Бележница, бр. 32 by Narodna biblioteka Bor

БЕЛЕЖНИЦА Часопис за библиотекарство, књижевност и културу Година 18, 2016, број 32 ISSN 1451–2378 = Бележница COBISS.SR–ID 24403471 Излази два пута годишње За издавача Весна Тешовић Главни и одговорни уредник Виолета Стојменовић Телефон: 030/458-120 е-mail: nbbor@mts.rs

БЕЛЕЖНИЦА

Лектура и коректура Ана Јанковић

Дизајн корица Новица Станковић и Драган Стојменовић

Редакција Ана Јанковић Драгица Радетић Горан Миленковић Драган Стојменовић

Штампа „Терција“ Бор Тираж 300

Табле

Овај број Бележнице илустрован је кадровима из анимираног филма Искон Михајла Драгаша, примењеног уметника из Бора.

БЕЛЕЖНИЦА Часопис за библиотекарство, књижевност и културу Година 18, 2016, број 32

ЖИВОТ БИБЛИОТЕКЕ

Весна Црногорац КО БРИНЕ О БИБЛИОТЕКАРИМА? ��5 Драгица Радетић ПРЕДАТОРСКИ ЧАСОПИСИ: БУДИ ИНФОРМИСАН И ИНФОРМИШИ ДРУГЕ ��9 Радмила Н. Тасић ЧАСОПИС ГЛАСНИК ЈУГОСЛОВЕНСКЕ ОМЛАДИНЕ – ГЛАСИЛО ЈУГОСЛОВЕНСКИХ СТУДЕНАТА У ФРАНЦУСКОЈ ��17 Данка Спасојевић „ПУТУЈУЋЕ ВЕЛИКЕ РЕЧИ“ ��43

КЊИГЕ, КЊИЖЕВНОСТ

Ханс Магнус Енценсбергер ИЗБОР ИЗ ПОЕЗИЈЕ Избор и превод са немачког: Јелена Радовановић ��73 Ана Јанковић ПОВЕРЕЊЕ ��78 Горан Миленковић ЛАЛАЈЛОВА ПЕСМА ��81

НА НАШОЈ СТАЗИ

Јелена Милетић „У СЛАВУ ПАЛИМ БОРЦИМА НОР-а“: МЕМОРИСАЊЕ У БОРУ: 1949 – 1953 ��85 Јелена Богдановић О АРХИТЕКТУРИ КОНАКА У СРБИЈИ Са енглеској језика превела Снежана Богдановић ��97

САДРЖАЈ

ШТА СЕ ДЕШАВА

Срђан Срдић ФИКЦИОНАЛНИ СВЕТОВИ ПАРОДИЈЕ У ГУЛИВЕРОВИМ ПУТОВАЊИМА ЏОНАТАНА СВИФТА ��49 Саша Ђорђевић НОЈЕ У ГРАДУ И ПОЕТСКИ МОДЕРНИЗАМ ЕФРОСИНИ МАНДА–ЛАЗАРУ ��58 СВЕТЛОСТ И СМРТ Интервју са песникињом Ефросини Манда–Лазару Разговор водио и са грчког језика превео Саша Ђорђевић ��65 Александар Богдановић БАРИЈЕРЕ ��69

ПРИКАЗИ, ЧИТАЊА, РАСВЕТЉЕЊА

Иван Вучковић О ЛЕПОМ ФРИДРИХА ШИЛЕРА �� 117 Марија Вучковић ФАНТАСТИКА У ПРИПОВЕТКАМА МИЛОВАНА Ђ. ГЛИШИЋА �� 125

Избор бележнице

Весна Тешовић АКО СЕ НЕ ЗАБЕЛЕЖИ, НИЈЕ СЕ НИ ДЕСИЛО (Елизабета Георгиев, Радионица осмеха – 15 година песничке радионице Народне библиотеке „Детко Петров“ у Димитровграду, Димитровград, 2015) �� 131

СТВАРИ КОЈЕ СУ ПРОШЛЕ

(избор из старије завичајне штампе) �� 133

ЛЕТОПИС БИБЛИОТЕКЕ . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 137 БЕЛЕШКА �� 141

САДРЖАЈ

Упутство ауторима �� 143

Живот библиотеке

Живот библиотеке ______________ Весна Црногорац, Библиотека Факултета уметности у Нишу

Ко брине о библиотекарима? Библиотекари широм света слажу се са оценом Мајкла Гормана (Michael Gorman) да су вредности и идеје које владају библиотечким дискурсом и праксом – демократске вредности и идеје: интелектуална слобода, опште добро, услуге за све, пренос људских записа будућим генерацијама, слободан приступ знању и информацијама, недискриминација. И IFLA, уосталом, дефинише библиотеке као места демократије, а затим додаје и да су оне потенцијално транспарентне установе. Место демократије подразумева и подршку и поштовање основних људских права и слобода за све грађане, без обзира на разлике, а јавне библиотеке развијених држава веома успешно остварују и идеју социјалне демократије и социјалне правде. Значајно је имати на уму и да су библиотеке у свакој држави део аутентичног друштвеног и правног поретка, због чега је њихова системска улога везана и за владајућу идеолошку компоненту, упркос нивоу досегнуте демократије (највиши ниво развоја подразумева поштовање мањина и бори се против „терора“ већине). Фроде Бакен (Frode Bakken) у том конетксту указује на настојања глобалног савременог библиотекарства да се библиотеке недемократских или делимично демократских режима супротставе намерама својих влада да подупиру регресивне или тоталитарне идеје, дискриминацију, те разна друга ограничења. Напротив, библиотеке односно библиотекари морају се против тога оглашавати и борити. С друге стране, дискурс критичког библиотекарства (crtical librarianship) Американка Тони Самек (Toni Samek) обележава својим јасним уверењем како библиотекари широм света морају имати свест о предности људских права над другим стручним питањима библиотекарства. Она указује на значај исказане храбрости бројних библиотекара из различитих крајева света који прихватају лични и професионални ризик борећи се за људска права. Није непознато да библиотекари лако могу постати средство у рукама оних који би желели да манипулишу грађанима како би били „на линији“ власти. Многи библиотекари су прогоњени због својих мишљења или одбране људских права, неки су остајали без посла, други су хапшени због својих политичких уверења или слободоумља. Истовремено, Т. Самек истиче да упркос добрим намерама чувеног члана 19. Универзалне декларације о људским правима (право на слободу говора и изражавања), у свету још увек постоје различити друштвени, економски, културни, политички и идеолошки притисци који утичу на библиотекаре те доводе до аутоцензуре.

Бележница 32

______________ Живот библиотеке IFLA-ина Резолуција о библиотекарима жртвама кршења људских права (Resolution on Behalf of Librarians Who Are Victims of Violation of Human Rights) јасно истиче како библиотекари као професија морају, у име људских права, изражавати солидарност с онима библиотекарима који су прогоњени због личног мишљења, ма где били. Значајно је стога чврсто стајати као потпора демократских људских права, те темељних вредности библиотекарства. Видљиво је како је прогресивна мисао човечанства, нарочито у последњим деценијама, кроз разне облике и нивое (најчешће кроз међународне акте) библиотекарима широм света наменила веома одговорну улогу која се састоји у очувању и подржавању демократских вредности у библиотекама, те посебном сензибилитету библиотекара за грађане (нарочито за најрањивије чланове друштва). Присталице критичког библиотекарства истовремено позивају на солидарност са библиотекарима који су жртве кршења људских права и слобода. Када се осврнемо на нашу земљу, чињеницу да ни после више од две деценије нису окончани процеси транзиције и демократизације друштва, који погађају све његове чланове, већина грађана доживљава углавном као фрустрирајућу. Већина библиотекара такође. Ове процесе, између осталог, прати нужност спровођења реформи у виталним сферама друштва попут просвете, правосуђа, јавне управе, здравства, културе, финансија. Реч је о веома комплексним трансформацијама неизвесног учинка, које друштвену стварност чине тешком, те их и сами политичари, једнако као и грађани називају „болним реформама“. Библиотеке деле судбину осталих субјеката друштва у овим процесима, те се готово свакодневно увећава корпус различитих неправилности и потешкоћа са којима се библиотекар као појединац сусреће. Ово се често дешава пред очима библиотечке јавности, немоћне на резолутна реаговања, чак ни кроз споменуту солидарност. Другим речима, поједини библиотекари постају жртве не само реформи, већ и укупне друштвене климе коју карактеришу бројне драматичне промене (корупција, неефикасан рад државних органа, незапосленост, сиромаштво…). Неки од њих остају без посла (услед нејасних рационализација); честа су сумњива запошљавања нових радника (без конкурса и транспарентности избора); директори библиотека углавном се политички именују (или смењују). Постоји такође и неједнакост библиотекара истог нивоа звања у библиотекама (дискриминација по основу зарада за исто звање); јавља се аутоцензура како се не би „замерило“ локалним властима или другим ауторитетима у одређеним сегментима пословања, а понегде се библиотекари сусрећу и са коруптивним, поданичким или осионим понашањем управе, услед чега се у неким библиотекама ствара послушничка атмосфера. Ретки појединци који подигну глас против наведених појава углавном остају усамљени или брзо бивају ућуткани (најчешће страхом од губитка посла). Ма колико

Бележница 32

Живот библиотеке ______________ повремена појединачна обелодањивања неправилности била храбра и у очима јавности изгледала као прави подвиг – не може се увек ослањати на такве реакције без системског решења. И мада се никако не може тврдити да су побројани проблеми присутни у свим библиотекама – аларм за реакцију и солидарност ваља укључити истог часа, макар да је реч о само једној библиотеци и једном библиотекару. Познато је, такође, да правни амбијент Србије, нарочито у последњој деценији, чине и бројни, модерни закони који штите и библиотекара, попут Закона о раду, о мобингу или о узбуњивању и узбуњивачима. Ови значајни закони представљају системску могућност за сваког грађанина да своју заштиту оствари на суду, те се споменути проблеми чине решивим на овај начин. Уколико се, међутим, осврнемо на учинковитост поступања појединих органа јавне власти (какво је правосуђе, на пример) – библиотекари чија су права повређена најчешће ће одустати од заштите управо због дуготрајних, скупих, компликованих, неефикасних, те исцрпљујућих поступака. Ваља се, у овом контексту, подсетити како припадници професиja са дигнитетом одговорно брину о примени свог етичког кодекса, институционалном и личном интегритету те поштовању права и слобода свих субјеката којих се тиче одређена професија. Утисак је како је данас активнији етички и социјални ангажман припадника библиотекарске професије значајнији више но икада пре у прошлости. Он у коначном утиче на квалитет саме делатности и штити углед саме професије. Тако, на пример, о потреби заштите права и интереса чланова универзитетске заједнице сведочи увођење институције Универзитетског омбудсмана у Београду. Он је установљен у циљу заштите основних људских права и слобода гарантованих најважнијим правним актима. Истовремено, Правилник ове институције на београдском Универзитету, на пример, предвиђа и њену саветодавну улогу, те улогу посредника између чланова универзитетске заједнице. Омбудсман, уз то, може покретати и спроводити поступке по притужбама не би ли утврдио постојање повреде права, слобода или интереса, када може предузимати и одређене мере заштите. Уочавајући дакле, три кључне улоге Омбудсмана у образовању: саветодавну, посредничку и улогу заштитника, придржавајући се начела независности, непристрасности и поверљивости у раду, може се утврдити како је оваква институција од есенцијалног значаја и за библиотечко– информациону делатност и професију, те да о њој ваља подробније промишљати. Имајући у виду примере кршења људских права, дискриминацију, (ауто)цензуру у појединим библиотекама Србије, као и нерадо одлучивање библиотекара на то да своју заштиту затраже на суду - јасно је како слично решење треба тражити у оквиру саме библиотечке заједнице.

Бележница 32

______________ Живот библиотеке Другим речима, данас се библиотечка јавност суочава са питањем коме се „обичан“ библиотекар може обратити због повреде свог права и у кога може имати поверење да ће добити брзу и адекватну помоћ. Показало се, наиме, да ни библиотечке асоцијације или синдикати нису увек довољна прибежишта, немају потребну логистику или одлучност, те да не реагују увек на сваку неправилност. С друге стране, ово се од споменутих организација и не може увек очекивати, будући да је заштита права и слобода у библиотекарству само један сегмент њихове укупне делатности. Закон о библиотечко-информационој делатности, ма колико био модеран и у духу потреба савремене ере, библиотекарство третира са аспекта делатности а не установа и запослених – библиотека односно библиотекара. Тако он таксативно регулише бројне сегменте делатности, почев од слободног приступа информацијама и знању, преко експлицитног убеђења да библиотекарство доприноси развоју грађанског, демократског друштва, до дигитализације културног наслеђа. Библиотекар као кључни носилац свих ових активности ослоњен је на остале законе односно системска решења. Чини се, међутим, како потреба да библиотекари снажније развију свој сензибилитет за човека као средиште професије, уместо књиге односно информације (посматрано у светлу критичког библиотекарства) представља тај „ургентан контекст за библиотекарство 21. века“. Иако свестан своје нове улоге посредника између информација (знања) и корисника, улоге саветодаваца, утешитеља, едукатора… „обичан“ библиотекар се повремено нађе у позицији да „нема коме да се обрати“ како би решио свој проблем, макар се он тицао само добијања савета. Уколико постоји сагласност да је запосленима у библиотечко-информационој делатности у свим типовима библиотека широм Србије потребна заједничка институција налик поменутом Омбудсману на београдском Универзитету – тада је само важно да библиотечка заједница Србије овоме посвети потребну пажњу.

Бележница 32

Живот библиотеке ______________ Драгица Радетић, Народна библиотека Бор

Предаторски часописи: буди информисан и информиши друге Почетком 21. века, на интернету се појављује све више и више гласила, листова, магазина и часописа из различитих области општељудског знања и стваралаштва у потпуно или делими чно (путем библиотечких сервиса и академских мрежа) отвореном приступу, тако да се јавља све већа количина разноликог садржаја, информативног, забавног, културолошког или научног карактера. Периодична публикација, као већ развијен носилац и медијум за пренос актуелних информација, постаје један од најпогоднијих облика и за електронски проток информација и размену ставова, идеја, теорија и хипотеза. Објављивање у електронској форми, а нарочито у режиму Open Access1, омогућило је најширој читалачкој публици брзу и једноставну доступност садржаја публикације, при чему је увек потребно имати у виду да отвореност објављеног не подразумева и његов квалитет.

Како измерити квалитет Питање квалитета публикованих радова у највећој мери се проблематизује кад је реч о научним часописима у којима се износе актуелни научни ставови и презентују открића и резултати истраживачког рада, што индиректно проблематизује и вредновања саме науке. Да би се резултати оригиналног научног истраживања обелоданили и били доступни широј научној јавности, неопходно је да се објаве у научној литератури, што ауторе упућује на домаће и иностране издаваче научних часописа. Научним часописом сматра се периодично гласило у коме се објављују оригинални научни радови тј. текстови снабдевени научном апаратуром и рецензирани од стране компетентних стручњака са највишим научним звањима. С обзиром на то да се вредност научног рада углавном одређује на основу категорије часописа у којем је рад објављен, разумљиво је да аутору научног рада није свеједно у коме ће часопису бити објављен његов рад. Због тога је важно да се аутор, пре него што се определи за часопис одређеног издавача, информише о категорији и рангу часописа, као мерилу његове утицајности и значаја унутар одређене научне дисциплине.

Бележница 32

Open Acess тј. отворен приступ подразумева да су садржаји доступни за преглед, преузимање и коришћење без икакве појединачне, групне, институционалне или од стране државе субвенционисане претплате или друге новчане надокнаде. Поједине периодичне публикације су отворен приступ дозвољавале од почетка деведесетих година 20. века, да би се током исте деценије појавили и први репозиторијуми публикација (прво серијских, а онда и монографских) у отвореном приступу. Овакве репозиторијуме и њихове активности индексира Регистар репозиторијума у отвореном приступу (Registry of Open Access Repositories; http://roar.eprints. org).

______________ Живот библиотеке

Први цитатни индекс је конципирао Јуџин Гарфилд (Eugene Garfield), а објављен је 1964, када је обухватао 613 часописа и 1,4 милиона цитата из природних наука, медицине и технике.

Осим општих предуслова библиометријске анализе које један часопис мора да задовољи да би добио статус научног, његова утицајност се утврђује на основу броја цитата у националној или међународној цитатној бази.2 Подаци о цитираности се преузимају из три цитатна индекса (Science Citation Index Expanded, Social Science Citation Index и Arts and Humanites Citation Index (SCIe (x), SSCI, AHCI), сaдржана у свеобухватној онлајн бази података – Wеb of Science (WОS). Као база за претраживање информација у свим областима науке и уметности, WОS база се показала као веома корисна за истраживаче широм света, а доступна је за претраживање и српским академским и истраживачким институцијама посредством сајта Конзорцијума библиотека Србије за обједињену набавку – КоБСОН-а. Израда библиографија цитираних радова из научних часописа, према бази података Science Citation Index односно ISI Web of Science (WОS), у нашој земљи је поверена двема библиотекама: Универзитетској библиотеци „Светозар Марковић” у Београду и Библиотеци Матице српске у Новом Саду. Међународни стандард, један од критеријума за вредновање научног часописа је фактор утицаја (impact factor). Као показатељ квалитета часописа, индикатор значаја часописа за одређену научну област исказује се бројчаном вредношћу која се добија када се број цитата који добију сви чланци објављени у том часопису за претходне две (или, у одређеним случајевима пет) година, подели са укупним бројем радова објављених у истом периоду. Импакт фактор је промењива категорија и сваке године се израчунава за све часописе који се реферишу у цитатним базама, а списак реферисаних часописа се објаваљује у Journal Citation Report‑u ( JCR). Онлајн приступ овој бази од 2005. године има и Универзитетска библиотека „Светозар Марковић”. Иако се индекс цитираности у методолошком поступку вредновања научног рада често у научним круговима подвргава озбиљним критикама (присуство великог броја самоцитата и различити начини манипулисања цитатима), још увек је импакт фактор најприхватљивији и најраширенији критеријум за вредновање квалитета једног часописа. Импакт фактор се користи за категоризацију наших часописа од 2005. године. Одлуку о категоризацији и рангирању домаћих научних часписа сваке године доноси Министарство за науку РС, на основу утврђених библиометријских параметара, анализа и предлога Матичних научних одбора, датих у библиометријском извештају. Категорију као мерило утицајности часописа имају у виду и библиотеке и универзитети приликом набавке периодике, као и научници који желе да знају какав је статус часописа у коме би евентуално објавили резултате свога научноистраживачког рада.

Бележница 32

Живот библиотеке ______________ Што отвореније, то боље Однос између аутора научног рада и издавача је међузависан. Аутору је потребно да његов рад публикује легитиман издавач чији је часопис што боље рангиран у његовој научној области, односно да има што већи импакт фактор, а издавачу је потребан сталан прилив оригиналних радова, од кога зависи не само квалитет, захваљујући ваљаној селекцији, него и редовност излажења, што је битан чинилац за часопис који претендује да буде научни. Такође, сарадња између оних који се баве научним радом и издавача постоји и у самом издавачком постуку јер је у контроли квалитета радова неопходно учешће компетентних стручњака као рецензената. Неограничену доступност научних информација омогућило је начело отвореног приступа научном знању (установљено Берлинском декларацијом 2003), на основу кога је интернет већини омогућио брз, једноставан и, често, бесплатан приступ информацијама и значајно допринео глобалном ширењу знања. Тиме је прекинута дотадашња пракса по којој је приступ научним резултатима био могућ искључиво уз велике материјалне надокнаде, чак и за саме ауторе, јер су се уговором ауторска права преносила на издаваче. Начело отвореног приступа научном знању, проистекло из саме суштине науке, подржала је званично и Србија, 2011, када се Универзитет у Београду прикључио водећим светским универзитетима, научним установама и фондацијама у потписивању Берлинске декларације. Могућност онлајн објављивања значајно је утицала на повећање броја објављених радова. Oбјављивање научних радова је од виталног значаја за академски свет и развој науке уопште, јер резултати научних истраживања тек по објављивању постају видљиви и доступни јавности за критичку процену и вредновање, док истовремено подстичу размену и даље ширење научног знања и идеја. Такође, објављивање радова је императив и за самог аутора као припадника академске заједнице, због афирмације и напредовања у каријери.

Ловци на предаторе Са отвореним приступом знању и информацијама отворио се простор и за нелегитимне издаваче којима превасходни циљ није објављивање научних радова ради ширења знања и презентовања резултата научне делатности, него брза и добра зарада коју остварују од аутора на основу нереално високих надокнада за наводне трошкове обраде и штампе текста и илустрација. Број часописа чији је једини циљ да се од издаваштва направи уносан посао, временом је растао. Са њиховом појавом и подривачким деловањем, не само да су издавачки стандарди озбиљно доведени у питање, него и сам систем вредновања научних радова.

Бележница 32

______________ Живот библиотеке 3

http://scholarlyoa. com Ова трдња се може поткрепити примером чланка „Евалуација трансформативних херменеутичких хеуристика за процесирање случајних података“, објављеног 2013. године у румунском часопису Metalurgia International. Ово је својеврстан експеримент три млада професора са Факултета организационих наука у Београду, чији је циљ био да јавности скрену пажњу на квазинаучне радове који се прихватају и објављују без икакве провере, а захаљујући којима њихови аутори стичу услове за академска звања и почасне професуре. Google scholar, посебан сервис намењен претраживању, лоцирању и рангирању научне литературе чији су аутори и издавачи везани за академске и истраживачке институције на академској мрежи, може бити користан у изради цитатних база.

Један од првих који је указао на штетне последице овог феномена био је Џефри Бeл ( Jeffrey Beall), академски библиотекар са универзитета у Денверу (Колорадо), иначе велики заговорник отвореног приступа научним информацијама. Од 2008. године је почео систематично да претражује и сакупља податке о издавачима, анализира их и проверава у контексту међународних издавачких стандарда, како би установио нелегитимност појединих издавача. Сачинио је списак издавача и часописа чија је намера, у основи, обмана и пљачкање аутора, и назвао их предаторима. Осим на „предаторске издаваче” (Predatory Publishers), Џефри Бeл је јавности скренуо пажњу и на „киднаповане часописе” (Hijacked Journals), настале услед крађе индентитета оргиналног часописа или „хаковања” интернет странице. Према сазањима Џефрија Бела, од укупног броја часописа у отвореном приступу, од 5% до 10% су предаторски. Да би упозорио јавност, Бел је обезбедио општу доступност информација о откривеним предаторима и киднаперима, путем блога на коме објављује листу са њиховим именима3. Листа се редовно ажурира уз учешће великог броја Белових сарадника из целог света, који указују на сумњиве издаваче са предаторским карактеристикама, које треба проверити. Оно што најпре може да укаже да се ради о предаторском часопису је циркуларно писмо ауторима, у облику спама, којима се упућује позив за сарадњу, најчешће са комерцијалних имејл адреса (gmail.com, yahoo.com), при чему се показује предусретљивост за прихватање и публиковање ауторског рада у кратком року, без дуге процедуре рецензирања пре објављивања, што за аутора може бити примамљиво. Подаци о идентитету су најчешће лажни, неодређени или непроверљиви, како би заварали аутора, као што су: сајт који личи на сајт легитимног онлајн издавача, лажни подаци о наслову часописа, импакт фактору, седишту и контакт телефонима, са измишљеним именима чланова издавачког одбора или уредника који наводно поседују висока академска звања. Објављивање текстова, наравно, уз уплату позамашне суме, заиста може бити брзо (за мање од месец дана) јер се, често уз одсуство рецензије и озбиљне ревизије, прихватају текстови свих оних који се одазову позиву и уплате за објаваљивање, независно од квалитета текста, укључујући понекад чак и потпуне бесмислице.4 Уз енормно високе суме за објављивање радова, важно је истаћи и друге проблеме који се везују за предаторске часописе, као што је спорно архивирање, јер је велика вероватноћа да рад убрзо након објављивања не буде видљив и претражив преко Гугл академика5, што је иначе аутору важно због верификације објављених резултата истраживања од стране јавности. Посебно млади, недовољно афирмисани истраживачи, могу бити, због неискуства или недовољне информисаности, лакше увучени у ову подвалу и ујдурму, што се може негативно одразити на њихову тек започету академску каријеру и довести у питање њихов потенцијал за

Бележница 32

Живот библиотеке ______________ допринос науци. Због тога је потребно бити опрезан пре доношења одлуке о објављивању и у потпуности се информисати о легитимности издавача. Да би се у том смислу помогло ауторима, ректорски колегијум Универзитета у Београду дао је корисне препоруке и упозорења. Осим препоруке да се упознају са прецизним критеријумима препознавања предаторских часописа и листом разоткривених предатора, на блогу Џефрија Бела, истраживачи, наставници, докторанди и студенти се упућују на портал KoBSON6– сервис „ЕлеЧас“7 или платформу COBISS8, што им свакако може бити од помоћи за проверавање релевантних података о стручном интегритету часописа у којем планирају да публикују написани рад (да ли је издавач регистрован; да ли часопис има ISSN, број који јединствено одређује сваки часопис; почетак и динамику излажења; ко су чланови уредништва и каква је политика рецензирања радова). Осим тога, за припаднике академске заједнице међусобна размена информација о преварантским издавачима може бити веома корисна.

Улога библиотека Да би се обезбедила доступност научних информација, у библиотекама се користе различите информационе технике за проналажење, производњу, обраду, пренос и складиштење информација. Са појавом електронских издања и доступношћу радова на интернету, редефинисане су библиотечке услуге које се односе на поступак претраживања и управљања резултатима претраживања, јер се отварају могућности изградње мреже институционалних или дисциплинарних репозиторија и самоархивирања. Осим што омогућавају слободан приступ текстовима у електронској форми и њиховим метаподацима, библиотекари упућују кориснике и на цитиране радове, навигацијом од библиографског описа коришћене литературе до пуног текста, када је то могуће, пре свега захваљујући DOI бројевима (Digital Object Identifler).9 Поред библиотечких услуга које се односе на обезбеђивање видљивости научне продукције, улога библиотека је важна и у разоткривању нелегитимних издавача научних часописа. Библиотекари у академским и јавним библиотекама у универзитетским центрима учествују у стручној и научној комуникацији и могу бити актери у препознавању својстава и метода предаторских часописа, под условом да су и сами добро информисани. Добро информисани библиотекари су у могућности да промовишу легалне издаваче, a да упозоре на оне који то нису и да направе разлику међу њима у ситуацији када се за објављивање рада регуларно сносе трошкови публиковања (јер плаћање за објављивање не указује нужно и на предаторство), да укажу на откривене злоупотребе и корупцију издавача индексираних часописа. Затим, библиотекари могу да упуте заинтересоване кориснике не само на црне листе издавача, него и на

Бележница 32

http://www.kobson. nb.rs/kobson.82.html. http://www.kobson. nb.rs/servisi/ pretrazivanje_ casopisa.84.html. http://www.vbs.rs/ cobiss/.

Додела DOI бројева, као јединствених ознака за чланке из наших научних часописа и друге домаће научне публикације (докторске дисертације, нпр.) реализује се преко Центра за научне информације Народне библиотеке Србије (doiSerbia) уз подршку Министарства за науку.

______________ Живот библиотеке постојање белих листа, које су посвећене доброј пракси издавача у отвореном приступу, путем којих се могу информисати о регуларној издавачкој политици, процесу ревизије, поступку лиценцирања и архивирања радова. Такође, знајући да свет издаваштва не подлеже строго црно-белој подели (деси се да на црне листе доспеју новоосновани издавачи са предаторским обележјем које се појавило услед почетничких грешака у пословању, као и да на белим листама има оних који се због монополске позиције понашају као предатори), библиотекари могу корисницима дати важне препоруке за правилно сагледавање и процену незаслужене позиције на белој или црној листи. Да би се што већи број истраживача информисао о актуелним питањима битним за њихов рад, Секција библиотекара и књижничара Заједнице институтâ Србије организује серије бесплатних предавања и радионица. Теме предавања се углавном бирају према интересовању истраживача, а обавештења о предавањима могу се наћи на порталу КоБСОН. Предавачи су библиотекари из водећих библиотека у земљи, међу којима предњаче Народна библиотека Србије и Универзитетска библиотека „Светозар Марковић” у Београду (Одељење за научне информације и едукацију).

Саучесници у предаторству Уз све позитивне стране публиковања радова у моделу отвореног приступа, који не гарантује квалитет, појавиле су се различите злоупотребе академске слободе, не само од стране издавача, него и од стране аутора. Показало се да и у академским круговима има појединаца којима одговара предаторска пракса, тако да се намерно повезују са издавачима који радове објављују не подвргавајући их рецензији или прихватајући рецензента кога сам аутор предложи, без провере његове репутације и компетенције. У спрези за издавачима чији је једини циљ остварење профита, појединци без научног интегритета виде лакшу могућност за брже напредовање у научној каријери, која за мото у новије време има англосаксонски израз Publish or perish, или у преводу: „Објави или нестани”, односно одустани од академске каријере. Професионална обавеза наметнута запосленима на факултетима, научним институтима и другим истраживачким установама, да објављују своје радове у што већем броју да би сачували посао и стицали виша академска звања, може бити подстицај појединцима, са више трговачког него истраживачког духа, да се повезују управо са издавачима чија је специјалност објављивање радова без икакве провере квалитета уз велику материјалну надокнаду. Спремност да се плати проистиче из уверења у исплативост ове малверзације, у поступку бржег и лакшег начина за добијање вишег научног звања, а са њим и већих материјалних привилегија (чак и већег друштвеног признања и угледа, што је својеврстан па-

Бележница 32

Живот библиотеке ______________ радокс). Све ово је довело не само до опште комерцијализације академског издаваштва него и до хиперпродукције квазинаучних радова. Да је ова пракса заживела и у Србији говоре подаци изнети у публикацији Наука у Србији 2010–2013, коју је приредио Национални савет за науку. У одељку посвећеном еваулацији пројеката, издвојени су наслови часописа у којима је публикован највећи број радова. Од петнаест часописа у којима су наши аутори масовно објављивали, показало се да су три са лошом репутацијом (два су скинута са SCI листе), а у њима је објављено за три године укупно 750 радова. Тако велики број објављених радова наших аутора у часописима сумњиве репутације намеће потребу, како је наведено у овој публикацији, да матични научни одбори израде анализе квалитета и квантитета публикованих радова, што истраживачима може бити од помоћи као препорука у даљем раду.10 Нажалост, осим предаторских часописа, у домену науке се уочавају и друге појаве које су подривајући фактор у систему вредновања научних открића и техничких иновација. У циљу остварења вишег академског звања поједини аутори се не посвећују науци него јурњави за бодовима. Уз одсуство професионалних и етичких принципа, они су способни за различите смицалице и постају актери радњи крајње недопустивих у науци: плагирање радова, објављивање дупликата, или радова популарно названих „салама” (више радова насталих сецкањем једног истог рада), искоришћавање млађих сарадника и потписивање њихових радова без икакве заслуге за ауторство, злоупотребе коауторства по систему услуга за услугу, коришћење политичких позиција за напредовање у научној каријери и слично. Све ово указује на потребу да институције и тела надлежна за обезбеђење квалитета научноистраживачког рада и развој науке, посебно органи који могу имати најнепосреднији увид у овакве појаве (матични научни одбори, комисије за доделу научних звања, Одбор за етику у науци) преиспитају прихваћене процедуре за процену квалитета научних часописа, као и за вредновање ефикасности научноистраживачког рада и институционално награђивање истраживача. ИЗВОРИ И ЛИТЕРАТУРА

Народна библиотека Србије https://www.nb.rs/ Портал КоБСОН http://www.kobson.nb.rs/kobson.82.html Универзитетска библиотека „Светозар Марковић” Београд www.unilib.rs/ Универзитет у Београду http://www.bg.ac.rs/

Бележница 32

Министраство просвете, науке и технолошког развоја. за науку и технолошки развој, Наука у Србији 2010–2013 (Београд, 2014), 13. http:// rodos.edu.rs/wp-content/ uploads/2014/12/ Knjiga-Nauka-u-Srbiji-2010-2013.pdf (преузето 23. 9. 2016)

______________ Живот библиотеке Đuirić, Dragan Z. i Boris Delilibašić i Stevica Radisic. “Evaluation of Transformative Hermeneutic Heuristics for Processing Random Data”. Metalurgia International, br. 6 (2013): 98–102. http://www. scribd.com/doc/167706815/EVALUATION-OF-TRANSFORMATIVE-HERMENEUTICHEURISTICS-FOR-PROCESSING-RANDOM-DATA (преузето 19. 9. 2016). Министарство просвете, науке и технолошког развоја. Акт о уређивању научних часописа. http:// www.mpn.gov.rs/casopisi/ (преузето 20. 9. 2016). Министарство просвете, науке и технолошког развоја. Наука у Србији 2010-2013. Национални завод за науку. Београд: Конференција универзитета Србије, 2014. http://rodos.edu.rs/wpcontent/uploads/2014/12/Knjiga-Nauka-u-Srbiji-2010-2013.pdf (преузето 23. 9. 2016). „Правилник о поступку и начину вредновања, и квантитативном исказивању научноистраживачких резултата истраживача“. Службени гласник РС, бр. 24 (2016). www.bazapropisa.net/.../ pravilnici/9639-pravilnik-o-postupku-nacinu-vrednovanja-i-. (преузето 12. 9. 2016). Столић, Драгана и Александра Поповић. Библиометрија и научни часопис. http://admin.unilib.rs/ wp-content/uploads/2016/05/bibliometrija_2016.pdf (преузето 7. 9. 2016). Harzing, Anne Wil, Adler, Nancy J. “Disseminating Knowledge: From Potential to Reality-New OpenAcess Journals Collide with Convention”. Academy of Management Learning and Education, 15 (1): 140-156. http://amle.aom.org/content/15/1/140.full.pdf+html (преузето 12. 9. 2016).

Бележница 32

Живот библиотеке ______________ *

Радмила Н. Тасић, Библиотека града Београда

Часопис Гласник југословенске омладине – гласило југословенских студената у Француској* После повлачења српске Владе и војске из окупиране Србије, преко Албаније, 1915. и 1916. године, велики број деце и младих избеглица стигао је у Француску. Они су добили прилику да се школују на престижним француским универзитетима. По окончању Великог рата, „француски ђаци” су се, углавном, вратили у домовину и изузетно допринели њеном развоју на свим пољима науке и уметности. Током школовања у универзитетским градовима у Француској, основали су бројна удружења југословенских студената, након чега се јавила и потреба да се њихове идеје, као и свакодневне активности представе јавности. Захваљујући залагању Драгољуба Јовановића1, студента историје и Милоша Милошевића2, студента права, у новембру 1918. године појавио се први број часописа Средишњег одбора југословенских студената у Француској – Гласник југословенске омладине. „Гласник је износио слободно мишљење омладине, кроз њега је омладина у Француској говорила, ширила своје идеје, изражавала своје жеље и захтеве, а критиковала оне који то заслужују.”3 Упркос тешкој финансијској ситуацији, часопис је излазио једном месечно, на 16 страна, све до маја 1919. године. Редакција часописа се налазила у Rue d’Assas број 118 у Паризу. Цена једног броја била је 0,60 француских франака. Тромесечна претплата износила је 1,5, шестомесечна 3, а годишња 6 франака. Поред података о називу часописа и години излажења, на насловној страни се налазио садржај броја. Гласник југословенске омладине је подстицао међусобну сарадњу, размену мишљења и идеја југословенске омладине у матици и расејању. Уредништво Гласника истиче подршку француске државе раду југословенских омладинских удружења. Часопис је имао велики утицај на живот и рад југословенских студената у Француској. Већ у првом броју уредништво образлаже програмску оријентацију часописа. У лист ће се пуштати сва гледишта начелно и способно изложена. Постоје само два ограничења. Она су очигледна, али их је ипак потребно подвући, да би се избегли сви неспоразуми. Уредништво стоји на гледишту народног ослобођења и уједињења. Оно сматра да је уједињење југословенских народа у једну независну државу нешто неприкосновено и свето, што не сме да се ставља у питање. Зато

Бележница 32

Рад је прерађен одломак докторске дисертације „Омладинска међуратна периодика – студија и библиографија”, одбрањене на Филолошком факултету у Београду 14. 7. 2016. године. Драгољуб Јовановић је рођен 1895. године у селу Гињалану близу Пирота. Одбранио је две докторске дисертације на Сорбони. По препоруци Слободана Јовановића постаје професор Правног факултета у Београду. Још тридесетих година 20. века указивао је на велику опасност од фашизма. Био је велики противник Шестојануарске диктатуре, због чега је у затвору провео неколико година. Док је био народни посланик, ухапшен је да не би учествовао на изборима 1938. По избијању Другог светског рата пријавио се као добровољац, али није добио ратни распоред. Одбио је да потпише антикомунистички Апел српском народу 1941. Као велики присталица социјалне правде,

______________ Живот библиотеке

подржао је долазак комуниста на власт, али је убрзо схватио да је једна диктатура замењена још гором. Већ 1946. осуђен је на девет година робије. Умро је у Београду 1977. године. Постхумно је судски рехабилитован 2010. године. Милош М. Милошевић је рођен у Зајечару 1896. године. Студије је завршио у Паризу 1921. године. Читавог живота се бавио новинарством. У време Недићеве државне управе, био је заменик главног уредника окупационих гласила Ново Време, Обнова и Српски народ. Непосредно по успостављању комунистичке власти, у новембру 1944. године, извршио је самоубиство. Владимир Стакић, „Гласник југословенске омладине – Париз”, Дан: часопис за литературу и културне проблеме год. 1, бр. 1-4 (1919): 68. „Od uredništva“, Glasnik jugoslovenske

ће све што се буде ма издалека косило са овим схватањем бити најодлучније одбачено. Друго ограничење је народно јединство. Уредништво неће пустити у лист ни једно гледиште у коме би се огледала покрајинска нетрпељивост, тражила народна поцепаност или тежило превласти једног дела народног над осталима.4

Југословенски студенти у Паризу подржавали су уједињење југословенских народа и доприносили интензивирању српско-француске културне сарадње. Покретање часописа југословенске оријентације у Паризу најбољи је доказ „да је омладина, прекаљена и пречишћена, пуна полета, поуздања и добре воље, орна за један озбиљан посао, који изискује много труда и истрајности“5. Прве стране часописа биле су испуњене обимнијим чланцима који су се бавили проблемима академске омладине, као и актуелном политичком ситуацијом у свету. Наредне стране доносиле су поетско и прозно стваралаштво југословенских студента из свих крајева Француске. У децембарском броју 1918. године Тин Ујевић је, на пример, објавио песму посвећену Николају Велимировићу под називом Ономе који јесте. Владимир Стокић, међутим, замера уредништву часописа „да је кад и кад давао места чланцима или песмама који су по својој било литерарној било научној вредности одиста слаби.“6 У рубрици „Књижевни преглед“ у часопису за литературу и културне проблеме Дан аутор, ипак, налази оправдање за скромну вредност објављених радова, јер „је ово био лист студената а не књижевника“7 и јер је „више био слободна говорница но литерарно политички опредељен часопис.“8 Примарна улога часописа била је успостављање културних веза међу југословенском академском омладином, као и јачање спољно-политичког положаја новоосноване Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца. „Њему је био задатак, да се другови међусобно упознају, како би се лакше нашли доцније на заједничком раду а тек потом да даје књижевна дела и студије.“9 У рубрици „Прикази“ уредништво је настојало да својим читаоцима представи актуелне теме из различитих области. Прикази нових књига и појединих бројева часописа привлачили су пажњу академске омладине. У рубрици „Студентски живот“ објављивани су прилози о раду југословенских судентских удружења у Француској. На насловној страни првог броја, Средињши одбор југословенских студената у Француској објавио је своју резолуцију под називом Југословенска омладина и догађаји у којој изражава одушевљење због ослобођења и уједињења свих југословенских народа: „Народи располажу пуноправно својом судбином, а јавни послови једне државе воде се једино према жељама и интересима самог народа.“10 Уредништво часописа се од самог почетка залагало за стварање јединствене југословенске нације.

