Јубиларни Учитељ - 30 година рада! by Dušan Stanković

САВЕЗ УЧИТЕЉА РЕПУБЛИКЕ СРБИЈЕ

posvećeno tridesetogodišwici rada

GODINA XXX BROJ 3, 2012. (81) UDK 37 ISSN 0352-2253

Београд

Osniva~ i izdava~ Savez u~iteqa Republike Srbije De~anska 6/III, po{tanski fah 74 11103 Beograd 4 www.surs.org.rs U^ITEQ, HHH, 3, 2012. (81)

Za izdavača Petar Anoki}

Redakcijski odbor ~lanovi UO SURS-a: Petar Anoki}, predsednik Nata{a Nikoli} Gaji}, potpredsednik Tatjana Sin|eli} Maksimovi} Sne`ana Milojkovi} Suzana Miju{kovi} Ivana Blagojevi} Zdenka Rajkovi} Mirjana Ili}, generalni sekretar

Priredio Teodor An|eli}

Korektura Nata{a [uqagi}

Grafička priprema @eqko Vuk

Dizajn korica Mr Zorica Obradovi}

Tiraž 500 primeraka

Štampa [tamparija Grafostil Kragujevac

CIP – каталогизација у публикацији Народна библиотека Србије, Београд 37 УЧИТЕЉ : часопис Савеза учитеља Републике Србије / за издавача Петар Анокић. – Год. 1, бр. 1 (1983)- . – Београд (Дечанска 6) : Савез учитеља Републике Србије, 1983(Крагујевац : Штампарија Графостил Крагујевац). – 29 cm Тромесечно ISSN 0352-2253 = Учитељ COBISS.SR-ID 128023

САДРЖАЈ

СВЕДОЧЕЊА .................................................................... 7 О ДРУШТВИМА ............................................................ 30 ПОДСЕЋАЊА ................................................................ 58 УЧИТЕЉИ У СВЕТУ ..................................................... 73

Министар Жарко Обрадовић са Живомиром Јовановићем и Мирјаном Илић, приликом доделе Светосавске награде СУРС-у

Визиja

Мисиja

Сaвeз учитeљa Рeпубликe Србиje je кoмпeтeнтнa и увaжeнa oргaнизaциja зa прoфeсиoнaлни рaзвoj учитeљa Србиje кojи успeшнo и квaлитeтнo рeaлизуjу нaстaвни прoцeс усклaђeн сa сaврeмeним стaндaрдимa живoтa и oбрaзoвaњa дeцe.

Teжимo дa крoз кooрдинирaну сaрaдњу, крeaтивнoст и стручнoст, нeгуjући љубaв прeмa дeци и прoфeсиjи, тoлeрaнциjoм, упoрнoшћу и oргaнизoвaнoшћу aфирмишeмo учитeљски пoзив, стaтус и знaчaj учитeљa зa сaврeмeнo друштвo и крeирaмo oбрaзoвaњe пo мeри свe дeцe.

СУРС има 10.000 чланова – учитеља и других просветних радника који су организовани у 51 формално, у АПР-у, регистрованo локалнo учитељскo друштвo у местима: Алексинац, Ариље, Бела Црква, Београд, Бечеј, Бољевац, Бор, Ваљево, Велико Градиште и Голубац, Врање, Вршац, Драгачево/Гуча, Горњи Милановац, Грачаница, Ивањица, Јагодина, Ковин, Косјерић, Крагујевац, Краљево, Крушевац, Кула, Кучево, Лебане, Лепосавић, Лесковац, Лозница, Мионица, Неготин, Ниш, Нови Сад, Опово, Панчево, Параћин, Пожаревац, Прибој, Пријепоље, Рађевина, Рашка/Копаоник, Рума, Смедерево, Смедеревска Паланка, Сокобања, Сремска Митровица, Трстеник, Тутин, Ћуприја, Ужице, Чачак, Шабац и Шид.

Чланови Управног одбора СУРС-а, децембар 2010.

Зашто овај, посебан, број Укоричити – укоренити. Ово је прича с таквом намером: укоричити три деценије рада Савеза учитеља Србије, три деценије мена и промена на једном месту, баш у Учитељу који је све неуморно пратио кроз својих – заједно са овим – 81 број. Није ли то добар начин да се прираштај вредности вазда драгоценог посла учитеља повећа, да се, и у трећем миленијуму, дода понешто и његовој новој укорењености ослоњеној на највреднију стару, да се учитељском позиву, професији и послу – и деци – приђе ближе, још ближе. Поред осврта на минуле три деценије рада Савеза, дајемо и приказ рада локалних друштава, као и рубрику о учитељима у свету. Посебан део посвећен је легендарном сараднику учитеља Душку Радовићу (ове године се обележава девет деценија од његовог рођења) и његовим прилозима објављеним у нашем часопису. Ваша реаговања, допуне, исправке, сугестије и нове теме очекујемо већ у следећем Учитељу. Редакцијски одбор

СУРС је добитник Светосавске награде Савез се афирмисао као успешан партнер Министарства просвете и науке Републике Србије, као и више државних институција и невладиних организација. Трудили смо се да тај ниво одржимо, а по могућности, и да га мало подигнемо. Савез сада има око 10.000 чланова организованих у 51 локално друштво, са тенденцијом раста. Минулих година смо пружили подршку инклузивном образовању организујући националну обуку и 100 трибина у 100 градова Србије. Такође су одржани традиционални Зимски сусрети, као и Сабори учитеља. Локална друштва својим радом дају пун допринос раду Савеза. Акредитовали смо 31 програм стручног усавршавања. Поново смо покренули издавање часописа Учитељ. У току је извођење пројеката РАНОН (Разговори наставника о наставницима) и Одговорно живљење, у сарадњи са Компанијом Дунав осигурање. Велики допринос раду Савеза даје генерални секретар Мирјана Илић. Управни одбор ради ефикасно и сарадња је искрена и колегијална. Надам се да ћемо у наредном периоду, уз помоћ свих чланова, још више афирмисати рад Савеза.

Петар Анокић * Петар Анокић је изабран за председника Управног одбора на Скупштини СУРС-а у децембру 2010. године. На Скупштини је примењен нови Статут, по коме се Управни одбор састоји од седам чланова из различитих друштава. За потпредседницу је изабрана Наташа Николић Гајић.

СВЕДОЧЕЊА

30 ГОДИНА РАДА САВЕЗА УЧИТЕЉА РЕПУБЛИКЕ СРБИЈЕ

Учитељско друштво у Крушевцу 1982. године

ПРИЂИ БЛИЖЕ, ЈОШ БЛИЖЕ! (Tradicija i ambicija) вучи невероватно, чак „национално сензационално“: у Србији су учитељске скупштине трајале и по седам дана а страначки листови су о њима (толико су биле важне) писали уводнике. Почетком XX века у Србији је било седам (поново седам!) учитељских часописа: у Кличевцу код Пожаревца излази Наша народна школа, у селу Мелница код Петровца на Млави Наша школа, у Белановици код Љига, Школски радник, у Закути код Крушевца, у Великом Градишту и Ужицу Учитељска борба, у Новом Саду Школски гласник.

Тако беше пре стотинак година, а пре тачно 140 година (1872) изишао је први број Учитеља, који је Панчевац рекламирао уз купон за претплату (видети библиографију Стојана Новаковића). За најстарију школу у Србији обично се рачуна школа која је у XVIII веку била на месту данашње школе „Краљ Петар“ у Београду, а за најстарију учитељску школу рачуна се сомборска Норма Аврама Мразовића, касније чувена као Препарандија а потом, у прошлом веку, најпре Учитељска академија и, затим, Учитељски факултет. Чувени су и ђаци Препарандије, од Исидоре

СВЕДОЧЕЊА

Секулић до Јована Дучића и даље. Може се рећи: из далека долазимо – далеко идемо. И: нема ваљане амбиције без добре традиције. Овог пролећа, 26. марта, било је тридесет година од оснивања Савеза учитељских друштава СР Србије 1982. и, паралелно с тим, годину дана млађа традиција нових серија часописа Учитељ. Овај стручни, како се то данас тачно каже, нестраначки гласник исписаће, У Ужицу се и данас са тачке гледишта с поштовањем о њему савременика, не говори: само нову прошМилош Јанковић лост историје него и нову противуречну будућност оивичену трима деценијама. Доајен тог доба, познати учитељ чика Милош Јанковић, у првом броју нове серије каже: „Нема право да учи ђаке онај ко сам не учи“. Раздобље од три деценије може се описати и као – сасвим кратко, и као – бурно дуго. Како га год узели, учитељи и уопште просветни радници једини су радници у целом раздобљу који се називају све време радницима. Данас, додуше, с правом, без икаквих идеолошких претензија. Разговор са чика Мишом, вођен 21. маја 1983. у његовом стану у Шарпланинској 5, у Београду, бележи Учитељ бр. 1. То је време „самоуправног преображаја социјалистичког васпитања и образовања“ (наслов главне теме Оснивачке скупштине Савеза учитељских друштава СР Србије). Како би један такав мајски разговор у Шарпланинској изгледао данас? Ко би га објавио, ко читао? Тридесетогодишњица Савеза учитеља Републике Србије, како се Савез тачно зове данас, добра је прилика да се излуче све користи од разноврсног

рада Савеза, али и она укоричена корист садржана у комплетима Учитеља. Иницијатори оснивања Савеза учитеља 1982. године били су Педагошка академија за образовање учитеља у Београду, часопис Настава и васпитање и новинска кућа Просветни преглед. Скупштина је одржана у Дому пионира у Београду. Данас Савез учитеља диљем Србије има друштва учитеља са мање од тридесет чланова, али и Друштво учитеља Београда са више од 2.300 чланова. Учитељи су, међутим, одмах схватили да им се ваља састајати и ван Београда. Рачуна се да је до сада одржано 26 Сабора учитеља Србије и 28 Зимских сусрета у местима широм Републике. Суштина таквих скупова и разговора је да учитељ више не може „сваку нову генерацију узимати као празну свеску а враћати као написану књигу“. Напротив, ваља се „потрудити да нам школе не старе, да нам се пре времена не уморе... и да нам деца долазе у школу своје, а не наше младости“ (Душко Радовић). Разлике у нивоу знања или способностима савладавања градива могу бити знатне међу ученицима, али учитељ мора да буде довољно вешт да помогне свакоме од њих, да познаје различите начине на којима ће помоћи различитим особама, а то значи да и сам треба да има сва она знања и вештине који ће сутра бити тражени од његових ученика. Приликом оснивања Савеза отворена је изложба „Учитељи – народни хероји СР Србије“, али је, као што би то било и данас, најзанимљивија дебата била на тему „Радна оптерећеност и материјални положај учитеља“. Не могу, разуме се, бити исти и нису исти нараштај чика Мише, одраслог пре Првог светског рата,

СВЕДОЧЕЊА

генерације одрасле на етици учитеља народних хероја, поколења одрасла на рок музици и вредностима ’68. године или генерације које су лудовале за Харијем Потером и још лудују уз интернет и више нису ђаци, већ су и учитељи. Генерације учитеља образованих у време описмењавања – средишњи борбени задатак после Другог светског рата – јесу прадеке и прабаке генерација дигиталне планете – новог захтевног описмењавања, овога пута не само компјутерских аналфабета. У Србији се међутим није мењао само општи, глобални дух времена, мењао се на прекретници другог и трећег миленијума и дух времена нашег посебног друштва. У доба оснивања Савеза, пре тридесет година, и Савез и брат-близанац Учитељ, бавећи се темама „Жена – учитељ и мајка“ или „Југословенски социјалистички патриотизам“, имали су, поред струковне, и изражено социјално-вредносну улогу. Рекло би се да је данас дух и дах времена померио вредности ка изразитијем струковном прагматизму и, као што се добро види из нашег приказа рада друштава учитеља Србије „од Бечеја до Грачанице“, поједина друштва сматрају за сходно да нагласе да су – невладина.

Али и дух и дах времена прохујалих, и дух и дах данашњице, имају наличје медаље. Дух има – злодух, дах има – задах. У свако време, међутим, као да се баш од учитеља очекује да они буду ти који ће деци први објаснити разлику духа и злодуха, даха и задаха. Уз мало неопходног претеривања, можемо парафразирати Оскара Давича, такође учитеља годинама, који је моћ лепоте па и лепоте свог, учитељског позива, изразио моћним стихом пред којим „и криминалци цвркућу као врапци и основци“. Само, у прози учитељског живота ипак је премало стихова. Наш избор из приказа рада друштава који објављујемо одмах после овог текста – открива да нешто од посебних материјалних разлога за оснивање Савеза ипак и даље и те како остаје на дневном реду. Јер, оснивање Савеза имало је, како се сада сећа, уз професора Драгу Пантића, један од главних оснивача Савеза – професор Младен Вилотијевић, три превасходна циља: струковно удруживање (ако могу биолози, новинари, пецароши...), организовану акцију на успостављању факултетског образовања учитеља (у потпуности остварено) и, у данашњем жаргону би се рекло, „повраћај учитељске имовине“ (домови, интернати, школе).

СВЕДОЧЕЊА

ИСТОРИЈАТ И ПОСЛОВИ Први покушаји оснивања стручних учитељских удружења – крај XIX века (1881. Ниш, Пирот, 1888. Нови Сад...); 1921. Југословенско учитељско удружење (10 подружница по бановинама); 1932–1936. грађени учитељски домови (Ниш, Београд, Нови Сад, Чачак...); 1952, по одлуци КПЈ, учитељска удружења прерастају у клубове просветних радника; Рад СУРС-а је обновљен оснивањем 1982. године у Београду, који окупља новоформирана локална учитељска друштва. Савез издаје стручни часопис Учитељ. До сада је изашло 80 бројева; Од 2002. године СУРС је активно учествовао у реформи образовања преко представника у обласним тимовима; Исте године покренуо је иницијативу да учитељи буду аутори уџбеника за разредну наставу у свим актуелним издавачким кућама; 2004. године покренуо је иницијативу за стандардизацију ћириличног писма; Укључен у рад координационог тела стручних друштава Србије. И у том трећем, најтежем послу, поједина друштва учитеља имала су успеха (Ниш), поједина половичан успех (Нови

Сад), поједина тек ваља да се са тим ухвате у коштац (Београд). Најзнатнија персона драматис часописа Учитељ првих пет година, носилац чувеног признања Најдражи учитељ, чика Миша, учитеље свог доба описује као – гоље. Јака, прецизна реч. У рубрици Учитељи у свету у овом броју нашег часописа, видећемо да се речју гоља учитељи и данас описују и у појединим најразвијенијим земљама. Најразвијенијим – најбогатијим. Занимљив је начин на који се учитељима препоручује повећање личног стандарда. Не, не сугерише им се посебно синдикално организовање; него, најпре, борба за општи статус, ранг, углед, а тек потом борба за приход. Сугерише им се увид у стицање друштвеног ауторитета на начин на који су махом то већ остварили, рецимо, адвокати или – свештеници. После освајања широко прихваћеног ауторитета, после борбе за тај и такав јавни статус, ранг, углед, после тога – има времена – законито долазе и материјалне награде, паре, лични стандард, појединачни а општи профит. Може се рећи –

СВЕДОЧЕЊА

патетичне сугестије. Али, социјалној патетици склони су и многи учитељи. Процену је поткрепило и једно истраживање Европске уније, објављено током лета у Бриселу, према којем је сваки други немачки наставник старији од 50 година и у наредних деценију и по ће морати да се повуче из наставе. Европска анализа је, међутим, показала и да Италија такође спада међу земље са најстаријим педагозима у Европској унији, што је актуелизовало упозорење ОЕЦД-а, које датира још из 2001. године, да ће се заправо знатан број земаља суочити са проблемом времешног наставног особља које нема подмладак. Организација за економску сарадњу и развој (ОЕЦД), која окупља индустри-

јализоване земље света, у оквиру анализе образовне политике у земљама ОЕЦД-а, објавила је упозоравајуће предвиђање под називом „Егзодус учитеља – сценарио великог одлива“. Годину дана касније, 2002, и Међународна организација рада (МОР) упозорила је да је пред најразвијенијим земљама – а за разлику од земаља у развоју, које имају младе и неискусне учитеље – тешка будућност, у којој ће оне морати да се боре да младе људе привуку да се баве образовним радом. Код нас су образовање учитеља и начин њиховог организовања долазили управо из тих, развијених земаља. Најпре су се преводили, више препричавали, разни уџбеници са немачког и француског језика; затим је дошло до совјетизације педагогије и уопште образовања, а данас је на делу

велики притисак – велики и у Европи – англосаксонских методика и захтева. Влада, обично се сматра благотворни, метеж стручног ривалства, или – напросто ривалство педагошких концепција. Када се погледају бројеви часописа Учитељ из трећег миленијума, уочава се изразита усредсређеност на појединачно-стручне приказе – примере. Идеја водиља јесте: приђи ближе детету-ђаку. Приближи му, на њему видљив, опипљив начин, и најапстрактније чулно-натчулне задатке, теме, области, предмете. А ту нема и не може ни бити правог краја. Јер, после – „приђи ближе“, долази – „приђи још ближе“. Године 1992, обележавајући десет година постојања Савеза, Учитељ број 39 у уводном тексту подсећа да су се учитељи удруживали у своју струковну органи-

СВЕДОЧЕЊА

зацију, према педагошким изворима, још 1868, и – ово је најбитније – „бавили се истим проблемима којима се и сада баве: стручним усавршавањем, унапређивањем наставе и стандардом живота учитеља“. Да је само на исти начин обележавана и двадесетогодишњица Савеза (када је било око 30.000 учитеља у Србији), могао се поновити програм из 1868. године. Није пуки цинизам нагласити: програм из 1868. године је, такође, традиција Србије. И, ма колико стварно из далека долазили, није увек сигурно да далеко и стижемо. У једном опуштенијем разговору о традицији поводом три деценије Савеза подсећало се да, на пример, имамо велики број школа које носе име Исидоре Секулић, али да има мало јавно отреситог, продорног, пробрано самоувереног духа Исидоре Секулић. Нема чак ни једне феминисткиње која би је поменула. Али, ако заиста

стоји да нема добре амбиције без ваљане традиције – зашто је и учитељи не би користили као важан део свог, достојног уважавања, утицаја на оне изабране који у сваком друштву имају пресудну улогу. Само, да не буде број седам с почетка ове приче, о чувених „седам гладних година“.

СВЕДОЧЕЊА

Др Младен Вилотијевић

НЕ САМО БИТКА ЗА ФАКУЛТЕТ (Osnivawe Saveza učiteqskih društava Srbije) Има задатака који остају непролазни, које генерације једна другој остављају у аманет. Оне који знају да подсетим, а оне који не знају да обавестим: на Оснивачкој скупштини 1881. године у Београду Учитељско удружење је себи поставило задатак „да унапређује наставу, шири просвету у српству и потпомаже своје чланове и њихове породице“. Тај исти задатак имамо и ми данас, с тим што ширење просвете може да се именује као културна мисија школе и учитеља. Ова, 2012. година, у знаку je јубилеја: прошло је 130 година од Прве редовне учитељске скупштине, одржане у Београду 1882. године, и 30 година од поновног оснивања учитељских удружења и Савеза учитељских друштава Србије. Тај важан догађај збио се 1982. године. Данас, кад се подсећамо ових јубилеја, сећамо се и разлога учитељског организовања у удружења. Они су били стручног, друштвеног и сталешког карактера. Тежило се томе да учитељ буде мајстор свога посла у раду са ученицима, тј. да се стручно усавршава и да се учитељско образовање подигне на факултетски ниво, да успешно остварује своју друштвену улогу припремањем младих за рад и активан живот и да достојанствено живи од пристојне плате остварене својим знањем и трудом. О значају учитељског позива говорили су многи познати мислиоци. Навешћу само неке мисли: Виктор Иго: „Два прва службеника државе су дадиље и учитељи.“ Константин Димитријевич Ушински: „Васпитач није чиновник, а ако је чиновник – није васпитач.“ Доситеј Обрадовић: „Ситни су они који рад учитеља сматрају ситним.“

Лав Николајевич Толстој: „Учитељски позив је узвишен и племенит. Али учитељ није онај који је васпитаван и образован за учитеља, него онај који је дубоко уверен да је учитељ и да друго не може бити.“ Припреми за оснивање учитељских друштава, пре три деценије, претходила је успешна учитељска трибина на Педагошкој академији у Београду, која је била центар окупљања учитеља и педагога целе Југославије. За покретање и реализацију идеје о формирању Савеза и издавању часописа Учитељ најзаслужнији је био др Драго Пантић. У раду Савеза, посебно у увођењу факултетског образовања учитеља, ангажовали су се Вукадинка Костић, Драгица Томчић, Милуника Ђурђевић и Марија Анђелковић.

Отпори стварању Учитељског факултета су били различити, врло оштри и упорни, а узрок су им били често врло уски сталешки интереси, одбрана неких стечених позиција, али и неразумевање једне насушне потребе, уз коментаре у стилу „шта ће млађим основцима факултетски образован учитељ“. На своја два конгреса (1984. и 1988) учитељи су снажно подржали идеју о факултетском образовању учитеља. Велику помоћ, на самом почетку рада Савеза учитеља Србије, пружила је Каћа Лазовић, тадашњи секретар за образовање града Београда. За садашњу активност у Савезу похвале посебно заслужује Мирјана Илић, секретар. Треба истаћи да је у једном периоду било мишљења да је удруживање учитеља у новим условима непотребно, јер се изменила основна

СВЕДОЧЕЊА

Педагошка академија за образовање учишкола. Није више четвороразредна него осмотеља из Београда је била носилац овог проразредна и не раде у њој само учитељи него и јекта, али су залагање и подршка Савеза учидруги наставници. Задаци су јединствени, па тељских друштава Србије у раелизацији тог би било логичније да постоји удружење пројекта били драгоцени. Отпори увођењу наставника основних школа. Ово је површно факултетског образовања учитеља били су гледање. Прво, учитељи раде са децом млађег веома снажни. Подршка тадашњег министра школског узраста, који је у развојном смислу просвете Данила Ж. Марковића за увођење не само специфичан него и изузетно значајан факултетског образовања учитеља била је јер се тада полажу темељи читавом каснијем пресудна. развоју. Што се пропусти тада, тешко се Друго поље активности републичког учинадокнађује касније. Настава у млађим разретељског удружења је залагање за побољшање дима није исто што и предметна настава у материјалног положаја образовања и наставног старијим, па постоје и разлози стручне прикадра. Стално смо доказивали и треба и даље роде да се учитељи удружују и договарају да доказујемо да средства за образовање не како да раде да би резултати били бољи. треба третирати као нематеријалну потрошњу Друго, у Србији одавно постоје активи преднего као улагање у општи напредак, које ће се метних наставника на републичком нивоу, у будућности вишеструко исплатити. На који расправљају о настави одговарајућих ниској материјалној основи предмета. Зашто да се онда и образовно-васпитног процеса учитељи не организују на осСви који васпитавају и није реално очекивати високе нову своје стручне специфике? образују децу имају задатак резултате на европском нивоу. Треће, сталешко удруживање да подижу критичку свест У том оквиру било је и научитеља има тако дугу и сваког појединца и припрестојање да се побољша материбогату традицију да би било мају га да помера циљеве и јални положај просветних врло неодговорно да се она убрзава време. радника. Упорно смо тврдили напусти. да ће се, ако се данас мање изИ само досадашње деловање дваја за учитеље, сутра више издвајати за полиУчитељског удружења, иако је у томе било цију. Тај притисак на државне органе преко доста осцилација, показало је и његову виталнашег синдиката треба стално одржавати јер је ност и дало је неке врло битне резултате. Овде почео да даје резултате. подсећам да је на Другом сабору учитеља НР У претходним реформама образовања у Србије 1954. године наглашено да педагошке фокусу су били наставни планови и програми академије треба да буду први корак на путу ка и правна регулатива, па су оне с правом универзитетском образовању учитеља, а називане „реформама одозго“, а ми смо тратребало је да прође безмало пола века да се та жили да се пође обрнутим путем, од учитеља, идеја и оствари. од наставника уопште, од учионице, тј. да реОтпори том настојању су били различити, форма буде више педагошко, а тек после тога врло оштри и упорни, а узрок су им били често правно питање. врло уски сталешки интереси, одбрана неких Та настојања су, такође, почела да дају стечених позиција, али и неразумевање једне резултате. У текућој реформи посвећује се насушне потребе, уз коментаре у стилу „шта ће много више пажње наставном кадру него што млађим основцима факултетски образован је то чињено раније. Законом о основама сисучитељ“. тема васпитања и образовања посебно поглавМорали смо даказивати, а у томе је улога ље посвећено је општим исходима и стандаррепубличког учитељског удружења била дима образовања и васпитања који обухватају огромна, да није нормална држава у којој су и стандарде знања, вештина и вредносних стастручњаци за кукуруз и свиње факултетски вова (компетенције) за професију наставника и образовани, а стручњаци за васпитање и обраваспитача и њиховог професионалног развоја. зовање деце нису и да је ту систем вредности Ми овде наглашавамо значај иницијалне наопако постављен.

СВЕДОЧЕЊА

професионалне припреме за наставнички позив, при чему констатујемо да је кадар који долази са учитељских факултета далеко припремљенији за практични рад са ученицима од кадра који долази са других факултета, који будућим наставницима не дају довољну педагошку и дидактичку културу неопходну за успешан рад са ученицима. Време је скинуло са образовања идеолошке наслаге, па се сада као главни циљ образовања поставља пун интелектуални, емоционални, социјални, морални и физички развој сваког детета и ученика, у складу са његовим узра-

Др Младен Вилотијевић стом, развојним потребама и интересовањима. Но, сви који васпитавају и образују децу имају задатак да подижу критичку свест сваког појединца и припремају га да помера циљеве и убрзава време. Треба се сетити мишљења Клауса Моленхауера, утемељивача критичкоеманципаторске педагогије, који каже да је задатак педагошке теорије и праксе да у младој генерацији произведе потенцијал за друштвене промене. А Волфганг Клафки поручује да школе треба да васпитавају младе за самоодређење, суодређење и солидарност. Наш је задатак да оспособљавамо младе да рас полажу сами собом, да не дозволе да било ко манипулише њима. А то је врло актуелан задатак.

