Uvod: Dragi dnevniče! Moj život je poput aerodroma - selim se svakih nekoliko meseci - a umesto škole podučava me tutorka (privatna profesorka) ... Zovem se Violetta Castillo i ćerka sam slavne pevačice Marije Saramego. Svi znaju da mi je mama umrla za vreme zadnje koncertne turneje kada sam imala nepunih pet godina. Od tog vremena živim s ocem. On je uspešan poslovni čovek. Zajedno s njim putujem sa jednog mesta na drugo, u zavisnosti od toga gde ga odvede posao. Poslednjih godina smo živeli u Madridu, ali sada se vraćamo u Buenos Aires, u kuću u kojoj sam se rodila. Ali ko zna koliko ćemo dugo ostati u njoj ... Takav je život pomalo tužan. Nikada ne živimo na jednom mestu dovoljno dugo da bih mogla steći prijatelje ili se upisati u normalnu školu. Zbog toga me podučavaju tutori, poput gospođice Mrzle ... Izvinjavam se, gospođice Else - žene hladne kao led, sa nula majčinskog instinkta. Šteta što nemamo veću porodicu. Nažalost, moj otac nema braće ni sestara, a moja je mama imala samo nas - tatu i mene. Moj voljeni dnevniče, ti si mi najbolji prijatelj. A možda i jedini ... Mama ... Skoro je se ni ne sećam. Sve što mi je ostalo od nje je stara fotografija od koje se nikada ne odvajam. Tata gotovo uopšte ne govori o njoj. Ne znam da li to zato što nema vremena ili zato što mu je sve to idalje previše bolno. Znam da me voli, ali ponekad se ponaša toliko zaštitnički da me to guši.
1.poglavlje
Moj novi život započeo je odmah po dolasku u Buenos Aires. Umorio me je dug let iz Madrida i kada je tata otvorio vrata naše kuće, sanjala sam samo o krevetu. No volja za spavanjem me napustila kada sam ugledala sve ljude okupljene u predvorju. Ramallo, tatina desna ruka, pozdravio nas je s velikim osmehom. Odmah potom zagrlile su me Olgine snažne ruke. Olga je strašno pričljiva, ali neobično topla žena. Radi za našu porodicu otkako sam se rodila. Dugo je već nisam videla, ali je se savršeno sećam. Poljubila sam je i zagrlila. Napokon poznato lice! -Olga! Ne znaš koliko si mi nedostajala! -Ispekla sam tvoj omiljeni čokoladni kolač! Odgovorila je Olga suznih očiju. -O, dete! Kako si porasla. Sve si sličnija mami... Odjednom me netko istrgnuo iz njenog zagrljaja. Osetila sam miris skupog parfema. -Tako mi je drago što te vidim,cvetiću! prodrao se netko tik uz moje uvo. -Zabavi ćemo se s toliko stvarno... Povešču te u kupovinu, frizeru, na wellnes! Bila je to Jade, očeva devojka. Mlada, lepa, iz dobre porodice, ali strašno površna. Brbljala je kao navijena i verovatno ni sama nije znala što priča. Znala sam da bi moja srdačnost prema njoj razveselila tatu, ali nakon dugog leta nisam imala volje niti mi sve odgovara. -Gušiš me,rekla sam, snažno se otevši iz njezinih ruku -Kćeri, molim te... -Bez brige, Germane, ja sam kriva,zacvrkutala je Jade, obesivši se o očevo rame. -Toliko sam uzbuđena zbog rođendanske proslave naše male... Moj rođendan bio je sledećeg dana i s ocem sam dugo raspravljala o tome. Zato sam, čuvši što je Jade rekla, i nehotice povikala: -Tata, rekla sam da ne želim rođendansku proslavu. Pa ovdje nemam nijednog prijatelja! S očevog lica nestao je osmeh -Violetta smiri se... -Ne, tata. Vučeš me iz zemlje u zemlju i još me prisiljavaš da slavim rođendan, za to nemam nimalo volje! Pogledala sam uokolo. Olga, Ramallo, gospođica Elsa, Jade, tata... Svi su
zurili u mene. Bilo mi je već toga dosta. -Ma uzalud govorim, ionako me nitko ne sluša! Kada sam se istuširala i pojela veliki komad ukusnog čokoladnog kolača, osećala sam se puno bolje. Zaključila sam da je došlo vreme da se počnem ponašati malo srdačnije. Silazeći niz stepenice, čula sam zvuke muzike koji su me poveli u kuhinju, Olgino kraljestvo. No čim sam se približila, zatekao me hladan glas gospođice Else, koja je držala pridiku: -Violetta ne sme slušati pop muziku. Gospodin German je to zabranio. Nemojte to zaboraviti! Nakon toga me počela glasno dozivati: -Violetta! Gdje si? Duboko sam udahnula i brzo otvorila kuhinjska vrata... a ona su udarila gospođicu Elsu koja je stajala tik iza njih! Moja tutorka je izgubila ravnotežu i pala tako nesretno da je licem sletjela u Olginu čokoladnu tortu. Nastala je tišina. Gospođica Elsa se podigla, cela zamazana. Otvarala je i zatvarala usta kao riba. Jadna Olga je zagrizla usnicu da se ne bi nasmijala, ali ja se nisam mogla suzdržati. -Je li ukusna?,upitala sam. Te su reči izazvale su pravu buru i gospođica Elsa je počela vrištati: -Mom strpljenju je kraj! -Bilo je slučajno, gospođice Elsa... -Ništa vi ne radite slučano. Vi ste vještica! Maloljetna prijestupnica! Umirala sam od smijeha, ali mojem ocu, koji je jako ljutit upao u kuhinju, to uopće nije bilo zabavno. -Ne dopuštam vam da se na taj način obraćate mojoj...,rekao je i u tom trenutku pogledao tutorku oblepljenu čokoladom. Na tren sam pomislila da će i on prasnuti u smijeh. To je očito prevršilo meru jer je gospođica Elsa odjednom vrisnula: -Vaša kći je čudovište! Ne mogu se više njome baviti! Dajem otkaz! samo što nisam zapljeskala od radosti.Napokon sam se mogla osloboditi te zanovetalice! Jasno, kako to obično biva, morala sam to platiti. Nedugo potom otac me pozvao u svoju radnu sobu da me ukori. -Jesi li svjesna da ću ti sada morati tražiti novu tutorku?,počeo je. -Zbilja te ne razumijem, Violetta. Svađaš se s gospođicom Elsom, s Jade, sa mnom... nemoguća si! -Zašto se prema meni ponašaš kao da moje mišljenje nevažno?,eksplodirala sam. -Znam da sve radiš za moje dobro, tata, ali to mi smeta! Istrčala sam iz tatine radne sobe, a potom i iz kuće. Trebalo mi je da se makar na tren udaljim od oca. On nije shvatao da više nisam mala devojčica koju može prebacivati s mesta na mesto i koja se nikada ne žali. Bila sam tinejdžerka i htjela sam da se čuje i moje mišljenje.
Hodala sam naokolo bez ikakvog cilja. Htela sam prošetati da se smirim. No postalo je jasno da stvarno nije moj dan jer je ubrzo počeo provala oblaka. Potrčala sam, ali kako sam prilično nespretna, ugazila sam u baru i okliznula se. Već sam bila uverena da ću pasti, kada se odjednom niodkuda pojavio tamnokosi mladić i u posljednjem me trenutku uhvatio! Kroz nekoliko beskonačnih sekundi stajali smo tako na kiši. On, držeći me me u rukama, ošamućeno zagledana u njegove ljubazne plave oči. Na kraju mi je pomogo da stanem na noge. -Sve u redu?,zapitao je. -Da... Jeste...,promucala sam i dalje poluprisebna. -Ako si se povrijedila, mogu te odvesti u bolnicu... Naglasak mu je bio drugačiji i napokon sam osetila da sam u stanju oglasiti se, a da ne ispadnem nema. -Ti si Španac? Juče sam stigla iz Madrida... -I kako ti se svideo Madrid?,upitao me sa smeškom. -Lep je. -Kao i ti. Gledali smo se ne znajući šta učiniti. Činilo mi se kao da se svemir zaustavio na mestu! Na kraju kiša je stala i sunce je dozivalo u stvarnost. -Da te negde otpratim? ,ponudio je mladić. -Deluješ mi izgubljeno... Te su mi reči prizvale u svijest da je otac već morao primijetiti moj izlazak i da je sigurno pobesnio. Zato sam se počela udaljavati. -Oprosti, moram ići..., dobacila sam. Napravila sam nekoliko koraka i čula kako me zove: -Pričekaj! Ne idi još! Zovem se Tomas, a ti?! Ali ja sam već trčala kući ustreptala srca i sa širokim osmehom na licu. Kada sam kroz kuhinjska vrata ušla u kuću, dočekalo me je iznenađenje: činilo se da mi je otac pronašao novu tutorku, vrlo lepu devojku svetle kose. Čim sam je ugledala, bacila mi se oko vrata i počela me grliti kao da se poznajemo čitav život. -Violetta, tako je dobro što si se vratila, jako smo se brinuli... -Nemoj preterivati,dovoljno je da ostaviš dobar utisak na oca, ne na mene progunđala sam, odmičući se. -Ti si nova tutorka, zar ne? Izvini, ali moram se presvući. -Zovem se Angie, predstavila se devojka i pre nego što sam stigla izaći iz kuhinje i dodala: -Ako bežiš od problema, nećeš ništa rešiti Violetta. Moraš porazgovarati s ocem. -Zašto, kada me on ne sluša?,prasnula sam. -A moje majke više nema i ne može mi pomoći... Htela sam se rasplakati. Previše emocija za jedan dan... Angie je sigurno
primijetila moju tugu jer mi se približila, uhvatila me za ruku i šapnula: -Iako tvoje majke više nema i ne možeš sa njom porazgovarati, nisi sama. Violetta, ja sam... Ali Angie nije stigla dovršiti jer je ušla Olga. Videvši me mokru, počela je jadikovati i vući me pod tuš. Stvarno mi je trebala poštena kupka pa sam dopustila da me odvede u kupatilo.Biće još prilika za razgovor s tom čudnom tutorkom ,kakva promena u upoređenju s gospođicom Mrzlom! Te noći dugo nisam mogla zaspati i to uopšte nije bilo zbog novog kreveta. Na takve sam promene bila naviknuta! Razlog je bilo nešto drugo. Kiša koja je lupala po prozorima podsjetila me na Tomasa-dečka koji me držao u rukama. Zašto nisam mogla prestati misliti na njega? Pa videla sam ga svega nekoliko minuta! Stalno sam razmišljala o našem susretu i čak mi se činilo da osećam kako me njegove ruke grle, a oči nehotice posmatraju. Setivši ga se, duboko sam uzdahnula, nežno pevušeći pjesmu o ljubavi koja je, čini se, dolazila iz moga srca.
2.poglavlje Ako je moj rođendan trebao biti pokazatelj kako će izgledati moj tinejdžerski život, bilo je jasno da će to biti vrlo teške godine. Otac je hodao po kući pritisnut činjenicom da odrastam, a Jade je bila zauzeta pripremama za rođendansku proslavu na koju su, naravno, trebali doći njeni prijatelji, meni posve nepoznati odrasli ljudi. Da bi stvar bila još gora, donela je užasnu haljinu koju sam trebala obući! Bila sam pod tolikim stresom da sam na kraju morala reći ocu što mislim o toj zabavi, o haljini i, usput, o njegovoj devojci. Nije to primio previše dobro. -Kako se možeš tako odnositi prema Jade? Toliko se potrudila oko zabave! Iznenada sam osjetila da me napuštaju sve snage i na kraju priznala: -Jako mi nedostaje mama. Više je se skoro i ne sjećam i to me malo boli. Htela bih da bude sa mnom na moj rođendan, ali to nije moguće. Zato ga ne želim slaviti. Otac je duboko udahnuo i dao mi do znanja da je i on tužan. -Znaš šta, Violetta? Počeo je govoriti neobično mekim, tihim glasom.
