Beležnica br. 34-35 by Narodna biblioteka Bor

БЕЛЕЖНИЦА Часопис за библиотекарство, књижевност и културу Година 19/20, 2018, број 34–35 ISSN 1451–2378 = Бележница COBISS.SR–ID 24403471 Излази два пута годишње За издавача Весна Тешовић Главни и одговорни уредник Виолета Стојменовић Телефон: 030/458–120 е-mail: nbbor@mts.rs

БЕЛЕЖНИЦА

Лектура и коректура Ана Јанковић

Дизајн корица Новица Станковић и Драган Стојменовић

Редакција Ана Јанковић Драгица Радетић Горан Миленковић Драган Стојменовић

Штампа „Терција“ Бор Тираж 300

Табле

Овај број Бележнице илустрован је скенираним негативима пробних фотографија са исписаним подацима о времену, месту, поводу фотографисања, изабраним из колекција фотографске грађе РТБ-а Бор, које се чувају на Завичајном одељењу Народне библиотеке Бор. Више о томе у белешци „Размак“ Драгана Стојменовића.

БЕЛЕЖНИЦА Часопис за библиотекарство, књижевност и културу Година 20, 2018, број 34–35 ЖИВОТ БИБЛИОТЕКЕ

Радмила Н. Тасић ЈУГОСЛОВЕНСКА И СРПСКА МЕЂУРАТНА ОМЛАДИНСКА ПЕРИОДИКА ��5 Драгица Радетић УСАВРШАВАЊЕ НЕСАВРШЕНОГ: АНАЛИЗА СТРУЧНОГ УСАВРШАВАЊА БИБЛИОТЕКАРА СА ПОДРУЧЈА БОРСКОГ ОКРУГА ПУТЕМ АКРЕДИТОВАНИХ СЕМИНАРА У ПЕРИОДУ 2014–2016. ��27 Сабина Ђуркић КЛУБ ЉУБИТЕЉА ЧИТАЊА ��36 Жаклина Николић 13. ОКРУГЛИ СТО О ПОКРЕТНИМ КЊИЖНИЦАМА РЕПУБЛИЦИ ХРВАТСКОЈ И 7. ФЕСТИВАЛ ХРВАТСКИХ БИБЛИОБУСА ��43 Весна Тешовић XIV КОНФЕРЕНЦИЈА БИБЛИОТЕКАРСКОГ ДРУШТВА СРБИЈЕ ��47 Елизабета Георгиев О ЧЕМУ СУ НАМ ГОВОРИЛЕ ПОСТЕР ПРЕЗЕНТАЦИЈЕ НА XIV КОНФЕРЕНЦИЈИ БИБЛИОТЕКАРСКОГ ДРУШТВА СРБИЈЕ ��62

ШТА СЕ ДЕШАВА

КЊИГЕ, КЊИЖЕВНОСТ

Саша Јовановић, Саша Ловић ZVUČITRN I KOMPOTAL (изабрао и приредио Горан Миленковић) ��79 Ерих Фрид ИЗБОР ИЗ ПОЕЗИЈЕ (изабрала и с немачког превела Јелена Радовановић) ��85

НА НАШОЈ СТАЗИ

Слађана Ђурђекановић Мирић ПРВА ПРИВАТНА УМЕТНИЧКА ГАЛЕРИЈА У БОРУ: „БАРДАК“ АНЂЕЛКЕ КОВАЧЕВИЋ ��89 Јелица Илић РЕПРИНТ-ИЗДАЊА НАРОДНОГ МУЗЕЈА ЗАЈЕЧАР 2016–2017. ГОДИНЕ ��95

ПРИКАЗИ, ЧИТАЊА, РАСВЕТЉЕЊА

Жак Рансијер ПРЕКИНУТА ГОЗБА: (ОДЛОМАК) (с француског превела Виолета Стојменовић) �� 105

САДРЖАЈ

Виолета Стојменовић УВОД У МЕДИЈЕ – ЗА ДЕЦУ И СА ДЕЦОМ ��67 Весна Тешовић КРЕАТИВНО РАЗЛИСТАВАЊЕ ��74

Ана Јанковић „СВИРЕПОСТ ИМА ЉУДСКО СРЦЕ“: РОМАН О УБИСТВИМА И ПОСЛЕДИЦАМА �� 110 Милан Ракита Срећно! �� 119

ЛЕТОПИС БИБЛИОТЕКЕ . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 129 БЕЛЕШКА

Драган Стојменовић Размак �� 135

САДРЖАЈ

Упутство ауторима �� 139

Живот библиотеке

Живот библиотеке ______________ Радмила Н. Тасић, Библиотека града Београда

Југословенска и српска међуратна омладинска периодика1 О омладинској периодици између два светска рата2 У тренутку њеног оснивања, 1918. године, на територији нове југословенске државе живели су народи на различитом степену националног, економског и културног развоја, што је имало кобне последице по интегритет те државе током и на крају 20. века. Неопходни предуслов за њен тадашњи опстанак била је изградња јединствене југословенске нације која је требало да омогући превазилажење појединачних, „племенских“ интереса. Политичко уједињење, као и живот у заједничкој држави, требало је да доведу до успостављања чвршћих интеркултурних и економских веза међу југословенским народима. Императив изградње „интегралног југословенског духа“ изменио је контекст историјских догађаја, подстакнувши преиспитивање традиционалних етичких норми и превредновање културних садржаја. Током читавог међуратног периода покретани су пројугословенски омладински часописи.3 Они су доприносили ширењу југословенске идеје међу омладином и јачању споменутог „интегралног југословенства“. Власници, уредници и сарадници омладинских часописа и новина предано су радили на темељном препороду новоствореног, југословенског друштва. Корпус међуратне омладинске периодике чини око 150 наслова часописа и новина које карактерише брзо гашење и покретање нових наслова исте програмске оријентације4, као и заједнички корпус сарадника. Оснивачи омладинских часописа били су професори, студенти, средњошколци, радници, занатлије, трговци, земљорадници, као и бројна омладинска удружења (књижевна, скаутска, струковна...) и политичке партије (Радикална, Комунистичка, Демократска и др.). Било да су излазили у континуитету или са повременим прекидима, њихово појављивање и број страна првенствено су зависили од финансијских средстава којима је располагала редакција часописа. Тако, на пример, у септембарско-октобарском броју из 1931. године, уредништво Младе Босне објављује да часопис престаје да излази: „Присиљени смо да обуставимо Младу Босну на неодређено време […] И данас, ошамућени вишим силама садашњице, чврсто верујемо да ћемо, у догледно време, моћи изаћи пред наше читаоце са Новом књижевном ревијом: јачом, обилнијом и одређенијом у њеним тражењима.“5 Настојећи да

Бележница 34–35

Рад је прерађен одломак докторске дисертације Омладинска међуратна периодика – студија и библиографија, одбрањене на Филолошком факултету у Београду 14. 7. 2016. године. 2 Термин међуратна омладинска периодика обухвата часописе и новине који су излазили од 1918. до 1941. године на територији Краљевине СХС, касније Краљевине Југославије. 3 Гласник југословенске омладине, Јужнословенска искра, Нова Војводина, Народна омладина,... 4 Често се догађало да, незадовољни сарадњом, поједини чланови редакције иступе из уредништва и покрену нов часопис. Тако су, на пример, незадовољни чланови редакције омладинског социјалнокултурног и књижевног листа Искра основали Јужнословенску искру,

______________ Живот библиотеке

орган Јужнословенске омладине, а независног гласила југословенске интелектуалне омладине Омладинска акција – часопис Народна омладина. „Iz redakcije“, Mlada Bosna : Nova Književna revija god. 4, [br. 7–8] (1931): 208. На последњим странама, а некад на корицама, рекламирани су различити производи и услуге. У Тузли се, на пример, 1919. године појавио само један број часописа Јутро, органа Литерарне гимназијске ђачке дружине „Петар Кочић“, док је, с друге стране, часопис Српско Косово излазо у Скопљу током 15 година, од 1. марта 1920. до 15. децембра 1934. године. D. N. K „Između barikada“, Narodna omladina : nezavisno glasilo jugoslovenske intelektualne omladine god. 1, br. 8 (1934): 7. Miodrag Ž. Simonović, „Idealnoj omladini“, Јужнословенска искра: орган Jужнословенске

поправе материјалну ситуацију и обезбеде додатна финансијска средства, уредници на последњим странама часописа објављују огласе.6 Велики ентузијазам омладине није, дакле, могао да надомести недостатак финансијских средстава, па је само мали број наслова излазио дужи временски период. 7 Тематска разноврсност чланака заступљених у међуратној омладинској периодици сведочи о стремљењима младих људи тога доба. У свим крајевима Краљевине Југославије, око редакција часописа оснивале су се библиотеке и читаонице које су представљале центре културног препорода, просветне еманципације и стручне едукације. Након одржаних књижевних вечери, музичких концерата и стручних предавања, сарадници часописа су у својим гласилима извештавали јавност о одржаном програму. С друге стране, и само летимичним прелиставањем тадашњих омладинских листова, може се констатовати да је књижевно стваралаштво младих било најзаступљеније, јер је привлачило највећу пажњу читалаца. Насловне стране биле су, ипак, најчешће, резервисане за чланке који су разматрали актуелна политичка дешавања. У сваком случају, југословенска јавност је са великим интересовањем пратила живот, интересовања и понашање омладине. Забринута за будућност земље, тадашња интелектуална елита, и у самој омладинској периодици, објављује велики број прилога у којима отворено критикује начин живота, незаинтересованост и апатију младих након Великог рата. Одмах после рата омладину је захватио један снажан замах животне радости. Хтела је да надокнади пропуштено, прескочено у њеном физичком развитку. Тражила је накнаду за невоље и патње ратних година. Страшно се одала забавама, играма. Тако су се родиле склоности за спортом и игром. Неимаштина и беда у данима када су се у Европи лудачки убијали у масама, родила се клица материјалистичких тежњи код омладине. Жељна свега и свачега та ратна деца морала су да осете моћ новца. Зато се у њихову душу скривено увукао егоистички култ према златном телету. Идеали су ратом били срушени. Нови генији се нису појавили. Континуитет са предратним менталитетом био је прекинут. Друштво се изменило. Живот је добио нови импулс, брз и снажан. Требало је све обнављати брзо. Свет је захватила грозница стварања. Изгледало је, да се човечанство враћа просперитету. Међутим то је била варка. Шпекулативни дух људи после рата већ за неколико година срушио је равнотежу. Свет је почео да запада у кризу, каква се не памти.8

Предратне генерације су, очигледно, од својих наследника очекивале да на темељима великих ратних победа изграде чврсте темеље нове државе. С друге стране, није занемарљив ни број сâмих омладинаца који су својим преданим радом и залагањем сведочили да поседују развијену социјалну и националну свест, јасну политичку и идеолошку оријентацију.

Бележница 34–35

Живот библиотеке ______________ Омладина је свесна својих дужности према себи, према својој Отаџбини и према целом човечанству и доказаће својим делима да је доследна својим претцима чија су славна дела путоказ остварењу њених идеја. Нажалост, велика већина чланова омладине је под утицајем појединаца који желе да од омладине створе оруђе за остварење својих личних прохтева. Али омладина је довољно јака да им се снажно одупре и не да се заварати њиховим лепим речима.9

Анализом објављених прилога у омладинској периодици могло би се закључити да су дезинтеграционе снаге, ипак, биле боље организоване и агресивније у наметању својих интереса, док је без већег одјека и на нивоу појединачних и усамљених иступања остало деловање малобројних социјално одговорних интелектуалаца, национално свесних омладинаца и других кохезионих и интегративних фактора у југословенском друштву. Такође, треба нагласити да бројни чланци у периодици преносе апеле појединих јавних радника да се заједнички, општи национални интерес претпостави личној користи. У омладинској периодици објављиваној од 1918. до 1941. огледају се све ове и друге друштвене промене, политички конфликти, противуречности, конкурентске идеолошке оријентације и разнолике културне тенденције тога времена. Сличности и разлике омладинских часописа у периоду између два светска рата могу се детаљније и систематичније проучити ако се доведу у везу са друштвеним, политичким и културним превирањима у југословенском друштву. Стога се тај период може условно поделити на три целине: 1. Период од оснивања Краљевине СХС 1918. до увођења диктатуре 6. јануара 1929. године; 2. Период велике светске економске кризе од почетка 1929. до краја 1936. године; 3. Период уочи Другог светског рата, од 1937. до 1941. године.

Омладинска периодика од 1918. до 1928. године По окончању Великог рата, у новооснованој Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца, препуна ентузијазма и полета омладина покреће око 70 нових наслова часописа и новина међу којима су најбројнији била студентски (10 наслова)10, средњошколски (10)11 и промарксистички (11)12 часописи. Студентски часописи су извештавали о студентском животу и раду, дневнополитичким догађањима и објављивали књижевно стваралаштво младих. У овој групи часописа, својим садржајем и интернационалним утицајем, посебну пажњу привлачи Гласник југословенске омладине13, гласило Средишњег одбора југословенских студената у Француској, који је излазио од

Бележница 34–35

омладине год. 2, бр. 14 (1931): 4. 10 Гласник југословенске омладине; Слободна мисао, орган студената слободних мислилаца; Југословенски глас, политичко гласило студената Правног факултета; Млада Југославија; Нова Војводина, орган Омладинске матице; Југословенски покрет, лист југословенске академске омладине; Глас омладине с југа, орган Савеза југословенских студентских удружења жупе за Јужну Србију; Студентски гласник, независан студентски лист и др. 11 Јутро, орган Литерарне гимназијске ђачке дружине Петар Кочић; Ђачки лист за забаву и поуку Прољеће; Весник омладинаца, књижевни часопис средњошколске омладине; Омладински весник, гласило Удружења ђака чачанске гимназије Рајић; Сед мак, лист седмог разреда чачанске гиманзије; Гласило средњошколског ђаштва Ђачка дружина; Полет, лист средњошколске омладине; Бранково коло,

______________ Живот библиотеке орган Југословенског средњошколског Просветног клуба; Југ, омладнски лист, орган ђачке литерарне дружине „Његош“; Младост, лист за средњошколску омладину итд. 12 Билтен, орган Савеза радничке омладине Југославије за БиХ; Млади радник, орган Савеза радничке омладине; Нови, омладинско-друштвени часопис; Билтен савеза радничке омладине; Искра, гласило Савеза радничке омладине Југославије; Млада гарда, лист младих радника и сељака; Млада гарда (последње легално гласило Комунистичке партије Југославије између два рата); Младо село, лист Савеза Југословенске земљорадничке омладине; Млади бољшевик, орган Савеза комунистичке омладине Југославије; Билтен Савеза комунистичке омладине (секција комунистичке омладинске интернационале); Млади зад ругар, лист за задруж-

новембра 1918. до маја 1919. године у Паризу. У уводном тексту уредништво Гласника наводи да ће часопис бити „слободна говорница“ којој ће приступ имати само пројугословенски оријентисани сарадници. У листу ће се пуштати сва гледишта начелно и посебно изложена. Постоје само два ограничења. Она су очигледна, али их је ипак потребно подвући, да би се избегли сви неспоразуми. Уредништво стоји на гледишту народног ослобођења и уједињења. Оно сматра да је уједињење југословенског народа у једну независну државу нешто неприкосновено и свето, што не сме да се ставља у питање. Зато ће све што се буде ма издалека косило са овим схватањем бити најодлучније одбачено. Друго ограничење је народно јединство. Уредништво неће пустити у лист ни једно гледиште у коме би се огледала покрајинска нетрпељивост, тражила народна поцепаност или тежило превласти једног дела народног над осталима.14

Уредништво Гласника је подржавало оснивање југословенске државе и јавно критиковало „племенске“ сепаратизме. Гласник је имао велики утицај на очување културног и националног идентитета југословенских студената у Француској. Својим преданим радом чланови редакције часописа допринели су јачању југословенско-француске културне сарадње. Само два броја часописа Слободна мисао, органа студената слободних мислилаца, појавила су се 25. фебруара и 13. марта 1921. године. Од 4. јануара до 8. фебруара 1922. године објављено је шест бројева часописа Југословенски глас, политичког гласила студената Правног факултета. Млада Југославија је излазила у Дубровнику једанпут месечно током 1922. и 1923. године. Власник и издавач часописа био је Југословенски академски клуб „Јурислав Јанушић“. У групи студентских часописа, Нова Војводина: орган Омладинске матице издваја се обимом и квалитетом чланака, као и многобројним угледним сарадницима. Први број се појавио у марту 1922. године у Великом Бечкереку, а од октобра 1922. године редакција се сели у Нови Сад. Часопис доноси књижевне критике и стваралаштво истакнутих српских писаца. У рубрици „Просветне и књижевне белешке“ уредништво представља социјални и национални рад истакнутих јавних радника – Светозара Милетића и Светозара Марковића. Од првог броја у наставцима излазили су одломци аутобиографије Имбре Игњатијевића Ткалца15, преданог борца хрватске националности за уједињење јужнословенских народа. Од другог броја 1922. године у наставцима су излазила „Писма средњошколцу“ Васе Стајића.16 Средишње стране часописа биле су резервисане за књижевно стваралаштво младих писаца: Светислава Марића, Душана Васиљева, Ненада Митрова и Жарка Васиљевића. Редакцијски одбор часописа је са

Бележница 34–35

Живот библиотеке ______________ великом пажњом пратио савремену издавачку продукцију и објављивао прилоге о новим часописима и књигама страних и домаћих аутора. Последњи број се појавио крајем 1923. године. Часопис Нова Војводина промовисао је идеју јединства југословенских народа. Југословенски покрет: лист југословенске академске омладине излазио је једном месечно од 1926. до 1928. године у Београду. Студентски гласник: независан студентски лист излазио је у јануару 1928. године у Београду. У сарадњи са професорима или самостално, средњошколци покрећу гласила у којима објављују своје књижевно стваралаштво, догађаје из ђачког живота или приказе школских активности. Само један број часописа Јутро: органа Литерарне гимназијске ђачке дружине „Петар Кочић“ појавио се у Тузли 1919. године. Сава П. Новаковић је уређивао ђачко-студентски, политичко-сатирични лист под називом Пожаревачки брка. Појављивао се повремено, а писан је руком. У Сарајеву, у периоду од маја до новембра 1919. године, излази Прољеће: ђачки лист за забаву и поуку. Весник омладинаца: књижевни часопис средњошколске омладине излазио је током 1920. и 1921. подине. Омладински весник је био гласило Удружења ђака чачанске гимназије „Рајић“, а излазио је током 1921. године. Седмак, лист седмог разреда чачанске гиманзије излазо је током школске 1921/1922. године. Први број Гласила средњошколског ђаштва Ђачка дружина, појавио се у јануару 1923, али је убрзо престао да излази. Обновљен је 1928. године. Објављивао је радове српских, хрватских и бугарских средњошколаца. Полет: лист средњошколске омладине излази од 15. јануара 1924. до априла 1926. године у Чачку. Часопис је имао велики број сарадника. Бранково коло: орган Југословенског средњошколског просветног клуба излазио је месечно од јануара до јула–августа 1925. године у Земуну. Учитељски подмладак: лист ученика учитељских школа излазио је током школске године од јануара 1926. до новембарско-децембарског броја 1935. године у Ужицу. Наша искра: омладинско-ђачки часопис излазио је током школске године од новембра 1927/1928. до марта–маја 1931/1932. године у Алексинцу, Крушевцу, Бијелом Пољу, Пљевљима и Никшићу.

Бележница 34–35

но образовање сеоске омладине итд. 13 Анализа чланака у Гласнику нуди врло специфичан поглед на догађаје који су пратили оснивање Краљевине СХС и аутентично представља живот и рад југословенских студената у Француској, па је уврштена у овај корпус часописа, иако му не припада према месту излажења. Библиографија и детаљнији опис овог листа доступни су у: Радмила Н. Тасић, „Часопис Гласник југословенсле омладине – гласило југословенских студената у Француској“, Бележница год. 18, бр. 32 (2016): 17–42. 14 „Od uredništva“, Glasnik Jugoslovenske omladine god. 1, br. 1, (1918): 15. 15 Хрватски политичар, књижевник и новинар Имбро Игњатијевић Ткалац рођен је у Карловцу 1824. године, а умро у Риму 1912. Основну школу и гимназију завршио је у Карловцу, а вишу у Грацу. Студирао је у Бечу, Берлину, Мин-

______________ Живот библиотеке хену, а докторирао је у Хајделбергу. Био је велики противник аустроугарске монархије, па је био приморан да емигрира у Француску где је 1866. године објавио своје најзначајније дело Питање аустријско, коме, како и када ваља ријешити га. Посланица браћи Хрватима и Србима. Током боравка у Риму 1894. године, написао је мемоарско дело Успомене из младости у Хрватској, у коме је описао друштвене прилике крајем 18. и почетком 19. века. Био је почасни члан Српске краљевске академије од новембра 1892. године. 16 Српски филозоф и писац Васа Стајић рођен је 1878. године у Мокрину, а умро је у Новом Саду 1947. године. Похађао је гимназије у Великој Кикинди и Сремским Карловцима, одакле је био искључен због комунистичке агитације, па је средњу школу наставио у Сењу. Уређивао је часописе Нови Србин

Југ: омладнски лист био је орган ђачке литерарне дружине „Његош“ при Кумановској гимназији, а излазио је од јануара до октобра 1928. године. Младост: лист за средњошколску омладину појавио се новембра 1928. године у Београду. Током 1928. године у Тузли су се појавила два броја Ђачког књижевног листа Отаџбина. Политички омладински часописи се могу условно поделити на „леве“, односно марксистичке и „десне“, односно национално оријентисане часописе. Као последица тек окончане, успешно завршене Октобарске револуције у Русији, одмах по окончању Великог рата, међу југословенском омладином почињу да се шире комунистичке идеје. Агресивна пропаганда и агитација чланова Комунистичке партије која се спроводила док је држава настајала, а социјални и економски живот био оптерећен комплексним и бројним проблемима, убрзо је почела да даје резултате. Политичка реторика привлачила је младе људе жељне социјалне правде, па је Комунистаичка партија имала све већи број присталица. Типични представник ове групе часописа, прокомунистички оријентисан лист Млади рад ник: орган Савеза радничке омладине излазио је од 3. септембра 1922. до 4. фебруара 1924. године. Први бројеви Младог радника штампани су искључиво ћириличним писмом, јер је у Београду тешко било пронаћи штампарију која је имала латинична слова. На крају сваког броја објављиване су азбука и абецеда, како би часопис читала и радничка омладина која не зна ћирилично писмо. Уредништво листа позива симпатизере и чланове Комунистичке партије да финансијски помогну излажење Младог радника. Савез радничке омладине покренуо је свој лист са највећим тешкоћама. Пролетерски листови немају капитала и омладински понајмање. На против огромна скупоћа материјала намеће листу огромне издатке. Наш Млади Радник може само опстати и пребродити безбројне тешкоће које су му на путу ако буде морално и материјално потпомогнут од својих чланова. Зато је потребно да својим прилозима потпомогнете наш лист. Сваки најмањи прилог је моћно оружје у борби против експлоататора! Другови помогните прилозима свој орган.17

Схватајући моћ штампе, а у жељи да прошире свој утицај међу југословенском омладином, присталице марксистичке идеологије оснивају, дакле, своја гласила. Млади радник, као гласило младих комуниста, свој основни задатак види у ширењу марксистичке идеологије међу непросвећеном и сиромашном југословенском омладином. Најмоћније оружје којим се радничка класа служи јесте штампа. Али није довољно само написати и оштампати један раднички лист, већ га треба и растурити да би се постигао циљ коме је лист на-

Бележница 34–35

Живот библиотеке ______________ мењен. Кад радници, а нарочито радничка омладина, још нису толико свесни да сами дођу и купе свој лист, већ им се мора однети на ноге и агитовати да га узму, намеће нам се питање како ћемо наше новине растурати у што више примерака. Једна народна пословица вели: кад брег неће Мухамеду то ће Мухамед брегу. Тако ћемо и ми омладинци. Дакле прва и најпреча је дужност сваког члана наше организације да нашу штампу, првенствено Млади Радник растура свуда и на сваком месту.”18

Руководство комуниста инсистира на растурању што већег броја примерака листа. Комунистички покрет је промовисао интернационалне идеје које нису имале дубље утемељење у традицији југословенских народа, па његове присталице настоје на различите начине да придобију нове чланове. „Остаје нам да у току идуће године развијамо делатност нашег Савеза. А то значи, у главном, да што више нових снага доведемо у наше редове, да их просветлимо и оспособимо за борбу. Други, не мање важан задатак јесте распростирање омладинске штампе. Најзад, треба ојачати нашу просветну делатност, а исто тако почети с пролећа са оснивањем спортских радничких омладинских група.“19 Оснивање спортских удружења имало је циљ придобијање што већег броја нових чланова Комунистичке партије. Билтен савеза радничке омладине био је намењен комунистички оријентисаним омладинским партијским активистима. Покренут је после укидања Младог радника. Излазио је два пута месечно од 15. маја до 15. јуна 1924. године у Београду. Илегални комунистички лист Билтен: орган Савеза радничке омладине Југославије за БиХ излазио је током 1922. и 1923. године у Тузли. Културно-просветно гласило Будућност излазио је два пута месечно од 1. јануара 1922. до 1. септембра 1923. године у Београду. Само два броја часописа Нови: омладинско-друштвени часопис изашла су у мају и јуну 1923. године у Београду. Искра: гласило Савеза радничке омладине Југославије излазио је од марта до септембра 1924. године у Загребу. Млада гарда: лист младих радника и сељака излазио је једанпут месечно од 24. августа до 7. новембра 1924. године у Београду. Млада гарда је последње легално гласило Комунистичке партије Југославије између два рата. Млади задругар: лист за задружно образовање сеоске омладине излазио је месечно од 1. априла 1924. до 15. марта 1941. године у Београду. Часопис није излазио од децембра 1928. до фебруара 1933. године.

Бележница 34–35

и Просвета, а био је и секретар Матице српске и уредник Летописа. Новосадске биографије и Великокикиндски дистрикт су његова најзначајнија дела. Тридесетих година 20. века Васа Стајић је значајано допринео развоју планинарског покрета у Војводини. 17 „Свим младим радницима“, Млади радник: орган Савеза радничке омладине год. 1, бр. 1 (1922): 6. 18 „На који начин да растурамо нашу штампу?“, Млади радник: орган Савеза радничке омладине год. 2, бр. 7 (1923): 5. 19 „На почетку 1923. године“, Млади рад ник: орган Савеза рад ничке омладине год. 2, бр. 1 (1923): 2.

______________ Живот библиотеке Млади бољшевик: орган Савеза комунистичке омладине Југославије излазио је нередовно од 1. септембра 1925. до 1934. године у Београду и Загребу. Билтен Савеза комунистичке омладине, секција комунистичке омладинске интернационале излазио је 1926. и 1927. године у Београду и Загребу. Као одговор на агресивну пропаганду младих марксиста, а у жељи да сачувају национални идентитет и пруже допринос напретку друштва, национално оријентисани омладинци покрећу своја гласила. Од 14. јануара до 24. јула 1920. године једанпут недељно излазио је часопис Реч омладине: лист за друштвено-политичка питања. Часопис Радикалска омладина је излазио једанпут недељно од 1923. до 1926. године у Вуковару. Само три броја Омладине: главног органа Народне радикалне странке појавила су се марта 1924. године у Београду. Слобода, омладински демократски лист излазио је једанпут недељно од фебруара 1925. до 1929. године у Београду. Први број политичког информативног листа Слово радикалних омладинаца појавио се 18. децембра 1926. године у Београду. Часопис Србадија: орган Српске националне омладине излазио је суботом од 30. јуна 1923. до 13. јануара 1929. године. Отаџбина: главни орган Српске националне омладине излазио је два пута месечно од 10. марта 1924. до 1. јануара 1925. године у Београду. Срнао: орган Српске националне омладине једини број је изашао 18. децембра 1924. године у Београду. Тек два до три наслова хумористичких, занатлијских, трговачких, религијских, земљорадничких часописа појавили су се у периоду од завршетка Великог рата до почетка светске економске кризе. Године 1919. изашло је 17 бројева забавно хумористичко-сатиричаног листа српскохрват ске омладине Капиџик. Први број Привредног гласника: органа Скопљанске трговачке омладине појавио се у новембру 1919, а престао да излази 1923. године. У листу су биле заступљене привредне и социјалне теме, а излазио је четвртком и недељом. Привреда: орган Српске трговачко-занатлијске омладине излазио је од 21. маја 1920. до 30. априла 1922. године.

Бележница 34–35

Живот библиотеке ______________ Занатлијска омладина: лист за просвету и привреду излазио је од 12. јануара до 15. јуна 1921. године два пута месечно. Власник и издавач листа било је Коло занатлијске омладине. Уредништво је објављивало чланке о привредним, политичким и омладинским темама. Различита удружења су имала гласила у којима су објављивали приказе својих активности. У Вршцу је основано ђачко удружење за унапређење културне и научне сарадње младих. Чланови удружења су покренули часопис под називом Искра. Вршачка Искра: књижевно-научни омладински часопис излазио је од маја до јуна 1924. године, једанпут месечно. Одмах по завршетку Великог рата, већ 1919. године, појављује се Препород: гласило Савеза југословенских средњошколских организација. Часопис је излазио једном месечно до 1930. године. Сарадници у часопису били су Исидора Секулић, Илија Грбић, Милош Стевановић, Данило Грегорић, Миленко Пеурача, Драгиша Лапчевић, Јаша Продановић, Никола Лопичић и Јанко Ђоновић. Један број Ђачког спортског листа Бањалучки скаут, издавача Бањалучки скаутски стег, појавио се 1923. године. Само један број Ђачког спортског листа Буди спреман, Тузланског скаутског стега изашао је 1923. године. Млађан: омладински лист Обласног одбора Црвеног крста излазио је једном месечно од 1926. до 1932. године у Сарајеву. Трговачки помоћник: орган Савеза трговачких помоћника и приватних чиновника Југославије излазио је током 1926. године у Београду. Глас омладине с југа: орган Савеза југословенских студентских удружења жупе за Јужну Србију излазио је од 1927. до маја 1930. године у Битољу. Младо село: лист Савеза Југословенске земљорадничке омладине уређивао је Милан Ђ. Поповић. Лист је излазио два пута месечно, а од априла до јула 1926. године појавило се шест бројева. У периоду између два светска рата религиозне теме нису привлачили значајну пажњу младих, па се свега неколико омладинских часописа бави овим темама. Весник хришћанске заједнице младића био је лист пропагандно-религиозног карактера. Лист је излазио два пута недељно. Девет бројева изашло је 1920. године. Вера и живот: званичан орган Хришћанске заједнице младих људи у Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца излазио је месечно од 1. новембра 1924. до краја 1935. године у Београду. Пастир: лист ученика Богословије у Призрену излазио је од септембра 1925. до 1927. године.

Бележница 34–35

______________ Живот библиотеке

Александар Мих. Јанковић, Тодор П. Станковић, Петар I Карађорђевић, Милорад Драшковић, Дара Гугл, рођена Будић, Марина Божић Спаић... 21 Алекса Шантић, Душан Васиљев, Бранко Радичевић, Ђура Јакшић, Бранислав Нушић, Сретен Динић… 22 Естира и Шалом А. Русо, Ружа Т. Манић, Лепосава и Драгутин В. Тодић, Душан Трифуновић, Михајло Пупин, Панта Ј. Радосављевић, Душан Јеремић, Риста М. Тасић… 20

Поједини часописи су превасходно тежили знатнијој тематској разноврсности, занимљивости и задовољавању најразличитијих интересовања својих читалаца. Омладинац: илустровани часопис за књижевност и науку, уметност и спорт излазио је сваког првог и петнаестог у месецу од 15. октобра 1920. до марта 1921. године. Глас омладине излазио је 1923. године у Суботици. Једини број омладинског листа Коло појавио се 15. марта 1923. године у Београду. Омладинске стазе: независан омладински часопис појавио се 15. новембра 1924. године у Београду. Омладинска реч је излазила од априла до јуна 1927. године у Београду. Књажевачки омладинац је излазио током 1928. године. Импресиван и по својој форми, и по садржају, и по дужини излажења, часопис Српско Косово: лист за српску омладину излазио је сваког првог и петнаестог у месецу од 1. марта 1920. до 15. децембра 1934. године на 16 страна. Поред Станојла Димитријевића, часопис су уређивали професори Јован М. Жујовић, Сретен Динић, Јован Живојиновић, Панта Радосављевић, владика Николај Велимировић и Јустин Поповић. Уредништво часописа Српско Косово радило је на очувању и унапређењу културне и националне свести, народних обичаја и традиционалних вредности српског народа. Бројне народне приче, легенде и песме доприносе очувању културног идентитета српског народа на простору некадашње Јужне Србије, данашње Македоније. Такође, посебна пажња је посвећена раду трговачке омладине и њених удружења. Последње странице сваког броја садржале су одговоре на писма претплатника, некрологе, белешке о животу и раду јавних личности, националних радника20, књижевника21, добротвора22, као и приказе нових књига и часописа. Сваки број садржи апел претплатницима да редовно измирују своје обавезе, као и спискове претплатника који то нису учинили. Тематски бројеви посвећени су верским и државним празницима: Божићу, Васкрсу, Видовдану, устоличењу патријарха Димитрија, трогодишњици смрти краља Петра II Карађорђевића, првој годишњици рођења Петра I Карађорђевића, добротвору Драгутину В. Тодићу. Странице часописа биле су испуњене књижевним стваралаштвом бројних младих књижевника: Веселина Филиповића Брезнанца, Косте Н. Милутиновића, Миладина К. Николића Расинског и др. У њему су заступљене и критике књижевног стваралаштва међуратних омладинских писаца. Отвореним пропагирањем антиалкохолизма и ширењем свести о штетности алкохола међу младом популацијом, уредништво се придружило борби трезвењачког покрета. Обимни чланци „Постоје ли Македонци као засебан народ“ и „Пред Сарајевом 1914. Године“ Панте Ј. Радосављевића, који су излазили у наставцима током 1924. године, разматрају македонско национално питање

Бележница 34–35

Живот библиотеке ______________ у историјској перспективи и доносе сећања аутора на почетак Првог светског рата. У чланку Димитрија К. Јакшића под насловом „Др Николај Велимировић као религиозни мислилац“, који је излазио у деловима током исте, 1924. године, представљено је дело владике Николаја. У току 1925. године у наставцима је излазио чланак под насловом „О улози старих српских задужбина у прошлости и нових у садашњости и будућности“ Миливоја М. Башића. У часопису су се редовно објављивали практични савети са детаљним упутствима за унапређење пољопривреде, а нарочито воћарства, виноградарства и пчеларства. Практична упутства су подстицала пољопривреднике да примене проверена искуства напреднијих и развијенијих земаља. Захваљујући труду и залагању уредништва, као и бројних угледних личности, а упркос тешкој финансијској ситуацији, у току петнаест година свога постојања, часопис Српско Косово доприносио је очувању културног и националног идентитета Срба у некадашњој Јужној Србији, данашњој Македонији. Од септембра до децембра 1924. године у Београду су се појавила четири броја омладинског књижевног часописа Једро. Поред наслова и поднаслова часописа, на корици се налазио садржај броја. У часопису је објављивано омладинско књижевно стваралаштво Веселина Филиповића Брезнанца, Милорада В. Ђорђевића, Косте Милутиновића, Ристе Ристића и др. Од фебруара до априла 1924. године у Београду су се појавила три броја часописа Рефлекс младих. Ђачки гласник: омладински књижевни часопис излазио је у току школске године од септембра 1926. до децембра 1927. године у Крушевцу. Звезда: омладински књижевни часопис излазио је у Крушевцу од 1927. до марта 1928. године. Омладински часопис Вентури излазио је месечно од јануара 1928. до марта 1930. године у Крушевцу. Сарадници листа били су Јанко Ђоновић, Радован Зоговић, Момчило Настасијевић, Синиша Пауновић и Гвидо Тартаља. По свом утицају, значају тема, као и броју сарадника издаваја се књижевни часопис који је излазио од фебруара 1928. до октобра 1931. године у Сарајеву под насловом Млада Босна: часопис за омладину23. Уредник је био Бранко Ст. Кебељић, професор Учитељске школе у Сарајеву. Поред назива часописа, месеца и године издавања, на корицама су се налазили и садржај броја, име уредника и цртеж Романа Петровића. У београдском часопису Време појавила се позитивна критика часописа Младе Босне: „По досадашњим бројевима (јануар-март) потврђује овај часопис лепе наде с којима је покренут: да се омладини даде лектира која јој је потреба, а стане на пут утицају шунд-литературе која је у последње време пре-

Бележница 34–35

Од маја 1929. године часопис мења поднаслов у Омладински преглед и књижевни забавник, а од јануара 1930. године постаје Нова књижевна ревија.

______________ Живот библиотеке „Прве критике Младе Босне“, Млада Босна: часопис за омладину год. 1, бр. 4–5 (1928): 158. 25 Аустријски адвокат др Рудолф Цистлер (1886–1860) бранио је чланове револуционарне организације Млада Босна на суђењу за убиство аустријског надвојводе Франца Фердинанда. Он је доказао да, по аустријском закону, анексија Босне и Херцеговине није била легална, јер није верификована у аустријском парламенту. Стога се младобосанцима могло судити за убиство, али не као за убиство престолонаследника. 26 Представник хрватске књижевности у БиХ Хуснија Ченгић (1907–1986), био је сарадник часописâ: Вијенац, Млада Босна, Књижевни север, Записи, Нови човјек, Гајрет, Млада Зета, Ђулистан, Живот и рад и Српски књижевни гласник. 27 Хрватски књижевник Франо Алфиревић рођен је у Задру 1903. године. Гиманазију је 24

плавила као зараза наше домове.“24 На првим странама часописа објављивани су обимни чланци аутора који су анализирали друштвено-политичку ситуацију и разматрали културно-просветне проблеме. У мајском броју 1928. године објављени су изводи из одбране Рудолфа Цистлера25 на суђењу сарајевским атентаторима на Франца Фердинанда. Уредништво је сарађивало са удружењима југословенских исељеника у целом свету. Стога истакнуто место заузимају и прилози о животу и раду југословенских исељеника, њиховим потребама и борби да сачувају национални идентитет. Средишње стране часописа биле су испуњене књижевним стваралаштвом младих југословенских књижевника: Милана С. Шантића, Милице Миронове, Вере Обреновић Делибашић, Јанка Брежанчића, Јосипа Весела, Илије Грбића, Данила Чутурила, Кате Радуловић, Хусејина Мурадбеговића, Јулија Албинија, Душана Пиље, Хусније Ченгића26, Фране Алфиревића27, Хајрудина Бујукалића, Хасана Кикића, Мустафе Грабчановића, Хрвоја Х. Вајса, Ђорђа Тилимбата, Богдана Ђ. Поповића, Хамида Диздара, Добрише Цесарића28, Јована Поповића29, Владе Влаисављевића30, Илије Грбића31, Душана Јерковића32, Радослава Драгутиновића, Ђорђа Лопичића, Мухамеда Коњичанина, Десанке Овуке, Ранка Чикаре, Тина Ујевић, Веселина Филиповића Брезнанца, Новака Симића, Луке Перковића33, Ђуре Гавеле, Миливоја Ристића, Растка Петровића и др. Поједини бројеви имају додатак под називом Омладински прилог, који је, такође, садржао књижевно стваралаштво младих. Уредништво часописа је радо представљало живот и дело познатих књижевних стваралаца34, као и критичке осврте.35 У Младој Босни су објављиване и позоришне критике, уз репертоар сарајевског Народног позоришта. Такође, уредништво часописа истиче едукативну улогу филма, а на страницама часописа налазе место и прикази домаће и стране филмске продукције. Препознавши потребу младих да кроз игру развијају своје интелектуалне потенцијале, уредништво Младе Босне уводи шаховску рубрику, загонетке, ребусе и математичке игре. Као и већина других омладинских часописа, Млада Босна је, на крају броја, објављивала приказе нових књига и часописа. На задњим корицама листа налазе се рекламе, како књижара, папирница, дрогерија, штедионица и банака, тако и издавача који оглашавају објављивање нових књига и часописа из штампе. Млада Босна је била изузетно квалитетан књижевни омладински часопис, и који је значајно утицао на формирање књижевног стила међуратних књижевних стваралаца. Двојезичан омладински лист на мађарском и српском језику Младост штампан је у априлу 1925. године у Врбасу. Млади природњак: часопис за популарисање природних наука чији је власник био Милорад Плавшић, излазио је месечно од октобра 1926. до јуна 1927. године у Сарајеву.

Бележница 34–35

Живот библиотеке ______________ Омладинска периодика од 1929. до 1936. године Од почетка велике светске економске кризе, па до њеног краја, драматични догађаји у свету утицали су и на друштвени, економски и политички живот у југословенској држави. Омладинска периодика је ажурно пратила актуелна збивања у земљи и свету. Од 1929. до 1936. године у Краљевини Југославији појавило се преко 40 омладинских часописа, што је, ипак, значајно мање у односу на претходни период. Најбројнији су били студентски (6 наслова) и књижевни часописи (6). Увођење дикатуре 6. јануара 1929. године ограничило је политичке слободе грађана Југославије, па је, на пример, број гласила Комунистичке партије са 11, колико их је било у претходном периоду, сведен на свега 4 и то нова наслова. Месечник Књижевни југ излазио је током 1929. године у Скопљу. Будућност: омладинско културно-књижевни лист издавало је Литерарно друштво ђака Шеријатске гиманзаије „А. Х. Хасанбеговић“ из Сарајева. Лист је излазио од марта до маја 1930. године. Искра: омладински просветно-књижевни и забавни лист36 појавио се 1. јануара 1930. године, а последњи број изашао је 1. јуна 1930. године у Београду. Сâм назив часописа симболизује варницу, пламичак. „Искра ће бити јавно гласило целокупне наше југословенске омладине, колико год да је има и где год има, она ће бити њена духовна спона, њена морална веза, која ће њене разбацане снаге прикупљати и спајати, ради саме њене будућности, њеног плодног и корисног рада, ради већег и бољег напретка народа, наше велике југословенске будућности.“37 Уредништво и сарадници окупљени око часописа предано су радили на ширењу југословенске идеје. Искра ће сијати далеко од свију племенских верских, класних или парти[ј]ско-политичких утицаја, носећи, пред собом и високо, светлу буктињу интегралне југословенске мисли, наше вечите народне слоге и наше моћне и снажне државне целине. С вером у своје узвишене побуде и у виталне снаге и свести наше омладине, Искра се појављује међу омладином, убеђена да ће имати да се бори са многим и многим тешкоћама, на свом трновитом путу, али да ће ипак живети, истрајати и победити.38

Чланци у Искри су штампани и ћирилицом и латиницом. „Искра пушта у своје ступце и објављује само оне написе које добија под пуним потписом њиховог писца и све оригиналне рукописе чува у својој архиви. Сваки рукопис пушта онако како је он и написан, па било то српско-хрватским, словеначким или бугарским дијалектом, било то ћирилицом или латиницом.