Бележница 32

Живот библиотеке ______________ Југословенска омладина жали што се у изгнанаству није до сада постигао споразум међу позваним представницима Југословена, како за одбрану наше ствари у свету, тако у тежњи да се оствари народно јединство; протествује против истицања било каквих посебних интереса; изражава жељу да се целокупна спољна и унутрашња политика странака и влада руководи једино начелом југословенског јединства.11

Покретање Гласника југословенске омладине израз је заједничке жеље југословенске академске омладине да допринесе јачању тек основане југословенске државе. Ово је „један доказ више, да је југословенска школована омладина свесна важности своје улоге у националној обнови, као и у сложености свог посла у уједињеној отаџбини.”12 У чланку „Држава без – имена“, југословенски студенти оштро протестују против троименог назива новоосноване државе Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца. „Тражимо да се, службено, наш народ зове Југословени, у Југославији и иностранству. Уставотворна Скупштина треба да одбаци застареле речи: Србин, Хрват, Словенац, – које, у ствари, нису национална имена него племенска. Име Југословен има више стварног значења, више оправданости и политичког основа.”13 Југословен ска омладина у иностранству је одлично сарађивала без обзира на националну, верску или политичку припадност. Величанствен пример даје нам многобројна омладина из бивше Краљевине Србије, која се налази на француским Университетима. Она је сјајно наставила традицију Југословенске Националне Омладине од пре рата. Та се омладина, изгледа, издвојила на три дела: социалисти, републиканци и монархисти. Али сва три дела имају за духовни основ југославизам.”14

Гласник југословенске омладине је доприносио зближавању југословенских студента у Француској и њихових колега у матичној држави. Оснивање југословенске државе пратиле су политичке несугласице и бројни социјални проблеми. Дужност омладине је била да интензивно ради на стабилизацији политичких сукоба и привредном опоравку новоосноване земље. Економски напредак југословенске државе био је предуслов напретка читавог друштва. „Увећање њеног становништва, политичка и економска безбедност њених поданика зависи потпуно од њене производње. А ова је у врло тесној вези са науком и општим економским уређењем.”15 Јавност је од академски образоване омладине очекивала да допринесе културном и економском препороду југословенског друштва. „Југословенској универзитетској омладини пада у део да подигне себе на такву моралну и научну висину, на којој ће својим поштеним радом и искреним тежњама олакшати решавање тих будућих народних тешкоћа. Има у главном два извора тешкоћа: један политички, други еко-

Бележница 32

7 8 9 10

11 12

14 15

omladine - Pariz god. 1, br. 1 (1918): 15. Lj. P. St. „Lični Napor Zajednici”, Glasnik jugoslovenske omladine god. 2, br. 4 (1919): 63. Владимир Стакић, „Гласник југословенске омладине – Париз”, Дан: часопис за литературу и културне проблеме год. 1, бр. 1-4 (1919): 68. Исто. Исто. Исто. „Jugoslovenska omladina i događaji : Proglas Središnog Odbora“, Glasnik jugoslovenske omladine – Pariz, god. 1, br. 1 (1918): 1. Исто. Lj. P. St. „Lični Napor Zajednici”, Glasnik jugoslovenske omladine god. 2, br. 4 (1919): 63. Stevan Galogaža, „Država bez – imena”, Glasnik jugoslovenske omladine god. 2, br. 5 (mart 1919): 66. Исто. D. Mišić, „Dva Glavna Zadatka”, Glasnik jugoslovenske omladine god. 2, br. 4 (februar 1919): 62.

______________ Живот библиотеке 16

Исто.

номски.”16 Дужност омладине је била да интензивно ради на стабилизацији политичких сукоба и привредном опоравку новоосноване земље.

Библиографија часописа Гласник југословенке омладине Аналитичка библиографија Гласника југословенске омладине се састоји од 134 библиографске јединице које имају УДК број, стандардизован библиографски опис и анотацију. Библиографија је рађена de visu, према Међународном стандардном библиографском опису саставних делова односно ISBD(CP) – Internatonal Standard Bibliographic Description for Componenet Parts. На крају библиографског описа сваке јединице налази се анотација која заинтересованим истраживачима, савременом терминологијом, представља садржај појединог чланка. На основу поузданих података, део иницијала је разрешен у одредници. Распоред библиографских јединица према УДК истиче тематску разноврсност уврштених чланака. Поредећи заступњеност различитих тема, може се закључити да су неподељену пажњу омладине привлачила актуелна политичка догађања у земљи и свету. Велики број чланака у часопису бележи активности југословенских студентских удружења широм Француске. Чланци у омладинској периодици равноправно су штампани ћириличним и латиничним писмом, што је доприносило изградњи и јачању јединствене југословенске културе и националне свести. 1. 008(=163.3/.6) О ЈУГОСЛОВЕНСКОЈ култури O JUGOSLOVENSKOJ kulturi. - God. 1, br. 2 (decembar 1918), str. 27. Југословенска култура представља синтезу култура Истока и Запада. 2. 017.4 БАЛКАН и балкански BALKAN i balkanski narodi. - God. 1, br. 2 (decembar 1918), str. 25–26. Садржи: Jovan Cvijić: La Péninsule Balkanique / D. Jovanović ; Georges Y. Devas: La Nouvelle Serbie / L. Vodenlić ; Živko D. Petkovitch: Ce que fera la Srebie / J. 3. 017.4 БЕЛЕШКЕ BELEŠKE. – God. 2, br. 4 (februar 1919), str. 61. Прикази књига Економска организација Србије после рата српског индустријалца Месаровића,

Бележница 32

Живот библиотеке ______________ Економски напредак Грчке професора Атинског универзитета Г. А. Андреадеса, Историја револуције Гастона Буниолса, La Patrie Serb, зборникa у коме се истичу радови Александра Белића, Јаше Продановића и Миодрага Ибровца. 4. 017.4 БЕЛЕШКЕ BELEŠKE. – God. 2, br. 5 (mart 1919), str. 77–78. Садржи: La Serbie Héroique ; Lokalne vlade u Jugoslaviji ; Ekonomska reforma ; Rumuni u Ugarskoj / V. S. 5. 017.4 НОВЕ књиге NOVE knjige. - God. 2, br. 4 (februar 1919), str. 61. 6. 017.4 ЧЕТИРИ добре књиге ČETIRI dobre knjige. – God. 1, br. 1 (novembar 1918), str. 9–10. Садржи: Auguste Gauvain: La Question Yougoslave / Mil. Pr. ; Radonja Jovanović ( Jovan Radonjić): Le Croates de l’Autriche-Hongrie / V. S. ; V. Đerić: Ethnographie des Serbes de Macédoine / J. ; Pavle Popović: Jugoslovenska Književnost / Đorđe A. Obradović. 7. 050 ЈУГОСЛОВЕНСКА ДЕМОКРАТСКА ЛИГА ИВЕША, М. Jugoslovenska Demokratska Liga / M. Iveša. – God. 2, br. 5 (mart 1919), str. 75–76. Крајем октобра 1918. године у Паризу је основана Југословенска демократска лига. На челу ове организације био је Јован Цвијић. 8. 050(=163.3/.6)(44) ЈУГОСЛОВЕНСКИ Часописи JUGOSLOVENSKI Časopisi. – God. 1, br. 2 (decembar 1918), str. 26–27. Садржи: La Patrie Serbe ; Misao. 9. 050:63(44)“1919“ ЈОВАНОВИЋ, Драгољуб Međunarodna Zemljoradnja / D. J. – God. 2, br. 3 (januar 1919), str. 46. Приказ француских пољопривредних часописа.

Бележница 32

______________ Живот библиотеке 10. 061.1:327.39-057.87(=163.3/.6)(44)“1919“ КОНГРЕС југословенских студената KONGRES jugoslovenskih studenata u Francuskoj. – God. 2, br. 6 (april 1919), str. 81. У Француској је одржан Kонгрес југословенских студената, од 5. до 7. априла 1919. године. 11. 061.213(=163.3/.6)(4)“1918“ ИВЕША, М. Naš doprinos / M. Iveša. – God. 1, br. 1 (novembar 1918), str. 4–5. Почетком 1917. у француском граду Поатјеу студенти су покушали да уједине све југословенске студентске организације које су деловале у Француској и Енглеској. Уједињена југословенска омладина је удружење студената које је основано 12. јануара 1918. године. На конгресу овог удружења изнет је јединствен став да ће југословенска омладина у дијаспори подржати право југословенских народа на самоопредељење. 12. 061.213(=163.3/.6)(44)“1919“ Д. Л. Život u udruženjima : studentski život / D. L. – God. 2, br. 5 (mart 1919), str. 80. Средишњи одбор југословенских студената у Лиону разматра могућност одржавања конгреса. 13. 061.213(=163.3/.6)(44)“191“ Р. В. Ljudi i posao : Pismo iz Lyon-a / R. V. – God. 1, br. 1 (novembar 1918), str. 14. Југословенски омладинци из Лиона пружају подршку удружењу југословенских студената у Паризу. 14. 061.213-057.875(=163.3/.6)(44 Бордо)“1918“ СРЕТ., Д. Studentski pokret u Bordeaux / D. Sret. – God. 1, br. 1 (novembar 1918), str. 11–12. Југословенски студенти у иностранству улажу велике напоре да очувају националну свест и помогну колегама у домовини. 15. 061.213-057.875(=163.3/.6)(44):355.257.7(=163.3/.6)(4)“1919“ БРАТСКИ поздрав друговима BRATSKI pozdrav drugovima! : Središni Odbor svima studentima u Jugoslaviji. – God. 2, br. 4 (februar 1919), str. 49.

Бележница 32

Живот библиотеке ______________ Југословенски суденти у Француској организују прикупљање помоћи за ратне војне заробљенике. 16. 061.213-057.875(=163.3/.6)(44)“191“ ЛИСИЧИЋ, Михајло Dar Središnom Odboru / Mihajlo Lisičić, Dragoljub Jovanović. – God. 1, br. 1 (novembar 1918), str. 14–15. Средишни одбор југословенских студената у Паризу добио на поклон 600 француских франака захваљујући чему је покренут Гласник југословенске омладине у Паризу. 17. 061.213-057.875(=163.3/.6)(44)“191“ СР. Pismo iz Grenoble-a / Sr. – God. 1, br. 1 (novembar 1918), str. 14. Критика омладинског програма рада удружења југословенских студената. 18. 061.213-057.875(=163.3/.6)(44)“1918“ ЖИВОТ у удружењима ŽIVOT u udruženjima. – God. 2, br. 3 (januar 1919), str. 48. Приказ живота у студентским удружењима у Паризу и Бордоу. 19. 061.213-057.875(=163.3/.6)(443.611)“191“ ИЗ ОБЛАСТИ речи – на IZ OBLASTI reči – na delo!. – God. 2, br. 3 (januar 1919), str. 33–34. Југословенска омладина у земљи и иностранству треба заједно да ради на изградњи земље. 20. 061.213-057.875(=163.3/.6)(443.611)“191“ МИЛИВОЈЕВИЋ, Борислав В. Glas najmlađih : Pismo jednog maturanta : studentski život / Borislav V. Milivojević. – God. 1, br. 2 (decembar 1918), str. 31. Књига Наш програм рада је привукла пажњу омладинаца. Овакве публикације подстичу омладину да се укључи у друштвени живот. 21. 061.213-057.875(=163.3/.6)(443.611)“191“ СРЕДИШНИ Одбор код SREDIŠNI Odbor kod g. Korošeca : studentski život. – God. 1, br. 2 (decembar 1918), str. 29.

Бележница 32

______________ Живот библиотеке Средишни одбор удружења југословенских студената у Француској се састао са Антоном Корошецом. Он им се захвалио на подршци. 22. 061.213-057.875(=163.3/.6)(443.611)“191“ МИТРОВИЋ, М. Pokret Studenata u Parizu : studentski život / M. Mitrović. – God. 1, br. 1 (novembar 1918), str. 11. Удружење југословенских студената у Паризу настало је као део заједнице Cercle des Etudinats et des Etudinates des Nations alliées et amies de la France. 23. 061.213-057.875(=163.3/.6)(443.611)“1918“ ЈУГОСЛОВЕНСКА омладина и JUGOSLOVENSKA omladina i događaji : Proglas Središnog Odbora. – God. 1, br. 1 (novembar 1918), str. 1. На конгресу 29. октобра 1918. усвојена је резолуција југословенске омладине у Паризу која потврђује њену неподељену подршку уједињењу свих Јужних Словена. 24. 061.213-057.875(=163.3/.6)(443.611)“1918“(042) ИДЕЈЕ водиље IDEJE vodilje : odlomci iz jednog govora. – God. 2, br. 3 (januar 1919), str. 47. Говор председника Удружења југословенских студената одржан 3. децембра 1918. године у Паризу потврђује недвосмислену подршку уједињењу свих Јужних Словена. 25. 061.213-057.875(=163.3/.6)(443.611)“1919“ ЖИВОТ у удружењима ŽIVOT u udruženjima : studentski život. – God. 2, br. 4 (februar 1919), str. 64. Удружење студената у Француској организује књижевне вечери, предавања и дискусије судената. 26. 061.213-057.875(=163.3/.6)(443.611)“1919“ ЖИВОТ у удружењима ŽIVOT u Udruženjima. – God. 2, br. 6 (april 1919), str. 96. Управу Удружења југословенских студената у Француској чинили су: Владимир Милановић, Марко Милосављев, Милан Гератовић и Војислав Николић. 27. 061.213-057.875(=163.3/.6)(450)“191“ НЕШИЋ, Светозар А.

Бележница 32

Живот библиотеке ______________ Jugoslovenski studenti u Italiji : Pismo iz Rima / Svetozar A. Nešić, Jov. Jović. – God. 1, br. 1 (novembar 1918), str. 14. Удружење југословенских студента у Италији пружа помоћ југословенским студентима у матици и ради на унапређењу италијанско-југословенских културних односа. 28. 061.213-057.875(=163.3/.6)“191“ ПР. Glas od kuće : Pismo iz Skoplja / Pr. – God. 2, br. 3 (januar 1919), str. 40. Покретање часописа Гласник југословенске омладине и публиковање књиге Наш програм рада допринели су мобилизацији омладине и њеном укључивању у решавање бројних социјалних проблема. 29. 061.23:316(497.11 Београд)“1919“ ЈОВАНОВИЋ, Драгољуб Soci[j]alno pitanje / Dragoljub Jovanović. – God. 2, br. 7 (мај 1919), str. 98–100. У Београду је основано Друштво за социјално васпитање чији су покретачи и социјалисте и демократе: Сима Марковић, Живко Јовановић, Сима Аврамовић и Никола Богдановић. 30. 061.3(=163.3/.6)(44 Екс)“1919“ НИК. Dve svečanosti : u Aix-u i Montpellier-u : studentski život / Nik. – God. 2, br. 5 (mart 1919), str. 79. У Ексу је одржан Kонгрес југословенске омладине, 8. јануара 1919. године. 31. 061.3(4)“1918“:061.213-053.6/.81(=163.3/.6) МИЛУТИНОВИЋ, Д. Tamo i ovde : Povodom omladinskog kongresa / D. Milutinović. – God. 1, br. 1 (novembar 1918), str. 5. Југословенска омладина у земљи и расејању, без обзира на верске, националне, политичке, социјалне, економске и културне разлике, мора заузети јединствен став по питању уједињења јужнословенских народа. 32. 061.3(497.12 Љубљана):329(497.1)“1918“ П. Р. Jugoslovenska demokratska stranka / P. R. – God. 1, br. 1 (novembar 1918), str. 8.

Бележница 32

______________ Живот библиотеке На конгресу Демократске странке Југославије одржаном у Љубљани 29. и 30. јуна расправљало се о економским и привредним проблемима. 33. 061.3(497.5 Загреб)“1918“:061.213(437+438+497.1) ЈЕДАН Омладински Конгрес JEDAN Omladinski Kongres. – God. 1, br. 1 (novembar 1918), str. 12. Од 24. до 25. aвгуста 1918. у Загребу одржан је конгрес чешке, пољске и југословенске омладине. 34. 061.3:061.213-053.6/.81(=163.3/.6)(4)“1919“ KONGRES Jugoslovenskih Studenata u Francuskoj : održan u Parizu 25, 26. i 27. aprila 1919. : studentski život. – God. 2, br. 7 (мај 1919), str. 107–112. Садржи: Rezolucija Demokratsko-Nacionalističke grupe : Jugoslovenski nacionalizam i demokratija : Ekonomski individualizam : Jedinstvena država ; Državna organizacija Jugoslavije : Stvaranje države : Unutrašnje Uređenje Države : Spoljna Politika ; Demokratija i socijalizam ; Socijalno vaspitanje : Narodna higijena : Narodno Prosvećivanje ; Studentsko pitanje. 35. 061.3-057.875(44-622)“1919“ СЕРКЛ ентернасионал дез етудјан CERCLE International des Etudiant : Међународни студентски конгрес : studentski život. – God. 2, br. 4 (februar 1919), str. 63–64. Од 5. до 9. маја 1919. у Паризу одржан је Конгрес студената и студенткиња савезничких и пријатељских народа Француске. 36. 061.75(=163.3/.6)(44 Монпеље)“1919“ С. Х. Proslava Sv. Save u Montpellier-u : studentski život / S. H. – God. 2, br. 5 (mart 1919), str. 79–80. Удружење југословенских студената прославило је национални празник Св. Саве у Монпељеу. 37. 070 ГЛАСНИК ЈУГОСЛОВЕНСКЕ ОМЛАДИНЕ У КОРИСТ ЛИСТА U KORIST LISTA : jugoslovensko veče u Parizu. – God. 2, br. 3 (januar 1919), str. 46. У организацији Средишњег одборa, у Паризу је одржано југословенско вече са циљем да се финансијски подржи Гласник југословенске омладине.

Бележница 32

Живот библиотеке ______________ 38. 070 ГЛАСНИК ЈУГОСЛОВЕНСКЕ ОМЛАДИНЕ М. ЏEJMS Марк Болдвин M. James Mark Baldwin. – God. 1, br. 1 (novembar 1918), str. 15. Пријатељ југословенског народа, оснивач Дома југословенских студената у Паризу, професор филозофије на Универзитету у Балтимору, Џејмс Марк Болдвин приложио је 250 француских франака и на тај начин помогао покретање Гласника југословенске омладине. 39. 070 ГЛАСНИК ЈУГОСЛОВЕНСКЕ ОМЛАДИНЕ ОД УРЕДНИШТВА OD UREDNIŠTVA. – God. 1, br. 1 (novembar 1918), str. 15. У листу Гласник југословенске омладине ће бити промовисана идеја уједињења југословенских народа. 40. 111.1 МАРКОВИЋ, Витомир O Problemu Života / Vitomir Marković. – God. 2, br. 6 (april 1919), str. 90–91. Анaлиза феномена живота са филозофског аспекта. 41. 14 Болдвин, Џ. М. НЕДЕЉКОВИЋ, Душан Filozofija Lepog / Dušan Nedeljković. – God. 2, br. 3 (januar 1919), str. 43. Приказ филозофског дела Панкализам Џејмса Марка Болдвина. 42. 141.82 Маркс, К. МИЛ. Knjiga o Marx-u / Mil. – God. 1, br. 2 (decembar 1918), str. 28. У свом делу La politique internationale du Marxisme, Жан Лонгер представља филозофски, економски, политички и социјални аспект марксистичке доктрине. 43. 17.021.1:32-051 Ј., Бор. Naše Političko Vaspitanje : Pismo iz Rima / Bor. J. – God. 2, br. 3 (januar 1919), str. 47–48. Од социјалне свести и етичких принципа политичара зависи напредак читавог друштва.

Бележница 32

______________ Живот библиотеке 44. 17.021.1:32-051 СТЕВАНОВИЋ, Р. Pravo Narodno Jedinstvo / R. Stevanović. – God. 2, br. 4 (februar 1919), str. 52–53. Политичари морају да имају социјално развијену свест и да раде у општем интересу. 45. 172.1 ЈОВАНОВИЋ, Драгољуб Udruživanje radi stvaranja / Dragoljub Jovanović. – God. 1, br. 1 (novembar 1918), str. 2–3. Економски и културни напредак земље зависи од спремности сваког појединца да пружи свој лични допринос. 46. 172.15(=163.3/.6)(44)“1919“ ГАЛОГAЖА, Стеван Država bez – imena / Stevan Galogaža. – God. 2, br. 5 (mart 1919), str. 65–66. Југословенска омладина у Француској оштро протестује због службеног назива државе Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца уместо назива Краљевина Југославија. Назив новоосноване државе треба да изражава дух јединства југословенског народа. 47. 172.16(=163.3/.6)(44 Бордо)“191“:355.257.7(=163.3/.6)(430+436+439) АРСИЋ, Михајло Za Zarobljene Drugove : odbor u Bordeaux-u / Mihajlo Arsić. – God. 1, br. 1 (novembar 1918), str. 12–13. Југословенски студенти из Бордоа организовали су прикупљање помоћи за заробљене и интерниране Југословене у Немачкој и Аустроугарској. 48. 178.1/.2 ЧВОРОВИЋ, Драг. С. Borba protiv Alkoholizma / Drag. S. Čvorović. – God. 2, br. 7 (мај 1919), str. 100–102. Алкохолизам је велики социјални проблем, чије је решавање могуће уз ангажовање свих сегмената друштва. 49. 316.323.7 ЈОВАНОВИЋ, Драгољуб Čovek i čovečanstvo / D. Jovanović. – God. 2, br. 5 (mart 1919), str. 76-77. Приказ књиге Hélan Jaworski Le Plan Social.

Бележница 32

Живот библиотеке ______________ 50. 316.344.34:62-051(497.1) МИЛИВОЈЕВИЋ, Д. Tehnička obnova Jugoslavije / D. Milivojević : studentski život. – God. 1, br. 2 (decembar 1918), str. 30–31. После Великог рата потребно је брзо обновити порушену земљу. Неопходно је основати Технички факултет у Југославији. 51. 316.353 ЂУКИЋ, Јосиф Kooperativizam : budućnost i cilj Kooperativnog pokreta i granice njegove ekonomske usluge / Josif Đukić. – God. 2, br. 5 (mart 1919), str. 70–71. Тенденције кооперативног покрета, његовог економског значења и друштвеног значаја. 52. 316.663:316.343.652 ЂЕРИЋ, М. Shvatanje Naše Uloge : rad intelektualaca u narodu / M. Đerić. - God. 2, br. 3 (januar 1919), str. 38-40. ; – God. 2, br. 4 (1919), str. 53–55. У тек основаној Краљевини СХС, потребно је спровести економске и политичке реформе. Економски стручњаци саветују да треба избегавати страни капитал „који са собом повлачи зависност државе према страним капиталистичким компанијама, политичку корупцију, експлоатацију народа за туђ рачун и најзад испуштање земље из руку ситних сопственика”. Интелигенција се мора борити за слободу штампе, вериоисповести, удруживања и поштовње људских права. 53. 316.663-053.6/.81(=163.3/.6)(44)“191“ ВУКАДИНОВИЋ, М. Dva zadatka omladine u Francuskoj : Pismo iz Lyion-a : studentski život / M. Vukadinović. – God. 1, br. 2 (decembar 1918), str. 30. Југословенски студенти у Француској су у дилеми да ли су отаџбини потребнији као војници или као високообразовани кадар. 54. 316.663-053.6/.81(497.1)“1919“ Љ. П. Ст. Lični Napor Zajednici : studentski život : pismo iz Alger-a / Lj P. St. – God. 2, br. 4 (februar 1919), str. 63. Омладина мора да пружи пун допринос учвршћивању тек формиране југословенске државе.

Бележница 32

______________ Живот библиотеке 55. 316.663-055.2 МИЛУТИНОВИЋ, Д. Reč imaju – žene / D. Milutinović. – God. 2, br. 7 (мај 1919), str. 106–107. Приказ књиге Време жене француске ауторке Лиз Ансел. 56. 316.663-057.875(=163.3/.6)“1918“ В. Ј. Novo Vreme – Nov Život : Pisma iz Rima : studentski život / V. J. – God. 1, br. 2 (decembar 1918), str. 30. Само социјално одговорна омладина може да допринесе убрзаном развоју друштва. 57. 316.663-057.875(=163.3/.6)“1918“ НИК., Н. Mi ... / Nik. N. : studentski život. – God. 1, br. 2 (decembar 1918), str. 30. Омладина треба да допринесе развоју целокупног друштва. 58. 321.7 ПАВЛОВИЋ, Б. Prikazi: Organizacija demokratije / B. Pavlović. – God. 2, br. 5 (mart 1919), str. 74–75. Новоосновану државу Краљевину СХС треба организовати у складу са потребама народа. 59. 321.74 В. В. Ostvareǌe Novog Društva / V. V. – God. 2, br. 3 (januar 1919), str. 45–46. Приказ књиге Социјализам против државе Емила Вандервелдеа. 60. 321.74 ЈОВАНОВИЋ, Драгољуб Demokratija i socijalizam / Dragoǉub Jovanović. – God. 2, br. 4 (februar 1919), str. 50–52. Садржи: Ličnim naporom za Opšte Dobro ; Demokratija ; Soci[j]alizam. 61. 322(497.1)“1919“ ЂЕРИЋ, М. Odvajanje Crkve od Države i Škole u Jugoslaviji / M. Đerić. – God. 2, br. 5 (mart 1919), str. 66–68.

Бележница 32

Живот библиотеке ______________ Социјални, културни и просветни напредак условљен је потпуним и дефинитивним одвајањем цркве и државе. „Насупрот свим религијама, свим цркавама, свим догмама и свим буржоаским класним концепцијама, треба прокламовати безгранично право слободе мисли, научно схватање света и живота и један интегрални васпитни систем, искључиво основан на знању и разуму.” 62. 323(497.1)“1918“=133.1 ГОВЕН, Огист JUGOSLOVENI i Srbija / Auguste Gauvain. – God. 1, br. 1 (novembar 1918), str. 9. Часопис Journal des Débats 22. октобра 1918. године доноси чланак Огиста Говена који разматра унутрашње политичке односе у Краљевини СХС. 63. 323.1(=163.41)(439)“1919“ СТАКИЋ, В. [Владимир] Jugosloveni u Ugarskoj / V. Stakić. – God. 2, br. 6 (april 1919), str. 91–92. Приказ књиге Јована Радоњића Histoire des Serbes de Hongrie. 64. 323.172/.173 ИВЕША, М. Federalizam i centralizacija / M. Iveša. – God. 2, br. 6 (april 1919), str. 82–84. После уједињења Јужних Словена потребно је интензивно радити на развоју југословенске националне свести. 65. 327 МИЛОШЕВИЋ, М. O Spoljnoj Politici / M. Milošević. – God. 2, br. 4 (februar 1919), str. 58–59. Приказ књига Jacques Bainville Histoire de Trois Génération 1815-1918. и Josèphe Barthélemy Démocratie et Politicque étrangère. 66. 327(450:497.1)“1919“ Д. Ј. Dinaricus: Italija i Srbija / D. J. - Чланак је прештампан из часописа The New Europe, 16. 1. 1919. – God. 2, br. 4 (februar 1919), str. 59. Познати лондонски недељни часопис Dinaricus доноси чланак Јована Цвијића. У њему се истиче значај неговања добросуседских односа Италије и Југославије.

Бележница 32

______________ Живот библиотеке 67. 327(497.1)“1918“ ОМЛАДИНА о спољној OMLADINA o spoljnoj politici Jugoslavije : izjava Središnog Odbora povodom gaženja jugoslovenske nezavisnosti od strane zvanične Italije. – God. 1, br. 2 (decembar 1918), str. 17–18. Југословенска омладина је против „непоштовања права народа да располажу својом судбином, против Лондонског уговора и против свих тајних уговора”. 68. 327.39(=163.3/.6)“1918“ МИЛОШЕВИЋ, Милош Za jedan, jugoslovenski duh! / Miloš Milošević. – God. 1, br. 2 (decembar 1918), str. 18–19. Југословенска омладина је против сваког национализама, регонализама и сепаратизама. 69. 327.39(=163.3/.6)“1919“ МИЛОЈЕВИЋ, Драг. Nov Red Stvari : studentski život : pismo iz Rennes-a / Drag. Milojević. – God. 2, br. 4 (februar 1919), str. 62–63. Национално уједињење је предуслов економског напретка југословенских народа. 70. 327.39(=163.3/.6)“1919“ МИШИЋ, Д. Dva Glavna Zadatka : studentski život : pismo iz Montpellier-a / D. Mišić. – God. 2, br. 4 (februar 1919), str. 62. Остварење вишегодишњих тежњи Јужних Словена и остварење сна о уједињењу, обавезује јужнословенску омладину да својим радом допринесе развоју новоосноване земље. 71. 327.82/.84(100)“19“ КРУШКОВИЋ, А. М. Ukidanje Tajne Diplomatije / A. M. Krušković. – God. 2, br. 5 (mart 1919), str. 68–69. Дипломатија је вештина вођења јавних послова између различитих држава. У време велике политичке и економске кризе све се чешће преговара у тајности, а склопљени споразуми далеко су од увида јавности, па се дипломатија убраја у један од водећих узрока избијања ратова. 72. 332.021.8(497.1)“1919“ АГРАРНА реформа у AGRARNA reforma u Jugoslaviji. – God. 2, br. 6 (april 1919), str. 93.

Бележница 32

Живот библиотеке ______________ Министарски савет је укинуо кметство у Југославији, а велике земљишне поседе поделио земљорадницима. 73. 334.732:366(100) СТАМЕНКОВИЋ, Христа Koperative za potrošnju / Hrista Stamenković. – God. 2, br. 6 (april 1919), str. 84–86. Потрошачке задруге изванредно функционишу у Данској, Енглеској и Немачкој. 74. 338(497.1) ЉУЉИЋ, М. М. Potrebe Privrednog Života : iz jednog govora u Poitiers-u : studentski život / M. M. Ljuljić. – God. 2, br. 5 (mart 1919), str. 78. Заштита рудника, шума и пољопривредних производа од иностране експлоатације омогућава економски напредак Краљевине СХС. 75. 338.28(438)“191“ ТАДИЋ, Б. Unapređenje Poljske Privrede : dve tačke agrarnog preobraćaja / B. Tadić. – God. 1, br. 2 (decembar 1918), str. 21–22. Присуство и ангажовање агронома на пољопривредним домаћинствима у Пољској допринело је бржем развоју ове привредне гране. 76. 341.121 КРУШКОВИЋ, А. М. O trajnom miru : Povodom Konferencije Mira u Parizu 1919. / A. M. Krušković. – God. 2, br. 3 (januar 1919), str. 34–36. Јачање Друштва народа доприноси очувању мира у свету. 77. 341.121 М. М. М. O društvu naroda / M. M. M. – God. 1, br. 2 (decembar 1918), str. 27. Друштво народа не може да буде гарант мира у свету, ако нема овлашћења да санкционише непоштовање међународних договора. 78. 341.218(497.1)“1918“ ХЕРМАН Вендел о

Бележница 32

______________ Живот библиотеке HERMAN Wendel o Jugoslaviji. – God. 1, br. 1 (novembar 1918), str. 10. У берлинском часопису Die Neue Rundschau социјалистички посланик у Рајстагу Херман Вендел пише о неминовности југословенског уједињења. 79. 341.222(497.1)“1918“ ШТА они захтевају ŠTA oni zahtevaju : zajednička izjava Jugoslovena u Austro-Ugarskoj. – God. 1, br. 1 (novembar 1918), str. 8–9. Све југословенске политичке странке захтевају присуство представника Срба, Хрвата и Словенаца на мировној конференцији на којој ће се одлучивати о државним границама. 80. 342.384(497.1) ИВЕША, М. Za Istinsku Demokratiju kroz Demokratsku Republiku / M. Iveša. – God. 2, br. 3 (januar 1919), str. 36–38. Развој Краљевине СХС веома зависи од државног уређења. Успостављање демократске републике гарантује слободе и права свим грађанима. 81. 342.384(497.1)“1918“ ЂУРОВИЋ, Теофило Jugoslavija treba da bude demokratska republika / Teofilo Đurović. – God. 1, br. 2 (decembar 1918), str. 19–20. Културно-економски и политички напредак југословенског друштва може се остварити увођењем парламентарне демократије. 82. 355.257.7(=163.3/.6)(4)“1918“=133.1 РАПОР аниел ди Комите RAPPORT annuel du Comité des Etudiants Serbes pour secours aux étudiants prissoniers de guerre. – God. 1, br. 1 (novembar 1918), str. 15–16. Садржи: La vie de nos camarades. 83. 355.257.7(=163.3/.6)(4)“1918“=133.1 РАПОР аниел ди Комите RAPPORT annuel du Comité des Etudiants Serbes pour secours aux étudiants prissoniers de guerre : studentski život. – God. 1, br. 2 (decembar 1918), str. 31–32.

Бележница 32

Живот библиотеке ______________ Садржи: L’action des Comité. 84. 37 Зорети, Л. ЈОВАНОВИЋ, Драгољуб O Vaspitanju / D. Jovanović. – God. 2, br. 3 (januar 1919), str. 44. Приказ књиге Образовање Лудовика Зоретија. 85. 37.014.3(497.13)“1919“ М. Пр. Đački Pokret u Domovini : studentski život / М. Пр. – God. 2, br. 6 (april 1919), str. 95. Загребачки средњошколци траже реформу школског система. 86. 378.014.3-057.875-054.62(44)“191“ МИЛУТИНОВИЋ, Д. Morice Roger: Raport sur la Réforme de l’Education à l’Etranger / D. Milutinović. – God. 2, br. 3 (januar 1919), str. 44–45. Приказ књиге Мориса Рожеа Извештај о реформи образовања у иностранству. 87. 378.18(=163.3/.6)(44)“191“ STUDENTSKO Pitanje i Srpska Vlada. – God. 1, br. 1 (novembar 1918), str. 13–14. Средишњи одбор југословенских студената у Француској је искористио прилику да председника министарског савета у Паризу упозна са свакодневним потребама и проблемима студента. 88. 616.24(44)“1919“ МИТРОВИЋ, М. Borba protiv Tuberkuloze / M. Mitrović. - God. 2, br. 4 (februar 1919), str. 60-61. Француска влада је усвојила Предлог закона о обавезној регистрацији туберколозних болесника. Веома брзо отворено је 30 санаторијума, а свака општина има приходе којима плаћа трошкове лечења болесника. 89. 616.24-002.5(485) МИТРОВИЋ, М. Borba protiv tuberkuloze u Švedskoj / M. Mitrović. – God. 1, br. 2 (decembar 1918), str. 28. Залагањем социјално одговорних појединаца, као и добротворних друштава у Шведској смањен је број оболелих од туберкулозе.

Бележница 32

______________ Живот библиотеке 90. 656.2(100)“1919“ МИЛУТИНОВИЋ, Д. Međunarodne Železnice / D. Milutinović. – God. 2, br. 4 (februar 1919), str. 59–60. Приказ књиге Ernest Lémonon La shemin de fer interalliés. 91. 7+1+001(031) ЈЕДНО омладинско предузеће JEDNO Omladinsko Preduzeće : rečnik Umetnosti, Filozofije i Nauka : studentski život. – God. 2, br. 6 (april 1919), str. 94–95. Група југословенских студената у Паризу: Момчило Борисављевић, Милан Гератовић, Иван Жмак, Драгољуб Јовановић, Душан Матић, Миодраг Михаиловић и Бошко Токин желе да израде речник уметности, филозофије и науке. 92. 796.034.2(44)“1919“ SOKO i Trezvenost. – God. 2, br. 6 (april 1919), str. 95–96. Соколски покрет се успешно развија у Француској. 93. 821.133.1.09 Стендал СВЕТОВСКИ, Мио Ogled o Stendhal-u : povodom knjige profesora Delacrox La Psychologie de Stendhal / Mio Svetovski. - God. 2, br. 7 (мај 1919), str. 102-105. Критички осврт на Стендалово књижевно стваралаштво. 94. 821.133.1.09 Франс, А. МИЛУТИНОВИЋ, Д. Mali Anatole France / D. Milutinović. – God. 2, br. 5 (mart 1919), str. 73–74. Критички осврт на књижевно стваралаштво Анатола Франса. 95. 821.133.1-31.09 Ролан, Р. ТОКИН, Б. [Бошко] Romain Rolland / B. Tokin. – God. 2, br. 6 (april 1919), str. 92–93. Приказ романа Ромена Ролана Empédocle d’Agrigente.

Бележница 32

Живот библиотеке ______________ 96. 821.163.4(44)-1 ШАРИНИЋ, Ј. U agoniji / J. Šarinić. – God. 2, br. 6 (april 1919), str. 89. 97. 821.163.41(44)-1 ГЛИГОРИЋ, Велибор Moje srce / Velibor Gligorić. – God. 2, br. 3 (januar 1919), str. 42. 98. 821.163.41(44)-1 ДАНИЧИЋ, Милован U setnu jesen : gospodjici D. Vulović / Milovan Daničić. – God. 1, br. 2 (decembar 1918), str. 24. 99. 821.163.41(44)-1 КОРДИЋ, Синиша Љ. Iz Pesama o meni / Siniša Lj. Kordić. – God. 1, br. 2 (decembar 1918), str. 23. 100. 821.163.41(44)-1 КОРДИЋ, Синиша Љ. Iz Pesama o meni / Siniša Lj. Kordić. – God. 2, br. 4 (februar 1919), str. 55–56. 101. 821.163.41(44)-1 КОРДИЋ, Синиша Љ. Iz Pesama o meni / Siniša Lj. Kordić. – God. 2, br. 4 (februar 1919), str. 56. 102. 821.163.41(44)-1 КОРДИЋ, Синиша Љ. Iz Pesama o meni: Ja večito stojim / Siniša Lј. Kordić. – God. 1, br. 1 (novembar 1918), str. 6. 103. 821.163.41(44)-1 КОРДИЋ, Синиша Љ. Iz Pesama o životu / Siniša ǈ. Kordić. – God. 2, br. 6 (april 1919), str. 88–89. 104. 821.163.41(44)-1 КОРДИЋ, Синиша Љ. Iz Pesama o životu: San / Siniša Lј. Kordić. – God. 2, br. 5 (mart 1919), str. 72. 105. 821.163.41(44)-1 КРСТИЋ, Н. [Никола] Ispovest / N. Krstić. – God. 1, br. 2 (decembar 1918), str. 23.

