Beleznica 30 by Narodna biblioteka Bor

БЕЛЕЖНИЦА Часопис за библиотекарство, књижевност и културу Година 17, 2015, број 30 ISSN 1451-2378 = Бележница COBISS.SR-ID 24403471 Излази два пута годишње За издавача Весна Тешовић Лектура и коректура Ана Јанковић

БЕЛЕЖНИЦА

Припрема и прелом Александар Живуловић Дизајн корица Новица Станковић и Драган Стојменовић Штампа „Терција“ Бор Тираж 300

Главни и одговорни уредник др Виолета Стојменовић Телефон: 030/458-120 е-mail: nbbor@mts.rs Редакција Ана Јанковић Драгица Радетић Горан Миленковић Драган Стојменовић

Издавање овог броја Бележнице помогли су Министарство за културу и информисање Републике Србије и Rakita Exploration doo Bor.

Табле

Овај број Бележнице илустрован је избором фотографија са изложбе „Портрети“ (фотографије и кошуље у керамици) Милана Стошића (1973, Бор), одржане у Београду (Факултет ликовне уметности, октобар 2014) и Бору (Галерија „Бакар“ Музеја рударства и металургије, јун 2015). Избор фотографија: Драган Стојменовић. Милан Стошић је академски вајар. Дипломирао је 2003. на Факултету ликовних уметности у Београду, у класи проф. Мрђана Бајића.

БЕЛЕЖНИЦА Часопис за библиотекарство, књижевност и културу Година 17, 2015, број 30 ЖИВОТ БИБЛИОТЕКЕ

Драгица Радетић ОДЕЉЕЊЕ ПЕРИОДИКЕ У НАРОДНОЈ БИБЛИОТЕЦИ БОР . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 5 ОСВРТ НА БИБЛИОНЕТ 2015. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 14

ШТА СЕ ДЕШАВА

Биљана Андоновска МАЛИ АВАНГАРДНИ ЧАСОПИС. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 17 Предраг Тодоровић ДАДА-ТАНК И ДАДА-JAZZ. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 20 Угљеша Шајтинац КУДА ИДЕ НЕКИ ЧОВЕК?. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 25 Рајко Лукач РУБОМ ЖИВОТА И СМРТИ . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 28 Неда Ђорђевић ЗБИРКА ФОТОГРАФИЈА ТОМИСЛАВА ПАЈИЋА И ЊЕН ЗНАЧАЈ ЗА КУЛТУРНУ ИСТОРИЈУ БОРА. . . . . . . . . . 31 Виолета Стојменовић БОРСКИ ЂАЧКИ И ШКОЛСКИ ЛИСТОВИ. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 40 Милан Ракита GROUND ZERO. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 66 Радиша Драгићевић ПОДВИЖНИЦИ ЗА ОПШТЕ ИЛИ ЛИЧНО ДОБРО . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 79 Драгана Петковић ПАШИЋ У НАРОДНОЈ СКУПШТИНИ. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 90 Јелица Илић ДВАДЕСЕТ ГОДИНА ЕДИЦИЈЕ ЗАДУЖБИНЕ „НИКОЛА ПАШИЋ“ �� 106

КЊИГЕ, КЊИЖЕВНОСТ

„НИКАДА МИ НЕЋЕ РЕЋИ: САДА СИ ЗАИСТА БЕЗБЕДАН“: ИНТЕРВЈУ СА САЛМАНОМ РУШДИЈЕМ с немачког превела Јелена Радовановић �� 113 Ана Јанковић GRAPHICS FACTORY. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 122 Александар Помежански (1935–1993) ФОТОГРАФИЈА. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 127

ПРИКАЗИ, ЧИТАЊА, РАСВЕТЉЕЊА

Пјер Бурдије ДРУШТВЕНО ОДРЕЂЕЊЕ ФОТОГРАФИЈЕ с француског превела Виолета Стојменовић. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 129

САДРЖАЈ

НА НАШОЈ СТАЗИ

Иван Вучковић АЛБЕР КАМИ – МИТ О СИЗИФУ . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 151 Марија Трајковић СВЕТИ САВА О ЉУБАВИ И ПРЕМУДРОСТИ. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 158

СТВАРИ КОЈЕ СУ ПРОШЛЕ ��173 ЛЕТОПИС БИБЛИОТЕКЕ . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 177 БЕЛЕШКА

САДРЖАЈ

Драган Стојменовић БЕЛЕШКА О ПОРТРЕТУ. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 181

Живот библиотеке

Живот библиотеке ______________ Драгица Радетић, Народна библиотека Бор

Одељење периодике у Народној библиотеци Бор Аналитички увид у податке о изградњи, структури, стању и коришћењу фонда Предмет ове анализе је сагледавање стања фонда сериских публикација Народне библиотеке Бор од настајања, кроз обим и структуру, услове смештаја и чувања, начин и динамику попуњавања и увећавања фонда, те уочавања промена у раду Одељења периодике захваљујући електронској каталошкој обради и све масовнијем онлајн коришћењу периодичних публикација, доступних не само у библиотеци него свуда, где постоји интернет. Циљ анализе је: – да се установи поступак формирања и изградње фонда у претходном периоду, с обзиром на вредносне критеријуме, корисничке потребе али и дневно-политичке интересе; – да се покуша реално сагледати тенденција опадања броја корисника периодике (разлози); – да се донесу закључци и предлози за подстицање интересовања корисника библиотеке и коришћење серијских публикација у већој мери Анализа је рађена на основу годишњих статистичких извештаја Одељења периодике и годишњих извештаја о раду Народне библиотеке Бор. У свим извештајима се подаци о фонду периодике приказују одвојено од података о књижном фонду, јер се ови фондови по много чему разликују. За разлику од монографских, серијске публикације су неомеђене, излазе у свескама у континуитету, у одређеним временским размацима, због чега је број свезака увек знатно већи од броја наслова (библиографских јединица). Фонд периодике чине публикације које су по садржају веома разнолике. Зависно од области и тематике којом се гласило бави, садржај ових публикација може бити информативни, научни, културолошки, практични, забавни..., те намењен различитим узрасним категоријама и социо-култоролошком профилу корисника. Истовремено, садржај, наслов или поднаслов серијских публикација може бити веома промењив, зависно од мењања концепције, уредничке или дневне политике. Може престати да излази, трајно или привремено, да би се у каснијем периоду појавио и наставио са излажењем у обновљеном и измењеном (допуњеном) издању. Према начину набавке, фонд серијских публикација се разликује од монографских по динамичности и учесталости принављања. Фонд се увећава и попуњава у континуитету, захваљујући куповини (путем претплате или по једнократном рачуну), затим, повремено, захваљујући поклону, размени или сопственом издању библиотеке. Захваљујући информационим технологијама и техничкој опремљености савремених библиотека, у већини библиотека је могуће и коришћење електронских извора информација, укључујући и онлајн приступ дигиталним или дигитализованим верзијама дневних листова и појединих часописа, као и приступ електронским тј. часописима који немају паралелно штампано издање. Све особитости серијских публикација утичу и на њихов другачији третман: каталошку обраду, праћење континуација, сређивање, смештај, доступност и начин позајмице, односно праксу коришћења (листања) углавном у читаоници. Због свега наведеног, библиотекар који се стара о фонду серијских публикација, формира, чува и попуњава збирке периодике, увиђа неопходност примене принципа стручности, доследности и систематичности у раду.

Бележница 30

______________ Живот библиотеке Оно што је претходило

Слободан Јовановић. Пут књиге у борском крају (Бор : ШРИФ : Народна библиотека Бор, 1990).

У трагању за почецима читалачке и просветне делатности у Бору коришћена је литература о историји библиотекарства у овом крају, при чему је незаобилазни извор била књига историчара Слободана Љ. Јовановића Пут књиге у Борском крају, којом су обухваћени прилози за историју читалаштва и библиотечке делатности у Бору и околини од 1869, када је у Злоту основана прва читаоница на подручју борске општине, до 1989, године која је претходила објављивању књиге.1 Почеци развоја борског библиотекарства везују се за синдикалну књижницу са читаоницом, прву јавну библиотеку на подручју данашње опшине Бор, формирану 1947, коју су могли користити сви становници, мада је првенствено била намењена радницима Рударско-топионичарског басена. Захваљујући извештају синдикалне подружнице рудара, која је и основала ову библиотеку, сачувани су подаци о библиотечком фонду у том периоду: библиотека је 1947. године имала 1.468 књига и добијала је 4 новине и 2 часописа. Из 1950. године сачувани су спискови наслова књига, као и новина и часописа на које је библиотека била претплаћена. Библиотека је тада набављала у више примерака укупно 15 на слова. У то време најактуенијих и најпопуларнијих, а то су: Борба, Глас, Политика, Јеж, Спорт, Илустровани спорт, Дуга, Рад, Борски колектив, Илустровани вјесник, Керемпух, Књижевне новине, Техника народа, Жена у борби и Република. Међутим, убрзо следи стихијско отварање тзв. „насељских“, школских и сеоских библиотека, при чему је једини циљ био повећати број библиотека, без дефинисаног плана развоја, осмишљених програма активности и планиране набавке грађе, због чега се стање библиотечке делатности у борском крају педесетих година значајно погоршало. Проблем статичности, запуштености и неефикасности великог броја малих библиотека, почео је да се решава почетком 1962. када су обједињене у Централну градску библиотеку, матичну за све библиотеке на подручју борске општине. Одлуком Народног одбора општине Бор, донетом на дан Светог Саве 1962, установљена је Библиотека са статусом централне културне установе у општини. Тада је почела нова фаза у развоју борског библиотекарства, са новом организацијом, планираним буџетским средствима за опремање простора, обнављање библиотечког фонда и могућношћу реализације стручних послова. То је заиста допринело афирмацији рада библиотеке и унапређењу делатности. У том периоду библиотека је поседовала 17.511 књига и набављала 25 наслова часописа. Такође, 1963. године је Централна библиотека претплатила све сеоске библиотеке на следећих десет наслова: Политика, Борба, Спорт, Илустрована политика, Комунист, Тимок, Колектив, Социјализам, Развитак и Задруга.

Бележница 30

Живот библиотеке ______________ Подаци о фонду при пресељењу библиотеке у нову зграду Дома културе 1972. године указују на значајно увећање фонда књига (39.628) и фонда часописа (88 наслова). Библиотека је 1972. била претплаћена на 12 наслова новина и 21 часопис, углавном преко друштвено-политичких и радних организација. Према годишњим извештајима о раду уочава се да је бележење коришћења дневне штампе и новина почело тек 1974. године када је, уз податак о коришћењу књига (68.573), први пут уписан и податак о коришћењу часописа (4.420). Током седамдесетих година изражено је настојање библиотеке да се круг корисника што више прошири радницима из непосредне производње (запослени у РТБ-у), што се одражава на фиктивни број корисника библиотеке, уписиваних колективно по предузећима, независно од појединачног интересовања радника. У складу са друштвеним и политичким потребама, којима је био подређен рад свих установа социјалистичког друштва, не може се занемарити ни деловање библиотеке у том смислу. Библиотека је средином седамдесетих сарађивала са свим друштвенополитичким организацијама и заједницама у граду, али је најчвршћа веза библиотеке била са Марксистичким центром Општинског комитета Савеза комуниста. Самим тим што је за набавку публикација и принављање књижног фонда Марксистички центар издвајао новац у већем износу него други (РТБ, сопствена средства, поклон), по принципу реципроцитета, према извештају о раду библиотеке из 1976. у набавној политици је „марксистичка књига имала примат“. То је резултирало изграђивањем структуре библиотечког фонда (књига и периодике) не само у циљу развијања читалачке културе него и изграђивања свести људи у функцији политичких, самоуправних и идеолошких потреба. Ра зумљиво је да је улога часописа и новина могли бити делотворнија за манипулацију и индоктринацију од књига. Због тога се средства за набавку периодике нису штедела. Према подацима из извештајâ о раду, библиотека је 1979. године примала 43 наслова часописа и 23 наслова дневне и недеље штампе. Крајем осамдесетих се уочава тенденција смањивања финансијских средстава за куповину и књига и периодике. У складу са тим, фонд периодике је подвргнут вредновању и процени сврсисходности плаћања претплате за поједине наслове, што се види из додатка извештају 1989. године. Додатак садржи списак на коме се нашло 59 актуелних наслова часописа са појединачним напоменама о временском трајању претплате на њих, о читаности и предлог за даљу претплату. На списку су били само они наслови који су по пријему били актуелни, без наслова који су раније набављани, али су из неког разлога престали да излазе или је за њих отказана претплата. Међу најстаријим насловима које је редовно примала Народна библиотека Бор до 1989. су: Библиотекар (од 1948), Развитак (од 1961), Гледишта, Књижевност и Багдала (од 1963)...

Бележница 30

______________ Живот библиотеке

Прва званична ревизија у НБ Бор обављена је 1983. и том приликом је расходовано 7.278 књига од укупно 86.100 књига, колико је библиотека тада поседовала. Ана Јанковић, „Фонд серијских публикација у Народној библиотеци Бор“, Бележница, бр. 5 (2001) : 4–6.

Списком је обухваћено више обједињених часописа из исте области. Тако се наводи група локалне штампе набављене за завичајни фонд, осам наслова из области војне доктрине, четири часописа из области марксизма, које је претплатом набављао Марксистички центар, пет часописа из области филмске уметности, набављаних у сарадњи са биоскопом и низ службених публикација и брошура из политичке, правне, економске и синдикалне праксе. Ове публикације су биле идеолошко-пропагандне садржине и као такве, лишене праве везе са потребама и нтересовањем корисника; у великој мери су оптерећивале фонд. Такође, према наведеним насловима уочава се велики број часописа из књижевности, уметности и културе, као и то, да недостају наслови из историје, филозофије и из области природних и техничких наука. У вези са тим запажањем, дат је предлог за њихову набавку, и препорука да се библиотека претплати на Летопис Матице српске и Гласник српске књижевне задруге. Истовремено, дате су препоруке да се откаже претплата за неке наслове за које не постоји интересовање (Гледишта, Економика удруженог рада, Књижевна историја, Књижевна критика, Мостови, Педагошка стварност...). На крају је закључено да се велики број часописа набављаних у претходном периоду налази у магацину, и да је сређивање овог дела фонда обавеза библиотекара на информативном одељењу на коме се тада користила периодика. Ово својеврсно вредновање фонда утицало је да се у 1991. смањи број часописа који су набављани претплатом, о чему сведочи податак из извештаја према коме је набавка редукована, па је у тој години борска библиотека примала 14 часописа и 18 новина и недељника. О пристизању серијских публикација евиденција у књизи инвентара вођена је до 1995. године, да би се након тога, из непознатог разлога, престало са инвентарисањем; стручн обрада је запостављена, а публикације су смештане на више различитих, неодговарајућих места, по одељењима и магацину. Због тога је стање фонда серијских публикација било несређено све до 2001. године када је обављена редовна ревизија овог дела фонда, прва званична, рађена по прописаној процедури. Тада је установљено да су часописи расходовани и у ранијем периоду, од 1962. до 1998. (укупно 970 инвентарских јединица), али да о томе нису сачуване пратеће белешке и званичне одлуке2. Након ревизије периодике 2001. године, у Бележници је објављен први стручни текст о серијским публикацијама борске библиотеке3. У тексту су објављени подаци који се могу сматрати поузданим јер су преузети из документације (записника и извештаја) о обављеној ревизији. Према тим подацима је борска библиотека од 1962. до 1995. (док се водила евиденција) имала 1.732 инвентарске јединице и располагала је са више од 150 наслова новина, ча-

Бележница 30

Живот библиотеке ______________ сописа, зборника… Ревизијом је установљено стварно стање фонда у 2001. години – 90 наслова и 680 (свезака) јединица. Ова ревизија је била прекретница за збирку периодике у борској библиотеци, јер је започет савеснији рад на формирању, сређивању, чувању и праћењу коришћења ових публикација. Притом се периодика у то време још увек налазила у сасвим неодговарајућем простору. Главни и највећи део фонда периодике имао је привремен, „принудни“ смештај у просторији од 4 m², мањи део се налазио на Дечјем одељењу (часописи за децу), а новине и недељници на Информативном одељењу, на коме постоји читаоница за кориснике. Све локалне серијске публикације смештене су и чувају се на Завичајном одељењу и за њих се одвојено води инвентар. Када је реч о серијским публикацијама, важно је напоменути да се почетак издавачке делатности Народне библиотеке Бор везује управо за ове публикације, тачније, листове који су информисале грађане о делатности библиотеке. У том смислу, библиотека је најпре од 1983. објављивала, заједно са Марксистичким центром, Билтен марксистичке литературе, четири пута годишње. Затим је 1985. НБ Бор покренула издавање самосталног стручног Билтена, који ће у наредном периоду излазити два пута годишње, све до 1989. Актуелни часопис Народне библиотеке Бор Бележница, покренут је 1999. на 130. годишњицу оснивања читалишта (читаонице) у Злоту, првог на подручју борске општине. Лист НБ Бор (Бележница) имао је на почетку излажења три тематска подручја: делатност библиотеке, локално стваралаштво и завичајне теме. Временом, по садржају излази из оквира библиотечких тема, те 2009. прераста у часопис за библиотекарство, књижевност и културу и публикује се у континуитету већ 16 година.

Садашње стање одељења периодике у Народној библиотеци Бор Одељење периодике са читаоницом установљено је тек 2008. године када се реорганизовао простор библиотеке и када је издвојен простор за Одељење посебних фондова, са којим одељење периодике чини просторну целину. Пре пресељења периодике, урађена је 2007. године ванредна ревизија фонда, када је расходовано 40 инвентарских јединица (426 свезака), које су углавном били дупликати. Установљено је стање по инвентару од 2.329 јединица, док је стварно стање било 1.238 инвентарских јединица са 207 наслова. Са овим обимом фонда започело је Одељење периодике свој рад у новом, већем и опремљенијем простору. Тек тада се збирци периодике могла посветити пажња коју заслужује, не само у просторном него и у кадровском и стручном смислу.

Бележница 30

______________ Живот библиотеке Периодика је од 2008. корисницима на располагању у климатизованој читаоници са 20 места, са рачунаром и интернетом за самостално коришћење. Уз класично читање публикација у читаоници, предвиђена је и могућност да се за потребе корисника поједини делови публикације скенирају, фотокопирају и да се пруже услуге превођења текстова, по установљеном ценовнику. Такође, корисницима је омогућено коришћење највеће дигиталне базе медијске документације у Србији (Ебарт) са архивираним текстовима из дневне и недељне штампе. Могућ је и приступ делу Кобсона (путем сервиса EBSCO) тако да су корисницима доступни и многобројни стручни, научни, прегледни и други радови из серијских публикација на енглеском и осталим страним језицима. Када већ говоримо о дигиталним сервисима који се баве прикупљањем и обрадом чланака из серијских публикација и креирањем разних база података (са или без могућности коришћења пуног текста), на одељењу се појединачним корисницима или групама пружа обука за претраживање и коришћење таквих онлајн извора података: Српског цитатног индекса, Хрчка, ДОАЈ-а… (мада је већина корисника Народне библиотеке Бор у стручном и научном раду у великој мери зависна од српског језика). Периодично се ажурирају спискови домаћих сајтова и дигиталних библиотека разних институција путем којих су појединачни часописи или тематске и стручне групе часописа доступни у пуном тексту (јер је сарадња између институција које часописе издају и оних које их похрањују и обрађују таква да не постоји јединствени портал путем којег би све електронске серијске публикације и њихови садржаји били претраживи) и уопште, да би се корисницима помогло, јер библиотека често нема баш тај часопис који би им био потребан, мора се стално пратити где се и под којим условима појављују онлајн доступне верзије стручних, научних и других часописа, односно нови такви часописи, који су у последње време искључиво електронски. Са озбиљнијом промоцијом овог дела фонда интензивно се почело 2008, када је на сајт библиотеке постављен „каталог наслова“ које библиотека поседује. Периодика је промовисана, директно и индиректно, и у оквиру програмских циклуса („Листања“, „Слушања“, „Идиом“ и „Глагољања“), затим путем штампаних медија, у ТВ емисијама, на сајту библиотеке и у часопису Бележница. Ипак, својеврстан парадокс је да, упркос бољим условима за коришћење и пажљивијем одабиру наслова при набавци, статистички извештаји бележе опадање коришћења периодике, како у случају одраслих тако и деце. На ту чињеницу, у годишњим извештајима о раду Одељења периодике, последњих шест година упозорава Горан Миленковић, библиотекар коме је поверено вођење збирке серијских публикација у Народној библиотеци Бор. Ради бољег увида у обим, набавку и степен коришћења фонда серијских публикација, дат је табеларни преглед података за последњу деценију, за период од 2004. до 2014. године.

Бележница 30

Живот библиотеке ______________

Година

Стање по инвентару

Стварно стање *

Набављено ** Претплата

Куповина Поклон и по рачуну размена

Број посета

Број коришћења

2004.

1.972

145 / 921

62 (43+ 19)

7.292

11.744

2005.

2.089

174 / 1.038

96 (80 +16)

5.620

7.427

2006.

2.165

189 /1.114

76 (61 + 15)

7.124

10.367

2007.

2.248

195 / 1.157

84 (70 +14)

5.150

10.047

2008.

2.329

207 / 1.238

78 (64 + 14)

109

10.803

2009.

2.382

208 / 1.291

59 (45 + 14)

8.832

2010.

2.449

220 /1.358

69 (60 + 9)

10.404

2011.

2.526

229 / 1.435

64 (54 + 10)

7.436

2012.

2.626

243 / 1.535

55 (46 + 9)

6.699

2013.

2.629

243 / 1.538

47 (38 +9)

6.661

2014.

2.667

245 / 1.576

38 (30 + 8)

101

3.657

Табеларни преглед на основу извештаја одељења периодике од 2004. до 2014. * наслова / свезака ** часописа + новина

Ако се узме у обзир да се до пресељења фонда периодике на припадајуће одељење (до 2008.) евиденција о посетама и коришћењу ових публикација водила на Информативном и Дечјем одељењу онда је разумљива драстична разлика у подацима о броју посета пре и после 2008. Наиме, после 2008. подаци о броју посета исказују само посете корисникâ Одељењу периодике, а коришћење се приказује као збир коришћења на сва три одељења на којима се часописи, новине и друге серијске публикације користе, изузев Завичајног одељења за које се параметри рада прате засебно да би се у статистичким извештајима избегло понављање, односно бележење истих података о корисницима (посете и коришћење) на различитим одељењима.

Бележница 30

______________ Живот библиотеке Осим праћења посећености и коришћења публикација на самим одељењима, од 2011. године редовно се у годишњим извештајима приказују и подаци о коришћењу путем међубиблиотечке позајмице, о коришћењу електронских публикација и о броју датих информација. Све је то допринело разноврсности и повећању броја услуга корисницима серијских публикација. Када се упореде подаци по годинама, заиста се уочава благи пад у броју коришћења серијских публикација до 2014. године, у којој је коришћење драстично смањено. Разлог за то може се наћи у двомесечном изостанку дневне штампе (недостатак новца за куповину) која реално чини највећи део укупног коришћења. Проблем са плаћањем новина постоји већ три године (укључујући и 2015), што се неминовно одражава на смањено коришћење , а што ће се показати и на крају 2015. За одабир наслова часописа који се купују путем претплате настоје се објединити два битна критеријума, вредносни и употребни, који зависи од корисничких потреба. Часописи који се у текућој години набављају претплатом су: Летопис Матице српске, Београдски књижевни часопис, Култура, PCPres, Поетика, National Geographic Srbijе, Стрипотека и Градац. Часопис за пољопривреду Добро јутро набавља се за огранке Народне библиотеке Бор у Злоту, Брестовцу и Доњој Белој Реци. Дневни листови и недељници који се набављају преко рачуна су: Политика, Блиц, Вечерње новости, Данас, Политикин забавник, Мали забавник, НИН, Историја и Време. Од службених публикација библиотека за потребе административне службе набавља: Правни саветник, Службени гласник и Буџетско рачуноводство. Из приложене табеле се види да принова наслова текуће периодике у Народној библиотеци Бор у десетогодишњем периоду премашује лимит прописаних стандарда, јер је према Правилнику о националним стандардима за обављање библиотечко-информационе делатности (Сл. гласник РС бр. 39/13), за борску библиотеку, у односу на број становника, годишње потребно набавити најмање 40 наслова текуће периодике у штампаном или електронском облику. Ипак, када је реч о набавци серијских публикација, потребно је истаћи да се куповином у просеку набавља само трећина публикација, док су остале две трећине добијене захваљујући поклону и размени, што се одражава на структуру фонда и квалитет изградње фонда. Сигнирање серијских публикација на одељењу периодике остало је неизмељено у односу на ранији период: и даље се се заснива на примени текућег броја, према доспећу у библиотеку (numerus currens), док је рад на каталошкој обради измењен од 2013. године, када је започета електронска обрада у COBISS систему. До краја 2014. (према годишњем извештају о раду одељења) у узајамни електронски каталог је унето 54 наслова, односно 673 годишта серијских

Бележница 30

Живот библиотеке ______________ публикација: 189 (2013) + 484 (2014). Електронска каталошка обрада серијских публикација је вишеструко корисна, у првом реду због тога што је корисницима доступна информација о публикацији путем интернет претраживача. Такође, захваљујући оваквом начину каталошке обраде упоредо ће се обавити и ревизија фонда периодике.

Закључци и предлози 1. Народна библиотека Бор је касно оформила Одељење периодике, због чега је годинама значајан део библиотечког фонда, који су чиниле серијске публикације, био занемарен, запуштен и изгубљен. 2. Садашњи услови, у погледу простора, опреме и кадра, повољни су за чување и заштиту збирке периодике, као и за несметан стручни и кориснички рад. 3. Критеријуми по којима се бирају наслови текуће периодике, када је реч не само о куповини него и о селективном примању поклона, јесу, најпре онај који се заснива на потребама и интересовањима корисника, али и други, не мање важан, вредносни критеријум, који би могао да утиче на формирање и ширење корисничких интересовања. Потребно је бавити се и познавати потребе корисника (активних и потенцијалних) и добро познавати издавачку продукцију периодике, како би се ова два критеријума могла ускладити. 4. Уколико се прати коришћење библиотечких услуга генерално, може се уочити да је смањење коришћења периодике савремени тренд, који није заобишао ни Народну библиотеку Бор. Ипак, овај проблем се у НБ Бор само повећава због вишемесечног изостанка дневне штампе. Не само да се тиме редовним корисницима ускраћује свакодневна рутина читања новина у библиотеци (чиме се, статистички гледано, умањује број посета и коришћења), него се нарушава принцип континуација периодике, који чини бит прикупљања, наручивања и чувања ове врсте пубикација. 5. За подстицања корисника на коришћење периодике, што је уосталом и крајњи циљ ове анализе, може се предложити следеће: 6. Уколико средства за куповину дневне штампе изостану из општинског буџета, настојати да се на други начин обезбеде или надоместе из сопствених средстава. 7. У одређеним временским интервалима, испитивати корисничке потребе и интересовања (усмено, анкетом, упитником...) и уважавати их приликом набавке и вредновања фонда. За бољу информисаност корисника, на сајту библиотеке објављивати актуелне наслове часописа и новина које библиотека добија и свих који су доступни корисницима, по азбучном реду, са основним библиографским подацима и информацијом о садржају, тематици којом

Бележница 30

______________ Живот библиотеке се часопис бави (каталози/водичи). За кориснике којима оваква информација није доступна јер немају или не користе интернет, одштампати листу наслова са пратећим информацијама и истаћи је на огласном паноу Информативног одељења. 8. Обучити кориснике за самостално претраживање база података и електронског каталога серијских публикација и упутити их на коришћење онлајн доступних часописа. 9. На Стручном колегијуму библиотеке размотрити могућност промене коришћења часописа и новина и дозволити коришћење штампаних серијских публикација и ван библиотеке. Уколико се постигне договор, потребно је израдити правилник о условима позајмљивања и коришћења. 10. Наставити са промовисањем периодике путем медија, различитих програма, гостовања уредника, чланова редакције и аутора текстова оних часописа чије коришћење вреди подстицати. •••

Осврт на Библионет 2015. Заједница матичних библиотека Србије у сарадњи са Народном библиотеком Ужице организовала је од 4. до 6. јуна 2015. Стручно-научни скуп, Библионет 2015, са темом: „Колекције периодике у српским библио текама“. Министарсво културе РС је дало финансијску подршку скупу као афирмацији стручног и научно -ис траживачког рада у области библиотечко-информационе делатности. Учеснике скупа, више од 120 библиотекара из јавних библиотека Србије, поздравили су домаћини из Ужица: градоначелник Тихомир Петковић и проф. Драгиша Станојчић, директор Народне библиотеке Ужице, као и представници Министарства и националне библиотеке Србије: Александра Фулгоси, помоћник министра за заштиту културног наслеђа и Ласло Блашковић, директор Народне библиотеке Србије. У току два дана представљено је 29 радова (због недоласка Тинке Катић, гошће из Загреба, из Националне и свеучилишне књижнице, изостало је њено најављено уводно излагање „Заштита и очување тискане баштине у АКМ заједници“. Избор теме скупа је имао за циљ да се периодика, као значајан, али нажалост, често занемарен део библиотечких ризница, представи као посебан медиј за чување мноштва садржаја и различитих информација из свих области људског знања, забележених у свом времену. Као истински хроничари једног доба, гласила и часописи са протоком времена бивају подвргнути критичком просуђивању, на основу чега се отварају могућности за истраживање прошлости људског живљења и стварања. Могућности за различит приступ периодици су биле отворене и свим ауторима чији су радови били обухваћени програ-

Бележница 30

Живот библиотеке ______________ мом Библионета 2015, од представљања једног завичајног часописа, преко различитих колекција, до свеобухватног приказа српске библиографије периодике 1768-2005. Мноштво тема и жанрова којим се иначе баве периодичне публикације и програмски широко дефинисан тематски оквир скупа, утицали су на то да су аутори у избору тема за своје радове имали пуну слободу, што је допринело садржајној разноликости, а свакако и занимљивости. Тако је у излагањима било речи о јединственој рукописној периодици у фонду Народне библиотеке Србије, о јеврејској периодичној штампи у Србији после Другог светског рата, о значају омладинске периодике која је утицала на формирање свести младих код нас између два светска рата, о штампи намењеној просвећивању женске популације, о шаљивој и афористичарској периодици, о часопису намењеном верској поуци и духовној надградњи, о завичајним колекцијама и појединачним локалним и школским листовима, као и о новом начину коришћења периодике на Брајевом писму и у звучној техници и, уопште, о савременом читању и месту електронске периодике у јавним библиотекама. Оно што је заједничко свим публикацијама о којима је било речи и којима су својим радовима аутори посветили своју и задржали пажњу слушалаца је да кроз њих провејава дух једног времена, јер оне не само да су бележиле свест и културу једне заједнице у том времену, него су имале моћ и да их обликују. Такође, поједини аутори у својим излагањима нису изоставили периодику која се бавила политичким догађајима и приликама. Свест о моћи писане речи одувек је била присутна у политичком животу, због чега су увек постојали тзв. режимски листови и новине, а уз њих и дежурни цензори, „чувари“ владајућег политичког си стема. Истовремено, увек је било образованих и напредних појединаца који су своје мисли и идеје путем штампе преносили другима, и у тешким и опасним временима (сиромаштво, рат, окупација, политичка диктатура), када је то заиста био прави подухват. Обиље информација које су аутори настојали изнети како би што детаљније и потпуније представили појединачни часопис или једну колекцију у целини (говорећи о периоду излажења, разлозима покретања, повременог прекида или гашења, о тематским променама и променама концепције, наслова, уредника...), није било лако сместити у десет минута предвиђених за свако излагање, те је било „прекорачења“ због чега су радне сесије трајале дуже него што су планиране. Упркос томе, реализовано је све што је било предвиђено дводневним програмом рада, укључујући промоцију књиге Стевана Бугарског Српска периодика на тлу данашње Румуније, о којој је говорила Марија Јованцаи из Библиотеке Матице српске и уручење Награде „Ђура Даничић“, чији су добитници директори библиотека у Пожаревцу и Београду, Беба Станковић и Мирко С. Марковић, као и завршну дискусију са запажањима и закључцима у вези са излагањима и организацијом скупа. Након завршетка радног дела, домаћини Библионета су трећег дана за све учеснике организовали путовање у средњовековни град и манастир Добрун и Андрићград у Вишеграду. Сви радови саопштени на Библионету 2015. посвећени српској периодици биће накнадно објављени у Зборнику радова, чији је издавач Заједница матичних библиотека Србије. Зборник радова о српској периодици, и сâм периодична публикација, наћи ће своје место у фондовима српских библиотека, а својим садржајем корисницима омогућити боље упознавање овог дела библиотечке грађе, вредног по обиму и значају.

Бележница 30

Шта се дешава

Шта се дешава __________________ Биљана Андоновска, Институт за књижевност и уметност – Београд

Мали авангардни часопис1 Од 28. маја до 24. јуна посетиоци и корисници Народне библиотеке Бор могли су да виде изложбу „Авангарда: од даде до надреализма“ Музеја савремене уметности у Београду и Института за књижевност и уметност у Београду, чије су ауторке Александра Мирчић (МСУБ) и Биљана Андоновска (ИКУМ), а која је настала у оквиру пројекта „Европски контексти српског надреализма“. На изложби су у виду плаката и банера представљени надреалистички и дадаистички часописи, више од четрдесет наслова серијских публикација објављиваних у периоду од 1916. до 1992. године: Dada-Тank, Dadа-Јazz, Dada Jok, Littérature, Путеви, Сведочанства, Вечност, Црно на бело, Бела ревија, 50 у Европи, La Révolution surréaliste, Le Surréalisme au service de la révolution, Немогуће, Надреализам данас и овде… Како се у прес материјалу МСУБ-а наводи, „[ц]иљ изложбе је да прошири географски, хронолошки и поетички контекст за сагледавање пасионираних уређивачких пракси даде и надреализма. Изложба прати паралелно српске/југословенске и француске публикације и указује на плуралитет надреалистичких тенденција у обе средине, како би се боље разумела и специфична разлика коју уводи деловање званичне „тринаесторице“ београдских надреалиста. Укључивањем архивског материјала, надреалистички часопис сагледава се као велика лабораторија колективног стварања, а посебно су наглашена питања организације групе, аутоматизма и симулације, жеље и љубави, истраживачког и ангажованог духа надреализма. Изложба назначује и смерове превредновања надреалистичког наслеђа у измењеним културнополитичким околностима после Другог светског рата. Већина изложбеног материјала истражена је и представљена на темељу грађе из заоставштине и Легата Марка Ристића (Архив и Библиотека САНУ), па је изложба уједно и прилика да се широј јавности укаже на изванредан културни профил и значај једног од највреднијих легата двадесетовековне, посебно надреалистичке уметности на Балкану.“

Упућене на стварање независног јавног простора у оквиру ког би могле заступати своје нонконформистичке поетике, историјске авангарде су у поље жанровских иновација брзо увукле и медиј часописа. Авангардни часописи припадају широј породици тзв. малих часописа (les petites revues, small или little magazines), који најчешће (мада не нужно) и јесу били мали – малог обима, формата и тиража, врло често једнобројни, или објављени у свега неколико бројева. Ипак, како се то обично наглашава, квантификатор мали у опису ових публикација посебно се односи на малобројну публику на коју су ове непрактичне (Езра Паунд) и некомерцијалне ревије, посвећене објављивању експерименталних радова, могле рачунати.2

Бележница 30

Текст је уводни део рада „Периодика од даде до надреализма“, насталог у оквиру пројекта „Улога српске периодике у формирању књижевних, културних и националних образаца“ Института за књижевност и уметност у Београду.

О савременом проучавању модернистичке/авангардне периодике: Peter Brooker and Andrew Thacker. “General Introduction”, in The Oxford Critical and Cultural History of modernist Magazines. Vol. 1: Britain and Ireland 1880-1955 (Oxford: OUP, 2009), 1-25.

__________________ Шта се дешава

Насловна страна првог (и јединог) броја ревије ДадаЈок (Загреб, 1922) Бранка Ве Пољанског

Бележница 30

Шта се дешава __________________ Часопис је вршио више битних функција у артикулацији и ширењу авангардних програма. Часописи су били главни медиј путем ког су историјске авангарде архивирале своје учинке, па је каталог ових периодичних издања увек већ и скица историјског хода и поетичких трансформација група окупљених око њиховог издавања, различитих модалитета њихове унутрашње интеракције и полемичких разграничавања у односу на конкуретне групе и/или владајуће уметничке вредности и институције. Та мала и пажљиво израђивана издања била су слободна зона у којој су нове (анти)уметничке и идеолошке праксе могле бити уобличаване без прилагођавања захтевима тржишта и потребама шире(ња) публике, и у којима су се, путем одабира и прештампавања, могле успостављати алтернативне линије традирања низ дијахронијску дубину (не само) европске културе. Часопис је био и главни чвор у интернационалном умрежавању авангардних група, место њихових првих узајамних контаката, подршке, обавештавања и превода. Поред тога, око авангардног часописа често се развија и богата самиздат култура, као и низ других облика мале авангардне штампе (проспект, плакат, летак, проглас и сл.). Очуђавање и естетизација часописне форме у авангарди део су истог иновацијског комплекса као и ново схватање (илустроване) књиге, дизајна и типографије, или општа фасцинација филмом, техникама монтаже и колажа. Посебну привлачност часопис је у авангарди имао као мешовита, интермедијална форма, која је отварала простор за разнолике визуелно-вербалне трансфере и интензивнију сарадњу књижевних и ликовних уметника, у домену типографије, (ре)продукованих ликовних прилога или дизајнирање насловних страна и амблема публикација. На овом трагу, часопис се истражује као аутономна изражајна форма и постепено израста у препознатљив авангардни жанр. Најзад, за медијски осетљиву и освешћену авангардну културу, часопис је представљао и експлицитан теоријски изазов. Руски формалисти, теоријски сапутници руске авангарде, писали су о појачаној свести о часопису као конструкцији (Тињанов), књижевној чињеници (Ејхенбаум) и књижевном облику (Шкловски). Марко Ристић, који је 1923. сањао да изда „један мали часопис који би се звао Часопис“, крајем двадесетих година у Паризу је пријавио докторску тезу под називом „Метафизика новинских вести“.

Бележница 30

__________________ Шта се дешава Предраг Тодоровић, Институт за књижевност и уметност – Београд

Дада-Танк и Дада-Jazz Насловна страна Дада-Танка (1922) један је приПредраг Тодоровић (Институт мер фантастичне типографске авангардности. Типо- за књижевност и уметност, Београд), графија је дело Драгана Алексића (1901–1958). Од ње- приређивач Антологије српског дадаговог брата Ивана, који је дуже поживео, чули смо како изма (Службени гласник, 2014), био је је Драган шестаром, лењиром, исечцима из новина, на гост Народне библиотеке Бор 20. јуна празном папиру слагао оно што ће, вероватно, поста- 2015. Представљање Антологије…, ти Дада-Танк. Насловна страна овог листа једна је од аутор је употпунио предавањем о данајрадикалнијих и најавангарднијих у оквирима комп даизму, чији део овде преносимо. летне европске авангарде. Стоји не само раме уз раме већ и испред многих авангардних творевина у Европи тога доба. Насловна страна овде постаје уметничко дело. Она је изразито визуелна, што је постигнуто различитим величинама фонта, играријама с речи „дада“, тако да се слова окрећу наглавце, пишу се и слева надесно и здесна налево, одозго надоле и обрнуто: са свих страна вас, просто, напада та ДАДА. Али, шта је „танк“? У нашем данашњем речнику, то је неки резервоар. Међутим, из тадашњих речника знамо да је то заправо тенк; тако се тада читала енглеска реч „tank“. У питању је, дакле, разорно, убојито средство, којим се нешто уништава. Шта се овде уништава? Одговор даје натпис „Ново Косово 1922.“, чиме се алудира, наравно, на Косовску битку. Проглашава се, заправо, крај старе уметности; тим дадаистичким тенком ће она бити уништена. Све поруке на насловној страни су тог типа: „Поштујте дадасофе!“ (а не философе); „Сви на окуп близу је дан разрачуна пастиће старе вредноте ʻуметности’ свеукупни крематорији не донашају толико калорија у тело иструлих мумија као дада“ – врло експлицитно а, заправо, уобличено у, по мени, једно радикално дело и, такође, један књижевни псеудо-жанр. То јесте књижевност par excellence, на један потпуно нов начин. Код нас тако нечег никада пре није било. Још радикалнији пример из Дада-Танка је Алексићево дело које сам, по речима у врху стране, насловио „Обилатност берзе црева“. Када би се преписао за нормално читање слева надесно, текст би изгледао овако:

Бележница 30

Шта се дешава __________________

Сл. 1. Насловна страна првог (и јединог) броја Дада-Танка (Загреб, 1922)

Сл. 2. Четврта страна Дада-Танка

Obilatnost berze creva / BOHAJO TET. TRUST 995 VEHOUmix. 398 LAHIU Bet. ret. 6900 KAITAU WOC. OF WORLD 950 Poloo / RADITI DA BACIMO RIKU novo pelensko mekanizovanje B. Sandrar iiii SUHA BERZA OD ZANZIBARA vera te POLyp Orion polype de vudeau Mnogo letava 6 kotača konvertora mery Tau Adoptacija svih polipa tihoga okeana iii / POLYP – VUDEAU – TRUST / 1388 marka bezlična Trustovi za Sagove (Isključeno baratanje koncima) / SVA KOPLJA VAN! G. G. Crnci belci crn-belci! Pozor! sve ribe viču motor paziti ribe tuljane mesta mecanic-cian. Rorari TorATI! (Fabrica de Milano) LAX. MIX. SOLV. 1000 tal. Closs. Papyr. JETRA amadeo marka trbuh u lepenci zamorci trpe ukosnica Waidue SIG. Dragan Aleksić

Тај је текст, такође, један пример хибридности жанрова у авангарди. Врло је занимљиво да се Драган Алексић потписао испод тог текста, за који се може сматрати и да је слика, да

Бележница 30

__________________ Шта се дешава

Сл. 3. Насловна страна Дада-Џеза (Загреб, 1922)

Сл. 4. Део текста „Смакну“ А. Чонта у Дада-Џезу

се кроз текст говори и сликарским језиком. Не без разлога, у целом средишњем стубу – да га тако назовемо – спомиње се Сандрар, тј. Блез Сандрар: „B. Sandrar iiii SUHA BERZA OD ZANZIBARA … mery Tau Adoptacija svih polipa tihoga okeana“. Сетимо се Сандрарових путовања светом, његове „Прозе Транссибирца…“, настале на основу неколико путовања транссибирском железницом, све до краја Азије, а он је путовао и као морнар, у Јужну Америку, на јужна острва Тихог океана и са тих путовања писао прелепе књиге, новаторске и авангардне. Књига која садржи и поему „Проза Транссибирца и мале Жане Францускиње“ пример је симултане поезије или симултанизма у књижевности. Симултанизам није инвенција само даде, већ авангарде уопште. Сандрарову књигу је на фантастичан и врло оригиналан начин илустро-

Бележница 30

Шта се дешава __________________

Антологија Српског дадаизма представља један од резултата Тодоровићевог вишегодишњег бављења дадаизмом и, посебно, делом Драгана Алексића и покушај другачијег сагледавања и иновативног класификовања дела српске авангардне књижевности на почетку треће деценије двадесетог века. Уз осврт на настанак, историју и основна поетичка начела Даде, Тодоровић у предговору, насловљеном „Српска књижевност у дадаистичком кључу“, образлаже свој приступ наведеном корпусу књижевних и паракњижевних остварења, који је довео до тога да у ову антологију буду уврштени не само (неки) текстови аутора који се већ неко време сматрају (и) дадаистима (Драган Алексић, браћа Мицић) већ и понеко остварење писаца које нисмо навикли да читамо у контексту Даде (Драинца или Винавера, на пример, заступљених са по једним текстом). Поред тога што је од заборава и са страница широј публици углавном тешко доступне авангардне периодике отргао неколика имена (и њихова дела), Тодоровић је дао свеобухватан пресек краткотрајног али експлозивног српског дадаизма, поричући тиме и „фусноту из епохалне књиге Ханифе Капиџић Османагић о надреализму, из шездесетих година, по којој је дадаизам у нашој земљи постојао само у траговима1“ и све оне који су тај став касније понављали, без провере. Свеобухватност приступа текстовима који се могу читати као дадаистички подразумева не само ауторе већ и жанрове, тј. „жанрове“, тако да су у Антологији… заступљене све форме стваралачког изражавања којима су се српски дадаисти служили или их за потребе свог револуционарног израза измишљали и конструисали: од песама тј. „песама“ до (анти)реклама; делови aнтологије (поезија, проза, манифести, памфлети, филозофија, теоријски текстови и антирекламе) углавном за поднаслов имају неки необичан, вицкаст, шокантан, оксиморонски… назив неког од дадаистичких текстова из те „рубрике“ или неку познату дадаистичку паролу („Деконфузиада“, „Цивилизацијо курво стара!“ итд.). Извори за највећи део ове публикације били су авангардни листови: Дада-Танк, Дада-Јок, Дада Џез, Зенит и, у мањој мери: Црно на бело, Хипнос, Вечност. Сви су у „Биобиблиографском додатку“ прецизно наведени, а ту су и биографије аутора чији су текстови препознати као дадаистички. Графичка опрема књиге у духу је типографских експеримената твораца авангардних листова и часописа, тако да је визуелни аспекат текстова очуван у сваком случају у којем је он битан чинилац смисла, уз репринт неколиких визуелно врло упечатљивих, типографски иновативних страница из тих серијских и других публикација. На крају Антологије… налази се полемичка студија приређивача против произвољних одређења и политикантских манипулација књижевношћу и књижевницима хрватских историчара књижевности Бранимира Доната и Цвјетка Милање.

вала Соња Делоне, пореклом Украјинка (рођ. Соња Терк) и супруга Робера Делонеа, француског авангардног сликара. Стога Алексић Сандрара спомиње као неког ко је, уз Аполинера, био „тата“ свима који су се бавили неком авангардом. Што се мене тиче, ја нисам нашао ниједан радикалнији текст из тог периода наше књижевности. У питању је 1922. година; Алексић тада, дакле, има 21 годину. Велика је штета што је тај човек престао да се озбиљно бави писањем, негде 1925. или 1926. године, окрећући се новинарству, да би после рата био потпуно

Бележница 30

Вид. Ханифа Капиџић-Османагић, Српски надреализам и његови односи са француским надреализмом (Сарајево: Свјетлост, 1966), 67, фн. 1.

__________________ Шта се дешава

Детаљније о ДадаТанку у: Predrag Todorović , „Quelques exemples concernant l’hybridation des genres dans la revue Dada-Tank“, Филолошки преглед год. 39, бр. 2 (2012): 53–66. Доступно и на: http://www.fil.bg.ac. rs/fpregled/.

одсечен од свега и од света; нестао из наше културе. Његов таленат уопште није био мали, мада се више доказао као новинар, па је и сматран за врхунског новинара, врло писменог и образованог. Писао је и чланке о црначкој уметности, конструктивизму итд. Четврта страна Дада-Танка, као најрадикалнији текст нашега дадаизма, а што се мене тиче, и авангарде тог периода, можемо рећи да не значи ништа али, заправо, значи јако много.2 Насловна страна Дада-Џеза (Dada-Jazz) (1922), другог Алексићевог часописа, већ је много мање радикална. Али, џез? Џез, као и филм и фотографија, једна је од тих нових уметности које су изузетно фасцинирале уметнике авангарде. Филм је својим начином обраде стварности донео у књижевност многе нове идеје. На првом месту је идеја симултаности, затим, паралелизам радњи. Чак и роман тока свести много дугује филму. Џез музика је прва уметност која је пристигла са тог новог континента, Америке, где пре тога ниједна уметност као аутентично америчка није постојала. Управо у периоду после Првог светског рата џез стиже у Европу, па у Дада-Џезу имамо и рекламе за неколико џез клубова у Загребу, тј. кабареа где се свирао џез, са овим или оним кабаретским програмом. А тога је било и у Београду. У Дада-Џезу је објављен и превод песме Адама Чонта (Adam Csont); песма је пренета из мађарског часописа Ma (Данас) Лајоша Кашака (Lajos Kassák), из Беча, што је пример сарадње која се у овим авангардним часописима одвијала. Песма „Смакну“, у Ремовачековом преводу, врло је леп пример авангардне типографије и авангардног играња, заправо визуелизације поезије, тако да се поезија више не чита да би се тражио смисао, већ се и гледа, као визуелно уметничко дело.

Бележница 30

Шта се дешава __________________ Угљеша Шајтинац, Академија уметности, Нови Сад

Куда иде неки човек? Сасвим скромни дарови је књига у потпуности писана у првом лицу иако се ради о двојици јунака, које наизменично слушамо. Волим да пишем у првом лицу, па сам искористио модел размене мејлова, тако да увек могу да имам прво лице. У питању су рођена браћа који мејл-преписку започињу када отпутује онај (млађи) који је успео у свом послу, тако да неколико недеља проводи у Њујорку. Брат који је остао овде није да није успео, већ је имао неке друге представе о животу, јер припада генерацији којој, могу да кажем, ја стварно припадам – ни тамо ни овамо, генерацији која се припремала да живи у некој потпуно другој стварности, која би данас била потпуно нефункционална. Ми сада постојимо више као живи примери прошлих Угљеша Шајтинац, писац, драматург и провремена; ни стари ни млади. Он, дакле, остаје у Ба- фесор драматургије, био је гост Народне библинату, одакле су обојица, вози пикап за неког при- отеке Бор 8. и 9. јуна 2015. године. Првог дана ватника и то је његов облик преживљавања; пије са Шајтинцем смо разговарали о његовим драпиво, остаје код куће, већ друштва нема, у тим го- мама, причама и романима, а пре свега о вишеструко награђеном епистоларном роману Садинама, толико. Хронологија писама показује како свим скромни дарови и збирци прича Банатоони у таласима, кроз комуникацију, које очигледно ријум. Другог дана, Шајтинац је гостовао у ОШ неко време није било, а која сада постаје интим- „3. октобар“, где је, као писац двеју књига за децу, на, јер они више нису деца, од мејла до мејла по- Ветрушкина ледина и Чарна и Несвет, са ученикрећу разне теме. Дванаест-тринаест писама које цима те школе и члановима литерарних секција они размене даје причу која и у драмском смислу разговарао о писању и књижевности. У тексту има обрт, јер позиције на којима их затичемо на преносимо део књижевне вечери. почетку нису оне на којима их спознајемо на крају. Морам да признам да сам у обојицу покушао да импутирам нешто аутобиографско. Мени је све у томе блиско. Блиска ми је и појава њихове сестре, о којој се говори у њиховој преписци, тако да се о њој доста тога сазна, иако она не говори у првом лицу. Блиско ми је све што они помињу у вези са породицом. Старији брат је у предности, по природи ствари; он доминира зато што дуже памти. Онај који је млађи и, можда, успешнији, споља гледано, увек је инфериорнији када се нађе у друштву оног ко му је близак. Старији брат то не злоупотребљава али то је нешто од чега се не може побећи; и најбољи и најјачи имају мајку, оца, старијег брата… – не-

Бележница 30

__________________ Шта се дешава ког старијег. Осим што је иронија, то је и добро: они су ту да нас подсете да нисмо увек били то што јесмо у овом тренутку и да је требало да нам неко обрише дупе, да нас нахрани, да нас успава, што није мала ствар. Те околности враћају у живот јаче од свега. Ко год је заиста заинтересован за узроке свог постојања, њему су битне те околности, као што је постојање породице – а овде има доста приче о томе како се у само једној генерацији доста тога променило, од бабâ и дедâ, који више нису живи али имају јако важну улогу, до треће генерације, с којом се ствара непосредна веза. Те три генерацију су, без обзира на различите околности у којима су се појединачно развијале, повезане више него што су икада мислили. Спознати да не живите боље од својих родитеља и да они нису живели боље од ваших бабâ и дедâ може бити узрок велике депресије. Ја са тиме нисам желео да постигнем неки нарочити уметнички успех; желео сам само да своје посматрање дисциплинујем до те мере да може и неко други моје посматрање да испрати и да пронађе сопствене разлоге у свом сопственом поимању живота и да се, као читалац и неко ко кроз књижевност доживљава нову димензију живота, мотивише. Мислим да књижевност, ако нема ту функцију, да подстакне читаоца да размисли о животу, да се препусти сензацији из свог угла, а не да се диви неком делу, не вреди. Никда не бих волео да ми неко каже да сам написао нешто што је неко фанатично подржао и дивно му је. Мој излет у књижевност је одмор од драме. Ја увек пишем неку драму али то је једна форма; досади. Потребна је друга форма, прво лице. У драми може да буде леп монолог, али зна се колико човек може један глас да слуша како прича: до петнаест минута и после тога, колико год да је интересантан, монолог не може више да се прати. Једино је Петар Краљ играјући Толу Манојловића хиљаду пута, али проналазећи увек нека нова и невероватна сценска и решења у покрету и маниру, успевао да спроведе ту магију спрам публике. Желео сам, дакле, да се одмакнем од писања драме – то су нека друга правила. Излет у прозу – у епистоларни роман, као у Сасвим скромним даровима или у кратку причу, као у Банаторијуму – резултат је моје жеље да се ослободим тих крутих форми, јер мало људи зна колико су драма и филм крута форма. Све је строго дисциплиновано; то мора да ради као сат. То је као када печеш ракију за продају, а онда испечеш и један казан само за себе. Моји изласци у прозу су моја жеља да имам свој казан ракије, који ћу да делим са најближима. Временом сам схватио да су велике теме оне које то на први поглед нису: куда иде неки човек који на 40 степени Целзијуса прелази улицу, носи неку кесу, изгледа избезумљено. Посматрати људе, посматрати живот и посматрати оно чега у овом тренутку нема на телевизији, оно о чему нико не прича јавно – то су за мене у међувремену постале велике теме. У свему што се нуди нема ничега што мене интересује. Дошао сам до тачке када ме интересује међуљудски од-

Бележница 30

Шта се дешава __________________ нос, који настаје на нивоу интересовања за суштину, за то шта је наша сврха, за то да, на крају крајева, свако има права да, ако не угрожава другога, од свог живота направи нешто. Колективна историја је потпуно неупотребљива у уметничком смислу. Шта је Рат и мир – троје или четворо јунака и пар епизодних ликова за које смо заиста забринути. Све остало је огромна машина за месо у којој се мељу гомиле анонимних типова. Пишући ту књигу, Толстој указује: „ево, где су људи; узећу ових неколико да о њима нешто испричам“. Али, ствар је у томе да су и сви они други – људи; сви они који су се клали исто су тако људи. Сваки од њих је имао име, сваки је имао свој живот. О томе се ради. Због тога су и јунаци Сасвим скромних дарова дошли дотле да схвате да је историја битна само као појединачна историја. Не занима ме оно уопштено с чим се, сведоци смо, манипулише у свим деловима света: сви могући сукоби су засновани на томе да маса оптужује неку масу. Историја по себи није лоша, али је лоше то што се свела на интерпретацију судбинâ маса, а човек као појединац је нестао, са својим именом и презименом. Када сам склапао Банаторијум, кренуо сам од три приче које сам већ објавио у периодици и за које сам сматрао да заиста нешто вреде. Те приче које сам узео да са њима кренем, већ су биле толико различите између себе да ме је то мотивисало да себи кажем: „настави и пробај да свака изгледа другачије“. Због тога нису једнаке ни по дужини, ни по садржају, ни стилски: неке су у првом лицу, неке нису; теме су разне; неке су мрачне, суморне, неке порнографске, неке лирске. Доста сам се служио – то волим – цитатима из делâ писаца које волим као мотом на почетку приче. Мислим да то људе док читају Банаторијум може да наведе да прочитају и књигу из које је мото. Мало сугеришеш и неку литературу која теби значи и неку препоруку дајеш читаоцу. Ја никада нисам крио да је на мене утицало све што сам у животу прочитао, од најглупљих до феноменалних књига. Не знам чему сам више дужан и не могу да кажем у којем тренутку ме је неко препознавање мотивисало – само да крене мисао, а после она изроди нешто. То може да буде и само детаљ јер књижевност је сведочанство о животу.

Бележница 30

__________________ Шта се дешава Рајко Лукач, Српско књижевно друштво 1

Текст излагања на представљању романа Исцељење Страхиње Голубовића (први део – „Граматик“, Београд, 2010; други део – „Добар наслов“, Београд, 2012).

Рубом живота и смрти1 Уобичајена пракса је да талентовани писци, као и они што уображавају да то јесу, пишу и објављују прве књиге као млади људи, обично у својој студентској младости, те тако за живота објаве и више десетина књига, чији квантитет и квалитет зависе од оних фамозних процената: десет посто талента и деведесет посто рада. Али постоје и изузеци, кад списатељски првенац сачека зрело човјеково доба, у коме богато животно искуство писца покрене у њему раскошан таленат. У свијету су недавно таква два случаја награђена чак Нобеловом наградом (Имре Кертес и Жозе Сарамаго). Морам, са разлогом, поменути још двојицу свјетских писаца на које сам мислио читајући Голубовићево Исцељење: то су Ремарк и Ками. Јер и код Голубовића, као код Ремарка, ратна тема претвара се у снажан антиратни роман. И не само то – обојица аутора су лично доживјели ратно лудило, које је покренуло њихов таленат и уродило значајним књигама. У Голубовићевом случају, таленат, под дводеценијским притиском ратног искуства из 1991. године, шикнуо је као лава и стврднуо се у двотомни роман. Односно, његов списатељски првенац је чекао на ауторово зрело животно доба, па да богато искуство покрене жељу и потребу да се пренесе на папир. И друга поредба: снага једног јединог тренутка да радикално промијени човјеков живот, који упркос својој незнатности носи у себи такву разарајућу моћ да повуче праву лавину догађаја што се сручују на актере. У Камијевом Странцу главном јунаку стиже телеграм да му је умрла мајка, а у Исцељењу је то тренутак у коме војни позивар звони на вратима неколико протагониста романа и они против своје воље бивају вођени руком слијепе судбине, која ће их довести у животни ћорсокак гдје морају да убијају и буду убијени. Истина, у првом дијелу Голубовићеве фронташке саге, главни актери нису никог убили, нити је ко од њих убијен, а и коначни биланс ове ратне авантуре на крају другог дијела показаће да је, на њихову срећу, испод сваког очекивања кад су у питању мртви и рањени, али из поглавља у поглавље читаочева се стрепња такмичи са страхом актера за њихове животе. Тако су занимљивост радње и драматика догађаја загарантовани у оба тома, или тачније речено – читалац има узбудљиво штиво, које га неће оставити равнодушним ни у једном тренутку.

