LUKA MLADENOVIĆ – NEZABORAVLJENI BEOGRAD
Februar u Beogradu. Krupne pahulje snega lenjo promiču iza prozorskog okna i crni mokri asfalt polako boje u belo. Pogled sa prozora nesvesno prenosim na sliku stare beogradske kafane Kičevo pod snegom koja visi na zidu moje sobe. Kafana „Kičevo“ bila je popularnija po nazivu „Krvava kafana“. jer je u njoj često bilo tuča, a kad je kuća rušena otkrivena je gomila sakrivenih noževa u ruševinama. Ova slika je rad čuvenog beogradskog slikara i grafičara Luke Kafana Kičevo Mladenovića (1909-1996). Ispred slike izranja slikarevo okruglo lice sa tankim brčićima i blagim, pomalo lutajućim pogledom. Prisećam se moje davne posete ateljeu Like Mladenovića. Bila je to kasna jesen pre oko tri ipo decenije. Veliko uzbuđenje je lično upoznati slikara čijim se slikama diviš, na kojima prepoznaješ pejzaže svog grada Beograda, ali ne sadašnje već one nekadašnje. Vrata nam je otvorila slikareva supruga Koka, širokog osmeha i zvonkog glasa. „Dobrodošli, izvolte uđite!“ Uvela nas je u prostoriju čiji su zidovi bili prekriveni slikama i crtežima. Iz susedne sobe ušao je Luka, dobro raspoložen i nasmejan iako je već zakoračio u osmdesete. Pružio mi je ruku: “Drago mi je da te upoznam. Ovog tvog (muža) poznajem odavno, znam ga ko zlu paru.“ Seo je i razgovor je počeo, ne sećam se o čemu. Tek jednog trenutka je ustao i pozvao me : „Hajde da ti pokažem slike.“ Prešli smo u susednu sobu. Otvarao je velike kartonske korice i pokazivao slike, grafike, crteže. „Ovo je original, a ovo je peti otisak. Ovo je crtano grafitnom olovkom a ovo ugljem. Ovu grafiku sam upotpunio temperom. A ovo su moji rani radovi.“ A onda se zagledao kao da nešto traži i počela je priča. Kod Luke u ateljeu
„Bio sam dečak od 12-13 godina kada sam stigao u Beograd. Šegrtovao sam kod majstorBože, kožara čija se radnja nalazila negde na starom Mostaru. Stan nisam imao i spavao sam u tezgi u majstorovoj radionici. Bio sam poslušan, tih i povučen i niko me nije dirao. Posao sam obavljao onako kako je to od mene traženo. A u ono malo slobodnog vremena koje su drugi derani provodili u igri, trci ili tučnjavi, ja sam se osamljivao i lutao beogradskim ulicama. Posmtrao sam stare, nekad polusrušene kuće sa nakrivljenim ćepencima i često razvaljenim dvorištima. A bilo je i onih starih, lepih i očuvanih... Negde sam našao parče grafitne olovke. Sa papirom je bilo teže, Skupljao sam čiste papirnate kese, papir od pakovanja, svako parče hartije po kojoj se moglo crtati. I crtao sam stare kafane, radnje, kuće... sve što mi je privuklo pažnju. Nisam imao nikakvo crtačko umeće, povlačio sam linije po osećaju, crtao senke onako kako ih vidim. Malo po malo to je postala moja svakodnevna preokupacija, jedva sam čekao da završim posao, da strpam u džep parče olovke i neki komad hartije koji mi je trenutno bio pri ruci i otisnem se starim beogradskim ulicama. Na tim mojim lutanjima Dorćolom ili Skadarlijom primetio sam mladog, lepo obučenog gospodina koji je posmatrao dok crtam. Ja onako mali u širokim pantalonama koje su sezale jedva do ispod kolena, u kratkim čarapama i prevelikim iznošenim cipelama koje mi je dala majstorica a koje su nekad pripadale njenom sinu, nisam mogao da razumem zašto privlačim pažnju mladog gospodina.
