo me je poljubio u obraz i pre nego što je obukao sako i nestao u milanskoj noći, ostavio mi je svoju vizitkartu. - Zar i tebi nije mrska ova nova navika da ti muškarac ostavi svoj broj telefona? - upitala sam Emu, hipnotisana belom karticom. - Uvređena si jer nisi navikla da prva zoveš? - upitala je. - Ne mogu još da prihvatim da su se vremena promenila, da su muškarci prestali da budu lovci i da su počeli da dele svoje adrese čekajući da budu pozvani - rekla sam, ispijajući poslednju čašu penušavog vina. - Kako si staromodna! - Staromodna? Verujem u apsolutnu jednakost muškarca i žene, ali sam i dalje ubeđena da muškarac treba da uzme u ruke telefon i da pozove. To je pitanje genetike, kao plaćanje večere, montiranje police, otvaranje vrata na kolima i nošenje kofera na godišnjem odmoru. - To je stvarno prava emancipacija! - nasmejala se Ema. Na kraju večeri, dok sam s vrtoglavicom pokušavala da izbrojim koliko sam kalorija progutala, postalo mi je jasno da ću za Nikoloa biti spremna da napravim izuzetak. Ko te pita za genetiku! Sutradan, dok su se posledice pijanstva još osećale, proučila sam sa Emom pravu strategiju, duboko udahnula i ukucala taj prokleti broj. Sve je bilo veoma lako. Videla sam se ponovo sa Nikoloom iste večeri. Ostavila sam na njega utisak, za šta sam morala da zahvalim svojim uskim farmerkama. Došao je po mene, otvorio mi vrata da uđem u kola, odabrao savršenu muziku i poručio božanstveno vino. Osećala sam se kao da sam njegova boginja. Nosila sam crnu usku haljinu, koja je isticala moj skromni dekolte i nežno mi obavijala bokove, prikrivajući suvišne obline. On je primetio moje divne sandale „serđo rosi” i dao mi kompliment za vitke gležnjeve. - Obožavam cipele - priznala sam mu dok smo večerali. - Imam preko sto pari. - Svaka čast! Lepa kolekcija - odgovorio je začuđeno. - Znam, možda delujem kao klasičan primer žene koja potroši celu platu na štiklice i čizmice i svake večeri obuje drugi model za ludi noćni provod. U stvari, ja ih kupujem, gomilam i onda nemam prilike da ih obujem. Neke još leže nove novcate u ormariću za cipele. Ali kada znam da ih imam, da su tu i da me čekaju, bolje se osećam. Ponekad čak pomislim da su me neke od njih zavolele - slatko sam se nasmejala. Pored Nikoloa sam imala osećaj da ću poleteti. - Neobična si, Koko - rekao je, puštajući me da i dalje pričam o cipelama, a da se nimalo nije dosađivao, štaviše, pokazivao je izvesno zanimanje. Činilo mi se da sanjam. Ćaskali smo cele večeri, kao da se godinama poznajemo. Pričala sam mu o svom bivšem, o našim nesporazumima, o ljubavi kojoj dođe kraj, o tome koliko smo ranjivi kad smo prevareni, a on mi je ispričao svoju ljubavnu priču, koja se završila godinu dana ranije, o propalom venčanju, vraćenim bombonjerama, psu koga je ostavio njoj, o tome koliko mu nedostaje to kuče i o svom životu tridesetpetogodišnjeg neženje u Milanu.

Govorio je baršunastim, mirnim glasom. Gledao me je netremice i povremeno mi se smešio. Dok sam ga slušala kako priča o svojim greškama, ljubavnim patnjama, romantičnoj strani svoje ličnosti, izgledao mi je još privlačnije. On je bio pravi čovek za mene. Otkrili smo da imamo sličan ukus, delom stvarno, a delom zato što sam, da ga ne bih razočarala, lagala iz najboljih namera. Voleo je rok, elektronsku muziku, otkačene i bučne grupe. Ja sam odrasla slušajući kantautore koji su pevali o ljubavi, drndajući na gitari kancone Luča Batistija, prateći svako finale festivala u Sanremu i kladeći se s prijateljima ko će pobediti. — Jel' voliš „Tulse”? - upitao me je. - A „Inkubus”? - Naravno! - odgovorila sam, mada nisam ni razumela njihove nazive. - Pratim ih godinama - slagala sam, nadajući se da neće tražiti da mu otpevam omiljenu stvar ili navedem neke od njihovih najboljih albuma. On je voleo američke pisce, a ja ruske, ali zašto da mu ne povlađujem dok mi nadugačko i naširoko prepričava radnju najnovijeg i dozlaboga dosadnog romana Dona Vinsloua? Bila sam spremna da se potpuno preokrenem zbog čoveka kao što je on. Da je zatražio, jela bih i ugljene hidrate za večeru i nosila donji veš boje mesa. Nisam mogla da verujem da mi je tako brzo pao s neba da mi zaleči tek slomljeno srce. A bila sam pre svega presrećna što se i ja njemu toliko sviđam.

*** Veče smo završili u Nikoloovom stanu. Nameštaj je bio pažljivo odabran i izgledalo je kao se da svaki detalj nalazi tu za potrebe foto-servisa nekog časopisa posvećenog dizajnu. Smestio me je na kauč i pustio muziku, a onda me je pogledao u oči i rekao mi da sam lepa. Kada je izgovorio te reči, primakla sam mu svoje usne i poljubila ga. To je bio raj i ja sam ga pronašla. Vodili smo ljubav satima, bez trunke stida, kao da se oduvek poznajemo. Osim beznačajnog seksa na brzaka s pripitim kolegom posle jednog dosadnog kongresa ginekologa, nijednom nisam prevarila Pjetra. Bila sam naviknuta na njegovo telo i njegove kretnje. Nikolo mi je odmah ugodio, znao je tačno gde i kako da me dodirne, šta da poljubi i šta da kaže. Savršeno smo se slagali. Kada sam ga oko četiri zamolila da mi pozove taksi da se vratim kući, pošto me je Ema upozorila na novu sklonost među slobodnjacima da više ne ostaju da spavaju kod svog partnera, on me je nagovorio da ostanem: - Mnogo bih voleo da ti ujutru skuvam kafu kad se probudiš. Jedva sam zadržala suze. I evo me sada ovde. Nikolo i ja ćemo konačno živeti u istom gradu. Sišla sam na Trgu Duomo da bih presela na crvenu liniju do stanice Porta Venecija. Koračala sam polako, jer su cipele bile nove, a potpetice zahtevne. Imala sam bele pantalone koje su bile prilično zategnute i sputavale su mi pokrete. Preko njih sam nosila majicu na tamnoplavo-bele pruge u mornarskom stilu i na glavi, kao amajliju, panama šeširić.

Imali smo sastanak u restoranu „Džek” u pet. Rezervisala sam sto da ne bismo morali da stojimo i tiskamo se pored šanka u popodnevnom špicu. Nameravala sam da naručim šampanjac i sa uživanjem posmatram Nikoloov srećan izraz lica kada mu saopštim veliku novost. Viđali smo se već godinu dana. To je bila godina romantičnih večera, obilja vina, filmova, koncerata i odličnog seksa. Svakog drugog vikenda sela bih srećna na voz i došla kod svog savršenog muškarca. Nekoliko puta je on došao kod mene u Veneciju i šetali smo uličicama, ljubeći se na svakom mostu kao klinci. Znala sam da postajemo pravi par. Onih dana, dugih i dosadnih, kada se nismo viđali, provodili smo vreme na skajpu, razmenjivali muziku i filmove, pričali jedno drugom kako smo proveli dan i razgovarali o seksu - prošlom, zamišljenom i budućem. Upoznao me je sa nekoliko svojih prijatelja i ja sam njega upoznala sa svojim najboljim prijateljicama koje su se preselile u Milano. S vremena na vreme smo zajedno odlazili na piće i on bi me zagrlio, poljubio u obraz i rekao: - Baš smo dobra ekipa, zar ne?! Jednoga dana smo sreli njegovog oca i on me je predstavio kao „svoju prijateljicu Rebeku”. Bila sam malo povređena, ali sam onda shvatila da je to delikatno pitanje, da su roditelji uvek vrlo osetljivi na ljubavni život svoje dece, da smo mi u suštini i odlični prijatelji te da ne treba to da prihvatim. Nasmešila sam se i - mada se oduvek gnušam braka - na trenutak sam poželela da mi taj stari gospodin postane svekar. To je bila burna godina. Bilo je svađa, nesporazuma, kratkih perioda kada se nismo viđali. Nikolo je bio strastven, uzdržan, preosetljiv i veliki samotnjak. Naučila sam da mu ostavljam prostor, da imam poverenja u njega, da ga nikada ne pitam šta je radio za vikend kada se nismo videli, kako ga ne bih gušila i pokazala da sam nesigurna ili ljubomorna. On je govorio da sam snažna, duhovita, ironična i sigurna u sebe, a ja sam mu retko pokazivala svoje brojne slabosti. Htela sam da budem pobednik, žena kakvu je očekivao i, možda, zasluživao. Jednom, dok smo se ljubili nakon vođenja ljubavi, rekao mi je: - Sviđa mi se tvoje meko telo. Ti imaš renesansnu lepotu. - Ta rečenica me je paralisala. Fizički izgled mi je i dalje bio slaba tačka, mada on nije propuštao priliku da mi kaže kako divno izgledam. Posle te izjave sam ustala, primoravajući sebe da se nasmešim, zatvorila se u kupatilo i plakala, gledajući se u ogledalo i priželjkujući da mu se mošnice iznenada sparuše. Onda sam se umila i mirno vratila u krevet. Ja sam pobednik, ja sam pobednik, ja sam pobednik... nikakav glupi komentar o mom fizičkom izgledu ne može da me baci u očaj, ponavljala sam kao mantru. Bila sam zaljubljena i sve sam mu praštala, čak i to što neke moje slabosti ne primećuje. U stvari, štitila sam ga od svojih mana, jer to je prava ljubav. Ponekad kada smo ručali ili večerali napolju, zabavljali smo se ocenjujući druge žene koje sede za stolovima oko nas. Ja sam davala ocene, a Nikolo je govorio da li bi im se udvarao ili ne. Jedne večeri, kada smo bili prilično pripiti, nešto mi je priznao. - Kad su očajne žene u pitanju, tu sam pravi maher - rekao mi je. - Svaka čast - odgovorila sam i počela da se smejem kao luda. Osetila sam se prozvanom.

Nikada mu nisam rekla šta osećam. Bila sam žena pobednik. Nisam htela da ga uplašim ili požurujem. Čekala sam da on povuče prvi potez. Čekala sam da bude spreman, da se oseća sigurnim, da stvarno shvati da jedino sa mnom može da provede ostatak života. Ali u međuvremenu sam od firme zatražila premeštaj za Milano i kad su mi ga odobrili, bacila sam se na posao da nađem dvosoban stan. Krila sam od Nikoloa sve svoje planove, htela sam da to bude iznenađenje. Bila sam sigurna da će skakati od radosti. Crvena linija metroa smrdela je kao stočni vagon. Stojeći i pokušavajući da održim ravnotežu a da se nigde ne naslonim da ne bih uprljala bele pantalone, ogledala sam se u prozorima proveravajući da li mi je cimanje u vozu pokvarilo savršen izgled. Sišla sam kod Porta Venecije i ostala nekoliko trenutaka na peronu tražeći u tašni ogledalce. Proverila sam da li je šminka na mestu, besprekorna, namestila sam šešir i kosu i zaputila se ka pokretnim stepenicama. Nove cipele koje sam obula za ovu priliku žuljale su me jer su mi zbog vrućine oticale noge. Ionako nemam zavodnice, a sada sam gazila kao tiranosaurus koji ima probavne smetnje. Kada sam izašla na površinu, zapahnuo me je vruć vazduh. Neodlučnim, sporim koracima uputila sam se ka restoranu, prikrivajući osmehom otvaranje rane na stopalu. Ušavši u restoran, bacila sam se na stolicu kao da sam mesec dana bila na nogama i polako ispod stola izula cipele, trudeći se da ne padam u oči. Nikolo je stigao sa četvrt sata zakašnjenja. Bio je lep, preplanuo i opušten, a na sebi je imao divnu košulju šivenu po meri, sa izvezenim inicijalima, koje su mnogo doprinele tome da se zaljubim u njega. Prišao je stolu, nasmešio se primetivši moje bose noge, poljubio me je u obraz, seo i rekao: Divne cipele! - Hvala, nove su, krvnički me žuljaju. - Ali isplati se. - I ja tako mislim. - Pa, otkud ova iznenadna poseta usred nedelje? Je li ti Milano toliko nedostajao? - Ti si mi nedostajao! - Nasmešila sam se i namignula, a onda sam pozvala konobara. Proteklih nedelja sam bila toliko zauzeta organizovanjem svog novog života da smo se veoma malo viđali. Da bih mogla da se preselim, morala sam da sredim i arhiviram sve predmete iz prošle sezone te sam radila i za vreme vikenda. - Imam velike novosti! - I ja - odgovorio je, pljesnuvši se rukom po butini. - Dobro, hajde onda da naručimo dve čaše šampanjca i počnemo. Nikolo me je znatiželjno pogledao u oči odjednom se uozbiljivši. - I, kakve su to velike novosti? - Pa, eto, doseliću se u Milano. - Kako? Kada? A posao? - Premeštena sam u poslovnicu u Milanu. - Kakva vest! I gde ćeš da stanuješ?

- Našla sam veoma lep dvosoban stan u četvrti Porta Romana. Selim se ovog vikenda. - Neverovatno! - Volela bih da sam mogla da nađem nešto bliže tebi, ali je u tom delu grada slaba ponuda. A ono što je raspoloživo premašuje moj budžet. Da bismo se videli, treba samo da se uguram u metro. - Možeš da se potrudiš, ponekad. - Ponekad? Sve mi se čini da će to biti svaki dan! - prsnula sam u smeh i uhvatila ga za ruku. Koju je on povukao. U tom trenutku želudac mi se stegao, kao da je naslutio neposrednu opasnost i pokušao da se zaštiti. Nešto je krenulo naopako. - Kad smo kod toga... - rekao je Nikolo, zureći u jednu tačku na stolu - moramo da razgovaramo.,. Evo ga, stigao je, on, prokleti „kodeks”. Čovek koga sam ludo volela počeo je da koristi „kodeks”. „Kodeks” je sastavljen od čitavog niza fraza, formulacija, stavova, poza i pogleda koje parovi koriste, često nesvesno, kada u vezi nešto krene loše. „Ne mogu da ti pružim ono što...”, „Nisi ti, ja sam”, „Ovako je bolje za oboje”, „Ne mogu više da te gledam takvu”, ,Ja bolje ne umem”, „Samo te razočaravam”, to su neki osnovni i uvek aktuelni delovi „kodeksa”. Nikolo se ipak opredelio za krajnje banalnu rečenicu: -Moramo da razgovaramo... Posle nje usledila je beskonačna pauza. Konobar je stavio na sto dve čaše šampanjca i ja sam u svoju zurila kao da je meteorit koji je upravo pao s neba. Nisam od nje mogla da odvojim pogled. Skupila sam hrabrost, progutala knedlu, a onda sam se setila da sam žena pobednik i tako to, podigla sam glavu, pogledala Nikoloa i upitala ga: - O čemu hoćeš da razgovaramo? Dugo me je gledao, usredsredivši se na moje čelo i kosu, koja mi je padala preko ramena, zatim je podigao čašu, uzeo gutljaj i odgovorio: - O Ani. - O kome? - O Ani, tvojoj prijateljici Ani. Kakve veze ima moja prijateljica Ana sa mnom, Nikoloom, šampanjcem, rezervisanim stolovima, nesnosnom vrućinom, novim sandalama koje krvnički žuljaju, šminkom koja se razliva i mojim preseljenjem u Milano? - A-n-i? - upitala sam gledajući ga u oči. - Da, Ani. - Poznaješ Anu? - Da, ti si me upoznala s njom pre nekoliko meseci. Bili smo na onoj jezivo dosadnoj književnoj večeri na koju si me odvukla i tamo je bila i ona. Sećaš se? Sećala sam se.

Neki prijatelji su u jednom malom, veoma ljupkom restoranu organizovali čitanje priča i proveli smo veče uzdržavajući se od smeha da ih ne bismo uvredili (stvarno su bili očajni) i pijući vino. Ana je došla kasnije i sela je za sto do nas. Poznavala sam je nekoliko godina. Družila se sa mojom dragom rođakom koja je dolazila u naš letnjikovac u Markama. Bila je nekoliko godina mlađa od mene, visoka, plava i mršava, i imala je najslađi osmeh kakav žena može da ima. Crte lica bile su joj tako savršene da je sa samo malo maskare mogla da izgleda predivno, dok mi obične smrtnice provodimo sate ispred ogledala nanoseći slojeve podloge za šminku, pudera, senki, rumenila i ruževa da bismo dobile najbolju verziju same sebe. Te kobne večeri upoznala sam je sa Nikoloom, razmenili su nekoliko rečenica, malo ćaskali pored šanka, a onda su se pozdravili. I sada se ona spominje u razgovoru koji kreće u veoma lošem pravcu, dok mi se šampanjac greje i želudac prevrće. - Da, upoznala sam te sa Anom pre nekoliko meseci - rekla sam polako, trudeći se da mi glasa ne podrhtava - i mogu li da znam kakve veze sada ona ima s nama? - Eto... ne znam kako to da ti kažem. Ti i ja smo, u osnovi, oduvek bili dobra ekipa. Ti si pobednik, zbog toga te obožavam, umeš da kontrolišeš osećanja, sigurna si u sebe. Nisi plašljiva, ne bojiš se da ostariš. Ja sam, kao što znaš, dugo živeo sam i postao sam osobenjak. Već imam trideset šest godina i nisam više balavac... - Da, mislim da te veoma dobro poznajem - sigurno bolje nego što on mene poznaje... - Naravno! Vidiš, sada kada sam stigao dovde, shvatio sam, pre svega zahvaljujući tebi, našim dugim ćaskanjima, lepim trenucima koje smo proveli zajedno, razumevanju, da mi nešto nedostaje. Shvatio sam da mi treba neko koga ću voleti. Noge su mi klecale. - I mislim da sam pronašao pravu osobu za sebe. Anu. Da ponovimo sve od početka. Potrebno mi je da na trenutak sagledam sve okolnosti: upoznajem sjajnog muškarca, ludo se zaljubljujem, divno se slažemo, seks je fantastičan, ja menjam grad i posao zbog njega i on konačno odluči da ozbiljno zavoli... drugu ženu! On se zaljubljuje u drugu. Zaljubljuje se u Anu. Drhtavom rukom i sa nesnosnom vrtoglavicom uzela sam svoju čašu šampanjca. Pokušala sam da popijem gutljaj i onda sam je vratila na sto, rizikujući da je prevrnem. Uprkos milanskoj sparini, niz leda mi je skliznula hladna jeza. - Jel' ti dobro? - upitao je, gledajući me pomalo zbunjeno. U tom trenutku žena pobednik prestala je da brine o savršenoj šminki, belim pantalonama, frizuri, ljudima koji sede okolo, i zajecala kao dete. - Koko, pobogu, šta se dešava? - Šta se dešava?! - promrmljala sam kroz suze i jecaje. -Šta se dešava?! Hoćeš da kažeš da nisi shvatio? Pogledala sam ga plačnim očima. Da li je moguće da je moj savršeni muškarac u stvari bitanga koja sedi naspram mene i smrtno me ranjava? Da li je moguće da tokom te duge godine nije primetio koliko mi znači?

- Nisam hteo da te povredim. Znam koliko ti je stalo do mene, ali dešava se, ljubav dođe i ne možeš da biraš kada i sa kim. Shvataš, zar ne? Bio je zvaničan, bio je đubre. - Kako možeš to da me pitaš? Kako? A ja? A mi? - Rebeka, seks između nas bio je sjajan, fantastično smo se slagali, ali ti si slobodna, nezavisna, snažna žena. Ne treba ti niko da te štiti. Voliš da živiš sama, obožavaš da se zabavljaš. I da ne budemo u vezi, uvek ćeš biti posebna. Bilo mi je divno s tobom, ali onda je došla ljubav i ja tu nisam mogao ništa. Zaljubio sam se i to je sve. U tom trenutku mi je postalo jasno da ništa nisam shvatala. Dok sam ga ja volela, a volela sam ga od trenutka kad sam ga upoznala, on je u meni tražio samo društvo dok čeka ženu svog života. Dok sam ja mesecima mislila da nešto gradimo, on me je koristio da bi popunio emocionalnu prazninu dok ne pronađe pravu ljubav. Ništa nisam shvatala. Možda nije on bio mamlaz. Možda sam jedini, pravi mamlaz bila ja. Pošto nije bio u stanju da zaustavi bujicu mojih suza, rekao je najgluplju stvar koju muškarac može da kaže odmah nakon što je ženi ukrao srce i bacio ga vukovima: - Ne brini, nećemo prekinuti svaku vezu. Ostaćemo veliki prijatelji. Stalo mi je do tebe. Okrenula sam se polako ka njemu. Maskara mi se razlila po licu i pomešala sa tečnim puderom. Dugo sam ga gledala, pokušavajući da prestanem da jecam, a onda sam mu jedva čujnim glasom priznala: - Volim te. Nikolo je ustuknuo, stisnuvši usne. Gledao me je nekoliko trenutaka, a onda je zavrteo glavom. - To nije moguće, grešiš! - Grešim?! Volim te od prvog trenutka kad sam te videla. Volela sam te celu ovu dugu prokletu godinu! - Ne... ne. Ti si sada tužna jer me gubiš kao ljubavnika... - O čemu pričaš? - Ti me ne voliš, sada si zbunjena! Rekla bi mi to! Oduvek si tvrdila da si snažna, nezavisna. Uvek si mi govorila da ne voliš prenemaganje i da ti ne treba zaštita. - To sam govorila da te ne bih požurivala, da te ne bih uplašila. Bio si tako srećan u ulozi okorelog neženje. Nisam htela da te pritiskam, htela sam da sam shvatiš da i ti mene voliš. - Ali to je glupo! Ponovo sam briznula u plač. Ne samo da mi je slomio srce. Rekao mi je i da sam glupa. - Ali ja... ja... - mucala sam, na izmaku snage. - Rebeka, zašto mi nikada nisi rekla šta osećaš? Ne verujem da bi se nešto promenilo, možda nam je nedostajala ta dodatna iskra. Ali da sam znao da si se stvarno zaljubila, da sam za tebe više od ljubavnika i posebnog prijatelja, uradio bih ono što je potrebno, ranije bih raskinuo. Ana nema nikakve veze s našim prijateljstvom. Tražim od tebe samo da me shvatiš. Nisam ja odlučio da se zaljubim u nju, to se jednostavno desilo. Da se desilo tebi, ja bih prihvatio. U ljubavi ne postoji alternativa. Nadam se da ćemo jednoga dana opet biti prijatelji, da ćemo jednoga dana, koji nije previše daleko, moći i dalje da budemo dobra ekipa kakva smo bili. Dobra ekipa. Sada sam počela da shvatam šta za njega znači dobra ekipa. To je kad ideš u krevet s prijateljem a da ništa ne osećaš, kada ne komplikuješ stvari, kada čoveku koji ti je ukrao

srce dozvoljavaš da voli tvoju prijateljicu, do pre dva meseca gotovo zaboravljenu. Prijateljicu koja nosi broj 38. Ustala sam od stola, onako bosa, držeći sandale u rukama. Te paklene stvarčice ne bih uspela da navučem u ovim tragičnim okolnostima. Uputila sam Nikolou prazan, očajnički pogled. - Kud si pošla? - prošaptao je, istim onim toplim glasom zbog kojeg sam izgubila glavu kad sam ga prvi put srela. - Slomio si mi srce, Nikolo. - Znaš da nisam hteo. Nemoj sada da preteruješ. - Da, stvarno je skot. - Proći će te to za nekoliko dana i shvatićeš da nikada nisi bila istinski zaljubljena u mene. Bilo nam je zabavno i to je sve. Vratićeš se i ja ću te dočekati raširenih ruku. - Zbogom, Nikolo. Gledala sam ga kao da ga prvi put vidim. Zaista nisam više prepoznavala čoveka koga sam samo sat ranije volela do ludila. Okrenula sam se i pošla. Nikolo se nije potresao, već je sedeći i dalje za stolom doviknuo: - Rebeka, kuda ćeš? Vrati se! Nisam znala šta da radim, kuda da idem. Nisam razmišljala o tome da je asfalt vreo i da bosa neću daleko stići. Otišla sam samo do prvog ugla, skrenula i sela na ivičnjak, ne mareći za pantalone. Skinula sam šešir i stežući ga u ruci pomislila da će se Nikolo možda predomisliti, da će shvatiti da ne može da živi bez mene i potrčati da me zagrli i zauvek zadrži kraj sebe. To se nije dogodilo. Nije potrčao za mnom. Posle otprilike pola sata, koji su trajali kao večnost, s mukom sam ustala i hramljući krenula ka metrou. Ljudi koji su sedeli u baštama restorana gledali su me kao da sam duh. Sišla sam u podzemnu železnicu, sačekala voz i u pantalonama, koje su već bile uprljane, skljokala se na pohabano sedište. Putnici koji su me u praznom i smrdljivom vagonu posmatrali uplakanu, sa cipelama u rukama, nisu ni slutili da se pred njima nalazi najnesrećnija žena na svetu.

2. Nov grad, nov život

Živela sam u Milanu već nedelju dana. Nedelju koja je bila duga kao godina. Nikolo mi se nije više javio. U trenucima slabosti pomišljala sam da ga pozovem ili mu napišem mejl, ali bih onda odustala. Bila sam suviše povređena i slaba da bih sebi dozvolila novo poniženje. Odmah posle onog mučnog razgovora vratila sam se u Veneciju. Putovala sam glave naslonjene na prozor dok su mi niz lice tekle suze, koje su se na ledenom vazduhu u klimatizovanom vagonu jedva osušile. Došla sam kući peške, nesvesna onoga što se oko mene dešava, ne znajući gde sam i šta mi se događa. I dalje sam jecala, bez stida, ne obazirući se na poglede prolaznika, sa razmazanom šminkom, koja mi je lice pretvorila u zastrašujuću karnevalsku masku. Kad sam stigla do kuće, s mukom sam se popela uza stepenice zbog bolova u nogama i pred vratima sam polako skliznula na pod, nastavljajući da plačem. Nisam ni sanjala da imam toliko suza. Pomislila sam da će moje telo u jednom trenutku presahnuti i da će voda prestati da mi kulja iz očiju. Ali suzni kanali su i dalje savršeno radili, za šta su možda zaslužne one dve i po litre vode što svakoga dana redovno popijem, makar na silu, kako bih se izborila sa prokletim celulitom koji stalno vreba. U stanu je vladala tišina i nered. Otkad smo moj bivši i ja stavili na prodaju kuću koju smo zajedno kupili, iznajmila sam mali trosoban stan u gradskoj četvrti Kanaređo. Sada mi se to mesto činilo kao savršeno sklonište za sakrivanje, prazan prostor gde nema uspomena na muškarce koji su me povredili. Svukla sam se, skinula šminku i uvukla u krevet. Provela sam u postelji cela dva dana, ustajući samo da odem u toalet i pojedem malo keksa koji sam sakrila u kuhinji. Uvek sam sakrivala slatkiše da mi ne bi bili pred očima u trenutku kada me iznenada uhvati glad. Ali ovo je bila vanredna situacija. Dogodio se zemljotres koji mi je sravnio sa zemljom sve unutrašnje organe, srce mi je bilo slomljeno i trebalo ga je izlečiti, a ostaci mog samopoštovanja ležali su rasuti po svim delovima mozga. Trebali su mi slatkiši. Kada se srce raspadne u paramparčad, dogodi se nešto čudno: vreme izgubi važnost. Nije bitno koliko je sati ili koji je dan u nedelji. Sve što nas zanima skriveno je u grudima. To su one male krhotine, zarivene u našim vitalnim organima, u organu koji pulsira više od svih i kojim osećamo nečije odsustvo, trepti očekujući povratak, povratak koji se često ne dogodi. Živimo sa velikom knedlom između grla i grudi koja nam ne da da spavamo, od koje ne možemo da dišemo.

Vreme stoji i mi se samo vraćamo u prošlost da bismo rekonstruisali sve što se dogodilo, tražimo odgovore u detaljima, pokušavamo da zamislimo kako bi bilo da smo postupili drugačije, da smo rekli nešto drugo. Kada patimo zbog ljubavi, očajavamo kao životinje u kavezu koje su živele slobodno, osećamo se prazno i beznadežno. Izgleda nam da je izgubljeno sve što nam je bilo važno. Ljubav je divna kada nas obuzme. Osećamo se moćno, radosno, privlačno, bezbrižno, srećno - jednom rečju, besmrtno. Ali kada se završi, kada nam ostane nezahvalan zadatak da i dalje volimo onoga ko nas više ne voli (ili nas nikada nije ni voleo), to je kao da iznenada umremo nasilnom smrću. Umesto ushićenja dolazi očajanje, a čarolija se pretvara u stravu i užas. Stalno sam proveravala telefon u nadi da će mi Nikolo poslati poruku da se kaje, da je shvatio da ne može da živi bez mene, da sam ja žena koju voli, a ne tamo neka Ana sa lepim licem i strukom ko u gliste. Ali ništa, potpuni muk. Nadala sam se da će na njegovu lepu kuću u Milanu pasti meteorit i uništiti sve one dizajnirane predmete. Trećeg dana sam smogla malo snage i hrabrosti da izađem iz postelje, koja je pretila da postane moj mrtvački pokrov, i pogledala sam se u ogledalo. Izgledala sam užasno. Stala sam pod tuš i tu ostala dugo, pokušavajući da sperem svu tugu, nadajući se da mlaz tople vode može da odnese nesrećne misli, razočaranje i beskrajnu patnju. Kada sam izašla iz kade, pogled mi je pao na belu vagu pored lavaboa, koja mi je oduvek bila najveći neprijatelj. U tom trenutku očaja, kada nisam želela ništa osim da se prepustim bolu, da patim do krajnjih granica izdržljivosti, zaključila sam da bi odluka da stanem na tu paklenu spravu predstavljala dobar primer mazohizma. Popela sam se na vagu kao što se osuđenik na smrt penje na vešala i... dogodilo se iznenađenje! Izgubila sam kilogram. Nisam mogla da zadržim osmeh: konačno nešto lepo. Bila su dovoljna dva dana suza i gladovanja, uz samo poneki keksić, pa da izgubim kilogram. O tom aspektu ljubavnih patnji nisam razmišljala. Ponovo sam se pogledala u ogledalo: oči upale i natečene od suza, koža sivkasta, pogled tužan. Znala sam da nije lako zaboraviti i nastaviti dalje, ali da ja to mogu. Uvek sam se pretvarala da sam snažna. Sada je došao trenutak da to stvarno budem. Umotana u bademantil, otrčala sam u sobu i pogledala kutije za selidbu naslagane u jednom ćošku, jedine koje su mi pravile društvo u tim danima očaja. Počela sam da ih punim, s mnogo poleta i bez ikakvog kriterijuma, stavljajući u njih prvo što mi dođe pod ruku. Odlučila sam da se preselim u Milano zbog jednog muškarca. Sada kad tog muškarca više nema (i kada preti opasnost da ga zbriše meteorit), vreme je da počnem da mislim na sebe. Preseliću se u Milano da bih sama započela nov život. Dva dana kasnije, sve moje stvari stigle su na ostrvo Tronketo, gde su utovarene u kamionet da bi bile prevezene u metropolu. Mada mi je želudac i dalje bio stegnut i nisam osećala želju za hranom, prestala sam da uzdišem i da gledam telefon nadajući se jednom od onih povrataka koji se - kao što veoma dobro znamo - dešavaju samo na filmu.

Mogu ja i sama, ponavljala sam sebi, mogu i sama. I tako sam stigla u Milano. - Moraš da nastaviš da živiš, moraš da izlaziš, da upoznaš nove ljude - govorila mi je Ema, u nadi da ću pre ili kasnije odlučiti da se suočim s tom depresijom, zbog slomljenog srca. Prve nedelje u Milanu morala sam da obavim razne birokratske poslove, ispraznila sam kutije, napunila police i biblioteku, očistila kuću, išla u supermarket da kupim deterdžente, trknula do „Ikee” da nabavim stvari za kuću bez kojih ne bih mogla da živim (sveće sa mirisom vanile, sto za kompjuter, sliku na kojoj je prikazana krava, čaše za vino), posle čega sam provodila duge večeri sa Emom, jadikujući do duboko u noć na svom novom kauču. Ostalo mi je još malo godišnjeg odmora do početka rada u novoj agenciji i to vreme sam provela uređujući svoje novo gnezdo kako bih se u njemu osećala udobno i spokojno. U kupatilu sam pored kutije s perlama postavila fotografije Koko Šanel i s vremena na vreme bih je pogledala nadajući se da će mi dati odgovore. Ali ona me je samo nemo posmatrala, sa svojim divnim crnim šeširićem koji je uvek nosila. Najteže mi je bilo da sredim cipele, za koje sam odvojila gotovo pola spavaće sobe. Kutije u kojima su stajale izgledale su kao veliki zid koji me štiti od sveta. Stalno sam nešto radila da ne bih mislila na njega, majstorisala sam po kući samo da oslobodim mozak. Uveče sam izbegavala da izađem iz straha da ga ne sretnem sa onom koju je odabrao za ljubav. - Ne budi luda, Koko - rekla mi je jedne večeri Ema. - Grad je ogroman, živite u različitim četvrtima i, osim nekoliko zajedničkih prijatelja kojima je izričito zabranjeno da pričaju o njemu, nemate dodirnih tačaka. - A ako bi, kojim slučajem, prošao pored moje kuće? - Znači, umrećeš između ova četiri zida samo da ga ne sretneš? - To nije loša ideja. - Ne možeš tako da živiš. - Plašim se da bi mogao da se pojavi iza svakog ugla - priznala sam. - Čini mi se da ga vidim u metrou, u svim kafićima u kojima naručim kapučino, na vrhu svakog tornja katedrale. Imam osećaj da koračam po minskom polju. - Volela bih da mogu nekako da ti pomognem. Čini mi se da ti to postaje opsesija - rekla je zabrinuto Ema. - Ranije, kada mi je srce bilo još netaknuto i radilo normalno, da bih stigla od tačke A do tačke B išla sam najkraćim putem, pravolinijski. Stizala sam tačno tamo gde želim, bez lutanja, sigurnim korakom. Otkada me je ostavio, idem u cikcak, izbegavam puteve koje možda i on koristi, odbijam pozive, hodam tik uz kuće, uvek spremna da se sakrijem u ulaz ili iza nekog stuba. - Ne mogu da te gledam tako tužnu. - Samo me jedno teši: nada da će mu opasti sva kosa, da će dobiti stomak i da neće moći da pravi decu. - Pa, nada je početak. - Volela bih da imam snage da se pokrenem.

- Moraš ponovo da uzmeš život u svoje ruke, Koko. Ema je bila u pravu. Patnja me je ubijala i nisam mogla da je se oslobodim. Još uvek mi je bilo mnogo loše. Osim toga, u Milanu nisam poznavala mnogo ljudi, a kada promeniš grad, potrebni su ti ljubav i nežnost. Očajnički tražiš prave prijatelje, simpatične kolege, kelnera od poverenja, poštenog vodoinstalatera koga možeš da pozoveš svaki put kada ti česma kaplje, prodavca novina na uglu koji te pozdravi kada prođeš, kozmetičarku, frizerku, pekaru gde ti ostave mirišljavi baget i ako kasniš na posao. Trebalo mi je mnogo ljudi, a nisam ih još upoznala. - Znaš šta mi najviše nedostaje? - rekla sam Emi. - Šta? - Zagrljaji. Želim nekoga da zagrlim i da mene neko zagrli. Treba mi ljudski dodir, snažna pleća koja će mi pružiti zaštitu, koja će mi ćutke reći da će sve biti u redu. - Znam. Zagrljaji mogu da budu važniji od seksa, novca, sunčanih dana, krofni s čokoladom. Dođi, pusti da te malo zagrlim. Naslonila sam glavu na njene grudi i prošaptala: - Ništa nije važnije od krofni s čokoladom. - Konačno! To se zove duh, draga moja - rekla je Ema smejući se i snažno me je zagrlila. Posle sedam dugih dana provedenih u Milanu, dok sam stajala na svom novom balkončiću i mrzovoljno posmatrala prolaznike, razmišljajući o zagrljajima kojih nema, o noge mi se očešalo nešto meko i dlakavo, od čega sam se prestravila. Spustila sam pogled i, na dva koraka od mojih belih papuča, ukradenih u luksuznom hotelu za vreme jednog kongresa u čijoj sam organizaciji učestvovala, ugledala sam ogromnu crnu mačku, koja me je lukavo gledala krupnim žutim očima. Pošto sam se povratila od šoka, pogledala sam okolo da bih otkrila kako je uspela da mi se ušunja u stan. Smatram sebe racionalnom, ali ne mogu a da ne budem bar malo praznoverna. Uvek izbegavam da započnem važne stvari utorkom ili petkom, ako nehotice prospem malo soli na stolnjak, uvek bacim malo i preko ramena, nikada ne ostavljam šešir na krevetu i, pre svega, ne prelazim ulicu kada sretnem crnu mačku. Savršeno sam svesna da su svi ti mali potezi, kao i čitanje horoskopa, mada u to ni najmanje ne verujem, potpuno beskorisni, ali mi podsvest stalno govori da čak i u slučaju da zla kob ne postoji, malo poštovanja prema njoj ne može da škodi. Crna mačka kraj mojih nogu me je uznemirila. Nije mi bilo toliko važno odakle je došla koliko da saznam da li mi donosi sreću ili nesreću. Izgleda da su crne mačke na ulici baksuzluk, dok u kući štite od nesreće. Dok sam bila zadubljena u te misli, punačka dlakava loptica veštim skokom se popela na ogradu balkona, napravila nekoliko koraka i bacila se na susednu terasicu, a onda nestala kroz velika dvokrilna vrata. To nije bio duh koji je došao da me uništi ili zaštiti, već obična komšijska mačka, koja je greškom završila u mom stanu. Baš mi je laknulo. Zaključila sam da je iznenadna poseta mačke odlična prilika da konačno odem i upoznam se s ljudima koji žive na mom spratu.

Obula sam baletanke (da ih je video, Nikolo bi sigurno s prezirom naprćio nos. „Žena je u baletankama seksi kao konj s ružem za usne”, voleo je da kaže) i zaputila se ka vratima prvog komšije. Čim sam pozvonila, čula sam iz stana metež, a onda nerazgovetne povike koje sam protumačila kao: „Dolazim - PSOVKA - dolazim!” Nekoliko trenutaka kasnije, smešeći se, vrata mi je otvorio oniski, punački momak, duge crne brade, u početnoj fazi ćelavosti. - Zdravo, ja sam nova komšinica. - Zdravo, izvini zbog frke, pržio sam paprike i morao sam da isključim šporet da ne bih zapalio zgradu. - Eh... izvini, nisam htela da smetam. Mislim samo da je tvoj mačak upravo bio kod mene. - Da, on nikada ne odustaje, mnogo je radoznao. Nadam se da nije napravio neku štetu. Je li ti, Mačku? - povikao je okrenuvši se ka životinji, koja je ležala sklupčana na kauču. - Tvoj mačak se zove Mačak? - Pa, naravno. On je mačak. Neću ga valjda zvati Kuče ili Koala. U stvari, za sve je kriv Doručak kod Tifanija. Verovatno znaš o čemu pričam. - Naravno. Ko nije lud za Odri u maloj crnoj haljini! Izvini, nisam se ni predstavila. Zovem se Rebeka, Rebeka Bruni. - Ja sam Klaudio, Klaudio Mastrojani. - Ah, Mastrojani... kao glumac? - Da - rekao je, nasmešivši mi se. - Ali, nažalost, nismo ni u kakvom srodstvu... i nemamo nikakve sličnosti! - a onda je prasnuo u smeh, što me je odmah oraspoložilo. - Izvoli, uđi. Dozvoli da ti ponudim bar kafu. - Hvala, rado! - Ne obraćaj pažnju na nered, nisam očekivao posetu. Uveo me je u savršeno sređenu dnevnu sobu, sa mnogo fotografija na zidovima i svetlim zavesama na prozorima. - Ali meni sve izgleda savršeno. - Moja mudra bakica je govorila: „Kada ti je kuća u neredu, spoljašnji svet ti uvek izgleda savršeno!” Taj momak mi se sviđa. Seli smo u kuhinju i počeli da pričamo o svemu i svačemu, o mom preseljenju u Milano, o poslu koji mrzim, njegovoj strasti prema kuvanju, njegovom životu novinara slobodnog strelca. Mnogim prijateljicama sam u beskonačnim telefonskim razgovorima već ispričala o nedavnom raskidu sa Nikoloom i patnji napuštene princeze, tako da sam celu priču uspela da mu saspem za samo sedamnaest minuta. Dok je kuvao kafu i stavljao šoljice na sto, Klaudio je zainteresovano slušao. - Obožavam ljude koji spremaju espreso na šporetu - rekla sam mu, posmatrajući ga kako puni filter do vrha. - Ima nečeg uzbudljivog u ritualu ispiranja posude, sipanja vode, nabijanja kafe... a onda ono prepoznatljivo brbotanje. - Oh, i ja to volim - odgovorio je paleći ringlu i stavljajući na nju posudu za kafu. - Uživam dok čekam da se kafa isfiltrira, da se podigne do vrha posude i da te odjednom zapahne njen snažni miris. Klaudio je nasuo vreli napitak, otvorio prozor i zapalio cigaretu.

- Pušim malo, tek iz navike, ne što sam zavisan, ali ovu cigaretu želim da posvetim tebi, Rebeka, tvom slomljenom srcu i tvom dolasku u Milano. Nisam se danima tako nasmejala, a onda sam ga zamolila da i meni ponudi cigaretu. Ja sam zadrti nepušač. Nikada nisam pušila, oduvek sam to smatrala glupim i skupim porokom. Mrzim kada se dah oseća na duvan, kada ruke, odeća, kosa, smrde na cigaretu. Ali učinilo mi se da je to pravi trenutak da sebi dozvolim luksuz da probam nešto novo. Zapalila sam cigaretu i uvukla dim. Onda sam se luđački zakašljala. Bilo je stvarno grozno! Sva uzvišenost i elegancija s kojom sam načinila oslobađajući potez paljenja svoje prve cigarete poništeni su odvratnošću koju je u meni izazvao spoj duvana, katrana i nikotina. Klaudio se smejao kao lud. - Stvarno si baš zgodna - rekao mi je dok su mu se dve suzice slivale niz obraze. Njegov smeh bio je tako zarazan da sam ugasila cigaretu i sama se slatko zasmejala. Smejala sam se sebi, svom bolu, preseljenju, bekstvu, smešnim i tužnim okolnostima u kojima se nalazim, Milanu, Mačku i svemu što proživljavam. Čim smo se povratili od napada smeha, Klaudio je seo pored mene i rekao mi: - Rebeka, nemoj da očajavaš. Videćeš, Milano će ti pripremiti mnoga lepa iznenađenja. Ovo je grad prilika, susreta, zabave. Ti si lepa, pametna i veoma samokritična. Siguran sam da ti neće trebati mnogo vremena da zaboraviš prošlost i okreneš se budućnosti. Ova pomalo banalna fraza i tako spontano izrečen kompliment veoma su mi prijali. Popila sam kafu osećajući se rasterećeno, a onda sam nastavila da pričam svoju priču i sve druge priče o svom životu sve dok nije došlo vreme za večeru. Zahvalivši mu na lepo provedenom popodnevu, vratila sam se u svoje gnezdo. Klaudio je imao sastanak i srećnica koja uskoro dolazi moći će da proba njegove čuvene paprike. Narednih dana srela sam se još mnogo puta sa Klaudiom. Postao mi je lični vodič. Pokazao mi je najbolje supermarkete, najmodernije prodavnice, dobre restorane u koje može da se ode na večeru ili na piće. Imala sam još nekoliko dana odmora i moj novi prijatelj je rešio da što brže naučim sve o Milanu. Mogao je da mi posveti mnogo vremena jer je radio od kuće te je svoj dan organizovao kako mu odgovara. Volela sam da provodim vreme s njim. Osećala sam se opušteno. Jedne večeri sam čak došla u iskušenje da ga zagrlim, ali sam odustala, iz straha da to ne protumači pogrešno. Klaudio je nekoliko meseci bio u vezi s jednom koleginicom, ali je mislio da nisu srodne duše. Bio je nepopravljivi romantik i nisu ga zavaravale šanse za lak seks. Uprkos stalnim razočaranjima na ljubavnom planu, nadao se iznenadnoj sreći. - Mama je uvek govorila da se čuda dešavaju svakoga dana! - ponavljao je, citirajući Foresta Gampa. Želeo je da mu se udvaraju, kao ženi. I u tome smo bili veoma slični. Oboje smo hteli da budemo željeni. Nismo imali ništa protiv neobaveznog seksa (on nikome ne može da smeta, naročito ako je dobar), ali smo želeli da to radimo s ljubavlju, da osetimo sklad, hemiju. - Možda smo previše zahtevni za nekoga ko je prešao tridesetu - rekao mi je jednom za vreme večere.

Klaudio je bio mlađi od mene godinu dana, živeo je u Milanu sedam godina i sakupio je ogromnu zbirku ljubavnih priča, a sve su se loše završile. - Možda samo nismo imali sreće - odgovorila sam. - Mislim da je svet pun savršenih žena - dodao je. - Samo što, ko zna iz kog čudnog razloga, nijedna ne želi da bude sa mnom. Ja sam još bez prestanka mislila na Nikoloa. Uveče, pre spavanja imala sam osećaj da se gušim i često bih briznula u plač. Tada bih uzela telefon i pozvala Emu, čak i kada je bila previše zaokupljena poslom da bi došla da me poseti. - Kako je, Koko? - Još ne mogu da se sastavim. Stalno razmišljam o našim zajedničkim vikendima, o rečima koje su meni, samo meni, zvučale kao obećanja. - Prestani da mučiš sebe. - Ne mogu. Ponavljam već napamet naučene rečenice koje mi je pisao dok smo četovali i pokušavam da zamislim kako bi bilo da sam mu ranije priznala da ga volim. Da li bi to stvarno nešto promenilo? - Mislim da ne bi, mada to nije ono što želiš da čuješ. Ljudi te odaberu, Rebeka. Ako te žele, prevaziđu strahove, kolebanje, neodlučnost. Da je stvarno hteo da bude s tobom, Nikolo bi te uzeo, trebalo je samo da ispruži ruku: ti si za njega bila tu. - Da. Ali on je tražio nešto drugo, tražio je velike, ljupke oči, pored kojih će se više osećati kao muškarac, što pored mene nije mogao, tražio je drugačiju ženu, ljupkiju, lepšu, mlađu, nasmejaniju. Nadam se da će se Anino dupe napuniti celulitom! - Trebalo bi da ga mrziš zbog onoga što ti je uradio, ali čini se da ga opravdavaš. - To je strašno. Umesto da se ljutim na njega, zbog čega bi mi bilo lakše, ja se ljutim na sebe što nisam za njega bila savršena žena, što mu nisam dala ono što je tražio, što mu nisam bila dovoljna. - Prekini. Ti si savršena takva kakva si. Kada se pati zbog ljubavi, bes je dobar znak ozdravljenja. Zdrav je, kao i želja za osvetom. U trenutku kada uspemo da se naljutimo na onoga ko nam je slomio srce, počinjemo da se osećamo bolje. Manje smo očajni, oslobađamo se osećaja krivice i usmeravamo bes ka onome zbog koga patimo. - Ali ne mogu ozbiljno da mrzim Nikoloa. I dalje mislim da sam mogla nešto da promenim, da je trebalo da budem drugačija... - Tako samo mučiš sebe. - Znam., trenutno sam u teškoj mazohističkoj fazi, ali željno iščekujem dan kada će mi biti bolje i kada ću poželeti da uzmem sve njegove savršene košulje sa izvezenim inicijalima i pocepam ih u froncle. Ema se nasmejala. Šta bih ja bez nje? U međuvremenu, Milano je počeo da mi se sviđa. Naviknuta na romantičnu lepotu Venecije, osećala sam se čudno bez te arhitekture, tih čarobnih prizora, kutaka koji kao da su smišljeni da bi završili na platnu nekog slikara, bez lepote zalaska sunca na Kanalu Grande, od koje zastaje dah. Pa ipak, u Milanu sam se osećala kao kod kuće.

- Retko gde se nećeš osećati kao uljez, stranac, tuđinac - rekao mi je jedne večeri Klaudio dok smo pili kafu u malom baru u centru. - Milano je grad koji sve prima, svima daje šansu. Demokratičan je. Nije lep kao Pariz, nema šarm Rima ni energiju Njujorka, ali je grad koji brine o tebi, nalazi mesta za tebe, ne odbija te, uvek zna da ti pokloni kutak u kojem ćeš se osećati zaštićeno. - Tačno - priznala sam, stavljajući u šoljicu kašičicu žutog šećera. - Primetila sam da je Milano grad detalja. Nije lep kao celina, ali ima ćoškove, ulice, parkove, ponekad neki zid ili samo zgradu koji poseduju poseban šarm. U suštini je malo haotičan, nesređen, ali ipak praktičan i privlačan. - To je grad koji treba otkriti - rekao je moj novi prijatelj, popivši kafu u jednom gutljaju. Milano je kao stidljiva i povučena žena. Treba ti vremena da ga shvatiš i naučiš da ga voliš. Pre neki dan sam se šetala po gradskoj četvrti Porta Romana i osećala se kao kod kuće. Pronašla sam svoj supermarket, kafe u kojem prave najbolji kapučino i imaju najbolji kroasan, kiosk u kojem kupujem modne časopise, cvećaru gde ima žutih margarita opojnog mirisa. U petak sam čak bila u tržnom centru i kupila voće, povrće i nekoliko pretesnih haljinica, u nadi da ću smršati. Izgubila sam još dva kilograma i, kad bih nastavila još malo da se trošim, uspela bih da dostignem težinu koju sam oduvek želela. Čudno je to, ceo život provedemo boreći se s vagom, a onda nam „obični” ljubavni jadi iznenada isisaju sve naslage sala. Simbol ljubavi trebalo bi da bude stomak, a ne srce. Prestala sam i da brojim kalorije svaki put kad naručim piće, a pošto je Milano grad provoda, naručivala sam bez ustezanja... Nekih večeri bih popila pokoju čašu vina i pojela nekoliko zalogaja pogače s maslinama. U tom stanju opijenosti konačno sam bila srećna. Ema me je podsticala da izlazim. - Treba da budeš medu ljudima! - govorila je. - Ne smeš da sediš zatvorena u kući. Verovatno bih za nekoliko nedelja potpuno odlepila. Nekoliko dana pre nego što sam počela da radim, otišla sam u novu firmu da uzmem ugovor. Agencija je imala sedište u impozantnoj zgradi u Zadarskom bulevaru. Pošto sam potpisala sva dokumenta, krenula sam ka liftu, pogleda prikovanog za papire. Ali pokazalo se da nije pametno čitati u hodu. Posle nekoliko koraka saplela sam se o neki stočić i, izgubivši ravnotežu, završila u naručju mladića koji se tu našao. Podigla sam pogled da vidim ko me je čudom spasao i ugledala visokog plavokosog muškarca, očiju tako plavih bezmalo kao more. - Jesi li dobro? - upitao je pokušavajući da me podigne na noge. - Jesam... Izvinite... Hvala... - Osetila sam kako crvenim od stida. - Bilo mi je zadovoljstvo. Ne dešava se svaki dan da mi žene padaju u naručje. Kakva blamaža! Gledao me je netremice s blistavim osmehom na licu, a ja sam samo želela da nestanem, smesta. - Hvala vam još jednom što ste mi spasli život... Podigla sam šeširić, koji mi je spao prilikom pada, i brzo pozvala lift, nadajući se da ću uspeti da se sakrijem od njegovog pogleda. - Ako ti se ponovo desi da padneš, nadam se da ću biti u blizini. - Imao je simpatičan strani naglasak.

Nasmešila sam mu se zbunjeno na brzinu i ušla u lift. Poslednjeg slobodnog vikenda odlučila sam da se doteram: bila mi je neophodna totalna restauracija. Spremala sam se da započnem nov život i morala sam sjajno da izgledam. Muškarci treba da se okreću za mnom. Muškarci... Još sam se zavaravala u svojoj crnoj glavici, ali sam u stvari znala da je jedina osoba koju želim da iznenadim i zadivim zapravo Nikolo. Želela sam da mu zastane dah kad me vidi. Prva faza: frizer. - Moraš da uradiš nešto s kosom - rekla je Ema, preporučujući mi prestižan i veoma skup salon u centru. - Ali oduvek je ovako nosim. Duga kosa se svima dopada. S njom izgledamo kao pokorne svetice i, koliko mi se čini, muškarci to vole. - Verovatno je u pitanju neka vrsta seksualne privlačnosti. To možda vodi poreklo iz kamenog doba, kada su jednim udarcem toljage uspevali da ošamute svoje žene i odvlačili ih kud su hteli držeći ih za kosu. Ali sada je krajnje vreme da se ošišaš. Menjaš život, menjaš glavu. I ošišala sam se. Umesto one dosadne i bezlične crne grive, sada sam na glavi imala neodoljivu kacigu. - Evo moje Valentine - rekla je s oduševljenjem Ema. - Naravno, kopija koja nije na visini originala. - I prestani da potcenjuješ sebe. Izgledaš fantastično. Bilo je krajnje vreme. - Šta je to nedostajalo staroj Rebeki? - Hm... To što je sve vreme cmizdrila zbog jednog kretena, na primer?! - Tačno! - nasmejala sam se. Ema nije imala dlake na jeziku. Sa ovom kosom, stvarno sam se osećala kao preporođena. Druga faza: salon lepote. Sredili su me od glave do pete. Čitavu večnost nisam imala tako glatku i meku kožu. Zaboravila sam šta znači nemati dlake na nogama. - Sada mnogo bolje izgledate, gospođo - rekla mi je zadovoljno kozmetičarka na kraju dugotrajnog tretmana. - Rebeka se vratila! - uzviknula sam s osmehom na licu idući ka vratima. U subotu uveče bila sam spremna da se suočim sa Milanom. Klaudio je obećao da će me izvesti na piće u četvrt Navilji i htela sam da provedem prijatno veče ne razmišljajući ni o čemu. Pažljivo sam odabrala obuću - sandale „kaovila” s perlicama - uz koje sam obukla divnu svetlosmeđu usku haljinu. Obožavam uske haljine. Naprosto ne mogu bez njih. Sviđa mi se njihova istorija, tako ženska, tako obojena buntom. Svi znaju za malu crnu haljinu, zahvaljujući Odri Hepbern i njenoj divnoj ulozi u filmu Doručak kod Tifanija. Ali mnogi ne znaju da je tu genijalnu haljinu, mnogo godina ranije, izmislila Koko Šanel.

