MATURSI RAD MORA
OKEANI I
1.OKEANI I MORA 1.1.
Plava planeta
Više od 70%t površine Zemlje pokriveno je tečnom vodom, a najveći deo je pod blistavim plavim okeanima. Morska voda pokriva površinu od gotovo trista šezdeset jedan miion kvadratnih kolometara Zemlje, što je više od površine svih kontinenata zajedno. Prosečna dubina okeana iznosi 3796 m, što je jednako visini deset stospratnica poređanih jedna na drugu. Pre više od milijardu godina, život je otpočeo u moru, koje danas broje bezbroj životinja, biljaka i drugih živih organizama. Okeanima plove brodovi i prenose ljude i teret, morske vode daju nam hranu, minerale i druge proizvode.
2.SVETSKO MORE Na Zemlji postoji pet imenovanih okeana - ogromni Tihi okean, Atlantski, Indijski, Južni i Severni ledeni okean. Pošto su svi okeani povezani, oni tvore jedno Svetsko more. Deo okeana koji je delimično okružen kopnom naziva se more. Južni Okean - Ledeni Antarktik okružen je Južnim okeanom. Zimi je čak dvadeset miliona kvadratnih kilometara ovog okeana pokriveno ledom. Indijski okean - Indijski okean prostire se od istočne Afrike do jugoistočne Azije i Australije. To je jedini okean u kome struje menjaju smer. Zimi teku ka Africi, a leti ka Indiji. Tihi okean - Tihi okean ili Pacifik, najveći je i najdubji okean - prostire se preko gotovo polovine Zemlje. Pacifički vatreni prsten koji se pruža od Novog Zelanda do južnog Čilea, jeste pojas živih vulkanskih aktivnosti i jakih zemljotresa. Atlantski okean – Atlantski okean ili Atlantik, prostire se između Severne i Južne Amerike i zapadnih obala Evrope i Afrike. Od svih okeana u Atlantik se uliva najviše velikih svetskih reka, kao što su Misisipi, Amazon i Kongo. Severni ledeni okean - Severni ledeni okean sasvim je okružen kopnom. Pojedini njegovi delovi večito su pokriveni ledom. Na dnu ovog okeana nalaze se najhladnije morske vode na svetu.
1
MATURSI RAD MORA
OKEANI I
2.1.Nastanak prvog okeana Kada je Zemlja nastala, pre otprilike četiri i po milijarde godina, nimalo nije ličila na planetu kakvu danas znamo. Naučnici veruju da je kora na Zemljinoj površini bila vrela i stenovita. Vulkani su izbacivali lavu, munje su sevale, a crni oblaci gasa i pare uzdizali su se u nebo. Kasnije je počeo da se formira prvi okean na Zemlji. Prema teoriji, deo vode koja je ispunjavala to more poticala je od otopljenog leda s kometa i drugih tela koja su iz kosmosa bombardovala mladu planetu. Mnogo je više palo u vidu kiše. Pre otprilike dvesta miliona godina postojao je samo jedan ogromni kontinent, koji naučnici danas nazivaju Pangea, okružen ogromnim okeanom. Rađanje prvog okeana Kada se vrela mlada Zemlja ohladila, para iz aktivnih vulkana kondenzovala se u kišu. Kišnica je polako ispunjavala duboke basene i u njih spirala minerale. Posle mnogo miliona godina, morska voda je prekrila 70 % površine Zemlje.
2.2.Evolucija okeana Od kada su obale Južne Amerike i Afrike sa Atlantikom tačno predstavljene na mapi, postalo jasno je da se savšeno uklapaju, kao delići slagalice. Danas znamo da se kontinenti kreću, a da su nekada bili jedno i da su se okeani pojavili na mestima na kojima se kopno razdvojilo. Razvoj okeana uticao je na globalnu klimu, dok kolebanja nivoa mora zavise od klimatskih promena i geoloških faktora.
Kambrijum
(pre
500
miliona
godina).
Fragmenti
prvog,
najstarijeg,
superkontinenta (Rodinija) razdvojeni su, a najveći među njima, Gondvana, zauzimao je područje na krajnjem jugu. Laurenciju (Severnu Ameriku) je od Baltike (severna Evropa) odvajao okean Japetus, dok je okean Pantalasa pokrivao najveći deo severne hemisfere. Devon (pre 400 miliona godina). Okean Reik je otvoren kada se niz ostrva, koja će kasnije postati zapadna i južna Evropa, odvojio od Gondvane i počeo se kretati prema Laurenciji i Balktiku. Istovremeno je počelo i zatvaranje Japetusa. Karbon (pre 300 miliona godina) kada je stvoren superkontinent Pangea, on se prostirao od jednog do drugog pola skoro okružujući more Paleo - Tetis na istoku. Današnje
2
MATURSI RAD MORA
OKEANI I
rezerve uglja izgleda da su obrazovane u močvarnim šumama koje su postojale duž obala tadašnjih ekvatorijalnihivičnih mora. Prostrana ledena kapa, od koje je nastala Gondvana, prekrila je Južni pol. Jura (pre 150 miliona godina). Cepanje teritorije buduće centralne Azije od Gondvane i njeno kretanje ka severu dovodi do zatvaranja Paleo-Tetisa , a u pozadini se otvara Tetis. Otvara se i centralni de Atlantika, koji će razdvojiti Pangeu na severu i južni deo. Kreda (pre100 miliona godina). Cepanje Gondvane počelo je odvajanjem Indije, Afrike i Antarktika, uz zatvaranje Tetisa. Uskoro je usledilo otvaranje južnog dela Atlantika, razdvajanje Evrope od severne Amerike i otvaranje Ledenog okeana na severnom polu. Eocen (pre 50 miliona godina) Indija se i dalje brzo kreće ka severu, što će, kada se sudari sa Azijom, izazvati izdizanja Himalaja. Približavanjem Afrike i Evrope zatvara se zapadni deo Tetisa. I Australija i Južna Amerika odvojene su od Antarktika, što je omogućilo nastanak cirkumpolarne struje koja izoluje Antarktik od toplih uticajasa Ekvatora.
3.HEMIJSKI SASTAV MORSKE VODE Okeani sadrže milione rastvorenih supstancija. Većina njih prisutna je u ekstremno niskim koncentracijama, dok se u većim sadržajima nalazi samo morska so, koja nije prosto jedinjenje već mešavina naelektrisanih čestica, jona. Ostali sastojci su gasovi kao što su kiseonik i ugljen-dioksid. Jedan od razloga što okeani sadrže puno rastvorenih supstancija jeste što je voda odličan rastvarač.
3.1.Slana mora So je u okeanima i morima prisutna u vidu naelektrisanih čestica, tzv. jona. Neki su pozitivno, a neki negativno nelektrisani. Najčešći su joni natrijuma i hlora, koji su sastavne komponente i obične kuhinjske soli (natrijum-hlorid). Oni čine oko 85% mase svih soli u morima, dok je ostatak skoro u potpunosti predstavljen sa četiri najčešća jona: jonima sulfata, magnezijuma, kalcijuma i kalijuma. Svi oni, zajedno s nekim drugim manjim zastupljenim jonima, prisutni su u okeanima u određenim proporcijama. Svaki od njih je potpuno jednoobrazno raspoređen - nasuprot nekim drugim supstancijama koje su rastvorene u morskoj vodi, ali su neravnomerno raspoređene.
3.2.Gasovi u morskoj vodi
3
MATURSI RAD MORA
OKEANI I
Glavni gasovi u morskoj vodi su azot (N), kiseonik (O2) i ugljen-dioksid (CO2). Sadržaji O2 i CO2 variraju u zavisnosti od aktivnih organizama koji vrše fotosintezu (fitoplankton) i životinja. Sadržaj O2 je generalno najviši blizu površine, gde se absorbuje iz vazduha, ali i proizvodi u procesima fotosinteze. Njegova koncentracija najniža je na oko 1.000m dubine gde ga troše bakterije koje razgrađuju ostatke uginulih organizama, kao i životinje koje se hrane tim ostacima. Idući dublje, koncentracija kiseonika opet raste. Sadržaj CO 2 je najveći u dubini, a najniži na površini, gde se mnogo brže troši za procese fotosinteze nego što se oslobađa respiracijom (disanjem).
3.3.Hranljive materije Veliki broj supstancija koje su prisutne u manjim količinama u morskoj vodi neophodan je za rast morskih organizama. U osnovi lanca ishrane u okeanima je fitoplankton - mikroskopski sitni, plutajući organizmi koji dobijaju energiju u procesu fotosinteze. Za svoj rast i umnožavanje koriste supstancije kao što su nitrati, gvožđe i fosfati. Ako prinos ovih materija prestane, prestaje i njihov rast;
obrnuto, njihovo cvetanje (faza naglog rasta i povećanog broja) javlja se s
povećanim prinosom hranljivih materija. Iako more dobija izvesnu količinu ovih materija iz nekih izvora, kao što su reke, kontinuirani ciklus u morima i okeanima obezbeđuje glavni prinos. Kada organizmi uginu, padaju na dno, gde se njihovo tkivo razgrađuje i oslobađaju hranljive materije. Izdizanjem morske vode naviše, vitalne supstancije sa morskog dna dospevaju u vode blizu površine, gde ih koristi fitoplankton. Tako se obavlja lanac.
3.4.Temperatura i salinitet Svojstva vode nisu ista u svim okeanima, već se razlikuju po nekim fizičkim osobinama kao što su temperatura, salinitet, pritisak i gustina. Ove razlike mogu da budu vertikalne (razdvajaju okeane u nivoe) horizontalne (između tropskog i umerenog pojasa) i sezonske. Suštinske razlike ogledaju se u promenama temperature i saliniteta, jer one dovode do promene gustine što pospešuje cirkulaciju u dubokim delovima okeana.
3.5.Temperatura
4
MATURSI RAD MORA
OKEANI I
Temperatura značajno varira u višim nivoima okeana. U tropskim i suptropskim oblastima Sunčeva toplota održava vodu na površini toplom u toku cele godine. Ispod površine temperatura opada vertikalno do nekih 8 – 10 stepeni Celzijusovih, koliko iznosi na subini od 1000m. Ovaj sloj vode vertikalnog pada temperature naziva se termoklina. S daljim povećanjem dubine, temperatura postepeno opada do vrednosti bliske tački mržnjenja od oko 2 stepena Celzijusa na morskom dnu – ova temperatura vlada u dubinama okeana. U oblastima srednjih geografskih širina mnogo su izraženije sezonske promene temperature vode na površini. U oblastima većih geografskih širina i u polarnim okeanima voda je konstantno hladna, ponekad i ispod 0 stepeni Celzijusa.
