PESMA O BESKRAJU Shvatih večeras vrlo jasno da most je moja duša koja dođe na Zemlju pre snova o životu koji je počela živeti da naša uloga u ovom svetu nije da gledamo kako prolaze godine koje ostavljaju trag na stranicama dnevnika koje potajno pišemo da bismo izbegli zaborav. U zaboravu smo došli da se setimo ko smo u zaboravu smo došli da se setimo onoga što bilo je jasno, da svet je naše igralište da naučimo dok ne bude kasno kako ljubav jedina može da pokrene stene koje nas dele od istina. Gde ste dragi prijatelji večeras kada krenusmo na put koji nema kraja, na put koji sobom nosi beskrajne iskre radosti ne zbog istine nego zbog svih nas koji smo se okupili da zajedno odsanjamo san o večnosti. Nije to istina, a čak i da jeste neka bude moja i neka večeras dok šaljemo ljubav osetimo kako naša srca kucaju kao jedno jer tako i jeste, svi smo mi jedno zauvek isto vredi jedan otkucaj srca i jedna milijarda godina sa stanovišta večnosti, nema razlike.
Shvatih večeras da nema ničega sem svetlosti u meni i da ako sam Ljubav ja sam sve, ako sam most ja sam večnost, ako sam ovde ja sam sa svakim od vas koji jeste svetlost i ljubav i most. Shvatih večeras da niko nije poseban, a da smo toliko jedinstveni, da niko nije ništa više od onoga što u ogledalu svoga oka vidi kao beskraj. Shvatih večeras da otvorili smo vrata večnosti i da svako ko prođe kroz njih prestaje da postoji kao ime i nastavlja da živi kao ljubav. Shvatih večeras da svet je ovaj mali za svu ljubav koju mu možemo dati, da svaka zgrada i svaka planina samo su kamenčići u vasioni postojanja. Shvatih ako je tako da mi nismo ništa drugo sem besmisao ako nismo Ljubav, jer ako je planina kamen, mi možemo biti samo zrno prašine u beskraju Univerzuma, ako smo Ljubav mi smo Večnost i Istina i Beskraj i Vasiona, jer istina je da u ovom svetu ne postoji ništa veće od nas ako smo Ljubav.