Бележница 32

______________ Живот библиотеке 106. 821.163.41(44)-1 ЛАЗИЋ, М. Jedna želja / M. Lazić. – God. 2, br. 3 (januar 1919), str. 42. 107. 821.163.41(44)-1 ЛАЗИЋ, М. Vizija bola / M. Lazić. – God. 2, br. 3 (januar 1919), str. 41. 108. 821.163.41(44)-1 МАРКОВИЋ, М. Eternum vale / M. Marković. – God. 2, br. 6 (april 1919), str. 89. 109. 821.163.41(44)-1 МИЛАЧИЋ, Душан З. Iz ciklusa Nerešeni problemi / Dušan Z. Milačić. – God. 2, br. 3 (januar 1919), str. 41. 110. 821.163.41(44)-1 МИЛАЧИЋ, Душан З. Iz ciklusa Nerešeni problemi: R - - - / Dušan Z. Milačić. – God. 2, br. 5 (mart 1919), str. 72. 111. 821.163.41(44)-1 МИЛАЧИЋ, Душан З. Srbiji / Dušan Z. Milačić. – God. 1, br. 2 (decembar 1918), str. 23. 112. 821.163.41(44)-1 НИКОЛИЋ, Момир Kosovski soneti: Bitka / Momir Nikolić. – God. 1, br. 1 (novembar 1918), str. 6. 113. 821.163.41(44)-1 НИКОЛИЋ, Момир Kosovski soneti: Noć uoči / Momir Nikolić. – God. 1, br. 1 (novembar 1918), str. 6. 114. 821.163.41(44)-1 НИКОЛИЋ, Момир Kosovski soneti: Zavada / Momir Nikolić. – God. 1, br. 1 (novembar 1918), str. 6. 115. 821.163.41(44)-1 РИСТИЋ, Миодраг М. Palačinka / Miodrag M. Ristić. – God. 2, br. 3 (januar 1919), str. 42.

Бележница 32

Живот библиотеке ______________ 116. 821.163.41(44)-1 СТОКИЋ, Љубиша Jedna noć / ǈubiša Stokić. – God. 2, br. 4 (februar 1919), str. 56. 117. 821.163.41(44)-1.09 Кордић, С. Љ. КРСТИЋ, Никола Povodom pesama Siniše Kordića / Neko. – God. 1, br. 2 (decembar 1918), str. 24–25. Критички приказ поетског стваралаштва Синише Кордића. 118. 821.163.41(44)-3 ЈАКОВЉЕВИЋ, М. Ј. Kupanje meseca : iz Ligurskih crta / M. J. Jakovljević. – God. 1, br. 2 (decembar 1918), str. 24. 119. 821.163.41(44)-3 ЈАКОВЉЕВИЋ, М. Ј. Provansalsko veče / M. J. Jakovljević. – God. 1, br. 2 (decembar 1918), str. 24. 120. 821.163.41(44)-3 ПЕТРОВИЋ, Радован Jesen / Radovan Petrović. – God. 1, br. 1 (novembar 1918), str. 7. 121. 821.163.41(44)-3 ПЕТРОВИЋ, Радован Stare lokomotive / Radovan Petrović. – God. 1, br. 1 (novembar 1918), str. 7. 122. 821.163.41(44)-32 ЖИВКОВИЋ, Стана Alpska noć / Stana Živkovićeva. – God. 2, br. 5 (mart 1919), str. 73. 123. 821.163.41(44)-6 РАДИВОЈЕВИЋ, Ми. В. Čekaj me! - - - / Mi. V. Radivojević. – God. 2, br. 6 (april 1919), str. 89. 124. 821.163.41(44)-94 КРСТИЋ, Никола Gazi - - - / Neko. – God. 1, br. 1 (novembar 1918), str. 7. 125. 821.163.41(497.13)-1 ГАЛОГAЖА, Стеван Gavrilo Princip : Ivanu Meštroviću / Stevan Galogaža. – God. 2, br. 7 (мај 1919), str. 105.

Бележница 32

______________ Живот библиотеке 126. 821.163.41(497.13)-1 ГАЛОГАЖА, Стеван Hod prirode : Siniši Kordiću / Stevan Galogaža. – God. 2, br. 7 (мај 1919), str. 105. 127. 821.163.41(497.13)-1 ГАЛОГАЖА, Стеван Mare Nostrum / Stevan Galogaža. – God. 2, br. 7 (мај 1919), str. 105–106. 128. 821.163.41(497.13)-1 ГАЛОГАЖА, Стеван Ponor / Stevan Galogaža. – God. 2, br. 7 (мај 1919), str. 105. 129. 821.163.41(497.13)-1 ГАЛОГАЖА, Стеван Poslednja o Kosovu : Dragoljubu Jovanović / Stevan Galogaža. – God. 2, br. 7 (мај 1919), str. 106. 130. 821.163.41-94 ГУЕЛМИНО, Драг. Na Krfu / Drag. Guelmino. – God. 2, br. 4 (februar 1919), str. 56–57. 131. 821.163.42-1 УЈЕВИЋ, Тин Onome koji jeste : posvećeno jeromonahu Velimiroviću, piscu Beseda / Tin Ujević. – God. 1, br. 2 (decembar 1918), str. 22. 132. 821.163.42-3 УЈЕВИЋ, Тин Predigra bure / A. U. – God. 2, br. 3 (januar 1919), str. 42. 133. 929:821.163.09(091) Скерлић, Ј. НИКОЛИЋ, Никола Ј. Zavet na grobu Skerlićevom : u znak petogodišnjeg pomena 2. maj 1914 – 2. maj 1919. / Nikola J. Nikolić. – God. 2, br. 7 (мај 1919), str. 97–98. Сећање на лик и дело Јована Скерлића, великог поборника југословенске идеје. 134. 930.1 Тен, И. КРУШКОВИЋ, А. М. O Filosofiji Istorije : Hippolyte Taine kao filosof istorije i Ekonomski Determinizam / A. M. Krušković. – God. 2, br. 6 (april 1919), str. 86–88. Тумачење филозофије историје Иполита Тена.

Бележница 32

Живот библиотеке ______________ Именски регистар Ђуровић, Теофило 81 Живковић, Стана 122 Жмак, Иван 91 Зорети, Лудовик 84 Ибровац, Миодраг 3 Ивеша, М. 7, 11, 64, 80 Ј. Бор. 43 Јаворски, Елан 49 Јаковљевић, М. Ј. 118, 119 Јовановић, Драгољуб 1, 2, 9, 16, 29, 45, 49, 60, 84, 91 Јовановић, Живко 29 Јовановић, Радоња 6, 63 Јовић, Јов. 27 Кордић, Синиша 2, 99-104,117 Корошец, Антон 21 Крстић, Никола 2, 105, 117, 124 Крушковић, А. М. 71, 76, 134 Лазић, М. 106, 107 Лемонон, Ернест 90 Лисичић, Михајло 16 Лонгер, Жан 42 Љ. П. Ст. 2, 3, 54 Љуљић, М. М. 74 М. М. М. 77 М. Пр. 85 Марковић, Витомир 40 Марковић, М. 108 Марковић, Сима 29 Маркс, Карл 42 Матић, Душан 91

Аврамовић, Сима 29 Андреадес, Г. А. 3 Ансел, Лиз 55 Арсић, Михајло 47 Бартелеми, Жозеф 65 Белић, Александар 3 Бенвил, Жак 65 Богдановић, Никола 29 Болдвин, Џејмс Марк 38, 41 Борисављевић, Момчило 91 Буниолс, Гастон 3 В. В. 59 В. Ј. 56 В. С. 4, 6 Вандервелде, Емил 59 Велимировић, Николај 2 Вендел, Херман 78 Воденлић, Л. 2 Вукадиновић, М. 53 Галогажа, Стеван 3, 46, 125-129 Гератовић, Милан 26, 91 Глигорић, Велибор 97 Говен, Огист 6, 62 Гуелмино, Драг. 130 Д. Ј. 66 Д. Л. 12 Даничић, Милован 98 Дева, Жорж 2 Ђерић, В. 6 Ђерић, М. 52, 61 Ђукић, Јосиф 51

Бележница 32

______________ Живот библиотеке Петровић, Радован 120, 121 Поповић, Павле 6 Пр. 28, 32 Продановић, Јаша 3 Р. В. 13 Радивојевић, Ми. В. 123 Радоњић, Јован види Јовановић Радоња Ристић, Миодраг М. 115 Ролан, Ромен 95 С. Х. 36 Световски, Мио 93 Скерлић, Јован 133 Ср. 17 Срет., Д. 14 Стакић, Владимир 63 Стаменковић, Христа 73 Стевановић, Р. 44 Стендал 93 Стокић, Љубиша 116 Тадић, Б. 75 Тен, Иполит 134 Токин, Бошко 91, 95 Ујевић, Тин 2, 131, 132 Франс, Анатол 94 Цвијић, Јован 2, 7, 66 Чворовић, Драг. С. 48 Шаринић, Ј. 96

Месаровић, Милутин К. 3 Мил. 42 Мил., Пр. 6 Милановић, Владимир 26 Милачић, Душан З. 109-111 Миливојевић, Борислав В. 20 Миливојевић, Д. 50 Милојевић, Драг. 69 Милосављев, Марко 26 Милошевић, М. 65 Милошевић, Милош 68 Милутиновић, Д. 31, 55, 86, 90, 94 Митровић, М. 21, 88, 89 Михаиловић, Миодраг 91 Мишић, Д. 3, 70 Морис, Роже 86 Недељковић, Душан 41 Нешић, Светозар А. 27 Ник. 30 Ник. Н. 57 Николић, Војислав 26 Николић, Момир 112-114 Николић, Никола Ј. 133 Обрадовић, Ђорђе А. 6 П. Р. 32 Павловић, Б. 58 Петковић, Живко Д. 2

Бележница 32

Живот библиотеке ______________ Данка Спасојевић, Народна библиотека „Стефан Првовенчани“ Краљево

„Путујуће велике речи“ Обележавање стогодишњице почетка Првог светског рата пројектом „Реч и рат“ Народна библиотека „Стефан Првовенчани“ у Краљеву, као установа посвећена неговању културног, књижевног и историјског наслеђа, у локалним оквирима, али и у ширем националном контексту, приступила је осмишљавању концепта обележавања поменутог јубилеја веома амбициозно и систематично. Будући да је реч о једном од најкрупнијих и најдраматичнијих догађаја европске повести, са дубоким и трајним отисцима у свим сферама живота заједнице, било је јасно да би планирани пројекат обележавања стогодишњице Првог светског рата могао објединити мноштво различитих облика приступа и сагледавања овог историјског раздобља. Тај увид био је и наша полазна тачка у конципирању садржаја пројекта који је, у свом коначном обиму, обухватио дванаест формално и тематски разнородних програма. Премда је у средишту овога рада представљање путујуће изложбе краљевачких библиотекара, као једне у низу активности усмерених ка обележавању поменутог јубилеја, овде ћемо, ипак истаћи укупан садржај нашег пројекта „Реч и рат“, који је у целини подржало и суфинансирало Министарство културе и информисања Републике

Обележавање стогодишњице почетка Првог светског рата означено је као један од најважнијих пројеката на пољу културе у нашој земљи током протекле две године, с обзиром на то да се 2014. навршио век од почетка Великог рата. Под покровитељством Министарства културе и информисања Републике Србије, или самостално, готово све значајне институције културе учествовале су у обележавању овог историјског јубилеја и доприноле чувању сећања на учешће и страдање Србије у Првом светском рату. Пошто је планом Министарства културе и информисања, којем је додељена улога вођења пројеката и активности у вези са јубилејом, предвиђено да четворогодишњи период, почев од 2014. па до краја 2018. године, буде посвећен обележавању стоте годишњице почетка Великог рата, несумњиво је да ће сви пројекти, манифестације и програми у вези са овом темом задржати актуелност и у наредне две године.

Бележница 32

______________ Живот библиотеке Србије. Пошли смо од идеје о приређивању циклуса програма о друштвеном, књижевном и историјском контексту у годинама трајања Првог светског рата, у локалним, националним и европским оквирима, а до краја 2014. године успешно смо реализовали свих дванаест планираних програма: 1. Изложба „Мали војник и Велики рат“ (дневник војника Милољуба Арсића из села Гокчанице код Краљева) – април 2014; 2. Представљање књиге Србија у Великом рату 1914–1918 Љубодрага Димић и Мире Радојевић, у којем су, поред аутора, учествовали и др Љубодраг Ристић и Драган Лакићевић – април 2014; 3. Представљање књиге Први пут кроз Албанију Драгољуба М. Динића, у оквиру серијала „Кроз историјске изворе“ – јун 2014; 4. Јавно приказивање филма Краљевачки споменици – Солунцима у славу Радета Живковића (наратор: Миле Недељковић) – септембар 2014. (учесници: др Милан Матијевић и ученици VIII разреда краљевачких основних школа „IV краљевачки батаљон“ и „Димитрије Туцовић“); 5. Предавање мр Драгољуба Даниловића „Пробој Солунског фронта“, у оквиру серијала „Кроз историјске изворе“ – септембар 2014; 6. Изложба „Витгенштајн. Црњански“ Милоша Петровића – септембар 2014; 7. Предавање др Машана Богдановског и мр Ане Гвозденовић „Витгенштајн. Црњански“ – септембар 2014; 8. Изложбе „Живи живот – Растко Петровић“ мр Ане Гвозденовић и „De profundis – Георг Тракл“ Гордане Тимотијевић – октобар 2014; 9. Предавање др Бојана Јовића и др Бојане Стојановић Пантовић „Растко Петровић. Георг Тракл“ – октобар 2014; 10. Изложба Данке Спасојевић „Велики рат – велика књижевност: српска књижевност у Првом светском рату“ – новембар 2014; 11. Предавање Мине Ђурић, асистента на Катедри за српску књижевност и језик Филолошког факултета у Београду „Књижевност у пожару столећа“ – новембар 2014; 12. Предавање Љубомира Сарамандића, кустоса Српске куће на Крфу „Српска војничка гробља у Грчкој и Македонији“ – децембар 2014. Овај попис пружа увид у разноликост тема које су својим предавањима отварали и осветљавали етаблирани проучаваоци у области историје и књижевности. Неки од поменутих предавача стални су сарадници наше библиотеке, а поједини су управо учешћем у програмима циклуса „Реч и рат“ постали део наше богате сарадничке мреже.

Бележница 32

Живот библиотеке ______________ Трима изложбама до пројекта „Путујуће велике речи“

Осим предавања, окосницу пројекта „Реч и рат“, како се може запазити у истакнутом попису, чиниле су и пратеће изложбе, које су осмишљене и приређиване као документарно поткрепљење појединих отворених тема, али се испоставило да су наставиле самостални живот и након реализовања појединачних програма серијала „Реч и рат“. Највећу пажњу краљевачке публике привукле су изложбе „Велики рат – велика књижевност: српска књижевност у Првом светском рату“ (аутор Данка Спасојевић), „Живи живот – Растко Петровић“ (аутор мр Ана Гвозденовић) и „De profundis – Георг Тракл“ (аутор Гордана Тимотијевић). Изложбом о срп ској књижевности у годинама Првог светског рата указано је, пре свега, на смену поетичких парадигми у српској књижевности тог раздобља, али и на преовлађујући дух епохе и најзначајније књижевне ауторе тог времена. У оквиру три тематска сегмента изложбе „Велики рат – велика књижевност: српска књижевност у Првом светском рату“, предочена је улога младобосанске омладине у оновременом духовном преврату, издвојена су најзначајнија књижевна гласила као чувари културног и књижевног континуитета у деликатном историјском тренутку, као и животи и дела великана српске књижевности тог периода1. Изложба „Живи живот“ посвећена је Растку Петровићу као носиоцу авангардних струјања у српској књижевности и творцу, уз Црњанског, модерног поетског романа, док су изложбом „De profundis“ представљени живот и дело Георга Тракла, најзначајнијег аустријског експресионистичког песника. Идеја је била да се истоврменим постављањем двеју изложбе о оновременим српским књижевено-историјским приликама, и изложбом о Георгу Траклу као једном од европских авангардних књижевних гласова, оствари компаративни увид у књижевне токове у Србији и Европи и њихова поетичка подударања. Важно је истаћи да су се аутори изложби ослањали на грађу доступну у краљевачкој библиотеци, те да су означавали изворе из којих су подаци и сведочанства преузимани, што ове изложбе чини изузетно информативним за оне посетиоце и кориснике библиотеке који су заинтересовани за даље истраживање отворених тема. Одлична посећеност и позитивне реакције посетилаца поменутих изложби, које су у краљевачкој библиотеци биле постављене током октобра и новембра 2014. године, као и оцене гостујућих предавача да је реч о вредном пројекту који заслужује пажњу шире јавности, охрабрили су нас у идеји да се изложбама представимо у установама културе и библиотекама широм наше земље. У жељи да својој средини приреде актуелне програме, уз колегијалну отвореност за сарадњу, руководиоци бројних библиотека и установа културе у нашој земљи показали су интересовање за наше гостовање и представљање изложби у њиховим установама и

Бележница 32

С обзиром на богатс тво, и обимом и квалитетом, српског књижевног наслеђа у периоду Првог светског рата, изложбом није било могуће обухватити имена свих аутора који су својим литерарним објавама учествовали у ондашњем књижевном животу. Стога је аутор изложбе направио одабир аутора који ће бити представљени у оквиру изложбе „Велики рат – велика књижевност: српска књижевност у Првом светском рату“. Водећи критеријум при избору било је мишљење релевантне књижевне критике о литерарној вредности дела појединих аутора. Тако су изложбом обухваћени живот и дело Милоша Црњанског, Растка Петровића, Станислава Винавера, Алексе Шантића, Милана Ракића, Јована Дучића, Симе Пандуровића, Владислава Петковића Диса, Милутина Бојића, Ива Андрића, Драгише Васића, Душана Васиљева и Вељка Петровића.

______________ Живот библиотеке градовима. Тако је настао неформални пројекат „Путујуће велике речи“, којим су изложбе о српској књижевности у Првом светском рату, Растку Петровићу и Георгу Траклу обједињене називом „Велики рат и књижевност“, започињући тиме свој живот мимо изворног пројекта „Реч и рат“, чији су саставни делови биле. Овако обједињене, изложбе су обухватале петнаест паноа, а за сваки од три тематска сегмента израђен је посебан каталог, намењен посетиоцима, као својеврсни преглед грађе која је сваким од сегмената захваћена. Први позив за гостовање стигао је из београдског Студентског културног центра. Пошто смо са нашим домаћинима договорили детаље у вези са представљањем београдској публици, убрзо је приређено и отварање изложбе „Велики рат и књижевност“ у Студентском културном центру, уз пратеће предавање др Бојана Јовића, научног саветника у Институту за књижевност и уметност у Београду. Том приликом, др Бојан Јовић дао је упоредни преглед настајања и смењивања поетичких образаца у српској и светској књижевности у раздобљу Првог светског рата, указујући, притом, и на снажно преплитање књижевности и рата који је обесмислио сва дотадашња искуства и одлучујуће одредио општу духовну климу. У наставку програма, својим излагањима о изазовима рада на изложбама, представиле су се и ауторке Данка Спасојевић, мр Ана Гвозденовић и Гордана Тимотијевић. Са нарочитом радошћу и захвалношћу дочекали смо наше дугогодишње пријатеље и сараднике, угледне културне посленике, који су нам својим доласком пружили драгоцену подршку. Међу њима су били: Горан Петровић, др Драган Хамовић, др Љубодраг П. Ристић, Љубомир Лазаревић, Братислав Милановић, Милисав Савић, Миодраг Раичевић, Мила Маринковић Броћић и Соња Миловановић. Уследила су гостовања у Новом Саду, Зајечару и Новом Пазару, те Народној библиотеци „Вук Караџић“ у Крагујевцу, Културном центру „Градац“ у Рашки, Народној библиотеци „Димитрије Туцовић“ у Лазаревцу и Народној библиотеци „Љубомир Ненадовић“ у Ваљеву, која је управо отварањем изложбе „Велики рат и књижевност“ обележила почетак летњег фестивала „Тешњарске вечери“. Овде ћемо нарочито указати на поставке које смо приредили мимо библиотекâ, на које је испрва наша пажња била усмерена ка установама са којима бисмо могли сарађивати у намери да што шире представимо овај пројекат. Наиме, на позив Александре Попин, шефа департмана за српски језик на Државном универзитету у Новом Пазару, изложба „Велики рат и књижевност“ постављена је управо на Универзитету, а отворена предавањима др Бојане Стојановић Пантовић и др Владимира Гвоздена. Занимљива је била и посета Зајечару, одакле смо добили позив за гостовање у оквиру Фестивала младих песника „Дани поезије“. Осим што је наша изложба постављена у Радул-беговом конаку, овом приликом су и

Бележница 32

Живот библиотеке ______________ уредници издавачке делатности наше библиотеке мр Ана Гвозденовић и Дејан Алексић говорили о издавачкој продукцији краљевачке „Повеље“. Свако од истакнутих гостовања привукло је пажњу локалних медија, чиме смо добили прилику да рад краљевачке библиотеке представимо и широј локалној заједници, а не само посетиоцима изложбе. Важно је рећи и да је, у свакој од наведених установа, изложба била отворена по петнаест дана, а с обзиром на податке о броју дневних посета сваке од установа, долазимо да закључка да је нашу изложбу видело више од пет хиљада људи широм Србије. Ова импозантна бројка и добро искоришћена прилика за тако широко представљање рада једне градске библиотеке и њених библиотекара, изузетна је мотивација за будуће осмишљавање и реализацију пројеката који се на овај начин могу презентовати и заживети и мимо локалног простора и његових установа културе. Вредност оваквих гостовања је и то што су она, заправо, сусрети библиотекара и културних посленика из различитих и удаљених средина, којима се отвара могућност за размењивање професионалних искустава и идеја, успостављање и снажење пословних контаката и уговарање нових сарадњи. А када помињемо нове сарадње, морамо рећи да позиви за гостовања изложбе „Велики рат и књижевност“ и даље пристижу на адресу краљевачке библиотеке, па верујемо да ће, до затварања циклуса обележавања великог историјског јубилеја, бити још сусрета краљевачких библиотекара са колегама и публиком широм наше земље.

Бележница 32

Шта се дешава

Шта се дешава __________________ Срђан Срдић, Кикинда

Фикционални светови пародије у Гуливеровим путовањима Џонатана Свифта Зденко Лешић појму пародије придаје субверзивни капацитет: „Пародија је субверзивна имитација стила неког књижевног дела или целе једне књижевне школе с циљем да се истакну слабе тачке тог стила, да се укаже на његову претенциозност и да се он на тај начин извргне подсмеху“1. Сврха пародије, по мишљењу Лешића, није „исмејавање туђег стила, већ критичко и аналитичко откривање његових слабости и ограничења“2. Из тог је разлога пародија „најконзистентнији пример интертекстуалности: она је по интенцији метатекст, тј. текст који се равна према неком другом тексту, али као његово критичко разоткривање“. Да би читаоци разумели пародију, морају бити упознати с прототекстом, односно „текстом који пародија имитира“.3 Маргарет Роуз у обимној студији посвећеној еволуцији појма пародије у овом појму препознаје „комично неслагање и неподударност између оригиналног дела и његове имитације и трансформације“4. Ова ауторка таксативно набраја „пародијске сигнале“ и разврстава их по категоријама. Првој категорији која је названа измене кохеренције цитираног текста припада де-

Током Дана књиге, гост Народне библиотеке Бор био је и Срђан Срдић (Кикинда, 1977), писац, књижевни критичар, уредник у ИК Партизанска књига, главни уредник међународног фестивала кратке приче Kikinda Short, аутор романа Мртво поље и Сатори, збирки прича Еспирандо и Сагоревања, књиге есеја Записи из читања… У оквиру циклуса „Припитомљавање књижевности“, који уређује Горан Миленковић, Срдић је одржао предавање под називом „Теорија фикционалних светова и проблем истине у књижевности“, засновано на докторској дисертацији „Однос стварностио и фикције у прози Џонатана Свифта“, коју је Срдић одбранио на Филолошком факултету Универзитета у Београду, и из које је приређен и текст у наставку.

Бележница 32

2 3

Zdenko Lešić, Teorija književnosti (Sarajevo: Sarajevo Publishing, 2005), 335. Исто. Исто.

Margaret A. Rose, Parody: ancient, modern and postmodern (Cambridge: CUP, 2000), 37.

__________________ Шта се дешава

Ibid.

Ibid., 39.

Ibid., 41.

„Parodija“, http:// www.enciklopedija.hr/ Natuknica. aspx?ID=46765 (7. 3. 2015). Ibid.

Ibid.

вет група сигнала, у другој се налазе директни искази, а трећа садржи ефекте пародије на читаоца. Свему наведеном Маргарет Роуз додаје измене у очекиваном стилу или теми аутора пародије, што илуструје примером поглавља „Волови сунца“ у Џојсовом роману Уликс, с посебним освртом на такозвани „Дикенсов одломак“, тврдећи како је то што „Џејмс Џојс иначе не би писао Дикенсовим стилом једна од индикација пародијске природе одломка“5. Роузова такође мисли да је одговорност читалаца за успех пародијског текста велика: „Ако је читалац пародије унапред упознат с пародираном метом и већ ју је дешифровао, доћи ће у добру позицију да је пореди с њеним новим обликом у пародији, али ако му пародирани текст није познат он о њему може сазнати кроз његово евоцирање у самој пародији и разумети неслагање између њега и текста пародије уз помоћ овог последњег“6. Рецепцијски домет пародије „зависиће од тога како читалац чита сигнале који указују на везу између пародије и пародираног текста“7. Једна од прецизнијих одредница у пародији препознаје „дело које жанровским или стилским аспектима, приповедним или реторичким поступцима успоставља подругљив или критички однос према неком другом, опонашаном делу“8. Од појаве Аристофанових комедија, „надлежност појма пародија шири се према иронији и сатири, које садрже политичке конотације“9. Аутори ове енциклопедијске одреднице, прве на којој ћемо се задржати, сматрају како је „управо склоност ка реторици, и самим тим помицању жанровске границе посебно између филозофије и књижевности, постала важна одредница европске традиције пародије, која води од Сенеке, преко Раблеа, Сервантеса, Свифта, Дефоа, Стерна, Џојса, све до филозофа попут Ничеа“. На почетку двадесетог века долази до смене овешталог теоријског обрасца пародије, и она све више бива дефинисана као „перспектива из које се посматра укупна динамика књижевне историје“10. Преко идеја руског формализма, а касније и Бахтина, појам пародије постаје предмет интересовања постмодерне теоријске мисли, чији представници попут Бодријара, Мишела Фукоа и Дериде „упозоравају на немогућност потпуног ослобађања пародије од предлошка“, или тврде, као што то чини Слотердијк, да је „пародија неодвојива од идеологије и поретка које тежи да исмеје, па њену комичну димензију зато на крају замењује резигнирани цинизам“11. Колико год његово мишљење о постмодерни било неповољно, признавањем појмова интертекстуалности, књижевне трансдукције, транспозиције, експанзије и измештања, Лубомир Долежел признаје и могућност фикционалних светова пародије. Оно што је пропустио да уради када је у питању сатира, он није оставио недореченим и недовршеним бавећи се феноменом постмодерне, што је створило опште услове описивања пародије. У Долежеловој терми-

Бележница 32

Шта се дешава __________________ нологији, фикционалном свету пародије одговара појам полемичког антисвета који „подрива или негира легитимност канонског протосвета“12. Пародијска интервенција на пототексту доводи до „проширења фикционалног универзума“13 што одговара поступцима које у својој прози примењује Џонатан Свифт, његови антички претходници попут Аристофана, али и читава једна линија унутар књижевне историје која, од Стерна до Владимира Сорокина, заснива виђење литературе као делом или целином пародијско. Док сатира тражи референцију у стварном свету и чињеничној истини, пародија их позајмљује од другог текста. Фикционална истина прототекста, колико год била деформисана и измењена, бива усвојена од стране текста пародије. Најједноставија пародијска ситуација је она у којој један пародијски текст представља реакцију на један прототекст. Роман Дон Кихот Мигуела де Сервантеса би био најближи овој, упрошћенијој варијанти пародије, пошто је превасходно замишљен као реакција на витешки роман Амадис од Гауле14. И поред тога што је Сервантесову пажњу привукао одређени роман, Дон Кихот је најпре обрачун с читавом конвенцијом витешког романа коју је, по мишљењу Сервантеса, Амадис репрезентовао. Сложенији тип пародије подразумева више прототекстова и читаоца обученијег и спремнијег да се снађе у мноштву криптичних сигнала. Такви су романи Томаса Пинчона, до те мере експериментални у пародијском смислу, да се оправдано поставља питање могућности њиховог превођења. У Скривеној мани, претпоследњем роману који је овај аутор објавио, највидљивијем пародијском дејству изложене су конвенције америчког петпарачког детективског романа друге половине двадесетог века, какви су романи Микија Спилејна о детективу Мајку Хамеру. Паралелно с овим пародијским током, у Скривеној мани проналазимо неколико других, какви су пародирање noir романа или романа супкултуре, што читаоце ставља пред веома комплексан задатак. Прототекст у свим појавним облицима означава матични идентитет текста са свим њему потчињеним елементима. Пародирање једног матичног идентитета текста значи да се онај ко пародира опредељује према елементима које жели да измени. Није увек целовит прототекст објекат пародијског поступка, већ то може да буде било који од њему подређених елемената, чија измењена појава накнадно сугерише своје припадање конкретном матичном идентитету. Ова особина пародије још више отежава дешифровање читаоцима, јер су присиљени да оно што је уочљивије препознају на основу мање уочљивог, користећи се системом пародијских сигнала. Ако замислимо аутора пародије у којој се појављује изнемогли и сиромашни студент који се креће градом носећи секиру зашивену за поставу капута, то би био доста једноставан сигнал препознавања Раскољникова, централног фикционалног идентитета у Злочину и казни

Бележница 32

Lubomir Doležel, “Czech Poetics Today: Tradition and Renewal”, Style Vol. 40, Number 3 (2006):213. Ibid., 232.

Изворни текст романа Амадис од Гауле дело је непознатог аутора, а 2014. године се први пут појавио у преводу на српски језик. Преведена верзија ослања се на текст Анхела Росенблата. Ауторка превода је Биљана Исаиловић.

__________________ Шта се дешава

Brean Hammond, “Swift’s reading”, in The Cambridge Companion to Jonathan Swift, ed. by Christopher Fox (Cambridge: CUP, 2003), 82.

Достојевског. Тек препознавање Раскољникова омогућава препознавање матичног идентитета текста који је Достојевски створио. Селекција сигнала коју прави Маргарет Роуз убедљиво показује како нема нити једног елемента матичног идентитета који овде називамо прототекст, а да је недоступан пародијском поремећају. Као и код сатире, аутор пародије потражује оне елементе чије би пародирање најефектније указало на, како професор Лешић пише, слабе тачке прототекста, немилосрдно му се ругајући. Фикционални свет пародије настаје на темељу фикционалног света прототекста и његова истинитост позајмљује од тог света или светова. Читаоци којима прототекст није познат до овог типа фикционалне истине не могу да допру, њихова недаћа идентична је оној коју имају читаоци сатире неупућени у контекст. И док ће једна од последица који би овакав читалац Гуливерових путовања могао да произведе резултирати виђењем Свифтовог дела као фантастичне прозе чија је прва два дела могуће приредити за дечије читање, поремећаји до којих долази приликом читања пародије некада узрокују потпуно одсуство смислености фикционалног света. Читалац који не препознаје Свифтове сигнале, те поверује у историчност идентитета издавача Ричарда Симпсона, самим тим и у Гуливерова путовања као путописну прозу дефинисану условом веродостојности, мораће да поверује и у напредак енглеске економије изазван Гуливеровим добављањем минијатурних лилипутанских оваца. Аутор пародије, чије су намере исмевачке и чији поступак не одступа од изазивања комичног, подсмева се свим читаоцима који не препознају прототекст због гротескних учинака њиховог читања; док борави у фикционалним световима пародије, читалац се заиста налази у простору свеопште субверзије. Мишљење о „постмодерном Свифту“15 изазвала је пародијска димензија његовог дела. Наш циљ није утврђивање Свифтове прозе као превесходно сатиричне или пародијске, али ћемо с великом сигурношћу заузети став о њој као двојакој; нити је замислива сатирична компонента прозе Џонатана Свифта без пародијске, нити сматрамо да је упутно доказивати супротно. Маргарет Роуз је у праву када повлачи стриктну границу између сатире, пародије, ироније, метафикције и многих других поступака, што не негира опцију фикционалног света који би био једновремено пародијски, метафикцијски и сатиричан. Код појаве оваквог света, нпр. фикционални свет Бробдингнага, подразумевамо дестиловање светова нижег ранга, и то је оно што сада радимо, али мислимо да би их из експерименталних разлога требало описивати као независне, у условима сличним лабораторијским. Њихова суштинска независност није одржива и матични идентитет текста у који су уведени зависи од њихових међусобних веза, тзв. прелажења граница. Гуливерова путовања нису аутохтона сатира нити аутохто-

Бележница 32

Шта се дешава __________________ на пародија, већ матични идентитет у ком се мањи фикционални светови различитог типа сударају, мимоилазе, подупиру и понекад угрожавају један другог преузимањем и сменама доминантног положаја. Обема димензијама Свифтовог дела, сатиричном и пародијском, бави се књига Клајва Пробина Џонатан Свифт: савремени контекст. Ова студија, иначе изузетно квалитетна и информативна у повезивању Свифтовог текста и његовог контекста, заступа један недовољно изграђен став по питању појмова сатире и пародије. Изабрали смо је како бисмо указали на опасности од такве недоречености. Пробин свој циљ исказује као практичан, он жели да „разуме Свифтова дела у времену њиховог настанка“16. Читаоци којима се Пробин обраћа „увелико постављају питања о друштву и културном контексту у ком се јављају Свифтова дела и за које се претпоставља да та дела бар донекле познају“17. Пробин сматра, и с тим би се морали сложити сви озбиљни проучаваоци Свифтових текстова, да су ова дела „обогаћена контекстом који им је савремен“18. Мањак прецизности који штети Пробиновим оправданим теоријским намерама јавља се у следећој реченици: „Џонатан Свифт је камелеон књижевног стила, господар ситуација који по навици носи маске из ормана сатиричара. Оно што следи може бити сматрано избором материјала из којих Свифт кроји своју сатиричну гардеробу“19. Нешто касније Пробин наводи како „религиозна сатира у ‘Причи о бурету’ своје технике у великој мери дугује опсежној традицији седамнаестовековне англиканске апологетике. Интелектуална комедија Приче, њена алузивност и вербална духовитост стварају сатиричну слику одређеног типа религиозног писања која по многим мишљењима изгледа као пренаглашавање симболичног значења, алегоријског тумачења и мистериозних страна религије“20. Није јасно како метафоре „камелеон књижевног стила“, „господар ситуација“ и „маске“ говоре о сатири; њихова значења имплицирају имитацију, заузимање туђег места и дискурзивне измене, све одреда карактеристике пародије. Ако једна књига дугује другој књизи, један фикционални свет другом, не видимо како је могуће пренебрегнути присуство пародије. Пробинова лагодна неодређеност и недостатак разграничења појмова сатире и пародије штете његовом раду, јер у тако наметнутим теоријским околностима изостаје диференцијација два одвојена типа фикционалних светова. Пошто нема разликовања, нема ни интеракције узроковане аутономним статусом фикционалних светова сатире и пародије. Пробинова поставка изједначавања сатире и пародије не одриче усмерење фикционалних идентитета сатире према историјским идентитетима, што је добар приступ питањима контектуалности, али појмовна збрка која пародијско деловање приписује сатири неутралише изворну функцију пародије да преузме истинитост фикционалног света или светова прототекста и преформулише је.

Бележница 32

17 18

Clive T. Probyn, Jonathan Swift: The Contemporary Background (Manchester: MUP, 1978), 1. Ibid. Ibid.

Ibid., 7.

Ibid., 11.

__________________ Шта се дешава

Robert Phidian, Swift’s Parody (Cambridge: CUP, 2006), 4. Ibid.

Ibid, 1–2.

Ibid., 2.

По мишљењу Роберта Фидијана, „енглески Свифт“ (Свифт за време боравка у Енглеској) више је пародичар од „ирског Свифта“, претежно сатиричара21. Из овог закључка произлази други: „Нормативни текст Свифтове сатире је ‘Прича о бурету’, у много већој мери него што су то Гуливерова путовања“22. Мада одобравамо Фидијанову тезу, она не искључује сваки пародијски капацитет приче о Гуливеру. Путовања су начелна пародија онолико колико позајмљују и преузимају од путописног жанра, не засебног прототекста, већ жанра у целини. Како смо то претходно описали, путопис захтева веродостојност, она је његов почетни услов; протагониста и аутор путописа у обавези је непрестаног доказивања чињеничне истинитости, што подразумева ланац игара инсистирања истине уграђен у хоризонт очекивања читалаца који су љубитељи овог жанра. Лемјуел Гуливер, а и Ричард Симпсон, овај жанровски налог испуњавају готово беспрекорно, тачније, чини се да они то раде. Сазнање о инсистирању истине историјских идентитета Гуливера и Симпсона не би до краја урушило модел путописне прозе, конвенција жанра могла би да буде одржана упркос фикционализацији. То се ипак не дешава, пошто се аутор текста, Џонатан Свифт, определио да уклони сваки траг путописне веродостојности, како би пародијским изневеравањем исмејао жанровски модел. Попут ситуације у којој смо затекли сатиричара, у теоријску игру уводимо Џонатана Свифта, пародичара, који контролише приповедача Гуливера чинећи од њега „пародирани глас“, уместо фикционалног идентитета: Употреба пародије децентрира глас сатиричног ауторитета ( Јувеналов глас, на пример) и замењује га пародираним гласом (Гуливеровим, гласом приповедача из ‘Приче о бурету’) који испољава грешку али мора бити преиначен како би произвео истину. То преиначење одиграва се у тишини, у зони несигурности, где проницљиви читалац мора да замисли ауторитативно значење и где исправност преиначења није позитивно сигнализована.23

Виђена као сатира, Гуливерова путовања у одређеним фазама приближавају ставове Лемјуела Гуливера и Џонатана Свифта, понекад их чак и идентификујући. Извесно је да Свифт не мисли оно што мисли Гуливер у Бробдингнагу, док није толико извесно да се Гуливерова завршна мизантропска тирада не може упоредити са Свифтовим негативним одређењем природе човека. Пародија није простор било какве извесности, те због тога би „читалац који би пожелео да пародију претвори у сатиру морао да преиначи сваку иронију, а иронија (посебно свифтовска категорија) показује тврдоглаву тенденцију да очува своју отвореност“24. Фидијан о пародији мисли као о „увек иронијској и критичкој стратегији која истражује културне и текстуалне појмове конструкције дискурса“, која „попут деконструкције као херменеу-

Бележница 32

Шта се дешава __________________ тичке стратегије, не одбацује текстове на којима делује, већ их оживљава у намери да их деформише, укаже на њихова ограничења“25. У том погледу Гуливерова путовања јесу путовања, елементарност путописног поступка је задржана, али таква путовања нису очекивана, по начину на који су третирани њихови логички аспекти као и аспекти веродостојности, она су пре антипутописна творевина, драматичан пародијски обрачун с путописним жанром. Слагања и подударања с устаљеним путописним обрасцем указују се тек по дешифровању иронијске инстанце. Неколико иронијских преокрета узрокованих инсистирањем истине реализоваће формулу „Гуливерова путовања су чињенично истинита таман колико је сваки други путопис истинит“. Исто се дешава и с Гуливеровим схватањима људских бића и њихове историје; епилог приче о Гуливеру одговара завршним пасусима приче о Робинзону Крусоу, обојица ће се вратити својим домовима, с тим што су њихове интелектуалне позиције супротстављене. Гуливер, а то би била и позиција Џонатана Свифта, јесте творац антипутописа, јер је читав његов пародијски пут имао за циљ негацију епистемичког плана овог жанра. Нема ничега што би човек могао да научи о другим народима, културама и цивилизацијама, а да му то може помоћи при сналажењу у свету. Просветитељска намера као путописна конвенција лажна је према људској стварности, није употребљива; Гуливерова путовања у свом коначном песимистичком закључку одговарају истини света, док се то никако не би могло рећи за претензију фикционалне истине Робинзона Крусоа на историчност, то би била пародијска порука Џонатана Свифта: путописна проза говори нестину о свету и као такву ју је неопходно нападати и демаскирати њене лажне премисе. Ово би био још један од показатеља да за Свифта литература представља друштвену активност појединца који сваким својим записом жели да учествује у друштвеној стварности, оштро је критикујући, када већ не може да је измени због интелектуалне и моралне отупелости европских и светских јахуа. Идеал путописног жанра јесте остварив, и то је позитивна страна Свифтове пародијске концепције, али његова остваривост обрнуто је пропорционална стању затеченом у наслеђу путописног текста, свеобухватно лажног у промоцији наводних логичких и здраворазумских последица укупног учешћа људске врсте у светској историји. Један од вреднијих Фидијанових закључака односи се на „важност препознавања подозриве маргиналности жанрова оживљених у Свифтовим пародијама. Уколико размотримо културални статус сваке од њих, видећемо да ниједна не обрађује традиционални или правоверни жанр у његовом културалном контексту“26. Избором жанровских модела које пародира Свифт чини вредносни избор; његова пародија биће успешнија што је одабрани жанр популарнији, а нижи на вредносној скали: „Статус ове врсте текстова формално је културално не-

Бележница 32

Ibid.