3.6.Salinitet Salinitet izražava sadržaj soli u određenoj količini morske vode. Određuje se merenjem električne otpornosti uzoraka morske vode i prosečno iznosi oko 35g soli na litar (1kg) morske vode. Salinitet znatno varira u okeanima – vrednost u bilo kojoj pojedinačnoj tački zavis od procesa ili faktora koji prevlađuju u datom području i koji utiču na dotok, odnosno otok vode. Faktori koji utiču na preliv vode, a time smanjuju salinitet, jesu obilne kiše, ulivanje reka ili otopljavanje leda. Procesi koji utiču na smanjenje sadržaja vode, a time povećavaju salinitet jesu intenzivno isparavanje i obrazovanje leda. U dubljim delovima okena salinitet je skoro ujednačen. Između površine i dubine je područje zvano Haloklina, u kojem salinitet raste ili opada u zavisnosti od dubine. Salinitet utiče na tačku mržnjenja morske vode - što je veći salinitet, niža je tačka mržnjenja.
3.7.Pritisak Jedinica za pritisak je bar. Pritisak od 1 bara odgovara pritisku koji izaziva težina atmosfere na nivou mora. Pritisak u proseku raste za 1 bar na svakih 10m dubine usled povećanja težine gornjih slojeva vode. To znači da je, na primer, na dubini od 70m pritisak 8 bara odnosno 8 puta veći nego na površini. Ovaj pritisak otežava istraživanja okeana. Da bi napunili pluća pod vodom, ronioci moraju da udišu vazduh pod pritiskom ili mešavinu gasova, ali to može dovesti do dodatnih problema (izazvanih rastvaranjem viška gasa u telesnom tkivu). Ovaj problem ograničava istraživanja u velikim dubinama.
3.8.Gustina
5
MATURSI RAD MORA
OKEANI I
Gustina bilo koje količine vode, prvenstveno zavisi od njene temperature i saliniteta. Svaki put temperatura ili povećanje saliniteta prati povećanje gustine vode – izuzetak je kad temperatura padne ispod 4 stepena Celzijusa, kada joj se gustina smanjuje. U bilo kom delu okeana i mora gustina vode povećava se s povećanjem dubine, jer voda ponire ukoliko je ispod nje sliv vode manje gustine. Procesi kojima se menja gustina vode prouzrokuju da se ona izdiže ili ponire u dubinu, što omogućuje cirkulaciju širokih razmera između vode sa površine i vode iz dubokih delova okeana. Najvažnije je strujanje vode prema Antartiku i duž oboda Artika. Voda se tu hladi, zbog čega se povećava gustina, a time i salinitet, koji dodatno raste zbog stvaranja leda. U ove oblasti (iz leda) neprestano pristižu ogromne količine hladne vode, velike gustine i saliniteta, i poniru na dno okeana.
3.9.Svetlost i zvuk Svetlost i zvuk se drugačije ponašaju u vodi nego u vazduhu. Većina talasnih dužina i spektra svetlosti veoma se brzo apsorbuje u vodi, što objašnjava zašto je more plavo i zašto je život u okeanima uglavnom skoncentrisan blizu površine – skoro celokupan lanac ishrane u morima počiva na svetlosnoj energiji koja omogućava rast biljaka. Zvuk, naprotiv, brže putuje kroz vodu nego kroz vazduh, što je utvrđeno ispitivanjima na životinjama, kao što su delfini.
3.10.Svetlost u okeanima Bela svetlost, kao što je Sunčeva, predstavlja u stvari spektar svetlosti različitih talasnih dužina u opsegu od dugih talasa (crvena) do kratkih (ljubičasta). Morska voda lako apsorbuje crvena, narandžastu i žutu svetlost, tako da samo plava i malo zelene i ljubičaste prodiru do dubine oko 40m.
Slika 1.Svetlost u okeanima 6
MATURSI RAD MORA
OKEANI I
Na dubini na oko 90m apsorbovani je najveći deo plave (koja je najprodornija), dok je ispod 200m jedina svetlost od tzv. bioluminescentnih organizama koji proizvode sopstvenu svetlost. Kako oni tu stvorenu svetlost koriste za fotosintezu, to je prostiranje fitoplanktona ograničeno samo na najviše nivou u okeanu čime je dodatno uređena distribucija živog sveta u morima i okeanima. Zanimljivo je da većina životinja jarkih crvenih boja živi na dubinama koje su lišene crvenog dela spektra : ona im pruža izvesnu kamuflažu, a inače su crno obojeni.
3.11.Boje mora Morska voda nema sopstvenu boju – morska voda u čaši je prozirna. Ali tokom vedrog, sunčanog dana more najčešće izgleda plavo ili tirkizno. To je manjim delom posledica refleksija neba na morskoj površini, uglavnom je posledica odbijanja najvećeg dela svetlosti koja je prodrla sa površine, ili sa čestica koje su prisutne u vodi ili sa dna mora. Pri prolasku kroz vodu najveći deo svetlosti se apsorbuje, osim nekih nijansi plave i zelene, koje se i vide. Na boju mora utiči i neki drugi faktori. Kada je vreme vetrovito, površina mora kao da je mestimično poprskana belim mrljama, jer zahvaćeni mehurići vazduha odbijaju najveći deo svetlosti koja stigne do njih. I kiša reaguje na svetlost slično kao i morska voda, pa je tokom oblačnog i kišovitog vremena more uglavnom tamne, sivozelene boje. Povremeno, živi svet poput „cvetanja“ planktona može mestimično obojiti more jarkim bojama.
7
MATURSI RAD MORA
OKEANI I
Slika 2. Boje mora
3.12.Zvuk pod vodom U okeanima je bučnije nego što možemo i zamisliti. Zvuk proizvode brodovi, podmornice, zemljotresi, podvodna klizišta, razbijanje ledenih bregova sa glečera i grebena. Dodatne zvučne talase emituju i kitovi i delfini radi navigacije, lova ili komunikacije ili se zvučni talasi odbijaju od podvodnih objekata (eho). Zvučni talasi putuju brže i dalje kroz vodu nego vazduhom. Njihova brzina pod vodom je oko 1500m/s, a raste s povećanjem pritiska (dubine), odnosno smanjuje s padom temperature. Kombinacijom ovih dvaju efekata, u većini okeana postoji nivo minimalne brzine zvuka na dubini oko 1000m. Ovaj nivo naziva se podvodni zvučni kanal (SOFAR). Svojstva ovog nivoa ljudi ispituju pomoću podvodnih zvučnih uređaja i zvukova koje proizvode životinje kao što su kitovi i delfini.
3.13.Okeani i klima Okeani imaju izuzetan uticaj na klimu u svetu uopšte, posebno na
način na koji
apsorbuju Sunčevu energiju i raspoređuju je širom planete preko toplih površinskih struja.
8
MATURSI RAD MORA
OKEANI I
Hladne struje imaju lokalni uticaj na klimu dok promene u karakteristikama struja dovode do klimatskih poremećaja kao što je El ninjo. Dešavanja u okeanu imaju veliki značaj za buduće klimatske promene jer su okeani važan rezervoar ugljen dioksida, najvažnijeg gasa za staklene bašte.
4.POVRŠINSKE STRUJE U višem nivou mora i okeana ima puna struja koje izazivaju vetrovi koji prelaze ogromna rastojanja. Mnoge od njih udružuju se i stvaraju vrtloge u vodama blizu površine glavnih okeanskih basena. Iako površinske struje zahvataju samo 10 procenata svih okeana,one imaju velikog uticaja na klimu u svetu. One pre svega prenose ogromne količine toplotne energije iz tropskih predela u polarna područja, a od njih uveliko zavise i plovidba i ribarska industrija.
4.1.Tople struje Nekih 5 ili 6 glavnih površinskih struja prenose toplotu od tropskih i suptropskih područja ka polovima, donoseći nekim oblastima umerenog pojasa topliju klimu nego što bi je inače imale. Najbolji priimer je uticaj tople golfske struje i njenog produžetka severno atlantske struje, na Evropu. Severno atlantska struja prenosi pravo kroz Atlantik toplotu koju su ustvari apsorbovale vode u Karipskom moru i Meksičkom zalivu i oslobađa je u atmosferu blizu obala Francuske, Britanskih ostrva, Norveške, Islanda i drugih delova severozapadne Evrope. Kako preovlađujući zapadni vetrovi odnose ovaj zagrejan vazduh iznad kopna, to ove zemlje imaju mnogo blažu klimu nego odgovarajuće oblasti na sličnim, ili čak nižim geografskim širinama, na zapadnoj obali Atlantika. Zimske temperature su, npr. znatno više u Rejkjaviku, glavnom gradu Islanda nego u Njujorku. Slična je situacija i u severozapadnom telu Tihog okeana, gde topla Kurošijo struja zagreva južne delove Japana, dok na krajnem jugozapadnom delu Pacifika istočnoaustralijska struja donosi Tasmani relativno blagu klimu.
4.2.Hladne struje U nekim slučajevima uticaj hladnih struja na klimu ogleda se u samo nešto hladnijoj klimi nego što bi trebalo očekivati. Primer su zapadne obale Amerike, gde su leta zbog hladne Kalifornijske struje hladnija nego što bi trebalo. Hladne struje takođe utiču na padavine i stvaranje magle. U suštini, različite hladne struje koje se kreće istočnom stranom okeana u
9
MATURSI RAD MORA
OKEANI I
pravcu ekvatora - udružene sa izdizanjem hladne vode iz dubljih delova okeana u ovim oblastima - snižavaju temperaturu vazduhu iznad površine vode, smanjuju isparavanje vode iz okeana i dovode do spuštanja suvljeg vazduha iz viših delova atmosfere. Iako su u ovim oblastima oblaci i magla česti iznad okeana, oni se brzo rasprše kad vazduh stigne na kopno. Zbog toga hladne struje omogućavaju nastanak pustinja na kopnu koja se graniči sa istočnim obala okeana, kao što je to Namibijska pustinja u jugozapadnoj Africi.
