Бележница, год. 16, бр. 28 by Narodna biblioteka Bor

БЕЛЕЖНИЦА Часопис за библиотекарство, књижевност и културу Година 16, 2014, број 28

БЕЛЕЖНИЦА

ISSN 1451-2378 = Бележница COBISS.SR-ID 24403471

За издавача Весна Тешовић Главни и одговорни уредник Виолета Стојменовић Телефон: 030/458-120 E-mail: nbbor@open.telekom.rs Редакција Ана Јанковић Драгица Радетић Горан Миленковић Драган Стојменовић

Табле

ИЗДАВАЧ Народна библиотека Бор 19210 Бор Моше Пијаде 19

Лектура и коректура Ана Јанковић Припрема и прелом Александар Живуловић Дизајн корица Новица Станковић и Драган Стојменовић Штампа „Терција“ Бор Тираж 300

Овај број Бележнице илустрован је скенираним страницама рукописа познатог као Борска бележница мађарског песника Миклоша Раднотија, насталог 1944, током његовог заточеништва у борском радном логору Хајденау и на путу од Бора до Абде, када је стрељан; пронађеног приликом ексхумације масовне гробнице у Абди, јуна 1946. Последња табла: фотографија Раднотија и његове супруге Фани Ђармати. Илустрација на корицама: скениране корице свешчице чији садржај чини Борску бележницу. Извор: Легат Миклоша Раднотија, Одељење рукописа и ретких књига Библиотеке Мађарске академије наука (Kézirattár és Régi Könyvek Gyűjteménye, Magyar Tudományos Akadémia Könyvtárának); http://radnoti.mtak.hu/en/04.htm.

БЕЛЕЖНИЦА Часопис за библиотекарство, књижевност и културу Година 16, 2014, број 28 ЖИВОТ БИБЛИОТЕКЕ

Мајкл Горман ПРИНЧЕВ САН (с енГлескоГ Превела ВиолеТа СТојменовић) ��5 Драгомир Лончар Драган Ристић БИБЛИОТЕКА, МУЗЕЈ И АРХИВ – ПРИКУПЉАЊЕ ГРАЂЕ, РАЗГРАНИЧЕЊЕ И САРАДЊА . . . . . . . . . . . . . . . . . 16 Красимира Александрова Галина Цекова ЧУВАЊЕ КЊИЖНЕ БАШТИНЕ КОРИШЋЕЊЕМ ПРИРОДНИХ ПРОИЗВОДА (с буГарскоГ Превела ЕлизабеТа ГеорГиев) ��25 Милица Матијевић Елизабета Георгиев ИЗ ИСТОРИЈЕ ДЕЧЈИХ БИБЛИОТЕКА ��34 Бобан Ђорђевић ХРОНИЧАР ��42 Нада Мирков Богдановић ГОВОР НА ОТВАРАЊУ ИЗЛОЖБЕ „СРПСКА КЊИЖЕВНОСТ У ПРВОМ СВЕТСКОМ РАТУ“ У НАРОДНОЈ БИБЛИОТЕЦИ СРБИЈЕ ��46 Горан Миленковић ОДЛОЖЕНО ЖЕЉЕНО И НЕПОЖЕЉНО МОГУЋЕ: БИБЛИОТЕКА И ПОЛИТИКА ОБЈЕКТИВНОСТИ. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 49 Драгица Радетић СЛИКА КУЛТУРЕ: НАСТАЛА ПОВОДОМ АНКЕТИРАЊА ГРАЂАНА О СТАЊУ И РАЗУМЕВАЊУ КУЛТУРНЕ СТВАРНОСТИ СВОГ ГРАДА . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 52 Сабина Ђуркић УВОД У ДИГИТАЛИЗАЦИЈУ: ОНЛАЈН КУРСЕВИ И РЕГИОНАЛНА КОНФЕРЕНЦИЈА. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 62 ДОДИРИ И ПРАЗНИНЕ РАЈКА ЧУКИЋА. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 68 Милен Миливојевић РЕЧ НА ПРЕДСТАВЉАЊУ КЊИГЕ ДОДИРИ И ПРАЗНИНЕ РАЈКА ЧУКИЋА. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 68 Горан Миленковић РАЈКО ЧУКИЋ И КЊИЖЕВНОСТ (УВОД). . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 69 Радомир Андрић ПРЕПОЗНАВАЊЕ У САМОСВОЈНОЈ ЛИРИЧНОСТИ . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 73 КОНКУРС НАРОДНЕ БИБЛИОТЕКЕ БОР ЗА НЕОБЈАВЉЕНУ КРАТКУ ПРИЧУ 2014. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 76

НА НАШОЈ СТАЗИ

Тамаш Чаподи ЛЕКАРИ У ЛОГОРУ „БЕРЛИН“ (с мађарскоГ Превео АрПаД НемеТ). . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 93 Неда Ђорђевић ГЕБЕЛОВА ВИЛА И БОРСКО НЕМАЧКО НАСЕЉЕ . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 101

САДРЖАЈ

ШТА СЕ ДЕШАВА

Јелена Милетић МУЖЕВИ, ФУДБАЛ И ПОМАНЕ. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 108 Јелица Илић ГДЕ СУ НЕСТАЛЕ МАЛЕ ПОРОДИЧНЕ СВЕТИЊЕ: ИЗЛОЖБА „ПУТ ТИМОЧКИХ ДИВИЗИЈА: 1914–1918. “ . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 113 Марија Пешић „ЦРТАМ, ЦРТАМ, СВЕ СЕ ПУШИ…“. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 119

ПРИКАЗИ, ЧИТАЊА, РАСВЕТЉЕЊА

Ана Јанковић МОРАЛНИ ИМПЕРАТИВ У АУТОБИОГРАФСКИМ ПРИПОВЕТКАМА ЛАЗЕ К. ЛАЗАРЕВИЋА . . . . . . . . . . . . . 125 Виолета Стојменовић „А СЈАЈНА ПРОШЛОСТ ЈЕ …“: БИБЛИОТЕЧКЕ ИЗЛОЖБЕ СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ У/О ПРВОМ СВЕТСКОМ РАТУ. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 132

ИЗБОР БЕЛЕЖНИЦЕ

Весна Тешовић О КУЛТУРИ ЧИТАЊА (Милица Матијевић, Елизабета Георгиев: КулТура чиТања – Право ДеТеТа и обавеза библиоТекара, Лазаревац, 2014). . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 157

СТВАРИ КОЈЕ СУ ПРОШЛЕ

СРБИЈА У СЛИКАМА . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 157 КАКО СЕ БОРИМО ПРОТИВ СУЈЕВЕРЈА . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 160

ЛЕТОПИС . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 163 БЕЛЕШКА

Драган Стојменовић Подсећање на страдање Миклоша Раднотија новембра 1944.. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 169

САДРЖАЈ

Упутство ауторима . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 171

Живот библиотеке

Живот библиотеке ______________ Мајкл Горман

Принчев сан

Увод

[…] Циљ овог чланака није да обезбеди манифест, а још мање детаљан нацрт за будуће академске библиотеке. У њему се сугеришу извесни темељни начини на које би библиотеке могле да се измене тако да преживе и напредују и у новом и променљивом окружењу. Савремена библиотечка литература пуна је дискусија о корисницима, мисијама, стратегијама итд., у закукуљеним покушајима да се библиотеке и библиотекари редефинишу с обзиром на процесе (фандрејзинг, буџетирање, технолошке и структуре менаџмента и стратегије комуникације) за које аутори те литературе тврде да се морају трансформисати. Притом се те трансформације дефинишу тако да више одговарају пословним праксама. Овакав приступ није сасвим исправан због тога што трансформације које се заговарају немају јасно утврђено крајње стање ка којем су управљене. Тврди се да академске библиотеке морају да се промене да би постале модерније и више у складу са уоченим потребама и студената и наставника двадесет првог века, али и да би се укључиле у „информационо доба“. Ове ставове подстичу комерцијални и други циљеви који су неповољни по учење и трагање за знањем знања ради. […] Вредности Библиотеке и остала непрофитна предузећа морају да имају неки покретачки принцип, уместо комерцијалних и утилитарних принципа који доминирају приватним сектором. Вредности се могу тумачити као темељна уверења и убеђења, јасно утврђена и одређена. Те вредности обезбеђују покретачки принцип и постају разлози због којих чинимо то што чинимо и који оправдавају наше радне животе и институције којима служимо. Реч „вредности“ се много злоупотребљава у комерцијалним и политичким сферама, нарочито када су предложене „вредности“ засноване на вери (што, у суштини, значи на одсуству доказа). Иако се позитивне вредности граде на постојаним и заједничким уверењима, да би биле заиста употребљиве, оне морају, такође, бити засноване и на разуму и доказу. Другим речима, није довољно рећи: „Верујем у ово или оно...“ Да би оваква изјава имала кредибилитет, њу мора да прати изјава о реалијама које су дотичну особу довеле до тих уверења. У случају академских библиотека, у

Бележница 28

„The Prince’s Dream: A Future For Academic Libraries“, New Review of Academic Librarianship 18 (2012):114–126. DOI: 10.1080/13614533. 2012.704790. Copyright © 2012 Michael Gorman. Чланак се заснива на ауторовом излагању пред SCONUL-ом, 8. 12. 2011. Преведено уз дозволу аутора.

______________ Живот библиотеке

Овде наводимо термине које је у преводу Горманове књиге Наше непролазне вредности (Gorman 2007) користио Сергеј Мацура. Изузетак је први појам – stewardship – који Мацура преводи као „управљање“. Иако је ово тачно, чини нам се да реч „старање“ боље преноси суштину онога о чему Горман говори а што дефинише као „оно што чува вредности нечега и обезбеђује да будуће генерације уживају оставштину која им долази са једнаком или увећаном вредношћу као резултатом тог управљања“ (71). (Прим. прев.)

питању је очевидно и испољиво вредновање појединаца и друштава образовања, учења, читања, стремљења ка знању, слободног истраживања и истраживачког научног рада, како чист ог, тако и примењеног. Милтон Рокич (Rokeach 1973) (преминули социјални психолог) писао је, сувопарним тоном своје професије: „Вредност је постојано уверење да је одређен начин поступања или циљ постојања лично или друштвено више вредан од супротног или обрнутог начина поступања или циља постојања. Систем вредности је постојано устројство уверења која се тичу начина поступања или циљева постојања, који су прихватљивији дуж једног континуума релативног значаја“(18). Овде је кључно уочити да су „уверења“ о којима Рокич говори укорењена у доказ који показује да је оно што се брани „лично или друштвено више вредно“. У то је укључено и имплицитно одбацивање „супротних или обрнутих“ вредности што значи да усвајање једне вредности подразумева одбацивање њених супротности и идеје да су те антитезе лично или друштвено пожељне. Моја књига о библиотечким вредностима и етици писана је почетком двадесет првог века (Gorman 2000). Заснивала се на (сасвим оскудној) литератури на енглеском језику о вредностима и етици у библиотекарству. Резултат тога је подела вредности библиотекарства у осам категорија: старање, услуга, интелектуална слобода, рационализам, писменост и учење, правичност приступа, приватност, демократија2. Једна новија књига покрива литературу о библиотечким вредностима како на енглеском тако и на другим језицима (Ridi 2011). Очигледно је да после 2000. још једна вредност постаје све важнија: тежња ка Вишем Добру. Њоме се потврђује алтруизам, који је постојећа карактеристика свих врста библиотекара, на свим местима, у последњих педесет година, најмање. Свака од вредности истакнута у књизи важна је за библиотечку праксу, с обзиром на то да за библиотекарство које игнорише једну или више њих не може да се каже да се води вредностима. Вредности су виталне за функционисање академских библиотека. Када се излази у сусрет потребама појединаца, установе и друштва у целини, вредности од централног значаја јесу услуга и старање у трагању за вишим добром. Пружање услуга појединцима, групама унутар институција, установама и заједницама, друштву и човечанству (укључујући и услугу будућим нараштајима) јесте снажан свакдашњи покретачки принцип. Он би требало да буде критеријум за евалуацију сваке смернице и процедуре, односно, при изменама тих смерница и процедура. Епиграф Е. М. Форстера (Forster 1910) – „Само повезуј“ – требало би да је увек на врху; не може бити ни услужности ни корисности ако се не успостављају везе

Бележница 28

Живот библиотеке ______________ међу људима и везе између људи, забележеног знања и информација које они траже. […] Библиотекари су, de facto, настојници записа човечанства. Они се не старају само о томе да што више људи има приступа што већој количини забележеног знања и информација већ и о томе да записе човечанства сачувају за будућа поколења. Постоји обавеза да се буде настојником библиотечке професије тако што се стварају и одржавају снажне стручне организације и тако што се реформише и снажи образовање библиотекара, образовање које дипломце оспособљава за рад у данашњим и будућим библиотекама. Америчко библиотечко удружење (American Library Association 2009) дало је поуздану изјаву о основама тог образовања.

Судар култура Академске библиотеке и институције које оне опслужују суочавају се са сударом опречних култура. Није реч сукобу на линији односа уметности и науке или судару цивилизација културних ратника, као код Семјуела Хантингтона (Huntington 1996). Реч је о опречности између: –– културе учења и колективистичке културе „информација“ и –– мудрости гомилâ/масовног ума/кооперативног учења, с једне и једнакости вредности сваког мишљења и примарности учења, с друге стране. За културу учења би се могло рећи да је традиционална, индивидуалистичка, елитистичка, радна, скупа и структурирана. Култура информација могла би да тврди да је демократска, модерна, заснована на технологији и економична. С једне стране, прва би могла да буде оптужена за конзервативност, како у ужем, тако и у широком значењу те речи. С друге стране, ова друга може да води ка стварању библиотечких услуга које су у Сједињеним Државама веома популарне, а називају их „заједнички извори информација“ (information commons) или „заједнички извори за учење“ (learning commons). Оне се, у суштини, базирају на идеји по којој ако безброј студената спарите са безброј рачунара, на месту где су једини стручњаци информатичари, на крају ће ти студенти познавати сва Шекспирова дела и савладати квантну механику. У академској сфери, то је довело до помодне идеје по којој професори и студенти треба да уче заједно а не да други уче од првих. Имајући у виду колико коштају курсеви из домена високог образовања, студенти би се могли осетити превареним што своје време троше у учионицама и лабораторијама са људима који о датом предмету не знају ништа више од њих. Људска бића уче на само три начина. Најстарији облик учења јесте учење из искуства, практично, што је облик учења којем универзитет није неопходан, мада се он и тамо примењује.

Бележница 28

______________ Живот библиотеке Каснији облик јесте учење од људи који о датом предмету знају више од вас – од учитеља, научника, мудрих жена, итд. Најновији облик учења јесте учење из онога што су други, још увек живи или покојни, блиски или далеки, записали, а што је садржано у свеукупности записа човечанства. Универзитет се заснива на два последња облика учења, док је академска библиотека заснована превасходно на последњем, иако су помоћ при коришћењу забележеног људског знања и оно што смо називали инструкцијама за коришћења библиотеке несумњиво вредни облици подучавања. У овом временима конфузије и егзистенцијалног лутања, вреди да се подсетимо на то шта су библиотеке и библиотекари. У суштини, библиотекарство је поље рада стручњака који: –– прикупљају и чине доступним изабране подскупове свих људских записа (библиотечке збирке – материјалне и нематеријалне); –– организују и пописују те подскупове на такав начин да они могу да се пронађу; –– помажу и упућују у начине коришћења записа човечанства; –– раде на томе да се записи подскупова свих људских записа за које су они одговорни интегришу да би се дозволио универзалан приступ записима човечанства; –– посвећени су очувању и даљем преносу записа човечанства. […]

Културно наслеђе „Културно наслеђе“ је термин у широкој употреби који се односи на сва сведочанства прошлих и садашњих култура. Обухвата све преживеле опипљиве људске производе и мисли људи, друштава и група које су се на овај или онај начин манифестовале. Следећа изјава Унескове секције за културу (UNESCO 2011) оцртава растегљиву и све ширу дефиницију културног наслеђа: Односећи се, некада, искључиво на монументалне остатке култура, наслеђе, као концепција, постепено укључује нове категорије, као што су: нематеријално, етнографско или индустријско наслеђе... То је резултат чињенице да се сада човечанству, извођачким уметностима, језицима и традиционалној музици, као и информационим, духовним и филозофским системима на којима се та остварења заснивају посвећује већа пажња. У складу са тим, концепција наслеђа је у данашње време отворена, рефлектујући сваки детаљ текуће културе колико и оне прошле.

Сва људска остварења и идеје на које су у овом параграфу указује јесу одговарајући предмети рада библиотекара у сарадњи са стручњацима из других институција културе. Унеско-

Бележница 28

Живот библиотеке ______________ ва секција за културу (UNESCO 2010) такође се бави и дискусијом о улози библиотека у културном наслеђу и опасностима које је угрожавају. Документарно наслеђе похрањено у библиотекама и архивима чини највећи део колективног пам ћења и одражава разноликост језика, људи и култура. Ипак, то је памћење крхко. Значајан део светског документарног наслеђа нестаје дејством „природних“ узрока: папир који нагриза кисела средина и који се мрви у прах или кожа, пергамент, филм, магнетне траке, које оштећују светлост, топлота, прљавштина и прашина. Прва и најхитнија обавеза јесте да се обезбеди очување, уз употребу најадекватнијих средстава, документарног наслеђа од светског значаја и да се унапреди очување документарног наслеђа од националног и регионалног значаја. Једнако је важно и то да се ово наслеђе учини доступним што је могуће већем броју људи, коришћењем најадекватније технологије, било унутар или изван земаља у којима се оно налази.

После ове уопштене изјаве о трошности документарног људског наслеђа, улази се у појединости да би се покрило и питање дигиталних докумената: Све више и више културних и едукативних ресурса у читавом свету ствара се, дистрибуира и користи у дигиталној форми, пре него у папирној. Наслеђе које је изворно дигитално и доступно онлајн, укључујући електронске часописе, интернет странице или онлајн базе података, сада је интегрални део светског културног наслеђа. Међутим, дигиталне информације подложне су врло брзој техничкој застарелости и пропадању. [...] Потреба да се сачува ова нова форма индексираног наслеђа захтева међународни консензус у вези са њеним похрањивањем, очувањем и ширењем. Принципи рада би требало да буду усмерени ка адаптирању и ширењу садашњих мерила, процедура, правних инструмената и архивских техника.

Када се размишља о очувању дигиталних докумената и извора – нарочито оних који су створени у дигиталном облику и само као такви и постоје – треба се суочити са многим питањима и проблемима. Проблеми су огромни и растући: –– убрзане технолошке промене чији је резултат застаревање; –– немогућност да се једноставно направи разлика између малог дела дигиталних извора који имају трајну вредност и већине дигиталних докумената који су од локалног или пролазног значаја или сасвим безначајни; –– милиони дигиталних докумената и извора нису каталогизовани, па ни пописани, због чега је тешко идентификовати их и пронаћи на неки задовољавајући начин;

Бележница 28

______________ Живот библиотеке –– огромне суме и непрекидни напори неопходни су да би се креирале и одржавале дигитал-

не архиве (где ће за 10, 20, 50 или 100 година бити такве комерцијалне базе података као Гуглова архива?) и –– променљивост и нестабилност које су инхерентне одлике дигиталних докумената. –– Ниједна агенција или класа институција не може да реши ова питања; решење захтева кохерентну и кооперативну активност сви културних (некомерцијалних) установа. С обзиром на то да реч „наслеђе“ означава нешто што се преноси од или преко претходника, термин „културно наслеђе“ садржи у себи јасну импликацију – преношење у будућност. Како је већ речено, записи човечанства састоје се од документарних компоненти (текстова, снимљеног звука, музике, непокретних и покретних слика итд.) културног наслеђа човечанства. Библиотеке подржавају остале компоненте очувања културног наслеђа: –– документујући наслеђе (тј. језике, архитектуру, кухиње, музику, уметност) и чувајући и саме записе и документацију о њима; –– тиме што јесу, због својих збирки и својих структура, значајан и битан део културног наслеђа и –– тиме што се препознају као културне институције које играју своју улогу у очувању и даљем преношењу нашег културног наслеђа.

Технологија и научни менаџмент Модерним библиотекарством доминирају дигиталне технологије и научни менаџмент, од којих ни једно нема маргиналну функцију већ су оба средство које се користи ради неког циља, а не циљеви сами по себи. Научни менаџмент је школа мишљења које се превасходно тичу ефикасност и учинак запослених. Он заговара рационализацију и стандардизацију рада кроз стратегије какве су: подела рада, студије времена и покрета и мерење радног учинка. Не би требало дозволити да се ова доминација настави, а нарочито би требало да се узму у обзир две ствари: –– научни менаџмент је посебно заводљив у временима штедње, и као оруђе за сечу трошкова и као „оправдање“ за то сасецање и –– превелики број библиотекара (и других) и даље дигиталну технологију виде као а) циљ по себи и б) апокалиптички трансформативну. Позадина овог чланка јесте интелектуална битка која прати доминацију рачунара над многим аспектима наших живота и (по мишљењу многих) трансформише не само наше физи чке животе, на боље или на горе, већ и наше менталне животе. Најекстремнија верзија овог

Бележница 28

Живот библиотеке ______________ мишљења може се наћи у текстовима оних који се теоријски баве интеракцијама људи и машина интензивираним до тачке у којој се они потпуно стапају и постају један ентитет. Оснивач „кибернетике“ Норберт Винер, упозоравао је на ову линију размишљања још давне 1950. Писао је: Оне [машине за комуникацију] су, чак, показале да постоји страховита могућност да замене људе у многим случајевима када се људи показују као преспори и неефикасни… За нас који смо ангажовани на конструктивним истраживањима и изумевању, постоји озбиљан морални ризик од преувеличавања онога што смо постигли. За јавност, постоји подједнако озбиљан морални ризик од тога да се претспостави како, утврђујући нове потенцијале, ми, научници и инжењери, оправдавамо и, чак, убрзавамо њихову експлоатацију по сваку цену (Weiner,1).

Винер наставља да протестује против свих нехуманих употреба људских бића, против свих система у којима су људи подчињени и сведени на аутомате – „извршитеље једног наводно вишег нервног система“. Иако се Винер бавио теоријом комуникације и интеракције човека и машине, овакви и слични коментари у његовој књизи јесу и снажне оптужбе на рачун антихуманистичких аспеката научног менаџмента. Пословни или приступ научног менаџмента библиотекама у многоме се заснива на неупитним претпоставкама. Сократ је приметио да неупитан живот није вредан живљења. Из тога следи да велики покрет у библиотекарству који се руководи непреиспитаним претпоставкама резултира плиткошћу и незадовољством које је утолико жешће што је недефинисано. Ево изјаве из књиге о библиотечким услугама (Hernon and Whitman 2001), која износи сва оправдања за књигу засновану на слојевима таквих неиспитаних претпоставки: Библиотеке се заправо међусобно не надмећу за опстанак на глобалном тржишту. Па шта онда покреће то свепрожимајуће, ако не и перверзно фокусирање на корисника? Могуће је да и библиотеке почињу да схватају да корисници имају избора када су њихове информационе потребе у питању и да неки од тих избора све већи број корисника, можда и заувек, одвлаче од библиотеке. Интернет и његов готово неограничен потенцијал, безбрижна приручност и ултрајефтин (ако не и бесплатан) приступ пробија се као конкурентан извор информација (5).

Овај пример репрезентује безбројне текстове о менаџменту библиотека у „информационо доба“ и користан је као илустрација читавог једног начина размишљања, све доминантнијег и доминантнијег, а ретко довођеног у питање. Оно почиње претпоставком по којој постоји паралелизам између библиотека (и других непрофитних предузећа) и комерцијалних ентитета

Бележница 28

______________ Живот библиотеке на глобалном тржишту, а у ствари, вредности и мисије првих не могу бити даље но што јесу од оних којима се руководе ови други. Такав начин размишљања, даље, библиотечке кориснике карактерише као „муштерије“ (на основу споменуте лажне паралеле), које настоје да задовоље своје „информационе потребе“. Смисао библиотека није, нити је икада био, превасходно у „информацијама“; карактерисати их на такав начин има две негативне последице. Прва и очигледнија јесте то што концентрисање на информације игнорише улогу коју библиотека као место има у срцу заједница; као настојница и капија до људских записа; као суштински део покрета писмености и као образовна установа. Друга последица јесте то што концентрисање на „информације“, „муштерије“ и слично чини примену научног менаџмента наизглед прихватљивом. На тај ће начин, редукционизам у спрези са пословним жаргоном довести до свођења историјских улога библиотека на статус продавнице. Уз то, ова „библиотека-продавница“ нуди само једну робу – информације – па се такмичи са другим продавницама које нуде исту робу а које би могле да њене „муштерије“ заувек одмаме. Јасно је да у библиотекарству постоји двоструко концентрисање на „информације“ и дигитализоване записе, до искључења ширих реалија какве су учење, знање и огромна количина записа човечанства која није у дигиталном облику. Није вероватно да ће уопште бити дигитализована у неком употребљивом облику, што је вежба чији ће резултат бити одрицање од многих других функција библиотеке. У свем овом текућем брбљању и некритичком прихватању изјава о „информационом добу“, „постмодерним друштвима“ итд., расцепи у модерној мисли јесу расцепи између: –– информације као робе, с једне, и забележеног знања, с друге стране; –– потрошачке и културе информисања као забаве (infotaiment), с једне, и културе учења и промишљања, са друге стране; –– контроле начина размишљања, цензуре и конформизма, с једне и слободе мисли и истраживања са друге стране; –– информационе технологије и научног менаџмента иза којих стоји жеља за профитом, с једне, и хуманизма, стега ослобођене креативности и духовности, с друге стране. Једном страном ове дебате доминира индивидуалистички материјализам, где су водеће силе: поседовање, приступ „информацијама“ и разонода, што појединцу треба да донесе физичку комоцију у друштву које парадоксално изискује да се за те жељене ствари плати конформизмом. Другом страном доминира идеја самоостварења кроз учење – прави индивидуализам који се, што је још један парадокс, често изражава у виду служења друштву и веровања у више добро.

Бележница 28

Живот библиотеке ______________ Истраживање и читање Једна од манифестација овако редукционистичког размишљања јесте и девалвација „истраживачког рада“. Некада се под речју „истраживање“ мислило на „критичко и исцрпно истраживање или експериментисање чији је циљ откриће нових чињеница“ или тумачења (Webster 1976). Истраживање данас значи нешто мало више од лоцирања насумичних исечака уз помоћ претраживача. Масовна заблуда по којој се може озбиљно истраживати коришћењем интернета уз помоћ претраживача негативно утиче на политику и јавно мњење о библиотекама и другим културним институцијама и подозрива је према учењу студената рођених у и за оно што им се каже да је дигитално доба без преседана. С обзиром на тај нехатан појам истраживања, зар је заиста чудно то што је плагирање распрострањено а вештине читања у опадању? Једна од битних одлика овог такмичења вредности јесте и обезвређивање, од стране оних који верно заступају материјалистичку страну, читања и културе засноване на штампи чији је оно део. Иако се готово сви слажу да је писменост важна за децу, подтекст дискусија о дигитализацији књига, „неизбежној превласти“ електронских књига, итд. јесте да дуготрајно читање комплексних текстова није нужан део зрелог живота у „информационом добу“. Следећи цитат једног библиотекара баца додатну светлост на не-истицање читања (Howard, 2011): (Она...) је, такође, саветовала библиотекарима да размишљају о концептима као што су као „не читати“ – како знати о чему је реч у књизи без тога да се заиста прочита свака реч. У хуманистичким наукама, на пример, традиционално удубљено читање (close reading) омогућава исцрпно познавање неколицине књига; сада су дигитални хуманисти и други развили технике „дистанцираног читања“ (distant reading) ослоњеног на анализу великог броја текстова, која открива везе и обрасце без потребе да се појединачна дела читају.

Академске библиотеке и друге културне институције: правац напред Исправан и хуманистички пут може се наћи ако се упамте две ствари. Прво, менаџмент и технологија јесу алатке а не циљеви са инхерентном вредношћу по себи. Друго, академске библиотеке имају посебну улогу у односу према људским записима и културном наслеђу. Споменути исправан пут укључује: –– Препознавање предности дигиталне технологије као алата и унапређивање могућности библиотечке и културне примене тог алата, који ће се употребити ради виших циљева.

Бележница 28

______________ Живот библиотеке –– Блиска сарадња, а у неким случајевима и интеграција са сродним културним институција-

ма и асоцијацијама (архивима, музејима, уметничким колекцијама, стручним телима, организацијама за очување културе и баштинским организацијама). –– Развијање заједничких пракси тако да се дође до тога да се те институције могу међусобно замењивати. –– Рад на унификацији установа културе заснованој на заједничким праксама, кодексима поступања, заједничким вредностима. Библиотеке, архиви, музеји, уметничке галерије и друге установе засноване на постојању људских записа и културног наслеђа се све старају за записе, артефакте и дигиталне изворе, свака на свој начин (иако постоје значајна преклапања, тако да нема фиксних разграничења између ових типова установа). Све оне организују, чине доступним, обезбеђују подршку при коришћењу и раде на очувању записа, артефаката и дигиталних извора. Практично, постоје многи начини на које библиотеке могу да сарађују са једном или више других институција културе. Међу њима су: –– Заједничко и сложно коришћење зграда: европски „домови културе“ који обједињују библиотеке, музеје уметности, архиве итд., јесу пример од значаја. –– Сарадња библиотека, архива и других установа културе на обједињеном развоју збирке. –– Обједињавање каталошких стандарда и правила, чиме би се ишло ка интегрисаним/интерактивним каталозима. –– Заједнички планови очувања/похрањивања/дигитализације. –– Заједничке изложбе/публикације/промотивни материјали за колективну промоцију установа културе (укључујући и обједињено/интерактивно присуство на мрежи). –– Удруживање/обједињавање стручног образовања – на пример, заједничка диплома библиотекарства/музеологије. Сер Ентони [Антонио] Паници, Принц библиотекара, био је креатор модерне националне библиотеке (Miller 1967). Почетком деветнаестог века, сањао је о саборном месту чији би виталан део била библиотека у којој би могло да се проучава све људско знање и да се ствара ново. Технолошки алати и економски и морални императиви потребни да се створе таква места и „места“ националних и глобалних размера већ постоје. Да се оствари тај стари сан, све што недостаје јесу воља и креативна визија. С енглеског превела Виолета Стојменовић, Народна библиотека Бор

Бележница 28

Живот библиотеке ______________ Литература:

American Library Association. “Core Competences of Librarianship.” ALA. Web. 18 Jun. 2012. <http://www.ala.org/ala/educationcareers/careers/corecomp/corecompetences/finalcorecompstat09.pdf > Forster, E. M. Howard’s End. London: Penguin Classics, 2000. Gorman, Michael. Our Enduring Values. Chicago: ALA, 2000. [Gorman, Majkl. Naše neprolazne vrednosti: bibliotekarstvo u XXI veku, prev. Sergej Macura. Beograd: Filološki fakultet Univerziteta u Beogradu, 2007] Hernon, Peter, and John R. Whitman. Delivering Satisfaction and Service Quality. Chicago: ALA, 2001. Howard, Jennifer. “New Forms of Reading and Publishing Take Center Stage at Ithaka Conference.” Chronicle of Higher Education Sept. 21 2011. Web. 16 Jun. 2012. <http://chronicle. com/article/New-Forms-of-Reading-and/129104/> Huntington, Samuel P. The Clash of Civilizations and the Remaking of World Order. New York: Simon & Schuster, 1996. [Хантингтон, Семјуел П. Сукоб цивилизација и преобликивање светског поретка, прев. Бранимир Глигорић. Подгорица : ЦИД, 2000] Leavis, F. R. Two Cultures?: the Significance of C.P. Snow. London: Chatto & Windus, 1962. Miller, Edward. Prince of Librarians: the Life and Times of Sir Anthony Panizzi of the British Museum. London: Deutsch, 1967. Ridi, Rudolfo. Etica bibliotecaria: deontologia professionale e dilemma morali. Milan: Editrice Bibliografia, 2011. Rokeach, Milton. The Nature of Human Values. New York: Free Press, 1973. Snow, C. P. The Two Cultures and the Scientific Revolution. Cambridge: University Press, 1960. UNESCO. “Culture.” 2011. 16 Jun. 2012. http://portal.unesco.org/culture/en/ev.phpURL_ ID=2185&URL_DO=DO_TOPIC&URL_SECTION=201.Html UNESCO. Culture Section. “The Different Types of Cultural Heritage,” 2010. 16 Jun. 2012. <http://portal.unesco.org/culture/en/ev.phpURL_ID=1907&URL_DO=DO_ TOPIC&URL_SECTION=201.html>. Webster’s Third New International Dictionary of the English Language. Springfield, MA: Merriam Webster, 1976. Weiner, N. The Human Use of Human Beings. Cambridge, MA: Houghton Mifflin, 1950. [Viner, Norbert. Kibernetika i društvo : ljudska upotreba ljudskih bića, prev. Ljubomir Radanović. Beograd : Nolit, 1964]

Бележница 28

______________ Живот библиотеке Драгомир Лончар, Драган Ристић, Библиотека шабачка

Библиотека, музеј и архив – прикупљање грађе, разграничење и сарадња Увод Неповезаност, некоординираност акција и неусклађени планови развоја карактеришу досадашњи рад културних установа. Често су на периферији збивања, далеко од хоризонта актуелних друштвених потреба и захтева стручног, научног и техничког тренда. До које мере су се развиле, учврстиле и унапредиле своју активност на задацима које су захтевале потребе наше заједнице, очитује се на плану рада с корисницима, повезивању са друштвеним, научним, образовним и културним развојем, информативној и комуникативној улози књиге и другог материјала. Време захтева програмско деловање ових институција и прецизније утврђивање њихових функција, облика организовања и начина рада са становишта повећања њихове мобилности у проширивању броја корисника и активних учесника у културном животу. Да би дале потпун, конструктиван и креативан допринос целокупном друштвено-економском, културно-образовном па и васпитном развоју друштва у целини, а посебно у средини у којој делују, неопходно је да на пољу делатности утврђују заједничке програме и пројекте у циљу задовољавања друштвених и индивидуалних потреба на подручју информација, културе, општег, стручног образовања, усавршавања и осмишљенијег коришћења слободног времена. Само сарадњом, уском повезаношћу и синергистичким деловањем свих тих структура које се прожимају и интегришу традиционално, ново и конвенционално, у пракси и теорији, методици и техници, могу се решавати заједнички стручни проблеми ових установа, пре свега, устројавањем заједничких принципа рада, јединственог система са нужним њиховим специфичностима. Потреба за брзом, сређеном и систематизованом архивском, библиотечком и музејском информацијом, диктирана је прогресивним растом архивске, библиотечке и музејске грађе, потом, разноврснијом структуром корисника и увећаним захтевима за научним и другим подацима. Ниједна културна установа данас не може деловати изоловано, затворена унутар свога простора, већ своје информацијске активности треба да изграђује на начелу функционалног универзализма, координирајући своју делатност с делатношћу осталих установа по пи-

Бележница 28

Живот библиотеке ______________ тањима која су од заједничког интереса. Сарадња и размена грађе међу културним установама треба да постане стална, обострана обавеза, а масовније коришћење ове грађе допринеће непосреднијем упознавању са животом и радом људи у овим срединама.

Разграничење између библиотеке, архива и музеја Почетни корак у разграничењу је устројавање евиденције расположиве грађе. Следи фаза заштите архивске и друге грађе (архивских изложака) и музејских експоната од штетних утицаја, те фаза размене граничне документације између библиотека, архива и музеја. Разграничавање фондова је веома сложено и деликатно питање и тешко га је реализовати и на садашњем развојном нивоу. Третирано је у прошлом веку на различите начине у многим земљама, иако „има велики практички и теоретски значај“1. Решење проблема разграничења треба тражити с једне стране у одређеним збивањима у прошлости која су проузроковала раздвајање грађе:

хисторијски увјети – ратови, револуције, административно-територијалне промјене, специфичности развитка архивске службе, итд., а с друге стране у настојању да се досљедно проведу основна начела архивистике: почев од принципа цјеловитости, односно органског јединствa архивског фонда на темељу његове провенијенције, па до крајњег циља свеукупне архивске дјелатности – што лакшег и рационалнијег коришћења архивске грађе за многоструке друштвене потребе.2

Поред тога, „[а]рхивски документи представљају редовито уникате (поготово у ранијем раздобљу), док с књигама то није случај.“3 Разлика између библиотеке и архива по Томасу Шеленбергу произилази из две чињенице – врсте постанка и начина пристизања материјала. Основна методолошка разлика између архива и библиотеке је у томе што је библиотечка јединица целина за себе док је архивистичка део једне скупине која је органски повезана са местом постанка.4 Тешко је одредити демаркациону линију у разграничавању рукописног материјала, оригиналних писаних докумената (између архива, музеја и библиотека). Рукописна грађа постоји у фондовима све три установе. Различитог је значења и порекла. Архивски рукопис је у непосредној вези са творцем фонда, местом, задацима и делатношћу организације у којој је постао и изражава заједнички живот прописан законом. Библиотечки рукопис је везан за јединку, за живот појединаца (књижевника, уметника, научника). Садржај књиге опредељује њену припадност библиотеци а њена опрема, тј. историјска и уметничка вредност детерминирају њену

Бележница 28

Marijan Rastić, Đuro Zatezalo, „Dosadašnja nastojanja na razgraničenju arhivske građe između arhiva i njima srodnih institucija u SRH“, Arhivski vjesnik god. 32, sv. 33(1989): 84.

Исто, 77–78.

Иstо, 81.

Thomas R. Schellenberg, Modern Archives: principles and Techniques (Chicago: University of Chicago Press, 1956), 21–23.

______________ Живот библиотеке

Роберт С. Мартин, „Сарадња и промена: архиви, библиотеке и музеји“, Инфотека 5(2004): 6. Rastić, Zatezalo, 82.

Мартин, 6.

припадност музејима. Библиотеке сакупљају рукописе из области књижевности, уметности и науке. Музеји сакупљају рукописе из области историјских наука, рукописне оставштине музејских и научних радника за своје оперативне потребе. „Руком писани, штампани, аудио-визуелни, картографски материјал подједнако се налази и у библиотекама и у архивима.“5 Анали и хронике, заоставштина песника, музичара, уметника, научника – кад садрже историјске чињенице – припадају библиотекама, а државни списи, заоставштина државника, политичара, војних и државних функционера припадају архиву. „Гранично подручје представљају збирке плаката, пописи, објаве, леци, пригодне брошуре, споменици и фотографије“.6 Оно што се често називало „библиотекама храма“ или „библиотекама палате“ биле су, у ствари, збирке текстова (са клинастим писмом обично на плочицама) које су документовале службене верске активности храма или владине активности из судске палате. Касније су, у ствари, збирке других врста текстова називане „музејима“ због тога што су зграде биле подизане у част муза. Практично мало је разлика било између библиотеке и музеја све до раног модерног периода када је развој типографске штампе довео до драматичног повећања количине расположивих текстова, откада се они издвајају из збирке објеката, па се библиотека разликује од музеја. […] Поента је једноставно у томе што разлика између библиотека и музеја и архива коју ми данас прихватамо као уобичајену јесте питање конвенције, конвенције која је еволуирала током времена.7

Разлике имеђу архива, музеја и библиотека очитују се у следећим параметрима: архивска грађа настаје у раду државних органа, организација и грађанских правних лица, музејску грађу чине предмети организовани у збирке по одређеним критеријума: материјалу, аутору, теми, територији и сл., археолошка налазишта, предмети људског наслеђа, а библиотечку грађу чине објављене публикације; архивска грађа је резултат функционалне активности правних и физичких лица, а библиотечка и музејска грађа настаје одабирањем информација, односно музејских предмета; архиви примају, преузимају грађу, библиотеке купују и прикупљају грађу, а музеји купују, наслеђују и врше теренско истраживање; у сређивању архивске грађе важи начело провенијенције, у библиотекама публкације се групишу по унапред утврђеним шемама, а у музејима се врше анализа и опис, идентификација и категоризација; у приступу (архивска грађа се користи у службеним просторијама, у библиотекама важи слободан приступ грађи, а у музејима грађа се предочава јавности непосредно и посредно путем изложби и публикованих радова).

Бележница 28

Живот библиотеке ______________ Значење документа у културним установама мењало се током времена. У својој књизи Померање садржаја екрана унапред: осмишљавање докумената у дигитално доба, Дејвид М. Леви наглашава „да је традиционални појам ‘документ’ повезан са писањем и папиром. Али сада у дигиталном окружењу ми користимо реч ‘документ’ која се односи на разне друге врсте ствари као што су текстуалне датотеке, звучне датотеке, слике, чак мултимедијалне презентације и Web стране. […] Они су, једноставно ствари које причају. Они су битови материјалног света – глина, камен, животињска кожа, биљно влакно, песак – којима смо дали моћ да говоре’“.8 Сизан Брије проширује даље дефиницију документа који је „било који физички или симболички знак, заштићен или забележен, са наменом да представи, реконструише или демонстрира неки физички или појмовни феномен“.9

Сарадња културних установа Сарадња културних установа је нужна, потребна и пожељна. Неопходно је утемељити здраве основе базиране на пријатељској личној трпељивости и међусобном поверењу придржавајући се принципа, облика и обавеза у спровођењу конкретних активности. Облици сарадње морају бити више радно-оперативни а и пригодно манифестационо политички. Ту спадају: долазак у културне установе ради разгледања сталних, повремених или тематских изложби, организовање покретних изложби, кружока, филмских представа и предавања, конференција, кино-представа, фестивала, екскурзија и сл. Поводом јубиларних датума могуће је остварити различите нивое сарадње, од организовања делова програма до реализовања програма у целини. Нужно је успоставити висок степен координације што би резултирало сталним и квалитетнијим утицајем на културне токове. Данас се тражи од културних установа да пронађу чвршће споне и да у процесу размене рада врше централизацију. Једна од активности, која потпомаже да се програми културних установа ефикасније реализују и утиче на чвршће повезивање јавног мнења за идеје, схватања и савремена струјања у култури, јесте пропаганда. Користе се форме које дају оптималне ефекте тј. усмерена је на организацију повремених изложби, предавања, пропаганду издавачке делатности, повезивање са школама, организацијама, институцијама; тежи афирмацији историјских вредности и развоју свести о значају архивске, музејске и библиотечке грађе. Васпитно-образовна улога наших установа у сарадњи са осталим педагошким и андрагошким институцијама тече доста неорганизовано. Сарадња се огледа и у примени најадекватнијих система обраде, размене грађе, искустава и свих других могућности комуницирања које би унапређивале обостране програме развоја у праћењу нове технологије, тј. обухватале широко поље подухвата који укључују и традици-

Бележница 28

David M. Levy, Scrolling Forward: Making Sense of Documents in the Digital Age (New York: Arcade, 2001) Нав. према: Мартин, 6-7. Suzanne Briet, Qu’estce que la documentation? (Paris: Éditions documentaries, industrielles et techniques, 1951). Нав. према: Мартин, 7.

______________ Живот библиотеке оналне образовне програме и ваннаставне активности. Она је највидљивија и можда најзначајнија на дигиталном попришту а укључује: –– Организовање јавних презентација фундуса културног и индустријског наслеђа града и рада установа заштите; –– Едукацију становништва о културном наслеђу на територији града и његовом значају кроз организовање предавања и креативних радионица, са посебним програмима намењеним деци и омладини; –– Координирано планирање и реализацију заједничких активности поводом манифестација: Прослава дана града, Дани европске културне баштине и Ноћ музеја; –– Формирање заједничке инфо-мреже за потребе комуницирања и извештавања; –– Одређивање јубилеја посвећених личностима, догађајима, важним међународним данима; –– Креирање календара активности на нивоу града на годишњем нивоу и заједничких тимова за писање и спровођење пројеката; –– Истраживање културних и образовних потреба локалног становништва, тј. перманентна истраживања културних потреба грађана за различите социјалне групе; –– Планирање и реализацију саджаја прилагођених различитим циљним групама; –– Изградњу и развој културног идентитета кроз развој професионалних садржаја, тј. заједничко планирање, програмирање и размену програма и искустава; –– Израду регистра локалних уметника, стваралаца и других субјеката у култури; –– Установљење локалне годишње награде, представљање успешних појединаца и организација у области културе; –– Медијску промоцију локалног културног развоја; –– Креирање имејл листа породице публике: појединаца, основних и средњих школа, цивилног и приватног сектора, уметника, професора предметних настава; –– Иницијативу за увођење сталних ТВ и радијских рубрика „Шта мислите?“; –– Креирање упитника за потребе установа културе, удружења грађана; –– Заједничке промотивне активности културних садржаја на градском нивоу, тј. промоције програма рада установа културе, удружења грађана, КУД-ова. Сарадња може бити стална, систематска, непосредна и посредна, повремена и несистематска, односно нестална и непланска. Мора бити плодотворна, функционална, економична и рационална услед огромних трошкова које реализација информационих система изискује. Потребно је остварити пуну координацију између концепције програма и инвентара збирке и предмета у библиотекама, музејима и архивима. Те контакте могу

Бележница 28

Живот библиотеке ______________ да остварују преко сталних и повремених изложби којима настоје да стручно, научно и уметнички презентирају аутентични материјал који је сакупљен и сачуван. Све више напуштају своју затвореност и изолованост, постају живе, комуникативне и информативне. Сарадња ових институција се императивно намеће у оним организационим формама, које у одређеним друштвеним срединама имају највише услова да допринесу остварењу образовно-васпитних и других задатака у нашим условима, а заједнички циљ обавезује све институције да у том правцу удвостручује своје напоре. Без теоријског и критичког напора којим се осмишљава активност на овом пољу, и без теоријске анализе односа између културних институција, тешко је водити рационалну културну делатност. Међусобном кординацијом извршила би се рационална подела рада на бази заједничког коришћења фондова информативног материјала, прикупљању извора, истраживачком раду и размени методолошког искуства, позајмици и набавци материјала. Сарадња треба да буде фундирана на програмским опредељењима, усаглашеним интересима, потребама и реализацији најважнијих задатака и акција, које су усмерене ка бржем остваривању јединственог система развоја, и коресподентна са материјалним, кадровским и техничко-технолошким основама. Библиотеке, музеји и архиви су научне, културне, дидактичке установе тј. ризнице науке и моћно средство васпитања. Добро организоване и уређене ове установе анимирају посетиоце, користе разноврсне облике пропаганде и обавештавања (телевизија, радио, филм, штампа, огласи, плакати, водичи, каталози, предавања и изложбе). Све три установе се интегришу у систем активних чинилаца школског образовања. Сарадња библиотеке, музеја и архива у систему образовања очитује се у организовању изложби, огледних предавања, одређених темата и издавању информативних публикација које служе општем културном образовању, едукацији и проширивању знања у одређеној области. Код заједничких изложби, музеји излажу документе, библиотеке одабрану литературу, библиографије, организују предавања, покретне изложбе, кружоке, хронику места, чланке са снимцима докумената. Опште изложбе популаришу културну делатност, тематске изложбе приказују одређен догађај у неком историјском периоду, делатност неке личности и слично. Ако се уз архивске документе излажу и предмети материјалне културе, оруђа, нумизматички примерци, уметнички радови итд., изложбе се припремају у сарадњи с музејским и сличним установама. Архивски документи треба да одговарају намени, тј. да су сврсисходно изабрани, да су у корелацији са програмом, профилом и задацима, да имају мотивациону снагу и моћ надахнућа. Архивска грађа у музејима је највише изложена пропадању јер служи као експонат на изложбама.

Бележница 28

______________ Живот библиотеке Музејска изложба има задатак да прикаже предмете и документарни материјал као и друштвено–историјске законитости одређеног времена. Предметима се дочаравају историјски догађаји, појаве и обичаји, тј. све оно што је човека у прошлости окруживало и служило његовим дневним потребама. Писани историјски документи и музејски експонати у разним формама пружају податке о човековим ближим и даљим процесима, друштвеним системима у прошлости и свим областима живота у њима, једном речју: „Овде мртви живе и неми говоре“. На основу њиховог проучавања ствара се друштвено-историјски концепт, најшире гледање на релацију јуче–данас–сутра. Дидактички презентиран музејски материјал развија систематичност и логичност у расуђивању, делује емотивно на ученике, изазива доживљавања и развија критички смисао за ствари и појаве. Снагом своје традиције и богатством збирки привлаче и индивидуалне посете. Музеји су најпоузданији сведоци прошлости који чувају предмете прохујалог времена. Прошлост кроз музеје показује своју животност у садашњости и за садашњост. Музеји су сабиралишта и чувари докумената о животу у прошлости и данашњости и расадници знања. Они су живе школе за посетиоце сваког узраста и степена образовања. Образовна и одгојна улога (музеја) изражава се у начину на који се духовна добра извлаче из материјалних остатака прошлости (баштине) и преносе посетиоцима. Један од најлепших и најинспиративнијих задатака музејских установа је рад са публиком. Упознавање публике са музејским саджајем, кроз најелементарније облике комуникације обухвата: тумачење сталне поставке и тематских изложби, припрема и организовање плана изложбене ликовне делатности; писање текстова, чланака и предговора за каталоге изложби, часописе, зборнике; организација најава и отварање изложби и других музејских програма; припрему каталога, позивница, плаката и других облика музејске презентације; сарадњу са школама, медијима; организовање пласмана музејског презентационог материјала и сувенира. Временом је визуелни идентитет изложби и уопше музејске презентације постао важан и препознатљив сегмент свеукупне музејске делатности. Каталози, позивнице, плакати, флајери, билборди стратешки постају примаран презентациони материјал, који јавности пружа јасну поруку о деловању музеја. Важан сегмент презентације музејског садржаја (разгеднице, календари, сувенири) прилагођен је савременим трендовима у култури и што бољој комуникацији музеја и публике. Систематски прикупљају, истражују, сређују, штите и излажу музејски материјал (предмете и збирке предмета), популаришу културно-историјске природњачке вредности и богатство одређеног краја. Обиље прикупљеног и научно обрађеног материјала из области археологије, етнологије, историје, уметности, технике, зоологије, ботанике, геологије, минералогије приступачно је корисницима музеја путем сталних, повремених и покретних изложби које омо-

Бележница 28

Живот библиотеке ______________ гућују праћење закономерности природног и друштвеног развоја. Музејски предмети су карактеристични за креативна људска достигнућа једног историјског раздобља по спољашњој страни а не по садржају.

