Zbirka pesama iv1 by Vesna Džinović

pusti brigu, uzmi kwigu

Ко јури два зеца, одједном, не ухвати ниједног. Народна пословица

ЖИВОТИЊЕ НАШЕ ДРАГЕ

МАЦА

МРАВ

Била једном једна маца. Неки су је звали Жаца. Није имала своје име, , ал су је звали њиме.

Мали мрав је залутао у зеленој трави иде напред иде назад не зна где су мрави.

Увек је била у центру круга, и нико није знао , да л има друга.

Изгубио све другаре сад не зна где ићи па је шетао мрвице где је било смеће.

Била је она мала неваљала маца. Никад није знала рећи слово “О”, , ал је знала разговарати као уобичајно.

Понео је он мрвицу кроз зелену траву, понео је, па ће дати неком другом мраву. Велико срце мравић има, а много сићушно тело, Лето, зима , топло, хладно не носи одело.

Тијана Габоровић

Мирослав Манојловић

МРАВ И ЦВРЧАК

МРАВ

Мрав добар, вере праве, тражи цврчка боје здраве.

Био једном један мрав, звали су га Поглавар. Велики терет је носио и далеко га односио.

Цврчак тужан, леп и здрав, има чак и канап прав.

Његов страшан глас, призивао је све у спас. Сви као што је он, вредни су и чили.

Зна да једе, пије, чита, , ал му је најлепша бакина пита.

То су наши мравићи мили.

Када мрав дође код цврчка, онда све почне да трчка.

Тијана Габоровић

Зато је малом мраву толико тешко, јер га је цврчак , у соби чешк о. Димитрије Васић

МРАВ ДОБРОГ СРЦА

Мрав моли цврчка , нек се код тебе ручак крчка.

Сваког дана од јутра до мрака, у колони друг до друга корача права чета мрава.

Доћићу ја у посету теби, и даћу ти поклончић за бебебеби.

Један за другим у бескрајном низу крећу вредни мрави на пут ка свом циљу.

Волим кад смо заједно, и кад ручак делимо!

На том путу сваку препреку прелазе, својим радом и вредноћом све нас поразе.

Наташа Бојанић

Олга Банковић

КО ЈЕ ТО?

МРАВИ

Био једном један мрав мали и црн сав.

На све стране врве и једу мрве.

Да ради није знао , ал да пева увек је могао.

Вредни су и мали и ништа им не фали.

Радо се смејао и у друштву рад гост био, али лопту и књигу, другу је радо поклонио.

Заједно носе мрвице хлеба, дружина таква свима треба. Мравињак велики они праве, да у њега храну ставе.

Да ли је ово мрав? Или је песми дошао крај?

Милица Аврамовић

Сташа Станишић ПЕСМА О МАЛОМ МРАВУ Мали мравић шета по зеленој трави, Вредно скупља мрвице да себе награди. Мравић вредно ради, ради па се после слади. Никола Миловановић

Где год нађеш згодно место ту дрво посади! Народна пословица

ПРИРОДА И МИ

У ПРОЛЕЋЕ

РУЖА

У пролеће цвета цвеће, више зиме бити неће.

Црвена ружа дивне латице пружа опојне мирисе шири да веселе лептире задиви.

Свет у двор претвориће, Пролећна вила, добро биће. Са облака Пегаз стиће, повешће и лептириће.

Поветарац пирка, латице јој милује, а ружа му полен дарује да лепотом у дворишту царује.

У сан све претвориће цео свет, добро биће. У пролеће цвета цвеће, више зиме бити неће.

Ана Разић

Емилија Глигорић

ЈЕСЕН У ЖУТОМ КАПУТУ

ШУМСКИ БУКВАР

Кад септембар дође Време је да се у школу пође. Време је да се грожђе бере. Стигла је јесен, септембар се дере!