Koko je bila revolucionarka, ne samo u modi. Koliko još žena koje su odrasle u sirotištu mogu da se pohvale time da su postale ikone stila i elegancije? Samo zbog činjenice da je skinula ženama steznik i obukla im pantalone zaslužila je od mene priznanje za sva vremena. I mada je bila veoma uspešna, imala je vrlo buran ljubavni život. Osećala sam se baš kao ona, kao večita madmoazel. Prokleta ljubav! Kada je Klaudio došao po mene i zakucao na vrata, uzviknuo je: - Koko, ako tako nastaviš, izgubiću glavu! Oboje smo se nasmejali i u sumrak krenuli ka Navilji. Zavolela sam Milano. Kada smo stigli na obalu mirnog kanala, seli smo u jedan restoran u tradicionalnom stilu i naručili flašu „gevirctraminera”. Hteli smo da uživamo u prijatnoj večeri, novom životu, prijateljstvu, u tome što smo slobodni i mladi i u srećnoj okolnosti što smo se upoznali. Dok smo nazdravljali trećom čašom, već opušteni i dobro raspoloženi, posmatrala sam odsutno drugu obalu kanala i spazila priliku koja mi se učinila poznata. U trenutku sam ostala bez daha. Ispred jednog restorana, u beloj košulji sa zasukanim rukavima, stajao je Nikolo. Šarmantan i, kao uvek, nasmejan i bezbrižan. Klaudio je primetio da sam uznemirena i upitao me da li je sve u redu. - Tu je Nikolo! - rekla sam tiho, kao da može da me čuje na drugoj strani kanala, i pokušala da se sakrijem iza tašne. - Šta? - upitao je Klaudio. - Tu je Nikolo! - ponovila sam uspaničeno. Klaudio je pogledao na drugu obalu. - Nije loš! - uzviknuo je. - Nemoj da ga gledaš! I hvala ti! Nema potrebe da me podsećaš koliko je zgodan. - Taman posla. Hteo sam samo da ti kažem da imaš ukusa. - Šta ću sad?! Šta bi trebalo da uradim? - Pa, idi kod njega. Izgledaš prelepo, umreće kad te vidi. - Misliš? O bože, koji košmar, ne znam šta da radim... Ali možda si u pravu, trebalo bi da odem da mu kažem kako se užasno poneo prema meni i da mu pokažem da sam dobro. Jer stvarno sam dobro, zar ne?! Klaudio se samo nasmešio i ja sam skupila hrabrost. Uostalom, potrošila sam četiristo evra na novi izgled i nisam smela da propustim priliku. Htela sam da poludi ili, još bolje, da umre kad me vidi. Ustala sam nesigurno sa stolice, a onda sam povratila ravnotežu i, zahvaljujući vinu koje sam popila na prazan stomak, imala sam osećaj da sam najlepša žena u Naviljima. Popela sam se polako uza stepenice i laganim korakom krenula preko mosta. Prešavši otprilike polovinu puta, videla sam kako neko prilazi Nikolou.

To je bila ona. Ana. Imala je haljinu boje slonovače, koja joj je naglašavala tanak struk. Duga plava kosa lepršala joj je na vetru. Nikolo ju je pomilovao po kosi, privukao k sebi i strasno poljubio. Kad sam ih prvi put videla zajedno, u meni se nešto prelomilo. Bio mi je dobro poznat taj osećaj. Trebalo je malo vremena da se pojavi. Bila sam besna, gnevna. Iznenada sam shvatila da sam protraćila dragoceno vreme plačući za govnarom koji je za samo dve nedelje sebi stvorio idiličan život, za čovekom koji me je zamenio drugom, a da nije nimalo patio, koji me je iskoristio samo da bi se osećao većom muškarčinom. Mrzela sam ga, prezirala. Poželela sam da ga vidim mrtvog. Jedva sam stajala, noge su mi klecale od besa i došlo mi je da povratim. Pošto nisam znala šta da radim, odlučila sam da se vratim za sto. Nisam više htela da traćim vreme na tog skota. Probala sam da pretrčim most što brže, ali se potpetica na desnoj sandali iskrivila. Saplela sam se i svom težinom tresnula na zemlju. Tako sam udarila i nespretno se srušila da su se svi u mojoj blizini okrenuli da vide ružnu kopiju Valentine u jednoj od njenih najblamantnijih scena. Bar moj izgled nije prošao nezapaženo. Nadala sam se da Nikolo nije video ovu akrobaciju, ali kada sam okrenula pogled u njegovom pravcu, primetila sam da se odvojio od svoje lepotice i zaputio ka meni. Poželela sam da pobegnem što dalje. Prizivajući u pomoć svu snagu koja mi je ostala i šepajući u neudobnim sandalama, sišla sam niza stepenice na mostu i pobegla, krijući se među ljudima, a Klaudio je jurio za mnom pokušavajući da me sustigne i dovikivao: - Uspori ili će mi duša izaći na nos! Veče mog povratka normalnom životu imalo je tužan epilog, a uz to sam uništila jedne od omiljenih sandala. Za sve je kriv onaj kreten Nikolo. Počela sam da mrzim Milano.

3. Čipke, bombone i bombonjere

Te noći nisam oka sklopila. Razmišljala sam o Nikolou, o svojoj blamaži, o njegovoj ruci koja miluje Aninu plavu kosu, o usamljenosti, o osećaju promašenosti koji me je pritiskao. Nisam čak uspela ni da se osvetim. Dok sam gledala zeleno svetio na budilniku koji je polako otkucavao sate ukradene od sna, razmišljala sam o ljubavi. Ljubav je čudna. Izgleda tako teška, a onda se pokaže da je to najelementarnije osećanje. Gotovo uvek se pojavi potpuno neočekivano. Kao poljski cvet. Iznenada otkrijemo da smo zaljubljeni i srećni smo. Ljubav je intimno, lično osećanje koje se rađa u nama i raste različitom brzinom i jačinom. Dešava se da bude uzvraćeno i tada je čudo. Tada upotpunjava život, ispunjava mozak, stomak, daje smisao danima. Ali ako ne dopre do onog drugog, snaga koju oslobađa pretvara se u teret koji nas pritiska i uništava. Razmišljala sam o ljubavi i nisam mogla oka da sklopim. S vremena na vreme poneka suza bi kanula na jastuk i tada bih se, uzdišući, okrenula na drugu stranu. Ujutru sam ustala iz kreveta podbulih očiju i teške glave. Gledajući kroz prozor, polako sam skuvala kafu. Čekao me je važan dan i morala sam da ostavim po strani brige i patnje. Istuširala sam se, a onda sam otvorila orman da odaberem šta da obučem. Kada god bih počinjala nov posao, imala sam utisak da sam đak prvak koji kreće u školu. Bila sam nervozna, uplašena, ali i uzbuđena. U mom ormanu nalazio se velik izbor uskih haljina, kostima, pantalona raznih krojeva, jakni, prugastih majica, šeširića, koje sam nosila u posebnim prilikama, džemperčića od kašmira, mantila, suknji i košulja, koje sam mrzela da peglam i uvek sam ih nosila u perionicu. Nisam kupila ništa novo za ovu priliku, ali me nije bilo briga. „Elegancija se ne ogleda u nošenju nove odeće”, i ja sam, kao što je govorila Koko Šanel, bila ubeđena da mogu da izgledam besprekorno i u nečemu što sam već koristila u drugim prilikama. Odabrala sam svetlosivu usku haljinu sa okruglim izrezom i obula bele cipele sa crnim vrhom u savršenom „šanel” stilu i s potpeticom srednje visine da ne bih previše zamarala noge. Poslednji detalj: šest niski bisera oko vrata. Našminkala sam se jedva primetno, trudeći se pre svega da sakrijem podočnjake, a zatim sam, kao u svakoj važnoj prilici, štrcnula nekoliko kapi „šanela 5”, svoje omiljene amajlije.

Pogledala sam se u ogledalo i bila sam zadovoljna. Izgledala sam profesionalno, ozbiljno, elegantno. Stavila sam velike naočari za sunce, uzela tašnu „marni” - jednu od omiljenih - koja je, kao i obično, bila preteška (u ženskim tašnama uvek ima svega i svačega) i izašla iz kuće sa malom zebnjom i laganim grčem u stomaku. Tog jutra u mom vagonu, stisnuti među pospanim i tromim putnicima, imali su sastanak svi mladi parovi Milana. Njihove diskretne nežnosti, ruke koje se dodiruju i tiho šaptanje strašno su me živcirali. Parovima bi trebalo zabraniti da se ljubakaju na javnim mestima. Zašto se smatra normalnim da svi gledaju kako se neko pipka? Obuzdala sam bes i pokušala da što manje mislim na svoje slomljeno srce. Pošto sam, kao i obično, stigla mnogo ranije na posao, svratila sam u obližnji kafić, naručila kapučino i sela pored prozora da bih osmotrila koji tip ljudi ulazi u zgradu. Onda sam skupila hrabrost i krenula unutra. Kolege su bile veoma mlade i svi su izgledali moderno. Bili su sportski obučeni, u ušima su držali slušalice svojih smartfona/čitača mp3 i pozdravljali se širokim osmehom. Imala sam sastanak sa direktorom i nisam znala kuda tačno treba da idem. Dok sam pokušavala da protumačim mapu na kojoj je bio nacrtan raspored kancelarija, videla sam kako mi se približava mladić koji mi je pre nekoliko dana pomogao posle onog katastrofalnog pada. Imao je belu košulju s rukavima zasukanim do lakata. Bio je tako zavodljiv. Nosio je ogromnu kutiju, koju je verovatno trebalo nekome da preda. Mora da je kurir. Najslađi kurir koga sam ikada srela. Prišao mi je sa svojim savršenim osmehom i veselim očima: - Opet ti... Drago mi je što ovoga puta uspevaš da ostaneš na nogama. Osećala sam se kao debil. Tog trenutka sam poželela da se pod ispod mene otvori, da propadnem u zemlju i zauvek nestanem. - Da... Evo, trudim se da održim ravnotežu - odgovorila sam, pokušavajući da budem duhovita. Uporno me je gledao a ja, da bih izbegla njegov prodorni pogled, ponovo sam počela da proučavam mapu, osećajući kako mi rumenilo udara u lice. - Izgubila si se? - upitao me je ljubazno. Veoma je lepo mirisao. - Zapravo... da! Ovo mi je prvi dan i još ne znam gde su kancelarije. Imam sastanak sa gospodinom Parizijem. Jel' možeš da mi kažeš gde je? - Naravno. Drugi sprat, druga vrata levo - odgovorio je pokazujući mi lift. - I ja sam tamo krenuo. - Imao je veoma otmen naglasak. Bila sam sigurna da je Francuz. Lift se zaustavio i on me je galantno pozvao da uđem. Da bih izbegla neprijatnu tišinu i iskupila se zbog one blamaže, pokušala sam da zapodenem razgovor o bilo čemu. Htela sam da budem ljubazna i da mu pokažem da nisam totalni kreten. - Baš imaš lep posao - rekla sam smeškajući se. Pogledao me je pomalo zbunjeno. - Pa, da raznosiš pakete po Milanu... Upoznaćeš mnogo ljudi... - Dok sam to izgovarala, shvatila sam koliko one jednom neznancu mogu da zvuče smešno. Ali on se nasmejao: - Oh, oui. Posao je stvarno lep, srećem mnogo zanimljivih ljudi - rekao je, gledajući me onim divnim sjajnim očima.

- Jesu li mnogo teški paketi koje raznosiš? - Veliki uspeh, Koko! Stvarno znaš da postavljaš pametna pitanja... - Pa, raznosim sve vrste paketa: velike, male, ogromne. -Smešio se ni za trenutak ne skidajući oči s mene. Imao je neodoljiv pogled. Pošto smo stigli na drugi sprat, poveo me je ka direktorovoj kancelariji. Možda je baš njemu trebalo da preda ogromnu kutiju koju je nosio. - Veoma si zgodna kada se ne saplećeš dok hodaš. - Bila sam zatečena i u trenutku sam pocrvenela ko bulka. - Hvala... Uveravam te da obično ne padam u naručje neznancima - rekla sam gledajući u noge da bih izbegla njegov pogled. Kada smo stigli do direktorove kancelarije, pokucao je lagano na vrata da bi se najavio i zatim je ušao. - C'est moi! 1 Pogodila sam, bio je Francuz. - Uđi slobodno - rekao je mladić iznutra. Izgledalo je da se veoma dobro poznaju. Očekivala sam otmenog muškarca pedesetih godina u klasičnom odelu i elegantnim cipelama. Ali s druge strane ogromnog pisaćeg stola ugledala sam nasmejanog mladića svojih godina, u farmerkama i majici sa slikom grupe „Kleš”. - Doneo sam ti dokumente koje si tražio - rekao je kurir sigurnim glasom. - A našao sam i novu službenicu u liftu. Obojica su se nasmejali i pogledali u mene. - Vi ste verovatno naše novo pojačanje iz Venecije - rekao je direktor odmeravajući me i pokazujući mi stolicu da sednem. - Ja sam Rebeka Bruni. - Drago mi je da smo se upoznali, Rebeka. Ako dozvolite, možemo da pređemo na ti. - Rado. - Uvek sam se osećala neprijatno kada razgovaram zvanično s vršnjacima. - Hvala, Etjen - rekao je plavookom mladiću, koji je spustio kutijetinu na pisaći sto. - Dobro, ostavljam vas nasamo - odgovorio je on, zaputivši se ka vratima. - Nadam se da ćemo se uskoro videti, Rebeka, makar u liftu - dodao je gledajući me sa ironičnim osmehom. Uzvratila sam mu sramežljivim smeškom. Bilo mi je malo neprijatno. Čim nas je lepi kurir ostavio nasamo, Paolo me je na trenutak odmerio, a onda počeo: - Dakle, radila si oko pet godina u firmi Uan i bavila se medicinskim i naučnim kongresima. - Tačno. - Ali kao što ti je rečeno na razgovoru, naš sektor za kongrese je već popunjen. - Da, s tim sam upoznata. Ali veoma mi je drago što mogu da promenim sektor. Volela bih da se oprobam u nekoj drugoj oblasti.

Franc: Ja sam. (Prim, prev.)

- Dobro, dopadaju mi se ljudi koji vole promene. Tvoj novi sektor biće odeljenje koje smo nedavno otvorili, ali se njime veoma ponosimo: bavićeš se venčanjima. Venčanjima? Ja?! To mora da je nesporazum. Nisam ništa znala o venčanjima, osim da su to dosadne, skupe proslave, da se uvek priređuju u vilama okruženim stazicama od šljunka koje ti unište potpetice i da na njima ima mnogo nepoželjnih rođaka koji te svaki čas zapitkuju: „A ti? Kada ćeš ti da se udaš?” Nikada ih nisam volela, a sada kad sam sama i srce mi je slomljeno, još manje ih volim. Nisam imala nikakvu želju da nekom dosadnom zaljubljenom paru pomažem da kruniše ljubavni san. - Venčanjima? - upitala sam zbunjeno. - Mislila sam da ćete me staviti da organizujem mondenske događaje, otvaranje butika, izložbi... - Ti sektori su već popunjeni. Trebaju nam nove ideje za naše mlade nevestice. Organizovanje venčanja nije posao za mene. Mogla sam da radim bilo šta, čak i takmičenja pasa, ali ne i venčanja. To nikako. Mrzela sam mlade, dosadnu muziku, torte pune kalorija, haljine nakićene čipkom, vezovima i šifonom. A pre svega, nisam želela da radim u ime ljubavi. Mrzela sam ljubav. - Izvini, Paolo... Mogu da te zovem Paolo? - Naravno, Rebeka. - Izvini, ali mislim da nisam stvorena za taj posao s venčanjima. Nikada se nisam udavala, a roditelji su mi se razveli kad sam bila sasvim mala. Mislim da nemam mnogo smisla za svadbe. Osim toga, živim sama. - Ne brini, Rebeka, u početku će sa tobom raditi koleginica i ona će ti objasniti sve što treba da znaš o svadbenim marševima, tortama, odeći, burmama, belim golubicama i buketima. Pratiće tvoju obuku dok ne postaneš samostalna. Napravićemo od tebe najboljeg organizatora venčanja na tržištu. Nasmešio se i ustao, što je bio znak da je vreme za sastanak isteklo. Organizovaću venčanja. Staviše, postaću najbolja organizatorka venčanja u Italiji ili, još bolje, na celom svetu. Na trenutak sam osetila laganu vrtoglavicu i izgubila ravnotežu. Isprativši me do vrata, Paolo mi je pokazao kancelariju koleginice koja će me upoznati sa lepotama svadbene ceremonije, a onda mi je stisnuo ruku i, citirajući čuveni slogan koji je proslavio agenciju, rekao: - Dobro došla, Rebeka, sa nama će ti svaki dan biti događaj. Polet koji sam s mukom uspela da sakupim polako je jenjavao. Odlučila sam da skupim hrabrost i da izdržim, bar do kraja dana, dok se ne zatvorim u kupatilo i ne briznem u plač. Ponovo sam ušla u lift da bih se popela na peti sprat i u ogledalu proverila kakvi su mi podočnjaci: bili su duboki i zelenkasti. Nisam baš bila u formi. Stigavši na odeljenje za organizovanje venčanja, potražila sam Valentinu de Boa. Na brzinu sam izbrojala pet osoba. U susret mi je pošla oniža devojka u utegnutim farmerkama i tamnoplavoj svilenoj bluzici s velikim izrezom. Uz to je nosila čizmice sa leopardovim šarama i ogromnim potpeticama, na kojima se očigledno dobro osećala, kao da je u kućnim papučama.

Koža joj je bila tako tamna da je ličila na sto od mahagonija koji je ostao iza nje. Lampe, pomislila sam. Taj lažni osmeh na njenom licu nije obećavao ništa dobro. Odmah sam osetila da je simpatična kao nakovanj koji ti padne na prst. - Ja sam Valentina, a ti si verovatno Rebeka - rekla je pružajući mi ruku s plavim lakom na noktima. - Da, ja sam Rebeka Bruni, drago mi je. - Imaš slatku haljinu, izgleda tako... kako bih rekla... demode. - Pa, „moda prolazi, ali stil ostaje”, voleo je da kaže neko... - odgovorila sam ljutito. - Po mojim farmerkama „dolče i gabana” to se ne bi moglo reći. Dobro, imam posla s opajdarom! Ne smem da nasednem na provokaciju. - Tvoj sto je tamo u ćošku. Pretpostavljam da si shvatila da u ovom odeljenju organizujemo venčanja. „Tvoj najlepši dan pretvaramo u jedinstven događaj.” Drugim rečima, radimo za histerične mlade i buduće muževe pune para. Tako opisan, posao je delovao mnogo privlačnije! Samo što nisam skočila na sto od oduševljenja. - Mi se bavimo izborom odeće, burmi, lokacije, jela, orkestra, automobila koji mladu vozi u crkvu ili opštinu, pa sve do toga kog ukusa će biti svadbene bombone. Pružamo kompletnu uslugu. I najbolji smo. Shvataš, najbolji - rekla je gledajući me ponosno. Zatim je dodala: - A ja sve to koordinišem - pokazujući svoju ogromnu skromnost. Otišla sam ćutke do stola i počela da razgledam dokumente koje je neko ubacio u kompjuter pod naznakom „Rebeka”. Tu je bilo svega pomalo: slajdova, fotografija sa venčanja, tabela s knjigovodstvenim podacima za budžet, dokumenata koji sadrže istoriju i misiju firme. Provela sam pola prepodneva iščitavajući materijal, a onda sam napravila pauzu i trknula do automata za kafu. Tamo sam srela dve ljupke devojke, koje su mi se sa osmehom predstavile. Zvale su se Marika i Sara i radile su u marketingu. Kada su čule da mi je Valentina tutor, nasmejale su se i uglas rekle: - Srećno! Dok sam završavala grozni kapučino sa kakaom, prišao mi je nasmejani Etjen. Verovatno je i on bio na pauzi. - Znači, Rebeka. - Da... Etjene. - Pružila sam mu ruku da bismo se zvanično upoznali. Rukovao se sa mnom nastavljajući da se smeši. - Kako provodiš prepodne? - upitao je čekajući da mu automat izbaci espreso. - Pokušavam da se priviknem. Kolege, nove dužnosti, organizovanje venčanja, Valentina... - He-he, ona je tvrd orah, zar ne? - I ti je poznaješ? - Imao sam prilike da je sretnem... zbog neke dostave. - Zašto rukovodioci primaju takve? Trebalo bi odmah da znaju s kim imaju posla, zar ne? Njihov posao je da naprave timove koji funkcionišu i sa ljudske tačke gledišta... Ali dobro, izvini za ovaj izliv gneva. Oduvek sam smatrala da su rukovodioci malo tupavi. Namignuo mi je plavim okom. - Hajde, izdrži! Prvi dani su najteži, ali videćeš da će ti kasnije biti zabavno. Sa tako šarmantnim kuririma, možda i hoće.

- Hvala, izdržaću. Bacio je čašu u korpu i krenuo natrag na posao. Nakon tri koraka, okrenuo se i dodao: Uzgred, imaš lepu ogrlicu! - a onda je otišao. Ostala sam nekoliko trenutaka gledajući za njim dok je išao hodnikom, a onda sam na podu primetila kovertu. Na poleđini je veoma elegantnim rukopisom bilo napisano njegovo ime.Verovatno mu je ispala iz džepa farmerki. Probala sam da ga dozovem, ali je već bio daleko. I šta sad? Odmah sam dobila želju da je otvorim, ali kako sam mogla da pogazim sve svoje principe zbog dva plava oka? U pitanju je bio privatan život jednog neznanca i nisam imala nikakvo pravo da narušim njegovu intimu. Zadržaću pismo do sledećeg susreta. To bi mogao da bude odličan izgovor da ponovo zapodenem razgovor. Onda sam skupila snagu i vratila se kod svoje dražesne Valentine. Kada sam ušla, zatekla sam je za mojim stolom. Sedela je i gledala moju tašnu, koja je stajala na obližnjoj stolici. - Koža je veoma meka - rekla mi je. - Da, kupila sam je na rasprodaji u robnoj kući u Mestreu. Bilo je stvarno povoljno. - Jel' mogu nešto da te pitam? - rekla je, gledajući me lukavo. - Naravno. - Kako to da si se preselila u Milano? To si uradila zbog nekog muškarca, zar ne? Njena nametljivost mi je išla na živce. - Ne, preselila sam se ovamo da bih se razvijala profesionalno. - Naravno, kako da ne! Možda imaš i ambicije da postaneš menadžer. - Grohotom se nasmejala. - Jesi sigurna da nisi ipak došla ovamo zbog nekog zgodnog Milaneza? Nisam shvatala zašto me ta žena bez trunke ukusa ispituje o mom ljubavnom životu. Da mi nije šef, bez razmišljanja bih je poslala u majčinu. - Ne, sama sam. - Sama u Milanu. Konkurencija postaje nemilosrdna - rekla je podrugljivo. Zašto ne gleda svoja posla? - Zar ima boljeg mesta od Milana za novi početak? - Sve je jasno. Mislila si da u velikom gradu ima više raspoloživog mesa za dobar provod. Ko zna, možda možeš nešto i da upecaš na ove bapske haljinice... - rekla je gledajući moju haljinu. Došlo mi je da uzmem monitor i da je gađam u glavu. - Provod me ne zanima - odgovorila sam naglašavajući reči i podižući glas. - Želim samo da pravim karijeru, da upoznam ljude, a jednog dana ću možda sresti nekoga s kim ću sve to podeliti. Jel' to dovoljno? - gubila sam strpljenje, bes je u meni ključao, ali plakanje pred novim kolegama ne bi bila dobra vizitkarta. - Ah, kako smo romantični! Ljubav, dva srca i jedna koliba... Nisam shvatala zašto nastavlja da me provocira. Šta hoće? Da me ismeje pred svima, da mi podrije samopouzdanje kako bi me onda svojom ubitačnom ličnošću pregazila? Udahnula sam duboko pokušavajući da se smirim.

- Prava si naivka i provincijalka - nastavila je. - Valjda ne misliš da ćeš naći princa na belom konju? Svi muškarci su govnari. Kad bi samo znala koliko je među mladoženjama onih koji pokušaju da me odvede u krevet dok im organizujem venčanje. Lepo! Ova organizatorka venčanja je potpuno posvećena svom poslu. - Jel' mogu sada da se vratim svom poslu? - rekla sam, pokušavajući da je se otarasim. - Zbog toga si ovde, dušo. - Dušo, kako da ne! - Počni da proučavaš ono tamo - rekla mi je, pokazujući dve ogromne fascikle koje su stajale iza mene. - Tako barem nećeš razmišljati o imaginarnim ljubavnicima. Zatim je ustala i otišla da gnjavi neku drugu koleginicu. Dok sam pokušavala da se usredsredim na one dve dosadne fascikle, setila sam se pisma. Bila sam veoma radoznala. Ponovo sam ga uzela i primetila da je s jedne strane otvoreno. Možda bih mogla malo da virnem? Možda je u pismo nešto veoma važno pa treba što pre da ga vratim. Bila sam tako neodlučna, prevrtala sam ga nervozno po rukama i baš kada sam htela da ga ostavim i poslušam svoju savest, u krilo mi je elegantno sleteo lagani list papira. Sudbina je odlučila umesto mene. Spustila sam pogled. Pismo je bilo napisano na francuskom, mom drugom jeziku. Morala sam da ga pročitam, kocka je bačena. Nisam baš sad mogla da ustuknem. Bilo je dovoljno nekoliko redova da shvatim da je u pitanju strastvena izjava ljubavi, koja se završavala ovako: „Hoćeš li da se oženiš mnome, Etjen? Tvoja Žilijet.” Bila sam zbunjena. Moj plavooki mladić ima verenicu. I treba da se oženi. Imala sam čudan osećaj, kao da sve to ima veze sa mnom, kao da je to pismo napisano da bih ga ja pročitala. Ali zašto sam odjednom pomislila da moram nešto da preduzmem, zašto sam imala osećaj da već znam Etjenov odgovor? Bila sam zbunjena, zbog tog pisma sam se čudno osećala. Nisam mogla da odvojim pogled od onih strastvenih reči i srce mi je ubrzano kucalo. Dok sam treći put čitala pismo, osetila sam da mi se harpija približava. - Da li te možda plaćamo da se baviš privatnim poslovima? Bila sam uhvaćena na delu i pocrvenela sam kao bulka. - Ja... Izvini... Odmah se bacam na posao. - Slušaj, luče, ne znam kako si navikla u tvom malom, vlažnom gradu, ali mi ovde dolazimo da radimo i ako ti kažem da nešto uradiš, uradi to odmah. Pogledala me je malim, zlim očima, oko kojih je imala sitne bore. Zatim se okrenula i vratila za svoj sto. Nisam izdržala da joj se ne isplazim. Čeznula sam da čujem prijateljski glas i da nekome ispričam kakav mi se preokret ironijom sudbine desio. Zato sam resila da pozovem Emu. - Zravo, ja sam, jel' imaš nekoliko minuta? - upitala sam je čim se javila. - Zdravo, Koko. I, kako ide? - Evo, baš o tome hoću da ti pričam... Stavili su me da organizujem venčanja. - Šta?! - Ema se slatko nasmejala. - Ti da organizuješ venčanja? A jesi li im ispričala o onome kada se udavala moja sestra od tetke? - Kada sam naletela na stočić sa tortom od pet spratova i srušila ga? Tebi je to smešno? - Trebalo je da im ispričaš! To je bio divan prizor. Moji rođaci iz Australije se toga još sećaju. Kad god mi pošalju mejl, pitaju za tebe.

- Vidiš? Stvarno sam nesrećna. I kako mogu da organizujem venčanja? - Mislim da si sve preozbiljno shvatila. To je samo posao, Koko! Možda tvoja karma hoće nešto da ti saopšti. Vreme je da prestaneš da misliš kako se ljubav neće vratiti. Dok pomažeš drugim ženama da organizuju svoj najlepši dan, možda ćeš naći razlog da ponovo počneš da veruješ u ljubav. - Kada je o ljubavi reč, uradila sam nešto strašno... - Napravila si vudu lutku sa Nikoloovim likom? - He-he-he, nisam još. Pročitala sam tuđe pismo. - Zar ti, koja stalno pričaš da je privatnost svetinja? - Hm, da. Ali to je bila slučajnost... Postoji jedan mnogo zgodan momak koji radi kod nas kao kurir. Njegovo pismo mi je slučajno došlo u ruke... nisam htela da ga pročitam! - Naravno, mogu da pretpostavim... - U pitanju je izjava ljubavi. Ema, kakve vatrene reči! Ja nikada nisam imala hrabrosti da tako nešto kažem muškarcu. - Zato što gotovo nimalo ne veruješ u sebe. - To je tačno. Htela bih da budem snažnija, sigurnija. Da li postoji tajni recept kako da ti bude bolje? - Naravno da postoji! Usredsredi se na ono što ti se događa i probaj da se opustiš! Obožavala sam Emu. Uvek je znala kako da mi podigne moral. U suštini, bila je u pravu: šta sam mogla da izgubim? Živela sam u Milanu, imala sam posao u uglednoj agenciji i divnu prijateljicu, koja me nikada ne bi napustila. Bila sam srećna i to je trebalo sebi svakodnevno da ponavljam. I mada mi je u tom trenutku ljubav izgledala kao fatamorgana, to nije moralo da znači da će moje srce zauvek ostati na ledu. Morala sam da počnem da verujem u sebe, uprkos Nikolou, Ani, Valentini. - Hvala, Ema, volim te! - I ja tebe, Koko. I Zapamti, za tebe sam uvek tu. Poslala sam joj poljubac i završila razgovor. Nisam još bila ručala, ali moj stomak ne bi svario ni zrno kikirikija. Odlučila sam da popijem sok da bih se malo zasladila i pijuckala sam ga šetajući se ulicama oko agencije. Grad je vrveo od užurbanih ljudi. Muškarci su jurili kolima, ljudi su se tiskali na tramvajskoj stanici, devojke su čekale u redu da kupe pecivo i pojedu ga na brzinu. Kako je sve bilo drugačije od mog venecijanskog tempa. Dok sam se brzim koracima vraćala u kancelariju, primetila sam vremešni par na klupi. On ju je neprekidno milovao po ruci, dok se žena smeškala i nešto mu pričala. Zastala sam na trenutak da ih posmatram. Bili su divni. Izgledali su kao deca. Ko zna otkad su zajedno. Dirnula me je nežnost s kojom su se obraćali jedno drugom i suze koje sam od jutra zadržavala konačno su potekle i lagano mi skliznule niz lice. To je ljubav koju čekam i koja možda nikada neće doći. Obrisala sam oči maramicom i ušla u zgradu. Otišla sam u toalet u prizemlju da popravim šminku i upitala se šta bi Nikolo rekao da me vidi u suzama, on koji je mislio da sam tako snažna i odlučna. Onda sam shvatila da ću biti dobro samo ako prestanem da postavljam sebi

pitanja u vezi s njim. Treba da ga zaboravim, izbrišem. Treba da krenem napred, jednom zasvagda. On voli drugu i, što je još važnije, mene nikada nije voleo. Da bih mogla da započnem nov život, treba da prestanem da mislim na prošlost i da gledam samo u budućnost, u ono što će doći. Ako me karma stavlja na probu, neću sigurno ustuknuti. Treba da organizujem proslave venčanja? Dobro, organizovaću ih i postaću kraljica organizatora venčanja. Dovoljno sam plakala i vreme je da prestanem. Od plakanja se dobiju bore. Ne smem to da dozvolim. „Priroda ti podari lice kakvo imaš sa dvadeset godina; tvoj je zadatak da zaslužiš ono kakvo ćeš imati sa pedeset”, govorila je madmoazel Koko. A ja želim da stignem do pedesete lepa i ostvarena. I u tome ću uspeti.

4. Haljina broj 40

Prve nedelje na poslu bile su užurbane i naporne. Zapanjila sam se kad sam videla šta sve moram da naučim. A ja sam mislila da je dovoljna lepa bela haljina, dve burme, obavezno od belog zlata (žuto je davno prevaziđeno), mala seoska crkva (pastoralni stil je veoma šik) i restoran (koji i nije baš pravi restoran) tipa jezerce, karipska plaža, krov zgrade (što manje liči na pravi restoran, to bolje). I pre svega, mladoženja koji neće pobeći na dan venčanja. Bila sam u fazi obuke i strogo sam pratila uputstva svoje dražesne šefice Valentine, koja nikada nije propuštala priliku da naglasi koliko sam spora, lenja, nepripremljena i tako dalje. Bila mi je poverena ceremonija za pedesetak zvanica u maloj vili u okolini Milana i trudila sam se da posao obavim što bolje. Uveče bih se vratila kući preumorna, teške glave i uvek stegnutog želuca. S vremena na vreme bih pokucala Klaudiju na vrata da se malo ispričamo ili popijemo pivo pre večere. Oboje smo bili u potrazi za pravom ljubavlju. Ja sam, doduše, počela da se predajem, dok je on nastavio da se nada, verujući u sudbinu, ubeđen da će žena koju čeka pre ili kasnije doći. Nije bio u trci s vremenom i, mada se osećao usamljeno i povremeno se upuštao u ljubavne veze da bi malo prekratio čekanje, znao je da će ga „ona” pre ili kasnije pronaći. Bila sam ubeđena da sam sa Nikoloom izgubila priliku svog života i bilo mi je teško da se nadam nečem lepom i novom. Klaudio bi mi tu i tamo ukazao na nekog zgodnog momka i terao bi me da probam, da se upoznam, da flertujem, da mu privučem pažnju. Niko mi se nije dopadao. Svi su bili suviše nesavršeni, suviše dosadni, ružnjikavi ili glupi. Možda je bilo prerano da se upuštam u novu vezu. Jedne večeri, kada smo Emu pozvali na piće i već bili pri drugoj čaši vina, stolu je prišao jedan mladić i upitao me da li smo se negde već sreli. Bio je lep, crnomanjast, visok i lepo građen, imao je na sebi elegantnu košulju i moderne naočare za vid. Nisam imala utisak da sam ga ikada u životu videla, ali je Ema insistirala da ga pozovemo za naš sto a on je bio veoma ljubazan i sladak te mi je ponudio još jednu čašu vina (treću, na prazan stomak). Zvao se Marko i bio je zubar. Otkrili smo da smo se sreli nekoliko meseci ranije na nekom skupu koji je organizovala moja agencija. Sećao se mojih haljina, rekao je da je bio očaran mojim stilom. Znala sam da se elegancija uvek isplati. To je znala i Koko Šanel.

Ćaskali smo cele večeri, naručili još pića i nešto prezalogajili, pre svega da se ja ne bih onesvestila. Marko je bio simpatičan, duhovit i veoma prijatan. Obasipao me je komplimentima i bila sam polaskana pažnjom koju mi poklanja. Videvši da mi je lepo, Ema i Klaudio su izmislili izgovor da bi nas ostavili nasamo i iznenada nestali. Nedeljama nisam bila tako opuštena. Razgovarala sam s Markom nekoliko sati, a onda smo odlučili da se malo prošetamo. Bilo je toplo, prozračno veče i gradska četvrt Porta Romana vrvela je od šetača. Koračali smo bez cilja i malo pričali jedno drugom o sebi. Samo lake anegdote, ništa važno ili preozbiljno. On mi je pričao o svojim najsmešnijim pacijentima, o strahu na njihovim licima kada im kaže da zinu što više mogu, o tome kako ga uvek razvesele osmesi mališana bez mlečnih zuba. Ja sam njemu pričala o novom poslu, o tome kako sam upropastila svadbu Emine rođake, o navici da čitam horoskop i svojoj kolekciji cipela. Hodala sam ne znajući kuda idem i uživajući u ćaskanju s neznancem koji ništa ne zna o meni. Na trenutak sam zaboravila besane noći, suze i grč u stomaku. Ispred drevnih španskih zidina oko milanskih termi, Marko mi je stavio ruku oko bokova, privio me uza se i poljubio. Prepustila sam se njegovom poljupcu i usred tople milanske noći grickala usne jednog neznanca. Htela sam samo da ponovo budem srećna i da se osećam lepa i poželjna. Zatvorila sam oči, stavila sam mu ruku na potiljak i nastavila dugo da ga ljubim. U jednom trenutku, on me je malo odgurnuo i šapnuo mi na uvo: - Jel' idemo kod tebe? Pogledala sam ga u oči, razmišljajući da li želim s njim da vodim ljubav. Toliko sam propatila zbog jednog muškarca da sam možda zaslužila malo duže udvaranje pre nego što onom sledećem kažem „da”. Htela sam da budem željena, da seks ne bude samo bezlična gimnastika kako bi se potrošile kalorije od aperitiva i oslobodilo malo oksitoksina. - Izvini, Marko, ali ne znam da li sam spremna. Sve se dešava tako brzo. - Shvatam, ali ti si kriva. Toliko si lepa da ne mogu da ti odolim. - Malo izlizan izgovor, ali deluje. - Hvala, polaskana sam, ali slušaj, izlazim iz jedne tegobne veze i treba mi malo vremena. Ako bismo sada završili u krevetu, plašim se da ne bih mogla potpuno da uživam. Shvataš? - Shvatam, ali ti garantujem da ću učiniti sve da ti bude lepo. Sviđaš mi se, sviđa mi se tvoje držanje, tvoja ležernost. I siguran sam da se i ja tebi sviđam. Zašto da ne poklonimo sebi ovo veče i ne probamo da se opustimo nekoliko sati? Možda je bio u pravu. Možda je trebalo da se prepustim. Na kraju krajeva, ja sam žena, imam preko trideset godina, slobodna sam, živim u velikom gradu: šta bi mi smetalo malo zdravog seksa sa zgodnim momkom koga sam tek upoznala? - Pa, u stvari, mogli bismo... - Divno - rekao je stežući me i ljubeći u vrat. - I zato što ne znam kada ću ponovo imati slobodno veče.

- Kako to misliš? - Žena mi je otputovala sa decom kod njenih roditelja, a takva prilika mi se ne ukazuje često, veruj mi. Ima ženu? Oženjen čovek koji se hladno šetka okolo i peca neznanke po kafićima? - Oženjen si?! - Da. - A burma? - Ah, skinuo sam je dok sam igrao tenis. Verovatno sam je zaboravio u tašni - rekao je kao da je to najnormalnija stvar na svetu. - To ti ne smeta, zar ne? Ne smeta ti, zar ne?! E pa, smeta mi. Da li je moguće da nema muškarca koji može da se posveti meni i samo meni? Bivši verenik me je prevario sa debelom kravom, čovek koga sam volela umesto mene je odabrao plavokosu glistu, a prvi potencijalni ljubavnik koga sam u Milanu upoznala ima ženu i decu. Umorila sam se od toga da budem druga. Htela sam da budem jedina! - U stvari - rekla sam polako, gurajući ga jednom rukom od sebe - to smeta, veoma mi smeta. Zašto misliš da bih ušla u vezu sa oženjenim muškarcem? - Vezu? Hej, čekaj malo! Ko je pričao o vezi? Ti si zgodna žena i lepo mi je s tobom... to je sve. Hteo sam samo da provedem prijatno veče u tvom društvu. „Hteo samo da provede prijatno...” Muškarci su stvarno svinje, bila je u pravu ona zla Valentina. Želela sam samo da odem kući. Sama. Sve mi se smučilo. - Radije ću sedeti na kauču i čekati menopauzu nego da provedem prijatno veče u tvom društvu. Potraži neku drugu! Laku noć - bile su moje poslednje reči. - Nisam znao da si tako zatucana. Pogotovo u tvojim godinama. Da li je to trebalo da znači da kao žena bez partnera koja je prešla tridesetu nipošto ne smem da propuštam prilike? Da treba da prestanem da budem probirljiva i da, umesto toga, idem u krevet sa svim muškarcima koje sretnem u Milanu, bili oni oženjeni ili ne? Pogledala sam ga popreko, a onda sam se srdito okrenula i pošla kući. Neverovatno je kakvi se dripci slobodno šetaju gradom. Stajao je nekoliko trenutaka i gledao me, a zatim mi je podrugljivo dobacio: - Zbogom, Rebeka! Ušla sam u kuću, izula cipele „šanel” i bacila se na kauč. Bila sam očajna. Ko zna da li je zubareva žena ikada upotrebila nežne reči kao što su one u Etjenovom pismu. Nije se baš usrećila s takvim mužem. Popila sam nekoliko čaša vode da bih razblažila alkohol i sprečila zadržavanje tečnosti, skinula šminku i uvukla se u krevet. Sutradan ću bar imati šta da pričam prijateljima. Ujutru sam došla na posao sa strašnom glavoboljom. Pokušala sam da je izlečim hektolitrima kafe, ali uzalud. Sela sam za sto i čim sam otvorila poštu, ugledala sam Emin mejl, u kojem me šeretski pita kako je proteklo veče. Odgovorila sam joj na brzinu pre nego što sam počela da radim i prva reakcija je bila: Đubre!

Bila sam srećna što i ona misli kao ja. Znači da ipak nisam tako zatucana. Samo imam visoke kriterijume. Valentina je prišla mom stolu i pružila mi neke dokumente. Zevnula sam. Ona me je na trenutak pogledala i nervozno rekla: - Da li je vaša visost danas ovde prisutna ili još uvek sanja među svilenim čaršavima? - Izvini, samo sam malo umorna. - Princeza je legla u sitne sate? - Da, mislim da sam preterala s vinom. - Glasno sam razmišljala i odmah sam se zbog toga pokajala. Harpija me je pogledala sarkastično, kao što to obično čini. - A on, kakav je bio? - Zašto misliš da je bio on? Bilo je nečeg patološkog u nametljivosti te žene. - Kada žena pretera s vinom, uvek je posredi on. Dakle? Novi flert? - Nikakav novi flert... Samo večera s prijateljima. - To je baš dosadno! Ja sam sinoć izašla sa tipom koji se tek pojavio na sajtu Love-me. Moraš obavezno da se registruješ. Možda ćeš i ti uspeti nešto da upecaš. Bio je mnogo sladak, proveli smo nezaboravnu noć. Šteta što je jutros otrčao kod verenice... - prasnula je u neobuzdan smeh. Trebalo je da tražim broj telefona od onog oženjenog tipa i da joj ga dam. Bili bi savršen par. - Pre neko veče - nastavila je, ne primećujući da me njena priča nimalo ne zanima - izašla sam s tipom koji bi ti se mnogo svideo: mršavko u retro odelu. Čini mi se, onako odoka, da imate mnogo toga zajedničkog. Zašto ne posetiš njegov profil? - Hvala što brineš, ali trenutno mi je ovako dobro. - Nisam imala nikakvu nameru da se upoznajem preko interneta. - Kako hoćeš, ali pre ili kasnije moraćeš malo da se relaksiraš. Nećeš valjda zauvek da izigravaš kaluđericu. To je dobro i za posao. Seks podstiče kreativnost. Zato sam ja ovde najbolja - rekla je nastavljajući da se smeje. Posle tog nesrećnog izlaska, odlučila sam da stavim Valentinu na čelo spiska osoba koje najviše mrzim. Više čak i od debele krave. Čim se udaljila od stola, počela sam da razmišljam o onome što mi se sinoć dogodilo i o ljubavnim vezama. Postalo je sasvim normalno voditi buran seksualan život, bilo da imaš vezu ili da si sam. Vernost je prestala da bude apsolutna vrednost i postala je poza. Ljudi su verni da bi dokazali da imaju snažnu samokontrolu, a ne zato što ne žele da povrede svog partnera. Ja sam, za razliku od njih, još uvek verovala u monogamiju. Ne u apsolutnom, već u relativnom smislu. Mislim da je nemoguće i da nije previše pametno očekivati da ceo život provedeš s jednim čovekom. Sviđala mi se pomisao da za nekoga budem jedina, da mogu da mu ispunim sve želje. Nikada nisam pomislila da prevarim svog partnera, jednostavno zato što nikada nisam osetila takvu želju. Seksualna vernost nikada mi nije predstavljala teret, ona je deo moje prirode. Za godinu dana koliko sam se viđala sa Nikoloom, nikada nisam ni pomislila na drugog muškarca, čak ni za vreme onih dugih vikenda koje sam provela sama.

Sada, nakon što me je povredio i ostavio, često se pitam sa koliko je drugih žena bio dok smo bili u vezi. Da sam znala da izlazi sa drugim ženama, možda bi se moja osećanja prema njemu promenila. U suštini, nikada nisam od njega tražila da mi bude veran, jer nikada nisam imala hrabrosti da sa njim razgovaram o osećanjima. A sve dok osećanja nisu u igri, pitanje seksualne vernosti se ne postavlja. To se podrazumeva. Znala sam da razmišljam drugačije od većine svojih vršnjaka. Uzmimo na primer Marka, pokvarenjaka od sinoć. Ako je odlučio da prevari ženu, to u suštini nije moj problem. Mogla sam da kažem baš me briga i da toj jadnici nabijem ogromne rogove, budući da prema njoj nemam nikakve obaveze, ali nisam to želela. Možda sam bila solidarna sa celim ženskim rodom. O bože, ne baš sa celim... To je bila moja granica. Umela sam da volim samo jednog čoveka. Sviđalo mi se da mislim kako imam originalan stil i u seksualnim vezama. Na kraju krajeva, ako mi je uzor žena koja je bila jedan od najvećih antikonformista prošlog veka, mogu sebi da dozvolim luksuz da budem drugačija od ostalih, da imam neke posebne navike. Osećala sam se dobro kao mali revolucionar u ljubavi - neću postati cinična kao svi drugi. Neću prestati da sanjam. Ostaću neizlečivi romantik, uprkos svemu. Ili tačnije, uprkos svima. Pomirisala sam šal od pašmine natopljen „šanelom 5” koji sam nosila oko vrata i počela da radim. Na pauzi za ručak telefonirao mi je Klaudio, takođe u želji da čuje kako se završilo prethodno veče. Klaudio se pokazao kao velik prijatelj. Nikada nisam imala tako prisne odnose sa heteroseksualnim muškarcima. Fizička privlačnost ili čitav niz neobjašnjivih obzira gotovo uvek su otežavali takvo prijateljstvo. Ali sa Klaudiom je bilo lako, prirodno. Bili smo veliki prijatelji i ništa više od toga. Znala sam da smatra da sam privlačna i često me je obasipao komplimentima, ali između nas nije bilo hemije i to nam je dozvoljavalo da budemo prijatelji, pravi prijatelji. Nekoliko dana ranije, citirao mi je završne reči iz Kazablanke, jednog od njegovih omiljenih filmova: „Luise, mislim da je ovo početak jednog divnog prijateljstva.” Bila sam gotovo dirnuta. U Milanu mi je trebao neko kao što je on. Osećala sam se manje usamljeno i, što je još važnije, nisam se izlagala opasnosti da me Ema pre ili kasnije otera dođavola. Prvo što me je preko telefona, smejući se, upitao bilo je: - Jesi li upisala novu recku? I ja sam se nasmejala. Na kraju krajeva, priča je bila zanimljiva. - Ne, prijatelj je oženjen. - Ah, iako je oženjen, bezočno je flertovao s tobom? - On smatra da to nije problem. - A za tebe jeste? - Rekla bih da jeste. Dugo sam o tome razmišljala i mislim da zaslužujem ljubavnika koji nema porodicu na vratu. - Shvatam. Nemaš pojma koliko sam patio što sam sebi dozvolio da se petljam s udatim ženama. - Ne mogu da shvatim kako ljudi tako lako uspevaju da odvoje seks od ljubavi, čak i kada postoji strast.

- Čini mi se da smo ti i ja malo čudni, Koko. Strast i ljubav su danas dve potpuno različite stvari. Žene i muškarci uspevaju da imaju brojne vanbračne veze, a da i dalje pričaju kako vole svoje zakonite partnere. Blago njima kad mogu! - Mene bi ubio osećaj krivice. - Zato što si romantična. - Da se razumemo, i ja sam u prošlosti imala veze tipa samo seks i rokenrol, ali ako bi mali Kupidon pomolio glavicu, odmah bih prestala da poklanjam onu stvar svima kao da nije moja. - Ha-ha-ha. I otkačila si jadnog zubara. - Ne znam, nisam čak bila sigurna da želim da idem s njim u krevet. Da li i ti veruješ da je seks sa bilo kim jedini način da se zaboravi neko ko ti je slomio srce? - Koko, činjenica je da ne postoji odgovor koji važi za sve. Neki ljudi mogu da zaborave stare ljubavi samo ako se ponovo zaljube. Drugi se mnogo manje muče i uspevaju da seksom ublaže ljubavne patnje. Nekima treba vremena. Vreme, u svakom slučaju, leči rane. Možda je za tebe još prerano da se upuštaš u nove veze. Ili možda samo čekaš onog pravog. Ko to zna. - Da budem iskrena, nadala sam se da će mi neko pokazati pravi put! - Shvatam. I svestan sam da te neću utešiti, ali znaj da smo kroz to svi prošli. Ljubavna patnja je nešto najbolnije što može da nam se desi. I uvek kao da je prvi put. Ljubav dolazi bez najave. Pogodi te, obori i onda te ostavi kao da se ništa nije dogodilo. Njena snaga je tajanstvena i nemerljiva. A mi, glupa ljudska bića, ne možemo joj ništa. Uvek podlegnemo i izgubimo. - A da li misliš da će se ovo mučenje pre ili kasnije završiti? - Naravno, to ti obećavam! A kada konačno ozdraviš, otići ćemo da proslavimo. I toga dana ću ti strogo zabraniti da piješ na prazan stomak! - Ponovo se zasmejao i nasmejao i mene. Na kraju krajeva, malo šale moglo je samo da mi godi. - Idem nešto da pojedem. Čućemo se večeras da popijemo po pivce. - Večeras sam na večeri sa omiljenom koleginicom. Čućemo se sutra. - Onda doviđenja do sutra. Lepo se provedi! Kad sam završila ćaskanje, otišla sam u kafe-bar i, kao i obično, naručila tost, a onda sam se malo prošetala. Šetnja me je opuštala. Ponekad bih sela u metro i krenula da otkrivam nova mesta i nove kutke gde mogu da se osećam kao kod kuće. Nalazila sam nove ateljee, male kineske supermarkete, ekstravagantne manikir-salone i divne butike. Šetajući se, osećala sam se kao da sam u Veneciji, mada mi je prepoznatljivi zvuk gondola koje miluju vodu mnogo nedostajao. Dok sam se vraćala u kancelariju, odlučila sam da po podne sebe častim sa bar dva sata šopinga. Živela sam nedeljama u Milanu, a još nijednom nisam otišla u kupovinu. Sramota! Došao je trenutak da izvučem svoju kreditnu karticu i malo dopunim garderobu. Kada sam izašla iz metroa u Ulici Manconi i uputila se ka „Armanijevim” izlozima, bilo je skoro sedam. Krenula sam Ulicom Montenapoleone, hramom mode, i probala da ubrzam korak. Htela sam po svaku cenu nešto da kupim pre nego što se prodavnice zatvore. Moda me je oduvek očaravala. Taj svet odiše kreativnošću, maštom, lepotom, i podstiče ljude da sanjaju. Nikada nisam bila od onih koji celu platu potroše na Armiranu haljinu, imam

svoj stil, tražim odeću koja odgovara mojoj ličnosti i mom načinu razmišljanja. Haljine, kao i žene, moraju da budu jedinstvene. Koko Šanel je govorila da je moda stvorena da postane demode. Svake sezone se menja, obnavlja. I svake nove sezone naše kreditne kartice jedva čekaju da kupe najnovije modele. Ali postoje stvari koje su večite: uska haljina, moja verna uniforma (imala sam i jednu iz kuće „Šanel”, kupljenu u butiku u Londonu), crne pantalone, kostimi, džemperi od kašmira, mantili. Prošla sam pored izloga „Versačea”, „Prade”, „Valentina”, „Etra”, „Gučija”. Onda sam ušla u jedan mali stok haus, s neverovatnim sniženjima, što je bilo veliko iskušenje. Malo sam pogledala okolo, tražeći nešto što bi mi odgovaralo, što nije ni napadno ni klasično. Pažljivo sam izbegla sve stvari sa životinjskim šarama, prekratke suknje i krzno i počela sam da razgledam haljine. Bez mnogo razmišljanja, izvukla sam lepu usku haljinu „dolče i gabana” broj 42 i odlučila da je probam. Ušla sam u kabinu, brzo se svukla, navukla haljinu i s ogromnim iznenađenjem primetila da mi je malo velika. Da li je moguće? Zatražila sam savet od prodavačice i nakon što me je na trenutak odmerila, otišla je i uzela isti model samo za broj manji, vratila se do kabine i dodala mi haljinu. Ostala sam bez daha: zar stvarno mogu da uđem u haljinu broj 40? Polako sam je obukla, a onda drhtavim rukama povukla rajsferšlus. I on se zatvorio a da nisam morala da uvlačim stomak. Bila sam neopisivo uzbuđena. Konačno sam uspela da dostignem savršenu težinu, mere o kojima sam oduvek sanjala. Nisam mogla da verujem da je ljubav, ona neuzvraćena, ona što mi je slomila srce i potpuno me razbila učinila čudo: smršala sam. Srećna kao nikada proteklih nedelja, svukla sam haljinu, predala je prodavačici i gotovo uzviknula od radosti: - Uzimam je! Nisam verovala da će se to ikada dogoditi: Rebeka Bruni može da uđe u haljinu broj 40. To je bila vest za naslovnu stranu. Bila sam toliko zadovoljna da nisam ni razmišljala o ceni. Zgrabila sam kesu u kojoj je bio dokaz mog uspeha i izašla u toplo milansko veče. Dok sam rasejano gazila žurnim koracima, ispred „Gučijevog” izloga sam se s nekim sudarila i kese su nam pale na zemlju. Izvinjavajući se što sam tako nespretna, sagnula sam se da ih uzmem i kada sam podigla pogled, pred sobom sam ugledala dva poznata plava oka. - Da li ćemo se mi ikada sresti u nekim, kako bih rekao, „uravnoteženijim” okolnostima? kazao je s osmehom Etjen dok je skupljao kese. - Izvini, stalno sam u oblacima! Primetila sam da je kupovao kod „Versačea” i „Gučija” te da je na sebi imao farmerke „armani” i lepu košulju šivenu po meri. Nisam znala da kuriri tako dobro zarađuju. - Nova garderoba? - upitao me je, gledajući kesu iz autleta. - Pa, da. Trebala mi je - odgovorila sam s osmehom, misleći na usku haljinu koja je označila moj zvanični prelazak na broj 40. - Obožavam šoping, a Milano je kao stvoren za kupovinu.