Закључак Заостајање библиотеке, архива и музеја за потребама друштва условљено је субјективним слабостима: несавременим концепцијама и неприлагођеној општој програмској оријентацији, одсуству иницијативе за чвршће и шире повезивање са културним институцијама, помањкању интереса за шире потребе друштва, занемаривању савремене информативне пропагандене активности. Сарадњом, поделом рада и разменом информација међу установама културе, стварају се услови да се културне целине заједнички опредељују за обављање разнородних садржаја рада. Само планска и добро организована сарадња даје добре резултате. Њени облици и садржаји мењали су се током историје уступајући место интересантнијим и прилагодљивијим формама. Дигитална информациона технологија радикално је утицала на начин на који сада опажамо разлике и сличности култутних институција. Умрежавањем библиотека, музеја и архива ствара се мрежа за дистрибуцију садржаја преко којих ће установе за културу размењивати информације и знања. Последњих година дигитална технологија заузима значајно место у културним установама што је довело до трансформације у коришћењу архивске, библиотечке и музејске грађе. Литература:

Branka Doknić. „Međusobne veze arhiva, biblioteke i muzeja“. Tehnični in vsebinski problemi klasičnega in elektronskega arhiviranja. Maribor 6 (2007): 421–428. Zatezalo, Ðuro. „Razgraničavanje i objedinjavanje fondova u arhivima SR Hrvatske.“ Vjesnik historijskih arhiva u Rijeci i Pazinu br 27 (1986): 221–224. Jenkinson, Hilary. A Manual of Archive Administration. London: s. n.,1966. Lekić, Bogdan. Arhivistika. Beograd: Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, 2006. Мартин, Роберт С. „Сарадња и промена: архиви, библиотеке и музеји у САД“, Инфотека 5(2004) : 5–12. Popović, Jovan P. „Pravne osnove u razgraničenju arhivske građe u važećem zakonodavstvu“. Arhivski vjesnik god. 32, sv. 33(1989): 95–111.

Бележница 28

______________ Живот библиотеке Ristić, Marijan i Đuro Zatezalo. „Dosadašnja nastojanja na razgraničenju arhivske građe između arhiva i njima srodnih institucija u SRH“. Arhivski vjesnik god. 32, sv. 33 (1989): 77–85. Schellenberg, Thomas R. Modern Archives: principles and Techniques. Chicago: University of Chicago Press, 1956.

Бележница 28

Живот библиотеке ______________ Красимира Александрова, УНИБИТ (Универзитет библиотечко-информационих технологија) Софија, Галина Цекова, Регионални историјски музеј, Шумен

Чување књижне баштине коришћењем природних производа 1

Познато је да је папир хигроскопан материјал и да је, као органски производ, уско повезан са одржавањем равнотеже са околином. Свака нагла промена микроклиме доводи до нарушавања његовог стања и до неповратних и често фаталних структуралних оштећења. Фактори који доводе до оштећења папирних материјала Проблем чувања папира датира од антике. Танак лист хартије добија се од претходно обрађених и пресованих биљних влакана (бамбуса, лана, конопље, сламе, памука и др.) са додатком одређене количине везива (биљних и животињских лепила, смоле), пунила (талка и креде), боје (природних и синтетичких пигмената боје) и другог. Оштећења која настају током времена на рукописима последица су не само механичких фактора, већ и утицаја животне средине. Главни спољни фактори који убрзавају процес старења хартије су: температура, влажност, светлост, загађење ваздуха, али се не смеју потценити ни такозвани биолошки фактори. У биолошке факторе спадају: инсекти, микроорганизми и глодари. Они могу да изазову озбиљну штету на објектима књижног наслеђа, па чак и да их у потпуности униште. Главни разлог оштећења материјала и докумената су услови под којима се они чувају. Препознавање претњи и спровођење превентивних активности актуелна је тема, којом се баве стручњаци запослени у музејима, библиотекама и архивима. Микроорганизми су широко распрострањени у природи. Они су свуда, како у кућама, тако и у окружењу. Тамо где је ваздух, постоје споре и плесни. Када се нађе у повољним условима, при одговарајућој температури и влажности ваздуха, спора почиње да расте и да се множи. Плесан често расте на органској материји и изазива низ процеса распадања. Када се нађу у књигохранилиштима, микроорганизми, као хранљиви супстрат, могу кори-

Бележница 28

Превод из рукописа: Красимира Александрова, Галина Цекова „Съхраняване на книжовното наследство чрез използване на природни продукти“.

______________ Живот библиотеке стити различите компоненте материјала од кога су израђене књиге. Обично нападају целулозна влакна, ланене, памучне и свилене конце повеза, као и кожне повезе. Плесни формирају ћелије налик влакнима која се називају хифе. Када се хифе међусобно преплету, формира се паперјаста лопта од влакана која се назива мицелијум. У ствари, оно што ми зовемо плесан, то су на површини подлоге распоређени органи за размножавање плесни. Управо њихова физиолошка активност игра битну улогу у уништавању папира. Средства за борбу против биолошких штеточина Већ деценијама, деконтаминација књигохранилишта вршена је фумигацијом фунгицидима, једињењима која садрже фенол, етилен оксид, калијум перманганат, водоник цијанид, водоник-сулфид, формалдехид и његове деривате. Иако сва наведена једињења имају доказано дезинфекцијско својство, у последње време све чешће се говори о њиховом потенцијалном канцерогеном деловању на људе. Штавише, многа средства до сада коришћена у процесу конзервације, као формалин, тимол, јесу високо запаљива и веома отровна. Питање проналажења сигурних начина да се спречи микробиолошка контаминација папирних материјала је веома актуелно. Ови проблеми су се разматрали још 1994. године у Бостону, на Међународној конференцији посвећеној могућностима примене нетоксичних алтернативних техника контроле ради очувања колекција на папиру. Године 1997. руски научник Валериј Кубаков, изражава став да је у друштвеној свести дошло до значајних промена у вези са употребом хемикалија у борби против биолошких штеточина. У својој развијеној стратегији биолошке контроле колекција, он предност даје новим еколошким технологијама. Пратећи светску тенденцију да се у свакој сфери живота користе биолошки чисти производи, који не загађују животну средину и позитивно делују на људско здравље и позивајући се на информације из 2010. године о примени биљних екстраката и етеричних уља у пракси, тим библиотекара и музејских стручњака ради на иновативној методологији за коју се може тврдити да је већ доказано ефикасна у очувању папирних материјала. У основи ове методе је примена природних производа са антибактеријским и антифунгалним својствима. Лековито дејство етеричних уља послужило је као полазна тачка у истраживачком процесу откривања ефикасних средстава за заштиту материјала органског порекла у библиотекама, архивима и музејима.

Бележница 28

Живот библиотеке ______________ Шта су етерична уља? Више од шест хиљада година човечанство познаје чудесно дејство природних етеричних уља са њиховим лековитим и пречишћујућим својствима, као и јединственим мирисима. Познато је да је Хипократ препоручивао купке и масаже етеричним уљима. У Египту, осим у верске сврхе, ароматични биљни екстракти су се користили и у пракси исцељења. У Европу су миришљава уља донели крсташи, између једанаестог и тринаестог века. Етеричне биљке су широко распрострањене у биљном свету – око 30% биљних породица чине врсте са етерично-уљним садржајем. Већина ових врста је дивља, а само део њих се негује као пољске или баштенске културе. Етерична уља из појединачних биљака се синтетишу и акумулирају у различитим деловима биљке: у цветовима – код руже, лаванде, камилице, невена; у лишћу и стабљици – код нане, матичњака, мајчине душице; у плоду – код аниса, кима, коријандера, коморача; у корену – код валеријане. Етерична уља су природни производи, који се добијају од природних биљних сировина, методама као што су дестилација, пресовање (на пример уља цитруса) или екстракција. Хемијски састав етеричног уља је сложен, а количина органских и неорганских материја у њему се креће од 120 до 500. То је главни разлог зашто не може бити произведено хемијским путем. Већина етеричних уља има оштар укус, практично су нерастворљива у води, али енергичним мешањем вода стиче њихов мирис. Добро се растварају у органским растварачима, алкохолу, а такође и у биљним и животињским мастима и природним производима (мед, млеко, кајмак). Она сама добро растварају различите смоле, воскове, парафине, гуме и друго. Према томе, не треба да се чувају у пластичним посудама, већ у тамним стакленим боцама. Етерична уља су веома нестабилна. Њихов састав се мења у зависности од услова и региона у којима се гаје. Зато је могуће да етерична уља исте врсте имају другачију нијансу мириса. На пример, етерично уље руже која се гаји у Бугарској је много израженијег мириса и квалитета од уља руже добијеног у Азији. Заштитне карактеристике и перформансе етеричних уља Њихов назив потиче од грчке речи „aither” или својствен етру (према филозофским идејама древних Грка, етар је посебна врста супстанце која испуњава простор) јер делују на врло фином нивоу вибрација, названом етеричним. Кроз њихову редовну употребу, постиже се хармонизација личности и враћају се, скупљене у људској природи, позитивне енергије. Лако испаравајућа, брзо нестајућа, етерична уља слободно улазе у људску ауру дајући јој неопходне материје и енергију (концентрисану у одговарајућој

Бележница 28

______________ Живот библиотеке биљци), лече недостатке и доприносе балансу система. Познато је да етерична уља имају антибактеријске особине, али свако уље је ефикасно само против одређене врсте бактерија. Истовремено, већина уља је потпуно безопасна у односу на људски организам, а најбољи пример у том погледу је уље чајног дрвета. У људском организму, због малих размера, молекули етеричних уља веома брзо могу да продиру у кожу и уђу у крвоток. Потребно је од неколико секунди до два сата да уље продре у кожу и четири сата да се избаци кроз урин, зној и излучевине. У ствари, брзина проласка једног молекула етеричног уља у људском телу зависи од присуства и количине токсина и масти. Етерична уља, осим кроз кожу, уносе се и путем респираторног система. Када удишете одређени мирис, он шаље поруке мозгу који реагује ослобађајући хемикалије. Оне опуштају и стимулишу виталне функције тела. Дејство етеричних уља изазива опуштање, смањује стрес, повећава ниво енергије тела и помаже да се обнови физичка, ментална и емоционална равнотежа. Употреба етеричних уља у конзервацији У пракси конзервације и рестаурације позната је употреба уља каранфилића, лаванде, нане, еукалиптуса, кедра и др. Још у првој половини прошлог века, у Британском музеју су користили и препоручивали за обраду природне коже маст која је садржала уље кедра. У Бугарској су први покушаји истраживања у том правцу направљени 1978. године. Спровођење процеса конзервације обухвата активности у три главне области: –– проучавање природе материјала и узрока њиховог оштећења; –– суштинска интервенција конзервације односи се пре свега на стабилизацију природе материјала и престанак деструктивних процеса; –– очување и превентивне активности односе се на одржавање оптималних услова температуре и влажности складишног простора. Примери из праксе Године 2010. у потрази за ефикасаним приступом у отклањању плесни у књигохранилиштима Регионалне библиотеке „Стилијан Чилингиров“ (Стилиян Чилингиров) у Шумену, почело је експериментално проучавање састава врста које су се развијале на папирним материјалима. Реализација прве фазе у процесу конзервације је од суштинског значаја и предуслов за трајне и ефикасне резултате. Биолошка анализа врста микроорганизама који се развијају на материјалима органског порекла, изведена је у лабораторији Института за

Бележница 28

Живот библиотеке ______________ пољопривреду – Шумен, од стране специјалисте фитопатолога. Резултати анализе показали су присуство буђи. У наредним годинама, наставило се са истраживањима и резултати су дефинитивно доказали антифунгална и антибактеријска својства биљних екстраката и етеричних уља. Испитан је утицај етеричних уља лаванде, бергамота, белог бора, хајдучке траве и чајног дрвета на заражену микрофлору књига и часописа. Анализа је показала да она деструктивно делују на развој спора буђи. То нас је подстакло да их применимо као ефикасну дезинфекцију књигохранилишта Регионалне библиотеке „Стилиjан Чилингиров“ у Шумену. хајдучка трава

бели бор

лаванда

бергамот

уље чајног дрвета

94 0

100

% деловања етеричних уља

Сл. 1. Резултати конзервације различитим етеричним уљима

На слици је приказано да су најбољи резултати постигнути са уљем чајног дрвета. Студије су показале да се механизам деловања овог етарског уља састоји у уништавању целе мембране уз ослобађање интрацелуларног материјала и инхибицију ћелијске респирације, што доводи до немогућности да се одржи хомеостаза ћелије. Уље чајног дрвета је веома моћан имуностимуланс који помаже у борби против гљивичних инфекција коже, уста, опекотина и другог. Оно је природни антисептик, бактерицид, фунгицид, са доказаним антивирусним и анестетичким својствима. Захваљујући овим особинама, оно је укључено у састав терапеутских агенаса за разне врсте респираторних болести као што су: прехлада, акутне респираторне болести, вирусне инфекције, ларингитис. За разлику од већине других антисептичких препарата, уље чајног дрвета се може користити сваког дана без икаквих поремећаја природне бактеријске флоре. Назива се још

Бележница 28

______________ Живот библиотеке

Реч је о називу за хемијску подлогу на којој се сеју гљиве (прим. прев).

„апотека у боци“ и „хитна помоћ“. Добра антифунгална активност уља чајног дрвета против гљивица – паразита на биљакама и његов квалитет природног антибиотика, о чему пишу бројни аутори, био је разлог да га користимо као потенцијално еколошко средство у борби против биолошких штеточина. Методом Дригалског, са површина испитиваних папирних докумената узети су изоловани узорци (премаз мицелијума). Чисте културе гљива посејане су на водени агар и Чапеков агар2 и култивиране у инкубатору током 4 дана на температури од 250C, како би се утврдило њихова таксономска карактеристика (односно, састав мицелијума и органа за размножавање). У обрађених 15 узорака, пронађене су буђи из родова Penicillium (75%), Mucor (8%) и Aspergillus (17%). Због великог броја заражених књига у књигохранилиштима и потребе за брзом реакцијом заустављања процеса, примењен је индивидуални приступ. Свака књига појединачно је механички очишћена, затим су зидови, полице и подови такође третирани дезинфекцијским раствором. По завршетку појединачног механичког чишћења папирних јединица, просторија је деконтаминирана 0,05% алкохолним раствором уља чајног дрвета. Као растварач користили смо 70% алкохол, пошто је доказано да он има најизраженији дезинфекцијски ефекат. Четири дана књигохранилиште је било затворено, што је обезбедило уништавање гљивичних спора и бактерија. По истеку рока, деконтаминирана просторија је добро проветрена. У циљу утврђивања ефеката дезинфекције, извршене су поновљене пробе за анализу третираних папирних материјала. Слика показује да је пре дезинфекције број заражених књига био 86%, а након ње – само 5%, што показује да ефикасност коришћених средстава прелази 94%. Након обраде књига у узорцима је нађена само гљива Penicillium (око 5%). Овај резултат показује да је примењена метода конзервације 100% ефикасна против плесни Aspergillus и Mucor, док антифунгални ефекат против штеточина из рода Penicillium варира од 91% до 96%. Основни предуслов за постизање доброг очување папирних материјала је поштовање температуре и влажност ваздуха. У Бугарској су усвојени следећи стандарди за температуру и влажност ваздуха: око 180C и релативна влажност која не прелази 55%. Превентивне мере које се односе на

Бележница 28

Живот библиотеке ______________ спречавање фактора који изазивају развој микроорганизама требало би да буду водеће у општем систему мера против оштећења фондова. % заражених књига пре и после дезинфекције 100%

86%

80% 60%

Пре дезинфекције

40%

После дезинфекције

20%

0% Сл.2. Ефекат деловања етеричног уља чајног дрвета на папире заражене буђи

Глобално, ови трендови су предмет расправе деведесетих година двадесетог века, са усвајањем међународно признате стратегије за контролу штеточина – Integrated Pest Management (IPM) – назване Систем за биолошко праћење колекција. У њеној основи су професионална и етичка одговорност особља у вези са превентивним активностима заштите материјала, што заузврат гарантује сигурност колекција. За успешно спровођење овог сложеног задатка потребно је: 1. познавати врсту биолошких штеточина, њихов животни циклус и све могуће мере спречавања њихове инвазије у књигохранилишта; 2. да се знају и рационално користе средства за одржавање оптималних услова температуре и влажности за складиштење; 3. да се знају деловања биоцида и њихови могући ефекти на материјале у циљу изазивања најмање могуће штете. Позивајући се на систем биолошке контроле против штеточина, од априла до септембра 2013. проведене су циљане активности за профилактичку дезинфекцију библиотечких депоа.

Бележница 28

______________ Живот библиотеке Током овог периода, због повећаних температура, влага из зидова прелази у ваздух књигохранилишта и, када је то пропраћено недостатком вентилације и кретања ваздуха, стварају се идеални услови за раст микроорганизама. Ето због чега је важно сваке године од априла до септембра спроводити селективни преглед папирних материјала и месечну деконтаминацију са 0.05% раствором уља чајног дрвета. Припрема дезинфекционог раствора? Доказано ефикасна је концентрација од 0,05% раствора алкохола. То значи да на 100 ml 70% алкохола треба додати 0,5 ml уља чајног дрвета. Или, на 1 литар алкохола је неопходно додати 5 ml уља чајног дрвета. Teхника безбедности при раду са етеричним уљима за потребе конзервације

Објављено је много информација о етеричним уљима и користи од њих, али увек је добро знати да понекад чак и најбоља идеја може да доведе до нежељених последица. Ово се односи и на етерична уља јер, као високо засићене супстанце, у прекомерној дози могу да доведу до појаве алергије и црвенила. Рад са есенцијалним уљима је повезан са коришћењем основне заштитне опреме – латекс рукавица, заштитне маске, наочара и заштитне кецеље. Ово је неопходно за очување здравља оних који раде с њим, јер гљивице су патогене и могу да изазову како црвенило тако и упалу горњег респираторног тракта и алергијске реакције. 1. У процесу превентивног очувања у пролеће и јесен, фондови се месечно деконтамирају са 0,05% раствором уља чајног дрвета. У овом случају наопходна је употреба заштитне опреме, прскалице и раствора за дезинфекцију. Деконтаминација депоа се врши дуж стаза између полица, у близини књига. 2. И у процесу индивидуалног конзервацијског деловања, за сваку књигу се користе традиционалне методе у комбинацији са употребом природних средстава. Материјал потребан за рад је: филтер папир, средство за дезинфекцију, четке и ексикатори. Филтер папир се сече у одговарајућој величини. –– Прво морате да очистите прљавштину са књиге, четком са природним влакнима. –– Књига се поставља на равну површину – може и стакло – и њени се листови премазују четком са припремљеним раствором. –– Чека се 3 до 5 минута, да испари алкохол са површине папира. У супротном, стављајући га међу странице, ризикујемо да он раствори и разлије мастило на папиру.

Бележница 28

Живот библиотеке ______________ –– Постављамо филтер папир између страница, као и на корице књиге. –– Обрађена на овај начин, књига се смешта у затворену запремину (у ексикатор или у пла-

стичну кесу) на 3–4 дана. Ово је неопходно технолошко време за убијање спора плесни. У закључку је важно додати да смо током проучавања својства уља чајног дрвета истраживали и неке од његових корисних ефеката на људски организам. Позната су професионална обољења људи који раде у библиотекама, музејима и архивима: хроничне упале горњих дисајних путева, алергије, мигрена, кожна обољења. У том смислу, профилакса уљем чајног дрвета побољшава расположење, повећава отпорност организма на вирусне инфекције, повећава ефикасност и способност при доношењу брзих и исправних одлука. Уље чајног дрвета у малој посуди, на радном столу, у размери од 0,05% раствора са ружиниом водом, може значајно побољшати наше расположење и способност за рад. С бугарског превела Елизабета Георгиев, Народна библиотека „Детко Петров“, Димитровград

Бележница 28

______________ Живот библиотеке Милица Матијевић, Библиотека „Димитрије Туцовић“, Лазаревац Елизабета Георгиев, Народна библиотека „Детко Петров“, Димитровград 1

Према поглављу „Историјат“ у: Милица Матијевић, Елизабета Георгиев, Култура читања : [право детета и обавеза библиотекара] (Лазаревац : Библиотека „Димитрије Туцовић“, 2014), 16–26.

Из историје дечјих библиотека

Појава и раст служби за рад са децом у библиотекама у свету повезани су са оснивањем и развојем јавних библиотека у чијем су оквиру настале. Свест о значају ове делатности уобличавала се под утицајем промена у педагошким теоријама о улози писмености и развијања навика читања код деце. Прве дечје библиотеке основане су у првој половини 19. века у Сједињеним Америчким Државама. Прогресивне друштвене реформе омогућиле су убрзан развитак јавних библиотечких служби за децу. Уследило је систематско оснивање дечјих одељења при јавним библиотекама, а на самом крају 19. века отворено је и прво наменски опремљено дечје одељење. Енглеска је такође веома рано основала и развила мрежу дечјих јавних библиотека (McColvin 1957). Средином 19. века, у енглеском парламенту донет је закон по коме је у великом броју енглеских градова уведен порез за оснивање јавних библиотека. Прва дечја јавна библиотека, основана захваљујући том закону, јесте библиотека у Манчестеру, из 1861. године. Недуго затим уследило је формирање дечијих библиотека у Ливерпулу, Лондону и широм Велике Британије (Илић Агапова 2003). Англоамерички модел дечје јавне библиотеке, који истиче сарадњу са школама, разговоре о књигама, часове причања прича и друге програме, постаће током 20. века доминантан облик организовања служби за децу у скоро свим јавним библиотекама у свету и имаће велики утицај на развој јавних библиотечких служби за децу и у другим деловима света. Европске земље знатно су заостајале у погледу системског развијања јавних библиотечких служби за децу у односу на Сједињене Америчке Државе и Велику Британију. И пре Првог светског рата известан број европских библиотекара долазио је у Сједињене Државе на обуку, али интересовање за спровођење англоамеричког модела дечје јавне библиотеке драматично се повећало када су основане дечје библиотеке у Бриселу, 1920. године и у Паризу, 1923. године. Ове две библиотеке основане су на иницијативу групе Американки које су, бавећи се добротворним радом у оквиру Комитета за књигу и дечје библиотеке, у фокус свог деловања ставиле реконструкцију образовања у послератној разореној Европи.

Бележница 28

Живот библиотеке ______________ У периоду између два светска рата постојала је и разграната мрежа дечјих јавних библиотека у Стокхолму, а постоје и подаци о великој дечјој библиотеци у радничком предграђу Лондона, која је имала чак десет хиљада чланова. У источној Европи, прве дечје јавне библиотеке оснивају се у Чехословачкој, која је између два рата донела закон о оснивању јавних библиотека које имају и своја дечја одељења. Прве дечје библиотеке у Русији основане су још 1870. године у Кронштаду и Петрограду (Васильевна Толстоухова 2000). У оквиру градске библиотеке „А. С. Грибоедова“ у Москви отворено је 1911. године дечје одељење, којим је руководио О. К. Покровскај, творац теорије и методике читања деце у библиотекама. Већ 1913. године у Русији су биле 23 самосталне дечје библиотеке и наметало се питање да ли је боље да постоје самосталне дечје библиотеке или дечја одељења при библиотекама за одрасле. Од 1917. године оснива се мрежа библиотека за децу. Двадесетих година прошлог века проблеми дечјих библиотека разматрани су на бројним конференцијама стручњака и дечјих библиотекара. Створени су бројни правилници, као „Правилник за рад дечије библиотеке“ и „Правилник о културном раду дечије библиотеке.“ Шездесетих и седамдесетих година завршено је формирање мреже библиотека за децу и тинејџере. Данас су руске дечје библиотеке модерни центри у којима велики број деце проводи своје слободно време (Российская библиотечная ассоциация 2010). У руским дечјим библиотекама нарочито много се ради на проучавању дечје литературе, али и на популарисању читања међу децом свих друштвених слојева. Прво дечје одељење у Краљевини Југославији постављено на стручним принципима, по угледу на дечја одељења у свету, било је Дечја читаоница Општинске библиотеке, коју је основала Марија Илић Агапова издвајањем фонда књига за дечју библиотеку, 11. јануара 1931. године. Свечано освећење и отварање Библиотеке и Музеја Општине града Београда обављено је 11. јануара 1931. године у Улици Краља Петра број 26. Овом приликом отворене су две читаонице, за одрасле и за децу, једна поред друге, међусобно повезане, али су обе имале засебне улазе. Рад дечје читаонице започео је одмах након освећења, упоредо с радом читаонице за одрасле читаоце. Дечја читаоница, која је имала 300 књига, прва је јавна дечја библиотека у нашој земљи. У њој је тада била приређена изложба књига на којој су се истицале дечје књиге и дела изложена у одељку под називом „Београд“, где су биле књиге о Београду. Од самог почетка рада Библиотеке града Београда посебна пажња је била посвећена раду са децом и омладином, о чему је исцрпно писала и што је непрестано истицала др Марија Илић Агапова. Као главна активна форма рада у раду са децом заведена су „Дечја села“, која обухватају часове прича, музички и филмски део. (Петровић 2002, 185)

Бележница 28

______________ Живот библиотеке Стога се Марија Илић Агапова може сматрати родоначелником дечјег библиотекарства код нас. Њена књига Јавне библиотеке у исто време представља суму практичних искустава, преглед историјског развоја дечјих библиотека, садржи препоруке облика активног рада са децом у јавним дечјим библиотекама, уз библиографију стручне литературе која показује заснованост ове студије на најрелевантнијим узорима. Друга половина 20. века је период убрзаног развоја науке и технологије. Експанзија штампарства доводи до хиперпродукције књига и часописа. Појава и ширење медија масовне комуникације суочава јавне библиотеке, па и дечја одељења са новим изазовима – савремена техничка достигнућа применити у подстицању и неговању навике читања. Економски просперитет многих земаља омогућио је развитак дечјих библиотека и у материјалном и у идејном смислу. Саграђене су и опремљене наменски пројектоване и организационо самосталне дечје библиотеке, плански су попуњавани књижни фондови, уведена је некњижна библиотечка грађа, нови медији и материјали (плоче, играчке, слајдови), а културни програми разних врста и за различите узрасте били су све посећенији. Деци предшколског узраста такође је омогућено да постану пуноправни чланови библиотека. Формирају се нови облици библиотечке службе за децу усмерени на културно-образовне потребе најмлађих, оних који још не умеју или тек уче да читају. (Малић 2009, 27-28)

Седамдесетих година отварају се прве библиотеке играчака које својим најмлађим члановима нуде, осим дечјих књига, и играчке. Циљ увођења играчака у библиотечке фондове био је привлачење нових, још млађих чланова библиотеке, узраста већ од три године. Прве играонице појавиле су се у скандинавским земљама и Великој Британији. Масовна појава ових библиотека бележи се тек крајем 20. века када су се прве библиотеке играчака појавиле и код нас. Библиотека играчака „Змајева играоница“, чији су оснивачи Библиотека града Београда и фондација „Save the Children“, основана је 1999. године и имала је преко 2.000 чланова. Циљна група према којој је пројекат био окренут су деца узраста до десет година са и без развојних тешкоћа, деца из маргинализованих група и њихови родитељи, односно стараоци. Такође, овим пројектом створена је платформа за осмишљавање и реализацију бројних креативних и едукативних програма при библиотеци и подстицање деце на читање кроз активности игровног карактера. [...] Ово је заједнички пројекат Библиотеке града Београда и хуманитарне организације „Save the Children“. Библиотека града Београда је уступила простор за оснивање библиотеке играчака при Дечјем одељењу Библиотеке града Београда и ангажовала библиотекаре који су радили на оснивању, вођењу и развоју програма библиотеке играчака. Пројекат је највећим делом финансијски подржа-

Бележница 28

Живот библиотеке ______________ ла хуманитарна организација „Save the Children“ која је спровела обуку библиотекара запослених у Дечјем одељењу Библиотеке града Београда за рад са децом са посебним потребама и извршила опремање простора, набавку потребне опреме, реквизита за игру и реализацију радионица. Библио тека играчака, као потпуно природна надоградња активности у дечјој библиотеци, имала је основну функцију да буде место где ће се спајати књига и игра и реализовати програми за подстицање свеукупног развоја детета кроз разноврсне индивидуалне и групне активности. Основни концепт који је играоница промовисала је значај игре за дечји развој, све време стављајући у први план становиште да је игра активност која нема алтернативу јер представља суштинску дечју потребу, те да је игра почетни корак ка свим другим сазнањима. Основни принцип који је поштован јесте да то није простор где се деца остављају, већ место где се родитељи играју са својом децом и прилика да родитељи и деца квалитетно проведу време заједно. (Ђорђевић 2012, 134–135)

Осамдесетих година 20. века библиотечке службе за децу проширују своју активност и потребама деце са сметњама у развоју. Прве играонице са фондовима играчака и књига прилагођених хендикепираној деци и њиховим породицама отварају се у Шведској. Специјализовани библиотечки програми посвећени деци са сметњама крајем 20. века реализују се и у једном броју дечјих библиотека у Србији. Ово су врло сложене радионице које могу да раде само обучени психолози, педагози, дефектолози. Зачетак ове врсте радионица била је радионица рађена у Дечјем одељењу Библиотеке града Београда током 2000. године. Деца са развојним тешкоћама могу да присуствују већини програма у складу са својим интересовањима, узрастом и развојним нивоом на коме се налазе. Уколико им је очувана интелигенција могу да присуствују представљању било које књиге која одговара њиховом узрасту и интересовањима. Такође могу да присуствују и сусретима са писцем. Ово се посебно односи на децу са церебралном парализом, без обзира [на то] да ли имају говорне сметње, и на слабовиде. Деца са развојним тешкоћама могу да учествују у различитим креативним радионицама које се организују у библиотеци. Креативне радионице су нарочито погодне за децу са недовољном менталном развијеношћу. Различите ликовне и вајарске радионице нарочито пријају овој деци и на њих имају готово терапеутско дејство. Да би учествовала у овим радионицама, деца са развојним тешкоћама не морају да поседују неко специјално предзнање, тако да су изједначени у могућностима са својим вршњацима без развојних тешкоћа. Мора се водити рачуна о томе да радионице у које су укључена и деца са развојним тешкоћама, не смеју бити такмичарски организоване. Радове све деце, након завршене радионице, треба обавезно ставити на пано библиотеке. Тим гестом ћете деци са развојним тешкоћама дати прилику да библиотеку доживе као место на коме су они сами прихваћени и као место на коме се цене њихова постигнућа. (Данић-Грбић 2006, 31–32)

Бележница 28

______________ Живот библиотеке Последња деценија 20. века у целом свету одликује се нестабилним политичким и економским приликама, појавом интернета и енормним увећањем свих врста информација. Квалитетна дечја библиотека с краја 20. века обликује своју услуге и програме пратећи потребе читалаца. Дечје јавне библиотеке мењају своје пословање и под утицајем продора интернета у библиотеке. Савремена дечја одељења уводе рачунарску технику у обављање свакодневних послова и увећавају напоре да се што већи број најмлађих корисника обучи да квалитетно претражује информације. Информациона писменост постаје једно од најважнијих питања пословања дечје библиотеке данас. У процесу учења важну улогу имају библиотеке и библиотекари. Као што је концепт писмености у односу на раније схватање писмености знатно усложњен, тако се и учење више не схвата као коначан, већ као целоживотни процес. Ова два концепта међусобно су повезана, а као крајњи продукт њихове синтезе јавља се концепт друштва знања. У остварењу овог теоријског концепта од великог су значаја библиотекари као квалификовани појединци обучени да корисницима помажу у проналажењу, али и у вредновању информација. Библиотекари су први уочили потребу и значај информационе писмености. Они су били водећи у обликовању концепта информационе писмености и истицању њеног значаја у процесу доживотног учења. Имајући у виду обиље информација и чињеницу да количина знања расте експоненцијално, и улога библиотекара се знатно мења. Александријски манифест одређује библиотеке као институције које граде своју улогу промовисањем информационе писмености. (Матијевић 2012, 154)

Савремене дечје библиотеке, нарочито у Европи, теже да постану центри „мултикултуралног континента“, да фондовима и делатношћу обезбеде тековине „сваке културе за свакога“. Основна улога сваке савремене библиотеке за децу је да одговори на потребе деце у сложеном друштвеном окружењу које одређује тежња за интеркултуралним разумевањем и дијалогом. Мултикултурално окружење у којем деца данас живе, реално и виртуелно, значајно обликује њихово мишљење и ставове, богатство је, али и препрека која захтева од библиотека за децу посебне напоре како би оствариле своју мисију и одговориле на потребе својих најмлађих корисника. У мултикултуралним срединама, посебно у оним у којима деца других националности у породичном окружењу и у оквиру своје заједнице комуницирају на матерњем језику, свакако да имају потребе да читају публикације на матерњем језику. У таквим околностима библиотеке се појављују као стожери и ризнице мултикултуралности, које својим програмима и набавном политиком помажу деци и це-

Бележница 28

Живот библиотеке ______________ лом друштвеном окружењу да негују своју аутентичну културу, истовремено је популаришући. (Матијевић и Георгиев 2013, 205)

Иванка Стричевић у свом тексту „Књижнице за дјецу у сувременој Еуропи: интеркултурални приступ мултикултуралном окружењу“, између осталог, каже: Данас више не постоје монокултурна друштва, ни на локалној ни на било којој другој разини. Као заједница великог броја држава, Европска унија је изразито мултикултурална заједница и засигурно се све дјечје књижнице у Еуропи сусрећу с истим питањима и изазовима како дјеловати на добробит свих актуалних и потенцијалних корисника. У Еуропској унији не постоји модел дјечје књижнице који би се аплицирао у свим европским земљама, али постоје заједничка начела дјеловања сувремене дјечје књижнице. Полазећи од права сваког дјетета на приступ информацијама, културним садржајима, учењу и забави, њезина је задаћа осигурати простор, збирке, услуге и програме за учење о себи и другима/другачијима како би се омогућио и потицао интеркултурални дијалог. Основно начело свакако јесте право сваког дијетета да у потпуности развије своје потенцијале, право на приступ информацијама, грађи и програмима, под једнаким увјетима за све. Права су једнака за све, а разликују се потребе. Концепт интеркултуралности не ставља у први план било коју културу, било мањинску или већинску, већ њихов суживот, разумјевање и размјену. То понајприје значи да дјечја књижница треба дјеловати на добробит све дјеце и њихових обитељи, иако се потребе већинске и мањинске културе разликују. (Stričević 2009, 201)

Република Србија део је заједничког мултикултуралног простора Европе, али пре свега простора Балкана. Шареноликост овог културног простора доводи до посебног односа установа културе, пре свега библиотека, у презентовању мултикултуралности. Активности и услуге мултикултуралне библиотеке морају бити усмерене на сву децу, настојећи да помогну одржању особености и идентитета али и богаћењу искуствима других (Матијевић и Георгиев 2013, 205–213). У томе је потенцијал дечје библиотеке, да стање мултикултуралности искористи за развијање интеркултуралног дијалога. У таквим околностима понекад је тешко „помирити“ потребе деце из различитих културних заједница, јер различитост културе и језика често захтева различит начин рада и презентовања услуга библиотека. У пракси стање у библиотекама у мултиетничким срединама у Србији је следеће: од деце и младих, корисника библиотеке, очекује се да, поред књига на српском језику, читају и књиге на матерњем језику; срединама где се и у кући говори језиком мањине а образовни програми су на језицима мањине, и библиотеке нуде књиге на језику мањине, деца и млади више чи-

Бележница 28

______________ Живот библиотеке

Образовање је на српском и, делимично, на бугарском, а у свакодневној комуникацији се користи локални говор – шопски.

тају на свом матерњем језику (или претежно читају на матерњем језику). У срединама, као што су, рецимо, Димитровград и Босилеград, где живе припадници бугарске мањине, веома мало се чита литература на бугарском језику, а самим тим и знање бугарског језика, који има статус матерњег језика, није на задовољавајућем нивоу2. У оваквим околностима живота и рада средине, задатак библиотека је да се озбиљније позабаве презентовањем нациналне књижевности мањине и начинима приближавања књиге на језику мањине свим групама корисника, а посебно деци и младима. Ситуација је повољнија у срединама где живе припадници других националних мањина, посебно у Војводини. Велику улогу у томе игра образовни систем који је на језицима националних мањина и залагање Националних савета да се набавља савремена књижевност на језицима мањина. Посебна пажња се обраћа деци и младима. Од малих ногу, негујући добре поштоваоце националне културе, ствара се добра основа и за развој стваралаштва припадника мањина. И поред изазова савременог доба које прети опстанку библиотека, дечје библиотеке имају будућност. Квалитетан рад са децом је увек био и биће међу најважнијима у свим друштвима јер деца као будућност друштвене заједнице, завређују најбоље. „У принципу рад са децом би требало да буде међу приоритетима јавних библиотека и да се одликује изразитом разноврсношћу и циљаном оријентацијом. Акценат на улози библиотеке као траженог партнера и посредника између породице и школе је водећи у организовању програма за децу.“ (Александрова 2013, 127) Литература:

Александрова, Красимира. Управление на обществените библиотеки б информационната среда, София: За буквуте-О писменея, 2013. Васильевна Толстоухова, Ирина. „Социально-педагогическая деятельность детской библиотеки как фактор развития воспитательного потенциала семьи“ (докторска дисертација, Универзитет у Тјумењу, 2000). Доступно на: Научная библиотека диссертаций и авторефератов disserCat, http://www.dissercat.com/content/ sotsialno-pedagogicheskaya-deyatelnost-detskoi-biblioteki-kak-faktor-razvitiyavospitatelnog#ixzz3FNnnVom4 (преузето 24. 4. 2014). Данић Грбић, Биљана. „Рад у библиотеци са децом са развојним тешкоћама“. Бележница год. 7, бр. 13 (2006): 28–32.

Бележница 28

Живот библиотеке ______________ Ђорђевић, Виолета. „Улога библиотека у остваривању права деце на културу“. Библиотекар год. 54, св. 1/2 (2012): 123–139. Илић Агапова, Марија. Јавне библиотеке. Београд: Библиотека града Београда, 2003. Малић, Драгана. „Модерне дечје библиотеке: могућности и перспективе“. Бележница год. 11, бр. 20–21 (2009): 27–30. Матијевић, Милица. „Улога библиотека у стварању информационо писмених појединаца“. У: Библиотеке и тинејџери, ур. Елизабета Георгиев, Надица Костић, 152–158. Пирот: Народна библиотека; Димитровград: Народна библиотека „Детко Петров“, 2012. Матијевић, Милица и Елизабета Георгиев. „Библиотеке – путокази деце на путу различитости култура“. У: Културна дипломатија и библиотеке, ур. Александра Вранеш, Љиљана Марковић, 205–213. Београд: Филолошки факултет, 2013. McColvin, Lionel R. Les services de lecture publique pour enfants. Paris : UNESCO, 1957. Петровић, Јасмина. „Библиотека града Београда“. Гласник Народне библиотеке Србије год. 4, бр. 1 (2002): 185–196. Доступно и на: https://www.nb.rs/view_file.php?file_id=609 (преузето 5. 5. 2014). Российская библиотечная ассоциация. Руководство для детских библиотек России: Принято Конференцией Российской библиотечной ассоциации (XIV Ежегодная сессия, 21 мая 2009 года, г. Вологда. Санкт-Петербург: Российская национальная библиотека, 2010. Доступно на: http://www.rba.ru/content/about/doc/detbibl.pdf (преузето 24. 4. 2014). Stričević, Ivanka. „Knjižnice za djecu u suvremenoj Evropi: interkulturalni pristup u multikulturalnom okruženju“. Knjižnica (Ljubljana) god. 53, sv. 1–2 (2009): 197–208. Доступно и на: http://revija-knjiznica.zbds-zveza.si/Izvodi/K0912/Stricevic.pdf (преузето 12. 5. 2014).

Бележница 28

______________ Живот библиотеке Бобан Ђорђевић, Матична библиотека „Светозар Марковић“, Зајечар

Хроничар

(Виолета Станковић Анђелковић, Маја Булајић, Библиографија чланака о кулурним дешавањима у Зајечару из листа Тимок и његових претеча у периоду од 1945. до 2007. године, Матична библиотека „Светозар Марковић“, Зајечар, 2013)

Можемо рећи, одавно је то било, далеке 1945. године; мало за људски род, али за лист Тимок који наслеђује своје претходнике, то је потврда његове вредности. Ово гласило Зајечара и Тимочке Крајине мењало је наслове и поднаслове – Реч народа: орган Окружног јединственог НО фронта; Наш живот: орган Окружног јединственог НО фронта, лист Народног фронта Тимочке области, лист Среског и градског одбора Народног фронта; Глас Тимока: лист Тимочких рудника угља; Тимок – лист за политичка и друштвена питања, лист Социјалистичког савеза радног народа региона Зајечар, недељни лист за друштвена питања, недељник за друштвена питања, лист за политичка и друштвена питања општина Бољевац, Бор, Зајечар, Кладово, Књажевац Мајданпек и Неготин – али су циљеви увек били исти: да прикаже животна догађања, да благовремено, тачно и јасно дâ обавештавање о најважнијим збивањима, акцијама и токовима у свим животним сферама. Стога је критиковао али и био критикован, мање или више вешто одолевао је свакојаким ситуацијама. Тимок и његове претече су чувари записа прошлих времена, можда и бољих и лепших. Свака страница и лист овог гласила одишу прохујалим временом. Тимок је био и остао информатор и хроничар. Без Тимока немогуће је пратити друштвено-политички и културни развој Зајечара и Тимочке Крајине. Са нараслим потребама и развојем нашег друштва „расте“ и Тимок. У почетку, то је лист на неколико страна, и углавном пружа информације о раду политичких организација (фронтовских организација), у граду и на селу. Има белешки и о културним дешавањима. Педесетих и шездесетих година, новинарске поставе обогаћују Тимок новим рубрикама. Поред устаљених, ту су рубрике у којима су белешке, чланци, кратке вести о друштвеним и културним дешавањима у селима и градовима Тимочке Крајине. Касније, нарочито 70-их и 80-их година прошлог и века и миленијума у Тимоку налазимо: „Информације из општине Књажевац, Бољевац“, „Додатак листа Тимок за оштину Неготин“, „Делегатске новости“, итд. Деведесетих година (којих не желимо да се сећамо), Тимок је у једном тре-

Бележница 28

Живот библиотеке ______________ нутку (било је то 1995. године) излазио на петнаест дана. У складу са потребама које је време наметнуло (поред устаљених), јављају се и нове рубрике, на пример: „Једно питање за шесторо суграђана“ (Како сте провели новогодишње празнике, Да ли ћете ићи на летовање, Да ли сте били на летовању, Да ли ћете припремати зимницу, итд.) За време бомбардовања 1999. године из штампе излазе и ратни бројеви. Вредно је помена то да се и у тим суморним деведесетим годинама уредништво Тимока труди и успева да, поред важећих рубрика, задржи и хронику Трагом старих фотографија (иницијатор за ову меморијалну рубрику био је Владислав Хиршл). То је било једно пријемчиво подсећање на Зајечар између два светска рата. У првим годинама двадесет и првог века Тимок наставља традицију из ранијих година. Ово гласило „прати“ све што се дешава у друштвено-политичком-културном миљеу града Зајечара и шире. Више него претходних деценија, у новој рубрици „Излог књига“, бележе се критички записи, прикази и издавачко-штампарска продукција у граду и околини. Таква издавачка политика овог гласила траје и после приватизације 2006. године (приватизован од стране нишких Народних новина). Од марта наредне године приметно је мање информација из Тимочке Крајине. Углавном су тимочким дешавањима намењење насловница, трећа и шеста страна. Тако је и данас. Гледајући у полице Завичајног одељења где се налазе укоричени комплети листа Тимок, знам да је требало знања и храбрости упустити се у писање једне овако позамашне библиографије. Библографски „обрадити“ 62 године постојања неког листа. Мало ли је? Виолета Анђелковић Станковић и Маја Булајић, библотекарке у Матичној библиотеци „Светозар Марковић“ у Зајечару сачиниле су Библиографију чланака о кулурним дешавањима у Зајечару из листа Тимок и његових претеча у периоду од 1945. до 2007. године. У уводном делу ауторке нам доносе податке о листу Тимок. Затим, језгровито образлажу поступак којим су се руководиле приликом рада на овој библиографији, која садржи 6.296 библиографских јединица, уз 272 библиографске јединице обрађене у Додатку. Грађу су разврс тале у тематске целине – Архивстика, Библиотекарство, Делатност Дома омладине, Интервјуи, Књижевност, Културна делатност КПЗ (Културно-просветна заједница), Културна делатност уопште, Музеологија, Музика, Позоришна уметност, Уметнички живот, Филм – дате азбучним редом. Неке од њих – област књижевности нарочито – додатно су раздељене, на основу типа манифестација којима се чланци баве, на основу удружења и установа са дугогодишњом или вишедеценијском и интензивном активношћу и сл. У оквиру сваке целине, библиографске јединице су уређене по ауторском принципу, азбучно, по презименима ауторима или по наслову неауторизованог/анонимног текста.

Бележница 28

______________ Живот библиотеке У уводној напомени, требало је навести да је Тимок углавом штампан у овдашњим зајечарским штампаријама (М. Деспотовић, „Први мај“, Градско графичко предузеће, РО Индустрија стакла и кристала, Друштвено предузеће „Кристал“, „Офсет“ Мики, АД Кристал, Каирос), али да је штампан и ван града (Нови Сад, Београд). Такође, када говоримо о нумерацији изашлих бројева, требало је да ауторке наведу да су у Тимоку до 1979. године углавном излазила по 52 броја годишње. Око важних годишњица (политички, друштвени догађаји) увек је излазио као двоброј. Од наредне године креће текућа нумерација, па је први наредни број у ствари двоброј 1881-1882. Од тог броја, закључно са 23. фебруаром 2006. године, изашла су укупно 3154 нумерисана броја. Овај податак, међутим, није тачан, јер дешавало се раније (и након приватизације) да бројеви у различитим данима буду исти. Због самог значаја овог листа у уводној напомени морало је бити простора да се наведу директори, главни и одговорни уредници, новинари, фотографи, сарадници. Читава плејада Тимокових новинара (касније и писаца) оставила је траг на тимочко новинарство: Живан Ружић (први Тимоков пензионер), Божур Вукашиновић, Сергије Лајковић, Јеврем Дамњановић, Десимир Миленовић, Јеленко Ранђеловић, Слободан Станковић, Зоран Ивановић, Станко Митић, Милош Лазаревић, Момчило Милошевић и др. Ова библиографија обухвата временски период од 62 године. Библиографија је, како су ауторке навеле, примарна, ретроспективна, селективна, анотирана и завичајна. Урађена је опште прихваћеним стандардима за опис саставних делова (ISBD (CP)) (Guidelines for the application of the ISBDs to the description of Component Part). Пажљивим прегледом књиге, уочено је да је један број библиографских јединица наведен под главним насловом. Наведени су као „БИБЛИОТЕКА је добила---” (20–24) или „ИДУЋЕ недеље у Зајечару.“ (183) а непотпуна обавештења нису испраћена потребним анотацијама. Приликом писања презимена и имена аутора у одредници, требало је, можда, и у даљем библиографском опису, у угластим заградама, разрешити иницијале. Можемо само да замислимо чега све има у овој библиографији. Како је у самом (мало по дугачком) наслову и наведено, то су културни догађаји. Анализирајући библиографске јединице, овде су заступљене следеће УДК групе: 0 (Наука и знање), 7 (Уметност, рекреација, забава, спорт), 8 ( Језик. Лингвистика. Књижевност), мада ауторке нису стручно класификовале библиографске јединице. Гледајући шире (да је рецимо библиографски концепт био другачији) у овој библиографији скоро па да су заступљене све УДК групе, седма и осма највише. Белешке, кратке вести и црте из књижевности, музичког и позоришног живота, затим интервјуи, заузимају скоро једну трећину библиографије (укупно 2.886 библиографских јединица

Бележница 28

Живот библиотеке ______________ од 6.296). Књижевни прилози у ужем смислу (песме, приче, афоризми…), којих је у листу Тимок било више од стотину, сведоче и о духовном богатству Тимочке Крајине. Потврда за то су радови културних посленика, књижевника потеклих из Тимочке Крајине: Бранислав В. Бранковић, Љубиша Рајковић Кожељац, Срба Игњатовић, Радиша Драгићевић, Томислав Мијовић, Саша Јеленковић, Милош Петковић, Адам Пуслојић, Власта Младеновић и др. Неки од њих, као, нажалост, покојни Момчило Милошевић, Зоран Милић, неке од својих првих радова објавили су у Тимоку. Шта тек рећи за обавештења из позоришног живота. Како је то само знао да „обоји“ Сергије Лајковић. Не постоји културни догађај из Тимочке Крајине, а да у Тимоку нема белешке о њему: „Гитаријада“, „Борски сусрети балканских писаца“, „Млади мај“, „Дани Зорана Радмиловића“, „Мокрањчеви дани“, „Позоришни сусрети Јоаким Вујић“, „Филозофска школа Felix Romuliana“, итд. Грађа је са изворника преношена према редоследу: презиме и име аутора (када је дато или разрешиво), наслов, годиште, број, датум и страница. Углавном су недовољно јасна обавештења допуњавана функционалним анотацијама. Да би овако позамашна и рашчлањена библиографија била лакша за праћење потребни су и регистри, којих има три: Регистар аутора, неразрешених иницијала и предметни регистар. Сведоци смо да на многе догађаје пада заборав. Сврха ове библиографије је да старије подсети, а будућа покољења упозна, да је постојао богат културни живот у граду под Краљевицом. Рад којим би се библиографски обрадио читав лист Тимок није завршен. То ће бити предмет нових библиографија, којима ће се заокружити временски период које су Виолета Анђелковић Станковић и Маја Булајић обрадиле радећи ову селективну библиографију. Ауторкe су овом библиографијом истовремено и указале на богат културни живот у граду и обогатиле библиографски рад на завичајној библиографији, који није само локалног карактера већ и од ширег значаја. Хвала им за то.