-Tvoja mama je obožavala zabave. Uostalom, mi smo se upoznali na njenoj rođendanskoj proslavi. Tada je navršila sedamnaest godina... -Stvarno?,uzviknula sam iznenađeno. -Kako je to bilo? Otac se počeo prisećati. -Kada sam je ugledao, kao da se svet zaustavio na mestu. Prošao sam kroz salon ne spuštajući pogled s nje. Od tog dana postali smo nerazdvojni. Tata je delovao tako dirnut tim sećanjem da sam ustala sa stolce i zagrlila ga, zaboravivši na sve drugo. -Prvi put si mi pričao o mami na taj način, šapnula sam mu na uvo. -To je najbolji rođendanski poklon koji si mi mogao dati. Tata me je nežno pogladio po obrazu i poljubio u čelo. -Hajde, ako ti to toliko ne odgovara, reći ću Jade da otkaže zabavu. Zavrtela sam glavom, ne prestajući se smešiti. U takvim trenucima setila bih se zašto toliko volim oca. -Ne, tata. Nemoj otkazati zabavu. Pogledala sam ga široko se smešeći. -Zaplesaćeš sa mnom? A on me je ponovo zagrlio i šapnuo: -Plesaću s tobom celo veče, kćeri. Celo veče. No do zabave je ostalo još malo vremena i morala sam ga ispuniti satovima s Angie, mojom novom tutorkom. Naravno, učenje s njom nije nimalo podsećalo na mučenje s gospođicom Mrzlom. A, sa Angie je sve odlično, čak i geografija! Oko podneva napravile smo pauzu i otišla sam u kuhinju nešto prezalogajiti. Kako sam već spomenula, prilično sam nespretna pa nije čudo da sam otvarajući frižder izlila na pod celu pavlaku. Kakav maler! A kad sam pospremala taj nered, neko je je pokucao na zadnja vrata. Okrenula sam se i pred sobom ugledala Tomasa! Kako je to moguće? Zar sanjam? Možda su to nekakva priviđenja i to koja se vračaju... -Ti, rekla je utvara približavajući mi se s kutijom pizze u rukama. Nešto tako ne romantično nije moglo biti san. -Što ti radiš ovdje? promucala sam. -Isto što i ti, radim. Taj me je odgovor malo zbunio, ali sam se setila da sam navukla kecelju i rukavice kako bih pospremila vrhnjasto bojno polje -Ne, ne... rekla sam, brzo ih skidajući. -To mi nije posao... Zavrtio je glavom, smiješeći se. Ostala sam bez daha kada me pogledao u oči i upitao: -I dalje mi ne kaniš reći svoje ime? -Zovem se... -Olga! zazvao je moj otac ulazeći baš u tom trenutku u kuhinju. -Znači zoveš se Olga, šapnuo mi je Tomas. Moj se otac, čim je ugledao Tomasa, prebacio na strogi policijski stil. -A tko si ti? umalo nije zarežao. -Dostavljač. Doneo sam narudžbinu za nekog Ramalla. Tomas je zasigurno primetio moj uplašeni izraz lica kada sam vidjela oca budući da je brzo dodao:
-Molim vas, nemojte se ljutiti na nju. Ne radi jer sam je ja omeo i... otac ništa nije odgovorio, samo je izvukao novac i dao ga Tomasu, koji je smjesta shvatio da je otpušten i brzo iščeznuo. Tata je znao preplašiti ljude. -Šta si radila s tim dečkom? ,upitao je oštro kada je Tomas nestao. -Samo smo razgovarali, tata. Smijem li to ili moram glumiti da sam nema? Sada kada sam opet ugledala Tomasa, nisam htela da mi išta pokvari dobro raspoloženje. Čak ni odlazak na zabavu u groznoj haljini koju je odabrala Jade! Kada sam se vratila u sobu da se presvučem, na krevetu sam zatekla prekrasnu ružičastu haljinu. Učinila mi se poznatom. Kada sam je dodirnula, setila sam se da je istu haljinu imala mama na mojoj fotografiji! -To je sigurno ostavio tata, šapnula sam dirnuta -Sigurno ju je pronašao nakon našeg razgovora. Ko zna ima li gde još spremljenih maminih stvari? Nisam imala vremena za razmišljanje. Pomno sam se sredila i sišla na zabavu. Prvi put u životu poslije dugog vremena osećala sam se srećnom. Kada sam se pojavila na stepenicama,videla sam da me otac gleda isto dobro,ponosno i iznenađeno. Uzeo me je za ruku i započeli smo valcer-bio je to čarobni trenutak! -Hvala za haljinu, tata, šapnula sam mu za vreme plesa. -Predivna je... -Nisam ti je ja dao, odgovorio je mršteći se -Baš sam te hteo upitati odakle si je uzela. Zastala sam nakratko. -Bila je na mom krevetu. To je mamina haljine, zar ne? Mislila sam da si je ti tamo stavio da bih se sećala mame... -Jasno da nisam! rekao je tata. -Nikada ne bih učinio takvo nešto! Upravo sam to htio izbeći. -Što? Da budem srećna? -Ne, da živiš u prošlosti! Otrgnula sam se kao da me njegov dodir pekao. -To nije prošlost, tata! viknula sam povređeno -To je moja mama! Oko nas je zavladala tišina, muuika je upravo prestala svirati. Zajecala sam i otrčala gore u svoju sobu. Zašto je tata uvek morao sve da pokvari? Zašto toliko tajno? Zašto?
3.poglavlje
Sledećeg dana probudila sam se s osećajem da sam jača nego prije. Odlučila sam da neću dopustiti da me bilo šta izbaci iz takta. Napried, devojko! Uvukla sam se u kuhinju i kao istražitelj u krimiću počela kopati po smeću da pronađem kutiju od pizze. Na njoj je bio telefonski broj restorana. Nazvala sam da naručim jelo. Tako sam opet mogla dobiti priliku videti Tomasa! Nažalost, kao i obično, moj plan nije upalio jer je Tomas u kuhinji zatekao Olgu i Ramalla koji su rekli da nitko nije naručio pizzu. Jadni Tomas vratio se s dostavom u restoran i to bez novca. Osećala sam se tako loše da sam istrčala za njim. Tako sam se, poput Alise u Zemlji čuda, koja je trčala za Belim Zecom, našla na čarobnom mestu: bila je to umetnička škola Studio 21, puna mladih ljudi koji su posvuda pevali i plesali-na dvorištu, po hodnicima, u dvoranama... Potrčala sam kroz predvorje ošamućena svime što sam vidjela. Tren kasnije pored mene je promakao Tomas, no žurio je i nije me primetio. Htela sam ga pozvati, ali sam videla da ga pod ruku drži svetlokosa i vrlo atraktivna djevojka. Pošla sam za njim do dvorane i čula kako plavuša govori: -Vidi se da me želiš poljubiti... Nakon toga je približila svoje usne Tomasovim. Nisam to htela gledati i brzo sam istrčala. Srce mi je zastalo u grlu. Kako sam mogla biti tako glupa? Naravno da Tomas ima djevojku. No, ako je tako, zašto je tako bolelo...? Na sreću, Angie je i dalje bila moja tutorka, uprkos Jadeinim nastojanjima da je otac otpusti. S Angie sam mogla razgovarati o svemu, pa čak i pevati. Nažalost, nisam to radila prečesto jer je pevanje oca podsećalo na mamu i odmah bi se rastužio. Ili bi se razbesnio-to je zavisilo od dana. Smela sam samo učiti svirati na klaviru i to zato što je tata smatrao da svaka gospođica treba poznavati klasičnu muziku. Za vreme vežbanja lestvica s Angie, palo mi je na pamet nešto fenomenalno. A šta ako bih se uspela upisati u školu poput Studia 21? To me je mesto očaralo jer sam uvek volela pevati... Angie mi je rekla da sam prirodno nadarena. Stoga sam zamolila oca da me upiše. -Ne dolazi u obzir, usprotivio se. -Sve što trebaš znati o muzici, naučićeš kod kuće, kao i sviranje klavira. -Ali tata... -Ne, već je dosta tih čudnih ideja, Violetta. -Ali gospodine German, ako Viole...ako ona želi... počela je Angie. -Ne, pusti, Angie, prekinula sam je -Poznajem svog tatu i znam kada ne treba navaljivati. Nije važno. Moje su
reči postigle željeni učinak jer se tatino raspoloženje u trenu promijenilo. Sa širokim osmijehom izvadio je iz novčanika dve ulaznice i rekao: -Da se ne bi žalila kako te zatvaram u kuću, pripremio sam ti nešto zabavno. Otići ćeš s Angie na gudački koncert. Angie je počela oduševljeno pljeskati, ali meni je zamrlo srce. -Šališ se, tata! Strašna dosada! -Ne, ne nasmijao se moj otac. -Koncert je u Coplejo del Sol. To je jako moderno mjesto. Sigurno će ti se svideti! Nisam bila toliko sigurna, ali Angie me ujerila da onamo svakako trebam otići. -To je stvarno neverojatno mesto. U drugoj dvorani sviraće Rafa Palmer, slavni roker. Bićeš oduševljena. Potom se Angie uozbiljila: -Čuj, Vilu, jesi li stvarno tako brzo odustala od školovanja u Studiu? -Ne, naravno da nisam. Jako bih to htela... Ali ne volim se svađati s ocem. Toliko ga puno volim. Angie se tužno nasmešila, a ja sam promenila temu. Istina je da jako volim tatu, iako ga povremeno ne razumem. No ipak sam uvek mislila da sve radi za moje dobro. Toga istog poslepodneva izašla sam u kupovinu s Olgom. Ništa lično, zadatak mi je bilo kupiti voće. I kada sam u trgovini povukla za sobom Olgina šarena kolica, pojavio se...Tomas! -Olga! Srce mi je zastalo. Zašto uvek naletimo jedno na drgo kada grozno izgleda? Pokušala sam reći nešto zanimljivo, ali mi on gotovo nije dao reći. I dalje je mislio da radim kao pomoćnica u kući. -Ne, Tomase, varaš se... počela sam -Ne voliš razgovarati s nepoznatima, je li? Mogli bismo to rešiti ako negde zajedno izađemo. Ne znam, na primer, na piknik... To je bio vrhunac. Kako me mogao pozvati napolje kad se sastajao s nekim drugim? -A zašto se ne dogovoriš sa svojom devojkom? -Nemam djevojku. -Naravno da imaš. Visoka je, plavokosa, prelepa i malo nametljiva. Tomas se zaprepastio. -Ah, Ludmila! Nemaš pojma koliko mi je problema priuštila ta gospođica, a ne poznajem je i ne želim s njom imati ništa zajedničko! Osim toga, ona ima dečka! Pogledao me je toplo se smiješeći. -Molim te, vjeruj mi, nisam ni s njom niti s ijednom drugom devojkom. Više volim osobe poput tebe: prirodne, iskrena pogleda. Mislila sam da ću propasti u zemlju od srama. Iskrena pogleda? O joj! Pa on misli da sam spremačica! Nezgodna stvar... I nadalje je navaljivao da odemo zajedno na piknik. Postajala sam sve nervoznija dok mu na kraju nisam rekla da ću razmisliti i javiti mu. Što sam mogla učiniti? Jako mi se sviđao, ali sve je bilo tako komplikovano... Te sam večeri otišla s Angie na koncert. No dobro, s Angie ili s maskiranom ženom jer se prekrila sve do vrha glave. rekla mi je da je bolesna i provela je skoro celi koncert je provela u toaletu. Uostalom, kada je završio, još uvek je nije bilo pa sam izašla iz
dvorane... a tamo je stajao Tomas u društvu Ludmile, koja ga je gladila po licu. No lepo! uzviknula sam, ne mogavši se suzdržati. -Stvarno nemaš djevojku. Tomas se iznenađeno okrenuo i brzo mi prišao. -Ne. Dopusti da ti objasnim... Ali bilo je već prekasno. Nakon toga što sam videla bilo mi je stvarno dosta. Otkako sam doputovala u Buenos Aires, sve se odvijalo grozno! -Ne gledaj me tako, rekla sam mu -Lagao si me! -Dopusti da ti objasnim, nastojao je reći svoje . -Došao sam ovamo s narudžbom i ona mi je prišla i... Potom nam se plavokosa gospođica približila manekenskim korakom. -Hej, Tom! Ko je ova devojka?,povikala je prenemažući se. -Nećeš me predstaviti? Misliš da ću biti ljubomorna... -Ali...ne...ne petljao je Tomas. Izgledalo je kao da ne zna što bi sa sobom. Pogledala sam ga nevoljko -Ti si.. ti si... Okrenula sam se na peti i istrčala. Nisam imala nikakvog iskustva s momcima, ali sve mi ovo nije izgledalo normalno. Tek što me molio da s njim izađem i već je gugutao s tom plavušom. Bila sam ljuta! Dok sam, ne gledajući kuda idem, prolazila pored škole, umalo me nisu pregazili neki momci na rolerima. Na sreću, jedan visoki mladić kestenjaste kose i plavih očiju me je uhvatio, pa nisam tresnula koliko sam duga i široka. -Sve u redu? upitao je zabrinuto. -Da... promucala sam -Zašto onda izgledaš tako zabrinuto? Glas mu je bio ugodan i nežan. -Zbog svega . Mladić je uzdahnuo i nasmiješio se. -Lepotica poput tebe nikada ne bi trebala biti tužna. Prisilila sam se na smešak. Bio je tako simpatičan...i zgodan! A nakon katastrofe s Tomasom bilo mi je ugodno videti ljubazan osmijeh. -Stvarno, sve je u redu. -Ok, ali pazi na sebe, rekao je već opuštenije i, udaljavajući se, dodao s svosmislenim osmijehom: -Duguješ mi! Nakon povratka kući brzo sam se zavukla u svoju sobu. Trebala mi je samoća da sredim misli.Odjednom su se otvorila vrata i u sobu je uletio Tomas. -Oprosti što ovako upadam, izvinjavao se dok sam ja nastojala smiriti živce jer me tim upadom malo prestrašio. -Došao sam ti objasniti šta se dogodilo u Complejo del Sol. -Ništa mi ne moraš objašnjavati, frknula sam, prekrstivši ruke. -Pa nisam ti devojka.