Moja kreditna kartica je već osećala posledice. Pitala sam se da li je i kredit čoveka plavih očiju na izmaku posle takvog troška. Upitao me je sasvim prirodno: - Jesi li za kafu? Nije baš bilo vreme za kafu, ali nešto mi je govorilo da treba da prihvatim poziv. Nameravala sam da mu vratim pismo koje sam čuvala u tašni, ali sam se u tom trenutku osećala tako nelagodno da sam odlučila da to odložim. Ušli smo u veoma otmen kafe-bar i naručili dva espresa. - Mnogo mi se sviđa italijanska kafa. U Parizu imam moku, pijem je svakog jutra. - Znači, ti si iz Pariza? Da li često ideš u Francusku? -postala sam veoma radoznala. - Kad god mogu - nasmešio se i u njegovom glasu sam osetila malo ironije. - Tamo imaš rođake i prijatelje? - Nisam mogla da mu priznam da sam pročitala pismo i otkrila da ima verenicu te da će se uskoro oženiti. Pogledao me je zbunjeno. - Porodica mi je tamo. Dobro, nije hteo da priča o Žilijet. To je lična stvar i odlučila sam da poštujem njegovu privatnost. Bar ovog puta... - Jel' imaš dečka? Iznenadio me je. Nije bio od onih koji okolišaju. - Ne... Idem na kurs da bih naučila kako da postanem nezavisnija! - pokušala sam da se našalim. Nisam mogla da priznam tom savršenom muškarcu da su me šutnuli svi bilmezi s kojima sam bila. - Volim nezavisne žene. - Nabacio je svoj neodoljivi osmeh i osetila sam leptiriće u stomaku. Popili smo kafu i nastavili da se šetamo. Bilo je veoma prijatno ćaskati s njim. Prolazeći Ulicom Sant Andrea, zastala sam da pogledam izloge „Šanelove” prodavnice. Kolekcija nije izneverila originalni duh Koko Šanel: dominirali su belo, crno i dugi nizovi bisera, koji su krasili vratove lutaka. - Obožavam „šanel” - rekla sam mu dok je pažljivo razgledao izlog. - U Veneciji sam imala tetku koja je nosila samo „šanel”. Školovala se u uglednom koledžu i sve njene nastavnice nosile su crne uske haljine. Ona je njima bila toliko očarana da je celoga života kupovala samo haljine „šanel”. Oko vrata je redovno nosila šest niski bisera i uvek je pušila dugačke cigarete, a pošto sam joj bila jedina nećaka, davala mi je, kada sam bila mala, da probam sve njene kostime, jakne od tvida i predivne haljine. Ona mi je dala nadimak Koko, kako me i danas svi zovu. Umrla je pre nekoliko godina. Sva njena imovina prodata je na licitaciji, jer je uvek živela preko svojih mogućnosti i bila u dugovima do guše. Ali kratko pre smrti uspela je da mi pokloni tašnu „2,55”. Još je čuvam kao relikviju. - Lepa priča - rekao je, nasmešivši mi se. - Mogu li onda i ja da te zovem Koko? Pocrvenela sam i klimnula glavom. Mogao je da me zove kako god hoće tim baršunastim, dubokim glasom. - Ako tako dobro poznaješ kuću „Šanel”, da li bi htela da mi pomogneš da nešto odaberem. Moram da kupim majci poklon, a još se nisam odlučio. Sutra odlazim u Pariz i uveče slavimo njen rođendan. - Jesi li siguran? Mislim da su cene prilično paprene. Budući da sam imala mali budžet, izloge skupih prodavnica sam obično samo gledala i gotovo nikada nisam ulazila unutra.

Slatko se nasmejao. - Imam malu ušteđevinu. - Savršeno! Bila sam oduševljena što mogu da mu pomognem i kupujem u prodavnici svojih snova. Ušli smo u butik i počeli da razgledamo neizostavne kostime, večernje toalete i predivne crne i bele uske haljine. - Ova prodavnica liči na tebe - rekao je gledajući haljinu koju sam prislonila uz telo. - Hvala, to je velik kompliment. - Razlikuješ se od drugih žena. Malo me podsećaš na crno-bele fotografije moje majke. Hoće da kaže da izgledam staro? - Mislim da to baš i nije ono što bi jedna žena volela da čuje... Veselo se nasmejao, provlačeći prste kroz plavu kosu. - Izvini, nisam želeo da budem neučtiv. Hteo sam da kažem da imaš šarm za sva vremena, nešto što ne prolazi. Bio je mnogo sladak i opet me je naterao da pocrvenim. Posle odeće, prešli smo na nakit i galanteriju. Bilo je divnih broševa u obliku kamelije, elegantnih kožnih rukavica i prekrasnih šešira. - Kako mi stoji? - upitala sam, stavivši na glavu filcani šeširić. - Odlično. Zasenila bi Čarlija Čaplina. - Mm, shvatila sam. To nije model za mene - odgovorila sam, mršteći se. Ponovo se nasmejao. - Baš si luda, Koko. Kad mi je rekao Koko, gotovo sam se naježila. Dopalo mi se. - Uskoro zatvaramo, gospodo. - Prodavačica u tamnom kostimu zamolila nas je da požurimo. Morali smo konačno nešto da odaberemo. Pogled mi je odmah pao na belu tašnu sa umecima od metala boje zlata. Uzela sam je. Koža je bila veoma meka. Morala bih da štedim mesecima da je kupim. - Misliš da bi ova bila dobra? - Etjen je prišao i počeo da zagleda tašnu. - Ne znam koliko si planirao... Skupa je. - Za moju majku ništa nije skupo. Dao je tašnu prodavačici i izvadio kreditnu karticu. Njegova majka je prava srećnica. Iz prodavnice smo oboje izašli zadovoljni. - Hvala ti što si mi pomogla. Bez tebe bih se namučio. - Hvala tebi što si mi dao priliku da uđem u „Šanel”. Pozdravili smo se i on se zaputio ka metrou. - Videćemo se, Koko! - doviknuo mi je dok je odlazio. Mahnula sam mu, nadajući se da sam ga uverila da nisam prava šeprtlja. Smeškajući se, nastavila sam peške do Trga San Babila, odatle do Duoma i zatim Ulicom Porta Romana do kuće. Stvarno sam lepo provela popodne. Pazarila sam u „Šanelu” i kupila usku haljinu broj 40.

Dugo sam hodala, stalno sa smeškom na usnama i lake glave, zaboravljajući na nevernog zubara, Valentinu, posao kome još ne mogu da se predam onako kako želim i patnje zbog Nikola. Uživala sam u šetnji, zadovoljna što sam uspela da bar malo postanem onakva kakvu sam sebe oduvek zamišljala. Sada mi je ostalo samo da poradim na unutrašnjosti, mirno i bez žurbe, da bih postala jaka, da bih se i bez muškarca osećala sigurno, da bih ponovo bila dobro, bez prejake grize savesti. Šta mi je nedostajalo da bih bila nezavisna? Možda malo vere u sebe, više hrabrosti. Koko Šanel je mnogo puta pala, ali je uvek ponovo ustala, jer je verovala u svoj talenat, jer je imala san. Nije se čak libila da pozajmi novac od svojih ljubavnika i svaki put ga je vratila, do poslednje pare. Morala sam da prestanem da se osećam nepotpunom bez muškarca pored sebe. Nisam bila luda princezica koja čeka hrabrog viteza. Bila sam odlučna, imala sam dobar posao i nosila broj 40. Imala sam sve što mi treba. Samo je još trebalo to da pokažem. Konačno sam stigla kući, klimnula glavom gospođi Leončini, smešnoj komšinici s prvog sprata koja je zalivala cveće na balkonu, popela se liftom, ušla u stan i proslavila svoj mali uspeh, sama, sa čašom kabernea i tri čokoladne bombone koje sam sakrila u cipelarnik za vanredne situacije. Ponekad zaista treba tako malo da bismo bili srećni.

5. Sofijin papagaj

Prve subote nakon mog trijumfalnog ulaska u famozni broj 40, probala sam svu garderobu iz ormana da bih videla treba li nešto da odnesem kod krojačice na prepravku. Smestila sam se ispred velikog ogledala u spavaćoj sobi i bez prestanka presvlačila suknje i haljine. Neke su mi stajale kao salivene, zahvaljujući mojoj već poznatoj navici da kupujem tešnju odeću u nadi da ću smršati, a druge su morale da se suze. Toliko sam bila oduševljena svojom novom figurom da nisam mogla da se odvojim od ogledala, osećala sam se kao narcis u suknji, smeškala se i pućeći usta, prenemažući se i zamišljajući da vodim dijalog s nevidljivim muškarcima. U stanu je bilo tiho i kroz prozor je ulazilo stidljivo sunce obasjavajući zidove i parket. Dok sam se spremala da povučem rajsferšlus na suknji koji nikada nisam uspela da zatvorim do kraja, čula sam povike sa stepeništa. - Ramone, gde si? Ramoooooone! Prišla sam vratima da bih bolje čula o čemu se radi. Neka žena je očajnički dozivala tog Ramona i činilo se da nema nameru da prestane da galami. Otvorila sam vrata i ugledala Klaudija, koji je u kratkim pantalonama i sa šoljicom kafe u ruci razgovarao sa komšijom s donjeg sprata. - Šta se dogodilo? - upitala sam ga, pokušavajući da saznam kakva je to gužva. - Gospodi Leončini je pobegao papagaj. Klaudio mi je ispričao da je Sofija Leončini nekada bila čuvena operska pevačica i da je nastupala u najpoznatijim operskim kućama u svetu. Onda je nešto verovatno krenulo naopako i sada živi sama, zaliva cveće na terasi, uveče svira klavir ili pevuši na prozoru kada je lepo vreme. Ostali stanari zgrade bili su ubeđeni da je luda. Tog trenutka sam shvatila da živi s velikom arom araraunom, plavo-žutim papagajem, koji je izleteo iz stana u hodnik. - Bolje da sklonim Mačka - rekao je Klaudio, vraćajući se u stan. - Ne bih voleo da mu padne na pamet da za doručak pojede pticu. - To bi bila prava tragedija - dodala sam. - Lepa suknja! Nisam bila svesna da sam izašla iz stana u gornjem delu pižame i elegantnoj suknji, koja mi je sada savršeno stajala.

- Hvala, probam garderobu... - Kako si zgodna, Koko. Bolje ti je da se vratiš u kuću, ozbiljno ti kažem. - Onda mi je poslao poljubac i ušao u stan. Gospođa Leončini je i dalje očajnički vikala. S petog sprata čuli su se glasovi: neko je video papagaja na prozoru iznad stepeništa i pokušavao je da ga namami nudeći mu krekere. - Moj Ramon ne jede krekere - rekla je Sofija pomalo prezrivo. Onda je nestala i nekoliko sekundi kasnije čula sam je kako šapuće: - Mali moj, dođi kod mame, ne plaši se. Govorila mu je tako nežno da sam se gotovo sva istopila. Izgledalo je da papagaj nema nikakvu nameru da se vrati kod gazdarice. Osetivši trenutak slobode, možda je pomislio da može da preživi u zagušljivoj džungli velegrada. - Hajde, dođi! - ponavljala je gospođa Leončini dok smo mi ostali bez daha iščekivali završetak te sulude avanture. Ramon je odjednom raširio krila, zakreštao hrapavim glasom: „Argentinaaaa”, skočio s prozora i sleteo Sofiji na ruku. Kao po dogovoru, svi smo zapljeskali. Silazeći niza stepenice sa svojim vernim Ramonom na ramenu, gospođa Leončini je svima zahvaljivala, kao da je na premijeri u Milanskoj skali. Stigavši na moj sprat, nasmešila mi se. - Verovatno ste se mnogo uplašili - rekla sam, odgovarajući na njen osmeh. - Pomislila sam da sam ga zauvek izgubila. - Lep primerak. - To nije samo ptica, znate? On mi je prijatelj. Mislila sam da samo gusari imaju papagaje za prijatelje. - Najviše mu zavidim što može da leti - nastavila je. -Da imam krila, možda bih i sama već otišla daleko odavde. - Kad bismo svi mogli da letimo, rešili bismo problem parkiranja. - Pokušala sam da se našalim, ali sam shvatila da je bolje da ćutim. Zbunjena, gospođa me je gledala još trenutak, a onda se nasmešila i pozdravila me. Uzvratila sam pozdrav i ušla u stan. Veselo se smešeći, mirno sam završila prebiranje odeće. Rano po podne imala sam sastanak sa Emom i njene dve drugarice u Ulici Komo. Obukla sam bež,pantalone i crnu košulju, obula sandale i uzela pismo-tašnu „šanel”. U stvari, mrzela sam da nosim tašne u ruci. Koko Šanel je govorila da je dodala tanke kaišiće tašnicama da bi oslobodila žene te gnjavaže. To joj je bio sjajan potez. Stavila sam u kosu šnalu u obliku kamelije i krenula ka metrou. Bila je već sredina oktobra, ali se činilo da leto neće da ustupi mesto jeseni. Zahvaljujući toplom vremenu, ljudi su još sedeli i ćaskali u restoranima i poslastičarnicama. Stigla sam na sastanak malo ranije i to sam iskoristila da obiđem obližnju prodavnicu sa odećom raznih kreatora, modnim detaljima, umetničkim predmetima i knjigama. Pomirisala sam jednu tašnu od divne kože koja je koštala kao moja mesečna plata i uživala sam, kao i obično, u razgledanju prelepih cipela. Zatim sam sela u baštu restorana i počela da posmatram ljude za ostalim stolovima. Svi su mi veoma lepo izgledali. Elegantni, trendi, tihi (volela sam

diskretne osobe), bili su ogledalo svega onoga što cenim u gradu: mode, kulture i lepog vaspitanja. Ema je stigla sa malim zakašnjenjem, ćaskajući sa svoje dve prijateljice, koje sam verovatno već srela na nekoj večeri, ali sam potpuno zaboravila kako izgledaju. Obe su bile u mini-haljinicama i imale su savršeno preplanuo ten, koji je bio rezultat pažljivo doziranog sunca i lampe. Sele su za sto. - Rebeka, drago mi je. - Ja sam Marta - rekla je jedna od njih, sa izrazito plavom kosom. - A ja sam Serena - dodala je druga, vatrenocrvena. Razmenile smo nekoliko reči, a onda smo naručile hranu. Ema je bila vrlo zadovoljna jer je te nedelje njen studio dobio veliki posao i obećali su joj da će je uz platu dobro nagraditi. - A ti, Rebeka? Ema nam je ispričala da radiš kao organizator venčanja - rekla je crvena dok su nam kelneri servirali predjelo. - Da, počela sam pre nekoliko nedelja. - Mora da je čarobno organizovati venčanja. I vrlo zabavno, zar ne? - dodala je plavokosa. - Da, ako se zanemari nevestina nervoza, mladoženjina nespremnost da troši i dosadno džangrizanje tašti i svekrva, koje u sve zabadaju nos! - Mislim da je taj posao i veoma romantičan - rekla je uzdišući plavokosa. — Organizovati velike proslave za dvoje koji se vole, udovoljavati njihovim željama, pomagati mladoj da odabere haljinu, naručivati torte s najkitnjastijim ukrasima... to mora da je vrlo dirljivo. - Pa, parovi koji traže da im organizujemo venčanje zaista deluju srećno i zaljubljeno i, osim što su pod stresom, svi su veoma uzbuđeni - odgovorila sam sa uzdahom. - Ja sam sve uradila sama - nadovezala se crvenokosa. -Bilo je strašno naporno, a povrh svega morala sam da lupam glavu koga da pozovem a koga ne. Pravo mučenje. Na kraju je sve dobro ispalo, ali kad bih mogla da vratim vreme, i ja bih angažovala agenciju. - Moći ćeš to da uradiš za sledeće venčanje - rekla je Ema smejući se. - Hvala lepo! - odgovorila je crvenokosa i takođe se slatko nasmejala. - Toliko sam se namučila da nađem muža i sredim se da mi ni na kraj pameti nije da ga pustim da pobegne! Smejale smo se dok su konobari odnosili tanjire od predjela. - Kada je već reč o sređivanju - rekla je plavokosa - jeste čule ko je konačno odlučio da okači gaće o klin i postane dobar dečko? - Ko? - Upitala je veoma znatiželjno crvenokosa. - Nikolo! Osetila sam potres u grudima i želudac mi se u trenutku skvrčio. Ema me je zabrinuto pogledala i shvatila sam po njenom izrazu lica da jedva čeka da mi se izvini. - Ne mogu da verujem! - nastavila je crvenokosa, ne znajući da mi se srce polako cepa. Čuveni Nik se konačno skrasio? - Izgleda da je našao ženu svog života, tako se bar priča. -Plavokosa je gucnula vino i nastavila trač koji ju je očigledno pogađao. Možda je i ona bila žrtva čoveka koji mi je ukrao dušu. - Već žive zajedno. Stvar je verovatno ozbiljna kad je gospodin neženja odlučio da svoj skupoceni životni prostor podeli sa jednom ženom.

Izgubila sam apetit i grčevito se borila da zadržim suze. Otkad sam Emi zabranila da mi priča o Nikolou, nisam više imala vesti o njemu. Bilo mi je bolje da ne znam šta radi, kako živi. Nadala sam se da ću zaboraviti da postoji, a jedini način da to postignem bilo je da ga izbacim iz razgovora i iz misli. Ali dve preplanule guske nisu to mogle da znaju i odabrale su najgori trenutak da razgovaraju o njemu. A povod za razgovor našle su zahvaljujući glupim venčanjima koja ja organizujem. Mrzela sam svoj posao. Odmahujući glavom, Ema me je netremice gledala stisnutih usana. Predano me je štitila od bola i besa i znala sam da je izjeda krivica što nije uspela da izbegne taj razgovor. - Poznaješ Nikoloa? - upitala me je crvenokosa dok su konobari posluživali glavno jelo. - Bili smo prijatelji, svojevremeno. - Nisam znala šta drugo da odgovorim. - Ali već dugo se ne viđamo - rekla sam odsečno drhtavim glasom. Osetivši napetost u mojim rečima, plavokosa je pogledala Emu i, možda zahvaljujući migu moje prijateljice, odmah promenila temu. Nastavila sam da zurim u tanjir, pokušavajući da zadržim one dve suzice što su se već zacaklile u očima. Otpila sam velik gutljaj vode, a onda sam ponovo skupila hrabrost da podignem glavu. Ema mi se blagonaklono smešila. Nekoliko dana ranije, dok smo ćaskale na njenom udobnom kauču, rekla mi je: - Nemoj na silu pokušavati da budeš hrabra. Niko to od tebe ne traži. Ako ti se plače, plači. Ako ti se tuguje, tuguj. Ako ti dođe da razbijaš tanjire i čaše, razbijaj. Znaj samo da, kada istrošiš suze i čežnju, moraš ponovo da nađeš snage da se smeješ. Osmeh po osmeh i sve će proći, videćeš. Setila sam se njenih reči i naterala sebe da se nasmejem. Onda sam protiv volje uzela zalogaj iz tanjira i polako ga sažvakala. Nisam htela da dozvolim da mi prošlost upropasti tako lep dan. Ema i ja smo se pozdravile s njenim drugaricama i krenule u šetnju razgledajući izloge u Ulici Komo. - Kao prvo, izvini, Koko - rekla je Ema, osećajući se i dalje krivom. Veoma ozbiljno je shvatila zadatak da me zaštiti od uspomene na Nikoloa. - Ne brini. Znala sam da će mi trebati mnogo vremena i truda da ga izbacim iz svog života. I ubeđena sam da ću ga pre ili kasnije ponovo sresti. Nadam se samo da tog dana neću biti ovako slaba. I da ću imati pri ruci neki tup predmet. Snažno me je zagrlila, a onda smo promenile temu. Narednih nekoliko sati provele smo razgovarajući o cipelama, haljinama, njenim smešnim ljubavnicima, putovanjima na koja bismo volele da odemo, o Milanu i njenom poslu. Polako smo se udaljavale od teme pokrenute za ručkom i srce mi je opet kucalo normalno. Bilo je sve manje bolno. Možda je tačno da vreme leči sve rane. Pre nego što smo se rastale, Ema me je upitala za Etjena. - Šta je sa zgodnim plavušanom plavih očiju? Jesi li mu vratila pismo? - Taman sam htela da mu vratim, ali sam onda pomislila da nije pravi trenutak. - Treba ti pravi trenutak? Nisi ga ti zaprosila. - Znam. Ali osećam se krivom. To pismo me je dirnulo u srce. Neću da pomisli da sam ga pročitala.

- Ali jesi... - Hm, naravno. Ali ako on to nikada ne sazna, kao da se nije ni dogodilo. - Šta s tobom da radim? - nasmešila se i poljubila me u obraz. Stigla sam kući kasno popodne. Dok sam tražila ključeve od kapije, primetila sam gospođu Leončini kako na balkonu zaliva cveće i bezbrižno pevuši. Na glavi je imala papilotne prekrivene elegantnom maramom i izgledalo je da se potpuno oporavila od jutarnjeg šoka. U ponašanju te žene, njenom otmenom stilu i ekstravaganciji bilo je nečeg što me je oduševljavalo. Odlučila sam da se ponašam kao dobra komšinica i, pazeći da ne budem preglasna, upitala sam je: - Gospođo Leončini, jel' sve u redu s vašim papagajem? Dugo me je gledala, pokušavajući da me prepozna. - To sam ja, Rebeka s trećeg sprata. Srele smo se jutros tokom vaše male nezgode s Ramonom. Posmatrala me je još trenutak i zatim se nasmešila, zadovoljna što pokazujem toliko interesovanje za ceo slučaj. - Sve je u redu, hvala - rekla je glasno. - Dobro, baš mi je drago. Ponovo mi se nasmešila. Verovatno je bila veoma usamljena. - Spremam se da kuvam čaj, hoćete da mi pravite društvo? Bila sam zatečena pozivom. Nisam planirala da pijem čaj sa tom neobičnom ženom. Ali zvučala je ljubazno i nisam želela da budem neučtiva. Uostalom, svakako nisam imala šta da radim. - Hvala, veoma rado - viknula sam, shvativši tek tada da je dovikivanje na ulici venecijanski običaj, koji se ne uklapa u moj novi milanski život. Ušla sam u zgradu, popela se stepenicama do prvog sprata i stigla pred Sofijina vrata. Pozvonila sam i čula kako veselim glasom pevuši: - Stiiiiiižem! Kada je otvorila vrata, naprosto je blistala. Na brzinu je obukla raskošnu kućnu haljinu sa perjem oko vrata. Ispod nje se nazirala luksuzna spavaćica sa čipkom. Imala je papučice s potpeticom ukrašene kristalima „svarovski” i na grudima naočare sa šarenim okvirom, privezane za ogrlicu od sitnih bisera. Doterala se za mene. To je baš dirljivo. Uvela me je u mali salon, okićen fotografijama s njenih koncerata. U jednom uglu stajao je stočić s raznim plaketama, koje je verovatno dobila u prošlosti, a pored njega je bio kauč presvučen svilom i prekriven jastucima. U drugom uglu sobe nalazio se stalak, na kojem je blaženo spavao sada već čuveni Ramon. U vazduhu sam osetila prijatan miris, koji mi je bio veoma poznat. - Izvinite zbog nereda, nisam očekivala goste. - Svi Milanezi imaju taj običaj da se izvinjavaju zbog nereda, mada su im kuće toliko uredne da se to, po mom mišljenju, graniči s patologijom. - Ne brinite, kuća vam je divna. Smem li da vas pitam, ako nisam indiskretna, šta ovo miriše? - Naravno, draga, to je „gardenija” od „Šanela”. Odmah sam je zavolela.

Smestila me je na prostrani kauč i otišla u kuhinju. Vratila se sa velikim poslužavnikom i ponudila mi šolju čaja. Mnogo mi se dopao izbor mešavine koja je divno mirisala. - To je cimet i kora od pomorandže. Mešavina čaja ,,Marijaž frera” iz Pariza. Zar nije divna? - Izvrsna je! - Mislim da nisam čula kako se zovete... - U pravu ste. Nisam se predstavila. Zovem se Rebeka Bruni i doselila sam se ovamo pre nekoliko meseci. - Veoma mi je drago što smo se upoznale, Rebeka. Ja sam Sofija Leončini. Živim ovde već toliko godina da se više i ne sećam koliko. - Pogledala je kroz prozor, a onda je tiho zapevušila ariju iz neke operete. Bila je stvarno posebna, ali ne shvatam zašto su ostali stanari stalno govorili da je malo ćaknuta. Meni je delovala samo kao žena u godinama koja je igrom sudbine ostala sama. - Da li ste to vi na onim fotografijama na zidu? - upitala sam, pokušavajući da je vratim u stvarnost. U međuvremenu se Ramon probudio i počeo da se šetka gore-dole po stalku, za koji ga je gazdarica pažljivo vezala, možda zato što joj je tog jutra pobegao. - Da, to sam ja. Nekada sam bila operska pevačica, znate. Jedna od najvećih. Kada sam ja pevala, u pozorištu se ni muva nije čula. Hipnotisala sam ih. Bila sam tako srećna... Svetla, adrenalin, aplauzi... - zaćutala je i ustala. Onda je ponovo počela da zaliva cveće, zaboravivši na mene. Kao da je odlutala nekud daleko. Bilo mi je malo neprijatno. Želela sam da saznam zašto je napustila pozornicu i život pun raskoši i pompe, o čemu svedoče fotografije. - I više ne pevate? - upitala sam bojažljivo, pokušavajući da joj privučem pažnju. Ona se okrenula i dugo me je gledala, kao da je potpuno zaboravila da postojim. Zatim je spustila kanticu na zemlju i prišla klaviru. - Da li svirate? - upitala me je. - Ne, nažalost, mada sam to oduvek želela. Kao što je govorila moja Koko Šanel, ni ja se ni zbog čega u životu ne kajem, osim za ono što nisam uradila. - Šteta! I iznenada, kao da je pronašla dugo željenog sagovornika, počela je: - Kada je Ramon otišao, sve sam prekinula. Nisam više jela, nisam spavala, nisam više živela. Bio mi je potreban trenutak da shvatim da Ramon o kome priča nije ova ptica što u ćošku kljuca semenke suncokreta. - Moj život nije više imao smisla. Ni muzika me više nije zanimala. On je sve odneo. Sve. Nisam znala šta da kažem. Odlučila sam da je ne prekidam da ne ispadnem neučtiva i samo sam se smeškala. Nisam čak bila sigurna da se seća ko sam i zašto sam tu. - Otišao je da bi se vratio. Obećao mi je to. Rekao je da će otići u Argentinu da kaže ženi da je među njima svršeno, da voli samo mene, da ništa više ne može da nas rastavi. Čekala sam ga sa strepnjom i sve vreme maštala o zajedničkoj budućnosti. Bez Ramona nisam mogla da dišem, nebo je potamnelo i zemlja me je usisavala. Naježila sam se.

- Onda se nije vratio. Prošle su nedelje, a od njega nije bilo vesti. Bila sam neutešna. Noću nisam spavala i satima sam gledala kroz prozor, u nadi da će se iznenada pojaviti. Bila sam očajna. U tom trenutku, moje srce kao da je bilo njeno. Tačno sam znala kako se osećala. - Nisam mogla da verujem da me je ostavio. Voleo me je. Prestala sam da idem na probe. Zaboravljala sam da operem kosu i da se obučem. Provodila sam dane u spavaćici, nisam jela. Polako sam venula, u nadi da će mi se vratiti... - Pogledala me je i primetila sam da joj se oči cakle. - Onda je jednoga dana stigao telegram - nastavila je. -Telegram od njegovog brata iz Argentine. Dogodila se strašna nesreća. Tragedija... Tragedija. Sela je tromo na kauč pored mene. Izgledala je iscrpljeno. - Avion kojim je putovao nije izdržao strašnu oluju. Srušio se. Bilo je potrebno nekoliko nedelja da pronađu Ramonovo telo. Imao je kod sebe beležnicu sa mojom fotografijom. Bratu je trebalo vremena da pronađe moju adresu i kada je uspeo, bio je tako dobar da me obavesti. Nikada mi nije bilo jasno da li sam više očajavala dok sam mislila da me je ostavio zbog druge ili kada sam saznala da sam ga zauvek izgubila. Od tada više ne pevam, osim za Ramona. Obrisala je suzu koja joj je skliznula niz naborano lice, ustala sa kauča i otišla da pomiluje po leđima svoju ogromnu pticu. Onda se okrenula ka meni, kao da se ništa nije dogodilo, pogledala me je i upitala: - Divan je ovaj čaj, zar ne? Hoćete još jednu šolju? Oprostila sam se od gospođe Leončini i otišla kući. Njena bolna priča me je ganula. Neverovatno je kako ljubav može čoveku da uništi život. Ljubav je tako moćna da bi trebalo da imamo dozvolu za nošenje oružja da bismo mogli da je koristimo. Nastavila sam da razmišljam o Sofiji i Ramonu, o njenoj očajničkoj odluci da ostane verna uspomeni, a onda sam se setila Koko Šanel i njenog Boja Kapela. Artur Kapel, zvani Boj, bio je velika ljubav Koko Šanel. Uvek je verovao u nju i upravo zahvaljujući njegovoj finansijskoj podršci, ona je započela svoju karijeru. Jedno vreme su živeli zajedno u Parizu i priča se da ju je Boj molio da se uda za njega, ali je ona, zabrinuta za svoju ekonomsku nezavisnost, odbila ponudu. Gabrijel Šanel je uvek bila nezavisna. Društveni jaz koji je između njih postojao (Koko je bila siromašno siroče, a Kapel je poticao iz visoke klase) bio je, u svakom slučaju, prepreka za brak. Ali ljubav koja ih je vezivala bila je neuništiva, i čak i kada se Boj oženio veoma bogatom ženom da bi ojačao svoj društveni položaj, oni su nastavili da se viđaju. Sve do tragičnog saobraćajnog udesa u kojem je Artur poginuo, kada je imao samo trideset osam godina. Čini se da je posle smrti ljubavnika, da bi savladala bol, Koko odlučila da se dušom i telom posveti poslu i postala je najveća modna kreatorica prošlog veka, neko ko je potpuno promenio pojam ženstvenosti i nametnuo se kao najistaknutija ličnost u svetu mode i našoj popularnoj kulturi. U njoj je ostala otvorena rana zbog izgubljene ljubavi i možda je baš zbog toga celoga života ostala elegantna madmoazel.

Razmišljala sam malo o tim nesrećnim ljubavnim pričama, o tome kako su osećanja ponekad tako snažna da nikada ne umru, kako čovek može da voli toliko da ceo svoj život posveti nekome koga više nema, uprkos beskrajnoj usamljenosti. Sa prvog sprata čuo se prijatni zvuk klavira. Te večeri, muzika je govorila mnogo toga. Nežne note kao da su bile posvećene svim nesrećnim ljubavima ovog sveta. Ugasila sam svetio, prišla prozoru, zatvorila oči i slušala.

6. Specijalni sastojak

Na kraju prvog meseca u agenciji, Paolo me je pozvao da razgovaramo o obuci i novim zaduženjima. Tog jutra sam imala sive široke pantalone, belu košulju i crni sako od tvida, sa malo zavrnutim rukavima. Sve to dopunila sam visećim minđušama od bisera. Izgledala sam ozbiljno i poslovno. Šteta što sam sinoć do sitnih sati pila i ćaskala sa Emom, što mi se sve češće dešavalo. Osim što nisam bila orna za posao, imala sam tako mali raspon pažnje da ni posle tri uzastopne kafe nisam prestajala da zevam, kao da sam se tek probudila. Paolo me je primio u svojoj kancelariji, ponudio mi da sednem i pitao me da li sam za kafu. Pomislila sam da bi četvrta doza kofeina možda delovala. - Onda, Rebeka, kako je? Već četiri nedelje si u našem čamcu. Mrzim kada neko zloupotrebljava pomorske metafore da bi opisao preduzeće i radni tim, ali sam ipak odlučila da to ne pokažem. - Čini mi se da sasvim pristojno plovim - odgovorila sam, nadajući se da moja kontrametafora sa morem zvuči duhovito. - Dobro je! To je pravi duh za preživljavanje životnih bura. Verovatno si primetila da nije teško veslati u dobrom pravcu kada je tim složan. Uzalud! Tog jutra se osećao kao kapetan broda i nije mi preostalo drugo nego da se povinujem njegovoj želji i zaplovim ka divnim obalama svečanih događaja. - Da, primetila sam. - I sada kada smo ti dali pravo veslo, treba samo da upotrebiš sve svoje snage da naš čamac poguraš što je dalje moguće. Da budem iskrena, radije bih se vratila u krevet nego da veslam. Ali da ga ne bih razočarala, trudila sam se da ostanem što bolje koncentrisana, sa lažnim osmehom na licu. - Period obuke je završen. Za tebe sada počinje najteži deo plovidbe. Jesi li spremna? Teško sam mogla da zamislim i da organizujem venčanja a ne da plovim morima. - Hm, svakako. - Zaklela sam se sama sebi da nikada više neću ostati budna do u sitne sate, osim vikendom. - Ne izgledaš baš oduševljeno. Da li nešto muči? - Ne, ne, sve je u redu. Jedva čekam da počnem i nadam se da ću raditi svoj posao najbolje što mogu. Mada... - Mada? - Mada ne mogu još sebe za zamislim kao nekoga ko organizuje venčanja. - Po onome što mi je rekla Valentina, čini se ipak da za to imaš smisla.

Znači da ta ovca, osim što mi zagorčava život nametljivošću i opsednutošću onim prokletim sajtovima, primećuje i kako radim! Na trenutak sam čak pomislila da je rehabilitujem. - Stvarno? - Da, stvarno. Kaže samo da ti nedostaje „onaj sastojak”. - Sastojak? - Da, ovde u agenciji stalno govorimo da svako od nas ima jedinstven sastojak neophodan da bi svaki posao bio valjano obavljen.To može da bude i sitnica, ali ona sve promeni, zahvaljujući njoj svaki skup, konferencija ili zabava koje priredimo budu uspešni. To je lični pečat, nešto što je svakome od nas urođeno i u šta „Fajv” mnogo veruje. Treba samo da otkriješ koji je tvoj sastojak i da ga upotrebiš da bi začinila svako venčanje koje budeš organizovala. Sa čamaca u kuhinju. Ali dopala mi se priča o jedinstvenom i specijalnom sastojku: hoću li uspeti da ga otkrijem? Hoću li i ja biti uspešna? - Onda mi ne preostaje drugo nego da potražim svoj sastojak - rekla sam šefu, boreći se da ne zevnem. - Uspećeš, verujem u tebe. Daću ti predlog: razmisli o nečemu što svaki lep trenutak u tvom životu čini jedinstvenim. Eto, biće teže nego što sam mislila. - Razmisliću. - Dobro, a sad na posao! Nećemo valjda da gubimo vreme na palubi dok su ostali mornari već na svojim mestima? Ne, i ja sam htela da zaslužim svoje sledovanje... Pozdravila sam se sa Paolom i krenula na svoj sprat. Uzalud sam i dalje razmišljala o tome šta bi mogla da bude formula mog uspeha. Iz tih misli prenuo me je Valentinin piskavi glas: - Konačno si se pojavila! Danas imamo mnogo posla, a već kasnimo. Probala sam da se izvinim, da joj kažem da sam bila kod šefa, ali nije htela da sluša opravdanja. - Nemamo vremena za gubljenje: danas ćemo početi da radimo na velikoj svadbi i imamo samo nekoliko meseci da je organizujemo. Klijent je prebogat, iz plemićke porodice, oko šeststo zvanica. Ne smemo da dozvolimo ni najmanju grešku. Odlučila sam da dam prioritet ovom venčanju i da ga lično vodim, uz Rebekinu pomoć. Podelićemo posao da bismo ga obavili najbolje što možemo. Budući da naša koleginica još nema iskustva, možda će mi trebati pomoć svih ostalih i zato vas molim da budete spremni. A sada, počinje crnčenje. Od uzbuđenja mi je skočio adrenalin i konačno sam se trgla iz pospanosti koju sam osećala celo jutro. Uputstva su bila kratka i jasna: ceo veliki događaj pripremaću rame uz rame s najvećom gnjavatorkom na svetu. I kao da to nije bilo dovoljno, trebalo je da smislim nešto što će biti moj lični pečat. Nedostajao mi je onaj sastojak. - Nadam se da si spremna za svoju prvu veliku svadbu. Ne želim da se izložim riziku da doživim fijasko - rekla je Valentina, prateći me do radnog stola. - Da, mislim da sam spremna.

Do tada sam radila samo male ceremonije, koje su mogle lako da se organizuju iz kancelarije i s ponekom brzom intervencijom na licu mesta. Činilo se da je ovo veoma važan događaj. Nevestina porodica bila je veoma uticajna i agencija je imala nameru da se pokaže u najboljem svetlu. - Dobro, jer su mi potrebni budni i preduzimljivi ljudi. - Možeš da računaš na mene. - Savršeno! Danas si i obučena kao da si iz našeg veka. Nije loše. Udahnula sam duboko i odlučila da ne odgovorim. - Popodne ćemo se sastati s mladencima u nevestinoj vili. Razgovori s budućim supružnicima uvek su veoma osetljivi, moramo da saznamo šta očekuju, kakvu atmosferu hoće na svadbi, koliko čarolije žele. Za razliku od drugih događaja, na venčanjima su želje, snovi i očekivanja klijenata najvažniji. Najlepši dan njihovog života mora da bude jedinstven. Klimnula sam glavom, pomislivši kako je to više nego razumljivo. - Iako će kasnije shvatiti da je venčanje samo početak pakla - dodala je Valentina, smejući se cinično, po svom starom običaju. Nisam svakako bila spremna da branim bračnu ljubav. Staviše, u tom periodu sam stvarno počela da se pitam koliko su srećni ljudi u braku i zato nisam odgovorila, već sam se samo nasmešila, u nadi da ću ostati sama nekoliko minuta da bih trknula do automata za kafu i uzela toliko željeni peti espreso toga dana. Provela sam celo prepodne radeći na novom zaduženju, telefonirajući dobavljačima da mi pošalju predračun, ugovarajući sastanke radi nalaženja lokacije, šaljući mejlove restoranima da bismo pronašli najekskluzivnije jelovnike, listajući gomile časopisa da bih dobila neku genijalnu ideju. Svi smo bili veoma usredsređeni na posao i polet ostalih konačno je i mene zarazio. Osećala sam se kao deo tima. U dva popodne, posle ručka na brzinu i šeste (i poslednje) kafe toga dana, Valentina i ja smo sele u službeni automobil i uputile se ka mladinoj raskošnoj vili nadomak Milana. Za mesec dana sam mnogo toga naučila: kako funkcioniše ceremonija, koje su pripreme najvažnije, kako se prave pozivnice, ko ima najbolje bombonjere, kako se raspoređuju stolovi, koje su lokacije najpogodnije za tradicionalna venčanja, a koje za više alternativne proslave. Mnoga pravila diktira tradicija, vaspitanje, moda, ukus, pa čak i praznoverje. Uskladištila sam sve moguće informacije o toj paklenoj mašineriji i došao je trenutak da se stavim na probu. Tešilo me je saznanje da, ukoliko zatreba, mogu da računam na pomoć svojih kolega: svoju decenijsku averziju prema venčanjima nisam mogla da prevaziđem za samo mesec dana. Valentinu je najviše brinulo to što imamo malo vremena na raspolaganju. - Ljudi se najčešće žene i udaju, to si verovatno shvatila, između maja i septembra. Koriste lepo vreme, jer mogu da slave na otvorenom, da nose laganu odeću i da prave na milione dosadnih fotografija na svim mestima i u svim pozama - rekla mi je dok smo se vozile ka našim mladencima. - U našem slučaju, on je sin bogatog industrijalca i uskoro će se sa budućom ženom preseliti u Sjedinjene Države, tako da ne mogu da čekaju. Mladić žuri da se zarobi. Venčanje će biti krajem marta i moramo da planiramo zimsku svadbu. Porodica je plemićkog porekla i ima para za bacanje, pa je veoma verovatno da će tražiti klasičnu ceremoniju, a takve je, veruj mi, najteže organizovati!

Mada je neprijatna, moram da priznam da je veoma profesionalna i pripremljena. Uprkos tome što je cinična, mislim da stvarno voli svoj posao. Pod dejstvom kofeina i podstaknuta znatiželjom, dozvolila sam sebi, dok smo stajale zaglavljene u saobraćaju, da joj postavim lično pitanje: - Nikada nisi razmišljala da se udaš? Ćutala je nekoliko trenutaka gledajući ispred sebe, a onda me je pogledala, usiljeno se nasmešila i odgovorila: - Već sam bila udata. Shvatila sam da sam napravila glupost. Ona koja je delovala kao najokorelija neudavača u Milanu imala je u prošlosti tako jaku vezu da je uletela u brak. - Bili smo mladi i srećni. Ja sam bila još lepša nego što sam sada. Venčali smo se i mnogo godina smo živeli zajedno. - A onda? - nisam mogla da se uzdržim. Sada sam ja postala radoznala. - Onda se završilo. Možda pre svega zato što u to vreme nisam htela decu, a on je hteo. Pa ne bi se on pretvorio u nilskog konja. Ili se možda završilo zato što nekim ljudima jednostavno nije suđeno da ostanu zajedno celoga života. Na duže staze ti dosadi, naročito ako se udaš za gubitnika kao što je bio on. Razdvojili smo se, a onda smo se razveli. Sada sam opet slobodna žena. Prvi put mi se učinilo da u njenom glasu osećam tračak ljudskosti. Neverovatno kako su svi oko mene u prošlosti propatili zbog loše veze. I dalje sam više od svega želela da se ponovo zaljubim, ali sam stvarno počela da mislim da je ljubav mnogo zamršenija nego što sam zamišljala. - Hajde, nemoj da praviš takvu facu - rekla mi je u stilu svetske žene, kao obično. - Meni je divno. Izlazim s muškarcima i ludo se zabavljam. Sinoć sam upoznala mnogo slatkog momka i lepo smo ,se proveli. Muškarci tome služe: da nas zabave. Treba i ti da probaš, tako si kruta. Možda je bila u pravu. - Znaš, primetila sam da uvek imaš pomalo tužan pogled, kao u prebijenog psa - dodala je. Mislim da treba da se zabaviš, da izlaziš s novim muškarcima, da malo skineš sa sebe tu paučinu. Nemoj mi reći da još misliš na onog bilmeza, tvog bivšeg! Moraš da se pokreneš. Mlada si i, uprkos tom čudnom načinu odevanja, i ti imaš pravo na seksualni život. Otkad nisi imala seks? Ponovo je prešla granicu. - Radije bih da o tome ne pričam... - Ha-ha-ha, znala sam! Veruj mi, dugo nisi imala seks i treba ti da se malo istreseš. Ako hoćeš, organizovaću ti ovog vikenda sudar s jednim prijateljem. Možda je trebalo samo da pristanem i najzad odem na jedan od njenih čuvenih sastanaka naslepo, da s nekim provedem veče i onda sve zauvek bacim u zaborav. Jedini način da je ućutkam bio je verovatno da prihvatim njen predlog. - Dobro. Organizuj za ovaj vikend. Naravno, ne može da mi šteti. - Odlično! To se zove duh! Videćeš da ćeš mi biti zahvalna. Ko zna zašto, ali bila sam pomalo sumnjičava. Stigle smo do ogromne vile, gde su nas čekali klijenti. Prošle smo kroz masivnu kapiju i krenule ka raskošnoj građevini širokim putem između drvoreda. Porodica je verovatno bila veoma

uticajna kada je živela u takvom luksuzu. Kao Koko Šanel, i ja sam obožavala luksuz i oduvek sam njime bila opčinjena. Koko je govorila: „Neki ljudi misle da je luksuz suprotan siromaštvu, ali nije. Luksuz je suprotan vulgarnosti.” I ja to mislim. Primili su nas u velikom salonu, opremljenom slikama, tepisima i elegantnim foteljama. S jedne strane nalazio se kamin i na njemu je stajala skupocena vaza sa divnim crvenim cvećem. - Izvolite sedite - rekla nam je mladina majka u veoma lepom tamnoplavom kostimu. Predstavile smo se i smestile na udobne kauče. - Jeste li za kafu? Već sam unela dnevnu dozu kofeina koju čovek može da podnese i zato sam se zahvalila, odbivši ponudu, i zatražila čašu vode. Osim nas i mladine majke, bili su prisutni budući mladenci i mladina starija sestra. - Možemo li da počnemo? - upitala je ljubazno Valentina, izvadivši iz torbe svoj neizostavni ajped, gde je čuvala najvažnije dokumente i koji joj je služio i kao beležnica. - Naravno - odgovorila je mlada. Zvala se Đulija i bila je veoma lepa: visoka, mršava, plave kose skupljene u punđu i veoma dugog vrata. - Treba mnogo toga da uradimo za tako kratko vreme! -dodala je, iskreno uzbuđena. - Dakle - Valentina je odmah uzela stvar u svoje ruke - najpre moraju da se odaberu i pošalju pozivnice, kako bi svi imali vremena da odgovore... - Svakako - prekinula ju je majka - imamo zvanice iz svih delova sveta. Žurba nije dobar saveznik, to je poznato, ali mnogi su već obavešteni o datumu i samo čekaju zvaničnu potvrdu. - Zatim - dodala je Valentina zvanično, ne obraćajući pažnju na mladinu majku - treba odabrati burme. - Imamo već dogovor sa „Tifanijem” - rekla je s ponosom Đulija. - Savršeno. Onda se treba pobrinuti za haljinu i cipele - uključila sam se u razgovor. Znala sam da se žene, kada odluče da odu pred oltar, najviše uzbuđuju pri izboru haljine. - Zakazala sam probe u dva prestižna ateljea za sutra popodne, ako ste slobodni. Valentina je klimnula glavom. - Jedva čekam! - uzviknula je devojka blistajući od radosti i uhvatila je sestru za ruke. Oduvek sam sanjala da obučem belu haljinu. - Nasmešila se i pogledala verenika, koji je ćutke sedeo, prepuštajući sve nama. Venčanja su u Italiji oduvek ženski posao. - Treba odabrati i cveće. Mart nije najsrećniji period što se tiče izbora, ali su staklenici naših dobavljača dobro opremljeni - ponovo je uzela reč Valentina. - Mogli bismo da uzmemo kamelije - prekinula sam je. Kamelije su bile omiljeno cveće Koko Šanel, a i moje. - Mart je savršen period. - Bele kamelije - rekla je Đulija, pljesnuvši rukama. -Odličan predlog. Obožavam ih. Harpija je opet uzela reč: - I treba što pre zakazati u crkvi. - Što se toga tiče, naš dalji rođak se ponudio da nam ustupi mesto za ceremoniju venčanja i prijem - dodala je ponosno majka. - Daće nam na raspolaganje zamak na jezeru Komo, sa divnom kapelom iz sedamnaestog veka.

- To nam mnogo olakšava posao - rekla sam, pogledavši koleginicu. Provela sam celo prepodne tražeći dovoljno velika i otmena mesta za ovakav događaj i baš sam se namučila da pronađem nešto prikladno za naše klijente. - Volela bih da smislim nešto posebno - rekla je nevesta. - A kada bismo svim zvanicama podelili leteće lampione? Mogli bi da ih upale kad se spusti veče i da pomisle želju. Oni daju posebnu draž i donose sreću - rekla sam. - Oh, to je fantastično. - Đulija je bila oduševljena. - Dobro - rekla je Valentina. Pogledala me je iznenađena što i ja imam sjajne ideje. Sve je išlo glatko i, mada mi je glava bila teška a srce ubrzano kucalo, ponašala sam se kao pravi profesionalac. Usaglasile smo se s porodicom oko poslednjih detalja i zatim smo se oprostile. Bila sam zadovoljna. Prvi put sam se osećala kao pravi organizator venčanja. Izvadila sam iz torbe flašicu s vodom, od koje se ne odvajam, i ćutke nazdravila. Dok smo prilazile kolima kako bismo se vratile u Milano, u dvorište je polako ušao crni audi. Automobil mi je bio odnekud poznat. Prišao je vratima vile i zaustavio se. Sa vozačeve strane izašla je devojka predivnog stasa u veoma kratkoj crnoj haljini, pripijenoj uz telo. Ana. Prokleta Ana. Ana, žena koja se voli. Vozila je Nikoloov auto, kao prava verenica. Nisam znala da li da pobegnem ili da odem i išamaram je. Šta li radi tu? Dok se penjala stepenicama što vode do ulaznih vrata, polako se okrenula i videla me je kako nepomično stojim pored službenih kola. Imala je tup pogled kao krava koja preživa. Zastala je na trenutak, a onda mi se bojažljivo nasmešila. - Rebeka... koliko se nismo videle! Čitavu večnost, govnaro, budući da nakon što si mi otela muškarca nisi našla za shodno ni da se javiš. - Šta ćeš ti ovde? - upitala sam je, jedva prikrivajući mržnju. - Došla sam po neke papire. Znaš, oni su tatini klijenti. Pa, naravno! Njen prebogati otac advokat, za koga i ona radi. Sve je postigla sama. I dalje sam je gledala s mržnjom. - Mnogo mi je žao zbog onoga što se... hm... dogodilo između tebe i Nikoloa. Nikolo kaže da ste bili veliki prijatelji. - Nikolo priča gluposti. On je obična hulja i nevernik. Čuvaj se, lutko, možda će doći red i na tebe. Ana je ostala bez reči. Valentina je nestrpljivo pritisnula sirenu. Već je upalila motor. - Moram da idem, Ana, pozdravi mi velikog prijatelja Nikoloa - rekla sam s lažnim osmehom na licu. Dok smo se vraćale u Milano, sve vreme sam se smeškala. Bila sam veoma ponosna na sebe. Konačno sam izbacila malo otrova koji mi se nakupio.

Stigle smo u kancelariju i dok je Valentina za svojim stolom slala poslednje mejlove toga dana, ja sam ugasila kompjuter i zaputila se ka vratima. U hodniku sam srela Etjena. Nosio je elegantno tamno odelo i malu crnu akten-tašnu. - Kakva elegancija! Ideš nešto da odneseš nekoj velikoj zverki? - upitala sam zagledajući odelo koje mu je stajalo kao saliveno. U tom odelu je bio još više privlačan. - Treba imati stila u svakom poslu koji radiš, Koko. A ti? Imaš li u planu da večeras padneš u naručje nekom lepotanu? - Veoma duhovito! - odgovorila sam. Pogledao me je i na licu mu je zablistao osmeh. Osetila sam kako mi se želudac steže ko pesnica. Nije bilo teško zamisliti zašto je famozna Žilijet tražila da se njome oženi. - Hvala još jednom što si mi pomogla da odaberem tašnu. Majci se mnogo dopala. - Nisam sumnjala. Kada je u pitanju „šanel”, ja sam pravi stručnjak. - Sada moram da bežim - rekao mi je pokazujući na taksi ispred zgrade. Taj čovek verovatno troši više no što ima, pomislila sam i to me je sve više zbunjivalo. - Uvek mi je drago da te vidim, Koko. Pozdravila sam ga sramežljivim osmehom i veselo se uputila ka metrou.

*** Sutradan popodne sastale smo se sa budućom mladom. Sastanak je bio u otmenom ateljeu gde se šiju ekskluzivne venčanice. Uslužio je mnoge filmske dive i naša klijentkinja nije htela za njima da zaostaje. Prvi put sam ušla u radnju s venčanicama i uprkos odbojnosti prema venčanjima, bila sam očarana lepotom nekih haljina, tkanina i ukrasa. - Veliki deo porodice mog verenika živi u Londonu ili Sjedinjenim Državama - rekla je devojka, uzbuđena kao dete u poslastičarnici. - Zato treba voditi računa i o njihovoj tradiciji. - Shvatila sam - odgovorila je s osmehom Valentina. -Something old, something new... - Something borrowed, something blue... — dodala je devojka. - ...And a silver sixpence in her shoe! 2 - završile su zajedno smejući se. To su svi znali. Anglosaksonska tradicija, koja su Italijani već usvojili, zahteva da mlada na dan venčanja ima na sebi nešto staro, što označava njenu vezu sa prošlošću, porodicom i starim prijateljima, nešto novo, kao obeležje novog života, nešto pozajmljeno, najbolje od nekoga ko je već srećno udat ili oženjen, nešto poklonjeno i nešto plavo, kao znak vernosti i čistote. Taj običaj je sve rasprostranjeniji i mnoge mlade mnogo polažu na to da ga poštuju. - Pronaći ćemo sve što ti treba! - rekla je Valentina dok je jedna manekenka defilovala u prvom prekrasnom modelu. - Već imam gotovo sve - odgovorila je devojka. - Maminu dijamantsku ogrlicu, podvezicu s plavom trakom, poklon najbolje drugarice, svoje stare brilijantske minđuše... nedostaje mi nešto novo!