Бележница 28

______________ Живот библиотеке Нада Мирков Богдановић, Народна библиотека Србије

Говор на отварању изложбе Српска књижевност у Првом светском рату у Народној библиотеци Србије Изложба Српска књижевност у Првом светском рату приређена је у Народној библиотеци Србије, установи од националног значаја посвећеној очувању писане баштине. Стога је разумљиво што је управо под њеним кровом најпотпуније очувана ретка и уникатна штампана и рукописна грађа која се сада први пут, после читавог века, представља јавности као сведочанство о духовном опстанку у годинама Великог рата, који је претио да га потпуно уништи. На изложби су у посебним, симболично насловљеним сегментима представљени различити видови књижевног стваралаштва у ратном периоду. Идеја нам је била да се осветле књижевни процеси, кључне књижевне појаве и ствараоци који су обележили овај период, али и да се обухвати усмено стваралаштво, укључујући и рукописну традицију која, разумљиво, има значајно место у књижевности ствараној у ратним околностима. Нисмо имали намеру да вреднујемо писце и књижевне појаве већ да их представимо равноправно, рачунајући да ова изложба може бити и грађа за могућу типологију ратног књижевног стваралаштва. Централно место на изложби посвећено је Центрима у егзилу. Само малобројни ствараоци остали су у Првом светском рату у окупираној Србији. Писци, публицисти, књижевни критичари, преводиоци различитих генерација, од ученика и омладинаца до професора и значајних писаца различитих књижевних оријентација, прате мапу кретања српске војске, често као активни учесници у рату или добровољци. Књижевни центри постају покретни, стварају се, гасе и померају широм Европе и света. Динамика миграција изазваних ратом представља се на изложби кроз издавачку делатност, уређивачке политике, манифесте уредника, штампарије. Пратимо их кроз деловање писаца у Нишу, на Крфу, у Солуну, Бизерти, Загребу, Сен Болијеу, Паризу, Женеви, Лондону, Њујорку, Торонту, Одеси, Москви... Као уредници гласила, аутори прилога у штампи или писци ратних дневника, или оних писаних у заточењу, нижу се имена Борисава Станковића, Симе Пандуровића, Данице Марковић, Милице Јанковић, Исидоре Секулић, Јована Дучића, Милутина Бојића, Иве Ћипика, Вељка Петровића, Бранислава Нушића и још читавог низа писца, међу којима су и хрватски писци Владимир Черина, Тин Ујевић, Сибе Миличић, који своје радове штампају на Крфу.

Бележница 28

Живот библиотеке ______________ Сматрали смо да треба посебно истаћи и оне писце који су трагично осујећени, чија су места остала видно празна у историји српске књижевности. Тако су у првом сегменту представљени, само својим биографијама, Драгутин Мрас, Владимир Гаћиновић, Милош Видаковић, Данило Илић, који су заједно са Ивом Андрићем, Пером Слијепчевићем, Боривојем Јевтићем, као духовни и идејни следбеници покрета Млада Босна, захтевали не само политичке и друштвене промене него највљивали смену књижевних парадигми и најаву модернизма. Они су задужили српску књижевност пред Први светски рат преводима неких од најзначајнијих европских и америчких аутора, Кјеркегора, Стриндберга, Оскара Вајлда, Волта Витмена и низа других. Жртвама су посвећени сегменти Песници бола и тишине и Простор тишине, где су на издвојеном сегменту одштампана имена осамдесет двоје омладинаца, већ до тада истакнутих књижевника, уметника, научника и новинара, који су погинули у борбама или умрли од тифуса од септембра 1912. до септембра 1917, а према попису објављеном у крфском Забавнику 15. септембра 1917. године. Мора се напоменути да је изложба ограничена на временски период од средине 1914. године до завршетка Првог светског рата, с тим што се граница помера и до раних 20-их година за оне појаве које које су непосредно узроковане ратним збивањима, односно означавају завршетак процеса започетих у ратном периоду. Тада као јединствени покрет наступају припадници авангарде, они који, како је Милош Црњански рекао у „Објашњењу Суматре“ 1920. године, доносе „нове заносе, нове мисли, нове законе и нове морале”. Обједињују их непосредно ратно искуство, ратне теме и мотиви, идеје о слому свих традиционалних вредности и бесмислу ратног страдања. То су Милош Црњански, Тодор Манојловић, Ранко Младеновић, Растко Петровић, Љубомир Мицић, Душан Васиљев, Станислав Винавер, Сибе Миличић, Драгиша Васић, учесници у рату на обе стране, повратници у униформи. Парадоксално, трагично ратно искуство и антиратно осећање тако се сагледавају као темељ на коме настају ремек-дела српске модерне књижевности. Захваљујући напорном тимском раду на дигитализацији ретких и већ трошних примерака књига, штампане и рукописне периодике, међу којима је велики део сачуван у легату Тихомира Ђорђевића, они су сада и трајно заштићени. Поред изложених експоната, посетиоци на овој интерактивној изложби могу читати много већи избор текстова и стећи утисак о контексту у коме су настајали и штампани. Како је истакао рецензент изложбе проф. др Гојко Тешић, „век је био потребан да би намерно створене белине речитог ћутања о српској књижевности из времена Великог рата синуле својом јарком, живом светлошћу.”

Бележница 28

Шта се дешава

Шта се дешава __________________ Горан Миленковић, Народна библиотека Бор

Одложено жељено и непожељно могуће: библиотека и политика објективности 1

Народна библиотека Бор објавила је 2013. године, као посебну публикацију, кратку студију антрополошкиње Деане Јовановић под називом Бор Forward ›› Замишљање будућности. За предмет проучавања ове студије ауторка је изабрала проблем представљања стварности путем дискурса будућности и надања. Ови дискурси екцерпирани су интепретацијом исказа прикупљених различитим видовима анкетирања. Искази су се односили на лична схватања испитаниКрајем 2013. године Народна библиока о судбини града Бора и живљења у њему, а иска- тека Бор објавила је брошуру Bor Forward зивани су у контексту радикалних идеолошких ин- >> Замишљање будућности антрополоштервенција политичке и технолошке елите при кре- киње Деане Јовановић, настале у оквиру ирању слика стварности. истоименог пројекта, на основу ауторГрад Бор је у кратком времену, од анонимног ме- киних теренских истраживања за потреста и рударске чаршије развијане наглим налетом бе докторске дисертације, спроведених индустријског капитала, постао један од највећих током 2012. и 2013. године у Бору. индустријских центара у предратној и послератној социјалистичкој држави и симбол послератних модернистичких пројеката. Постсоцијалистички Бор прошао је кроз три битне етапе: период убрзаног пропадања у деведесетим годинама, период колапса рудника и града у целини у првој деценији новога века и савремени препородни период, обележен обновом рударства и рударске индустрије, високом ценом бакра на светском тржишту и улагањем у инфраструктуру града. Јавно мњење, убрзо после објава препородних манифеста од стране архитеката стварности града, постало је подељено. С једне стране, на њега је утицао језик техноидеолога који су прогласили идентичност града и рудника и који су истовремено интервенисали и у корпоративном и у урбаном простору: са материјалне стране – рехабилитацијом старих и израдњом нових индустријских и урбаних целина, са стране политичких дискурса – заузимањем свих битних простора моћи (управљачких и медијских), са симболичке стране – ангажовањем у јавном простору путем егзибиционистичког истицања меморијалних и есенцијалних елемената

Бележница 28

Претходно саопштење са конференције „Хуманизам: култура или илузија?“, одржане 15. и 16. маја 2014. на Филолошком факултету Универзитета у Београду.

__________________ Шта се дешава који реконструишу завичајни корпоративни идентитет. С друге стране, као критичари истинитости препородне реалности, јављају се колико аутсајдери, политички, технолошки или медијски прогнаници, толико и општи здраворазумски назор, који није успевао да примети премоћ ангажованих оптимистичких дискурса над глобалним знацима кризе и који је увиђао одсуство логике и аргумената у исказима елите. Разговор између двеју сукобљених страна у јавном простору имао је за циљ институционализацију победничке репрезентације стварности. Тражили су се докази да је одређена прича, којом се реконструише стварност, истинита: и да стање стварности одговара исказима којима је посредована. Следећи овако постављен проблем, требало је пажљиво испитати поље дискурса и његову структуру. Студија Деане Јовановић у том смислу дала је неколико супстантивно вредних закључака. Пре свега, овом случају ускраћен је статус екслузивности, будући да се социјална антропологија већ бавила дискурсима наде и будућности, истражујући мишљења људи у постсовјетској источној Азији, источној и јужној Европи и Африци. Категорије које су студијом уведене у разговор јавности и које се тичу пресека темпоралних и вредносних чињеница односе се на категорије одложеног поретка материјалности и друштвености, праћених надом да је његова реализација могућа, и на категорије замисливо непожељног поретка, чији су застрашујући споменици већ ту. Такође, ауторка је увела и когнитивне форме „ствари које то баш и нису“ и форме „барем нешто“, којима су представљени изнијансирани амбивалентни судови о стварности. Представљајући својом студијом језик који има историју и који је дисциплинарно утемељењен, и категорије које имају своје употребне просторе, ауторка је понудила и стилско решење за наступ на отвореном тргу јавности – трећи глас, који је изнад страсти, изнад крајности и изнад баналности. Улазећи у дебату везану за природу истинитости одређених друштвених прича, библиотека је, стајући избором иза пројекта Деане Јовановић, функционално постала део политичког јавног простора. Политички јавни простор, у аристотеловском смислу, служи томе да се у њему искристалише ко у друштву, којим језиком и са каквим ауторитетом говори о појавама које су важне за друштво у целини. Овакав приступ политичком јавном простору даје наративну суштину. Основна природа функционалне улоге јавне библиотеке у политичком простору јесте образовна. Јавна библиотека у политичкој комуникацији представља се као предлагач типа приповедача и типа текста које је потребно следити, то јест угледати се на њих. Један од разлога за угледање је тај што се критичким приповедањем, истина покушава уклонити из хегемоних простора моћи, унутар којих најчешће пребива. То јест, покушава се научно мишљење

Бележница 28

Шта се дешава __________________ и, уопште, утемељеност исказа изнова увући у сиромашни политички простор наше савремене друштвене стварности. То би значило да се приче о истинама, од идеологизираних реторичких матрица, које извиру колико из срца финансијско-медијске културе, толико и из баналних сфера социјалног идиотизма, необразованости и неинформисаности, померају ка каузалности, категоријалности и критичкој објективности обавештенога читаоца стварности. Притом се пажња учесника у политичкој комуникацији премешта са самих прича на дискурс којима приче могу бити реализоване на најлогичнији, најкориснији и најморалнији начин. Излазак јавне библиотеке из стања библиографско-каталошке кататоније у политички простор има за циљ јачање и освешћивање комуникационих аспеката политичке делатности и организовање полемичког знања. Инсистирајући управо на моменту јавног критичког говора о начинима којима се данас руководи друштво у процесу сопственог разумевања, библиотека се на конкретан начин бави реактуелизацијом одређених вредности које би у јавном простору требало да буду општеважеће и обавезујуће. При томе се посебно мисли на оплемењивање света политичке културе, у комуникационом смислу у којем је та култура овде схваћена, на просвећивање и стилизовање разговарања и размишљања у оквирима које заузима политичка делатност. Изнад метонимичних парола, реторичког завођења, бесплодне комуникационе страсти, комуникационе некомпетенције и недостатка стила, ово култивисање јавног дискурса ставља чињеницу, разлог, доказ, логику, опрез, уважавање ставова других, бестрасност и смиреност.

Бележница 28

__________________ Шта се дешава Драгица Радетић, Народна библиотека Бор

Слика културе

настала поводом анкетирања грађана о стању и разумевању културне стварности свога града

Постоје многобројне дефиниције и различита тумачења појма културе. Етимолошко значење (лат. cultura) упућује нас на првобитну примену термина културa у пољопривреди, где означава људске активности које изискују време и интензиван труд: обрађивање, неговање, гајење... са циљем унапређивања производа. Свакако да култура као друштвена категорија има много шири и слојевитији смисао јер култура представља израз људске потребе за слободом, сазнањем, стваралаштвом, комуникацијом, естетским доживљајем, усвајањем вредносних и моралних ставова, критичким промишљањем и преиспитивањем прихваћених вредности али, суштински, култура задржава и своје првобитно значење, које указује на људску активност усмерену ка усавршавању и оплемењивању. Шта под појмом културе подразумевају грађани Бора, како виде стање културе у граду и колики значај придају култури у свом свакодневном животу, као и у друштву у целини, само су нека од питања која садржи анкета спроведена у Народној библиотеци Бор током јунa и јулa 2014. године. Циљ Матичне службе НБ Бор, као иницијатора и носиоца овог истраживања, био је да се установи начин на који Борани разумеју културу, у којој мери се култура рефлектује на квалитет њиховог живота и лични развој, како вреднују културна дешавања у граду и различите облике уметничког стваралаштва, са посебним увидом у степен вредновања књиге и читања и значаја који се приписује библиотеци као битном чиниоцу културног живота сваке, па и наше локалне средине. У анкети је учествовало укупно сто испитаника, од којих је двадесетчетворо запослено у две установе културе (Народна библиотека Бор и Музеј рударства и металургије), а остали су из различитих социјалних категорија становништва, међу којима већину (63 испитаника) чине корисници библиотеке. Анкета као истраживачки инструмент је комбинована, у виду штампаног упитника са питањима полуотвореног типа, који је попунило 95 испитаника и интервјуа, који је обављен са 5 испитаника.

Бележница 28

Шта се дешава __________________ Мада се истраживање односи на културу града, анкетиран је мали проценат грађана у односу на број становника, свега 0,3%, али циљ истраживања није био да се има што већи број учесника, него да узорак испитаника буде што репрезентативнији за тему која се истражује. Свакако да се због малог броја учесника добијени резултати истраживања могу довести у питање, посебно зато што су одговори на постављена питања, у вези са тако комплексном темом, неминовно условљени субјективном проценом и личном перцепцијом испитаника. Ово је потребно напоменути пре анализирања кумулативних података добијених од испитаника путем упитника и интервјуа, јер се закључци проистекли из њих могу сматрати релативно поузданим. Узимајући у обзир ове напомене, као и ограничености и мањкавости одабраног типа појединих питања, на које испитаник није могао једноставно одговарати заокруживањем понуђених одговора, него је морао уложити труд да испише и образложи свој став, ова кратка анализа може бити тек полазиште за неко будуће, озбиљније истраживање о култури града. Бор је специфична средина и у етничком и у културолошком погледу. Као место на коме су се, уз културно наслеђе, сусретали, укрштали и временом стапали придошли различити културни идентитети, Бор је био погодан простор за креирање новог квалитета у култури и стварање услова за битно другачији идентитет града од пређашњег. Са индустријализацијом града мењао се лични, друштвени и културни живот Борана. Колико друштвене, а неминовно и политичке промене утичу на културу потврђује и време у којем живимо. Као део ширег друштвеног миљеа, Бор није могао избећи промене које су задесиле наше друштво у периоду транзиције: материјално и духовно осиромашење, социјална несигурност и урушавање универзалних, односно моралних вредности. Из тога проистиче потреба поновног идентификовања културних и моралних вредности, односно њиховог преиспитивања и превредновања. Прва два питања у анкети подстичу испитанике на размишљање о култури у свом граду, односно о некултури као одсуству и недостатку културе. За поједине испитанике питање није било довољно подстицајно да напишу шта у Бору најочигледније осликава културу, а шта некултуру, те је 8% анкетираних оставило простор за одговор непопуњен или су једноставно заокружили речи култура и некултура као део питања, што би се могло тумачити као њихово потврђивање да у граду постоји паралелно и једно и друго. Остали су давали врло различите одговоре. Сви добијени одговори могу се класификовати у четири групе. 1. Сваки трећи испитаник (33%) повезује културу града са постојањем установа културе у граду и види је, углавном, као институционализовану делатност, тако да културу града

Бележница 28

__________________ Шта се дешава по њиховом мишљењу осликавају: Библиотека, Центар за културу, Музеј рударства и металургије, Музичка школа. 2. Прецизније одређење културе даје 41% анкетираних, који културу поистовећују са културним дешавањима у граду, односно програмским активностима: позоришне представе, пројекти НБ Бор, изложбе у Музеју и у Библиотеци, књижевне вечери и промоције публикација, концерти, балет, градске манифестације, летњи програми на отвореном, предавања и трибине, добре свирке по клубовима. 3. Закључак да културу града чине сâми људи који живе у том граду може се извести из одговора 16 испитаника: људи који живе у Бору својим понашањем и начином живота чине културу града, затим радници као социјална категорија, посебно издвојени појединци запослени у култури, број чланова библиотеке, креативни Борани чији рад и успех постану признати, нажалост, тек када оду из Бора, васпитана деца, млади скејтери, суграђани који се баве књижевним стваралаштвом. 4. Само један испитаник одговорио је да у Бору не види било шта што би осликавало културу града. Евидентно је да људи лакше могу да уоче и препознају манифестовање некултуре него културе, што доказује и велики број врло различитих, чак и опширних одговора на питање о некултури, од којих су неки, мора се признати, заиста проницљиви. Сви ови одговори се могу груписати у седам група: 1. Ставови који односе на понашање људи, као што су: лоши поступци према другима, недовољна социјализација, паркирање аутомобила на тротоару, силеџијско малтретирање људи и животиња, бахато и вулгарно, у сваком случају, недолично понашање на јавном месту, безобразлук у сваком виду, деструктивно понашање према општим добрима, недовољна јавна брига о општим културним и уметничким вредностима, неваспитање… Укупно 44% испитаника се изјаснило на овај начин. 2. Ставови који се тичу политизације друштва и културе: форсирање и реализација бесмислених идеја путем политике и посредством политичких странака, некомпетентни политичари и људи на власти, укључујући и полицајце, пљачка и грабеж политикантске елите, нестручност на челним местима, корупција на свим друштвеним нивоима, постављање директора и руководилаца без конкурса, по основу политичке припадности, потцењивање народа и непоштовање туђег рада. Занимљиво је да је 25% испитаника или сваки четврти имао критички став према понашању оних који су на политичким функцијама, као и у држваним службама. Дакле, негативан

Бележница 28

Шта се дешава __________________ став према мешању политике у културу и злоупотреби културе од стране политичара има једна четвртина испитаних , која такво понашање сврстава у некултуру. 3. Ставови који се односе на нехигијену, личну и колективну: у лифтовима, заједничким ходницима у стамбеним зградама, неокречене фасаде, препуни контејнери и бацање отпадака по улицама и, уопште, запуштен изглед града, чине 10% одговора. 4. Потребу раздвајања културе од јефтине забаве и разоноде истакло је 7% испитаника. Они подстицање супкултуре у граду виде као некултуру на делу: организација јавних наступа новокомпонованих „уметника“ на платоу Дома културе, промовисање естраде, финансирање комерцијалних програма од стране општине или државе. 5. По мишљењу 6% анкетираних, појавни облици некултуре могући су због одсуства одговорности и професионализма, као и због апсолутног нерада на свим пољима друштвеног деловања, неорганизованости, стихијског одлучивања… 6. Због неспорне везе између образовања и културе, 5% сматра да недостатак образовања (функционална неписменост, недовољна културна просвећеност) осликава некултуру у граду. 7. Најмањи број испитаника (3%) некултуру види у недоличној комуникацији: некултура дијалога, псовање, неслушање другог и неприхватање туђег мишљења. Питање Зашто је култура важна за Вас лично и за друштво у целини, такође је отвореног типа, тако да су и ови одговори наративне природе и врло су занимљиви по својој разноврсности. 1. Скоро сваки други испитаник (45%) културу друштва доводи у директну везу са системским уређењем и материјалним благостањем, у смислу да је култура огледало напретка друштва. По њиховом мишљењу култура доприноси томе да друштво буде уређено, организовано и функционално, а степен културног развоја једног друштва директно је пропорционалан са прогресом и унапређењем друштвених односа. 2. Трећина испитаника (36%) значај културе за друштво види у потреби очувања и унапређења система вредности. По мишљењу ових испитаника важно је да се формира укус за лепо и да се прави разлика између правих вредности и кича/шунда, између доброг и лошег, за очување традиције али и усвајање нових вредности, за стварање националног идентитета друштва, за правилан однос према општим добрима и културноисторијским споменицима. 3. У врло тесној вези са претходним одговорима је и 8% датих одговора који се односе на народ као ствараоца и чувара система вредности. У њима се потенцира значај просвеће-

Бележница 28

__________________ Шта се дешава ности и неговања духовности народа – по мишљењу ових испитаника култура сваког појединца је важна за друштво у целини јер просвећује и оплемењује народ, подиже свест народа о сопственој вредности и услов је постојања цивизованог друштва. Један анкетирани је написао да је за њега помисао на друштво без културе застрашујућа, а десет учесника анкете нису одговорили на ово питање. Сви добијени одговори на питање Зашто је култура важна за Вас лично, могли би се условно поделити на оне са дугорочним циљем, којих има 68%: култура подстиче духовни развој, представља оличење личности, стање духа и унапређује личност појединца, обогаћује живот у сваком погледу, огледало је напретка сваког појединца, обогаћује емотивни живот, поспешује квалитет живота и животу даје смисао, и оне са нешто краткорочнијим циљем којих има 29%: због задовољства, осећања пријатности и испуњености, да би се у датим околностима осећао као човек, због могућности задовољења тренутног интересовања, због инспирације и надахнућа или стицања одређених знања. Вредни помена су и одговори: „За мене је култура бег од стварности“, „Култура је моја потреба да бих остао нормалан“ или „Култура представља сâм живот вредан живљења“. На питање: Шта Вам је потребно да бисте задовољили своје културне потребе, навике, интересовања, седморо је заокружило сва три понуђена одговора: одговарајући културни садржаји, време и новац. Највећем броју испитаника (58%) потребни су одговарајући културни садржаји, 18% одговора је време и 17% – новац. Судећи по одговорима, Боранима је у најмањој мери потребан новац да би задовољили своје културне потребе, што се може сматрати реалним, јер посећивање борских културних програма не захтева пуно новца, напротив, већина програма је бесплатна. Ови одговори указују на објективност испитаника, посебно ако се има у виду да се услед опште беспарице, у пракси, одсуство личног ангажмана најчешће правда недостатком новца. Од три установе културе које постоје у граду, на питање коју најчешће посећују, анкетирани Борани су се овако изјаснили: Библиотеку – 70%, Музеј –17% и Центар за културу -13%. На питање које је уследило: Да ли сте задовољни програмом који нуде установе културе, највећи број испитаника је одговорио делимично (63%), сваки трећи (32%) да је задовољан, док је петоро испитаника исказало своје незадовољство радом установа културе, од којих је троје то образложило на следећи начин: може и боље, због летњег радног времена библиотеке, због неадекватног извештавања Радиотелевизије Бор о раду ових установа.

Бележница 28

Шта се дешава __________________ Када је реч о томе где и на који начин прате културне садржаје, испитаници су заокруживали више понуђених одговора, јер су имали могућност да се изјасне које садражаје прате код куће а које у граду, али збирно. У највећем броју предност дају интернету – 42%, затим: Центру за културу – 41%, библиотеци – 30%, из штампаних публикација (књига и часописа...) - 38%, код куће, из ТВ емисија о култури – 21%, Музеју –16%, сали Музичке школе –12%. Један одговор је био дописан: „Селективно, зависно од понуде и тренутног интересоавања“. Из одговора на питање Који вид културног стваралаштва Вам је најомиљенији, може се закључити да је убедљиво највећи број гласова добила књига, јер је – додуше уз остале изборе (могло се бирати више одговора) – 96 испитаника књизи давало приоритет; филму је дало свој глас 56 анкетираних, музици – 31, ликовној уметности –18, позоришту –16 и музејским збиркама –13 учесника анкете. Да се велики значај придаје васпитању и образовању као друштвеним вредностима и да је очигледна узрочно-последична веза између њих и културе, недвосмислено су потврдили одговори на питање Постоји ли веза између васпитања/образовања и културе? Само два одговора нису била изразито потврдна (наравно, апсолутно, нераскидиво су повезани, једно друго одређује, из првог произилази друго…), од којих је један био условљен – углавном да, али није обавезно, а други је био негативан. Када је реч о улагању средстава у културу и финансирању културних програма, мишљење испитаника је у највећем проценту (89%) да се у културу не улаже довољно. Мада је било предвиђено да се на ово питање дају одговори путем заокруживања понуђених одговора, немали број је дописивао и допуњавао изабрани одговор оваквим коментарима: недовољно је и новца и времена и труда људи који се њоме баве, недолично мало, никад довољно или никад мање… Мишљење да се довољно новца улаже у културу исказало је 4% испитаника, с тим да је један одговор гласио: „Довољно, сразмерно интересовању нашег човека“. Четири испитаника су одговорила да не знају или да не могу да процене, а само један испитаник сматра да се у културу улаже превише новца. Полазећи од претпоставке да се о културној политици града мало зна и да грађани Бора нису ни путем медија, нити на други начин упознати са тим да ли се и на који начин промишља и планира културни развој општине, постављено је питање о самом постојању културне стратегије града, а не о њеном значају и доприносу унапређењу културног живота града, што би

Бележница 28

__________________ Шта се дешава иначе за ово истраживање било суштински важније. На питање Знате ли да ли постоји културна стратегија града, 66 испитаника је одговорило да не зна, 28 да не постоји, петоро верује да постоји али није сигурно и само један испитаник је одговорио потврдно. Последња два питања имала су за циљ да се установи какво мишљење имају испитаници о томе ко је одговоран за стање у култури и на који начин се можемо борити за културу, односно против некултуре. На прво питање, Ко су најодговорнији актери за стање у култури, одговори се могу сврстати у следеће групе: 1. У највећем броју (29%) сматра се да за стање у култури одговарају све надлежне службе и професионално одговорни на локалном нивоу: оснивачи установа културе, локална власт, председник и челници општине, владајућа партија, установе културе, односно руководиоци ових установа који креирају културу града у сарадњи са општином, немотивисани радници у култури, људи без свести о култури а на позицијама да се њоме баве. 2. Нешто мањи проценат испитаника (21%) највећу одговорност приписује људима којима су поверене функције на највишем, државном нивоу: култура је у надлежности државе јер држава доноси законе и друге акте и дужна је да обезбеди њихову примену, политички државни врх, влада, надлежна министарства, владајућа партија у земљи, носиоци моћи, али инертни или себични, који гледају искључиво свој интерес… Један одговор је био у форми констатације стања у култури, како га испитаник доживљава: „Што нам је народ неписменији и непросвећенији лакше је манипулисати њиме, што држави иде у прилог“. 3. Једна четвртина испитаника (26%) приписује колективну одговорност свима: свако у свом делокругу, свако појединачно, од породице, преко школе до владе, сви од најнижих до највиших инстанци. 4. Друштвено одговорне за стање у култури, 15% види у породици и родитељима/старатељима. 5. У најмањем броју одговора (9%) истакнуто је да одговорност имају образовне установе и сви образовани који могу нешто учинити за културу. На питање Како се борити против некултуре највећи број одговора се може поделити на оне који имају превентиван карактер: васпитањем 38% (учити децу у раном узрасту о важности кутуре, сопственим примером учити децу да разликују добро од лошег, васпитавати децу

Бележница 28

Шта се дешава __________________ да буду одговорна, учити их поштовању и толеранцији, обликовати и развијати код деце свест о важности културе), затим, образовањем 44% (књигом, едукативним предавањима о култури и саветовањима, промоцијом културних садржаја, културним програмима, концертима, позоришним представама, уметношћу и знањем, ангажовањем образованих људи на едуковању, образовним програмима на ТВ-у, промоцијом читања и стицања навика читања, самообразовањем и просвећивањем, утицати на подизање и развијање свести људи о значају културе за цело друштво). Седам испитаника је одговорило да постоје разни начини али нису свој одговор конкретизовали, уз напомену да је борба за културу, а против некултуре неопходна, макар се чинило да је „донкихотска“. Шесторо је било скептично у погледу могућности поправаљања стања у култури и одговорило је да нема начина: сваки вид борбе је тренутно немогућ јер некултура доминира над културом; никако, јер бисмо били култур-расисти; никако, јер смо превише лењи да променимо наше навике, због тога што некултурне навике постају наша „култура“. Само петоро анкетираних сматра да је неопходно санкционисање у виду опорезивања кича и шунда, кажњавањем лоших поступака, заменом нестручних онима који су стручни за рад у култури или строгом контролом „културне“ понуде у медијима јер се укус медијски образује. На основу одговора добијених на дванаест питања, колико је анкета садржавала, и анализирања кумулативних података, основни закључак који се може донети јесте да је слика културе у Бору свима видљива али је свако види на свој начин. Испитаници чија су мишљења обухваћена овим истраживањем показали су у великој мери спремност да одговоре на сва питања, иако је за поједине одговоре било потребно одвојити више времена и стрпљења и уложити више размишљања и проницљивости од уобичајених анкетних одговора, који су најчешће понуђени и бирају се заокруживањем. Мада је такав начин испитивања бржи и лакши и за испитанике и за обрађивача добијених података и за израду анализе, једноставно маркирање одабраног одговора неизбежно одузима мишљењу ширину и динамику. Бројност и разноликост датих одговара у овој анкети потврђује да учесници у анкети нису штедели ни труд ни време како би изложили своје мишљење, чиме су показали да је одабрана тема била вредна њихове пажње. По мишљењу највећег броја испитаника, културу града осликавају установе културе (33%), конкретније програмске активности ових установа (41%), што потврђује уобичајен став грађана да се култура најчешће идентификује са установама које се баве културом, њиховим

Бележница 28

__________________ Шта се дешава радом и самим културним вредностима које се у њима чувају, негују или стварају. Ови ставови се заснивају на уверењу да је култура институционализована и професионализована делатност у друштву, регулисана Законом о култури и другим нормативним актима. Из ових ставова произилазе и одговори и мишљење о одговорности половине учесника анкете, јер за стање у култури сматрају да су најодговорнији сви са политичким и стручним, професионалним надлежностима на локалном (29%) и државном нивоу (21%). Због тога ови испитаници културу доживљавају, у највећој мери, као конзументи, за разлику од оне четвртине испитаника која сматра да сви појединци чине културу јер свако од њих својим ставом, понашањем и стилом живота креира културу своје средине, а самим тим су и сви подједнако одговорни за културни контекст града. Занимљиво је у којој мери су анкетирани дали одређење културе града кроз одговоре о манифестовању разних облика некултуре, од недоличног понашања и нехигијене (преко 50%), до мешања и недопустивог уплива политике у свет културе и њеног маргинализовања у друштву (25%). То потврђују и одговори који се тичу и финансирања културе, у којима висок проценат испитаника (89%) сматра да држава не издваја довољно новца за културу и да је потребно знатно више, што је у складу са мишљењем испитаника о значају културе и њеном утицају не само на квалитет живота сваког појединца, него и на просперитет друштва у целини. Када је реч о посетама установама културе у граду (Библиотека, Музеј и Центар за културу), највећи број испитаника (70%) најчешће посећује библиотеку, што је и разумљиво ако се узме у обзир чланство које обавезује и временско ограничење задржавања грађе из библиотеке, као и то да су већина испитаника корисници библиотеке. Узимајући све ово у обзир, ипак се не сме занемарити чињеница да у мањој средини библиотека често има значајнију улогу него што је има у великим градовима, у којима је и културна понуда већа. Када је реч о програмима које нуде ове установе, трећина је задовољна, док је дупло већи број изразио делимично задовољство, што указује на потребу да се преиспитају и иновирају постојећи програми. Уз друге културне садржаје и видове културног стваралаштва које су испитаници издвајали као омиљене, књига заузима прво место као вредност на којој почива промоција културе у граду. Уз књигу, промоција учења и образовање је, по мишљењу испитаника, неодвојиви део културног живота, што не изненађује јер је образовање увек било услов за настанак и очување одређених вредности у друштву. Испитаници су потврдили да је значајна улога технике у посредовању света културе, јер 41% њих културне садржаје прати захваљујући интернету, а 38% – путем телевизијских про-

Бележница 28

Шта се дешава __________________ грама. То доказује значајан утицај медија на „конзументе“ културних садржаја и њихову моћ да афирмишу, али и да помере границе прихваћеног система вредности. Већина података и ставова о култури града, њеном значају за њихов свакодневни живот, улози културе у односу на све друге области, као и за развој друштва у целини, добијених од Борана, вероватно се не разликују умногоме од ставова и судова које би изрекли грађани у другим местима Србије, јер је стање у култури у Србији у свим срединама, углавном, слично. Разлика је можда само у спремности компетентних субјеката друштва да се нешто у овој области поправи: да се примењује Закон о култури, да се градски културни простор ослободи инструментализације и доминантног политичког утицаја, да се унапреде досадашњи модели финансирања културе, да се дефинише систем контроле квалитета културних садржаја и установи поступак за еваулације рада установа културе од стране публике… У циљу унапређења развоја културе су свакако значајни и дугорочније планирање и израда културне стратегије града, која у Бору не постоји. Чак и овим скромним истраживањем, потврђено је да култура, као темељна људска потреба и предност одређена људском слободом, јесте динамичан процес, па као такав не може бити стихијски, него осмишљен у освајању те слободе.

Бележница 28

__________________ Шта се дешава Сабина Ђуркић, Библиотека „Центар за културу“, Кладово

Увод у дигитализацију: онлајн курсеви и регионална конференција

Богдан Трифуновић, „Финансирање пројеката дигитализације библиотечке грађе 2012–2014.“, Читалиште, бр. 24 (2014): 52.

Дигитализација, као средство повезивања прошлости и будућности, не обухвата само архивирање и чување локалне, националне и светске баштине, већ и процес узајамног коришћења, повезивања и истраживања културног наслеђа у електронском облику, уз омогућен непрекидан приступ. Дигитализација библиотечке грађе је један од кључних задатака или, боље рећи, изазова библиотекарима у XXI веку, зато што омогућава очување немерљиво вредног културног наслеђа и традиције похрањене у папирном облику. То је и у Србији потврђено новим Законом о библиотечко-информационој делатности, који наводи да библиотека има обавезу да континуирано ради на дигитализацији библиотечко-информационе грађе и извора као дела културног наслеђа Србије, као и да процес дигитализације треба да спроводи и координира Народна библиотека Србије. Народна библиотека Србије је формирала своју дигиталну библиотеку и захваљујући великом броју дигиталних јединица постала је највећа дигитална библиотека у Србији, али и лидер у региону, као и партнер у многим светским и европским пројектима. И многе друге библиотеке у Србији су одавно започеле дигитализацију своје грађе и веома су успешне у томе, али је то још увек процес који се у нашој земљи одвија стихијски и проистиче из појединачних активности једног дела јавних библиотека на том пољу1. Библиотека „Центар за културу“ Кладово једна је од већег броја библиотека које у том сегменту још нису начиниле први корак, односно нису оформиле своју дигиталну колекцију. Након утврђивања потребе и разлога за дигитализацијом и сагледавања могућности библиотеке, неопходно је одредити шта је то што ће на најбољи начин презентовати локалну културну баштину. Библиотечка грађа која ту баштину најбоље одсликава је грађа из завичајних фондова, а како су они затвореног типа, па је већи део те грађе (завичајна периодика, рукописна грађа, разгледнице, фотографије и др.) најчешће у само једном примерку и може се користити и прегледавати само у читаоници, дигитализацијом се доприноси отворености тих фондова и њиховој већој видљивости, при чему не треба занемарити ни аспект заштите оригиналних докумената. Међутим, потребно је врло пажљиво извршити селекцију грађе, што је један

Бележница 28

Шта се дешава __________________ од најважнијих задатака у процесу дигитализације, јер не постоји универзални одговор, ни у домаћој ни у страној литератури, нити пракси, око тога шта је то што треба дигитализовати.2

Онлајн курсеви Дигитализација библиотечке грађе и извора подразумева реализацију бројних задатака за библиотекаре. Један од значајнијих задатака јесте обучавање кадрова. А обука може обухватити разне активности и притом се реализовати на више начина. Прва прилика за едукацију и стручно усавршавање била је иницирана од стране колеге из Народне библиотеке Србије Мирољуба Стојановића, начелника Одељења за развој дигиталне библиотеке и микрографију, који је на адресу библиотекâ, односно библиотекара у Србији, 22. јула 2013. године упутио обавештење о бесплатним онлајн курсевима из области дигитализације. Радило се о курсевима који су имали за циљ да обуче и припреме све заинтересоване за дигитализацију својих фондова. Ови су курсеви настали као резултат пројекта AccessIT и AccessITPlus и у њима је активно сарађивала Народна библиотека Србије, а као партнер је учествовала и Библиотека града Београда. Припремили су их стручњаци који већ годинама раде на дигитализацији фондова пољских библиотека, као и у бројним европским пројектима везаним за дигитализацију. Обука се састојала од два курса, доступна и на српском и на енглеском језику. Први курс, „Дигитални репозиторијуми за мале баштинске институције“, односно „Digital repositories for small memory institutions“, на једноставан начин објашњава штa је све потребно за формирање једне дигиталне колекције, као и све неопходне поступке и средства потребна за реализацију тог циља. Други курс, „Сарадња са Еуропеаном“, односно „Cooperation with Europeana“, усмерен је ка онима који се већ баве дигитализацијом и који имају намеру да своје дигиталне колекције презентују преко Еуропеане. Оба курса садрже одређени број лекција, иза којих се налазе тестови за проверу стеченог знања, а после последње лекције налази се и генерални тест којим су обухваћена сва најважнија питања, односно оно што је најбитније у процесу дигитализације. Препорука је била да се курсеви ураде на енглеском језику, али за некога ко није имао баш никаква предзнања о дигитализацији, то је можда, ипак, био мало тежи задатак. Зато је обука на српском језику омогућила да и почетници у дигитализацији заврше курс. За толико обиље података и много нових и непознатих појмова били су потребни време и концентрација да би се у предвиђеном року успешно завршио курс, што је био прави изазов за сваког библиотекара, али не и неизводљиво. Лекције су указивале на поступак дигитализације, неопходну опрему за скенирање, креирање метаподатака, креирање дигиталних колекција, препознавање текста, верзије за објављивање и објављивање објеката на вебу, маркетинг, вредно-

Бележница 28

Александра Вранеш, „Дигитализација завичајних фондова у народним библиотекама“, Глас библиотеке, бр. 14 (2007): 20.

__________________ Шта се дешава вање и праћење дигиталне библиотеке… После сваке лекције, која је у себи обједињавала неколико тема, следила су питања за проверу стеченог знања, а након последње, девете лекције, у којој нам је сажето презентована грађа из првих осам лекција, као и увод о Еуропеани и сарадњи са њом, односно увод у други курс, следио је завршни тест са 50 питања којима се проверавало све научено. Као апсолутног почетника у области дигитализације мене је у том тренутку интересовао само курс „Дигитални репозиторијуми за мале баштинске институције“, као почетни корак ка упознавању свих релевантиних појмова и задатака у процесу дигитализације. Што с тиче другог курса, „Сарадња са Еуропеаном“, као што је већ и у самом његовом опису наведено, може се видети да је то само за оне библиотекаре и библиотеке који већ имају формирану дигиталну колекцију или увелико раде на томе, што је за библиотеку у којој радим још увек далеко. Међутим, тај други курс пружа могућност да сви који су заинтересовани сагледају како могу да унапреде своје активности приликом дигитализације грађе и, уједно, постану још видљивији на мрежи, уз сарадњу са Еуропеаном. Сертификат за е-курсеве пројекта AccessITPlus био је предвиђен за све који успешно заврше неки од наведених курсева до 15. септембра 2013. године са више од 60% тачних одговора. Подела сертификата уприличена је 6. фебруара 2014. године у Народној библиотеци Србије у склопу организоване дебате „Стање културног наслеђа у Србији и значај дигитализације у служби заштите“, а свима онима који нису могли да присуствују уручењу, сертификати су послати поштом. Уз велику захвалност и похвале свим колегама и стручњацима који су омогућили реализацију ових онлајн курсева (са жељом да не буду и једини), требало би истаћи неке предности оваквих активности. Пружена је могућност свим заинтересованим радницима у култури да упознају процес дигитализације и све фазе тог процеса. Првенствено, омогућено је онима који живе и раде у унутрашњости, односно у мањим установама, да стекну нова знања, тј. да науче нешто што им у свакодневном раду није доступно. Тиме се обезбеђује да сваки библиотекар који има вољу и жели да испрати нове захтеве своје професије не буде ограничен недовољним техничким могућностима, недостатком новчаних средстава, непрепознавањем важности и потребе за развојем и напретком. Онлајн курс пружа могућност свакоме ко жели да, без улагања финансијских средстава која су увек велики проблем у библиотекама, заврши квалитетан и значајан курс. И оно што се не сме занемарити: библиотеке којима тек предстоји процес дигитализације – а он је неминован за све оне које желе да учврсте своје место у напредном технолошком друштву и осавремене своје услуге – имаће одговарајуће стручне и образоване кадрове.

Бележница 28

Шта се дешава __________________ Овакав вид сарадње који је омогућила и под својим окриљем спровела Народна библиотека Србије, изузетно је значајан и доприноси развоју наше професије. За све заинтересоване библиотекаре и даље постоји могућност да похађају ове курсеве и сазнају све оно што је неопходно за процес дигитализације и формирање дигиталних библиотека, јер су ови курсеви од 1. марта 2014. године доступни на порталу Народне библиотеке Србије, активираном за потребе учења на даљину, где су постављени курсеви са тестовима за онлајн решавање и проверу знања3.

Регионална конференција Активности везане за процес образовања стручних кадрова, поред онлајн курсева, могу бити реализоване и другачије. Народна библиотека Србије је крајем 2013. године започела реализацију пројекта „Дигиталне библиотеке – едукација“. Оформљен је тим стручњака који је, поред едукације и промоције дигитализације, покренуо и иницијативу за дефинисање стандарда у овој области. Велики број активности, предавања и презентација започет је 10. децембра 2013. године, када је одржано предавање „Сврха и процес дигитализације“, са циљем да се запосленима у култури представи процес дигитализације. Отварање Форума о дигитализацији је био следећи корак у пројекту „Дигиталне библиотеке – едукација“, који је омогућио активно учествовање у дискусијама и обједињено праћење свих активности у овом пројекту. Јавна дебата са темом „Стање културног наслеђа у Србији и значај дигитализације у служби заштите“, којом су настављене активности у пројекту, била је усмерена на стандарде и смернице у дигитализацији. Тродневни семинар „Сврха и процеси дигитализације“ организован је крајем априла 2014. године у Народној библиотеци Србије, а окупио је не само библиотекаре, већ и запослене у другим установама културе које се баве заштитом и чувањем културних добара. Регионална конференција „Развој дигитализације – праксе и стандарди“, као још један део пројекта „Дигиталне библиотеке – едукација“, одржана је у Кладову од 28. до 30. маја 2014. године у организацији Фондације Народне библиотеке Србије. Основни циљеви ове конференције били су размена искустава стручњака запослених у институцијама културе у региону и презентација њихових досадашњих резултата и активности у дигитализацији библиотечке, архивске и музејске грађе. Своје радове, поред стручњака из Србије, презентовали су и стручњаци из Хрватске, Републике Српске и Македоније. Могли смо чути како су своју грађу дигитализовале библиотеке из Београда, Новог Сада, Јагодине, Бањалуке, Краљева, Загреба и Скопља. У кратком обраћању учесницима конференције, специјални саветник министра културе и

Бележница 28

Адреса овог портала је: http://edudigitalna.nb.rs/.

__________________ Шта се дешава

http://virtualna.nsk. hr/boskovic/; http:// virtualna.nsk.hr/agm/. http://digital.nub.rs/ greenstone/cgi-bin/ library.cgi. http://e-ucionica. nub.rs/.

http://www.bbns.rs/.

http://www.mpu.rs/ srpski/europeana/ europeana_fashion. html.

информисања за информациону делатност и дигитализацију Зоран Перовић, пружио је пуну подршку овом пројекту и указао на велики значај и потребу за дигитализацијом нашег културног наслеђа којом би оно задобило своје право место у модерном информационом друштву. Приликом организовања ове конференције, акценат је био на презентацији онога што је свака од установа учесница, било да се ради о библиотеци, музеју или архиву, постигла до сада, како је текао процес дигитализације, које су дигиталне колекције доступне на сајтовима тих установа, који су технички изазови и могућа решења у процесу дигитализације, као и како сарађивати са страним институцијама на заједничким пројектима у области дигитализације. Поједина предавања и активности у области дигитализације наших водећих библиотека већ су била презентована на неким ранијим скуповима, односно конференцијама, па су са тим активностима и постигнутим резултатима многи слушаоци већ били упознати. Утолико су значајније биле презентације библиотека из региона: колегиница из Загреба, Анита Марин, указала је на то колики су значај и одјек у јавности имале виртуелне изложбе о Руђеру Бошковићу и Антуну Густаву Матошу4; Ратка Марић је навела како су процес дигитализације у Националној и универзитетској библиотеци Републике Српске започели са старим часописима попут Босанске виле, Зоре и других, наставили са старом и ретком књигом5, а да су се затим пуноправно укључили и у пројекат AccessIT, односно раније већ споменуте онлајн курсеве из области дигитализације6. Сарадњу у пројекту дигитализације збирке оријенталних рукописа, иницираном од стране једног института из Турске, представио је Александар Стојанов из Македоније. Начин на који треба повезати разне установе културе једног града, укључујући и приватне, презентовао је Душан Ранђеловић из Културног центра Новог Сада, помоћу платформе ББНС, изграђене у оквиру пројекта „Дигитализација културне баштине Новог Сада“7. Врло је интересантна била презентација кустоса Дејана Сандића из Музеја примењене уметности, који је указао на разлику у приступу дигитализацији и услугама које пружају библиотеке у односу на оне које пружају музеји, кроз међународни пројекат Europeana Fashion у којем је музеј један од партнера и који подразумева дигитализацију предмета из области европске моде8. Све те презентације допринеле су да боље разумемо и сагледамо које нам се све могућности пружају, као и домете које треба постићи или којима треба тежити у дигитализацији. У последње време учестале су организације различитих скупова везаних за одређену област стручног усавршавања и није могуће увек присуствовати свим дешавањима. У случају конференције одржане у Кладову, представљени су резултати углавном вишегодишњег рада на дигитализацији, односно могли смо увидети докле су поједине установе културе стигле у дигитализацији своје грађе, које је предуслове требало испунити и које су проблеме имале на

Бележница 28

Шта се дешава __________________ том путу – од техничких, финансијских, кадровских, до селекције и избора грађе за дигитализацију, обезбеђивања и заштите ауторских права, остваривања шире видљивости и доступности својих колекција, дуготрајног чувања и одрживости дигиталних објеката, промоције дигитализоване грађе… За нас, као домаћине скупа, ово је била корисна прилика да чујемо и видимо различите програме и пројекте из области дигитализације у нашој земљи и региону, нарочито ако се има у виду да наша библиотека није дигитализовала ниједан део свог фонда, па нам је све оно што је презентовано представљало одговарајући увод у дигитализацију.

Закључак Константно професионално усавршавање неопходно је за развој и напредак било које струке, па самим тим и библиотекарства. Едукација у области дигитализације представља један од новијих задатака који се намеће свима нама ако желимо да идемо у корак са модерним технологијама. Сви видови образовања и усавршавања кадрова доприносе јачању наше професије и бољем позиционирању библиотека у друштву, тако да је значајан допринос постигнут и реализацијом онлајн курсева, као и одржавањем конференција, дебата, семинара, а свакако и успешном реализацијом пројекта „Дигиталне библиотеке – едукација“. Значај се огледа у томе што ће образовани кадрови допринети очувању знања и културног наслеђа, као и идентитета једне нације за будућа поколења. Процес дигитализације у Србији се све више обједињава под окриљем Народне библиотеке Србије, која има све предуслове за формирање једне националне дигиталне библиотеке у којој ће сакупити све дигиталне збирке библиотека наше земље. Ускоро можемо очекивати и доношење стандарда и дефинисање националне стратегије у области дигитализације која би пружила могућност и подстакла све оне библиотеке које се још нису упустиле у авантуру звану дигитализација да се покрену и прикључе. То би омогућило да се, налик већ изграђеној Виртуелној библиотеци Србије, која представља систем узајамне каталогизације већег дела библиотека у Србији, оформи и Дигитална библиотека Србије, која би обухватила постојеће дигиталне колекције и допринела креирању и придруживању нових. А све то са циљем да се библиотеке, ти незаобилазни центри знања у друштву, међусобно повежу и боље презентују своје књижевне драгоцености помоћу савремених информационих технологија.

Бележница 28

__________________ Шта се дешава ДОДИРИ И ПРАЗНИНЕ РАЈКА ЧУКИЋА Милен Миливојевић

Реч на представљању књиге Додири и празнине Рајка Чукића Припремајући књигу Додири и празнине, стално сам У оквиру завичајне библиотеке пред собом имао лик њеног аутора, Рајка Чукића и па„РазБор“, коју уређује виши библиожљиво слушао његове лепе приче о ономе што се зове текар Народне библиотеке Бор Горан слика у песми. Истовремено, неизмерно ми је било жао Миленковић, крајем 2013. године што посао који је припао мени није обавио сам Рајко. На- објављена је књига песама из заоставравно да би он то урадио неупоредиво боље, а судећи по штине Рајка Чукића, под називом Допесмама које су ушле у ову књигу, као и по онима које дири и празнине. Ово је друга књига у нису биле те среће, Рајко је имао замисао о новој књизи. наведеној едицији. Књигу је приреКазује то и одабрани наслов за књигу коју сад имамо пред дио књижевник Милен Миливојевић, собом, али и неки други наслови (вероватно већих цели- а предговор је написао Жарко Требјена него што их је било у рукописима). шанин. Факсимил песме „Над почетком“, са интервенцијма додатим Рајковом руком (у које спада и повезивање стихова у строфе, чиме је указано на њену сонетну форму), као да је, и симболично и контрастно, додат једином прозном тексту којим је књига завршена, а насловљеним са „Недовршена прича“. И свака потоња прича о Рајку Чукићу остаће недовршена, као и ова, тек над почетком разговора о новој Рајковој књизи. Уз ову књигу обавезно је рећи и то да је подоста рукописа, писаних Рајковом руком, остало нажалост непрочитано. Крију се, у њиховој неодгонетљивости, вероватно и неке песме које би ову књигу могле учинити још садржајнијом. Била ми је част што сам се бавио приређивањем ове књиге, а свака одговорност за евентуалне недостатке и пропусте у том послу – моја је. Хвала Рајковој породици која чува песникове рукописе из којих је настала ова књига. Хвала Народној библиотеци Бор, њеној директорки Весни Тешовић и уреднику едиције „РазБор“, Горану Миленковићу што су омогућили објаваљивање ове књиге.