Бележница 30

Шта се дешава __________________ Од догађаја о којима говори Голубовићев роман протекло је, у тренутку писања о њима, двадесет година, тако да им аутор прилази хладне главе, са дистанцом која је неопходна литерарном дјелу, кад су у питању историјске теме, рекао бих – колико и сам таленат. Све се одиграва на почетку јесени 1991, од мобилизације војних резервиста Трстеника и Краљева и њихове припреме за одлазак у ратом захваћено подручје – источну Славонију, у првом тому романа („Резервисти“), до самог рата и ратних окршаја у наредним сегментима („Ратници“, „Прекаљени ратници“, „Убитачно прекаљени ратници“), кад треба да „од телади настану волови убивачи“, како то аутор објашњава овдашњом пословицом. Роман о томе „како је један рат спасао једног човека“, како гласи његов поднаслов, није написан само на основу непосредног ратног искуства, што је аутору омогућило аутентичну фабулу, већ је он ткан пишчевим даровитим стилом и смислом за психолошко нијансирање ликова, које прати све њихове преображаје у ратним условима, те смислом за једеноставну и истовремено живописну реченицу, често обогаћену духовитим досјеткама и јетким коментарима, па и специфичном ратничком иронијом. Трагичним догађајима супротставља се војнички хумор, зачињен псовком и уличним аргоом, без падања у банално, што причи даје посебан шарм, ширину и замах. Јунаци Исцељења су распети између љубави и смрти. Ерос претворен у сјећања јесте њихова интима, оно што им даје животну снагу и наду да ће преживјети, а Танатос је Дамоклов мач над њиховим главама и његова сјенка у свом клаћењу сјенчи им карактере. Голубовићево књижевно мајсторство највише се исказало баш у сликању љубавних заноса и страсти, гдје је својим умијећем досегнуо Павла Угринова и Александра Тишму. Напросто је невјероватно да у једном малом граду, међу његовим наоко малим људима, у њиховим мирним животима, пламти толико страсти, која их у овом роману претвара у романсијерске горостасе. Поменули смо Голубовићев даровити стил који се огледа у нијансирању разлика, језичких и псиохолошких, међу десетак јунака његовог романа (довољно је да погледамо поглавља о Влајку и Ђорђу). Свако насловљено војним чином и именом главног актера, поглавља се међусобно и стилски разликују у мјери у којој су, по образовању и карактеру, различити протагонисти. Стилско варирање према карактерима актера, колико год било пожељно, ријетко се догађало у нашој прози, у којој таква вишегласја звуче запањујуће једнолично. Тако смо добили не само догађајима, већ и језички богату, а психолошки разноврсну прозу, у којој нема црнобијелог приказивања ликова, већ се износе и врлине и мане, онако како их јунаци испољавају

Бележница 30

__________________ Шта се дешава у међусобним односима и како схватају једни друге. Тиме иронија и хумор постају уточиште пред ратном трагичношћу и бесмислом. Ослањајући се на аутентичне догађаје, Голубовић је у њима вајао портрете, физичке и психолошке, таквом убједљивошћу да се стиче утисак како тих десетак војника заиста познајемо и да их нисмо упознали у њиховом литерарном животу, него у сопственом. Тако ће читалац и сâм бити помало исцијељен, проживљавајући с њима недаће у ратној збиљи, као и догађаје из њихове прошлости, бринући за сваког од њих и стријепећи над њиховом судбином.

Бележница 30

На нашој стази

На нашој стази __________________ Неда Ђорђевић, Историјски архив Неготин – одељење у Бору

Збирка фотографија Томислава Пајића и њен значај за културну историју Бора Сакупљати фотографије значи сакупљати свет1 У Историјском архиву Неготин-одељење у Бору чува се збирка фотографија Томислава Пајића. Кутија је случајно пронађена у депоу Историјског архива 2013. године. С обзиром на то да кутија са фотографијама није уписана у улазни инвентар, било је интересантно позабавити се питањем њеног порекла. На основу потписа особе која је пописала инвентар, са полеђине фотографије, сазнало се да је у питању Оливера Поповић, бивша радница Музеја рударства и металургије у Бору, у чијем је саставу борско одељење архива било све до 1996. године. Поједине канцеларије запослених радника музеја су се тада налазиле у згради Историјског архива, па је вероватно неко од радника кутију донео и она је ту остала до дана данашњег. Не знајући то, раднице одељења архива у Бору, Збирку фотографија уписале су у књигу инвентара под редним бројем 93. Своју збирку фотографија Томислав Пајић2 је сакупљао током 1972–1974. године од разних људи и са више страна, а зна се да је 1985. године своју збирку поклонио Музеју рударства и металургије у Бору. Фотографије обухватају период с почетка 20. века (од 1903), па све до периода после II светског рата (1945). Неке фотографије је добијао као поклон а неке од њих је откупљивао. Како је долазио до појединих фотографија, зна се на основу натписа који се налазе на њиховој полеђини. Особе које се наводе као продавци или дародавци фотографија су: Живко Аврамовски, Драг. Томић „инжењер“, Љубомир Мицић, Жарко Булић, Брана Ђурић, Манић Лазар, Андрић Милисав из Брестовца, Петар Белшан, Радојка Јовановић, Страхиња Поповић. На основу евиденције која се налазила на ковертама у којима су фотографије биле чуване и на самим фотографијама, може се закључити да је фотографија било знатно више. Међутим, по тренутном стању, у фонду има укупно 192 фотографије. Све су пописане и имају инвентарни број. На њиховој обради радила је поменута Оливера Поповић.

Бележница 30

Suzan Sontag, O fotografiji (Београд: Kulturni centar Beogradа, 2009), 13. Томислав Пајић рођен је у Неготину 1928. године. Завршио је Филозофски факултет Универзитета у Београду, а магистрирао је и докторирао на Факултету политичких наука у Београду. Веома богату и плодну делатност остварио је за живота, а посебно је истраживао историју радничког покрета и народноослободилачке борбе у Бору и источној Србији. Вид. нпр. Принудни рад и отпор у логорима борског руд ника 1941–1944 (Београд: Институт за савремену историју, 1989). На основу натписа са полеђине фотографије, зна се да је 1985. Збирка поклоњена Музеју рударства и металургије у Бору.

_________________ На нашој стази

Уп. Збирка фотографија Томислава Пајића (у наставку: ЗФТП); 116/15, Инв. бр. 607. Оливера Марковић, „Биографија Јована Мундрића: [рукопис]“, Завичајно одељење Народне библиотеке Бор. То се зна на основу натписа са полеђине фотографија.

Кабинетски портрет (cabinet portrait) је врста фотографије настала у фотографској радњи, с циљем да се сачува слика нечијег лика, групног или појединачног. Настала фотографија се лепила за тврд картон на чијој се полеђини налазило име атељеа и грб са иницијалима или целим именом и презименом фотографа.

Анализом садржаја, фотографије из ове збирке се могу подвести под документарну фотографију јер за циљ имају да забележе тренутак и сачувају га од заборава и тиме попуне празнине и разреше неке недоумице из прошлости. Слажући их попут коцкица, проучавајући њихову форму и садржај, градимо причу о културном идентитету Бора. Такве фотографије су меморија једног друштва која има наративну и дидактичку функцију. Поред тога што се могу класификовати под „документарна фотографија“, а да би се помоћу њих испричала једна културноисторијска прича, лакше је Фонд фотографија поделити на још неколико група: 1. Портрети знаменитих личности 2. Индустријска архитектура и индустријске машине 3. Живот у окупираном Бору 4. Панораме и стари Бор 5. Остало Прву групу чине знамените личности, људи који су обележили историју Бора на одређен начин. Велики број фотографија припадао је Јовану Мундрићу из Слатине, официру и носиоцу Албанске споменице. Јован Мундрић, син Петра Мундрића, рођен је 19. августа 1876. године у Слатини, срезу Борском. Породица се бавила земљорадњом и сточарством. Отац Петар је био један од највиђенијих људи у селу. Мајку Симону је рано изгубио, као петнаестогодишњи дечак. Имао је три сестре, Стану, Калину и Ружу. Калина и Ружа су рано умрле. Јуна 1913. године почео је рат између Србије и Бугарске. Учествовао је у биткама. Током рата унапређен је у капетана II класе. Након рањавања у рату, неколико месеци проводи у болници на лечењу. О овом догађају говори и фотографија на којој је рањени Јован Мундрић, у болници, како лежи у свом кревету, окружен пријатељима – војницима и музикантима који га забављају.3 Јула 1914, на објављену мобилизацију против Аустријанаца, ратовао je као командир 1. чете 2. батаљона (II позива); затим као командир 4. чете, 1. батаљона 13. пука (II позива). 1915. године унапређен у је капетана I класе. Од 1916. до 1918. био је командир 2. чете, 2. батаљона 20. пешадијског пука. До демобилизације 1920. био је командир 1. чете, 1. батаљона 15. пешадијског пука.4

Фотографије је породица Јована Мундрића поклонила Томиславу Пајићу.5 На њима доминира Јован Мундрић у војној униформи старе српске војске. Фотографије су у великом случају кабинетске.6 Неке од њих су фотографисане у атељеу Мих. Н. Марковића из Зајечара, а неке код фотографа Лазара Ђорђевића, такође из Зајечара. Најрепрезентативније су оне где је забележена цела фигура Јована Мундрића; у позадини је фото тапет на коме је представа дрвећа и

Бележница 30

На нашој стази __________________ камене ограде, те се стиче утисак као да је у екстеријеру а не у затвореном простору, ентеријеру.7 Друге су рађене у атељеу Лазара Ђорђевића, где је Јован Мундрић у војној униформи наслоњен на ограду са постаментом римског војника, иза кога се налази имитација неба с облацима (Сл. 1). Овако постављена композиција такође има за циљ имитацију екстеријера.8 То су једноставне формулације типичне за фотографију с почетка 20. века. Међутим, да је фотограф Мих. Н. Марковић ишао у корак с временом и показивао одређену креативност из области декорације атељеа, показује и фотографија на којој капетан Мундрић, у војној униформи са сабљом, седи за столом на коме се налази књига и на њој војничка официрска капа. Цела композиција одише уметничким квалитетом. У позадини је фототапет који имитира екстеријер.9 Ако анализирамо кабинетске ентеријере, закључићемо да се Мих. Н. Марковић заиста трудио да за свакога ко би ушао у његову радњу, смисли нову позадинску поставку. То се да закључити на основу тога што у фонду има много фотографија различитих личности које су настале у овом атељеу, и свака је посебна. Осим материјалних ствари, на фотографијама Сл. 1 се могу прочитати и емотивно стање фотографисаног, његов друштвени, политички, социјални и службени статус. Јован Мундрић, по „речима“ његових фотографија, био је изузетно поносан на свој службени статус. Од држања тела приликом позирања, веома педантно стилизованих бркова, беспрекорно чисте униформе и очишћених ципела (било да је реч о фотографијама са терена или из атељеа), до веома озбиљног лица и продорног погледа које улива поштовање, све упућује на чињеницу да је реч о војнику, капетану, официру, носиоцу Албанске споменице, чији лик подстиче патриотизам и милитаризам и и буди свест о националном идентитету. У фонду је сачувана само једна фотографија на којој је Јован Мундрић у цивилу, сликан у дворишту, са групом људи, и управу ту се види разлика између његове и личности осталих, па се упоређивањем јасно види с колико страсти је Мундрић волео свој војнички позив.10

Бележница 30

ЗФТП; 97/14; Инв. бр. 591; рађена у атељеу фотографа Мих. Н. Марковића.

ЗФТП; 100/14, Инв. бр. 589; рађена у атељеу фотографа Лазара Ђорђевића.

ЗФТП; 107/15; Инв. бр. 601; рађена у атељеу фотографа Марковића.

ЗФТП; Инв. бр. 614.

_________________ На нашој стази

ЗФТП; 40/8; Инв. бр. 471.

ЗФТП;19/6; инв. бр. 424.

ЗФТП; 3/3; инв. бр. 411.

ЗФТП; 18/6; инв. бр. 421.

У ову групу портрета знаменитих личности, спада и фоторафија Пауна Милосављевића из Глоговице, на чијој позадини пише да је „[…]рудар, један од петорице чланова екипе која је 1912. открила руду у Бору“. Портрет је кабинетски: Паун Милосављевић је представљен до струка, по положају руку рекло би се да седи; на себи има кошуљу са високим копчањем, дебелу вунену блузу и капу-шубару на глави.11 Још једна фотографија из ове групе заслужује помен и пажњу, а то је кабинетски портрет Петра Радовановића из Злота, „рудара и оснивача сеоске организације и демократске партије 1926“.12 На овој фотографији, поред Петра Радовановића, налази се и млађа мушка особа (вероватно његов син). Обе личности су фотографисане у пуној фигури како стоје а између њих је сточић с драперијом. Фотографија је прилично оштећена на централном делу (Сл. 2). Када је у Бору откривено рудно налазиште и када се почело са експлоатацијом руде бакра, индустријски објекти почели су се градити и попуњавати простор на северу града, око површинског копа. Они данас узурпирају простор од око неколико десетина квадратних километара. Индустријску архитектуру будућег РТБ-Бор, почело је да гради још с почетка 20. века Француско Друштво Борских Рудника. Биле су то грађевине – углавном Сл. 2 хале, погони - типичне за индустријску архитектуру тога времена. Збирка фотографија Томислава Пајића обилује фотографијама на којима је индустријска архитектура. Један од значајнијих објеката је окно Вајферт13. На фотографијама су представљени погони, окружени шинама и вагонима, поред којих се налазе коњи који су их вукли. Те представе су веома импресивне јер присуство коња целој композицији даје један нестваран тон.14 Овековечени су и радници у погонима, за машинама, поред вагона и својих коња. У фонду има и неколико фотографија машина које су представљале значајни индустријски „мобилијар“. Ову групу фотографија – „Индустријска архитектура и индустријске машине 19031945.“ – Томислав Пајић је откупио од Љубомира Мицића, сина Војислава Мицића, који је био угледни књажевачки апотекар. Претпоставља се да је ове фотографије направио управо

Бележница 30

На нашој стази __________________ Војислав Мицић, јер се бавио овом уметношћу и био веома успешан фотограф.15 На њима се налазе предели старог Бора на којима се види индустријска архитектура, погони предузећа, спољни коп, дневни коп Чока Дулкан, извозни строј, куће за становање за раднике самце. На једној од њих је представљена јужна страна старе борске цркве посвећене Светом Ђорђу, из 1912. године. Ове фотографије су изузетног квалитета. Поред историјске и културне вредности имају и естетски и уметнички квалитет. На једној фотографији Погона предузећа пише: „откупио Т. Пајић са још 32 фотографије Бора и 3 ролне филма за пројектовање као и једна ролна негатива од Мицић Љубомира из Књажевца за 3000 динара 1972“.16 Ако покушамо да све фотографије обухватимо и повежемо у једну причу, схватићемо да су фотографије сврстане у групу под називом „Живот у окупираном Бору“ најбитнији „цитати и артефакти“17, нађени предмети за причање приче о међуратном Бору. Оне не представљају приказ ратних страхота. Напротив, фотографије које је Томислав Пајић набављао и откупљивао односе се на „ратни интимизам“, идиличне тренутке које су немачки војници проводили у дружењу с локалним становништвом. Велики број фотографија је припадао Љуби Јовићу, абаџији и трговцу из Бора. На њима је забележена породица Љубомира Јовића, групне фотографије и личности које је Љубомир Јовић познавао и са којима се дружио.18 Неколико фотографија је припадало Павлији Јовић, сестри Љубомира Јовића, која је била удата за Аустроугарског војника Августа Хилдебренда, учесника I светског рата.19 Иначе, за многе присутне женске особе на фотографијама, претпоставља се да су биле локалне становнице које су уживале наклоност аустроугарских војника и официра.20 За ондашњи менталитет, појава страних војника, углавном младих и културних младића с европским манирима, изазивала је општу сензацију и одушевљење код женског пола, генерално, те није случајно што су пристајале да одлазе са њима на пикнике и проводе време у њиховом друштву.21 Како је на многим фотографијама уочљиво, кафана је била главно место за окупљање и дружење. У овом фонду налазе се фотографије које говоре каква је била друштвена стварност тог времена. То нису спонтано настале стварности, већ групе људи које свесно позирају у жељи да буду овековечени.22 Фотографијама из ове групе које се налазе у овом фонду, углавном доминирају исте личности аустроугарских војника. Неколицина њих се може препознати на фотографији војника на лечењу. Затим, исти војници су на фотографијама испред кафане чији су власници били Коста и Косара Јосимовић.23 Занимљива појава на једној од тих фотографија је женска особа која седи за столом, у веома раскошној народној ношњи, која не припада ношњама са нашег подручја (Сл. 3). Ова фотографија говори о посебном сегменту друштвеног живота Бора за време окупације. Постоји још једна фотографија испред кафане, и она

Бележница 30

Књажевачке новине, бр 34 (27.11.2011). ЗФТП; 137/17; инв. бр. 630. Suzan Sontag, nav. delo, 72. Фотографије Љубе Јовића је Томиславу Пајићу поклонио Брана Ђурић. То се зна на основу натписа са полеђина фотографија. ЗФТП, 44/8; инв. бр. 475. Љубинка Шкодрић, „Како су Српкиње љубиле окупаторе“, Данас, http://www. danas.rs/dodaci/ nedelja/ljubinka_ skodric_kako_su_ srpkinje_ljubile_ okupatore.26. html?news_id=281585 (7. 9. 2015) ЗФТП, 31/8; инв. бр. 460 ЗФТП; 43/8; инв. бр. 473. ЗФТП; 27/8; инв. бр 452; на полеђини фотографије написано је „30. 10. 1917. Бор, за успомену и дуго сећање од Косте и Косаре Јосимовић кафеџији своме добром другу Љубомиру Јовићу из Европског рата.“

_________________ На нашој стази

ЗФТП, 43/8; инв бр. 473.

ЗФТП, 49/8; Инв. бр. 481. По речима Моме Јовановића, човека који је у недостатку писаних извора увек помагао својим сећањима и знањима, породица Петра Белшана је чешког порекла а у Бор је дошла давне 1907. године. Петар Белшан је био машински инжењер, који је око 1964. године отишао у пензију са места руководиоца пројектног бироа РТБ-а. И тада, као пензионер, преселио се у Зајечар. Био је фото-аматер и љубитељ вожње мотором. На полеђини неких фотографија пише: „[…] поклон Петра Белшана“.

је интересантна јер се на њој, окупљени око два стола, налазе људи из различитих друштвених структура, који у миру, опуштено седе и разговарају. За једним столом су немачки војници (господин са псом) и локална господа у оделима и са шеширима, док су за другим столом, окупљени око попа, локални сељани са огромним шубарама.24 То значи да кафана као „урбани феномен“, институција и јавни простор, у овом случају пружа информације о друштвеним, политичким, а изнад свега културним активностима током ратног периода 1914–1918. године (јер, не треба Сл. 3 заборавити, Бор је био мултикултурална средина од почетка двадесетог века и доласка Француза; у Бору су били присутни, поред Француза и Италијана, Чеси, Словаци, и многи други народи). То је посебна тема којом се можемо бавити неком другом приликом, и због тога се ова фотографија издваја као значајна. Постоји и једна фотографија на којој се налзи десет аустроугарских војника, који су током Првог светског рата боравили у Бору и ту направили групну фотографију, седећи на једној падини.25 Сви ови војници се могу препознати и на многим другим фотографијама где са локалним живљем проводе време. Један од њих је имао и пса, који је такође овековечен на више места. Поред наведених група, у фонду се налазе фотографије коју су добиле своје место у групи „Панораме и стари Бор“. Велики број фотографијâ панорамâ је Томислав Пајић откупио од Љубомира Мицића, а слике старог Бора од Жарка Булајића и Петра Белшана.26 Фотографије старог Бора од посебног су значаја за локалну историју, јер помажу свима који се баве разним реконструкцијама прошлости, а посебно онима који се баве архитектонско-урбанистичким повезивањем објеката. Наиме, оне нам омогућавају да видимо промене у урбанистичком планирању и да их успешно датујемо. Као и све остале фотографије и ове су рађене у црно-белој техници димензија 24х17 и 14х9 cm. Неке су оригинали а неке су копије оригинала. Претпостављамо да је неке радио лично Љубомир Мицић и на њима се може примети-

Бележница 30

На нашој стази __________________ ти осећај за композицију и добро кадрирање простора. Ове фотографије, поред тога што нам дочаравају слику Бора од пре скоро сто година, указују нам и на сензибилитет аутора, његов однос према простору, што је такође посебна тема јер простор увек измиче и тешко га је лоцирати. Зашто је изабрао баш то што је изабрао – јер оно што он издваја из простора и начин на који то издваја јесу битан моменат и на основу тог момента ми данас имамо читаву једну амбијенталну или неку другу хронику. Последња група из фонда Томислава Пајића добила назив је „Остало“ јер Сл. 4 се фотографије могу сврстати у сваку од наведених група а могу једноставно постојати и као самосталне. Има их доста, јако су интересантне по свом садржају и години настанка. Разних су димензија, нису везане за Бор и личности које су обележиле живот у Бору. Од свих тих „фрагмената и артефакта“, издвојили бисмо неколико њих, које по нашем мишљењу заслужују да у овом раду буду истакнуте. Прва од њих је фотографија Јозефине Енгелхарт Анђелковић испред топионице у Нересници 1903. године (Сл. 4). На фотографији је Јозефина са своје троје деце и псом. На полеђини фотографије налази се натпис: „Josefina Engelhar-Анђелковић жена ауст. руд. техничара (шеф маш. парка ) Ingridaa Engelharta-Анђелковића пред топионицом у Нересници 1903. год.“27 По натпису на полеђини, ово би била најстарија фотографија у збирци, што је и чини посебном. Занимљива је, такође, и грађанска одећа коју носе Јозефина и њена деца. Следећа, такође једна од старијих фотографија, јесте фотографија настала у Мајданпеку 1920. године, на којој се налазе руски емигранти са свештеником Логуновим. На полеђини је натпис: „Мајданпек 1920. год на слици свештеник Логунов и група Руса емиграната.“28 Утицај руских емиграната на културу био је веома значајан, како у Бору и Мајданпеку, тако и у осталим деловима Србије. Не заборавимо да је цркву Светог Ђорђа у Бору пројектовао управо руски емигрант – Андреа Клепињин, по чијем пројекту је 1939. године саграђена.29 Због

Бележница 30

ЗФТП 148/18; инв. бр. 672.

ЗФТП 152/18; инв бр. 673. Неда Михајловић, „Архитектура Бора између два светска рата: дипломски рад“ (Београд: Филозофски факултет), 49.

_________________ На нашој стази

ЗФТП 61/9; инв. бр. 499.

ЗФТП, 64/9; инв. бр. 503.

ЗФТП, 69/10; инв. бр. 537.

тога је ова фотографија издвојена као важна, јер потврђује њихово присуство на нашим просторима. Фотографија, коју бисмо издвојили као важну, припада фотографијама из периода I светског рата. На њој је представљен амбијент Бора са старом зградом болнице. Натпис на фотографији гласи: „За време окупације Борског Рудника од 1915. до 1918. год пред Старом болницом снимљено садања зграда за становање до Дома Културе на јужној страни.“ Ту је група аустроугарских војника (ту Сл. 5 је и војник са псом, кога је могуће видети на многим фотографијама), две медицинске раднице са овцама, један дечак са шубаром и мушка особа која подсећа на Љубу Јовића. У првом плану су пилићи који кљуцају из тањирића (Сл. 5).30 Ова фотографија упућује на закључак да је поред земљорадње, сточарство било једно од основних занимања, јер се на још неколико фотографија могу приметити овце како „позирају“ поред људи. У коверти број 9, налази се и фотографија на којој су руководиоци топионице 1906–1907.. На њеној полеђини је натпис: „Руководно особље топионице 1906–1907. 1) Фурман-инж. управник топионице; 2) Инж. који је дао основе раду борске радионице, упутство за топљење, постављање жакетних пећи; 3) међу првим ливцима бакра[…] 4) Белшан Јосип, машински инжењер:“31 На крају бих поменула фотографију на којој је фотографисан погреб Васе Дрецуна, важне личности за историју Бора. Једна улица у Бору носи његово име. Фотографија приказује ковчег у коме лежи упокојени Васа Дрецун у првом плану. Око њега су родбина и пријатељи који су дошли да му дају последњи помен. На полеђини пише: „Погреб Васе Дрецуна, 1) Михајло Ромчевић живи у Тополи, 2) Јакша Маринкић, 3) Ристо Шаиновић живи у Београду. Ово је поклон Радојке Јовановић мајке (нечитко) хероја Јовановића[…]“.32 Захваљујући Томиславу Пајићу, историчару с високим степеноме свести о документу и његовој страсти према колекционарству, ми данас имамо ову фантастичну и оригиналну збир-

Бележница 30

На нашој стази __________________ ку фотографија. Бележећи историју, ове фотографије су и саме постале њен нераздвојни део. Фотографија као залеђени тренутак прошлости од непроцењиве је вредности у музејској и архивској делатности. Фотографија је и историјски извор и као таква је веома корисна у недостатку других, писаних докумената. Томислав Пајић је овој збирци посветио две године не би ли је оформио. Сакупљајући фотографије, знао је какво велико дело чини и шта нам оставља. Закључујемо да међу овим фотографијама-документима има оних које су егзистенцијално важне за град Бор, и као такве могу имати снагу деловања у садашњости, можда и у будућности. Оне су једно засебно искуство које је ће можда допринети неким побољшањима, културним, историјским, просветним, хуманим... Због свега тога их треба чувати, неговати, лечити и учинити их доступним. Због тога треба бити захвалан њиховим творцима што постоје, због тога треба поштовати свакога ко је тога свестан.

Бележница 30

_________________ На нашој стази 1

Овај осврт је скраћена и измењена верзија излагања „Завичајни ђачки и школски листови“ (Девети стручно-научни скуп Заједнице матичних библиотека „Библионет“, Ужице, 4–6. јун 2015). Најстарији српски лист овог типа јесте Школски лист Николе Ђ. Вукићевића, који је, заправо био педагошка публикација (први српски педагошки лист) али и први наш лист који је објављивао и радове за децу и младе, па и тој циљној групи намењен, самостални додатак „Пријатељ српске младежи“ (1866–1867). Дигиталне верзије бројева 2–12 (из 1866. године) овог подлистка доступне су у pdf формату у оквиру дигиталне колекције Градске библиотеке „Карло Бјелицки“: http://www.biblioso. org.rs/prijatelj_ srpske_mladezi. php?lng=ci. Вид. и: Милица Кисић, Библиографији српске дечје и омла-

Виолета Стојменовић, Народна библиотека Бор

Борски ђачки и школски листови Осврт на историју и теорију1 Ђачки (или ученички) и школски листови спадају у периодичне публикације за децу и младе које стварају сама деца и млади, односно ученици који у њима објављују своје радове и сами их уређују, уз мању или већу, признату или непризнату помоћ одраслих, најчешће наставника, одређујући или, макар учествујући у одређивању физиономије листа, од наслова, преко садржаја и његове (не)везаности за сталне, типизиране рубрике, до дизајна корица и прелома појединачних страница. Они су, истовремено, и производ, односно манифестација дечјег (тинејџерског, омладинског…) стваралаштва и васпитнообразовни инструмент. Треба их разликовати од листова и часописа за децу и младе који деци и младима јесу намењени али их у потпуности дефинишу и стварају одрасли а издају новинско-издавачка предузећа, мада и међу њима има оних који страницу или две, рубрику или две, попуњавају прилозима саме деце, дозвољавајући им да делимице учествују у креирању садржаја листа/часописа или да се из позиције реципијента огласе, да поставе питање и тиме усмере интересовање редакције, да дају свој коментар или да објаве неки свој рад.2 За разлику од ових других, они први јесу не само за децу/младе већ и дечји/омладински, продукт дечјег/омладинског стваралаштва – макар декларативно и условно, у мери коју дозвољава учешће наставника, педагога и других одраслих, које усмерава и коригује дечја интересовања и дечји (креативни) рад, постављајући им одређена, културноисторијски специфична идеолошка, етичка и естетска ограничења. Неки од тих листова ближи су књижевној периодици јер се концентришу на објављивање дечјих песама, прича, есеја, састава, афоризама…, док други више следе обрасце дневних новина, којима доминирају вести, извештаји, интервјуи, коментари, истраживања…, прилагођене дечјим могућностима и примењене на теме и појаве из ужег, локалног, ђачког и школског окружења и које њих као децу, ученике и ученике одређене школе интересују или треба да интересују. Постоје и они који теже часописној форми, за шта би у Бору пример била серијска публикација Ђачки универзитет ОШ „Свети Сава“, покренута као часопис (и то стручан?!) иако је, заправо, реч о магазину са тзв. омнибус садржајем (везаним за све школске предмете). Чини се да углавном теже равнотежи између информативно-репрезентативног и забавно-рекреа-

Бележница 30

На нашој стази __________________ тивног. Неки су ипак ближи својеврсном дидактичком средству, пуни су поука и савета, изложених у различитим формама; други – наставном, допуњују садржаје појединих наставних јединица; трећима доминирају хумор (нарочито „аутохтони школски хумор“ (Babin, 26)) и забавно-рекреативни садржаји. У последње време најчешћи облик школског листа у Србији је тзв. јубиларац – лист који се издаје у оквиру прославе неког јубилеја школе, или годишњак, поводом Дана школе. Посебан проблем представљају листови који јесу школски али су ђачки врло условно – наставници су ти који уређују лист, бирају (или, чешће, задају) теме и конкретне прилоге, сами пишу текстове или дечје радове редигују до непрепознатљивости, због чега је улога ђака у изради листа мања и пасивнија (или никаква). Овакавих листова је данас, када је друштво у целини званично демократичније и посвећено неговању стварне слободе мишљења, изражавања и стваралаштва, заправо више него раније, када су наставници законски морали да буду одговорни уредници школског листа3, посао главног уредника најчешће препуштали изабраним ученицима. Од некадашњих листова ученика одређене школе, сада постају листови ученика и наставника те школе; за ову се опцију често опредељују и новији листови: школа, чини се, постаје важнија од ђака. Отуд и потреба да се пракса израде одређеног гласила школе, секције, ђачке организације упозна и с лица и с наличја како би се поуздано установило да ли је гласило само школско или је, заправо, ђачко. Већ дуже време су школски листови – листови које уређују и у којима објављују ученици одређене школе или, ређе више њих – уобичајено педагошко средство, најчешће повезано са литерарним и/или новинарским секцијама и ваннаставна активност коју подстичу и развијају многе основне и средње школе, било зато што желе да подстакну и развију/усмере дечје тј. ђачко стваралаштво, да ученицима обезбеде адекватно информативно и комуникационо средство или - што је у доба хипертрофије и хиперпродукције разноврсних информационокомуникационих средстава све чешће – зато што и тиме доприносе видљивости и „имиџу“ школе, разглашавајући успехе и постигнућа ђака и наставника и остављајући за собом траг који се и даље вреднује више од вести и коментара емитованих и прослеђених путем новијих информационих технологија. На основу упитника прослеђеног садашњим и бившим (главним и) одговорним уредницима локалних ђачких новина за потребе овог рада, може се рећи да из скупа могућих функција и сврха ђачког/школског листа неки од актуелних актера преферирају подстицање дечје креативности и слободе изражавања и самосталног истраживања сопствених интересовања, подржавање представа и идеја о свету деце и младих, док други у прави план стављају школу и

Бележница 30

динске штампе : 1846– 1945 (Београд: Народна библиотека Србије; Горњи Милановац: „Дечје новине“, 1986), 19–22, 30–31.

Законска регулатива подразумевала је одговорност наставника, три обавезна примерка сваког броја за окружног јавног тужиоца, забрану финансирања листа из иностранства, обавезу ученика да се придржавају тзв. „новинарског кодекса“ и других професионалних новинарских стандарда. Вид: Трнавац, Дечји листови, 127– 128 и Трнавац, Школски лист, 79.

_________________ На нашој стази представљање школе широј јавности. Сви, пак, истичу тимски рад и оспособљавање ученика за сарадњу, како са вршњацима тако и са онима који то нису. Различите представе о томе чему и коме школски лист служи и циљне групе претпостављене на основу тих представа, (не)посто јање обавезе да се одређене теме испрате, број људи који стварно (а не само на списку чланова редакције) учествује у конципирању и попуњавању сваког појединачног броја листа, степен спремности наставника да прихвате теме које ђаке интересују или, напротив, задавање тема којима ће се лист бавити одређују колико ће један ђачки/школски лист бити заиста дечји и за децу. Током историје су се мењале не само сврха и функција ђачких информативних и/или забавних гласила, како у ђачком и школском животу, тако и у друштву, већ су и саме диференцијалне, кључне категорије – дете/дечји, ђак/ђачки, млади/омладина/омладински – заправо историјске и условне. Без залажења у домен антрополошких, социолошких и социјалнопсихолошких студија и теорија о културноисторијској условљености појмовних категорија које смо склони да третирамо као „природне“ или биолошке, довољно је подсетити се да су, са једне стране, изузетна брига о деци и пажња коју посвећујемо свим аспектима њиховог развоја и одгајања, укључујући и васпитање и образовање кроз стваралачки рад, уз истицање посебности деце као узрасне тј. демографске, психолошке и антрополошке категорије и сваког детета као личности у настајању, резултати нововековних научних и друштвеноисторијских промена и процеса, укључујући и развој и умножавање васпитних и других институција за бригу о деци и младима и актера образовања и социјализације деце, док су са друге стране категорије као што су ђак или ученик, омладина, у новије време још и: тинејџери, адолесценти, млади одрасли… конструкције зависне од бројних друштвених фактора, од којих је један и школски, тј. (променљив) систем васпитања и образовања једне државе, који одређује у којем периоду живота деца/млади јесу или могу бити још и ђаци, пионири, средњошколци, студенти, ученици-радници у привреди…, као што мање или више отворено и плански одређује (а некада и диригује) шта су пожељне а шта забрањене теме и активности деце и младих, који актери могу и/или треба да учествују у њиховом образовању и васпитању, која њихова интересовања могу да се јавно подрже а која треба критиковати, осуђивати или сузбијати, шта ће се од појава и дешавања ширих размера сматрати релевантним за живот и рад ученика одређеног узраста, у којој мери или у ком аспекту посебне и специфичне културе деце и младих могу да се развијају и сл. Некада су ђачки листови имали врло озбиљну друштвену функцију; тежили су (националном, културном, политичком, идеолошком) освешћивању и просвећивању, писали су их и издавали старији ђаци (по узрасту, они би одговарали данашњим студентима или постдиплом-

Бележница 30

На нашој стази __________________ цима) па је и њихов садржај био далеко од онога што бисмо данас назвали било дечјим било за децу. Та озбиљност и „мисија“, којој се придружила и свест о посебности дечје, односно омладинске литературе и потреба за њиховим развијањем јесу и један од разлога што ђачки и школски листови из деветнаестог и прве половине двадесетог века, укључујући и оне ратне, настале у избеглиштвима и логорима, илегалне и тајне, имају нешто другачији третман и статус – они јесу предмет библиографских и историјских истраживања, њима се баве историчари књижевности, културе, педагогије, политичких и идеолошких идеја. Изразит друштвенополитичи ангажман, у другачијем идеолошком кључу, задржао се и у информативним и културнопросветним гласилима социјалистичких омладинских организација, мада она, углавном, нису имала локални карактер (иако су општинске конференције Савеза социјалистичке омладине постојале а неке од њих, као зајечарска, биле и издавачи свог листа), у студентским и, много ређе, и све ређе, у средњошколским листовима. Експанзија школских и ђачких листова у Србији (и бившој СФРЈ) почиње педесетих-шездесетих година двадесетог века – огроман број школа, како градских, тако и сеоских (данас већ затворених) покренуо је своје гласило или су, пак, таква гласила покретале тадашње организације деце одговарајућег узраста – пионирски одреди и заједнице (који су одговарали школама и одељењима), клубови, домови ученика, интернати и сл. „Период од 1955. до 1959. може се сматрати преломним за издавање дечјих листова“, каже Трнавац (Дечји листови, 11). Иако изокола говори о разлозима који су довели до измена у концепцијама дечје штампе (и до појаве правих школских и ђачких листова), цитирајући апел Боре Ћосића да се у публикацијама за децу прекине са једностраним и некритичким и површним оптимизмом као средством индоктринације деце и младих (Исто, 12), и у тој појави можемо препознати ефекте делимичног слабљења централизованог и тоталног државно-партијског управљања сваком културнопросветном активношћу на почетку шесте деценије двадесетог века, што је средином педесетих довело до појаве многобројних нових и декларативно либералнијих законских регулатива и прописа у области културе и просвете а затим и до реформе школства, али и до страха да ће попуштање строгих агитпроповских стега (уз друге разлоге) омогућити утицај западних култура и модела понашања, ставова и идеолошких оријентација.4 Стога се може рећи да је нагли пораст школских листова инициран и као једно од средстава борбе против слабљења (или за дубље укорењивање) домаћих доктрина код деце и младих, усмереним и контролисаним ангажовањем њихове креативности – тзв. „идејним усмеравањем и васпитањем“ (Кисић, Пионирска, 453). Идеја или кредо самоуправљања (озваничено 1950. (Докнић, 85)) наводила је на то да се део или, чак, сви послови везани за организацију редакције, уређивање, изда-

Бележница 30

Детаљније у: Branka Doknić, Kulturna politika Jugoslavije : 1946–1963 (Beograd : Službeni glasnik, 2013) 85–93; 138–139.

_________________ На нашој стази 5

Термин „пионирска штампа“ користио се како за листове, часописе, билтене… које су уређивали сами пионири (деца од 7 до 15 година) тако и за оне који су тој узрасној категорији били намењени, без обзира на то да ли су у настанку публикације пионири учествовали као дописници и чланови редакције или је (као што најчешће јесте) у оквиру публикације за децу било рубрика намењених књижевном и ликовном стваралаштву и новинарским радовима пионира. Пионирска штампа обухвата и ђачке/школске листове али и оне које нису издавале школе, одељења или школске секције, већ ваншколска удружења ђака – савети пионира, интернати, извиђачки савези итд. Листови ваншколских ђачких дружина заправо су старији од листова чији је издавач нека школа, због чега ђачки и школски лист и нису синоними.

вање, штампање и „растурање“ тј. дистрибуцију препусте самој деци. У почетку је било и критичара тј. противника ове праксе. На ову појаву су, с друге стране, стимулативно деловали не само тада актуелна педагошка литература, која их је препоручивала као средство подстицања креативности, самосталности у одлучивању (нужне за будуће самоуправљаче (Трнавац, Дечји листови, 44)), али и осећаја за тимски рад, сналажљивости, критичке и способности вредновања, као нешто што може проширити видике и интересовања и побудити нова, „и више од тога – [допринети] изграђивању односа према раду“ (Педагошка енциклопедија, 94) , већ и организовање смотри школских листова као и такмичења, од којих је најзначајније акција „Тражимо најбољи школски пионирски лист“5, коју су у оквиру Југословенских пионирских игара 1974. покренули Савет за васпитање и бригу о деци Србије и редакција Политике. Деценијама је Политика доносила прилоге о и из школских листова који су конкурисали за награду, дајући, тако, деци и младима прилику да круг својих реципијената значајно прошире, да се за њих чује и ван њихове школе и града. Прва награда на овом конкурсу (на којем је, иначе, било више такмичарских категорија, због чега је десетине листова могло бити нечим награђено) састојала се из новчаног дела и путовања у иностранство за чланове редакције, који су онда били и извештачи Политике.6 Из прилога борског Јасмина, двоструког добитника прве награде, јасно је колико је ова акција значила за развој школског новинско-издавачког рада, мотивишући новинаре-аматере да унапреде како информативну тако и техничку тј. ликовно-графичку и естетску вредност свог гласила и његову уређеност. Награде за најбоље основношколске и средњошколске листове и данас се сваке године додељују али више немају такав публицитет. Не постоји ни манифестација сродна Сабору школских и дечјих листова Југославије, који се одржао 1988. и 1989. у Херцег Новом, када је учествовао и борски Јасмин. Ипак, велики број ових листова остао је на једном до два броја; ретки су се одржали, многи са краћим или дужим прекидима. Већином су излазили (или излазе) нередовно, нарочито када се профилишу као информативно гласило са тенденцијом да излази на месечном или кварталном нивоу, што у пракси бива тешко изводиво, а у двадесет и првом веку, уколико се остане на нивоу вести или извештаја без коментара – и сувишно. У сваком случају, школски и ђачки листови јесу извори за упознавање неких аспеката не само школства већ и локалних историја детињства, колико и за разумевање, тумачење и вредновање садашњости ђачког живота и одрастања у актуелним школским, просветним, васпитнообразовним и педагошким оквирима, значајно проширеним несумњивим и несавладивим дејством глобалних и популарних култура, и измењеним новим технологијама приређивања, уређивања, графичког обликовања, дизајнирања, издавања и дистрибуције публикација.

Бележница 30

На нашој стази __________________ Борски основношколски и пионирски листови С обзиром на то да не постоји јединствена библиографија искључиво школских и/или ђачких листова за период после Другог светског рата (пре тога, на територији Бора и околине ионако се нису издавали никакви дечји листови или часописи), и на то да се овој врсти извора до скора није придавала велика пажња, због чега су се многи бројеви, цела годишта али и комплетни наслови изгубили, чак и из архива школа које су их издавале, једини секундарни извор за упознавање са историјом школских и ђачких листова у Србији – али до средине осамдесетих година двадестог века – јесте Пионирска и омладинска штампа у СР Србији : 1945–1985 Милице Кисић. У њој су, од борских листова, (п)описани: Коло (с погрешним податком о двоброју (2–3)), Борски пионир, Јасмин, Наша реч, Млади радник и Књига, метал, руке. Сем оних покренутих након 1985, недостају листови под називом Основац (брестовачке школе „Станоје Миљковић“, покренут 1966; ОШ „9. српске ударне бригаде“, покренут 1984). Најстарији дечји листови у Бору јесу Коло и Борски пионир. КОЛО : пионирски лист Литерарне дружине „Коло“. – 1957, бр. 1–1958, бр. 4. – Бор : Осмогодишња школа „Бранко Радичевић“, 1956/57–1958/59. – 28 cm. Повремено. Умножено на гештетнеру. – Бр. 4 (1958) штампан у штампарији РТБ Бор. 373.3/.4(497.11) COBISS.SR-ID 92529676 На основу садржаја неких текстова, може се закључити да је први број листа изашао уочи распуста, почетком јуна 1957. Прва три броја више су него скромна, са коричним листовима од грубог, рециклираног папира у боји (плави, зелен, розе) и сличицом Бранка Радичевића на средини. Уз наслов се на коричном листу појављује дечја песмица о Титу (1. број), односно о Бранку Радичевићу (2. и 3. број). На задњем коричном листу првог броја одштампане су једине две вести које лист доноси. Прва је о активностима (конкурсима) Друштва пријатеља деце у оквиру Дечје недеље, а друга – о оснивању нових секција у ОШ „Бранко Радичевић“, међу којима је и литерарна дружина – покретач и издавач овог листа. Други број изашао је у децембру исте године. Садржај му је нешто разноврснији у односу на први број, сачињен искључиво од дечјих песмица и састава. Појављују се и подаци о одговорности, те се наводи да лист уређује редакциони одбор, на чијем челу је Бранислав Зајегановић (тада ученик 7. разреда и један од чланова редакције Борског пионира). На крају броја

Бележница 30

Примера ради, немачки Шпигел је слично конципиран наградни конкурс покренуо тек 1996. С друге стране, немачки ђаци су још пре десет година законски стекли могућност, коју ученици српских школа немају, да без дозволе наставника дистрибуирају школски лист. Вид.: Kristine ZomerGist, „Nova generacija novinara: školske novine u Nemačkoj“, Magazin Goethe Instituta (avgust 2006), http://www.goethe. de/ins/cs/sr/bel/kul/ mag/jid/jiz/1636337. html (posećeno 25. 3. 2015).

_________________ На нашој стази је и позив пионирског одреда школе – конкурс за насловну страну листа, и то наградни: најбољи предлози могли су да освоје 1.000 или 500 тадашњих динара. По свему судећи, конкурс или није до краја спроведен или одговорна лица нису била задовољна понуђеним решењима, јер 3. број, издат априла 1958, и даље има исту сличицу и исту песмицу на предњем коричном листу. Бр. 4 – једини штампан – разликује се јер изгледа као класична новина: без коричног листа, са текстом и на насловној страни и преломом страница на три ступца, са цртежима и фотографијама уметнутим у текст или између чланака. Уместо доминације дечјих литерарних радова и понеке кратке вести о раду школе, у овом броју можемо прочитати праве вести, извештаје (о изградњу Фабрике сумпорне киселине у Прахову, на пример) и друге чланке везане за опште друштвене теме и националне (а не локалне и школске) оквире, какви су чланци о Армији и Титовој посети Индонезији. У импресуму овог броја се – без спецификовања врсте одговорности – наводе имена наставника Наталије Швенк Насловна страна последњег броја листа Коло и Милана Димитријевића. Иако је број штампан у РТБ-у, као слагачи и штампари наводе се ученици индустријске школе: лист је био комплетно ђачки, што може да оправда бројне неисправљене правописне и штампарске грешке у текстовима. На крају се, за фебруар 1959, најављује излазак наредног броја, што се није десило. Постојећи примерци могу се видети у Народној библиотеци Србије, јер се у Бору више не могу наћи. Отприлике у исто време, покренут је и ђачки, али не и школски БОРСКИ пионир : лист Пионирског одреда „Светозар Вукмановић-Темпо“ / одговорни уредник Зајегановић Бранислав. – 1957, бр. 1–3. - Бор : Општински савет пионира, 1957. - 30 cm.

Бележница 30

На нашој стази __________________ Умножено на гештетнеру; бр. 2 и 3 (1957) штампа техника пионирског одреда. 373.3/.4(497.11) COBISS.SR-ID 61255948

На Завичајном одељењу Народне библиотеке Бор може се видети само први број овог листа, који, као и други дечји листови из тог периода доноси саставе, песме и друга остварења деце основношколског узраста, уз пар страна намењених спортским извештајима и енигматици, при чему се састави истичу инсистирањем на друштвеној одговорности, борбености и прегалаштву у раду, на изградњи културе пристојности, марљивости, поштовања старијих. Текстови су, за разлику од ћириличне насловне стране, куцани на латиничној машини. Технички врло скроман, са корицама од рециклираног папира у боји (штампаним у штампарији), овај лист нема никаквих илустрација, сем фотографије одмаралишта на Савачи на предњем коричном листу. У току исте године изашли су 2. и 3. број (7. јула, при чему је „редакциони колегијум пионира“ радио у одмаралишту „Младост“ на Савачи код Брестовачке бање, и у децембру), али не у тиражу од 1.000 примерака, као први, већ у скромних 300, односно 350. Због технике штампе, ова два броја, иначе илустрована цртежима, украсним оквирима и вињетама деце, скоро да су нечитљива. На коричном листу ових бројева налази се цртеж дечака – пионира – џиновског раста, већег од грађевина између којих корача, скоро дотичући авион на небу, али не и од фабричких димњака у позадини, док се у левом углу ове композиције налази рудар на раду у јами, као у некој чаури. На почетку трећег броја, редакција шаље позив својим читаоцима: „Немамо шта да штампамо“ – зато број касни (и, очигледно, престаје да излази). Најзначајнији и најдуговечнији школски лист у Бору несумњиво је: ЈАСМИН : лист ученика основне школе „Станоје Миљковић“ – Брестовац / главни и одговорни уредник Слободан Ж. Ракић ; уређује редакција ученика. – Год. 1, бр. 1 (1969). – год. 23, бр. 185 (1991). – Бор : Основна школа „Станоје Миљковић“, 1969–1991. – 30 cm. У току 1970. лист је излазио тромесечено а од бр. 6 месечно (у току школске године). – Додатак наслову у бр. 2 (1970) Тромесечни лист литерата и новинара Основне школе „Станоје Миљковић“ у Брестовцу. - Поднаслов од бр. 6 (1971) Лист ученика основних школа Општине Бор. – Одговорни уредници: од бр. 10 (1972) Милен Миливојевић; од бр. 56 (1976) Јелица Ицић; од бр. 64 (1977) Милица Радовић; од бр. 101 (1982) Владимир Стојилковић; од бр.

Бележница 30

_________________ На нашој стази 149 (1986) Мирјана Марковић; од бр. 154–155 (1987) Јованка Маљковић. – Издавачи: од бр. 13 (1972) Општинска заједница образовања и Општинска заједница културе – Бор; од бр. 23 (1973) Четврта основна школа, Бор; од бр. 26 (1973) податак о издавачу се не наводи. - Умножено на гештетнеру (бр. 1, 3–9). - Штампарије: бр. 2 (1970) „Услуга“, Бољевац; од бр. 10 (1972) ШИП Бор (од 1978. Штампарија „Бакар“, Бор). – Формат од бр. 10 (1972) 22 cm. 373.3/.4(497.11) COBISS.SR-ID 18505986 Основан као гласило литерарне секције сеоске школе и њених огранака, када су се школе у Брестовцу, Шарбановцу и Метовници административно спојиле, Јасмин је врло брзо успео да прерасте у лист свих основних школа борске општине, због чега су школски и ђачки листови појединачних школа били непотребни – заинтересовани ученици и наставници свих основних школа учествовали су у његовом настајању, било као чланови редакције, било као аутори прилога или, у случају наставника, посредници између ђака-писаца или ликовних уметника и редакције. Поједини бројеви Јасмина посвећивани су школи која би у текућем месецу обележавала свој дан или неки јубилеј, па се у том броју предност давала стваралаштву ученика те школе. Јасмин је покренут у децембру 1969. (први број изашао је поводом тадашњег Дана Републике) и мада се од почетка планирало да то буде месечник, током 1970. лист је излазио тромесечно. Од 1971. почиње да излази сваког месеца, а од 1972. (после паузе од скоро годину дана) успоставља се регуларна динамика излажења листа – сваког месеца током школске године тј. 10 бројева годишње, мада су се повремено појављивали и двоброји, нарочито за јануар–фебруар. Пре спајања школа, ОШ „Станоје Миљковић“ била је издавач листа Основац, чији је покретач и главнa уредница била наставница српскохрватског језика Стана Таникић. Овај лист је покренут 6. априла 1966, о чему се уредно обавештава у првом јубиларном и хроничарском броју Јасмина (бр. 50 (април 1976), 2). Примерци овог листа нису сачувани – 1976, када је објављен споменути 50. број Јасмина, постојао је само примерак првог броја. „Кум“ листа био његов први уредник, наставник и песник Слободан Ж. Ракић. Јасмин је убрзо почео да се повезује са симболиком истоименог дрвета/цвета (чистота, невиност и сл.), па је испред шарбановачке школе то дрво, као заштитини знак листа, и посађено.

Бележница 30

На нашој стази __________________ На насловној страни првог броја, умноженог на гештетнеру, налази се цртеж (амблем Савеза пионира са натписом „За домовину с Титом напред“) Миодрага Петровића, наставника ликовног, аутора каснијег заглавља листа. Лист је, наиме, од 10. броја (1972) стекао препознатљиву физиономију – сталан формат (22–24 cm) и тираж (6.000 примерака по броју); препознатљив дизајн, који је, уз споменуто заглавље, подразумевао двостубачни прелом странице, јединствен „тон“ броја, јер се за фонт и ликовне прилоге (цртеже, репродукције слика, фотографије, чији су аутори у почетку били професионални фоторепортери а касније деца) за сваки број користила једна доминантна боја; импресум; сталне рубрике. Број страница је варирао од 8 до 32. Лист који је до тада коштао 1 дин, од тада се бесплатно дели свим ученицима борских основних школа, а од 1977. и деци која су са родитељима на привременом боравку у иностранству. О свим овим детаљима, поред усмених сведочења, постоје и писани трагови – Јасмин је периодично, поводом својих јубилеја, објављивао хронику сопственог „живота“ – многи интересантни детаљи из историје ђачког и школског живота, као и имена људи чији је допринос вишедеценијском трајању Јасмина био пресудан сачувани су само у овим прегледима узбудљивог рада на стварању и издавању листа. Мото првог броја и, самим тим, идеја водиља листа преузети су, разуме се, из једног од Титових обраћања пионирима; из данашње перспективе, Титов подстрек деци и младима звучи готово као претња: треба учити и физички јачати не ради себе него да би се и тиме служило домовини а ко то занемарује, показује да не разуме „дух нове Југославије“. Ученици који су чинили редакцију првог броја нису поименце наведени, нити је лист искључиво ученички производ.7 Поред „Уводника“ уредника Ракића, под називом „Млади, декоришите свет“, у којем се велича младалачки полет, тј. младост којој, по тада још новој и свежој идеологији младости, ништа није тешко и недоступно, чији темпо одвијања будућност превија ка садашњости, у листу су објављени и други текстови одраслих: песме извесне Мине Ковачевић, парализоване песникиње; Теодоракисова ратна позија, преузета из Освита; текст у част стогодишњице Лењиновог рођења, у којем се изриче и осуда рата у/против Вијетнама итд. – теме, чини се, преозбиљне за узраст деце којој је лист намењен и предалеко од њиховог непосредног окружења, искустава и интересовања. Као и сваки школски/ђачки лист тог периода, и Јасмин доноси награђене радове ученика, вести о успесима школа и појединих секција или ученика и страницу намењену забави ђака, која садржи енигматске и/или хумористичке прилоге.

Бележница 30

После скоро двадесет година, у колективном тексту, објављује се име једне ученице, Душанке Геочеловић, као прве уреднице и интервју са њом, у којем се назив листа тумачи значењем јасмина као симбола младости („Рођен је ʻЈасмин’“, Јасмин бр. 158 (април 1988), 1).

_________________ На нашој стази Име Милена Миливојевића, чији је утицај на судбину и „уређивачку политику“ листа био одлучујући, појављује се од 2. броја (јануар–фебруар 1970), мада Миливојевић још увек није и његов одговорни уредник. Овај број је штампан у штампарији па се, по речима Миливојевића, уз ученике-песнике и чланове редакције, у улози уредника нашао и штампар бољевачке „Услуге“, који је по свом осећају понегде дотеривао или уводио риму. Лист се вратио гештетнеру, али је већ од 6. броја (фебруар 1971) постао општинско школско гласило, због чега је промењен поднаслов. Аутор цртежа на насловној страни овог новог гласила био је Бора Павловић. Рубрика „Видици“, од почетка намењена објављивању дечјих радова, шири се, али се уводе и новинарске форме – вести, извештаји, репортаже. Још један доказ свести о важности постојања и континуираног издавања овакве серијске публикације представља, уз споменуте јубиларне хронике, и уредно праћење и преношење вести о Јасмину из других гласила – у броју 7 (март 1971, стр. 12) објављени су изводи вести о прерастању Јасмина у општински лист из Просветиног прегледа (од 23. 3. 1971) и Тимока (од 26. 3. 1971). Одговорни уредник листа био је Милен Миливојевић, а његов заменик до 16. броја – Слободан Ж. Ракић. Главни уредници листа били су ученици/ученице – „седмаци“ или „осмаци“ – који су се, заједно са осталим члановима редакције и техничким уредником (учеником задуженим за визуелне аспекте листа) смењивали на годину или две, када једна „гарнитура“ заврши основну и пређе у средњу школу. С обзиром на то да су Миливојевић и други наставници заинтересовани за Јасмин хтели да овако важан лист ипак буде штампан, покушали су да га учине подлистком Колектива, од чега се, због високе цене штампе одустало – формат Јасмина настао је преклапањем листа формата Колектива. Касније је Мира Алечковић, као председник жирија за доделу награде за најбољи школски лист, награђеном Јасмину ипак замерила тако мали формат, уз који иде и ситан фонт. Седиште редакције Јасмина као општинског листа премештено је из ОШ „Станоје Миљковић“ у тадашњу Четврту основну школу (сада ОШ „Свети Сава“) а затим, 1977, у новоизграђени Дом пионира, отворен на Дан младости. Када је 1985. Дом пионира престао да ради, редакција се „вратила“ у исту школу, која се тада звала „29. новембар“. Издавачи се у импресуму до 13. броја не спомињу. Општинска заједница образовања и Општинска заједница културе, које се од тог броја наводе као издавачи, заправо су биле финансијери; спонзори, како бисмо данас рекли. Ове институције су обезбеђивале новац за штампу, мада је за учешће и интересовање надлежних општинских заједница, заправо, заслужна тактичка сугестија библиотекарке Вере Јовановић. Јасмин су финансијски припомогли и РТБ (повремено) и, посебно, тадашњи Завод за запошљавање, чија је помоћ резултирала вишего-

Бележница 30

На нашој стази __________________ дишњим бављењем листа тзв. професионалном оријентацијом тј. рубриком „На раскршћу“, која се попуњавала саставима ученика о жељеним занимањима у будућности, интервјуима са представницима одређених занимања, саставима о природи одређених професија, цртежима и сликама на исту тему. Као издавач 23. и 24. броја наводи се школа у којој се редакција састајала, да би се од броја 25 уместо издавача наводило „уз финансијску помоћ“; у складу са административним реорганизацијама, ту се појављују називи разних самоуправних интересних заједница надлежних за културу и/или просвету. Међутим, 1977. одлучено је (!) да оснивач Јасмина буде Општинска конференција Савеза социјалистичке омладине (о чему сам лист уредно извештава) мада се овај податак у импресуму наводи тек од 1984. Те 1977. Јасмин је добио и издавачки одбор на чијем челу су биле Јованка Јурић и тадашње главна и одговорна уредница, ученица Татјана Герик и наставница Јелица Илић. Јасмин је током свог постојања имао врло живу интеракцију са многобројним другим културнопросветним институцијама, гласилима, медијима. У броју 10 представљени су старији локални песници – прештампано је неколико текстова из Бакарне реке: листа књижевног клуба Бор, да би 1973. у Бакарној реци отворили рубрику „Добродошли распевани Јасминци“, намењену изабраним ђачким песмама из Јасмина. Од фебруара 1976, и Борске новине: лист Социјалистичког савеза радног народа општине Бор почиње да преноси изабране прилоге из Јасмина. Када су Политика и Савет за васпитање и бригу о деци покренули акцију „Тражимо најбољи школски пионирски лист“, која је подразумевала да се уторком у Политици објављају одабрани прилози из школских листова који те године конкуриошу за награду, и Јасмин је увео праксу да се у сваком броју донесе по пар прилога из једног или двају листова са простора тадашње СФРЈ – на десетине југословенских школских листова представљено је борским ђацима захваљујући Јасмину. У Јасмину су се објављивали ученички радови – текстуални и ликовни – награђени на конкурсима школа, Библиотеке, Дома културе, ШРИФ-а, СУП-а и других установа ван територије општине Бор на којима су борски ученици успешно учествовали. Поред тога, Јасмин је објављивао и песме и друге књижевне радове ученика, при чему је у сваком броју један или једна од њих имао своју страну: уз песме ђака објављивала се и његова или њена фотографија и факсимил аутограма, при чему је током седамдесетих година сам „изабраник“ радио прелом за ту своју страну – чланови редакције Јасмина иначе су тада дежурали у штампарији за време штампања листа, пратећи све фазе припреме за штампу. У једном интревјуу који је за сам Јасмин дала Слађана Анђелковић, тада већ дипл. новинар, а која је као ученица уредила десет бројева овог листа (шк. 1973/1974) рекла је да су ученици заиста били главни уредници, како

Бележница 30

_________________ На нашој стази

„Редакција листа је место где се дружи и ради“, Јасмин, бр. 132 (април 1985), 19.

