Školski list "Svitanja", broj 33, 2014.god by Školski list "Svitanja"

ЛИСТ УЧЕНИКА И НАСТАВНИКА ОСНОВНЕ ШКОЛЕ ‘’ДАШО ПАВИЧИЋ’’, ХЕРЦЕГ НОВИ БРОЈ 33 • ГОДИНА ИЗЛАЖЕЊА XXV • ШКОЛСКА 2013/2014. ГОД. • ЦИЈЕНА 1,5€ • ISSN 1800-511 X

Цртала: Мартина Војиновић, IX 6

‘’Гледајмо на живот као на дјечју иГру у којој ништа није озбиљно осим поштења.’’ кант

СВИТАЊА, април, 2014.

А К Т Е Н О г ЗА

Од времена Архимеда и других математичара, знамо за њу. Шкоти тврде да је једна у њиховом музеју, стара 450 година, најстарија на свијету. За математичаре је геометријско тијело, односно, дио простора оивичен сфером. За хемичаре и физичаре-атом или молекул, за астрономепланете или звијезде, а у спортовима у којима је главни реквизит - знамо да увијек креће са центра. Од крпењаче па данас до златне, завела је цијелу планету. Лудују за њом и млади и стари, нарочито мушки род. Мада се и велики број жена, у разним спортовима њој приклонио. Било да је гумена, кожна или златна, шарена или једнобојна, мека или тврда, од првих наших дана, добар нам је друг. Нови филм везан за причу о њој пуни биоскопске сале хиљадама људи. Једино она може на једном мјесту да окупи сто хиљада људи који кличу, навијају, свађају се, плачу... Споменик који треба да свијетли у Прагу, у част Николи Тесли и његовим достигнућима, имаће њену форму. Мислим да сте сви већ открили рјешење загонетке. Мартина Војиновић, IX 6

НЕКА ИГРА ПОЧНЕ рпена, крзнена, перјана, кожна, од мјехура (или, како Рајо каже, мјеира), гуме, каучука, слоноваче, бакелита, пластике, композитних материјала, сунђера; пумпана, пуна, лака, тешка, мала, велика... Настала је још у доба кинеске династије Хоу, прије више од 2200 година. Познавали су је Маје и Астеци, а Одисеју је помогла да се врати кући. Када се једног јутра онесвјешћен затекао на некој непознатој обали, њоме су се играле Наусикаја, ћерка феачког краља Алкиноја и њене другарице. И Хомер пјеваше: Лопту краљева кћерка за једном дворкињом баци; Ову промаши лопта, а у вир дубоки падне; Гласно девојке крикну, и дивни прене се Одисеј. Дакле, о ЛОПТИ је ријеч. И о њој говоре, пишу и цртају је наши ученици и наставници, и то баш у свим просторијама школе: у кабинету историје, географије, хемије, биологије, свих језика који се у школи изучавају, информатике, математике, ликовног, музичког, канцеларијама директора и психолога, у свим учионицама нижих разреда и у фискултурној сали - неизоставно. А како и не би кад је присутна свуда. Зато смо је и изабрали као мотив овог броја Свитања, а наравно и зато што је ово година Мундијала, када ће ‘’Бразука’’ својом магијом опчинити свијет. Била је веома инспиративна и опет је силна стваралачка енергија завладала школом и настали су радови које ћете наћи на нашим страницама. Надамо се да ћете, драги наши читаоци, уживати и у овом броју, који вам с љубављу дајемо на читање и гледање. Недјељка Стојановић Станојловић

Поздрав лопти Има једно ћоше мало, сасвим мало, завучено, а у њему лопта стара, сједи мало и одмара. Руке ширим и круг правим, лопту моју да поздравим! Лопта скаче сва од среће, врти се и окреће. Весела је као чигра иде са мном да се игра. Руке ширим и круг правим, лопту моју да поздравим! Сања Ђурић, IV 1

СВИТАЊА Лист ученика и наставника Основне школе ‘’Дашо Павичић’’ Херцег Нови Број 33 Година излажења XXV Херцег Нови, април 2014. године За издавача: Никола Стојановић, директор Школе Дизајн и техничко уређење: Новица Зечевић, Биро Конто Игало Цијена 1,5 €

Главни и одговорни уредник: Недјељка Стојановић Станојловић, педагог Уредник: Ивана Беговић, проф. математике Редакција - наставници: Бојана Мијовић, Дубравка Ангеловски Аметовић, Милијана Голубовић, Ђорђина Мрачевић Ученици - чланови редакције: Мартина Војиновић (IX 6), Кристина Аврамовић (IX 6), Василије Мићић (IX 6), Адријана Лепетић (VIII 6), Ивана Шундић (VII 1), Сара Калуђеровић (VII 1), Немања Ђурић (VII 3) Насловна страна: Мартина Војиновић (IX 6)

Штампа: Биро Конто Игало Тираж: 1200 Адреса и тел/факс: ЈУОШ ‘’Дашо Павичић’’, Херцег Нови, Пут партизанских мајки 12 +382 31 324 868 Менаџмент листа: Душанка Пешић, дипл. правник и Тања Кнежевић, дипл. економиста E-mail: redakcija31@gmail.com dirosdpavicic@t-com.me

СВИТАЊА, април, 2014.

истргнуто из извјештаја о ра

Од 1.227 ученика, колико је ова Школа имала на крају школске 2012/13. године, њих 1.227 је са успјехом завршило разред, прелазност је 99,83%, а средња оцјена на нивоу школе је 4,30. Одличних ученика је било 487, а врлодобрих 303. Са добрим успјехом прошло је 137 ученика, довољним 9 ученика, а два ученика су упућена да понове разред.

Школска 2012/13. година била је веома успјешна и резултати васпитно-образовног рада нас веома радују.

Диплому ‘’Луча’’ добило је девет ученика. То су: 1. 2. 3. 4. 5. 6. 7. 8. 9.

Јаредић Лука IX 1 Марковић Ева IX 1 Церовић Јелица IX 1 Вучуровић Милица IX 2 Кокотовић Инес IX 2 Накићеновић Катарина IX 2 Чепрнић Анастасија IX 2 Кисјелица Растко IX 4 Секуловић Дајана IX 4

На ликовном конкурсу за лого ЦКБ банке наши ученици Мила Бера (V 2) и Андреј Симанић (V 2) добили су као награду седмодневно зимовање на Веруши, у јануару 2013. године.

Што се тиче владања ученика, можемо истаћи да је само један ученик имао добро и један незадовољавајуће владање, а сви остали примјерно.

На Државном такмичењу учествовало је 12 ученика, а на Олимпијади знања 9 ученика. Државном такмичењу претходила су школска такмичења из 7 предмета, која су одржана у децембру мјесецу. То су била такмичења из математике (VI разред), физике, хемије, биологије (IX разред), енглеског, италијанског и њемачког језика. Најбољи пласман на Државном такмичењу остварили су: Бранка Стијовић и Лука Ћорсовић, који су освојили 4. мјесто из њемачког језика. Њихов ментор је била Татјана Крстајић, проф. њемачког језика.

На ликовном конкурсу ЈУК Херцег Фест-а поводом 44. Празника мимозе „Наша мила Боко“ (тема: Тврђаве) наши ученици су освојили укупно 7 награда: два прва мјеста – Лепетић Адријана (VII 6) и Антуновић Јелена (VIII 5); три друга мјеста – Павловић Валентина (VII 3), Клисура Анђела (V 2) и Финжгар Ана Мариа (VI 3) и два трећа мјеста – Јањић Александра (VIII 2) и Самарџић Дуња (VIII 1). Ментор награђених ученика од VI до VIII разреда била је Дубравка Аметовић, професор ликовне културе, а ученице V 2 разреда Марина Перовић, професор разредне наставе.

На ликовном конкурсу НВО Еко центар Делфин из Котора и Нови хоризонти из Улциња, уз подршку Министарства вањских послова и европских интеграција ЦГ, „ЕУ Значи ДА“, Лепетић Адријана (VII 6) је добила другу награду (ментор Дубравка Аметовић).

ду школске 2012 / 2013. године

Ученици наше Школе учествовали су на конкурсу Млади екорепортери који шесту годину заредом организује НВО „ЕКОМ“. На конкурс је стигло преко 260 радова ученика средњих и основних школа који су се такмичили у разним категоријама: Еко - чланак, еко - фотографија, видео рад... Наши ученици су освојили пет награда: Таталовић Тијана (VIII 6), фотографија „Огледало“, Војиновић Мартина (VIII 6), фото - прича „Негодујем опомињем“, Марић Анђела (VIII 4) и Таталовић Тијана (VIII 6) фото-прича „Љепоте Дурмитора, Лучић Анђела (VIII 4) и Павловић Анђела (VIII 6) фото-прича „Наш уредан град“. Овај рад и рад Мартине Војиновић преведени су и послати на Међународни конкурс Младих екорепортера у Копенхаген. Њихов ментор је била Милица Ковачевић, професор биологије.

Највећи успјех у овој школској години на конкурсима постигао је наш ученик Урош Огњеновић VIII 4. Он је на VII Међународном фестивалу дјечје поезије „Дјечје царство Микрофин 2013“ у Бања Луци, освојио друго мјесто. Претходно је његова пјесма ушла у најужи избор од 50 пјесама (од преко 2000 пријављених) и штампана је у зборнику радова. Његов ментор је Здравка Аћимовић, професор матерњег језика.

На VII Дјечијем међународном карневалу (у јуну 2013. године) учествовало је 13 група из наше Школе.

У току школске 2012/13. године пет група наших ученика од VI до IX разреда, присуствовало је радионицама у Дому здравља на тему ‘’Превенција болести зависности и његовање здравих стилова живота’’, у организацији Савјетовалишта за младе, којим координира Прим. др. Милена Пророчић. Радионице су водили: педијатар, клинички психолог и пулмолог.

На Малим ликовним сусретима, у организацији Средње ликовне школе „Петар Лубарда“ на Цетињу, Анђела Мила Кочовић (V 1) је освојила прву награду (категорија ученика од IV до VI разреда). Њен ментор је била Сузана Банковић, професор разредне наставе.

Лопте нацртали ученици V 3

На општинском такмичењу у пружању прве помоћи, наша Школа је наступила са двије екипе и освојили су III мјесто у категорији подмлатка. Иначе, Подмладак Црвеног крста успјешно годинама у Школи воде Милица Ковачевић и Благо Радановић.

Ученици наше Школе учествовали су на конкурсу „Симбол града кроз флору и фауну“ у организацији Матице црногорске. На конкурс је стигло око 300 радова ученика основних и средњих школа, који су се такмичили у различитим категоријама. У категорији power point презентација, ученице Кесе Евгенија, VII6 и Шуковић Николина (VII 6), освојиле су прву награду. У категорији - рад са природним материјалом ученица Васиљевић Јана (VII 3) освојила је такође прву награду. У категорији – ликовни рад, ученица Вујадиновић Ксенија (VII 6) освојила је трећу награду, у категорији – пано плакат, ученица Шпирто Вукосава (VII 1) освојила је прву награду, док су у истој категорији ученице Лепетић Адријана (VII 6) и Станковић Ања (VII 6) освојиле другу награду. Њихов ментор је била Милица Ковачевић, професор биологије. Што се тиче ученика нижих разреда на истом конкурсу истичемо прво мјесто ученика Коњевић Ивана (V 3) у категорији ликовних радова. Његов ментор је била Марина Перовић, професор разредне наставе.

СВИТАЊА, април, 2014.

ЗАЈЕДНИЧКИМ СНАГАМА ДО УСПЈЕХА Разговор водиле: Ивана Шундић и Сара Калуђеровић, VII 1

икола Стојановић је директор наше школе од 2009. године. Замолили смо га да за овај број Свитања одговори на неколико наших питања. Ево шта нам је испричао. Молимо Вас да искрено одговорите да ли је тешко бити директор наше школе и шта Вам представља задовољство у раду, а шта потешкоће? Да, у јулу 2009. године постављен сам за директора ове школе. Дошао сам из много мање, зеленичке школе у којој сам провео 35 година и гдје сам све људе познавао у душу. Није било лако доћи у овако велику школу. У почетку је било тешко, али то се дешава сваком када дође у нову средину. Према свима сам се односио уљудно и с уважавањем. Такав је, иначе, мој животни стил. Настојао сам да све оно што је било добро у колективу прије мога доласка сачувам и да уз добар тимски рад наставим да градим репутацију ове школе, која је увијек била за углед. Задовољство је бити на челу вриједних и способних људи, који чине већину кадра ове школе, а ја настојим да их повезујем и да им будем на услузи за стварање добрих резултата. Потешкоће свакако представља недостатак простора, времешност објекта и школског инвентара, али заједничим снагама успијевамо да све препреке и проблеме превазиђемо и да успјешно идемо даље. Истакните нам најзначајније резултате и реализоване пројекте, као и оне који су у плану, а све у циљу побољшања услова живота и рада у школи. Први проблем са којим сам се суочио када сам дошао на чело школе била је настава физичког васпитања, јер фискултурна сала није радила двије године. Уз помоћ Министарства просвјете, Општине Херцег-Нови, а ове године и фирме Azmont Investment

сала је доведена у функцију, на опште задовољство ученика и наставника. У издвојеном одјељењу ове школе у Игалу, које је смјештено у просторијама бившег дјечијег одјељења Института „Др Симо Милошевић“, имали смо двије просторије и четири одјељења; сада имамо пет просторија и седам одјељења. Разумијевањем руководства Института, на чему им овај пут јавно захваљујем, ангажовањем и донаторским радом родитеља, као и нашим улагањем средстава добили смо услове за рад прикладније него у Матичној школи. Такође смо све вријеме налазили средства за свакодневне неопходне интервенције у школи, за набавку потребних учила и стручна усавршавања наставника. Изузетно ми је драго да су родитељи прихватили да заједничким снагама треба да побољшамо услове живота и рада дјеце у школи, па се и њима захваљујем на добронамјерном дјеловању и помоћи у превазилажењу текућих проблема. Ипак, највеће улагање је дошло ове године од фирме Azmont Investment, којој дугујем посебну захвалност. Они су, као што рекох, уложили средства у реновирање сале за физичко, а реновирали су и опремили и рачунарски центар ( двије рачунарске учионице ), поставили нове столове и 33 рачунара марке „Lenovo“. Радови у фискултурној сали нису још завршени. Како нам је обећано, предстоји кречење свлачионица и уређење мокрог чвора, чиме би се потпуно реновирао фискултурни блок. У току је рјешавање великог проблема саобраћаја око школе. Недавно је општински орган расписао тендер за бетонирање заобилазнице и радови су у току. И на крају оно што нас посебно весели је да смо ушли у програм Министарстава економије кроз „Пројекат енергетске ефикасности“. То значи да ће се кредитом „KFW банке“ финансирати реконструкција школе у циљу побољшања очувања енергије. Другим ријечима, тим средствима ће се обавити замјена дотрајалих прозора PVC столаријом, урадити вањска фасада и кровна изолација према стандардима и реконструисати систем за загријавање и расвјету. Тиме ће школа бити заодјенута у ново рухо и изгледати као некад-права љепотица, а ја мирне душе могу ићи у пензију. С обзиром да је мотив овог броја лопта, замолили бисмо Вас да нам кажете да ли се сјећате своје прве лопте и да са нама

подијелите неку занимљиву причу на ту тему. - Да, сјећам се те прве лопте. Као дјечачић, живио сам на селу код Колашина, имао сам доста простора за игру, али нисам имао чиме да се играм. Понеког сам видио како се игра лоптом, а ја сам маштао о томе како би било добро да и ја имам лопту. Једном приликом ишао сам у град са оцем, због здравствених проблема. Док сам чекао да стигнем на ред код доктора, отац је био одсутан и вратио се носећи у рукама малу, за мене тада много велику, црвену лопту. Одједном, као да је сунце зрачило из ње и чинило ми се да и ја могу да полетим као она. Када смо се вратили кући, једва сам чекао да се с њом поиграм. Али, сутрадан, неко ме је послао

Синиша Милојевић, VI 3

да нешто урадим са друге стране ријеке Дрцке. Понио сам лопту са собом, јер се нисам одвајао од ње. Прелазећи преко бетонског моста, хтио сам да видим како одскаче. Свом снагом сам њоме ударио о бетонски мост, а она је одскочила увис и пала у ријеку. Нисам ни размишљао, одмах сам потрчао низ ријеку и покушао да је дохватим. Умјесто тога, брзак ме је оборио, лопта је отишла низ ријеку, а ја сам, чупајући се за неке гране, једва изишао напоље. Био сам много тужан због тога што ми је лопта нестала, а дружили смо се само један дан. Моја велика радост је за час престала и једва сам се послије утјешио, не зато што сам био мокар и што сам могао изгубити главу, већ због тога што ми је лопту однијела ријека. И сад се сјећам радости када сам је први пут узео у руке. Који је ваш животни мото и коју бисте поруку упутили ученицима у виду пословице или поуке? Треба у животу имати разумијевања за све, гледати позитивно на живот и настојати да будете од помоћи, не само себи него и другима. Плакат у позадини урадила: Илинка Јевтовић, VII 3

ИЗДВАЈАМО ВИЈЕСТИ ИЗ ШКОЛСКЕ 2013/14. ГОДИНЕ

ржавно такмичење одржано је 1. и 2. марта 2014. године у Подгорици. Нашу школу представљало је 6 ученика и 3 наставника. Најбоље резултате постигли су Лука Ћорсовић, IX 4 прво мјесто и Бранка Стијовић, IX 6 - четврто мјесто из њемачког језика. Њихов ментор је Татјана Крстајић, проф. њемачког језика. Ања Тичић, IX 4 је из енглеског језика заузела 10 мјесто. Ментор је Биљана Мандић, проф. енглеског језика. Сања Ђукић, IX 4 је из хемије такође заузела 11 мјесто и њен ментор је Елизабета Ступар, проф. хемије.

ве школске године 8 наших одјељења је ишло у Подгорицу на „Демократске радионице“ (VIII 1; VII 4; свих пет одјељења V разреда и ученици III и IV разреда из Суторине). Сви су обрадили тему: „Демократија и парламент“, а своја стечена знања и утиске су преточили у новине, које је свако од учесника понио са собом и одушевљено изразио жељу за поновним доласком на нове радионице.

Предсједник Скупштине Црне Горе Ранко Кривокапић, са нашим бившим учеником, сада његовим савјетником Марином Радојевићем и нашом ученицом Иваном Марић, VII 4 на додјели диплома за учешће на „Демократским радионицама“.

Испред Дјечијег дома у Бијелој

ах, као изборни предмет, изучава се први пут ове школске године и у нашој школи. Шах је прије 8 година уведен у изборну насатаву, а изучава се и факултативно. У 2012. години око 1100 ученика у Црној Гори је изабрало овај занимљиви предмет. У многим државама Европе шах је обавезан предмет, а научно је утврђено да изузетно повољно утиче на развој објективног мишљења и логике, побољшава концентрацију, меморију, комбинаторику, креативност, солидарност и дружељубље. С обзиром на доказане вриједности које има за развој младих људи, вјерујемо да ће убудуће шах бити још популарнији и код наших ученика.

овој школској години изведено је низ хуманитарних и волонтерских акција; 9. и 10. новембра 2013. године 25 ученика VIII разреда - волонтера Црвеног крста учествовало је у акцији ,,Ваше мало некоме пуно“. Том приликом прикупљала се помоћ у основним животним намирницама у продавницама ВОЛИ, РОДА и МАКСИ. Од 25.11. до 9.12.2013. године сви ученици школе учествовали су у прикупљању одјеће и обуће за припаднике РАЕ популације. Акција је спроведена у сарадњи са НВО „Млади роми Херцег Новог“. У сарадњи са Црвеним крстом наши ученици I, II, III, IV i VIII разреда крајем децембра 2013. године спровели су прикупљање слаткиша и играчака за новогодишње пакетиће за дјецу са Косова. Била је то акција под називом „Слатки караван“. На Дан отворених врата Дјечијег дома у Бијелој већ трећи пут наши ученици, наставници и представници Савјета родитеља су носили новогодишње пакете, које су прикупљали ученици од VI до IX разреда под слоганом „Слаткиш за осмијех“. Координатор свих ових акција у школи је била Милица Ковачевић, проф. биологије.

рограм „Превенција пушења“ који спроводи Центар за превенцију Дома здравља, а чији је координатор прим. др Милена Пророчић, од септембра до сада је прошло 8 група наших ученика од VI до IX разреда (укупно 107 ученика). Програм ће се наставити до краја школске године, а надамо се и даље.

рипремајући последње странице Свитања за штампу, наши вјерни читаоци су нам у редакцију донијели часопис „Маслина“, који издаје „Слободна Далмација“ Сплит, и веома смо се пријатно изненадили кад смо у рубрици: Трибина читатеља пронашли писмо из Загреба, под називом „О повијести црногорских старих млинова“. Писмо је послао Гојко Милутиновић, пензионер, иначе рођен у Боки Которској у Бјелским Крушевицама. Господин Милутиновић је у нашим „Свитањима“ број 32, која су, ето, стигла и до Загреба, прочитао текст о млину на Бјелским Крушевицама и осјетио је потребу да се након тога огласи у овом часопису. Изражавајући задовољство „Свитањима“ и темом и сам је дао неколико добрих информација о дјеловима млина и начину прераде, као и пар идеја о чувању традиције каменог млина на Бјелским Крушевицама, најстаријег у Боки. Уколико желите више информација, потражите часопис „Маслина“, број 55/ож ујак, 2014.

СЈЕЋАЊЕ МЕ ЛАКОМ ТУГОМ ОВИ...