Engl.: Nešto staro, nešto novo, nešto pozajmljeno, nešto plavo, i srebrni novčić u cipeli. (Prim, prev.)

U tom trenutku upalila mi se lampica. Kako se ranije nisam setila! Izvinila sam se Valentini. Morala sam da izađem na nekoliko minuta da bih donela nešto veoma važno. Mada se ljutnula, pustila me je i ja sam izletela na ulicu. Trčala sam kao bez duše. Dok smo dolazile kolima u atelje, videla sam jednu parfimeriju i morala sam da je pronađem. Posle otprilike pola sata ponovo sam bila u ateljeu. Mlada je upravo obukla prvu haljinu i oduševljeno se gledala u ogledalu. Izvadila sam iz tašne paketić i pružila joj ga, nadajući se da sam uradila pravu stvar. Pogledala me je iznenađeno i upitala me šta je u njemu. - Otvori, to je poklon. Nešto novo što ćeš nositi na sebi. Meni to mnogo znači i nadam se da će ti doneti sreću! - rekla sam joj sa zebnjom. - „Šanel 5”! - uzviknula je devojka dok je otvarala paketić. - Oduvek sam mislila da je to miris ljubavi. Nosi ga na venčanju i prve bračne noći. Pogledala me je i u naletu radosti zagrlila. Konačno sam pronašla svoj specijalni sastojak: „šanel”. Pratio me je celoga života i sada će mi omogućiti da pronađem sopstveni stil. Oslobodila sam se iskrenog zagrljaja i obrisala suzu koja mi je bojažljivo potekla niz lice. Zatim sam sela i nastavile smo da gledamo haljine. Kada je mlada ušla u kabinu da proba sledeći model, Valentina se okrenula ka meni odmahujući glavom. - Sledeći put me obavesti pre no što uradiš nešto na svoju ruku. Znam da sam je iznenadila. Bila sam dobra. Zadovoljno sam se nasmešila, onako za sebe. Hvala, Koko.

7. Sastanak naslepo

U subotu posle mog pravog promovisanja u organizatora venčanja bila sam tako umorna da sam mogla ceo dan da ostanem u krevetu. Ali ipak sam ustala, veoma rano, jer sam imala mnogo obaveza. Obećala sam Valentini da ću se pojaviti na jednom od njenih čuvenih sastanaka naslepo i znala sam da treba malo da se doteram. Otišla sam kod frizera da osvežim farbu (i pokrijem tri dosadne sede koje su se prerano pojavile u mojoj crnoj kosi) i da se isfeniram kako bi „kaciga” došla do izražaja. Odmah posle toga, našla sam se sa Emom i Klaudiom u američkoj kafeteriji u blizini Duoma i nakljukala se ugljenim hidratima, slatkišima i sokom od pomorandže. Njih dvoje su bili uzbuđeniji od mene zbog prvog pravog sudara posle ljubavnog debakla i oboje su želeli da mi daju savete i malo tračare. Znali su za moj mučan odnos s Valentinom i jedva su čekali da saznaju kakav je čovek s kojim nedeljama pokušava da me upozna. Dok sam jela drugu palačinku, Klaudio je počeo da me podbada nepristojnim pitanjima. - Ako je tip zgodan i, po kanonima naše madmoazel Koko, savršen, hoćeš li mu se podati? - Čini mi se da pitanje nije na mestu - odgovorila sam, prelivajući javorovim sirupom sočnu palačinku i halapljivo gurajući u usta. - Hajde, nemoj da se stidiš - umešala se Ema. - Možda će se ispostaviti da je momak sjajan te bi to za tebe moglo da bude veliko veče. Toliko željeni revanš! - rekla je daveći se u džinovskoj voćnoj salati. - Znajući Valentinu i njen ukus, ne očekujem previše. Verovatno je u pitanju neki zaluđenik koji obožava diskoteke i kvarc-lampe. - Bilo bi lepo kad bi te odveo na ples, prijalo bi ti. Otkad nisi bila u večernjem provodu? upitao me je Klaudio. - Ja se provodim kad god sam s vama. - Naravno, u to ne sumnjam - dodao je podrugljivo. -Ali mislio sam na nešto veselije od tvojih priča kako si nesrećna u ljubavi i kako nikada više nećeš naći čoveka koji će te stvarno voleti. Ema se nasmejala. Bili su u pravu. Otkad sam se preselila u Milano, postala sam veoma naporna. Samo sam pakala, sažaljevala se i pričala o prošlosti.

- Moram da priznam da sam gnjavatorka. Ali stvarno sam odlučila da stavim tačku i počnem iz početka. Večeras ću napraviti mali korak, ali i to je nešto. Naravno, možda cipele koje sam odabrala nisu baš za disko! - Da čujemo, šta ćeš obući? - upitala je znatiželjno Ema. - Gučijeve polučizmice s visokom potpeticom koje sam dobila za rođendan. - Agresivno! - I moja prijateljica je obožavala cipele. Kao klinke, često smo išle u gradsku četvrt San Marko samo da gledamo izloge velikih firmi sanjajući o tome da jednoga dana imamo sve cipele koje vidimo. - Pa, ako već moram da napravim ovaj korak, hoću da to uradim u lepoj obući. Ne znam kako će se veče završiti, neću ništa da očekujem niti da planiram. Nikada nisam imala sastanak naslepo, mogla bih i da pobegnem posle samo tri minuta. Stvarno mi je izgledalo čudno da izađem na sastanak sa nekim koga nikada nisam videla. Valentina mi je pokazala fotografiju svog prijatelja iz profila, ali je bila tako mutna da se gotovo ništa nije razaznavalo. No bila sam i radoznala. Mada su protekle nedelje bile pune događaja, susreta i razmišljanja, čeznula sam da izađem s muškarcem i provedem opušteno i bezbrižno veče. Želela sam da se vratim u život, da ponovo otkrijem svoju senzualnost. Shvatila sam da već izvesno vreme više ne brojim kalorije svaki put kad jedem i da sam to prestala da radim nesvesno. Počela sam da prihvatam i da više volim sebe. I dalje sam preskakala obroke kada bih osećala nadutost ili preterala za ručak ili večeru, ali sam naučila da budem popustljivija prema sebi. Otkrila sam da što manje mislim na hranu i težinu, to mi telo više pokazuje da je srećno i ja sa oduševljenjem gledam na život. - Došao je trenutak da malo začiniš svoj život. Zar nemaš želju da ponovo dodirneš muškarca? - upitala je Ema, uzevši zalogaj čokoladne torte. - Pa, ja dodirujem gomilu muškaraca. - Ne mislim na Klaudija i onog kurira kome često padaš u naručje. - Šta to znači? Ko je taj kurir? - upitao je znatiželjno Klaudio. - Samo fin momak iz moje firme. - Koko je pročitala njegovo pismo i počela je da mašta o njegovom ljubavnom životu. - Zašto si pročitala njegovo pismo? - Nisam to uradila namerno. Slučajno mi je došlo pod ruku i... - Naravno, to je klasika. Pisma koja ti slete na dlan - rekla je Ema cerekajući se. - I šta je u njemu pisalo? - Klaudio je bio znatiželjniji od žena. - Poplava osećanja. Neka žena je luda za njim i na poseban način mu je izjavila ljubav. - Onda ga je zaprosila - preduhitrila me je Ema. - Kakva emancipovana žena! - uzdahnuo je Klaudio. - Da... mnogo me je ganula - rekla sam pomalo zbunjeno. - Jel' ti on pričao o njoj? - nastavio je da me ispituje Klaudio. - Ne. I ne zna da sam pročitala njegovo pismo. A sad dosta. Pričajmo o nečem drugom htela sam da prekinem ova pitanja, jer još nisam znala šta da radim s tim prokletim pismom. Bila sam rastrzana i zbunjena.

- Znaš, Koko drži do svog ugleda nenametljive devojke. - Ema me je uštinula za ruku i prsnula u smeh. - Dobro, poštujmo volju njenog veličanstva Koko. Čekaćemo s nestrpljenjem drugu epizodu serije „Kurir i ljubavno pismo” - zadirkivao me je Klaudio. Pošto smo se najeli, odlučili smo, veseli i bezbrižni, da se malo prošetamo ispred Duoma. Oduvek sam volela tu zbrku na trgovima, gde vlada zdravo ushićenje koje te podstiče da se smešiš neznancima kad vam se pogledi sretnu. Odlučili smo da ovekovečimo trenutak i zamolili prolaznika da nas slika mojim smartfonom. Tu fotografiju ljubomorno čuvam. Na njoj smo mi, tri prijatelja koji se vole i žive kao velika porodica. Pošto sam se vratila kući i obavila kratak telefonski razgovor s majkom, koju tako retko čujem otkad sam se preselila u Milano, napunila sam kadu, ubacila mirišljave soli i potopila se u toplu vodu, strogo pazeći da ne pokvarim frizuru. Kupanje u kadi bio je luksuz koji sam dozvoljavala sebi kad god sam imala vremena. Volim da ležim u vodi, dugo... Tako sređujem misli, popravljam raspoloženje i opuštam se. Voda je oduvek bila moj element. Resila sam da, ukoliko mi se tip ne svidi, smislim izgovor i pobegnem. Ali ako bude zgodan, stvarno ću se prepustiti uživanju. Ostala sam još malo u kadi, ne razmišljajući ni o čemu, a onda sam izašla i počela da utrljavam u kožu losione i kreme. Imala sam posebnu kremu za svaki deo tela: ruke, grudi, butine, stomak, šake, zadnjicu. Neverovatno je koliko kreme žena uspe da stavi na sebe u toku samo jednog dana! Pošto sam se dobro opustila, skuvala sam čaj i upalila televizor. Klaudio mi je poslao poruku da je na programu stari film Frenka Kapre Šešir pun čuda, koji je mnogo voleo. U poruci je dodao: „Podstiče na sanjarenje.” Oduševila me je njegova strast prema starim filmovima. Uvek je znao da citira divne fraze i da me dirne tragičnim ljubavnim pričama. Ispružila sam se na kauč i ostatak popodneva provela izležavajući se, a onda, kada se približilo vreme sastanka, počela sam da se spremam. Obukla sam svetlosmeđe pantalone i džemperčić od kašmira pa obula odgovarajuće cipele. Odabrala sam šeširić u istom tonu, sa belim cvetom sa strane, koji mi je savršeno pristajao uz lice i slagao se s mojim vernim biserima. Oči sam samo malo našminkala, ali sam rešila da stavim upadljiv ruž. Izvadila sam iz ormana mantil i izašla. Odlučili smo da se vidimo kasno popodne u otmenom restoranu nedaleko od parka Sempione. Otišla sam tamo taksijem da se ne bih mučila u javnom prevozu na potpeticama od trinaest santimetara. Konačno na sastanak nisam stigla prva i bila ta koja sa zebnjom iščekuje onog drugog. Uočila sam muškarca kako sedi sam za stolom u uglu i odmah sam pomislila da je to on. Bio je visok, mršav, proćelav, ali nije izgledao loše. Nosio je lepu košulju i lagani džemper, koji je isticao suvonjavo telo. Prišla sam mu i pomalo stidljivo upitala: - Frančesko?

Ustao je, s osmehom mi pružio ruku i predstavio se: - Da, zdravo, drago mi je da sam te upoznao. Valentina mi je mnogo pričala o tebi, ali nisam znao da si tako lepa. Prvi kompliment je prošao! Cilj je postignut! Mogla sam da budem zadovoljna. - I meni je drago. Rebeka. Sela sam i jedan mladi konobar odmah je došao da primi porudžbinu. Zatražila sam čašu crvenog vina, dok je Frančesko naručio koktel za koji nikada nisam čula. I dalje sam volela vino, uprkos Milanu i njegovim koktelima. Dok smo čekali piće, počeli smo da pričamo o svemu i svačemu. Nije bilo lako probiti led. Uostalom, mi smo bili dvoje neznanaca koji su se sastali u nadi da će Kupidon odapeti jednu od svojih strela. Tome i služe sastanci naslepo i ja sam bila malo nervozna. On, koji je u ovome verovatno bio mnogo iskusniji od mene, odmah mi je postavio uobičajeno pitanje. - Pa, kako je to organizovati venčanja? - Nije loše. Tek sam počela, ranije sam radila nešto sasvim drugo. Videćemo... A ti, čime se baviš? - Radim u banci. - Ah, mora da si uvek tačan i organizovan. - Zašto li mi je izletela tako glupava primedba? - Lepo od tebe što si to tako opisala, jer, zapravo, svi misle da su zaposleni banci dosadni te da nisu kreativni, ne znam zašto. Ja volim da sam u pokretu, obožavam brzinu i veliki sam ljubitelj raftinga. Čovek koji voli opasnost... Hroničnoj lenjivici kao što sam ja bilo bi teško da ga prati. - Razmišljao sam i o tome da počnem da se bavim paraglajdingom - dodao je. - Jesi li probala? - Šališ se?! - uzviknula sam. - Najopasniji sport kojim se bavim jeste uskakanje u tramvaj koji kreće. - Ali trebalo bi da probaš. Adrenalin deluje blagotvorno. Prvo Valentina sa pričom kako treba češće da upražnjavam seks, a onda njen prijatelj koji mi preporučuje ekstremne sportove. Zar zaista odajem utisak takve očajnice? - U Veneciji sam povremeno vozila kanu, ali samo da bih se sunčala. Konobar nas je prekinuo donevši piće. Odlučili smo da nazdravimo za naš susret. - Za nas - rekao je Frančesko. Nasmešila sam se, gledajući ga u oči dok su nam se čaše dodirivale. - Kako ti je u Milanu? - upitao me je. - Dobro. Nije lako, ali sam upoznala divne ljude i odmah se uklopila. Ako izuzmemo saobraćajnu gužvu, buku i zimu koja je na pragu, nije loše. - Ja sam se ovde rodio i odrastao. Tu sam oduvek, izuzev nekoliko godina koje sam proveo u Bostonu. Za mene je Milano uvek bio grad pun uzbuđenja. - Milano je i prestonica mode! - dodala sam. - Mislim da za to nisam velik stručnjak. Mrzim da idem u šoping. Prepustio sam mami da mi kupuje odeću.

Da li je ovo možda najgori deo košmara koji preživljavam i iz kojeg ću se za nekoliko trenutaka probuditi?! Taj čovek od trideset sedam godina pušta da mu odeću kupuje majka? I zove je mama?! - Majka ti kupuje odeću?! - promrmljala sam s nevericom. - Naravno, njoj to pričinjava zadovoljstvo. Znam da ne bi trebalo da je opterećujem time, ali ona ima dobar ukus. Vidiš ovu košulju. Ona ju je izabrala. Dobra je, zar ne? Bila sam bez reči. - Pošto sama kupuje odeću, bira onu koja se najlakše pere i pegla. Zna šta je kvalitetno. Majka mu kupuje odeću i još je pere i pegla. Htela sam da se ugušim slanim štapićem. - Majka ti pere i pegla, lepo... - Naravno, kažem ti, ona uživa da brine o meni. Ja sam jedinac i, osim što vodi računa o ocu, nema drugih obaveza otkad je otišla u penziju. Izašla sam s maminim sinom, jednom od najgorih vrsta latinskih muškaraca. - Verovatno ti sprema i večeru - nisam uspela da prikrijem sarkazam, koji on nije ni primetio. To se moglo i očekivati. - Ona kuva za sve. Uveče svi uvek jedemo zajedno. - Svi zajedno? - samo što se nisam srušila. - Živiš sa roditeljima? - Naravno! Napravio sam sebi u potkrovlju divnu garsonjeru. Tako sam blizu njih, a ipak imam svoju privatnost. - Te poslednje reči zvučale su pomalo provokativno. Koleginica mi je organizovala sastanak sa bankarom, ljubiteljem paraglajdinga, koji živi na mansardi svojih roditelja, a majci stavlja u zadatak da mu bude lična garderoberka, kuvarica i sobarica. Kad bih odlučila da s njim spavam, da li bi me odveo u svoj sobičak, a onda zatražio od majke da nam napravi hladnu limunadu? Naježila sam se od same pomisli na to. Odlučila sam da se moj prvi sastanak naslepo tu završi. Izvinila sam se i ustala da odem u toalet. Morala sam da aktiviram rezervni plan, koji sam proučila sa Emom. Čim sam ušla u toalet, izvadila sam mobilni i pozvala je. - Jel' smetam? - upitala sam, čuvši galamu. Ema je verovatno bila u jednom od svojih mondenskih aperitiv-barova, punih arhitekata i raznih umetnika. - Već smo kod rezervnog plana? - dreknula je da bih je čula. - Ispričaću ti ukratko: trideset sedam godina, radi u banci i živi s roditeljima. Mama mu kupuje odeću. - O bože! Beži, odmah! - Naravno. Plašim se da bi sledeći put mogao da zatraži od mene da mu operem i ispeglam gaće - rekla sam kroz smeh, pazeći da ne budem preglasna. - Sve mi je jasno. Možeš li da mi daš deset minuta? - Naravno! - Čućemo se kasnije. Izašla sam iz toaleta i vratila se za sto. Frančesko je već popio koktel i naručio sledeći.

- Mnogo bi se svidela mojim roditeljima - rekao je, dovodeći me u neprijatnu situaciju. Tvoji žive u Veneciji? Nisam gotovo nikada pričala o svojoj porodici. - Majka mi živi u Veneciji. Otac se ponovo oženio i živi u Rimu. Ne viđam ga baš često. - Verovatno ti je teško zbog toga. - U glasu mu se osećala iskrena tuga. - Ne znam šta bih radio kad bi se moji razveli. Na sreću, to se nikada neće dogoditi. Bila sam sve više zgrožena. Posle otprilike deset minuta, zazvonio mi je telefon. Udaljila sam se od stola, uzbuđeno izgovorila nekoliko reči, a onda se usplahireno vratila do Frančeska. - Stvarno mi je žao, ali nešto je iskrslo. Moram da idem. - Pa kako?! Subota uveče i lepo smo se zabavljali... - Eh, znam, znam, strašno je. Ali, nažalost, prijatelju je pozlilo i moram da mu pomognem. - Pobogu, nadam se da nije ništa ozbiljno. - Ništa ozbiljno, ali stvarno moram da idem. Hvala na piću. Drago mi je da smo se upoznali. - Možemo li ponovo da se vidimo? - Svakako, mada, znaš kako je. Trenutno u agenciji ima mnogo posla i ne izlazim često. Da se dogovorimo ovako: zvaću ja tebe, čim budem imala više vremena. - Važi! - rekao je Frančesko, vidno razočaran. Ustao je, poljubio me u obraze, a onda je ponovo seo da popije svoj koktel. Zaustavila sam prvi taksi i rekla da me vozi u Ulicu Porta Romana, gde sam znala da ću sresti Emu. Bilo mi je žao što sam jadnička ostavila na cedilu. To baš i nije bilo lepo. Ali moj plan B je uspeo: Ema me je pozvala kao da se desilo nešto nepredviđeno, i to je bio dobar potez. Zaslužila sam Oskar za glumu. Nisu za mene sastanci naslepo. Pomalo me je pekla savest zbog Frančeska, ali sam znala da će se on sigurno vratiti kući i provešće lepo veče gledajući televiziju sa mamom i tatom. Bili smo tako različiti. Ko zna, možda će, dok leti paraglajderom, nositi i majku na krkačama. Platila sam taksisti i ušla u Ulicu Muratori, punu lepih restorana i uvek krcatu, a naročito subotom uveče. Prolazeći pored „Botege”, gostionice sa odličnim vinima, čula sam kako me neko doziva. - Koko, Koko! Okrenula sam se i za jednim stolom u bašti videla Klaudija, okruženog grupom ljudi sa punim čašama u rukama. - A tvoj sastanak naslepo? Već završen? - doviknuo mi je ne obazirući se na okolinu. - Morala sam da pribegnem rezervnom planu - prišla sam mu i pokušala da izgovorim tiše. Klaudio se nasmejao i zagrlio me je. Uostalom, i menije moja avantura bila smešna. - Onda sedi s nama. Ovde sam u društvu starog prijatelja koga nisam odavno video. Zove se Kristijan - i pokazao mi je mladića kovrdžave kose, tamnije puti i očiju crnih kao gar. Predstavila sam se i pružila mu ruku smešeći se. Bio je stvarno privlačan. - On je pozorišni glumac. Dolazi iz Bolivije. U Italiji je na turneji sa svojom trupom nekoliko nedelja i konačno smo uspeli da se vidimo. Upoznali smo se pre mnogo godina u Meksiku, kada sam volontirao za nevladinu organizaciju i radio sa decom s ulice. Kristijan je bio jedan od naših animatora. Zatim je ušao u veliku trupu na Andima i sada je putujući umetnik.

Kristijan se nasmejao: - Drago mi je kada me smatraju umetnikom, naročito ako to kaže talentovani novinar kao što si ti. - Mora da su dobri prijatelji. Sela sam s njima, očarana blistavim osmehom tog čoveka koji dolazi izdaleka, i odlučila da pustim Emu da malo pričeka. - Odlično govoriš italijanski - rekla sam mu dok sam pogledom tražila konobara da poručim čašu „kjantija”. - Mnogo sam radio sa Italijanima i imam ovde mnoštvo prijatelja. - Putuješ s trupom po Italiji? - Ostaćemo u Milanu dve nedelje, a onda idemo u Španiju, Belgiju, Nemačku i Francusku. - Mora da je lepo igrati predstave putujući po svetu - rekla sam sa izvesnim oduševljenjem. je.

- Veoma - nasmešio mi se i na trenutak se zagledao u mene. - Imaš mnogo lepe oči - dodao

- Stoj, ženskarošu! - prekinuo ga je Klaudio smejući se. - Rebeka je moja dobra prijateljica i neću ti dozvoliti da joj ukradeš srce. Prestani odmah da koristiš svoj divljački šarm. Sve troje smo se smejali. Veče je postajalo zanimljivo. Poslala sam Emi poruku i odlučila da ostanem s njima. Proveli smo nekoliko sati pijući vino, jedući pogaču, sir i šunku i smejući se Kristijanovim avanturama i anegdotama. U tom momku je bilo nečeg neodoljivog. Bio je lep, obrazovan, zanimljiv i veoma prijatan sagovornik. Sviđao mi se i nisam mogla da odvojim pogled od njega. Klaudio je to naslutio i šapnuo mi na uvo: - Konačno neko ko je dostojan pažnje naše madmoazel! Nasmejala sam se mršteći se i ćušnula ga pesnicom u rame. U jednom trenutku, Klaudio je za šankom video dvojicu kolega i otišao da im se javi. Kristijan i ja smo ostali sami za stolom i on me je ćutke gledao i smeškao se. - Voleo bih da te ponovo vidim - rekao je s južnoameričkim naglaskom, koji je bez svake sumnje zvučao zavodljivo. Nisam mogla da verujem da me zgodan tip koji ima sve osobine da bude moj savršeni muškarac zove da izađemo. Već sam počela da gubim svaku nadu. A saznala sam i to da trenutno nema devojku. Slobodan, zgodan i šarmantan, samo za mene i mada samo na dve nedelje. Činilo mi se da sanjam. - I ja bih volela. Šta kažeš za sutra uveče? - smelo sam mu predložila. - Sutra uveče ću kasno završiti, ali možemo da se vidimo za doručak, šta kažeš? Mrzela sam da vikendom ustajem rano, ali za muškarca kao što je on navila bih budilnik i u zoru. - Važi! Savršeno mi odgovara. Gde hoćeš da se vidimo? - Najbolje bi bilo kod tebe! - Nasmejao se videvši moj zbunjeni pogled, a onda je dodao: Večeras ću prespavati kod Klaudija. On mi je rekao da stanujete na istom spratu. - Ah, da. Dobro, doručkovaćemo svi zajedno, to je dobra zamisao! - Odlično, mi ćemo otići da kupimo pecivo, a ti skuvaj kafu. - Savršen plan - slatko sam se nasmejala.

Klaudio se vratio za sto i obavestili smo ga o našim planovima. - Dobili smo za sutra poziv na doručak - rekao mu je Kristijan. - Hoćeš da kažeš da će Rebeka rano ujutru otvoriti svoje odaje za nas sirote podanike? odgovorio je Klaudio. - Glupane, odlučila sam da vam pripremim svoju najbolju kafu samo zato što se tvoj bolivijski prijatelj obavezao da mi donese najbolje kroasane u Milanu. - Shvatio sam! Sutra ujutru nas čeka lavovski poduhvat. Pronaći pristojne kroasane u Milanu nedeljom ujutru nije bilo nimalo lako. Ali Klaudio će sigurno izvući keca iz rukava i ja ću dobiti svoje kroasane, tek izvađene iz rerne. Ustali smo i polako krenuli kući. Veće je bilo sveže, jesen se povlačila pred nastupajućom zimom. Na sreću, dušu nam je grejalo vino. Stigli smo do zgrade, utonule u nestvarnu tišinu, i ušli u lift, ne progovorivši ni reč. Kada smo stigli svako pred svoja vrata, tiho smo se pozdravili, zakazavši sastanak za sutra ujutru. Pre nego što je ušao u stan, Kristijan me je ovlaš poljubio u obraz. Na trenutak sam bila obavijena njegovim mirisom i niz potiljak sam osetila žmarce. Divno je mirisao. U suštini, sreća nije ništa drugo do miris naše duše - govorila je Koko Šanel i ja sam se oduvek slagala s njom. Te večeri sam otišla zadovoljna na spavanje. Sklopila sam oči i maštala o tom čudesnom mladiću. Bilo je tako lepo želeti nekoga ko nije Nikolo. Zaista je tačno ono što kažu za srce: dok ne resiš da ga oslobodiš svega starog, neće biti mesta za ono novo. Tog jutra sam se zaklela prijateljima da ću konačno, posle mnogo neispunjenih obećanja, okrenuti list. I to novo je stiglo, lepše nego ikada, sa crnim očima i vretenastim prstima. Zaspala sam srećna. Te noći sam sanjala da sam u Veneciji, u čamcu. Leto je, sunce je visoko i duva lagani povetarac. U daljini se vidi Zvonik Svetog Marka i ostrvo Sveti Đorđe. Iza mene muškarac odlučno upravlja čamcem, poigravajući se talasima. Osećam se sigurno i spokojno.

8. Veče kada sam nabasala na dva neverovatno crna oka

Posle samo šest sati sna, odmornija nego ikada, otvorila sam oči na zvuk budilnika. Ustala sam i stala pod vreli tuš. Obukla sam farmerke, majicu na pruge i lagani džemperčić, a onda sam stavila malo maskare da bih naglasila pogled koji je osvojio Kristijana. Nisam prestajala da pevušim glupe pesmice. Bila sam vesela i zadovoljna svojim izgledom. Stavila sam na sto tanjire i šoljice, naseckala svežeg voća, stavila kafu na šporet i na veliku tacnu složila tost, puter i džem. Na sreću, te nedelje sam bila u kupovini i frižider mi nije bio pusta ledina kao obično. Tačno u deset, dva mladića su pozvonila na vrata. - Dobro mi došli - dočekala sam ih svečano. - Izvinite zbog nereda - dodala sam da bih se osećala kao prava Milanežanka. - Dobro jutro, Koko. - Klaudio me je poljubio u čelo i dodao: - Prvi put da tvoja kuća nije bojno polje. - Baš si zlatan! Samo što u mom stanu ima duhova, nisam ti to rekla? Sve troje smo se slatko nasmejali. - Jesi li doneo nešto da priložiš? - Još vrući kroasani! - rekao je Kristijan, pružajući mi vrećicu, koja je divno mirisala. - Ne brini, sve je niskokalorično - dodao je Klaudio, namigujući mi i zadirkujući me. - Sedite. Kafa je gotova. - Sreli smo na stepeništu gospođu Leončini. Ona je malo čudna - rekao je Klaudio vadeći kroasane. - Ona je osećajna. - Otkad sam je upoznala, znala sam šta se krije u njenom srcu. - Da, izašla je iz kuće s divnim cvetom u kosi... Samo što je zaboravila da obuče suknju preko kombinezona! - Klaudio je zagrizao kroasan s ch.ia kremom i brada i brkovi su mu pobeleli. - I ti trenutno izgledaš malo čudno - rekao je Kristijan smejući se, dok je naš zajednički prijatelj pokušavao da shvati šta to s njim nije kako treba. - Podsećaš me na nekoga... - rekla sam umirući od smeha. - Na Deda Mraza - dodao je Kristijan. - Oh, molim te, Deda Mraze, donesi mi mnogo poklona. Bila sam mnogo dobra ove godine. Nisam mogla da obuzdam smeh. Klaudio je ustao i otišao da se pogleda u ogledalo.

- Baš ste duhoviti. Dodala sam mu salvetu, pokušavajući da se uozbiljim. - I ja sam u poslednje vreme rasejana. Pre neko veče sam stavila veš da se pere bez praška. Kada je mašina završila, morala sam da je vratim na početak, ali ni drugi put nisam stavila deterdžent! - Previše radiš, Koko, trebalo bi više da se zabavljaš - rekao je Klaudio dok je čistio lice od šećera. To je već postala mantra koju su mi svi ponavljali: ne zabavljam se dovoljno. Možda sam suviše lenja da bih uživala u životu. - Nećeš valjda i ti da mi organizuješ sastanak naslepo! - Taman posla, ja sigurno neću dobru drugaricu gurnuti u zagrljaj nekog kilavog četrdesetogodišnjaka. - Dobro, pošto sam zaključila da mi je zasada dobro ovako. Kada sretnem onog pravog, ponovo ću izaći. Osetila sam Kristijanov pogled i pocrvenela. Na sreću, Klaudio je u tom trenutku bio zaokupljen drugim kroasanom i nije primetio da sam se zbunila. - Seti se da „posle kiše dolazi sunce”, rekao je, citirajući kao i obično frazu iz nekog filma, a zatim je, u jednom zalogaju, dokrajčio slatko pecivo koje je držao u ruci. - I ja previše radim - uključio se u razgovor Kristijan, nasuvši drugu šoljicu kafe. Bilo mi je drago što mu se dopada. Oduvek sam umela da skuvam dobru kafu. To mi je specijalnost. - Ali ti imaš divan posao, zar ne? - rekla sam mu dovršavajući kroasan s medom i cerealijama. - Tačno, imam tu sreću. Radim ono što volim i osećam se povlašćenim. Ali ipak je naporno. Imamo probe, turneje, svake večeri u drugom gradu, bezlične hotelske sobe. - Naravno, ali imaš publiku, aplauze, priznanja... - nastavila sam. - Hoćeš da kažeš da ti niko ne aplaudira kada dobro obaviš svoj posao? - Klaudio se tog jutra probudio dobro raspoložen. Prijalo mu je druženje sa starim prijateljem. - Naravno, svaki put kada mi pođe za rukom da pronađem odgovarajuću venčanicu, kreće aplauz na otvorenoj sceni i bacaju mi bukete cveća - odgovorila sam u istom stilu. - Pazi da neki ne uhvatiš, jer ćeš u tom slučaju morati da organizuješ svoje venčanje! - Opet smo se smejali. Nastavili smo da pijemo kafu i ćaskamo. Nebo je bilo sivkasto. Sunce kao da se sakrilo iza oblaka. Iznenadni udar vetra ušao je kroz prozor koji sam ostavila odškrinut i ustala sam da ga zatvorim. Kristijan je to iskoristio da stavi šoljice u sudoperu. To je bio tako lep potez da sam mu se slatko nasmešila. - Pusti, ja ću to da sredim! - rekla sam, krenuvši k njemu. - Bez brige, zadovoljstvo mi je da pomognem - odgovorio je s onim neodoljivim osmehom. Osim što je neodoljivo zgodan, on je i lepo vaspitan. Pravi džentlmen. Da li taj čovek ima neku manu? I Klaudio je ustao, uzeo posudu za kafu i tanjire i stavio ih na radnu površinu, a onda je, kao da se tog trenutka setio, rekao: - Izvinjavam se, ali sad moram da idem. Moj kružok po podne

započinje ciklus filmova Hodorovskog. Biće prikazan El Topo i moram da idem da pomognem organizatorima. Ako si slobodna, Koko, dođi. - Hvala ti, ali mislim da ću ostati kod kuće i otići rano u krevet. - Kako hoćeš, odoh. Ti, Kristijane, ostani ako hoćeš, imaš ključeve. - Hvala, onda ću ostati još malo. - Pogledao me je tim crnim očima i ja sam, stidljivo se osmehnuvši, oborila pogled. Čim nas je Klaudio ostavio same, zavladala je neprijatna tišina. Stavila sam prljave tanjire u mašinu za sudove, a Kristijan je za to vreme razgledao knjige u biblioteci. Nekoliko trenutaka kasnije, prišao je i upitao me: - Hoćeš da se prošetamo? Slobodan sam do četiri i mnogo bih voleo da obiđem mesto koje sam često posećivao tokom onih kratkih perioda dok sam živeo u Milanu. S njim bih otišla i na Mesec da me je pozvao. Prihvatila sam bez oklevanja. - Samo da obujem cipele i spremna sam. - Gledaj da budu udobne, molim te! Biće mnogo da se hoda. Navukla sam starke, obukla dugačku jaknu od tvida, stavila kačket i uzela ključeve. Kroz prozor sam pogledala nebo. Činilo se da sunce nema nameru da se pojavi. Postojala je opasnost da počne kiša, ali ja sam rešila da budem optimista. „Posle kiše dolazi sunce”, pomislila sam. Kristijan je savršeno poznavao mrežu podzemne železnice. Verovatno je proveo mnogo vremena u gradu, jer se snalazio kao da je kod kuće. Krenuli smo žutom linijom, a onda na stanici „Centrale” preseli na zelenu. Sišli smo na „Čimijanu”, prošli delom Bulevara Palmanova i skrenuli u sporednu ulicu. Nisam mogla da dokučim kuda me vodi, ali sam ga bez razmišljanja pratila. Bilo mi je lepo s tim momkom. Dok smo išli, pričao mi je o predstavi koju igraju, o kolegama i komičnim dogodovštinama koje ih sačekaju svaki put kada promeni grad. Skrenuli smo u jednu uličicu, sišli niza stepenice i našli se pored rečice, okružene travnjakom s pešačkim ostrvom, spojenim s biciklističkom stazom. Bilo je mnogo ljudi koji su došli da džogiraju, nekoliko parova na klupama i mnoštvo onih koji su leškarili na travi i čitali ili jeli. - Gde smo? - upitala sam, zainteresovana za zeleni kutak grada koji ne poznajem. - Na kanalu Martezana. Ovo je deo grada koji se zove Naviljo pikolo. Nikada nisi bila ovde? - Ne, prvi put ga vidim. - Otkrivala sam skrivene delove Milana zahvaljujući momku koji dolazi iz drugog dela sveta. Jesen je bila blaga i drveće nije sasvim ostalo bez lišća. Kuće na obali imale su bašte omeđene bujnim rastinjem, a rečica je još bila puna pataka, simpatičnih vidri i žaba koje su uporno kreketale. - Ovde je baš lepo - rekla sam mu, gledajući iznenađeno oko sebe. - Da, ovo je čarobno mesto. Ne bi rekla da smo na samo nekoliko koraka od Ulice Padova, jedne od najpopularnijih i najopasnijih gradskih ulica. - Tačno! Kako znaš? - bila sam iznenađena koliko Kristijan dobro poznaje Milano. - Pre nekoliko godina imao sam devojku koja je živela u ovom delu grada - rekao mi je smeškajući se.

Osetila sam žaoku ljubomore prema toj srećnici. - Nikada nisam bila u Južnoj Americi. Kakva je? - Bolivija? To je prelepa zemlja, ali veoma siromašna. - Porodica ti tamo živi? - Da, moja porodica je španskog porekla, bila je veoma bogata i do pre nekoliko vekova imala je i robove. - Robove? - upitala sam zbunjeno. - Da, nažalost, robovlasništvo je u mojoj zemlji kasno ukinuto. To je suludo, zar ne? I zato, između ostalog, igram u ovakvom pozorištu. Radim to da bih se iskupio za greške svojih predaka, da bih ljude podsetio na istoriju, da niko ne bi zaboravio. Mislim da umetnost može da stigne tamo gde politika ne može. Nasmešila sam mu se klimajući glavom. Stazom pored reke dojurio je svom brzinom bicikl uz glasnu zvonjavu. Da me ne bi zgazio, Kristijan me je uhvatio za ruku i povukao ka sebi. To se desilo tako brzo da smo se iznenada našli priljubljeni jedno uz drugo na dva koraka od reke. Opet sam osetila njegov miris i srce mi je zaigralo. Polako mi je pustio ruku, ali se nismo udaljili. Sklonio mi je pramen kose s lica i pomilovao me po obrazu. Ponadala sam se da će me poljubiti, ali on se udaljio od mene i s osmehom mi rekao: Mnogo si lepa, Rebeka. U poslednje vreme sam dobila više komplimenata nego za ceo život, ali kako izgleda, sve je uzalud! - Voleo bih da malo budem s tobom, da vidim kako živiš, šta radiš, šta voliš a šta mrziš rekao mi je strastveno, sa divnim naglaskom. - I ja bih tebe volela bolje da upoznam. - Ali nema mnogo vremena. Za dve nedelje odlazim i ne znam da li ću se i kada vratiti. Ne mogu ništa da ti obećam, iako si lepa, slatka, zabavna. Elegantna si i imaš te oči koje govore više od hiljadu reči. Treba ti čovek koji će te štititi, koji će biti razumeti tvoje srce... Zaključila sam da je bolje da ga prekinem. Ganuo me je. Taj neznanac, koga sam igrom sudbine jedne večeri slučajno srela, prozreo me je. Znao je šta tražim. Stavila sam mu ruke oko vrata i privukla ga k sebi. Onda sam lagano zabacila glavu, malo podigla bradu, zatvorila oči, i on je svoje usne prislonio na moje. Poljubac je bio žestok, dug, strastven. Stavio mi je ruku na potiljak i ja sam se potpuno izgubila. U tom trenutku počele su prve kapi kiše i mi smo pustili da nas nebo kvasi. Onda smo se razdvojili i ja sam polako otvorila oči. Kristijan se divno smešio. - Možda bi trebalo da se sklonimo. Potrčali smo veselo po kiši, tražeći zaklon. Pronašli smo vrtešku za decu i uvukli se u kućicu u obliku zamka. Smejući se kao klinac, rekao mi je: - Izvolite, princezo. - Onda smo nastavili da se ljubimo dok je oluja parala nebo. Rastali smo se rano popodne. On je otišao u pozorište na probu, a ja sam se vratila kući. Ostala sam malo da maštam na kauču, dok me zvuk telefona nije vratio u stvarnost.

- Zdravo, Koko, šta radiš? - upitala me je Ema. Verovatno se tek probudila, s obzirom na to da subotom uveče obično „zaglavi” u provodu. - Zdravo, na kauču sam i zaljubljujem se. - Štaaaaa?! Ispričala sam joj šta se dogodilo i ona je, ne dozvolivši mi ni da završim priču, uzviknula: Ali to je divno! Kakav je? Kada ću ga upoznati? Kada odlazi? - Bolje da o tome ne razmišljam. Imamo na raspolaganju samo dve nedelje i resila sam da se zabavljam ne razmišljajući o tome šta će biti sutra. - Dobra odluka. Ponekad ne znamo šta nam sudbina sprema. Tebi je s drugog kraja sveta došao zgodni glumac da ti izleči srce za dve nedelje a ja sam sinoć zaglavila na pijanci. - Obe smo prsnule u smeh. - Ima u njemu nečeg što me neopisivo privlači. Nije u pitanju samo fizički izgled. To je nešto jače, dublje. - Hoćete li voditi ljubav? - Oh, Ema, iskreno se nadam. - Koko, znaš da ne mogu da te lažem kada je ovako nešto u pitanju i zato ću neću okolišati: nemoj da se zaljubiš u ovog čoveka. Ne bi podnela ako bi te i on ostavio. U to sam sigurna. - Ne brini. Znam da će se završiti. Ovoga puta sam spremna. Želim samo da provedem dve nedelje kao iz snova i to je sve. - Znaš šta bi rekao Klaudio? Da proživljavaš svoje Mostove okruga Medison. - Obožavam taj film. Mada je Kristijan mnogo lepši od Klinta Istvuda. - Ma šta kažeš! Moram obavezno da ga upoznam. Znaš da ne možeš da imaš vezu bez mog odobrenja - ponovo se nasmejala. - Kada treba da se vidite? - Obećao je da će me pozvati večeras posle predstave. - Odličan razlog da se odrekneš sna, rekla bih. - U pravu si! Pozdravile smo se i obećala sam da ću je sutra pozvati da joj ispričam pojedinosti, kako sam se nadala, nezaboravne noći. Bila sam toliko srećna što sam divno provela dan da nisam ni primetila da već gotovo dvadeset četiri sata nisam pomislila na Nikoloa. Mozak je takav: zamenjuje lica, imena, osećanja, pa čak i mirise. Nedeljama te opseda mislima, uvek istim, čak i protiv tvoje volje. Neprekidno razmišljaš o onome što ti nanosi bol i ne možeš da prestaneš. Ali onda se iznenada nešto promenu: neki susret, zvuk pesma, film ili sunčev zrak promene tok misli i počneš da maštaš o nečem drugom, da dobijaš nove ideje, da potiskuješ staro i zamenjuješ ga novim. Život je čudo. Ponekad ti se čini da je sve izgubljeno, da ništa više neće biti kao ranije, da je odjednom nestalo vedrine, da je iščezla sa završenim ljubavima, sa raznim neuspesima. Onda se pojave novine a sa njima i ono lepo. Treba samo da budemo spremni da ih prepoznamo i prihvatimo.

Pripremila sam sebi voćnu salatu (previše zabavljena ljubljenjem Kristijanovih lepih usana, preskočila sam ručak) i legla na krevet da se odmorim nekoliko minuta. Opuštena i nasmejana, zaspala sam dubokim snom. Probudio me je zvuk telefona. Kada sam otvorila oči, već je pao mrak. Pogledala sam ekran na smartfonu i srce je počelo snažno da mi lupa. Moj čovek je završio predstavu i, kao što je obećao, zove me da se vidimo. - Hej, Kri, kako si? - pokušala sam da zvučim što opuštenije. - Zdravo, Rebeka, jel' smetam? - upitao me je onim svojim neodoljivim glasom. - Taman posla! Sređivala sam nešto, ništa ozbiljno - nastavila sam da glumim. - Mislio sam na tebe ceo dan, želim da te vidim, odmah. Hoćeš da odemo na čašu vina tu u tvom kraju? - Naravno! - kapitulirala sam. - Trebalo bi da sam tu za pola sata. Možemo da se vidimo u „Momi”, znaš gde je? - Da, za pola sata mi odgovara. Videćemo se tamo. - Stižem. Bila sam zapanjena s kakvom je strašću Kristijan sve radio. Osećala sam se željenom. Bila sam predmet nečije želje, želje čoveka koji mi se neopisivo sviđa. Imala sam pola sata da se skockam. Skočila sam s kreveta i kopala po ormanu ne bih li našla nešto zavodljivo. Na kraju sam se odlučila za uske pantalone i majicu na crno-bele pruge, preko koje sam obukla vuneni džemperčić s velikim izrezom, i obula plitke crne cipele, ukrašene cvetom od organdina. Izgledala sam zavodljivo, ali ne previše elegantno - savršeno za čašu vina na nekoliko koraka od kuće sa čovekom iz snova. Imala sam i predivan donji veš, koji sam kupila nekoliko meseci ranije i još nisam imala prilike da ga obučem. Došao je trenutak da amortizujem troškove. Stavila sam sjaj za usne i očešljala se. Zatim sam „kacigu” ukrasila šnalicom od crnog perja. Bila sam spremna. Već sam znala kako će se veče završiti. Oboje smo bili veoma uzbuđeni i želeli smo da vodimo ljubav. Podaću mu se i ništa neće moći da pokvari tako posebno veče. Činilo se da je sve na mojoj strani. Navukla sam mantil i uzela torbu od štepane kože. Pre nego što sam izašla, stavila sam nekoliko kapi „šanela”. Zatvorila sam za sobom vrata i veselo se zaputila ka „Momi”. Zatekla sam Kristijana kako stoji ispred restorana sa čašom vina u ruci. - Jel' dugo čekaš? - upitala sam ga, poljubivši ga ovlaš u usta. - Ceo život - odgovorio je, zagrlivši me i strasno poljubivši. Znam, to je malo izlizana fraza, ali on ju je, možda zahvaljujući velikom glumačkom talentu, izgovorio tako da su kolena počela da mi klecaju. I ja sam naručila čašu vina i prepustila se ljubavi. To veče je bilo moj novi početak i želela sam da sve bude savršeno. Dok me je nežno ljubio u vrat, Kristijan mi je pričao kako je prošla predstava.

- Lepo mirišeš - rekao mi je i ja sam zahvalila „Šanelu” što je kreirao dragoceni „N° 5”. Uostalom, i Merilin Monro je stavljala nekoliko kapi pre odlaska na spavanje i ja sam se te večeri osećala lepom kao filmska diva. Završili smo piće i pošli ka mojoj kući. Grlio me je i ljubio na svaka dva koraka. Trebalo nam je gotovo sat vremena da pređemo petsto metara koji su delili moju kuću od restorana. Stigli smo do zgrade, ljubakajući se kao klinci. Na vratima, dok sam tražila ključeve, Kristijan mi je šapnuo: - Neka ova noć bude nezaboravna. Uhvatila sam ga za ruku i odvela u spavaću sobu. Polako smo se svukli, između poljubaca i milovanja. Zatim smo se prepustili večnosti.

9. Dve nedelje kao u bajci

Budilnik mi se u ponedeljak ujutru učinio najokrutnijim pronalaskom koji je ljudski rod ikada stvorio. Spavala sam zagrljena s Kristijanom samo nekoliko sati i ubijala me je pomisao da treba da idem na posao. Isključila sam tu paklenu napravu na prvo zvono i okrenula se da pogledam kako blaženo spava. Zatim sam ustala iz kreveta i dobro se istuširala, u nadi da ću malo povratiti snagu. Pre nego što sam stala pod mlaz vode, pomirisala sam kožu sa unutrašnje strane ruke. Još je mirisala na njega. Otišla sam u kuhinju i odlučila da skuvam duplu kafu. Kiša je tokom noći ponovo počela i nije prestajala. Vratila sam se u sobu da vidim šta ću da obučem. Kristijan je još spavao. Bio mi je okrenut leđima i lepa kovrdžava kosa mu se rasula po jastuku. Poželela sam da se vratim i poljubim mu gola ramena, ali sam zaključila da je bolje da odem dok u ustima još osećam ukus tek provedene noći. Obukla sam farmerke, prugastu majicu s dugim rukavima i džemper, a onda sam izvukla stare čizme sa širokom potpeticom, spremna da izađem na kišu. Vratila sam se u kupatilo da se našminkam i pogledala sam se u ogledalo. Imala sam podočnjake, ali mi je koža bila sjajnija i odmornija. Ljubav deluje blagotvorno. I na srce i na telo. Odlučila sam da Kristijanu ostavim ceduljicu. Želela sam da mu napišem strasne reči, kao one iz Žilijetinog pisma. Ali premalo sam spavala i nisam htela da ga plašim izlivima ljubavi. Nakon što sam malo razmislila, iskrenost je prevladala nad romantikom: „Noć je bila divna. Nadam se da ću te vide ti večeras. Posuda za kafu je pripremljena, treba samo da uključiš ringlu.” Sa toliko misli u glavi, to je bilo najlepše što sam mogla da sročim. U metrou sam se smeškala posmatrajući pospana i tužna lica putnika koji ponedeljkom kreću na posao. Ništa nije moglo da mi pomuti sreću tog jutra. Kada sam stigla u kancelariju, Valentina je pila jedan od onih užasnih kapučina iz automata. Pozdravila sam je klimnuvši glavom, a onda sam se usredsredila na svoju kafu. Pogledala me je i osmehnula se: - Dobro jutro, imaš nešto da mi pričaš? Podigla sam pogled sa aparata za kafu, pokušavajući da shvatim na šta misli. Kako je mogla da zna za moju noć sa Kristijanom? Trebalo mi je nekoliko trenutaka da se priberem. Potpuno sam zaboravila na sastanak naslepo s njenim prijateljem. - Izgleda da je neko noćas „zaglavio”...

Kao da ima radar. Uvek zna kad je neko od nas neispavan. Ona je verovatno najveći stručnjak za analizu podočnjaka na čitavom kontinentu. - Pa... - pokušala sam da odgovorim neodređeno. Nisam ništa htela da joj pričam o svojoj novoj avanturi i pokušala sam da dobijem na vremenu kako bih smislila izgovor i tako opravdala ono što se dogodilo s njenim prijateljem. - Mislim da treba da mi zahvališ. Pretpostavljam da je sastanak dobro prošao - rekla mi je, namignuvši i ćušnuvši me šeretski laktom u bok. - Iskreno da ti kažem, u subotu uveče mi se desilo nešto nepredviđeno i ostala sam veoma kratko s tvojim prijateljem. Ako se čuješ s njim, izvini mu se još jednom u moje ime - odgovorila sam odsečno, žureći da sednem za svoj sto i prekinem taj neprijatni razgovor. - Čekaj! Hoćeš da kažeš da sastanak nije uspeo? Hoćeš da me ubediš da si TI nekome dala korpu? - Činilo se da je razočarana i pomalo iznervirana. - Pa ipak, ovoga puta mi ne izgledaš kao neutešna devica. Mislila sam da si imala seks. Mora da ima neku čarobnu moć. Možda je veštica, to bi sve objasnilo. - Dobro sam sebi dala oduška - odgovorila sam udaljavajući se. Pošla je ćutke za mnom i posle nekoliko, koraka dodala: - Hoćeš da ti organizujem nov sudar? Događa se da prvi ne uspe, nemoj da se stidiš. Na kraju krajeva, nisi ti kriva što si tako smušena i nedovoljno privlačna. Imala sam želju da joj jednom zasvagda začepim usta, ali sam tog jutra bila tako dobro raspoložena da sam rešila da se obuzdam. - Hvala, možda drugi put. Trenutno mi je dobro ovako. A sada, bolje da se bacim na posao. Malo se mučim sa izborom cveća i salveta. Izgleda da mušterija još nije odlučila koje nijanse želi - rekla sam, vešto promenivši temu. Ako je Valentinu nešto više zanimalo od tuđih seksualnih života, onda je to bio posao. - Odlično! Počni odmah da radiš. - Ah, imam još nešto. Jednu molbu. - Da čujemo. - Morala bih da uzmem nekoliko dana odmora. Nešto mi je iskrslo i moram to da rešim. Ako nije problem? - Kristijan je trebalo uskoro da otputuje i želela sam da mu posvetim malo više vremena. Čamac će nastaviti da plovi i ako ja nekoliko dana ne budem veslala. - Sada je sigurno problem. Već sam napravila plan rada za naredne dane. Mogla bih malo da odstupim od pravila i da ti dam nekoliko dana sledeće nedelje. Ali to bi bila lična usluga. Imaj to na umu. - Dobro. Hvala. - Bila sam toliko srećna da me njene pretnje nisu plašile. Nasmešila sam se i sela za sto. Trebalo je da izdržim samo osam sati i da onda ponovo vidim svog viteza. Tog ponedeljka imao je popodnevnu predstavu i obećao je da će me izvesti na večeru. Jedva sam čekala. Sve se događalo tako brzo da gotovo nisam mogla da poverujem. Najstrašnije je bilo to što sam stalno morala da brojim koliko nam je dana još ostalo. Imali smo tako malo vremena da uživamo u svojoj bajci. Zatim će čarolija nestati i sve će biti svršeno.

Zbog tog prokletstva sve je bilo surovije, ali i romantičnije. Počela sam da radim, ali nisam ni za trenutak prestala da mislim na njega. U glavi mi se motalo prethodno veče, njegove strastvene reči i sve ono što bismo mogli da radimo zajedno. Dok sam ispijala poslednju kafu toga dana, pre nego što sam izašla na kišu i zaputila se kući, dobila sam od Kristijana poruku. U njoj je pisalo: „Hvala na divnoj noći. Nemoj ništa da planiraš, večeras si opet moja.” Kada se završilo radno vreme, požurila sam na metro da što pre stignem kući kako bih imala vremena da se spremim. Morala sam da operem kosu i obučem nešto toplo. Pozvonila sam Klaudiju na vrata da bih mu se javila i ispričala šta se sinoć dogodilo, ali ga nisam našla. Ušla sam u stan, otišla u dnevnu sobu i upalila svetio. Nasred stola, u vazi koju sam obično koristila za kišobrane, stajao je ogroman buket crvenih ruža. Prišla sam i pročitala ceduljicu koja je između njih bila zadenuta. - Po jedan cvet za svaki dan koji ćeš mi pokloniti. K. -Rasplakala sam se. Verovatno je pronašao moje rezervne ključeve. Pomirisala sam prelepo cveće, a onda sam uključila kompjuter i videla da je Ema na „skajpu”, pa sam je upoznala sa poslednjim novostima. Bilo joj je veoma drago zbog onoga što mi se dešava, ali mi se učinilo da je malo bezvoljna. U poslednje vreme se nije baš dobro slagala sa svojim momkom i mene je gotovo pekla savest što sam toliko srećna. - Rekla bih da si malo neraspoložena, jel’ nešto nije kako treba? - upitala sam je. - Ma, ništa strašno, samo imam malo naporniji period. - Jel' s Mateom sve u redu? - Nismo se videli već nekoliko dana. Odlučili smo da napravimo pauzu. Ništa mi nije rekla. Možda sam bila toliko usredsređena na sebe da je izgubila volju da mi priča o svojim mukama. - Ako želiš da razgovaramo o tome, tu sam. - Ema nije mnogo pričala o sebi, ali sam htela da zna da na mene uvek može da računa. Mnogo sam je volela i želela sam da bude srećna. A ako je neko zaslužio da bude srećan, to je onda ona. - Nema tu mnogo toga da se kaže. Znaš kako to ide. Prvih nedelja sve izgleda savršeno, a onda prođu meseci i ti shvatiš da ima malo onih s kojima može stvarno da ti bude lepo. Mateo i ja smo zajedno već pet meseci, ali ja prema njemu ne osećam ono što bih volela. Nije sevnula iskra. Rekla sam sebi da bi možda trebalo malo da razmislimo... Oduvek je bila odlučna. Ili je kako ona hoće ili nikako. Tačka. Na tome sam joj zavidela odmalena. - Ako poželiš da razgovaramo, pozovi me, makar usred noći. - Hvala, Koko. Uživaj u svojoj bajci. Ja mogu da sačekam. Dobro sam. Ne brini. I seti se da si mi obećala da ćeš me upoznati sa svojim lepim princom. Naravno da nisam zaboravila. - Organizovaću večeru i sama ću kuvati za sve.