се у импресуму редовно и прецизно наводило, „а то је била врло важна ствар за нас, да ђаци одлучују о битним стварима“8. Рад у редакцији подразумевао је, дакле, не само избор из пристиглих прилога других ђака и праћење догађања у граду и земљи релевантних за основце, већ и прављење шпигла и упознавање са преломом, шлајфном, клишеом. „Најлепши писмени задаци“ били су избор предметних наставника, док се рубриком „Моја лектира“ у корпус жанрова уводи и књижевни приказ. Рубрика „Клуб одликаша“ установила је праксу да се за сваки број припремају интервјуи са најбољим и најуспешнијим ученицима, онима који се одликују не само највишим оценама и одређеним признањима и наградама већ и свестраношћу интересовања. Поред интрвјуа, у Јасмину су се ученици вежбали и у другим специфично новинарским жанровима. Лист је доносио обиље вести релевантних за живот борских ђака (рубрика „Догађаји“ је ударна од 14. броја), извештаје са различитих манифестација, скупова, дешавања…, коментаре одређених појава и догађања, не увек и похвалне, репортаже, анкете. За више од двадесет година редовног излажења, Јасмин је објавио само једну рекламу – за Комерцијално-инвестициону банку Бор (уколико позив на Сајам књига у СПЦ „Младост“ у броју 166–167 (стр. 11) не схватимо као рекламу). Вести, извештаји, коментари и сл. јако су значајни јер показују у шта су деца у одређеном периоду била укључена током свог одрастања, у какве акције, пројекте, програме; не само каква су им била интересовања већ, пре свега, каква су смела да буду, тј. којим се њиховим интересовањима пружала подршка и простор за испољавање. Иза њих стоји одређена идеологија детињства и младости, систем вредности који усмерава васпитнообразовни рад, вршећи селекцију и корекцију. У тај систем вредност је, као и данас, спадала осуда плагијаризма. Међутим, редакције из седамдесетих година двадесетог века нису преко плагијата прелазиле ћутке: свака накнадно, после штампања откривена крађа (стихова, углавном) обзнањивана је на страницама листа, тако да су се деца-плагијатори јавно прозивала и „брукала“. Уз литерарне и новинарске прилоге, Јасмин је објављивао и хумористичке и енигматске радове, водећи рачуна о забави у ужем смислу. „Леву рубрику“ писала је „Јасмина“. Иза овог псеудонима, који је изазвао велико интересовање читалаца, али и наставника, крила се, у почетку, Слађана Анђелковић, тадашња главна уредница Јасмина (1973/1974), при чему је, по речима Милена Миливојевића, идеја за ову рубрику била резултат њене шале на рачун задатка који је Миливојевић, као наставник српскохрватског језика, задао – да стекну навику да воде дневник. Због тога је и Анђелковићкин хумор углавном имао форму пародичног дневника школарке. Поред пародије на интимни дневник, у „Левој рубрици“ се појавио и пародични хороскоп, чија је ауторка заиста била Јасмина, тј. ученица Јасмина Перовић. У складу са чињеницом да

Бележница 30

На нашој стази __________________ су се израда и праћење хороскопа у то време сматрали непримереним занимањима, нарочито када су млади у питању – чак и реакционарним – и овај је хороскоп, упркос својој шаљивости, био предмет замерки; сматрало се идеолошки неподобним ђацима нудити забаву у виду популарног жанра који „вуче“ ка сујеверју, фатализму и другим ненаучним оквирима. Рубрика је опстала и након раскринкавања псеудонима и преласка ауторке у средњу школу. Шаљиве песме и приче, пародије, афоризми остали су њен садржај. Што се енигматских прилога тиче, за њих је најзаслужнији агилни енигматичар Жарко Пешић, коме се касније придружио и Крста Иванов. Он је састављао, а касније и уређивао дечје укрштенице и друге енигматске прилоге, али је и писао фељтон „Мала школа енигматике“, обучавајући будуће сараднике Јасмина на овом пољу. У броју 24 (1973) може се наћи и први „етнографски“ ђачки прилог – легенда о пореклу имена села Кривељ, што представља новину у дотадашњем садржају Јасмина. И касније ученици у улози записивача преносе народне приче из свог краја, на пример, шаљиву влашку народну причу (преведену на српски) „Поп тврдица“ и легенду о Старчевом брду у броју 31 (мај 1974, стр. 6). У једном од последњих бројева (181-182, фебруар–март 1991), у време обнове верских празника, прослава и старијих народних обичаја, забележено је и оживљавање влашког обичаја кољич(!н)дреци у Злоту, а објављен је и чланак о ђурђевданским обичајима – праксе постају интересантније од прича. Године 1974, као додатна мотивација за сараднике листа, у сваком броју су награђивани по један литерарни, новинарски и ликовни рад. Чланови жирија који су вредновали прилоге ученика у претходном броју били су: новинар и писац Рајко Чукић (за литерарне), новинар и водитељ Србољуб Станковић (за новинарске) и академски сликар Југослав Балаш (за ликовне радове). Поводом 50. броја објављен је и зборник песама, прича, хуморески, ликовних радова… Најлепши цветови Јасмина.9 Исте 1974. Јасмин је освојио прво место на већ спомињаном конкурсу „Тражимо најбољи школски пионирски лист“. Поред новчане награде, чланови редакције добили су и седмодневни боравак у Грчкој, при чему је током путовања представник Савета за васпитање и бригу о деци Миливојевићу, као одговорном уреднику Јасмина, спочитао то што се у листу не пише о Пионирским играма. Ангажовање редакције Јасмина на благовременом и исцрпном обавештавању и извештавању својих читалаца о овој манифестацији, листу је 1976. донело награду за неговање традиција НОР-а и развијање тековина социјалистичке револуције међу пионирима, на истом конкурсу. Политикина награда је, по речима Миливојевића, значајно олакшала финансирање Јасмина. Између осталог, од 33. броја, лист се штампа на квалитетнијем папиру.

Бележница 30

Љубиша Рајковић, Сергије Лајковић и Миодраг Цековић (пр.). Најлепши цветови Јасмина: избор литерарних и ликовних прилога из првих педесет бројева „Јасмина“ : (од децембра 1969. до априла 1976. године) (Бор: „Јасмин“, 1976). Овај јубилеј био је и повод за организовање југословенског саветовања о васпитној функцији школских листова у Бору.

_________________ На нашој стази У бр. 144, на пример, Јелена Радовановић објављује приказ чувеног Формановог филмског спектакла Амадеус (октобар 1986),18). Одмах испод овог, налази се коментар Дарка Михајловића о порасту „негативних појава“ међу младима (пушење, конзумирање алкохола и дрога, вандализам, тј. уништавање „друштвене имовине“ – теме које се до тада уопште нису регистровале у Јасмину) и осуда појаве да се вандали третирају као нови хероји и „мајстори“. Заједно, ова два прилога су прилично верна слика оквира младости крајем осамдесетих година двадесетог века – између спектакла и насиља. 11 Нанад Кулачин, „Изашао први број Основца“, Јасмин, бр. 120 (фебруар 1984), 3. Аутор је, иначе, себе представио као главног уредника новооснованог листа. 12 Пионирска заклетва се последњи пут полагала у децембру 1989. 10

Међутим, у току конкурса 1975, Политика је од свих прилога из тог годишта, за прештампавање одабрала чланак „Пас лаје, каравани пролазе“ (бр. 40 (април 1975), 5), у којем се ученици критички осврћу на тадашњу праксу доделе диплома по завршетку основне школе, као и на чињеницу да је њихов претходни критички осврт на неправедност и нелогичност расподеле диплома по школама остао без икаквог одјека и одговора. Политикин избор прилога који осветљава негативну педагошку праксу, редакцији Јасмина, његовом одговорном уреднику, заправо, донео је замерке и спочитавања. Награду на овом конкурсу, као најбољи школски лист, Јасмин је освојио и 1983. Од 1977. у Јасмину се појављују нове рубрике: „Они нас уче“, „Борци казују, пионири бележе“. Из наслова рубрика је јасно да се уводе текстови (интервјуи, репортаже и сл.) путем којих се млади читаоци упознају са судбинама и искуствима одређених категорија одраслих. Сведочанства и поуке одраслих добијају тиме значајније место но што су га имала током претходних десет година. Крајем седамдесетих година осећа се извесна појачана идеологизација садржаја прилога, извесно наметљивије преношење официјелних веровања и вредности – више се говори о Титу (и пре меморијалног броја насталог непосредно по његовој смрти), Тито се чешће цитира; домовина, НОР и патриотизам опет су честе теме наградних конкурса за децу па је, логично, и број дечјих родољубивих састава већи; у вестима се бележи већи број активности усмерених ка подстицању и јачању званичне идеологије (предавање „Тито и омладина“; отварање Омладинске политичке школе за основце и младеж Злота, у оквиру које се покрећу „теме о животу и раду друга Тита“ (бр. 61, мај 1977); иста организација почиње да дела и у Бору (бр. 62, јун 1977); о раду тих пионирских и омладинских политичких школа редовно се извештава); чешћи су типографски истакнути натписи, тј. изреке идеолога социјализма, које искрсну на по некој страници, попут својеврсне декорације, независне од остатка садржаја. На насловној и задњој страни појављују се графички истакнуте максиме или пароле, налик транспарентима („Име горостасно, име слободе и мира: ТИТО!!!“ (бр. 87-88, јан–феб. 1980)). Пуне три године уочи и након његове смрти, Тито као тема готово да доминира, праћен екстатичним покличима љубави међу народима, хероизму, раду, самоуправљању. У истом периоду, ипак, прво једва приметно а затим све више, у Јасмин улази и популарна култура: говори се о занимањима као што су манекен или модни креатор; појављују се музичке топ-листе – један од заштитних знакова популарне културе; доносе се кратке вести о концертима поп-група и извођача у Бору; у хумористичким тектовима „Јасмине“ јављају се, спорадично и суздржано, елементи омладинских жаргона. Један од типичних прилога забавнохумористичког дела листа постаје духовито упаривање појава и предмета из школског живота

Бележница 30

На нашој стази __________________ са називима популарних песама, група, филмова, књига. Ова тенденција ће бити израженија током наредне деценије. Јављају се и прилози у виду филмске критике, прво само о домаћим и филмовима за децу, а касније и о тзв. блокбастерима или филмовима из холивудске продукције.10 Скоро сваки број 1986. на задњој страни доноси ђачки стрип, док се о стрипу као феномену први пут пише 1987. Исте године, секција енглеског језика ОШ „29. новембар“ почиње да уређује страницу на енглеском језику, штампајући не само ученичке текстове на овом језику, већ и текстове тадашњих „страних“ поп и рок хитова. Због тога се овој секцији често давало и више простора у Јасмину – до три странице. Спорадично се јављају текстови појединих секција из области популарне науке. Диверзификацију тематских и идеолошких оквира текстова у Јасмину пратила је и делимична измена, тачније допуна визуелног идентитета листа – нови елеменат заглавља јесте насмејана, раздрагана „глава“ Јасмина, рад академског сликара Југослава Балаша. Током осамдесетих година, све су чешћи двоброји; између јубиларног 100. и наредног, 101. броја прошло је читавих пола године; крајем осамдесетих година двадесетог века штампају се углавном двоброји, и то на смањеном броју страна (16–24) тако да годишње, заправо, изађе 5–6 бројева. У децембру 1983. Јасмин добија свог такмаца – лист Основац тадашње Пете основне школе (касније ОШ „Девете српске ударне бригаде“, а затим ОШ „Душан Радовић“), чији је одговорни уредник била наставница Мирослава Бусић.11 Ипак, лист успешно опстаје још више од деценије: поводом 15 година постојања, организује се изложба, док је излажење 150. броја (1987) у симболичној, 18. години постојања листа („пунолетство“), обележено тродневним програмом који је, сем изложбе, укључивао и посету дечјих писаца Гроздане Олујић и Раше Попова (које је Јасмин, као и све друге писце-госте Бора, интервјуисао), као и трибину, утакмицу између Јасмина и драмског студија „Балтазар“, сусрета бивших и актуелних уредника… Поклопивши се са проласком штафете поводом Дана младости 1987, која је те године, за разлику од ранијих, „угошћена“ и „испраћена“ вишедневним, свеобухватним културним и забавним програмима (о којима је Јасмин, наравно, извештавао), овај јубилеј листа сведочи о новој моди помпезних и разгранатих обележавања догађаја с програмом за свачији укус. Исте године, на 14. конкурсу „Тражимо најбољи школски пионирски лист“ Јасмин је освојио плакету „Курир Јовица“ као награду за континуитет, истрајност, достигнућа у области васпитнообразовних циљева и квалитет прилога. Крајем осамдесетих година двадесетог века (последње две генерације пионира12)домовина – реч данас готово потпуно избачена из језика деце и младих, Република, наслеђе НОРа и партизанска постигнућа, номинални социјалистички идеали попут „мостова“ пријатеља-

Бележница 30

Наредне, 1990. године, Савез пионира преименован је у Дечји савез. Уместо заклетве, коју је требало научити напамет, сви прваци, који су аутоматски примани у овај као и у претходни Савез, добијали су „Добродошлицу“ Добрице Ерића, штампану и у Јасмину, заједно са овом новости (бр. 176–177 (октобар 1990), 2–3). На крају 178. броја Јасмина, објављено је и тумачење текста предлога за преображај Савеза пионира у Дечји савез, који је штампан у претходном броју. Дечје организације одвојене су од партија и државне политике; детињство је протумачено као период током којег све активности треба да буду у знаку игре, дружења, радости. Нови ритуал иницијације деце у свет одраслих, кроз нову идеологију бриге о деци и развоју деце, временски је био повезан са интернационалном Дечјом недељом.

_________________ На нашој стази

Јасмин је 1989. анкетирао наставнике у вези са положајем школе и просветних радника „у ери економске и друштвене кризе“ (бр. 166–167, април–мај 1989). Пре тога, анкетирани су готово искључиво ученици и то у вези са „дечјим“ темама као што су учење, љубав, срећа, родитељи и сл. 1990, пак, тема анкете за ученике осмог разреда биле су демонстрације „албанских сепаратиста“ на Косову (бр. 172–173 (март–април)), а затим и мере штедње (бр. 179–180 (децембар 1990-јануар 1991)).

ства, „војске мира“ и несврстаности, Армија, идејно образовање пионира још једном се експлицитно тематизују и фаворизују у дечјем стваралаштву и интересовањима док се, истовремено, осећа неминовност регистровања разних „криза“, од осиромашења до пораста насиља13. У последњем броју за 1988, први пут се у Јасмину јавља и рубрика намењена родитељима тј. обраћање педагога родитељима и деци, а поводом агресивности, размажености и фрустрираности ученика основношколског узраста. Због континуитета у излажењу, због своје актуелности и информативности, на чему се при његовој изради увек инсистирало, Јасмин је, дакле, погодан за праћење локалног школског и ђачког живота али и низа аспеката ваншколског и васпитнообразовног рада других локалних установа и организација, ефеката измена школског система и наставних планова, педагошких оквира интересовања и активности основаца, ђачке свакодневице и фактора који су утицали на њено обликовање, дозвољених или позитивно оцењених видова забаве и рекреације и сл., током седамдесетих, осамдесетих и на почетку деведесетих година двадесетог века. У Јасмину је забележено не само оснивање свих локалних дечјих и омладинских организација (клубова, удружења) у том периоду или манифестација и других облика масовне анимације учесника и публике најмлађег узраста – што се бележи и у „озбиљним“, „правим“ информативним гласилима – већ и низ дешавања која другде нису систематски и континуирано бележена, као што су мање школске приредбе, појединачни успеси на различитим нивоима, дешавања за која се није сачувала архивска документација а ипак могу да буду од значаја као сведочанство нечијег постојања и (начина) рада – литерарни и/или ликовни конкурси Народне библиотеке Бор и других локалних институција, на пример. После два угашена и изгубљена, у Бору је покренут и трећи ОСНОВАЦ: лист ученика основне школе „3. октобар“ Бор / главни уредник Јасмина Живановић. – Год. 1, бр. 1 (децембар 1997)- год. 3, бр. 8 (април 2000); Год 1, бр. 1 (2007)- . – Бор: ОШ „3. октобар“, 1997. – 21 cm. Излази повремено и са прекидом од 2000. до 2007. – Поднаслов од бр. 1(2007) Лист ученика и наставника ОШ „3. октобар“. – Гл. ур.: од бр. 7 (1999) Тијана Живковић и Александра Шакић; од бр. 1 (2004) Саша Чорболоковић; бр. 6 (2010) Борис Фирицки; од бр. 7 (2011) Саша Чорболоковић. – Штампа: ОШ „3. октобар“; од бр. 1 (2007) Штампарија QUERTY design; од бр. 5 (2009)„Нота“ Књажевац; од бр. 9 (2014) Графомед, Бор. – Формат од бр. 1 (2007) 29 cm.

Бележница 30

На нашој стази __________________ Лист је покренула тадашњи професор српског језика и књижевности, сада дипломирани виши библиотекар у НБ Бор, Ана Јанковић (иако се њено име у импресуму, који је штампан у прва три броја, не појављује), која је водила Новинарску секцију, чији су сви чланови учествовали у изради и „пласману“ листа. Уредници су били сâми ученици (тј. ученице) – прве две године лист је (номинално) уређивала Јасмина Живановић, а технички припремала – Маријана Пиљевић. Током треће године излажења, лист су уређивале тадашње „осмакиње“ Тијана Живковић и Александра Шакић. Специјална издања листа, објављена 3. 10. 1998. и 1999, на Дан школе, уредили су професор Ана Јанковић и Миодраг Ћирковић, директор школе. Иако се у импресуму листа, као податак о периодичности, наводи да Основац излази једном месечно, лист је, заправо, излазио повремено. 1997: год. 1, бр. 1 (децембар) 1998: год. , бр. 2 (јануар), бр. 3 (март), специјално изд. (3. октобар) 1999: год. 2, бр. 6 (јануар), бр. 6 (!) (март), специјално изд. (3. октобар); год. 3, бр. 7 (децембар) 2000: год. 3, бр. 8 (април) Током првог периода свог излажења, Основац је припреман и штампан у самој школи (на „обичном“ штампачу), тако да је био без посебне насловнице, црно-бео, формата А5 (пресавијен лист А4 формата, без пагинације) и, по том формату, ситним словима и прелому странице на два ступца, помало налик Јасмину. Штампан је на два, а затим на три листа, јер одговорни у школи нису дозвољавали да се лист штампа у штампарији, иако су родитељи деце желели да помогну. Иако се на крају првог броја наводи да је наслов листа привремен, те се расписује конкурс за стални назив, лист је наставио да излази под истим именом. У листу су се објављивали текстови о школским јубилејима и резултатима рада школе и појединих секција или ученика, као и забавно-рекреативни прилози: ђачки „бисери“ и шале, одговори на интересантна питања и тзв. занимљивости (по узору на сличне рубрике у Политикином забавнику и њему сродној периодици за децу), енигматика, хороскоп а повремено и ђачки литерарни (нарочито на конкурсима награђени) радови и вести везане за популарна културна дешавања (филмове, концерте поп-група и сл.). Разноврсност садржаја и квалитет техничке припреме расли су из броја у број – појављују се интервјуи, хумореске, љубавне приче, музичка страна… Рубрика „Школски дани теку“ омогућила је ђацима да о школском животу проговоре из личнијег, узрасту примеренијег угла. Основац је 1999. године освојио награду за најбољи лист ученика основних школа у

Бележница 30

_________________ На нашој стази

* „Иако се концепцијски ослањао на првобитну верзију Основца, кренуло се од 1. броја и све време се упорно игнорисала чињеница да је претходник, ипак, постојао и да се од њега кренуло, као и да је ту уложено много труда, уз много неразумевања“. Ана Јанковић

Тимочкој крајини (у конкуренцији 13 листова), о чему је писано у Политикином културном додатку*. Основац је 2007. обновљен, поводом обележавања 45 година школе, прво као полугодишњак (везан за октобарски Дан школе и јануарску школску славу, Светога Саву) а затим као годишњак. Као и у случају већине школских листова који још увек излазе, и излазак Основца из штампе треба да буде део обележавања Дана школе – онда када се у томе успе услед бројних финансијских, техничких и других проблема на које наставници и ученици – уредници, чини се неминовно, наилазе. Нови Основац има корице у боји, пагинацију, разнолик прелом странице; као и раније, илустрован је црно–белим (ређе тонираним) фотографијама, емотиконима и клиповима, док (за сада) последњи, 9. број има више страница са сликама или позадином у боји. Формат је већи – А4, а сам лист обимнији него раније (20-30 страница). Главни и одговорни уредник је наставник (Саша Чорболоковић) док су се на месту заменика уредника и уредникâ смењивали наставници и ученици. У импресуму се наводи велики број сарадника, што је код листова који тренутно излазе честа појава, мада – у пракси – највећи део листа ради тек неколицина. Тираж листа је углавном 200 примерака (што је далеко мање од укупног броја ученика и наставника те школе) и штампа се у штампарији. Поред тога, у њему се не објављују искључиво радови ђака већ и прилози наставника, било као ауторски текстови, било као приређени избори („лепих мисли“, анегдота, ђачких лапсуса и вицева или нечег другог). Садржај, у виду кратких чланака, коментара, поука, задатака, квизова… покрива већину школских предмета, али и низ ваншколских интересовања деце основношколског узраста, као што су мода и популарна музика, а ту су и уобичајени интервјуи са наставницима и најуспешнијим ученицима, текстови о активностима, успесима и пројектима школе, забавни лапсуси и грешке ученика и наставника, као и други хумористички и прилози за разоноду, овде и у „апдејтованој“ форми СМС порука. Евидентан је покушај да се на духовит, наизглед другарски, неупадљив и ненаметљив начин деца подуче, те да им се скрене пажња на одређене појаве из њиховог непосредног окружења и културе које, са одређеног становишта, немају добре ефекте на њихов интелектуални, морални и емоционални развој. Садржај је подељен на озбиљне и (бројније) забавне стране. Девети број (септембар 2014) је 2015. освојио 3. место на Конкурсу Министарства просвете…, Друштва за српски језик и књижевност и Задужбине Милоша Црњанског за најуспешнији школски лист или часопис у Србији. Нова, аутобиографска рубрика – „Прича моје фотографије“ – свакако је интересантна новина у, иначе, доследној али и различитим садржајима прилагодљивој

Бележница 30

На нашој стази __________________ концепцији листа. Међутим, због недостатка новца, одштампано је само 14 примерака овог броја, па су у холу школе изложене зидне новине, како би и остали ученици, родитељи, наставници и учитељи имали увид у рад новинарске секције. Масовно коришћење десктоп рачунара, увођење информатике у наставне програме основних и средњих школа а рачунара у разне фазе наставног процеса, релативна (или, боље, привидна) једноставност припреме за штампу и самог штампања коју савремена компјутерска технологија омогућава, значајно снижавајући цену штампе, уз друге факторе, допринели су томе да од почетка двадесет и првог века скоро свака школа покреће лист. Деца и наставно особље школе, уз мању или већу техничку помоћ наставника информатике, користећи бројне опције програма за уређивање текста (углавном Ворда, због цене и тежине савладавања „правих“ програма за дизајнирање, припрему и прелом) покушавају да од својих школских листова учине једно од средстава афирмације и промоције своје школе и свог рада. Ти листови су шаренији, понекад и китњасти, богато илустровани, не само фотографијама и/или ликовним радовима деце, већ и разноразним декорацијама, крупним серифним фонтовима, клиповима и „заводљивим“ шаблонима опције word art – аутоматизација могућности за поигравање са свим елементима графичког дизајна, од позадине странице, преко величине, изгледа, положаја, облика и боје слова и оквира, до међусобног односа текстуалних и визуелних елемената, користи се у огромној мери, често неукусно и, заправо, невешто, без вођења рачуна о прецизности и, нарочито, прегледности тако дизајниране странице. Дешава се да је текст местимице нечитљив због погрешног односа боја и степена провидности позадине и слова; може се наићи и на мешање ћирилице и латинице (неке опције Ворда, једноставно, нису, или у то време нису биле примењиве на ћирилично окружење и ћириличне фонтове); тежња да се од сваке странице учини својеврсни плакат не доводи сама по себи до естетски задовољавајућих, интересантних и ефектних резултата. С друге стране, када је реч о текућим законима, правилницима и стандардима везаним за издавачку делатност, лица одговорна за издавање листова нису своја гласила пријавила ISSN агенцији, тако да они – ни старији ни новопокренути – немају одговарајуће бројеве нити су каталогизовани у публикацији, мада већина има прегледан и јасан импресум. ЂАЧКИ универзитет: часопис историјске секције ОШ „Свети Сава“ у Бору / главни и одговорни уредник Јасмина П. Ристић. – Год. 1, бр. 1 (јануар 2003)- . – Бор: ОШ „Свети Сава“, 2003 (Бор: Графомед). – 29 cm.

Бележница 30

_________________ На нашој стази Излази у јануару и мају; од бр. 17 (2012) годишње (у мају). – Главни и одговорни уредници: бр. 8 (2006) Жика Ракић; од бр. 9 (2007) Јелена Видојковић; од бр. 18 (2013) Матија Марковић.

Настао по идејној замисли наставнице историје Николице Младеновић, која је у ОШ „Свети Сава“ водила врло успешу историјску секцију, Ђачки универзитет је основан као најамбициознија, највише наставно и едукативно орјентисана школска серијска публикација у Бору и – мада чланови редакције јесу и ученици, који пишу чланке и раде на уносу текста, ликовној обради, као фотографи и дизајнери насловница – најмање ђачка; наставничке идеје и интервенције су овде биле највидљивије, како у концепцији тако и у садржају појединих чланака, у промовисању светосавља, духовности, делатне мудрости. С друге стране, она је ученицима нудила највише могућности да се упознају са техникама истраживачког рада и да их практично вежбају, пишући текстове који, углавном, нису за једнократну употребу и из којих се може учити. Често је, ипак, а с обзиром на претензије твораца листа, недостајало свести о потреби и важности навођења коришћених извора и материјала. Публикација је, у почетку, излазила у јануару, поводом Светог Саве (27.) и у мају, поводом спаљивања моштију Светог Саве (10. 5), у тиражу од 250 до 300 примерака (који је 2008. почео да опада). Корице су биле у боји, док је сам лист, илустрован фотографијама, цртежима и вињетама, строго функционално и у непосредној вези са текстом, био црнобео. На насловним странама су скенирани цртежи или слике ученика на (очигледно задате) историјске теме или објекте везане за живот и делатност Светог Саве и других Немањића, а на задњем коричном листу – репродукције лозе Немањића, Светог Саве и сл. Како се на почетку првог броја, у обраћању редакције будућим читаоцима, каже, лист је покренут с намером да се ђацима понуде „истине о појавама и догађајима из историјске науке, али и размишљања из ђачког угла“. С обзиром на то да се историјска секција наводи као издавач, и садржај публикације је превасходно оријентисан ка темама из историје, културне историје и историјске етнологије Бора са околином и Србије, тј. Срба и, у мањој мери, ка општој историји (Хомер и грчка митологија су неколико година били теме „Времеплова“). Чланци се разликују по дужини и мери у којој задиру у задату тему – од кратких занимљивости из историје и текстова типа „Да ли знате како/зашто…“, налик онима у популарним дечјим енциклопедијама, до подужих есеја и путописних репортажа ученика са екскурзија током којих су посећена историјски значајна места, манастири и слично. Осо-

Бележница 30

На нашој стази __________________ беност ове публикације било је праћење колекционарства међу ученицима – у листу су се, уз доста фотографија збирки, представили ђаци-филателисти, нумизматичари и др. На крају су биле шаљива и забавна страна, са афоризмима, лапсусима и (историјски оријентисаном) енигматиком, као и рубрика „Ђачко перо“, са ученичким саставима на друге, неисторијске теме. Од другог броја јавља се и рубрика „Актуелности“, чиме лист, као и сви други школски листови, постаје и својеврсна огласна табла са резултатима са такмичења и других школских активности. Специјални додаци на листовима у боји, у средини часописа, посвећивали су се посебним јубилејима – државним и школским. Уз лист је обавезно ишла и порука редакције (о знању, мудрости, духу, савршенству, истини, племенитости, узвишености, великим делима) на пола листа А4 у боји. Са одласком идејног творца у пензију, ови додаци су нестали, идеали се мање форсирају и експлицирају, теме и, нарочито, дужина чланака постали су примеренији навикама и интересовањима данашњих основношколаца, тако да се, на пример, више пише о моди, али и о рачунарским игрицама и другим популарним стварима. Нестају и „декоративни“ афоризми, изреке, поуке и други изводи из дела владике Николаја Велимировића, Јустина Поповића и сл. аутора. Од бр. 11 (2008) актив и секција енглеског језика, са својим ученицима, добијају своје две стране, које од 2013. прерастају у 7–8. Избацују се и дотадашње сталне рубрике („Слово о Светом Сави“, „Времеплов“, „Традиција“), као и обавезни текстови о Растку и другим Немањићима на почетку сваког броја. Више се пише о историји и култури других народа, а 2015. појављују се и прилози секције руског језика. Елементи графичког дизајна (број стубаца, тип и величина фонтова, заглавља страница и сталних рубрика, оквири, проред, позадина и величина белина) повремено су се мењали, заједно са уредницима и генерацијама ученика који су радили на техничком уређењу часописа, са све новијим, напреднијим и шаблонима опремљенијим верзијама програма за уређивање текстова и израду публикација. Од бр. 18 (2013) та је промена драстичнија, тако да се лист сада штампа на кунсдруку, са сликама, фотографијама и словима у боји, са доста декорација различитог типа, у тиражу од 50 до 100 примерака, на повећаном броју страна. Као и многи други листови и часописи, и овај је у последњих пар година доступан и онлајн, у pdf формату, на сајту школе. И сеоске школе покушале су да покрену своја гласила али су, за сада, њихови листови остали на једном или два броја, у чекању неких нових ентузијаста, спремних да се ухвате у коштац са организационим, техничким, финансијским… проблемима које уређивање школског листа намеће, нарочито онда када се у његово уређивање укључују (скоро) све секције и када се, да нико не буде одбијен, формирају прегломазне редакције.

Бележница 30

_________________ На нашој стази МАЛИНИЧКО звоно : лист ученика и наставника основне школе „Петар Радовановић“ / главни и одговорни уредник Снежана Антонијевић. – Год. 1, бр. 1 (октобар 2003) - . – Злот : ОШ „Петар Радовановић“, 2003 (Пирот : АД „Графика“). – 29 cm. Повремено. – Тираж: 400. – Штампарије: бр. 2 (2004) „Графомед“, Бор.

Други и (за сада) последњи број овог листа изашао је већ у јануару 2004. Оба броја имају корице у боји, са фотографијама (школе и Светог Саве) и илустровани су фотографијама, цртежима, шаблонима разних врста. Свака секција заступљена је са неким прилогом, као и управа школе, педагог, репрезентативни ђак/наставник… а ту су и неизбежна хумористичка страна, затим дечје песме и састави, текстови о Злоту и околини. ДА ти кажем: лист ученика основне школе „Станоје Миљковић“ Брестовац. – Год. 1, бр. 1 (2005). – Брестовац : ОШ „Станоје Миљковић“, 2005. – 29 cm. Без икаквих ближих података о одговорности (без имена уредникâ, пре свега), овај лист је, за сада, нешто најшареније и најкитњастије што су борске основне школе издале. Налик споменару, овај лист углавном садржи кратке поруке, стихове, мање-више тривијалне афоризме, цртеже и рукописе најмлађих, једну поучну причу анонимног вршњачког едукатора и једини је лист који се обраћа само и искључиво вршњацима – без школских вести, без чланака о школи и школском градиву, без интервјуа са „омиљеним“ наставницима и „најбољим“ ђацима. На маргинама У међувремену, секције и школе су се опредељивале и за формат зидних новина, што их чини још ефемернијом – некњижном (сликовном) грађом – уколико се уопште сачува – на граници између плаката и периодичног дела. Зидне новине, развијен, проширен и графички унапређен облик некадашњих штампаних објава, јавиле су се у међуратном периоду али су масовнију и разноврснију употребу почеле да стичу после Другог светског рата, како у школама тако и у радним организацијама, на радним акцијама итд., нарочито као средство агитације и пропаганде – њихово издавање било је и Партијска директива, обавезан облик масовног „просвећивања“ – и као „огледало живота и рада колектива“ (Лексикон новинарства, 363.). Због сажетости и фокусирања на најбитније тј. информације од значаја за циљну групу, на лако памтиве пароле, прегледност, визуелизацију информација и јасноћу односа визуелног и тек-

Бележница 30

На нашој стази __________________ стуалног, лако су се прилагодиле потребама школ(ств)а. Као и листови, и зидне новине су у школама рађене зато да би се: проширила знања из појединих наставних предмета; деца боље и свестраније упознала са својом локалном средином; ученици, али и родитељи и друга заинтересована лица, шире и потпуније обавестили о раду школе, предузетим радним и друштвеним акцијама ученика и постигнутим резултатима, али и о актуелним друштвенополитичким догађањима. Старија педагошка литерартура је подразумевала да деца треба да буду упозната са, на пример, пољопривредним развојем земље, реализацијом петогодишњих планова, колико и са резултатима постигнутим у области социјалне заштите деце14– смењивање представа о томе која се (политичка, економска и сл.) дешавања „у земљи и свету“ тичу и деце, нарочито основношколског узраста, занимљиво је пратити кроз историју ђачке и школске периодике. Зидне новине су педагози нарочито препоручивали као начин обележавања јубилеја и вид учешћа у прославама, што би им давалао тематско јединство, али и као средство (графичког) приказивања (не)успеха, односно оцена и резултата, као предмет надметања међу ученицима и школама и као припрему за рад у школском листу. За разлику од листова, који су чешће школски или дело једне (или више) секција једне школе, зидне новине су чешће разредне тј. одељенске. Тежити исцрпности или потпуности када је оваква врста грађа у питању је илузорно и, вероватно, бесмислено али је велика штета што се бар неки интересантнији и технички, естетски и концептуално успелији примерци ове врсте плакатне периодике нису сачували. Познато је, на пример, да је 1976. основна школа у Шарбановцу издавала зидне новине „Зидни Јасмин“, под руководством наставнице Мирославе Бусић (Јасмин бр. 49 (март 1976), 4). Да је ова активност у Шарбановцу опстала или, макар, била периодично обнављана, сведочи прилог у Јасмину бр. 151–152 (мај–јун1987) у којем се наводи да школска литерарна секција зидне новине издаје сваког месеца, под уредништвом ученика. О овоме се визуелно извештава и поводом 120 година постојања матичне школе „Станоје Миљковић“, када је објављена и (мање-више нечитљива) фотографија овог плакат-листа15. Нове информационе технологије, због све већег броја све доступнијих шаблона, апликација и програма за графички дизајн, прелом и брзу израду мањих а богато илустрованих, динамичних и визуелно експлозивних публикација, нуде и нове могућности у оквиру овог типа периодике, које су искористили учитељи, наставници и ученици ОШ „Станоје Миљковић“ у Брестовцу. На сајту ове школе, у оквиру „Ђачких новина“, могу се видети бројне одељенске новине: листови појединих одељења школе у pdf формату или као тзв. flip тј. „листајуће“, при чему су од неких наслова изашла и по два или три броја. Овај начин презентовања креативног рада и знања ученика једног одељења у овој се школи користи од 2011. То су углавном скени-

Бележница 30

Вид. нпр.: Лепосава Живковић, „Зидне новине“, у: Педагошки речник, 336.

Јасмин бр. 158 (април 1988), 5.

_________________ На нашој стази рани и у један фајл повезани ликовни, литерарни, колажни радови из разних предмета, понекад тематски – својеврсни онлајн албуми за ђаке нижих разреда и њихове родитеље. Изузетак је тематска Чаролија, коју су (од 2011. до 2014) стварали ученици виших разреда, и као уредници и као аутори и дизајнери публикације. На крају, када је реч о дечјој и периодици за децу, можемо да уочимо и релативно нову појаву дечјих листова чији су издавачи предшколске и друге установе задужене за бригу и рад са децом најмлађег узраста. На територији општине Бор издаје се Бамби, лист истоимене предшколске установе. Овакви листови се, ипак, највећим делом обраћају, заправо, родитељима – аутори текстова су васпитачи, логопеди, педијатри и др., док се део листа – и он више намењен родитељском поносу него вршњацима аутора и другој деци – оставља за стваралаштво (углавном ликовно) малишана предшколског узраста и за њихове „бисере“. С обзиром на тенденцију да се дечје стваралаштво велича (чак и мистификује када се прекомерно инсистира на његовој спонтаности и аутентичности) тако да се дечји креативан рад не само подстиче, било као вредност по себи било као средство развоја и афирмације других способности, ставова и вредности, него и непрестано излаже и намеће јавности, не само да би се истакли деца и њихови стваралачки и изражајни потенцијали, већ и да би се нечији рад на анимирању, „гајењу“ и мотивисању деце учинио видљиви(ји)м, може се претпоставити даљи пораст дечјих публикација и код издавача и у оквиру издавачких делатности установа и удружења којима издаваштво није примарна делатност, па и појава нових типова дечје периодике, и оне локалне тј. завичајне. ЛИТЕРАТУРА:

Babin, Radomir. „O fizionomiji i uređivanju školskih listova“. Pedagoška stvarnost 24, br. 1 (1978): 23– 27. Doknić, Branka. Kulturna politika Jugoslavije : 1946–1963. Beograd : Službeni glasnik, 2013. Живковић, Лепосава. „Зидне новине“. У: Педагошки речник. 1: А–Н, 336. Београд : Завод за издавање уџбеника СРС, 1967. Кисић, Милица. Пионирска и омладинска штампа у СР Србији : 1945–1985 : библиографија. Горњи Милановац : Дечје новине ; Београд : Народна библиотека Србије, 1988. Кисић, Милица. Библиографији српске дечје и омладинске штампе : 1846–1945. Београд: Народна библиотека Србије; Горњи Милановац: „Дечје новине“, 1986. Leksikon novinarstva, odgovorni urednik Đorđe Miljković. Beograd : Savremena administracija, 1979.

Бележница 30

На нашој стази __________________ Лукић, Драган и Богадан Станојев. „Дечји листови и часописи“, „Дечји листови и часописи (библиографија)“. У: Педагошки речник. 1: А–Н, 208–211. Београд : Завод за издавање уџбеника СРС, 1967. Pedagoška enciklopedija. 1, [A–Lj], u redakciji Nikole Potkonjaka i Petra Šimleše. Beograd [etc.] : Zavod za udžbenike i nastavna sredstva [etc.], 1989. Трнавац, Недељко. Лексикон историје педагогије српског народа : период до 1945. године : појмови, догађаји, установе, личности : извори и литература. Београд : Завод за уџбенике, 2012. Trnavac, Nedeljko. Školski list i rad novinarske sekcije : priručnik za nastavnike i učenike. Gornji Milanovac : Dečje novine, 1988. Trnavac, Nedeljko D. Dečji listovi u osnovnoj školi : vaspitno-obrazovni značaj dečjih listova i njihovo korišćenje u nastavnom radu, rad novinarske sekcije u osnovnoj školi, izdavanje i uređivanje školskog lista. Gornji Milanovac : Dečje novine, 1973. Наставак у следећем броју: „Средњошколски, омладински и студентски листови у Бору“

Бележница 30

_________________ На нашој стази Милан Ракита

Ground Zero Скоро сат времена протекло је откако сам кренуо с Четвртог километра у намери да одшетам ка старом делу града. Кривудао сам улицама подно Факултета рударства и металургије, недалеко од руба напола затрпане провалије бившег површинског копа. Увек је сапет тај усиљени корак кад знаш да се неумитно приближаваш месту откуд можеш само назад. Тог раног августовског поподнева одважио сам се на излазак у шетњу градом без икаквог посебног циља, осим да успут можда изимпровизујем насумичну руту тако да не сретнем превише људи на путу до свог имагинарног одредишта. Након двадесетак година избивања из Бора и непристојно ретких, краткотрајних посета родитељима, јутрос за доручком више пута сам помислио како би било упутно настанити покретом властито тело на каквом-таквом ваздуху, поново осетити свој пут пре поласка натраг за који дан, па макар и у шетњи до старог центра града. Недомишљен у својој половичној накани, натегнуто сам покушавао да си предочим било какав сувисли разлог за једну обичну, лагану поподневну шетњу, по могућству што мирнију и усамљенију, иако је био радни дан. Прошло је већ четири или пет дана откако сам овде а да никуд нисам изашао из стана, изузев до киоска, накратко, по дуван и ризлу. Трудећи се да ме ни најмање не узнемиравају док радим затворен у дечјој соби, мама и тата су већ у пар наврата, ко бајаги узгред, дискретно приметили да бих могао барем мало да се одвојим од тог компјутера кад завршим то што толико дуго већ пишем. Као и увек када бих долазио, моје држање у кући чинило је да добијам вишак пажње, што ме је нервирало. Када сам се по трећи пут одјутрос отшуњао до кухиње да ритуално испразним пепељару у паузи писања, у моменту ме је пренула увиђавна разборитост маминог прекора због непрестаног седења за радним столом. Осетио сам се чудно награђеним њеном крајње оправданом забринутошћу због моје ишијалгије и претераног пушења. Више због хињене пристојности и да бих задржао нетакнутом дистанцу свог забрана него да бих је умирио, узвратих јој суво да има право и да не брине толико, док сам ревносно гланцао пепељару, водећи рачуна да ми ни трунчица пепела не одлети ван судопере. Једнако нечујно шмугнуо сам кроз дегажман натраг до своје собе и пажљиво затворио врата за собом. Увукао сам се у столицу, бацио јастучиће под тврди наслон и поново заузео став предане заокупљености послом. С нелагодом гледам у екран лаптопа, сумње ми непрестано окружују сваку написану па одмах затим избрисану реч, имам још само неку

Бележница 30

На нашој стази __________________ неодређену наду да ћу престати да их измишљам, руке наизменце посежу за кафом па за чашом воде, а затим их споји тренутак одсутног мотања наредне цигарете. Овде сам непуних пет дана и већ их забрињавам, иако све време настојим да не будем уочљив. Попут некаквог четрнаестогодишњака који се непрестано бори да одрасте и истовремено остане неприметан, придавао бих сложена значења начину свог опхођења с блиским особама, очекујући признање за свој невидљиви труд да оно што се иначе по себи подразумева не буде више предмет спорења. Да моје понашање у последње време све више изазива неочекивано једноставне и логичне реакције околине које у недостатку умирујућег објашњења и немало увређен волим да представљам себи као обичну људску простодушност, постаје ми наједном зачуђујуће јасно кад год посетим родитеље. Уместо да најједноставнијим речима искажем колико ми је жао због тога што се све то догађа тако како се догађа, све више увиђам да сам готово потпуно неспособан да сакријем кринку потиснуте срџбе, јер моја се представа о себи однедавно почела сводити на све краће амплитуде између непријатног чуђења својим поступцима и потпуне изгубљености у безизлазу наоко баналних ситуација. Јасно увиђам неспоразуме, и не знам шта да радим с другима, али ми не пада на памет да оборим поглед и заклопим губицу, па у себи пригушујем сопствени мрмор, а због тих очекивања других да будем сличан са собом онда не желим ни да се осмехнем. Питам се да ли неко можда заиста мисли да сам васпитан негде по страни, у некој забити попут ове, или ће прихватити чињеницу у коју верујем и браним је очајничком страшћу љубавника који слути крај да сам рођен у једном великом грађанском рату, а не овде или онде, или већ тамо негде, и да доследно подносим последице свог усуда! Знам да овакве фразе одавно више не пристоје човеку у мојим годинама, али не могу да трпим то константно оповргавање солидности мојих зрелих просуђивања, па онда ћутке, као јутрос, постављам сто за обед утроје или сатима мрчим овде за компјутером, без наде да ћу си прокрчити пут ка избављењу. Утом је у предсобљу трипут зазвонио кућни телефон, некада битна тачка укрштања наших темперамената, економије погледâ, пажљивих мимоилажењâ, комуникације само нама знаним лозинкама, намештених интонација и фингираних дијалога, наше потребе за другим, а данас само још једна полунема направа без очите сврхе у овој кући. Па ипак, тај пискутави звук бежичног „панасоника“ наговестио је присутност осећања некакве обавезе с ове стране стана, нечега што не бих смео више доводити у питање својим малим епизодама самоскривљеног дурења. По мамином гласу могао сам закључити да разговара с једном од ретких преосталих пријатељица у Бору, доброхотном лекарком у пензији која би ју називала с времена на време да провери је ли све у реду са срцем. Кроз затворена врата собе до мене је пригушено допи-

Бележница 30

_________________ На нашој стази рала метрика усрдности, смеха, паузâ између кратких потпитања и још бржих одговора, која је одавала извесну одсутност пажње у њеном говору, чак нескривену незаинтересованост за уобичајену тему, јер нешто далеко важније од сопственог здравља и ње сâме сада је ту, у соби, и ускоро ће поново отићи. Та секвенца звучне слике у стану гурнула ме је у одлуку да коначно пристанем на сопствени предлог одјутрос и одлепим се од себе, као да сам начас заиста осетио импулс за одвраћањем од својих малих мука потрагом за нечим изван себе што ће ме изместити ван замршеног колоплета породичних односа. Настојао сам да не покушавам даље контролисати мисао је ли то напокон само моја одлука ослобођена непосредне повезаности с догађајима у последњих пар минута, или сам се одједном поново затекао у зони комплексних интеракција опхрван надмоћним подражајима који очигледно утичу на мене, иако се испрва доимају сасвим удаљеним. Расплео сам прекрштене ноге и почео да навлачим одело у ком сам допутовао. Покупио сам жваку са аутобуског седишта, колена се већ сјаје на мојим модрим панталонама од лана. Компјутер ће сам у sleep mode за десет минута, подешен је тако да ме казни кад пожелим да заборавим на обавезе, остави се тог дувана и понеси још само тамне наочаре – колутао сам очима по соби усплахирено као дечак пробуђене савести који ишчекује казну. И тек што сам ухватио расклиману кваку улазних врата стана, одскакутао сам обувен натраг до прозора дечје собе да по навици још једном осмотрим има ли дима на хоризонту изнад спортског центра и стадиона ФК Јама. Тај значајан поглед с четвртог спрата одувек је био мој лењи напор да у последњем тренутку разрешим дилему имам ли или немам довољно добар разлог да се решим себе у соби која зури у стотине идентичних прозора суседног блока зграда од црвене фасадне опеке. Беличаста измаглица рудничког дима данас је складно лелујала ка југоистоку и Слатини, перфектно стопљена с болесним жутилом падине копа изнад јаловишта крај пруге. Била је већа од тог парчета неба између зграда. Пар секунди дуже на силу задржах поглед на том призору да из угла левог ока одагнам траг слике десетина тераса замандаљених окнима од извитопереног плексигласа, PVC столарије и танушних стакала с дрвеним рамовима, тај иритантни колаж невероватних импровизација надоградње отуђења од слободног уплива простора у њихове станове с телевизорима, замрзивачима и шпоретима. На мојим прозорима и дан-данас нема завеса, иако је мама прилично преуредила собу откад више нисам ту. Но добро, сад када поуздано знамо да на супротној страни града данас неће бити авио-запрашивања кукурузних поља, идемо – правац север-северозапад! На крају крајева, насмејах се себи, годинама сам радио заморан посао у рекламним агенцијама баш као и Хичкоков Роџер Торнхил, тренутак је да се и ја отиснем у непознато, овде бар нема никакве конспирације ни разлога за параноју, све чињенице су ти одувек пред носом и ништа необично неће се дого-

Бележница 30

На нашој стази __________________ дити у наредна 24 сата. Успут сам покупио телефон са стола, за сваки случај. На вратима сам намигнуо мамином осмеху из кухиње, рекла је још да ми не треба кључ, тата је изашао негде, биће она ту кад се вратим. Прошао сам поред лифта, нећу у ту смрдљиву кутију надоле, мада је тамо сигурније јер никад не знаш када ће те на степеништу заскочити још једна од оних мрских жена с другог и трећег спрата, та провидно препредена скупина доушника са лажљивим фразама срдачне добродошлице, глупавим потпитивањима и гротескним смехом без зуба који одзвања до врха и приземља зграде. Испред улаза клинци су у малим групама запосели степениште загњурени у своје смартфонове, развлачили штенад паса-луталица, само једна девојчица занесено је црткала кредом по плочнику. Девојчице и дечаци, прилично су мирни, некако приземљени и статични, исувише питоми за свој узраст, нас је било барем десетак пута више, по цео дан врили бисмо растрчани испред зграде, одмах након преподневне смене у школи пре но што се родитељи врате с посла у три сата или у оне топле вечери кад се сасвим окасни с повратком кући па са околних тераса почне дозивање оних мање послушних. Протеклих година приметио сам да их има нешто више него током опустелих деведесетих. Први талас локалног baby boom-а десио се непосредно након НАТО бомбардовања, а затим, чини ми се, средином двехиљадитих када је одлучено да РТБ БОР постане предузеће у реструктурирању. И аутомобила је отад било неупоредиво више. Раније би тек понеки идиот паркирао на околним травњацима, а сада су десеци њихових аутомобила уредно посложени на зеленим острвима, одмах испод прозора и тераса, поготово горе испред зграда на падини, иако су социјалистички урбанисти прецизно искалибрисали наше потребе и капацитете, направивши паркинге велике као фудбалска игралишта. Све и да има деце и да нисмо заувек масовно емигрирали из родног града, данас се више не би могло скијати ни санкати између зграда од свих тих аутомобила. Једном смо скупа померили погрешно паркираног „кеца“ горе на окуци код броја 15 да бисмо преспојили два пространа травњака и продужили ски-стазу од врха Насеља Сунца до паркинга испред моје зграде. Воза чи су тада знали где им је место ауту. И остатак деце на санкама знао је да туда није дозвољено риљање стазе. Било нас је по четрдесетак на скијама и ништа нисмо препуштали случају. Постојала је хијерархија свачијих жеља и могућности. Као такмичар, имао сам посебан пар ољуштених скија само за cross-town sliding, соло или са екипом маштовитијих, далеко пре parkour или jackass ломатања. А како се тек само летело на пластичним поклопцима од WC шоља украдених из оближњег градилишта нових стамбењака или кад зајашиш катодну цев одбаченог екрана телевизора. Живели смо са градом и прилагођавали га себи. Ова деца нису ни способна за такво нешто. Било ми је помало непријатно због ове примисли. Прескочио сам једног од њи-

Бележница 30

_________________ На нашој стази хових паса да бих се некако провукао између гроздова главица које седе. Они отреситији полузаинтересовано су отпоздрављали незнанцу, други би само превукли ћутљив поглед преко мене не прекидајући типкање по својим андроидима. Након стотинак метара, тек што сам замакао иза зграде гимназије, с прекорним смешком помислих како се ни овог пута нисам опсетио да моје беле фетиш-ципеле, као уосталом и све моје ципеле за променаду, никада нису најбоље приањале уз овај негостољубив, еродиран борски асфалт. Кад год овде покушавам да ходам, сваки свој корак видим унапред. Гледам га како се опрезно протеже мимо мене док уздржано ступам по слоју абразива од ризле и срче. Груб и оштар, тај асфалт ме увек натера да покорно оборим поглед, упрем браду у груди и нетремице пазим како корачам, иако сам Улицу 3. октобар пред борским друговима називао господском, обично онда када бих наша бесциљна глуварења желео да усмерим тамо где нема никог. Самотне шетње по Бору никада се не разликују, мичеш се једнолично напред и назад дуж те пусте праве линије, још те само потреба за сном, скровиштем и храном нагони да се на крају вратиш у тачку из које увек и крећеш улудо, не би ли још једном опцртао елипсоиду непрестаног врћења укруг. Утом се сетих Драгановог текста о линеарној екстензији борске насеобине као метафори живљења у неместима попут овог, о животу сабијеном у интеррегнуму закржљалих интеракција на потезу од нулте тачке старог копа до гробља на седмом километру, којег овдашњи људи по злој навици крајње непоштено називају градом, нимало се не срамећи чина једног таквог именовања. И уопште, урбана морфологија наизглед модерне насеобине доимала ме се као сива кулиса ороченог напретка која сасвим пријатељски наткриљава туробну једноличност животарења на смену у једној обичној рударској колонији. Пролазећи изнад блокова вишеспратница у „четвртој месној“ помислих опет како сви они одувек само седе у тим својим јефтино откупљеним социјалистичким становима и никад никуда не излазе. Празнина је опколила простор између тих зграда и квартова, кроз њега ништа не струји, као да је невидљива али присутна доза неутрона и гама-зрачења заувек преузела власт над економијом животних комутација. У часу се пренух из малодушне јарости, укоривши себе због јаловог ламентирања, себе који иначе мислим и прилично вешто дебатујем с пријатељима и колегама, а понекад чак и напишем понешто о логици социјалистичког тлоцрта и просторним аспектима развоја Југославије. Чему зазивање фантазија о потенцијалима неоствареног у једном од некрозних пунктова за примарну екстракцију сировина у систему панкапиталистичке експлоатације? Ствари су исувише разумљиве и очигледне да бих олако западао у ћорсокаке јетких монолога. Изненада, изнад града разлеже се прозукли хук рудничке сирене у три сата, тај бесмислени реликт неповратно изгубљеног времена, данас тек једна од јефтиних и смешних агитпро-

Бележница 30

На нашој стази __________________ повских смицалица руководства компаније у реструктурирању. У истом тренутку, у даљини иза мене зачу се какофонија завијања, рике и лавежа преплашених животиња из правца новог зоо-врта. Туп, упоран звук сменске сирене сјединио се надамном с крицима дивљих животиња у ономатопеју апсурдне слутње ванредног стања. Сваке ноћи у 11 сати кроз отворен прозор у моју собу редовно нахрупи лавина урликâ из парка са заточеним животињама, насађеног тик под прозор станарима Насеља Сунца, више обданишта, па ипак, овога се пута удаљени жамор њиховог немира разлио по мом телу као неки потиснути осећај који прати спавача за будности. Био сам помало затечен изненадним дејством звучне ситуације на мене. Кад сам био мали, зоолошки врт је био плански лоциран у Брестовачкој бањи, на пола пута између градске зоне и језера. Активне рутине одласка у школу и на посао пресецали смо редовним летовањима и зимовањима, постојала је институција рекреативног одмора и породичних викенд-излета. Већ почетком деведесетих у овом патрљку некадашње државе више није било рудничке сирене, ни скијања на Црном врху или низ стрмину испред зграде, затворен је зоолошки врт у бањи и хотел на језеру, памтим да смо последња породична летовања две године заредом проводили у радничком одмаралишту РТБ-а у Оребићу уместо у хотелу Амбасадор у Опатији, како је мама желела, само зато што су на Пељешцу постојали најбољи услови за мој windsurfing. На повратку кроз Београд преко Аутокоманде, у ауто је продро мук док смо неповерљиви према дотад недоживљеном призору посматрали сињу колону тенкова у сутон како равномерно и незадрживо меље асфалт на аутопуту Братства и јединства и људе који се збијају дуж надвожњака и пасарела у даљини да би постали гомила. Да, тамо су се множила телеса одлучна у свом заносу, кроз њих су снопови јарких зрака залазећег Сунца прскали разнобојне мрље неправилних облика по дну мојих зеница, глуви призор био је заслепљујућ у својој претећој монументалности. Драматична игра светла и дугих сенки руменог повечерја надомештавала је недостатак јасне радње, одсутни садржај сублимног призора изван аута. Тешко је било схватити шта је због тога требало да осећамо или да знамо. Секунде су пролазиле а да тога нисмо били свесни. Нисмо били сигурни посматрамо ли и даље све то због некаквог неосвешћеног осећања наметнуте обавезе према виђеном или је то била бојазан да ћемо остати ускраћени за најважнију информацију у нашим животима, која још увек није објављена, ако само на трен скренемо поглед, откажемо послушност призору и несмотрено прозборимо било шта. За који дан пошао сам у средњу школу, тек касније схватио сам да је слика џиновске црне пантљичаре што се увлачи у срце Сунца које нестаје на хоризонту сублимним насиљем окаменила сцену наших муклих погледа да означи ломни крај једне епохе и претвори нас у неме сведоке непочина на макабричној позорници понижења свију нас. Звучни феномен у три поподне моментално је