-Ni ona koju si videla takođe nije!,uzviknuo je Tomas. -Nikada ne bih mogao hodati s devojkom koja je tako... -Tako idealna? Tako lepa? Tako plava? izrecetovala sam. -Tako drugačija od mene, prekinuo me Tomas. -Slušaj, Olga, ona i ja nećemo se nikada razumeti. Ali znam da ti i ja govorimo istim jezikom. Osetila sam knedlu u grlu. On je govorio o iskrenosti, ali je i dalje mislio da sam ja Olga, kućna pomoćnica! -Tomase, ja nisam... Ali kako to u našoj ludoj kući obično biva, točno u tom trenutku otvorila su se vrata i unutra je bez kucanja upala Olga. -Šta taj dostavljač ovdje radi?,povikala je iznenađeno. -Izgubio se, ali upravo traži izlaz! ,skoro sam zarežala, gurajući Tomasa iz sobe. -Molim vas, nemojte se ljutiti na nju! govorio je Tomas, dok sam mu ja zatvarala vrata pred nosom. -To je moja krivica!, vikao je. Naslonila sam se na vrata. Kako je moguće da mi se nakon toliko problema i dalje toliko sviđa? Nisam o tome mogla razgovarati s Olgom jer bi se prema meni ponela kao prema detetu, a još manje s ocem, koji bi sigurno ubio Tomasa samo da sazna za njegovu posetu. Na sreću imala sam Angie. -Bi li pred nekim skrivala istinu samo da ga ne izgubiš?,upitala sam je posle kada je došla u moju sobu. -Ako nekog voliš, ne smeš ga lagati, zar ne? Angie je pobledjela i pogledala me kao da će se rasplakati. -O, Vilu... Sve zavisi od situacije. -Laž je, dakle, u redu? -To je stvarno komplikovana stvar, udahnula je Angie. -Zamislimo na primer da ti smatraš da je nešto o meni istina, iako zapravo nije, a ja znam da bi se ti, da ti kažem istinu, jako razljutila i da bih te izgubila. U takvom slučaju... smatram da je bolje ne reći istinu. -A i da poslije saznam da si mi lagala, zamrzila bih te. Ne bi li zato bilo bolje uvek biti iskren? Angie je ustala i uspravila se. Izgledala je kao da je donela jako važnu odluku. -U pravu si, Vilu, ne treba nikada lagati osobi koju voliš. Uhvatila me je za ruku, pogledala sjajnim očima i počela: -Vilu, ja sam... I ja sam u tom trenutku donela odluku i svom snagom zagrlila Angie. -Puno ti hvala što si me saslušala, Angie! Sada napokon znam što moram učiniti! istrčala sam iz kuće odlučivši da ću sve objasniti Tomasu. Došla sam do restorana, ali ga nisam onde zatekla. No saznala sam da je trebao odneti narudžbinu u Studio i požurila sam onamo. Mislila sam da ću jednim udarcem ubiti dvije muve. Vidjeću Tomasa i istodobno ponovno zaviriti u to fantastično mesto! Kada sam stigla do Studia, do mene su doprli zvuci
pesme koja mi je odmah ušla u uvo. Pošla sam u smeru muzike sve do dvorane u kojoj je skup mladih uvežbavalo svoj nastup. Među njima je bila i ona prekrasna plavuša-Ludmila. Ta je devojka na sceni bila je prava zvijezda! Pokraj nje sam ugledala mladića koji mi je pomogao ispred škole i još pet drugih mladih ljudi. Dala bih sve da ih upoznam i radim isto što i oni... Možda bih mogla porazgovarati s Ludmilom da to postignem! -Što ti radiš ovde?,upitao je Tomas iza mojih leđa. Okrenula sam se i nasmešila ugledavši ga: nosio je dostavljačku torbu i bio odeven u sako s logom Resto bara. -Tomase, kakva slučajnost,baš sam te tražila!,kliknula sam -Došla si se dogovoriti za piknik, Olga? -Ne! Naprotiv, došla sam ti objasniti da nisam... -Tu si! Srce mi umalo nije iskočilo iz grudi kada sam ugledala oca kako ulazi u školu. Ali kako me je pronašao? -Nemate prava tako vikati na nju! upleo se Tomas, viteški kao i uvijek. -Kako se usuđuješ tako mi se obraćati? ,otac samo što nije eksplodirao od ljutnje. -Ne, ne, dosta je toga! Stala sam između njih i lagano gurnula Tomasa. -Idi, molim te, ja ću to rešiti. Pristao je nerado. Kada se udaljio, obratila sam se ocu. -Zašto mi to radiš? Šta ti ja radim? počeo je ljutito. -Dosta, idemo kući. Smesta! Mislila sam da ću umreti od srama, ali sam odlučila da se neću opirati. Dopustila sam ocu da me odvede kući. Kada smo stigli, htela sam otići u svoju sobu i potražiti mir. Ali u kući poput moje to je nemoguće, osobito dok u njoj boravi Jade. -Malena moja! povikala je, ugledavši me. -Zašto imaš takvu facu? -Ne sada, Jade! odlučno sam je presekla. -Htjela bih biti sama. -Kada onda, kćeri? Život nam bježi! -Kćeri? upitala sam sumnjičavo. -Kažem to kao izraz nežnosti, valjda... Jade je nabrala nos. -Zašto mi ne dopuštaš da ti se približim? -Možda zato što nalievaš na sebe previše parfema? sugerisala sam -Violetta, htela bih da znaš da te, iako se prema meni ne odnosiš lepo, neću prestati voleti. Jade se veselo nasmešila i dodala: -Uostalom, tvoj tata i ja ćemo se venčati!
4.poglavlje
Moj život je totalna zbrka. Nalazila sam se na čudnom mestu, okružena ljudima koji su donosili odluke presudne za moj život, a da me predhodno o njima nisu obaveštavali. Kada sam saznala da će se otac i Jade venčati, osetila sam kao da je svet iskočio iz koloseka. Zatvorila sam se u svoju sobu s voljenim dnevnikom i nakon dugog razmišljanja (i puno suza) došla do zaključka da stvari moram uzeti u svoje ruke. Za početak sam zatražila ono što sam želela otkako sam prvi put dospela do Studia. -Tata, čula sam za jako dobrog učitelja sviranja, rekla sam mu tokom večere. -Radi u školi koja se zove Studio 21. Htela bih onde pohađati njegove časove. -Ne, ne. On treba dolaziti ovamo i davati ti privatne časove. Ne bi trebala izlaziti iz kuće. -Ali, tata, dosta mi je sedenja u kući! -German, dragi, uplela se Jade. -Devojka treba izaći i udahnuti malo vazduha. To će je najbolje opustiti. Nasmiješila mi se, a ja nisam znala kako reagovati. Jasno je da mi je htela napraviti uslugu da bi stekla moju naklonost, ali... nije moglo biti ni govora o tome da neću iskoristiti priliku! Namjestila sam izraz pristojne curice, a tata je rekao da će razmisliti. Sledećeg dana po mene je došao Ramallo i rekao da će me odvesti u Studio. Pokazalo se da je otac pristao da odaberem učitelja sviranja. Skoro sam pala u nesvest! Dobar posao, Jade! Kao da sam je malo zavoljela...ali samo malo. Kada sam s Ramallom stigla do škole, na vratima smo sreli dečka koji me spasio od jurećih rolera. -Ćao, Leone! pozdravio ga je opušteno Ramallo. -Nemoj mi reći da ideš u ovu školu! Vidi, Violetta, ovo je Leon, sin poznanika tvoga oca. Leone, ovo je Violetta, kći Germana Castilla. -Drago mi je što smo se upoznali, Violetta, rekao je dečko s očaravajućim osmijehom. -Došla si se upisati u školu? -Ne, htela bih samo saznati da li bih mogla pohađati privatne časove klavira. -Ah, u tom slučaju moraš porazgovarati s profesorom Robertom Benvenutom. Zovemo ga Beto. Malo je smotan, ali jako dobar u svom području. Dođite, to je ovdje... Leon nas je dopratio sve do muzičke dvorane, mesta zatrpanog različitim instrumentima. Posred te cele zbrke sreli smo profesora Beta, rastresenog tipa koji je upravo iz vrećica vadio svoju užinu i neprestano se o sve spoticao. Nažalost, odmah nam je rekao da ne daje privatne časove jer mu to ne dopuštaju školski propisi. Izašla sam s tog susreta malo razočarana, ali mi je Ramallo zajamčio da će nazvati neke ljude i provjeriti može li se to riješiti. Dok je telefonirao, ja sam promatrala školsko igralište. Bilo je tamo puno zanimljivih mladića i devojaka koji su pevali, plesali i smejali se. Kad bih barem mogla biti poput njih! -Mogu li se kući vratiti pešice?,upitala sam Ramalla kada se na kraju odlepio od telefona. -Moram protegnuti noge.
-Dobro, pristao je jer je bio slab na mene. -Ali poći ćeš ravno kući, je li tako? Jadni Ramallo! Čim se odvezao, istog trena sam odjurila u restoran potražiti Tomasa. Htela sam s njim porazgovarati, biti u njegovom društvu... Tomas je upravo izlazio s narudžbinama i predložio je da mu se pridružim. Kako sam mogla odbiti? Bilo je skoro kao da smo izašli na sastanak, šetali smo naokolo, a Tomas je usput dostavljao narudžbine. Razgovarali smo, smejali se, šalili... samo što me je i on dalje zvao Olga. Morala sam mu napokon objasniti taj nesporazum. Kada smo na kraju seli na klupu, tik pred poslednju dostavu, pokušala sam mu otkriti istinu, ali Tomas mi, kao i obično, nije dao da dođem do reči. Imao je toliko pitanja. -Imaš li dečka? upitao je izravno. -Ne... -Zašto? -Nisi srela svog princa iz bajke? -A ti? izbegla sam odgovor. -Jesi li sreo svoju princezu? -Ja ne tražim princezu, već iskrenu, dobru devojku... kao što si ti. Pomilovao me po obrazu. Uplašila sam se toliko da sam ustuknula...i pala s klupe na vrećicu s poslednjom narudžbinom! Posve sam je zgnječila. Ponudila sam da ću je platiti. No Tomas je prešao preko toga i rekao da njegov šef sigurno neće praviti probleme. Kako se prevario! Kada sam poslije naručila pizzu samo zato da bih opet vidjela Tomasa, pojavio se njegov šef i rekao da je Tomas dobio otkaz! Bila sam zaprepaštena. zamolila sam ga da mi da Tomasovu adresu kako bih mogla porazgovarati s njim. Nakon dugog nagovaranja, na kraju je pristao. Smesta sam otrčala potražiti Tomasa da mu se izvinim, ali nisam uspela. Kada sam stigla blizu, videla sam kako razgovara s Ludmilom. Strašno sam se razljutila. Nakon svega što mi je jutros ispričao o tome da nema djevojku... Već sam mu to htela sasuti u lice, ali je Tomas prvi skočio na mene: Najprije mi reci je li istina da se zoveš Violetta i da si kći onoga milionera koji me stalno napada? Je li on zbog toga onako pobesnio u restoranu? Smrznula sam se. Odakle je saznao? Pokušala sam mu objasniti, ali nam je ta nepodnošljiva Ludmila prišla s osmehom na svojim savršenim ustima. -Trebala bi znati da su ga s posla izbacili zbog tebe. -Lagala si me, promrmljao je Tomas. -To je bio nesporazum, branila sam se. -A potom se sve zakomplikovalo. Rekao si da ti se ne sviđaju devojke kakva sam ja pa sam pomislila da ti se, ako priznam istinu... više neću sviđati. -Nemoj se truditi, odbrusio je. -Više ti neću poverovati. Tomas je izgledao jako tužno. Okrenuo se i počeo odlaziti. Htela sam poći za njim, ali mi je ta Ludmila preprečila put. -Pusti ga na miru, rekla je svojim teatralnim šaptom i dodala:
-Već si mu donela dovoljno problema. Već u sledećoj sekundi, s velikim osmehom na licu, pucnula je prstima i povikala: -Ludmila odlazi! Nakon toga je potrčala za Tomasom, ostavljajući me samu, široko otvorenih usta. Kada sam se vratila kući, bila sam užasno uzrujana.
Izvikala sam se na tatu što je zbog njega Tomas izgubio posao. Bilo je, naravno, dovoljno izgovoriti ime nekog dečka i moj bi se otac smesta pretvorio u psa goniča. Tata se prema meni i dalje odnosio kao prema maloj devojčici i najradije bi me zatvorio u visoku kulu. Nije htio da imam ikakve uspomene na mamu. Tvrdio je da mi to šteti-kao na primjer muzička kutija u obliku klavira koju sam nedavno pronašla u svojoj sobi. Ne znam odakle su dolazile sve te mamine stvari, ali samo su mi one pomagale da podnesem tugu u kojoj sam već dugo živela. Sledećeg dana Ramallo je doneo dobru viestnastavnik muzičkog iz Studija pristao je podučavati me. Saznavši za to, uhvatila me panika. Nikada nisam odlazila na nastavu izvan kuće, a ondje je toliko nadarenih djevojaka i mladića... Ja sam jedva znala svirati na pijaninu. A što ako me ismiju? -Ne boj se upoznati nove ljude, rekla mi je Angie kada sam joj ispričala svoje bojazni. -Vjeruj u sebe. Imaš toliko toga za pokazati. Te su mi riječi popravile raspoloženje.Pošla sam u školu spremna sve započeti pozitivno. Nažalost, čim sam ušla, naletjela sam na Ludmilu. Ta me elegantna plavuša odmjerila pogledom od glave do pete i povikala: -Pozor, dečki, u školi je došla lažljivica! Zemljo, otvori se! Zar tako izgleda nastava izvan kuće? Na sreću, spasio me profesor glazbe, čudniji od najčudnijeg čudaka, pozivajući nas u učionicu. Kada je nastava završila, na dvorištu sam susrela Leona. -I kako tvoj prvi dan škole? ljubazno je upitao. -Nekako. Ima ovdje jedna djevojka koja me ne pušta na miru... Leon se počeo smejati. -Mislim da znam o kome je reč, ali ne uzimaj to k srcu. Ona je takva prema svima. Da ti to bar malo nadoknadim, donijeću ti sok. Kada je Leon otišao u školsku kantinu, približio mi se nekoliko učenika koje sam vidjela dok su plesali s Leonom i Ludmilom. -Ćao! Došla si se prijaviti za ispit? upitala me devojka duge kestenjaste kose i širokog osmijeha. -Ja sam Camila, a ovo su Maxi i Braco. Pokazala je prvog dečka sa kačketom, a potom i drugog-visokog i svetlokosog. -A ko si ti? zapitao je Maxi ugodnim tonom. -To je milionerka koja je umesto da položi prijemni ispit kao svi mi, platila privatne ćasove. zazvonio je Ludmilin glas. Upravo je žurila prema nama. -Lažem li možda, lepotice? Društvo me pogledalo i brzo se razišlo, ostavljajući me samu s Ludmilom. U tome se istom trenutku vratio Leon, a plavuša mu je skoro iz ruke otela sok koji je nosio za mene. -Hvala ti, Leone! radosno je uskliknula. -Dođi sa mnom. Udaljili su se nekoliko koraka, ali ne toliko da ih ne bih mogla čuti. -Znam da je sok bio za novu, ali praviću se da to učinio iz samilosti, a ne zato da joj se svidiš! prosiktala je Ludmila. -Samo sam hteo biti ljubazan. -Preterano ljubazan, frknula je plavuša. Leon je uzeo sok i otpio gutljaj, a
potom prokomentirao: -To je kao s tobom i onim dostavljačem. Čuo sam da si razgovarala s njim... Bez sumnje su razgovarali o Tomasu. Nastojala sam da mi ne promakne nijedna pojedinost toga razgovora. Ludmila se povukla i počela mrmljati: Znaš, stvar je u tome... -Znam, taj mi razgovor nisi spomenula da ga ne bih izmlatio... umirio ju je Leon. -I on je taj koji plazi za tobom, zar ne? -Of course! kliknula je kokretno Ludmila. -A tebi se sviđa ona cura? -Naravno da ne, draga. Znaš da moje oči vide samo Ludmilu... Otvorenih usta promatrala sam kako se udaljavaju. Oni su par! Leon i Ludmila su par! Tomas me znači nije lagao... U tom trenutku opazila sam ga kako prolazi u blizini s lepom, tamnokosom devojkom. -Tomas! viknula sam. Ali on me samo pogledao, okrenuo mi leđa i bez reči ušao u Studio. Te sam večeri, sklupčana na krevetu, zapisivala svoje misli u dnevnik da umirim živce. Kakva katastrofa! Ako je to što sam osećala bila ljubav, previše je bolelo da bi bila vredna. PIP! Začuvši zvuk koji je dopro iz moga latptopa označavajući novu poruku, uspravila sam se na krevetu. Ko mi je mogao pisati u ovo doba? Otvorila sam poruku i pročitala obaveštenje: NE ZABORAVITE NA MASKEMBAL PLES VEČERAS U STUDIJU! Očito se radilo o automatskom podsedniku za učenike, a budući da sam se u bazi podataka našla tek sada, stigao mi je u poslednji čas. Osetila sam uzbuđenje. A da pođem? Možda bi mi to pomoglo da se sprijateljim s kolegama i kolegicama iz škole? Uz malo sreće onde bih mogla sresti i Tomasa te sa njime porazgovarati! Prisetila sam se da su ga toga dana primili na posao za asistenta profesoru Betu. Trebao mu je pomagati oko instrumenata. To me je obradovalo jer sam znala koliko je Tomasu posao potreban. osećala sam se i manje krivom zbog njegovog otkaza u restoranu. Osim toga, tako ću mu biti u blizini kada budem pohađala časove klavira... Čim sam to pomislila, počela sam pretraživati svoj kovčeg s maskama, sve dok nisam naletela na kostim anđela, koji sam nosila na jednoj zabavi pre nekoliko godina. Iskrala sam se iz kuće na zadnja vrata. Putem do Studia osećala sam se kao da lebdim, kao da me krila nose Tomasu. Ali kada sam stigla na lice mesta, htela sam propasti u zemlju od srama. Škola je stvarno bila otvorena i puna ljudi. Odražavala se zabava... ali ja sam bila jedina maskirana!