- Jesi li baš sigurna? Sećam se da smo prošli put kada si kuvala za mene morale da naručimo dve pice. - Baš si duhovita! Samo sam pogrešno odmerila so. Oduvek sam bila užasna kuvarica. - Za svaki slučaj, držaču u tašni broj telefona svog omiljenog kineskog restorana koji dostavlja hranu na kućnu adresu. - Kakva divna prijateljica! - Najbolja. Ostavljam te da se večeras provedeš. Zabavljaj se i za mene. Završile smo razgovor. Bilo mi je mnogo žao zbog Eme, ali sam znala da će mi ona, kada dođe pravi trenutak i ako bude htela, ispričati sve što je muči. Prijatelji i tome služe: da budu tu kada treba da pomognu i da čekaju kada treba da se čeka. Malo kasnije, pozvao me je Kristijan. Završio je popodnevnu predstavu i, kao što je obećao, hteo je da me izvede na večeru. - Jel' voliš meksičku kuhinju? - upitao me je. - Obožavam je - odgovorila sam oduševljeno. - Lepo, onda se pripremi za najbolji meksički restoran u gradu. - Jedva čekam! I jedva čekam da te ponovo zagrlim. Kada sam završila razgovor, shvatila sam da imam samo sat vremena da se spremim. Htela sam da obučem nešto što će ga ostaviti bez daha. Odlučila sam se za usku haljinu boje pudera, s vezenom čipkom oko izreza i crne T-bar cipele s vrtoglavim potpeticama. Kada sam završila šminkanje i pažljivo osušila kosu, čula sam kako Klaudio ulazi u svoj stan. Imala sam želju da mu ispričam šta se dešava. Na kraju krajeva, njemu mogu da zahvalim što sam ponovo nasmejana. Komplet obučena, izašla sam na hodnik i zakucala mu na vrata. - Moja boginja - rekao je čim me je video. - Hvala. Trebao mi je kompliment da bih bila sigurna kako moja odeća ostavlja utisak. - Imaš ljubavni sastanak? - Da, treba da se vidim s tvojim prijateljem Kristijanom. Klaudio je na trenutak zanemeo i ja sam pomislila da sam nešto zabrljala. - Ne smeta ti, zar ne? Ako grešim, molim te, reci mi. Ne bih htela da između nas bude nesporazuma. Znaš koliko mi je stalo do tebe - rekla sam mu, nadajući se da ga nisam povredila. - Ne, taman posla. Drago mi je. Ali problem je u tome što će Kristijan otići i plašim se da ćeš opet da patiš. Svi su se plašili da bih mogla ponovo da patim. Ali ovoga puta je bilo drugačije. Već sam znala da će doći kraj, ali to je bilo nešto najromantičnije što mi se do sada dogodilo i želela sam da u tome, uprkos svemu, uživam bez zadrške. - Dobro sam - odgovorila sam da bih ga umirila. - Videćeš da neću patiti. Osim toga, shvatila sam da je život tako nepredvidiv da je besmisleno išta planirati. I kao što ti stalno ponavljaš, treba se prepustiti sudbini. - U pravu si. A nije te mogla snaći bolja sudbina od Kristijana. Zagrlila sam ga. Stvarno me je mnogo zadužio. Vratila sam se u stan, stavila sjaj za usne i čekala svog čoveka.

Kristijan je stigao sa pola sata zakašnjenja. Već sam shvatila da mu tačnost nije jača strana. Sišla sam i uzeli smo taksi da se odvezemo do restorana o kojem mi je pričao. Usput nismo prestajali da se ljubimo. Onda je on počeo da me miluje po kosi i ja sam mu naslonila glavu na rame. Osećala sam se kao balavica na prvom sastanku. Restoran je vodio njegov stari prijatelj, koga je upoznao kada je radio u Meksiku. Naručila sam mohito, ne razmišljajući o kalorijama, što mi se sve češće dešava. Kristijan je uzeo pivo i otišao da se pozdravi s vlasnikom i konobarima. Bio je nesumnjivo druželjubiv. Te večeri je bio posebno veseo. Neprekidno je pevušio pesmice na španskom i milovao me po nogama ispod stola. - Kako je bilo danas na poslu? - upitao me je. - Kao i obično! Bombonjere, bombone, venčanice i cveće. - Imaš zabavan posao. - Da, u izvesnom smislu imam. - Jesi li ikada pomislila da se udaš? - Pitanje me je iznenadilo. Ne, nikada to nisam pomislila. Oduvek sam mrzela venčanja. Ali nisam htela da izgledam surovo u očima novog ljubavnika. - Nisam to nikada pomislila, ali možda zato što nikada nisam srela onog pravog. - A kada bi sutra naišao neko savršen? - Mislim da bih mogla da razmislim o takvoj mogućnosti. - Nisam to ozbiljno mislila i bilo mi je čudno da pričam o budućnosti sa čovekom s kojim su mi, bukvalno, izbrojani dani. - Ja sam jednom bio na ivici da se oženim - rekao mi je dok sam grickala naćos s topljenim sirom. - Stvarno? I šta se onda desilo? - Bili smo veoma mladi i zaljubljeni. A pre svega neiskusni. Ona je ostala trudna i rešili smo da se venčamo. Činilo nam se da je to najnormalnije. Onda je izgubila dete i nešto je puklo. Ubrzo smo se rastali, ali smo sada dobri prijatelji. - Žao mi je. - Ne treba da ti bude žao. Asi es la vida. 3 Ona se kasnije udala za mog prijatelja i veoma su srećni. Imaju dvoje dece. - Mislim da ne bih mogla da budem prijatelj sa svojim bivšim. - Hoćeš da kažeš da se ne viđaš ni sa jednim od svojih bivših mladića? - Naravno da se ne viđam! Ljubav ne može da se pretvori u prijateljstvo. Ili je možda potrebno vreme; vreme koje ja sebi nikada nisam dozvolila. Osim toga, a to nisam rekla Kristijanu, imala sam želju da išutiram sve svoje bivše, jer me je svaki od njih užasno povredio. - Mnogo si stroga! A mi? Hoćemo li ostati prijatelji? Pitanje me je zbunilo. Nismo imali vremena ni da postanemo pravi par, ali bih ipak volela da ostanem s njim u kontaktu. - Naravno da ćemo ostati prijatelji. - Lepo! Onda da nazdravimo za prijateljstvo! Naručili smo još dva pića i zatim smo počeli da jedemo. 3

Šp.: Takav je život. (Prim, prev.)

Već sam bila pripita i od urnebesno ljutog čilija i sreće prilično mi se vrtelo u glavi. Posle večere smo se malo prošetali da bismo svarili toliku hranu i otreznili se. Dok smo hodali, naišli smo na park i seli na klupu da se ljubimo, baš kao klinci. Mnogo smo se želeli i jedva sam čekala da provedem s njim još jednu noć. Dok smo se ljubakali - bilo je očigledno da sam promenila mišljenje o parovima koji se ljube na javnom mestu - nedaleko od nas parkirao se crni automobil. Iz njega je izašao mladić koji mi se učinio poznatim i smejući se razgovarao telefonom. Istog časa sam shvatila da je to Nikolo i na trenutak sam ostala bez daha. Da li je moguće da se pojavio baš kada sam počela da se vraćam svom starom životu? Kristijan ništa nije primetio. Sakrila sam se u njegovo naručje i sačekala da Nikolo ode. Izgledao je srećno i veoma opušteno. Nije nas ni primetio. Došlo mi je da nasrnem na njega i počupam mu onu njegovu sjajnu, meku kosu. Dok se udaljavao, razgovarajući i dalje telefonom, sinula mi paklena ideja i odlučila sam da je sprovedem u delo. - Malo mi je hladno. Ako nemaš ništa protiv, ja bih da se vratimo kući - rekla sam Kristijanu. - Jedva sam čekao da mi to kažeš. Ustali smo s klupe i uputili se ka najbližoj taksi stanici. Dok sam se približavala Nikoloovom autu, gurnula sam ruku u svoju torbu „botega veneta”, koju sam kupila polovnu na Ibeju, i izvukla svežanj ključeva. Zatim, kada smo prolazili pored skupocenog crnog audija, u kojem me je čovek koga sam toliko volela mnogo puta poljubio, prinela sam ključeve karoseriji i ostavila na vratima neizbrisivu uspomenu. To je bio ružan i nedoličan potez, ali mi je zbog njega odmah bilo bolje. Osveta je izvršena. Mogla sam zauvek da stavim u zaborav priču o Nikolou i pustim da mi se karma vrati u ravnotežu. Snažno sam stegla Kristijana za ruku i, osmehnuvši se, poljubila ga u obraz. - Hajdemo kući - prošaptala sam. - Želim da provedem posebnu noć. Dani su brzo prolazili. Prebrzo. Provodili smo sve slobodne trenutke zajedno, jedući, smejući se i vodeći ljubav. Otkrila sam da je Kristijan retko sposoban čovek. Nije bio samo veliki glumac, umeo je da peva, kuva, pa čak i da mi popravi staru česmu koja kaplje. Poslednje nedelje, zahvaljujući tome što mi je harpija odobrila dva dana odmora, proveli smo jedan ceo dan u krevetu, ustajući samo da se na brzinu istuširamo i nešto prezalogajimo. Poslednjeg dana njegovog boravka u Milanu odlučila sam da priredim onu čuvenu večeru kako bih ga upoznala sa Emom. Klaudio je imao zadatak da donese vino, moja prijateljica je bila zadužena za kolače, a ja sam probala da napravim lazanje, pridržavajući se strogo recepta koji mi je majka izdiktirala preko telefona. Kristijan i ja smo bili veseli, ali pomalo i tužni. Proveli smo dve nezaboravne nedelje i nismo mogli da verujemo da ćemo se rastati. Za tu priliku sam obukla elegantnu haljinu, a Kristijan je farmerke zamenio tamnim odelom, koje je kupio da bi me iznenadio.

- Jel' ti se sviđam? - upitao me je na vratima dok sam mu stavljala ruke oko vrata i obasipala ga poljupcima. - Muškarac može da obuče šta god hoće, ali će uvek ostati ženin modni detalj - rekla sam mu smejući se. - Baš si ljubazna! - To je rekla Koko Šanel - odgovorila sam. - Verovatno se dobro razumela u muškarce - i on se nasmejao. Prešli smo u dnevnu sobu i popili dve čaše vina koje sam koristila za kuvanje. To nam je bilo poslednje veče i često smo se gledali bez reči. Klaudio je stigao u ugovoreno vreme, otvorio flašu crnog vina koje je doneo i ostavio ga da „diše”. Nekoliko minuta kasnije, stigla je i Ema. Donela je divne krempite i bila je veoma uzbuđena što će upoznati čoveka mojih snova. - Zdravo, ja sam Ema - rekla je Kristijanu, pružila mu ruku i poljubila ga u oba obraza. - Ja sam Rebekina najbolja drugarica i jedva sam čekala da te upoznam. Mnogo mi je pričala o tebi. - Stvarno si joj pričala o meni? - Kristijan me je pogledao s osmehom na licu. - Moja najbolja drugarica propustila je da kaže da uvek previše priča - pogledala sam popreko Emu, koja mi se zbunjeno nasmešila. Seli smo i počeli da jedemo. Moje lazanje su začudo odlično ispale i svi su se dvaput poslužili. - Prevazišla si sebe, Koko - rekao mi je Klaudio dok je iz tanjira kupio poslednji zalogaj. U tom trenutku život mi je izgledao savršeno. Posmatrala sam Kristijana i svoje prijatelje i pomislila kako je to, mada je trajalo samo trenutak, istinska sreća. Pod dejstvom vina, počela sam da maštam kako bi bilo da mi je Kristijan stalni dečko. Mogli bismo mnoge toga da radimo zajedno: da pijemo kafu u krevetu, da idemo u kupovinu i biramo ono što nam se najviše sviđa, da provodimo kišne večeri na kauču i mazimo se, da izlazimo s prijateljima, da celu noć spavamo zagrljeni... Dok sam bila zadubljena u misli, shvatila sam da se protiv svoje volje možda ponovo zaljubljujem i da je dobro što Kristijan ostaje još samo jednu noć. Pokupila sam tanjire i pridružila se Emi kod sudopere. Cele večeri je proveravala mobilni, a to nije ličilo a nju. - Jesi li dobro? - upitala sam, gledajući je u oči. - Jesam, Koko. Samo proveravam poštu. A kako si ti? To je bilo dobro pitanje. - Osećam se čudno. Taj momak mi se stvarno sviđa i ne znam kako ću ga sutra pustiti da ode. - Upozorila sam te da neće biti lako, suviše te dobro poznajem. - U pravu si, ali morala sam to da uradim, jer bih u protivnom večno žalila. - Shvatam te. I znam da ti je ovo sa Kristijanom pomoglo. Pogledaj se! Potpuno si drugačija, vesela, vedra. Nisam te mesecima videla takvu. Bila je u pravu. Glumac koji je došao izdaleka bio je za mene delotvoran lek. Izlečio me je od ljubavnih jada i sada nisam smela sve da upropastim i ponovo patim.

Ostali smo da još malo ćaskamo i kada je već bilo prilično kasno, prijatelji su nas napustili. Poslednja noć koju smo Kristijan i ja proveli zajedno bila je savršena. Oboje smo hteli da uživamo do poslednjeg trenutka koji nam je ostao i nismo oka sklopili sve dok zora nije provirila kroz prozor. Ujutru kada je trebalo da krene, pitala sam ga da li hoće da ga ispratim na aerodrom. - Radije ne bih - rekao mi je ozbiljno. - Sve bi bilo još teže. Rastanimo se ovde, kod tebe. Želim da te pamtim raščupanu i golu, lepšu nego ikada. Pustila sam ga da ode i kuća mi je bez njega odmah izgledala prazno. Ostalo mi je taman toliko vremena da mi srce zaceli.

10. Takmičenje

U ponedeljak posle Kristijanovog odlaska bila sam bezvoljna. Nedostajao mi je više nego što sam pretpostavljala. Najteže mi je bilo da spavam bez njega. Ponovo sam se pojavila na poslu sa ogromnim podočnjacima, koji su postali moj zaštitni znak. Atmosfera je bila naelektrisana. Svi su se uskomešali. Bili smo pozvani na vanredni sastanak, gde je trebalo da nam saopšte važne novosti. Dok sam čekala, sela sam za svoj sto da bih medu mejlovima potražila vesti od Kristijana. Pronašla sam kratku poruku u kojoj me pozdravlja iz Belgije i šalje mi poljupce. S tugom sam se nasmešila. U pola deset svi smo se zaputili ka velikoj konferencijskoj sali, koja se nalazila na drugom spratu. Paolo je već bio na čelu stola, pored svoje verne pomoćnice. Za ovu priliku preskočio je majicu i duksericu i obukao lepo sivo odelo, sa tankom crnom kravatom. Onda sam pomerila pogled i zamalo sam se onesvestila. Šta Etjen radi u elegantnom odelu i umornog lica pored Paola? Šta se dešava? Zašto mi srce odjednom tako snažno kuca? Imala sam zlokoban predosećaj i počeo je da me obliva hladan znoj. - Dobro došli - obratio nam se Paolo dok smo zauzimali svoja mesta. - Hvala vam što ste došli i što ste tačni. Valentina je sela pored mene. Imala je veoma jak parfem, čiji me je opori miris prenuo iz uskovitlanih misli. Kurir sedi za stolom sa šefovima? Ali zašto? Da li je Ruska revolucija konačno trijumfovala? - Pozvao sam vas jer imamo važne novosti. Kao što neki od vas već znaju, od pre nekoliko meseci počeli smo tešnje da sarađujemo sa svojim francuskim partnerima. Postigli smo odlične rezultate i svi smo veoma zadovoljni. Iza njegovih leđa, na ogromnom ekranu, redali su se slajdovi sa podacima o bilansu, produktivnosti i tekućim poslovima. Krivulja rasta bila je očigledna. - Neki su već imali prilike da upoznaju Etjena, direktora agencije „Seven”, i imali su tu sreću da rade s njim... Počela sam naglo da se preznojavam. Da li sam dobro razumela? Etjen, plavooki kurir, onaj kome sam ukrala ljubavno pismo, zapravo je direktor „Sevena”? Šef jedne od najuglednijih agencija za organizovanje događaja u Evropi? Užasno mi se zavrtelo u glavi a iz stomaka mi se penjala mučnina.

Zašto mi nije rekao? U tom trenutku sam poželela čarobni štapić da se pretvorim u paramecijuma. Bila mi je potrebna čarolija, i to odmah. Ali šta sam mogla da uradim? Osećala sam se kao miš u mišolovci ili bolje reći kao retard na dodeli Nobelove nagrade. On mi se smešio, a ja sam menjala boje. - Agencija je odlučila da jednom od vas omogući tri nedelje obuke u Parizu — nastavio je Paolo. U sali se razlegao žamor. Svi su bili uzbuđeni zbog pomisli da bi mogli tri nedelje da rade u čuvenoj agenciji Parizu. - Odlučili smo da svakom damo priliku da se pokaže. Zato ćemo tokom narednih meseci nadzirati vaš rad i produktivnost i onog ko pokaže da je na visini zadatka šaljemo u Pariz. Bila sam zbunjena onim što sam otkrila, imala sam osećaj da se neko poigrao sa mnom, ali sam iz nekog razloga bila i uzbuđena zbog pomisli da je Etjen sve to smislio zbog mene, samo zbog mene. A onda i ovo takmičenje. Želela sam da pobedim, ali sam istovremeno znala da su mi šanse male, da ima mnogo sposobnijih od mene. Pogledala sam Valentinu. Već je osećala da ima pobedu u rukama i nije se plašila konkurencije. - Da bude jasno, ne želimo da se takmičite. Hoćemo samo da nagradimo onoga ko bolje od ostalih iskoristi svoje sposobnosti. Nastavite da radite kao do sada i imajte stalno na umu da svi veslamo u istom pravcu. Odjeknuo je snažan aplauz. Svi su bili oduševljeni šansom da odu u Pariz. Etjen se nasmejao, a onda je ustao i uzeo reč: - Biće nam zadovoljstvo da sarađujemo sa vama. Zapamtite da smo ovde da radimo, ali i da se zabavljamo. Imamo sreću da radimo divan posao. Nemojte nikada da gubite polet i idite napred kao i do sada. Neka pobedi najbolji! Bio je harizmatičan i siguran u sebe. Pravi lider. A ja sam mislila da je kurir. Stvarno sam budala, bez ikakve šanse da se iskupim. Pokušala sam da zaboravim blamažu i da se usredsredim na vest dana. Nisam mogla ništa da uradim, osim da se pomešam s kolegama u očekivanju da mi padne na pamet neko sjajno rešenje kako da se opravdam pred Etjenom. Takmičenje će sigurno povećati produktivnost firme, ali sam se plašila da će borba biti nemilosrdna. Naši šefovi (uključujući bivšeg kurira) ne znaju da bi neki od nas bili spremni da rastrgnu protivnika samo da pobede, a moja šefica, plava tigrica koja gaji strast prema sastancima naslepo i tračevima, jedna je od njih. No ponuda je zaista bila primamljiva. Oduvek sam sanjala da radim u Parizu i konačno mi je neko ponudio takvu mogućnost. Paolo nas je pozdravio i izašao iz sale. Ostali su krenuli za njim, mrmljajući, smejući se i komentarišući ono što nam je upravo saopštio. Valentina me je pogledala i rekla: - Možeš već da mi čestitaš. - Nek ti je sa srećom - odgovorila sam. Iskoristila sam gužvu i odvojila se od nje. Trebao mi je mali predah da sredim misli i smislim strategiju za „šefa kurira.

Dok sam koračala, potpetica mi je zapela za itison i pala sam na pod. Opet! Paolo je bio u blizini i prišao je da mi pomogne. - Jesi li dobro? - upitao me je pokušavajući da me podigne. Osim malog bola u kolenu, nije mi bilo ništa. - Dobro sam, hvala - odgovorila sam, prihvativši ruku koju mi je ljubazno ponudio i podigavši se na noge. Potpetica mi se odvalila te nisam baš stajala stabilno. - Nažalost, ne mogu to da kažem i za svoju cipelu - rekla sam podižući potpeticu s poda. - Ne brini. Imam veoma snažan lepak, koji će rešiti problem - rekao je Paolo, namignuvši mi. - Naći ćeš ga u fioci s desne strane moga stola. Zahvalila sam mu i zaputila se šepajući ka njegovoj kancelariji. Pronašla sam lepak i sela na pod da bi mi bilo udobnije dok pokušavam da spasem ono što se spasti može. Mnogo sam volela te cipele i nisam htela da ih bacim. Dok sam sedela sama na podu čekajući da se lepak osuši, čula sam kako neko ulazi. Zatvorio je vrata za sobom i nastavio da razgovara telefonom. Pričao je na francuskom i izgledalo je da se s nekim svađa. To je bio Etjen. Neprekidno je hodao, podižući glas. U jednom trenutku se obratio sagovorniku po imenu: - Žilijet. Razgovarao je s njom, sa svojom verenicom. Ponovo sam se našla u situaciji da narušavam njihovu privatnost. Opet mi se javio onaj čudni osećaj koji sam imala kad mi se u rukama našlo pismo. Kao da se taj razgovor vodi da bih ga ja čula. Kao da je neko odlučio da moram tu da se nađem baš u tom trenutku, da slušam šta pričaju. Neka čudna sudbina vezivala me je za njih, sudbina koja mi je još izmicala. Sto me je skrivao od njegovog pogleda i on nije primetio da sam tu. Ne znajući kako da se ponašam, zaustavila sam dah i ponadala se da će uskoro izaći iz kancelarije. Nekoliko minuta kasnije, nervozno je završio razgovor i, umesto da izađe, prišao je prozoru iza Paolove fotelje. Uzalud sam se molila da postanem nevidljiva. Etjen je pogledao dole i razrogačio oči. - Šta radiš ovde? - upitao me je gotovo ljutito. Ali kako da mu zamerim? - Izvini. Ja, ja... nisam htela da prisluškujem. Otpala mi je potpetica i došla sam da uzmem Paolov lepak i zalepim je. Žao mi je. - I ne uzimajući dah, nastavila sam: - Izvini što sam mislila da si kurir. Baš sam blesava. Ja sam jedna nepromišljena glupača. Koja ništa ne zna o životu. Postiđena sam, ne znam stvarno kako... - Zaista si smešna - prekinuo me je dok sam pokušavala da ustanem. Verovatno je već navikao na moje ispade. - Ah, da, nisam kurir, ali se moj posao ne razlikuje mnogo od raznošenja paketa po svetu. - Trebalo je da mi kažeš. - Nakon što sam se dovoljno ponizila, htela sam malo da popravim utisak. - Izvini, Koko, nisam hteo da ti se rugam. Ali bila si tako ljubazna prema meni. To mi se sviđalo, bilo mi je zabavno. - Baš sam luda.

- Trebalo je da vidiš svoje lice kada si saznala... Bilo je tako slatko. - Mogu da zamislim. Samo što se nisam onesvestila. - Bio sam tu da te pridržim. - Duhovito! Mesje Etjen, mislim da mi dugujete izvinjenje. - Pa, prisluškivala si moj telefonski razgovor. Rekao bih da smo sada kvit. Oborila sam pogled jer mi je bilo neprijatno. - Izvini još jednom. Stvarno nisam htela. - Ne brini. Izvini ti. Mislio sam da nema nikoga u kancelariji. Mogla si da sedneš i na stolicu, znaš? Ne verujem da bi Paolo imao nešto protiv ako bi se mlada organizatorka venčanja usudila da sedne na njegov presto. Obrukala sam se kao i obično. On je duboko uzdahnuo. Možda je još bio nervozan zbog telefonskog razgovora. - Jesi li dobro? - upitala sam ga. - Pa, to je bio težak razgovor. - Hm, nisam razumela o čemu si pričao. Slabo govorim francuski - slagala sam. - Imao sam malu raspravu. Ništa ozbiljno. - S nekim važnim? Nasmešio se i pogledao me je, prvo u oči, a onda u kosu. - Sviđa mi se tvoja frizura. Lepo ti stoji. Vešto menjanje teme. Nije hteo da priča o Žilijet. Dobro. - Hvala... - prošaptala sam. - Sviđaju mi se žene s kratkom kosom. Ne plaše se da probaju. - Stavio mi je pramen kose iza uveta. Osetila sam jezu duž kičme. Pokušavala sam da smognem snage i izdržim njegov pogled. Gledao me je netremice prodornim plavim očima. - Šta misliš o obuci u Parizu? - To je sjajna prilika. Mada će meni biti teško da prestignem starije kolege. Svi su odlični. - Nemoj da budeš takav pesimista, Rebeka. Ti imaš nešto veoma posebno. Drugačija si od ostalih. Imaš sopstveni stil. - Hvala, ali još nemam dovoljno iskustva. - „Ako si rođen bez krila, nikada ih ne sprečavaj da ti porastu.” - Ali to je rekla Koko Šanel! - Bila sam zabezeknuta. - Nisi jedina koja zna dobre aforizme - rekao je smešeći se. Mada je izgledao umorno, lice mu je sada bilo manje napeto. Pažljivo sam ga pogledala. Bio je stvarno šarmantan. - Hoćeš i dalje da piješ sa mnom kafu, mada nisam više kurir? - Naravno, ali moraćeš uvek ti da zoveš. Veselo mi se nasmejao. - Možda bi trebalo da se vratim u kancelariju. Valentina će početi da se pita gde sam - rekla sam mu, proverivši da li se potpetica zalepila. - Srećan rad, Koko - odgovorio je. - I trudi se, molim te. Bilo bi lepo da te imam uz sebe.

Ta rečenica mi je popravila raspoloženje. - Videćemo se - odgovorila sam i zaputila se polako ka vratima, osećajući i dalje na sebi pogled njegovih plavih očiju. Čim sam sela za sto, primetila sam da je atmosfera u odeljenju za venčanja napeta. Svima je pogled bio prikovan za kompjuter, a Valentina je ličila na despota koji sa trona nadzire robove. - Gde si ti?! - uzviknula je čim sam kročila u kancelariju. - Izvini što kasnim, otpala mi je potpetica. - Uvek imaš spreman izgovor, zar ne? Nema vremena za gubljenje. Počni odmah da radiš. Moja pobeda zavisi i od vašeg učinka i ne želim da propustim ovako dobru priliku. Poruka je bila jasna. U Pariz će ići ona, makar mi radili dvadeset četiri sata dnevno. U poslednje dve nedelje dodelili su mi još dva venčanja. Ono što se klijentima najviše dopadalo bila je moja odmerenost: nikada se nisam previše uplitala i takav stav mi je omogućavao da samostalno odlučujem, zbog čega sam delovala praktičnije i efikasnije. Pravi organizator venčanja mora da donese najbolje odluke za što kraće vreme. Sentimentalnost sam ostavljala budućim mladencima i njihovim roditeljima. Odmah sam se bacila na posao da bih nadoknadila vreme izgubljeno zbog jutrošnje male nezgode. Dok sam birala cveće i telefonirala dobavljačima, s vremena na vreme sam mislila na Kristijana. Stalno sam se pitala da li je već našao novu ljubavnicu u gradu u kojem boravi s trupom, da li je već zaveo neku Belgijanku. Jednom rečju, odjednom sam osetila ljubomoru, i to me je pomalo mučilo. Na pauzi za ručak, svi smo ustali i pošli da jedemo. Svi osim Valentine, koja je ostala prikovana za kompjuter. - Ne ideš na ručak? - upitala sam je. - Ne, moram nešto da završim. Gricnuću nešto po podne. Bila je rešena da pobedi po svaku cenu. Pred nama je bio veoma težak period. Probala sam da pozovem Emu, s kojom se nisam čula od one večere kod mene, ali nije odgovarala na pozive. To mi je bilo veoma čudno. Pošto mi nije mi bilo jasno šta se s njom dešava, rešila sam da posle posla odem do nje i proverim kako je. U malom restoranu gde sam obično ručavala zatekla sam Paola i Etjena kako živo razgovaraju dok ispred njih stoje dve čaše vina. Pozdravila sam ih izdaleka, tražeći mesto da sednem, ali mi je Paolo pokazao rukom da priđem. - Kako cipela? - upitao me je ljubazno. - Mnogo bolje, hvala. Tvoj lepak je čudesan. - Ostani s nama - rekao je Etjen pokazujući mi stolicu. - Nadam se da ti ne smeta? - rekao je Paolu dok sam sedala za sto. - Nimalo - odgovorio je s osmehom moj šef. - Uvek je prijatno ručati s lepom i pametnom ženom.

Nije mi bilo lako da sedim u društvu dvojice šefova, naročito sada kada Etjen nije više Etjen šarmantni kurir, ali sam odlučila da savladam nelagodu i opustim se. Uostalom, bili smo manjeviše vršnjaci i radili smo zajedno. U stvari, veslali smo u istom pravcu. - Malo vina? - upitao je Etjen. Imala sam strašnu želju da popijem čašu kaberne sovinjona, ali sam bila u društvu svog šefa i nisam htela da ostavim loš utisak. - Hm, moram po podne da se vratim na posao... - odgovorila sam gledajući Paola da bih bila sigurna da sam rekla pravu stvar. - Sa malo vina možeš samo još bolje da radiš - rekao je veselo Etjen. - Mi u Francuskoj to dobro znamo. - Bolje da ne počinjemo razgovor o francuskim i italijanskim vinima - uzvratio je s osmehom Paolo. - Znaš već unapred da bi izgubio - Etjen se nasmejao i pružio mi vinsku kartu. I ja sam naručila čašu i nazdravili smo za posao i buduće projekte. - Kako ti je u Milanu? - upitao me je Paolo dok sam začinjavala salatu. Zahvaljujući romantičnim večerama sa Kristijanom, dobila sam nekoliko kilograma i trudila sam se svim silama da sačuvam svoj broj 40. - Dobro. U početku je bilo teško. Nisam poznavala mnogo ljudi. Ali zahvaljujući dobrim prijateljima, nisam bila usamljena. Sada mi je drago što sam se preselila. - Verovatno se mnogo razlikuje od Venecije - dodao je. Od Venecije se razlikuju svi gradovi na svetu. - Da, to je tačno. Nedostaje mi pre svega more. Kada sam htela da razbistrim misli, često sam odlazila na Lido i šetala se plažom. - Venecija je savršena za bračna putovanja - rekao je Paolo dok je Etjen jeo biftek. - Koristan podatak - odgovorio je ne podižući pogled s tanjira. Činilo se da ga ta tema malo živcira. Možda sam mogla da naslutim razlog. Znala sam za pismo, znala sam da je jutros razgovarao s verenicom. Nimalo ne iznenađuje što ne želi da razgovara o bračnim putovanjima. - Ja sam za svoje bračno putovanje odabrao Maldive. Znam da nisam bio originalan, ali to su bile dve nedelje iz snova. - Nisam ni primetila da Paolo nosi burmu. S obzirom na to da organizujem venčanja, stvarno sam slabo zapažala važne detalje. Otkad sam počela da radim ovaj posao, ljudi su mi samo pričali o svojim ljubavnim vezama i brakovima. To je bilo kao kazna. Na trenutak sam maštala o veridbi s Kristijanom. On bezbrojnim poljupcima uspeva da me ubedi da prevaziđem svoju averziju i udam se za njega, u njegovom gradu La Pazu, u Boliviji. Obukao bi tamno odelo, koje mu stoji kao saliveno, a ja bih bila u dugoj haljini od bele svile, laganoj i elegantnoj. - Ti nisi udata, zar ne? - upitao me je znatiželjno Paolo. - Ne, uvek sam uspela da se spasem. - Slatko se nasmejao mom odgovoru. - Budući da radiš s nervoznim i uspaničenim mladim parovima, mogla bi da te prođe volja. - Ne budi ciničan - upao je Etjen. - Sećam se da si na dan svog venčanja bio veoma uzbuđen. - Tačno, a ti znaš koliko mi je bilo teško da se uozbiljim - ponovo se nasmejao. Verovatno je živeo veoma razvratno. - Jesi li nekada bila u Parizu? - promenio je temu Etjen.

- Bila sam pre mnogo godina. Mnogo mi se svideo. Stvarno je čaroban. - Trebalo bi opet da dođeš - osetila sam na sebi njegov prodoran pogled. - I to može da se desi - rekao je Paolo. - S obzirom na to kako napreduje, mogla bi baš ona da dobije obuku kod vas. Etjen mi se nasmešio. Zbog njegovog prodornog pogleda ponovo sam pocrvenela. Spustila sam glavu i nastavila da jedem salatu, ne znajući šta da kažem. Završili smo ručak i vratili se na posao. Automati za kafu bili su pod opsadom zaposlenih koji su i dalje ćaskali o vesti dana. Ušla sam u kancelariju i zatekla Valentinu za stolom. Čim sam prešla prag, mrko me je pogledala i upitala kako to da sam ručala sa šefovima. Neko me je verovatno video i odmah joj javio. Shvatila sam da se takmičenje zahuktava i da me ona ni za trenutak neće ostaviti na miru, da joj je mnogo stalo do tog puta i da će mi pretvoriti život u pakao. - Svi stolovi su bili zauzeti i ljubazno su me pozvali da sednem s njima. Dugo me je gledala, kolebajući se da li da mi poveruje. Onda je spustila glas i rekla: - Držaću te na oku, znaš? Nemoj da se služiš trikovima. Tvoja ljubaznost i elegancija neće me zavarati. Umem da prepoznam lisicu čim je vidim. Optužila me je da sam pokušala da zavedem šefove? Potpuno je skrenula. - Ne znam o čemu pričaš - mirno sam joj odgovorila, pokušavajući da sakrijem bes. - Samo sam pojela salatu u društvu svojih šefova i u tome ne vidim ništa loše. Svi znaju da si ti ovde najbolja - rekla sam s prikrivenom ironijom - ne bi trebalo da se plašiš konkurencije. Nije shvatila poruku i ozbiljno mi je odgovorila: - U pravu si. Ja sam najbolja. Sada se vrati poslu. Moraš nešto da mi nađeš. Treba mi dobar orkestar za jednu večernju zabavu, a svi s kojima obično radimo u to vreme su zauzeti. I smisli nešto pametno - strogo mi je naredila. Odmah sam se bacila na posao. Znala sam da je preda mnom težak period i da treba da pazim kako se ponašam. Ušla sam u rat. Trebaće mi strpljenje i strategija. Satima sam netremice zurila u monitor čekajući da se radno vreme završi. Želela sam samo da se vratim kući, napravim toplu kupku, napišem mejl Kristijanu i odem da posetim Emu. Za taj dan već mi je bilo dosta izazova i venčanja. Stigla sam kući kasno popodne, preumorna. Imala sam želju da se bacim na krevet i spavam narednih dvanaest sati, ali sam planirala da odem da posetim Emu. Zato sam na brzinu skuvala šolju čaja, presvukla se u široke pantalone, obula cipele s niskom potpeticom i požurila da uhvatim metro. Ema je imala lep stan na Izoli, sve popularnijoj gradskoj četvrti, okruženoj oblakoderima i železničkom prugom. Kada sam stigla gotovo do kuće, učinilo mi se da je vidim na kapiji. Razgovarala je žustro sa devojkom koju nikada ranije nisam videla i koja je delovala veoma nervozno. Zastala sam da vidim šta se dešava. Nastavile su još malo da se raspravljaju, a onda je nepoznata devojka pokušala da zagrli Emu, ali se ona izmakla, ostavivši je poluispruženih ruku. Devojka se posle toga okrenula, napravila nekoliko koraka, otvorila vrata crvenog automobila i otišla. Sačekala, sam nekoliko trenutaka, a onda sam se javila Emi iz daljine i pošla k njoj.

- Hej, Ema, ćao. Okrenula se i pogledala me je. Izgledala je veoma nervozno. Možda moja iznenadna poseta nije bila baš pametna zamisao. - Šta ćeš ti ovde? - upitala me je zlovoljno. - Htela sam da te iznenadim. Nismo se čule nekoliko dana i malo sam se zabrinula za tebe. Ponovo me je pogledala, stišavajući bes verovatno izazvan malopređašnjim razgovorom. Zatim se opustila, zatvorila oči i počela jednom rukom da ih masira. - Izvini, Koko. Samo sam malo nervozna. Upravo sam imala gadnu raspravu s jednom prijateljicom i uznemirena sam. Bila sam malo razočarana što Ema ima prijateljice s kojima me nikada nije upoznala, ali sam shvatila da je smešno očekivati da poznaješ sve one s kojima se tvoji prijatelji druže. Već sam ljubomorna na Kristijana, ne mogu da budem ljubomorna i na Emu. - Shvatam i žao mi je. Hoćeš da se prošetamo, da malo razbistriš misli? - Hvala. Krenule smo ka jednom lepom trgu, punom kafića i restorana. - Hoćeš da mi ispričaš šta se dogodilo? - upitala sam Emu dok smo ulazile u restoran. - Samo mali nesporazum, ništa ozbiljno. Imala sam osećaj da nešto krije od mene, ali nisam htela da navaljujem. - Neću da te teram, to se dešava, ali zapamti da sam uvek tu, spremna da te zagrlim i utešim. Šta kažeš da naručimo dve čaše vina i zaboravimo ovaj dan? I meni je bio prilično naporan. - Kako ti je bez zgodnog glumca? Bila si veoma vesela na večeri pre neki dan. - Nedostaje mi, ali se ni zbog čega ne kajem. Osim toga, počinjem da verujem da sudbina stvarno postoji. Trebalo je da sretnem nekoga kao što je on da bih se sredila. Neki ljudi te nateraju da se zbog ljubavi razboliš a neki kao da su stvoreni da te izleče. Kristijan je bio lek za moje srce. Sada se osećam mnogo jačom i sigurnijom u sebe. - Muškarci su čudne životinje, a žene još čudnije - rekla je Ema dok je pažljivo proučavala vinsku kartu. - U pravu si. Što sam više s muškarcima, to mi više treba dobro vino - odgovorila sam, dajući znak konobaru da dođe da poručimo. Ostale smo nekoliko sati i razgovarale o svemu i svačemu. Ema je rešila da mi ništa više ne kaže o razgovoru kojem sam prisustvovala i ja sam iskoristila priliku da joj ispričam o Etjenu i Valentininom ludilu. Moja prijateljica bi s vremena na vreme bacila pogled na telefon, verovatno iščekujući neki važan poziv ili poruku. Ponašala se čudno. Kada smo završile, krenula je da me isprati do stanice metroa. Prolazeći pored njene kuće ulicom koja vodi ka stanici Porta Garibaldi, primetile smo da na stepenicama ispred kapije neko sedi i čeka. To je bila njena prijateljica. Verovatno je htela da izgladi nesporazum. Prišle smo i odmah sam primetila da su devojci oči natečene od suza. Verovatno je plakala. - Šta ćeš ti ovde? - upitala je pomalo zbunjeno Ema. - Moram da razgovaram s tobom - odgovorila je devojka, gledajući u mene.

- Ovo je Rebeka, moja veoma dobra prijateljica. Rebeka, ovo je Elena. - Pružila sam joj ruku, osećajući se pomalo suvišnom. - Drago mi je da smo se upoznale, Elena. Ne brini, Ema, dalje mogu sama. Hvala na piću pogledala sam njenu prijateljicu, koja se zagledala u vrh cipela, ne mogavši da izdrži Emin pogled, i samo sam dodala: - Ostavljam vas. Laku noć. Pozdravile su me kiselim osmehom. Uputivši se ka podzemnoj železnici, posle nekoliko koraka sam se okrenula da vidim šta se dešava. Dve devojke su se grlile. Verovatno su se pomirile. Nastavila sam svojim putem. Kada sam stigla kući, skuvala sam kamilicu i uzela malo keksa. Zatim sam Kristijanu napisala dugačak mejl, opisavši mu kako mi je protekao dan. Bila sam ponovo sama, ali nisam više bila tužna. Činilo mi se da bi život svakog časa mogao da se poboljša, bez velikog napora. Ponovo sam verovala u budućnost.

11. Čarobni grad

Posao je bio sve naporniji. Kako se sudbonosni dan približavao, neveste su postajale histerične i neprekidno su zivkale da bi se uverile da je sve u savršenom redu. Svađala sam se sa cvećarima i raznim dobavljačima kako bih dobila baš ono što sam tražila, i to tačno na vreme. Jurila sam po gradu kao izbezumljena, između raznih ateljea, juvelirnica, vila i crkava. Trošila sam cipele i energiju. Spala sam s nogu, ali sam napredovala i svakog dana dobijala sve važnija zaduženja. Valentina mi je i dalje zagorčavala život, ali je bila previše zaokupljena time da poveća promet firme da bi me opsedala svojim smešnim sastancima naslepo. Njen jedini cilj sada je bio Pariz, tako da se mojim seksualnim životom, na svu sreću, nije više bavila. Trebao mi je predah, da se malo odvojim od tog sveta čipki, svadbenih bombona i glazura na torti, pa sam odlučila da provedem vikend u Veneciji. Htela sam da se vidim sa starim prijateljima, da se prošetam tihim uličicama Geta, da jedem svežu ribu i pijem špricer za stolom ispred lagune. Htela sam da se vratim kući. Pozvala sam majku da je obavestim da ću kod nje provesti vikend i u petak uveče sam se s koferom u ruci, odevena u svom stilu (crna uska haljina i crni kaput, cipele s potpeticom i tašna na preklop), ukrcala u voz. Odredište: mir. U Veneciji me je dočekala gusta magla koja je obavila grad. Tamna voda u kanalima bila je nepomična i gusta. Tišina je umirivala dušu. Ispred stanice Santa Lučija odmah sam uhvatila brodić i krenula ka gradskoj četvrti Kastelo, gde živi moja majka. Uprkos hladnoći, sela sam pozadi, gde je otvoreno, i s uživanjem posmatrala Kanal Grande i fasade osvetljenih palata. Sišla sam na stanici Rijalto, ispod čuvenog mosta, i pustim uličicama polako krenula ka velikom Trgu Kampo Santi Đovani e Paolo, gde sam odrasla. Stigavši do majčine zgrade, zastala sam na trenutak da pogledam trg. Osećala sam se zaštićeno. Pozvonila sam i sačekala da mama otvori vrata. Nisam je videla mesecima i imala sam mnogo toga da joj pričam. Kad me je videla, zagrlila me je tako snažno da sam jedva uspela da joj uzvratim pozdrav. Kuća je, kao i obično, ličila na bojno polje. Žene u mojoj porodici ostaju uvek iste. Moja majka je imala šezdeset godina, volela je da se oblači napadno i nikada nije izlazila iz kuće bez džempera sa leopardovim šarama ili upadljivih minđuša. Jednom rečju, dve žene, dva stila. Ali ja sam je obožavala. Razvela se od mog oca još kao veoma mlada i živela je sama. Imala

je ljubavne veze sa drugim muškarcima, ali je uvek težila da sačuva svoju slobodu. Govorila je da posle propalog braka ništa nije bolje od veze na daljinu. - Svako u svojoj kući - ponavljala je i izgleda da se nikada nije pokajala zbog svoje odluke. Kad me je pustila iz zagrljaja, pogledala me je i rekla: -Postala si kost i koža - a zatim je uzela kofer i uputila se ka mojoj nekadašnjoj sobi. - Previše radiš i zaboravljaš da jedeš. - Naravno da jedem, mama. Samo sam izgubila nekoliko kilograma i u odličnoj sam formi. - Ne držiš valjda jednu od onih svojih glupih dijeta? - Ma ne! Dosta je bilo dijeta. Jednostavno se dobro hranim i moje telo to pokazuje. Veruj mi kad ti kažem. - Dobro, večeras sam ti spremila odličnu večeru i neću da čujem nikakve pritužbe. Moraš sve da pojedeš. Majka je godinama trpela moju opterećenost hranom i dobro je znala koliko umem da budem teška kad pričam o dijetama i suvišnim kilogramima. Istuširala sam se na brzinu, obukla jednu od svojih starih trenerki i otišla u kuhinju. Na kuhinjskom stolu stajale su špagete sa inćunima, pašteta od bakalara i mirisni trevizanski radič pečen u tiganju. Sve sam u slast pojela. Moje večere u Milanu često su se svodile na veliku porciju salate ili keks sa čajem. Možda mi je stvarno bio potreban kurs kuvanja. - Pričaj mi malo kako živiš. Tako mi nedostaješ... Kako je na novom poslu? - Odlično. Konačno sam se navikla i sada mogu da organizujem celo venčanje a da ne tražim pomoć od kolega. - Ponosim se tobom. Znala sam da ćeš uspeti. A ljubav? - upitala je stavljajući mi još jednu porciju bakalara. - Možemo li da pređemo na sledeće pitanje? - odgovorila sam kroz smeh. - Još misliš na onog skota koji te je ostavio zbog drške od metle? - Ne, ta priča je završena i zaboravljena. Proteklih nedelja sam bila s drugim, ali ništa ozbiljno. - Pred njom nisam imala tajni. Ja sam jedinica i oduvek smo bile veoma vezane. Majka mi nikada nije mnogo pričala o ocu, ali nikada nije krila neprijateljstvo prema suprotnom polu. Ipak je lepo živela. Oduvek je bila šarmantna i imala je mnoštvo avantura. - Ima li zgodnih kolega? - bila je suviše radoznala da bi odustala. Pocrvenela sam, pomislivši na Etjena, ali mi se pred očima odmah stvorilo Žilijetino pismo sa ogromnom neonskom reklamom na kojoj piše „VEREN”. - Mmm... ima. Ali još sam u fazi proučavanja. - Tako i treba! Zabavljaj se dok možeš! Tridesete su najbolje godine za ženu. Mlada si i lepa, neće ti biti teško da pronađeš čoveka koji će te voleti i poštovati. I zapamti, ako se takav i ne pojavi, uvek ćeš na krevetu moći da spavaš poprečno. Taj luksuz parovima nije dozvoljen. Nasmejala sam se. Uvek je u svemu umela da pronađe nešto dobro. Kada smo završile večeru, otišla sam da se prošetam. Tih dana bila je visoka plima i neki delovi grada ostali su poplavljeni. Oduvek sam volela visok vodostaj. Uprkos mukama i potrebi da nosimo odvratne gumene čizme do kolena, činjenica da je čitav grad dobar deo dana pod

vodom navodi me na razmišljanje o tome koliko je priroda moćna i koliko smo mi mali i beznačajni. Te večeri sam bez čizama uspela da dođem do Trga Svetog Marka. Nije bilo nikoga i izmaglica je elegantno obavila Baziliku, Prokurative i Duždevu palatu. Prišla sam obali tamo gde pristaju gondole i udahnula vazduh sa nepomičnog, sivog mora. To je bio miris kuće. Prošetala sam se do Mosta uzdaha i usput srela ulične prodavce ruža i zaljubljene parove, a onda sam stajala i u daljini posmatrala Ostrvo Svetog Đorđa. U tom trenutku sam pomislila na Kristijana i poželela da je tu kraj mene. Pokazala bih mu svoj grad i mogli bismo da se izgubimo u čarobnim uličicama lagune. Oterala sam te pomalo tužne misli i vraćajući se kući, zastala da čujem grupu koja je svirala u jednoj maloj gostionici, gde sam srela neke stare prijatelje. Provela sam prijatno veče pijući vino i ćaskajući pa se kući vratila vesela. Odavno nisam spavala u svojoj sobi i kada sam legla na stari krevet, osećala sam se kao petnaestogodišnjakinja, puna snova i nada. Sutradan ujutru probudio me je miris kafe. Majka je pripremala doručak i veselo pevušila. - Dobro jutro - rekla sam, istrgnuvši se iz Morfejovog zagrljaja. - Jesi li lepo spavala, mala moja? - upitala me je mama dok su joj oči blistale. - Kao carica. I baš bih popila solju tvoje divne kafe. Od nje sam naučila da kuvam dobru kafu. Majka je pila više kafe od mene, a kad joj je lekar naredio da smanji kako bi regulisala pritisak, odgovorila mu je da je kafa tajna njene lepote i ako nešto treba da je ubije, neka to onda bude njen eliksir ljubavi. - Išla sam da kupim kroasane u tvojoj omiljenoj pekari. Sveži su. Zagrizla sam jedan i osetila kako mi se testo topi u ustima. Baš je lepo kad s vremena na vreme pustiš da ti mama ugađa. - Šta danas planiraš? - upitala je dolivajući mi kafu. - Mislila sam da odem do Đudeke. Treba da saznam budućnost. Klimnula je glavom i nasmešila mi se. - Pozdravi mi Aksi. Moja prijateljica živela je u lepoj palati s pogledom na kanal, koju je nasledila od svoje porodice. U starom dvorištu gajila je ruže, koje su u proleće celu okolinu ispunjavale bojama i mirisom. Imala je četrdeset godina, gustu riđu kosu i divan osmeh. Bavila se slikarstvom i pretvorila je prvi sprat palate u atelje. Pričalo se da je imala na desetine ljubavnih veza sa umetnicima i glumcima koji su boravili u luksuznom hotelu „Ciprijani” nedaleko od njene kuće, ali to niko nije mogao sa sigurnošću da potvrdi. Aksi je gajila strast prema astrologiji i gledanju u karte. Prijateljice, ali i drugi, dolazili su kod nje da im napravi horoskop ili pročita tarot. Imala je izraženo šesto čulo i mogla je da shvati ljude odmah, na prvu. U gradu su je mnogi zvali Veštica. Ona se tim nadimkom ponosila i živela je u svojoj lepoj palati sasvim sama, u društvu ogromne persijske mačke Kaljostro.

Pozvonila sam na interfon i, kao i uvek, umesto da odgovori, Aksi je izvirila da vidi ko je. Mrzela je moderne uređaje, kako je govorila. - Koko, kakvo iznenađenje! Nisam znala da si u gradu - uzviknula je, pokazujući mi rukom da uđem. Prošla sam kroz vrt, već opusteo zbog zime koja je bila na pragu, i uputila se na sprat. Srdačno me je zagrlila i ponovo sam se osećala kao među svojim. Nosila je dugačku tamnoplavu tuniku, uprljanu bojama. Oko vrata je kao amajliju nosila svoje kamenje i imala je prsten na svakom prstu. - Otkud ti ovde? - upitala me je razrogačenih očiju. Ušla sam u njen ogromni studio, gde smo bile okružene slikama žena i zvezdanog neba. - Osetila sam nostalgiju za kućom. - Svi rođeni u Veneciji postaju putnici, ali kad-tad osete potrebu da se vrate. Sela sam na ogroman plišani kauč na kojem su joj pozirali modeli, a ona je otišla da stavi vodu za čaj. - Kako si? - upitala me je, smestivši se pored mene. - Često sam mislila na tebe. - Bile smo veoma bliske. S vremena na vreme mi je pravila horoskop i pitala zvezde za mene. Nisam mnogo verovala u te stvari, ali su me ipak neodoljivo privlačile. Nisam bila ubeđena da položaj planeta i zvezda može da utiče na moj život, ali su mi priče o tome šta će biti sa mnom zvučale utešno. - Život mi je u rasulu. Preseljenje, nov posao, razočaranje u ljubav, muškarci koji dolaze i odlaze... - Bolje komplikovan život nego dosadno životarenje. Imaj to uvek na umu. - Tačno, ali u ovom trenutku ništa nije kao što bi trebalo da bude. Volela bih samo da mi neko pokloni malo sreće a da ne traži ništa za uzvrat. Kud je nestala sreća? - Sreća dolazi samo kada si spremna da je prihvatiš. Moraš da budeš u pravom stanju da bi mogla da se okružiš dobrom energijom. Aksi je mnogo verovala u energiju, karmu i sudbinu. Pričala je o tome tako zanimljivo da si morao da se zainteresuješ. - Hoćeš da ti pogledam u karte? - Zato sam i došla - odgovorila sam joj glasom punim nade. - Dobro. Nikada nije naodmet potražiti savet od tarot karata. Ako ti se ne sviđa ono što kažu, uvek možeš da odlučiš da im ne veruješ. - Ne budi luda! Imam očajničku potrebu da u nešto verujem. Pre svega u ljubav. iste.

- Sve žene koje sednu na ovaj kauč imaju potrebu da čuju kako ljubav uskoro stiže. Sve smo - Da, nepopravljivi romantici. - I glupe smo. Spremne da u ime ljubavi žrtvujemo mnogo toga lepog, što se često ne isplati. Klimnula sam glavom smeškajući se. Bila je izuzetno mudra. - Da počnemo? - rekla je stisnuvši mi ruku.

Ustala je s kauča i otišla po stari špil tarot karata koji je držala na polici velike biblioteke. Sklonila je sa stočića neke drangulijice i počela da meša karte. Zatim mi je dala da ih presečem i poređala ih je po stolu.