Бележница 30

_________________ На нашој стази призвао у сећање слику топле летње вечери која уноси студ непознатог у срце, нагнавши ме да невољно прочепркам по личној историји рефлексних реакција и утврдим знам ли још увек правила присебног поступања пред стихијом надмоћних догађаја у ванредним околностима. Већ на другом километру, мало пре Југоаута спонтано сам скренуо надесно ка парку изнад пензионерца, па дуж редова гаража исправио налево до старе Вацкине пиксле и даље према пролазу испод самачког хотела да се поново успем до Трећег октобра утабаним путељком између линије и Атекса и наставим у правцу Болничке улице. Више нисам помишљао на своје ципеле. Ритам суспрегнутих корака био је већ сасвим дисциплинован квргавим тлом мог насумичног итинерера, крећем се као да лажирам трагове сопственог кретања. Свеједно, помислио сам, важно је само дисати, усредсређено и равномерно. Но борски ваздух ми је одувек дражио чула попут déјà vu феномена, настањивао се у мени заточеном у идеји о природи времена да се покаже у телима која још нису рођена, елементаран и лабораторијски мерљив, безбојан, без мириса, невидљив и неприродан, чак и кад у њему нема дима, управо онда када нема дима у граду, баш као данас. Оно што је улазило у мене више се не би прометало натраг кроз издисај у речи, остајало је ту, унутра, да се таложи као кодиран запис који емитује информацију с одложеним дејством, све до часа у ком ће ме будућност обавестити о присуству неминовног кад информација мутира у опипљив знак под мишком. Можда баш због тог невидљивог одложеног дејства, сиромашна историја предвидиљивих кретњи овдашњих телеса, ни по чему слична живахном зујању надахнуте људске размене, никада није била само обичан талац затворене логике правоцртног померања напред и назад, од данас до сутра, од погона до гробља, нити пуки ефекат вернакуларних протоколâ локалног општења, него све те сенке клонираних кретњи око мене, као по невидљивој команди, одувек само траже пречицу да се бржебоље подреде дисциплини тамо где је могуће најлакше пронаћи господара, у примитивном алгоритму рудничке производње или у награди утапања у моментални самозаборав по изласку из смене. Ваљда због тог тешког и неправилног ритма дисања имао сам недефинисан осећај да време у Бору другачије тече у пустом повлачења живота од данас до сутра и да су невидљиви знакови временитости на овом поднебљу интегрисани са хемијским реакцијама у мојим ћелијама, а као тинејџер у деведесетима био сам потпуно уверен да време овде дословно стоји, да се сви ти људи привидно крећу и механички отварају уста, али да нема ни речи, ни смеха ни крика, док свако парченце тривијалног чаврљања познаника на улици тумара уходаним стазама познатог у затвореном екосистему догађаја из хладне гробнице некадашњег. Нигде никада ни трага усхиту живота који се радује сусретањима. Зато сам се рано сродио с отуђеношћу у овој индиферентној колонији случајних пролазника и никада нисам проналазио прави пут

Бележница 30

На нашој стази __________________ до себе у лавиринту намерних мимоилажења с њима, него све у цик-цак, ногу пред ногу с једне на другу страну насеобине, погледа обореног испод обрва, да се прерушавам у речи које сâмом себи у браду изговарам, да их све одреда криомице заобиђем тако да никад не сретнем себе и одагнам страх од препознавања у њиховим скривеним погледима. Читава историја евазивних маневара. Још као дечак имао сам потребу одвести се бициклом до ивице старог копа, погледом се најпре утискивати у недохват дубоке празнине која се објављује предамном, и у пар опрезних корака, као да следим прецизан план по тачкама, одједном се наћи на сâмом крају одсечка одломљеног пута који штрчи изнад понора од серпентина и разнобојних језерца дренажне воде на далеком дну рупчаге. Једино на том месту осећао сам се најближим времену које сасвим другачије протиче, изузет од свега чему сам дуговао своје обзире у овом граду, врло одређено држање тела, ставове и мишљење, морања, гестикулације, осмехе и речи. Никаква даљина погледа нигде другде није изравније допирала до мене него ту, а све оно што сам мислио да сам оставио иза себе, чему сам увређено окретао леђа, ковитлало се преда мном, и време и то урбано обличје без супстрата и уморне сенке људи у пролазу, све се на крају стапало ту пода мном, здробљено, самлевено, сконцентрисано, у тишини слегања седимената изроварене земље. Чинило ми се да се само ту над рупом у мени за тренутак раствара запретени наговештај смисла овдашњег опстајања, иако је баш то место зјапило нестварном празнином своје напуштене монументалности, суво и огољено, и изгубљено за историју. Могло је постојати било где и било кад у 20. веку. Двадесети век овде још увек није завршен. Па чак и овај монотони шум индустрије у позадини, та константа звучног фона борске егзистенције у три смене, некако би утихнула на том месту, иако је бука експлоатације рада, неживе материје, анонимних судбинâ увек била присутна у свом одсуству, као једина опипљива потврда извесности утешне идеје о трајању, о наставку живота након овог живота, по цени коју одређују флуктуације на светским берзама. И сваки пут могао сам доживети варљиви осећај повезаности са свим тим телима у погону, као у некој епизодној, свечаној припреми за прави живот који тек треба да почне. Пре скоро пуних петнаест година, другове из Београда, анархисте, одвео сам у обилазак рупе. У то време, покренули смо кампању против приватизације. Након разговора са малобројним радницима, синдикалцима и пензионисаним инжењерима РТБ-а у конференцијској сали Дома културе, нас тројица одвезли смо се очевим аутом равно до рупе, јак ветар је подизао ковитлаце разбацаног смећа између преосталих настањених кућа на рубу провалије, Циганчићи и пси трчкарали су знатижељно око нас, оглодани костури некадашњих стамбењака за колективно становање нису нам говорили ништа више од оног што показују, нису позивали ни на шта, шупљи и сабласни. Учинило ми се да својим присуством непристојно на-

Бележница 30

_________________ На нашој стази рушавамо рутину живота ових људи крај рупе, као надобудни туристи на пропутовању са мисијом. Никада се нисам осећао такозваним борским дететом, нисам био тип домаћина, ни руинофиличар, нити беспотребно учтив према двојици сличномишљеника, али ипак нисмо отишли на језеро, у бању или на панораму крај стрелишта, једноставно ништа од тога не би ми пало на памет, било је најлогичније отићи право до рупе да ту продискутујемо шта нам је чинити. Људи са стране доживљавају рупу као крај града, мада локални летописци приповедају како је баш ту некада започело све. Замамност бесплодног масива под нама доимала се као физичко јемство веродостојности приповести о исходишту. Али то је сада прошлост. Град се већ сурвао с литице понора у недоглед рупе, у њега ускоро стижу проценитељи имовине РТБ-а да људима саопште добру и лошу вест, за њима ће и стратешки партнери да се пословање компаније постави на ноге сад када су Лондонски и Париски клуб отписали део дуговања, а држава дала гаранције за репрограм дуга и наставак трансформације власничке структуре. До заласка Сунца ветар је развејао сва наша питања без одговора, празнина недоумице звонила је међу нама, ствари су одавно отишле предалеко да бисмо уопште могли пронаћи заједничку тачку гледишта с људима који су нас тог поподнева испратили погледом пуним наде. Кажу да је руководство рудника у међувремену инсценирало поглед за туристе, видиковац је ту негде на ободу стрмине а кафић у једном од јамских хоризоната. Ту смешу нездравог колорита и глувих пејзажа девастиране земље они сада називају индустријском баштином. Сетих се црно-беле ТВ репортаже на РТС-у с краја шездесетих о младом рудару у борској јами који говори како у слободно време, кад не ради у јами, где су услови за рад иначе одлични а плате солидне, слуша рок музику и чита beat поезију. Остављајући за собом сивило насеља Север прошао сам крај напуштене самоуслуге „Партизан“ у Доктора Мишовића, па из Југословенске народне армије скренуо десно покрај факултета у Иве Лоле Рибара да се полако спустим ка рупи у подножју калдрмисане улице без имена. Кроз бистро озрачје ветровитог дана без дима, с леве стране споредног улаза у зграду Дирекције рудника јасно се оцртавала барељефна плоча од бронзе на белој површини зида. С тридесетак метара удаљености разабирао се подужи текст испреплетен рударском иконографијом и инсигнијама социјалистичке Југославије. Прилазећи ближе, приметио сам да је Улица кестенова у међувремену променила име. Назив је скоро промењен, судећи по глаткој, сјајној површини табле без трагова патине на углу управне зграде. Улица сада носи име Др Божина Јовановића. У другим градовима увек сам се трудио да асоцирам називе улица, био је то бонтон наше комуникације. У Бору сам знао само пар улица поименце. Одувек смо били на per tu. Осврнуо сам се да упијем меланхолију пусте улице. Врућина је појачавала тишину призо-

Бележница 30

На нашој стази __________________ ра. Преко пута Дирекције налазио се ред старих, такозваних француских кућа. Из детињства памтим сивкаст колорит, уска прочеља и једноставну пластику фасада те радничке мини-колоније. Кућице су сада биле бледуњаво разнобојне, испред њих штрикови начичкани вешом, где-где с дечјим панталонама и мајицама, по двориштима расејане играчке и један дечји бицикл прислоњен уз капију, али нигде није било ни станара нити једног јединог детета да оживи пусти час улице, иако ће школска година почети за којих недељу дана. За тренутак помислих на датуме, на време и обавезе које ме чекају од септембра. Вратих поглед и коракнух ка зиду Дирекције да изблиза осмотрим натпис на плочи. Стао сам пред плочу некако усиљено, помало свечано и интимно у исто време, као да се налазим у присуству нечег значајног и достојног поштовања што ће ми пренети важну поруку. „У старој Југославији Борски рудник је био својина иностраног француског капитала. Победа наше народне социјалистичке револуције учинила је крај експлоатацији од стране домаћег и страног капитала. Данас, 3. X 1950. год, ми, радници, преузимамо Борски рудник у своје руке. Трудбеници Борског рудника”. Извадио сам телефон из џепа да фотографишем спомен-плочу. Док сам покушавао да ухватим кадар, појавио се средовечни чувар на капији споредног улаза. Након пар секунди натегнуте паузе, с невештом гримасом осмеха упитао ме лењо, шеретски, отежући самогласнике док говори – „А шта се то слииииика?”. Испрва нисам био сигуран да ли ме пита шта се то слика или зашто се то слика. Остао сам фокусиран на кадар, не мењајући држање, међутим он је и даље био у мом видном пољу. Требало је изнаћи прави одговор, ситуација је титрала у ваздуху. Таман толико да не упамтим његово лице, на тренутак сам га удостојио погледа скривеног иза тамних наочара. Учинило ми се да носи униформу неког приватног обезбеђења. Не сећам се шта сам му одговорио, али знам да сам спазивши плавичасту силуету, још док ми се дијагонално приближавала из унутрашњости дирекцијског дворишта, био припреман да му већ нешто прикладно узвратим, помало узрујан сценом доконог гегања службеног лица које ће ми сада рутински предочити невидљиво присуство власти отрцаним штосовима ритуалног демонстрирања системског насиља, па још крај ове плоче с натписом пред којим сам заузео нарочито држање. Однекуд се појавио још један човек у белој кошуљи с кратким рукавима и њих двојица су утом наставили да се глупаво церекају. Наједном је изгубио интересовање за мене, но тихи јед ме од тог тренутка није напуштао, нарастао је постепено доводивши ме у стање неугодног треперења. Одједном, у мени бљесну оштар контраст између летаргије летњег поподнева у овој заборављеној четврти старе француске колоније и претеће алузивности ситуацијâ које све време невољно толеришем. Сместа сам похитао даље од тог места да узмакнем пред концентрацијом пасивног насиља. Љутитим завеслајима рукама и ногама заграбио сам ка Ђорђа

Бележница 30

_________________ На нашој стази Вајферта да се напокон свучем ка рупи, сад кад сам већ стигао до краја пута и коначно сасвим ишчезнем у тој целини овдашњег ништавила. На углу Дирекције преда ме је још једном искочило име др Божин Јовановић, белим словима на ганц новој тегет табли. Његов посао је био да у име нас доноси одлуке, зар не, да ништа не препушта стихији самоуправног договарања, да све буде усклађено с плановима, пројекцијама и директивама, знао је да мотивише раднике-самоуправљаче попут овог чувара, да најревносније међу њима лично изабере и постави их на истакнуте позиције које им припадају, велик и несебичан. Живимо у мирнодопском периоду, наизглед, али знам да би онај мали сатрап од чувара беспоговорно полетео да у сабирне центре Команде Југоистока сатера мушкарце, девојке, жене и удовице без деце за принудни рад у Bor Kupferbergwerke und Hûten Aktiengesellschaft, само да стигне наређење генералног опуномоћеника или било ког шефа намесничке банде са државним знамењем на реверу. Ових дана у руднику Марикана регуларне јединице полиције Јужноафричке Републике по налогу колонијалних управника пословично убијају стотине рудара у штрајку. Узнемиреност у мени и даље је расла, честице ваздуха су трепераво сјајиле, у свакој од њих раскривале су се притајене назнаке стварног стања ствари, неочекивани садржај исијавао је свуда око мене, био сам све ближи правој природи невидљивих збивања. Без утркивања, све се наједном почело полако и прецизно слагати у претећу алузивност сублимног момента без супстанције, без релација, без случајности. Не, време овде засигурно не протиче ни линеарно ни циклично, преда мном се управо објављивало једно сублимно, непроменљиво сада-иовде, наједном сам јасно увиђао да се ни унапред ни уназад у времену ништа не збива што већ није уцртано у матрицу еволуције и дееволуције да би се насумично инкарнирало у варљивој појавности тренутака временитости. Очајнички ми је требала замисао о времену да бих поставио у ред моје искуство света, да варљивост тумачења поретка ствари покушам да измирим са збиљом, но зона рупе ми је већ најављивала своје невидљиво присуство да ме одговори од мојих залудних наума и помогне ми да коначно схватим како се овде на крају све вага и равна према њој, под режимом анонимне структуре longue duréе која апсорбује и ништи феномене, догађаје, лажљиве представе о извесности почетка и краја, непојамно апатична према континуитету ропске експлоатације као јединој историјској константи овдашњег пребивања у времену и простору. Интензитет доживљаја потпуности ствари у најситнијим детаљима бубњао је у мојим слепоочницама и грудима, утркивао сам се са сопственим погледом ко ће пре обуздати стихију знаковитих подражаја одасвуд, одједном ми се учинило да потпуно ишчезавам у мрежи значењâ, више се нисам сналазио у накупини својих јадиковки сред утварâ овог дистопичног мизансцена. Једном видиш ову зграду, други пут ону, а све те мртве кубатуре унао-

Бележница 30

На нашој стази __________________ коло сад су премазане испраним емулзијама боја што прикривају распад инфраструктуре, бауљаш даље, одвећ пуно пута скрећеш поглед с безличних контура свакојаких сподоба и одједном ти је већ доста свог тог непријатног, случајног сударања, без наде да ћеш икога сусрести, да ћеш ишта научити, одједном се све претвара у самотну, бесмислену вртешку, више не ходаш ти кроз град него све то хода око тебе и врти се укруг, све брже и брже, и уже и уже, док жмурећи настављаш даље чекајући да све прође само од себе. Не знам ни како се све то увек баш тако догоди да се наједном све усковитла и запрети ти са свих страна, кад је све, у ствари, тако успорено, лењо и равнодушно према било чему што још увек живи и креће се, а опет ти без престанка задаје подмукле ударце који као да долазе равно из унутрашњости твог дамара. Остани непомичан, не гледај ни у кога, не откривај ништа, издржи све. Застао сам у раскораку да ме сустигне жал што сам пре само сат времена лакомислено подишао својим слабостима да задовољим очекивања других. Знао сам да никуда не треба излазити док сам овде! Изаћи?! Овде? Из чега, у шта? С ким? Зашто? Увек све буде исто. И није само то што ничег новог нема, јер одувек знам да ни не може бити икако другачије у овој обезљуђеној рупи од насеобине, него то што протежност сваког овдашњег тренутка настањују немар, отупелост и отуђење давно умртвљеног живота, све оно о чему људи овде помирљиво ћуте и свикнуто трпе, и онда се чешеш непоштен о те неугледне физиономије џанкија, чувара и паса у чопорима, погнуте главе рукама одгурујеш иза себе сваку своју кретњу, све што ти хрупи у сусрет, као да се пробијаш кроз тежак, густи глиб од предмета, ваздуха и људи што надолазе и надолазе, у бујици пристижу ка теби да те пониште, већ си сасвим слаб и немоћан, све док потпуно не упаднеш у себе као ова болесна маса јаловине, то нескривено ругло од рупе која једина заувек остаје ту да одоздо, из сопствене нутрине подмукло расте и гута све пред собом, тако споро и неприметно, индиферентна и похлепна у исто време. Ево, појело је и некадашњи пут. Да, јасно је да је овде некада пролазио пут, распукли асфалт је још увек ту подамном, опет стојим на њему, кроз његове пукотине пробило се ово сасушено бусење траве, њега је сабила силина корова и опколило ђубре. Све је прошло и све пролази, а сви ће заувек остати ту као скочањено, мртво трупло у напола затрпаној, загађеној раки. Рудари… сиђоше у пакао по неправду на којој се може огрејати. Жудео сам за једним јединим знаком захвалности за то што стојим сам над рупом и јасно замишљам да сви ти људи тамо негде иза мене ипак постоје и крећу се слободно, да их још увек има, да могу осетити њихово постојање изван режима експлоатације, да их видим скривене у њиховим прибежиштима пред пошасти која мора доћи да им прочисти савест, тражим их и призивам с те узвисине над рупом, на два метра иза задигнуте жице са ЗНАКОМ ОПАСНОСТИ, тик изнад рођењем ми досуђеног бездана празнине. И тако чекаш тренутак,

Бележница 30

_________________ На нашој стази који ће једном доћи, да им се прилагодиш, кад би било слободних да удружите руке и махнете осталима, а они да климну главом и приђу ти ослобођени страха. Али људи су већ упозорени да у зону контаминације ступају на властиту одговорност. Ако окренем леђа рупи да их погледом потражим, бојим се пашћу доле, усисаће ме унутра то чудовиште, па онда скамењен зурим још дубље у амбис свог бића. Зато увек непомично стојим и ћутке самом себи говорим, на крају пута, овде где све почиње и завршава се. Поново си ту. Ту си, био изнад или под земљом. Крени натраг, пођи у будућност сада да те обавести како напредује твоја смрт.

Бележница 30

На нашој стази __________________ Радиша Драгићевић, Бор

Подвижници за опште или лично добро Са знатним закашњењем, 1833, овај источни део земље се први пут званично прикључио матици Србији, у географском смислу. У сваком другом смислу, то прикључење није још окончано – а у неким сегментима, и после толико времена које се већ мери вековима, није ни започето. И да није Паун Междиновић, више по своме и више из очаја, испалио последњу мину у отвору брда Тилва рош и тиме омогућио да се, по налажењу, из овог дела откопа и одвуче земно благо – много тога, оног надземног, урасло би у непроходне шуме. Но, ни данас, из крајева и места под чије темеље не допиру бакарне и златне жиле, а ти су крајеви у ранијим временима били познати као Тимок, а овдашњи житељи као Тимочани, не чује се много тога што би могло заменити пасторална звона. Нигде у Србији, ни из једног ћошка, ни из једног буџака (а део овдашње земље и с правом се крсти тим именом), није звонила таква тишина, није допирао такав мук. Неколика имена која су се, више случајно, и више тек због порекла (овдашњег места рођења) прочула – јесу имена оних који су своје куле успеха саградили на другим (чвршћим) темељима, и чији су прозори (прозори таквих кула) гледали на калдрмисане пролазе са светлом на врху бандере. Да ли је довољно што су лопатама и крамповима раскрили царску палату „Срећну“ Ромулијану, што су исто то учинили у Шаркамену и што, са мањим значајем, чине у Равни? Али су и то туђи трагови, и туђинска култура којом се ми, желећи да личимо на остали свет, често и неумесно китимо. Ми, који смо расли на земљи и под њоме, чији су домови били земунице или, доцније, лепаре са земљаним подовима, доскора покривене сламом. Ништа се брже од тога не претвара у земљу, у земни прах, и стапа са њим. Наши трагови, наши ретки трагови, нису ретки због учестаности њихових појава и њиховог значаја већ због начина откривања, очувања, бриге. Тиме су они, таквим третманом и односом, изједачени са непостојањем. Није добра прилика да будемо запамћени по неким ликовима који су, најчешће у сфери политике, својим деструктивним деловањем додавали нашем злу – а има и данас таквих који то чине. Историја и време ће свакако сместити у своје полице све њих: од Пашића до Мир-

Бележница 30

_________________ На нашој стази

Надежда Педовић (пр.), Преписка Маринка Станојевића: одабрана писма: (1898–1948) (Зајечар: „Тимок“, 1998), 127.

ка Цветковића, од Генчића до Зорана Соколовића, а, верујемо, неће заобићи ни ликове попут Миће Јовановића. Овај крај није запамћен ни по чињеницама да се у књажевачком крају, по први пут у Србији, десила прва права грађанска буна (убрзо по припајању); да је овде под вођством капетана Митића експлодирало прво незадовољство Тројним пактом (два дана раније него у Београду), и да су раднице „Леде“ (из своје треће смене) упутиле први телеграм подршке новоустановљеном Месији са именом слободе (а Ненад Ристић дошао чак од куће да га прочита у тадашњем Другом Дневнику) и тако покренуле лавину тзв. антибирократске револуције… То би већ било враћање историјским темама и можда би заличило на локалпатриотизам, а теме овог текста су само културолошке. Никада није касно, ма колико било одоцнело, да се почне на темељу зидати. Мада време није поуздан сарадник очувању. И мада, за добре зидове, понекад недостају цигле. Ретки су људи који су се, по ослобођењу ових крајева и припајања матици, упркос чињеници да је дошло до убрзаних друштвених и економских промена, да су наступиле и дубоке социолошке промене и готово се десила права демографска експлозија, латили овог посла. Један од њих је Маринко Станојевић, професор и потоњи директор гимназије, чије дело данас одређени аутори наново процењују и тумаче и, чини се, неосновано покушавају да подигну на већу раван, да га прогласе научним (а не истраживачким) радом, дајући му тако (постхумно и непозвано) неку врсту академског статуса – што је, неспорно, остала његова неиспуњена намера. Намера је вероватно права реч за његово укупно деловање, много предметнија од термина жеља. У покушаје да се неке историјске, етнографске и културолошке ствари изокрену, у намери да се једном сегменту наше државе даде другачији значај, може се уплести (упрести) и не тако давни почетак идеализације лика и дела Маринка Станојевића. Листајући његову преписку, превасходно приспела писма (отпослата би, сасвим сигурно, дала много потпунију и реалнију слику о њему), дотичемо понеке оштре каменчиће, који нам помажу да употпунимо и реалније сагледамо лик човека, и мора се признати – прегаоца – који се међу првима латио отимања од заборава овдашње традиције и исконских културних вредности, без много средстава и помоћи; једноставно речено – пионирски. Стојан Новаковић, у том смислу, у писму од 6. марта 1906. из Београда пише Маринку Станојевићу: „Тај крај није ни на каквом путу, ни трговачком, ни ратном, а у којекаквим путописима и у ратним догађањима наши су и једини извори за познавање наше земље и старијега времена”.1

Бележница 30

На нашој стази __________________ Неспорно да је у том послу Маринко учинио много. И да добар део његових радова можемо назвати темељним. Као што је и неспорно да се сви његови радови не могу третирати као научни, као ни сво његово деловање као прегалачко и само у служби науке и општег (друштвеног) добра. О његовом раду, можда најјасније, изјаснио се знаменити Александар Белић: „Драги гос подине, Ваш приложак ја сам прегледао, у Гласнику се не може штампати, јер је сувише специјалан, а у Академијиним радовима се опет не може штампати – што није довољно специјалан. Примери нису нетачно запажени, али су ненаучно и грубо представљени…” (Из писма А. Белића, 15. априла 1906)2. У новијем значајном издању Вековима таложено знање, мр Дејан Крстић бележи: „Истражујући, у манастиру Суводол је пронашао два средњовековна црквена рукописа и предао их на чување Српској академији наука. Ова два најстарија споменика словенске писмености са тла Тимока у Академији се и данас чувају под именима Маринков октоих и Маринков службеник.”3 Из Београда, 18. септембра 1923, секретар Академије наука Александар Белић, отписује Маринку: „Господине, Према одлуци Председништва Академије од 17. о. м. Академија ће са захвалношћу примити на поклон стари рукопис из XII века, који ће се завести у Академији као ‛Маринков споменик’. С одличним поштовањем”.4 Убрзо потом, 1. октомбра (оригинални препис) исте године, исти господин отписује: „Господине, Част ми је известити Вас да је Српска Краљевска Академија са захвалношћу примила Октоих 1-4 гласа, са словима Св. Отаца, на пергаменту из 14. века Српске рецензије, - непотпун, који сте поклонили Академији, и који је ова завела у своју збирку старих рукописа под. бр. 355 као ‛Маринков октоих’.”5 И, коначно, 8. октобра, исте године, исти господин поновно отписује Маринку: „Господине, Данас је Краљевска Академија Наука примила стари рукопис Службеник, који сте јој уз Ваше писмо од 6. о. м. послали на поклон. Овај Ваш дар приказао сам на данашњем скупу председништва и о његову налогу част ми је изјавити захвалност на овоме дару, који ће носити назив ‛Маринков Службеник’, и који је заведен у збирку старих рукописа под бр. 356. Примите, господине, уверење мог одличног поштовања.”6 Мало је вероватно да су ови документи прве писмености од непроцењивог значаја из ових крајева отети од изворишта (а можда је посреди и могућа употреба и теже квалификације) и предати СКА на похрану само због бриге о њиховом очувању: осам векова већ, дакле, од времена и завојевачких похара, од рушења и премештања, од злих и похотних руку – сачувани су дотад, до мирнијих времена и веће извесности очувања.

Бележница 30

4 5

Исто, 49.

Владана Стојадиновић, Слађана Јеремић, Вековима таложено знање : 150 година од оснивања читалишта у Књажевцу (1860– 2010) (Књажевац : Народна библиотека „Његош”, 2010), 33. Преписка, 50. Исто.

Исто, 51.

_________________ На нашој стази

Преузето из: Slavoljub Gacović, Romanizacija i romansko stanovništvo timočke zone. Knj. 2 (Bor: Muzej rudarstva i metalurgije, Ariadnae Filum, 2012), 390, 392.

Сл. 2. Маринков октоих (крај 14. в.); Архив САНУ – Стара збирка7

Сл. 1. Маринков еванђелистар (1692); Архив САНУ – Стара збирка

Очекивано (прижељкивано), могуће чланство у СКА преамбициозног гимназијског директора је изостало; „Маринков Споменик“, „Маринков октоих“ и „Маринков Службеник“ је, свакако, премала надокнада у односу на штету. Као кад би, деценијама доцније, Ђорђе Мано Зиси одмах по открићу исекао из царске Феликс Ромулијане и послао у Београд монументалне „Венаторе” (мозаик), а они (Академија) узвратили називајући их: „Ђорђеви Венатори”; или Драгослав Срејовић, вођен истим намерама исекао „Лавиринт” или „Диониса”, а они (Академија) то назвали „Срејовићев Лавиринт”. Или „Драгослављев Дионис”, и где би био крај да је по открићу Галеријеве главе (кипа), Срејовић исту, запаковану у картонску кутију и заштићену пак-папиром (да се не разбије у путу) послао Академији, а они је, у знак захвалности истом, назвали: „Срејовићева глава“!

Бележница 30

На нашој стази __________________ Но, оно што ни на крај памети није падало овим знаменитим људима – пало је одмах на памет (коме другом) овдашњим политичарима. Они су, далеке 1961, монументалне „Венаторе” утоварили у камион и отпослали на дар најдражем другу, маршалу Титу. Дуже од три деценије мука (па чак и личних драма) требало је да се „Ловци” наново врате у родне шуме истока. Није ли време да већ неко (Музеј, Библиотека, Суводол) затражи повратак свог непроцењивог културног блага, без страха да ће брисањем Маринковог имена из префикса умањити његово дело, које се неки овдашњи нови тумачи својски труде да издигну на академски ниво. То благо тим чином никако неће бити изопштено из мапе културног блага Србије, нити изложено ризику нестајања, а на изворном месту сигурно ће бити доступније јавности од Академијиних полица и фиока, и биће му враћено његово име и значај. Паралелно, уз отпрему културних добара, Станојевић је (што је сасвим разумљиво и оправдано) одашиљао на различите адресе (па чак и министарске) своја издања: „Господин Председник министарског савета примио је Вашу књигу Зборник прилога за познавање Тимочке крајине коју сте му доставили и наредио ми је да Вам у његово име заблагодарим” – отписује шеф кабинета председника Министарског савета Свет. Хођера из Београда 6. децембра 1930. године.8 О третману таквих пошиљака, одашиљаних на многе важне адресе, и значају које су им појединци придавали може се наслутити из писма др Милана Влајинца од 4. јануара 1932: „Случајно сам купио у једној антикварници твоје Прилоге за познавање Тим. Крајине (и то примерак који си са посветом послао Св. Прибићевићу)…”9. Јован Ђокић, на пример, у писму од 9. јануара 1926. отписује Маринку: „Из писма вашег видим да ви имате доста антропогеографских радова о Тимочкој Крајини и мени је чудо, да ми до сада нико не обрати пажњу, иако сам ја све овдашње библиотеке испретурао, тражећи о Румунима у опште о нашим домаћим Румунима.”10 У истом писму Ђокић се ишчуђава и пита „је ли истина као што каже Др. Тих. Ђорђевић у својој књизи: „Кроз наше Румуне”, путописне црте – да су села Звездан, Сумраковац, Слатина, Николичево и Подгорац повлашена села?” и даље напомиње: „Говорио сам ја о томе са г. Др. Т. Ђ. и он ми је признао, да је он те белешке написао у хитњи за 14 дана. Доцније је г. Др. Т. Ђ. те своје белешке исправио у “La vérité sur les Roumains de Serbie” – али беше му работа. Румуни у Букурешту добро упамтише ову књигу Др. Т. Ђ. и с њом се на конференцији мира користише.” Оваквим и сличним методама, непобитно, у неким својим делима служио се и сам Маринко Станојевић. Његово, често од неких савремених аутора навођено и цитирано дело, Тимок, врви од непотпуно и делимично обрађених тема.11 У једном таквом делу, Станојевић се, без детаљнијих испитивања, ослања на казиваче, налазећи их углавном у

Бележница 30

Исто, 196.

Исто, 55.

Исто, 76.

Маринко Станојевић, Тимок (Београд: Српска краљевска академија, 1940).

_________________ На нашој стази

12 13

Исто, 97. Љубиша Рајковић Кожељац, „Ономастика Тимока“, Ономатолошкли прилози год. 11 (1990): 109–366 (1–257), 266 (158). Вук Стефановић Караџић, „Имена села у Србији изван пашалука Биоградскога“, Даница: забавник за годину 1828. год 3 (Беч, 1828), 225. Доступно и на: http://digital.bms.rs/ ebiblioteka/pageFlip/ reader/index.php?type =numerated&id =4&m=2#page/294/ mode/2up; http:// digitalna.nb.rs/wb/ NBS/Stara_i_retka_ knjiga/Zbirka_knjiga_ Vuka_Stefanovica_ Karadzica/S-I0088c#page/123/ mode/1up.

поједницима (често кметовима, и са сигурношћу се држи њихових казивања); пола века доцније и Љубиша Рајковић иде његовим трагом узимајући за казиваче по једног од најстаријих и најмлађих у сваком месту, без чињеничне провере! Примерице, само у случају села Мањинац, Маринко Станојевић у свом раду „Тимок II, насеља и порекло становништва” у издању Српске Краљевске академије наводи: „Постанак овог села пада после 1815. године”, уз чињеницу да га ни Вук Караџић не помиње у попису села Нахије гургусовачке у Даници из 1828.12 На следећој страници Станојевић закључује: „У целом Тимоку ово је село најмлађе по свом постанку”, помињући да су се Доњосоколовичани (на југу) прво населили у Кожељу, а отуд прешли у Мањинац. И Љубиша Рајковић у делу „Ономастика Тимока”, користећи неопрезно Маринкове наводе (из сваког места Рајковић је бирао два наратора; у случају Мањинца: Љубицу Милановић, рођену 1898, и Бранислава Марјановића, рођеног 1928) те само на основу њихових казивања – а та казивања била су плод њихових тренутних и непотпуних сећања – говори о настанку Мањинца у трећој деценији 19. века.13 Но, и кратак увид у Вукову Даницу из 1828, казује да је у попису села Гургусовачке нахије село Мањинац уписано као Маличани.14 Из навода је видно да су многа села записана другачије: Вина – Вињ, Локва – Лукву, Репушница – Рупешница, Зоруновац – Золновна, Валевац – Волевци, Петруша – Петриша... а нека именима којим се и данас изговарају у локалном говору: Кожаљ, Салачко, на пример. Заговорници ове Станојевићеве тезе могу име Маличани да повежу са насељем Каличина, које се не помиње у попису, али се у попису не помињу ни Дреновац, Стогазовац, Радичевац, Бели Поток… што не значи да се тиме негира и њихово постојање јер их Вук не помиње у попису! Мањинац се у ранијим писаним траговима помиње и као Махнинце, Маници, Малинци… Мањинац се помиње већ у првим писаним траговима о овом подручју – у турском попису Видинског санџака 1454/55. (859. године по турском календару), а потом и у непотпуном турском попису из 1560; у непотпуном турском попису из 1466, нису сачувани подаци о Мањинцу, али ни о још 46 села из првог пописа. Исто тако, бар у конкретном случају, Станојевић даје непрецизне и непотпуне податке о родовима (фамилијама) у насељима, климатским приликама итд. Војислав Вуловић, директор гимназије у пензији упозорава Маринка 4. априла 1932. године: „Прочитао сам Извештај ваше гимназије и мило ми је било кад сам видео да је њен директор био Стојан Бошковић. Том приликом видео сам и његову слику и кад год сам погледао, све ми се чини да то није његова слика. Као дете знао сам Стојана Бошковића, а и кућа ми је била у близини његове, а са његовим сином Матејом Бошковићем другови смо, па ми се све чини

Бележница 30

На нашој стази __________________ да то није његова слика. Мени та слика казује мога професора филологије пок. Јована Бошковића. Мени се чини да је то његова верна слика. Стојан Бошковић никад није тако изгледао.”15 Намера овог текста није да се бави личношћу Маринка Станојевића већ само његовим делом, али није наодмет дигресија у вези са писмом које Ђорђевић пише из Рима 15. децембра 1917. Маринку Станојевићу: „А сад, мој Маринко, да се окренем теби. Ти си ударио у неке ‛смућене ветрове’, те ти не могу ухватити ни краја ни почетка, а нисам вољан да тумачим твоје замотане мисли, да се не бих огрешио и криво разумео. Нисам оних погледа које сам некада заступао – пишеш ми али не кажеш које сад заступаш…”, и апелује на његов одлазак на скупштину на Крфу, подсећајући га да му је то дужност као народном посланику.16 Да ствари буду јасне: овде не постоји намера да се омаловажи и негира заиста обимно и значајно дело Маринка Станојевића, везано за изучавање ових крајева. Реч је само о налажењу праве мере. Не и о одређивању величине лафа и грма, из дела оног чијим се именом кити књажевачка библиотека. Насупрот, мало се чини да се и друга значајна имена из ранијих времена, а и вредни савременици поставе на она места која им припадају, не само у равни локалне културолошке димензије, већ да се њихово место одреди на културној мапи нашег национа. Јер девојка се најпре у кући опреми, па се на сабор пошаље да је сви загледају. Бојим се да је данас мало коме познато име Чика Бране, чувеног Бране Цветковића, које је, из мало познатих и објашњивих разлога, прецртано на културној мапи. Чак и да изузмемо значај његовог позоришног деловања, чак и да избришемо све оно што је донео тој сцени, његово писање за децу може се тумачити и као значајније од извиканог златиборског чике са страшним презименом, који је одлазио до проређених основних школа и наплаћивао 200 динара по детету. И можда би свако дете још у школи требало да научи име Милутина Велимировића, не само лекара који се својим едукативним радом на пољу здравственог просвећивања и борбом против најтежих болести (сузбијањем вариоле вере!) већ и значајним књижевним делом – приповеткама Мећава: приче паланачког лекара, и романескном тетралогијом – може ставити скоро у исту раван са Стеваном Јаковљевићем. Знамо ли данас сви ко је и какве интелектуалне снаге др Миодраг Сибиновић, и хоћемо ли примити његову пружену руку, наук и умеће? Мало вероватно, јер његове идеје и намере не допиру ни до ушију оних који себе сматрају културним прегаоцима, а камоли до ушију апаратчика који се ротирају путем избора на челу овдашњих паланки. Знамо ли за др Биљану Сикимић и њено дело? И знамо ли да један Јеврем Дамњановић седи под сунцем сваке године на улазу у место још званим именом немилосног комунистичког егзекутора, који је у име идео-

Бележница 30

Преписка, 62.

Исто, 78.

_________________ На нашој стази логије побио много сународника у Тимоку? Седи, јер вероватно и он нема куражи за разговор са глувима. Да не помињемо др Бору Првуловића, који је сада у „најбољој служби”, пензији, и друге… Можда тренутно најзвучније име српске књижевности из ових крајева – Срба Игњатовић – у неким прошлим временима већом снагом и већом завичајном љубављу грлио је Књажевац, но што је Књажевац грлио њега. И само се максимом да нико није постао поп у своме селу може тумачити однос према њему. Чињеница да је проглашен за почасног грађанина Књажевца може бити предмет дискусије јер се почаснима не проглашавају они који су заиста и рођењем и добрим комадом живота већ грађани те вароши; пре би било да је Игњатовић заслужни, а не почасни грађанин Књажевца. Наравно, говорећи о културној мапи овог краја, не треба изоставити ни заборавити неке већ утемељене вредности: Сврљиг има своје Дане Гордане Тодоровић, Књажевац свој Фестивал културе младих, Зајечар Млади мај и Зоранове дане, Неготин Мокрањчеве дане; Бор, који нема ничег, сем дима и сумпора (Балканске сусрете књижевника и Злотску књижевну колонију иницирали су људи који су имали друге – опет бих грубо рекао: личне циљеве)... Не смеју се занемарити ауторска имена Љубише Рајковића, Славољуба Гацовића, Саше Јеленковића, Јакше Динића, Радослава Вучковића,... (Томислава Мијовића, Зорана Вучића и Милена Миливојевића намерно изостављам са овог списка; Миодраг Велојић је сам изабрао пасиву). Прошло је више од 15 година од појаве последњег капиталног дела везаног за овај крај, ближе речено за област Тимока – обимног дела Књажевац и околина, у издању Етнографског музеја у Београду, под уредништвом академика Петра Влаховића. За неке можда и од већег значаја, ако погледају напомену да је штампана у време агресије НАТО, у пролеће 1999. године; године са три деветке; ђавоље године у којој нас је у августу небо подарило мраком усред поднева; јединим мраком који је, срећом, брзо и својевољно нестао из наших очију и душа. Упркос многим деловањима, упркос ауторским књигама неједнаке и неустаљене уметничке вредости – а такве књиге најчешће имају временом и укусом ограничен век – упркос неким појединачно покренутим едицијама, које су угашене после неколико књига или су изгубиле дах (најзначајнија „Биоблиотека Крајински књижевни круг“), требало је доста времена до појаве темељнијих, озбиљних, свакако планских издавачких подухвата – а десили су се тамо где се (без увреде) најмање очекивало: у књажевачкој библиотеци. Али не из рукописне заоставштине хроника некада многољудних села (а има их 85 у општини), које никада неће ни ући у корице јер су то хронике писане руком победника грађан-

Бележница 30

На нашој стази __________________ ског клања или – како су их такви писци сматрали – револуционарне хронике. Њихов прозор у прошлост, у микро историју, јесте само поглед на двориште кроз прстом начињену рупицу у залеђеном стаклу. Они други рукописи, ако их је и било, нестали су са својим актерима или уништени од њих – можда чак и од друштва – тешко је и данас објаснити чињеницу да је Душанка Бојанић Лукач своје капитално дело морала да штампа чак у Софији, у њиховом издању, а не Београду или бар Зајечару. Малобројни – боље рећи: малобројне, јер се ради о женама, наоружане само агилношћу и спремне на препреке и отпор, а можда и игноранцију која је гори вид спречавања, Владана Стојадиновић и њене сараднице из Библиотеке поставиле су себи циљ који некима може да личи на пружање руке ка небу у намери да се дотакну звезде. Изабрале су пут којим се ређе иде, и не стиже увек до циља; пут који често личи на једносмерну улицу, на реку без повратка. Готово читав век после помињаног Маринка Станојевића, пред читаоцима се отворио један нови прозор. Храбро и несебично се упустивши у издавачки подухват, и то подухват који се, као у библиотекама у окружењу, не темељи на издаваштву чињеном на случају и приликама, већ на промишљено изабраним едицијама, под уредништвом Владане Стојадиновић (и њених сарадница), у едицији „Казивања“ објављена су дела: Пролаз кроз легенде и Завијена форма истине – обрада легенди из књажевачког краја Слободанке Станковић Илић. Едиција „Посебна издања“ донела је дела: Вековима таложено знање Владане Стојадиновић и Слађане Јеремић, Привреда општине Књажевац 20. века Милана Милосављевића (први и други део), Књажевац – о завичају од А до Ш Владане Стојадиновић, Милене Милошевић Мицић и Бојане Илијић. У едицији „Времеплов вароши“ публикована су дела: Књажевачки кафански живот између два светска рата Бранислава Стојадиновића (два издања), Аутомобили у Књажевцу од 1920. до 1970. Александра Видојковића (два издања), Књажевчани у причама Бранислава Стојадиновића, Нови живот књажевачког споменара Слободанке Станковић Илић, Беше једном један... Слободанке Станковић Илић, Тимочка лира: 50 година Фестивала културе младих Србије – 45 година поезије, Књажевачке рок приче и урбане легенде Дарка Мицића. Едиција „Књажевачким крајем“ започета је репрезентативним промотивним делима Микице Сибиновића Geography of Knjazevac и Књажевац. Едицију „Записи о завичају“, као једну од најзначајнијих, чине репринт издања дела: Грађа за топографију округа Књажевачког Стевана Мачаја, Књажевачки округ Јована Мишковића, Књажевачки округ Драгољуба К. Јовановића, Пут лицејских питомаца по Србији године

Бележница 30

_________________ На нашој стази 1863. – опис Књажевачког округа Косте Поповићa, Кнежевачки округ Милана Ђ. Милићевића, Тимочка крајина Владимира Карића, Стара планина Луја Адамовића, Јован Мишковић о старинама књажевачког краја, Путописна писма из књажевачког краја Милана Ђ. Милићевића, О књажевачком крају у научним радовима Јована Жујовића и Географске карактеристике књажевачког краја у научним радовима Јована Цвијића – допуњене и обогаћене стручним виђењима млађих аутора који се баве начучним радом – далеко надмашују значај локалног, и новим лицем и животом постају неизоставна лектира не само новим генерацијама (ова стара издања могу се наћи само у специјализованим библиотекама) већ и грађа новим истраживачима и стасајућим научницима – чврст и поуздан темељ на који се могу ослонити; камен у току времена преко кога неоквашени могу на другу обалу. Не постоји поуздана мера којим би се ова едиција оценила, нити награда којим би се њене утемељитељке подариле – можда је сама едиција њима и највећи дар. Могућност да се добро подели са другима. Да није било едиције „Завештање“, и дела која су у њеном раму публикована: Говор срца, На своме послу, Парохијске слике и прилике, За указом, Тешка времена, Пастирска реч, и очекивани Моји мемоари – никада не бисмо спознали људску и уметничку величину Симе Жикића, свештеника, сликара и писца, који својим делом заслужује национално (а не локално) познавање и признавање, и чије дело, овако пружено јавности и званичној критици, тек очекује вредновање. Наравно, актуелни стандарди, ликовни и књижевни критичари окренути другим правцима и вредностима (ако све то и јесу вредности), неће можда у довољној мери поклонити пажњу његовом делу, можда неће уопште, али то не значи да је напор Владане Стојадиновић и напор њених сарадница (уз подршку Жикићеве породице) – узалудан. Зато је потреба за подршком оваквом деловању већа. Владана и њен тим ово не чине у намери описаној у првом делу овог текста. Не очекују ни врата у вишим круговима јер је из круга у круг тешко прећи, јер не постоји пут – као кад камичак хитнете у воду и опазите да међу њима (круговима) нема везе. Да су раздвојени и никад не дотакну један другог, све док се не изгубе у ширини воде, и нестану. Њихово деловање је посвећеност општем, колективом добру. Сада – заокружено видним резултатима за не тако дуго време – то је један већ респектабилан списак значајних издања, значајних не само у домету деловања једне варошке библиотеке (то, углавном, чине и околне библиотеке), издаваштво књажевачке библиотеке постаје респектабилан чин на националном нивоу, хтео неко да то призна или не. У данашњем свету који нас окружује, у нашем свету омеђеном дискутабилним границама, у нашем економском и (што је страшније) духовом сиромаштву – царују ружичасте ТВ баре у чије жабокречине, у чије живо блато сви тонемо. И нисмо само

Бележница 30

На нашој стази __________________ изгубили идентитет и људско достојансто – изгубили смо меру у поразу. И не знамо да ли се већи злочини чине убиствима оружјем или убиствима која се чине убризгавањем нељудског глиба, пуким тровањем наших умова и срца. Сва места у којима се могло проговорити о локалним вредностима, али локалним само по месту настанка (творбе), нестала су: од некадашњег Тимока остала је само љуштура у којој сада спава друго биће, Развитак је без Томе Мијовића изгубио свој идентитет, Књажевачке и остале новине су далеко од потребног... Вредна пажње још су настојања часописа Бдења и млађег Истока (треба споменути и борску Бележницу, али је то часопис посебног профила), који се, углавном само муком њихових уредника, труде да задрже достојне стандарде. Локалне телевизије се (учећи од неуких политичара) више надмећу која је од њих „лидер у региону“, помињу некакве награде у својим најавама, притом занемарујући основно: осмишљавање доброг и занимљивог, извештавајућег и едукативог програма; већина уредника (да ли ово под знаком навода?) за собом нема ниједан објављени текст у публицистици, чак ни у локалним новинама; постоје центри за културу, музеји и друге сличне установе које су стециште партијских безначајника који немају ниједну спону не само са културом већ ни са деловањем у њеним оквирима. У временима када се над нама смењују власти, власти које до сада у својим карактеристикама и деловању немају последњу градацију лошег, у времену које не обећава и не сија, можемо се ослонити само на једног јединог правдоносника и савезника – време. Време, које ће поразити све оно што није ванвременско и вечно.

Бележница 30

_________________ На нашој стази Драгана Петковић, проф. историје, Бор 1

Одломак из мастер рада „Политичка активност Николе Пашића од 1889. до 1893. године“, одбрањеног на Филозофском факултету Универзитета у Нишу, под менторством проф. др Божице Младеновић.

Пашић у Народној скупштини1 Увод Радна биографија Николе Пашића испуњена је бурним и важним политичким догађајима и друштвеним променама. Период којим се у овом раду бавимо обележили су: абдикација краља Милана Обреновића у корист малолетног сина Александра, намеснички режим и формирање првог Пашићевог кабинета, као и покушај изградње парламентарног система и постављање демократске основе у оквиру уставног развоја младе српске државе. Промене на политичком, привредном и друштвеном пољу помно су пропраћене од стране Русије и Аустроугарске. Обе царевине су биле заинтересоване за збивања у Србији, свака вођена својим империјалним интересима. Предмет овог рада су неке од политичких активности Николе Пашића у периоду од 1889, тј. од повратка из политичке емиграције, до 1893. године, када је постављен за дипломатског представника у Петрограду. У литератури се углавном пажња посвећује Пашићевој позној каријери док је његов политички почетак доспео у други план. Када је Пашић ступио у политички живот Србије, земља је стекла независност и територијално проширење. Убрзо су формиране политичке партије. Радикална странка настаје 1881. године. Прожета различитим социјалним групацијама, она најбоље осликава српско друштво у другој половини 19. века. Услед неслагања долази до сукоба између Круне и радикала. Њихов вођа, Никола Пашић, настојао је да се ограничи апсолутизам српског монарха, тежио је парламентаризму и доношењу либералног Устава и стварању јаке Србије, која ће имати довољно снаге да изврши национално уједињење. Друштвене разлике и страначке борбе доводиле су до нестабилности државе. У времену превирања, Никола Пашић се вратио из политичке емиграције са репутацијом истрајног вође. Јачао је Радикалну странку, јачајући тако и сопствени положај. Пашић је од партије, коју је формирао са блиским сарадницима и пријатељима, створио моћну машинерију која се налазила под његовом контролом. Конструисао ју је веома пажљиво, водећи рачуна о сваком шрафу. По повратку у отаџбину, када је учврстио вођство у странци, приступио је њеној централизацији. Главни одбор је имао сву моћ у рукама, а на његовом челу налазио се Пашић. Након абдикације краља Милана Обреновића, радикали су доминирали у Србији. Пашић је формирао своју прву Владу, пред којом су били велики дипломатски,

Бележница 30

На нашој стази __________________ политички и економски изазови. Многа питања су чекала решење, попут опоравка државних финансија, економске зависности од Двојне монархије, сукоба краљевих родитеља… Радикали су имали владајући кабинет, већину у Парламенту, Државни савет под својом контролом, Касациони и Апелациони суд, подршку српског народа и званичне Русије. Србија је од 1889. године била партијска држава. Осим Намесништва, радикали су имали власт у свим важним политичким институцијама. Опозиција је била слаба и није угрожавала власт радикала. У том периоду Пашић је био најважнији политички чинилац. Након напорних борби, превирања и неизвесности, Пашић је сигурним кораком ступио у државну политику. Последња деценија 19. века у Србији обележена је, дакле, страначким сукобима, политичким трзавицама, којима су допринели и родитељи малолетног краља Александра Обреновића, јачањем руског утицаја са једне, а заоштравањем односа са Аустроугарском са друге стране.2 Привредна и друштвена кретања утицала су на политичке и економске прилике у земљи, на покушај спровођења либералног Устава у живот и успостављање парламентаризма. У друштву су се појавили нови чиниоци, буржоазија и грађанска класа. У таквом амбијенту, Пашић се учврстио у државној политици и дао јој нови правац.

Пашић у Народној скупштини Након пораза у српско-бугарском рату положај краља постајао је тежи из дана у дан. Сукоб са краљицом а потом и развод додатно су шкодили угледу краља Милана. Увидевши каква је ситуација у држави, одлучио је да сазове Скупштину и да донесе Устав у духу парламентаризма и либерализма. Нови Устав усвојен је децембра 1888.3 Краљ је због сложене политичке ситуације и нарушеног угледа одлучио да абдицира. Повукао се са престола у фебруару 1889. у корист свог малолетног сина Александра. Пред одлазак у Беч, Милан Обреновић је 10. марта помиловао Николу Пашића.4 Србија је била тесна за њих двојицу; одласком бившег краља, Пашић је могао да се врати у Србију. У марту 1889, бродом „Делиград”, стигао је у Смедерево. Дочекан је уз покличе окупљеног народа који је дошао да поздрави истрајног вођу радикала. У изношеном оделу, попут каквог месије, појавио се на српској обали. Једино му је важно било да се дугогодишња мучна емиграција налази иза њега, и да је његов непријатељ Милан Обреновић отишао из државе.5 После шест година емиграције, у Смедереву, престоници средњовековних српских деспота, одржао је говор пред окупљеним народом. Показао је умеће комуникације. Најпре је похвалио моралну особину српског народа да се одупре неправди и страним освајачима. Истакао је борбу народа за политичке и грађанске слободе и супростављање кратковидој власти

Бележница 30

Историја српског народа. Том 6, књ. I (Београд: Српска књижевна задруга, 1994), 95.

Вукадин Сретеновић, Династија Обреновић. Књ. 3, Краљ Милан (Београд: Глас, 1990), 237. Карло Сфорца, Никола Пашић и уједињење Југословена: ратне и дипломатске успомене (Београд: Геца Кон, 1937), 73. Момчило Бирчанин, Никола Пашић : 1845–1926 (Минхен: М. В. Бирчанин, 1977), 55–56.

_________________ На нашој стази која подржава бирократско-туторски систем. У свом говору споменуо је и бившег краља Милана Обреновића. Напоменуо је да су се противници народа сакрили иза српског престола доприневши оставци српског краља, који је свом наследнику рекаo: „Чувај се сине удварача и ласкаваца, слушај људе из народа који ти истину говоре, владај уставно и парламентарно како би твоја владавина била срећнија и славнија од моје!“ Пашић је истакао и улогу радикалне странке у поменутој борби народа и притом додао:

Никола П. Пашић, Писма, чланци и говори: ( 1872–1891) (Београд : Службени лист, 1995), 320–321.

Радош Љушић, Српска државност 19. века (Београд: Српска књижевна задруга, 2008), 231.

Потребно је да се пре свега постарамо да се добијене слободе и стечена права уведу у живот и утврде разним специјалним законима – потребно је да стечена права и слободе не остану мртва слова, већ да уђу у крв народа. А то можемо постићи ако стари радикални борци за народна права и слободе и даље истрају у одбрани народног дела и ако нам помогну нове снаге да се стечено утврди и обезбеди.6

Очигледно је да задатак још није завршен. Радикална странка која је најзаслужнија за новонасталу ситуацију мора да настави сa спровођењем политичких и грађанских права у реалном животу. Године 1889. на снагу је ступио Устав који је био састављен по белгијском моделу. Први пут су Скупштина и владар били равноправни у доношењу закона. Скупштина је једнодомна и има законодавну иницијативу и право да одређује буџет. Ниједан закон се није могао донети, протумачити или укинути без сагласности Скупштине. Краљ је био врховни командант војске и представљао је државу у иностранству. Његова личност је неприкосновена и закони ступају на снагу тек кад их владар прогласи. Он је отварао скупштинске седнице, распуштао Скупштину, али у том случају би у року од три месеца морао да нареди нове изборе. Министри су имали политичку одговорност пред Народном скупштином. Морали су да одговарају на питања народних посланика; дискусија се није затварала док министри не дају одговоре на постављена питања. Бирани су из редова народних посланика. Уведено је тајно гласање и смањен је имовински цензус како би што већи број људи добио право гласа, док су задругари имали право да гласају без обзира на висину пореза који су плаћали. Гарантовала се слобода штампе. Излажење новина могло се забранити само ако њихов садржај вређа домаћег или страног владара, чланове Краљевског дома и ако позива у грађански рат. У том случају одговорност је била на писцу текста и покренуо би се судски поступак. Oвим Уставом сe гарантовала и независност судства. Укинути су преки судови.7 Набројане битне карактеристике новог Устава наводе на закључaк дa je биo знатно бољи од претходног, тзв. Намесничког из 1869. Представљао je резултат вишегодишње борбе

Бележница 30

На нашој стази __________________ народа против апсолутизма. Радикали су тежили либералном Уставу, зато су и водили борбу против Круне. Међутим, краљ је задржао важне прерогативе власти. Зато можемо рећи да је заправо постигнут компромис између владара и радикала. Краљ је делио законодавну власт са Скупштином и битно је утицао на доношење закона. Два битна радикалска начела, укидање бирократије и уређење земље на основу самоуправе, нису остварена овим Уставом. 8 Када се Милан Обреновић повукао, формирано је Намесништво, на чијем челу се нашао вођа либерала Јован Ристић. Поред њега, намесници су били и генерали Коста Протић и Јован Белимарковић. Овим избором намесника, Милан Обреновић је желео да обезбеди подршку војске свом сину, док се Ристић и раније налазио у улози намесника, за време малолетства бившег краља. Иако су имали међусобне сукобе, Ристић је штитио интересе династије Обреновић. Пре одласка из Србије, Милан се постарао да продужи важност Тајне конвенције пa je 9. фебруара 1889. потписан протокол са којим је Ристић био упознат. Он га је вешто сакрио и за његово постојање влада радикала није знала. Према новом Уставу, владар је бирао министре из редова оне странке која је освојила највећи број гласова на изборима. Влада је била у улози координатора између владара и Скупштине.9 Милан Обреновић је поверио састављање кабинета тзв. умереном радикалу Сави Грујићу. Он је био војник и дипломата који je уживаo углед на двору и у иностранству. Радикали, уздрмани Тимочком буном, гоњени и затварани, коначно су дошли на власт. Србија се мењала под утицајем капиталистичке Европе. Западњаштво је у српску краљевину долазило подсредством интелигенције школоване у иностранству, нарочито у Паризу. Путем трговине, Србија је градила јаке везе са индустријским земљама, пре свега са Аустроугарском. Економске прилике и дух новог времена неминовно су мењали социјалну структуру и истицали како класне тако и разлике између села и града. Да ли је Радикална странка могла да сачува свој сељачки карактер? Вероватно да није. Анализирајући ову странку на почетку деведесетих година 19. века, видимо три издвојене групе: сељачку, трговачку и интелигенцију.10 Прва је тежила смањивању државних трошкова, подржавала је политику штедње у државним финансијама, често је критиковала владу и у Скупштини је наступала неорганизовано. Пословни људи из Радикалне странке сарађивали су са владом штитећи своје интересе. Многи су ушли у редове народних посланика, чак и министара. Успехом у пословању нарочито се истицао министар унутрашњих дела, Коста Таушановић. Буржоазија је у тесној сарадњи са властима видела прилику за сопствено богаћење. Трговачку групу нападала је опозиција, а сумњичило је и јавно мњење.11 На крају, интелигенција Радикалне странке заузимала је високе положаје у држави. Радикалски министри углавном су били из њених редова. Све три странке имале су инте-

Бележница 30

Драгослав Јанковић, О политичким странкама у Србији XIX века: докторска дисертација (Београд: Просвета 1951), 146.