Бележница 34–35

похађао у Дубровнику и Котору, а филозофију је студирао у Загребу. Сарађивао је у Српском књижевном гласнику, Савременику, Ведрини, Литератури, Записима, Прегледу, Вијенцу, Младој Југославији и Младој Босни. Објављивао је поезију у књижевним часописима. Песме су му превођене на италијански и немачки језик. 28 Хрватски књижевник Добриша Цесарић рођен је 1902. у Славонској Пожеги. После завршене гимназије, студирао је филозофију у Загребу. Сарађивао је у бројним часописима: Савременик, Књижевник, Критика, Књижевна република, Хрватска ревија, Млада Босна. 29 Српски књижевник Јован Поповић рођен је у Великој Кикинди 1905. године. После завршене гимазије, студирао је филозофију у Београду. Сарадник је часописа Књижевник, Летописа Матице српске, Критике, Српског књижевног гласника, Младе

______________ Живот библиотеке Босне. Штампао је две збирке песама – Хаџија вечности, 1925. и Плес над празнином, 1926. године. Песме су му превођене на немачки језик. 30 Хрватски књижевник Владо Влаисављевић рођен је 1902.године у Хрватској Градишки, а гимазију је завршио у Загребу. Своја дела је објављивао у часописима Критика, Хрватска ревија, Записи, Млада Босна, Живот и рад, Српски књижевни гласник. 31 Српски књижевник Илија Грбић рођен је у Бањалуци, а у Сарајеву је завршио Учитељску школу. Објављивао је у часописима Вјенац, Млада Босна, Мисао, Живот и рад, Преглед, Записи, Књижевни север, Југославенска њива. Штампао је збирку песама Последње илузије. 32 Српски књижевник у Хрватској Душан Јерковић рођен је 1903. у Петрињи. У Београду је студирао филозофију. Сарађивао је у часописима Млада Босна, Препород, Вијенац, Рефлекс мла-

Ништа анонимно, нејасно или неаутентично, не штампа и не узима у обзир, па ма одакле долазило.“39 Часопис је покренут ради подизања социјалне, моралне, културне, књижевне и просветне свести народа. Окупљајући вредне, честите и национално свесне омладинце, редакција листа је веома брзо постала центар њиховог друштвено-корисног деловања. Насловна страна је увек била резервисана за чланак редакције листа у коме су разматрани актуелни друштвени и културни проблеми или програмска оријентација листа. Следили су обимнији чланци чија су тема била важна питања из омладинског живота, као и улога омладине у решавању социјалних проблема. У жељи да утиче на побољшање културних, просветних и економских прилика у сеоским срединама, уредништво од трећег броја уводи рубрику „Наше село“. Појава радиопријемника и радио-станица била је значајна за развој друштвене заједнице и културног живота народа, па је уредништво серијом чланака покушало да приближи младима нове техничке могућности и начине рада. Од 8. броја уводи се рубрика „Студентски живот“, која прати дешавања на Београдском универзитету. Рубрика „Литерарни преглед“ представљала је књижевно стваралаштво младих аутора. Теме лирског и прозног стваралаштва су: љубав, родољубље, социјални проблеми, идилични описи природе и живота на селу. Песме и приповетке често је пратила и фотографија аутора. Објављујући кратке биографије истакнутих књижевника, композитора, математичара, уредништво је настојало да интересовања младих усмери ка науци и уметности. На средишњим странама листа, богато илустрована фотографијама, рубрика „Наши градови“ приближава омладини културне знаменитости, архитектуру и свакодневни живот у великим градовима у Југославији.40 Рубрика „Уметност“ доноси кратке белешке о одржаним изложбама, критике позоришних и филмских представа. У рубрици „Огледи“ представљане су нове књиге из области књижевног стваралаштва. Уврстивши спортске новости на стране часописа Искра, уредништво је рубриком „Спорт“ изашло у сусрет великом интересовању младих људи за ову врсту активности. У рубрици „Књиге и листови“ налазио се преглед нових књига и часописа. Као и већина омладинских часописа, а у рубрици под називом „Кратке вести“, Искра доноси занимљивости из земље и света. Рубрика „Друштвени живот“ прати рад средњошколских и студентских удружења. Рубрике „Шах“, „Загонетке“ и „Ребуси“ биле су намењене унапређењу интелектуалних способности младих. Рубрике „Филателија“ и „Графологија“ наводе младе да квалитетно проведу слободно време уживајући у различитим хобијима. На последњој страни часописа налазили су се одговори уредништва на питања сарадника. „Искра је створена искључиво жељом и иницијативом свесних и потпуно независних југословенских омладинаца, а издржава се само из скромних прилога и прихода, које јој пружају опет омладинци, као и њени многобројни читаоци.“41 С обзиром на то да су се омла-

Бележница 34–35

Живот библиотеке ______________ дински часописи финансирали од добровољних прилога и скромне претплате, на корицама и последњим странама налазили су се огласи и рекламе за најразличитије производе и услуге. У скоро сваком броју, уредништво моли претплатнике да редовно измирују своје обавезе. Неслагање чланова уредништва и власника омладинског социјално-културног и књижевног листа Искра око програмске оријентације, изазвало је прекид сарадње и покретање новог часописа под називом Јужнословенска искра: орган Јужнословенске омладине. Освит: омладинско-литерарни часопис излазио је у Чачку током 1933. године. Скамија: часопис за књижевност и културу излазио је месечно од 1. новембра 1934. до фебруара–марта 1935. године у Београду. Студентски часопис излазио је од октобра 1929. до априла 1931. године у Београду. Часопис Смена: гласник југословенских студената излазио је од децембра 1930. до арила– маја 1932. године. Смена долази да означи једно раздобље на коме се ломе генерације, да обележи нова стремљења и нове смернице Академске омладине. Она хоће да попуни ону осетну празнину у нашем студентском животу, да нам пружи једно гласило преко којега ћемо моћи износити своје мисли и одређивати јасније своје идеале. Смена, гласник југословенских студената, жели да буде орган целокупног југословенског студентства. Да би стварно то и постигла, она мора бити верно огледало студентског живота, струјања, жеља и потреба. Као такав, гласник стоји на чисто студентском терену и бавиће се махом студентским проблемима, којих је на жалост много и на које нико не обраћа пажњу. Јер, Смена је покренута на широкој основи, сарадњом студената свих универзитета и факултета у земљи, те је први и једини општи студентски лист у Југославији. У њој пишу само студенти, и сваки студент је наш сарадник. Ми смо слободна Академска омладина и покушавамо сами тражити свој пут. Нека нас разни агитатори и борци оставе нама самима, да се сами изградимо и оспособимо, да један студент значи и јавни радник. Да сами себи поставимо за циљ активности на свим пољима, а да не тапкамо у кругу који је већ давно пређен, прихватајући туђе идеје и вођени људима који немају са нама ничег заједничког.42

Уредништво часописа Смена залагало се за то да се јавност упозна са свакодневним студентским потребама и проблемима. Прве стране часописа биле су резервисане за чланке који су разматрали рад студентских удружења и улогу академске омладине у социјалном препороду земље и културној еманципацији народа. Увиђајући значај економског напретка земље за развој целокупног друштва, уредништво Смене је издвојило простор за чланке који су се бавили привредним проблемима. Књижевно стваралаштво младих заузимало је средишњи део

Бележница 34–35

дих, Уметност, Чаша воде, Вечност, Будућност, Вијенац, Књижевни полет, Живот и рад, Књижевна критика, Воља, Мисао, Летопис Матице српске, Преглед, Нови видици и Српски књижевни гласник. Штампао је љубавну поему 333. Песме су му превођене на немачки и италијански. 33 Хрватски књижевник Лука Перковић рођен је у Лици, а филозофију је завршио у Загребу. Сарађивао је у Савременику, Књижевнику, Хрватској ревији, Југословенској њиви и Младој Босни. 34 Представљени су, на пример, Отон Жупанчич, Хенрик Ибзен, Лав Николајевич Толстој, Франц Прешерн, Петар Кочић, Ендре Ади, Душан Васиљев и др. 35 Објављени су књижевнокритички осврти на дела следећих аутора: Мирко Королија, Вера Обреновић Делибашић, Џек Лондон, Стијн Стреувелс, Десанка Максимовић, Богдан Чиплић, Аптон Синклер, Дра-

______________ Живот библиотеке гутин Илић, Нико Бартуловић, Иља Љвович Сељвински, Марко Миљанов, Благоје Живковић, Батрић Марјановић, Саит Ораховац, Хајнрих Ман, Ерих Марија Ремарк, Раде Драинац, Миливој В. Кнежевић, Гвидо Тартаља, Чарлс Дикенс, Бранислав Л. Лазаревић… 36 Од четвртог броја уредништво мења поднаслов, па Искра постаје Омладински социјално-културни и књижевни лист. 37 „Наша прва реч“, Искра: омладински просветно-књижевни и забавни лист год. 1, бр. 1 (1930): 1. 38 Исто. 39 „Одговор свима који сумњиче наше интегралне југославенске побуде“, Искра : омладински социјално-културни и књижевни лист god. 1, br. 7 (1930): 3. 40 Међу представљеним градовима су: Београд, Дубривник, Охрид, Љубљана, Загреб. 41 „Одговор свима који сумњиче наше интег-

часописа. Рубрика „Слободна трибина“ пружала је могућност младим академцима да изнесу своје ставове и мишљења на различите теме. Рубрике „Из иностране статистике“, „Прикази“, „Хроника“, „Белешке“ и „Занимљивости“ доносе кратке вести из студентског живота. На крају сваког броја налазиле су се рекламе издавача, обућара, штампара, књиговезаца, књижара, кројача и плесних уметника. Часопис Омладинска акција: независно гласило југословенске интелектуалне омладине, излазио је од 1. децембра 1933. до 9. марта 1934. године. Студентски гласник излазио је од фебруара 1933. до априла–маја 1934. године. Незадовољни програмском политиком листа, чланови редакције часописа Омладинска акција оснивају часопис Народна омладина43, који је излазио у Загребу сваког првог и петнаестог у месецу, од 15. марта 1934. до 21. марта 1936. године. Покретање Народне омладине има за циљ наставак оног истог рада који смо били започели у Омладинској акцији. На једном потпуно начелном питању дошло је до размимоилажења између уредника и власника Омладинске акције. Власници су задржали име за себе, а нама није остало ништа друго него да узмемо ново име Народна омладина, које само по себи казује сву ширину нашег будућег рада. Досадашње сараднике молимо да нам укажу својом даљом сарадњом сву потребну подршку, како би лист успели да одржимо на достојној висини на којој треба и мора да буде највеће и једино независно гласило југословенске интелектуалне омладине. Сви досадашњи сарадници треба да нам најкасније до 24. III јаве да ли ће и даље са нама сарађивати. Оне који нам се до тада не јаве бићемо приморани да заменимо новим сарадницима.44

Часопис Народна омладина је доносио новости из живота и рада загребачке академске омладине. Указујући на бројне изазове и тешкоће са којима се међуратна омладина сусреће, часопис је доприносио решавању друштвених проблема и превазилажењу конфликата међу студентима различитих политичких и идејних опредељења. Упркос лошим материјалним условима који су утицали на то да новине и часописи престану да излазе, периодика је имала веома важну улогу у социјалом животу омладине. О важности и улози штампе у животу народа, а нарочито у животу интелектуалне омладине, говорило се и писало код нас у толикој мери да није потребно све то још једном понављати. Сви већ увиђају сву важност и особиту улогу омладинске штампе, али мало ко се труди да допринесе побољшању прилика под којима та наша штампа живи и ради. Са много страна долазе критике и савети, крштени добронамерни, а понекад и наређења од стране оних који на њих имају најмање права.

Бележница 34–35

Живот библиотеке ______________ Све су то околности које отежавају и онако тежак рад на овом незахвалном послу. До пре кратког времена код нас те омладинске штампе готово није ни било и стога се осећала једна празнина у нашем омладинском животу.45

Поред тога, Народна омладина је покренута са идејом да студенти добију свој простор да јавно изнесу своје ствавове и мишљења о актуелним друштвеним дешавањима у време када, под притиском друштвено-политичких и економских проблема, послератни ентузијазам присталица југословенске идеје јењава. Појављујемо се у доба, гдје има тако мало истинске објективности у просуђивању и оцијењивању догађаја и чињеница, у доба, које је страховито једнострано, једнострано управо до подлости. Најкасније, појављујемо се у доба, кад наш југословенски национализам проживљава своје најтеже часове и када је уистину јуначки исповедати једну идеју на коју се данас набацује дрвљем и камењем. Па ипак, упркос свега тога ми имамо много вјере и не сумњамо у наш успех.46

Свакако да треба имати у виду и то да је бурни међуратни период обележила и злоупотреба периодике са циљем да се манипулише јавним мњењем. Периодика је, наиме, доносила најновије вести из земље и света, па је, с обзиром на то да је ширење информација путем радиоталаса у то време тек у зачетку, представљала најмасовније средство комуникације. У часопису Народна омладина може се наћи и драгоцен преглед студентских листова који су током четрдесетих година 20. века излазили у Љубљани, Загребу и Београду. Притом, програмске оријентације студентских часописа у великим универзитетским центрима сведоче о дубокој подељености академаца око решавања заједничких, животних проблема. Уместо да се баве само изабраном науком, студенти све већу пажњу посвећују политичким дешавањима у земљи. Тако студентска штампа постаје експонент политике екстремне левице или деснице, док бројни животни проблеми остају нерешени и скрајнути. Интересантна је појава, да је студентска штампа на нашим универзитетима, нарочито у Загребу и Љубљани, доста развијена. Политички мотиви покренули су релативно велики број листова, који се називају студентскима, и успијели су, да биланс такове штампе у нашој држави учини обилним. На љубљанском универзитету излазе нпр. три студентска листа: Стража на вихарју (орган студента клерикалне оријентације), Академски Глас (лист напредних студента) и Наша Мисел – најмлађи студентски лист у Љубљани, покренут од групе око љубљанског пододбора Савеза Југословенских Националних Академских Организација. Загребачки универзитет, до пред сам излазак нашег листа,

Бележница 34–35

ралне југославенске побуде“, Искра : омладински социјално-културни и књижевни лист god. 1, br. 7 (1930): 3. 42 „Смена“, Смена : гласник југословенских студената год. 1, бр. 1 (1930): 2–3. 43 Током прве године излажења поднаслов часописа био је Независно гласило југословенске интелектуалне омладине. Од првог броја 1935. године часопис нема поднаслов, а од јануарског броја 1936. поднаслов часописа је Студент ски културно-политички лист. 44 „Iz uredništva i uprave: saradnicima, čitaocima i prijateljima“, Narodna omladina : nezavisno glasilo jugoslovenske intelektualne omladine god. 1, br. 1 (1934): 16. 45 „Od Omladinske akcije do Narodne omladine“, Narodna omladina : nezavisno glasilo jugoslovenske intelektualne omladine god. 1, br. 1 (1934): 1. 46 „Pojavljujući se...“, Narodna omladina : studentski kulturno-

______________ Живот библиотеке politički list god. 3, br. 1 (1936): 1. 47 „Pregled studentske štampe u Jugoslaviji“, Narodna omladina : studentski kulturnopolitički list god. 3, br. 1 (1936): 3. 48 Од 23. броја 1931. године уредништво сарађује са Новим покретом, па часопис мења назив у Јужнословенска искра: орган Јужнословенске омладине Новог покрета. Од 48. броја 1932. године Јужнословенска искра престаје да буде гласило Новог покрета, па престанак сарадње доноси још једну промену поднаслова часописа у Независан орган Јужнословенске омладине. 49 Национално-политички радник, Србин муслиманске вере, Алија Коњхоџић рођен је у Љубушком у Херцеговини 1899. године. Велика нетрпељивост између већинског католичког становништва и мањинског православног и муслиманског у овом делу Босне и Херцеговине

имао је само два студентска листа: Алма Матер (гласило сепаратистичких студената) и Нови Студент (марксиситички орган). Београдско свеучилиште најмршавије је заступљено у тој смотри студентске штампе у Југославији. Услијед веома несређених прилика, које владају међу тамошњим студентима, није могло да дође до трајног излажења једног солидног студентског листа! У посљедње вријеме студенти љевичари покренули су лист Студентски живот, али нам није познато, да ли је други број тог листа уопће изашао.47

Увиђајући да су екстремистичке политичке партије извршиле огроман утицај и стекле бројне присталице у омладинским редовима, од првог броја 1936. године уредништво Народне омладине инсистира на очувању интегритета личности и изградњи личног става студената. Покренута су питања аутономије универзитета, висине школарина, социјалног положаја студената, организовања друштвено-корисних радних акција, верске толеранције, положаја жена на универзитету, студентског патриотизма, сарадње јужнословенских народа, друштвене улоге академаца, корупције у југословенском друштву, физичке активности студената, успостављања сарадње сеоске и градске омладине. Студентске новине излазиле су недељно од 1. новембра 1934. до 27. децембра 1937. године у Београду. Глас омладине излазио је од новембра 1930. до јануара 1931. године у Београду. Једанаест бројева Банатског одјека излашло је од 31. марта до 27. априла 1931. године у Великом Бечкереку. Јужнословенска мисао била је омладинско политичко и културно-просветно гласило. Излазио је током 1931. године у Београду. Јужна стража: омладински часопис излазио је од јануара 1933. до новембра–децембра 1935. године у Битољу. Омладинско село: економско-социјални и књижевни часопис излазио је током јануара и фебруара 1933. године. Лист Реч излазио је суботом, од 17. фебруара до 29. септембра 1934. године у Старом Бечеју. Словенски југ излазио је једанпут месечно од јануара 1934. до септембра 1939. године у Београду. Наши путеви: независни омладински часопис излазио је од 15. марта до 20. маја 1936. година.

Бележница 34–35

Живот библиотеке ______________ Реч младих: лист за друштвена, економска и културна питања омладине излазио је у октобру и новембру 1936. године у Београду. Свесловенска искра: омладински просветни и културни часопис излазио је новембру и децембру 1936. године у Београду. Први број пројугословенски оријентисаног часописа Јужнословенска искра: гласило Јужнословенске омладине48 појавио се 15. јуна 1930, а последњи 7. јануара 1934. године. Уредништво часописа је активно доприносило јачању идеје интегралног југословенства, као и стварању и јачању духа јединствене југословенске нације. Омладинац: културно-просветни часопис за подизање и ширење југословенске унитарне мисли и идеје народне одбране излазио је месечно од јануара до марта 1934. године. Наша ризница, омладински лист ђачке дружине Развитак излазио је током школске године од априла 1930. до маја–јуна 1931. године у Пожаревцу. Опленац: литерарно-забавни лист средњошколске омладине Опленац, излазио је два пута месечно од децембра 1934. до новембра 1937. године у Сарајеву. Глас југословенске омладине: гласило Југословенске патриотске организације, излазио је од 1931. до 1937. године у Београду. Слобода: национални омладински лист излазио је током новембра 1931. године у Београду. Завет: орган националне омладине излазио је од октобра до децембра 1932. године у Београду. Југословенски глас: гласило југословенске националне омладине, власника и уредника Алије С. Коњхоџића49, излазио је од 21. августа 1932. до фебруара 1941. године у Београду, мада се штампао у Загребу. Глас са Звечана: омладински национално просветни лист излазио је у Косовској Митровици од 1933. до 1935. године. Југословенска застава: лист за национална, политичка и привредна питања, гласник Југословенске националне организације „Карађорђе“, излазио је месечно од 19. фебруара 1933. до 10. марта 1940. у Новом Саду. Божур са Косова: омладински национално-просветни лист излазио је месечно од 1. септембра 1934. до 3. априла 1938. године. Слободно звоно: орган националне омладине излазио је током 1935. године. Југословенска заједница: орган национално оријентисаних радника и омладине излазио је током 1936. године у Суботици.

Бележница 34–35

умногоме је утицала на формирање његове личности. Већина омладинаца муслиманске вероисповести прикључила се средњошколским удружењима из којих је настала револуционарна организација Млада Босна. После великих демонстрација муслиманске и православне омладине против подизања дома хрватског певачког друштва „Напредак“ 1912. године, избачен је из свих сарајевских школа без права уписа у наредне три године. Школовање је наставио у тузланској Трговачкој школи, где му је предавао просрпски оријентисан професор Адем Бисо. У току Другог светског рата придружио се четничком покрету, а по доласку комуниста на власт, емигрирао је у Канаду.

______________ Живот библиотеке Часопис Млада Југославија излазио је од 1. октобра 1931. до 27. априла 1935. године у Великом Бечкереку. Освит: радничко-омладински културни часопис, излазио је од септембра 1932. до септембра 1933. године у Београду. Млади комунист, илегални лист младих комуниста, излазио је током 1933. године. Током 1934. године појавила су се још два, а у марту 1935. године и последњи број Младог комуниста. Помол: орган Савеза југословенских средњошколских удружења за Јужну Србију излазио је у фебруару и марту 1931. године у Скопљу. Светосавље: орган студената Православног богословског факултета, који је уређивао Влајко Влаховић, излазио је од јануара 1932. до јануара 1941. године у Београду. Сељачко право: орган школованих сељачких синова за просвећење и одбрану сељака излазио је током 1934. године у Београду. Млади Шумадинац: омладински лист излазио је у Крагујевцу од 1935. до 1938. године. Наш живот: лист војвођанске омладине излазио је од новембра 1936. до октобра 1938. године у Новом Саду.

Омладинска периодика од 1937. до 1941. године У предвечерје Другог светског рата, од 1937. до 1941. године покренуто је око 20 нових наслова омладинских часописа, од којих осам прокомунистичких и један антикомунистички. Убрзане припреме за рат, ескалирање национализма у земљи, јачање утицаја Комунистичке партије међу омладином, као и неодговорност, односно неспособност интелектуалне елите да понуди праве одговоре на бројне друштвене проблеме, питања су о којима се расправља у периодици која излази у годинама које су претходиле почетку Другог светског рата. Југословенске новости: независан омладински лист, излазиле су током 1937. године у Београду. Луч: месечни часопис за културна, економска и социјална питања, излазио је једном месечно у Скопљу од 1. јуна 1937. до 20. маја 1938. године. У Новом Саду је излазио недељник Млади север, од 25. јуна 1938. до маја–јуна 1939. године. Нови средњошколац: месни лист за средњошколску омладину излазио је током школске године од 1. новембра 1937. до маја–јуна 1940. године у Вршцу. Први број листа Зора, месечника ђачке дружине „Јован Цвијић“ при Седмој мушкој гимназији у Београду, изашао је школске 1938/1939, а последњи број током 1939/1940. године.

Бележница 34–35

Живот библиотеке ______________ Студент: орган стручних, економских и културних студентских удружења на Београдском универзитету излазио је два пута месечно од 15. марта 1937. до 25. јуна 1938. године у Београду. Младост: месечна ревија за омладинска питања и спорт, гласило Савеза комунистичке омладине Југославије, власника и одговорног уредника Милутина Ивковића50, излазио је од јуна 1938. до јуна 1939. године у Београду. Часопис Наша младост излазио је месечно од 1. децембра 1938. до априла 1939. године у Суботици. Овај омладински часопис је објављивао прилоге младих коминиста. Нова смена: културна и књижевна смотра нових нараштаја излазила је месечно, осим у августу, од марта 1938. до маја–јуна 1939. године у Београду. Омладински борац излазио је од фебруара до маја–јуна 1938. године у Загребу. Млади радник: лист за социјална и економска питања радничке класе излазио је од 15. септембра до 15. октобра 1940. године у Новом Саду. Омладински глас: лист широких омладинских маса излазио је у децембру 1940. године у Нишу. Млада литература: часопис за књижевност и културу појавио се у фебруару 1941. године у Загребу. Млада култура: часопис за књижевност и културу излазио је од 3. марта 1939. до јуна 1940. године у Београду. Један од сарадника је био и Иво Лола Рибар. Седамнаест бројева часописа Омладинска реч: службеног органа Главног одбора Омладинске југословенске радикалне заједнице појавило се током 1938. године у Београду. Часопис Омладинска трибина излазио је од августа 1938. до 1939. године у Нишу. Подмладак: омладински часопис за културна питања излазио је од новембра 1938. до децембра 1940. године у Крагујевцу. Једини број студентског антикомунистичког листа Искра изашао је у децембру 1939. године у Београду. Пиротска омладинска ревија излазила је месечно од школске 1939/1940. до 1940/1941. године. У међуратном периоду појавио се и Политикин забавник, а излазио је два пута недељно, од 28. фебруара 1939. до 4. априла 1941. године у Београду. Од 1. јануара до 16. априла 1940. године штампано је осам бројева часописа Демократ: листа демократске омладине. Два броја листа демократске омладине под називом Демократија појавила су се 20. фебруара и 16. марта 1940. године.

Бележница 34–35

Милутин Ивковић је рођен 3. марта 1906. године у Београду, од оца Јована Ивковића, официра краљеве војске и мајке Миле, најстарије кћерке војводе Радомира Путника. Био је члан предратног београдског фудбалског клуба „Југославија“ од 1922. до 1930. године, а онда је прешао у „Соко“, одбивши понуде да појача главне конкуренте бившег клуба, БСК, „Грађански“, „Конкордију“ и ХАШК. За фудбалску репрезентацију Југославије одиграо је 39 утакмица од 1925. до 1934. године. На првом светском првенству у Монтевидеу, у Уругвају 1930. године, освојио је бронзану медаљу. У основној школи је одбио да пева аустроугарску химну, а био је и кажњен због певања „Боже правде“. Као велики симпатизер Комунистичке партије потписује резолуцију о бојкоту Олимпијских игара у Берлину 1936. године. Лекар по професији, а

______________ Живот библиотеке комуниста по опредељењу, приведен је у Бањички логор и стрељан 25. маја 1943. године.

Током 1940. године појавила су се само три броја Земљорадника: органа земљорадничке омладине. Као одговор на агресивну пропаганду младих марксиста, свесна несагледивих последица марксистичких идеја по националне интересе, ако ствари не сагледа „са чисто српског становишта“ (Милош Црњански), омладина покреће и часописе који су тежили очувању традиционалних националних вредности. Нова Србадија: часопис за сва омладинска питања излазио је од априла 1940. до марта 1941. године у Београду. Часопис је промовисао слободу мисли и говора, истицао значај одговорног понашања и социјалног ангажовања младих у циљу напретка југословенског друштва. Југословенски студент: лист независних националних студената излазио је из штампе од 20. априла до 16. маја 1940. године у Београду. Омладинац: лист шегртске, радничке, сељачке и школске омладине излазио је од 1. марта до 1. априла 1941. године у Великој Кикинди. Реч: лист за друштвена културна и омладинска питања излазио је од 12. јануара до 17. марта 1941. године у Београду. Часопис Реч је, дакле, престао да излази пред сâм почетак Другог светског рата на територији Србије.

Закључак У историографији често занемарена или слабо консултована, омладинска периодика о којој је у овом тексту било речи представља релевантан и незаобилазан извор драгоцених података за истраживања културних и политичких дешавања у југословенском друштву између два светска рата, односно њихових одјека међу тадашњим старијим ђацима, студентима, радничком или сеоском омладином. Сведочећи о животу и раду младих људи тога доба, она пружа увид у њихове свакодневне проблеме, идеје које су их водиле и циљеве којима су тежили. Проучавање прошлости, па и кроз визуру некадашње омладине, омогућава и да се одређени периоди дисконтинуитета у историји минимализују, а већ усвојена знања критички преиспитају, објективније сагледају и адекватније вреднују. Поред тога, познавање прошлости може послужити и као путоказ за проналажење личног и националног идентитета. Било да се ишчитавају само поједини наслови, или да се проучава цео корпус омладинске периодике једног раздобља, ова врста публикација, имплицитно или експлицитно, нуди бројне, често вишезначне одговоре на питања која то раздобље одређују, усмеравајући, а донекле и објашњавајући и неке будуће догађаје.

Бележница 34–35

Живот библиотеке ______________ Драгица Радетић, Народна библиотека Бор

Усавршавање несавршеног

анализа стручног усавршавања библиотекара са подручја Борског округа путем акредитованих семинара у периоду 2014–2016.1

Уводне напомене Предмет овог рада произилази из обавезе сталног стручног усавршавања запослених библиотекара, па и оних који раде у библиотекама нa подручју матичности Народне библиотеке Бор (општине Бор, Неготин, Кладово и Мајданпек). Анализа обухвата период од почетка 2014. године, када је почела реализација акредитованих програма2, до краја 2016. године. Мада је предвиђено да се акредитовани програми реализују превасходно у Народној библиотеци Србије, Народна библиотека Бор, матична за Борски округ, користила је могућност реализације стручних програма у матичним јавним библиотекама, с обзиром на то да има све прописане услове, простор, опрему и довољан број заинтересованих учесника. Због уштеде времена, труда и новца, разумљиво је да је за све учеснике једноставнијe и рационалнијe имати семинар у „сопственој кући“. Циљ анализе је да се на основу резултата добијених анкетирањем учесника установи корисност и примењивост знања усвојених на стручним програмима акредитованим од стране Комисије Народне библиотеке Србије, а реализованим у Народној библиотеци Бор у претходне три године (током 2014, 2015. и 2016). Дакле, овом анализом се настоје сагледати исходи обуке са становишта полазника семинара, с обзиром на њихову процену доприноса семинарâ унапређењу постојеће праксе и ефикаснијем обављању свакодневних стручних послова у односу на прописане стандарде. Циљ анализе није вредновање квалитета садржаја програма који су добили акредитацију, процена компетенција предавача, нити евалуација програма у целини, што захтева свеобухватнији приступ и сложенију методологију од оне која је коришћена у овом раду. Анализа је рађена на основу годишњих извештаја Матичне службе НБ Бор, резултата анкетирања стручних радника у библиотекама Борског округа путем упитника чија су се питања односила на реализоване семинаре и податке из базе Мрежа библиотека Србије.

Бележница 34–35

Текст излагања на Форуму о стручном усавршавању у условима рационализације библиотечкоинформационе делатности који је Библиотекарско друштво Србије организовало у Кладову, 13. 10. 2017. Пратећа презентација доступна је на сајту БДС-а: https://drive. google. com/file/ d/ 0BxwLlqepOgM8QzZl OTl6OVFPbTQ/view. На основу Правилника о сталном стручном усавршавању у библиотечко-информационој делатности (Службени гласник РС бр. 18/2013).

______________ Живот библиотеке Стручно усавршавање као право и обавеза запослених

Решењем о одређивању библиотека које обављају матичне функције у библиотечко-информационој делатности (Службени гласник РС бр. 122/2012), за матичне су проглашене следеће библиотеке: Народна библиотека Србије, Библиотека Матице српске, 24 јавне библиотеке у седиштима округа, Библиотека града Београда и једна библиотека у седишту општине (Градска библиотека у Вршцу).

Културне, технолошке, али и економске промене у друштву утичу на стално преиспитивање улоге библиотека и њихове прилагодљивости савременим условима, што првенствено зависи од стручног особља, њиховог знања, способности и вештина за осмишљавање нових програма и активности у обогаћивању традиционалних библиотечких услуга. Да би библиотеке могле да прате нове потребе средине и захтеве корисника, неопходан је развој професионалног образовања библиотечког кадра у континуитету. У виду стручних и научних скупова, семинара, саветовања, предавања, трибина, курсева и радионица, могућности сталног стручног усавршавања библиотекара пружале су две централне матичне библиотеке – Народна библиотека Србије и Библиотека Матице српске – затим Универзитетска библиотека „Светозар Марковић“, Филолошки факултет Универзитета у Београду (Катедра за библиотекарство и информатику), Библиотекарско друштво Србије, Друштво школских библиотекара и Заједница библиотека универзитета у Србији. Поред наведених носилаца континуираног стручног усавршавања библиотекара у Србији, важно је истаћи и допринос матичних библиотека који се огледа у трајном праћењу стања, проучавању потреба и старању о сталном стручном усавршавању запослених у библиотекама на подручју надлежности.3 Дакле, потреба за континуираним стручним оспособљавањем и професионализацијом библиотечке струке, пре него што је законом дефинисана као обавеза, најпре се остваривала као право сваког припадника струке појединачно. Одговорност послодавца је била да подстакне и подржи запослене у стручном оспособљавању. Међутим, ако се има у виду да сваки облик учења захтева одређене промене ставова, вредности, одређени ментални напор, као и то да је људској природи својствено да са дозом отпора прихвата новине и промене у уобичајеној пракси и навикама, онда се подразумева да стручно усавршавање и оспособљавање, као најважнији услов развијања делатности, не би требало препустити савести и вољи појединца. Створене су законске претпоставке којима се одговорност за континуирано стицање нових знања преноси са послодавца на сваког припадника струке. Допуњавање и усавршавање претходно стечених знања усвајањем нових знања, развијање личних профила ради лакше прилагодљивости новим захтевима корисника и тржишту рада постају законска обавеза и одговорност сваког запосленог. Тиме основни циљ сталног стручног усавршавања, који иначе има обележја друштвене корисности, са становишта појединца поприма обележје личне корисности и испољава се као трајна тежња да се задржи посао.

Бележница 34–35

Живот библиотеке ______________ Питање сталног стручног усавршавања запослених у библиотечко-информационој делатности је први пут регулисано Законом о библиотечко-информационој делатности (Службени гласник РС, број 52/2011), чланом 49, који гласи: „Запослени у библиотечко-информационој делатности дужан је да се стално усавршава за обављање стручних послова. Стално стручно усавршавање у библиотечко-информационој делатности врши се у складу са програмима чију акредитацију врши Народна библиотека Србије, као поверени посао.“ Правилником о сталном стручном усавршавању у библиотечко-информационој делатности (Службени гласник РС, број 18/2013), министар надлежан за културу прописује услове организовања и спровођења акредитованих програма. Овим Правилником је одређено да најмањи обим сталног стручног усавршавања на годишњем нивоу буде шест радних сати. Комисију за акредитацију програма сталног стручног усавршавања именује управник Народне библиотеке Србије. Комисију чини по један члан из Народне библиотеке Србије, Библиотеке Матице српске, Универзитетске библиотеке „Светозар Марковић“, Библиотекарског друштва Србије, Заједнице матичних библиотека Србије и Заједнице библиотека универзитета у Србији. Комисија бира и уз образложење одобрава одређене програме пристигле на конкурс који се расписује у септембру сваке године. На предлог Комисије за акредитацију програма, управник Народне библиотеке Србије доноси Одлуку о акредитацији програма сталног стручног усавршавања за наредну годину. Укупан број одобрених програма усавршавања у периоду од 2014. до 2016. године је 61 (15 у 2014. години, 30 у 2015. и 16 у 2016. години). Акредитоване програме у Народној библиотеци Србије и матичним библиотекама пратило је током 2014. године укупно 1.669 полазника, током 2015. године 1.452, а у 2016. години укупно 399 запослених радника у библиотекама са подручја Републике Србије. Овим подацима није обухваћен укупан број полазника свих одржаних акредитованих семинара у Србији, него само број оних учесника чије је присуство програмима пријављивано Народној библиотеци Србије.4

Реализација акредитованих програма у Народној библиотеци Бор За 47 запослених на стручним пословима у јавним библиотекама у Борском округу, за који је Народна библиотека Бор матична, организовано је, у периоду од 2014. до 2016, укупно осам акредитованих програма.

Бележница 34–35

Подаци о броју полазника преузети су из: Владимир Шекуларац, „Мрежа јавних библиотека Србије у периоду од 2000. до 2016. године“, Народна библиотека Србије, 2016, 10–11. https://www.nb.rs/ view_file.php?file_ id=5364 (преузето 10. 10. 2017). Иако наведени подаци о посећености семинараима нису свеобухватни, јер прате само семинаре одржане у Народној библиотеци Србије и матичним библиотекама, они указују на тренд опадања броја полазника из године у годину.

______________ Живот библиотеке На сваком семинару је било у просеку 25 учесника, што значи да нису сви пратили све семинаре реализоване током године, али је свако појединачно пратио бар један програм, зависно од теме а сагласно потребама посла или личном интересовању. Тиме су сви запослени у јавним библиотекама Борског округа испунили законску обавезу сталног стручног усавршавања у трајању од шест сати, колико је прописано на годишњем нивоу. Након завршетка стручног акредитованог семинара, сви учесници су добијали потврду о похађању програма. Одобрени програми у анализираном периоду одликују се тематском разноврсношћу мада се, условно, могу груписати у одређене целине: рад са корисницима и корисничке услуге; библиотечко-информациона грађа (набавка, врста грађе, изградња и структура фонда, заштита, смештај) и стручна обрада грађе (каталогизација, класификација); примена технологија у библиотечко-информационој делатности (електронско пословање, информациона и медијска писменост, дигитализација). Након доношења Одлуке о акредитацији програма сталног стручног усавршавања, матична библиотека у Бору, у складу са процењеним образовним потребама, а уз одређене договоре и консултације са запосленима, направи одабир одобрених програма за предстојећу годину и благовремено планира њихову реализацију. Аутори двају од осам реализованих семинара су из Народне библиотеке Србије, двају – из Библиотеке Матице српске и по један из Универзитетске библиотеке „Светозар Марковић“, Градске библиотеке „Владислав Петковић Дис“ у Чачку, Народне библиотеке у Јагодини и Националне библиотеке Црне Горе „Ђурђе Црнојевић“ на Цетињу. Важно је напоменути да је тема (по наслову и датом садржају) била одлучујућа за одабир програма, а не имена аутора програма нити установе из којих аутори долазе.

Библиотекари и књижничари у јавним библиотекама Борског округа Пре него што се упустимо у анализу резултата анкете, најпре да се упознамо са профилом испитаника, њиховим социодемографским и квалификационим обележјима која су релевантна за спроведено истраживање. Укупан број запослених стручних радника у библиотекама у општинама Бор, Неготин, Кладово и Мајданпек је 47. Овај број укључује и запослене у библиотечким огранцима у селима на подручју наведених општина (има их укупно осам).

Бележница 34–35

Живот библиотеке ______________ 1. Социодемографске карактеристике запослених Година рођења Број Проценат 1950–1960. 10 21% 1961–1970. 18 39% 1971–1980. 19 40% Године радног стажа Број Проценат До 5 година 1 2% Од 6 до 10 6 13% Од 11 до 20 27 57% Од 21 до 30 5 11% Преко 30 8 17%

Старосна структура није повољна јер је 60% од укупног броја запослених старије од 45 година. Просек старости свих запослених је 48 година (у Бору – 48, Неготину – 47, Кладову – 46 и Мајданпеку – 50 година). Најмлађи има 37 година (има их двоје), а најстарији 63 године (четворо је прешло шездесету годину). Према годинама старости, могло би се очекивати да највећи проценат запослених има преко 25 година радног стажа у библиотекарству. Међутим, године старости не прате и године радног стажа, јер известан број сада запослених у библиотеци раније је радио у некој другој установи или фирми. Због тога је највећи проценат (57%) оних који у библиотеци раде од 11 до 20 година. Када је реч о послу који обављају запослени у библиотекама Борског округа, најзаступљенији је рад са корисницима јер је већини (90%) то свакодневни посао – пружање услуга, претраживање и проналажење тражених информација. Карактеристично је за мање библиотеке да у њима сви раде све послове. У библиотеци у Неготину и Бору постоје одељења у којима није предвиђен рад са корисницима, као што је обрада и набавка грађе или матична служба у Бору, али ни радници тих одељења, зависно од потреба посла, нису изузети од повременог рада са корисницима на позајмним одељењима. Према полној припадности и у нашем случају се потврђује општепознати став да у библиотекама углавном раде жене, јер 75% од укупног броја запослених јесу припаднице женског пола (35 од 47).

Бележница 34–35

______________ Живот библиотеке 2. Квалификациона структура запослених Степен стручне спреме Број Проценат Доктор наука 1* 2% Магистар 1* 2% Мастер библиотекарства 1* 2% Висока стручна спрема 13+3* 30% Виша стручна спрема 14 30% Средња стручна спрема 17 36% Стручна звања Број Проценат Дипл. виши библиотекар 9 19% Библиотекар 7 15% Самостални виши књижничар 1 2% Виши књижничар 13 28% Самостални књижничар 3 6% Књижничар 14 30%

Квалификациона структура стручног библиотечког особља јавних библиотека у Борском округу незнатно одступа од односа броја запослених са високом, вишом и средњом стручном спремом који прописују национални стандарди (1:1:1). Укупан број запослених са високом спремом је 16 (од којих је један доктор наука, 1 магистар и 1 мастер библиотекарства и информатике), са вишом спремом 14, а са средњом 17 радника. Важно је напоменути да нико од запослених није завршио студије за библиотекарство и информатику, а да су сви положили стручни испит, захваљујући коме су ушли у струку и добили основно стручно звање. Ипак, након положеног стручног испита не може се рећи да сви поседују исти ниво знања, као што и не обављају подједнако сложене послове. Више стручно звање временом је добило девет библиотекара (виши библиотекар), један виши књижничар и три књижничара.

Резултати испитивања Питања из упитника су формулисна у форми тврдње на коју се одговара заокруживањем једног од пет понуђених одговора на скали од потпуно се слажем до уопште се не слажем. Из-

Бележница 34–35

Живот библиотеке ______________ међу ових крајње опречних, понуђени су одговори о углавном и делимичном слагању, односно неслагању. Дата су четири питања која се односе на: избор тема, уважавање претходних знања учесника, могућности усвајања нових знања на семинарима, степен њихове примењивости и корисности у практичном раду, као доприноса унапређењу стручног рада. На сва четири питања одговор је углавном афирмативан (преко 80%): потпуно се слажем (31%,), углавном се слажем (28%) или делимично се слажем (18%). Са тврдњом Одабир тема/садржаја је добар није било неслагања, али када је реч о претходном знању које би предавач морао узети у обзир подучавајући полазнике новим знањима, као и о примењивости знања усвојеним на семинарима, било је негативних одговора – углавном се не слажем (20%) или уопште се не слажем (10%). Веома су занимњиви били одговори на питања у отвореној форми у којима су ипспитаници износили своја запажања о реализованим семинарима и давали предлоге и сугестије за даље професионално усавршавање и унапређивање стручног рада.