- Nisi imala dobar period. - Ne, rekla bih da veliki deo možemo da izbrišemo. - Tvoj život će se opet promeniti. Nove promene? Ovo stvarno postaje teško... - Ima li nekog muškarca na vidiku? - Odmah sam prešla na stvar. - Vidim jednog muškarca, harizmatičnog i šarmantnog. Poznaješ ga. Odmah sam pomislila na Kristijana. Sudbina će mi ga vratiti? - Taj čovek je stranac, tajanstven je, naletela si na njega nedavno. - Vratiće mi se? - Počela sam da sanjarim. - Vidim ga u tvojoj budućnosti. Biće ti veoma važan. Treba samo da mu dozvoliš da se više približi tvojoj duši. To sam želela da čujem. Osetila sam olakšanje. Nije mi bilo važno koliko ima istine u onome što kažu karte. Htela sam samo da dobijem malo vere. - Čini mi se da je to dobra vest. - Rekla bih da je odlična. Karte kažu da će sledeća godina biti godina ljubavi. Zar nisi to htela? - upitala me je s osmehom. Baš to sam želela. - Onda je sreća što se ova godina završava. - Nisi se promenila. Ostala si onaj stari pesimista. Mora da ti se ipak dogodilo nešto lepo? U suštini, dogodilo mi se mnogo toga lepog, ali zašto da se zadovoljavamo čašom koja je polupuna kada može da bude puna? - Imala sam uspone i padove, kao i svi. I mada sam pala mnogo puta, uvek sam ustala. - Ne postoji prikladnija metafora. - To je pravi duh! Nikada ne treba gubiti samopouzdanje. Videćeš da će sve krenuti nabolje. Zar nije divno kada ti ljudi do kojih ti je mnogo stalo kažu da će sve biti kako treba? - Hvala, Aksi. Videćemo da li su karte u pravu. - A sada kad smo ispitali budućnost, šta kažeš na to da mi uzvratiš uslugu i poziraš? Molim te već godinama. Pokušala je mnogo puta da me ubedi, ali sam svaki put odustala zbog nedovoljnog samopoštovanja. Bilo mi je neprijatno, mada je to trebalo da uradim za prijateljicu. - Znaš da se stidim - probala sam sa starim izgovorom. - Nemoj nikada da se stidiš svog tela i onoga što jesi. Lepota nema nikakve veze sa fizičkim izgledom. Ona se krije unutra. - Mislim da nisam dovoljno dobra. - Ostavi meni da o tome odlučim. - Krenula je ka štafelaju, na kojem je stajalo još prazno slikarsko platno. - Hajde, daj da probamo! Zašto da ne? U periodu velikih promena mogu sebi da dozvolim luksuz da poziram jednoj od svojih najboljih prijateljica. Aksi je pored kauča postavila električnu grejalicu da se ne bih prehladila, a onda mi je dala kućnu haljinu i pokazala paravan iza kojeg treba da se svučem.

Nikada nisam radila nešto slično. Čim sam se oslobodila odeće, pomislila sam šta bi Kristijan rekao da me sada vidi. Sigurno bi cenio moju hrabrost. Nasmešila sam se i prišla kauču. - Prelepa si! - uzviknula je oduševljeno Aksi. - Hvala — osetila sam da crvenim. - Namesti se kako ti odgovara. Posmatrala me je da bi procenila u kojoj pozi najbolje izgledam. Namestila sam se i Aksi je počela da slika. Bilo mi je teško da se ne pomeram, ali je toplota od grejalice pomogla da se opustim. Napravile smo kratku pauzu za ručak i zatim nastavile seansu. Aksi je želela da se u Milano vratim sa slikom, a imale smo malo vremena na raspolaganju. Provela sam celo popodne gola na Aksinom kauču. Ona je bila usredsređena na sliku, a ja sam pustila mozak na otavu. Razmišljala sam o Kristijanu, o njegovom mogućem povratku, i dok sam nepomično sedela maštajući o našoj budućnosti, utonula sam u san. Aksi me je probudila u suton. - Završila sam - rekla je pokazujući mi platno. Ostala sam bez reči. Moja stilizovana figura ispunjavala je celu sliku. Bila sam prelepa. - Hvala, Aksi. Prijalo mi je današnje druženje s tobom. Uvek mi podariš jedinstvene trenutke. Javiću ti da li su karte rekle istinu. - Sliku ćeš dobiti sutra pre polaska. Dotle bi trebalo da se osuši. Zahvalila sam joj još jednom i na rastanku smo se snažno zagrlile. Nakon što sam izašla iz palate, uputila sam se ka pristaništu. Provela sam neobičan i čaroban dan i osećala sam se opušteno. Stigavši do kuće, videla sam da nigde ne gori svetio. Mama je verovatno izašla. Odlučila sam da se još malo prošetam gradom, već utonulom u mrak. Šetnja po Veneciji bila je nešto posebno. Savršeno sam poznavala svaki kutak, a grad je ipak uspevao da me iznenadi. Njegova lepota nema kraja. Kada sam došla do jednog od svojih omiljenih restorana, čula sam kako me neko zove. - Rebeka! Koko! Jesi li to ti? Okrenula sam se pokušavajući da odgonetnem lik muškarca koji me je dozivao po imenu. To mesto bilo je slabo osvetljeno i morala sam da priđem bliže da bih videla ko je. To je bio Pjetro, moj bivši neverni verenik koga sam ostavila neposredno pre nego što sam upoznala Nikoloa. - Zdravo - hladno sam ga pozdravila. Nisam mu još bila oprostila što me je prevario. I to sa onom debelom kravom, u mom krevetu. - Zdravo, mislio sam da si u Milanu. - Zbunjeno se nasmešio. Nije se mnogo promenio. Možda je izgubio nekoliko kilograma. Bio je izuzetno elegantan. Imao je savršeno ispeglanu košulju. Neko se verovatno starao o njegovoj odeći, što ja nikada nisam radila. - Došla sam za vikend. - Kako si? - Činilo se da ga iskreno zanima.

- Nekako. A ti? - Nisam baš gorela od želje da razgovaram s njim. - Dobro sam. Nije bilo lako, znaš. Ali sada je mnogo bolje. Nije bilo lako njegovom krivicom! Još jedan retardirani muškarac... - Znaš - dodao je - imam nekog. Prilično je ozbiljno. - Drago mi je. - Nije mi se svidelo što razgovor skreće na tu temu. Nisam ništa želela da znam o njegovom životu. Zašto bivši nemaju toliko takta da zauvek nestanu s lica zemlje. - Vidiš, to je malo čudno... U pitanju je Veronika. - Veronika? Koja Veronika? - Tvoja drugarica iz gimnazije! - rekao je, gotovo iznerviran zbog moje zaboravnosti. Da li je moguće da moje prijateljice ne rade ništa osim što love moje muškarce? - Lepo, želim vam mnogo sreće. - Okrenula sam se i otišla a da se nisam ni pozdravila. Pjetro je nekoliko trenutaka stajao i gledao me netremice, ne stigavši da odgovori, a onda je nestao u mraku. Kad sam se vratila, zatekla sam majku veoma dobro raspoloženu. Bila je na večeri s prijateljem i verovatno se lepo provela. Pretpostavljam da je imala bogatiji seksualni život od mene. - Kako ti je prošao dan, dušo? - Pripremala je sebi biljni čaj. - Divno... sve dok na ulici nisam srela Pjetra. Znaš da se verio sa mojom drugaricom iz gimnazije? - Znam, draga, već pričaju o braku. Ali mislila sam da te to ne zanima. - Po mišljenju moje majke, bivšeg verenika treba smatrati pokojnim. - Muškarci imaju neverovatnu sposobnost da se veoma brzo vrate u život - glasno sam razmišljala. - Nemoj o tome da razmišljaš. To je sada prošlost. Jedan mrtav muškarac više, jedna tužna žena manje. - Umorna sam od toga da me muškarci stalno povređuju - prasnula sam. - Kako je govorila tvoja prijateljica Šanel? „Nijedan muškarac neće ti pružiti osećaj sigurnosti i zaštićenosti kao kaput od kašmira i tamne naočare”. Nasmešila sam joj se. Bila je u pravu. Nema potrebe da se izjedam zbog skota s kojim nisam u vezi više od godinu i po dana. Sada je jedino važna budućnost. U nedelju sam ceo dan s majkom švrljala po gradu. Pazarile smo nešto malo na pijaci Rialto, ručale u odličnom malom restoranu i popile kafu na obali Kanala Grande. Dan je protekao mirno a ja sam konačno uspela da ni o čemu ne razmišljam. Baš to mi je i bilo potrebno. Uveče sam se vratila u Milano noseći pod miškom Aksinu sliku. Stigavši kući, našla sam na otiraču ispred vrata neki paketić. Verovatno ga je neko primio umesto mene i ostavio ga ispred vrata. Na njemu je bilo moje ime i adresa, ali je nedostajao pošiljalac.

100

Ušla sam, unela kofer u sobu, naslonila sliku na kauč i otvorila tajanstveni paket. Pokriveno elegantnim velom od šifona, u kutiji je stajalo otmeno izdanje knjige fotografija o Koko Šanel. Ko mi to šalje tako intiman poklon? Pokušala sam da pronađem posvetu ili ceduljicu, ali nije bilo ničega. Neko ko me veoma dobro poznaje, a želi da ostane anoniman, misli na mene. Osećala sam se polaskana tim gestom. Pomalo uzbuđena, nasmešila sam se i počela da prelistavam knjigu, upijajući miris hartije. Imala sam tajnog obožavaoca.

101

12. Emina tajna

- Nema novosti od tvog tajanstvenog obožavaoca? - upitao je Klaudio cedeći špagete. - Ne, proteklih nedelja ništa nisam dobila, ni poklone ni poruke. - Mmm, veoma čudno... Gricnula sam šargarepu, umočivši je u začin od ulja, soli i bibera. - Možda je to bio Kristijan - rekla sam puna nade. - Možda. Nije mi se odavno javio. - Ni meni. - Bila sam veoma tužna zbog toga, ali sam mislila da je zaokupljen turnejom. - On je takav. Veoma je predan poslu i stalno je u oblacima. Jednom se dve godine nije javljao. Dve godine su mnogo dug period. Vezala sam se emotivno za tog momka i želela sam da ostanem s njim u kontaktu. - Jesu li gotovi špageti? - Umirala sam od gladi, a Klaudio je bio iskusan kuvar. - Izvolite, madmoazel. Špageti s plodovima mora, skuvani al dente, po vašem ukusu. - Šta bih ja bez tebe? - rekla sam zabadajući viljušku u testeninu koja se pušila. - Jela bi tost sa šunkom i keks - nasmejao se i seo pored mene. Bila je nedelja i dan je proticao mirno. Popodne smo proveli gledajući neki stari film na kompjuteru, zatim je Klaudio počeo da kuva, a ja sam odsutno zurila u televizor. - Nisam se odavno čula sa Emom - rekla sam mu isisavajući halapljivo vongolu iz ljušture. - Da, imam utisak da je u poslednje vreme veoma zauzeta - potvrdio mi je Klaudio. Zvala sam je nekoliko puta na večeru, ali bi mi uvek odgovorila da je preumorna za izlazak. Brinula sam se. - Sutra ću je ponovo pozvati. Čudno se ponaša. - Možda samo želi da malo živi kako ona hoće. Znam da je voliš, Koko, ali bi ipak trebalo da poštuješ njenu volju. Klaudio je bio u pravu. Ne smem stalno da mislim da ima velike probleme. - Kako teče žestoko nadmetanje na poslu? - upitao me je sipajući mi vermentino. - Uobičajeno. Svi radimo kao ludi dok nam harpija neprekidno stoji nad glavom. - Popila sam gutljaj vina i pojela ostatak špageta. Klaudio je umeo da mi otvori apetit ukusnim jelima. - A tvoj šef kurir? - nasmejao se, kao i uvek kada ga spomene.

102

- U Parizu je. Kada je daleko, nema opasnosti da ću se izblamirati - odgovorila sam sa uzdahom. - A nema ni opasnosti da ćeš se petljati u njegove stvari. - Uh, opet to pismo... ne znam kako da mu ga vratim a da ne napravim još jedan strašan ispad. Neću sada o tome da razmišljam. A ti? Ima li nešto novo? Kako napreduješ s novinarkom? - upitala sam ga zajedljivo. - Dobro, često se viđamo. Moram da priznam da mi se mnogo dopada. - Konačno žena koja zadovoljava našeg gospodina Mastrojanija! Mora da je stvarno posebna - sada sam ja njega zadirkivala. - Da, jeste. Lepa je, pametna, duhovita. Rekao bih da je veoma blizu moje savršene žene. - Onda hoću odmah da je upoznam. - Sredićemo to - rekao je, sipajući sebi drugu porciju špageta. Nakon što smo u slast pojeli oradu pečenu u rerni s krompirom i popili celu flašu vina, odlučili smo da izađemo i popijemo još po jednu za kraj. Dok smo silazili niza stepenice, sreli smo gospođu Leončini u jednoj od njenih elegantnih kućnih haljina. Stavljala je na vrata one smešne božićne ukrase. - Dobro veče - rekao je veselo Klaudio. - Oh, dobro veče, dragi moji - odgovorila je Sofija dok je lepljivom trakom kačila veliku zlatnu zvezdu. - Spremate se za Božić, gospođo? - upitala sam je gotovo s uzbuđenjem. - Ovo je najlepši period godine, Rebeka, i jedva čekam da stigne - odgovorila je ljubazno se smešeći. - U stvari, mislim da ću ga proslaviti već sutra - dodala je, namignuvši Klaudiju, koji joj se široko osmehnuo. - Stigla je zima. - Stavila sam na glavu šeširić od tvida i iz torbe izvadila rukavice. - Hoćemo li malo da idemo peške da se ugrejemo? - predložila sam da bih izbegla metro. - Važi! Samo pod uslovom da mi od zime ne utrnu prsti na nogama. Zaputili smo se ka dugačkom bulevaru u produžetku Ulice Porta Romana i nastavili do zgrade Univerziteta Bokoni. Tu se nalazi jedna lepa pivnica, prijatna i uvek puna studenata. - Šta kažeš na to da uđemo? - predložio mi je iznenada Klaudio. - Hoćeš da se vratiš u studentska vremena? - našalila sam se. - Ovo mesto me podseća na to kako je sve počelo, kada sam bio siromašni reporter pripravnik, koji traži sopstveni put. Ušli smo. Razlika u temperaturi napolju i unutra bila je tolika da su nam se uši istog časa zacrvenele. - Bar ćemo biti u toplom - rekla sam s olakšanjem. Mrzim zimu. Da je svet savršen, uvek bi svugde bilo proleće. - Eno tamo imamo slobodan sto. - Klaudio je pokazao stočić u uglu, pored dugačkog stola za kojim je sedela grupa mladića u dresovima ragbi kluba. Čim smo seli, čula sam poznati glas kako me doziva: -Rebeka! I ti si tu? Od užasa mi je krenula jeza niz kičmu. Poznala bih taj glas medu hiljadama.

103

- Valentina, kakvo iznenađenje! - rekla sam, pokušavajući da sakrijem da sam neprijatno iznenađena. Sedela je za stolom nedaleko od nas u društvu mladića koji je bio bar deset godina mlađi od nje. - Otkud ti ovde? - upitala sam je dok se Klaudio cerio kao malouman. - Mislila sam da živiš u drugom delu grada. Valentina je ustala i krenula ka nama. Izgledala je veoma ushićeno. Verovatno je mnogo popila, pošto me je poljubila u oba obraza kao da smo stare prijateljice. - Došla sam da se nađem sa Mikeleom - pokazala mi je mladića za stolom. - Sladak je, zar ne? Prvi put se vidimo, a već je sevnula varnica. - Nije mogla da miruje, stalno se smejala i mlatarala. - Vidim da i ti imaš dobro društvo. Nemoj mi reći da si resila da izgubiš nevinost? Stvarno je umela da bude neprijatna. - Ovo je Klaudio - odgovorila sam, ne obraćajući pažnju na njenu opasku. Klaudio se veselo smeškao. - Konačno si pronašla muškarca — rekla je i slatko se nasmejala. - Ja sam joj prijatelj - uključio se Klaudio. - Rebeka i ja smo prve komšije. - Veza s komšijom... Opušteno! Znala sam da si bludnica... - Zar ne bi trebalo da se vratiš svom kavaljeru? - počela je da me hvata nervoza. - Ah, naravno, lepi dečko me čeka. - Bila je pijana. -Ćao, komšija, samo napred. Našoj princezi treba jedno dobro preslišavanje - namignula je Klaudiju, koji me je gledao preneraženo. Sačekali smo da se udalji, posmatrajući je i dalje bez reči. - Pretpostavljam da je ovo tvoja opasna šefica - rekao je Klaudio proučavajući listu piva. - Ona je čudovište, zar ne vidiš? - bila sam zapanjena. - Mislim da nije baš trezna. Nadam se da nije takva i na poslu. - Nikada nije tako usplahirena, ali je u svakom slučaju teška gnjavatorka. - To znači da ćemo nešto popiti u njeno zdravlje. Poručili smo piće i nastavili da ćaskamo. S vremena na vreme sam proveravala telefon da vidim da li je Ema odgovorila na moje poruke, ali se ni te večeri nije javila. Sutradan sam stigla na posao veoma rano odlično raspoložena. Umirala sam od želje da vidim u kakvom stanju će se pojaviti Valentina. Moje kolege nisu još stigle, pa sam odlučila da, pre nego što započnem radni dan, popijem kafu. Dok sam se približavala zoni za opuštanje, učinilo mi se da sam videla kako neko pesnicama udara automat za kafu. - Nešto nije u redu? - upitala sam prilazeći. Etjen se okrenuo i pogledao me je. Prestao je da tuče automat i nasmešio mi se. - Ubacio sam novac, a kafa nije izašla - rekao je, pokušavajući da se opravda. - Da, dešava se. Ne samo da pravi groznu kafu, već ima i očajnu uslugu. Otkud ti ovako rano? Mislila sam da šefovi mogu sebi da dozvole luksuz da kasne.

104

- Sinoć sam se vratio iz Njujorka i zbog vremenske razlike nisam mogao da zaspim. A ti? Obično svi stižu u kancelariju u poslednjem minutu. Nisam znao da si ranoranilac. To što uvek stižem pre vremena konačno mi je pomoglo da ostavim dobar utisak. - Otišla sam rano u krevet i probudila se s petlovima. Ali sada mi treba kafa da bih mogla da funkcionišem. Šta da se radi? - Nisam mogla da radim bez odgovarajuće doze kofeina u venama. - Imam ideju. - Uzeo je telefon i otvorio imenik. - Halo, ovde Etjen. Da li bih mogao da naručim dva doručka? Dva kapucina i dva kroasana s kremom. Pošaljite sve u salu za sastanke na drugom spratu agencije. Hvala! Kako je znao da volim kapučino i kroasan s kremom? - Donose ti doručak u agenciju? - Ja sam im stalna mušterija, poznaju me i povremeno mi učine poneku uslugu. - Nasmešio se i meni se zavrtelo u glavi. - Otkud znaš da obožavam kroasane s kremom? - Taj čovek je bio pun iznenađenja. - Video sam te jednom kako jedeš kroasan na pauzi za kafu. Krem ti je kanuo na bradu i pokušala si da ga pokupiš jezikom. - Setila sam se. Krem mi je umrljao suknju ,,moskino” koju sam mnogo volela pa sam morala da je dam na farbanje. Kakva blamaža. - Dosta je bilo priče. Doručak nas čeka u sali za sastanke. - Ne znam da li mogu. Uskoro će stići i ostali. Kancelarija je još bila prazna, ali kolege samo što nisu zauzele svoja mesta. - Nećemo nikome reći. To će biti naša tajna. Tajni doručak u agenciji. Nisam loše započela nedelju. Uputili smo se ka velikoj sali. Ubrzo je došao mladić u crnom sakou i stavio na sto elegantni poslužavnik. - Hvala, Sandro. - Poštovanje, gospodine Etjen. Doći ću kasnije da ovo uzmem. - Okrenuo se i ostavio nas same. Gledala sam ga kako u svoj kapučino sipa dve kesice šećera. - Vidim, voliš gorko? - Treba nam slatko, naročito ujutru. - Nabacio je svoj neodoljivi osmeh. - Gde si naučio italijanski? - Zagrizla sam kroasan, pazeći da se ne uprljam. - Studirao sam godinu dana u Rimu. To vreme mi je ostalo u lepom sećanju. - Pogledao me je plavim očima i na trenutak sam zaboravila kako se zovem. - Imaš prodorne oči. - Osetila sam drhtaj u stomaku. - Hm... Mislim da je to zbog podočnjaka. - Sviđaju mi se tvoji podočnjaci. Izgledaju zavodljivo. -Još jedan kompliment i srce će mi pući. Iz hodnika su se začuli glasovi kolega, koji su polako pristizali na posao. Nisam htela da me vide samu s njim, pa sam na brzinu ispila kapučino i naglo ustala sa stolice. - Moram stvarno da se vratim u kancelariju - rekla sam s osmehom i krenula ka vratima. Hvala na doručku.

105

- Čekaj! - Etjen je ustao i polako mi prišao. - Nećeš valjda takva da se vratiš. - Stavio mi je ruku na obraz i prstom ovlaš prešao preko gornje usne. - Imala si brkove od kafe - rekao je, udaljivši se malo od mene. se.

Nisam se ni pomerila. Gledala sam ga za trenutak, a onda sam oborila pogled. Naježila sam - Hvala... - promrmljala sam. - Sada moram da idem. - Izletela sam iz sale dok je on stajao nepomično i posmatrao me.

Etjen me je poremetio. Ušla sam u toalet, oprala ruke i osvežila lice. Morala sam. Samo je pokušao da mi obriše kafu s usne, a ja sam se zbunila kao šiparica. Da li je moguće da pred tim čovekom uvek ispadnem smešna? Stigla sam u kancelariju i zatekla kolege već na svojim mestima. Valentina je izgledala umorno i bezvoljno udarala po tastaturi. - Dobro jutro - rekla sam s najlažnijim osmehom. Verovatno je slomljena od prethodne večeri. - 'Bro jutro - odgovorila je, ne sklanjajući pogled s monitora. - Automat za kafu je pokvaren. - Jesi li se sinoć lepo provela? - htela sam da je provociram. Nisam smela da propustim priliku da je podsetim kako je ispala smešna (ili bolje reći, smešnija nego obično). - To se tebe ne tiče - jetko je odgovorila. Shvatila sam da je bolje da odustanem te sam sela za sto. Otvorila sam poštu i našla Emin mejl: „Izvini što sam bila malo odsutna prethodnih dana, prolazim kroz težak period. Videćemo se sutra uveče na svečanom otvaranju?” Emin studio je otvarao novu galeriju i Klaudio i ja smo obećali da ćemo doći na vernisaž. Za tu priliku ću konačno obući usku haljinu „dolče i gabana” koju sam kupila onog dana kada sam bila u kupovini sa Etjenom. Želela sam da vidim Emu i saznam šta joj se dešava. Nedostajala su mi naša duga ćaskanja i htela sam da se uverim da je dobro. Sutradan, nekoliko sati pre početka svečanosti, pozvala sam je telefonom. - Halo, Ema, konačno! - Trudila sam se da budem što prirodnija. - Zdravo, Koko, kako si? - Činilo mi se da je iznenađena što me čuje. - Ja sam dobro, ali sam mislila da su tebe oteli vanzemaljci. Danima pokušavam da te dobijem... - Znam, izvini. Bila sam mnogo zauzeta... Nešto je krila od mene, bila sam sigurna, ali nisam htela da navaljujem. - Ne brini. Najvažnije je da si ti dobro. Možda ćemo večeras uspeti malo da proćaskamo. Treba da ti ispričam novosti. - Teško ćemo uspeti večeras. Biće mnogo ljudi i moraću o svima da brinem. - Šteta - moj glas je odavao razočaranje. - To znači da ćemo se videti drugi put. - Obećavam ti. - Jel' sa našim pozivnicama sve u redu?

106

- Naravno, ti i Klaudio ste na spisku. Kaži mi da li s vama dolazi još neko, moram što pre da ga dopišem. - Nažalost, nisam imala koga da pozovem. - Bićemo samo nas dvoje. Ali nadam se da će tamo biti zanimljivih ljudi. - Imaš nameru da upecaš nekog zgodnog arhitektu? - Zašto da ne?! Vreme je da se vratim u život, zar ne? Čim smo stigli u Ulicu Tortona, ugledali smo dugačku kolonu ljudi koji čekaju da uđu. I mi smo stali u red. - Nadam se da brzo ide - rekla sam, skupivši se od zime. Obula sam cipele sa veoma visokim potpeticama i nisam želela da dugo stojim. Dok smo bili napolju, videli smo Emu kako izlazi. Stajala je u crnim sasvim pripijenim pantalonama od kože i pokušavala je da zapali cigaretu, zaklanjajući rukom upaljač. - Ema! - pozvao ju je Klaudio i ona se okrenula i nasmešila nam se. - Zdravo, vas dvoje, čekala sam vas. - Dala je znak izbacivaču da nas propusti i uspeli smo da preskočimo red. - Kako si? - upitala sam, srećna što je vidim. Uprkos umornom licu, izgledala je odlično. Crna odeća isticala je njenu svetlu put. - Dobro sam, hvala, hoćemo li da uđemo? - rasejano nam se nasmešila. - Da, smrzla sam se. Bivša hala pretvorena je u izložbeni prostor. Na sredini je za svečano otvaranje napravljen podijum za igru. Svugde su dominirale crna i bela boja, a osvetljenje je bilo postavljeno tako da svaki ugao bude u drugoj nijansi. - Fantastično - uzviknula sam, u nadi da će me neko čuti. - Hvala, radili smo na ovome mesecima. Organizovaćemo izložbe, skupove i važne festivale. Dođite, malo ću vas provesti da vidite. Dok nas je vodila kroz bočne sale, u kojima izlažu mladi umetnici, čuli smo da je neko zove: - Ema, gde si se izgubila? Okrenuli smo se i primetili devojku kovrdžave kose u elegantnoj čipkanoj haljini kako drži dve čaše penušavog belog vina. Već sam je negde videla, ali nisam mogla da se setim gde i kada. - Donela sam ti piće - prišla je i pružila joj čašu. - Malo sam ih vodila u razgledanje! Ovo je Klaudio, moj prijatelj novinar, a ovo je Rebeka, organizator venčanja. Ovo je Elena. - Mi smo se već upoznale - rekla je, gledajući me pomalo zbunjeno. Tek tada sam se setila onog popodneva kada su se svađale ispred Emine kuće. - Naravno, sećam se... - sada sam i ja postala malo napeta. - Kako si? - Dobro, hvala, večeras sam veoma dobro - nasmešila se. Pružila je ruku Klaudiju i uzela gutljaj penušavog vina. Osetila sam izvesnu ljubomoru prema toj prijateljici s kojom se Ema, kako se čini, često viđa. - Hoćemo nešto da popijemo? Treba mi alkohol, a mi smo ovde jedini bez čaše - rekao je Klaudio, pokazujući šank. Pozdravili smo se i otišli po piće. I mi smo naručili dve čaše penušavog belog vina.

107

Sala je bila puna ljudi koji su plesali. - Hoćemo li i mi? - upitao me je Klaudio, cupkajući u ritmu muzike. - Na sada, hvala. Imam previsoke potpetice. Ali ti slobodno idi. Ja ću malo da se prošetam da vidim mogu li nekoga da zavedem. - Odlična ideja. Srećno! - Hvala! Krenula sam u izviđanje. Pokušala sam da nađem Emu, ali nisam uspela. Među tako mnogo ljudi da nije bilo teško izgubiti se iz vidokruga. Zadržala sam se malo u društvu nekoliko kolega svoje prijateljice koje sam upoznala na jednoj proslavi, a onda sam krenula u toalet. Do tamo sam morala da prođem kroz dugačak i slabo osvetljen hodnik. U jednom trenutku sam pomislila da sam krenula pogrešnim putem i kada sam se okrenula da se vratim, čula sam neko šuškanje s drugog kraja hodnika i ugledala par kako se strasno ljubi. Pokušala sam neopaženo da se udaljim, ali kao što mi se sve češće dešava u nezgodnim situacijama, saplela sam se. Poznati glas je upitao: - Ko je to? Prišla sam da vidim jesu li moje sumnje osnovane, pokušavajući da razaznam lica. Tek tada sam prepoznala kožne pantalone i guste kovrdže. - Vi... Vas dve... - Od šoka nisam uspela da završim rečenicu. - Mogu sve da ti objasnim - rekla je Ema, prišavši mi.

108

13. Najlepši božićni poklon

- Ne mogu još da poverujem da si to tako dugo krila od mene. - Sedela sam na Eminom kauču i pila crni čaj. - Nisam znala kako da ti kažem. Desilo se iznenada i preokrenulo mi je život. Prošlo je nekoliko nedelja otkad sam otkrila da su Ema i Elena u vezi i još mi je bilo teško da poverujem. One večeri sam pobegla sa svečanosti a da Klaudiju nisam dala objašnjenje. Ponela sam se glupo, ali nisam znala šta da radim. - A šta si mislila da ću odlučiti ili uraditi? Ti si mi prijateljica i ako si ti srećna, i ja sam srećna. Mogla si da mi kažeš. - Kako da ti kažem da sam se zaljubila u ženu? Sve je počelo jedne obične večeri. Elena je došla kod Eme i zajedno su večerale. Viđale su se izvesno vreme i otkrile su da imaju mnogo toga zajedničkog. Te večeri su ćaskale dokasno, a zatim su na kauču gledale film naslonjene jedna na drugu. I onda se to desilo. Počele su da se ljube, nežno i dugo. Ali posle te večeri, Ema je rešila da se više ne viđaju. Bila je zbunjena. Onda kad sam ih videla kako se svađaju bio je dan pomirenja. Otkrile su da ne mogu jedna bez druge. Ljubav se uvek desi neočekivano. Iznenadi nas i istumba nam život. - Nikada ne bih pomislila da bi mogla da budeš lezbijka - rekla sam joj i odmah se pokajala što sam izgovorila nešto tako glupo. - Nije stvar u tome da li sam lezbijka ili hetero. Zaljubila sam se u Elenu i kraj priče. Zaljubila sam se nekog i shvatila da se nikada ni sa kim nisam tako dobro osećala. - I kako ćeš se sada ponašati prema drugima? - upitala sam je pomalo zabrinuto. - Živećemo svoj život i pokušaćemo da budemo srećne. -Nasmešila mi se. - Koko, nikada se nisam tako osećala i nije me briga ako ljudi ne mogu da shvate. Na kraju krajeva, to je ljubav i niko ne treba da se stidi ljubavi. Bilo mi je drago zbog nje. Posle brojnih veza s muškarcima koji je nisu zasluživali, konačno je vidim vedru i zaljubljenu. - Obožavam te, Ema. - Ustala sam i prišla da je zagrlim. - Hvala, nisam bila sigurna kako ćeš to primiti. Izvini još jednom što sam krila. - Uzvratila mi je zagrljaj i ostale smo tako nekoliko trenutaka. - Imaš sreće, oslobodila si se one retardirane vrste jednom zauvek. Nasmejala se i nasula još jednu šolju čaja. - Kako tvoje avanture? Ima li nešto novo na vidiku?

109

- Mrtvo more. Dobila sam kratku poruku od Kristijana. Kaže da će provesti Božić u Španiji. Samo nekoliko redova da me pita kako sam i da me obavesti da je živ. Nisam čak uspela da saznam da li mi je on poslao onaj poklon. - Upozorila sam te da se ne vezuješ previše za njega - prekorila me je Ema. - Ali zato se mnogo posvećujem poslu i dosta sam se izveštila. Toliko se uživljavam u venčanja da ću pre ili kasnije možda i sama odlučiti da se udam. - To bi sigurno bila neverovatna novost. - Šta radiš za Božić? - Pojela sam ukusan kolačić. - Provešću ga sa Elenom. Ne bih da budem sa svojima, bar dok im ne saopštim novost. - Shvatam. Ja još nisam odlučila da li da idem u Veneciju ili da provedem praznike ovde. Mogli bismo nešto zajedno da organizujemo. I Klaudio će ostati u Milanu. Sada kad mu ljubav s onom brinetom cveta, ne odvaja se od nje. - Onda smo se dogovorile: Božić kod mene. - Biću jedina bez partnera - rekla sam snuždeno. - Ima još nekoliko dana. Možda će se desiti čudo - našalila se na moj račun. Na poslu su svi nestrpljivo čekali božićnu zabavu. Agencija je svake godine organizovala proslavu u veoma otmenom restoranu i to je bio jedan od najuspelijih događaja sezone. Poslovi su dobro išli i bilo je mnogo razloga za slavlje. Tokom večeri trebalo je da bude objavljeno i ko odlazi u Pariz, pa smo svi jedva čekali da to saznamo. Valentina je začudo proteklih nedelja bila veoma rasejana, uznemirena i nervoznija nego obično. Jednog popodneva zaboravila je da potvrdi cveće za venčanje dvoje mladih Indijaca, tako da smo se polomili da na vreme obezbedimo narandžaste dalije za ceremoniju. Ona je, bez ustezanja, prebacila krivicu na nas. - Dekoncentrišete me - rekla je. Mi smo se zgledali u neverici, prilično besni, ali se nismo usudili da odgovorimo. - Na sreću, za nekoliko dana ćemo znati ko ide u Pariz, pa ćemo prekinuti rat - rekao je Fabio, jedan od mojih najdražih kolega. - Pod uslovom da ona ne izgubi - odgovorila sam, pokušavajući da odgonetnem mejl jedne mlade Nemice koja mi je tražila informacije o nekim planinskim kućama radi proslave devojačke večeri. - To bi za nju stvarno bio strašan udarac — rekao je cerekajući se Fabio. - Ali mi bismo dobili slobodu. Svi su mi dani bili isti. Naporno sam radila, vraćala se kući slomljena i retko sam izlazila. Nije bilo nijednog muškarca na vidiku, a moji prijatelji postajali su sve zaokupljeniji svojim ljubavnim pričama. Ponekad sam se osećala pomalo usamljeno i tada sam surfovala po internetu i trošila celu platu na cipele i tašne. Znala sam napamet sve najnovije kolekcije, a u kući više ni igla nije imala da gde da padne.

110

Imala sam utisak da se u mom životu ništa neće promeniti i bila sam neraspoložena. Ponekad bih se setila onoga što mi je rekla Aksi: da li će u moj život zaista stići velika ljubav? Razmišljala sam o Kristijanu i pitala se kad ću ga ponovo sresti. Imala sam osećaj da se to nikada neće dogoditi. Dan uoči proslave koju organizuje agencija vratila sam se kući i počela da razmišljam šta ću da obučem. To je bio prvi mondenski događaj u firmi i želela sam da ostavim lep utisak. Zbog kupovine cipela, račun u banci mi se stanjio i nisam mogla sebi da priuštim novu haljinu. Odlučila sam se za usku haljinu od sive svile, koju nosim sa crnom ešarpom. Nije iz domena visoke mode, ali u njoj izgledam mršavije i izduženije. A i to je nešto. Oprala sam kosu i još s peškirom na glavi proverila poštu. Pronašla sam mejl od Kristijana. Pitao me je kako sam i šta radim za Božić. Želela sam da odem kod njega u Španiju i iznenadim ga, ali kao što je poznato, u ljubavi je bolje izbegavati iznenađenja, a osim toga, i moja kreditna kartica se protivila takvoj ideji. Osušila sam kosu, stavila jarkocrveni lak na nokte, pojela nekoliko keksića sa malo mleka i uvukla se u krevet. Ujutru me je probudio zvuk interfona. - Paket za vas, gospođo Bruni - povikao je poštar dok sam se pospana pitala ko zvoni. Navukla sam duksericu i otišla da otvorim vrata. Našla sam se pred velikom belom kutijom, na kojoj ponovo nije bilo imena pošiljaoca. - Ko šalje? - upitala sam momka, ne shvatajući koliko je moje pitanje glupo. - Ne bih znao, gospođo - odgovorio je kratko, pokazujući mi gde da potpišem. - Mi smo zaduženi samo za dostavu. Zahvalila sam mu i uzela paket. Bila sam veoma uzbuđena zbog pomisli da se moj tajanstveni obožavalac ponovo javio. Čim sam zatvorila vrata za sobom, počela sam da otvaram poklon. Opet šifonsko platno kojim je zaštićen sadržaj. Kad sam ga ugledala, samo što nisam pala u nesvest od uzbuđenja. U kutiji je bila uska crna haljina prepoznatljivog kroja. „Šanel”. Petite robe noire. 4 Pored nje sam pronašla ceduljicu. Bila sam toliko uzbuđena da sam morala da sednem pre nego što je pročitam: „Traži ženu u haljini. Ako nema žene, nema ni haljine. Koko Šanel.” Ceduljica nije bila potpisana, ali sam ovoga puta po pečatu shvatila da je paket poslat iz Milana. To nije mogao da bude Kristijan. Ali ko me to onda tako dobro poznaje? Podigla sam haljinu drhtavim rukama i probala je sa izvesnim uzbuđenjem. Pogledala sam se u ogledalo i u tom trenutku mi se činilo da sam najiepša žena na kugli zemaljskoj. Koko c'est moi, 5 dozvolila sam sebi da sanjarim. Znala sam šta ću obući za proslavu.

4 5

Fr.: Mala crna haljina. (Prim, prev.) Fr.: Koko, to sam ja. (Prim, prev.)

111

*** - Stvarno nemaš nikakvu predstavu ko je mogao da ti je pošalje? - Klaudio je kuvao kafu dok smo Ema i ja pokušavale da odaberemo cipele uz haljinu. - Nikakvu. Znaš bolje od mene. Ne viđam se ni sa kim u poslednje vreme, a Kristijan nije. - To mora da je neko ko te dobro poznaje. Neko koga si već zarazila „šanelom”. - Klaudio je uzeo jednu od cipela koje sam izvadila i stavio je na pod. - Ako ne prestaneš da skupljaš ove štule, uskoro ću morati da ti pozajmim sobu. - Cipela nikad dosta! - rekla je Ema u znak podrške. - Pogledaj ovde, neke su još umotane u papir. - Klaudio je seo na krevet i nastavio da nas posmatra smeškajući se. -Vi žene ste stvarno čudne. Neverovatne. - Da, ali nikada se ne zna kada mogu da mi zatrebaju. Na primer, za večeras je trebalo da kupim nove, jer mi se nijedne od ovih ne slažu. - Prekini. Više se i ne sećaš kakve sve cipele imaš. Ova haljina - rekla je Ema - zaslužuje najbolji par u tvojoj kolekciji. Obe smo pogledale kutiju na gornjoj polici ormana. U njoj su bile cipele „lubuten” koje sam kupila u jednom kad sam se osećala vrlo bogatom. Predstavljale su trofej koji sam zaslužila posle dugogodišnje strasti prema cipelama. Nikada ih nisam obula iz straha da im ne izližem dragoceni crveni đon. - Možda si u pravu. - Izvadila sam ih iz kutije i pomilovala meku kožu. - Možda je došao trenutak da malo prošetam ove svoje curice. Pre nego što sam izašla, priuštila sam sebi relaksirajuću kupku. I dalje sam razmišljala o haljini. Bila je najlepši božićni poklon koji sam ikada dobila, a nisam čak znala kome da zahvalim. Odjednom sam se setila da postoji neko ko tačno zna da je petite robe noire moj san iz detinjstva. Da li je moguće da je to Nikolo? Nikada mi nije poklonio ni buket cveća, ali je sada možda shvatio da sam ja žena njegovog života te je ovo najromantičniji način kog se dosetio da bi mi to saopštio. Na trenutak sam zatvorila oči i zamislila nas ponovo zajedno. On i ja, savršeno elegantni, plešemo polako na praznom podijumu. Onda je zazvonio budilnik - upozorio me je da imam još sat vremena da se spremim i vratila sam se u surovu stvarnost usamljene žene slomljenog srca. Izronila sam iz kade i počela da se spremam. Kopkalo me je da saznam ko će otići u Pariz, ali sam s još većim nestrpljenjem čekala deset dana odmora koji sam planirala. Toliko sam radila da sam zaslužila da se malo odmorim od histeričnih zaljubljenih parova. Nakon što sam obukla haljinu, obula cipele i stavila perle, pogledala sam se u ogledalo. Nisam nimalo bila loša. Šteta što nisam imala pratioca. Uzela sam svilenu tašnicu s mašnom od satena, štrcnula malo „šanela 5” i pozvala taksi. Bila sam spremna.

112

Svečanost je organizovana u nekadašnjoj crkvi s početka dvadesetog veka, koja je pretvorena u disko-bar. S velikim kristalnim lusterima, mermernim stepeništem i teškim plišanim zavesama delovala je prefinjeno i neobično. Veče je bilo veoma hladno i ulice je prekrio tanak sloj leda. Izašla sam iz taksija i krenula ka ulazu pazeći da se, po svom običaju, ne okliznem. Unutra je već bilo puno. Ostavila sam na garderobi kaput i šal od alpake pa krenula stepenicama što vode ka podijumu. Prišla sam šanku i odmah primetila Valentinu kako očijuka s nekim tipom. Paolo i Etjen, u tamnim odelima, stajali su i pijuckajući razgovarali s devojkama iz administracije. Nisam videla Etjena od našeg tajnog doručka i kada su nam se pogledi sreli, srce mi je zadrhtalo. Odvojio se od grupice i prišao mi je. - Zdravo, Koko. Kako si? - Odlično, hvala. - Neprekidno sam zurila u svoju čašu sa šampanjcem da ga ne bih pogledala u oči. Bila sam načisto pometena. Taj čovek je imao moć da mi prekine vezu sa stvarnošću. - Čestitke za eleganciju. Divno ti stoji haljina - dugo je zadržao pogled na meni i ja sam pocrvenela. - Hvala, to je poklon. - Pokušavala sam da se ponašam što prirodnije. - Izvrstan ukus. Jesi li uzbuđena zbog ove večeri? Uskoro ćemo objaviti ko putuje u Pariz. - Veoma sam uzbuđena, mada se ne nadam mnogo. - Videćemo - rekao je kratko. Oči su mu se smešile. - Smem li nešto da pitam? - prekinula nas je Valentina kreštavim glasom. Držala je u ruci koktel negroni, koji, s obzirom na raspoloženje, verovatno nije bio prvi te večeri. - Izvoli - odgovorio je s osmehom Etjen. - Nadam se da nisam prekinula nešto važno. - Tigrica me je proždirala pogledom. - Pričali smo neobavezno - odbrusila sam. - Kada ćete objaviti ime pobednika? - požurivala je Etjena. - Za sat vremena, kada svi stignu - učtivo joj je odgovorio. - To će biti težak udarac za one koji ne pobede - namignula mu je šeretski. On se usiljeno nasmejao. Ta žena je uspevala da svima bude mrska. Nekoliko trenutaka kasnije prišao nam je Paolo, koji je učtivo odveo Etjena. - Moram da vam ukradem vašeg voljenog francuskog šefa. Dužnost zove - rekao je, uhvativši ga pod ruku. - Videćemo se kasnije - nasmejao se Etjen i otišao. Ostala sam sama s Valentinom, koja me je streljala pogledom. - Idem da se prošetam - rekla sam joj, a onda sam se okrenula i otišla, tako da nije stigla ni usta da otvori. Nisam htela da dozvolim da mi upropasti veče. Pola sata kasnije svi su stigli. Neposredno pre proglašenja pobednika, otišla sam u toalet da popravim šminku. Kada sam ušla, ugledala sam Valentinu, nagnutu nad lavaboom. Podigla je glavu, ušmrknula i, dok se čistila od belog praha koji joj je ostao ispod nozdrve, besno je dreknula: Valjda se pokuca pre nego što se uđe!

113

- Izvini... ja... bilo je otvoreno... Zatvorila sam vrata i ušla u susedni toalet. Bila sam zbunjena. Eto zašto je uvek tako usplahirena. Pokucala je silovito na moja vrata, a onda je viknula: - U tome nema ničeg lošeg, znaš? Samo sam malo pod stresom zbog posla. Moram sebi da olakšam. Nećeš nikome reći, zar ne? Nisam imala nikakvu želju da joj držim pridiku ili da nekome pričam ono što sam videla. Ona je odrasla i može da radi šta hoće, pa čak i da se ponaša glupo. - Neću nikome reći. A sada me ostavi na miru i hvala ti. Čula sam da su se vrata zalupila. Kad sam ostala sama, izvadila sam iz torbice pribor i pokušala da osvežim šminku. Otkrila sam nešto stvarno ružno. Utišali su muziku. Svi su čekali božićni govor i odluku u vezi sa Parizom. Paolo je uzeo mikrofon i počeo da govori: - Hvala svima što ste ovde i hvala, pre svega, na entuzijazmu, posvećenosti i upornosti s kojom radite. Kompanija „Fajv” brzo raste i potrebni ste joj da bi savladala sve oluje. Zahvaljujući vama i vašoj sposobnosti da veslate zajedno, vašem kolektivnom duhu i posvećenosti poslu, danas možemo da kažemo da je za nas ovo bila veličanstvena godina. Hvala još jednom. Odjeknuo je aplauz i neki su počeli da viču: - Bravo, bravo! - Mnogo vas je da bismo mogli pojedinačno da vam zahvalimo, ali znajte da smo zadovoljni svakim ponaosob i nadamo se da ćemo raditi zajedno i ubuduće. - Još jedan gromki aplauz. - Došao je trenutak da objavimo ime dobitnika naše nagrade. Etjen je prišao Paolu i uzeo mikrofon. Valentina je grizla usne i uvrtala kosu. - Izbor nije bio lak. Svi ste svojski radili, i dali sve od sebe. Nikada nisam video tako prazne automate za kafu. - Svi su se nasmejali. - Odlučili smo da nagradimo onog ko je više od svih napredovao u radu, pokazujući da je premašivanje sopstvenih granica jedini način da se postane bolji. Pobednica takmičenja je... U pitanju je žena. - Rebeka Bruni! Izgovorio je moje ime? Ponovo je odjeknuo snažan aplauz. Svi su se okrenuli ka meni, a ja, zbunjena tom vešću, nisam znala šta da radim. - Ova Rebeka Bruni? - Kako li sam uspela da izgovorim takvu glupost?! - Oduvek si tvrdila da se tako zoveš - odgovorio je Paolo smejući se i vodeći me ka sredini sale. Etjen se smeškao. - Odlučili smo da nagradimo Rebeku Bruni jer je za samo nekoliko meseci pokazala da ume da organizuje događaje na kojima nikada ranije nije radila, i to izvanredno. I zato što su njena venčanja najmirišljavija na planeti. - Kolege su se smejale. Svi su znali da su moje mlade natopljene „šanelom 5”. Nisam mogla da poverujem u ono što mi se događa. Dok sam se rukovala sa Paolom i Etjenom, u dnu sale sam videla Valentinu razrogačenih očiju i preneraženu.

114

Kolege iz odeljenja za venčanja došle su da me zagrle i čestitaju mi. To je stvarno bio poseban Božić. Proslavila sam još jednom čašom šampanjca i ponovo svima zahvalila. Okružena grupicom ljudi, videla sam da mi se Etjen približava. Opet mi se nasmešio onim savršenim usnama i dok je počinjala muzika i sala tonula u polumrak, šapnuo mi je na uvo: Čekam te u Parizu, Koko.

115

14. Paris, je t' aime6

Božićni praznici su proleteli. Na horizontu se još nije pojavio čovek mog života, izgubila sam kontakt s Kristijanom, a moj tajanstveni obožavalac više se nije pojavio. Posle strašnog poraza, Valentina je sa mnom komunicirala samo mejlovima i napetost nam je svima otežavala rad. Mada je zaslužila prezir, osećala sam se pomalo krivom zbog nje. Oduvek je sanjala o tome da radi u agenciji „Seven”, a ja sam joj tu priliku oduzela. Ali to što sam dobila putovanje u Pariz umnogome mi je podiglo samopouzdanje. Radila sam sa više volje i činilo mi se da sam konačno pronašla pravi duh. Prestala sam da smatram venčanja glupom društvenom konvencijom osuđenom na propast i počela sam na njih da gledam kao na lepe svečanosti na kojima se slave velike ljubavi i snažne veze. Postala sam najromantičniji cinik na svetu. Paolo je bio veoma zadovoljan mojim radom i u šali me je zvao svojim „poručnikom bojnog broda”. Dan uoči polaska Ema me je pozvala na malu oproštajnu večeru. Spakovala sam prtljag, uguravši u dva velika kofera više cipela nego odeće, i uzela sam slobodan dan da bih spremila kuću i obavila poslednje pripreme. Dok sam pokušavala da zatvorim veliki kofer, pun odeće i kozmetike, čula sam da neko kuca na vrata. Na hodniku sam pronašla gospođu Leončini s paketićem u rukama. - Dobro veče, gospođo. Jel' sve u redu? - upitala sam, čudeći se što je tu vidim. - Izvinite ako smetam, mila. Malopre, dok sam se vraćala iz šetnje, srela sam poštara koji je imao paket za vas i bila sam toliko slobodna da vam ga donesem - rekla je i pružila mi paketić. Anoniman, kao i uvek. - Jeste li ga očekivali? - Ne, ništa nisam očekivala - odgovorila sam, gledajući upitno beli paket koji mi je predala. oči.

- Čula sam da putujete. Kuda to lepo idete? - Uvek bih se raznežila kad vidim njene sjajne - U Pariz, na tri nedelje. - Pariz! Tamo sam provela najsrećnije dane s Ramonom. - Nežno sam joj se nasmešila. - Čuvajte se u tom gradu - dodala je. - Iz Pariza se niko ne vrati a da tamo ne ostavi srce. Zahvalila sam joj još jednom i ona je otišla.

Fr.: Parizu, volim te. (Prim, prev.)

116

Čim sam zatvorila vrata, brzo sam pokidala ambalažu i u rukama mi se našao vodič kroz Pariz. Na prvoj strani posveta: „Osmislila sam svoj život računajući da će sve što mi se ne dopada možda imati svoju suprotnost koja će mi se dopasti.” Još jedna izreka Koko Šanel. Ispod je pisalo: „Zabavljaj se i sanjari.” Nije bilo potpisa. To je opet bio on, moj tajni obožavalac. Nasmešila sam se. Bila sam spremna da se zabavljam i da sanjam, u to je mogao da bude siguran. Stigla sam do Emine kuće malo ranije i nekoliko minuta sam stajala i posmatrala mesec. Bio je pun i divila sam se takvom savršenstvu. Osetila sam neobičnu radost. Pozvonila sam na interfon i krenula uza stepenice. Iz stana se nisu čuli nikakvi zvuci. Pošto je kod Eme uvek bila puštena muzika, čudila sam se što vlada takva tišina. Zastala sam na trenutak ispred odškrinutih vrata, a onda sam rešila da uđem. Bio je mrkli mrak, ali posle samo nekoliko koraka upalila su se svetla i preda mnom su se pojavili prijatelji i kolege pljeskajući i uzvikujući - iznenađenje! Prasnula sam u smeh i oči su mi se napunile suzama. - Organizovali smo ti žurku iznenađenja za oproštaj! -uzviknula je Ema. Tu su bile moje najbolje kolege, prijatelji koje sam upoznala kod Eme, neke stare prijateljice iz Venecije, Klaudio, njegova mala brineta Lukrecija i Elena. Svi do kojih mi je stalo okupili su se na jednom mestu. Savršeno veče. Bila sam dirnuta. Pun mesec je predstavljao predznak. - Kako si sve ovo uspela da organizuješ? - upitala sam Emu, uzevši čašu belog vina. - Nisi ti jedina koja zna da organizuje slavlja - nasmešila se i snažno me je zagrlila. Provela sam divno veče u društvu ljudi koje volim i osećaj usamljenosti nakratko je nestao. Vratila sam se kući malo pripita i proverila da li su koferi dobro zatvoreni. Karta i dokumenti bili su mi u torbi. Sve je bilo tu. Sutra, konačno, stižem u Pariz. Agencija mi je iznajmila jednosoban stan u četvrti Mare, na nekoliko koraka od gradske većnice i Bogorodičine crkve. Kada sam ušla, na stočiću sam zatekla korpicu sa voćem i ceduljicu sa izrazima dobrodošlice u ime kompanije „Seven”. Odmah sam se osećala kao kod kuće. Raspakovala sam cipele i odeću (ponela sam zaista mnogo više nego što mi treba), a onda sam izašla da udahnem malo pariskog vazduha. Uprkos ciči zimi, ulice su bile pune sveta. Ljudi su sedeli za stolovima ispred restorana i bistroa, čitali novine i ćaskali. Ušla sam u jednu lepu pekaru, naručila baget sendvič i nastavila šetnju. Bila sam u Parizu pre mnogo godina i činilo mi se da je sada još lepši nego onda. Izgledao mi je tako romantično i melanholično kao akvarel u seoskoj kući. Stigavši na Plas di Šatle, prešla sam most i našla se na Gradskom ostrvu. Prošetala sam se malo pored Sene, zaustavljajući se da prelistam stare knjige uličnih prodavača, a onda sam zastala ispred Bogorodične crkve. Bila je tačno onakva kakvu sam je zapamtila: impozantna, očaravajuća, tajanstvena. Napravivši nekoliko fotografija, prešla sam drugi most i ušla u

117

Latinsku četvrt, u potrazi za starim kafeom koji sam otkrila za vreme svog kratkog studentskog putovanja. Još je bio tu i to me je obradovalo. Sela sam i naručila kafu i parče torte. Bila sam uzbuđena. Sutradan je trebalo da krenem u novu avanturu. Saznanje da će Etjen biti tu delovalo je na mene umirujuće. Posle božićne proslave nije više imao prilike da dođe u Milano i nismo se ni videli. Nedostajali su mi njegovi pogledi i njegov osmeh. Jedva sam čekala da vidim kako upravlja svojom agencijom. Provela sam popodne šetkajući se po gradu, večerala u malom bistrou blizu kuće, a onda se vratila i zaspala na krevetu na rasklapanje. Sledeći dan označiće nov početak. Tog jutra sam pažljivije nego obično odabrala garderobu. Bila sam gotovo sigurna da će se moj stil ceniti te da neću naići na beskompromisnu pomodarku kao što je moja koleginica Valentina. Izabrala sam crnu haljinu bez rukava, sa sitnim dugmićima na grudima, i ispod nje obukla belu svilenu košuljicu. Oko vrata sam stavila omiljene bisere i u kosu cvet od organdina. Obula sam crne cipele s nižom potpeticom, uzela kožnu tašnu, kaput i veselo krenula na posao. Agencija se nalazila nedaleko od Trga Bastilja i pošto sam, po običaju, izašla iz kuće mnogo ranije, odlučila sam da idem peške i malo uživam u Parizu. Ulicama se širio miris tek ispečenih kroasana i svratila sam u pekaru da kupim jedan za doručak. Ko zna koliko ima kalorija sa svim tim puterom, ali bio je tako slastan da se isplatilo dobiti stotinak grama. Sijalo je sunce, vazduh je bio oštar i ljudi su mi izgledali srećno. Osećala sam se kao glavna junakinja jednog od onih romantičnih filmova koje Klaudio obožava. Šteta što mi je nedostajala ljubav! Sitnica! Kada sam stigla pred glavni ulaz u zgradu, udahnula sam duboko i ušla. Portir mi je rekao na kom spratu se nalazi direkcija i ubrzo sam se našla u Etjenovoj kancelariji, okupanoj svetlošću. - Bonjour et bienvenue! 7- rekao mi je s jednim od svojih najlepših osmeha. - Nadam se da te je Pariz dočekao kao što priliči. - Divan je kao i uvek - odgovorila sam ozarenog lica - i još nisam zaboravila francuski. Nadala sam se da se ne seća moje male laži u vezi sa znanjem jezika. Pokazao mi je veliku kožnu fotelju. - Jesi li za espreso? Imam odličan aparat za kafu. Jedna od šefovskih privilegija. - Kafa mi je bila potrebna i rado sam prihvatila. Bila je bolja od one u agenciji „Fajv”. - Jesi li dobro putovala? - Užasno, hvala, ali ne bih htela da te zamaram pričom o svojim neprilikama. No čim sam kročila u Pariz, sve sam zaboravila. Ovaj grad je čaroban. - Jeste. Ovde možeš da izgubiš glavu - pogledao me je plavim očima i osetila sam žmarce niz kičmu. - Jesi li spremna? Kolege jedva čekaju da te upoznaju. 7

Fr.: Dobar dan i dobro došla (Prim, prev.)