Бележница 28

Шта се дешава __________________ Горан Миленковић, Народна библиотека Бор

Рајко Чукић и књижевност (увод) За Рајка Чукића, песника, први пут сам чуо средином деведесетих година, у разговорима које сам повремено водио са тада активним књижевницима из Бора, пре свега Миланом Стојадиновићем Басом. Било је то једно од оних песничких имена која су изговарана са неупитним поштовањем. Казане са патосом легендарне приче, чињенице о мени непознатом уметнику као да су унапред биле сачуване од сваке сумње или радозналости. Било ми је сугерисано да је у савременој песничкој хијерархији поезија тог мени непознатог песника одавно требало да заузме заслужено високо место, али да се то, међутим, из одређених разлога није догодило. Наводно је, међу песницима чија је централна фигура био Бранко Миљковић, управо Чукић био најбољи. Нека неизречена непозната сила књижевног живота потрудила се да та скривена истина никада не постане чињеница књижевне стварности. Рајко Чукић је у тим причама, што је мени било врло занимљиво, везиван за неосимболисте, с којима се у Београду дружио, и за поезију неосимболизма, чије је поетичке карактеристике усвојио. Деценију касније, име Рајка Чукића у једном другом смислу нашао сам у поговору Библиографије борског књижевног стваралаштва у 20. веку Весне Тешовић. Истражујући архиве борских листова, ауторка је нашла податке о знатном учешћу овог песника у животу некада постојећег „Друштва пријатеља књиге“, које је радило у оквиру делатности градске библиотеке. Тако сам слику Рајка Чукића, песника, могао да допуним сазнањима о Рајку Чукићу као читаоцу литературе, ономе који о тој литератури има потребе да мисли и говори и да у њену корист ради. На задњем коричном листу песникове књиге Епитаф за један свет (1961), у краткој биографској белешци, вероватно састављеној од стране самога аутора, стоји да је Рајко Чукић песме почео да објављује 1954. године, да је објављивао есеје и приповетке у Видицима, Савременику, Књижевним новинама и другим књижевним часописима и да је радио на тексту романа чија је тема везана за савремени Београд. До своје смрти 2007. године, објавио је књиге песама: Човек од земље („Багдала“, Крушевац, 1961), Епитаф за један свет („Младо поколење“, Београд, 1961) и Кап крви на небу („Багдала“, Крушевац, 1970). Коначно, у току припремања Додира и празнина (2013) за штампу (књига песама која је објављена после песникове смрти), имао сам пред очима предговор Жарка Требјешанина. У

Бележница 28

__________________ Шта се дешава њему је аутор, сведочећи о Рајку Чукићу као личности, као професионалном новинару и као песнику боему, изнео и пар занимљивих биографских детаља који говоре о непознатим пределима његовог књижевног и интелектуалног профила. На пример тај да је у глави имао готове приче или готове идеје о ненаписаним причама, чији је гротескно-фантастични садржај подсећао на Гогоља. Или да га је интересовала филозофска и научна литература и да је у том смислу био и пажљив слушалац и добар коментатор. Занимљиве чињенице о интелектуалној структури уметничке фигуре Рајка Чукића стижу и из саме књижевности коју је писао. Његова поезија, рецимо, у појединим детаљима даје доказе о једној дубљој упућености на литературу и једном озбиљном читалачком одношењу према песничкој традицији. Ево једног примера. Гледајући Додире и празнине из угла односа наслова и садржаја песама, запажам доследну повезаност: „Смисао почетка“ заиста се односи на почетак, као што се „Цвет одсутности“ односи на цвет одсутности, а „Монолог о речи“ на реч. Песма добија име по ономе о чему говори. Стога ми делује чудно када установим да у Чукићевом „Напрслом звону“ никаквог звона, заправо, нема. Ево те песме: Не замерите ми на овој смрти, на подлој замци небеса Ту где никад више неће познати ме нико Ту где никад нећу више бити присутан толико Колико бол овај забоден у таму мога меса Не замерите на тој смрти јер то није права Смрт од које копне очи, од које трава под каменом жути У табане ми неко испод земље од камена ексере укуцава И зелен сок ми скаче уз промукло грло што ћути. Ја још нисам својим срцем стао, са свих звезда пљујем На овај ветар који питам: зар сам само зато зван Ту, одакле се преварен враћам И успут ужасно гунђам и псујем!

Бележница 28

(„Напрсло звоно“)

Шта се дешава __________________ Где тражити ово одсутно звоно? Ово напрсло звоно заправо јесте звоно – литературе. Постоји у Бодлеровом Цвећу зла под бројем LXXIV песма „Напукло звоно“ („La Cloche fêlée“). Ево и Бодлерове песме, у преводу Борислава Радовића: Горко и слатко бива, за зимске ноћи неке, Слушати, близу ватре димљиве и дрхтаве, Како лагано расту успомене далеке Са брујем звона што се песмом из магле јаве. Блажено оно звоно са снажним грлом, које, Премда старо, још крепко и приправно да бије, Одано упућује верничке јавке своје, Слично старом војнику што под шатором бдије! А мени пуче душа, па кад из чаме кани Да својом песмом ваздух у хладну ноћ настани, Глас јој ослабљен често подсећа понајвише На ропац рањеника кога заборавише Уз руб језера крви, под силним лешевима, Што мре, не помакав се, с безмерним напорима.

(„Напукло звоно“)

Две песме, Бодлерова и Чукићева, нису повезане само подударношћу својих наслова, већ имају и специфичну унутрашњу сродност. Обе песме, свака на свој начин и свака у својој мери, говоре о истој ствари: о ћутању и о смрти песничког гласа. И у једној и у другој се та смрт изневерава, гласом. Обе песме су строго формално организоване, с тим да наспрам Бодлеровог сонета (4, 4, 3, 3) стоји Чукићева форма три катрена (4, 4, 4). Изван искуства међутекстовних односа ову песму није могуће исправно читати, нити је могуће разумети је на прави начин. Поред оваквих веза, чије постојање говори о назорима образованог читаоца уметничке литературе, „Напрсло звоно“ својом самосвешћу сведочи и о укључености поезије Рајка Чукића у магистралне токове поезије другог послератног таласа модернизма, поезије која је, поред тога

Бележница 28

__________________ Шта се дешава што се често бавила собом, пуно говорила о смрти, која је често писана у првом лицу и која је тежила формалном савршенству. С разлогом претпостављам да појава оваквих места високе књижевне атмосфере у књижевном опусу Рајка Чукића неће бити изненађење, нити реткост. На крају овога кратког увода у књижевни профил и дело Рајка Чукића, при чему свакако треба имати на уму и више пута поменуту књижевну боју његове публицистике, треба ставити и кратку упутницу за будућа откривања неоткривене земље Чукићеве поезије и његове књижевности уопште – самом читању нужно би морао да претходи библиографски напор да се потражи, попише и учини доступним све оно што је Рајко Чукић објављивао у књижевној периодици. Тек када се буде видела целина, моћи ће да буду описивани детаљи Чукићевог књижевног постигнућа.

Бележница 28

Шта се дешава __________________ Радомир Андрић, председник Удружења књижевника Србије

Препознавање у самосвојној лиричности (Запис о стиховима Рајка Чукића у књизи Додири и празнине, Народна библиотека Бор, 2013)

Припремајући књигу записа о песницима везаним, рођењем или делом свога живота, за источну Србију, прибележио сам о Рајку Чукићу да је изразит лирик, изворан и пун неке тешко одредиве меланхоније, у којој се налазе притоке романтичарског осећања – оног непредвидивог у метафорама које у својој стишаности крију душевне затајне експлозије. Свакако, песнички језик доминантан шездесетих година протеклог века карактерисала је тежња ка модерности, али не по сваку цену у односу на традиционална својства, полазишта и исходишта подређена језичкој мелодиозности. Том поетичком кругу припада и поезија Рајка Чукића, која није раскидала споне са лирским субјективизмом, али је постепено отварала врата за модерна поетска струјања. Заправо, песници Бранко Миљковић, Бора Радовић, Томислав Мијовић, Божидар Тимотијевић, Милован Данојлић, Петар Пајић, Драган Колунџија, међу којима се својим стиховима истицао и Рајко Чукић, објављујући песничке књиге Човек од земље („Багдала“, Крушевац, 1961), Епитаф за један свет („Младо покољење“, Београд, 1961) и Кап крви на небу, опет у крушевачкој „Багдали“, 1970. објавио је и две књиге репортажа, писаних за листове Колектив и Политику. И ови текстови поседовали су зрак и знак поетичности, одсјај из ока загледаног у неку врсту перископа усмереног на дубинско испитивање тајновитог животног рудишта и очудишта, какво може само стварност у својим непорецивим доказима да наметне и коначно преиначи у нешто друго, по много чему блиско оној опсервацији Ива Андрића о сневању и догађању у потрази за никада достигнутим идеалом. У свему томе налазимо одјеке неоромантизма и неосимболизма, али и неких других вредности, заснованих на преиспитивањима лирског народног певања. Такође, поезија и текстови Рајка Чукића, у односу колико на реални свет толико и на иреални, не могу се поједностављено тумачити у контексту већ освојене поетике; коришћењем слика и утисака у сфери преживљавања, у првом реду окреће се ка себи, ка оном личном именику: овоземном, колико и космичком, трагом љубави и оног тешко казивог у сударима са стварношћу и тегобама после самопозлеђивања између жељеног и неоствареног… Отуда, препуштен том саморазговору или, ако

Бележница 28

__________________ Шта се дешава хоћете, у поверљивом шапату са сенком свога имагинарног двојника, записује, као у првој песми овог рукописа из заоставштине: Кораке ми вуче мутна сила нејасности Због свих суза којих не могу да се сетим Путем под којим дани глођу своје кости Закрвављени дани које никад да прелетим А на почетку сам можда још могао знати Све што се испред мене и испред тајне збило. Већ видим место на коме ћу помирено стати Док проређен свет улази под небеско крило.

Затим, песников свет је стигао до тачке одбојности и извесног преслишавања на глас пред огледалом лишеним лажи и варљивих илузија. Надасве, то осећање потекло у јеткости и запитаности: да ли је све могло бити другачије и сврсисходније у плођењу наде да ништа није узалуд створено, најприсутније је у стиховима песме „Где сам био“. Тим питањем је потпуно захваћена свака строфа ове песме, а има их шест. У првој, тај душевни замајац је најчуднији: Буновна зоро Из које још слеп од буђења Срљам низ пустињу Реци ми где сам био Док дух мој О испражњено камење спотиче се бос; Ко зна чије сам Измишљене светове сâм уходио А сада преврнутих очију вучем себе за нос.

И, на крају, крешендо обликован по мери свега потиснутог из личне карте песника свесног пре болне спознаје да је језик неухватљив у свом суштинском исказу… Отуда, пробије меланхолни слој самоироничан сев и рефлексивни рез, када се затекне „у гвозденом загрљају завађених немогућности“.

Бележница 28

Шта се дешава __________________ Централно место овог избора из песникове заоставштине свакако да представља „Поема без наслова“. Иако фрагментарно објављена, по свему у њој поетички обликованој, може се закључити да је носила у себи карактеристичну температуру за интимистичко певање и медитативне песмоплете својствене такозваној другој послератној генерацији песника, како су је именовали многи књижевни критичари тих шездесетих година, када је на известан начин увелико извршена промена, пре свега у тематско-мотивском трагању за нечим другачијим у односу на ранију плиму социјалне и родољубиве поезије. Рајко Чукић, у овој поеми, изазовној за разрастање нове осећајности, спонтаније проговора о интими лирског субјекта – коначно, и изразитом стилском трансформацијом, постепеним преласком ка слободнијем стиху и све мањим пристајањем на милозвучност условљену римовањем, стицао је самосвојност. Истина, већина стихова и укупна посвећеност је изградњи овог града у чијим темељима јесте бакар, али и једна младост, чежње и стрепње пред сутрашњицом, да не кажемо пред све већим егзистенцијалним недаћама на животном хоризонту. Песник вади слике испод очних капака и обасјава видело својим унутарњим пламеном, непатетизованим и без повишене енергије, која би оптеретила метафорику нечим већ казаним и поетички исцрпљеним. То засецање у најболније спознаје у себи, али и слутње нечег неизбежног, омогућило је песничком језику Рајка Чукића да се препозна у аутентичној лиричности. И не варамо се, сводећи овај запис после ишчитавања песама у овој књизи, танкој по обиму, али драгоценој у сведочењу о још једном аутору, који је песнички брзо сагоревао, а по свему што је написао и о чему је сневао, може се рећи да је могао много више и захвалније дати српској поезији ствараној половином протеклог века. Отуда, издавачи ове песничке књиге и оснивачи библиотеке „РазБор“ у Бору, заслужују пажњу и захвалност многих који знају да цене баштину овог дела Србије.

Бележница 28

__________________ Шта се дешава Конкурс Народне библиотеке Бор за необјављену кратку причу у 2014. години

Три награђене приче и осам у ужем избору САОПШТЕЊЕ ОДЛУКЕ ЖИРИЈА Конкурс за кратку причу Народне библиотеке Бор је замишљен као надметање аутора у категорији необјављене кратке приче, писане на српском, хрватском, црногорском или бошњачком језику. У временском периоду од 7. јула до 15. септембра, колико је трајао конкурс, пристигао је укупно 361 рад. Од пристиглих радова, 258 прича у потпуности су одговарале условима конкурса и жири је приступио разматрању њихове вредности. Према пропозицијама и након више кругова гласања, жири је свој избор сузио на једанаест прича које чине ужи избор и које ће бити објављене у првом наредном броју Бележнице, часописа Народне библиотеке Бор. Ужи избор чине следеће приче, поређане без вредносног редоследа већ према томе којим су редом пристизале преко онлајн форме за пријаву: 1. „Сенка Атанасија Николића“, шифра „Атанасије11“ (Миливој Анђелковић, Београд) 2. „Чекаоница смрти“, шифра „Сутра14“ (Бојана Кнежевић, Нови Сад) 3. „Баба са сјекиром“, шифра „Пањ63“ (Зоран Крстић, Крапинске Топлице, Хрватска) 4. „Странци“, шифра „безверхи1616“ (Александар Траиловић, Боговина) 5. „Лопов меког срца“, шифра „Оги76“ (Огњен Шестић, Београд) 6. „Бука и бес једног капетана“, шифра „изговор42“ ( Јасна Димитријевић, Нови Београд) 7. „Возови“, шифра „Чекање12“ (Бранка Селаковић Милошевић, Београд) 8. „Напомена“, шифра „Афродита27“ (Бошко Ломовић, Горњи Милановац) 9. „Самообмана“, шифра „психоза54“ (Вук Мајсторовић, Крагујевац) 10. „Црна овца“,шифра „Сатори72“ (Милан Миловановић, Нови Сад) 11. „Аларм“, шифра „Термидор10“ (Милош Симић, Крагујевац) На седници жирија (Зоран Илић, председник, Весна Тешовић и Ана Јанковић, чланови), одржаној 16. октобра 2014. године, одлучено је да: – прва награда буде додељена аутору Огњену Шестићу из Београда за причу „Лопов меког срца“,

Бележница 28

Шта се дешава __________________ – друга награда буде додељена ауторки Јасни Димитријевић из Новог Београда за причу „Бука и бес једног капетана“, – трећа награда буде додељена аутору Милану Миловановићу из Новог Сада за причу „Црна овца“. Већина аутора пристиглих радова, а чији репрезентативни сегмент представљају једанаест одабраних прича, нису могли а да не одреагују на актуелну свакодневицу која често попут неког „дежавија“ све нас подсећа на дане и године за које смо мислили да су заувек иза нас остале. Мањи број аутора је инспирацију потражио у догађајима и личностима из прошлости („Сенка Атанасија Николића“, „Возови“) или фиктивним догађајима („Пут у пакао“). „Лопов меког срца“, која је освојила највећи број гласова, јесте сатирична прича о нашим наравима, нашем менталитету. Оно што јој даје шарм јесте трансформација главног јунака који од особе од које очекујемо да је зла и покварена постаје племенит, и која уместо да своје несуђене муштерије опљачка и ојади, добродушно им реновира запуштене станове. Ипак, остајући веран свом занату, он ће их обићи и следећег лета и, евентуално, наплатити своју овогодишњу инвестицију. Другопласирана прича „Бука и бес једног капетана“ плени својом нарацијом и ауторкиним истанчаним осећајем за детаљ. Уз звуке севдалинке која допире из транзистора, пратимо тужно-горку причу о пензионисаном капетану речног бродарства и његовој жени, капетаници, који наизглед мирно проводе своје земаљске дане јер „живети се још мора“, док је живот, очигледно, негде другде. Можда управо тамо где је отишла њихова кћерка, напуштајући остареле родитеље и домовину која више не постоји. Док су претходне две приче тематски уско везане како за ове географске координате, тако и за време које управо тече, трећепласирана прича „Црна овца“ искорачује из тог, свима нама, препознатљивог миљеа и покушава једним универзалним језиком да проговори о општим, свевременским темама. Уметнички поступак који аутор користи јесте алегорија. Прича би могла да се окарактерише и као нека врста савремене басне којој уобичајена морална поука на крају није ни потребна. И без ње прича испуњава своју сврху. Зоран Илић Ана Јанковић Весна Тешовић

Бележница 28

__________________ Шта се дешава ••• Огњен Шестић

ЛОПОВ МЕКОГ СРЦА (прва награда)

Елзет брава је попустила под специјалним клештима, као мајка пред кукњавом детета крај рафа са слаткишима. Опрезно је извукао цилиндар и одшкринуо врата. Ослушнуо је. Тајац. Добро је, ипак су на мору. Дојаве његовог партнера у 90% случајева биле су тачне. Али, понекад је бивало и незгодно. Једном су га пребили тако гадно да се једва одвезао до Ургентног центра. Чим је крочио у стан Јагодића, стресао се. На страну то што су већ годинама биле демоде, тапете у предсобљу биле су искрзане. У дневној соби га је дочекало још горе стање. Смеђа угаона гарнитура са видним трагом зуба времена – и то целе вилице – не само што се није уклапала у простор, већ га је и смањивала својом несрећно изабраном бојом. Зидови су били боје кајсије. Слике на њима као да је бирао хрчак далтониста који је тог дана заборавио наочари у другом сакоу. Мноштво сведочанстава о томе да су његови домаћини били естетске аналфабете. На основу дугогодишњег искуства знао је где овакви људи крију новац. Омот VHS касете са натписом „Митинг на Газиместану“ открио му је свежањ новчаница. Целих 11.500 динара. Више се није ни могло очекивати од људи са овако намештеним и уређеним станом. Већ неко време га је притискала бешика. Хоће то кад превалиш педесету. Јагодићима сигурно не би сметало да се послужи њиховим тоалетом. Призор који је тамо затекао надмашио је предсобље и дневну собу заједно. Шерпа-плаве плочице на неколико места биле су делимично одлепљене, а пажљива претрага открила му је и да су иза машине за веш две отпале. Ухватио се за главу. Сео је на похабану гарнитуру да среди мисли. Није могао тек тако да оде. Савест га је мучила. Још једном је погледао новчанице и дубоко уздахнуо. То је било јаче од њега. Устао је и ужурбано напустио стан. Вратио се сат касније са два пакета под мишком, а затим је још једном сишао до кола по трећи пакет и кутију са алатом. Раскрчио је купатило и почео да обија плочице. Четири сата касније, нове, елегантне, уске црно-беле плочице већ су сијале на зидовима. Добра страна познанстава са људима из света керамике је то што можеш да добијеш плочице са неприметном грешком за петину цене. Орибао је плочице још једном, а затим се бацио на санитарије. Када

Бележница 28

Шта се дешава __________________ је завршио, обрисао је рукавом зној са чела и још једном задовољно осмотрио просторију. Сад је била употребљива. Сутрадан је тапетар каснио два сата, али искупио се пресвлачењем гарнитуре упола цене. Међутим, ни он није губио време чекајући мајстора – састругао је све тапете са зидова у предсобљу и нанео први слој фарбе. Лимун-жута боја унела је живост која је толико недостајала овом, ионако скученом простору. Пошто је испратио бравара, сео је да се прерачуна. Након што је купио плочице, фарбу и исплатио мајсторе, био је око петнаест хиљада у минусу, рачунајући и браву коју је одлучио да им замени о свом трошку. Била би штета да неко уђе у стан и направи неред или нешто украде. Извадио је књижицу из џепа и испод Ђукића уписао дуг Јагодића. Наплатиће им све идућег лета, ако опет оду на море. ••• Огњен Шестић (Београд, 1976), уз још тројицу афористичара новог таласа (Предраг Рашула, Далибор Ђорђевић, Дејан Андрејић) коаутор је зборника Четири јахача србокалип се и Четири јахача србокалипсе 2 („Сиграф“, Крушевац, 2013) и аутор збирке кратких прича На длану („Перипетија“, Београд, 2014). Сарадник је Клуба уметника „Бина“ (КУБ) из Новог Сада. Писао за бројне портале. Објављен у Бележници бр. 26. Добитник је прве награде за кратку сатиричну причу на шабачкој „Чивијади“ 2013. и параћинском „Жикишону“ 2013, за најбољи афоризам на „Чивијади“ 2014, и најбољу кратку причу на конкурсу борске библиотеке 2014. •••

Јасна Димитријевић

БУКА И БЕС ЈЕДНОГ КАПЕТАНА (друга награда)

Из транзистора тече севдалинка. Човек седи под јелком у старој фотељи, хлади ноге у лавору и не верује у вечност. За њега је свет проста једначина. Прво рат за ослобођење и боље друштво, па посребрени сат с Лењиновим ликом и цењен посао, лета на Брачу, жена, дете, викендица на Дунаву, лоза пре и дремка после ручка и – коначно – вечери у кафани „Код лопова“. Једини могући живот.

Бележница 28

__________________ Шта се дешава А онда се једног дана успаваш. Не чујеш сат. Пропустиш „Караван“ и кафу и слатко. Па добро, доста је било. Ово није тај дан. Живети се још мора. Капетанова биографија није се развила како је планирао, али на то исклизнуће није могао да утиче. Зато је одлучио да га игнорише. Пасуљ се подгрева у шерпи на плинској боци. Капетаница уредно струже остатке соли са дна металне кутије. Масни прсти и време избрисали су златну калиграфију са плаве подлоге и сада тамо пише: „... здрави из Бола“. На столу два тањира, две кашике и корпица са кришкама хлеба. Сланик и офуцани албум Команданта Марка лево од тањира у чело стола. На креденцу разгледница из Ванкувера. Једина која је стигла, ако не рачунамо оно писмо које је капетан поцепао и бацио. Кад скупља мрвице са стола, капетаница увек подмеће исту стару новогодишњу честитку за срећну 1981. годину. Деда Мраз, џак са поклонима, јелка, и црвеном воштаном бојицом исписана нестабилна слова: МАЈА. Мрвице хлеба кришом истреса на симс врапцима. Укључује ТВ. Почињу вести и дугметара са шпице закуцава се у Химзу Половину из дворишта. – Хајде, стари. Ручак. Дижи дупе. Пензионисани капетан речног бродарства невољно се одваја од фотеље која је, након дугог века пред екраном, свој други живот нашла у бодљикавом хладу старог стабла. Од свих спорт ских првенстава, квизова и домаћих серија остали су само масни кругови на зеленом плишу, један на наслону и други на седалу. Од старог телевизора само шупљи оклоп прекривен мушемом. Као да чека да хармоникаш развуче ребрасти мех последњи пут, зауставио се надомак улазних врата. Прешао је погледом преко баште где је капетаница последњих година уместо цвећа и зеленила гајила шаргарепу, кромпир и лук. Брука. То је брука! А она безумница и побегуља још се усуђује да њему пише о стиду, насиљу и правди. Капетан је писмо поцепао и бацио, нормално, није њега брига за бестидницу што другима соли памет и пита за савест. Није га брига за ту њену патетичну метафору о тумору. Али ипак памти: „Оно што сам ја видела, осећала и знала о теби, никад се није поклапало са оним што су о теби причали други људи. Тешко је било живети са том тајном, као са тумором на души. И не знам коме је теже – ономе ко са тим тумором улази у живот или ономе ко са њим из живота излази.“ Зна капетан шта је бедница хтела да каже, зна он. Хтела је да каже да је у његовом случају тумор неоперативан.

Бележница 28

Шта се дешава __________________ – Искључи док једемо – довикнуо је, али топ је још једном гласно опалио пре него што је капетаница стигла да притисне дугме. Капетан је концентрисано пребацио чачкалицу између тројке и четворке доле десно, ставио руке у џепове и пустио голуба низ леву ногавицу. ••• Јасна Димитријевић (1979, Неготин), дипломирала је на Катедри за општу књижевност и теорију књижевности у Београду. Књижевну критику и кратку прозу објављује у регионалним часописима и зборницима (Booksa, Бетон, Улазница, Зарез, Бележница, Нови каос, Артеист, Урбани врачеви). Њена прича „Кроз прозор Штефице Цвек“ награђена је на конкурсу подгоричке књижаре „Карвер“ наградом „Вранац“ за најбољу кратку причу у 2014. години. Живи у Београду, бави се лектуром, превођењем и сличним занатима. •••

Милан Миловановић

ЦРНА ОВЦА (трећа награда)

– Верујеш ли ти у Бога? – Не знам... Зашто ме испитујеш о тим глупостима? – лењо подигне главу и прекорно погледа своју млађу сестру. – Размишљам о томе да је неко морао да нас створи, зар не? – Није нас нико створио, већ нас је родила мајка. Наши преци су нас створили, а не некакав Бог. – Ма, знам да нас је мајка родила, али ко је створио наше претке? Нису могли сами од себе да се створе, зар не? – Ти превише размишљаш. Више ме ни не чуди то што те сви сматрају црном овцом. – Радије ћу мислити својом главом и бити црна, него што ћу дозволити себи да будем обична глупа овца... Волела бих да могу да питам Шепарда зна ли он да ли Бог постоји. – Шепарда? Тог глупака?! – Зашто мислиш да је глупак? – Па он ни не разуме наш говор! Наравно да је глупак! – Ни ми не разумемо његов језик.

Бележница 28

__________________ Шта се дешава – Не разумемо, па шта?! – Ти стварно мислиш да смо ми најинтелигентнија бића? – Наравно да јесмо! – А јеси ли се упитала некад, да ли је Шепард наш слуга или наш господар? – Какво ти је то питање?! Слуга, наравно! Видиш да чисти за нама, обезбеђује нам простор за живот, обезбеђује нам храну, брине о нашем здрављу, брине о нашим младунцима... – Понекад ми падне на памет да нам он не мисли добро... Мислим да је он одговоран за нестанак наших сестара. – О чему говориш? – Мислим да их је он убио – рече једва чујно. – Па, зашто би нас тако лепо дворио ако има намеру да нас убије?! Ти си начисто полудела! – А шта је са Шепардовим псом? – Шта са тим ружним псетом?!... Па видиш и сама да нас он чува! – Чува нас да нас неко не нападне, или нас чува да негде не побегнемо? – Јеси ли ти сасвим полудела? Шта се то теби у глави пореметило?... А где би ти то побегла? Ниси у затвору па да бежиш. Ко би нормалан побегао из овог раја?... Ех, ти и те твоје теорије завере... Ћути, паси и уживај. ••• Милан Миловановић (1972, Нови Сад) пише драму и поезију. Објављене драме: „Сенка“ (у књизи Савремена српска драма, Удружење драмских писаца Србије, Параћин, 2009), „Конопци“ и „Анатомија једног лудила“ (Књижевни клуб „Бранко Миљковић“, Књажевац, 2007); за комад „Званична верзија“ добио је прву Награду „Слободан Стојановић“ за најбољу необ јављену драму 2014). •••

Миливој Анђелковић

СЕНКА АТАНАСИЈА НИКОЛИЋА У животу Атанасија Николића, професора, инжењера, начелника, просветитеља и првог ректора српског, Сенка се често појављивала да га спречи у „надежди“. Први пут у Пешти, на

Бележница 28

Шта се дешава __________________ часу сецирања главе, када је морао да излети из сале. Други пут у Ђуру, на студијама филозофије; презриво му је шаптала: „Бићеш адвокат??!!“. Трећи пут у Артиљеријској школи у Бечу када је унапредила синове грофова а њега у „надежди превареног“ оставила да очајава. Од Сенке није могао да побегне ни у Новом Саду. Када је поднео молбу да као јавни учитељ отвори школу цртања, претворила се у бившег сенатора који забрањује да Србин и некатолик децу учи. Диплому „инџинира“ добио је 1829. године, у 26. години живота, на Универзитету у Пешти. Неколико година вредно је радио на премеру и пројектовању канала и насипа у околини Новог Сада и Сомбора. Уздао се да ће му знања и доказане вештине „званије“ донети. Али Сенка, сада у лику грофа Сеченија, на плаћено место инжењера изабере грофовог штићеника. Атанасија ова неправда сасвим порази. Са породицом одлази у Мач код Арада да буде управник имања Петра Чарнојевића, унука патријарха. Моћ Сенке није се проширила на Кнежевину Србију и из њеног Попечитељства просвештенија дође позив да буде професор математике и цртања. Атанасије то одмах прихвати, 8. јуна 1839. са породицом допутује у Београд и одмах напише Алгебру, први уџбеник математике за Лицеј. Путујући за Србију Атанасије је очигледно успео да побегне од Сенке. Именован је за ректора и професора Лицеја, пише Елементарну геометрију, држи јавна предавања, приказује узорну обраду имања, уводи школску славу Свети Сава, пише драме, оснива прво београдско позориште, сакупља и објављује народне приповетке и зборнике поезије... Сенка га је нашла 1840. године. Појавила се у лику директора школе који је Министарству дојавио да је „Николићева Алгебра лишена сваког достојанства учене књиге“ и застарела. Атанасије одлучује да Сенку изазове на „јавни мејдан из математике“. Даје јој да бира: да изабере студента Лицеја и задаје му задатке или да изађе на „лични мејдан из математике“. „Мегдан“ је одржан пред Комисијом за школе. Једном лицејцу Сенка је давала задатке, али је знала само трговачке рачуне. Министарство га похваљује, али Сенка успева да га смени као ректора и бежи из Србије. После тога Николић је предложио оснивање САНУ и био њен први секретар, предложио оснивање Народне библиотеке и доставу обавезних примерака. Био је начелник Министарства унутрашњих дела и први помоћник Илије Гарашанина, трасирао путеве, основао инжењерску школу, набављао саднице, сорте крупне стоке, нова оруђа за земљорадњу и 60.000 пушака из Русије... Пошумио је околину Београда и засадио алеје на Теразијама, али и у многим сели-

Бележница 28

__________________ Шта се дешава ма. Издавао је Чича Срећков лист за село са 400 претплатника а када је пензионисан написао је обимну Аутобиографију која се чува у САНУ коју је и основао. Сенка је једна од ретких која га није заборавила и она повремено наиђе у Србију да подметне ногу свима који својим делом на Атанасија подсећају. •••

Бојана Кнежевић

ЧЕКАОНИЦА СМРТИ Осредњи кућерак окречен у бело, испред њега зелена клупа. Старац са шубаром на глави седи на клупи и дрема. Повремено погледава лево-десно па кад се увери да нема никог, опет затвара очи. Бадње вече. Иза најстаријег бабе који уноси бадњак иду четири генерације и пијучу. Кад поче да баца орахе и воће, и они који су давно престарели с децом почеше их грабити са пода. Уз пуцњаву прангија орио се смех кућом. Старац отвори очи, погледа лево-десно, никог. Опет затвара очи. Зора свиће. Из предње собе чује се жамор, вриска жене и затим плач новорођенчета. Одјекује пуцањ – родио се син Никола! Као да је јуче било – размишља старац на клупи и брише сузе као и онда радоснице. Како никог нема, размишља и из сомотског сакоа вади марамицу. С марамицом испаде слика Николина са женом и децом. Пилићи моји... Осмехује се старац и уснама и душом. Кад зачу звук аутомобила, он згаби штап и устаде, исправи своја радом искривљена леђа и попут војника који салутира, дочека сина Николу. – А што си сам? Где су снаја и унуци? – упита. – Имају неког посла – рече му син закључавајући црвени мерцедес. Изљубише се и уђоше у кућу. На хеклани столњак покојне Драгиње старац постави ракију и сир и сав смалаксао од љубави сручи се на столицу. – Причај, како сте, шта има, кад се враћате?

Бележница 28

Шта се дешава __________________ – Е мој бабо, тешка времена. Много се ради, а пара никад доста. А и деца тамо иду у школу, а да ти право кажем и неће да се врате. Па видиш, ми смо нешто причали и зато сам дошао сâм, да те питам. – Па кажи сине, знаш да сам увек ту да вам помогнем! – Ми би тамо да купимо кућу, па нам треба за учешће да би добили кредит. – Дао би ти баба, ал‘ пензија мала – одговори старац. – Знам, него смо ми мислили да продамо ову кућу. – А ја? – Па видиш, бабо, ми смо се распитали, у Вршцу има један јако леп дом. Тамо би имао друштво, бринули би сви о теби, а ми би плаћали. Наста тишина, занеме соба, занеме старац, занеме и цвркут птица из дворишта. – Па шта мислиш? – упита син. – Не знам, стао ми мозак, сачекај мало... – Добро, ти размисли, а ја одох до кума да га видим. Треба ли ти шта из радње? – Ма не, не треба, иди само. Кад оста сам, старац оде у предњу гостинску собу и из ормана извуче своје одело и кошуљу које је задњи пут носио на сахрани своје Драгиње. Обуче се и позатвара све прозоре и врата и одврну гас. Завали се у фотељу и затвори очи. Смрдљиви гас га прену и он скочи и поотвара све. Шта ако развали и уђе са цигаретом? Ма не, не тако. Извади пиштољ из фиоке, стави метак, прислони пиштољ на чело. Овако ће имати за кредит, мили мој деран. Улицом одјекну пуцањ. •••

Zoran Krstić

BABA SA SJEKIROM – Trebali ste nas pitati, sve bismo vam objasnili! – pjeni se moj pretpostavljeni. Unosi mi se u lice, napada me dahom koji upozorava na bolest unutarnjih organa. – Najviše volim sâm potražiti odgovore – ne izvlačim se i ne lažem.

Бележница 28

__________________ Шта се дешава

basamak (tur.) = stuba, stepenica

Ej, bolest te pojela! (dijalekt s granice Bugarske i Srbije)

čuma (tur.) = kuga

– Vama nedostaje korporativne kulture – direktor se hvata fraze, svog omiljenog oružja. Uključujem obrambeni sistem, podižem štit, više ne slušam. Mislima bježim u dјetinjstvo. Gledam kroz prozor: livada pred bakinom kućom, sva još plavičasta od preostalog ugođaja noći. Rano smo ustali, spremamo se na žetvu. Sunce se još nećka. Zapara i težak miris masti tjeraju me iz kuće. Baba je užarila peć, već razvukla pitu. Tijesto visi preko uglova stola, a još se ni muhe nisu pokrenule. Jurim niz kamene basamake1. Namačem tabane orošenom travom, trčim prema kokošinjcu, puštam živinu. Otvaram vratašca nastambe, čujem lepet krila, osjećam kandže na svom tjemenu. Rukama štitim lice. Pod udarcima kljuna, po vratu i golim ramenima, vrištim, pištim kao svirala. – Ej, boljća te izjela!2 – stiže spasonosni urlik. Moja snalažljiva baba lijevom rukom skida pijetla s mene, pritišće ga o panj i zamahuje desnicom u kojoj se, gle, stvorila sjekira. Krv obezglavljene peradi prska po mom licu. Četiri planinska vrha; četiri šiljate strijele zabijene u nebo; okreću se oko moje glave. – Anarhistički individualizam ovdje ne trpimo. Morat ćete razvijati osjećaj pripadnosti kompaniji – gazda neumorno sere. – Ja pripadam samo sebi, svojoj obitelji i prijateljima – bezobrazno sam iskren. – E pa, sad bi stvarno bilo dosta! – obrazi moćnika žare se u nekoliko nijansi bijesa. – Nervozno se uspropadao prostorijom, prilazi stolu i nešto piše. Začas, u koracima nosi dva papira, u svakoj šaci po jedan. Kao krilima, maše mi njima pred očima. – Javite se s ovim tajnici – promuklo kriješti. – Ovdje Vam je odluka o oduzimanju varijabile i potpisano rješenje o otkazu! S kratkim obrazloženjem. Odjednom, vrata ureda se otvaraju i u odaju, dubokim gazom, ulazi moja baba Stamena. U desnoj ruci drži blistavu sjekiricu, odlučna je u namjeri da zaštiti svog ljubimca. – Ti li ćeš mi na unuče, čuma3 te ubila?!? – prijeteći poklik pokojnice pretvara direktora u zamagljenu, drhtavu konturu. ••• Александар Траиловић

СТРАНЦИ

Мама је умрла јуче. Тако му је рекла сестра телефоном. Правдала се да није могла раније да јави јер је морала да организује све око сахране. Смешно. Сходно томе, насмејао се, спустио

Бележница 28

Шта се дешава __________________ слушалицу, и кренуо на станицу. Седам година није ишао кући, али се сећао пута. Механички се очешљао, обукао, обуо и очеткао, пажљиво као и увек. Ни накрај памети му није падало да се ред вожње могао променити или аутобуси укинути (већ се дешавало док се школовао). Само је пратио своје стопе. Стопала су му наједном деловала и превелика и премала да би одговарала траговима. Никоме није рекао куда ће, јер никоме није имао шта да каже. Успут, могао је само да мисли на то како ће морати да смисли шта рећи свима које ће тамо видети. Нажалост, као и раније, имао је речи само за њу. Дакле, овако је живела, било је прво што је помислио када је угледао свој дом и мајчино тело на одру. Стара кућа деловала је трошније од њеног здравља, бар како се сећао и досећао из телефонских разговора и њене две посете. Одбијала је било какве поправке или понуде, говорећи како је улудо трошити новац на кућу у којој ионако нико неће да живи. А она је живела, не желећи ни да се пресели код њега. Лакнуло јој је кад је нашао стан у граду, далеко од пустог села, иако је то значило да ће њој кућа опустети. Сетио се како га је заклињала да се никад не врати да ту живи, и још једном се насмешио. Потом је навукао озбиљну фацу, и загледао унаоколо. Ко сте ви, људи? То је запитао, себи у браду, гледајући разне како се мотају по кући. Онда је полако почео да их препознаје. Тетку која је увек инсистирала да се имање прода и новац подели. Већ је могао да је чује како прича да ту сад нико неће да живи. Опет се насмејао, мучно. И неће. Пре бих запалио кућу. Комшију од прекопута, који се смејао док их је пијани отац све троје избацивао на улицу каишем и клетвама, надвијајући се над њима као што се огроман дуд надвијао над кућом. Његова жена је била најгласнија нарикача. Њене бивше колеге и пензионере, људе испијених лица и уморних очију. Њих се тачно тако и сећао. Није било њених најближих пријатеља, што му је било помало чудно. Онда се досетио да су они већ одавно помрли, и ма колико се згражавао над самим собом (што, уситину, и није било много), једва је чекао да и њу испрате под земљу, не би ли се ратосиљао свих ових странаца из своје куће. Да, сад је то била његова кућа. Знао је да сестра једва чека да је преузме, будући да он, је ли, нема намеру да ту живи. Трошна је, и пуна тужних успомена (њене речи), али је већа од оне у којој она тренутно живи са незапосленим мужем и беспосленим сином (његове речи). Још један странац у кући његове мајке. Сахранили су је. Укоп је био леп, мада је умало истукао попа јер је тражио паре авансно. Да се сестра и зет нису толико бринули за мајчину душу, изашле би му на нос. Она је ионако била против тога, но... Мртве нико ништа не пита. Вратио се и преспавао ноћ како није го-

Бележница 28

__________________ Шта се дешава динама. Онда је рано изјутра посекао дуд и оборио га на кућу, након чега ју је дао пламеновима. Тек тада је заридао.

••• Бранка Селаковић Милошевић

ВОЗОВИ Било је то 1983. године, тамо негде после новогодишњих празника, када су се сасвим случајно срела два слова Ж, враголаста свако на свој начин. Отправник возова је отпоздравио војнички колеги кондуктеру који се укрцао на воз Београд–Загреб–Љубљана. Живко је седео у купеу намењеном путницима. Није био на дужности, иако је носио железничку униформу, али раскопчану. Црне маље су штрчале из оковратника. Било му је лепо међу народом. Чуо је занимљиве приче, упознавао шибицаре, трговце, чиновнике, жене. Жоржет, лепа Словенка, на невештом српско-хрватском, причала му о свом авантуристичком духу, показивала дуге ноге, пућила усне, кикотала се. Попили су неколико пића у вагонресторану. Упловили су у Загребачки колодвор, Живково одредиште. Није желео да изађе. Помислио је, нека иде живот, отићи ће са овом дивном женом. Није осетио када се воз затруцкао и одјездио до Љубљане. Узео је њен кофер, носио га улицама маглом увијеног града. Била је студен, а мушке груди отворене на ветар што шиба. Живко и Жоржет у имагинарном филму укрштају екстремитете почетних слова свог имена. Задихан, презнојен, уморан, пресахлог грла које вапи за капљицом воде ил‘ усана, Живко је пуним плућима живео. Тако је бар мислио. Дошли су испред куће од црвених цигала. Позвонила је рутински, погледала га преко рамена оком младе лисице, покушавајући да се сети његовог имена за упис у рубрику девојачког дневника. На вратима се појавио згодан, млад мушкарац у раним тридесетим. Процвркутала је: – Драги, плати носачу.

Бележница 28

Шта се дешава __________________ ••• Бошко Ломовић

НАПОМЕНА Петар Петров, шеф кадровског одељења, важио је за неодољивог заводника. Висок, црнпураст, тек покоја проседа, никад без беле кошуље и кравате. А фирма – конфекција. Дјевојака и жена по двадесет на сваки прст. Павле Павлов, службеник у кадровском одељењу, знао је за неке шефове „излете“, препричавало се то од уста до уха. Црвић сумње је стално бушкао у Павловој глави, јер му је супруга Бисерка радила у кројачници. Црвић се у чиновниковој лобањи посебно угојио кад је од своје пријатељице – ни Павле није био посве мутав – сазнао у поверењу да његов шеф води евиденцију о својим љубавницама. – Има – рекла му пријатељица – свеску попут ђачке вежбанке, ишпартану у рубрике: редни број, име, година старости, боја косе, датум „судара“ и, на крају, напомене. Шта се, даље, збивало са Павлом Павловим? Сан му се свео на три-четири сата. Јео је, али је од хране била мала корист: салце на стомаку се тањило, подочњаци нарастали, нос се издуживао. Бисерка се баш беше забринула: – Човече, шта се с тобом дешава? Треба одмах да одеш лекару, да даш крв и мокраћу, да снимиш плућа, бубреге... – Ама, жено, прођи ме се! Није ми ништа. – Будеш ли тврдоглав, ускоро ћу гледати само твоје панталоне како ходају. Павла Павлова је могла да спасе само та проклета свеска Петра Петрова. Прилика се, најзад, указала. Шеф кадровског одељења је, по потреби службе, најавио тродневно одсуство. Павле је вест с радошћу примио и рекао шефу да мирно путује, да ће све затећи како је и оставио. Сетио се да је, пре две године, уз нов намештај дошао и замотуљак кључева-дупликата за сваки ормар, за сваки радни сто. Није часио: претражио је све полице, кутије, истресао је из фасцикли досијее радника, подвиривао под ормаре... Уморен, знојав и прашњав, био на путу да се разочарано свали у своју столицу, кад: еурека! – у последњој фиоци свога стола, иза старих исписаних роковника, дочекао га је замотуљак. Кључеви-дупликати, сви о једној алки.

Бележница 28

__________________ Шта се дешава Средња фиока шефовог стола одговорила је на четврти кључ из свежња. Повукао ју је и ослободио заклопа осталих осам фиока, четири слева и четири здесна. Десетак минута је вадио, листао и загледао блокчиће, службене листове, правилнике и друге папире. Све је враћао на своје место. У последњој ладици нашао је то што је желео да пронађе. Ставио вежбанку (пријатељица је добро запазила) преда се и расклопио је. Вукао је, одозго надоле, кажипрстом: Јела Ш., Драгана И., Светлана Т., Санда У., Аница В... Ни на другој ни на трећој страни није нашао ништа чега се плашио да ће наћи. На четвртој страни: Невенка Д., Ружа К., Петра Ђ., Бисерка П... Бисерка П.! Бисерка П.! Бисерка П...! – глава само што му се није располутила. Прибрао се некако и почео да чита: – Редни број 73. Бисерка П. Убићу је, убићу их обоје! Година 37. Плавуша. Фарбана, ово се слаже. Датум 25. 5. 2010. Тачно, баш тада је навршила тридесет седму. Напомена: „Питана, није пристала“. Павле Павлов је, наједном, почео неконтролисано гласно да се смеје. И списку имена у свесци пред собом, и свом одсутном шефу, и себи самоме понајвише. ••• Вук Мајсторовић

САМООБМАНА Опет исти момци. Поново ћу да излижем ђонове бежећи. Ха, какав осмех. Кривина у углу његових усана говори да ћу да останем без пар ребара. Опет ми се зној слива у очи. Тако ми и треба кад сам јој дозволио да ми почупа све обрве. Прави сам папучар. Чак и сада када ми се ближи крај, ја мислим на њу, а удебљала се. Ах, укус бетона и крви. Како су брза ова дечурлија. Опет сам стекао верног пријатеља, још један ожиљак. Волим је. Ипак је њена пита најбоља, а појео сам их много. Више и не видим од крви. Одавно сам престао и да их чујем како вичу. Ови момци су баш упорни. Раде деца за лову, не осуђујем их. Баш чудан осећај, не видим их и не чујем, не знам чак ни да ли ме још увек туку? Одавно је престало да ме боли. Било је то још пре 7 година. Тада је последњи пут заболело. Вратио сам се кући са неке шљаке. Она кука као никада до тада. Није чак ни штикле изула. Хм, када се сетим само колико сам је молио да је макар једном туцам са све штиклама. Не знам, ваљда ми је то неки фетиш који сам стекао онанишући на трећу страну новина. Увек је ту била нека сисата Немица, обавезно на штиклама.

Бележница 28

Шта се дешава __________________ Дохватио сам сатару и одрекао се кумства. Закопао сам скота у дворишту. Џеки и дан-данас пиша по њему; то му је омиљени штек. Осећам нешто хладно на телу. Питам се да ли је „челик“ или стетоскоп? Ма, није ни битно, волим је! – Добар дан. Ја сам инспектор Радић, реците ми шта сте видели? – Бам! Пијани клинци. Закуцали су се право у тај ауто. Лик је излетео директно кроз прозор на улицу. Пола фаце му је остало на асфалту. Мислим да сам видео парче зељанице како му стоји испред носа. Ма, језива сцена кад ти кажем. Сви су вриштали. Када сам погледао у кола, жена је била згњечена. Нисам могао да провалим где су јој ноге и руке, за њу је већ било касно. – Докторе, да ли ће поново моћи да хода? – Не, али немојте му то рећи. Знате, пацијенти веома тешко подносе овакве вести, а и губитак супружника је изузетно стресан. Управо се буди из коме. Најбоље је да види неко познато лице које воли и у које има поверења. Идемо, сестре. Аух, јеботе, шта ови серњају? Каква ноћна мора. А био сам убеђен да ће нека дечурлија да ме искасапе. Ето ти шта све сањаш када радиш по 16 сати дневно, а онда те курва од жене тера да је возиш код кума. Требало је да раскинем са њом онда кад сам их видео да се туцају. Нека му је, па нека је он издржава. Ах, како ме боли глава, а ни ноге нешто не осећам; као да сам се синоћ олешио. Шта је бре ово? Куме, шта ћеш ти овде? – Имали сте удес, смири се, све ће бити у реду. – Какав удес? Где је Искра, да ли је жива? – Добро је, опоравља се на другом одељењу. Жива је! Ха! Пичкица! Знао сам да ме лаже. Исто као онда када сам се са послао вратио кући и затекао их. Побегао сам тада, у кафану. А хтео сам да га закољем. Ваљда сам се плашио да је не изгубим. Када сам га сутрадан питао да ми призна ако има нешто са њом, имао је исти овакав поглед. Тада сам убедио себе да ми говори истину. Ма, ни сада ме не лаже, ипак је то мој кум. •••

Милош Симић

АЛАРМ Мислим да се то збило убрзо после почетка друге смене. У самопослузи је била уобичајена гужва. Стражарио сам крај улазних врата и шетао с краја на крај сале мотрећи на купце

Бележница 28

__________________ Шта се дешава који су улазили, излазили и пребројавали кусур. Тада се и аларм огласио, лампица изнад улаза зацрвенела се и читава радња окренула се ка вратима на којима је стајала једна дебељушкаста жена. Држала је за руку дете не старије од седам или осам година, а у другој руци носила је једну обешену, дугачку, жуту кесу. Лице јој је било црвено као лампица која је изнад њене главе пиштала, а очи се изгубиле у несређеној коси. – Управо сам дошла с касе – казала је кад сам јој пришао – имам и рачун. Пустила је дете начас и завукла руку у кесу. Усна јој се благо тресла. Дете је ћутке посматрало сцену. Људи су упадљиво ћутали пролазећи крај нас. Узео сам кесу и отворио је. Како је дубока и дугачка била! Као змајско ждрело из дечјих бајки. Ствари су пале на само дно – две или три кутије кекса, неколико банана. Све у свему, ни пар стотина динара. Можда је било још нешто, али нисам имао воље да гледам. – Ту је негде рачун – поновила је та жена замуцкујући. – Негде је у кеси. Погледао сам је. Лице јој је било округло, очи узнемирене. Није носила шминку, а неофарбане, делимично седе шишке неуредно су јој се клатиле на челу и досезале до очију. Дисала је на уста, гласно и испрекидано, готова да се расплаче. Осетивши њен немир и дете се уозбиљило и нетремице ме посматрало крупним, тамним очима. Затворио сам кесу. Чак и да је нешто украла, нисам имао срца да је због тако ситне крађе задржим и позовем полицију. – У реду је – казао сам и вратио јој ствари. – Можете ићи. – Ја имам рачун – поновила је, поцрвеневши још више. – У реду је, госпођо – казао сам и дао јој знак да иде. – Вероватно је у питању грешка. Аларм је нов, па још није подешен да ради како треба – слагао сам и насмешио се. – Пријатан дан. Жена је одахнула, захвалила се и отишла, водећи дете. Оно се дуго окретало и гледало у мене. Али, за неколико сати, пред сумрак, та се жена вратила. Видео сам је кроз излог, преко пута продавнице. Била је одевена потпуно исто као раније, али јој очи беху црвене и лице напето и мрачно, немирно. Сузе су јој тихо клизиле низ образе, а усне биле стиснуте у бескрвну црту, побелелу од беса. Исту жуту кесу гужвала је и стезала као да хоће да је покида, обмотавала је око зглобова, као да свезује руке, па расплитала, и тешким корацима, као да у рукама носи планину, прешла пешачки прелаз, ушла у самопослугу и запутила се ка мени. А кад ми је пришла, бацила ми је кесу у лице, ударивши ме кутијом кекса и бананама по зубима и носу. И док сам ја запрепашћен једва дошао себи, она је извукла згужвани рачун из џепа и зарила ми га у длан, док јој се од стида и беса (зато што сам је уопште задржао? Или зато што сам је пустио?) са усана отимао јецај продорнији од хиљаду аларма.