Запажања која се односе на тему, односно садржај семинара –– Одабране теме нису свима једнако доступне због значајне разлике у предзнањима везаним за дату тему и вештинама, односно способностима праћења и усвајања нових знања; –– Поједине теме су уско специјализоване и односе се на одређен сегмент рада у библиотеци, због чега постоји интересовање само код малог броја оних који раде на тим пословима; –– Пре одабира семинара нема се потпун увид у детаље о садржају семинара, па се одлучивало на основу наслова и претпостављене теме, тако да ток семинара понекад уопште није био у складу са очекивањима; –– Теме су добро одабране ако се узме у обзир шта је било у „понуди“; –– Поједине теме су „помодарске“ а садржаји таквих програма не могу да допринесу стварном унапређењу рада; –– Уочена је тотална незаинтересованост појединих полазника за садржаје који нису имали непосредне везе са оним што они у библиотеци раде или желе да раде, нити са типовима грађе, нити са типовима корисника са којима они раде. Запажања која се односе на приступ теми и начину предавања –– Излагања су често била неразумљива онима који ништа или скоро ништа не знају о теми, досадна онима који то већ знају и/или примењују у пракси, или ирелевантна (непримењива ван типова установа или појединачних установа из којих предавачи долазе,

Бележница 34–35

______________ Живот библиотеке јер неки предавачи нису умели или нису хтели да се „одмакну“ од својих примера, па су више „рекламирали“ своја постигнућа него што су некога нечему „подучавали“); –– Упкос знању које поседују, неки аутори програма нису добри предавачи и не могу задржати пажњу слушалаца, што је најважније да би семинар успео; –– Поједини аутори користе семинар за личну афирмацију.

Предлози и сугестије: –– Потребни су детаљнији описи акредитованих семинара, нарочито детаљи везани за облике рада (практичан аспект тема); –– Објединити теоријски и практични ниво знања (предавање са практичним вежбама); –– Предложити одговарајућим телима да се бодују и други облици стручног усавршавања и други семинари или обуке, а не само то што акредитује НБС на основу, не баш велике, понуде; –– Прво испитати за каквим усавршавањем запослени у одређеним библиотекама имају непосредне потребе, шта мисле да треба да знају (боље) да раде, да ли желе да се усавршавају у неком правцу и у којем и због чега (тј. шта мисле да би додатним знањима или вештинама могли да постигну) и сл. –– Увести курсеве учења страних језика као важан део стручног усавршавања библиотекара; –– Похађање релевантних онлајн курсева могло би да се бодује као стручно усавршавање, иако нису акредитовани од неке овлашћене установе. Осим тога, неопходан број сати стручног усавршавања на годишњем нивоу, прописан Правилником, доведен је у питање као довољан за истинско унапређивање рада, као и то што нису предвиђене консеквенце за непохађање акредитованих програма, што указује на потребу преиспитивања важећег Правилника о сталном стручном усавршавању. Уместо закључка На основу обрађених статистичких података спроведеног истраживања и добијених одговора испитаника могло би се закључити да се сви испитаници слажу да је стално стручно усавршавање потребно, али се не слажу око досадашњег начина подучавања и облика учења. Налази истраживања указују на потребу редефинисања поступка вредновања програма сталног стручног усавршавања за постизање бољег квалитета образовних циљева. Ради тога је потребно: –– Израђивати годишње планове стручног усавршавања на локалном и националном нивоу;

Бележница 34–35

Живот библиотеке ______________ –– Потпуније сагледавати заједничку проблематику већине библиотека; –– Свестраније истражити образовне потребе библиотекара, узимајући у обзир ниво знања којим располажу (портфолио приступ), као и услове у којима раде; –– Осим процене квалитета садржаја понуђеног програма обуке или семинара, вредновати и вештине аутора програма као предавача. Важно је напоменути да се наведени закључци базирају на резултатима испитивања стручног кадра јавних библиотека Борског округа, што је по броју испитаника недовољан узорак за доношење уопштенијих закључака. Свакако да би истраживање на ширем и свеобухватнијем нивоу имало већи степен објективности и ваљаности резултата и закључака. Ипак, истраживање Народне библиотеке Бор, мада спроведено на малом узорку, указује на то да је континуирано образовање библиотекара важно стратешко питање за даљи развој наше струке, због чега му се мора посветити пуна пажња, на свим нивоима, од локалног до републичког. У нашој стручној литератури има сјајних радова посвећених овој теми. Увид у постојеће теоријске спознаје и даља истраживања праксе и искустава шире стручне популације могу бити полазиште за системско решење, на највишем нивоу, превасходно у оквиру две централне матичне библиотеке – Народне библиотеке Србије и Библиотеке Матице српске. Литература:

1. Закон о библиотечко-информационој делатности. Службени гласник РС, бр. 52/11. 2. IFLA/UNESCO Смернице за развој јавних библиотека. Народна библиотека Србије, 2015. https://www.nb.rs/pages/article.php?id=11646 (преузето 10. 10. 2017.) 3. Ињац, Весна. „Образовање библиотекара у Србији“. Глас библиотеке, бр. 12 (2012): 27–32. 4. Милуновић, Драгана. „Континуирано стручно образовање библиотекара у Србији“. Бележница, бр. 22 (2010): 20-25. 5. Правилник о националним стандардима за обављање библиотечко-информационе делатности. Службени гласник Републике Србије, бр. 39/13. 6. Правилник о сталном стручном усавршавању у библиотечко-информационој делатности. Службени гласник Републике Србије, бр 18/13. 7. Шекуларац, Владимир. „Мрежа јавних библиотека Србије у периоду од 2000. до 2016. године“. Народна библиотека Србије, 2016. https://www.nb.rs/view_file.php?file_id=5364 (преузето 10. 10. 2017.)

Бележница 34–35

______________ Живот библиотеке Сабина Ђуркић, Библиотека „Центар за културу“, Кладово

Клуб љубитеља читања

Моћ читалаца не почива у њиховој способности прикупљања информација нити у њиховој умешности ређања и катлогизирања, већ у њиховом дару за тумачење, повезивање и трансформисање оног што су прочитали. Алберто Мангел

Јелена Бенић, „Читалачки клубови у библиотеци“, предавање (акредитовани семинар) одржано 6. 11. 2017. у Народној библиотеци „Доситеј Новаковић“ у Неготину. Захваљујемо ауторки програма на уступљеној ПП презентацији и свесрдној помоћи у разумевању феномена читалачких клубова. Исто.

Читалачки клуб чини група људи који се у утврђеним временским интервалима окупљају како би читали и/или разговарали о прочитаној књизи. Формира се ради афирмације читања, бољег разумевања прочитаних дела, размене и упоређивања мишљења и утисака о текстовима и дружења са особама сличних или истих интересовања. Може настати под окриљем библиотеке, школе, факултета, удружења, али и независно од институција. Најчешће се формирају групе чији сви чланови истовремено читају исту књигу и потом разговарају о њој – тзв. singletitle (један наслов). Ређе се формирају групе чији чланови читају различите књиге на исту тему или различита дела истог аутора – multi-title (више наслова).1 Број чланова једног читалачког клуба креће се, углавном, у распону од пет до двадесет пет. Мањи број чланова доводи у питање могућност редовног одржавања састанака, док већи број може отежати комуникацију и дискусију. Током окупљања, требало би свима који то желе пружити могућност да искажу своје мишљење, а то у случају великог броја чланова захтева и доста времена, узајамне толеранције и стрпљења, што је често тешко оствариво. Сматра се да је оптимални број чланова читалачког клуба дванаест.2 Чланови клуба могу бити из исте категорије, па се, на пример, с обзиром на узраст, може формирати читалачки клуб за тинејџере, студенте, стара лица итд. Са друге стране, могуће је и да једини критеријум за чланство у клубу, без обзира на узраст, пол или неке друге карактеристике, буде љубав према читању. Такође, постоје и читалачки клубови који окупљају љубитеље одређеног књижевног жанра, као што су фантастика, хорор или мистеријa, али и читалачки клубови које чине поштоваоци, односно фанови делâ једног аутора. Читалачки клуб може (и не мора) имати свог модератора који ће увек водити скупове, усмеравати разговор, постављати питања, одређивати које ће се књиге читати и сл. Ипак, и у

Бележница 34–35

Живот библиотеке ______________ првом и у другом случају, потребна је особа која ће одредити основне принципе рада, утврдити термине и место одржавања скупова и организовати окупљање чланова. Када се читалачки клуб формира у библиотеци, та особа је најчешће библиотекар, али те дужности може преузети и неки члан клуба или више њих. Избор књига које ће се читати може одредити особа која води скупове, или то може бити предлог и договор свих чланова клуба – jедино је важно обезбедити довољно примерака изабране књиге. Време трајања скупова може бити ограничено, али и не мора.Чак и када јесте, у случају да је тема члановима клуба изузетно занимљива а конверзација која се води врло жива и плодна, трајање састанка се може продужити по потреби. Читалачки клубови у данашњем смислу речи познати су још од 17. века, када су неке моћне и утицајне жене у Француској почеле да око себе окупљају уметнике, филозофе и друге припаднике тадашњих елита ради разговора и размене мишљења. Први паришки салон настао је око 1620. године под окриљем Мадам де Рамбује (Madame de Rambouillet), која је током својих редовних салонских дружења, водила разговоре о новим књижевним делима, позивајући, поред аристократије, најзначајније писце и мислиоце француске књижевности.3 Бројни читалачких клубова какве данас познајемо настали су у Сједињеним Америчким Државама након Првог светског рата. И данас је у Америци концентрисан највећи број читалачких клубова; сматра се да их има више од милион. По процени Џејмса Атласа, аутора текста објављеног у Њујорк тајмсу, пет милиона Американаца се сваке недеље окупља на састанцима читалачких клубова у приватним кућама, књижарама или библиотекама.4 И у Србији читалачки клубови, поред оних који се формирају у библиотекама, какав је, на пример, клуб при Градској библиотеци у Новом Саду, настају у школама, при издавачким кућама, књижарама и удружењима. Међу њима су: – Читалачки клубови при основним школама, чије је формирање покренула издавачка кућа Klett као део пројекта „Читалачки маратон“, чији основни циљ јесте промовисање читања међу децом узраста од 11 до 14 година, уз подстицање продукције књижевних дела намењених том узрасту и њихове широке критичке рецепције5. До сада је формирано 530 читалачких клубова под менторством наставникâ српског језика и књижевности, а у њима учествује 8.500 ученика.6 – Читалачки клуб за младе „Mreža B.O.O.K.” (Biblioteka оdabranih оmladinskih кnjiga) – литерарни клуб за ученике средњих школа и завршних разреда основних школа у Београду, настао у оквиру Организације за промоцију активизма. Намењен је младима до 19 година, који воле да читају и желе да допринесу разумевању и праћењу омладинске литературе. 7

Бележница 34–35

http://thesalonniere. com/madame-derambouillet/

http://www.nytimes. com/2014/03/23/ opinion/sunday/reallyyoure-not-in-a-bookclub.html

http://www.klett.rs/ aktuelnosti/citalackiklub http://www.danas.rs/ kultura.11.html?news_ id=363541&title =Novi+konkurs+za +roman+za+mlade https://mrezabook. wordpress.com/ onama/

______________ Живот библиотеке

https://www.facebook. com/BulevarBooks http://grupa484.org. rs/mi-i-oni-drugi/ programskeaktivnosti/regionalnaknjizevnost/

Од овог плана одступило се једино у септембру 2014, када су наш крај, па и библиотеку, погодиле поплаве које су оштетиле и део фонда.

– Читалачки клуб „Читањац“ који је, да би подстакла читање код најмлађих, основала књижара „Bulevar Books“ у Новом Саду још 2012. године. Већ пет година, једном недељно овај клуб окупља децу предшколског узраста од 2 до 7 година. 8 – Програм „Регионална књижевност“, који је 2009. године покренула Група 4849 да би средњошколце подстакла да читају књижевно-уметнички квалитетну прозу и поезију аутора из региона, објављујући је у виду необично и модерно дизајнираних књижица. Оформили су 12 читалачких клубова у 12 градова у Србији, а неки од њих су и даље активни.

Клуб љубитеља читања у Кладову Библиотека у Кладову последњих неколико година има више од 1.500 чланова годишње. Константни рад на промовисању читања и анимирању чланова одвија се кроз разне активности и у различитим сегментима делатности, од креативних и едукативних радионица са најмлађима до предавања, трибина и промоција за старије чланове. Један од покушаја да се квалитетна и захтевнија литература приближи одраслим корисницима представља формирање читалачког клуба у библиотеци. Идеја о формирању читалачког клуба потекла је од Зорице Траиловић, руководиоца Одељења за одрасле у библиотеци у Кладову, која је у фебруару 2014. године први пут окупила заинтересоване кориснике. Претходно, на основу процене библиотекарâ да корисник воли да чита и да редовно долази у библиотеку, евидентирани су потенцијални чланови клуба и направљен је списак. Свако од њих директно је обавештен о формирању „Клуба љубитеља читања“ и позван да се придружи. На првом састанку окупило се четрдесетак љубитеља читања различитог узраста и пола. Међу њима је било професорки српског, француског и енглеског језика, домаћица, пензионерки и пензионера. Упознати су са начином на који је замишљен рад клуба, као и да ће се читати једна изабрана књига а након тога, на састанцима клуба, и разговарати о њој. Договорено је да окупљања буду у библиотеци, једном месечно, односно сваке последње среде у месецу, те да ће свако бити лично информисан о тачном времену одржавања. Једино се током летњег периода, због годишњих одмора и путовања, скупови не би одржавали у јулу и августу.10 Први, оснивачки састанак клуба није био временски ограничен и трајао је непуна два сата. Током тог окупљања, углавном се говорило о књигама које су на чланове оставиле најјачи утисак или их по нечему посебном памте, било да су им се свиделе или не. Свакоме је било дозвољено да учествује у дискусији и изнесе своја мишљења и ставове. Прихваћен је предлог да се о избору књига за читање договара и заједнички одлучује, како би сви допринели функци-

Бележница 34–35

Живот библиотеке ______________ онисању клуба. У случају да ни у јавној ни у приватним библиотекама чланова нема довољно примерака неког наслова, могу доћи у обзир два или више дела истог аутора. Прва предложена књига, изабрана за наредни месец (март 2014) била је Софоклова Антигона. Рад клуба организује библиотекар Зорица Траиловић која, најчешће, и отвара скуп основним информацијама о писцу и делу, али се неретко дешава да то уради и неко од чланова клуба, тако да клуб нема модератора који би у потпуности усмеравао и водио расправу о прочитаном делу. Примера ради, када су чланови изабрали остварења Оскара Вајлда или Вилијама Шекспира, професор енглеског језика, чланица клуба, направила је презентацију о тим ауторима и њиховим најпознатијим делима, приказала је осталим члановима и водила разговор. Када је изабран роман И даље Алис Лисе Ђенове, чланица клуба-фармацеут одржала је кратко предавање о Алцхајмеровој болести и њеном лечењу, и тиме допринела бољем разумевању књиге. Једна професорка француског језика презентовала је, уз звуке најпознатијих шансона, укратко, француску књижевност, отворивши на тај начин дискусију о роману Волео сам је Ане Гавалде. На сâмом почетку рада клуба, једна од чланица одлучила је да из изабраних књига извлачи занимљиве делове, па је те цитате повремено читала осталим учесницима. Чланови клуба су, дакле, врло активни и ангажовани. На састанцима, након изношења индивидуалног мишљења о књизи и аутору, упоређују утиске, доживљаје и осећања изазвана прочитаним делом, а потом заједнички доносе и одређене закључке о вредности, занимљивости, иновативности, интригантности, емоционалној снази, дубини разматраног дела. Наслови се бирају тако што чланови предлажу и препоручују књигу коју су сâми већ прочитали, дакле, на основу међусобне препоруке, а не на основу популарности, рекламе, рецензија, приказа, непоузданих или анонимних препорука. Највише препоручених књига, као што су Гордерова Девојка с поморанџама, Кундерина Неподношљива лакоћа постојања или Албахаријев Цинк, биле су препорука библиотекарке која их је издвојила на основу личног утиска о прочитаном. Најснажнији утисак оставила је управо Неподношљива лакоћа постојања, изузетно се допавши свим члановима клуба. Том приликом, неколико чланова клуба је изјавило да самоиницијативно, вероватно, никада не би изабрали баш ту књигу и да им је за избор литературе препорука библиотекара јако значајна. Међутим, десило се и то да се изабрана књига никоме није свидела, чак је већина није ни прочитала до краја: реч је о роману Меги О`Фарел Рука која је прва држала моју, коју је, такође, препоручила библиотекарка чије је мишљење било да су сва дела наведене ауторке, па и ово, одлична. Хадријанови мемоари Маргерит Јурсенар изазвали су потпуно опречне реакције – једни су сматрали да је књига изузетна, док је други нису ни прочитали до краја јер им никако није одговарала.

Бележница 34–35

______________ Живот библиотеке Повремено се избор дела за читање и дискусију везује за неки конкретан повод. Тако су, на пример, током марта 2017, када је и Међународни дан поезије (21. март), чланице клуба читале поезију по свом укусу, независно од аутора, периода, стила, песничког облика. На тај начин је унета и разноликост у готово потпуну заокупљеност романом, као најпопуларнијим жанром. Интересантно је споменути и то да неке од књига које су изабране за заједничко читање на основу награда додељених делу или аутору (Нобелова награда за књижевност, на пример) међу члановима клуба нису изазвале неподељено одушевљење или одобравање. Док се књига Вољена нобеловке Тони Морисон свима допала, сасвим другачији утисак су оставила дела француског нобеловца Патрика Модијанија. У вези са његовим делом је, на крају, преовладало мишљење да су његови романи, иако невелики по обиму, врло статични, односно да је радња успорена преопширним описима улица и арондисмана у Паризу, што их, по мишљењу и укусу чланова овог читалачког клуба, чини непривлачним за читање. Поред награда, филмови – нарочито запажени, у врхунској (најчешће холивудској) продукцији – такође, што је библиотекарима добро познато, изазивају интересовање за одређена дела, често и заборављена, односно за упознавање са књижевним предлошком. Током протекле три и по године, колико већ траје и одржава се читалачки клуб у библиотеци у Кладову, број чланова се од почетних четрдесетак смањивао, да би се задржао на петнаест сталних чланова, тачније чланица, јер су мушки чланови постепено одустајали. Овај број је сасвим одговарајући, првенствено због обезбеђивања довољног броја примерака изабраних наслова, као и због квалитетније комуникације. Показатељ задовољства сталних чланова и успешности клуба јесте учесталост долазака, јер више од половине споменутих чланова нису пропустили ниједан састанак, док је њих неколико изостало свега једном или два пута. Тако је потпуно спонтано, вероватно на основу међусобног уважавања и зарад зближавања, као и због пријатне и угодне атмосфере током окупљања, свака годишњица клуба свечано обележена уз торту или колаче. Закључак који можемо извести након свих досад одржаних окупљања јесте да читалачки клуб доприноси реализацији многобројних задатака и активности једне јавне библиотеке: представља библиотеку као место отворено за дружење, размену идеја, дискусију; афирмише квалитетну литературу; омогућава бољу комуникацију и зближавање корисника библиотеке; побољшава читалачке вештине чланова; доприноси привлачењу нових чланова, а на нивоу локалне заједнице, представља библиотеку као стожер културних догађања и друштвеног живота. Bиблиотеке као установе које посредују између књиге и читалаца – а с обзиром на то

Бележница 34–35

Живот библиотеке ______________ да је реч о услужној делатности, због чега, по речима Питера Брофија, основна мотивација треба да буде жеља да се потребе и интересовања корисника задовоље на најбољи могући начин11 – могу, кроз окупљања, заједничка читања, развијање укуса и интерпретативно-критичких вештина, ширење интересовања, разговоре и друге активности читалачког клуба, усмерити своје кориснике ка вредним насловима, односно ка озбиљнијој и захтевнијој литератури. Како су књига и читање одувек имали веома важну улогу у животу човека – Алберто Мангел сматра да је читање (смисла, целокупног света око нас), „готово као и дисање, наша суштинска функција“12 – значај и допринос библиотеке на пољу стварања и развијања читалачких компетенција су кључни. С обзиром на то да у Србији читалачки клубови при библиотекама још увек нису распрострањени и развијени, потребно је уложити доста напора и рада да би они заживели, јер се то, евидентно је, свима вишеструко исплати – и библиотеци, и њеним члановима, али и целокупној заједници. ЛИТЕРАТУРА

Бенић, Јелена. „Читалачки клубови у библиотеци“ (у рукопису). Бrofi, Piter. Бiblioteka u dvadeset prvom veku. Бeograd: Clio, 2005. Mangel, Albert. Бiblioteka noću. Бeograd: Geopoetika, 2008. Mangel, Albert. Istorija čitanja. Novi Sad: Svetovi, 2005.

ПРИЛОГ:

Списак наслова и аутора о којима се дискутовало на састанцима „Клуба љубитеља читања“ у библиотеци у Кладову, од марта 2014. до децембра 2017. Антигона / Софокле Девојка с поморанџама / Јустејн Гордер Крадљивица књига / Маркус Зусак Сто година самоће / ГабријелГарсија Маркес Очеви и оци; Убиство с предумишљајем / Слободан Селенић Француско завештање / Андреј Макин Рука која је прва држала моју / Меги О’Фарел

Њујоршка трилогија / Пол Остер Животи девојака и жена / Алис Манро Слика Доријана Греја / Оскар Вајлд

Бележница 34–35

Piter Brofi, Biblioteka u dvadeset prvom veku (Beograd: Clio, 2005), 107.

Alberto Mangel, Istorija čitanja (Novi Sad: Svetovi, 2005), 17.

______________ Живот библиотеке Опроштајни валцер; Неподношљива лакоћа постојања / Милан Кундера Хадријанови мемоари / Маргерит Јурсенар И даље Алис / Лиса Ђенова Ситничарница „Код срећне руке“ / Горан Петровић Мајстор и Маргарита / Михаил Булгаков Цинк / Давид Албахари Сенка ветра / Карлос Руис Сафон Употреба човека / Александар Тишма Волео сам је / Ана Гавалда Паула/ Изабела Аљенде Убити птицу ругалицу / Харпер Ли Норвешка шума / Харуки Мураками Бура / Вилијам Шекспир Bunker Swing / Мирјана Ђурђевић, Бранко Млађеновић Ишчекујући варваре /Џон Максвел Куци Сунце у њеној коси / Џампа Лахири У кафеу изгубљене младости; Дора Брудер / Патрик Модијано Прељубници / Вида Огњеновић Вољена / Тони Морисон Зовем се Црвено / Орхан Памук Рани јади / Данило Киш Женски разговори / Душан Радовић Није фер, Давиде / Ефраим Кишон Наиван. Супер; Крај нама познатог света / Ерленд Лу Лолита / Владимир Набоков Тврђава / Меша Селимовић

Бележница 34–35

Живот библиотеке ______________ Жаклина Николић, Библиотека „Центар за културу“ Кладово

13. округли сто о покретним књижницама у Републици Хрватској и 7. Фестивал хрватских библиобуса Међународни скуп 13. округли сто о покретним књижницама у Републици Хрватској и 7. Фестивал хрватских библиобуса „Покренимо библиобус! Како покренути и одржати службу?“ одржан је у Пули, 12. маја 2017. године, у организацији Комисије за покретне књижнице и Комисије за народне књижнице Хрватског књижничарског друштва, Градске књижнице и читаонице Пула, као домаћина и Друштва библиотекара Истре. Хрватско књижничарско друштво и Савез библиотекарског друштва Словеније већ дуги низ година приређују стручне скупове посвећене покретним библиотекама. Прва таква окупљања организовали су библиотекари из Словеније још 1994, а Хрватска се придружила 1999. године. Договорено је да Словенија скупове о покретним библиотекама организује сваке парне, а Хрватска сваке непарне године, како би могли једни друге посећивати, али и научити нешто ново. Србија је своја искуства у раду са библиобусима представила први пут у Марибору (2012), а затим и у Копривници (2013) и Бјеловару (2015). Библиотекари из Хрватске и Словеније су веома љубазни домаћини и одлични организатори стручних скупова, отворени за учвршћивање професионалних и пријатељских веза, као и за иницирање нових сарадњи у промоцији и бољој видљивости покретних библиотека у друштвеној заједници. Овогодишњи скуп је окупио 105 пријављених учесника из Хрватске, Словеније, Немачке, Мађарске, Македоније и Србије. Фестивалски део скупа био је отворен за јавност, док је радни део био посвећен едукацији и стручном усавршавању библиотекара, подстицању сарадње и размени искустава у промоцији и унапређењу рада покретних библиотека. У оквиру програма, одржано је десетак стручних презентација и изложби, дванаест излагања уз постере из свих хрватских библиобусних служби, као и из Новог Места, Марибора и Кладова. Програм је започео Фестивалом библиобуса, одржаним у атрактивном амбијенту, уз зидине Арене, једног од најбоље очуваних римских амфитеатара у свету. Хрватски библиобуси

Бележница 34–35

______________ Живот библиотеке допутовали су из Бјеловара, Карловца, Копривнице, Крижеваца, Ријеке, Винковаца и Загреба, а учествовали су и гости из Марибора и Новог Места у Словенији и библиобус из Печуjа у Мађарској. Током трајања фестивала, сви библиобуси били су отворени за јавност, а ову јединствену прилику да их све на једном месту разгледају искористило је више стотина посетилаца. За најмлађе је приређен забавни програм у коме су их дочекали глумци на штулама, обучени у народне ношње крајева из којих потичу, анимирајући их причама и стиховима познатих књижевника. Захваљујући многобројним спонзорима који су препознали маркетиншки потенцијал у привлачности фестивалске атмосфере, али и амбијента који је за већину становника и посетилаца Пуле ипак несвакидашњи, сви су могли да се послуже сланим и слатким специјалитетима из свих крајева Хрватске, тако да су, поред покретних библиотечких услуга и грађе, библиобуси били и промотери својих локалних и регионалних идентитета и специфичности. На крају програма, 11 библиобуса је продефиловало центром Пуле, изазвавши бурне аплаузе мештана и многобројних туриста. Стручни део скупа одржан је у модерно уређеној Градској библиотеци и читаоници Пула. Промотивним видеом, представљене су све хрватске библиобусне службе. Видео је снимљен како би хрватски путујући библиотекари подржали домаћине у настојањима да покрену истарски библиобус који би омогућио пружање библиотечких услуга у бројним малим местима у којима не постоје огранци Градске библиотеке. Видео-спот је завршен поруком деце из Пуле: „И ми имамо право на библиобус!“. Кроз десетак домаћих и страних излагања по позиву, учесници скупа су сазнали много тога о стању и правцима развоја покретних библиотека у Хрватској и суседним земљама, као и о актуелним трендовима у Европи. Из презентација издвајамо резултате рада библиобусâ у Хрватској, који показују континуирани развој покретних библиотека у овој држави. У Хрватској, наиме, ради 9 библиобусних служби, са укупно 13 библиобуса, који су током 2016. године пружали библиотечке услуге на подручју 148 општина, са укупно 496 библиобусних стајалишта. У 2016. години била су активна 14.693 члана (од којих 69% деце); на коришћење су издате 365.433 јединице књижне грађе; одржано је 388 разноврсних програма. Представници Министарства културе Републике Хрватске, увек присутни на оваквим стручним скуповима, истакли су да досадашњи резултати рада покретних библиотека у Хрватској говоре да су библиобуси, због економичности и мобилности, најповољније и најпрактичније решење у изградњи свеобухватне савремене библиотечке мреже. У законским документима који су у припреми, Стратегија хрватског књижничарства за период 2017–2021. и предлог Закона о књижницама и књижничној дјелатности, предвидеће се

Бележница 34–35

Живот библиотеке ______________ стабилни модели финансирања рада покретних библиотека, те ће се јасно установити обавезе надлежних, од градова као оснивача библиотека до Министарства културе као извршне власти која заиста брине о једнаким правима свих грађана на приступ библиотечким услугама и поштовању закона и стандарда. Посебна пажња биће посвећена планирању набавке нових библиобуса, ради оснивања нових служби у свим жупанијама (окрузима) али и ради замене дотрајалих возила у постојећим библиобусним службама. Хрватска, иначе, следи пример организације библиобусних служби у суседној Словенији, о којој је говорио секретар Министарства културе Републике Словеније. Пример из Словеније је једноставан: за све округе ове државе, Министарство културе обезбеђује 70% цене возила, док преостала средства обезбеђују грaдови. Средства потребна за сваки округ планирају се најмање три године унапред. Поред презентације бројних и разноликих програмских активности које мобилне библиотеке спроводе на терену, сви учесници су истакли и то да покретне библиотеке осигуравају свим грађанима право на једнакост када је о приступу информацијама и целоживотном образовању реч, и да често представљају једину могућност за остваривање доступности знања, културе и информација становништву у периферним и руралним подручјима, нарочито у подручјима без стационираних библиотека, односно у малим местима превише удаљеним од већих центара и слабо саобраћајно повезаним с местима у којима се библиотеке налазе. Услуге се планирају према специфичностима стајалишта и прилагођавају потребама циљних група покривених одређеном библиобусном мрежом, а то су: становништво у руралним подручјима, посебно деца и адолесценти, породице са малом децом, старије и теже покретне особе, особе са инвалидитетом, припадници националних мањина, али и особе привремено ограниченог кретања као што су деца у вртићима и домовима, штићеници у домовима, затвореници, пацијенти у болницама и сл., при чему корисници нису ограничени избором грађе коју им библиотекари нуде, већ литературу могу и да наручују. Интересантне су биле и презентације представникâ произвођачâ библиобусâ у Словенији и Хрватској, који возила на посебне начине адаптирају и опремају, тако да покретне библиотеке модернизују и чине да се корисници библиотечких услуга на точковима осећају веома пријатно и удобно. На позив домаћина скупа, Републикa Србијa је представљена постер-презентацијом под називом „Покретне библиотеке у Србији“. Представљене су библиобусне службе у Пријепољу (2003), Алексинцу (2008) и Кладову (2010), са основним техничким карактеристикама возила, фондовима књига, статистичким подацима о броју корисника и грађи издатој на ко-

Бележница 34–35

______________ Живот библиотеке ришћење, употреби интернета, висини чланарине, начину финансирања, о броју програмских активности и пређеној километражи, са пресеком стања за 2016. годину. Године 2018, домаћин Фестивала путујућих библиотека биће Словенија, а 2019. Хрватска, која исте године обележава двадесетогодишњицу првог округлог стола посвећеног мобилним библиотекама, али и 50 година од поласка на пут првог модерног библиобуса у Хрватској, односно у тадашњој Југославији – у Ријеци, 1969. Очигледно је да, и након пола века, упркос развоју других врста комуницирања, овај начин обезбеђивања библиотечких услуга и грађе, не губи своју актуелност и значај.

Бележница 34–35

Живот библиотеке ______________ Весна Тешовић, Народна библиотека Бор

XIV конференција БДС-а У Београду је од 13. до 15. децембра 2017. одржана XIV конференција Библиотекарског друштва Србије „О чему говорим када говорим о библиотекама: заговарање, промовисање, лобирање“. Ова тема обележила је Дан библиотекара и 70 година од оснивања Друштва, али је и својеврстан продужетак радионица на тему заговарања у јавним библиотекама, које је Народна библиотека Србије реализовала у мају и октобру 2016. и у мају 2017. године. Две године континуираног бављења овом темом јесте чињеница која може много и на различите начине да говори о друштвеном и економском тренутку у коме се налазе наша струка и делатност. По свему судећи, више се не подразумева да нас неко прихвата и „издржава“ зато што смо чувари покретних културних добара и нематеријалне културне баштине; зато што су библиотеке у средишту развоја информационог друштва јер су суштински значајне за информисаност грађана, за њихово усавршавање и индивидуални развој; неопходне за развој образовања, науке и културе; покретачи свеукупног развоја слободног демократског грађанског друштва; зато што под једнаким условима и без обзира на разлике, обезбеђују свим грађанима остваривање људских права у домену слободе изражавања, стваралаштва, интелектуалних и других грађанских слобода, или зато што представљамо значајну карику која сваком омогућава неформално целоживотно образовање. Или, у крајњем случају, зато што је закон дефинисао обавезе оснивачâ библиотекâ1 (јер закон баш и не мора да се поштује, а може лако и да се промени ако је владајућој елити то потребно). Свакодневица показује да се ништа више не подразумева. Оснивачи затварају библиотеке, претачу их у центре за културу или им дописују делатности туристичких организација. Под изговором рационализације, библиотеке су приморане да отпуштају раднике иако, најчешће, од постојања забране запошљавања (2009) нису упослиле никога. Оснивач библиотекама буџетом не опредељује основна средства у потребном обиму, или им не омогућава да потроше оно што им је формално одобрио. Има случајева када оснивач не омогућава библиотеци да користи средства која Министарство наменски опредељује за матично функционисање. Ако томе додамо и чињеницу да библиотеке често раде у малом, због небриге потпуно девастираном, или у најбољем случају недовољном простору, онда

Бележница 34–35

Закон о библиотечкоинформационој делатности, Службени гласник РС, бр. 52 (2011) – посебно прецизирано у члановима 2, 5, 14, 26. и 27.

______________ Живот библиотеке је прича о заговарању, заступању, лобирању (коју год реч да изаберемо) за потребе библиотечко-информационе делатности врло потребна. Национална установа и удружење покушавају да у окоштало библиотекарско ткиво „убризгају“ знања и вештине неопходне за живот у новим условима. Намеће се неопходност апсолутне свеприсутности библиотека како у медијима, тако (да банализујем основно значење речи лобирање) и у сваком холу, на/у сваком јавном простору, у сваком социјалном контексту. То не значи да је маркетинг на првом месту, већ да библиотечко-информациона делатност мора да буде фузионисана са маркетингом. Како би то тумачили физичари – неопходно је да се више „језгара“ споји формирајући једно теже „језгро“, а онда „ослобођена енергија“ треба да обезбеди квалитетнији, општеприсутан, свеприхватљив и сваком близак живот библиотекâ. Овогодишњу конференцију, поред тога што је трајала три дана, красила је бројност колега из Србије, којима су се придружили и гости и колеге из Немачке, Аустрије, САД, Хрватске, Босне и Херцеговине, Румуније, Немачке, Летоније, Словачке и Кипра. Домаћин првог дана, тзв. претконференције, била је Универзитетска библиотека „Светозар Марковић“. Програм је отпочео радионицом „Јавно заговарање за библиотеке“, коју су одржале колегинице из Хрватске Едита Бачић и Даворка Пшеница. Едита Бачић је библиотекар саветник у библиотеци Правног факултета у Сплиту. Покренула је оснивање Радне групе за јавно заговарање у Хрватском књижничарском друштву (ХКД) још 2004. године. У Центру за стално стручно усавршавање библиотекара при Националној и свеучилишној књижници, један је од предавача у области јавног заговарања, активно учествује у раду Сталног одбора IFLA-ине Секције за правне библиотеке / Law Libraries Section (секретар је Секције 2013–2015) и чланица је Европског тима у оквиру Међународног програма заговарања (IFLA International Advocacy Programme – IAP). У њеном предавању „тачку пресека“ чинила је информација да библиотеке, тј. библиотекари морају потпуно променити начин размишљања, да морају спознати себе као професију, а онда се на прави начин обратити својој локалној заједници. Говорећи о сопственом искуству, Едита Бачић је истакла да грађански активизам баца посебно светло на библиотекарство, а у контексту стратешког размишљања заговарање је нова степеница у библиотекарству 21. века и није добро што данас на факултету за библиотекарство има мало речи о томе. Цео јавни простор је простор за заговарање и зато библиотеке не треба гледати као одвојен сервис у служби заједнице. Заједница је интегрални део онога што библиотеке раде и библиотекари су део

Бележница 34–35

Живот библиотеке ______________ заједнице, тако да грађани у библиотеци морају препознати/пронаћи своје место, чиме ће самодоприносити нашој делатности. Наш рад треба да одређује гесло „заједно са грађанима у акцију“ јер сви радимо за јавни интерес и зато треба мислити активистички. Едита Бачић је објаснила шта је важно за добро заговарање: да знамо шта смемо а шта не; да смо самокритични према резултатима јер без тога нема добре стратегије; да пракса мора да буде „покушај, ако не успеш, понови“; да је важно знати, распитати се где, кад и коме се обратити; да је неоп ходан тимски рад и да треба знати улогу појединца у тиму јер је индивидуално јако важно за успешан тимски рад – синергија је неопходна ради веће ефикасности. Наравно, нема правих резултата без мотивације јер сваки библиотекар треба да буде свестан да ради за јавно добро, да ту нема пара, да се ради из љубави и зато што верујемо у то. Едита је нагласила неопходност умрежавања. Као пример добре праксе навела је како су хрватски филмски посленици издејствовали добре нормативне акте. Међутим, врло самокритично је говорила о чињеници да „људи од књиге не знају шта хоће и не знају да буду сложни“ (како библиотеке виде неке политичке елите у Хрватској), што је допринело да библиотеке у Хрватској већ 15 година никако да се макну са мртве тачке: нема сарадње са ресорним министарствима; не постоји конструктивно договарање када се доносе одлуке; састанци су потпуно неефикасни јер се и после неколико сати „састанчења“ не донесе никакво решење; радна тела су превелика да би била оперативна. Иако су закони о библиотекарству у Хрватској доношени 1997, 2000. и 2009, испоставило се да је онај из 1997. најбољи. Сваки следећи бивао је све гори јер је брисао стубове професије. Пракса је показала да библиотекар може бити ко хоће – водоинсталатер у Слуњу постао је директор библиотеке. Иако је то била ситуација када је требало да се реагује, ХДК није реаговало. Умрежавање може дати одличне резултате и када се имају у виду различите делатности у култури. Међутим, нема сарадње и не препознају се заједнички интереси ни са музејима ни са архивима. Нема широке кампање иако свака кампања за читање јесте простор у јавној расправи за све делатнике у култури, а не само за библиотекаре. Уводно предавање би се, дакле, могло свести на то да морамо постати свесни да је управо умрежавање главни циљ одрживог развоја, да морамо бити гласнији него што јесмо, да треба најпре пронаћи оно у чему смо добри а онда, од тога, почети заговарање. У вези са тим, наглашено је да је јако важно какав је мото наше акције. Мора бити кратaк и ефектaн. Као добар пример Едита Бачић је навела реченицу-поруку која је била мото акције Женске групе Сплит 1997. приликом отварања библиотеке у пензионерском дому: „Поклоните књигу умировљеничком дому – чекат ће Вас“.

Бележница 34–35

______________ Живот библиотеке

www.hkdrustvo.hr/hr/ dokumenti/kategorija/ ostalo/

Ово је подстакло размишљање на тему колико сарађујемо јер није редак случај да и људи унутар једне библиотеке не знају шта ко ради. Истакнута је општа опасност од праксе коју чине тимови без правих задатака, без одговорности, без слободе, тимови којима су вође ауторитарне или на неки други начин проблематичне особе. Опасност прети и у одсуству професионалне солидарности. Свеприсутна је подела на млађе и старије, иако искуство и знање младости могу бити одлично повезани. Сугерисано је и да БДС треба да упути сваког библиотекара у то ко у Министарству културе треба да нас заступа. Други предавач била је Даворка Пшеница, библиотекар саветник у Националној и свеучилишној књижници у Загребу. Она је чланица и једна од оснивача Комисије за јавно заговарање ХКД-а. У свом раду посебно је заинтересована за слободан приступ информацијама, слободу изражавања, заштиту интелектуалних слобода и приватности. Члан је IFLA-ине Комисије за слободан приступ информацијама и слободу изражавања (FAIFE/ IFLA). Пошто је Даворка магистрирала информационе науке и комуникологију, управо са тог становишта урадила је свот-анализу Стратегије за јавно заговарање ХДК2, која је показала да је струка потпуно разједињена, да школски библиотекари не препознају потребе универзитетских или јавних библиотека иако им циљеви морају бити јединствени, да је лош проток информација и неразвијена култура сарадње; да се мора радити на јачању утицаја и видљивости уз помоћ партнерстава, приступачности, промоције и присуства у медијима. А како поправити такво стање? Даворка Пшеница инсистира на потреби да у односима са јавношћу, кроз сваку информацију истичемо уверење да то што радимо – радимо за опште добро. На тај начин људи и установе се повезују ради задовољења обостраних потреба. У тој комуникацији треба бити обазрив јер не можемо се свима једнако обраћати. Пошто постоје различите јавности, морамо водити рачуна о њиховим специфичностима и, у складу са тим, бирати различите тактике (прилагођен језик, гардероба). Говорећи о лобирању, Даворка разликује економски, правни и политички аспект. Актери у лобирању могу бити различите интересне групе (адвокатске канцеларије, консултантске агенције, НВО, удружења грађана), при чему, насупрот увреженом мишљењу, и лобирање може бити легитимно. И у овом предавању истакнуто је да, без обзира на то какве се стратегије и технике лобирања примењују, веома је важан однос према медијима. Наш наступ мора увек бити припремљен јер различити медији траже различити приступ, и увек треба да имамо на уму арапску пословицу која упозорава да си господар речи коју ниси изрекао и роб оне коју си изрекао.