4.3.Granične struje Granične struje vladaju na obodu kružnih kola. Struje na zapadnoj strani kola su jake, uskog pojasa i tople - i prenose toplotu od ekvatora. Takve su, npr. Golfska i Brazilska struja u jugozapadnom delu Atlantskog okeana. Na istočnoj strani kola struje su slabije, širokog pojasa i hladne, i one vraćaju vodu natrag u tropske oblasti. Primer su Benguelska (jugozapadna Afrika) i Kalifornijska struja. Na granicama vrtloga okrenutim ka ekvatoru vladaju tople, ekvatorijalne struje, koje teku na zapad. Ostale struje ili utiču ili ističu iz glavnih kružnih kola. Tu spadaju, npr. severoatlantska struja, koja je ogranak Golfske struje i hladne struje koje donose vodu sa Arktika, poput Ojašio i Istočnogrendlanske struje.
4.4.Sukobljavanje struja Na nekim mestima hladne i tople struje sreću se i mešaju. Na ovom primeru vidi se susretanje tople Golfske struje sa hladnom labradorskom strujom na istočnim obalama Kanade i Amerike i susretanje hladne Ojašio struje s toplom Kurošio strujom na severu Japana. Na ovakvim mestima voda veće gustine iz hladnih struja ponire ispod vode toplih struja, što obično proizvodi neku vrstu vrtložnih kretanja (turbulencija). Ovo može dovesti do uspona vode sa morskog dna koja je bogata hranljivim materijama, što podstiče razvoj planktona; time se obezbeđuje obilje hrane za ribe, morske ptice i sisare.
10
MATURSI RAD MORA
OKEANI I
Slika 3.Morske struje
5.EL NINJO I LA NINJA EL NINJO i LA NINJA su klimatski poremećaji izazvani nepravilnostima u promeni temperature vode, okeanskih struja i pritisaka. Javljaju se u tropskom delu Pacifika, ali se njihove posledice uveliko odražavaju ne samo na vremenske uslove u Pacifiku već i van njega. Većina naučnika slaže se da su El ninjo i La ninja ekstremne faze dosta složenih vremenskih fenomena koji su globalnih razmera i koji su nazvni El ninjo - južne oscilacije (ENSO).
5.1.El ninjo El ninjo na španskom jeziku znači „mali dečak“ ili „dete Isus“. U početku jeovaj termin korišćen da označi tople struje koje se oko Božića povremeno zapažaju duž peruanske obale. Kasnije je korišćenje termina ograničeno samo na neočekivan porast temperature vode u istočnom Pacifiku, uz smanjeno podizanje vode sa dna koja je bogata hranjljivim materijama, što je inače karakteristično za ove oblasti. Danas se termin koristi za promene u okeanu i atmosferi koje su širih razmera i čiji su efekti vidljivi na celoj planeti. El ninjo obično traje 12 do 18 meseci, a iako se javlja u ciklusima, nekad ga je nemoguće predvideti. U proseku, do ovih poremećaja dolazi oko 30 puta u veku, a intervali između mogu biti kratkotrajni, samo dve godine, ili više od 10 godina. Uzrok ovih poremećaja još nije poznat.
11
MATURSI RAD MORA
OKEANI I
Slika 4.El njnjo
5.1.1.Efekti el ninja El ninjo donosi više vlage nego što je uobičajeno, i izaziva poplave u zemljama na zapadnoj obali Južne A merike, posebno u Ekvadoru, Peruu i Boliviji. Ovakvi uslovi mogu se proširiti i na oblast jugoistočne Amerike. U drugim delovima sveta El ninjo izaziva sušu. Isušivanje i šumski požari više su nego uobičajeni u zapadnom Pacifiku, posebno u Indoneziji, delovima Australije, ali i u istočnoj Africi i severnom Brazilu. Zagrejane vode u istočnom Pacifiku smanjuju dejstvo peruanske struje, kao i uspon vode
iz dubine kod obala Južne
Amerike. Na taj način smanjuje se i količina hranljivih materija, što se negativno odražava na kvantitet ribe. Uticaj El ninja ogleda se i u nešto mirnijim periodima uragana na Atlantiku, kao i u povećanoj površini pod morskim ledom oko Antarktika. Japan, zapadna Kanada i zapadni delovi Amerike imaju, kao po pravilu, mnogo toplije vreme nego što se to očekuje i više oluja.
5.2.La ninja
12
MATURSI RAD MORA
OKEANI I
La ninja (na španskom „devojčica“) predstavlja fenomen suprotan El ninju. Karakteriše ga neuobičajeno hladna voda u istočnim i centralnim delovima ekvatorijalnog Pacifika, a snažniji vetar i toplije more na severu Australije. La ninja često, ali ne uvek, prati El ninjo. Kao i za vreme trajanja El ninja, i tokom La ninje kiše su obilnije u pojedinim delovima sveta, dok na drugim mestima vlada suša. Dok Indiju, jugistočnu Aziju i stočnu Australiju zasipaju kiše, dotle su u jugozapadnom delu Amerike padavine veoma retke, a temperature znatno više. Istovremeno, u sverozapadnom delu Amerike zime su hladnije, sa više snega. Za vreme trajanja La ninje, uragani na Atlantiku su učestali i većeg intenziteta. Generalno posmatrano, efekti La ninje su najizraženiji na severnoj hemisferi, tokom zimskog perioda.
6. URAGANI I TAJFUNI Uragani i tajfuni su termini koji se u različitim delovima sveta koriste za slične vremenske fenomene. Odlikuju se silovitim vetrom koji se kružno kreće iznad okeana, gustim oblacima i obilnim kišama. U atlantiku su poznati kao uragani, a u zapadnom Pacifiku kao tajfuni. U ostalim delovima sveta slični fenomeni poznati su kao jake oluje ili cikloni. Nastaju u tropskim područjima niskog pritiska (depresijama) iznad tople površine okeana, na geografskim širinama između 5i 20 stepeni, a obično se javljaju u kasno leto.
13
MATURSI RAD MORA
OKEANI I
Slika 5.Okeansi vetrovi
6.1.Nastanak Svi tropski cikloni nastaju usled Sunčevog zgrevanja velikih površina okeana i vazduha iznad površine. Usled zagrevanja, topao i vlažan vazduh se podiže, ostavljajući područje niskog pritiska iznad same površine okeana, a iznad nje guste oblake. Nastalo područje niskog pritiska usisava u sebe više vazduha, koji se spiralno kreće ka centru, stvarajući kružne, vrtložne vetrove. S povećanjem njihove snage, ti vetrovi prelaze u tropske oluje koje zapadni pasatni vetar potiskuje dalje na zapad. Na Atlantiku oluja dobija status uragana kada brzina vetra pređe 119km/h. Na kraju se većina ovih žestokih oluja pomera od ekvatora, i to na sever - na sevrnoj hemisferi. Kada jednom stignu na kopno, ove oluje počinju da gube snagu, jer više ne primaju toplotu sa okeana.
6.2.Struktura Potpuno razvijen uragan ili tajfun obično je širok oko 300-600 km u prečniku i visine 1015 km. U njegovom centru je mirno područje niskog atmosferskog pritiska, koje nazivamo oko. U preostalom delu ciklona su vetrovi koji prave spirale u smeru suprotnom kazaljke na satu na severnoj hemisferi, odnosno u smeru kazaljke na satu na južnoj hemsferi. U očnom zidu, području koje okružuje oko, vazdušni vrtlog penje se naviše i gradi guste oblake. Samo oko ostaje uvek mirno, jer se vazduh kreće spiralno i nikada ne stiže u centar. Od oka i očnog zida polaze radijalno raspoređeni i jasno definisani kišni pojasevi.
6.3.Uticaj na obalu
14
MATURSI RAD MORA
OKEANI I
Zbog niskog pritiska, prilikom naleta preko okeana oko tropskog ciklona usisava vodu u stub koji može dostići visinu i 3,5 m iznad nivoa mora ako je uragan druge kategorije, odnosno 7,5 m kod uragana pete kategorije. Kada ciklon udari u obalu, voda iz ovog vodenog stuba u naletu prelazi preko obale; to se zove olujni talas. On može da poplavi kuće, izbaci čamce na kopno, razori puteve i mostove i uveliko razvali deo obale u širini do 150 km. Ovi naleti talasa, udruženi s pustošenjem jakog vetra, ruše nestabilne zgrade, čupaju drveće iz korena, oštećuju mangrovo drveće na obali i kidaju električne vodove. Pri udarima ciklona moguće su i ljudske žrtve, pa se u obalskim područjima kojima prete ozbiljni cikloni stanovništvo blagovremeno evakuiše. Kretanje vode od obale ka otvorenom moru, udružena sa olujnim talasom, mogu oštetiti koralne grebene. U Karibima, razgranati korali koji žive blizu površine, na primer, Acropora palmata posebno su osetljivi. Grebeni se od ovakvih oštećenja mogu oporaviti, ali im je potrebno 10 – 15 godina, zavisno od stepena oštećenja.
7. TALASI, PLIMA I OSEKA Talasi, plima i oseka su dva važna fizička fenomena koja se javljaju u svim delovma okeana, ali je njihov utica najjači najprimetniji na obali ili blizu obale. Talase u okeanu uglavnom prouzrokuje vetar. Oni mogu biti sićušni nabori, kao što je mreškanje vode, pravilni, kotrljajući talasi na otvorenom okeanu, razorni talasi na čuvenim plažama za surfovanje. Svi oni prenose energiju - kada stignu na obalu, talasi predaju kopnu energiju na destruktivan način, erozijom obalskih linija, ili konstruktivno, tako što obrazuju, na primer, plaže. Plima i oseka uglavnom su posledica delovanja privlačnih sila između Meseca i Zemlje. Pored toga što dovode do pravilnog podizanja i spuštanja nivoa mora, mogu prouzrokovati i jake struje duž obale, a u nekim slučajevima i mnogo dramatičnije pojave vrtloga i vodenih kovitlaca.
7.1. Okeanski talasi Talasi su pokreti u okeanu koji prenose energiju sa jednog mesta na drugo. Nama najpoznatiji talasi jesu oni koji podižu i spuštaju čamac na otvorenom moru, a pri udaru na obalu rasipaju se i lome; te talase prouzrokuje vetar na otvorenom moru. U ostale vrste talasa spadaju 15
MATURSI RAD MORA
OKEANI I
cunami, koji najčešće izazivaju podvodni zemljotresi i unutrašnji talasi, koji se kreću pod vodom, između vodenih masa. Plima i oseka takođe su vrsta talasa.