118

- Nervozna sam, ali sam puna poleta. - Ne brini, sve će biti kako treba - ponovo mi se nasmešio i ja sam mu uzvratila, trudeći se da izdržim njegov pogled. - Idemo? - Idemo! - rekla sam gubeći se u njegovom pogledu. Ustao je od stola i na brzinu mi pokazao agenciju, a onda me je odveo u moju kancelariju i upoznao s kolegama. - Ovo je Rebeka - rekao je i sa svima sam se rukovala. - Radiće ovde narednih nedelja. Poveravam je vama. Budite dobri prema njoj, moramo celu da je vratimo Italijanima - svi su se nasmejali a ja sam im se pridružila. - Dobro došla, Rebeka. - Simpatičan mladić mi je pokazao sto pored velikog prozora. - Ja sam Fransoa i rukovodim ovim odeljenjem. Ovo je tvoj radni sto. Narednih dana radićemo zajedno. Ako budeš imala bilo kakav problem ili ti nešto zatreba, slobodno mi se obrati. Ovde sam da ti pomognem. Na trenutak sam pomislila na Valentinu i počela sam da se smejuljim. Činilo mi se da sam došla u raj. - Dobro, a sada svi na posao! - rekao je Etjen dok je izlazio iz kancelarije. - Videćemo se kasnije - dodao je gledajući u mene. Klimnula sam glavom u znak pozdrava i sela za kompjuter. Posle pauze za ručak, koju sam provela u društvu nekoliko veoma srdačnih kolega, proverila sam na brzinu svoju elektronsku poštu. Pronašla sam dve poruke od Klaudija i Eme, koji su me pitali kako sam putovala, a onda mejl od kog mi je na trenutak zastao dah - Nikolo. Želeo je da sazna kako sam i šta radim. Da li je možda tražio način da se ponovo zbližimo? Da li je ponovo hteo da mi bude „prijatelj”? Ili je shvatio da ne može da živi bez mene? Da nije on moj tajni obožavalac? Pročitala sam mejl nekoliko puta i shvatila da se čudo dogodilo. Nije mi to više ništa značilo, srce mi nijednom nije zaigralo. Otišla sam dalje, izbrisala ga, kao što sam nameravala i s njegovim mejlom. Na kraju prvog radnog dana bila sam iscrpljena. Čeznula sam za toplom kupkom i čašom dobrog crnog vina. Pozdravila sam kolege i izašla iz kancelarije, spremna da uživam u zalasku sunca na obali Sene. Dok sam izlazila, u holu sam srela Etjena, koji je razgovarao telefonom. Dao mi je znak da ga sačekam i poslušala sam ga. - Alors, kako je protekao prvi radni dan? - upitao je kad smo izašli napolje. - Veoma dobro. Kolege su veoma ljubazne, a posao je zanimljiv. Daću sve od sebe. - Hoćeš da odemo na čašu vina? - upitao me je iznebuha. Jedva sam čekala. Prihvatila sam poziv i krenuli smo peške ka Trgu Bastilja. To je stecište studentarije i zaljubljenih parova. Ušli smo u jedan kafe u Ulici Roket i naručili dve čaše bordoa. Francusko vino je fantastično.

119

- Vaša vina su tako dobra da se plašim da ne postanem alkoholičarka - rekla sam, popivši gutljaj. - Mi Francuzi se veoma ponosimo proizvodnjom vina, ali ni vi Italijani ne zaostajete. - Da, i mi imamo dobre sorte vinove loze. - Ti si stručnjak za vino? - Volim dobro vino - odgovorila sam smešeći se. - Stvarno si puna iznenađenja - njegov prodoran pogled bio je prikovan za moje usne. - Hvala, veoma si ljubazan - odgovorila sam, trudeći se da prikrijem zbunjenost. - Zar ne moraš da se vratiš kući? -Pitala sam se da li ga čeka Žilijet. - Večeras nemam nikakve obaveze. Svako ima svoj slobodan prostor. I kada su u vezi. Tipično francuski. - Jel' imaš dečka? - Nisam očekivala tako direktno pitanje. Iznenadio me je. Nije mi bilo prijatno da s njim, koji mi je još i šef, razgovaram o svom katastrofalnom ljubavnom životu. Ali odlučila sam da preskočim i tu prepreku. Došlo je vreme da donesem hrabrije odluke. - Ne. U ljubavi sam još „na pauzi”. - To ti je dobro. Veze zahtevaju jasnoću - rekao je, žvaćući lešnike koje su nam poslužili s vinom. - U pravu si. Ja sam organizator venčanja, to bi trebalo da znam, a ipak mi je sve teže da nekome otvorim srce. Kada bi klijenti znali kako stvari stoje sa mnom, obratili bi se nekoj drugoj agenciji. Nasmejao se i odmahnuo glavom. - Ne moraš da im pričaš o sebi. Dobro obavljaš posao i to je dovoljno. - Spustio je glas. Stvarno nema baš nijednog muškarca u tvom životu? - upitao je ponovo, nakon što je naručio još dve čaše vina. - Trenutno ne bih rekla... mada, možda ne bi trebalo to da kažem, ali... postoji neko ko... ne znam... - zamuckivala sam. - Neko kome se možda sviđam. - Eto, rekla sam. - U kom smislu? - Tajni obožavalac - rekla sam drhtavim glasom. - Zabavno. I nemaš ni najmanju predstavu ko bi to mogao da bude? - Ne, dobila sam nekoliko poklona, ali na paketima nikada nije pisalo ime pošiljaoca. - Zanimljivo... - rekao je smejući se. - Veoma sam radoznala. Mora da me dobro poznaje, jer zna za moju strast prema „šanelu”. - Ako je stvarno toliko zainteresovan za tebe, pojaviće se. Bio bi lud da te ispusti - uzeo je još jedan gutljaj ne skidajući pogled s mene. Osetila sam kako mi se obrazi žare i želudac uvrće. - Mnogo si slatka, Koko. I tako elegantna, pristojna. Hm... pristojna. Zavirila sam u njegov privatni život i prisvojila ljubavno pismo. Stvarno sam pristojna. Pošto je vino počelo da me hvata, rešila sam da odem pre nego što se ponovo izblamiram. - Idem - rekla sam, uzimajući tašnu i ustajući. - Dan je bio naporan i treba mi topla kupka. - Bilo je lepo ćaskati s tobom.

120

- Da... - Pogledala sam ga ne znajući šta bih još rekla, a onda sam se okrenula i pošla ka vratima. Dok sam se udaljavala, čula sam Etjena kako šapuće: -Doviđenja do sutra, slatka Koko.

121

15. Ne postoji onaj pravi

Prva nedelja u Parizu brzo je prošla. Zbližila sam se s jednom veoma finom koleginicom i posle posla sam s njom otkrivala najlepše lokale i poslastičarnice u gradu. Elodi je bila moja vršnjakinja i dugo je živela u Njujorku. Svake večeri me je upoznavala s novim prijateljem, govoreći da treba da „probam” Francuza da bih saznala zašto su pariški ljubavnici čuveni u celom svetu. Bilo mi je lepo s njom. Ona nije imala predrasuda, umela je da se zabavlja, ali je dobro znala šta je važno u životu. Jednom smo za večerom zapodenule razgovor o muškarcima. - I, cherie, sviđa li ti se neki kolega? — Elodi je svugde tražila flert. - Mmm....Ne znam - odgovorila sam, uzevši zalogaj ukusnog tatarskog bifteka. - Mislim da nije dobro upuštati se u vezu s kolegom. - Ma ne, naprotiv - rekla je, mešajući svoju ogromnu salatu. - Avanture na poslu su zabavne i podsticajne. - Ali zar ti ne zakomplikuju život? - Ne, ako su samo avanture. Štaviše, ponekad doprinose boljoj saradnji. - Ne znam... A ljubomora? Posesivnost? Ljubav? Ako se loše završi, teško je i dalje raditi zajedno. Zar ne? - Nije uspela da me ubedi. - Previše razmišljaš i previše si osećajna. Dobar seks zbližava ljude, ne udaljava ih. - Kako si pametna... - rekla sam joj smejući se i nalivajući sebi novu čašu vina. - To je tačno. Takođe sam veliki pristalica seksualne slobode. - U to ne sumnjam! - obe smo se nasmejale. - Jesi li ikada bila u vezi s nekim kolegom? - Oh! Pa, sa njih nekoliko, ali ti neću reći ko su. Shvataš, da bih zaštitila njihovu privatnost odgovorila je, namignuvši mi. - Dobro, onda te ništa više neću pitati. - Znaš ko mi je mnogo sladak? - rekla je premazujući puterom krišku mirišljavog hleba. - Etjen. Jedva sam progutala zalogaj koji sam imala u ustima. - Zar nije neodoljiv? - upitala je, gledajući me u oči. - Da, sladak je... - odgovorila sam s oklevanjem. - Jedno vreme se činilo da je nepopravljivi ženskaroš. Sakupljao je devojke kao da su poštanske marke. Onda je iznenada prestao. Ko će znati zašto.

122

Zbog Žilijet, eto zašto. - Stvarno? - Dakle, zavodljivi mladić plavih očiju ranije je bio ženskaroš. Dobro je da sam saznala. - Verovatno je rešio da malo pauzira, ali sam ubeđena da to neće zauvek trajati. Kad okusiš pravu slobodu, teško je se posle odrekneš. Nisam tako mislila. Verovatno je našao pravu ljubav. A to čoveka može iz korena da promeni, čak i ako je najtvrdokorniji neženja. - Nadam se da će onog trenutka kada ponovo krene starim stopama izabrati mene - dodala je smejući se. - Hoće, tebi je nemoguće odoleti. - Gađala sam je komadićem hleba i nastavile smo da se smejemo. Pariz je uveče još čarobniji. Vrativši se metroom sa Monmartra, odlučila sam da se malo prošetam. Stigla sam do predivnog Plas de Voza i tu sam napravila krug oko centralnog vrta, koji je noću zatvoren za posetioce. Ulice su bile poluprazne i čuli su se koraci poznih prolaznika kako odzvanjaju ispod dugačkog trema. Sve je bilo tako savršeno: posao, grad, prijateljstvo. Nedostajala je samo ljubav. Pomislila sam na Kristijana: ko zna šta radi, sa kim je, pod kojim nebom se nalazi. Poželela sam da ga vidim. Trunka sete uselila mi se u glavu i srce. Pokušala sam da je oteram nekim lepšim mislima. U Parizu se ne treba prepuštati nostalgiji. Okrenula sam se i vratila istim putem, pošavši kući. U ponedeljak ujutru zatekla sam Etjena za svojim radnim stolom, gde me je čekao pijuckajući svoj neizostavni espreso. Izgledao mi je dobro raspoložen. - Znao sam da ćeš stići pre vremena. Uvek si prva - rekao mi je smešeći se dok sam stavljala na sto svoju tašnu od štepane kože. - Otkud ti ovde? - upitala sam ga zbunjeno. - Vodim te u obilazak. Hoću da ti pokažem neka mesta zbog kojih je ovaj grad čaroban. Važi? - Naravno, hajdemo. - Koja je prva etapa? - upitala sam ga dok se automobil udaljavao od centra grada. - Videćeš, to je iznenađenje - odgovorio je tajanstveno. Malo sam ga posmatrala: imao je veoma negovane ruke i primetila sam da ne nosi sat. Setila sam se Elodine priče o tome da je bio veliki ženskaroš i pokušala sam da ga zamislim kako zavodi ženu koju je tek upoznao. Činilo mi se da nije taj tip. Prema meni se nikada nije tako ponašao. Možda ga je ljubav stvarno promenila. Udaljili smo se od grada i ugledala sam putokaz na kojem je pisalo Versaj. - Idemo da vidimo dvorac? - Bila sam presrećna. - Pogodila si! Da li si nekad bila tamo? - upitao me je, okrenuvši na trenutak glavu ka meni i sklonivši pogled s puta.

123

- Ne, ali sam oduvek želela da ga posetim. Moja majka je imala knjigu sa slikama versajskih vrtova i kada sam bila satima bih maštala o kraljicama i princezama. Želela sam da postanem kraljica kad porastem. Slatko se nasmejao. - Ove francuske nisu lepo završile. - Znam, i zato sam, sve u svemu, zadovoljna što sam se rodila u republici. Ponovo se nasmejao. - Duhovita si, Koko. - Opet me je na trenutak pogledao. Osetila sam leptiriće u stomaku. Bilo je u tom čoveku nečeg što me je neopisivo privlačilo, mada sam u njegovom društvu uvek osećala nedostatak samopouzdanja. Možda sam za to sama bila kriva. Suviše sam ga idealizovala. Etjen je stao u red za karte, a ja sam se prošetala trgom ispred palate. Oduvek sam želela da posetim dvorac, kraljevske odaje i vrtove, a sada mi se to obistinilo. Ostvario mi se još jedan san. - Auh! Nisam mislila da je tako veličanstveno - rekla sam dok smo razgledali kraljeve odaje. - Dobro je kad se s vremena na vreme desi neko lepo iznenađenje. - Ko zna koliko je pikantnih avantura doživeo na ovom krevetu - pogledala sam s osmehom Etjena, koji je zastao da vidi veliki krevet Luja XIV. - Izgleda udobno. Moraću da naručim sebi isti ovakav - našalio se. Pošto smo završili razgledanje palate, prešli smo u vrt. - Ovo je prekrasno - rekla sam dok smo se šetali između fontana, statua i savršeno potkresanih živica. - Vrt je čaroban. Znaš li da je 1999. gotovo uništen u snažnoj oluji? Posle toga je obnovljen i sada je veoma blizu prvobitnom izgledu. - Jeste li ikada organizovali ovde neki događaj? Ovo je jedinstvena lokacija. - Da, radili smo ovde u posebnim prilikama. Zato sam ovo i hteo da ti pokažem, da vidiš koliko posao koji radimo može da bude lep. - Hvala, bilo je veoma poučno - ushićeno sam rekla. Malo mi se približio i dodirnuo mi ruku toplim dlanom. Osetila sam kroz telo lagani elektricitet. Okrenuo se ka meni i ćutke me je gledao. Srce mi je tuklo kao ludo. - Mesje Etjen! - čuli smo nečiji glas u daljini dok smo nepomično stajali i gledali se. Muškarac u sivom odelu dolazio je ka nama brzim koracima. Imao je jedva primetne brkove i nosio je džepni sat. - Mesje Etjen, baš mi je drago što vas vidim. Devojke s biletarnice su mi rekle da ste ovde. U pravom trenutku, nema šta. - Žak, kakvo iznenađenje, mislio sam da niste u Parizu - rekao je Etjen, pruživši mu ruku. Rebeka, Žak je zadužen za svečanosti u dvorcu. Mnogo puta smo radili zajedno i nadam se da ćemo tako nastaviti i ubuduće. Rukovala sam se s njim, usiljeno se smeškajući. - Obilazite vrtove da izvidite teren? Planirate neki novi događaj?

124

- Samo sam doveo koleginicu da vidi ove lepote. Ona je iz Italije. - A, shvatam. Onda vas ostavljam da nastavite šetnju. Pozdravljam vas, videćemo se uskoro. - Ponovo smo se rukovali i on je otišao. U kolima nismo mnogo razgovarali. Etjen je delovao pomalo nervozno. - Hvala ti još jednom na ovom izletu - rekla sam mu, pokušavajući da izgledam opušteno. Provela sam divan dan. - Da - rekao je on, nastavljajući da gleda ispred sebe. -Savršen dan. Parkirali smo se i ušli u zgradu. Bilo je vreme ručka, ali se činilo da niko od nas dvoje nije gladan. - Srećan rad - rekao mi je dok smo čekali lift. - Takođe - odgovorila sam, ušavši i pritisnuvši dugme i za moj i za njegov sprat. - Pa, vidimo se sutra - rekao je gotovo šapatom. - Vidimo se - odgovorila sam, gledajući ga kako nestaje u hodniku, pre nego što su se vrata ponovo zatvorila. Uveče, kad sam se vratila kući, skuvala sam čaj očekujući da se Ema pojavi na skajpu. Jedva sam čekala da joj ispričam kako živim u Parizu. - Kako si? - upitala me je, uključivši kameru. - Već si nas zaboravila? - rekla je sa onim svojim slatkim osmehom. - Ma šta pričaš! Ali mnogo mi je lepo - odgovorila sam pijuckajući izvrsni marijaž frer koji sam kupila u njihovoj divnoj prodavnici. Kada se vratim, moram da odnesem malo čaja gospođi Leončini. - Šta ima novo? Kako je na poslu? - Na poslu je odlično. Kolege su fine, a upoznala sam i jednu izuzetnu devojku s kojom uveče stalno izlazim. - To si mi već natuknula i postajem pomalo ljubomorna - nasmejala se i sklonila sa čela nestašni pramen. - A muškarci? Šta je s njima? Jesi li već ošacovala nekog viteza bez mane i straha koji bi mogao da dođe u obzir? - Ne znam, možda postoji jedan... - priznala sam. - Oho-ho! - odgovorila je. - Imamo dobrog kandidata za našu lepu Koko! A ko je to? - Ne bih rekla da je dobar kandidat. Naprotiv, on je najgori kandidat kog sam mogla da nađem. U pitanju je Etjen. - Pričaš o onom Etjenu za koga si mislila da je kurir kada si počela da radiš u Milanu? Onaj Etjen sa pismom... - pitala me je zbunjeno. - Hm... da. - Etjen, tvoj šef. - Da... - Etjen koji treba da se oženi?! - uzviknula je. - Shvatila sam! Shvatila sam! Nema potrebe da me podsećaš na njegovu biografiju. Znam je u detalje. - Dobro, onda ću ti reći samo ovo: on ti je šef i veren je.

125

- Znam to i mada sam otkrila da me snažno, neodoljivo, stravično privlači, odlučila sam da se oduprem iskušenju. - Radi kako hoćeš, Koko, ali nemoj da dozvoliš da ti neko ponovo slomi srce. Molim te! Ema je bila moj glas savesti. Uvek je znala da kaže ono što treba. - Ne pada mi na pamet da ponovo patim. Naučila sam lekciju. I ne želim da provodim mesece očajavajući na tvom kauču. Prema njemu ću se ponašati službeno i neću dozvoliti da se topim u tim plavim očima. Ema se nasmejala: - Nikada se nećeš promeniti. Ali ja sam osećala da sam se promenila. Protekla godina me je preobratila. Postala sam sigurnija u sebe na poslu i konačno sam prihvatila svoje telo. Nisam više držala besmislene dijete i sanjala džinovske vage koje me proždiru. Samo je ljubav i dalje ostala drama. Pozdravila sam se sa Emom, spremila na brzinu večeru i uzela da prelistam časopis koji objavljuje sve događaje u Parizu tokom naredne nedelje. Dok sam gledala šta bih mogla da radim sledeće večeri, pogled mi je pao na pozorišni plakat koji mi se učinio poznatim. Kristijanova predstava! Počela sam da se tresem od uzbuđenja. To je značilo da je on u Parizu, da smo pod istim nebom. Dugo se nismo dopisivali i nisam imala pojma gde je. Sutra je bila poslednja predstava i morala sam neizostavno da odem. Pozvala sam Elodi da mi pravi društvo pa sam preko interneta kupila karte. Na sreću, bilo je još nekoliko slobodnih mesta. Konačno ću videti svog princa iz bajke. Možda su Aksine tarot karte u pravu. Sutradan ujutru stigla sam na posao sva poletna. Do predstave nije ostalo mnogo vremena i jedva sam čekala da iznenadim Kristijana. Elodi sam zatekla kod automata za pića. Izgledala je neispavano. - Legla si u sitne sate? - upitala sam je i učinilo mi se da čujem Valentinu, zbog čega sam se užasnula. - Oui, izašla sam s prijateljem i ostali smo dokasno. Baš smo zaglavili. - Blago tebi... - Prljav posao, ali i to neko mora da radi - rekla je s blistavim osmehom. - Uzela sam karte za večeras. - Kako to da hoćeš da ideš u pozorište? Potreba za kulturom? - Nadam se da ću videti prijatelja koji igra u predstavi. - Ha-ha. Prijatelja. Ovo postaje zanimljivo. Jel' to ona vrsta prijatelja na koju ja mislim? - Nešto tako... - odgovorila sam joj, namignuvši. - Onda je dobro što si me pozvala. Mogu da ti dam gomilu saveta. - Hvala ti, ali mislim da ću se i sama dobro snaći - štipnula sam je za ruku. - Ali sada si u Parizu, gradu ljubavi. Ovde je sve drugačije, pa i avanture. - Obećavam ti da ću večeras biti prava Parižanka. - Tako i treba.

126

Popile smo piće i zatim smo otišle svaka za svoj radni sto. Bila sam rasejana. Nisam videla Kristijana mesecima i osećala sam uzbuđenje pri pomisli da ću ga ponovo sresti. I to još u Parizu. Zamišljala sam kako će izgledati naš susret i nisam mogla da se saberem. Činilo se da je sudbina konačno na mojoj strani. Čim sam stigla kući, počela sam da razmišljam šta da obučem. Želela sam da Kristijan ostane bez daha. Odabrala sam crnu usku haljinu dugih rukava, sa dubokim izrezom, i uz nju sam obula satenske cipele s potpeticom i masnicom na vrhu. Stavila sam oko vrata bisernu ogrlicu i našminkala se na provokativan način. Štrcnula sam nekoliko kapi parfema, obukla kaput i izašla da potražim taksi. Ispred pozorišta čekala me je Elodi. Imala je ružičastu haljinu i na nogama baletanke. - Kako si smerna - rekla sam joj, diveći se njenom izgledu. - Nisam htela da te sramotim - našalila se. - Ovo je tvoje veče. Ti treba da budeš najzanosnija - rekla mi je, uhvativši me pod ruku i povukavši unutra. - Jesi videla ko je tu? - upitala me je Elodi, prislanjajući mi usta na uvo i pokazujući ka šanku. Pogledala sam u tom pravcu. U elegantnom crnom sakou, u društvu lepe, veoma mršave žene, stajao je Etjen i pijuckao piće. Da li je to čuvena Žilijet? Delovala je mrzovoljno i stalno je prevrtala tašnicu po rukama. U jednom trenutku je ustala, rekla nešto svom pratiocu i otišla. - Misliš da bi trebalo da odemo da mu se javimo? - upitala je Elodi. Nisam znala kako da postupim, ali nisam htela da me vidi i pomisli kako ga izbegavam. - Da - rekla sam i zaputila se k njemu. Prišle smo šanku, probijajući se kroz gužvu. Etjen je podigao glavu i pogledi su nam se sreli. Za trenutak smo se nemo gledali, a onda su mu se usne razvukle u širok osmeh. - Rebeka! Elodi! Kakvo iznenađenje! I vi volite pozorište? - Izgledao je malo nervozno i stalno je gledao iza nas. Pretpostavljam da je očekivao svoju partnerku. - Moj dobar prijatelj igra u ovoj predstavi i došla sam da ga pozdravim - odgovorila sam pomalo nervozno. - Prijatelj? - pogledao me je znatiželjno. - Da... hm... poznanik... - Zašto sam se pravdala? To se njega ne tiče. Zvono je označilo da predstava počinje. - Hajdemo na svoja mesta - rekla je Elodi, pozdravivši glavom Etjena i udaljivši se nekoliko koraka. - Drago mi je što sam te video - rekao je. -I meni. - Nasmešila sam se i krenula za Elodi. Sele smo. Gledala sam Kristijanovu predstavu već nekoliko puta, ali sam ipak bila uzbuđena. Izašao je na pozornicu i ja sam uzdrhtala: bio je prelep i nisam mogla da skinem pogled s njega.

127

- Tvoj prijatelj je onaj zgodni tip s kovrdžama? - upitala je Elodi, dok sam ja stegnutog želuca u zanosu posmatrala scenu. - Da, to je on! - Onda shvatam zašto si htela da ga vidiš po svaku cenu. Odličan izbor. - Jedva čekam da odem u garderobu da mu se javim. - Bila sam veoma uzbuđena. Kada se predstava završila, ušunjale smo se iza pozornice. Obožavaoci su napravili dugačak red i mi smo strpljivo čekale. Nisam videla Kristijana i upitala sam jednog glumca da li zna gde je on. Odgovorio mi je da je upravo izašao. Ne razmišljajući o Elodi, izletela sam napolje da ga stignem. I videla sam ga, lepog kao grčko božanstvo, dok se peške udaljavao. Pokušala sam da ubrzam korak, ali je to sa visokim potpeticama bilo gotovo nemoguće. Taman sam htela da ga zovnem kad sam primetila da prilazi ženi duge crne kose koja ga je čekala s druge strane trga. Zastao je nedaleko od nje, nasmešio joj se, napravio još jedan korak i prišao da je zagrli. Ostali su nekoliko sekundi zagrljeni, a onda su se polako razdvojili. Kristijan ju je pomilovao po licu, podigao joj bradu i počeo dugo da je ljubi. Mislila sam da će mi srce stati. Tu se ništa nije moglo. Pronašao je svoju francusku Rebeku. Više mu nisam trebala.

128

16. Snovi se ostvaruju

Plakala sam cele noći. Znala sam da nemamo budućnost, ali kad sam ga videla kako ljubi drugu, pala sam u najdublji očaj. To je bilo mnogo više od običnog flerta - u pitanju je bila nada. Nada da ću, uprkos razočaranju, ponovo pronaći ljubav. Nada da će moje skrhano srce opet početi da kuca. Mesecima sam verovala da Aksine tarot karte govore o Kristijanu, da mi je on suđen, i ta misao me je vodila napred. Bila sam luda što sam poverovala u tu priču i još luđa što sam se nadala njegovom povratku. Potrošene ljubavi nikada se ne vraćaju. Srećan kraj postoji samo na filmu. Stvarni život je nešto drugo. Zaspala sam u zoru. Dva sata kasnije zazvonio je budilnik i ustala sam da se spremim za posao. Izgledala sam užasno, kao onda kad sam raskinula sa Nikoloom. Muškarci su bili glavni uzrok mojih podočnjaka. Kozmetičke firme koje prodaju kreme za kožu oko očiju trebalo bi da podignu spomenik mojim bivšim ljubavnicima. Istuširala sam se i obukla bez volje, odabravši ružičaste vunene pantalone i jednostavan crni džemper. Skuvala sam jaku kafu, namazala malo putera na krišku bajatog hleba, stavila ogrlicu, nabila kapu na glavu i izašla iz kuće. Tog jutra Pariz mi je izgledao manje čarobno. Stigavši do kancelarije, na hodniku sam srela Elodi. - Sinoć sam te izgubila. Pretpostavljam da si pronašla svog zgodnog prijatelja i pobegla s njim. Jesi li provela ludu noć? Nisam bila raspoložena da pričam o protekloj večeri, ali budući da sam je ostavila, zaslužila je objašnjenje. Nakon što sam videla kako se Kristijan ljubi sa onom ženom, ušla sam u taksi i, očajna, otišla kući. - Ma... nije bilo kao što sam očekivala - odgovorila sam zevajući. Umor me je savladavao. - Ah! Nije bilo one stare vatre? - Nije. Moj prijatelj je imao bolja posla. - Nemoj da se sekiraš. Dešava se. Ljudi se udalje. To je fiziologija. Često se ispostavi da su oni u kojima smo gledali prinčeve iz bajke u stvari obične krastave žabe. - Da. Vidi se da je naše vreme bilo ograničeno. Trebalo je da znam. U stvari, znala sam, ali sam se pravila da nije tako. - Ah, draga, muškarci su stvoreni da nas razočaravaju. I zato ih ja često menjam. Od svakog uzmem ono najbolje. Ali ne treba gubiti nadu. Postoje i izuzeci.

129

- Ne verujem više u izuzetke. Ali dosta je bilo razmišljanja o muškarcima. U Parizu sam, mlada i lepa, i sve će biti sjajno. - Tako je. Ne dozvoli da te obori tamo neka Adamova jabučica. Lakše je reći nego uraditi. Mada sam se toliko navikla na razočaranja u ljubavi da mi sada treba manje vremena da se oporavim. Za flert koji se loše završio bila mi je dovoljna proplakana noć i, naravno, ogromna količina kafe. - Znaš šta treba da uradiš kada ti muškarac slomi srce? -upitala sam je, pokušavajući da se oraspoložim. - Da odeš u poslastičarnicu i najedeš se kolača? - Jesi luda? Tolike kalorije... Ne, jedini način da brzo izlečiš srce jeste da odeš i kupiš cipele. - Ti si genije. Danas po podne preuzimam ulogu tvog pratioca - rekla je i prsnula u smeh. I ja sam počela da se smejem i zaboravila na Kristijana i sve ostale muškarce koji su me povredili. - Onda ćemo se videti danas po podne - rekla sam Elodi, uputivši se ka svom radnom stolu. - Poneću kreditnu karticu za svaki slučaj. Ah, ti što voliš potpetice od dvanaest santimetara! — rekla je odlazeći u svoju kancelariju i nastavljajući da se kikoće. Sredinom prepodneva Etjen me je pozvao telefonom. - Možeš li da dođeš u moju kancelariju za pola sata? -upitao me je dok sam pokušavala da zaključim porudžbinu za nekoliko desetina belih ruža i sveća. - Hm, naravno! - odgovorila sam pomalo zbunjeno. O čemu želi da razgovaramo? Otišla sam u toalet i umila se da bih savladala pospanost. Tog jutra sam izgledala užasno. U poređenju s mršavom i odnegovanom verenicom mog šefa, ličila sam na domaćicu koja obavlja prolećno spremanje. Stavila sam malo sjaja za usne i uputila se ka direkciji. Pokucala sam i sačekala dozvolu da uđem. - Slobodno - čula sam glas iz sobe. Otvorila sam vrata i našla se pred Etjenom, koji je izgledao sjajno. Razgovarao je telefonom i pokazao mi rukom da sednem. Bila sam nervozna i stalno sam nameštala kosu. - Izvini što si čekala - rekao mi je spuštajući slušalicu i smešeći mi se. - Kako si? - Odlično - odgovorila sam, boreći se da ne zevnem. - Jel' ti se svidela sinoćna predstava? - Ah, pa, gledala sam je već nekoliko puta... - odgovorila sam, nadajući se da će promeniti temu. - Lepo. - Posmatrao me je netremice nekoliko trenutaka. - A vi, jel' vam bilo zabavno? - Ni najmanje nisam ciljala na njegovu verenicu, već sam samo htela da prekinem neprijatnu tišinu. - Naravno... dobra predstava. - Nije zvučao iskreno. - A tvoj prijatelj? Jesi izašla s njim posle predstave? Zašto ga toliko kopka moj prijatelj? - Bio je vrlo zauzet. Znaš, autogrami, intervjui. Nisam, naravno, mogla da mu ispričam kako je - I ON - našao drugu i ostavio me kao kuče na ulici.

130

- Shvatam. - Pogledao me je ozbiljno. - Kako ti je u Parizu? - upitao me je, promenivši temu. - Lepo. Pariz je divan grad. - A kako ti je ovde kod nas? Da li ti se sviđa ovaj posao? Bila sam tu tek desetak dana, a činilo mi se da sam s njima oduvek. Bili su veoma uigran tim i nisam naišla na veće poteškoće. - Odlično. Ozbiljno. Volela bih da ostanem duže. Tri nedelje prolete i uskoro se vraćam u Milano. Pogledao me je kao da treba da mi kaže nešto veoma važno, a onda mi se usiljeno nasmešio. - Dobro, to je sve. - Samo to? Mogu da idem? - bila sam pomalo zbunjena. - Naravno, vrati se poslu. Hteo sam samo da proverim da li ti je ovde dobro. Pozdravila sam ga neodlučno i vratila se u svoju kancelariju. Jedva sam čekala da se radni dan završi i da krenem u šoping. Tačno u šest našla sam se ispred naše zgrade sa Elodi, koja je pušila svoju dugačku cigaretu. - Ovo je stvarno bio naporan dan. I odvratan - rekla je, poljubivši me ko zna koji put. Imala sam utisak da se Francuzi stalno ljube. - Nemoj meni da pričaš! Spavala sam dva sata, a četiri sam plakala. - Etjen je jutros bio mnogo nervozan i natovario nam je gomilu zaduženja. I meni je delovao prilično čudno. - Možda bi trebalo više da tuca - dodala je Elodi dok smo išle ka metrou. - Hajde da se dogovorimo - rekla sam joj. - Odsad pa nadalje više nećemo pričati o poslu. Opustićemo se i probaćemo brdo cipela. - Više te volim kad malo spavaš. Zabavnija si - nasmešila se i uhvatila me pod ruku. - Čeka nas šoping. Provele smo nekoliko divnih sati, sele u jedan kafe da popijemo dva piva i napetost je splasnula. A ja sam kupila lepe cipele. Kada sam otvorila vrata stana, primetila sam pismo. Bilo je u četvrtastoj koverti naslovljenoj na mene. Pošiljalac ni ovoga puta nije bio naznačen. Skinula sam kaput i sela na krevet, a onda sam otvorila kovertu. Unutra sam pronašla crnobelu karticu. Triput sam pročitala ono što je na njoj pisalo da bih bila sigurna da sam dobro razumela. I odlično sam razumela. To je bila pozivnica za „Šanelovu” modnu reviju. Kroz nekoliko dana trebalo je da počne pariska nedelja mode i ja sam u rukama imala pozivnicu za događaj iz svojih snova. Nisam mogla da verujem. Pitala sam se da li je moguće. Ko mi poklanja snove? Moj tajni obožavalac znao je i moju parišku adresu. Bilo je sve čudnije. Ko god da je, dao mi je divan poklon. Najlepši do sada. Odmah sam se oraspoložila. Imala sam pozivnicu za „Sanelovu” modnu reviju. Sve drugo je nevažno. Stavila sam karticu na vidno mesto na komodi i bacila se na krevet da maštam. Mrtva umorna, zaspala sam a da se nisam ni svukla.

131

*** Sutradan ujutru probudila sam se sa radošću u srcu. Okrenula sam se ka komodi, u strahu da je sve to možda bio samo san, ali je pozivnica još bila tu, nepomična i veoma elegantna. Uzela sam je i posmatrala nekoliko sekundi. Bila sam očarana. Skuvala sam kafu, svukla odeću od juče i stala pod tuš. Život je ponekad zaista divan. Dani su prolazili brže nego što sam želela. Ostalo je pet dana do mog povratka u Italiju i samo jedan dan do revije. Moj boravak u Parizu bližio se kraju, a ja nisam želela da se vratim u Milano. U Francuskoj sam vratila osmeh, bila sam zadovoljna sobom i ljudima oko sebe i radila sam a da mi nad glavom nije visila ona tigrica Valentina. Pomislila sam kako bi Pariz bio savršen grad za mene. Zaželela sam se Eme i Klaudija, ali sam bila sigurna da bi mi i Elodi mnogo nedostajala. Otkad sam dobila najnoviji poklon od svog tajnog obožavaoca, osmeh mi nije silazio s lica. Počelo je da mi se sviđa tako velikodušno udvaranje. Zbog njega sam se osećala posebnom. Izašavši s posla, otrčala sam kod frizera da se isfeniram, a onda kod kozmetičara. Sutradan je trebalo da se nađem na jednom od najglamuroznijih mesta na svetu i nisam smela da se obrukam. Izvadila sam iz ormana prekrasnu haljinu „šanel” i jedva sam čekala da je obučem. Tražila sam na poslu slobodno popodne i Etjen me je pustio bez pogovora. Brojala sam minute koji me dele od revije, kao dete koje čeka jutro da otvori božićne poklone. Uveče sam pokušala da pozovem Emu.- Prethodnih dana smo se samo nakratko čule i nisam imala vremena da je upoznam s novostima. - Kako si? - upitala sam je čim je uključila kameru. - Odlično. Imam jednu novost! - rekla je uzbuđeno. - Kakvu? - uvek sam strahovala kad Ema izgovori ove reči. - Elena se doselila kod mene. Ema s nekim deli stan - to je stvarno bilo senzacionalno. - Čestitam! - rekla sam joj oduševljeno. - Stvarno mi je drago zbog vas. Sada ćeš silom prilika morati da joj ustupiš malo prostora u ormanu. - Bilo je stvarno teško naći mesta za njenu odeću, ali je najteže bilo obezbediti prostor za cipele. - Lepo. Znači da je ono najteže obavljeno. Obožavam te - rekla sam joj s iskrenim oduševljenjem. Nasmejala se, očigledno srećna, a onda me je upitala: - A ti kako si? Jesi li spremna da napustiš Pariz? - Neću o tome da razmišljam - odgovorila sam joj odmahujući glavom zatvorenih očiju. Ponašam se kao da ću ovde zauvek da ostanem. Mada mi mnogo nedostajete. - Mogu da zamislim. Verovatno ti nije lako. Imam utisak da je Pariz grad koji ti ukrade dušu. Uzdahnula sam. - Šta još ima novo?

132

- Ima nešto veoma važno. Moj tajni obožavalac ponovo se oglasio i poslao mi je pozivnicu... - dramska pauza da bih naglasila vest - za „Šanelovu” modnu reviju! - Neeee, šališ se? Ne mogu da verujem - odgovorila je Ema, pljeskajući od uzbuđenja. - To je jedan od tvojih najvećih snova! - I sutra će postati stvarnost, draga moja! - Mogu da zamislim kako si uzbuđena... - Jedva čekam. Na sreću, već imam šta da obučem, inače bi to bila prava tragedija. - Obući ćeš novu haljinu? - Da! Bog blagoslovio tajnog obožavaoca. Ko god da je. - Nadajmo se da će nastaviti da ti šalje takve poklone. Srećnice! - Stvarno sam srećnica - odgovorila sam s osmehom. -Vidiš da više ne provodim dane cmizdreći i ponavljajući da sam baksuz. Sreća dolazi kada si spremna da je prihvatiš. To je velika istina. - Bilo je krajnje vreme. Već sam se spremala da kupim čepove za uši... - slatko se nasmejala. - He-he-he. Kasno je. Bolje da idem u krevet. - Ostavljam te onda da se odmoriš - rekla je Ema, poslavši mi poljubac. - Nećeš valjda da odeš na reviju sa svojim uobičajenim podočnjacima? - Ne, njih bih radije ostavila kod kuće. Laku noć, mila! - Završila sam razgovor, stavila na lice hidratantnu masku i uvukla se u krevet, ne skidajući osmeh. Na dan revije došla sam u kancelariju i donela kroasane za ćelo odeljenje. Čekao me je divan dan i želela sam da podelim sa drugima svoju sreću. U vreme ručka sam pobegla sa posla da bih se pripremila za veliki događaj. Revija je bila u tri po podne i pre početka sam htela da napravim nekoliko fotografija na licu mesta. Obukla sam malu crnu haljinu, zakačila broš u obliku kamelije, stavila šeširić sa tankim čipkanim velom i obula dvobojne cipele od satena s perlicama i visokom potpeticom. Za tu priliku izvukla sam tašnu „2,55” koju mi je ostavila tetka. Ponela sam je u Pariz u nadi da će mi se dogoditi nešto posebno, i to posebno konačno se ostvarilo! Stavila sam oko vrata neizostavnih šest niski bisera, uzela crni kaputić i pre izlaska se dobro naprskala „šanelom 5”. Toliko sam sva bila u stilu „šanel” da bi me Karl Lagerfeld, umetnički direktor ove modne kuće, angažovao kao zaštitno lice samo da me je video. Pozvala sam taksi i odvezla se do raskošne palate gde je revija trebalo da se održi. Na ulazu sam pokazala pozivnicu i smestili su me u treći red. Prvi red bio je pun VIP zvanica u veoma elegantnim haljinama i sa savršenim frizurama. Ovoga puta nisam imala osećaj da mi tu nije mesto. Nadmašila sam sve vrhunske domete elegancije otkako su ljudi počeli da se ogrću životinjskom kožom do današnjih dana. Ostalo je još nekoliko minuta do počeka i dok su se svetla gasila, neko je seo do mene. Izenada me je zapahnuo božanstven miris i imala sam utisak da mi je odnekud poznat. Kad sam se okrenula da pogledam ko je, umalo sam vrisnula od iznenađenja: - Etjene, šta ćeš ti ovde? - Š-š-š... Došao sam da pogledam reviju.

133

- Da, naravno, ali mislim... ovde, sada, pored mene? Nisam mogla da verujem. Da li je moguće da je on...? - Tišina. Počinje. Uživaj u predstavi. Zabavljaj se i sanjari. „Zabavljaj se i sanjari”... To je poruka koju mi je napisao tajni obožavalac. To je bio on! Moj šef plavih očiju bio je taj tajanstveni muškarac. Dok sam pokušavala da kažem nešto pametno i povratim se od šoka, počela je muzika i manekenke su krenule. Haljine su izgledale predivno. Bila sam očarana elegantnim linijama, svilom, sifonom, savršenstvom kostima i večernjih haljina. Bilo je neverovatno uzbudljivo. Povremeno, kada bi se na pisti pojavila haljina senzacionalnija od drugih, odjeknuo bi snažan aplauz i svi bi izgledali oduševljeno. To je bio čudesan doživljaj. Godinama obožavam Koko Šanel i u tom trenutku mi se činilo da je njen duh tu, pored mene. Kada se revija završila i svetla se upalila, niz lice mi je potekla suzila. - Jel' ti se svidelo, Koko? - upitao je Etjen, milujući me po obrazu. - Bilo je predivno. - Nisam znala šta da kažem ni kako da mu zahvalim za ovaj poklon. Znači... - pokušala sam da nađem prave reči - to si bio ti? Nasmešio se i oči su mu zasijale. - Hajde da se malo prošetamo, hoćeš? - upitao me je dok sam ga netremice gledala. Koračali smo ćutke nekoliko minuta, a onda je Etjen zastao i seo na klupu. Nasmešila sam se i sela pored njega. Stidljivo sunce obasjavalo je grad. - To sam bio ja - priznao je, prekinuvši tišinu. - Nisi shvatila? - Ne znam šta da kažem. Neprijatno mi je, polaskana sam, zbunjena. Ne shvatam, Etjene. Ne shvatam šta sve ovo treba da znači. Uplašena sam. - Nije ti drago što si to otkrila? Pogledala sam ga u oči. Naprotiv, obuzeo me je neočekivan osećaj sreće, ispunjenosti. Kao da su u tom trenutku svi delići mog života došli na svoje mesto. Sudbina se za to postarala. - Od prvog trenutka kada sam te video, od onda kad si mi pala u naručje, osetio sam da nešto postoji. Da si drugačija od ostalih - rekao mi je dok sam ga ćutke slušala. - Oči tužne ali željne, tvoji pokreti, mio pogled, sloboda u razmišljanju i to što drugima daješ mogućnost da te zadive. Ti si čudno stvorenje, Koko, i divno. Ostala sam bez daha. Niko me nikada nije tako opisao, mada sam znala da su to prave reči za mene. Reči koje su samo čekale da budu izgovorene i koje ja dosad nisam pronašla. Pročitao mi je dušu. - Kad god bih te sreo, izgledala si tako snažno, a istovremeno neverovatno krhko. Dugo sam te posmatrao, znaš? Savršeno znam kako mešaš šećer u kafi, kakvu grimasu napraviš kada ti daju posao koji ti se ne dopada, kako uvrćeš kosu kada ti je neprijatno, miris tvoje kože... Uhvatio me je za ruku i pomislila sam da će mi srce iskočiti iz grudi. Zatvorila sam oči i on je prislonio svoje vrele usne na moja čežnjiva usta. Poljubac je bio dug i strastven. Njime smo jedno drugom rekli sve ono što rečima nismo uspeli da kažemo. Sve je bilo tako nestvarno. Ta izjava, taj poljubac, ta osećanja koja su iznenada buknula.

134

Dok me je držao za ruku, setila sam se mršavog i zlovoljnog Žilijetinog lica, njenog pisma, one strastvene izjave ljubavi i odjednom sam postala svesna zašto sam odlučila da se oduprem bilo kakvim osećanjima prema njemu. - Ne mogu, Etjene, žao mi je. Nisam u stanju... - rekla sam, pokušavajući da dođem k sebi. - Šta ti je? Zašto? - To je komplikovano i surovo - glas mi je podrhtavao - ne želim da budem tvoja nova avantura. Neću da budem deo kolekcije ljubavnica. Ne treba mi da ko zna koji put delim muškarca sa drugom ženom. - Molim? - Ljudi biraju. Odaberu se. A ti si sa drugom. Prebledeo je i ćutke me gledao. - Ja... Nije ono što misliš... Nisam mu dala da nastavi. - Uvek ista priča. Svaki put postoji neka druga koja mom čoveku može da pruži ono što ja ne mogu. Umorna sam, umorna od toga da budem druga. Želim da budem prva i jedina. Ustala sam s klupe i udaljila se od njega. Nekoliko trenutaka kasnije, sustigao me je i zagrlio. Stajali smo tako nekoliko minuta pod krošnjama drveća u pustoj ulici. Dok sam pokušavala da se oslobodim njegovog stiska, šapnuo mi je na uvo: - Nemoj da ideš. Nisam mogla da ostanem. Nisam smela da ostanem. Napravila sam još jedan korak i on me je pustio. Ponovo sam se osećala prazno. Ranjeno. Koračala sam ne okrećući se. Da sam makar samo na trenutak pogledala one njegove tužne oči, ne bih više imala hrabrosti da odem.

135

17. Ljubav ne može da čeka

Nisam još mogla da poverujem u ono što se upravo dogodilo: revija, poljubac, Etjenovo priznanje. Bilo mi je potrebno da razmislim kako bih shvatila šta mi se dešava. Nisam želela ljubavnu vezu s verenim muškarcem. Nisam mogla uvek da budem privremeno rešenje. Morala sam da zaboravim taj dan, poklone, osmehe, plave oči. Na sreću, spremala sam se za povratak u Italiju i mislila sam da će mi daljina pomoći da sve zaboravim. Svukla sam haljinu i stavila je na stolicu pored kreveta. Razmišljala sam o našim pogledima koji se sreću, o njegovim rukama koje stežu moje, o usnama koje me ljube kao da su taj trenutak oduvek čekale. Pokušala sam da izbrišem te slike, ali čim bih počela da razmišljam o nečem drugom, setila bih se njegovih očiju, plavih kao more. Morala sam da razbistrim misli, da udahnem malo vazduha, da prodišem. Odlučila sam da se prošetam i upala sam u gužvu na pariskim ulicama. Malo kasnije, našla sam se u tržnom centru. Bio je pun mladih i turista koji su kupovali ili jeli u restoranima brze hrane. Prijala mi je sva ta zbrka, jer mi je na trenutak odvraćala misli. Na povratku kući častila sam sebe ogromnom palačinkom sa čokoladom, koju sam progutala u nekoliko zalogaja. Još uvek sam bila sama i očajna, a spremala sam se da napustim jedan od najlepših gradova na svetu. Srce mi se raspuklo u paramparčad i teško će se zakrpiti. Narednih dana sam izbegavala Etjena, što nije bilo teško, jer je on, po svoj prilici, često imao sastanke izvan grada. Nisam znala šta bih mu rekla i ako bi me ponovo zagrlio kao onog dana posle revije, nisam bila sigurna da bih uspela da mu se oduprem. Ali da sam prihvatila njegovo udvaranje, znam da bi me zauvek uništio ako bi jednog dana odlučio da se vrati svojoj lepoj verenici. Poslednjeg dana kolege su organizovale malo slavlje. Doneli su šampanjac i kolačiće i na pauzi za ručak smo svi zajedno nazdravili. Probali su da pozovu i Etjena, ali on toga dana nije došao na posao. Na moju sreću. Otići ću a da se nećemo ni pozdraviti. Možda je tako bolje. Posle zdravice, Elodi me je povela u stranu i za rastanak mi dala mali poklon. Odvila sam paketić, zamotan u lepu ružičastu hartiju, otvorila kutijicu i unutra našla lančić s malim srebrnim priveskom u obliku Ajfelove kule. - Tako ćeš uvek na sebi nositi delić Pariza.

136

- Hvala! Predivno je. - Nedostajaćeš mi, Koko! - I ti meni. - Ako budeš htela da se vratiš, znaj da ćemo te dočekati raširenih ruku. Snažno sam je zagrlila, pokušavajući da zadržim suze. Mrzela sam rastanke. Kasno po podne završila sam posao i konačno se sa svima pozdravila. Trebalo je da se vratim kući i dovršim pripreme za put. Dok sam se pozdravljala s kolegama iz drugih odeljenja, prošla sam pored Etjenove prazne kancelarije beskrajno tužna. Imala sam divan san, a sada je sve svršeno. Kada sam stigla kući, spakovala sam kofere, a onda sam odlučila da odem u obližnji košer restoran da nešto pojedem. Sela sam za jedan stočić, naručila čašu vina i uživala u poslednjoj večeri u Parizu. Dvadeset četiri sata kasnije, biću u svom stanu u Milanu, raspakivaću kofere, ješću keks i trudiću se da zaboravim. Večerala sam posmatrajući oko sebe parove za stolovima. Svi su bili veoma lepi. U Parizu svaka ljubavna veza postaje očaravajuća. Pokušala sam da zamislim kako bi bilo večerati u bistrou sa Etjenom. On bi poručio vino, gledajući me u oči, dok bih mu se ja smešila i milovala mu ruku na stolu. Pošto sam pojela kolač, kojim sam se sladila bez preterane griže savesti, pošla sam da se prošetam kako bih razbistrila misli i oprostila se od grada. Veče je bilo prijatno i činilo se da su oštre hladnoće s početka zime samo ružna prošlost. Otišla sam do Bogorodičine crkve, sela na klupu i posmatrala ljude kako prolaze. Imala sam utisak da je suviše rano da odem iz grada, kao da nešto nisam obavila. Sutradan sam se probudila u zoru, skuvala poslednju parisku kafu i stala pod tuš. Zatim sam se obukla i pozvala taksi za aerodrom. Stigla sam na „Šarl de Gol” i vukući s mukom ogroman prtljag stala u red za čekiranje. Kada sam to završila, potražila sam restoran gde bih mogla da kupim poslednji kroasan. Dok sam tugu gušila ukusnom kiflicom od lisnatog testa i putera, čula sam kako me neko doziva. Dobro poznat glas. Na nekoliko koraka od mene, u crnom kaputu, stajao je Etjen, s buketom kamelija u ruci. - Zašto si došao? - upitala sam ga zlovoljno. - Došao sam zbog tebe - odgovorio je, pruživši mi bele kamelije povezane finom svilenom trakom. - Nemam ništa novo da ti kažem - rekla sam mu, odbivši cveće potezom ruke i sklonivši pogled. Nisam htela da rizikujem da se izgubim u tim očima dubokim kao more. - Moram s tobom da razgovaram - rekao je molećivo. - O čemu? O nama? To nikada ne bi uspelo. Veren si sa Žilijet i treba da se venčate, a ja živim u Italiji... - Glas mi je podrhtavao. - Šta? Kako znaš... Ko ti je rekao za Žilijet i za venčanje? Kako znaš? Gledao me je zbunjeno, a ja sam osećala kako mi suze naviru u oči. - Eto... znam. - Ali niko ne zna za venčanje... - Žao mi je... Nisam htela... Nisam htela da ga pročitam...

137

- Šta to? Izvadila sam iz tašne izgužvan papir i dala mu. - Pročitala sam ga... Žilijetino pismo... izjavu ljubavi i zahtev da se venčate. Prebledeo je, stavio ruku na usta i gledao me plavim očima. - Ti ne znaš šta pričaš... - očajnički je odmahnuo glavom. Morala sam da se odmaknem od njega pre nego što briznem u plač.. Dok sam pokušavala da odem, uhvatio me je za ruku. - Nemoj da ideš! - rekao je gledajući me u oči. - Moram da idem, ovde me ništa ne zadržava. - Imaš mene. - Ti pripadaš drugoj, Etjene. - Daj mi bar vremena da shvatim... Udahnula sam duboko, zatvorila oči i, strašno uzbuđena, tiho rekla: - Ja nisam DVD koji možeš da staviš na pauzu dok pokušavaš da shvatiš svoj život. Nemam ni vremena ni želje da sedim ovde i čekam da ti odlučiš koju ćeš da zadržiš, a koju da ostaviš. Suviše sam propatila. Sada hoću da neko voli mene, samo mene. Hoću da budem jedina. Odmahnuo je glavom. - Treba mi samo malo vremena, Koko. - Uzmi koliko god vremena hoćeš, ali ja neću biti tu da te čekam. Pogledao me je sa iskrenim očajanjem, zatim je pognuo glavu i ispustio kamelije. - Zbogom, Etjene - rekla sam mu. Nije odgovorio. Zurio je u pod. Okrenula sam se i otišla. Ponadala sam se da će potrčati za mnom i sprečiti me da odem. Ali to se nije desilo i ponovo sam osetila eksploziju u grudima i kako mi se srce slama.