Бележница 28

На нашој стази

На нашој стази __________________ Тамаш Чаподи, Универзитет Семелвајс (Институт за бихејвиоралне науке, Одељење биоетике), Будимпешта

Лекари у логору „Берлин“

Преко пута православног гробља2, на узвишењу, удаљен два километра од центра Бора, налазио се централни логор „Берлин“. Насупрот главном улазу у логор, на југозападној страни, на највишем делу, била је барака болнице. Подигнута је после доласка мађарских радних обвезника. У својим сећањима, будимпештански хирург др Пал Рубањи (Rubányi Pál), који је тамо депортован маја 1944, рекао је: „У бараци је била смештена болница и амбуланта“3. Југословен др Јулие Таубер, лекар у логору, у својим сећањима пише: „У једној посебној бараци била је болесничка соба са неколико лежајева. Већа просторија уређена је за операциону салу“ (Tauber 2007). Обиласком места на коме се налазио логор4, приметио сам да су се места на којима су били трапезарија и магацин, затим, бараке на западној страни и латрина (WC), па земуница за кромпир коју су користили и као затвор, могла идентификовати. Насупрот томе, место болнице није пронађено. Место на којем се налазила болница, а налазила се поред барака у којима су били смештени припадници мањих верских заједница, сада је ограђен простор рудника са зградама јамског копа и торњевима окна5. После 1960, брежуљак на коме се налазио логор је поравнан. На том великом простору, на некадашњем месту барака и болнице, 7. маја 1982. откривен је бетонски споменик италијанским, српским и мађарским – па тако и у спомен на мађарске лекаре – принудним радницима који су заједно пропатили време проведено у логору „Берлин“. Др Јулие Таубер није се присећао само болнице у логору, него и послова лекарске праксе, где је са њим радио и Србин Нирко (Deutsch 2003, 109). Писао је да су „принудни радници радили у три смене на градилишту званом Хохвашершулцдам (Hochwasserschutzdam), Тагбау (Tagebau), на планини Тилва мика6 и у Штоленбау (Stollenbau). На свим тим местима налазила се мала амбуланта са једним болничаром. За време дежурства, наш задатак је био да збрињавамо незгоде, пружамо прву помоћ и да лечимо акутне болеснике“ (Tauber 2007, 2). На тим просторима мађарски принудни радници провели су шеснаест месеци у веома тешким здравственим условима. Ференц Дарваш (Darvas Ferenc) из Будимпеште написао је 1945. своја сећања о доласку у логор:

Бележница 28

Поглавље из књиге Принудни радници у Бору (Csapody Tamás, Bori munkaszolgálatosok: Fejezetek a bori munkaszolgálat történetéből (Budapest: Vince Kiadó, 2011), 47–55). Такозвано старо гробље, што је близу улаза преко пута логора „Берлин”. Гробље и данас постоји, само га становници Бора не користе. Користе друго гробље на јужној страни града. Предавања Пала Рубањија о лекарској пракси, у: (Kővesné Terstyánszky 1982, 173). Улаз у логор Берлин, 24. 8. 2007. Зграде борске холдинг компаније РТБ Бор под називом „Јама“.

Тилва мика је назив брега који са налазио изнад Бора и логора „Берлин“. Данас не постоји. Пространа земља је на територији логора и логорског гробља.

_________________ На нашој стази Логор ни издалека није изгледао рајски, како су то нама и нашим рођацима говорили. Дочекао нас је тамо несносан број мува. Легале су се у отвореним латринама. У Бору се смеће бацало на улицу. Из тих трулежи ширио се неподношљиви смрад. Огроман број мува био је узрок због којег је већина добила цревну вирозу. […] Висока температура се брзо повукла али пролив је и даље мучио људе. Била су потребна скоро два месеца да се зараза смири. Због епидемија и лоше хране многи су губили снагу. (Csapody 2009, 103)

Нова Кечка, данас Тисакечка.

По њему, отац др Беда Иштвана био је Јеврејин (Deutsch 2003, 109). Сећања Ласла Блејера. DEGOB [Deportáltakat Gondozó Országos Bizottság; Национални комитет за депортована лица], св. 1490 (Будимпешта, 7. 7. 1945), 1.

Своја сећања Иштван Ђерђ (György István), борски принудни радник, изнео је 1957. у кратком роману Осуђеници на смрт (Halálraítéltek) (György 1957). У том је делу споменуо да је „борском болницом управљао мађарски војни лекар. Поред борских чувара-предводника, била су и тројица лекара-радна обвезника. Двојица од њих били су познати будимпештански хирурзи” (111). Павле Шосбергер (Sosberger Pál), радни обвезник, у својој студији пише да је „у оквиру логора Берлин сазидана једна болничка барака, у којој су радили врло познати јеврејски лекари, радни обавезници, с тим да су и оперисали. Шеф болнице био је, номинално, др Иштван Бедe (Bedő István) старији водник-лекар али је, у суштини, др Владислав Кохн (Kohn László) из Суботице водио послове у болници“ (Sosberger 2006, 2). Значи, предводник мађарских војних лекара у централном логору био је др Иштван Бедe, старији водник-лекар (Csapody-Paijcs 2005, 94, 98) из места Ујкечке (Újkécske)7. Не само да је др Иштван Бедe био управник болнице у логору „Берлин“, него је био и члан управе логора, без чијег одобрења нико није могао бити оперисан (Ibid.). Иштван Ђерђ је у свом кратком роману писао о Беду да „нешто није било у реду око порекла овог старијег водника. Неко из његове родбине није био аријевац. Ипак, старији водник је желео да докаже да је, без обзира на порекло, поверљива особа.“ (György 1957, 113) Све је то потврдио и један други преживели борски радни обвезник из Ујпешта (Újpest), Јехуда Дојч ( Jehuda Deutsch) у својој књизи8. Иштван Ђерђ је описао и сусрет лекара и болесника, односно како се Беде односио према болеснику који му се обратио за помоћ. „Једном приликом појавио се старији радни обвезник код њега на преглед, јер је патио од шуљева. Лекарски преглед је протекао тако што се пацијент сагнуо, а лекар га је шутнуо у задњицу свом снагом, тако да је старији човек ударио главом о зид“ (György 1957, 113). Ласло Блејер (Bleier László), приватни административац родом из Кендереша (Kenseres), радни обвезник у логору „Берлин“, у својим мемоарима на намачком из 1945. писао је: „Један педесетогодишњи машинбравар добио је менингитис али је логорски лекар др Беде одбио да га лечи, са образложењем да ће јеврејског болесника лечити само када му црева буду висила из стомака. Следећег јутра машинбравар Полак је преминуо“9.

Бележница 28

На нашој стази __________________ Заповедник друге групе борских логораша, потпуковник Еде Марањи (Marányi Ede), у августу 1944. уписује у дневни извештај да је „др Иштван Беде karp.10 старији водник-лекар, једини главни лекар хришћанин у групи од 3.000 радних обвезника, потом 6000 радника, постигао својим залагањем и изванредним хируршким и општим знањем да цела група еü.11 свих 12 месеци буде на завидном здравственом нивоу. Том мађарском мислиоцу и због несебичног залагања, као добром пријатељу, изражавам захвалност за све што је учинио.“12 Радни обвезник логора „Берлин“ Миклош Банати (Bánáti Miklós) објавио је 1945. књигу под називом Пламтећа мржња (Égő gyűlölet), у којој је описао како се одређивало да ли је неко болестан или не. Само са температуром изнад 38 степени био је дозвољен улазак у амбуланту. [...] Било је случајева

да је дежурни поручник Балаж (Balázs) болесника са температуром од 39,2 вратио на посао. Он је сматрао да није битно да ли неко има температуру изнад 38 степени. Уколико би се неко повредио или добио температуру преко дана, дијагнозу дежурног лекара контролисао је и дежурни официр. То је била пракса јер амбуланта је примала болеснике само у јутарњим и вечерњим часовима. Наравно, поручник Балаж није мерио температуру болесног логораша него је једноставно цепао лекарски извештај. (Banati 1948, 56)

Најпоузданији лекар сарадник др Беду био је тридесетједногодишњи др Владислав Кохн (Kohn László) из Суботице, родом из Кошица (Deutsch 2003, 109). Др Кохн је дипломирао у Грацу (Аустрија) а стигао је у радни логор 1943, у време изградње болничке бараке. „Шеф болнице био је (формално) др Иштван Беде, старији водник-лекар али је, у суштини, др Владислав Кохн водио послове у болници. На ту истакнуту позицију смештен је због перфектног знања српског, немачког и мађарског језика, а и стечено знање у области заразних болести му је ишло у прилог“. 13 По сећању Иштвана Морваија (Morvay István), 1943, на новогодишњој приредби у логору „Берлин“, у оквиру једног кабареа, поименце је био исмејан др Владислав Кохн, а са њим и сама лекарска пракса. Сећање на програм казује „да је наводно др Кохн дао слободан дан једном младом логорашу (због прекомерног кажњавања), који је боловао само од срчаних тегоба, упале плућа, болова у бубрезима, жучи, јетри, а имао је и тетанус и тромбозу. Уобичајено, као, после закључивања листа (новина) младић ипак одлази на посао… (др Кохн је спадао у оне који су се додворавали лекару др Беду, M. Kir. [мађарском краљевском (прим. прев.)] питомцу, следећи га у нељудској тортури.)“ (Morvay 1945, 6-7). Пал Шосбергер спомиње представу која се играла једног недељног поподнева 1943, у којој се један скеч одигравао у лудници и да је он тумачио генерала.14 У овим, како их је он називао, „скечевима“, „један од ликова

Бележница 28

karp. {karpaszományos} – бела врпца око рукава које су стављали они Јевреји који су се одрекли своје религије (Прим. прев.) еü {egészségügyi} – здравствено стање (Прим. прев.) Борска мађарска краљевска команда. Св. 8, Официрско (командно) наређење. (Бор, 8. 3. 1944). У: HM HIM HL [Honvédelmi Minisztérium, Hadtörténeti Intézet és Múzeum, Hadtörténelmi Levéltár , Budapest; Министарство одбране, Војноисторијски музеј, Војноисторијски архив, Будимпешта]VIII. 6. 518. Акти Андраша Балога. Број странице нема. Ови подаци потичу од Пала [Павла] Шосбергера. Ел. пошта (Нови Сад, 1. 7. 2009).

_________________ На нашој стази 14

За време пуковника Андраша Балога, групног наредбодавца (пролеће 1943 – јануар 1944), недељом поподне одржавала се у логору „Берлин“ представа. Режисер је био Михаљ Клајн – у цивилу обућар и студент. Пал Шосбергер је у послератној комедији под називом После пет година играо пуковника. Податак потиче из писма упућеног Јехуди Дојчу (Нови Сад, 16. 12. 1997), 2. Извор: Приватна збирка Јехуде Дојча (Нетања (Израел), 23. 10. 2008). Податак потиче из електронске преписке са Шосбергером (Нови Сад, 1. 7. 2009). HL Anyakönyvi Lapok-Személygyűjtő okmányok (AKVI) [Војноисаторијски архив. Матичне књиге]. Dr. Bedő István százados [Капетан др Иштван Беде]. 1891/81.3792. Ibid. Аутобиографија др Иштвана Беда (Тисакечка, 14. 6. 1951), 12.

био је др Бон који је, у ствари, представљао исмејани лик главног лекара др Кохна“. Др Кохн се септембра 1944 – претпоставља се – приликом ослобађања друге групе радних обавезника, уврстио међу партизане и тако у оквиру Четрнаесте дивизије добио намештење у партизанској болници као лекар. Пензионисан је као војно лице – пуковник – и настанио се у Ријеци.15 Лета 1944. заставник др Молнар заменио је Беда питомца-старијег водника (Deutsch 2003, 38). Др Беде је своју каријеру наставио на неком непознатом месту. Међутим, о његовом оцу, др Иштвану Беду, пронађена је документација у будимпештанском војном архиву16. Из једног документа се може сазнати да је др Иштван Беде млађи „погинуо 1944. у рату“17. На основу извештаја једног од његових сродника „умро је у рату 1945.“ Његови посмртни остаци пренети су у родно место Тисакечке (Tiszakécske) и ту су га сахранили на р. к. [римокатоличком (прим. прев.)] гробљу, у заједничку породичну гробницу.18 На место др Иштвана Беда млађег стигао је др Молнар, заставник кога је Иштван Ђерђ окарактерисао као: „чини се да је добар човек. Само, проблем је био у томе што су то и борски заповедници брзо открили, а нису волели добре момке. Због тога су болницу редовно надгледали.“ (György 1957, 113) Заставник др Молнар, војни лекар, био је руководилац у логору „Берлин“. Као што смо раније напоменули, стигао је тамо као асистент четрдесетогодишњег др Пала Рубањија, хирурга у будимпештанској Првој хируршкој клиници, у мају 1944. Лекар седме генерације, знаменити професор хирургије, добитник Награде „Кошут“ (Kossuth), директор Државног хируршког института и помоћник ректора SOTE (Semmelweis Egyetem; Универзитет Семелвајс) пише у својим мемоарима: „Били смо хирурзи нас двојица, некадашњи професор Ласло Золтан (Zoltán László) и ја. Не само да смо санирали једноставне озледе него смо вршили и велике операције. Чудо је да су се пацијенти брзо опорављали, наравно, осим оних који су били у јако лошем стању и већ касно стизали или били оболели од акутног перитонитиса.“19 Други хирург, четрдесетогодишњак, др Ласло Золтан, виши предавач, који је 1935. боравио и у Немачкој као добитник Хумболтове стипендије, стигао је из будимпештанске Друге хируршке клинике. (Касније постаје директор и међународно познат професор, неурохирург, оснивач Државног научног неуролошког института.) Њих двојица, мађарски хирурзи, радни обвезници, били су цењени не само у оквиру логора него и шире, па су им стизали и пацијенти из осталих логора (Deutsch 2003, 39). Дешавало се да немачке војнике нису упућивали у градску болницу него у логорску болничку бараку. О томе сведочи, у својим мемоарима, др Ласло Левендел (Levendel László), који је тамо стигао у својој 23. години живота. Касније, знаменити пулмолог говори: „Већ сам радио у логорској болници када су донели два војника Вермах-

Бележница 28

На нашој стази __________________ та (Wehermacht). Приликом обиласка засути су шрапнелима. Једног од њих требало је оперисати. Без дозволе, јеврејски лекар није смео да изврши хируршки захват на немачком војнику. Код ове компликоване абдоменалне операције био сам асистент, а затим сам и лечио болесника.” (Levendel 1993, 50) (Дозволу је, вероватно, издала команда Вермахта у Бору). У бараци-болници, у логору „Берлин“, радио је и Ласло Левендел (Levendel László). Он у то време још није био лекар, али је имао нешто искуства, јер је између 1938. и 1941. био запослен у будимпештанској мртвачници као помоћник за сецирање.20 Левендел је своју радну обавезу извршавао прво у северозападном делу подножја Карпата, да би затим, у јулу 1943, био пребачен из Сегедина у Бор. Упућен је у централни логор из којег је ишао на рад у Тагбау, где је радио као физички радник а касније, за време зимског периода, упућен сам да радим сваштарске послове у болничкој бараци. У почетку сам само чистио и прао болничу собу, амбуланту и хируршко одељење. Касније сам превијао и хранио болеснике, затим стерилизирао и помагао у операционом простору, асистирао сам двојици изузетних хирурга (касније познатих професора хирургије), да бих потом очистио хируршки простор. Дуже време живео сам ван болничке бараке, као остали, стајао сам у реду за јело, али касније, када се повећао број рањених, ампутираних и тешко оболелих болесника у болници, десетар и водник су затржили сталну помоћ радних обавезника. Тако сам се преместио у болницу где су двојица чувара-предводника све послове препустили мени да би потом могли беспослено ленчарити. […] Тамо сам спавао у болесничкој соби на носилима. […] Догодило се да су болесници упућени из спољашњх логора стизали предвече, а ако су били гладни, давао сам им своју вечеру (Id., 51).

У књизи Иштвана Ђерђа, „са изузетним радним способносима и безграничном добротом младог лекара“ – окарактерисао је „Левеке“21 Ласла Левендела, који „ни ноћу није напуштао болесничку собу, док је понекад сав уморан полегао на носилима које је примакао неком од веома тешких болесника.“ (György 1957, 111) У одступници, Ласло Левендел се налазио у првој групи принудних радника који су се кретали према Београду и Сенткираљсабадји (Szentkirályszabadja). Стигавши у Бају (Baja) и даље је обављао лекарске послове, пратећи тешке болеснике упућиване у месне болнице. Примораван је да остаје у заразним одељењима. На такав начин се и ослободио, 13. октобра 1944. (Levendel 1993, 92) Од борских принудних радника у Баји, успео је да побегне и Вилмош Рапчак (Rapcsák Vilmos) – иначе и родом из Баје. После ослобођења Баје, Левендел и Рапчак су новембра 1944. отпутовали у Сегедин, где су наставили школовање. По изјави супруге др Вилмоша Рапчака, њих двојица били су на истој години Медицинског факултета у Сегедину.22

Бележница 28

Телефонски интервју са Иштваном Рожа, 29. 7. 2011. 19 Предавања Пала Рубањија о лекарској пракси. У: (Kővesné Terstyánszky 1982, 173–174). 20 Ласла Левендела нису били примили на медицински факултет; у споменутом периоду, лети је радио у ботаничкој башти, а зими у болници (Levendel 1993, 42-43). 18

Лажно име које је употребљавао Иштван Ђерђ.

Изјава супруге др Вилмоша Рапчака у Будимпешти, 19. 12. 2008.

_________________ На нашој стази

Ђерђ спомиње и два имена борских логораша, али су то лажна имена (десетар Палфи и водник Овари).

Золтан Штраус је 1948. дипломирао и исте се године иселио у Израел. Извор: факс Кларе Штраус Фелезеге (Рамат Хашалом, Израел, 20. 12. 2008).

Споменути Арпад Ш. је Арпад Шаламон, трговац посуђем из Сегедина. После ослобођења, вратио се у Сегедин, где је наставио своје трговачке послове (György 1957, 111– 113).

Чувари-предводници које спомиње Левендел, спомињу се и код Иштвана Ђерђа, који их описује: „Пре него што су болесници стизали на операциони сто, они су се појављивали и скидали им ланчић или ручни сат. И после операције су по неколико пута долазили код болесника под наркозом да би их ослобађали од разних личних вредности.“23 (György 1957, 111) По Миклошу Банатију, једног су звали Палфи: „Они садисти, тукли су и ударали болеснике“ (Bánáti 1948, 56). На почетку поглавља, навео сам из књиге Иштвана Ђерђа да су била тројица лекара у логору „Берлин“. Као што се могло приметити, њих је било више. Уз ту тројицу (Пал Рубањи, Ласло Золтан, Ласло Левендел), уз Ласла Клајна, била су четворица а, повремено, у разним периодима, и петорица. Међу њима је био и Золтан Штраус, родом из Суботице, студент треће године београдског Медицинског факултета. Золтан је био приморан да напусти студије 1942. и распоређен је поред српског санитетлије Ниркоа, док касније добија нови распоред и ради као поштар. У том својству имао је могућност слободног кретања на територији града.“ (Deutsch 2003, 109). Золтана Штрауса ће касније депортовати у концентрациони логор Дахау. Ослободио се у Аустрији, да би затим завршио факултет у Београду. На крају, постао је водећи лекар у једној геронтолошкој болници у Израелу, где је пензионисан.24 Лекарска нега постала је временом све теже и теже изводљива у логору „Берлин“. То је спомињао у својим мемоарима Ласло Левендел: Како су се људи временом исцрпљивали, тако се повећавао број пацијената у болници. Одједном, појавио се тифусар. Донета је немилосрдна одлука: болесника треба сместити у шатор ван болничке зграде. Тако је Арпад Ш. остао сам са температуром од 40 степени. Било је питање ко ће му доносити воду и другу течност. Особље је само слегало раменима. Сматрали су да нису дужни да лече заразног болесника. Јако сам се бојао. Знао сам само да је тифус заразна болест али начин заразе био ми је непознат. [...] Тада још није било „клацида“, па сам могао да му дајем само много течности и лек за снижавање температуре. На врхунцу кризе, болесник је изгубио свест; срећом, после тога је почео опоравак. Искусни лекари су ми објаснили шта је та болест и како се може лечити. Што сам више сазнавао о тифусу, мање сам се бојао. Схватио сам пут и начин заразе. После тога никада се више нисам бојао заразне болести. (Levendel 1993, 52)25

Без бојазни од заразе, лечио је и други „лекар“ у логору „Берлин“: будимпештански аутомеханичар Ђерђ Лауфер (Laufer György), без икаквог медицинског предзања, лечио је и вршио компликоване хируршке захвате, са великим успехом. Слабо начитан Лауферт, одлучио је да помогне онима који су патили од упале слепог црева а остали су без лекарске неге. Проверио

Бележница 28

На нашој стази __________________ сам више пута како је лечио26. Ноћу, Лауфер је у бараци изводио хируршке захвате, стерилишући свој џепни ножић на пламену свеће, да би затим отворио пацијентов стомак и одстранио гнојаво ткиво. Без икаквих хируршких инструмената, захват је увек био успешан. Још увек се памти једно име – болесник се звао Ђерђ Прешбургер (Pressburger György), касније будимпештански књиговођа. Лауферова медицинска занимација постала је позната и у Бору; знали су о томе и хирурзи др Пал Рубањи и др Ласло Золтан. Касније, у Будимпешти, приликом неког компликованог и тешко решивог захвата, помињали су га, говорећи: „да зовемо Лауфера да то реши“. Ђерђ Лауфер је, такође, преживео Холокауст, па је 1945. сведочио у судском процесу против Јаноша Часара (Császár János), старијег водника прве класе; остатак живота провео је у Будимпешти, као фотограф.27 На принудном раду у Бору била је и једна позната личност Ласло Лукач (Lukács László). Од преживелих, многи га се сећају као познатог песника који је преминуо на операционом столу у логору „Берлин“, у својој 38. години живота. Ласло Лукач био је познати публициста; објављивао је у Западу (Nyugat) и Мађарској звезди (Magyar csillag) своје антифашистичке и комунистичке погледе и у ранијим годинама, због чега је и често робијао. Радну обавезу извршавао је од маја 1944. године у логору „Рен“ (Röhn), који је био 35 километара удаљен од Бора. О околностима смрти Лукача, који је, иначе, и сам годину дана студирао медицину у Болоњи и који је говорио седам језика, извештај је написао лекар у логору „Берлин“, а уједно и његов лекар, Бела Мариа (Mária Béla), касније познати психијатар. На основу тог извештаја, „смрт Ласла Лукача уследила је због просечног перитонитиса” јер се у логору „Берлин“, ни после стручне лекарске интервенције, није могао спасити. (Mária 1964, 6) Поред случаја Ласла Лукача, познате су још две повезане лекарске интервенције због стомачног обољења. У књизи Ласла Палаштија (Palásti László) описани су случајеви који су се догодили у логору „Форалберг“ (Vorarlberg) у близини Бора. Здравствени радник, радни обвезник у логору „Форалберг“, др Гласеру је констатовао перфорацију црева. Његов колега је одмах телефонирао у Бор, одакле су му обећали возило хитне помоћи. Следећег дана стигла су кола организације „Тот“ (Toth), која су за 18 минута превезла болесника у Бор. Након пола сата др Золтан, хирург, радни обвезник, успешно је извршио операцију над њим (Palásti 1945, 28). Операција је спасила Гласеров живот, док у случају принудног радника Шимона Алтера из истог логора, „Форалберг“, кога су, такође, превезли колима организације „Тот“, то није успело. У овом случају, десило се следеће: „Лекар организације Тот прегледао је Алтера и констатовао једноставне грчеве у стомаку. Алтер је остао у бараци. […] Алтера су одвезли тек онда када је умирао. Узалудно га је јуначки оперисао доктор Золтан...“ (Isto).

Бележница 28

Изјава др Андрее Ловаш, ћерке Иштвана Ловаша. Телефонски интерју, 29. 8. 2011. Андреа је чула о догађају директно од свог оца и од очевих пријатеља др Пала Рубањија и др Ласла Золтана. Андреа је лично познавала Ђерђа Лауфера. На моју молбу, Андреа је проверила причу код Лауферових познаника. Телефонски разговор (Будимпешта, 29. 9. 2011). CsMl [Csongrád Megyei Levéltár, Szeged; Регионални архив Чонград, Сегедин], XXV.8. [Szegedi népbíróság; Народни суд у Сегедину] 206/1945. Nb. V-106368. [ Jegyzőkönyv; Записници] (Сегедин, 14. 5. 1945).

_________________ На нашој стази

Ендре Варга је рекао: „ја сам га [Ласла Лукача] сахранио“. Лукачевој удовици, он је пренео вест о смрти. Извор: разговор Андраша Б. Хегедуша и Ђула Козака (Будимпешта, од 22. 2. до 2. 3. 1987), 139. (Чува се у Архиви Орал хистори, под бројем 88; укупно 529 куцаних странице). Интерју је објављен и у књижном формату (Varga 1989). Оба интервјуа са стилизираном формом су идентична. Улице Ласла Лукача и Миклоша Раднотија налазе се у делу града под називом Бор II. Називи улица исписани су ћириличним писмом.

Ласла Лукача сахранио је његов политички истомишљеник Ендре Варга, на гробљу за принудне раднике поред логора „Берлин“28. О том случају, у интервјуу је рекао: „Наравно да сам изашао на сахрану Ласла Лукача. Говорио сам: Био је песник али није доживео мађарску слободу и зато је за нас он мученик“. (Varga 1989, 29). После ексхумације, посмртни остатци Ласла Лукача поново су сахрањени, вероватно, на новом јавном гробљу, на парцели за принудне раднике. По Ласлу Лукачу и Миклошу Раднотију (Radnoti Miklós) у новом делу Бора назване су улице29. С мађарског превео Арпад Немет Литература:

Bánáti, Miklós. Égő gyűlölet. Pesterzsébet: Szerzői kiadás, 1948. Csapody, Tamás – Pajics, Tomislav. „A bori munkaszolgálat jugoszláv szemmel“. Új Honvédségi Szemle 59, évf. 12 (2005): 91–99. Csapody, Tamás. „Darvas Ferenc”. Tiszatáj 63, évf. 5 (2009): 98–99. Deutsch, Jehuda. Bor: Slave Trade during Second World War. Natanyah : Y. Deutsch, 2003. György, István. Halálraítéltek. Budapest: Kossuth Könyvkiadó, 1957. Kővesné Terstyánszky, Edit (szerk.). Gyóító tudósok. Budapest: Minerva Kiadó, 1982. Levendel, László. A túlélő. Budapest: Főnix Alapítvány, 1993. Mária, Béla. „Lukács László halálának körüményei.” Tiszatáj 18, évf. 7 (1964) : 6. Morvay, István. „Kabaré-előadás Borban“ [rukopis]. 22. 4. 1945. Kolozsvár [Клуж-Напока (Румунија)], 12. 4. 2008. Palásti László. A bori halálút regénye. Budapest: Gábor Áron Könyvkiadó Vállalat, 1945. Sosberger Pál. „A bori lagerek – adatok a bori munkaszolgálatosokról” [rukopis]. Нови Сад, 29. 6. 2006. Tauber, Julie. „Emlékezés a bori kényszermunkára“ [рукопис]. Музеј рударства и металургије у Бору, без ознаке. Бор, 8. 5. 2007. Varga, Endre. Varga Endre elmondja életét Hegedus B. Andrásnak és Kozák Gynulának (Életutak 2. Oral History Archívum). Budapest: Vita Kiadó, 1989.

Бележница 28

100

На нашој стази __________________ Неда Ђорђевић, Историјски архив Неготин – одељење у Бору

Гебелова вила и борско Немачко насеље Вила др Гебела налази се у насељу Металург, у Београдској улици бр. 27. Градња Гебелове виле почела је, вероватно, крајем 1941. године, док се на основу дневника са градилишта зна да је октобра 1942. била скоро завршена.1 Пројекте за вилу радила су двојица значајних немачких архитеката, Фриц Шуп (Friz Shupp 1896–1974) и Мартин Кремер (Martin Kremer 1894–1945).2 Планови и пројекти, које су потписали Шуп и Кремер, цртани су у Берлину, током септембра 1941. и прве половине 1942. године и слати у Бор, где их је преузимао, проверавао и додатно потписивао предузетник из Панчева Ђорђе Антоновић (Георг Андреас) 3. „Мецена“ грађевине био је др Херман Гебел, виши рударски капетан, који је руководио целим рударским погоном.4 Нaиме, након освајања Југославије, Немачка је одмах послала своје специјалне војне трупе, на челу са командантом пуковником Вендтом, у Бор. Заједно са њим, кренула је и група специјалне техничке јединице коју су чинили квалиСл. 1. Тлоцрт виле инж. Новака у Београдској улици фиковани рудари, електричари, машин-бравари и др.5 Немачке трупе ушле су у Бор 14. априла 1941. године. Убрзо су стигли и представници конзорцијума „Пројсаг“ и „Мансфилд“, преузевши руковођење рудником и топионицом. Од стране Пројсага, за Бор био је одређен управо инж. Гебел.6 Након његовог доласка, почела је и изградња Немачког насеља (Dautch Seidlung) на 4. километру у данашњем насељу Металург. Поред виле за шефа, главног и одговорног за Борски

101

Бележница 28

Историјски архив Неготин – одељење у Бору (у наставку текста: ИАНОБ), фонд Француско друштво Борских рудника (ФДБР) група Χ; кутија 6; фасцикла 5. Дневник садржи податке о току грађевинских радова у периоду од 23. 9. 1942. до 13. 4. 1943. На страни бр. 5, датираној 22. 10. 1942, тачно се наводи докле се стигло са изградњом Гебелове виле: „Скреће се пажња надзорној власти да Фирма Херц неће сносити никакву одговорност у случају да се пријаве пукотине на гипсаним плафонима др Гебелове зграде, услед накнадног оптерећења греда“.

_________________ На нашој стази 2

Шуп и Кремер су били представници индустријске архитектуре прве половине XX века и градитељи чувеног торња Золверин 12, који је УНЕСКО 2001. унео у листу светске баштине. Њихова богата заоставштина, од око 17.500 планова, скица и разног другог материјала, налази се у Рударском музеју у Бохуму (Deutsches Bergbau Museum Bochum) а обухвата период од 1921. до 1971. Урађен је и каталог у виду дисертације, на основу испитивања ове богате архивске грађе. Георг Андреас, чије је право име Ђорђе Антоновић, био је предузетник из Панчева који је имао индустријско, грађевинско и трговачко предузеће. То је била фабрика намештаја BAD у улици Старчевачки пут 106. Вероватно је, због претње стрељањем свакога ко би сарађивао са окупатором, користио овај псеудоним.

рудник, инж. др Гебела, у плану су биле и куће за остале инжењере и руководиоце. На пројекту на коме је уцртана вила „Гебел“, уз улицу навише, према југу, нацртано је још тачно десет кућа – шест са западне и четири са јужне стране. Грађевине су идентичних планова и размера. Њихова основа је у облику ћириличног слова Г (Сл. 1).7 Од ових деСл. 2. фотографија макете виле „Гебел“, сет кућа, данас постоји осам – шест Завичајно одељење НБ Бор са источне и две са западне стране. Ове грађевине су у приватном власништву и у релативно добром стању. Како се из писане преписке између „господина инжењера Новака“ и предузетника Антоновића може закључити, једна од ових кућа, тачније прва у низу, била је грађена управо за инжењера Новака. 8 Након уласка у Бор, немачке трупе наишле су на миниране погоне. Пошто је утврђена штета, организована је изградња нових и обнова постојећих погона. Претпостављамо да је група грађевинских стручњака, инжењера и архитеката која је радила на обнови и изградњи погона, такође радила и на изградњи Немачког насеља. За изградњу порушених погона, постојала је француска грађевинска оператива, још из периода када је постојало Француско друштво Борских рудника, а затим је, због обима посла, формиран и Грађевински биро. Поред њих, анга жовани су поменути предузетник из Панчева, Антоновић, и неколико предузимачa из Зајечара, са нижим овлашћењима. Пројектантске и припремне радове тј. припремање документације, обављали су пројектантски бирои и архитекте „Просјага“ и „Мансфелда“, фирма „Спил“ из Шемнице и пројектантски биро „Шуп и Кремер“ из Берлина.9 Грађевина се налази на веома атрактивној локацији. Смештена је на брежуљку окруженом шумама, у мирном и питомом крају, далеко од центра града, дима и индустријске зоне, повучена од уличне регулације, с погледам на планину Ртањ, што јој заправо даје висок степен репрезентативности. Веома наглашених углова, с комбинацијом правоугаоника и квадрата у својој основи, доминирала је простором у којем се налазила, прожета димензијом градског комфора и функционалношћу. Како се може читати са планова, иза куће је био предвиђен и негован врт, са скулптурама, украсним биљкама и стаблима дрвећа. Било је планирано и степениште, које је спајало нивое око куће, са свих њених страна.10 Како стоји у једном писаном до-

Бележница 28

102

На нашој стази __________________ кументу, врт овог здања требало је да красе кестенови, павлоније, јорговани, тује, шимширови, крушке, трешње, ораси и друге украсне и зачинске биљке и стабла.11 Фасаде Гебелове виле до данас су задржале постојећи облик и нису трпеле веће промене, сем дозиђивања. Нажалост, нема много сачуваних фотографија на основу којих се може видети како је она тачно изгледала. Међутим, постоје планови, на којима се види како је планирана декорација и обрада фасада. Такође, постоји фотографија макете, према којој се може реконструисати замисао архитеката (Сл. 2).12 Као и у дотадашњој пракси грађења вила у Бору, као посебне врсте објеката, и у овом случају је присутна асиметрија у тлоцрту и различита обрада фасада – свака је третирана другачије и посебно.13 Споља посматрано, двоетажни систем грађења видљив је на северној и јужној страни. Источна и западна страна су једноетажне, тако да је у нивоу сокла видљива градња каменим тесаним блоковима. Посебно је импресивна југозападна страна са тремом, терасом и колонадним низом од осам стубова и два полустуба. Прва етажа југоисточне стране је цела грађена од камених блокова па, као таква, оставља утисак рустике. На југозападној страни фасада је лишене претеране декорације; оживљена је правилним распоредом девет ниша, од којих су прве и задње две прозори, а централна су стаклена врата, која су водила на трем, одакле се степеништем могло сићи у врт. Део с тремом и колонадом убедљиво је најимпресивнији део објекта, јер одише високом елеганцијом и питомим стилом.14 Површина која обухвата део испред трема и башту сигурно је највећи део целог плаца.15 Југоисточни део виле обухвата две етаже, тако да је фасада подељена на два дела. У првој зони, зони подрума, на почетку и на крају фасаде, налазе се врата а између њих низ од пет прозора и два мања прозорска окна на самом крају тог дела. Друга етажа обухвата осам прозора у низу, без декоративних елемената.16 Данас су на југозападној страни дограђене просторије, па је немогуће видети како је фасада оригинално изгледала али, ако упоредимо изглед виле на фотографији макете са пројектима и плановима, можемо закључити да је готово идентичан. Североисточна страна виле је једноетажна. На самим угловима су две квадратне просторије од којих је источна, гостинска соба, пробијена прозорима, и на источној и на јужној страни. Друга квадратна просторија је била гаража а њен улаз се налазио на северној страни. Како је предвиђено планом, северни део, поред гараже, био је намењен возном парку и перионици аутомобила представника „Просјага“, Гебела.17 Ове две архитектонске јединице спаја ходник, који са спољне стране има, на средини, улазна врата, а са источне и јужне стране – по три мала прозора.18 На основу планова и скица који се налазе у Историјском архиву Неготин – одељење у Бору (Сл. 3), може се закључити да се ради о двоетажној грађевини, која у свом саставу има под-

103

Бележница 28

Živko Avramovski, Treći rajh i Borski rudnik (Bor: Muzej rudarstva i metalurgije, 1975), 137. 5 Исто, 149. 6 Исто, 154. 7 ИАНОБ, Фонд „Боринжењеринг“, пакет бр. 186, фасцикла бр. 7; план бр. 8. 8 Архитектонски склоп грађевина је такав да су се на северној страни низале: спаваћа соба за родитеље, две дечије собе, гостинска соба. У другом, дужем крилу, биле су смештене следеће просторије: соба за собарицу, остава, кујна, просторија с посуђем, трпезарија, дневна соба и, вероватно, канцеларија. 9 Аврамовски, 163. 10 ИАНОБ, Фонд „Боринжењеринг“, пакет бр. 186, фасцикла бр. 7; планови бр. 5 и 6. 11 ИАНОБ, Фонд ФДБР, група XXVII, кутија 2, фасцикла 2. 4

_________________ На нашој стази

16 17 18 19

Фотографија макете чува се у колекцији негатива на стакленим плочама Француског друштва Борских рудника Завичајног одељења Народне библиотеке Бор; негатив 13x18, 194?, аутор непознат. Архитектура вила из међуратног периода у Бору била је карактеристична управо по различито обрађеним фасадама објеката и по употреби тесаног камена у нивоу сокла. Детаљније у: Неда Михајловић, „Архитектура Бора међуратног периода“ (дипломски рад, Филозофски факултет Универзитета у Београду, 2003). ИАНОБ; фонд „Боринжењеринг“, пакет бр.186, цртеж бр. 12а. ИАНОБ; фонд „Боринжењеринг“, пакет бр. 186, цртеж бр. 7 . Исто, цртеж бр. 12 б. Исто, цртеж бр. 8. Исто, скица бр. 11. Исто, скица бр 6.

рум и приземље. Њена основа подсећа на ћирилично слово Г, с тим што на североисточној страни има две одвојене архитектонске јединице квадратног облика, једну окренуту ка северу и једну ка југу (гостинску собу и гаражу). У основи, подрум се састоји од северног и јужног дела спојених дугачким ходником. Јужни део подрума чине: вешерај, перионица, пролаз, кухиња, соба, остава, остава за баштенски намештај и ходник који је спајао део за послугу са јужним делом подрума. Северни део подрума у свом саставу има две просторије за снабдевање, просторију где се налазио котао за грејање и, поред ње, просторију за угаљ. Претпостављамо да је јужни део био намењен послузи која је одржаСл. 3. План виле „Гебел“ вала котао и систем за грејење и обављала вешерајске послове за Гебелове. Унутар приземља уочавамо просторије које се нижу следећим редоследом, од истока ка западу: гостинска соба, дамска соба, две дечје собе (за ћерку и сина), спаваћа соба за родитеље. Дуж централног дела приземља налазе се: соба за коју претпостављамо да је била нека врста канцеларије, хол и трпезарија. На северној страни прве етаже налази се соба за послугу и кухиња, а на југоисточној је гаража квадратне основе. Целом грађевином доминирају два дугачка ходника: мањи, који спаја источни и западни део зграде, и већи, који спаја северни и јужни блок. Пету фасаду чини углавном кров на две и четири воде. На плановима је поред сваке собе написано где ће се као подна облога користити паркет а где плочице (зидне и подне). Цео комлекс од неколико хиљада квадрата (сама кућа је имала преко 500 m²) био је ограђен каменом оградом (steingarten).19 Претпостављамо да је унутрашњост виле била посебно импресивна, јер се на плановима може прочитати који су материјали коришћени – а ради се о скупим материјалима. У једном писму се помиње да се за израду паркета користило дрво јасена. Након рата је овај објекат мењао функцију и верујемо да је у једном тренутку, за потребе власника, део унутрашњости измењен. Међутим, ако посматрамо планове, занемарујући тренутно стање и анализу овог објекта сведемо искључиво на његову

Бележница 28

104

На нашој стази __________________ првобитну функцију, закључићемо да је грађевина поседавала све компоненте које дефинишу појам виле – куће за становање и уживање у буквалном смислу. Рецимо, скоро свака соба је имала купатило са плочицама, и зидним и подним. Савршено је било организовано кретање из једног дела зграде у други. Свака спаваћа соба имала је посебан улаз. Одлично осветљење доминирало је у свим просторијама. Улаз у подрум био је такође засебан. Општи Сл. 4. Вила Гебел, нацрт ентеријера и мобилијара закључак је да је функционалност била заснована на перфекном распореду соба и несметаном кретању човека кроз тај простор. Оно што посебно одликује историју Гебелове виле јесте прича о њеном мобилијару. Са коликом прецизношћу су Шуп и Кремер пројектовали грађевину, са једнаком количином одговорности и квалитета су радили и на изради ентеријера. Свака просторија унутар куће има свој план-цртеж изгледа ентеријера (Сл. 4). Сваки комад намештаја је уцртан и детаљно описан, уз навеђење врсте дрвета и других материјала од којих треба да се изради. Лустери, лампе, уметничке скулптуре, уља на платну, завесе, фотеље и разни други комади намештаја имали су своје место унутар соба.20 На основу писама се зна да је сав намештај набављао предузетник из Панчева, господин Антоновић, преко своје фирме у Панчеву. Намештај је поручиван за свих десет кућа у Немачком насељу, с тим што је посебна пажња придавана уређењу Гебелове виле. Преписку је Антоновић водио с господином инжењером Новаком, Немцем који је био овлашћен за набавку материјала и намештаја за Немачко насеље. Набавка се тешко реализовала; било је много проблема око транспорта јер је железница била минирана. Неки комади намештаја су поручивани из Румуније, вероватно због географске близине. У писмима су тачно наведене количине столица, столова, наткасни, кревета, ормара, креденаца и осталих ствари које су биле потребне за живот и становање.21 Вила „Гебел“ је била веома луксузно опремљена. Намештај је био од пуног, квалитетног дрвета. Фотеље и лустери, материјали којима су пресвучене фотеље, комплетна декорација енте-

105

Бележница 28

ИАНОБ, фонд ФДБР, група X, кутија 6, фасцикла 6.

Исто.

_________________ На нашој стази 22

У писмима која се налазе у ИАНОБ-у, може се видети да је преписка око израде намештаја углавном вођена преко господина Новака. У писмима које је упућивао Ђорђу Антоновићу из Панчева, види се забринутост због кашњења испоруке, посебно намештаја за кућу главног представника немачког Рајха у Бору. ИАНОБ, фонд ФДБР, група X, кутија 6, фасцикла 6, скица бр 23. Часопис Модерне Бауформан (Moderne Bauformеn) је 1939. године објавио тематски број посвећен декорацији ентеријера нацистичке Немачке, у којем се може видети намештај умногоме налик управо овом из куће господина Новака. ИАНОБ, фонд ФДБР, група X, кутија 6, фасцикла 6. ИАНОБ, фонд ФДБР, група XXVII, кутија 4, фасцикла 3, стране 5, 6, 7.

ријера начињени су по узору на декорацију кућа и вила карактеристичну за нацистичку Немачку и Трећи рајх, а то значи да су се неговале класичне вредности, поштовала народна традиција и гајила неподношљива мржња према модернизму и његовим чиниоцима. Присуство фолклорног стила нарочито је изражено на цртежу дневне собе у кући господина инжењера Новака, који је био близак сарадник Гебела и коме је поверен задатак контроле и надзора над градитељским пословима.22 На скици ентеријера куће у којој је требало да живи господин Новак, представљен је ентеријер кујне и дневног боравка.23 Кухињски елементи, столице и сто за ручавање били су израђени у фолклорном стилу, обликовани веома живим линијама. Скица бр. 23 потврђује чињеницу да је велика пажња усмеравана ка декорацији ентеријера коју чине столице и столови, угаона гарнитура с украсним јастуцима, чајници, бокали, шоље за кафу, тањири и свећњаци који су се налазили на полици изнад угаоне гарнитуре.24 На скици бр. 21 (нацртан је један стајаћи сат од тешког и масивног дрвета, с дугачким клатном које се види иза стакленог дела стуба часовника, између два прозорска окна. Поред је и столица с писаћим столом. Поред другог прозора је нацртана наткасна, на којој се налази скулптура налик војнику копљониши са штитом. Све то са много стила и естетике.25 Документ који се чува у Историјском архиву Неготин – одељење у Бору даје преглед утрошених динара за изградњу Немачког насеља на 4. километру. Поред потрошених динара за материјал, наведено је и колико је динара потрошено за израду намештаја. Када се саберу трошкови, добија се цифра од 37.530.000 динара, и за грађевинске радове и за израду намештаја.26 Што се тиче ентеријера и намештаја који је требало да се налази у вили „Гебел“, видимо строгу доминацију правих линија, са симетрично постављеним елементима и предмете без декоративних елемената. Општи утисак је утисак о доминацији једноставности, прецизности и функционалности, свега онога ка чему је тежио Рајх. Шта се десило након рата са намештајем из Немачког насеља, није познато на основу писаних докумената али, по речима Момчила Јовановића, намештај није остао у Бору. Такође се не зна ни која је институција имала надлежност над вилом „Гебел“. Није случајно то што су се „Шуп и Кремер“ одлучили управо за овакав изглед ентеријера. Сагледавајући њихово богато и плодно градитељство, јасно је да су били господари индустријске архитектуре у Немачкој, посебно у Бохему, и блиски сарадници Баухауса и Лудвига Миса ван дер Роеа (Ludwig Mies van der Rohe). Логично је било да су се одлучили за модерније решење, посебно када је у питању уређење ентеријера. Међутим, с обзиром на то да је поручилац био немачки Рајх, јасно је да модернистичка решења никако нису смела бити опција јер се у Рајху ова архитектура третирала као „космополитска и дегенеративна“.27

Бележница 28

106

На нашој стази __________________ Након рата, у вили „Гебел“, неко време, налазила се војна јединица. Касније, када је преко пута ње, у истој улици, саграђена Техничка школа, вила је служила као менза ученицима те школе. Крајем 50-их година отворена је кафана, веома популарна и посећена, што због доброг роштиља, што због концерата и добре музике која се организовала четвртком, суботом и недељом. Када је кафана затворена, поново је прорадила менза. Познато је, такође, да је једно време објекат служио као Ловачки дом „Звезда“, где су се организовале ловачке вечери, игранке и забаве. Колико је дуго Ловачки дом користио ову зграду, није познато, али се зна да се након њега у вилу „Гебел“ уселила фирма „Борпласт“ и ту провела скоро двадесет година. Данас је овај објекат регистрован као „Gallant Hoмe“ Hotel, а када је приватизован и коме је продат, није познато.28 Поред репрезентативних вила које је изградило Француско друштво Борских рудника током 1937. године, а које се налазе у Улици Војске Југославије у Бору, вила инжењера капетана Гебела, руководиоца Борког рудника током немачке окупације, један је од значајнијих објеката изграђених током Другог светског рата. Јединствена због свог положаја, архитектуре и архитеката који су је градили, заузима високо место у архитектури Бора. С обзиром на то да је објекат приватизован, остаје нам само да се надамо да ће нови власник имати свест о томе да је архитектура одраз епохе и времена, шта ова грађевина значи и које место заузима на листи значајних архитектонских објеката Бора, те да ће се према њој тако и опходити. Литература:

Avramovski, Živko, Treći Rajh i Borski rudnik. Bor: Muzej rudarstva i metalurgije, 1975. Bogdanović, Jelena i Nebojša Stanković Beli Milović. „Politička ideologija i arhitektura“. U Zbornik Beogradske otvorene škole : radovi polaznika generacije 1995/1996, 1996/1997, 1997/1998 = Collection of essays of the Belgrade Open School : student’s essays generations 1995/1996, 1996/1997, 1997/1998. Београд: Београдска отворена школа, 1999. Михајловић, Неда. „Архитектура Бора међуратног периода“ (дипломски рад, Филозофски факултет Универзитета у Београду, 2003).

107

Бележница 28

Jelena Bogdanović, Nebojša Stanković Beli Milović, „Politička ideologija i arhitektura“, у Zbornik Beogradske otvorene škole : radovi polaznika generacije 1995/1996, 1996/1997, 1997/1998 = Collection of essays of the Belgrade Open School : student’s essays generations 1995/1996, 1996/1997, 1997/1998 (Београд: Београдска отворена школа, 1999), 221. Информације о сврси и функцији виле „Гебел“ након рата дао је Момчило Јовановић, дугогодишњи радник у РТБ-у Бор, локалпатриота, Боранин који је беспоштедним залагањем и трудом допринео да се многе чињенице за које не постоје писани документи расветле и сазнају.

_________________ На нашој стази 1

Ауторка предаје ликовно и грађанско васпитање у више борских средњих школа.

Борски колектив, лист подружнице синдиката Савеза рудара и управе предузећа Борских рудника и топионице основан је 1947. године. Нав. према: Barry M. Lituchy, “Introduc tion” in: Jasenovac and the Holocaust in Yugoslavia (New York : Jasenovac Research Institute, 2006), XXIV. Ljubodrag Dimić, Agitprop kultura: agitpropovska faza kulturne politike u Srbiji 1945–1952 (Beograd: Rad, 1988), 16.