Одлучила једна сова да научи дар два слова: “Ху-хууу!” Дању би се ућутала, а ноћу је хухутала: “Ху-хууу!”

Стигла је јесен у жутом капуту Лелуја опало лишће по путу, Птице се припремају за далек пут, Цео град је некако жут.

Шапутала мрачна шума: “Мудра сова сишла с ума!” “Ху-хууу!”

Кишице падају сваког дана Таква је јесен рана. Ветрови дувају са свих страна, Понекад и не изађем из стана.

Као да је с Марса пала, градиво је обнављала: “Ху-хууу!”

Кад ме ухати туга и сета Ја се сетим лета. И знам док избројим до 3 Јесен, зима, пролеће, А годишњ их доба има 4, И лето долеће!!!

Валентина Мићуновић

Милош Видовић

СЛИКАРКА ЗИМА

ПРОЛЕЋЕ

Сликарка зима хаљину има од белих пахуља и снежног иња, у руци ледени штапић држи, по прозору сваком са њим кружи и брижно га чува, да га сунце не спржи.

Дошло је пролеће у наш крај све је било као рај. Цветови бели су дошли, а снегови велики прошли.

Кад падне мрак, тад она влада и мраку пркоси као бела млада. Мост од леда она прави кад прошета по реци и бари.

Хладноћа ће бела стати ветар неће фијукати. Све птице ће певати и дивно пролеће дочекати.

Фијук ветра је стао за њега више нико није знао. Тај ветар је био љут, и кренуо је на зимски пут.

Урош Јовић

Ко снежна вила свуд она слеће на сваки прозор, траву и дрвеће. Дете за образ она штипне, и сваки прстић на руци му пипне.

ПРОЛЕЋЕ Са ластама долеће То прекрасно пролеће. Доноси нам шарено цвеће и срећно дрвеће. Птице радосно певају И срећно чекају Своје младунце малене да им красе крошње шарене.

Михајло Несторовић

Драгана Ђукановић 11

ХИМНА СУНЦА

МОЈА ЗЕМЉА

Сунце својим зрацима греје цео свет, и чини лепшим лептиров цвет.

То је земља, Моја земља, У којој све цвеће процвета!

Као да циља једну мету, а у ствари греје целу планету и све то у једном лету.

То је земља, у којој је срећа највећа!!

Златне је боје као жута лопта, једино је сунце моје, њено, његово и твоје. На небу сија сваки дан и чини свет радостан, то је један мали дар, за све људе срећа-највећа. Анастасија Филиповић.

То је земља Пуна радости и весеља, где никада туге нема!!! Та земља је пуна дечака и девојчица. У њој се увек чује цвркут птица!!! Та земља је пуна снова шарених, у боји. Ту се никада, нико никога не боји! Та земља је, земља сјајна за децу сву. Ту ће свако, свакоме пружити руку!! Ања Цветановић

Наша машта може свашта Народна изрека

НАША САЊАРЕЊА

СУСРЕТ СА МАЛИМ ПРИНЦОМ Те ноћи нисам могла да заспим. Звезде које су сијале на мом прозору, зрачиле су пуним сјајем. Почела сам да их бројим: 1,2,3... и погледај, на четвртој звезди се појавила чудна, шљаштећа летилица и веома мала летилица. Узбуђено сам искочила из кревета, погледала кроз прозор и видела како мирно стоји на земљи. Нешто ме је мамило да је погледам изблиза. Изашавши кроз прозор нашла сам се тик испред летилице. Како је само чаробна! Веома тихо, ушла сам кроз мало зарђала врата. “Колико справица!”, помислила сам. Прешавши средину летилице, врата се затворише, па смо летилица и ја, почели да се све више удаљавамо од земље. На путу су нам мале злаћане звездице обасјавале пут, а сребрни месец се смешкао као да је хтео да каже да ћу упознати неког важног, сличног мени. Ускоро смо слетели на малу шупљикаву планету. Са ње нам је махао мали дечак. Златна коврџава коса му је била као жбунић на глави. Носио је једноставно одело и дугачак шал око врата. Одмах смо се спријатељили. На моменте је био тужан, а затим се заразно смејао. Осетила сам да је он друго ја. Све што сам помислила он је и рекао. Био је принц своје мале планете и гајио најлепшу ружу коју сам икада видела. Волео је да црта и постављао је пуно питања. Распитивао се да ли сам ја принц и да ли имам ружу. Тражио је да му нацртам нешто лепо из мог света. Описивала сам му мој свет маште и рекла сам да уместо руже имам тајну коју чувам. Свидели су му се моји цртежи цветова и лептирића, а највише му се свидела звезда на плавом хоризонту. Од те ноћи управо та звезда ме спаја са мојим малим принцом! Много га волим и мислим да никад нећу упознати неког сличног њему! Ања 15