Бележница 34–35

Живот библиотеке ______________ Како би се превазишао проблем медијске незаинтересованости за наше теме, наведено је неколико примера добре праксе. Коришћењем волонтера увек се постиже циљ: штанд на улици – летак – нешто се даје – људи се окупљају – а када се скупи већи број људи, ето и медија. Добро је оцењена идеја Библиотеке града Београда када су укључене јавне личности да буду библиотекари на сат или два. То је, по речима колега из БГБ, за последицу имало да у библиотеци медији буду целог дана. У сваком случају, библиотека треба на исправан начин да постави комуникацијску стратегију: морамо увек знати шта желимо да постигнемо а тест за то могу да буду одговори на пет основних (новинарских) питања: КО, ШТА, КАДА, ГДЕ, КАКО/ЗАШТО. Треба добро дефинисати проблем и увек је важно имати на уму ко говори, а још више шта говори; треба пазити на време и место јер никако не сме бити недеља и не истовремено када се дешава много тога; план мора бити реалан; треба знати како га презентовати, а у вези с тим треба користити све аудио-визуелне могућности. Као илустрација послужио је пример кратких видеа којима је анимирана јавност поводом Дана хрватских књижница3. Истакнуто је да је неопходна квалитативна процена плана кампање јер једино она омогућава да се по други пут не погреши. Говорећи о стратегији јавног заговарања и Дубравка је инсистирала на моћи умрежавања. Наша стратегија ће бити боља, а ефекти деловања јачи ако створимо интересне мреже. У том случају „тимски рад“ добија право значење јер се снага успеха огледа управо у људима, а тај ресурс, када се прилагоди нашим комуникативним навикама, дефинише се оним: „имам ја тамо свог човека“. Таква пракса не би требало да је нова јер ју је још пре неколико векова народни певач мудро исказао у десетерцу „Женидбе Душанове“: „Тешко свуда своме без својега“. И, наравно, стратегија мора поштовати и ова правила: говори отворено, буди пристојан, не моли и не куди, немој тражити да се нешто таји, говори увек с гледишта јавног интереса, не препири се с новинарима јер је њихова реч последња, на директно питање дај директан одговор, што је питање теже одговор мора да буде краћи, ако не знате одговор треба искрено рећи „не знам“, у медијима нема лагања, прес-конференције користи само кад имаш добре вести, поштуј термине (новинари не воле кашњење), буди креативан, инспиративан и аналитичан и сваку идеју, пре него кренеш у реализацију, провуци кроз питања КО, ШТА, КАД, ГДЕ, КАКО и ЗАШТО. Конкретан и користан савет био је и да кроз било коју нашу идеју са којом наступамо пред оснивачем провучемо циљеве одрживог развоја4 и, наравно, све то кажемо језиком који политичари разумеју. Када се има на уму 17 циљева одрживог развоја, библиотеке треба да уђу у стратешки план као кључне установе у остваривању четвртог циља: обезбедити инклузивно и целоживотно образовање и промовисати могућност целоживотног учења. Премисе постоје:

Бележница 34–35

www.youtube.com/ watch?v =wT1f V3BbFSU www.youtube.com/ watch?v=qPJbkMSardI www.youtube.com/ watch?v= UGmlNocUSgI www. youtube.com/ watch?v= cJ2QopcDdRE

http://www. ciljeviodrzivograzvoja. net/un-ciljeviodrzivog-razvoja/

______________ Живот библиотеке

www.facebook.com/ 1047783805300816/ videos/ 1230461233699738/ www.facebook.com/ Pokret-zanarodnooslobodilačkobibliotekarstvo1047783805300816/ ?fref=ts

образовање нам је лоше, спроводе се реформе. Остаје само да се изборимо да закључак буде: библиотеке су јако важне у неформалном образовању; библиотеке пружају услуге које доприносе образовању а тиме и одрживом развоју. После предавања уследила је радионица. Окупљени библиотекари, подељени у тимове, имали су задатак да симулирају ситуацију у којој заговарају за решавање неког важног проблема из своје праксе. Показало се да нам не недостају ни идеје ни комуникативни стил који приличи лобирању, а истицале су се оне колеге које су похађале споменуте радионице „Заговарање за јавне библиотеке“ и семинар „Ко то тамо прича“, који је и ове године добио акредитацију. Други део неконференције обележили су неформални начини на које могу да се подстакну разговори и примери креативаних приступа којима се указује на изазове наше професије. Гост неконференције је био Машо Мехмедовић из Босне и Херцеговине, магистар компаративне књижевности и библиотекарства. Он је добитник награде Фондације Кемал Бакаршић 2016. године за ангажовање на актуелизовању статуса незапослених дипломираних библиотекара и покретања иницијативе да се у јавном простору отворе проблематична питања о библиотечкој струци. Снимио је документарни филм о библиотекарству у БиХ којем је циљ да направи општи пресек стања и укаже на важност и улогу библиотека као јавних установа.5 Оснивач је неформалне групе Покрет за народноослободилачко библиотекарство БиХ.6 Машо је објаснио значења неких мотива у своме филму, као што је витез библиотекарс тва, с обзиром на то да се кроз лик витеза славила снага појединца који војује часно и за часне циљеве. Витеза библиотекарства надахњује жеља да избави библиотеке из „раља“ владајућих структура које би да ове установе културе прогласе нефункционалним. Жели да се избори да библиотеке постану и остану народноослободилачке установе – место где ће се појединац самоослобађати. Он је витез пацификус – мирољубив али не и безопасан. Разговор са Машом се претворио у промовисање катедре за библиотекарство. Говорило се о „распродаји библиотекарства као струке“ јер су студије библиотекарства данас употребљиве „колико штап за пецање у Сахари“, пошто сада „свако са тамо неким стручним испитом може бити библиотекар“. Објаснио је да је и то био разлог за настанак филма, како би се правда бар у филму учинила замисливом када већ у овом свету није. У радионичарском делу, присутни библиотекари су предлагали теме за потом инсцениране интервјуе. После електронског гласања на убедљивом првом месту нашла се тема о разлици између библиотекара са студија библиотекарства и других библиотекара. Све то указује на то да би БДС морао да се позабави очигледном фрустрацијом присутном међу библиотекарима

Бележница 34–35

Живот библиотеке ______________ из обе „групе“, а која би, уколико не буде каналисана на прави начин, могла да буде сметња јединству неопходном за успешно активистичко деловање, а тиме и сметња унапређивању библиотечко-информационе делатности. Колега Зоран Здравковић (БГБ), који је завршио студије библиотекарства, и био „делегиран“ да одговара на ово питање, говорећи кроз призму свог двадесетогодишњег искуства, почео је са становишта да су разлике добродошле и да би за јавну библиотеку најфункционалнији био тим који чине дипломирани бибиотекар са катедре и библиотекар који је дипломирао нешто друго, али је нагласио да је у специјалним библиотекама библиотекар са катедре за библиотекарство ипак супериорнији због нових специфичних знања која поседује. Без жеље да се више бавим овим питањем, читаоцима из стручне библиотекарске јавности остављам да сами промишљају све могуће одговоре. Само ћу искористити луксуз који ми дозвољава писање овог текста да подсетим да је завршена школа само један, али далеко од пресудних фактора да се неко успешно бави својим послом. Имајући на уму изреку „магарац у Беч, магарац из Беча“, јасно је да успешно бављење библиотекарством, као и било којом другом струком, зависи пре свега од психолошког профила човека, да ли на своје радно место долази да ради или да му се „пише шихта“, и његове спремности да учи и усавршава се сваког дана. Нека као прилог том промишљању, али и конструктивном деловању библиотечке заједнице буде „ранг листа“ тема која је настала као последица гласања, а која сама по себи говори о болним местима српског библиотекарства: 1. Разлика између библиотекара са студија библиотекарства и других библиотекара 2. Ко је библиотекар 21. века? Особине, вештине … ? 3. Стереотипи о библиотекама и промена свести 4. Посао библиотекара данас 5. Чему још библиотекарство? 6. Зашто се оспоравају библиотекари осталих струка? 7. Мисија библиотекарства 8. Опасна поједностављења о послу библиотекара 9. Обесмишљеност студија библиотекарства 10. Култура читања 11. Библиотекарство на факултетима 12. Да ли је инклузија могућа? – библиотека за све 13. Практично vs. теоријско библиотекарство 14. Библиотека – место за одговоре

Бележница 34–35

______________ Живот библиотеке Ако се провеју све могуће сумње, опреке, несигурности због неизвесности, морали бисмо признати да су ипак библиотекари највише одговорни за одржавање стереотипа о себи и послу који раде и да морају да ангажују све постојеће ресурсе како би се мењали и успешно пратили све брже друштвене и техничко-технолошке промене. Обележавање Дана библиотекара и 70 година од оснивања Библиотекарског друштва Србије, 14. децембра, отпочело је свечано, кратким концертом гудачког квартета. Окупљене библиотекаре поздравили су др Богдан Трифуновић, председник БДС-а, Владан Тријић, заменик управника НБС-а и Новка Шокица испред БМС. Богдан Трифуновић је с поносом подсетио на најзначајније резултате интензивног рада БДС-а и делотворне сарадње коју је Друштво остварило са партнерима у земљи и иностранству. Пројекти који су посебно обележили годину су „БДС 1947–2017“, „Библиотекари на путу – 1.000 km до 1000 идеја“, објављивање двојезичног зборника са прошлогодишње конференције, пројекти које је подржала ИФЛА за међународну сарадњу у контексту повећане видљивости БИД како на међународном тако и на локалном нивоу. Као својеврстан успех истакнута је и чињеница да је очуван ритам излажења научног часописа Библиотекар. Главна уредница доц. др Драгана Грујић представила је други број за 2017, који је посвећен јубилеју Друштва. Уручене су и награде које Друштво додељује. Награду Запис добио је проф. др Жељко Вучковић (Педагошки факултет у Сомбору) за развој библиотечко-информационе делатности и библиотекарства. Награда Стојан Новаковић припала је др Бранки Драгосавац (Библиотека Правног факултета у Београду) за оригинално ауторско дело на српском језику из области библиотечко-информационе делатности – Јавне библиотеке у Србији од 1901. до 1918. године (2016). Награда Најбољи библиотекар припала је Марини Неђић (Библиотека града Београда). Речима захвалности Жељка Вучковића и свечаном беседом Светлане Јанчић, која се тицала историјата и развоја удружења, завршена је свечана скупштина. Конференцију је отворила госпођа Карла Робин Херши, стална координаторка Уједињених нација у Србији, која је говорила о вези библиотека и циљева одрживог развоја који чине Агенду Уједињених нација 2030. У контексту услуга које библиотеке пружају, истакла је приступ информацијама као кључни фактор у остварењу свих циљева одрживог развоја. Весна Вуксан је изнела кратак извештај о активностима у којима учествује Библиотекарско друштво Србије у контексту Агенде 2030: учешће у IFLA International Advocacy Program,

Бележница 34–35

Живот библиотеке ______________ акредитовани курс за библиотекаре „Ко то тамо прича?“, пројекти „Stories that Matter“ и „Unlocking the Potential of Libraries in South-East Europe through Regional Cooperation and Sustainable Development“. И она је у својој причи пратила „златну нит“: како са циљевима одрживог развоја повезати програме да буду што видљивији и упознала нас са жељом БДС-a да у једној бази прикупи све успешне приче о јавном заговарању и уједини их у контексту националне агенде за одрживи развој. Путем видео поруке окупљеним блиотекарима обратила се Глорија Перез Салмерон, председница IFLA-e, истакла да БДС има здушну подршку IFLA-e и пожелела успешну конференцију. Првог дана конференције, најпре су се чула инострана искуства. Лојда Гарсија Фебо, председница Америчког друштва библиотекара (ALA), говорила је о многобројним активностима које ALA спроводи ради повећања видљивости и побољшања статуса библиотека. Говорила је о концепту библиотекара као стручњака који се бави јавним заговарањем. С обзиром на то да су библиотеке стубови јавног образовања, истакла је како изградња и јачање заједнице зависе од нивоа информисаности појединаца који у њој живе. И Гарсија Фебо је истакла како искључиво заједно можемо унапредити средину кроз посвећеност образовању, интелектуалним слободама, различитости и професионалном развоју. Представила је активности и успехе ALA-е и IFLA-е, и предложила нове могућности за едукацију библиотекара у области јавног заговарања на глобалном, националном и локалном нивоу. Барбара Шлајхаген, извршна директорка Немачког друштва библиотекара, представила је искуства из Немачке, говорила о приоритетима и стратегијама заговарања, али и баријерама међу којима је на првом месту одсуство координације иницијатива заговарања. Изванредне библиотечке услуге за све грађане представљају крајњи циљ лобирања за библиотеке. Када лобирамо, ми у ствари желимо да утичемо на јавне политике које обезбеђују правни оквир и финансијску подршку. Ми морамо да испричамо библиотечку причу како бисмо показали потенцијал библиотека. Упозорила је да су библиотеке најчешће део државне управе и стога не смеју директно да утичу на политичаре. Лобирање код доносилаца одлука се зато често обавља преко библиотечких удружења. Барбара Шлајхаген је поделила своја искуства и приче из домена лобирања Немачког друштва библиотекара, EBLIDA-е и IFLA-е. Представила је примере лобирања током неформалних састанака, дискусија „иза завесе“, израде докумената, формирања предлога за нацрт закона, скупштинских дешавања и стручних предлога на званичним саслушањима. Сазнали смо да у циљу ефикасности, Немачко друштво библиотекара употпуњује своје активности лобирања медијским кампањама како би привукли пажњу медија

Бележница 34–35

______________ Живот библиотеке

У загради је податак о броју истог типа библиотека у Србији. Већ на први поглед биће јасна снага библиотечке мреже јавних библиотека у земљи која има три пута мање становника него Србија. Изузетак чини број школских и високошколских библиотека, али то је, бар када говоримо о школским библиотекама, директна последица већег броја становника. Подаци о библиотечком систему Србије преузети са www.nb.rs/pages/ article.php?id=1284.

и јавности. Кључни фактори успеха су комуникацијске вештине, пружање доказа као што су чињенице и бројке, личне приче, студије случаја или резултати истраживања, формирање партнерстава или коалиција, одобравање од стране чланова и одличан „тајминг“. Мара Јекабсоне, начелница Центра за развој библиотека у Националној библиотеци Летоније, представила нам је правни и друштвени оквир заговарања за библиотеке у Летонији. По статистици из 2016, библиотечки систем у Летонији састоји се од 800 јавних (673)7, 793 школске (1.387), 48 библиотека високошколских установа (178), 31 специјализоване библиотеке (252) и Националне библиотеке. Локација библиотечке мреже потчињена је административној територијалној подели земље у којој има 26 управних јединица (29). Овој статистици додаћу и то да у Летонији живи нешто више од 2 милиона становника, а у Србији (без КиМ) мало више од 7 милиона. Национална библиотека Летоније даје саветодавну и стручну подршку свим библиотекама у Летонији. Министарство културе одговорно је за развој библиотечке политике. Јавне библиотеке финансирају локалне општине. Закон о библиотекама је усвојен 1998. године и односи се на све библиотеке. Овим законом прописана је обавеза акредитације за било коју јавну библиотеку. Акредитација библиотека почела је 2005. године и све библиотеке се морају изнова акредитовати на сваких 5 година. Библиотеке припремају и достављају документацију која је неопходна за процес акредитације Комисији коју именује министарство. Комисија проучи достављену документацију, обавезно посети библиотеку и даје мишљење да ли библиотека испуњава услове за акредитацију. На основу тога, библиотеке добијају статус библиотеке на државном, регионалном или локалном нивоу. Мара Јекабсоне је истакла да је важно схватити да процес добијања акредитација није контрола већ алат за заговарање и побољшање квалитета рада библиотеке. То је идеална могућност да се аргументовано разговара са доносиоцима одлука на потпуно професионалном нивоу. Наравно, у почетку спровођења система акредитације, општине су биле мање-више непријатељске или незаинтересоване, али већ у другом кругу, саме су тражиле акредитацију као средство за проверу квалитета рада библиотека, док су библиотеке у томе виделе средство за заговарање сопствених интереса. Поред добре правне основе, Летонија има и стабилан систем професионалних удружења. Њега чини Библиотичко удружење Летоније, Удружење летонских академских библиотека и Удружење летонских школских библиотека. Поред ових удружења, Министарство културе је именовало и Библиотекарско веће Летоније, које има саветодавну функцију. Њега чини 17 стручњака који представљају библиотеке и професионална удружења. Они дају мишљење о различитим питањима у библиотечкој делатности, укључујући и мишљења о акредитацији.

Бележница 34–35

Живот библиотеке ______________ Нажалост, мишљења професионалних удружења и Библиотекарског већа Летоније имају само снагу препоруке, али и то је прилика за библиотекаре и библиотеке да снажно заступају своје интересе. Било је много примера када су доносиоци одлука прихватили добро припремљено мишљење Библиотекарског већа. И поред тога што заговарање за библиотеке у Летонији реализују Министарство културе и Библиотекарско веће, Национална библиотека Летоније и Центар за информационе системе у култури, и три професионална удружења, постоји потреба за још тешњом сарадњом свих поменутих институција како би се реализовала јединствена визија развоја. Николае Константинеску, аутор и дигитални кустос www.kosson.ro, приближио нам је искуства румунских библиотека које јавности пружају креативну подршку. По његовом виђењу, библиотека је у континуираној транзицији и зато од библиотекара захтева нове способности и вештине. Библиотекар је усред медија који свакодневно мења облик. Он је особа која чува, управља и посредује информацијe и знањe, али и особа која мора да влада различитим софтверским алатима уз помоћ којих креира дигиталне информације за своју заједницу. Алзбета Мартиницка и Зузана Прахарова упознале су нас са искуствима Националне библиотеке Словачке, која има бројне активности и услуге како за библиотекаре, тако и за јавност: различити програми обуке, радионице и дискусиони форуми. Веома популарни међу библиотекарима и студентима постали су семинари посвећени коришћењу онлајн каталога Националне библиотеке Словачке заједно са онлајн каталозима других библиотека. Тамара Бутиган (Народна библиотека Србије) подсетила је на добре примере заговарања за библиотеке у Србији код ЕУ, као што су успостављање агрегатора за Европеану, у који може да се интегрише дигитална грађа из свих библиотека у Србији и ЕУтека мрежа, која „живи“ у 48 библиотека Србије. Даниела Скоковић (Народна библиотека Пожега) у занимљивој презентацији објаснила је шта повезује бициклизам и библиотекарство: стална покретљивост и одржавање баланса. Говорила је о разним примерима библио-бициклистичких програма у свету помоћу којих је библиотека постала видљивија. Колегинице из Хрватске представиле су програме Друштва књижничара Билогоре, Подравине и Калничког пригорја из којих може да се научи како добра повезаност малих библиотека из малих средина, у којима раде малобројни библиотекари, резултира квалитетном и богатом разменом програма. Други дан конференције почео је уводним предавањем др Ненада Васића.

Бележница 34–35

______________ Живот библиотеке После кратке, како ју је назвао, „археологијске ретроспективе“ историје књиге и библиотека, Васић је елаборирао мишљење да је штампана књига у савременом добу запостављена. По њему, дигитална књига је у предности и због савременог начина писања и припреме публикација за штампу у електронском формату, а последица тога је да се многе библиотеке смањују по обиму пословног простора, укрупњавају се или из финансијских разлога и због малог или никаквог коришћења, укидају. Како је несумњиво је да библиотека место сусрета људи који у већини случајева причају о књигама, понекад својим идејама и визијама, између прегршти тих прича и искустава, отварају и могућност приче о лобирању. (Занимљива поставка!) Упознали смо се са историјом лобирања, почев од 18. председника САД-а, који је на паузама заседања излазио у оближњи хотел где су га у холу чекали грађани да му кажу неку идеју, жалбу, или било шта што је у јавном или приватном интересу. А онда нам је др Васић представио и причу о лобирању коју је забележио у својој првој књизи о лобирању Увод у лобирање: пропедеутика науке о лобирању из 2015. године. Да ли баш по диктату те науке, у лично обојеној исповести сазнали смо одакле је, видели фотографију улице у којој је доживео „еурека ефекат“ и решио да се бави лобирањем, видели смо кућу Албанца који му је „отворио очи“ информацијом да у Америци треба имати плаћене лобисте, слушали о добром врлом деди Радоју… А онда, 15 минута после његове поздравне реченице, сазнадосмо дефиницију лобирања: скуп професионалних и практичних вештина у служби правних процедура проведених кроз односе лобисте према лобираном у интересу корисника. Објашњено нам је да израз заговарање није најбољи превод речи advocacy и да као такав има негативну конотацију. Ако већ треба наћи неку другу реч, поред лобирање, препоручује заступање. Сазнали смо да је лобирани неко ко одлучује, ко се пита, али увек у интересу клијента; да постоје унутрашње лобирање (у некој држави) и спољашње (у иностранству); да је дипломатија виши стадијум лобирања (пример добре праксе: када је шеф наше дипломатије на заседању УН тражио од америчког председника да му потпише слику и успео да поприча са њим (!?)), које мора бити упорно, доследно, са јасним директивама; да постоји „лобистологија“ која промовише „планетарно откриће“ господина др Васића да је забрањено подмићивање и илегално деловање. Сазнали смо и да нема формалноправне регулативе ове материје, али се лобисти држе уставâ и етичког кодекса. Професионални интерес и јавни императив лобиста је обавити успешно преузети посао у интересу свога клијента, али и сопственом. У својству клијената, могу бити и библиотекари. Међутим и библиотекари могу бити формални лобисти (уколико

Бележница 34–35

Живот библиотеке ______________ су образовани и по закону лиценцирани) или неформални, што најчешће јесу. Речено нам је и да ниједно удружење библиотекара у ЕУ нема свог лобисту. И мада живимо у држави у којој одвајкада царује буразерски прагматизам, сазнадосмо да је неопходно да имамо „свог човека“, најпре у ресорном министарству, па у сродним министарствима, па у одбору за културу Скупштине Србије, па у одбору за финансије, па у Агенцији за привредне регистре, свуда где се одлучује о законској регулативи, правима и дужностима, инфраструктури, буџетским средствима, интересима професије, кадровима и да, иако у Србији лобисти могу да буду само неформални (још увек немају лиценце), треба да користимо овај ресурс, да учимо технике, знања и вештине и тако унапредимо своју делатност. Велики изазов! Стећи потребне вештине биће посебно тешко с обзиром на то да лобисти изузетно ретко причају и пишу о своме професионалном послу из једноставног разлога што више настоје да раде и зарађују новац него да многима причају о свом знању и вештинама. Ово предавање о лобирању као новој и уносној професији покренуло је у свести библиотекара, пажљивих слушалаца, мисао о оправданости потребе, интереса и мотива библиотека за лобирањем. Са питањем о истинској потреби лобирања за рад, опстанак и развој библиотека у савременим условима, отвара се низ нових питања, првенствено етичке природе. Ако се има у виду да библиотеке још увек, осим сазнајних и естетичких, негују и етичке вредности, онда се намеће питање да ли лобирање, које подразумева различите и могло би се рећи не баш легитимне активности, може бити у супротности са вредностима на којима библиотеке заснивају свој рад. Некритички однос према заговарању лобирања за библиотеке може да проблематизује и вредносно-нормативни однос према оснивачу као финансијеру, према другим људима као корисницима библиотеке и према самима себи као припадницима библиотечке професије. За разлику од уређених земаља, у којима је концепт лобирања у законским оквирима, у нашим условима, у којима се послови често завршавају по принципу „ја теби – ти мени“, лобирање може да буде искључиво у функцији остваривања личне користи на рачун општег интереса. Наравно, савремене библиотеке у односу на традиционалне редефинишу и мењају своју улогу, у смислу промене услова и начина рада, пружања и промоције услуга, комуникације са окружењем… Међутим, промене које намећу тржишне вредности не би смеле угрозити етички оквир библиотечке професије. До краја конференције чули су се примери из праксе, који много говоре о томе каква је стварност када се пронађу „алати“ и (медијски) простор за лобирање, а како је када то потпуно изостане, тј. када немаш „свог човека“.

Бележница 34–35

______________ Живот библиотеке Најпре је Драгана Милуновић (Народна библиотека Србије) филмским резимеом подсетила на радионице о заговарању које је организовала Народна библиотека Србије. Слађана Галушка, председница Друштва школских библиотекара Србије, направила је ретроспективу заступања школског библиотекарства, које је од 2006. до 2014. направило значајан квалитативан помак. И таман када се родила нада да су у Србији постали видљиви и препознатљиви, новим правилником из 2015. број радних места у школама смањен је на пола и бројни школски библиотекари су остали без радних места. Њено излагање било је потпуно обојено стрепњом и питањем како у немотивишућем контексту бити видљив, доказати да си потребан и себи и другима. После овог искуства, промене које су последица лобирања, а које су унапредиле рад Народне библиотеке „Детко Петров“ у Димитровграду деловале су као мелем. Колегиница Елизабета Георгиев указала је на то да заговарачи не морају да буду само библиотекари, већ и корисници, а у конкретном случају деца. Телевизијске емисије „Клинци и хлапета“ и „Попонајци“, чији је аутор Елизабета, уз партнерство са ТВ Цариброд, учиниле су да библиотека уђе у сваку кућу, у сваку породицу. Библиотека је за све родитеље на мапи града постала пожељно место за креативан боравак деце. А где да деца бораве када је простор мали и неуслован? Поред медијске помоћи, која је допринела да библиотека постане препознатљива као место које може да промени квалитет живота појединца у Димитровграду, различитост и мултукултуралност били су снажан адут у преговорима. Захваљујући Министарству спољних послова Републике Бугарске, обновљена је зграда и направљен амфитеатар за програме на отвореном. Колегиница Весна Милосављевић (Народна библиотека „Стефан Првовенчани“ Краљево) представила је свој пројекат – радионице „Са децом око света“, које су се показале као успешно креативно средство лобирања. Чињеницу да своју земљу најбоље могу представити они којима је то посао, Весна је искористила да осмисли програм који је у Краљево, а пре свега у библиотеку, довео пет амбасадора и аташеа за културу из разних земаља. Поред едукативног програма у коме деца „из прве руке“ сазнају занимљиве детаље из живота, историје и културе земље амбасадора који је дошао, и богатог поклона (најчешће књиге) који се том приликом даје библиотеци, посебан бенефит представља то што гости целог дана бораве у граду (што је прилика за оживљавање културног туризма средине) и разговарају са председником општине. То је, наравно, прилика за заговарање за библиотеку „на високом нивоу“ јер тако успостављена сарадња са конзулатима и амбасадама, оснивача библиотеке не оставља равнодушним. Богдан Трифуновић испричао је шалозбиљну причу како је, после седамдесетогодишњег процеса заговарања, библиотека у Чачку коначно добила свој простор, у који треба да се усели у току 2018. Нагласио је истину да смо у процесу заступања сопствених потреба нашим

Бележница 34–35

Живот библиотеке ______________ саговорницима често неразумљиви ако се позивамо на законе и стандарде. Наша прича и утицај морају увек бити усмерени на кориснике, тј. заједницу у којој библиотека живи. Библиотека мора у очима јавности да постане место где стари и млади, родитељи и деца, квалитетно проводе своје време. Радмила Милинковић, шеф библиотеке Факултета музичке уметности у Београду, упознала нас је са тим да Међународна асоцијација музичких библиотека, архива и документационих центара развија посебан програм заговарања, фокусиран на унапређење приступа музичким информацијама и указивање на важност музике. Библиотека Факултета музичке уметности преузела је улогу незваничног националног представника у Асоцијацији тако што континуирано промовише вредност колекција које чува и охрабрује кориснике да истражују и у пуној мери користе библиотечке ресурсе. У тој функцији организују се бројне изложбе које, истовремено, постају још један формат заговарања. У контексту заговарања занимљиво је било и искуство ужичке библиотеке када су покушавали да „заокруже финансијску конструкцију“ пројекта „Стојан Стив Тешић – Ужичанин из Америке“, што је подразумевало реализацију изложбе и штампање Тешићевог романа Кару тј. не мале трошкове ауторских права, превода и штампе. Пошто овај пројекат није прошао на конкурсу Министарства културе, док је попуњавање образаца за спонзорисање на бројним сајтовима националних и мултинационалних компанија и америчких амбасада као резултат имало само позитиван одговор Телекома, библиотекари су се окренули „домаћим снагама“. На крају, поред донације Телекома, пројекат је финансиран средствима добијеним на локалном конкурсу за издаваштво и средствима локалних предузећа и приватника, који су се одазвали на позив пре свега захваљујући приватним контактима руководиоца библиотеке. Мора се признати да је и то својеврсна „пропедеутика лобистологије“. Жеља организационог одбора БДС-а да се на овој конференцији представе различите иницијативе за заговарање у потпуности је остварена. Међутим, истина је да смо и поред „светлих примера“, као струка, када је ова пракса у питању, тек на почетку. Тек треба да се извештимо да је применимо. У условима када је политички фактор свеприсутан, када је много заинтересованих да лобирају за исти буџет, треба бити бољи и уверљивији од других. Несебичност колега да поделе сопствена искуства и тако открију „мале тајне великих мајстора“ потврђује јединство и умреженост библиотекарске заједнице у Србији. Значи, један од важних услова за успешно заговарање постоји. Преостаје нам да гланцамо комуникативни стил и свакодневно унапређујемо партнерство са свима у својој локалној заједници.

Бележница 34–35

______________ Живот библиотеке Елизабета Георгиев, Народна библиотека „Детко Петров“, Димитровград

О чему су нам говориле постер презентације на XIV конференцији библиотекарског друштва Србије У оквиру постер сесије на 14. Конференцији Библиотекарског друштва Србије, одржане од 13. до 15 децембра 2017. године, представљено је шест постер презентација колега из Србије и Француске. Учесници Конференције могли су да се упознају са „Зеленом причом Народне библиотеке Ужице” Ратке Вучковић, док је Бернадица Иванковић представила „Књишки активизам Градске библиотеке Суботица“. Милица Матијевић из Библиотеке „Димитрије Туцовић“ у Лазаревцу и Виолета Ђорђевић из Библиотеке града Београда изложиле су постер „Уметници као партнери у заговарању и лобирању за библиотеке“, а Даниела Скоковић из Народне библиотеке Пожега и Елизабет Колин из Француске – „Cyclo-biblio“. „AV, AR, QR, VR, youR? Дигиталне технологије и шта са њима“ је назив постер презентације Мирјане Нешић из Београдске политехнике, док су Тамара Радојчић и мр Снежана Николић из ШОСО „Милан Петровић“ са домом ученика у Новом Саду направиле постер „Укључивање родитеља у програмске активности школске библиотеке“. Ратка Вучковић својом постер презентацијом „Зелена прича Народне библиотеке Ужице” представила је креативне еколошке радионице ове библиотеке, као активности за младе свих узраста, које ова библиотека перманентно организује током последњих неколико година. По речима ауторке, такве активности могу се организовати са веома скромним средствима, јер њихова реализација не захтева ангажовање стручњака из природниха наука, а могу их реализовати библиотекари заинтересовани за екологију и заштиту животне средине. Деца су изузетно мотивисана и показују спремност не само да прихвате нова сазнања, већ и да мењају свој однос према природи и животном окружењу и све то кроз лично стваралаштво. Библиотека им пружа могућност да на креативан начин испуне своје слободно време, као и да се кроз овакав облик рада приближе књизи. Ратка Вучковић је посебно представила радионице „Како деца да спасу планету“, организоване за децу предшколског узраста, затим радионице „Рециклирам-стварам“, предвиђене за децу школског узраста, током којих полазници обликују

Бележница 34–35

Живот библиотеке ______________ и осликавају употребне и декоративне предмете од природних материјала, рециклирају, одбаченим материјалима и предметима налазе нову сврху, као и маскембал на тему „Главни јунак једне књиге“, који Библиотека традиционално организује сваког децембра а који такође промовише рециклажу (костим мора бити израђен од природних или одбачених материјала). Постер презентација Бернадице Иванковић под називом „Књишки активизам Градске библиотеке Суботица“ бави се видљивошћу библиотеке у локалној средини на примеру суботичке библиотеке. Она полази од чињенице да су образовање, информисање и индивидуални развој главне функције јавних библиотека и покушава да одговори на два кључна питања: Каква је њихова улога у друштву данас када постоје и друге институције које такође обављају исте функције? Јесу ли оне препознате у својим срединама као генератори друштвеног развоја или је књига само трошак? Иванковићева, као примере добре праксе, наводи два програма тј. перформанса Градске библиотеке Суботица захваљујући којима је библиотека изашла из својих оквира и саме зграде и понудила људима да, без обзира на узраст, пол и опредељење, јавно изразе свој став о књизи и читању, те и на такав начин скрену пажњу јавности на њихов значај и положај у друштву. Поводом Дана библиотеке, 2014. године суботичка библиотека је организовала први флешмоб у Србији на тему књиге под називом „Центрирај: књига на сунчаном сату у центру Суботице“, а 2015, за свој 125. рођендан – домино спектакл назван „Књиготрес“, када је ланчано оборено више од 2.000 књига. Поруке оба јавна догађаја, у којима је учествовао велики број грађана, биле су да се књига и читање већ дуже време неоправдано стављају у други план, да се занемарује њихов значај за индивидуални и колективни напредак, да књига ослобађа. Постер презентација „Уметници као партнери у заговарању и лобирању за библиотеке“ Милице Матијевић из Библиотеке „Димитрије Туцовић“ у Лазаревцу и Виолете Ђорђевић из Библиотеке града Београда бави се самопромоцијом библиотеке, односно креирањем идентитета организације, који мора одговарати реалној причи и бити основа доброг имиџа у јавности. Ауторке полазе од тога да треба имати на уму да постоје и такозвани креатори јавног мњења и да се у процесу заговарања за библиотеку морамо обраћати и формалним и неформалним лидерима. Свесна своје образовне, културне и информационе улоге, библиотека мора улагати много више напора да свој рад учини видљивим свим члановима заједнице, да јој буду наклоњени и да користе њене ресурсе, услуге и програме. Оне су становишта да, ако процес заговарања посматрамо као приче и приповедање засновано на потпуној и истинитој информацији, онда долазимо до тога да је успешно заговарање процес у коме се прожимају логика и емоције. Уметници као истакнути чланови заједнице, креатори јавног мњења и особе тради-

Бележница 34–35

______________ Живот библиотеке ционално наклоњене библиотекама, са својим вештинама приповедања, могу бити моћни канали лобирања. Активности које библиотеке спроводе у сарадњи са разним врстама стваралаца појачавају снагу поруке коју библиотека као организација шаље у јавност. Кроз форму кратке презентације и постера, у коауторству са Елизабет Колин из Француске, Даниела Скоковић из Библиотеке у Пожеги представила је почетак и развој покрета Cycling for libraries, који је из форме неформалне конференције прерастао у моћно удружење за заговарање за библиотеке. Поред изворног покрета, појавиле су се и локалне иницијативе са истим циљевима (Француска, Канада, Тексас, Белгија, Хрватска). Огромна медијска подршка самом концепту омогућила је не само бољу видљивост већ и то да се о интересима библиотека и њиховом утицају у широј заједници говори, те да се врши утицај на политичке структуре организација Европске уније. Један од примера је и утицај удружења на доношење декларације Европског парламента о улози јавних библиотека у Европи. На постер презентацији приказани су цртежи које је направила Елизабет Колин Канто, председница покрета Cyclo Biblio, који се већ четири године реализује у Француској, на којима је представљена прошлогодишња маршрута око Женевског језера. По мишљењу Даниеле Скоковић, упознавање шире библиотечке јавности са оваквим типом заговарања може резултирати сличном иницијативом и организацијом и код нас. Постер презентација „AV, AR, QR, VR, youR? Дигиталне технологије и шта са њима?“ Мирјане Нешић из Београдске политехнике бави се могућностима употребе неких савремених апликација у библиотекама. АР – Augmented Reality Apps (Апликације проширене стварности) су апликације које комбинују физичку реалност са дигиталним садржајем. Проширена реалност подразумева да је корисниково виђење света проширено компјутерски генерисаним текстом, сликом и звуком. Сличан овом је концепт виртуелне стварности, када се стваран свет замењује виртуелним, уз помоћ VR апликација – Virtual Reality Apps. QR – Quick Response Apps су апликације које уз помоћ кода и програма повезују 2D и 3D садржаје. Ауторка кроз презентацију тражи одговор на питања: Шта од свих ових алата можемо да употребимо у библиотекама, за које сврхе и на које начине? Које су апликације бесплатне и како се користе? Како да технологије које су занимљиве нашим корисницима уведемо и у наше библиотеке? Како да у већој мери учествујемо у глобалном процесу дигиталне трансформације? Тако, на пример, AV – аудио/видео технологија – може да се користи да се илуструје садржај неке библиотечке грађе или да се мултимедијално промовишу библиотечке активности и услуге. Тамара Радојчић и Мр Снежана Николић из ШОСО „Милан Петровић“ са Домом ученика Нови Сад представиле су постер презентацију „Укључивање родитеља у програмске актив-

Бележница 34–35

Живот библиотеке ______________ ности школске библиотеке“. Ауторке сматрају да је, у складу са Ифлиним смерницама, принципима универзалног дизајна, а излазећи у сусрет различитим потребама деце са сметњама у развоју и инвалидитетом и њихових родитеља, улога библиотеке трансформисана. Нови програм школске библиотеке све више укључује родитеље који континуирано прате и учествују у активностима у оквиру програма. У школи „Милан Петровић“ родитељи се заједно са ученицима и наставницима у библиотеци информишу, друже, бирају препоручене књиге и веб сајтове, формирају фокус групе, учествују у заједничком избору и драматизацији појединих књижевних дела и користе све расположиве врсте медија. Библиотека постаје важно дидактичко средство, активно укључена у живот школе. Укључивањем родитеља у активности школске библиотеке, успоставља се боља хоризонтална и вертикална повезаност свих учесника васпитнообразовног процеса (ученик–родитељ–наставник), што доприноси бољим постигнућима ученика и припремљености за свакодневни живот. Све описане постер презентације одговориле су на тему овогодишње конференције – „О чему говорим када говорим о библиотекама: заговарање, промовисање, лобирање“. Видљивост библиотека у медијима и заједници, вештине заговарања, партнерства и умрежавања, кампање, активизам, новине у раду и едукације презентоване кроз примере добре праксе и искуства библиотекара, потврђују да библиотеке настављају да имају важну улогу у савременом друштву и да се максимално труде да привлаче што већи број корисника који ће у њима препознати добро место за провођење слободног времена.

Бележница 34–35

Шта се дешава

Шта се дешава __________________ Виолета Стојменовић, Народна библиотека Бор

Увод у медије – за децу и са децом Зашто Крајем 2013. године, Биро за друштвена истраживања објавио је резултате једног истраживања спроведеног за потребе Медијске коалиције (коалиције низа независних новинарских удружења – НУНС, УНС итд.), под називом „Медијска писменост у Србији“.1 Међу појавама које су истраживачи уочили, како међу средњошколцима и студентима новинарства, тако и међу наставницима/професорима грађанског васпитања и новинарима које су анкетирали и/ или интервјуисали у оквиру фокус група јесте и значајна неконзистентност одговора, која се огледа у томе што су испитаници сматрали да њихов однос према медијима и медијским садржајима јесте критички и објективан, промишљен, те да су (за разлику од увек „других“) мањевише имуни на значајне утицаје тих форми и садржаја, док су њихови одговори на конкретнија питања показивали „привид медијске писмености“, нарочито код најмлађе групе испитаника – средњошколаца. Прецењивање сопствених критичко-аналитичких вештина, степена информисаности, вештине коришћења свакодневних ствари/уређаја, знања потребних да се разумеју начини њиховог функционисања, сопствене независности од разноразних окружења није ни необично, нарочито када говоримо о младима, а ни везано само за медијске садржаје. Споменуто истраживање није, наравно, једино а није ни иницијално када је о теми медијске писмености и медијског описмењавања у Србији реч, али јесте репрезентативно (и због демографских карактеристика четири групе испитаника, као и због њиховог броја) и инспиративно, нарочито као део кампање чији је један од резултата и сајт који садржи значајне и широко употребљиве/прилагодљиве ресурсе.2 У међувремену се поље домаћиих дискурса о медијској писмености значајно проширило, постало полифоно, у расправе о значају и потреби медијске писмености, тачније (програма) медијског описмењавања становништа, а деце и младих нарочито, укључили су се представници многих професија и дисциплина, библиотекари међу првима, нарочито пошто је Ифла издала Препоруке о медијској и информационој писмености3 (а ове се две „писмености“ последњих година и иначе посматрају као близаначке или неодвојиве једна од друге, што је и разумљиво када се има у виду да свака информација мора бити медијски посредована, да без „носећег“ тј. (пре)обликујућег медија и не по-

Бележница 34–35

Сања Стаменковић, Медијска писменост у Србији: резултати истраживања (Београд: Биро за друштвена истраживања, 2013). Доступно и на: http://www.birodi.rs/ wp-content/ uploads/2013/12/ Medijska-pismenost-uSrbiji-rezultatiistra%C5%BEivanja. pdf (посећено 7. 5. 2017).

http://www. medijskapismenost. net/ (посећено 12. 12. 2017). Српски превод овог документа доступан је на: https://www.ifla. org/files/assets/ information-literacy/ publications/mediainfo-lit-recommend-sr. pdf (посећено 12. 12. 2017).

__________________ Шта се дешава 4

6 7

Закон о јавном информисању и медијима (Сл. гласник РС, бр. 83/2014); доступно и на: http://demo.paragraf. rs / WebParagrafDemo/ ?actid=121014 (члан 15. тачка 7). Уместо било које од бројних дефиниција термина „медијска писменост“, важније је прихватити/схватити „да бисмо у својој информацијама засићеној култури опстали и да бисмо се заштитили од мноштва медијских порука којима смо засипани, у својој свести укључујемо ,аутоматског пилота,. Опасност од те аутоматизоване обраде порука у томе је што она омогућава медијима да утичу на наш мисаони процес.“ Džejms Poter, Medijska pismenost (Beograd: Clio, 2011), 23. http://istmedia.rs/. http://www.dw.com/ en/dw-akademie/ who-we-are/s-30788.

стоји, па макар тај медиј био и људски глас). Ресорна министарства медијску писменост, и као концепцију и као скуп знања, вештина и ставова које треба формирати, развити и непрестано унапређивати кроз педагошке и андрагошке праксе, промовишу и подржавају кроз разна акта – стратегије, акционе планове, па и законе. Међутим, иако Закон о јавном информисању и медијима из 2014. „медијску писменост као део образовног система“ сврстава у јавни интерес у области јавног информисања,4 предвиђајући увођење медијске писмености у школе; иако би списак активности – ужег или ширег опсега (с обзиром на територију и број учесника/полазника), једнократних или дугорочних, ради непосредног медијског описмењавања или, пак, оспособљавања (новинара, наставника, библиотекара, педагога…) за медијско описмењавање других, у форми радионица, предавања, стручних скупова, трибина, саветовања… – које су иницирале и спровеле разне институције и удружења, од Министарства културе, преко Асоцијације медија, до појединих школа и локалних установа културе, могао да буде подужи, чини се да се степен медијске (или медијско-информационе) писмености деце и младих није много повећао, као ни степен свести о потреби да се ради на критичком разумевању медија, њихових специфичних „језика“, жанрова, формата и типова садржаја, различитих начина и циљева стварања, (пост)продукције и дистрибуције, друштвено-политичких, идеолошких и економских, колико и технолошких фактора који их одређују и мењају.5 С обзиром на то да се све већи део свакодневног живота од почетка 21. века одвија у медијски конструисаним и/или медијима и конкретним медијским садржајима посредованим и презасићеним окружењима, савремена писменост нужно обухвата и „писање“ и „читање“, тј. компетентно креирање и реципирање/конзумирање свих врста медијских садржаја, не само (штампаних или писаних) текстова. У одсуству пуног системског и институционалног решења овог питања, „кампањско“, односно пројектно подстицање медијске писмености и свести о њеном значају и значењу има, стога, утолико више смисла. Један такав пројекат реализује се и у Народној библиотеци Бор у сарадњи са информативним онлајн порталом Ist Media,6 а уз подршку Академије Дојче Веле (Deutsche Welle Akademie7).