НЕЗАБОРАВНО ЉЕТО

КРПЕЊАЧА

Зо ј

аЈ

ан ко ви

ћ, I

Одувијек је лопта била омиљена играчка сваког дјетета. Док ми данас имамо фудбалске, одбојкашке, кошаркашке, некада су дјеца правила лопте. Чарапе су пунили разним крпама и оне су се звале крпењаче. Мој дјед се први пут сусрео са крпењачом када је имао четири године, када је са својим оцем отишао код кума Васа. Играо је фудбала са његовим враголастим сином Ђуром. Некадашњи фудбал је био много тежи од данашњег, јер крпењача није могла да одскаче. Кум Васо је примијетио како се дјед радовао крпењачи, тако кад је дјед кренуо кући, Ђуро му је поклонио крпењачу. Када је, напокон, стигао кући, није могао да заспи од узбуђења, па је устао и играо се са крпењачом на тараци. Одједном, крпењача је пала ван авлије. Дјед се толико растужио да није могао чекати јутро, одмах је отрчао по крпењачу. Када ју је узео, ушушкао се у кревет и безбрижно заспао. Данашња дјеца не знају да цијене своје играчке и много мање их чувају, јер су лако доступне. Некадашње крпењаче су замијенили телефони, компјутери, лаптопови које дјеца брзо изгустирају. Љубица Кандић, VII 1

УСПОМЕНА НА ЛОПТУ Кад смо били мали, много смо се играли. Лопта нам је била драга, важнија од сваког блага. Сада су је компјутери замијенили, и ми смо се за игру улијенили. Лопту, игру и све што дјецу веже, замијениле су друштвене мреже. Остала је само лијепа успомена, на лопту и та времена. Ивана Марић, VII 4

Лопта, она најобичнија, била је једaн од разлога због којих смо знали по цијели дан да будемо напољу и играмо се. Играчка је, уз коју смо расли и уз коју ћемо расти. Љето је. Добила сам на поклон велику црвену лопту. Вољела сам да је носим са собом у парк. Тог се љета моја лопта баш прославила. Сви моји другари једва су чекали да дођем и донесем је. Да је знала да прича, моја најдража играчка из дјетињства, испричала би бројне несташлуке које смо чиниле заједно. То је било једно незаборавно љето. Пењала бих се на, тада мени високе крошње дрвета, покушавајући да је дохватим и снесем на земљу. Она ме је лијечила од дугих дана када сам била усамљена. Помогла ми је да освојим симпатије једног непознатог дјечачког чуперка. Биле смо неодољиви тандем, моја лопта и ја. Од када смо освојиле тај мали чуперак, отворила сам јој срце и причала моје тајне. Само она је знала тако добро да чува тајну. Све је остајало између нас до новог сусрета и нове игре. И сад је на тавану негдје једна црвена лопта и нестрпљиво чека да јој причам своје тајне као некад. Иако на први поглед изгледа сасвим обично, лопта је много више од тога. Она покреће енергију у нама, преко ње се стичу пријатељства, а људе који су вјешти са њом претвара у идоле и звијезде. То нас подстиче да је више волимо. Христина Бечановић, VII 1

СЈЕЋАЊА Кад смо мали, сваки поклон нам је драг и свака играчка нам много значи. Прве играчке највише памтимо и остају нам урезане у сјећању. Кад сам научио прве кораке и савладао вјештину ходања, добио сам прву лопту. То је била мала лопта, плаве боје, направљена од меке гуме, тако да сам је лако шутирао. Много сам је волио Јана Васиљевић, VIII 3 и држао сам је у углу моје собе. Омиљени цртани ми је био Попај, па сам његову слику залијепио на лопту. Родитељи су ме често сликали са том, мени драгом, играчком. Данас радо гледам стари породични албум у којем су те слике. Иако сам одрастао, и сада волим све игре које се играју лоптом. Ђорђе Чворовић, IV 2 Рано дјетињство остави у нама најљепше трагове који касније постану успомене и ми их препричавамо. Сјећање на плаву лопту мени враћа омиљене тренутке из раног дјетињства и чини их непролазним. Mилан Mарић, vi 4

УСПОМЕНА Увијек сам био окружен играчкама и ви никада нисам тражио да же не К во ми се купују нове, јер ме Јо је мој дјед често пријатно изненађивао и уводио у свијет игре. Он је знао шта ми треба дати од играчака и који је за то најбољи моменат. Сјећам се било је прољеће. Дјед у старом капуту са широким осмјехом на I ћ,

лицу и скривених руку иза леђа стајао је на вратима. У својим дрхтавим рукама држао је поклон и тражио од мене да погодим шта је. Дуго сам нагађао. Мој доброћудни и хитри дјед ухвати ме за руку, потрча и у трку баци лопту да трчим за њом. Од узбуђења стадох. Права фудбалска, црно-бијела кожна лопта котрљала се испред мојих ногу. Мојој срећи није било краја. Претрчали смо ливаде и утабали доста траве под ногама, давајући голове. Убрзо се окупише и дјеца из насеља. Настаде граја и поче права утакмица. Лоптом су сви били одушевљени. Грабили су

се ко ће први до ње доћи и дати гол. Од тада, ни једна утакмица није почињала без мене. Захваљујући својој првој лопти, дадоше ми и титулу капитена само да би се утакмице играле са њом. Та лопта ме касније одвела и на прве тренинге фудбала. Како је дјед проникао у моју душу и купио ми баш оно што желим никада нећу одгонетнути. Њега данас нема, а моја прва лопта остала је као успомена на њега и прве кораке на фудбалском терену. Антоније Кандић, VI 3

Могу бити на њој туфне, или велика пруга, али мени је најбоља она, Лига шампиона двије хиљаде друга. Кад се са њом играм, мени се одагна туга, а још боље, ако са мном имам и друга. Било да је плава, жута или црна,

M ili ca

ja k, V

битно је да нема трна, јер ће се пробушити, а моја срећа срушити.

Наше лопте

Али није битно, идем у продавницу и купићу нову. Душан Чепрнић, VII 1

КРИВАЦ БЕЗ КРИВИЦЕ Посматрам дјевојчице како трче са једног краја терена на други. Крупна жуто-плава лопта лети кроз ваздух. Одбојкашка сала одзвања од јаких удараца и уморног стењања. У једном тренутку лопта налијеће на мене. Трзам се као из сна. ,,Удари је! Брзо! “, вичу дјевојчице из тима. Моје руке се неспретно подижу, али умјесто да ударе, промашују лопту. Судија дува у пиштаљку да означи крај игре. Изгубили смо за поен. Да нисам промашила, можда бисмо и побиједиле. „Баш ти хвала“, добацују ми заједљиво. Осјећам се као да ме је неко ударио у стомак. „Дала си све од себе. Осим тога, ово је била пријатељска утакмица. Ништа пресудно“, каже тренер. Иако је ово изговорио уз осмијех, видим разочарање у његовим очима. Терен се испразнио и остала сам сама насред велике површине. У углу је мирно стајала жуто–плава лопта. Прилазим јој као да је нешто опасно и непознато. Сједам на клупицу и пребацујем лопту из руке у руку. Осјећам бијес према њој, као да је она крива што смо изгубили. Знам да је чудно имати било какве емоције према стварима, али ваљда се то дешава људима. Увијек морају да траже кривца за своје грешке. Очи ми се пуне сузама. Вичем у себи: “Глупа лопто! Ти си крива! За све си ти крива! Због тебе сам замрзила одбојку!“ Желим да је шутнем да одлети далеко од мене. Ипак остајем мирна. Испуштам тежак уздах. Бијес је на сву срећу краткотрајно осјећање. Почиње да ишчезава из мене попут неког непријатног бола. Свијетла се гасе, једно по једно. Треба кренути кући. Бацам још један поглед према лопти и чини ми се као да се осмјехује. Одлазим са њом испод руке. Знам да, исто као што се Земља окреће око Сунца, окреће се и срећа. Можда сљедећи пут буде боље. Ива Вукотић, IX 3

ba v lab ed uš ran ić, a IV 3

заборавићу ову,

Наша прва лопта била је жута, Ал’ једног дана је отишла код комшије преко пута. Наша друга лопта је била бијело-црна Пукла је због једног обичног трна. Наша трећа лопта је била розе И била је жива све док је нису изгризле козе. Четврта нам лопта бјеше плава, Ал’ и њу негдје поједе трава. Ал’ набавићемо ми опет лопте мање ил’ веће, Биће и оне дио наше заједничке среће!

па нема симетралу угла.

Од много играчака које имам, лопта ми је најдража. Једна је посебна, јер је на њој потписан предсједник Еуролиге. Она је браон боје, негдје свјетлија, негдје тамнија. Права је кошаркашка. Мама и тата су ми је купили у Требињу, у радњи која је опремљена спортском опремом. Од када сам је добио, не одвајам се од ње. Истог дана отишао сам на кошаркашки терен ,,Карача’’. Ту је било много мојих другова. Сви су се дивили мојој лопти и хтјели да играју са њом. Дошао je и Ненад који са мном тренира кошарку. Играли смо три сата, а мами сам рекао да ћу доћи за сат. Када се нисам појавио на вријеме, мама је дошла на терен да ме тражи. Видјевши како се сви лијепо играмо, престала је да се љути. Кошарка је мој живот, лопта је мој сан. Сваког дана, послије школе, једва чекам када ће почети тренинг. Са лоптом сам научио пуно ствари, одиграо доста утакмица, обишао много лијепих градова и упознао и стекао нове пријатеље. Мој животни сан је да лопта увијек буде крај мене и да играм у најјачој лиги на свијету, у Америчкој лиги. Владимир Павловић, IV 1

Лопта је округла,

ЖИВОТНИ САН

or ić, I

ЛОПТА

Vu kć

Sp Teo ai do ć, ra IV 3

ВЕЧЕ СЛАЗИ И МИРИШЕ ЛИПА

Ђорђије Мишељић и Глигор Новаковић, IX 6

САЗНАЊЕ Кад сам добила моју прву лопту, била сам баш мала. Бака ми је купила за други рођендан. Лопта је била бијеле боје са љубичастим цвјетовима. Баш је била велика. Ставила сам је у своју собу на полицу за лопте. Одлучила сам да је не износим напоље, да је чувам. Сваког дана сам све више жељела да се играм са њом, али нисамбојала сам се да је не изгубим. Тако је она стајала на полици, усамљена, заборављена... Када је био мој шести рођендан, сјетила сам се да имам лопту коју никад нисам користила. Ушла сам у собу да је узмем, али ње није било. Почела сам да плачем и да зовем тату. Објаснила сам му да нисам нашла лопту. Тата ми је рекао да је мама бацила јер се временом издувала. У том тренутку угледах на полици скоро исту такву лопту. Одмах сам позвала своју најбољу другарицу Ању да се играмо лоптом. Играла сам се свакодневно, више је нисам чувала. Схватила сам да кад нешто купимо то треба и да користимо. Нађа Поповић, IV 1

LOPTA U A СВИТАЊА, април, 2014.

S A D A Š N J O S T Zgrada, Kina

Fuji tv zgrada, Tokyo, Japan

Spomenik, Sjeverna Koreja

Betaray - Stakleni sferni sunčani kolektor, Njemačka

Etisalat zgrade, Abu Dabi, UAE

Atomium, Belgija

Sfera u sferi - Bronzana skulptura, Vatikan

Izložba, Audi sfere, Kopenhagen, Danska

Naučni centar Science World, Vankuver, Kanada

Knoxville hotel,USA

Sheraton hotel, Kina

Travelers coffee, Rusija

Zgrada, Tokyo, Japan

Zgrada, Osaka, Japan

Spomenik Nebeska sfera, Švajcarska

Globe Arena, Stockholm, Švedska (najveća sferna zgrada na svijetu)

Core Pacific City Mall, tržni centar, Tajvan

Spaceship Earth, spomenik modernoj arhitekturi, Walt Disney Resort, Florida

Kuća - Golf loptica, Arizona, USA

Parc de la Vilette, Paris, Francuska

RHITEKTURI Biosphere, simbol Expo 67, Kanada

Skulptura One Degree, Singapur

Enterijer Deutsche banke, Njemačka

Oriental Pearl TV kula, Kina

Spomenik Nicolao Copernikusu, Poljska

Projekat Kuća mudrosti - univerzitet, Dubai, UAE

Projekat Hotel Full Moon,Baku, Azerbejdžan

Projekat Mentougou eco valley, Kina

Projekat Sportski kompleks, Kina

Projekat EQUIP

Projekat Hotel Sfera, UAE

projekat Pokretna kuca u obliku sfere

Projekat Technosphere, Dubai

Bibliosphere-biblioteka i poslovna zgrada, Njemačka

Projekat kancelarije, Seattle, Amazon

Projekat Sfera napravljena od recikliranih CD i DVD diskova, Kina

Stranice pripremila: Ivana Begović, prof. matematike

BUDUĆNOST

IZ KABINETA ISTORIJE

I LOPTA IMA SVOJU ISTORIJU Bila jednom jedna lopta. Nije imala nikoga svog na svetu. Nije imala čak ni prijatelje. Zato je krenula u svet da nađe bar jednog prijatelja. Kotrljala se, kotrljala i dokotrljala do jedne nabujale reke koja je žurila da pronađe svoju izgubljenu ćerku, reku ponornicu. Lopta ju je zamolila da postanu prijatelji. Reka je pristala i predložila da putuju zajedno. Lopta se spustila u vodu i na talasima reke nastavila put. Idući tako, prolazili su pored jedne kuće ispred koje je stajao čudan dvoglavi pas. Lopta je zamolila psa da postanu prijatelji. Pas je odmah pristao jer on, takav kakav je, takođe nije imao ni jednog prijatelja. Kako pas nije smeo da se udaljava od kuće, lopta se oprostila od reke, poželevši joj srećan put i uspešnu potragu. Pridružila se psu. Ali, pas, na žalost, nije imao mnogo vremena za razgovor, morao je budno da pazi na kuću. Zato je loptu poslao u kuću, rekavši joj da će tamo naći nekoga ko će joj se mnogo obradovati. I zaista, u kući je živeo jedan usamljen dečak koji je bio presrećan kada je ugledao loptu. Dečak i lopta postali su nerazdvojni prijatelji.

rvi podaci vezani za materijalne dokaze o nastanaku i razvoju igara loptom datiraju iz najranijih perioda ljudske civilizacije, mada ne postoje originalni istorijski zapisi o ovoj igri, tako da se saznanja o njoj baziraju na arheološkim i indirektnim dokazima. Prvi pisani spomenici, koji potvrduju postojanje lopte, vezani su za istoriju kineskog carstva i dinastiju Hou, koja je vladala do 255. godine pre nove ere. U vreme vladavine te dinastije spominje se igra loptom pod nazivom Cun-kih (Tsun-kih), što u slobodnom prevodu znači ‘’gurati nogom kuglu’’. Pretpostavlja se da je lopta bila jajastog oblika i da je bila punjena krznom životinje. Sledeći zapis o ovoj igri datira između 32. i 6. godine pre naše ere, kada je car Šeng Ti dozvolio narodu da, u slobodno vreme igra ovu igru... Iz Kine, u 7. veku, ova igra je prenešena u Japan. Istorijski podaci potvrđuju da su je u Japanu igrali carski vojnici i to obavezno, na glavnim nacionalnim svet-

СВИТАЊА, април, 2014.

kovinama pred carem, vlastelom i ostalom carskom svitom. Prve tragove igre loptom u Evropi nalazimo u Grčkoj i Rimu, takođe u 7. veku. Igre loptom u Grčkoj su se zvale episkiros i epikonis, a u Rimu harpastum. Bile su to neke kombinacije fudbala i rukometa. Od današnjih sportova najbliži im je američki fudbal. Ovu igru, kao veoma grubo nadmetanje rimskih legionara, pominje u svojim zapisima i rimski filozof i Neronov učitelj, Seneka. Rimski legionari igre loptom su prenosili u tadašnje rimske kolonije Galiju, Hispaniju i Britaniju, gde su se vekovima održavale i doživele brojne transformacije. Jedna od takvih je u srednjem veku veoma popularna igra jue de paume u Francuskoj. Italijanski humanist Antonio Scaino da Salo u svojoj knjizi Trattato del gioco della palla (1555.) opisuje da su postojale dve vrste igara, i to: bacanje lopte preko mreže i teranje lopte. Za bacanje preko mreže između dva partnera upotrebljavala se ili velika šuplja lopta, koja se udarala zatvorenom šakom ili mala napunjena lopta, koja se udarala otvorenom šakom ili reketom, pa se ova igra dovodi u vezu sa tenisom, čiji je naziv, još u XV veku bio poznat u Engleskoj. Zapravo tenis i stoni tenis imaju zajedničko poreklo. Tenis je bila igra privilegovanog plemstva. Mnogi srednjovekovni pisani podaci govore o igrama sa loptom između XIII i XVI veka. Zajedničko svim ovim podacima je da su se ove igre, u to vreme u Evropi, igrale na narodnim svetkovinama, u vreme poklada i drugih crkvenih praznika. Zanimljiv podatak je da je engleski kralj Edvard III zabranio narodu ovu igru 1349. To isto, samo dvadeset godina kasnije, učinio je i Karlo V u Francuskoj. Oba vladara su svoje odluke obrazložili tvrdnjom da je ova igra toliko okupirala narod da ga odvraća od korisnih stvari. U XIV i XV veku, u Italiji, u Firenci, igrala se neka vrsta fudbala koja se zvala “Firentinski kalćo”. Da je to originalan i dragocen podatak za istoriju fudbala, uverava i činjenica da se u zemlji višestrukog prvaka sveta, fudbal i danas naziva Calcio (Kalćo). Srednjoamerička igra loptom (Maja - Pok-Ta-Pok, Navatl - Tlachtli, Španski - juego de pelota) bila je igra i ritual za

srednjoameričke narode u vreme pre dolaska Evropljana, jer je ona imala značajnu ulogu u njihovoj religiji. Svaki put kada bi Maje ili Asteci odigrali igru loptom, to je bilo kao da oživljavaju jednu od epizoda njihove mitologije. Asteci su je smatrali igrom plemstva. Nekad su se kladili oko ishoda. Igrališta za ovu igru su pronađena na lokacijama od Arizone na severu, Kube i Porto Rika na istoku, do Nikaragve na jugu. Muškarci, žene i deca igrali su igru loptom radi zabave, ali ona je imala važno ritualno značenje u posebnim prilikama. Ponekad je igra loptom bila praćena ritualnim žrtvovanjem igrača tima koji je poražen. To je naročito karakteristično za period pozne civilizacije Maja. Neki reljefi Maja prikazuju ratnike gradova poraženih u ratu kao gubitnike u igri loptom, koji su potom žrtvovani. Igra je igrana loptom načinjenom od gume. Guma je izrađivana mešanjem lateksa dobijenim od kaučukovog drveta i soka biljke ladolež. Lopta je bila teška oko 4 do 5 kilograma, tipično je imala prečnik od oko 30 santimetara, i bila je veoma elastična. Igra je bila veoma agresivna. Teška lopta i fizički kontakt su bili čest uzrok povreda. Postoje dokazi da je nekad ljudska lobanja oblagana gumom služila kao lopta. Cilj je bio da se gumena lopta prebaci u protivnički deo igrališta. Većina igrališta bila je u obliku latiničnog slova I, ograničenog kosim ili vertikalnim zidovima. Veličina igrališta je bila veoma raznolika. Najveće očuvano igralište (u Čičen Ici) ima dimenzije 185 sa 68 metara.

Igralište u Čičen Ici.

Kasnije, cilj je bio da se lopta ubaci kroz jedan od dva „gola“, što su bili vertikalni drveni ili kameni prstenovi postavljeni na zidu iznad igrališta, na visini i do šest metara. Igrači su mogli da udaraju loptu kukovima, butinama, nadlakticama, ali nisu

smeli da je šutiraju ili udaraju šakom. U nekim varijantama takmičari su loptu udarali palicama ili rukavicama. Na sebi su nosili zaštitni oklop od pamuka i jelenske kože. Ponekad su igrači bili okićeni perjem, bojili su lica i nosili ukrasne kape, što svedoči o ritualnom značaju igre.

„Gol“ u Čičen Ici. Korišćen u periodu 400 - 1300. god.

Istorija igara sa loptom u Crnoj Gori

rvi podaci o igrama sa loptom nalaze se u zbirci Vuka Vrčevića pod nazivom ‘’Srpske narodne igre koje se zabave radi po sastancima igraju’’, objavljenoj 1868. godine. Naziv igre bio je topuz-topa, kuc-kui, i izvodila se na otvorenom prostoru “između momčadi” sa loptom od krpa... Autor dvadesetak godina kasnije objavljuje drugu zbirku pod istim nazivom i u njoj igru pod nazivom boj topa (lopte), zabeleženu u Boki i Crnoj Gori. “Za ovu igru hoće se široka i ravna poljana, a najzgodnija je pokošena livada. Momci najprije načine top, kojega oni vješto od krpa učine, i dobro omotaju jakim koncem, tako veliku i oblu, od prilike koliko djetinja glava. Društvo se podijeli na dvoje, i stoje jedni sprama drugijeh okolo 50 koraklja (koraka). Družina, koja drži top u rukama, dadu ga jednome iz reda, a ovi ga okrenu put protivne strane igrača, zvekne ga šakom što bolje može, te top pođe u vis, pa na one protivne igrače. Ovi s protivne strane svaki drži spravnu (spremnu) šaku i svi gledaju gdje će top panuti, i jedan koji se najbliže desi, kad top hoće da pane, udari ga i odbaci na protivne igrače, a oni opet isto tako protiv njih. Ekipa koja nije spretna da dočeka i vrati top (loptu), već on padne na ledinu (zemlju) gubi megdan’’. Možda se u nekim elementima ove igre naziru osnovni principi odbojkaške igre. Veoma je zanimljivo da je daleke 1906. godine na Cetinju postojao golf klub i igralište. Da je kojim slučajem danas aktivno i jedno igralište u Crnoj Gori i da se igra Montenegrin golf open championship bila bi to zaista zavidna tradicija od 108 godina.