Јелена Милетић, историчарка уметности1

Мужеви, фудбал и помане У овом чланку бавићу се образовањем у Бору након ослобођења града. Анализираћу како се образовање посматрало у штампи и како се стварала слика о образовању у јавном мњењу. Предмет моје анализе није хронологија нити оснивање установа образовања у граду и селу, већ ми је намера да покажем како су проблеми у образовању приказани у јавности и како су становници Бора и околине реаговали на напоре државе, Партије и масовних организација да описмене становништво за социјалистичко друштво које су стварали. У раду се анализирају чланци објављени у једином јавном гласилу тога доба у Бору, у листу Борски колектив, основаном 1947. године2. Након ослобођења земље од фашизма, новостворена држава ФНРЈ суочила се са многим проблемима. Демографски губитак Југославије, на основу извештаја од 25. маја 1945, био је 1.685.000 људи. У каснијим извештајима спомиње се и до 1.706.000 људи3. Број погинулих у Другом светском рату у Југославији временом је постао предмет многих контроверзи. У савременом тренутку, ови подаци се обично различито тумаче у ревидираним историјама свих земаља насталих из бивше Југославије, које ове податке користе да једна другу оптуже за велики број погинулих у страшном рату који ревидирана историја сасвим неоправдано назива грађанским. Сем губитка становништва, држава се суочила и са неразвијеном земљом и већински неписменим становништвом. Према подацима, које је у својој књизи изнео историчар Љубодраг Димић, Краљевина Југославија је пред сам почетак рата била најнеразвијенија земља у Европи4. Ако се узму у обзир губици које је земља претрпела током рата, онда напоре нове државе и Партије да обнове земљу и описмене становништво не треба посматрати само као партијски и идеолошки пројекат, већ и као потребу нове власти да стручно оспособи радну снагу која ће бити у могућности да обнови разрушену земљу и створи позитивну атмосферу у држави која је тежила напретку. Свакако, образовање је имало циљ да створи новог човека који би својим радом доприносио развоју марксистичке државе благостања. Управо је овај идеал био главна тема многих аутора који су се бавили овим периодом. Идеал новог човека оличен је у лику ударника, чији су резултати у раду често приказивани статистичким дијаграмима који су превазилазили реалне могућности обичног човека, а све у сврху прогреса. Касније су се ови дијаграми и статистике сматрале смешним и апсурдним, па су тако уметници

Бележница 28

108

На нашој стази __________________ из групе „Горгона“, седамдесетих година прошлог века осмислили концептуални рад у којем је дијаграм постао симбол комунистичке власти и њених идеала5. Сем овог идеала, у обзир треба узети све напоре које су држава, Партија и друге масовне организације предузимале да би описмениле становништво, али понајвише, како су сами становници реаговали на акције које су спроводиле поменуте организације. Уколико посматрамо различите власти током историје, скоро да се ниједна власт није толико бавила образовањем и културом колико је то чинила Комунистичка партија Југославије6. Увидом у транскрипте седница КПЈ уочено је да се питање образовања и културе налазило на дневном реду скоро свих Пленума, седница било Централног комитета КПЈ, било окружних, општинских или месних одбора КПЈ7. Оволика брига могла би да се тумачи потребом да се контролишу ове области али, ако се узму у обзир токови који су се касније формирали у овим областима, а нарочито у ликовним уметностима и у кинематографији, онда ова теза сигурно не стоји. Ова се брига пре може тумачити потребом да се путем образовања и културе утиче на становништво да прихвати тековине савременог друштва у којем би централно место заузимао ослобођен човек. Пошто се овај чланак бави првим годинама послератног периода, онда се у анализу морају уврстити циљеви које су држава и Партија спроводиле уз помоћ Агитпроп апарта, којем су се од 1947. придружиле масовне организације. Масовне организације Народни фронт и Антифашистички фронт жена добиле су задатак да спроводе циљеве које је поставио Агитпроп. Главни циљ је био описмењавање становништва, што је спровођено кроз организовање аналфабетских течајева, подједнако у градским и у сеоским срединама. Посебно се водило рачуна да се описмене жене које су пре рата биле махом везане за кућне послове и бригу о деци, јер се након рата ствара нови идеал ударнице и мајке, запослене жене која излази из традиционалне улоге у кући. Сем описмењавања, држава је била суочена са заосталим друштвом у којем су владала сујеверја, разни обичаји и религија, која се у новом атеистичком друштву није сматрала пожељном. Однос према религији у овом периоду може се најбоље посматрати путем анализе установљења празника. ФНРЈ није одмах раскрстила са религиозним празницима. У току 1945. и 1946. подједнако су се обележавали и Божић и Свети Сава и Дан ослобођења града и почетак Совјетске револуције8. Разлог за овакав синкретизам лежи у томе што нова власт није желела да одбија становништво од себе, већ је на почетку била толерантна према устаљеним навикама. Покушаји да се религије одвоје од државе често су били испуњени догађајима пуних анегдота. Сличне ситуације су се дешавале и када су активисткиње АФЖ-а покушавале да наговоре становништво да се описмени. Већ 1947. наилазимо на апеле у штампи да „мужеви не

109

Бележница 28

Уметничка интервенција Јосипа Ваниша, Gorgonа no 1 из 1961. показује дијаграм који алудира на свуда присутне статистичке податке, којима се константно у јавности приказује напредак у комунистичкој Југославији. О групи „Горгона“ детаљније у: Ješa Denegri, „Gorgona – nekad i danas“, Posts: Notes on Modern & Contemporary Art around Globe, MOMA, http://post.at.moma. org/content_ items/261-gorgonanekad-i-danas (преузето 31.1. 2014). Предраг Ј. Марковић, Београд између Истока и Запада 1948– 1965 (Београд: Службени лист СРЈ, 1996), 321. Dimić, 10.

Наташа Милићевић, „Стварање нове традиције: празници и прославе у Србији 1944–45“, Токови историје, бр. 4 (2007): 176.

_________________ На нашој стази

„Како се боримо против сујеверја”, Борски колектив год. III, бр. 54 (12. март 1949): 2.

„Шта ради свештеник Антон Хочевар“, Борски колектив, бр. 35 (1. август. 1952). В. даље: „Спасите нас беде“, Борски колектив, бр. 38 (5. септембар 1952). Н. Ц., „Прво полугође у Гимназији у Бору“, Борски колектив год. III, бр. 48, 23 (29. јануар 1949): 4; „Средња рударска школа дала први кадар квалификованих радника“, Борски колектив год. III, бр. 70, (2. јул 1949): 3. „Прешерново књижевно вече“, Борски колектив год. III, број 51 (19. фебруар 1949): 4.

спречавају своје супруге да иду на аналфабетске течајеве“. Истовремено се у штампи негодује да је број полазника недовољан и да масовне организације морају да организују трудбенике да буду редовни на поменутим течајевима. Антифашистички фронт жена у борбу против побожности, обичаја и ритуала уводи јавне приредбе и позоришне представе. У фебруару 1949, на дан Поклада, АФЖ је организовала позоришну представу „Плански снови“ на влашком језику у Дому културе у Злоту9. Пошто су тамо отишле све активисткиње, жене из села Оштреља су се организовале и Покладе су се одржале у Дому културе у Оштрељу. Немогућност активисткиња да буду на два места истовремено искористиле су „чуварке традиције“, па су на јавном месту, уз паљење дрва и свећа, организовале Покладе. Без обзира на почетне неуспехе, допринос АФЖ-а у Бору је заиста био велики. Захваљући њима, основана су прва обданишта, а касније и прве јаслице у Бору. Њихов допринос се може пратити и у здраственој заштити. Слали су их свугде где су се појављивале епидемије, које су у то доба биле честе, а у општој атмосфери изградње и обнове понудиле су своју помоћ и у изградњи водовода, заузврат затраживши од Општине да се купе књиге за читаонице које су биле отворене на више места у граду. У Бору је у овом периоду још увек био јак утицај католичке цркве. Утицај ове верске заједнице се може тумачити великим бројем верника који су се у град досељавали од оснивања рудника. Борба против свештеника римокатоличке цркве била је не само институционална, већ су се бунили и сами грађани који су писали новинама да их „спасу беде“. У једном чланку грађани из Новог насеља (зграде подигнуте у околини цркве) траже од новина да их „спасу од буке“ коју ствара свештеник који игра фудбал са децом када се они одмарају од рада у фабрици. Осим буке, они сумњају и у то да свештеник Антон Хочевар, сем што са децом игра фудбал, у тајности деци држи и часове веронауке10. Овај занимљив чланак нам заправо говори да се борба против религије није могла спроводити само „одозго“, већ је било неопходно да се против религије побуне сами грађани који су своје незадовољство исказивали јавно путем медија. Гледано из данашње перспективе, уопште не сумњам у то да је сем фудбала било и веронауке. Образовање становништва се није само спроводило путем течајева, већ и у средњим школама. У новинама се извештавало о успеху гимназијалаца и ученика других средњих школа на крају полугодишта и на крају године11. Углед средњих школа био је велики. Професори гимназије су држали предавања у институцијама културе у граду. Професорка Наталија Цвијетић је одржала предавање о Францу Прешерну у Дому културе поводом стогодишњице смрти овог песника12. Држава је у ово време спроводила акцију стручног оспособљавања радника у привреди. У Бору је основан Дом ученика у привреди, у којем су биле смештене средње школе и дом у којем су радници живели. Недостак простора у послератној Југославији представљао је

Бележница 28

110

На нашој стази __________________ озбиљан проблем. Настава се због радника изводила увече, а радници су морали да раде од 6 сати ујутро. У тренутку када се изводила настава, често се дешавало да су радници који су живели у Дому боравили по ходницима, слушали радио или на неки други начин проводили своје слободно време. У исто време, гимназија је имала наставу и ово несугласје је доводило до нетрпељивости. Индустријско-рударска школа је, такође, имала потребе за својим простором. Ученици, радници и наставници су стално били у судару у истом простору. Нетрпељивости су расле, свађе су биле честе, па је на крају директор гимназије одлучио да зазида свој део школе. Онда су се наставници и директор Индустријско-рударске школе и радници-ученици побунили против „гимназијалца“, који су се бранили тиме да не могу да држе наставу на миру. Читав сукоб су пратиле новине13, а о овом проблему се расправљало и у Партији, синдикату, али и у Општини. Временом се ова бука стишала, али је остало забележено да се менталитет и људско понашање не мењају, без обзира на то у које се доба нешто одвија и под којом идеологијом. У анализи наведених примера можемо да уочимо да напор да се образује становнишво увек наилази на отпор и да је отпор скоро увек праћен менталитетом, устаљеним навикама и људским понашањем које се не мења без обзира на то о ком периоду говоримо и под различитим идеологијама. Овим чланком сам желела да покажем да не треба да будемо тако оштри и критични према периоду о којем је овде реч, посебно ако узмемо у обзир напоре тадашње власти да образује становништво. Неоправданост толиких критика уперених према овом периоду може се доказати чињеницом да је 1947. основана Музичка школа у Бору; поред биоскопа „Победа“, основан је и биоскоп „Рудар“ у Јами Рударског Басена; свугде по граду се оснивају читаонице где грађани могу да читају и позамљују књиге; АФЖ оснива прва обданишта и јаслице. Уколико анализирамо промене у односу на међуратни период, учићемо да Бор добија све обрисе града. Ако бисмо посматрали положај просветних радника у међуратном периоду, онда је нужно нагласити да је законом био забрањен штрајк и сваки вид политичког деловања супротан државној политици. Наравно да је положај просветних радника у послератном периоду био под будним оком Партије и државе, али се поставља оправдано питање: када је положај оних који образују био добар? На крају бих се сложила са Дубравком Стојановић, историчарком, да кад год истражујемо неке феномене из наше прошлости, они нас неодољиво подсећају на садашњост.

111

Бележница 28

„Успеси и недостаци Дома ученика у привреди“, Борски колектив год. IV, бр. 1 (15. април 1950).

_________________ На нашој стази Литература:

Denegri, Ješa. „Gorgona – nekad i danas“, Posts: Notes on Modern & Contemporary Art around the Globe, MOMA, http://post.at.moma.org/content_items/261-gorgona-nekad-idanas (преузето 31.1. 2014). Dimić, Ljubodrag. Agitprop kultura: agitpropovska faza kulturne politike u Srbiji 1945–1952. Beograd: Rad, 1988. Lituchy, Barry M. “Introduction”. In Jasenovac and the Holocaust in Yugoslavia : analyses and survivor testimonies, ed. with an introduction by Barry M. Lituchy with the editorial assistance of Milo Yelesiyevich, XXI-LX. New York : Jasenovac Research Institute, 2006. Марковић, Предраг Ј. Београд између Истока и Запада 1948–1965. Београд: Службени лист СРЈ, 1996. Милићевић, Наташа. „Стварање нове традиције: празници и прославе у Србији 1944–45“. Токови историје, бр. 4 (2007): 169–178.

Бележница 28

112

На нашој стази __________________ Јелица Илић, Народни музеј Зајечар

Где су нестале мале породичне светиње: изложба „Пут тимочких дивизија 1914–1918. година“ Сведоци смо настојања државе Србије да разним манифестацијама обележи значајне јубилеје. У средишту пажње 2012. године био је век од почетка балканских ратова а 2014. године то је сто година од избијања Првог светског рата. Несумњиво је да су ови јубилеји стављени у контекст дневне политике и да имају одређени значај не само за нашу државу већ и шире. Обележавањем годишњице балканских ратова у првом плану нашла се идеја добијања, односно, губитка Косова, што је био политички интерес наше државе у датом тренутку, док се веком од почетка Првог светског рата истиче, пре свега, настојање Европе да релативизује границе са циљем изградње јединственог, европског идентитета. Ми, све и да хоћемо, не можемо да останемо по страни од ових процеса, поготово када имамо у виду да је данас посебно актуелизовано питање кривца за рат, односно тежња неких струја да изврше ревизију историје. Тим поводом често се стручњаци оглашавају дајући свој суд и мишљење, а Први светски рат постао је предмет интересовања шире публике. Јасно је да институције културе морају да се држе конкретних научних сазнања и да их у складу са могућностима што пажљивије испрате. Музеји у томе имају своје место и мисију, с обзиром на то да су временом постали значајан елемент у изградњи националног идентитета, ма колико се трудили да се одупру притиску времена и да дају слику прошлости која није политички мотивисана. Као парадокс, у пракси су све чешћи покушаји да се музеји третирају као места помирења што је, по нашем скромном мишљењу, исто тако условљено дневном политиком у служби изградње уједињене Европе, неке врсте новог политичког пројекта. Овим не желимо да дамо (не)повољан суд о томе, већ једино да констатујемо да је то тако и да се потрудимо да наш део посла урадимо на крајње професионалан и према науци одговоран начин. У склопу свега поменутог, припремљен је државни програм за обележавање почетка Првог светског рата, у оквиру којег је Народни музеј Зајечар конкурисао са пројектом „Пут тимочких дивизија 1914–1918. године“ и изложбом која обухвата како територију са које су мобилисани Тимочани, тако и њихов ратни пут. Пројекат је утолико комплекснији када имамо у виду да су, ма колико литература о ратовима са почетка века била обимна, саме српске војне

113

Бележница 28

_________________ На нашој стази дивизије биле потиснуте из сфере интересовања, тако да данас, сто година од почетка Првог светског рата, ниједна нема своју монографију. Овом приликом даћемо само краћи осврт на организацију војске и највеће битке Тимочана. Србија је, према војнотериторијалној подели, имала пет дивизијских области са 15 пуковских округа. Свака дивизија састојала се од четири пешадијска пука, једног пољског артиљеријског пука, возарског ескадрона, болничке чете, једне сталне и до три привремене болнице, марвене болнице и одговарајућег профијантског и муницијског слагалишта. Пешадијске пукове чинила су по четири батаљона и једно митраљеско одељење, док су у батаљоне улазиле по четири чете. Осим пешадијских пукова формирани су још и: Краљева гарда, Коњичка дивизија, Артиљерија ван састава дивизије, Команда инжењерије, Понтонирска команда. У ратним приликама свака дивизијска област мобилисала је и дивизију II позива, а сваки пуковски округ давао је по један пук III позива, са по четири батаљона, за рад у позадини оперативне војске. Сем тога, свака дивизијска област организовала је до два коњичка ескадрона III позива и по једну болничарску чету III позива. Основна подела била је према годинама живота војно способног становништва, тако да су I позив чинили мушкарци старости од 21 до 31 године, II позив од 31. до 37. године, а III позив од 38. до 45. године. Постојала је и тзв. Последња одбрана, у коју су улазили они од 18. до 20. године, односно од 46. до 50. године живота, а њихове јединице биле су на гарнизонској и стражарској дужности. Становништво источно од Велике Мораве је по војнотериторијалној организацији припадало Тимочкој дивизијској области, са седиштем у Зајечару. Формиране су Тимочке дивизије I и II позива у чији састав су ушли: XIII пешадијски пук „Хајдук Вељко“ (Неготин), XIV пешадијски пук (Књажевац), XV пешадијски пук „Стеван Синђелић“ (Параћин) и XX пешадијски пук (Зајечар). У Зајечару се налазио још и Штаб дивизије и јединице 6. прекобројног пука. Међутим, морамо приметити да територијални принцип мобилизације није у потпуности поштован. Што се тиче официрског кадра, Тимочани су били активни официри у свим јединицама и родовима војске, док је за резервне официре углавном важио територијални принцип као и за обичне војнике. Општа мобилизација објављена је 25. јула 1914. На самом почетку рата обе Тимочке дивизије ушле су у састав I армије под командом генерала Петра Бојовића, али касније је, из стратегијских разлога, у више наврата долазило до прегруписавања снага тако да се Тимочка дивизија I позива углавном налазила у склопу II армије, под командом војводе Степе Степановића, а II позив у оквиру III армије под командом генерала Павла Јуришића Штурма, да би 1915. го-

Бележница 28

114

На нашој стази __________________ дине био придодат трупама Одбране Београда. Комбинована дивизија на почетку рата била је у склопу II армије, касније током 1914. године у III армији, а 1915. године прикључена Тимочкој војсци. Мобилисан је и III позив распоређен у пукове, који није улазио у састав дивизија. Тешко је одвојити кретање Тимочана, односно тимочких дивизија од остале војске. Све дивизије налазиле су се у склопу већих војних формација – армија, при чему су често поједини пукови пребацивани на кризне делове фронта, као испомоћ угроженима. Ипак, изложбом смо настојали да испратимо њихову основну маршруту. Такође, незаобилазно је било дотаћи се и положаја становништва које је остало у самом Зајечару. Прва битка Првог светског рата била је на Текеришу. Њоме је зачета чувена Церска битка, у ноћи између 15. и 16. августа, у којој су изгинули управо Тимочани мобилисани у 6. прекобројни пук, у саставу Комбиноване дивизије. Потом су уследиле борбе код Шапца, а затим и једно од највећих страдања, тзв. Легетска катастрофа. Наиме, између 6. и 7. септембра, приликом неуспешног преласка преко реке Саве, код Чеврнтије, 7 km јужно од Мачванске Митровице, стравичне губитке доживео је, највише, XIII пешадијски пук „Хајдук Вељко“. До краја 1914. године учествовали су у читавом низу борби приликом марша на Дрину, током Колубарске битке и ослобођења Београда. У јесен 1915. године отпочела је нова офанзива непријатеља, а тимочке дивизије су се, као и целокупна српска војска, упутиле пут Албаније. Након преживљене голготе и опоравка на Крфу, 1916. године, војска је реорганизована тако да је формирана једна Тимочка дивизија, у оквиру II армије, под командом војводе Степе Степановића. Пребачени су на Солунски фронт који је пробијен септембра 1918. године. Након капитулације Бугарске 30. септембра 1918. и склапања примирја са њом, Коњичка бригада генерала Гамбете уз I српску армију, под командом Петра Бојовића, којој је придодата и српска Коњичка дивизија, упућена је на север да гоне непријатеља према Нишу. Књажевац је ослобођен 16. октобра а 19. је генерал Гамбета умарширао у Зајечар. После ослобођења Зајечара Коњичка бригада подељена је у две колоне: Марокански коњаници ослободили су Неготин (21. октобра) а мања колона (Први ловачки афрички пук) ушла је у Бор и преко Брестовца, Злота, Брестовачке бање и Луке наставила даље напредовање. За то време Тимочка дивизија упућена је у западне делове Србије и даље ослобађање Босне и Далмације. Демобилизација је извршена тек 1919. године. После стручног дела теме, пошто смо на изложби испоштовали конкретне историјске чињенице, дошли смо до музеолошког задатка. Оно што нам се наметнуло као посебно питање је како смо се током протеклог века односили према наслеђу из Великог рата? Конкрет-

115

Бележница 28

_________________ На нашој стази но, обележавање јубилеја подразумевало је да ће широм Србије музеји организовати тематске изложбе посвећене Првом светском рату, али проблем са којим смо се у пракси суочили је са чим један локални музеј располаже, шта може да покаже публици, у каквом је то стању? Историјска збирка зајечарског музеја, седам деценија по оснивању, броји близу 2500 предмета разврстаних по два основа. Почетни је хронолошки, према временским периодима. У тренутку када је музеј основан, сакупљање предмета из Првог светског рата било је у другом плану. Слабо интересовање, не само кустоса већ и читаве заједнице, за догађаје са почетка века оставило је последице: дуго запостављени и заборављени предмети данас се налазе само спорадично. У целини гледано, начин њихове набавке је, оријентационо, до 1980. године углавном непознат тј. врло често недостају било какви подаци у евиденцији, без трага у књизи уласка, само врло оскудно инвентарисани, са најосновнијим описом. Након 1980. године појављује се откуп, а после 2000. године потомци некадашњих учесника ратова одлучују се, најчешће, да поклоне музеју ретке фотографије, разгледнице и одликовања својих предака. Све наведено утицало je да располажемо са оскудном збирком која ипак завређује пажњу јавности. Збирка је, унутар наведених временских окосница, подељена на колекције: разгледнице, фотографије, документа, оружје и војна опрема, одликовања, један печат, мапе и оно што не спада ни у једну од категорија, под „остало“. Степен очуваности је врло разнолик а до сада није рађена конзервација. Такође, већина предмета није излагана у јавности, осим одликовања које је публика имала прилике да види на тематским изложбама, а део се налази и у сталној поставци музеја, у кутку посвећеном Антонију Антићу, коњичком пуковнику и заверенику из 1903. године, касније учеснику ратова 1912–1918. године. У каталогу изложбе наведене су укупно 83 јединице из Историјске збирке и један експонат, окарина, из Етнолошке збирке музеја. Сви облици људских активности подлежу утицајима одређених мода, тако да ни музеологија није изузета од њих а оне се одражавају, између осталог, на методологију рада, област интересовања и начин њиховог презентовања јавности. Самим тим, музејски радници се и нехотице, врло често, налазе у ситуацији да се баве истим или сличним темама, тенденциозно прикупљају одређену категорију материјала и организују изложбе засноване на мање или више истим идејама. То је посебно приметно када држава диктира теме и на тај начин подстиче друштвено погодан начин размишљања. Овакав начин рада може, на први поглед, да носи негативну конотацију, али се, исто тако, поставља и питање да ли је уопште могуће другачије? Најзад, морамо приметити да је музеологија у пракси врло ограничена; у датим условима кустоси се налазе пред константним задатком балансирања унутар држа-

Бележница 28

116

На нашој стази __________________ ве и друштва, мада, са друге стране, таква атмосфера у културној политици утиче на стварање новог квалитета. Наиме, кустоси па и сви други радници у култури, настоје да искажу своју креативност на задату тему; у оштрој конкуренцији истих или сличних задатака, они дају свој максимум и, самим тим, на једном вишем нивоу, утичу на формирање колективног мишљења и јавног мњења. После свега долазимо до тога да се основна мисија сваког музеја, формирање и проучавање збирки, третира у савременом тренутку само као средство, њихова заштита само као претпоставка, док едукација постаје врхунски и, истовремено, основни задатак. Тиме се проширује музејска делатност, док се у музејима стварају услови за приступ знању, како стручњацима, тако и лаицима свих социјалних статуса. Са тим у вези, Народни музеј Зајечар, у првом реду његово Одељење историје, и Град Зајечар били су иницијатори плана да локална заједница формира Градски одбор за обележавање стогодишњице почетка Првог светског рата. Од програма који су реализовани, треба споменути да је у априлу у Архиву Тимочке Крајине представљена књига Србија у Великом рату Љубодрага Димића и Мире Радојевић; у мају у галерији Народног музеја Зајечар отворена је изложба Аустријског културног форума о ситуацији у Аустроугарској уочи Првог светског рата – „Бујно затишје пред буром“; 2. јуна на градском тргу, испред споменика палим Тимочанима, одржана је свечана Академија „Тамо далеко“; 29. јуна, у организацији извиђача, организован је марш „Путевима тимочких дивизија“; 28. јула у Народном музеју Зајечар директор Бора Димитријевић одржао је предавање „Тимочке дивизије у Великом рату, од мобилизације до споменика“. Изложба „Пут тимочких дивизија 1914–1918“ свечано је отворена 15. августа, поводом стогодишњице битке на Текеришу. Приказује кретање Тимочана од мобилизације до повратка кући, са нагласком на свакодневном животу, условно речено, „обичних људи“ на бојиштима, као и на ситуацији у самом Зајечару током рата. Публици су представљени оригинални предмети из музејског фонда, од разгледница и фотографија, преко оружја и војне опреме, до одликовања. Већ првих дана по отварању, изложба је привукла велику пажњу. Показало се да су људи подстакнути на преиспитивање и размишљање о томе како су се односили према својим прецима, учесницима ратова, и ономе што им је од њих остало. Очигледна је и веома распрострањена реакција – сви су „нешто“ имали, од деде, прадеде, сећају се прича, фотографија и конкретних предмета али се, исто тако, многи осећају збуњено и затечено, па чак и са примесом извесне кривице што су запоставили мале породичне светиње које су, једноставно, нестале и више не постоје.

117

Бележница 28

_________________ На нашој стази Изложбу је, као део државног плана за обележавање стогодишњице од почетка Првог светског рата, финансирало Министарство културе и информисања Републике Србије. Посетиоци Народног музеја Зајечар могли су да је разгледају до краја септембра, а потом обилази остала места Тимочке Крајине: Књажевац, Бољевац, Неготин и Бор.

Бележница 28

118

На нашој стази __________________ Марија Пешић, Асоцијација за развој општине Бор

„Цртам, цртам, све се пуши…“ Пројекат „Цртам, цртам, све се пуши…“: идентификоване потребе и разлози Током израде Локалног акционог плана за младе (ЛАП), спроведена су истраживања потреба младих, између осталог и потреба везаних за слободно време и ваншколске активности, те се дошло до сазнања да свеукупан садржај за младе, који је већ дуже време изузетно оску-

119

Бележница 28

_________________ На нашој стази

дан, треба обогатити. ЛАП општине Бор идентификовао је, дакле, проблем недостатка додатних садржаја за младе, који би били у складу са њиховим интересовањима, али и њихову пасивност и неспремност да се укључе у креирање истих. Појекат је настојао да подстакне активније учешће младих, обезбеђивањем додатних садржаја за квалитетније коришћење слободног времена. Непостојање могућности за младе у општини Бор да се кроз било коју форму изразе, идентификују неки проблем, понуде решење и изнесу своје мишљење и став, траје више од десет година и изазвало је апатију и пасивност међу омладином. При том, адекватна

Бележница 28

120

На нашој стази __________________ О графитима Графити представљају (недозвољене) поруке исписане или исцртане на јавним површинама. Реч „графити“ настала је од италијанске речи graffiato (од graffiare – (о)гребати, (за)грепсти) што значи изгребан; отуда и graffito – урезан натпис или цртеж. Сматра се да 1968. почиње савремена историја графита, када се они први пут јављају и по њујоршком метроу. Почетком 70-их година двадесетог века, младић звани Таки почео је писати по зидовима своје улице „ТАКИ 183“ (183 је, иначе, број тј. назив улице у којој је становао). Врло брзо примећује га Њујорк тајмс (The New York Times), који је 1971. приредио разговор са њим. Тако су графити били примећени у Њујорку, да би се касније проширили по целом свету. У почетку, графити нису сметали али, када су се појавили на возовима метроа, почели су да их бришу. За цртаче, графити представљају уметничко дело али се, ипак, у многим земљама сматрају за вандалски чин и законом забрањују. Данас се, са друге стране, у неким градовима одржавају и такмичења у цртању графита па постоје, чак, и површине одређене само за њих. Најчешће се цртају спрејом. Могу их цртати појединици али се чешће цртају у клану, тј. црта их crew - екипа. Жаргон графита Постоји више врста стилова, а неки од њих су: Wild – дивљи, Old school – стара школа, Anti… Постоји и више форми графита: ТАГ је најједноставнији и представља стилизовани потпис; БОМБА графит садржи две боје и углавном га можете видети на забрањеним местима; PIECE је графит који садржи прелазе боја, ефекте, слике. Black Book (Црна књига) садржи скице свих графита а понекад и фотографије завршених дела које црта одређена група. Biter – онај ко краде идеје или слова. Crossing – прелажење једног графита преко другог, што се сматра увредом. End to End (E2E)– графит од почетка до краја зида или вагона воза. Fill – боја слова. Outline – линија око слова. Top to Botom – графит од пода до врха вагона или зида. Тоy – почетник и цртач без вештине. Whole Car - графит преко целог вагона (укључујући и прозоре).

форма која би младима омогућила да се на креативан начин изразе (часописи, ТВ емисије, позоришне представе...) још увек није заиста успостављена.

121

Бележница 28

_________________ На нашој стази Са друге стране, Бор у својој загађености и сивилу, константно оправдава наметнути имиџ сивог индустријског центра. Поред тога, велики део града је ишаран графитима и многобројним натписима који садрже увредљиве и вулгарне поруке, чиме се додатно допринело нарушавању визуелног идентитета и креирању негативне слике. Један од начина који би адекватно помирио ове две ситуације јесте да се младима омогући да својим идејама и креативношћу утичу на измену садашњег изгледа града. Свака површина која је већ уништена разорним, провокативним и непримереним натписима, треба да буде улепшана муралима и натписима који ће позивати на заштиту животне средине, здрав живот и инспирацију. Овим пројектом омогућило се стварање додатних садржаја за младе, у овом случају одржавање графитних радионица, након чега су млади стечено знање везано за израду графита и мурала применили у пракси. Смисао графита заснивао се, пре свега, на пригодним порукама – писаним и сликаним – које се односе на заштиту животне средине, мисли великих људи, анегдоте, промоцију одрживог развоја, итд.

Постигнућа Да млади у Бору имају смисла за уметност која одликује веће урбане средине и светске метрополе, показали су својим интересовањем да се учествују у пројекту под називом „Цртам, цртам, све се пуши…“ чији је превасходни циљ био да им омогући и учини доступним један модеран и интересантан садржај. Пројекат је реализовала Асоцијација за развој општине Бор, у оквиру програма малих донација „Искорак“, који спроводи Зајечарска иницијатива у сарадњи са Националном задужбином за демократију. Сам почетак извођења пројекта обележила је тродневна обука, која је изродила креативне и оригиналне скице, а које су полазници израдили након што су добили детаљније информације о самом појму графита, стиловима цртања и историји њиховог настанка. Омладинци, старости од 14 до 26 година, по први пут су имали прилику да своја уметничка дела слободно пренесу на градске зидове, без бојазни да ће за то бити кажњени. Пројектом је била обезбеђена довољна количина спрејова и осталог материјала, неопходног за израду графита на великим зидним површинама. Као носилац ове идеје, Асоцијација за развој општине Бор имала је намеру да, поред тога што ће младима омогућити креативне садржаје, покуша и да на неки начин реши проблем наружених зидова и јавних површина, па су те површине и биле искоришћене за рад, тамо где су то власници и корисници дозвољавали.

Бележница 28

122

На нашој стази __________________ Како су школе биле најспремније да изађу у сусрет и добију освежен и креативан школски амбијент, то се већина радова младих уметника и налази на зидовима основних и средњих школа у Бору. За израду графита били су потребни дани а фотографије након њиховог завршетка и осмеси на лицима ученика и директора школа најбоље сведоче о доприносу, који је, и ако минималан, успео да обоји градско сивило и улепша школска дворишта. Пројекат је трајао пуна два месеца а пријаве и интересовања младих у Бору стизале су и након његовог завршетка. Установљено је да је овакав садржај дефинитивно нешто што би младе привукло и омогућило им да на креативан начин изразе своје мисли, жеље, потребе.

123

Бележница 28

Прикази, читања, расветљења

Прикази, читања, расветљења Ана Јанковић, Народна библиотека Бор

Морални императив у аутобиографским приповеткама Лазе К. Лазаревића Дело Лазе К. Лазаревића појавило се у самом средишту српског реализма, епохе која је од 60-их година 19. до прве деценије 20. века представљала основ модерног прозног израза. Српска књижевна историја дуго је каскала за овим писцем, и некадашњи приговори на Лазаревићеву наводну извештаченост савременом читаоцу ни најмање не треба да буду значајни. Лазаревић је српској приповеци дао европски ранг, „испољио дотле у домаћој књижевности јединствену вјештину склапања текста, открио архетипске теме оновременог сеоског и градског живота у Србији, успоставио дубоку психолошку позадину јунацима и постигао стилску истанчаност највишег реда.“1 Лазаревић радње својих приповедака премешта са сеоских раскршћа и механа у интиму собе, али и у мисли, жеље и слутње својих јунака, што је погодовало укусу ондашњих европских читалаца и уопште оних који су у то време познавали токове модерне европске прозе. Замерали су му да је непоправљиви идеалиста, конзервативац и старомодни моралиста, а он је бирао савремене теме за своје приповетке. И поред тога што реалистички метод у књижевности захтева приказивање живота без уплитања пишчеве личности у догађаје, многи наши реалисти су у своја дела уносили себе и сопствена схватања, разне аутобиографске моменте – али нико у толикој мери колико је то чинио Лаза К. Лазаревић. Појављује се готово у свакој својој приповеци, било као главна личност под другим именом или под некадашњим породичним презименом Маричић, било као споредна личност која је сведок догађаја, а у свим приповеткама препознатљиви су његови лични друштвени и политички ставови. Аутобиографских елемената има у свим Лазаревићевим приповеткама, а посебно у „Ветру“, „Вертеру“ и „Швабици“, толико да ову последњу није хтео објавити за живота. Ове приповетке се издвајају и по томе што се у њима, за разлику од других, појављује лик интелектуалца и посебно се истиче карактер, тип човека слабе или без своје воље. У својој основи све три приповетке јесу варијација исте теме, а у „Вертеру“ и „Ветру“ главни јунак се исто и зове – Јанко. Он се јавља и у одломцима двеју недовршених приповедака – „Побратими“ и „Стојан и Илинка“ – и није прототип образованог Србина 80-их година 19. века као што се испрва мислило:

125

Бележница 28

Душан Иванић, Свијет и прича (Београд: Народна књига/ Алфа, 2002), 244.

Прикази, читања, расветљења

Лаза К. Лазаревић, Приповетке (Београд: Југословенска књига, 1950) 57. Даље ће се у тексту упућивати на ово издање, бројем странице у загради иза навода.

Јанко је Лаза К. Лазаревић лично, представљен са завидном искреношћу. Приповеткама „Швабица“, „Ветар“ и „Вертер“ заједнички је и главни мотив дужност према породици и једно велико, готово религиозно осећање брачне и, уопште, породичне заједнице којој се жртвује све, и љубав и слобода личности и, уопште, најтананије тежње личног живота. После смрти Лазе Лазаревића, у његовим рукописима пронађена је приповетка „Швабица“ за коју су његови биографи, истражујући документа о његовој интимној вези са једном Немицом док је био на студијама у Берлину, потврдили да је апсолутно аутобиографска. Написана је у облику писама која по својој осећајности и исповедном тону веома личе на писма која је Лазаревић из Немачке писао својој породици и пријатељима. Приповетка је заправо један интимни дневник где су записивани зачетак, сазревање и крај једног несрећног љубавног односа. Та болна, сентиментална прича која се може прочитати у писмима, заиста се десила њиховом аутору док је био студент медицине у Берлину. Није тешко погодити да се иза главног лика Мише Маричића крије Лаза К. Лазаревић. Очигледна је веза између „Швабице“ и „Ветра“, између Мише Маричића и Јанка: „Кад сам се вратио озго у Србију, добио сам место у министарству и живео сам са мајком од моје плате и њене мале уштеђевине. Живели смо лепо и задовољно! Нарочито је моја мајка била задовољна што јој нисам довео из Париза какву Швабицу, па да не уме са њом ни говорити.“2 Ту повезаност срећемо поново у „Ветру“ док се Јанко, у новој љубавној грозници, сећа своје старе љубави (Ана у „Швабици“): Сетих се ње, Каролине! Сетих се кад сам јој главом лежао у крилу на клупи, у дражђанском Великом врту. Око нас шуме и чисте стазе. Као да чујем Лабу, и детао негде кљуца, а у ушима ми зуји, и ја гледам горе, и видим само небо и њу! Сав свет је она, и сав свет! У грудима ми се нешто све више шири, и одмах се напуни мишљу о њојзи, и опет се шири, све више, све више, и опет је она и само она, што тако силно пуни и распиње моје груди. Ја је љубим и на груди стискам, а она затвара очи и сањајући повија се натраг и предаје се истој слаткој и недозвољивој срећној мисли. Ах, како сам срећан био, и опет тако неискусан да сам мислио да ништа ме од ње раставити не може! (178)

Тај исти Јанко појављује се и у „Вертеру“: „Обла, бледа лица, које изгледаше сасвим безначајно, само што у очима као да се читаше наивност и чежња: то беше човек са широким грудима и тесним ципелама.“ (181) Његова сањалачка природа, младост и васпитање „нежно као у девојке“, малодушност и слаба воља, чињенице су које наводе и биографи Лазе Лазаревића. Зато је дело Лазе Лазаревића лично и субјективно, идеалистичко и сентименталистичко. И надасве – аутобиографско.

Бележница 28

126

Прикази, читања, расветљења Савременици Лазе К. Лазаревића, а и његови бројни биографи, сведоче да је волео свој лекарски позив и сав му био предан. Међутим, ликове у својим приповеткама, лечио је морално, позивајући се на своју лектиру са студија, а и на сопствена уверења ослоњена на учења западне лекарске школе шездесетих година 19. века о утицају духовног на телесно и обрнуто. Дубоко је веровао у то да ум и душевна снага могу чудо да учине и излече човека. Није довољно само знати шта је врлина, него треба и да се ради поштено. Прву приповетку (мада има опречних мишљења и критичара који сматрају да је ова приповетка исувише деликатно компонована, са танано изграђеним изразом и да је Миша Маричић предмет прилично прецизне и савесне психолошке анализе – да би била приписана младом студенту), коју је назвао „Швабица“, написао је још као ђак у Берлину. Та приповетка је састављена од низа писама упућених пријатељу која имају исповедни тон; пуна су драматичности јер говоре о унутрашњој борби Мише Маричића који је на студијама у Немачкој, где се заљубљује у Немицу, кћер власнице пансиона у којем живи. Он у својој патријархалности, брак са Немицом, странкињом, схвата као издају породице. И како у њему расте љубав према Ани, тако га све више раздиру мисли о томе како би тим браком повредио национални понос своје породице и тиме до краја унесрећио и себе и Ану. Ана је добра, мила особа достојна љубави и поштовања. Љубав према њој дошла је тихо и поступно. Он се само једног дана осетио освојеним, и упитао: шта сада? Ту почиње његова борба са самим собом: хоће ли је узети или не? Он није заводник сентименталних девојака и, будући патријархално васпитан, он однос са њом схвата само као пут у брак. У једном писму пише: „Ама само један једини пољубац, ал᾽ онда, онда бих се морао оженити њоме.“ (54) Или: „Мислиш, ваљда, ко шта ради – ја се њоме само заносим? Не, брате, још у мени ђипа поштено срце.“ (33) Реч је о браку са странкињом, а у завичају владају велике предрасуде о таквом браку. Лепоту љубавног заноса помућује стално присутни унутрашњи глас у заљубљеном који се стално пита шта ће рећи мајка, пријатељи, родбина… Из овог се могло очекивати да ће његов ослобођен дух модерног човека победити патријархалне обзире и да ће послушати срце. То се није догодило. Готово слепа оданост породици и традицији ипак ће однети превагу. Да би продужио своју недозвољену срећу, он се несвесно служи самообмањивањем и самоуверавањем да његова веза са Аном ипак није толико далеко одмакла да би он морао бити одговоран пред њом. Унутрашња борба је узалудна, драма доживљава свој климакс и, одмах, антиклимакс пред грубошћу практичног разума. Убрзо је доживео отрежњење. Сањао је да се налази са њом у шуми. Била је лепа као вила и – говорила је српски. Он ју је пољубио и тада је, намргођен, прошао поред њих његов побратим и није им

127

Бележница 28

Прикази, читања, расветљења ни Бога назвао: „Осетих се остављен од света, и као да сам пљунуо на све што сам до сад волео.“ (55) Тај сан му је био као нека опомена на дужност. Тог јутра одлучио је да није поштено играти се с њом кад не сме да мисли на женидбу. Његова борба са самим собом и његово оклевање нису Ани сасвим непознати: то је наговештено у мотиву о недовршеном монограму од почетних слова Мишиног имена. Ипак јој се није могао одупрети. Схватио је да је освојен. Писао је кући, с мало наде да ће га родбина разумети и увијено изложио целу ствар. Убрзо је на исти такав, увијен начин, стигао одговор. Иако се надао док је писао, ипак је већ у следећем тренутку био поражен сазнањем да све то чини узалуд и да однос са Немицом мора прекинути. „Шта нам је стало што ће се скрхати једно срце? Нек живи резон!“ (71) Његови разлози су никакви. „Шта би рекли моји, пише он побратиму, шта пријатељи, шта напослетку и поглавито ти сâм? Прво, није Српкиња, можда ни лепа, сирота, па родбина!“ (34) И даље се исти разлози и у следећем писму понављају: „Ја сам Србин, ја имам стару матер, зар којеко да ми смета!“ (40) Он се отима, исмева себе и своју „љубав паклену“, бори се против искушења својим идејама о дужности. Светиња породице је победила. Он је остао „слободан“ као „птица којој је запаљено гнездо и подављени птићи. Ланци су му скинути, али руке су му узете.“ (72) Разлози против његове љубави су преслаби, али су за њега необориви докази да се Швабица нипошто не сме увести у породицу: „Сви разлози су за, један лакомислени део срца против. Доле са срцем!“ (71) Када се вратио у завичај, он је туговао, обезвољио се и запустио, али му је барем савест остала чиста. Поступио је онако како је једино могао, следећи свој унутрашњи морални императив, своје људско начело према којем одређује своје поступке: као прави син, члан породице која је изнад свега и у којој нико није самостална личност и где сваки појединац мора да се приклони ауторитету. Могућност да породица није у праву не постоји ни као теоријска претпоставка. Насупрот идејама свог времена, он не жели да преображава друге већ себе, он не велича култ слободе већ поштења, не слави онога ко је мудар већ частан. У „Швабици“ зато и није реч о социјалном или обичајном проблему, већ о моралном – сукоб између личне среће и породице, између личног задовољства и туђег бола, између егоизма и љубави према другом. Тема у приповеци „Ветар“ такође је љубавна драма. Љубав на први поглед изазвала је буру у срцу младог човека. Сусрет у болници: „Дакле, та девојка имала је црне очи, велике, тако да је од њих дувао неки ветар и нека промаха ме одмах ухвати и укочи целу леву страну.“ (169)

Бележница 28

128

Прикази, читања, расветљења И Јанко је патријархално васпитан, он је млад човек који се свесно ставио под контролу опет једне тиранске мајке и њеног практичног разума и животног искуства. Јанко се вратио из иностранства, неожењен, добио је добар посао и мирно живи са мајком. Он је и даље велико и послушно дете, без свога ја, слепо потчињен мајци. Он не само да се слепо приклонио њој, већ је примио за своје и њене старинске идеје: „Ја сам сасвим ценио назоре своје матере. Све са светом и кад је чему време.“ И даље узвикује: Боже мој, како су биле велике наше матере! Оне су имале праосновне, чврсте, просте принципе који су исписани у сваком буквару; а држале их високо с поуздањем и с мало кокетним поносом као витез свог доброг сокола. Није било никаквог питања ни задатка живота, ма како он био тежак, а да га оне одмах и лако и просто не реше. Над апсолутним тешкоћама уздизале су се високим и истинским религиозним осећањем. (159)

И „Ветар“ је прича о томе како је једна тиранска мајка угушила и згазила живот свог сина. Јанко је тај један једини пут пожелео да се дигне испод мајчиног јарма, да бар за тренутак поживи својим животом. Али, ту је мајка, симбол породице, која зове на дужност. У тренутку када је хтео да затражи руку лепе и тужне кћери слепог Ђорђа, диже се мајка као арханђео са пламеним мачем. „Као Црвено море пред Мојсијем, тако се и њена лепа и суха ручица испречи преда мном!“ (181) Мајка га наговара да сустигне старца и девојку: „Иди, ако ћеш! Бог га убио ко ти у томе стане на пут!“ (181) Ипак, у њеним очима прочитао је друкчију пресуду. У „Швабици“, мајка је присутна само у свести главног јунака, али у приповеци „Ветар“, она је и физички присутна, она је централни лик. Пред безумљем љубави, она је издигла практични разум, породичне дужности, патријархалну традицију. Брак се не сме заснивати стихијски, на први поглед, већ трезвено, уз помоћ разума. Јанкова мајка се противи томе да јој се син ожени девојком коју види први пут у животу и о којој ништа не зна; сав несрећан – и он се сложио са својом мајком. И – поред Ђорђа, који је уистину слеп – имамо Јанкову обамрлост чула вида; девојка, безимена и тајанствена, која ништа не говори нити ишта чини, која је само присутна – пролази кроз његов живот попут ветра, остављајући га празним и разоткривајући му његову немоћ и очајање. Патријархално частан, Лазаревић оптужује сентименталност и слободу у оним људским страстима које се сукобљавају са моралом брака и зато је нетрпељив према сентименталној литератури која је садржавала трагичну лепоту слободних и спонтаних лирских емоција и била у моди његовог времена. У приповеци „Вертер“, Лазаревић је готово грубо исмејао Гетеове

129

Бележница 28

Прикази, читања, расветљења Јаде младог Вертера. Лазаревић је Јанка приказао као занесењака. Ватра његовог срца нагло букне, али се исто тако нагло и стиша. Требало је само да саслуша једну драстичну беседу погођеног мужа, па да истог тренутка осети олакшање што се ослободио дотад најдражих емоција. Са поплавом усрдне доброте у души осећа чак и захвалност према свом спасиоцу и избавитељу од греха према патријархалној светињи брака и породице. Радња у „Вертеру“ одиграва се у једној бањи. Ту се окупило више занимљивих људи, као што су поручник Васиљевић и апотекар Катанић, који су у центру бањских збивања. Поручник је био леп и дрзак, а апотекар занимљив и лукав – знао је свачије тајне. Апотекар је страшан обешењак и велики интригант. Он и поручник имају нешто заједничко – пуну свест о своме ја, с том разликом што апотекар не верује ни самој својој памети много (иако је бистар), а поручник сматра да је сав свет „глуп као чизма“. Ту је и Јанко, чиновник, човек од тридесет година. Ту у бањи, поново је срео Марију, своју велику љубав из детињства, која је сад већ удата жена. И – док је силазила с кола, наочиглед свих – „Јанко кад угледа ту женску, пребледе и претрну. Срце му залупа и у грлу га стаде голицати, па онда давити.“ (188) Сутрадан ју је сусрео у парку. Дуго су шетали и причали. Сели су на клупу и заћутали. Бојао се да прекине ово, ма како незгодно, ипак пријатно стање затегнутости иза којег се крило нешто што је личило на прикривено поверење. Што је више нелагоде осећао, то је више себи личио на мученика части и поштења и то му је ласкало. Све се више збуњивао, доводило га је до очајања то његово устручавање да јој се приближи и уверавање самог себе да је она туђа жена и да он може бити само зликовац. Ипак, цео дан провео је са њом и њеном рођаком. Добро се држао – тако је барем он мислио. Пролазили су дани. Сасвим је успео себе да убеди у то да је његово бављење Маријом чисто дружење и симпатија. У то време читао је неки роман у коме се један руски писац смејао заблуди да се млад човек и млада жена, који нису никакав род, могу волети као брат и сестра. Та ситница у том роману сасвим га узнемири. Као да је отада постао суморан. Престао је и да једе, потпуно се онерасположио, али је ипак сваки дан проводио с њом. Она је све то добро опазила, а још боље апотекар и поручник. Убрзо је уследио сукоб са поручником и умало није дошло до отвореног обрачуна пошто га је овај упитао: „А где ти је... онај... онај... она твоја Дулчинеа?“ (198) Поручник после тога пише анонимно писмо Маријином мужу, а Катанић Јанка отад не испушта из вида. Док је Марија била одсутна, Јанко је читао „Вертера“. У свему је видео себе. „Ох, како је то бескрајна сласт делити са неким судбину!“ (206) Потпуно се уживео, чак је и попут Вертера почео размишљати о смрти и писати опроштајна писма.

Бележница 28

130

Прикази, читања, расветљења У међувремену, Младен, Маријин муж, и апотекар Катанић виспреним исмевањем Гетеовог Вертера убијају ту „грозну“ љубав. Јанко се уз чашу вина даје лако убедити да је Вертер, његов песнички идеал и сапатник, у ствари „обично јуне“, да је његова љубав злочин и скрнављење једног поштеног брака. И он одлази у свет са „слатким осећањем часног живота“. Ту је јако видљив преображај јунака моралистичким путем, његова морална катарза и излечење: Јанко, који се побунио против патријархалне заједнице, њених неписаних закона, неминовно ће се вратити у њу морално препорођен и чак ће постати ватрени бранилац поретка и обичаја против којих је устао. На крају је присутна идила: жена се опет приљубила уз мужа, он је љуби и показује јој Марс, „који бљешташе свом својом црвеном светлошћу и трепташе чисто намигујући на ово доле што се зове бура у срцу“. И звезде, „као двоструком снагом засветлеше тако силно, па опет тако помирљиво и тихо.“ (221) Француски натуралисти, песимисти по свом погледу на свет, поставили су себи једну аксиому: Grattez l’homme et vous trouverez la bête (Разгребите човека и открићете животињу/звер). Лаза Лазаревић је био оптимист какав се ретко среће у нашој реалистичкој књижевности. А он, као да је пошао од обрнутог гледишта: разгребите човека и открићете анђела. Скоро све његове приче имају тај оптимистички карактер. Човек је од природе добар и он је рођен добар, и ако скрене са тог пута, на дну његовог срца, па и ако је најгори грешник, ипак ће тињати пламен добра. У приказивању свих ових личности, а посебно личности Јанка и Мише, Лаза К. Лазаревић углавном се држао сопствене стварности. Себе је приказивао као човека са рационалним ставом према замршеним проблемима живота, у самосавлађивању, тенденцијама да господари својим срцем у практичне сврхе живота, у тежњама да разумно расуђује над својим страстима, да рискантно не предаје своју судбину неизвесности. Те рационалне особине испољавају се као прогледавање после заноса, после душевног бунила, прогледавање помоћу кога се опет налази изгубљен утабан пут у животу. Зато се за приповетке „Швабица“, „Ветар“ и „Вертер“ каже да су то његове „моралне аутобиографије“. ЛИТЕРАТУРА:

Ђорић, Милош Н. Лаза К. Лазаревић: лекар и писац: медицинско-психолошки оглед. Ниш: Просвета, 1958. Иванић, Душан. Свијет и прича. Београд: Народна књига/Алфа, 2002. Јовичић, Владимир. Лаза К. Лазаревић. Београд: Нолит, 1966. Младеновић, Живомир. Српски реалисти. Београд: Чигоја штампа, 2007.

131

Бележница 28

Прикази, читања, расветљења Виолета Стојменовић, Народна библиотека Бор

„А сјајна прошлост је …“: библиотечке изложбе српске књижевности у/о Првом светском рату Књижевност у рату На стогодишњицу од почетка Првог светског рата, чије је обележавање подигнуто и на ниво обавезујућег државног плана, библиотеке подсећају на различите начине – углавном тако што организују изложбе својих општих или специфичних извора на задату тему и/или (стручна) предавања, остварујући тако и своју информативну/едукативну и своју меморијалну функцију. После стотину година, овај рат – са (вероватно потпуним) одсуством живих сведока, а самим тим и непосредног индивидуалног сећања – само на такве начине и може допрети до свести, друштвеног или колективног памћења и јавне историје, јер је заувек прешао из сфере искустава у сферу представа и мање или више јавних, мање или више тенденциозних и интересно оријентисаних представљања туђих сећања, сведочења и других материјалних трагова и остатака прошлости. Међу изложбама приређеним у српским библиотекама, по значају изложене грађе и озбиљности организације и презентације, истичу се две, отворене једна за другом, под сличним називима. Прва је „Српска књижевност у Првом светском рату“ Народне библиотеке Србије, а друга – „Српска књижевност и Велики рат“ Библиотеке града Београда. Ауторке изложбе (и пратећег каталога) у националној библиотеци јесу Нада Мирков Богдановић и Милена Ђорђијевић, при чему је изложба повезана са дигиталном библиотеком „Велики рат“, насталом у оквиру пројекта „Еуропеана колекције 1914–1918“, чији је координатор Немања Калезић. У случају Библиотеке града Београда, аутори изложбе и каталога, у којем су, између осталог, у мањем формату репродуковани плакати путем којих су публици представљене ратне биографије и ратно стваралаштво седамнаест познатих и признатих српских писаца (Андрић, Бојић, Васиљев, Винавер, Нушић, Станковић…, Исидора Секулић) и неколицине анонимних, јесу: Олга Красић Марјановић и Марјан Маринковић, у сарадњи са Горданом Илић Марковић и Срђаном Стојанчевим, односно са Српским библиофилским друштвом, чија је грађа, такође изложена, заједно са библиотечком.