Vladislav S. Ribnikar sa suprugom Jarom, 1937.
Jednog dana mi je prišao i rekao: ’Momče, lepi su ti crteži i treba da crtaš taj stari Beograd koji polako nestaje, treba da ga sačuvaš od zaborava.’
Bio sam iznenađen njegovim rečima. Ko li je taj elegantni mladi gospodin? Na odgovor nisam dugo čekao, rekao je: ’Dodji sutra kod mene u Politiku i ponesi svoje crteže’. Bio je to Vladislav S. Ribnikar, direktor Politike. Te noći spavanje pod tezgom nije bilo udobno. Prevrtao sam se celu noć i jedva čekao da svane. Očistio sam svoje pohabane cipele, očetkao široke pantalone, začešljao kosu, spakovao svoje crteže izmedju dva kartona i čvrsto ih držeći pod miškom krenuo put Politike. Portir me je sumnjičavo dočekao. ’Šta ti tražiš ovde?’ skoro je viknuo. Tiho sam rekao da idem kod direktora Ribnikara. Začuđeno me je pogledao ali je ipak proverio i preko volje me odveo u direktorovu kancelariju. Pružio sam svoj ’portfolio’ gledajući ispred sebe. Vladislav Ribnikar je pažljivo, okom predanog arhitetke i slikara koji prepoznaje lepotu svake građevine, pregledao moje crteže, iako je mnoge već znao. Rekao je: ’Mladiću, ti ćeš da ideš u umetničku školu da učiš crtanje,
daću ti stipendiju, a ti treba samo da budeš vredan, da sačuvaš lepotu starog Beograda, njegovih sokaka, kućeraka, dvorišta, kafana, da se duh jednog vremena nikad ne zaboravi, da se sačuva.’
I
tako sam postao đak Kraljevske umetničke škole (1918. bila poznata kao umetničko-zanatska škola), koja je iznedrira mnoge nastavnike slikanja, slikare i vajare. Po završetku škole bio sam firmopisac, crtao sam anatomske atlase za medicinare, radio u grafičkoj radionici, olovka je postala moj hranitelj. A parče hartije uvek sam imao kod sebe da na svojim lutanjima nacrtam baš onu kuću koju sam tog trenutka ugledao. To sam činio dokle god sam mogao da lutam ulicama. A kad je starost pritisla crtao sam motive sa starih beogradskih razglednica. I sad čujem reči mladog gospodina: treba da crtaš taj stari Beograd koji polako nestaje, treba da ga sačuvaš od zaborava.!"
Kraljevska umetnička škola, 1929. Lukina priča se završila. Poslednji crtež koji mi je pokazao izazvao je u meni nalet sećanja. Bila je to slika čika Perine električarske radnje na uglu ulica Vojvode Milenka i Prvog maja. A ja sam kao dete stanovala dve kuće dalje. Setila sam se čika Pere koji nam je sastavljao starinske rešoe – naš zadatak iz ručnog rada. Pisao je pesme o deci iz ulice i poklanjao im ih, verovatno da ublaži svoju tugu za neostvarenim očinstvom. Dok sam gledala firmu „Pera električar“ poželela sam da ova Lukina slika ukrasi moju sobu. Nažalost, sticajem okolnosti, želja mi se nije ostvarila. Poseta se završila, na stolu su ostale uredno složene slike. Dok smo odlazili kovitlaci slika i emocija pratili su svaki moj korak. Slikara sam sretala još nekoliko puta, ugostila sam ga u svom domu, ali razgovori koje smo vodili bili su obični, svakodnevni. Čar ispovesti u ateljeu ostala je jedinstvena i neponovljiva. A želim da se ne zaboravi i zato je je poklanjam čitaocima Skamije. Da osete dušu prošlih vremena! ***Slikar Luka Mladenović poklonio je svoju zaostavštinu Muzeju grada Beograda, grada koji je opredelio ceo njegov život i stvaralašto.
Slike Luke Mladenovića: https://www.youtube.com/watch?v=E3pbwHxucSw
Tatjana Filipović Radulaški
p