У ЧАСТ ВИОЛИНСКОМ КЉУЧУ Виолински кључ је кључ од врата што стварају срца свих весељака. Он је висок као топола прави је вођа распеваног мола. Необично је леп споља и изнутра, прија ми звук расвираних клавијатура. Веома је талентован, слике шара и виолински језик разговара. Много га волим, чини ме срећном волећемо се љубављу вечном! Ања МОЈ САН Ја имам један сан да ми буде срећан сваки дан. Да ме буди од врабаца песма па чак да ме развесели и чесма. Сунце да ме греје Облак да се смеје. И да цвркуће птица насмејана лица. И мој је сан да ми буде маштовит сваки дан. Светлана Ђукановић 16

ИНТЕРНЕТ Интернет је ствар права. Са њим можеш обићи свет, стварно је чудесна справа. Безброј информација он има има баш све што те занима. А за гледање филмова и серија више не служи само телевизија. Музику слушам на њему редовно, а уз игрице никада није досадно. Када ме нешто веома интересује не бринем ни мало, јер интернет ту је. Уместо књига и енциклопедија пре ми послужи Википедија. Зато ову песму пишем у част интернету најбољем изуму на свету! Тара Степановић

МОЈА ЖЕЉА

ЧАРЛИ ЧАПЛИН

Кад сам била много мала, жеља ми је на ум пала, каква жеља, жеља луда, да по небу летим свуда, да полетим као соко и далеко и високо.

Увек је знао да засмеје, својим шалама умео је свет да греје.

На крај света да одлетим и на облак ја да слетим, да са неба гледам људе и да играм игре луде, па са неба да се сјурим и да кући ја пожурим где ме моја мама чека да попијем шољу млека. Милица Аћимовић

Правио је неме филмове он, који нису имали тон. Глумац је био, и све што је потребно за људе би урадио. Штап је имао, и шешир на глави који је увек морао да стави. Имао је криве ноге и лудо је ходао, а понекад би и нешто додао да засмеје боље! Знате га сви! То је Чарли Чаплин, познати кловн, и смешан је био понекад би неко због њега сузе лио! Анастасија

KAD PORASTEM BI]U...

Срећа која се не дели није срећа Гроздана Олујић

НАШЕ ДРАГЕ ЛИЧНОСТИ

МОЈА МАМА

МЕСЕЦ И ЊЕГОВА БАКА

Моја мама ручак кува, и свакодневно брата чува, коса јој је плава по цео дан спава.

Ој, месече, лоло стара, ко то тебе заговара? Вечеру ти бака спрема, а тебе још кући нема.

Душка, Душка, Душка, мога брата стално љушка, мама најлепша на свету њена лепота краси планету.

Целе ноћи звезде бројиш, и у сребро ти их бојиш, и небо би да освојиш, ничега се баш не бојиш.

Волим моју маму Душку, с дрвета јој берем крушку, зна да буде врло строга, онда туче било кога.

Нити мрака, нити прута, , нит што ти је бака љута.