Стручно усавршавање наставног кадра, у условима сталног напретка струке, педагошке теорије и праксе, постаје услов без кога се не може дуже опстати у школи. Савез учитељских друштава Србије, као велика реална снага, може да буде веома важан чинилац у том послу, и као покретач и као носилац значајног дела ове активности. Полазимо од истине коју је давно изрекао познати педагог Адолф Дистервег: „Учитељ је учитељ док учи. Кад учитељ престане да учи, онда у учитељу умире учитељ.“ Савез учитеља треба да буде емисиони центар из кога се зракасто шире нове идеје и који битно утиче да се обогаћује и модернизује педагошка пракса и да школе међусобно мењају позитивна искуства. У школама има доста учитеља стваралаца. То што они раде и како раде требало би да буде доступно свима, а то значи да би педагошка периодика требало да буде отворенија за наставну праксу као стручна компонента у деловању. Морамо се запитати колико се у школама прати и користи стручна и дидактичко-методичка литература. Стручност, као битна наставничка компетенција, има своје изворе у педагошкој и другој периодици. Подаци говоре да школе углавном нису претплаћене на педагошке и стручне листове и часописе, а да се и они часописи које школе примају недовољно читају и користе. Не смемо да заборавимо познате учитеље прегаоце, који су дали печат времену у коме су радили. Зато предлажем да Савез учитеља покрене иницијативу за припрему и издавање лексикона (поменика) заслужних учитеља. Тиме бисмо не само евоцирали сећања и одужили дуг према њима, него и показали колика је била снага учитељског покрета, а младе учитеље подстакли да следе те светле примере. То је велики посао, који подразумева припрему концепције, трагање за документима и другим изворима и, коначно, обликовање публикације.

СВЕДОЧЕЊА

Др Љубица Продановић

СЕЋАЊЕ НА ТРИ ДЕЦЕНИЈЕ Година 2012. за мене је од посебног значаја. У њој се буде сећања на мој живот у трајању од 85 година, на професионални рад у просвети – 65 година и на сарадњу са Савезом учитеља Републике Србије (у даљем тексту СУРС) у професионално-друштвеном раду – 30 година. Имала је утицаја на дугу сарадњу са СУРСом чињеница да сам у пензији пуних 28 година, тако да сам имала довољно времена за ангажовање у свим активностима на остваривању задатака све бројнијих друштава учитеља Србије. Другим речима, била сам реализатор скоро свих облика деловања, највише оних који су се односили на стручно усавршавање учитеља за рад у настави и ван ње, као и на сарадњу са родитељима својих ученика. Под тим подразумевам да сам активно сарађивала у периоду планирања појединих садржаја и облика, остваривања планираног и процени оствареног. Пре него што почнем да износим сећања у чему сам највише била ангажована у тој сарадњи, желим да истакнем шта ме је највише везивало за њу.

Сарадња Сарадња руководећег тела СУРС-а са друштвеном средином била је све време двосмерна и повезана са увек савременом теоријом и праксом. Полазило се од деловања друштвене средине према СУРС-у. Пратили су се актуелни проблеми на подручју рада школе, преузимали одговарајући задаци за извршење од стране чланова Друштва учитеља, али и ангажовали кадрови који су доприносили да се ти задаци успешно остварују. Та је сарадња била са владиним и невладиним институцијама и организацијама на републичком нивоу. Други смер сарадње текао је од праксе деловања чланова друштава учитеља према одговарајућим сарадницима на републичком

нивоу, меродавним и заинтересованим не само за постигнуте резултате „на терену“, већ и за решавање актуелних проблема учитеља и за давање предлога за њихова решења. Сарадња на републичком нивоу била је успостављена и у друштвеном окружењу сваког друштва учитеља. Таквом сарадњом чланови друштава учитеља били су не само благовремено информисани о најважнијим збивањима у просвети, него су се брзом интервенцијом одговарајућих кадрова у Републици и свакој ужој средини успешније остваривали актуелни задаци и решавали текући проблеми. У навођењу појединих садржаја и облика моје сарадње са СУРС-ом, детаљније говорим о онима у којима сам највише учествовала у претходном периоду. Нема потребе да уз сећања посебно наводим да су та ангажовања за основу имала претходно стечена знања и дугогодишњу праксу у просвети (учитељски рад у основној школи, професорски рад у Учитељској школи, рад саветника у Заводу за унапређивање васпитања и образовања Србије) и позитивна искуства у друштвено-професионалном раду (пионирске, омладинске и студентске организације...), као и учествовање у самосталном и тимском истраживачком раду у земљи и иностранству.

Семинари После реформе школства, од 2001. године, први пут су предузете мере да се учитељи који започињу са новим планом и програмом рада претходно за то и припреме. То је било време почетка акредитованих семинара. Курсеви А и Б били су обавезни за све учитеље који су школске 2003/2004. започињали са школовањем најмлађих ученика, у организацији Министарства просвете, од маја до краја летњег распуста претходне школске године, обезбеђеним кадровима и материјалним средствима.

СВЕДОЧЕЊА

СУРС је доставио предлог Министарству просвете да је неопходно у тим припремама посебну пажњу посветити учитељима који раде у комбинованим одељењима (у даљем тексту КО), на основу радова из теорије и праксе својих сарадника. Министарство је тражило од својих одељења податак о броју КО на свом терену и учитеља који раде у њима. После увида да сваки пети учитељ у Републици ради у КО, одмах је дат задатак СУРС-у да сачини програм стручног усавршавања учитеља који у следећој школској години, у било којој комбинацији имају и 1. разред, као и да предузме мере да сви обавезно буду обухваћени семинарима стручног оспособљавања пре почетка рада у настави.

Веома брзом интервенцијом СУРС-а, начињен је програм семинара (коаутори Шпијуновић и Продановић) и методологија његове реализације у сарадњи са одговарајућим кадровима Министарства просвете. Програм је при хваћен као акредитован од стране стручњака и СУРС је одмах почео са даљим припремама, са материјалним средствима која је одобрило Министарство. На територији Републике, друштва учитеља, у сарадњи са одељењима Министарства, извршила су потребне припреме за формирање група на семинарима, у договореном року. У СУРС-у се почело са обезбеђивањем писаних материјала и обука водитељског кадра. Формиране су четири групе водитеља семинара.

Др Љубица Продановић (у црвеној блузи) са члановима СУРС-а

СВЕДОЧЕЊА

СУРС је на време и успешно реализовао семинаре, на којима је учествовало 2.500 учитеља. Као члан групе водитеља, желим да истакнем пример још једног ефикасног деловања руководства СУРС-а у току свакодневног праћења и брзе интервенције да се надокнади евентуално пропуштено у задатку оствариваном у кратком времену.

Целодневни боравак У раду СУРС-а, у оквиру задатака стручног усавршавања учитеља, уочено је да су ефектнији резултати када се у току једног дана

Зимски сусрети учитеља Зимским сусретима претходили су познати масовни облици који су имали задатак да истовремено информишу, али и допринесу стручном усавршавању учитеља. Централна масовна манифестација је почела да се организује у Београду, под називом Јануарски дани, наставиле су их Смотре, организоване у великим градовима, и најзад Зимски сусрети учитеља Србије. Зимским сусретима је присуствовао, из године у годину, све већи број чланова друштава учитеља у току зимског распуста и у целодневном трајању. Информисање о актуелним друштвеним проблемима у просвети и науци обављало се на пленарном делу Сусрета до подне. Стручно усавршавање у радионичарском облику, у трајању од по два часа на две теме, организовано је поподне. Учесници овог дела Сусрета сами су се опредељивали за поједине радионице, зависно од властитог интересовања. Радионице су водили стручњаци за поједине области из наставног и ваннаставног рада. Била сам учесник на неколико Зимских сусрета, од тога једном на пленарном делу и више пута као водитељ исте радионице у две групе учесника. Како је свака група бројала тридесетак учесника, а програми су се понављали у десетак градова, то је у току радионичарског рада на поједину тему на Зимским сусретима учествовало око 500 учитеља.

организују сусрети са више стручњака (масовни облици рада, који ће такође бити разрађени у овим сећањима), него само са једним стручњаком. Под претпоставком да би се време стручњака боље искористило и када би, посећујући школу због једног сусрета, могло да их буде бар два или више, покушали смо да то применимо у пракси. Одлучила сам, за почетак, да се приликом посете основној школи, за сусрет са родитељима на одређену тему организују два сусрета, осврћући се на специфичности за које су заинтересовани родитељи деце од 1. до 4. разреда и чија су деца од 5. до 8. разреда.

Тако велики број учесника радионица водитељима је пружио могућност добијања повратне информације о реаговању учитеља и потреби тема које су биле презентоване. Радионице на теме које смо ми водитељи (Мирјана Илић, дипломирани педагог, и ја) предлагали за сваки Зимски сусрет биле су из области васпитног рада у настави и ван ње: Рад у паровима, као облик наставе у оспособљавању ученика за кооперативно учење са вршњацима; Васпитне ситуације у настави и ван ње; Сарадња са родитељима; Јединствено васпитно деловање чланова Наставничког већа. Ово је била прилика да путем решавања задатака и у дискусији чујемо мишљења практичара о њиховој пракси у васпитном деловању, како у разредној, тако и у оквиру предметне наставе. Из Сусрета у Сусрет, чула су се скоро иста мишљења, илустрована низом примера, што је указивало да у педагошкој теорији и пракси треба више пажње посветити процесу васпитања, него што је то до сада чињено. То је био један од разлога да су теме у раду радионица биле у склопу ранијих тема из области васпитног деловања. На крају рада радионице добијали су по неколико задатака које је требало да уграде у своју праксу до краја текуће школске године. Наглашена је могућност да се обрате за потребну помоћ једном од водитеља (путем телефона или електронске поште).

СВЕДОЧЕЊА

Када су то у школама радо прихватали с обзиром на број заинтересованих, који није увек у складу са просторијама школе, а родитељи би имали више користи, одлучила сам да два сусрета проширујем, првенствено с оним темама за које су просветни радници били заинтересовани, а ја у могућности да у току истог дана то и реализујем. Тако је моја сарадња са СУРС-ом проширена, а са друштвима учитеља реализована. Број се повећавао до пет сусрета у једној школи, у истом дану. Након тог позитивног искуства (у складу са мојим могућностима и потребама школа) друштвима учитеља послат је оријентациони програм мог целодневног боравка у једној школи. Програм се састојао из следећих сусрета: демонстрирање једног наставног часа (по договору о садржају и облику), потом разговор о часу – за активе учитеља од 1. до 4. разреда (у трајању од два сата); седница Наставничког већа на тему Утицај наставника на однос ученика према школи и учењу (један сат); два сусрета са родитељима ученика (од 1. до 4. и од 5. до 8. разреда). Поједина друштва, посебно у северној Бачкој (Нови Сад, Кула, Бечеј) и у удаљенијим градовима (Врање, Лесковац, Ниш, Јагодина, Бор) организовала су такве сусрете током целе недеље за школе у граду или регионалном подручју. Друштва су ову организацију спроводила уз потпуну подршку и сарадњу са свим меродавним факторима у својој средини. Извештаји, на крају тих боравака, поднети су друштву организатору и СУРС-у.

Родитељи Након вишегодишње сарадње са СУРС-ом, предложила сам тадашњој председници Вукадинки Костић, директорки ОШ „Филип Филиповић“ у Београду, да СУРС буде организатор првог семинара у тој школи за стручне сараднике основних школа на територији општине Вождовац у Београду, на тему РАД САВЕТОВАЛИШТА ЗА РОДИТЕЉЕ. Основни разлози били су: потреба за појачаном сарадњом са родитељима у школама, као и могућност за отварање саветовалишта за родитеље (ако до тада није радило), али и систематичнији рад са учитељима у оквиру њихо-

вог даљег усавршавања у индивидуалној сарадњи са родитељима својих ученика. Предлог је усвојен, одржан је семинар у коме је учествовала група од четири члана. Остварени семинар је процењен као врло успешан и неопходан, како по својој садржини, тако и по начину његове реализације. Након тога, СУРС је прихватио његову организацију по градовима Србије. У току школске 1996/1997. године, семинар је завршило 99 учесника, у 18 група (у Београду, Панчеву, Зрењанину, Ковину, Кикинди, Руми, Новом Саду и Горњем Милановцу).

Професор Љубица Продановић По завршетку семинара, полазници су добили три врсте потврда: да су се стручно усавршили за рад у саветовалишту за родитеље (за присуствовање на 10 часова), да су учествовали у раду семинара као асистент водитеља (на 10 семинара, 9 учесника), да су оспособљени за самостално вођење оваквих семинара (након вођења радионица на 10 семинара; четири учесника – по два из Панчева и Зрењанина). Водитељ семинара је овоме посветио посебан одељак у књизи, за чија је два издања био издавач СУРС. (Продановић, Љ. (1997. и 1998): Индивидуална сарадња са родитељима, СУРС, Београд). На семинару, у трајању од 10 часова (у истом времену и дану у недељи, у пет дана по

СВЕДОЧЕЊА

два часа, по један час излагање водитеља, а други час је радионичарског типа), учесници су добијали и задатке које су имали да обаве до следећег сусрета. То је била својеврсна повратна информација водитељу у којој мери су учесници семинара успели да примене у пракси стечена теоријска знања. Даје се и приказ прве радионице и задатак за следећи сусрет.

Уместо закључка Присећајући се сарадње са СУРС-ом и набрајајући најважније друштвене задатке у којима сам учествовала, присећала сам се и свих догађаја, од када сам постајала учитељ деце на почетку њиховог школовања, па преко активности којима сам се сврставала и у учитеља њихових родитеља, па све до прерастања у учитеља својих колега, учитеља деце на почетку школовања. Полазећи од мудре изреке „живот је непрекидно давање и узимање“, могу сада, пред крај свога живота, рећи да су моји учитељи истовремено били моји ученици, њихови родитељи и колеге учитељи. Међу организаторима мог професионалног развоја, поред школа (основне, преко учитељске и факултета), биле су бројне стручне и друштвене организације, међу којима значајно место заузима СУРС. Најинтензивнија сарадња са СУРС-ом поклапа се са временом мог пензионерског стажа, испуњеног мојим професионалним

ангажовањем, чиме ми је лични и друштвени живот био садржајнији. Бројни облици, којих сам се присећала, били су по садржајима, облицима, методама и средствима веома различити. Били су у нечему и идентични, деловала сам паралелно живом и писаном речју, и користила се преношењем позитивних искустава најбољих теоретичара и практичара. Споменути облици сарадње са СУРС-ом омогућили су ми и шире деловање и контакте са теоријом и праксом (истраживања, индивидуални контакт са знаним и незнаним сарадницима, продубљивање односа са сарадницима до бројних личних пријатељстава, професионалног ангажовања и ван граница Србије, по читавој Европи, интензивну издавачку делатност, сарадњу са постојећим медијима). За мене није од малог значаја то што је у савременим условима контактирања, дневна посећеност мога сајта око 14, чему је умногоме допринело и постављање мог логоа на веб-сајту СУРС-а. Од краја школске 2010/11. године, када сам престала са директним деловањем живом речју у сарадњи са школама и другим организацијама, са радошћу се сећам свих својих сарадника, посебно учитеља, сада већ пензионера, а млађима пружам подршку за успешан професионалан рад у теорији и пракси. Ове жеље су у складу са поруком и чика Јове Змаја: „Где ја стагох, ти продужи, још смо дужни, ти одужи.“

СВЕДОЧЕЊА

Марија Анђелковић, учитељ, професор педагогије – први секретар СУРС-а

ОДЛУКА О ОСНИВАЊУ Позвана сам 1982. године на састанак у васпитање; Ђокице Петковића и Марине Завод за унапређивање васпитања и образоКостић, уредника и новинара Просветног вања града Београда. У свечаној сали Завода, прегледа; Љубице Продановић, педагога; окупили су се учитељи (које су позвали саветДрагољуба Марјановића, Милоша Вучковића, ници за разредну наставу). саветника у Заводу за унапреПрисуствовали су професори ђивање васпитања и образо„…Учитељи су тадашње Педагошке aкадемивања града Београда; Бошка стручњаци за децу, а је у Београду, декани фаЛукића, представника РК предметни наставници култета, директор и заменик ССРН Србије; Бране Вељаносвако за свој предмет“. Завода за унапређивање васвића, директора Учитељске питања и образовања града (Душко Радовић) школе у Београду у пензији, Београда, председник Педиректора школа и просветних дагошког друштва Београда, саветника из свих региона. представници Синдиката просветних радника, Предраг Николић, учитељ из Ниша, као Социјалистичког савеза радног народа, новипредставник Учитељског друштва Ниш, обонари редакција часописа Настава и васпитање, гаћивао је наше предлоге практичним питањима. Организациони одбор је у ПроПросветног преглед, Београдског школства, Радио Београда, Политике и други. светном прегледу објавио мали подсетник за Уследили су састанци Иницијативног организовање оснивачких скупштина учиодбора, касније Организационог одбора, за тељских друштава у општинама, умножио припрему Оснивачке скупштине Савеза учимодел Нацрта статута и Програм Савеза учитељских друштава у просторијама Педагошке тељских друштава. Заводи за унапређивање академије у Београду. Састанцима је рукововаспитања и образовања, директори школа, дио професор Драго Пантић. Уследила је дали су подршку многим организационим детаљна подела задужења у вези са припремом одборима за оснивање учитељских друштава у акције оснивања учитељских друштава и Саопштинама и регионима. веза учитеља Републике Србије избором Прво формирано друштво у овој акцији у председника и секретара. Прихватила сам се СР Србији било је учитељско друштво у Лоздужности секретара Иницијативног одбора, па ници, а у Београду, учитељско друштво у су уследиле опсежне припреме за рад овог Раковици. Следила су учитељска друштва у одбора. Пријепољу, Лазаревцу, Палилули и Старом Припреме за Скупштину захтевале су многа граду (Београд), Нови Београд, Вождовац, позивања телефоном, разношење поште и Земун, Младеновац, Гроцка, Чукарица, Звездруго. дара, Бојник, Ваљево, Чачак, Лебане, ЛесПредседница Организационог одбора била ковац, Трстеник, Светозарево, Крушевац, Лајје Бранка Рашковић, учитељ и директор ОШ ковац, Нови Пазар, Краљево, Врачар, Ужице, „Браћа Рибар“ у Београду. Она нас је окупљала Петровац на Млави, Барајево, Љиг, Горњи у својој канцеларији директора школе и под Милановац, Обреновац, Варварин, Лучани... њеним руководством смо привели крају Упознала сам плејаду истакнутих учитеља обиман посао уз свесрдну помоћ: професора из свих крајева Србије. У раду се осећало Педагошке академије из Београда Драга другарство и приврженост учитељском поПантића, Младена Вилотијевића, Љиљане крету. Кнежевић, Драгутина Огњановића; Недељка Паралелно са осталим припремама, текле су Трнавца, уредника часописа Настава и припреме за покретање часописа за учитеље:

СВЕДОЧЕЊА

израђена је концепција часописа, уследиле су бројне консултације са стручним и друштвеним факторима у оно време. Донет је Правилник о уређивању и издавању часописа Учитељ и предузете су мере за обезбеђивање средстава за штампање часописа. Извршен је избор Редакције и Издавачког савета, склопљен уговор са штампаријом Космос из Београда. Овај део посла био је најбитнији и најсложенији.

студирању и раду као директор основне школе. Драгоцена су била искуства и дружења са учитељима и професорима. Организовали смо наградни конкурс за ученике и студенте педагошких академија у СР Србији на теме: „Учитељ – јуче – данас – сутра“ и „Кад будем учитељ“. Жири за доделу награда на овом конкурсу, сачињавали су: Драгутин Огњановић, председник, Милош Вучковић, Драго Пантић, Остоја Живковић и Душица Станисављевић.

Пријем у САНУ, октобар 1984. гоине Свакодневно смо радили у малој просторији на трећем спрату Педагошке академије у Београду. Посећивали су нас новинари, професори, саветници, директори школа, педагошких академија из целе ондашње Југославије, уредници часописа, чланови друштвено-политичких организација и велики број учитеља – прегалаца. Било је напорно, занимљиво, понекад смо били уморни. Стекла сам многа познанства са учитељима из разних крајева земље. Радила сам као учитељ у целодневној Основној школи „Лазар Саватић“ у Земуну. Поред напорног рада у школи, налазила сам времена и ангажовала се у раду Савеза. Многа искуства у том раду применила сам касније у

Оснивачка скупштина Савеза учитељских друштава СР Србије, одржана је 26. марта 1982. године у сали Дома пионира Београда. Поред ангажовања на припреми Скупштине, довела сам и своје ђаке, који су отпевали „Химну учитељу“. Моји ученици су били поносни што су певали свим учитељима. У једној од просторија на спрату Дома пионира пили су сокове и запиткивали педагоге о свему што су видели и доживели. Упознали су песникињу Миру Алечковић, Данила Срећковића, хор Музичке школе „Станковић“, хор Педагошке академије из Београда и ученицу А. Ерић из ОШ „Браћа Рибар“. Такође су погледали изложбу „Учитељи – народни хероји СР Србије“ у холу Дома пионира, коју је отворио Богољуб Прокић, професор Универзитета.

СВЕДОЧЕЊА

Сећам се чланова Радног председништва Оснивачке скупштине, које су сачињавали: Бранка Рашковић (Београд), Марко Стевановић (Лозница), Милош Вучковић (Београд), Драго Пантић (Београд), Милунка Павловић (Ужице), Слободан Михајловић (Лесковац) и Богољуб Прокић (Београд). Скупштини је присуствовао 101 делегат из учитељских друштава, гости и један број студената Педагошке академије из Београда. Изабрана су радна тела Скупштине: Председништво, Верификациона комисија, Кaндидациона комисија, Комисија за закључке, записничар и оверачи записника. Усвојен је Предлог статута, усвојен Предлог програма рада Савеза за период 1982–1984. године. Милош Б. Јанковић, изабран је за почасног председника Савеза учитељских друштава СР Србије и предложен за награду „Најдражи учитељ“. Сви делегати су аплаудирали и одушевљено одобравали ову одлуку као и одлуку о оснивању часописа Учитељ. На крају Скупштине, прочитала сам писмо учитељског ветерана Милоша Б. Јанковића које је упутио учитељима. Била сам поносна што сам допринела раду ове Скупштине. Акција о оснивању учитељских друштава је успела захваљујући ентузијазму многих учесника у њој. Сећам се да смо неколико дана колегинице Нада Глигорић из Краљева (која је касније изабрана за секретара часописа Учитељ), Олга Јаковљевић (која је касније изабрана за члана Председништва Савеза учитеља Београда) и ја, одболовале те напоре. Акција оснивања учитељских друштава се наставља. Обавештавали смо чланство о оснивању нових друштава у појединим срединама, као и о успесима у раду. Сусретали смо се на трибинама, саборима, предавањима. Размена искустава је неретко текла и мимо сала и учионица у којима се радило – у ходницима и предворјима. Дешавало се да нам учитељи приђу на паузи у раду и затраже стручну помоћ, дидактички материјал или часопис. Са књигама и часописима, радним свескама и сликовницама у холовима, одвијао се посебан вид стручне сарадње и размене искустава.

Марија Анђелковић, почасни члан ДУБ-а Путовали смо на наше саборе с песмом, шалећи се, дружили се и обогаћивали своја знања и искуства на конгресима. То је оно најлепше што ми је остало у сећању сада, тридесет година касније. А признања и похвале остају за подсећање, фотографије за коментаре о лепоти и младости. И сада су ми драге досетке колегинице Цвете Ђурашковић са путовања на наше саборе учитеља. Усавршавала сам своја знања радећи у Савезу учитеља Србије, студирајући педагогију и у одбрани дипломског рада на тему „Образовање учитеља у Србији“ написала сам: „Од учитеља, како су то истицали многи познати светски умови, зависи будућност сваког човека, зависи будућност друштва. Учитеље препознајемо по солидарности, узајамном поштовању, дисциплини и спремности да раде за опште добро.“ Стваралаштво учитеља огледа се на сваком кораку у школи. Педагошка наука се не може похвалити проучавањем стваралаштва учитеља. Пракса је показала да су учитељи ствараоци – велики прегаоци. Године пролазе, а ја се поносим.

