Knjiga vise lica jedna pozornica ok by Vesna Džinović

ВИШЕ ЛИЦА, ЈЕДНА ПОЗОРНИЦА (збирка сценарија школских приредби и манифестација)

Аутори Србијанка Остојић Владислава Васић

Дан школе 2014.

Девети глумачки фестивал „Вуков дом културе“ Путујуће позориштанце „Бисери“

ШКОЛСКЕ ПРИРЕДБЕ И ЊИХОВ ЗНАЧАЈ ЗА ДЕЦУ Школске приредбе пружају широк спектар могућности ученицима и наставницима за развијање стваралачких способности, креативности, доприносе социјализацији личности и обогаћују учеснике и гледаоце и сазнајно и емотивно. Сви васпитно-образовни задаци који се планирају и остварују кроз редовну наставу могу се квалитетније и потпуније реализовати кроз ваннаставне активности. Један од видова ваннаставних активности јесу школске приредбе. Кроз креирање приредбе долазимо до партнерске улоге између наставника и ученика где ученик има прилику да у потпуности искаже и изнесе своје предлоге који се односе на све кораке при организацији и реализацији једне приредбе. Ученици се упознају, зближавају, социјализују, образују учећи текстове великих писаца, трансформишу се по потреби и у оно што нпр.никада не би били у животу, а у томе и јесте њихова величина. Ти ученици су привилеговани на неки начин, јер излазе често из “својих ципела“ из „своје коже“, и ту умеју да се снађу. Улога наставника у реализацији школских приредби је вишеструка. Он је планер, организатор, реализатор и проценитељ успешности ове врсте активности. Не треба заборавити колико времена, прочитане литературе и одговорности као и организаторских вештина мора да има. Једино што све то може да обједини јесте љубав према деци и послу. Кроз реализацију до жељеног циља увек се пролази кроз низ тешкоћа. Деца треба да се прилагоде тексту, али и групи и ту је велика улога наставника да помогне ученицима да ове проблеме превазиђу. Игра и разговор су главни начини на које деца уче о себи, другима и свету око њих. Деца и која имају и која немају поворења у себе и своје способности су на прави начин припремљена, усмерена и спремна за сваку врсту активности, јер деца најбоље уче и раде када су активно укључена и заинтересована за то што раде. Односи која деца имају са другом децом и одраслима имају централни значај за њихов развој. То зависи од искуства наставника, његове компентенције и личности, сарадничких односа које успостави са ученицима, односно међусобног поверења, разумевања и уважавања. Какав год да је садржај приредбе сваки од тих одлика понаособ развија код ученика одређене способности, вештине и склоности. Неке 3

више утичу на развој маште, друге на развој покрета говора, али заједничко је што при оваквом начину рада ученици употпуњују развој своје личности, задовољење потреба, интересовања, склоности, социјализације и креативности. Кроз заједнички рад ученици се уче толеранцији, емпатији, другарству. Тиме се развија личност и самуактуализација ученика. То се најбоље учи у директном међусобном контакту и сарадњи. Васпитни значај школских приредби свакако је вишеструк. Он у себи обједињује задатке моралног, интелектуалног, естетског, свестраног и хармонијског развоја личности што доводи управо до остваривања општег циља васпитања, а и доприноси формирању аутономне, стваралачке, слободне и одговорне личности. Не смемо заборавити ни улогу родитеља који ће дете охрабрити, подржати и бити присутан не само на завршној приредби, већ у сваком тренутку кад наставнику и школи треба помоћ (израда маски, костима, сцене). Овако се, на наше задовољство, остварује и сарадња школе и породице на један опуштенији, занимљивији, а можда и кориснији или потпунији начин.

РЕЧ АУТОРА Откуд идеја за оваквим уџбеником? После дугогодишњег рада у школи превише пута смо ухватиле себе да смо тужне што је на крају сваке школске године распон наше поруке деци у редовној настави од 1 до 5. Свако дете има своју унутрашњу лепоту и управо та лепота нам овај посао чини некако бајковито лепим. На тој лепоти смо често грејале душу, и ако су нас некада повредили људи, залечила су нас деца. Можда нас је то натерало у ваннаставне активности где ће деца бити уважена, виђена, награђена аплаузом и признањима поред оцена у редовној настави. Иако је ова књига путоказ млађим колегама, морамо признати да овде није увек спој лепог и лаког. Свако дете је различито и треба га охрабрити и открити, а у исто време бити веома опрезан како бирати улоге и некога ангажовати, а никога не повредити. Није ни мало лако бити праведан према свима и ако то од срца желимо, а посебно одабрати децу из одељења која не познајемо. То је ,,клизав“ пут увек кад год желимо да реализујемо приредбу, академију, позориштанце... И себе и децу треба научити да у животу морамо остављати трагове да смо постојали, баш овакви какви јесмо. Свако од нас је непоновљиви људски створ који се усудио да нешто каже, напише, поучи, иновира, сагледа и усправно стоји пред свима. Морамо бити свесни да сви понаособ градимо озбиљношћу, врлином и чистотом лично острво које никаква поплава не би смела потопити. Личним примером дугогодишњег другарства мислимо да смо научиле многе генерације да без заједничког рада и искреног пријатељства нема успеха ни задовољства. Зато младе колеге, имајте храбрости да своју креативност искажете, пренесете на своје ђаке проналазећи најбоље у сваком детету.

Захваљујемо се, Својим породицама на разумевању, стрпљењу и нашој одсутности и многим данима и сатима које смо свесно украле од њих и старијим колегиницама од којих смо и те како имале шта да научимо.

Шешир професора Вујића Дан школе 2014.

СЦЕНАРИЈА ПРИРЕДБИ НИЖИХ РАЗРЕДА

СУСРЕТИ СА ПЕСНИЦИМА И ПРИГОДНИ ПРОГРАМИ ПОВОДОМ ТОГА (Примери узети из богате праксе наставнице српског језика Љубице Мркоњић) Први модел Сунчани октобар, миољско лето и наше, већ традиционално дружење са песницима у овом дивном месецу . Данас је наш гост ....... (кратка биографија) Добар вам дан и увек нам добро дошли, драги песниче. Повод нашег дружења су песме и само песме које деца воле и уз које одрастају слушајући их, рецитујући, певајући и на крају сами покушавајући да их пишу. Пре него што дам реч госту, желела бих да вам представим два ,,првака“ који ће казивати Ваше две песме. То је .... (назив песама) Молим (назив ђака) да нам казују песме. Други модел Овде смо да се као и претходних година дружимо са нашим песницима. Данас су наши гости.....(навести имена песника) Добар Вам дан и добро дошли у ОШ ,,Анта Богићевић“, једну од најстаријих школа у Србији. Повод нашег дружења су увек биле песме и само песме уз које се рађамо, одрастамо покушавајући на крају да их и сами стварамо. Ви сте наши узори, наши идеали и тешко је говорити о вашим делима јер ваша су срца огромна и у њима је сва љубав овог света поклоњена детету. Потичете из различитих локалитета али вам је једно заједничко: жеља да освојите срца малишана дарујући им цео свет на длану. Хвала вам за све стихове и све напоре, непроспаване ноћи и стварању чудесног света за нас (представљање песника првог-биографија) Трећи модел Поштовани гости Велика част је поздравити омиљене песнике ........ (навести њихова имена) Добро дошли на песничко дружење са ученицима ОШ,, Анта Богићевић“. Засијали су попут многих песничких звезда и лепотом стихова својих ушли у наше школе, где ће генерацијама младих певати о љубави, другарству, човечности и свему ономе што прати људски живот. 9

КУЛТУРНО-УМЕТНИЧКИ ПРОГРАМ ПОВОДОМ ПРИЈЕМА УЧЕНИКА 1. РАЗРЕДА У ЧЛАНСТВО ШКОЛСКЕ БИБЛИОТЕКЕ (26. ЈАНУАР)

Први модел Драги ђаци прваци, Данас је 26. јануар .... и ви сте овде, у школској библиотеци, као и претходне генерације, а ми смо само ради вас ту, јер сутра је 27. јануар и школска слава Савиндан поводом које вас примамо у наше чланство. Добро дошли, малишани, на још једно, али значајније дружење! Са искреним поштовањем поздрављам присутне госте (навести имена гостију и њихову кратку биографију). Они су ту са нама због вас, да би овај свечани дан учинили незаборавним у вашем школовању. Један аплауз за њих! Ту су и ваши учитељи, ваши анђели чувари, који попут мајке прате сваки ваш корак на путу у стицању првих знања.. Једнога дана схватићете шта су и колико они учинили да постанете добри, културни и образовани. Поздравимо их бурним аплаузом. Овде нећемо стати, јер су са нама: директор, психолог, педагог школе, тим који организује и руководи радом ове на далеко познате школе по успесима и резултатима. Поздравимо (навести њихова имена) Добро нам дошли и хвала! И на крају један скроман аплауз за библиотекара који ће из сенке пратити ваше одрастање и напредовање. Сада реч дајем песнику (навести име песника) Библиотекар говори о библиотеци и пријему првака у њено чланство. (дели чланске карте) Од данас ви сте наши најмлађи најдрагоценији чланови. Срећно вам било у име свих радника школе и у име свих присутних.

Други модел Добар дан драга децо, поштовани учитељи и остали уважени гости, добро дошли у најлепши кутак наше школе, у царство књига школске библиотеке. Данас је (датум) и сви смо овде само из једног и врло важног разлога да (број уписаних ђака) полазника првог разреда ОШ Анта Богићевић, примимо у чланство школске библиотеке. Далеке 1970. г. Савет школе донео је одлуку њеном формирању поводом обележавања 175.г. постојања школе. Рад је почела са 3000 (три хиљаде) поклоњених књига да би данас била једна од најбогатијих школских библиотека и бројала 16500 (шеснаест хиљада и петсто) књига белетристике, педагогике, дидактике, историјске и друге литературе. Међутим, то није све. Она је најбогатији претплатник ђачких часописа као што су: ,,Школарка 1 и 2“, ,,Школарац“, ,,Витез“, ,,Невен“, ,,Тик Так“, ,,Ђачко доба“, ,,Врабац школарац“, ,,Ђак првак“ (набрајати још ако их има) У саставу библиотеке (од 100 м2) имамо и читаоницу која вам омогућава читање дечје штампе и коришћење енциклопедија и других књига које се не издају. За ово богатство школске библиотеке, користимо прилику да се захвалимо (име и презиме директора), директору школе јер се много тога набавили за време њеног (његовог) мандата, а надамо се да ће тако бити и у будуће! Да бисте схватили значај овог тренутка и вредност књига које ће вас увести у свет лепоте и приче, ту су ваши другари (навести разред и одељење ученика који ће извести мини програм поводом тога). Они ће се представити и показати колико су знања уз помоћ учитеља и књига стекли за ово време. Песма: У свету постоји једно царство Ученик: Овом песмом желели смо да вас поздравимо драги наши другари прваци. Ученик: Данас ћемо се дружити кроз игру, песму и весеље. Желимо да нас упознате, наше мало царство – нашу одељењску заједницу (разред и одељење) Ученик: Наши другари (имена ученика) ће вам за почетак представити наше одељење, како то само они знају. Ученик: Да смо разиграно и весело одељење увериће вас наши другари, чланови фолклорне групе ,,Караџић“ (Ој Јело!) Ученик: Мало учења, смеха, играња и школа - то је задовољство за сваког ђака, (имена три ученика) ће нас мало засмејавати (примерни вицеви)

Ученик: Сваког дана ми посећујемо ово царство школске библиотеке, јер, као што знате, књига је највернији друг. Зато чујте стихове о њој! (стихови о библиотеци и стихови о књизи) Драги прваци, чули сте своје старије другове и надам се да су вас задивили својим способностима и стеченим знањем. Данас ће те и ви свечано постати део читалачког чланства што ће вам омогућити коришћење књига школске библиотеке. Желим да свака прочитана песма, прича нацрта осмех на вашем лицу и да будете још лепши и бољи! Од данас ви сте наши најмлађи и најдрагоценији чланови – читаоци. Срећно у име старијих другова и свих радника школе! (ученици деле чланске карте сваком ученику) Трећи модел Ученик: Добро дошли ђаци прваци, добро дошли драги учитељи у школску библиотеку. Данас је 26. јануар и ви сте овде из једног врло важног свечаног тренутка у вашем животу. Ученик: Данас ћете постати свечано чланови наше библиотеке, добићете чланске карте и од данас ће те моћи да редовно користите књиге које она поседује. Тиме ће те богатити ваша знања и речник јер како смо учили и знамо ,,Богат јеси онолико колико знаш“ Ученик: Зашто баш данас, запитаћете се? Због Савиндана, због Светосавља које се широм Србије у свим школама обележава као школска слава. Ученик: Да бисте схватили значај овог тренутка и вредности књига које вас уводе у свет лепоте и знања требало би знати ко је Свети Сава и зашто га свака школа слави и поштује? Библиотекар: Ко би желео да нам каже да ли зна нешто о Светом Сави? Зашто га свака школа слави и поштује? Чиме је то заслужио? (ученици говоре о Светом Сави) Библиотекар: Свети Сава је син Стефана Немање, српских влaдара који је владао српским областима пре 800 година. Иначе Стефан Немања је творац средњевековне српске државе. Свети Сава је треће и најмлађе дете оца Стефана и мајке Ане. Имао је два брата: најстаријег Вукана и средњег Стефана. Он, као најмлађи звао се Растислав-Растко Немањић. Док су се његова браћа свађала и завадила због владања у Србији, Растко није био наклоњен владању, него књигама. Волео је да чита и пише, па је његов отац доводио најученије људе тог времена на двор – учитеље који су радили на описмењавању и образовању Растковом. Због љубави према књизи, он се замонашио и добио име Сава (Монах Сава). Читао је све што му је били доступно, а то су биле 12

књиге религије и историје. Дружио се са монасима, јер су то били људи тог времена, и од њих чуо за Свету Гору (у Грчкој - полуострво Атос) као центру духовне културе. Побегао је у Свету Гору где је наставио да чита, учи стичући нова знања која ће од њега створити духовног вођу српског народа. Научио је и грчки језик што му је помогло у стицању знања. Надалеко је постао познат као врло учен човек који се борио за правду (тако је и завађену браћу измирио у борби око власти). Сава је био зачетник, организатор и први носилац српске писмености и књижевности. Савиндан, као школска свечаност озваничен 1823. г. када је српски кнез Милош Обреновић донео наредбу да се тај дан слави као школска слава. Године 1841. кнез Михајло Обреновић је утврдио обавезу школа да сваког 27. јануара славе Светитеља Саву као своју славу. Сава је постао тумач народних жеља, постао је најпопуларнији јунак у време истовековног ропства нашег народа. Именом Светог Саве почиње историја српске књижевности. Дотле се само преписивало, а са Савом почиње стварање литерарних дела. Сава као заштитник сиротиње, чест је мотив у народном стваралаштву. Он увек надмудри или казни насилнике легендама и веровањима. Вук је све прикупио и објавио. Ученик: О Светом Сави су писали Васко Попа, Матија Бећковић, Десанка Максимовић, Војислав Илић, Јован Јовановић Змај, Љубомир Симовић. Сава је био и остао историјска личност српског народа, његов духовни световни вођа. Због свега овога што сте чули о Светом Сави ми сваке године обележавамо овај дан свечаним пријемом вас првака у чланство школске библиотеке јер је Сава симбол и почетак писања књига у нас Срба. Ученик: Зато драги наши прваци срећно вам било дружење са нашим књигама и њиховим авантурама! (подела чланских карата)

СМОТРЕ РЕЦИТАТОРА И ПРИГОДНИ ПРОГРАМИ ПОВОДОМ ТОГА Први модел Ученик: Добро вече драга децо, поштовани учитељи, наставници, уважени родитељи. Још један април и још једна смотра рецитатора наше школе. Није мала ствар говорити стихове великих песника, људи који стварајући живе живот деце. Ученик: Песме! Шта рећи о њима? Рађамо се уз песме, растемо уз успаванке, славимо, прослављамо, радимо и увек уз њу - без ње живот је празан. Ученик: Нама драги и од малих ногу познати песник певао је о песми и њеном значају у људском животу..... Јован Јовановић Змај... Ученик: Одувек су песници, ти људи великог и хуманог срца певали песме о животу, али и указујући на смисао и суштину њеног постојања, па зато Змај каже: Ученик: Где је бола, где је јада, Песма блажи; Такву песму гаји, негуј Док те траје! Не скривај је празном душом Светиња је! А Драган Лукић, једноставним, искреним срцем детета поручује, ,,Кад порастем, бићу, бићу! Све је моје, све је моје! Широм срце отворићу за све ствари што постоје Ученик: Зато послушајмо узоре наше поезије и вечерас широм срца отворимо за све ствари што постоје! Ученик: Пре него што такмичење почне упознаћу вас са критеријумима вредновања казивања стихова који су јединствени за све смотре у Републици Србији. * песме примерене полу и узрасту рецитатора * акценат и дикција * остваривање мисаоно емотивних садржаја песме * природност израза * изражајност и сугестивност рецитовања Рецитовање може да траје три минута за оба узраста (млађи и старији)

Ученик: Пре него што кренемо са смотром представићемо вам чланове Стручне комисије која ће вредновати рецитовање учесника (прочитати имена три члана) Ученик: Кренимо! На крају проглашење три прва места у млађем узрасту и три у старијем плус похвале! Други модел: Ученик: Добро вече, драга децо, поштовани учитељи, наставници и уважени родитељи. Ученик: Добро дошли на традиционалну школску смотру рецитатора ,,Песниче народа мог“ Основне школе ,, Анта Богићевић“! Ученик: Шта рећи о песми, о лепоти казане речи која се путем рецитовања негује, а о којој су говорили велики књижевници и љубитељи, Тамног вилајета рецитовања“ Ученик: Ратомир Рале Дамјановић, приповедач, романсијер, есејиста и професор рецитатор учи нас ,, да лепо, природно, као што ромиња летња киша“ говоримо стихове, јер песма се може разумети тек када се чује, песма се поново ствара рецитовањем које је вечна тајна откривања лепоте казане речи. Ученик: Одувек су песници, ти људи великог и хуманог срца, певали песме о животу, али и песме о песмама указујући на смисао и суштину њеног постојања, па Змај, легенда српске поезије за децу и одрасле каже: Ученик:,, Где је бола, где је јада, - Песма блажи; Где се клоне, где се пада, - Песма снажи; Где су људи добре ћуди, - Песма збори. Ученик: Што не можеш другче рећи - Песма збори; Где утехе нема друге, - Песма диже. Јер у песми нема мржње, Љубав влада, У песми је цветак вере, Мелем нада,“ Ученик: Драган Лукић, савременик модерне поезије, једноставним, искреним и срцем детета поручује:

И смеха, смеха и смеха деци: Весела песма нек децу буди и нек се весело у кревет оде, весело само- ко жубор воде, па ће порасти весели људи. Па зато смеха и смеха деци! Ученик: И зато, послушајмо узоре наше поезије и вечерас: ,, Све је моје, све је моје! Широм срце отворићу За све ствари што постоје“ Нико то не зна као деца! Ученик: Бисере вечерашњег рецитовања оцењиваће Стручна комисија од три члана, Почасни члан и председник ове комисије је (име и презиме) Ученик: Они ће одговорно вредновати рецитаторе јединственим критеријумима за све смотре Републике Србије а то су (навести све критеријуме) Ученик: Кренимо! (наизменично представљање рецитатора по разредима и одељењима. Рецитатор почиње називом песме и аутора.) Ученици првог разреда су најмлађи и увек први у свему, па им и вечерас дајмо то место. (када буде последњи такмичар на реду онда наступа водитељ) Ученик: Овим рецитатором завршавамо такмичарски део програма и сада следи део посла који ће обавити Стручна комисија, а то је да од саслушаних рецитатора прогласи по три победника млађег и старијег узраста који ће представљати школу на Општинској смотри Вуковог дома културе. Ученик: Последњим рецитатором завршавамо такмичарски део програма и сада следи тежи део посла за Стручну комисију која ће извршити избор ученика за градску смотру. Ученик: Чекајући одлуку комисије, програм настављамо представљањем победника литерарног конкурса „Песнички поздрав пролећу“ у организацији књижевног клуба КУД ,,Караџић“ и наступом осталих ученика, рецитатора, љубитеља казане речи. (проглашавање победника)

Новогодишњи концерт 2012.

Дечија недеља 2014.

СЦЕНАРИЈИ ПОВОДОМ ШКОЛСКИХ ПРОСЛАВА Приредба поводом 8. марта, а бакама у част (радионица) ПЕСМА ЗА МОЈУ БАКУ 1. дете Знате ли драге наше баке Ко ће то данас друштво да нам прави За пажњу и тишину да вас моли? 2. дете Ко ће да се шали, да се игра и пева, И целим срцем да вас воли. 3. дете То смо ми ваши драги унуци И вредни ученици у овој школи! Песма ,,Бакица“ (сви певамо) 4. дете Драге наше баке Заједно ћемо се шалити, и уживати у стиховима и реченицама вама посвећеним које смо ми ваши унуци, само за вас написали!! 5. дете Има једна друга бака ,,Бака шаљивчина. Ту баку наша песникиња Десанка Максимовић поклања свој деци у истоименом поетском тексту 6. Стихове ове дивне шаљиве и занимљиве песме ће говорити наши истакнути рецитатори и глумци, (навести имена три ученика). Пожелимо им срећу!

Бака шаљивчина Дечак: Била у неких дечака шаљивчина бака и правила се често глува. Када јој унуци рекну, Бако, бојимо се ћурка. Девојчица: Она одврати брзо: Шта кажете? Дошао ујка? Дечак: Није дошао ујка, него се бојимо ћурка. Девојчица: Досадила вам, велите жмурке! А ви се играјте шуге, или које игре дуге. Дечак: Није нам досадила жмурка, него се бојимо ћурка. Девојчица: Тек сад вас добро чујем вели бака на муку дечака. Видели сте крај реке штурка. Дечак: Нисмо бако видели штурка, него се бојимо ћурка! Девојчица: Па што не кажете тако! Срели сте, значи јутрос Стевицу Промућурка. Дечак: Нисмо срели Промућурка, није нам досадила жмурка, нити нам је дошао ујка него се бојимо ћурка, нашега старог пурана. 19

Девојчица: Е, тек вас разумем: Срушила се на реци брана. Дечак: Није се срушила брана, него се бојимо ћурана. Девојчица: Ето, како сам глува! Хоћете јабуку с ормара? А у глас оба дечака: Дивно чује наша бака!! 7. дете Током претходних дана смо се потрудили и наша осећања према вама наше бакице пренели на папир! Чућемо стихове који ће вас разнежити и макар за трен одвести од свакодневнице! Уживајте!! (деца читају стихове и поклањају их бакама као честитке) Завршавамо сви заједно у глас, ,,Живеле баке хиљаду лета, живеле баке целога свега“

Приредбе поводом Дечје недеље

,,ДЕТЕ ЈЕ ДЕТЕ ДА ГА ВОЛИТЕ И РАЗУМЕТЕ“ Први модел Садржај: ** Рецитал ,,Испод неба деци треба“ ** Драмски приказ ,,Босоноги и небо“ (по мотивима Бране Црнчевића) ** Плесне и ритмичкр игре са кореографијом ** Сценски ефекти прилагођени програму ,,Испод неба деци треба“ Приредбу поћети дечијом песмом и игром ,,Играле се Цици Мици“ 1. водитељ: Девојчице и дечаци враголасти весељаци! Добар дан! Здрави и весели били! Драги наши учитељи уживајте заједно са нама Са нашим весељацима! 2. водитељ: Другари! Почиње наша недеља! Дечија! Другарска! Па зато!! Нека буде већа наша дечија срећа! 3. водитељ: Здраво весељаци наше школе најлепша слико! Кренула сам у шетњу! Да ли хоћете да ме пратите на почетку ове Дечије недеље За дружење имам јаку вољу 4. водитељ: Ако си добронамерна и срдачна И ако имаш жељу да се дружиш Радо бисмо прошетали с тобом Ти лепоту можеш да нам пружиш!! 5. водитељ: Па хајде мало да дошетамо у детињство наших другара да крајичком ока и уха завиримо у царство најлепших снова!!! 21

ДЕВОЈЧИЦА: Осећам данас да срце је моје препуно чудесне среће Осећам да у врту детињства мога Пупољци постају цвеће!!! (док говори држи срца у руци) ДЕЧАК:

Ал срећа није срећа Када неко у свету пати Зато ћу радо своју руку пријатељства Сваком добронамерном дати!!! (док говори држи смајлић у руци)

ДЕВОЈЧИЦА: Пријатељи знани и незнани Дођите у моје детињство Ту се другарство чува и брани (док говори држи сунце насмејано у руци) ДЕЧАК:

Дођите да се ухватимо за руке Да трчимо цветним пољима мира Да беремо цвеће наше среће Да запевамо песму живота!!!

ДЕВОЈЧИЦА: Песму о сунцу , детињству, срећи Песму која ће разбити тугу Песму у којој ће ДРУГ- ДРУГУ Пружити руку!!! (док говорим други се приближавају и хватају за руке) 2. водитељ: ДОЂИТЕ ДА ЗАПЕВАМО И ЗАИГРАМО ПЕСМУ ЖИВОТА, СРЕЋЕ И ВЕСЕЉА!!! Наша плесна група ,, Зврк“ за вас 3. водитељ: А сада драги наши ђаци весељаци! Упознајте једног дечака коме страшно недостају МАМА И ТАТА! И који је увек бос али му никада не цури нос! То је наш БОСОНОГИ и драмска групас ОСМЕХ!!

Драмска игра ,,Босоноги и небо“ (по мотивима Бране Црнчевића)

,,БОСОНОГИ И НЕБО”

Ликови: браћа Марко и Никола, Босоноги, Мама и наратор (лутка по избору) ПРВА СЦЕНА НИКОЛА: Упознао сам једног дечака на реци поред нашег врбака, цело пролеће и лето иде бос и никад му не цури нос. МАРКО: Преко зиме кад је иње у коси, неке огромне ципеле носи, нису његове, већ ко зна чије, он је Марко, дете ничије. МАРКО: Е, то је баш тужно брате! Како деца живе без маме и тате? Свако има право на породицу, да не би имао тугу на лицу. НИКОЛА: Размишљао сам нешто баш, нека буде он брат наш, свако има право на брата, да га загрли око врата. ДУГА СЦЕНА (Појављује се Босоноги) НИКОЛА: Мислио сам да л“ ћеш доћи јер морамо кући поћи. Ово је Марко, млађи брат мој, а жели да буде брат и твој. БОСОНОГИ: Дирљиво је то што чујем и од срца се радујем, примате ме у своју породицу, зато ћу вам поклонити птицу. 23

МАРКО: Брате мили, то је права птица, одмах ћу јој откинути крилца! НИКОЛА: Да се ниси усудио, сместа, да си је пустио! Птице су живи створови и воле да живе на слободи. Босоноги, немој то радити, све што се роди мора живети. БОСОНОГИ: Ниси ти крив драги Босоноги, постоје за то разлози многи, сутра ћемо учитеља питати, у школу се, мораш уписати. МАРКО: Лепо је у школи, учитељ ће да те воли, волеће те и другари, научићеш пуно ствари. БОСОНОГИ: Онда хоћу ја да учим, па нека се и научим. ТРЕЋА СЦЕНА МАРКО: У школи си добар био и распуст си заслужио, хоћеш ли ићи на море, или до неке горе? БОСОНОГИ: Нећу никуд овог лета нешто ми се и не шета, него, да вам кажем, децо, запалио сам море, ето.

НИКОЛА: Босоноги, ја те волим, ал те само једно молим, да престанеш да лажеш и да пазиш шта ћеш да кажеш. БОСОНОГИ: Не лажем вас, децо, ја, тако ми мојих ципела! МАРКО: Е, ако се у ципеле куне, онда, бато, нема сумње. БОСОНОГИ: Сипао сам две канте бензина, плануло је море до висина. НИКОЛА. Није шума па да плане, то је море, воде слане. БОСОНОГИ: Нема везе, проверите и брзо ми се вратите! ЧЕТВРТА СЦЕНА МАМА: Хајде, децо, пожурите и кофере понесите, тата нас чека напољу не изазивајте невољу. НИКОЛА: (Шапуће Марку) Да ли да им саопштимо да гориво не трошимо и идемо чак на море до далеке Црне Горе.

МАРКО: Нема везе, мој Никола, тата је загрејао кола, идемо да се провозамо и родитеље да изненадимо. НИКОЛА: Што ће они да се чуде, питаће све људе шта се морем децило, куд ли се преселило. МАРКО: Ја ћу онда рећи тати да нас брзо кући врати код нашег брата јунака, код Босоногог дечака. НИКОЛА: Е, мама ће морати да каже да се с нашом одлуком слаже, да Босоноги код нас станује и да се животу у породици радује. ПЕТА СЦЕНА (Слика мора) МAMA: Дивно ли је плаво море, то је бисер Црне Горе. Спремите се децо, за купање, овде ћемо проводити дане! МАРКО: Да ли се само усред Црне Горе налази плаво, бескрајно море? МАМА: Има више мора сине.