5.poglavlje
Sledećeg dana nisam htela ići u školu. Osećala sam se poniženo. Na kraju me je Angie uverila da se ne smem tako lako predavati. Dok sam koračala hodnicima, morala sam se suočiti s prikrivenim podsmehom i zlobnim primedbama. -Možda želiš razgovarati sa mnom? Leon mi je priskočio u pomoć. Predhodne večeri, kada sam naletela na njega na zabavi gde su me drugi ismevali, on je bio jedina osoba koja mi je prišla. Čak me otpratio i do kuće. Bio je jako drag. Šteta što je uvek pored njega bila ta nepodnošljiva Ludmila. Zaboravila sam na njih kad sam ušla u učionicu na čas profesora Beta jer sam nehotice prisluškivala privatni razgovor. Tomas je štimavao gitare, a profesor ga je nagovarao da se takmiči za stipendiju za školovanje u Studiju. Bio je to jako važan razgovor i nisam ga htela prekidati, pa sam pričekala da Tomas ostane sam pre nego što sam ušla. -Zdravo. Možemo li porazgovarati? upitala sam bojažljivo. Slegnuo je ramenima, ne prekidajući štimanje gitare koju je držao u rukama. Shvatila sam to kao pristanak. –Zašto ne pristaneš na to što ti predlaže Beto? Ako dobiješ stipendiju, možeš se školovati u Studiju. Jako si talentovan… Ne bi smeo propustiti takvu priliku. Nisam se mogla susdržati pa sam uzbuđeno nastavila: -Moraš pokušati, verovati u sebe i pokazati svoj potencijal… Sigurno ćeš uspeti! Tomas se namrštio. -Meni to nije tako jednostavno, Violetta. Moj otac je u Španiji i još uvek čekamo da ga njegova firma premesti ovamo. Pre nego se to dogodi, moram raditi da bih pomogao majci… -Tomase, ali ako postupiš onako kako se osećaš, ako se boriš za svoje snove, nećeš pogrešiti. prekinula sam ga. Vidjevši da me Tomas netremice promatra, počela sam se nervirati. -Šta ti je? Prvi put toga dana ugledala sam njegov osmijeh. –Jesi li sigurna da govoriš o meni, a ne o sebi? upitao je. -Sva blistaš kada pričaš o pevanju i ostvarenju snova… Znaš šta? Mislim da bi ti trebala pristupiti prijemnom ispitu za Studio!
Nakon razgovora s Tomasom raspoloženje mi se malo popravilo. Imala sam dojam kao da smo se pomirili i opet sam osetila nadu. Stekla sam i nove prijatelje! Na hodniku su mi prišli Maxi i Camila. S njima je bila visoka, tamnokosa devojka koju sam dan prije vidjela s Tomasom. Zvala se Franceska i bila je kći vlasnika Resto bara. -Kako ti idu čsovi s Betom? veselo je upitao Maxi. -Nemoj se čuditi ako budu malo čudni, rekla je Camila. -On nije baš uklopljen… Franceska je razigrano prevrnula očima. -Svako ima svoje mane, zar ne? dodala je. -Svog čudaka, ispravila sam je. -Kakvog čudaka? Malo me zbunilo. Tada još nisam znala da je Franceska Italijanka i da ima problema s nekim izrazima u španskom jeziku. Činili su je jako zabavnom. -Oprosti što pitam, uplela se brzo Camila, uozbiljivši se. -Je li ti netko rekao da je sinoć trebao biti maskembal? Slegnula sam ramenima. Nisam se htela prisećati sramote koju sam proživjela. -Radije ne bih o tome, rekla sam. -Bilo pa prošlo, dodala sm pomirljivo. -Kao i tvoji prijemni ispiti za Studio, zar ne? do nas je dopro Ludmilin glas. Približavala se u društvu devojke po imenu Naty, svoje najbolje prijateljice ili ipak sluškinje, zavisno o hiru. -Pusti je na miru, Ludmila, Camila je stala u moju obranu. -Ja samo kažem da je to nepravedno. Svi smo mi morali polagati prijemni ispit, a ona nije, odgovorila je Ludmila sležući ramenima. -Samo to… Potom je otišla zajedno sa Naty, ali nisam je se zadugo oslobodila. Malo posle, dok sam čekala na drugi čas sa Betom tog dana, Ludmilla je opet naletela na mene. -Opet me želiš zafrkavati? rekla sam, pripremajući se na najgore. Ludmila je složila žalosno lice i duboko uzdahnula. -Zapravo sam se došla pomiriti. Možda ne volim decu bogataša, ali zanemarila sam tvoj talent, stoga… Uhvatila me za ruku i rekla: -Možemo li početi iz početka? Činilo mi se sumnjivim, ali sam ipak pristala na pomirenje i pružila joj ruku. Ludmila se anđeoski nasmiješila. -A sada, kada smo se već pomirile, reci mi, Violetta, zašto si juče došla maskirana? Slegnula sam ramenima. Te mi je teme bilo već pomalo dosta. -Neko se sa mnom glupo našalio, objasnila sam. -Dobila sam poruku da je riječ o maskembalu. Ludmila je protresla svojom savršeno plavom kosom, kao da ju je nešto iznenadilo. -Ljudi su grozni, rekla je. -Znaš li ko je to učinio? -Nemam pojma. Ludmila me uhvatila pod ruku, kao da smo najbolje prijateljice, i spustila glas da mi nešto prizna. -Znaš, Violetta, ovdje ima jedna devojka koja se zove Franceska. Ona je to mogla učiniti. Do ušiju je zaljubljena u Tomasa, znaš. Sigurno vas je videla zajedno i bila ljubomorna… Odmah sam izvukla ruku iz njene. -Čuj, mislim da se varaš. Franceska je u redu. Ne bi to učinila. -Dobro, vjeruj šta hočeš, ali nemoj zaboraviti da sam te upozorila, ok? I nestala je kako se i pojavila. Kako čudna devojka! Nisam htela o tome
razmišljati, ali sam sledećega dana ugledala Tomasa s Francekom u muzičkoj dvorani. Gledala ga je kao začarana i zbog toga sam počela misliti kako je Ludmila možda bila u pravu sa svojim sumnjama. Zato sam nakon celog dana, nakon što sam pretrpela sva zlobna kikotanja i svuda okačene svoje slike u anđeloskom kostimu, odlučila sam izravno upitati Francesku: -Zašto bi ja to učinila? branila se kada sam je optužila. -Zato što ti se sviđa Tomas, odgovorila sam skoro uvereno. Franceska je razgolačila oči. -To nije istina! uzviknula je. -Samo smo prijatelji. -Zašto si mi onda poslala taj mail i okačila moje slike unakolo? Franceska se činila sve začuđenijom. -Nisam to bila ja. Nikad ne bih napravila takvo nešto. Ko ti je rekao da je to moja podvala? -Ludmila, priznala sam, premda sam, vidjevši Franceskinu ljutnju, posumnjala u sve. -I poverovala si joj? Italijanka je umalo vrisnula. -Ma daj devojko! Ona je sve to sigurno zakuvala. Uvek radi isto, uvek prebaci krivicu na druge, a danas je došao red na mene! Prekrstila je ruke i namrštila se. U tom trenutku postala sam svesna da je u pravu. Otkad sam počela pohađati časove klavira, Franceska i njeni prijatelji bili su prema meni jako dragi, dok se Ludmila općenito ponašala poput zmije. -Znači… počela sam plaho, -Ne sviđa ti se Tomas? -Ne! brzo je odgovorila Franceska. Potom je tiše dodala: -A tebi? -Ne! Pogledale smo se i na kraju se počele smejati. Osećale smo se puno opuštenije. -Oprosti što sam posumnjala u tebe, Franceska, rekla sam. -Nema veze, Vilu. Ali stvarno pazi na Ludmilu. Ona nije dobra osoba. Osim toga, Franceska se vragolasto nasmiješila, -Svideo mi se tvoj kostim anđelka. Mislim da bismo mogli uvesti novi stil… Namignuvši mi, nestala je u hodniku da bi se nedugo potom opet pojavila u društvu Camile i Maxija. Svi su bili odeveni u anđele! Ostala sam bez reči. Pola škole ih je zabezuknuto gledalo. -Nadahnula si nas! viknuo je Maxi pred svima stojeći nasred hodnika. -Profesor Pablo nam je dao domaći-trebali smo odabrati novi look… i odabrali smo ovaj jer smo zaključili da si sjajna! Zbog navale osećaja nisam znala bih li plakala ili se smejala. Bez sumnje, mogla sam ih smatrati svojim prijateljima! I zaista, nakon tog događaja ruganje na hodniku je prestalo. Sledećeg dana primila sam važnu vest. Tomas je odlučio pristupiti prijemnom ispitu za upis u školu i takmičiti se za stipendiju. -To je fantastično, Tomase! uskliknula sam saznavši to. -Vjeruj mi, umirem od straha. Treba položiti ispit iz muzike, pevanja i još iz plesa… a ja se gegam kao patka! Nasmejala sam se, ali Tomas nije bio dobro raspoložen. -Uz to mi grozno ide i s klavirom… Shvatila sam da je stvarno uzbuđen zbog mogućnosti da dobije stipendiju. Unatoč svim našim nesporazumima,
i ja sam stvarno željela da uspie u onome što mu je bilo važno. Osećala sam već dovoljno krivice zbog svojih časova klavira na kojima sam mogla prisustvovati bez polaganja ispita. Nisam htela biti odgovorna i za Tomasovo gubljenje prilike za ostvarenje svojih snova. Baš zbog toga pozvala sam ga kući da vežbamo sviranje. -Ali tvoj otac me mrzi, usprotivio se Tomas. -Ako me opet vidi u vašoj kući… -Ne, ne brini, rekla sam smejući se. -Tata ima poslovni sastanak, a njegova devojka ide na modnu reviju. Toga istog poslepodneva Tomas je došao i doneo mi cvijeće. Obilo me rumenilo, ali sam na silu nastojala ništa ne umišljati i usredsrediti se na pomaganje „prijatelju“. Proveli smo tako dosta vremena, vežbajući sviranje rame uz rame. Tomas je bio toliko nervozan za tipkama da je povremeno izgledalo kao da ih želi skršiti, tako je snažno udarao po njima. -Duboko udahni, savetovala sam mu. -Oputi se i oseti muziku… položila sam svoj dlan na njegov da bih ga povela po klavijaturi, ali umesto da vežbamo nove note, prestali smo svirati i zagledali se jedno u drugo. Pomislila sam kako će me uskoro, svaki čas… No tada su se otvorila vrata i u kuću su uletjeli otac i Angie. Tomas i ja smo istodobno skočili na noge, brzo se odmičući jedno os drugoga. Ali bilo je već prekasno. Otac nas je ugledao i bio bijesan. -Ti! počeo je vikati. -German! vrisnula je Jade, ulazeći na druga vrata. -Da si mi smjesta objasnio zašto su te na televiziji prikazali kako na dobrotvornu zabavu uaziš s tutorkom! Otac je pobledeo, a Tomas je iskoristio zbrku da nestane iz kuće. Nisam mogla ni zamisliti da bih ikada mogla na čemu biti zahvalna toj ćaknutoj Jade, ali u tom slučaju bilo je tako. Kada se napokon prestala drati na oca, on je već bio zaboravio na mene. Tomasa i klavir. Što sam brže mogla, istrčala sam za Tomasom da proverim je li s njim sve u redu? Svađa je bila strašna i nisam htela da se jadničak zbog toga oseća loše. No nepotrebno sam se brinula jer se pokazalo da ga to nije pogodilo. Barem sam ja stekla takav utisak kada sam ga zatekla kako nasred ulice ljubi Ludmilu! Ostala sam bez daha. Kako ju je mogao ljubiti, kada je prije nepunih petnaest minuta umalo poljubio mene? Brzo sam se udaljila, a noge su me same odvele u Studio. -Violetta! začula sam Camilino dozivanje. -Nećeš nas pozdraviti? Camila je sedela na klupi s Bracom, Maximom i Franceskom. -Šta ti se dogodilo? zapitala je Franceska. -Imaš tužno lice? Opet si se posvađala s Tomasom? -Nisam… ali upravo sam ga vidjela kako ljubi Ludmilu. -Joj, ta devojka je stvarno brzo došla k sebi nakon raskida! uzviknuo je Maxi. -Jutros je prekinula s Leonom pred svima u Studiju i već grabi sledećeg… Jedva sam ga čula jer me zaprepastila Franceskina reakcija na vijest o tom poljubcu. Prebledela je i izgledala kao da će se rasplakati.