7.2.Obrazovanje talasa Kada vetar trenjem i pritiskom predaju energiju površini mora, on stvara talase. Kako vetar dobija na snazi, ravna i mirna površina mora postepeno prelazi u neravanu i uzburkanu. Prvo se stvaraju mali, kratki talasići, potom veći talasi, koje zovemo valovi. Talasi nastavljaju da se povećavaju, da rastu, pri čemu njihove dimenzije zavise od tri faktora: jačine (brzine) vetra, trajanja vetra i površine okeana iznad koje vetar duva, odnosno površine udara. Kada su talasi veliki, kao što mogu da budu u uslovima brzog vetra i velike površine udara, kažemo da je površina mora „u potpunosti razvijena“. Opšte stanje površine mora može da bude izraženo kroz vrednost visine talasa - koja je definisana kao prosečna visina jedne trećine najviše talasa. Na primer, u potpuno razvijenom moru usled vetra brzine oko 40 km/h, ova visina iznosi oko 2,5m.
7.3.Osobine talasa Grupa talasa sastoji se od nekoliko grebena (vrhova) koji su razdvojeni udolinama (doljama). Visina talasa naziva se amplitudama, a rastojanje između dva susedna grebena jeste talasna dužina. Vreme potrošeno između dva susedna grebena je perioda. Klasifikacija talasa zasnovana je na njihovim periodama, pa razlikujemo one najmanje talase, talasiće, čije su periode ispod 0,5 sekundi, do cunamija i plimskih talasa čije se periode mere u minutima i satima (a njihova dužina iznosistotine, pa i hiljade kilometara). Između ova dva ekstremna slučaja su valovi i veliki talasi, dve najprepoznatljivije vrste površinskih talasa. Okeanski talasi ponašaju se kao zraci svetlosti: oni se odbijaju ili lome kada naiđu na neku prepreku, kao što su, na primer, ostrva. Kada se različite vrste talasa sretnu, one se ili dopunjuju, kad dobijaju na snazi, ili jedni druge poništavaju.
16
MATURSI RAD MORA
OKEANI I
7.4.Napredovanje talasa U zoni udara stvaraju se i međusobno mešaju različite vrste talasa, drugačijih talasnih dužina. Kako se šire od ove zone, talasi postaju pravilniji, uređeniji u pogledu veličine i oblika. Do ovog uređivanja dolazi jer je brzina talasa na otvorenom moru tesno povezana s talasnom dužinom. Različite grupe talasa kreću se različitim brzinama i na taj način prirodno sortiraju, grupišu prema talasnoj dužini: najveći i najbži talasi su napred, dok su iza manji talasi, koji se sporije kreću. Na ovaj način uspostavlja se pravilnost u kretanju talasa ili talasanje. Povremeno mešanje grupa talasa nastalih kao posledica različitih strujanjad ovodi do stvaranja neuobičajeno velikih „nestašnih“ talasa. Talasi koje stvara vetar napreduju preko otvorenog mora konstantnom brzinom, na koju ne utiče dubina mora, sve dok ne stignu do plitke sredine. Dubina utiče na brzinu napredovanja samo kod talasa ekstremno velikih talasnih dužina - cunamija.
8.PLIMA I OSEKA Plima i oseka predstavljaju pravilno podizanje i spuštanje nivoa mora; urdužene su horizontalnim kretanjem vode, koje izazivaju međusobne privlačne, gravitacione sile između Meseca, Sunca i Zemlje. Javljaju se svuda, u svim okeanima; ali se najlakše zapažaju blizu obale. Dnevno smenjivanje plime i oseke posledica je uticaja Meseca na Zemlju, dok kombinovano delovanje Sunca i Meseca na Zemlju dovodi do mesečnih oscilacija maksimalne plime i minimalne oseke. Mada se obično misli da Mesec obilazi oko Zemlje, u suštini se oba nebeska tela kreću oko jedne tačke koja se nalazi unutar Zemlje, a koja je obično središte izvesne mase. Kako se Mesec i Zemlja kreću oko ove tačke, na Zemljinoj površini nastaju dve sile: gravitaciona, umerena ka Mesecu, i centrifugalna ili unutrašnja sila koja odvlači Zemlju od Meseca. Zajedničkim centrifugama ovh dveju sila na okeanima se stvaraju dva ispupčenja - jedno prema Mesecu, a drugo na suprotnoj strani zemlje. Kako se Zemlja okreće oko svoje ose, ova dva ispupčenja (izbočine) premeštaju se po njenoj površini i izazivaju pojavu plime i oseke. Ciklus se ponavlja svaka 24 sata i 50 minuta (lunarni dan), pre nego svaka 24 sata (solarni dan), jer se tokom svakog ciklusa Mesec malo okrene u sopstvenoj orbiti. 17
MATURSI RAD MORA
OKEANI I
8.1.Kretanje plime i oseke Kad ne bi bilo kontinenata i kada bi se Mesec kretao oko Zemlje u ravni ekvatora, na Zemlji bi se dva puta dnevno javljale plima i oseka u istom opsegu (visina plime jednaka nivou spuštanja vode u fazi oseke) na celoj planeti (poludnevni ciklus). U prirodi, međutim, kopnene mase raguju na promene nivoa vode, a Mesečeva orbita nagnuta je (pod uglom) u odnosu na ravan ekvatora. Kao posledica toga, u mnogim delovima sveta javljaju se plima i oseka koje se razlikuju od poludnevnih. Negde se javlja jednom plima i jednom oseka tokom dana (dnevni tip), a na mnogim mestima nivoi plime i oseke razlikuju se (mešavina poludnevnog tipa). Pored toga, razmere plime i oseke, ili razlike u nivou mora između plime i oseke znatno variraju na različitim delovima Zemlje.
PRVI DEO - OKEANSE ZONE 1.PLITKA MORA Plitka mora
koja pokrivaju kontinentalne šelfove na obodu kopna naseljena su
neobičnim i raznovrsnim živim svetom. Energija Sunca i hranljive materije sa kopna i iz mora obezbeđuju povoljne uslove za rast biljaka od kojih zavisi celokupan život u moru. Mesec takođe ima važnu ulogu. Privlačna sila
Meseca izaziva plimu i oseku, koje svakodnevno
razotkrivaju deo obale i stvaraju plimatske struje; one raznose hranljive materije za biljke, a donose hranu za životinje. Svaki deo mora je specifična sredina i stanište životnih oblika koji su prilagođeni životu u određenim uslovima. Plitka mora su nama najbliži delovi okeana; pa ipak, tek smo počeli da shvatamo složenost života u okeanima i njihov značaj za sveukupanživot na planeti.
18
MATURSI RAD MORA
OKEANI I
2.KONTINENTALNI ŠELFOVI Kontinentalni šelfovi, zapravo su rubovi (obodi) kontinenata koji su preplavljeni usled podizanja nivoa mora od poslednjeg ledenog doba.
Slika 6. Kontinentalni šelfovi - fjordovi Zona šelfa danas je otprilike pod vodom do oko 200 m u dužinu, dok im širina varira, mada najčešće iznosi više stotina kilometara. Uslovi u ovoj sredini i kvalitet vode zavise od procesa generisanih na kopnu. Reke unose slatku vodu i hranljive materije zbog čega je voda na šelfu ekološki produktivna, dok se materijal donet rekama taloži na morskom dnu kao sediment. Kontinentalne padine i šelfovi odlikuju se raznovrsnim živim svetom i različitim staništima, ali su deo mora koji je najviše izložen zagađenju.
19
MATURSI RAD MORA
OKEANI I
Slika 7. Kapica Svetog Jovana
3.STENOVITO MORSKO DNO Na stenovitom dnu plitkih mora, od toplih tropskih do hladnih, polarnih mora, razvijaju se određene morske zajednice. Podvodne stene su stanište morskih algi i životinja, i obično su prekrivene raznim oblicima života. Morska trava buja u osunčanim plićacima pa je odlično za stanište za životinjske zajednice. Čvrsto priljubljene životinje koriste pipke ili krake da uhvate planktone koje nose struje, ili propuštaju vodu kroz sebe da bi iz nje izvukli hranljive materije.
Slika 8. a)Dragulj morska sasa; b)Morski ježevi. Pokretni organizmi hrane se morskom travom ili pričvršćenim organizmima, ili jedni drugima. Život na stenovitim grebenima zavisi od više faktora.
20
MATURSI RAD MORA
OKEANI I
3.1.Peščano morsko dno Većina kontinentalnih šelfova pokrivena je debelim slojem sedimenata izgrađenih od materija poreklom sa kopna ili sa obe erodovane obale; ti sedimenti talože se hiljadama godina i njima se neprestano prinose i krečnjački ostaci morskih organizama. Nasuprot sedimentima, u dubokim vodama, sedimente na šelfu tokom oluje talasi pokreću i obnavljaju rezerve hranljivih materija, sto ima snažan uticaj na živi svet i produktivnost u morima. Sedimenti su uglavnom nastanjeni životinjama, jer su morske trave i alge ograničene na pliće zone. Na peskovitom morskom dnu mogu se naći brojne životinje koje su ukopane ispod površine sedimenta, gde se kriju ili čekaju plen.
Slika 9. a) Limaria hians; b) Raža
3.2.Morsko dno pod travom i algama Morska trava i šume algi međusobno se razlikuju, ali su obe sredine veoma produktivne i značajno doprinose sveukupnoj produktivnosti vodenih basena. Morske trave su jedine prave morske cvetnice koje uglavnom naseljavaju peskovito dno plitkih, osunčanih i toplijih voda.
21
MATURSI RAD MORA
OKEANI I
Slika 10. a) Anemona; b) kelp alge; c) Kelp sume. Stene donjeg žala i međuplimatsku zonu nastanjuju krupne, smeđe alge kojima pogoduje hladnija voda. Često se nalaze u obliku gustih šuma. Oba ekosistema su složene građe i obezbeđuju sklonište za veoma raznovrstan biljni i životinjski svet, od kojih se mnoge vrste jedino mogu naći u ovakvoj sredini.
4.KORALNI SPRUDOVI Koralni sprudovi su čvrste strukture izgrađene od ostataka morskih organizama, uglavnom od životinja koje žive u kolonijama, a nazivaju se kameni (ili čvrsti) korali. Koralni sprudovi pokrivaju oko 300.000km2 plitkovodnih morskih oblasti u svetu. Razvijaju se postepeno, uporedo s razmnožavanjem, širenjem i izumiranjem ogranizama koji žive na površini grebena, na kojem ostavljaju svoje krečnjačke ostatke skeleta.