Ibid., 15.

__________________ Шта се дешава

27 28 29 30 31

Ibid, 15–16. Ibid., 95. Ibid., 95–96. Ibid., 96. Велике су компликације изазване транскрипцијом речи „Houyhnhnm“ на српски језик. У Марићевом преводу Гуливерових путовања, деценијама старом али скоро беспрекорном, свакако најбољем који имамо, коњи из четврте књиге називају се „Хуинхми“. Изненађује да се Сретену Марићу, блиставом ерудити, поткрао овакав пропуст. Наиме, постоје многобројне теорије о томе како су поједини народи у Свифтовом делу добили своје називе. Реч „Јаху“, рецимо, нема предисторију нити генеалогију, она је аутентични изум свог аутора. Та чињеница није без значаја, јер корен фикционалног идентитета Јахуа проналазимо у матичном идентитету текста Гуливерових путовања, а не у алузивном сатиричном или

признат. Они су израз надируће модерне настраности која, из ауторитативне перспективе, не би требало да постоји у здравој култури“27. Свифтова пародијска интервенција за циљ има не само деградацију путописног жанра, већ и њену деструкцију. Помодност путописне прозе доприноси Свифтовом схватању модерности као извора свега што човеков живот чини несношљивијим и више затупљујућим. Путописци су за литературу исто што и лагадски научници за цивилизацију. „Нискост“ путописа у хијерархији жанрова допушта најнеумеренији пародијски приступ, јер у ономе што се напада нема ничега што би напад требало да преживи. Наратор у пародији „сигурно није психолошки уверљив карактер“28. Ово својство пародије омогућава Гуливеру да наступа из некохерентних углова, а да остајемо лишени информације када се и да ли се промена у његовом погледу на ствари догодила и шта ју је узроковало. По томе наратор у пародији одудара од свих нама познатих типова фикционалних идентитета, веродостојан у својој неверодостојности. „Оно што схватамо“, наставља Фидијан, „док у покушајима дешифровања пародије долазимо до изразито нескладних алтернатива, јесте да текст нема центар и да је ауторство укинуто“29. Пародија је анархична, тврди Фидијан, она је„процес навођења и брисања који активира многе и контрадикторне наративе који, заузврат, имплицирају многе нараторе, и с њима многе центре ауторитета“30. Пародија је „анти-ауторитаран метод“, она је (Фидијан прави алузију на Виниме*) „ствар која није – текст који описује себе тако што одбија да буде прототекст“31. То се дешава Гуливеровим путовањима; она јесу путопис, али не онакав какве смо раније читали, њихов положај најбоље би било одредити као место првог у врсти, оног што настаје јединственим избором постојећег фикционалног света и његовим брисањем и дописивањем. Гуливерова путовања могу бити само један, жанровски усамљен и идиосинкратичан матични идентитет текста, што је разлог из ког им не можемо приписати недвосмислен атрибут какав је роман. Негативно одређење изводи пародијски текст из оквира прототекста и чини од њега лаж према постојећој конвенцији на коју се обрушава, образујући тако нови и до тада непостојећи истиносни образац. Сатирични аспект Гуливерових путовања укрштен с пародијским показује да до њихове истине долазимо и кроз однос са стварношћу и чињеничном истином, затим с истином прототекста, али и с фикционалном истином која јој по налогу устројства припада. Изгледа нам тачније и исправније да говоримо о фикционалном свету пародије у Гуливеровим путовањима, а не о световима. Основно пародијско тумачење овог текста, који нема пародијски домет „Приче о бурету“, полази од пародирања жанровског обрасца, не изолованог текста, манира или стила, те је пародијска интервенција захватила читав матични идентитет,

Бележница 32

Шта се дешава __________________ без изузетака. Пародијске трагове истог порекла проналазимо у подједнакој мери на почетку и крају Гуливерових путовања чиме је потврђена њихова пародијска онтологија. ЛИТЕРАТУРА

Свифт, Џонатан. Гуливерова путовања : роман. Превео с енглеског и предговор написао Сретен Марић. Сремски Карловци, Нови Сад : Издавачка књижарница Зорана Стојановића, 2002. Damrosch, Leo. Jonathan Swift: His Life and His World. New Haven: Yale University Press, 2013. Doležel, Lubomir. “Czech Poetics Today: Tradition and Renewal”. Style Vol. 40, Number 3 (2006): 185–188. Hammond, Brean. “Swift’s reading”. In The Cambridge Companion to Jonathan Swift, ed. by Christopher Fox. Cambridge: CUP, 2003. Lešić, Zdenko. Teorija književnosti . Sarajevo: Sarajevo Publishing, 2005. „Parodija“. Hrvatska enciklopedija, mrežno izd. Gl. ur. Slaven Ravlić. Zagreb: Leksikografski zavod „Miroslav Krleža“, ©2016. http://www.enciklopedija.hr/Natuknica.aspx?ID=46765 (преузето 7. 3. 2015). Phidian, Robert. Swift’s Parody. Cambridge: CUP, 2006. Probyn, Clive T. Jonathan Swift: The Contemporary Background. Manchester: MUP, 1978. Rose, Margaret A. Parody: ancient, modern and post-modern. Cambridge: CUP, 2000. Swift, Jonathan. Delphi Complete Works of Jonathan Swift. East Sussex: Delphi Classics, 2013.

Бележница 32

алузивном садејству. Догодило се, вековима касније, да је реч „Јаху“ из Свифтовог текста ушла у свакодневни говор Ираца, као ознака нечијег беспризорног карактера (Leo Damrosch, Jonathan Swift: His Life and His World (New Haven: Yale University Press, 2013). Етимолошки, реч „Houyhnhnm“ настаје од енглеског глагола „whinnying “, у преводу „рзати“, што нас упућује на траснкрипцију „Виним“. Професор Дамрош позива се и на рад Виними, Јахуи и историја идеја (The Hoyhnhms, Yahoos and the History of Ideas, 1962) Роналда Салмона Крејна (Рonald Salmon Crane), једног од оснивача знамените Чикашке школе. Крејн је пронашао материјалне доказе у виду Свифтових забелешки, где је човек дефинисан као animal rationale, док је коњ – animal hinnibile, „животиња која рже“ (Ibid.). Phidian, 100.

__________________ Шта се дешава 1

Постоје извесна неслагања и међу самим неохеленистима у вези са тим да ли грчку књижевну продукцију са Кипра треба уопште сврставати у савремену грчку књижевност. Овакав став је наравно условљен, пре свега, политичким, али и другим, сложенијим факторима који су најбоље представљени кроз радове неких универзитетских професора из Грчке, о тзв. „кипарској књижевности“. Немали број је оних који и на самом острву подржавају овакву поделу. Но, ако је главни критеријум за сврставање књижевне продукције на грчком језику са Кипра у неки шири књижевно-историјски контекст управо језик на коме се та књижевност пише, овакво мишљење се чини непоузданим и неутемељеним. Поређења ради, иако то уопште није једноставно како се на први поглед чини, оно што грчка матица доживљава 1922. године, са принудним

Саша Ђорђевић, Истраживачки центар за неохеленске студије Петрондас, Катедра за византијске и неохеленске студије, Кипарски универзитет

Ноје у граду и поетски модернизам Ефросини Манда–Лазару

Када говоримо о модерној грчкој књижевности са КипТоком Дана књиге, гост Народне ра1, неизбежно је поменути да је главна тематска преокупација аутора условљена извесним историјским околно- библиотеке Бор био је и Саша Ђорђестима на острву које су и данас актуелне на европској по- вић (Бор, 1977), сарадник у Институту за неохеленске студије „Петронлитичкој сцени. Овим се, пре свега, мисли на турску оку- дас“ при Катедри за византијске и непацију острва 1974. године. Могло би се рећи да поетско охеленске студије Кипарског универпромишљање овог, за грчки народ на Кипру, круцијалног зитета, који је на Филолошком факулисторијског периода, представља неку врсту иницијације тету Универзитета у Београду предау свет поезије, која је релативно лако уочљива у њиховим вао савремену грчку књижевност. Он је борској публици представио збирделима. Ефросини Манда–Лазару званично ступа на кипарску ку прозаида Ноје у граду савремене кипесничку сцену са збирком песама објављеном 2002. го- парске књижевнице Ефросини Манда– дине, која, међутим, садржи текстове написане у периоду Лазару, за чији превод је добио награду „Љубиша Рајић“, која се додељује 1986–1987. Овај временски оквир треба нагласити, јер су, за најбољи први књижевни превод ма колико то необично изгледало, трауматична искуства објављен у претходне две године. проузрокована упадом турске војске на острво и даље све- Текст који је пред вама представља жа.2 То је приметно и у првој књизи ове песникиње, која је приређено излагање, док за њим следи у доброј мери настала као рефлексија на погубне догађаје интервју који је Саши Ђорђевићу, за из 1974. године, присилно напуштање вишегенерацијских Бележницу, дала песникиња Ефросиогњишта на северној страни острва3 и привикавање на ни Манда–Лазару. потпуно нове услове живота. Дакле, очекивано је да управо таква тематика окупира песничку свест Манда–Лазару у књизи Дани су ткање а ноћи наге. Хронологије су, махом, јасно предочене, горчина и отуђеност донедавно блиског крајолика наглашена, док све замире у послератној пустоши. „Биће да је свет настао из једне експлозије Тишине“, „Велики је песник тишина“, „Добро је да се увек сећамо како је истина једна заобље-

Бележница 32

Шта се дешава __________________ на тишина“.4 Овим стиховима нас Манда–Лазару уводи у свој поетски свет. Тишина и ћутање провејавају кроз скоро све песме из ове збирке, повезују свет мртвих и живих, трансцендентно и проживљено, и неизоставно воде ка интроспекцији песничког субјекта, при чему тишина спорим кораком прераста у логос и оваплоћује се.5 Истовремено, чине главну структурну компоненту која текстове повезује у јединствену целину: Ако ћемо икада постојати, питање је реакције на две-три прилике које ће бљеснути брзином муње.6

Песнички глас, самокритички настројен, упорно покушава да из учмалости тргне све око себе, људе и пределе: Заборављамо изгледа на самоспознају Трагедија остаје без решења Крајолик опустошен и одбојан Утонуо у мизерне сенке Без самоспознаје О милосрђу ни речи.7

Већ у првој књизи се појављује Никозија као топос-тема, што ће бити случај и у наредним збиркама, а нарочито у књизи Ноје у граду. Доживљај престонице је мучан, стигматизован усудом, одузима дах и спутава дух: Никозија

Унутар зидина град, Зидине су лака омча Око врата времена које ништа не сумња Освета Којих тобоже људи и богова Којих, наиме, злослутних знамења и звери?8

Бележница 32

исељавањем грчког становништва са малоазијских обала, Кипар проживљава пола века касније. Од британске „колонијалне кланице“ током педесетих година прошлог века претвара се у земљу расцепану на два дела. Главни град, Никозија, хируршком је прецизношћу подељен на грчки и турски део, стање је и данас, у суштини, неизмењено, иако је повећањем броја контролних пунктова релативно лако прећи на „окупирану“ страну, како кипарски Грци називају северну страну острва. Као главни топос у оквиру овог тематског избора доминира град Амохостос (Фамагуста). Ευφροσύνη ΜαντάΛαζάρου, Οι μέρες υφάντρες οι νύχτες γυμνές 1986–1987, 1. Сви преводи стихова Е. М.Л. су моји. Има у овим песмама елемената тзв. соларне метафизике, коју по први пут у модерну грчку поезију уводе

__________________ Шта се дешава

7 8 9

двојица нобеловаца, Јоргос Сеферис и Одисеј Елитис почетком прошлог века, као што то код нас чини Јован Дучић. Ευφροσύνη ΜαντάΛαζάρου, Οι μέρες υφάντρες οι νύχτες γυμνές 1986 – 1987, 12. Исто, 20. Исто, 20. Григорије Афксендиу (Γρηγόρης Αυξεντίου, 1928–1957) био је једна од централних личности у борби за ослобођење острва од британске доминације током педесетих година прошлог века.

ΕυφροσύνηΜαντάΛαζάρου, ...σε έρωτα ή θάνατο θα πάμε…, 9.

Μеђу малобројним песмама из прве збирке које имају наслов, централно место заузима управо овај текст, окружен песмама негативне конотације, које из својих редова еманирају сентименте и стања као што су срџба, неми очај, огорченост и сл. Оваква стања у текстовима карактеришу подједнако људе, али и флоралне и фауналне елементе. Песнички глас је видно (само)критичан, нарочито када је у питању проживљавање и обнављање, како се сугерише у том тренутку, већ превазиђеног локалпатриотског мита. Иако је прва збирка посвећена трауматичним искуствима из 1974, али и неким догађајима који им претходе, о чему јасно сведоче наслови песама из другог дела збирке („Агонија“, „Утврде“, „Григорије Афксендиу9“, „Безизлаз“, „Пад“), већ у њој можемо уочити назнаке потоње поетике, а ову песму можемо довести у везу са књигом Ноје у граду. Јер, управо у својој претпоследњој књизи Манда–Лазару корача чврсто по тлу као песникиња, у исто време формирајући један посебан песнички идиом, оригиналан за простор у коме настаје. Но, да би ауторка успешно прошла кроз процес кристализације песничке свести и стила, требало је сачекати још неколико година. Током периода који је посредовао, песникиња је објавила две збирке песама: …У љубав ћемо или смрт… (2005) и Доња сукња (2011). Прва од ове две књиге, чини се, не доприноси ништа значајно поетици Манда–Лазару. Пре би се рекло да је реч о једном, помало изненадном, поетском екскурсу, који се састоји од лирских облутака (кратке заокружене лирске песме) са еросом као главном компонентом у крајње интимном доживљају стварности двоје неименованих протагониста. Треба, ипак, поменути и песму „Кратка прича“ која нас својим сценама уводи у простор суморних улица старог никозијског града, што ће до танчина бити разрађено у књизи Ноје у граду. „Допуштам нади да ме освоји, опет и изнова. Љубав која је понуђена, не враћа се. Приноси се“.10 Од процеса разлагања, растварања и декомпозиције, ови стихови се могу условно узети као наговештај нове поетске синтезе. Још наглашеније место, и, рекло би се, пресудно за разумевање заокрета у њеном поетском дискурсу, налази се у прозној деоници насловљеној „Љубавници“, која заузима централну позицију у следећој књизи песама Доња сукња (2011). Наслов збирке функционише као метафора за оно што се твори и извире испод коже песничког субјекта као резултат дијалога са светом, хиподермички слој посебне врсте тканине саздане од промишљања о људима око себе. Нешто што бисмо речима саме ауторке могли назвати „радошћу и теретом самосвести“. Реч је о зближавању са другачијом поетском формом у којој све више доминирају прозне деонице. Овога је свестан и сам песнички глас који нас уводи у књигу следећим стиховима: Нимало ми није налик

Бележница 32

Шта се дешава __________________ Она коју сте прекјуче срели. Она је одлазила. Ја долазим. Враћам се са осмехом асфодела. Немој нас плашити, рекли сте ми сви ви. Али не постоји срдачнији осмех од онога који долази са усана које су смртно болеле.11

Централни текст ове збирке је прозни текст сложене синтаксичке структуре под називом „Љубавници“ и представља Бодлерове мисли у форми приповеданог монолога који се, како одмиче, претвара у ониричку нарацију и дијалог са песникињом о љубави и граду – ње „жене“ са њим „смртником“: Добар ћеш постати само ако имаш храбрости да се прикажеш, звер коју носиш у себи као верно псето да изведеш у шетњу, да га прошеташ по светлости дана срећан што си са својим „човеком“, пријатељем, уместо да га као лешину закопаш ужурбано и кришом да ти уходи свако човекољубље, на гнусан начин изобличавајући твој људски поглед – али увек онако бодлеровски – у осмех племенит и подесан.12

За поетику Ефросини Манда–Лазару ова поетичка метемпсихоза у форми фиктивног монолога, који је у ствари дијалог са самом собом, само у другом роду, представља процес помаљања „обнажене свести“ коју песнички глас узастопно дозива или му се, тобоже, опире, и која се, коначно, појављује у књизи Ноје у граду. Објављивањем поетизоване прозе или песама у прози библијског призвука и индикативног назива, у којој се сусрећу древно и урбано, ауторка је привукла пажњу, пре свега, неохелениста, а убрзо су стигле позитивне критике и из других европских земаља. Исти случај је био и са преводом књиге на неке од европских језика.13 Посматрајући свеукупно досадашње песничко стваралаштво Манда–Лазару, стиче се утисак да управо овај текст, прилично убедљиво, илуструје оно чему ауторка тежи као уметница – једном модерном, ритмички синкопираном поетском дискурсу.14 Књигу свакако не треба окарактерисати као збирку песама, како су је неки назвали, јер се текст, захваљујући својој структури, опире било каквој класификацији. У критичким освртима текст је називан баладом, уличном песмом/поемом, екуменском тужбалицом, итд. Оно што је свакако сигурно, препознатљиво и доступно пажљивом читаоцу, јесте да је песма посвећена граду у коме ауторка живи, последњој подељеној европској престоници, Никозији. Граду који живи и за који живи као

Ευφροσύνη ΜαντάΛαζάρου, Το μέσα φόρεμα, 9. 12 Ευφροσύνη ΜαντάΛαζάρου, „Εραστές“, Το μέσα φόρεμα, 19. 13 Књига Ноје у граду је до сада преведена на француски, италијански, српски, и делимично, енглески језик. 14 Иако се у последњој књизи песама Сакупљачица мина (2014) враћа краткој форми и тежи прегнантнијем аутопоетичком исказу него што је то био случај у ранијим збиркама. 15 Шарл Бодлер, Париски сплин (Београд: Чигоја штампа, 2003), 11. 16 Присуство песничког (и само на једном месту, лирског) субјекта је уочљиво на крају књиге пре појаве самог Ноја. 17 На трагу mise en abyme технике устројена је трећа по реду целина „Седам рана у комшилуку крвава су огрлица око врата града“, која се зрцали у целокупној структури текста, док наслови у садржају књиге творе један 11

Бележница 32

__________________ Шта се дешава поетски палимпсест и ново „читање“ управо прочитане књиге. Израз „седам рана“ у оригиналу «εφτά πληγές» недвосмислено упућује на седам, односно, према традицији, десет египатских зала-пошасти које је Јахве послао на Египат због фараонове одлуке да не ослободи израелски народ, али и на „седам печата“ и „седам труба“ из књиге Откривења.

Могли бисмо усвојити констатацију Бартона Пајка да је „град у песми оквир, знак, катализатор (и протагониста. прим. аут.). Те различите функције изражене су кроз и испреплетане са сликама песниковог сећања, перцепције и расположења“. В. у његовом тексту преведеном на српски „Grad u stalnim promenama“, Polja god. 53, br. 452 (2008): 72.

песникиња. Уколико се за тренутак осврнемо на европску традицију песама у прози, препознаћемо одређене поетичке механизме који подсећају на Бодлеров Париски сплин, на Рембоа, а донекле и Т. С. Елиота. Иако није у потпуности реч о „велеградском лутању“ и животу у „урбаној“ престоници, постоји очигледна аналогија између структуре текста, односно поетског дискурса и структуре града који је представљен, на чему је инсистирао и Бодлер у Париском сплину. На моменте, као да текст Ноје у граду комуницира са Бодлеровим Сплином. На пример: „Да, време влада, оно наставља своју сурову диктатуру. И, гони ме, као вола, двогубим својим остеном. Па мичи-дер, се марво! Мучи-дер, се робе! Живидер, проклетниче!“15 Код Манда–Лазару поетски коментар о мучном промицању и притиску времена, као и људској пролазности гласи овако: „Незадрживо је време и невреме. / Невреме је опет на ногама, мајко моја! Немојте ме остављати саму у шакама његове срџбе“. (Ноје у граду, 8-9). Песничка слика која се налази на првој страни књиге „Једним потезом је себи одсекла косе боје абоноса, провукла их кроз иглене уши и почела да плете џемпер“ (Ноје у граду, 7) неизбежно подсећа на стихове Т. С. Елиота из Пусте земље. „Једна је жена затегла дугу црну косу и на тим струнама музику шапата изводила“ (Пуста земља, 14). Овим се, донекле, и потврђује наш став да су сликотворни обрасци у књизи Ноје у граду ближи Елиотовој поезији, док је сама техника примењена у тексту наклоњенија Бодлеровом промишљању песме у прози. Ефросини Манда–Лазару успела је да се овом поетичком прозом на адекватан начин дистанцира од материје коју је намеравала да представи, односно да у довољној мери обезличи песникову личност, а опет не у потпуности16, карактеристика која је само у назнакама постојала у претходним текстовима, а пре свега у збирци Доња сукња. У тој књизи је, како смо видели раније, по први пут експериментисала са прозним пасажима, али и са напреднијим наративним техникама приказивања људске свести, но и даље јасно одвојеним од чисто поетских исказа. Тамо наилазимо на једну поетску целину која и носи назив „Унутар града“, а посвећена је опет кипарској престоници. Одређени фрагменти из те целине пренети су у књигу Ноје у граду и развијени, односно, исплетени у седмоделну ниску17 која се као поетски исказ вртложно развија, као вир. Како песникиња наводи у једном стиху из песме „Никозија“ из своје прве збирке, „Исцрпљује те вртоглави ритам града“ (Дани су ткаље а ноћи наге, 18). Ако за тренутак застанемо и присетимо се структуре старе Никозије, опасане венецијанским зидинама, схватићемо да овај текст рекреира исту. Стиче се утисак да протагониста ове поетизоване нарације, присутан и функционалан у већем делу текста као глас, корача улицама старог града и бележи све што опажа на начин сличан филмској нарацији.18 Истовремено, преинача-

Бележница 32

Шта се дешава __________________ ва стварност и уздиже је на један симболички ниво у коме се стапају прошлост и садашњост, са сложеном семантичком мрежом: Људи секу град напола као хлеб, да свако добије своје парче. Има тога у љубави – сакаћења. Са ратовима између раса широк ударац ножем дуж једне зелене линије. Са гложењем људских срца, дубоко, до мождине живота и сржи смрти.19

Другим речима, песникиња једну, у суштини, како је и сама више пута нагласила, интимну нарацију претвара у универзални поетски механизам који се може применити на све престонице које деле исту или сличну судбину, „уроњене у океан катранске ноћи“. У калеидоскопском приказ у слика из градског живота које само привидно делују као да су неповезане, одмереним секвенцирањем се призивају (библијски) гласови из древних зидина града и наслага култура које су оставиле трага на овом месту: Улице се пуне музиком и ресторанима. Измешани са разговорима, расцепима и закрпама од распарчаних наслага култура. Долазе у гомилама и хране се у буљуцима. Одлазе подсећајући на птице које у кљуну носе живот као зрно.20

Ова слојевитост уједно функционише и као евокативни окидач за разоткривање искључиво личних сећања, за помаљање талога подсвести. Ауторка вешто балансира између суморних слика града који се мења и троши под притиском савремених „пошасти“, а чији су протагонисти свакодневни људи, „улични актери“21 које песничка свест спасава од заборава и ништавила. Сходно томе, огољеност града води у огољење песничке свести и коначну трансформацију текста у модерну библијску параболу, са призивањем насловног лика који у тишини под јарком јутарњом светлошћу објављује спасење: Излази Ноје из сенке зарђалог цинка, влажне надстрешнице над зеленим камењем, плеснивим. Симпатични рибар, пре но што све потоне, даје им знак – дођите, и именује, од свих и свега, оца са сином, са њиховим заједничким крсним именима.22

Његово присуство на сцени је неопходно, како би се спровела коначна трансформација и именовање двојице уличних чистача-комуналних радника у свете личности на крају текста. Осећај катарзе кулминира навођењем имена Христа и апостола Луке, а поетска целина је адекватно заокружена23, са неутралисањем серије мрачних и меланхоличних описа декаденције, растакања и умртвљености који су претходили. А, то је, чини се, и највећа врлина песникиње Ефросини Манда–Лазару: способност да, колико год то текст као целина не дозвољава,

Бележница 32

Efrosini Manda– Lazaru, Noje u gradu (Beograd: Treći trg; Čigoja štampa, 2015), 5. 20 Исто, 13. 21 Користимо модификовану верзију израза који је Валтер Бенјамин употребио за актере Бодлеровог Париског сплина. Уп. Igor Javor, „O nekim relacijama između pesama u prozi i lirike Šarla Bodlera“, Filološki pregled XXXIX, 2 (2012): 82. 22 Noje u gradu, 24-25. 23 Како наводи Бојана Стојановић Пантовић „разлика између поетског и библијског прозног стила производи стил који напредује ка проширењу, али држи текст под контролом и обезбеђује чврсту поенту, завршетак.“ (Стојановић Пантовић, Песма у прози или прозаида (Београд: Службени гласник, 2012), 20)

__________________ Шта се дешава

Efrosini Manda– Lazaru, Noje u gradu, 21.

његово исходиште и коначан утисак који остављају на читаоце имају позитиван предзнак. Уосталом, тврди ауторка, „објава будућности је живот сваког од нас“.24 Књига Ноје у граду довела је до тога да на грчку књижевну сцену, а нарочиту ону са Кипра, у први план избије не тако честа и жанровски комплексна форма песме у прози или прозаиде, и постане изнова предмет разматрања. Иако садржи препознатљиве елементе европског песничког модернизма, овај текст проширује поимање песме у прози на грчком тлу и обогаћује, у тематском и структурном смислу, традицију једног флуидног жанра. ЛИТЕРАТУРА

Бодлер, Шарл. Париски сплин. Πревео Борислав Радовић. Београд: Чигоја штампа, 2003. Елиот, Томас С. Пуста земља. Препев: Иван В. Лалић. Београд: Београдски издавачко-графички завод, 1978. Javor, Igor. „O nekim relacijama između pesama u prozi i lirike Šarla Bodlera“. Filološki pregled XXXIX, 2 (2012): 77–90. Κατσιγιάννη, Άννα. Το πεζό ποίημα στη νεοελληνική γραμματεία. Γενεαλογία, διαμόρφωση και εξέλιξη του είδους [необјављена докторска дисертација]. Θεσσαλονίκη, 2001. Μαντά-Λαζάρου, Ευφροσύνη. Οι μέρες υφάντρες οι νύχτες γυμνές 1986–1987. Λευκωσία, 2002. Μαντά-Λαζάρου, Ευφροσύνη.... σε έρωτα ή θάνατο θα πάμε…. Λευκωσία, 2005. Μαντά-Λαζάρου, Ευφροσύνη. Το μέσα φόρεμα. Λευκωσία: Εκδόσεις Αφή, 2011. Μαντά-Λαζάρου, Ευφροσύνη. Ο Νώε στην πόλη. Αθήνα: Πλανόδιον, 2012. Μαντά-Λαζάρου, Ευφροσύνη. Ναρκοσυλλέκτρια. Αθήνα: Γαβριηλίδης, 2014. Manda– Lazaru, Efrosini. Noje u gradu. Preveo Saša Đorđević. Beograd: Treći trg; Čigoja štampa, 2015. Pajk, Barton, „Grad u stalnim promenama“. Polja god. 53, br. 452 (2008): 71–88. Доступно и на: http://polja.rs/wp-content/uploads/2015/12/selection8.compressed.pdf. Стојановић – Пантовић, Бојана. Песма у прози или прозаида. Београд: Службени гласник, 2012.

Бележница 32

Шта се дешава __________________

Светлост и смрт

Интервју са песникињом Ефросини Манда–Лазару

Саша Ђорђевић: Када је 2002. године објављена Ваша прва збирка песама Дани су ткаље а ноћи наге, колико су свежа била сећања на седму деценије прошлог века? Ефросини Манда–Лазару: Била су мучно свежа. Рукопис је био у фиоци више од десет година. Није реч само о искуствима, већ и осећањима у вези са тим догађајима, поготово из 1974. године. Тада сам имала деветнаест година. Управо сам се била вратила из Атине након завршене прве године студија. Треба да поменем да сам се првим бродом у септембру те године вратила у Атину како бих наставила студије. Ипак, дуги низ година након тога била сам нема – владала је тишина у вези са свим оним што се онда десило, свим оним што смо проживели. Уосталом, и Ваша прва песничка збирка почиње ћутањем и тишином. Претпостављам да је било неопходно да један одређени временски период прође како бисте све то уобличили и ставили на папир. Једноставно, враћајући се недавно тим текстовима–књигама, који су написани са дубоким осећањем узалудности, имала сам утисак да је, са оним што се десило, уништен и мој осећај за вечно, за свемогуће, за све оно што проживљаваш као млад човек и мислиш да можеш, осећала сам да се десило нешто апсолутно неочекивано, огромно изненађење. Желела сам да их опет погледам, да видим да ли у поетском смислу, уметничком, и даље вреде, или је једноставно било у питању исповедање једног стања душе. Могуће да сам у неком тренутку осећала да одбацујем ту књигу (Дани су ткаље а ноћи наге, прим. прев.), чак сам једном раније и изјавила да бих хтела да почнем изнова са књигом од Ноје у граду, али утврдила сам да то није случај. Многе ствари које постоје у тој књизи и даље комуницирају са мном, потресне су за мене и данас, и изнова бих о њима говорила. Напослетку, схватила сам да у њој има фрагмената који допиру чак и до моје последње књиге, Сакупљачице мина. Не знам да ли ћете се сложити, али можда бисмо тај феномен када једна катастрофа ствара дело, у вашем случају, могли назвати једном посебном врстом иницијације у песничку уметност. Да ли је у питању нешто што бисмо могли назвати, од ваше прве збирке па све до Ноје у граду, кретањем од Тишине ка Логосу. Како Вам ово звучи?

Бележница 32

__________________ Шта се дешава Слушам пажљиво то што говорите и звучи интересантно, јер ствара се нешто… радује ме што то видите у мојој поезији. Тишина, чак и у мојим прозним текстовима (Без Аријадне) присутна је свакако. Ако за тренутак изађемо из Вашег песничког дела, пошто нас и то интересује, а верно одсликава стање на Кипру, да ли бисте могли да нам кажете како видите данашње младе Кипране? Како се носе са, очигледно присутним, последицама дешавања из седамдесетих година прошлог века, и уопште, који је њихов став по том питању? Ужасно тешко питање којим сам се дуго бавила. Могу да разумем младе на Кипру који се дистанцирају од тих ствари до те мере као да више проблем и не постоји. У реалности, желим да верујем да је присутно. Не знам, можда само пројектујем нешто своје на њих. Јер, када сам након тих догађаја отишла да наставим студије у Атини, одлазила сам као да се ништа није збило. Као да нисмо изгубили Киренију, као да није изгубљен нити један од наших предела. Али, наравно, нисам била луда, реалност је била очигледна, али емотивно сам покушавала да то негирам. Наравно, могуће је да је то генерално мој став према катастрофи или нечему сличном што се дешава, покушај да испред себе поставим штит како бих касније све то процесуирала и одржала у животу, истовремено покушавајући да га прихватим. Тако да и код младих који покушавају да се дистанцирају од тога, верујем да није тако нешто у питању. Заправо, брине ме, имајући у виду и друге младе који прилично интензивно проживљавају све то и изненађују ме, јер понекад наступају динамичније у односу на наше генерације, које су ту катастрофу и проживеле. Имам утисак да у стварности, и у једном и у другом случају, оно што се дешава на Кипру, и када је и даље присутна ова подељеност и проблем који није решен, црпи сву енергију, која би, када би била ослобођена под другим условима, довела до развоја ситуације далеко позитивније. То осећам у свим сферама нашег друштва, наша енергија је била уложена у тај комплексан проблем који ти не дозвољава да видиш нешто изван њега. Али то је случај са Кипром још од генерације мојих родитеља који су проживљавали исто то под британском влашћу, и потом су избрисани. Вратимо се сада поезији. Град Вас прати. Када су читаоци у Србији прочитали Вашу књигу у преводу, имали су углавном два коментара. Први је био поређење са Кавафисом, а други, мало стручнији, да подсећа на Бодлера и Т. С. Елиота. Ваш коментар? Добро, Кавафис је био штиво које смо читали у школи, био је мој омиљени песник. То исто важи за Бодлера. Што се тиче града као топоса у мојој поезији, имам ту везу са старом Никозијом али и једну рану. Своје школске дане сам провела тамо, у гимназији Фанеромени. У ства-

Бележница 32

Шта се дешава __________________ ри, не знам зашто сам имала толико љубави за њу. Када сам се вратила са студија, и након послова које сам била у обавези да обављам у другим градовима на Кипру, имала сам жељу да се вратим тамо, у срце Никозије. Изгледа да сам желела да залечим старе ране, јер када сам се седамдесетих вратила у Никозију то више није био град кога сам се сећала. Како је настао Ноје у граду? Да ли је било питање тренутка или је реч о једној сложенијој процедури? Ноје је настао убрзо након књиге Доња сукња. Тако да важи ово што сте поменули, да знаци онога што се може наћи у књизи Ноје у граду већ постоје, у зачећу су у збирци Доња сукња. Колико је структура књиге Ноје у граду спровођење у дело једног зацртаног плана? Нисам сигурна одакле је изникао Ноје. Понекад се и ја збуним када о томе размишљам. Није реч о једном строго устројеном нацрту у који је текст смештен. Оно што сам знала од самог почетка, јесте да сам ушла у један ритам, у језик који је имао своју музику, свој ритам, и који се као музика заустављао на једном месту, прелазио у другу целину и настављао се. Та хармонија за мене је била музичка хармонија која се исказивала истовремено са текстом. Током свих ових година које су иза мене, док сам радила у Панкипарској гимназији, пролазила сам непрестано улицама старе Никозије. Нарочито ми је пријало да у раним јутарњим часовима, пре него што почну гужве, прошетам улицама старог града. Читава та атмосфера старог града ме је пратила као да сам у себи чула музику и, у суштини, једну фразу, која се стално понављала. То је, у ствари, и почетак, зачетак књиге. Тај детаљ ми се изнова враћао као мотив. „Када ноћ зева над градом...“, а онда његова друга верзија итд., као музички комад. Било је толико интензивно, да сам била јако нерасположена једног јутра, пошто је требало да стигнем у школу где сам предавала, и да све то занемарим како бих била посвећена послу. Када сам се вратила кући, села сам и почела да пишем Ноје у граду, опет са стрепњом да ће ме свакодневне обавезе спречити да ту музику пренесем и на папир у целости. Али, на моје изненађење и на моју радост, увидела сам наредног дана да нисам изгубила ни ритам ни музику. Опет сам могла да уђем у то стање и да наставим. Колико је битна традиција у Вашем књижевном стваралаштву? Мислим, наравно, пре свега, на грчку књижевну, али и локалну, народну традицију. Од народне традиције, у великој мери народне песме, јер је то нешто што је у вези са мојом мајком, која нам је певала у кући, знала је углавном све песме напамет. Са друге стране, отац је био наклоњенији уметничкој поезији, чак је писао песме, али никада их није објавио, а свакако је јак утицај на мене имала, у језичком смислу, поред свакодневног, кипарског дијалекта, и

Бележница 32

__________________ Шта се дешава византијска химнографија на једном, опет, другачијем језику. Сматрам чак и да су класичне студије које сам похађала, грчког и латинског, значајно утицале на моје дело. На крају, ако сте расположени да допуните низ речи, за које сматрам, да у доброј мери пред стављају основне елементе Ваше поезије: ерос, самоспознаја, помирење...? Не бих хтела никога да уплашим сада, али, има ту светлости и смрти. (Никозија, 27. 9. 2016.) Разговор водио и са грчког језика превео Саша Ђорђевић

Бележница 32

Шта се дешава __________________ Александар Богдановић

Баријере

(поређење древне источњачке филозофије и савременог света)

Започео бих будистичком анегдотом коју сам чуо неколико пута из различитих извора и која се уклапа у назив овог есеја. Једном приликом, док су на обали реке седели Буда и један обичан човек, Буда рече: „Живот је река“. Затим су обојица неко време ућутали. Како би прекинуо тишину, човек рече: „Ја сам читавог живота мислио да је живот луд провод, уживање у пићу, женама, једном речју, хедонизам“. Тек након неког времена, Буда му одговори: „Ја сам мислио да је река“. Ову причу ће, врло вероватно, сваки читалац другачије протумачити, а моја идеја је да пробамо да прођемо кроз нека од тих могућих мишљења. Осврнимо се на прву мисао, „Живот је река“. Ова мисао врло лако може да опише сву суштину источњачке, првенствено таоистичке и чан или, популарније и познатије, зен-будистичке мисли. Међутим, док читамо ове редове, морамо имати на уму да она, колико год да описује, толико је и сушта супротност ономе што ове филозофије говоре. То се може схватити као једноставност, као нешто константно што је у нашем животу неопходно попут хране, воде, породице итд. Али, може се схватити и као нешто што је у непрекидном кружењу, нешто што мења облик али је увек ту. Оба наведена гледишта не одударају од истине, али се не сме заборавити да колико јесте, толико и није. Добар пример овога је онај дат у филму снимљеном пре већ скоро двадесет година који, ипак, и даље осликава реалност у којој живимо. Реч је о филму Борилачки клуб Дејвида Финчера, снимљеном према истоименом роману Чака Палахњука. Због другачијег сплета околности у филму и у књизи, узећемо филм, а не роман, као пример за овај есеј. Лик који глуми Едвард Нортон, а који је, иначе, безимен, што је веома важан детаљ, показује како претеривање у оној горе наведеној првој мисли може да доведе до осећаја безнађа у свету у којем живимо. Он је свој живот узео као константу, као реку која тече и поприма различите облике, мада се чини као да се само врти у круг, што, заправо, и ради. Међутим, ако се само то узима као константан смисао, онда се неумитно иде ка супротности, што је бесмисао. Његов живот је попримио бесмисао; он је морао да предузме одређене кораке ка налажењу свог смисла. Тражећи га на свим могућим местима и у свим могућим ствари-