Ко, како, када… Циљеви овог програма су вишеструки и разнолики. С једне стране, уз евидентну везаност деце и младих за онлајн садржаје и уређаје који им омогућавају да непрестано комуницирају и прате туђе или креирају своје садржаје, анкетирањем и интервјуисањем установљена је, иначе већ јасно изражена и добро позната склоност те популације да се фокусира само на садржаје који их се на очигледан начин непосредно тичу или су им лично, из овог или оног разлога, за-

Бележница 34–35

Шта се дешава __________________ нимљиви, што у пракси води бесомучној и самосврховитој продукцији и конзумацији (лоших) „селфија“ и слика/видео-записа непосредног окружења, тривијалних момената из свакодневног живота, навика, хобија и интересовања зависних од медијских и маркетиншких стратегија ових и оних интересних група, без свести о значају информисаности и развоја критичке ангажованости и активизма, уз снажну илузију самосвојности и посебности. Речју, један од циљева програма је да учесницима – ученицима 6 и 7. разреда основне школе, на које се пројекат оријентисао – прошири видике, постепено им развијајући (грађанску) свест о важности критичког праћења, дубљег познавања и разумевања ширих оквира свакодневног живота, потребу да се ствара и одржава међусобно разумевање и свеобухватан дијалог између различитих група људи, тј. заједница и појединаца, колико и да се зналачки, аргументовано и етички заступају сопствена и права и интереси заједница којима се, нужно или у складу са личним изборима, припада. Од новинара портала Ист медија потиче идеја да се циљној групи омогући да самостално истражују, документују, преиспитују своју свакодневицу и окружења, тј. да им се обезбеде техничка и едукативна потпора, односно „простор“ и „алати“ за бављење прилагођеним истраживачким, у основи новинарским радом, како би се обухватиле и на једном месту презентовале теме које илуструју њихов школски и ваншколски живот, специфичне потребе, незадовољства и интересовања борских основаца, проблеме одрастања и школовања са којима се суочавају или би требало да се суоче, достигнућа, успехе, поразе…8 Стога се један део већ реализованих или планираних радионица бави разним аспектима производње различитих медијских садржаја – фотографија и текстова, пре свега – и њих воде новинари и фотографи. Други део радионицâ спада у домен „читања“ медија, односно разумевања контекстâ и актера производње и дистрибуције разноврсних, а пре свега популарних медијских садржаја и њихових могућих или вероватних ефеката на ставове, вредности, оријентације, поступке, преференције… реципијената. Подстицањем деце да на медијске садржаје које свакодневно конзумирају почну да гледају и уз известан, њиховом узрасту примерен и прилагођен критички одмак и својеврсним, неприметним, игривим уводом у семиотику или семиологију и реторику медија баве се, за сада, библиотекари. Радионице из ових двеју група организују се наизменично, како би се истакли узајамни односи између стваралачког и рецепцијског нивоа учешћа у медијасфери, као и то да је рецепција потенцијално креативна, не само у смислу да саставни део праћења и примања садржаја у савременом виртуалном свету јесте и видљиво или невидљиво произвођење нових, повратних информација, односно коментара и (унапред дизајнираних, инстант) реакција, већ и у смислу прилагођавајућег, присвајајућег и иновативног разумевања тог садржаја.

Бележница 34–35

Израда портала је у току (http://brate. rs/), као и процес осмишљавања (назива) рубрика, у договору са децом – будућим ауторима.

__________________ Шта се дешава

Деатљније о овом листу у: Виолета Стојменовић, „Борски ђачки и школски листови“, Бележница год. 17, бр. 30 (2015): 40–65, 47–56. Доступно и на: https://issuu.com/ violetastojmenovic/ docs/ beleznica_30/52.

Почетна концепција ових радионица, усмерених ка томе да деци омогуће колико успешно и ефектно, толико и самосвесно, одговорно и коректно коришћење медија у циљу креирања озбиљних и ангажованих нових садржаја, који неће бити пука и површна забава већ правовремена и проверена информација и/или коментар, а чији је крајњи циљ покретање онлајн магазина за ученике борских основних школа (по узору на некадашњи Јасмин,9 али с обзиром на актуелне и технолошке и културноидеолошке околности), стекла је подршку Академије Дојче Веле која, у оквиру пројекта „Млади медији – медији за младе и са младима“, у сфери едукације и организације, подржава партиципативне програме који деци и младима пружају релеватне информативне садржаје. Експертским знањем и саветима подстичући методолошки бољу, усредсређенију и темељнију припрему и реализацију планираних активности, учествујући повремено у њима, ова организација је омогућила да се иницијални план едукативних и креативних радионица за изабране ученике виших разреда борских основних школа прошири и изнова осмисли као дугорочни, тј. двогодишњи едукативни пројекат (2017–2019) током којег ће ученици које су, на основу њихових афинитета и постигнућа, одабрали наставници и педагози запослени у основним школама (укључујући и сеоске), стећи широки дијапазон нових знања и вештина. Крајем септембра 2017. године Академија је за новинаре и библиотекаре – модераторе радионица за децу – и неколико наставника српског језика и књижевности одржала тродневни семинар на тему медијске и информационе писмености, током којег су полазници били у могућности да унапреде своје познавање и разумевање ових појмова и теорија о њима, односно могућих и препоручљивих начина да се оне пренесу деци кроз игре и друге забавне, радионичарске, групне активности. Током семинара направљен је и детаљан план радионица које ће се у библиотеци организовати за двадесет изабраних основаца (12–13 год.), установљени су конкретни и оствариви циљеви сваке од њих, а с обзиром на то колико и како те радионице могу да допринесу подизању нивоа медијске писмености будућих полазника. Ову серију радионица модерирали су Клаус Дахман (Klaus Dahmann), који води пројекат Академије у Србији и земљама западног Балкана, и немачки писац, редитељ и водитељ радионица из области медијске писмености Томас Подхостник (Thomas Podhostnik). Ивана Миловановић и Саша Трифуновић реализовали су радионице „Издоминирај“ и „Баци пет“. Прва радионица је требало да деци укаже на однос између самопредстављања и представљања другог, на етику представљања: полазници су донели фотографије које их представљају (не нужно портрете или аутопортрете тј. селфије) и уз помоћ њих се представили другима, а затим су се у паровима упознавали и међусобно фотографисали у пози која илу-

Бележница 34–35

Шта се дешава __________________ струје њихову омиљену активност, да би уз помоћ тих фотографија и кратких текстова представили једни друге. Тема друге радионице била је вест (као новинарски жанр), тако да су деца, кроз неколико игара, склапајући делове непознатих вести, упознавала њену структуру засновану на пет питања и своје новостечено знање показала пишући вест о радионици о писању вести. Марија Радосављевић и Виолета Стојменовић осмислиле су радионице „Испод мире три ђавола вире“, „Детективи за рекламе“ и „Чујте и почујте!“ Циљ прве радионице био је да се полазницима демонстрира како медиј мења наизглед исту поруку; добро позната изрека (са бројним варијантама), која приликом записивања (мењања медија) захтева да се писац определи између мире (мирне особе) и Мире (женске особе) послужила је као забавни шлагворт у представљање/коришћење првог поглавља Ршумовићевог романа Вид из Таламбаса кроз различите медије: од штампане књиге, преко мање-више монотоног аудио- и прекомерно едитованог, динамичног видео записа девојчица које читају то исто поглавље, онлајн верзије обогаћене линковима и другим материјалима, укључујући и кратки упитник,10 до одломка из тог поглавља објављеног у Малом забавнику као „тизер“ или „трејлер“, тј. реклама за роман. Поступање деце са наведеним верзијима и накнадна дискусија о зависности степена памћења и разумевања текста, његове занимљивости и његових ефеката на реципијенте од медија кроз који се реципира и специфичних могућности/ограничења датог медија показали су (не)очекивано несналажење са дигиталним текстуалним (PDF, HTLM) форматима, које се огледа у не(пре)познавању како структуре тј. „градивних“ елемената формата документа, тако и начина и програмираних могућности коришћења тих елемената. Иако се припадници ових генерација и код нас помодно називају „дигиталним урођеницима“, као да се они већ у том узрасту суверено сналазе на свим дигиталним „територијама“, њихово коришћење онлајн садржаја у великој мери је, заправо, условљено и ограничено обрасцима навигације, понашања и коришћења установљеним на друштвеним мрежама које користе (Инстаграму и Фејсбуку, углавном). Уз то иду и подједнако ограничавајући, школском „тиранијом“ уџбеника оснажени отпор према читању дужих текстова са екрана и неспособност да се вештине и помоћни „алати“ читања и разумевања прочитаног, којима их подучавају у школи, пренесу и на виртуелне текстове. Друга радионица се бавила тзв. пласирањем производа кроз медијске садржаје који, формално, нису реклама, тако да се кроз забавне и/или информативне жанрове или сегменте таквих садржаја остварују рекламни ефекти. Полазници радионице били су „детективи“ таквих порука (порука чија се рекламна природа скрива или није очигледна и јасна) у епизодама са три врсте различитих аматерских Јутјуб канала (влога) за децу и младе (тзв. јутјубера) које су

Бележница 34–35

http:// maliknjigoljupci. blogspot.rs/2017/10/ blog-post.html.

__________________ Шта се дешава учесници сами, гласањем одабрали да се заједнички погледају. Последња радионица требало је да деци скрене пажњу на чињеницу да су и паковања производа, тј. амбалажа, такође, по потреби, медиј. Коментаришући елементе дизајна амбалаже коју су донела као пример сопственог укуса – амбалаже која „мами“ на куповину, која је убедљива и привлачна – деца су препознала и издвојила елементе који „поруку“ амбалаже структурирају, као и карактеристике тих елемената (од логоа и слогана до слике производа) које је, по њиховом мишљењу, чине ефектном, делотворном. Своје ставове проверили су креативно – правећи, у групама, амбалажу за келерабу (производ који сам по себи њима уопште није интересантан) и оцењујући се узајамно. Посебну серију радионица за децу реализовале су, посредством Академије Дојче Веле, новинарка и тренер Дојче Веле Рајна Бројер и Марија Ердељи из Новог Сада, која, као фотограф, ради за још један пројекат с подршком Академије, Омладинске новине. Рајна и Марија су, кроз занимљиве и подстицајне фотографске и новинарске задатке, коментарисање фотографија које су деца направила на задате теме, примере и предавања, за три дана успеле да код деце, иначе више него заинтересоване да сазнају како се „прави“ добра фотографија, подстакну осећај за кадар и врсту кадра примерену ситуацији/теми фотографије и да их упознају са основним претпоставкама новинарске и документарне фотографије, што је резултирало групним фото-причама направљеним „у ходу“, на улици, пијаци и другим јавним просторима. Данашња деца, наравно, преферирају (изражавање кроз) слике (статичне и покретне, једнако), толико да је у блиц-анкети спроведеној на крају последње одржане радионице, од двадесеторо полазника, седамнаесторо одговорило да би, пре и више од свега, да научи како се (компјутерски, наравно) обрађују фотографије и/или видео снимци. Неки од њих имали су на уму и одређене програме и апликације за које већ знају да служе у те сврхе, а неки још и сопствене емисије на Јутјубу или влогове. Само двоје је навело вођење, тј. писање интревјуа, а једано дете – писање објава за лични блог. У сваком случају, својим одговорима дали су нам и смернице за даљи рад и идеје за нове радионице. Пројекат и његови досадашњи резултати приказани су, на позив Академије Дојче Веле и захваљјући њиховој подршци, у оквиру сајма младих и медија за младе током конференције „Храбри нови медији“ (Brave New Media), коју је 30. 11. 2017, у Београду, Академија организовала у сарадњи са Мисијом OSCE у Србији. Размена идеја и искустава са ауторима других програма које Академија подржава и промовише представља значајан ресурс за даљи рад. Инспиративном се показала и могућност да присуствујемо интензивним дебатама међу панелистима на конференцији, тј. представницима различитих генерација стваралаца медијских садржаја за децу и младе (у Србији, БиХ, Немачкој) и још различитијих замисли

Бележница 34–35

Шта се дешава __________________ о томе ко, како и зашто треба да те садржаје креира. Једнако значајан је и увид у нове типове и формате медијских садржаја за младе које, најчешће, сами млади и осмишљавају, реализују и/или производе, самостално или уз професионалну помоћ и подршку старијих, користећи све новије и новије дигиталне и друге алате, намећући и другим актерима у сфери медија, културе, образовања обавезу да их прате и да се одреде с обзиром на њихове потребе, односно смер, темпо и динамику рада, пажње, измене интересовања, на шта сваки програм медијског описмењавања намењен овој популацији мора да рачуна.

Бележница 34–35

__________________ Шта се дешава Весна Тешовић, Народна библиотека Бор 1

Текст представља прерађену верзију поговора „Кад процвета септембар“, у: Разлистани цветник: избор радова насталих у радионицама креативног писања које су септембра 2017. водили Бранко Стевановић и Душан Ђурђев, пр. Весна Тешовић (Бор: Народна библиотека Бор, 2017), 94–96. Јасминка Петровић, „Деда и репа“, Детињстњо бр. 1–2 (2004): 60.

http:// maliknjigoljupci. blogspot.rs/. Жарка – жирафа – маскота Дечјег одељења Народне библиотеке Бор.

Креативно разлиставање1 Из дана у дан се живи све брже, а самим тим и површније. [...] Да би данашњој деци „потурио“ знање, мораш да будеш и професионалац у свом послу, познавалац маркетиншких вештина и шаљивџија и мађионичар и еквилибриста и „невин као голуб и мудар као змија“. Ух! [...] литература мора да прати децу, а не обрнуто! Она мора да их мотивише изнутра, да им пробуди пустоловни дух. Да им омогући да активно дођу до сазнања. Када дете заврши учење или читање књиге, оно мора да се осећа задовољно, радосно и сигурно! Ако не дође до тих ефеката, мисија није успела! 2 Ове речи Јасминке Петровић, колико год да говоре о стваралачкој авантури пред којом се налазе савремени писци за децу, говоре и о изазову који свакодневно савладавају библиотекари дечјих одељења јавних библиотека. Богат, разноврстан и динамичан радионичарски програм Дечјег одељења Народне библиотеке Бор осмишљава се са тежњом да се читање претвори у искуство које обогаћује, оставља траг и делује на личност чак и када се конкретна садржина прочитаног у великој мери заборави. У пракси су се током година смењивали различити типови програма, захваљујући којима се Дечје одељење у граду афирмисало као место које врло успешно побуђује и негује радозналост и различите видове дечје креативности. Реализују се бројне књижевне и језичке радионице и квизови, а већ седам година је активан клуб деце читалаца – Клуб малих књигољубаца који у библиотеци уче како да текстове које су прочитали представе кроз различите медије и ситуације, од плаката до дигиталних временских ленти или мапа кретања књижевних јунака, од такмичења у препричавању до кратких видеа о књижевном делу.3 Ипак, због посебног квалитета овом приликом издвајамо само неке од тих програма. „Жаркина4 читалица“ (реализована 2009–2010) намењена је корисницима узраста од 12 до 15 година. Ауторка овог програма, колегиница Виолета Стојменовић, изабрала је ову циљну групу свесна чињенице да је период ране адолесценције преломан за интелектуални развој, узраст када се утврђују навике, ставови, вредности и укуси, када дете или престаје да се интересује за читање или постаје стални корисник са јаком потребом за књигом и читањем. Програм је реализован кроз серију сусрета десетак учесника који су, вођени идејама и задацима из

Бележница 34–35

Шта се дешава __________________ посебно направљене радне свеске, разговарали о пет књижевних дела различитог жанра, покушавајући да их разумеју у њима до тада непознатим или „чудним“ контекстима, да би се на крају циклуса разговора такмичили у познавању и разумевању изабраних текстова. Они нешто млађи корисници, од 2015. уживају у радионицама „Била једном једна бајка“, које су осмислиле библиотекарке Дечјег одељења Весна Јовановић и Марија Радосављевић. Следећи унапред задата али флексибилна и подстицајна правила друштвене игре, деца се мотивишу да препознају основне одлике бајке и да стечена знања о овом жанру систематизују на стваралачки начин, маштајући, приповедајући и заједнички креирајући нову бајку. Игра укључује групну активност деце, чији је задатак да помоћу поља на којима се налазе картице са одређеним елементом честим у бајкама многих народа (чаробни штапић, принцеза, жаба…) осмисле и испричају своју бајку. Једно дете из тима бележи бајку и на крају је чита. Тако се применом ове друштвене игре на забаван и креативан начин повећава ниво познавања бајки различитог типа (усмене и ауторске) из различитих књижевности и различитих периода. Истовремено се негује језичка култура, богати речник и унапређује вештина приповедања и креирања дијалога. Подстиче се дечја машта и међусобна интеракција и сарадња.5 Поетске радионице креативног писања под називом „Цветник“ (аутори Ксенија Нечемер и Весна Јовановић) реализују се у континуитету од 2012. г. Циљ програма је да се „пробуди интересовање за недовољно коришћен фонд који чини поезија српских аутора“6, да се код деце подстакну радозналост и жеља за стварањем поезије и да се посредно стимулише читање других жанрова. Инсистирајући на креативности и интеракцији, деца се храбре да маштају, да доживе песму, размишљају о њој и да пронађу свој израз. Свака од радионица укључује игре-иза зове такмичарског карактера, које садржајно прате елементе поетске анализе. Опуштена атмосфера доприноси лакшем усвајању информација и развија осећај припадности групи, подстиче сналажљивост, самоувереност и креативност. Играње римама, метафорама, персонификацијом, помаже деци да се саживе са улогом песника, да сами стварају и да са разумевањем и доживљајно читају стихове које су већ познати песници написали. С обзиром на ове праксе Дечјег одељења Народне библиотеке Бор, креативно књижевно „разлиставање“ које је, поред градске, укључило и децу основношколског узраста из неколико села борске општине, у септембру 2017, било је логично и дуго очекивано ширење опсега програма. За три дана, колико је програм трајао, кроз шест радионица креативног писања прошло је 94 ученика из свих осам школа на територији општине Бор. Свесна чињенице да су деца која живе у селима маргинализована у односу на своје вршњаке из града, јер се скоро сва културна дешавања одржавају у градовима, Народна библиотека

Бележница 34–35

Детаљније у: Марија Радосављевић, „Стварање средине подстицајне за читање“, Бележница год. 18, бр. 31 (2016): 20–24. Ксенија Нечемер, „Одбрана књиге и читања“, Бележница год. 15, бр. 27 (2013): 44–48, 47.

__________________ Шта се дешава Бор је (за почетак) програм „Цветник“ „разлистала“ у четири борска села у којима има своје библиотечке огранке, а то су: Брестовац, Злот, Велики Кривељ и Доња Бела Река. Имали смо у виду да у борским селима већинском становништву српски језик није матерњи и да су тамошња деца најчешће билингвали. Стога смо хтели да допринесемо њиховом упознавању званичног језика кроз уметнички рад на том језику и креативно откривање његових правила и могућности, као и да их подстакнемо да на исти начин мисле и о својим матерњим говорима. Такође смо били уверени да ћемо кроз креативне радионице и дружење са писцима, лакше и квалитетније увести децу у свет књижевности, помоћи им да се одомаће у њему, пробудити жељу за читањем и књижевним изражавањем и тако развијати језичку културу. Колико смо у томе успели, могу да посведоче деца која су похађала радионице, односно зборник Разлистани цветник у којем је објављен избор радова насталих у радионицама. Захваљујући потпуној финансијској подршци Министарства културе и информисања, у овом настојању уметнички професионално помогла су нам два актуелна српска аутора књижевности за децу, Душан Поп Ђурђев и Бранко Стевановић. Они су у школама у Брестовцу, Злоту, Великом Кривељу и Доњој Белој Реци, као и у Народној библиотеци Бор, одржали радионице креативног писања са претходно формираним групама деце. Писци су мотивисали децу да се креативно искажу пишући стихове на тему „Како су се упознали жирафа Жарка и Шарац Краљевића Марка“, кратак прозни текст „Да сам јунак једне књиге“ и шаљиви дијалог или драмолет под називом „Разговор између Пинокија и дрвосече“. И овога пута се показало да је контакт са писцима најбољи начин да се код деце развије стваралачки потенцијал, али и интересовање за књижевна дела. У зборник Разлистани цветник ушло је 37 најуспелијих литерарних радова: 18 награђених и још 19 оних који су били у ужем избору. Визуелном богатству зборника допринели су ликовни радови деце, која су учествовала у конкурсу организованом у оквиру програма Дечје недеље. На овај позив Народне библиотеке Бор одазвало се 91 дете. Захваљујемо се предметним наставницима који су се ангажовали као сарадници у току реализације овог програма. Верујемо да је присуство писаца за децу у школским срединама додатно подстакло неговање и вредновање ученичких ваннаставних и ваншколских активности, повезивање и интеграцију различитих наставних области унутар наставе српског језика и књижевности (књижевност, језик и култура изражавања) и њено повезивање са наставом ликовне културе. Захваљујући њима Народна библиотека Бор је садржаје који промовишу културу читања, негују чистоту језика и утичу на креативно стваралаштво приближила деци која живе

Бележница 34–35

Шта се дешава __________________ на селу, а која су, због потешкоћа са превозом, често у немогућности да дођу у град и присуствују разним културно-образовним програмима. Радионичарски рад са децом двојица писаца су заокружила малим књижевним перформансом у Народној библиотеци Бор, током којег су представили како своје стваралаштво, тако и књижевност других савремених домаћих писаца за децу. На овај начин Душан Ђурђев и Бранко Стевановић су нам помогли да код деце развијамо осећај припадности библиотеци као месту окупљања, дружења, забаве, месту где се прати све ново из света књига, месту које ће пробудити ону само деци својствену знатижељу и подстаћи их да истраже шта се све крије на полицама на којима (за сада најчешће) стрпљиво чекају књиге српских аутора. Програм „Разлистани цветник“ пре свега је у служби читања. Читање, као добар спорт, чини од детета особу која одраста у моћног човека, који читајући прикупља не само знање, већ и спознају свог бића, препознаје себе у деловима прочитаног и тако, развијајући хумана и естетска осећања, изграђује себе самог у квалитетнију особу.7 „Значај библиотека је без премца, а дужност библиотекара – дужност је чувара светог пламена, тешка, одговорна, неадекватно награђивана, неопходна! Јер, књиге нису украс за полице, већ златно зрневље за будућу златну жетву нових стваралачких подвига у свим областима живота, од астрофизике до поезије.“8 Ове речи Гроздане Олујић осликавају професионални кредо свих библиотекара дечјих одељења. Библиотекари у Народној библиотеци Бор раде у истом уверењу.

Бележница 34–35

Pol Azar, Knjiga, djeca i odrasli (Zagreb: Stilos, 1970), 53. Grozdana Olujić „Pozdravna reč“, у: Деца и библиотеке : зборник радова са међународног научног скупа одржаног у Београду од 5. до 9. октобра 2005, ур. Александра Вранеш (Београд: Филолошки факултет Универзитета у Београду: Библиотекарско друштво Србије, 2006), 21.

Књиге, књижевност

Књиге, књижевност _____________ Саша Јовановић, Саша Ловић

Zvučitrn i Kompotal У Рукописној збирци Завичајног одељења Народне библиотеке Бор под бројевима 208 и 209 чува се дводелни рукопис аутора Саше Јовановића Самураја (1973) и Саше Д. Ловића Ловкета (1973) под називом Zvučitrn i Kompotal. Zvučitrn i Kompotal. I иде са поднасловом „poezija apsurda sa skrivenom porukom“ и дат је у формату А5 на 8 спојених листова (укључујући и коричне странице, од којих задња не садржи текст). На предњој коричној страни, централно, испод наслова налази се накнадном интервенцијом аутора додат цртеж петокраке звезде, изведен хемијском оловком плаве боје, у коју је верзалом уписан текст „ASHES TO ASHES, DUST TO DUST“. На задњој коричној страни, управно на вертикалну оријентацију текста песама, нацртано је 9 (3х3) квадратића са бројевима од 1 до 8 (број 7 поновљен је два пута, тако да броја 9 нема). Овај приказ дигиталног телефонског бројчаника или ручног калкулатора заправо је пародија истих, те као парабола о несавршености и поремећености уобичајеног реда ствари у свету има семантичку вредност која одговара природи саме збирке. Текст је куцан на машини, латиницом, обострано, црном и црвеном бојом. Садржи 11 песама: Janjičarry, Inokosni vodopij, Sonetni venac kenac, Misliti i onda, Vrednost je u reči, Bezbolni samopljuv, Šareno usko, Duz, Čeg u bazi, Hilderab Hlebatz, Korito za noja i život. Zvučitrn i Kompotal. II, који има поднаслов „pesme“, дат је на 17 спојених листова формата А4, једнострано куцаних на машини, латиницом, плавом бојом. Садржи 16 песама: Zatvorena promaja, Nezdrava mina, Otišo je maler na drvo da se besi, Fenomen, Afro, Fle, Geza, Peč, Päušet II, Meljogroz, Divokez, Kiflazonog, Notre la plajka toj (Maja pala na pod), Dojz, Pučinska ko je ti, Ziš. Текстови песама у првом делу Zvučitrna i Kompotala визуелно су обележени и имају комплексну графичку структуру. У другом делу текстови су сведени, графички монотони и мање експериментални. Рукопис је настајао између 1989. и 1992. године, у време када су његови аутори били ученици Електро-машинске школе у Бору. Аутографи, настајали спонтано и писани по свескама или папирима истргнутим из њих, нису доступни приређивачу овога избора. Свођење текста на нама доступан облик извршио је Саша Д. Ловић. Према доступном материјалу, постоји такође препис одређеног броја песама, дат на три неспојена листа формата А4 (машина, латини-

Бележница 34–35

_____________ Књиге, књижевност ца, црна боја), у који су укључене песме махом из првог дела рукописа, али их има и из другог, па се закључује да је он настао после формирања главног рукописа, не као покушај неке врсте његове редакције, већ као тежња ка прављењу верзије која ће бити јаснија, пре свега у графичком смислу (читкија), и која ће се моћи делити читаоцима. Овај избор из Zvučitrna i Kompotala ослања се на дводелни аутограф, који се сматра ауторизованим, а решења из поменуте редакције (нпр. Janjičary м. Janjičarry) сматрају се ненамерним грешкама насталим при прекуцавању. Смисао наслова збирке расветљен је у разговору са аутором, Сашом Д. Ловићем. Звучитрн и Компотал су, заправо, аутори сâми, односно оно што се као део њихових личности може препознати у онеобиченом значењском низу: звучати, звук, трн, компоновати, композиција, компот. Иако је, по Ловићевом сведочењу, састављање песама подразумевало синхрони рад ауторâ и заједничко формирање текста, могуће је гдегде разликовати двојност ауторског гласа, Ловићев едукованији, суптилнији, промишљенији и у техничком смислу разноврснији глас и Самурајев, глас сировији и склон баналним римама. У време када ове песме почињу да живе, обилно и најчешће у деловима (реч, стих, дистих, строфа…) ширећи се и крећући међу омладином, њихова популарност привремено је укидала ауторство, те су, барем је то случај са уредником овога избора, перципиране готово као анонимни глас једне генерацијске свести, дат у високој фреквенци усмене употребе. Као културолошку чињеницу потребно је имати у виду да је ова поезија често употребљавана: рецитована, певана, цитирана, објављивана (самиздат Слога>Слоганова Саше Д. Ловића, Бележница и др.) и излагана као уметнички предмет. Као реакција на образовне и медијске дискурсе с почетка деведесетих, у неким својим слојевима обележена је и као антиратна поезија, која је у распону од сатире до семантичког цинизма, од комичног апсурда до персифлажа, доживела ретку популарност и која представља изнуђени исказ дела једне трауматизоване генерације. Горан Миленковић

Janjičarry

Pošo jednom vetar da duva, išao jedan kuče kuću da čuva. Idu tako njih… Za pola kila ja nisam padnuo jer autobus je nije. Ih!

Бележница 34–35

Књиге, књижевност _____________ Misliti i onda

Misliti brzinom je kad onda je bilo mlogo drukše. No, pre par dana sam pošao u prodavnici da kupim dva mala jorgana sa vrlinama jer je tada bilo jeftino da se ide pa ne moraš. A ondak reče: ČEČE. Zaista sam bio potišten je frndza za konjimanipulatziranovackiko masturbato-ljigo nastrojen aža za koju su znali samo neki ljudi su postali od rovca. Onda su čerge pustilipli psa u nilon za kvorc, ang ong ung ing eng… A nad polje se zadah širi od mrtvi pioniri… Bezbolni samopljuv Dok vani kiši, priča o Siniši. A Siniša mio bio on. Ne, već pola 4 ide u zimu na kopkanje savesti je loša navika. Za moj ponosna gruda ne važe reči koje sam tu ubio srce za ništa manje od 7 sekunada i nema više uvijek uznj, nikad daj, jer ja sam ukapirao da je zmaj.

Бележница 34–35

_____________ Књиге, књижевност Duz

Ako sam ti opet pcovo majku j.b.ću ti sad i dajku, ali nemoj da se plašiš uzni vodu pa se gasi. Uzni gajde pa si sviraj PA SI UŠI MALKO D I R A I-J Fenomen

Hoće li se u budućnosti pita mali Jova iz obesti umesto sira i hleba govna jesti Pita majka svoga sina jesi li čovek ili grisina gde si dušo gde si rano moje čedo od lešnika Deda unuka na koleno klati baba oštri sekiru za glavu da skrati Fle

Dobar ples beše sinoć al plesaše muh i fle

Бележница 34–35

Књиге, књижевност _____________

za oko trola dajem hleba pola poneo sam prišt Geza

Geza je bio moj drug i svakog je dana vukao plug ćale mu je stalno visio na glavi a on se uvek pravio da zaboravi i jednog se dana probudio on ko sa hleba peče slon za kuću puča za divnog beča Kiflazonog

Zapalio sam šumu i u šumi vraga to je bila moja greška jer je u njoj bila i moja draga nema veze draga moja ti si bila čudna soja isto kao kuća moja kista zali na kali a ti se zavali na krevet

Бележница 34–35

_____________ Књиге, књижевност Notre la plajka toj (spanish)

Maja pala na pod (srpski)

Notre la plajka toj elestro la notra totre la plajka soj iznotra la plaj lalajla

Maja pala na pod i zabole je glava pa je otišla kod iscelitelja Lalajla

Estoleto de sentiš setro la soj enkosta e kosta iš pronto de toj Pučinska ko je ti

On joj je pomogao glavu joj previo pa su zajedno otišli za Niš to je da poludiš

Ko sa kime nikad nije da ne bi bilo ko sa nama to i nije tako za to ko što traži ta salama i kud je krenuo za dim nema šta da bude taj lim ipak to je ono što sve Ziš

Dubak mama na dete kupila ali je dete izgubila Lutku je otac na dete kupio ali je dete izgubio Ipak nidž. (изабрао и приредио Горан Миленковић)

Бележница 34–35

Књиге, књижевност _____________ Ерих Фрид (1921–1988)

Избор из поезије Читати песме

Колико ће остати? Ако имаш среће докле год живиш

Ко од неке песме очекује своје спасење требало би радије да научи да чита песме

Шта тражи од тебе? Ништа или све Шта то треба да значи? Да је то једно исто

Ко од неке песме не очекује своје спасење требало би радије да научи да чита песме

Шта ти даје – или мени – заузврат? Таман онолико колико узима ништа не оставља за собом Да ли тебе – или мене – држи заточенима или нас ослобађа? Може да нам се деси да нам поклони слободу

Питања и одговори

Где она станује? У кући поред очаја

Бити ње ослобођен да ли је то добро или лоше? То је најгоре што може да нас задеси

Са ким је у сродству? Са смрћу и страхом Куда ће отићи када оде? То нико не зна

Шта је она у ствари и како се може дефинисати? Кажу да је Бог рекао да он је она

Одакле је дошла? Из велике близине или издалека

Бележница 34–35

_____________ Књиге, књижевност Одговор

Онда ту сам онда хоћу да живим онда волим Онда у средини пита „Колико онда још?“

Камењу рече један: постаните људи Камење рече: нисмо још увек толико тврди

Онда у средини пита „Чему онда све то?“

Жив?

Један тврди да је жив и жели то и да докаже тиме што каже да је јео смејао се пио и умало заплакао то не доказује ништа јер то исто су радили и сви сада мртви

Онда на крају неће рећи чак ни „Па умри онда“ Изједначујућа правда

Владару је потребно сто милиона за следећи омањи рат због чега захтева од свог високог савета двеста двадесет милиона како би заштитио мир на југу Његови ратни саветници међутим врло га добро познају и доказују му да је његово чување мира рат и да би га због тога казнили одобравају му једва сто милиона и ни гроша више

Онда

Онда је алфа и омега Онда на почетку онда гладан сам онда плашим се

Бележница 34–35

Књиге, књижевност _____________ Доба камења

прикупља се храброст нешто топло улази у желудац

Доба биља па је онда дошло доба животиња па онда доба људи а сада долази доба камења

а онда се даље распадам у сусрет следећем јутру Шта је остало

Ко слуша камење како говори зна само камење ће остати

Свој гнев сам одбацио своју освету више не препознајем чак ни кад ми на улици иде у сусрет своје наде нисам хтео да пустим али су се искрале у тајности тише него што сам икад умео да те милујем Само страх остаје уз мене

Ко слуша људе како говоре зна само камење ће остати Одржање материје

Сваког јутра се балсамујем уста се испирају јаким растворима

Прекор

снови се заборављају коса се чешља

Читао сам шта значи бити успешна мајка: „То је она мајка која своје дете може да пусти када одрасте”

зуби се перу очи се још отварају пре бријања у огледалу дубоко се уздише након бријања кожа лица се подмлађује

Ја, шестогодишње дете, сада дакле кажем пепелу у мојој радној соби: „Ти ниси била успешна мајка опирала си се томе да ме пустиш”

лосионом и коса прска водицом

Пепео остаје нем

Бележница 34–35

_____________ Књиге, књижевност у урни у мојој соби не одговара стврднут

бојао за себе Убити

Најпре време онда муву можда и миша потом што више људи па онда опет време

Смркнуће

Дан бојим се умире онда кад падне вече

Конструктивна самокритика

Моја слабост била је мој осећај надмоћности То сам превазишао Сада сам Савршен

бесмислица: дан не умире умире само онај који га даном назива и боји се због дана како се не би

Белешка о песнику Ерих Фрид се сматра једним од најважнијих и најчитанијих послератних немачких песника. Рођен је 1921. у Бечу. Родитељи су му ухапшени након прикључења Аустрије Немачкој, па је 1938. пред нацистима пребегао у Лондон. Радио је као хемичар, дувач стакла, библиотекар, а после рата и као коментатор Би-Би-Сија за немачко говорно подручје. После рата сазнаје да му је цела породица настрадала од нациста. Објавио је преко двадесет збирки песама. Писао је и прозу и есеје, преводио са енглеског, грчког и хебрејског. Стекао је име и као преводилац Шекспира. Успео је да немачку лирику сензибилизује за актуелне друштвено-политичке теме и био је активан учесник многих политичких дискусија, што је за последицу имало цензуру његових дела, судске процесе и многобројне оптужбе за клевету. Тек као шездесетогодишњак постаје награђиван и познат песник. Велику популарност је стекао и својом љубавном лириком. Умро је 1988. након дуге и тешке болести. (Избор, превод са немачког и белешка: Јелена Радовановић)

Бележница 34–35

На нашој стази

На нашој стази __________________ Слађана Ђурђекановић Мирић, Музеј рударства и металургије Бор

Прва приватна уметничка галерија у Бору: „Бардак“ Анђелке Ковачевић Чак и двадесет година након престанка рада Галерије „Бардак“, за Боране још увек као оријентир постоји простор који називају тим именом. Име са архаичним призвуком јесте неуобичајено у време модерне уметности и стремљења ка европском и светском. Међутим, Анђелка Ковачевић, примењена уметница и галеристкиња, чијим се свестраним радом на развоју локалног културно-уметничког живота бави овај текст, знала је да препозна значај корена и порекла, да чува и радом промовише традиционалне ликовне вредности. Промишљено, истовремено коректно и креативно, у свом стваралаштву користила је мотиве или поједине елементе са руком тканих и везених предмета народне традиције за декорацију потпуно другачијег, чврстог материјала – керамике. Са друге стране, њен допринос ликовном и културном животу Бора проистиче из њене упућености у савремене токове уметничког стваралаштва која се огледа у вишегодишњем раду њене галерије.

Галерија „Бардак“ (1982–1996) Приземље једноспратне зграде предратног хотела „Мексико“, која је у послератном периоду била седиште Службе друштвеног књиговодства, од почетка 80-их година двадесетог века и надаље, постаје простор намењен култури и уметности.1 Заслуга за тако радикалну пренамену функције овог објекта припада Анђелки Ковачевић, која је овај простор у архитектонски репрезентативној згради запазила, преузела, адаптирала, осмислила и оживела. За назив овог простора, намењеног ликовним и примењеним уметностима, Анђелка Ковачевић изабрала је „Бардак“. Иако бардак означава традиционалну керамичку посуду за течност прецизно дефинисаног облика, он је, овог пута, и акроним речи које означавају делатност Анђелке Ковачевић: БАРДАК – борски атеље ручне декорације Анђелке Ковачевић. Сачувано је неколико ликовних радова Анђелке Ковачевић ( Јелашница код Књажевца, 1944 – Бор, 2016) из времена школовања у борској гимназији, који сведоче о њеном таленту и посебној наклоности ка ликовном изражавању. Могућност за бављење сликарством добила је запослењем у зајечарској Фабрици порцелана, где је годину дана (1968–1969) радила руч-

Бележница 34–35

Од 3. октобра 1996. године, простор о којем је реч припада Музеју рударства и металургије у Бору. У овом простору се налазе скулптуре настале у Уметничкој колонији „Бакар“ и он функционише под именом Галерија „Бакар“.

_________________ На нашој стази ну декорацију. Исти посао наставила је и у Паризу, у атељеу Ceramiq d’art, а дужи временски период рада (1969–1972. и 1974–1980) омогућио јој је потпуно овладавање свим тајнама керамике, али и упознавање са системом функционисања и рада приватних галерија. Везаност за завичај очувала је и током свог странствовања у Паризу. Врата њеног стана била су отворена за многе Боране, пре свега ликовне ствараоце, које је Париз привлачио својим музејима и галеријама. Као домаћин великог срца, упознавала је своје госте и са француским специјалитетима у ресторанима на чувеним булеварима, омогућивши релаксиранији боравак студентима уметности и сликарима Драгану Павловском, Братиславу Петровићу, Драгану Станковићу, као и Петру Фајмоговићу и Радовану Васићу. Коначни повратак у Бор, 1980. године, за Анђелку Ковачевић је значио почетак професионалног бављења уметношћу. Прва адреса на којој је радила био је пословни простор у Улици Моше Пијаде 27, у тзв. „три куле“. У њему се задржала непуне две године, колико је трајало преузимање и адаптација радног, стамбеног и изложбеног простора у Улици Милана Васића Перице број 4. Од 1982. године почиње да ради Галерија „Бардак“, као прва приватна галерија у Бору. Изложбени простор галерије, величине око 120 квадратних метара, био је тада и највећи галеријски простор у граду бакра. Већи део галерије је служио за излагање радова од керамике Анђелке Ковачевић, а као посебна целина, биле су изложене слике, графике и скулптуре сарадника „Бардака“, аутора са простора целе Југославије. Угаона клупска гарнитура и музички кабинет, са чијег радија се увек чула најквалитетнија, углавном инструментална музика, била је и место окупљања, тих година, великог броја ликовно образованих стваралаца запослених у Бору. Био је то простор у коме су пријатне сате проводили и учесници вајарске колоније „Бакар“ током свог једномесечног стваралачког боравка у Бору. Тако осмишљени амбијент омогућавао је разговоре и расправе о уметности, а осталим Боранима је био пријатан култивисани кутак за опуштено разгледање експоната, али и промишљање и комфорно сагледавање при куповини уметничких предмета. Галерија „Бардак“ је током свих година рада, до августа 1996. године, држала висок уметнички ниво и сарађивала са афирмисаним ликовним и примењеним уметницима. Осим са борским ствараоцима, сарађивала је са ауторима из Београда, попут Миће Поповића, Велизара Крстића, Мирјане Лехнер, Божидара Дамјановског, Драгослава Крнајског, Богдана Николова, Гордане Глид, Милића од Мачве, Вере Стевановић, Слободана Сотирова, Балше Рајчевића, Мирјане Јокановић; Сарајлијама Синишом Вуковићем, Николом Џафом и Сеадом Чизмићем; Нишлијама Александром Блатником и Богданом Николовим; Зораном Тодор(овић)ем из Смедеревске Паланке, Зајечарцем Предрагом Брачинцем, Теом Тонжељом из Порторо-

Бележница 34–35

На нашој стази __________________ жа и многим другим. У галерији је своје место имала и група самоуких стваралаца који су припадали врху „наивне“ или маргиналне уметности, попут Ивана Лацковића, Велимира Ђорђевића, Саве Тодорова, Саве Стојкова, Војислава Ивковића Олгина, Милана Рашића и других. У циљу динамичнијег рада и анимирања публике, у „Бардаку“ су повремено организоване самосталне изложбе, па су посетиоци могли да се упознају са пресеком или избором из стваралаштва Боранâ Момира Међедовића, Драгана Станковића, Љубише Миленковића, Драгише Ранђеловића и Зорице Марковић током заједничке изложбе са Надом Којић из Неготина. У овом простору самостално је излагао Дејан Сотировић из Зајечара, као и Најдан Младеновић из Текије и Небојша Стојковић из Грделице. Академски сликари Миодраг Недељковић из Новог Сада, Богдан Николов из Ниша и Мирјана Лехнер из Београда представили су своје стваралаштво Боранима на самосталним изложбама чији је организатор била галерија „Бардак“. Архитекта Тео Тонжељ из далеког Порторожа је својом изложбом, такође, био гост ове галерије. Анђелка Ковачевић је имала опремљену радионицу од четрдесет квадратних метара, у којој је у једном периоду користила две пећи за керамику. То јој је омогућавало израду предмета различитих димензија, али и поштовање рокова при испоруци већих серија предмета. Током рада, галерија „Бардак“ је сарађивала са Светланом Алексовски, Небојшом Милошевићем, Зорицом Цветковић, Слободаном Гусковићем, Асимом Хусеином, Велимиром Ђорђевићем, Сањом из Бора. Драгоцени сарадник галерије „Бардак“ и Анђелке Ковачевић био је и Балша Рајчевић, нарочито ангажован у делу маркетинга, али и као ликовни критичар. Значај рада Галерије „Бардак“ био је у подизању естетске културе суграђана, али и у томе што је пружала могућности да се, без путовања у веће центре, дође у посед вредних уметничких дела. Галерија је, с друге стране, ауторима-сарадницима обезбеђивала личну промоцију у овом делу Србије и, истовремено, могућност продаје радова. Садржај галеријских предмета се мењао, како због продаје и допуне новим радовима, тако и због повремених самосталних изложби. Истовремено је галерија „Бардак“ у другим срединама била својеврсни амбасадор мање познатог културног Бора. Стање у култури уопште, па и у култури и животном стандарду Борана осамдесетих и почетком деведесетих година ХХ века илуструје и чињеница да је у Бору, неколико година након „Бардака“, отворено више продајних галерија уметничких дела. Друга приватна галерија, под називом „Арт“ радила је од 1987. до 1990. године2. Галерија „Делевић“ радила је у Новом градском центру од 1998. до 1992. године3, а галерија „Јанковић“4 у старом центру Бора током 1992. и 1993. године. Поред ових приватних галерија, од 1990, у Музеју је, захваљујући сарадњи са београдском Продајном галеријом на Косанчићевом венцу,

Бележница 34–35

Власници Јованка и Ненад Стојановић; галерија се налазила у „три куле“. Власници Миомира и Василије Делевић. Власник Небојша Јанковић.