НИКОЛА: Босоноги није слагао, када нам је казао, да је море запалио. МАМА: Босоноги претерује и њему се све не верује. НИКОЛА: Ми га, мама, много волимо и хтели смо да те молимо, да га примиш у наш дом и да буде наш брат он. МАМА: Тата и ја смо хтели да вас изненадимо и да вам кажемо када се вратимо, да ћемо га примити у кућу нашу и гајити вас као браћу. НАРАТОР: И тако се прича завршила породица сина је добила, Босоноги маму је имао, о којој је одувек сањао. Растао је уз своја два брата, а тати се вешао око врата. Неправда је била исправљена, према детету којер родитеље нема. Свако дете љубав заслужује и не треба никад да тугује, отворите срца, љубав дајте, и доброме увек се надајте! Водитељ: Деца су украс света Срећа наше планете И зато ИСПОД НЕБА ДЕЦИ ТРЕБА.... још једна игра за вас (плесна рупа ,,Зврк“)

Други модел

,,ДРУГАРИ СМО НЕК СЕ ЗНА“ Дечак : Добар дан вам желимо свима, колико вас овде има. Сад слушајте поруку нашу, то вам четвртаци Антине школе, машу! (машу балонима) Девојчица: Наша игра што ће доћи са наших душа иде вама. Добро дошли драги наши смејте се и радујте са нама!!! (машу балонима) Музичка тачка: Песма ,,Ти и ја“

Скеч: ШАРЕНА ЛОПТА

Лица: Бело дете, Црно дете, Жуто дете, Црвено дете Бело дете: Пуна је боја лопта моја! Шарена је као небеска дуга, само шта вреди кад сам сам. Ни друга, ни другарице. (шета се са лоптом сам) Црно дете: Чула сам да тражиш другарицу, па сам долетела као срна. Гле, све су боје ту... чак и црна. (поцупкује као срна) Жуто дете: Ух, уморила сам се од далеког пута. Гле, једна кришка лопте је жута! (показује на жуту лопту) Црвено дете: Од далеког пута ја сам сав црвен. Гле, један део лопте је црвен. (показује на себе) 28

Бело дете: Морамо да одлучимо и то овог трена. Шта да чинимо са лоптом која је шарена? Могли бисмо, на пример, да исечемо лопту на кришке и да свакоме дамо његову боју. Не ...не ваља.... шта бих ја радио са кришком својом.... хоћу да кажем: само са белом бојом? (пита се) Црно дете: А, шта бих ја са црном бојом? Жуто дете: А, шта бих ја са жутом бојом? Црвено дете: А, шта бих ја са црвеном бојом? (сви ћуте и размишљају) Дечак у најави: Од како је света и дечаци и девојчице знају, лопта је за то да се деца играју. СВИ: УРА, ЗА НАШУ ЗАЈЕДНИЧКУ ЛОПТУ!!! МУЗИЧКА ТАЧКА ТЕКСТ –---- СЛОВА, ДРУГАРИ Д Дечак: Сваки дечак, девојчица има свог друга! И птица, и река, и кућа и пруга. Свако има свог друга. Р Девојчица: Другарство је лепа ствар, лепша него сваки дан! Другарство се не купује, другарство се купује! У Дечак: Стећи друга није лако, али је добро, и то јако и то јако! Г Девојчица: Сачувати друга није лако, није лако, али је добро и те како, и те како.

А Дечак: Ја бих волео да сви децу поштују и да им не дају неке надимке који вређају, јер нема везе одакле су, али су деца и знају да се друже са осталом децом. Р Девојчица: Свако би требао да зна, ко је и одакле је, и да не крије које је вере. И Дечак: Али, везе нека трају, зато поштуј друга свог. Другари се не купују, другари се заслужују! (како које дете заврши, хвата друга за друга за руку, на крају сви заједно у круг са рукама изнад главе) МУЗИЧКА ТАЧКА – Ритмичка вежба

Сличица!!!!

ПРИРЕДБЕ ПОВОДОМ ОТВАРАЊА ,,МИНИ ШКОЛЕ” (будућим првацима у част)

Први модел Плесна група ,,Паткице“ (игра по избору) Први водитељ: Знате ли драги другари ко ће то данас друштво да вам прави за пажњу и тишину да вас моли? Други водитељ: Ко ће да се шали, игра или пева и целим срцем да вас воли. То су ваши ђаци четвртаци у Антиној школи! Трећи водитељ: Данас смо се због вас наших првака, наших најмлађих и и најдражих ђака, скупили да вам кажемо!!! Сва три водитеља: Срећно и весело нека вам ушколи теку дани. Драги наши велики ђаци тек уписани!! Први водитељ: Као што су наше паткице играле њихову омиљену игру, тако ћемо и ми да се играмо путовања

Други водитељ: Путоваћемо у чаробне градове. Не могу тек тако. Треба да се спремим (ставља на главу траку да боље мисли и машта). Ви (обраћа се првацима), бројте па да видимо колико ми треба времена да се спремим... Мени се нешто спава. Па да, дстигли смо у Сновоград. (одлази до девојчице која представља најављени град - пано цртеж Сновограда) Девојчица: У Сновограду се спава и ноћу и дању. То ти је нешто за нашу Сању! Спавајући се учи, једе и шеће, спавају и они који неће!!! Први водитељ: Још један град чека на нас. Тај је град Смехоград (одлази код дечака који представља тај град, пано Смехограда) Дечак: Смејмо се само како то деца знају а ја ћу вам рећи шта знам о Смехограду! Тај је град млад и сви се у њему смију. Хихоћу, хехећу, хохоћу. Смејао сам се и ја са њима од смеха ме трбух заболео! Јер дсам се од смејчине болести разболио!!! Други водитељ: Ја бих нешто да пожелим. Ни је то случајно. Па ми смо у Жељограду. (одлази код девојчице која представља Жељоград, пано града) Девојчица: У Жељограду људи ништа не раде. Осим што из дсрца жеље ваде и сада попут цвећа. Да из њих израсте огромна срећа!!! 32

Први водитељ: Из жељограда нам по жељи стиже плесна група ,,жељица“ и њихова игра ,,Ча, ча, ча“ Други водитељ: Интервју са Кинезом, Хао Маом је имао наш познати новинар Стефан. Изволи Стефане, Први дечак: Друг Хао Мао је провео код нас летњи распуст. Искористићемо прилику да му поставимо неколико питања: Добар дан! (клања се) Други дечак: Добар дан!! Први дечак: Чули смо да сте дошлииз Кине! Други дечак: Па видите да јесам. Први дечак: Да ли вам се допада наша земља? Други дечак: Да, веома! Први дечак: Шта вам се посебно допада? Други дечак: Уштипци (показује на стомак трљајући се) Први дечак: Реците нам зашто су вам косе очи? Други дечак: Зато што сам из Кине. А зашто су вама плаве? Први дечак: Зато што нисам Кинез. Имате ли неку жељу да вам је испунимо у овој емисији? 33

Други дечак: Имам. Волим Здравка Чолића и његову песму ,,Главо луда“ (на растанку поздравља гледалиште пољупцем) Плесна група ,, Главо луда“ Први водитељ: Наш друг је био у праву када је пожелео да чује Здавка Чолића, а посебно да види наше играчице. Одличне су. Да ли се и ви слажете са мном? Девојчица: Свако дете има право право има. Право има да другује са сновима! Дечак: Свако дете има право има право да му небо буде плаво. Да му сунце сија вечно да је срећно, да је срећно!! Девојчица: Девојчице и дечаци враголасти весељаци упућују позив свим: мамицама, татицама, дедицама, бакицама! Учите са нама нека буде већа наша дечја срећа!! Сви: Нека сваки дан буде радостан!!! Први водитељ: Знате ли ви драги другари ко ће то то данас доћи да вас веже 34

у чврсте нити необичног чвора? То је композиција нашег спретног воза! Игра воз (плесна група) (возић одлази иза завесе а водитељи излазе да поздраве још једном прваке) Водитељи: Први: Е па срећно од почетзка! Други: Много знања и напретка! Трећи: Свој дечици, свима, свима! Сви: А посебно ПРВАЦИМА!!! Први водитељ: Блиста јутрос цео град улицама иду сад ( излазе два дечака и две девојчице), нека деца весељаци чујем да су то прваци! Дечак: Хајде да се играмо. На пример овако: Ја ћу бити тешко, ти супротно, ЛАКО! (сви ) Девојчица: Ја ћу онда дуго а ти на то КРАТКО (сви) Дечак: Ја на пример љуто а ти кажи СЛАТКО (сви) Девојчица: На супротно само једно не окрени. Кад ја кажем ,,Свиђаш ми се, кажи и ти мени (окреће се другу кад изговара ,,свиђаш ми се“

Игра: ,,Хајде са мном да играш“ (три пара) Први водитељ: Драги ђаци прваци! Ви што вам око радосно заблиста, кад рачун неки сами решите! Други водитељ: Вама што се смешите! Кад вас учитељица похвали, желим да будете одлични ђаци, и добри школски новинари извештачи!!! Трећи водитељ. Поводом тога ће вам се представити наши мали новинари који нам доносе свеже вести са терена! Први водитељ: Вести из света моде доносе нам новинари (навести имена дечака и девојчице) Девојчица: На широкој светској писти док се живот лудо пени, увек лепи, ретко чисти сви су клинци манекени! Дечак: За таласе и за праве прву љубав и баклаве, за бубице широм главе и за снове и за јаве! Дечак: За дисање, за голиће, за осмехе и мишиће. За петице, лубенице, плетенице, леденице!

Девојчица: Нек се цени благо мени, и ако су још малени. Цео дан су запослени за живот су манекени!!! (деца шетају као манекени, кад говоре свој текст стоје испред микрофона) Први водитељ: Вести из града нам стижу од новинара (навести име детета) Новинар: Како сазнајемо у нашем граду је данас рођено шест беба, три дечака и три девојчице. Браво! Честитамо! Поводом тога моји другари ће их поздравити следећим стиховима: Девојчица: (држи лутку) Стигла је вест много фина једна је тета родила сина. НАНА-НИНА (љуља лутку) да јача буде ДОМОВИНА! Девојчица: (држи лутку) Друга је тета родила кћерку прелепу кћерку КАЋИПЕРКУ и све јој тепа, НУНА-НИНА (љуља лутку) да јача буде ДОМОВИНА.

Други модел

,,АЗБУЦИ У ЧАСТ“ Водитељ: Драги наши најмлађи другари: ,,Здраво!“ Обраћам вам се у име ваших најстаријих другова млађих разреда. Ви долазите у нешто ново, неистражено, срце вам подрхтава и сигурно мислите: ,,Благо њима! Крадом сте можда обрисали сузе и пошли овамо. И ми четвртаци мислимо: ,,Благо вама“ јер тек почињете. Водитељ: Почињете један најлепши део живота кога ћете се сећати док сте живи, а ми морамо из њега. Вас чека први а нас пети разред. Ми не знамо шта нас чека, а вама поручујемо: ,,За страх нема места у овој школи!“ Водитељ: Радујте се сваком новом дану, свакој новој лекцији јер ћете сваки дан бити паметнији. Учићете, али ћете се и дружити, играти и певати. Ако нам сада не верујете баш много, променићете сигурно мишљење када видите шта смо све ми научили. Водитељ: Бићете срећни, бићете вољени, па и ако вас некада срце заболи, брзо ће проћи јер сте у Антиној школи!! Водитељ: Сада ћемо се мало играти. Узећу чаробни штапић, и знате шта ћу урадити? За час ћемо да скокнемо 200-300 година уназад, да видимо шта се тамо ради. Не верујете да то могу.... Ево, замахнућу и изговорити чаробне речи и да видимо ко ће нам доћи (маше штапићем АБРАКАДАБРА) (Вук долази на сцену - дечак по избору) 38

Водитељ: Драги другари, одрасли и мали. Водитељ: Хероји у клупи сви смо узбуђени и срце нам лупа! Оба водитеља заједно: Први дан у школи прославимо скупа!!! Водитељ: (обраћа се ученицима који долазе са виолинама) Дечице моја, најлепше вас молим да одсвирате нешто, ја музику волим! (ученицои свирају и после се повлаче на клупу иза) Водитељ: За музику ову велико вам хвала, освежила нас је, нову снагу дала! (на бину долазе рецитатори – 3 ученика) Први ученик: У најлепшем делу града блиста једна нова зграда. Пред њом расте ред топола то је наша и ваша Антина школа! Други ученик: Она је као добра вила нека њене су руке као две ласте. Она нас учи како се воли. она нас учи како се расте! Трећи ученик: Најлепши дани су ђачки у Антиној основној школи. Овде се с љубављу живи учи, машта и вочи! Сва три детета заједно: У њој се испуњавају све наше и ваше жеље. Желимо вам среће и весеља кроз живот цео!

Водитељ: А шта ви желите то бих знати хтео? Водитељ: Желим да плесачице плес изведу (ритмичка група) Водитељ: Музика и плес су дивни и душу ми блаже. Нека овај дечко своју жељу каже: (излазе три ученика за жеље) Први ученик: Желео бих да мир целим светом влада Други ученик: Да се људи слажу и сви да се воле! Трећи ученик: Као што се слажу велика и мала слова азбуке Вукове!!! (излази шест ученика са срцима у десној руци велико, а у левој мала штампана слова – АЗБУКА) Дечак: У нашем времену много се замки крије читамо и оно што написано није... Девојчица. И бор се криви гдре један ветар дува... Сва слова: Чувајмо азбуку као што се срце чува... (играју се са срцима) Водитељ: Ова твоја жеља највише ми у срцу прија такав поклон желео бих и ја... (излазе два ученика) 40

Први ученик: Срце служи да се сања, срце служи д се сетиш срце служи да се дружи, и кад паднеш да полетиш!! Други ученик: Док га имаш и ти трајеш срцу ништа није слично. Срце имаш да га дајеш и поклањаш несебично! (док рецитују показују руком на срца) А Ово је срце широко (показује рукама) З Ово је срце дубоко Б У овом дсрцу има места (показује руком) У За сваког госта К За све који се воле А За све ученике Антине школе (сви ученици певају песмиу и могу и да је одиграју) ,,Данас нам је диван дан, диван дан у школи сте први дан, први дан... Живели, живели у школи нам срећни били у школи нам срећни били!“ Сви (ухвате се за руке): ЖИВЕЛИ!!! А Да би неко био друг потребно је да нађе још једног друга! З Друг је само другу друг!

Б Дечак дечаку У Девојчица девојчици К Дечак девојчици А Девојчица дечаку! (док изговарају стихове порилазе друговима на бини и хватају се за руке, чине благи полукруг, када изговаракју сви руке увис) Сви: КО ИМА ДРУГА ИМА СВЕ!!! Водитељ: Драги другари одрасли и мали. Ваше другарство, слога и игра душу ми блаЖе, нека сада наши играчи место на бини пшотраже!! (излазе деца која играју у фолклору) Водитељ: Не остсаје дан без трага школа своје слике плете. Слушај свете, гледај вамо и од речи расте дете!! (неколико ученика са бине децу првачиће послужује бомбонама док један водитељ позива малене да и они нешто одрецитују)

Трећи модел

,,ВУКУ С ПОВОДОМ“ Водитељ: Данас ћемо се сећати Вука који нам је подарио једну од најсавршенијих азбука на свету у којој сваки глас има знак, и који је оставио мудру поруку Сви: ,,ПИШИ КАО ШТО ГОВОРИШ ЧИТАЈ КАКО ЈЕ НАПИСАНО“ Сви: Аз, буки, вједи, глагол ( 3 пута) Водитељ: Ове неразумљиве речи заменила је Сви: АЗБУКА А - Ако је неко луд, не буди му друг Б – Боље врабац у руци, него голуб на грани В – Вук длаку мења али ћуд никако (говоре ученици изреке и пословице и показују поћетна слова азбуке) Водитељ: АЗБУКА Сви: Слова и гчласови, речи и реченице Водитељ: ГОВОР Сви: Народни, српски 43

Водитељ: ЈЕЗИК Сви: Српски језик, језик народни Водитељ: Из азбуке три слова Сви: ВУК Водитељ: Из говора три гласа Сви: ВУК Водитељ: Име и презиме Сви: ВУК СТЕФАНОВИЋ КАРАЏИЋ Водитељ : Кад се некој жени не даду дјеца опнда надјену дјетету име Вук, јер мисле да им дјецу вјештице јерду а на Вука да неће смјети ударити. Водитељ: Вук Караџић је великан на пољу књижевности, језика, културе, историје, критике.. Девојчица: И дукат је мали, али много вреди Дечак: Јесте великан, прошао је света из много фуруна је јео хљеба са чобанима и уживао у пјесми.. Песма: Чобан тера овчице ... Девојчица: А зна ли ко од оволико мудријех глава одгонетати? Шта је то? - Највише зна, најмање говиори 44

Сви: КЊИГА Дечак: Дрвен трбух, кожна леђа, длакава глава Сви: ГУСЛЕ Водитељ: Уз гусле су се могле чути најлепше народне песме које су гуслари певали а највише од Филипа Вишњић Вук је записао: Дечак: Ој дјевојко имаш ли драгога Девојчица: Имала сам брата и драгога па дсам оба на војску послалас Дечак: Јесил рада да ти који дође? Девојчица: Јесам рада да ми оба дођу Дечак: Шта би дала да ти за њи кажем? Девојчица: За брата би дала ниску злата а за драгог ниску испод врата Песма уз плес: Поранила девојчица Водитељ: На селима и прелима чуле су се и брзалице које су изазивакле смех Девојчица: На врх брда врба мрда Водитељ: Вука сви воле и поштују га . Чујмо како Србија воли Вука:

Девојчица: У нашем времену много се замки крије, читамо и оно што написано није. И бор се криви где један ветар дува, чувајмо азбуку ко што се име чува!!! Дечак: Морамо признати, е језиком иде теже .Због нашег немара речи нам неке беже. Твој циљ је негде испред нашег времена, у твојим амбарима има још здравог семена!!! Девојчица: Сељак се чека да плуг у башту порине, да никну нове чудесне умотворине! Водитељ: Да свету кажемо оно што знамо и смемо: ,,Језик и служи да се што боље разумемо“ Сви водитељи: У стару кору урезана је нечија рука – љубавне речи: ,,Србија воли Вука“ Плесна тачка или етно музика и песма

ПРИРЕДБЕ ПОВОДОМ ДОЧЕКА НОВЕ ГОДИНЕ Први модел

СА ШКОЛОМ СМО СТАРИ ЗНАЛЦИ, МИ СМО ПРАВИ ПОЛЕТАРЦИ, ,,ЧЕКАМО ТЕ ДЕДА МРАЗЕ“ Програм почети ритмичком тачком ,,Ти и ја“ Водитељ: Овом песмом и игром смо желели да вас поздравимо драги наши родитељи, и да вас подсетимо на наше прве дане у школи. Водитељ: Добро нам дошли! Водитељ: Драги наши, жеље су свих нас, наше (навести разред и одељење) игром и песмом и знањем осваја сваког од вас. Зато, кренимо!! Водитељ: Са школом смо стари зналци, нема страха, нема брига. Зато с поносом и кажемо (навести разред и одељење) прва лига! 47

Водитељ: Са школом смо стари зналци ми смо прави полетарци. Школа нам је други дом и зато другујмо са њом! Ритмичка група ,, Полетарци“ (Деца носе са собом написана на картону штампана слова ПОЛЕТАРЦИ. Свако слово представља једног ђака који уз музику пева и изводи своју игру и тако ,,се пакује“ до одређене речи: ПОЛЕТАРЦИ) Слово П Сваки дечак, девојчица има свог друга. И птица и река и кућа и пруга Свако има свога друга. (нагласити) Слово О: Другарство је лепа ствар, лепше него сваки дар. Другарство се не купује другарство се другује! Слово Л: Другарство је звезда која небо краси, треба га чувати да се не угаси! (нагласити) Слово Е: Стећи друга није лако није лако Ал је добро, и ти и те како Слово Т: Сачувати друга није лако није лако! Ал је добро, и то јако и то јако! Слово А: Изгубити друга ствар је лака, није тешко. Ал је грешка! 48

Слово Р: Другарство је као храброст војничка као часна реч, као стално сећање на друга није лако бити друг! (нагласити) Слово Ц: Друг је само другу друг! Дечак дечаку! Девојчица девојчици! Девојчица дечаку! Слово И: Зато везе нека играју зато поштуј друга свог! Пријатељство право чувај док си жив у срцу свом! Водитељ: Наша другарица (навести име детета) се побринула да наше одељење добије и своју химну коју ми сви с поносом изговарамо Два ученика рецитују ову песму (строфу по строфу) ,,Моје одељење“ Водитељ: Са енглеским језиком смо стари знанци нема страха нема бриге. Весело се нижу петице код наше (навести име наставника енглеског језика) (скеч или рецитал на енглеском језику) Водитељ: Молим места за песнике Они пишу ко мећава! Очи ведре, прсти лаки перо које обећава! (деца која пишу песме – рецитују своје песме) Водитељ: Нека скаче све што има ногу нека трче сви који то могу. Нека игра све што има страх нико лепше, ведрије од нас! 49

(фолклорна група тачка, ,,Кад се цига зажели“) Водитељ: Зашто је посебан? Водитељ: Зато што нам долази ове зиме и познато му је име! Водитељ: Ко нам долази? Ко нам стиже? Водитељ: Чујте, неко куца! Деда Мраз нам стиже! (улази Деда Мраз и сви певају песму ,,Звончићи“) Сви: Добро нам дошао! Деда Мраз: Дечице моја, боље вас нашао! Деда Мраз: Дечице моја, са годином и ја стигао сам у весељу и много ће да ми прија кад ми свако каже жељу! (драматизација према тексту ,,Новогодишње жеље“) Лица: Деда Мраз, прва девојчица, први дечак, друга девојчица, други дечак Дечак: Са годином и ја стигао сам у весељу и много ће да ми прија кад ми свако каже жељу. Девојчица: Желела бих да се мати увек рано с посла врати, да се чешће наша мама весели и игра с нама.

Дечак. Ја желим да сваки дан буде тати радостан, да добије нови стан диван, сунчан и простран! Девојчица: Волела бих да ми бака буде здрава, свежа, јака, да смисли још бајку неку за мене и моју секу. Дечак: Ја свог деда Тому. Има једну жељу жарку, да му излечим реуму и да шетам с њим по парку. Дечак: Послушајте шта вам велим: сви имате дивне жеље. А искрено свима желим срећу, здравље и весеље! Водитељ: И зато! Подигни руке мама! Водитељ: Подигни руке тата! Водитељ: Ваше су руке најлепши цвет! Водитељ: Кад нас грлите, тада је наш читав свет! Водитељ: Са годином новом пробдемо ноћ целу и зато наздравимо сви за мир и срећу и она нама слаткиша пуну врећу!!! Сви: Срећна година нова, и остварење свих снова

Други модел ,,ПРАВО НОВОГОДИШЊЕ ВЕСЕЉЕ“ Месец ДЕЦЕМБАР је пошао у посету деци лозничког краја – Антиним полетарцима да присуствује новогодишњем весељу!! (саоницама стиже - пано са санкама, све је завејано и бело) Први водитељ: У једном лепом месту Јадру Почела је хладна зима и природа цела дрема. Све је замрзло, све је бело, ни цвркута птица нема! Други водитељ: Деда ДЕЦЕМБАР беле косе обуо чизме на ноге боде. У санке упрего два бела коња па се санкао преко јадарских поља! Девојчица: А она беху сребром посута није било никаквог пута! Дечак: Добро је деда тражио пут и постао је помало љут! Девојчица: Све је завејано и све је бело од пахуљица не види се Лозница! Први водитељ: Испред саоница искочио је зека и проговорио гласом човека! 52

Први зека: Драги и добри деда, ти си сав од леда. Куда си се запутио, и што си се наљутио? Децембар: Пошао сам у Лозницу, да погледам ту дечицу. Чуо сам да су Антини полетарци наши ЗНАЛЦИ-РАДОЗНАЛЦИ припремили ПРАВО НОВОГОДИШЊЕ ВЕСЕЉЕ!! Па сам решио заједно са Деда Мразом да им испуним Новогодишње жеље! Они ми се сад радују, и жељно ме очекују! Први зека: Како могу да ти се радују када сви због тебе зимују? Заледио си све гране, лепотице јеле И сада мислиш, да ти се веселе! Други зека: Животиње се тресу од студи А тресу се и добри лознички људи! Дај одледи их, човек буди! Децембар: Није све тако мали зеко Упамти добро шта сам реко. ,,Антини полетарци ми се радују!!! (троје деце улази и и у глас говоре ДЕЦЕМБРУ) Деца. Деда децембру добро нам дошао ШПомислили смо да си само прошао Кроз наше мало царство! Децембар: Мало сам децо с пута скренуо са неким зекама пар речи разменио. 53

Знам да ме чекате, зато сам ту да погледамо заједно новогодишњу представу! Први водитељ: Наши играчи, мали извођачи за вас играју у ритму весеља! (ритмичка група ,,Полетарци) Деда Мраз ( делећи поклоне прича): Тако! Ево и теби! Изволи! А ово је за тебе! Узми, изволи! Деда Мраз: Ех, готово је! Све сам поклоне поделио! Сад могу да се одмарам све до следеће Нове године! (пошто подели поклоне све из вреће, Деда Мраз остане сам) Дете (потрћи за њим) Деда Мразе! Деда Мразе! Деда Мраз: Молим! Дете: Како сте? Деда Мраз: Хвала на питању – добро! А како си ти? Јеси ли добила поклон? Дете: Наравно, Деда Мразе! Још једном хвала! Деда Мраз: Молим, молим! Само, ја сад више и нисам Деда Мраз. Док сам имао поклоне – био дсам, а сад ми више ништа није остало... 54

И ето... тужно је то кад је врећа овако празна... Радо бих ти поклонио још једну кесу с бомбонама... (претура по врећи и врти главом) Дете: Али Деда Мразе! Па ја сам већ добила. Не треба ми више. Само сам нешто помислила... У ствари, нисам баш ја него моја сестра Тијана (показује на сестру) Тијана, дођи! Деда Мраз (рукује се с њом): Здраво Тијана! А шта си то помислила? Тијана: Па помислила сам... и рекла сам сестри... Како смо сви ми у школи добили поклоне, а само ви Деда Мразе, ништа нисте добили! Деда Мраз носи поклоне свима! А од кога их он добија! Деда Мраз: Па, то и није тако важно. И ја сам некад добијапо поклоне. Некад - кад сам био мали! Дете. Дабоме, али их сада не добијате, зар не? Деда Мраз: Па, у ствари морам да признам, већ давно их нисам добио! Наравно, оне за рођендан не рачунам. Тијана: Е, онда ми смо решили да вас изненадимо Наши ритмичка и луткарска група ,,ПОЛЕТАРЦИ“ За вас и наше драге госте ће извести игру и представу ,,Љутито мрече“

,,ЉУТИТО МЕЧЕ“

(по мотивима Бране Црнчевића) Ликови: Девојчица (приповедач), Мица (мама медведица), Мита (тата медвед), Меца (дете мече) (Сцена је шума) ДЕВОЈЧИЦА: ,,Месец обукао чизмице жуте, облаци обукли плаве капуте па целе ноћи небом језде. Доле у шуми једно мече замишљено већ треће вече неће да спава, гледа у звезде. МИЦА: Кажи мами, моје мило, зашто си се наљутило, да ти мама помогне, да решиш проблеме све. МЕЦА: Рећи ћу ти, мајко драга, зашто ме издаје снага. Нећу да спавам зимски сан, хоћу да шетам сваки дан, хоћу да живим ко цео свет, да видим кад процвета први цвет. Висибаби да се радујем мојој девојчици да је радујем. МИТА: Одкад постоје мед и пчеле, одкад постоји сунце и вече нисам видео такво вече. 56

МИЦА: Немој, се тата, љутити ја ћу му објаснити. Ми смо сине медведи такви су нам погледи, традиција наша налаже, да спавамо док сунце изађе. МЕЦА: Нећу да спавам нећу и тачка! Зашто не спавају зец и мачка? МИЦА: Не би волео да живиш ко зека његов је живот ко река, тече и јури без краја, он једва чека сунце маја. Тада више не гладује, тад се животу радује. А мачке што се тиче ту нема сине приче она је животиња фина, људи је воле од давнина. У кући живи и стално преде, не мисли она шта ће да једе, на тацни добија храну, живи у сваком стану. МЕЦА Баш ми је криво што сам мече и морам да спавам свако вече, од сада ћи бити маче па нек тата стално плаче! МИТА Нећу плакати, сине ја, него ћеш видети шта ти се спрема! На тебе сам много љут, припреми ми један прут! Плакаћеш ти мече мало, пресешће ти што си тврдоглаво!

МЕЦА: Е, онда ћу птица бити, па ћу одмах одлетети, нећеш моћи да ме стигнеш, ни прут до неба да дигнеш. ,, Птица изнад наших глава никад не спава“. МИТА: О, сунце мило, о васионо сва, зашто имам овакво дете ја?!Да ли ме је бог казнио, са оваквим мечетом, неваљалим дететом? МИЦА: Смири се сад, тата ти, морамо га учити, да сваки живи створ, има порекло и род свој. МИТА: Ако можеш ти га учи, ако не, ја ћу га тући. МЕЦА: Баш ме брига шта тата прића, ја ћу бити мала птица! Док ви будете спавали и зимске снове сањали, ја ћу свет обићи, до југа ћу стићи! МИЦА: Не можемо сине мењати што смо, и морамо знати ко смо. Ми смо јаки медведи и свима се крв леди, кад нас сретну кроз шуму, ил нас виде на друму.

МЕЦА: То што причаш мама сад нисам знао јер сам млад да смо тако снажни, да смо тако важни. МИЦА: Сваки дан се муче сви шта ће за храну пронаћи, по великом снегу и леду немају шта да једу! МЕЦА: Причај само, мама моја свиђа ми се прича твоја! МИЦА: У нашем дебелом крзну имамо топлу бунду, испод ње је сала доста, за нас меде нема поста. Дуго без хране можемо и зато мирно спавамо! МЕЦА: Е, то ми се мама свиђа, то се сваки дан не виђа. МИЦА: Кад долети прва ласта и процвета прва башта, будимо се сине мој и слушамо птица пој. МЕЦА: Научио сам пуно ја: то се зове традиција, њу треба да негујемо и да је поштујемо. Сваки на свету живи створ, има порекло и род свој и не треба никад да тежи да буде оно што није од свог рода се не бежи 59

и од њега се не крије. Ја сам мало мече и чим падне вече у пећину крећем, будим се , с пролећем!!! Први водитељ: И тако ДЕЦЕМБАР настави пут нимало није био љут! Деда Мраз је поклоном задовољан био И своје жеље испунио! Други водитељ: Имају наши ђаци срца за све љубазни, весели, вредни и чили Такви су наши четвртаци мили! Дете: А ви драги наши Видели сте још једну нашу врлину! И усред зиме осетили топлину! Дете: Задњег дана децембра јелке окитите, и лампионе свуда попалите Најдражим пожелите срећу и од својих најближих примите љубав највећу!!! СРЕЋНА НОВА ГОДИНА!!!!