Čini mi se da sam baš u tom trenutku postala svesna koliko se jako mojoj prijateljici sviđa Tomas. Nije to mogla sakriti, izraz njenog lica sve je govorio. Grozno sam se osjećala zato što su je upravo moje riječi toliko rastužile, a ona se tako lepo odnosila prema meni. Otišla sam stoga na tiho mesto popiti sok. U tom mi je trenutku prišao Tomas. -Kakvo ti je to lice? rekao je sedajući do mene. -Tvoj se otac toliko razljutio? -Ne radi se o tome, pogledala sam ga oštro. -Vidjela sam te kako ljubiš Ludmilu. Spustio je glavu. -Ne znam šta si vidjela, ali uveravam te da se nismo ljubili. Duvala mi je u oko jer mi je nešto upalo. -Ne vjerujem ti… Tomas je ćutao nekoliko trenutaka, a onda me pogledao i rekao: -A da sam je poljubio, bi li to bio problem? To bi ti smetalo? Pocrvenjela sam kao rajčica i počela zamuckivati: -N…ne…ne, meni to ništa ne znači…možeš ljubiti koga hoćeš! Samo što…samo što… pokušala sam izmisliti nešto čime bih sakrila svoje osećaje i na kraju sam izvalila prvo što mi je palo na pamet: -Samo mi je žao zbog… Franceske! -Molim? Tomas me pogledao kao da sam poludjela. -Franceska je zaljubljena u mene? Zagrizla sam usne s osećajem krivice. -Nisi to znao? Bilo je očito da nije znao, a ja sam se sad osećala još gore. Prvi put u životu imala sam pravu prijateljicu, Francesku, i izneverila sam je u prvoj prilici. Šta ću uraditi?
6.poglavlje
Sledećeg dana došla sam u Studio nesrećna zbog događaja sa Tomasim i Frančeskom. Na ulazu sam srela Leona. -Kako si Violetta? Sve je uredu? Nasmešila sam se ugledavši ga. Iskreno rečeno, zavolela sam Leona. On je uvek bio tako dobar prema meni. A sada, kada je raskinuo sa Ludmilom, činio mi se fantastičnim!
-Pa, imala sam i boljih dana, odgovorila sam mu u poverenju. -Ali dobro sam. Nježno me pogledao i rekao: -Slušaj, hteo sam te nešto pitati. Sviđa li ti se Tomas? To me pitanje uzrujalo. -A zašto ste svi navalili na tu temu? Koliko ja znam, Tomas je s tvojom bivšom, tako da je nevažno što ja osećam prema njemu. -Dobro, dobro, kako hoćeš, više to neću spominjati. Evo, pozivam te na sladoled. Znam jedno odlično mesto pokraj reke… Je li to samo moja mašta ili me Leon stvarno pozvao na… sastanak? -Slušaj, Leone, zasad bih radije da ostanemo samo prijatelji. Ovdje sam zato da naučim svirati klavir, a ne da tražim dečka. Umesto da se uvredi, Leon se nasmešio i slegnuo ramenima. -Naravno, rekla si „zasad“, stoga ne gubim nadu! Pružio mi je ruku i rekao: -Dakle, samo prijatelji! Sa smeškom sam mu pružila svoju i složila se: -Samo prijatelji! Leon se udaljio, ostavljajući me s dobrim osjećajem. Upoznavati prijatelje bilo je za mene nešto novo… Samo u nekoliko dana upoznala sam ih puno i to dobrih! Franceska, Maxi, Camila, Braco, Leon i možda… Iznenada je pored mene protrčao neki mladić i gurnuo me. Kada se okrenuo da se izvini, videla sam da je to… Tomas! -Izvini, nisam te primetio. Danas je dan ispitivanja kandidata i strašno sam nervozan. Tomas je u rukama držao obrazac za prijavu i nije prestajao govoriti. -Hoćeš li me doći slušati? zapitao je brzo. -Toliko si mi pomogla i osećao bih se sigurnije da ti budeš tamo. Bio je toliko nervozan da sam se sažalila i već sam htela pristati kada sam videla da nam se približava Franceska. Shvatila sam da ne mogu nastaviti tu igru jer ne želim povrediti svoju prijateljicu. -Izvini, Tomase, šapnula sam. -Moram ići na čas… Bilo mi je žao što sam ga ostavila u takvom trenutku i nisam se mogla suzdržati da ne odem i poželim mu uspeh kada je došao njegov red za audiciju iz pevanja. Bilo je u Tomasu nečega što me privlačilo kao magnet! Kada sam došla pred dvoranu i ugledala Francesku, osetila sam se malo glupo. Ne znam zašto me to iznenadilo. Bila sam svesna da je Tomas s njom provodio puno vremena radeći u Resto baru i da su se sprijateljili. Za Francesku se prijateljstvo s Tomasom pretvorilo u ljubav, nisam u to sumnjala: način na koji ga je gledala, kako ga je dodirivala… Ali… šta je on osećao? Pre nego što smo Franceska i ja stigle otvoriti usta, pojavila se Ludmila koja se bacila na Tomasa i počela ga grliti. -Tommy, darling! Želim ti da uspeš! Sigurno će sve dobro proći! A potom mu je utisnula poljubac u obraz! Jadna Franceska izgledala je kao
da želi umreti, a ja nisam znala šta učiniti sa sobom. Na kraju smo sve tri stale na vrata gledajući audiciju. Tomas je bio tako nervozan da nije uspevao pogoditi nijedan akord. Brzo je prekinuo pevanje. -Izvinjavam se, rekao je nastavnicima iz ispitne komisije. -Molim vas, dopustite mi da pokušam još jednom… Ovu pesmu moram otpevati osobi koja mi je jako puno pomogla. Ustao je, prišao vratima i pružio mi ruku. -Dođi, Violetta. Pogledala sam Francesku i Ludmilu. Obe su imale širom otvorena usta. Ludmila me probadala pogledom, a Franceska je izgledala tužno, pa sam se pokolebala. -Ja ne… -Molim te, Violetta, dođi sa mnom. Moram pevati tu pesmu gledajući te u oči. Bio je to najromantičniji trenutak u mom životu. Kada je počeo pevati -Između tebe i mene, sve je nestalo: Franceska, Ludmila, nastavnici… sve! Bili smo ondje samo on i ja… i muzika. Kada su utihnuli poslednji akordi, nestao je čarobni svet koji se rodio tokom pesme i u mom je sećanju sve je oživelo: Ludmiline spletke, Franceskina osećanja prema Tomasu, problemi i nesporazumi koji su se uvek pojavljivali među nama… Ne, ne bih mogla ponovo prolaziti kroz sve to. -Izvinite, šapnula sam i brzo izašla iz dvorane. Tomas je istrčao za mnom čak na dvorište. -Moramo porazgovarati o tome što se dogodilo među nama, rekao je. Zaustila sam, ali tada sam primietila da u blizini stoji Franceska. Nisam mogla izgubiti jedinu pravu prijateljicu koju sam imala! Spustila sam pogled i rekla: -Nije s ništa dogodilo među nama. -Violetta, ali to je bilo čarobno, ta veza, svi su to vidjeli. Iako sam se u sebi sva topila dok me gledao tim svojim toplim očima punim ljubavi, videla sam i Franceskin bolan izraz lica. -Čarobno? Samo smo zajedno otpevali pesmu, to je sve. -Možda ćeš mi reći da nisi ništa osetila dok smo pevali? Ja nikada nisam ni s kim osetio takvo nešto. -Nisam ni ja! otelo mi se skupa s uzdahom. Pokušavala sam ispraviti: -Govorim to jer sam prvi put pevala pred drugima! Franceska je već odjurila, a ja sam osjećala kako mi se kida srce. -Molim te, zaboravi na mene, Tomas, rekla sam mu na kraju stegnuta grla. Izraz njegova lica kada je ustao i počeo se udaljavati, bio je strašan. Zašto mi se sve to događa?
Malo poslije, dok sam sedela u Studiju i nešto beležila, pojavili su se moji novi prijatelji, Maxi, Camila i Franceska. -Vilu! uskliknula je Camila, uvijek vrlo srdačna. -Franceska nam je rekla da si na ispitu pjevala skupa s Tomasom i da je bilo savršeno! -Nemojte preterivati! odgovorila sam skromno. -Imaš fantastičan glas, uplela se Franceska koja je izgledala puno pribranije. -Zašto nisi ništa rekla? Camila nije odustajala. -Zašto se ne prijaviš na prijemni ispit za školu? Imaš još vremena! -Ako si dobra kao što kažu, dodao je Maxi. -Upašćeš bez problema. -Ja ovamo dolazim samo na časove sviranja… -Zapevaj nam nešto ovde i sada! -Ne! Ne mogu tako… Maxi se počeo smejati. -To se zove trema i možemo ti pomoći da je savladaš. -Ne, ne! Da moj otac sazna, ne bi me više pustio van iz kuće. Biće bolje da ostanem sam na časovima klavira. I na tome je ostalo. Kada sam ulazila na nastavu, naletjela sam na Tomasa i Ludmilu koji su u duetu pevali našu pesmu. Bilo je kao da sam primila udarac u stomak. Prebledela sam i nestalo mi je vazduha… Izašla sam sa časa profesora Beta, koji nije shvatao ništa od toga. Kada sam se vratila kući, bila sam kao oduzeta-ne samo zato što sam i dalje osećala nešto prema Tomasu, iako sam ga pokušavala zaboraviti, već i zato što nisam mogla prestati razmišljati o predlogu mojih prijatelja da polažem prijemni ispit za Studio. Pevanje je bilo moja prava strast, a boravak u takvom mestu, u okruženju talentovanih ljudi, neprestano me podsećao na to koliko to volim. No bilo je jasno da mi otac neće dopustiti da se upišem u umetničku školu poput te, pre svega što ne želi da upoznajem toliko mladića. Dotad smo ga Angie i ja držale u uverenju da se moji časovi održavaju negdje po strani, daleko od svih… A osim toga, tata nije volio da pevam jer ga je to podsećalo na mamu. Camila je mogla govoriti šta hoće, ali bilo je očito da se nikada neću moći upisati u Studio. Baš sam bila u kuhinji da nešto prigrizem, kada su se otvorila stražnja vrata i ušao je Tomas. -Moraš prestati to stalno raditi! uzviknula sam zatečeno. -Ako te otac vidi… -Ne, Violetta, ovo je previše važno, odgovorio je. -Moraš pohađati Studio. Spustio je prijavnicu na kuhinjski sto i dodao:
-Ne mičem se odavde dok ovo ne ispuniš. Pogledala sam papire. Jako me je mamilo da to napravim. -Ne, ne mogu. -Kako to, ne možeš? ponovio je. Izgledao je stvarno ustrajno. -Znaš li koliko bi ljudi sanjalo o tome da imaju takvu mogućnost? -Ne mogu je moj otac to ne želi, počela sam objašnjavati. Tačno u tom trenutku je ušao tata spreman navaliti na Tomasa. -Već idem! rekao je umirujuće Tomas. -Ali morate znati da uništavate snove svoje kćeri. -Što? upitao je zbunjeno otac. Uhvatila sam Tomasa za ruku i povukla ga prema izlazu. -Ne radi scene, tata! On ide, stvarno… Na kraju sam ga uspela izgurati iz kuće. Stala sam ispred oca koji je-kako se moglo predvidjeti-bio besan. -Jesam li ti rekao da ne želim da se viđaš s tim dečkom! skoro je vrisnuo. -Što još skrivaš preda mnom? -Ti mi nemoj govoriti o skrivanju! navalila sam na njega, umorna od stalnih pridika. -Nisi mi rekao čak ni da se ženiš! Otac je ljutito prekrižio ruke. -Odrastao sam i imam pravo donositi vlastite odluke. -A zašto meni govoriš šta smem raditi i s kim se viđati? -Jer sam ti otac! Bio je to isti odgovor kao i uvek, ali mi više nije dostojao. Hitro sam uzela obrazac prijavnice i pre izlaska iz kuhinje rekla ocu ozbiljnim glasom: -Čestitam ti na sposobnosti postizanja kompromisa. Čini se da radiš ono što te usrećuje. Ja ću raditi isto. Još sam istog poslepodneva odnela svoj obrazac direktoru Pablu. Više nije bilo povratka.