Pokrovitelj cetinjskog golf kluba bila je knjeginja Milica, supruga prestolonaslednika Danila. Igralište se nalazilo u tzv. Novoj Varoši, u delu grada gde se danas nalazi bivše Italijansko poslanstvo, odnosno Nacionalna biblioteka Crne Gore. Taj deo grada bio je nenaseljen i sasvim pogodan za ovaj sport. O izgledu igrališta i njegovoj veličini nemamo podataka. Danas taj prostor ne izgleda ni približno onom iz 1906.godine. Ali, očito je da je podsećao na dotad sva poznata igrališta širom Evrope. I tako je lopta polako osvajala svet. Dečak sa početka priče davno više nije jedini drugar s loptom. Na ovaj ili onaj način danas se s njom druže milijarde ljudi na planeti. Dragoslava Seferović, prof. istorije

IZ KABINETA GEOGRAFIJE

Dunja Samardžić, IX 1

Jovana Grubač, IX 5

Ana Marija Andrić, IX 5

zemlja kao lopta

Iliana Bakmaz, IX 5

deja, misao, na kraju znanje da je Zemlja okrugla potiče još od starih Grka. Grčki matematičar, astronom i osnivač geografije ERATOSTEN, uspio je da, zadivljujuće precizno odredi obim zemlje. Rimski istoričar PLINIJE kao dokaz da je Zemlja okrugla, navodi brod koji kada se udaljava na pučini očigledno “potone” u more. Iako prvi sačuvani globus potiče iz 1492. godine, nijedan ozbiljniji naučnik prije toga nije smatrao zemlju ravnom pločom i nije bilo puno pristalica takvog “pogleda” na Zemlju. Danas, kao i nekada, možemo da kažemo da Zemlja ima oblik lopte. Ali Zemlja nije savršena lopta. Ona se okreće i zbog toga se javlja centrifugalna sila, koja pravi ispupčenja. Ta sila je usmjerena od središta ka spolja. Pošto zemlja rotira, najveća sila je na ekvatoru, pa izgleda kao košarkaška lopta kada neko sjedne na nju. Zbog neravnina na svojoj površini, Zemlja nije savršen elipsoid, već ima oblik zatala-

sanog elipsoida, koji se naziva GEOID. Naša planeta ima svoju nauku, a nauka o zemlji zove se geologija. Po nekim pretpostavkama u davnoj geološkoj prošlosti postojao je jedinstveni kontinent - PANGEA, i jedan okeanski prostor PANTALOSA. Danas naravno svijet izgleda drugačije: • STAROST ZEMLJE: oko 4,6 milijarde godina • TEŽINA: približno 5,976 x 1021 tona • OBIM: oko polova 40 008 km , oko ekvatora 40 091 km • POVRŠINA: kopno - 148 326 000 km2 voda - 361 740 000 km2 • NAJDUBLJA TAČKA OKEANA: 10 924 m • SREDNJA TEMPERATURA ZEMLJE: 220 c Zemlja takođe ima magnetno polje koje je zajedno sa atmosferom štiti od radijacije. I za kraj treba li napomenuti da svako od nas nije samo građanin svoje zemlje, nego i građanin jedinstvene lopte u vasioni. Pisao i crtao Nemanja Đurić, VII 3

Anja Kustudić, VII 3

Stanka Mišeljić VII 3

Kristina Vlaović, VII 3

14 Pozadinu uradili: Marko Danilović, Luka Mišević, Đorđe Dursun VII 1

ТРГОВИ МОГА ГРАДА ТРГ - ДУША СВАКОГ ГРАДА Трг, центар... душа сваког града. Ту као да све почиње и све се завршава. Сваки град има свој трг. То је мјесто гдје је неко нeкада одлучио да оснује град. Почињало се са једном кулом, опасаном зидинама, обично негдје на брежуљку, која би уједно била и осматрачница, а касније би се град по могућности ширио даље. У давна времена када није било радија и телевизије, обично би се људи окупљали на трговима да чују разне новости. Све што је битно у граду, почињало би и завршавало се баш ту, на главном градском тргу. Тако је и данас. Често, када шетам са другарицама, пођем и до трга. Дивим се нашој Сахат кули и оном сату који непогријешиво већ вијековима броји сате и минуте. Сваки камен уклесан у зидине куле и сваки степеник прича је за себе. Невјероватно је колико је кише пало по њему, колико га је сунце пекло, колико је војске промарширало и колико свакодневно људи прође, а он је добио само неку мало тамнију нијансу и можда по неку бору која свједочи о његовој дуговјечности и постојаности. Мој трг посебно је лијеп у предвечерје, када се упале свјетиљке и обасјају га са свих страна. Разни излози из радњица и оближњих кафића као да процвјетају. Када је лијепо вријеме, баште кафића су препуне људи. Волим овај трг, али људи причају да је ранији био љепши. Било је више радњица и кафаница. Искрено да вам кажем, баш ме нервирају ове банке. На нашем малом тргу чак четири. Што је много, много је, па бих овом приликом апеловала, ако неко буде читао ово, да уради нешто по том питању. Могле би, на примјер, да се измјесте негдје иза ћошка или негдје на спрату, јер ипак је љепше видјети шарене излоге и дјецу која трчкарају између столова, него људе који обично намргођени и смркнути излазе из тих банака јер, као по обичају, новца увијек фали. Прије десетак дана, баш на тргу, било је отварање Празника мимозе. Уживала сам у музици, а посебно у амбијенту. Сваки онај камен, свака цигла на крову и стара шкура на прозору, даје неки посебан тон свему што се приређује. За неколико дана долази и Сергеј Ћетковић, баш на Дан заљубљених. Иако тренутно нисам заљубљена, бићу тамо и знам да ће ми бити лијепо као и свима онима који дођу у наш град. Ријечима је тешко описати сву ту љепоту трга, посебно када се одржавају неке манифестације. Наизглед, спој неспојивог. Средњевјековна Сахат кула окупана свјетлошћу модерних рефлектора који је запљускују са свих страна, као да се претвара у величанствену краљицу. Лијеп је осјећај бар на тренутак бити у њеном краљевству. Ако не вјерујете мени, дођите да се увјерите. Јована Лучић, VIII 5 (III мјесто на литерарном конкурсу Херцег феста, на тему, ‘’Тргови некад и сад’’)

Јелена Антуновић, IX 5 (похвала на ликовном конкурсу Херцег феста, ‘’Тргови некад и сад’’)

СВЈЕДОЦИ ПРОХУЈАЛОГ И МОДЕРНОГ ВРЕМЕНА Градски тргови су кроз историју често били попришта најтрагичнијих, најузбудљивијих, али и најсрећнијих догађаја у животима многих народа. У прошлости су се на трговима углавном налазиле пијаце, које су одувијек била омиљена мјеста за окупљање и дружење. Херцег-Нови је још од оснивања био препознатљив по Тргу од соли, главној станици за продају поменуте прехрамбене намирнице. И дан-данас у богатој и разноврсној архитектури нашег града посебно мјесто заузимају тргови. Причају историју најмлађег црногорског обалског града, освајаног од стране разних народа који су за собом остављали трагове своје силе и моћи. Највећи главни градски трг носи име народног хероја Николе Ђурковића.Када би древно камење причати могло, испричало би нам повијест о крвавом колу и погибији овог јунака по ком је трг добио име. Некада је био пијаца, с обје стране оивичена високим стаблима мурава, између којих су били пижули за сједање. У хладовини разгранатих крошњи чуо се жамор, не само мјештана, већ и Конављана и брђана који би у пазарне дане долазили у Нови. Мурве су касније посјечене, камене клупе сломљене и склоњене, а трг поплочан и уређен, па је данас окружен банкама, кафићима и бутицима. Када се са главног градског трга крене скалама испод Сахат-куле, пред нама се отвара најљепши новски трг, у народу познат као Белависта (диван поглед). Он у ствари носи име Херцегa Стјепанa, по једном од владара Херцег-Новог, Стјепана Вукчића Косаче. Овај трг красе прелијепа, палмама окружена, православна црква Светог Архангела Михаила, мермерна спомен чесма, као и биста Алексе Шантића. Велики пјесник из угла сјетно гледа на пјацету Тврткова града, као да жали “за златнијем добом што се вратит неће (…) и цјелива бршљан – цигли вијенац свео, на развали краља што се тужан сплео”. Уколико са Белависте продужимо Улицом Марка Цара, изаћи ћемо на још један бисер Херцег Новог, Трг Мића Павловића. Он поносно носи име великог родољуба из нашег града, добровољца у Првом свјетском рату. Ту доминира католичка црква Светог Јеронима. Иако се љепотом не може мјерити са ова три трга у самом срцу старог града, не треба заобићи ни Трг маршала Тита, као ни чињеницу да је Херцег Нови међу ријетким градовима који је задржао име ове значајне личности из, не тако далеке, прошлости. Свака тврђава, улица и скала овога града, свједоци су минулих вјекова, а његови тргови представљају спој историје и културе, традиције и духовности, прохујалог и модерног времена.

Давид Симанић, VIII 1

Софија Љубишић, VIII 3 (похвала на ликовном конкурсу Херцег феста, ‘Тргови некад и сад’)

Одговор птице са звоника

При самој помисли на Херцег-Нови, сваки рођени Новљанин, или пак само туриста, сјетиће се непрегледних стјеновитих обала које запљускује море, поплочаног старог града са хиљадама степеница и скривених улица за које нисте ни знали да постоје. У Херцег - Новом постоји мноштво тргова, мањих и већих, ширих и ужих,познатих или скривених. Сваки има своју причу и говори сам за себе, па тако и мени најдражи, Трг Мића Павловића. Трг Мића Павловића смјештен је у самом срцу Херцег-Новог. При сваком проласку поред њега, застанем мало и осврнем се око себе не би ли видјела дјечију игру или чула смијех раздраганих људи. Мада, сем ужурбаних пролазника који избезумљено гледају на сат и журе, бринући се да не закасне на посао, не сретнем никога. Не зачудим се када ми одговори само птица са звоника катедрале Светог Јеронима. Мир који допире са самог трга је потпуно невјероватан. То мјесто одише спокојем и топлином. Са руба платоа види се читава новска ривијера. Посматрати са тог мјеста је исто што и имати Херцег-Нови на длану. Ослушните мало око себе, чујте крике тргова за спас од заборава. Допустили смо мноштву љепота овог града да изблиједе, зато нека од сад буде другачије.

Анђела Спаић, VIII 4

LOPTA U HEMIJI PRIČA O ATOMU

očetak ove priče seže u daleku prošlost, u vrijeme rađanja drevne civilizacije. Prije više od dva i po milenijuma, na obalama Jonskog mora, u staroj Heladi, počela je da se razvija atomistička misao. Raspet između sićušnog i beskrajnog, čovjek je počeo da se pita iz čega su sve stvari na svijetu sačinjene. I tada, kada je čovjekova misao bila jedina “alatka” koja je mogla da mu pomogne u traganju za odgovorom na ovo pitanje, Lukrecije, Leukip i Demokrit dolaze do zaključka da to moraju biti sićušne čestice - atomi (“atom” na grčkom znači nedjeljiv). Predstave o atomima u to vrijeme, a i mnogo kasnije, bile su veoma maglovite. Smatralo se da su to izuzetno male, okrugle čestice, koje su nedjeljive i nepromjenljive. U stvari, prava naučna priča o atomima počinje s razvojem moderne hemije, s Daltonom i Avogadrom, početkom 19. vijeka. Pronalaskom zakona o sjedinjavanju hemijskih elemenata u jedinjenja, umovanje o atomima dobilo je neoborivu eksperimentalnu potvrdu. Nauka je priznala postojanje atoma Međutim, krajem 19. vijeka Anri Bekerel 1896. godine otkriva prirodnu radioaktivnost, čime se ruši slika o postojanosti atoma. Ubrzo zatim, januara 1897. godine, kao grom iz vedra neba dolazi nagovještaj da se materija sastoji iz čestica još manjih od atoma (Dž.Dž.Tomson). Kasnije, iste godine, zvanično je potvrđeno postojanje takvih čestica -“elektrona”. Time je pobijena predstava o atomima kao o osnovnim “opekama” svekolike materije. Definitivno je utvrđeno da su atomi složene građevine, da su oni sastavljeni iz pozitivnih i negativnih čestica I, razumije se, odmah se postavilo pitanje - kako su ove čestice raspoređene u atomima, za koje se i dalje vjerovalo da predstavljaju homogena sferična tijela. Slijedeći korak učinjen je 1914. godine, kada je Ernest Raderford otkrio atomsko jezgro. Na osnovu ovog Raderfordovog otkrića Nils Bor je dao model prema kome se atomi sastoje iz pozitivno naelektrisanog jezgra i negativno naelektrisanih elektrona koji kruže oko jezgra - kao što planete kruže oko Sunca. Tako je nova slika atoma zamijenila staru. Pokazalo se da je atom djeljiv i da postoje neke od njega još sićušnije tvorevine Prirode. Poslije ovih otkrića, koja su se zbila u nepunih dvadeset godina, slijedi niz

СВИТАЊА, април, 2014. uzbudljivih događaja na atomskoj pozornici. Iz godine u godinu otkrivaju se sve neobičnije i zagonetnije čestice, čiji je život, uglavnom, veoma kratak. Tako ih se brzo nakupilo i više od 100! Pri tom je zaista bilo teško reći koje su od njih elementarne, a koje nisu. Ali, dvije od tih čestica, pored elektrona - prvijenca moderne atomistike, zaslužuju najveću pažnju u našoj priči. To su “proton” (jezgro lakog vodonikovog atoma) i “neutron” (neutralna čestica, mase približno jednake protonovoj masi). Osim lakog vodonika, atomi svih ostalih hemijskih elemenata koje srećemo u Prirodi, pored protona i elektrona, sadrže i neutrone. Dok je proton otkriven u 19. vijeku, njegov pratilac u atomskim jezgrima - neutron pronađen je tek 1932. godine (Dž. Cedvik). Upitaćete se: A koje

ISTORIJSKI RAZVOJ TEORIJE O ATOMU Demokrit, posmatrajući zrnca pijeska prvi je pretpostavio da se cijeli svemir sastoji od sićušnih čestica koje su nevidljive, nedjeljive, neuništive i vječne. Te čestice je nazvao atomima

Više od dvije hiljade godina poslije Demokrita svoje pretpostavke o atomu John Dalton utemeljuje na rezultatima eksperimenata. Dalton smatra da se svaki element sastoji od vlastite vrste atoma, te da svako jedinjenje ima vlastitu vrstu „složenih atoma”

Slika 1.3. Thomsonov prikaz atoma

su ostale čestice, do broja 100 i više? To su čestice neobičnih imena i još čudnijih svojstava: neutrini, mioni, pioni, kaoni itd. Sve se one grupišu u određene porodice u kojima, razmještene po svojim svojstvima, zauzimaju položaje kao da ih je neki maštoviti umjetnik rasporedio - grade neobične geometrijske slike u kojima se javljaju simetrija i sklad. U prvi mah, neke od ovih čestica smatrane su elementarnim, ali su novija istraživanja pokazala da su naše predstave o njima bile pogrešne kao i razmišljanja starih Grka o atomima. Danas znamo da se većina ovih, nazovi elementarnih čestica, sastoji iz još sićušnijih dijelića materije - iz “kvarkova”. A da pored ovih postoje još i lake čestice - leptoni. Tu već počinje nova priča o strukturi materije. Da li će ona ikada biti završena ili ne zavisi od toga da li se materija može dijeliti u beskraj, ili se na nekom njenom nivou stiže do neke vrste “atoma”, posljednjih, nedjeljivih čestica, čije su postojanje naslutili veliki mislioci stare Helade.

Slika 1.4. Rutherfordov model atoma

Joseph John Thomson prvi je dokazao da je atom djeljiv, da se sastoji od manjih dijelova. On je 1897.godine otkrio elektron. Zamišljao je atom kao pozitivno naelektrisanu kuglu unutar koje se kreće mnoštvo elektrona. Lord Ernest Rutherford 1910. godine dokazuje da je pozitivno naelektrisanje atoma koncentrisano u vrlo malom prostoru u središtu atoma, koji je nazvao jezgro atoma. Jezgro atoma čini najveći dio mase atoma, oko njega kruže elektroni. 1913. godine Niels Bohr opisuje elektrone kako kruže oko jezgra atoma samo po određenim putanjama, kao planete oko Sunca.

Slika 1.5. Borov model atoma

Sa razvojem nauke o atomu postalo je jasno da atom ima mnogo složeniju strukturu i da se ona može prikazati samo matematičkim prikazom. Tako prikaSlika 1.6. Kvantno-mehanički model zivanje atoma uveli su tridesetih godina dvadesetog vijeka njemački fizičar Werner Karl Heisenberg, austrijski fizičar Ervin Šredinger i britanski fizičar Paul Dirac. Oni su dokazali da atomi nemaju strogo određen oblik i da se elektroni ne kreću po strogo određenim putanjama. Stranicu pripremile: Grubač Jovana, IX 5 i Stupar Elizabeta, prof.hemije

А Д Р И ЈА Н И Н И ТРАГОВИ

ученица VIII 6, дријана Лепетић, читавој школи наставља да ствара по несвакидашњим и да задивљује ог посвећеношћу прав даром и невиђеном младог умјетника. Свитања издвајамо За страницу ових богатог опуса. само дио њеног, већ

aznovrsnost živog svijeta na našoj planeti je ogromna. Biolozi pretpostavljaju da danas na Zemlji živi između 3 i 10 miliona različitih vrsta organizama. Pri tome je do sada opisano svega oko 1,5 milion vrsta, među kojima posebno mjesto zauzimaju i organizmi loptastog oblika. Iz mnoštva izdvajamo samo neke. Bakterije su najstariji oblici živih bića koji su se pojavili prije oko 3,8 milijardi godina. Najveći broj vrsta bakterija su jednoćelijski organizmi koji mogu biti okruglog (koke), štapićastog (bacili) ili spiralnog oblika(spirili). Koke su bakterije okruglog oblika koje žive pojedinačno ili u kolonijama gradeći lance ili grozdove. Streptokoke grade lančane strukture, dok stafilokoke obrazuju kolonije nalik na grozdove. Streptokoke uzrokuju različite infekcije respiratornog, krvnog sistema, sistema organa za varenje, dok stafilokoke izazivaju kožne infekci je, infekcije kostiju, krvi...

Volvoks pripada praživotinjama i tijelo se sastoji od 250 do 20 000 međusobno povezanih jedinki koje su uronjene u želatinoznu masu, gradeći koloniju koja izgleda kao šuplja zelena lopta, veličine prečnika oko 2 mm.

Najveće ptičije jaje je nojevo jaje, koje je 24 puta veće od kokošijeg i teško je oko 1.900 grama. Noj liježe jaja svaka 2-3 dana.

GMIZAVCI Većina gmizavaca je oviparna(polažu jaja), mada je znatan broj i viviparnih (rađaju žive mladunce). Ženke polažu manji broj jaja nego ribe i vodozemci, što je u vezi sa kleidoičkim jajetom koje štiti embrion, pa je smrtnost mladih daleko manja. Jaja su krupna i bogata žumancetom. Zakopavaju ih u pijesak, zemlju ili organski kompost, gdje dolazi do raspadanja organskih materija, pa se oslobođena toplota koristi za inkubaciju jaja. Jaja zarivena u pijesak ili zemlju grije sunčeva svjetlost. KORNJAČE Ženka nogama i repom iskopava jamu u pijesku, polaže 10-100 jaja i zakopava ih. Jaja kornjače imaju narandžasto žumance i zeleno bjelance. Poslije nekoliko nedjelja ili mjeseci jaja sazrijevaju, kornjače probijaju ljusku, izlaze iz zemlje i počinju da lutaju u potrazi za vodom. Veliki broj novorođenčadi na tom putu postane žrtva predatora. KROKODILI Ženka polaže 20-100 jaja u pješčanu ili zemljanu rupu koju je prvobitno sama iskopala, ili u gnijezdo koje je napravila od grančica, lišća i ostalih prirodnih materijala. Ako jaja sazrijevaju pri temperaturi od oko 30 celzijusovih stepeni iz tih jaja će se razviti ženke,a ako je temperatura u gnijezdu 34 stepena celzijusova, iz jaja će se razviti isključivo mužjaci. Na taj način obezbjeđuje jajima potrebnu temperaturu. Najveća jaja od svih krokodila polaže lažni gavijal ili tomistoma. GUŠTERI Ženka polaže 6-16 jaja u iskopanu jamu i pokriva ih. Jaja guštera imaju žilavu, kožnu, elastičnu ljusku s malo kalcijuma, veliko žumance i rijetko bjelance. Poslije 1-2 mjeseca izlegu se juvenilni gušteri prepušteni sami sebi.

LOPTA UСВИТАЊА, BIOLOGIJI април, 2014. Danas među 0.5 miliona opisanih biljnih vrsta,veliki broj biljaka posjeduje plodove okruglog oblika. Glog-lat. Crataequs oxyacantha L.-ima okrugao plod tamno-crvene boje koji je jako bogat organskim kiselinama, steroidima, karotinima, vitaminom C... Upotrebljava se za liječenje hipertenzije; bolesti kardiovaskularnog i respiratornog sistema, a tinktura napravljena od plodova ove biljke se koristi za liječenje bubrežnog kamenca i gihta. Lubenica-lat. Citrullus lanatus –plod je okruglog oblika i veoma je bogat vodom ( 92%), vitaminom A, B1, B2, C; Ca; Fe; Mg; K i P i koristi se za liječenje oboljenja bubrega. Paradajiz-lat. Solanum lycopersicum L. -plodovi su u početku zeleni, a sazrijevanjem poprimaju tamno-crvenu boju. Ljekovita svojstva paradajiza nalaze se u plodovima koji su bogati vitaminom C, B1,E; karotinom; Fe; Ca i Mn. Upotrebljavaju se za liječenje srčanih, bubrežnih i reumatskih oboljenja. Kokosova palma-lat. Cococ nucifera - poslije sedam godina biljka rađa prvi plod, a izmedju 15 i 50 godine života donese od 60 do 80 plodova (oraha). Kokosov orah se koristi za liječenje karcinoma, virusnih infekcija, kožnih bolesti, bolesti respiratornog sistema. Naranča- lat. Citrus aurauntum- plodovi su okruglog oblika sa žućkastom i crvenom korom koji su veoma bogati vitaminom C (52%), B, E, provitaminom A; antioksidansima, flavonoidima, kalcijumom, magnezijumom, kalijumom i fosforom. Snižavaju nivo holesterola u krvi, stimulišu rad crijeva, spriječavaju stvaranje krvnih ugrušaka; smanjuju rizik od pojave karcinoma usne duplje, grla, glasnih žica, moždanog i srčanog udara i štite organizam od respiratornih infekcija. Stablo pomorandže u prosjeku daje plodove čak do stote godine starosti biljke, a u toku jedne godine može dati prinos i do 1000 plodova. Na našem području zastupljene su dvije vrste ovog citrusnog voća i to: Citrus sinensis - slatka naranča i Citrus aurantum - kisela naranča. Maginja - lat. Arbutus uredo-plodovi su okrugli, debljine oko 2 cm. Sasvim zreli plodovi su žarko crvene boje, poluzreli narandžaste, a nezreli zelene boje. Crveni plodovi su ukusni i bogati su velikom količinom vitamina C, a kada su mekani sadrže i izvjesnu količinu alkohola. Maginje privlače svojom bojom i sočnošću, ali u njihovom konzumiranju treba biti oprezan. Veća količina pojedenih svježih plodova izaziva vrtoglavicu, mučninu i može prouzrokovati blagu opijenost. Od plodova maginje pravi se alkoholno piće poznato kao maginjača koja se najviše konzumira na poluostrvu Luštica, jednom od lokaliteta gdje je ova biljka rasprostranjena. Plodovi se koriste i u proizvodnji vina, likera i kozmetičkoj industriji za pravljenje krema za njegu lica.

SISARI Trematodi su grupa od samo tri vrste sisara koji još legu mlade u jajima: dvije vrste bodljikavog praseta, kratkonosno i dugonosno (takođe poznate kao bodljikavi mravojedi), i kljunar koji čudno izgleda. Trematodi polažu dva ili tri veoma sitna okrugla jaja koja imaju mnogo mekšu ljusku od jaja ptica ili mnogih gmizavaca. Njihovi mladunci ostaju u jajima samo nekoliko dana prije nego što se izlegu, a zatim nastavljaju razvoj tako što ih majka hrani.