_________________ На нашој стази

Sava Stepanov, Keramičke slike Anđelke Kovačević (Kikinda: Terra galerija, 2007).

Иако изразити индивидуалиста, Анђелка Ковачевић је излагала са Ликовном групом „Мозаик“, на изложбама Сусрети другарства Уметничке колоније „Бакар“, Удружења ликовних уметника „Ване Живадиновић Бор“ и Савеза аматера Србије. Учествовала је на колективним изложбама у Бору 1980, 1981, 1982, 1985, 1986, 1992, 1994, 2004; у Београду 1980, 1984, 1999; у

такође постојала продајна галерија. Продајне галерије престале су да раде у налету економске кризе изазване економским и политичким санкцијама које су за последицу имале хиперинфлацију. Те услове рада издржала је само галерија „Бардак“, захваљујући личној продукцији и пласману својих радова, али и, што је можда важније, неопозивој одлуци Анђелке Ковачевић да уметничко стваралаштво и уметност, упркос непрофитабилности, буду њено искључиво занимање. Такве одлуке може да донесе само снажна и посвећена личност, „уметница која на један тихи и дискретни начин настоји да нам наметне властито уверење да је тегобност свакодневља могуће савладати снагом стваралачког духа и духовног веровања у лепоту света.“5 Захваљујући томе, „Бардак“ и даље егзистира у сећању Борана.

О стваралаштву Анђелке Ковачевић Уметничка делатност Анђелке Ковачевић одвијала се у два основна правца. Један сегмент њеног рада био је оријентисан ка примењеној уметности и обезбеђивању егзистенције. У тој стваралачкој сфери, Анђелка је највећу пажњу посвећивала оригиналној декорацији, користећи углавном готове порцеланске и керамичке употребне предмете. Осим колористичких декорација створених на принципу контролисаног случаја, употребе налепница на предметима, које показују да је инсистирала на уникатној основи, најзначајнија одлика њеног рада била је коришћење етно-мотива или сегмената српског, македонског или истарског народног стваралаштва. Те елементе Анђелка је компоновала и комбиновала, прилагођавајући их облику предмета, док је боју основе предмета усклађивала са колоритом мотива. Познавање технологије омогућавало јој је постизање различитих ефеката у процесу топљења глазура, као што су пена или различита колористичка претапања, а успевала је да на својим керамикама добије и цинобер-црвену боју. То су биле њене личне, мале, хемијско-технолошке тајне. И на ауторским предметима је, такође, користила декоративне елементе из народне традиције, као што је чинија са пафтама. Анђелка Ковачевић је, захваљујућим оваквом програму, била дугогодишњи сарадник „Народне радиности“ у Београду и „Дома“ у Љубљани, као и сарајевског Collegium Artisticum-а и галерије при уметничкој колонији у Почитељу. У оном другом сегменту стваралаштва, у раду намењеном, пре свега, задовољењу личних креативних и естетских потреба, евидентан је стилски развој Анђелке Ковачевић. Он је имао више фаза, од реминисценција на импресионизам и поентилизам, затим геометризам садржан у етно-наслеђу, преко асоцијативне апстракције, све до енформела. Све време стваралаштва, Ковачевићка показује изузетну колоростичку префињеност, изражену кроз керамичке слике. Осим слика галеријског формата, урадила је, у приватној кући у насељу Металург у Бору,

Бележница 34–35

На нашој стази __________________ и једну зидну слику, техником керамике, величине око шест квадратних метара. Слике настале крајем прве и почетком друге деценије ХХI века, садрже асоцијације на религиозне мотиве, као што су крстови, ореоли или лукови на средњoвековним манастирима или кућама моравског типа. Тим сликама Анђелка Ковачевић се приближава и традицији енформела и сликарства материје. Осим што слике обогаћује предметима различитих облика и (нетопивих) материјала, користи и ефекте које омогућује примена технологије печења глазурâ. Део радова је рељефне тј. тродимензионалне структуре. Такве слике настале су поступком рециклаже, разградње претходних керамичких радова, од којих ауторка гради потпуно нове тродимензионалне композиције, повезане новим глазурама. Керамичке слике Анђелке Ковачевић поседују све изражајне елементе слика рађених уобичајеним ликовним техникама: композицију, колорит, драматику, пастуозност, идејност итд., кроз један експресивни приступ. Ни неадекватни радни услови нису могли да осујете бескрајну креативност Анђелке Ковачевић и њену потребу да је материјализује. Ову тврдњу доказује чињеница да, по затварању галерије, Анђелка почиње да осмишљава слике, својеврсне асамблаже од тканица, чипке, разних декоративних трака и слично. У том периоду дизајнира и израђује абажуре стоних лампи, користећи траке, тканице и друге елементе народног стваралаштва, који тиме добијају другу функцију. Стваралаштво у трајању од скоро четрдесет година резултирало је великим бројем колективних изложби,6 али и самосталним изложбама у Бору, Београду и Гроцкој, Јагодини, Смедереву, Свилајнцу и Деспотовцу, Зајечару, Књажевцу и Мајданпеку, као и граду уметничке керамике – Кикинди. Самосталне изложбе имала је и у Паризу и у Бору братском француском граду Крезоу. Последњи самостални наступ имала је у Бору 2012, када је излагала керамичке слике у галерији Музеја рударства и металургије.7 Учешћа у уметничким колонијама и организовање самосталних изложби указују на континуирани рад, посвећеност уметничком стварању и сталним истраживањима у области ликовног изражавања. Своје учешће у раду Уметничке колоније „Доњи Душник“ у истоименом месту, а у организацији Савеза аматера Србије, Анђелка Ковачевић је обезбедила наградом освојеном на Републичкој смотри Савеза аматера Србије, док је у Уметничкој колонији „Бакар“ учествовала као представник града домаћина 2009. године. Вероватно јој је највеће признање био позив да од 20. 4. до 3. 5. 2007. самостално излаже керамичке слике у галерији међународног симпозијума Тера (Terra) у Кикинди, „престоници“ керамопластике на овом делу Балкана више од три деценије. Изложбу је пратио и каталог у издању Центра за ликовну и примењену уметност у Кикинди.

Бележница 34–35

Јагодини 1981; у Кладову 1981; у Нишу 1982; у Смедеревској Паланци 1982; у Бољевцу 1982; у Новом Саду 1983; у Сокобањи 1984; у Мајданпеку 1985, 2006, 2007. Самосталне изложбе Анђелке Ковачевић: Бор 1980, 1981, 1983, 2005, 2012; Београд 1981; Гроцка 1984; Зајечар 2005; Књажевац 2006, 2012; Свилајнац 2006; Деспотовац 2006; Јагодина 2006; Кикинда 2007; Мајданпек 2007. Прву самосталну изложбу у Француској имала је током свог рада у Паризу 1977, а другу, након повратка у Југославију, 1982. године у Крезоу.

_________________ На нашој стази *** Пошто је Галерија „Бардак“ престала да ради, Музеј рударства и металургије је након вишегодишњих напора обезбедио простор за излагање скулптура настајалих у Уметничкој колонији „Бакар“ од 1985. године. Захваљујући разумевању тадашњих руководилаца, отворена је могућност сталне доступности избора из колекције савремене скулптуре у бронзи, која је већ тада имала атрибут најзначајније и највеће у Југославији. Ова је одлука значајна јер је, на основу, ње, простор зграде број 4 у Улици Милана Васића Перице у Бору, сада под називом Галерија „Бакар“, остао у функцији културе и уметности, коју му је Анђелка Ковачевић прва доделила.

Бележница 34–35

На нашој стази __________________ Јелица Илић, Народни музеј Зајечар

Репринт-издања Народног музеја Зајечар 2016–2017. године Народни музеј Зајечар покренуо је интензивну издавачку делатност која се одвија у неколико праваца: од објављивања каталога збирки, приређивачких и ауторских књига, до репринт-издања. Овога пута биће речи о данас, у издавачкој делатности установа културе, све присутнијим фототипским или репринт-издањима. Полазећи од тога да су у Зајечару у првој половини XX века објављене изузетно значајне књиге, док су неке од публикација битне за прошлост Зајечара и Тимочке Крајине у истом периоду, изашле у Београду, те да је данас до њих тешко доћи, постоји потреба да се, век касније, поново објаве. Осим што су првобитно штампане у малом, додуше непознатом тиражу, чињеница је да се већина тих публикација сачувала у само неколико примерака, који се налазе у библиотекама и другим институцијама културе, код колекционара и у појединим приватним збиркама. Данас су нам неопходне, како због сагледавања континуитета издавачке делатности, тако и за истраживачки рад, али и за потребе публицистике и просвете. Пракса објављивања репринт-издања постоји већ неколико година, тако да је Историјски архив „Тимочка крајина“ објавио готово све што се тематски односи на Први светски рат а штампано је у Зајечару у међуратном периоду, попут најзначајнијег дела Маринка Станојевића Зборник прилога за познавање Тимочке Крајине, а Тимочка епархија – репринт Споменице Тимочке епархије. Следећи ове примере, у периду од новембра 2016. до новембра 2017. године, Народни музеј Зајечар, односно др Дејан Крстић, у том периоду вршилац дужности директора музеја, иницирао је репринт седам издања. Намера је била да се као издавачи појаве и друге институције културе: Историјски архив „Тимочка крајина“, Матична библиотека „Светозар Марковић“, као и Тимочка епархија и Гимназија Зајечар. Идеју су подржали епископ тимочки Иларион и директори поменутих институција, тако да су објављена нека од дела значајних за упознавање и разумевање прошлости, пре свега Тимочке Крајине, али и Србије уопште. Радови двојице аутора, некадашњих професора и директора Гимназије, Маринка Станојевића и Милана Цветинчанина, издвојили су се као приоритет у години обележавања великог јубилеја зајечарске гимназије – 180 година постојања.

Бележница 34–35

_________________ На нашој стази

*** Маринко Станојевић, дугогодишњи директор Гимназије и угледни професор, задужио је Зајечар, пре свега својим научно-истраживачким радом. Био је један од најбољих познавалаца насеља, језика, народних умотворина, обичаја и живота у Тимочкој Крајини. Рођен је 30. јула 1874. у Јаковцу; основну школу завршио је у Новом Хану (данас Минићево), а Нижу гимназију у Књажевцу. Вишу гимназију учио је у Пироту и Београду; потом се одлучио за студије на славистичко-литерарном одсеку Велике школе у Београду. По завршетку студија вратио се у завичај и службовао у зајечарској гимназији од 1900. године, прво као суплент, потом професор, затим и директор, све до пензионисања 1932. године. Једино је током школске 1927. године био премештен у Пожаревац. Као директор, доста труда уложио је да школа постане репрезентативна а настава у њој квалитетна. Истраживачки рад започео је још у време студија и у почетку неискусан, правио је доста грешака у белешкама, али временом, развијајући сарадњу са најцењенијим научницима свога доба, рад му је био све квалитетнији и значајнији. Објављивао је у многим часописима и листовима. Круг његовог интересовања био је велики, од народног живота, језика, фолклора, обичаја, веровања, до пасионираног проучавања насеља и порекла становништва. Зборник прилога за проучавање Тимочке Крајине покренуо је 1929. године, и у њему је систематизовао радове које је објавио по разним листовима и часописима. Зборник је објављен у четири књиге, има карактер сабраних списа и резултат је његовог тридесетогодишњег рада на пољу науке. Интересовао се и за политику, по опредељењу је био радикал и почевши од 1906. године, три пута је биран за народног посланика. Током Првог светског рата поделио је судбину српског народа повлачећи се преко Албаније 1915. године, након чега је извесно време провео у Француској. Године 2017. објављени су репринти једног његовог превода са француског и два мања рада. Закулисна политика на Блиском истоку, француски превод и предговор од Маринка Станојевића, Зајечар, 1928. На насловној страни публикације стоје следеће одреднице: „Одломак из дела: Les Dessous de la Politique en Orient. Paris, 1917. – од једног Немца. Француски превод и предговор од Мар. Станојевића“. Штампана је у Зајечару, у штампарији „Ђ. Јакшић“, М. Деспотовића Тел. 38. Издавачи репринт-издања су Народни музеј Зајечар и Гимназија Зајечар, а одштампано је у зајечарској штампарији „Деркс“, у тиражу од 500 примерака.

Бележница 34–35

На нашој стази __________________ Аутор изворног дела је, дакле, Немац који је дуго заузимао висок дипломатски положај у служби Немачке, али су ставови које је изнео у јеку светског рата (1916) налагали да остане анониман. У то време, његова књига, која се прво појавила на енглеском, а после неколико месеци и на француском језику, била је права сензација. Маринко Станојевић, који је од 1916. године био у Француској, дошао је до ње и потрудио се да са француског преведе делове који се тичу Србије: Србија од 1880–1890 (Глава 14); Краљ Александар и Краљица Драга (Глава 15); Србија под краљем Петром (Глава 16); Мишљење једног Руса (Глава 17); Неуспех немачких интрига у Црној Гори (Глава 19). У тим поглављима аутор даје свој суд о владавини краља Петра Ослободиоца, „под којим је земља почела дисати лакше него икад раније“; о Николи Пашићу кога назива „знаменити државник“, док за Ђорђа Генчића вели да је у Русији радио „ревносно за ствар Србије“. Такође, примећује: „У првом реду био је Пашић, о коме сам већ говорио, мудар искусан и проницљив државник, који је гледао преко успеха дана, и који је био вођа Радикалне странке у Србији. Уз Пашића био је Генчић и још неколико других људи, који су искрено волели своју отаџбину.“ Данас су подаци изнети у овој публикацији застарели и превазиђени, али занимљиви за сагледавање расположења која су владала у Енглеској и Француској, земљама савезницама Србије током Првог светског рата. Српска верзија појавила се само у овом, скраћеном облику, и то тек деценију по завршетку рата.

Маринко Станојевић, Успомене с пута у изнанство (1915–1916), Београд, 1932. Маринко Станојевић био је за време Првог светског рата народни посланик, а 1932. године, када је објављена ова књижица, како стоји на насловној страни поред његовог имена – „бивши народни посланик“. Успомене из времена повлачења преко Албаније објавио је у Београду, у штампарији „Јовановић“ (Иванбегова 4, тел. 20-602), док су издавачи репринт-издања Народни музеј Зајечар и Гимназија Зајечар. Репринт је одштампан у штампарији „Деркс“ у тиражу од 500 примерака. Аутор је, током повлачења српске војске 1915. године, бележио све оно што му се чинило најважнијим, а посебно истиче да су те белешке аутентичне и да немају никакав други циљ него да послуже као грађа за историчаре. Такође каже: „Како се за папирни новац тешко могле набављати животне намирнице, народним посланицима је издато по пет наполеона на име њихових дневница посланичких. То је ваљда и дало повода да се међу избеглицама тврди како посланици народни примају своју дневницу у злату“. Војска се повлачила у два главна правца: према Солуну и према Скадру, те отуда солунска и скадарска група. Станојевић се нала-

Бележница 34–35

_________________ На нашој стази зио у групи која је ишла преко Подгорице и Скадра, где су пристигли између 26. и 27. новембра 1915. и остали 35 дана, да би 1. јануара 1916. продужили за Љеш и Сан Ђовани ди Медуа. Током чекања на брод, десио се неспоразум који је унео панику међу посланике и чиме је започет сукоб Владе и Скупштине. Наиме, Влада се укрцала и отишла на Крф, док су посланици остали да чекају и коначно, после неколико дана, дочекали „криви“ брод, којим су пребачени у Бриндизи и Рим. Врло сликовито, Станојевић описује јадно физичко стање у коме су се, услед исцрљености, налазили, толико да су их у Риму држали издвојено, у страху од заразе. И поред упозорења Владе да се не састају док су на територији Италије, они су се оглушили о то, чак су основали и посланички клуб. Из Рима су пребачени у Ницу и ту Станојевић завршава свој кратак прилог за политичку историју Првог светског рата. Дело, иако мало по обиму, изузетно је значајно за историографију, јер даје спискове свих посланика, маршруте којима су се кретали, и то из дана у дан, али и један нови осврт на политичку историју током повлачења.

Маринко Станојевић, Једна глава из наше парламентарне историје, Београд, 1933. Још једна књижица која је објављена у Београду, такође у штампарији „Јовановић“ (Обилићев Венац 5), а за штампарију „Милан Недељковић“ (Госп. Вучића 86). Репринт-издање, чији су издавачи Народни музеј Зајечар и Гимназија Зајечар, одштампано је у штампарији „Деркс“, у тиражу од 500 примерака. Текст започиње речима: „Писац ових редова био је у доба анексионе кризе Босне и Херцеговине народни посланик и марљиво водио мемоарске белешке о политичком животу, о раду у Тајним седницама Народне Скупштине, као и о расправама политичке природе у клубу посланика Народне Радикалне странке.“ Из цитираног се види да је реч о догађајима који су потресали Србију крајем 1908. и почетком 1909. године. Историјски гледано, ма колико да је Царински рат представљао тешку кризу у српско-аустријским односима, криза изазвана анексијом Босне и Херцеговине била је још тежа. У Србији је дошло до унутрашњег расцепа: на једној страни нашли су се заговорници идеје да треба тражити надокнаде, а насупрот њима – струја спремна да ратује. Треба имати у виду чињеницу да је током јесени 1908. године Министарство спољних послова водио Милован Миловановић, који се залагао за усклађивање интереса и циљева са аустроугарским и, по савету руског министра спољних послова Извољског, настојао да за Србију издејствује територијалне надокнаде. Пашић, који у том тренутку није био на власти, заговарао је ратоборну политику и јавно критиковао Миловановића, односно

Бележница 34–35

На нашој стази __________________ његову политику тзв. компензација, али временом се стишао, уверивши се да Русија не намерава да се упусти у рат због анексије. Анексиона криза била је почетак спирале која је оставила дубок траг у ширим, европским оквирима. Будући развој догађаја константно је продубљивао подвојеност између великих сила, док је сâма криза дубоко уздрмала равнотежу снага у Европи. Маринко Станојевић читав сплет догађаја посматра изнутра. Наиме, у том тренутку био је радикалски посланик у Скупштини, а мемоарске белешке писао је једном свом интимном пријатељу с молбом да му их сачува, јер је предосећао да се држава налази пред догађајима још крупнијим него што је анексиона криза. Књижица се састоји из следећих поглавља: „Криза због сече Таре, Звијезде и Црног Врха“; „Прави узроци кризе“; „Демисија целе владе“; „Расплет у клубу посланика Народне Радикалне странке“; „Држање Николе Пашића“; „‘Велика Влада’ и српско питање“. Занимљив је још један податак: написана почетком 1909. године, објављена је тек 1933. године, и то у време када је дошло до слабљења диктатуре краља Александра.

*** Милан Цветинчанин рођен је у Кузмину, у Срему, 25. јануара 1887, а по завршеним студијама у Бечу, на којима му је главна струка била филозофија, а споредна математика, одлуком министра просвете 1913. године распоређен је у зајечарску гимназију. Током летњег распуста 1914. године вратио се у Срем и оженио, управо дан пошто је објављен рат Србији. Као аустроугарски војни обвезник упућен је на Источни фронт, а доспевши у заробљеништво, пријавио се у Југословенску добровољачку дивизију, са којом је стигао на Солунски фронт и учествовао у борбама за ослобођење Србије. По завршетку рата, школске 1919/1920. године, вратио се у Зајечар, где је наредних година у Гимназији предавао математику, физику, филозофску проподеутику, земљопис, српски и немачки језик. У јесен 1925. године премештен је за директора Градиштанске гимназије, а одатле за професора у Суботици и Београду. Међутим, 1927. године вратио се у Зајечар, где је остао до краја професионалне каријере, прво као професор, а од 1938. године и као директор Гимназије. Знао је да успостави правилан однос са ученицима, како на пољу учења и рада, тако и васпитања. Познавао је више страних језика, био привржен делима великана светске књижевности, уверен у снагу педагогије, широких погледа, чиме је допринео очувању и даљем уважавању угледа Гимназије. После краткотрајног Априлског рата, 1941. године, одведен је по други пут у заробљеништво, овог пута у Немачку. Током ратних година, успевао је да и у логору, између жица, пуне четири године држи часове на којима је посебно скретао пажњу на пролазност насиља и праведну борбу за сло-

Бележница 34–35

_________________ На нашој стази боду. Вратио се у Зајечар 1945. године и поново је постављен на место директора Гимназије. Након пет година је пензионисан, али је наставио да буде активан као повереник за просвету Градског народног одбора Зајечар. Просветно одељење Обласног народног одбора, на чијем челу се налазио, спроводило је акцију организовања осмогодишњих школа, што је утицало да се битно реорганизује и гимназијско школовање. Иако и даље у пуној снази, након две године се повукао и отишао у Београд, где је и умро 1956. године. После свега, можемо да приметимо да је Цветинчанин, иако странац у зајечарској средини, оставио видан траг у животу града, васпитавајући подмладак као професор и директор Гимназије, али и објавивши и два изузетна дела – С Тимока на Јадран и Државна реална Гимназија у Зајечару.

Милан Цветинчанин, С Тимока на Јадран, једна екскурзија ученика зајечарске гимназије, предговор Маринко Станојевић, Зајечар, 1925. О врло пажљивом и брижном односу према настави, али и према ученицима, сведочи нам искуство у организацији и вођењу до тада највеће екскурзије зајечарских ученика, која је трајала 19 дана, што је описано у књижици С Тимока на Јадран. По свом карактеру, ово је мешавина педагошког чланка и путописа. Оригинално, била је издање зајечарске гимназије, уз напомену: „Продаје се у корист оснивања фонда за потпомагање сиромашних а добрих ученика у екскурзијама“, а објавила ју је „Електрична Штампарија М. Деспотовића“. Издавачи репринт-издања су Народни музеј Зајечар и Гимназија Зајечар; одштампана је у штампарији „Деркс“, у тиражу од 500 примерака. Спис јесте, као што се из наслова може видети, о екскурзији ученика VII разреда Гимназије, школске 1924/1925. године, коју је организовао и предводио професор Милан Цветинчанин. Припремана је озбиљно и темељно, сâм план путовања разрађиван је четири месеца, а основни циљ био је да се ученици упознају са новоприсаједињеним деловима земље. Наиме, 1919. године Краљевина Србија нашла се у склопу нове државне формације Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, те је требало ученике упознати са овим пределима и људима. Врло прецизно осмишљени су сви детаљи путовања, почевши од тога како обезбедити средства којима би се потпомогло путовање сиромашних ученика, до средстава за куповину фотографског материјала и извештавања родитеља о здравственом стању деце за време екскурзије. Са ђацима су, осим Цветинчанина, путовали још: Божидар Ђерић, професор, за тумачење старих српскословенских написа и давање историјских података; Даница Антић, суплент, за објашњавање флоре и фауне појединих крајева; свештеник Миодраг Стаменковић, хонорарни настав-

Бележница 34–35

100

На нашој стази __________________ ник, за упућивање у манастирске обреде и историјско-црквене ствари; др Виктор Милидијев, школски лекар, који је, осим указивања лекарске помоћи, упознавао ученике са социјално-хигијенским условима појединих крајева. Рута екскурзије била је следећа: Зајечар–Параћин–Београд–Сремски Карловци и фрушкогорски манастири, затим Рума–Загреб–Љубљана–Плитвице–Сушак–Сплит–Котор–Херцег Нови–Дубровник–Мостар–Сарајево–Краљево–Жича–Зајечар. После 19 дана путовања, по повратку у Зајечар, професор Цветинчанин преточио је доживљено у књижицу. Данас нам она остаје као прворазредно сведочанство изузетног организовања екскурзије и васпитно-педагошког рада са ученицима.

Милан Цветинчанин, Зајечарска гимназија 1836–1936, Зајечар, 1937. Оригинално издање објавила је Државна реална гимназија у Зајечару, у штампарији М. Деспотовића у Зајечару, а издавачи репринт-издања су: Гимназија Зајечар, Епархија тимочка, Народни музеј Зајечар, Матична библиотека „Светозар Марковић“ и Историјски архив „Тимочка Крајина“. Одштампана је у штампарији „Pi-press“ у Пироту, у тиражу од 500 примерака. У предговору, аутор каже следеће: Зајечарска гимназија навршила је 22 августа 1936 године сто година од свог постанка и „концем“ 1936 године сто година како је прорадила, седамдесет пет година рада у Зајечару и педесет година као потпуна гимназија. Наставнички савет Зајечарске гимназије сматрао је, да овом приликом треба зачас стати, повући једну границу, осврнути се на минулу прошлост и резимирати рад школе. Само, сада је то било врло тешко и у потпуности и немогуће. Зајечар је за сто година свога слободног живота сувише често страдавао од ратних недаћа на овој страни. Редовно у тим неприликама архива његове гимназије је уништавана тако, да се до 1919 године није сачувао ни један акт о њеном ранијем животу и раду. Према томе, поред ситнијих забележака разбацаних по разним књигама и часописима, једини подаци за овај посао биле су успомене и сећања бивших ђака ове школе, дакако, уколико су се они одазвали позиву школе, да јој своја сећања доставе.

Иако се аутор, као што се може видети, ограђује од мањкавости и упозорава на тешкоће са којима се суочио, пред нама је врло озбиљна и вишеслојна историјска студија, једно од незаобилазних штива за истраживање прошлости Зајечара. У раду се огледа широка и свестрана образованост аутора, али и способност да потпуно објективно сагледа средину у коју га је судбина довела а животне околности усмериле да живи. Изванредним приповедачким даром оставио је своја сазнања и виђења у аманет будућим генерацијама.

101

Бележница 34–35

_________________ На нашој стази *** Осим радова наведених аутора, током 2017. објављена су још два репринт-издања интересантна (значајна) за проучавање прошлости Тимочке Крајине. Глиша Марковић, Дневник српско-бугарских добровољаца на Tимоку 1876. године, Београд, 1906. Спис је, како се наводи, „написао Глиша Марковић мајор у пензији“, а цена је износила „30 п. дин“. Објављен је у Београду, у Штампарији К. Грегорића и друга (Краљев трг бр. 11). Издавачи репринт-издања су Народни музеј Зајечар и Историјски архив „Тимочка Крајина“; одштампано је уштампарији „Деркс“, у тиражу од 500 примерака. Трагајући за овом књигом, нашли смо је у само две библиотеке у Србији, тачније у Београду (Библиотека Филозофског факултета и Библиотека Факултета политичких наука), као и један примерак код приватног колекционара у Београду, тако да је, с обзиром на број сачуваних примерака, сматрамо за право благо. Аутор у предговору изјављује благодарност „старом и храбром ратнику у српско-турском рату 1876, и у руско-турском рату 1877-78. Г-не Анђелку–Денку Младеновићу из Куманова у Старој Србији“, који се „ипак овог нашег Дневника српско-бугарских добровољаца сетио“. Потом се обраћа читалачкој публици са информацијама, прилично непознатим, како су прикупљани, организовани, обучавани и издржавани добровољци на Тимоку. Располагао је овим подацима јер је у време рата био „њихов командир и наставник у чину потпоручника“. У закључку истиче да је од 2. маја до 22. јуна уписано 1.334 добровољца, и то: Срба (362), Бугара (770), Старо-србијанаца и Македонаца (187) и других народа (15). Наводи и колико је издржавање добровољаца коштало државну касу и то по категоријама: плата, храна, путни трошкови, све до у грош. Дело, иако невеликог обима, пружа читав низ драгоцених података, имајући у виду да су у историографији ратови 1876–1878. године углавном представљани из политичког и војног угла, док је добровољачко питање недовољно истражено. Д-р Емилијан Пиперковић, епископ тимочки, Један историјски поглед на црквени положај Тимочке области, Зајечар, 1924. Спис је, како се наводи, „прештампан из Летописа Тимочке Епархије“, а штампан у Штампарији и књиговезници М. Деспотовића у Зајечару. Издавачи репринтиздања су Епархија тимочка и Народни музеј Зајечар; одштампано је у штампарији „Деркс“, у тиражу од 500 примерака.

Бележница 34–35

102

На нашој стази __________________ Аутор у уводу, између осталог, каже: „Ми ћемо покушати да укратко изнесемо историју постанка Тимочке Епархије и даље перипетије њеног живота у току 19. века, али пре тога осврнућемо се на ранију црквену прошлост Тимочке Области која ће свакако заинтересовати радозналост читалаца Летописа Тимочке Епархије и пробудити у њима жељу за бољим и свестранијим испитивањем историјске прошлости овога нашега краја.“ Дело, као што се из самог наслова види, припада области црквене историје, али је занимљиво и због низа историјских података које пружа, а који се на другом месту не могу наћи.

*** У складу са праксом Народног музеја Зајечар, репринт издања су и представљана: у Зајечару, 9. марта 2017, на симпозијуму поводом обележавања 180 година Гимназије; у Београду, у Удружењу књижевника Србије, а у организацији Удружења Тимочана и Крајинаца, 18. априла 2017; у Књажевцу, 11. маја 2017, у склопу манифестације „10 дана музеја од 10 до 10“ и, најзад, у Неготину, у оквиру Културног лета, 25. jула 2017. Овом приликом препоручујемо их и читаоцима Бележнице.

103

Бележница 34–35

Прикази, читања, расветљења

Прикази, читања, расветљења Жак Рансијер

Прекинута гозба: (одломак)1

„Колико их је на сваких десет у браку?“ Ово питање, постављено у оквиру „Анкете самих радника о раду и радницима“ без сумње није неумесно. Једноставно је излишно. Грађанин Кабе је, наиме, већ предвидео одговор у форми допунског питања: „Зашто тако мало?“ Одговор на ово друго питање не указује ни на какву мистерију и подједнако је унапред дат у рубрици „пороци радника“: врло ревносним анкетарима не би било нимало тешко да открију да је, процентуално, тај број обрнуто пропорционалан броју оних зависних од добро познатих развратника: Пијанчење, Приградска насеља, Кафенисање, Коцкање, Модирање, Игранке, Крчме, Блуд, Карневал.2 Тривијалности четрдесетих година деветнаестог века; општа места поводом којих је пријатељ радника, неуморни барон Дипен, без краја и конца везао своја предавања о препорађајућој снази штедионица. Да ли се онда треба чудити што под окриљем најрадикалнијег од његових опонената, тог првосвештеника комунизма3 који, када је реч о радницима, није познавао никог сем оних уважених и дотераних људи које је недељом ујутру подучавао у свом салону у Улици Жан-Жака Русоа, поново проналазимо: кројача Фавара, зидара Надоа, пекара Робијара или јувелира Придона? Управо то саучесништво обележава новину наступајуће деценије. Након 1830, народним трибунима из Јулске револуције било је довољно пар речи да одбију, више застрашене него смеле, оптужбе поседника на рачун одбране којима су становници предграђа упоређивани са варварима негда утабореним пред капијама Римског царства. Призора из стварног живота народа који су оспоравали привидности таквог расуђивања и људе белих руку подсећали да испод неотесаности и просте одеће људи грубих, нажуљаних руку куца срце за „велике ствари“ није недостајало. Међутим, управо се тај јасан однос између појаве и бића изгубио. Више није реч о томе да се уздиже чисто срце што куца под простом одећом. Уосталом, сви се слажу да она и није више тако проста: по економистима, реч је о добробити од машина које, уз јефтину производњу текстила, у радничке домове уносе благостање; по радницима публицистима, реч је о развијању привидних потреба које се задовољавају о трошку нужног. Такође се мање говори о нажуљаним рукама и од сунца опаљеним челима; као да је и тело радника, док се његова сиротиња финије одевала, остало без својих дистинктивних знакова, тих белега слободе који пред-

105

Бележница 34–35

Текст је превод одломка 10. поглавља студије Пролетерска ноћ: архиве радничког сна Жака Рансијера, француског филозофа родом из Алжира, у којој се аутор бави детаљном анализом радничких листова, писама, дневника и поезије настајалих током и након тзв. Јулске револуције (1830), да би на основу тих извора реконтекстуализовао и реинтерпретирао наслеђене, идеолошки и филозофски већ конструисане представе о рад(ништв)у и радничкој класи, третирајући „снове и кошмаре“, жеље и уверења пар десетина „нерепрезентативних“ радника-интелектуалаца, „дезертера из масе“, као историјске чиниоце; Jacques Rancière, La nuit des prolétaires (Paris : A. Fayard, 1981), 265–271. “Enquete sur le travail et les travailleurs par les travailleurs euxmemes,” Cabet Archives, International

Прикази, читања, расветљења

Institute of Social History, Amsterdam [„Анкета самих радника о раду и радницима“, Кабеов архив, Међународни институт за друштвену историју у Амстердаму]. Рансијер овде алудира на Етјена Кабеа (1788–1856), француског правника, политичара, новинара и утописту; зачетника комунизма у Француској, под утицајем Роберта Овена и Морове Утопије; идејног творца савршене и самодовољне комуне Икарија, коју је у пар наврата покушао да оснује и оствари у САД. (Прим. прев.) “Le carnaval,” La Fraternité, March 1842, p. 43. “Des plaisirs grossiers que le gouvernement donne ou laisse prendre au peuple,” L’Union, Jan. 1845. “Le carnaval,” L’Atelier, March 1844, p. 95. Démocrite Laloupe, “Variétés: La barriѐre Mont-Parnasse,” L’Imprimerie, Jan. 14, 1840 .

стављају разлику између радника и роба, па чак и побуњеног. За игром бића и привида, идеално изокрећући радничку беду у оплату доколице, следио је спектакл мешања обележја беде и обележја уживања да би се начинила фигура народа који је поживотињио. Озлојеђени одговори на квалификујуће изјаве буржоазије повукли су се пред својеврсним колективом посматрача спектакла деградирања: једноличном буржоаском набарајању радничких порока одговарају опсесивне визије које, уз сву збрку оријентација, опседају све новине које просвећени радници посвећују одбрани интереса своје класе. Нема сврхе тражити удео католичких инвектива Ателиеа (L’Atelier; „Радионица“), сен-симоновских згражавања Униона (L’Union; „Синдикат“) или комунистичке озлојеђености Фратернитеа (Fraternité; „Братство“) у овом опису неотесаности популарних разонода: Напокон смо прегурали понижавајуће дане када су у нашим градовима оживели јогунасти обичаји првих дивљака. Да, тих дана се све обртало ка звери; лица од картона, лабрње, огромни кљунови, губице које скривају племените црте човека; тела се осула гукама, главе обрасле гривама, роговима, крљуштима; све се појављује под маском скота… Прошетајте се по тим прославама, послушајте заглушујуће крике и нескладне тонове инструмената и, кад међу тим опачинама, видите дивљакушу како прождире пресно месо, можете се запитати да ли сте у цивилизованој земљи или код дивљака… на чије гласове ови гласови личе, немајући у себи више ничег људског: то је некакво крештање, пиштање, нешто оштро, као они крици које производе дивље звери у шумама. А онда, када се руља добро наједе, док алкохолна пића врију у њиховим празним мозговима […] делирични урлици, френетични, да вам се срце стегне од сажаљења…4

Срећом, карневалско срозавање траје тек неколико дана годишње, али свака седмица има своју недељу и свој понедељак за те радничке разбибриге које, у „блатњавој клоаци која се зове приградско насеље“5, почињу да се идентификују као рад разврата. Притом хаос из приградских насеља тежи да се протегне и на улице радничких предграђа: Стижемо у Улицу Свете Маргарите, праву клоаку прљавштина и изопачености. Она је уска, мрачна, каљава, изгледа одвратно […] дар-мар полова и узраста, све је ту помешано; проститутке без посла, лутајући певачи, оргуљаши који ту спавају за два суа, опсењивачи, гатаоци, […] све то ту врви, гамиже, проклиње или урличе опсцене песме и одаје се, без икаквог стида, најгнуснијим безочним делима.6

Да ли је ово израз схватања позајмљеног од буржоазије, које друштвеним одбијањем Другог контаминира категорије морала толико да ефекте беде одмах идентификује као знаке по-

Бележница 34–35

106

Прикази, читања, расветљења рока, а од беспослености неке проститутке прави још једну манифестацију њене изопачености? Међутим, буржуј, заправо, нема потребу да доказује како овај дар-мар прљавштина и похоте припада једној раси другачијој од његове, да тако предусретљиво истиче ознаке анималности по којима се крдо разврата разликује од радничког народа, или да, нашироко и надугачко, у својим колумнама потказује нечисто вино које се пије у приградским насељима, „мешавину пимента и литаргита“7, да би показао да пијаница из приградског насеља није просто један радник пијанији него други него потрошач једног оргијастичког пића које нема никакве везе са окрепљујућим напитком радника. Буржуј може да превиди ове дистинкције али не и бравар [Жилон (прим. прев.)], песник и активиста из предграђа Сент Антоан, утолико брижљивији у напору да потврди поделу на две популације, уколико границу међу њима осећа као несигурнију:

Ипак, не верујте да су и људи из предграђа ту. Они који тако мисле у највећој мери се варају: од пене мисле да су таласи, од талога – да је пиће […] Те људе треба процењивати на послу, они се могу наћи у радионицама и нигде другде. Идите тамо и видећете човека тешког и мучног рада а не човека нерада и блуда. Стога их не тражите више тамо где нису и не претварајте се да их виђате тамо где никада нису били.8

Међутим, ко не зна да је у овим тешким временима тај оживљујући боравак у радионицама апанажа привилегованих и да је народ често тамо где не би морао или желео да буде: на улицама предграђа или на ћошку Светог Еустахија, где се скупљају радници на путу ка послу и незапослени радници који обилазе радионице на десној обали да би, заједно са трговачким посредницима у потрази за послом и путујућим трговцима, певушили шансоне које изводи оргуљаш те клоаке: „Модеран брак“, „Лорета“, „Данашње љубави“ или „Недеља једног радника“? И, поврх свега, каквом чудном метаморфозом радионица, тај храм народског морала, за супругу и децу радника постаје школа неморала? „На радионице насрћу банде гнусних створења која се од животиња разликују само по томе што свој разум употребљавају да се срозавају до нивоа који је и испод животињског.“9 Дабоме, та гнусна створења су сасвим малобројна. Онда, зашто честити радници не могу да се одупру њиховом утицају? Свугде пена изобличава талас и талог квари пиће. Чак и на месту где обичан народ треба да се заиста представи такав какав је, види се појава оне особе коју је створио поглед буржуја. Маска, одећа или рефрен о разврату мењају физиономију и глас радника. Сва разликовања правог од лажног народа, појавности и стварности немоћна су против те конфузије, тог губитка идентитета који је народ Јулске револуције извојевао. Десет година касније, радни народ свој идентитет изнова проналази у погледу, у представи другог:

107

Бележница 34–35

“Variétés: Le faubourg Saint-Antoine,” L’Atelier, April 1843, p. 64; прештампано са потписом Ж. П. Жилона ( J.-P. Gilland) у: L’Almanach du travail, Paris, 1851. Laloupe, “Variétés: La barriѐre MontParnasse”. Иначе, пимент (најгвирц, јамајчански бибер) јесте дрво пореклом из Централне и Јужне Америке (у Француској га називају и „индијско дрво“), док је минерал литаргит један облик оловооксида (прим. прев.). “Variétés: Le faubourg Saint-Antoine”.

“Des apprentis,” L’Atelier, Aug. 1842, p. 85.

Прикази, читања, расветљења

“De l’enseignement fait au peuple par la presse, les feuilletons, les romans, etc.,” L’Atelier, Nov. 1843, p. 27. “Variétés: Les goguettes, deuxiѐme article,” L’Atelier, Aug. 1844, p. 175.

Ibid.