Стефан Савић

Са прозора она гледа, не сме санку да се преда, мали месец кући мора, пре него што сване зора. Војин Лубарда

ПЕСМА О БАКИ

ПЛАВЕ ОЧИ

У школи остајем дуго, Весело је у групи ђака, , Ал после не знам шта бих, Да није код куће бака.

Била једна цура фина, и звала се Катарина. Тепали јој мала Тина, јер је била много фина.

Све би то било тешко Учење и вредан рад, Да се бака не брине Да ми увек утоли глад.

Сваког дана, дваке ноћи сањала је плаве очи. Надала се сваког дана и маштала да ће доћи.

Ја знам колико ми значи, Како ме подстиче на лет, Бакин загрљај топао и леп.

Пролазили тако дани, врели, лепи, насмејани плаве очи нису дошле, а браон су зато прошле.

Матеја Мићић

Марија Јовановић

ТАТА

МОЈА ПОРОДИЦА

Мој тата прави је мата, не уме да гата , ал ни пчеле да хвата.

То је чувар моје среће То је осмех мога лица То је оно што покреће То је моја породица.

Вредно ради сваки дан, и никад није уморан.

Топле речи моје маме Татин чврсти загрљај Сваку тугу отераће Сваком дану даће сјај.

Увек ме чува, а понекад ми и нешто кува.

За сву љубав коју имам За сваки мој безбрижан дан, Хвала мојој породици, Јер ја имам миран сан.

Увек ме ушушка, , а често ме к о бебу љушка. Када спавам, с кесом не шушка већ мирно стоји и хода, као права глава мушка.

Лука Чубрило

Не занима га мода, али за свој стајлинг некад нешто дода! Мој тата прави је мата и не воли пчеле да хвата! Анастасија

МОЈ КОМШИЈА Мој комшија, то јест, мој најбољи друг је Мирослав. Он је врло снажан и висок, највиши у разреду. Има кратку тамнобраон косу и зелене очи. Мислим да га његова висина чини опасним. Врло је искрен и дружељубив, али некад може да буде лош. Игра добро кошарку, мало и фудбал. Дружим се и са осталим друговима, али ми је Мирослав најбољи. Воли ауте и телефоне као и кошаркашке играче. Спреман је да другу помогне у невољи, а за узврат не тражи ништа. Понекад помислим у себи: “То је прави друг”. Много пута смо се посвађали и одмах после тога се помиримо, јер не можемо један без другог. Када сам га први пут видео осетио сам неку топлину у срцу, и имао сам жељу да га упознам. Па ето, сада смо најбољи другови. Скоро сваког дана препричавамо доживљаје које смо доживели у млађим годинама. То нам је омиљена тема. Мислим да друга као Мирослава нигде не могу наћи. Михајло Несторовић

МОЈЕ БЛАГО Моје благо неописиво ми је драго. У срцу свом чувам га ја оно је као сунце које стално сја. То благо од злата није од злата је неизмерно вредније. Није ни од бакра, ни сребра сјајног вреди пуно више од дуката златног. Ни цела му Земља није равна није му равна ни звезда сјајна. Неизмерно је свакоме драго ПОРОДИЦА - то је навеће благо! Тара Степановић

ПОРОДИЦА МОЈА Тата дуго спава, бата лови мрава мама пиле пече док ја изигравам мече. Тако моја породица спава док бата у сну лови мрава. Емилија Глигорић 25

МАМА

МОЈА СЕСТРА

Она је особа права за нас ради као справа.

У срцу мом постоји једна особа драга дуге, црне косе и очију сјајних као капи росе.

Она нас је родила и на свет довела. Учила нас понашању и лепом расположењу. Она је заслужна што су деца срећна. Кад се мама и тата удвоје деца не могу да их раздвоје.

Поглед јој је мио, сваки покрет чио пуна је доброте, а срце топлоте. Поносим се њом она краси наш дом, о мојој вам сестри пишем, јер је волим највише.