Сузана Рајић, „Примена парламентаризма у Србији (1889– 1894): проблеми и посебности политичког развитка“, Београд ски историјски гласник 1 (2010), 141.

Слободан Јовановић, Влада Александра Обреновића. Књ I, (1889–1897) (Београд: Геца Кон, 1929), 105.

Исто, 106.

_________________ На нашој стази

Исто, 110.

лектуалце, школоване у западноевропским државама. Либерали и напредњаци усавршавали су се у Француској, а радикали у немачким земљама. У радикалској Влади била су три професора Велике школе, а нарочито су се истицали Драгиша Гершић, Михаило Вујић и Андра Николић, који су касније изабрани за чланове Академије наука. Поред интелектуалаца школованих у иностранству, радикали су имали учене људе који су похађали Велику школу у Београду. Службовали су у унутрашњости Србије и били су корисни агитатори. Управо у томе су оскудевали либерали и напредњаци. Интелигенција је настојала да се бирократија потчини странци; њихова државна идеологија обукла је страначко рухо и на тај начин је чврсто уз помоћ партије везала сељака за државу. Тако je сељак постаo државотворни елемент.12 Радикална партија је одлично осликавала тадашње српско друштво, класно раслојавање чак и најбројније сељачке класе, продирање ситне и средње буржоазије у њене редове. Бирократија, као што смо напоменули, није била укинута. Ако су истакнути радикали седамдесетих година били револуционари, сада су постали пословни и учени људи који су заузимали високе положаје у држави. Многи су били део тог чиновничког апарата, стога и нису размишљали о његовом укидању. Радикална странка била је прожета различитим друштвеним групацијама. Kако би се одржало јединство странке неопходна је била њена централизација. Никола Пашић увидео је да на тај начин може да учврсти дисциплину у партији, али и свој положај вође. Јака партија одговарала је његовим политичким аспирацијама. Проницљиви Пашић увидео је нејединство у странци, и уместо да започне борбу за вођство у држави, он је потврдио примат у партији, док је мудро и стрпљиво чекао своју прилику. Вођа радикала је тежио да дође на власт, али и да се одржи. Од странке је начинио своје оружје јер, када узмемо у обзир наведене чињенице, видимо да га је у политичкој арени чекала гладијаторска борба. Грађевински инжењер је морао да се припреми. Темељно, као и уобичајeно. Реформа партије извршена је 1889. До тада је влада имала значајну улогу, али после ових промена њен утицај слаби. Министри су слушали посланике у Скупштини, њихова политика морала се сложити са посланичком у Скупштини. Посланици су деловали у Парламенту у договору са посланичким клубом, док је клуб био тесно повезан са Главним одбором странке, са њом се консултовао и спроводио њене одлуке. Главни одбор представљао је срж партије. На његовом челу налазио се Никола Пашић. Од владе преко посланика, посланичког клуба до Главног одбора, сви политички путеви водили су до врха, односно до вође радикала – Николе Пашића. До 1889. године месни одбори су активно учествовали у раду странке. Сада се ситуација променила. Углавном су обавештавани о одлукама Главног одбора, могли су једном годишње на страначким Скупштинама да изложе своје мишљење, примедбу или да дају свој

Бележница 30

На нашој стази __________________ предлог. Пашић je успео у својој намери, странка је централизована. Главни механизам партије је Главни одбор, а Влада се попут казаљке на сату помера у складу са његовим одлукама.13 Како се странка налазила под Пашићевим будним оком, тако се држава налазила у рукама радикала. Имали су Владу, већину у Скупштини, утицај у Државном савету, који је био надлежан за државну администрацију, знатан део народа на својој страни. Jедино је Намесништво било у рукама либерала. Ова странка је имала мали број посланика у Парламенту, док је напредњаке представљао само председник Милутин Гарашанин. До прве кризе између радикалског кабинета и Намесништва дошло је због избора чланова у Државном савету. Према члану 141 новог Устава, Државни савет имао је 16 чланoва. Чланови савета бирали су се тако што je круна предлагалa 16 кандидата Народној скупштини и обратно. Потом je краљ са скупштинске листе бираo осам кандидата, а то исто чинилa je и Скупштина са краљеве листе. Тако изабрани кандидати улазили су у Савет и ту функцију обављали доживотно. Чланови Државног савета бирали су председника и чланове Касационог суда, а утицали су и на избор чланова Апелационог суда.14 Зато је политичким партијама било веома важно да у овом административном органу имају своје истомишљенике. Свестан тога, Ристић је сматрао да је криза неизбежна. Радикали, осокољени угледом који су уживали у народу, нису желели да попуштају. Намесништво је тежило да друге две странке имају половину у Државном савету наспрам радикалске половине. Тако успостављена равнотежа довела би до компромиса у свим питањима и радикали су то знали. Зато су покушали да то избегну. Када је ово питање, после три месеца рада Скупштине, стигло на дневни ред, председник владе Сава Грујић је затражио да се на краљевој листи обавезно нађу имена двојице радикала. Настало је саветовање у Намесништву. Напослетку, саставили су краљеву листу и потом је предали Скупштини како би изабрала кандидате. У радикалском Парламенту исход је био очекиван. Радикали су имали 10 чланoва у Државном савету, либерали 5, а напредњаци само 1 члана.15 Оваква одлука Скупштине ступила је на снагу 16. марта 1890. Либерали нису били спремни за нове изборе и зато су устукнули пред захтевима радикала. Намесништво је имало значајну улогу у држави. Потврђивало је законе, постављало је чиновнике. Међутим, Влада је настојала да ограничи улогу Намесништва. Водила је државне послове ослањајући се на већину у Скупштини. Постављала је политичке истомишљенике у свим сферама државног живота. Ауторитет Намесништва био је паралисан. Oнo је покушавaло да се одупре партијском устројству чиновничког апарата, али безуспешно.16 Обе странке су биле слаби играчи у тој политичкој утакмици. Радикална партија успоставила је своју

Бележница 30

Ђорђе Раденковић, Пашић и Србија (Београд: Службени лист СРЈ, 1997), 219.

Живан Живановић, Политичка историја Србије у другој половини деветнаестог века. Књ. 3, Краљевско намесништво по абдикацији краља Милана и прва половина владавине краља Александ ра I : 1889–1897. (Београд: Геца Кон, 1924), 46.

Исто, 44.

С. Рајић, Примена парламентаризма у Србији (1889–1894), 142.

_________________ На нашој стази

Исто, 145–147.

Ђ. Раденковић, нав. дело, 221. Алекса Ивић, „Историја радикалне странке. 16“, Време год. 8, бр. 235 (17. 7. 1928): 4.

Никола Пашић, нав. дело, 324.

Васа Казимировић, Никола Пашић и његово доба 1845–1926. Књ. I (Београд: Нова Европа, 1990), 501.

доминацију у држави. Ристић је попут Пашића био препреден политичар, али за разлику од њега није имао тако јаку карту као што је странка. Потискивање чиновника из службе због политичке припадности, јачање радикалских позиција и продирање у свe државнe институцијe претворило је парламентарни систем у тоталитарни једнопартијски режим радикала. Влада Саве Грујића није донела закон о чиновницима као једaн од најважнијих за елиминацију корупције, неодговорности и неефикасности бирократије.17 Политички неистомишљеници били су изложени терору и несигурности. Каква је била ситуација у држави добро нам говори догађај од 14. маја 1889. У башти Велике пиваре заказан је партијски скуп напредњака. Припадници странке окупили су се, али се партијско заседање завршило јавним терором и линчом напредњака. Радикали, некада у опозицији, критиковали су тадашњу владу због напада на политичке неистомишљенике; када су коначно дошли на власт очигледно су од својих претходника преузели образац понашања према политичким неистомишљеницима. Министар унутрашњих послова, Коста Таушановић, послао је полицију да заведе ред и да заштити напредњаке, али ситуација је стављена под контролу тек када је на улицу изашла војска. Овај немили догађај поставио је питање личне безбедности у Србији.18 Најважнији збор Радикалне странке после повратка Пашића у Србију одржан је 28. маја 1889. у Нишу. Збору je присуствовало 340 чланова партије; сваки пододбор је послао по два изасланика. Било је укупно 180 месних одбора, али видимо да десет пододбора није било заступљено. Председник збора био је Пашић, а потпредседник – Димитрије Катић.19 Пашић се осврнуо на владавину напредњака и нагласио да се увођењем Устава у државни живот Србије отвара ново поглавље у историји српског народа. Нагласио је: заслуга да се Србија доведе до нове ере припада у првом реду радикалној странци која је умела и смела пред престолом истину говорити, и која се није страшила ни жртава ни проливања своје крви кад су интереси своје отаџбине и српства захтевали да остане стална у својим захтевима, а та заслуга у другом реду припада Краљу, који је одступањем с престола доказао да љуби више отаџбину и свога сина но краљевску круну.20

Као вођа радикала Пашић је позвао партијске другове на истрајност како би одговорили задатку да се законом учврсте институције и омогући њихов непрестани развој, кao и да се гарантују стечена права и слободе.21 Председник радикала истакао је слогу и јединство у партији, показујући да стреми ка јачању дисциплине у странци и улози Главног одбора. Зато је усвојено пет резолуција од којих

Бележница 30

На нашој стази __________________ се пета односи на Главни одбор, који представља странку у доношењу одлука. Поред ове усвојене су резолуције: о националној милицији чији ће саставни део бити стајаћа војска, о општинској самоуправи, о народном благостању и увођењу катастра. У свом говору Пашић је пажњу посветио и стању у државним финансијама. Истакао је важност да се уклони дефицит и поправи финансијско стање државе како би се приступило јачању војске. Као што можемо видети, радикали су истакли начела своје политике и тежњу да их реализују. Овај страначки састанак помно је пропраћен од стране штампе, опозиције, али и бившег краља Милана, који није пропуштао изјаве радикала.22 Нова Влада је водила русофилску политику што је било пропраћено погоршањем односа са Двојном монархијом. Бечким властима је тешко пао повратак прогнаног митрополита Михаила, познатог русофила, који је 1889. године постављен за поглавара српске цркве. Српска штампа је водила антиаустријску политику. На тај начин је Беч јасно примио поруку да се српска спољна политика предвођена радикалима мења и окреће у правцу Петрограда. У таквој атмосфери предстојало је преговарање за склапање новог трговинског уговора са Аустроугарском, пошто је истицао рок уговору из 1881. Кабинет Саве Грујића је у јуну 1889. одузео право страном друштву да експлоатише српске железнице a странцима је дата надокнада. Такође, раскинут је уговор и направљено је поравнање са закупцима монопола соли и дувана. Овакав потез је допринео побољшању државних финансија. Држава је добила десет милиона динара нових прихода и смањен је утицај страног капитала на одређено време.23 Донета је одлука да се петстогодишњица Косовске битке прослави у Крушевцу и да се краљ Александар крунише у Жичи. На тим свечаностима Пашић је увидео уздржаност својих партијских другова, који су тежили да га потисну у други план. Међутим, он се није бунио, није протестовао због њиховог хладног држања већ је стрпљиво чекао свој час.24 Пашић је 10. септембра 1889. посетио Софију. Састао се са председником бугарске владе Стефаном Стамболовим. Распитивао се за мишљење бугарске владе по питању савеза који ће имати за циљ ослобођење Балкана. Проверавао је и њихов став према Аустрији. Међутим, након пада кнеза Александра Батемберга, политичка клима се у Бугарској знатно променила. За кнеза је постављен Фердинанд Кобург, који је био проаустријски оријентисан. Одговор који је Пашић добио био је негативан. Бугарска није желела савез против Турске и Двојне монархије. Стамболов је чак о том сусрету и разговору известио аустријског посланика Буријана.25 Његова посета завршила се неуспешно. Историчар Ђорђе Раденковић сматра да је Пашић био руска извидница. Русија је била заинтересована за Бугарску. Јачање аустријског утицаја у овој вазалној кнежевини није јој одговарало. Ипак, ова посета нам говори о политич-

Бележница 30

Алекса Ивић, нав. дело.

Историја српског народа, 107.

Раша Милошевић, „Никола Пашић“, Политика, бр. 6693 (11. 12. 1926): 6.

А. Ивић, нав. дело.

_________________ На нашој стази

Ђ. Раденковић, нав. дело, 225–226.

В. Казимировић, нав. дело, 503.

Ђ. Раденковић, нав. дело, 214–215.

Василиј В. Зајцев, „Русија и Србија у време намесништва и радикалских влада: (1889–1892)“, Зборник Матице српске за историју 33 (1986), 63.

ком ставу Пашића још из студенских дана. Он је под утицајем свог учитеља тежио савезу балканских народа.26 У септембру 1889. године одржани су избори за Народну скупштину. Од 117 посланичких мандата, радикали су освојили 102, либералима је припало 15, а напредњаци нису учествовали. Пашић је своју кандидатуру истакао у три округа: Нишком, Београдском и свом родном, Зајечарском. Изабран је за посланика у сва три. На изборима за председника београдске општине одржаним 21. децембра 1889, Пашић је освојио готово све гласове и изабран је за првог човека српске престонице.27 Иако су га његови партијски другови потискивали, мислећи да су довољно за њега учинили тиме што су му омогућили амнестију и повратак у Србију, он је показао да ужива популарност у народу и да је управо народ његова главна снага. Због успеха радикала, Народна скупштина је изгледала као њихов партијски скуп. Опозиција је била слаба и није играла значајну улогу. У овако сложеном Парламенту, у коме су се истицале три друштвене групе о којима је већ било речи, био је потребан јак ауторитет за руковођење скупштинским седницама. Тај ауторитет је био Никола Пашић. Није као председник странке добио прво место у радикалској влади, али је изабран за председника Народне скупштине. Са тог места могао је пажљиво да посматра развој ситуације и да изводи закључке за своје планове. Пашић je био ненаметљив, али присутан у важним политичким збивањима. Владу нијe критикoваo, и ниjе je браниo. Смирен и загонетан, посматрао је људе и догађаје. Као председник београдске општине поделио је град у четири рејона. Сваки рејон је имао свог кмета, кога су бирали грађани и који је уживао знатан степен самосталности у односу на општинску управу.28 Влада Саве Грујића била је заинтересована за реформисање војске, зато је Пашић послат у Русију ради набавке оружја. Реч је о моделу „бердан“ и количини од 80.000 пушака. Пошто је Пашић имао јаке везе у руском царству, не чуди нас што је њему поверен овај државни посао, који је он успешно и обавио. Оружје је набављено по нижим ценама, што је одговарало тешкој ситуацији у државним финансијама. Током Пашићеве посете Русији, цар је дао сагласност за склапање трговинског уговора. Међутим, физичка удаљеност и слаба трговинска размена отежавали су склапање поменутог уговора.29 И док су се односи са Русијом побољшавали, дотле су се са Аустроугарском заоштравали. Томе је знатно допринело питање куповине соли у Аустроугарској. Србија је започела куповину соли у Румунији, а запоставила је куповину у Аустроугарској. Економско питање које је имало политичку позадину отворило је нову кризу у односима са црно-жутом монархијом. Одговор бечке Владе био је затварање границе за увоз живе стоке из Србије. Препирање је

Бележница 30

На нашој стази __________________ вођено преко штампе, а у томе се нарочито истакло радикалско гласило Одјек. Затварање границе изазвало је бурне реакције у српској јавности. Српски извоз је у великој мери био усмерен на тржиште Аустрoугарске. Стога је овај потез Беча био јак ударац за српску економију и политику економске независности, коју су радикали заговарали.30 Усред кризе одјекнула је нова вест која је забринула Намесништво и Владу радикала. У Београд је 16. маја 1890. из Париза стигао бивши краљ Милан Обреновић. Његова бивша жена, Наталија, већ се налазила у престоници. Иако је сишао са престола, Милан је и даље привлачио пажњу српских медија, који су пажљиво пратили његове активности у иностранству. Изговарао се да је у Србију стигао како би се сâм одбранио од напада српске штампе, пошто његову личност влада није штитила од писаних напада. Међутим, главни разлози његовог повратка били су коцкарски дугови и долазак Наталије у Србију. Како год, његов повратак је узнемирио духове у политичком животу земље. Бивши краљ је уживао углед међу официрима, а имао је и подршку Аустроугарске, што је услед економске кризе стварало додатну зебњу. Влада је српским официрима вратила додатак који им је укинула плашећи се да бивши краљ не подстакне незадовољне официре на побуну. 31 Обреновићево поткопавање режима нагнало је Пашића да закаже хитну страначку седницу у Јагодини. Ова партијска скупштина одржана је 20. јула 1890. и имала је задатак да учврсти дисциплину, да збије редове, угуши протесте и покаже јединство странке, како противницима ван земље тако и у њој. Бивши краљ је оштро критиковао Владу и Пашић је очекивао да ће на партијској скупштини радикали осути паљбу по Милану Обреновићу. Знао је да ће овај испратити сваку реч изговорену на седници, пa je размишљао шта да чини како би обуздаo своје партијске другове. Пашић је заказао две седнице, jедну тајну, попут претконференције, а другу јавну. На затвореној седници, као што се очекивало, атмосфера је била узаврела а било је и тешких оптужби на рачун бившег краља. Пашић је немо посматрао, никог није прекидао, дозволио је да говори ко год и шта год хоће, чак и да се изговоре оштре речи упућене Милану Обреновићу. Тиме је отупио оштрицу беса радикала, па је следећа, јавна седница прошла мирно, држећи се дневног реда који је поставио Пашић.32 На крају се сâм Пашић јавио за реч и нагласио да „политички противници његове странке заслепљени политичким страстима доводе у опасност рођену земљу”. По Пашићевим речима, циљ владе је да среди финансије и да ојача дух српства. Стога су усвојене четири резолуције: резолуција која забрањује извоз свиња у Аустроугарску, две резолуције које се односе на економске аспирације Србије и резолуција о погибији српског вицеконзула Луке Маринковића у Приштини. Према извештају аустријског посланика, грофа Палави-

Бележница 30

С. Јовановић, нав. дело, 79.

Исто, 142.

В. Казимировић, нав. дело, 508.

_________________ На нашој стази

А. Ивић, нав. дело.

Народна Скупштина, бр. 1 (25. 11. 1890): 6.

Народна Скупштина, бр. 10 (7. 12. 1890): 132.

чинија, Милана је разочарао миран ток седнице у Јагодини и он је 23. јула са сином отпутовао у Ниш на одмор.33 Избори за редовну скупштину заказани су за 26. септембар 1890. Упркос кризи и затварању границе од стране Аустроугарске, радикали су тријумфовали. Освојили су 98 мандата док су либерали освојили 17, а напредњаци, који су овог пута учествовали на изборима, свега два. За председника Скупштине изабран је, поново, Никола Пашић. Од 99 посланика, 89 их је гласало за Пашића. За потпредседнике су изабрани Димитрије Катић и Паја Вуковић. Приликом преузимања дужности председника Парламента, Пашић се захвалио на указаном поверењу истичући значај слоге у Скупштини и чување части и слободе свих посланика без обзира на политички правац. Такође је нагласио: „Молим вас, дакле, да ме у својој беспристрасној критици и слози потпомогнете те да би се уставни препорођај Србије у духу слободе и напретка могао у земљи утврдити и да би се Србија што пре успособила да може вршити свој велики и тешки задатак на чије остварење цело српство погледа”.34 Схватао је важност уставности и парламентаризма за напредак земље која стреми ка остварењу свог националног задатка. Народна скупштина почела је да ради у новембру 1890. године. Међу првим законима о којима се говорило на скупштинским седницама јесу закони о збору и удруживању. Што се првог тиче, пред народним посланицима нашао се предлог за укидање полицијског надзора. Уколико би дошло до комешања на збору, полиција би се, уместо да удаљи окупљени народ, обратила писаним путем председнику скупа, пошто је он имао право да удаљи особе које ремете ред на збору и да одлучи да ли ће се збор растурити или ће наставити да ради. Ако би дошло до нереда, онда би полиција реаговала, а председник збора сносио би одговорност.35 Овај закон ступиo je на снагу за време Пашићевог кабинета, у априлу 1891. Криза настала затварањем аустроугарске границе била је предмет скупштинске расправе. Извоз живе стоке зависио је од српских односа са Аустроугарском. Беч је ту чињеницу користио у политичке сврхе. Када би Србија повукла потез који не би био по вољи бечких власти, уследили би економски притисци. Зато је ово питање било веома важно за државну политику. Неопходна је била изградња кланица у земљи. Зато је министар привреде Коста Таушановић говорио о значају концесија које држава треба да одобри пословним људима који ће саградити кланицу у Србији. Тако је финансијски одбор предложио Народној скупштини да одобри концесије Алфреду Маршалу, трговцу из Лондона, да изгради кланицу за прераду свињског меса на амерички начин. Држава би са своје стране омогућила сечу државне шуме како би се од дрвне грађе саградила фабрика. На тај начин би Србија лакше поднела економ ско заоштравање односа са дунавском монархијом. Изградња фабрике већег капацитета ство-

Бележница 30

100

На нашој стази __________________ рило би простор и за економски напредак земље.36 Посланици су се сложили са оваквим предлогом министра привреде. Таушановића су критиковали поједини посланици због допуштања сече државне шуме, али је министар објаснио да тај поступак неће нашкодити држави. Покренуто је питање које се тицало рада фабрике. Сложили су се да фабрика треба да обустави рад у случају опште епидемије, коју проглашава министар привреде. Уколико би дошло до рата, фабрика би наставила уобичајно да ради и да подмирује потребе државе. Након расправе, предлог је стављен на гласање и усвојен једногласно. Усвојен је и предлог да се трговцу Илији Степићу из Крагујевца одобри градња фабрике која ће бити намењена преради свињског меса и масти фабричким путем, а по америчком систему. Капацитет поменуте фабрике био би прерада до 50.000 свиња одгајаних у Србији годишње. Трговац Степић био би ослобођен плаћања царине и царинске таксе за увоз потребних машина у наредних десет година. Такође, ослобођен је плаћања пореза у наредних пет година. Илија Степић био је у обавези да у року од девет месеци започне изградњу фабрике.37 Влада радикала тежила је јачању домаће привреде. Привилегијама које је давала српским трговцима, настојала је да изгради индустрију у земљи. Зато су у редовима радикалне странке све више до изражаја долазили имућни трговци. Пословни људи тога доба чврсто су се везивали за радикалске министре, како би добили повластице које би омогућиле њихово даље богаћење. На скупштинским седницама повела се дебата и о увођењу привременог приреза за војне потребе. Посланици су једногласно усвојили закон којим се наплаћује прирез док се не исплати сума од десет милиона динара, а новац прикупљен од приреза употребиће се само за потребе предвиђене чланом овог закона. Свака набавка или исплата добијена од овог пореза морала je бити одобрена краљевим указом на предлог војног министра, а по саслушању министарског савета. Рачуни су се подносили Главној контроли на преглед крајем текуће године.38 Радикална странка је велику пажњу посвећивала општинској самоуправи. На седницама Народне скупштине којима је председавао Никола Пашић расправљало се о самоуправи. У административном погледу држава је била подељена на срезове, који се затим деле на округе, а окрузи на општине. Иако су у опозицији радикали говорили да срезове треба укинути и тако смањити администрацију, када су дошли на власт одустали су од тог захтева. Према Закону о општини донетом 1889. године, повећан је број општина. Закон из 1884. није дозвољавао општинама мање од 500 пореских обвезника. Радикалски закон из 1889. дозволио је статус општине местима која су имала најмање 200 пореских обвезника. Тако су и већа села постала општине, иако нису имала средства за финансирање администрације. Општине су имале своје

101

Бележница 30

Народна Скупштина, бр. 11 (9. 12. 1890): 152.

Никола Пашић у Народној скупштини. Књ. 2 (Латинка Перовић, пр.) (Београд : Службени лист СРЈ, 1997), 356–357.

Исто, 342.

_________________ На нашој стази

Исто, 117.

С. Јовановић, Влада Александра Обреновића, 15–17.

Исто, 20.

Никола Пашић у Народној Скупштини, 149.

општинске скупштине, које су расправљале о свим важним питањима, попут здравства, просвете, безбедности, инфраструктуре итд. На општинском збору народ је могао да изрази своје мишљење и на тај начин је учествовао у политичком животу своје општине. Закон је општинском збору доделио следећа овлашћења: бира и смењује председника општине, кметове и њихове помоћнике, одборнике и њихове заменике. Начин бирања прописује министар унутрашњих дела. Осим тога, бира заступнике за окружну скупштину и доноси одлуку о спајању и раздвајању општине и о спајању села.39 Државне власти и окружни одбори контролисали су општине. Државни чиновник присуствовао је општинским седницама уколико се расправљало о државним питањима. Међутим, могао je присуствовати и седницама чији дневни ред није био од великог значаја за државну власт. Државни чиновници су пратили ток седнице и о неправилностима извештавали своје претпостављене. Општине су биле под надзором окружне самоуправе и Државног савета. Окружна самоуправа је одобравала општински буџет и разматрала жалбе против општинских избора. Државни савет је расправљао о жалбама на општинске изборе и одобравао прирез. Смањен је утицај полиције на општине које су имале право да се жале Државном савету на рад полицијских власти.40 Поред општинске постојала је и окружна самоуправа. Сваки округ имао је своју скупштину и окружни одбор који је представљао извршни орган. Чланови окружне скупштине бирали су се на зборовима јавно од стране народа. Секретар окружног одбора представљао је свој округ у среској скупштини и учествовао је у свим битним расправама. Окружна самоуправа тесно је повезана са државним властима. Окружни начелник имао је права да присуствује седницама окружне скупштине и да активно учествује у њеном раду. Међутим, окружна самоуправа није могла да контролише рад окружног начелника.41 Министар финансија одобравао је буџет окружних самоуправа. Што се тиче среске самоуправе можемо рећи да није постојала. Срезови су имали своје скупштине, али оне нису имале значајну улогу. Извршни орган тих скупштина био је срески одбор чији изасланик је биран од стране окружне скупштине. Тежиште самоуправе било је у округу, а власти у срезу. Радикали су развили само окружну самоуправу каја је била под утицајем и контролом државних власти. Општинске самоуправе имале су више слободе у одлучивању у односу на округе. Опозиција је критиковала власт да се меша у послове општина и округа док је министар унутрашњих дела одговарао да општине и окрузи не могу бити изван државне контроле.42 Ако су у опозицији подржавали децентрализацију државе, када су дошли на власт радикали су се окренули централизацији.

Бележница 30

102

На нашој стази __________________ На скупштинским седницама половином децембра, водиле су се расправе поводом закона о квалификацији чиновника. Радикали су у државном апарату запошљавали своје истомишљенике. Либерали и напредњаци имали су школован кадар. За разлику од њих, радикали нису могли да се похвале великим бројем школованих личности. Међутим, припадност владајућој странци, која ужива поверење знатног дела народа, потискивала је недостатак квалификација. Радикална странка имала је велики број присталица у просвети. Били су јој наклоњени многи учитељи и професори. Управо су они били најбољи агитатори странке у унутрашњости, где су углавном службовали. Имали су и правнике познате по стручности и елоквенцији; нарочито су се истицали Милован Миловановић и Гига Гершић. Ипак, није било довољно правника у радикалским редовима, мада их то није спречило да се наметну у Државном савету и судству. Либерали су имали знатан број правника, али недовољно снаге и политичке моћи да заузму истакнуте положаје у чиновничком апарату. Опозиција је нагласила да треба уредити полицијску и финансијску струку попут лекарске, просветне, инжењерске. Чиновници морају полaгати државни испит како би радили у државној служби. На положај среских начелника требало је поставити високо образоване личности. Међутим, приликом претреса овог питања, министар унутрашњих дела, Јован Ђаја, истакао је да се слаже са народним посланицима, али да је у пракси тешко реализовати њихове захтеве. Српска држава нема довољан број чиновника који испуњавају такве захтеве и то представља проблем приликом попуњавања високих положаја. Тако је недостајало десет начелника у срезовима. Осим тога, срески начелници поред стручне спреме морали би да уживају поверење и ресорног министра. Предложио је: „боље је све поступно уводити и таквим путем ће се доцније доћи и до оних лица са потпуном квалификацијом”.43 На основу наведеног можемо закључити да је поверење министра, дакле политичка подобност, подједнако важна као и стручна спрема. Доласком на власт радикали нису укинули бирократију већ су је испунили својим присталицама. Општинска и државна управа биле су упориште њеног утицаја.44 Грујићева Влада је представљала долазак на власт радикалских првака који су одустали од многих начела која су раније заговарали. Нови дух времена и владајућа позиција мењали су њихов угао посматрања. Никола Пашић, који је у бирократији видео ослонац апсолутизму, гломазну и неефикасну машинерију, која представља велики терет на плећима српског сељака, сада је непомично посматрао наведена збивања. Са своје високе позиције председника Парламента, одржавао је ред без мешања у сâм његов рад. О чему је размишљао тада? О социјалним променама као последици индустријализације која је стигла и до Србије? Мислио је Пашић о томе још на почетку своје политичке каријере. Претпостављам

103

Бележница 30

Народна Скупштина, бр. 13 (14. 12. 1890): 188.

С. Јовановић, нав. дело, 109.

_________________ На нашој стази

С. Јовановић, нав. дело, 113.

да није био изненађен оваквом ситуацијом у српском друштву и на политичкој сцени. Што се тиче рада Народне скупштине, није активно учествовао у расправама. Веровао је да ће доћи његов час, када ће држави и странци бити потребна његова политичка предузимљивост. Уколико би влада Саве Грујића постигла добре резултате, то би још јаче учврстило радикалски режим, а ако би пак доживела неуспех, онда би било још више разлога да он лично заузме врховну позицију српске државне лађе. Како год састављен, сваки ребус је одговарао. Како су се политичке прилике компликовале, тако је Пашић имао више изгледа за своје амбиције. Радикали су господарили српским државним бићем, али јачали су и гласови незадовољства. Одакле су они допирали? Од опозиције? Не, она је била слаба да би помутила њихову рачуницу. Критике су стизале из саме радикалне странке. Њена подељеност, несугласице које су водиле заоштравању односа у самој партији, надвиле су се као облак над њиховим режимом. Различити ставови и тежње, чак и разлике у одевању, озбиљно су уздрмали јединство странке. Централизација је све делове још увек држала на окупу. У тим тренуцима, сукоб краљевих родитеља је додатно шкодио. Иако разведени, наставили су своју драму, која је, поред забављања штампе, нарушавала углед државе и династије, уносила немир у политички живот Србије. Политички противници радикала окупљали су се око краљице и стварали непријатељску атмосферу за владајући режим. Сви споменути проблеми су задавали доста главобоље Грујићевом кабинету и он се са њима све теже носио. Његов кабинет је трпео критику и у самој радикалној странци. Најгласнији је био посланик из Драгачева, Ранко Тајсић. Сава Грујић је знао да Тајсић не иступа појединачно, већ да представља једну фракцију у самој странци. Под притиском таквих околности, председник владе Грујић, обратио се вођи партије, Николи Пашићу. Поднео је оставку 20. фебруара 1891. године, уморан од борбе на више фронтова.45 На тај начин је омогућио да Пашић формира Владу, што је и учињено 21. фебруара 1891. године, уз сагласност Намесништва, Скупштине и странке. ИЗВОРИ И ЛИТЕРАТУРА

Необјављени извори: Архив САНУ Објављени извори: Народна Скупштинa: службени лист о раду српске Народне Скуштине Време Политика

Бележница 30

104

На нашој стази __________________ Бирчанин В. Момчило. Никола Пашић : 1845–1926. Минхен: М. В. Бирчанин, 1977. Живановић, Живан. Политичка историја Србије у другој половини деветнаестог века. Књ. 3, Краљевско намесништво по абдикацији краља Милана и прва половина владавине краља Александра I : 1889–1897. Београд: Геца Кон, 1924. Зајцев, В. Василиј. „Русија и Србија у време Намесништва и радикалских влада: 1889–1892“. Зборник Матице српске за историју 33 (1986): 39–85. Ивић, Алекса. „Историја радикалне странке. 16“. Време год. 8, бр. 235 (17. 7. 1928): 4. Историја српског народа. Том 6, Од Берлинског конгреса до уједињења : 1878-1918. Књ I. Београд: Српска књижевна задруга, 1994. Јовановић, Слободан. Влада Александра Обреновића. Књ 1, (1889–1897). Београд: Геца Кон, 1929. Јанковић, Драгослав. О политичким странкама у Србији XIX века: докторска дисертација. Београд: Просвета, 1951. Казимировић, Васа. Никола Пашић и његово доба 1845–1926. Књ. 1. Београд: Нова Европа, 1990. Милошевић, Раша. „Никола Пашић“. Политика, бр. 6693 (11. 12. 1926): 6. Љушић, Радош. Српска државност 19. века. Београд: Српска књижевна задруга, 2008. Никола Пашић у Народној скупштини. Књ. 2 (Латинка Перовић, пр). Београд: Службени лист СРЈ, 1997. Пашић, Никола П. Писма, чланци и говори: (1872–1891). Београд: Службени лист, 1995. Раденковић, Ђорђе. Пашић и Србија. Београд: Службени лист СРЈ, 1997. Рајић, Сузана. „Примена парламентаризма у Србији (1889–1894): проблеми и посебности политичког развитка“. Београдски историјски гласник 1 (2010): 137–166. Сретеновић, Вукадин, Династија Обреновић. Књ. 3, Краљ Милан. Београд: Глас, 1990. Сфорца, Карло. Никола Пашић и уједињење Југословена : ратне и дипломатске успомене. Београд: Геца Кон, 1937.

105

Бележница 30

_________________ На нашој стази Јелица Илић, Народни музеј „Зајечар“

Двадесет година едиције Задужбине „Никола Пашић“

Ђоко Стојичић, „Да више никада не дођемо у сукоб са својом историјом“, Развитак бр. 3–4 тј. 192–193 (1993):

Међу личностима које су дале велики допринос ослобођењу, развоју и афирмацији Србије, посебно место припада Николи Пашићу. Мада је током већег дела двадесетог века, не само у свом родном Зајечару већ и у читавој Србији, био потиснут из сећања, данас je његово име враћенo у српску националну свест. Током последње деценије XX века и Пашићев родни град почео је да размишља како да му се одужи. Међу првим корацима у том правцу била је одлука, донета на иницијативу грађана Зајечара, 25. марта 1992. о оснивању фондације под називом Задужбина „Никола Пашић“, а њено оснивање је и званично одобрило Министарство културе 16. јула 1993. Непуних пола године касније, приликом отварања изложбе „Никола Пашић у делима ликовних уметника“, тадашњи министар културе, Ђоко Стојичић, одржао је врло инспиративан говор где, између осталог, каже: „Недавно сам у својству министра културе Републике Србије потписао одлуку о оснивању Задужбине Никола Пашић у Зајечару. За првих шест месеци ове године донео сам одлуку о оснивању тридесет задужбина, фондова и фондација. Моје лично осећање задовољства било је највеће када сам донео одлуку о почетку рада Задужбине Никола Пашић.“1 Из наведеног можемо видети да је тих година владала права мода отварања сличних институција, али као и свака мода тако је и ова врло брзо показала слабости и недостатке: држава није имала снаге да брине о овим институцијама, а локалне заједнице, после почетног ентузијазма, губиле су интерес и полако их гасиле. Данас, након три деценије, само незнатан број је опстао, а Пашићева задужбина то дугује Народном музеју „Зајечар“, под чијим се окриљем налази од 2000. године. Прави значај и улога Задужбине у Зајечару показали су се две године по оснивању, приликом обележавања 150. годишњице од рођења Николе Пашића. Тим поводом организиван је читав низ манифестација, међу којима треба истаћи: снимање и премијеру дугометражног документарног филма Никола Пашић; међународни научни скуп „Никола Пашић – живот и дело“; изложбу „Никола Пашић, трагом докумената“. Најзад, у центру Зајечара, на месту наспрам његове некадашње родне куће, подигнут му је и споменик, чиме се родни град одужио своме ве-

Бележница 30

106

На нашој стази __________________ ликом политичару пре Београда. Наредне године обележено је и 70 година од Пашићеве смрти, па је тим поводом припремљена позоришна представа „Агонија – сновиђења Николе Пашића“ и отворен Меморијал, са сталном изложбеном поставком и наменским простором, који се користи за изложбе, предавања, промоције књига, песничке вечери. Стална изложбена поставка везана за Пашићев живот и рад направљена је у сарадњи са Историјским музејом Србије. Данас, 20 година касније, разне манифестације су превазиђене па и пале у заборав; почетни ентузијазам спласнуо је већ одавно а сам Меморијал једва преживљава. Међутим, његова издавачка делатност не само да опстаје, већ се показала као прави погодак. Едиција Задужбине „Никола Пашић“ бори се у оштрој конкуренцији и успева континуирано да објављује књиге непромењеног квалитета. До сада је објављено осам књига, а у наставку текста следи њихов краћи приказ.

••• Ђорђе Станковић, Никола Пашић, савезници и стварање Југославије, (друго проширено издање) Зајечар 1995. Прво издање књиге Ђорђа Станковића објављено је средином 80-их година двадесетог века, а деценију касније сам аутор одлучио је да друго проширено издање објави у едицији Задужбине „Никола Пашић“. У предговору објашњава: Југословенски простор се већ две године налази у петом ратном вихору којег је усковитлао XX век. Иако се чак ни његови лаки почетни поветарци још не могу научно сагледати и критички спознати, људи овог простора више него икада су ухваћени у замку међународних чинилаца који својим беспримерним рушењем норми међународног права, међу којима је и право на национално самоопредељење и немешање у унутрашње процесе других држава, невероватном аналогијом „историјског цинизма“ нису одмакли од почетка XX века када се стварала југословенска држава. С обзиром да аутор и издавач сматрају да садржај ове књиге може битно да рационализује српске и савезничке погледе на југословенско питање, усудили смо се да прво издање само проширимо поглављем „Српско-црногорски неспоразуми“ и једним целовитијим „Закључком“. Географске карте у прилозима биле су овог пута незаобилазне – стереотипи и незнање у погледу појединих пројекција, било савезничких или српских, до те мере су искривљивали историјску свест да је визуелизација била неопходна као потпора садржају. Читаоце нисмо хтели оптерећивати научним апаратом ради лакшег савлађивања садржаја. У функцији популаризације је измењена и глобална композиција. Њена разу ђенија структура је прихватљивија.

107

Бележница 30

_________________ На нашој стази Миладин Милошевић, Србија и Грчка 1914 – 1918: из историје дипломатских односа, Зајечар 1997. Приказ књиге, објављен у Развитку бр. 200 Зајечар 1998, написао је проф. др Љубодраг Димић који, између осталог, примећује: У свакодневном животу и дневној политици може се почесто чути о вековном пријатељству српског и грчког народа. Али када почнемо преиспитивати садржаје тог пријатељства одједном схватамо да наша знања нису велика, да је много више питања него ваљаних и рационалних одговора. Шта знамо о суседима, о Балкану, о балканским државама и народима у рату 1914–1918. Шта знамо о Грчкој, грчком народу, дипломатским односима Србије и Грчке 1914–1918. Пребирање по свести неминовно води закључку да су наша „знања“ недопустиво скромна, стереотипна, формирана више у преплитању и врењу утицаја које намеће породица, народна традиција, памћење преточено у мит, политика и идеологија а сасвим скромно, незнатно озбиљна историографска литература. Даље преиспитивање утемељено мора показати да су представе о прошлости српско-грчких односа створене без или са делимичним ослонцем на знање, више апсолутизација политичких и идеолошких матрица него плод темељних научних истраживања, више тврдња него знање које никада није коначно. У природи је струке којом се бави историчар да трага за сложенијим одговорима од оних који су у „употреби“ у свакодневном говору. Отуда и племенити покушај Миладина Милошевића да насупрот стереотипима о српско-грчким односима у Првом светском рату понуди масу нових знања.

Миладин Милошевић, Бора Димитријевић, Одјеци Пашићевог живота, Зајечар 2000. У овој изузетно занимљивој књизи која представља реаговања штампе широм Европе на вест о Пашићевој смрти, аутори уместо закључка, кажу: О Николи Пашићу написано је на стотине радова различитог обима, од кратких приказа и чланака, па до обимних вишетомних студија. Они без сумње дају одређену слику о Пашићу. То је слика која је створена углавном са историјске дистанце, на основу истраживања различитих извора. У прилици смо сада да видимо и каква је слика лебдела у Европи, па и у свету, о Пашићу одмах након његове смрти. Та слика је створена на основу мишљења и оцена изречених ад хок, у моменту његовог силаска са животне и политичке сцене, и утолико може бити интересантна, поред осталог, и за упоређивање са оном створеном на основу историјских оцена и судова.

Бележница 30

108

На нашој стази __________________ Татјана Недин, Никола Пашић – Библиографија, Зајечар 2002. Библиографије су данас постале неопходне јер умногоме олакшавају рад истраживачима. Пашић који је толико често био инспирација не само историчарима, већ и новинарима, књижевницима, студентима, добио је библиографију на самом почетку XXI века. У предговору ауторка каже: Страницама Пашићевог живота је исписана и српска историја у скоро пет деценија његовог политичког деловања, тако да име Никола Пашић налазимо како у дневним листовима тако и у многим часописима и монографијама у периоду дужем од једног столећа од почетка његове политичке делатности до данашњих дана. Недостатак библиографије радова самог Николе Пашића али и библиографије радова о његовој политичкој активности нагнало нас је да започнемо овај нимало лак и дуготрајан посао. Целокупна библиографска грађа о Николи Пашићу сакупљена у Библиотеци Одељења за историју Филозофског факултета у Београду, Централној библиотеци САНУ, Библиотеци Историјског института, Универзитетској библиотеци „Светозар Марковић“ и Народној библиотеци Србије овде није унета. Ограничили смо се на монографске публикације, зборнике радова и чланке у часописима и другој периодици који се у целости, већим делом или у значајнијој мери односе на Николу Пашића као и чланци у дневној штампи релевантни за научна истраживања, што ову библиографију не чини потпуном.

Миладин Милошевић, Бора Димитријевић, Никола Пашић – председнику владе, Зајечар 2005. По окончању Првог светског рата, организована је Париска мировна конференција, а новоформирану Краљевину Срба, Хрвата и Словенаца представљао је Никола Пашић. У књизи, чији је поднаслов, „Строго поверљиво, лично, Париз, 1919–1920 – Пашићева писма са конференције мира“ приређивачи су у први план истакли цитат из једног од мноштва писама који најбоље одсликава атмосферу мировне конференције и положај новоформиране краљевине на Балкану: Судбу нашег народа решиће четири Велике Силе. Арбитража и плебисцит не примају се. То ће важити за друге народе. Решаваће (после саслушања наше делегације) оне исте државе, које су решавале пакт Лондонски, сем Америке, која и ако је вољна да нас заштити, не може заменити Русију, која је ушла у рат да нас одбрани од немачко-аустријског ропства. Добићемо оно и онолико, колико нађу да нам треба дати.

109

Бележница 30

_________________ На нашој стази Антоније Антић, Белешке /приредили Бора Димитријевић, Јелица Илић, Зајечар 2010. Долазак до рукописа Антонија Антића била је права случајност, велика радост и изазов за његове приређиваче. О значају Белешки проф. др Љубодраг Димић, у својој рецензији, примећује: Мемоарски списи никада не казују историју већ изражавају пишчев доживљај историје, времена у коме је живео, догађаја у којима је учествовао, људи које је сретао. Тако је и са записима Антонија Антића, загонетног, помало заборављеног али важног сведока историје. Антоније Антић је био један од најистакнутијих учесника у „Мајском преврату“, догађају који је умногоме одредио правац којим ће путем кренути српска, балканска али и европска историја 20. века. Вршећи улогу својеврсне везе која је спајала официре – заверенике и политичаре незадовољне владавином династије Обреновић, Антоније Антић је био сведок који је много знао. У том контексту његове „Белешке“ представљају извор који додатно доприноси бољем разумевању позадине атентата који су на краља Александра Обреновића и његову супругу Драгу Машин, маја 1903, извели млађи официри предвођени Драгутином Димитријевићем Аписом. Али не само то. Обухватајући период од објављивања веридбе краља Александра Обреновића и Драге Машин (година 1900) па до сукоба Петра и Александра Карађорђевића, владе и завереника окупљених у Организацији „Црна рука“ (1917) „Белешке“ представљају значајан извор који из угла добро обавештеног појединца сведочи о преломницама српске историје са почетка 20. века.

Никола Пашић, Заоставштина из Торонта 1876–1903 /приредили Бора Димитријевић, Јелица Илић, Зајечар 2012. Реч је о Пашићевим документима које је, на тавану једне од породичних кућа, 1941. године пронашао његов истоимени унук Ник Пашић. Сачувао их је код себе, у Канади, а 2001. године одлучио да их врати у Србију и поклони Архиву САНУ, док је копије направио за Задужбину „Никола Пашић“. Због обима је подељена у два дела, тако да други део, који обухвата период од 1903. до 1926. године, треба да буде објављен током 2015. године. Из рецензије доцента др Мире Радојевић: Садржина приређених докумената обухвата дуги низ питања из области унутрашње и спољне политике: партијски програм и делатност Народне радикалне странке, став према Тимочкој буни 1883. године, однос према династији Обреновић, размишљања о политичкој ситуацији у Србији,

Бележница 30

110

На нашој стази __________________ српско-бугарским и српско-руским односима, православној цркви, војсци, зајмовима за изградњу железница и наоружање, непријатељству са Аустроугарском, немачкој политици продора на Исток, стању на Балкану, политици великих сила, проблемима емигрантског живота... Мада разноврсност и важност тема не подразумевају подједнаку вредност свих докумената, може се закључити да се у њима отвара готово све оно што је тих година обележавало спољну и унутрашњу политику српске краљевине, утичући на ангажман и живот и самог Николе Пашића.

Јован Антић, Запажања /приредили Бора Димитријевић, Јелица Илић, Зајечар 2014. Врло интригантна књига генерала Јована Антића говори о закулисаним радњама које су се одвијале у позадини Солунског процеса. Из рецензије доцента др Александра Животића: Генерал Антић је био сведок важних збивања – догађаја с почетка ХХ века који су имали судбоносан значај за историју Србије. Као учесник и посматрач збивања био је у прилици да на самом извору сведочи о бурним политичким и војним потресима у Србији од Мајског преврата 1903. до краја Првог светског рата. Његова мемоарска казивања су, као и она његовог брата Антонија ограничена тим значајним датумима и догађајима. Антићеву пажњу су заокупљали сам Мајски преврат, као пресудан који је у освит ХХ века умногоме одредио судбину Краљевине Србије, али и његови актери који су на политичку и војну сцену ступили у ноћи преврата, а својим деловањем у Србији до Солунског процеса и краја Првог светског рата суштински обликовали политичке односе, националну политику, развој српске оружане силе и ток Великог рата. С тим у вези, генерал Антић даје живу слику дешавања у Србији и портрете низа значајних личности тог доба – краља Александра, Драгутина Димитријевића Аписа, Петра Живковића, низа завереника и припадника тајне организације „Уједињење или смрт“. Антић расправља о низу контроверзних тема настојећи да сопствена сазнања и уверења суочи с информацијама које је добијао од својих познаника и сабораца. Пише о ратовима и ратним напорима, сукобу војних и цивилних власти у вези с донетом уредбом о приоритету, организовању Солунског процеса и његовој вези са спољнополитичким приликама. Централно место казивања заузима анализа самог Солунског процеса, његових узрока, тока и околности у којима се одвијао. Аутор даје сликовите портрете и мање познатих личности – судија и тужилаца чиме имплицитно указује на сам карактер процеса. На другој страни, настоји да на основу сопствених сазнања и оног што је сазнао у разговорима с личностима упућеним у саму суштину дешавања, одгонетне евентуалну везу између Солунског процеса и преговора о потписивању сепаратног мира. Антићев допринос расветљавању постојећих историографских контроверзи о том питању представља важан корак у правцу ширења круга постојећих знања о томе и даљих истраживања.

111

Бележница 30

_________________ На нашој стази ••• Мада се едиција профилисала још пре две деценије, тек последњих година је објављена изузетно значајна историјска грађа, и то сопственим снагама. Остварена је сарадња са потомцима Николе Пашића, Антонија и Јована Антића, захваљујући чему су Народни музеј „Зајечар“ и Задужбина „Никола Пашић“ дошли до прворазредних историјских извора, без наплате ауторских права. Дизајн едиције осмислио је познати зајечарски песник, дугогодишњи уредник часописа Развитак, један од првих чланова Управног одбора Задужбине, Томислав Мијовић. Графичку припрему радили су разни сарадници, а и штампана је у различитим штампаријама. Средства за објављивање књига обезбеђујемо сами, продајом претходних издања по штампарској цени, уз суфинансирање Министарства културе и прилоге спонзора. Такође, жеља нам је да у будућности остваримо сарадњу са новим, младим историчарима, полазећи од тога да је Никола Пашић увек био и остао актуелан, а његово доба инспиративно. Дугогодишње опстајање едиције сведочи, са једне стране, да је и поред свих недаћа савременог друштва она потребна, а са друге – да постоје људи којима је стало да опстане. Потреба се огледа у јасно дефинисаној циљној групи којој су књиге намењене: мада је велико интересовање љубитеља историје за нека од наших издања било право изненађење и освежење, првенствено смо окренути стручној јавности, нарочито студентима историје, који их у већем броју користе за своја истраживања. А када кажемо да постоје људи којима је стало да едиција опстане, не мислимо само на запослене у Народном музеју „Зајечар“ који су, по природи посла, просто предодређени да се боре за њен опстанак, као и да надаље заузима важно место у српској историографији, већ и на нимало занемарљиву помоћ и подршку извесног броја сарадника са стране. Незаобилазно је, у том смислу, споменути Миладина Милошевића, дугогодишњег директора Архива Југославије, и комплетну Катедру за историју Југославије Филозофског факултета у Београду: професоре Љубодрага Димића и Ђорђа Станковића, као и доценте Миру Радојевић и Александра Животића. У нади да ћемо и за десет година моћи да се похвалимо новим, квалитетним издањима, Народни музеј „Зајечар“ и Задужбина „Никола Пашић“ са великим задовољством припремају две наредне књиге: већ најављен други том Заоставштине из Торонта 1903–1926, који треба да буде објављен до краја 2015. године, док су за наредну годину планирани мемоари још једног познатог Тимочанина, генерала и председника Владе Петра Живковића.

Бележница 30

112

Књиге, књижевност

Књиге, књижевност _____________

„Никада ми неће рећи: сада си заиста безбедан“: интервју са Салманом Рушдијем1

„Der IS ist die schlimmste Bedrohung unserer Zeit“, Stern (17. 9. 2015).

Разговор водили: Норберт Хефлер и Кристијан Круг

Двадесет шест година након фатве, Салман Рушди жели да води нормалан живот, што му не полази увек за руком. Ово је разговор са њим о ловцима на његову главу, његовом новом роману и свету без Бога СТЕРН2: Господине Рушди, налазимо се у Њујорку, до Централ Парка има тек неколико корака. Шта Вам значи овај град? РУШДИ: Био сам у својим средњим двадесетим годинама кад сам се заљубио у Њујорк. Тада је Њујорк био много сиромашнији град, банкрот, прљав и помало опасан. Можда је баш због тога деловао као магнет на младе сликаре, музичаре и писце. Уметници су у то време стварали један посебан њујоршки доживљај и за једног младог човека попут мене, то је било узбуд љиво. Град је ишао уз мене, желео сам да останем, али се онда некако умешао живот. Написали сте Сатанске стихове. 14. фебруара 1989. године Ајатолах Хомеини је издао фатву, према којој је света дужност свих муслимана да Вас убију. Преко десет година сте живели у скровишту у Лондону. Онда сте се преселили у САД јер се сматрало да сте тамо мање угрожени. Да ли је Њујорк био Ваш спас? Јесте. Након извесног времена рекао сам себи да не постајем млађи и ако хоћу да се вратим у Њујорк, морам да се усудим на то. И било је управо онако како сам сањао. Добро се уклапам овде. Ујутру се пробудим, одем иза угла, купим кафу и Њујорк тајмс и осећам се срећним. Овде ћу остати. Сигурно да то има много везе и са тим што ме у Њујорку много тога подсећа на Бомбај. На град Вашег детињства, који се данас зове Мумбај. И Менхетн и стари Бомбај леже на једном дугачком острву. Центри оба града су отприлике исте величине, мултикултурни и тако пуни живота. Да ли двадесет шест година стара фатва против Вас и даље важи? Да будем искрен, свеједно ми је. Истина је да никад неће доћи дан када ће моћи да ми кажу: сада си стварно безбедан. Да ли је истина да сваке године у фебруару добијате поруку да фатва против Вас и даље важи?

113

Бележница 30

_____________ Књиге, књижевност Не, не. Једном сам се нашалио на ту тему и рекао: „Увек за Дан св. Валентина добијем пошту од једног муле.“ Да ли понекад и даље страхујете? Не. Мој живот је нормалан, потпуно нормалан. На овај разговор сам дошао таксијем. Идем стално да гледам бејзбол на стадиону Јенкија. Од 2002. немам чуваре. Не осврћете се преко рамена да ли Вас још увек неко прати? Не. Али можете да будете сигурни да знам пуно трикова након што сам толико година провео са најбољим обавештајцима британске полиције. Можда би једног дана требало да напишем шпијунску причу. Знам фине детаље. На основу чега знате да ли Вас прате? Ако се возите аутопутем и сумњате да Вас прате, онда изводите произвољне маневре. Убрзавате да бисте потом сасвим успорили и то понављате више пута. Понашате се потпуно нелогично. Кад неко иза Вас ради то исто, онда знате да Вас прате. А како је то у Њујорку, где стално има застоја? Скрећете што је чешће могуће налево. У Лондону, где се вози на левој страни, скрећете стално десно. Важно је да стално пресрећете саобраћај из супротног смера. Кад то исто чини и неко други, онда је то знак. Или пак возите три пута укруг на кружном току. Могли бисте да добијете још један посао. (смеје се) Оно што ме истински фасцинира је невероватно памћење које моји чувари имају кад су аутомобили у питању. Могли су да запамте по двадесет аутомобила иза нас. То су тек мали трикови, има наравно и пуно компликованијих. Да ли сте још увек у контакту са људима који су Вас чували? Не са свима, али са некима јесам. Чудно је све то. Ко би рекао да ћу ја, писац који стоји на позицији политичке левице, једном да имам пријатеље у полицији и тајној служби. Био сам чак и у згради на обали Темзе у коју улази и из које излази Џејмс Бонд у филмовима. Какав је био тренутак кад сте изашли испод стакленог звона обезбеђења? Кад су моји чувари отишли, осећај је био врло необичан. Дванаест година су ме возили људи из обезбеђења, а тад сам морао одједном на улици да заустављам такси, да пешачим до супермаркета и сам да купујем новине. Међутим, након 48 сати сам се навикао на то. То је ишло брзо. Научио сам једну ствар: жеља људи да живе нормално је огромна. Разговарао сам о томе и са двојицом талаца који су били заточени у Либану. И они су говорили о том истом искуству. Човек жели да се што пре врати назад у свој нормалан живот.