Када се радник појави на сцени, он је пијан, простак или смешан. Он заборавља на правила понашања, његове идеје су глупе, изражава се простачки, гестови су му опсцени, ништа не недостаје. Дубоко нас жалости када видимо како радници остају равнодушни пред тим свакодневним увредама и понекад чак и аплаудирају, као да су пред продуховљеном и истинитом сликом својих обичаја. 10

Узалуд би се, дакле, тврдило да су популарни типови у шансонама кабаретских подругљиваца „без узора међу нама“, да су само „гадни фантоми који насељавају буновну машту“11; довољно је да се та буновна машта чује и да је, за свој рачун, понављају други радници, па да у очима буржуја стекне уверљивост, да постане вероватно тело пука: Ових дана, међу нашим противницима има оних којима је у интересу да верују да су оне монструозне персонификације наши истинити портрети, за неке људе такве љаге су згодитак, они их разносе, разглашавају и говоре: „Шта очекујете од народа! Ево га њим самим!“ Ми против тога пре свега протестујемо; предвиђајући зло које из тога може да се случи, с презрењем разоткривамо будале из наше класе које, из таштине или заблуде, и незнајући то, постају саучесници наших непријатеља.12

Типови без узора, буновна машта, плодови умова „које су ексцеси ноћних оргија изобличили“ (онда је, дакле, оргија ипак било…), људи којима је у интересу да верују, персонификације које се сматрају портретима, будале као несвесни саучесници зла које може да се случи… У овој причи о пијаним ствараоцима, заслепљеним глумцима и злобним посматрачима, сиже је леп и ваљано продукован – и непрестано репродукован – за ону представу која отима идентитет радничке класе у надмоћном погледу на ту опасну класу:

“Variétés: Les chansons des rues,” L’Atelier, Aug. 1843, p. 107; “De l’ivrognerie,” ibid., Jan. 1844, p. 62.

Ево народа који потражује права и који се жали на своју немаштину… погледајте га како се препушта инстинктима и ниским страстима… Некада му се за време празника храна доносила као псу и он се због тога није љутио; увек је то тако… Зар то не видимо сваке недеље када, идући на наша сеоска имања, пролазимо кроз приградско насеље.13

Ово гледиште не само да оправдава моћ доминантне класе, већ и установљава потлачену класу као такву. Наиме, инфериоран положај радничке класе није механичка нужност начина

Бележница 34–35

108

Прикази, читања, расветљења

производње. Суд владајуће класе осуђује је на непрестани рад поричући јој нарави слободног човека, који је способан да своје слободно време употреби и на активности другачије од ропске теревенке.

“Le phalansterien et le radical,” L’Atelier, Nov. 1843, p. 21.

“Introduction a la troisieme annee,” L’Atelier, Sept. 1842, p. 1.

Сети се шта је рекао господин Гизо, да је непрестани рад који раднику не дâ да предахне, да би обезбедио хлеб за сутрадан, незамењљив услов за осигуравање друштва… Господин Гизо уопште није ни незналица ни затуцан; он је неумољив логичар. По њему, постоје две врсте људи, надмоћна класа, буржоазија предодређена да управља и за све предности које тиме себи прибавља; затим, инфериорне класе предодређене за послушност и да буду експлоатисане.14

Радничка класа је, најпре, каста, коју, као и сваку касту, установљава одлука господарâ; у стању послушности је одржава њихов поглед који, као и поглед античких робовласника на робове, у материјалности рада и неуглађености разбибрига, у бесадржајности мисли и ожиљцима на телу, види знакове припадности инфериорнијој раси. У време када велики индустријалци и финансијери намећу „нови феудализам“ као тему, погоршава се и комплементарни страх од „фаталног пута“ ка „индустријском ропству“, који радника води натраг на стање античког роба: у презир који се састоји управо из неразликовања материјалне беде и моралног пада: Једна ствар изгледа да радничке класе генерално не заокупља довољно […] а то је да је апсолутно немогуће да још дуго остану у садашњој ситуацији; или ће пасти ниже него што су икада биле или ће се уздићи до нивоа осталих класа. Ако дозволе да их одвуку на фатални пут ка којем их индустријски режим непрестано гони, брзо ће доспети у стање нискости и срамне беде на које је спала, да се можда никада више опет не уздигне, радничка популација Енглеске […] бићемо као покорно стадо робова од чијег се беса или побуне моћници неће бојати, докле год знају да смо изнурени оскудицом и поквареношћу.15 (С француског превела Виолета Стојменовић)

109

Бележница 34–35

Прикази, читања, расветљења 1

Вилијам Блејк, „Божанска слика“, прев. Драган Пурешић, у Изабрана дела Вилијама Блејка (Београд: Плато, 2007), 216. Ни након више од 50 година откако је објављен, иако се сматра за прекретницу у прозном изразу, роман In Cold Blood Трумана Капотеа никада није преведен на српски, али захваљујући томе што постоји превод на хрватски језик, објављен у некадашњој Југославији, доступан је и домаћем читаоцу, у личним или јавним библиотекама. Реч је о преводу Хладнокрвно убојство Бранка Буцала у издањима загребачке Просвјете из 1973, које је касније поновила Младинска књига (Загреб/Љубљана) 1991. и загребачки издавач Globus media, који је овај роман уврстио у своју Библиотеку Јутарњег листа 2004. године (пројекат попут оног

Ана Јанковић, Народна библиотека Бор

Заборављене књиге

„Свирепост има људско срце“1 Роман о убиствима и последицама

ХЛАДНОКРВНО2 Средином новембра 1959. године, тада већ прослављени писац Труман Капоте3 чита кратку вест у Њујорк тајмсу о четвороструком убиству у селу Холкомбу у западном Канзасу. То је било довољно да од часописа Њујоркера затражи и добије дозволу и неопходна финансијска средства да отпутује у удаљени Холкомб и истражи све околности. У то време починиоци још нису били познати, а убиство је шокирало житеље мирног градића као и истражитеље јер је почињено без довољно јасног мотива. Препознавши у кратком новинском чланку о бруталном убиству једне канзашке фармерске породице искру за настајање свог будућег дела, Капоте је утрошио пуних шест година на реконструкцију и студију овог злочина, проучио све релевантне документе, интервјуисао све доступне особе и исписао хиљаде страница резултата својих истраживања на терену да бих их уобличио у роман.

Бележница 34–35

Труман Капоте (1924, Њу Орлеанс – 1984, Њујорк) одувек је сматрао да је предодређен да буде искључиво писац, богат и славан. Још као седамнаестогодишњак писао је за Њујоркер, али и за многе друге часописе. Рано се прославио као писац својим причама, али и распусним животом, често изазивајући скандале својим понашањем, колико и самим текстовима. Кретао се у високом друштву познатих књижевника, утицајних критичара, богаташа, најпознатијих уметника оног времена. Био је изузетно интелигентан и духовит, умео је да привуче пажњу јавности, необично се облачио, приређивао забаве које су се деценијама памтиле, није крио да је хомосексуалац али ни тајне својих пријатеља, које је у својим причама умео да објави не променивши чак ни име актера. Због тога су га пријатељи напустили, било да су већ постали жртве његове дрске искрености, било да су се бојали да ће то постати. Умро је од алкохола, лекова и дроге, усамљен и одбачен. Његов љути непријатељ Гор Видал цинично је прокоментарисао: „Капотеова смрт је добар каријерни потез. Труман Капоте биће најпознатији амерички писац друге половине 20. века. Нико више неће прочитати ниједну његову књигу, али ко год зна читати, неће моћи избећи хиљаде књига надахнутих његовим животом.“ То се делом и остварило, али не онако како је Видал предвидео – само у књижевности – већ и у кинематографији. На страну то што је свакако било потоњих писаца на чије је дело Труман Капоте оставио одређени утицај. Писао је приче, сценарије, новинске чланке, биографије, есеје, романе. Најпознатији су свакако Доручак код Тифанија и Хладнокрвно (In Cold Blood), који су му донели светску славу.

110

Прикази, читања, расветљења Роман Хладнокрвно јесте симбиоза репортерске стратегије прикупљања сижејне грађе и романескног поступка. Ексцентричан и нескроман какав је био, Капоте је тврдио да је створио нови књижевни жанр – нефикцијски роман (nonfiction novel). У свом делу Музика за камелеоне, Капоте каже: Током низа година интензивно ме је привлачило новинарство као засебна уметничка форма. За своја интересовања имао сам два разлога. Под један, изгледало ми је да се ништа заиста ново није догодило у прози, а и у писању уопште, још од двадесетих година овог века; и под два, новинарство као уметност било је готово нетакнут терен, из једноставног разлога што је и она шачица књижевника која се уопште бавила наративним журнализмом писала искључиво у путописној или у аутобиографској форми (...) желео сам да напишем новинарски роман, дело великог обима које би поседовало фактографски кредибилитет, непосредност филма, дубину и слободу прозе и прецизност поезије.4

Капоте је био чврсто уверен у то да је написао више него важну књигу која има потпуно нову форму. Истинити догађаји, везани за убиство породице Клатер, затим потоњи догађаји у вези са истрагом о злочину, суђење и казна – испричани су у форми романа. Ако фикција обухвата различите начине представљања замишљених догађаја, онда термин „нефикцијски роман“ означава да се крећемо изван књижевности, ка стварности која нас окружује. Уместо произвољног измишљања, писац може посегнути за документом као извором фабуле у коју читалац не може посумњати, што је Капоте управо учинио обликујући обимну грађу коју је прикупио у свој нови роман. Ипак, овај термин је контрадикторан сâм по себи јер „нефикцијски“ означава особину која је у супротности са већ усвојеним представама о томе да је књижевност фикција, производ маште, те да је роман – књижевна форма, а не документарна. Роман се заснива на чињеницама које је Капоте прикупљао у Холкомбу, разговарајући са разним људима, проучавајући документацију, као и на појединостима које је прикупљао на суђењу и у личном контакту са породицама, а потом и сâмим починиоцима, што представља кључни моменат и тријумф његовог рада, чиме је поставио стандард за будуће сличне и новинарске и литерарне подухвате, комбинујући већ постојеће моделе и поступке. Све је помно записивао и уобличавао у роман који је објављиван у наставцима током септембра и октобра 1965. године у Њујоркеру. Међутим, када је, почетком 1966. године објављен као књига5, роман је у неким кључним моментима измењен (на пример да је један од починилаца Пери Смит плакао и кајао се, а што се, према сведочењу савременика и очевидаца, заправо није догодило и што је Капоте измислио и накнадно изменио у роману), што је значило да је Капоте изневерио „сопствени“ жанр јер је одступио од истине, од нефикције.

111

Бележница 34–35

ког су код нас имале београдске Новости). Презиме (Capote) се код нас у медијима, на насловним странама домаћих издања Капотеових дела, па чак и у узајамном каталогу појављује у више варијанти: Капот, Кепот па чак и Кепоут, Капоте у новијим издањима, и савременијој критици, што подржава и Твртко Прћић (види: T. Prćić, Transkripcioni rečnik engleskih ličnih imena, Beograd: Nolit, 1992, str. 26). Међутим, на сајту „Oxford Larner’s Dictionaries“ у одељку „Pronunciation of Truman Capote in Oxford Advanced Learner’s Dictionary“, сасвим се јасно чује изговор „Капоути“ (https:// www.oxfordlearnersdictionaries.com/pronunciation/english/ truman-capote посећено 21. 11. 2017). Следећи савремену српску критику и пример у транскрипционом речнику, у овом тексту је коришћен облик „Капоте“.

Прикази, читања, расветљења 4

Truman Kapote, Muzika za kameleone (Beograd: Narodna knjiga/Alfa, 2003), 10. Truman Capote, In Cold Blood: a True Account of a Multiple Murder and Its Consequences (New York: Random House, 1966).

Holcomb, Kan., Nov. 15 [1959] (UPI) — A wealthy wheat farmer, his wife and their two young children were found shot to death today in their home. They had been killed by shotgun blasts at close range after being bound and gagged... There were no signs of a struggle, and nothing had been stolen. The telephone lines had been cut. —The New York Times (https:// en.wikipedia.org/ wiki/In_Cold_Blood посећено 25. 11. 2017).

Термин је постао општеприхваћен тек након појављивања романа Хладнокрвно Трумана Капотеa, јер га је сâм писац искористио да би одредио свој нови роман. Иако је Капоте тврдио да је измислио нови термин, па и нови жанр, зна се да је све то постојало и раније, чак се тај назив користио у погрдном смислу, као прекор писцима са недовољно маште. Знајући ко је био Труман Капоте, претпоставља се да – поред тога што је обнародовао да је „открио“ нови жанр и наденуо му име и тиме постигао изузетан маркетиншки трик – Капоте заиста није знао да нефикцијски роман већ постоји и да га није он први написао (критичари су упућивали на дела ауторâ који су писали много пре Капотеа, као што су Данијел Дефо, Марк Твен, Ернест Хемингвеј, Џозеф Мичел, Џон Штајнбек и др.), а да је уистину веровао да јесте, па му то није узимано за зло. Но, иако можда није створио нови жанр, већина се слаже да је учинио много да оживи постојеће и већ виђено тзв. „књижевно новинарство“ (Literary Journalism). The Cold Blood: A True Account of a Multiply Murder and Its Cosequences јесте пре свега вишезначни роман. Већ из наслова видимо да је реч о вишеструким убиствима и последицама. Хладнокрвним убиствима. У новембру 1959. године, у мирном канзашком градићу Холкомбу, у својој кући, убијена је фармерска породица Клатер. Било је то крваво и брутално убиство власника фарме, његове жене и двоје деце, тако што су били везани у својим креветима и устрељени пушком из непосредне близине. То се заиста догодило. Вест6 о томе брзо је прешла канзашке границе и разбуктала се по читавој земљи. Пар реченица пробудиле су у Капотеу неки тајанствени инстинкт да је пронашао погодну тему не само за нови роман, већ и за тезу о новом романескном изразу. Починиоци нису одмах откривени. Ухапшени су неколико недеља касније; реч је о већ осуђиванима Дику Хикоку и Перију Смиту, који су своје жртве одабрали само зато што су чули гласине да имају много новца. Све те околности о тешком убиству, непознатим починиоцима, па до хапшења потпуно маргиналних особа, ситних криминалаца, како се мислило (нико тада, па ни сâм Капоте, није знао да се слично убиство већ догодило у другој држави и да је много касније приписано управо Хикоку и Смиту), дале су много простора да се о томе у јавности нашироко говори и пише, а искусном писцу да од тога направи причу која ће још дуго држати пажњу читалаца, и виспреном издавачу да потпирује медијску пажњу јавним читањима одломака све до окончања судског процеса након чак шест година, што нико није очекивао – па до објављивања сâмог романа. Током нарације истиче се још једно хладнокрвно убиство – оно које је починила држава да би убиство казнила убиством: Хикок и Смит осуђени су на смрт и обешени. И то се заиста догодило. Кривци се морају казнити. Жртве имају право на признање да је над њима из-

Бележница 34–35

112

Прикази, читања, расветљења вршен злочин. Са друге стране, и починилац се пресудом враћа тзв. моралној заједници. Оној која живи по утврђеним моралним узусима, која осуђује нарушавање приватног простора и злочин крађе и убиства, али подржава смртну казну. Читава прича о овим убиствима испричана је крајње хладнокрвно, без икаквих коментара и емоција писца. Реч је о намерној уздржаности, али читалац ипак не може да се отме утиску да се Капоте прикривено идентификује са убицама, поготово са једним од њих, Перијем Смитом. Капоте је успео да увери Смита да жели да га разуме и у роману прикаже као људско биће, а не као чудовиште. О његовим правим мотивима свакако се може даље расправљати. Догађаји су се низали један за другим. Пошто је извршење смртне казне одложено и извршено неколико година касније, Капоте је стално морао да допуњује рукопис новим појединостима и никако да заврши роман који је могао да има само један логичан крај. Тако се, већ готово потпуно емотивно сломљен и у агонији, притиснут са једне стране тешким околностима под којима је радио а са друге – сталним инсистирањем издавача да се роман објави, нашао у невероватној позицији да читав његов шестогодишњи рад на књизи пропадне уколико се не изврши смртна казна над Хикоком и Смитом.7 И након пола века пошто је објављен, има критичара који за овај роман кажу да је изванредан и да је ремек-дело. Студенти новинарства на Универзитету у Масачусетсу и данас на примеру ове књиге уче о различитим начинима како се чињенице могу интерпретирати и чак уобличити у роман, а да се не изгуби на аутентичности. Капотеова књига је пример како се креативно може приказати и нешто што се до тада сматрало само за предмет новинарства и чиме се, због свог сензационализма, чувала заинтересованост читалаца.

ИСТИНИТО У првом преводу ове књиге на југословенским просторима, на самом почетку књиге, пре ауторове изјаве захвалности, постоји „појашњење“ издавача да пред читаоцем није роман у класичном смислу речи иако има све елементе којима се једно књижевно дело разликује од новинске репортаже и извештаја о неком догађају, па чак и да је реч о јединственом случају у целокупној светској књижевности јер у роману нема ниједне речи, ниједне реченице, ниједног дијалога, ниједног лица, па чак ниједног описа који би био измишљен – а што би, иначе, требало да буде одлика романа, дакле, фикције – мора се ипак рећи да је Капоте прелазио ту линију, границу између истине и измишљеног, упркос овом уводу издавача, па и његовим уверавањима да је све што је у књизи изнето – беспрекорно тачно.

113

Бележница 34–35

То је добро описано у филму „Капоте“ (2005), који се управо бави самим настајањем романа Хладнокрвно. За улогу Трумана Капотеа, Филип Симор Хофман је добио „Оскара“ за најбољу мушку улогу, а филм је добио још пет номинација као и награду „Златни глобус“.

Прикази, читања, расветљења

У библиографском запису за прво издање 1966. (Random House) са годином копирајта 1965. (верзија у Њујоркеру), у онлајн каталогу Конгресне библиотеке, постоји напомена: „Appeared originally in the New Yorker in slightly different form.“

Критичари су временом пронашли неслагања у роману и званичним документима, на пример у транскрипту са суђења. И стварни ликови који се појављују у књизи касније су тврдили да су њихове речи биле погрешно, па чак и неправедно наведене. Било је све више примера Капотеове „фикционализације“ једне истините приче да би се, како су савременици тврдили, направила боља прича од оне која се заиста догодила. Боља у смислу интригантнија, занимљивија од једноставне приче о бесмисленом убиству. Читалац не може а да не застане запитан над односом Трумана Капотеа и једног од убица, Перија Смита. Имају ли они нешто заједничко? Да ли Смит искоришћава Капотеа да би добио бољу и бесплатну правну помоћ или је заправо обрнуто – да ли је Капоте тај који је неискрен у том односу и да ли уистину показује чисто човекољубље или прорачунато бележи детаље за своју књигу? Капоте јавно никада није изјавио да је преправио првобитну верзију објављену у Њујоркеру за роман8, никада о томе није говорио, али јесте то учинио. Детектив који је водио случај и који се појављује у завршној сцени романа, на гробљу, тврдио је да се тако нешто никада није догодило. Роман, истинита прича, завршава се сценом која се није догодила. Лажни, сентиментални крај који читаоца ставља ван књиге, можда може да се схвати и као пишчев емотивни отклон од страшних догађаја који су претходили и као алузија да је сваки крај истовремено и неки почетак. Поред исконструисане, измишљене сцене на крају романа, многи сведоци су касније тврдили да се неки дијалози никада нису водили, а неки кључни ликови описани су онаквим какви нису уистину били. Управо зато, након што је променио првобитну верзију објављивану у Њујоркеру, Капоте је оставио простора читаоцу да се пита где се у роману завршава реалност, нефикција, а почиње фикција, то јест, шта је заиста одиграло, а шта није. Ова књига заслужује да се памти не само због свог доприноса сâмом жанру, већ и због својих недостатака. Капотеово опсежно истраживање и начин на која су та истраживања уобличена у роман учинили су да једно убиство буде тако реалистичко схваћено – као ниједно дотад. Од кратке вести у Њујорк тајмсу до романа на неколико стотина страна, много тога је учињено да се виђење убиства драстично измени. Роман је био прави шок за читаоце који су до тада сматрали да је све веома једноставно: двојица злочинаца убили су све присутне следећи своју манијакалну природу и порив да почине злочин кад год им се за то укаже прилика, онда су их полицајци ухапсили, суд осудио на смрт према важећем закону и добили су оно што су заслужили. Све по реду. Капоте је, користећи могућности романа, показао да ништа није тако црно-бело,

Бележница 34–35

114

Прикази, читања, расветљења да ништа у ствари није једноставно и да је све много компликованије него што изгледа и далеко од усвојених стереотипа. На самом почетку романа читамо идиличан опис мирног сеоцета Холкомба у западном Канзасу. Помало развучени увод са детаљима попут акцента којим су говорили житељи, боје неба, чистим ваздухом, описом пејзажа и подробним описом самог места где се након отопљеног снега или велике кише неасфалтиране улице претварају из најдубље прашине у најжиткије блато – спори темпо наговештава да ће се нешто страшно десити па има улогу лаганог подизања напетости. Тај идилични простор, његов унутрашњи склад и тишина биће нарушени. Одмах се могу издвојити неки уметнички аспекти: прво, Капоте је морао да одлучи, изабере како ће конципирати своју књигу. Ова књига има своју структуру: почетак и епилог, а између ове две тачке постоји одређени редослед догађаја подељених у четири поглавља: „Последњи који су их видели живе“, „Починиоци и непознати“, „Одговор“, „Кутак“. У првом поглављу сазнајемо све о породици Клатер, о њиховим животима, али и о убицама, о мештанима сеоцета где се убиство одиграло, о пресуди на смрт вешањем, која је извршена пет година након злочина. Након идиличног и мирног увода и описа Холкомба где још ништа не указује на то о каквом ће страшном догађају бити речи, Капоте констатује да је мало Американаца уопште чуло за ово мало и лепо место, тако пријатно за живот и блиско „америчком сну“, где су малобројни становници задовољно проводили своје обичне животе – све до једног јутра средином новембра 1959. године. Након посве артистичког увода, како не би започео ниједан прави новинарски текст, Капоте убацује ту реченицу са прецизним датумом који наговештава да ће ускоро бити речи о неком страшном догађају. Истинитом. Наставља: У вријеме кад се то догодило, ниједна душа у заспалом Холкомбу није чула те непознате звукове – четири пуцња (…)9

Truman Kapote, Hladnokrvno ubojstvo (Zagreb: Prosvjeta, 1973), 15.

Truman Kapote, nav. delo, 15–16.

Следи опаска за коју се реално може проценити да је тачна и сасвим очекивани утисак: Али након тог догађаја, становници овог мјеста, који се дотада нису бојали један другога, па су ријетко кад помишљали на закључавање врата, стекли су машту која је стално и неуморно дозивала те звукове – звукове мрачних пуцњева који су изазвали ватру неповјерења у погледима тих становника; многи сусједи који су се дуго времена добро познавали, гледали су један на другог новим и страним погледима, гледали су се попут странаца.10

115

Бележница 34–35

Прикази, читања, расветљења Као у најбољим крими трилерима, Капотеов наративни поступак често пребацује фокус између Клатерових и њихових убица, а потом детектива који истражују убиство и сâмих убица, док их једног тренутка све не споји у заједнички приповедни ток. Поиграва се и временским оквирима и искривљеним перспективама тако да је пред читаоцем једног тренутка оно што већ зна, а другог оно што не зна. Сâм злочин приказан је у низу епизода или усамљених слика попут отворене торбице, исечених телефонских жица, крвавог отиска. Читалац је попут воајера који гледа кроз прозор страхоту која се дешава у дому Клатерових, немоћан да се умеша и било шта спречи, промени, спаси. Овај роман такође поседује добре особине правог детективског штива које треба пред читаоцем да разреши постојећу мистерију. Капоте је роман тако поставио да се већ на почетку зна ко су убице и зашто су починили злочин. Мистерија је како се све то догодило. Шта се заиста догодило? То је питање свих питања у детективском роману. И Труман Капоте одговара на то питање стрпљиво чекајући да један од починилаца, Пери Смит, стекне довољно поверења у намере писца да роман расветли све детаље и разуме мотиве и бројне узрочно-последичне везе које су довеле до тога да Пери Смит убије четворо беспомоћних и невиних људи, уместо да се само окренуо и отишао пошто се испоставило да немају новца и да је „дојава“ била лажна. Пишући о злочину у Холкомбу, о атмосфери коју такви догађаји неминовно стварају у малим, забаченим местима где су људи блиски и упућени једни на друге, он слика тај страх који се готово може опипати, узроке и тог страха и сâмог злочина, али и казне – слика друштво које не само да узима право да кажњава људе одузимајући им живот (за живот), већ то чини на такође веома бруталан начин. Исто то друштво које је истовремено запрепашћено и затечено почињеним злочином.

МОРАЛНО Капоте је роман писао упоредо са оним што се догађало током истраге и суђења. Јединствени психолошки (микро)свет затвореника описао је из прве руке на основу непосредних разговора са Хикоком и Смитом. Јунаци ове књиге су стварни људи, људи који су могли бити и нешто друго, а не убице. Могли су изабрати да не пређу границу дозвољеног и моралног. Када је In Cold Blood први пут објављен у јануару 1966. године у форми романа, Хикок и Смит су мртви мање од годину дана. Дакле, још је све било свеже и за читалачку и за америчку узнемирену јавност. Убиство и суђење добијали су велике наслове, а многи читаоци су вероватно знали детаље о роману пре него што су почели читати. Капоте га је морао учинити

Бележница 34–35

116

Прикази, читања, расветљења занимљивим чак и људима који су знали исход јер књига мора пре свега да буде добра литература, али он инсистира и на њеној информативности и тачности. Та таблоидна фасцинација злом која је претходила књизи, настављена је и дуго након објављивања романа у тумачењима и реакцијама и критичара и читалаца, али и сâмих (преживелих) актера, када свако од њих, у зависности од своје улоге, зло приказује или доживљава као „нешто друго“ што је противтежа досадној свакодневици, не само у малом Холкомбу, већ много шире. Труман Капоте није тако мислио. Он се трудио да зло схвати веома озбиљно, не као сензацију, тренутни блесак који неко време разбија учмалост, већ као морални објект и да романом понуди разлоге за разумевање зла и његових манифестација јер је схватио да тиме што разумемо зло показујемо да разумемо и нас сâме као и обавезе које имамо према другим људима. Злодела не настају само на основу неке узрочно-последичне везе или као производ околности или утицаја околине. Увек треба узети у обзир да зло чини особа која је у датом тренутку имала избор – да не почини зло, дакле и слободну вољу, способност самосталног одлучивања. У томе је суштина моралног зла. Кад се говорило и писало о злу, најчешће се то чинило тако што се указивало на жртве. Ретко ко се бавио починиоцима. Много се више простора давало злу које се трпи него злу које се чини. Капоте је у том смислу померио фокус са жртава на починиоце. Труман Капоте се у овом делу бавио питањем шта је то што људско биће које, узгред, изгледа сасвим обично, те га ништа на први поглед не издваја од других људи, претвара у злочинца, шта је казна за злочин убиства, да ли је та казна праведна, може ли бити уопште праведно институционално узимање туђег живота, какву улогу имају суд, религија, јавно мњење; колики је удео друштва у стварању злочинца, друштва које је равнодушно према социјално и ментално угроженим људима, напуштеним од родитеља, од сâмог друштва, без праве прилике и будућности. Истрага је дуго тапкала у месту јер нису могли да пронађу ни мотив (да је реч о пљачки, чули су тек од Хикока и Смита пошто су ухапшени) за злочин какав се не памти у том крају, а камоли починиоце који су већ били далеко, а што, наравно, сазнајемо у „нефикцијском“ роману. Хикока и Смита нико није могао да повеже са породицом Клатер јер их нису ни познавали нити су икада били у Холкомбу. Док су били заједно у затвору, Хикок је чуо да у Холкомбу живи богати фармер који има сеф са много новца и он предлаже свом затворском другу Перију Смиту да након што изађу из затвора оду у Канзас и опљачкају га. И не оставе сведоке. Гласина о наводном богатству била је довољна да ова двојица, које је „амерички сан“ очигледно мимоишао (Хикок је био одличан ђак, добар спортиста, изузетно интелигентан, али сиромашан и није могао даље да се школује, а Пери је био ратни ветеран и инвалид, сироче, нешколован, али волео је уметност, свирао, цртао, читао), убију четворо недужних људи. Касније

117

Бележница 34–35

Прикази, читања, расветљења су признали да су из њиховог дома изнели између 40 и 50 долара. Никада не би били откривени да их није пријавио заједнички познаник из затвора који се сетио да се Хикок исувише распитивао о „богатом“ фармеру из Холкомба. Ухапшени су у Лас Вегасу, крајем децембра 1959. године. Њихово суђење било је јавно, пратили су га не само рођаци и суграђани Клатерових, већ и новинари, фото-репортери, правници, психолози. И Труман Капоте. Детаљно је описао суђење, пороту, како је изгледао затвор. Много је пажње поклањао наизглед неважним детаљима, па је између осталог написао да је судија, док су поротници одлучивали о пресуди, отишао да нахрани своје коње. „Амерички сан“ нису досањали ни Клатерови, а ни њихове убице. Амерички сан је крхак и функционише само ако маргинални људи нису присутни. ЛИТЕРАТУРА

Kapote, Truman. Hladnokrvno ubojstvo. Zagreb: Prosvjeta, 1973. Kapote, Truman. Muzika za kameleone. Beograd: Narodna knjiga/Alfa, 2003. Radonjić, Goran. Fikcija, metafikcija i nefikcija. Beograd: Službeni glasnik, 2016. Svensen, Laš Fr. H. Svensen. Filozofija zla. Beograd: Geopoetika, 2006.

Бележница 34–35

118

Прикази, читања, расветљења Милан Ракита, Бор

Срећно! Ɵ

Рудари… сиђоше у пакао по неправду на којој се може огрејати

(Бранко Миљковић)

Само два дана након српске премијере на београдском Фестивалу ауторског филма, 2. децембра 2017. године, документарни филм Срећно (Good Luck/Kölōku) америчког режисера Бена Расела (Ben Russell) приказан је у борском бископу „Звезда“. За разлику од несталног репертоара овог биоскопа, у којем се годинама унатраг приказују филмови са дигиталних дискова на портабл видео-биму, у „Звезди“ је после дужег времена одржана биоскопска пројекција на великом платну. Поред невелике групе рудара борске „Јаме“, уједно и протагониста филма, те чланова њихових породица и пријатеља, неформалној премијери присуствовао је и г. Расел лично, из поштовања према актерима и граду у којем је снимио први део свог дугометражног документарног филма, чија се радња одвија у погону „Јаме“ борског РТБ-а, док је радња другог дела везана за рудник злата „Kiíki Nëígi“ у округу Брокопондо на северозападу Суринама. По завршетку пројекције, аутор се обратио публици, захваливши се рударима „Јаме“ за учешће у филму, након чега је уследио спонтани разговор између режисера и окупљених. У камерној атмосфери прохладне „Звезде“ размењивани су свежи утисци, па је тако поред општих примедби на рачун квалитета грејања у биоскопској сали, аутентичну критику филма на лицу места дала малобројна публика, наиме да су сцене двоипосатног документарног филма исувише дуге, наизглед без ваљаног разлога. Такође, мера елузивног политичког подтекста филма одмерена је и досуђена лаичким примедбама публике која иначе не посећује велике изложбе савремене уметности ни престижне светске фестивале документарног етнографског односно антрополошког филма, но чију, у реалном искуству рударског живота утемељну рационалност нипошто не би требало потцењивати, будући да и „обични“ људи знају да мисле и имају способност критичког расуђивања када им се за то пружи ретка прилика. Тако је један од присутних гледалаца приметио да ће привилеговани амерички режисер наставити даље путем свог стваралаштва у маниру класичног колонијалног истраживача-антрополога, дочим ми, борски

119

Бележница 34–35

Прикази, читања, расветљења 1

Да би читалац могао формирати властити суд о прецизности парафразе коју износим у свом тексту, прилажем аутентичан садржај смс-поруке: „’Де си брате! Видео сам те у биоскопу вечерас, ал’ ти се нисам јавио. Не могу брате, смрз’о сам се ко п… у ону ладну салу. А и онај је претерао, много су му дугачке сцене, једва сам чекао да изађем, ко да смо ми мајмуни неки и оне црнчуге. Па реци јел није тако, не знам шта ти мислиш, ал’ ја сам се мало сморио.” Површински рудник злата Kiíki Nëígi (eng. Rosabel Gold Mine) простире се на преко 170.000 квадратних метара земље у североисточној области Суринама Брокопондо. Од 2006. у већинском је власништву мултинационалне корпорације IAMGOLD, која послује у Латинској Америци, Аустралији и Африци, док Влада Суринама поседује удео од 30%. Произ-

рудари, заувек остајемо овде да животаримо од смене до смене у једном од планетарних пунктова за примарну екстракцију руде и експлоатацију јефтине радне снаге, чију апстрактну вредност одређује варљива пробабилистика флуктуација цена сировина на глобалним берзама, али такође и не мање утицајна компрадорска структура политичке моћи на локалу. Била је то, делом, директна реакција на сцену у филму у којој један „јамац“ на кафе-паузи у пола гласа спомиње човека чије се име иначе не сме спомињати, да би утом покушао да се брже-боље „извуче“ из неугодне ситуације рекавши камерману: „Сними Тита!“, показујући на импровизовану слику-инсталацију Јосипа Броза с рударскм шлемом и симболом укрштеног чекића и длета. Аутор овог текста био је немало изненађен неочекиваном потврдом да проблем идеолошке апропријације слике рудара на филму није тек клишеизирана критичка тлапња када је од познаника млађе генерације, такође радника РТБ-а, који те вечери међутим није остао на разговору у „Звезди“, добио смс-поруку с идентичном оценом филма. Наиме, осим критика на рачун предугих сцена филма и хладноће у биоскопској сали, дотични је такође приметио да нас је аутор филма представио као статичне експонате у његовој покретној витрини за приказивање радничке егзотике Трећег, Четвртог и н-тог света по изложбеним салонима Првог света панкапитализма.1 И поред, можебити, преоштрог тона лаички неутемељене примедбе, ово „ми“ јасно потврђује да је реч о скупном исказу припадникâ рударског колектива који, не случајно, одбија да се саобрази начину на који је представљен у филму Срећно. Премда лаичке, критичке оцене долазиле су од оних који су свакако међу најпозванијима да просуђују и досуђују меру еманципаторског потенцијала Раселовог филма, ако ни због чега другог онда због чињенице да данашњи радници РТБ-а баштине историјско искуство радничког самоуправљања, о чему штуро сведочи споменута сцена у којој „јамци“ још увек држе икону Тита на зиду „Јаме“ као ready-made реликт belle époque РТБ-а Бор, историјског периода у којем је друштвена својина над средствима за производњу представљала modus operandi система радничког, односно друштвеног самоуправљања, и гаранцију да радници могу релативно самостално одлучивати о властитој судбини као политички субјект. Иако се радничко самоуправљање данас перципира тек као непроверена гласина, коју само још старије генерације борских рудара асоцирају с носталгичном представом о некадашњем достојанственом животу радника у Бору, данашњи радници РТБ-а интуитивно су замерили Раселу неискоришћен потенцијал филмског медија да политички десубјективизирану представу идентитетског вернакулара рударâ у Хомољу или Брокопондо џунгли реалистички транспонује у политички конотирану репрезентацију рударског колективитета као политичког субјекта еманципације рада. То уистину јесте један од проблемских задатака сваког

Бележница 34–35

120

Прикази, читања, расветљења уметника данашњице који се упушта у деликатан подухват приказивања актуелног система капиталистичке експлоатације у једном од његових најбруталнијих облика. Премда здраворазумска, непосредна запажања аутентичних протагониста филма, ослобођена баласта формалног експертског знања, које по правилу повлачи за собом известан спонтанитет класне идеологије, нипошто нису лишена не само интелигибилног, већ ни сензибилног common sense. Јер, лаичка публика политички рационално зна, баш као и сâм режисер, да упркос заводљивости сублимне естетике ониричких слика рударења у мрачној утроби борске „Јаме“, односно приказима јарког колорита субтропског поднебља суринамског рудника „Kiíki Nëígi“2, Раселов филм латентно настоји да учини видљивим скривене подземне токове процеса циркулације глобалног капитала и пратеће последице експлоатације живог и неживог света, које неретко попримају најразноврсније облике патолошких нуспроизвода капиталистичке јагме за профитом, у распону од екоцида до геноцида, и обратно. У том смислу, рудници попут „Kiíkija Nëígija“ или „Јаме“ симболизују парадигматична (не)места концентрације нехумане експлоатације биолошке супстанце радне снаге, невидљива просечном конзументу ове врсте културних и уметничких производа у Америци и западној Европи, иако често представљају попришта високе политичке корупције и примене бруталне силе савремених робовласника онда када се рудари отргну контроли и одваже на отказивање послушности неоколонијалним управницима, баш као у случају масакра рудара у јужноафричком руднику платине „Марикана“ 2012. године или у небројеним, светској јавности непознатим случајевима државних егзекуција рудара у рудницима широм Кине.3 Утолико реакција борских рудара поседује и те како рационално политичко утемељење и представља реалан улог у овој расправи. У једнакој мери велика је и одговорност аутора попут Расела који се одваже да обрађују ову проблематику, чега је и сâм Расел крајње свестан, будући да је од 2007. године у пар наврата боравио у Суринаму као упосленик хуманитарне мисије након рата у тој земљи од 1986. до 1992. године, где је научио локални сарамакански дијалект, упознао културу локалног становништва и политички контекст економске експлоатације ресурса ове земље. Тако је несвакидашњи сусрет аутора Срећно са аутентичном публиком, која у исто време представља и протагонисте и непатворене критичаре филма, био занимљив управо због тога што је функционисао као крајње атипична, готово идеална експериментална ситуација у којој је било могуће посматрати и оцењивати дејство филма in situ, изван институционалних оквира индустрије филмских фестивала и глобалних вашара тзв. савремене уметности или, речима Р. Вилијамса (Raymond Williams), културне формације4 савременог капитализма која представља „природно“ окружење стваралаца Раселовог калибра.5 Наиме, те вечери у симболич-

121

Бележница 34–35

водња у руднику почела је 1879. године, откад је рудник функционисао под управом неколиких приватних власника. Међутим, колонијалистички карактер вековне експлоатације остао је историјска константа. Осим по извозу злата, Суринам је данас најпознатији по извозу талентованих фудбалера попут славне генерације холандске репрезентације – Гулита (Rudd Gulit), Седорфа (Clarence Seedorf), Ријкарда (Frank Rijkaard), Давидса (Edgar Davids) или Клајверта (Patrick Kluivert). О случају убиства 34 и рањавања преко 100 рудара 2012. године, током штрајка у руднику „Марикана“ у власништву корпорације Lonmin Platinum Mines, крај места Рустенбург у јужној Африци, од стране регуларних полицијских јединица Јужноафричке Републике, снимљен је документарни филм Miners Shot Down у

Прикази, читања, расветљења режији Рехада Десаија (Rehad Desai). Поред 21 награде на различитим филмским фестивалима, филм је 2015. године добио и награду „Еми“. За разлику од Десаијевог филма, који припада жанру тзв. документарног филма људских права, структурно инкорпорираном у културну формацију владајуће идеологије људских права, и који стога функционише само на нивоу морализаторског дискурса који се не бави структурним предусловима системског насиља капитализма, јужноафрички режисер Арјан Каганов (Aryan Kaganof) 2014. снимио је филм Тужбалица за жртве Марикане, који се на теоријски утемељен начин бави структурним узроцима системског насиља капиталистичког начина производње, који иманенетно производи насиље у

ком простору између наоко простодушне потребе локалне публике за веристичким приказом властитог одраза у огледалу филмске слике, с једне стране, и очигледног настојања аутора да инвентивним поступцима формалне репрезентације тематског садржаја филма остане доследан сопственој ауторској поетици и репутацији иновативног филмског експериментатора, али да у исто време дâ глас невидљивим рударима на супротним странама света, с друге стране – сусреле су се две легитимне премда инхерентно супротстављене позиције, две наоко опречне логике схватања друштвене (читај политичке) улоге филма. Директно суочење оних који су представљени у филму као објект филмске репрезентације и оног који има моћ представљања – у овом случају непосредовано разним организаторима, ПР службама, новинарима и, уопште, читавом организацијом која уобичајено прати премијере важних филмова – изнело је на површину сукоб двеју логика формалне репрезентације филмског садржаја, али и латентни класни антагонизам актерâ филма са супротних страна објектива камере. Овај неизбежни класни антагонизам важан је не само зато што имплицитно доводи у питање Раселову политику репрезентације борских и суринамских рудара, већ и због тога што рефлектује проблематику начина представљања класног антагонизма на филму уопште. Јер, и логика производње филма неминовно подлеже капиталистичкој логици тржишне производње као и било који други производ намењен размени на тржишту, без обзира што Срећно не спада у комерцијалне продукте филмске индустрије намењене масовном конзумирању. Због тога организација поделе рада у процесу производње филма ретко кад функционише као продуктивна коегзистенција равноправних актера, а најчешће директно рефлектује постојећу хијерархију класних подела у друштву и односе друштвене неједнакости, који се као историјска константа пластично очитују у целокупној историји уметности, па тако и у историји покретних слика. Другим речима, чак и кад се конкретан филмски производ наменски креира као тзв. независни, ауторски односно уметнички филм, а не као вулгаран производ намењен тржишту, само ретки аутори успевају да умакну владајућој идеологији поседника услова и средстава за производњу, која се у једнакој мери репродукује и кроз систем филмских фондација, награда или фестивала независног односно ауторског филма. Управо чињеница да владајућа идеологија готово увек успева да се инфилтрира у различите форме идеолошке апропријације друштвених односа производње (религија, право, политика, култура, уметност, образовање и др.) и тако омогући идеолошку репродукцију капиталистичког начина производње, који иманентно генерише друштвене неједнакости, представљала је скривени разлог крајње рационалне реакције аутентичне борске публике која је учествовала у производњи Раселовог филма Срећно као пасиван објект репрезентације. У таквој схематској поставци, Расел се перци-