Трећи модел:

,,КРЕНИ, КРЕНИ ДЕДА МРАЗЕ ДЕЧИЈЕ ТЕ ШТИТЕ СТАЗЕ“

Почети са песмом ,,Ала веје , веје“ (сви ученици) Рецитал: Дечак: У једном месту на брегу зима је била и све у снегу. Девојчица: Деда Децембар беле косе обуо чизме на ноге босе. Дечак: У санке упрего два бела коња па санкао децу јер је то била њихова жеља и воља! Девојчица: Све је завејано и све је бело од пахуљица не види се ни брег ни село! (пет пахуљица иза завесе се њишу - направити од стиропора моделе различитих пахуљица) Децембар: Ја сам децембар беле косеж Чуо сам да у вашем граду постоји једна школа у њој се учи, игра и радује до бола! Тамо све је весело, развија се машта! Т у је сада од пахуљица наша расцветана башта!!! (пахуљице се њишу иза завесе) Сви: ,,ОВДЕ СВАКО РАДИ ОНО ШТО ВОЛИ НАЈЛЕПШЕ ЈЕ У НАШОЈ ШКОЛИ“ 61

Дечак: Деда Децембру, добро нам дошао Помислио сам да си само прошао кроз наше мало другарско царство и оставио брег снежан и бео!!! Децембар: Чуо сам драга децо данас много весеља јер видим ваша насмејана лица. Поред мојих снежних пахуљица (машу иза сцене) Запевајмо на растанку ону нашу децембарску (,,Веју веју пахуљице“ - два ученика разбацују конфете) (Иза сцене су птице: Сврака, врана, врабац и голуб направљене од стиропора. Слушањем музике ,,Карневал животиња“ птичице најављују луткарску представу ,,Птице и пахуљице!) Девојчица: Лепршале пахуљице, питале их брижне птице (птице лете око дрвета и говоре) Докле ћете тако море, завејасте све прозоре и сва врата и све реке и у пољу зеке. Сва деца: ТО ЈЕ НАЧИН РУЖАН, ЦЕО ГРАД ЈЕ ТУЖАН Пахуљице: (њишу се и лете) Јесте, јесте, а ви драге птице где сте? Цвркућите ко у лету, па весело опет ето Нисмо криве баш ни сада, са висина што снег пада! Сад је време снега брбљивице с брега! (Ритмичка игра - шест дечака и шест девојчица) Дечак: Децембар је прошао наш град цео и задовољан био оним што је видео. А видео је нашу дивну врлину И усред зиме осетио топлину. Девојчица: Задњег је дана јелке окитио и лампионе свуда попалио. На починак одлази дека!! (децембар одлази машући деци) 62

НОВОГОДИШЊА БАЈКА Лица: Два Деда Мраза, две Баба Зиме, Рудолф, деца – писма-жеље Амбијент: јелка окићена, око ње седе Деда Мраз и Баба Зима и разговарају Приповедач I: На далеком северном полу Где снег веје и ветар дува Живи један белобради дека и писма целе године чува!! Приповедач II: То су писма из целога света и у њима су разне жеље Деда их стрпљиво сваки дан чита и деци спрема весеље!!! Приповедач IV : Његове всанке су летеће кочије и у њима су разне жеље Деда их стрпљиво сваки дан чува и деци спрема весеље!! Приповедач V : Рудолфов нос светли у ноћи и осветљава деди пут Кроз снежну мећаву да нико на свету не буде љут!! Приповедач I : Открићемо сада тајну коју ћете чувати сви: ДЕДА МРАЗ ЈЕ ЊЕМУ ИМЕ И ПОКЛОНЕ НАМ ДОНОСИ!! (песма: ,,Деда Мразе не скрећи са стазе) Деда Мраз: Много писама овде има, све их морам прочитати. Целу ноћ нечу починути, ал сваку ћу жељу испунити!! (чита писмо и обраћа се Баба Мразици) (улазе два дечака један фудбалер и један кошаркаш) 63

Кошаркаш: Драги Деда Мразе зовем се Матеја. (навести име дечака који говори) Фудбалер: А ја Мирослав. (навести име дечака о коме се говори) Кошаркаш: Добар сам фудбалер. Фудбалер: А ја кошаркаш. Фудбалер: Што се школе тиче, у њој имам све. А за фудбал тражим нове копачке. Кошаркаш: Ја Деда Мразе желим дрес плави, са сребрним знаком, А поносио бих се са капитенском траком! Фудбалер: Такве копачке има Кристијан Роналдо А он је мој идол, носићу их радо! Кошаркаш и Фудбалер: Траку морам заслужити али бићу вредан. На свакој утакмици постићи кошева 27. Баба зима: Да је више такве децембар све би било другачије Зато жељу испуни им да им буде то милије! (чује се куцање)

Баба зима: Ајде уђи ко си даси нисмо се надали госту. Ми читамо многе жеље за годину нашу Нову Преступну! ( улази Рудолф насмејан) Рудолф: Добро вече добри људи носим из даљине писмо. Хоћу и ја да помогнем да никоме дужни нисмо! ( ритмичка игра на песму ,,Добро вече суседице“) Баба зима: Нису гости Рудолф то је, он је део породице. И посао настављамо да нам време не измиче! Рудолф: Уморан си Деда Мразе али слушај сада ово. Ево теби једна жеља једно писмо ново. Прва девојчица: Добри Деда Мразе, Ја се зовем (навести име девојчице). Друга девојчица: А ја (навести име друге девојчице) Обе заједно: Ми долазимо из места где се много сања! Прва девојчица: Код нас је децембар има снега много. 65

Кад би нама дао санке Пуно би нам ти помого! Друга девојчица: У посету могу ићи код баке и деке. На санкама могу прећи преко залеђене реке! Прва девојчица: Неће они бити сами за зимске празнике, то су за њих стварно праве муке. Зато ће за Бадње вече и Божић имати унуке! Прва девојчица: У санке ћу да им спремим и пића и хране. Неће старци да се брину за празничне дане! Друга девојчица: То ће бити права срећа и остаће слика. Најгоре је кад си сам за време празника! Обе (заједно): Хвала ти унапред деда! Деда Мраз: Ова деца баш су добра и хумана јако. Зато ћу им жељу жарко испунити бако! Баба Зима: Ако, ако предобри мој деда. Само морам рећи нешто у вези тог леда! (баба се обраћа деци - девојчицама) 66

Баба Зима: Пазите се преко леда не играјте се главом. Идите около то је сигурније, тако ћете брже стићи код своје фамилије! Деда Мраз: Опет си у праву баба што размишљаш тако. Децу треба упутити а то није лако! Рудолф: Потребно је ту стрпљења и пуно љубави. Због послова и због службе понешто се заборави! Нису криви родитељи већ тај темпо луди. Ако нешто заборавиш не треба да чуди! Баба Зима: Жеља је много и ту нема збора. Ево деда једношписмо са далеког мора! (девојчице и један дечак излазе) Девојчица 1: Ја се деда (навести име девојчице) зовем. Девојчица 2: А ја њена сестра (навести име девојчице). Дечак Ја сам њихов друг Лука Девојчица 3: А ја њихова другарица (навести име девојчице)

Девојчица 1: Ја за себе ништа нећу. Носи деко поклон другој деци којас не знају за срећу! Девојчица 2: На свету је много таквих који празник не празнују Чије су трпезе празне и ничрем се не радују! Дечак: Моја мама увек спрема за празнике пуно хране. па је даје коме треба за наше благдане! Девојчица 3: Мама ме је научила да је срећа када дајеш. Када делиш са другима јер кроз добра дела трајеш! (Деда Мраз излази са Бабом зимом држећи се за руке) Деда Мраз: Ове речи срце пише и истина у њима је. Баба Зима: Срећа није узимати већ је срећа кад се даје! (ритмичка игра по избору) Дечак: Позваћемо све куваре сластичаре, све трговце. Све фармере, све месаре повртаре и воћаре да се они сви удруже!

Девојчица: Да спремимо много хране и да нико не гладује. Барем у празничне дане! Дечак: Пуно вредних помоћника добри деда наш има. И поклоне свима носи и ако је хладна зима! Девојчица: Сви су сада задовољнио и пуна су срца. На скоро сва врата Деда Мраз наш куца! Дечак: На једну адресу поклон неће стићи, јер је дете неваљало не можеш му прићи! То је један мали Тома што кињи свог брата, који свима командује и затвара свима врата! Девојчица: Поклон треба заслужити чистим срцем и учењем, поштовањем старијега добром вољом и стрпљењем! Дечак: Санке језде кроз мећаву Рудолф нама децо стиже. Припазите на владање Добри деда све је ближе!!!

Четврти модел

,,НОВОГОДИШЊА БАЈКА БАЈКОЉУБАЦА“ Водитељ : Драги наши родитељи, драго нам је да сте данас са нама, сада већ четвртацима! Вашим зналцима радозналцима! Водитељ : Песмом, игром, забавом, кроз наше жеље и размишљања испратићемо стару и доћекати Нову годину! Време је да кренемо играчи!! Игра: ,,Ти и ја“ Водитељ: Бајке само због нас таквих какви смо и треба да постоје. И оне обичне, свакодневне а посебно ове новогодишње. Водитељ: И да почнемо као у бајци ,,Била једном једна Нова година“. Реши она не зна се тачно када да обрадује све људе, а посебно децу и испуни им све жеље! Водитељ: Деда Мраз је по њеној жељи, из Улице Мразева број 23 кренуо да база преко снежних стаза и несебично поклоне дели! Водитељ: Свакоме је мио тај скромни дека и свако га с нестрпљењем чека. Свако му се свако весели! Веселе му се и наши лептири и виле!!! Игра ,, Ноћ лептира и вила!“ Водитељ: Деда Мраза жељно очекујемо у здрављу и весељу и сви верујемо да ће нам испунити жељу! А да ли је тако и у нашој учионици, у нашој ,,Слаткој неверици? (представа)

,,СЛАТКА НЕВЕРИЦА“ Лица: Исидора, Пеђа, Сара, Лана, Манојло, Тодор, Тамара, учитељица и Деда Мраз Учитељица: Ових дана нашим градом шета деда с белом брадом. На глави му цвен – капа, спустила се ко чарапа. Брци дуги до стомака, чизме црње од угарка. Носи врећу, дели срећу. Неком мању, неком вечу! Костим сав од цвекла боје, погодите, децо , ко је? Ко се зими њему диви? И реците, где он живи? Исидора: Знам! Деда Мраз ! И, он станује у бајци! Пеђа: Неће бити. Деда Мраз живи на северном полу. Сара: Није! Деда Мраз живи у телевизији и пије кока колу! Гледала сам у реклами! Лана: Јесте. Јесте. И, вози црвени камион са пуно светиљки... Манојло: Баш сте смешни. Деда Мраз уопште не постоји. Лана: Постоји! Манојло! Мени је прошле зиме донео пакетић! Манојло: Пази да ти не поверујем! Па ти још не знаш да читаш. Тек смо научили пола азбуке. Тодор: Истина је. Ја сам гледао како Деда Мраз лети небом! Манојло: Сигурно је прогутао балон! Лана: Није прогутао балон! Већ вози коћију коју вуку ирваси! 71

Манојло: Са си рекла, да вози мотор, ,,Кавасаки“, можда бих ти поверовао! Пеђа: Па, Манојло, кад си тако паметан, онда нам ти кажи ко је. Деда Мраз? И где живи? Манојло: Деда Мраз је мој ујак. И живи у нашој згради! Лана: Твој ујак? Не верујемо ти. Манојло: Да, да... Ујак, Бошко. Препознао сам га. Одлепили су му се бркови. Учитељица: Децо. Ко верује у Деда Мраза, нека зажмури. (Сви жмуре, осим Манојла) Деда Мраз: (Улази уз звоњаву) Добар вам дан, ђаци медењаци! Стигао сам на ваше велико весеље! Дошао сам из Лапоније да вам испуним жеље! Ко је добар као душа, ко је миран и ко слуша. Ко је бистар, леп ко цветић... Заслужује пун пакетић..! Ко верује старом вуку, нек подигне сада руку! (сви дижу) Учитељица. Манојло! Колико се сећам, рекао си да не верујеш у Деда Мраза? Манојло: Не верујем ја учитељици! Али, на жалост, мој стомак верује. Ево, већ ми иде вода на уста. Крче ми црева! Желудац ми пева! Зуби ми раде, дајте чоколаде! И то врло тазе, добри, Деда Мразе!!! Деда Мраз: (дели пакетиће) Песма ,,Деда Мраз“ Водитељ: Бајковити моји бајкољупциВерујемо да су бајке које су вам причали допринеле да вам ова година буде сновита, маштовита, жељовита, надовита и душовита!!

Водитељ: (девојчица) Време пролете као из ракете и година нова стижер за свако дете! Водитељ: (дечак) Много начина има, речи и снова, да се пожели свима ,,Срећна година нова“ Водитељ: (девојчица) Од честитки којима ми је честитала Нова најлепша је бар мени баш ова! Водитељ: (дечак) Драги наши родитељи, другари и остали!!! ДОЖЕЛИТЕ СВОЈЕ ЖЕЉЕ, ДОМАШТАЈТЕ МАШТУ, ДОНАДАЈТЕ НАДЕ, ДОСАЊАЈТЕ СНОВЕ ЗА ГОДИНЕ НОВЕ!!!

КЊИЖЕВНО ВЕЧЕ

(Програм поводом отварања Антиних дана) (две ученице свирају на виолини) Водитељ: Поштовани наши гости, поштовани наши млади уметници, њихови наставници и учитељи, желим вам добродошлицу и обећање да ћемо на неко време одвести из стварности у свет маште, песме, филма, плеса... Па може ли вам где лепше бити? Водитељ: Поносни отварамо књижевно вече, које је чекало овај тренутак дуги низ година, али га је ипак дочекали. Уједно отварамо и Антине дане, а од вас тражимо да се опустите и уживате. Најстарије православне књиге кажу: Благо ономе који децу има. После овог можемо само да додамо: ,,Благо нама док нам деца певају!“ Две девојчице изводе песму у етно фазону Водитељ: Ако негујемо и све облике уметности претпостављате да се одлучно боримо против сваког облика насиља. То је разлог што смо прошле године покренули пројекат ,,Талентом оротив насиља“, а у оквиру њега смо спровели подпројекте ,,Ја имам таленат“ и ,,Млади таленти“ Водитељ: Ови пројекти имају духовни, образовни и такмичарски циљ, а уједно смо радили на подстицању, очувању и спровођењу дечије маште, идеја и креативности. Водитељ: Деца се од малена васпитавају, па учитељи још у првом разреду морају да их науче шта је колектив и како се воли. То настављамо и у другом разреду, а да ли они знају шта је то, видећемо у тексту ,,Биберче“ Ако добро глуме значи знају шта је насиље и како се борити против њега. Гледамо ученике (навести разред и одељење) и њихово позориштанце ,,Бисери“ Три девојчице певају етно песму 74

Учешће на деветом глумачком фестивалу у ревијалном делу КУД „Караџић“

,,Биберче“ - одломак из драме за децу Догађа се за време када су постојале АЛЕ. Први приповедач: Било је то некад, у давна времена. Живела је тада једна добра жена у колиби малој на ивици села. Да добије сина то је жарко хтела. Нека буде мали или попут црнца, макар мањи и од биберовог зрнца, само да је крај ње, да има свог сина. То јој беше жеља највећа, једина. Други приповедач: И једнога дана тако се и збило: добила је дете црнокосо, мило, па радости њеној није било краја. Колиба је њена блистала од сјаја. Трећи приповедач: Оно што је хтела, мада беше стекла, ипак једна рана срце јој је пекла: њенога јединца Биберче су звали, зато што је био исувише мали, а то је за мајку била жалост јака да син буде мањи од својих вршњака. Зато ипак није живела у срећи: желела је жарко да порасте већи. Четврти приповедач: Сва су деца расла ко крушке на грани, постали младићи. Ал, гле судбе клете: самоје Биберче остао још дете. Да ли је касније порастао већи? Шта је са њим било ? То ће бајка рећи. Свадиша: (са завојем на оку) Дођи мало 75

Биберче: Претиш! Свадиша: Наравно да претим. Због овога морам да ти се осветим. (показује на завој) Биберче: Па зар сам сам те збиља лупио у око? Свадиша: Још како! За ово платићеш жестоко. Биберче: Још како! За ово платићеш жестоко.! Свадиша: Ништа ти не вреди. Молба те од овог неће да поштеди. (прети песницом) Добриша: Како то изгледаш? Шта ти тај мач значи? Свадиша: Како то изгледаш? Шта ти тај мач значи? Биберче: Идем сад на мегдан да изађем али. Добриша: Идем сад на мегдан да изађем али Свадиша: Не шали се, само увећао меру: излази на мегдан сигурно – гуштеру. Добриша: Је л истина? Реци да још једном чујем. Биберче: Борићу се с алом. Добриша: То ти не верујем 76

Свадиша: Зашто не верујеш? Видиш да је спреман. Од његове снаге настрадаће неман. Страшан је он јунак, уме да се туче. Могао би алу за реп да повуче. Биберче: Само се ти ругај, не љутим се зато. Добриша: Како си уопште помислио на то? Куд ала одједном на ум да ти падне? (Добриша и Свадиша се у чуду погледају) Биберче: Зато што смрт носи за девојке јадне. Малопре сам причу слушао од деде о аждаји страшној што девојке једе и скоро из ока суза ми се оте. Сваког дана оне страдају сироте а никога мема ко ће да их брани. Прошли су до тада већ толики дани Сви ћуте и али своје кћери нуде. Ја ћу да их браним па ма шта да буде! Свадиша: Ти ћеш да их браниш?! То ме на смех тера! Мали си ко бибер, лакши си од пера! Како да не можеш тога да се сетиш? Ја мало да дунем... ( Пућне устима) ...Ти ћеш да одлетиш. А али је само довољно да кине па да те почисти. Кад порастеш сине, онда би некога могао и спасти. Само, ти никада нећеш ни порасти. Добриша: Слушај, то сувише увредљиво звучи! Биберче: (Одмахну руком Добриши) Пусти! Мојој мајци поздрав испоручи. Реци јој, молим те, да ми тешко пада без поздрава њеног што одлазим сада. 77

Добриша: Јави јој се. Биберче: Не смем. Одлазим што брже, јер ме њене сузе могу да задрже. Добриша: Добро, рећи ћу јој! Биберче: Онда остај здраво! (Поздравља се) Добриша: Срећно! Ал се плашим, да ти кажем право. (Биберче се осмехне, одлази) Свадиша: (Виче за њим) Ти је место мене голицај за шапу! Доведи је после живу на канапу! Први приповедач: Глас по целом свету за тили час пуче: ,,Пошао Биберче с алом да се туче!“ Од великог чуда крстиле се бабе А старцима ноге дрхтале су слабе. Мајци, у том часу, свако беше одан: Сви су је тешили. Други приповедач: А деда Стогодан? Сузе су му лиле као кишне капи: ,,Јадна ли је глава кад памет излапи!“ Причао је себи увек из почетка И чупао браду – а већ беше ретка. Трећи приповедач: И тако су они осетљиви, меки, плакали, дрхтали. Па ипак су неки сачували храброст и присуство духа. Мада је све дошло нагло, изнебуха, одлучише брзо: тражимо га сместа!

Четврти приповедач: У потеру пође, сигурно њих двеста. И од првог мрака, баш дан када мину. Све су претражили, целу околину. А од Биберчета ни трага ни гласа па се помирише да му нема спаса. Први приповедач: За то време он је одмакао друмом, прошао кроз поље. Кад беше пред шумом, застаде одједном, јер га немир таче. Биберче: Да ли да се вратим? Знам, сад мама плаче. Као да је видим. И ту сузу њену. Да се вратим? Морам! Први приповедач: И већ се окрену, али нешто ноге као да му свеза. Сви учесници: ,,ЧУЈ АКО СЕ ВРАТИШ, УМРЕЋЕ ПРИНЦЕЗА!!!“ Други приповедач: Ова га мисао наједанпут трже. Погледа на шуму и крену још брже!! (Сви учесници се ухвате за руке и поклоне се!)

Приредба поводом завршетка другог разреда (ретроспектива урађеног)

,,УЧИОНИЦА ДОБРЕ ВОЉЕ, ИГРЕ, ЗНАЊА И РАЗОНОДЕ“ Водитељ: Драги наши родитељи. Ми смо ваши ђаци – сада већ трећаци. У то име велики поздрав за све НАС И ВАС! Водитељ: Окупили смо се данас, не случајно, већ намерно да заједно са вама обележимо почетак овог за нас веома важног дана. Почетак Дечје недеље а и трећег разреда. СВИ: НАШЕ НЕДЕЉЕ И ТРЕЋЕГ РАЗРЕДА!!! Водитељ: Баш зато што је наша недеља ми ћемо вам данас представити сва наша знања, игре и вештине. Играћемо, глумићемо, певаћемо једноставно и лако ЗАБАВИЋЕМО И ВАС И НАС!! Водитељ: Да почнемо са песмом и тачком ,,Покажи шта знаш“ Наше другарице (навести име две девојчице) ће вам се представити омиљеном песмом (назив песме) коју ће извести у дуету. Да их чујемо! Водитељ: Кад одемо из наших вртића, и постанемо ђаци, питамо се како постајемо права школска бића? Па чујмо наше другаре: Прво дете: Прво смо постали прваци па онда ћемо бити све већи ђаци. Студенти што иду на факултете па ћемо сви бити чике или тете! 80

Друго дете: Неко ће желети да лечи људе, да носи слушалице и лекар буде. Треће дете: Неко ће трећи опет пронаћи да другачије време протраћи да буде према себи фер и постане инжењер! Водитељ: Ми смо наше школске дане ,,протраћили“ и у игри плесу и урнебесу!! Наши ,,Бисери“ за вас и плесна тачка ,,Лептири и виле“ Четврто дете: Свака се школа прави од слика, бројева и слова од велике, велике љубави. Најлепших дечијих снова! Пето дете: А школа се у комплету прави од ђака. Зато су ђаци дасе који се највише воле јер да нас нема, зна се, не би било ни школе! Водитељ. У нашем одељењу има доста другара који су веома талентовани у области музике. Да чујемо једну њихову слободну тачку. (два дечака – дует) Водитељ: У првом разреду смо доста радили, учили али и забавили. Основали смо наше Путујуће позориштанце ,,Бисери“ које наше одељење, а и школу увек представља у најбољем светлу. Водитељ: Тако ће данас за вас извести представу ,,Снежана и седам патуљака“, а за неколико дана нашим другарима у част затварања Дечје недеље. Наши бисери!!!

СНЕЖАНА И СЕДАМ ПАТУЉАКА (по мотивима истоимене бајке)

Лица: Девојчица (приповедач), Снежана, седам патуљака: Поспанко, Љутко, Радиша, Штедиша, Љубиша, Смешко и Добрица. (Сцена: дрвеће, кућица, цвеће, животиње, меда, лија, зека, веверица, вук, шева, цврчак...) Први приповедач: Прича нам је знана и није нам страна о Снежани једној, умиљатој, вредној. Побегла је она из родне кућице, од маћехе зле, усред шумице. Друштво су јој правили: меда, лија, зека и њена љубимица веверица Века. Други приповедач: Вук Вучко је брани од гостију страни, песмом Снежу буди шева лепа Мира, а весели цврчак Тома дивне песме свира. Трећи приповедач: Живела је Снежана код патуљака седам, 82

окружена љубављу и бригом, лепо су се слагали и добри су били, док се нису сви у Снежу заљубили. Четврти приповедач: Сваки је пожелео, да му жена буде не треба се љутити, све је то за људе. Смишљали су начина како да је просе, па јој сваког дана, поклоне доносе. (на сцену излази Снежана) Поспанко: (Носи јастук и долази у просидбу. Даје поклон и гласно зева) Драга моја Снежо, имам једну тајну (гласно зева) заљубљен сам у тебе, моју звезду сјајну. (гласно зева) Буди моја жена, буди моја сена! (опет зева) Спаваћемо цео дан, живот ће нам бити сан. Снежана: Драги мој Поспанко, сунце моје јарко, не могу ти бити жена, јер ја нисам ко ти снена. Радује ме бели дан, живот није само сан! Љутко: (Носи цвет - љутић о прича љутито) О, Снежана моја лутко, воли те од срца Љутко, буди моја жена ти нека нам завиде сви! 83

Ноћу ћемо спавати, а дању се љутити, нећеш бити Снежанас, бићеш моја Љутана! Снежана: Љутко, неваљалче један, ниси ти толико вредан, да ми живот љутња буде да заборавим на људе. Живот је радост и срећа од плавпг мора још већа! Радиша: (Носи мотику дечију играчку и даје на поклон) Снежо, драга, вредна ти си, ал од мене бреднија ниси. Моја жена буди ти, радићемо скупа ми, радићемо дан и ноћ, бићеш моја ти помоћ. Не морамо никад сести, не морамо хлеба јести! Рад је добар а зарада лепа, пусти љубав, неће бит довека! Снежана: Слушај ме Радиша лепи, рад је добар и не штети, али мора умерен бити, човек мора одморити. Рад није живот цео већ његов сдаставни део. Зато се немој љутити не могу ти жена бити. Штедиша: (Носи новац и поклања Снежани) Моје око сад те гледа па ми срцу мира не да, морам да те запросим, дав се с тобом поносим. Штедљива си моја драга, 84

имаћемо доста блага, нећемо га трошити, само ћемо бројати, паре ће се множити, банку ћемо отворити! Снежана: Штедиша, мили, збогом, не могу делит живот са тобом. Волим да штедим, то ми је по вољи, али да завредим живот бољи. У паре си се претворио, на љубав си заборавио! Љубиша: (Поклања руж за усне Снежани и љуби је више пута) Краљице моја , Снежо, дуго сам од тебе бежо, да ти тајну не откријем што у своме срцу кријем: (шапуће Снежани на ухо) хоћу с тобом да се љубим, да се јутром с тобом будим, љубићемо се стално ми, ништа нећемо радити, живећемо од љубави. Снежана: Љубиша, дете не буди, тако не живе одрасли људи. Љубав је јако важна и не треба да буде лажна. Чула сам од мога брата да кад улази беда на врата љубав кроз прозор излази и полако пролази. Не можеш се самољубити, треба нешто и радити. Живи се за љубав, али се не живи од љубави то знају и у трави мрави!

Смешко: (Носи пасту за зубе и поклања Снежани. Све време, док прича, смеје се) Краљице моја, образа белих, чим те углерда ја се веселих, што нађох жену свог живота, смех ти одзвања... То је лепота! Радити нећемо, ни штедети, ни љубити се, ни волети... Запамти ово сада ти, само ћемо се смејати! (Смеје се гласно) Снежана: Смешко драги, весео ти си ал пут до мог срца нашао ниси, смех је користан и врло здрав, али мораш имати став. Рећи чу ти, можда је грех, живоз није само смех! Добрица: (Носи срце и поклања Снежани) Заволех те , моја драга чим си ти у кућу дошла, чим сам тебе ја угледо, љубав ми кроз вене прошла. Моје срце сад је твоје, ако хоћеш ти узми га, делићемо дане, ноћи , делићемо доста брига. Радићемо, причаћемо, читаћемо, штедећемо, градићемо, волећемо, смејати се, и љубити, једно друго разумети, подржати, утешити... Не могу ти, моја Снежо, говорити ја о срећи, погледај у своје срце, оно ће ти све то рећи.

Снежана: Рекло ми је срце моје да хоће да буде твоје! Сваки човек срећу кроји и не треба да се боји. Душа ми је испуњена, хоћу да ти будем жена! (Добрица и Снежана се грле и љубе и одлазе у кућу) (Сви учесници се поклоне публици) Водитељ: Драги наши родитељи, надамо се да сте квалитетно потрошили време у нашој учионици добре воље. Водитељ: Сигурни смо да ће нам у трећем разреду бити много боље!!! И зато драги наши: Прво дете: Распакујмо књиге нове још миришу на штампаре! Друго дете: Распакујмо лепе снове и љубави оне старе! Треће дете: Подесимо жице гласне све уживо нек се чује! Сви: Детињство је наше красно баш ко што нам доликује! Водитељ: Ми имамо и наше другаре који редовно учествују у фолклорном извођењу наших српских кола. Па да их видимо, уживајмо! Мини фолклорна група Водитељ: Драги наши родитељи, 87

као што видите ваша деца брзо расту и живот их води даље! И зато једна порука за све ВАС И НАС: Први приповедач: И то вам је наша прича која има срећан крај, пробуди у себи љубав и нећеш погрешит знај! Други приповедач: Срце своје сад отвори за све људе, биљке, птице, за доброту и за осмех, за незнанце са улице! Трећи приповедач: Ако тако ти урадиш, живот ће ти бити леп, отворена срца драги наши освајају цео свет!!! Сви се поклањају и захваљују на посети и подршци!

Приредба за родитеље поводом завршетка четвртог разреда

,,ПЕПЕЉУГА“ (пародија)

Драги наши родитељи, желимо да вам видимо насмејана лица јер ће сада наступити, наша духовита ,,Пепељугица“ Први приповедач: Некада давно, у једном краљевству, живела је девојка чије име нико није знао. Неки су причали да је имала име, али су је тако врло ретко звали и нико га није чуо. Девојчица је рано остала без мајке, а затим и без оца који је касније био ожењен Црвенперком. Дуги пиповедач: Била је срећна само у време када су јој родитељи били живи. После очеве смрти почела је права ноћна мора за њу, Њене полусестре Ната и Злата су је мрзеле као и маћеха Црвенперка. Оне су је звале Пепељуга. Први приповедач: У то време државом је управљао цар Срећко 332. који је већ био у дубокој старости и желео је да своје наследство остави своме сину Светлану 333.