Зато смо ми добри њихови родови.

Наташа Јовичић

Пуно нас воли и све би дала за нас. Растко Станковић

МОЈА МАМА Увек волим да кажем да ме је тата родио, али маму волим највише на свету. Зове се Марина. Најлепша је од свих мама које знам. Има дугу црну косу и браон очи. Њене дуге црне трепавице је чине правом дамом. Увек је весела и насмејана. Њен осмех је краси као праву принцезу. Највише воли да носи фармерке, али на послу је елегантна. Ради у Галерији Миће Поповића. Тамо се лепо понаша и говори о сликарству. Када је код куће највише времена проводи са мном и са батом. Заједно распремамо и једемо моје омиљене колаче. Сваки пут кад прођем поред ње, љуби ме и пева. Када легнемо да спавамо, мази ме и пева док не заспим. Мислим да нико није прецизнији од ње. Већ сам рекла, али ја моју маму волим највише на свету. Она је моја љубав и душа. ЗАУВЕК! Ања Цветановић

МОЈ БРАТ Мој брат као пчела раздраган. Кад порасте хоће да буде ветеринар. Воли животиње и домаће и дивље, а највише оне из пустиње.

Алекса му је име то вам кажем због риме за мене је мали бата и вреди много злата. Лука Ивковић

МОЈА МАМА Моја мама се зове Бранка. Има 38 година, средње је висине, смеђе косе и крупних браон очију. Запослена је као службеница у полицијској станици у Лозници. Због обавеза које има у кући и на послу радни дан јој се завршава касно увече. Тиха је и смирена, али се понекад разбесни, због моје и братове непослушности. То траје неколико минута. Она после постаје она стара добра мама. Вредна је и педантна, воли да све ствари буду на свом месту. Све своје слободно време мама проводи са мном и са братом. Заједно радимо домаћи, вежбамо, играмо се, шетамо по парку... Зато што је добра и непоновљива, зато што брине о нама, зато што је вредна и још из пуно разлога волим своју маму. Ивана Гавриловић

ВОЛИМО ЛИЦЕ НАШЕ УЧИТЕЉИЦЕ

ЛИЧНОСТ КОЈУ ПОШТУЈЕМ У последње две године једна особа и њен лик су врло значајни за мене. То је моја учитељица Србијанка Остојић. Пре две године са породицом сам се преселила из Малог Зворника у Лозницу. У том периоду тата се распитивао код својих познаника код које би учитељице сестра и ја могли ићи. Када сам чуо да се моја нова учитељица зове Србијанка било ми је смешно, јер мој тата има надимак Србија. Било ми је смешно, али сам био пун страха од нове средине и нове учитељице. На први поглед изгледала ми је строга, опасна и захтевна. Када тих дана уђе у учионицу сав задрхтим од страха. Сама њена појава ме је бринула како ћу се уклопити. Није прошло пуно времена када сам почео да схватам каква је она учитељица. Захваљујући њој врло брзо сам се уклопио у све токове. Моја учитељица је жена средњих година која на првом месту поштује себе, а самим тим је поштујемо и ми, наши родитељи, а тако и њене колеге. Редовно нам преноси знања из свих предмета, али и из живота какви треба да постанемо сада, а какви када порастемо и постанемо људи. Врло је духовита и на њеном часу никада није досадно. Понекад сам љут на њу због грдње или пријаве родитељима, али веома брзо схватим да је била у праву и да је то за моје добро. Мислим да је код мене пробудила жељу за учењем, а то је верујте, одлика најбољих људи и педагога. Учитељица је нижег раста, има кратку црвену косу и крупне црне очи којима уме и да “стреља” и да милује родитељским погледом. Полако дан за даном завршавамо четврти разред. Растаћемо се од наше учитељице и добити наставнике. Сигуран сам да нико од њих неће бити као наша учитељица. Добра и строга, добар друг, а још бољи забављач.