Бележница 30

114

Књиге, књижевност _____________ Ваша глава још увек вреди три милиона долара и Ал-Каида Вас има на својој листи за од стрел. Верујем да они уопште немају тај новац. Не брине ме све то. Око деведесет посто свих таксиста у Њујорку је муслиманског порекла. И знате шта се дешава кад ме препознају? Не желе да платим вожњу. То ми се стално дешава и то је велика срећа. Претња уперена против мене је дошла одозго, са државног врха, биле су унајмљене професионалне убице. То је било истински опасно, али да су људи са улице били против мене не би за мене нигде више било безбедног места. Да ли је појављивање терориста из Исламске државе досад променило Ваш живот? За сада не. Исламска држава је, међутим, најгора претња нашег времена. У Вашој најновијој књизи Две године, осам месеци и двадесет осам ноћи свет се обрушава у нови рат против терора. Свет разума води последњу битку против ирационалног, против религиозних фанатика. Не наводите имена, али читаоци ће лако дешифровати Осаму бин Ладена, вођу Исламске државе Багдадија и остале верске убице. Када пишете романе за одрасле, онда прича мора да буде усидрена у стварности, иначе би књига била неважна. Или је то онда књига за децу. Себе схватам као писца који живи у свом времену и пише о томе. Зашто сте материјал за књигу спаковали у свет бајки и фантазија? Нисам желео да пишем о реалним конфликтима у ужем смислу речи. То препуштам вама, новинарима. Испод површине актуелних догађања, међутим, постоје ствари које ме занимају. Које, на пример? Рационално и ирационално у људима. Добри дух и демонски дух. Конфликти између разу ма, толеранције и логике на једној страни и нетолеранција и ирационалност на другој. При чему ирационално само по себи није лоше, оно је извор снова и фантазија. У роману се два лика, учењак Ибн Рушд и један од његових потомака вртлар Џеронимо, боре за разум и против Бога. Њих двојица на крају спасавају свет. Многи чиотаци ће у овим ликовима открити Вас. Салман Рушди избавља свет од Бога? Да ли је то тачно? Само полако. Немојте тако уско да читате роман. Мада је истина, мој отац је био велики поштовалац арапског филозофа Ибн Рушда, по њему смо и добили своје породично презиме. Ибн Рушд је живео у 12. веку. Величао је логику и разум. Његов тадашњи противник, исламски учењак Ал-Газали, такође се појављује у књизи. Рушдов мисаони свет и његов сукоб са Ал Газалијем су утицали и на моје размишљање, у том смислу имате право. Међутим, ја нисам вртлар као Џеронимо и немам представу како се

115

Бележница 30

_____________ Књиге, књижевност сади и негује цвеће. За мене је цвеће црвено или жуто, а дрвеће велико, средње величине или мало. То је сво моје познавање вртларства. Ви сте, међутим, огорчени противник Бога и религије. У роману ликови развијају свој сопствени живот, али да, постоје преклапања. Само што Ибн Рушд није мој отац и ја нисам Џеронимо. Џеронимо је без отаџбине и без корена, емигрант из Бомбаја у једном глобализованом свету, као и Ви. Паралеле су очигледне. Оно што делим са Џеронимом је искуство губитка и изгубљености. Џеронимо скоро губи наду. Као и Ви? Он каже: ја сам вртлар, а не борац. Он оклева, баш као и Ви! И Ви сте у свом скровишту доживели скоро потпуну резигнацију. И Ви сте постали борац против своје воље. Да, суочио сам се с тим. Колико Вам је то тешко пало? Живот ме научио да не знам шта ћу да одговорим пре него што ми буде постављено питање. Да сте ме питали како ћу се носити са претњама смрћу, рекао бих: вероватно не најбоље. Када је, међутим, дошло до конкретне претње, научио сам: људи су јачи и чвршћи него што мисле да јесу. Инстинкт за преживљавање је невероватно снажан и појављује се када је живот заиста угрожен. Тај инстинкт не може да се активира простим притиском на дугме, он се активира сам од себе и говори: живи. Живи. Живи. Био сам снажнији него што сам икада веровао да јесам. Колико дуго Вам је било потребно да мобилишете све своје резерве? Две до три године. Укључујући ту много грешака, депресија и осећање безнадежности. По свом карактеру нисам борац, али сам морао да научим да се борим. Имате 68 година. Кад се осврнете иза себе, можете ли да кажете да Вас је фатва учинила чвршћим и бескомпромиснијим? Да, сасвим сигурно, што се тиче свих питања у вези са тим. У нормалном животу, не. Како стварате своје ликове за роман? Најпре је настао Џеронимо, остали су настајали постепено. Ослушкујем шта ликови имају да ми кажу. Кад једном оживе, кажу ми шта желе. Тако настаје нешто ново. У роману долази до рата светова. Да, и у том рату на крају побеђује разум. Зашто? Наша стварност упућује на другачији крај приче.

Бележница 30

116

Књиге, књижевност _____________ Зато што би било превише једноставно написати књигу која почиње катастрофом, а затим се све још више погоршава и ужасно завршава. Нисам желео никакав баналан крај. Било ми је занимљивије да пишем о позитивним могућностима човечанства него о неизбежној победи зла. Као у бајци? И живели су дуго и срећно... Размишљао сам да, ако будућност није записана у камену, онда могу драге воље и да је измислим. Историја нас је научила да је непредвидива. Она међутим није неизбежна, врло често је и крајње изненађујућа. Да сам Вам 1989. године рекао да 1991. више неће бити Совјетског Савеза, помислили бисте: какав идиот. Живимо у једном времену у ком се промене врло брзо и врло изненађујуће одвијају. И то не увек на добар начин. Оно што сасвим поуздано знам је да будућност није загарантована. Жеља да се предвиди будућност је глупа и наивна игра. Верујете ли да човечанству предстоји велики покољ, као у Вашем роману? Нама не предстоји рат, јер смо ми већ усред рата. Рат се одвија. Ал-Каида је била једна мала група, данас постоји армија Исламске државе, која може да регрутује мушкарце и жене из целог света. Да ли имате неко објашњење за такав след ствари? Немам целовито објашњење, али се чудим како перфектно Исламска држава влада друштвеним мрежама. Они врло вешто комуницирају са младим људима, дајући џихаду нешто примамљиво, чак гламурозно. Ту је затим и аспект сексуалности. Већина тих људи нису никад имали нормалан сексуални живот, нису никада имали девојке, никада нису били заљубљени. Они третирају жене као предмете. У Исламској држави су им жене предате на милост и немилост, што на њих делује у извесном смислу cool. Чак је, наводно, и њихов вођа Багдади силовао заточенике и таоце. Забрињава ме то што млади људи на западу, у једном отвореном друштву, стичу осећај да је у Раки боље него овде. То је велики хорор нашег времена. Последњи такав хорор се десио у Немачкој пре седамдесет пет година. Можете ли да објасните успон ислама и радикалног ислама? Најкраће речено: нафта. Како то мислите? Западна спољна политика је направила радикалну грешку кад је дозволила саудијској династији да загосподари нафтом. Зашто? Зато што Саудијци следе култ Вехабија... ... који представља строго и дословно тумачење ислама.

117

Бележница 30

_____________ Књиге, књижевност Нико у исламском свету се није занимао за ту маргиналну сепаратистичку групу. Саудијци су, међутим, новцем од нафте крајње циљано пропагирали вехабизам у исламском свету. Тиме су отпочели велики проблеми и конфликти. Да ли је објашњење баш тако једноставно? Новцем Саудијаца су финансиране школе Курана у којима су се обучавали талибани на граници између Пакистана и Авганистана. Муле су финансиране саудијским новцем како би ширили по свету крајње стриктни ислам. Како је то конкретно изгледало? Моја породица потиче из Кашмира. У Кашмиру је доминантна религија био суфизам, умерен и отворен облик ислама. Постојала су разна и многобројна преклапања између ислама и хиндуизма. Свуда су били постављени мали храмови у којима су поштовани свеци суфи ислама. Ислам је монотеистичка религија, али свеци су свеједно слављени. Чак су и возачи камиона, који су хиндуисти, застајали поред тих храмова и приносили своје жртвене дарове. Није било конфликата. Данас тај регион пролази кроз неку врсту „арабизације“. Раније се приликом растанка говорило: „Нека те Бог прати!“ Могао је дакле у питању да буде било који Бог. Данас се каже: „Нека те Алах прати!“ Постоји само један Бог и ниједан други. Да ли правите разлику између ислама и радикалног ислама? Ислам није ништа опаснији од других религија, али тај ислам о коме управо говоримо јесте опасан. Узгред, сами муслимани највише страдају под таквим исламом. Они су ти који пате због репресија, не ми на Западу. Талибани су у Авганистану мучили људе. У Ирану страдају Иранци, у Ираку Ирачани. Деведесет девет посто убијених у муслиманским земљама су муслимани. Ко год, дакле, каже да све то нема везе са исламом, има проблем са реалношћу. Ваша порука, значи, гласи: борите се против злог ислама? Немам никакву поруку. Али имате јасно мишљење. Ми морамо да се бранимо. Треба да нам буде јасно да је свет у коме желимо да живимо истовремено свет у коме живимо. Овај свет не треба да буде жртвован због трулих компромиса. Сада звучите јако оштро. Илустроваћу то једном лекцијом из школског дворишта. Када покушате да умилостивите силеџију, неће вас пребити мање него још јаче. Једина метода која делује је конфронтирати се са њим. Хоћете да кажете да му се узврати ударац.

Бележница 30

118

Књиге, књижевност _____________ Уколико му кажете, ево ти, узми моје бомбоне, он неће престати већ ће следећег дана хтети још више. Хоћете да кажете да Запад држи кесицу са бомбонама? Постоји таква склоност. Да ли Запад треба исламу да дâ више времена да се промени изнутра? Треба им дати времена, али треба да нам буде јасно у каквом свету желимо да живимо. Слободни део света не може да прави компромисе. Да ли треба да имамо обзира када објављујемо и ширимо карикатуре Мухамеда? Да ли треба да провоцирамо само провокације ради? То одлучује уредник новина. Ја Вама донесем карикатуру, а Ви одлучујете да ли вреди да буде објављена. То је Ваша слободна одлука. По мени, већина данских карикатура нису биле смешне, па их зато не бих ни објавио. Једина карикатура која ми се свидела је била уједно и најгрубља. На њој се види Мухамед који једном џихадисти на вратима раја каже: „Престаните са тим већ једном, понестаје нам девица.“ То је смешно. Шта желите да постигнете Вашим књигама? Када напишете књигу као што је Педесет нијанси сиве, онда то чините због свог рачуна у банци. Узмете новац и брзо се повучете. То је океј. Али то није Ваша мотивација? Желео бих да моје књиге опстану, да егзистирају дуже него ја сâм. Да ли је Две године, осам месеци и двадесет осам ноћи Ваша најбоља књига? Не оцењујем своје књиге. Роман сте посветили Каролини. Ко је она? Каролина је мој издавач и блиска пријатељица већ много година и хтео сам да јој се захвалим на овај начин. Када сам напунио шездесет година приредила је забаву; када сам добио Орден витеза од енглеске краљице она је била та која је организовала прославу. И у свим црним данима је као савезник била уз мене. У Вашој књизи се верници боре против неверника. У шта Ви верујете? Ја сам атеиста. Не верујем да Бог постоји. Мој осећај је да људи који верују у Бога греше. Моје је право да то кажем. У име Бога који не постоји дешавају се ужасне ствари. Моје је право да то кажем. Нема Бога! Зато код Вас побеђују безбожници? Свет са Богом треба подредити свету без Бога. У то сте сигурни?

119

Бележница 30

_____________ Књиге, књижевност Није ми потребна религија да бих сазнао одакле ми као људи потичемо. Није ми исто тако потребан ни свештеник који ће ми говорити о етици и моралу. Моја потреба за религијом је непостојећа. У Вашој књизи је то много више. Ви кажете: човечанство, ослободи се Бога! Као деца, прихватамо правила својих родитеља. Онда, међутим, одрастемо и богова више нема. Можемо да из свега тога извучемо најбоље – без њих. То ми се свиђа. Многим људима се то не свиђа. Мени се то свиђа. Када би то био наш свет, онда би човечанство било одрасло. Нећу то да доживим, али радовао бих се томе. Добро, јасно је, Бог је мртав. У Вашој књизи човечанство плаћа високу цену и нема више снова. Пријатељи којима сам показао рукопис су били шокирани када су прочитали крај. Желео сам да крај буде пун киселине и жучи. Долази до једног губитка на крају. У књизи стоји: „Ноћи пролазе немушто … за то време ми живимо и старимо и умиремо.“ Зашто лишавате људе Гандалфа, Бетмена, Терминатора, лепих жена-демона и осталих фантазија? Све има своју цену. Перфектан свет не постоји. Макар вртлар Џеронимо на крају упражњава секс без краја и конца. Он се на крају још једном истински заљубљује. Да ли бисте одустали од својих снова? Наравно да не. Ја волим да правим невоље. Иначе бих морао на крају ипак да напишем књигу Прељубе у Бруклину. Који је био ваш најупечатљивији сан? Био сам дечак у кући мојих родитеља у Бомбају и могао сам да лебдим. Док год сам био у својој соби, могао сам да летим унаоколо, потпуно лак и слободан. Онда сам пожелео да полетим кроз прозор. Кућа мојих родитеља је стајала на једном брду. Кад сам почео да лебдим напољу испред прозора, полако сам почео да губим висину. Настао је тренутак у коме сам схватио – ако сад не одлетиш назад у своју собу, нећеш се више вратити унутра, јер лебдиш испод прозора. У том моменту се сан претворио у ноћну мору. Хтео сам по сваку цену да се вратим унутра. Да ли и даље тако интензивно сањате? Не, уопште не. Обично имам досадне снове. Сањам како укључујем телевизор и гледам бејзбол. Или како идем у шетњу, или како седим на столици и читам новине. Верујем да део мозга у ком настају снови врши свој посао док сам у будном стању. Ако дуже време не пишем, онда снови постају све луђи.

Бележница 30

120

Књиге, књижевност _____________ Ваша књига почиње олујом. „Ноћним небом су летели кровови као дезоријентисани слепи мишеви […] све док очигледно све што су једном представљали наши преци није однело небо попут разбојника.“ Да ли сте били у Њујорку када је пре три године дивљао ураган Сенди? Живим на доњем Менхетну, три дана смо тада били без струје. Сенди је била модел за катастрофу којом почиње књига. Једна слика од тада ми се посебно урезала у сећање: цео доњи Менхетн је био у мраку, само је једна зграда била јарко осветљена. Да ли знате која? Небодер фирме „Голдман Сакс“, најмоћније инвестиционе банке света. За мене је то био симбол Америке. Чак и кад Њујорк потоне у мркли мрак, „Голдман Сакс“ и даље светли. Да ли сте икад размишљали о томе шта ће стајати на вашем надгробном споменику? Надгробне плоче ме не занимају. Желим да живим вечно. Једном су упитали Вудија Алена да ли је поносан на то што ће наставити да живи кроз своје филмове. Он је на то рекао: „не, радије бих да наставим да живим у свом стану“. То је и мој план. Ја волим живот. На Вашем надгробном споменику ће једном стајати: овде почива човек који је људима украо снове. Не, не, људи ће мислити управо супротно. Женили сте се четири пута. Да ли имате план да се поново ожените? Немам такав план. Да ли сте тренутно заљубљени? Не. Нема ниједне жене на видику? Живите сами? Да. Како досадно. Има ствари које ми се у томе свиђају. Врло добро спавам. Нема секса, као џини3 у вашим књигама? Рећи ћу Вам уколико до тога дође. Ви сте славна јавна личност која се у Њујорку често виђа у друштву лепих жена. Нисам ни рекао да ми се не пружа прилика. Мислите ли да ће се тако окончати Ваш живот? Стари и сами у Њујорку? Малопре смо утврдили да је будућност отворена. Не планирај крај пре него што дође до краја. Хоћу да напишем још пуно књига и да још мало проборавим на овом свету. С немачког превела Јелена Радовановић

121

Бележница 30

По исласмком веровању, џини су бића од ватре, која, поред људи, насељавају свет (прим. прев.).

_____________ Књиге, књижевност Ана Јанковић, Бор

Graphics Factory Неугледна кућица са великим излозима као на силу угурана између две модерне вишеспратнице. Реклама се издалека видела, није било тешко пронаћи радионицу где су се израђивале најлепше и најчудноватије тетоваже на свету. Мало звонце на вратима тргло је мајстора из размишљања у које се удубио чекајући муштерије. Какав чудак, помислила је. Ова не зна шта хоће, помислио је. – Шта могу да учиним за Вас, млада дамо? Имамо одличан избор слика за тетоваже, прекрасне пирсинге за пупак, нос, усне, обрве... Шта је од тога Вама по вољи? – топио се од љубазности. – Хвала, нисам баш тако млада, али ето, одлучила сам да учиним једну малу лудост, да истетовирам нешто и обрадујем неког. – Млади сте, млади, како да нисте - био је упоран. – Па нисте Ви баш толико старији од мене, рекла бих – није се дала. - Много сам ја, драга моја, старији од Вас, изненадили бисте се, него да пређемо на посао. Шта желите да учиним за Вас? Како да још лепше украсим Ваше ионако лепо тело? –ласкао је. – Хтела бих тетоважу. – То знам, али шта конкретно, где? – Па не знам, можда бисте Ви могли да ми помогнете при избору. Знао сам, знао сам, хо-хо, знао сам. – Добро, наћи ћемо нешто што ће Вам одговарати, него како сте дознали за моју малу и скромну радионицу? – Прочитала сам један кратки текст у онлајн новинама, знате, никада не читам штампане новине. – И шта, Ви сте на основу неког текста на интернету, у неком виртуелном, паралелном свету закључили да треба да дођете баш код мене? Чак овамо? – Ох, не, не на основу сâмог текста, ко новинама још верује? Оно што је мени увек занимљивије од датог текста су коментари читалаца, жива интеракција са текстом, ту човек може да сазна много корисних ствари па и да промени мишљење и ставове. Неко је

Бележница 30

122

Књиге, књижевност _____________ написао да Ви овде израђујете најлепше и најчудноватије тетоваже на свету, а мени је баш то потребно. – Али Ви некако немате идеју шта би то могло да буде и где, на ком делу тела, да ли сам у праву? – У ствари имам, желела бих да то буде једно срце, а унутра почетно слово једног имена, ћирилично, паучинасто, вретенасто, на крају, Ви сте уметник, направите прво неку скицу да видим. Окренуо јој је леђа и са гађењем искривио лице у ружну гримасу. Имитирао је њен говор у себи. Срце, хоћу срце, серем вам се на ваша срца. Добићеш срце. Зачас је нажврљао нешто на парчету папира. – Је л’ одговара дами? Задовољно се преместио са наге на ногу када је видео да је једва приметно раширила очи и подигла десну обрву. – Били су у праву, заиста сте уметник. Сада само да ми помогнете да одлучим где да ми ово урежете у кожу. – То није почетно слово Вашег имена, зар не? – упита он тражећи свој прибор за рад негде испод полице. – Није, наравно, ко још тетовира своје име на сопственом телу? – насмеја се она звонко. – Да ли је то почетно слово имена неког мушкарца, неког посебног, неког ког волите, неког до кога Вам је необично много стало? – и даље је претурао, отварао и затварао фиоке. – Да, погодили сте – рече сетно. – Направићемо да и та тетоважа буде исто тако необична и посебна, оставићете утисак на њега, будите уверени. – Управо сам то и очекивала од Вас. Зато сам дошла чак овамо. – Да ли је деснорук? – Молим? – Да ли више користи леву или десну руку? – Десну, зашто? – Знате ли где се мушкарчеве руке највише задржавају и куда најчешће прелазе на путу ка свом сладострашћу, припремајући се за свој примални крик? Ако је деснорук, то је она нежна кожа испод женине леве руке, одмах поред леве дојке. Туда пролази његова рука милујући женске груди и леђа, ритмички се приљубљујући уз њено тело док се откуцаји оба срца стапају

123

Бележница 30

_____________ Књиге, књижевност у један. То место осим љубавника нико не може видети. Ту ћемо направити ово мало ремекдело. Неће болети. Свуците се иза паравана и лезите на сто. Пазите да будете на десном боку. Затворите очи и мислите о нечему лепом што Вас усрећује. Леву руку испружите испред себе и немојте се мицати. Направићемо да истетовирано срце буде исте величине као и Ваше. – Откуд знате колико је моје срце? – То је најмање што треба да Вас брине. Само се препустите. ••• – Заиста је лепо, али ово и даље личи само на скицу коју сте ми показали, зашто само црне контуре, где су боје, желела сам да срце изгледа као право... нисте завршили. Па ни слово се не види добро. – Верујте ми да је мој рад готов. Обоје ћете га сами дорађивати. Видећете. Кад год он пређе руком преко тог места, приметићете разлику. Што му се чешће будете препуштали и што страсније он то буде чинио, тетоважа ће бити потпунија, боје ће бити јасније. Ако и тада не будете задовољни, то неће бити мојом кривицом, ипак – дођите, мада рекламације не примам нити радим преправке. Због Вас ћу учинити изузетак. ••• – Па где си ти, малена? Звучала си ми некако узбуђено кад си звала, какво то изненађење имаш за мене? – Прво ме свуци. Полако. И тражи. Ко тражи, тај и нађе. – Каква је сад то загонетка, шта да тражим што већ нисам нашао, шта да видим а да већ нисам видео. – Хајде, буди добар. Потрудила сам се. Пронађи. – Лудице једна. Дођи овамо. Сагнуо се и пољубио је у чело, а затим је уснама преко њеног образа стигао до њених усана. Љубили су се дуго и гладно. Остајали наизменично без неког дела одеће. Док је дрхтуравим прстима преметала по дугмићима његове кошуље, он је рукама прелазио преко њених груди, гњечио нежно брадавице и прелазио широко отвореним дланом преко оне нежне коже испод руке све до леђа. Баш оном путањом, несвесно следећи мештрова упутства. Стајали су голи једно пред другим. Полако ју је спустио на кревет и легао крај ње. Тражио је од стопала, преко потколеница и бедара. Ништа. Прегледао груди и руке. Окренуо је на стомак. Ништа.

Бележница 30

124

Књиге, књижевност _____________ – Па где је? И шта уопште тражим? Она подиже леву руку. – Срећан ти рођендан, љубави! У тренутку није знао шта да каже. Он не воли екстреме. Пирсинг у носу јој лепо стоји и на тај детаљ је навикао, али тетоважа... Срце... Женска посла. – Допада ли ти се? Хајде, мази ме ту, знаш да то волим, хајде да водимо љубав, опусти се, навићи ћеш се и није ме нимало болело, да знаш. Обгрлио је њено ситно тело својим дугачким рукама. Свуда је могао да стигне без превише истезања и напора. Коленом јој је раздвојио ноге. Уживао је у том драгом и топлом телу. По затегнутом луку који је правила њена кичма знао је да и она ужива и то му је још више улило снаге. Миловао јој је груди а она је испуштала неке једва чујне звуке налик јецају неке мале зверчице сатеране у ћошак. Прелазио је руком преко свог рођенданског поклона и сваки пут би под својим дланом осетио нешто чудно што се у полумраку само назирало, све више и више, све јаче притискао је нешто што је бубрило и рађало се, храњено узајамном жудњом. Соба је била пуна мириса, уздисаја. Повремених пригушених крикова. Или се њему то само учинило. Далеког и слабог еха, дијаболичног, похотног и подругљивог церека. Коначно се све умирило, утишало. Стало. – Сутра путујем, малена. Знаш то. Њено лице искриви се у болну гримасу. – Нећеш ваљда сада да плачеш, па причали смо о томе. Волим те и видећемо се опет ускоро. Знаш колико желим да те видим, не треба да бринеш. Али и сама знаш каква је ситуација и ту се ништа није променило. Нити ће. Хајде, осмехни се. Лепо ти стоји осмех. – Није то, упали светло, молим те, нешто ме страшно пече и боли испод леве руке. Гори. – Па шта би друго било, сигурно ти се упалила кожа од тетовирања, ко зна да ли су игле стерилисане и да ли је тај тип обучен да се тиме бави, дај да видим, сигурно се нешто инфицирало. Подигао јој је леву руку и скаменио се. Са готово сујеверним страхом погледао је њено у болном грчу зацрвењено лице. – Па шта је ово? Шта је ово, побогу? Мораш да устанеш до огледала и да ово видиш. Не могу да опишем. Поред леве дојке аритмично је пулсирало срце, да искочи из коже, кроз сићушне жилице крв је струјала терана убрзаним откуцајима. На средини блистало је дивно слово, вретенасто

125

Бележница 30

_____________ Књиге, књижевност са необичним кривуљама, слично наопако окренутом виолинском кључу. Нежна, филигранска лепота ужаса. Баш као што је мајстор и рекао. – Морам одмах да идем, пусти ме. Позови ми такси. Не прати ме. Сама ћу. ••• Једва је изашла из таксија и отетурала до познате кућице која јој је сада деловала некако још мања и још неугледнија, сабласно и напуштено, мрачно без оне грозне и јефтине светлеће рекламе где су се смењивала жута и црвена слова творећи надобудни натпис „Graphics Factory“. Чврсто притискајући ужарено место, слободном руком је најјаче што је могла лупала у стакло. Под десном руком нешто је опасно пулсирало, нешто се кретало, нешто је расло као балон. И пукло. Крв је попрскала одећу и излог. Нешто застрашујуће познато испало јој је кроз огромну рану на плочник. Њен ум више није био способан да схвати каква је то тамноцрвена твар што истргнута из тела дрхтури и слабо поскакује на хладном бетону. На тренутак јој је то изгледало комично, али је само затворила очи. Затим се и оно јадно умирило. Спласнуло.

••• У мраку радионице, иза стакла, назирало се аветињски бело и подругљиво лице. Или се њој то само учинило.

Бележница 30

126

Књиге, књижевност _____________ Александар [Драгић] Помежански (1935–1993)

Фотографија1

дан мој као меласу замисли како се расута разлива замисли масу тешку масу проклето спору замисли лепљиву масу дана са примесама пелина и бунике

дан који ти знаш дан који ти живиш има почетак и крај има неке размере додирљиве почиње у зору завршава се одређен број сати касније спушта се вече ти кажеш самој себи прође још један дан

масу замисли лену и разливену заустављену за експозицију бесконачну за филм на коме после не остаје ништа

дан који овде траје у предвечерје се не завршава у поноћ не истиче почетак му се не памти крај да се сагледа не може дане ако бројим кажем један дан па онда дуго чекам до друге ознаке на зиду

све то замисли ето ти слике мог дана овде где смо тако незамисливо далеко овде где смо тако неизрециво сами

127

Бележница 30

Извор: Развитак (тематски двоброј поводом четвртих Борских сусрета балканских књижевника, 4–7. 9. 1990) год. 30. бр. 4–5 (јул–октобар 1990), 51.

Прикази, читања, расветљења

Прикази, читања, расветљења 1

Пјер Бурдије

Друштвено одређење фотографије1 Art simia naturae-moto Ако је легитимно питати се (што ће у наставку бити случај) по чему и због чега је фотографија суштински предодређена да служи друштвеним функцијама које јој се генерално додељују, то је стога што друштвене употребе фотографије, које се појављују као систематичан (тј. кохерентан и разумљив) избор из објективно могућих употреба, одређују друштвену истину фотографије али, истовремено, и она одређује њих. Уметност која имитира уметност Постоји, дакле, уопштена сагласност да се на фотографију гледа као на модел истинитости и објективности: „Свако уметничко дело одражава личност свог аутора“, може се прочитати у Француској енциклопедији. „Фотографска плоча не тумачи. Она региструје. Њена тачност и њена верност не могу се доводити у питање.“ Врло је лако показати да су доказ за ове друштвене представе предрасуде; у ствари, фотографија фиксира аспекат стварности који је резултат произвољног избора, а самим тим, и транскрипције: од свих својстава једног предмета, задржавају се само она визуелна својства која се појављују у тренутку и полазећи од једне једине тачке гледишта; ова се својства транскрибују у црно и бело, умањена и увек пројектована у раван. Другим речима, фотографија је систем конвенција, који изражава простор по законима перспективе (требало би рећи, једне перспективе) волумена и боја у распону између црне и беле. Ако се фотографија ипак сматра за савршено реалистично и објективно бележење видљивог света, то је стога што јој се (од самог почетка) приписују друштвене употребе које се разумеју као „реалистичне“ и „објективне“.2 Фотографија је одмах представљена као да је „језик без кода и синтаксе“3, укратко „природан језик“, пре свега, зато што је избор који врши над видљивим светом по својој логици у потпуности у складу са представом света која се у Европи намеће још од Кватрочента. Пјер Франкастел уочава да: фотографија – могућност да се слика механички забележи под условима који, мање-више, јесу аналогни условима визуелног опажања - није учинила да се појави реалистичност традиционалног ви-

129

Бележница 30

Pierre Bourdieu, “La définition sociale de la photographie”, in P. Bourdieu et I. Boltanski, R. Castel, J.-C. Chamboredon, Un Art moyen: essai sur les usage sociaux de la photographie (Paris: Edition de Minuit), 107–138. Од гравире до „фоторомана”, преструктурирања унутар поља система сликовног изражавања омогућавају да се види како сваки од тих система своја естетичка и правила опажања изводи из своје друштвене употребе. Фотографија се није само докопала једне од функција која је до тада припадала гравири, наиме, да верно репродукује стварност; остављајући гравири задатак да илуструје фикцију, она је, реализујући их, с новом снагом обновила захтеве за објективношћу и реализмом који су јој претходили. W. M. Ivins, Prints and Visual Communication (Cambridge: CUP, 1953).

Прикази, читања, расветљења

Pierre Francastel, Peinture et Société (Lyon: Audin, 1951), 47. Marcel Proust, A la recherche du temps perdu, La côté de Guermantes. t. 2 (Paris: N. R. F. : La Pléade, 1954), 364365. [Марсел Пруст, У трагању за минулим временом. 3, Око Германтових, прев. Живојин Живојновић (Београд: Paideia, 2007), 345-346] Marcel Proust, A la recherche du temps perdu, A l’ombre des jeunes filles en fleur. t. 1 (Paris: N. R. F. : La Pléade, 1954), 838. [Марсел Пруст, У трагању за минулим временом. 2, У сени девојака цветова: други део: Имена места: место, прев. Живојин Живојновић (Београд: Paideia, 2007), 390–391]

зуелног опажаја већ, напротив, његова систематичност: фотографије се, и дан-данас, праве у функцији класичног уметничког визуелног опажања, онолико колико то дозвољавају како средства и услови под којима се сочива фабрички производе, тако и објектив који се у датој прилици употреб љава. Камера даје визуелни опажај Киклопа, а не човека. Познато је и то да ми систематски елиминишемо све што се приликом фотографског бележења не поклапа са одређеним начином гледања, не стварним већ саобразним уметничком. Одбијамо, на пример, да грађевину фотографишемо из непосредне близине јер таква фотографија не одговара традиционалним законима ортометрије. Покушајте да широкоугаони објектив управите ка центру крста основе неке готске катедрале и погледајте изванредан докуменат који бисте на тај начин добили. Видећете да је оно што се назива „нормалним визуелним опажањем“ у ствари селективно гледање и да је свет бескрајно богатији у својој појавности но што се веровало.4

И Пруст јако лепо илуструје како фотографија у себи крије моћ да потпуно помете и збуни, које се уобичајена пракса одрекла: Сем најновијих примера коришћења фотографије – кад у подножје неке катедрале положи све оне куће што су нам се тако често, изблиза, чиниле исто тако високе као и звоници, кад редом, као да изводи егзерцир с каквим пуком војске, постројава па растура, па опет скупља у збијену масу једне исте споменике, примиче један другоме два стуба на Пјацети, који су малочас били тако размакнути, удаљава блиску Салуту, а у бледој и обезбојеној позадини успева да обухвати огроман видокруг испод једног лука моста, у отвору једног прозора, између листова дрвета у првом плану и снажнијег тона, даје, као оквир једној истој цркви, аркаде свих других редом – сем таквих примена фотографије, не видим ништа друго што бисмо могли толико колико пољубац да из једне ствари за коју смо веровали да има један одређени вид изроди стотину других које исто тако јесу та ствар, пошто се свака од њих односи на једну не мање веродостојну перспективу.5

На другом месту, Пруст описује: оне „дивне фотографије пејзажа и градова“ које умеју да понуде једну необичну слику неке познате ствари, слику друкчију од оне коју смо навикли да видимо, необичну а ипак истиниту, која је за нас због тога двоструко упечатљива, пошто нас изненађује, помаже нам да се ослободимо својих навика, а у исти мах да заронимо у себе сећајући се својих утисака. На пример, нека од тих „дивних“ фотографија илустроваће један закон перспективе, приказаће нам једну катедралу коју смо навикли да видимо усред града, снимљену сад, напротив, из једне одабране тачке одакле ће изгледати тридесет пута виша од кућа, како штрчи на обали реке, од које је она у ствари далеко.6

Бележница 30

130

Прикази, читања, расветљења Зар те „чаробне“ фотографије нису од оних обичних далеко колико је перспектива као наука о стварности далеко од перспективе као „технике халуцинација“7? Фотографи махом свет хватају онаквим каквим га виде, тј. по логици визуелног опажања света које своје категорије и своје каноне зајми од уметности прошлости.8 Слике које, користећи стварне могућности технике, макар делимице прекидају са академским начином гледања и са уобичајеним начином фотографисања изазивају изненађење. Због тога што је видљиво заправо читљиво, у свим друштвеним срединама прибегава се системима читања од којих је најуобичајенији систем правила репродукције стварности који управља и популарном фотографијом: међу најчуднијим фотографијама, форме које љубитељи фотографије покушавају да одгонетну јесу оне које већ имају фотографску традицију, као што су истраживање материје или култ „ћакнутог“; с друге стране, нарушавање канонских естетских норми, као што је деформација предњег плана или одсуство фона смислено повезаног са одабраном формом (палме као израз егзотичног, на пример) спречавају разумевање и прихватање, ако већ не изазову чисто и просто одбијање. Међутим, тек се у временској димензији открива читав парадокс популарне фотографије. Тренутни исечак видљивог света, фотографија обезбеђује средство разлагања чврсте и компактне стварности свакодневног опажања у безброј неухватљивих профила који су попут слика из сна, фиксирања апсолутно јединствених тренутака узајамног односа ствари, хватања, како је то показао Валтер Бењамин, оних аспеката опаженог света који остају неуочљиви јер су тренутни, заробљавања људских гестова у бесмисао садашњости кипова од соли9. У ствари, уместо да се, као свом специфичном позиву, посвети хватању критичких момената када уљуљкујући свет испада из равнотеже, изгледа да се уобичајена пракса, противно свим очекивањима, окомила на то да, свим средствима, фотографију лиши њене моћи збуњивања: популарна фотографија елиминише случај или појаву која раствара стварност темпорализујући је.10 Фиксирајући само оне тренутке које њихова достојанственост извлачи из протока времена и хватајући само личности које су постављене, непокретне, у неизмењивом размештају, она губи сву своју корозивну моћ: када се истиче нека активност, онда је то увек суштински покрет, „непокретан“ и ишчупан из времена, стабилност или равнотежа једног геста вечног као и друштвено значење које тај гест утеловљује: супружници који се држе под руку другим гестом изражавају исти смисао који и здружене руке Катона и Порције у Ватикану11. У језицима свих естетика, фронтални приказ означава оно што је вечно, насупрот дубини путем које се поново уводи време, раван изражава биће или суштину, укратко, безвремено.12 Стога, усвајајући распоред и став ликова са византијских мозаика, сељани који заузимају позу за свадбену фотографију измичу моћи фотографије да дереализује темпорализујући.

131

Бележница 30

Jurgis Baltrusaitis, Anamorphoses ou perspectives curieuses (Paris, 1955). Због тога што ништа није мање природно него такво селективно и конвенционално представљање, фотографија и даље може да код неких људи изазове доживљај изгубљености усред познатог универзума. Један становник Лекира, стар 85 година, показује огромно изненађење пред старом фотографијом снимљеном с балкона куће наспрам његове. На почетку, ништа не препознаје. Преврће и изврће фотографију. Кажу му да се ради о тргу где је општинска управа. „Али, одакле је снимљена?“ Прстом прелази преко кућа. Зауставља се и, показујући прозор на првом спрату једне куће, каже: „Гле, па је л’ овде ја станујем?“ Препознаје суседну кућу: „Одакле је снимљена? А ово је црква?“ Изнова препознаје детаље али остаје и даље збуњен јер не успева да се ситуира.

Прикази, читања, расветљења 9

Бурдје алудира на Постање (Прва књ. Мојсијева), 19: 26, тј. на библијску причу о Лотовој жени која се, противно забрани анђела-Божјих гласника, осврнула на Содому у пламену и претворила у, по Даничићевом преводу, „слан камен“. Деца су, још једном, изузетак, можда због тога што је њихова природа променљива: јер овде се ради о фиксирању ефемерног и случајног, за шта је погодна управо фотографија, која не може да онај увек измичући аспекат отргне од потпуног нестајања а да га пре тога као таквог не установи. Катон и Порција, мермерна биста, почетак нове ере, Ватикански музеј, Рим (Прим. прев.). Up. Yves Bonnefoz, „Le temps et l’intemporel dans la peinture du Quattrocento“, Mercure de France (février 1958). Закон је, без сумње, један од најбољих индикатора значења

Уместо да уложи све могућности фотографије да изврне конвенционалан поредак видљивог, који се, парадоксално, зато што доминира целокупном ликовном традицијом а, тиме, и целокупним опажањем света, наметнуо као природан, уобичајена пракса фотографске изборе потчињава категоријама и канонима традиционалног визуелног опажања света; поред тога, зар није запрепашћујуће то што фотографија може да изгледа као бележење стварности најсаобразније таквом опажању света, тј. најобјективније. Другим речима, због тога што актуелна друштвена употреба фотографије – из поља њених могућих употреба – врши избор структуриран према категоријама које организују уобичајено опажање света, фотографска слика се може сматрати за тачну и објективну репродукцију стварности. Ако је тачно да „природа имитира уметност“, природно је да имитирање уметности изгледа као најприроднија имитација природе. Међутим, на дубљем нивоу, само у име једног наивног реализма се може сматрати реалистичном представа стварности која треба да изгледа као објективан приказ не на основу своје сагласности са самом стварношћу ствари (јер се она никада и не преноси другачије сем путем друштвено условљених форми опажања) већ на основу саображености правилима која одређују синтаксу њене друштвене употребе, на основу саображености друштвеном одређењу објективног визуелног опажања света; додељујући фотографији диплому реализма, друштво се и само утврђује у таутолошком уверењу по којем је слика стварности саобразна друштвеној представи о објективности заиста објективна.13

„Варварски укус“ То што генерално треба да се сматра савршено верном репродукцијом стварности, фотографија несумњиво дугује колико друштвеној представи о направи која је производи толико и својој друштвеној употреби. У ствари, „механичко око“ одговара популарној представи о објективности и естетичком савршенству, дефинисаној на основу критеријума сличности и читљивости, несумњиво због тога што је та слика производ једне справе, при чему се обожаваоци и клеветници машине најчешће слажу, како је то приметио М. Жилбер Симондон, у схватању по којем је степен савршености једне машине пропорционалан степену њеног аутоматизма.14 Међутим, из истог разлога, чин фотографисања сасвим противуречи популарној представи о уметничком стваралаштву као труду и раду. Да ли уметност без уметника и даље може бити уметност? Разуме се само по себи да фотографија не остварује у истом степену, као реалистичка слика, продукцију репродукције, што је уметнички идеал радничких класа15 као идеал имитације. Многи осећају и изражавају разлику која у њиховим очима чин фо-

Бележница 30

132

Прикази, читања, расветљења тографисања раздваја од чина сликања: с обзиром на то да тешко да има фотографија које не изгледају оствариво или, чак, као већ виртуелно створене – јер је довољно притиснути окидач да се ослободи безлична спремност која дефинише апарат – тражи се да фотографија своје оправдање нађе у фотографисаном предмету, у избору онога што ће се фотографисати или у евентуалној употреби фотографије, што фотографисање ради фотографисања искључује као нешто бескорисно, перверзно или буржујско. „То је узалудно трошење филма“ или „Треба да имаш филм за траћење“; „Неки људи, кунем вам се, не знају како да убију време“; „Треба да баш немаш шта друго да радиш, па да тако постпуаш са апаратима“; „То је буржујска фотографија“. С друге стране, много је лакше прихватити слику мртве природе, подједнако неупотребљиве, јер и једноставна, успела имитација стварности претпоставља тежак труд и тиме сведочи о вештини. Отуда извесне противуречности у ставу према механичкој репродукцији која, укидајући труд, рескира да делу одузме вредност коју хоће да му придају зато што одговара критеријумима довршеног дела. Противуречност утолико живља што уметничко дело, нарочито када није освештано као такво, увек изазива и страх од преваре, против којег нема боље гаранције од уметникове искрености, која се мери његовим трудом и жртвама принетим делу. Двосмислена ситуација фотографије у систему лепих уметности могла би, између осталог, одржавати и противуречност између вредности дела, које остварује естетски идеал још увек најшире распрострањен, и вредности чина којим је начињено. Међутим, та противуречност, која се манифестује само приликом испитивања (често индукованог и вештачког) вредности фотографије, не утиче на приврженост широких народних маса фотографској слици ништа више него брига, која прогања естете, да схвате да ли, с обзиром на своју потчињеност механизму, фотографска уметност дозвољава онај преображај предмета (чак и ружног или безначајног) на основу којег смо навикли да препознајемо уметничко стваралаштво. Зар највернија техника репродукције није кадра да испуни очекивања популарног натурализма по којем добра слика јесте само слика лепе ствари, или, већ ређе, лепа слика лепе ствари? „Ово је добро, скоро симетрично. А и жена је лепа. Лепа жена увек добро испадне на фотографији.“ Тако париски радник поново открива језик софисте Хипије: „рећи ћу му шта је лепота, па да никад не будем оповргнут. Јер, Сократе, буди сигуран да је, ако треба говорити истину, лепа девојка лепота“.16 Нема сумње да фотографија (а нарочито фотографија у боји) јасно одговара естетским очекивањима радничких класа. Ипак, да ли треба ићи дотле да се каже како су популарне фотографије остварење једног естетског идеала или естетске интенције, или је за потпуно образ-

133

Бележница 30

које наше друштво објективно придаје фотографији. Ако фотографска представа голотиње лакше од сликарске подлеже оптужби за опсценост, онда је то, несумњиво, због тога што због реализма приписаног фотографији, она изгеда као мање способна да изврши ону „неутрализацију“ (у феноменолошком смислу) коју сликарска представа спроводи. М. Жилбер Симондон је приметио да је „аутоматизам у ствари доста низак степен техничког савршенства“ и да „право савршенство машина […] не коренспондира са врхунцем аутоматизма већ, напротив, са чињеницом да машина задржава известан празан простор за оно непредодређено”. (M. Gilbert Simondon, Du mode d’existence des objects techniques (Paris: Aubier, 1958), 11) Зар том периферном простору препуштеном стваралачкој намери фотографија не дугује моћ да постоји као слободно

Прикази, читања, расветљења

одређење одређењâ која ће наметнути и себи и свом предмету? Стога заснивање једне независне естетике фотографије може почети само преиспитивањем усвојених идеја о аутоматизму. У оригиналу les classes populaires (дословно: популарне или народске класе). У француској социолошкој и политичкој мисли, под овим се подразумевају друштвени слојеви и групације који не поседују моћ (политичку, економску или било коју другу) и нису власници средстава за производњу; фабрички, физички и други радници, запослени нижег ранга, са (релативно) ниским степеном образовања, представници слабо плаћених и занимања без икаквог престижа и сл. – категорија је условна и промењива. Критеријуми на основу којих се одређује припадност овој класи нису, дакле, само економски, већ се у обзир узимају и други

ложење сасвим довољно позвати се на техничка ограничења и препреке? Тачно је да већина пригодних фотографа располаже само апаратуром која даје врло ограничено поље могућности; такође је истина да се основни принципи популарне технике фотографисања, које преносе продаваци и други љубитељи фотографије, састоје пре свега од забране (не мицати се, не држати апарат под углом, не фотографисати наспрам светлости или при лошем осветљењу) које искуство углавном потврђује, услед слабог квалитета коришћених фотоапарата и недостатка техничке компентенције. Ипак, зар није очигледно да те забране образују естетику коју треба препознати и прихватити, да би се кршење наведених императива показало као промашај? Нека друга естетика би могла да тражи да се намерно праве слике са нејасним обрисима или без фокуса, које популарна естетика одбацује као невеште или промашене. У случају популарне фотографије (као некада у случају примитивних уметности) објашњење на основу техничких ограничења може на први поглед да задовољи, стога што поље омеђено техничким императивима, тј. домен онога што је технички могуће фотографисати, превазилази поље омеђено друштвеним императивима, тј. домен онога што треба фотографисати; стога би технички и естетски квалитет слике у основи одређен њеном друштвеном функцијом био sine qua non, а да сам по себи никада не изазива интересовање. Све се дакле одвија тако као да је фотографија израз имплицитне естетике која се прилагођава економији средстава и која се опредмећује у извесном типу слика без моћи да се икада (суштински) разуме као таква. По свему супротна чистој естетици, популарна естетика која се изражава путем фотографија и путем судова о фотографијама логично проистиче из друштвених функција које су фотографији придате и из саме чињенице да јој се нека друштвена функција увек придаје.17 У свом традиционалном облику, ова естетика ригорозно поистовећује естетску и социјалну норму или, боље и тачније речено, препознаје само норме пристојности и прикладности, што ни на који начин не искључује искуство и изражавање лепоте: извођење геста или прављење ствари најстроже саобразне најтрадиционалнијим нормама даје могућност за мање-више суптилна, мање-више успела подударања која дозвољавају похвалу или дивљење. Због тога што претпоставља јединство и кохерентност нормативног система, оваква естетика се најбоље остварује у сеоским заједницама. Тако се, на пример, значење позе заузете за фотографисање може схватити само у односу према симболичком сиситему у који се та поза смешта, оном који сељанину одређује какви су поступци и манири прикладни у односу према другима. На фотографијама се личности обично представљају анфас, у средишту слике, стојећи, тј. са учтиве дистанце, непокретне у достојанственом ставу. У ствари, заузети позу значи пре-

Бележница 30

134

Прикази, читања, расветљења дати се са држањем који није и не жели да буде „природно“. Иста намера показује се и кроз бригу да се поправи држање, да се обуче најлепше одело, као и кроз неприхватање неприпремљеног затицања у обичној пози и свакодневној активности. Заузети позу значи самопоштовање и захтев за поштовањем. Када онај ко фотографише покуша да оне које фотографише убеди да задрже „природно“ држање, код њих се јавља устручавање јер се не осећају достојним фотографисања или, како се каже, „приказивања“ те овај може да очекује још само симулирану природност, тј. театралан став. Понашање фотографа који прави снимке живота изгледа бесмислено или сумњиво. Отуда и ова питања: „Где ће ове фотографије завршити? У Паризу? Да нису бар за неки филм? Јер овакве се ствари виђају само у филмовима! У њима се показује било шта!“ С тачке гледишта сељана, грађанин подлеже својеврсном опажајном „билоштаизму“; а такав став њему делује непојмљив јер се он поузда у имплицитну филозофије фотографије по којој само неки предмети заслужују да буду фотографисани, и то само у извесним околностима.18 Треба се чувати грубог супротстављања грађанске склоности ка „природном“ и сеоске склоности ка хијератском; такво супротстављање било би, у ствари, игнорисање сазнања да су уступци естетици ослобођеној друштвених конвенција увек више привидни него стварни. Могло би се, на пример, претпоставити да распусти и одмори предност дају стварању слика у знаку необавезности коју подстичу и која их изражава. У стварности, „сцена“ најчешће подразумева постављање на сцену и управо зато што, и у овом случају као и иначе, „природно“ јесте културни идеал који треба креирати да би могао да се прикаже, као и у случају сликарства, већина фотографа аматера својим моделима одређује сложене и разрађене позе и држања. Чак и фотографије снимљене изненада, што је достигнуће естетике природног, следе културне моделе: остаје идеал да се буде „природан“ онолико колико неко жели или мора да тако изгледа. На већини групних фотографија, личности се приказују стиснуте једна уз другу (увек у центру слике) а често и обгрљене. Погледи конвергирају ка објективу на такав начин да читава слика указује на свој одсутни центар. Када је реч о пару, њих двоје држе једно друго око паса у потпуно конвенционалној пози. Правила понашања пред камером понекад и допру до свести, у потврдном или одричном облику: онај ко, у групи окупљеној због неке свечане прилике, каква је венчање, заузме неприкладан став или избегава да гледа у објектив и да заузме позу, постаје предмет прекора. То је као да је, како се каже, „одсутан“. Усмереност погледа ка истој тачки и распоред појединаца сведоче о групној кохезији.

135

Бележница 30

друштвени и културни чиниоци, други домени доминације/ депривилегованости. „Популарним“ класама одговара популарна култура (Прим. прев.). Платон, „Хипија већи“, у Дијалози (Слободан Благојевић, прев.) (Београд: Графос, 1982), 200. (Прим. прев.) Због тога, социологија која улаже напор у то да преиспита функције приписане пракси фотографисања и значења додељена фотографији природно води ка захвату у естетске принципе који, макар у овом случају, нису ни на који начин редукционистички. Пред фотографијом трудне жене, облутака или листа с дрвета, реаговања су готово увек иста: „Ето шта они траже!“, “То они хоће да фотографишу!“, “То је необавезна поза, природна…. Да је жена добровољно пристала на то да је фотографишу, боље би се наместила.“ (Опаске које овде и у

Прикази, читања, расветљења

наставку преносимо формулисали су сељани и радници којима су приказане 24 фотографије професионалних фотографа, чији ће се редни број и назив сваки пут навести у загради.) Код Кабила, частан је онај ко се „суочава“, ко друге гледа у лице, откривајући и своје. Другом приликом ћемо покушати да покажемо да је однос према телу посредован културним вредностима. [Уп. Пјер Бурдије, „Осећање части“, у Нацрт за једну теорију праксе (Милица Пајевић, прев.) (Београд: Завод за уџбенике и наставна средства, 1999), 9–39. (Прим. прев.)]

Осећање чији се израз може видети у вези са породичним фотографијама које су различити испитаници просуђивали: свима (сем једном) више се свиђају природна али достојанствена поза и фотографије на којима личности стоје право, непокретне и лепо распоређене, од фотографија на којима је „ухваћен живот“. „На овим, људи изгледају поносно; изашли су у шетњу…“ „На овим другим, не гледају право, растројени су, мали се наслања на оца.“ Други посматрач прави разлику између „кочоперног“ става, који тера на смех и „достојанственог“ става, који одобрава. С друге стране, слика на којој чланови породице изгледају као да су раштркани изазива неодобравање јер се из ње чита слаба повезаност унутар породичне групе, док фотографија треба да ухвати управо групу као такву. С обзиром на то да се од ових фотографија испитаницима непознатих људи не може тражити оно што се од фотографије обично очекује, наиме, да подсећају на позната лица, места или тренутке за памћење, захтева се да оне буду макар репрезентативне за одређену друштвену улогу, што је захтев који се не би изражавао према сопственим фотографијама јер га оне аутоматски испуњавају. „Гле, породица. Мајка ми се не свиђа, изгледа одсутно. На овој другој, мало више личи на маму. Мада, ипак! Комична нека мама, са тим опуштеним рукама… Ужас од фотографије. А! Ова је добра, деца су љупка, мајка пружа руке ка оцу, то је породична успомена.“ Када је реч о сопственој фотографији, зна се да је мајка мајка а отац отац; на сликама непознатих људи, функција различитих личности мора да буде јасно симболички изражена. Мајка, отац, вереници – фотографија мора да их представи управо као такве.

Може се сматрати да је спонтано тражење фронталне позе повезано са најдубље усађеним културним вредностима. Част тражи да се човек пред фотоапаратом држи као пред човеком кога поштује и од кога очекује поштовање, окрнут лицем, подигнута чела и усправне главе.19 У друштву које подстиче осећај за част, достојанство и поштовање, у овом затвореном свету у којем се човек у сваком тренутку осећа безизлазно изложеним погледу других, важно је другоме понудити слику свог најчаснијег и најдостојанственијег сопства: намештена и крута поза, која иде до става који се заузима на команду: „Позор!“, изгледа да је израз те несвесне намере. Личност посматрачу упућује наклон, куртоазан гест, конвенционално ваљан, и од њега тражи да се повинује истим конвенцијама и истим нормама. Она гледа право и тражи да се у њу гледа право и са дистанце, при чему тај захтев за узајамним уважавањем чини суштину фронталне позе. Портрет довршава опредмећење слике сопства. Због тога је он само крајња граница односа са другим.Разумљиво је, стога, зашто слика из живота увек изазива извесну нелагоду, нарочито код становника села, који је, најчешће, осуђен на то да интериоризује пежоративну слику коју чланови других група о њему формирају, и да са сопственим телом одржава жалостан од-

Бележница 30

136

Прикази, читања, расветљења нос. Стидећи се свога тела, он у свим приликама које захтевају да се изађе из себе и своје тело изложи посматрању, као на игранци или пред објективом, изгледа као имитатор и шепртља. Све то изгледа као да, повинујући се принципу фронталности и усвајајући најконвенционалније држање, човек покушава да у своје руке узме, онолико колико је то могуће, опредмећење сопствене слике. Симетрична композиција, саобразна принципу фронталности, оставља јасно читљив и могућ утисак да се сваки неспоразум жели избећи, чак и по цену жртвовања „природности“. Гледати а не бити виђен, не бити виђен у чину гледања и не бити гледан, или, како се каже, кришом, и, још боље, фотографисати на тај начин, значи отети од другог његову слику. Када гледа онога ко га гледа (или ко га фотографише), поправљајући држање, човек се излаже туђем погледу као да тражи да буде гледан, даје слику сопства. Укратко, пред погледом који фиксира појаве и чини их непокретним, заузимање најсвечанијег држања умањује опасност од неспретности и трапавости и другом пружа слику намештеног, тј. унапред одређеног сопства. Као и свако поштовање етикеције, фронтална поза је средство да се лично спроведе сопствено опредмећење: пружити своју правилима регулисану слику јесте начин да се и другима наметну правила опажања. Конвенционалност позе за фотографисање изгледа да указује на онај стил друштвених односа који фаворизује хијерархизовано и статично друштво у којем су породица и „кућа“ стварније од појединаца, одређених, пре свега, односима припадања20, где се друштвена правила понашања и морални кодекс манифестују више него осећања, воље или мисли појединаца, где се друштвене размене, стриктно регулисане освештаним обичајима, испуњавају у страху од туђег суда, под будним оком мњења, увек спремног да осуђује у име неоспоривих и неоспораваних норми, а којима увек доминира брига да се сопстевна слика прикаже у најбољем светлу, као у највећој могућој мери саобразна идеалу достојанства и части.21 Како би, под тим условима, представа друштва могла да не буде само представа друштва док се представља? Ако међу припадницима радничких класа градског становништва, друштвене норме и настављају да управљају фотографском естетиком, оне се, ипак, намећу на мање свеобухватан, и свакако, на мање безуслован начин. У ствари, чим се анализирају судови физичких радника и чиновника, искључених из културе познавалаца, за коју знају и признају да постоји и чије нуспроизводе троше, уочава се да специфичне црте естетике коју њихови судови изражавају потичу из чињенице да се она, макар на један конфузан начин, појављује као једна али не и једина. Штавише, када лепу фотографију поистовећују са фотографијом ствари лепе у чулном или, још боље, у моралном смислу, они знају да постоје и друге дефиниције савршености; прециз-

137

Бележница 30

Није реткост да у Беарну најмлађи син који се жени најстаријом ћерком и одлази да живи код ње губи своје презиме, јер се за њега од тада употребљава само име његове нове породице. Хаузенштајн је осветлио повезаност између фронталне позе и друштвене структуре „феудалних и хијератских“ култура (W. Hausenstein, Archive für Sozial wissenschaft und Sozialpolitik, vol. 36 (1913): 759–760).

Прикази, читања, расветљења није речено, они никада не игноришу у потпуности естетске назоре друштвених група које су од њих најдаље могуће, као ни презриву слику које те групе о њиховој пракси формирају. За разлику од естетике једног „ћумурџије“, која је неупитно пристајање уз целовит и јединствен систем норми, популарна естетика се одређује и појављује (макар делимице) кроз супротстављање естетикама познавалаца, иако се никада се потврђује на тријумфалан начин. Упућивање на легитимну културу није, у ствари, никада потпуно одсутно, чак ни када је реч о физичким радницима. С обзиром на то да не могу нити да игноришу постојање зналачке естетике која њихову одбацује, нити да се одрекну својих друштвено условљених склоности, а још мање да те склоности прокламују и легитимишу, они противуречност избегавају тако што установљавају, понекад и експлицитно, двоструки регистар просуђивања; свој однос према естетским нормама, они морају да доживе у складу са логиком раздвајања јер обавезну праксу треба одвојити од обавезног суда о тој пракси: стога, чак и када теже другим фотографским жанровима, или макар имају такву намеру, они и не помишљају на то да одбаце породичну фотографију. Двострукост норми најјасније се манифестује када су приморани да сами направе разлику између онога што им се свиђа и онога што би требало да им се свиђа: „Добро је, али мени никада не би таква идеја пала на памет“, „Да, то је јако лепо, али треба волети такве ствари; то није по мом укусу“. Овакве формулације, својим упорним понављањем, показују и свесност и жаљење због немогућности да се спонтани укус одбаци. Да ли уопште систем судова укуса популарних класа треба сматрати естетиком, с обзиром на то да он у себи не садржи принцип своје систематичности? Када се потрудимо да реконструишемо логику те популарне естетике, она се показује као извртање кантовске естетике, тако што популарни етос сваком од момената аналитике Лепог имплицитно супротставља аксиом који му противуречи, што сигурно није случајно. Међутим, радници и запослени могу да заузму становиште по свему супротно филозофовом, а да ипак уопште не одбаце естетски елеменат својих судова. Не фотографише се баш било шта или, ако хоћете, није баш све добро за фотографисање; тако гласи аксиом који, имплицитно садржан у сваком суду, јесте довољан као потврда да естетска мњења нису произвољна већ да се, као и пракса, повинују културним моделима. „Ово не треба сликати“, „Ово није фотографија“. Ови судови, категорични и одсечни, често праћени мимиком згражавања, на негативан начин изражавају оно што је и непосредно очевидно. То што огрешење о правило може да се појави а да се пре тога само правило није схватило као такво или, чак, није формулисало, не искључује могућност да естетски суд, везан за одређени случај, задржи своју истинитост у оквиру система принципа и имплицитних правила које изневерава више него што их констатује.