ПРВИ ЧИН Гласник: Чујте и почујте, даје се на знање, краљ Срећко приређује свечани бал! Позивају се сви становници овог краљевства! Позивницу ће добити сви! (одлази лупајући у бубањ) (Улазе Ната и Злата и разговарају) Злата: Чу ли ти ово , Нато? Ната: А, шта то? ( пита зевајући) Злата: Делиће се позивнице! ( погледа је прекорно) И немој више да зеваш!( дере се) Ната: Па, сигурно ћемо добити позивнице и ми! (опет звони) Злата: Ал све девојке се хвале да су већ добиле позивнице. Ната: И-ју! И-ју! Каква брука и срамота за нас! Господин Тале нам обећао да ћемо прве добити позивнице, а сад ћемо их добити задње! А, можда, их нећемо ни добити! Злата: Не смемо сумњати у то! Црвенперка: Ћери моје, ако буде тако, онда ће Тале добити по глави. (незадовољне и љуте одлазе са трга кући) ДРУГИ ЧИН Све три су стигле кући где их је чекала Пепељуга, која се док су оне биле на тргу, сита нарадила. Црвенперка: Јеси ли већ завршила своје обавезе за данас? 90

Пепељуга: Нисам све, мајко, али при крају сам. Злата и Ната: Како си лења, Пепељуго! Ната: И прљава... Злата: Просто ме срамота што си таква. Ната: Злато, види! Ната: Злато, види ко иде! Злата: Па то је господин Тале! Па зар га нећемо научити памети! Злата: Како да не! (појуре, дохвативши на што су налетеле) Злата: Ја ћу метлу! Ната: Ја ћу тигањ и то овај највећи! (смеје се) Пепељуга: Шта то радите? Оставите га! Тале: Ко ме то бије? Зар Злата и Ната због којих сам кроз пакао прошао да бих вам позивнице донео? Злата: О, господин Тале , извините! Много нам је жао!

Ната: Знате, то је неспоразум! Ната и Злата: Тале, Таленце, ми вас много волимо! Тале: Знам ја то, зато сте ми приредиле тако топлу добродошлицу. А-јој! А–јој! Све ме боли! (Улази Црвенперка) Ната: Мајко, види ко је овде! Црвенперка: А, господин Тале! Тале: Добар дан, госпођо! Ја сам, ето, донео позивнице за бал, а ваше ћерке су се толико обрадовале да ми од њихове нежности леђа бриде. Јоооој! Црвенперка: Таква су ми деца, фино васпитана и отмена. Пепељуга: Јесте ли добро, господине Тале? Тале: Јесам, не брини Пепрљуго. Пепељуга: Мајко, зар не видиш? Па господин Тале је сав у модрицама! Црвенперка: Ти ћути, за казну ћеш добити још више посла. Пепељуга: Али, мајко... Црвенперка: Ух, како ово дериште може да ме наљути! Ух! Ух!

Тале: Драга госпођо, у позивници пише да су све девојке позване на бал. Све, до последње. Црвенперка: Нико се неће мешати у васпитање моје деце! Нико! Злата и Ната: Сад ћемо да му покажемо! (узме метлу и тигањ) Црвенперка: Ударајте, не шдедите га, научите га памети! Тале: Осветићу вам се ја, кунем се! Јооој! (одлази стењући) Злата: Отерасмо гада! Ната: Више се неће усудити да дође овамо! Црвенперка: Научиле сте га памети миле моје ћеркице! Немамо времена за разговор и ликовање. Бал је вечерас, а ви морате изгледати као принцезе. Ната: Сестро ово нам је прилика... Злата: ...да се једна од нас уда за принца и да постане принцеза. Црвенперка: Па где си ти пошла Пепељуго? Пепељуга: Пошла сам са сестрама да купимо хаљине за бал. Црвенперка: Али, ти нећеш ићи на бал!Зато што ниси тражила дозволу добићеш још већи посао. Ево овај просо помешаћу са пепелом у огњишту. Док ми

купујемо хаљине потруди се да све покупиш и средиш ако мислиш да идеш на бал! Злата и Ната. Хи-хи-хи! Ха-ха-ха! Хо-хо-хо! (три пута) Ната: (шапуће Злати) Док Пепељуга покупи просо, ми ћемо стићи на бал. Хи-хи-хи!! (маћеха и ћерке одлазе а Пепељуга остаје сама) Пепељуга: Опет сама, опет остављена.Како ми је било леподок су ми родитељи били живи! Мамица ми је увек давала паметне савете а тата ме је подржавао у свему. А сада нећу ићи на бал. Чекај! Мама ми је причала да ћу у дворишту наћи спас, али није рекла како! ТРЕЋИ ЧИН (Пепељуга одлази у двориште испод једне врбе) Пепељуга: Има ли кога? Мама ми је рекла да овде могу наћи спас за све своје невоље. (Чује се глас: ,,Рекла ти је још нешто Пепељуго! Присети се...“) Пепељуга: Ко је то? Ко? Ах, да! Говорила је мама о доброј вили која јој је кума... Вила: Погодила си! Ево, долазим! Пепељуга: Па то је истина! Ти стварно постојиш! Вила: Како да не кумче моје мало! Па добро, а шта није у реду? Пепељуга: Па видиш... Вила: Да чујем? 94

Пепељуга: Не дају ми да идем на бал. Вила: Знам, знам. Али не питам те за то, већ коју боју хаљине волиш? Пепељуга: Белу! То ми је најбоља боја! Вила: А и свечана је. У реду, сачекај мало. Требаће ти и кочије и слуге. Кочије ћемо направити од бундеве. Хајде сад да кренемо. ,,Сала-га дунла, мечика бунлатеби ди, пабе-ди-ду!“ (стварају се прелепе кочије) А за слуге... Само да се сетим: ,,Пезевен, зонт... калдрма. Аха! Е, шекек, мек певлек. Калдрма, далдрма, опт, зорт... Тако је... Пепељуга: Хвала добра вило! Све је прелепо и хаљина и кочије. Вила: Драго ми је да ти се свиђају! Не бих да ти свиђају! Не бих да ти се хвалим, али сам врло задовољна. Сада можемо на бал. Пепељуга: Али... ципелице! Вила: Баш си лепа, Пепељуго! Прелепа! Е, сад крени, али не заборави да се вратиш до 12 сати јер ће чаролија престати! Иди и лепо се проведи! Пепељуга: Хоћу драга кумо! Хвала, добра вило! ( полази и маше доброј вили) ЧЕТВРТИ ЧИН Двор дивно уређен. Званице долазе. Краљица и краљ седе у лепој краљевској ложи. Како девојке улазе у двор, угледају принца, поздрављају се с њим и свако мало застане да поприча. Улази Црвенперка с кћеркама и прилази принцу. Злата: Принче, знате ли како ја дивно плешем? 95

Ната: Принче, а само да знате како сам ја образована! Не можете да замислите! Злата: Глупа си ко ћурка! Образована јеси, али не више од мене. Ната: А ти играш као рода! Немаш појма ни о чему! Принче, заплешимо! Принц: Није ми до плеса1 Опростите ми лепе даме! Бљак – бљак! Ната: Можда имамо шансе, а? Злата: Можда, али ми знамо да ... Злата и Ната: Боли нас брига за народ, краљевство и границе. Хоћемо само да владамо, да постанемо краљице. И то је све, и то је све, ми овако откачене! Ха-ха-ха! Хи-хи-хи! Хо-хо-хо! (принц трчећи излази из двора) Принц: Тале, Тале, дођи овамо! Тале: Звали сте ме, величанство!? Принц: Да, да...Тале, реци мојим родитељима да сам отишао да прошетам и да извесно време нећу бити у двору. Јасно! Тале: Г – г – господару, г – г – господару! Принц: Ама јел ти јасно! Тале: Господару, погледајте тамо, погледајте... 96

Принц: Шта да видим? Ах, каква лепота, није ли то какво привиђење? Куда иду овако лепебкочије? (Кочије се заустављају тачно испред дворца) Принц: Ово је невероватно! Тале, реци слугама да им крену у сусрет! Тале: Хапа – та – тапа! (Пада у несвест) Жандарм: Баш сад си нашао тренутак да паднеш у несвест! Бежи од мене! Извините госпођице! Пепељуга: Хвала лепо! Тале: Драга госпо, част нам је што сте дошли на бал! Увек ће те бити добродошли у овај величанствени двор. Пепељуга: Хва..... Тале: (прекида је...) Мој принц вас је видео још из далека и одмах... Принц: Господе! Господе! (Сви задивљено посматрају Пепељугу. Музика престаје) Принц: Добро вече! Могу ли да вас замолим за плес? Пепељуга: (клања се) Добро вече принче! Спремна сам за игру. Принц: Музика! Свирајте! Сместа! (Пепељуга и принц играју целу ноћ) За све то време Црвенперка, Ната и Злата су их одговарале и коментарисале)

Црвенперка: Она је права лепотица Ната и Злата: (углас) А ми мама! А ми мама! Црвенперка: И ви сте, драге моје, као из бајке и ни једна од вас лепша није, али ова богме, јесте! (Сат је откуцао поноћ. Пепељуга се тргла из принчевог загрљаја) Пепељуга: Извините принче, морам хитно да идем! Принц: (изненађен) Али, зашто!? Због чега или због кога? Пепељуга: Немам времена да вам објашњавам. Пустите ме молим вас! Принц: Нећу вас пустити све док ми не кажете име! (Пепељуга је успела да отргне своју руку из принчеве и да отрчи) Принц: Брзо! Стража! Тале, нареди слугама да је зауставе! ПЕТИ ЧИН Пепељуга излази из двора и улази у мали парк. Док је трчала чаролија је престала. Међутим, изгубила је ципелицу. Принц и велики број гостију из дворца су кренули за Пепељугом. Принц: Наређујем да се од сутра обиђе цело краљевство и пронађе прелепа девојка. (Тале добија упутство од принца) (Сутрадан) Први гласник: Чујте и почујте! Даје се на знање! 98

Други гласник: Прочитаћемо писмо принца Светланса: ,,Ја, принц Светлан 33 од кога на свету нико није већи, наређујем да све девојке у краљевству ових дана буду код куће“ (Удара у бубањ) Први гласник: Принц Светлан ће лично потражити будућу невесту. (Други гласник га удара палицом) Први гласник. Овај... принцезу... Ната: Мајко, јеси ли чула ово? Црвенперка: Наравно. Морате се потрудити да вам нога стане у ципелицу. Злата: Али мама, моја нога је тако велика! Ната: А моја нога је преширока. Црвенперка: Доста више! Нека вас жуља и нека вас стеже. Морате издржати Ната: Покушаћемо! Црвенперка: Хајде лепе моје, пођимо кући! ШЕСТИ ЧИН Ната: Ево долази принц! Злата: О боже! 99

Ната и Злата: (углас) Пепељуга!!! Црвенперка: Умало да заборавимо. Пепељуга: (пева) Ла-ла-ла-ла-ла.ла.... Црвенперка: Пепељуго, у твојој сдоби је велико изненађење! Дођи! Пепељуга: Долазим одмах мајко! (Пепељуга улази у своју собу. Маћеха је закључава) Пепељуга: (плаче) Пустите ме, пустите ме, молим вас! (пред кућом се чују трубе и бубњеви) Тале: ЊЕГОВО ВЕЛИЧАНСТВО-ПРИНЦ! Принц: Добар дан! Маћеха и ћерке: (углас) Добар дан и добро дошли, принче! Црвенперка: Почаствовани смо! Изволите сести! Принц: Немам времена. Морам да признам да већ губим наду. Тале, пробај девојкама ципелицу! (Пошто је Натина нога била преширока, а Златина превелика све три су сиктале од беса) Принц: Има ли још која девојка у кући? Ната: Има! 100

Злата: Не нема! (удари Нату ногом) Вила: Пепељуго, изволи из собе! Пепељуга: Хвала ти драга кумо! Вила: Немамо времена, пожури доле! (Пепељуга трчећи силази низ степенице) Пепељуга: Принче, ево и мене! И ја живим у овој кући. Принц: Тале, пробај девојци ципелицу. Тале: Ово је невероватно! Ви сте права девојка! Честитам! Принц: Напокон сам вас нашао! Чак ни пепео не може сакрити Вашу лепоту! Хајдемо! Вила: Ћири – бу, ћири – ба! (Пепељуга је поново била обучена у белу хаљину. Она и принц су се упутили ка дворцу) Први гласник: Чујте и почујте! Принц је управо запросио своју принцезу. Сви ће те присуствовати венчању! (Пепељуга долази до маћехе) Црвенперка: Драга Пепељуго... Злата: (плаче) БУ – бу – бу...

101

Ната: Како је то дирљиво! Бу – бу – бу – бу..... Црвенперка: Много ти хвала Пепељуго! СЕДМИ ЧИН Двор је дивно украшен. Званице долазе. Сви се забављају. Вила: Искрене честитке Пепи! Пепељуга: Хвала ти вило! Вила: Све најлепше! (Принц и принцеза хоће да се пољубе. Тале долази са јастуком и покрива их да се не виде) Тале: Ја сам геније! И најзад она наша поука на крају: ,,Ни једна мука не траје довека“ Вила: Happy end!

102

СЦЕНАРИЈА ПРИРЕДБИ ВИШИХ РАЗРЕДА

103

Шешир професора Косте Вујића

104

ШЕШИР ПРОФЕСОРА КОСТЕ ВУЈИЋА Представа изведена поводом прославе Дана школе, октобар 2014. ЧИТАЧ 1 Ко је био Коста Вујић? Скоро је увек био између две паљбе, професорске и ђачке. Морао је да смирује професоре и да покаже толико разложности којом ће у њиховим очима умањити оно сто су његови ђаци учинили. Морао је, опет, с друге стране умиривати ђаке и научити их да буду свесни своје грешке тако да више не учине оно што су учинили. Цео живот се клонио политике, а није био свестан да се његово разредно старешинство овој генерацији ђака претворило у велико дипломатисање. Коста Вујић био је много више од професора и разредног старешине, а неки од његових матураната: Јован Цвијић, Михаило ПетровићАлас, Јаша Продановић, Павле Поповић и многи други. ЧИТАЧ 2 Ко је још Коста Вујић? Првих 80 књига Бранка Радичевића стигло је у Београд захваљујући њему и његовом побратимству с Бранком. Његови матуранти јесу били мангупи, али прво читање „Сумњивог лица“, које је лично Бранислав Нушић чинио, нису пропустили. Јесу све то посматрали са оближње трешње, али нису причали, нити су зврцали коштицама - да ли из поштовања према Нушићу, или свом професору у публици, није сада битно. Битно је да су знали да воле и да поштују 1. чин (на позорници је катедра и три клупе бочно постављени и десно направљен двокрилни прозор широм отворен. Ђаци седе у клупама, а професор долази из публике. Док професор не уђе, неколико ђака качи његову слику-на позорници је припремљен импровизовани зид за то) ПРОФЕСОР: (улази у разред, носи дневник и књигу. Ђаци устају.) ПЕСМА Причи овој нема спора гимназија од кад поста, није било професора, као што је Вујић Коста. За добру је шалу знао, анегдота оста иста 105

немачки је предавао, био личност историјска. „Седи!“ (баца шешир према прозору и он излеће напоље) (смешка се) „Ко је редар?“ ЈАКОВ ПРОДАНОВИЋ: „Ја сам, господине професоре!“ ПРОФЕСОР: „Затвори прозор!“ (Продановић скаче) „Полако, полако!“ (проф. се смешка-више у себи). „А шта ти мислиш, Продановићу, као редар, ко да иде по шешир?“ ЂАЦИ: „Ја! „Ја“ ПРОФЕСОР: “Полако, полако. По један шешир могу да иду само двојица! Ни по бабу, ни по стричевима, већ по азбучном реду (отвара прозивник и полако иде прстом по њему) Нека иде, нека иде... (чита из дневника) Пајић Бранислав и Симић Василије (устају, одушевљени су, чикају остале погледом) „Трк!“ „Јакове, ко је отворио прозор?“ (листа дневник, као да је строг, а у ствари није) ЈАКОВ: „Верујте, професоре, да не знам! Ја нисам, мајке ми“ (шеретски се смешка). ПРОФЕСОР: „Како, молим? Господин је редар, а не зна ко је отворио прозор, а ја сам изричито наредио да редар отвори очи, а не прозор (као љут) „Проданић нек буде још недељу дана редар за казну!“ ЦВИЈИЋ: „ НЕ МОООЖЕЕЕ!“ ПРОФЕСОР: ( чуди се) „Ко је то рекао?“ АЛАС: „Цвијић,професоре!“ ПРОФЕСОР: „Па како, Цвијићу, не може? (благ је) „Ко је овде разредни старешина, звекане један?“ ЦВИЈИЋ: „Под звеканом подразумевамо биће које говори неразумно (остали се смешкају и гледају ђаволасто у њега), а моја упадица је била на месту, јер ово је последња недеља до матуре!“ 106

ПРОФЕСОР: „Добро, добро, ниси звекан (тон је благ). Ниси звекан, ал си ми упао у реч, а то није однос који матуранти прве мушке гимназије морају да имају према свом професору и старијима!“ (мало подижзе тон) „Ниси звекан, ал си непристојан. Цвијићу, (смешка се и показује руком према ћошку) буди љубазан!“ ЦВИЈИЋ: (С књигом под руком журно излази и ту наставља да чита књигу) ПРОФЕСОР: „Проданићу, буди љубазан, и ти у ћошак! (гледа као по дневнику. Проданић иде журно и смешка се, али не дрско, треба да се види да воле професора и да му не замерају) ПАВЛЕ ПОПОВИЋ: (диже руку) ПРОФЕСОР: „Поповићу, зашто подижеш руку кад не пропитујем?“ ПАВЛЕ ПОПОВИЋ: „Професоре, може ли Јаша Продановић да не стоји у ћошку? Ја сам отворио прозор!“ СВИ: „Јаоооо!“ ПРОФЕСОР: (Гледа у неку књигу која му је у рукама, гледа у корице, не листа је) ПОПОВИЋ: (стоји) „Нисам ја заборавио Вашу наредбу, него сам мислио да не можете да промашите!“ (смешка се добронамерно, весело) ПРОФЕСОР: (прилази му) „Па могу ја да набацим шешир и кад је прозор отворен! СЕДИ ДОЛЕ! Само, данас сам, данас сам (окреће му леђа и иде према катедри) лоше расположен. А Проданић (окреће се љуто према њему) има да стоји у ћошку и да научи шта је редар у првој мушкој гимназији! Јел ја њему да дам да чита Светозара Марковића, а он мени хоће револуцију у разреду. Има да стоји, ја како, (шета од њих ка катедри, прави паузу па наставља озбиљно) „Ви знате, господо, да ја нисам мека срца... (пауза) „Седи, Поповићу!“(пауза) „Устани, Поповићу!“(иде према њему, Поповић устаје - остали као нешто пишу)“ И ти у ћошак!“ (окреће им леђа, ђаци се извирују, Поповић оставља књигу и полази...чује се куцање на вратима) „Наааапрееееед!“ 107

(она двојица улазе и носе шешир заједно га држећи. Сви се смеју, проф. им прилази) ПРОФЕСОР: “А, ви сте! Па где сте до сада?“ ОНА ДВОЈИЦА: „Млатили смо шешир штапом да га скинемо!“ ПРОФЕСОР: „Како молим?“ ОНА ДВОЈИЦА: „Млатили смо шешир каменицама, а кад га нисам погодио, морао сам да се попнем на липу.“ (Проф. се окреће око њих, а они се окрећу у круг држећи и даље шешир заједно) ПРОФЕСОР: „Е, па фала на труду! Молим вас, шешир на место! (они га носе) „Сви на места!!!“ (говори онима у ћошку - смешка се) „Ко није одговарао немачки 6. пут? (пита као строго) (ђаци ваде виолину, један говори 3-4, очима се договарају) ПЕСМА Зумба зум, цин, цин, (2 пута) Наше главе до врха су пуне знања Зум,зум,зум, Професоре, верујте нам без питања, Цин, цин, цин, Професор ће сад да пита има л спаса Зум, зум, зум, Професоре, звони звоно за крај часа Цин, цин, цин (сви седају) ЂАЦИ: Звонилоооооо!!!!!!!! ПРОФЕСОР: „Како нисам чуо?“(ђаци се смеју, професор излази...) „Све мангуп до мангупа!“

108

109

2. ЧИН ЧИТАЧ Нушић, чика Јова Змај и остала интелигенција чули су да игра представа Рагабас уперена против Француске револуције. Организоване су демонстрације и, наравно, то није могло проћи без наших матураната. Краљ се страшно наљутио, министар просвете је за све окривио директора школе и наредио да се матуранти испитају пред школском комисијом. Директор школе, добар човек, зна да ће бити смењен, али му је жао матураната. Као паметан, образован и моралан човек покушао је да спречи да матуранти буду избачени из школе два, три дана пре матуре. Инсистирао је да у комисији поред професора историје и жандара буде обавезно и професор Вујић који неизмерно воли своје ђаке, верује у њих, а за ту обострану љубав знала је и цела варош. (у комисији седе проф. историје, жандар и проф. Вујић. Ђаци су испред канцеларије и улазе један по један) ПРОФЕСОР: (прозива) (у комисији су сви строги, за њих су већ сви свакако криви, само је проф. Вујић благ) „Михаило Петровић Алас“ (он улази и стаје пред њих) ПРОФ. ИСТОРИЈЕ: (оштар тон) „Зашто си, Петровићу, синоћ прекинуо представу?“ ПРОФЕСОР: „Извините, колега, али директор је рекао да ја први испитујем ђаке!“ ПРОФ. ИСТОРИЈЕ: „Опростите!“ ПРОФЕСОР: „Петровићу, јел да ниси био синоћ у позоришту?“ ПЕТРОВИЋ: „Нисам!“ ПРОФ. ИСТОРИЈЕ: „Зашто ниси био кад су сви остали ђаци били?“ ПЕТРОВИЋ: „Колико ја знам, ни остали ђаци из мог разреда нису синоћ били!“ ПРОФЕСОР: (веома озбиљан према комисији, али према деци благ) „Дабоме!“ 110

ПЕТРОВИЋ: „Зашто остали нису били ја не знам. Ја сам аласки калфа и у те вечери добро ради риба, што је професору Вујићу добро познато... (проф. Вујић клима главом, а комисија блентаво гледа и чуди се). ПРОФЕСОР: „Хвала ти, Михаило, нек уђе следећи!“ (Алас се наклонио и излази...) „Овај није био!“ (говори полицајцу) (улази ПОПОВИЋ и стаје пред њих) ПРОФЕСОР: (као строг) „Поповићу!“ (Поповић говори брзо, проф. се смешка, полицајац се ишчуђава) ПОПОВИЋ: „Нисам био синоћ у позоришту, али знам готово све о писцу Рагабаса. Сарду је наш савременик рођен 1831. и писац је брилијантних сатиричних комедија, спој је тежњи модерног романтизма... ПРОФЕСОР: („грубо“ га прекида) „Доста, Поповићу!“ ПРОФ. ИСТОРИЈЕ: „Како??? Kад све знаш, ниси био у позоришту?“ ПОПОВИЋ: „Признајем, ја сам побунио ђаке!“ (Вујић врти очима) ПОЛИЦАЈАЦ: (једва дочекао, сав се озарио ,скаче, прилази му иронично насмејан) „Признајеш, јел“ (Поповић клима главом) „Е, сад ћемо да видимо!“ (прилази скроз до њега) ПРОФЕСОР: (Зауставља полицајца) „Извините, само тренутак (строго са Поповићем) „Поповићу, шта признајеш кад ниси био у позоришту, шта признајеш?“ ПОЛИЦАЈАЦ: „Признао је, омакло му се! (узвикује победоносно, а онда се обраћа Поповићу иронично, смешкајући се задовољно ) „Организујеш побуну, јел? Нема сад више назад у лагању нема, нема!!!“ ПОПОВИЋ: „Зашто бих лагао? Признајем да сам побунио наше ђаке да не иду у позориште, јер је то најслабији Сардуов комад. Главни јунак се чак и не појављује у првом чину... (Вујићу је просто лакнуло, воли што их је Поповић прешао. Устаје и свима се обраћа)

111

ПРОФЕСОР: „Смирите се, смирите се, сад ћу ја да га испитујем. Поповићу, доста! (као строг) Срам те било! Овде тераш шегу са нама?!? Марш у ћошак!“ ПОПОВИЋ: (као се бечи) „Овде?“ ПРОФЕСОР: „Не овде, у своју учионицу!“ ПОПОВИЋ: „Професоре, па тамо нема никога!“ ПРОФЕСОР: „Па бићеш ти! Марш!“ ПОПОВИЋ: (помирљиво) „Молим“ ПРОФЕСОР: „Марш!“ ПОЛИЦАЈАЦ: „Господине професоре, ово сте му одлично рекли, баш као ми у полицији!“ ПРОФЕСОР: „Да, само што ово није полиција! Следећи!“ ПРОДАНОВИЋ: (подбочио се, цинично) „Нисам био!“ ПРОФ. ИСТОРИЈЕ: „Какав је то тон, како то стојиш? Још ћеш ти нас да испитујеш!“ ПРОДАНОВИЋ: „Само сам рекао да нисам ЈА био!“ ПРОФ. ИСТОРИЈЕ: (видно љут и изнервиран) „Сви су могли да не буду на тој опакој демонстрацији против власти, али ти си морао да будеш тамо!“ ПРОДАНОВИЋ: (бесно) „Ја био? Знао сам да ми нећете веровати, зато сам и понео СВЕТО ПИСМО да се закунем да моја нога није крочила тамо, у позориште, чак ни на степенице!“ ПРОФЕСОР: „Продановићу, у ћошак! ПРОДАНОВИЋ: (крене па се врати) „Надам се да је Павле Поповић већ све рекао о Сардуу и да се овде од револуције не може правити гротеска!“ (проф. ставља руке на лице, полицајац скаче, кези зубе) 112

ПРОФЕСОР: „Продановичу, у ћошак, па тамо причај и расправљај с Поповићем. Марш напоље!“ ПОЛИЦАЈАЦ (вади пиштољ или сабљу) „Овај се кандидује за гиљотину!“ ПРОФЕСОР: (сипа воду из бокала полицајцу и обраћа му се мирно) „Смирите се, смирите се!“ (Продановићу показује очима да оде) ПОЛИЦАЈАЦ: (док Продановић излази виче за њим) „Марш ђубре!“ (на сцену улази Велимир, збуњен је и преплашен, а сви га у школи знају као мирно дете) ПРОФ. ИСТОРИЈЕ: „Шта је, Велимире, па ти си фино, васпитано, смерно и паметно дете!“ (нежно му се обраћа) ВЕЛИМИР: (сав преплашен, само што не заплаче) „Ја тамо синоћ нисам био, а ако кажу да су наши били, онда ћу и ја рећи да сам тамо с њима био!“ ПОЛИЦАЈАЦ: „Овај је добар, ми то знамо, ал је уплашен! Нема ту отаџбине, војника!“ (изнервиран) ПРОФЕСОР: (нежно) „Уплашио се од нас-осетљиво дете, а ми као инквизиција!“ (опет се нежно обраћа Вељи) „Вељо, реци нек уђе следећи!“ (овај једва чека да истрчи) ПОЛИЦАЈАЦ: (нервира се што је овај нежан, није мушкарчина и узвикује) „Јооој, Србијоооо!“ (улази Цвијић) ЦВИЈИЋ: (улази са отвореном књигом) „Добар дан!“ ПОЛИЦАЈАЦ: (руга се, заједљив је) „Добар дан! Затвори књигу, стани мирно!“ ПРОФЕСОР: „Добро, добро, смирите се, полако! (обраћа се полицајцу, а онда Цвијићу) „Јел да, Цвијићу, да синоћ ниси био у позоришту?“ ЦВИЈИЋ:: „А, па био сам, како нисам! (професор врти очима) Па то се не пропушта!“ 113

ПОЛИЦАЈАЦ: „И прекидао си представу!??!!“ ЦВИЈИЋ: „Како да прекинем представу која није ни почела!?!?“ ПРОФ. ИСТОРИЈЕ: (пружа руку према њему) „Добро, бре, шта си радио тамо?“ ЦВИЈИЋ: „Проучавао сам наш динарски менталитет, као што волим да проучавам питомост и дивљину наше земље.“ ПРОФЕСОР: „Цвијићу, и ти ћеш морати у ћошак! Хајде!“ ЦВИЈИЋ: (смешка се) „Разумем, али ако могу да бирам могу ли у онај иза прозора?“ ПРОФЕСОР: (добронамерно) „Можеш, па ако је заузет, договорите се, па мењајте места!“ ЦВИЈИЋ: „До виђења!“ (улази директор видно забринут) ДИРЕКТОР: „И шта сте урадили?“ ПРОФЕСОР: „Знамо да су сви били тамо, али саслушањем смо утврдили да нису били тамо где су били. (окреће се комисији) Јел тако, господо? Ми их морамо заштитити, јер тако штитимо и школу и будућност, а тако сам штитио и ја вас кад сте били ђаци. Јел се сећате?“ (обраћа се комисији) ПОЛИЦАЈАЦ: „Сееећам се , професоре, сееећам се!“ ДИРЕКТОР: (видно узбуђен) „Сматрају да сам ја студентима давао улазнице!“ ПРОФЕСОР: „Па идите код министра просвете па се жалите!“ (видно изнервиран) ДИРЕКТОР: „Ово ме води право у тамницу!“ ПРОФЕСОР: (с нестрпљењем, изнервирано) „Па иди код краља!“