Pripremili: Ksenija Kukalj,VIII 2, Adrijana Lepetić, VIII 6, Ksenija Vujadinović, VIII 6, Bogdan Malavrazić, VIII 6 i Milica Kovačević, prof. biologije

ИГРА ТАЛАСА БАРБА ШПИРО Стоји на обали мршав, омален старац и мирним погледом прати игру таласа. Повремено његова сиједа глава упире поглед у небо. Изледа да је и сам заборавио своје право име. На Шкверу, међу рибарима и таласима, био је и остао - барба Шпиро. Ко још мари за име које добије? Важно је оно име по којем нас препознају. Баш тако размишља и живи наш Шпиро. Небо и море, бескрајни и плави у својој слободи. То је његов свијет. Више се не сјећа када и како је све почело. Море и он су једно, из њега црпи своју снагу. Некада му се чини да је дио бајке, нађен у чамцу негдје на пучини. Воли свој сиромашни рибарски живот, другачији не жели, нити за њега зна. Чак и када му бурно море не показује гостољубивост, крпећи своју стару вјерну барку, у мислима и даље рибари. Често пјевуши, вадећи чак и празну мрежу из мора. Кратко би се потчињавао том дивном, дубоком плаветнилу. Док би ситну, а неријетко чак и крупну рибу враћао у воду, увијек би замишљао жељу. Чудно, то му је представљало дјечију радост. Жеља му се увијек испуњавала - да се врати ту; рибар, барка, море и мрежа, заједно до краја. Вучетић Теодора, IX 6

Стари рибар Од глувог доба ноћи, па све до касног послијеподнева стари рибар Марко је на мору. Цијелог свог живота бави се риболовом . Како и не би кад је мрежу бацао и његов прадјед. О мору и његовим ћудима учио га је дјед. У Марковим очима боје мора, виде се многе године, године животног искуства. Лице му је пуно бора и посуто је ситним малим пјегама. Руке смежуране, пуне ожиљака, али још увијек снажне за извлачење рибе из мрежа. Нема породицу.Његов једини прави пријатељ је стара барка која памти све, и најбоље и најнеобичније улове. Каже да је извлачење рибе тежак посао. Али што је извлачење теже, рибар му се више радује. Сарделе и скуше које пливају ближе површини воде лакше су завршавале у његовој мрежи. Зубатац, орада, шкарпина и сабљарка живе ближе дну и око њих морао се добро потрудити. Његова барка и он нарочито памте један необичан улов . Код острва Мамуле, послије дужег надмудривања необична риба завршила је у његовој барци. Била је то афричка полетуша, врло ријетка у нашем мору, која је дуго била главна тема свих градских рибарских прича. Очи су му нарочито живе док прича о ноћима на мору за вријеме љетњих вечери послије кише, када море свјетлуца и изгледа као да се купа у бијелом свијетлу. Свјетлост је од сићушних живих бића која засвијетле чим добију већу количину кисеоника. Марко ужива кад се окупи са својим рибарима. Увијек се може наћи код свјетионика на Шкверу, расположен за рибарске приче. Мартина Војиновић, IX 6

Исидора Секулић VI 2

ЉУБАВ И СТРАСТ Шквер - то је лука у којој бродови и барчице попут породице уживају на морској површини, чекајући наредбе својих капетана. У њој можемо видјети свезане конопце, влажне и оштећене, како безусловно служе и одају част својим пријатељима. Барке знају то цијенити и због тога своје власнике освајају, не би ли им пружили мало одмора. На тај начин, давно, барка је освојила и мог дједа. Након што ју је упознао и са њом уживао на морској пучини, ова љубав прерасла је у његову страст. У њој је проналазио свој мир, стварао и стицао знање о том тајанственом свијету. Са њом је дијелио прве сунчеве зраке и немило је напуштао при њиховим заласцима. Мреже праћене комешањем риба представљале су за њега велико задовољство. Његовим стопама, још од малих ногу кренуо је и мој тата, који ме, иако сам дјевојчица, подучавао многим рибарским вјештинама и техникама. Чак сам једном приликом, на такмичењу у организацији Рибарског клуба ,,Југоле Гракалић’’-Херцег Нови, освојила друго мјесто. Мале рибе које бисмо тата и ја ухватили, враћали смо у море, јер је тата увијек говорио како смо ми јаки противници и да се треба ,,борити’’ против некога себи равног. Тако је и било. Када сам имала осам година, натјерала сам га да заједно одемо на озбиљније рибање, како га је он називао. Отиснули смо се од обале. Стигли смо до предјела који је у мени будио страхопоштовање. Није ми се допадало то што нисам могла видјети дно, јер нисам знала шта све из њега може допријети. Изненада, нешто је јако задрмало барку. Скупљена испод прамца гледала сам тату како се бори са нечим великим и снажним. Нисам му знала помоћи, а то је било оно што сам у том тренутку највише жељела. Након више од пола сата, успио је да се избори са тим страшним створењем. Био је то бранцин тежак седам килограма, а за мене доживљај који ћу увијек памтити. С временом, моју улогу малог рибара је замијенио брат, који сада има своју барку, и тако се дједова традиција наставља. Море је за нашу породицу, као и за многе друге, учинило много и оно је засигурно дио природе који заслужује огромно поштовање. Вишња Дукић, IX 5

19 Кессе Евгениа VIII 6

ИЗ БИБЛИОТЕКЕ

СВИТАЊА, април, 2014.

а овај број „Свитања“ издвајамо двије активности из годишњег плана рада наше библиотекартке Љиљане Војиновић: изложбу „Трагање и трајање“, постављену поводом 200 година од Његошевог рођења и прављење „Јелке знања“ - креативни час за ученике другог разреда.

Трагање и трајање Пјесник, владар, владика и господар Црне Горе, Петар II Петровић Његош уградио је себе у трајне низове ријечи стихове, писма и сјећања савременика. Трагајући за грађом о Његошу налазимо Његоша, а он нам је увијек неопходан, као хљеб наш насушни. Данас, више него икад. Изложба коју смо назвали „Трагање и трајање“ постављена је поводом 200 година од рођења великог пјесника и владике. Ту су се нашла дјела: „Горски вијенац“, „Луча микрокозма“, „Лажни цар Шћепан Мали“, „Глас Каменштака“. „Огледало српско“, „Свободијада“, затим: фотографије, писма, критичка литература о Његошу, биста, портрети нацртани дјечијом руком, периодичне публикације; сви примјерци нашег школског листа „Свитања“ у којима су објављивани радови о Његошу, као и незаобилазни „Политикин забавник“ са текстовима о Његошу. Циљ изложбе био је да ученицима скрене пажњу на великана наше писане ријечи, његов живот, вријеме и тадашње услове живота; да ученике на вријеме

из „Горског вијенца“, а посебно су уживали у читању ученичких радова из наших „Свитања“. Изложбу је пратила и лијепа презентација: „Петар II Петровић Његош“, коју су ученици са пажњом пропратили, подсјетили се и научили много тога из живота великог пјесника. Овом изложбом и наша Школа је дала свој скромни допринос овом значајном јубилеју. Љиљана Војновић Цртала: Тијана Таталовић, IX 6

почнемо подстицати на мудре мисли попут оне “благо оном ко’ довијека живи, имао се рашта и родити“. На првом столу изложена су сва Његошева дјела која чува наша библиотека. Ученици су могли да виде шеснаест издања „Горског вијенца“, најстарије из 1947, издања „Лажног цара Шћепана Малог“ из 1902. године, сабрана дјела из 2005., Енциклопедију Његош итд. Ученици су показали да познају много чињеница из живота нашег великог пјесника, лијепо су коментарисали стихове

Чиме све можемо да украсимо јелку?

МОЈ СТАРИ ПРИЈАТЕЉ

Одговор на ово питање потражили су и наши ученици из II 2 и II 4 одјељења наше Школе који су 24. и 25.12.2013. године посјетили школску библиотеку и провели у њој један час. Одговор су пронашли у причи „У новогодишњој ноћи“ аутора, Петра Шашурина. Ученици су пажљиво саслушали дио приче коју су уз помоћ библиотекарке и њихових учитељица Весне и Александре прокоментарисали и разумјели. Научили су да је доброта особина коју морају брижљиво његовати у свом срцу. Након тога сви су добили по једно ћирилично слово, а потом пошли да трагају за сличицама на којима је насликан предмет који почиње словом које су добили. Пронађене сличице стављали су на јелку. Нашу мало необичну јелку смо назвали Јелком знања, јер су ученици показали да су савладали своје прво писмо и да се лако сналазе у овој креативној игри. Након украшавања јелке погледали су прелијепе слајдове о зими и шумским животињама које су усхићено препознавали. Час је протекао брзо, ученици су напустили библиотеку весели и задовољни. Тако су полако отворили врата знања гдје ће долазити у току свог деветогодишњег школовања.Циљ часа је био развијање интересовања за књигу, богаћење рјечника, као и упознавање са новим едукативним садржајима и начинима рада. Љиљана Војиновић

Као мали, имао сам измишљеног пријатеља. Звао се Змијче. Био је мој најбољи друг. Једнога дана, напросто је нестао. Више га се ниjeсам сјећао, његове величине ни боје гласа. Можда зато што сам порастао. Када сам прошле године претурао по старим стварима, пронашао сам мој цртеж Змијчета. То парче папира у мени је пробудило мирисе раног дјетињства. Змијче као да је било закључано у мојој глави, иза тешких врата. Опет сам бацио поглед на рад. Змијче је било буљаво, смијешно, забавно, зелене боје са тијелом пуним наранчастих, розе и плавих туфни. Пожелио сам да га поново имам поред себе. У мој живот вратио се изненада, једног претпразничког, новогодишњег јутра. Великим и тамним очима посматрао ме је из излога продавнице. Сада Змијче има годину дана. Зна да прича и кува. Он је моја амајлија, маскота и, што је најважније, стари пријатељ. Волим га и он воли мене. Поново разговарамо, смијемо се и плачемо заједно. Чува ме у тамним ноћима које пресијеца грмљавина. Тада ми прича приче. Више се никада нећемо раздвајати. Борис Басара, VI 3

VJERUJTE U SVOJE SNOVE Odlučila sam - biću vaspitačica

OSTVARENJE SNA

Mnogo je zanimanja koja me sada privlače, ali jedno se posebno izdvaja. To je zanimanje vaspitačice u vrtiću. Mnogo volim djecu i voljela bih da se time bavim u budućnosti. Imam brata i sestru, često ih pazim i svoje slobodno vrijeme provodim igrajući se sa njima. Želju da se bavim ovim zanimanjem sam stekla još u vrtiću, posmatrajući moje vaspitačice. Bile su mnogo vrijedne i brižne prema nama. Često su nas vodile u dvorište vrtića i učile nas kako da se ponašamo. Svakodnevno smo igrali razne igre i učili pjesme. Ja sam mnogo voljela vaspitačice, a i sada, kad idem po sestru u vrtić, sretnem ih i fino se pozdravimo. Djeca u predškolskom uzrastu su veoma zanimljiva, jer počinju da otkrivaju svijet oko sebe i da se upoznaju sa njim. Uloga vaspitača u ovom uzrastu je veoma važna za djecu. Iako to izgleda lak i jednostavan posao, uopšte nije. Vaspitačice imaju zadatak da brinu o cijeloj grupi, uključujući i problematičnu djecu. Posmatrajući sestru Leu, koja ima pet godina, shvatam koliko djeca tog uzrasta mogu da budu pametna, duhovita, umiljata i maštovita. Mališani u tom uzrastu su veoma druželjubivi i zanimljivi. U ovo doba uče kako da se uklope u društvo. I pored toga što vaspitačice uče djecu osnovama kulture i svemu onome što je djeci potrebno da se pripreme za školu, one to čine na neprimjetan način, uz zabavu i pjesmu – a nama u sjećanju ostaju samo njihova ljubav i pažnja.

Evo me na poslu o kome sam maštala još u osnovnoj školi. Kao mala, i nisam bila veliki ljubitelj muzike. Smatrala sam da je besmislena, bez ikakve poente. Ko bi rekao da će mi ikada ovoliko značiti. Živim u Los Anđelesu, u Americi. Pakujem se, jer sutra krećem na turneju sa svojim bendom. Nikada ne bih pomislila da ćemo ovako daleko dogurati. Pre pet godina, naši jedini koncerti bili su održavani u Eminoj garaži. Svirali smo pesme naših omiljenih bendova. Sada sviramo našu muziku…Teško je u to poverovati.Biti u mogućnosti da izražavaš svoja osećanja i misli kroz muziku koju mnoštvo ljudi želi da čuje, zaista je divan osećaj.Sećam se kada sam maštala da budem u rok bendu. A sada i jesam. Uskoro krećemo na našu prvu svetsku turneju. Sve ovo mi je i dalje novo, i čini se nestvarnim, ali na sreću, nisam izgubila razum kao mnogi kada se proslave. Nisam postala pohlepna bogatašica. Većinu novca koji zaradimo dajemo u dobrotvorne svrhe, kao što smo se i dogovorili. Divno je biti u mogućnosti da pomogneš drugima. Sigurno daleko bolje nego rasipati se novcem. Ulazim u naš autobus. Jedva čekam naš prvi koncert. Ovaj uspeh dao mi je mogućnost da iskusim toliko novih stvari, i na tome sam jako zahvalna, ali i ponosna…

Nikolina Jančić, IX 2

Putem dalekih meridijana Često razmišljam o svojoj budućnosti i smatram da sami ispisujemo svoju sudbinu. Prilikom ispisivanja, olovku treba da držimo čvrsto i da jako upremo po papiru. Trag svakako treba ostaviti, kako na papiru tako i u životu… Prilikom odabira životnog poziva treba poslušati srce i osjećanja. Da bismo bili uspješni i u potpunosti predani nekom poslu, moramo ga bezuslovno i iskreno voljeti. Svoje srce već odavno čuvam za avanture i otkrivanje novih predjela. Želja da postanem turistički vodič uvijek je tinjala u meni. Sada sam sigurnija nego ikad prije da ću ostvariti svoj san. Želim da posjetim najnepristupačnije djelove svijeta i da ih doživim punim plućima. Sanjam da vidim razne predjele naše Zemlje u sva četiri godišnja doba: planine okupane jesenjim kišama, gradove zavejane debelim snježnim pokrivačem, livade posute proljećnom rosom, mora i okeane uzburkane ljetnjom vrelinom... Sve ove neponovljive prizore neću čuvati samo za sebe. Rado ću ih podijeliti sa onima koji su željni pratiti me na mom putovanju. Zajedno ćemo pokucati na sva vrata koja majka priroda vješto čuva, ne pokazujući ih svakom, i stpljivo ćemo čekati njen odgovor. Naš trud i rad će, nadam se, biti zapamćen... Sanja Đukić, IX 4

Olga Kraljević, IX 2

Vječiti derbi 07:00, subota 22.maj 2020. godine. Nekada razmišljam, moraju li treninzi uvijek biti ovako Valentina Pavlović, VIII 3 rano? No dobro, ipak je ovo Crvena zvezda, moj dječački san! Dolazio bih na treninge i u tri ujutru da treba. Nema vremena za kukanje, uskoro će trening. Pravim sendvič na brzinu i jedem ga u autu, jer vremena nema. Danas je važan dan, igramo vječiti derbi protiv Partizana. Pobjednik osvaja titulu! Ispred stadiona se nalazim sa Pečnikom i Savićevićem. Trening počinje. Malo istezanja, trčanje, igra sa loptom, pa utakmica: prva postava protiv rezervi. U jednom trenutku svi se hvataju za glavu, izgleda da se startni špic Dauda povrijedio. Trening se završio, Dauda ide na preglede, a ja sa Kelharom, Pavićevićem i Mrđom na ručak. Svi se nadamo da Daudina povreda nije teža. U jednom trenutku mi stiže poruka od trenera. Dauda ne može da igra, moraću ja. Šest sati je, svi smo u svlačionici, trener nam priča o važnosti ove utakmice. Kod većine momaka se vidi nervoza na licu, imaju tremu. Istrčavam na zagrijavanje, stadion pun, čuju se aplauzi. Prvo poluvrijeme krajnje dosadno, drugo skoro isto takvo. Počinje devedeseti minut, dobijam dobru loptu i dajem gol! Čujem ovacije sa sjevera upućene meni! Pobijedili smo, srce mi je puno! Titula je naša zahvaljujući meni! Svi su srećni... Moja poruka djeci je: „Vjerujte u svoje snove, možda se i ispune.’’ Moji su se ispunili. Marko Dubljević, IX 1

PONOSNI SMO ŠTO SU BILE NAŠI ĐACI

va ‘’Svitanja’’ krase priče naše dvije bivše učenice: Tanje Pavićević i Adrijane Vuković, koje su već ostvarile zavidne rezultate i karijere na koje mogu biti ponosne. Ponosni smo i mi u njihovoj osnovnoj školi, koju one nose u srcu. Srećno, drage Tanja i Adrijana, na poslovnom i privatnom planu. Budite i dalje u svemu uspješne, a mi ćemo se iskreno radovati sa vama. Redakcija

ahvaljujem redakciji i dobroj pedagogici Neđi koja me kontaktirala i omogućila da još jednom pozdravim mališane škole koju sam nekada i sama pohađala. Takođe, da iskoristim priliku da zahvalim mojim nastavnicama Vjekici, Biserki, Radinki, ali i svim ostalim koji su moje i djetinjstvo mojih drugara učinili srećnim i posebnim. Svoju posvećenost i ljubav, oni su nesebično pružali, čega se mi danas, kao odrasli ljudi rado sjećamo. Osnovna skola “Dašo Pavičić” bila je i ostala rasadnik mladih naraštaja koji imaju snage i znanja da rade dobre stvari i ostavljaju trag za sobom. Iz tog razloga, srećan praznik škole direktoru, nastavnicima i đacima, sa željom da zajedničkim snagama pomognu da “Dašo Pavičić” ostane prepoznatljiva ustanova. Tanja Pavićević

Tanja Pavićević je rođena 1977. godine u Podgorici. Osnovnu školu i Gimnaziju završila je u Herceg-Novom. Diplomirala na Fakultetu političkih nauka Univerziteta u Beogradu, smjer novinarskokomunikološki, 2001. godine. Magistrirala na istom fakultetu, smjer teorija kulture, 2010. godine. Bavila se novinarstvom i radila je u dnevnim listovima “Pobjeda” (2002-2004) i “Vijesti” (2004-2012), gdje je pratila oblast ljudskih prava. Od 2012. godine obavlja funkciju šefice Kabineta ministra pravde. Prošla je razne obuke iz oblasti ljudskih prava, a osnivač je i mjesečnog časopisa “Agora”. Od 2007. godine saradnica je u nastavi na Fakultetu vizuelnih umjetnosti Univerziteta Mediteran u Podgorici. Tokom 2013. godine, obavljala je funkciju savjetnice za komunikacije “Fondacije Petrović Njegoš”. Autorka je zbirke poezije pod naslovom “Mjesec na krevetu” i publikacije “Knjiga o Cvetku”.

Doc. dr Adrijana Vuković

drijana Vuković rođena je 1982. godine. Osnovnu školu „Dašo Pavičić“ završila je u Herceg Novom, a potom Gimnaziju „Ivan Goran Kovačić“. Nakon završenih osnovnih studija, magistrirala je, a potom doktorirala u Beogradu. Odbranom doktorske disertacije pod nazivom „Uloga savremene ekonomske diplomatije u prevazilaženju svetske ekonomske krize“ stekla je zvanje doktora ekonomskih nauka. Zaposlena je na Alfa univerzitetu u Beogradu, kao i na francuskom fakultetu Mod Art. Kao docent izvodi nastavu na predmetima Mikroekonomija, Makroekonomija, Ekonomika preduzeća, Ekonomika trgovine i Spoljna trgovina. Autor ili koautor je više objavljenih naučnih radova, članaka i knjiga. Koautor je knjiga JaEvgenija Kesse, VIII6 vne finansije i pravo, Finansijske institucije, sistemi i politike. Učesnik je brojnih međunarodnih i domaćih naučnih i stručnih skupova: Međunarodno naučno-tehničke konferencije mladih lidera BGTU, Belgorod, Rusija, Međunarodne konferencije mladih lidera ICONYL, Novi Pazar, zatim Međunarodnog naučnog skupa „Ekonomska nauka u funkciji kreiranja novog poslovnog ambijenta“, Ekonomski fakultet u Kosovskoj Mitrovici, Druge međunarodne naučne konferencije „Contemporary management challenges and the organizacional sciences“, Bitola, Makedonija, kao i brojnih drugih naučnih skupova koji su se održali u Beogradu, na Kopaoniku, Novom Sadu, Sarajevu.

Sfera u matematici primarno označava površ u trodimenzionalnom prostoru. Definiše se kao geometrijsko mjesto tačaka u prostoru čije je rastojanje od date tačke O konstantno i iznosi r. Tačka O predstavlja centar, a r poluprečnik sfere. Lopta predstavlja dio prostora koji je ograničen sferom. Lopta je, dakle, skup tačaka koji se od zadatog centra O nalazi na udaljenosti manjoj ili jednakoj zadatoj dužini r.

ledati ! g o p o n z Obave Broj Pi kаo umjetničko delo

HORUSOVO OKO

izаjneri Kristijаn Ilаjs Vаsil i Mаrtin Krzivinski od brojа Pi (π ≈3,14) nаprаvili su umjetničkа djelа. Vаsil i Krzivinski nisu se zаustаvili nа drugoj decimаli, već su iskoristili 2.000 cifаrа brojа Pi dа nаprаve grаfičke prikаze koji podsjećаju nа spirogrаf, igrаčku nаšeg djetinjstvа, pomoću koje smo crtаli rаzličite šаblone. Umjetnost zаsnovаnа nа brojevimа imа prelijepi nаsumični kvаlitet - rekаo je Krzivinski. On je objаsnio dа su cifre brojа Pi nаsumice rаspoređene i dа zbog togа svi grаfički prikаzi liče, аli nisu potpuno isti. Crteži pokаzuju rаzličite mogućnosti ređаnjа cifаrа u okviru prvih 2.000 decimаlа brojа Pi.

orusovo oko, jedаn od nаjpoznаtijih egipаtskih simbolа, koji se može vidjeti kаo dekorаtivni detаlj nа mnogim predmetimа, zаprаvo je - mаtemаtički simbol. Iаko mnogi misle dа se rаdi o stаroegipаtskom nаtpisu, zаprаvo se rаdi o mаtemаtičkom problemu. Svаki dio ovog mаtemаtičkog simbolа predstаvljа određeni dio zаpremine. Unutrаšnji ugаo okа izrаžаvа jednu polovinu, zjenicа jednu četvrtinu, obrvа jednu osminu, spoljаšnji ugаo okа jednu šesnаestinu, а ukrаsi ispod okа mogu se stаviti u rаzmjer 1/32 i 1/64. Sve to se, u rаzličitim rаzmjerаmа, kombinovаlo, kаko bi se izmjerilа zаpreminа i težinа žitаricа.

Fotoaparat u obliku lopte ?!

a fotografe, prava je poslastica kada uslikaju prelijepe panorame prirodnog ili nekog urbanog okruženja. Da li biste voljeli da uslikate sferičnu panoramu bilo kog mjesta? Jonas Pfeil je došao na originalnu ideju koja će vam oduzeti dah. Ova lopta fotoaparat za slikanje panorama (Throwable Panoramic Ball Camera), koristi 36 kamera iz mobilnih telefona, jačine 2 megapiksela. U trenutku kada loptu bacite u vis i kada ona dosegne najvišu tačku, dolazi do aktiviranja svih fotoaparata zajedno. Tako se dobije nevjerovatna sferna panorama.

Goldbergov poliedar

revni grčki matematičari klasifikovali su čvrste geometrijske oblike hiljadama godina ranije: •

Prvi tip - Platonska tijela (kocka i tetraedar)

•

Drugi tip - Arhimedova čvrsta tijela

•

Treći tip - Keplerova čvrsta tijela

Međutim, američki naučnici vjeruju da su identifikovali četvrtu klasu oblika. Novi oblik, koji podsjeća na kompleksnu fudbalsku loptu, objašnjen je matematički i mogao bi da otvori put za beskonačan broj sličnih klasa, koje čekaju da budu otkrivene. Sen Šejn, sa Univerziteta Kalifornija u Los Anđelesu, proučavao je zjenicu ljudskog oka i naišao na zanimljivu strukturu poliedra proteina nazvanog klarin, koji pomjera energiju iz ćelija i tako stvara brojne oblike. Oslanjajući se na rad Marka Goldberga, matematičara iz 20. vijeka, koji je bio ubijeđen da je otkrio novi set oblika (komplikovan poliedar sačinjen iz kombinacije pentagona i heksagona), Šejn vjeruje da je u pitanju zaista nova klasa oblika. U studiji objavljenoj u žurnalu PNAS, dr Šejn i Džejms Gajed opisali su nove oblike koje su nazvali Goldbergov poliedar, u čast pokojnog matematičara.

ZANIMLJIVO JE ! PROBAJTE! • • • • •

Uzmi broj svojih cipela i pomnоži ga sa 5 Dobijeni broj pomnoži sa 20 Dodaj trenutnu godinu na ukupni rezultat Od tog broja oduzmi godinu svog rođenja Dobićeš četvorocifren broj – Prve dvije cifre su broj tvojih cipela, a druge dvije su broj tvojih godina!

GDJE SE KOJA KUGLICA NALAZI?

svakoj od tri kutije nalazi se po jedna lopta: ili bijela ili žuta ili zelena. Na prvoj kutiji piše “bijela”, na drugoj “žuta” i na trećoj “bijela ili zelena”. Odredi gdje se koja kuglica nalazi, ako se zna da nijedan natpis na kutiji nije istinit.