22
MATURSI RAD MORA
OKEANI I
Slika 11. a) Koralni sprudovi; b) Lophelia pertusa. Koralni sprudovi spadaju u najsloženije i najlepše ekosisteme na Zemlji; kako u njima stanište nalaze raznovrsne životinje i drugi organizmi, to ova sredina donosi i brojne koristi i ima veliki ekonomski značaj. Koralnim sprudovima danas prete brojne opasnosti koje ugrožavaju njihov opstanak. Svrstani su u tri glavne grupe: ivični (obodni) sprudovi, barijerni i atolski. Kameni korali rastu samo u prozirnoj, osunčanoj i plitkoj vodi čija temperatura je najmanje 18C, ali je najpovoljnija temperatura, 25-29C. Najbolje uspevaju u vodama čiji je prosečan salinitet 36 promila i u kojima je slabo delovanje talasa i taloženje materija koje donose reke. Najveća koncentracija sprudova je uu Indotihookeanskoj regiji, gde se prostiru od Crvenog mora do središta Tihog okeana.
5.ZONE OTVORENOG OKEANA Uslovi u okeanu uglavnom se menjaju s promenom dubine. Promene temperature i količine svetlosti dosta su nagle, dok pritisak raste proporcionalno s povećanjem dubine. Iako je većina ovih promena kontinuirana, u okeanima se mogu izdvojiti dubinske zone, pri čemu su u svakoj od njih drugačiji uslovi.
23
MATURSI RAD MORA
OKEANI I
5.1.Površinski sloj Gornji slojevi okeana najbogatiji su hranljivim materijama. Ovaj gornji sloj nekad se naziva i neuston, mada se ovaj termin koristi i za životinje iz te zone, na primer meduze. U površinskom sloju vode plutaju amino - kiseline, masne kiseline i proteini koje izlučuju biljke i životinje, kao i ulja koja se oslobađaju pri raspadanju uginulih životinjskih organizama, pa je to bogat izvor hranljivih materija za fitoplankton. Gornji slojevi morske vode istovremeno su i zona u kojoj se vrši razmena gasova između okeana i atmosfere. To je od suštinskog značaja za celokupan život na planeti, jer polovina kiseonika koji je potreban životinjama za opstanak dolazi iz okeana. To je razlog što se fitoplankton skuplja u ovoj zoni tokom dana, a i životinje koje se njime hrane. Nevolja je što je ova zona i najviše izložena zagađenju raznim hemijskim supstancijama i plutajućim otpacima, što može da bude smrtonosno za morski svet.
5.2.Sunčana zona Sunčana zona obuhvata nivo u kojem je količina Sunčeve svetlosti dovoljna za fotosintezu. Okeani apsorbuju različite količine Sunčevog spektra različitih talasnih dužina. Crveni deo spektra skoro je potpuno apsorbovan u prvih 10 m, pa ispod te dubine životinje crvene boje izgledaju crno.
Slika 12.Dijatomeje
24
MATURSI RAD MORA
OKEANI I
Zelena svetlost prodire dublje u prozirnim vodama, čak do nekih 100 m, a plava svetlost dva puta dublje. Zbog prisustva hlorofila fitoplankton prvenstveno upija crveni i plavi deo spektra ( za fotosintezu ), a reflektuje zelenu svetlost. Ako je voda prozirna, fitoplankton može vršiti fotosintezu do 200 m dubine. U mutnoj vodi sunčana zona je plićajer se svetlost mnogo brže apsorbuje. U vodama koje su bogate fito – i zooplanktonom sunčana zona takođe se prostire do manje dubine, jer organizmi apsorbuju Sunčevu svetlost. Fitoplankton se zadržava u sunčanoj zoni tokom dana zbog fotosinteze, a zooplankton ga, kao i životinje koje se hrane zooplanktonom, prate zbog ishrane. Ova zona nije bezbedna jer predatori lako uočavaju svoj plen.
5.3.Pelaška zona Pelaška zona je stub vode iznas kontinentalnog šelfa. To je veliko prostranstvo u kojem se na osnovu promena temperature i saliniteta može izdvojiti nekoliko zona. One su međusobno odvojene „frontovima“, a odlikuju se drugačijim vrstama planktonskih zajednica.
Slika 13. a) Crvena plima; b) Jato skuša; c) Zooplankton
25
MATURSI RAD MORA
OKEANI I
Priobalske vode i vode iznad kontinentalnog šelfa produktivnije su od voda otvorenog okeana. Kada je voda mirna, izdvaja se u slojeve, zbog čega hranljive materija u dubljim slojevima vode postaju nedostupne planktonskim organizmima koji žive blizu površine. Oluje izazivaju mešanje slojeva i time podstiču cvetanje fitoplanktona. Na višim geografskim širinama postoje sezone cvetanja planktona; u toplim morima izdizanje dubljih slojeva vode koji su bogati hranljivim materijama momentalno podstiče rast fitoplanktona.
5.4.Zona sumraka U zoni sumraka ima taman toliko svetlosti da životinje mogu da vide - i da budu viđene. Zbog toga grabljivci i njihov plen vode neprestanu borbu. Većina vrsta skoro je potpuno providna, kako ne bi odavale čak ni slabe senke. Drugi organizmi odbijaju svetlost, pa su odozdo nevidljivi, ili imaju sasvim tanko telo koje znatno smanjuje njihovu siluetu. Da bise izborile s mrakom i odsustvom svetlosti, životinje često imaju velike oči. Glavni izvor hrane u ovoj zoni jeste detritus (razgrađene materije). Većina životinja zbog toga posećuje sunčanu zonu, gde hrane ima u izobilju, a nazad u zonu sumraka vraća se noću, i sa izlaskom Sunca. Milioni tona životinja, što je oko 30% ukupne biomase svih mora i okeana, prelaze ove dnevne ture - što je daleko najveća migracija živog sveta na planeti. Dužina putovanja zavisi od veličine organizama. Sićušne planktonske životinje, dužine do 1 mm jedva prelaze 20 m, dok krupniji račići svakog dana prelaze po 600 m u oba smera.
5.5.Zona bez svetlosti i abisalna zona Ispod zone sumraka vlada potpuni mrak. Voda je hladna, izložena visokim pritiscima i siromašna hranom. Za životinje koje su prilagođene uslovima života u ovoj zoni visok pritisak ne predstavlja problem; njihova tela ispunjena su tečnošću i skoro su nestišljiva u poređenju s pticama i sisarima sa površine čija su tela ispunjena vazduhom i osetljive na promene pritiska. Mnoge vrste riba imaju vazdušne mehure koji im omogućavaju plivanje, ali su i osetljivi na pritiske, pa ih zbog toga većina dubokomorskih riba i nema. Za većinu dubokomorskih organizama nedostatak hrane je najveći problem: samo 5 % energije koju biljke sa površine proizvode stiže do ovih dubina. Za životinje na velikim 26
MATURSI RAD MORA
OKEANI I
dubinama karakteristično je da se sporo kreću, sporo rastu i dugo žive. One čuvaju rezerve energije tako što čekaju da hrana dođe do njih. Zato većina ovih životinja ima ogromna usta i jake čeljusti. Druge životinje služe se varkama da bi došle do plena: riba - pecač nosi mamac koji visi, a neki organizmi imaju svetleće bakterije kao mamac ili raznim hemijskim procesima proizvode bleštavu svetlost.
Slika 14. a) Alvinella pompejana; b) Sepioteuthis lessoniana
5.6.Hadalna zona U hadalnoj zoni žive samo nekoliko vrsta dubokomorskih organizama, a njihovi snimci su izuzetno retki. Dubokovodni organizmi ponekad se mogu ispitivati u akvarijumima, ali većina njih ne preživi promene pritiska i temperature prilikom dolaska na površinu. Iako životinje u ovoj zoni love jedna drugu, lanac ishrane mora početi s materijama koje pristižu iz viših zona okeana. Životinje na morskom dnu moraju da prokrstare velike oblasti dok ne nađu deliće hrane koji se talože nedeljama i mesecima, a one koje žive u vodi prinuđene su da munjevito zgrabe hranu dok ona pada, što zahteva dosta veštine.
Slika 15. Zmijozub 27
MATURSI RAD MORA
OKEANI I
Naučnici koji su ispitivali ovu zonu primetili su da često nailaze na iste organizme. Ova sredina istovetna je širom sveta, a određeni ekološki i biološki faktori sprečavaju širenje vrsta. Zato su neki dubokomorski organizmi široko rasprostranjeni, pa se pojedine vrste mogu naći u svim okeanima. U hadalnoj zoni raznolikost vrsta veoma je niska: od oko 29.000 poznatih vrsta, na ovim dubinama živi samo 1.000.
6.PODVODNE PLANINE I GIJOI Podvodne planine potpuno su pod vodom i izdižu se s morskog dna najmanje 1.000 m; uzvišenja manje visine su morski humovi. Gijoi su planine koje su u jednom periodu bile iznad nivoa mora, pa su im tokom erozije zaravnjeni vrhovi.
Slika 16. Podvodne planine - Alpi Podvodne planine i gijoi obično su u okeanima izolovani, a nastanjuju ih morski organizmi koji su prilagođeni životu u plitkoj sredini. Naime, podvodne planine sprečavaju dubokomorske struje koje nose obilje hranljivih materija da dođu blizu poovršine, pa se iznad njih obrazuju vrtlozi. Vrtlozi zadržavaju hranljive materije, što omogućava razvoj planktona, a to privlači jata riba. 28
MATURSI RAD MORA
OKEANI I
Slika 17. Hoplostethus atlanticus
7.SEDIMENTI OKEANSKOG DNA Velika površina okeanskog dna je pod debelim slojem sedimenata. Sedimentni pokrivač, mestimično debljine i više kilometara, izgrađen je od alevrita, mulja i peska, koji su se taložili preko 200 miliona godina. Različito je poreklo ovih sedimenata. Grupa terigenih klastičnih sedimenata poreklom je sa kopna, uglavnom potiče od fragmenata erodovanih stena koje su reke donele prekokontinentalne padine u more, gde su i obrazovali kontinentalno uzvišenje i abisalne ravnice. Druga grupa, grupa biogenih sedimenata, nastala je od čvrstih ostataka uginulih biljnih i životinjskih organizama. Takozvani antigeni ili hemijski sedimenti, nastali su taloženjem iz morske vode. Postoje čak i kosmogeni sedimenti, nastali od materijakoje su u obliku čestica kosmičke prašine i fragmenata meteora donete iz dalekog svemira. Sve pomenute materije se talože i tako nastaju prostrane ravnice koje su stanište brojnih životinja koje tu nalaze hranu, ali i onih koje se ukopavaju u sedimente i koji tu nalaza sklonište.