7.poglavlje
-Otkrit ću sve što osjećam… Smjesta sam zatvorila dnevnik začuvši kako netko preko moga ramena naglas čita prvu strofu pjesme koju sam trebala zapjevati na prijemnom. Podignula sam oči i ugledala Leona koji se izazivački smiješio. Pocrvenjela sam kao cikla i pokrila rukama dnevnik, kao da ga želim zaštititi od pogleda. Bio je to samo moj svijet. -Što to radiš? zapitala sam. Leon je sjeo do mene na klupu u slegnuo ramenima, malo postiđen. -Oprosti, nehotice sam pročitao što pišeš… ali trebaš znati da zvuči jako dobro. Na koga si mislila pišući te riječi? -Molim? Ne… ni na koga, ne znam, ja… Leon, vidjevši moju zbunjenost, nije htio više navaljivati. -Ma, ništa, zaboravi na to. Jednostavno, bilo bi mi drago kad bi rekla sa si mislila ne mene… Ali to je nevažno, zbilja. Opet je slegnuo ramenima i nasmiješio se nehajno. -Došao sam jer sam saznao da ideš na prijemni. Ako ti zatreba pomoć… -Hvala ti… Bude li mi što trebalo, javit ću ti. Leon me nekoliko sekundi usredotočeno promatrao, a onda me na kraju upitao: -Čini mi li se to ili me stvarno izbjegavaš? Skoro sam prasnula u smijeh. -Ne! Ti si jedan od rijetkih osoba koje ne izbjegavam. Bez brige! Na kraju se opustio, a na njegovu se licu pojavio smiješak simpatije. -Dobro, to sam baš i htio čuti. Zatreba li ti išta, već znaš…javi mi se. I otišao je, ostavljajući me s ugodnim osjećajem u srcu. U najmanju ruku, mogla sam računati na njega. Nikada nije ništa očekivao od mene. U usporedbi s nervozom koju sam osjećala svaki put kada mi se približavao Tomas, razgovori s Leonom bili su predivni! Odluka o izlasku na prijemni bila je laka jer sam se naljutila na oca. No poslije, kada sam vidjela kako drugi vježbaju sviranje, plešu i pjevaju, obuzeo me strah. Nisam bila kao oni, bojala sam se da ga nikada neću uspjeti položiti! Pa jedva sam znala plesati, malo pjevati i svirati na pijaninu. Kako sam mogla uspješno proći ispite? -Pomoći ćemo ti! uskliknuo je Maxi uvjereno. Podjela sam s prijateljima dvojbe koje sume obuzele, a oni su se skoro razbjesnili kada sam
spomenula da kanim povući prijavu i ne polagati prijemni za upis u školu. -Ako te brine ples, mogu ti pomoći, ponudila se Franceska. -Doći ću poslijepodne k tebi i malo ćemo vježbati zajedno. Zatečeno sam otvorila usta i pocrvenjela. Franceska me začuđeno pogledala. -O čemu je riječ? Bojažljivo sam se nasmiješila. -Ni o čemu… Jednostavno, još me nikada nijedna prijateljica nije posjetila kod kuće… Nakon vježbe s profesorom Betom brzo sam otrčala kući da se pripremim za Franceskin posjet. Bila sam tako nervozna… No dok sam Olgi pomagala u pripremanju obroka, u kutiji s tjesteninom pronašla sam medaljon koji je pripadao mojoj majci! -To je znak! uskliknula sam, stavljajući ga oko vrata. -Sada znam da će sve biti dobro. Naravno da nisam znala što je medaljon moje mame radio u kutiji s tjesteninom, ali nisam imala previše vremena da pitam Olgu i Angie jer je u taj tren došla Franceska pa smo otišle u moju sobu. -Zbilja sam prva prijateljica koju si pozvala ovamo? upitala me kada smo ostale samo. -Pa da… -I ovamo nisi dovela nijednog dečka? -Ma što ti je! nasmijala sam se nervozno. -Otac bi me ubio… -A Tomas? Malo me zatekla. Nikada ne bih pomislila da Franceska može biti tako izravna, ali bilo je jasno da ju je tema jako zanimala. -A što s Tomasom? zapitala sam pokušavajući dobiti na vremenu. Franceska je uzdahnula i sjela na moj krevet spremna za razgovor. -Reci mi, budi sa mnom iskrena. Sviđa ti se, zar ne? Vidjela sam kako ga gledaš… rekla je. Izgledala je vrlo tužno, a ja sam imala toliko problema s Tomasom da sam odmah uvjereno zanijekala. -Već sam ti rekla da mi se on ne sviđa. -Sigurna si? -Da. -Posve sigurna? Kimnula sam, a Franceska se nasmiješila. -Časna prijateljska? dodala je pružajući mi dlan. -Naravno! I tu smo temu zaključile stiskom ruke. Franceska se je s olakšanjem počela smijati. -Nemaš pojima kako mi je laknulo! uzviknula je. -Očito je da se ti njemu sviđaš i kada bi se i on sviđao tebi, ne bi imala nikakvu šansu… Sada samo moram izaći na kraj s tom zmijom -Ludmlilom. Franceska je izgledala tako opuštena da sam se nasmiješila, iako sam se zbog laži osjećala užasno. Premda sam toliko željela izbaciti Tomasa iz glave, i dalje mi se sviđao. Prihvatila sam ipak da ga zbog svoje prijateljice, zbog prve prave prijateljice, moram nekako zaboraviti. Nakon svega toga osjećala sam se lože i nisam otišla u Studio: bojala sam se prijemnih ispita, a nisam htjela ni varati oca, čineći nešto što ne odobrava. Nisam htjela povrijediti Francesku ni vidjeti Tomasa. Ostvarenje snova uz istodobno očuvanje prijateljstva pokazalo se bolnijim
nego što sam mislila. Međutim, čini se da su svi bili protiv moje odluke da ne izađem na ispite: Tomas, koji je razgovarao s Franceskom, došao mi je reći sa, iako ništa ne osjećam prema njemu, ne smijem propustiti priliku da radim ono za čim žudim. Pablo, ravnatelj Studija, nije htio da povučem svoju prijevaru i pozvao me da razmislim. Maxi. Camila i Franceska došli su mi kući da mi pomognu vježbanju plesa za audiciju, a uz to je još i Ramallo stao na njihovu stranu! -Violetta, ne znam o čemu se u svemu tome radi, obratio mi se Ramallo te večeri, -Mogu ti samo reći da, budeš li radila ono što te doista usrećuje, tvoj će otac na kraju to i prihvatiti. Ali kako sam se mogla nadati sa će me tata uopće razumjeti? Tata, koji je urlao do neba kad me ugledao s maminim medaljonom… Tako se uzrujao da je optužio Angie da mi podmeće majčine stvari i dao joj otkaz. amo tako! Dobar završetak dana! Kada je Angie došla u moju sobu oprostiti se, osjećala sam se kao da gubim nešto najdragocjenije, ali sam shvaćala i da mora otići. U tom sam trenutku i ja imala potrebu otići od svoga oca. Zagrlile smo se, zamalo plačući, a kada je izašla, pala sam na krevet shrvana tugom. Odmah sam pod jastukom osjetila nešto tvrdo i kada sam tamo posegnula, izvukla sam veliki ključ koji mi je bio poznat. Na pamet mi je pala pomisao: a što ako… ako je to ključ tajanstvenog tavana na koji mi je otac zabranio ulaziti kada smo doputovali u Buenos Aires? Rekao je samo da tu prostoriju koristi za čuvanje poslovnih papire. Kada sam vidjela Olgu da onamo ulazi te potom izlazi s čudnim izrazom lica, počela sam osjećati nešto više od obične radoznalosti. Morala sam provjeriti što se ondje nalazi, pa sam otišla pokušati i… ključ je odgovarao. Uspela sam se po stubama, tiho i oprezno, a kada sam dospjela gore, prestala sam disati: tavan je bio pun maminih stvari! Njezina odjeća, fotografije, nakit… sve je bilo tamo! Iznenada sam začula brze korake po stubama za tavan i kada sam se okrenula, ugledala sam pred sobom tatu. Lice mu je poprimilo izraz krivnje, koji je istodobno značio i priznanje. -Kako si mi to mogao napraviti, tata? rekla sam na rubu suza. -Kako si mogao od mene skrivati uspomene na mamu? -Učinio sam to… učinio sam to da te zaštitim, tiho je uzdahnuo, kao da će se i on učas rasplakati. -Da me zaštitiš?! vrisnula sam. -Pa to je moja majka! A ti si je držao daleko od mene! Neću ti to nikada oprostiti! Otac me nije bio u stanju pogledati u oči. -Tko ti je otvorio vrata? upitao je. Te su riječi za mene bile kap koja je prelila čašu. Izgubila sam strpljenje. -Nakon svega želiš samo saznati tko je pomogao razotkriti tvoju laž, tata? Ne brinu te moji osjećaju, ni to što si me prevario… samo to da sam uspjela razotkriti tvoju tajnu! Istrčala sam s tavana, a potom i iz kuće, i skoro nesvjesna što činim, dospjela do Studija tražeći u njemu utočište. No u školi sam naletjela na Francesku i Tomasa, koji su svirali na jednoj
gitari sjedeći jedno uz drugo. -Violetta… rekao je Tomas naglo ustajući. -Došla si na audiciju? Ne… ne… mislila sam da ću umrijeti od srama našavši ih tako. Imala sam dojam da ću se za tren rasplakati. -Došla sam samo po jeknu koju sam ovdje ostavila… Tomas je izgledao jako razočarano. Srce mi se lomilo dok je odlagao gitaru i prilazio mi ne spuštajući pogled s mene. Skoro je prošaptao: -Šteta… tako si nadarena. I otišao je. i ja sam htjela poći, ali me Franceska zadržala. -Je li sve u redu? zapitala je zabrinuto pogleda. -Želiš li razgovarati? -Ne, nema smisla… danas mi naprosto nije baš najbolji dan. -Već sam to stigla primijetiti. Sjedile smo u tišinu. Ona me je pokušavala utješiti, a ja nisam znala što reći. Sigurno sam stoga ispalila prvo što mi je palo na pamet. -A kako ti i Tomas' Vidjela sam vas… sjedili ste jedno uz drugo… Moja prijateljica je sva zablistala i široko se nasmiješila. -Da, čini mi se da je dobro. Pozvala sam ga u kino i pristao je. Imamo spoj! Nisam se nadala da ću to čuti pa nisam znala kako reagirati. Prijateljstvo je za mene bilo posve novo iskustvo. Što se govori najboljoj prijateljici kada ti ispriča da je pozvala van dečka koji se i tebi sviđa? -JA… jako mi je drago, rekla sam nespretno -Zbilja… ali moram ići Franceska. Otišla sam u park da bih se opustila. Imala sam užasan dan i nisam znala što učiniti i kamo otići. Više se nisam dobro osjećala ni kod kuće, ni u Studiju… Bila sam tužnija i usamljenija nego ikad, osjećala sam da su me izdali i otac i vlastiti osjećaju. Odjednom sam u svom tom očaju naletjela na Leona, svoga anđela čuvara. -He! uzviknuo je vidjevši mi lice. -Što se zbiva? -Ništa, sve je u redu. -Mene nećeš prevariti, blago je rekao. -Ako mi ne želiš reći, u redu, nema problema. Otpratit ću te komadić puta dok ti ne bude bolje, i gotovo. Ali ako ti treba prijateljstvo rame, znaš da možeš računati na mene. Pogledao me ozbiljno, kao da mi može čitati misli, i dodao: -To je zbog Tomasa? -Ne, frknula sam. -Za Tomasa sada postoji samo Franceska. Riječ je o nečemu drugom. Leon je podignuo jednu obrvu. -Dobro, da pogodim: opet si se posvađala s ocem? Odjednom sam se osjećala jako dobro u njegovu društvu. Svi su pričali da je leon napuhan, ali možda je postajao takvim samo kada je bio s Ludmilom. Prema meni je uvijek bio srdačan, činilo se da me razumije bolje od bilo koga drugog i bio je jedina osoba s kojom sam mogla slobodno razgovarati. -Da, priznala sam. -Moj mi je otac uvijek bio najveća potpora, mislila sam da me neće nikada razočarati. Ali to se dogodilo. Leon je podignuo obrve od čuđenja. -Zašto? Što ti je napravio?
-Lagao mi je, Leone, i to je posve promijenilo naš odnos… Iz grudi mi se otrgnuo jecaj i leon me privio uza se. Bio je to savršen trenutak, gotovo čaroban. Leonov zagrljaj bio je zaštitnički, bratski, i ja sam se u njegovim rukama osjećala potpuno sigurno. Znala sam da u meni vidi više od prijateljice, ali obećao mi je da ćemo biti samo prijatelji ako tako želim, i održao je riječ. Zašto nisam mogla prema njemu gajiti onakve osjećaje kakve sam i dalje imala prema Tomasu? S Leonom bi sve bilo puno jednostavnije…. Bilo je vrijeme da idem kući, a tamo me je čekalo ugodno iznenađenje. Angie se vratila! Moj ju je otac to zamolio jer se otkrilo da je medaljon u kutiju s tjesteninom stavila Jade. Tata se s njom strašno posvađao. Angien me je povratak, naravno, jako razveselio. Nažalost, i dalje nisam osjećala da mogu ponovo vjerovati ocu nakon svega što se dogodilo. Sada su barem vrata koja vode na tavan bila otvorena i mogla sam ulaziti onamo kada poželim. Među majčinim stvarima pronašla sam i njezine dnevnike. Poput mene, i mama je pisala o svemu što je proživljavala i o čemu je razmišljala. Čitanje tih dnevnika pomoglo mi je da je bolje upoznam. Osjećala sam se kao da sam ponovo dobila majku… ali i da sam izgubila oca.
8.poglavlje
Sutradan sam i dalje bila ljuta na oca zbog svih laži i tajni. Bila sam jako loše raspoložena i odlučila sam ne otići na audicije za Studio. Zašto bih i pokušavala? Tada sam počela čitati mamin dnevnik. Bio je pun ljubavi, snova i ideja i osjećala sam kao da mi, dok čitam, mama šapće na uho riječi utjehe. Pozornost mi je osobito privukla jedna rečenica. A mama ju je napisala prije svoje zadnje koncertne turneje. Pisala je da će napraviti stanku i da će joj to biti posljednji odlazak na put jer je htjela više vremena provoditi sa mnom i tek se poslije vratiti glazbi. -To što sam postala majkom, najbolje je što mi se dogodilo u životu, napisala je mama. -Ali pjevanje je dio mene i ako ga odbacim, nikada neću moći biti majkom kakvu Violetta zaslužuje. odmah sam postala svjesna da sam bila ista kao ona. Pjevanje mi je bilo jako važno, bilo je dijelom moga života i ne smijem od njega odustati. -Violetta! Violetta! Začula sam dozivanje pred ulaznim vratima i, prije nego što sam se snašla, Camila, Franceska i Maxi pojavili su se u salonu. Odmah je za njima ušla Olga koja ih je pokušavala izbaciti iz kuće. -Što radite ovdje? zapitala sam zaprepašteno. -Došli smo te odvesti u Studio! uzviknuo je Maxi. -Nećemo dopustiti da propustiš audicije, dodala je Camila. Bez brige, već sam odlučila da ću ići… -Previše si talentirana da ostaneš ovdje i… Camila je nago zastala. -Oprosti, što si rekla? -Rekla sam da ću ići. Jedna vrlo bliska osoba pomogla mi je da shvatim koliko mi znači pjevanje… Skoro mi nisu dopustili da završim rečenicu, izveli su me iz kuće i povukli u smjeru Studija. Cijelim smo putem trčali i došli točno na početak audicija. Moram priznati da sam unatoč donesenoj odluci umirala od straha, ali, na sreću, znala sam da mogu računati na svoje prijatelje! -Nećemo te ostaviti samo, uvjerila me Franceska, grleći me. -Pjevat ćemo ti prateće vokale i svirati glazbu. A sada… stani u red! Stajala sam grizući nokte kada se pojavio ravnatelj Pablo da nas pozdravi. -Dobro došli u Studio, započeo je. -Danas će se održati posljednje audicije. U povjerenstvu će biti profesor glazbe Beto, profesorica pjevanja Angie, koja se upravo vratila s bolovanja…. Nisam bila u stanju čuti nijednu riječ više. Angie, > moja < Angie upravo se pojavila. Istrčala sam iz dvorane što sam brže mogla, ali me je Angie uhvatila na hodniku. -Violetta, dopusti da ti objasnim! -I ti si mi lagala, isto kao i otac! povikala sam, izvan sebe od šoka. -Ne! Morala sam to učiniti. Angie je udahnula i ispričala mi sve u jednom dahu: -Kada bi tvoj otac saznao da već radim na drugome mjestu, odmah bi me otpustio. Zato sam morala otići na bolovanje…. Viola, tako te volim da sam odustala od predavanja pjevanja samo da mogu biti tvoja guvernanta. I postupila bih tako još jednom kada bi bilo nužno. Te su me riječi dojmile i postala sam svjesna koliko me Angie voli.