114

ДИРЕКТОР: (запрепашћен) „Ко може код њега, поготово кад је оволико љут!?!!!????“ ПРОФЕСОР: „Стварно мислите да не може нико? Стварно мислите? (устаје) Е, па до виђења! (узима свој шешир, прави благи натклон и одлази) СВИ У ГЛАС: „Где идете? Зар нам нећете рећи?“ ПРОФЕСОР: „Идем тамо где ни сам не верујем да идем ни да ћу тамо стићи!!!“ ЧИТАЧ За своје ђаке отишао је и до краља. Директор је, и после професоровог разговора с краљем, остао у немилости, али су ђаци остали у гимназији. У школу убрзо стиже злогласни директор Козарац да смири матуранте, али и њиховог разредног, па се о симпатијама и разумевању не може говорити. Директор Козарац је непрекидно показивао зашто је ту. Професор је свој разред морао да брани од скоро сваког члана наставничког већа. Од свих професора било му је лакше да их брани, него ли од професора и директора Ђуре Козарца који је делио и косу и браду на раздељак и делио ђаке на добре (што ће рећи на добре и мирне) и на пробисвете. Мада му ни са осталим професорима није ишло лако да несташлуке својих ђака истера на чистац, био је срећан када то није морао да ради са директором Козарцем. 3. ЧИН (На сцени испомеране клупе, Цвијић чита и шета, они померају клупе, смех... Улази директор Козарац, маше рукама, мршти се, удара ногом о под - ништа не говори, али публика треба да схвати да их грди. Ђаци рукама показују на Цвијића, он одмахује руком, креће из разреда и продере се „ГОСПОДО ПРОБИСВЕТИ!!!!!!!!!!!“ Сачекује проф. Вујића. Радња се дешава испред учионице. На сцени су Вујић и Козарац. ДИРЕКТОР: (леден израз) „Господине, колега Вујићу, они ваши су направили Косово од разреда! Ја сам наредио да нико ништа не дира док Ви не дођете! Господине Вујићу, гледајући тај ваш разред, чини ми се да ми нисмо дорасли овим годиштима. Код њих је и ваша попустљивост учинила своје!“ 115

ПРОФЕСОР: „Господине директоре Козарац, лоше је ако смо им ми мера, јако лоше... Они дорастају мимо нас... Они имају меру у свету! На страну та моја попустљивост, О КОЈОЈ СЕ МОЖЕ РАЗГОВАРАТИ, и ваша непопустљивост О КОЈОЈ СЕ НЕ МОЖЕ РАЗГОВАРАТИ, све ми говори, господине директоре, да је ово генерација која дораста Европи!“ ДИРЕКТОР: (подсмешљиво) „Камо среће, господине професоре, камо среће. Бојим се да једино прецењујете њихову распуштеност... Ни једну генерацију нисмо испустили као њих и то захваљујући ВАМА који сте пред пензијом! Читају шта хоће, раде шта хоће, мисле шта хоће! Иду куд хоће! (ово изговара бесно, градацијски - све више подиже глас) ПРОФЕСОР: „Волим што не дозвољавају да им одређујемо границе! Докле???? Они су такви што су такви, а не сто сам ја пред пензијом!“ ДИРЕКТОР: „ Они не знају границе!“ ПРОФЕСОР: „Србија ће са њима прећи границе!“ ДИРЕКТОР: „У заблуди сте, господине професору Вујићу. Погледајте само тог Јована Цвијића!“ ПРОФЕСОР: „Ја верујем да ће се за ову земљу знати баш по Јовану Цвијићу!“ ДИРЕКТОР: „Претерујете пошто им језик предајете.“ ПРОФЕСОР: „Ја предајем немачки, али ја их разумем. Не заваравам се ја њима. Много они не знају. Нема те генерације ђака која научи све. Они су научили да мисле, то вам тврдим! Погледајте само Михаила Петровића“. ДИРЕКТОР: „Аласког мајстора међу матурнтима!!!! Пустите, молим вас! Ви знате да сам ја тешка срца прешао преко тога да сте му дозволили да полаже за аласког мајстора! ПРОФЕСОР: „Аласког мајстора, него! Тај вам је у стању да израчуна колико капи има у Дунаву!“

116

117

ПЕСМА Баш је знао да нас воли Увек знао да разуме Волимо га увек, увек, Тешко оном ко не уме (задња 2 стиха певати 2 пута) (док певају песму, последњи стих, прстом показују на Козарца) (професор улази у „растурен“ разред - сад је као љут на њих, иако их је бранио пред директором) ПРОФЕСОР: „Шта сте то порадили? Косово молим? Ја грешим? Видим ја добро! Шта ли сам судбини згрешио да ми да вас за последњу генерацију којој ћу бити разредни старешина - да не жалим што ме пензионишу! Шта ово значи, господо? ПАВЛЕ ПОПОВИЋ: „Знате, господине професоре Вујићу, наш ученик, наш друг, Јован Цвијић, стално чита... ПРОФЕСОР: (прекида га) Чита, дабоме, вредан младић, не зевзечи се међу мангупима! Него, не одвлачите ме од овога! Шта ово значи, господо, молим?“ ПАВЛЕ ПОПОВИЋ: „Ученик Јован Цвијић чита и шета, господине професору Вујићу; чита, шета и растура клупе... ПРОФЕСОР: (прекида га, као љут) Чита, шета и растура клупе, а не примећује! Ма немојте!“ ПАВЛЕ: „Ми смо само били прави, добри и пажљиви другови ученика Јована Цвијића који стално чита, а кад чита шета, па смо склањали клупе да се не поломи, а онда је наишао господин директор и професор Козарац и он ни мало није имао разумевања за наш другарски однос према нашем другу који стално чита, а кад чита шета па... (професор га прекида и уноси му се у лице) ПРОФЕСОР: „Доста, Поповићу, доста! Што нисте то средили?“ ПАВЛЕ: „Хтели смо, господине, баш смо хтели, а онда је ушао директор (опонаша директора како хода и како галами) „Нико да није пипнуо клупе док вам не дође разредни старешина, господо пробисвети!“ то нам је рекао!

118

ПРОФЕСОР: „Директор има право! Много сам ја вас распустио... (а онда се обраћа Поповићу који је имитирао директора) Поповићу, како се усуђујеш? Ти ћеш после часа са мном, а сви остали сте кажњени! ЂАЦИ: „Да донесемо по књигу за библиотеку, господине професоре Вујићу?“ ПРОФЕСОР: „Не, књигу више не! Смислићу до сутра нешто. ЂАЦИ (између себе) „Сигурно ћемо на Топчидер да му беремо печурке!“(весели су и добронамерни) ПЕСМА (ђаци скачу, скупљају се један уз другог, дечак с виолином се пење на клупу) Причи овој нема спора, Гимназија од кад поста, Није било професора, Ко што јесте Вујић Коста (2 пута поновити последња 2 стиха) ПРОФЕСОР: „Е, сад ћете ви мени одговарати! (гледа у дневник, листа) Цвијићу, је л с тобом све у реду?“ ЦВИЈИЋ: (увија онако ђачки) „Професоре, како да Вам кажем, молим Вас да ме данас не испитујете немачки, јер сам и за српски промукао!“ ПРОФЕСОР: (листа дневник) „Доооброо, Цвијићу, мораћу да ти заведем оцену коју имаш...а имаш, молим ...пет!!! Цвијићу, молим, све мангуп... ЦВИЈИЋ: (прекида га) „Нисам ја мангуп, професоре, ја само седим до мангупа!“ (смех) ПРОФЕСОР: (листа дневник и погледа у Митровића) „Митровићу, од кад се ти ниси јављао?“ МИТРОВИЋ: „Од јутрос, господине професоре, срели смо се код баштованџије. Рекли сте ми да ћу опевати „ДОЛАП“. ПРОФЕСОР: „На часу, Митровићу, на часу! Ниси ли ми рекао да ћеш се сам јавити, још прошле недеље? Шта је, молим, заборавио си?“

119

МИТРОВИЋ: „Професоре, зар очекујете да сам толико злопамтило и то на свој рачун?“ ПРОФЕСОР: „Шта предлажеш, Митровићу?“ МИТРОВИЋ: (устаје сав театралан и рецитује занесено, раширених руку и поносно уздигнуте главе) „Пре свега се држите речи Онда ћете на сигурну капију Ући у храм извесности Јер управо где појмови недостају Јавља се реч у прави час!“ (остаје поносно да стоји, ђаци тапшу, одушевљени су) ПРОФЕСОР: (ретко овако задовољан) „Има један ђаво, један Мефисто, је ли, мој Митровићу? Мени је веома жао, Митровићу, али... оцена је оцена! Жао ми је неописиво што ти од 5 не могу више дати, а молим, ја знам да грешим! Ево ти ипак пет плус, да збуним наставничко веће... Седи, Митровићу!“ (листа даље по дневнику) „Кога сад да прозовем? (ђаци се крију) Не бојте се, нећу никога! Зар да ми неко поквари овај Митровићев утисак?... Него, учите ли ви шта код осталих професора? ЂАЦИ: „Учимо као луди, господине професоре!“ (чује се звоно, разред пева) Наше главе до врха су Пуне знања Професоре, верујте нам Без питања Професор ће сад да пита, Има л спаса??? Професоре, звоно звони За крај часа!!!!! ПРОФЕСОР: „Молим, звонило? Опет нисам чуо звоно? Можете ми то и једноставније рећи, а не да правите оперету од разреда! Онда пропитивање остављам за следећи час!“

120

121

4. ЧИН ПРОФЕСОР-МОНОЛОГ: (професор застаје испред импровизованих врата учионице) „Увек застајем пред вратима свог разреда, да узмем ваздух, да се примирим. Толико добро знам своје ђаке да никад не знам тачно шта ли ме у разреду чека. Годинама су ме истрајно навикавали да од њих могу очекивати само оно неочекивано. Само ако је нешто немогуће њима је тек могуће. Једино се као разредни старешина нисам могао потужити како нису били добри ђаци. Све им иде од руке. Сада су матуранти и сада знају на чему небо стоји. Једино да небо не сруше.... уверен сам да они стварно и то могу!“ ЧИТАЧ Било је дана када се осећао почаствованим што им је разредни старешина, али се чешће осећао кажњеним, осуђен на временску казну њиховог гимназијског школовања. Као да је сам усуд хтео да са њима заврши своје професорство. (На професора натрчава професор Зечевић, забринут и ван себе) ПРОФЕСОР: „Добар дан, колега Зечевићу!“ ЗЕЧЕВИЋ: „Јуче су ми ваши ђаци, и то нико други него они, узели белешке за предавања које сам толике године стрпљиво допуњавао. Оне су толико непроценљиве и ничим заменљиве!!!!!!“ ПРОФЕСОР: „Уверен сам, колега, да су моји ђаци недужни. (подиже тон) Ја немам речи за ту лажну сумњу! Шта ће њима Ваше толико драгоцене белешке? (Зечевић љуто одмахује главом и руком и одлази, а Вујић хода полако према разреду и врти главом-уверен је да нису његови ђаци. Улази у разред-ђаци устају) „Молим вас, господо ђаци, ја немам речи за то!“ ПЕТРОВИЋ: „Само реците, господине професору Вујићу, наши смо!“ ПРОФЕСОР: (љут што је прекинут) „Молим, Петровићу у ћошак! И да нисам ни реч чуо!“ ПЕТРОВИЋ: (тромо иде ка ћошку) „Али, господине професоре...“ ПРОФЕСОР: „Ни реч, рекао сам!“ (одлучно жели да прекине разговор)

122

ПЕТРОВИЋ: „Како Ви кажете, господине професоре!“ ПРОФЕСОР: „Ни реч!“ ПЕТРОВИЋ: „Хтео сам да кажем да сам Вас рaзумео!“ ПРОФЕСОР: „И даље причаш?“ ПЕТРОВИЋ: „Стиснућу зубе!“ ПРОФЕСОР: „Ја више нећу с тобом ни речи, Петровићу, да се не би рекло како те ја спречавам да извршиш моју наредбу!“ ПЕТРОВИЋ: (избечен, као понизно) „Ја да више нешто кажем, после Ваше наредбе, господине професоре, не пада ми на памет!“ ПРОФЕСОР: „Нека твоја, Петровићу, буде последња, ЈА ћутим!“ ПЕТРОВИЋ: „Таман посла, ја јесам све, али не и толико неваспитан!“ ПРОФЕСОР: „Ја ћутим!“ ПЕТРОВИЋ: „И ја!“ ПРОФЕСОР: (сам пита и одговара) „Па добро, шта се то збило с професором Зечевићем? Оптужио вас је да сте му узели белешке с припремама за предавања. Молим вас, господо, ја немам речи за ту лажну сумњу! Ко је узео професорове белешке?????-никооооо! Он сумња и кад му ја кажем шта ће вам те његове белешке....“ ПЕТРОВИЋ: „Како шта ће нам?“ ПРОФЕСОР: „Опет ти? (обраћа се Петровићу у ћошку) „Дакле, вама не требају, јер шта ће вам? Ви јесте све сув мангуп до мангупа...Али ста ће вам? У вашем мангупирању увек има неког разлога! Молим, ја грешим?“ ПЕТРОВИЋ: „Па да! Никада ништа не чинимо без разлога, у праву сте!“ ПРОФЕСОР: (обраћа се Петровићу) „Само би причао!“

123

ПЕТРОВИЋ: „Хтео сам једино да кажем шта ће нам белешке!“ ПРОФЕСОР: „То смо рашчистили! Нисте их узели! Нећу никакве претпоставке! Нећу да улазим у математичке хипотезе! То доказуј касније, на Великој школи!“ ПЕТРОВИЋ: „Ја сам то већ доказао!“ ПРОФЕСОР: (одмахује руком) „КОЈЕШТА!!!“ ПАВЛЕ ПОПОВИЋ: „Јесте, доказао је!“ ПРОФЕСОР: „Поповићу, у ћошак!“ ПРОДАНОВИЋ: „Доказао је, господине професоре Вујићу!“ ПРОФЕСОР: „И ти, Продановићу, у ћошак!“ МИТРОВИЋ: „Стварно је доказао!“ (ово све иде јако брзо, једно за другим, као у рафалу) ПРОФЕСОР: „Досадни сте, хајде, Митровићу, у ћошак!“ (устаје ЦВИЈИЋ из клупе и полази према ћошку) „Куда ћеш ти, Цвијићу!??“ ЦВИЈИЋ: „У ћошак, господине професоре Вујићу, пошто је ђак Михаило Петровић стварно доказао да професор Зечевић не зна скоро ни један датум који тако важно од нас тражи!“ ПРОФЕСОР: „Чиме доказао, побогу?“ ЦВИЈИЋ: „Професоровим белешкама, молићу!“ ПРОФЕСОР: „Доказао, велиш, Цвијићу? Молим, да ли сам добро чуо? (запањен је, не може да верује) У своје уши могу да сумњам, али у своје ђаке НЕЕЕ!“ ЦВИЈИЋ: „Доказао, господине професоре Вујићу, сасвим. Професор Зечевић је предавао цео час, а ни један датум се није поклопио с белешкама!“

124

ПРОФЕСОР: (запрепашћен гледа у Петровића) „Петровићу, за казну да купиш књигу библиотеци! Ђаке је пожељно кажњавати тако да буде на неку корист. То је добробит и за будуће генерације!“ ПЕТРОВИЋ: „Већ сам предао једну занимљиву!“ ПРОФЕСОР: „Ти на све имаш одговор, Петровићу! (сад строго) Где су белешке професора Зечевића? Да му се одмах врате! (спушта тон и постиђено) Ја ћу му се већ некако извинити.“ ПЕТРОВИЋ: „Безразложно је да му се извињавате, кад ће то, колико сутра, професор Зечевић учинити Вама, господине Вујићу! Ја сам му белешке још јуче послао поштом из Земуна. Колико сутра, професор историје Зечевић, огласиће цееелооом Београду како су његове белешке толико драгоцене да се за њих, не бирајући средства, занима тајна служба моћне Аустроугарске!“ ПРОФЕСОР: „О професору се тако не говори, мангупе један!“ (и прекорно и задовољно) ПЕТРОВИЋ: „Нисам ништа лоше мислио, господине професоре Вујићу! Професор Зечевић ће тиме бити поласкан. Случај са белешкама имаће за њега виши значај - допринеће његовом угледу и ја мислим, господине професоре Вујићу, да Ви нећете имати срца да му то величанствено осећање ускратите! (добронамерно, мангупски) Ви сте јако осетљив човек! ПРОФЕСОР: (веома поносан и задовољан, а као прети) „Слушај ти, мангупе Петровићу, да Бог да ти мени једном постао академик, па морао сваку своју реч неколико пута да вагаш пре него што ли је изговориш!!!!!“ ПЕСМА (ђаци устају, Петровић узима виолину, пење се на клупу. Сви су насмејани, раздрагани и са пуно љубави певају свом професору) Причи овој нема спора, Гимназија од кад поста, Није било професора Као што је Вујић Коста Са појавом и у свему, Он је чудан па се памти, 125

Ову љубав њему дају Прве мушке матуранти За добру је шалу знао Анегдота оста ниска Немачки је предавао, Био личност историјска. ЧИТАЧ Чудни матуранти! Без микроскопа су уочили да сваки нерв, да комплетно срце професора Вујића постоји само због њих. Обострана љубав је збрисала разлике у годинама. Пратили су га у стопу, разумевали све његове манире, помагали му при селидби сваке године, одлазили с њим и на плажу. Увек их је разумео, па су се и шалили са њим. У шалама никада нису претеривали, јер лоших намера никада није било. Он је умео да их воли, а они су то узвраћали. (Професор стоји пред вратима учионице и ослушкује. Ђаци седе на својим местима, ћуте) ПРОФЕСОР: (као за себе) „Шта ли је сад? Као да нема никога! (скида шешир испред учионице, улази и не може да верује. Матуранти устају без речи, без шума, професор их чудно гледа) „Колико се сећам, а тога се добро сећам, никада нисте били тако мирни!“ ( гледа столицу, завирује испод катедре...) „Нисте се ви смирили без разлога, без икакве ђаволије. Ово је стање да се излуди.“ (отвара дневник, затвара га. Устаје и иде међу ђаке. Застаје поред Михаила Петровића) „Петровићу, (овај устаје мирно, учтиво) како си са здрављем?“ ПЕТРОВИЋ: (јако учтиво) „Хвала на питању, господине професоре, добро сам!“ ПРОФЕСОР (тихо,тужно) „Ово си рекао најучтивије од кад те знам, а знам те већ 8 година!“ (врти главом, опипава се по леђима да му нису нешто залепили, стаје пред Павла Поповића) „Поповићу, да ниси слаб?“ ПОПОВИЋ: „Нисам, господине.“ ПРОФЕСОР: „А ти, Митровићу?“ 126

МИТРОВИЋ: „Нисам, господине!“ ПРОФЕСОР: „Имаш ли каквих незгода, Митровићу? Само реци, благо мени! Нешто ни чупав ниси данас!?“ (Митровић слеже раменима. Проф. се обраћа Продановићу) „А ти, Продановићу, да немаш каквих брига, својих или народских?“ ПРОДАНОВИЋ: „Немам, господине!“ ПРОФЕСОР: (обраћа се Цвијићу) „Примећујем да данас не читаш никакву књигу на часу, а до сада сам увек морао да те опомињем да је спремиш у клупу док траје час. Цвијићу, где ти је књига!??“ ЦВИЈИЋ: „У клупи спремљена, господине професоре, није ред да читам на часу!“ ПРОФЕСОР: (забринуто погледом обухвата цео разред) „А како сте, ви остали, са здрављем, онако... како сте?“ СВИ: (тихо, нормално) „Добро“ ПРОФЕСОР: (враћа се до катедре, као у безнађу) „Па шта вам је онда? Што сте мирни и озбиљни, до ђавола?“ СВИ – СМЕХ (заорио се дуго суздржавани смех који је збрисао забринутост с професоровог лица) ПРОФЕСОР: ( забринутости нестаје, смењује је љутња) „Све мангуп до мангупа! Договорила се банда! Умирили се да мене секирају! А ја се забринуо!!!! (отвара дневник и виче) „Јован Цвијић!“ (он скаче, сад већ с књигом у руци) „Записан си у петак 22. да ниси био у школи. Да ли ти је то познато?“ ЦВИЈИЋ : „ Познато ми је, госп. професоре!“ ПРОФЕСОР: (куцка прстима по дневнику тамо где је Цвијић уписан) „Ово што пише, то је факат! Мислиш ли ти то правдати?“ ЦВИЈИЋ: „Молим, господине, имам оправдање!“ ПРОФЕСОР: „На сунце с њим!“

127

ЦВИЈИЋ: „У петак сам био лепо пошао у школу и успут се замислим... ПЕТРОВИЋ: (прекида га, па провокативно, али не заједљиво) „О чееемууу, Цвијићу?“ ЦВИЈИЋ: „О природним наукама!“ (смешка се враголасто) ПРОФЕСОР: „О природним наукама се може човек добро замислити. Петровићу, не прекидај ђака док даје оправдање! Шта је било даље, Цвијићу?“ ЦВИЈИЋ: „И иђавши тако замишљен, налетим на улични стуб и ... ударим главом у њега. ПРОФЕСОР: „Где, Цвијићу, нећу да ти клештима вадим оправдање из уста!“ ЦВИЈИЋ: „Пред Народним позориштем, господине!“ ПРОФЕСОР: (налактио се) „Зар опет?“ ЦВИЈИЋ:: „Није опет, господине професоре! ПРОФЕСОР: „А прошли пут?“ ЦВИЈИЋ: „Прошли пут није био стуб...“ ПРОФЕСОР: (прекида га) „Него рупа!“ ЦВИЈИЋ: „Да, рупа, господине професоре!“ ПРОФЕСОР: (мало нестрпљиво) „Код позоришта, Цвијићу!“ ЦВИЈИЋ: „Код позоришта се гради велодром, да велосипеди... ПРОФЕСОР: (подругљиво) „И ти си прва жртва београдског велодрома, Цвијићу?“ ЦВИЈИЋ: (увређен због професорове подругљивости) „Могло би се рећи, господине професоре Вујићу, али се надам да ћу остати познатији по нечему другом.. (сад се ђаци брзо смењују један за другим) 128

ПАВЛЕ ПОПОВИЋ: „За сад је моја жртва!“ МИХАИЛО ПЕТРОВИЋ: „И моја!“ МИТРОВИЋ: „Ни ја нисам изван групе!“ ПРОФЕСОР: (устаје) „Станите, каква је ово прозивка? Је ли ово час?“ ЉУБОМИР СТОЈАНОВИЋ: (најћутљивији ђак) Господине професоре Вујићу, ми смо чланови првог српског велесипедског друштва... ПРОФЕСОР: (чуди се) „Ви чланови??? Од кад, молим? Да ли ја то добро чујем?“ СТОЈАНОВИЋ: „Од оснивања“ (поносно) ЈА сам уведен под бројем 1“ ПРОФЕСОР: „Од свих бих то очекивао изузев тебе, Стојановићу! Најмирнији ђак у разреду, а први члан??? (строго) Велосипед је опасно средство... оружје, молим, такорећи... Ви сте ти који сте опасност по грађанство!?!?! Да се ја питам пре матуре.... (ПРЕКИДАЈУ ГА ) ЂАЦИ: „Још недеља, професоре!!!“ МИХАИЛО ПЕТРОВИЋ: „Шта мислите, господине професоре, да ли бих Вам донео са Славије онако брзо куване папке, и то још вруће, да не користим велосипед?“ ПРОФЕСОР: „Па добро, велосипед је опасно средство, сем кад се с разумом користи у корисне сврхе! (смешка се мислећи на папке, а онда нестрпљиво) Вратимо се, Цвијићу, стубу, тј. оправдању“ МИХАИЛО ПЕТРОВИЋ: „Ти би, Цвијићу, могао сваки дан да удараш у други стуб и то 2 пута дневно, а да не поновиш исти, целе године пред Народним позориштем! (шеретски) Није то градиво за понављање!“ ПРОФЕСОР: (није га схватио ) „Молим, Петровићу?“ (неко од ђака шапуће осталима „Па он не мора све ни да схвати, треба га добити на времену! Имамо сви добре оцене, не би их било добро покварити! Настави, Алас, запричавај га!“)

129

МИХАИЛО ПЕТРОВИЋ (озбиљан, а ђаци се гуркају и смеју): „Господине професоре, у граду има 611 општинских стубова с светиљкама. То је за Цвијића душу дало, да 2 пута удара, а да не понови стуб!“ ПРОФЕСОР: (смешка се) „Шта ли ти све нећеш знати, Петровићу! (одједном се озари) Али не може 2 пута!!!! Година има 365 дана, молићу лепо! (сав је понасан на себе) МИХАИЛО ПЕТРОВИЋ: „Дођосмо, професоре, на моје земљиште! (враголасто) Хоћете да кажете да фали 119 светиљки, ако година још није ни преступна?“ ПРОФЕСОР: (победоносно) „ Дабоме, Петровићу, и ТИ си успео да се прерачунаш!“ ПЕТРОВИЋ: „Нисам, господине професоре, треба одбити дане школског распуста! Ја на све рачунам!“ ПРОФЕСОР: „Све мангуп до мангупа, господо! (обраћа се Поповићу) А ти мене на рачун, је ли? Молим, ја грешим? Петровићу, за казну ћеш данас у иностранство, у Земун, одмах после школе, хитно ми је! Морам послати родбини у Бачкој писмо из саме Аустроугарске, из Земуна, јефтиније је!“ ЂОРЂЕ ЂОРЂЕВИЋ: „Зашто и нас не кажњавате Земуном? Могли бисмо и ми да Вам шаљемо писма из земунске поште! (намигује на остале ђаке и враголасто говори) У Земуну имааааа шта да се види!“ ПРОФЕСОР: „Петровић је аласки калфа, бога му! (чуди се) Шта би ти , Ђорђе Ђорђевићу, филологу разреда овог, у Земуну?“ ЂОРЂЕВИЋ: (мангупски) „ЈА бих желео да видим кућу у којој су се срели Бранко Радичевић и Јаков Игњатовић!“ ПРОФЕСОР: „То ти вреди, Ђорђевићу, то ваља истраживати!“ ПАВЛЕ: (кроз смех, шапуће им) „Истражуј, Ђоко; професора Вујића, он је школски друг Бранка Радичевића, а Земуууун је, (смешка се враголасто) Зеемун!“ ПРОФЕСОР: (СТРОГО) „Шта бисте ви, остали, у Земуну?“

130

СТОЈАНОВИЋ: „Па зна се! (смешка се, очи му сијају) Ишли бисмо да обилазимо ону веееомаааа знамениту и надалеко чувену јавну установу у Рибарској улици. ПРОФЕСОР: (строго) „Молим, оне девојчуре??? (а онда се засмеје) Ја вам то не бих саветовао, господо, јер тамо можете налетети на своје очеве!“ (сви се смеју) ПРОФЕСОР: „Има ли неко да не би желео да иде у Земун?“ ВЕЛИМИР СТЕФАНОВИЋ: „Ја!“ (професор се уопште није изненадио) ПРОФЕСОР: „Ох, да су сви као овај Велимир Стефановић, то би била песма! Цвијићу, пошто пред Народним позориштем има стубова за светиљке, примам оправдање! А сад и напиши то оправдање, морам имати написмено! (окреће се Стефановићу) А сад нас два да попричамо, Стефановићу. Ти не би ишао у Земун, пошто је Земун покварена варош?“ СТЕФАНОВИЋ: (заиста озбиљан, у ставу мирно, руке спуштене уз тело) „Не бих, господине професоре“ ПРОФЕСОР: (гледа по дневнику) „Стефановићу, па ти немаш ни једног изостанка?“ СТЕФАНОВИЋ: (поносно) „Немам, господине професоре!“ ПРОФЕСОР: „Добар си ђак, Стефановићу!“ СТЕФАНОВИЋ: „Одличан сам, без и једне четворке, господине професоре!“ ПРОФЕСОР: „Не виђаш се ни по граду, ни по кафанама, Стефановићу?“ СТЕФАНОВИЋ: „Не, господине професоре! Ја само знам за пут школа - кућа!“ ПРОФЕСОР: (изнервиран) „Па то је неподношљиво!“ СТЕФАНОВИЋ: (и даље став мирно) „Не схватам вас добро, господине професоре!“ 131

ПРОФЕСОР: „Неподношљиво је колико ти нервираш своје другове!“ СТЕФАНОВИЋ: „Ја то нисам приметио, господине професоре!“ ПРОФЕСОР: „Нервираш и мене том глупом решеношћу да проведеш живот без погрешке! Знање остаје, ако остаје, тамо где остаје, а школовање се по грешкама памти! А по томе, ти си своје школовање већ заборавио! Свима сам лепо пружио шансу на погрешке, али ти си све то избегао (професор заћута, а и сви у разреду-тајац). Ја сам према теби, Велимире Стефановићу, грдно погрешио. Опрости што ти то нисам рекао док је још постојала могућност да то промениш!“ ЦВИЈИЋ: (излази са папиром и предаје га професору) „Ево оправдање по коме ћу памтити своје школоване!“ ПРОФЕСОР: „Успели сте да ми поједете час! И пазите, немој да ми ко сутра закасни!“ ЦВИЈИЋ: „Сутра је недеља!“ ПРОФЕСОР: „Сутра цемо ићи на Саву. Понесите ми оно сто сам раније задао за домаћи-повађене и преведене описе река из Гетеових дела. (Митровић се мршти) ПРОФЕСОР: „Митровићу, ти се нешто мрштиш?“ МИТРОВИЋ: „Ништа, господине професоре!“ ПАВЛЕ: (враголасто) „Њему би више одговарали Гетеови љубавни описи!!!“ ПРОФЕСОР: „Ви сте још ђаци, а то је градиво за Велику школу. Молим, ја грешим? (намешта шешир) То је слободна лектира, а обавезни су описи река!“ (одлази из разреда) (сви се поклањају сем професора, а онда он сам излази на сцену) ПРОФЕСОР: „Које улоге ће им у животу доделити судбина?? На Великој школи ће се још виђати, после Велике школе свак ће на своју страну. Састајаће се с времена на време, претресаће заједничке успомене, али све ређе... (одједном се тргне и уз горак осмех говори) Јесам за пензију! (осмех љубави) Пред њима је живот, а ја се над њима сажалио!“ (поклања се)

132

НАШЕ ПРОБЕ

133

РЕЦИТАЛ О ЈЕЗИКУ

(изведен у Тршићу-организатор Центар за културу) (На почетку је седморо деце који брзо изговарају следеће реченице) 1. Баба вели добар газда ђаче 2. Ева жена згази иглу, јој, куку леле 3. Љуља мајка нејаког Његоша 4. Оп, прст расече синоћ тата 5. Ћути, учи 6. Филип, хоџа, црква 7. Чича џеп шије (иста деца говоре следеће стихове истим редоследом) 1. Ко написа дивна слова Ко написа азбуку? За сав живот захвални смо Караџићу Вуку. Испред твоје куће, Вуче, Поносно смо стали, Да о језику говоре, Велики и мали. Азбука нам није тешка Зар не видиш, мали, Помоћу ње ћеш запамтити Шта те уче стари Азбука је плетеница, Азбука је огрлица, Азбука је коло слова Азбука је скраћеница као ова. Добро слушај прва слова, ето теби одговора! Сва су слова нама битна, ал су данас ова хитна, Причаћу вам само оно, Чије ми се свиђа слово! (сада деца стоје у пару и једно другом говоре) 134

ПРВИ ПАР: 1. дете: Види, види, В се јавља! 2. дете: А како би, молим те, Да ме није изрекао То чаробно „Волим те“ ДРУГИ ПАР: 1. дете: Слово Г их гордо гледа, Грају слуша па се руга: 2. дете: Ма без мене не можете, Остајете сви без друга! ТРЕЋИ ПАР: 1. дете: Дивно Д под дудом дрема! 2. дете: Да, да, да, добро, добро, Само слушам шта предете, А без мене не пише се Најважнија реч на свету- ДЕТЕ! ЧЕТВРТИ ПАР: 1. дете: Елегантно Е изгледа, И трепери поред сцене, Јер свој сан је остварило, Отишло у манекене. 2. дете: Зуји, звучи узрујано, Осећа се као бројка, Слово З се наљутило, Јер сви мисле да је тројка! ПЕТИ ПАР: 1. дете: На љуљашци Љ се љуља, Љупко каже: 2. дете: Људи моји,без љубави ничег нема, Без ње ни свет не постоји! ШЕСТИ ПАР: 1. дете: Учи, учи, учен буди, Слово У ти поручује, Учење ти знање нуди, Будућност се осмехује!