23 Stranicu pripremile: Ivana Šundić, Sara Kaluđerović VII 1 i Ivana Begović, prof. matematike

КОЛО СЕ ШИРИ

СВИТАЊА, април, 2014.

претходном броју Свитања упознали смо вас са нашим програмом под називом „Спојимо руке у коло“. Жеља нам је да успоставимо сарадњу са малим сеоским школама у унутрашњости Црне Горе у циљу зближавања, упознавања различитости и развоја хуманости код младих људи. Претходне двије године успоставили смо сарадњу са основним школама „Међуријечје“ у општини Колашин и „Шуњо Пешикан“ у Трешњеву (oпштина Цетиње), а у децембру ове школске године наше „Коло“ смо проширили са основном школом „Браћа Булајић“ на Вилусима. Био је то сусрет пун емоција и топлине. Наш наставник Радомир Ковачевић је био ђак ове школе, и заиста је био дирљив његов сусрет са учитељом Љубом Булајићем. Ученици су се зачас зближили једни с другима, а пријатно дружење колега из наше двије школе употпунило је пуцкетање ватре из „бубњаре“ и уживање у потпуно еколошкој храни, коју су нам домаћини припремили. Растали смо се са жељом да се што прије поново дружимо и да наше „Коло“ буде све веће и веће.

Ђак и учитељ

Дан за памћење Субота 21. децембар 2013. године. Кренули смо за Вилусе, у посјету основној школи ,,Браћа Булајић“. Директор школе, педагогица, наставници: Елизабета, Милица, Рајо, учитељица Иванка, Анђелин тата, и нас шест ученика. Кратко путовање наставници су нам учинили занимљивим, показавши своју шаљиву страну , тако да је било смијеха и уживања до Вилуса. Дочекали су нас директор Радомир Кривокапић, сви наставници као и свих двадесет ученика колико их има школа од I до IX разреда. Понијели смо поклоне, које су припремили ученици наше школе. Сви се радују поклонима па им је наша пажња измамила осмијехе. Није изостала захвалност и пажња наших нових пријатеља. Обишли смо цијелу зграду и сазнали да је прва школа на Вилусима отворена 1892. године, а ова у којој смо дочекани почела је са радом 1997. године. Мала, лијепа школа са свега осам просторија, једна за наставно особље, шест учионица и фискултурна сала. Испред школе терен за фудбал и кошарку. Одушевиле су нас мале пећи за дрва, које школи дају топлину породичног дома и старинског шарма. Пријатна атмосфера, искреност и повезаност осјећа се између свих у школи. Запала нам је за око учионица за ликовно васпитање. Осликани зидови графитном оловком, радови са разним материјалима и сликарским техникама је нешто на чему би им позавидјели сви мали и велики умјетници у души. Лијепо смо се дружили , осмијех нам није силазио са лица. За кратко вријеме сазнали смо много једни о другима. Има овдје путника који путују до школе 15 километара и оних који живе у непосредној близини. Послужени смо и угошћени тако да ћемо вам то дочарати ријечима The Books of knjige: ,,Како су ме угостили, да ме је срамота“. :) Данас пишемо ово да зауставимо вријеме, да сачувамо сјећање на тај дан, да утиске подијелимо са вама и да они дуго трају. Ова посјета оставила је траг у нама. Схватили смо да дјеца овдје одишу срећом, стрпљењем и ненаметљивошћу, и уз своје дивне наставнике који су нас ,,купили“ својим шармом и непосредношћу уживају у школским данима. Срећни смо што смо имали прилику да упознамо ову школу и да кратко вријеме проведено на Вилусима претворимо у пријатељство и свакодневно дружење на друштвеним мрежама. Поглед са Граховца на Граховско језеро

Мартина Војиновић, Ђорђије Мишељић, IX 6, Анђела Јакић, Мина Завишин, V 1, Дамјан Вујичић V 4 и Анђела Спаић, V 5

Захваљујемо се свим нашим ученицима који су учествовали у припремању новогодишњих пакетића за другаре са Вилуса, посебно ученицима V 1,4,5, VIII 4, IX 2 и IX 6, као и наставницима Рају Ковачевићу и Иванки Ђечевић, који су организовали акцију. Такође се захваљујемо господину Љубомиру Јакићу, представнику родитеља, који је учествовао у организацији превоза.

САЊАРЕЊА

Под чаробним плаштом Послије играња са друговима кренуо сам кући. Пролазећи кроз мрачну улицу, имао сам чудан осјећај. Изненада, зачух јак прасак и нешто заблиста пред мојим очима. Пришао сам и угледао златни плашт. Обукао сам га, а онда сам чуо глас: ,,Овим плаштом се можеш клонирати’’. До куће сам смишљао план ,,клонирања’’. Сљедећег дана кад сам се пробудио, завршио сам све своје обавезе и скривајући плашт изјурио из куће. ,,Покупио“ сам друга и успут му испричао шта ми се десило. Када сам обукао плашт, испред нас се створило сто клонова који су били исти као ја. Били су спремни да чују моја наређења. Подијелио сам их у двије групе. Прва група ће завршавати све моје школске обавезе и ићи у школу умјесто мене. Друга група била је задужена да помаже људима у невољи-старијим особама и дјеци. Својим планом сам био задовољан јер ћу сада имати довољно времена за тренинге, шетњу и играње. Када се смрачило, клонови су се вратили и испричали ми шта су све тог дана успјели да ураде. Био сам врло задовољан. Донијели су и гомилу слаткиша као награду за нека учињена дјела. Мог збуњеног другара и мене ништа није могло спријечити да поједемо све слаткише. Отишли смо кући уз обећање да нико за ово неће сазнати. Плашт сам сакрио на сигурно мјесто. Те ноћи дуго нијесам могао да заспим, размишљајући о сутрашњим задацима. Коначно сам могао све да постигнем. Школске обавезе биће завршене на вријеме, лектира прочитана, домаћи задаци урађени, све лекције научене. Родитељи ће бити задовољни, нико се више неће љутити на мене. Кад сам се тог јутра пробудио, чекало ме непријатно изненађење. Схватио сам да мој чаробни плашт не постоји и да ћу све обавезе морати завршавати потпуно сам.

A.L.

ЛОПТА НА ФАРМИ На фарми се сваког дана нешто чудно збива, празна штала, празан кавез, а и празна њива. Газде су се запитале гдје им иде стока, кад одједном иза угла излијеће лопта. Кад је прешла све ливаде, тек онда стаде, а за лоптом потрчаше двије големе краве. Кравама се придружила још и Цица маца, а за мацом дотрчало и стадо оваца. Одједном се направила узбуна због лопте мале, трче тамо, трче амо, к’о муве без главе. Пас је Жућо свима редом дао до знања да је он једини газда овог имања.

ć, V

Кад су животиње фудбалери Жућов звиждук чуле, одмах су се све на своја мјеста поставиле. Игра је почела и Жућов тим сада води, а Цица маца жели да њен тим побиједи.

ИЗГУБЉЕНА ИГРАЧКА Моја прва лопта је била рукометашка. Због ње сам и добио идеју да тренирам рукомет. Мама и тата су ми је донијели са Златибора. Био је то најљепши рођендански поклон. Чувао сам је на тајном мјесту у мојој соби, испод кревета и повремено се играо са њом. Oбично бисмо играли рукомет. Увијек када бих хтио да је узмем са свог тајног мјеста, гледао бих да никог нема у кући. Мој најтужнији дан је био када сам је на рукометном тренингу изгубио. Туговао сам данима жалећи за њом, све док ме тренер није позвао и јавио да је лопта пронађена на трибинама. Био сам најсрећнији на свијету. Моја лопта је била плаве боје, са црним стрјелицама. У њеној близини осјећао сам се увијек спреман за игру и дружење. Она ме зближавала са дјецом и помагала ми је у мојим побједама. Престао сам да је држим на скровитом мјесту. Одмарала је у мом ранцу поред кревета, увијек спремна за тренинг и игру. Једног дана је нестала. Један дјечак је јако шутнуо. Од тада је безуспјешно тражим. Та лопта ће ми увијек остати у сјећању и никада је нећу заборавити. Jакша Вукашиновић, IV 1

Пас Жућо је раздвојио животиње у два тима, и одмах дао лопту и дресове свима. Дунуо у пиштаљку из све своје снаге, a газде се запиташе: „ Шта они ово раде? “

Огњен Зечевић, VII 3

azi oM k r Ma

ja San

ric Đu

V ć, I

ev i još vu n u ša

ЈЕДАН НЕОБИЧАН ДАН

До краја игре остало је два минута, Цица маца је све више и више забринута. Ипак је на крају Цицин тим побједу однио, А Жућин тим је пораз баш лоше поднио. Срећне и задовољне на фарму су се вратиле, И све животиње у један глас повикале: „Са лоптом смо се добро забавили сви, Кад већ неће људи, онда ћемо МИ!“ Николина шуковић, VIII 2

Субота је. Јутро је свануло мирно, без вјетра, кише или било чега другог што човјеку може да наруши расположење, али мени је дан ипак почео лоше. Била сам веома усамљена и тужна. Заправо, то је и било моје уобичајено расположење. Тата је радио, мајка стално бринула о мојој млађој сестри, а остали су налазили неке изговоре како би побјегли од мене. Видјела сам да ту нема више мјеста за мене, да ја ту не припадам, па сам отишла на морску обалу. Шутирала сам несташне каменчиће, посматрајући море. Све је било мирно и тихо, подсјећало ме на ону тишину која ме испуњава. Изненада, моје сањарење прекиде плач. Пратила сам звуке патње и стигла до једне стијене. Иза ње је било мало, невино људско биће. Била је то дјевојчица, мојих година. Држала је шарену лопту у руци. Упитала сам лопту: ,,Шта јој је?’’ Ох, да, неки би мислили да сам луда што причам са лоптом, али кад си усамљен, чини ти се да и предмети говоре. Лопта ми одговори: ,,Ово повријеђено, поштено дијете чека прилику, праву прилику. Она чека да је неко пробуди, да је неко прихвати.” У том тренутку све ми је било јасно. Приђох дјевојчици и обратих јој се мирним тоном. Она је само гледала и смјешкала се. Послије неког времена, њен поглед био је уперен у дубоко плаветнило мора. Потрчале смо тамо и видјеле лопту како плови. Носила ју је морска струја. ,,Не’’, повикала сам, ,,не иди лопто’’, али она ме није чула, само је наставила да плови. И док се поспано сунце дизало до облака, који су ме подсјећали на пјену, чуо се само ехо мог гласа. Сатима сам стајала у дубокој, хладној води и посматрала хоризонт. Од тада, моја другарица и ја често причамо о тој лопти, лопти која ми је донијела пријатеља. Анђела Вучетић, VI 4

Ученици V 3 уљепшавају улаз у школу

Вук Тадић, III 4

Вук Ковачевић, I 5

Владана Вемић, I 6

Чудо мало

Анастасија Шекуларац, I 5

Татјана Мисита, III 4

Коме је то на ум пало, да измисли чудо мало. Кад је шутнеш она скаче, к’о несташно мало маче.

Свако од нас имао је једну посебну играчку која му је од свих других некако била најдража. За мене је то пчела Бамбл. Добила сам га за мој први рођендан. Донијела ми га је моја тетка. Он је скоро мој вршњак. Успављивали су ме са њим на јастуку, био ми је ујутру прво што угледам и гдје год бисмо ишли, путовали, Бамбл би ишао са мном. И када сам била мало већа, био ми је дражи од многих других Барбика које су у рекордном року завршиле своју каријеру, јер сам их чупала, купала, сјекла им косу, шминкала их ... као већина дјевојчица у том узрасту. Бамбл је и данас на мојој полици и уз мене скоро девет година, и има титулу моје прве омиљене играчке. Јелена Булајић, IV 4

Земљу јој поријекла не знам, нити годину рођења. Али зато стварно знам да се с њом поиграм. Некад давно, наши преци направише својој дјеци. Округао изум мали, “крпењача” су је назвали.

Анастасија Ђедовић, I 6

Теодора Миланков, II 6

БАМБЛ

Андреј Пешић, I 6

Андреа Мирковић, I 6

Теодора Шћепановић, I 6

Час саобраћаја

Од тог доба, па до данас, мијењала је рухо своје. Прављена од коже, гуме, промијенила разне боје. На спортскоме “бојном пољу” “ратови” се због ње воде. Набија се ногом, главом, спортске звијезде с њом се роде.

Ана Ранђеловић, III 4 Након одгледаних позоришних пред став

III 5

Милица Стоиљковић, II 5

Милица Шекуларац, I 5

Матеа Дошло, II 6

Марко Марић, I 5

Марија Сјеклоћа, II 6

Љубе Андрић, I 5

Шубарић Алекса, II 6

Раде Ђукић,II 6

Павле Петровић, II 5

Нина Пјешивац, II 6

Без ње не могу

Лопта

Свануло је дивно јутро, топли сендвич једем с ногу, да што прије јурим лопту, ту играчку без које не могу.

Имао сам лопту малу, шарену и врло драгу. Несташна је она била, из руке ми исклизнула.

Сваки човјек нешто воли; неко фудбал, неко јогу, а ја волим највише од свега драгу лопту, без које не могу!

У водицу одлетјела, на таласу запливала.

Немања Јанчић, II 5

Понекад нас и посвађа, ал’ брзо нам врати слогу, кад другарски загрлимо моју лопту, без које не могу!

Милинко Влаовић, III 4

Ања Петровић, II 6

Све играчке моје миле, а имам их хвала Богу, никад неће засјенити лопту, ту играчку, без које не могу! Михајло Богдановић, IV 4

Annamaria Coppola, II 6

Сада сањам сваке ноћи, да ће мени она доћи. Лазар Букејловић, II 5

Дамир Муратовић, I 6

е честитке Осмомартовск

Данило Дабовић, III 4

е приредбе Са новогодишњ

Дијандра Гојковић, I 6

Са часа рециклаж е

Леа Газдић, I 6

Лана Мићуновић, III 4

Кристина и Катарина Манојловић, Алекса Павловић, III 5

Јелена Ранитовић, I 6

Георгије Букејловић, I 5

Ева Фоломејева, Василиса Вукаловић, Јована Јанчић, Данило Попадић, III 5

TOPLE OČI, VELIKO SRCE I LIJEPA RIJEČ

СВИТАЊА, април, 2014.

MOJA TETKA NADA

MOJ BRAT

i poštujem, ali jedna od Postoji mnogo ljudi koje volim brat. moj je tu živo najvažnijih osoba u mom plavu kosu. Kada smo bili ku krat i oči e plav e divn Visok je, ima ručak kada sam gladna, mi mali, uvek me je čuvao. Danas mi spre brani me i kada nisam bus, auto na snim odveze me u školu ako zaka to podstakne da budem bolja. u pravu. Nekad viče na mene, ali me ešće kad priča u snu, pa me Takođe, i ja se ponekad razljutim, najč probudi. jku koju voli, ali nikako Lep je, zanimljiv i pošten. Ima devo drugove. Kada ih gledam zaviše nego mene. Ima i veoma dobre a porodica. U toku leta, uvek velik jedno, čini mi se kao da su jedna o negde na Rose, Mamulu, idem da vori se sa mamom i tatom dogo Žanjice, u Kotor, Tivat, Perast. bih želela da se menja. Za Svog brata volim ovakvog kakav je i ne m svetu. celo na brat olji mene je poseban, jer je najb Jelena Seferović, VI 2

Divim se osobama koje poštuju tuđa prava, pomažu drugima, učestvuju u raznim humanitarnim akcijama... Nažalost, na svetu nema mnogo takvih ljudi. Zbog teške materijalne situacije u našoj zemlji, malo ih je u prilici da pomognu na taj način, a mnogo je onih kojima je pomoć potrebna. Moja tetka Nada je jedna od onih malobrojnih osoba koje učestvuju u humanitarnim akcijama i pomažu drugima. Ona uvek učestvuje u akciji ,,Torta za osmijeh’’, gde se daruju ukusne torte deci iz Dječjeg doma ,, Mladost’’ u Bijeloj. Često organizuje i prikupljanje stare odeće, obuće i igračaka za decu bez roditeljskog staranja. Uvek je nasmejana i spremna da pruži pomoć svima kojima je potrebna. Veoma je dobra, pozitivna i optimistična osoba. Ima tople, smeđe oči i kratku, uvijenu kosu. Divim se njenoj energiji, nesebičnosti i upornosti i volela bih da, kad porastem, i mene krase takve osobine. Anđela Stojanović, VI 2

UČITELJ ŽIVOTA

U DEDINOM KRILU Mnogo je osoba koje volim, ali jedna zauzima posebno mesto u mom srcu. On je uz mene uvek, kad sam srećan i kad sam tužan. To je moj deda Vlado. On me uvek razume. Kad napravim neki nestašluk, pogleda me, nasmeši se i kaže: ,,I ja sam bio mali ’’. Onda mu ja sednem u krilo, a on mi priča doživljaje iz svoje proš losti i detinjstva. Kroz njegove priče, zavoleo sam pecanje i reku Dun av. Najdraže mi je od svega kad zajedno idemo na pecanje, kad me uči o ribama i priča mi o vremenu koje je kao dečak proveo na reci Dunav. Njegov život nije bio lak, ali on se uvek borio i išao dalje. Voleo bih da sam i ja takav. Ni danas mu nije lako, ali on se nikad ne žali da mu je teško ili da je umoran. Uvek nađe vremena za mene, da me odvede na neku utakmicu ili na stadion da igramo fudbal. Svaki trenutak sa njim mi mnogo znači i svak og ću se rado sećati. Žao mi je što živi daleko, ali kad smo zajedno, svak i trenutak mi je ispunjen. On je tada raspoložen, nasmejan i spreman da se našali. Nikada neću moći dovoljno da mu zahv alim za sve što me je naučio u životu. Kad odrastem, nada m se da ću biti dobar čovek kao što je on i opravdati svoje ime koje sam po njemu dobio.

komšija. Svi su U kući u kojoj živimo kao podstanari ima mogo sa suprugom živi On an. poseb je vić Sefero Veljo čika mi dragi, ali icama. porod sa ćerke ve u prizemlju, a na gornjem spratu su njego vrijedan uvijek još je ali a, godin deset Čika Veljo ima oko osam Često školi. joj sredn u or profes kao radio je a i radi u bašti. Nekad e krupn mu su Oči nosi kapu ispod koje vire pramenovi sijede kose. le ureza čelu m sjajno Na . obrve poput kestena, iznad kojih su guste ja kada je zabrinut. su se duboke bore, koje najviše dolaze do izraža ne da saslušaju Uši su mu posebno upečatljive jer su uvijek sprem očiju zrači topvih njego iz naše dječje doživljaje. Kad ga pogledam, daje kada se lju ljubav sa mi koje , voćki je lina. Njegova bašta puna a mi neku isprič i glavi po luje pomi me kada Volim vraćam iz škole. razumiima uvijek jer poučnu priču ili uputi poslovicu. Svi ga vole jevanje za druge. ih priča i da, Voljela bih da mi ispriča još mnogo lijepih i poučn ja prema ijevan razum poput njega, i ja postanem mudra osoba puna drugima. Maša Bulajić, VI 2

Vladimir Marisavljević, VI 1

„Lijepa riječ je kao lijepo stablo, kor ijen mu je duboko u zemlji, a grane se pod ne bo uzdižu“ (Meša Selimović) ,,U početku bijaše riječ...’’ i sve nastade iz riječi. Nastade i čovjek i poče da stvara mišlju i riječju. Ona mu postade oružje da se njime brani i napada, da razbolijeva i liječi. Drveće može biti razno-lijepo, ružno, bujno ili ogoljeno. Takve iste mogu biti riječi-ružne, lijepe, pune dobr ote i sa manje ili više topline i ljubavi. Lako je prepoznati kada riječ dolazi iz dna duše. Jedna, samo jedna, lijepa riječ može da promijeni mno go toga, da usreći ljude i donese

bezbroj osmijeha. Stabla i biljke nam daju život, a lijepa riječ nam daje nadu da nastavimo taj isti život. Nara vno, postoje i ružne, one gorke, riječi koje odnose sreću, rastužuju... Najčešće su ljudi koji izgovaraju takve riječi loši ili se u njima krije srce sleđeno gorkim iskustvom minulih dana. Oni su kao pusto stab lo, bez lišća. Njihove krošnje su polomljenih grana, ne cvjetaju. Lijep a riječ ne košta, a znači mnogo, jer uvijek donosi sunce tamo gdje je tama . Lijepa riječ se govori sa puno ljubavi, a dobro se zna odakle ljubav dolazi i dokle njeni zraci dopiru. Zato je lijepa riječ kao snažno stablo u čijoj je krošnji vječito proljeće. Ono opstaje na buri i oluji i uvijek se odupire nevoljama. Dean Miljanić , VIII 5

Likovni rad u pozadini - Teodora Isaković, VI 1

СЛИКОВНИЦА ИЗ

ЛОПТА И ЈА Волим лопту, јер скакуће она. Шарене је боје као бомбона.

поклон од брата луке

Моја лопта не зна да стоји. Кад је бацим према небу, она звијезде броји.

ОВИ

МОЈ ГРАД ХЕРЦЕГ Н

Када ми друштва зафали, она и ја бисмо се играли. Горе, доље, лијево, десно, увијек нам је свуда тијесно. Моја лопта све игре зна. Никада се не умори, то знамо Васо и ја.

Радујемо се кад смо заједно. Моја лопта је велика, гумена и плаве је боје. Добио сам је од брата Луке. Мој најбољи друг Страхиња и ја често се са њом играмо у парку. Када је шутнемо, најјаче што можемо, као да полети. Понекад нам се откотрља или одскочи у жбун. Сакрије нам се. Срећна је када је пронађемо. Срећни смо и Страхиња и ја, јер нам потрага за лоптом пружа веома занимљиве тренутке проведене заједно . Василије Војиновић, III 3

Страхиња Павловић III 3

Најдража игр

ачка

ИЗНЕНАДИЛИ СМО МАМЕ ЗА 8. МАРТ

МО У СВИЈЕТ С ЗАВИРИЛИ ЛОПТИ Х НИ Ч И Б НЕО

Од свих иг рачака које ме окружују најм моја необична илија ми је лопта. Веома је за нимљива и лијепа. На се би има плав е и бијеле туфне. Одлич но се котрља, од бија и скач е. Некада је ја ко несташна и тада одскакућ е низ степениц е, па ја морам да јурим за њ ом. То понекад буде занимљ иво и врло уз будљиво за то што ме од веде на ве ома интересантна мјеста. Али и тако немирна и живахна он а је моја најдра жа играчка . Са њом се, у дворишту, ра до играм разних игара . Иако је моја лопта несташна ја ко сам срећ ан што је имам, јер ми свакодневна игра са њом пружа велико задовољство и праву забаву . Алекса Конт ић, III 3

БИЛИ СМО НА ИЗЛОЖБИ ЦВИЈЕЋА

СЈЕЋАЊЕ НА ИЗЛЕТ

ПЛАНЕТА

КИКО, КОКО, КЕКА... Мојих лопти пуна је пипа, ал, ипак је то добра екипа.

Никад ми није досадно кажем и заиста вас не лажем.

Сада када су све ту на броју рећи ћу вам и како се зову.

Лијепо је бити окружен њима, захваљујући лопти ту је увијек игра.

Кико, Коко, Кека, Ћићо, Ћоћо, Цицко, а ту су и Боби и Шприцко.

Нина Петровић III 3

РАЗИГРАНИ ПРВАЧИЋИ

СВИТАЊА, април, 2014.