Rezignirano sam uzdahnula. -U nevolji sam, Angie, rekao sak. -Ako otac sazna da ovdje radiš i da se ja pokušavam upisati u školu… -Nastat će pravi pakao, završila je. -Bolje da stoga imamo zavjet šutnje, može? Spojile smo male prste naših ruku da zapečatimo dogovor. Ušla sam u dvoranu za audicije puno opuštenija, svjesna da me okružuju dobri prijatelji. Kada se začula glazba, a ja stala pred mikrofon, jednostavno sam dopustila da me zvuci ponesu i bez pogreške zapjevala > U mojem svijetu <. Kada sam završila pjesmu, bila sam presretna. I ne samo ja! Moji prijatelji bili su oduševljeni, a izgledalo je kao da bi me profesori koji su sjedili u povjerenstvu najradije odmah primili u školu. No morala sam još položiti ispit iz plesa, pa smo svi izišli na hodnik. Prva osoba koju sam vidjela nakon što sam izašla s ispita nije bio nitko drugi nego Tomas. Došao mi je čestitati. Nisam se mogla suzdržati, zagrlila sam ga svom snagom. Osjećala sam se tako sretnom! -Viola, nemaš pojima koliko mi je drago…. jadni Tomas nije uspio završiti završiti rečenicu jer se pojavio Leon i također me zagrlio. -Znam da ćeš uspjeti! povikao je. Nisam bila sigurna u vezi plesnog ispita. Leon je tvrdio da će mi ići odlično, ali ja sam se toliko nervirala da me je Franceska, vidjevši to, odvela u stranu da se smirim. -Bit ćeš odlična, moraš se samo usredotočiti, opustiti i sve će biti dobro. Zatim me je zagrlila i otrčala na nastavu. Ostala sam u hodniku sama. Pokušala sam se prisjetiti svih koraka koje smo uvježbavali kada sam iznenada začula nečije dozivanje. -Pomozi, molim te! vikala je neka djevojka na kraju hodnika. -Upomoć! Uznemirena, pošla sam u smjeru povika sve do spremišta za metle. Činilo se da glas dopire iznutra… -Hej! viknula sam, otvarajući vrata. -Je li sve u redu? Iznenada me netko gurnuo unutra i zatvorio vrata iza mojih leđa. -Uh! Ima li koga? povikala sam, bacajući se na vrata i lupajući šakama po njima. -Pustite me! Otvorite! Osvrnula sam se uokolo. Dok me je netko gurao unutra, ispali su mi dnevnik i mobitel. Ostali su s one strane. Nisam mogla nikoga nazvati. Opet sam počela lupati po vratima i vikati: -Molim vas! Ako ne izađem na ispit, neću biti primljena! Neka mi netko pomogne! Nakon nekoliko minuta lupanja po vratima spustila sam se na pod i skoro rasplakala. Ovo je bilo nepravedno! Nakon toliko teškoća i svega što mi se dogodilo! Sad ću propustiti svoju veliku priliku. Ne znam koliko sam vremena sjedila zatvorena i sažaljevala samu sebe, ali na kraju sam postala svjesna da moram sama pronaći rješenje ako želim izaći odande. Osvrnula sam se uokolo. To je bila malena ostava puna vjedara, metli i sredstava za čisćenje. Jedini prozor nalazio se visoko na zidu. -Bori se za ono što voliš, Viola, rekla sam sama sebi. Na taj sam si način dala hrabrosti i počela pomicati stol koji je bio u kutu sve do ormara puno sredstava za čišćenje. Uspela sam se na ormar, penjući se po policama, ta
na kraju doprla do prozorskog okvira. Stajalo me malo truda da ga otvorim. Vidjelo se da ga odavno nije nitko dirao, ali kada sam ga se dočepala, povukla sam se kroz prozorčić, našla se izvan škole i najbrže što sam mogla potrčala unutra. Pred dvoranom sam se pojavila točno u trenutku kada je učitelj plesa, gospodin Gregorio, čitao moje ime. -Violetta Castillo! Ti si na redu! Skoro bez daha ušla sam za njim u plesnu dvoranu i osjetila-vjerojatno zahvaljujući fizičkom naporu uslijed bijega iz spremišta. Da sam u formi i u stanju ponoviti sve korake koje mi je pokazivao Gregorio. Nakon završetka ispita Leon je izašao sa mnom van. -Kamo si nestala? pitao je. -Mislili smo da si pobjegla ili tako nešto… Svi smo te tražili. -Nećeš povjerovati, ali netko me zatvorio u ostavu za metle. Leon je naglo stao. -Što? Netko te zatvorio? Povrijedili su te? -Ne, ali jako sam se uplašila, mislila sam već da… -Violetta! Začuli smo kako me Tomas zove. Prelazio je trkom preko dvorišta i vidjela sam da u ruci drži moj dnevnik i mobitel. -Gdje si to našao? uzviknula sam. -To su imale Naty i Ludmila, rekao je Tomas, pokušavajući doći do daha. -Franceska i ja smo naletjeli na njih dok smo te tražili. Uzela sam svoje stvari, ali bila sam više bijesna nego zadovoljna. -Već mi je dosta te cure, progunđala sam. -Idem joj reći što mislim o njoj… -Ne gubi vrijeme na nju, umirivao me Leon, koji je izgledao jednako bijesno kao i ja. -Nije toga vrijedna. Znala sam da je u pravu pa sam mu dopustila da me zagrli i povede dalje od škole… i od Tomasa, koji je i dalje tužnoga lica stajao na istom mjestu. Pritom se nisam osjećala baš najbolje što ga ostavljam u takvom stanju, ali trebala sam napraviti ,mali odmak među nama. Zamjetila sam poglede izmeđđu njega i Franceske, uništavalo me to iznutra jer sam i d alje nešto osjećala za Tomasa. S druge strane, jako sam voljela Francesku i nisam htjela povrijediti najbolju prijateljicu. Sljedećega dana, kada je izvješen popis primljenih u školu, došla sam uz Studio tresući se kao pruut. Na ulazu sam srela Tomasa koji je bio blijed kao krpa. -Jesi li već vidio popis? upitala sam ga. -Nisam… nemam hrabrosti… Pogledali smo se, obuzeti istom vrstom straha, te smo na kraju zajedno prišli oglasnoj ploči da potražimo svoja imena. Primljena sam… ali Tomas nije! -To je nemoguće! skoro sam vrisnula. Tomas je izgledao kao da će se rasplakati, ali je to prikrivao muževnim smiješkom. -Nije se ništa dogodilo, rekao je. -Gregorio me ne podnosi. Znao sam da će me rušiti. U tom se trenutku pojavio profesor Beto s velikim osmijehom na usnama. -Sjajno, Tomas! uskliknuo je. -Sada mi nećeš biti samo asistent, iako se od toga nećeš izvući, nego i moj učenik! -Učenik? začudio se Tomas. -Ali ja nisam prošao. Beto je raširio oči, pozorno pogledao popis, a potom
otrčao u smjeru ravnateljeva ureda. Ne znam što se tamo događalo, ali ubzo je otande izašao nasmiješeni Pablo. -Tomas, oprosti zbog nesporazuma. Očito se potkrala greška. Primljen si! Ta je vijest bila tako nevjerojatna da se nisam mogla suspregnuti i bacila sam se Tomasu u zagrljaj. Naši su se snovi napokon ispunjavali! Ne znam zašto ponekad nečija sreća uništava sreću drugih. Kada sam se odmaknula od Tomasa, vidjela sam kako sam Leon začuđeno promatra. Prije nego što sam stigla išta reći, okrenuo se na peti i otišao.
9.poglavlje
Moj prvi školski dan započeo je katostrofalno. Na ulazu u Studiu naletjela sam na Ludmilu. Opet se ponašala kao zmija. Kada me je ugledala sa Tomasom, navalila je. -Violice, počela je govoriti umiljatim glasom. -Zar si požalila i ne kaniš pohađati ovu školu? -I što bi još htjela? zarežala sam. -Ali, Violice, zašto si tako gruba prema meni? Prevrnula sam očima. Ta je djevojka bila nemoguća! -Ne izigravaj nevinašce, Ludmila. Dobro znam da si me upravo ti zatvorila u spremište za metle. Jaaa? uskliknula je plavuša, stavljajući ruku na srce u dramatičnoj gesti. -Ti si crazy! A osim toga, imaš li kakvih dokaza? -Ne trebam ih, odrezala sam, mršteći se. -Slušaj. Zlatice, nemoj biti tako napuhana jer ne znaš s kim imaš posla. -A tako? pogledala sam je prezirno. -S kim? Zbilja ne znam što se tada dogodilo, ali u sekundi smo se urlajući bacile jedna na drugu. Sigurno bismo se počele čupati za kosu da se nisu upleli Tomas, gospodin Gregorio i Anigie. Za vrijeme naguravanja učitelj plesa je pao na zemlju i svi smo se našli u ravnateljevu uredu. Mislila sam da ćemo odmah prvog dana biti izbačeni iz
škole, ali završilo je samo s malom opomenom. Postalo je jasno da će mi Ludmila otežavati svaki trenutak u školi. Da bi nas naučila radu u sastavu, Angie je na satu pjevanja predložila posebnu vježbu. Podijelila nas je u parove i pozvala da naše osjećaje zapjevamo u duetima, izražavajući na taj način naše osjećaje, kakvi god oni bili. Slučaj je htio da sam se našla u paru s Leonom, čemu sam se razveselila, ali Franceska je bila jako, ali zbilja jako bijesna. Ludmila je izvukla Tomasa, dok je Franceska trebala biti s Miguelom. -Ne mogu podnijeti da pjevaju skupa! priznala je moja prijateljica. -Ta je djevojka vještica i napraviti će sve da ga izgubim! A ja mu se sviđam. Napisao mi je pjesmu, znaš? Zapravo nisam htjela znati za to. Jasno, odlučila sam se udaljiti od Tomasa da oslobodim prijateljici put, ali od toga pa do radovanja njihovoj vezi… Jednima osoba za koju mi se činilo da me bezuvjetno podupire i s kojom sam mogla o svemu razgovarati bio je Leon. Osjećala sam se malo krivom opterećujući ga sa svojim problemima jer sam znala da on od mene želi nešto više, ali ipak, bio je jedini koji me razumio. Susrela sam ga u parku nedaleko kuće. Čekao me je. -Želiš li da se počnemo pripremati za vježbe kod Angie? upitala sam. -Ne, čekao sam te jer sam znao da te nešto brine. Mislio sam da će ti trebati netko tko će te saslušati. Leon se nasmiješio i dodao: -Rado ću ti posuditi jedno uho. Drugo je za glazbu. Nasmijala sam se, ali sam zbilja bila malo slomljena. -Dopusti da provjerim, rekao je leon. -Kao i uvijek, riječ je o Tomasu, zar ne? Osjetila sam blagu postiđenost pomislivši kako me može tako dobro pročitati, ali Leonu to nije smetalo. -Ne brini se, Violetta, izgovorio je vrlo tiho. -Što god se dogodilo, možeš računati na mene. -Znam, hvala ti… Stajali smo tako, gledajući se, a za trenutak je Leon približio svoje lice mojemu i sva sam se naježila. Bio je tako zgodan… Ali nisam mogla dopustiti da se dogodi nešto više od toga pa sam ga uhvatila za ruku. -Leone, ne mogu tako… rekla sam. -Ne želim te zavarati. -Ne, među nama je sve jasno, mi smo samo prijatelji, ali… hoćeš li poći za mene? Pogledali smo se i nakon nekoliko trenutaka prasnuli u smijeh. -Ali sada za ozbiljno, Violetta, brzo je rekao Leon. -Govorim ti kao prijatelji: ne bi se trebala previše baviti Tomasom. On voli biti u središtu pozornosti. Hoće da sve djevojke uzdišu za njim. Franceska, Ludmila, ti. Nije vrijedan toga da se njime opterećuješ. Zaslužuješ više. Ubrzo se pokazalo da nisam imala previše vremena za razmišljanje o Tomasu. Naravno, svakodnevno sam ga viđala u školi i bitke za njega između Ludmile i Franceske bile su vrlo zanimljive, no ja sam bila
poprilično zaokupljena svojim problemima. Morala sam pred ocem čuvati tajnu da sam se upisala u Studio, podnositi Jadeinu nazočnost u kući, uvježbavati duet s Leonom, baviti se Camilinim slučajem… Bila sam strašno zauzeta! Camilin slučaj bio je nedvojbeno najneobičniji. S Maxijem smo jednoga dana otišle posjetiti studio za snimanje. Sasvim slučajno, direktor studija čuo je Camilu kako pjeva i to je na njega ostavilo takav dojam da joj je ponudio ugovor. Rekao je da će od nje stvoriti zvijezdu! Camila nije mogla u to povjerovati i hodala je školom potpuno izgubljena. -Što da učinim? Da potpišem ugovor il ne? pitala je svako malo. -Naravno da da! odgovorila je jednom Franceska. -Bit ćeš zvijezda… Kako bi mogla odbaciti takvu ponudu? -Ali morala bi napustiti Studio… i vas! Osim toga, dali su mi gomilu papira koje trebam potpisati. Ne razumijem o čemu se u tom ugovoru radi. Sve zvuči tako ozbiljno… Maxi se okrenuo prema meni. -Violetta, zar tvoj otac nema hrpu pravnika? S takvom lovom sigurno ima nekoga tko se bavi dokumentima, nije li tako? Odmah mi je na pamet pao Ramallo. -Mogla bih zamoliti očeva pomoćnika, ponudila sam. Jadna Camila pogledala me je s velikom zahvalnošću. -Donijet ću ti papire poslijepodne, dobro? Dali su mi samo dva dana za razmišljanje i bojim se da ne donesem pogrešnu odluku. Hoćeš li mi pomoći? Naravno da sam joj htjela pomoći. Camila je bila jedina osoba koja je sačuvala stanovitu nepristanost oko Franceske i Tomasa. -Jako volim Francesku, rekla mi je toga istog jutra, -ali smatram da griješi jer ne vidi ono što je očito. Tomas o njoj ne razmišlja na taj način, objasnila je Camila. -Ne znam, pravila sam se da nešto tražim u svojemu oramariću. -Ja imam dojam da im ne ide tako loše. Tomas joj je čak napisao i pjesmu… Camila je otpuhnula i jednim brzim pokretom zatvorila moj ormarić. -Dosta toga! Ta pjesma uopće nije bila namijenjena Franceski. Pronašla ju je na podu, a budući da je vidjela kako Tomas piše pjesmu pogledavajući s vremena na vrijeme na njezinu stranu, zaključila je da je pjesma namijenjena njoj. Ali trebala bi znati da je Tomas sam rekao Maxiju i Bracu da je ta pjesma posvećena tebi. Ukočila sam se. -Molim? -Samo mu se ti sviđaš, Violetta. Srce mi je lupalo od osjećaja, ali sam zagrizla usne. -Svejedno… promucala sam, iako se nisam mogla prestati smiješiti. -Nikada se ne bih upustila u vezu s dečkom koji se sviđa mojoj prijateljici. Uskoro sam ipak pošla potražiti Tomasa da bih rasčistila stvari između nama. Dobro, nije bilo baš tako, bit ću iskrena: morala sam ga vidjeti nakon toga što sam čula od Camile. Možda bismo mogli nešto, ne znam… Htjela sam mu reći… da mi on kaže… Kada sam ušla u dvoranu za pjevanje, zatekla sam ga za vrijeme pokusa dueta s Ludmilom. Način na koji su se gledali i dodirivali, dao mi je na znanje da među njima postoji nešto više.