135

2. дете: Ципелица црвена Сукњица од цица, Слово Ц нам изгледа, Као принцезица. ШЕСТИ ПАР: 1. дете: Џ је џумбус направило, Јер га страшно вређа, Што га са Ђ непрестано, Меша првак Пеђа. 2. дете: Слово Ш се шепурило, Њега свако баш поштује, Јер кад шуми,шушти, шушка, Најгласније Ш се чује. (сада излазе нова деца , али је битно да буду одлични говорници) Са азбуком добро прође, Граматика на ред дође! (сви остали се мрште и у глас говоре АААА!!!!!!!) Ма нећемо око тога, Правити плач и буку, Јер то ствара лошу слику, Да би човек учен био, Мора знати граматику. Стварајући језик, Вуче, Ти си нама благо дао, Ал да чујеш неке грешке, Ти би, Вуче, побегао! Правимо сви грешке некад, Грешака су многи сити, Помоћи ћу свима данас, Можемо их отклонити! Припремимо своју руку, Да пишемо према Вуку! Сугласници „близанци“ Наши су стари знанци. 136

Удвојени сугласници Воде ка несугласици! Да су остали у гомили, Језик би нам поломили! Сугласници Д и Т пишу се У властитим именицама На пример: Градац- Градца Нека се Снешка у углу смешка, Ово је одступање, А не грешка! Ако си моћан, ти спречи, При творби нових речи, Два зубна сугласника С и З, Испред предњонепчаних сугласника, Да промене власника, И постану Ш и Ж. Као да су венчани-постају предњенепчани! Читалац до читаоца: Кћи до мајке, син до оца. Питао је питалац, шта то чита читалац! Стани, стани, не разумем, када то, како то? Одговор је јасан, Ту прелази Л у О! На учитељичино питање о електрицитету, Одговара девојчица Јелица, Из прве клупе; Али један Милисав истрча сам на мету: Одговор није тачан, њене су речи глупе! Сада се зачула озбиљна примедба Јеличина: „Он се, учитељице, увек прави величина!“

137

И дечак одговори енергично и страсно: „Учитељицино питање било је јасно!“ На то ће учитељица: „Погрешио си и ти, величино, Не каже се учитељицино, него учитељичино! Именице на –ица, имају придев на –ичин, Па се каже: Ивичин, Маричин, краљичин, А не Ивицин, Марицин, краљицин! Такве се погрешке не могу Правдати ни са чим, А ја бих желела да се вашим говором дичим!“ За мушка лична имена на – ица Важио је само вокатив на – а: Хеј, Јовица, Добрица, Ивица, Одјеци се селе у пределе сна. Језик нам је немерљиво благо, Послушајте како красно звучи: „О, Каица, моје чедо драго, Суво злато, смедеревски кључи!“ Ал све чешће настају повици Упућени Ивици, Стевици, Јовици: О, Ивице, Стевице,Јовице, Па је сад књижеван и облик на – е. Није ни реч због неки бог! Да ли ми због тебе душа пати, Или ради тебе, ко ће знати? Још пре ране зоре кренуо деда Језда: „Идем због неке болести, Лечења ради! Ту би и интернисти могли много помоћи: Иде ради смирења, због несанице у ноћи! Видимо узрок и циљ никако не мирују, Стално се међусобно појмовно додирују. Правила су, људи, таква, Она кажу шта се сме, 138

И ако сте ви у праву, Мене плаши речца НЕ! Кад је језик стиху предан, Не и глагол две су речи, У писању не знам, не дам, Свака саму себе лечи! НЕ, међутим, има срећу, у речима кад се пише: Немој, немам или нећу, Ту са сваким слогом дише! Речи никад нису саме Свака негде у дну таме, Где почиње градња риме, Скрива своје синониме. Извор, врело или врутак, Природни је диван кутак. И кладенац и студенац, У исти се плету венац. Ветар пирка и ћарлија, Мало смета, мало прија. Данас исто као јуче: Дува, звижди и фијуче. Киша пада, пљушти, лије, Нигде глава да се скрије! Наш богати српски језик Даје глави лепе слике, Али, ипак, повремено, СВИ: ПОГЛЕДАЈТЕ У РЕЧНИКЕ

139

НАШЕ ПРОБЕ

140

АЗ И БУКИ

(приредба изведена за Дан школе) (На сцени је краљ - тако је и обучен и краљица која стоји до њега и испред њих је пано са исписаним словима ћирилице. Краљ држи штап којим ће показивати слова. У три ђачке клупе су смештени: Ера и Ћоса, чобан и чобаница, и вила и аждаја. Сви су адекватно обучени, а аждаја има маску на лицу, сав је у зеленом, има велики стомак и направљен реп. Приповедач једини нема костим и он се повремено појављује) ЦАР: (показује А и говори) „Ако не можемо како хоћемо, а ми ћемо како можемо.“ АЖДАЈА: (устаје, поклања се и поносно говори) „А-аждаја! За мене се мисли да имам особиту духовну и физичку снагу, да летим и водим облаке и наводим град на летину. ЋОСА: (коментарише) „Ако је неко луд, не буди му друг!“ ЕРА: (удара Ћоси чвргу) ЋОСА: (као заплаче) „Аааааааа!“ ЦАР: „Ајдуку, а што арлаучеш?“ ЋОСА: „Ако ми бране певати, не бране ми плакати!“ ЦАР: (викне) „Брзо на слово Б! Бекни ти!“ (прстом показује на чобанина) ЧОБАНИН: „Берићет! - код нас у селу за летину кажу берићет. (смеје се и показује на аждају) Бије се као ала с берићетом!“ ЦАР: „Ваља видети шта вели слово В! Викни, велможа!“ (показује на аждају) АЖДАЈА: „В-волети! (мази се по стомаку-насмејан је) Више волим мастан крепати, него гладан плакати!“ ЕРА: (гледа у Ћосу) „Више волим с мудрим плакати, него с лудим певати!“ 141

ВИЛА: (љупка је, нежна и мила. У белој хаљини је) „Ви сте веома враголасти. В - као вила. За мене кажу да сам плод људске маште, лепа и недостижна. Живим под планином, под облаком и не дам се видети!“ ЦАР: „Готово је са В! Говори Г! (показује на Ћосу) ЋОСА: (устаје и чешка се, не зна шта да каже) ЧОБАНИН: (шапатом Ери) „Гледа као поплашен!“ ЕРА: „Гледа као теле у шарена врата!“ ЦАР: „Гукни, голубе!“ ЋОСА: (преломи преко језика) „Г- готово!“ (сви се гласно смеју) ЕРА: (исмева га) „Говори као гром!“ ЦАР: „Доста, доста! Долази Д-дедер, диванте! Дакле?“( гледа у чобана) ЧОБАНИН: (збуњено) „Даклем, даклеш, дакле, даклемо, даклете, дакледу!“ ЦАР: „Доста! Двојка до даљњег! Дедер даље! Ђачко Ђ!“ ЧОБАНИН: (гледа нежно у чобаницу, па враголасто) „Ђевојка“ ЧОБАНИЦА: (смешка се) Ђетић, ђувегија!“ ВИЛА: (умиљато гледа у њих) „Ђаци-ђаволи“ ЦАРИЦА: „Ђеца се чуде свачему, а одрасли ничему!“ АЖДАЈА: „Ђеца су као роса!“ ЦАР: „Ево и слова Е! Елем?“ ЕРА: (устаје и шеретски показује руком на себе) „Ера – човек из народа! Мудар сам, промућуран и сналажљив. Успевам да надмудрим хоџе и кадије. Турчин ме два пута носи преко ћуприје, а не фали ми ни ашлука!“

142

ЋОСА: „Еее, лепо се ти, богме, сналазиш у животу!“ ЦАР: „Ж- живот! Задовољан сам, заиста, зато зовнимо слово З! Збори или зевни, али згуснуто!“ ( обраћа се аждаји) АЖДАЈА: „Закукуљено, замумуљено, задевећено, задесећено; нико га не може раскукуљити, размумуљити, раздеветити, раздесетити него онај ко га је закукуљио, замумуљио, задеветио, задесетио.“ ЧОБАНИН: „ЗАШТО; ЗАШТО?“ ЧОБАНИЦА: „Зуји, звучи узрујано, Осећа се као бројка Слово З се наљутило, Јер сви мисле да је тројка!“ ЦАР: (утишава чобана) „И! Испричај и изусти шта имаш или језик за зубе!“ ЧОБАНИН: „ЈА? ЈОК!“ ЦАР: „Ја говорим! Једно, али једро, једанаесто је Ј!! Ко ће казати какву на К?“ ЦАРИЦА: „Котлокрп!“ ЦАР: „Кресни!“ ЦАРИЦА: „Одосмо до котлокрпа. Кад котлокрп котле крпи са својих 7 котлокрпића, а стара им котлокрповка котлима воду носи!“ ЦАР: „Красно као крушка! К је лако легло, а како ће лећи слово Л?“ (излази приповедач-лепо би било да има фрак) ПРИПОВЕДАЧ: „ЛАГАЛА. Неки лажов дојадио људима, па се ови пожале цару. Цар позове лажова да га казни, ал му пре тога рече: „Кад се тако људи туже да много лажеш, деде да видим можеш ли и мене штогод слагати?“ А лажов ће цару: „Остала су ми лагала код куће, у селу, него дај ми кола и волове да их донесем, па ћу ти онда лагати колико ти драго!“ Цар га пусти, а он се никада више није вратио.“ ЦАР: „Лепо ти мене обрука пред људима!“ 143

ПРИПОВЕДАЧ: „Лаж чуо, лаж казао!“ ВИЛА: „Лаж се пре прими него истина!“ ЦАР: „А сада Љ!“ ВИЛА: „На љуљашци љ се љуља, Љупко каже, људи моји, Без љубави ничег нема, Без ње ни свет не постоји!“ ЦАР: „Мрднимо мало, можемо ли да мрднемо мало?“ СВИ: „Можееемоооо!“ ЦАР: „Може ли М?“ ЋОСА: „Млатити празну сламу!“ ЕРА: „Мудро говориш, нема шта! (ово изговара иронично) Мучи, паметнији си кад ћутиш!“ ЦАР: „Навалимо на Н! Нека начне најбољи!“ (сви погну главе и крију се један иза другог) ЧОБАНИН: „Навалио као зима на гола човека! ЧОБАНИЦА: „Навео нас на танак лед!“ АЖДАЈА : „Напао као смрт на живот!“ ЋОСА: „На нејаке свак удара!“ ЕРА: „Не бој се, несрећо!“ ЦАРИЦА: „Не ничи где те не сеју!“ ЋОСА: „Наравно!“ ВИЛА: „Нико се није научен родио“

144

ЦАР: „Нисам се надао ничему необичном. Но, наставимо. Окренимо на округло!“ ЧОБАНИЦА: „Опет?“ ВИЛА: „Одлично! Од знања не боли глава!“ ЕРА: „Ово се отегло као гладна година!“ АЖДАЈА: „Одсече као на пању“ ЋОСА: „Од кога је и много је!“ ЦАР: „Пређимо на П! Причај поштено и паметно!“ ПРИПОВЕДАЧ: (улази и стаје према публици) „Прича „ Попара“ ЧОБАНИЦА: „Причај полако!“ ПРИПОВЕДАЧ: „Питали некакво дете „Како се зове код вас хладна попара?“ , а оно казало: „Ми јој не дамо никада да се охлади“ АЖДАЈА: (трља стомак) „Правилно!“ ЦАР: „Рекосмо на реду је Р! Реци! Развежи!“ ЋОСА: (подсмешљиво аждаји) „Развалио вилице као бесан рис!“ АЖДАЈА: „Растаћеш се ти са мном, али нећеш са својом памети!“ ЧОБАНИН: (прекорно обојици) „Рђаве речи рекосте!“ ЦАРИЦА: „Ружна реч ружну иште!“ ВИЛА: „Речи треба мерити, а не бројати!“ ПРИПОВЕДАЧ: (одсечно и у једном даху) „Реч сече као мач!“ ЦАР: „Сјајно! А сад стиже слово С! Слушам вас!“ ПРИПОВЕДАЧ: „Своја кућица, своја слободица!“

145

АЖДАЈА: „Саопштавај свестрано и свеобухватно!“ ПРИПОВЕДАЧ: „Лисица частила дању јежа, па га увече зауставила на конаку у пространој и топлој пећини, али он никако није хтео да стане, говорећи да је рад ићи својој кући. Лисица пође за њим кришом да види каква је то његова палата кад за њом толико чезне. Дошавши до једне кладе, јеж се увуче под њу у буково лишће, па се протегну колико је дуг и рече „Своја кућица, своја слободица!“ ЦАР: „Сјајно саопштење! Слободан си! Сада Т! (гледа у Еру) Ти! Ти! Тандрчи!“ ЕРА: (устаје и пева) „Тандрчак, тандрчак, вретено..“ ЋОСА: „Их, и то су ти неки стихови! Фали ти само тамбура!“ ЕРА: (удара чвргу Ћоси) ЋОСА: (буни се) „То је тиранија!“ ЧОБАНИЦА: „Тако ти ни треба!“ ЋОСА: (прстом прети Ери) „Тешко теби!“ ЦАР: „Тишина! На реду је Ћосино Ћ! ПРИПОВЕДАЧ: (показујући прстом на Ћосу - овај се задовољно смешка) „Ћоса је у новелама представљен као човек који лако може некога да превари и надмудри, али често и овај обешењак извуче дебљи крај!“ (Ћоса се снуждио) ЋОСА: „Ух, ух, упропастише ме!“ ЦАРИЦА: „Учи, учи, учен буди, Слово у ти поручује, Учење ти снагу нуди, Будућност се осмехује!“ ЕРА: (грли Ћосу) „Удри бригу на весеље! Управо смо прошли слово У!“ АЖДАЈА: „Фино, фино, фер помирење!“

146

ЦАР: „Хвала за Ф! Хоћемо ли Х?“ СВИ: „Хоћееемооо!“ ЧОБАНИН: „Хајте, хајдуци,али хитро!“ ВИЛА: „Хитња је вражји посао!“ ЦАРИЦА: „Хитар одвише и срећу прескаче!“ ЧОБАНИЦА: (гледа чобанина) „Хајмо хитро у коло!“ ЧОБАНИН: „Хватајте се беле руке, Гледајте се црне очи, Ко не љуби црне очи, Пада ли му сан на очи?“ ЦАР: „Царски цвркућете! (показује слова) Царско је слово Ц, а чаробно и чудесно Ч!“ ЧОБАНИЦА: (као за себе) „Честит је човек овај чобанин!“ ЧОБАНИН: „Чија ли је лепа чобаница?“ ВИЛА: „Чекај, чекај! Чудно се чудо пред нама збива. Честитаћемо ми већ чобанима на весељу!“ ЕРА: (Ћоси) (гуркају се) „Части ми, частићу те чвргом!“ ЋОСА: „ЧИК!“ АЖДАЈА: „Чаврљање ова два човека неће изаћи на добро! Не зборе они ово џаба!“ ЦАР: „Тако је-Џ! (све време се гурају Ера и Ћоса) Ко то тамо џангриза? Вас двојица џивџана, напоље, па тамо џангризајте!“ (Ера и Ћоса покуњено излазе) На реду је Ш! (чобан и чобаница нешто шапућу) ЦАРИЦА: (нагиње се да чује шта причају) „Шта ли шапућу ови шерети?“ ВИЛА: „Шта им је на срцу, то им је на језику“ 147

ПРИПОВЕДАЧ: (гласно, у једном даху) „Шта на ум, то на друм!“ ЧОБАНИН: (обраћа се присутнима) „Узабрах стручак до земље, Дадох јој драгој до себе, Заклех је небом и земљом, Љуби ли још ког до мене!“ ЧОБАНИЦА: „Тако ми неба и земље, Не љубим никог до тебе, А од сад нећу ни тебе! На теби кажу три мане: Једна је мана на теби, Што си ми мален, премален, Друга је мана на теби, Што си ми танак, претанак, Трећа је мана на теби, Што си ми блеђан, преблеђан“ ЧОБАНИН: Ако сам мален, премален, Моме сам коњу лагахан, Ако сам танак, претанак, А ја сам рода господска, А што сам блеђан, преблеђан, Многе сам школе учио!“ СВИ: (одобравајући): „Браво! Одлично! Свака част!“ АЖДАЈА: (шепури се) „Слово Ш се шепурило, Њега свако баш поштује, Јер кад шушти, шуми, шушка, Најгласније ш се чује!“ ЦАР: „Тако је! Ш као школа. Шта рећи? Штошта сте могли научити дружећи се са овим шарлатанима!“ сви се поклањају; враћају се и Ера и Ћоса)

148

БОЈ НА ЛОЗНИЦИ

(Академија поводом Дана школе) (4 рецитатора и 4 читача - излазе прво рецитатори, и пушта се наснимљена музика - гусле; на столици са стране седи Филип Вишњић (коса, дуги бркови, кошуља бела и панталоне од чоје из Караџића, чарапе вунене и опанци. Има гусле и „као“ свира. Други рецитатор је обучен као Турчин; трећи рецитатор је обучен као Анта Богићевић; Посебно дете је обучено као Карађорђе и појављујесе на крају. На крају излази и 5 првачића – једно има лопту, друго вијачу, треће ластиш, четврто рекет, пето лутку) Први рецитатор: Затјече се паша Али-паша У Зворнику, у својему граду, На ћитапу,своме алкурану . Други рецитатор: (обучен као Турчин) „Ој, да би ме не родила мајка, Ни Влахиња ни млада Туркиња, Ја ћу шајке спустити низ Дрину, Ја пред војском покрај Дрине поћи, С војском сићи до поља Тичара, На Лозницу хоћу ударити!“ Први рецитатор: То говори паша Али-паша, То говори, ал бога не моли, Већ окрете силну купит војску. Трећи рецитатор: (обучен као Анта Богићевић-узети из Караџића) Кад се Турци над Зворник слегоше, Те их паша на тефтер узео, Ал Турака сто хиљада дође, На Тичару с војском Дрину пређе; Изиђоше у поља Лозничка, И лозничка поља притискоше. Четврти рецитатор: А кад своју одморише војску, Прије зоре и бијела дана, На Лозницу сложно ударише, Како Турци нагло ударају, За беден се рукам приваћају, Лозница се из темеља креће. Први читач: Ето шта је човек! Кад устане ујутру, он не зна и не слути, шта ће му се тога дана десити, нити када легне, какав ће сан уснити. Ни толико! (лагано излази и прича, а затим се повлачи према Филипу). 149

Први рецитатор: У граду су до три војводе: Прво јесте српска војвода, Од Лознице Богићевић Анто, А друго је српска војвода, По имену Милош од Поцерја, А треће је српска војвода, Ја из Шапца Бакал Милосаве Четврти рецитатор: Трчи Анто по бедену граду Како соко по јелову грању. По бедену поређа барјаке, А Србине меће на бусије. Трећи рецитатор: Пунте пушке, а туците Турке, Нек је Турак сто хиљада војске, Нас у граду двадесет стотина, Нека знате-разбићемо Турке! Први рецитатор: Бој чинише три бијела дана, Ни престаше, нити сна имаше, Ни сједоше, ни љеба једоше, Нит стадоше, нити воде пише. Други читач: Три дана и три ноћи Вишњић је певао. Седео је иза лозничког бедема, око њега се пуцало и псовало, јаукало и гинуло, Турци су надолазили, њихови узвици су били све ближи, топови су грували. У том лому Вишњић је певао и осећао како га Срби слушају, а Турци чују: Србима је био потребан, а Турци су га се, можда, бојали. Трећи читач: Турци су узвикивали, што на глас, што у себи „Не дај, боже, да се Срби сложе“, и јуришали су с надом, а Срби су узвраћали нападе охрабрени песмом славнога Вишњића. Четврти читач: Вишњић је осећао да певање доноси неко расветљење у смрачене људске унутрашњости. Битка за Лозницу била је жестока. Час су били јачи Турци у нападу, час Срби у одбрани. Први читач: Кад год је за та три дана изгледало да је српски пораз сасвим близу, Вишњић је знао да је ипак далеко, па је тако и певао. Што је битка била неизвеснија, то је његов глас био сигурнији. Први рецитатор: Дан четврти кад је освануо, Ев пошета Богићевић Анто По Лозници, по бедену граду. Анто гледа свуда око града, 150

Јесул Турци ишта измакнули, Турци нису ништа узмакнули, Већ се граду ближе приканули. Четврти рецитатор: Ал ето ти Бакал Милосава, Крвава му сабља до балчака И десница до рамена рука Сијекући око града Турке. Бакал грди обадвије војводе. Трећи рецитатор: Што ви ситну књигу не пишете, Не пишете, па је не шаљете, Бијелу Шапцу , Лазаревић Луки, Команданту од Шапца бијела, Нек вам даде индат у Лозницу. Четврти рецитатор: Другу пиште, Ћупићу пошаљте, Tрећу пиште Зеки Буљубаши, Та они су на гласу јунаци, Њих се боје сви Турци Бошњаци, Ако нама од њих помоћ дође, Нека знате, разбићемо Турке! Читач: Књиге су отишле у праве руке. Прву добија Лазаревић Лука. Први рецитатор: Учи књигу Лазаревић Лука, Учи књигу, грозне сузе рони, Другу Лука на кољену пише, Те је шаље Богићевић Анти: „Чујете ли , до три војводе, Браните се, не дајте Лозницу, Ја у Турке, у проклете руке! Неће проћи три бијела дана, Стићи ће вам помоћ са свих страна, Виђећете јада од Турака! Трећи рецитатор: Оде Лука друге књиге писат, Прву пише, шаље у Љешницу, Ев из Борка Симеону Кнезу, Другу пише, те Чупићу шаље: „Ој, Чупићу, Змају од Ноћаја, Купи војску, хајде у Љешницу, Лозница нам у невољи цвили!“ Други рецитатор: Турци бију једнако Лозницу, Три војводе по Лозници оде.

151

Читач: Када је у једном тренутку све изгледало изгубљено, Вишњићева се песма проломила над Дрином и Лозницом, кроз пуцњаву и јек умирања и устаници су, опет, јуришали. Тада је стигао Карађорђе са својом војском и све се изокренуло: битка је добијена, Лозница одбрањена. (сада на сцену излази Карађорђе - костим из Караџића; гласно и одсечно говори) По бедему лезите, јунаци, Све Србине хоћу на бусије! Пунте пушке, а туците Турке; Нек је Турак сто хиљада војске, Нас у граду двадесет стотина, Нека знате, разбићемо Турке! Хоћу српске сабље да сијевају, Мртве турске главе зијевају, Нека буде борба непрестана , Нека буде што бити не може! Четврти рецитатор: Мили бого, чуда големога, Да се коме чуда нагледати, Како српске сабље сијевају, Мртве турске главе зијевају! Од како је постала Лозница, Нису љепше Срби задобили, Него тада кад разбише Турке! Читач: Исто вече Карађорђе је хтео да види тог певача чија га је песма сачекала на шанчевима. (за то време први и други читач воде Вишњића према Карађорђу - Карађорђе га грли) Читач: Када га је Вожд загрлио, Вишњић је осетио како је та топла људескара натопљена умором и ситним, оштрим мраком. Вождов образ је мирисао на барут. (прилази дете са послузавником на коме је погача и со - у народној ношњи - Карађорђе ломи погачу и даје половину Вишњићу, а пола задржава. Вишњић нагло пружа руку ка Вожду, овај то не види) Читач: Вишњић је нагло пружио руку Карађорђу, рука је промашила, ништа није дотакла. (Вишњића одводе). Вишњић је отишао сам у своју ноћ. Карађорђе је остао у својој.

152

МАЛИ: (сви се склањају са бине и истрчавају ученици првог разреда) Прво дете: Псссст! Оставимо наше јунаке да сањају своје векове! Друго дете: Хвала им што живимо у срећи и слободи! Треће дете: Хвала им што је овај бедем данас бедем игре, дечије граје, бедем првих љубави! Четврто дете: Хвала им сто данас безбрижно одрастамо! Пето дете: Хвала им што смо, сањајући на нашем бедему, ближи звездама! Поклањају се, па излазе сви учесници, а на крају АНТА И КАРАЂОРЂЕ.

153

ЛАЈАЊЕ НА ЗВЕЗДЕ

(комад изведен за Дан школе) ХЕМИЈА (Њу најбоље у разреду зна Кнежевић) (Професор седи за катедром и испред њега су дневник и свешчица. Отвара свешчицу и говори сам себи гледајући у свешчицу. У клупама су ђаци, а Кнежевић мора да седи иза Данице) ПРОФЕСОР: Е, овако. По 20 коцкица имате у 2 реда за сваког - за свако тромесечије. Да видимо... недељне оцене. Аха, горњи ред усмени одговор, доњи писмена вежба (гледа у ђаке озарен). Као што знате, ближи се крај године. Одозго смо скратили једну оцену, али смо зато додали једну доле. НЕКИ ЂАК: (говори ђацима) Сада следе оцене са чувене две децимале! (Кнежевић и Даница као шапућу једно другом) КНЕЖЕВИЋ: (унео се Даници у косу) Због тебе ћу постати звезда падалица! ДАНИЦА: А где то падаш „звездо“? КНЕЖЕВИЋ: На поправни из хемије! ДАНИЦА: (јако зачуђена) Ти си луд! КНЕЖЕВИЋ: Уз тебе сам у августу. Тек у паклу те не могу оставити саму! ПРОФЕСОР: (сав озарен) За чисто пет, хемија још није откривена, да би се знало. За 4,88 знају професори на факултету. За 4,50 знају професори хемије по школама, и то средњим. За 4,20 знају студенти треће и четврте године хемије. Ђаци гимназије, уз сво гледање кроз прсте, могу добити највише 4,00!

154

НЕКИ ДРУГИ ЂАК: А то је Кнежевић! ПРОФЕСОР: Да, моооожеее се хемија знати, на пример Кнежевић, али нису сви као он. Ја имам својих 400 оцена, пола негативних од 0,00 до 1, 99 и пола позитивних-равне части! ПРОФЕСОР: (обраћа се строго Даници) Ти, када се све оцене зберу, имаш оцене у просеку 0,18, значи недостаје ти 1,82 до прелазне двојке. Уз то, лоше си утицала на Кнежевића, који се у задњем тромесечију нагло откотрљао. (сад са осмехом гледа у Кнежевића) Но, за њега нема зиме. (Даници строго) Ти, на поправни! (она плаче, остали ђаци се смеју, а Кнежевић поносно изјављује) КНЕЖЕВИЋ: И ја заслужујем поправни!!! (Даница се окреће, гледа га у чуду - настаје опет дијалог Кнежевић-Даница) Које ми уво звони од твог шапата? ДАНИЦА: (нервира се) КНЕЖЕВИЋ: Хеј, будућност можеш сачекати скрштених руку, на мојим леђима. Узми ме, лако се апсорбујем! ДАНИЦА: ( нервира се) ПРОФЕСОР: (обраћа се Кнежевићу с посебном наклоношћу, са пуно љубави, најблаже што може) Два пута у редовном испитивању ниси знао. Два писмена испитивања исписао си такве глупости да нисам имао куддобио си две нуле, тако да си за тромесечије, у просеку, имао око 1,57. (просто га моли) Хајде да одговараш. КНЕЖЕВИЋ: (са осмехом) Не! ПРОФЕСОР: Знам да те зову филозоф. Сад те ухватило, али проћиће те. Није мени лако кад ми занеми школски пример. КНЕЖЕВИЋ: (шеретски) Не знам ништа! ПРОФЕСОР: (са пуно стрпљења, види се да га обожава) Ја знам шта ти знаш. Ево, ја ћу да одговарам! Ти реци јел тако ил није! Једињења кисеоника са осталим елементима називају се оксиди, а хемијска реакција сједињавања супстанци са кисеоником назива се оксидација. (молећиво гледа Кнежевића) Је ли тако?