Ин е

овић, I 1 етк П с

ВЕЗИВАЊЕ ПЕРТЛИ

МАМЕ ИЗ I 4 НОВА ГОДИНА

РАЗИГРАНИ ПРВАЧИЋИ

очанин П ре ,I

Кл а

ра

I3 вјежбе опуштања - I 2

Тео д I 4 У посјети библиотеци

Матковић,

а ор

Зградић, I ко 1 ељ

САЧУВАНО ОД ЗАБОРАВА

СВИТАЊА, април, 2014.

Катуни

ТАЈНА ЈЕДНОГ СТАРОГ ЗАНАТА

Чим је завршила школска година, одмах сам отпутовала код бабе Мирке у Беране. Док сам се распакивала, чула сам бабу како са ђедом нешто разговара, али их нијесам могла Anja jevtović VII 2, разумјети. Цијели дан сам Elma kujović, VII 3 размишљала о чему су то причали, а да мени ниjeсу хтјели рећи. Ујутро су ме пробудили раније него обично. И даље ми ништа нијесу рекли, само су понављали: „Пожури, закаснићемо“. Била сам још више збуњена. Пењући се ка „тајном“ мјесту, пролазили смо кроз шуме и преко пропланака. Одједном, испред нас су се указале дрвене кућице које су изгледале као из бајке. Ђед ми је рекао да су то катуни. „Катуни?!“, рекох. „Да, то су катуни. Дрвене кућице које се могу премјештати ако дође до пуцања земљишта или пожара.“ Онда ме је ђед повео у нашу колибицу. Њена унутрашњост је била једноставна, скромна: два кревета, сто, двије столице, мала судопера и шпорет на дрва. Ђед ме је повео иза куће и тамо је била бабина крава Шљивка са малим телетом поред ње. „Ево још једног ђедовог изненађења“, помислих. Следећег дана баба је узела двије корпе. Питала сам је шта ће јој те двије корпе. Рекла ми је да идемо да беремо боровнице да бисмо могли да правимо сок. За тих неколико дана ишли смо и у шуму да беремо печурке и јагоде. Одлазак коњима на катуне уским, стрмим, козјим стазама, које воде до ових прелијепих високих предјела, заиста је био посебан доживљај, а сам боравак тамо нешто што ћу памтити цијелог живота. Ивана Лабан, IX 2

Сваки занат има неку тајну. Сваки има своју љепоту и занимљивост, али мој омиљени занат је кројачки. Све је почело једног топлог љетњег дана. Бака ме је водила код кројача да зашије дједову омиљену кошуљу. Кројач није живио далеко од наше куће, тек улицу ниже, али мени се тај пут чинио дужим, јер сам хтио да видим кројачку радњу, па сам пожуривао баку. Моја стрпљива и добра бака прихватила је предлог, па смо заједно потрчали до кројачнице. Када смо стигли до ње, мојој срећи није било краја. Скакао сам и плесао све док ме бака није прекорила. Она то није често радила, али тога пута сам је наљутио. Покуцали смо на врата. Отворио их је мршави човјек, са кошуљом пуном шарених закрпа и браон панталонама. Позвао нас је да уђемо. Док су он и моја бака причали, искористио сам прилику да истражим радњу. Била је пуна разних тканина, чије су боје подсјећале на дугине, и дугмића свих облика и величина, са урезаним симболима ружа и лопти. Затим сам ушао у собу у којој је било разних костима. Било је ту витезова, шпијуна, богова... Замишљао сам да сам ја у њима, да се борим за принцезу, али и да сам у улози неког злоће. Од уживања сам скоро заборавио на вријеме. Бака ме је изгрдила што јој се не одазивам, али кројач је стао у моју одбрану. ,,Не вичите га, госпођо, то се и мени десило. То се зове тајна заната.’’ Његове ријечи и до данас памтим. Борис Басара, VI 3

У ХЛАДНИМ ЗИМСКИМ ДАНИМА

Malavrazić Bogdan VIII6

Приморски град у којем сам рођен није увијак изгледао као данас. Стари Херцег-Нови није имао кућу без камина и димњака, а за њихово одржавање био је потребан оџачар. Оџачарски занат је занат који лагано изумире у мом граду. Најпознатији оџачар некад је био Њуњо. Тако су га Новљани звали. Био је мало већи од метар и педесет и тежак педесет килограма. Та висина и тежина су му омогућавале да се хитро и лако попење и уђе у димњак, ако је то потребно. Био је вјешт у пењању по крову и није се плашио висине. Носио је челичну сајлу окачену о рамену, свежањ великих кључева, црну капу, канту, малу лопату и четку, то јест сву опрему коју би један оџачар требало да има. Био је увијек насмијан и ведар. Цијели град се ослањао на њега када

се радило о оџацима. У хладним зимским данима димњаци су радили пуном паром, а домови су били пуни топлине и радости. Уз топле шпорете и камине Новљани су сједјели дуго у ноћ, препричавајући догодовштине у којима је обавезно била по нека о Њуњу. Када би прошао кроз град, онако гарав са накривљеном црном капом на глави, дјеца су се отимала ко ће први додирнути метално дугме на његовој блузи закопчаној до грла. По старом вјеровању, оџачари доносе срећу, а за испуњење жеља треба додирнути оџачарево дугме. Старог Њуња више нема, а и његов занат лагано нестаје. Град му је у знак сјећања подигао бисту у самом центру. Мислим да је тајна оџачарског заната бити хитар, брз, спретан, весео баш какав је и Њуњо био. Антоније Кандић, VI 3

Јелена

М.

Марија

искрице из суторине

има из представе Дружење са глумц јер’ ‘Љепотица и зви ‘’Маца а’’ к папучар

Петар

Незгода

Kсенија Ш. Марко

Сада ћу вам испричати једну причу коју ми је испричала моја мајка, а њој њена бака. У комшилуку гдје је живјела моја бака кад је била мала, било је много дјеце. Хтјели су да се играју, али нису имали чиме. Жељели су лопту, али нико није могао да је купи, јер је лопта била скупа. Моја бака је на једном жбуну видјела полулопту. Узела је ту полулопту, напунила је разним тканинама и од ње направила лопту. Дјеца су читавог дана играла фудбал. Одједном, изашли су родитељи. Свако је своје дијете повукао за уши и истукао. А зашто? Зато што је та полулопта у ствари била капа (ћулаф) комшије, коме је то био дио народне ношње. Он ју је опрао и ставио да се осуши на жбуну. Тако је престала дјечија игра.

нба Маске

Јелен а А.

Са излет

Василиса Рашовић, III

Стефан Малавразић

н ађа

Сл

Играчка весела

ишња Новогодедба прир

Лопта је моја Играчка омиљена, Волим је ја Зато што је весела.

У живот мој је ушла Пробудила ми машту Моја лопта мила У шареном плашту.

рђе

Ђо

Алекса

Ксе нија З.

У срцу се запечатила Као неоткривена тајна И баш ми је мила Моја лопта сјајна.

Алмира

Николина Лучић, IV

Ђуро

Ликовно у природи

Зашто волим лопту? Волим лопту ја, Зато што је најбоља. У пару се игра И врти се к’о чигра. Играчка је добра та, К’о скакачица ногата. Милица Рајевић, II Ана

Обилазак града

це: ељи а т и н и уч иле Ђорђ уредаша и у ц и ран Нат Ст елена, Ј Дајана

utovac, I dL V vi

СВИТАЊА, април, 2014. Da

Bo j

Ar i

Mitrovic I

ЗО (Свјетска здравствена организација) је недовољно кретање, идентификовала као фактор ризика број jeдан, када је у питању људско здравље. Недовољно кретање постаје погубније за здравље чак и од алкохола и пушења. Покрет је природни и најефикаснији стимуланс за нормално функционисање организма. Зато недостатак кретања доводи до нових модификованих болести. Најновија истраживања спроведена у Копенхагену потврђују да само 9 дана лежања у кревету обара снагу имуног система за чак 50%. Као директна посљедица недовољног кретања појављују се дегенеративне промјене на мишићима, костима, поремећаји метаболизма, појава дијабетеса типа 2. Сви хормони и ензими који су неопходни да би организам функционисао стимулишу се кретањем. Просјечно дијете за нормалан развој сваког дана треба да направи близу 40 000 култивисаних покрета. Међутим, истраживања код младих су поражавајућа. Момци од 20 година често имају мању снагу од рекреативаца у 60-ој години, а свакодневно се појављује све више до сада непознатих болести. Сједење пред компјутером или телевизором постају једине активности дјеце. Видео игрице замјењују класичне игре, што негативно утиче на развој акомодације ока (реакција сочива на приближавање и удаљавање предмета). Ова важна функција ока се развија брзим покретима ока, праћењем предмета, трчањем и прескакањем препрека, провлачењем, скакањем, пењањем и свим играма које укључују лопту. Пратећи лопту око стално акомодира, а то је изузетно важно за развој учења и концентрације. Сви облици поремећаја пажње и проблема са учењем везани су за проблем са успореном акомодацијом ока. Акомодација ока је разлог због којег се новински чланци пишу у ступцима, тако се лакше чита, јер се поглед само спушта а не иде лијеводесно. За правилан развој сваког дјетета нарочито су важне и неопходне игре на отвореном и са другом дјецом јер се тако развијају органи, мишићи и цјелокупан организам. Дијете које пуно сједи не развија важне дијелове мозга.Игра развија дјететову личност као цјелину, обогаћује,продубљује и развија све функције и способности.Дијете не види свијет онако како то виде одрасли,дијете ствари види онако како их доживљава. Зато је важно да искуство стиче кроз игру и тако задовољава своју потребу за активношћу која је у свакој игри усмјерена ка неком циљу. Тако се развија машта али и вриједности,социјална осјећања, способности и интелигенција. Најновија научна сазнања потврђују чињеницу да се на развој способности може и мора утицати. Физичка

l ša

ЛОПТА - СИМБОЛ ПОТРЕБЕ ЗА КРЕТАЊЕМ

li a Ma šić, IV an

неактивност оштећује и смањује развој појединих биолошких потенцијала. Ако мозак не добија импулсе за развој, настаје оштећење које се касније не може поправити. Др Ранко Рајовић један је од твораца новог програма ‘’НТЦ систем учења’’ који се почиње све више примјењивати. У његовим књигама ‹›IQ дјетета- брига родитеља›› и ‹›Како успјешно развијати IQ дјетета кроз игру’’ детаљно је описан овај програм учења,гдје се указује на важност неурофизиолошких сазнања у развоју дјеце. Интелигенција не зависи само од броја нервних ћелија (генетски потенцијал), него и од броја веза међу неуронима (синапси). Брзина стварања веза и број нових веза између неурона, тј. синапси највећи је у предшколском периоду. У мозгу се врши борба за доминацију међу неуронима, тако да активне везе опстају, а неактивни неурони одумиру и неактивне везе се гасе. Правилна стимулација подстиче развој важних центара у мозгу и зато је додатна стимулација развоја синапси неопходна у раном узрасту. Ana Bošković, VIII 1 Све је више развојних поремећаја дислексије, дисграфије, дискалкулије и разних сметњи присутно код данашњих ученика. Неурофизиологија учења не познаје репродуктивно учење. Зато су наши ученици, заједно са ученицима из нашег региона, најлошији на ПИСА тестирању годинама. Земље источне Азије, као што су Кина, Сингапур, Јапан, Јужна Кореја, Тајван су далеко испред нас. Функционално знање стиче се стимулацијом развоја функционалног размишљања, развојем асоцијативног размишљања, апстраховањем, визуелизацијом, мисаоном класификацијом и сл. Дјеца из источне Азије веома рано почињу са препознавањем симбола, класификацијом и асоцијативним памћењем. Нарочито су важне вјежбе које развијају координацију покрета и моторику, графоморику и координацију око-рука. Фина моторика се развија растом. Хватање, држање, испуштање постаје флексибилније ако се вјежба ( везивање пертли, откопчавање дугмади, прављење фигурица од тијеста и пластелина, савијање папира, сјецкање, лијепљење, боцкалице, кликери и сл.) Циљ нам је повећање функционалног знања, а то се може најједноставније постићи кроз игру. Игре које подстичу и развијају координацију покрета су на првом мјесту игре лоптом, затим скакање, пењање, ротација, трчање, плесање, пливање, одржавање равнотеже. На тај начин се вјежба пажња, концентрација и брзина реаговања које су неопходне у учењу и у животу. Потреба за кретањем је једнако важна као и потреба за сигурношћу, за истраживањем, а симбол потребе за кретањем је ЛОПТА. Вања Нухефендић, психолог

Krpina I na V ja

, IV jić

РИЈЕЧ ПСИХОЛОГА

asija Čeprn ast

СУСРЕТ СА МАЛИМ ПРИНЦОМ На његовом мјесту остала је ружа Питам се да ли свако од нас има свог Малог принца, или би то требало да буде нешто дубоко скривено у нама, чисто, искрено, или је то можда наш анђео чувар? Како год, наш сусрет се десио. Рекла бих: “Већ виђено …“ Жабљак, нетакнута природа која је доказ Божијег дјела и непролазности. Сједећи на жичари, загледах се у њу. Осјетих руку на мом рамену. Говорио ми је неки гласић: ”Погледај, видиш ли моју овчицу?” Окренух се, поред мене је сједио дјечак, плав, очију боје језера, јако срећан. Показивао ми је једну овцу која је лежала на ливади. Држали смо се за руку, чинило ми се да га дуго познајем. Гледала сам природу и схватила да, ако гледам срцем: небо, ливаде, шуму, морам бити срећна што сам дио тог склада и Божијег наума. Ближио се крај нашег малог путовања жичаром. Стиснух руку Малог принца. Нисам жељела да га пустим. Са њим сам се осјећала испуњеном и задовољном. Полако је пуштао моју руку, говорећи: “Немој ме заборавити.” Хтјела сам да га упознам са другарима, али на његовом мјесту остала је само ружа, а са њом и јасан осјећај одговорности да се све оно што је добро, чисто и искрено, попут Малог принца, мора чувати!

Aleksandar Lalović, VIII 4

Мали принц на улицама мог града

Дан је текао уобичајеним током. Враћајући се кући после још једног напорног дана у школи, нисам ни слутио шта ће ми се догодити. Угледах једног сићушног, бледог дечака златно-плаве косе како потпуно изгубљен у мислима лута улицом. Поздравих га пријатељски, онако како доликује. Чинило ми се да га већ однекуд познајем. Он не изусти ни једну реч. Наставио је да замишљеним погледом лута унаоколо, као да се први пут нашао на улици. Брзо сам на то заборавио и наставио свој пут, али тај дечак ми је и даље био у мислима. Мисли кроз мој ум су биле потпуна лудост, али каква су времена, више ништа није могло да ме зачуди. Сутардан, једва да сам крочио на школски праг и већ је к’ мени усплахирено притрчало неколико другара који су ме у еуфорији питали: ,,Јеси ли га видео, јеси ли га видео?’’ Спопаднут, без могућности да дођем до речи Јована Ивановић, IX 1 од све те граје, само сам могао да питам кога, на шта су они: ,,Чујеш њега?! Кога?! Па малог принца! Прича се да је слетео у наш град још јуче. Многи су га видели, али он није ни на кога обраћао пажњу!’’ Иако ми је било тешко поверовати, описао сам им оног чудног дечака кога сам јуче срео. Изненађени гласно рекоше: ,,Па то је он!” И даље у неверици, било ми је невероватно да схватим Аnđela Bigović, VIII 3 да сам уживо упознао главни лик из једне од мени омиљенијих књига. Ни сам не знам како сам дочекао крај последњег часа. Знао сам да ће бити равно чуду да опет сретнем тог дечака. Ипак, имао сам Мали Принц и ја на жичари наду… Погађате, имао сам срећу . Чим сам га срео, представио сам му се и Сједим на полузарђалом сједишту, петнаест метара рекао му да веома ценим његове поуке о животу и причу која је приказана у изнад земље, гледам лијепи призор, берем жиреве и кад сам већ чувеној књизи његовог пријатеља Антоана де Сент Егзиперија. Срдачно помислио да ми дан не може бити луђи, поред себе угледам ми је захвалио, али је такође додао да прави човек никад не допусти да Малог Принца. га слава и популарност издигну до небеса. Рекао ми је да му се веома Умало нисам пао са жичаре кад сам га угледао. Био је допада мој град и да ужива у сунцу и мору у ком воли да се огледа, мада обучен у плаво и носио је бијеле патике. Питао сам га како се му је и даље мало необично што види руже на сваком кораку. Допадају му зове. Он је одговорио: „ Зовем се Мали Принц“. се људи, а нарочито деца која за разлику од одраслих, не гледају са висине и са неком дозом подругљивости. Како је он увек говорио: „деца су много „Хоћеш ли жирева?“ питао сам га. боља и искренија од великих људи, они не суде нешто што први пут виде, „Шта су жиреви?“ одговорио је. јер они су жељни упознавања света око себе’’. Воли да обилази паркове, „Жиреви су.....“ вртове, шумице и плаже и каже да треба да будемо срећни што имамо овако „Да ли је то воће?“ питао је. леп град. Међутим, не свиђа му се наш однос према зеленим површинима „Не“. и већини осталих места јер мисли да више загађујемо и нарушавамо, него „Да ли је то поврће!“. што се трудимо да очувамо. Како ћемо чувати и ценити себе, ако не знамо „Не, то је...“ Пошто нисам знао како да му кажем, рекао да се опходимо према нашем окружењу? Мали принц не схвата чему толико сам: „Нешто између воћа и поврћа“. Након овог одговора пет људи у чудним машинама на улицама, људи који само стално журе некуд са минута је гледао у дрвеће жирова. неким чудним справама на глави и људи који се скоро ни на кога не обазиру Кад смо их прошли, повикао је: „Види, ено је лисица!“. и мисле само на себе, своје бриге и обавезе. Мајка природа нам је подарила Кад сам погледао, видио сам да то није лисица већ неко један град који је ретко очуван са својим тврђавама, биљкама, морем и дијете које трчи у наранџастој јакни. Следећих десет минута чистим ваздухом. Треба застати на минут и заборавити на све што нас мучи снимао сам околину, кад се одједном жичара зауставила. и тишти и кренути у потрагу за миром у души. Мали принц ме је питао: „Зашто смо стали?“. Да га не бих Са малим принцом сам могао остати да причам још дуго и дуго, али уплашио рекао сам му: „Жичара се уморила и треба јој ипак сам морао да обуздам бујицу мисли, јер сам схватио да већ увелико одмор“. Убрзо је опет кренула а када сам погледао поред касним кући. мене је био...нико други него мој друг, ЋАКИЋ НЕБОЈША! Извинивши му се, рекао сам му да нам се овде, за сада, путеви разилазе. Он се само насмешио и благо рекао: ,,Не жури, живот је нешто што је Ништа ми није било јасно! важније од времена.“

Никола Цвјетковић, IX 1

Василије Мићић, IX 6

ИЗ ШКОЛСКОГ ФОТО АЛБУМА Са Емиром

Кустурицом

СВИТАЊА, април, 2014.

у Андрићево м граду

Филипова мама

žaković III 1

Mi t

D ar

у II Зорица на часу

Изложба призми у школској зборници

Очеви на часу ликовног у

ара а мама Л и Сањин врту а н и њ а ом Нем у школск цвијеће

његује

часу о љепотам рина са II3, на И ма ма а ин Никит

II 6

Фали с

амо ку

м Сава

а Русије Са изложбе цвијећа у зборници школе

БРИНИМО О НАШОЈ ШКОЛИ ЗАЈЕДНО Мајстор и редуше

Рајка наша жеравица права фискултурну салу уљепшава. Вани расло цвијеће и зелење, њима трима здраље и весеље.

Боже мили, чуда великога кад се саста та силна дружина у Новоме, граду од скалина, а на Топлој, у школи чувеној.

Поподневна дружина кад дође, школу чисти,хигијени учи, али наук тешко научисмо, неки добро, а неки никако.

На челу им од Косића Жељко, мајстор јесте да се приповиједа, благе ћуди, срца великога, да поправи све што сломијемо, да сакрије када побјегнемо, да засади све што расти може.

Пред њима је наша Рамбо мила, генерацијама мила била. Помало је так᾽их чистачица к᾽о што јесте Рамбо рукатица.

А какве су чистачице наше? Кад ме питаш, право да ти кажем. Рано рани, зори очи вади тројка права, да их Бог сачува. С пруге хита, према школи хрли, са истока врата откључава; Наша Дане, срца голубова.

Кабинетска добра ли је душа? Од Вавића Милена редуша. Дицсиплину уређује нама, муку мучи, ал᾽ нас не научи. А ко нама подрум удешава, Кино салу, од музике дворе? Тиха,скромна међу нама ходи, Вриједно ради, а помало збори. То је наша румена јабука, Из Пљеваља Биговића Рада.

Виђи стаса, а почуј јој гласа; када Гоца врата откључава сва се школа тада заталаса. Крпе лете, џогери узлете, кофе пуне мириснијех вода, ваља скупит᾽ све што јуче оста, и уредит᾽ за свакога госта. Andrea Fuštić III 1

Фала вама,завазда ви фала, што се наша школа уљепшава, што нас добро вазда сјетовасте и добре нам благослове дасте. Бог вас здраво и мирно носио, од невоље сваке заклонио. Редакција

Мали еколози Вриједни ми смо били, марљиво учили и радили, отпадне материјале сакупљали и нове луткице направили. Лијепи нас дани дозивају, и нас, екологе, радују да на обали покажемо како природи помажемо.

Чланови еколошке секције III и IV разреда, са учитељицама Љепосавом и Драганом

ЕКСКУРЗИЈА, 2014.

СВИТАЊА, април, 2014.