29
MATURSI RAD MORA
OKEANI I
DRUGI DEO – OKEANSA CARSTVA 1.UVOD U ŽIVI SVET U OKEANIMA Okeani, ubedljivo najveće stanište na Zemlji, obuhvataju niz potpuno različitih sredina, od močvara sa šumama mangrova do duboko morskih izvora. Živi organizmi pronašli su svoje mesto u svakoj životnoj sredini u okeanima, čak i u najdubljim rovovima,više od 10km ispod površine. Okean vrvi od raznolikih živih bića u suncem obasjanoj vodi u površini. Ove mikroskopske biljke i organizmi slični biljkama, fitoplankton, predstavljaju energetsi osnov produktivnih zajednica organizama, sve do grabljivaca na samom vrhu lanaca ishrane, poput kitova - ubica. Život je začet u okeanima i upravo su u njima načinjeni najznačajniji koraci u evoluciji. Proučavanjem istorije te evolucije može da se objasni zapanjujuća raznolikost živih bića u morima. Sva živa bića zavise od organizama koji energiju za proizvodnju hrane dobijaju iz hemijskih supstancija ili Sunčeve svetlosti. Ovi organizmi, bez obzira na to da li je reč o fitoplanktonu, morskim algama ili bakterijama zovu se primarni proizvođači i obrazuju prvu kariku u lancu ishrane. Prva karika samo je jedna u ciklusu koji provodi hemijsku energiju i hranljive sastojke preko celokupne zajednice živih bića u ekosistemu, do fizičke sredine, i nazad.
2.PLIVANJE I PLUTANJE Područje najbogatije živim svetom ne nalazi se na morskom dnu već u vodenom stubu i na otvorenoj pučini - oblastima poznatim kao pelaška zona. Kako je slana voda snabdevena hranom, to hranljivi sastojci brojnim biljkama i životinjama omogućavaju život u vodenom stubu tako da nikada ne moraju da se približe morskom dnu. Pojedine životinje žive na prelaze između okeana i vazdušne sredine ili koriste naizmenično obe životne sredine zato što je to energetski delotvornije. Vodena površina, vodeni stub i morsko dno mmeđusobno su povezani a mnoge životinje kreću sse iz jednog staništa u drugo.
30
MATURSI RAD MORA
OKEANI I
2.1.Plankton Suncem obasjani površinski slojevi okeana staništa su mnoštvo sitnih biljaka i životinja (planktona) koji se kreću nošeni vodenim strujama. Fitoplankton se sastoji od biljaka i protista sličnih biljkama, koji vrše fotosintezu i stvaraju sebi hranu. Zajedno s nepokretnom morskom travom fitoplankton obrazuje osnovu okeanskog lanca ishrane. Zooplankton se stastoji od životinja koje su većinom vrlo male i hrane se fitoplanktonom. Međutim, meduze mogu da budu ogromne. Mnogi duboko morski oblici imaju čudne oblike i meka, prilično krhka tela. Neke vrste zooplanktona, npr. strelasti crvi, rebrenoše i veslonošci žive trajno u planktonu, loveći i brsteći (holoplankton) dok druge vrste, među kojima su krabe, crvi i žarnjaci, koji provode ceo ili jedan deo života na morskom dnu, borave tu samo u stadijumu larve radi rasprostiranja (meroplankton).
Slika 18.Larva planktona. Brojni planktonski organizmi imaju elegantne bodlje, duge noge ili paperjaste nastavke pomoću kojih lebde u vodi. Tropski zooplankton običnno ima više takvih nastavaka u odnosu na svoje srodnike u umerenim ili polarnim oblastima zato što je topla vodi po pravilu ređa i manje viskozna, pa pruža manje hrane.
31
MATURSI RAD MORA
OKEANI I
2.2.Nekton Sve ribe i ostale morske životinje umeju da plivaju, čak i na manjim udaljenostima, po morskom dnu. Međutim, neke životinje provode ceo život plivajući u otvorenom okeanu i poznate su pod zajedničnikm nazivom nekton. U ovu grupu spadaju brojne ribe i svi kitovi, delfini i ostali morski sisari, kornjače, morske zmije i glavonošci. U nekton spadaju i predstavnici ostalih grupa, npr. kraba i rakova. Nektonske životinje većinom su hidrodinamične i postoji upadljiva sličnost u obliku nekih delfina i pučinskih nektonskih riba, poput tune.
Slika 19.Delfini
3.MESTO SPAJANJA OKEANA I VAZDUHA Pojedine životinje žive na mestu na kojim se spaja vazduh i voda – neke plutaju na površini, a neke žive u obe sredine. Okeanske ptice, poput albatrosa, burnica, bluna i tropskih ptica provode ceo život na moru. Jedu, spavaju, doteruju se i pare na površini okeana. Ogromna jata ovih morskih ptica izuzetno su osetljiva na naftne mrlje. Ostale morske ptice koje rone, npr. čigre i tupici, love u moru, a odmaraju se na kopnu. Isto kao što se ove ptice obrušavaju u vodu da bi uhvatile ribe, neke ajkule skaču iz vode da bi uhvatile ptice i kornjače. Ribe - poletuše
32
MATURSI RAD MORA
OKEANI I
skaču u vazduh da bi umakle grabljivcima. Neke planktonske životinje stalno žive na površini vode, pri čemu im je jedan deo tela iznad vode. Jedrilce je mali žarnjak koji živi u koloniji. Na površini se održava pomoću plutače ispunjene gasom, a kreće se zahvaljujući vetru koji duva u uspravno jedro na plutači. Zajedno s njim, u gomili sluzavih mehurića pluta i ljubičasti morski puž. Postoje čak i insekti koji žive na površini okeana - pripadaju rodu Halobates.
Slika 20. Halobates.
3.1.Život na dnu Životinje koje žive na dnu okeana ili u pesku i mulju, bez obzira na to da li se slobodno kreću ili su pričvršćene, poznate su kao bentos. Na kopnu biljke obezbeđuju stanište u kojem žive životinje. U okeanu ovo nije često, osim u plitkim, suncem obasjanim vodama u kojima žive morske trave i alge. Umesto toga, pridnene životinje obitavaju na svim mestima na kojima čvrsto morsko dno to omogućava.
33
MATURSI RAD MORA
OKEANI I
Slika 21.a) Anemonska riba; b) Naticidae; c) Sunđer cliona spp. One su pričvršćene za morsko dno i često podsećaju na biljke. Ove životinje ne mogu da žive na sedimentima koji se pomeraju. Na tim mestima razvijaju se zajednice životinja koje se ukopovaju u dno. Mnogo duboko morski organizmi (bentos) poput sunđera, plaštaša, korala i hidrozoa, ceo život odraslih jedinki prodove pričvrćene za morsko dno, bez sposobnosti kretanja po okolinu.
4.ZONE ŽIVOG SVETA U OKEANIMA U svakom delu okeana ima živih bića – od polarnih mora do tropskih pojasa,od obala do najvećih dubina. Na morskom dnu i u vodenom stubu iznad njega obitava mnoštvo organizama. Međutim,morski organizmi neravnomerno su rasprostranjeni kako horizontalno tako i vertikalno. Kao i na kopnu,klima (uglavnom temperatura) i hrana imaju značajnu ulogu u određivanju rasporeda i biološke raznovrsnosti. U surovoj sredini polarnih oblasti ima manje priobalnih organizama nego u toplim tropskim predelima,ali Antarktičke vode ispod površine kriju bogate zajednice. Iako živih bića ima na svim dubinama,većina ih opstaje samo u određenoj dubinskoj zoni i pod određenim pritiskom,temperaturnim i svetlosnim režimom.
34
MATURSI RAD MORA
OKEANI I
4.1.Život u dubinama Životna sredina na velikoj dubini deluje negostoljubivo – hladno mračno i sa nedovoljno hrane. Međutim,ta sredina je izuzetno stabilna: temperatura je tokom cele godine između 2 i 4 stepena celzijusa,salinitet je konstantan,a večitu tamu pobeđuju najnoviji metodi komunikacije. Iako je pritisak u dubini ogroman,on ne utiče na većinu morskih bića jer u sebi ne sadrži vazduh,a životinje koje žive na dubini ispod 1500m savršeno su se prilagodili. Raznovrsnost krupnijih životinja opada u skladu sa povećanjem dubine,ali na dnu u velikoj dubini obitava veliki broj raznih sićušnih organizama. Životinje u dubini okeana izložene su visokom pritisku,ali problematični su samo organi ispunjeni gasovima,npr. Pluća sisara ili mehur kod riba.
4.2.Bioluminiscencija Hladna svetlost koju prouzvode živi organizmi. Na kopnu samo nekoliko noćnih životinja,npr; svici proizvodi svetlost,ali u okeanu to čine hiljadu vrsta. Po bioluminiscenciji su poznate prvenstveno dubokomorske ribe i lignje,ali tu sposobnost imaju i mnoge druge vrste – neke bakterije,dinoflagelati,morska pera,meduze,mekušci,ljuskari i bodljokošci. Postoje dokazi da morski organizmi primenjuju bioluminiscenciju zbog odbrane (kao kamuflažu ili odvraćanje pažnje), pronalaženja i privlačenja plena, kao i za prepoznavanje i slanje singala potencijalnim partnerima. Bioluminiscencija se stvara hemijskom reakcijom u fotocitama, specijalnim ćelijama koje se obično nalaze u organima zvanim fotofore.
Slika 22. Bioluminiscencija. 35
MATURSI RAD MORA
OKEANI I
Luciferin jedinjenje koje proizvodi svetlost oksiduje pomoću enzima (luciferaza) i oslobađa energiju u vidu hladne svetlosti. Bioluminiscentna svetlost uglavnom je plavo zelena, ali neke životinje emituju zelenu, žutu nekad i crvenu svetlost.
Slika 23. Bioluminiscencija.