138

18. Večita madmoazel

Povratak je bio tužan. Veoma tužan. U avionu sam sve vreme plakala. U Milanu me je dočekalo samo sivo nebo. Kad sam stigla kući, očiju još natečenih od suza, ostavila sam kofere pored vrata i odmah pozvonila kod Klaudija. Bio mi je potreban prijatelj. Ali vrata je otvorila Lukrecija, Klaudiova devojka. - Izvini, ne bih htela da smetam - rekla sam joj, osetivši se suvišnom. - Ma šta pričaš! Dobro nam došla! Uđi! Klaudio kuva kafu. Ušla sam u stan i primetila da se nešto promenilo. Na zidovima su stajale fotografije, a tu i tamo posudice sa svećama u boji. Tu je Lukrecija umešala prste. U to sam bila sigurna. U jednom uglu, Mačak je blaženo spavao na stolici. - Zdravo”, Koko - rekao je Klaudio, prišavši da me zagrli. - Očekivali smo te. Dakle, imaš svašta da nam pričaš, zar ne? Hoću sve detalje - rekao mi je, pun oduševljenja. - Ne znam odakle da počnem... očajna sam. Tako mi je čudno što sam ponovo u Milanu. - Mogu da zamislim. Jesi li za kafu? Baš mi se pila. Klaudiova kafa bila je jedna od stvari koje su mi u Francuskoj najviše nedostajale. - I, da počnemo od početka: kako si? - upitao je pružajući mi šoljicu. - Čini mi se da nisi baš u formi. - Kao prazna ljuštura. Spolja gladac, a unutra jadac. -Morala sam da se izjadam. - Pusti da pogodim... - Oboje su seli pored mene. - Ljubavni problemi, jel' tako? - Tako je. Uvek isto. Prokleti ljubavni problemi. To se nije mnogo promenilo od kada sam se prvi put pojavila na tvojim vratima. - Tvoj mali rekord, Koko. Uspevaš da ostaneš slomljenog srca u svakom gradu na svetu. Mogla bi da se takmičiš na Olimpijadi u kategoriji slomljenih srca - rekao je u šali. - U pravu si, stvarno sam katastrofalna - odgovorila sam, pokušavajući da se nasmejem. Dobra strana je to što ćeš sada opet svakoga dana moći da slušaš moju kuknjavu. - Ako ti je potrebno da se nekome izjadaš, i ja sam tu - dodala je Lukrecija smešeći se. - Hvala vam. Vi ste pravi prijatelji. Dajte mi nekoliko dana i sve će mi izgledati lakše. - Sve će se srediti, videćeš - rekao mi je Klaudio. Sve će se srediti, pokušala sam da ponovim.

139

Tog dana sam otišla na večeru kod Eme. Elena je bila odlična kuvarica i spremila nam je svoje čuvene taljatele s raguom. - Konačno! Moja mala Koko se vratila. - Snažno me je zagrlila. - Bilo mi je teško bez tebe. - I ti si meni mnogo nedostajala - rekla sam joj skidajući jaknu i šeširić i sedajući na njen udobni kauč. - Ema mi je stalno pričala o tebi. Tvoje pariske avanture postale su joj omiljena sapunica našalila se Elena, otvarajući flašu morelina di scansana koju sam donela. - Dani su mi stvarno bili ispunjeni. I divni i grozni - rekla sam, gledajući njih dve. - Mislim da će mi trebati malo vremena da se oporavim od svega što sam doživela. - Kako si sada? - upitala je Ema, sipajući sebi vino. - Manje-više isto kao kada sam pošla: izgubljena, zanesena i setna. - Uzela sam čašu vina. Ah... i dalje sama, da ne bude zabune! - Etjen, zar ne? - Završilo se kao u najgorem filmu: on je ostao sa svojom lepoticom, a ja sam se vratila kući sama i očajna. - Daj, Koko, samo hrabro! Stavi tačku i preseci. Ti to umeš. Ovo je bio lep izlet i kraj priče. Razmišljaj na taj način. Videćeš da će se pre ili kasnije sve će doći na svoje. Pogledaj nas! Jesi li ikada pomislila da ću se jednoga dan srediti i s nekim započeti zajednički život? - nežno mi se nasmešila. - Eh, da. Da nisam videla svojim očima, nikada ne bih poverovala. Mnogo mi je drago zbog vas. - Podigla sam čašu i nazdravila im. Provele smo prijatno veče. Pustila sam da mi ugađaju i uživala što sam ponovo kod kuće. Pariz mi je neopisivo nedostajao, Etjen mi je beskrajno nedostajao, ali mi je njihova ljubav grejala srce. One su bile moja porodica. Iako sam bila odsutna samo tri nedelje, mnogo toga se promenilo. Klaudio i Ema su počeli da žive sa svojim partnerima i mnogo ređe su se viđali. Svi su pronašli ljubav, dok sam ja, kao i obično, ponovo promašila. Na trenutak sam se osećala kao Koko Šanel, večita madmoazel. Oterala sam iz glave tužne misli i nasula još čašu vina. Nikolo, Kristijan i Etjen uspeli su da odnesu deliće mene, ali sam se ja još držala. I postala sam mnogo jača. Bila sam u stanju da preživim unutrašnje potrese i nisam htela da gubim nadu. Od prošlosti nije ostalo mnogo, ali sam još uvek imala budućnost. A budućnost je nešto najlepše što imamo. Vrativši se kući, bacila sam se na krevet i utonula u dubok san a da ni kofere nisam raspakovala. Ujutru sam se probudila neobično vesela. Posle dugih nedelja na pariskom krevetu na rasklapanje, konačno sam spavala na svom dušeku i lepo sam se odmorila. Pripremila sam sebi obilan doručak, uključila mašinu za veš i izašla. Mart je bio izuzetno hladan, a tog jutra je sijalo sunce. Otišla sam peške do Duoma i nekoliko puta zastala da popijem espreso. Kako mi je nedostajao! Zatim sam upala u vrevu u centru i pustila da mi zbrka odvuče pažnju i odagna ružne misli.

140

Stigavši na Trg San Babila, primetila sam čoveka kako sa ogromnim paketom u rukama izlazi iz neke prodavnice. Poznala bih ga među hiljadama - Nikolo! Sakrila sam se ispod trema i posmatrala ga. Delovao je prilično zapuštenije no ranije. Imao je dugu bradu i bio je raščupan. Nosio je naočare za sunce i nije bio onako nadmen kao nekad. Ništa nisam osetila. Vreme je izlečilo sve rane. Bio je izbrisan iz mog života. Gledala sam ga kako ulazi u taksi i odlazi, a onda sam se okrenula i mirno nastavila svojim putem. U ponedeljak ujutru, po starom dobrom običaju, stigla sam na posao pre ostalih. Obukla sam crni kostim i udobne cipele s niskom potpeticom. Imala sam želju da ponovo vidim kolege i nastavim svoj posao. Došavši do radnog stola, spustila sam torbu na stolicu i krenula ka automatu za kafu. Hodnici su bili prazni i setila sam se onog jutra kada sam doručkovala sa Etjenom. Sve se sada činilo tako daleko. Nekoliko minuta kasnije, zona za odmor je počela da se puni. Svi su me srdačno pozdravili i počeli da me zasipaju pitanjima. Osećala sam se kao zvezda i bilo mi je drago što mogu da im ispričam sve pojedinosti ove lepe avanture. Dok sam s nekim devojkama u šali razgovarala o razlikama između muškaraca u Francuskoj i Italiji, ušla je Valentina. Prostrelila me je pogledom i, čak me i ne pozdravivši, počela da čita listu napitaka na automatu, koju je znala napamet. Ako je to njena igra, ja ću da povučem prvi potez. Bila sam sita njenog šikaniranja. - Zdravo, Valentina - rekla sam joj pucajući od ponosa. Nije odgovorila, ali ja nisam odustajala. - Jel’ sve u redu? - nastavila sam, ne obazirući se na njenu lažnu ravnodušnost. Okrenula se i pogledala me pakosno: - Dobro sam, nikad bolje. Provela sam tri divne nedelje. - E pa, sad sam se vratila. Pomiri se s tim. Mnogo sam naučila za ovih nekoliko nedelja i imam nameru da to pokažem. Ako imaš sa mnom neki problem, trebalo bi da ga rešiš. Dosta mi je trzavica u životu, ne treba mi još jedna - rekla sam joj u jednom dahu, ni sama ne znajući odakle mi takva snaga. Pogledala me je ćutke na trenutak, ne znajući šta da kaže. Kolege oko nas gledale su nas netremice, ne progovarajući ni reč. - Nemam s tobom nikakav problem - rekla je, pritisnuvši dugme na automatu. - Želim samo da popijem kafu i počnem da radim - i dalje me nije gledala u oči. Udahnula sam duboko da bih se oslobodila napetosti. Pre nego što je otišla, okrenula se i rekla je: - Dobro došla. Skupila sam hrabrost da se suočim sa svojim malim strahovima i rekla sam Valentini šta mislim. Pariz me je promenio. Vrativši se za svoj radni sto, malo sam proučila događaje koje sam propustila. Sva venčanja protekla su savršeno, što znači da u mom odsustvu nije bilo većih problema. Dok sam proveravala elektronsku poštu, stigao je telefonski poziv iz direkcije: Paolo je hteo da me vidi i da popričamo o Parizu.

141

Ušla sam kod njega s osmehom. Bila sam zadovoljna toplim dočekom tog jutra i dobro sam se osećala što sam ućutkala onu harpiju Valentinu. Stigavši, zatekla sam otvorena vrata. Paolo je stajao pored stola i listao neke papire. - Jel' slobodno? - upitala sam pre nego što sam ušla. - Rebeka, drago mi je što te vidim. Očekivao sam te. Zatvorila sam vrata i sela na fotelju. - I, kako je bilo u Parizu? - Odlično. To je nezaboravno iskustvo. - Stvarno sam zadovoljan - rekao je i stao ispred mene. - Dobio sam jutros izveštaj od Etjena... Osetila sam knedlu u grlu. - I moram da kažem da me je prilično zbunio. Ruke su počele da mi se tresu. Da li je moguće da se Etjen osvetio šaljući loš izveštaj o mom radu? Da li je moguće da je toliko bedan? - Mogu da objasnim... - pokušala sam da nađem neko opravdanje. - Nema potrebe da objašnjavaš. Poslao sam te tamo da učiš, međutim... - Hm... međutim? - Međutim, čini se da je tvoj doprinos bio presudan! Stvarno? Imala sam zgodne ideje za neke ceremonije i uspela sam da rešim nekoliko problemčića sa dobavljačima, ali mislim da sam samo radila svoj posao. - Veoma se ponosim tobom! - rekao je Paolo i pružio mi ruku. - Kada si došla ovamo, nisam bio načisto. Delovala si izgubljeno i pomislio sam da nikada nećeš uspeti da nađeš pravi podsticaj za organizovanje venčanja, ali moram da priznam da sam pogrešio. Pokazala si veliku volju i upornost i postala jedna od najboljih. Bila sam srećna i zbunjena. Nisam navikla na pohvale i nisam znala šta da kažem. Etjen je verovatno poslao sjajan izveštaj, uprkos tome što sam ga ostavila na aerodromu kao bednika. - Učinila si čast našoj agenciji, Rebeka. Zato sam odlučio da te unapredim. Od danas si zamenik šefa sektora za venčanja i dobićeš povišicu - rekao mi je s osmehom. Nisam mogla da verujem. Došlo mi je da zaplačem od sreće. - Hvala! Ne znam šta da kažem... - Ne treba ništa da kažeš, ti si to zaslužila. Sada se vrati na posao i radi najbolje što znaš. Ponovo smo se rukovali i krenula sam ka liftu. Divan povratak. Kad sam se vratila kući, napisala sam pismo Elodi, jer sam želela da joj ispričam šta mi se dogodilo tog dana i pitam je kako je. Mnogo mi je nedostajala. Njena razdraganost i bezbrižnost mnogo puta su mi pomogle da se osećam bolje. Nakon što sam poslala mejl, setila sam se čaja koji sam kupila gospođi Leončini i rešila da je posetim. Stigavši pred njena vrata, čula sam zvuk klavira i malo sam sačekala pre nego što sam pokucala. Prijalo mi je da slušam muziku. Onda sam zaključila da je došao trenutak da je prekinem. - Oh, draga - rekla je čim me je videla, pozdravljajući me srdačnoj kao da sam joj stara prijateljica. - Nisam vas očekivala.

142

- Izvinite ako smetam, ali upravo sam se vratila iz Pariza i donela sam vam mali znak pažnje. - Nimalo mi ne smetate, mila. Samo izvolite. U jednom uglu sobe veliki papagaj je spavao na stalku. Odmah sam primetila da je na stolu imala tri upaljene sveće i parče torte. - Slavite nešto? - upitala sam je. je.

- Danas nam je godišnjica - odgovorila je. Pričala je o svojoj izgubljenoj ljubavi. Dirnula me - Ovo je za vas - rekla sam, pruživši joj paketić. - Hvala, nije trebalo da se mučite.

- Taman posla. Bilo mi je zadovoljstvo. Htela sam samo da vam donesem malu uspomenu na moj kratki boravak u Francuskoj. - Mnogo vam hvala. Da li biste popili sa mnom čašu šampanjca? Rado sam prihvatila. Pomislila sam da možda nije loše podeliti s nekim svoju usamljenost. - Danas bi bilo četrdeset dve godine da smo zajedno - rekla je pružajući mi čašu i parče torte. - Da li vam mnogo nedostaje? - upitala sam, nadajući se da nisam nametljiva. - Svakog dana kao prvog dana. - Pogledala je kroz prozor. - Doživeli ste veliku ljubav - izgovorila sam to od srca. - Najveću. - Nasmešila mi se i ponovo sela za klavir. -Svirala sam nešto za njega, hoćete malo da poslušate? Klimnula sam glavom. Svirala je za sve nemoguće ljubavi, za svoju, tragično izgubljenu, i za one moje, neostvarene. U danima koji su usledili posao mi je oduzimao najveći deo vremena. Kao zamenik šefa imala sam veću platu, ali i više obaveza. Valentina je malo smekšala, ali me je i dalje kinjila. Oduprla sam se iskušenju da pišem Etjenu, a ni on meni nije pisao. Mnogo mi je nedostajao. Na dan velike svadbe, koja je za mene bila prvo pravo zaduženje u firmi „Fajv”, odlučili smo da okupimo ceo tim. Valentina je bila u kapeli za samu ceremoniju venčanja, dok smo nekoliko kolega i ja ostali u zamku da proverimo je li sve spremno za prijem. Svadba je bila uspešna, zahvaljujući i neočekivano lepom vremenu krajem marta. Dok smo se pozdravljali pre odlaska, mlada nas je zamolila da ostanemo dok ne baci bidermajer. Znala je da Valentina i ja nismo udate i htela je da ispoštuje tradiciju. Sve neudate žene morale su da učestvuju u hvatanju buketa. Stala sam protiv svoje volje na kraj grupice mladinih prijateljica, nastojeći da što manje padam u oči. Mlada se okrenula i bacila je cveće. Buket belih ruža, kamelija i kala preleteo je preko glava svih prisutnih žena, koje su vrištale i skakale, i pao je pravo na mene, a onda na travu. Podigla sam ga, pomalo s nevericom, i dobila aplauz. - Čestitam, Rebeka - rekla mi je Valentina, smejući se.

143

- Svaka čast! - rekla je mlada, zagrlivši me. - Kako se čini, ti si sledeća! Pogledala sam cveće, ne mogavši da se nasmejem. Sudbina je stvarno prevrtljiva.

144

19. Prava haljina, pogrešan muškarac

- Ne možeš dalje ovako. Sredi se! Pre ili kasnije, moraćeš da nastaviš normalan život. - Ema me je izgrdila preko telefona, nakon što sam ko zna koji put odbila poziv da odemo na piće. - Samo želim da malo budem sama - bilo je sve što sam joj odgovorila. U poslednje vreme sam se pretvorila u osobenjaka. Mnogo sam radila, čak do duboko u noć, a uveče sam retko izlazila. Staviše, veoma retko. Nisam imala želju da budem sa ljudima, mrzelo me je da se šminkam i oblačim da bih završila veče pijući i ćaskajući sa prijateljima svojih prijatelja. Ema i Klaudio su pokušavali da me spare sa svakim raspoloživim muškarcem na vidiku, radili su to iz najboljih namera, bilo mi je jasno, kako bih i ja osetila šta znači kada imaš nekoga sa kim deliš deo života, ali je sve bilo uzalud. Htela sam da budem sama. - Prestani da razmišljaš o onome što se nije desilo. Moraš da se pokreneš, Koko. Svet je pun prilika, ali ih nikada nećeš iskoristiti ako sediš i truneš na svom kauču. - Bar je udoban. Stalno, stalno, stalno sam mislila na Etjena, na naš poljubac, na to kako bi bilo da on nema drugu i šta bi se dogodilo da sam ostala duže u Parizu. Da sam mogla da se vratim u prošlost, promenila bih mnogo toga. - U pravu si, Ema. Tačno, moram da se pokrenem. Ali treba mi više vremena. Ovo je bila teška godina i nisam spremna da sve ostavim po strani i počnem iz početka. - Ali moraš! Jedino tako ćeš se oporaviti. Ostavi po strani žalopojke i grižu savesti i počni iz početka. Gledaj lepšu stanu. Ne moraš da kreneš od nule. Imaš dobar posao, imaš nas, imaš gomilu divnih cipela. Počni od ovoga, od tri, četiri, pet, od onoga što misliš da ima neku vrednost u tvom životu. Ostalo će doći samo. Ostalo nikada nije dolazilo samo. Ostalo je uvek odlazilo nekud na drugu stranu, kud je ono htelo. - Hvala, Ema, znam da si tu, ali sada želim da sedim ovde i jedem sladoled. - Ako nećeš zbog mene, uradi to onda zbog svoje linije i broja 40. Dirnula je u bolnu tačku. Tako očajna, počela sam da se kljukam slatkišima i bila sam u opasnosti da se ponovo ugojim. - Dobro, poen za tebe! U pravu si. Trebalo bi da sedim kod kuće i da se sažaljevam, a da pritom još i gladujem. - Ne lupaj! - rekla je smejući se. - Hajde, poslednji put te molim. Obuci jednu od svojih slatkih haljina i dođi ovamo. Prijaće ti.

145

Ubeđivala bi me celo veče, poznajem je. - Dobro, dolazim. Ali znaj da nisam za društvo. Dobro znaš kako izgleda kad kukam, a večeras ću biti totalno u autu. - Da bi to nadoknadila, moraćeš da izgledaš totalno „in”. Nasmejala sam se. Ema nikada ne odustaje. Obukla sam se i našminkala protiv svoje volje, gotovo izbegavajući ogledalo. Jednoga dana ću napisati knjigu o ljubavnim patnjama. Naslov će glasiti Od zvezda do trnja: priča o zapuštenoj ženi slomljenog srca. Obula sam baletanke i izašla iz kuće. Napolju me je dočekao lagani povetarac, koji je konačno rasterao oblake. Restoran nije bio daleko od moje kuće i zato sam odlučila da idem peške. Te večeri sam imala želju da hodam unedogled i da postanem nevidljiva. Ušavši u restoran, počela sam da tražim Emu i Elenu. Bilo je mnogo ljudi i nisam mogla da ih nađem. Izašla sam da ih pozovem i dok sam držala telefon prislonjen na uvo i razgledala okolinu, ispred picerije s druge strane ulice primetila sam jedan mladi par. Stajali su jedno uz drugo i smejali se, što nesumnjivo govorilo o njihovoj bliskosti. Pogled mi je pao na devojku. Bila je mršava i plava i stajala je okrenuta leđima. Učinila mi se poznata, ali sam onda pomislila da je to nemoguće. Da li je to ona? Opet ona? Prokleta Ana? Sakrila sam se iza jednog automobila i pogledala bolje. U društvu visokog, lepo odevenog muškarca zaista je bila moja velika, bledunjava suparnica. Žena koja se voli. Smejala se dok ju je onaj šminker zabavljao i naginjala se k njemu, što je bio očigledan znak da joj se sviđa. Ta lakomislena glupača je švrljala. Dakle, ne samo da mi je ukrala muškarca već je provodila večeri očijukajući s drugima. Nisam mogla da odvojim pogled od nje, gorela sam od želje da vidim šta će se dogoditi. Evo nje! Tu si! Ema je izašla iz restorana da me potraži i zatekla me je kako čučim. - Šta to radiš? - viknula je da bi nadjačala glasnu muziku koja je dopirala iznutra. Ućutkala sam je rukom i dala joj znak da se sakrije. Nisam htela da nas Ana vidi, mada je plavokosa bila suviše zaokupljena zgodnim društvom da bi primetila ostatak sveta. - Koko, hoćeš li mi objasniti šta se dešava? - upitala je, nakon što se i sama sagnula iza kola. - To je Ana. - Ko? - Ana. Ona Ana. Bivša prijateljica koja mi je ukrala bivšeg dečka! - pokazala sam joj drugu stranu ulice, gde su ono dvoje nastavljali svoju igru zavođenja. - Ali ono nije Nikolo! - Kakvo oko! Oko sokolovo! - Čini mi se da su mnogo... - I ti si to primetila? Ana se još više približila muškarcu i nešto mu šapnula na uvo. On se nasmejao, a zatim joj je stavio ruku na bok i privukao je k sebi. Ona mu je pomilovala kosu i ovlaš ga poljubila u usta. - Naš zajednički prijatelj ne bi bio zadovoljan da vidi svoju princezu kako se privija uz drugog. - Mislim da ne bi - rekla sam kikoćući se, a duboko u sebi sam se naslađivala. - Misliš da ga vara?

146

- Ne mislim baš ništa i ne zanima me, ali gospodin „savršeni”, mister „hoću ženu koju mogu da volim”, stvarno je dobro odabrao životnu saputnicu - rekla sam odajući svoju radost. Apolon ju je poljubio u vrat i njih dvoje su ušli u piceriju. Dok smo čučale iza automobila, Ema me je pogledala s osmehom: - Jel' vidiš da sam bila u pravu što sam te izvukla iz kuće? - Moram da priznam da jesi. Nisam danima bila tako vesela. Ustale smo i vratile se u restoran. - Zar nije čudno videti kako savršena žena flertuje s drugim? - upitala me je Ema dok smo se provlačile kroz gužvu. - Čudno je, ali i veoma oslobađajuće. Tako često sam se pitala šta to ona ima što ja nemam i sada znam. Mnogo je lukavija od mene i mnogo pokvarenija. Drago mi je što nisam više sa čovekom koji želi da bude s takvom ženom. - Nedeljama sam plakala, pateći što nisam kao ona, a sada sam ponovo bila zadovoljna što sam ovakva kakva sam: mala, odana i verna Koko. Naručila sam koktel i provela celo veče plešući i pijući. Doživela sam još jedno malo zadovoljstvo. Sutradan sam došla na posao sa užasnom glavoboljom. Nastavila sam po starom dobrom običaju. Nakon što sam još u rano jutro popila celu dnevnu dozu kofeina, probala sam da radim. Predstojalo nam je još jedno važno venčanje i morala sam da proverim da li je sve onako kako je mušterija tražila i da li će rokovi biti ispoštovani. Dok sam pravila pauzu kako bih pisala Elodi, stigao mi je mejl, koliko neočekivan toliko i zanimljiv. Opet se javio Nikolo, koji me pita da li bih htela da se vidimo. „Zašto bih se videla s tobom, majmune?”, rekla sam tiho, gledajući u kompjuter. Kakav tajming, arhitekto! Sinoć sam zatekla njegovu voljenu kako se uvija oko drugog, a on me već sutradan zove da izađemo. Šta je to? Skrivena kamera? Izbrisala sam njegovu poruku a da nisam ni odgovorila i nastavila da radim, mučena glavoboljom. Kasno po podne pozvala me je devojka čije je venčanje trebalo da se održi za nekoliko dana. Uhvatila ju je panika jer je atelje koji joj je šio venčanicu kasnio sa isporukom. Ona je te večeri morala da krene na jezero Mađore, gde treba da se održi ceremonija venčanja, i nije više mogla da čeka. Nakon što sam na telefonu saslušala njenu očajničku kuknjavu, odlučila sam da se žrtvujem i spasem stvar: otići ću da podignem haljinu sutra po podne, doneću je kući i čuvaću je kao oči u glavi, a onda ću u zoru krenuti na put da joj je odnesem. Pošto sam umirila mladu, tražila sam službena kola na dva dana i otišla s posla. Te večeri sam bila kod Klaudija na sedeljci koja bi se mogla nazvati „kilogrami i suze”. Lukrecija je odabrala film i već sam znala da ću veče provesti plačući na prijateljevom kauču. To je delovalo pročišćujuće i trebalo mi je. - Hoćemo da plačemo večeras? - rekla sam čim mi je Klaudio otvorio vrata. - Večeras nećemo da plačemo, budi bez brige - viknula je Lukrecija iz kuhinje. - Kako to? Skidate se sa tužnih filmova?

147

- Odabrali smo najklasičniju ljubavnu priču - Pepeljugu! - Eto, konačno jedna ozbiljna priča, u kojoj on bira ženu s najlepšim cipelama. Kada se film završio, ja sam plivala u suzama. - Plačeš i kada film ima srećan kraj, Koko? - upitala je Lukrecija pružajući mi maramicu. - Sada plačem pre svega zbog njih. Bilo je tako dirljivo videti princa koji traži svoju lepoticu među hiljadama njih. Pepeljuga je imala neverovatnu sreću. Nijedna od polusestara nije napisala princu ljubavno pismo moleći ga da se njome oženi i on je mogao da je odabere ne žaleći ni za čim. Što Etjen nije uradio... - Hteo je nju i odabrao ju je među svima. Zar to nije romantično? - Videćeš, pre ili kasnije, jedan nakresani princ iz bajke, u nekom udaljenom delu sveta, opametiće se i doći će da te potraži. Neće mu biti teško da te nađe, ako se pojavi sa cipelom u ruci - rekao je Klaudio smeškajući se. Lukrecija i ja smo prasnule u smeh. - I ja tebe volim - rekla sam mu, zagrlivši ga. Sutradan po podne trebalo je da odem u atelje po haljinu i da je odnesem rastrojenoj nevesti. Stigla sam u kancelariju veoma rano, obavila sav posao za nekoliko sati, ručala sa nekoliko kolega, uzela na portirnici ključeve od službenog automobila i krenula. Uspeh venčanja zavisio je od mene. Osećala sam se kao tajni agent na zadatku. Prva etapa - atelje. Primila me je gospođa srednjih godina, u elegantnom crnom kostimu, s kosom pokupljenom u malu punđu. - Došla sam po haljinu - rekla sam joj s osmehom. - Naravno! Venčanje Viskonti. Izvinite još jednom zbog kašnjenja. Vi ste mlada? - Ne, ja sam samo organizator venčanja. Nisam udata. - A šta čekate? - upitala je gospođa smešeći se i povela me u ogromnu sobu punu haljina. - Hm, možda onog pravog? - rekla sam kikoćući se. - Dovitljiva opaska - rekla je uzimajući haljinu. - Želim vam da ga što pre nađete. Lepa devojka kao što ste vi neizostavno bi morala da obuče jednu od naših haljina. - Hm... Ako se to dogodi, sigurno ću je obući - rekla sam, uzevši paket i krenuvši ka izlazu. - Srećno, draga! - Hvala - odgovorila sam zbunjeno. Čak me je i prodavačica podsećala na to koliko je tužno biti sam. Hvala svima od srca. Kod kuće sam okačila haljinu na vrata spavaće sobe i sela da malo gledam televiziju. Pre nego što sam počela da spremam uobičajenu posnu salatu, spopale su me čudne misli. Imala sam skoro trideset četiri godine, a nikada nisam obukla venčanicu. Naravno, oduvek sam prezirala venčanja, a s obzirom na to kakve sam sreće sa muškarcima, nikada neću imati priliku da stanem pred oltar, pa zašto onda ne bih napravila malu probu? Samo da vidim kako mi stoji. Iz čiste radoznalosti. Posle ću je ponovo zapakovati i predati neoštećenu pravoj vlasnici. Prosta stvar. Mlada, koliko se sećam, nosi otprilike moj broj. Odlučila sam: uzela sam futrolu s haljinom i stavila je na krevet. Otvorila sam polako rajsferšlus i izvukla haljinu. Bila je od meke svile i sifona i imala je na gornjem delu jednostavan vez i perlice. Mnogo mi se sviđala. Polako sam se svukla i obukla haljinu, pazeći da je ne oštetim.

148

Pogledala sam se u ogledalo: venčanica je potkopala moj cinizam. Možda sam je i ja želela. Možda sam i ja priželjkivala romantično i nezaboravno venčanje. Dok sam se ogledala, čula sam zvono na vratima. To je verovatno Klaudio došao da me pozdravi. Umreće od smeha kad me vidi u ovome. - Dolazim! - viknula sam, jedva koračajući. - Nikada nećeš poverovati... - rekla sam, uverena da ću na vratima ugledati svog prijatelja otvorenih usta. - Zdravo - odgovorio mi je poznati glas. To nije bio Klaudio. To je bila poslednja osoba na svetu koju sam želela da vidim u svojoj kući. Preda mnom je stajao Nikolo, u jednom od svojih tamnih odela i sa flašom vina u ruci. - Šta ćeš ti ovde? - Bila sam zbunjena. - Tražio sam te nekoliko puta, ali mi nikada nisi odgovorila. - A nije ti palo na pamet da nisam želela da te čujem? - Onda sam pronašao tvoju adresu i sada sam tu - rekao je s jednim od svojih najlepših zavodničkih osmeha. - Ko te je pustio u zgradu? - Da je pozvonio na interfon, ostavila bih ga da trune na ulici. - Jedna čudna žena sa šeširićem od perja. Izlazila je i zamolio sam je da me pusti unutra. - Šta hoćeš? - A... ti se to udaješ? - upitao je s nevericom, gledajući haljinu. - Ne... to je duga priča... Uostalom, ne tiče te se! Dakle, šta hoćeš? - Zar me nećeš pozvati da uđem? - rekao je gotovo molećivog pogleda. Već je tu, na mojim vratima. Činilo mi se da nemam drugu mogućnost. Uostalom, ja sam lepo vaspitana. - Daj mi nekoliko minuta da se presvučem. - Navukla sam na brzinu pantalone i majicu i vratila se. Borio se s vadičepom, pokušavajući da otvori flašu koju je doneo. - Hoćeš malo vina? - upitao je, gledajući me sa smeškom na licu. - Došao si ovamo da mi ponudiš vino? - Ne, u pravu si. - Zgrabio je flašu i otišao da nađe čaše za vino. Ponašao se kao da je u svojoj kući i to me je živciralo. Nismo više bili bliski kao ranije i nije mogao da dođe u moj stan i radi šta hoće. - Dakle? Čekam - rekla sam mu, pokušavajući da obuzdam bes. Glas mi je podrhtavao i osećala sam čudne žmarce u rukama. - Izvini. Tačno, dugujem ti objašnjenje. Došao sam da razgovaramo. - Da razgovaramo? Nemamo više ništa da kažemo jedno drugom. - Znam da si ljuta na mene, Koko... - Ne zovi me Koko. I nisam nimalo ljuta na tebe. Ti za mene jednostavno ne postojiš. Izbrisala sam te is svog života i ne želim više ništa s tobom. Gledao me je nepomično na trenutak. Zatim je nastavio da priča. - Dogodilo se toliko toga, Ko... Rebeka. Znam da sam se loše poneo prema tebi.

149

- Nisi se poneo loše - prekinula sam ga. - Ispao si pravo govno! - U pravu si. Zaslužujem tvoje uvrede i bes. Ali promenio sam se. Nisam više onakav. Nikolo da se promeni? To mi je izgledalo nemoguće. - Ne zanima me. Ne želim ništa da imam ni sa onim starim ni sa ovim novim. - Okrutna si, Rebeka. Dozvoli da ti bar objasnim. Dželat koji žrtvi kaže da je okrutna. Da li je svet možda počeo da se okreće naopako? - Vidiš - nastavio je - u poslednje vreme sam mnogo toga shvatio. Između ostalog, shvatio sam da sam s tobom pogrešio. Nije trebalo da te pustim da odeš. Između nas je postojalo nešto posebno. - Pa, mislila sam da za tebe nisam dovoljno posebna. Nisam bila „ona koja se voli”. Zar me nisi zbog toga ostavio da bi bio sa mojom nazoviprijateljicom? - To je bila neoprostiva greška. Ti si bila prava za mene, a ne ona. Pogledala sam ga pažljivije. Imao je velike podočnjake i činilo se da je smršao. Kragna na košulji nije bila savršeno ispeglana i imao je bradu od nekoliko dana. Odjednom sam shvatila. Ana flertuje sa drugim, Nikolo dolazi da mi se izvini. Sve je bilo jasno. - Ostavila te je, zar ne? - upitala sam, ne mogavši da obuzdam podrugljivi osmeh. - Ne... ne baš... nije tako... - Prevarila te je i onda te je ostavila, reci istinu - počela sam slatko da se smejem. Ana se stvarno ponela kao savršena žena, nema šta! Svaka čast! - Da, ona me je... razišli smo se, to je tačno. Ali nismo bili jedno za drugo. Kada sam shvatio da nije savršena kao ti... - Prestani, Nikolo. Budi dostojanstven: Ostavila te je i sada si došao kod mene podvijena repa jer si ostao sam. Nije odgovorio. Pogodila sam tačno u metu. - Znaš šta ću da ti kažem? Ne znam šta bih radila sa čovekom kao što si ti. Čovekom koji je odabrao drugu. Drugu, potpuno pogrešnu. Koji je otišao za nečijim lepim nogama i plavom kosom. Jadan si. Zaustio je nešto da kaže, ali mu nisam ostavila vremena. - Da si mi se vratio pre nekoliko meseci, dočekala bih te raširenih ruku. Bila sam spremna čak i da se ponizim, samo da se vratiš. Kako sam bila glupa! Toliko sam plakala za tobom da sam mislila da mi suze nikada neće usahnuti. - Ja ne... - uzalud je pokušavao nešto da kaže. - Ali sada je drugačije. Nisam više ona mala krhka Koko kojoj si slomio srce. Ne znam više šta bih radila sa čovekom kao što si ti. Pokušao je da mi dodirne ruku, ali sam je izmakla. - Izlazi iz moje kuće - rekla sam, pokazujući mu vrata. - Praviš grešku, Rebeka — odgovorio je, pokazujući malo svoje uobičajene nadmenosti. Ako me sada pustiš da odem, možda se nikada više neću vratiti! - Moraću s tim da se pomirim. - Otvorila sam vrata i besno ga pogledala. - Razmisli, Rebeka.

150

- Dovoljno sam razmišljala. Veruj mi. Ne zanimaš me. Osim toga, zar ne znaš da žena u venčanici, ako je vidiš pre svadbe, donosi nesreću? - Sprdala sam se s njim. Poražen, oborio je glavu i izašao u hodnik. - Bili smo dobra ekipa... — šapnuo je. - Možda smo bili - odgovorila sam, gledajući ga u oči. -Ali ja sada igram sama. Zatvorila sam vrata i nekoliko trenutaka stajala nepomično da me prođe bes. Postupila sam ispravno. Ponosila sam se sobom. Osetila sam olakšanje, kao da mi je sa srca pao kamen koji je na njemu predugo stajao. Prišla sam flaši vina koju je Nikolo ostavio na stolu i nasula čašu, nazdravljajući svojoj slobodi, pogrešnim muškarcima i onim pravim koji će se pre ili kasnije pojaviti.

151

20. Prva i jedina

„Da bi neko bio nezamenjiv, treba da bude jedinstven.” Koko Šanel je bila u pravu. Bila sam umorna od toga da nisam dovoljna, da sam uvek na drugom mestu, da im se od mene više sviđaju himere. Sebi sam bila dobra. Bila sam jedinstvena i nisam više želela da se menjam, da se transformišem zbog nekog muškarca, da mu se prilagođavam. Čovek mog života mora da me prihvati ovakvu kakva jesam: i snažna i krhka, sigurna u sebe, ali žena kojoj treba pažnja, koja zna šta hoće, ali pre svega zna šta neće. Celoga života sam pokušavala da budem neko drugi, da udovoljim željama svakog ljubavnika. Ali onda sam shvatila da u meni nema ničeg pogrešnog, funkcionisala sam, sviđala sam se sebi. Meseci su prolazili i bila sam zadovoljna sobom, svojim poslom, prijateljima. Pronašla sam ravnotežu i bila spremna da se s mnogo volje i poleta suočim sa budućnošću. Milano je postao moja kuća, mada sam često mislila na Pariz. Kada bi me na kraju napornog dana uhvatila melanholija, zamišljala bih kako se šetam prostranim pariskim bulevarima, posmatram Senu dok mirno teče, uživam u laganom povetarcu na klupama Luksemburškog vrta. Tamo sam krenula od nule, od sebe. Možda se i Koko osećala tako novom i snažnom kada je stigla pod nebo Grada svetlosti sa nekoliko franaka u džepu i svojim šeširićima za prodaju. Kao i ona, posle svakog razočaranja u ljubav, bacila bih se na posao i postala još bolja. Zavolela sam venčanja koja organizujem. U svakom od njih postoji obećanje, želja da se s nekim podeli san, da se ostane zajedno u dobru i u zlu. Za nekoliko meseci provedenih u agenciji postala sam organizator koji sa najviše oduševljenja radi svoj posao i često sam bila dirnuta venčanjima kojima sam prisustvovala. Želela sam da se ponovo zaljubim, mada sam znala da moje srce još nije spremno. U jednom malom kutku tog mišića koji mi kuca u grudima još su bile Etjenove prodorne plave oči. Jednog popodneva ostala sam na poslu prekovremeno da bih rešila problem u vezi sa isporukom ogromne svadbene torte. Volela sam da radim sama u tišini, bolje sam se koncentrisala i bila delotvornija. Dok sam se pentrala da dohvatim policu s velikim registratorima, jedna od mojih šest niski bisera zakačila se za ekserčić. Pokušavajući da ih otkačim, povukla sam ogrlicu i za nekoliko sekundi gomila beličastih perli grunula je i rasula se po podu. Sišla sam s merdevina i kleknula da ih pokupim. Dok sam se saginjala ispod stola, spazila sam kako mi se primiču dve ruke. Bile su negovane i glatke, s dugim, vretenastim prstima. Te ruke nikada ne bih mogla da zaboravim.

152

Još na kolenima, polako sam se okrenula i ugledala ga na nekoliko santimetara od mene, sa prepoznatljivim mirisom i blagim pogledom. - Šta...? Ti si... ovde? - upitala sam ga glasom drhtavim od uzbuđenja. - Ovde sam. Zbog tebe. Moram s tobom da razgovaram, Koko - rekao mi je Etjen, uspravivši se i pruživši mi ruku. Ustala sam i pogledala ga. Bio je prelep. Nisam znala šta da kažem, želela sam da ponovo okusim njegove vrele usne, ali sam imala i želju da pobegnem. - Nisam znala da si u Milanu - rekla sam sklanjajući pogled da se ne bih odala. - Stigao sam malopre. Znao sam da ću te ovde naći. Paolo mi je rekao da ovih dana mnogo radiš. - Šta hoćeš? - Pokušala sam da okončam razgovor koji me je mnogo uznemirio. Bezbroj puta sam razmišljala o tome šta bi bilo kad bih ga ponovo videla, šta bih osetila. Sada sam saznala: nisam bila ljuta. Bila sam tužna, povređena, ali sam i dalje osećala nešto neodoljivo. - Stalno mislim na tebe, Koko, noć i dan - rekao mi je gledajući me u oči. - Otkad si otišla iz Pariza, dani su mi dugi kao večnost. Svako jutro koje prođe a da ne vidim tvoj osmeh, da te ne sretnem na hodnicima agencije, za mene nema nikakvog smisla. Nedostaje mi sve: tvoj osmeh, miris, šoljice od kafe ostavljene u neredu na radnom stolu. Čak i tvoji sakoi od tvida. Nasmejala sam se. - Bez tebe više ne nalazim zadovoljstvo ni u čemu, ni u vinu, ni u hrani, ni u zalascima sunca, niti u dugim putovanjima kolima. Ništa više nema tu draž. Čini mi se da ništa više nema smisla. Imala sam želju da ga zagrlim i priznam mu da se i ja tako osećam. I ja sam se budila sa grčem u stomaku pri pomisli da ne mogu da ga vidim. Ni ja nisam više osećala ukuse, nisam razlikovala mirise, nisam više mogla da se nasmejem a da ne pomislim na njegov osmeh. Želela sam da ga snažno privijem uza se i da se izgubim u njegovim poljupcima. Ali nisam to uradila. Prvo sam htela da znam istinu. - Jesi ostavio Žilijet? - upitala sam ga glasom punim nade. - Ja... Shvati, Koko, nije mi lako. Postoji mnogo toga što ti nisam rekao, o njoj, o nama... - Šta još treba da znam? Šta treba da shvatim? - To je komplikovano... Pismo koje si pročitala... Venčanje... Ne mogu to još da uradim. Jednostavno ne mogu. Gledala sam ga nekoliko trenutaka do srži razočarana i oči su mi se ispunile suzama. - Žao mi je, Etjene, to neće ići. Ako nisi spreman da odabereš mene, ako nisi spreman da ti budem jedina... - Čekaj! - prekinuo me je. - Daj mi još malo vremena. - Šta da čekam? O ljubavi se ne odlučuje, ljubav se živi. U ljubav se skače bez padobrana. U ljubavi se rizikuje, čak i kada znamo da možemo sve da izgubimo. Ti nemaš hrabrosti da rizikuješ. Uhvatio me je za ruku i pogledao pravo u oči.

153

- Daj mi bar malo nade - rekao je. Uhvatila sam ga za ruku, sklonila je i snažno stegla. Nasmešila sam mu se, ispreplela prste s njegovim, a onda ga pustila. Okrenula sam se da uzmem tašnu i jaknu i bez reči otišla. Drugi put. Sutradan uveče Klaudio je slavio rođendan i otišli smo svi zajedno na večeru. Rezervisao je sto u jednom veoma otmenom restoranu i zamolio nas je da budemo elegantne. U kolima, dok je Elena vozila, Ema me je upitala kako sam. - Juče se vratio Etjen. - Ah! Došao je da te vidi? Stvarno? I šta ti je rekao? -okrenula se ka meni. - Tražio mi je još vremena... - Nije još ostavio verenicu? - Elena se uključila u razgovor. - Svi su isti, kukavice i slabići. Ne zna šta gubi - rekla je Ema. Potapšala sam je po ramenu. - Hvala ti. Stvarno si veliki prijatelj. - Jesam. Samo kaži i odmah ću otići čak u Francusku da išutiram tog tvog plavušana. - Hvala ti, ali nema potrebe - odgovorila sam joj smejući se. - Iskreno rečeno, mislim da sam zaljubljena u njega. Shvatila sam to juče kad sam ga ostavila. Volim ga i ne znam šta da radim. - Ajoj! - rekla je Ema, gledajući put ispred sebe. - Nadajmo se onda da će da požuri. - Neće se vratiti, znam. - Ne gubi nadu - pokušala je da me ohrabri Ema. Opet ta prokleta nada. I ona je bila na izmaku. Na sredini stola stajao je beli cvetni aranžman s velikom svećom u sredini. Čekale smo nekoliko minuta da stignu naši prijatelji i za to vreme smo listale jelovnik. Želudac mi je bio stegnut, ali sam se trudila da ne pokvarim slavlje. Malo kasnije, stigli su Klaudio i Lukrecija. On je bio u crnom odelu, a ona u lepoj svilenoj svetloj haljini. - Prvi put te vidim tako elegantnog! - rekla sam Klaudiju i poljubila sam ga u obraz. - Ovo je posebna prilika - odgovorio je, namignuvši mi. Bacio je na brzinu pogled na vina. Hoćemo li da naručimo piće? Svi smo bili raspoloženi za dobru čašicu i prepustili smo njemu da odabere. - Kako napreduju radovi u novom stanu? - upitala je Lukrecija Elenu. Ona i Ema su se selile u veći stan, koji su kupile zajedno. - Ludimo zbog pločica u kupatilu, ali smo vrlo zadovoljne. - Konačno ćemo imati više mesta za svoje stvari — dodala je Ema. - A ti nećeš stalno uzurpirati moju stranu ormana svojom novom garderobom - odgovorila joj je u šali partnerica. - Zajednički život stvarno predstavlja težak poduhvat - rekao je Klaudio. - Da li znate da sam morao da stavim u kartonske kutije pola svojih DVD-ja da bih napravio mesta za Lukrecijinu kolekciju minijaturnih kuća? Ona se nasmejala i potapšala ga po ruci. - Žrtvovao si se za pravu stvar - odgovorila je smejući se.

154

- A da ne pričam o kupatilu, koje je zatrpano kozmetikom. Kada vi žene nađete vremena da se namažete svim onim kremama? - Tako ste slatki da čovek može da dobije šećernu bolest gledajući vas - našalila se Ema. Pomalo zbunjeni, oboje su se nasmejali. Došlo je vreme za desert. Klaudio je naručio da nam naprave mus sa malinama preliven belom čokoladom. - Verovatno je pun kalorija - rekla sam stavljajući u usta kašičicu tog vazdušastog krema - ali za ovakvu poslasticu vredi dobiti celulit. - Tako govori prava žena! - rekla je Ema, oblizujući se. - Ovo nije malina - uzviknula je Lukrecija, osetivši nešto tvrdo ispod kašičice. Izvadila je to prstima i odjednom pocrvenela. - Nije... nije valjda...? - Nije stigla da završi rečenicu. Klaudio joj je uzeo iz ruke mali predmet umazan musom i ubacio ga u čašu s vodom. Sedele smo nepomično i gledale kako se krem topi u tečnosti, a onda je Lukrecija gurnula ruku u čašu i izvadila prsten od belog zlata s malim optočenim brilijantom. - Ja... ja... - zamuckivala je. Onda je pogledala Klaudija i završila rečenicu: - Ne znam šta da kažem. Glas joj je podrhtavao od uzbuđenja. - Prepusti to meni - rekao je on, uhvativši je nežno za ruku. - Kad sam te upoznao, pomislio sam da više ništa ne može više da me iznenadi. Sjaj koji vidim u tvojim očima nisam pronašao ni kod jedne druge žene. Otkad si ušla u moj život, sve se promenilo. Zeleno je zelenije, crveno crvenije. Jutarnja kafa ima mirisnija, sunce toplije. Lukreciji se niz obraz skotrljala suzica i ona je spustila pogled. - Ne prođe dan a da ne zahvalim sudbini što mi te je dovela. I ne prođe veče a da ne poželim da se ujutru probudim pored tebe. Sve smo u iščekivanju zaustavile dah. - Sa tobom sam našao sve, sve što mi je nedostajalo, sve što mi treba. Znam da se ne poznajemo dugo, ali sam siguran da si ti žena s kojom želim da provedem ostatak života. Ustao je polako sa stolice i kleknuo ispred nje. - Lukrecija, učini me najsrećnijim čovekom na svetu. Hoćeš li da se udaš za mene? Ona je drhtala dok joj je on stavljao prsten. Uhvatila ga je za ruke i nasmešila se: - Hoću rekla je jecajući. - Naravno da hoću. Poljubili su se, a mi smo oduševljeno tapšale. Nikad ne bih rekla da Klaudio ume da bude tako romantičan. - Naravno - rekao je, pustivši svoju dragu - ti ćeš organizovati našu svadbu. - Divno - dodala je radosno Lukrecija. - Biće mi čast - rekla sam budućim mladencima. Konobari su doneli flašu šampanjca i nazdravili smo za njihovu sreću. Moj najbolji prijatelj se ženi. Kada ljubav dođe, treba je samo slediti. Stiglo je proleće. Zimska melanholija je iščezla, ostavljajući suncu zadatak da gradu podari novu svetlost i nove boje.

155

Imala sam želju da sama sebi ugađam. Kada nemaš nekoga zbog koga ćeš se osećati izuzetnim, moraš mnogo više sebe da voliš. Pošto se završio radni dan, donela sam svečanu odluku: moram sebi da kupim poklon. Vredan poklon. Ušla sam u metro i uputila se ka centru grada. Našavši se u gužvi, krenula sam brzim korakom ka onoj maloj, elegantnoj ulici koju sam nazvala Ulica „šanel”. Ispred izloga omiljene prodavnice setila sam se Etjena. Prošlo je prilično vremena i mnogo toga se dogodilo. Nasmešila sam se i ušla, spremna da bez ustezanja upotrebim kreditnu karticu. - Mogu li da vam pomognem? - upitala me je veoma ljubazna i premršava prodavačica. - Htela bih da probam cipele - odgovorila sam joj. Smestila me je u mali salon i počela da mi donosi sve što imaju. Provela sam više od sat vremena probajući te predivne cipele u potrazi za savršenim modelom. A onda sam ga ugledala - par sandala sa veoma visokom potpeticom, fine izrade, sa kaišićem oko gležnja, na kojem je stajao zaštitni znak u obliku ukrštenog slova C. Moje nove, savršene cipele „šanel”. Stvarno sam ih zaslužila. Posle brzog i bezbolnog provlačenja master kartice, podigla sam na kasi kesu sa dragocenim sadržajem i izašla na ulicu, gde me je dočekalo blago prolećno veče. U baštama restorana ljudi su ćaskali i pili. Jedan ulični umetnik pevao je ljubavnu pesmu. Uputila sam se kući peške. Moje novo ja, snažno, veselo, odlučno, nimalo nije bilo loše. Život je tako tekao, između posla, prijatelja, dugih mejlova za Elodi, čaša vina, cipela i oblačića „šanela 5”. Činilo se da je sve u savršenom skladu. Klaudio i Lukrecija su bili zaokupljeni pripremama za venčanje a ja sam dodavala svoje posebne sastojke. Ema i Elena su se preselile u nov stan i često me zovu na večeru, pripremaju ukusna jela i upoznaju me s novim prijateljima. Valentina je prestala da ratuje sa mnom i bacila se svom snagom na posao. Bila je mnogo mirnija i verovatno je prestala i da se drogira. S vremena na vreme bi opet pokušala da mi zakaže neki sastanak naslepo, ali bih ja uvek odbila, s osmehom na usnama. Često sam posećivala gospođu Leončini. Popile bismo čaj, a onda bi ona svirala na svom starom crnom klaviru. Nije samo ljubav važna. Ima još mnogo lepih stvari: smeh s prijateljima, sunčani dani, čaše vina, doručak sa kapučinom i kroasanem za punim šankom nekog kafea, srceparajući filmovi, nova duga niska bisera obavijena oko vrata. Jednog običnog jutra, dok sam se dopisivala sa svojim nestrpljivim nevestama, Paolo me je pozvao u svoju kancelariju. Sunce je bilo visoko i žestoko je sijalo kroz prozor. - Sedi, Rebeka. Smestila sam se na fotelju i čekala.

156

- Hteo bih da razgovaram s tobom o nečem važnom - napravio je pauzu, a onda je nastavio. - Kod nas si već gotovo godinu dana. Odlično si radila i veoma se ponosim tobom. Kako ti je u našoj agenciji? - Veoma dobro, Paolo. Posao mi se mnogo sviđa. Drago mi je. A kako ti je bilo u Parizu? Jel' ti se svidelo da radiš u kompaniji „Seven”? Pogledala sam ga neodlučno na trenutak, a onda sam se nakašljala i odgovorila: - Veoma. Nemoj pogrešno da me shvatiš, volim da radim kod tebe, ali Pariz je nešto drugo... - Shvatam — rekao mi je sa širokim osmehom. — I ja sam mnogo puta pomišljao kako bi bilo da zbrišem tamo. - Mogu li da znam zašto si me ovo pitao? - Bila sam radoznala. - Dakle, jutros sam imao telefonski poziv iz Francuske i dugo sam razgovarao. - Srce je počelo brže da mi kuca. - U njihovoj agenciji je upražnjeno jedno važno mesto i spomenuli su tebe. - Hm, molim? - srce mi je stalo. - Da, dugo sam razgovarao s Etjenom i on mi je rekao da je izabrao tebe, da je mesto tvoje ako ga želiš, i to odmah. - Šta ti je rekao? - noge su počele da mi klecaju i zastao mi je dah. Da li je moguće da je on...? - Da je mesto tvoje, već od sutra. - Ne, ono drugo što ti je rekao. - Ah, naravno! Rekao mi je da ti prenesem doslovce ovako: on je napravio izbor i odabrao je tebe! Nisam mogla da verujem! Soba je počela da mi se vrti. - Odabrao je mene... - rekla sam tiho, ne mogavši da nastavim. Baš u tom trenutku, kao da je znao, kurir je zakucao na vrata kancelarije. - Imam pošiljku za gospođicu Rebeku Bruni - rekao je, držeći u ruci ogroman buket crvenih ruža, između kojih su virile ogromne bele kamelije. Ostala sam da sedim sa tim divnim poklonom u ruci, a onda sam primetila ceduljicu, skrivenu među laticama. Izvadila sam je polako iz bele koverte. Nasmešila sam se. Ponovo je bila bez potpisa. Čitala sam je bezbroj puta iznova dok su mi suze tekle niz lice. Na tom laganom komadiću papira, nesigurnim rukopisom bile su napisane najlepše reči koje mi je neki muškarac ikada uputio. Te reči sam čekala celoga života, reči života: „Madmoazel Koko, da li si spremna da budeš moja jedina?”

Judith & Chia

157

Zahvalnost Hvala Mikeli, Sari, Klaudiju, Eleni, Valeriji, Danijeli, Đuliji, Aksiju, Mauriciju, Mafeu i Filipu. Oni znaju zašto. Hvala Frančeski Mančini. Hvala kofeinu. Hvala Koko Šanel.

158