СВЕДОЧЕЊА

Радиша Ђорђевић, уредник часописа Учитељ од 1997. до 2002. године

КАКО СМО РАДИЛИ Савез учитеља Републике Србије је упоредо са настајањем отпочео и издавање часописа Учитељ. Часопис је указивао на циљеве и најављивао планове удружења учитеља, али и извештавао о друштвеним околностима и реализованим стручним активностима у постојећим условима. Тај период је био значајан за развој професије јер је поставио високе циљеве који су у току реализације наилазили на различите тешкоће. Који су то изазови са којима се сусретала издавачка делатност СУРС-а, пре свега крајем двадесетог и почетком двадесет првог века? Часопис је био гласило учитеља Србије који су, после 100 година од прве учитељске скупштине 1882. године, почели поново да оснивају своја учитељска удружења. За релативно кратко време у Србији је нарастао довољан број локалних удружења да би њихови представници на нивоу Србије могли да формирају републичко друштво. Разлози су били више него оправдани јер су настављали учитељску традицију и ширили просветитељску мисију. Доминантни разлози рада удружења и њихова програмска опредељења била су у функцији указивања на потенцијале учитеља, на сталешки значај и на потребу реализације основне улоге учитеља у квалитетној припреми младих за живот и рад. Визија такве учитељске мисије била је факултетско образовање будућих учитеља. Такву идеју, за то време доста смелу, требало је артикулисати и створити критичну масу која би је подржала. За бројно чланство организовани су и одржавани различити скупови (неки и данас традиционални) сабори учитеља, тзв. Јануарски сусрети, али и конгреси учитеља 1984. и 1988. године. Идеје са тих скупова промовисане су првенствено учитељским часописом. Године 1983. поново је почео да излази часопис Учитељ. Излазио је у виду појединачних свезака, двоброја, троброја. У првих неколико година издавање часописа било је

изнад плана, тј. часопис је презентован јавности 5-6 пута, мада је углавно штампан по неколико бројева годишње. Препознатљива карактеристика часописа била је усредсређеност садржаја на објашњавање друштвених околности и коментарисање места и улоге учитеља у таквим околностима. Приметна је првенствено идеолошка обојеност и фокусирање на друштвени контекст, а након тога и упоредо са тим окренутост решавању основних проблема и битних питања која су произилазила из широког спектра рада учитеља. У стручном смислу Учитељ је у великој мери информисао своје читаоце о васпитним темама кроз афирмисање промишљања која је наметао друштвени тренутак. Осим тога, веома често су обрађиване теме о историји развоја школа, о потреби перманентног образовања и стручног усавршавања, о применљивости корисних резултата научноистраживачког рада пре свега педагошких дисциплина, али и о примерима позитивне педагошке праксе. После 1990. године почео је да се осећа застој у редовном излажењу часописа. Издавачка делатност Савез учитеља РС је почела да оптерећује уместо да афирмише, развија и

СВЕДОЧЕЊА

артикулише активност учитеља. Структуру садржаја у часопису тада су креирали уредник са уређивачким одбором, а подржавали су је и одобравали органи СУРС-а, као издавача. Неколико бројева у том периоду комплетирао је уређивачки одбор чији сам члан и ја тада био. Тај период трајао је неколико година, до нових избора, после којих је за председника Учитељског савеза Југославије изабрана Радмила Жежељ Ралић а за председника Савеза учитеља Републике Србије Милуника Ђурђевић. Почетком 1997. године уместо уређивачког одбора изабрана је редакција која је имала задатак да унапреди издавачку делатност, афирмише квалитетно стваралаштво учитеља и редовно презентира примере добре школске праксе. Идеја је била да се током године објави по четири броја часописа Учитељ, да се повећа тираж тј. прошири постојећи број корисника и да се концепција усагласи са новим тенденцијама у образовању као и са интересовањима читалачке публике. Тада је формирана и нова редакција коју су чинили: Марија Анђелковић, др Светлана Безданов Гостимир, Нада Буђановац, Даница Вукићевић, Милуника Ђурђевић, Радмила Жежељ Ралић, др Љиљана Кнежевић, др Габриела Крагујевић, др Тодор Малиновић, др Вук Милатовић и Драгица Томчић. Секретар Редакције била је Мирјана Илић, а ја сам прихватио одговорност и имао част да будем главни уредник. Приоритет, који је редакција тада дефинисала, био је да својим садржајем часопис Учитељ више помаже учитељима у решавању развојних, стручних и дидактичко-методичких проблема са којима се срећу у васпитно-образовном раду. Редакција је веома дуго дискутовала о тематском уређењу, о концепцији часописа како би био профилисан као агенс промена. Идеја је била да часопис буде у интересу афирмисања нове теорије и постојеће добре праксе, тј. довољно иновативан и информативан, са једне, и афирмативан, са друге стране. Желели смо да креирамо такав часопис а не да у њему само објављујемо добијене прилоге, тј. оне које су сарадници већ послали. Као циљ смо поставили потребу да структуром и садржајима часописа утичемо на изградњу

професије учитеља, на развој нових компетенција и професионалности. Концепт је био да уз помоћ истакнутих стручњака у својим научним дисциплинама креирамо и нове прилоге који су циљно усмерени и имају капацитет да изазову промишљање, подстакну промене и унапређују квалитет праксе. Као резултат таквог промишљања настале су нове рублике: 1. Наука о пракси – истраживања 2. Школа у савременим условима рада – школа данас и/или сутра 3. Педагошка пракса учитеља – стваралаштво у настави 4. Из историје школства 5. Ментална хигијена 6. Језичке недоумице 7. Естетичка огледала 8. Игре, народни обичаји, легенде – традиција 9. Препоручујемо 10. Актуелности 1. Нова концепција часописа Учитељ, требало је овом рубриком да обезбеди теоријски приступ, да понуди теоријска полазишта као оквир и основ за непосредну, практичну активност. Успостављена је сарадња са афирмисаним истраживачима, блиско профилисаних учитељском позиву, у објављивању теоријских и истраживачких радова у којима се разматрају педагошко-психолошка и дидактичко-методичка питања наставних предмета. 2. Такође, важно место у часопису заузела је афирмација промишљања теоретичара и практичара који су креирали и постављали стандарде савремене школе. Они су добру школу, са атрибутом савремена, у својим прилозима посматрали у контексту садашњости и са нужном усмереношћу на будућност. 3. Чини ми се да је највише материјала пристизало од учитеља који су саопштавали своју праксу, размењивали идеје и примере успешно одржаних часова, приказивали инвентивна решења и алтернативне приступе у настави. Мислим да је и то помогло да се изгради критичка мисао учитеља и да се подстакне њихов професионални развој. 4. Ова рубрика је помогла да се учитељи боље упознају са развојем школства и учи-

СВЕДОЧЕЊА

тељства на нашим просторима. Проучавање расположиве грађе и документације о развоју школства доприносило је упознавању образовне прошлости а то јесте важан услов садашњег и будућег доброг организовања. 5. Поново је афирмисана мисао о посебној потреби указивања на значај менталне хигијене, јер смо сматрали да живимо у времену у коме је став према здрављу и болести, социјалном и асоцијалном, теже дефинисати него раније. Посебно се желело да се истакне да здравље није само недостатак, одсуство

покретана раличита питања: како унапредити односе у одељењу и школи, побољшати атмосферу, помоћи учитељу да унапреди свој стручни рад, понудити идеје да ефикасно и ефективно користи игре у настави и ван ње и др. Наравно, и остале рублике су имале циљ да унапређују рад у школи, да понуде различите информације које помажу стицању нових знања и вештина и побољшавају квалитет наставе. Дешавало се да се у неком броју часописа, због неприпремљеног адекватног прилога, изоставе и неке рубрике. Међутим, у

Поред уређивања часописа, Радиша Ђорђевић је активно учествовао и на стручним скуповима СУРС-а болести, већ пуно више од тога, као и да се још једном укаже на значај школског живота за будући развој и понашање, али и значај школе као институције за обликовање понашања и подстицање развоја. 6. Честе промене правописних правила доводиле су до језичких недоумица и отежавале добру праксу. Став је био да су језик и правопис за учитеља не само део опште културе, већ посредник у раду, средство моделовања говора и мишљења ученика. 7. Жеља је била да се реафирмише игра као основно средство васпитања детета. Овде су

наредном петогодишњем периоду редакција и издавач часописа Учитељ су обезбедили да се сваке године припреми и објави по четири броја годишње. Тај период је карактерисала трансформација друштва и веома је значајно било указивати под којим условима образовање може бити конструктивни чинилац друштвеног преображаја. Тада се осећао процес померања ка суштинској реформи образовања и афирмисања нових вредности унутар школа које је требало развијати као приорите у наредном периоду. Својим садржајима часопис Учитељ

СВЕДОЧЕЊА

је подстицао критичко промишљање о улози ученика и наставника у наставном процесу и њиховим суштинским активностима, о новим наставним плановима и програмима, отворио широку дискусију о новим уџбеницима и њиховом значају за квалитетну наставу, указао на значај безбедности ученика и потребу његове заштите од свих врста насиља. Објављивани прилози су указивали на потребу вредновања и унапређивања квалитета школског рада и у том контексту на потребу критичког преиспитивања сопственог рада, тј. системског самовредновања, као и на потребу постојања стандарда као мере и узора за поређење и одређивање сопственог успеха. Идеја о потреби побољшања школа у односу на претходни период, водила је ка квантификовању и стандардизацији процеса образовања, одређивању мисије и визије у оквиру

развојног плана, акционог планирања, тимског рада и др. Мислим да се сваком догађа да понекад анализира своје продукте са временске дистанце. После неког периода ишчитаваш садржаје које си стварао и анализираш поруке које је тај рад оставио, тј. провераваш његову актуелност и трајање. Процењујеш колика је употребљивост таквог садржаја сада, да ли је применљив, колико је испунио своју функцију. Разматраш шта би изоставио јер нема јасну поруку, шта би редефинисао и тако повећао квалитет, колико је био осетљив на све околности у којима је настајао. Наравно, леп је осећај ако тада превлада задовољство, ако генерално прихватамо и садржај и начин како је саопштен. Такав осећај ја сам имао ишчитавајући део садржаја који су објављивани у часопису Учитељ пре петнаестак година.

СВЕДОЧЕЊА

Др Ранко Рајовић, лекар Урош Петровић, књижевник

САВЕЗ УЧИТЕЉА СРБИЈЕ – ПАРТНЕР МЕНСЕ Програм NTC систем учења настао је тако што смо покушали да учинимо нешто корисно за друштво, не би ли помогли и школству и нашој деци да унапреде свој приступ учењу, побољшају функционално размишљање и примену знања, разиграју креативност идеја. Са великим еланом направили смо програм делом базиран на новим научним открићима, практичним искуствима из више земаља, саветима стручњака и учитеља, али и кроз лично искуство и рад са децом. Све то смо првобитно испробали кроз Креативне школе Менсе Србије и видели да деца воле и прихватају овакав начин рада. Пре неколико година је урађена прва верзија програма, завршили смо пилот-истраживање и били охрабрени добијеним резултатима. Нове идеје често тешко пролазе, наилазе на отпор и неразумевање, ма колико обећавали прелиминарни резултати. Били смо свесни да неће бити лако чак ни презентовати оно што смо направили, иако смо се заиста посветили сваком детаљу и веровали да свака од фаза нашег програма помаже и деци и учитељима да остваре боље резултате. У том осетљивом тренутку, стигао је ветар у једра који нећемо У стручном тиму имамо универзитетске професоре из Србије (педагогија, физиологија, генетика), Словенија (психологија и педагогија), Чешка (педагогија), Италија (психологија), САД (психологија) и читав низ сарадника из националних Менси (педагози, психолози, лекари, спортски тренери...). Програм се спроводи или је у фази пилот-примене у Србији, Словенији, Босни и Херцеговини, Норвешкој, Румунији, Хрватској, Швајцарској, Италији, Мађарској, Македонији, Црног Гори... Иза нашег NTC система у Босни и Херцеговини недавно је стао и УНИЦЕФ.

заборавити, и увек га радо истичемо – добили смо подршку Савеза учитеља Србије. Од самог почетка, наш NTC програм уврштен је део акредитованог програма стручног усавршавања: у Зимске сусрете учитеља Србије. Можемо слободно рећи да је та манифестација покренула велику, можда и пресудну афирмацију NTC система учења. Добили смо прилику да се представимо, и већ после првог пленума били свесни да смо се придружили правом тиму, у право време и на правом месту. Велики број учитеља је поклонио поверење овим сусретима, што се није догодило случајно. Професионална организација и велика посвећеност чланова тима произвела је низ повољних последица, а све у циљу интереса учесника, предавача али, сигурни смо, и школства у Србији уопште. Савез учитеља Србије, који нам је много помогао у афирмацији програма, до данас је остао наша драгоцена подршка. А данас је програм широко познат и прихваћен. Како је NTC систем доста обиман, уклопили смо га у семинар који траје два дана и након тога следи праћење и помоћ васпитачима и учитељима у спровођењу програма. Недавно смо објавили приручник за родитеље, а ускоро објављујемо приручник за учитеље. У програм се укључују стручњаци из неколико земаља Европе и свако од њих ће да напише ново поглавље из области за коју је експерт, тако да ћемо у следећем издању имати још неколико важних поглавља (са најновијим истраживањима и новим сазнањима). Важно је проширивати материјал, јер свесни смо да има пуно поремећаја и сметњи при учењу код деце (дислексија, дискалкулија, дисграфија, поремећаји говора) – а постоји медицинско објашњење зашто ови поремећаји настају и како их можемо спречити (ту је улога

СВЕДОЧЕЊА

родитеља најважнија и незамењива, па морамо стално да их едукујемо – јер често родитељи из најбоље намере спречавају дете да ради корисне активности, али и супротно – родитељи дају децу да раде штетне активности које чак оштећују развој синапси у мозгу и функционисање детета). Део редовне литературе су и књиге (серијал Загонетне приче и Мистерије Гинкове улице), али је идеја да на семинарима обучимо учитеље како да од свакодневних појава и планираних лекција направе проблемска, загонетна питања, тиме и узаврелу, активну атмосферу у којој се размишља, погађа и радује. Учитељи, са којима смо стално у контакту, кажу да деца такав начин учења обожавају. Током рада који их подсећа на игру интензивно размишљају, а стичу нова знања, уче да примењују оно што већ знају и бивају охрабрена да износе своје идеје. Осмислили смо програм који се децом бави готово од треће године живота, а у млађим разредима основне школе подстиче

функционално знање и креативно размишљање. Данас није тако тешко подржати NTC систем учења, јер је широко прихваћен и са добро познатим резултатима у пракси. Изучава се на факултетима и образовним установама у више од десет европских земаља. Захваљујући резултатима програма, Ранко Рајовић је постао председник комитета светске Менсе за даровиту децу. Видео-снимак са његовог предавања на конференцији Уницефа у Сарајеву видело је за кратко време више од 120.000 људи на интернету. О NTC систему се снимају многобројне ТВ емисије и информације о том програму доступне су великом броју људи. Када се осврнемо уназад, примећујемо да је афирмацији NTC програма подршка СУРС-а свакако представљала кључни корак. Зато им се овим путем још једном захваљујемо, због тога што су од почетка имали поверења, проницљивости и храбрости да стану иза нечег што је ново и другачије од устаљених метода.

Урош Петровић са својим књижевним јунацима (илустратор Дејан Мандић)

ФОТО-ГАЛЕРИЈА

Новинарска екипа акције „Најдражи учитељ“ пред полазак на пут дуг десетак хиљада километара: Крстивоје Илић, Мирјана Анастасијевић и Ненад Поповић

Вукадинка Костић, Десанка Максимовић и Мира Алечковић

ФОТО-ГАЛЕРИЈА

Десети сусрет учитеља Србије, 1992. године

Сабор учитеља Србије, Златибор, 1995. године

О ДРУШТВИМА

НОВИ САД Друштво учитеља Новог Сада основано је 30. маја 1998. године на темељима првог учитељског новосадског удружења из 1888. године. Друштво учитеља Новог Сада (ДУНС) је невладино, ванпартијско, струковно удружење учитеља из 87 основних школа са територије Јужне Бачке. Центар је за информисање и стручно усавршавање. Сарађује са свим невладиним и државним организацијама и институцијама у смислу струковног рада за учитеље. У оквиру Друштва учитеља активно ради секција Дечји савез, која се бави непосредним радом са децом основношколског узраста. Друштво учитеља Новог Сада је члан Савеза учитеља Србије, које је матична организација свих учитељских удружења у целој држави. Историјат Учитељског конвикта почиње далеке 1888. године, када је учитељ Гавра Путник предложио оснивање Удружења учитеља, у оквиру кога се, поред осталог, прикупљањем прилога, помагало и организовало школовање учитељске деце. Удружење су водили Гавра Путник, Аркадије Варађанин и Мита Нешковић. Уз прихваћену Путникову идеју, Удружење је остварило циљ 1895. године – после вишегодишње акције прикупљања средстава – купљена су два плаца и две куће (за тадашњих 21.700 форинти). План за градњу сачинио је Антон Тикмајер, а објекат је освећен 1897. године.

Саграђен је објекат моћног габарита у необарокном стилу. На почетку рада у Конвикт су примана учитељска деца из ближе околине, али касније је тај круг проширен. По правилнику Удружења учитеља, место су могла добити само деца слабијег материјалног стања и она чији су родитељи школовали више ђака, али су узимани у обзир и здравствено стање и постигнут успех у школи. Живот у овој установи био је строг и непоштовање прописа кажњавало се клечањем, притвором, укидањем оброка или батинама. Али, како пише Ратомир Врањешевић, у проспекту школе објављеном поводом прославе стогодишњице, питомци су Конвикт волели. Заједнички живот у њему касније се претварао у велика и трајна пријатељства некадашњих питомаца.

Зграда Учитељског конвикта у Новом Саду После школске реформе 1968. године, овде су биле смештене само ученице средњих школа и тада је интернат назван Женски средњошколски дом, док се од 1976. зове Средњошколски дом. До сада је кроз ово здање прошло око 10.000 питомаца. Године 1933. Југословенско учитељско удружење, подружница Дунавске бановине у Новом Саду, од Новог Сада је

О ДРУШТВИМА

купилo земљиште за изградњу Учитељског дома. Земљиште је укњижено oктобра 1935. године и плаћено 42.000 динара. Грађевински план за зграду Учитељског дома урадио је архитекта Данило Каћански. Вајар Карло Барањи је 1934. године израдио фигуру Ђорђа Натошевића, која је касније постављена изнад улазних врата Учитељског дома. У време када је, делимично захваљујући Удружењу југословенских учитеља, изграђен Учитељски дом, председник Секције за Дунавску бановину био је учитељ Ђорђе Мирков. Потребан новац су за ту сврху давали сви чланови удружења, колико је ко тада имао. Савременик, професор Миша Лазић, сећа се да их је, као ученике сомборске Препарандије, позвао разредни старешина и молио да приложе новац за предстојећу градњу. Одазив је био велики, а пошто им је речено колика је цена једне опеке, ђаци – будући учитељи – знали су и са поносом су истицали и то колико је њихових опека у Дом уграђено. Професор Лазић је својим прилогом уградио десет опека. Темељи Учитељског дома освећени су јула 1935. године, а употребна дозвола издата је већ марта1936. Завршетком градње, која је коштала 1.300 динара, учитељи су добили комфорну, пространу троспратну зграду са добро планираним простором. У приземљу су биле просторије за смештај учитеља и ученика, такође и оних који су долазили или само пролазили кроз Нови Сад. На првом спрату биле су велика дворана, педагошки музеј и библиотека, која је уз велики број књига била снабдевена свим неопходним и актуелним домаћим и страним часописима. На другом и трећем спрату били су

станови за издавање, а од тог новца требало је издржавати постојеће установе у Дому. Међутим, ни учитељима се није дало да дуго користе свој Дом. После Другог светског рата нове власти су, ипак, донеле задовољавајућу одлуку да се у некадашњи Учитељски дом усели Клуб просветних радника. Све док им простор нису одузели због смештаја „Марксистичке трибине“. Клуб је, по начину рада, био узор за сва друга удружења у граду. Највише је у употреби била велика сала на првом спрату. У њој су организоване тематске трибине, свирао је учитељски тамбурашки оркестар, извођени су концерти класичне музике, могле су се чути композиције Шуберта, Моцарата и Бајића, али су ипак од свих активности увек биле најинтересантније суботње игранке. Чувене су биле и заједничке прославе нових гoдина. У клубу су почеле многе љубави, договорени бројни бракови и кумства. Тих година је ово агилно удружење имало 3.500 чланова, а на њиховом челу стајао је председник, учитељ Бата Сечујски.

Учитељски дом у Новом Саду

Касније су просторије уступљене Педагошком заводу Новог Сада, који је овде формирао своју библиотеку, чији је основни фонд иначе настао у предратном периоду.

О ДРУШТВИМА

Визија и мисија... Визија: Тежимо да информишемо, окупљамо, обезбеђујемо перманентно и савремено стручно усавршавање учитеља и подижемо углед учитељског позива. Мисија: Друштво учитеља Новог Сада постоји због информисања, окупљања, размене искустава и стручног усавршавања учитеља ради подизања квалитета наставе, веће партиципације свих ученика и бољег живота ученика у школама.

Основне активности: стручно усавршавање (конференције, семинари, зимски сусрети); структурално организовање (одбори, комисије, тела, активи, секције); заштита права и интереса учитеља; формирање услужног мултимедијалног центра за учитеље и стручне библиотеке израда базе података (чланство); сарадња са Министарством просвете и спорта Републике Србије, Секретаријатом за образовање АПВ, Школском управом Нови Сад; Градским већем за образовање; размена искустава (интерна и екстерна); реализација пројеката са невладиним организацијама и фондацијама; учешће у Комисијама МПС (израда правилника о екскурзијама; педагошка документација; оцењивање уџбеника, водича за приправнике; израда наставних планова и програма…); успостављање и одржавање међународне сарадње са сродним организацијама; афирмативна презентација учитељског стваралаштва: сарадња са медијским кућама; проучавање историје учитељства и обележавање значајних јубилеја; покретање и спровођење поступака повраћаја и чувања имовине ДУНС-а.

Наш циљ је да овој згради вратимо име, значај и првобитну намену. Желимо да она буде центар за стручно усавршавање просветних радника (а пре свега учитеља), библиотека и мултимедијални наставни центар. Још једна карактеристика рада Друштва је проучавање историјске грађе која се односи на почетке образовања у Ср бији, удруживање учитеља у про шлости, проучавање живота и дела наших великана у области педагогије, психологије образовања и књижевности. Један од циљева рада Друштва током свих ових година јесте стална борба за

повраћај имовине Југословенског удружења учитеља (подручје Дунавске бановине) чији је правни наследник Друштво учитеља Новог Сада.

КУЧЕВО Друштво учитеља општине Кучево основано је у мају 2008. године на иницијативу учитеља три основне школе на подручју општине. Броји 47 чланова који активно учествују у раду Друштва.

О ДРУШТВИМА

ОПОВО

КРУШЕВАЦ

Традиција учитељског позива у општини Опово, дуга је и напредна. Своју коначну форму она добија оснивањем Друштва учитеља Опова, 28. јуна 2010. године. Друштво има 22 члана и ради у просторијама ОШ „Доситеј Обрадовић“ у Опову. Уз техничку, просторну и финансијску подршку матичне школе, организован је и реализован низ акредитованих семинара. На овај начин ојачана је професионална компетенција чланова а истовремено се дао допринос процесу осавремењавања наставе. Друштво учитеља Опова је подржало националну кампању за инклузивно образовање, коју су заједно спроводили Фонд за отворено друштво, Савез учитеља РС, ЦИП, Центар за образовне политике и ДИЛС пројекат Министарства просвете. У Опову је 22. марта одржана трибина којој су присуствовали учитељи, представници локалних институција, удружења, родитељи наших ученика, као и представници локалних медија. У сарадњи са Центром за социјални рад, Друштво је иницирало и реализовало неформалну едукацију родитеља ученика од 1. до 4. разреда у Опову, на тему „ Замке васпитања“ у оквиру теме „Породица – прва дечја школа“. Готово половина наших чланова сваке године присуствује Зимским сусретима у Београду, а не мали број посећује Смотре и Саборе у организацији Савеза учитеља.

Прво Учитељско друштво основано је 7. августа 1982. године. Данас Друштво има 420 чланова из 30 основних школа са подручја града Крушевца и из суседних општина.

Са прославе 30 година рада ДУК-а Чланови Друштва су три године заредом били домаћини Зимских сусрета учитеља на којима је учествовало близу 1.500 полазника. За своје чланове у периоду 2009–2011. организовали су преко 25 акредитованих семинара. У сарадњи са Друштвом учитеља Мионице, а уз подршку Савеза учитеља Републике Србије, на Васкрс 2011. године реализована је Републичка смотра дечјег стваралаштва ,,Дечји васкршњи сабор’‘ за близу 800 ученика основних школа са подручја републике и из дијаспоре. Друштво је успоставило и међународну сарадњу са просветним радницима из Словеније, Требиња и Шпаније.

О ДРУШТВИМА

БОЉЕВАЦ

НИШ

У протеклих пет година, колико постоји наше друштво, неке активности постале су традиционалне: Ускршњи вашар, Мајски сусрети школа, „Бамби“ успон на Ртањ, Дечји вашар у оквиру Дечје недеље, Конкурс за „нај“ честитку. Осим набројаних активности реализовали смо: програм рада са децом ромске националности предшколског и школског узраста до 4. разреда; неколико хуманитарних акција за социјално угрожене ученике; у оквиру пројекта „Очистимо Србију“ извели смо акцију чишћења краја, а поводом Дана чистих планина извели смо наше ученике на Шиљак, највиши врх Ртња (1.560 м). Сваке године наши учитељи присуствују Зимским сусретима учитеља, а 2011. године, организовали смо семинаре „Мала школа великог здравља“ и „Речи у круговима живота“ за запослене у школама.

Учитељско друштво Ниш спада, по историјским подацима, у ред најстаријих струковних удружења Србије. Ако се месни учитељски зборови из 1881. године и 1882. године, (а било их је 36 у Србији), могу сматрати датумима оснивања учитељских друштава, онда је датум оснивања Учитељског друштва у Нишу 30. новембар 1881. године. Тог дана је у Нишу основан Месни учитељски збор и у њега је учлањено 18 учитеља, колико их је у то време било у основним школама. (Тај историјски податак прихватила је као релевантан и Агенција за привредне регистре у поступку прошлогодишње пререгистрације нашег друштва.) Друга важна година, у историјском погледу, сматра се 1922, када је покренута иницијатива за подизање зграде Учитељског дома у Нишу. Тим поводом формиран је Фонд за подизање Учитељског дома, који је читаву деценију прикупљао средства од добровољних прилога чланова Друштва и његових пријатеља и старао се о изради пројекта и грађевинским радовима. Изградња Дома званично је започета 1931, на плацу величине 1.000 м2, које је Друштву поклонила Општина нишка, на углу улица Ћирила и Методија и Првовенчаног краља. Средства прикупљена за градњу Дома била су довољна само за подизање првог спрата. Стога је руководство Друштва било приморано да заложи плац и почету градњу код Хипотекарне банке Ниш, као гаранцију за кредит од 200.000 тадашњих динара у сребру, како би се завршили предвиђени радови. Радови су завршени 1933. године

ЛЕБАНЕ У Дому културе Лебане 6. јуна 2002. године покренуто је издавање часописа Школско звоно. Чланови Друштва су у почетку били учитељи лебанских основних школа – „Вук Караџић“, „Радован Ковачевић Максим“, „Радоје Домановић“, њих шездесетак. Касније су и неки учитељи из општине Медвеђа покушавали да се придруже, па су одустали. Организоване су разне активности: обележавање Дечје недеље, музичке приредбе, другарске вечери, гостовања неких стручњака из области образовања и васпитања, учешће у раду СУРС-а, стручни семинари, учешће на Сабору учитеља.