Бележница 28

132

Прикази, читања, расветљења

Уводна реч Псалмопевче, где си, да са златних жица Твој псалм зазвони Да уз тужни јецај прекоморских тица У тугу зарони? Вај, гуслари, где сте, да звук ваше струне Тешки очај људи, Што данима трпе бод трнове круне, Под храстом загуди? Да певате размах орлова уморних, Но који не клону, Већ крвавом пеном, сред рогова зборних, Крсте васиону! Још несвенут ловор крв њихова шкропи, А прсију пламен Пут кроз глечер ствара и сметове топи И го стапа камен. О, дајте ми снагу и десницу чвршћу! Суза глас мој мути: Преко речи, што ми од ужаса дршћу, Јава тек се слути. Мирноће ми дајте, да сву снагу стечем. Да из срца даднем Сав бол и сав понос и, кад их изречем, Кô лист свео паднем. Али глас мој залуд кроз гробља вас вапи. Мој смер ће да каже Онај, што еп вечит морем врућих капи У јамбове слаже. Милутин Бојић, Песме бола и поноса, 1917. (Прво изд. доступно је на: http://velikirat.nb.rs/items/show/4565)

133

Бележница 28

Прикази, читања, расветљења

У кратковеком, али утицајном загребачком Књижевном југу, тек што му је из штампе изашла збирка поетско-прозних записа Ex Ponto (већим делом насталих током ратног заточеништва) Андрић је, ипак, децидирано изјавио: „Ми смо један од ретких европских народа у кога тзв. ратне књижевности готово и нема“, сматрајући да је то својеврсна предност јер се, тако, српскохрватска књижевност часно сачувала од служења мржњи, психози и другим ниским инстинктима (Andrić 1918, 193).

Представљајући релевантне и раритетне изворе, организатори изложби су, поред неспорних, чак лектирних ремек-дела наше (међу)ратне књижевности (Бојићеве Песме бола и поноса, са антологијском „Плавом гробницом“, Лирика Итаке и Дневник о Чарнојевићу Милоша Црњанског, итд.) користили и оне монографске и серијске публикације, рукописе и другу некњижну и ефемерну грађу за разумевање књижевног живота једног периода чија естетске и књижевно-уметничка вредност већину њих оставља у сфери паралитерарних појава. Релативно равноправно третирајући познато и непознато (или само специјалистима познато), следећи модерно културолошко интересовање и за оно што је минорно, маргинално, популарно, са становишта националне историје књижевности (готово) безначајно, што се производи на далеким периферијама – географским, интелектуалним, поетичким – ове нас изложбе и њихов пратећи програми/материјали подстичу да размишљамо о томе шта је од свега и како остало као трајни део друштвеног памћења, ушавши у релевантне уџбенике, а шта је заборављено или потиснуто, можда превиђено, свакако омаловажено институционалном и стручном селекцијом оног што ће репрезентовати књижевно стваралаштво једног периода. Ратна књижевност, којом се наведене изложбе баве, излажући је или тумачећи, ни у тренутку свог настајања и публиковања, а ни касније није – као књижевна уметност – високо вреднована: оцењивања као само пригодна и „без литерарне вредности“ (Гргашевић 1917, 14), у контексту уверења да, како латинска изрека каже, „Inter arma silent musае“ (Mitrinović 1915, 186), остала је највећим својим делом мало познат и тешко доступан документ1. Документарна вредност изложене и фотографијама, службеним актима, разним артефактима додатно осветљене књижевно-историјске грађе подсећа, стога, и на то да и саме библиотеке, као организатори и медијатори изложби, имају активног учешћа у процесу креирања могућих историја једног периода јер су изложбе, као форма трансмисије и мање или више стручне, зналачке, мотивисане, интересно усмерене трансформације материјалних трагова дела прошлости у фрагменат знања о њему и (потенцијална) интервенција у историјску свест. Стога, даље, вредност оваквих пригодних и комеморативних изложби може бити не само у откривању нових извора, до тада непознатих јавности или одређеној публици или у подсећању на заборављене остатке материјалне и духовне културе једног периода, већ и у покушају да се испровоцира ново истраживање већ познатих извора, односно, њихово разумевање из нових перспектива и у другачијим концептуалним оквирима. Иако су им теме исте, ове две библиотеке су српску књижевност настајалу током Првог светског рата и непосредно пре и после њега представиле на различите начине, при чему су обе библиотеке у изложбе интегрисале релевантан аудио и/или видео материјал, док се На-

Бележница 28

134

Прикази, читања, расветљења Бранко Лазаревић Књижевни преглед: ратна књижевност (поводом књиге: Иво Ћипико, Из ратних дана 1912–1917. Издање Министарства просвете, Крф, 1917, штампано у Државној штампарији Краљевине Србије) [одломци]I Велики догађаји утичу врло јако на књижевност једнога народа. Иако је стварање једног уметника, у основи, лично и субјективно, ипак се он не оглушује о време и његове догађаје; нарочито, ако су ти догађаји последице дубљих економских, социјално-политичких и етичких узрока. Социјални потреси потресају и најсубјективније природе. И најличнији лиричари, они који су саопштавали само догађаје свог унутрашњег живота, реаговали су на догађаје својих средина. На догађаје су они, наравно, остављали отиске своји душа; али, иако обојени личношћу, догађаји су ту. […] Догађаји који су на дневном реду, и који су највећи у Историји, утичу на данашњу уметност од врха до дна. То је њено главно и скоро једино осећање. Сва се уметност дела у свим видовима на рат: да га коментарише, или да унесе морал, или да га образложи, или просто да га дâ такав какaв је. Све изложбе имају као основно градиво рат у свим својим видовима. Музика се сва усредсредила на тенденциозну музику која позива и кличе. Као и све остале моћи појединих расаII, и уметничка активност је ушла у дневне догађаје. Архитектура и скулптура отишле су у ровове да стварају „блокхаузе“III, утврђења, споменике, гробља… Књижевност је сва у том знаку. […] У неколико ранијих написа, ми смо имали прилике да прикажемо целокупну активност наше уметности: Ивана Мештровића који, на свој високо надахнути начин, реже у ораховини наш удес; Петра Росандића; Бранка Поповића, Владимира Бецића (чији је рад на насловном листу књиге поводом које пишемо), Михајла Петровића, Николе Бешевића, Косте Милићевића; М. Милојевића и Косте Манојловића у музици; и тако даље; – и, такође, наше књижевности: Јована Дучића који, сем ранијих песама, боговски звони са својим новим Царским сонетима који вреде више товара злата него што износи њихов број, и, уз њега, читава једна плејада младих и старих, приповедача и песника, који казују свој бол и своју тугу по догађајима које преживесмо. Ћипикова је књига још један нов документ и нов датум летописа наше ратне књижевности. Наш стари приповедач даје у њој доживљаје своје душе за ових пет великих и страшних година. Писац Паука и За крухом, живи сведок свега што је било, даје један крвав и тежак опис бура које су витлале над нама, нама и у нама, за ових пет истори[ј]ских година. Његова најновија збирка фрагмената прича, фрагментарно, наш узвишени и елементарни вихор: кратко, овлаш, импресивно, по основним цртама, остављајући, на тај начин, једну збирку крцату „људским документима“ за свој и туђи будући роман, приповетку и историју. Без великих размера, али са широким дахом, невезано, кратко, скоро калеидоскопски – Ћипико нам даје читав један просторни и временски „филм“ нашег напорног петогодишњег ратовања. У главним и општим линијама, Ћипико је обележио сав наш трновити и славни пут од Куманова до Битоља, Драча и Брегалнице и, обратно, од Београда, преко Драча, Крфа, Со-

135

Бележница 28

III

Правопис текста – састављено и растављено писање речи, пре свега – прилагођен је савременој ортографској норми. Уметнуте графеме су у угластим заградама (прим. ур.). Реч „раса“ овде се употребљава у значењу „народ“ (прим. ур.). Нем. Blockhaus – дословно: колиба – врста одбрамбеног објекта, својеврсни бункер (прим. ур.).

Прикази, читања, расветљења

„Преузимајући уредништво Босанске виле у своје руке, Владимир Ћоровић и Димитрије Митриновић чине можда један од највећих преврата који се у неком од наших часописа догодио“, сумира Протић (1979, 21) закључке и оцене вишегодишњих темељних књижевнокритичких и библиографских читања овог часописа - Дејана Ђуричковића и, пре свега, недавно преминулог Предрага Палавестре, на пример.

родна библиотека Србије послужила и благодетима савремних ИК технологија, укључивши у изложбу и таблете уз помоћ којих је публика могла да на лицу места прегледа дигиталне верзије изложене или путем паноа и витража са фотографијама, факсимилима писама и других рукописних извора и цртежима презентоване грађе. У Народној библиотеци Србије, српска књижевност у Првом светском рату представљена је кроз неколико тематских целина, чији циљ није (неостварива, недостижна) исцрпност или свеобухватност већ указивање на разнолике аспекте књижевног живота Срба за време Првог светског рата кроз једну од могућих селекција постојеће библиотечке грађе. Међутим, рат, као и сваки други догађај посматран ретроспективно, има своје корене, наговештаје или клице, историографски речено, узрок(е) и повод(е) и у ономе што му претходи, као што се и не завршава онда када се номинално окончао; његови резидуални трагови, одјеци, последице и ефекти продужују га, с друге стране, можда и бесконачно. Због тога и ова изложба хронолошки обухвата период нешто шири од званично ратних година 1914-1918. Притом, сами извори нису просто хронолошки излагани, већ су груписани тако да се повежу они који настају у датом тренутку и они који о томе накнадно, али после свега пар година, сведоче – (ауто)биографска, мемоарска и у ужем смислу књижевна грађа која се временом свог настанка не удаљава превише од живог искуства и свежег сећања. Први сегмент изложбе, „Бунт“, кроз периодичне публикације – од којих се, као „расадник [будуће] српске књижевне авангарде“ (Палавестра 1991, 319) најутицајнијом на пољу послератне трансформације књижевности и књижевне сцене данас сматра сарајевска Босанска вила, угашена, као и многи други, када је почео рат – презентује предратна естетско-идеолошка превирања2. За њих је, из данашње перспективе, кључно и репрезентативно деловање „Младе Босне“, у оквиру које или у дослуху са чијим идејима је стварао читав низ тада (врло) младих писаца, попут Ива Андрића, мада се радикалност писаца окупљених око овог гласила и тзв. националистичке омладине препознаје више у идеолошким стремљењима тј. „у укупном деловању“ (подвукао Р. В.) него у чисто књижевно-уметничкој пракси. (Вучковић 1981, 25) Сегмент „У ропству: (заробљеништво, интернација и окупација)“ за просечног посетиоца можда је и најинтересантнији јер, између осталог, даје увид у раритетне и/или јединствене примерке дела насталих у логорима и заробљеничким камповима, која су сада виртуелно доступна свим заинтересованим лицима, преко портала „Велики рат“. Рукописна грађа сачињена од личних дневника и бележака вођених током заробљеништва, као и од руком писаних и – у складу са уобичајеним начином раздеобе новинске стране, са препознатљивим импресумом, сталним рубрикама, карактеристичним новинарским жанровима, попут вести, фељтона и ре-

Бележница 28

136

Прикази, читања, расветљења луна и Кајмакчалана, поново у Битољ. Један такав невероватан и у историји непознат пут једног народа, са градацијама навише и наниже које више нико не може да дâ, са јасним срећним арзисом и кобним тезисом, пре[д] ставља један тимпанон живота којим може да се украси само катедрала нашег народа. То је једна џиновска „toute la lyre“IV, са размерама браманских храмова, са маштом инди[ј]ских епоса, са болом свих религија: огромна, монументална, надљудска, „с ону страну“V свега рационалног… Те невероватне размере превазилазе нас, бацају нас о тле, одузимају нам моћ да их , још сад одмах, осетимо, смислимо и изразимо. Каo и за све велико, и за њих треба времена и рада највећих и најизабранијих. Из тих разлога, ми смо способни, за сада, да дајемо само грађу и фрагменте и, у ретком случајевима, праве прерађевине и заокругљена дела. Да би се могли да окренемо за собом, да захитамо што више и захватимо што већи „круг“, треба нам и времена и расположења. Ми пак немамо ни једно ни друго. Ношени бујицама великог рата и окретани вртлозима живота, ми смо као на једном вулканском тлу са кога, као сеизмограф, бележимо само потресе и треперења. Толико – није мало. […] Јадране, са својим страсним и покличним лиризмом, пуним усхита и висине, и Дечица, са живински јаким осећањем стварности и смелим бележењем догађаја, приказују две белешке ове језиве и пркосне данашњице које су пуне старог Ћипика […] Иначе, у осталим белешкама, има доста пригодности; има доста концесија публици и владајућим тренутним осећањима; има местимично и наивности, претеривања и нескладности; има, најзад, места писаних „на месту“, на дохват, за „прилику“, без много уметничке контроле. Ипак то писање које, углавном, базира на чито визуелним осећањима, остаје лепа збирка наших ратних докумената; јер се живот у њима увек осећа, „људско“ није скоро никада промашено, и истина је скоро увек у њима.

Забавник, год. I, бр. 6, додатак Српских новина бр. 124 (15. октобар 1917): 10–11, тј. Крфски Забавник, пр. Миливој Ненин (Бања Лука: Бјеседа, Београд: Ars Libri, 2005), 104–105. Доступно и на: http://velikirat.nb.rs/items/show/7935.

портажа (па и огласа) – „дизајнираних“ листова настајалих и дистрибуираних у логорима као да оповргава већ споменуту латинску максиму. У питању су, с једне стране, листови, попут илустрованог и, донекле, колажног Пулса, који је у Ашаху уређивао Ранко Младеновић3, који доносе и (пара)литерарне прилоге, често и хумористичке и сатиричне (вицеви, шаљиве приче, „драматичне шале“) и извештаје из домена књижевног живота, јер су се у логорима одржавале позоришне представе и креирали репертоари, али и преведене текстове страних аутора. (У Пулсу се, на пример, могу наћи одломци текстова француских писаца: Ренана, Золе, Рембоа и др., затим, у „Ускршњем додатку“, одломак из Јулијана Апостате Мерешковског, Гетеови стихови, итд.). Како у чланку „Наша последња реч“, у – по други пут – последњем броју Пулса (бр. 10, 17. 9. 1916) каже Р. Младеновић: „ми смо нас саме подигли у нама самима; нисмо хтели да

137

Бележница 28

Toute la Lyre (дословно: читава лира) је збирка песама Виктора Игоа, објављена постхумно, на основу његовог нереализованог плана да одређене своје песме из различитих периода повеже и организује као седам жица лире, како би представио све аспекте и „тонове“ свог песничког стваралаштва (прим. ур.). Ово је алузија на Ничеову расправу С оне стране добра и зла: увод у једну филозофију будућности, из 1886. (прим. ур.)

Дигиталне копије двадесет бројева овог листа, који је два пута прекидао са излажењем, могу се видети на порталу Велики рат.

Прикази, читања, расветљења 4

Поред овог, још шездесетак скенираних свешчица дневника који је Павловић водио током рата и које, по свему судећи, садрже и низ књижевних покушаја (прича, драма и сл.), као и дигиталне копије дневника Тихомира Ђорђевића из 1915. године, Милоша Зечевића и др. такође се могу видети – мада су често нечитљиви – на порталу „Велики рат“. Бора Станковић је писао у оквиру фељтона „Балкански типови“ (преименови одломци из његових ранијих прича и романа Нечиста крв) и „Београдске шетње“ – приче, анегдоте, литерарни портрети и цртице из свакодневног живота које су, заједно са недовршеним „Успоменама“ на ратни и поратни период, ушле у постхумно, 1929. године објављену књигу Под окупацијом. Лист, иначе, представља значајан извор за разумевање свакодневице и културе окупиране Србије и оку-

видимо у нама само робове и ништа више. Ми смо покушали, да се кроз наш листић, вратимо у доба када се мислило и радило, далеко од пушке и униформе.“ (Подвукао Р. М.) С друге стране су рукописи са књижевним претензијама, попут дневника Успомене из робовања, који је Милорад Павловић Крпа, уредник Народне одбране, преводилац, путописац…, писао током боравка у мађарском Нежидеру4. Дневник, поред описа пута ка логору и утисака о њему по приспећу, календара и неколиких цртежа, садржи и низ поглавља у форми кратких прича или цртица, под називом „Мењаж“, „Купање“, „Коцка“… и низ „опаски“, тј. литерарних портрета одређених типова: старац, трговац, чиновник… Поред извора насталих у логорима, овај сегмент представља и дела која су настајала на тлу тада окупиране Србије, у другачијој врсти ропства. Главни извор књижевности под окупацијом представљају Београдске новине које је, од 1915. (а од бр. 33 у 1916. као дневне) до краја октобра 1918, издавала окупациона власт. Од 1917. уређивао их је хрватски књижевник Милан Огризовић, а за њих је, силом прилика, често писао Борисав Станковић5, уз низ другоразредних књижевника – Милорад М. Петровић (звани Сељанчица, по својој збирци песама Сељанчице), Божидар С. Николајевић (историчар уметности и оснивач Катедре за историју уметности на Универзитету у Београду) и др. Сегмент „На ратиштима и у збеговима“ презентује дела настајала на самим фронтовима или у њиховој позадини, као непосредна реакција на текућа збивања, која, су, између осталог, испровоцирала поезију која не само да је по својој тематици родољубива тј. патриотска, што је у тренутку страдања и губљења националне територије сасвим разумљиво и очекивано, а по свом садржају често и својеврсна агитација и пропаганда у стиху, већ је заправо подражавање српске народне јуначке епике, не само десетерца, већ и конкретних слика, синтаксичких обрта, лексике, мотива какви су мегдани, орлови и соколови, сусрети са кликтавим горским вилама…, сталних епитета, препознатљивих тропа, каква је словенска антитеза. Више томова „Ратних“, односно „Српских ратних песама“ из европског рата, разврстаних, такође, у циклусе – по годинама и територијама – рат са Италијом (Инђић 1915), бојеви у Галицији са Русима (Татић б. г. и), итд.6 – показују да су ситуације и ликови из епске традиције поново оживели; војници као народни певачи и аутори под „гусларским“ или „херојским“ псеудонимима – Јаша Продановић као Стари Вујадин, на пример – уливали су нова страдања и нове сукобе у архетипске калупе херојског отпора завојевачима и пожртвоване, бескомпромисне и упорне борбе за ослобођење.7 Ипак, најинтересантнији изложак у овом сегменту свакако је „Sidi Abdallah: дневник из Првог светског рата“ сликара Миодрага Петровића: рукопис садржи низ цртежа и скица за слике са развијеним, чак и наративизованим натписима/насловима. Бе-

Бележница 28

138

Прикази, читања, расветљења Владислав Петковић Дис Пролеће 1915. године Oпет нам је земља тешка к’о тамница, Помрчина густа насред груди лежи. И варош и вода, брдо и равница — Све је једно данас, све гробови свежи. Два вечита орла: слобода и сила, Запеваше песму крвавих открића; Два њихова јата небо су нам скрила: И падају очи и главе орлића. И падају очи к’о крунице цветне На ту земљу влажну што све мирно прима. Док цветају брескве, веселе и сретне, Свуда жалост иде ‘ладна као зима. Које ли је доба ове ноћи црне? Изгледа дубина мрака да се губи. Каква млада звезда као птица прне, Подсети на светлост коју борба уби.

Које ли је доба смрти и ужаса? Два прастара орла своја јата воде. И падају главе, лепе и без гласа, По путу што води престолу слободе.

Песма је први пут објављена у: Дело (Ниш), књ. 73, бр. 3 (15. јул, 1915), 113. http://velikirat.nb.rs/items/show/120.

139

Бележница 28

паторске пропаганде и идеологије. Циљ листа и јесте био да се успостави веза између српског народа и нове, аустријске власти. „Читаоци Београд ских новина могли су да се детаљно упознају са историјом српског позоришта, црквеном архитектуром, вајарством и српским народним обичајима, док посебну пажњу привлаче написи о ратним новинама, односу књижевности и рата и ратне репортаже о томе како грађани Беча, Будимпеште, Петровграда, Венеције и других места живе у ратним околностима.“ (Миладиновић 2103, 176). Вид. и моралистичкосатирични женски глас у „змајевском“ тоналитету: (Марић 1917). На истицању значаја и естетско-етичких вредности наше народне поезије, пре свега косовског и покосовског циклуса епских песама, као и њихове улоге у формирању и очувању српског националног

Прикази, читања, расветљења идентитета као херојски самопрегорног, духовно и морално издржљивог, много се радило за време рата и на друге начине. „Откопавајући“, за стране, пре свега енглеске читаоце, разна „закопана блага“ српске кулуре, Митриновић на прво место (упркос вредности Његошевог, Костићевог, Станковићевог… стваралаштва којима налази пандане у великанима европске књижевности) ставља народну књижевност: „више него уметници и њихова индивидуална дела, од непроцењиве вредности су народ и колективно уметничко богатство националног духа“ (подвукао Д. М) (Mitrino vić, 189). Често се инсистира на непрестаном присуству видовданског култа међу Србима и на васпитно-формативној улози сећања на косовске јунаке, које је функционисало и као средство очувања духовног јединства и континуитета гео-

лешке уз илустрације су заправо описи предела, кратке приче, цртице и анегдоте из војничког и болничког живота (Сиди Абдала је била француска војна болница у Бизерти) и разни призори, запамћени или измаштани – понекад ужасни и трагични, понекад лирски, романтични и питорескни, „етнографски“ – из разних ратних година, из периода преласка преко Албаније, боравка на Крфу, транспорта за Бизерту, боравка у овој француској колонији у Тунису, итд. 9-XIII – 1915 „Мрве хлеба“ У Црногорском кршу на плавом камену, сео војник и из торбице истреса мрве хлеба у порцију. Други се сагао и купи их са земље. Дан облачан. Небо затворено грао. Камен на све стране. Оба војника у похабаном, ватром, изгореном оделу. Слаба поцрнела: неочешљана, необријана, мртвачког лица сувих руку. Торбица масна, прљава. Порција закрђала. Око ногу обавили старе крпе. Опанке подеране. Пушке се још једино сијају налоњене на једну стену. У даљини се виде поворке још војника, који лутају. Или: 16-IV – 1916 Крф Сан српског војника Дан, сунце обала каменита. Море мирно зелено плавкасто. Једна стена дубоко ушла у море, чији рефлекс игра се са малим таласићима. Наш војник окупао се у пола се обукао и изашао на стену да у хладу смокве, мало продрема. Море пева. Из мора измилеле пет нимфе) окружују га, смеју се и једна га сламком шашољи по лицу. Закићене коралом и морским цвећем. Сунце се игра по здравим дојкама, а пеге сунца једва се пробијају кроз широко смоквино лишће и играју по плавом им коси и по мрком лицу нашег војника. Спава, сама. (Петровић [1918])

Уз мапу центара у егзилу, истоимени сегмент изложбе представио је дела настајала/штампана после окупације Србије 1915, у различитим местима у којима су боравили српска влада у емиграцији и веће групе интелектуалаца различитих политичко-идеолошких, односно, када је књижевно стваралаштво у питању, разнородних поетичких и естетичких оријентација и тенденција – избегли ђаци, писци, новинари, професори… – који су се кретали преко Ниша, где је Влада једно време боравила, до Солуна и Крфа, односно, до Бизерте на крајњем северу Африке, али и до Нице, Женеве, Рима, Париза, Лондона… Америке, где су постојале српске енклаве, штампарије и издавачи публикација (не само домаћих аутора и не само на српском, него и на енглеском, француском и руском), које су допринеле опстанку, ширењу, а некада и даљем развоју српске књижевности и културе. Југословенски комитет и друге организације, али и

Бележница 28

140

Прикази, читања, расветљења

Милош Црњански Вечни слуга Оплакали сте рат и мислили: сад је крај. О мученици, вешала расту више него син, жена и брат и верна су, у бескрај! Окитиће мрамором сале и спустити завесе жуте, да лешине зидове не провале и да ћуте! Обесиће одоре шарене и ноге и руке војника, а рушевине и обешчашћене жене, гледаће само са слика.

Ах, све је то лепрш шарених тица, победе горка сласт. Отаџбина је пијана улица, а очинство прљава страст. Смех се заори да све доврши, срам се крије иза гробног плота. А посао слуге даље да врши, за свачију блудницу, и скота, бог оставља, у ритама, вас.

1918.

141

Бележница 28

политички раздвојеног народа. (Уп. Аноним 1918, 23–27). То је 1916, у свом предговору за књижицу са неколико његових превода српске народне поезије, наводио и политички активиста и историчар источне Европе, Роберт Вилијам Ситон-Вотсон: (R. W. S. W. 1916, 2). Када се могло, објављивани су страни, афирмативни и похвални прикази и тумачења наше епике. Вид.: (Штесингер 1917, 12–13). Са овим часописом, последњим који је у Нишу покренут пре бугарске окупације, почиње „југословен ска пропагандна штампа која ће се развити у савезничким земљама после окупације Србије 1915.“ (Кисић и Булатовић 1996, 197). Библиографски опис искључиво књижевне периодике покренуте за време Првог светског рата може се наћи у: (Витошевић… и др. 1984, 60–63). Ту, међутим, нису заступљени листови који

Прикази, читања, расветљења

су, између осталог, садржали књижевне подлистке, као што је дневник Велика Србија Драгутина Илића из 1914. Далеко детаљнији иако, такође, селективан преглед штампе 1914 – 1918 са анотираним библиографским описом (детаљнији не само по броју јединица него и зато што укључује и наслове чији примерци нису доступни у српским библиотекама и јер „сеобу“ предратне штампе третира као њену обнову или ново покретање истоименог наслова) може се наћи у: (Кисић и Булатовић, 193–203) и (у дијаспори): 432– 438. Значајни подаци дати су и у анотираној библиографији: (Митровић 1984) иако грађа није организована хронолошки него по алфабетском принципу. Антологију је за потребе српских школа у Француској исписао ученик осмог разреда гимназије Драгослав Миловановић, а онда је литографи-

утицајни појединци, старали су се да се на територијама земаља у које су избегле објављују монографске публикације различите намене и периодична гласила различитог типа (новине, извештаји, билтени…), међу њима и она која се нису бавила само текућим ратним приликама и чисто политичким питањима и плановима, већ су настојала да европске народе ближе упознају са српском, тј. српскохрватском, јужнословенском историјом и културом, са народном и уметничком књижевношћу народа који су, и на тај начин, радили на свом уједињењу. С обзиром на то да су, када је почео рат, уз ретке изузетке који, ипак, нису још дуго опстали (попут Летописа Матице српске или Дела, чије је уредништво пресељено у Ниш, где је часопис излазио и током 1915, до бугарске окупације овог дела Србије, или хумористичко-сатиричног листа Брка), српски књижевни часописи и њима сродна периодика или сасвим или привремено престали да излазе, књижевност је уточиште нашла углавном у подлисцима и додацима гласила покренутих за време рата с циљем да извештавају о дешавањима на фронтовима, да буду званична гласила Владе и других организација, да чувају и јачају национални дух и свест, да међу Србима, али и код других европских народа, оснажују и подстичу идеју уједињења јужнословенских народа, итд. Неки од њих нису могли дуго да трају – Југословенски гласник, на пример, чијих је пет свезака издао у Нишу Одбор Срба, Хрвата и Словенаца8. С друге стране, за време самог рата покренута су и нека нова примарно књижевна периодична издања – La Patrie serbe: revue mensuelle pour la jeunesse serbe en exil, на пример, који је на француском излазио у Паризу (све до 1920) и служио, како проистиче из поднаслова („месечна ревија за српску младеж у егзилу“) образовању српских ђака у Француској, али и упознавању франкофоних савезника са културом и књижевношћу Србије и Срба9. Посебни куриозитети су ђачки листови покренути 1916. или 1917. у Француској, где је био већи број стипендираних ученика и студената, само на српском или и на српском и на француском језику, ћирилино-латинични, углавном рукописни, литографисани или шапирографисани – Гусле, Наша нада, Српски орлић и други. Један од њих назван је по живој институцији предратне српске књижевности, књижевног укуса и књижевног живота, професору и једном од уредника престижног Српског књижевног гласника, Јовану Скерлићу, једном од главних и најгласнијих заговорника тезе о прожимању и стапању српске и хрватске књижевности на темељу заједничког језика. Лист Скерлић био је „орган ђачке дружине у Изесу“ а објављивао је, поред дела самих ђака, чланова дружине (ређе, на пример, бр. 6 из 1917. објављен 16. 3), и класике српске родољубиве поезије – песме Шантића, Дучића, Ђуре Даничића, Милана Ракића, али и, у наставцима, Смрт Смаил-аге Ченгића, па чак и одломак из естетичког списа „Ars aeterna“ Бранка Лазаревића (25. 12. 1916, бр. 7), што, као и наслов листа, показује да се и у рату водило рачуна о естетичким и поетичким принципима,

Бележница 28

142

Прикази, читања, расветљења о идеји поезије која не сме и неће бити пуко пропагандно-агитацијско средство. У настанку ових гласила, као и неких других публикација, услед недостатка изворника, пресудну улогу играли су памћење и сећање избеглица; посебан је, стога, куриозитет рукописна Антологија нове српске књижевности Миливоја Павловића, објављена такође у Француској (Ница, 1917. године), делом по сећању.10 Сталне или повремене подлиске у којима се објављивала преведена и/или српска књижевност, дела познатих, афирмисаних и значајних писаца и/или приче и песме неафирмисаних, често и ненаведених аутора, имали су и други листови и новине (Српске новине, Мали журнал (до октобра 1915), двострани дневник Српски гласник=L’Echo Serb, који је излазио у Солуну, од 1916. до 1919, итд.). То (од 1917) важи и за званично гласило тј. „орган“ Врховне команде српске војске Ратни дневник, који је, селећи се, свакодневно издавао Ратни пресбиро и који је експлицитно заговарао анонимну, аматерску књижевност: Господа Официри и Ратици који су своје утиске и опажања, за све време наше упорне борбе са непријатељима Српства од почетка овога рата па до данас, стављали на хартију – извештавају се овим путем, да ће у „Ратном Дневнику“ за своје написе увек наћи жељеног гостопримства. Кратке заокругљене ствари, живописни описи бојева, ратне песме и сличице, ма које врсте, биће са нарочитим задовољством прихваћене. А ко ће боље и лепше све то испричати и описати него ли ратник, који је сам стварао догађаје и лично у њима учествовао?... Моле се господа писци, да краткоћу сматрају за врлину, нарочито с обзиром на скромне размере „Ратног Дневника“. Адреса: Ратном Пресбироу Врховне Команде. Одговорни уредник В. Анђелковић11

То важи и за примарно политичке и информативне листове који су се издавали у другим деловима света где је било већих група Срба; с обзиром на околности богат и, могли бисмо рећи, разнолик културни живот српских трупа и избеглица у Бизерти, о којем сведочи и доступна ефемерна грађа (позоришне афише и репертоари, концертни програми, фотографије манифестација…) на чијој афирмацији је нарочито радио и етнолог Веселин Чајкановић12, укључивао је оснивање, по броју издатих публикација, доста плодне Штампарије српских инвалида (у којој су се ратни инвалиди обучавали за штампаре, књиговесце и сличне послове) и издавање дневних новина Команде српских трупа под упоредним насловом Напред=En Avant, у чијој је редакцији Чајкановић такође био, приређујући недељни додатак под речитим називом „Из старих ризница“13.

143

Бележница 28

сана у 600 примерака. Замишљена је као допуна Антологије новије српске поезије Богдана Поповића песмама Диса, Бојића, Милорада Петровића, Мирка Дамњановића, Јелке Лукићеве. Објављена је са предговором Јаше Продановића. (Миладиновић 2013, 268).

Ратни дневник год. III, бр. 1 (1916), 4; http://istorijske novine.unilib.rs/view/ index.html#panel:pa| issue:UB_00029_1916 0101|article:div85 Вид.: (Чајкановић 1918, 1–5). О српској књижевности настајалој у Бизерти: стр. 2–3. Овај одломак је, уз фотографије из Бизерте, уврштен и у каталог изложбе Библиотеке града Београда: (Красић Марјановић и Маринковић 2014, 33).

Прикази, читања, расветљења 13

Неки бројеви овог листа, не и они рукописни, од бр. 1 до бр. 71, као и „Из старих ризница“, доступни су на порталу Велики рат. Поводом петстотог броја листа, издата је 1917. и споменица Српство у Африци, са избором текстова и предговором В. Чајкановића. Јанићевој библиографији Забавника недостају многи важни библиографски елементи (стручна класификација, предметни и разрађенији ауторски регистар, на пример) тако да је корисна само у одређеним случајевима. Вид.: ( Јанић 1978). Већи део Дучићевих „Царских сонета“ први пут је објављен у Забавнику; у ратноизбегличком контексту, слике раскоши и сјаја некдашњег српског племства имају карактер пригодног панегирика. Далеко се бољим сматрају, такође у Забавнику први пут објављене, носталгичне „Сунчане песме“. Детаљан

Неки од листова релевантних за књижевну историју и даље су познати само по чувењу – хумористички лист Хладовина који је 1915, наводно, уређивао Слободан Јовановић, на пример (Витошевић… и др. 1984, 61). На крају, незаобилазни Забавник, познат и као Крфски забавник, осамостаљени додатак Српских новина: службеног дневника Краљевине Србије, који је, сматра се, уређивао Бранко Лазаревић и чији је значај за опстанак српске књижевност већ више пута истицан и доказиван (Палавестра 1995, 511–512). Репрезентативност овог листа, то што је „постао, у малом, смотра наше ратне писане речи и […] гнездо, дом, духовно зборно место преживелих писаца и уметника“ (Витошевић 1978, 313), огледа се и у броју аутора чији су текстови (не само књижевни, него и књижевно-критички, односно, естетички и теоријски, али и историографски, политички, етнографски, музиколошки… прегледи, прикази, есеји14) објављивани и у поетичкој разноликости објављених песама и прича – међу најзаступљенијим песницима су, са једне стране, Јован Дучић са, између осталог, својим префињеним, милозвучним стихом и својом особеном лирском евокацијом и идеализујућом реконструкцијом једне узвишене и племените, односно, племићке српске прошлости15 и, са друге стране, родољубиви и данас готово потпуно заборављени Милисав Јелић, који је у свом циклусу песама „Србијански венац“ опевао хероизам, пожртвованост, слободарске идеале јунак(ињ)а актуелног рата, стварајући ликове од бројних, иначе анонимних ратних жтратва и Драгољуб Филиповић чији „Косовски божури“, напротив, реконтекстуализују подвиге и смрти јунака косовске епике, која ће бити инспирација и тада још непознатом, у псеудониму Р. М. П. скривеном, будућем авангардисти Растку Петровићу, једном од неколицине великана међуратне књижевности који су се управо у Забавнику огласили. Ипак, родољубива, ратна и историјска тематика, колективни идеали, наде, страхови и чежње, национални интереси и патос неизмерног националног страдања, нису угушили ни субјективнију, сентименталнију, интимнију, мање или нимало борбену и панегиричку лирику, поезију личних искустава, доживљаја и осећања, укључујући и она љубавна, некада на ивици очајања и дефетизма, поезију емоција и стања, а не дела. На прелазу између периодике и књига, као значајан доприност књижевном животу током рата налазе се и календари, попут Зоре (за 1917) и Домовине (за 1918), који су, у складу са „поетиком“ некадашњих календара садржали и низ књижевних прилога16. Зора је, уз песме Бојића, Диса, Винавера… објавила и низ одломака из војничких писама и ратне, фронтовске и рововске или позадинске приче анонимних војника-приповедача „аматера“. Обимнија и амбициознија бар када је реч о књижевно-уметничким квалитетима, временском распону дела (од одломака мудросних књига Старог Завета и Христове проповеди на Гори, пре-

Бележница 28

144

Прикази, читања, расветљења ко епских народних песама у знаку хероизма и борбе репрезената српског народа за слободу, романтичарских родољубивих песма до актуелних ратних прича, песама, драма и одломака из никада објављеног романа Оркан Бранислава Нушића) и тематско-дисциплинарна разноврсности одабраног штива (историјски, етнографски и други текстови) Домовина, по речима њеног уредника, Јеремија Живковића, није „изложба радова наших писаца, већ одабрана читанка за све редове, поглавито за омладину и за осредње писмене борце, који у часовима доколице жудно прихватају књигу уместо убојног оружја“. (Подвукао Ј. Ж.) (Живановић 1918) Неки од тих календара са књижевним прилозима у стиху и прози – Мали војнички календар, на пример (Митровић, 35) – и јесу се, бесплатно, делили војницима по фронтовима, као вид духовне потпоре. И једна и друга библиотека су велику пажњу посветиле периодици – оној врсти библиотечке грађе на чијој се дигизализацији и онлајн презентацији убрзано и интензивно ради у свим већим српским библиотекама и која је све интересантнији историјски извор за широк круг интердисциплинарних истраживања прошлости. Аутори изложбе у Библиотеци града Београда су најзначајније серијске публикације које су Срби издавали за време Првог светског рата, представљене, као и стваралаштво српских књижевника за време рата, на плакатима – Српске новине и Забавник (Крф), La Patrie Serbe (Париз), Ратни дневник (Ваљево, Крагујевац, Солун) и илустроване Ратне записе, Београдске новине, итд. – пропратили посебним белешкама и изводима из њима посвећених студија. Излагањем старе периодике, библиотеке су омогућиле да се како до сада широј јавности непозната и аматерска књижевна дела, тако и она добро позната, настала током самог рата или у то време изнова прештампавана и превођена (са српског, односно, на српски) перципирају у оквиру дате серијске публикације, њене експлицитне или имплицитне уређивачке политике и мисије и с обзиром на остали садржај датог броја, што је контекст који може знатно утицати на разумевање њихових значења и значаја, односно ванестетских и ванкњижевних, идеолошких функција. Иако многи историчари и истраживачи књижевне и публицистичке продукције овог периода говоре о овим или оним насловима штампане или рукописне периодике које су Срби током Првог светског рата издавали у Београду, Нишу, на Крфу, у Америци или у Бизерти, по логорима..., истичући значај и идеолошки, поетички или политички домет појединих од њих, једна детаљна и прецизна „мапа“ (или, на пример, интерактивна онлајн мапа) само овог дела историје српске штампе и само ових гласила, њихова типологија, класификација њихових циљева и програма, уз опис уређивачке политике још не постоји17. Утолико је значај изложби релевантне библиотечке грађе већи, мада, наравно, ни једна ни друга библиотека нису

145

Бележница 28

преглед књижевности објављене у Забавнику даје: (Витошевић 1978). О календарима, као својеврсним читанкама и просветитељскоедукативним зборницима текстова за народ, и о календарској књижевности, детаљније у: (Матицки 1986, 32–57).

Библиографија студија српске ратне периодике била би преобимна. Последњи већи покушај дескрипције и парцијалне анализе тих гласила даје недавно одбрањења докторска дисертација Зорана Миладиновића о српској ратној књижевности, у оквиру које постоји и поглавље о књижевности насталој током Првог светског рата и објављеној у виду монографских или у оквиру серијских публикација (Миладиновић, 167–316).

Прикази, читања, расветљења

У својим сећањима на оснивање овог часописа и своје касније неуспешне покушаје да ово књижевно гласило пресели у Београд и очува, Црњански упорно наводи 1917. као годину формирања редакције и оснивања часописа (Црњански 1983, 71). На порталу „Велики рат“ налазе се дигиталне копије целог тома Мисли и неколико бројева Савременика, док се Књижевни југ може погледати у оквиру Дигиталне Народне библиотеке Србије.

представиле примерке баш свих гласила која могу бити извор за проучавање српске књижевности током Првог светског рата. „Песници бола и поноса“ је сегмент изложбе Народне библиотеке Србије посвећен срп ским књижевницима чији се живот окончао за време Првог светског рата: уз поједина дела трагично настрадалих Уроша Петровића, Милутина Усакоковића, Милутина Бојића, Владислава Петковића Диса, Проке Јовкића и Велимира Рајића, изложени су и аутографи из фонда Библиотеке. „Повратак ратника“ даје, с једне стране, увид у књижевну периодику покренуту при крају рата, односно, одмах након његовог завршетка, а која је имала великог утицаја на формирање међуратне српске и југословенске књижевности, односно југословенског духа књижевности која је после Првог светског рата настајала на територији Србије, Босне, Хрватске, Словеније… Због тога се, када је о њој реч, национална мерила класификације периодичних публикација не могу заиста доследно применити, па се у ову епоху српске штампе морају уврстити загребачки Књижевни југ (1918-191918) и Савременик Друштва хрватских књижевника (једини књижевни часопис који је опстао и током рата) – први је, као један од чланова редакције, уређивао и у њему из броја у број своје текстове објављивао Иво Андрић (и не само он), док су у овом другом први пут штампане, још током ратне 1917, неколике песме из будуће Лирике Итаке Милоша Црњанског, али и „Задушнице“ Борисава Станковића или есеј о Дису. То важи и за Мисао: месечни часопис за југословенску културу, чијих су шест бројева 1918/1919 изашли у Лондону, мада је књижевност у овом гласилу релативно мало заступљена19. С друге стране, избор из књижевности настале непосредно по завршетку рата укључује и монографске публикације из области књижевности које су Првим светским ратом тематски одређене и суштински обележене, делимице и настале на фронтовима или око њих, углавном иновативне по својим формалним и међужанровским карактеристикама и углавном антиратног расположења и духа (Ритми мојих слутња Љубомира Мицића, Бурлеска господина Перуна бога грома Растка Петровића…). И овај селективан и релативно сажет приказ материјала које су наведене библиотеке изложиле или на неки други начин приказале јавности показује да су ратни прилози српској књижевности квантитативно знатни, много бројнији но што би се очекивало. Притом се, како смо видели, за време рата нису писала само књижевна дела у ужем смислу, већ су и друге књижевне дисциплине – којима је књижевност предмет проучавања – заступљене у укупној ратној књижевној продукцији. У контексту праћења и анализе књижевне продукције овог периода, треба, стога, споменути и напоре многих уредника тадашњих ратних периодичних издања да се,

Бележница 28

146

Прикази, читања, расветљења макар у виду библиографског описа, ако не и приказа, спомене свака књига коју су Срби, расејани по свету, успели да објаве током те четири ратне године. У том библиографском раду предњачио је, опет, крфски Забавник са својим прегледима, књижевним белешкама и библиографијама: успели су, на пример, да попишу чак тридесет наслова „југословенских листова Јужне и Северне Америке“ (год. II, бр. 9, 15. јануар, 1918, 23), што је за истраживаче значајан извор и путоказ. Ни књижевна историографија тј. историја књижевности није без својих ратних представника: поред Кратког прегледа историје српско-хрватске књижевности коју је 1916. Миливоје Павловић објавио у Паризу, обједињујући, дакле, српску и хрватску књижевност, Павле Поповић је у више наврата промовисао концепцију југословенске књижевности, давши у Енглеској (или, из Енглеске) свој кључни допринос идеји југословенства – пошто је 1917. у Лондону објавио The Literature of the Southern Slavs, наредне, ослободилачке 1918. у Кембриџу је објавио Југословенску књижевност, те је, дакле, први историчар књижевности који даје обједињену историју књижевности Срба, Хрвата и Словенаца. То, наравно, не значи да се о овим историјама до тада мислило искључиво као о одвојеним и аутономним токовима; напротив. Многи су иза манифестних разлаза ових књижевности видели духовно јединство. Тако је, на пример, 1915. у Лондону, у едицији „Ратне књиге“ Дејли телеграфа (Daily Telegraph) изашла и књига једног од уредника билтена „Јужни Словен“ (The Southern Slav Bulletin)20, хрватског драмског писца и песника Срђана Туцића, под називом Словенски народи, а као њен поговор и текст Димитрија Митриновића „Закопана блага“, у којем се говори о вишевековним трагичним историјским околностима које су културе народа са Балкана фрагментаризовале, распршиле, разјединиле, али се и прориче будућа величина и даљи процват уједињене разнолике јужнословенске културе и уметности и залаже за разумевања значаја уметничког стваралаштва настајалог на територијама будуће Југославије (Mitrinović, 178–192). Када је реч о карактеристикама тих разнородних ратних књижевних прилога, можемо рећи да концизан уводник Биљане Андоновске (2014, 2) у каталогу изложбе „Српска књижевност и Велики рат“ адекватно сумира кључне тачке сваког њиховог промишљања: изразита хетерогеност и стилска неуједначеност књижевних остварења (по)ратног периода подразумева и то да су се тада, с једне стране, стварала дела у служби агитације и патриотизма, а са друге – естетски, најчешће, вреднија дела, дела од великог утицаја на даљи развој српске књижевности али – критички и субверзивно настројена према овим првим и њиховом патосу хероизма, реторици борбености и слободарског отпора, односно, према очекивањима предратног „корифеја“ младе српске књижевности, Димитрија Митриновића, који је, из Енглеске, прорицао

147

Бележница 28

Гласило је од 1915. до 1919. објављивао Југословенски комитет, у Лондону и Паризу, на енглеском језику.

Прикази, читања, расветљења

Поред овог, вероватно најпознатијег текста на тему српске ратне књижевности, изворно објављеног у Забавнику, прештампаног у календару Зора, као увод у хрестоматију литерарних текстова, а у којем лаконски констатује: „Наша уметност је тамо где смо ми“ – што је и мото изложбе у Народној библиотеци Србије – Лазаревић је и касније (1922), у ширем поредбеном контексту покушао да оцени колико је и на које све начине рат изменио поетичке оквире српске књижевности. Вид. (Лазаревић 1975).

како ће се „последњи и највећи рат јужних Словена опевати у свој својој херојској стварности“ (Митриновић, 191-192), јер је стварност у Дневнику о Чарнојевићу М. Црњанског или у чувеној песми Душана Васиљева „Човек пева после рата“ све само не херојска. Ауторка, притом – а то би била и једна од поенти самих изложби (о) књижевности у Првом светском рату – истиче потребу да се о ратној књижевности мисли и ван књижевнотеоријских разграничења између литерарних и паралитерарних појава и ван чисто књижевноуметничких и естетских категорија. Међутим, о српској ратној књижевности, њеним карактеристикама и дометима, као и о условима под којима настаје, писало се и за време самог рата: у каталогу који прати изложбу одржану у Библиотеци града Београда могу се наћи одломци неких од тих текстова – део анонимне белешке о судбини српске књижевности из Српских новина, одломци Лазаревићевог текста о ратној књижевности (чији смо део и ми приложили)21, Чајкановићев извештај о књижевности у колонији у Бизерти и изводи из Андрићевог есеја „Наша књижевност и рат“. Томе би се могао придодати и већ навођен текст Јаше Гргашевића из другог броја Забавника, у којем он, сем што констатује „застој“ у току књижевно-уметничког стваралаштва, кризу која књижевност деградира, покушава и да предвиди послератну будућност српске књижевности: по њему, рат неће „утицати на правац наше књижевности“ јер се она неће ослободити страних утицаја, а с обзиром на то да ратна трагедија ни у страним књижевностима неће довести до суштинских трансформација, и српска ће се књижевност вратити тенденцијама из периода непосредно пре августа 1914. (Гргашевић, 15) – Гргашевићев став, упркос омаловажавајућем односу према текућој књижевности и песимистичким слутњама, са позиција данашњих књижевноисторијских сазнања, није, како ћемо видети, до краја неодбрањив. Једна од најзначајнијих опсервација о тзв. ратној књижевности насталој у Срба за време Првог светског рата јесте већ споменути есеј Ива Андрића, у којем он о књижевности, као и бројни његови савременици (попут Бранка Лазаревића или Растка Петровића) размишља у контексту народног живота, дотичући се и теме за коју се тек однедавно може рећи да је велика тема књижевних студија – питање о (не)могућности да се нађе адекватан израз (колективне) трауме за којим се има неодложна потреба. Осуђеност на ћутање је Андрићева „дијагноза“ психолошко-егзистенцијалног стања српских писаца за врема и непосредно по окончању рата. „Наше доба лежи свом тежином на нама. Ми смо још увек болесници и далеко смо од тога да постављамо тезе и разматрања о својој болести“. (Андрић 1918, 195) Образлажући потребу за временском дистанцом, за одлагањем које би свести и језику дозволило да ужасне догађаје асимилира и уобличи, Андрић, затим, дефинише једну транзитну књижевност, књижевност у

Бележница 28

148

Прикази, читања, расветљења стању трагања, продукт осећаја лажности и недостатности већег дела предратног, мирнодопског стваралаштва, књижевност која још увек није у стању да артикулише нов израз и понуди аутентичну форму представљања тек преживљених искустава а да притом, ипак, очува виталне и конститутивне културноисторијске вредности. Значајне податке и опсервације садржи и мемоарски есеј Милоша Црњанског „Послератна књижевност: (литерарна сећања)“ из 1929, јер се један његов одељак односи на део књижевног живота који се одвијао током рата (Црњански, 63–92). Док, с једне стране истиче значај загребачке књижевне сцене, односно Савременика и, касније, Књижевног југа, коме ће тек од 1919. (када се покреће Дан и оснива „Група уметника“ са седиштем у хотелу Москва) Београд моћи да парира, дотле, с друге, одбацује „један смешан покушај ‘прављења литературе’, у Вршцу“, мислећи, вероватно, на кратковеку, цензурисану вршачку Изложбу: [књижевно уметнички илустровани полумесечник] из 1918. (ур. Милорад Петровић, звани Сељанчица) – „За време светског рата три тачке наше литературе су Крф, Загреб и Љубљана.“ (Исто, 68) Најбитинија, ипак, његова опсервација, отвара заправо једно ново питање.