ЧАРОЛИЈА

Minja Josipović, IX 1

Радјард Киплинг каже: „Сви ми путујемо, неки од нас заувијек, како бисмо видјели друге крајеве, друге животе, друге душе.« Не баш лијепо вријеме, у ранојесенске дане, било нам је сапутник на нашем путу за Жабљак. Аутобусом смо се запутили према Вирпазару, градићу који носи богат пртљаг прошлости. Затим, поред Скадарског језера, скрећемо у правцу Биоградске горе, уз кретање кроз мање засеоке, удобном вожњом кроз идилично недјељно јутро. Пожутјело лишће падало је са крошњи у разиграној вртњи, стварајући пред нама живу чаролију. Шумско тло било је прекривено црвеним тепихом од опалог лишћа. Долазимо до језера које се налази у срцу највеће прашуме у Европи. Овдје сам осјетио најљепшу игру микро и макро космоса. Настављамо путовање. Као из дубине без дна уздиже се врх за врхом, громада за громадом. Пред нама су се низала брда, смеђа, сива, избраздана, снијегом покривених врхова, који су се цаклили према тамном плаветном небу. Коначно на циљу. Жабљак се пружа пред нашим стопалима, све док поглед сеже. Обилазимо Црно језеро за које кажу да виле ноћу из њега лете по планини, да га је створио свети Сава, да би казнио калуђере јер нису поштовали црквене каноне. Од приче о вилама идемо у причу о враговима, још једном језеру, Вражијем језеру и легенди о крилатом коњу. Поглед пуца према Пирлитору „граду“ гдје је столовао војвода Момчило. Данас су од њега остале само рушевине и легенда о крилатом коњу, Јабучилу, храбром војводи Момчилу и невјерној Видосави – љуби Момчиловој. Напуштајући Жабљак ослушкујемо најљепше приче између неба и земље. Долазимо у Никшић. “Пучину Никшићког поља пара стари град, налик на насукани брод, заустављен у лету ка будућности. Тај Бедем, неумољив и сив стоји пркосно… Вријеме је на његовим зидинама исписало историју…” Напуштамо град, вјетар све јачи, сунце на заласку, а ми бројимо још један узбудљив дан са екскурзије. Никола Весели, IX 4

38 Dunja Samardžić, IX 1

Од невјесте Јадрана до Горских очију Тмурно јутро изнад Жабљака није обећавало лијеп провод о којем смо моји другови и ја разговарали, проводећи незаборавне тренутке у обиласку црногорских градова Планирана је посјета најљепшег језера на Дурмитору. Наставници су нас пожуривали, а ми смо поспани ушли у аутобус и разгледали све љепоте мале и тајанствене варошице. До Црног језера водио нас је кривудав пут између високих четинара који су били дом многим птицама... и коначно велико огледало за које нико не би повјеровао да ће се наћи дубоко завучено између планина и шума. Тамно зелена боја језера осликавала је густу шуму која га од давнина љубоморно чува

као поклон сваком ко закорачи у свијет нетакнуте природе. Призор је био величанствен. Кружили смо око језера и стигли на савршено мјесто са којег се апаратом могло ухватити плаво небо, кристално бистро језеро и све што се у њему огледало. У томе нам је помогло Сунце, чији су зраци пробили кроз облаке и освијетлили нам пут. На крају смо сјели на клупе и уживали у несвакидашњем погледу. Када је дошло вријеме да се крене, упутили смо последњи поглед који је представљао

Zorka Milojević XI 3

једини начин да језеру кажемо ,,Хвала“. На путу до хотела полако су нам се слијегали утисци. Разгледали смо слике и увидјели да се успомена, усликаних на таквом мјесту, увијек можемо поново присјетити. Радовали смо се обиласку и других крајева наше земље, али Црно језеро је остало ,,симбол“ екскурзије коју смо носили у мислима до наше Боке, које смо се помало ужељели. Милорад Митровић, ix 2

ИВАНОВА КОРИТА

СВИТАЊА, април, 2014.

Иванова Корита, фебруар 2014.

ве године је школу у природи похађало 118 ученика и 5 наставница: Љиљана Влатковић, Иванка Ђечевић, Вјера Милаковић, Оливера Попадић и Марина Перовић. Већ традиционалан боравак наших ученика на Ловћену обиљежило је добро вријеме, довољно снијега за зимске чаролије и мноштво едукативних и забавних садржаја. Прославили смо неколико рођендана, скијали, санкали се, шетали, такмичили се у играма без граница, квизовима знања, умјетничким радионицама, а увече уживали у забавном програму у дискотеци. Захваљујући добром здрављу дјеце, одличном особљу и многобројним активностима, пожељели смо да се на Ловћен вратимо већ идуће зиме. Наставница Марина Перовић

Анегдоте из школе у природи Ја мислио Подгорица Једном приликом док смо шетали, крај нас прође џип PG регистарских таблица. Давид (V разред) пита наставницу Љиљу: „Јесмо ли ми у Подгорици?“ Наставница ће саркастично: „Не, ми смо у Београду!“ Давид ће на то: „А ја сам мислио да смо на Ловћену.“ Паметно питање У току посјете Музеју Националног парка Ловћен слушали смо предавање о инстинктивном понашању вукова када осјете крв. Костадин (II разред) пита аниматора:“Ако се вук случајно расијече и крене му крв, да ли ће појести сам себе?“ Има 5 еура Сунчица (IV разред) пита Давида: „Имаш ли пара за такмичење у плесу?“ Давид: “ Имам 5 еура.“ „Ма, питам те имаш ли пара за вечерашњи плес?“ „ Па, кажем ти, имам 5 еура!“ Највећи на свијету У повратку за Херцег Нови пролазимо кроз которски тунел. Аница (I разред) каже: “Наставнице, ово је највећи тунел на свијету!” Снијега никад доста Враћајући се са Ловћена пролазимо кроз страховито невријеме. Котор је поплављен, а поред пута је дебели слој леда. Дјеца у аутобусу одушевљено зову родитеље у Х. Нови да питају има ли тамо снијега, јер га у Котору има.

Стихови настали на језичкој радионици “Снијег на Ивановим Коритима се сија, И то мојим другарима прија.” Алекса, V 2 “Тамо се скија, тамо се санка, а увече нас чека диско и успаванка.” Анастасија, V 2 “Иванова Корита су најбоље мјесто, ја на њима боравим често. Ту се грудва, санка, ради се свашта, а за ручак је најбоља пашта.” Каћа, V 1 “Жичара ме вуче и данас к’о јуче, Падам, устајем - Јој, како боли! Али шта да се ради, кад се снијег воли.” Aтина, V 2

ЗЛАТИБОР Од 15. до 21. фебруара 2014. године Hа зимском сунцу

еснаести међународни зимски фестивал дјечије рекреације сви смо очекивали са великим нестрпљењем. Ученици VIII 1 су пријавили своје учешће још прошле школске године. Припреме су почеле већ у септембру – смишљање имена група и комбиновање ко ће с ким у собу. Кружиле су поруке по фејсбуку и договори са друговима које смо упознали прошле године, нарочито са Словенцима. У одмаралиште ‹›Сунчани брег›› стигли смо тачно на ручак. Ишчекивање кога ћемо видјети од познатих лица уносило је нервозу, док смо ужурбано смјештали своје ствари и заузимали У срцу Златибора мјесто у трпезарији. Све је било онако како смо задржали у сјећању од прошле године. Недостајао је снијег и клизалиште на које смо научили. Помало разочарани, ипак нисмо губили наду да ће се вријеме промијенити и да ће која снијежна пахуља ипак залепршати на вјетру. Али, зато су ту били: зелени пропланци, разиграни коњи, језеро обасјано сунцем и гласови бројних шетача. Сутрадан, на свечаном отварању Фестивала, успјели смо сагледати сва позната али и непозната лица која су у истом ритму играла и радосно поскакивала пред ТВ камерама. Наша Вања Шупица је попут праве глумице дала изјаву за РТС 1, која је емитована те вечери на Дневнику 3. ост унутрашњ Сљедеће јутро на јутарњем програму у више наврата је преношена ова , но ој ог ир С . вијека школе из 19 свечаност, која је отворила пут у незаборавно дружење са вршњацима из Словеније, Београда, Димитровграда, Косова и Метохије, Сремске Каменице... Програмски директор овог Фестивала, господин Петар Стакић, својски се потрудио да, као и увијек, све протекне онако како је по сценарију замишљено. Од другова из ОШ ‹›Христо Ботев›› из Димитровграда чули смо да говоре шопски и да је у њиховој школи већина Бугара. У школи се учи равноправно српски и бугарски језик, а поклонили су нам и свој школски лист. Словенци, увијек добро организовани, одмјерени и дисциплиновани, однијели су и побједу на овом Фестивалу. Њихове школе ‹›Задоброва››, ‹›Ливада›› и ‹›Бичевје›› из Љубљане имају просјечно свака око 400 ученика, а град Љубљана има нешто више од 60 основних школа. Важна особа и незамјенљива карика сваке активности, свакако је докторица Весна, брижна, предусретљива и пожртвована. У покрету и дању и ноћу, одговарала је на све позиве и питања с дозом оптимизма и осмијехом који Сирогојно испред обра плијени. Управница одмаралишта, строго пословна госпођа Бранка, журним би зо вне радионице кораком пролазила поред нас, не упуштајући се у причу. Почев од јутарње гимнастике, поред шетње, штафетних и спортских игара, па до орјентационе игре, фото-сафарија, навлачења конопца и музичких и других квизова, па до вечерњег програма, распоред је био прилично збијен, тако да смо помало посустајали у сакупљању бодова и последњег дана изгубили предност и побједу. На златиборској пијаци, упознали смо најбољу златиборску плетиљу – господина Небојшу Ресановића. Испред најшареније тезге, затекли смо га да плете. Испричао нам је да га је плетењу научила бака. Небојша је као дијете био прилично несташан, па је бака, да не би морала трчати за њим, примијенила педагошку мјеру – плетење, и тако вишак енергије усмјерила на корисну ствар. Уједно је развијао и прецизну моторику шаке и прстију, брзину и машту. Сваки исплетени комад одјеће је уникат, јер је Небојша ненадмашан у измишљању нових мотива, додавању детаља и комбиновању боја. Иако је ветеринарски техничар, а плетење, традиционално женско занимање, Небојша се професионално почео бавити плетењем након стечаја фирме у којој је радио. Човјек без предрасуда, веома је занимљив саговорник. Посљедњег дана нашег боравка, посјетили смо Сирогојно, село 25 км удаљено од Златибора, на надморској висини од 900 метара. Сирогојно је постало познато у свијету седамдесетих година прошлог вијека по производњи руком рађених џемпера. Данас се наставља производња изузетно квлитетних ексклузивних модела под именом ‹›Сирогојно Стyле››. Захваљујемо Ту је смјештен и први музеј на отвореном ‹›Старо село››, у којем је приказана Општини архитектура и унутрашње уређење зграда са краја 19. и почетка 20. вијека у Херцег Србији. Аутентично село приказује живот сеоске породице. Сви објекти су прикупљени из околине и распоређени у селу. Ту су колибе, конаци, амбар, Нови на млекар, салаш, кокошар, уљаник, појило, кулача, качара, па чак и црква и школа. обезбијеђеном Уморни и препуни лијепих утисака, у петак, 21. фебруара стигли смо у превозу. Херцег-Нови. Поред бројних родитеља и помоћника директора школе, дочекали су нас и ученици VIII 1 који нису били са нама на Златибору, и њихов разредни Милорад, машући транспарентима на којима је писало ‹›ДОБРОДОШЛИ››. Вања Нухефендић, психолог и Жељко Милићевић, професор

на Аеробик

отвар свечаном

ању

На мосту испред ‘’Палисада’’

На штанду домаће радино сти Небојше Ресановића

а из Са пријатељим

Љубљане

СВИТАЊА, април, 2014.

VII 3 Sara Milićević

Ana Maria Finžgar VII 3

Nemanja Đurić VII 3

BASKETBALL FOR THE BEGINNERS • PLAYMAKER - A PLAYER WHO ORGANISES GAME TOGETHER WITH A COACH • FREE SHOTS - PENALTY SHOTS PERFORMED WHEN THERE IS A FOUL OR WHEN THE BONUS IS FILLED • 3 POINTS SHOT - IT̕S A SHOT FROM A DISTANCE (6,75 m OR MORE) • BLOCK - WHEN ONE PLAYER SHOOTS AND THE OPPONENT PLAYER INTERCEPTS THE BALL WHEN IT̕S ON THE RISE • ASSIST - WHEN ONE PLAYER THROWS THE BALL TO ANOTHER WHO CATCHES IT AND SCORES A POINT • DUNK - WHEN A PLAYER JUMPS HIGH AND KNOCKS THE BALL IN THE BASKET • DOUBLE DOUBLE - WHEN TWO STATISTICAL SEGMENTS OF THE PLAYER ARE ON TWO-DIGIT NUMBER • TRIPLE DOUBLE - WHEN THREE STATISTICAL SEGMENTS OF THE PLAYER ARE ON TWO-DIGIT NUMBER • PICK ̕N ̕ROLL - OFFENSIVE ACTION IN BASKETBALL WHEN A PLAYER SETS A BLOCK (PICK) FOR HIS TEAMMATE WHO TAKES THE BALL AND THEN MOVES BEHIND THE DEFENDER (ROLL) TO ACCEPT THE PASS • PICK ̕N ̕ POP - IT̕S A VARIATION OF PICK̕N ̕ROLL WHERE THE BLOCKER TURNS FOR OPEN JUMP SHOT

Elma Kujovic VII 3

Filip Karanović, IX 2 Milorad Mitrović, IX 2 Vasilije Doklestić, IX 2

Lana Bulatović VII 1 vić lao V ina ist Kr

Crtala :Andrea Fuštić III 1

LITTLE RED BALL

Bounce the ball , bounce the ball ,

One cute little boy

On the ground , against the wall.

takes his favourite toy,

Bounce it low , bounce it high ,

a pretty little red ball

Bounce it right up to the sky !

which bounces against the wall.

Bounce the ball , bounce the ball ,

The wall is high,

On the ground , against the wall.

the boy is small,

Bounce it here , bounce it there,

and the little red ball

Bounce it outside anywhere !

can’t go over the wall!

Bounce the ball , bounce the ball ,

The boy starts crying

On the ground , against the wall.

but he won’t stop trying!

But remember - you must play outside ,

Finally,the little red ball

Please don´t bounce your ball inside !

is on the other side of wall!

Isidora Mihailović, VII 1

Marina Čuljković, VII 2

Na Državnom takmičenju, održanom početkom marta 2014. godine u Podgorici, Anja Tičić, IX 4 zauzela je peto mjesto na pismenom dijelu ispita i pozvana je na usmeni. U ukupnom plasmanu, u vrlo jakoj konkurenciji od 120 učenika zauzela je deseto mjesto. Njen mentor je Biljana Mandić, prof. engleskog jezika.

Nen ad

Klač ar V II 3

U toku prvog polugodišta British Council je organizovao online takmičenje Montenegro English Challenge 2014 za učenike VIII i IX razreda. Prijavilo se 290 učenika, a za finalno takmičenje plasiralo se 15 učenika, među kojima su bile i naše učenice Jana Vasiljević, VIII 3 i Adrijana Lepetić, VIII 6. Finalno takmičenje je bilo organizovano 22. februara 2014. godine u PR Centru u Podgorici. Trebalo je pripremiti prezentaciju na temu: ‘’Kako poboljšati rezultate na PISA testiranju u Crnoj Gori’’. Jana Vasiljević je zauzela treće mjesto. Njen mentor je bila Stanka Prnjat, prof. engleskog jezika.

Nemanja Đurić VII 3

D IFFERENT BALLS F OR DIFFERENT SPOR TS WATERPOLO Weight: 400-450 g Dimension: 68-71 cm (for men), 65-67 cm (for women) Material: Natural rubber HANDBALL Weight (depends on the age of the player): 290-475 g Dimension (depends on the age of the player): 50-60 cm Material: Leather and synthetic materials TENNIS Weight: 56-59,4 g Dimension: 6,54-6,86 cm Material: Hollow rubber with felt coating BASKETBALL Weight: 510-567 g Dimension: 749-780 mm Materials: inside rubber bladder, outside leather/rubber/synthetics FOOTBALL Weight: 410-450 g Dimension: 68-70 cm Material: leather

Valentina Jovanović VII 3

Bounce the ball

VOLLEYBALL Weight: 260-280 g Dimension: 65-65 cm Material: leather/syntetic leather Luka Boljević, IX 3 Andrija Konjević, IX 3 Matija Rađenović, IX 3 Aksel Vlaović, IX 3

Me l

Hadžić I din

AL CINEMA

Un problema

Sta

C`e` la stella Felice e allegra Sul mio cielo di infanzia. Martina Vojinović, IX 6

Iliana Bakmaz, IX 5

Pavlović, ko

La sua risposta Cara Marina, Io ho finito il compito di matematica.Mi piace la tua idea.Io ho molto tempo libero.Ci incontriamo al parco alle sette e mezzo.Non vedo l`ora di vedere questo film.Dopo il film noi andremo in citta` per bere il caffe` e mangieremo la pizza.Ci divertiremo un mondo. Marina Vukalović, ix 5

Ho veduto prateria grande, la prateria è verde. Ci sono molti grandi e piccoli fiori, i fiori sono rossi,bianchi e azzurri. Ho veduto il nostro mondo variopinto, tutto è bello,tutto il viaggio ha finito. Šuković Nikolina, VIII 6

Dukić Višnja, IX 5 Jele n

nesettimana noi due andiamo al cinema e guardiamo unbel film. Io consiglio a tutti di divertirsinelloro tempo libero. v golov a isl

ić

Marija Ozrinić, VIII 2

Ciao. Io sono Maria.Io vado all’ ottavogrado.Sonounastudentessa brava.Mipiacciono molte cose. Io amodipingere, suonoil pianoforte, amo lo sport e il mio sport preferito èla pallacanestro. Anche mi piace andare a fare una passeggiata con gli amici. La scuola è difficile. Tutti I giorniio ho qualcosa

per studiare. Quando finisco i comiti per casa estudiare, mi piace rilassarmi ascoltando la musica. Se pensi di avere abbastanza tempo, ti devi organizzarenelmodo giusto.Devi determinareil tempo per l’apprendimento eil tempo per il divertimento. Quandosono libera io vado a passeggiare con Caterina. Lei è la miaamicamigliore. Noi due ci divertiamounmondoquandosiamoinsieme. Il fi-

Ho veduto mese con stelle, tutte stelle sono gialle e piccole. Su cielo blu vola un’ aeroplano, lui ha sembrato molto lontano,

vla d

Il mio tempo libero

voglio ripetere tutto! La seconda parte d›estate io ho passato a Herceg Novi. Io ho avuto un concorso a Herceg Novi. Quando sei in cittá in cui vive la concorrenza non è così difficile. Mi è piaciuto questo concorso anche concorso del Grožnjan. Io ho vinto il premio e io posso andare da crosiera o in Russia. Io non ho deciso, ancora. L›ultimo parte d›estate io sono passata nella casa e sulla spiaggia. Quest› estate è stato migliore di tutti per me.

Ho veduto un mare, tutti là vogliono passare. Sopra di mare ci sono cielo, e sul cielo ci sono sole giallo,bello.

Bojanić, V 3 II

tutto il giorno. Loro sono stati manggiari di me ed io ho imparato molto di loro. Ora, io vi racconto alcune cose della cittá Grožnjan. Grožnjan è la cittá d›arte. Tu puoi vedere le gallerie in ogni strada. Mi sono piaciute le gallerie, molto! Anche, questo è la cittá construita di pietra. Ci sono molti monumenti e le chiese. In questa cittá io ho vinto il secondo premio al concorso. Io sono stata molto felice. Anche, gli amici che io ho icontrato in Croazia mi sono piaciuti molto e noi spediamo messaggi quasi ogni settimana. Tutto summato, mi è piaciuto molto ed io

Ma r

IL NOSTRO MONDO

2 IV

ni k

Sola e canta, lei e` molto interessante.

Cosa fai?Avrai tempo libero per me?Io ho una buona idea. Questa sera al cinema sara` un film interessante.L`attore e` Jonny Depp.Lui e` incredibile e la tua attrice preferita e` protagonista di questo film,Cetherine Zita Jones.Il film ha vinto l`Oscar.Dopo il film noi potremmo andare al nostro caffe` preferito.Il film comincia alle venti.Io ho comprato biglietti per noi due.Io spero she tu potrai andare con me. 2

Le mie vacanze preferite sono d’estate. Una parte di guell’ estate io ho passato a Grožnjan. Grožnjan è una piccola cittá in Croazia. Io vado a scuola di musica e io suono la chitarra. Io ho avuto un concorso e per questo io ho visitato Grožnjan. All›inizio non mièpiaciuta la sistemazione, ma questo ha cambito rapidamente. Io ho incontrato molte persone interessanti e loro hanno preparato una festa molto bella. Noi, venti, siamo stati in una casa grande. Cantiamo e suoniamo

išeljić, V aM II nk

Ciao Sofia,

Marija Miljević, VIII 1

Le mie vacanze preferite

Gialla e bella Sul cielo c`e`la stella

Di mestieri buon i c` è una lunga lista: ingegnere,medico ,professore, meccanico,chim ico,pilota,autom obilista. Dipende della sc elta della nostra professione in che modo nel futuro potremo vivere, ma questo sarà un a difficile decisio ne!

UN E-MAIL

La stella

5 IX

Nella vita,che co sa fare? E` importante de cidere bene che scuola media studiare.

Ilia

Subito finirà la sc uola elementare gli scolari hanno un problema che cosa vorrano Bakmaz, studiare? na

Anna: Ciao Maria! Io: Pronto? Oh, Ciao Anna! Anna: Che cosa fai adesso? Io: Ascolto la musica, non importante, perche? Anna: Penso..., possiamo andare al cinema? Io: Per guardare un film? Anna: Si, un film bello e divertente. Una commedia recente. Io: Super! Chi sono gli attori? Anna: Non sono sicura. Io: E quando inizia il film? Anna: Il film inizia stasera alle 8 e un quarto. Io: Va bene. Ci vediamo al cinema. Anna: Si, arrivederci. (Davanti al cinema, alle 8:00) Io: Questo cinema è molto grande. Anna: Si , ma dove compri i biglietti? Io: Io vado a comprare due biglietti alla cassa. Anche due bottiglie di Coca-Cola e popcorn per il film. (Alla Cassa) Io: Buongiorno, quanto costa un biglietto per una commedia alle 8:00? Commessa: Un biglietto è 5 €. Io: Due biglietti per favore e anche due bottiglie di Coca-Cola e popcorn. Commessa: Ecco, sono 15 €. Io: Grazie, arrivederla signora. Commessa: Arrivederci ragazza. Anna: Possiamo andare, il film comincia tra cinque minuti? Io: Va bene. Noi entriamo alla sala numero dieci. (Alla Sala) Io: Questa sala è fantastica, guardate quante persone! marić, I Anna: Si, shhhh.....il film comincia! ola (Quando il film è finito) Io: La commedia era fantastica! Anna: E anche divertente. Io: Non ho smesso di ridere! Ahh...Devo andare ora, ci vediamo a scuola domani. Anna: Si, come sempre.

IL MIO AMORE PROPRIO ab

atinić, IV

la n

Io sono innamorato di cioccolato. Quando mangio il dolce io sono molto felice.