Бележница 32

__________________ Шта се дешава ма, нашао је да, коначно, може да побегне у тишину коју је проналазио на скуповима смртно оболеДипломирани филолог кинеског језилих људи; нашао је, поново, константу која је мо- ка и књижевности Александар Богдановић гла да га поведе ка излазу. Ипак, заплет је опет на- (Бор, 1987) одржао је 29. јуна 2016. године, ишао, и то у виду Марле Сингер, која је нарушила у Народној библиотеци Бор, предавање о читав његов мир. кинеској култури и историји, са посебним Мислим да је у овом тренутку најбоље врати- освртом на тзв. Пут свиле и тему „Србија ти се нашој причи са почетка, како бисмо избе- на Путу свиле“. У периоду од 4. до 8. јула корисници гли да овај есеј постане само сувопарно препричавање филма. Други део наше анегдоте се одно- Дечјег одељења НБ Бор узраста од 8 до си на обичног човека који је сматрао да је живот 11 година учествовали су у радионицама махом уживање, хедонизам. Сигуран сам да неки чија је тема кинески језик и култура које од вас, док читају ове редове, имају благи осмех на је Александар Богдановић такође органисвојим лицима, или бар понеку прљаву мисао на зовао. Током пет дана, деца су упознавауму. За сада само желим да сачувате ту мисао, вра- ла основне карактеристике кинеског језитићемо јој се још. Овај део приче добро осликава ка и писма, испробала писање и калиграфоно што се може назвати другим тренутком „не- ско цртање неколико једноставнијих знакоузвишеног комплетног буђења“, које је Гаутама, ва, вежбала изговор кинеског језика, происторијски Буда, доживео. Он је, побегавши од бала кинески чај припремљен на традицисвог живота, који је живео као принц, отишао да оналан начин, научила правила кинеског живи као аскета, подређујући своје тело и ум не- шаха, сазнала многе интересантне детаље, прекидној дисциплини и проналажењу суштине у обичаје и чињенице из историје Кине и савпатњи. Једног дана, шетајући путем, наишао је на ременог живота у Кини. девојку која је чувала козе покрај пута. Она га је понудила свежим млеком које је он и прихватио, што је био први тренутак или ступањ његовог „буђења“. Овај тренутак испијања млека и спознаје да живот не води црвоточина која се бескрајно слама, лако се може упоредити са тренутком у којем Едвард Нортон у споменутом филму наилази на Марлу Сингер. Овај тренутак не само да показује рушење његовог „савршеног“ система, већ најављује и долазак новог „глумца“ на сцену, Тајлера Дурдена, кога глуми Бред Пит. Тајлер је управо оно што наш човек из анегдоте спомиње: раскалашност, неспутаност и уживање у сваком виду хедонизма. Неминовна је чињеница да је Тајлер представљен као својеврсни херој, па га и главни лик види на такав начин. Ово је жеља сваког од нас: потпуна слобода, раскалашност и уживање у животу, али – да нас то можда мало не подсећа на

Бележница 32

Шта се дешава __________________ први део наше приче? Опет се водимо одређеним идеалима који нас неумитно вуку ка својој супротности. На сличан начин је и историјски Буда провео свој живот. Након што је доживео појашњење о својим пређашњим делањима, он се окреће својој супротности. Одлази да живи са проститутком и почиње да живи тотално супротно од начина на који је живео раније, проналазећи у томе самоспознају. Након неког времена, спознавши да такав начин живота не води ничему, осим константном мамурлуку и стању опијености, лик из филма одлучује да напусти тај живот. У филму је то приказано у чину пуцања себи у главу, како би се главни лик отрезнио и уништио лик који га је вукао за собом, што и Тајлер сâм спомиње неколико пута током филма. Тиме се, сада, поставља једно важно питање (бирам реч важно, а не есенцијално, јер на крају крајева, све што нам се дешава у животу јесте игра којој ми сами кројимо правила): „шта је истина?“ Да ли живети на први начин, тако да живот постане само једно велико дурење које чини да се осећамо измрцварени, или на други, који нас води ка пропасти, физичкој или менталној, што и не представља неку велику разлику. Сада је право време да се вратимо на последњу мисао наше анегдоте: „Ја сам мислио да је река“. Када сам, као млађи, први пут чуо ову причу, моје је схватање било да је ово заблуда; да је, ипак, онај други начин много занимљивији и бољи. Што сам више одрастао, схватао сам да је и то заблуда, да је први начин постојанији и да треба издржати у томе. Сада, након искуства које сам скупио искусивши одређене ствари, схватам да и један и други начин живљења јесу – али и нису – прави. То је Буда најсликовитије приказао својом постојаношћу – да седи испод дрвета смокве док не дође до коначне спознаје. Он је напустио све своје пређашње животе како би дошао до просветљења, како би успео да дође до онога што покреће сву патњу овога света. И седећи испод дрвета, схватио је да је жеља та која нас есенцијално вуче на једну или другу страну, да је жеља та која проузрокује сву патњу овога света. Но, немојмо сада да схватимо жељу као главну покретачку силу све патње; главни покретач свега је илузија или, у граматичком смислу, именовање предмета и, понајвише, атрибути које им придајемо. Наша перцепција света се ствара кроз илузије које сами себи задајемо као коначне законе, како бисмо лакше живели. Једноставно речено, ми ћемо рећи да је у неком тренутку зима из простог разлога што знамо да је тада децембар, али ћемо ретко када рећи да је дошао децембар јер је зима. Ми смо сами заменили места чиниоцима игре коју смо, такође, сами измислили. Животиње и остала бића немају представу да је децембар, али је лако видети да знају да се опходе према времену као таквом. Ми имамо обичај да кажемо како се време мења, али време је једностав-

Бележница 32

__________________ Шта се дешава но такво, без својих епитета и широких описа; знамо шта зима носи са собом подједнако као и било које друго годишње доба. Дошавши до овде, претпостављам да су се неки већ запитали какве везе назив текста („Баријере“) има са читавом овом причом. Баријере су те које нам стварају све проблеме са којима се суочавамо: тиме што нешто дефинишемо, ми га дефинишемо у односу на нешто друго, а не покушавамо да нађемо заједничке чиниоце, оне који чине и једно и друго; да схватимо да једно не постоји без другог. Баријере су те које нас терају да се фокусирамо на један стил живота и да сматрамо да је он једини исправан, све док не увидимо да нам нешто фали и сами кренемо на другу страну. Као мењање посла, проналажење нове љубави или просто: „доста ми је више свега“ након дугог, напорног рада. Истина је да не постоји ниједан прави одговор, да сами никада нећемо наићи на тај коначан чинилац који ће нас чинити константно срећнима, јер самом том мишљу ми смо дефинисали да срећа постоји у односу на несрећу. Међутим, једини начин да нам оба буду позната јесте да оба и доживимо. Закључићу овим: овај текст не даје превише одговора на то шта је коначна истина и како се спознаје, па ћу искористити речи познатог кинеског таоистичког мислиоца Џуанг Цеа: „Дај човеку замку да улови зеца; када улови зеца, више неће размишљати о замци. Дај човеку штап за пецање да упеца рибу; након што је упецао рибу, неће више имати потребе да размишља о штапу. Дај човеку речи да ухвати смисао; након што је схватио смисао, речи му више нису потребне.“ Ако је смисао ухваћен, речи су сувишне…

Бележница 32

Књиге, књижевност

Књиге, књижевност _____________ Ханс Магнус Енценсбергер

Избор из поезије1

Гости Који увек прекасно долазе Који увек отказују у последњи минут Који само на кратко сврате Који су позвани зато што су нас позвали Који се дуре зато што нису позвани Који нису позвани, али свеједно стоје пред вратима Који морају да пазе на дијету Који доносе своје собне биљке, своје бебе и бернардинце Суседи, који не могу да спавају због музике Који увек причају вицеве о Јеврејима Који пију само минералну воду Којима већ падају капци Који једни друге непрекидно фотографишу Који морају да пуше на балкону Који увек знају ко са ким и шта Који наглашавају – али то мора да остане међу нама Који су попили превише вискија Који морају да оду на још једно место Који остају све док сви други не оду Који су добродошли иако нису претходно назвали Који недостају зато што леже под земљом

Плехани тањир О сиромаштву је све речено. Да је упорно, жилаво, лепљиво. Да никог не занима, осим сиромашне. Да је досадно. Да је толико марљиво, да му не преостаје времена да се жали на досаду. Оно је као прљавштина. Тамо је где је дно, смета, заразно је, смрди. Упада у очи због своје свеприсутности. Изгледа као да је вечно. Има божанске атрибуте. Они који воле да помажу и свеци га траже, монаси и монахиње са њим су верени. Све остале, доживотно у бекству од њега, стигне својим плеханим тањиром краљевски и равнодушно иза следећег угла.

Бележница 32

Избор из: Hans Magnus Enzensberger, Gedichte 1950–2015 (Berlin: Suhrkamp, 2015).

_____________ Књиге, књижевност Кратка историја буржоазије

Одећа

То беше онај тренутак када смо, а да нисмо ни приметили, пет минута били неизмерно богати, дарежљиви и електрификовани, расхлађени у јулу или нам је, у случају да је био новембар, тињало финско дрво допремљено авионом у ренесансним каминима. Чудно, али све је било ту, долетало нам је свакако само од себе. И елегантни бејасмо, нико да нас смисли није могао. Разбацивали смо се унаоколо соло концертима, чипсом, орхидејама у целофану. Облаци, у којима је писало: Ја. Непоновљиво!

Ено је тамо лежи, мирна и мачкаста на поподневном сунцу твоја одећа, изношена, без снова, као неки случај. Мирише на тебе, слабашно, готово да личи на тебе. Преноси твоју прљавштину, твоје лоше навике, трагове твојих лаката. Она има времена, не дише, она је сувишна, млитава, пуна дугмади, особина и флека. У рукама полицајца, кројачице и археолога њени шавови је одају, одају њене ништавне тајне. Али то где си, да ли патиш, шта си одувек хтео да кажеш а никад ниси рекао, да ли ћеш опет доћи, да ли се то што се десило, из љубави десило или из нужде или из заборавности и зашто се све то десило тако како се десило када се радило о голом животу, да ли си мртав или само переш косу, то она не говори.

Свуда смо летели авионом. Чак и наше уздахе плаћали смо кредитним картицама. Као свраке свађали смо се међусобно. Свако од нас је имао своју сопствену несрећу испод седишта, надохват руке. У ствари права штета. Било је тако практично. Вода је текла из славина као сама од себе. Сећате ли се још увек? Просто омамљени својим тричавим осећањима јели смо мало. Да смо само слутили да све то ће проћи за пет минута, розбиф Велингтон би нам имао сасвим, сасвим другачији укус.

Бележница 32

Књиге, књижевност _____________ Деца војници

Поправке

Како га је само гребло по голој кожи зеленкасто дрвенасто сукно униформе. Није имао ни пуних седамнаест, а у његовим плавим очима одушевљење смрћу светлело је металним сјајем. Као вукодлак, обешен једног врелог маја ‘45. на неком тргу у Франачкој.

Најпре треба променити свећицу, онда опет ушити стомак. Дугме од панталона се откотрљало испод кауча, и клозет је опет запушен.

Узор за све оне данашње, који никад нису ни чули за њему сличне. Друга су то обећања, друге лажи и друго небо, дроњци друге боје, али је исти мирис на уље, нитроцелулозу и страх, исти тај жар, другог и себе докрајчити.

А сад се још и рачунар покварио! Сад треба почистити онај свињац у кухињи, без одлагања деактивирати заосталу бомбу, закрпити брак и мајсенски порцелан!

Стално нови кварови и урагани. Ах да, преговори о надницама су опет пропали. Реформу реформе пензионе реформе неко би морао неизоставно да преправи.

А онда ћемо да видимо како даље.

Бележница 32

_____________ Књиге, књижевност О тешкоћама преваспитавања

Не може човек цео дан да их убеђује!

Просто су изврсни сви ти велики планови: златно доба царство божје на земљи одумирање државе. И те како разумно.

Да, кад не би било људи ствар би изгледала потпуно другачије. Да, кад не би било људи све би то ишло зачас. Да, кад не би било људи тек онда! (Не бих ни ја онда да овде даље сметам.)

Само кад људи не би било! Увек и свуда сметају људи. Људи све претумбају.

Шта ми све фали Не, куваном јајету за доручак ја нисам ни до колена. Оно је савршено. Понекад ми је жао што сам пољуљанији од струјног далековода. У погледу моје осветољубивости дирнут сам беспомоћном маховином. Размишљању носорога, једносмерном какво јесте, могу само да се дивим. Пази само, од мог мозга дуже је употребљив мој шрафцигер. Импонује ми то како мрав мили и мили тражећи пукотину у зиду, јер ја сам ленчуга. Како би било лепо бити меког срца као смоква, и несебичан

Кад се ради о ослобођењу човечанства иду код фризера. Уместо да одушевљено марширају са трупама они кажу: сад би нам једно пиво добро дошло. Уместо за праведну ствар боре се са проширеним венама и заушкама. У одлучујућем тренутку траже поштанско сандуче или кревет. Нови миленијум тек што не почне а они искувавају пелене. Ништа заправо не успева због људи. Са њима је немогуће правити државу. Врећа пуна бува ништа је спрам њих. Малограђанска непоузданост! Конзум идиоти! Остаци прошлости! А човек ипак не може све да их побије!

Бележница 32

Књиге, књижевност _____________ Срање

као сијалица. Жао ми је. Извините, молим вас, сирће и уље, биберу и соли што нисам, као ви, неопходан.

Изнова слушам како се о њему прича као да је за све криво. А погледајте само како нежно и скромно заузима место међу нама! Зашто каљамо његово добро име и позајмљујемо га председнику Америке полицајцима, рату и капитализму? Како је оно само пролазно а како трајно оно што њиме зовемо. Оно, попустљиво, ког носимо на језику а мислимо притом на израбљиваче. Оно, које смо истисли, треба сад још да истисне наш бес? Зар нас није олакшало? Меке природе и зачуђујуће ненасилно оно је од свих људских дела вероватно најмирољубивије. Шта нам је то само учинило?

Опроштајно писмо астронаутима Скупо је то задовољство, до месеца или још даље. Скидам капу пред храбрим мушкарцима у њиховим снежно белим надуваним оделима. Имало би ту још свашта да се ради, Орион или Касиопеја. Изазови за пореске обвезнике и инжењере. Међутим, до планета на којима нема наранџи, ораха ни винове лозе мало ми је стало. Удаљеним млечним путевима који изгледају импресивно издалека, али вероватно за живот нису, радије се не бих приближавао. Немаштовито и конзервативно држим се старијих обећања: земља земљи и прах праху.

Избор и превод са немачког: Јелена Радовановић

Бележница 32

_____________ Књиге, књижевност Ана Јанковић, Бор

Поверење Било је то одмах након рата, у старом Бору. Тешко се живело, али су „Борчани“ умели да уживају у неким малим животним радостима често наметнутим скученим животним простором и недостатком интимности под капом свевидеће паланке. Родбинске везе, пријатељства и кумства су се ценили. Попут Јанусових у античко доба, врата станова и кућа дању су увек била широм отворена за несметан дефиле читаве војске родбине, комшилука, пријатеља, разних намерника. Тек је ноћу наступао благословени мир када су се врата затварала, али не и закључавала. Бор је спавао уз брујање фабричких постројења, снови се ројили а јава их распршивала као балоне од сапунице. Свако је знао све о свакоме. Помагали су једни другима, свађали се, волели, поштовали, делили и добро и зло. У то време и није било много тога што би се могло поделити. Сви су имали готово подједнако и некако се лепо живело, складно, без већих међусобних трзавица које би прелазиле кућни праг и разливале се по комшилуку. И да је неко хтео, мало се тога могло сакрити управо због те присности која се брижљиво неговала, те поверења и уверења да човек не сме бити сам ни у срећи ни у тузи. То је, просто, било неприлично. Били су генерација моје баке, дакле, рођаци по мајчиној линији. Он, нека се у овој причи зове Боле, био је познати борски занатлија, цењен и у поређењу са другима – имућан. Она, у овој причи – Лепа, била је много млађа од свог мужа. Млада се удала и одмах родила двоје деце, права домаћица, одана мужу и породици. Све како и приличи. Њихова кућа била је омиљено место за окупљање бројне родбине, кумова, пријатеља и комшија. Уз ретке ђаконије, кафицу и понеку чашицу ракије испирало се грло, али и уста – разговорима о онима одсутнима. Једна од омиљених тема, као што је то по свој прилици и данас, уз политику и фудбал – било је приповедање о излетима ван брака, слатке причице праћене завереничким смехом присутних жена и пакосним пошалицама уколико се говорило о некој која тог тренутка није била ту, па је зато и постала сасвим легитимна и мета и тема. Госпођа Лепа је увек здушно учествовала у оваквим разговорима, поносна на узајамну верност мужевљеву и своју, делећи савете и корећи оне за које се причало да воле да „погледају преко тарабе у туђу авлију“.

Бележница 32

Књиге, књижевност _____________ Једнога дана – комшинице и рођаке затекле су је сву у сузама, гримизног лица, са крпом око главе, како обамрла лежи на широком отоману. Није била орна за разговор, па су све оне у чуду и вртећи забринуто главама, мрмљајући нешто себи у браду, убрзо отишле. Знала је да њена тајна неће бити дуго скривена међу четири зида, и то тајна која је већ два дана тишти и не да јој мира, те прети да разори мир и склад њеног породичног живота, све оно у шта се у дугим разговорима свим срцем клела и дичила. Зар да те опајдаре сада њу оговарају и смеју јој се иза леђа? Тог јутра, свратио је и кум Пера, видео да је госпођа Лепа сама и решио да јој повери нешто што је видео својим очима, а што је сматрао да би и она сама морала да зна и што је његова кумовска дужност да јој саопшти, да се спасава шта се спасти може. Наиме, већ извесно време, господин Боле, намерио је да после подне закључа радњу, те уместо да оде својој кући на одмор, исувише често (да би у малој, рударској вароши прошло непримећено) „одмара“ у једној од оних старих француских кућа у Болничкој улици, у стану згодне удовице на високом приземљу, изнад стрмог степеништа. У то се кум Пера уверио својим очима и решио да том понашању стане на пут. А како би другачије, осим да то исприча куми, госпа Лепи, у коју је годинама био тајно и безнадежно заљубљен, трудећи се да јој на сваки начин угоди, приближи јој се, стекне њено поверење и наклоност, једном речи, нађе јој се у невољи. – Лепа, ти знаш да сам увек био пријатељ и твој и твоје куће. Зато и не могу да прећутим оно што сам видео сопственим очима. – Не околиши, Перо, каква је то тајновитост, па никада нисмо крили ништа, хајде, шта гужваш тај качкет, седи ту и испричај ми потанко. Хоћеш ли мало пите са јабукама? Слушала га је широм отворених уста и разрогачених очију. Док је уживао у сласти јабука и цимета, повремено отпухнувши мало шећера док је приповедао између залогаја, никада му није изгледала лепша, онако крупна и једра, у цветној кућној хаљини на преклоп, затегнуте сјајне тамне косе у беспрекорну пунђу. Није плакала. Као што је и очекивао, иако испрва није баш била уверена у истинитост његове исповести, решила је да одмах, док зло не узме маха, то јест док се не прочује, предузме све што је потребно, али да се прво и сама својим очима увери у неверство свог мужа. Када се примакло време за поподневни одмор и када су видели да се мајстор Боле спрема да затвори радњу, они споредним уличицама отрчаше до Болничке улице и поменуте куће у старој Француској колонији и сакрише се иза степеништа.

Бележница 32

_____________ Књиге, књижевност Нису дуго чучали ту скривени, тек, ето мајстор Болета на бициклу. Ћушнуо је бицикл у повећи жбун, попео се уз стрмо степениште и тихо покуцао, осврћући се преко рамена. Врата су се отворила, а он је без речи нестао у помрчини куће. Госпа Лепа је била потпуно скрхана. Ослоњена на пријатељску и завереничку подлактицу кума Пере, једва се спустила истим путем до своје куће. Након пријатно проведеног поподнева, мајстор Болета је чекало непријатно изненађење: нарогушена и сва уплакана и рашчупана, госпа Лепа га је, чим је крочио у кућу, засула погрдним речима, сузама и оптужбама. Он је стоички издржао тај напад, није ни зуцнуо. Није се бранио. Гледао ју је равно у очи, чекајући да бујица суза и неповезаних речи пресахне. Када се то напокон и догодило, мирно јој је пришао, заденуо јој иза ува увојак који је испао из пунђе и благим, готово очинским гласом, помало увређено, рекао: – Побогу, Лепа, зар је могуће да ти више верујеш својим очима него мени?! Она се укипила на тренутак, а затим му постиђено пала у загрљај. Са помешаним осећањима кривице и олакшања, љута на кума Перу, тог зулумћара, смутљивца и рушитеља њене брачне среће, она свом мужу скува кафу, онакву какву он воли и како само она уме да му скува и тутну пред њега пун тањир свеже испечене пите од домаћих кора са јабукама, обилато посуте циметом и шећером. У знак помирења, као и да јој дâ до знања да се нимало не љути на њену женску памет, он у сласт поједе два највећа парчета. Мајстор Боле и госпа Лепа одавно нису живи. Чувам неко магловито сећање на њих, када ме је бака водила са собом у њихову кућу у госте, где сам са великим уживањем јела чувену питу са јабукама и циметом и где су ми, док одрасли разговарају о озбиљним темама, дозвољавали да претурам по фиокама отменог старог креденца, у којима је увек било много занимљивих и невероватних стварчица. Ипак, ни то пребирање шећером улепљеним прстима по тим малим драгоценостима ни моја заокупљеност њима, нису омели пригушене гласове да допру до мојих ушију ширећи заводљиве приче о брачном поверењу и оданости. Бескрајно су ме чудиле те приче одраслих, али ми данас мајстор Болетова самоодбрана и самопоуздање често користе када треба указати на то да све зависи од „угла посматрача“ и да није увек баш онако како нам се учинило да смо видели сопственим очима. Постоје истине које надрастају лично искуство и понекад је добро што је тако. Поготово када је неко мајстор игре – попут мајстор Болета.

Бележница 32

Књиге, књижевност _____________ Горан Миленковић, Бор

Лалајлова песма Незнанка ме некаква дивна, у тами дома мојег, Једне вечери давне стала јако тући. Железном дршком смерног усисивача Што од лажне меди опточена је гдегде И пластиком сјајношлемом још, Витлајућ страшно и вриштећи гласом грозним из кухињске тмине, Удари ме као мачем у кључну кост крај плећи Те плећи од леђа и врата одвоји мени. Бех као сервијета што се пред венчано весеље у тањиру горди. Потом бисерну пикслу у око моје усмери равно. Ситни прах коштани около ока се диже и Божански тад бол зададе ми лелујав. Приде крај носа беле ми пробије зубе, Управ при корену тврдо тело језик многоречит ми пресече И то где жарни цигарет прислања грађанин складни (Он приноси плам и вуче јако у се црни ваздух миришљав) Кроз доњу ми вилицу пропадне уз моћни шум И блиставо и светло срушим се ја И нестаде ми даха и снаге. Ватроносну чинију ону, с дуплим дном, У којем јелу вична снаша мркву и млади кромпир готви, Додајућ масти слатке и зачине земаљске многе, У слепо ми чело хитро та свали, Белокосну ми лобању отвори тиме, тврдокопитна она, (Док, насупрот, чинији ништа није било) И кости ми мелодично зашкрипе разне.

Бележница 32

_____________ Књиге, књижевност Иглом плетећом, дугом, нара боје, Претњу оствари своју ледну, Бодући тело моје што пало је преко крпарица шарних, Месо моје и дух мој. Деведесет седам рупа рукотресно направи, Тама прахом се својим разли по свести мојој. Уз кичму жилу ми пресече дугу целу Док први пут пружао сам уморно руке своје Ка месечини мутној над брдима што се дигла. Обви је око длана да би је лакше чупати могла Зглобом крећући као кад се пчелињак из каце вади, Завитла ме по зраку прашном, тешком, И баци ме сломљеног на дрски под. Груди ми стеновито јако притисне ногом својом гојазном, Те ребара ред прсне мени, расцвета се и пробије срца зид. При томе петом увртати стаде као кад Младунац горди за кликер рупу земљобушну копа, Те из нутрине моје крв као вода морска пропне се и натраг падне. Онкрај се сави, зубима образ одгризе мој, Трзајем који богиња има, И потом пљуне, месом мојим упрљавши Фротирски прекривач нов Што јефтино на распродаји је купљен У октобру осамдесет седме. Тад дах олакшања осмехом обви, устави се дивна и мила она. Отпосла ме журно и брижно да реку последњу У зрењу нужном прекорачим сетан. Спретно укључи телевизор драги, (Хиљаду цвети са њега на строп се диже)

Бележница 32

Књиге, књижевност _____________ У легало дневно мојега стана телом се баци, Легало што оперважено многим нитнама и украшено јастуцима Бодро и нуминозно у полутами стоји, Те погледом сјајним и сненим шарати стаде По колеричном животу уметнице наге.

Бележница 32

На нашој стази

На нашој стази __________________ Јелена Милетић, Економско - трговинска школа, Бор

„У славу палим борцима НОР-а“: меморисање у Бору: 1949–1953 У овом раду разматраће се период током којег је почело конституисање културе сећања на НОБ након резолуцијâ Информбироа против КПЈ, 1948. и 1949. Период о којем је реч обухвата саме почетке меморисања, када се установљавају празници, обележавају јубилеји, постављају прве спомен-плоче учесницима НОБ-а и када је основан први музеј који се може сматрати саставним делом институализације сећања. Конституисање културе сећања након одговора југословенских комуниста Информбироу пратило је нове токове у држави и промене које је друштво трпело у првим послератним годинама. Полемике везане за овај период знатно су измениле културну политику комунистичке власти, која је тежила аутономном путу изградње другачијег материјалистичког социјализма од дотадашњег узора, СССР. Обрт у културној политици имаће далекосежне последице на уметничку продукцију, самим тим и на споменичку културу. Политике сећања, такође, трпе промене. Важан догађај, стога, представља оснивање Савеза бораца, који преузима водећу улогу и бригу за меморисање тековина народноослободилачке борбе. Промене у политичком и идеолошком курсу могу се пратити у преименовању улица, успостављању нових празника и јубилеја, и у споменичкој култури. Промене у друштвенополитичком систему подразумевале су увођење нових празника и јубилеја. Они постају меморијски топоси нове културе сећања. Примарни задатак државе био је наметање нормираног заједничког сећања. Револуционарна прошлост и патња у Другом светском рату постају време којем се садашњост увек враћа, у нади да се на вредностима из те прошлости гради будућност. Државни празници имају репетитативни карактер и путем преформативних славља улазе у званични празнични календар.1 Најугледнији празници у новоформраној држави су 29. новембар, сећање на II заседање АВНОЈ-а, који се прослављао као Дан Републике и 1. мај, Празник рада. Указом Президијума Народне скупштине ФНРЈ из 1949. одлучено је да се ова два празника прослављају дводневно. Посебност сваког града био је дан ослобођења града од фашизма, који се славио као Дан града.2 Сем овог празника, у Бору се слави и Дан рудара, 6. август. Након оснивања Савеза бораца 1947, уводи се празник Дан бо-

Бележница 32

Мирослав Тимотијевић, „Јубилеј као колективна репрезентација: прослава педесетогодишњице Таковског устанка у Топчидеру 1865. године“, Наслеђе 9 (2008): 5. Наташа Милићевић, „Стварање нове традиције: празници и прославе у Србији 1944-45“, Токови историје 4 (2007): 176.

_________________ На нашој стази

Слободан Босиљчић, Тимочка крајина (Зајечар: Историјски архив „Тимочка крајина“, 1988), 12. Исто, 156–158; Девета српска ударна бригада у строју и с народом: спомен књига (Београд: Савез удружења бораца НОР Зајечарског и Борског округа; Бор: ЈП Штампа, радио и филм; Зајечар: Историјски архив „Тимочка крајина“, 1995). Макс Бергхолц, „Међу родољубима, купусом, свињама и варварима: споменици и гробови НОР 1947–1965. године“, Годишњак за друшт вену историју 14, бр.1/3 (2007): 63. Исто, 64.

Исто.

раца, или Дан устанка народа Југославије, којим се обележава годишњица седнице Политбироа Централног комитета Комунистичке партије, одржане 4. јула 1941. у Београду, на којој је донета одлука о почетку оружаног устанка. Дан бораца је за државни празник проглашен 26. априла 1956, а прослављао се сваке године у читавој земљи. Сем овог, свака република је обележавала и свој Дан устанка. Дан устанка у Србији се обележавао 7. јула, на дан када је изведена оружана акција Рађевачке партизанске чете под командом Жикице Јовановића Шпанца, у Белој Цркви. У Тимочкој Крајини посебно се обележавало место на којем је формиран Бољевачки партизански одред од 22 партизана, у јулу 1941, близу села Подгорца, у подножју планине Малиник, на месту званом Балц.3 Касније се посебан значај придаје формирању Девете српске ударне бригаде НОВЈ у месту Речици, у Јабланичком округу.4 Наведени празници и места сећања представљаће непосредан повод за све комеморације посвећене револуцији, народноослободилачкој борби, али и патњи и жртавама Другог светског рата. Стварање традиције путем агитације, сећања и комеморације био је главни задатак друштвено-политичке организације Савеза бораца Народноослободилачког рата. СБНОР је основан 1947, а за председника Централног одбора изабран је Јосип Броз Тито. Године 1961, ова организација је преименована у Савез удружења борца народноослободилачког рата, тј. СУБНОР.5 При оснивању, организација је бројала преко милион чланова. Оснивачка скупштина одбора СБНОР-а у Бору одржана је 11. јануара 1948, у сали Синдикалног дома; присуствовао је већи број бораца и учесника НОР-а. На основу извештаја у Борском колективу, сазнајемо да је скупштину отворио првоборац Мирко Бабић, председник Градског народног одбора. Реферат је прочитао Душан Глигоријевић Саша, директор Борских рудника, након чега је уследила дискусија. У Председништво одбора изабрани су: Душан Глигоријевић Саша, Серафим Цветковић и Митар Половина. На крају скупштине послат је поздравни телеграм маршалу Титу, председнику Централног одбора Савеза бораца. Већ на оснивачкој скупштини СУБНОР-а у Београду, председник Централног комитета Јосип Броз Тито је у свом говору поставио основне циљеве организације: „Нисте чланови обичне организације, него једне борбене организације, па ћете сав свој ентузијазам, показан у рату, испољити и у вријеме изградње […] Ваш задатак је да будете свуда у првим редовима и да свуда гајите наше традиције, да чувате велике тековине Народноослободилачке борбе“.6 С друге стране, у говору Ивана Гошњака на истој оснивачкој скупштини, истиче се васпитна улога СБНОР-а: „Савез ће активно радити на томе да се сачувају и освјеже успомене на херојску борбу наших народа, на хероје Народноослободилачког рата, да би се на њима инспирисала и учила наша будућа покољења.“7 И заиста, чланови СБНОР-а су преузели главну уло-

Бележница 32

На нашој стази __________________ гу у креирању званичног сећања, бригу о гробовима и споменицима, са посебним пијатетом према палим народним херојима, на чијој се проливеној крви градила идеологија Револуције. Активности СБНОР-а се могу пратити у организовању комеморација, обележавању празника и битака, подизању споменика, спомен-обележја, спомен-плоча и чесама, преименовању улица, установа, градова. Њихова делатност има изражену васпитну улогу код младих, пионира и омладинаца. Често су чланови СБНОР-а били водичи или кустоси на знаменитим споменместима, у спомен-кућама, музејима и при споменицима, које су редовно похађале екскурзије ученика и студената, а које су биле саставни део школског програма. Такође, знаменити борци су писали хронике, мемоаре из рата или историје НОБ-а. Сигурно најзначајнији борац који је писао о Бору и Тимочкој Крајини у НОБ-у и о радничком покрету у периоду 19031941. био је публициста Слободан Босиљчић, носилац Партизанске споменице. Ту су, затим, Томислав Пајић и многи други. У литератури су чланови СБНОР-а, касније СУБНОР-а, називани „активисти сећања“, по угледу на европске узоре.8 Међутим, треба имати на уму да је ова организација имала изразито политички карактер и велику моћ у једној специфичној комунистичкој земљи. Њена улога није била ограничена на улогу „чувара сећања“ јер ова организација није учествовала само у стварању памћења, већ је врло често деловала и као морални коректор у вези са различитим питањима у земљи. Замах који је пратио праксу подизања споменика до 1961, достигао је број од 14 402 подигнута споменика, спомен-плоча или гробаља. Само у Србији подигнуто је 2 866 споменика.9 Потреба да се обележи што више спомен-места условила је ангажовање локалних мајстора или каменорезаца, тако да су у првим деценијама по ослобођењу подизана скромна обележја без уметничке интерпретације. Наравно, ова пракса није важила свуда. Већ по ослобођењу, за многе споменике су били ангажовани афирмисани скулптори, али у Бору и околини пракса да се ангажују уметници почиње тек шездесетих година двадесетог века. Такође, још једну чињеницу треба размотрити. СУБНОР и сродне организације су спомен-обележја подизали на местима која су била периферна у односу на централне догађаје из НОБ-а или градове, тако да се није много водило рачуна о уметничкој вредности. Временом, спомен-плоче са именима изгинулих бораца НОБ-а и жртава фашистичког терора почињу да се додају уз споменике палима у Првом светском рату или се спомен обележја из оба рата подижу истовремено. У почетку је додавање спомен-плоча и подизање споменика палим борцима НОБ-а и жртвама фашистичког терора уз споменике палима у Првом светском рату представљало вид „упросторавања“ поретка сећања и идеологије, док почев од осамдесетих година двадесетог века представља вид изједначавања бораца палих за отаџбину и жртава.

Бележница 32

Исто.

Исто, 65.

_________________ На нашој стази

Д. Веселиновић, „Трудбеници Бора свечано су прославили 29. новембар – Дан Републике“, Борски колектив год. 3, бр 92 (3. децембар 1949):1– 2. Исто.

Исто.

Културна политика Комунистичке партије Југославије и СБНОР-а била је усмерена на задатак да се сва места, догађаји и личности важни за револуцију и НОР обележе и да се сталним комеморацијама створи свест о важности ових тековина за будућност. Званично обележавање тековина револуције и НОБ-а у Бору почиње 1949. на Дан Републике. Прослављање Дана Републике 1949. у Бору имало је функцију колективне репрезентације комунистичке власти у новим околностима. Празник који се славио два дана имао је све карактеристике политичког ефемерног спектакла: сценографију, организациони одбор и програм прославе. Перформативност и масовност прославе имали су за циљ да потврде прокламоване ставове власти која се у том тренутку борила за аутентичност своје верзије социјализма и одупирала критикама СССР-а и ревизионизму осталих комунистичких земаља у источној Европи. Истовремено, Дан Републике је био повод да се сумирају остварени резултати Петогодишњег плана и награде масовне организације, трудбеници и борци НОБ-а. На симболичном нивоу, сумирање остварених задатака и неретког превазилажења планираног имало је за циљ да се легитимише политика Титове власти и државе, али и да се поставе темељи за истицање нових циљева у будућности. Како се наводи и у Борском колективу од 3. децембра 1949: „Дочекујући 29. новембар, трудбеници нашег колектива појачали су рад на испуњењу планских задатака. Сваки радник нашег колектива настојао је да овај значајан дан поздрави новим успехом.“10 Град је био свечано украшен. Током претходне године организоване су акције да се терен на Тргу ослобођења изравна и уреди. Највећи допринос имала је масовна организација Народни фронт. Уређени трг красиле су разнобојне сијалице. На згради Подружнице рудара налазила се светлећа парола „Дајте што више и што бољег бакра“, речи друга Тита приликом прве посете Бору 1948.11 Истицањем ове пароле, Титове речи постају пиктограм који представља слику моћи владара, односно његовог политичког тела. Такође, ове речи постаће парадигма на којој ће се темељити целокупна идеологија социјализма у Бору. Прослава је почела дан уочи празника. Тачно у 17 часова, испред сале Јаме, кренула је кроз град бакљада на челу са музиком и заставама. Упаљене буктиње и маршеви плех оркестра најављивали су почетак свечаности у част Дана Републике. Истог дана одржане су четири академије: у Дому културе, у сали Јаме, у Дому ученика у привреди и у Средњо-техничкој рударској школи. У поднетим рефератима истицан је велики значај Другог заседања АВНОЈ-а, када су постављени темељи наше Републике и изнети огромни успеси наше земље и нашег радног колектива у извршењу Петогодишњег плана.12 Свечаности је присуствовало 2.000 трудбеника, који су узвикивањем парола и усклицима прекидали говорнике. Присуство трудбеника требало је да укаже на укључивање колектива у политички тоталитет. Његова функција у овом ван-

Бележница 32

На нашој стази __________________ временом и тоталном тренутку била је да представља политичко тело које ће својом масовношћу осигурати прокламоване циљеве. Представљање политичких циљева пред организованим политичким телом имало је још једна циљ. Наиме, у периоду социјализма, политичке светковине и ритуали били су усмерени и на то да дисциплину и поредак прикажу као пристајање, а не као принуду. Самим тим, дисциплина на симболичном нивоу представља увежбавање поретка као пројектованог понашања у циљу пристајања и навикнутости политичког тела.13 Сутрадан, на дан празника, свечано је пуштена у рад нова звучна станица. У име предузећа Рудника бакра и топионице Бор, овај радни успех поздравио је помоћник директора, друг Душан Пајић. Затим је представник Подружнице рудара одржао краћи говор у којем је истакнута моћ агитације и представљени планови за лепшу будућност. Истог дана одржана је свечана седница Градског народног одбора, на којој су реферате поднели председник, друг Сима Кокотовић, друг Страхиња Поповић и директор предузећа друг Милорад Радуловић.14 Свечаност у јавном простору, под отвореним небом, настављена је у току дана. У Улици Бориса Кидрича, у присутву 2.000 трудбеника, свечано је откривена спомен-плоча на згради у којој су се 1943. и 1944. одржавали састанци Месног комитета Партије. Спомен-плочу је открио друг Љубомир Крстић, организациони секретар Месног комитета Комунистиче партије Србије. У свом говору, он је изнео рад партијске организације Бора за време окупације. Поменуо је тешкоће у којима се налазио Месни комитет након погибије Васе Дрецуна; говорио је и о значају 29. новембра, НОБ-у, резултатима социјалистичке изградње и успешном савлађивању тешкоћа које већ 18 месеци стварају руководства СССР-а и тзв. земље народне демократије.15 У кризним ситуацијама, политике сећања одају пошту својим оснивачима и узорима, а сећање на њих служи да се нагласи савремени политички тренутак. Посебно треба имати на уму да је откривање спомен-плоче илегалцима МК КПЈ имало изразито политички карактер и да је било неопходно да се створи континуитет борбе Титових комуниста, минимзирајући значај Совјета, који су до тада заузимали важно место у нормативном сећању. Организациони одбор за подизање ове спомен-плоче био је Савез бораца, одбор у Бору. Организовање митинга у јавном простору, под ведрим небом, на симболичном нивоу, подразумевало је недавно освојену слободу16, али је истакнута и морална заслуга илегалаца КПЈ-а у рату као модел у васпитању будућих покољења. Уређење јавних простора за потребе комеморација и меморија био је главни урбанистички задатак у свим градовима послератне Југославије. У овом периоду уређује се и Трг ослобођења у Бору. Две године су трајали радови на уређењу трга. Захваљући добровољном раду грађана и масовних организација, трг је завршен 1949. Важност добровољног рада трудбе-

Бележница 32

Мирослава ЛукићКрстановић, Спектакли XX века: музика и моћ (Београд: Етнографски институт САНУ, 2010), 103.