О ДРУШТВИМА

и Дом је стављен у функцију. Од тада, до данашњих дана, Учитељско друштво Ниш непрекидно користи зграду Дома за обављање своје делатности и многоструких активности, и поред више покушаја ометања и узурпација права на коришћење Дома. Интересантна је чињеница да су наше колеге и у време Другог светског рата, уредно отплаћивали рате кредита и тако успели да 1946. године скину хипотеку, три године пре рока. Од тада је искључиви власник Дома Учитељско друштво Ниш. У поратном периоду Друштво је преживљавало и делило судбину друштвених промена. Током последње деценије перманентно смо реализовали: више стручних скупова, семинара, фестивале дечјег стваралаштва у Љуберађи, ликовно-литерарне кампове у Ћуштици (летњи и зимски), такмичења ученика млађих разреда у квизу „Оловка пише срцем“, турнире у малом фудбалу ученика млађих разреда, акције „Школама на ивици опстанка“, различите смотре, изложбе, презентације уџбеника и слично. Данас Учитељско друштво Ниш представља модерну организацију међуокружног нивоа, која броји преко 1.000 учитеља југоисточне Србије и Косовског поморавља из 52 основне школе. Рад нашег друштва се реализује у оквиру усвојених програмских активности и одредаба важећег статута, а све то изражено кроз рад Извршног одбора, Секретаријата, различитих комисија, подружница, актива пензионера и хора Учитељска лира.

Важан сегмент нашег рада је континуирано стручно усавршавање наших чланова кроз традиционалне (Зимски сусрети учитеља) и изабране форме (тематски семинари). Трудимо се да кроз њих задовољимо потребу наших чланова за перманентним стручним усавршавањем. Једно смо од ретких стручних друштава које има своју издавачку делатност. Издавачи смо зборника радова Унапређивање васпитања и образовања и првог дечјег часописа у овом делу Србије под називом Наш ђак. Заштитни знак Друштва је и хор Учитељска лира, састављен од пензионисаних просветних радника, који више од 15 година успешно негује различите музичке жанрове и наступа у читавој Србији и иностранству. Наше друштво је током свог дугогодишњег постојања и рада стекло и одређена материјална добра – поред поменуте зграде Учитељског дома у Нишу, поседујемо и домове одмора у Врњачкој Бањи и Сокобањи. То су функционални и добро опремљени објекти.

КУЛА Друштво учитеља општине Кула (ДУОК) основано је 4. фебруара 2004. У протеклих осам година Друштво је учествовало на Зимским сусретима учитеља у Београду, Новом Саду и Пријепољу. Организовало је Зимске сусрете учитеља 2007, 2010, 2011, а организоваће и 2012. године. Друштво данас има 102 члана. Досад је организовало семинарЕ који су били под покровитељством Савеза учитеља, као и низ семинара које је самостално организовало. Организовали смо и конкурс поводом Светског дана учитеља и радили на реализацији ,,Еко недеље“. Наши учитељи редовно учествују на конкурсима Савеза учитеља ,,Примери добре праксе“.

О ДРУШТВИМА

пређују наставну праксу. Чланови ДУР-а су у ч и т е љ и , вероучитељи, педагози, који су привржени свом позиву.

ЛЕПОСАВИЋ

Учитељско друштво Лепосавић (УДЛ) је основано 2006. године, броји око 80 чланова, а чине га учитељи из редовног радног односа, као редовни чланови, педагози, психолози и неколико универзитетских професора, као придружени чланови. Друштво је активни учесник Зимских сусрета учитеља Србије, Сабора учитеља Србије и многих стручних скупова и манифестација. Успешну сарадњу УДЛ остварује са другим учитељским друштвима, издавачким

ВАЉЕВО Друштво учитеља Ваљева (ДУВ) постоји већ 30 година, са краћим прекидом у свом раду. Једно је од оснивача данашњег Савеза учитеља. У свом саставу ДУВ данас има 242 члана, из седам градских ваљевских школа, осам сеоских, као и школа из околних места – Лајковца, Уба, Јабучја, Пецке и Осечине. У оквиру Друштва организују се трибине, Зимски сусрети учитеља, као и бројни семинари. Након једног од семинара који су у току ове школске године наши чланови похађали, где су се обучавали многим плесовима и играма, успешно су своје знање пренели ученицима. Своје умеће су ученици, њих 950, заједно са својим учитељима, приказали на Првом ваљевском фестивалу плеса, чији је организатор било Друштво учитеља Ваљева и Савез спортског и дечјег плеса Србије.

О ДРУШТВИМА

ЈАГОДИНА

Јагодина од давнина има учитељску школу и расадник је добрих учитеља. Имала је у прошлости и своје учитељско удружење, али како писаних трагова о томе није остало, иницијатива о формирању новог Друштва учитеља Јагодине потекла је од самих учитеља. Новоформирано Друштво учитеља Јагодина почело је са радом 19. априла 2000. године и окупљало је тада 163 члана из општине Јагодина. Убрзо су нам се придружили учитељи из Свилајнца, Деспотовца, Рековца. На челу Друштва од његовог оснивања, непуних дванаест година, била је Гордана Димитријевић, која је свој велики ентузијазам и енергију пренела на остале чланове. Постали смо домаћини Зимских сусрета, организатори два велика Сабора учитеља у Јагодини и Свилајнцу. Велики број семинара стручног усавршавања, стручних трибина и других активности које смо организовали у сарадњи са Савезом учитеља Србије, Педагошким факултетом у Јагодини, издавачким кућама, окупио је знатан број учитеља како из Јагодине и Поморавља, тако и из других крајева Србије. Радо смо ишли у госте и другим друштвима. Иако више није са нама, Гоца је оставила дубок траг и жељу за новим сусретима и дружењима. Вођени тим осећањем и визијом коју нам је оставила, бићемо домаћини нових сусрета, нових активности и окупљања.

Данас Друштво учитеља Јагодина чини 215 чланова из четири поморавске општине. Недавно формирано ново руководство Друштва, са Иваном Миловановићем на челу, труди се да настави путем који нам је Гоца трасирала. У марту 2012. године били смо домаћини Зимских сусрета учитеља у Јагодини по седми пут. Верујемо да ћемо у годинама које су пред нама увећати број чланова, да ћемо коначно добити одговарајући простор за окупљање и рад, те да ћемо остати једнако добри какви смо били у претходном периоду.

КОВИН У Ковину је 5. децембра скромном свечаношћу обележена пета година успешног рада Друштва учитеља. На тај дан 2006. године, одржана је Oснивачка скупштина, на иницијативу професора разредне наставе Мирјане Бановић (ОШ ,,Предраг Кожић’‘, Дубовац) и Маје Попадић (ОШ ,,Јован Јовановић Змај’‘, Ковин) и уз подршку 14 учитеља из шест основних школа у општини Ковин. Већ 15. фебуара наредне године одржан је први стручни скуп „Професионални развој наставника општине Ковин“, који је био истовремено и промоција Друштва. Удружење војвођанских учитеља додељује нам плакету за најактивније учитељско друштво у Војводини у 2007. години, наредне године следе похвала и признање „Учитељ плус“, 2009. Удружење војвођанских учитеља додељује плакету и повељу као најактивнијем друштву у Војводини. O Друштву учитеља општине Ковин може се чути путем Радио БУС-а, а објављени су чланци и у локалним новинама Мој Ковин и Ковин експрес, Просветном прегледу и у часопису Зборник примера добре праксе учитеља.

О ДРУШТВИМА

РАЂЕВИНА ДУР – звучи као музичка лествица – али није! Ово је назив једног од млађих учитељских друштава у Србији, које своје активности самостално тек започиње.

Осим бриге о стручном усавршавању учитеља, ДУР у свом програму има и рад с децом, те у сарадњи са културним установама организује разне културно-забавне програме, такмичења, конкурсе. Чланови Друштва активно учествују у организовању Дечје недеље, у обележавању јубилеја везаних за Вука Караџића, организовању изложби поводом Нове го-

Чланови Друштва учитеља Рађевине на Сабору учитеља у Београду Друштво учитеља Рађевине основано је 2007. и оно окупља учитеље општине Крупањ из две основне школе са 20 подручних одељења. Циљ Друштва је интензивирање сарадње учитеља на нивоу Општине, побољшавање, олакшавање и обогаћивање рада учитеља организовањем разних активности, семинара, трибина, промоција... на којима се учитељи друже, благовремено информишу, размењују искуства и уна-

дине, Божића, Ускрса, обележавању Савиндана, 8. марта, Априлијаде, а организују се и излети и посете едукативног карактера другим школама. Друштво учитеља Рађевине, у циљу упознавања, развијања, чувања и поштовања властитог културног и верског идентитета, поштовања културне баштине и потребе да се она негује, организује манифестацију „Вазнесењски дани“ у Крупњу.

О ДРУШТВИМА

СМЕДЕРЕВСКА ПАЛАНКА Друштво учитеља Смедеревске Паланке, основано је 10. новембра 2006. Оснивачкој скупштини је присуствовало педесетак учитеља и гостију. Изабрани су органи управљања. Упоредо са регистрацијом, интензивно смо радили и на популаризацији Друштва. Већ првих дана постојања, имали смо неколико запажених наступа на регионалној радио-телевизији Јасеница, која је емитовала прилог са Оснивачке скупштине, a чланак о оснивању Друштва изашао је у локалном часопису Јасеница, као и у Просветном прегледу. За кратко време нам је приступило око 95% свих учитеља наше општине, као и један број предметних наставника, који по Статуту имају на то право. Тренутно имамо 120 активних чланова, а око 30 учитеља пензионера формирали су свој актив при нашем друштву. За протеклих пет година интензивно смо радили на подизању угледа наше професије, стручном усавршавању наших чланова, развоју културног живота у нашој општини, као и на хуманитарном плану. Захваљујући Савезу учитеља Србије, организовали смо два семинара са темом Увод у калиграфију. Педесет полазника је похађало један од најкориснијих и најсадржајнијих семинара и добило по петнаест сати обавезног стручног усавршавања. Осамдесет учитеља је присуствовало Зимским сусретима учитеља у Пожаревцу, а стотину њих у Јагодини. Два пута смо били и домаћини Зимских сусрета, на којима је присуствовало преко 450 учитеља. По хуманим активностима наше друштво је постало познато и изван Паланке. Организовали смо више акција, од

којих је свакако најуспелија акција „Свако дете на екскурзију“. У склопу ове, организована је и акција „За чистију и лепшу Паланку“, у сарадњи са фирмом „Trojon i Fisher eko“. Прикупљањем секундарних сировина, као и донацијама хуманих људи 112 ученика од 1. до 7. разреда је отишло бесплатно на екскурзију, а наша Паланка нам је била лепша и чистија. Сва одељења млађих разреда наше општине су добила лопту, поклон Друштва. Подељено је 120 лопти. У склопу Дечје недеље организовали смо акцију „Књига за школску библиотеку“, и том приликом је сакупљено неколико хиљада књига. Организовали смо две акције добровољног давања крви у сарадњи са паланачким одељењем трансфузије. Јавило се преко стотину добровољних давалаца, а прикупљене су 54 јединице крви. Нашим суграђанима смо поклонили неколико незаборавних песничких вечери.

АРИЉЕ Учитељско друштво УДАР из Ариља постоји већ шест година. Пронашавши писане трагове о постајању некадашње среске подружнице просветних радника, дошли смо на идеју да се организујемо. Идеја је реализована на Оснивачкој скупштини, септембра месеца 2006. године. Сада удружење броји око 60 чланова из редова запослених, али и пензионера. Посебно се поносимо успешном реализацијом пројекта „Учионица на Рзаву“. Добили смо простор који нам омогућава измештање наставног процеса у природно окружење, које се налази на самој обали реке Рзав. Задовољство нам је било да две године заредом будемо домаћини Зимских сусрета учитеља Србије.

О ДРУШТВИМА

ПРИЈЕПОЉЕ У Учитељском друштву Пријепоље брижљиво се чува Захвалница, коју је овом друштву 1988. године доделио Савез учитељских друштава СР Србије. Признање је додељено „за изузетну сарадњу на унапређивању васпитно-образовног рада и наставне праксе, као и за допринос у афирмацији учитељског позива и рада Савеза учитељских друштава СР Србије“. Захвалница је уручена у Београду, априла 1988, шест година након што је основан Савез учитеља Србије. Исте те, 1982, у Пријепољу је основано Учитељско друштво, међу првима у Србији. Вршњак садашњег Савеза учитеља Србије наставио је заједничку мисију и на тој традицији, са кратким прекидом у раду, стигао до вредног јубилеја и заједничког славља. У 2012. години и Савез учитеља Србије и Учитељско друштво Пријепоље, као најстарији члан његове породице, обележавају три деценије рада. Наше друштво је иницирало и 2006. непосредно организовало обележавање 45 година од почетка рада Учитељске школе у Пријепољу и 40 година од матуре њене прве генерације. Сусрет свих девет генерација ученика имао је мото у речима Доситеја Обрадовића: „Ситан је онај ко учитељски рад за ситно сматра.“ Одат је помен заслужнима и почаст школи која је изнедрила 484 дипломирана учитеља са простора тромеђе бивше СФРЈ – од Колашина и Берана, у Црној Гори, до Фоче, у БиХ. Јубилеји су били и прилика да се остави трајни траг о школи која је у Пријепољу радила од 1961. до 1974. А основана је у тешким условима, у недостатку материјалних и просторних могућности, када је те 1961, рецимо, 4. разред Пријепољске гимназије радио у једној учионици са 45 ђака. У издању Учитељског друштва Пријепоље

из штампе је изашла монографија о раду Учитељске школе, њеним ученицима и професорима. Полагањем цвећа на бисту Сретена Вукосављевића, чије је име школа носила, учитељи су и симболично поручили да ће наставити путем који је трасирао највећи учитељ милешевског краја и целог Полимља. Покренута је и иницијатива да једна улица у Пријепољу понесе име Учитељска улица. Јер, Пријепоље су звали и градом учитеља. А да је Пријепоље, град на обалама Лима и Милешевке, град Белог анђела, Влада Дивца и Валтера, одиста и град учитеља, показала је још једна велика манифестација у организацији нашег друштва. Посебно уважавање у Савезу учитеља Србије и међу нашим колегама у свим градовима Републике стекли смо изванредном организацијом, професионалношћу, срдачношћу и гостољубивошћу исказаним на 18. Сабору учитеља Србије чији смо домаћини били маја 2004. године. Сабор је окупио око 600 учитеља и гостију. Пријепоље је тих мајских дана било просветни центар Србије. Друштво успешно у Пријепољу организује и Зимске сусрете учитеља који окупљају око 200 наших колега из градова Србије. Помогли смо и приликом оснивања учитељских друштава у Новој Вароши и Прибоју. Са њима организујемо и заједничке програме. Обележавамо пригодним програмима 8. новембар – Дан просветних радника Србије. Наше колеге свечано испраћамо у пензију. Расписујемо тематске литерарне и ликовне ђачке конкурсе. Направили смо успешне кораке и у издавачкој делатности. Уз монографију о Учитељској школи у Пријепољу периодично издајемо листове Саборник и Школска слава. Покренули смо иницијативу да у сарадњи са учитељским друштвима из суседних општина издајемо школски лист основних школа општина Пријепоље, Прибој и Нова Варош.

О ДРУШТВИМА

Покретањем новина желимо да унапредимо креативност и афирмишемо радове талентованих ученика, као и да наставимо дугу традицију ђачког новинарства на овом простору. (Прве ђачке новине изашле у Каменој Гори, општина Пријепоље, 1936. године. Први број тих новина, Наш саморад, штампан је у Прилепу, Македонија, у чак 1.000 примерака.)

Заклетва Као учитељску заклетву, Учитељско друштво Пријепоље својим члановима ставља у задатак да у пореклу речи образовање у први план ставе образ. Сопствени образ који треба да покажу као педагози своје и туђе деце.

МИОНИЦА Друштво учитеља Мионица, ДУМ, основано је почетком децембра 2005. године. Друштво учитеља Мионица, уз подршку СУРС-а и Министарства просвете, било је организатор Републичке смотре Дечји васкршњи сабор. Шест Сабора је наше друштво и реализовало, док је седми сабор реализован у сарадњи са Друштвом учитеља из Крушевца. Мионица је Регионални центар сеоског школства Србије. Мионица је једна од пет општина које су ушле у пројекат Регионалног центра за животну средину. Један број наших чланова има акредитоване програме стручног усавршавања и успешно их реализује широм Србије.

Чланови Друштва учитеља Мионица

О ДРУШТВИМА

ВЕЛИКО ГРАДИШТЕ И ГОЛУБАЦ

РУМА

Друштво учитеља општина Велико Градиште и Голубац основано је на иницијативу учитеља ентузијаста ових двеју општина 1997. године. У досадашњем У – успешан раду, чланови Друштва учитеЧ – честит ља наших двеју И – истрајан општина били су Т – толерантан и домаћини 20. Сабора учитеља Е – ефикасан 2006. године, активно су учествоЉ - љубазан вали на Зимским сусретима учитеља Србије, бројним семинарима, трибинама и предавањима. Исто тако, наши чланови дали су свој допринос и у креирању и извођењу сопствених, акредитованих семинара и учествовали су у раду Скупштине СУРС-а. Неговањем духа бавили смо се у квизу „Мислиша’‘, неговањем тела кроз „Игре без граница’‘, а неговањем културних вредности кроз представљање школа „Покажи

Друштво учитеља Руме основано је 6. новембра 2009. године са седиштем у Основној школи „Душан Јерковић“ у Руми. Друштво тренутно броји 132 члана. Чланови су из општина: Рума, Ириг, Пећинци, Стара Пазова.

шта знаш’‘.

Голубац

Активности за децу сарадња са Градским позориштем – укључивање у рад и реализација дечјих представа; пружање помоћи у организацији фестивала „Распевано пролеће“; организовање Дечјих васкршњих радости; организовање акције за подизање, неговање и ширење читалачке културе под називом „Читалачка значка“; покретање литерарних и ликовних конкурса; покретање конкурса за уређење учионице. Били смо укључени у Кампању за инклузију „Сви у школу – будућност за све“, у којој је учествовало 100 општина из Србије. Удружењe Војвођанских учитеља је Друштву учитеља Руме доделило плакету за најактивније учитељско друштво у Војводини у 2010. години.

О ДРУШТВИМА

АЛЕКСИНАЦ

ГРАЧАНИЦА

Алексинац је још од 1896. године, са „Краљевском српском учитељском школом“, познат као град учитеља. У њему су будући учитељи завршавали средњу учитељску школу „Душан Тривунац“, а од 1972. године Педагошку академију и одлазили у градове широм Србије. У малој општини са великим бројем сеоских школа, указала се потреба за здруживањем идеја и за заједничким развијањем креативности, те су алексиначки учитељи 28. маја 2005. године одржали Оснивачку скупштину. Учитељи из свих школа су се одазвали сарадњи, па је број чланова од настајања Друштва прелазио 100. Фебруара 2006. године, Учитељско друштво Алексинац приступа Савезу учитеља Републике Србије. Осим алексиначких, друштву су се придружили и учитељи из Ражња и Витошевца, а 2009. и пензионери и незапослени учитељи. Изузетна сарадња је постигнута са наставницима из Основне школе за образовање и васпитање деце и омладине са сметњама у развоју „Смех и суза“. Од оснивања, Учитељско друштво Алексинац је домаћин неколико Зимских сусрета учитеља, разних трибина, семинара, округлих столова, предавања... На општинском нивоу Учитељско друштво Алексинац, традиционално, сваког Васкрса организује наградни конкурс за све ученике основних школа. Поводом овог празника, такође, организује изложбе дечјих радова у галерији Дома културе заједно са наставницима, васпитачима и децом из Дома за децу без родитељског старања „Христина Маркишић“ и Дома у Кулини. Поводом Дечје недеље, сваког октобра, организује се „спортски дан“.

Учитељско друштво ,,Грачаница“ из Грачанице основано је 25. јануара 2003. године. Друштво покрива територије: Скупштине града Приштине са седиштем у Грачаници, СО Обилић, СО Косово Поље, СО Липљан и тренутно броји 40 чланова, међу којима су учитељи, наставници и професори разредне и предметне наставе. Покрива 15 основних и 10 средњих школа.

Основна школа ,,Краљ Милутин“ у Грачаници Идуће године 2013, биће 10 година од оснивања Учитељског друштва „Грачаница“, чији је мото ,,Удружени учитељи Косова и Метохије су стуб образовања Државе Србије“.

КРАЉЕВО Краљевачко друштво учитеља је обновило свој рад 2010. године на темељима Учитељског друштва Краљева, које је веома успешно и активно радило годинама. Оснивачка скупштина је одржана 2. јуна исте године. Чланство чине просветни радници свих основних школа са територије општине Краљево, укупно 265 чланова из 21 основне школе.

О ДРУШТВИМА

СОКОБАЊА

УЖИЦЕ

Учитељско друштво Сокобања основано је 7. јуна 2005, са циљем да кроз своје активности побољша, усаврши и модернизује квалитет наставе и васпитно-образовног процеса, али и да негује напредну учитељску традицију и етику. За кратко време оно је постало покретач многих иницијатива и акција, не само у Основној школи „Митрополит Михаило“, него и у општини Сокобања, а посебно у формирању еколошке свести. Чланови Учитељског друштва Сокобања учествују у раду бројних стручних семинара и трибина у организацији Савеза учитеља Србије, али их и сами организују, тако да сви учитељи овог друштва имају више од сто сати стручног усавршавања. Обележавање недеље посвећене Светом Сави, обележавање датума везаних за екологију, акције чишћења града, Ускршњи квиз знања и Ускршња изложба, обележавање Дана школе су традиционалне акције чији је носилац управо Учитељско друштво Сокобања. Учитељско друштво Сокобања се посебно поноси Дечјим еколошким фестивалом, који ће ове године по пети пут бити организован у Сокобањи и на коме ученици из целе Србије могу да покажу своје знање и креативност везане за очување животне средине. Посебно смо поносни на Похвалницу за Дан општине, коју смо добили од СО Сокобање, управо за организацију ове значајне манифестације. Рад учитељица Зденке Миливојевић, Валентине Бошковић и Тање Динић „Ужинајмо здраво“ проглашен је за најбољи на наградном конкурсу Креативне школе 2011. године. Учитељско друштво Сокобања сарађује са осталим друштвима у Србији, а посебно са учитељима из Лесковца, Крушевца и Великог Градишта.

Почетак oрганизовања ужичких, а и српских учитеља везан је за име Милоша Б. Јанковића (1885–1984), који је рођен у Ужицу, а учитељску школу је похађао у Јагодини. Он је 1905. године основао Клуб учитеља/учитељица социјалдемократа – прву класно-политичку организацију учитеља у Србији. Захваљујући Милошу Б. Јанковићу организовано је 1949. године Педагошко друштво ФНРЈ. Ужичани се могу похвалити и традицијом дугом преко девет деценија школовања тј. образовања учитеља у њиховом граду. Наиме, давне 1919. године при Ужичкој гимназији формирано је Педагошко одељење, које је касније, 1925. године, прерасло у Учитељску школу, тачније Државну мешовиту учитељску школу. Учитељска школа је веома успешно радила преко пола века, па је 1972. године прерасла у Педагошку академију. После две деценије њеног рада долази до нове трансформације и 1993. године се формира Учитељски факултет у Ужицу, чиме почиње факултетско образовање учитеља. Основни вид финансирања и тада је био од наплате чланарине, која је у то доба износила шест динара годишње тј. 50 пара месечно. Учитељско друштво је учествовало у организовању Учитељског сабора на Златибору 19. и 20. маја 1995. године. А онда настаје период мировања рада Друштва. На Изборној скупштини Учитељског друштва општине Ужице одржаној 24. маја 2002, у сали Скупштине општине, обновљен је рад Друштва. Организовано је присуство чланова на три Сабора учитеља (Нови Сад, Пријепоље, Ивањица).

О ДРУШТВИМА

Чланови Друштва су присуствовали семинарима у Београду везаним за промене наставних планова и програма из српског језика и математике. Присуствовали су на две међународне конференције везане за реформу образовања. Објавили су више стручних радова у разним часописима. Друштво је бројало око 160 чланова. А онда опет настаје период мировања. На иницијативу РЦУ-а и СУРС-а, тражила се могућност да се по трећи пут обнови рад Друштва. Нова изборна скупштина одржана је 24. јануара 2010. Регионални центар за професионални развој запослених у образовању нам је понудио компјутерску учионицу, читаоницу, библиотеку и медијатеку, снабдевене стручном литературом и училима. На располагању су нам и две модерно опремљене сале за организовање семинара, кафетерија затвореног типа, која служи за окупљање, дружење, рад и размену искустава и идеја. Друштво се бавило и неким практичним питањима као што су: стално одржавање сарадње са пензионисаним учитељима; стварање могућности да се сваке године по два члана пошаљу на опоравак о делимичном или потпуном трошку Друштва; организовање излета спортског и забавног карактер: стручно-студијска путовања. Чланови Друштва су у протекле две године учествовали на Сабору учитеља у Београду. Тим за обележавање лепих датума редовно обележава рођендане свих чланова друштва, Међународног дана учитеља и 8. марта – Међународног дана жена.