155

КНЕЖЕВИЋ: Није! ПРОФЕСОР: Штааа? КНЕЖЕВИЋ: Ништа није тачно! ПРОФЕСОР: (попуњава нешто у свесци и говори: нула, нула, нула...) На поправни!!! (Кнежевић пресрећан. Професор ставио обе руке под главу и замишљено гледа у свеску) ТРЕЋИ ЂАК: Добро дошао међу алхемичаре! Ми толико мешамо формуледа неће бити чудо ако направимо злато! ЧЕТВРТИ ЂАК: Ако га направимо, нећемо знати да је то злато - то је малер! КНЕЖЕВИЋ: (урања у Даничину косу) Већ сам га открио! Ћутање је злато! (Кнежевић и Даница-дијалог) ДАНИЦА: Зашто ме тако гледаш? КНЕЖЕВИЋ: Како то мислиш? Па ти си природна лепота моје земље. ДАНИЦА: Слушај, престани да ме фиксираш! КНЕЖЕВИЋ: Стани само мало, да се огледам у твојим очима! ДАНИЦА: Филозофе: ми смо два различита света! КНЕЖЕВИЋ: Ти ниси чула??? ДАНИЦА: Шта? КНЕЖЕВИЋ: Па да ће доћи до судара планета кад-тад! (звони, професор излази, окупљају се као на одмору. Кнежевић прилази Даници) КНЕЖЕВИЋ; Ја сам толико стидљив, да без твоје подршке нећу моћи да ти кажем оно што од мене очекујеш! ДАНИЦА: (смешка се враголасто)

156

КНЕЖЕВИЋ: Изгубљен сам. Ако си поштен налазач, задржи ме! ДАНИЦА: (израз смарања) СРПСКИ (у учионици галама. Наставница улази, уписује час и даље је галама) ПРОФЕСОРИЦА: Немојте причати! Дајте ми синоним за глагол причати! Идемо редом (сви изговарају по реч и свима је на лицу поносан осмех док реч изговарају) ЂАЦИ: (редом) говорити, надговорити, верглати, млети, разглабати, шапутати, наговарати, шушкати, ћућурити, договарати, причати, зановетати, мрмљати, галамити, џангризати, лајати, надлајавати, беседити... ПРОФЕСОР ПРЕДВОЈНИЧКЕ: (сав изгубљен улази због галаме, збуњен, озбиљан-ђаци насмејани, професорица насмејана) „Колегинице, дозволи, мислио сам да је ситуација измакла контроли!“ ПРОФЕСОРИЦА: „Не, не, не, колега, имамо слободну вежбу, седите“ ПРОФ. ПРЕДВОЈНИЧКЕ: „Вежба, дозволи, не разумем!“ ПРОФЕСОРИЦА: (весела, обраћа се ђацима) „Идемо...“ ЂАК: „Немој ми џимријати!“ ЂАК: „Ти стално џангризаш!“ ЂАК: „ Ти стално нагваџаш, а ја мислим да тлапиш!“ ПРОФ. ПРЕДВОЈНИЧКЕ: „У чему је, дозволи, реч? Сместа ћу, дозволи, реферисати директору!“ ЂАК: „Не бих ти саветовао, јер и ја могу гакнути!“ ЂАК: (сви са осмехом, добронамерно гледају у професора) „Ја ћу сведочити!“ КНЕЖЕВИЋ: Докле ћете се надлајавати уместо да са девојкама ћућоримо!?“ 157

ПРОФЕСОРИЦА: (одушевљена, са осмехом) „Шта кажете, колега?“ ПРОФ. ПРЕДВОЈНИЧКЕ: „Колегинице, не разумем, али.. шта ови булазне?“ ПРОФЕСОРИЦА: „Оооо, одлично! Синоним булазнити!“ ПРОФ. ПРЕДВОЈНИЧКЕ: „Шта га, дозволи, тупе?“ ПРОФЕСОРИЦА: „Одлично, они га тупе, тупе га! Браво, колега!“ (професор збуњен и у чуду излази из учионице) ПРОФЕСОРИЦА: (обраћа се Гавранићу) „Гавранићу, које су филозофске поуке из Камијевог мита о Сизифу?“ ГАВРАНИЋ: (лош ђак, ал весео, сви га воле) „Професорице, поука сигурно има, у то не сумњам, али ја до њих нисам доша. ПРОФЕСОРИЦА: „Гавранићу, да ли си ти уопште читао Мит о Сизифу?“ ГАВРАНИЋ: Па, професорице, ја све слушам што овај наш филозоф каже, а он каже да је тај Сизиф, глупи мануелац. (смеје се, а и сви у разреду) ПРОФЕСОРИЦА: „ Милићу Гавранићу, је л ти добро?“ КНЕЖЕВИЋ: „Професорице, ја стојим иза тога, јер да је тај мало мислио, сад се ми не бисмо замлаћивали са њим као ваљањем, и не само ми, него и сви светски умови“ ПРОФЕСОРИЦА: „Михаило, а о чему би он, по теби, требао да размишља?“ КНЕЖЕВИЋ: „Па о ваљању...“ ПРОФЕСОРИЦА: „О ваљању?“ КНЕЖЕВИЋ: „Да, и кад једном изваља тај камен на врх брда, да га поравња и остави га ту. И богови се питају ко ће дуже издржати: Сизиф, брдо или камен“ (док ово изговара гледа у Даницу) ПРОФЕСОРИЦА: „Гавранићу, мораћеш да прорадиш Мит о Сизифу!“ 158

ГАВРАНИЋ: „Хоћу!“

(дијалог Кнежевић-Даница) ОНА: „Ти си себичан!“ ОН: „Нисам себичан. Хтео бих љубав према себи да делим са неким“ ОНА: „Мрзим те!“ ОН: „Мрзиш ли ме из љубави?“ ОНА: „Пријавићу те!“ ОН: „Нисам много храбар! Ако ме нападнеш, ја ћу се предати!“ (звони, професорица одлази, одмор је, ОН прилази ЊОЈ) ОН: „Имам комфорно срце, неусељено!“ ОНА: „Видим да имаш много слободног времена, па причаш глупости!“ ОН: „Научи ме да користим слободно време!“ ОНА: (гура га од себе) „Бежи!“ ОН: „Приметио сам да се гураш према мени“ ОНА: (затвара очи) „Жмурим, не видим те!“ ОН: „Радо бих с тобом измењао неке погледе у 4 ока“ ОНА: „Опет се заносиш!“ ОН: „Опет се заносим-према теби!“ ОНА: ( Нервира се)

159

ИСТОРИЈА ЂАК: „Који је сад час?“ НЕКО ОД ЂАКА: „Историја!“ ЂАК: (имитира проф. историје) „Децо, школски распуст постоји само зато да би се учила историја која је учитељица живота!“ ДРУГИ ЂАК: (дотрчава) „Људи, Драговић поделио 60 јединица у првом три и трећем два!“ СВИ ЂАЦИ: „Бежимоооо!“ НЕКО: „Повлачимо се без губитака!“ НЕКО: „Треба се прилагодити датим историјским околностима!“ (одлазе) ДРАГОВИЋ: (долази, чуди се што је учионица празна, седа за катедру, уписује час, па диже поглед према празним клупама) „Ко није на часу? Побегли сте сви! Е, нећемо тако! (за то време директор вири кроз кључаоницу и чудом се чуди) Научиће вас историја памети! Мислили сте да ћу ја данас испитивати... Погрешно сте мислили, сасвим сте погрешно мислили... Мислили сте да ми доскочите... Мени? Ја овде нећу сада да испитујем, сада ћу да предајем, а испитиваћу следећег часа и то ово што ћу сада да испредајем. Данас ћемо говорити о распламсавању хитлеризма“ (иде и шета и предаје-само за публику отвара уста, а директор не може да верује) ДИРЕКТОР: (улази) „Колега, немам речи, предајете празној учионици!“ ПРОФЕСОР: „Само једна ствар, побегли су! Ја сам хтео да испитујем и немам кога, па сам морао да предајем , јер ја свој професорски хлеб поштено зарађујем!“ ДИРЕКТОР: „Добро, колега, хајдемо!“

160

МАТЕМАТИКА (пре него што професор уђе, ОН стаје до ЊЕ и почиње дијалог) ОН: „Боже, како се створих овде?“ ОНА: (брзо зажмури, а рукама затвара уши) ОН: „Кад склопиш очи, остајем без светла!“ ОНА: „Хајде, за промену, запуши мало уста!“ ОН: „Мени је уста најлакше пољупцем запушити!“ (улази професор) ПРОФЕСОР: „Данас закључујемо оцене за крај. Хајде, Панићу, изађи пред таблу! (овај се полако вуче). Објасни ми принцип математичке прогресије! (овај се бечи). Шта ме тако гледаш? Ево, замисли да сам ја сада ђак, да сам ја Чедомир Панић, а да си ти професор Слободан Лазаревић...“ ПАНИЋ: (враголасто) „Ја професор Лазаревић, а ви ђак Чедомир Панић?“ ПРОФЕСОР: „Да, замисли да је тако!“ ПАНИЋ: „Онако на стварно? Замислио сам! Ја професор, а Ви Ђак!“ ПРОФЕСОР: „Е, ПА ТИ МЕНИ САД ОБЈАСНИ ПРИНЦИП ТРИЈСКЕ ПРОГРЕСИЈЕ...“ (СЕДА НА МЕСТО ОВОГ УЧЕНИКА)

ГЕОМЕ-

ПАНИЋ: „Е, па ја сам то то предавао прошли час. Нека ми ученик Чедомир Панић устане и одговори! Градиво се мора знати!“ (професор клима главом, ђаци у смех)

161

162

КАФАНА (ђаци су напољу, иза су два кафанска стола, конобар, Даница је на једном крају и филозоф иде према њој. Другарица поред које пролази га пита) ДРУГАРИЦА: „Куда ћеш, филозофе?“ ОН: „Идем у поход на женски пол!“ (стиже до ЊЕ и гледа је) ДАНИЦА: „Што пиљиш у мене?“ ОН: „Одмарам очи. Имаш пуно хлорофила.“ ОНА: „Причаш којешта!“ ОН: „А, мислиш лупам!“ ОНА: „Лупаш!“ ОН: „Не, то моје срце лупа за тобом, а ја то само преносим!“ (Кнежевић и Слобеновић се гуркају испред кафане. Један од ђака им добацује) ЂАК: „Хајде у кафану! Не смете? А клековача?“ ДЕВОЈЧИЦЕ: „Неее, а укор директора!!!!“ (Ова двојица улазе, седају, наручују дуплу клековачу, улази проф. хемије, они уплашени пију на екс да их проф. не види. Проф. прво прича са конобаром.) ПРОФЕСОР: (конобару) „Белмондо, јеси ли видео негде проф. Драгићевића?“ КОНОБАР: „Малопре је отишао“ ПРОФЕСОР: „Јел носио мој капут?“ КОНОБАР: „Кад су у питању капути, ништа не знам! (у том је угледао ђаке и пришао им за сто)

163

ЂАЦИ: (ова двојица избезумљени, устају) „Добар дан, професоре! До виђења, професоре!“ ПРОФЕСОР: „А, не не , нисам хтео да сметам, момци. Јел слободно?“ ПРОФЕСОР: „Ооо. Па нећете отићи док не попијете пиће са мном! (строго) Седи! (сад са осмехом, узива у њиховом страху) Реткост је видети ђаке у кафани, реткост, а то код нас није забрањено!“ СЛОБЕНОВИЋ: „Јесте!“ ПРОФЕСОР: „Забрањено???? И шта ћемо сад?“ (показује прстима 2) СЛОБЕНОВИЋ: „Укора!“ (професор прстом показује да није) ПРОФЕСОР: „Шта сте то пили?“ КНЕЖЕВИЋ: „Клеке.“ ПРОФЕСОР: „Келнер, (показује рукама рогове)

још по клековачу момцима

и пиво !“

ЂАЦИ: „Јелен?“ ПРОФЕСОР: „Две клековаче и пиво јелен“ (Ту као неко време седе, наздрављају и немо причај и разилазе се. Професор одлази. Даница стоји са стране) ДАНИЦА: „Данас си се показао! Мора да имаш неке тајне предиспозиције?“ ОН: „Одаћу се алкохолу ако ме и даље будеш игнорисала!“ ОНА: „Нееемоооој!“ ОН: „Благо теби!“ ОНА: „Зашто?“ ОН: „Ти будућност можеш дочекати скрштених руку... на мојим леђима!“ 164

ОНА: (прави се наивна) „Како то мислиш?“ ОН: (намешта јој руке у загрљај) „Овако!“ ОНА: „Мислиш овако?“ (док га грли, опрезно се обазире) ОН: „Мислим“ (и он грли њу) ОНА: (одједном спушта руке) „Ух!“ ОН: „Нашу љубав регистроваће сеизмолошки завод!“ ОНА: „Нећу, ево професора!“ ОН: „Нећеш-ево професора или нећеш уопште?“ ОНА: „Нећу-ево професора, а нећу ни уопште!“ ОН: „Реци можда!“ ОНА: Ако ти толико треба-можда!“ ХЕМИЈА (Ђаци у разреду, неко добацује: „А јуче, момци, хемичар туп у кафану!!! Следи... СВИ У ГЛАС: „Укор директора!!!!“ (ова двојица су видно узнемирени) (улази проф. из кафане од синоћ, отвара дневник и прозива) ПРОФЕСОР: „Слобеновић и Кнежевић! Па ми се нисмо видели од синоћ? А јел било укора због синоћњег пијанчења? Није? Па неће ни бити, јер ја сам частио. Сад је ред да ви мени узвратите част, зар не?“ (ово је пола пантомима, пола речи) СЛОБЕНОВИЋ: „Драге воље“ (сви одушевљени што професор овако реагује) ПРОФЕСОР: „А како ви мени можете узвратити - једино знањем! Шта си пио синоћ? 165

СЛОБЕНОВИЋ: „Клековачу,бајобаштанску!“ ЦЕО РАЗРЕД: „Ју“! (јекнуше, иако су сви знали које је пиће било у питању) ПРОФЕСОР: „Хемијско порекло?“ СЛОБЕНОВИЋ: „Бајина Башта“ ПРОФЕСОР: (гађа га сунџером) „То је географско! Хемијско порекло?“ СЛОБЕНОВИЋ: „Алкохол“ ПРОФЕСОР: „Формула?“ СЛОБЕНОВИЋ: „Не могу да се сетим, професоре!“ ПРОФЕСОР: „А порекло алкохола?“ СЛОБЕНОВИЋ: „Мислим грчког“ ПРОФЕСОР: „Слабо мислиш, још слабије знаш! Хајде, Кнежевићу, објасни“ (сад показује пантомимом) КНЕЖЕВИЋ: Тупану (проф. наставља пантомимом показујући на Слобеновића) СЛОБЕНОВИЋ: „А ти,тупане, слушај!“ КНЕЖЕВИЋ: „Клековача је једна од текућих производа намењених уживању, која садржи 3-80 посто етил-алкохола. Добија се алкохолним врењем биљних сировина. Формула етил-алкохолаје C2H5OH. Четврто питање беше шта?“ СЛОБЕНОВИЋ: „Име!“ КНЕЖЕВИЋ: „Име алкохола потиче од арапске речи ал-хуи што значи прашак за бојење очних капака“ ГАВРАНИЋ: „Видиш, Пике, с каквим се предзнањем иде у кафану!“ ПРОФЕСОР: (Слобеновићу) „Кнежевић сме да иде у кафану, а тебе ако видим убићу те (ову реч показује) као мјао“ 166

СЛОБЕНОВИЋ: „Мачку“ ПРОФЕСОР: „Ај, на место!“ ЗВРРРРРРРРР (излазе на одмор, ОНА стоји сама, ОН јој се прикључује и намигује јој) ОН: „Само пролазите, девојке, ја намигујем свему што је прошло!“ ОНА: (није баш одушевљена) „Почео си да причаш сам са собом! Напредујеш!“ ОН: „Што бих причао сам кад сам наишао на тебе? Еурееекааа, пронашао сам те!“ ОНА: „ Које сам ја среће!“(иронично) ОН: „Велике! У мени се водила борба да ли да ти приђем или не. Ти си победила! Честитам!“ ОНА: „Откуд ти?“ ОН: „Пред тебе сам пао с Марса“ ОНА: „Све сто падне или одскочи, или се откотрља. Откотрљај се!“ ОН: „Имаш ли срца? Видиш ли да падам у депресију и да сам готов да дигнем на себе ТВОЈУ руку! Пружи ми руку са сатом да видим да ли је време за нашу љубав“ ОНА: (смеје се) „Ти више ниси сам!“ ОН: „Толико мислим на тебе да и кад сам сам-нисам сам (она му се лепо осмехује). Чуј, да те стартујем, па да кренемо на дуге стазе?“ ОНА: „Уозбиљи се, време је (узима га под руку и крећу, па застају) Да ли си гледао филм са Лорин Бекол и хемфри Богартом? Шта мислиш, да ли је то љубав?“ ОН: „Још није,још увек су на ви. Биће кад пређу на ти!“ ОНА: „Ми смо на ти!“ ОН: „Ми морамо прећи на усне!“ (пригрли је) (пушта се на биму крај филма-кад лају на звезде) 167

СВЕТИ САВА ПРВИ МОДЕЛ (два водитеља се смењују неизменично) Драга децо, поштовани гости, наставници, учитељи и сви радници школе. Данас је 27. јануар, Дан Светог Саве и наше школске славе. Тим поводом смо се нашли на овом месту да песмом и речју учинимо почаст и славу узвишеном лику и имену човека који је својим животом и делом извукао српски народ из мрачњаштва и помогао му да у суровим условима ропства сачува чистоту душе и бистар ум. И зато није чудно што су Турци спалили мошти овог српског мудраца и помиритеља православних душа. Нама остаје да га славимо, поштујемо и идемо кроз живот његовим путоказима. Ти си свуда где си стизо, Поред цркве, школе дизо, Како би био олтар знања, Крај олтара веровања. Стога школе данас поје, Штују, љубе име Твоје, Клањају се Твоме лику, Учитељу, трудбенику, И просвете заштитнику. А твој спомен живи, траје, Твоје име светло сјаје, Те загрева нараштаје. Теби слава, дична славо, Немањићу, Свети Саво! (5 рецитатора)

168

Први рецитатор: Путеви једног народа су његова историја, а кретање по тим путевима је трагање за бољим и вечита борба за опстанак. Други рецитатор: Теби који путујеш по мрачној земњи и штапом пред собом мрак на четворо сечеш, Теби који одвеже вериге сред олује и земљу од старе храстовине за стајаће звезде везујеш, Теби који путујеш без пута и пут се за тобом рађа, Теби који си био неустрашиви поборник правде и добре воље међу људима и народима и борац против сваке лажи и насиља, Теби ускликнимо данас с љубављу на дан који Твоје име носи. Твој дан је и наше школе дан! Трећи рецитатор: Свеможни, свемудри, свеобновни, свепобедни, свечовече, светилниче, светлоношо, српски сине, мудра главо, учитељу, школска славо, Свети Саво, Теби данас дуг одужујемо, захвалност изричемо и љубав певамо! Четврти рецитатор: Устани из хлеба, Свети Саво, Из зрна соли, Из овчијег руна, из вучје земље, Из зделе млека, Из пшенице и ражи! Пети рецитатор: Трпеза за којом смо, Твоја је трпеза, Хлеб који ломимо, Од твог је жита, Вино које пијемо, Твоје је вино. (до краја се рецитатори смењују од првог до петог) Устани Св. Саво и благослови хлеб који једемо! Данас кад Твоја химна победнички звони, Пуна крепке вере, полета и маха, То је љубав Твоја, разнета по свету, Кроз честице твога мученичког праха. И та жива песма, што кипи ко река, Дижући се к Теби, чак у небо плаво, Славиће те громко од века до века, Вечна наша славо, светитељу Саво! Постоји једно место на коме Срби нису пролили ни кап крви, ни појели комад меса, место на коме већ осам стотина година нису ни крали 169

ни лагали, ни пиле заклали, ни мрава згазили, ни криво се заклели, ни лажно посведочили. Место на коме ништа друго нису радили него се молили, исповедали, постили и умивали сузама покајања. Осам векова сваког дана по дванаест сати, онолико и онако како је рекао Св. Сава. Место на коме се и данас моли истим жаром као и првог дана... Место на коме нико други ни данас не наређује и не издаје послушања до Св. Сава. Место на коме се не рађамо, него само умиремо и једино постојимо. То место се зове Хиландар, на Светој Гори атонској, родно место наше уметности и писмености, најдоњи камен нашег духовног постојања. Када бисмо се спустили на дно себе, стигли бисмо у Хиландар. Коју год жилу да одигнемо и кренемо за њом, одвела би нас до Хиландара. У Хиландару ћемо затећи на окупу све оне које смо изгубили, ту ћемо пронаћи и себе и свој сопствени мозак. Народи који имају такво место знају ко су и одакле су и не могу се изгубити, а шта год се са њима збива из те семенке могу се обновити. Ту је залиште оног запис-храма чији је животок доспео широм земљиног шара, врх му је у Сентандреји, а голо срце већ бије са Врачара. Наше иконе знамо окрњене и изранављене. Остало је од њих колико и од нас. Само су у Хиландару целе, а целе су зато што смо осам векова рађали људе који су живели само зато да би их сачували. По њима можемо срачунати колико нас недостаје и одрачунати колико смо нагорели. Црна мајко Тројеручице, Пружи ми један длан, Да се у чаробном мору окупам. Пружи ми други длан Да се слатког наједем камена, И трећи длан ми пружи, Да у гнезду стихова преноћим. Приспео сам с пута, Прашњав и гладан И жељан другачијег све. Пружи ми три мале нежности Док ми не падне хиљаду магли на очи, И главу не изгубим. И док теби све три руке не одсеку, Црна мајко, Тројеручице.

170

Реч нас је Савина кроз Турке провела Сигурније него мач... Чарнојевић је водио Србе, А Сава је водио Чарнојевића. ЈЕСИ ЛИ СЕ УМОРИО, СВЕЧЕ? Велики је посао Господ одредио Растку Немањићу. Ни мањег народа, ни више уморених. Срећни пастири живе причешћују, А он је од Бога страшну милост измолио Да мртвим Србима последњу причест даје. ЈЕСИ ЛИ СЕ УМОРИО, СВЕЧЕ? По врлини живети за тебе значи дисати спасоносном речју, и радити оно што је на сазидање душе корисно, јер ако човек цео свет добије, а душу своју изгуби, која је корист? По језику и говору се лако могу познати умни људи од оних неразумних, храбри од кукавица, зналци од незналица. Језик изражава људску душу - њен духовни хоризонт. А људска духовност, његова моћ, је највеће и најстрашније оруђе. Сиромаштво духа и духовности доказ је трансформације човека у нељудско биће. Он може завладати светом, али ће тај његов свет бити све друго осим света људске среће и људског добра. Нашу свећу гасе, жетву пале. Ми смо у мастионицу Савину песак усули, ОД таковског грма кашике издељали, Све усијано и осијано и озарено угасили, Па у мраку сабрано расули, Зашивено рашили, помирено закрвили, Исцељено озледили, утешно уцвелили, недељиво разделили. Измири у овај дан све громове, Све светлице и стрелице, И овај врх са врховима, Сагорећемо опет какви смо!

171

Осветли наше учитеље по школама, И наше ђаке, Засијај по кућама и манастирима, По горама и водама, Да не чинимо више Смртних грехова седам, И осми наш-простачки. Светосавље је врховни принцип и сила наше душе, наше историје, нашег народа, нашег човека; он је живот нашег живота... Напустимо ли Св. Саву, напустићемо нашу величину и оно што нас чини великим; нашу вечност и оно што нас чини вечним. Данас кад српска омладина цела, Приступа ти с пуно побожности свете, Да најлепши венац од најлепшег цвећа Око твоје драге иконе исплете, И док свећа славска трепери и гори Покличи се дижу до у небо плаво, Оче српске школе и цркве нам свете, слава теби, слава,светитељу Саво! (рецитатори се повлаче, излазе 2 првачића и њихова мајка.Она седи, а деца су око ње) Прво дете: Кажи мени, мила мајко, Ко је био Св. Сава? Јел учио многе школе, Јел народу био глава? Друго дете: Зашто њега народ слави, Ко највећег великана, Од давнина српског рода, Па до наших, ево, дана? Мајка: Казаћу ти, мило дете, Млађима ћеш и ти рећи, Пут је Савин, пут ка сунцу, Сав посвећен људској срећи. Он је ума светла био, Књигу нам је омилио, Лепу књигу, света слова, Дична слова Ћирилова. 172

Круну није хтео, Није хтео славу, Али круна сама, Дође му на главу. Он је хтео сићи, Свом народу ближе, Он се хтео спустит, А тиме се диже. Данас цело Српство, Његов спомен слави, Ускликнимо с љубављу, Светитељу Сави! ДРУГИ МОДЕЛ (на позорници су малишани-прваци, 4 девојчице и1 дечак) Прва девојчица: Да поздравим миле госте, Сред данашњег дана, Од свих својих другарица , Ја сам изабрана. Друга девојчица: Неколико само речи, За сад рећи знам, Мили гости, драги гости, Добродошли! Трећа девојчица: Наша школа данас слави, Свечари смо ми, Наше груди препуне су, Среће, радости. Четврта девојчица: Добродошли, добродошли, Ори нам се глас, Наша школа и сва деца, Поздрављају вас! Дечак: Срећна вам слава, Срби честити, Светога Саве који нас штити. Данас се слави светитељ Сава, Цркве и школе врховна глава. Овај дан цело Српство слави, Ускликнимо с љубављу, светитељу Сави! 173

(хор пева химну) (на бини су 2 наратора-један лево, један скроз десно. У позадини је сто(мали за жито), славски сто и 2 клупе) Први наратор: Пре више од 8 векова, као блистава звезда, засијао је лик Растка Немањића-Светог Саве, и блиста, ево, непромењеним сјајем и данас. Дошао је међу Србе као благослов да их продухови, научи, излечи, освежи-очовечи. Живи у сваком од нас тихо и скромно, ненаметљиво и умно, увек онда када смо ми племенити, умни, вредни и душевности усмерени. Други наратор: Око њега и његовог живота почиње једна наша велика културна епоха, јер је дао пример, прави пример великог живота посвећеног духовним вредностима. Био је градитељ и обновитељ манастира и први поглавар Српске православне цркве. Као вешт државник много је учинио за уједињење, јачањеи очување младе српске државе. Сава је први српски књижевник и писац и први законодавац. Први наратор: Од изузетне важности је и просветни рад Светог Саве. Стварао је прве књиге на српском језику и прве писмене људе за народне послове. Он је први и прави народни учитељ и заштитник српске писмености и српских школа. Други наратор: Његов пут, пут православља и светославља, препознајемо увек и то је пут којим ваља ићи. Путује без пута и пут се за њим рађа. Први наратор: Од Светог Саве па до данашњих дана негују се веровања и лепи обичаји у Срба. Свети Сава је народ свој подучавао да буде чврст у својој вери, да чува кумство, побратимство и уопште сродство. Други наратор: Само су Срби народ који има своју крсну славу, дан када се окупља родбина и фамилија, када се реже славски колач и чита славска молитва. (на позорницу улазе: домаћин, домаћица и двоје деце. Домаћин носи славски колач, домаћица свећу, деца вино и жито) Домаћин: Дај ми, Боже, да леп, благ дан сване, И отвори своју душу плаву, Да ми драг гост у авлију бане, Да запалим воштаницу праву 174

Да ми уље у кандилу плане, Да ужежем жишку миришљаву, Зрнце смоле са борове гране, Да окадим икону чађаву, Славски колач од пшенице ране. Крст од вина на белом чаршаву, Свете претке што се воском хране, Кућу, чељад, воће, жито, марву, И гробове знане и незнане Окренуте према забораву, Где су многе тајне закључане. Домаћица: Молим Бога, молим крсну славу, Да заштити моје укућане. Да заштити децу нашу, Невину и малу, Да порасту, да наставе славу! Анђели да их чувају у сну и на јави, Молићу се, молити,светитељу Сави. У кућу нам добри људи дошли, Из куће нам са осмехом пошли! (улазе гости, поздрављају се - петорица, смењују се, сваки устане са чашом у руци и каже свој текст) Гост: Домаћине, добра ти срећа! Пријатељи ти долазили и здраво и весело те налазили! Крсно име славио у миру и весељу са браћом и пријатељима! Гост: Помози Боже, повесели кућу првом чашом, а добром срећом! Бог нам дао срећу и здравље! Где год се чаша вина пила, свака се добра срећа вила - и међ нама данас и вазда, ако Бог да! Гост: Да нам Бог сачува домаћина, његово племе, његово семе. Куда му рало одило, туда му семе родило, да му се семе семени, да Бог да! Гост: Прву чашу да пијемо за помози, Боже, и нека Бог да шта је добро сваком брату хришћанину. Боже, дај добар час и добру срећу, ко о чему, ми о добром и лепом разговору. Дао нам Бог радовати се и веселити као срећној браћи; све пити, а у добру бити, али никад немати; ко ће на пут, срећан му пут, ко остаје у дому, остао у великом добру, Боже, дај!