Бележница 30

138

Прикази, читања, расветљења Са тачке гледишта социологије која сматра да су системи вредности исто толико и чињенице које се разликују само по својој императивности и крајњој оријентацији, оно што би естети изгледало као антиестетско још увек је естетика, јер, добро или лоше формулисана, претпоставља живо искуство у којем и осећај лепоте има своје место. Суд укуса који је Кант анализирао претпоставља другачије живо искуство, које, као и популарно искуство лепог, јесте друштвено условљено и које, у сваком случају, никада није независно од друштевних услова, оних који чине могућим „људе од укуса“. Из тога следи да није могуће у популарном укусу не препознати естетску димензију ка којој тежи, чак иако ту тежњу, макар делимично, инспирише позивање на зналачку естетику. За разлику од Канта, који је, да би схватио шта је несводива, чиста специфичност естетског суда, уложио велики напор да успостави разлику између „оног што се допада“ и „онога што годи“ и, уопштеније, да „безинтересност“, као једину гаранцију чисто естетског квалитета контемпације, разлучи од „чулног интереса“, који одређује „пријатно“ и од „интереса Разума“ који одређује „Добро“, припадници популарних класа који очекују да читава слика испуњава једну функцију, ма била то и само функција знака, у свим својим судовима показују ослањање, често скоро експлицитно, на норме морала или пријатности. Било да куде или да хвале, њихова процена се ослања на систем норми чији је принцип увек етички. Тако, на пример, фотографија мртвог војника може да изазове судове који су само привидно противуречни, тј. када се примене на одређене случајеве. „Ово није лепо. Не свиђа ми се. Уосталом, због приговора савести, ја никада то не бих фотографисао.“ „Ја сам против ове фотографије са становишта морала. Тема има значаја само за професионалне војнике.“ „Знате, ја сам војску служио у Алжиру, ово ми се не свиђа, против тога сам.“ „То је ратна фотографија. А ја сам пацифиста. Грозим се овога.“ „Не могу да гледам овакве слике. Доста нам је рата.“ „Ово је фотографија за оне који воле такве ствари, а по мени, војници, знате…“ „Може да послужи за показивање страхоте и бескорисности рата.“ „Требало би много оваквих докумената да се покажу стахоте рата.“ „То је документ, може се искористити као пропаганда.“ (1, 5, мртав војник)

У ствари, ови супротстављени судови откривају естетику која означавајуће у потпуности подређује означеном, а што фотографија остварује боље него друге уметности. Иако је уметност илустровања и сликовног приказивања, фотографија се своди на скретање погледа ка ономе што је фотограф изабрао да прикаже, чиме постаје, ако се тако може рећи, морални саучесник јер учествује у и сведочи о ономе што показује. Посматрачи онда ту објективну на-

139

Бележница 30

Прикази, читања, расветљења меру фотографије само преузимају када ономе што она исказује или проказује додељују функција исказивања или проказивања. Ова „функционална“ естетика је нужно плуралистична и условна. Суд укуса нужно подразумева рестриктивно упућивање на генерички одређене услове, тј. на тип функције или на тип намере који направљена фотографија открива. „Као репортажа, то није лоше; ако је снимљено у току дешавања, већ је било довољно опасно снимити. Али, ако је снимљено накнадно, онда је без значаја.“ „Брилијантно, ако није фотомонтажа.“ „У реду је, ако је намењено приказивању клинцима по школама.“

И даље је, дакле, могуће усмерити се ка естетским преокупацијама из разлога туђих естетици. Утицај јавног приказивања се изгледа потврђује у чињеници да је удео приватних фотографија много мањи код оних који раде фотографије у боји него код осталих и да они, више него сви други, показивање фотографија подређују претходном избору, док у самој пракси исту врсту селективности уопште не показују.

Упорност с којом испитаници подсећају на границе и услове важења њиховог суда сведочи да они изричито и одлучно одбијају идеју по којој би нека фотографија могла да иза зове „универзално“ свиђање. Разликовање могуће употребе и публике за сваку фотографију или, прецизније, могуће употребе фотографије за сваку публику, подређивање судова бројним условним претпоставкама, јесте начин да се схвати или, боље, да се прихвати безлична и анонимна фотографија лишена очигледне функције која обичној фотографији даје значење и вредност. Принцип разликовања онога што јесте и онога што није за фотографисање узалуд је независан од индивидуалних фантазија; уобичајена фотографија – приватан производ за приватну употребу – значење, вредност и пријатност пружа само ограниченом скупу особа, у принципу, само ономе ко ју је снимио и онима који су на њој. Извесне јавне изложбе фотографија, нарочито фотографија у боји, примљене су као злоупотребе због тога што за приватне предмете потражују нешто што је привилегија уметничког предмета – приступ за сваког. „Фотографија труднице по мени је добра, али за друге није“ (1, 1, трудница из профила), рекао је радник који је посредством бриге за пристојност изнова наишао на узнемиреност везану за „показиво“, тј. за оно за шта се с правом може захтевати универзално дивљење. Задивљујуће је то што фотографија у боји, која је, више него црно-бела фотографија, предодређена за показивање, фотографе понекада обавезује да према својим фотографијама заузму тачку гледишта других, уводећи их заобилазним путем људског поштовања у праксу чије су намере универзалније. Због тога што су магловито свесни тога да само представљање захтева пристајање, фотографи се некада могу осетити ограниченим на то да показују само слике које могу да заинтересују „читав свет“.22 Међутим, уобичајена употреба фотографије скоро у потпуности искључује бригу око универзалности слике која се прави или посматра и чија интересантност уопште не лежи у оно-

Бележница 30

140

Прикази, читања, расветљења ме што је она по себи и за себе него у ономе што је за неког или неку групу људи. То је толико тачно да се анонимне и личне фотографије прихватају на апсолутно различите начине; позвани да изнесу мишљење о фотографијама једне њима непознате породице, становници града, па чак и они са села, могу да заузму чисто формалну и техничку тачку гледишта: пошто су усвојили перспективу на коју, иначе, нису навикли, они су одмах у стању да разликују спонтане и намештене позе, при чему ове друге подлежу критици. У стању су да разликују ружно и раздрагано, успело и промашено. Међутим, само захваљујући артифицијелности ситуације коју анкетирање ствара, они могу, макар делимице, да издвоје формалан или естетски аспекат слике. Док се Ж. Б. и његова супруга слажу да преферирају фотографију супруге Ж. Б. испред Ајфелове куле, слика на којој се саобраћајни знак види у продужетку мајчине главе често се критикује. То доказује да се начини перципирања двеју слика сасвим разликују: у једном случају, симболична веза која сједињује особу и ствар се одмах схвата и одобрава, као да је нужна, док са другом сликом то није случај. Необичност става заузетог при посматрању ових фотографија постаје очигледна у опасци којом је један испитаник закључио серију својих коментара: „Када би ове фотогафије биле моје, све бих их ставио у албум“. Нема сумње, те фотографије су и начињене колико да се гледају, толико, ако не и више, и да се показују. Међутим, упућивање на посматраче може бити присутно како у намери да се фотографише тако и приликом процењивања туђих фотографија при чему фотографија не престаје да одржава лични однос према оном ко ју је снимио јер су њени посматрачи одређени личним односом који их сједињује са аутором или посматрачем фотографије. Упућивање на могуће посматраче се често формулише кроз судове о уметничким фотографијама: „Ако су ово другари, онда их треба снимити, то би све који их познају натерало на смех“ (2, 3, гримасе). „Ако је ово успомена на посету Енглеској, мислим да је снимљена да се покаже пријатељима“ (2, 5, обриси људи у магли). Збуњеност пред фотографијама које нису за показивање чини да се иста преокупација још јасније појави: „Коме ово показати?“ (1, 1, трудница из профила) „Ово није фотографија која се показује пријатељима“ (2, 9, испружена нага жена); „То је у реду, али то се не може показивати ван круга породице“ (1, 11, подој). Један испитаник експлицира принцип оваквих судова: „Она је мама, зар не! [...] По мени, то је врло лепо, врло лепо, то је нешто што се може показивати“ (1, 1, подој).

С обзиром на то да се фотографија увек процењује тако што се упућује на функцију коју има у очима оног ко је гледа или на ону коју – по њему – може да има за неког другог, оваквог или онаквог посматрача, естетски суд најчешће има облик хипотетичког суда који се експли-

141

Бележница 30

Прикази, читања, расветљења 23

Пигал је кварт у Паризу којим доминирају ноћни клубови, кабареи, робе и услуге везане за сексуални живот (Прим. прев.). На пример: „Шта је ово? Филмска фотографија? Ако је ово фотографија врло нафраканог славног глумца, онда је у реду; у супротном, безвредна је.” Када се слика бесмисленог допусти, бесмисленим се сматрају и чињеница да је неко снима и они који је снимају. Тако, на пример, становници села могу да пристану на то да неко фотографише кору дрвета или гомилу шљунка, али му неће признати ни најмању вредност. Ако се, са помало згроженим чуђењем и прихвати та фриволна фантазија градског становништва, то је стога што се, све у свему, фотографисање сматра безначајном и фриволном активношћу, добром само за становнике града. Спонтани говор о фотографији ретко

цитно ослања на препознавање „жанра“ чији појам одређује и „шта је савршено“ и поље примене. Ако се подсетимо да, по Канту, парадокс естетског суда лежи у томе што он садржи претензију на универзалност иако, међутим, не прибегава појму да би се формулисао, видимо да је најучесталији став према фотографијама приказаним нашим испитаницима управо обрнут: више од три четвртине исказа почиње са „ако“, док је суд донет на основу првог читања слике скоро увек генерички: „То је мајчински“, „То је људски“, „То је раскалашно“. Препознавање се постиже смештањем слике у одређени жанр или, што излази на исто, тако што јој се приписује одређена друштвена употреба, тако да се, дакле, различити жанрови дефинишу упућивањем на њихово коришћење и њихове кориснике: „Ово је рекламна фотографија“, „Ово је чист документ“, „Ово је лабораторијска фотогафија“, „Ово је фотографија за конкурс“, „Ово је професионална фотографија“, „Ово је педагошка фотографија“ итд. Фотографије голотиње се, скоро увек, одбацују уз помоћ исказа који их своде на стереотипну представу о њиховој друштвеној функцији: „Добро је за Пигал“23, „Ово је од оних фотографија које се продају испод руке“. Уметничка фотографија оваквом категоричком пришивању може да измакне само у мери у којој се опажа као инструмент неког друштвеног понашања: „Ово је фотографија за конкурс“, изјављује велики број испитаника. Збуњеност коју изазивају одређене слике одаје недоумице везане за припадност тих слика одређеном жанру, док приписивање неважног жанра ослобађа од обавезе да се заузме став о естетском квалитету.24 Из припадности одређеном жанру, свака појединачна фотографија извлачи своју сврху и смисао постојања. Из тога следи да хијерархија преференција изражава више или мање отворену припадност показаних фотографија више или мање освештаним фотографским жанровима, при чему јасно припадање фотографије неком признатом жанру забрањује потпуно неодобравајуће судове о њој: „То пролази“, каже радник коме је показана фотографија старлете. Неки испитаници, као разоружани тиме што одређена „пинап“ фотографија у толиком степену одговара жанру, скоро да се извињавају што је не цене и као да себи забрањују да је у потпуности осуде. Разуме се да „варварски укус“ који од чулног, информативног или моралног интереса чини принцип процене, свом снагом одбија слику нечег бесмисленог и, што по тој логици излази на исто, бесмисленост слике.25 За фотографисање је и сама жеља да се начини лепа фотографија довољан разлог: „Фотографија коју лично не бих снимио: овако нешто значи да је фотографија сврха а не средство изражавања“ (1, 6, таласи који се разбијају о гребен). „Ова слика ни на шта не подсећа, ништа не

Бележница 30

142

Прикази, читања, расветљења призива, ништа не пружа“ (1, 7, лист). „Треба подстаћи неку идеју; ова слика не наводи ни на какву помисао.“ „Не волим кубизам, сликарство иреалног, Пикаса и све то… Питам се шта је мотив да се ова фотографија сними.“ (1, 3, облуци)

Захтев да се слика потчини функцији толико је јак да увођењем чисто естетског експериментисања – по дефиницији, примењивог на било који предмет, попут теоријске науке која, утолико што је посебан начин суочавања са стварношћу, задржава, по Декарту, свој суштински идентитет ма какве да је природе објекат који третира, као што сунце остаје исто ма како да су разнолики предмети које обасјава – фотографском чину би се одузео део његове ритуалне природе док би се предмет фотографисања лишио своје вредности. Прављење и посматрање породичне фотографије претпоставља да се естетски суд стави у заграде јер свети карактер предмета и сакрализујући однос који фотографија са њим одржава јесу довољни да оправдају, и то безусловно, постојање слике која у крајњој линији жели да изрази само егзалтираност приказаним предметом и која своју савршеност постиже када савршено испуњава ту функцију. Нема сумње да је брига за естетски квалитет слике утолико изузетнија уколико је предмет фотографисања ритуалнији, тако да од бебе до пејзажа, преко љубимца и славног споменика, вероватноћа да ће се естетске преокупације сасвим ставити у заграде опада, мада се никада сасвим не укида.26 Уопштеније говорећи, фотографија, па и фигуративна, бива одбачена када јој се одређена функција не може непосредно приписати, на исти начин на који се нефигуративна слика одбацује када није у вези са предметом који се може идентификовати, тј. када нема никакве сличности са познатим формама. Очекује се да фотографија у себи садржи неку наративну симболику, да, као и сваки знак или, тачније, као алегорија, без забуне изражава трансцендентно значење и да умножава ознаке кадре да недвосмислено образују виртуални дискурс чијим се носиоцем она сматра.27 „То би прошло под условом да је у првом плану нешто што даје ситуацију: ја бих то снимио али заједно са још нечим што би се с тим слагало: лопта, плажа, сунцобран.“ „Снимио бих и неку позадину, неку хрид, да може да се препозна.“ „Ја бих то сликао поиздаље да бих добио целину, треба да се види шта је то заиста.“ „Ја не бих фотографисао воду без чамаца.“ (1, 6, таласи) „Разумем да људи фотографишу баште, цвеће, лепе вртове, али овај лист!“ „Ја бих фотографисао читаву биљку“. (1, 7, лист)

Када фотографисана ствар сама по себи нема предиспозиције да буде предмет фотографије и када у себи не садржи ништа због чега би неупитно заслуживала такву промо-

143

Бележница 30

залази на терен естетике а још је ређе да се о фотографској пракси говори језиком уметничког стваралаштва. У узорку од 500 аматерских фотографија, слике које сведоче о својеврсном техничком или естетском експерименту чине мање од 10%. Збуњени семантичком расположивошћу знака и одбијајући да прихвате иманентно присуство означеног у означавајућем, испитаници, да би пронашли значење и смисао, проналазе субјекта који би предмет без значења могао да учини означавајућим, поверавајући му одређену функцију: „То је лепо за онога ко воли воду“ (1, 6, талас који се разбија о гребен). „То може да послужи само за проучавање биљака; с обзиром на то да сам ја физички радник, то мене не интересује.“ „Ово не бих сликао, осим у случају да сам сакупљач лишћа.“ „Не, то је фотографија колекционара.“ „Можда је ботаничару то интересантно.“ (1, 7, лист)

Прикази, читања, расветљења 28

Доказ да лепа слика јесте слика лепе ствари (друштвено одређене као такве) обезбеђује чињница да, када се наведе један низ предмета, са питањем да ли они могу да буду предмет лепе, интересантне, безначајне или ружне фотографије, на основу мало ствари се добија скоро иста хијерархија (релативно независна од друштвене класе) као и она која се добија када се испитаницима покажу уметничке фотографије тих истих предмета (бројеви у заградама исказују проценат оних који су изјавили да се од наведених ствари може добити лепа фотографија): залазак сунца (78%), пејзаж (76%), девојчица која се игра са мачком (56%), жена која доји (54%), народни плес (46%), ткалац на послу (39%), мртва природа (38%), уметничко платно (37%), кора дрвета (35%), славни споменик (27), прва причест (26%), змија (20%), жица (16%),

цију, понекад може да се чује жаљење што чин фотографисања не доприноси вредности те ствари већ сопственој, посезањем за нечим смелим или за неком „препреденом“ техником која одаје занатску вештину и заслугу фотографа. Ипак, у већини случајева, суд донет о фотографији уопште не раздваја слику од предмета и предмет од слике, што је последњи критеријум оцењивања.28 „Можда бих то снимио када би то били облуци бизарног облика, који упадају у очи.“ „Ови облуци су крајње незанимљиви, без икаквог обележја које би их разликовало, сем ако ово није неки трик, увеличан песак, на пример.“ „Када би било каквог јачег утиска, воде, на пример, па, ајде, али овако je суморно.“ (1, 3, облуци) „Пре свега, овај јадан лист није ни нешто нарочито леп!“ (1, 7, лист)

Од свих интринзичних својстава слике, једино боја може да наведе на то да се привремено не одбацују фотографије безначајних ствари. Популарној свести, у ствари, ништа није толико туђе као идеја да се може или жели да замисли естетско задовољство које би, да кажемо Кантовим речима, било независно од чулног ужитка. Тако сe суд о сликама које су изазивале најснажније одбијање због своје ништавности (шљунак, кора дрвета, талас), скоро увек довршава уз отклон: „да је у боји, могло би да буде лепо“; неки испитаници чак успевају да експлицирају максиму којом се воде у свом ставу, када тврде да: „само да је боја успела; фотографија у боји је увек прелепа.“ Кант, дакле, управо овај популарни укус описује када каже: „Укус је још варварски сваки пут када су му ради допадања потребне примесе дражи и ганућа, штавише, ако те дражи и ганућа претвори у мерило свога одобравања.“29 У ствари, чулни, сазнајни или морални значај јесте највиша вредност популарне естетике. Из одбацивања слике која је безначајна (у двоструком смислу те речи, лишена значења и лишена значаја) или двосмислена и анонимна произилази да се, у ствари, одбацује фотографија као сврховитост без сврхе. Вредност фотографије се, пре свега, мери јасноћом и значајем информације коју успева да пренесе као симбол или, боље, алегорија. Популарно читање фотографије између означавајућег и означеног успоставља однос превазилажења, тако да се смисао повезује са формом а да се за њу ипак не везује у потпуности. Далеко од тога да се опажа као да означава саму себе и ништа друго, фотографија се увек испитује као знак нечега што није.30 Читљивост слике је сама по себи функција читљивости њене интенције (или њене функције) па је естетски суд који изазива утолико повољнији уколико означавајуће потпуније изразито одговара означеном.31 Meђутим, читљивост у себи садржи очекивање да фотографија има назив или легенду која објављује шта фотографија хоће да значи и која дозвољава да се просуди да ли је реализована слика саобразна изреченој тежњи, да ли она то што хоће

Бележница 30

144

Прикази, читања, расветљења адекватно означава или, боље, илуструје. Забуна коју изазивају извесни естетски експерименти несумњиво се заснива на томе што се не зна какав им је циљ, чак ни то шта јесте производ намере а шта неумешности. „Прамен косе, плетеница, и то је лепо; неуспела је; то је намерно; омашивао је да се не би видело ништа сем косе. To je стварно тешко постићи! Мора да ју је уметник снимио?“ „Недостаје то што фотографија није направљена. Не може се рећи ко је омашио.“ (2, 11, коса неке жене) „Лист? Па да! помало личи на лист. У сваком случају, правити такве фотографије! Да ли је снимљена издалека или изблиза? [...] Па да, да сам то знао, разумео бих. Кад бих знао шта је на фотографији, разумео бих.“ (1, 7, лист)

С друге стране, и упркос томе што крши правила популарне естетике тиме што особи одсеца лице, слику која представља руке старице у крупном плану, сеоско становништво јако цени јер у њој одмах види алегоричан израз тезе: „Ах! То је једноставније! Очаравајуће руке једне добре пољопривреднице; овакве руке су сто пута зарадиле награду за пољопривреду. Та је жена радила на њивама колико и у кухињи; сигурно је окопавала виноград, старала се о стоци: врло лепо.“ Старост, марљивост, поштење јесу оно што се опажа, поима и цени, а не руке неке старице. Овакав захтев карактерише реалистички укус: с обзиром на то да се уопштено сматра како је фотографска техника кадрија да дâ верну и истиниту репродукцију стварности, подударање реализације и предлога (у двоструком смислу, као план и као говор) овде има улогу коју у сликарству игра удаљеност репродукције од стварности, тј. сличност. У ствари, примаран облик суда укуса је процена одступања оног што је остварено, тј. означавајућег, од трансцендентног означеног, тј. од идеје или модела из стварности. Док сликарство охрабрује захтеве за реализмом, фотографија, која увек и аутоматски изгледа реалистично, па, према томе, и нема никак вих заслуга за то, наводи на очекивање саобразности слике намери која се може формулисати.32 На дубљем нивоу, фотографија реалистичком укусу обезбеђује изузетну прилику да се изрази: у ствари, онда када се фотографисању оспори могућност да представљени предмет преобрази, јер представу заправо изобличава апарат, посматрач се приморава или овлашћује да лепоту представе мери лепотом саме представљене ствари. Фотографија безначајног предмета је спорна не само због тога што не упућује ни на шта што јој претходи или је превазилази – на речи које би илустровала, на значење које би обновила или на нешто за шта би служила – већ и због тога што су људи мање него икад спремни да признају да означавајуће без означеног изгледа безначајно јер означава само себе: отуда оспоравање вредности и заслуге репродуковања - дословна репродукција света са светом чини плеоназам.33

145

Бележница 30

метална конструкција; трудница (15%), купус; депонија старог гвожђа; туча клошара (12%), тезга у касапници (9%), рањеник (8%), аутомобилска несрећа (1%). Имануел Кант, Критика моћи суђења, прев. Никола Поповић (Београд: Дерета, 2004), 87. Тако изгледа популаран став спрам значења уопште. На пример, класична музика или нефигуративно сликарство збуњују јер се реципијенти не осећају способним да разумеју шта та музика или те слике, као знаци, мора да значе. И у сеоској средини као и у случају радничке класе у градовима, хијерархија преференција јесте резултат компромиса између хијерархије читљивог (препознатљивог) и хијерархије вредности. Фотографија која се с лакоћом идентификује, чак и када репрезентује шокантну (у моралном смислу) или безначајну тему, више ће се свиђати од оне коју је

Прикази, читања, расветљења

теже идентификовати, ма шта да је на њој. Када се ове две хијерархије поклопе, као у случају приказа мајчинства или, у сеоској средини нарочито, руку старице, суд је готово сасвим одобравајући: техничке карактеристике које се са највећом жестином нападају када је реч о фотографијама безначајних ствари (замагљени обриси, одсуство фокуса итд.) у овим случајевима могу се и хвалити као „уметничко замагљење“, „прикладно теми“, „поетично“; заиста, како луцидно рече један испитаник, „то је она врста ствари које се могу ценити чак и затворених очију“. Слике које мање „говоре“ или оне које дозвољавају више могућих читања изазивају увек извесну нелагоду. Отуда, између осталог, и то што, парадоксално, најпросвећенији аматери, па чак и сами професионалци, одбијају да легитимност својих дела заснивају на

На тај начин, фотографска слика, на којој се, по општем мњењу, препознаје највернија репродукција стварности, савршено испуњава очекивања популарног натурализма, који почива на темељној привржености створеном, тако да натуралистичка фотографија – „избор који хвали“ – многим својим аспектима призива известан натуристички култ.34 Слика нечег безначајног се тако жестоко одбија, а систематична деформација оног што је дато, а нарочито људског лица, изазива осећај да је то срамно, због тога што се у реинтерпретацији која иде ка апстракцији види техника искључивања и покушај мистификације али, такође и изнад свега, неоснован напад на представљену ствар. Фотографије које људско тело третирају са превише слободе изазивају нелагоду или негодовање: „Кад се већ слика, треба да је цело, зар не? Недостаје лице, то је непријатно.“ „Није лоше, али бих волео да видим и израз лица.“ „Ја бих је снимио тако да се види и глава“ (1, 8, руке старице) „Види се само наручје, нешто недостаје, ово није довољно.“ (2, 10, дете у наручју у крупном плану) Лице је пре свега поглед, у којем се усредсређује изражајност тела, тако да се његово одстрањивање осећа као порицање израза: „На срећу, види се око а око је све“, каже један испитаник.

Због тога фотографисање, као ритуал слављења и посвећивања неке групе и света, савршено остварује дубље тежње популарне естетике, естетике славља, тј. комуникације са другим људима и сједињавања са светом.

Хијерархија легитимитета „Варварски укус“ никада није сасвим имун на свако позивање на „добар укус“. Тако, на пример, изгледа да склоност припадника радничких класа да прибегавају „појмовима“ – појму жанра или перфекције – кадрим да обезбеде норму из које се може извести процена, такође изражава однос који је свака културно депривилегована група приморана да одржава са легитимном културом из које је, у ствари, искључена: по дефиницији лишене имплицитног и разгранатог знања о нормама доброг укуса, радничке класе су увек у потрази за објективним принципима који, у њиховим очима, једини могу да буду темељ адекватног суда, а који не могу да се стекну другачије до путем усмереног или широког образовања. Бактање с правилима или правилима жанра и нада да суд укуса (као „рефлексивна моћ суђења“) може, такође, постати и „обавезујући суд“, који посебно подводи под опште (правило, принцип или закон), у крајњој линији изражава и признавање званичне културе и уверење о сопственој културној оскудици. Фотографија (и судови који се о њој доносе) упркос свему обезбеђује изузетно повољну прилику да се спозна логика популарне естетике, јер мање од опште и свима по-

Бележница 30

146

Прикази, читања, расветљења

147

Бележница 30

Прикази, читања, расветљења

величању „објективног случаја“, мада их све наводи да то чине. Слика на себи увек носи мрљу свог механичког порекла па и најсавршенији успех бива сумњив ако се не оправда изјавом о намери. Овиме се делимице објашњава то што се реалистички укус снажније потврђује када се говори о фотографији него када је реч о сликарству, чак и у случају класе високо образованих која се, како смо видели, мало разликује од других друштвених класа када се ради о томе да се успостави хијерархија предмета према лепоти слике која од њих може да се направи. Такође је истина и то да се реалистички укус, претежан у свим слојевима друштва, лакше изражава када се говори о фотографији него када се говори о некој освештаној уметности, каква је сликарство. Факторска анализа потврђује постојање снопа корелација

знатих пракси и дела побуђује бојазан од брукања због непознавања освештаних норми и обавезних мишљења. Из истог разлога, како смо видели, припадници виших класа омаловажавају бављење том праксом без престижа. Свему овоме узрок је то, што у датом друштву, у датом моменту, сви културни облици стварања значења – позоришне представе, спортски спектакли, извођења шансона, поезије или камерне музике, оперете и опере – нису једнаки по достојанству и вредности и не захтевају са истом хитношћу исти приступ. Другим речима, различити системи изражавања, од позоришта до телевизије, објективно се организују према хијерархији независној од индивидуалних ставова, која одређује културни легитимитет и његове степене.35 Када је реч о системима означавања који су изван сфере легитимне културе, потрошачи се осећају овлашћеним да остану само потрошачи и да слободно просуђују; с друге стране, у домену освештане културе, они се осећају подвргнутим објективним нормама па, стога, теже усвајању скрушеног, церемонијалног и ритуализованог става. Тако, на пример, џез, филм и фотографија не изазивају (јер га не потражују с истом хитношћу) став пуне посвећености, који је текућа валута када је реч о делима културе зналаца. Истина је да неки виртуози и у ове уметности, у жељи да их учине легитимним, пребацују моделе понашања који су у оптицају у домену традиционалне културе. Али, у одсуству институције задужене за то да их систематски и методично подучава као конститутивне делове легитимне културе, већина људи их доживљава на сасвим другачији начин, тј. као пуки потрошачи. Ерудитно познавање историје ових уметности и упознатост са техничким или теоријским правилима која их карактеришу среће се само изузетно јер се људи не осећају обавезним да се, као у другим случајевима, труде да стекну, очувају и пренесу корпус знања састављен од обавезних предуслова и ритуализованих пратилаца зналачке пробе укуса. Са потпуно освештаних уметности, какве су позориште, сликарство, вајарство, књижевност или класична музика, постепено се прелази на системе означавања који су (бар на први поглед) препуштени индивидуалној ћуди, а тичу се украшавања, козметике или кухиње. Свим системима означавања који учествују у сфери легитимног заједничко је то што се организују према једном типу посебне систематике, који Школа – институција која је, захваљујући методичној организацији учења и вежби, посебно задужена за преношење организованих и хијерархијски устројених сазнања – развија и утувљује. Из тога следи да преференције или знања која припадају сфери легитимног, далеко од тога да се насумице дистрибуирају, теже хијерархијској и методичној организацији; систематизација се очигледно спроводи на вишим нивоима, у зависности од тога да ли се вежбало дуже или краће време, интензивније или мање ин-

Бележница 30

148

Прикази, читања, расветљења тензивно: другим речима, системи укуса који се тичу легитимних дела јесу блиско повезани са степеном образовања.36 Ако извесни системи стварања значењња јесу предмет ритуализованог и скрушеног приступа, постојање освештаних уметничких дела, као и читавог система правила дефинисаног светотајним приступом, претпоставља институцију чија функција нису само преношење и ширење знања него и легитимисање. У ствари, џез и филм се служе средствима комуникације која су, у најмању руку, једнако моћна као и када је реч о делима традиционалније културе; постоје кружоци професионалних критичара којима су на располагању и стручне ревије и трибине и радио и телевизија и који – а то је знак њихове претензије на културни легитимитет – често испробавају учен и досадан тон универзитетске критике и, позајмљујући њен култ ерудиције ради ерудиције, као да, опседнути бригом за свој легитимитет, могу само да, уз претеривање, усвоје спољне ознаке власника монопола на културно легитимисање, тј. професора. Ипак, остаје – а то је од суштинског значаја – да ти кружоци не задржавају монопол и не образују признату институцију, већ заједницу конкурентних појединаца, који могу да износе врло различите судове и чије су достигнуће ограничене котерије аматера, какви су џез или кино-клубови. Ситуација фотографије у хијерархији легитимитета, на пола пута између „простих“ пракси наизглед препуштених анархији укуса и колорита и племенитих културних пракси, потчињених строгим правилима, објашњава, видели смо, двосмиленост ставова које она изазива, посебно код чланова класе високообразованих. Напори извесних посвећеника да се фотографија успостави као потпуно легитимна уметничка пракса скоро увек изгледају као очајнички јер се ништа или скоро ништа не може против друштвене истине фотографије, која се најјаче истиче управо онда када се неко подухвати да је оспори. Они који желе да прекину са правилима опште праксе и који одбијају да својој активности и свом производу придају уобичајено значење и функцију приморани су да стално стварају супститут (који се не може другачије појавити, сем као супститут) онога што је, као непосредна извесност, верницима легитимне културе дато, тј. осећај културног легитимитета одређене праксе и свих реосигурања која иду уз њу, од техничких модела до естетичких теорија. За разлику од неке легитимне праксе, пракса која тежи томе да буде легитимна онима који јој се посвећују поставља и намеће питање сопствене легитимности. Није случајно то што су пасионирани фотографи увек приморани да развију естетичку теорију сопствене праксе, да то што су фотографи оправдају тако што ће оправдати постојање фотографије као праве уметности. Да ли ово значи да су, када не морају да се мере објективним нормама естетичке ортодоксије, судови укуса препуштени произвољности и лишени сваког систематичног обележја? У

149

Бележница 30

између понашања и мишљења која изражавају приврженост представи о фотографији као механичкој репродукцији стварности. Легитимитет није легалитет: иако припадници класа које су у најнеповољнијем положају када је реч о култури скоро увек признају, макар и преко воље, легитимитет естетских правила која претпоставља култура зналаца, то не искључује чињеницу да је могуће да им читав живот, de facto, прође изван поља примене тих правила а да притом та иста правила ниуколико не изгубе свој легитимитет, тј. своју претензију на универзално важење. Легитимно правило може да ни у чему не предодређује начине понашања унутар своје сфере утицаја, може, чак, имати и само изузетке, а да притом и даље одређује модалитет искуства које прати те начине поступања, те на њега мора да се мисли и да се пристаје, нарочито онда

Прикази, читања, расветљења

када се крши, као на правило културних понашања када се она желе да легитимишу. Укратко, постојање онога што називам културним легитимитетом састоји се у томе што сваки појединац, хтео-не хтео, признавао или не, јесте и зна да јесте смештен унутар поља примене система правила који дозвољава да се његово понашање квалификује и хијерархизује с обзиром на културу. Импликације овог оперативног појма развиће се на другом месту. Испитивање музејске публике које је 1964. спровео Центар европске социологије дозволило је да се установи постојање врло блиске везе између укуса у сликарству и степена образовања. [Вид. Pierre Bourdieu et Alain Darbel (En collaboration avec Dominique Schnapper), L’Amour de l’Art : les musées d’art européens et leur public (Paris, Éditions de Minuit, 1966).]

ствари, они се организују према типу систематичности који – ништа више од судова укуса који структурирају преференције и сазнања „култивисаних“ – није ствар индивидуалне психологије, а чији принцип није ништа друго до етос класе, тј. скуп вредности које, мада не допиру до нивоа систематичних експликација, организују „начин живота“ једне друштвене класе. Тако смо видели да, за радничке и средње класе, естетика која се подједнако добро изражава и путем фотографске праксе и путем судова о фотографији изгледа као једна димензија тог етоса, у смислу да естетска анализа огромне количине фотографија може с правом да се сведе, а да ипак не буде редукционистичка, на социологију група које их производе, функција које им приписују и значања која им придају, и експлицитно и, пре свега, имплицитно. Са француског језика превела Виолета Стојменовић

Бележница 30

150

Прикази, читања, расветљења Иван Вучковић, проф. филозофије, Бор

Албер Ками – Мит о Сизифу1

Најпре, ко је Албер Ками? Или, још боље, да ли је Ками књижевник или филозоф? Ово питање се, у последње време, неретко поставља, а одговор се проблематизује до у недоглед. Ипак, чврсто сам убеђен да око тога не треба дизати прашину. Зашто? Многи, како лаици тако и стручњаци, често говоре како је Достојевски филозоф, или како су то, рецимо, Стендал, Гогољ, Чехов или Кафка. Одмах ћу рећи – одговорно и без икакве сумње тврдим да је овакво разумевање (таквих) писаца погрешно. Ни Достојевски, ни Стендал, ни Гогољ, па ни Чехов ни Кафка нису, пре свега, осетили потребу да се, поред књижевног стваралаштва, окушају и у филозофском стваралаштву. По дубини мисли и темама које обрађују свакако су брилијантно упловили у саму срж одређених филозофских проблема, али не есејима или филозофским текстовима друге врсте, већ приповеткама, драмама, романима. Ситуација је иста чак иако, ван књижевности, у разматрање уведемо врхунске редитеље, сликаре или музичаре попут Андреја Тарковског, Дејвида Линча, Томаса Винтерберга, Хијеронимуса Боша или Џонија Кеша. Сходно томе, реч је о књижевницима (уметницима), додуше уметницима највишег ранга, али не и о филозофима. Ако сада у разматрање уведемо Камија, видећемо да постоји одређена, прилично велика разлика јер, поред књижевних дела, Ками јесте писао и филозофске есеје, и то, у најмању руку, подједнако успешно. Дакле, одговор на, показује се, прилично тривијално питање, гласи: Ками је и књижевник и филозоф, и као таквог га треба разумети. Шта је есенција његовог стваралаштва и чему је ближи, књижевности или филозофији, мислим да је непотребно разматрати. Што се био-библиографских података тиче, на овом месту ћемо их прескочити јер верујем да вам је то већ увелико познато и јасно.

••• У есеју Мит о Сизифу, објављеном усред Другог светског рата, обрађују се проблеми људске егзистенције, питање и проблем апсурда као посебног, незаобилазног појма, те готово и сва остала питања која су, уже или шире, везана за, по Камијевом мишљењу, примарни људски проблем – проблем смисла у овом свету, у коме смо на начин на који јесмо. Основно питање којим се, дакле, Ками бави у овом и осталим есејима јесте шта ми, такви какви смо, можемо да постигнемо овде? Да ли треба, и ако треба, зашто треба да живимо? Циљ овог преда-

151

Бележница 30

Текст је настао на основу предавања одржаног 9. 4. 2013. у Народној библиотеци Бор, у оквиру програма обележавања стогодишњице рођења Албера Камија.

Прикази, читања, расветљења

Најгрубље и најкраће речено, филозофско самоубиство је једна врста епистемолошког, сазнајног самоубиства: уколико се скривамо од истине, губимо све оно људско, што нам је дато – могућност да сазнајемо, радозналост итд.

вања је да омогући што јаснији увид у дело Мит о Сизифу, примарно пратећи редослед који је сам аутор поставио у књизи. У једном поглављу, на крају књиге, Ками прича једну причу: човек седи крај каде и пеца; долази психијатар (највероватније на позив његове супруге), застаје крај каде и пажљиво посматра ситуацију; ни најмање се не обазирући, човек хладнокрвно наставља да пеца; после извесног времена, да би му доскочио, психијатар га упита: како иде улов, трза ли риба? Човек се окрену, летимице га погледа, па му, врло јасно и хладне главе, одговори: „Господине, шта није уреду са Вама, па ово је када.“ Овако се, по Камијевом мишљењу, одвија Кафкино стваралаштво јер, каже он, када год Кафка жели да прикаже апсурд, он се служи кохерентношћу. Ипак, шта то значи? Шта је кохерентност? У логици, што нам је у овом случају и најзначајније, кохерентност је једна врста теорије истине. У чему је проблем са кохерентношћу? Кохерентност је често једна велика играрија јер, судећи по тој теорији, могуће је да један целовит систем буде кохерентан, да у њему нема никаквих противречности, али да у целини буде потпуно погрешан, чак апсурдан. Наведена прича управо то и хоће да нам каже и покаже. Због тога се кохерентност често користи у псеудореторици и псеудополитици, нпр., уколико један од председничких кандидата никада није победио на изборима, а стално говори како ће следећег пута правда, коначно, тријумфовати, те ће баш он добити изборе – он се недвосмислено креће у оквиру кохерентности као једне неухватљиве, али очигледно неистините приче. Ипак, постоји огромна разлика између политичке и уметничке кохерентности. У чему се она састоји? Уметност, за разлику од политике или науке, уопште и нема за циљ да буде истинита у строгом смислу те речи. Уметност нема за циљ ни да нам потура лаж као истину (сетите се политике!) већ да нам ствари прикаже из једне могуће перспективе, да нам пружи једно од многих могућих виђења нечега што би се, у најширем смислу, могло разумети као истина. Рибар у кади хоће да нам каже – у чему је проблем? Ја знам да је ово када и знам да је немогуће да било шта уловим, али ипак желим да пецам. Управо то и Ками хоће да нам поручи – луксуз је, а неопходност, гледати апсурду у очи. Дакле, луксуз је (а неопходност) схватити како је овај живот апсурдан, а опет живети! Бежањем од проблема проблем се још више продубљује – каже на једном месту Ниче. И управо је о томе реч – уколико бежимо у неки онострани свет, у некакав бесмртни живот, изгубићемо и тај живот (који је ништа друго до фикција) али, што је још страшније, и овај живот овде, који је, иако временит и коначан, ипак реалан, ипак је ту, на начин чувеног филозофског термина Das Dasein, на начин Хајдегеровог ту-битка. Уколико бежимо од оваквог стања ствари у ма какве имагинарне светове спасењa, вршимо филозофско самоубиство2. Ипак, Ками јасно каже како га, од филозофског самоубиства, више

Бележница 30

152

Прикази, читања, расветљења занима самоубиство само – голо самоубиство – оно самоубиство које је наизглед просто – када човек, из неког оваквог или онаквог разлога, одузме себи живот. На самом почетку есеја Мит о Сизифу Ками каже како ће се бавити апсурдним осећањем а не апсурдном филозофијом, те да, дакле, никаква метафизика (као темељ тумачења) није у игри. Метафизика, на овом месту, просто, не држи воду, па нам стога и није потребна. Можда је ово један од основних разлога што Камијев Мит о Сизифу нема толико значајнијих званичних тумачења и/или критика. Ипак, без обзира на то што је ово дело писано наизглед једноставним језиком свакодневице, Мит о Сизифу није ни најмање лак за тумачење. Штавише, уколико му се приступи потпуно опуштено и непажљиво, верујем да се може разумети чак радикално погрешно. Свакако, није потребно тумачити Камијев језик ни као скуп алегоријских слика или метафора, али ни као сам по себи јасан, прост и разумљив. Наравно, да бисмо тумачили Камијев Мит о Сизифу није нам потребно детаљно познавање историје филозофије али је, ипак, пожељно разумети филозофску перспективу из које Ками наступа када износи своје идеје, своја схватања и своја запажања. При тумачењу овог дела вреди узети у обзир ону Ничеову да треба бити крава а не модеран човек те да је преживање нужан услов за разумевање Камија – читати полако, озбиљно (наравно, не метафизички озбиљно!) и стрпљиво.

Самоубиство као основни филозофски проблем Ваља одмах рећи да самоубиство није узрок Камијевог стварања Мита о Сизифу, већ последица. Ками јасно каже да никада није видео некога да је умро (односно да се убио) због недостатака онтолошких аргумената и доказа. Шта је биће, да ли је оно коначно или не, да ли је оно дељиво или недељиво? – по Камијевом мишљењу, једноставно, није примарно питање које би требало да поставимо. Сетимо се само разговора између писца и физичара у филму Сталкер Андреја Тарковског. Истине попут „троугао може бити једнакостраничан, једнакокраки или правоугаони“ нам не значе ништа уколико нам је смисао живљења поткопан. Једна изузетно чудна ствар, ако не и озбиљна противречност је та што – управо због тема којима се бави, и то ван и без помоћи метафизике – Камија многи, окорело књишки, али не и неважни филозофи, схватају, и схватали су, прилично неозбиљно. У том смислу и по тим критеријумима, Ками је филозоф другоразредне категорије – нешто слично њему су и Кјеркегор, Ниче, Шопенхауер, Маркузе, Бодријар и други. Наравно, да овакво расуђивање није трагично, свакако би било изузетно смешно и занимљиво. Није ли, уколико намерно хоћемо да провоцирамо, ситуација потпуно супротна? Нису ли, по важности тема, ови филозофи заправо примарни, у односу на нпр. Лајбница, Хегела или Спинозу? Но вратимо се нашој теми.

153

Бележница 30

Прикази, читања, расветљења

Уколико вас занима овај проблем, за почетак препоручујем врло лако и занимљиво штиво Скота Пека, Пут којим се ређе иде.

У Миту о Сизифу се заправо тражи одговор на питање зашто да живим, тј., мало радикалније, да ли је потребно да се убијем? А шта значи убити се? Убити се значи признати – признати да нас је живот превазишао и да нам је смисао поткопан! То се, како аутор каже, дуго спрема у свом срцу. Ипак, да ли је потребно убити се? Ками даје одречан одговор: просто, он није за опцију самоубиства као решења за излаз из апсурда у коме се налазимо, иако нам темељ изнова и изнова измиче. Ми не можемо никада до краја да спознамо себе, да знамо ко смо, али, иако је ситуација безнадежна и безизлазна, то не значи да је потребно да себи одузмемо живот. Треба живети апсурд. Ипак, сада сасвим легитимно можемо поставити питање шта је то ап сурд? Има ли апсурд било какво јасно одређење, икакву дефиницију? Уколико бацимо поглед у било који речник, или у било какву енциклопедију, наћи ћемо следећа значења: противречно, бесмислено, немогуће и сл. Ово нам је сада од изузетне помоћи. Међутим, можда је боље питати где се налази апсурд? Апсурд није ни у човеку ни у свету – већ у њиховом односу, у односу човека са светом. Тек када човек покуша да од света добије некакве примордијалне, исконске одговоре, отвара се бескрајно поље апсурда. То је оно што се у филозофији најбоље објашњава синтагмом индиферентна река света. Свет нам не даје никакве одговоре – ма колико да на коленима филмски вичемо зашто? никада нећемо добити ниједан одговор (сем онога за који се сами будемо изборили!). Са друге стране, апсурд лежи у расколу између средстава и циља: када недовољно добрим средствима покушавамо да остваримо задати циљ, поново наилазимо на апсурд. Тако, каже Ками, уколико видимо неког човека да голим рукама јуриша на тенк, рећи ћемо: „Ево апсурда!“ Дакле, уколико средства којима се служимо не могу да доведу до циља ка коме тежимо, наилазимо на апсурд. У том смислу ваља разумети због чега се Ками одрекао метафизичког тумачења стварности јер, уколико ми покушавамо да смрт тумачимо као некакав нови живот, ништа нећемо решити, већ ћемо само још више закомпликовати већ прилично компликовану ситуацију у којој се налазимо. Прича о вечном животу не решава ништа. По Камијевом мишљењу, не постоји никаква могућност да се ми извучемо из ове темпоралности, те да живимо у некаквом вечном блаженству – једноставно, не смемо дозволити да нас приче о оностраном приграбе. У овоме се налази матрица апсурда и из ње, условно, произилазе сви други осећаји апсурда који нас могу сустићи на сваком ћошку. Разум није бескористан, али је ограничен те се, када разум постане не-разуман, када прекорачи своја овлашћења и своје границе, рађа апсурд. Сходно томе, разум дела у оквиру својих граница па неке проблеме њиме једноставно не можемо решити. С тим у вези, живети значи пустити да живи апсурд. Суочити се са апсурдом, а не кукавички бежати – то је својство храброг, побуњеног човека!3 За човека који није ограничен нема лепше представе од представе интелигенције ухваће-

Бележница 30

154

Прикази, читања, расветљења не у коштац са стварношћу која га превазилази – каже Ками. Нажалост, још једном, метафизика нам ту не може помоћи. Ипак, уколико је ситуација оваква, а по свему судећи јесте, можемо се с правом запитати: да ли, с обзиром на то да смо нужно смртни, постоји некакво зло? И овде Ками (насупрот, рецимо Лајбницу) врло прибрано и просто одговара – највеће зло је прерана смрт. Смрт, сама по себи, није зло и не треба је доживљавати као зло. Једино је прерана смрт зло. Ипак, зашто? Одговор је, суштински, прилично прост: прерана смрт није ништа друго до „немогућност остваривања својих потенцијала“. Прерана смрт је зло због тога што је мени онемогућено да ја будем ја, тј. зато што ја не могу до краја да будем ја. Дакле, прерана смрт јесте највеће зло због тога што ја ни на који начин не могу да остварим своје потенцијале. Моји потенцијали, ма кави да јесу су, тим чином, заувек прекинути.

Прерана смрт као пропуштена добит Ми ћемо свакако окончати свој живот али је ипак пожељно да то „одложимо“ на што дуже. Дакле, ко је апсурдни човек? Апсурдни човек је онај човек који, свестан своје пролазности, наставља да живи – бира живот. Ками стога критикује Кирилова, лика Ф. М. Достојевског, који, схвативши да нема Бога, долази на идеју да се убије и да на тај начин и сам постане бог. Ками, просто речено, сматра да за тим нема потребе, тј. да такав чин неће променити ништа, или – још боље – такав чин не би био чин храбрости, већ кукавички чин, чин предаје и бекства. Смрт је свакако наша једина судбина и нема потребе јурити за њом. Смрт се нас ништа не тиче јер, док год јесмо, нема смрти а када смрт дође, онда више нисмо – каже Епикур. Ствар је проста – немогуће је имати искуство смрти па, сходно томе, не треба бринути. Вилхелм Дилтај, Камијев претходник, такође износи становиште да нема конкретности и индивидуалности без пролазности. И по Дилтајевом мишљењу, разумско тумачење живота је само део тумачења живота (поред хтења, осећања, воље и сл.). Сада, можемо се поново запитати, ко је апсурдни човек? Глумац јесте, писац није. Зашто? За разлику од глумца, писац чува наду и ако је непризнат, док глумац бивствује у тренутку: глумац, за разлику од писца, успева или не успева и код њега, што је бољи, све се више поистовећују оне, наизглед опречне категорије, изгледати и бити. Код глумца – исто је изгледати и бити. Глумац је савршена симулација. И у томе можемо поново уловити апсурд. Оно што је важно – каже Ниче – није вечни живот, већ вечна живост. То важи за глумца, али то важи и за све нас. Због тога Ниче презире хришћанство и хришћанско склањање из света и бежање од проблема. Треба живети а не скривати се по шумама! Из тог разлога се и Ничеов Заратустра чуди због чињенице да је Бог мртав. Јер живети монашко-хришћански значи живети ван историје. Бог је мртав значи да метафизика више нема

155

Бележница 30

Прикази, читања, расветљења

Цитат је из из филма Blade Runner (1982).

смисла, или, нешто грубље, у свету у коме смо сада лицемерно би (и безобразно) било позивати се на Бога када знамо да Бога више нема. Ако постоји Аушвиц бог не може постојати. Какав контра-аргумент изнети (а остати доследан животу који је око нас)? Ако хоћеш свеж ваздух не иди у цркву – каже Ниче. Црква је затрована, ваздух је тамо ужегао и постао, речено Марксовим језиком, „опијум за народ“. Ниче је и те како утицао на Камија – он је био жива побуна, један од ретких правих филозофа. Ками је то свакако знао. Ками се дубоко слаже са Ничеом у томе да је метафизика своје трајање завршила, да небеске вредности више нису од помоћи и да је оквир у коме се ми крећемо и где ваља тражити смисао ништа друго до време. Време је оквир трајања игре. Ми смо темпорални, хтели то или не. Човек је човек само док се игра – каже Шилер, а игра се једино овде, и једино у времену. Није ли то и основна тема Семјуела Бекета? Није ли пролазност основ Краја партије и Чекајући Годоа. Код Хајдегера имамо појам бриге – брига (Sorge) је основ битка у времену. Ми смо темпорални, као што је речено, и то ваља озбиљно схватити. Човек је једини створ који бригује а брига је смисаона само у односу на време, само у контексту темпоралности. Посао уметности је да ово јасно изнесе – уметност не решава већ обелодањује апсурд. У документарном филму Славоја Жижека Pervert’s guide to cinema каже се да добар филм приказује „неуспех повлачења воде након велике нужде“: када се сав онај ужас врати у нашу реалност – то је филм. А ја бих додао – не само филм, већ свака јака, права, искрена уметност. Уметност је побуна у смислу „ја се не слажем са датим стањем ствари већ покушавам да такво стање променим, да створим нешто ново“ макар и у контексту обелодањивања проблема. На крају – Сизиф. Зашто је Сизиф апсурдни јунак? Зашто је Сизифов посао синоним за апсурдно делање? Ками каже да је Сизиф апурдан јер је свестан – свестан је да ће се стена, коју по казни непрестано гура на врх једног брда, поново скотрљати. Свесност ситуације – то је основ апсурда. А Сизиф смо сви ми, мање или више. Ипак, Ками пита да ли је Сизиф због тога несрећан? и одговара да га, ипак, и поред свега, треба видети као срећног. Сама могућност да се дође до врха довољна је да испуни људ ско срце – каже он. Нешто слично нам поручује и Синатра у планетарно познатој песми „My way“. Живот је процес а водити такав процес значи већ унапред га изгубити. Ово је свакако слободније тумачење Кафке. Ипак, иако је наш живот временски одређен, иако смо сви ми мање или више Сизиф сâм, то опет не значи да не треба живети и да се треба повући. Можда баш вредности које придајемо животу јесу вредности само док су у оквиру једног трајања у времену у којем се наш живот нужно одвија. Закључак је дакле – треба живети! Стога, не губимо време и прихватимо се камена, јер „It’s too bad she won’t live. But then again who does?“4 или, као у Лас Вегасу, кућа увек добија, али то не значи да се ниси играо.

Бележница 30

156

Прикази, читања, расветљења Л И Т Е Р А Т У Р А:

Ками, Албер. Есеји. Побуњени човек. Beograd: Paideia, 2008. Ками, Албер. Мит о Сизифу. Београд: Paideia, 2008. Ками, Албер. Странац. Београд: СКЗ, 2002. Сартр, Жан Пол. Мучнина. Београд: Paideia, 2008. Сартр, Жан Пол. Романи и новеле. Beograd: Paideia, 2000. Сартр, Жан Пол. Биће и ништа. Београд: Paideia, 2008. Ниче, Фридрих. Тако је говорио Заратустра. Београд: Новости, 2005. Ниче, Фридрих С оне стране добра и зла. Београд: Просвета, 1994. Ниче, Фридрих. Генеалогија морала. Београд: Просвета, 1994. Марковић, Михаило. Слобода и пракса. Београд: ЗУНС, 1997. Филиповић, Владимир Новија филозофија запада, Матица Хрватска, Загреб, 1979 Кафка, Франц. Процес. Београд: Новости, 2004. Kafka, Franz. Poseidon und andere kurze Prosa. Frankfurt am Main: Fischer, 1994. Петровић, Гајо. Логика. Београд: ЗУНС, 2005. Хајдегер, Мартин. Битак и време. Београд: Службени гласник, 2007. Хемлин, Дејвид. Теорија сазнања. Никшић: Јасен, 2001. Франкл, Виктор. Зашто се нисте убиили. Београд: Жарко Албуљ, 1994. Риз, Виљем. Речник филозофије и религије. Београд: Дерета, 2004. Пек, Скот. Пут којим се ређе иде. Подгорица: Нова књига, 2013. Достојевски, Фјодор М. Зли дуси. Београд: Отворена књига, 2009. Дилтај, Вилхелм. Суштина филозофије и други списи. Нови Сад: Издавачка књижарница Зорана Стојановића, 1997. Шилер, Фридрих. О лепом. Београд: Book & Marso, 2007. Бекет, Семјуел. Чекајући Годоа. Београд: ЗУНС, 1997. Beckett, Semuel. Endgame. London: Faber & Faber, 2012. ФИЛМОГРАФИЈА:

Fiennes, Sophie & Slavoj Zizek [Sofi Fajns i Slavoj Žižek]. Pervert’s guide to cinema [Perverznjakov vodič kroz film]. Amoeba film… et al., 2006. Scott, Ridley [Ridli Skot]. Blade Runner [Istrebljivač]. Warner Bros, 1982. Тарковски, Андреј. Сталкер. Мосфилм, 1979.

157

Бележница 30

Прикази, читања, расветљења Марија Трајковић, Бор

Свети Сава о љубави и премудрости

4 5

Драгиша Бојовић, „Предговор“, у Слово љубави од Светог апостола Павла до Светог Николаја Српског, пр. Д. Бојовић (Ниш: Центар за црквене студије, 2007), 5. Јустин Поповић, Сетве и жетве (Ваљево: Наледниоци…: Манастир Ћелије, 2008), 144. Иван. Г. Панчовски, Етика хришћанске љубави: етичка генеологија и аксиологија (Ниш: Просвета,1973), 150. Исто, 151. Поповић, 145.

Исто, 161.

Бојовић, 6. Исто, 5.

О љубави Љубав се сматра универзалним и јединственим осећањем које обасјава сваки сегмент човековог постојања, па је зато и незаобилазна тема читаве хришћанске, а самим тим и српске средњовековне књижевности: Иако је неописива, реч ће кренути о њој. Не зарад ње, већ зарад наде да ће нас препознати. Јер само је љубав изнад сваке похвале.1 У делима хришћанске књижевности све је подређено појави Исуса Христа и његовој неизмерној љубави према стаду. Са појавом Богочовека, јавила се суштаствено нова љубав.2 У Христовој појави оваплоћује се божја љубав према човеку. Наиме, хришћанска теорија о настанку света концепирана је и као манифестација божје љубави према свету, при чему је љубав божја сам Исус; он је локус љубави божје према свету. Љубав према Богу је најузвишенији вид љубави и од ње потичу све друге љубави. По својој дубини и сили, љубав према Богу – за онога који у њу верује – превазилази сваку другу љубав човека. Истинска хришћанска љубав према Богу најјача је у души верујућег, пошто је њен објекат неизмеран у односу на земаљску величину, морално достојанство и свето савршенство.3 Истинска љубав према Богу потиче из дубина људске душе и срца. Та љубав није склона лицемерству, притворности и наметљивом приказивању. Ко воли Бога, увек га носи у свом срцу, стално мисли о њему и сва његова осећања, намере, жеље, мисли и поступци озарени су тихом светлошћу никад не престајуће и за будно око увек присутне љубави према Богу.4 Љубав Божја везом савршенства везује све што је човечје и божје.5 Бог и човек недељиво су повезани, тако да је немогуће волети Бога а не волети ближње. Самим тим што гајимо љубав према Богу, неминовно морамо волети људе око себе јер су они дело Бога кога волимо. Човекољубље је последица богољубља, а Христос је Бог човекољубља и братољубља. Он даје моћ човеку да љуби ближње: по хришћанској доктрини, човек не може себе самога научити истинском братољубљу, а још мање инстинском богољубљу.6 Дела хришћанске књижевности уче да је љубав моћна. Њена моћ огледа се у чињеници да је нагнала на покајање и учинила да слепи прогледају, а одузети проходају. Недостатак љубави је пут ка безнађу и суноврату: Недостатак љубави је најстрашније посечење.7 На основу све-

Бележница 30

158

Прикази, читања, расветљења га овога може се закључити да је љубав као тема сасвим оправдано присутна у толикој мери у делима читаве хришћанске књижевности: Она је свете оце учинила песницима и речи претворила у славопој.8 Љубав као велика инспирација и надахнуће била је присутна и у делима светих отаца: од Светог апостола Павла до Светог Николаја Српског. Тако, на пример, апостол Павле у Химни љубави човека без љубави пореди са звоном које јечи. Желећи да нагласи безвредност човека без љубави, истиче да су, ако љубав изостаје, небитна сва знања и чврста вера. Говори да је љубав благотворна, да не завиди и не горди се, али и да не трпи зло, неправду. Љубав не чини оно што је непристојно и радује се истини. Љубав никад не престаје, док ће пророштва нестати, језици ће замукнути, знање ће престати. На крају говори о трима суштинским стварима: вери, нади и љубави, али истиче да је у овој тријади љубав, ипак, најузвишенија. Свети Јефрем Сирин аутор је три Слова о љубави. Првом реченицом свог првог Слова о љубави он истиче да је човек који има у себи љубав божију блажен, јер у таквом човеку пребива сам Бог. Бог је љубав, и који пребива у љубави, у Богу, пребива и Бог у њему. (1. Јн. 4,189) Сви редови Слова о љубави I посвећени су навођењу особина онога који у својој души гаји љубав према Богу. Онај у коме Бог пребива никада се никога не гнуша, све трпи, не узноси се и не горди, никога не клевета и чак се клони оних који то раде. Сирин истиче да такав човек никоме не завиди и ни над ким се не узноси, ништа не присваја за себе и све сматра себи блискима. Не спотиче другог, не радује се паду других, већ је спреман да се поистовети са њима и да заштити свог брата који у нечему оскудева. Онај у коме љубав божија обитава испуњава вољу божју и такав човек ученик је божји, према речима Владике: По томе ће сви знати да сте Моји ученици, ако будете имали љубав међу собом. (1. Јн. 13;35) Сирин, даље, у уводном делу свог Слова о љубави II оскудевање у љубави пореди са гозбом приређеном за цара и кнежеве на којој нема соли. Он користи ово поређење као илустрацију за доказивање да је сав наш труд узалудан уколико немамо љубави. Истиче да је беспотребно и безвредно постити и бдети, молити се и код себе прихватати сиромахе, градити цркве или чинити још већа дела, ако се то чини без љубави. Без љубави се, дакле, не прихватај никаквог дела.10 Свети отац велича љубав и говори да се она налази на врху свих врлина, да је она узрочник свег добра и да ни на земљи ни на небу нема ничег скупоценијег од љубави. Говорећи о недостојности свога ума да искаже све заслуге љубави, истиче, ипак, једну од важнијих: љубав је учинила да се са небеса спусти Син Божији зарад нашег спасења. У трећем Слову о љубави Сирин говори о вредности праштања грехова свој браћи, јер на тај начин заслужујемо и опроштај својих грехова. Истиче како Бог не тражи од своје пастве на поклон материјалне ствари нити бдење и пост, већ – по његовој

159

Бележница 30

У тексту се иза цитата из Светог писма на извор упућује на начин уобичајен у теолошког и њој сродној литератури (редни број (када постоји више списа са истим називом) скраћено име аутора којем се дати библијски спис приписује, број главе, број стиха). Овде је, на пример, реч о Првој посланици апостола Јована. Сви наводи из Библије дати су по преводима Ђуре Даничића (Стари Завјет) и Вука Караџића (Нови Завјет). У: Бојовић, 15. У: Бојовић, 18.