Рат у књижевности Послератно, и у књижевности, не значи појам темпоралан, већ психички; ипак, зависи од количника предратног и послератног у духу.“ (Исто)22 Да ли је Црњански есејом из којег је и овај навод заиста „указао на потребу да се књижевни континуитет авангардне традиције потражи у стопљеном јединству предратног и послератног поетског сензибилитета“, како његова литерарна сећања тумачи Палавестра (1981, 79) или не, тек он може послужити као добар увод да се на односе између књижевности и рата погледа из другог угла. Поред тога што може бити ратна, у смислу да настаје за време рата, књижевност се може и бавити ратом, у смислу да су јој рат као феномен или одређени рат(ови) мотив или тема, па се слика рата у делу овог или оног писца или читаве једне групе, генерације, школе, епохе… често анализира и тумачи. Међутим, рат може имати и другачијих утицаја на књижевност, може довести до дубљих, поетичких промена. У том контексту, оцене утицаја Првог светског рата на развој српске књижевности у историји српске књижевности, књижевне критике и књижевне историје јесу противуречне. За разлику од Палавестре (1996, 510), који је у више наврата тврдио да рат није прекинуо „лук књижевног развитка“, мада га је ослабио, аутори каталога изложбе у Народној библиотеци Србије ову тему отварају констатацијом да рат „преокреће природан развој српске књижевности“ (Мирков-Богдановић и Ђорђијевић 2014, 9) (као да у вези са књижевношћу, која

149

Бележница 28

Или, како је неколико година раније, управо на примеру разлике између начина приповедања Црњанског и Крлеже, с једне, односно, Вељка Петровића, с друге стране, тврдио Лазаревић, постоје предратни и поратни стил приповедања, па не само да је о поратном животу могуће приповедати на предратан начин, него и обрнуто: поратна „пољуљаност и поремећеност“ могу се наћи и у предратној уметности јер је уметност – попут сеизмографа – у стању да предосети и навести потресе и преокрете (Лазаревић 1975, 73).

Прикази, читања, расветљења

Додуше, на 25. стр. каталога иста фраза се понавља, али под наводницима, као фраза Миливоја Ненина али, опет додуше, без наводника којима је сам Ненин окружио реч „природан“. Уп: „рат је померио из корена неки ‘природан’ развој (или живот) књижевности“ (Ненин 2005, 400). Нпр. Мидхад Бегић (1987, 194–195), по којем се 1914. завршава епоха импресионизма и симболизма јер Први светски рат доноси „радикално разграничење с прошлошћу“ (201). Нпр. Света Лукић (1984, 55). Тврдећи „да ће поратни модернизам знатно одступити од предратне модерне“ (51) он, ипак, ратним годинама не даје никакво место у својој периодизацији модернистичког периода (1900– 1929/1930).

је културни артефакт, уопште може да се говори о (не)природном развоју), што је не баш успела варијација налаза Јована Деретића (2002, 1065), по којем је Први светски рат „насилно пореметио ритам развоја српске књижевности“23. Неки историчари – Драгиша Живковић (1994, 37), између осталих, мада је његова периодизацијска схема доста компликована и са бројним преклапањима и мешањима у оквиру временских периода – сматрали су да књижевност настајала у периоду од 1914. до 1918. припада предратној епохи (чији су почетак, најчешће, датирали око 1900); други су је припајали међуратној књижевности24, док у периодизацијским схемама неких књижевних историчара ове четири године и не постоје25. Дуго по његовом завршетку сматрало се да је утицај рата пресудан, да је он из корена изменио поетику (уметничке) српске књижевности, што, чини се, жели да истакне и Б. Андоновска (2014, 2) када каже да је „искуство рата уписано као епохално препознатљива новина форме“ тј. да се утицај рата не огледа само у појави одређених мотива и тема, на плану садржаја. И до данас се у средњошколским читанкама говори о међуратној српској књижевности, мада се уз овај, на политичкој историји заснован термин за један период у историји књижевности, користе и друговрсни, стручнији, односно, више типолошки а мање хронолошки термини: модерна, модернизам, авангарда, чији су корени и почеци хронолошки независни од рата. Новија домаћа наука о књижевности, усвајајући и прилагођавајући књижевноисторијске оквире успостављене шездесетих-седамдесетих година двадесетог века у историјама немачке, француске, руске и других „великих“ књижевности, сматра, међутим, да рат није унео корените или радикалне поетичке заокрете већ да је довео до интензификовања и разрађивања поетика зачетих око 1910. или чак и коју годину раније: „Најчешће се чињеница рата узима као моменат оштрије динамизације онога што је већ постојало као одређено духовно стање и револуционарно књижевно искуство.“26 Почетак рата се, највише захваљујући Палавестри и Вучковићу, одбацује, дакле, као једини валидан или пресудан маркер у књижевноисториографским периодизацијама, мада се његов утицај не превиђа него само локализује и релативизује узимањем у обзир и других, књижевности иманентних околности и критеријума, као и чињенице да су промене у различитим сферама друштвеног живота процеси – међусобно испреплетани – те да су и Рат и смена поетичких парадигми и резултати и чиниоци мноштва узајамно повезаних социјалнопсихолошких, идеолошких, политичких, културних дешавања и кретања. [П]рви рат није погодан као одредница, ако се определимо за критеријуме који нису искључиво друштвени и историјски јер, у ствари, није иницирао ни књижевна ни естетичка опредељења. Убрзао је, несумњиво, оне процесе који су настајали и настали у српској књижевности и пре њега; одре-

Бележница 28

150

Прикази, читања, расветљења дио их је потпуније, и усмерио; продубио; али, изазвао их није. Такозвано „искуство рата“ било је без сумње пресудно за ствараоце који су га стекли: разгранало је, осложило, обогатило модерна настојања у књижевности и уметности. Без тог искуства стваралаштво модерних писаца, Црњанског, на пример, сигурно би изгледало другачије; али би то ипак били модерни писци као и на својим почецима, пред рат. (подвукла С. В. Ј.) (Велмар Јанковић 1981, 88)

Наравно, приче о књижевноисторијским прекретницама и заокретима имају смисла само ако се књижевност једног периода посматра као један и јединствен ток или, боље рећи, слив. Уколико о књижевности мислимо не само у множини стилова и покрета, како то савремени истраживачи и чине, него и с обзиром на дисјункције њених облика, узимајући у обзир и оно што у естетком смислу нису високи домети, оно што припада тривијалној, популарној, популистичкој и другој неуметничкој књижевности, односно, литературу у ширем смислу, јасно је да периодизацијске схеме тешко функционишу, те да је утицај рата различит у различитим димензијама те литературе, као што је завистан и од аспеката стваралаштва једног аутора или групе њих који се у конкретном случају посматрају, преиспитују и анализирају. Треба, ипак, уважавати и искуства самих актера тих промена, без обзира на то колико је њихова перспектива, у одсуству значајне временске дистанце и постериорних сазнања и увида, ужа од данашње. Уосталом, да ли би и без Црњансковог експлицитног ситуирања појаве суматраистичких визија у (по)ратни контекст (у „Објашњењу Суматре“) његов суматраизам – у који не спада само чежња за неодређеним, прозрачним и флуидним даљинама, већ и преливање тог сањарског и болећивог у препознатљиви ритам и каденцу његове таласаве, устрептале, расцепкане прозе, у структуру његове лелујаве, колористички раскошне песничке слике без оштрих и прецизних обриса и у друга својства његовог књижевног дела - настао или био такав какав јесте без тог искуства рата (које је С. Велмар Јанковић ставила под наводнике) без тог човека „који се вратио из рова, и то је дуго, после Рата, значило једну нарочиту психозу наивности, бескрајне жеље за добрим, поверења, племенитости“? (подвукао М. Ц.) (Црњански, 91) Црњански је веровао да „хипермодерне“ сензације, како је сам именовао то искуство рата, захтевају нову форму и структуру изражавања – њихову меру и правац одступања у односу на књижевне форме из периода пре Рата очигледно није могуће заиста објективно измерити. Пишући своју аутобиографију у трећем лицу, као универзалну биографију српских песника-ратника своје генерације, Растко Петровић је још једном истакао ту спрегу дезинтегришућег и деструктивног ратног искуства и поезије израсле из „нервозног жвакања“ израза, љубави према непознатом и интензивне потребе за добротом и нежношћу (Петровић 1974, 463–464) која се, рекло би се, ипак дубоко инфилтрирала у

151

Бележница 28

И: „Друга фаза рачуна се обично од 1910. године која је у европској кризи пред ратну катастрофу означила почетак нових и других тенденција и другу револуцију. Ова фаза обухвата временски период од 1910. до неколико година иза рата“ (Вучковић 1981, 24).

Прикази, читања, расветљења саму срж књижевноуметничког израза тада нове генерације писаца, оних који су се и огласили усред рата. Штавише: не само да никакав другчији дух, изузев ратног, не би успео да онако нервозно, драстично и растужено, види своју прошлост, већ мислимо чак да је Црњансков дух, као дух многих ратника уопште, у току ратова примио на себе такво обележје. Тиме се да објаснити она сугестивност и она врло често претерана сензибилност, измешана са драстичном гротеском ниподаштавања онога, што је немогуће сачувати. (Исто, 202)

Писци-ратници и књижевни историчари/теоретичари књижевност, очигледно, посматрају на различите начине, другачије одређују линије (дис)континуитета књижевних феномена, другачијим чињеницама придају статус детерминишућих фактора, па различито процењују и место и књижевноисторијску улогу оног „брега“ од неколико стотина хиљада лешева за који је Црњански (1983, 107) веровао да је иза Рата остао као непомерив међаш између двеју књижевних епоха. Описане библиотечке изложбе изабране грађе о књижевности настајалој за време Првог светског рата можда нас подстакну на ново, не нужно стручно и официјелно сагледавање углова под којим су га сведоци његовог настајања склони литерарном изражавању својих погледа видели и разних, не увек естетски и уметнички значајних начина на који су то виђење износили и комуницирали одређеним публикама тог и потоњих доба.

Извори:

Серијске публикације: Beogradske novine. Urednici (оd br. 5, 1915) Juraj Oršić Slavetički, (od br. 1, 1917) Milan Ogrizović. Beograd: Beogradsko novinsko društvo, 1915-1918. http://velikirat.nb.rs/ items/browse?collection=144. Босанска вила: лист за забаву, поуку и књижевност. Сарајево: Божидар Никашиновић, 1886–1914. http://scc.digital.bkp.nb.rs/collection/bosanska-vila. Дело: лист за науку, књижевност и друштвени живот год. XX, књ. 72–72. Уредници (од књ. 70, 1914) Драг. [Драгољуб] М. Павловић и Лазар Марковић. Ниш: Аца М. Станојевић, 1915. Забавник: додатак „Српских новина“. Уредник Бранко Лазаревић. Крф, 1917–1918. http://velikirat.nb.rs/collections/show/202.

Бележница 28

152

Прикази, читања, расветљења Из старих ризница : недељни додатак листа „Напред“. Уредник (од бр. 9, 1917) Веселин Чајкановић. Бизерта, 1917–1918. http://velikirat.nb.rs/items/browse?collection=207. Književni jug. Urednik Niko Bartulović. Zagreb: Branko Mašić, 1918–1919. http://scc.digital. bkp.nb.rs/collection/knjizevni-jug. Misao: mesečni časopis za jugoslovensku kulturu. Urednici Momčilo T. Selesković, Dragutin P. Subotić. London: Oxford University Press, 1918/1919. http://velikirat.nb.rs/items/ show/1308. Напред=En Avant. Бизерта: Команда српских трупа, 1916-1918. http://velikirat.nb.rs/ collections/show/179. Пулс [рукописни лист]. Уредник Р.[Ранко] М. [Младеновић]. Ашах, 1916. http://velikirat.nb.rs/items/browse/1?collection=186. Ратни дневник : званични извештаји Ратног Пресбироа. Уредници Светозар Јовановић (до бр. 70), Божа Димитријевић (до бр. 241), Владимир М. Анђелковић (од бр. 243). Ваљево; Крагујевац; Солун, 1914-1918. http://ubsm.bg.ac. rs/cirilica/dokument/2228/ или http://istorijskenovine.unilib.rs/view/index. html#issue:UB_00029_19141109. Savremenik: mjesečnik Društva hrvatskih književnika u Zagrebu god. 12. Urednici (od 1917) Branimir Vizner Livadić i Julije Benešić. Zagreb: Društvo hrvatskih književnika, 1917. http://velikirat.nb.rs/items/browse?collection=208. Скерлић: орган ђачке дружине у Uzès [рукописни лист].Уредник Мих. [Михаило] Д. Милинковић. Uzès: 1916-1917. http://velikirat.nb.rs/items/browse?collection=156. Монографске публикације: Домовина: илустровани календар за годину 1918 која је проста. Крф: Министарство просвете и црквених послова, 1918. http://velikirat.nb.rs/items/show/109. Зора : календар за просту 1917. годину. Крф: штампано у држ. штамп. Краљевине Србије, 1917. http://velikirat.nb.rs/items/show/1309. Инђић, Богољуб. Ратне песме из европског рата 1914–1915. 2, Рат са Италијом. Ујвидек: С. Ф. Огњановић, 1915. http://velikirat.nb.rs/items/show/482. (Ујвидек је мађарски назив за Нови Сад.) Марић, Зара. Песме из европског рата 1914–1916. 3, Пјесме о женама : како војују код куће док су мужеви у рату. Ujvidék: Zadružna štamparija, 1917. (http://velikirat.nb.rs/items/ show/5830).

153

Бележница 28

Прикази, читања, расветљења Ненин, Миливој пр. Крфски Забавник. Бања Лука: Бесједа; Београд: Ars Libri, 2005. Петровић, Миодраг [Sidi-Abdallah: Дневник из Првог светског рата]: транскрипт. http:// velikirat.nb.rs/items/show/4452. Павловић, Миливоје. Кратак преглед историје српско-хрватске књижевности. Париз : Штампарија Унион, 1916. http://velikirat.nb.rs/items/show/7592. Popović, Pavle. The Literature of the Southern Slavs. London : Strangeways, 1917. http:// velikirat.nb.rs/items/show/1506. Popović, Pavle. Jugoslovenska književnost. Cambridge : University Press, 1918. http://velikirat. nb.rs/items/show/76. Српство у Африци: споменица листа „Напред“. Бизерта: Штампарија српских инвалида, 1918. http://velikirat.nb.rs/items/show/746. Татић, Павле. Ратне пјесме из европског рата 1914–1916. 12, Бојеви у Галицији са Русима : ратне пјесме Ујвидек: С. Ф. Огњановић, б.г.и. http://velikirat.nb.rs/items/show/5831. Литература:

Андоновска, Биљана. „То је онај рат, где сам пао и ја“. У: Красић Марјановић и Маринковић 2014, 2–3. Andrić, Ivo. „Naša književnost i rat“. Književni jug god. I, knj. II, sv. 6 (16. septembar 1918): 193–195. Аноним. „На Видов-дан“. У Српство у Африци: споменица листа „Напред“, 23–27. Бизерта: Штампарија српских инвалида, 1918. Begić, Midhat. „Teze o književnosti srpskohrvatskog jezika od realizma do danas“. U Raskršća. III, 192-205. (Sarajevo: Veselin Masleša, Svjetlost, 1987). Велмар-Јанковић, Светлана. „О неким видовима схватања појма ‘модеран’“. У: Пантић 1981, 83-92. Витошевић, Драгиша. „Крфски ‘Забавник’ Бранка Лазаревића“. Књижевна историја год. X, бр. 38 (1978): 285–314. Витошевић, Драгиша… [и др]. Српска књижевна периодика: 1768–1941: пописи и други прилози. Београд: Институт за књижевност и уметност, 1984. Вучковић, Радован. „Опаске о периодизацији српске књижевности XX века“. У: Пантић 1981, 7–48. Гргашевић, Јаша. „Књижевни преглед: поводом једне књиге“. Забавник год I, бр. 2 (15. 6. 1917, додатак бр. 71 Српских новина): 14–15.

Бележница 28

154

Прикази, читања, расветљења Деретић, Јован. Историја српске књижевности. Београд: Просвета, 2002. Живановић, Ј. „Уредникова реч“. Домовина: илустровани календар за годину 1918 која је проста, 189 – 190. Живковић, Драгиша. Европски оквири српске књижевности. [Књ.] 1. Београд: Просвета, 1994. Јанић, Ђорђе Ј. „Библиографија крфског ‘Забавника’“. Књижевна историја год. X, бр. 38 (1978): 315–333. Кисић, Милица и Бранка Булатовић. Српска штампа : 1768–1995 : историјско-библиографски преглед. Београд: Медија центар, 1996. (доступно и на: http://scc.digital.bkp. nb.rs/document/II-414524). Красић Марјановић, Олга и Марјан Маринковић. Српска књижевност и Велики рат. Београд : Библиотека града Београда, 2014. Лазаревић, Бранко „Предратна и поратна причања“. У Критички радови Бранка Лазаревића, пр. Душан Пувачић, 69–94. Нови Сад: Матица српска; Београд: Институт за књижевност и уметност, 1975. Лукић, Света. „Друштвеноисторијска или књижевноисторијска периодизација“. У: Пантић 1981, 49–58. Матицки, Миодраг. Библиографија српских алманаха и календара, 1. Београд: САНУ, 1986. Миладиновић, З. Д. „Српска ратна књижевност“ (докторска дисертација, Филолошки факултет Универзитета у Београду, 2013). https://fedorabg.bg.ac.rs/fedora/get/o:7221/ bdef:Content/get. Мирков-Богдановић, Нада и Милена Ђорђијевић. Српска књижевност у Првом светском рату: каталог изложбе. Београд: Народна библиотека Србије, 2014. Mitrinović, D. „Buried Treasures“ in The Slav Nations, Srgjan Pl. Tucić, 178–192. London : Hodder and Stoughton, 1915. Доступно и на: https://archive.org/details/ slavnations00tuciuoft. Митровић, Јеремија Д. Грађа за историју и библиографију српске периодике до 1920. године: (часописи, новине, календари, алманаси). Београд: Историјски институт, Просвета, 1984. Ненин, Миливој. „Поговор – Крфски забавник“. У Крфски забавник, пр. М. Ненин, 399– 407. Бања Лука: Бесједа; Београд: Ars Libri, 2005. Палавестра, Предраг. Историја модерне српске књижевности: златно доба 1892–1918. Београд: Српска књижевна задруга, 1995.

155

Бележница 28

Прикази, читања, расветљења Палавестра, Предраг. „Идеологија и мисија књижевних часописа : пример Босанске виле и Српског књижевног гласника“. Зборник Матице српске за књижевност и језик кnj. 39, sv. 2 (1991): 319–324. Палавестра, Предраг. „Авангардне тенденције у српској књижевности XX века“. У: Пантић 1981, 71–82. Пантић, Мирослав ур. Развојне етапе у српској књижевности XX века и њихове основне од лике. Београд: САНУ, 1981. Петровић, Растко. Есеји и чланци, пр. Јован Христић. Београд: Нолит, 1974. Протић, Предраг. „Предговор“. У Писци као критичари пре Првог светског рата, 7–55. Београд: Институт за књижевност и уметност; Нови Сад: Матица српска, 1979. S. W., R. W. “Preface”. In Serbian Ballads. Translated by R. W. Seton-Watson. [S. l.]: Kosovo Day Committee, 1916. Црњански, Милош. Есеји, изабрао Јован Христић. Београд: Нолит, 1983. Чајкановић, Веселин. „Из Бизерте: успомене и утисци“. Забавник год. II, бр. 15 (15. 7. 1918): 1–5. Штесингер, Феликс, „Српска народна песма“. Забавник: додатак „Српских новина“ (1. јануар 1917): 6–7.

Бележница 28

156

Избор Бележнице _______________ Весна Тешовић, Народна библиотека Бор

О култури читања

(Милица Матијевић, Елизабета Георгиев: Култура читања – право детета и обавеза библиотекара, Лазаревац, 2014)

У свакодневици обесмишљеној политикантским прагматизмом, синтагма професионални ентузијазам не мора бити пример за оксиморон. Публикација Култура читања – право детета и обавеза библиотекара, која је почела свој јавни живот на овогодишњем Фестивалу хумора за децу у Лазаревцу, сведочанство је да је професионални ентузијазам реалност, најочитија у животу дечјих одељења јавних библиотека; обавезан зачин у животу библиотекара који осмишљавају најразличитије активности које у свом епицентру имају књигу, а на ободима „сеизмичких таласа“ децу различитих интересовања, склоности, сензибилитета. Радне биографије Милице Матијевић и Елизабете Георгиев говоре истовремено и о квалификацији и о компетенцији да баш оне подсете библиотекаре на обавезу да континуирано мотивишу децу да читају, успешно пратећи како психоразвојне промене детета, тако и актуелне токове књижевности намењене деци, истовремено негујући укус који ће фаворизовати темељне вредности насупрот свеприсутном кичу као најчешћем резултату површне информацијске презасиће-

ности. Њихов професионални ентузијазам зрачи кроз ову публикацију уверењем да су библиотекари веома снажан фактор који обликује културу читања, а да је дечје одељење сваке јавне библиотеке она жељена оаза слободе сваког детета, у коју се долази када се хоће, борави колико хоће, чита искључиво (да ли?) шта се хоће. Оаза у којој не постоје стеге нужности (уколико свеобухватајућа идеја сигурности то није сама по себи). Комплетан садржај публикације Култура читања – право детета и обавеза библиотекара у служби је Гетеове мисли коју ауторке истичу у предговору: „И оно најбоље је тек довољно добро за дете.“ На тај начин ауторке као да постављају стандарде за рад са децом. Неке одговоре на питање како стићи до тог најбољег, а довољно доброг за дете нуди и ова студија, тумачећи појам дечје библиотеке како синхроно, тако и дијахроно, истичући улогу и задатке библиотека за децу и дечјег библиотекара, објашњавајући мисију коју књига за децу има и колико је значајно читање као базична делатност за развој маште. Не заборављају ауторке да истакну важност коју имају квалитетни односи са јавно-

157

Бележница 28

______________ Избор Бележнице шћу и колико делокруг тих односа може и треба да буде широк, али увек у служби промоције књиге и читања. Посебну драгоценост ове публикације чине конкретна искуства у раду дечјих одељења. Поред колажа кога чине основне информације о различитим искуствима у раду дечјих библиотека у Русији, Немачкој, Грчкој, Турској, Бугарској и Румунији, ту су примери добре праксе јавних библиотека у Београду, Новом Саду, Јагодини, Пријепољу, Лазаревцу, Бору, Шапцу, Димитровграду, Зрењанину, Пироту, Сремској Митровици, Краљеву, Чачку, Инђији и Нишу. С обзиром на почетну идеју ауторки да направе приручник о култури читања и правима детета на књигу, ова публикација управо због описаних едукативних и креативних радионица истовремено је и драгоцен подсетник не само за библиотекаре већ и за редитеље, учитеље и васпитаче, на које све начине може бити развијано читање као умеће које није само услов за образовање већ и начин живота јер развија емпатију; иако је усамљенички чин, читање побољшава социјалнo умеће деце и пружа бескрајне тренутке забаве и задовољства а истовремено је извор знања и вештина. Вредност ове студије чини и пропратна методолошка апаратура: информативно богате и занимљиве фусноте, обиман списак литературе коју чине бројне монографске и серијске публикације, индекс.

Бележница 28

Настојање ауторки да забележе „савремени тренутак у библиотечкој пракси“ овим је успешно остварено. Та успешност огледа се и у критичком осврту на те исте примере добре праксе који је веома сажето и јасно дат на самом крају: „Детаљан поглед на слику дечјих библиотека у Србији каже нам да су оне драгуљи у круни али да њихов сјај заснован на ентузијазму библиотекара није чињеница којом се треба поносити. За све нас много би било боље да се дечије библиотеке са маргине збивања преместе у центар стучне делатности тако што би библиотекари – актери ових промена били обученији за осмишљавање буџета, сарадњу са медијима, анализу корисничких потреба и интересовања, осмишљавање стратегије... све оно што чини живот добре дечје библитеке. Зато је ова књига и писана: да нас подстакне да сагледамо своју професију као тачку могућности. Јер и даље... И оно најбоље је тек довољно добро за дете.“

158

Ствари које су прошле

Ствари које су прошле ___________ 1902. године, Ђорђе Станојевић (Неготин, 1858 – Париз, 1921), физичар (заслужан за увођење електричног осветљења и отварање првих хидроелектрана у Србији), професор Велике школе и, касније, Београдског универзитета, чији је ректор био од 1913. до 1919, објавио је прву фотомонографију у Србији, под називом Србија у сликама. У њој се налазе фотографије из свих крајева тадашње Краљевине Србије, укључујући и источну Србију, представљену фотографијама: Горњачка клисура (у боји), Водопад Рипаљка, Брестовачка бања, Сеоска црква у источној Србији, Сеоска кућа у крајини и Краљево купатило (у Брестовачкој бањи). У оквиру виртуелне изложбе о Станојевићу Универзитетске библиотеке „Светозар Марковић“ у Београду1, као прве у циклусу изложби под називом „Они су градили Србију“, ова ретка и никада више прештампана публикација постала је доступна свим заинтересованим посетиоцима, заједно са информацијама о значају овог физичара за развој српске науке и друштва, али и за историју фотографије у Србији јер је Станојевић „увео фотографију у српску науку; био први са наших простора који је фотографисао помрачење Сунца; дао је значајан допринос историји пејзажне фотографије; био редак уметник документарне [фотографије]; аутор је прве фотографије у боји код нас и творац прве фотографије начињене уз помоћ X-зрака у Србији. […] Иако је фотографију користио у научне сврхе, Ђорђе Станојевић ју је доживљавао и као неку врсту уметности; захваљујући њој обилазио је Србију, бележио пејзаже и пределе, изглед ношњи и кућа, посећивао варошице, цркве и манастире. Тако је, у потрази за згодним водотоковима за хидроцентрале и путујући са Београдским певачким друштвом, фотографисао различите пределе и пејзаже да би из обиља прикупљеног материјала 1902. године објавио и прву српску фотомонографију Србија у сликама, за коју је предговор написао Богдан Поповић, а историјску студију за сваку слику дао Љубомир Јовановић Патак“.2

Љ[убомир] Ј[овановић]

Србија у сликама: одломак

Северније од Соко-бање, опет у источној Србији, има друга чувена терма у селу Брестовцу тимочког округа, четири часа на северозапад од Зајчара. И она је, чим је тај крај ослобођен (кад и Соко-бања, 1833), већ у првој поли нашег века (од 1835 године) постала чувена, те има и за владаоца засебно Краљево купалиште, које се на засебној слици види. За остале госте има неколико гостионица са намештеним собама и добром храном. Најглавнију је зграду држава подигла: „конак“ који се види на средини слике.

159

Бележница 28

Универзитетска библиотека „Светозар Марковић“, Ђорђе Станојевић: ректор који је осветлио Београд, 15. 2. 2014, http://www.unilib. rs/o_nama/izlozbe/ oni_su_gradili_srbiju/ djordje_stanojevic/ (1. 9. 2014)

Исто. Љ. Ј., „Србија у сликама“ у Србија у сликама: фотографски снимци проф. Ђ. М. Станојевића (Београд: Штампарија Павловића и Стојановића, [б. г.]), [13–14]. Текст је пренет из изворника без прилагођавања савременом правопису. Захваљујемо Библиотеци Матице српске у Новом Саду на уступљеном материјалу тј. дигиталним копијама страница са фотографијама Брестовачке бање из наведене публикације. (Прим. ур.)

__________ Ствари које су прошле

Брестовачка је бања, као и Соко-бања, у лепом, здравом и брдовитом крају, обраслом шумом. То је сумпорно-салинска терма од 40° Ц. Извора има шест, воде су бистре, извиру са више или мање гасних клобука и заударају оштро на сумпорводоник; кад се окусе, бљутаве су. Кад железник веже ускоро тимочку долину с Параћином у моравској, а преко њега са свом осталом Србијом, ова ће бања, коју и сад походе многи болесници, бити још похођенија него до сада.

Бележница 28

160

Ствари које су прошле ___________

161

Бележница 28

__________ Ствари које су прошле 1

Текст преузет из листа Борски колектив без икаквих интервенција.

МНО је скраћеница за месни а СНО – за срески народни одбор, што су тадашње територијалнополитичке јединице у систему локалне самоуправе, установљене 1946, како би се на нивоу админи страције и управе одржала веза са ратним народноослободилачким одборима; АФЖ је скраћеница за друштвенополитичку организацију Антифашистички фронт жена, која је основана 1942. (Прим. ур.)

Како се боримо против сујеверја

Још од најстаријих времена, и многобожачког доба, постоји у овим крајевима пагански обичај да се на т.зв. „покладе“ (ове године 6. марта) приређују колективне „помане“ (задушнице). Том приликом пале се и велике ватре „привеге“ на средини села, а свака кућа даје извесну количину дрва. Такав обичај води у расипништво и овога дана изгоре се непотребно стотине метара дрва. Тако је пре рата сам Злот горео на овај дан 30 – 40 метара дрва. Ове године народне власти предузеле су мере да се ово непотребно расипништво избегне и да се овом тако ружном и штетном обичају стане на пут. МНО2 у Злоту предузео је мере и ово се избегло. Уместо тога организација АФЖ села Злот дала је врло успелу приредбу. У светлој великој сали хор АФЖ Злота отпевао је неколико песама међу којима интернационалу, II Мокрањчеву руковет и борбене песме о петогодишњем плану. Такође је приказан и позоришни комад „Плански снови“ на влашком језику у коме се јасно жигоше незнање и сујеверје. Сала је била препуна. Међутим у Оштрељу десило се сасвим супротно. Пошто село није припремило никакву приредбу, СНО је послао путујући биоскоп који је приказивао филм „Велики преокрет“. Биоскоп је радио, а сала је била препуна тако да више није било места у њој. И док је народ задивљено гледао на филму херојску Стаљинградску битку, неколико људи и жена извели су паљење ватре „привеге“ на сред села. Па и ово није било све: по завршеном приказивању филма, када је почела игранка, изведена је у самој сали општа колективна „помана“. Старије жене донеле су у корпама цвеће, запалиле велики број воштаница и сада је сала личила на неки мистични дом из средњег века. Најинтересантније је ипак од свега да је целом овом церемонијалу присуствовао готово цео МН одбор са претседником и секретаром и да они нису ни прстом макли. Целој овој ствари треба додати да је и школа у Оштрељу пре два дана распуштена „јер нема огрева“. Ово се одиграло у нашем срезу само у Оштрељу. Ди. Борски колектив год. 3, бр. 54 (12. март 1949), 2.

Бележница 28

162

Летопис библиотеке

Летопис библиотеке _____________

Летопис библиотеке 16. јануар: Представљање књиге Дијализа: при-

ручник за болесне на дијализи др Љубинка Тодоровића. О књизи говорили: др Предраг Голубовић (начелник Одсека хемодијализе Опште болнице у Бору), др Снежана Чучовић (специјалиста хигијене), др Зоран Стојковић (професор Универзитета Мегатренд). 23. јануар: Представљање књиге песама Mangljan te khele tuke / Хтела си да се играш Кадријe Шаиновићa; о књизи говорили: Милен Миливојевић, Бранислав Димитријевић и Весна Тешовић, виши библиотекар; стихове рецитовала деца из Ромског театра. 24. јануар: представљање пројекта и портала Дигитални атлас културне баштине Центра за друштвено економски развој и окрули сто „Дигитализација културне баштине: стање и перспективе“; презентери: Марјан Маринковић (Библиотека града Београда), Далибор Пешић (Центар за културу Сопот), Драган Стојменовић (Народна библиотека Бор). 27. јануар: Обележавање Светог Саве, Дана Народне библиотеке Бор, концертом духовне музике у извођењу камерног хора „Лавиринт“ из Зајечара; свечано обележавање 145 година од оснивања читаонице у Злоту у огранку НБ Бор у Злоту. 30. јануар: Еколошки дани Бора 2014 – вече поводом обележавања Светског дана образовања за одрживи развој; организатори: Друштво младих истраживача Бор, Канце-

ларија за заштиту животне средине Општине Бор, Народна библиотека Бор. 10–13. и 26. фебруар: Радионица за ученике осмих разреда основних школа „Читај отпозади: индекс и библиографија“; ауторка програма: Виолета Стојменовић, виши библиотекар. 14. фебруар: Креативна радионица Дечјег одељења поводом Дана заљубљених. 21. фебруар: Едукативни програм „Који је твој матерњи језик?“ поводом Међународног дана матерњег језика; ауторка презентације и модератор: Виолета Стојменовић, виши библиотекар. 27. фебруар: Представљање публикације Bor forward >> замишљање будућности Деане Јовановић; о публикацији говорили ауторка, историчарка уметности Јелена Милетић и виши библиотекар НБ Бор Горан Миленковић. 27–28. фебруар: Радионице „Наруквице пријатељства“ на Дечјем одељењу и у огранку НБ Бор у Злоту. 13. март: Трибина поводом Светског дана бубрега у организацији Здравственог центра Бор и Народне библиотеке Бор; говорили др Предраг Голубовић и др Татјана Грофуловић. 14. и 28. март: Радионица за матуранте средњих школа „Како написати (матурски) рад“; ауторка програма: Виолета Стојменовић, виши библиотекар.

163

Бележница 28

____________ Летопис библиотеке 20. март: Предавање „Школа здравља – пре-

венција рака грлића материце“; Организатори: Завод за јавно здравље „Тимок“ из Зајечара, Здравствени центар Бор и НБ Бор. 24. март: Еколошки дани Бора 2014. – вече поводом Светских дана шума (21. март), вода (22. март) и метеорологије (23. март); организатори: Друштво младих истраживача Бор, Канцеларија за заштиту животне средине општине Бор, Канцеларија за младе и Народна библиотека Бор; пратећи програм: изложба литературе Народне библиотеке Бор о шумама, води и клими. 1. април: Трибина „Психологија лагања: о напредним техникама откривања лагања“ Владимира Станковића (докторанд Катедре за психологију Филозофског факултета у Београду). 5. април: Културно-уметнички програм поводом Светског дана Рома под називом „Пролећна љубав/ Primovarako kamlipe: музика језика“; организатор: Центар за културу Бор – Одељак за културу Рома, у сарадњи са Народном библиотеком Бор и ромским невладиним сектором. 7. април: Програм Здравственог центра Бор поводом обележавања Светског дана здравља (7. април) и физичког кретања за здравље (6. април). Пратећи програми: изложба ликовних радова деце Установе за дечју заштиту „Бамби“ и тематска изложба литературе Народне библиотеке Бор.

Бележница 28

9. април: Песничко вече Академског култур-

ног клуба студената Техничког факултета у Бору. 11. април: представљање књиге Врањски речовник: речник вароши Врање, врањско-српски (кадимлијски) и збирки песама на врањском дијалекту Ете! Текна ми тики такој и Песме за Врање и од њега. Гост НБ Бор био аутор наведених књига, Срба Ђорђевић; пратећи програм: изложба слика Драгутина Милановића Гутета. Програм је реализован у оквиру манифестације „Дани Пчиње“, коју је организовало Завичајно удружење Пчиња – Бор. 13–20. април: Дечје одељење и огранци у Злоту и Брестовцу приредили су низ програма везаних за Ускрс: радионице, демонстрације традиционалних техника украшавања јаја, такмичења и изложбе фарбаних јаја насталих током радионица. 24. април: Јавна дебата „Дискриминација жена и унапређивање родне равноправности“; модератор: педагог Невена Николић (Техничка школа Бор); учествовали: Весна Тешовић (Народна библиотека Бор), Сузана Радовановић (Општинска управа Бор), Милош Шевић (Локални савет за запошљавање, Канцеларија за младе), Јованка Динић (Форум жена), Јелена Жикић (Центар спорта за све „Змај“, активисткиња за женска права). 24. април: Представљање књиге песама Додири и празнине Рајка Чукића; о књизи и песнику говорили: Горан Миленковић, виши библиотекар НБ Бор и уредник едиције

164

Летопис библиотеке _____________ „РазБор“ у оквиру које је књига објављена; Милен Миливојевић, приређивач књиге; Радомир Андрић, председник Удружења књижевника Србије; Бранислав Вељковић, секретар УКС-а; Адам Пуслојић, књижевник и преводилац, члан Српског ПЕН клуба; Стојан Тодоровић, дописник Политике из Зајечара; Неђо Стојановић и Драгољуб Фируловић. 25. април: Чланови Дечјег одељења Народне библиотеке Бор, учесници радионицâ које је Народна банка Србије организовала у оквиру обележавања Дечје недеље 2011, 2012. и 2013. године у НБ Бор посетили су, по позиву, Изложбено-едукативни центар ове институције у Београду. 29. април: Представљање романа Други километар Драгана Јашевског. О књизи говорила Весна Тешовић, виши библиотекар, директорка НБ Бор; одломке из романа читала Сања Барзиловић. 5. мај: Културно-уметнички програм „Моја Словенија“; организатор Словеначко културно друштво „Драго Чех“ из Бора. 6. мај: Трибина „Психологија интернета и друштвених мрежа“; о начину размишљања и понашању корисникâ интернета говорио Владимир Станковић (докторанд Катедре за психологију Филозофског факултета у Београду). 27. мај: Трибина „Соколски покрет“; организатор Соколско друштво „Бор“ и Народна библиотека Бор.

30. мај: Акредитовани стручни семинар Библиотекарског друштва Србије за школске библиотекаре „Библиотека – место читања, учења, истраживања“. 2. јун: Поетско вече у организацији Савеза словеначких културних заједница Србије, Академског културног клуба студената Техничког факултета у Бору и Народне библиотеке Бор. 5–20. јун: „Дани књиге“ у Народној библиотеци Бор. 5. јун: Представљање Књижевног клуба „Бранко Миљковић“ из Књажевца; учествовали Небојша Ђорђевић, Душан Живић и Обрен Ристић. 9. јун: Представљање портала „Велики рат“ Народне библиотеке Србије; о овом пројекту, његовим досадашњим резултатима и циљевима говорили Немања Калезић и Огњен Ковачевић (Народна библиотека Србије). 10. јун: Представљање књиге Кавези Звонка Карановића; о књизи говорили аутор и Горан Миленковић, виши библиотекар. 12. јун: Програм за децу Јасминке Петровић, у оквиру којег су представљене и књиге Да ли сте ви жаба? и Од читања се расте. 13. јун: Представљање романа Таи Горана Гоцића (НИН-ова награда за најбољи роман у 2013); о роману говорили аутор и књижевни критичар Милета Аћимовић Ивков. 18. јун: Представљање романа Лептир на бајонету Јеротија Павловића Бошка Про-

165

Бележница 28

____________ Летопис библиотеке тића; о књизи говорили аутор и Весна Тешовић, виши библиотекар. 19. јун: Представљање књига песама Има у моћи црње од ноћи и Између Мораве и неба Жике Ракића; о књигама говорили: аутор, Брана Филиповић, Миодраг Ђурђевић и Милен Миливојевић. 20. јун: NJUZ.NET – вести у огледалу; гости: аутори портала NJUZ.NET Ненад Милосављевић, Мирослав Вујовић и Виктор Марковић. 25. јун: Трибина „Услови за развој туризма у Бору“ у организацији Групе 55 и Народне библиотеке Бор. 4–5. јул: Представљање књиге Ехо душе моје Милана Мише Петрујкића у Народној библиотеци Бор и у библиотечком огранку у Злоту; о књизи је говорила уредница издања Сења Петрујкић. 4–22. август: Радионице „Жаркин споменар“ и „Жаркин путопис“ и играоница на отвореном „Дечје игре некада и сад“ у организацији Дечјег одељења; аутори и модератори: Весна Јовановић и Марија Радосављевић, библиотекари Дечјег одељења НБ Бор. 10. септембар: Едукативна представа Насиље нема оправдања; гости НБ Бор били су аутор и редитељ представе Зијах А. Соколовић и драматург Селма Париси. Организатори: Канцеларија за младе Општине Бор, Алтернатива Бор и ученици Економско-трговинске школе у Бору. 11. септембар: Представљање романа Цариградски друм и Проклетство неправде Брати-

Бележница 28

слава Петровића. О књизи говорили аутор, Ивана Богдановић и Весна Тешовић, виши библиотекар. 17. септембар: Представљање „Жаркиног путописа“ Дечјег одељења НБ Бор на Фестивалу хумора за децу у Лазаревцу; ауторка презентације: Марија Радосављевић, библиотекар. 15. септембар–3. октобар: Продајна изложба књига; организтори су књижара „Александар“ из Бора и НБ Бор. 23. септембар: Округли сто Заштитника грађана „Заштита деце од насиља, злостављања и занемаривања“ у организацији НБ Бор. 24. септембар: Акредитовани семинар за библиотекаре јавних библиотека „Рад са корисницима у библиотекама“ Библиотеке Матице Српске у Новом Саду; ауторка семинара: мр Гордана Ђилас. 25. септембар: Изложба фотографија и видео записа забележених у Параћину, четири месеца након мајских поплава, у оквиру пројекта „Једна слика 1003 речи“; програм је реализовала неформална група „4. махала“ из Бора, уз подршку Ресурс центра, Асоцијације за развој општине Бор и НБ Бор, а у оквиру програма „Млади су закон“. 25. септембар: Представљање романа Малтерего Марка Шелића Марчела; о књизи су говорили аутор и Милица Тешовић. 26. септембар: Едукативни програм „Препознај/упознај“ поводом Европског дана је-

166

Летопис библиотеке _____________ зика; аутор презентације и модератор: Виолета Стојменовић. 30. септембар: Музичко-поетско вече, увод у успешно студирање „Open Day Night“; организатори: Савез словеначких културних заједница Србије и Академски културни клуб студената Техничког факултета у Бору, у сарадњи са Народном библиотеком Бор. 30. септембар–7. октобар: Поводом Дечје недеље, Дечје одељење НБ Бор је за ученике градских и сеоских основних школа организовало: цртаонице „Свако дете срећног лица чува једна породица“, радионице „Имам право да знам своја права“ и причаонице/радионице „Баку и деку водим у библиотеку“ и „Желимо свој деци света...“. 3. и 4. октобар: Фотографска радионица колектива Belgrade Rаw „Бор испод шминке“ у организацији Завичајног одељења НБ Бор; аутори и модератори: Лука Кнежевић Стрика, Јелена Мијић и Мане Радмановић, чланови Belgrade Rаw-а. 6. октобар: Поводом Дечје недеље, Дечје одељење НБ Бор организовало је такмичење у енигматици коју су, посебно за ову прилику, припремили Крста Иванов и Радомир Матић. 8–10. октобар: Народна банка Србије одржала је едукативне радионице о новцу за учеснике градских и сеоских основних школа, под називом: „Мој буџет и ја“, „Динар – наш новац“ и „Знаменити Срби“; организација

Народна банка Србије и Народна библиотека Бор. 13. октобар: Трибина „Стерилитет: како га препознати и лечити“ у организацији Удружења родитеља „Бебиронче“; гост-предавач: др гинекологије и акушерства Миодраг Јевремовић. 14. октобар: Виолета Бабић представила је своју књигу 365 језичких цртица. 16. октобар: Конференција за медије поводом резултата конкурса НБ Бор за најбољу необјављену кратку причу; о резултатима конкурса говорили су председник жирија Зоран Илић, и чланови Ана Јанковић и Весна Тешовић, виши библиотекари Народне библиотеке Бор. 17. октобар: Акредитовани семинар за библиотекаре јавних библиотека „Развојна библиотерапија као вид промовисања креативног читања у библиотеци“; ауторка семинара и предавач је Јелена Митровић Бенић (Народна библиотека Србије). 21. октобар: Акредитовани семинар за библиотекаре јавних библиотека „Набавка библиотечке грађе и извора у библиотекама“; ауторка семинара и предавач је др Добрила Бегенишић (Народна библиотека Србије). 28. октобар: Предавање „Вакцинација – да или не“; предавач др Бранка Баџа, педијатар. 29. октобар: Отварање изложбе фотографија Завичајног одељења НБ Бор под називом „Борска детињства“; аутор изложбе: Драган Стојменовић, виши библиотекар.

167

Бележница 28

Белешка

Белешка ________________________

Подсећање на страдање Миклоша Раднотија новембра 1944. За оне који су прекорачили преко својих лешева Бранко Миљковић

Песник и његово дело надживе човечанство, читаоце, сећање, културу, насиље, просторне и временске границе. У овом случају, по причи, Бор је песнику пружио једну празну свеску са натписом „Авала 5“ на корицама, а песник је у тој празнини бележнице преживљавао и прву реченицу овог текста, и све оно што ће потом уследити. Те 1944. живело се, из ондашње перспективе, наизглед незамисливо насиље под окупацијом и у принудном раду. Бор је био логор а песник – принудни радник. Свеска је нешто касније нађена у џепу ексхумираног тела под редним бројем 12, које је и идентификовано на основу онога што је она садржала, а то је поезија. Поезија Миклоша Раднотија. Дакле, то ексхумирано тело било је тело поезије. И даље се живи у нади да се таква несрећа може надживети, превазићи и спречавати. Агамбен, размишљајући на тему шта је логор?, уводи у савремену филозофију запажање и закључак или, ипак, упозорење које свакако морамо имати у виду: „Логор... је биополитички номос планете“. Уколико човек

не постане песник, уколико ограничења сам не уништи и помери до ништавила, било да их упија и обесмишљава, потапа и уништава, живећемо у свету какав сада познајемо и живимо. Чудно и несхватљиво, али за промену таквог константног насиља, стања изгубљености, кризе и грча, потребна нам је празнина, неиспуњен лист свеске. Празнина коју ћемо испунити речима, линијама, бојом; тишина коју ћемо прекинути гласом, мелодијом, самосвесним присуством. Та испуњена празнина, након досадашњих искустава, биће тело поезије а њен идентитет утврђен на исти начин, надживљен и преживљен кроз нас који то тело откривамо и подсећамо на такву судбину, сведочимо да је такво стање непромењиво уколико не прекорачимо преко својих лешева. Песник Миклош Радноти је страдао и стварао у једном од борских логора за време Другог светског рата. Стрељан је након преживљеног принудног рада и усиљеног марша новембра 1944. близу села Абда у Мађарској.

169

Драган Стојменовић, Народна библиотека Бор

Бележница 28

_______________________ Белешка УСИЉЕНИ МАРШ Луд је ко се сруши па устане после станке и с болом скитничким покрене колена, чланке, па ипак иде даље, на крилу сулуде песме, залуд га мами јарак, остати ипак не сме, и питаш ли га зашто? даће ти ваљда одговор шкрт, да жена га чека и нека мудрија смрт. Ал ипак луд је свако ко се нада бољој смрти; над домом му се давно још само ветар врти, зид је већ порушен, поломљен шљивик лежи, и од страве ноћ се над домом му јежи. О, како бих веровати мого да није само кратак сан све то што вреди и да имам дом за павратак; о, кад би га било! и ко негда на свежој веранди зујале би пчеле мира док се пекмез хлади, а башту би облио умирућег лета ход, међ грањем би се љуљао зрели, голи плод, чекала би ме Фани пред плотом тим што пева, и падале би сенке тромога поподнева — све ће то можда бити! месец је високо пропет! Не пролази, пријатељу, зовни ме! устаћу опет! Бор, 15. септембар 1944. С мађарског превео Данило Киш Микош Радноти, Борска бележница (Бор: Народна библиотека Бор, 1979), 43.

Бележница 28

170

Упутство ауторима, преводиоцима и приређивачима Да бисмо избегли извесне недоумице на које наилази редакција приликом приређивања текстова за штампу, али и ради једнообразности текстова, поготово када је реч о навођењу литературе и фуснота, молимо ауторе, преводиоце и приређиваче да се придржавају следећих упутстава: • За Бележницу се пријављују радови чији садржај није објављиван; • Радови (и други прилози) треба да буду достављени редакцији ИСКЉУЧИВО у електронској форми имејлом (nbbor@ open.telekom.rs), са назнаком „За Бележницу“, уређени у програму Microsoft Word; • Све остале прилоге који иду уз текст – илустрације: шеме, дијаграми, табеле и сл. – треба доставити одвојено од текста, такође у атачменту, јасно обележене и са назнаком у ком делу текста треба да буду штампане, најбоље што је могуће ближе тексту где се први пут помињу; • Странe свих текстова треба да буду формата А4, текст у једној колони; • Текст мора бити ћириличан (изузев неоп ходних термина и скраћеница који морају да буду на страном језику и ако је матерњи је-

171

зик аутора – хрватски или бошњачки) – style: Normal + Justified, font: Times New Roman (Serbian Cyrillic), font size 12, проред:1; • Текст треба организовати следећим редоследом: у истом реду – (титула) име и презиме аутора, (назив установе у којој је запослен), место; испод – јасно одвојени (наднаслов), наслов и (поднаслов), текст рада (са фуснотама); напослетку – (литература); • За писање наслова књига и часописа у самом тексту треба користити курзив (italic); за наслове песама, приповедака, текстова у часописима или књигама, филмова, позоришних представа, изложби и сл. користити наводнике као у примеру: „Искрена песма“, а у оквиру цитата, уколико је потребно – полунаводнике (апострофе): ‘Искрена песма’; • У раду се могу користити искључиво фус ноте обележене основним бројевима; • Списак коришћене литературе је на крају текста; извори се наводе језиком и писмом коришћене публикације; • Стил цитирања у фуснотама и литератури је Chicago Style (Humanities) и молимо ауторе, уколико их текст садржи, да се овог правила придржавају;

Бележница 28

Упутство како се овај стил користи можете пронаћи: -- у тексту мр Драгане Сабовљев у рубрици „Одраз“ у Панчевачком читалишту број 13 (новембар 2008), -- на сајту www.citaliste.com -- на веб адресама: -- h ttp://www.chicagomanualofstyle.org/ tools_citationguide.html -- http://www.citaliste.com/pdf_stampa/ cikago_za_sajt.pdf • Списак литературе треба саставити по азбучном реду (ако је текст писан ћирилицом) или абецедном реду (уз рад писан латиницом), узимајући у обзир прво слово презимена аутора или наслова анонимног дела; на крају списка иду URL адресе. Редакција Бележнице ради лектуру и коректуру текстова и задржава право да у договору са аутором измени наднаслов, на слов или поднаслов текста, као и дискреционо право да рад процени и не објави уколико

Бележница 28

не одговара утврђеним критеријумима, квалитативним, садржинским и формалним. Објављени радови ни на који начин не смеју повредити ауторска права других појединаца или организација. За право објављивања, оригиналност и квалитет радова одговарају сâми аутори. Аутори су одговорни и за чињенице, податке и ставове изнете у тексту, који не морају бити у складу са ставовима редакције. Сматра се да су аутори своја ауторска права на текст (и фотографије), од тренутка кад су их послали, пренели на Народну библиотеку Бор као издавача часописа. Издавач ће радове објављивати у штампаном и електронском облику (на сајту Народне библиотеке Бор). Текст објављен у Бележници аутор може објавити и у другим публикацијама, уз сагласност главног уредника и обавезно навођење извора, тј. броја Бележнице одакле је рад прештампан.

172