5.BILJNI SVET Biljke formiraju ogromno carstvo životnih oblika koji koriste pigment hlorofil da bi ugljen - dioksid iz atmosfere vezaliu organske molekule koristeći energiju Sunčeve svetlosti. Većina organizama u carstvu biljaka jesu „više“ biljke, koje su se razvile na Zemlji i ostale tu da žive. Od svih njih, nekoliko nepovezanih porodica biljaka koje cvetajuvratile su se u more ili se nastanile na obali. Biljno carstvo, takođe obuhvata primitivnije organizme koji su se prvo razvili u vodi - mikroskopske zelene alge (mikroalge) i višećelijske zelene morske alge (takođe tip alge). Crvene i mrke morske alge ne pripadaju biljkama. Biljke umerenih oblasti Mora umerenih oblasti bogata su fitoplanktonom uključujući i zelene alge. Zelene morske alge obično su pričvršćene na kamenu ili stenovitom dnu. Morske trave imaju pravo korenje i žive na rastresitom dnu u plitkim potplimaskim i međuplimatskim zonama, te u bočatim lagunama. U područjima iznad dosega plime, stenovite litice, i slane močvare su staništa cvetnica i mahovina. 36
MATURSI RAD MORA
OKEANI I
5.1.Vodene biljke Samo zelene mikro alge, morske alge i morske trave žive u predelima trajno potopljenim morskom vodom. Zelene morske alge mogu da apsorbuju hranljive materije i gasove čitavom površinom i svojim pripojem jednostavno se pričvršuju za morsko dno - Morske trave imaju građu kopnenih biljaka, tako da su im potrebne dodatne strukture, kao što su vazdušni prostori (lakune), koji bi pospešili razmenu gasova. Biljke koje žive u morskoj vodi mogu da opstanu samo na nekoliko metara od površine, jer svetlost neeophodna za rast ne može da prodredublje. Morske biljke moraju da odvrate morske biljojede beskičmenjake, po nekad tako što proizvode toksične ili jako neukusne hemikalije.
5.2.Zelene morske alge Zelene alge dovoljno su velike da mogu da se vide golim okom. One su klasifikovane s mikroskopskim zelenim algama, ili mikroalgama. Prave su biljke mora, imaju pigmente i druge karakteristike zajedničke s višim biljkama. Često su pričvršćene za stene na stenovitim obalama, posebno u umerenim i hladnim vodama, i predstavljaju kratke naseljenike u sezonski pogođenim plimatskim i plitkim potklimatskim staništima. Ulva ( morska salata ) preovlađuju na stenovitim platoima iznad zone oseke, ili na mestima gde sveža voda natapa obalu, pošto mogu da izdrže promene saliniteta i temperature. Uzgaja se radi hrane.
Slika 24. a) Morska salata; b) Sirenina vinska čaša.
37
MATURSI RAD MORA
OKEANI I
5.3.Zelene alge Ove mikroskopske, uglavnom jednoćelijske biljke žive u ogromnom broju u površinskim slojevima okeana i formiraju važan deo fitoplanktona. Ponekad se na njih upućuje kao na „trave iz mora“ a poput većine biljaka, one fotosintezom proizvode sebi hranu. Zelene mikro alge često se klasifikuju kao protisti. Brojne druge grupe protista takođe se nazivaju algama, i isto tako žive kao fitoplankton.
Slika 25. Tetraselmis convolutae.
5.4.Cvetnice Kopnene cvetnice su se brzo razvile i postale jedan od najrasprostranjenijih i najraznovrsnijih oblika života na Zemlji. Međutim, relativno malo broj njih se prilagodio siromašnom zemljištu, slanoj sredini i obalskim dinama i stenama. Tih nekoliko nije otkriveno ni na jednom drugom mestu. Nekoliko cvetnica vratilo se u more: biljke slanih močvara i mangrova nakvase se u vreme plime, ali samo morske trave mogu da žive i kada su u potpunosti potopljene.
Slika 26. a) oosova palma; b) Lopatasta trava.
38
MATURSI RAD MORA
OKEANI I
5.5.Mahovine Mahovine su niskorastuće biljke koje uspevaju u vlažnim staništima na kopnu, gde mogu da oblože zemljište ili stene. Ne odgovaraju im slane sredine i samo nekoliko vrsta uspeva da se održi u međuplimatskim zonama, uglavnom u područjima hladnije klime. Mnogo širi spekter raznovrsnih mahovina može se naći malo dublje unutar kopna, daleko od direktnih efekata morskih kapi, ali unutar uticaja vlage koju donose morska isparenja.
Slika 27. a) Mahovina; b) Zlatna mahovina; c) Zelatinozna mahovnjarka.
6.ŽIVOTINJSKI SVET Prvobitni oblici životinja pojavili su se u okeanu pre oko milijardu godina. Od tada su se preobrazili u ogroman broj raznovrsnih organizama. Dvadeset devet grupa čine beskičmenjaci. Samo jedan tip, hordati, sadrži životinje s kičmenicom ( kičmenjaci ). U slanim vodama, u kičmenjake spadaju ribe, gmizavci, ptice i sisari. Beskičmenjaci postoje u svim staništima okeana. Oni obuhvataju mnoštvo raznovrsnih pričvršćenih (nepokretnih ) životinja, kao što su korali i sunđeri. Među morskim životinjama postoji čitav socijalni spektar od vrsta koje žive samostalno do onih koje formiraju trajne grupe. Kit – ajkula je tipična vrsta usamljenika koji čitav život provodi sam osim kad ima mladunče. To mu omogućuje njegova ogromna veličina zbog koje
39
MATURSI RAD MORA
OKEANI I
ima vrlo malo prirodnih grabljivaca koji bi se usudili da ga napadnu. Manje ribe često formiraju jata, i tako smanjuju izglede da budu izdvojene i napadnute.
6.1.Sunđeri Ovoj bogatoj i raznovrsnoj grupi često raznobojnih beskičmenjaka potrebna je čvrsta podloga za koju će se pričvrstiti, ali neke vrste mogu da žive na mekom dnu; mali broj vrsta može da prodire u stene i ljušture. Sunđeri se obično nalaze na stenovitim grebenima, olupinama brodova i koralnim grebenima i opstaju u širokom opsegu temperatura i dubina. Najveće populacije nastaju na mestima snažnih plimnih strujanja koja donose dodatnu hranu. Sunđeri žive tako što kroz sićušne rupe (pore) usisavaju vodu u telo i filtriraju je da bi iz nje crpeli hranu i kiseonik, a potom izbacili.
Slika 28. a) Cevasti sunđer; b) Limun sunđer.
6.2.Žarnjaci Prastara grupa vodenih životinja koja obuhvata korale koji grade grebene, morske sase, meduze i hidroide, od kojih većina živi u moru.
40
MATURSI RAD MORA
OKEANI I
Slika 29. a) Dragulj morsa sasa; b) Grimizna žaoka. Imaju zrakasto simetrično telo oblikovano kao jednostavna kesica, sa žarnim pipcima oko jednog otvora koji služi i kao usta i kao analni otvor. Postoje dva oblika tela: oblik polipa, tipičan za morske sase ,koje su pričvršćene za morsku podlogu i imaju usta i pipke okrenute na gore; i meduze, koja može da pliva i ima usta i pipke okrenute na dole. Koralni grebeni imaju uglavnom bezbojne polipe i beli skelet - zapravo majušne zooksantele koji žive u njihovim tkivima daju koralima boju.
Slika 30. a) Plavi dugmići; b)Prsti mrtvog čoveka.
41
MATURSI RAD MORA
OKEANI I
6.3.Mekušci Među najizdržljivijim od svih morskih životinja, mekušci ispoljavju ogromnu raznolikost i izvanredan spekter telesnih oblika, što im omogućava da žive gotovo na svim mestima od dubina okeana do zone mlata. Oni obuhvataju ostrige, morske puževe-golaće i oktopode.
Slika 31. a) Australijska dzinovska sipa; b) Flamingov jezik; c) Hromodorid. Neke vrste nemaju oči i ljušture i žive pasivno u mekom dnu ili na čvrstom dnu. Drugi su inteligentni, aktivni lovci sa složenim nervnim sistemom i velikim očima . Mekušci koji se hrane filtrirajući hranu, kao što su školjke, od kjučnog su značaja za obalske eko sisteme, budući da proizvode hranu za druge životinje i poboljšavaju kvalitet i bistrinu vode. Mnogi mekušci su važni i u komercijanle svrhe za hranu, bisere i zbog ljuštura.
Slika 32. a)Mehurasti puž; b) Nautilus. 42
MATURSI RAD MORA
OKEANI I
6.4.Gljive Gljive formiraju ogromno carstvo jednoćelijskih oblika života, uključujući kvasce i pleni. Neke upliću svoja vlakna u kompleksne plodonosne strukture, kao što su pečurke. Prave morske gljive su retke, ali nekoliko gljivolikih organizama preživi unutar sluzavog omotača, izbegavajući kontakt sa slanom vodom, dok je većini lišaja neophodno naizmenično suv i vlažan period. Postoji obilje gljiva duž morskih obala, ali samo blisko povezanih sa izvesnim algama. Alge i gljive žive u bliskoj zajednici u vidu simbiotičkog, složenog organizma koji se zove lišaj. Lišaji se razmnožavaju u nepovoljnim uslovima, na golim stenama koje spiraju talasi odmah iznad gornje granice do koje dopire plima.
Slika 33. Žuti vodeni lišaj.
6.5.Zglavkari Zglavkari su dostigli najveću raznovrsnost na Zemlji, mada srazmerno mali broj njih može da živi u slanoj vodi. U njih spadaju insekti, pauci i škorpije, ali su većina morskih zglavkara ljuskari, Ko što su krabe, morski rakovi i lopari. Morski zglavkari, posebno u stadijumu larve, formiraju najveći deo okeanskog zooplanktona - zajednicu malih, plutajućih oblika života koja podržava celokupan lanac ishrane u okeanu. Kao i kopneni zglavkari, svi morski oblici imaju spoljašnji skelet, segmentisano telo i zglobljene ekstremitete, što omogoćuje nekima, kao što su rakovi - pljačkaši, da žive na kopnu kao i u vodi. Pauci i insekti, mada retko potpuno morski, mogu da žive u priobalju.
43
MATURSI RAD MORA
OKEANI I
Slika 34. a) Avetinjsa kraba; b) Kozica morske sase; c) Paunasti rak – bogomoljka.