Живот је као кад “живите” из Данојлићеве песме, време пролази... Тече даље, али се неке ствари и особе никада не заборављају. Тако и ја никада нећу заборавити моју учитељицу, јер је одиграла врло важну улогу у мом сазревању, школовању и одрастању. Писмени задатак Растко

ЛИЧНОСТ КОЈУ ПОШТУЈЕМ Личност о којој ћу вам причати је моја учитељица Србијанка. То је жена која има велико срце у које може да стане свако дете. Она воли да прича са нама и да нам помаже у решавању наших проблема. Понекад зна да буде јако строга када је не слушамо и када смо немирни. Зна и да нас казни, али ми њој никада не замерамо, зато што знамо да од нас хоће да направи праве људе. Учитељица има црвену косу као најлепши макови. Очи су јој увек веселе, па чак и када је љута. Глас јој је пун доброте, па чак и када викне на нас. Воли да се дружи са нама и да прича. Она је жена пуна духа и јако је мудра. Волим своју учитељицу и надам се да ћемо остати добри другари и да ће њено срце увек бити отворено за нас. Алекса Милинковић 32

УЧИТЕЉИЦА

МОЈА УЧИТЕЉИЦА

Наша учитељица, ниска је женица.

Моја учитељица, увек је насмејаног лица као прелепа птица.

Само дели петице никако јединице. Треба да јој дођу прваци, а одлазе четвртаци. Црвену косу има висока је на штиклама. То је наша учитељица мала као звездица. Емилија

Има смисао за хумор и права је шаљивица, а некад јој и петица буде као весела ластавица. Има црвену косу као руменкаста руж, а очи као весели пуж. Брза је као зец, али и не баш кад даје кец. Моја учитељица увек је нсмејаног лица права је шаљивица. Анастасија Филиповић

НАШЕ НАГРАДЕ И ПРИЗНАЊА

МОЈ ТАТА ЈЕ ЗВЕЗДА Сваке вечери гледам звезде, и тражим најлепшу међу њима, а кад нађем, мислим: то мене мој тата гледа. Сваке вечери док гледам небо, осетим сузу у оку, осетим како ми недостају његове очи, како ми недостају његове речи, његови осмеси и топли загрљаји. И тако, док гледам звезде, Мислим: зашто то баш мени да се деси! Зашто баш ја, да осетим, ту бол и тугу, да немам онога кога највише волим! Олга Банковић Прва награда Књижевни клуб КУД “Караџић” Лозница Песнички поздрав пролећу 2012.

НОВА ШКОЛА Од првог септембра две хиљаде десете ето мене испред велике чете. Ето мене у новој школи да ли ће неко од нових другара да ме воли? Њих тридесет, а ја сам, тежак је био тај први дан. Све непознато, све ново, од страха заборавих азбуке прво слово. , Учитељица је симпатична, ал изгледа строга. Помислих: “Милоше, видећеш свога бога!” , Ал не прође ни месец цео у нову школу идем весео. Сви су ме заволели, а и ја њих... Свом одељењу поклањам стих. Волим 4-1 и своју учитељицу, Ма, волим их за велику петицу. Милош Видовић Похвала “Дани дечје поезије и прозе” Драгинац, 2011.

МОЈА ЖЕЉА Ех, да имам крила па да могу да се винем у пространства, у висине, обишла бих све даљине. Док људи буду спавали и најлепше снове сањали свет ћу обићи до далеке Индије стићи! Видећу трешњин цвет у Јапану, четири острва у океану. Изнад кинеског зида ћу летети на пиринчана поља слетети. Дотаћи ћу златни песак Сахаре и врх највише пирамиде. Слетећу на сурлу једног слона, играти се са бебом нилског коња. Мексиканцу ћу на сомбреро слетети, прашуме Амазона прелетети. На Андима ћу се с кондорима дружити, широко своја крила пружити. Моја жеља је једна, да имам крила, али и без њих, у машти, свуда сам била!