Ho mal di cuore se non lo mangio per due ore. Lepetić Adrijana, VIII 6

Il calcio

Da b

Due gatte nere Sabato scorso il nostro amico ha portato a me le sue due gatte , perche` lui deve andare in Russia. Le gatte giovani sono grandi e nere. All’ inizio loro hanno avuto paura di me e di mio padre. Loro non hanno mangiato niente , solo hanno dormito. Ma adesso loro sono allegre , loro giocano e si divertono. Le gatte sono buone , ma qualche volta sono cattive. Loro hanno rotto i miei pianti. A loro piace giocare con me. Quando sono nella scuola io sono occupata e penso di loro. E quando sono nella casa noi sempre siamo insieme.Mi piacciono molto queste gatte. Kesse Evgenija, VIII 6

Andrea Daniel Alfonso Ursoleo, IX 6

La partita di calcio Buongiorno signore e signori si trova a San Paolo del Brasile. Io sono Giovanna Curnelli e riportero’ una partita di calcio Napoli e Milan.Primo , goal ha segnato Adel Taarabt da Milan. All’inizio e’ molto teso. In undicesima minuti Gokhan Inler ha segnato goal per Napoli. Ma cartone giallo per Christian Abbiati. E’ per un po’ goal per Napoli , ma la palla ha segnato la traversa. Cartone giallo per Gokhan Inler, Adel Taarabt e Jorginho. Sostituzione Mario Balotelli – Giampaolo Pazzini. Gonzalo Higuian ha segnato 2 goal e Napoli vince Milan 3:1 . Che una vittoria! Bravo per Napoli! Vittoria meritata ! Resti con noi e potremo ascoltare i nostri giocatori che cosa ci diranno della partita! Jovana Čeprnić, IX 5

Anj a

Il mio pallone Sembra come il melone quando esce il sole gli uccielli volano sopra nuvole mi da fasstidio quando qualcuno odio.

elena, I vić J X bo

Vasilije Jeremić IX 2

Jeremić Vasilije, IX 2

LA FESTA DELLA MIMOSA La mimosa è un fiore meraviglioso.Ha i fiorini a forma di piccoli pallonini gialli. È molto bello. Quando guardi il suo legno, sembra come una grande luce gialla e ti porta molta felicità. Anche è una buona ispirazione e posede un’ aroma forte-la vera marittima. La gente di Herceg Novi e Baosici celebrano il giorno della mimosa il primo Sabato di febbraio.Così Baosici diventa una piccola località turistica dove tutti i turisti sono benvenuti. Alle dieci o undici ore di mattina comincia lo spettacola di cui fanno parte: il gruppo di musicisti Trio Gust, Stari kapetani, Exodusi e molti altri...Dopo tutti possono prendere della bira,del vino e vari tipi di pesce. Anche possono comprare i dolci e mazzo di mimosa.Organizzata per la prima volta nel 1957, la Festa della mimosa ha toccato nel 2008 la

Così amo oggi cinquantunesima edizione. Da Kumbor a Baosici vanno le mazuretke.Mazuretke sono giocattrici e presentano la nostra città. Al Carnevale che si organizza dopo tutti sono di buon umore, ridono, fanno scherzi e si divertono. Anche se questo è un Carnevale invernale,tutti passeggiano sotto il cielo pieno di sole. Qui, la gente fa il ponte d’ amicizia e della pace.La mimosa la comprano tutti e la portano al loro paese, guardandola come una pianta molto rara e anche come un bel regalo a presentare alla persona che amano. La gente che lavora moltissimo durante tutto l’ anno,qui ha la possibilità di scappere del lavoro e prendere un bel riposo. Ogni Carnevale ha la nuova sorpresa. Ognuno, dopo la buona festa, porta le memorie interessanti con, certamente, un bel mazzo di mimosa. Jelka Marić, ix 3

Così amo oggi piu` di ieri Perche` ogni mattina sei lontano di meno Come l`amore e` brava e facile Con cui sono pieno. Così amo oggi piu` di domani Non ci vedo la luce, solo nuvole Mi servono tu strada facendo E vento caldo alla mia spalla Così amo il minuto piu` di tutt` anno Quando e` passato nelle tue mani Voglio vincere questa paura Delle parole deboli, delle vette giovani Piu` della seta di qualcuno Mi piace la lana che noi abbiamo Così adesso ti do chiave Così piccollino oggi ti amo. Đulija Perišić, IX 5 rivokapi ć aK

V3 ,I

Danilo Mrdak IX 2

Il mio pallone

Molte persone in Italia praticano gli sport.Agli italiani piace molto il calcio e` veramente lo sport numero uno in Italia.I giocatori italiani sono molto popolari anche nel mondo.Il piu` bravo giocatore di calcio per tutto il tempo e` Alessandro del Piero. Ci sono quattro milioni persone in Italia che amano e anche praticano alemeno uno degli sport. Anche la pallavolo e la pallanuoto sono popolari in Italia. Possiamo guardare alla tivu` molte partite e i tifosi sono tanti . Cantano le a č Kla r, VII 3 ad canzoncine e l’atmosfera e` molto bella.

studić, V Ku

3 II

Ne n

Gli sport in Italia

Nata š

Nina Dejanović, IX 5

Io e i miei amici abbiamo deciso di fare una gita. E` primavera , per fortuna sole e’ sul cielo. Oggi e’ sabato . Io ho invitato Maria, Anna , Atilio e Mauro. Noi andiamo con l’ automobile perche` vogliamo fare la grigliata. Tutti sono presenti , ma Anna e` in ritardo. Tipico per lei . Ecco Anna, ora possiamo andare. La nostra gita e’ dal fiume Po, all’ aria aperta, lontano di citta`. Gli amici hanno portato la verdura per questa gita. Mauro porta il pomodore , il peperone , il porro e il centriolo . Lui deve preparare l’ insalata. Maria e Anna fanno la grigliata , perche` Anna ha comprato la carne . Atilio ha il lavoro piu` facile di tutti – lui canta. Noi ci siamo divertiti un mondo oggi!

Il calcio è uno sport collettivo che si gioca in almeno 200 paesi.L᾽obiettivo di questo gioco è quello di inserire la palla nella porta avversaria. Le prime regole del calcio sono state inventate a Cambridge nel 1848, ma non sono state adottate. La competizione di calcio più antica è la FA Cup inglese, nata nel 1872.Oggi, il calcio e lo sport più popolare in tutto il mondo a causa di regole semplici e atrezzatura minima.Il campo di gioco e in forma di un rettangolo, con la lunghezza che non deve superare i 90 a 100 metri e la larghezza deve essere tra 65 e 75 metri.La partita per i adulti è costituita da due parti di 45 minuti così il gioco dura 90 minuti con il resto di 15 minuti.Il più grande concorso internazionale è la Copa del Mondo che è organizzato dalla FIFA.A causa che il calcio è uno sport di squadra che mette insieme le persone, una stazione TV americana sostiene che il posizionamento della Costa d᾽Avorio ai Campionati del Mondo ha finito la guerra civile. Đorđe Obradović, IX 3

Una gita con gli amici

ić Jelena,

Vu ko

a Špirto, V II sav

СВИТАЊА, април, 2014.

Stranice pripremila: Tatjana Krstajić, prof. njemačkog jezika

Crteže i plakat radili učenici VIII i IX razreda

An den Ball Der Ball ist überall, den gibt es in Spanien und Italien auch in Mailand und Australien... besser gesagt: ihn gibt es überall sogar im Weltall. Sag mir doch mal:”Was kannst du mit dem… Ball?” “Elfmeterschiessen ist mir normal und hoffe, dass ich das Tor treffen kann! Indem ich das mach’, denk’ ich an den großen Pokal, der zu gewinnen ist da.“ Spring, spring hoch hinauf, Aber pass auf die Ecken auf. Rund,rund wie ein Ball Das ist doch ein perfekter Fall. Aus Gummi, Plastik oder Metall für den Ball ist es echt egal. Branka Stijović IX 6 Luka Ćorsović IX 4

Takmičari sa nastavnicom

Na Državnom takmičenju iz njemačkog jezika, Luka Ćorsović je osvojio prvo mjesto, a Branka Stijović četvrto. Čestitamo učenicima i njihovom mentoru, Tatjani Krstajić, prof.njemačkog jezika

“Promašio sam više od 9000 šuteva u svojoj karijeri. Izgubio sam skoro 300 utakmica. 26 puta mi je povjerena šansa da odlučim (riješim) utakmicu i promašio sam. Iznova i iznova sam doživljavao neuspjehe. I zbog toga sam i uspio!” (Majkl Džordan)

Lopta sa kojom smo odavno dio Evrope

aterpolo klub “Jadran” – najstariji vaterpolo klub u zemlji, osnovan je davne 1926. godine. U svojoj osamdesetosmogodišnjoj istoriji, klub je dao nemjerljiv doprinos razvoju vaterpola u našoj zemlji i kao takav zauzima značajno mjesto u našem sportu. Klub je do danas bio 10 puta državni prvak i 8 puta pobjednik Kupa. Godine 1996. “Jadran” po prvi put nastupa na evropskim klubskim takmičenjima i od tada igra značajnu ulogu u evropskom vaterpolu, što pokazuju i poslijednje rang liste evropske vaterpolo organizacije. Kada jedan klub iza svog imena ima 88 godina, to je onda, kažu, gotovo cijela istorija. Upravo to se može reći za “Jadran”, klub koji je osnovan 1926.godine i koji je dio sportske istorije Herceg Novog, grada u kome je ponikao, stasavao, sa njim dijelio vrijeme, donoseći mu radost sportskih pobjeda i tugu poraza. Kroz taj i takav “Jadran” prošlo je preko 80 generacija plivača i vaterpolista, dajući mu svaka dio sebe, svoju mladost i priču za istoriju i pokoljenja. U svojih gotovo devedeset godina “Jadran” je dao brojne reprezentativce – poznata imena našeg vaterpola, prije svih: Božidara

Anđela Antunović

Stanišića – Cikotu, Đura Radana, Milana Muškatirovića, Dejana Dabovića, Bora Mračevića, Stanka Zlokovića, Zorana Mustura, Vasa Subotića, Vladimira Gojkovića, Borisa Zlokovića, Predraga Jokića, Aleksandra Ivovića… S ponosom ističemo da u sadašnjem sastavu prvog tima “Jadrana” ima 11 bivših učenika škole “Dašo Pavičić”. To su sva tri golmana: Slaven Kandić, Miloš Popović i Dragan Kolesko, zatim Luka Sekulić, Stefan Vidović, Vlado Popadić, Stefan Porobić, Vladan Spaić, Nikola Giga, Nikola Moskov i Aleksa Ukropina. Pored njih u timu su još: Bojan Banićević, Jovan Sarić, Radovan Latinović, Stefan Pješivac, Marko Brajević, Željko Kovačić i Andrija Bitadze. Trener prvog tima je Vladimir Gojković, pomoćni trener: Petar Radanović (takođe bivši učenik naše škole), a trener golmana je Lazar Vuksanović. Doktor ekipe je Predrag Dabović, a terapeut (ponovo naš bivši učenik) Dejan Mihailović. “Jadran” je i u trećem milenijumu na stazama novih uspjeha, na ponos svih generacija koje su stvarale njegovu bogatu istoriju. Pripremio: Petar Radanović, prof. fizičkog vaspitanja

livanje i vaterpolo su sportovi sa kojima se ponosi naš grad. Veliki broj članova Jadrana su učenici naše škole. Jedan od tih plivačkih dragulja je i 12-to godišnja Anđela Antunović, učenica VI 3. Anđela je vrlo dobar učenik, a u plivačkom klubu Jadran je, uz Anastasiju Vico, našu učenicu V razreda, najbolji mladi plivač Jadrana. Odnedavno je članica reprezentacije Crne Gore. Anđela i Anastasija su velike nade, kako Jadrana, tako i reprezentacije, koju vodi njihov trener Sead Adrović. Anđela Antunović Anđela Antunović se bavi plivanjem od 2011. godine i za nepune tri sezone osvojila je 35 medalja. Rezultati postignuti u prošloj godini su bili razlog da je nedavno proglašena za prespektivnog sportistu Herceg Novog. Na naše pitanje šta za nju znače dosadašnji rezultati i šta je plivanje za nju, odgovorila je: ‘’Plivanje je sport koji me čini srećnom, a uz drugarstvo pomaže mi da stasam u dobrog mladog čovjeka i učenika škole. Drago mi je što nastavljam dobre rezultate ranijh brojnih generacija koje su bili učenici moje škole koju ja sada pohađam. Obećavam još dosta medalja i dobrih rezultata’’, kaže ova skroma plivačica čije vrijeme tek dolazi.

Kristina Avramović, IX 6

СВИТАЊА, април, 2014.

IZ ISTORIJE NAJPOPULARNIJE LOPTE NA SVIJETU TIJENTO

rvo Svjetsko prvenstvo u fudbalu odigrano je 1930. god. u Urugvaju, zemlji koja je u to doba bila najveća fudbalska sila i koja je na Olimpijskim igrama u Amsterdamu, dvije godine ranije, osvojila zlatnu medalju. U finalu su se sreli domaćin Urugvaj i Argentina. Tenzije pred finale pojačala je i činjenica da finalisti nisu mogli da se dogovore kojom loptom će se igrati. Presudila je FIFA, koja je odlučila da Argentinci izaberu loptu kojom će se igrati u prvom poluT-MODEL vremenu, a Urugvajci onu za nastavak meča. Gaučosi su odabrali “Tijento” i poslije prvih 45 minuta vodili sa 2:1, ali kada se na terenu našao “T-model” Urugvajci su postigli tri gola i preokrenuli na konačnih 4:2

a narednim svjetskim prvenstvima, sve do 1950. god. lopte su bile slične; sastavljene od 13 kožnih djelova i 12 rupa kroz koje je provučena pertla i tako „zašivena“. Prva „kompaktna„ lopta, bez pertle, korišćena je na prvom poslijeratnom SP u Brazilu 1950. godine, ali se prvenstva, kao i same lopte, Brazilci nerado sjećaju jer su u finalu, na njihovoj Marakani, potpuno neočekivano izgubili od Urugvaja rezulatatom 2:1. Sledeće prvenstvo održano je u Švajcarskoj i korišćena je “Swiss World Champion Match ball”, karakteristična po njenoj jarko žutoj boji koja je zaslepljivala golmane, pa je na ovom SP u 26 utakmica postignuto rekordnih 140 golova ili prosječno oko 5 golova po meču, što je nadmašeno tek 1982, kada je odigrano duplo više utakmica. Od SP u Meksiku, 1970. god, “Adidas” postaje zvaničan proizvođač lopti sve do danas, a nedavno je ugovor produžen i do 2030. god.

KLADIONICA Ko će biti pobjednik SP u Brazilu? Brazil - 95% ispitanih Brazil ili Argentina - Marina Marić, prof. Španija - Živica Mustur, prof. Milka Vuković, učiteljica Nikola Irić, IX 2 Bosna i Hercegovina - Dragan Novaković, prof. Đorđije Mišeljić, IX 6 Matija Rađenović, IX 3 Uroš Ognjenović, IX 4 Kolumbija - Kristijan Milović, IX 6 Portugalija - Vaso Porobić, IX 6 Belgija - Stevo Obradović, prof. Njemačka - Blago Radanović, prof.

TELSTAR

Tijana Tatalović IX 6

opta kojom se igralo u Meksiku sastojala se iz crnih petougaonika i bijelih šestougaonika; imala je ukupno 32 dijela i svi su je zvali „bubamara“. Svjetsko prvenstvo zapamćeno je i po završetku epohe velikog Pelea, koji je sa Brazilom osvojio treću titulu i pehar Žila Rimea u trajno vlasništvo. Od sledećeg SP pa do danas pobjednicima se dodjeljuje Pehar svjetskih prvenstava u fudbalu. Ovaj je pehar napravljen od 18-karatnog zlata, težak je oko 5 kg i vrijedi 10 miliona eura, pa ga smiju dodirnu samo pobjednici prvenstava.

AZTECA

d SP u Meksiku 1986. god. umjesto kožnih lopti koriste se sintetičke koje su mnogo manje podložne vremenskim uslovima.

TRICOLORE

JABULANI

efinitivno najоzloglašenijom loptom koju je “Adidas” ikada napravio igralo se na SP u Južnoj Africi, 2010. god. Zvala se Jabulani i zbog nje su igrači i selektori bjesnili jer je imala nepredvidiv let i nekontrolisano ubrzanje, posebno pri padu na zemlju. Najmanje su se žalili Španci koji su sa njom osvojili svoju prvu titulu svjetskih fudbalskih prvaka.

BRAZUCA

rvom šarenom loptom igralo se na SP u Francuskoj 1998. god. Bila je u bojama francuske zastave, pa možda i ne čudi što su sa njom najbolje igrali Francuzi, koji su u finalu pobijedili Brazil rezultatom 3:0.

a predstojeće SP u Brazilu koristiće se lopta koja se zove Brazuca, a koju su navijači izabrali glasanjem. U skladu sa popularnom predstavom o Brazilu, ovo je i najšarenija lopta kojom će se igrati na svjetskim prvenstvima.

TEIMGEIST BERLIN

d 2006. god. i SP u Njemačkoj lopte su „personalizovane“ sa datumom, mjestom odigravanja i imenima protivnika ispisanim na lopti. U finalu se koristila “Teimgeist Berlin”, na kojoj je pisalo 09. jul.2006. Italija:Francuska, a u istoriji fudbala upisano je da su Italijani pobijedili, bolje izvodeći penale.

Marko Miletić - teniska nada

eniski klub ‘’Herceg Novi’’ osnovan je daleke 1922. godine. Osnovalo ga je sportsko društvo „Jadran“, koje je u svom sastavu imalo tri sekcije: plivačku, veslačku i tenisku. U svojoj dugogodišnjoj istoriji klub je preživio mnoge transformacije, gašenja i obnavljanja. Nas posebno raduje rang lista Teniskog saveza Crne Gore objavljena 1. 12. 2013. godine, koja izgleda ovako: 1. mjesto Emilija Obradović, član TK „Herceg- Novi“, kategorija do 16 godina 1. mjesto Marko Miletić, član TK „HercegNovi“, kategorija do 16 godina 2. mjesto Vukan Zavišin, član TK „HercegNovi“, kategorija do 16 godina Upoznaću vas sa mojim drugom Markom Miletićem.

Biće ovo jedno lijepo, šareno, fudbalsko ljeto

Priredio: Stevo Obradović, prof. fizičkog vaspitanja

Marko je rođen 1999. godine i počeo je trenirati tenis sa 9 godina.Već sa 11 pobijedio je na prva 4 turnira u sezoni i nije izgubio ni set na svim turnirima zajedno. Pozvan je u reprezentaciju Crne Gore do 12 godina da igra na Evropskom razvojnom prvenstvu u Pragu, Češka Republika. U Češkoj je pobijedio prvake Moldavije, Jermenije, Albanije, Češke i osvojio drugo mjesto u konkurenciji 32 prvaka svojih zemalja. Iste 2011. godine postao je prvak Crne Gore i od Opštine Herceg Novi dobio je priznanje Velika nada Herceg Novog. 2012. godine postao je prvak Podgorice. 2013. godinu završio kao prvak države za uzrast do 16 godina i od opštine Herceg Novi proglašen PERSPEKTIVNIM SPORTISTOM GRADA. Najveći sportski brend Wilson prepoznao je talenat i potpisao sponzorski ugovor sa Markom.

Nemanja Đurić, VII 3

Prema predviđanjima stručnjaka pred njim je blistava sportska budućnost, što mu od srca želimo. Zabilježio: Marko Dubljević, IX 1

СВИТАЊА, април, 2014. ПРВЕ ЛОПТЕ НАШИХ НАСТАВНИКА

Претече тениса и одбојке у Црној Гори У прољеће кад се говеда лињају било је доста јаке зимске длаке коју смо ми дјеца чупали, стављали међу дланове, ваљали и уз помоћ пљувачке обликовали у чврсте лопте, величине данашње тениске лоптице. Тако смо ми у мојој Спили највјероватније били претече тениског спорта у Црној Гори. Касније смо узнапредовали и правили лопте од мјеира (свињског мјехура). Мјеир би послије клања свиња у касну јесен надували до величине осредње лопте и сушили изнад огњишта. Овај реквизит смо због лакоће лопте користили за играње одбојке. „Мрежу“ нам је чинило једно затегнуто уже између два дрвета. Трећи узнапредовали стадијум лопте у мом селу представљала је лопта „крпењача“, која је за нас имала вриједност данашње најквалитетније фудбалске лопте. Било је то вријеме неизмјерне среће, креативности, довитљивости и забаве, што данас дјеци углавном причињавају игрице на компјутеру.

ПОГОДИТЕ КО ЈЕ НА ФОТОГРАФИЈАМА

Рајо Ковачевић

Фудбал на Бијелој вили Прву лопту гумењачу купили смо код Маја Перовића у продавници „Борово“. Свако је дао по динар, а то је значило одрећи се дијела ужине, али нисмо жалили. Лопту смо чували као очи у глави, јер су се с њом свакодневно одигравале утакмице у оквиру правих регионалних турнира. Ту су биле екипе: Конављана, Суторана, Игаљана, Зеленичана, Кумборана и Луштичана. Утакмице смо заказивали послије наставе „под Нови, на Бијелој вили“ (Бокина плажа), док смо чекали воз (за Зеленику или Звековицу) и брод „Дурмиторац“ (за Кумбор и Луштицу). Турнири су се отказивали једино када је била јака киша и олујно југо. Највећи проблем је био сачувати лопту у зимском периоду да не оде у море. За такве прилике, на ивици плаже су биле спремљене дугачке трске, које смо брали код куће Спасоја Марића (ђеда наставнице Марине). Кад би трска постала кратка, гађали смо лопту камењем са штреке, не би ли се примакла обали. У тој паљби често би лопта била погођена и отишла би још даље. А кад би је струја однијела „иза рогова“ (оштрих стијена) према Игалу, онда се требало с њом поздравити или за њом пливати. Свима нам је у сјећању Данилово пливање у сред зиме, када је храбро скинуо одјећу са себе, склонио је у секе и запливао према лопти. Нашој срећи није било краја. Убрзо је утакмица настављена, а остала је прича и сјећање на безбрижне дане нашег дјетињства и ране младости. 50Благо Радановић

Моје интезивно дружење са лоптом почело је од 7. године, а већ од 10. године почиње играње фудбала у, искључиво, женском тиму, на Бокиној плажи. Лутке никад нисам вољела. Черупала сам их, тресла и бацала о земљу.

Погодите чија је ово прича.

Као помоћ у откривању нека вам послужи фотографија на којој је загонетна личност са Пинокијем у једној и лоптом у другој руци. :)

ПОГОДИТЕ КО ЈЕ СА СЕСТРОМ И СА ЛОПТОМ

Одржано обећање Прву лопту сам добио од свог учитеља Драга Лабуса. Био сам ученик II разреда oсновне школе „Ацa Маровић“ у Косову Пољу када ме је учитељ први пут послао по фину, гумену лопту, коју је чувао испод кревета у својој момачкој соби и са којом смо се ми ђаци свакодневно играли на часу физичког васпитања. Био сам поносан што ми је учитељ указивао такво поверење, а он је био сигуран да ћу ја добро чувати лопту и увек је уредно вратити. То поверење трајало је све до завршетка IV разреда, када смо се морали растати од нашег драгог учитеља. Мојој срећи није било краја, када је учитељ дошао код мојих родитеља, носећи у рукама лопту и свечано ми је предајући рекао: „Ти си најзаслужнији што је ова лопта очувана и она ће од данас бити твоја“. Учитељу сам захвалио и чврсто обећао да ћу му се једног дана сигурно за то одужити, што се обистинило већ следеће године. Наиме, са мамом и братом сам био у Матарушкој бањи, јер је мајка била на лечењу. Био је јул месец и Бања препуна гостију. Шетајући једног јутра кроз чувени парк, неко ме је позвао. Изненађен, угледах мог учитеља, тада већ у друштву са супругом Радом. Жалио се да нигде не може наћи смештај, а ја сам се брже боље понудио да му помогнем. Отрчао сам до наше газдарице и замолио је да за учитеља и супругу обезбеди примаћу собу, што је она радо прихватила. Био сам пресрећан што сам одржао обећање да ћу и ја некад учитељу помоћи, ако будем могао. А лопту сам чувао још неколико година док није потпуно дотрајала од употребе. Новица Јовановић

Ић, IX 5 ЈЕЛЕНА АНТУНОВ О ВЕЧЕ... К С р У Т А м А З Е ж прЕдЛА

Pozadina: Dunja Samardžić IX 1

општина херцег нови

Zlatara

Cirkon

Лопте нацртали: Анђела и Мила Ивановски, IX 3 Владана и Николина Шпирто, III 1, Ања Кустудић, VII 3 Јелена Бојанић, VII 3, Сара Милићевић, VII 3 Станка Мишељић, VII 3, Слађана Ковачевић, VIII 1 Мирослава Гугољ, V 1, Ксенија Николић Милаш, VIII 4 и ученици II 4

СВИТАЊА, април, 2014.

CRNOGORSKA KOMERCIJALNA BANKA

АПОтЕкА ИГАлО

Захваљујемо се свим нашим спонзорима, без којих не би било ‘’Свитања’’