Друштво је организовало излет за своје чланове на релацији: Мокра гора – ТараМитровац – Перућац – манастир Рача – Бајина Башта – Кадињача – Ужице. Почетком прошле године Друштво је извршило пререгистрацију и тада променило своје име у Учитељско друштво града Ужица.

Ове године Друштво је организатор 28. Зимских сусрета учитеља Србије. На једном од својих редовних састанака Друштво је донело одлуку да пензионисане колеге могу и даље бити наши чланови али да не плаћају чланарину. Чланови Извршног и Надзорног одбора редовно се састају најмање једном месечно. Друштво има 175 чланова.

ПЧИЊСКИ ОКРУГ, ВРАЊЕ Након дужег времена Учитељско друштво Пчињског округа поново је почело да ради. Дана 18. септембра 2011. и званично. Друштво је регистровано у Агенцији за привредне регистре. За прво тромесечје ове године испланирали смо одржавање седнице Скупштине Учитељског друштва и Зимске сусрете учитеља у Лесковцу.

О ДРУШТВИМА

БЕЧЕЈ

ЛОЗНИЦА

Из историјских података сазнаје се да је на овим просторима још давне 1856. године формирано Потиско удружење учитеља Мађара, а 1867. Учитељско удружење Срба учитеља. Године 1870. тадашњи школски савет је организовао општу учитељску скупштину у Бечеју, а 1890. одржана је скупштина учитеља у Старом Бечеју. Ови подаци говорe да су се наши учитељи и тада организовали у своје струковне организације, како би се лакше изборили за своја права, или се стручно усавршавали, пратећи рад својих колега учитеља и са њима размењујући искуства. Имајући све ове историјске податке у виду, десет учитеља наше општине је 14. фебруара 2002. године основало Друштво учитеља Бечеја, уз свесрдну помоћ Друштва учитеља Новог Сада. Друштво учитеља Бечеја окупља све учитеље из шест основних школа наше општине, укључујући и подручна одељења у Радичевићу, Милешеву, Пољаници и Дрљану. Већ три године чланови Друштва учитеља Бечеја су нам и колеге из Основне школе „Новак Радонић“ из Мола, општина Ада. Своје редовне састанке Друштво одржава сваког другог четвртка у новим просторијама, за сада заједничким, или у некој од основних школа, када нам је потребан већи простор. Друштво учитеља је у свом раду повезано са осталим друштвима у Војводини и Србији, сарађује са Удружењем војвођанских учитеља и Савезом учитеља Србије. За изузетан рад и залагање учитеља Бечеја 2008. године Друштво учитеља Бечеја је добило плакету за најактивније учитељско удружење у Војводини.

Друштво учитеља Лознице је на територији града Лознице најбројније струковно удружење са око 160 учитеља, наставника и стручних сарадника. Основано 1983. године са седиштем у канцеларији Међуопштинског завода за образовање и васпитање. У почетку је било општинског карактера да би касније добило шире, југословенске димензије. Друштво је много урадило на издавачкој делатности. Штампан је ђачки лист Вуково слово, у тиражу од 7.000 примерака, педагошки часопис Самоуправно васпитање, тиража 2.000 примерака. Први часопис о школској педагогији у Србији издало је Друштво учитеља Лознице. Поред поменутих, издавани су и бројни приручници за учитеље. Два симпозијума, одржана у Бањи Ковиљачи и Аранђеловцу, организовало је Друштво учитеља Лознице а Јунски сусрети учитеља организовани су сваке године. Било је то једино удружење које је награђивало појединце и школе за изузетан рад, а посебна брига водила се и о приправницима за које су организована огледна предавања. Друштво је активно учествовало у реформи образовања од 2003. године оснивајући активе учитеља по разредима на нивоу општине, који су размењивали искуства и идеје при избору уџбеника. Друштво је учествовало и у организовању Првог, Другог и Трећег педагошког Вуковог сабора у Бањи Ковиљачи, Шапцу и Лозници, а ове године по четврти пут организовало је Зимске сусрете учитеља у Лозници. Чланови Друштва учествовали су и у раду Сабора учитеља, где су презентовали своје примере добре педагошке праксе. Од 2006. веома запажено обележавамо Дечју недељу активностима на

О ДРУШТВИМА

шеталишту у Лозници као и у Бањи Ковиљачи и Лешници, које трају целе недеље и у којима су до сада учествовале све школе са територије града. Новац који је прикупљан током активности употребљавали смо за поклоне деци на породичном смештају, деци на лечењу у болници и штићеницима Дома за децу без родитељског старања у Бањи Ковиљачи. Друштво окупља просветаре из свих четрнаест основних школа са територије града Лознице, те Малог Зворника и Љубовије.

ПАРАЋИН Друштво учитеља општине Параћин је, на Оснивачкој скупштини 17. марта 2007, почело са радом као прво основано стручно друштво у образовању на територији општине Параћин.

„Да би се у васпитавању деце постигао успех, људи који их васпитавају треба непрестано себе да васпитавају.“ Толстој Чланови нашег друштва су сви запослени учитељи, који раде у осам параћинских основних школа, предметни наставници који раде у разредој настави, незапослени учитељи, а од 2011. године нашем друштву су се придружили учитељи ОШ „Јован Курсула“ из Варварина. Тренутно, Друштво броји 162 члана. Последњу годину дана били смо партнери на пројектима „Сви у школу – будућност за све“ и „Пружање унапређених услуга на локалном нивоу – ДИЛС“, чији је циљ оснаживање школа за инклузивно образовање. У току петогодишњег рада, помоћ и подршку смо имали од СУРС-а, локалне заједнице и свих школа на територији Општине Параћин.

НЕГОТИН Прва грађанска школа у Неготину почела је са радом још давне 1824. године, у врема када је овај део Србије био под турском влашћу. Према статистичким подацима из 1848. године, Округ крајински је имао 23 школе са 653 ученика да би се тај број за наредних пет година, у 1852. повећао на 949 ученика. По броју обухваћених ученика у односу на број становника Округ крајински је био на првом месту у Србији, узимајући у обзир и град Београд са београдским округом јер је на сваког ученика долазило по 55 становника. То је био убедљиво најбољи просек у Србији. У Округу крајинском, Неготин је представљао општину са најбољим школским условима и највећим бројем обухваћене мушке и женске деце основним школовањем. У Неготину је прва женска школа отворена 1850. године и била је то четврта женска школа у Србији у то време. (Пре Неготина женске школе су имали само Београд, Параћин и Доњи Милановац) Прва учитељица у неготинској женској школи била је Марија Илић, Српкиња из Аустрије. У првој години у женску школу уписало се 40 ученица, а и наредних година тај број се кретао између 45 и 60 девојака. Данас у Неготину ради 12 основних школа (од којих једна музичка и једна за децу са посебним потребама). У њима ради 103 учитеља. Идеја о формирању Учитељског друштва Неготин јавила се 2004. године и 6. децембра одржана је Оснивачка скупштина. Донета је одлука о оснивању Друштва. Рад Друштва био је краткотрајан. С обзиром на то да је Неготин град у којем је и одељење Учитељског факултета у Врању, потекла је иницијатива да се обнови Учитељско друштво. Децембра 2007. године одржана је нова оснивачка скупштина.

О ДРУШТВИМА

ПОЖАРЕВАЦ Друштво учитеља општине Пожаревац је невладино, ванпартијско, самофинансирајуће струковно удружење учитеља које окупља учитеље осам основних школа са територије општине Пожаревац. Основано је 9. јуна 1984. Сарађује са свим невладиним и државним организацијама и институцијама у смислу струковног рада за учитеље. Тренутно, Друштво броји 152 члана. С обзиром на то да се само финансира, Друштво је могло да реализује углавном оне програмске задатке који нису захтевали већа материјална улагања. Учествовало је у реализацији више пројеката намењених ученицима основних школа који су допринели развоју њиховог стваралаштва и личној афирмацији (изложбе ликовних и литерарних радова ученика, изложбе ускршњих јаја, „Дечји бувљак“), организовало је стручне скупове (једнодневни и вишедневни семинари, курсеви, трибине, изложбе). Остварило је сарадњу са локалном самоуправом града Пожаревца, другим друштвима, Дечјим савезом, Центром за дневни боравак деце ометене у развоју, Црвеним крстом, дру-

гим школама и институцијама, присуствовало је традиционалним стручним скуповима (Сабор учитеља Србије, Јануарски сусрети учитеља, Годишња скупштина СУРС-а), организовало је дружења учитеља (другарске вечери, излети, екскурзија). Услед неповољних друштвено-политичких и социјалних околности које су уследиле после НАТО агресије, од 2001. године дошло је до стагнације у раду Друштва. Поновном иницијативом на оживљавању рада Друштва, 1. јуна 2005, одржана је Ванредна скупштина Друштва. Од поновног активирања рада, Друштво учитеља је проширило чланство, израдило Стратешки план и реализовало низ активности које су се односиле на децу, учитеље и локалну средину. У оквиру рада Друштва организоване су различите активности: традиционална манифестација „Ускршње јаје – дечја радост“, у сарадњи са Општином Пожаревац и Пријатељима деце, низ семинара, четири године заредом Зимски сусрети учитеља Србије, са преко 400 учесника, штампан је Билтен, одлазак преко 80 учитеља на Сабор сваке године и још много других активности. Рад Друштва је јаван и искључиво тимски.

О ДРУШТВИМА

ПАНЧЕВО Да су панчевачки учитељи склони удруживању, повезивању и заједничком деловању говори податак да је још давне 1871. године основано удружење учитеља Панчева и Земуна, када је и издат приручник „Задаћа учитељских задруга у садашњем добу“. „Савремено“ Друштво учитеља Панчевa је основано 2002. године. Ове године Друштво је променило назив у Учитељско панчевачко друштво – УПАД. Тренутно имамо преко 200 чланова из 19 школа. Осим нас, учитеља, чланови су наставници и стручни сарадници, а и учитељи који нису са територије нашег града. За десет година постојања, организовали смо бројне семинаре, а један од најзначајнијих је био онај на коме су наши чланови стекли вештине за писање пројеката. Након тога је наступила израда и реализација пројеката: „Имам идеју“, као подршка у оснаживању невладиних организација и удружења грађана, и „Употреби искоришћено“, из области екологије. Пројекат „Игре без границa у школском дворишту“, из области спорта за ученике 3. разреда, реализован је у континуитету три године. Написали смо „Еколошки водич за живот у Панчеву“ , издали дидактички материјал „Главоломке“, реализовали манифестацију „Упознај ме да би ме разумео“, из области културе. Организовали смо хуманитарну позоришну представу у корист Дечје болнице. Активно учествујемо у активностима СУРС-а, организатори смо Зимских сусрета, трибина, презентација, угледних

часова, заједно са нашим ученицима, организатори смо и реализатори многих манифестација у граду. Имамо добру сарадњу са локалном управом и невладиним организацијама. Друштво сваке године обележава Међународни дан учитеља 5. октобра, и то је прилика за зближавање и дружење.

СМЕДЕРЕВО Оснивачка скупштина Учитељског друштва општине Смедерево одржана је 10. децембра 1997. године. Тренутно имамо 223 члана из 18 основних школа. Сваке године организујемо групни одлазак на Сабор учитеља Србије и Зимске сусрете учитеља Србије. Посебно бисмо издвојили традиционалну активност Дечја смедеревска јесен и Новогодишњи маскенбал. У претходној години реализовали смо Кампању за инклузивно образовање „Сви у школу, будућност за све“ и РАНОН пројекат. О активностима Учитељског друштва општине Смедерево можете се информисати на интернет адреси http://dusmederevo.њordpress.com/ или на нашем фејсбук профилу.

О ДРУШТВИМА

ЋУПРИЈА Ћуприја има три основне школе, као и школу за музичке таленте, у којима ради око 80 учитеља. Због сталне потребе за стручним усавршавањем и комуникацијом са учитељима широм Србије родила се идеја да се и у Ћуприји оснује удружење које ће бити повезано са СУРС-ом. Оснивачка скупштина одржана је 7. маја 2007. године. Друштво учитеља општине Ћуприја има 74 члана. Сваке године се организује посета Сајму књига, традиционалном Сабору учитеља и, преко својих представника, Скупштини СУРС-а. Допринос инклузивном образовању Друштво учитеља општине Ћуприја је дало организацијом трибине „Сви у школу, будућност за све.“

ВРШАЦ Друштво учитеља Вршца основано је 5. октобра 2006. године. Идејни творац и председник Друштва прве године постојања била је учитељица Татјана Јашин Мојсе. По оснивању и током прве године, друштво је бројало 120 учитеља из једне средње школе и 10 основних школа. Oд 2007. председник ДУВ-а је учитељица Марија Селеши. Основани смо с циљем да унапређујемо своју професију кроз разнолике образовне садржаје, међусобно сарађујемо и дружимо се. ДУВ је члан Удружења војвођанских учитеља и Савеза учитеља Републике Србије, као матичне огранизације.

Данас, ДУВ броји 80 чланова из девет основних школа и једне школе за ученике са посебним потребама. Од овог броја, пет је градских и пет је сеоских школа. Учитељи, који својим активностима доприносе постојању и раду друштва, раде то добровољно, у складу са условима средине и могућностима. Друштво се финансира од чланарина, а још увек нема свој простор у којем ће се учитељи окупљати, планирати и остваривати неке од својих активности. За сада се поменуте активности обављају у школама. Активности Друштва могу се сврстати у две групе: активности учитеља у смислу стручног усавршавања и активности учитеља са децом. Идеја водиља приликом оснивања ДУВ-а била је управо да се побољша информисаност и обогати стручно усавршавање учитеља. За активности, у овом смислу, учитељи су веома заинтересовани. Од самог оснивања, учесници су Сабора учитеља и Зимских сусрета учитеља, две највеће манифестације учитеља у земљи, и присуствовали су Међународној учитељској конференцији у Новом Саду, као и Међународној конференцији учитеља у Румунији. Организовали смо семинаре и трибине у Вршцу и учесници смо семинара који се организују у другим градовима. Повезаност и сарадња међу учитељима различитих школа подигнута је на квалитетнији ниво. Стручна информисаност и усавршавање учитеља, постојањем Друштва побољшани су, како бројем тако и квалитетом семинара које учитељи похађају. Велики број чланова Друштва окупља се једном годишње на Скупштини Друштва, како би разговарали о реализованим активностима и планирали нове активности за наредну годину. Учитељи нашег друштва поносни су на активности које реализују са својим

О ДРУШТВИМА

ученицима. Оне су, постојањем Друштва, подигнуте на ниво општине, а окупљају нас све, и оне који нису чланови ДУВ-а. Овим активностима, Друштво је постало познато локалној заједници, оглашава се у медијима и остварује добру сарадњу са локалном општинском управом (финансијска помоћ за поједине активности), као и са различитим организацијама (Спортским савезом општине, Културним центром, градском библиотеком, фабрикама…). Издвајају се: обележавање Дечје недеље (на градском тргу окупи се око 1.000 деце са својим учитељима), квизови знања, спортски сусрети, обележавање пригодних датума. Постојање Друштво учитеља Вршца је од великог значаја за професију којом се бавимо, а чланови нашег друштва планирају да оно у наредном периоду постане бројније и активностима још различитије.

ТРСТЕНИК Друштво учитеља Трстеника је основано 25. фебруара 2002. године. За председника је изабрана тада магистар а данас доктор Бисера С. Јевтић. У наредном периоду функцију председника је обављао проф. Верољуб Милетић, а од јануара 2012. године председник Друштва је проф. Нинослав Маринковић. У складу са одредбама Статута и задацима, Друштво учитеља Трстеника планира и организује своје активности. У циљу педагошког усавршавања и развоја педагошке теорије и праксе планирани су семинари, педагошке трибине и oкругли столови. Радимо на развијању богате и непосредне сарадње са свим друштвеним институцијама, па због тога организујемо и

друштвене акције као што су акције солидарности за угрожене ученике и децу без родитељског старања, акције улепшавања животне средине и многе друге. Овогодишњи акценат у активности Друштва јесте обележавање јубилеја – десет година постојања. У недостатку својих просторија, састанке одржавамо у основним школама „Миодраг Чајетинац Чајка“ и „Живадин Апостоловић“.

ЛЕСКОВАЦ Учитeљи су oдувeк били прeдстaвници нaрoднe прoсвeтe. Oни су, уз свoj цeлoднeвни рaд, били нoсиoци укупнoг друштвeнoг и културнoг живoтa у грaду, a пoсeбнo нa сeлу (oснивaчи зaдругa, прeдaвaчи нa здрaвствeним тeчajeвимa, рукoвoдиoци сeoских библиoтeкa, хoрoвoђe, глумци у културнo-умeтничким групaмa). Taj рaд и eнтузиjaзaм прeдстaвљa злaтнe стрaницe у истoриjи учитeљскe прoфeсиje. Нaрaвнo дa сe гoдинaмa мeњao и усaвршaвao систeм oбрaзoвaњa и вaспитaњa, тe сe тaкo и улoгa учитeљa мeњaлa, a и зaдaци пoстaли слoжeниjи. Збoг тoгa сe ствoрилa пoтрeбa зa oргaнизoвaним удруживaњeм учитeљa. Фoрмирaњeм рeпубличкe oргaнизaциje 1982. гoдинe, учитeљи нaшe oпштинe мeђу првимa су фoрмирaли друштвo (24. марта 1982). Први прeдсeдник и утeмeљивaч нaшeг друштвa биo je учитeљ Илиja Ђoрђeвић. Били су тo први кoрaци Друштвa, кojи су имaли зa зaдaтaк дa сe бoрe зa стaтус учитeљa у друштву, зa мaтeриjaлни пoлoжaj учитeљa, стручнo усaвршaвaњe, прeзeнтaциjу и држање oглeдних чaсoвa, кao и пoбoљшaњe услoвa рaдa у шкoлaмa, стaлну сaрадњу сa рeпубличкoм oргaни-

О ДРУШТВИМА

зaциjoм. У тoмe су дaли дoпринoс и прeдсeдници Друштвa – учитeљи Рaнђeл Пoпoвић и Влaдимир Цaкић. Oд 1992. дo 2000. гoдинe прeдсeдник Друштвa билa je учитeљицa Слaвицa Дрaгић, сeкрeтaр учитeљ Бoрa Стeфaнoвић, кao и групa учитeљa, изузeтних сaрaдникa, кojи су чинили тим снaжних пoкрeтaчa aктивнoсти Друштвa. У тoм пeриoду Друштвo сe избoрилo зa мнoгa прaтeћa питaњa нaшe прoфeсиje aли и рeaлизoвaло је мнoгe aктивнoсти нa нивoу Друштвa и СУРС-a: – Jeдинствeнo финaнсирaњe oвe дeлaтнoсти из буџeтa Рeпубликe; – Истицaњe пoтрeбe oснивaњa учитeљских фaкултeтa зa стручнo дoшкoловавaњe учитeљa; – Aфирмaциja учитeљскoг пoзивa (рaдиo и TВ eмисиje, лoкaлни лист Нaшa рeч и Прoсвeтни прeглeд); – Изрaђeни су знaк нaшeг Друштвa и првe члaнскe кaртe (aутoр је учитeљ Бoжидaр Aрaнђeлoвић). Нaшe друштвo je пoзнaтo и пo тoмe штo je првo oбнoвилo oбeлeжaвaњe дaнa рoђeњa Вукa Стeфaнoвићa Кaрaџићa, кao и Дaнa прoсвeтних рaдникa (нa прeдлoг тaдaшњeг прeдсeдникa Учитељског друштва Слaвице Дрaгић). Пoслe низa гoдинa нaшe друштвo je oбeлeжилo Дaн прoсвeтних рaдникa 7. новембра 1994. Toгa дaнa je oргaнизoвaнo стручнo усaвршaвaњe учитeљa (прoфeсoри УФ Врaњe), културни дeo прoслaвe – пoзoришнa прeдстaвa и зaбaвни дeo, другaрскo вeчe). Кaсниje су и другa друштвa прихвaтилa, a СУРС, у сaрaдњи сa Mинистaрствoм прoсвeтe, уписao је тaj дaн кao Дaн прoсвeтних рaдникa у шкoлски кaлeндaр. Учитeљскo друштвo Лeскoвaц je у крaткoм пeриoду oргaнизoвaлo XIII Сaбoр учитeљa, нa кoмe je присуствoвaлo прeкo 800 учитeљa, стручних сaрaдникa и дирeктoрa

шкoлa из цeлe Србиje (7–8. новембар 1997), а тeмa je билa: „Нaшa oснoвнa шкoлa и мoгући прaвци њeнoг рaзвoja“. Сaбoр je биo изузeтнo oргaнизoвaн и прихвaћeн нe сaмo oд стручнe нeгo и нajширe jaвнoсти. Oд 2000. гoдинe нoви прeдсeдник Учитeљскoг друштвa, Maринa Илић, нaстaвљa сa aктивнoстимa, зajeднo сa стaрим aктивистимa и нoвим члaнoвимa. Први пут излaзи билтeн Учитeљскoг друштвa Лeскoвaц, чиjи je циљ биo дa инфoрмишe свe учитeљe нaшe oпштинe o рaду Друштвa, СУРС-a, и прикaз примeрa дoбрe прaксe. Oргaнизoвaн je и Први фeстивaл дeчjих пeсaмa у Вучjу (2000), кojи сe и дaнaс oдржaвa. Maнифeстaциja oкупљa вeлики брoj учитeљa и дeцe, учeсникa фeстивaлa и пoсмaтрaчa. Tрeбa истaћи дa je Друштвo и нa дaљe билo вeoмa aмбициoзнo, у рeaлизaциjи пoстaвљeних зaдaтaкa и кaдa су били изaбрaни прeдсeдници Друштвa, учитeљ Слaвицa Гaврилoвић и учитeљицa Maриja Стojиљкoвић Стojкoвић. Aмбициje су joш бoгaтиjе избoрoм нoвoг рукoвoдствa Друштвa – прeдсeдник, учитeљ Дejaн Цaкић, сeкрeтaр Зoрaн Илић. Друштву, кoje вeoмa дoбрo пoслуje, блaгajну чувa учитeљ Maрjaн Taсић, a Скупштини прeдсeдaвa Aнa Гaврилoвић. У пeриoду oд нoвeмбрa 2009. гoдинe пa дo дaнaс и у нaрeдним дaнимa,трудимo сe дa Учитeљскo друштвo Лeскoвaц будe и дaљe мeђу првим вaгoнимa СУРС-a. Нaш плaн je дa рaдимo кoнстaнтнo нa унaпрeђeњу учитeљскoг пoзивa и oчувaњу учитeљскoг дигнитeтa. У пoслeдњe двe гoдинe Учитeљскo друштвo Лeскoвaц успoстaвилo je мeђунaрoдну сaрaдњу сa кoлeгaмa из Шпaниje, и oргaнизoвaло три пoсeтe и трибинe, нa кoje смo вeoмa пoнoсни. Вeћ пoчeткoм сeптeмбрa 2012. гoдинe дoћи ћe дo првe рaзмeнe учeникa и

О ДРУШТВИМА

нaстaвникa из Шпaниje, a мaja 2013. oдлaзи и групa из Србиje. Пoнoсни смo и нa Смoтру сцeнскoг ствaралaштвa прoфeсoрa рaзрeднe нaстaвe кojу смo пoчeли 2011. и кojу je у двa дaнa пoсeтилo прeкo хиљaду учeникa и кoja ћe, нaдaмo сe, вeћ 2013. дa прeрaстe у рeпубличку смoтру. Учитeљскo друштвo Лeскoвaц припрeмa и oргaнизaциjу oригинaлнe Смoтрe дeчjeг музичкoг ствaралaштвa „Нeдoђиja“, нa кojoj ћe учитeљи, зajeднo сa дeцoм, бити музички ствaрaoци. Oд oвe, 2012. гoдинe, пoкрeнућeмo кoнкурс „Moj oригинaлни учитeљ/ицa“ кao рeдoвну мaнифeстaциjу нa кojoj ћeмo прикупљaти oригинaлнe рaдoвe учeникa, кojи ћe нa крeaтивaн нaчин дa сaoпштe зaштo je њихoв учитeљ нajбoљи. У oбзир дoлaзe литeрaрни, ликoвни и други oригинaлни умeтнички изрaзи дeцe. Пoрeд oвих aктивнoсти, Учитeљскo друштвo Лeскoвaц je пoдржaлo aкрeдитaциjу четири сeминaрa свojих члaнoвa и нaдaмo сe ћe свaкe гoдинe бити joш кoлeгa кojи жeлe дa свoj рaд прeзeнтуjу крoз сeминaр. Нaдaмo сe дa ћeмo се дo зaтвaрaњa oвoг брoja усeлити у нoвe прoстoриje Друштвa и пoкрeнути Клуб учитeљa Учитeљскoг друштвa Лeскoвaц, мeстo гдe ћe учитeљи имaти прoстoрa дa aктивнo oдржaвajу свojу eнeргиjу пoтрeбну зa нeгoвaњe дoстojaнствa и изaзoвa учитeљскoг пoзивa.

ТУТИН Друштво учитеља Тутина је основано 3. децембра 2011. године. Први и садашњи председник Друштва учитеља Тутина је Мухамед Дрековић. Наше друштво је тек почело да ради и укључује нове чланове. Жеља нам је да наше друштво у будућности постане једно јако удружење учитеља чија ће се реч чути. Свесни смо

колико вредимо као појединци, као људи, имамо много квалитетних идеја. Мислимо да имамо визију како треба да изгледа школа будућности, каква треба да буде настава, како награђивати и вредновати постигнуто. Нама не требају празне теорије и приче без покрића, преписане идеје, пројекти без средстава. Нама требају паметни људи који знају шта је дете, пракса и рад. Позивамо све учитеље да буду део нашег тима јер само заједно, удружени, можемо сачувати образ и достојанство учитељу.