Прикази, читања, расветљења

У: Бојовић, 45.

У: Бојовић, 58.

У: Бојовић, 100. У: Бојовић, 107.

заповести – да опросте својој браћи ситне грехе, а заузврат ће од Бога добити опроштење својих. Такође наглашава да ће грешни човек опрост за своје грехе добити тек када се помири са својим непријатељима, када од себе отклони гнев и буде у миру са свима. Тада ће твоја молитва бити пријатна, а твој дар угодан, твој дом благословен, а ти блажен.11 Јован Лествичник, такође, говори о тријади врлина коју чине љубав, нада и вера. У уводним реченицама ипак истиче да љубав заузима прво место у овој свези која све повезује. По моме мишљењу, вера је зрак, нада светлост, а љубав круг сунчев. А све чине један бледак и један сјај. 12 Лествичник љубав према Богу пореди са нечим што је човеку доступно и видљиво – и то не сматра ни најмање неприличним – наиме, са љубављу занесеног љубавника према драгани, са ревношћу мужа који се, зарад своје супруге, одриче сна. Он моћ љубави види у нади од које очекујемо награду за своју љубав. Свети Григорије Палама у свом делу, осим о љубави према Богу, говори и о љубави према ближњем. Он истиче да је љубав према Богу нераздвојна од љубави према ближњима и да те две љубави једна другу међусобно условљавају. Не може се волети Бог, а гајити непријатељ ство према ближњима, јер то дело није по божјој вољи. Свети Симеон Нови Богослов у делу О љубави себе назива недостојним, али истиче жељу да говори о душевној користи, тј. љубави. Напомиње да се на љубави темељи свака вера и изграђује нада и без ње ништа није настало нити ће икада настати. Љубав има бројна имена, она чини бројна дела и одликује је низ божанских својстава. Она се не може људским разумом појмити и тумачити, вечна је и несагледива. Бројне су лепоте тог нерукотвореног и светог Сиона и онај ко је започео да их посматра, више се не радује чулним сазерцањима и више није привржен слави овога света.13 Поред тога што се јавља у делима Светих отаца, љубав као тема присутна је и у делима писаца старе српске књижевности. Јеромонах Доментијан у Слову о љубави истиче да је Бог послао свог „вазљубљеног“ Сина да спаси све вернике и да на њима покаже Божју љубав. Бог је свог Сина нагнао да страда како би, по његовој телесној смрти, заједно са њим васкрсли сви умрли, осетивши, на тај начин, на себи љубав божију. Јер све што је на земљи и на небесима, све је створено љубављу Божијом и њоме све живи.14 Доментијан истиче да ће божја љубав бити на/у ономе који верује у Сина Божјег, али и да нема друге љубави на овом свету сем самог Бога. Ко љуби оца или матер више него мене, није достојан мене. (Мат. 10,37)Доментијан жели да укаже на потребу да се својом љубављу према Богу, коју треба ставити изнад свих овоземљских љубави, и поштовањем његових заповести треба одужити за све благодати које потичу од Бога. Зато и овом приликом помиње прву заповест Госпо-

Бележница 30

160

Прикази, читања, расветљења да: Љуби Господа Бога свога свим срцем својим и свом душом својом и свим умом својим и свом снагом својом. (5. Мојс. 6, 5; 10, 12) Доментијан користи и изразе апостола Павла, желећи да искаже човекову потребу за нераскидивом повезаношћу са Богом и његовом љубављу, али и речи апостола Петра којима се поручује да љубав према Богу искључује све телесне љубави и похоте. O љубави говори и Димитрије Кантакузин у Слову о љубави, које је саставни део његове Посланице кир Исаији. Слово о љубави одговор је на писмо које је кир Исаија упутио Димитрију Кантакузину, а којим је, такође, доминирала љубав као тема, а то је засигурно и главни мотив преписке између њих двојице. Слово има два дела. У првом – главна тема је љубав, док се у другом говори о греху као одступању од те љубави. Кантакузин наводи бројне библијске примере из Старог и Новог завета, цитира чувене теологе љубави попут апостола Павла и Јована Богослова, али се окреће и светим оцима: Јефрему Сирину, Јовану Дамаскину и Јовану Златоустом. Кантакузин чак каже да је његово Слово о љубави и настало као резултат љубави. Он љубав назива савршенством и главом добродетељи. У њој места нема за сумњу и душевне страсти, јер је Богом дана. Њој од постојећег ништа слично није, јер она је добродетељни корен.15 Аутор најлепшег дела наше средњовековне књижевности, чији је сваки сегмент прожет љубављу, јесте деспот Стефан Лазаревић. Сматра се да је деспотово Слово љубве посвећено његовом брату – најслађему и најљубазнијему […] и многоструко жељеноме, и премудрости обилноме, царства мојега ближњему. Самим тим може се закључити да се у овом делу говори о љубави према ближњем, тачније о братољубљу. Након што је у другој строфи набројао све лепоте које је Бог створио а које човек не може достојно исказати, истиче да свему томе претходи љубав, коју је Бог створио да би је људима подарио. Затим се парафразирају речи Јована Громова да је Бог заправо љубав. Деспот Стефан из чисте љубави искључује лаж и све зло, служећи се библијском причом о браћи Каину и Авељу. Позива младиће и девојке да прихвате љубав и за њом да крену, али водећи рачуна да своју младост не укаљају и да то буде по вољи божијој. Дело обилује и другим библијским сликама и деловима библијских прича. Врхунац деспотове експресивности и његове манифестације љубави представља 10. строфа, која је уједно и позив на уједињење у Христу. Још да се сакупимо, још да се угледамо, још љубовно да се сјединимо у том самом Христу Богу нашем, коме слава с Оцем и са Светим Духом у бесконачне векове, амин.16

161

Бележница 30

У: Бојовић, 106.

Прикази, читања, расветљења

Сви наводи из дела Светог Саве дају се према: Свети Сава, Сабрани списи (Београд: Српска књижевна задруга, 1986). Љиљана Јухас-Георгиевска, „Књижевни рад Светог Саве“, у Свети Сава, Сабрана дела, пр. Љиљана Јухас-Георгиевска (Београд: Народна књига-Алфа, 2000), 22.

Љубав и Премудрост у делу Св. Саве Целокупно књижевно стваралаштво Светог Саве такође је прожето сегментима посвећеним величању Љубави и Премудрости. Пре свега се по томе издваја Житије светог Симеона као дело у коме су ове две теме најдоминантније. За Светог Саву најзначајнија је љубав према Богу и њој у свом књижевном раду посвећује највише пажње. Говорећи о том облику љубави, он обилно користи цитате из Старог и Новог завета и то на изврстан начин инкорпорира у садржај својих дела. Свети Сава је, поред тога, био и добар познавалац стваралаштва Светих отаца средњег века. Његова посвећеност и љубав према Богу у складу су са његовим звањем архимандрита, оснивача самосталне српске цркве и првог српског ходочасника. Ипак, делове својих књижевних творевина он посвећује и љубави према ближњима и притом је, према светописамском учењу, сматра недељивом од љубави према Богу, јер се те две љубави међусобно условљавају. Следи љубав према отачаству, као логична последица љубави према Богу и љубави према ближњима. Премудрости су нарочито посвећени делови Житија светог Симеона у којима се Стефан Немања опрашта од престола и од овоземаљског живота. Свети Сава, користећи се библијским жанром опроштајног говора, често међу своје речи умеће и цитате из Прича Соломонових и на непосредан начин Стефана Немању пореди са Соломоном као библијским мудрим владаром у коме обитава Премудрост Божија. И у другим својим делима, Сава се износи идеје и поуке засноване на хришћанским представама о љубавима – према Богу, ближњем и човеку уопште. Тако се, у уводном прологу и у неколико глава Хиландарски типика (1200) својој духовној браћи обраћа са пуно нежности и истинске љубави.17 Увод је емотивно написан, рефлексиван и често поетски интониран; уз још неке делове типика, занимљив је и у књижевном смислу.18 У њему се Сава на неколико места братству Хиландара обраћа са љубимци моји или у Христу браћо моја љубљена и чеда духовна. Саветује им да чине богоугодна дела како би се насладили и утешили у царству небеском. Говори им: Уподобимо се прекрасним овим купцима који купише себи ову предивну куповину, јер све своје имање дадоше и купише једини бесцени бисер, Христа ( Јм. 13,45). Исто тако их упућује да шире љубав међу собом, јер је она основ свега и Ако ко каже: Ја љубим Бога, а брата свога мрзи, лажа је. Јер који не љуби брата свога кога види, Бога, кога није видео, како може љубити? И ову заповест имамо од њега, да који љуби Бога, да љуби и брата свога. У 17. поглављу, у коме се говори о исповедању игуману, Сава саветује браћи да не одлажу чин исповедања својих по душу лоших мисли, већ да то учине како би сви били једно, исто мудрујући, исто помишљајући, пасени и вођени од једног истог пастира и као нека златна верига

Бележница 30

162

Прикази, читања, расветљења везани једни за друге […]. У супротном, ако ко жели да своје мисли исповеда другом духовном оцу а да то није игуман, тај треба да буде изгнан из манастира. Сем што прописује како треба да се односе према свом игуману, Сава монахе учи и како треба да се односе један према другом: Но, и један према другоме јединство и љубав, мир чувајући, будите ми, распаљујући једни друге из срдачне мисли, једни друге утврђујући, упућујући, тешећи, подижући, поучавајући једни друге на подстицање љубави и добрих дела, и просто рећи на све што је добро, што је спасоносно, што је врлина, што је похвално. По тој љубави коју гаје међу собом једино ће се знати да су они Христови ученици.

Житије светог Симеона Житије светог Симеона припада уводној глави Студеничког типика и настало је 1206. или 1207. године. Умногоме одскаче од устаљених клишеа хагиографског жанра због тога што није самостално биографско дело, али и због чињенице да је Свети Сава опис живота свог оца представио тако да прикаже светитељски и подвижнички живот ктитора који треба да буде узор и образац понашања монасима манастира Студенице. Без обзира на своје специфичности, ово житије, као и остала, служи стварању или ширењу култа одређеног лица и има своју обредну функцију у оквиру литургијског чина или у саставу монашке, манастирске обредности. Будући да пише првенствено за потребе манастира Студенице, Сава се усредсређује на монашки лик јунака и нарочито на мотиве који су везани за ту средину (градња манастира, Немањин монашки лик у Студеници, доношење моштију у овај манастир), али не изостају ни детаљи везани за Немањин владарски живот. Симеон је приказан као драматичан пример одрицања – основне јеванђеоске поуке и темеља сваке, а поготово монашке духовности.19 Стога, Симеонова љубав према Богу обележава сваки сегмент Савиног Житија. Симеонов лик изграђен је као лик истинског хришћанина, који своју љубав према Богу и захвалност изражава делима која су по божјој вољи. Чин подизања Студенице представља само један вид манифестације Симеонове неизмерне љубави према Богу, јер он је градио овај манастир на покој и умножење монашког чина. У похвали којом започиње темељније представљање Немањиног тј. Симеоновог духовног лика и његових добрих дела и ктиторских активности, нарочит је акценат на Немањином милосрђу. Сава, говорећи о Немањиним богоугодним активностима током његове владавине, свог оца представља као идеалног владара, који није активан само у домену владарских послова, већ према свом народу гаји посебан однос и чини му многа милосрђа: безнадежним нада, убогим заступник, ништима хранитељ, наге у свој дом уводећи одеваше их, си-

163

Бележница 30

Димитрије Богдановић, „Свети Сава“, у Свети Сава, Сабрани списи, пр. Димитрије Богдановић (Београд: Српска књижевна задруга, 1986), 23.

Прикази, читања, расветљења

Дарко Крстић, „Библијски топос опроштајног говора у Савином Житију Светог Симеона Немање“, у Стефан Немања и Топлица: (Тематски зборник), приредио Драгиша Бојовић (Ниш: Центар за црквене студије, 2011), 186.

рочад нахрани, удовице оправда, слепим и хромим и немоћним и глухим и немим ваистину мати постаде. Велики значај у оквиру Савине похвале има поређење Немање са Авраамом, праоцем јеврејског народа. Ово поређење засновано је на старозаветној причи о Авраму који је у своју кућу примио три непозната човека, који су заправо били анђели и који су у знак захвалности Авраму за учињено добро дело саопштили радосну вест – да ће његова жена Сара, иако стара и нероткиња, родити сина. Сава овде истиче Немањину гостољубивост и спремност да странце прими на стан, да нахрани гладне и напоји жедне. Може се наслутити да Сава, упоређујући Немању са Аврамом, шири значење свог поређења и алудира на Немању као зачетника историје српског народа. Врхунац похвале постигнут је у завршном сегменту: Стога га и Бог преузнесе и дарова му име које је изнад свакога имена. Овај део позајмљен је из Посланице апостола Павла Филипљанима (2, 9) и у изворном библијском тексту изражава похвалу Христу. Сава, преузевши ове речи, пореди Немању са самим Христом. Након дугогодишње успешне и богоугодне владавине Стефан Немања је напустио владарски престо и замонашио се. То је представљено тако као да су милошћу божјом биле услишене Немањине молитве, те он презре част и славу овог света – Христова љубав расла је у њему. Јер када је дошло време, овај позорљиви муж сву славу и част овога света сматраше као ништа, и красота овога света изгледаше му као дим, а Христова љубав растијаше у њему и разгараше срце његово као дим спремљен му и пречисти сасуд његову Светом Духу, пошто се неким усељењем у његов ум уселио Христос и водио га. Овим Сава жели да истакне да је Немања спознао пролазност свега на овом свету и томе супротставио Христову љубав, у којој је видео свој пут. Сава истиче да се овај благоверни и христољубиви господин, пречасни старац, представио као прави и истински Христов ученик и следбеник. Ослањајући се на ауторитет Светог писма, Сава наводи да је божја љубав привезана у вернима и зато је Немања, желећи вечни живот, последовао речима из Јеванђеља по Матеји (19, 29): Јер сваки који остави дом или њиве или имање или жену или децу или браћу или оца или матер имена мога ради, примиће стоструко и наследиће вечни живот – и кренуо пут спасења своје душе. Немања на сабору саопштава своју одлуку да напушта великожупански престо. Свети Сава у житију користи библијски топос опроштајног говора, којим патријарх или учитељ који одлази са престола или умире завештава својим следбеницима да чувају његово дело, али и да га наставе.20 У овом случају, Свети Сава је ставио акценат на опроштајни говор Стефана Немање пред напуштање престола. Збуњује чињеница да је Сава знатно мање пажње посветио каснијем опроштајном говору пред смрт, јер је смрт неке значајне личности управо шаблонски контекст за формулисање овог жанра. Свети Сава је, очигледно, сматрао да моменат сила-

Бележница 30

164

Прикази, читања, расветљења ска са престола завређује већу пажњу јер Немања свој говор држи пред окупљеним синовима и дворским великодостојницима, док је онај пред смрт изговорио у интимнијој манастирској атмосфери и само пред једним својим сином. Значајно је, међутим, да Свети Сава није занемарио ни моменат смрти као контекст Симеоновог другог, мада доста краћег опроштајног говора, поштујући тако већину библијских примера.21 Такође, треба напоменути да је Сава формулисао опроштајни говор Стефана Немање пред напуштање престола по узору на Опроштајни говор Христа апостолима у Јовановом јеванђељу. Пошто је Симеон одлучио да абдицира и да се замонаши, сакупио је своје синове и иза бране бољаре и обратио им се непосредно и са пуно љубави. Подсетио их на то да је њега Бог поставио да влада државом и да је својим настојањем и божјом помоћу повратио насилно одузете му територије. Зато им говори да се држе правоверног закона, јер ће на тај начин имати Бога и Богородицу за савезнике. Моли окупљене да га пусте с миром да му душа види спасење, јер је свестан пролазности свега земаљског. Окупљени уз плач изговарају молбу да их не оставља и уједно му исказују похвалу. Називају га добрим пастиром који није дозволио да му вук уграби овцу из Богом датог му стада. На тај начин је Немања описан по угледу на Христа као Доброг Пастира. Затим је Немања окупљенима представио свог благородног сина Стефана и саопштио им: Овога имајте уместо мене, добри корен који је изишао из моје утробе, и овога постављам на престо Христом дароване ми владавине! Овенчао је и благословио свог сина као што је Исак благословио Јакова. Заповедио му је да се брине о црквама и о онима који у њима живе и да поштује монашки свет како би се они за њега молили. И другог сина Вукана благосиља, поставља га за великог кнеза и даје му део земље. Поставља обојицу синова испред себе и упућује им савете како да се владају тако да га достојно наследе, а првенствено да имају љубав међу собом. Напомиње им да не заборављају његов закон и његове речи, да чувају веру и милостињу и да се свим срцем уздају у Бога. Саветује их да се боје Господа, да му приносе праведне жртве и да истрају у казни божјој, јер кога љуби Господ, онога кара, и бије свакога сина, који прима. Говори им да је блажен човек који је пронашао премудрост, јер је то ствар драгоцена. На крају им даје заповест да као браћа у свом међусобном односу гаје љубав: Јер ја вам дајем заповед: да љубите брат брата, не имајући међу собом никакве злобе. Вукану заповеда да Стефану, новом владару, буде покоран и послушан слуга, а овом, пак, да не вређа свог брата и да га има поред себе. Као најснажнији аргумент у прилог томе да они управо тако треба да поступе даје им јеванђеоске речи: Јер ко не љуби брата свога, Бога не љуби. Бог је љубав. Зато ко љуби Бога, нека љуби и брата свога. (Јн. 4, 20)

165

Бележница 30

Исто, 188.

Прикази, читања, расветљења

Драгиша Бојовић, Дарко Крстић, Премудрост у Светом писму и српској књижевности (Ниш: Филозофски факултет, 2011), 116. Исто, 117.

У том говору, Немањина љубав према Богу огледа се у његовој изјави да је успео да сачува веру, коју и преноси на своју децу, упркос чињеници да је био нападан од стране иноплеменика, који су желели да га одврате од јединог Господа. Немања у беседи својим чедима, земаљске ствари попут славе и богатства назива безвредним и краткотрајним и сматра да је људски живот само сенка и сан. Желећи да себе уздигне на виши духовни степен и да поступи по речима: Уклоните се од места својих и рођења свога, јер ниједан пророк није примљен у својем отачаству (Лука 4, 24), Симеон се упути у Свету Гору. У шестом поглављу нарочито се говори о најважнијем разлогу Немањиног одласка на Свету Гору. Сава на овом месту о себи говори у трећем лицу и са унижењем. Упоређује себе са блудним сином користећи се библијском параболом. Чак наводи да је гори од блудног сина, јер се није вратио оцу и мајци, већ је отишао да странствује. Сава, дакле, себе наводи као разлог што Симеон долази у Свету Гору да као пастир добри потражи одбегло јагње. Након што је по други пут благосиљао властелу и бољаре и помолио се Богу, Симеон је кренуо ка Сави. Симеонова љубав према Богу свестрано је испољена и у његовом опроштајном говору на самртничкој постељи. Његово боловање и смрт најупечатљивије су и емотивно најснажније странице овог дела. Приказ последњег дана Симеоновог боловања и тренутка који непосредно претходи смрти, описује и како се Симеон обраћа Богу са похвалом. Изговара први стих последњег, 150. псалма, а када га Сава упита кога је то видео па тако говори, Симеон изговара још један похвални став Богу (Хвалите га и на силама његовим, хвалите га и по премногој владавини његовој!). Симеон умире, а светогорски монаси запрепашћени су просветљеношћу његовог лица, као резултата божје промисли. Они, на основу онога што су чули, закључују да је Симеон, у часу умирања, видео самог Бога како му даје благодат за његово подвижништво и да је зато у том моменту изрекао похвале Богу. У Житију светог Симеона пишчева пажња усмерена је, дакле, на две сцене опраштања: једна је сцена опраштања од престола, а друга – од живота. Управо фокусирање на ова два, по мишљењу Светог Саве, кључна момента у животу његовог оца, даје му прилику да стилски и тематски прикаже очеву биографију у маниру библијске софиологије, тј. мудросне књижевности.22 Кључни су, дакле, моменти када Стефан Немања напушта своју децу, тј. следбенике. Значајан софиолошки топос је обраћање оца сину. Обраћање са Сине мој представља, наиме, основни модус преношења знања и савета у библијској софиологији.23 Такође треба поменути да Симеон, у сцени опроштајног говора пред смрт, цитира стих из Прича Соломунових (1, 8): Чувај, сине, закон оца твога, не одбаци поуке матере своје. Због тематске специфичности житија, Свети Сава је, поред овог, искористио још један, не мање значајан мотив би-

Бележница 30

166

Прикази, читања, расветљења блијске софиологије, а то је двор као битно место настанка, чувања и преношења мудросне литературе. Пример за то су Симеонови искази о исправном понашању како владара, тако и људи у владаревом окружењу. Обраћајући се својој деци јавно, Немања се обраћа и окупљеним дворанима. При том, његове поуке нису уопштене или апстрактне, јер их он даје и као отац и као српски владар при напуштању престола, тако да у Житију двор Стефана Немање бива представљен као дом у коме отац свим својим синовима преноси владарску мудрост стечену у животу.24 Сава Немању представља као премудрог владара. На почетку житија, он истиче мудрост Стефана Немање као владара који је не само повратио одузете српске земље, већ је у миру и праведно дуго владао њима. Значајно је да се показује како је он све постигао мудрошћу дарованом му од Бога, што је, такође, индикатор библијске софиологије. Када се Сава, у оквиру похвале, реторички пита како да назове свог оца, један од квалификатива који му приписује је премудрости наставник. Чини се да је тај квалификатив најзначајнији, јер Сава похвалу и завршава наглашавајући разум и премудрост Стефана Немање: Јер испуњен беше премудрошћу и разумом, и благодат Божија беше на њему. Библијска слика мудрог владара, испуњеног Премудрошћу, неизоставно води Савином поређењу Светог Симеона са премудрим царем Соломоном. Сава то потврђује описом Стефана Немање као мудрог учитеља који се против људског незнања борио божанском мудрошћу: колико подвиг његов је био за нас и за људска незнања, овог блаженог мужа, господина нам и учитеља, који има Соломонову премудрост, Давидову кротост, Јосифову добру нарав. Свети Сава користи, дакле, примере Соломона, Давида и Јосифа, јер су ова тројица библијских мудрих владара били идеални прототипови мудрог владара Стефана Немање. Сава, даље, комбинује софиолошки топос мудрог владара са софиолошким мотивом на релацији „отац-син“ како би Стефана Првовенчаног представио као наследника, новог мудрог владара који ће наставити мудру владавину свог оца. То је видљиво у сцени у којој Немања бира Стефана за свог наследника и саветује му да влада као Јосиф: Чедо моје љубљено, паси Израиљ овај мој, и пази на њега, водећи га као јагње Јосиф. Овде Сава користи Јосифа као софиолошку парадигму мудрог владара. Сава, затим, користи и сцену преноса моштију Светог Симеона да би и себе, као и свог брата Стефана, приказао као мудрог владара, који ће деловањем у самосталној српској цркви донети благостање српском народу, који се опет пореди са Израиљем. Он је сцену преноса моштију упоредио са сличном библијском сценом: Јер као што прекрасни Јосиф узе тело оца свога Јакова из Египта и пренесе га у земљу обећану, тако и ови богољубиви и честити синови њего-

167

Бележница 30

Исто, 119.

Прикази, читања, расветљења

25 26

Исто, 123. Књига Сирахова и Премудрости Соломонове или Књига мудрости Соломонових спадају у тзв. деутероканонске (другоканонске) књиге, тј. списе чије место у Библији (тј. у Старом Завету) не признају све цркве и вероисповести; у православном Светом писму их нема. Обе, по првом преводу Старог завета на грчки језик (3–2 в. пр. н. е.), припадају тзв. мудросним књигама.

Бојовић и Крстић, 127.

ви са свом државом примише га […] сами носећи пречасно тело оца свога и положише га са великом почашћу у овој светој цркви. При опису владара постоји још један софиолошки топос који је Сава искористио: топос владара градитеља. Људска мудрост, која је базирана на Премудрости, манифестује се и у градитељској делатности, пре свега у подизању дома, куће или храма.25 Сава овај топос примењује у циљу истицања Немањине градитељске активности. То се нарочито односи на градњу Студенице, јер је житије саставни део Студеничког типика, али и на остале манастире који се помињу при крају првог поглавља и чији је Немања ктитор. И овде Сава гради лик свог оца по узору на цара Соломона, градитеља Соломоновог храма. Животопис свог оца Свети Сава пише у маниру софиолошке историографије, а по угледу на дела као што су Сирах и Премудрости Соломонове.26 Због тога је и разумљиво што не осећа потребу да до детаља опише живот свог оца, већ само да издвоји најбитније моменте – моменте у којима се види да је Стефан Немања носилац Премудрости, човек који је премудро владао својим народом, овде упоређеним са старозаветним Израиљем. На тај начин Сава је Стефана Немању уврстио у ред Премудрошћу вођених владарских личности из историје Израиља, попут Мојсија, Јосифа, Давида, Соломона. Водећи се тиме, Сава је свесно направио поређење српског са изабраним народом. Стефан Немања је у житију приказан као владар вођен мудрошћу божанског порекла у циљу истицања његових савета као израза саме Божје Премудрости. Сава приказује свог оца како приликом напуштања престола цитира делове Светог писма, нарочито делове Прича Соломунових. Немањине мудрости изречене том приликом резултат су богонадахнућа, а не владарског искуства. У сцени Немањиног абдицирања, Сава свом оцу приписује одељак из споменуте старозаветне књиге који представља in nuce садржај софиолошке инструкције, са посебним нагласком на вредности Премудрости, њеног стицања и дарова којима она обилато снабдева човека који је проналази и прихвата.27 То је, уједно, и најдужи цитат у целокупном делу Светог Саве. Описујући самртни опроштај Симеона од Саве, Свети Сава, такође, приказује како Симеон опет изговара речи Соломона попут: Чувај, сине, закон оца твога, не одбаци карања матере твоје или Не обличавај зле, да те не омрзне. Обличавај премудрога, и заволеће те. Укажи премудроме на кривицу и биће мудрији, а праведнику поуку и наставиће да је прима. Ту су и речи којима се Премудрост истиче као извор дугог и благословеног живота: Јер овим добрим обичајем много ћеш проживети и продужиће ти се године живота. С обзиром на чињеницу да Симеон баш те речи изговара пред своју смрт, истиче се његова бесмртност као резултат обитавања Премудрости у његовој души. У ту сврху су и Симеонове речи утехе: ако се овде рас-

Бележница 30

168

Прикази, читања, расветљења тајемо, тамо ћемо се опет састати, где више нема растанка. Овде Сава користи библијски топос бесмртности мудрог владара, што не значи да Симеон неће физички умрети, јер је смрт заједничко искуство свих људи. То само значи да му његова Премудрост обезбеђује битисање у Божијој близини.

Писмо студеничком игуману Спиридону Писмо послано од Светога Саве игуману лавре дома пречисте и светога Симеона Студенице, кир Спиридону од светога града Јерусалима (око 1233) започиње уводним обраћањем, тј. благословом: Благодат вам и мир од Господа Бога и Спаса нашега Исуса Христа. Сава божју благодат призива на самог Спиридона, али и на читаво братство велике лавре светога Симеона, тј. Студенице.28 Након обраћања јеромонаху Спиридону, Сава започиње извештај о путовању с милошћу Божјом, боравку у светом граду Јерусалиму и посетама Светом гробу и другим најзначајнијим јерусалимским светињама. Свака реченица Савиног описа његовог обиласка светих места одраз је његове љубави према Богу. Тако, на пример, када у другом делу посланице набраја дарове које намењује и шаље Спиридону, Сава њихов значај везује за чињеницу да их је или нашао у Јерусалиму или их положио на Христов гроб и при том је такву молитву сатворио, да би дао Бог да се тако сваки хришћанин молио. Док говори о својим плановима везаним за наредна путовања, нада се божјој помоћи која ће му дати потпоре, снаге и моћи да те планове и оствари. У овом делу љубав према ближњем манифестује се кроз Савину љубав према игуману Спиридону. На самом почетку обраћајући се свом духовном чеду, Сава то чини непосредно и са пуно љубави. Ословљава га: У Господу Богу превазљубљени мој божаствени сине, али уједно и наглашава његов значај и важност: јеромонаше […] игумане Велике лавре светога Симеона, архимандрите! Начином обраћања, Сава указује на духовну блискост са њим, назива га својим омиљеним духовним чедом (чедо моје слатко) и истиче значај који студенички игуман има за њега (владико мој, познаниче мој). Наглашавању пријатељског става и употпуњавању представе о узајамној духовној блискости доприноси и подсећање на заједнички монашки живот у Студеници (који се заједно насладисмо у дому Божјем). Љубав према Спиридону шири се и захвата читаво братство манастира Студенице: Спаса мојега молим да будеш сачуван душом и телом и све божаствено стадо. У тренутку када износи детаље везане за пут у Јерусалим, Сава обавештава Спиридона да је одмах по приспећу уредио да се он и студенички монаси помињу у светих. Ово подразумева давање богатих прилога у новцу, чиме се обезбеђује уписивање у поменик и помињање дародаваца у молитвама јеру-

169

Бележница 30

Љиљана Јухас-Георгиевска, 81.

Прикази, читања, расветљења

Безумни Арије био је први велики јеретик хришћанства, а његово учење да је Отац прави Бог, да Син представља највише створење а да је Свети Дух нижи од обојице осуђено је на васељенском сабору у Никеји 325. године.

салимских монаха. Овим подухватом Сава још једном, на непосредан начин, испољава своју љубав према свом студеничком духовном стаду. И у завршном сегменту првог дела посланице, где се директно обраћа Спиридону, Сава изнова помиње студеничке монахе, шаљући свој благослов (мир) и Спиридону и Студеници (мир и дому твоме божаственом) и свима онима који су тамо и који работају дому светога Симеона, мир и свима игуманима удеоничарима твојим, и поклоњење им чиним кроза те, чедо своје. Сава жели да се мир божји излије у њихова срца и у срца оних који студеничке монахе благосиљају, а оне који им зло чине Сава проклиње и жели им да погину као безумни Арије.29 Иза овог, личног благослова, следи формула: А благодат Господа нашега Исуса Христа и љубав Бога Оца и заједница Светога Духа нека буде свагда са свима вама, амин и потпис: Писа милошћу Божјом први архиепископ све Српске земље, Сава грешни. На тај начин се завршава формално омеђен први део писма. Према неким тумачењима, први део писма био је намењен свим монасима Студенице, прилагођен јавном читању у трпезарији, док је други упућен конкретно и једино Спиридону. У прилог тачности ове тврдње говори чињеница да се монаси не помињу у другом делу писма. У другом делу посланице, који, за разлику од првог, нема свечани карактер већ је непосреднији, доминантније је исказивање Савине љубави према Спиридону. Сава говори о предметима које дарује Спиридону. Ти предмети су, како је наглашено, невелики, јер он, набрајајући их, користи деминутиве. То су: крстић, појасић, убрусац и камичак. Овај поступак употребе деминутива наглашава малу материјалну вредност тих предмета, али са друге стране, као контраст тој материјалној, наглашава велику њихову духовну вредност за Саву и Спиридона, јер је Сава крстић и појасић положио на Христов гроб, убрусац је у тим светим местима добио, а камичак тамо пронашао. Крстић дарује Спиридону као благослов и за спомен, да се крстићем моли; појасић да се њиме опаше и носи га увек о својим бедрима; убрусац њему на благослов душе и тела, а камичак на многе потребе и да га увек носи при себи. На овај начин, набрајајући дарове намењене Спиридону и наглашавајући њихову изузетну вредност, стечену тиме што потичу са светих места, Сава најизразитије и најупечатљивије изражава приврженост свом љубљеном Спиридону. На крају текста писма, у краткој али снажној поруци Спиридону, Сава износи суштинске препоруке, али текст није лишен непосредности и емоционалности. Говорећи Спиридону да се чува одступања од његових завета, наводи два библијска цитата из Јеванђеља по Матеји. Први цитат: Да, ако човек и цео свет добије, а душу своју изгуби, која је корист? изражава Савину искрену жељу да свом чеду назначи безвредност овоземаљских тековина и важност духовних вредности, док други цитат: Ако је поп грешан, али молитва његова није грешна, и ње-

Бележница 30

170

Прикази, читања, расветљења гова веза је сила од вишње благодати, истиче значај молитве. У последњим реченицама писма Сава, дакле, саветује Спиридону да се не саблазни, јер Господ неће закаснити, већ ће своју љубав даривати верном и добром слуги, у овом случају богоугодном игуману Спиридону. У саветима духовном чеду, којима се подсећа на завете, душебрижништво, божје свезнање и награду, препознају се елементи мудросне литературе, мада се тема Премудрости експлицитно не помиње и не развија. ЛИТЕРАТУРА

Богдановић, Димитрије. „Свети Сава“. У Свети Сава, Сабрани списи, приредио Димитрије Богдановић. Београд: Српска књижевна задруга, 1986. Бојовић, Драгиша. „Предговор“. У Слово љубави од Светог апостола Павла до Светог Николаја Српског, приредио Драгиша Бојовић. Ниш: Центар за црквене студије, 2007. Бојовић, Драгиша и Дарко Крстић. Премудрост у Светом писму и српској књижевности. Ниш: Филозофски факултет, 2011. Јухас-Георгиевска, Љиљана. „Књижевни рад Светог Саве“. У Свети Сава, Сабрана дела, приредила Љиљана Јухас-Георгиевска. Београд: Народна књига-Алфа, 2000. Кашанин, Милан. „О жанру Савиног Живота господина Симеона“. У Српска књижевност у средњем веку. Београд: Просвета, 1975. Крстић, Дарко. „Библијски топос опроштајног говора у Савином Житију Светог Симеона Немање“. У Стефан Немања и Топлица: (Тематски зборник), приредио Драгиша Бојовић, 185197. Ниш: Центар за црквене студије, 2011. Панчовски, Г. Иван. Етика хришћанске љубави: етичка генеологија и аксиологија. Ниш: Просвета, 1973. Поповић, Јустин, Сетве и жетве: чланци и мањи списи. Ваљево : Наследници оца Јустина : Манастир Ћелије, 2008.

171

Бележница 30

Ствари које су прошле

Ствари које су прошле ___________

Стигле прве књиге Матична библиотека у Бору је у првих шест месеци ове године започела један изузетно обиман, тежак и одговоран посао – набавку и обраду књига купљених од средстава намењених за откуп књига од издавача путем кредита (средства издвојила општина, синдикат, интересна заједница културе и интересна заједница образовања). До сада су три екипе радника Матичне библиотеке припремиле и католошки обрадиле око 6000 књига намењених сеоским народним библиотекама. Да би књига стигла до читалаца на селу потребно је, пре свега, да сеоске библиотеке припреме опрему и просторије за смештај књига и истовремено реше питање радника који ће радити на издавању књига читаоцима. До сада су постигнути договори само око обезбеђења просторија и кадрова. Књиге које се ужурбано припремају у Матичној библиотеци за сеоске библиотеке, надамо се, стићи ће у јесен и до села, а самим тим у зимским данима када на селу има иначе највише слободног времена, и до читалаца. […] А. Милановић Борске новости: лист Социјалистичког савеза радног народа Општине Бор год. 6, бр. 32 (16. 8. 1978), 6.

Ускоро нова библиотека У Брестовцу су у току припреме за отварање нове библиотеке у адаптираном Дому културе. Књиге су обезбеђене преко Самоуправне интересне заједнице културе. Свечано отварање библиотеке планирано је 3. октобра. Овом приликом биће одржано вече поезије уз забавни програм културно-уметничких друштава „Бакар“ из Бора и „Ђидо“ из Брестовца. Борске новости: лист Социјалистичког савеза радног народа Општине Бор год. 6, бр. 36 (13. 9. 1978), 4.

173

Бележница 30

__________ Ствари које су прошле

Први пут после тридесет година, захваљујући донацији Rakita Exploration doo у Бору, и уз залагање Асоцијације за развој општине Бор, простор у оквиру брестовачког Дома културе у којем је Огранак Народне библиотеке Бор у Брестовцу смештен од 1978. реконструисан је, опремљен и прилагођен савременим здравственим, безбедносним и радним условима, те је изнова отворен за рад са читаоцима и другим корисницима 22. јула 2015.

Стигле нове књиге Недавно је из Матичне библиотеке у Бору стигло 2400 нових књига за новоотворену брестовачку библиотеку. Свечано отварање библиотеке планирано је 3. октобра. Припрема: М. Милошевић Борске новости: лист Социјалистичког савеза радног народа Општине Бор год. 6, бр. 39 (3. 10. 1978), 4.

Поводом изложбе слика у Транспорту

Необично али успешно Прошле недеље, у јутарњим часовима, отворена је у сали мензе Транспорта изложба радова ученика и студената Педагошке академије из Неготина. […] Страхиња Рашковић, електрозаваривач Транспорта: „Ово је трећа изложба у нашој кантини и чини ми се да млади, поготово, треба да покажу нама радницима чиме се баве. Њих тај рад радује и то је лепо. Сигурно је да и међу нашим радницима има оних који се баве ликовним стваралаштвом“. Рашковић има двадесет и пет година радног стажа и циљ ових изложби у просторијама радне организације му је прихватљив. Да организују изложбе у кантини заложили су се млади Транспорта. Станоје Савић, радник Транспорта и омладински активиста: „трудим се са мојим друговима да прикажем стваралаштво наших другова. Желимо да раднику пружимо и нешто друго, да не буде опседнут само алатом. Ова изложба, која је управо отворена, чини ми се да им је приступачна.“ Разговора на тему да ли је прихватљиво организовати изложбе у кантини и истовремено пружити раднику књигу уз доручак, као и дилема на том пољу било је и биће. Но тачно је и ово што је Славица Радисављевић рекла: „Ја мислим да је организовање ових изложби у реду

Бележница 30

174

Ствари које су прошле ___________ јер то је непосредан контакт са радником. Штета је што нису чешће. Младе раднике, верујем, можемо, врло лако приволети да посете изложбу“. А. Милановић

У трпезарији Фабрике лак жице

Цртеж и мала пластика Прошлог четвртка у трпезарији Фабрике лак жице отворена је изложба оригиналних ликовних остварења чланова Удружења ликовних уметника Београда под називом „Цртеж и мала пластика“. То је део истоимене изложбе која је у целости била постављена у павиљону „Цвијета Зузорић“ у Београду. Други део изложбе биће отворен идућег четвртка. Изложбу је организовала, у сарадњи са Југословенском галеријом репродукција уметнмичких дела Београд и Центром за културу из Бора, Комисија за културу рада ОО ССО Фабрика лак жице. Треба рећи да је изложба отворена потпуно бесплатно и да наведени организатори заслужују сваку похвалу за овакав начин приближавања уметности радним људима. […] Венко Христов Борске новости: лист Социјалистичког савеза радног народа Општине Бор год. 6, бр. 44 (8. 11. 1978), 6.

175

Бележница 30

Летопис библиотеке _____________

Летопис библиотеке 4. мај: Радионица „Слова“ за децу предшкол-

ског узраста на Дечјем одељењу. 7. мај: Представљање романа Исцељење или како је један рат спасио једног човека Страхиње Голубовића. О књизи су говорили: књижевник Рајко Лукач, издавач Божидар Андрејић и аутор. 14. мај: Радионица Дечјег одељења „Дан птица селица“; ауторке програма: весна Јовановић и Марија Радосављевић. 20. мај: Концерт камерног хора „Лавиринт“ (Зајечар). На програму су била дела италијанских, француских и енглеских барокних композитора. 22. мај – 22. јун: „Дани књиге“ у Народној библиотеци Бор. 22. мај: Изложба фотографија са конкурса наставника српског језика и књижевности Саше Чорболоковића (ОШ „3. октобар, Бор) „Ма које бре неписмен?!?“; ауторке поставке: Весна Јовановић и Марија Радосављевић, Дечје одељење Народне библиотеке Бор. 25. мај: Књижевно вече Слободана Станишића, писца за децу, у Народној библиотеци Бор. 26. мај: Слободан Станишић, писац за децу и младе, представио је едицију „Деца читају српску историју“ у ОШ „Станоје Миљковић“ у Брестовцу.

28. мај: Отварање и јавно вођење кроз изложбу „Авангарда: од даде до надреализма“ Музеја савремене уметности (Београд) и Института за књижевност и уметност (Београд); гост библиотеке: Александра Мирчић, кустос-библиотекар (Одељење за уметничку документацију Музеја савремене уметности у Београду), једна од ауторки изложби. 31. мај: „Пеглање преко дугмића“ – изложба фотографија дигитализованих у оквиру програма дигитализације приватних колекција у селима борске општине постављена је у Кривељу. Аутор изложбе и пројекта: Драган Стојменовић, дипломирани виши библиотекар, Завичајно одељење Народне библиотеке Бор. 1. јун: „Кристалографија медијског садржаја“ – предавање Небојше Спаића (Факултет за медије и комуникацију Универзитета Сингидунум у Београду) и округли сто у оквиру циклуса „Идиом“; модератор: Горан Миленковић, дипломирани виши библиотекар. 2. јун: „Како књижевност изазива смех“ – предавање проф. др Горана Максимовића (Филозофски факултет Ниш) у оквиру циклуса „Припитомљавање књижевности“ Горана Миленковића. 3. јун: Превод осмака са Дечјег на одељења за одрасле кориснике Народне библиотеке Бор.

177

Бележница 30

____________ Летопис библиотеке 4. јун: Представљање романа Армагедон Вла-

де Арсића. О књизи су говорили аутор и Ана Јанковић, дипломирани виши библиотекар. 8. јун: Књижевно вече Угљеше Шајтинца, приповедача, романсијера, драмског писца,

драматурга и професора драматургије (Академија уметности у Новом Саду). 9. јун: Представљање књижевности за децу

Угљеше Шајтинца у ОШ „3. октобар“, Бор. Представљање пројекта и портала „Машина: производња друштвене критике“ (http://www.masina.rs/) колектива „Контекст“ у Народној библиотеци Бор. Гости библиотеке били су: András Juhász (Андраш Јухас) и Марко Милетић; модератор: Драган Стојменовић (Завичајно одељење НБ Бор). 11. јун: Радионица-квиз Дечјег одељења „Општа култура“ за децу из села Бучје, Горњане и Крушар. 19. јун: Представљање 29. броја Бележнице. 20. јун: Представљање Антологије српског дадаизма и предавање о дадаизму проф. др Предрага Тодоровића (Институит за књижевност и уметност, Београд). 21. јун: „Пеглање преко дугмића“ – изложба фотографија дигитализованих у оквиру програма дигитализације приватних колекција у селима борске општине постављена је у Доњој Белој Реци. Аутор изложбе и пројекта: Драган Стојменовић, дипломирани виши библиотекар, Завичајно одељење Народне библиотеке Бор.

Бележница 30

27. јун: Отварање изложбе фотографија насталих током радионица за младе фотографе из Бора и Београда у оквиру пројекта „ОкО Србије“ Асоцијације фотографских аутора (АФА, Београд), УК „Паробрд“ (Београд) и Народне библиотеке Бор (http://www. okosrbije.com/). 1. јул: „Пеглање преко дугмића“ – изложба фотографија дигитализованих у оквиру програма дигитализације приватних колекција у селима борске општине постављена је у Злоту. Аутор изложбе и пројекта: Драган Стојменовић, дипломирани виши библиотекар, Завичајно одељење Народне библиотеке Бор. 10. јул: Тимочки омладински центар (ТОЦ, Зајечар) представио је пројекат и конкурс „Млади су закон“. 22. јул: „Пеглање преко дугмића“ – изложба фотографија дигитализованих у оквиру програма дигитализације приватних колекција у селима борске општине постављена је у Брестовцу. Аутор изложбе и пројекта: Драган Стојменовић, дипломирани виши библиотекар, Завичајно одељење Народне библиотеке Бор. Свечано отварање огранка Народне библиотеке Бор у Брестовцу после реконструкције библиотечког дела Дома културе, реализоване захваљујући донацији фирме Rakita Exploration doo Bor. 3. септембар: Отварање изложбе слика под називом „Бакарна жена“ Браниславе Стојановић, добитнице награде „Grand Prix“ на смотри „Жене сликари“ у Мајданпеку 2013.

178

Летопис библиотеке _____________ О стваралаштву сликарке говорио је историчар уметности и кустос у пензији Душан Кабић. 4. септембар: Представљање збирке песама Цвеће за твој гроб Саше Д. Ловића и изложба графика „Бинарна студија женског тела“ истог аутора. 10. септембар: „Полиграф: књижевна бурлеска“ – представа Борског књижевног театра током које је, у виду пародичног суђења, представљено књижевно стваралаштво Драгог Тасића. 17. септембар: Удружење грађана „Village“ и Народна библиотека Бор, у оквиру Петог међународног фестивала фолклора „Малиник 2015“, организовали су предавања Иване Војт („Плес под маскама: ритуалне игре народа Догон“) и Емилије Епштајн („Знање је моћ: гриоти, коре и уметност певања историје“), кустошкињâ Музеја афричке уметности у Београду. 24. септембар: Акредитован стручни семинар за библиотекаре „Коришћење дигиталних ресурса у библиотекама“ Библиотеке Матице српске. Предавачи: Новка Шокица Шуваковић, библиотекар саветник, заменик управника, руководилац Одељења за матичне послове и Реферални центар и Иванка Клајн, виши документалиста у Рефералном центру БМС. 28. и 29. септембар и 5. октобар: Едукативна радионица „Дечја права“ за децу предшколског узраста на Дечјем одељењу, поводом

Дечје недеље; модератори: Весна Јовановић и Марија Радосављевић. 6. и 7. октобар: Гостовање Гордане Малетић, књижевнице за децу и младе, актуелне добитнице Награде Змајевих дечјих игара за изузетан допринос савременом изразу у књижевности за децу. 8. октобар: Математичка радионица „Авантуре са Талесом“ проф. математике Виолете Стојмировић за ученике осмог разреда, поводом Дечје недеље. 9. октобар: Представљање рецитаторске и глумачке секције и хора ОШ „Вук Караџић“ у Бору, поводом Дечје недеље; модератор: Јасмина Ристић, наставница српског језика. 10. октобар: Луткарске представе „Тврдоглаво маче“ и „Јабука“ ОШ „Душко Радовић“ у режији учитељице Мирјане Настић. 14. октобар: „Владислав Петковић Дис и Велики рат“ – предавање Данице Оташевић, директорке Градске библиотеке „Владислав Петковић Дис“ у Чачку, уз филмску пројекцију и презентацију. 15. октобар: Акредитован стручни семинар за библиотекаре „Шта после скенирања? Дигитализација библиотечке грађе и коришћење дигиталних колекција“ Градске библиотеке „Владислав Петковић Дис“ у Чачку. Предавачи: др Богдан Трифуновић, виши библиотекар и Александар Вукајловић, библиотекаринформатичар (Центар за дигитализацију библиотеке „Владислав Петковић Дис“).

179

Бележница 30

Белешка

Белешка ________________________ Драган Стојменовић, Народна библиотека Бор

Белешка о портрету Нема савршеног објектива. За сада познајемо и најзаступљенији је тај киклопски поглед који нам, поред осталих делова фотоапарата, преноси једно јединствено виђење и наводи нас да домислимо контекст, реалност или имагинацију фотографије. Текст, такође, можемо посматрати као објектив, не као фотографију. Гледате и читате кроз њега, није довољно оштар, избрушен или изливен, очуван, употребљен на прави начин. Једну фотографију ствара аутор а другу посматрач или читалац. То нису нужно негатив и позитив, бинарни код и светлост на дисплеју; то су савладане биолошке, хемијске, физичке и културне тежње за бележењем, памћењем, понављањем, репродуковањем, на крају и не нужно, за разумевањем неповратне перцепције стварности или имагинације у једном одређеном тренутку. Учини нам се да различитим фиксирима можемо ту репродукцију трајно сачувати али, нажалост, и она стари и живи животом коме смисао дајемо управо ми који их стварамо и читамо. Зауставити и фиксирати немогуће је без технике и технологије, али је пре свега важно разумети зашто то желимо, како и у које сврхе то употребљавамо. Да ли зауставити и фиксирати значи запамтити, разумети, или омогућити присуство у садашњости? Какве

су обавезе тог присуства? Након фиксирања слике на одређеној подлози, да би се урадиле прве фотографије људи, било је неопходно фиксирати их посебним протезама које се не виде на коначној слици. Можда ће те протезе бити кључне, колико и савремени модови на фотоапаратима које данас користимо, за разумевање фиксирања слика људи. Немогуће је зауставити човека без коришћења тих протеза, којих смо понајмање свесни приликом посматрања, описивања, сликања, фотографисања. Човек се реално зауставља само у једном једином тренутуку који називамо смрт, а она је позната као један од антрополошких феномена удвајања човека. Од Нарцисовог одраза и заљубљивања до слике и фотографије човека – разлика је једино у друштвеној употреби одраза, приче, текста, слике или фотографије. Да ли би у том случају насликане особе постајале објекти, модели, као што су то биле портретистима, или оне остају особе и личности једино у својеврсној интимној и личној употреби? Да ли је слика човека искључиво друштвени конструкт или може бити интимна рефлексија, драги предмет и меморија. То најпре зависи од оних који ту слику посматрају и колико живота ће јој сами улити. Ипак, један од фиксира који је најваж-

181

Бележница 30

_______________________ Белешка

Rolan Bart, Svetla komora: nota o fotografiji (Beograd: Rad, 1993), 19.

нији у процесу памћења јесте конкретна личност која то жели, али и она која учествује у том догађају, можда без намере меморисања за себе лично или за шире друштво. Експонирање и фокусирање је, дакле, нужно да бисмо имали одређен производ, који и ви једнако вешто експонирате и фокусирате, а да, притом, не морате да га разумевате и памтите, уколико сматрате да није тога вредан. Чини ми се да све поменуте карактеристике најјасније можемо видети и препознати у реторички разврстаном фотографском „жанру“ – портрету, било да је у питању потретиста или портретисана личност, став аутора или карактер и израз портретисане личности. На крају имамо обавезу да напоменемо да, неретко, захваљујући нашој имагинацији, друга жива бића, предмети, пејзажи, детаљи, поетске слике, слике природних или културних апстракција, добијају карактер портрета уколико их препознамо и учитамо наше знање и меморију. До сада, дакле, имамо два кључна чвора за дискусију о портрету: фиксирање уз помоћ протеза и препознавање. Препознавање нас води преко линија профила, бора, црта лица, ивица сенки и светлости, очекиваних облика, непрекидног зумирања детаља, увеличаних пећина ушних шкољки, полегнутих њива косе, пора и густе тмине, до ивице када комедија постаје тужна, хорор – смешан, драма – весела а приватност – јавна. Све то је укадрирано или изрежирано од стране аутора, модела или вас који се огледате или гледате

Бележница 30

кроз објектив. Такве протезе су и данас „невидљиве“. Можда сте једну управо користили, a ако мислите да није довољна, користите фотоапарат. Надам се да сте завезали нит на улазу у лавиринт или да сте пришрафили даљински окидач на апарат. „Тај држач главе био је постоље кипа који је требало да постанем, мидер моје имагинарне суштине.“1

182

Препорука за читање:

Bart, Rolan. Svetla komora: nota o fotografiji. Beograd: Rad, 1993. Beket, Samjuel. „Nepomično“ (Milojko Knežević, prev.). Gradac god. 28, br. 143– 144–145 (2002): 87–88. Benjamin, Valter. O fotografiji i umetnosti. Beograd: Kulturni centar Beograda, 2007. Burdije, Pjer. „O društvenoj upotrebi fotografije.” Beležnica god. 17, br. 30 (2015):129– 150 Cartier-Bresson, Henri. Tête à tête : Portraits by Henri Cartier-Bresson. London: Thames & Hudson, 2000. Erwitt, Elliott. Dog Dogs. London: Phaidon Press, 1998. Flusser, Vilém. Filozofija fotografije. Zagreb: Scarabeus-naklada, 2007. Gilden, Bruce. After the Off. Stockport: Dewi Lewis Publishing, 1999;

Белешка ________________________ http://www.brucegilden.com/portfolio/afterthe-off/. Hokings, Pol (Ur.). Načela vizuelne antropologije. Beograd: Clio, 2014. Moriyama, Daido. Labyrinth. New York: Aperture, 2012; http://www.americansuburbx.com/2014/02/ review-daido-moriyama-labryinth-2012. htm Naumović, Slobodan. „Pitanje vizuelne građe u etnologiji.“ Etnološke sveske IX (1988): 113 -123.

183

Sontag, Suzan. O fotografiji. Beograd: Kulturni centar Beograda, 2009. Stieglitz, Alfred. Camera Work : The Complete Photographs. Cologne: Tachen. Sulaž, Fransoa. Estetika fotografije: gubitak i ostatak. Beograd: Kulturni centar Beograda, 2008. Todić, Milanka. Fotografija i propaganda: 19451958. Banja Luka [etc.] : ЈU Književna zadruga, 2005. Vels, Liz (Ur.). Fotografija: kritički uvod. Beograd: Clio, 2006.

Бележница 30

_______________________ Белешка

Упутство ауторима, преводиоцима и приређивачима Да бисмо избегли извесне недоумице на које наилази редакција приликом приређивања текстова за штампу, али и ради једнообразности текстова, поготово када је реч о навођењу литературе и фуснота, молимо ауторе, преводиоце и приређиваче да се придржавају следећих упутстава: • За Бележницу се пријављују радови чији садржај није објављиван; • Радови (и други прилози) треба да буду достављени редакцији ИСКЉУЧИВО у електронској форми имејлом (nbbor@ open.telekom.rs), са назнаком „За Бележницу“, уређени у програму Microsoft Word; • Све остале прилоге који иду уз текст – илустрације: шеме, дијаграми, табеле и сл. – треба доставити одвојено од текста, такође у атачменту, јасно обележене и са назнаком у ком делу текста треба да буду штампане, најбоље што је могуће ближе тексту где се први пут помињу; • Странe свих текстова треба да буду формата А4, текст у једној колони; • Текст мора бити ћириличан (изузев неоп ходних термина и скраћеница који морају да буду на страном језику и ако је матерњи је-

Бележница 30

184

зик аутора – хрватски или бошњачки) – style: Normal + Justified, font: Times New Roman (Serbian Cyrillic), font size 12, проред:1; • Текст треба организовати следећим редоследом: у истом реду – (титула) име и презиме аутора, (назив установе у којој је запослен), место; испод – јасно одвојени (наднаслов), наслов и (поднаслов), текст рада (са фуснотама); напослетку – (литература); • За писање наслова књига и часописа у самом тексту треба користити курзив (italic); за наслове песама, приповедака, текстова у часописима или књигама, филмова, позоришних представа, изложби и сл. користити наводнике као у примеру: „Искрена песма“, а у оквиру цитата, уколико је потребно – полунаводнике (апострофе): ‘Искрена песма’; • У раду се могу користити искључиво фус ноте обележене основним бројевима; • Списак коришћене литературе је на крају текста; извори се наводе језиком и писмом коришћене публикације; • Стил цитирања у фуснотама и литератури је Chicago Style (Humanities) и молимо ауторе, уколико их текст садржи, да се овог правила придржавају;

Белешка ________________________ Упутство како се овај стил користи можете пронаћи: -- у тексту мр Драгане Сабовљев у рубрици „Одраз“ у Панчевачком читалишту број 13 (новембар 2008), -- на сајту www.citaliste.com -- на веб адресама: -- h ttp://www.chicagomanualofstyle.org/ tools_citationguide.html -- http://www.citaliste.com/pdf_stampa/ cikago_za_sajt.pdf • Списак литературе треба саставити по азбучном реду (ако је текст писан ћирилицом) или абецедном реду (уз рад писан латиницом), узимајући у обзир прво слово презимена аутора или наслова анонимног дела; на крају списка иду URL адресе. Редакција Бележнице ради лектуру и коректуру текстова и задржава право да у договору са аутором измени наднаслов, на слов или поднаслов текста, као и дискреционо право да рад процени и не објави уколико

не одговара утврђеним критеријумима, квалитативним, садржинским и формалним. Објављени радови ни на који начин не смеју повредити ауторска права других појединаца или организација. За право објављивања, оригиналност и квалитет радова одговарају сâми аутори. Аутори су одговорни и за чињенице, податке и ставове изнете у тексту, који не морају бити у складу са ставовима редакције. Сматра се да су аутори своја ауторска права на текст (и фотографије), од тренутка кад су их послали, пренели на Народну библиотеку Бор као издавача часописа. Издавач ће радове објављивати у штампаном и електронском облику (на сајту Народне библиотеке Бор). Текст објављен у Бележници аутор може објавити и у другим публикацијама, уз сагласност главног уредника и обавезно навођење извора, тј. броја Бележнице одакле је рад прештампан.

185

Бележница 30