Д. Веселиновић, „Трудбеници“.

Исто, 2.

Тимотијевић, 12.

_________________ На нашој стази

Miloš Jadžić, „Prostor, urbanizam, politika u postsocijalističkom gradu”, j u g o L i n k: p r e g l e d postjugoslovenskih istraživanja 1, br. 1 (jesen 2011): 70; https://jugolink.files. wordpress. com/2011/11/ jl_1_1_jadzic.pdf (приступљено 25. 9. 2016).

„Дан Републике свечано је прослављен у Бору“, Борски колектив год. 3, бр. 92 (3. децембар 1949): 2.

Исто.

ника посебна је тема, али треба споменути елан с којим су грађани и масовне организације приступали послу, да би њихов град био функционалан, лепши и намењен свима. У литаратури се град у овом периоду дефинише као „град благостања“.17 Од седамдестих година двадесетог века, са увођењам либералне економије у социјализам, слика града почела је да се мења. Трг ослобођења има посебно место у локалној култури сећања. Ово је место страдања, па меморисање и комеморативне праксе везане за њега имају посебне карактеристике. На овом месту, 1941. године, Немци су стрељали и обесили 53 партизана Крајинског и Мајданпечанског партизанског одреда. Године 1949. на том месту је подигнута спомен-чесма. Ту се, дакле, изграђује сећање на злочине. Претрпљена патња има позитиван предзнак и на њему се гради колективни идентитет. Често се оваква места страдања, путем обележавања и комеморативних пракси, преображавају у херојска спомен-места. На овај начин, жртве се не доживљавају као узалудне, док њихова херојска смрт постаје узор за политичко памћење, што се може уочити у говору Симе Кокотовића приликом отварања спомен-чесме на борском Тргу ослобођења. У том говору, он истиче важност одлука донетих на Другом заседању АВНОЈ-а, али свој говор наставља извештајем о резултатима које су трудбеници Србије и града Бора постигли у остваривању Петогодишњег плана, уз истицање да никаве претње и никави притисци неће укочити нашу социјалистичку изградњу.18 На крају дана, Савез бораца предао је одликовања учесницима НОР-а, на свечаности у Дому културе. Присутне је поздравио Милорад Радуловић, директор предузећа. У свом говору, он поставља задатке СУБНОР-у, сличне онима које је поставио друг Тито приликом оснивања Савеза: Ви који примате ова одликовања за заслуге у НОБ и данас сте носиоци радног елена, носиоци борбе за изградњу социјализма. Али пред нама стоје озбиљни задаци – пред нама стоји да и даље будемо у првим редовима бораца за изградњу социјализма, да будемо и носиоци борбе против кампање коју данас спроводе руководиоци СССР-а и земаља народне демократије.19

Година 1949. се може узети као почетак меморисања НОБ-а и заслуга партизана у Бору. Политичка нестабилност изискивала је потврђивање званичне политике Партије и она се може пратити у свим свечаностима и комеморацијама. Политичко сећање постаје доминатан модел меморисања важних догађаја, али и страдања у НОР-у. Ипак, треба споменути један важан детаљ. Поред спомен-чесме посвећене стрељаним партизанима, на Тргу ослобођења у Бору дуго је стајао и зид испред кога су ове жртве стрељане. Овај реалистичан призор свакако је побуђивао емоције посматрача и сећање на недавно завршен рат и страхоте које су грађа-

Бележница 32

На нашој стази __________________ ни претрпели а које није могао да умањи један инструментализовани политички говор. Без обзира на све, право значење овог страдања није деградирано. Градски одбор НОР-Бор касније је подигао спомен-костурницу у коју су похрањени остаци стрељаних и обешених партизана и она се налази изван Старог гробља, на путу за Кривељ. Споменик и ограда подигнути су 1951, али због ширења површенског копа и подизања нивоа пута за 7–8 метара, гробница је додатно заштићена потпорним зидовима од бетона и камена, а изграђено је и приступно степениште. Касније је на овом обележју додато и име Петра Балашевића, кога су Немци стрељали у Бору 1942. Током 1951, наставила се пракса обележавања јубилеја и рад на успоставаљању институционалног сећања. У овој години обележавала се десетогодишњица народног устанка у Србији. Овај јубилеј представљао је непосредан повод за организовање низа активности и свечаности под надзором државе, Партије и Савеза бораца. Почетком године, издат је Проглас у којем су дате инструкције како треба обележити јубиларну годину. У Прогласу се истиче да Савез бораца, сем подизања спомен-обележја, треба да ради на оснивању музеја, спомен-кућа, посебно да води рачуна о народним херојима, издавању спомен-књига и публикација којим се велича народно-ослободилачки устанак народа.20 Нешто раније, оснивањем Иницијативног одбора при Градском одбору Савеза бораца у Бору21, започет је процес институализације сећања, које је имало идеолошку сврху. Институције музеја од самих почетака биле су и генератори сећања. Уз своју основну сврху прикупљања и чувања, музеји заправо намећу модел – чега се треба, али и чега се не треба сећати. Музеје, по Давору Џалту, можемо да разумемо као машине за чување једног сећања али и као инстистуције које уништавају сећање које у датом тренутку није пожељно или потребно.22 Ова теза је повезана са још једном премисом: сећање је само по себи нестабилно, склоно ишчезавању и, самим тим, уско повезано са заборавом. Заборав у модерним друштвима сталног обнављања и занемаривања постаје циљна културна стратегија, посебно након политичких промена или при променама научних парадигми. Културе, било усмене, писане или електронске, стварају симболе – медије преношења знања да би обезбедиле трајање и ово трајање у културалном памћењу одређено је динамиком сећања и заборављања. Самим тим, уколико бисмо се осврнули на тезу Давора Џалта, по којој културално памћење подразумева укључивање одређених садржаја и искључивање других23, институционални заборав има и друге облике, као што су: занемаривање, нестанак или губитак. Такође, овој тези можемо да додамо дефиниције Алаиде Асман, која разликује два модела културалног памћења – памћење складиштење и функционално памћење.24 Памћење складиштење подразумева да је све подједна-

Бележница 32

23 24

„Прослава десетогодишњице народне револуције“, Борски колектив год. 5, бр. 15 (6. април 1951): 1. „У Бору одржана оснивачка скупштина Савеза бораца“, Борски колектив год. 2, бр 6 (17. јануар 1948): 2 Давор Џалто, „Како се сећати? Историја уметности и проблем сећања”, излагање на међународном научном симпозијуму „Простори памћења: архитектура–баштина–уметност“, у организацији Филозофског факултета у Београду и Музеја примењених уметности, 12. април 2011. Исто. Алаида Асман, Дуга сенка прошлости (Београд: XX век, 2011), 58–63.

_________________ На нашој стази

26 27

„Један од претстојећих задатака Савеза бораца: отварање градског музеја“, Борски колектив год. 5, бр. 7 (9. фебруар 1951): 4. Исто. „Отворен је музеј града Бора“, Борски колектив год. 5, бр. 11 (10. март 1951): 4. Слободан Босиљчић, „О неким обележијима и споменицима НОР-а у Бору“, Зборник Музеја рударства и металургије 1 (1980): 179; ЈеленаМилетић, „Мапа графика ‘Крваво злато’“ Ђорђа Андрејевића Куна: услови и време под којим је настала“, Зборник Народног музеја 17, бр. 2 (2004), 473.

ко важно, мада јасно поставља разлику између прошлости и садашњости, док функционално памћење премошћује прошлост, садашњост, будућност и приступа селективно, посредује вредности на којима се темеље идентитети и има важну улогу у легитимизацији или делегтимизацији власти. Уколико бисмо ову поделу пренели у вокабулар музеологије, памћење складиштење би подрзумевало сакупљање, конзервирање и каталогизацију, док би функционално памћење имало важну улогу у валоризацији и, највише, у екстернализацији грађе у виду сталних или повремених поставки. На примеру формирања музејске збирке у Бору показаћу да се у сталним поставкама више водило рачуна о функционалном памћењу и да је оно било под утицајем владајућег идеолошког дискурса. Већ на самом почетку постављени су основни циљеви сталне поставке која је требало да прикаже борбу радничке класе у првим данима оснивања рудника све до ослобођења, илегални рад радника за време окупације, сву грозоту непријатеља и угњетавање радника, као и технолошки процес рудника.25 Врло брзо по дефинисању наведених циљева, Иницијативни одбор је упутио јавни позив становништву да помогне у прикупљању предмета који би били део прве сталне поставке музеја. Јавни позив становништву упућен је преко јавног гласила – листа Колектив, у којем се наводи какве материјале треба доставити секретару Градског одбора Савеза бораца. Ту се апелелује да, у првом реду, долазе у обзир: брошуре, леци, прогласи, наређења, билтени, снимци и сав други материјал који су за време рата издавали наши руководиоци и Партија, разна наређења непријатеља и снимци, изјаве староседелаца Бора, фотографије пређешњег изгледа и др.26 Након припрема, Музеј је свечано отворен 4. марта 1951. у згради Дневног копа, бившој кафани Симе Јовановића, омиљеном окупљалишту радника пре окупације. Свечаност је организована у присутву народних власти, масовних организација, предузећа и већег броја грађана. Отварање је извршио члан Одбора за организовање музеја Веља Вељковић. Сталну поставку чинило је неколико целина: археолошки предмети из периода античког Рима, скромна геолошка збирка, експонати везани за период отварања рудника 1903, време Француског друштва Борских рудника, доба окупације и време обнове.27 Уколико посматрамо заступљеност предмета из одређеног периода, као и значај који су поједини предмети имали, уочићемо инструментализовано и сужено приказивање прошлости, којем је циљ да прокламује идеолошке задатке које је поставио Иницијални одбор ГО Савеза бораца. У изворима се наводи да су посебан значај имали рударски штап и дневник Петра Радовановића, које је музеју поклонио његов рођени брат, спомен-књига радника предузећа погинулих током окупације и мапа графика „Крваво злато“ Ђорђа Андрејевића Куна, коју је ГО КПЈ Бор откупио за 800 динара.28

Бележница 32

На нашој стази __________________ Прилагођавање садржаја из прошлости служило је у пропагандне сврхе, али је истовремено представљало темеље на којима је требало градити будућност. Тако је откриће борског рудника приписано легенди о марљивости сиромашног сељака Павла Междиновића, који је, незнајући да је главни инжењер Шистек већ обуставио радове на ископавањима, дошао на посао, узео пијук, наставио да копа и баш у том тренутку открио руду бакра.29 Митска прича „зачињена“ је датумом када се ово откриће догодило. Наиме, ово спектакуларно откриће десило се у предвечерје Ђурђевог дана, славе парохијске цркве у Бору. Поставља се питање зашто је ова легенда, утемељена у колективном памћењу, преузета и коришћена у јавном службеном, али и културалном памћењу? И да ли је било места другачијим наративима? Покретање ове теме подударало се са припремама за прослављање јубилеја открића рудника и педесетогодишњице града. У јавности почиње полемика око датума. Поставило се питање да ли јубилеј треба рачунати од године када је Шистек дошао у Бор и започео истраживања или треба узети годину касније, када је сељак-рудар Павле Междиновић открио руду. На основу тога, требало је одредити годину када ће се обележити јубилеј. Селективно тумачење прошлости може се уочити у наглашавању заслуга рудара и сељака, при чему се искључивао допринос инвеститора Ђорђа Вајферта и датум када је потписана концесија са француским инвеститорима, касније формираним Француским друштвом Борских рудника. Митологизирање прошлости огледа се у још једном тумачењу. Чешки инжењер Фрањо Шистек описиван је као инжењер близак радницима, при чему се занемаривала његова блиска веза са Ђорђем Вајфертом и капитализмом; на тај начин он добија ауру праведности. Истовремено са припремама за обележавање јубилеја, у колективно сећање се призива комуниста Васа Дрецун. Овај комуниста из Црне Горе био је један од делегата на V конференцији КПЈ у Загребу, крајем октобра 1940. Несрећним случајем погинуо је на VII хоризонту Јаме, који се од 13. јула 1951. званично назива „Хоризонт Васе Дрецуна“. Откривањем спомен-плоче на VII хоризонту, сем одавања поште истакнутом рудару и комунисти, у тадашњој јавности наставља се рад на креирању историје Комунистичке партије у граду и представа о континуитету борбе радника и комуниста у овом крају. Симболично, спомен-плоча је откривена 13. јула, на десетогодишњицу устанка народа Црне Горе.30 Истовремено, у првој сталној поставци новооснованог музеја биће изложене меморабилије везане за живот Петра Радовановића, првог социјалдемократе из овог краја. Треба истаћи да је рударски штап Петра Радовановића већ био изгубљен на другој сталној поставци музеја у биоскопу „Звезда“ 1955.31 Овакав поступак не треба приписивати забораву, већ немару или можда несналажљивости првих радника музеја, посебно ако се има у виду да се тек касније запошљавају први професионални кустоси. Средином педесетих година двадесе-

Бележница 32

С. М., „Жива историја Бора: први борски рудар: Павле Междиновић“, Борски колектив год. 5, бр. 33 (10. август 1951): 3.

„Признање Васи Дрецуну рудару и партиском руководиоцу“, Борски колектив год. 5, бр. 30 (20. јул 1951): Босиљчић, „О неким обележјима“, 180.

_________________ На нашој стази

Исто.

Tijana Bajović, „Poplava sećanja: nastanak i razvoj ‘memory booma’“, Filozofija i društvo XXIII, br. 3 (2012): 91–105.

тог века дневник Петра Радовановића предат је Историјском архиву ЦК КПС, а касније је заведен, под ознаком МГ III-П-2/1, у тадашњем Институту за историју радничког покрета Југославије. Дневник је сачуван захваљујући председнику Савеза бораца и Народног фронта у Бору Слободану Босиљчићу.32 Прве сталне поставке музеја у Бору не треба посматрати само кроз призму владајуће идеологије и пропаганде. Истраживања која су у ово време започета, као и формирање музејске збирке, из данашње перспективе показују колики је значај имала прва стална поставка и колико се данас, у време које слободно можемо назвати memory boom,33 често заборавља историјат радничког покрета. Захваљујући истраживањима и публикацијама Слободана Босиљчића, ми данас можемо да утврдимо, са довољно прецизности, податке о многим спомен-обележјима који су под нејасним околностима нестала, а да о њима није сачувана документација у музеју. На пример, на Старом селишту постављена је плоча на кући пекара Драгише Радосављевића, која је указивала на место где се налазило једно од средишта Среског комитета КПЈ. Након изградње стамбених блокова, кућа је срушена, спомен-плоча је нестала. Такође, на старом путу ка Брестовачкој бањи, на Четвртом километру, налазила се спомен-чесма посвећена догађају из рата када су активисти борске организације КПЈ и СКОЈ-а ослободили 15 црвеноармејаца и послали их у Зајечарски партизански одред. Након реконструкције пута, споменик је уклоњен, а спомен-плоча се није сачувала. Нажалост, ова спомен-обележја нестала су заувек и ми данас можемо о њима да судимо само на основу писаних извора. Овом приликом треба додати да се током 1951. подижу још неке спомен-плоче: у Улици Ђуре Ђаковића, на месту где се налазила штампарија КПЈ Бор, у Новој колонији, поред бивше пруге, на кући заваривача Веље Вељковића. Донедавно, ове спомен-плоче биле су део меморијалне топографије града. Међутим, неке од њих су уништене из врло тривијалних разлога, јер су биле изливене у бронзи; вероватно су продате као секундарни материјал некој од илегалних ливница. Сада бих више пажње посветила спомен-плочи подигнутој у Машинској радионици ФОД‑а. Машинска радионица заузимала је посебно место у колективном сећању Борана. Пред сам крај рата, непосредно пре ослобођења града од нацизма, специјализоване јединице окупаторске војске имале су план да минирају скоро сва постројења у руднику. Радници рудника и активисти КПЈ у Бору су на све начине покушавали да спасу постројења. Машинска радионица је била једини погон коју су окупационе јединице успеле да минирају. Борба за рудник и херојство радника и активиста КПЈ у Бору остали су у колективном памћењу забележени као патриотски чин и допринос у изградњи светлије будућности у новом поретку који је започет након ослобођења града. У колективном сећању становника Бора, остало је упамће-

Бележница 32

На нашој стази __________________ но и да је један немачки инжењер, који је радио у руднику, одбио наређење да минира важна постројења и на тај начин сачувао и град и рудник. Обнова машинске радионице започета је почетком педесетих година и њено свечано отварање уливало је наду грађанима Бора да је коначно побеђен фашистички терор који је владао овим градом током окупације. Откривање спомен-плоче радницима и активистима КПЈ погинулим током окупације значило је одавање захвалности суграђанима који су дали живот за слободу. Истовремено, власт је на овај начин обележила десетогодишњицу устанка народа и започела припреме за обележавање педесетогодишњице отварања рудника.34 Савез бораца је у овој јубиларној години посебну пажњу посветио погинулим активистима КПЈ у Бору и многе од њих је прогласио народним херојима. Током 1951, штампане су њихове биографије у листу Колектив, а посебан емотивни набој изазивале су свечане доделе одликовања члановима породице погинулог хероја. Увођење емоција у политичку церомонију у литертури је означено као етичка емоционалност, при чему се водило рачуна о приближавању власти и политичког тела зарад постизања ефекта узорности.35 У овој ритуалној форми, додељивање одликовања подразумевало је директан конктакт са породицама погинулих, којима се захваљује целокупна заједница. У овом периоду нарочито су биле истицане мајке хероја и/ или ратна сирочад о којима се брину држава и све друштвене организације. Публикују се њихова сећања и на овај начин се изазива саосећање читалаца, али се истовремено конституише и узор којем треба тежити. Држава, Партија и Савез бораца су одликовањима на симболичан начин успоставаљали пожељни вредносни систем по којем је жртвовање за слободу и социјалистичку изградњу привилегија изабраних. Година 1951. имала је, дакле, важну улогу у меморисању тековина НОБ-а. У овој години се успоставља културално сећање, обележавање Дана устанка народа Србије улази у званични празнични календар, истичу се народни хероји, али се наставља и рад на индустријализацији и увећавању продуктивности у експлоатацији руде. Овај период трајао је до 1953. године, од када спомен-бисте и споменике раде професионални скулптори и скулпторке. ЛИТЕРАТУРА

Асман, Алаида. Дуга сенка прошлости. Београд: XX век, 2011. Bajović, Tijana. „Poplava sećanja: nastanak i razvoj ʿmemory boomaʾ“. Filozofija i društvo XXIII, br. 3 (2012): 91–105. Доступно и на: http://www.doiserbia.nb.rs/img/doi/0353-5738/2012/035357381203091B.pdf. (приступљено 15. 9. 2016).

Бележница 32

„Машинци одају признање својим палим друговима“, Борски колектив год. 5, бр. 40-41 (3. октобар 1951): 10.

Тимотијевић, 12.

_________________ На нашој стази Бергхолц, Макс. „Међу родољубима, купусом, свињама и варварима: споменици и гробови НОР 1947-1965. године“. Годишњак за друштвену историју 14, бр.1/3 (2007): 61–82. Босиљчић, Слободан.Тимочка крајина. Зајечар: Историјски архив „Тимочка крајина“, 1988. Босиљчић, Слободан. „О неким обележијима и споменицима НОР-а у Бору“. Зборник Музеја рударства и металургије 1 (1980): 179–199. Jadžić, Miloš. „Prostor, urbanizam, politika u postsocijalističkom gradu”. j u g o L i n k: p r e g l e d postjugoslovenskih istraživanja 1, br. 1 (jesen 2011): 70–84; https://jugolink.files.wordpress. com/2011/11/jl_1_1_jadzic.pdf (приступљено 25. 9. 2016). Лукић-Крстановић, Мирослава. Спектакли XX века: музика и моћ. Београд: Етнографски институт САНУ, 2010. Милетић, Јелена. „Мапа графикаʿКрваво златоʾ“ Ђорђа Андрејевића Куна: услови и време под којим је настала“. Зборник Народног музеја 17, бр. 2 (2004): 473–491. Милићевић, Наташа. „Стварање нове традиције: празници и прославе у Србији 1944–45“. Токови историје 4 (2007): 169–178. Тимотијевић, Мирослав. „Јубилеј као колективна репрезентација: прослава педесетогодишњице Таковског устанка у Топчидеру 1865. године“. Наслеђе 9 (2008): 9–49. Џалто, Давор. „Како се сећати? Историја уметности и проблем сећања”. Mеђународни научни симпозијум „Простори памћења: архитектура–баштина–уметност“, у организацији Филозофског факултета у Београду и Музеја примењених уметности. Београд, 12. април 2011.

Бележница 32

На нашој стази __________________ Јелена Богдановић, Универзитет Источна Каролина

О архитектури конака у Србији (од 1804. до 30-их година 19. века)1 мојој мајци Селени Први српски устанак против Турака Османлија у Београдском пашалуку (Смедеревском санџаку, такође познатом и као Моравска административна област Османлијског царства) 1804. године био је главни догађај у политичкој историји Балкана.2 Предвођен Ђорђем Петровићем Карађорђем (Црним Ђорђем, 1762–1817), Први српски устанак (1804–1813) био је први аутономни покушај потлачених да се ослободе турске владавине. С почетка локалан по обиму и циљевима, напослетку је омогућио развој модерне Србије, као и национални развој других држава на Балкану. Судећи по обиму и квалитету градитељских активности Срба, не би било праведно тврдити да је 1804. година подједнако обележила и почетак нове српске културне историје јер су Срби задобили аутономију и установили државне и образовне институције тек након 1830, под владавином књаза Милоша Обреновића (1780–1860)3. Међутим, истина је да су неки догађаји који су се одиграли око 1800. године најавили важне архитектонске промене у Србији. Најважнији од њих десили су се: 1) 1793, када је османска Висока порта у Београду издала указ којим се дозвољавају градња и обнављање цркава, и 2) 1794, када је Султан Селим III (владао од 1789. до 1807) издао ферман (firman), царски едикт, који је експлицитно одобравао градњу нових цркава у Београдском пашалуку по први пут након османлијског поробљавања Срба 1459.4 Пошто су вековима трпели културну изолацију под Османлијским царством (1459–1830), са неколико епизода аустроугарске владавине (1688–1691, 1718– 1739, 1788–1791), побуњени Срби су, почетком 19. века, у преговоре укључили и питање градње и обнове манастира и цркава.5 Полуобразовани Срби су за кратко време обновили и изградили значајан број цркава и манастира, упркос потешкоћама у добављању неопходног материјала и недостатку квалификованих радника.6 Још једна градитељска делатност, стамбена архитектура, постојала је истовремено са градњом цркава. Путници са запада су стамбену архитектуру у Србији често описивали

Jelena Bogdanović, “On the Architecture of the Konaks in Serbia (1804–1830s)“, Serbian Studies: Journal of the North American Society for the Serbian Studies 22/2 (2007): 161-80. 2 За сажетији преглед историјских доказа о српским устанцима од 1804. до1830. на енглеском језику, видети: Stevan K. Pavlowitch, “The Awakening of Nationalities, 1804– 1830,” in A History of the Balkans, 1804– 1945 (London: Longman Publishing Group, 1999); Sima M. Ćirković, The Serbs (Malden, MA: WileyBlackwell, 2004), 176– 96. 3 Османска Висока порта је издала хатишериф (hatt-i sherif), декрет који је Србима дозволио самоуправу. Ćirković, 191. 4 Порицање примене ових, већ одобрених привилегија био је један од разлога за подизање устанка 1804. Милорад Коларић, „Грађевине и грађевинари Србије од 1790 до 1839.“, у Зборник Mузеја првог српског устанка 1

Бележница 32

_________________ На нашој стази

5 6

(Београд, Музеј града, 1959), 5–28, нарочито 7–8. Исто, 8–9 Манастири Рача, Вољавча, Клисура, Моравци на руднику, Студеница, Криваја, Крчмар, Рајиновац и Ћелије поред Ваљева, као и цркве у селима Брезовац и Врбовац били су саграђени и обновљени пре 1804. Након 1804, манастири Вујан (Обровин), Манасија, Раваница, Годовик, Никоље, Преображење на Каблару и цркве у селима Горчићи, Вртиглаве, Ноћај су такође изграђене и обновљене. Видети: Коларић, 7–9. Divna Đurić-Zamolo, Beograd kao orijentalna varoš pod Turcima 1521-1867 (Beograd: Muzej grada, 1977), 134–135. Исто.; Slobodan M. Nenadović, „Seoska kuća u Srbiji“, у Ilustrovani rečnik izraza u narodnoj arhitekturi (Beograd: Prosveta, 2002), 14578; Б. Којић, Стара градска и сеоска архитектура у Србији

као „јадну“ и „бедну“.7 Све до Другог српског устанка 1815. године, градитељске активности, било Срба било Османлија, биле су генерално безначајне и локално становништво је наставило да гради своје куће на вернакуларан начин, користећи полудрвене конструкције.8 У једном броју старијих, већих и мало луксузнијих кућа, чији су власници првобитно били Турци Османлије, често су се, као станари, смењивали виши званичници Првог српског устанка и Османлијског режима.9 Упркос очигледним културолошким и друштвеним разликама, животним стандардима хришћана и муслимана, чак и након 1804. године, када су стекли право на самоуправу, Срби су наставили да живе у тзв. кућама балканског стила, такође познатим и као „оријенталне“, „турко-оријенталне“, „турске“ или „османлијске“ куће, зато што се везују за османлијска времена и „незападњачку“ архитектуру.10 Имућнији Срби су често бирали да живе у конацима, пространим, величанственим кућама, које су Турци Османлије првобитно користили како за стамбене, тако и за службене сврхе.11 Српске вође су подстицале градњу и обнову цркава у историјски препознатљивим архитектонским стиловима, као и изградњу јавне архитектуре у савременим европским стиловима. Тридесетих година 19. века, пошто није могао да добије квалификоване архитекте, књаз Милош је именовао грађевинске инжењере Словака Франца Јанкеа и Франца Барона Кордона из Аустрије, као и архитекту Франца Добија из Панчева да раде као државне архитекте задужене за велике јавне пројекте у неокласицистичком стилу.12 Ови градитељи су подигли и низ приватних кућа у истом, неокласицистичком стилу, као што је, на пример, кућа Цветка Рајевића у Београду, коју је пројектовао Франц Јанке 1837. године, а која је данас Педагошки музеј Србије. Стамбена архитектура изграђена у западноевропским историјским стиловима постојала је у Србији и пре устанака подигнутих у 19. веку. На пример, Никола Доксат де Морес је саградио најстарију данас непорушену кућу у барокном стилу (1724–1727) у Улици Цара Душана у Београду, током урбане реконструкције града под аустроугарском владавином.13 Локално становништво, без обзира на религијску или етничку припадност, узимало је у обзир пре „оријенталне“ него „западњачке“ типове кућа за живљење, понајвише конаке, као најпожељније. Чак су и српске политичке вође и најжешћи противници османлијске владавине, Карађорђе и књаз Милош, као и чланови њихових ширих фамилија, живели у конацима. Ову појаву није подстакао било какав указ или закон. У овом раду се архитектура конака између 1804. и 1830. године проучава да би се боље разумео овај, наизглед, необјашњиви парадокс стамбене архитектуре унутар „оријенталних”, „западњачких“ и „локалних“ трендова на почетку 19. века. Након кратког осврта на

Бележница 32

На нашој стази __________________ опште појмове о конацима и њихову архитектуру, пореде се архитектонске одлике познатих османлијских и српских конака. Познате карактеристике урбане стамбене архитектуре у Србији, пре него што су је Османлије окупирале, такође се разматрају. Архитектура верских објеката у 19. веку, саграђених у разним комбинацијама средњовековних и барокних стилова, често се повезује са хришћанским идентитетом.14 Међутим, стамбена архитектура је изненађујуће слична код хришћана и муслимана.15 Главне разлике у стамбеној изградњи огледале су се у величини објеката и њиховом украшавању, што је зависило од економске моћи власника. Велики конаци су били резервисани за најимућније. Само је неколико конака опстало на Балкану, укључујући модерну Турску и Истанбул, срце бившег Османлијског царства.16 Данас се већина луксузних урбаних конака може проучавати само са старих фотографија. Типичан конак је вишеспратна кућа коју карактеришу подупрти виши спратови, терасе или истурени прозори. Обично, приземље је изграђено од камена или ломљеног камена, док су горњи спратови омалтерисане дрвене конструкције испуњене прућем и иловачом, често и обојене. Кућу крунише кров од непечене опеке осушене на сунцу, такође познате као ћерпич (çerpik). Кров пробијају изразити, бело окречени, призматични или цилиндрични димњаци са декоративним завршецима, често направљеним од глазиране керамике. Приземље је често било прилагођено улици и топографији грађевинског земљишта. Камени зидови приземља су обично без прозора, или имају само узане вентилационе отворе на страни окренутој ка улици. Приватност је била приоритет и високи зид је често окруживао читав локалитет. У урбаним насељима која нису била превише насељена, као у централној Србији, улични зидови су били продужавани баштенским зидовима окренутим ка улици, тако дефинишући урбану парцелу и пружајући јој приватност. Обично су капије усецале оградне зидове, дајући прилаз дворишту и башти и, напослетку, самој кући. Део око куће, а нарочито онај окренут ка улици, повремено је поплочаван полираним каменом, познатим као taşlik. У густо насељеним урбаним срединама, као на пример у Пећи, на прагу 18. и 19. века, на први спрат или tahtani улазило се директно кроз капију у зиду наспрам улице.17 Горњи спратови или fevkani, са дрвеном конструкцијом, често су физички прилагођени светлости, погледу и вентилацији, и могли су да буду постављени под другачијим углом у односу на приземље. Спољни зидови су оживљени истуреним прозорима, собама или читавим спратом, ако је кућа мала, што се назива çikma (чикма) или divanhane (диванхана).

Бележница 32

(Београд: Просвета, 1949), 45-86; Fred Alen, “Vernacular Architecture, Balkan Penisula”, in N. W. Alcock et al. “Vernacular Architecture”, u Groove Art Online. Oxford Art Online, http://www. oxfordartonline.com. jproxy.lib.ecu.edu/ subscriber/article/ grove/art/T088875pg4 (приступљено 5. 7. 2009). 9 Đurić-Zamolo, Beograd, 170. 10 До 19. века тзв. оријентална стамбена архитектура била је распрострањена у западној Анадолији и на Балкану, укључујући јужну и централну Србију, Бугар ску, Румунију, северну Грчку и Епир, као и данашњу Албанију. Због тога што су те територије припадале Османлијском царству, ове куће се такође називају и „османлијске“, „турске“ и „турко-оријенталне“. Ипак, „турко-оријенталне“ куће на Балкану, богатом дрветом, значајно се разликују од „турко-оријентал-

_________________ На нашој стази них“ кућа у Египту, грађених од опека од блата. Отуд, неки научници разликују „балканску кућу“ као посебан тип „оријенталне куће“. Терминологија није уједначена и стога се поставља низ питања. За различите приступе, у зависности од академске обуке научника који проучавају стамбену архитектуру на Балкану, више у: Maurice Cerasi, “The Formation of Ottoman House Tupes: A Comparative Studu in Interaction with Neighboring Cultures,” in Muqarnas 15 (1998): 116–56; Đurić-Zamolo, Divna and Nadja FolićKurtović, “Serbia and Architecture after 1459,” in Zaga Gavrilović et al. “Serbia,” in Grove Art Online. Oxford Art Online, http://www. oxfordartonline.com. jproxu.lib.ecu.edu/ subscriber/article/ grove/art/T077654 (приступљено 5. 7. 2009), Alen; Којић, 35–86; Nenadović, „Gradska kuća orijentalnog stila“, u

Традиционални османлијски конак вероватно потиче од блискоисточних модела симетричне стамбене архитектуре, из дворске архитектуре са четири ајвана, за шта је пример османлијски Çinili („поплочан“) киоск (павиљон) у Истанбулу, у Турској, саграђен за султана Мехемеда II 1473. године (Слика 1).18 Овај конак се састоји од централне дворане коју окружују четири дворане са бачвастом таваницом, такозвани ајвани. Средишњи део ајвана често наткрива централна дрвена купола или дводимензионална представа куполе, тј. дуборез у дрвету или слика куполе, позната као ђул-таван – таван-ружа. Ајване окружују четири самосталне, мултифункционалне дневне собе, такозване baut на арапском, или oda и aki на турском језику. Упркос варијацијама плана са различитим симетричним и асиметричним решењима, често је, због облика парцеле, основни принцип централне дворане као заједничког простора кључан за архитектуру конака. Вертикална организација конака открива да су се главне просторије налазиле на горњем спрату, док је приземље било резервисано за складиштење и, повремено, обедовање. Када се посматра хоризонтална организација куће, виде се два одвојена дела, харемлук (тур. haremlik) – резервисан за приватни домен и породичан живот, отворен само за родбину, и никако за мушке посетиоце; и салемлук (тур. selamlik) – мушке одаје, резервисане за пријем гостију власника куће, друштвени живот и, понекад, за обављање административних посло-

Бележница 32

100

Слика 1 - Павиљон Чинили

На нашој стази __________________ ва. Већина соба је имала мале гасулхане (gusülhane, тур. – просторије за прање) и малене пећи које су служиле само за грејање и кување кафе. Огромни керамички грејачи обично су били уграђени између двеју соба. Комплексно изрезбарен дрвени намештај типичан је за конаке. Ормари, dolapi, били су постављени дуж зидова соба без прозора, а клупе са јастуцима, sediri, биле су постављене дуж зидова са прозорима. Перионица, кухиња, купатило и тоалети су се налазили у одвојеној згради у дворишту или су били интегрисани у план приземља. Конак се разликује од других типова кућа како по својој функционалној организацији, тако и по артикулацији простора. Већи у односу на друге типове „оријенталних“ кућа, обично са десет до четрдесет просторија, конаци су често у исто време били породични дом и служили су као локалне месне заједнице. Величина конака је често изражавала богатство и моћ власника. У позном османлијском друштву, у разним земљама под османлијском влашћу, локални управитељи и обласне газде су обично живели у угледним конацима.19 Ипак, веома често, ови паланачки конаци, заправо су се развили од руралних вајата (арап. hayat – отуд речи „хајат“, „вајат“ и „ајат“ у српском народном језику)20, које карактерише простран, прекривен и често засвођен трем или веранда (hayat) на горњем спрату, одакле су, ка унутрашњости, водила посебна врата за сваку собу.21 Истурени дрвени трем служио је и као пролаз и као простор за окупљање у кући. Примери османских конака у Србији опстали су у старим градовима: селамлук Пашиног конака у Врању, Радулбегов конак у Зајечару, Муселимов конак у Ваљеву, Тахир-бегов конак у Пећи, и неколико конака у Нишу, Крагујевцу, Лесковцу, Новом Пазару, Приштини, Гњилану и Призрену.22 Архитектонске карактеристике конака које су градили Срби, или су грађени за Србе после 1804. године, и, нарочито, оних које су саградили Карађорђе Петровић и његов наследник Милош Обреновић, између 1810. и 1830, упадљиво су слични сачуваним османским конацима. Неколико година након Првог српског устанка, Карађорђе је подржао бројне градитељске пројекте. Неки од њих су били прилично обимни јер је Карађорђе постао покровитељ манастира Манасије и Раванице, као и цркве у Поречу.23 Године 1810. Карађорђе је започео најсложенији пројекат – изградњу утврђеног града у Тополи, малог насеља између Београда и Крагујевца, у непосредној близини његовог родног села Вишевца.24 До 1813. године, Топола је значила први српски покушај урбаног препорода у, у суштини, руралној Шумадији (дословно значење: „земља шуме“). Цео комплекс овог, тзв. Карађорђевог града необична је комбинација војне и стамбене архитектуре. Утврђени град је имао им-

101

Бележница 32

Ilustrovani rečnik, 274– 300; Јован Крунић, „О архитектури старе куће (тип и порекло) и урбаном склопу града Пећи“, Саопштења 13 (1981): 77–104.; Dobroslav St. Pavlović, “Yougoslavie,” Architecture traditionnelle des pays balkaniques ([Athens]: Melissa, 1993); Ahmet Turhan Altiner and Cüneut Budak, The Konak Book, A Study of the Traditional Turkish Urban Dwelling in Its Late Period (İstanbul: Tepe Construction Industries Inc., 1997); Godfreu Goodwin, A History of Ottoman Architecture (Baltimore: Thames and Hudson, 1971), 428–45; Carel Bertram, Imagining the Turkish House: Collective Visions of Home (Austin: University of Texas Press, 2008), 21–56. 11 О основној дефиницији конака као пространој, репрезентативној, или службеној резиденцији у бившој Отоманској империји и коришћењу термина на западу од 1675.