Začula sam jecaj iza leđa i okrenula se na vrijeme da vidim Francesku kako se brzo udaljava. Pošla sam za njom i sjela do nje na klupu. Očajna Franceska je plakala. -Molim te, nemoj plakati, Franceska, tješila sam je, iako mi je i samoj bilo teško. -A što da radim? JA više ništa ne razumijem, Violetta. Znam da se sviđam Tomasu: uvijek me zove, priča mi o raznim stvarima, voli biti sa mnom… čak mi je napisao i pjesmu! Morala sam se ugristi za jezik da ne izustim ono što sam saznala. No znajući koliko joj je teško, mogla sam je jedino pokušati umiriti. -Ako je među vama sve u redu, kako kažeš, zašto onda plačeš? -Zbog Ludmile! zajecala je Franceska. -Nisam glupa, Violetta. Ona je tako lijepa, tako idealna i tako… otrovna. Nadam se da Tomas nije od onih koji gledaju samo vanjštinu. -Naravno da nije, Franceska! pokušavala sam je razveseliti. -Vidjet ćeš da će se sve dobro završiti. Zbilja. Franceska se nasmiješila kroz suze i zagrlila me. -Hvala, Viola. Tako sam sretna što imam prijateljicu poput tebe. U tom sam trenutku shvatila da nikada neću moći biti s Tomasom iako to znači život sa slomljenim srcem. Nikada, ali baš nikada ne bih mogla izdati Francesku.
10.poglavlje
Tako se usred svih tih mojih drama pokazalo da je jedina osoba uz koju sam se mogla opustiti i glasno smijati bio Leon. Zadaća koju nam je dala Angie služila nam je kao izgovor za sastanke uz pijanino i zajedničko pjevanje… Puno sam puta zamišljala da točno to isto pjevam s Tomasom. Čim bih ga se sjetila, čarolija Leonova društva bi nestajala. Morala sam sama sebi priznati da, iako je moj mozak odlučio zaboraviti Tomasa, srce nije na tu temu poduzimalo ništa. -Vidi se da si rastresena, rekao mi je Leon kada sam treći put krivo zapjevala na probi. -Ispričavam se, jednostavno nikada nisam pjevala s nekim, opravdala sam se. -Jako sam uzbuđena, znaš? Leon me pogledao s takvim izrazom lica kao da mi ne vjeruje. -Nešto mi govori da te više uzbuđuje Tomas, pogodio je ozbiljna lica. -Violetta, moraš zaboraviti na ljude koji ti nanose bol. Duboko sam uzdahnula i naslonila se na pijanino za kojim smo vježbali te upitala: -A znaš li kako to postići? Hoćeš li mi pomoći da zaboravim Tomasa? Leon se nasmiješio. -Mogu pokušati. Što kažeš na to da izađemo nekamo večeras? -Mislila sam da si rekao da smo samo prijatelji, odgovorila sam šaljivim tonom. Leon se počeo smijati. -Otići ćemo u Resto bar na sok, dobro? To je valjda najmanje romantično mjesto koje mi pada na pamet. Moj otac nije smatrao da bi to bila dobra zamisao. Čula sam kako razgovara s Angie o mojemu sastanku s leonom i ponašao se kao i obično. -Leon mi se sviđa više od onoga Tomasa, rekao mi je, -ali ti si ionako premlada da se sastaješ s dečkom. -To mi je samo prijatelj, tata, usprotivila sam se. -Idemo samo popiti sok. -Ne može i gotovo. Točka! U moju je obranu stala Jade. -German! Ako voliš svoju kćer, ne smiješ joj podrezivati krila. Moraš joj dati više slobooooode. Pogledala sam je kao da se ne poznajemo, a Angie mi je šapnula na uho: -Što ju je spopalo? Moj je otac pogledao Angie, potom Jade i na kraju mene. -Ako ti dopustim da izađeš, hoćeš li mi obećati da se nećeš vratiti kasno? zapitao je. -Obećavam! Hvala, tata! odjurila sam u Resto bar trkom prije nego što tata stigne promijeniti mišljenje. NO nisam znala da je restoran tako popularan! Kada sam stigla, Leon me već čekao, ali tako su bili i Maxi, Camila, Braco i Franceska za jednim stolom, Naty i Andres, najbolji Leonov
prijatelj, za drugim, te na kraju dvorane-Ludmila s Tomasom. Izgledalo je kao da su svi na spojevima… i da nemaju puno mašte što se tiče izbora odgovarajućega mjesta! -Dobro, sad kad si ovdje, pokušaj se opustiti, ok? savjetovao mi je Leon. -Pokušaj ne razmišljati o njima i usredotoči se na ono što zbilja voliš: na pjevanje. Duboko sam udahnula i osjetila veliko olakšanje. -Hvala ti što si tako drag prema meni, Leone. Uhvatio me za ruku. -Za to služe prijtelji. Kao i za to da ti pomognu prevladati tremu. Je li istina da nisi nikada pjevala pred publikom? Zavrtjela sam, glavom, malo zbunjena. -Prvi put na audiciji. Nisam lagala kad sam rekla da se bojim. -Moraš se usredotočiti sa strahom, rekao je moj prijatelj, -a ja znam kako to napraviti! I prije nego što sam ge mogla zaustaviti, pritrčao je maloj pozornici u Resto baru, uključio mikrofon i kimnuo mi. -Ovaj mikrofon je za tebe, Violetta. Pokušaj zapjevati. -Ali ne mogu! odgovorila sam, lagano drhteći cijelim tijelom. -Naravno da možeš. Zatvori oči i okreni se leđima. Počni pjevati, a kada budeš spremna, okreni se prema publici. Nisam mogla ništa napraviti, samo sam tresla glavom i pokušala se izvući, ali mi je leon gurnuo mikrofon u ruku i sjeo za klavijaturu. -Pjevaj, rekao je. -Ovo je tvoj trenutak. I počeo je svirati moju pjesmu. Više nije bilo izlaza. Jedva sam bila u stanju disati, ali budući da sam stajala okrenuta publici leđima i gledala u Leona, zapjevala sam. Prvi stihovi pjesmu „U mojem svijetu“ napunili su me energijom. Krajičkom oka vidjela sam Tomasa i to me je pokrenulo. Ipak, Leon je bio taj koji mi je pomogao i uz kojega sam osjećala spokoj. Sa svakim sam trenutkom bila sve sigurnija i glas mi je jačao. Na pola pjesme mogla sam se napokon okrenuti i pjevati pred svima. Ljudi su pljeskali, a moj glas je rastao i rastao. Kada sam otpjevala pjesmu do kraja, gosti su ustali i priredili mi ovacije. Postala sam svjesna da je pjevanje ono za čim sam najviše žudjela. I sada sam napravila prvi korak da to postignem! -Jesi li sretna? upitao je poslije Leon, prateći me kući. -Sretnija nego ikad! povikala sam, neprestano se smijući. -Toliko adrenalina, Leone, bilo je nevjerojatno… Opet sam se počela smijati, postiđena. -Oprosti, ne mogu prestati brbljati… -Sve je u redu. Veselim se što te vidim takvu. Već sam ti rekao da ću ti pomoći da zaboraviš na sve što te tišti. I to sam ozbiljno mislio. Iznenada se Leon uozbiljio i zakoračio prema meni. -Želim ti pomoći da ostvariš svoje snove, Violetta. Zatim mi je lagano podignuo bradu i sagnuo se prema meni. Znala sam da će me začas poljubiti i jedan dio mene je to želio… ali nisam htjela sve još i dodatno
zakomplicirati. Situacija s Tomasom bila je već dovoljno čudna! Nisam htjela uništiti prijateljstvo s Leonom kada mi je postao toliko važan. Zato sam ustuknula. -Leone, ja… -Ne, bez brige, nema problema, podignuo je ruke. Rekao sam ti da neću pritiskati, ali sam izgubio glavu. Oprosti. Jednostavno mi se sviđaš, Violetta, i ponekad mi je teško se suzdržati. -Ali… ali… ako nas otkrije moj otac, nastat će velika gužva… Leon je napravio nekoliko koraka, ali se nije prestao smiješiti. -Dobro, već bježim, ali znaš da neće stati na tome. Hoću da budeš sretna, Violetta. Ti si zvijezda, a ja ću ti pomoći da zablistaš. Pocrvenjela sam. Nitko mi nikada prije rekao nešto tako prekrasno. -Hvala ti ,Leone, na svemu… na Resto baru, na tvojoj dobroti, na svemu… -I to je tek početak, rekao je, pogledavši e. -Sljedeći ćemo put pjevati u duetu. Nakon toga je otišao, ostavljajući me u dobru raspoloženju. Hoću li uspjeti ikada zaboraviti Tomasa i dopustiti da leon zavlada mojim srcem? Za Franceskino dobro, za Leonovo dobro i moje vlastito dobro. -Jesi li uspjela pokazati moj ugovor očevu pravniku, Violetta? zapitala me je Camila sutradan. Uhvatila sam se za glavu. U cijeloj toj zbrci zaboravila sam to učiniti! Camila je slegnula ramenima i pogledala me ljutito. -Što je sa svima vama? viknula je. -To je najvažnija stvar koja mi se dogodila u životu, a nitko u njoj ne sudjeluje! Svi se više bavite svojim spojevima umjesto da mi pomognete. Osjećala sam se grozno jer je bila u pravu. Zaboravili smo na nju, a to nije bilo u redu. -Camila, dat ću mu ugovor danas poslijepodne, obećavam, uvjerila sam je. -Bila bih ti zahvalna. Moram ga potpisati u pet i htjela mih znati je li dobar ili loš, rekla je Camila jako zaokupljena. -To je neobično važan korak i potrebna mi je pomoć. A ti ljudi izgledaju kao da bi… Ne znam, jako me pritišću i bojim se da, budem dugo oklijevala… -Camila, ne brini se, neću te iznevjeriti. Imaš moju riječ. DA ispunim obećanje, čim je završila nastava, otišla sam kući i zamolila Ramalla da podobro pregleda ugovor. -Violetta, moraš nazvati prijateljicu i upozoriti je da ne potpisuje ovaj ugovor, rekao mi je nakon nekog vremena, nervozno gestikulirajući. -Ovdje piše da će njezin glas biti korišten kao playback za drugu umjetnicu i da sljedećih deset godina neće smjeti otkriti svoj identitet. Zgrabila sam mobitel i nazvala Maxija. Morala sam odmah nešto učiniti!
Završetak
Dragi dnevniče! Na sreću, uspjela sam spriječiti da Camila potpiše ugovor. Najnevjerovatnije je u svemu bilo to da se- kako se kasnije pokazalo -producenti nisu uznemiravali zbog Camilina odbijanja. Već su bili pronašli drugu djevojku koja je potpisala ugovor ne pročitavši ga. Bila je to Ludmila! Htjela bih moći kazati da sam se sažalila nad njom, ali zapravo mi je bilo svejedno što će se s njom dogoditi. Čula sam da je Ludmila rekla Tomasu da smo leon i ja u vezi. Čini mi se da e je od toga trenutka Tomas počeo izbjegavati. Trebala bih se zbog toga veseliti, zar ne? Ako je Tomas uvjeren da se sastajem s leonom, prestat će misliti na mene i na kraju se usredotočiti na Francesku. Moja je prijateljica tako zaljubljena u njega… Zaslužuje svoju priliku. A ako zbog toga ugovora Ludmila bude zauzeta i ne bude se mogla petljati u Franceskin i Tomasov odnos, trebala bih zbog toga biti sretna… No zašto ne uspijevam prestati misliti o njemu?
Dragi dnevniče, moj sadašnji život je ostvarenje mojih snova: upoznala sam prijatelje, pohađam umjetničku školu, vratila sam uspomene na majku, otac je snošljiviji nego prije i usto sam se zaljubila. Ako imam sve o čemu sam sanjala, zašto se osjećam toliko izgubljenom?