КРАГУЈЕВАЦ Пре пет година, 28. марта 2007, учитељи Шумадије донели су одлуку да покрену рад Друштва учитеља Крагујевца (ДУК). Основали смо Скупштину коју чине колеге из Баточине, Раче, Кнића, Лапова, Аранђеловца, Тополе и Крагујевца. Друштво је остварило сарадњу са Службом за национално запошљавање и жели да пружи могућност младим учитељима – почетницима, да се и они стручно усавршавају и да стекну неопходна искуства кроз акцију Асистент у настави. Пре пет година у Друштву учитеља Крагујевца било је 236 учитеља, док је данас присутно више од 525 чланова. „ПОСЛЕ ЈЕДНЕ ВЕЛИКЕ ОДЛУКЕ СВЕ ПОСТАЈЕ ЛАКО И ЈЕДНОСТАВНО“ Иво Андрић Активно учешће ДУК-а у активностима СУРС-а и МПС-а. Друштво учитеља Крагујевца је као струковно удружење, центар за информисање и стручно усавршавање. Својим активностима предвиђеним Статутом узима учешће у раду СУРС-а и МПС-а. Зим-

О ДРУШТВИМА

ски сусрети и Сабор учитеља су својим програмима директно везани за унапређивање васпитно-образовног рада и сталног професионалног развоја. Ове манифестације су извор примера добре праксе који се презентују на републичком нивоу, као подстицај сталном стручном усавршавању наставника и унапређивању васпитно-образовног процеса. Наставници су у законској обавези да се перманентно усавршавају, ради добијања и одржавања лиценце и стицања стручних звања (дозвола за рад) па је учешће и презентовање радова на оваквим скуповима неопходно. ДУК има своје делегате у Скупштини СУРС-а, који су у обавези да учествују у раду Скупштине и заступају интересе локалног друштва. Учешће у издавачкој делатности часописа Учитељ јесте прилика да се постигнућа и резултати рада ученика, учитеља и Друштва у целини, презентују широј јавности и буду подстицај за снажније деловање на унапређивању свих сегмената образовања. Јачање Друштва на локалном нивоу Друштво учитеља Крагујевца чине просветни радници из више општина. Да би сви чланови били подједнако укључени у активности Друштва неопходно је остварити добру комуникацију, сарадњу и благовремену информисаност. То је могуће учинити перманентним презентовањем рада и постигнућа Друштва путем билтена, фејсбука, летописа, састанака и организовањем Скупштине. Као струковна организација ДУК је упућен на сарадњу са стручним институцијама – факултетима, музејима, позориштем и културно-уметничким друштвима, све у циљу анимирања ученика и учитеља

у активностима организованим на локалном нивоу у очувању националног идентитета. Сарадња сеоских и градских школа има за циљ да очигледно и практично реализује садржаје предмета Природа и друштво, Свет око нас и Чувари природе, да обезбеди сарадњу, размену стваралаштва и међусобно уважавање деце различитих средина. Унапређивање педагошке праксе и иновирање васпитно-образовног процеса Развојем друштва, науке и технологије, намеће се потреба за осавремењавањем наставног процеса и сталним стручним усавршавањем учитељског кадра, што је регулисано законом. Стога МПС планира одређена средства за стручно усавршавање наставника путем семинара, за чију реализацију део средстава обезбеђује и локална заједница. Очекујемо да ће се и у наредном периоду наставити са улагањем у стручно усавршавање наставног кадра. Друштво пружа могућност да се искаже потреба за одређеним садржајима и областима које је неопходно унапредити.

О ДРУШТВИМА

Један од веома корисних видова усавршавања је и размена искустава и примера добре праксе на локалном нивоу, а уједно и прилика да учитељи презентују свој рад широј јавности. Представљање и промовисање дечјег стваралаштва Један од циљева ДУК-а јесте и афирмација дечјег стваралаштва и подстицање ученика да искажу своје способности кроз учешће у јавним манифестацијама, организовањем дружења деце и песника и неговањем народне традиције. ДУК жели да узме активно учешће и оствари сарадњу са осталим институцијама и друштвима на локалном нивоу. Друштво ће користити сваку прилику да промовише продукте дечјег стваралаштва и награди их за одређене резултате, све у циљу бољег планирања слободног времена. Учешће ДУК-а у обележавању значајних датума Друштво учитеља Крагујевца у могућности је да својим програмским садржајима узме учешће у свим активностима које су од значаја за локалну заједницу, и на тај начин оствари бољу сарадњу основних школа и осталих институција.

БЕОГРАД Друштво учитеља Београда је организација цивилног друштва која постоји тридесет година. Давне 1982. године, 26. децембра, постаје званично струковно удружење доношењем Статута Савеза учитељских друштава Београда, а уједно је и међу оснивачима Савеза учитеља Републике Србије. У том моменту, као конститутивни део ССРН Београда, а данас, и после

тридесет година, као самостална организација цивилног друштва. Корени Друштва учитеља Београда сежу много даље од претходних тридесет година. Учитељско удружење са седиштем у Београду постојало је још и 1919. године, када је донета одлука да се споје сва учитељска друштва у тадашњој Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца, када настаје Савез југословенског учитељства. Тога дана, 6. јула 1919. године, „з зачетком об 13. ури б посојилничних простори Учитељске тискарне“ за представника Учитељског удружења у Београду, изабран је господин Димитрије Ј. Сокловић. По аутоматизму, председник Учитељског удружења за Србију био је уједно и председник Учитељског удружења Београда. Рад Друштва учитеља Београда траје у континуитету три деценије. Године 1983. донет је правилник о признањима и похвалама чланова Савеза учитељских друштава Београда. Од 1986. до 1988. интензивира се рад, када је израђен и програм рада Савеза учитељских друштава Београда. У том моменту циљ је био да се оснаже постојећа друштва и да се оснују нова. Већина београдских општина је у том периоду имала локална друштва. Континуираним радом и добром организацијом Савез учитељских друштава Београда дошао је до 2.850 чланова. Скупштину је чинило 70 делегата, а председништво се састојало од 21 члана. Деловање друштва било је усмерено на перманентно усавршавање учитеља, њихов материјални статус, положај у друштву, покушаје за доделу станова учитељи ма… Борило се за примену комплексне методе у настави почетног читања и писања и за своју струку – дошколовавање учитеља. Континуирано се развијала сарадња са другим учитељским друштвима.

О ДРУШТВИМА

Учитељи Београда су учествовали на оба конгреса учитеља Србије, добијали захвалнице за свој допринос педагошком раду, афирмисали свој позив. Деведесете године двадесетог века не доносе ништа Савезу учитељских друштава Београда. Насупрот томе, нови миленијум, зачетак нове ере, доводи и до експанзије. У периоду од 2001. до 2006. године прво Савез учитеља Београда, а касније Друштво учитеља Београда, даје подршку еминентним београдским учитељима који одржавају угледне часове по комплексној методи, формира се Актив учитеља, одржавају се семинари за обуку учитеља. Током 2003. године, реализује се низ трибина које се баве кључним питањима у датом моменту. Исте године, Управни одбор покреће иницијативу да се једној улици у Београду да име по аутору комплексне методе – Јелени Миоч. Та улица налази се у Београду, на општини Звездара. У наредним годинама праћени су токови реформи образовања, успостављена је сарадња са образовним институцијама у Београду и на републичком нивоу, са свим учитељским друштвима, са уредништвом часописа Учитељ, организовани су Зимски сусрети учитеља, добијане су захвалнице за унапређивање процеса васпитања и образовања. Последњих шест година Друштво учитеља Београда (ДУБ) успело је да својим радом окупи све оне учитеље који су спремни да се професионално оснажују и део свог времена одвоје за активности у ДУБ-у.

Данас ДУБ има преко 2.300 чланова. Као покретачка снага учитељског позива, чврст ослонац и морална подршка свим учитељима, представља идеју водиљу свима нама који смо учитељи по позиву, опредељењу и начину живота. Данас, осим многобројног чланства, које се константно повећава, ДУБ је име које отвара многа врата у сфери јавног живота. То је синоним за компетентну, уважену организацију која професионално, стручно и афирмативно промовише учитељски позив и перманентно прати све токове у процесу васпитања и образовања и укључује их у наставни процес. Учитељи, чланови ДУБ-а, аутори су уџбеника, приручника, акредитованих програма сталног стручног усавршавања, иновативних наставних средстава, угледних часова, чланови су многобројних тимова институција које се баве образовањем... Из редова ДУБ-а је и члан Нациналног просветног савета Србије. Сталним стручним усавршавањем учитеља ради се на развоју њихових професионалних компетенција кроз организацију и реализацију акредитованих програма стручног усавршавања, стручних скупова, трибина, радионица, промоција примера добре праксе и кроз реализацију Зимских сусрета и Сабора учитеља. Прославом овог јубилеја Друштво учитеља Београда слави тридесет година свог постојања и оставља у аманет будућим генерацијама да наставе озбиљан рад борећи се за свој статус и своју струку.

ФОТО-ГАЛЕРИЈА

Јануарски сусрети учитеља Србије, Београд, 1995. године Зимски сусрети учитеља Србије, Београд

ФОТО-ГАЛЕРИЈА

Учесници семинара о стратешком планирању, Београд, 2004. године

ФОТО-ГАЛЕРИЈА

Зимски сусрети у Новом Саду и Београду

ПОДСЕЋАЊА

Избор из Учитеља број 9, где је објављен низ текстова о „Школовању школе“ Душка Радовића. Ове, 2012, обележава се 90 година од његовог рођења.

ИЗМЕЂУ„УЧИТИ“ И „НАУЧИТИ“ СТОЈИ УЧИТЕЉ Посматрам Виктора Корчноја у мечу против Спаског. Не занима ме резултат, узбуђује ме борба. Оно што не видим и не разумем на шаховској табли надокнађујем најразличитијим асоцијацијама, често далеким од шаха. Једнога дана, између два потеза, пронашао сам велику сличност између Корчноја и мојих професора из гимназије у Суботици Олге Бјеликове и Павла Тишме. Обоје су били пуно-

крвни људи, изузетне енергије и борбености. Улазили би нагло у учионицу чврсти, одсечни и орни. Корачали су претећи између клупа, као најбржи револвераш између столова у заплашеном салуну. Уносили су нам се у очи, тражили у њима трагове несигурности и страха, изазивали наше знање, чикали нас и одмеравали. То је био рат. Сваки час личио је на једини или последњи.

О памети и учености Ученост је дрска, памет скромна. Ученост је сва од овог света, времена и тренутка. Ученост је практична, себична. Што сто Учених искриви, тешко је једном Паметном да исправи. Опасна је владавина Учених без памети. Школу у коју шаљемо своју децу поставили су Учени, не Паметни. Паметни могу заступати само једну истину, Учени сваку. Памет је тврда и неспретна, Ученост прилагодљива и вешта. Од памети до образовања је један корак; од образовања до памети бездан. Памет је здравље, паметни би морали живети дуже од непаметних, просто зато што су паметни. Памет решава најважније ствари, образовање мање важне; образовање је сервис памети. Образовањем се не стиче памет, већ само образовање. На памет се не може добити никаква титула, нити звање. Не можемо бити сви паметни, али образовани можда. Где видите много речи, не тражите памет. Памет говори само оно што зна да зна или не зна. Образовање имитира памет. Тужно је гледати и слушати муке образовања без памети; оно нема памети да види своје заблуде, да скрати своје безнадежне реченице и празне мисли, да се свега тога стиди, да одустане. Прва је одлика памети да добро разликује битно од небитног. Памет је решила основна питања човекове егзистенције; образовање измишља неважна или непостојећа и на њих даје одговоре.

ПОДСЕЋАЊА

Није се могло ни зевати ни дремати. Били смо као зечеви заслепљени фаровима. Једном ми је сликар Љуба Поповић објашњавао вредност појединих слика, њихову снагу и лепоту. Магнетизам снажних уметничких дела тумачио је енергијом којом су таква дела стварана. Огромном енергијом која се вековима ослобађа и зрачи из наизглед мртвог дела. Магнетизам мојих професора био је истог порекла. Они су нас залуђивали том неодољивом енергијом. Били су плаћени само да нас УЧЕ. НАУЧИТИ нас нису морали. То се ни онда није посебно плаћало. То је одувек било искључиво питање личне одговорности и морала. А Бјеликова и Тишма доживљавали су наше незнање као тешке личне поразе. Терали су нас и натерали да можемо колико то они од нас траже. Борили су се, сваког дана изнова, са истим еланом и енергијом. Њихов људски и професионални понос није им дозвољавао да деца буду крива за оно што одрасли људи и педагози раде. Због тога их се стално и са захвалношћу сећам.

NEZAMENQIVI U^ITEQ Предметна настава укида учитеље, а учитељи су једини прави васпитачи. Оног тренутка кад деца остају без свог учитеља, престаје васпитање а почиње образовање. Рано је већ у једанаестој години, у петом разреду, оставити децу без учитеља. Кад се одговорност за дете подели на десетак предметних наставника, укупан збир њихових одговорности је мањи од одговорности једног правог учитеља. Учитељ је био домаћин, а предметни наставник постаје гост мале школске породице. И то је разумљиво: учитељи су стручњаци за децу, а предметни наставници сваки за свој предмет. Кад би могло бити оно што не може, било би лепо и значајно да прави, добри, проверени учитељи остају са својом децом до краја осмогодишњег школовања. Прве четири године као учитељи, друге четири године као разредне старешине. И то разредне старешине ослобоћене наставе, са јединим али најодговорнијим задатком – да брину о деци.

Тако би учитељ остао или постао школски родитељ деце, личност која би знатно амортизовала школску принуду. Деци би помагао да са што мање отпора прихвате школу, а школи да са нешто више разумевања барата децом. Имајући тако времена за сваког од својих ђака, тражећи појединачна решења за сваки случај, санирајући не само школске већ и породичне неприлике деце, учитељ – разредни старешина испунио би на најбољи начин садашње празнине у васпитном раду са децом. Постојећа школа има само толико времена и снаге да утврди и оцени колико деца уче. А уз овакву помоћ учитеља – разредних старешина лакше би се откривали и отклањали узроци недовољног успеха и неадекватног понашања деце. Оно што у првом тренутку може личити на утопију и луксуз, убрзо би морало дати опипљиве, благотворне резултате. То би било право улагање у будућност деце и друштва.

ПОДСЕЋАЊА

TU@NA PRIÂ O BUKVARIMA Zanimalo me je, mislio sam da }u se i sam ne~im sli~nim baviti, sakupio sam, uz pomo} prijateqa, preko stotinu bukvara iz celog sveta. Tragao sam za najrazli~itijim iskustvima, èleo sam da u~im i nau~im kako se to dobro radi. Naàlost, nije bilo ohrabrewa ni sa jedne od ~etiri strane sveta. Svi bukvari sveta, bar oni koje sam mogao da upoznam, bliski su idejni i intelektualni ro|aci. Svi, o~igledno, vode poreklo od istog dalekog pretka. Jedan je ra|ao drugi, malo su se mewali i promenili. U celom zvani~nom {kolskom svetu to su stare i staromodne kwige, nejake pameti, prevazi|enih dosetki i ve{tina, lai~kih i diletantskih likovnih re{ewa. Duhovna siro~ad me|u svim drugim kwigama. To me je porazilo. Kakva su se sve velika i lepa ~uda zbila, u me|uvremenu, u naj{irim „ne{kolskim“ prostorima! Do kakvih se dragocenih iskustava i rezultata do{lo u literaturi, informacijama, na filmu, u crtanom filmu, u likovnoj umetnosti, u ekonomskoj propagandi! A bukvari su odolevali i odoleli?! U veku u~ewa, znawa, velikih i brzih promena, najve}e razmene me|unarodnih iskustava u svemu, bukvari su ostali netaknuti i nepromeweni. Herbarijumi davno uvenulih duhovnih cvetova. Vi{e je znawa i ve{tine (inteligencije, duha, ma{te i ukusa) uloìla „Koka-kola“ za propagandu svoje obojene i za{e}erene vode nego

{kola za slavu i veli~awe ~itawa i pisawa. Negde, u dubokoj duhovnoj provinciji, zgr~io se nad stolom mali majstor od ovog zanata, sa gu{~ijim perom u ruci. Nad glavom mu leti xambo-xet, pod prozorom brek}e xip, na tranzistoru svira xez, na stolu mu xem, svud oko wega xungla savremenih zbivawa, a on, slep i gluv, doziva re~i i pojmove iz svog detiwstva i bukvara i pi{e raskre~enim perom – xamija, xibra, xak, xbun, xezva.

MUZEJI ILI MAUZOLEJI U jednoj od starih i starinskih beogradskih gimnazija, najmla|a vaspitna poruka na zidu u hodniku je poznata krilatica Maksima Gorkog o gordosti ~oveka. Tu su za ovu {kolu stali i vreme i mi{qewe. Kao i u ve}ini drugih {kola, enterijer ove gimnazije li~i na muzej ili mauzolej nekih starih i boqih vremena. Sve se mewa, ali se {kole ne daju, brane se, odolevaju, ne èle da ih oskrnavi ni{ta {to se dogodilo ju~e ili danas. Takve {kole najvi{e li~e na ono {to bi htele da budu tek kad u wima nema dece. Kad dete, iz {arenog, dinami~nog i svakakvog ìvota, u|e u ovakve muzejske enterijere, me|u takve starudije duha, mora se osetiti nepozvanim strancem. Tu po~iwu prvi, ~esto vrlo tragi~ni nesporazumi deteta i {kole. I samo u takvim „hramovima“ mogu izgledati sabla`wivo nedu`ne farmerke i sva druga obele`ja vremena u kome deca ìve. Moramo se, dakle, truditi da nam {kole ne ostare, da nam se pre vremena ne umore i ne ostare prosvetni radnici, da deca dolaze u {kolu svoje a ne na{e mladosti.

ПОДСЕЋАЊА

RASPORED ÂSOVA Zalaèmo se za novi raspored ~asova, koji bi, umesto jednolikog ponavqawa naziva predmeta, najavqivao i obe}avao ne{to konkretno, zanimqivo, provokativno. Dakle, ne biologija, engleski, matematika, srpskohrvatski, likovno, muzi~ko, istorija, ve} zanimqivo formulisana tema svakog od budu}ih ~asova. Ako se ve} toliko zakliwemo da nam je od svega va`nije aktivno u~e{}e dece u nastavi, ako je zaista iskrena ta na{a èqa da deca misle, da vi{e razumevaju a mawe pamte, moramo traìti konkretne i efikasne na~ine da decu pokrenemo, zainteresujemo i aktiviramo. Jedna od mogu}nosti bio bi i takav, novi raspored ~asova. Sada{wi raspored ~asova je ogledalo one negativne racionalizacije nastave, onog {tetnog prakti~nog duha, koji su uneli u {kolu i nastavu rutinu i {ablone. Deci bi vi{e odgovarao, vi{e bi ih zanimao raspored ~asova koji bi neposrednije reagovao na konkretna pitawa i interesovawa. U~inimo ne{to ravnopravnijim taj odnos izme|u spontanog de~jeg interesovawa i nastavnog plana i programa. Traìmo svakodnevno dobre, zanimqive povode da, zajedno sa decom, razmi{qamo, da na primerima takozvanih „doga|aja dana“ potvr|ujemo neke nau~ne principe i zakonitosti. Moralo bi i nastavnicima biti zanimqivije da ne predaju stalno i iskqu~ivo svoj „predmet“ (kakvo ime?!), ve} da, u okviru wega, obja{wavaju {ire komplekse znawa i istina, wihovu dijalekti~ku povezanost. Uz jo{ ne{to malo truda i malo duha, sve o ~emu pi{u dana{we novine moglo bi u}i u taj novi raspored ~asova. Ni istorija, ni geografija ne}e ni{ta izgubiti od ozbiqnosti i dostojanstva ako se slede}e nedeqe budu predavale lekcije pod naslovom Crvena zvezda–Borusija, ili Otmica Boinga 727, ili Kor~noj–Spaski. Potrudimo se malo, da ne ispadne da vi{e traìmo od dece nego od sebe.

BOQA [KOLA NEGO \ACI Mawe-vi{e, danas-sutra, kako-tako sva deca zavr{e {kolu, bar onu obaveznu. Tako je to. Po~ne se pateti~no, sa velikim, neodmerenim ambicijama {kole, sa maksimalnim zahtevima, uz mnogo nepotrebnih nesporazuma i drama, a zavr{i se kompromisima. Pred masom i silom dece i wihovih realnih mogu}nosti, pucaju papirni zidovi na~ela i fraza, pa ne bude onako kako je {kola htela ve} kako deca mogu. Bilo bi lep{e da su deca druk~ija. Me|utim, kad su ve} ona tako tvrdokorna realnost, kad na tako o~igledan na~in dokazuju da nisu dostojna {kole kakvu smo mi za wih i wihovo dobro izmislili, mo`da bi se, ipak, trebalo vratiti na po~etak i, u ve}em skladu sa decom i `ivotom, osmisliti ne{to realniju, prirodniju i lak{u {kolu. Koja }e jo{ na

po~etku traìti samo onoliko na koliko sada{wa {kola pristaje tek na kraju. [ta }e nam patetika i otmenost sada{we {kole, koja je toliko boqa od svojih |aka? Boqe je re{ewe: ne{to skromnija {kola sa sebi ravnim |acima. Nije to lepo re}i {koli, ali nije ni ru`no, ako moè biti korisno: decu treba boqe poznavati i vi{e po{tovati wihove mogu}nosti. A mi smo prvo izmislili {kolu pa smo tek onda utvrdili da nemamo dovoqan broj odgovaraju}e Dece. Treba biti zreo, pametan i hrabar i prihvatiti neuspehe dece kao razlog da se jo{ jednom i jo{ mnogo puta razmi{qa o mogu}im nedostacima i gre{kama postoje}e {kole. [kola koja se mnogo ~udi znawu i pona{awu svojih |aka, koju nervira to {to su deca deca, ne moè biti dobra {kola. Kad do|e do ve}ih nesporazuma izme|u {kole i |aka, {kola bi se rado vajkala kako nije zasluìla takve |ake. A to je apsurd. Jedino |aci imaju prava da àle {to imaju takvu {kolu.

ПОДСЕЋАЊА

ZA[TO DECA NE UÊ Ovakva {kola i onakva deca nisu ba{ u velikom psiholo{ko-pedago{kom srodstvu. [kola ima takozvane NAJBOQE NAMERE i smatra ih dovoqnim pokri}em za sve {to radi. Me|utim, najboqe namere ne daju i najboqe rezultate, ako nisu u skladu sa mogu}nostima dece. Deca objektivno nisu dorasla namerama {kole. Deca su mala i nezrela, bez prave svesti o budu}nosti, o eventualnoj budu}oj koristi od sada{weg u~ewa i mu~ewa. Ta zna~ajna psiholo{ka ~iwenica osloba|a decu odgovornosti za neuskla|en odnos prema {koli i neuspeh u nastavi. Moramo jo{ jednom ponoviti neprijatnu istinu: kriva je {kola, ako je toliko usmerena prema trajnim interesima dece, da ~esto previ|a konkretno, ìvo dete kojim se neposredno bavi. [kola koja mnogo ho}e nailazi na otpor dece koja malo mogu. Kad ne ide milom, {kola svoje najboqe namere ostvaruje silom. A sve {to se u {koli radi bez dobrovoqnog i aktivnog u~e{}a dece, mora dati male ili nikakve rezultate. Deca dolaze u {kolu sa prirodnom i velikom radoznalo{}u. Moè nam se, u prvom trenutku, u~initi da su dete i {kola ro|eni jedno za dru-

go. Da je {kola pravo mesto za zadovoqavawe de~je potrebe za odgovorima i znawem. Ali nije tako. [kolsko znawe nema naivnost, jednostavnost i neposrednost de~jih pitawa. Ono se ne nadovezuje na postoje}i fond de~jih iskustava i znawa. I ne tuma~i pojave i zakonitosti na terenu neposrednih de~jih do`ivaqaja. [kola je dala, deci nepoznata, ru`na imena, za ono {to bi trebalo da bude odgovor na wihova pitawa. @ivot, isparcelisan na {kolske predmete, deca vi{e ne mogu da prepoznaju. Decu ne zanima to, ve} ono drugo, {to se u {koli ne predaje. Zato }e morati da zavr{e {kole a da u~e na drugim mestima i na na~in koji im je bli`i.

[TA JE BILO JUÊ Moglo bi biti vi{estruko korisno kada bi svaki {kolski dan po~iwao razgovorima o tome {ta je bilo ju~e. Podsetimo se: u nastavi ima mnogo datuma, i potrebnih i nepotrebnih, samo nema deci najblièg ju~era{weg. I kada bi spretan nastavnik, u onome {to se dogodilo ju~e, na{ao zanimqive povode za razgovore o teku}im, vaspitnim i obrazovnim temama i sadràjima, {kola bi nam se podmladila i |aci uozbiqili. [kola se mora truditi da ostane mlada. Da sasvim uprostimo: morala bi bar pratiti dnevnu {tampu. Nove informacije stiù i prestiù jedne druge, nikada se, kao u na{em veku, nije istovremeno doga|alo toliko razli~itih promena, u svim podru~jima qudskog iskustva i znawa. Ko nije svakodnevno budan i prisutan, brzo }e ostariti. A {kola koja ostari umawuje {anse da se uspe{no sporazumeva sa decom. Da ponovim jo{ jednom: neposredna de~ja iskustva su najzahvalniji teren za sporazumevawe sa decom. Ako za ve}inu dece {kola nije dovoqno zanimqiva, obja{wewe treba traìti ba{ u tom nepoznavawu ili nepo{tovawu uzrasta kojim se bavimo. [ta je bilo ju~e u porodici, {koli, gradu, zemqi, svetu, {ta je bilo ju~e u politici, privredi, dru{tvenom ìvotu, nauci, sportu, literaturi, zabavi – to su provokativna pitawa, bliska deci, prava prilika da se ostvari slobodan, otvoren razgovor, me|usobno informisawe i poku{aj zajedni~kih analiza i ocena. Ovakvi razgovori zasluùju da im se, ako treba, `rtvuje ne{to od digresije i fusnota, kojima je nastava ve} optere}ena. Ko misli da vaspitava i obrazuje decu, mora to ~initi na wihovom jeziku, na jeziku wihovog uzrasta i vremena u kome ìve.