_________________ На нашој стази наовамо, у: Oxford English Dictionaru— OED Online http:// dictionaru.oed.com. jproxu.lib.ecu.edu/cgi/ entry/ 50127826 ?single=1&ljueru_tup e=njord&ljuerunjord= konak&first=1&max_ to_shonj=10 (pristupljeno 26. juna, 2009). О главним архитектонским одликама више у: Andrew Petersen ed., Dictionary of Islamic Architecture (London: Routledge, 1996), s.v. „Konak.“ 12 Франц Јанке и Франц Барон Кордон били су државне атхитекте. Године 1839. подигли су зграду Министраства унутрашњих послова у Београду. Ђумуркана (Царина) коју је саградио Јанке била је јавна зграда у Београду саграђена у неокласицистичком стилу. Дивна ЂурићЗамоло, Градитељи Београда 1815–1914 (Београд: Музеј града, 1981), 81, 114–16. 13 М. Поповић, „Кућа у улици Цара Душана 10“, Наслеђе 1 (1997): 171–173. До краја 19. века гувернерова

пресивне троспратне куле. Засебне куће за породицу и госте унутар утврђења окруженог одбрамбеним кулама, указују на реалност живљења у несигурним временима током прве половине 19. века. Конак Авзи-паше у Бардовцима, у близини Скопља, у бившој југословенској републици Македонији, изграђен у периоду између 1820. године и 1830-их, био је слично ограђен високим бедемима и одбрамбеним каменим кулама.25 Унутар градских зидина, Карађорђе је саградио цркву, школу и три конака.26 Један од конака је Карађорђева сеоска дрвена кућа, првобитно саграђена у средини тврђаве коју је касније дао својим друговима на коришћење. Од два касније саграђена конака, онај који се наслања на северни зид био је резервисан за госте. У други конак, смештен дуж јужног зида, између две куле и повезан са црквом, била је смештена Карађорђева породица. Седиште свих институција српске државе у настајању такође се налазило у Карађорђевом конаку. Стога овај трећи конак, са својом двоструком функцијом боравишта и месне заједнице, одговара типичном урбаном конаку Турака Османлија. Карађорђев конак је, у архитектонском смислу, у основи вајатског (сеоског) типа и у почетку је имао три релативно велике мултифункционалне просторије отворене ка великом трему на спрату. Просторија за одлагање коњске опреме и два винска подрума били су укопани у нагиб терена у нивоу приземља.27 За разлику од већине стамбених објеката у тадашњој Србији, који су изграђени од дрвета, Карађорђев конак је имао камене темеље. Добро дефинисан трем, традиционално оријентисан ка унутра, окренут ка дворишту, додатно открива да кућа може да функционише и као резиденција вође и као месна заједница. Отуд, чини се да је функција куће, а не њена архитектура, била пресудан разлог називања Карађорђеве резиденције конаком уместо вајатом. Убрзо након завршетка градње, османски Турци су запалили град.28 По свој прилици, само су камени зидови остали сачувани. Карађорђев син Александар обновио је град након 1840.29 Неки административни, војни, пословни и стамбени објекти су тада додати. Данас су само делови зида Богородичине цркве и делови Карађорђевог конака, сада Музеја Првог српског устанка, сачувани. Путујуће градитељске радионице, обученост градитеља, као и расположив грађевински материјал у ширем региону вероватно су од кључног значаја за наше разумевање архитектонских карактеристика ових новоизграђених конака у раном 19. веку. Мајстор зидар (неимар) Карађорђевог конака био је извесни Цена, Цинцар из Бискупе (област Рам, Смедеревско–браничевски округ Србије), док је радионица за изградњу дрвених конструкција била из Осата, из североисточне, изузетно шумовите Босне.30 Бедеме и цркву у Тополи градиле су различите локалне радионице са извесном способношћу за рад са опеком

Бележница 32

102

На нашој стази __________________ и каменом и, опет, они који долазе из различитих области – Београда, Крагујевца, Ваљева и Смедерева. Неимар тврђаве је био неки Андреја, кога је Карађорђе звао и Арсеније. Градитељске радионице из Охрида и Осата обновиле су цркву и монашке келије у манастиру Вољавча 1765.31 Монашке келије изграђене у вернакуларном стилу биле су седиште првих састанака Прве српске владе 1805. Данас обновљена, зграда је позната као конак Вољавча и представља пример не само за то како је термин конак почео да означава било коју велику зграду за смештај великог броја људи, већ такође и за то како је конак постао синоним за монашке келије и вишенаменске неверске објекте у оквиру манастира.32 Око 1804. године, више од тридесет конака је насељено у самом Београду.33 Сам Карађорђе и званичници Првог српског устанка живели су у некима од њих. Ништа није остало од београдских конака у којима је Карађорђе боравио. Карађорђе је провео неко време у бившем конаку Мули Јусуфа, једног од дахија34. Кућа, сада изгубљена, налазила се, наводно, на углу данашње Кнез Михаилове улице и Улице Краља Петра. Верске разлике станара конака нису спречиле њихово коришћење истог типа куће. Године 1808. Доситеј Обрадовић, први српски министар просвете под Карађорђем, купио је старији београдски конак од једне турске породице. У њему је живео до 1810. године, када је конак предат Богословији. Касније је опет нека турска породица живела у њему. Кућа је порушена негде између 1869. и 1871. године, када је уведен први регулациони план, урађен по западноевропским моделима. Доситеј Обрадовић је купио још један конак у Београду, од неке богате турске породице.35 То је била засебна кућа са великим воћњаком, ограђена високим зидом. Овај конак, познат као Доситејев Лицеј, служио је као средња школа до 1813. године, када су је Турци експроприсали.36 Касније га је купио извесни Кутула, и, на крају, неки трговац Андреја Дада, чија је породица дуго живела у њему. Данас је ова кућа, на углу Господар-Јевремове и Вишњићеве улице, Музеј Вука Караџића и Доситеја Обрадовића. Саграђена убрзо након 1739. године, ова кућа је најстарија „оријентална“ кућа у Београду и, такође, један од најстаријих сачуваних конака на Балкану. Доситејев Лицеј је типичан двоспратни урбани конак, са јасном разликом између селамлука и харемлука. Приземље, иако поприлично обнављано, артикулисано је на начин типичан за богатије урбане конаке. Помоћне просторије, магацински простор, као и мала продавница налазили су се иза великог равног зида на којем су пробијени мали прозори. Кухиња је била у посебној згради у дворишту. Два улаза у приземљу, првобитно из унутрашњег дворишта, водила су до унутрашњих степеница, на крају до харемлука и селам-

103

Бележница 32

палата је идентификована на руинама зграде познате под називом Пиринчана. Још једна градска резиденција, у Грачаничкој улици бр. 30, везује се за Аустроуграску архитектуру у Београду. Уп. Васа Чубриловић (ур.), Историја Београда. 2 (Београд: САНУ, Просвета, 1974), 327. 14 Миодраг Јовановић, Српско црквено градитељство и сликарство новијег доба (Београд: ДИУС; Крагујевац: Каленић, 1987), 7–105. Већина проучаваних цркава из 18. и 19. века саграђене су од трајних матерјала – камена и опеке. Значајан број цркава направљен је од много доступније дрвене грађе. Ове дрвене цркве могле би да се повежу са средњoвековним дрвеним црквама, ако бисмо имали довољно матерјалних доказа. Отуд је тешко навести до које мере су архитектонски стилови дрвених цркава својствени и колико се могу везивати за

_________________ На нашој стази хришћански верски идентитет. О дрвеним црквама у Србији више у: Д. Ст. Павловић, „Цркве брвнаре у Србији“, Саопштења 5 (1962): 149-154. 15 На пример, куће породица Касаполи и Протић су са типичним симетричним планом урбане куће на Балкану. Обе имају централни ходник у облику крста, који омогућава прилаз појединачним вишенаменским просторијама у угловима кућа. Крунић, 77–104, сл. 32 и 34. 16 Bertram, 15–20; Altiner and Budak; Goodwin, 428–45. 17 Крунић, фотогр. 28 и 29. 18 О главним архитектонским карактеристикама конака и њиховој повезаности са Павиљоном Çinili у Истанбулу, више у: Goodwin, 433 и Dictionary of Islamic Architecture, s.v. “Konak.” О блискоисточним „персијским“ утицајима на овај павиљон, као и о сложености односа

лука на благо подупртом горњем спрату. Већи харемлук је типична симетрична структура са четири ајвана, док је селамлук асиметричан. Са два одвојена улаза, харемлук и селамлук су пројектовани као двојне куће са заједничким унутрашњим зидом, који их је повезивао улазима на оба нивоа, што је било типично за веће урбане конаке широм Османлијског царства. Харемлук и селамлук су такође имали две одвојене диванхане – велике просторије за званичне пријеме, које су биле неопходни елементи сваког урбаног конака. Централно постављена диванхана у харемлуку овалног је облика и гледа на унутрашњи врт. Селамлук, познат и као мушки смештај, налазио се на углу двеју улица. Његова призматична, истурена диванхана, постављена у средиште уличне фасаде, архитектонски је нагласила структурне, функционалне и друштвене дихотомије куће. Најимућнији Срби наставили су да живе у конацима купљеним од турских породица, или су наставили да граде сопствене куће у истом стилу. Конаци саграђени за кнеза Милоша Обреновића, као и они саграђени за чланове његове шире фамилије, богате трговце и високе званичнике његове владе широм Србије, даље откривају различита решења за конаке у оквиру урбаног, руралног и монашког контекста. Већина градитеља ових конака долазила је из Босне и Херцеговине, Старог Влаха или из области око Охрида и Скопља.37 Конак Јеврема Обреновића, брата књаза Милоша, саграђен у Шапцу 20-их година 19. века и уништен 1906. године, пример је за јаку повезаност физичког изгледа конака са обученошћу неимара. Необично за регион и његову климу, уместо да буде прекривен непеченом опеком осушеном на сунцу, овај конак је имао веома висок и стрм кров од шиндре, који подсећа на архитектуру у планинским, шумовитим крајевима, тако потврђујући босанско порекло својих градитеља.38 Попут Карађорђа у Тополи, књаз Милош је подигао утврђени комплекс конака у Крагујевцу, првом главном граду самоуправне Србије. Два конака саграђена за књегињу Љубицу и књаза Милоша уништени су 1884. односно 1941. године, али је конак саграђен за двор између 1819. и 1824. године преживео.39 Конак је познат као Амиџин конак јер је кнез Милош свог дворског управника Симу Милосављевића Паштрмца звао „амиџа“, што на турском језику значи „ујак“. Васин обновљен конак, који је 1831. године саградио Васа Поповић, знаменити побуњеник из Другог српског устанка и рођак кнегиње Љубице, самостални је двоспратни, пространи конак са каменим приземљем и дрвеним горњим спратом и верандом.40 Прилично скроман конак у Брестовачкој бањи, близу Бора, у Тимочкој Крајини, у источној Србији, условно речено, датира из, отприлике, 1835. године. Служио је као кућа за уживање и бања за књаза Милоша и његову жену, кнегињу Љубицу, њихове синове Милана и

Бележница 32

104

На нашој стази __________________ Михаила и брата књаза Милоша, Јеврема.41 Конак у Брестовачкој бањи такође је био место за државне преговоре са Османлијском владом у пашалуку у Видину, у садашњој Бугарској, као и за послове владе са локалним вођама пограничних територија Србије. Овај симетрични, петособни конак има два улаза, из практичних и сигурносних разлога. Један улаз води до оџаклије (ocak, тур. – огњиште), централне собе која има уграђени камин, који је служио за грејње и припремање једноставних јела. У Сокобањи, још једној бањи у Тимочкој Крајини, књаз Милош је саградио двоспратни конак који му је, такође, служио и као боравиште и као административни центар.42 Старе фотографије показују сада изгубљени конак саграђен 30-их година 19. века под кнезом Милошем, у манастиру Дечани, као конзервативни, вајатски тип грађевине.43 Брат кнеза Милоша, Јован Обреновић, који је преузео владине обавезе у централној Србији након смрти Васе Поповића, имао је свој конак у Чачку.44 Савремени текстови наводе да је 1835. године Јован свој конак од самих темеља градио као репродукцију Милошевог конака у Пожаревцу. Међутим, Јованов конак је сачувани селамлук конака неког Османлијског великодостојника.45 Конак није био баш простран или раскошно украшен. Ипак, у њему су се сачувале високе, керамичке, зидане пећи. Штавише, фасада је првобитно била окречена у бело и декорисана. Између два прозора на главној фасади, на оси главног улаза симетричног чикми, осликан је једини сачувани грб династије Обреновић. Грб са Јовановог конака потврђује не само заједничке естетске, симболичке и власничке интересе оснивача конака, већ указује и на кључне друштвене промене у Србији од 1804. године до 30-их година 19. века, под новим вођама. У Београду, неколико конака је добило свој коначан облик у зависности од градске топографије и облика парцела. Ови конаци су често имали пословне просторе, продавнице и гостионице у приземљу, окренутом ка улици, и стамбени простор, а понекад и простор за изнајмљивање, на горњем спрату. Стога су ови конаци постали јако цењен вид инвестирања у некретнине у граду. Ове куће укључују и такозвану Ичкову кућу, саграђену за Петра Ичког, богатог трговца из Београда (срушена 1938), Манакову кућу, троспратну, вишенаменску зграду са рестораном и приватном резиденцијом, саграђену за Манака Михајловића1830-их, Бајаловићеву кућу, кафану „?“ из 1823. године46, кафане „Кичево“, „Код златног бора“, „Радничка касина“, „Зелени венац“, Канар кућу, Нинићеву кућу, три куће у Јеврејској улици и три куће у Скадарској улици.47 Године 1818. књаз Милош је купио стари османлијски конак, познат као Господарски конак, на углу улица Краља Петра и Кнеза Симе Марковића.48 Ова дрвена кућа била

105

Бележница 32

између петнаестовековног павиљона и деветнаестовековних конака, више у: Cerasi, 116–56. 19 Cerasi, 116–56. 20 Nenadović, 11, 17, 83. 21 Општа књига о hajatu: Doğan Kuban, The Turkish Hayat House (Istanbul: Eren, 1995). 22 Којић, 49–60; Милка Чанак, Радул-бегов конак у Зајечару (Београд: Етнографски музеј, 1957), 225–30; Иван М. Здравковић, „Један предлог за рестаурацију и адаптацију Радул-беговог конака у Зајечару“, Саопштења IV (1961): 68–74; Стеван Вељковћ, „РадулБегов Конак“, у Из старог Зајечара (Зајечар: Народни музеј, КПЗ, 2002), 158–68; Муселимов конак: водич и каталог музејске поставке Ваљевска нахија и Ваљевци у Првом и Другом српском устанку (Ваљево: Народни музеј, 1995); http:// www.vranje.org.rs/ spomenici.php, http:// commons.wikimedia. org/wiki/File:Vranje_ Museum.jpg (присту-

_________________ На нашој стази пљено 5. 7. 2009); забелешке са терена: Ј. Богдановић. 23 Коларић, 9. 24 Mile Nedeljković, Topola. Ville de Karađorđe. Oplenac (Topola: Centar za kulturu “Dušan Petrović Šane,” 1989); S. Šakota, D. Pavlović, D. Panić, Topola and Oplenac (Beograd: Halpern and Halpern, 1963). 25 Бранислав Којић, „Конаци и чифлик Авзи-паше у Бардовцу код Скопља”, Зборник заштите споменика културе 4–5 (1953– 54): 224–43. 26 Šakota et al., 12, 16–18. 27 Важно је напоменути да традиционални османски конаци нису имали винска складишта због религиозних забрана конзумирања алкохола. Осим тога, османске куће обично нису имале подземна складишта. Cerasi, 116–56. 28 Šakota et al., 8-9, 18-20. 29 Ibid., 23. 30 Коларић, 5–28. 31 Исто, 7–8; Којић, Стара, 64.

Слика 2: Господарски конак у Београду, цртеж

је у јадном стању, што је довело до њеног рушења 1847. године. Цртеж је једини сачувани документ њене архитектуре (Слика 2). Ипак, основна сличност Господарског конака са осталим конацима из истог периода свакако је очигледна. Око 1830. године књаз Милош је саградио још два конака за своју породицу, такозвани Конак кнегиње Љубице, назван по његовој супрузи, саграђен у непосредној близини Господаревог конака, и такозвани Конак кнеза Милоша, између 1831. и 1834. године, на Топчидеру, тада јако удаљен од зидина старог града.49 Књаз Милош је био изузетно укључен у изградњу ових конака, проводећи доста времена на градилиштима.

Бележница 32

106

На нашој стази __________________ Ова два конака, сада музеја, представљају изузетне урбане стамбене пројекте из тог времена, тако да се једино, можда, могу упоредити са Авзи-пашиним конаком у Бардовцима, поред Скопља, не само у смислу њихове величине, већ и у архитектонском смислу.50 Сада непостојећи конак Авзи-паше био је саграђен за једног од најимућнијих османлијских газди и састојао се од две одвојене зграде, од селамлука и харемлука, оба богато декорисана, са изрезбареним дрвеним намештајем, мермерним фонтанама, осликаним пејзажима и градским вистама на зидовима и дрвеним ђул-таванима.51 Ипак, Бардовци су на, отприлике, 350 km од Београда и, поврх свега, у време када је књаз Милош градио конаке на ослобођеној српској територији, још увек на територији Османлијског царства. Ипак, основне архитектонске карактеристике конака Милоша Обреновића у Београду и оног у Бардовцима су невероватно сличне. Обучаване у данас препознатљивом маниру „оријенталне“ архитектуре, градитељске радионице су, вероватно, биле разлог што су се варијетети типа конак континуирано градили. Оба београдска конака је саградио исти архитекта, познат као први српски „архитекта“, или врховни мајсторбаша или зидарски устабаша52 – Хаџи Никола Живковић, рођен на северу данашње Грчке53. Никола Ђорђевић, Јања Михаиловић, Богдан и Стојиљко били су најчувеније зидарски мајстори (дунђери, неимари).54 Ова два београдска конака се појављују као типични примери традиционалне архитектуре у овом региону. Оба конака су самостојеће грађевине смештене унутар великих дворишта. Двоспратни конаци су имали истакнуте диванхане, визуелно спојене са спољашношћу – отварале су се ка унутрашњим баштама и шире; имале су отворен поглед ка реци Сави, у случају Конака кнегиње Љубице, и ка парку Топчидеру, у случају Конака кнеза Милоша. Стара фотографија конака кнегиње Љубице открива висок зид са монументалном улазном капијом, која је некад ограђивала зграду.55 Штавише, турско купатило (хамам) касније је придодато западној страни конака и било је повезано са собом кнегиње Љубице, што је пракса позната из кућа најфинијих османлијских породица. Конаци књаза Милоша у Београду, мада још увек у оријенталном маниру, ипак су пример суптилних иновација у раној деветнаестовековној стамбеној архитектури у Србији.56 На примеру конака кнегиње Љубице (слика 3), примећују се неки западни архитектонски утицаји. Уместо да први спрат буде од камена а виши спратови од полудрвене конструкције, конак је саграђен као зидарска конструкција од опеке.57 Истурена, дугуљаста чикма у облику сузе, „мала диванхана“, налик оној на кући Јеврема Обреновића, уоквирује главни улаз у конак. Међутим, округли прозорски оквири на спрату и додатни декоратив-

107

Бележница 32

Проучавајући монашку архитектуру, Светлана Поповић (Крст у кругу: архитектура манастира у средњовековној Србији (Београд: Просвета и Републички завод за заштиту споменика, 1994), 120) анализира писане историјске изворе и показује да је термин конак уведен у монашки контекст у Србји тек у 19. веку, а нарочито након 1830. 33 Đurić-Zamolo, Beograd, 145–49; Коларић, 5–28. 34 Дахија је вођа османлијских јањичара и тлачитељ обичног народа, званог раја. О Карађорђевом конаку у Београду, више у: Đurić-Zamolo, Beograd, 147. 35 Исто, 142-43. 36 Исто. 37 Којић, Стара, 59–63; Коларић, 5–28. 38 Којић, Стара, 59–63. 39 Исто. 40 Забелешке са терена Ј. Богдановић. 41 Tomislav Pajić i Dragan Ničić, Brestovačka banja u vreme Kneza Miloša (Bor: Muzej rudarstva i metalurgije, 1981), n. p.; http:// 32

_________________ На нашој стази www2.bor030.net/ okolina/421brestovaka-banja (приступљено 5. 7. 2009); забелешке са терена Ј. Богдановић. 42 http://soko-banja. org/index. php?option=com_ conten t&task= view&id= 28&Itemid=149 (приступљено 27. 7. 2009); забелешке са терена Ј. Богдановић. 43 В. Петковић и Ђ. Бошковић, Дечани, 1 (Београд, 1941). 44 Иван М. Здравковић, „Рестаурација и адаптација Господар-Јовановог конака у Чачку“, Зборник заштите споменика културе 10 (1959): 243–52. 45 Темељи харемлука и археолошки доказ за мост који је спајао харамлук са селамлуком су рестаурисани. Здравковић, „Рестаурација“, 245 (сл. 1). 46 Знак питања је име те гостионице. 47 Đurić-Zamolo, Beograd, 141–57; Којић, Стара, 66–83; Гордана Гордић, Архитектонско наслеђе града Београда, 1. Каталог архитектонских објеката

Слика 3: Конак кнегиње Љубице у Београду

Бележница 32

108

На нашој стази __________________ ни елементи на фасади, укључујући вертикалне пиластере који уоквирују делове фасаде, најављују естетске принципе савремене европске класицистичке архитектуре. Главна диванхана у конаку кнегиње Љубице је била дугуљаста, док је диванхана у конаку кнеза Милоша била правоугаоне основе, у неком смислу пратећи архитектонску, формалну разлику између диванхана у харемлуку, односно селамлуку Доситејевог Лицеја. Упркос нашим сазнањима да су кнегиња Љубица и књаз Милош претежно живели у конацима који носе њихова имена, родна разлика између двеју кућа, као „женске“ и „мушке“, не може се стриктно применити. Обе куће су истовремено служиле за становање и обављање службених послова, негирајући широко прихваћену разлику између селамлука и харемлука као мушке и женске куће. Ова два конака објашњавају селамлук и харемлук у друштвено-културолошком али не и у религиозном смислу, јер су и у хришћанском и у османлијском друштву селамлук и харемлук постојали само у кућама најимућнијих породица, и скоро никад у кућама сиромашних.58 Конак кнегиње Љубице био је засебна „женска“ кућа, али физички неповезана са Милошевим конаком, „мушком“ кућом, на супротном крају Београда. Због тога што Љубичин конак архитектонски није био повезан са Милошевим конаком, као у традиционалним кућама селамлук и харемлук, и због тога што је кнегиње Љубица и сама обављала службене послове у својој кући, конак, такође, симболизује дискретну рану модерност и женску еманципацију у Србији. Унутрашњост оба конака, и Љубичиног и Милошевог, уређена је на „оријенталан“ начин, углавном без намештаја, са обиљем плакара и ниских клупа дуж зидова.59 Подове су прекривали теписи, а плафони су били дрвени ђул-тавани. Диванхана из конака кнегиње Љубице, иако рестаурисана, данас је једна од најочуванијих диванхана на Балкану и шире. Централни заједнички простор на спрату Љубичиног конака отвара се у издигнуту диванхану, уоквирену ниским парапетом и таласастом, декоративно профилисаном, дрвеном аркадом. Сачувани текстови откривају да су сто и столице, неки библиотечки намештај и кревети постојали у конацима које је саградио кнез Милош. Овај намештај је, највероватније, коришћен у просторијама намењеним за смештај гостију из иностранства. Неке анегдоте показују разлике у дизајну ентеријера и опремању објеката које људи препознају као типичне „западњачке“ и „оријенталне“ куће, a што је, по свој прилици, резултат различитих животних стандарда. Када је, на пример, руски изасланик Барон Левин био у посети, књегиња Љубица је наредила да се однесу две столице у његову собу јер у узаним панталонама, барон није могао да седне на ниску клупу.60 У свој конак саграђен 1824. године у Крагујевцу, књаз Милош је често примао госте у собу намештену у „европском“

109

Бележница 32

на подручју Београда: 1690–1914 (Београд: Републички завод за заштиту споменика културе СР Србије, 1966), са адекватним илустрацијама. 48 Љубомир ДурковићЈакшић, „Господарски конак у Београду“, Годишњак музеја града Београда 4 (1957): 339–344. 49 З. Маринковић, Конак књегиње Љубице (Београд: Музеј града, б. г.); Д. Ђурић-Замоло, „Стари конак у Београду“, Годишњак града Београда 38(1991): 113– 26; Đurić-Zamolo, Beograd, 145–55. 50 Западне новине су известиле о Конаку кнеза Милоша: уп. “The delicate ‘konak’ or palace of Prince Milosh Obrenovitch”, Spectator, 17 July 1926, 88/2. 51 Којић, Конаци, 224– 43. 52 Зидарски устабаша или мајсторбаша су термини који се често користе за врховне зидаре или зидарске мајсторе у званичним градитељским уговорима и повељама

_________________ На нашој стази током првих декада 19. века. Nenadović, 408. 53 Ђурић-Замоло, Градитељи, 42–43. 54 Чубриловић, 42–43. 55 За стару фотографију која показује оградне зидове са улазном капијом, видети: Којић, Стара, 73. 56 Гордана Гордић, „Знамените грађевине Београда XIX века,“ Наслеђе 1 (1997): 25–27; Коларић, 5–28, нар. 18–21. 57 Đurić-Zamolo, Beograd, 154–55. 58 Исто, 133; Altiner and Budak, n.p. 59 Гордић, „Знамените”, 25–27; Коларић, 5–28, нар. 18–21; ĐurićZamolo, Beograd, 133, 144; Нада Раносовић, „Намештај у конаку књегиње Љубице“, Годишњак града Беог рада 7 (1960): 171– 74. 60 Исто. 61 Исто; Којић, Стара, 56, 62–63. 62 Исто. 63 Ćirković, 193. 64 Иако је први српски архитекта који је радио у Београду, Конастантин Радошевић, у Београд дошао

стилу, са осликаним зидом.61 Слично, у конаку Јеврема, брата кнеза Милоша, у Шапцу, само једна од многих соба дуж веранде у облику слова L, била је позната као „пардна намештена соба“62. У исти мах, увођење нетипичног унутрашњег уређења и намештаја у конаке открива „стране“, „западњачке“ утицаје на унутрашњу архитектуру конака саграђених 1830-их. Још једном, парадокси архитектуре конака унутар „западњачких“, „оријенталних“ и „локалних“ трендова могу да се повежу не само са тренутним животним стандардом, већ и са практичним разлозима, који нису нужно били финансијске природе, јер су књаз Милош и други истакнути појединци временом стекли огромно богатсво захваљујући трговини. Највероватније је главни разлог био недостатак неимара и архитеката обучених на западу, који су познавали структурална решења објеката саграђених од трајних, чврстих матерјала попут опеке и камена, који су, технички гледано, знали много напреднија решења за систем темељења и који су користили обликоване лајсне, стубове, пиластре, моделоване прозорске рамове, двоводни забат на екстеријерима грађевина. Непотребно је рећи да су прва индустријска постројења за циглане у Србији била основана током владавине књаза Милоша.63 Тек у другој половини 19. века, прозападни архитектонски трендови постали су уочљиви у стамбеној архитектури.64 Међутим, културна обнова која прати појаву Србије као полунезависне државе 1804. године, и много експлицитније након 1830. године, од кључног је значаја за наше боље разумевање развоја у српској архитектури. Иако су оберучке пригрлили „модернизацију“, обојица вођа српских устанака изабрали су да живе у конацима, који су се боље уклапали у животну средину, прилагођавали се њиховим потребама и одговарали њиховим средствима. Избор архитектонских стилова у којима су куће изграђене вероватно је више у вези са укусом нове елите у Србији, него са идејом модернизације, која се у науци често, парадоксално, везује за историзовање западноевропских архитектонских трендова, који су, у суштини, имагинарна реинтерпретација ранијих архитектонских традиција, једнако као и такозвани „оријентални“ стилови повезани са османлијском прошлошћу.65 У основи рурална, средина у Шумадији, одакле су потекли српски устанци, била је заостала како за Османлијско, тако и за Аустроугарско царство. У деветнаестом веку, традиционално српски градови као што су Скопље, Призрен, Котор, Мостар или Тузла нису још увек потпадали под суверене српске територије.66 Овај значајан урбани дисконтинуитет обележио је путеве развоја архитектуре у Србији на почетку деветнаестог века. Ко-

Бележница 32

110

На нашој стази __________________ нак је био повезан са градским становањем; а непосредни узори су били османлијски конаци, без обзира на то што су у архитектонаком смислу неки од ових „конака“ били вајатска, сеоска верзија. Тек после периода од 1804. до 30-их година 19. века, Крагујевац, Краљево, Чачак, Шабац, Београд, Зајечар и други градови доживаљавају приметну урбану обнову. Међутим, те прве три деценије 19. века историјски су биле обележене веома сложеном обновом и очувањем идентитета. Изградњом и обновом цркава сачувани су првенствено верски а онда и делимично културни и национални идентитети. У стамбену архитектуру тог времена, а нарочито у архитектуру репрезентативних конака, који су саграђени као велике, истакнуте куће локалних властодржаца, богатих трговаца и просперитетних појединаца, уграђени су и естетски, симболички и власнички интереси. А опет, верске разлике станара имале су само ограничени утицај на уређење конака. Намеран избор најбогатијих учесника Првог и Другог српског устанка да живе у конацима, често познатим и као традиционалне „турске“ куће и повезиваним са муслиманским великодостојницима, захтева, дакле, суптилнији приступ питањима као што су „страно и домаће“, „апропријација“ и „идентитет“. Давање предности живљењу у конацима може бити повезано са њиховом просторном организацијом, која је омогућавала удобан живот, бројнију породицу, а представљала је и успостављен породичан стил живота локалног становништва, које је тежило животу у засебној кући. Православни хришћани су ретко ступали у брак са припадницима муслиманске вере. Само повремено могу незнатне разлике у ентријеру открити суптилне разлике међу конацима и верски идентитет њихових станара. На пример, конаци породица Катић и Христић у Призрену и Пироту, у оквиру изрезбарене дрвенарије, имали су посебну нишу за иконе, такозвани иконлук, где су се налазили кандило и икона свеца заштитника, што је указивало на то да су станари били хришћани.67 У муслиманским кућама, уместо иконлука, налазио се абдеслук или авдесана, за извођење абдеста, ритула који је подразумевао молитве и читање Курана, као и обредно прање водом.68 Да ли османлијски конак може да се повеже и са недовољно проучаваном стамбеном архитектуром у Византијском царству које се развило на територијама које је касније задобило Османлијско царство, и, уопште, са урбаним кућама на Балкану из периода пре османлијског освајања, још увек није довољно испитано.69 Упркос недостатку материјалних доказа, археолошки остаци митрополије у Београду саграђене крајем 15. века ипак откривају важне карактеристике монументалне стамбене артхитектуре у Србији пре османлијског освајања Београда 1521. године.70 Митрополија је била зграда у облику слова L, са барем два спрата, приземљем направљеним од камена и озиданим горњим спратом са по-

111

Бележница 32

1842. године, тек од 1870-их су у Србији заиста биле доступне школоване архитекте. После 1870., прва генерација архитеката рођених у Србији вратила се са студија у иностранству, да би започели сопствени посао. Ова нова генерација градитеља, обучена у савременим европским манирима историзовања архитектуре, градила је у потрази за националним изразом и пратећи западноевропске архитектонске трендове. Бранко Вујовић, Београд у прошлости и садашњости (Београд: Драганић, 1994). О развоју архитектуре у другој половини 19. века, више у: Александар Кадијевић, Један век тражења националног стила у српској архитектури (средина XIX–XX век) (Београд: Грађевин ска књига, 2007 [1997]). 65 Важно је напоменути да је Стојан Симић, један од најистакнутијих појединаца тог времена и председник Савета Владе, изгра-

_________________ На нашој стази дио свој конак у Београду 1840. године. Грађевина је касније служила као резиденција Александра Карађорђевића, Михаила, Милана и Александра Обреновића, а порушена је 1903. године. Ништа се не зна о архитекти овог двора. Старе фотографије и текстуална објашњења, међутим, откривају да је „Стари конак“, како га савременици називају, био симетрична грађевина са фасадама обновљеним након средине деветнаестог века у стилу романтизма. Стари конак је имао дворану, краљев студио, главну салу, трпезарију али, такође, и салу за билијар и „оријенталну“ собу. Године 1896, енглески новинар Вивијен писао је да су неке просторије биле уређене у „европским“ стиловима, а њихови подови прекривени „оријенталним“ ћилимима. Такође је описао „персијску“ и спаваћу собу која је садржала

кривеним тремом, који је повезивао централну дворану са великом салом, површине 70 m2, оприлике, и стамбеним простором. Послуга се налазила у подруму и на првом спрату. Кућа је имала уграђену фонтану, као и велику зидану пећ, којој се прилазило из атријума и која је грејала велику салу и једну од соба на спрату.71 По свом облику и просторној организацији, ова палата веома личи на проучаване асиметричне конаке. Стилске карактеристике очуваних остатака зидања и архитектонске скулптуре, међутим, указују на „западњачку“ позноготску профану архитектуру, коју су такође користили српски средњовековни владари за палату у Будиму, у данашњој Мађарској.72 Противуречност између конака као примера „балканско-оријенталне“ архитектуре и, у случају Митрополије у Београду, „балканско-средњовековне“ архитектуре али са „западњачким“ стилским особинама, продубљује проблематичне концепте „оријентално“ и „средњовековно“ као супротстављене свему што се подразумева под терминима „западно“ и „модерно“.73 Архитектура конака као великих резиденција одговарала је животним стандардима локалног становништва у Србији. Након дужег урбаног дисконтинуитета и изолације од главних западноевропских културних токова, доступни градитељи и грађевинске радионице били су од кључног значаја за уобличавање градских станова у Србији од 1804. до 1830. године. Већина радника у грађевинским радионицама су, претежно, обучавани у Босни и Херцеговини, Старом Влаху и у областима око Охрида и Скопља, који су се још увек налазили у оквиру Османлијског царства, у време када су Срби стекли своју полунезависност у Шумадији и Тимочкој крајини 1830-их. Због тога што су радили у специфичним, препознатљиво незападноевропским градитељским идиомима, ови градитељи су дефинисали архитектуру различитих конака у урбаном, руралном и монашком контексту, на често оспораваним територијама Србије, на граници политички дефинисаних „Запада“ и „Истока“.74 Архитектура конака у Србији, међутим, проистекла је из флуидних, динамичних и повремено цикличних препорода специфичних архитектонских решења, који показују како „прошло“ често трансформише „садашње“, а „освојен“ – „освајача“. Ово истраживање конака из раног 19. века у Србији још једном нас упозорава на неухватљиву поделу између различтих културних идентитета и њихових експресивних садржаја у архитектури. Напомена: Овај чланак је дорађена и проширена верзија рада „О Архитектури конака у Србији после 1804. године“, представљеног на трибини „Уметност и двестогодишњица Српске рево-

Бележница 32

112

На нашој стази __________________ луције (1804–2004)“, у оквиру 36. Националне конвенције Америчког удружења за унапређење студија за Славистику (сада Национални Савет за Евроазијска и Источноевропска истраживања), одржане у Бостону у децембру 2004. За припремање овог чланка користили су ми коментари публике, као и пажљиво ишчитавање рецензија чланка. Изнад свега, искористила сам критику, подршку и сугестије професора историје уметности Љубице Д. Поповић, професорке емерита на Вандербилт Универзитету, др Лилијен Филиповић Робертсон са Универзитета Џорџ Вашингтон, као и др Пунам Медхок и др Рона Грацијанија са Универзитета Источна Каролина. Стефан Гргуровић и др Марина Михаљевић су прочитали рукопис и обезбедили критике и биографске референце. Др Волтер Б. Дени, Ивана Јурчић, Јаца Тривковић Габрић, Марко Новаковић, Марко Косовчевић, Славољуб Радојевић и Милош Петровић били су љубазни да понуде и дозволе коришћење фотографија конака. Нарочито се захваљујем Љубомиру Милановићу на коментарима и дељењу сопствених библиографских референци и фотографске документације о конацима у Србији, као и на невероватној колегијалности. Као и много пута до сад, мој муж Душан Даниловић пружио ми је безусловну подршку. Свака могућа грешка у овом чланку је ненамерна и представља исључиво моју одговорност. Са енглеској језика превела Снежана Богдановић

ЛИТЕРАТУРА

Вељковћ, Стеван. „Радул-Бегов Конак“. У Из старог Зајечара: родови и породице: грађевине и радови. 158–68. Зајечар: Народни музеј, Културнопросветна заједница, 2002. Вујовић, Бранко. Београд у прошлости и садашњости. Београд: Драганић, 1994. Гордић, Гордана. Архитектонско наслеђе града Београда, 1. Каталог архитектонских објеката на подручју Београда: 1690–1914. Београд: Републички завод за заштиту споменика културе СР Србије, 1966. Гордић, Гордана. „Знамените грађевине Београда XIX века“. Наслеђе 1 (1997): 25–32. Дурковић-Јакшић, Љубомир. „Господарски конак у Београду“. Годишњак музеја града Београда 4 (1957): 339–344 Ђурић-Замоло, Дивна. Градитељи Београда 1815–1914 . Београд: Музеј града, 1981. Ђурић-Замоло, Дивна. „Стари конак у Београду“. Годишњак града Београда 38(1991): 113-26

113

Бележница 32

комаде јапанског намештаја. ЂурићЗамоло, „Стари конак“, 113–26. Кнез Милош је једну од својих резиденција саградио у тзв. Финансијском парку, првом парку који је урађен у „енглеском“ стилу, 1836. године. Резиденција, која више не постоји, била је изгађена у „европском“ неокласицистичком стилу, али је имала одвојен „турски“ хамам. Захваљујем Љубомиру Милановићу, који ми је скренуо пажњу на ове примере београдске стамбене архитектуре. 66 О урбаној архитектури у старим српским градовима, више у: Којић, Стара, 35–36. 67 О Христићевој кући и њеном иконлуку, више на: www.topirot. com/TOP/09-KISpomenici/Muzej.htm (приступљено 5. 7. 2009). Вид. и: Nenadović, 284. 68 Исто, 285. 69 Знање о кућама у Византиском царству темељи се на ограниченим археолошким доказима и текстуал-

_________________ На нашој стази ним упутницама. Урбане куће су биле једноспратне или вишеспратне грађевине. Приземље је било резервисано за магацин и радионице. Горњи спратови су имали стамбене одаје, док њихов стваран распоред често остаје непознат. Богатије куће су имале одвојене просторије за жене. A. Kazhdan et al. eds., Oxford Dictionary of Byzantium, vol. 2 (New York, Oxford: OUP, 1991), s.v. “Houses.” Покушаји да се упореде османлијске и византијске куће често остављају отворене закључке, мада у суштини указују на проблематичне дефиниције стамбене архитектуре на Балкану као „националне“ архитектуре. Goodwin, 446–50; Којић, Стара, 87–101; Đurić-Zamolo, Beograd, 131–35; Cerasi, 116–56. 70 Марко Поповић и Весна Бикић, Комплекс средњовековне митрополије у Београду (Београд: Археолошки институт, 2004), 217-27. О

Здравковић, Иван М. „Један предлог за рестаурацију и адаптацију Радул-беговог конака у Зајечару“. Саопштења IV (1961): 68–74. Здравковић, Иван М. „Рестаурација и адаптација Господар-Јовановог конака у Чачку“. Зборник заштите споменика културе 10 (1959): 243-52 Јовановић, Миодраг. Српско црквено градитељство и сликарство новијег доба. Београд: Друштво историчара уметности Србије; Крагујевац: Каленић, 1987. Кадијевић, Александар. Један век тражења националног стила у српској архитектури (средина XIX–XX век). Београд: Грађевинска књига, 2007 [1997]. Калић, Јованка. „Палата српских деспота у Будиму“. Зограф 6 (1975): 51–58. Којић, Branislav Đ. Стара градска и сеоска архитектура у Србији. Београд: Просвета, 1949. Којић, Бранислав. „Конаци и чифлик Авзи-паше у Бардовцу код Скопља”. Зборник заштите споменика културе 4–5 (1953–54): 224–43. Коларић, Милорад. „Грађевине и грађевинари Србије од 1790 до 1839.“ У Зборник Mузеја првог српског устанка 1. 5–28. Београд, Музеј града, 1959. Крунић, Јован, „О архитектури старе куће (тип и порекло) и урбаном склопу града Пећи“. Саопштења 13 (1981): 77–104. Маринковић, З. Конак књегиње Љубице. Београд: Музеј града, б. г. Муселимов конак: водич и каталог музејске поставке Ваљевска нахија и Ваљевци у Првом и Другом српском устанку . Ваљево: Народни музеј, 1995. Павловић, Добросав Ст. „Цркве брвнаре у Србији“. Саопштења 5 (1962): 149–54. Pajić, Tomislav i Dragan Ničić. Brestovačka banja u vreme Kneza Miloša. Bor: Muzej rudarstva i metalurgije, 1981. Петковић, Владимир и Ђурђе Бошковић. Дечани, 1. Београд: Издање Задужбине Мих. Пупина, 1941. Поповић, Марко. „Кућа у улици Цара Душана 10“. Наслеђе 1 (1997): 171–173. Поповић, Марко и Весна Бикић. Комплекс средњовековне митрополије у Београду. Београд: Археолошки институт, 2004. Поповић, Марко. „Урбана резиденција-кућа у граду“. У Приватни живот у српским земљама средњег века, ур. Смиља Марјановић-Душанић и Даница Поповић. 47–51. Београд, Клио, 2004. Поповић, Светлана. Крст у кругу: архитектура манастира у средњовековној Србији. Београд: Просвета и Републички завод за заштиту споменика, 1994.