Бележница 34–35

122

Прикази, читања, расветљења пира као појединац иза којег стоји читава културна формација савременог капитализма, диверзификована у тој мери да може да идеолошки апсорбује и оне производе филмске уметности који су имплицитно или експлицитно критични према постојећем поретку. У том поретку, они који се налазе испред камере као пуки објекат филмске репрезентације најчешће и након завршетка филма остају то што јесу, јер за разлику од г. Расела напросто не располажу у пуној мери филмом као средством за производњу нити контролишу услове производње и дистрибуције филма као специфичне културне формације, а то је нужан предуслов прекида логике репродуковања идеолошке апропријације капиталистичког начина производње друшт вених односа производње у домену филмске продукције као једне од идеолошких форми историјске репродукције капитализма. Наиме, осим у историјски не тако честим секвенцима коренитих промена класног устројства друштва, попут Октобарске револуције или антиколонијалних борби широм тзв. Трећег света у трећој четвртини 20. века, чији су се еманципаторски ефекти директно рефлектовали и у домену производње филма, филм је у својој недугој историји најчешће функционисао као реакционарно средство репродукције односа експлоатације и учвршћивања класне структуре капиталистичких друштвених односа.6 Ретки историјски моменти експлозије револуционарног потенцијала филма и инвентивних форми филмске експресије који успевају да демистификују и уједно трансцендирају механизме репродукције капиталистичког начина производње друштвених односа производње у сфери културе и уметности били су иницирани револуционарним интервенцијама напредних филмских стваралаца у домену филмске технологије и формалних процедура производње филмског медија, попут споменутог Куљешева, Ајзенштајна или Вертова, који су практично демонстрирали иманентни потенцијал покретних слика да подстакне радикалну промену постојећих друштвених односа производње и тиме заувек изменили перцепцију друштвене улоге филма, који је на овај начин бивао трансформисан од инструмента одржавања status quo до средства за производњу у рукама прогресивних револуционарних снага (пр: „Пролеткулт“ и парола „Техника народу!“). На сличан начин, у формалним аспектима Раселовог филма Срећно откривамо неке од инхерентних потенцијала покретних слика да запоседну наше имагинарно и побуде спознаје и страхове у нама, ако већ не у некаквој револуционарној ситуацији историјског превирања sociusa, онда свакако у складу с иманентном моћи филмског медија да ауторску поруку с одложеним дејством латерално похрани у имагинаријуму гледалаца. Као још један од тзв. филмова о световима унутар нашег света, Срећно нам суптилно сугерише како да искорачимо на другу страну схематизоване линије интерпретације филмске нарације. Способност аутора да инси-

123

Бележница 34–35

распону од уобичајене експлоатације радне снаге, преко појединачних случајева убијања радника до перманентних ратова широм планете, будући да је производња системског насиља онтолошки услов репродукције капитализма (види: https://vimeo. com/120610859). Полазећи од претпоставке да је култура у битном смислу друштвеноисторијски посредован феномен, Вилијамс дефинише културну формацију као историјски обликован систем материјалних процеса производње различитих друштвених пракси и облика испољавана стваралачких потенцијала појединаца и друштвених група кроз институционалне канале производње, дистрибуције и употребе културних артефаката. У случају

Прикази, читања, расветљења

филма, реч је о облику културне формације који подразумева постојање институционалног система материјалне производње, дистрибуције и конзумирања филма као културноуметничког артефакта, састављеног од аутора, продуцената, дистрибутера, фестивала и публике (види: Raymond Williams, Culture and Society: 1780-1950 (London: Doubleday, 1960)). Осим као режисер кратких, средње дугих и дугометражних документарних филмова у хибридном жанру тзв. етнолошког односно антрополошког филма или визуелне антропологије, Бен Расел такође делује и у проширеном пољу визуелних медија као уметник и куратор. Тако је Срећно прошле године наменски „препакован“ са

стирањем на помном и другом погледу деконструише граматику читања филмске слике и тако диференцијално преиначи модусе перцепције, комодификоване инстант-рецепције фимских слика и конкретних порука филма – једном речју, уврежене начине структурације погледа у имагинарном данашњег капиталистичког друштва – омогућава Раселу да у гледаоцу потакне атипичну рефлексију и тиме квалитативно унапреди друштвено-политичку функцију филма данас. Утолико његова осебујна филмска поетика и истраживачки приступ у домену деконструкције филмске слике и експериментисања с формалним процедурама производње филма заслужују епитет експерименталног филма у најбољој традицији ове хетерогене жанровске одреднице. Другим речима, у свом ауторском приступу формалним поступцима производње филма Расел веома опрезно и дозирано распоређује ефекте иновативне употребе филмске технологије како би у гледаоцу подстакао често успаван потенцијал промене перцепције властитог односа према могућности заузимања другачијег односа спрам сагледавања идеолошки дисторзиране представе о сопственој друштвеној позицији, свестан двоструког потенцијала филма, наиме могућности да у појединцима, и друштву уопште, покрене, или да сасвим спута импулс ка развијању другачијег односа према непосредном окружењу и ширем систему производње друштвених односа. Због тога би било неправедно оптужити режисера Срећно да даје примат формализму властитог експериментисања са естетичким формама и технолошким аспектима производње филмских слика науштрб конкретног тематског садржаја, у овом случају бављења рударском егзистенцијом, само зато што не игра „на прву лопту“ вулгарног реалистичког поступка приповедања приче о борским и суринамским рударима. Напротив, Расел покушава да своју иновативну употребу филмске технологије артикулише као политички диспозитив производње филмских слика са потенцијално далекосежним ефектима, који у људима могу активно подстаћи процесе сагледавања властите позиције унутар целине друштвених односа у правцу мењања постојеће структуре друштвених односа производње, а који по дефиницији представљају односе експлоатације и конституишу класне односе у друштву.7 Тако је филм Срећно те вечери неочекивано успео да међу окупљеним рударима „Јаме“ и њиховим ближњима испровоцира затомљен импулс рефлексије сопственог положаја радника као пуког елемента техничке поделе рада у систему односа друштвене производње и да макар на тренутак премости најчешће непремостив јаз између гледалаца као пасивних објеката филмске репрезентације и оних који поседују одговорност да моћ покретних слика употребе тако да оне функционишу као катализатор класне солидарности који ослобађа експлоатацијом умртвљен политички потенцијал појединаца да у индивидуалној припадности одређеном колективу, попут рудара „Јаме“ или „Kiíkija Nëígija“, препознају снагу колективне соли-

Бележница 34–35

124

Прикази, читања, расветљења дарности која настаје у ситуацијама када се индивидуе, ослобођене кинетичко-политичком снагом филмских слика, макар и накратко, неочекивано измештају изван позиција које иначе „природно“ изгледају као судбински досуђене, историјски непроменљиве друштвене улоге. У том смислу, Раселов филм Срећно отвара пукотину унутар уврежене слике пасивног и нêмог рудара, која барем на трен бива диференцијално транспонована у симболички простор у којем сâми радници могу сагледати економски, политички и друштвено-историјски положај рудара из сасвим другачије перспективе. На тај начин Расел потврђује потиснуту, али историјски потврђену чињеницу да филмски медиј (али не медиј у смислу статичног посредника или медијатора који пасивно преноси идеолошки кодиране слике, при чему постојећи односи производње остају непромењени), може постати оружје односно оруђе или средство за производњу друштвених односа производње ослобођених насиља свакодневне експлоатације најамног рада. Ослобођен стега уобичајене идеолошке репрезентације, рудар на овај начин задобија симболички мандат да мисли и просуђује сопствени положај у до тог тренутка незамисливој ситуацији, наиме да сагледавање властите друштвено-економске позиције у глобалном систему производње односâ експлоатације и класне неједнакости упореди са сликом идентичног положаја суринамских рудара. На тај начин у могућности је да критички преради искуство експлоатације сопственог рада и да у домену имагинарног уједно трансцендира перцепцију свог социо-економског положаја најамног радника, уздижући се до нивоа универзалног субјекта политичке еманципације у виду припадности транснационалној организацији слободног удруживања радница и радника-произвођача, који заједничким одлукама самостално и непосредно управљају процесом производње друштвених односа производње, класно свесни сопственог ропског положаја, било као афрички робови под управом холандских колонијалиста пре стотинак година или данас под паском мултинационалног капитала као формално-правно ослобођени постколонијални робови у руднику „Kiíki Nëígi“, било као борски рудари под неофеудалним газдама у овом делу света 2017. године. Управо због специфичног квалитета спонтаног, полуорганизованог микродогађаја у „Звезди“, непосредованог организационом машинеријом филмских фестивала, борска премијера је представљала ону врсту ретких места и тренутака директног сусрета на рубу система идеолошких апарата државе, када најчешће прећутана или ретко до краја исказана истина сусрета двају удаљених светова неочекивано избија на површину као догађај који зазива преклапање етичког и егзистенцијалног момента у уметности. Тако је након сусрета аутора и аутентичне борске публике у хладњикавом ваздуху биоскопске сале остало да лебди вечно питање без ко-

125

Бележница 34–35

16-милиметарске филмске траке у формат видео-рада за потребе пројекције на 14. Документи, једној од најпрестижнијих манифестација савремене уметности у Европи и свету. Његови експериментални филмови, видео инсталације и визуелне интервенције баве се истраживањима историје и семиотике покретних слика, у којима комбинује референце преузете из традиције истакнутих аутора тзв. савременог етнографског филма попут Роберта Гарднера (Robert Gardner), Роберта Флаертија (Robert Flaherty), Лисијена Кастона (Lucien Castaing), Жана Руша ( Jean Rouch), Карла Г. Хајдера (Karl G. Heider) или Тимотија Еша (Timothy Asch). Као етаблирани припадник нове генерације аутора у пољу експерименталног филма, Расел

Прикази, читања, расветљења

деконструише формалне предлошке из историје надреалистичких, раних експерименталних и авангардних филмова и инвентивно реферира на радове аутора као што су амерички синеасти Д. В. Грифит (David Wark Griffith) и Мак Сенет (Mack Sennett) или пионири совјетског авангардног и реалистичког филма Лев Куљешов (Лев ВладЍмирович КулешÓв), Сергеј Ајзенштајн (Сергей Михайлович Эйзенштейн) или Дзига Вертов (Дзига Вертов) и др. У том смислу се ни филмски медиј, односно технологија производње филма која је историјски настала и развијала се као продукт индустријске револуције на прелазу из 19. у 20. век, нужно не може посматрати изван динамике производних односа у датим историјским

начног одговора, наиме могу ли филм и уметност уопште, и у којим околностима, функционисати не само као пасиван индикатор затечене ситуације, већ као катализатор револуционарних промена у домену идеолошке апропријације односâ економске експлоатације и политичке неслободе, које се елузивно провлачи током читаве филмске приповести, као један од централних мотива филма Срећно, да би тек у појединим секвенцама филма било веома пажљиво, дискретно и помало уздржано апострофирано. Ако је тачно да се ђаво скрива у детаљима, онда се може рећи да је Раселу пошло за руком да формалним језиком филма назначи универзални етички моменат рударске егзистенције и да упечатљиво уобличи продуктивну коегзистенцију естетичке форме филма и етичко-политичког момента репрезентације рударске егзистенције с обзиром на специфичност тематике којој је посвећен филм крактеристичног наслова, наслова који би без етичке прераде егзистенцијалног искуства рудара као централног мотива филма функционисао или као пука естетизација искуства рударског живота или као цинична експлоатација доминантног модела репрезентације слике рудара широм света у било ком историјском периоду савременог капитализма. Због тога се може рећи да је Раселов покушај да диференцијално транспонује универзалност приказа аутентичног рударског живота на супротним странама света у актуалитет панкапиталистчке данашњице положио тест аутентичне публике која се не може олако преварити ни завести естетизацијом или културализацијом базично политичких проблема економске експлоатације данашњице, као што је то случај са бесловесном масом конзумената тзв. савремене уметности, ударне песнице мистификације процеса капиталистичке акумулације профита и једне од напредних форми иделошке репродукције економских односа експлоатације и политичке опресије широм даншњег света. Уколико се сложимо с Годаровом ( Jean-Luc Godard) дефиницијиом уметности, наиме да (нас) „уметност привлачи само уколико разоткрива оно најтајније у нама“, могућност да просечан средњокласни западни конзумент савремене уметности или документарног филма сазна нешто и о себи гледајући Срећно, нешто што ће га евентуално померити с места, као рударе у Бору, и уздрмати представу о сопственом положају усред актуалитета панкапиталистичког света, док посматра верзију филма у видео-форми на прошлогодишњој „Документи“, или док присуствује фестивалској пројекцији Раселовог филма у Локарну или у Њујорку на пример – остаје на нивоу фикције у ситуацији посвемашње владавине робног фетишизма. Реч је о ситуацији када појединац бива принуђен реапроприсати властиту друштвеност, која наступа против њега у отуђеном облику апстрактне вредности, тј. новца. У том смислу, борски или суринамски рудари не разликују се од дизајнера, уметника, архитеката или филмских стваралаца и других најамних радника у дистопији економске експлоатације савременог капитализ-

Бележница 34–35

126

Прикази, читања, расветљења ма, иако илузију ових потоњих да нису робови убиквитентног капитала одржава идеологија робног фетишизма, нарочито јака у епицентрима планетарне концентрације капитала, који алгоритамским принципом организације мрежне дисперзије владајуће идеологије успешно укидају традиционалне просторно-физичке границе између спољашњости и унутрашњости експанзије капитала. У систему културне формације савременог капитализма, армија најамних упосленика културних индустрија представља тек један од елемената репродукције тог система, било као политички пасивизирани и идеолшки кооптирани „аутори“ културно-уметничких производа намењених културним индустријама и тржишту савремене уметности или једнако пасивни конзуменати арт туризма. У историјској ситуацији у којој је социо-политичка сфера разбијена као последица историјског урушавања постреволуционарних пројеката друштвене еманципације под контрареволуционарном офанзивом политике неолиберализма, ни друштво ни традиционална подела на друштвене класе данас више не постоје у класичном смислу. Постоји само агрегат атомизованих појединаца примораних да сопствену социјалност остварују свакодневним „сналажењем“ на све диверзификованијем тржишту рада, јер новац је постао владајућа идеологија „друштвености“ и једини интегративни фактор (анти)друштвених односа, а комодификована сфера културе и уметности у таквом систему функционише искључиво као помоћно средство у процесу даље експанзије економског робног фетишизма. Пун круг је затворен, излаза више нема. Капиталистичка дистопија је реализована. Сви се налазе на тржишту рада, класични либерални топоси слободног грађанина и марксистичка подела друштва на две непомирљиво супротстављене класе тренутно више реално не постоје. Постоји само недиференцирана маса индивидуума у процесу капиталистичке производње на дерегулисаном тржишту рада. Чини се да само још знак Ɵ, који се појављује у уводном и завршном кадру Раселове аудиовизуелне приповести о егзистенцији рудара на различитим хемисферама света као парадигми данашње ситуације, представља метафору пуноће затвореног круга у којем се налазе сви. У таквој ситуацији, улога појединаца или група које покушавају да стварају уметност мимо закона тржишне комодификације састоји се у томе да се одупиру логици робног фетишизма и поопштене робне производње тако што констатно раде на разоткривању једне од, годаровски речено, наших највећих тајни данас, а то је изгубљена класна свест. Ова ситуација ставља пред ауторе попут Расела етички задатак, који је уједно и политички задатак уметности у данашњем свету, да покуша да спречи комодификацију сопственог филма као средства за производњу у теоријској економској и политичкој димензији класне борбе, не би ли успео да политички артикулише истину о нама самима данас, у Бору, Брокопонду, Атини, Локарну или

127

Бележница 34–35

околностима која је на револуционаран начин утицала на структурацију визуелног поља и обликовање домена имагинарног у складу са закономерностима капиталистичке акумулације профита. Филмом посредоване промене у домену имагинарног кореспондирале су с потребом капитала да обликује друштвене односе у складу са императивом неометане репродукције процеса акумулације капитала и учвршћивања постојеће хијерархије класне диференцијације у друштву. Као што Алтисер (Louis Althusser) примећује, реферирајући на Марксов (Karl Marx) пасаж у Прилогу критици политичке економије: „‘При посматрању оваквих преврата (друштвене револуције; прим. Л. А.) мора се увек разликовати материјални преврат у економским условима

Прикази, читања, расветљења производње, који се може константовати са тачношћу природних наука, од правних, политичких, религијских, уметничких или филозофских, укратко иделошких облика у којима људи постају свесни тог сукоба и решавају га борбом’“, додајући (да се) „класна борба стога изражава и одвија у идеолошким формама те стога и у идеолошким формама идеолошких апарата државе. Али класна борба се протеже далеко изван ових форми, и управо због тога што се протеже изван њих, борба експлоатисаних класа може се спровести у формама идеолошких апарата државе, те тако окренути оружје идеологије против класа на власти.“, [прев. аут. (уп.: Louis Althusser, „Ideology and Ideological State Apparatuses“, in Lenin and Philosophy and other Essays (London: New Left Books, 1971), 192)].

Њујорку, без обзира на то да ли се налазимо испред или иза камере, у руднику или на изложби савремене уметности, а то је иманентна способност капитала да самог себе иновира, унапреди, побољша, развије и прошири, једном речју да се настани и репродукује у најразличитијим модалитетима и облицима комодификације и експлоатације рада и свих поља друштвеног живота, укључујући и поодмакли процес колонизације естетске сфере уметности. Имајућу у виду тектонске трансформације капиталистичких производних односа и огромно убрзање процеса аутоматизације и диверзификације процеса производње, interemezzo моменат – представљања лица борских и суринамских рудара у гро-плану, очи у очи с објективом камере кроз нêми дијалог с гледаоцем – доима се као Раселов покушај фиксирања тренутка историје који је већ одавно иза нас. Приказивање помало идеализоване слике рудара у Латинској Америци и Европи 2017. године у традицији Cinéma vérité функционише и као метафора чињенице да се у основи односâ експлоатације у систему капиталистичког начина производње и даље налазе живи људи чији је рад, као једна од варијабли у врло конкретној формули капиталистичког остваривања профита, не само инкорпориран у вредност финалног производа на тржишту који се кроз класичан механизам екстракције вишка вредности размењује и продаје као роба на глобалном тржишту радне снаге напоредо с мноштвом других облика роба и услуга, већ је то управо инваријантни елемент који реално одређује универзалност „судбине“ рударске егзистенције на свим меридијанима и у свим историјским периодима и епохама, при чему се само форме капиталистичке експлоатације рада непрестано мењају и усавршавају. Стога, ако је због нечег важна слика Раселових рудара 2017. године, онда је то можда због тога што је Расел намерно представља тако да функционише као реликт идеализоване приповести о историји капитализма са људским (не нужно и хуманим) лицем, тачније као архаизована представа о историји у којој се још увек може видети људско лице радника као све безначајнијег елемента у глобалном систему техничке поделе рада капиталистичке привреде. Можда ће филм Срећно у будућности бити важан управо због тога што ће се једног дана само малобројни сећати лица рудара из Раселовог филма као далеког атавизма капитализма, с обзиром на то да човек све више постаје ирелевантан фактор капиталистичке производње. А можда и не – можда ћемо ускоро, у не тако далекој будућности, окружени роботима и вештачком интелигенцијом, холограмским интерфејсовима и репликаторима, пренеражени схватити да нисмо на време протумачили тако очигледну поруку Раселовог филма са тако симптоматичним називом, ни поруку израза лица рудара који нас загонетно гледају и ћутке пуше своје цигарете. Срећно!

Бележница 34–35

128

Летопис библиотеке _____________

Летопис библиотеке 10. јун: Изложба фотографија полазника радионице коју је водио Борислав Миловановић, председник Фото-клуба „Балкан“, у оквиру пројекта „Омладински фото-активизам“ портала Bor030, са циљем да млади (15– 30 година) путем фотографије укажу на негативне појаве у свом окружењу; 22. јун: Данијела Бузејић, главна сестра Службе хемодијализе у Бору, одржала је предавање о улози медицинских сестара у раду са пацијентима на дијализи, у организацији Удружења бубрежних болесника на дијализи у Бору; 26. јун: Књижевно вече и изложба радова Словеначког културног друштва „Крас“; 29. јун: Представљање збирке песама и записа „Борски блуз“ и афористичко-сатиричног „Речника примитивног капитализма“ завичајног аутора Мирослава Јовановића; оба дела, објављена у једној књизи, представили су аутор и Весна Тешовић, директор Народне библиотеке Бор; 6. јул: Изложба фотографија „Подземни свет океана и мора Азије“ Александра Богдановића, синолога из Бора; 7. јул: Предавање о зену синолога Александра Богдановића; 8. септембар: Представљање 33. броја Бележнице уз пратећу изложбу фотографија из колекција Завичајног одељења, постера са

исечцима из локалног радничког листа Колектив, архивских докумената и друге грађе о читању, читаоцима, местима читања у Бору у периоду од 1947. до 1967; аутори изложбе: Драган Стојменовић (Завичајно одељења) и Виолета Стојменовић (гл. ур. Бележнице); 12. септембар: Трибина „Место телевизије у савременом медијском систему“ у организацији ИП Clio и Покрета „Нови оптимизам“ поводом двадесетогодишњице Клиове едиције „Мултимедија“; учесници трибине били су: Александар Тимофејев, менаџер интегрисаних комуникација на РТВ Војводина; Зоран Станојевић, уредник и водитељ на РТСу; Јелена Милетић, историчар уметности и професорица грађанског васпитања; модератор: Виолета Стојменовић (Народна библиотека Бор); 15. септембар: Представљање књиге Деда Пера Уроша Б. Алексића; о књизи су говорили аутор, Татјана Илић, проф. српског језика и књижевности и Драгослав Манић Форски; 18. септембар: Презентација завичајних фондова и процеса њихове дигитализације за ученике Техничке школе Бор; 18–21. септембар: Реализација првог дела пројекта „Разлистани цветник“: писци за децу Душан Поп Ђурђев и Бранко Стевановић у Народној библиотеци Бор и библиотечким огранцима у селима Злот, Кривељ,

129

Бележница 34–35

____________ Летопис библиотеке Брестовац и Доња Бела Река одржали су такмичарске, наградне песничке радионице за ученике нижих и виших разреда основних школа; 20. септембар: Трибина о примени Закона о становању и одржавању зграда коју је водио Станимир Тричковић, професионални управник стамбених зграда; 21. септембар: Књижевно вече Душана Поп Ђурђева и Бранка Стевановића, писаца за децу и младе, током којег су аутори представили своја књижевноуметничка интересовања и своје поетике; 25. септембар: Симпозијум „Пет векова реформације“, на којем су учествовали: проф. др Здравко Шорђан (уводна реч – о значају реформације), проф. др Горан Голубовић („Главни токови савремене протестантске теологије и њихов однос према православном богословљу“), мр Игор Ђурчик, епископ англиканске ортодоксне цркве Србије („Значај реформације за западну културу“), Ана Петровић, свештеница словачке евангеличке цркве („Положај и значај жена у реформацији), др Данило Николић („Реформација (протестантска култура) као предуслов стварања модерне психијатрије“); 28. септембар: Музичко-поетско вече у организацији Словеначког културног друштва „Крас“; 29. септембар: Отварање изложбе фотографија македонског фотографа Боре Рудића, у организацији Фото-клуба „Балкан“, Бор;

Бележница 34–35

2. октобар: Поводом Дечје недеље, на Дечјем одељењу одржана је ликовна радионица за ученике виших разреда основних школа под називом „Прозорчић“; модератор: Марија Радосављевић; 4. октобар: Едукативна радионица за децу „Андерсен“ одржана је у оквиру програма обележавања Дечје недеље; модератори: Весна Јовановић и Марија Радосављевић, библиотекари Дечјег одељења; 5. октобар: Проф. др Србијанка Турајлић одржала је предавање под називом „Писма из Европе – питања за друштво и одговори из образовања“; На Дечјем одељењу је одржан програм под називом „Асоцијације (у настави српског језика и књижевности)“ чији су аутори библиотекари Весна Јовановић и Марија Радосављевић; 6. октобар: „Била једном једна бајка“ – програм за ученике виших разреда основне школе који обухвата презентацију бајке као посебне књижевне врсте и заједничко креирање бајке кроз оригиналну друштвену игру чији су аутори библиотекари Дечјег одељења Весна Јовановић и Марија Радосављевић; 8. октобар: Радионица „Издоминирај: како се представљамо, а како представљамо друге“, у оквиру пројекта медијског описмењавања деце који, уз подршку Академије Дојче Веле, реализују Народна библиотека Бор и IstMedia; радионицу су водили новинари Ивана Миловановић и Саша Трифуновић;

130

Летопис библиотеке _____________ 17. октобар: Акредитовани семинар за библиотекаре из јавних библиотека са подручја матичности Народне библиотеке Бор „Библиотечке услуге за особе треће животне доби“ Добриле Бегенишић и Јелене Митровић (Народна библиотека Србије); 18. октобар: Књижевно вече „Игра речи“ у организацији ОШ „3. октобар“ Бор; 19. октобар: Обележавање Светског дана хране у организацији ученика и наставника Техничке школе Бор, Друштва младих истраживача Бор и Народне библиотеке Бор, а у оквиру Еколошких дана Бора 2017; 20. октобар: На Дечјем одељењу изведен је програм под називом „Јабука“, који су библиотекари Весна Јовановић и Марија Радосављевић осмислиле поводом Међународног дана јабукâ: 21. октобар: Радионица „Испод мире три ђавола вире: како се с променом медија мења доживљај истог текста“, у оквиру пројекта медијског описмењавања деце који, уз подршку Академије Дојче Веле, реализују Народна библиотека Бор и IstMedia; радионицу су водиле библиотекари Виолета Стојменовић и Марија Радосављевић; 23. октобар: Предавање под називом „Малигне болести и религиозност“ др Словенке Савић, у организацији Клуба здравља Бор; 25. октобар: Вече сатире у организацији Удружења „Сатира“ Бор; 26. октобар: Спец. др мед. Предраг Голубовић, интерниста и начелник Службе хемо-

дијализе Бор, одржао је предавање о трансплантацији бубрега, у организацији Удружења бубрежних болесника на дијализи у Бору; 28. октобар: Књижевни матине за учеснике традиционалне манифестације Геронтолошког друштва Бор „Златна свадба“; 1. новембар: Проф. др Борислав Дачић (Нови Зеланд) одржао је предавање и организовао трибину о могућностима економског опоравка и профитабилности РТБ-а Бор; 2. новембар: У оквиру програма сталног стручног усавршавања у библиотечко-информационој делатности, у Народној библиотеци Бор је реализован акредитовани семинар „Мултимедије у библиотекарству“. Аутори програма су Мирјана Нешић (Београдска политехника) и Весна Вуксан (Универзитетска библиотека „Светозар Марковић“); 3. новембар: Отварање изложбе „Борска детињства“ Завичајног одељења Народне библиотеке Бор и предавање „Потенцијали ретроспективне набавке и допуњавања институционалних фотографских колекција приватним колекцијама: тематизовање фотографске грађе и политика репрезентације“ руководиоца Завичајног одељења и аутора изложбе Драгана Стојменовића у Народној библиотеци „Димитрије Туцовић“ у Лазаревцу; 3–5. новембар: Фотографске радионице и предавања о фотографији за полазнике ради-

131

Бележница 34–35

____________ Летопис библиотеке оница медијског описмењавања деце, у оквиру пројекта који, под патронатом Академије Дојче Веле, реализују Народна библиотека Бор и IstMedia; радионицу су водиле Рајна Бројер (новинарка, фотограф и водитељка радионица у Дојче Веле) и Марија Ердељи (фотограф, Омладинске новине, Нови Сад); 7. новембар: Предавање под називом „REIKI – духовна техника унапређења здравља“ у организацији Тима креативних идеја Бор; 15–16. новембар: „Била једном једна бајка“ – програм за ученике виших разреда основне школе који обухвата презентацију бајке као посебне књижевне врсте и заједничко креирање бајке кроз оригиналну друштвену игру, чији су аутори библиотекари Дечјег одељења Весна Јовановић и Марија Радосављевић; 16. новембар: Поводом Светског дана екопокрета, Друштво младих истраживача, у сарадњи са Удружењем „Вилаж“, спелеолошким клубом „Брадан“ и читаоницом „Европа“, организовало је презентацију еколошких и спелеолошких активности у оквиру припрема за формирање новог националног парка Јужни Кучај – Бељаница; 18. новембар: Радионица „Детективи за рекламе: пласирање производа кроз популарне Јутјуб канале за децу и младе“, у оквиру пројекта медијског описмењавања деце који, уз подршку Академије Дојче Веле, реализују Народна библиотека Бор и IstMedia; радионицу су водиле библиотекарке Виолета Стојменовић и Марија Радосављевић;

Бележница 34–35

21. новембар: „Читалићи“ на Дечјем одељењу – сакупљање архаичних речи и приче о предметима из нашег краја; програм припремиле: Марија Радосављевић и Весна Јовановић; 22. новембар: У организацији ОШ „Вук Караџић“ Бор, а поводом 230 година од рођења Вука Караџића и 170 година од победе његове језичке реформе, одржано је такмичење ученика борских основних школа у познавању живота и дела Вука Караџића; На Дечјем одељењу је одржан програм под називом „Асоцијације (у настави српског језика и књижевности)“ чији су аутори библиотекари Весна Јовановић и Марија Радосављевић; 23. новембар: Представљање збирке поезије Коњаник таме и светле песме Живка Букоње; о књизи су, уз музичку пратњу Горана Станковића, говорили аутор, Весна Грујић Николић, проф. српског језика и књижевности и Весна Тешовић, директор Народне библиотеке Бор; 23–24. новембар: „Читалићи“ на Дечјем одељењу – сакупљање архаичних речи и приче о предметима из нашег краја; програм припремиле: Марија Радосављевић и Весна Јовановић; 28. новембар: Промоција Вука: листа ученика и наставника ОШ „Вук Караџић“ објављеног поводом Дана школе; 30. новембар: На позив Академије Дојче Веле, Народна библиотека Бор и IstMedia представили су досадашње резултате заједничког пројекта медијског описмењавања

132

Летопис библиотеке _____________ деце – ученика виших разреда основних школа на сајму младих медија/медија за младе на медијској конференцији Brave New Media („Храбри нови медији“) у организацији Академије и OSCE-а, у Београду; 3. децембар: Радионица „Баци пет: шта је вест и како се пише“, у оквиру пројекта медијског описмењавања деце који, уз подршку Академије Дојче Веле, реализују Народна библиотека Бор и IstMedia; радионицу су водили новинари Ивана Миловановић и Саша Трифуновић; 4. децембар: Књижевно вече Словеначког културног друштва „Крас“ – обележавање друге годишњице удружења; 5. децембар: У оквиру међународне кампање „16 дана активизма против насиља над женама“, у организацији Полицијске управе у Бору, одржана је трибина „Стоп породичном насиљу“, на којој су учествовали и представници Центра за социјални рад, јавног тужилаштва, Дома здравља и Канцеларије за младе Општине Бор; 7. децембар: Књижевно вече ученика и наставника ОШ „Душан Радовић“ Бор; 11. децембар: Трибина о превенцији и заштити деце и ученика од насиља, злостављања, занемаривања, експлоатације, трговине децом и дечјих бракова у породици, школи, заједници, реализована у оквиру кампање за усвајање и унапређење локалних споразума за заштиту деце коју спроводе Уницеф, Министарство за рад, запошљавање и

борачка питања и министарства здравља, односно просвете, науке и технолошког развоја; У организацији Друштва младих истраживача Бор, изложбама фотографија и других радова, стручним предавањима и презентацијама обележен је Међународни дан планина, у оквиру Еколошких дана Бора 2017; 15. децембар: Отварање изложбе фотографија Љубомира Маркова, у оквиру циклуса „Портрет фотографа“ Завичајног одељења Народне библиотеке Бор; 16. децембар: Радионица „Чујте и почујте: каква је амбалажа потребна производу“, у оквиру пројекта медијског описмењавања деце који, уз подршку Академије Дојче Веле, реализују Народна библиотека Бор и IstMedia; радионицу су водиле библиотекари Виолета Стојменовић и Марија Радосавњевић; 18. децембар: Радионица на тему запошљавања особа са инвалидитетом у организацији Центра за самостални живот особа са инвалидитетом Бор; Изложба рукотворина Удружења „Архаик“ Бор и полазника њихових едукативних радионица реализованих у оквиру пројекта „Рукотворине“ Асоцијације за развој општине Бор; 22. децембар: Предавање о превенцији опструктивне болести плућа одржале је, у организацији Клуба здравља Бор, др Олга Андрејевић, спец. опште медицине. 25–26. децембар: Новогодишње креативне радионице за децу на Дечјем одељењу Народне библиотеке Бор;

133

Бележница 34–35

____________ Летопис библиотеке 28. децембар: Представљање Разлистаног цветника – збирке изабраних прича, песама и драмолета ученика борских основних школа који су учествовали у истоименом пројекту Народне библиотеке Бор и песничким радионицама Бранка Стевановића и Душана

Бележница 34–35

Ђурђева, уз проглашење најбољих аутора и доделу награда победницима; пројекат и публикацију представили су писац за децу и један од водитеља радионица Бранко Стевановић и Весна Тешовић, директор НБ Бор, аутор пројекта и уредник зборника.

134

Белешка

Белешка ________________________ Драган Стојменовић, Народна библиотека Бор

Размак У овом броју Бележнице представљени су одабрани кадрови са негатива из колекције РТБ-а Бор на којима су исписане сигнатуре (ознаке) за смештај ролница негатива у кутијама. То је, уједно, и најава изложбе коју ће Завичаjно одељење Народне библиотеке Бор реализовати у току 2018. У основи овог избора и будуће изложбе стоји уверење да нас досегнути ниво систематичности у раду институција обавезује да се уздржимо од стихијског или наметнутог представљања реализоване и актуелизоване прошлости, омогућавајући нам да планирамо „будућност прошлости“.1 Сигнатуре исписане на самим негативима, као својеврсни интерни метаподаци о снимљеним фотографијама, на вероватно најзанимљивијим „метафоричким интерфејсима“, окружењима и подлогама, могу се замислити као поруке упућене нама, који живимо њихову будућност, да бисмо се лакше сналазили у њој. Подлога и окружење у овом случају нису програмирани, мишљени и планирани „интерфејси“, већ неки вид „орган ске“, рутинске случајности – пробни снимак који се премотава ради обезбеђивања неосветљене површине емулзије и провере исправности фото-апарата (окидања, експонирања, премотавања филма…). Тако рутин-

ски експонирани, непланирани, ти први кадрови на ролницама негатива постају транспарентне и светлије површине згодне за исписивање бројева за класификацију и смештај развијених филмова и за евентуално повезивање са контакт копијама; за нас, можда, могу постати симболичке менталне „праслике“, али и инспирација за домишљање сопствених окружења, рутинских провера и навигације приликом архивирања или класификације сећања. Сећања више личе на овакве ониричке кадрове него на маркице са сигнатурама, УДК бројевима и баркодовима; у целини гледано, заједничко им је то што се преко већ постојећих, наслућујућих садржаја, текстова и слика „лепе“/„исписују“ неке ознаке. У том смислу, овом актуализацијом дигитализованих негатива тежи се превазилажењу пуког информационо-технолошког и остваривању трансензуалног рада у корист аналогне стварности, коју држите у рукама као штампани примерак, и подстицању активнијег посматрања ради стицања нових сазнања или осећања. Објављивањем интерних класификационих метода на специфичним подлогама и у различитим окружењима конструишемо контрадикторну хибридну структуру пре свега документационог, али и естетског зна-

135

Бележница 34–35

Уп. стрип и мурал Даринке Поп Митић. Вид. „Будућност прошлости“, у: Боросане (Бор: Народна библиотека Бор, 2010).

_______________________ Белешка чаја, која може функционисати како у интерно-професионалној тако и у непланираној јавној комуникацији. У првом случају, смисао је у индексирању и класификацији индустријске/радничке фото-документације, а у другом – у могућој естетској конотацији слике у релацији са искоришћеним окружењем, подлогом или основом. То би требало да доведе до истицања првобитних, можда и ненамерних односа између политике и уметности, како би се правилно разумела основна намера објављивања ових фотографија. Познато је да фото-документација РТБа Бор превазилази пуко, аутоматско бележење, какво се могло очекивати, и да пред ставља јединствено, систематично фотографско бележење које је трајало мало дуже од једног века. Започето је у време француске колонијалне управе, као специфичне друштвено-економске формације, са јасном функцијом праћења и документовања откупа земљишта, изградње погона, али и евентуалне штете, касније и укључености индустрије у живот заједнице; све у свему, служило је репродукцији капаталистичког начина производње и живота, као и самог капитала. Након Другог светског рата, са оснивањем информативне редакције Синдикалне подружнице Савеза рудара и управа предузећа Борских рудника и топионце и њиховог гласила Борски колектив, 1947. године, креће систематско фотографисање за потребе самог листа, али и за интерне фото-извештаје и албу-

Бележница 34–35

ме. Од тада се нижу снимци на по неколико ролница недељно, понекад и на пар ролница дневно, све до 2004. „Репродукција свакодневног живота“ добија свој број у оквиру годишњег циклуса и заузима своје место у систему памћења, као сведочанство о свесном деловању у садашњости и тада јединственој савремености, а зарад „светлије будућности“. Кадрови нерепрезентативног социјалног реализма и агит-проп културе, повезани са системом сигнирања, ненамерно кореспондирају са аутоматским бележењем карактеристичним за надреалисте, претпостављајући укључивање непредвидивости у какав-такав систем, како би се искористио сваки, тада ефемерни, детаљ. Док слика на предњем коричном листу овог броја Бележнице упадљиво призива све оно шта данас представљају телевизија и спектакуларизација друштва, другу страну тога оличава фигура радника у радном оделу међу камионским гумама („шума гума“, како су је деца звала), са стопалима окренутим ка унутра, као код детета, приказујући рањивост и крхкост супротну уобичајеним представама радника – непосредног произвођача у социјализму. Тако, као аверсна и реверсна страна представљају једну непланирану случајност или безизлазну реалност коју треба прекрити сигнатуром, стандардним описима и бројевима. Можда бисмо гледајући кроз светле делове на негативу могли да антиципирамо и ситуационистички поступак

136

Белешка ________________________ који нам у позитиву приказује тмину, из које се очекује наша реакција. Ипак, чини се да је постојање ових фотографија један вид неспорне чињенице која претерује својом сигнификацијом стварности, а ипак делује тако да то претеривање буде непоходно и понекад једино прецизно временско, просторно и догађајно одређење, самим тим превазилазећи аутономност и неутралност тог насумичног тренутка. Садржај осветљене емулзије, са осушеним и испуцалим мастилом у првом плану, визуелно збуњује, али и доводи у ред све оно што следи. У ствари, оно што следи нећете ни видети зато што ће, у овом

случају, уместо фотографија са исте ролнице, уследити следећи кадар са сигнатуром, којим започиње нека друга ролница. Овако прекинути низови и прескочена, одсутна садржина коју објављени кадрови означавају не личе, наравно, на стандардне и препознатљиве каталошке листиће али се могу замислити и доживети као својеврсни архив индустријских и радичких снова. Зашто бисмо уопште постављали питање друштвене и јавне вредности и употребљивости баш ових кадрова, када је наша обавеза да им додамо ту вредност? Зато, „еманциповани гледаоци“, молимо вас, потрудите се.

137

Бележница 34–35

Упутство ауторима, преводиоцима и приређивачима Да бисмо избегли извесне недоумице на које наилази редакција приликом приређивања текстова за штампу, али и ради једнообразности текстова, поготово када је реч о навођењу литературе и фуснота, молимо ауторе, преводиоце и приређиваче да се придржавају следећих упутстава: • За Бележницу се пријављују радови чији садржај није објављиван; • Радови (и други прилози) треба да буду достављени редакцији ИСКЉУЧИВО у електронској форми имејлом (nbbor@ mts.rs), са назнаком „За Бележницу“, уређени у програму Microsoft Word; • Све остале прилоге који иду уз текст – илустрације: шеме, дијаграми, табеле и сл. – треба доставити одвојено од текста, такође у атачменту, јасно обележене и са назнаком у ком делу текста треба да буду штампане, најбоље што је могуће ближе тексту где се први пут помињу; • Странe свих текстова треба да буду формата А4, текст у једној колони; • Текст мора бити ћириличан (изузев неоп ходних термина и скраћеница који морају да буду на страном језику и ако је матерњи језик аутора – хрватски или бошњачки) – style:

139

Normal + Justified, font: Times New Roman (Serbian Cyrillic), font size 12, проред:1; • Текст треба организовати следећим редоследом: у истом реду – (титула) име и презиме аутора, (назив установе у којој је запослен), место; испод – јасно одвојени (наднаслов), наслов и (поднаслов), текст рада (са фуснотама); напослетку – (литература); • За писање наслова књига и часописа у самом тексту треба користити курзив (italic); за наслове песама, приповедака, текстова у часописима или књигама, филмова, позоришних представа, изложби и сл. користити наводнике као у примеру: „Искрена песма“, а у оквиру цитата, уколико је потребно – полунаводнике (апострофе): ‘Искрена песма’; • У раду се могу користити искључиво фус ноте обележене основним бројевима; • Списак коришћене литературе је на крају текста; извори се наводе језиком и писмом коришћене публикације; • Стил цитирања у фуснотама и литератури је Chicago Style (Humanities) и молимо ауторе, уколико их текст садржи, да се овог правила придржавају;

Бележница 34–35

Упутство како се овај стил користи можете пронаћи: -- у тексту мр Драгане Сабовљев у рубрици „Одраз“ у Панчевачком читалишту број 13 (новембар 2008), -- на сајту www.citaliste.com -- на веб адресама: -- h ttp://www.chicagomanualofstyle.org/ tools_citationguide.html -- http://www.citaliste.com/pdf_stampa/ cikago_za_sajt.pdf • Списак литературе треба саставити по азбучном реду или абецедном реду (зависно од писма публикације), узимајући у обзир прво слово презимена аутора или наслова анонимног дела; на крају списка иду URL адресе. Редакција Бележнице ради лектуру и коректуру текстова и задржава право да у договору са аутором измени наднаслов, на слов или поднаслов текста, као и дискреционо право да рад процени и не објави уколико

Бележница 34–35

не одговара утврђеним критеријумима, квалитативним, садржинским и формалним. Објављени радови ни на који начин не смеју повредити ауторска права других појединаца или организација. За право објављивања, оригиналност и квалитет радова одговарају сâми аутори. Аутори су одговорни и за чињенице, податке и ставове изнете у тексту, који не морају бити у складу са ставовима редакције. Сматра се да су аутори своја ауторска права на текст (и фотографије), од тренутка кад су их послали, пренели на Народну библиотеку Бор као издавача часописа. Издавач ће радове објављивати у штампаном и електронском облику (на сајту Народне библиотеке Бор). Текст објављен у Бележници аутор може објавити и у другим публикацијама, уз сагласност главног уредника и обавезно навођење извора, тј. броја Бележнице одакле је рад прештампан.

140

Beležnica br. 34-35

Articles inside

Beležnica br. 35-36