ПОДСЕЋАЊА

MALO NAUKE MNOGO PRIVILEGIJA Zvawe doktora nauka sti~e se prvim, ~esto jedinim i naj~e{}e ne mnogo originalnim i zna~ajnim nau~nim radom. A preporuke i privilegije, koje idu uz to zvawe, velike su i doìvotne. Nudi se malo a dobija mnogo. Od oko devet hiqada doktora nauka, koliko ih je rodilo na na{oj plodnoj zemqi, ve}ina su ~isti rentijeri. Ne ìve od prevelike nauke i znawa ve} od ovog veoma privilegovanog zvawa. Kad jednom postanete, vi{e ne moète prestati biti doktor nauka. Jo{ nikome nije oduzeto ovo zvawe zbog nau~nog nerada ili lo{eg nau~nog rada. Zbog svega toga, nije te{ko pogoditi kakve pobude i koje mu{terije i daqe naj~e{}e konkuri{u za tako primamqivo zvawe. Zakonom je tako regulisano: zvawe podrazumeva znawe a nikakvo znawe, samo po sebi, nema dru{tveni rang zvawa. To jeste naglava~ke ali, te{imo se, nije samo to. Na mrtvoj straì, ispred na{ih visokih {kola, nau~nih ustanova i instituta, stoji

NEOZBIQNA ISKUSTVA Pre nekoliko godina Televizija Beograd pozvala je desetak pedagoga i umetnika, prikazala im uzorke emisija tek kupqene serije „Sezam strit“ i zamolila ih za mi{qewe. Od tog mi{qewa trebalo je, kao, da zavisi da li }e se ta serija emitovati. U toj maloj grupi prvih gledalaca ove serije bio sam i ja. Seli smo da svi zajedno vidimo {ta je to. Onda su po~eli {okovi. Prisutni umetnici bili su najpre iznena|eni a zatim odu{evqeni originalno{}u, vedrinom i zdravqem te pameti koja je stvorila „Sezam strit“. Reagovali su neposredno i glasno, vriskali i cikali na svaku mudru dosetku i svako neo~ekivano otkri}e. Pedagozi su bili rezervisani. I wima se {to{ta moralo dopasti u tom vatrometu duha, me|utim, ozbiqnim qudima nije do puste zabave. Sve je to lepo i krasno, ali... I tu je do{ao slede}i {ok. Pedagozi su po~eli da obrazla`u svoju rezervisanost prema ovakvoj vrsti televizijskog pro-

~uvar zakona i motri na sumwive tipove. Sa wim se ne vredi raspravqati. On tu nije postavqen da misli i procewuje argumente. Wegovo je da, kad zatreba, vikne: „Doktori napred, ostali stoj!“ Tako je, zahvaquju}i jakom obezbe|ewu, ispred kapija ovih ustanova, zaustavqeno mnogo vrednih i skromnih qudi i mnogo dragocenog znawa i iskustva. I onda biva kako mora biti: pola`e{ na fakultetu kod doktora nauka, koji ti je profesor, a u~i{ od onih drugih, koji vi{e znaju a nisu doktori nauka i ne mogu biti profesori. Doktori nauka imaju i tu opasnu privilegiju da, silom zakona i svog zvawa, sude i donose odluke o najvitalnijim pitawima dru{tva. A u prirodi je zvawa da se sa ne{to vi{e sentimentalnosti odnosi prema sopstvenim nego prema dru{tvenim interesima.

grama za decu. Za{to, po wihovom mi{qewu, „Sezam strit“ nije za velika odu{evqewa i komplimente. Prvo, po wihovom mi{qewu, ova serija, sa mnogo {arene ambalaè i malo obrazovnih sadràja, namewena je ameri~koj sirotiwi, crncima, Portorikancima, svima koji pripadaju najnièm sloju ameri~kog dru{tva. I drugo, opet prema wihovom mi{qewu, obrazovni postupak ove serije je zastareo i prevazi|en. Takav je bio sud pedagoga a umetnici su i daqe zavideli malim crncima i Portorikancima, jer nisu mogli da se sete ni~eg lep{eg i boqeg, savremenijeg i efektnijeg, {to bi didakti~ki i metodski moglo da diskvalifikuje ovu seriju kao zastarelu i prevazi|enu. Ovde bi mogla da se nastavi tu`na pri~a o bukvarima. O konzervativnom duhu na{e pedago{ke teorije i prakse, koji je jo{ uvek odbojan i alergi~an na NEOZBIQNA ISKUSTVA i primere iz drugih, van{kolskih duhovnih podru~ja. Duh, ma{ta, jednostavnost, zabava, vedrina – sve to ugroàva la`no dostojanstvo na{e ozbiqne i stroge {kole. Koja sve zna, samo ne zna kojim se pre~icama stiè do de~je svesti i li~nosti deteta.

ПОДСЕЋАЊА

\ACI Stari, penzionisani profesor sedi ispred televizora i prati program. Obeshrabren je onim {to vidi. Wegovi najgori |aci vode Dnevnik ili Kviz, dobijaju ugledna dru{tvena priznawa kao istaknuti nau~nici ili umetnici, postaju prvaci zemqe, Evrope i sveta u boksu, ko{arci ili rukometu, najlep{e pevaju, najdaqe ska~u, najboqe glume. Neki su ambasadori, drugi uspe{no vode najve}e privredne organizacije. To je trijumf najgorih |aka. Najgori trijumfuju a najboqih nema. Najboqi ne znaju ono {to nisu u~ili, a najgori samo to znaju. Pozajmili smo ovu jetku, ubedqivu sliku, kao jo{ jedan argumenat protiv ovakve {kole. Ovakva {kola je jo{ uvek jedino zvani~no i meritorno mesto, gde se sa deset ili ~etrnaest ocena vrednuju mladi qudi. Sve drugo {to znaju i vole, a nije predvi|eno ni obuhva}eno {kolskim programom, ne}e se pojaviti ni u svedo~anstvu, toj prvoj zlokobnoj „karakteristici“. Na{a {kola jo{ uvek nije tako smi{qena i organizovana da maksimalno {iroko registruje i vrednuje sve {to neko ume i moè. U pravoj, dobroj {koli ne bi smelo ostati neregistrovano i neoceweno ni{ta iza ~ega stoje qubav, rad, znawe i uspesi. Da li bi jedan odli~an mladi gitarista ili bubwar za uloèni trud i pokazano znawe i uspehe, mogao dobiti prelaznu ocenu i u {koli? Zar jedan dobar i ve{t mladi doma}in na selu ne zasluùje da mu u svedo~anstvu budu registrovani i taj rad i uspesi? Moè li se, mladi}u ili devojci, koji su, uz {kolu, ovladali i nekim zanatom ili ve{tinom, i to zabeleìti kao predmet? Iza najboqeg ko{arka{a, fudbalera, {ahiste, tako|e stoje talenat, rad i uspesi. Za{to ih {kola ne registruje? Za{to to jedino svedo~anstvo vrednosti, marqivosti i uspeha nije svestranije i kompletnije? @ivot, znamo, ima vi{e predmeta nego {kola. Oni koji su marqivo i poslu{no savladali {kolsku, ~esto se te{ko snalaze pred ìvotnom gra|om. I obrnuto: {kolski ponavqa~i i padavi~ari tek u pravim ìvotnim disciplinama pokazuju koliko vrede. Prema tome, trijumf najgorih |aka je neprelazna ocena za ovakvu {kolu.

MENTORI I MAGISTRI Trebalo je da napi{em recenziju na odbraweni magistarski rad, ponu|en izdava~u kao rukopis. Naslov magistarskog rada obe}avao je zanimqivu i korisnu kwigu a ~iwenica da je uspe{no odbrawen, pred najvi{im zvawima i titulama, trebalo je da olak{a posao recenzenta. Me|utim, po{to sam pro~itao rukopis, morao sam odustati od pisawa recenzije. Umesto recenzije, napisao sam autoru pismo i prijateqski mu posavetovao da odustane od namere da SVOJ magistarski rad objavi. Poku{ao sam da objasnim i na primerima doka`em velike, nedopustive slabosti tog teksta. Upozorio sam ga da bi {tampawe takvog rukopisa moglo naneti velike {tete i wemu i mentoru. Autor je, razume se, bio zaprepa{}en. Posle uspe{ne odbrane magistarskog rada, recenzija je trebalo da bude puka formalnost. Uz pretpostavku da su prethodnu stru~nu i prelaznu ocenu dali qudi ozbiqni i odgovorni. I tu dolazimo do neposrednog povoda za ovu bele{ku. OVAJ RAD JE BRAWEN I ODBRAWEN A DA NI MENTOR NI OSTALI ^LANOVI KOMISIJE NISU NI PRO^ITALI RUKOPIS!? To je jedina mogu}a pretpostavka. Jer je druga jo{ neverovatnija: da tako visoki i uticajni stru~waci nemaju pojma, ba{ tako NEMAJU POJMA, o elementarnim pitawima pismenosti i teorijskog mi{qewa. Taj ambiciozni i obimni magistarski rad je jo{ uvek u tako sirovom, nekultivisanom stawu da, po mom mi{qewu, nije mogao biti ni brawen a kamoli odbrawen. Obziri prema nedu`nom autoru ne dozvoqavaju mi, bar ovom prilikom, da navedem drasti~ne primere za ovo {to tvrdim. Me|utim, morali bismo se ve} jednom upla{iti te gorke i kisele istine da na nekim va`nim, najvi{im mestima na{e {kolske hijerarhije sede qudi nestru~ni i neodgovorni. Ne usu|ujemo se ni da mislimo o tome ~ime jo{ ti isti qudi „rukovode“, {ta sve jo{ „unapre|uju“, o ~emu sve donose neopozive, posledwe odluke. Velika je wihova vlast, {iroko je podru~je wihovog negativnog, {tetnog delovawa. Oni su velika, neposredna opasnost za na{e najlep{e i najplemenitije namere.

ПОДСЕЋАЊА

KOMPROMITOVANA [KOLA

TESNA [KOLA Deca se ra|aju i rastu u okolnostima koje ne mogu ni da biraju ni da mewaju i stiù nam u {kole, takva kakva su, bez sopstvenih zasluga i krivica. To je vrlo {irok asortiman dece a {kola nam je jo{ uvek tesna da bi mogla biti pravedna prema svakom detetu. [kola je tesna jer nema ni objektivnih mogu}nosti ni subjektivnih snaga i raspoloèwa da pro{iri izbor modli i kalupa u kojima bi pekla budu}e qude. [kola nema ra~una, te{ko je i neprakti~no, zahtevalo bi mnogo vi{e truda i pa`we baviti se osobenostima pojedinih modela dece. Dana{wa {kola je dobra za samo mawi broj dece, koja imaju tu sre}u i privilegiju da odgovaraju postoje}im {kolskim standardima. Sva druga deca bi}e blaè ili stroè ka`wavana, zbog roditeqskih, dru{tvenih, u svakom slu~aju tu|ih krivica, {to nisu po voqi monopolskim, neprikosnovenim merama i }udima postoje}e {kole. U {koli, jo{ u prvim razredima, re{avaju se bitna pitawa ìvota, sudbine ~oveka. I u porodici, razume se, ali je porodica sre}na ili nesre}na slu~ajnost, a {kola profesionalna i odgovorna vaspitna ustanova. Deca koja nemaju sre}e sa porodicom morala bi imati ne{to vi{e sre}e sa {kolom. [kola bi morala da zna i ho}e ono {to roditeqi ne znaju ili ne}e. U tom smislu {kola bi morala biti, pre svega, vaspitna a tek zatim obrazovna ustanova. Zdrava, vedra, o~uvana i neozle|ena deca po svaku cenu, pa i po cenu znawa! To bi morao biti plemeniti zadatak vaspitawa.

Ube|ivao sam jednog |aka da je biologija zanimqiva, da }e u uxbeniku biologije na}i mnogo ~iwenica koje ne zna a koje ga zanimaju. On mi je mudro i gorko odgovorio: da, kad ne bih morao i kad bi to bilo u nekoj drugoj kwizi a ne u uxbeniku. To je jedna pri~a. Druga je sa sastanka redakcije [kolske lektire za osnovnu {kolu. Bilo je primedaba da su neki tekstovi nerazumqivi ili nezanimqivi. A za stvarawe navike ~itawa va`no je da ba{ prve kwige budu privla~ne i provokativne. Da se svaki tekst, svaka kwiga pa`qivo biraju prema mogu}nostima i interesovawu dece. To je izazvalo nervozu kod nekih ~lanova ove redakcije: ne, naprotiv, deci ne treba mnogo uga|ati, treba ih naterati da ~itaju i ono {to im se ne ~ita. Tre}a pri~a je sasvim sve`a. Za u~enike prve godine usmerenog obrazovawa {tampan je (napisan, pro~itan, recenziran, odobren od Prosvetnog saveta) uxbenik marksizma, nerazumqiva i neupotrebqiva kwiga. Te{ko je na}i sli~an primer nepoznavawa i nepo{tovawa dece. Mnogi }e se mu~iti oko takve kwige ali niko od we ne}e imati koristi. [tete }e imati, pre svih drugih, sama {kola. Takve kwige kompromituju {kolu, tovare joj na le|a i du{u nove negativne atribute, ona ostaje i daqe nevesela ku}a prinude i morawa. Tako „{kolsko“ postaje sinonim za dogmatsko, suvoparno, dosadno, nevoqno, parodija pravog u~ewa i znawa. Evo, za kraj, i ~etvrte pri~e. Uplakani ~etvorogodi{wi de~ak tr~i prema ocu i baca mu se u naru~je. [ta je bilo? Tukao ga je neki vr{wak. Otac se, posle ovakvog odgovora, unosi sinu u lice: sto puta mu je ve} rekao da na svaki udarac odgovori udarcem, da se brani i vra}a udarce. Dakle, rekao mu je sto puta, a sin? A sin posti|en odgovara: Zaboravio sam! O~igledno, nije „nau~io“ o~evu lekciju. Najlak{e i najboqe se u~i kad se neposredno reaguje na ono {to nas se ti~e. A {kola se kompromitovala time {to u woj ima mnogo obaveznih stvari koje se ne ti~u dece ili se ne doti~u iskustva i znawa wihovih godina.

ПОДСЕЋАЊА

dovo|ewe dece u red. Ciq je sasvim prakti~an: da nam deca {to mawe smetaju. I porodi~no vaspitavawe, ~esto i na`alost, ne ide daqe u plemenitosti pobuda. Zaboravqa se da su deca deca i da uz detiwstvo i decu idu neminovni, prirodni atributi mi{qewa i pona{awa. Deca nisu glupa ve} su samo deca, deca nisu nevaspitana ve} su samo deca, deca nisu neodgovorna jer su deca. Zbog toga, pau{alna negativna ocena detiwstva i dece mora izazvati razli~ite otpore. Kad se deca proglase prokletstvom onih koji wima treba da se bave, najboqe je ne biti dete. To su poznati porodi~ni i {kolski „slu~ajevi“ dece koja se stide da budu deca. Da budu inferiorna, neravnopravna i bespomo}na. Kad takvu decu stavimo pred drasti~nu alternativu ili pokornost ili diskvalifikacija, ona ne biraju kuda }e pobe}i od neprihvatqive pokornosti. Na silu odgovaraju silom, na poja~anu silu ozbiqnim incidentima. Ili se povla~e u sebe, odustaju od svake saradwe i aktivnosti. Ne}e da budu deca onih koji vre|aju i poni`avaju decu. Formula je jednostavna i potvr|uje se na mnogobrojnim porodi~nim i {kolskim primerima. Zato se decom treba baviti, treba ih podizati i vaspitavati pre nego {to postanu nevaspitana.

O DECI KOJA SE STIDE DA BUDU DECA Vaspitavati, to pre svega zna~i poznavati. Da bismo znali kako da vaspitavamo, morali bismo pre toga znati koga vaspitavamo. Mnogim nesre}nim raspletima vaspitavawa prethodile su gre{ke nedovoqnog poznavawa ili pogre{nog procewivawa dece. Prihvatiti tu ~iwenicu da postoje razlike me|u decom i da se te razlike moraju uva`avati, preduslov je svakog uspe{nog bavqewa decom. Dakle, ne postoje dobra i lo{a ve} samo razli~ita deca. A razli~itom decom moramo se baviti na mnogo raznih i delikatnih na~ina. Me|utim, na{e masovno i upro{}eno {kolsko vaspitavawe ~esto svodi vaspitni postupak na

O NASTAVI KWI@EVNOSTI Vrlo ~esto je neprijatno i ~itati i slu{ati pismene zadatke i prve literarne poku{aje dece. Ne zbog onoga {to jo{ ne znaju i ne umeju, to nikada ne moè biti ru`no i neprijatno. Prava muka je sa onim {to su ve} stigla da nau~e. Naàlost, deca vrlo brzo nau~e da laù, i to od svojih u~iteqa jezika i kwièvnosti. A i te u~iteqe je neko nekad u~io da je kwièvnost, otprilike, izraàvawe „lepih ose}awa“ „lepim re~ima“. Deca, razume se, brzo shvate da to nisu wihova „obi~na“ ose}awa, a da se ta druga, „neobi~na“ ose}awa ne mogu izraziti obi~nim, svakodnevnim de~jim re~nikom. I tako se, onda, izmi{qaju i re~i i ose}awa, sve postaje la`no i izve{ta~eno, pismeno izraàvawe pretvara se u pateti~no izmotavawe, deca se trude da ne budu ono {to jesu ne bi li se nekako primakla

ПОДСЕЋАЊА

la`nom idealu pogre{no shva}ene i protuma~ene „lepe kwièvnosti“. U~iteqi pismenosti i literature, naj~e{}e i sami pogre{no vaspitavani i proma{eni literati, neizle~ivi su zagovornici bole}ive sentimentalnosti, patetike, prazne verbalne ve{tine, takozvanog „lepog stila“. Kad sam na sli~an na~in govorio na jednom skupu prosvetnih radnika, profesora kwièvnosti, neko od prisutnih mi je sa ogor~ewem uzvratio da }e on i daqe u~iti svoje u~enike da se, bar na ~asovima kwièvnosti, „poetski izraàvaju“. “Poetsko izraàvawe“ je krupna re~, i za mogu}nosti dece i za ne{to skromnije zadatke nastave jezika i kwièvnosti. Ako u onome {to deca misle i pi{u i ima poezije, onda }emo je pre na}i u kwizi neve{tog ali iskrenog, neposrednog de~jeg reagovawa „Olovka pi{e srcem“ nego u smi{qenim laìma onih koji su {kolovani da se „poetski izraàvaju“.

AKVIZITERI Lo{ ukus i mala inteligencija postali su obavezna lektira na{e dece. Agresivni i bezobzirni izdava~i de~je {tampe zatrpali su {kole i pred{kolske ustanove listovima i ~asopisima, kojima ni roditeqi, ni javnost, ni stru~ne analize jo{ nisu dali prelaznu ocenu. Redakcije ovakvih listova i ~asopisa unapre|uju diletantizam i polupismenost, progla{avaju urednicima, novinarima, piscima i ilustratorima sve ono {to nije moglo pro}i na drugim mestima, tamo gde jo{ ima odgovornosti i pravih kriterijuma. Bez prave svesti o poslu kojim se bave, bez odgovaraju}ih kadrova, izdava~i ovakvih publikacija ispoqavaju mnogo vi{e smisla za trgovinu, za biznis, i mnogo vi{e snaga i sredstava tro{e na tr`i{tu, za plasman svojih polufabrikata, nego {to unapre|uju vaspitno-obrazovni i op{ti kulturni nivo svojih izdawa. To su op{tepoznate i u javnosti mnogo puta ponovqene ~iwenice. Nije, me|utim, tajna da problemati~ni izdava~i imaju svoje jatake me|u prosvetnim radnicima, da ih bukvalno kupuju provizijama i poklonima, da su neki vaspita~i na{e dece postali AKVIZITERI. Na {tetu dece a za svoju korist. Kao {to nije nepoznato ni to da ima prosvetnih radnika koji rade kao AKVIZITERI turisti~kih organizacija i agencija, pa su opet niske pobude razlog {to nam deca odlaze na ~este i besmislene ekskurzije. Da bi prosvetni radnik-akviziter ostvario {to ve}u proviziju, po`eqno je da po|e svako dete. Roditeqi koji nemaju para ili ne vide svrhu ekskurzije pozivaju se u {kole na dvosmislena ube|ivawa. Jedan od prosvetnih inspektora je javno potvrdio mogu}nost da bi deca, koja ne idu na neobavezne ekskurzije, mogla zbog toga imati neprijatnosti u {koli. Mogli bi ih, vaqda, omrznuti o{te}eni akviziteri. Tako, u svakom slu~aju ne mnogo slavno, stoji stvar sa akviziterima po {kolama. A {kola ne ume ili ne}e da se bori protiv toga zla.

ПОДСЕЋАЊА

НАЈСТАРИЈА ШКОЛА У СРБИЈИ Mала српско-словенска школа у Београду, у којој подучава даскал Стефан налази се у митрополитовом дому поред Саборне цркве и издржавају је митрополија, варошка управа и сами родитељи. Међутим, у Београду је још почетком 18. века постојала Мала грчка школа, коју су за своју децу издржавали грчки трговци. Када су по доласку Аустријанаца многи од њих напустили Београд, школи је претило затварање. Тада ју је митрополит Мојсије Петровић узео под своје и поставио једног учитеља Грка да учи српску децу грчки језик. На основу тога, може се сматрати да је Мала српско-словенска, касније Варошка основна школа далека претеча данашње школе. Београдским миром 1739. године, северна Србија је поново под Турцима, па се гаси Мала школа, а срушен је и митрополитов двор, али крајем 18. века, нарочито после 1791, прилике постају сношљивије, па и школе почињу да се обнављају и отварају. После Првог српског устанка, школа се, од 1809. године, развија као Мала школа. Смешта се у приземље тек основане Велике школе, у згради садашњег Музеја Вука и Доситеја, и има три разреда. Нешто касније поново ради поред Саборне цркве.

Ученици III разреда Основне школе код Саборне цркве са учитељем, 1895. ПЕДАГОШКИ МУЗЕЈ

Забележено је да је 1815. године имала једног учитеља, 1819. два, а 1829. године три. Половином 1898. отварају се пети и шести разред. Кроз деценије и векове, школа је мењала називе и са променљивом срећом пролазила кроз бурна времена. Школа се до 1878. године звала Основна школа код Саборне цркве, затим Основна мушка и женска школа код Саборне цркве све до 1925. године, а назив Основна школа „Краљ Петар“ носи до краја Другог светског рата. Од 1945. до 1952. године звала се Основна школа број један, потом Основна школа „Браћа Рибар“, а у априлу 1993. понела је назив Осмогодишња школа „Краљ Петар I“. Вековне зидине њеног постојања подупирали су, како учитељи тако и ученици, Вук Стефановић Караџић, Доситеј Обрадовић, краљ Петар Први Карађорђевић, Михајло Петровић Алас, Стеван Мокрањац, Павле Савић…

ПОДСЕЋАЊА

СОМБОРСКА ПРЕПАРАНДИЈА Првог маја 1778, заслугом Аврама Мразовића, основана је Норма, прва установа за образовање учитеља на српском језику у Хабзбуршкој монархији. Чињеница да је она једина од три истовремено основане школе одржала континуитет до данашњих дана, пролазећи сложен пут преображаја, даје јој право на атрибут пионирског подухвата. Њен први управитељ Аврам Мразовић, син сомборског свештеника Георгија, просветитељ и хуманиста, као и писац и преводилац просветитељског манира, уврстио се у пионире модерне епохе у српском школству. Мразовићева Норма ударила је темељ основном школству у епохи посветовљавања школа. Норма спада у оне изузетне заводе који својим значајем премашују оквире првобитне професионалне намене. У доба када је основана, па кроз наредне векове свог деловања, наравно у новим институционалним облицима, та школа је била Србима „јединствен национални институт за подизање свесне српске интелигенције“.

Исидора Секулић

Почело је у Аустроугарској: Сомбор некад и – данас

Иако је школа организована први пут на световним принципима, циљеви васпитања постављени су јасно: они морају имати верско-национални карактер. После Сомбора, у Сентандреји је 1812. године учињен следећи корак у модернизовању српских учитеља. Тада је Урош Стефан Несторовић, учени Србин, филозоф и правник, рођен у Будиму, основао прву српску учитељску школу, чији нам је званичан назив Краљевски педагогијум народа илирског остао у списима тадашње државне администрације. Несторовић је постављен да изврши реформу православних школа у царевини. Већ 1815. школа је продужена на две године, да би 1816. била пресељена баш у Сомбор, где је постојала све до 1973, када је прерасла у Педагошку академију која је престала са радом када је 1993. основан Учитељски факултет. Чувену сомборску Препарандију, између осталих, завршили су Исидора Секулић, Јоаким Вујић, Платон Атанацковић, Петар Деспотовић, Јосиф Маринковић, Петар Коњовић, Јован Дучић...