Анђелија Јелачић Прва награда “У сусрет пролећу” Вуков дом 36

МЕСЕЦ

ПРВИ “ВИТЕЗ”

Кроз прозор стари, вечери сваке, Месец провири код моје баке.

Желиш ли сазнати нешто ново, ти отвори и прочитај “Витезово” слово.

Бака га гледа, као и мене очију пуних љубави њене.

У њему су многе тајне скривене, само читај па ће бити откривене!

А онда дуго, прича ми приче, што на најлепше бајке личе.

Дани са “Витезом” су сјајни, ко га чита, биће песник бајни.

Анђелија Јелачић

Похвала за песму на конкурсу “Дани дечије поезије и прозе” 2011.

Прва награда “Витезово пролеће”

О ДРАГИНЦУ Питома брда и долине, широким пољем кривуда позната ми река, све ме тамо зове, све ме тамо чека! Драгинац је село мало смехом деце разиграно, лепа школа, добри људи и све оно за чим срце жуди!

Крива им школа што ме дуго нема, пати и стари пас што на трему дрема. Доћи ћу, деда и бако, и псу мој верни, стари, несташно срце моје куца. Све ме то зове, све ме то чека, Драгинац и кривудава река!

У њему живе драга ми лица, познати људи, широког срца.

Анђелија Јелачић Похвала за песму на конкурсу “Дани дечије поезије и прозе”, 2012.

На прагу куће своје, деда и бака моји често стоје, чекају мене и дане броје.

ВЕСЕЛА ПРИЧА Догодило се то изненеда и некада давно у једној далекој земљи Недођији. Тамо су скромно живели враголасти дечак Боби и његова пегава сестрица Бобана. Они су били добродушни и зато су их људи много волели. Буцкасти Боби је тога јутра кренуо у посету свом комшији деда Буди. Корачао је снежном стазицом. Желео је да изненади старца. Понео му је мало лековитог чаја.Тај дека је био дечаку пуно драг. Живео је у хладној и оронулој кући усамљен, немоћан и тужан. Тешко је говорио. Када Боби уђе у дедин дом, много му се обрадова стари човек. Одмах попише чајић и гле чуда! Деда одједном оздрави. Скочи на ноге лагане и поче плесати од среће. Није могао да верује да му колена више не клецају и да му не дрхте изнемогле руке. Изљуби потом изненеђени дека свог драгог дечака. Заблиста суза радосница у оку. Због овога догађаја сунце снажније засија на небу. И небо постаде ведрије. Лед на ливади се отопи. Мало касније, када се деда мало смирио, почеше заједно да спремају доручак. Убрзо код њих дође и стидљива Бобана. Обед је био укусан. Сви су са апетитом јели. А онда гле чуда! Деда Буда се нехотица погледа у огледалу. Са његовог лица нестале су боре. Коса његова не беше више тако седа. Добри дека се подмладио. Срећи и чудима тога дана није било краја. Како је дивно када људи помажу једни другима! Дивно је када се дешавају необичне и лепе ствари! Све се то догодило некада давно у далекој и тајанственој замљи Недођији. Кажу да су тамо људи увек безбрижни и срећни. Док описујем овај догађај, провирујем кроз прозор. Бобија и Бобане нигде нема. Треба ми њихова помоћ, јер људи у мојој околини брзо старе. Ако видите ову добродушну децу, реците им да их очекујем и да станујем у једној веселој и необичној причи. Емилија Глигорић Похвала Драгинац, 2012. 39

na[a odeqenska dru@ewa

^ETVRTACI VE] ODRASLI \ACI

znakovima predstavqamo sebe! 40

ЧЕТВРТАЦИ

ДРУГАРСТВО

Четири године већ су прошле Од кад смо мали и уплашени У школу бојажљиво дошли.