175

Гост: Да Бог да где се крсни колач ломи ове године, ту и догодине. У дому се ломио, а на њиви родио, да Бог да и милост Божија: које су га руке градиле, оне се красиле и распознавале међу другима као звезда Даница међу звездама. Да Бог да и милост божија: колико у колачу има зрнаца, онолико у домаћина мушких глава, синоваца, браће и братића, среће и живота, здравља и весеља, а у кући и даље Бог нам дао изобиља. Домаћин: (подиже чашу) Добро дошли и срећна вам здравица! Да нас Бог све поживи, многаја љета. Да се ко браћа срећна састајемо и славимо и још сретније растајемо! ТРЕЋИ МОДЕЛ (на сцени је катедра и неколико клупа. Наставник разговара са ђацима-њих је 6) НАСТАВНИК: Децо, данашњи час посвећујемо животу и делу првог српског књижевника и просветитеља, државника и дипломате, поглавара - првог архиепископа српске православне цркве Растка Немањића Светог Саве. Данас ћемо да проверимо своје знање о овој значајној личности наше историје и културе, па кад нас о њему неко нешто упита, да се не обрукамо. Прво питање: Сава се после деценију и по проведених у Светој Гори први пут, 1208. године, вратио у Србију. Шта је утицало на такву његову одлуку? УЧЕНИК 1: Позвала га његова завађена браћа! УЧЕНИК 2: Над Србијом су се наднеле многе опасности. После пропасти византијске империје, свога моћног заштитника, Србија се на једном нашла у претећем окружењу непријатељски расположених земаља - Венеције са запада, Мађара са севера, Бугара и Латина са севера.. УЧЕНИК 3: Савина браћа се све више окрећу западу и приближавају се католичкој цркви. УЧЕНИК 4: Србију је, изнутра, поред свађе Савине браће, поткопавало и богумилство. УЧЕНИК 5: У Србији влада глад од које људи свакодневнои масовно умиру.

176

НАСТАВНИК: Видевши, дакле, све те опасности Сава је кренуо у Србију са моштима свога оца Стефана-Симеона Немање... И шта је Сава најпре урадио по доласку у Студеницу? УЧЕНИК 6: Над моштима свога оца измирио је завађену браћу. Два се брата завадила, Један другом против стаде, Вукан хтеде власт владарску, А Стефану отац даде. И браћа се завадише Народ поче да се цепа, А с народом још и више Отаџбина њина лепа. Свети Сава жури браћи, Да их мири, да им каже: Нити једном, нити другом, Власт владарска не помаже. УЧЕНИК 1: Не помаже ако нема, Братске слоге међу њима, Љубав братска само влада, А не онај ко власт има. УЧЕНИК 2: И браћа се измирише, Земљом засја сунце среће, И на главу Стефанову, Свети Сава круну меће. УЧЕНИК 3: Чујте, браћо, волите се, У том нам је снага права! Сложите се, то је наук, Што нам даде Свети Сава. НАСТАВНИК: И наставио је напоран рад на организацији и јачању српске православне цркве. Следеће питање: Које је главне послове Сава, као први архимандрит, а потом и архиепископ обавио у српској цркви? УЧЕНИК 4: У Студеници је сахранио оца па она постаје прво светилиште, али и средиште и право жариште средњевековне српске просвете и културе.

177

УЧЕНИК 5: Образовао је нову и бројну генерацију калуђера и свештеника, с којима је из српских цркава и манастира истиснуо странце, Грке... УЧЕНИК 6: Иконама и фрескама високе уметничке вредности украсио је многе цркве и манастире, истицао важност крштења, светог причешћа, хришћанског брака... НАСТАВНИК: Сава је први српски књижевник и просветитељ. Која је најважнија дела оставио Сава Немањић? УЧЕНИК 1: Три типика: Карејски, Хиландарски и Студенички. Написао је житије Светог Симеона и то је најзначајније књижевно дело Савино. УЧЕНИК 2: Пише и обимније дело којим се уређивао живот у православној цркви у целини, а и у друштву, службу Светом Симеонупеснички састав и Савино Писмо из Свете земље игуману студеничком Спиридону које, такође, има књижевну вредност. НАСТАВНИК: Знамо да је Свети Сава опеван и у уметничкој књижевности. Можемо ли чути неке стихове Десанке Максимовић, Ђуре Јакшића, Јована Јовановића Змаја... УЧЕНИК 3: Никада више са ових кнежевих трпеза, Нећу чути звук купа и кондира, И одоре своје царске од златног веза Заувек скинућу. А кад манастирске прекорачим праге мирне, У усамљеничка кад ступим дворишта, И удахнем мирис свете смирне, Душа моја од живота више ништа, Неће тражити. Молићу се тада за спас српског рода, За родитеља својих благ и побожан крај, И да браћа моја кроз живот иду светла хода, Као анђели кроз рај. УЧЕНИК 4: И Ђура Јакшић пише песму „На Врачару“ Сећа се старац минулих дана, Ланаца турских и јатагана, И Синан-паше и Светог Саве Па,као пламен још да га прљи, На ком су свеца паљене мошти, 178

Као да гледа пепео свети, Где густим димом далеко лети У вечан спомен народа свога, Погледом мирним старости трошне, Пепео свечев далеко прати, Молећи Бога милостивога, Времена боља да му поврате... Све је сад мирно. И Врачар ћути, Пратећи немо свете тренути... УЧЕНИК 5: Па ни Змаја не смемо заборавити. Чујмо одломак из песме Свети Сава: Круну није хтео, није хтео славу, Али круна сама дође му на главу. Он је хтео сићи свом народу ближе, Он се хтео спустит, ал тиме се диже. Дух нас његов купи сред божијех храма, Дух је његов звезда над нашим школама. Савино су тело Турци сагорели И његов су пепео на ветар изнели— И где год да је трунка пепела му пала, Ту је нова љубав к роду засијала. Данас цело Српство његов спомен слави, Ускликнимо с љубављу светитељу Сави. (звоно звони, ђаци устају и поклањају се, а затим им се придружује и наставник) (за крај нека староградска песма)

179

ЧЕТВРТИ МОДЕЛ (На сцени су 4 детета у народним ношњама, а на сцену изненада утрчавају 4 дечака у фармерицама и дуксерицама и добацују се лоптом и не знају да траје неки програм, нити знају о коме се говори) МАРКО: Славиша, баци лопту! СЛАВИША: Дођи по њу! ДАРКО: (зачуђено гледа по сцени, а и извођачи зачуђени) Шта се овде дешава? ИЛИЈА: Изгледа нека приредба! МАРКО: Приредба!( зачуђено) Па нас нико није звао! ИЛИЈА: Коме ли је посвећена? ДАРКО: (гледа у њих, па у публику) Сигурно некоме ко је јако важан, чим има оволико људи! СЛАВИША: Браво геније, хајде бре да се играмо! МАРКО: Како можеш тако? Зар те не интересује о чему се ради? ДАРКО: Мене интересује! ИЛИЈА: И мене! Али, кога да питамо? МАРКО: Пођите за мном!(прилази овима на сцени, у ношњама). Извините, можемо ли да вас питамо нешто? ДЕТЕ 1: Прво седите код нас и стишајте се, па ћемо разговарати! ИЛИЈА: Каква је ово приредба? Зашто су сви ови људи дошли? ДЕТЕ 2: Ова приредба је посвећена великом српском светитељу и просветитељу Светом Сави! СЛАВИША: (зачуђен) Свети Сава...То ми звучи познато! Кад сам био јако мали деда ми је причао неке приче о њему, али сад се више не сећам ни једне. 180

МАРКО: Како то да се ти не сећаш? ДАРКО: (радознало) Ко је био Свети Сава? ДЕТЕ: Свети Сава је био син великог српског владара Стефана Немање. Отац је планирао да баш он, Растко, преузме владарски трон, иако је био млађи од своје браће. ИЛИЈА: Шта Растко, шта Свети Сава, сад ништа не разумем! ДЕТЕ 3: Полако, полако, сад ћеш разумети. Растко је име које је добио од својих родитеља на крштењу, а име Сава кад се замонашио. ИЛИЈА: Син великог владара, а замонашио се? ДЕТЕ 3: Да, да, замонашио се и оставио сву раскош у којој је живео на двору свога оца и заменио је монашком ризом и мирним манастирским животом. МАРКО: А зашто је то урадио? ДЕТЕ 4: Растко је још као мали показивао интересовање за духовни живот. Једног дана на двор његових родитеља дошли су неки монаси светогорци и Растко је кроз разговор са њима схватио пролазност свих земаљских благодети и царства. У срцу му се јавила жеља за царством које је непролазно, а то је царство Христово. Тада је одлучио да пође с њима на Свету Гору. СЛАВИША: (зачуђен) А његови родитељи? Како су га пустили? ДЕТЕ 2: Они нису ни знали шта млади Растко смера, а када су схватили он више није био Растко, већ Сава. ДАРКО: И шта је после било? ДЕТЕ 1: Врло брзо отац Савин, Немања, и мајка Ана схватили су да је то Божија воља и помирили су се са тим. И они су примили Божији постриг и тако је Стефан постао монах Симеон, а Ана монахиња Анастасија. МАРКО: А јесу ли они градили нешто?

181

ДЕТЕ 3: Наравно! Њихова најпознатија задужбина је манастир Хиландар. То је велика светиња која је српском народу била светлост и у најтамнијем времену историје. И данас манастир Хиландар, и ако је прошло више од осам векова од његовог подизања, служи српском народу као звезда водиља. ИЛИЈА: (усхићен) И ми га због тога славимо!? ДЕТЕ 2: Славимо га и као првог архиепископа. Сава је 1217. године, уз помоћ брата Стефана Првовенчаног, у Никеји, извојевао независност српске православне цркве и био први архиепископ. ДЕТЕ 3: Славимо га и као великог светитеља, јер је свој живот посветио служењу Богу, своме народу и сваком човеку кога је срео. ДЕТЕ 4: Славимо га и као просветитеља и учитеља. Подизао је школе у којима је учио и просвећивао народ, доносио је законе према којима се судило, подизао болнице да би лечио народ, другим речима, живот је несебично посветио добробити свога рода. СЛАВИША: Сад сам се сетио једне приче о Светом Сави! ДЕТЕ 1: Хајде да је чујемо! (обраћа се свима) СЛАВИША: Прича се зове Свети Сава и ђаво. Пошао Свети Сава преко једне планине па сретне ђавола. Ха, ха, овако је то изгледало! (излазе 2 детета-Сава у мантији, а друго дете црне хеланке, црна полка уз тело и маска ђавола на лицу) САВА: Помоз Бог! ЂАВО: Није ми за тим стало! САВА: Како си? ЂАВО: Шта је тебе то брига? САВА: Зашто таква љутња? Сме ли се знати куда ћеш? ЂАВО: Ни то те није брига!

182

САВО: Можемо ли да оставимо мрзовољу по страни, па мало да се дружимо? Шта би ти волео да радиш? ЂАВО: (иронично) Радио бих баштованлук кад бих имао мршаве земље и и таквог ортака. САВА: Па хајде, бирај шта ћемо сејати! ЂАВО: (размишља) Може, може, може... црни лук! САВА: Морамо се договорити како ћемо делити род. Сам бирај хоћеш ли оно НА или У земљи! ЂАВО: (трља руке) Оно НА земљи, наравно, ха, ха, ха! СЛАВИША: Кад лук порасте почеше пера сушити се и трунути. Свети Сава повади лук и однесе.Погледајте како се ђаво растужио. ЂАВО: Чуј, ортак, смеш ли да посадимо купус? САВА: Сваки рад је од користи. У реду, садимо купус! ЂАВО: Е, сада ја узимам оно У земљи! САВА: Како год ти кажеш! СЛАВИША: У јесен, погађате, Сава посече купус и однесе. ЂАВО: А сада ћемо кромпир! Сад ЈА узимам оно НА земљи (пркоси Светом Сави). САВА: Не знам колико се добро ругати и пркосити унапред??? СЛАВИША: Посадише кромпир, он узникну и укаже се најпре цимина, па цвијет, па бобе. Но, у јесен иструли и отпадне цимина, а Свети Сава повади кромпир, па у трап. ЂАВО: Ух, где са попом имам посла!? Смеш ли сејати пшеницу? Оно У земљи је моје! САВА: Да ли си добро размислио? Боље је мучити главу док размишљамо, него је мучити кајањем. 183

ЂАВО: Гледај ти своја посла! СЛАВИША: У јесен Сава позва жетеоце, те пшеницу пожњу, а ђаволу стрн. ЂАВО: Вала, попе, вала хоћу још виноград с тобом, па ако ме и овде пређеш, онда од нашег ортаклука нема ништа! СЛАВИША: После три године, виноград одлично родио. САВА: Шта велиш, ортаче, ил чорбу ил густину? ЂАВО: Вала ја ћу густину! СЛАВИША: Сава обере грожђе, метне у кацу, па источи вино, а ђаволу оста џибра. Сад се и ђаво досети, па у џибру стави воду, набави казан, па испече ракију. САВА: Шта је то, ортаче? ЂАВО: (поносно) Ракија! САВА: Дај, ортаче, да пробамо каква је! ЂАВО: (сипа у чашицу и пружа је Сави) Ево! САВА: (Сава сркне, па се крсти) СЛАВИША: Сава сркне једном, другом, па трћи пут благослови и прекрсти се, а ђаво побегне. Отада ишчезну и више га никако нема тамо где чује да је поп. (Сви устају, хватају се за руке и поклањају. Ђаво провирује, али не излази. Они га у једном тренутку приметише и позваше руком да им се придружи, а он бежи „главом без обзира“)

184

ПЕТИ МОДЕЛ

„КО УДАРА ТАКО ПОЗНО“ Ликови: Св. Сава, Немања, Ана, дечак (Милан), бака, дечак 2, отац, Синан – паша, монах, ловац 1, ловац 2, ловац 3, Турчин, народ (хор), рецитатори СЦЕНА 1 (испред завесе, у публици, одвија се разговор између баке и унука) МИЛАН: (радознало, дечије) А како се звао тај принц који се одрекао дворског живота? БАКА: Звао се Растко. Отац му се звао Немања, а мајка Ана. МИЛАН: Мислио сам да сви људи желе да имају новац и лепе куће... БАКА: Скоро сви то желе. Али постоје и људи, као што је Растко, који поучавају друге како да своје жеље остварују марљивим трудом али и како да стечено деле са другима... МИЛАН: Марица и ја увек поделимо чоколаду... БАКА: (загрли га) То је веома лепо, Милане... МИЛАН: И када одрастем, трудићу се да не будем себичан, да све што стекнем, поделим (кратка пауза). МИЛАН: Бако, ја понекад слажем родитеље и потучем се са друговима... БАКА: Добро је размишљати о својим грешкама и не понављати их... МИЛАН: А шта је било са овим принцом Растоком? БАКА: Постао је монах Сава. Он је велики Светитељ! МИЛАН: Ко су светитељи, бако? БАКА: То су људи који, и за овога земаљског живота, а и после, највише добара пруже другима... Њима су посвећени одређени дани у 185

години. Данашњи дан је посвећен светитељу Сави, овом принцу о којем сам ти причала... МИЛАН: А то је и ђачка слава? БАКА: (клима главом) Тако је. МИЛАН: Зато је моја сека Марица данас тако радосна! БАКА: Јесте, мило моје (помази га по глави) ПСТ! Ево почиње приредба... (бака и Милан седају у публику) СЦЕНА 2 (испред завасе ) РАСТКО: Ноћас ће кроз сан родитеља мојих слутња тешка замахати црним огромним крилима, и браће моје кроз срца витешка страх ће минути. А ја ћу већ бити далеко од родних села, на домаку светогорских тихих манастира, клечаћу већ крај манастирског прага бела пун молитве и мира. И кад бекства синовљег стигну тужни гласи до властеле наше и кнежева, резаће већ свети оци моје власи; и душа под небом јутарњим као шева биће високо. А када мати моја пружи убогом комад круха и помене у молитви име изгубљеног чеда. срце ће куцати моје испод свештеничког руха и спазићу где ме Христос право у очи гледа. Куцнуо је час светога завета. Никад више видети нећу мили очински кров, ни слушати благог мајчиног савета ни с браћом младом кренути у лов. Никада више са ових кнежевских трпеза нећу чути звек купа и кондира, и одоре своје царксе од златнога веза 186

заувек скинућу. И кад манастирске прекорачим праге мирне, у осамљеничка кад ступим дворишта и удахнем мирис мртви свете смирне, душа моја од живота више ништа неће тражити. Молићу се тада за спас српског рода, за родитеља својих благ и побожни крај, и да браћа моја кроз живот иду светла хода као анђели кроз рај. (одлази са сцене) (музика, јутро) СЦЕНА 3 (ловци разговарају) ЛОВАЦ 1: (окреће се око себе) Где је Растко? ЛОВАЦ 2: (смеје се, одмахује руком) Сигурно се шали са нама. ЛОВАЦ 3: Да се није вратио оцу? ЛОВАЦ 1: Гледајте! Нема Расткових ствари... Нема ни његових другова из Оногошта! (у журби одлазе, причајући успут шта се догодило) СЦЕНА 4 (музика, двор, Жупан Стефан Немања и кнегиња Ана разговарају у шетњи. Ловци доносе тужне вести) ЛОВАЦ 1: (уз поклон, узбуђено ) Господару, не знамо где ти је син. ЛОВАЦ 2: Нестали су и они његови пријатељи, монаси, који су пошли са нама у лов. (Књегиња Ана почиње да плаче ) НЕМАЊА: (тужно, али и одлучно) Престани да плачеш! (уздах) Нема ништа друго него га је онај калуђер Рус повео на свету Гору. (кратка пауза, затим гласно, помало грубо) Спремајте одмах потрту! 187

(ловци ужурбано одлазе иза завесе ) АНА: Ни слутила нисам шта је наумио. А требало је да пеузме управу над Хумом. НЕМАЊА: (утучено ) Требало је али, сећаш се Ана, молио је да оде у лов. АНА: Сећам се, рекао је д аиде у планину у лов на јелене. НЕМАЊА: А отишао је на Свету Гору, кришом. Господ који нам га је дао, помоћи ће да га видимо опет! (одлазе полако, загрљени) СЦЕНА 5 (звук звона у даљини...црква) ХОР: Ко удара тако позно (испред цркве монах, прима Растка) РЕЦИТАТОР 1: Тада у ноћи, уплашен да га силом не врате, Растко зажеле да сместа прими монашку ризу. (он седи, а најстарији монах му сече косу и даје му ризу да обуче. Монах опонаша сечење косе - звук звона. Сава га му љуби руке, а он Сави даје књигу, он је отвара и чита на столици) РЕЦИТАТОР 2: Ко ће избројати мноштво милосрђа Твога, оче Саво? Сва дела Твоја, и сав подвиг твој били су милосрђе према народу Твоме, јер се ти, милостиви, стараш о свима који потребују духовне помоћи, дајући им богате дарове Твога разума. РЕЦИТАТОР 3: За оца и мајку постао си отац и учитељ. РЕЦИТАТОР 1: Помирио си завађену браћу своју, Вукана и Стефана! РЕЦИТАТОР 2: Борио си се за осамостаљење српске државе и цркве. РЕЦИТАТОР 3: Твоја путовања нису била само верска мисија, већ и дипломатска и државничка, јер си учвршћивао везе српске цркве и државе са другим народима.

188

РЕЦИТАТОР 1: Подигао си нове цркве и манастире РЕЦИТАТОР 2: Ти си оснивач првих болница у Хиландару и Студеници и прве апотеке у Студеници. Захваљујући теби, по начину лечења болесника, наше болнице спадају у најстарије у Европи! СЦЕНА 6 (рецитатори се склањају, Св. Сава окружен децом-ученици нижих народа; Сава седи на столици, мило их гледа) ДЕТЕ 1: Добро јутро, добри Бого, Ја сам мала, Ја ти не знам ништа рећи, само хвала! Хвала што је зора, Тако лепа, тако мила, Хвала што ме мајка моја пољубила! Хвала што је отац добар За нас ради, Хвала што нам кора хлеба тако слади! Хвала што се играт могу С братом малим, Хвала што се могу на свем да захвалим. ДЕТЕ 2: О, мој Боже драги, Мален ти се молим: Поучи ме како , Да све људе волим. Да научим наук, Што за живот треба, Да умем заслужит Насушнога хлеба. И да сносим вољно Све што ми се деси, Чуј молитву моју, Оче на небеси! ДЕТЕ 3: Малено сам ђаче,малено ми знање, Тек сам упознала буквар и читање, Али већ знам и ја за Светога Саву, И разумем лепо данашњу прославу! 189

Па му и ја кличем, иако сам мала: „Светитељу Саво, на свему ти хвала!“ ( Св. Сава полако устаје и говори ) СВ. САВА: Род је српски, драги Боже, у последње ове дане тешко Теби сагрешио, од Тебе се отпадио. Али има јоште срца која Ти се Боже, моле: то су деца, деца српска, она тебе, Боже, воле. Старији су зенемогли срцем својим отежали, а деца су химне теби понајлепше испојали. И за њих се, Боже, молим: ,, Дај им, Боже, снаге нове да обнове цркву српску, Твоју славу на векове. (музика са касете, Св. Сави прилазе рецитатори из нижих и виших разреда, мрак у сали, светло само на Св. Саву) РЕЦИТАТОР 1: Радуј се, српског престола Светитељу! РЕЦИТАТОР 2: Радуј се, Ти, који си мудрим саветима утишао нереде и ратове! РЕЦИТАТОР 3: Радуј се, Ти, који си народ свој од незнања ослободио! РЕЦИТАТОР 1: Радуј се, света руко, која си припремила праве стазе! РЕЦИТАТОР 2: Хвалимо Те с љубављу Светитељу Саво. Ти који имаш смелост пред Господом, од сваке нас невоље ослободи, да Ти певамо небеску песму! ХОР: Ускликнимо с љубављу! (завеса се полако затвара )

190

РЕЦИТАТОР 4: С мишљу на Србију и српски народ Сава је умро у Трнову 14. јануара 1236. године. Његов синовац, краљ Владислав, 1237, године пренео је његове посмртне остатке и свечано их сахранио у манастиру Милешеви. РЕЦИТАТОР 1: Народ је на Савин гроб масовно долазио ради поклоњења. Сматрало се да и сам долазак на Савин гроб лечи болести, да и слепи прогледају, Због великих заслуга за српски народ и за српску цркву, због тога што је био први српски архиепископ и просветитељ, црква је Саву прогласила за светитеља. И када је српски народ пао у турско ропство, Св. Сава и његов гроб били су права светлост у мраку за српски народ. Чак су и Турци долазили Сави на поклоњење и ради лека. То је сметало потурици, турском војсковођи Синан-паши. (рецитатори одлазе, чује се турска музика) СЦЕНА 7 (Синан-паша и још један Турчин) СИНАН-ПАША: (у покрету, забринут) Лако ми је да се бијем са Аустријанцима, али како потући српску рају? ТУРЧИН: Ех, вала, јесу се осилили! Ево у Банату већ другу годину дижу буну. Пркосе... Треба их заплашити! СИНАН-ПАША: Заплашити! Како? Харачем - не, колцем и сабљомјош мање. Без гласа умиру, само са молитвом Богу и оном њиховом свецу Сави. ТУРЧИН: Чудан неки народ, чудан им и светац - живи међу њима и после живота. СИНАН-ПАША: Покорићу ја њих, спалићу им њиховог Саву! Довешћу их да гледају како им гори духовни отац. ТУРЧИН: Не знам да ли ће их то сломити. Чудан народ, рекох ти. (музика српска )

191

СЦЕНА 8 (хор као народ, из народа излазе отац и син, сви гледају према небу с тугом, плачу ) ДЕЧАК: Оче, зашто сви плачу? Шта Турци тамо спаљују? ОТАЦ: Спаљују сине, Св. Саву, великог српског светитеља. ДЕЧАК: Шта је то светитељ, тата? Ко је то свети? Како се то постаје? ОТАЦ: Сине мој, то су били они који су целога живота побожно чинили многа добра дела за људе и народе. Светац има свој дан у календару када се празнује. ДЕЧАК: (са страхопоштовањем ) А Св. Сава? ОТАЦ: И он сине, и он. Учинио је толика добра дела своме народу. Време рађа јунаке и учењаке, а свеци су реткост и у неколико векова. Зато се и сматрају бесмртним. (звук звона, отац и син прилазе народу који уздиже икону Св. Саве. Сви се окрећу икони, с подгнутим рукама.)

192

Посебно сам захвална мојој драгој наставници Ратомирки Танасковић која је једини „кривац“ што сам професор српског језика и што сам двадесет година правила приредбе. Сваке њене речи се сећам и данас док држим час, а и кад сам са својим драгим глимцима. Та дивна жена ме никада није напустила и најсрећнија сам кад уочи сваке, али сваке приредбе одшкрине врата учионице у којој теку припреме и на свој јединствен начин, онако како једино она уме да каже: „Јао, дивни сте...“ Хвала јој што је део свог великог срца дала и мени. Владислава Васић

193

194

Књига Драмских остварења поводом свечаности празника и приредби у ОШ „Анта Богићевић“ Колико пута сте се, уочи неке свечаности, манифестације, приредбе нашли пред проблемом: где наћи материјал, грађу... и како? Услед мање књига – литературе у вашој близини, проблем је бивао све већи, и све више вас је онеспокојавао и ангажовао (лично искуство). А, дете, главни актер, је природни глумац. Његова машта је чаробни штапић – свемогућ, (и) оно у овој игри диктира драмски рад и зато је задатак наставника изузетно тежак и сложен. Да би га деца, као одраслог и непозваног, пустила у свој свет и дозволила да он загосподари њиме, мора бити највеће дете међу децом, мора имати машти која ће узнемиравати и покретати машту других, мора имати у себи емотивно богатство, којим ће даривати дечју емотивност. А оне су то поседовале и успеле да путем Књиге драмских остварења покажу како се радом и ентузијазмом поништава граница између одраслог детета. Честитам Србијанки Остојић и Владислави Васић на овом остварењу и нимало лаком послу, јер су на тај начин олакшале рад младих колега. Живот ових страница испунио је живот сам: живот са свим својим лепотама, борбама, радостима, победама, љубавима, свечаностима... А њих две су једноставно желеле да вам један делић из тог богатства духа понуде као лично искуство на вашем путу школских славља, другарства и љубави. Хвала им! Љубица Мркоњић наставник српског језика

195

„Књига драмских остварења“ у мојим је рукама. Дуго је држим, читам назив. Не отварам је. Пола века, тачно педесет година жељно сам чекала баш такву књигу, можда баш ову. Чекала сам да неко свој труд, не мали, своју инвентивност, своје одрицање од слободног времена, и коначно своју заљубљеност у драмски рад са децом, уобличи у овакву књигу. Да затвори у корице и не дозволи кратко трајање толиким непобројним лепим мислима, одабраним стиховима, осмишљеним и прилагођеним тренутк,у водитељским текстовима, речју веома вредним сценаријским и драмским остварењима. Е па, ова књига је управо међу своје корице сместила двадесет и два драмска остварења за млађе узрасте и за старије разреде десет сценарија и драмских текстова којих сене би одрекли професионалци. Намера ми није да дајем приказ књиге. Њу не вреди читати. Она се мора користити, онако како је и настајала. Два заљубљеника у драмски рад са децом измишљала су поводе и смишљала сценарије, па драмски осмислила садржаје и коначно: ево нама приредбе и књиге. А њима, ауторима, Србијанки и Владици - па ово им је награда! „Књига драмских остварења“ на помоћ будућим ствараоцима. Уређена без замерке. Детаљна и беспрекорно јасна. Ви будући, само јој пружите руке и корачајте. Она ће вас водити. Ту је све. Ту су и они – ђаци. Извођачи. Срећни што су то били. Неки су већ одрасли људи, али свеједно – понели су је они у себи. Ову књигу. Ратомирка Танасковић наставник српског језика

196

Литература

Зборник примера добре праксе учитеља „Стручни часопис за учитеље“

Зборник радова из васпитно образовне праксе предшколских радника СР Србије

Сценске игре, активности и приредбе

Збирка радова из образовно васпитне праксе

Лутка из Ђачког кутка, Луција Тасић

Песма у вртићу, песма у школи, Н. Вукомановић, Е. Матић

Практикум за наставу музичке културе од првог до четвртог разреда

Сценарио „АЗБУКА“ добила од колегиница из школе „Вук Караџић“ на коме се захваљујем, а сценарио „Ко удара тако позно“ успешно је изведен, али не тврдим да је мој. Ако није, желим да истакнем да је свакако пример добре праксе.

197

САДРЖАЈ -

Школске приредбе и њихов значај .............................................................. 3

Реч аутора .................................................................................................................. 5

СЦЕНАРИЈА ПРИРЕДБИ НИЖИХ РАЗРЕДА....................................... 7

Сусрети са песницима и пригодни програми поводом тога .......... 9

Културно-уметнички програм поводом пријема ученика првог разреда у чланство библиотеке (26. јануар) ......................... 10

Смотре рецитатора и пригодни програми поводом тога............. 14

Сценарији поводом школских прослава ................................................ 18

Приредба поводом 8. марта, а бакама у част (радионица) .......... 18

Приредбе поводом Дечје недеље ............................................................... 21

Дете је дете, да га волите и разумете ...................................................... 21

Босоноги и небо................................................................................................... 23

Другари смо нек се зна .................................................................................... 28

Скеч „Шарена лопта“ ......................................................................................... 28

Приредба поводом отварања „Мини школе“....................................... 31

Азбуци у част......................................................................................................... 38

Вуку с поводом ..................................................................................................... 43

Приредбе поводом дочека Нове године................................................. 47

Са школом смо стари зналци, ми смо прави полетарци „Чекамо те Деда Мразе“ .................................................................................. 47

Право новогодишње весеље ......................................................................... 52

Љутито мече.......................................................................................................... 56

Крени, крени Деда Мразе, дечије те штите стазе ............................. 61

Новогодишња бајка ........................................................................................... 63

Новогодишња бајка бајкољубаца .............................................................. 70

Слатка неверица.................................................................................................. 71 198

Књижевно вече .................................................................................................... 74

Биберче – одломак драме за децу.............................................................. 75

Учионица добре воље, игре, знања и разоноде .................................. 80

Снежана и седам патуљака ............................................................................ 82

Пепељуга ................................................................................................................. 89

СЦЕНАРИЈА ПРИРЕДБИ ВИШИХ РАЗРЕДА.................................. 103

Шешир професора Вујића ............................................................................ 105

Рецитал о језику ................................................................................................ 134

Аз и буки ................................................................................................................ 141

Бој на Лозници ................................................................................................... 149

Лајање на звезде ............................................................................................... 154

Свети Сава............................................................................................................. 168

Ко удара тако позно ........................................................................................ 185

Литература........................................................................................................... 197

199