ПОДСЕЋАЊА

ПЕДАГОШКИ МУЗЕЈ На XIII учитељској скупштини, одржаној од 6. до 8. августа 1896. године у дворани Велике школе у Београду, поред извештаја о раду органа Удружења и реферата Димитрије Ј. Путниковића, истакнутог учитеља и писца школских уџбеника, Скупштина је донела, поред осталог, и одлуку у којој се наглашава да треба настојати да се што пре оснује земаљски школски музеј у ком ће се прибирати и чувати наставна средства и све друго, што се тиче основне школе, што има педагошке и историјске вредности за школу и учитеља, а да на извођењу ове замисли ради Главни одбор Учитељског удружења. Из првих извештаја о раду Музеја за период од 1896. до 1898. године забележено је 90 приложника – установа, организација и појединаца који су бесплатно уступили разне предмете и грађу од значаја за Музеј. Управа Музеја писмима се обратила министарствима просвете у Бечу, Берлину, Паризу, Бриселу, Риму и Букурешту и замолила их да Музеју „пошаљу уџбенике својих основних и грађанских школа и главнијих наставних средстава, која се у њиховим школама употребљавају“. „На ову молбу одазвало се прво, најбоље и највише Ц. Кр. аустријско министарство про-

свете. Оно је преко нашег Министарства спољних послова и просвете послало огромну збирку књига, слика и разноврсних наставних средстава на броју преко 1.200 комада, а у вредности око 3.000 динара.“ Поред обраћања европским центрима, управа Музеја је посебно инсистирала на прибављању средстава из земаља на словенском југу. Тако, управа се обратила молбом за уџбенике и наставна средства: „црногорском и бугарском Министарству просвете, хрватској влади – Одељењу за богоштовље и наставу у босанској земаљској влади“ а преко Министарства спољних послова, да ово „набави и Музеју пошаље уџбенике српских школа у Турској Царевини, што је Министарство радо учинило“. Из извештаја се види да „Хрватска влада Одељење за богоштовље и наставу већ је послала све уџбенике својих основних и грађанских школа“. Сачувани извештаји о првим годинама рада Школског музеја говоре и о широком разумевању и подршци његовим стремљењима од стране тадашњих министарстава Србије, разних органа и организација и појединаца којима се Музеј обраћао за помоћ. Тако је, на пример, Министарство просвете од-

Некадашња Реалка – данас Педагошки музеј

ПОДСЕЋАЊА

мах дало 600 динара; Љуба Ковачевић, тадашњи министар просвете дао лични прилог 50 динара; Управа рударског одељења у Србији доставила је Музеју збирку минерала, а многе радионице и фабрике своје производе који имају примену у школама.

Педагошки музеј од 1960. Са појачаним саставом кадра нови управник настоји да у 1960. години изврши преоријентацију рада у Музеју. После саветовања и низа консултација о измењеној концепцији Музеја, израђен је нови статут, 28. јануара 1960. године, на првој седници Савета за културу Народног одбора града Београда. Потврђена је измењена концепција Музеја и усвојен нови назив – Педагошки музеј – чији је „циљ да приказује развој школства и других васпитних установа, васпитно-образовне утицаје на млади нараштај Србије у прошлости и садашњости“ (чл. 1 Статута).

Педагошки музеј чува преко 50.000 предмета, докумената, књига, фотографија и другог материјала – неисцрпну ризницу података о развоју школства и просвете код Срба. Музеј је и место на којем се обнављају знања из прошлости, чувају стари обичаји. У недостатку материјала у депоима Музеја, тадашња управа се за почетак рада оријентисала на тематске изложбе, користећи актуелни материјал по школама и другим културним установама. Исте године, уз материјалну подршку и организацију Секретаријата за просвету и културу града Београда, прикупљен је из већег броја основних школа у Београду репрезентативни материјал који се односио па постигнуте резултате у образовном раду, и тај материјал је изложен у сали Основне школе „Ђуро Салај“ у Београду. На данашњу локацију, у Узун-Мирковој 14, Педагошки музеј се уселио 1969. године.

Са отварања Педагошког музеја у Београду, 1969. године, када је усељен у просторије некадашње Реалке у Узун-Мирковој 14, у Београду, у којима се и данас налази

ПОДСЕЋАЊА

ОСНОВНИ ЗАКОН Народна скупштина Републике Србије усвојила је 31. августа 2009. нови Закон о основама система образовања и васпитања. Закон је објављен у Службеном гласнику РС, број 72/09 од 3. септембра 2009, а ступио је на снагу 11. септембра 2009. године.

Национални просветни савет Број и састав чланова Националног просветног савета повећан је са 42 на 43 члана, чиме се обезбеђује заступљеност различитих структура у доношењу одлука које су од националног значаја за образовање, као и широк консензус. Подносиоци листа са којих Народна скупштина бира овлашћени су предлагачи већег броја чланова. Ти подносиоци су: Српска академија наука и уметности, Матица срп-

ска, универзитети чији је оснивач Република Србија, односно Аутономна Покрајина – у Београду, Нишу, Крагујевцу, Новом Саду, Приштини, са седиштем у Косовској Митровици, затим Универзитет уметности у Београду и Државни универзитет у Новом Пазару; факултети који образују наставнике разредне наставе чији је оснивач Република; високошколске установе струковних студија за образовање васпитача чији је оснивач Република; стручна удружења наставника, васпитача и стручних сарадника – Савез удружења васпитача Србије, Савез учитеља Републике Србије, Друшто за српски језик и књижевност Србије, Друштво за стране језике Србије, Друштво математичара Србије, Друштва историчара, Српско географско друштво, Друштво физичара Србије, Српско хемијско друштво, Српско биолошко друштво, Српско филозофско друштво, Савез друштава музичких и балетских педагога Србије, Друштво ликовних педагога Србије, Савез педагога за физичку културу, Друштво психолога Србије, Педагошко друштво Србије, Социолошко друштво Србије и Друштво дефектолога Србије; заједнице средњих стручних школа; Српска православна црква и традиционалне цркве и верске заједнице; савети националних мањина; национална организација за запошљавање; репрезентативни синдикати основани за територију Републике и удружења послодаваца.

Шта каже попис По попису из 2002. године 21,9 одсто становништва старијег од 15 година није завршило основну школу, а 23,9 одсто становништва старијег од 15 година има завршено само основно образовање. У исто време, 44,2 одсто жена на селу нема потпуну основну школу.

УЧИТЕЉИ У СВЕТУ

Гордана Томљеновић

ХЕРОЈИ СУ УМОРНИ „Учитељ делује на вечност: никада се не може тачно знати где престаје његов утицај.“ Речи америчког историчара и новелисте Хенрија Адамса датирају с почетка 20. века, али су сасвим актуелне и у дигиталној ери. Како је закључио и британски часопис Економист, анализирајући глобални тренд реформског трагања за најбољим образовним или школским моделима, нема те реформе која може донети бољитак ако се не ослања или ако не рачуна на квалитетан кадар. Полазећи од ове премисе, амерички

портал Школске вести анкетирао је посетиоце свог сајта и тако направио „профил“ едукатора 21. века, са пет карактеристика које овај обавезно треба да има. Британски Гардијан је, с друге стране, замолио учитеље да кажу како доживљавају свој посао, и добио одговоре какви би се вероватно могли чути у многим другим земљама, али који указују и на проблеме ове професије са посебном друштвеном одговорношћу. У тексту под насловом „Велика школска револуција“, Економист констатује да све више земаља покушава да унапреди сек-

Час у швајцарској школи

УЧИТЕЉИ У СВЕТУ

тор образовања, па се интензивно анализују примери добре праксе, они који су најуспешнији на међународним тестирањима (ПИСА) или истрајавају у врху различитих образовних лествица. Једна од важних лекција – резултат тих истраживања – јесте и налаз реномиране консултантске куће Мекинзи, да велика новчана улагања у образовање, бар у земљама у којима су сва деца већ обухваћена обавезним школовањем, не морају обавезно да значе прогрес. За успех су, како се у модерној пракси показало, далеко битнији децентрализација школских система, фокусирање на ученике који спорије напредују и разнолика понуда (различите врсте школа), али пре свега квалитетан учитељски кадар. Чак ни текућа технолошка револуција, мењајући комплетно савремено друштво па тиме и начин рада и у образовању, ни на који начин није умањила образовни значај учитеља. Штавише, један успешан амерички пример („Кан академија“ у калифорнијској Силицијумској долини) доказује да модерне технологије омогућавају наставницима да школску наставу посвете решавању конкретних школских задатака или раду са појединцима, зато што ученици могу да „добију“ нове лекције у електронској форми, интерактивно, и преко мобилних уређаја, а не кроз предавање у учионици. Овај пример потенцијално нове улоге учитеља – сарадника и саветника у савладавању градива – од њих, међутим, тражи додатну дозу креативности и флексибилности. Какве особине треба да има учитељ 21. века? Портал Школске вести је, користећи се анкетом у коју се укључио велики број Американаца, издвојио пет особина које би модеран наставник морао да има: способност да антиципира будућност, вољу да доживотно учи, умеће да подстиче успос-

тављање добрих односа међу ученицима, способност да научи и процени знање сваког ученика (без обзира на ниво способности појединца), и знање потребно да може да разликује ефикасне од неефикасних технологија. Цитирајући одговоре анкетираних читалаца, портал подвлачи да добар учитељ за 21. век треба да „разуме технолошке трендове који се брзо мењају“, „уочава правце привредног развоја“, „препознаје шансе за развој будућих каријера својих ученика“, у најкраћем – да припрема младе за „свет(ове) у коме или у којима ће живети“. Као неко ко је свестан да треба да доживотно учи, савремени наставник мора бити „флексибилан и спреман да прихвата промене, без страха да може и да погреши“, „спреман да учи од својих колега и својих ученика“, „способан да пред ученицима отвара питања на које ни сам не зна одговоре“. Он, наиме, треба да их научи да самостално управљају сопственим доживотним учењем које је сврсисходно и које има смисла само ако се одвија у стварном свету. Посебан проблем младих представља чињеница да они данас на једном Фејсбуку могу да „окупе“ и по 500 пријатеља, а да истовремено не умеју да негују пријатељство у стварном животу. Учионица би, зато, требало да буде место где ће учити животне лекције о међуљудским односима, како би били успешнији и имали испуњенији професионални и приватан живот. Разлике у нивоу знања или способностима савладавања градива могу бити знатне међу ученицима, али учитељ мора да буде довољно вешт да помогне свакоме од њих, да познаје различите начине на којима ће помоћи различитим особама, а то значи да и сам треба да има сва она знања и вештине која ће сутра бити тражена од његових ученика.

УЧИТЕЉИ У СВЕТУ

Кад је о новим технологијама реч, нема сумње да их најбрже усвајају управо деца школског узраста – готово као да им и не требају упутства – али зато и школски системи морају да их прате, да препознају које технологије им помажу да уче брже и једноставније, а које им само „гутају“ време. Савремени учитељ треба да је оспособљен да процени које су технологије ефикасне или где су најкорисније, те да тако штеди и сопствено време, користећи их за припрему или презентовање новог градива, процену напретка ученика.

да ова суморна слика једне професије не значи да су учитељи похрлили да траже друга занимања јер највећи број њих „и даље воли свој посао“. Већина писама почиње речима: „Ја волим да држим наставу, али...“, или: „Ово је најлепши посао на свету, али...“, а иза тих „али“ се обично наводе „образовни циљеви које намеће влада“, „претпостављени који малтретирају своје колеге ако не постижу те циљеве“, ранг-листе, бирокартија, родитељи који им не пружају подршку, неуспешни родитељи, лоше ученичко понашање, недостатак поштовања…

Наставници из Србије у посети швајцарским школама А стварни професионални живот самих учитеља изгледа овако: потцењени, често застрашивани ако не постигну циљеве, презасићени честим променама образовне политике, очајни због кризе родитељских ауторитета и кризе у савременој породици, деморалисани стални осећајем да се у њихов рад нема поверења и да због нечега треба да се бране…. Објављујући резултате свог истраживања, дневник Гардијан напомиње да се његовој online анкети одазвало више од 2000 учитеља и наставника, при чему је само у првих пет сати пристигло 600 врло детаљних одговора. Лист, међутим, истиче,

Имајући у виду високе захтеве савременог образовања, глобалну економију удружену са кризом општих људских вредности и појединачним кризама многих друштава у свету, нема сумње да ће прави херој новог доба бити – добар учитељ. Не заборавимо, међутим, ни да сви ти високи захтеви или проблеми углавном „припадају“ развијеном делу света, а да је велики део планете и даље лишен основног образовања за све. Према подацима Унеска, за постизање тог циља до 2015. године, биће потребно још најмање два милиона нових учитеља.

УЧИТЕЉИ У СВЕТУ

Учитељи као „гастарбајтери У немачком федералном систему власти, образовање је у јурисдикцији појединачних савезних држава, што је досад највише и отежавало спровођење јединствене реформе школског система на нивоу федерације. Кад је реч о актуелном проблему недостатка наставног кадра, шеф Филолошког савеза Хајнц-Петер Мајдингер је за немачки лист Билд рекао да би недостатак могао да се надомести колегама из источноевропских земаља, а посебно из Чешке, Пољске и Румуније, где се иначе доста говори и немачки. Ти учитељи су, по његовом мишљењу, већ добро припремљени, али би немачке покрајине, уколико је

потребно, за заинтересоване могле да организују и специјалне педагошке курсеве. Довођење наставника „гастарбајтера“ би, наравно, била мера прве помоћи, поготову кад се има у виду да источноевропски педагози и даље користе традиционалне методе наставе које су у Немачкој замењене савременијим. И председавајући Конференцији државних министара за културу и образовање, Хенри Теш, такође сматра да се проблемом хитно треба позабавити, те да је „увоз“ из иностранства могућа стратегија, али не као трајно решење.

Образовни систем је камен темељац друштва заснованог на знању. Али, имају ли савремена друштва, односно државе, квалитетно наставно особље које може да обави мисију образовања, или се оно осипа под теретом неадекватних зарада, све старије наставничке популације, и технолошки и методолошки све комплекснијих образовних захтева? Као одговор, сасвим је довољно осврнути се на пример Немачке, која се управо суочава са тим проблемом. И наше новинске агенције су пренеле вест да немачким школама тренутно недостаје 40.000 учитеља, и да су зато заинтересоване за запошљавање педагога из источне Европе. Како је наведено, до таквог стања је дошло због тога што све више учитеља и наставника одлази у пензију, а немају обучене наследнике, при чему је Савез проценио да ће се у наредних 10 година, од укупно 770.000 немачких учитеља, пензионисати чак њих 300.000. У сарадњи са Унеском, МОР је објавио студију која такође указује на проблем све старије популације учитеља, опет уз пример Немачке и Шведске, чији су педагози тад тек улазили у пету деценију

живота. Студија је опомињала и да су се они образовали 15 или 20 година раније, односно да су се потребна знања и вештине које се траже од њихових ђака у међувремену драстично промениле, као и да недостатак наставника може да има за последицу укупан пад образовних стандарда. Према подацима из те студије, раст броја школске деце широм света је током деведесетих година прошлог века надмашио пораст броја наставника, тако да је у неким неразвијеним земљама однос био један (учитељ) према сто (ђака). У исто време, све лошији услови рада и мале плате у индустријализованим земљама обесхрабривали су младе да се опредељују за учитељску професију, што се данас манифестује кроз озбиљан мањак наставног кадра и опадање квалитета наставе, баш у време кад потреба за разноликим знањима и вештинама драматично расте. Студија МОР-а при том врло директно повезује друштвени положај учитеља са квалитетом образовања – тамо где они уживају добре услове запошљавања и рада, и образовање има приоритет и ква-

УЧИТЕЉИ У СВЕТУ

литетније је. Пре више од четири деценије, Унеско и МОР су усвојили „Препоруке у вези са статусом учитеља“, које наглашавају централну улогу наставника у образовном систему и подсећају да плате и услови рада треба да рефлектују њихов значај у друштву. Те препоруке су, судећи по актуелном тренду, релевантније него икад. Иако узроци садашњег мањка нису једнообразни, ипак се може рећи да имају један заједнички фактор – све лошији друштвени статус учитеља са све тежим условима рада, који професију чини не само непривлачном за младе, него и већ квалификоване наставнике често одводи у друге, профитабилније послове. Показало се, другим речима, да је старење чак и мањи проблем од задржавања учитеља у професији, па је на владама да хитно реагују како би учитељски позив учинили атрактивнијим за људе који се тек опредељују за будуће занимање. Млади који студирају природне науке и стране језике – а то су области најакутније погођене мањком предавача – радије одлазе у приватан сектор него што се опредељују за наставу, те им треба понудити убедљив доказ да је рад у школству добар професионални и животни избор. Готово трећина нових учитеља у САД одлази из професије после само три године рада у њој, а после пет година оде их малтене половина. Зашто је тако непривлачно радити у америчком образовном систему?

„Америка се бори за учитеље“, освануло је на насловној страни америчког Њујорк тајмса. Теме из области образовања не доспевају често на ударне стране великих дневних листова, па и овај детаљ много говори о значају проблема са којим се Сједињене Америчке државе суочавају.

У чему је, заправо, проблем? Демографи се слажу да је управо област образовања можда најтеже погођена феноменом који се, не само у Америци, одражава на укупну привреду, а реч је о пензионисању „бејби бум“ генерације, људи рођених шездесетих година прошлог века, који сад масовно напуштају тржиште рада. У америчком случају је овај аспект проблема додатно отежан осеком у запошљавању, чиме је просечна старост учитеља била повећана. Само у Калифорнији, на пример, власти предвиђају да ће током наредне деценије, као резултат поменутог масовног пензионисања, тој савезној држави бити потребно 100.000 нових учитеља. Али, да све буде компликованије, одлазак хиљада старих, искусних учитеља истовремено је праћен учесталим повлачењем млађих, фрустрираних радом у школама које не постижу добре резултате, а на шта их обавезује нови амерички образовни закон из 2001. године. Такозвани „No Child Left Behind“ закон, што је иначе поново ауторизовани закон из 1965, поставља нове захтеве којим савезне државе треба да оправдају финансијска средства која су им одобрена за образовање, али представља и суштинску прекретницу у самом начину образовања. Наиме, све до друге половине двадесетог века је важио став да је довољно понудити школовање и свима омогућити његову доступност, али је почетак 21. века, и економски изазови које је он донео, сасвим изменио тај приступ и очекивања од образовног система. Знање се данас очекује не само од елите, која ће ионако похађати привилеговане државне или приватне школе и најбоље универзитете, него од сваког детета, и од сваке школе. Другим речима, више није реч само о „предавању“ знања, већ је императив да се добије конкретан резултат, ученик који је заиста усвојио понуђено знање.

УЧИТЕЉИ У СВЕТУ

Израчунато је да данас готово трећина нових учитеља одлази из професије после само три године рада у њој, а да их после пет година оде готово половина, што је далеко већа флуктуација него у прошлости. Не треба ни помињати колико је то стално одлажење и долажење новог кадра неповољно по школе и ученике, а највеће је управо у најсиромашнијим крајевима или градским четвртима који имају и највеће образовне потребе. Према последњим статистичким подацима америчког Департмана за образовање, 269.000, или 8,4 одсто од укупно 3,2 милиона америчких учитеља државних школа, напустило је образовање. Тридесет одсто их је отишло у пензију, а 56 одсто је одлазак образложило потпуном променом професионалног курса, или незадовољством. Нови Закон о образовању захтева од школа да имају квалификован наставни кадар, али многе то тешко постижу – старе учитеље, ветеране, не успевају да убеде да остану у настави, а без кохерентне политике запошљавања младе често ангажују тек у последњи час, малтене без пријемног разговора, па ови због неприпремљености и свакодневног стреса брзо одлазе. Такав пример је основна школа у Гилфорду (у Северној Каролини), која је последњих година променила неколико директора и велики број наставника. Управа је страховала да школа неће испунити захтеве које мора да задовољи, па је ангажована директорка из Чикага – Гренита Латан. Она каже да јој је прва школска година у Вашингтону била „ноћна мора“ јер су њени успаничени претходници, како би испунили законску обавезу да сваки разред има свог учитеља, запошљавали „буквално свакога“. Будући да је округ Гилфорд започео и програм подршке образовању по коме сваки наставник математике и матерњег језика који се

запосли у једној од њихових 29 школа добија бонус од две и по до десет хиљада долара, директорки Латан је то помогло да прошле године запосли солидне наставнике, па су и ђаци, на крају школске године у којој се пуно радило, на савезним тестовима имали добре резултате. Већ овог лета, међутим, уговор о раду за школску 2007/2008. поново је потписао само један наставник. У образовно најуспешнијим земљама учитељско занимање је начелно „атрактивна професија високог статуса, која подразумева припрему за иновативан и рад у образовању, као и одговорност за образовне реформе“. Ово је, према писању образовног недељника Јуниверзити ворлд њуз, закључак извештаја представљеног на Међународном самиту учитеља – првом такве врсте – који је одржан с циљем да се утврди које су то данас најбоље праксе за одабир, обуку и подршку учитељима. На самиту одржаном у Њујорку учествовали су министри образовања, лидери учитељских синдиката и организација, и учитељи и наставници из земаља са високо ефикасним и све квалитетнијим образовним системима (из Белгије, Бразила, Канаде, Кине - Шангаја, Данске, Естоније, Финске, Немачке, Хонг Конга, Јапана, Холандије, Норвешке, Пољске, Сингапура, Словеније, Велике Британије и САД). Домаћини скупа су били Организација за економску сарадњу и развој (ОЕЦД), организација Међународно образовање, Америчка национална образовна асоцијација, Америчка учитељска федерација, Савет директора школа, Друштво Азија, и национални емитер WNET. Темељ конференције био је извештај под насловом „Грађење висококвалитетне учитељске професије: Лекције из целог света“. Дискусије су биле вођене око

УЧИТЕЉИ У СВЕТУ

четири главне теме – одабир и припрема учитеља; развој, подршка и задржавање наставног кадра; процена и награђивање учитеља; укључивање учитеља у образовну реформу. У извештају се такође истиче да најбољи образовни системи своје учитеље „регрутују“ из истог извора из ког долазе и сви остали врхунски професионалци – из групе најбољих дипломираних студената. Такве људе, међутим, не може привући школа организована као „прописано радно окружење које бирократским управљањем усмерава рад својих запослених“, и зато су се успешни образовни системи реорганизовали тако да бирократију замене „професионалним нормама које обезбеђују статус, зараду, професионалну аутономију и висококвалитетно професионално образовање и одговорност“. Оне такође „настоје да обезбеде ефикасне системе социјалног дијалога, и привлачне облике запошљавања, који уравнотежују

Новчана награда Држава Њујорк, са иначе највећим школским системом у САД, запослила је око 5.000 нових учитеља привукавши их новчаним додатком од 5.000 долара, за авансно плаћање станарине. И Лос Анђелес је наставницима који прихвате да раде у школама са лошим образовним резултатима понудио по 5.000 долара бонуса, али је на то пристало само 500 од 2.500 потребних учитеља. У држави Канзас, школе су радиле на „највећем попуњавању упражњених радних места са којим су икад биле суочене“, пише Њујорк тајмс, и наводи податак да се на привлачење, запошљавање и обуку наставника годишње троши седам милијарди долара, а да се највећи бонуси нуде у Новој Калифорнији, где учитељ који пристане да ради у „проблематичној“ школи добија новчану награду од десет хиљада долара.

флексибилност и сигурност посла, али дају довољно овлашћења школама да управљају својим људским ресурсима“. Као

Вашингтон 2012. – Програм Отворени свет

УЧИТЕЉИ У СВЕТУ

успешни примери таквих система, у којима су „енергичне интервенције“ повећале привлачност учитељске професије, наводе се Сингапур (где се учитељски таленат открива и негује), Енглеска (која је надокнадила озбиљан недостатак наставног кадра) и Финска (где наставни кадар и школе преузимају одговорност за реформу образовања).

почетног образовања наставника према „моделу који је мање заснован на академској припреми, а више на практичном раду у школском окружењу, али уз одговарајућу равнотежу између теорије и праксе“. Наставници који пролазе кроз такве програме улазе у учионице знатно раније, тамо проводе више времена и добијају већу подршку у процесу обуке. То су, на

Пано на зиду у једној од швајцарских школа Извештај указује које су то политике које су најуспешније земље усвојиле како би учитеље едуковале да буду ефикаснији и да преузму активнију улогу у реформисању школства. Једна од тих политика је „јасан и концизан профил онога што се од наставника очекује да зна и да буде у стању да уради у одређеним областима“. На основу тога се обликује и иницијално образовање наставника, њихова сертификација, континуирано оцењивање, професионални развој и напредовање у каријери. Друга запажена црта образовне политике у земљама ефикасног образовања јесте то што су ове земље преобликовале програм

пример, опсежни курсеви о школској настави, у којима се примењује најбоља пракса, као и годину дана наставе у за то одређеној школи повезаној са универзитетом на коме се учитељ образује, при чему се очекује да за тих годину дана развије и примени иновативне методе наставе. Поред основне обуке у предмету који ће предавати, педагогије везане за тај предмет и општих педагошких тема, обука је у земљама успешног образовања осми шљена тако да развија истра жи вачке ве штине и нагласи спо собност учитеља да дијагностикује про блеме својих ђака и налази одговарајућа решења.

ФОТО-ГАЛЕРИЈА

Министар Жарко Обрадовић са руководством СУРС-а Министар Слободан Вуксановић и Љиљана Новковић, председница СУРС-а на састанку Извршног одбора

Признање декану УФ Београд Младену Вилотијевићу на 12. Сабору учитеља

ФОТО-ГАЛЕРИЈА

Чланови Учитељског друштва из Лепосавића

Чланови Друштва учитеља Београда, 1996.

ФОТО-ГАЛЕРИЈА

Помоћник министра Зоран Костић на Скупштини СУРС-а 2011. на Златибору

Чланови краљевачког друштва

ФОТО-ГАЛЕРИЈА

Хор студената Учитељског факултета у Београду, на Сабору 2012.

Представници свих локалних друштава са похвалницама поводом ХХХ година СУРС-а