6.6.Mahovnjarke Ove kolonijalne životinje su veoma raznolike u pogledu oblika tela i mogu se naći u gotovo svim staništima od morske obale do dubokog okeana, i od arktičkih voda do tropskih koralnih grebena. Mahovnjarke se takođe nazivaju ektoprokti ili morske prostirke a ovaj drugi naziv dobile su zato što su sklone tome da stvore koru preko površine kamenja i morskih algi. Kolonije se najčešće nalaze pričvršćene za potopljeno kamenje, morske trave, morske alge, korenje mangrove i uginule ljušture ali neke koraste vrste čak naseljavaju ljušture živih ljuskara i mekušaca. Nekoliko neobičnih vrsta mogu živeti na pesku; mogu da se kreću polako preko peska ili kroz njega koordinisanim zaveslajima dugačkih nastavaka koji imaju posebni zooidi. Kolonije mahovnjarki nastaju od jedne larve koja se spušta na morsko dno i pretvara u zooid. Većina larvi mahovnjarki kratko živi i ne pomera se daleko od roditelja.
44
MATURSI RAD MORA
OKEANI I
6.7.Bodljokošci Naziv ove čisto morske grupe bezkičmenjaka potiče od grčke reči „naježena koža“. Grupa obuhvata morske zvezde, morske ježeve, morske zmijuljice, morske krinove, morske krastavce i morske krasuljce. Bodljokošci imaju zrakaste delove tela, tako da ih je većina u obliku zvezde, diska ili kruga, i sve pod kožom imaju skelet od ploča od kalcijum - karbonata. Unutra se nalazi jedinstveni sistem kanala ispunjenih vodom, koji se zove vodeni - vaskularni ambulakralni sistem, koji imomogućava da se kreću, hrane i dišu. Tipični su stanovnici dna; žive na grebenima, obalama i morskom dnu.
Slika 35. a) Bodljikavi morsi rastavac; b) Morksa zvezda - Mozaik; c) Zvezda - Ikona;
6.8.Mali stanovnici morskog dna Mnogi bezkičmenjaci različitih vrsta igraju važnu ulogu u morskom ekosistemu ali se retko viđaju, zato što su mali ili njihova staništa nisu dovoljno dostupna za proučavanje. Većina ovih malih vrsta živi u velikim dubinama u mekom dnu na dnu mora i u svakodnevnom govoru nazivaju se „crvima“ zbog oblika i ukopavajućeg načina života. Međutim, neverovatno brojne nematode ili valjkasti crvi (20.000 vrsta ) žive u najjraznovrsnijim sredinama, uključujući morsko dno.
45
MATURSI RAD MORA
OKEANI I
6.9.Plaštaši i kopljaste ribe Plaštaši imaju dugo, vrećasto telo koje je često pričvršćeno na morsko dno, a kopljaste ribice liče na male, čvrste crve i žive ukopane u meko dno. Ove životinje čine grupu životinja s kičmom kao što su ribe i sisari. To je zato što, plaštaši i kopljaste ribice imaju unutrašnji skeletni štapić ili notohordu. Najpoznatiji plaštaši su ascidije, od kojih neke formiraju kolonije dok su kopljaste ribice solidarne.
Slika 36. a)Salpa; b) Zvezdasta ascidija.
6.10.Ribe bez vilica Ribe bez vilica čine drevnu grupu kičmenjaka koja obuhvata široku lepezu izumrlih grupa. Danas postoje samo dve male grupe: paklare i slepulje. One se smatraju najprimitivnijim živim kičmenjacima. Slepulje i paklare izgledaju slično sa izduženim telima i ustima bez vilica, ali su ove dve grupe zasebno evoluirale. Paklare žive u umerenim priobalnim vodama širom sveta i rekama plivaju uzvodno da bi se razmnožavale, mada neke ostaju u slatkoj vodi. Slepulje žive isključivo u morima.
46
MATURSI RAD MORA
OKEANI I
Slia 37. a) Pacifiča slepulja; b) Rečna paklara.
6.11.Ribe s hrskavičavim skeletom Ova grupa obuhvata ajkule, glatke raže, raže i ribe dubokih voda po imenu himere.
Slika 38. a) Bela ajkula; b) Clim ajkula. U okviru ove grupe su neke od najspretnijih grabljivica na Zemlji, poput velike bele ajkule, kao i vrste koje se hrane filtriranjem, poput đavolje (manta) raže. Neke od njih imaju
47
MATURSI RAD MORA
OKEANI I
osobine koje nisu svojstvene ribama, kao što su veliki mozak, rađanje živih mladunaca i toplokrvnost.
Slika 39. Tačkasti golub.
6.12.Košljoribe Ribe s koštanim skeletom su evoluirale u mnoštvo oblika i veličina i tako se prilagodile raznolikom načinu života u vodi i raznolikim staništima, od obale do najvećih dubina i od polarnih mora do vrelih izvora u dubokom moru. Ribe s koštanim skeletom imaju unutrašnji skelet od kostiju. Skelet od kostiju podupire savitljiva peraja koja ribama omogućavaju da se kreću s daleko većom preciznošću. Oko jedne trećine riba s koštanim skeletom žive samo u slatkoj vodi, dok ostatak živi u okeanima ili se seli iz jednog staništa u drugo.
Slika 40. a) Bodljikavi đavo; b) Reganova riba – Pecac; c) Sargarska riba – Žaba.
48
MATURSI RAD MORA
OKEANI I
6.13.Gmizavci U doba Jure gmizavci su bili najveće životinje u okeanima. Kasnije su njihovo mesto preuzeli sisari, a samo nekoliko gmizavaca i dalje su ostali prvenstveno morske životinje. Od morskih gmizavaca najrasprostranjenije su kornjače, a najraznovrsnije morske zmije. Osim kožaste morske kornjače, gotovo sve vrste kornjača žive u toplim vodama a najveći broj u priobalnim područjima i na koralnim grebenima.
Slika 41. a) Glavata kornjača; b) Američki krokodil; c) Žutousti morski krajt.
6.14.Ptice Ptice žive duž okeana i na obalama širom sveta, od ekvatora do polova. Manje od 200 vrsta su prave pelagijske ptice, tj. one koje život provode u okeanima, na kopno se vraćaju samo radi parenja. U njih spadaju albatrosi, i mnogo manjih vrsta kao što su zovoji i čigre. Iako se hrane morskim životinjama, njihovo pravo stanište jeste vazduh. Međutim, hrana ima svuda u okeanu, zbog čega većina morskih ptica i živi bliže kopnu. Ptice koje žive na obali ( litoralne ptice ) retko se udaljavaju od kopna a neke dolaze na obalu samo u određeno doba godine.
49
MATURSI RAD MORA
OKEANI I
Slika 42. a) Bela čigra; b) Braminsi jastreb; c) Gavka; d) raljevski pingvin; e) Siva čaplja.
6.15.Sisari Samo mali broj sisara živi u morskoj vodi, ali uopšteno gledano, oni su neverovatno raznoliki u pogledu oblika, veličine i načina života. Unjih spadaju kitovi i delfini, sirene (manatiji i dugonzi) i mesojedi, naročito foke, morski lavovi i morževi. Svi morski sisari udišu vazduh kao njihovi srodnici na kopnu, a ženke rađaju mladunce, u moru ili na obali. Mnoge vrste sele se i pokazuju izvanredan osećaj za orijentaciju.
50
MATURSI RAD MORA
OKEANI I
Slika 43.a) Foke; b) Morž; c) Orka; d) Sivi delfini.
7.UGROŽENI OKEANI Ma koliko da su ogromni, okeani su ugroženi. Na našoj planeti živi gotovo 7 milijardi ljudi, a sve više ih živi uz obale i ima sve više usta koja treba nahraniti. Veliki problem predstavlja preterani ribolov, ili prelov ribe - previše brodova iz dana u dan lovi premnogo ribe. U isto vreme, izlivanja nafte, otpadne nafte, spiranje poljoprivrednih hemijskih sredstava, otpad s brodova i hemikalije iz industrijskih postrojenja zagađuju mora. Pripodne plaže zamenjuju kuće, gradovi i hoteli. Što bolje razumemo ove pretnje, to će sve više građana i vlada moći da preduzme korake da se zaštite okeani i svet koji ih nastanjuje.
8.MESTA SVETSKE BAŠTINE U zemljama širom sveta koje izlaze na more postoji preko trideset podvodnih mesta ( prikazana crvenim tačkama ) koja su uvrštena na listu UNESKOVE Svetske baštine. Ta mesta i njihova blaga međunarodno su priznata kao ona koja vredi sačuvati za buduća pokolenja. Tu se ubrajaju potonuli brodovi od istorijskog značaja i predivni koralni grebeni. Ronioci mogu da posete mnoga od ovih posebnih mesta. 51
MATURSI RAD MORA
OKEANI I
LITERATURA
1.Džekson, Tom: Svetska enciklopedija životinja, MUN, Zemun, 2007. 2.Janković
Miodrag:
Biologija
životne
sredine,
za
III
razred
usmerenog
obrazovanja,Beograd. 3.Janković, M., Đorđević, V .: Primenjena ekologija, Naučna knjiga, Beograd, 1981. 4.Klepac Ratimir: Osnove ekologije, Zagreb, 1980. 5.Mišić Vojislav: Ekološki faktori i njihov značaj za biljni svet, Zavod za izdavanje udžbenika SR Srbija, Beograd, 1964. 6.OKEAN – otkriće poslednjeg nedirnutog dela sveta, Mladinska knjiga Beograd. 7.Savić Ivo, Terzija Veljko: Ekologija i zaštira životne sredine, za I razred Srenjih stručnih šola, Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, Beograd, 2005. 8.Stanković, Siniša: Ekologija životinja, Beograd: Zavod za izdavanje udžbenika SR Srbije, 1961. Internet sajtovi: 9.bs.wikipedia.org/wiki/Okean, pristup sajtu 20.04.2011., vreme pristupa 21:45:00. 10.sr.wikipedia.org/sr/Море, pristup sajtu 17.04.2011., vreme pristupa 20:55:00. 11.www.dbe.uns.ac.rs/PDF/hidro/Mora%20i%20okeani.ppt, pristup sajtu 23.04.2011., vreme pristupa 22:50:00. 12.www.znanje.org/i/i26/06iv06/.../mora_i_okeani.htm, pristup sajtu 29.04.2011., vreme pristupa 19:30:00.
52