Друг другу помаже, свет се са тим слаже! Када си у невољи друг ће ти помоћи; па и кад је срећа с другом је највећа.

Било је страха, било је суза Срце ми лупа, хаос у глави Мислио сам: “За све ове ствари Ми смо још мали!” Мало по мало слово по слово, Задатак један, други, трећи... Све је то у малу главицу стало. Сада смо поносни “четвртаци”, Збогом кажемо учитељици. Наша места заузеће Неки нови клинци.

Другарство је права ствар за онога ко је сам! Нема никог ко ће те спречити у том слободно уживај у другарству свом. Буди увек уз некога, тајне са њим имај; не дружи се с оним који тајне изда.

Другарство је лепа ствар Лука Чубрило за сваког од нас! Дружи се од срца и уживај у том, јер друг ће ти требати цео живот твој! Ања

ОДАКЛЕ ИДЕЈА... На идеју да издамо нашу збирку литерарних радова су ме подстакли моји ученици. Од првог до четвртог разреда ретко је прошао дан да ме на столу нису чекали папирићи на којима су били стихови украшени илустрацијама типа “Волим учитељицу”, “Моја школа”, “Ђак сам”. Већ касније пријављивањем на конкурс поједини ученици су освојили запажене резултате за своје песме и приче и тиме су подстакли остале другаре да пишу. Увођењем читалачке свеске од другог разреда, ученици су се још више активирали и тиме обогатили свој речник па отуд и резултат тог рада. Наша збирка је поникла из дечијих искрених срца. Наравно, свега овог не би било да нисмо имали подршку родитеља који су увек били ВАЖНА КАРИКА у образовно-васпитном раду ученика. Зато им се овом приликом захваљујем на дивној сарадњи током четворогодишњег школовања ове генерације!!!

НАШЕ МУДРОСТИ Дете је човек у оделу човека Поштовање узврати поштовањем Провокације победи мудрошћу Дволичним особама поклони равнодушност 44

ДРАГА ЛИЦА У одељењу 31 ђак учити их посао није био ни мало лак. У учионици скоро свака клупа носи много ученичких мука. Зато наша учионица крије веома драга и насмејана лица. Милице имамо две да их видите само: брзе хитре и отресите. Емилија, наша глумица Сликом, речју и глумом својом улепшава и засмејава наша лица. Још једно драго лице наше учионице. То је Олга шаљивчина мала песмом, глумом и шалама нас је све очарала... Алекса, другар прави Војину увек друштво прави. А Војин мали радозналко питања својим изненади скоро дете свако. Диди, одељења нашег дика у његовим свескама права је ученичка слика.

Наташе наше две друже се у школи и ван ње. Стидне су и миле али за сваку игру врло чиле. Анђелија песме пише стиховима њеним све лепотом одише. Математику Ивана воли али и због “Између две ватре” врло радо је у школи.. Наша Ања дивно пева, глуми, свира слушати је драга децо права милина. Сташа је у стопу прати она ће вам најлепше мелодије на свом инструменту дати. Растко, Урош, Лука, Милош Маки Мики и Михајло седморка су спортска Лоптом они врло вешто “баратају” А и за школу времена имају. Валентина девојчица фина гледати је и слушати права је милина. 46

Драгана, Светлана, Тара и Анастасија другарице драге, веселе и миле математику и огледе воле Па зато и другарима врло радо помажу и после школе. У нашем разреду још један Лука све лако ради без мука. Зато све иде од руке код нашег Луке. Тијана и Ана вредне и одговорне за учење и игру увек орне.

Одговорна је и Марија многим у одељењу она је другарица најмилија. Никола са осмехом све бриге са лица наших скине. А Стефан враголан један добрих оцена заиста вредан И на крају још један стих ЧЕТВРТО ЈЕДАН ЗЛАТА ВРЕДАН!!! Очима и срцем учитељице