Бележница 32

114

На нашој стази __________________ Раносовић, Нада. „Намештај у конаку књегиње Љубице“. Годишњак града Београда 7 (1960): 171– 74. Финдрик, Ранко. „Земљана пећ и загревање у старој градској и сеоској кући“. Саопштења 25 (1993):171-95. Чанак, Милка. Радул-бегов конак у Зајечару . Београд: Етнографски музеј, 1957. Чубриловић, Васа (ур.). Историја Београда. 2, Деветнаести век. Београд: САНУ, Просвета, 1974. Alen, Fred, “Vernacular Architecture, Balkan Penisula”. In N. W. Alcock et al. “Vernacular Architecture” u Groove Art Online. Oxford Art Online, http://www.oxfordartonline.com.jproxy.lib.ecu.edu/ subscriber/article/grove/art/T088875pg4 (приступљено 5. jula, 2009). Altiner, Ahmet Turhan and Cüneut Budak. The Konak Book, A Study of the Traditional Turkish Urban Dwelling in Its Late Period. İstanbul: Tepe Construction Industries Inc., 1997. Bertram, Carel. Imagining the Turkish House: Collective Visions of Home. Austin: University of Texas Press, 2008. Cerasi, Maurice. “The Formation of Ottoman House Tupes: A Comparative Studu in Interaction with Neighboring Cultures.” Muqarnas 15 (1998): 116–56. Ganim, John M. Medievalism and Orientalism: Three Essays on Literature, Architecture and Cultural Identity. New York, 2005. Goodwin, Godfreu. A History of Ottoman Architecture. Baltimore: Thames and Hudson, 1971. Đurić-Zamolo, Divna and Nadja Folić-Kurtović. “Serbia and Architecture after 1459.” In Zaga Gavrilović et al. “Serbia.” In Grove Art Online. Oxford Art Online, http://www.oxfordartonline. com.jproxu.lib.ecu.edu/subscriber/article/grove/art/T077654 (приступљено 5. 7. 2009). Đurić-Zamolo, Divna. Beograd kao orijentalna varoš pod Turcima 1521-1867: arhitektonsko-urbanistička studija. 134-135. Beograd: Muzej grada, 1977. Kazhdan, A. et al. eds., Oxford Dictionary of Byzantium, vol. 2. New York, Oxford: Oxford University Press, 1991. Kuban, Doğan. The Turkish Hayat House. Istanbul: Eren, 1995. Nenadović, Slobodan M. „Seoska kuća u Srbiji“. „Gradska kuća orijentalnog stila“. U Ilustrovani rečnik izraza u narodnoj arhitekturi. 145–78, 274–300. Beograd: Prosveta, 2002. Nedeljković, Mile. Topola. Ville de Karađorđe. Oplenac. Topola: Centar za kulturu “Dušan Petrović Šane”, 1989. Pavlović, Dobroslav St. “Yougoslavie.” Architecture traditionnelle des pays balkaniques. [Athens]: Melissa, 1993.

115

Бележница 32

средњовековној стамбеној архитектури у Србији: Марко Поповић, „Урбана резиденција-кућа у граду“, у Приватни живот у српским земљама средњег века, ур. Смиља МарјановићДушанић и Даница Поповић (Београд, Клио, 2004), 47-51. 71 О керамичким зиданим пећима, како у средњевековним, тако и у урбаним, руралним и монашким стамбеним објектима у 19. веку, више у: Ранко Финдрик, „Земљана пећ и загревање у старој градској и сеоској кући“, Саоп штења 25 (1993):17195. 72 Јованка Калић, „Палата српских деспота у Будиму,“ Зограф 6 (1975): 51–58. 73 За даљу дискусију, видети, на пример, John M. Ganim, Medievalism and Orientalism: Three Essays on Literature, Architecture and Cultural Identity (New York, 2005). 74 О важним импликацијама „оријентализма“ као имагинарне,

_________________ На нашој стази ненаучне конструкције „другости“ и свега што је „незападно“, у колонијалним студијама, које су често изграђене на национализмима, по којима „другост“ обично значи инфериорно и подређено, више у: Edward Said, Orientalism (New York: Vintage Books, 1978).

Pavlowitch, Stevan K. “The Awakening of Nationalities, 1804–1830”. In A History of the Balkans, 1804– 1945. 176–96. London: Longman Publishing Group, 1999. Petersen, Andrew ed. Dictionary of Islamic Architecture. London: Routledge, 1996. Said, Edward. Orientalism. New York: Vintage Books, 1978. Šakota, Slavko, D. Pavlović & D. Panić. Topola and Oplenac. Beograd: Halpern and Halpern, 1963. Ćirković, Sima M. The Serbs. Malden, MA: Wiley-Blackwell, 2004.

Бележница 32

116

Прикази, читања, расветљења

Прикази, читања, расветљења Иван Вучковић, професор филозофије, Бор

О лепом Фридриха Шилера Публика се већ двадесет година препире око тога ко је већи: Шилер или ја, а она треба да се радује што уопште има два човека око којих може да се препире. – Гете1

Johan Peter Ekerman, Razgovori sa Geteom (Beograd: Rad, 1963), 78.

Fridrih Šiler, O lepom (Beograd: Kultura, 1967), 38. У наставку ће се на ово дело упућивати у самом тексту, навођењем броја странице у загради.

На самом почетку аутор изражава дубоко жаљење што овај рад не носи наслов који је првобитно требало да носи, а тај наслов гласи „Шилерова естетика“. Али, што због дисциплинованог обима овог рада а што због ауторовог (можда) недовољног познавања Шилера, овај рад се ограничава на наслов „О лепом Фридриха Шилера“ с тим што ће и даље бити неколико ограничења у тумачењу овог Шилеровог дела. Поглавља „О Егмонту, Гетеовој трагедији“, „О Биргеровим песмама“, „Шилерова одбрана од антикритике“ и, најзад „Матисонове песме“ биће, нажалост, изостављена. Примарни разлог за тако нешто је ауторово слабо, површно познавање наведених личности. Остала поглавља Шилеровог дела О лепом биће у целини обрађена, онолико колико то знање и простор дозвољавају.

О патетичном Поглавље „О патетичном“ Шилеровог дела О лепом бави се, најкраће речено, појмом патос у старогрчкој трагедији, односно патњом као најважнијим условом добре трагедије. Шилер у овом делу експлицитно наглашава и образлаже улогу патње у трагедији, па тако на самом почетку каже: „приказивање патње као просте патње никада није циљ уметности, али као средство њеног циља оно је за њу веома важно“2. Али ако патња није циљ трагедије – запитаћемо се – шта јесте? И ту је Шилер веома експлицитан те каже да је патња у трагедији свакако веома битна, али да приказивање патње није сам циљ трагедије, већ приказивање „моралног отпора патњи“, јер „патетично је само онда естетично ако је узвишено“ (43). Дакле, Шилер овде супротставља патњу као физичко осећање, и морал као духовно осећање, а пошто је ово друго осећање „људскије“, оно треба да влада над физичким осећањем просте патње. Јер, човек је слободно биће, биће које може да се, снагом свога духа и воље, супротстави патњи док животиња реагује интуитивно. „ʽХрабар дух у борби против злаʼ, каже Сенека, ʽпривлачан је призор и за саме боговеʼ“ (53–54).

117

Бележница 32

Прикази, читања, расветљења

О Фридриху Шилеру Фридрих Шилер, рођен 1759. године у Марбаху, свој живот завршио је млад, 1805. године у Вајмару. Био је дубоко свестрана личност, па тако можемо говорити о Шилеру песнику, Шилеру драматургу, Шилеру историчару и, коначно, Шилеру филозофу. Ипак, првенствено треба знати да се Шилер бавио разним гранама знања како би проширио своје видике а, самим тим, унапредио и своје писање. Сматрао је да ће му проучавање историје и филозофије донети много нових сазнања која би се, затим, могла искористити приликом разумевања и творења сопствених трагедија и песама. И био је у праву. Шилер је, по многима, врхунац свог уметничког стваралаштва достигао у драмама Валенштајн и Вилхелм Тел, које је, што је врло занимљиво, написао тек у последњој деценији свога живота. Шилер је уметник који је истину и лепоту тражио преко својих књижевно-филозофских дела. За њега је лепота била пут ка истини, а истина – темељ лепоте. Његови најважнији теоријски списи баве се проблемом лепог у књижевности а јединство естетичког и етичког је било основна црта, како његове филозофије, тако и његове поезије. У једном од писама о Гетеовом Вилхелму Мајстеру, Шилер каже да је песник „једини истински човек“ и да је и најбољи филозоф према њему ништа друго до „само карикатура“. Шилерово дело карактеришу обиље реторике и спекулација. Ипак, битно је напоменути да Шилер није имао неки изграђен филозофски систем, попут нпр. Аристотела или Хегела, па ко год нешто тако тражи код и од Шилера, у заблуди је. Његово филозофско ангажовање треба посматрати у саставу, односно као део његовог целокупног литерарног рада, јер, као што смо већ напоменули, основно његово бављење филозофијом и историјом имало је за циљ унапређење стила и умешности песништва и драматургије. Велики утицај на њега извршили су Кант и Гете. Са првим је, може се рећи, Шилер упоређивао себе као филозофа а са другим као уметника. Са Гетеом је, са друге стране, био веома близак пријатељ те водио веома важне преписке о (филозофији) уметности. Гете је, када је у питању Шилер, разуме се, увек био пун речи хвале.

Мисли о употреби простог и ниског у уметности „Просто је све оно што не говори духу, и не побуђује никакво друго интересовање сем чулног“. (64) Прости људи – каже даље Шилер – говориће нам и о најзначајнијем догађају као и о неком потпуно споредном на један те исти начин, односно, они неће умети да одвоје важно од неважног. Са друге стране, сложени дух ће и најнеинтересантније ствари учинити интересантним, када зна на који начин да их прикаже и обради. Аутор мора признати да се слаже са Шилером јер, заиста, сви ми из искуства знамо људе који о најтежим животним

Бележница 32

118

Прикази, читања, расветљења проблемима као и о споредним животним стварима причају на исти начин, те нам обе ствари чине незанимљивим и досадним за слушање. Са друге стране, сви ми засигурно познајемо бар једну особу која нам и најнеинтересантније ствари исприча са толико елана и живости, да се ми – попут Платоновог Ијона када чује Хомерово име – „одмах пробудимо и пажљиво слушамо“3 (сетимо се само основне идеје Ромеровог филма Кларино колено). Што се тиче ниског, Шилер каже „још за степеницу ниже од простога налази се ниско […] ниско показује увек нешто грубо и простачко; а просто може мислити и радити и човек од рода и бољих нарави, ако је осредње обдарен“. (65) Даље, он објашњава да се на неким местима ниско у уметности чак и сме дозволити а то су она места где треба да се изазове смех. „Крађа, на пример, нешто је апсолутно ниско […] али ако тај човек истовремено постане убица, онда је он, додуше, морално за још већу осуду, али естетски он тиме постаје за степен употребљивији“ (67). Можемо без неког већег размишљања прихватити овакву тезу као истиниту. Овакав став се – уколико дозволите – може одбранити врло једноставно. Један од највећих писаца свих времена, Фјодор Михаилович Достојевски, на кога је Шилер извршио не тако мали утицај, често се користио овим Шилеровим запажањем. Један од примера за то је Раскољников у роману Злочин и Казна.

О љупкости и достојанству Негде на самом почетку овог поглавља Шилер каже да човек не само што сме, већ и треба да доводи у везу дужност и задовољство јер, како наводи даље, у „лепој души“ у складу су склоност и дужност, а њен видни израз је грација. Ако знамо да је Кант и те како извршио велики утицај на Шилера, и ако знамо макар основне црте Кантовог етичког учења, приметићемо да се Шилер овде снажно супротставља Канту. Јер, док је код Канта моралан само онај поступак који се врши из чисте дужности, без икакве склоности, код Шилера је моралан само онај поступак чије су склоности у складу са дужношћу. „У Кантовој моралној филозофији идеја дужности изложена је строгошћу која плаши све грације“ – јасно наглашава Шилер. (72) О љупкости он каже да се чешће може наћи код жена и да је то онај сегмент који углавном недостаје мушкој природи, или се бар не може често у ње видети. Љупкост је израз лепе душе које се манифестује преко тела, док је достојанство „израз узвишеног мишљења“. У овом поглављу, Шилер се опет враћа на објашњење разлике између животињске и људске природе, па тако каже да „животиња мора настојати да се ослободи бола, човек се може одлучити да га трпи […] сама воља уздиже човека изнад животиња; морална воља уздиже га до божанства“. (78) Лепа душа, коју поседује само човек, лепа је – по Шилеровом мишљењу – баш због тога што се може су-

119

Бележница 32

Platon, Ijon. Gozba. Fedar (Beograd: Kultura, 1970), 9.

Прикази, читања, расветљења протставити афекту моралом, те се, на тај начин, она претвара у узвишену. „Владање нагонима помоћу моралне снаге је духовна слобода, а њен видни израз зове се достојанство“ (82). Дакле, код достојанства дух је тај који се понаша као господар и док се оно више показује у патњи, љупкост се више показује у понашању. То би била основна разлика између љупкости и достојанства, коју је Шилер, по ауторовом мишљењу, на изванредан начин изложио и објаснио, као и цело ово дело које обилује како разним промислима које муче један дух, тако и јаким осећањем лепог и покушајем да се оно што је могуће јасније изложи.

Овај склад је, по Шилеровом мишљењу, оно што би се у естетици могло назвати „лепо”. Лепо није ни у осећању ни у разуму, већ је оно спој тога двога и то такав спој да они буду у што већој могућој сагласности. У даљем тексту ћемо видети зашто је то тако, као и Шилерову јасну разлику између песника осећања и песника идеја, између наивних и сентименталних песника, између стварности и идеализма…

Писма о естетском васпитању човека Као човек који и сам пише, аутор не може а да се не озари када се само сети и присети колико је задовољство осећао читајући ова писма, не само зато што је претпостављао да ће делити Шилерово мишљење и не само зато што се та претпоставка испунила и више него што је очекивао, већ и зато што је заиста пријатно видети и држати у рукама књижевно-филозофске списе некога ко тако јако осећа и разуме уметност. Ако волите уметност и ако искрено вапите за лепим, немојте да дозволите себи мимоилажење ових писама. На самом почетку, у првим писмима, Шилер даје једну веома занимљиву и, не баш тако експлицитну теорију настанка државе, као и односа индивидуа и државе, па каже да држава треба да поштује индивидуе у њиховом пуном субјективитету као што, са друге стране, индивидуе треба да поштују законе државе. На тај начин постиже се један складан однос. Даље, Шилер објашњава која су то два начина на које човек може бити у противречности са самим собом, јер је, по њему, врло битно ускладити своје мисли и осећања4. У супротном, човека код кога осећања надјачавају мисли зваћемо дивљаком, док ћемо оног код кога мисли надвладавају осећања назвати варварином. То су два начина на које човек може бити у противречности са самим собом. Шилер, даље, прави разлику између старогрчког и модерног човека. Основна предност Грка била је што су умели да уједине „младост фантазије са мужевношћу разума“. Са друге стране, модеран човек то, нажалост, не уме (осим ако није Роберто Бенињи – ако ми се дозволи асоцијација). Притом, он је вечно прикован само за један део одређене целине па због тога никада не може развити хармонију свога бића, јер, уместо да у себи гради целину, он постаје само део неког великог научног пројекта. Овде јасно видимо Шилерову критику упућену науци и модерном начину живота у коме, све више и више, модеран човек губи смисао за лепо. Попут Ничеа, и Шилер најављује победу нихилизма у модерном добу а, ако се иоле упустимо у анализу ствари из данашње перспективе, из перспективе двадесет и првог века, видећемо колико заправо истине у томе има. Музика више није миљени-

Бележница 32

120

Прикази, читања, расветљења ца муза, већ постаје индустрија забаве и зарађивања новца а о књижевности и ликовној уметности боље да и не говоримо. Шилер у осмом писму каже […] мора нечега бити у душама људи што стоји на путу примања истине, па ма како она светлела, и усвајању истине, па ма она још толико живо убеђивала. Један стари мудрац осетио је то, и то је скривено у веома важној изреци: sapere aude. Осмели се да будеш мудар! Потребна је енергија, храбрости да се човек бори против препрека које тромост природе и кукавичлук срца супротствља учењу. Није без значења то што по старом миту богиња мудрости у пуној опреми силази из Јупитерове главе; јер већ њен први посао је ратнички. (140)

Овде јасно видимо Шилеров најискренији позив да се тргнемо, попут Канта, из „слатког дремежа“. Да се осмелимо у тражењу лепоте и истине јер „није, дакле, доста […] просвећеност разума […] Усавршавати моћ осећања је, дакле, хитнија потреба времена“ (141). Шилер нас даље саветује да презиремо суд савременика уколико сматрамо да он не вреди, а сазнаћемо да ли он вреди на тај начин што ћемо оценити куда иде данашња уметност и шта спречава лепо да добије оно што је заслужило. Ми морамо живети у нашем столећу – каже даље Шилер – али не морамо радити оно што би столеће волело, већ оно што сматрамо да ће за њега и за будуће генерације бити најбоље. Задатак је културе – говори Шилер даље, у једном од пар каснијих писама – да одржава не само разумни нагон према чулном, него и чулни према разумном. Дакле, задатак културе је како да подиже снаге разума, тако и да ствара и побољшава способност осећања. Шилер даље врло занимљиво говори о три нагона човека па каже: „чулни нагон тражи промену, тражи да време добије садржину; нагон за формом тражи да се поништи време, да не буде никакве промене. Дакле, онај нагон у коме оба делују повезано […], дакле нагон за игром био би усмерен на то да време потре у времену, да споји постојање са апсолутним битисањем, промену са идентитетом“ (подвукао И. В.) (161–162). Шилер, нешто касније, изговара једну своју чувену мисао а она гласи: „човек се игра само онда када је у пуном значењу речи човек, и […] он је само онда човек када се игра“. (168) Колико истине има у овоме! Колико генијалности! Шилер даље долази и до одређења лепог. Лепо је за њега узајамно деловање два супротна нагона. Из њиховог узајамног делања настаје лепо а идеал лепог треба тражити у „што је могуће савршенијој вези реалности и форме“. „Лепотом се чулни човек доводи до форме и мишљења; лепотом се духовни човек враћа материји и поново предаје чулном свету“. (174) Слобода и права људска природа се, према његовом мишљењу, потпуно развијају тек када се у

121

Бележница 32

Прикази, читања, расветљења човеку развију оба основна нагона, па сврха естетског и јесте баш то, да ствара целину наших чулних и духовних снага, и то у највећем могућем складу. Шилер даље прави разлику између човековог физичког, естетског и моралног стања. У првом он само трпи силу природе, у другом се ње ослобађа а у трећем, моралном стању, њоме влада. У физичком стању, човек себе поистовећује са светом. Тек у естетском стању он тај свет посматра и, кроз то посматрање, свет му се приказује као не-ја, као објект. На тај начин га човек одваја од себе. Даље, Шилер се бави одређењем привида па каже „реалност ствари је дело ствари; привид ствари је дело човека а душа која ужива у привиду, не ужива више у оном што прима него у оном што ради“ (207). Шилер је приметио да ће доћи до забуне уколико не објасни шта се овде подразумева под привидом, односно, најпре је поделио привид на два дела: естетски, о коме је реч, и логички. Естетски привид је игра док је логички – превара. А зашто?, запитаћемо се. Зато што естетски привид спознајемо као привид па, сходно томе, не тежимо да га уметнемо на место истине. Са друге стране, логички привид тежи да се поткраде на место истине, и тиме изврши превару над нама. „Само уколико је искрен (изричито се одрекне сваког права на реалност) и само уколико је самосталан (лиши се сваке помоћи реалности), привид је естетски.“ (210) У царству привида и игре, човек је ослобођен сваког терета, и физичког и моралног. Уметност је зато безгранична. Она је бесконачно поље човекових могућности па се такво поље никада не може до краја исцрпети, те затворити.

О наивној и сентименталној поезији На почетку овог поглавља Шилер даје веома занимљиво одређење наивног у природи. Наивна је, по његовом мишљењу, једноставна природа која одудара од уметности (нпр. камен прекривен маховином) а која нас подсећа на наше „детињство“, на оно што смо били и на оно на шта би опет требало да се вратимо – на природу. Шилер даље говори о деци и износи становиште да, када је реч о деци, ми се у њиховом присуству не разнежујемо због наше супериорности већ сасвим обрнуто, због наше инфериорности, јер у детету ми видимо чисту и слободну снагу, његову могућност да постане било шта док је, насупрот, нас судбина већ одавно шчепала и одредила нам пут. Код наивног, право има природа а не извештаченост – јасан је Шилер. Аутор ће сада цитирати један пример, који, верује, најбоље објашњава Шилеров појам наивно. Ако неки отац исприча свом детету да овај или онај човек чами у сиротињи, а дете оде и том сиротом човеку однесе новчаник свога оца, онда је та радња наивна; јер здрава природа је проговорила из детета, и у једном свету у коме би владала здрава природа оно би имало потпуно право тако да поступи. Дете просто гледа на потребу и на најближе средство да је задовољи; […] протезање пра-

Бележница 32

122

Прикази, читања, расветљења ва својине по коме један део људи може да пропадне, није засновано на чистој природи. Поступак детета је, дакле, посрамљивање стварнога света, а то признаје и наше срце, што изражава допадењем које осећа према том поступку. (229)

Из овога видимо да наиван начин мишљења није одлика покварених људи, веће деце и детињастих људи. Из тога даље произилази, сматра Шилер, да је сваки истинити геније наиван јер, он је вођен природом и инстинктом и, на тај начин, заобилази све препреке, све модерне замке рђавог укуса те са лакоћом погађа истину и открива је. „Најсложеније задатке мора геније решавати скромном једноставношћу и лакоћом“ (232). Шилер даље набраја разне геније, попут Софокла, Хипократа, Шекспира итд. и каже да је оно што знамо о њиховом животу довољно да потврди хипотезу да истинити геније мора бити наиван. Једина замерка коју аутор има да упути Шилеру је та што није поменуо Моцарта, који је био само три године старији од Шилера, и који је, по ауторовом мишљењу, егземплар правог наивног генија. Шилер затим говори о песницима и каже да су они „чувари природе“ – они су или природа сама, или траже изгубљену природу. Песник који је природа је наиван. Песник који тражи природу је сентименталан. Наивни песник нас дира природом јер он иде само за непатвореном, чистом природом и за осећањем. Сентиментални песник нас погађа идејом, и на томе почива сва његова снага – каже отприлике Шилер. Сентименталан песник показује или „стварност као предмет одвратности или идеал као предмет наклоности“. Он ће, дакле – сматра Шилер – приказивати или сатирично или елегично, у зависности од тога да ли се усредсређује на неидеалну стварност или на сам идеал. „Песник је сатиричан ако за свој предмет узима […] супротност између стварности и идеала.“ (251) Код нас би таква песма, рецимо, била Змајева „Јутутунска народна химна“ а такав песник (писац) био би Радоје Домановић. Песник који, пак, идеал супротстави стварности тако да нагласак стави на сам идеал или чежњу за њим, елегичан је песник. Шилер као пример наводи Русоа. Наивни и сентиментални песници теже истом циљу различитим средствима. Њихов је циљ да нас гану. Први то раде природом а други идејама. Наивни песник испуњава свој задатак јер је његов задатак ограничен (он описује стварност) док, са друге стране, сентиментални песник свој задатак не испуњава јер је он бескрајан (он описује идеално). Наивном песнику је, зато, потребна помоћ споља, „док се сентиментални песник сам храни“. Први црпи све из другог, а други све из себе. На самом крају, долазимо до закључка да је наивни песник – реалист у филозофском смислу, док је сентиментални песник – идеалист. Први се пита за шта је

123

Бележница 32

Прикази, читања, расветљења неки предмет добар а овај други се пита да ли је уопште добар. „Идеалист је заклети напријатељ свега ситног и плитког“. (307) У складу са Шилеровим разумевањем поезије завршио бих овај рад, уколико ми се дозволи, једном сопственом песмом која би, можда (а ви свакако сами просудите), обухватила оба аспекта песништва и песничког стварања. ОЧИ БОЈЕ СРЕБРА

Последње капи дана полако клизе низ вечерњи лист, спушта се тама док језиви месец обасјава збуњена лица. Један човек, попут росе чист, невин попут птица, без икаквог циља градом тумара, гледајући негде у даљину, ту умрлу наду, сва та лица стара. Време! Ноћ је сада већ одавно пала, спустила се магла као месец жут, судбина се вратила по оно што је дала и за Хад недвосмислено показала пут. Сребрне очи – заувек затворене…

Бележница 32

124

Sapere aude! Свако добро!

Прикази, читања, расветљења Марија Вучковић, Гимназија „Бора Станковић“, Бор

Фантастика у приповеткама Милована Ђ. Глишића Фантастичну компоненту Глишићевог дела треба сагледавати у додиру са основним одредницама фантастике карактеристичним за српски реализам1, али истовремено та фантастика је увек утемељена у фолклорном наслеђу, односно у фолклорној имагинацији. Њена реалистичка димензија изражава се у њеној доминантној функцији стварања тзв. „илузије веродостојности“ (а не стварања слике натприродног света!), при чему то, по потреби, подразумева и приказивање фикционалних феномена представљене реалности (у српским реалистичким приповеткама народна веровања и сујеверје заузимају важно место јер је српски сељак у 19. веку у великој мери своје разумевање стварности тумачио посредством фолклорних представа), те стога у ауторовој прози најчешће срећемо фантастику с кључем тј. фантастичке фрагменте који углавном имају рационално објашњење. Њена суштинска одређеност фолклорним наслеђем огледа се у томе што грађу налази у усменим предањима и легендама те митолошким, окултним и магијским предствама, веровањима и обредима на које та предања упућују. Укратко, фантастика у Глишићевом делу, чак и када додирује типолошке обрасце хорора или ониричке фантастике (карактеристичне како за европску тако и за нашу књижевност тога времена), увек се превасходно реализује као фолклорна фантастика. У приповеци „Глава шећера“ (1875) најуспелије је приказано како се традиционалним силама подземља (пакла) прикључују силе израсле из секуларизације света. У „Глави шећера“ сви су елементи у функцији сатиричне критике друштвене стварности, чак и фолклорно фантастични. На почетку и на крају приповетке Глишић је уметнуо две фантастичне сцене. У првој сцени се у глуво доба ноћи на Петровом виру јавља црно дете које напада јунака приче Радана Радановића и начиње главу шећера коју овај носи капетану. У другој сцени, опет ноћу и на води, црно дете се по други пут јавља и доводи јунака до потпуног душевног растројства, те он баца у воду већ окрњену главу шећера. Између те две фантастичне сцене одвија се реалистички приказана драма сељака Радана Радановића, па се прва сцена доживљава као сигнал зла из тајанствене сфере оностраног, а друга као коначни печат зла на судбини трагичног јунака.

125

Бележница 32

Фантастиком у књижевности бавио се Цветан Тодоров у књизи Увод у фантастичну књижевност, као и Предраг Палавестра у тексту „Критичке одлике српске фантастике“ (предговор у првом тому Књиге српске фантастике).

Прикази, читања, расветљења 2

Према тврђењу Цветана Тодорова, фантастично се одређује као посебно опажање чудних догађаја. Дакле, све појаве које се не могу објаснити природним законитостима називају се натприродним појавама. Фантастично траје само онолико колико траје и неодлучност заједничка и читаоцу и лику на којима је да одлуче да ли оно што опажају потиче од „стварности“ каква она јесте према општем мишљењу. Као засебне „жанрове“ у оквиру фантастике, Цветан Тодоров издваја чудно и чудесно. Ако читалац прихвати да закони стварности остају нетакнути и да пружају објашњење описаних појава, кажу да дело припада чудном. Ако, напротив одлучи да се морају прихватити нови закони природе по којима би та појава могла бити објашњена, улазимо у жанр чудесног. Фантастично се налази на граници између чудног и

Демонско зло приказано у лику црног детета метафора је реалног друштвеног зла односно стања а застрашујући призори се стављају уз предмет обраде како би га што боље истакли. Сама глава шећера има улогу медијатора између реалног и идеалног света. Она је реални предмет којим капетан узима мито од сељака и симбол је друштвене изопачености, али је, истовремено, и магични предмет који фигурира као посредник демонског зла међу људима. Сви остали елементи од којих су сачињени фантастични призори стабилизовани су према фолклорном обрасцу, највише налик народном веровању у нечисту децу. Код Глишића, а и иначе, са безбрижним људима, са спадалима и са весељацима, нечисте силе не губе време. Оне увек и непогрешиво одабирају забринуте, погружене, несрећом обузете и марљиве људе. Људе сличне Радану Радановићу, том несрећнику који очајнички покушава да се измигољи из зеленашке паукове мреже. Њему поноћна приказа наговештава неизбежну пропаст у коју, са главом шећера у рукама, незаустављиво срља. С обзиром на то да се натприродне појаве увек доводе у питање када се ради о њиховој реалној остваривости, потребно је испитати у каквим се ситуацијама налазио Радан Радановић пре сусрета са црним дететом. Полазећи од чињенице да је јунак ове приповетке од самог почетка притиснут дуговима према сеоском каишару Давиду Узловићу, схватамо да је непрестано окупиран мислима како вратити дуг и спасити се добоша. Притиснут таквим мислима, Радан Радановић одлази у механу близу поноћи и започиње разговор са сељацима. У механи ће се, поред осталог, испредати разне анегдоте о некаквим чудним догађајима а те епизоде су, такође, проткане сујеверјем и народним празноверицама. Таква је, рецимо, анегдота о Петровом виру и анегдота о судбини каква чека интережџије какав је Давид Узловић. Поткрепљен вином и причама из механе, Радан полази на пут у глуво доба и тада се дешава његов сусрет са црним дететом. Узевши у обзир чиниоце који су претходили сусрету (утицај вина и прича из механе) сасвим оправдано можемо сумњати у онтолошку реалност Радановог привиђења, тако да, по типологији Цветана Тодорова2, ову појаву можемо посматрати, у најмању руку, као неосновану и чудну. Када је реч о другој сцени „приказивања“ црног детета, поред Радана појављује се и његов кум Мата који је „сведок“ догађаја. Међутим, он је сведок само условно речено јер ни у једном тренутку не тврди да је уочио такозвано црно дете. По свему судећи, можемо претпоставити да је Радан Радановић као социјално угрожена личност био психички подложан деловању локалних предања којих се у механи наслушао уочи поласка на пут. Најуспелија приповетка, када је реч о манифестацијама народног веровања у онострани свет, свакако је приповетка „После деведесет година“. Основу ове приповетке чини народно веровање о постојању вампира чији зао дух прогони и убија људе.

Бележница 32

126

Прикази, читања, расветљења Причу о вампирима Глишић је везао за село Зарожје у чијој се воденици не може задржати воденичар, будући да сваки страда од вампира Саве Савановића, сахрањеног пре деведесет година у Кривој јарузи под рачвастим брестом. Глишић говори како у народу постоји веровање да се до гроба вампира може доћи враним коњем без белега, који уз то мора бити неушкопљен, а за ефикасну борбу са вампиром потребан је добро зашиљен глогов колац и вода аџијазма. Сељацима из Зарожја о месту где је сахрањен вампир говори баба Мирјана. Њена прича је информативно сува, без чари и надахнућа, она нема драж приповедања бајке што би се могло од ње очекивати. Глишић је приповетку склопио по угледу на бајку, а вампирски лик Саве Савановића по узору на народно веровање.3 Саву Савановића, сада већ нашироко познатог вампира, Глишић је сместио у природно окружење, ослањајући се на народно веровање. Тематски круг најпопуларније српске вампиристичке приповетке склопљен је око љубавне драме са малим изгледом за срећни завршетак. Између сиромашног младића Страхиње и богате девојке Радојке, како то често бива, родила се љубав. Радојкин отац неће кћерку да дâ за сиромаха. Страхиња, у жељи да се докаже, одлучује да помогне Зарожанима тако што ће преспавати у уклетој воденици и убити вампира. Овај његов поступак може се посматрати као обред иницијације, јер је Страхиња, након што је остварио оно што је наумио, на послетку добио руку кћерке Живана Душмана. Сама структура приповетке слична је структури бајке. Јунак Глишићеве приповетке, као припадник нижег друштвеног слоја, који тежи остварењу сопственог идеала, браку са Радојком, принуђен је да се бори са нечистом силом. Захваљујући оваквом поклапању са бајком, мотив вампира постао је део фабуле, а сам вампир књижевни лик. Глишићев Сава Савановић повампирује се зато што је за живота био рђав човек; по изгледу висок, а по потреби се повећава, у лицу је црвен као да ће му крв прокапати из очију, креће се нечујно и носи бели покров преко рамена, појавављује се у глуво доба у воденици која је смештена у гудури. Он људе притиска и дави те они ујутру освану мртви.4 Глишић је у приповеткама ове врсте више обраћао пажњу на описе природе, него што је природу описивао у идиличним приповеткама из сеоског живота, где би то можда било очекиваније. Описи средине у приповеткама са фолклорно-фантастичном тематиком, Глишићу су послужили да у читаоцима изазову језу, неугодност и страх. У приповеци „После деведесет година“ описана је средина у којој је смештена зарошка воденица: Одиста је страшна та гудура где је воденица зарошка. С једне стране густа шума, и дању је мрачно у њој, а камоли ноћу. С друге стране кршеви и стене, све некаке окапине, чини ти се сад ће се сурвати доле. Речица се вијуга испод оне стране где је шума, па гдешто хучи преко широких плоча стрмо

127

Бележница 32

чудесног, а као такво траје само онолико колико траје неизвесност јунака или читаоца. (Вид.: Цветан Тодоров, Увод у фантастичну књижевност прев. А. Манчић-Милић (Београд: Рад, 1987).) Ана Радин, Мотиви вампира у миту и књижевности (Београд:Просвета, 1996), 68.

А. Радин, Нав. дело, 72.

Прикази, читања, расветљења

Милован Глишић, Приповетке (Београд: Рад, 1973), 233.

Драгиша Живковић, „Народна фантастика у ткиву српске уметничке приповетке друге половине XIX века“, у: Европски оквири српске књижевности II ( Београд : Просвета, 1977), 222. Милован Глишић, Нав. дело, 230. Крсто Пижурица, „Митско и фантастично у приповеткама Милована Глишића“, у: Милован Ђ. Глишић: споменица о 150-гогишњици рођења (Ваљево: В. Савић, 1997), 413.

у вирове, гдешто завија између крупних као плашће стена. Воденица је баш под једном таком стеном, припета као ластино гнездо уз њу. 5

И време у које Глишић смешта догађаје има функцију узнемиравања читаочеве свести. Наравно, све фантастичне (или натприродне) приказе дешавају се иза поноћи а трају до зоре тј. док први петли не запевају. Онда када је створио идеалну атмосферу за изазивање језе и страха, Глишић на сцену уводи Саву Савановића, као највеће зло Зарожја, како би се сукобио са Страхињом. Страхиња успева да се извуче и сазна име вампира који је толику штету начинио Зарожанима. Уништавање вампира одиграва се по свим прописима из народног веровања. Вампиров гроб препознаје непочишћени вранац без белега; гроб се затим раскопава и у њему открива вампир како лежи читав, надувен као мешина, са претуреном ногом преко ноге и са једним оком отвореним; тада се вампирово тело пробада глоговим кôцем и притом се пази да крв кога не пошкропи и да из вампирових уста не излети „прамичак“ у облику лептира док се, на крају, на тело вампира набацује глогово трње те се гроб затрпава. С обзиром на то да до краја приповетке нема рационалног објашњења описаних појава и догађаја, ову приповетку, по типологији Цветана Тодорова, чине догађаји који су онтолошки непоткрепљени те фантастични. Међутим, Глишићева приповетка „испричана је са фином дозом хумора“ и „сва одише тајанством ирационалних сила“.6 Глишић већ на самом почетку приповетке помало иронично говори о сујеверју Зарожана и о бројним ритуалима које су изводили не би ли одобровољили „више силе“. „Још онда кад су Зарожани затурали вилама орахе на таван; кад су појили врбу и сејали со; кад су ишли четомице у планину те секли чачкалице да ишчачкају зубе; кад су истезали греду, скакали у јарину, уносили прегрштима видело у кућу, и тако даље...“7 Овај иронични призвук, приметан на почетку приповетке, могао би бити показатељ тога да Глишић можда и није био сујеверан човек те да је читаву приповетку искористио да би се на један безазлен начин подсмехнуо сујеверном српском, народном менталитету. Када је реч о приповеткама „Ноћ на мосту“ и „Награисао“, по питању фантастичних манифестација, између њих можемо повући паралелу. Наиме и у приповеци „Ноћ на мосту“ као и у приповеци „Награисао“, главни јунаци „западају“ у болест након што су доживели сусрет са некаквим натприродним силама. Приповетка „Ноћ на мосту“ прича је о митском веровању да постоје чини, амајлије, записи, врачања, слабости, џинови који под тајанственим околностима играју коло на одређеном месту крштене земље, па ко ту нагази бива устрељен. 8 Причу у облику бајке – гатке прича кум Иван, а како је ту причу о свом удесу причао много пута, пи-

Бележница 32

128

Прикази, читања, расветљења сац наводи да ју је и он сам запамтио те је читаоцима предочава. Јунак приповетке, кум Иван, наводи да је нагазио негде на некакво нечастиво коло које нико није смео дотаћи, па је заслабио тј. укочила му се десна нога и лева рука. Кум Иван је дуго лежао и над њим су извођене бројне обредне, празноверне и религијске церемоније, но то њему ништа није помогло. Међутим, неки чича Сретен из Лекића, сетио се неког Новака из Чучуга, да овај прави записе и чини болесницима и невољницима, па наговори укућане да му понесу кум-Иванову „белегу“ не би ли му направио запис и помогао му. Тако и учине. Новак, који је и сам био некада „нечист човек“, од некаквог хоџе из Босне научио је да гради записе. Пошто саслуша „белег“ о кум-Ивановој немоћи, утврди од чега је занемогао и напише му и да три записа. С једног наложи да се напије воде на дрвљанику пошто се сунце смири, другим, пак, да се окади, а трећи треба да понесе у за се и да га укућани однесу уочи младог петка на стару ћуприју „под ћ-ским висом“ да ту преноћи. Затим му казује „да се није шалом шалио да што проговори или да се макне“. Тек тада ће оздравити. Сељаци не имаше другог избора па га послушаше и кум-Ивана однесоше на мост. Тако је овај читаве ноћи на старом мосту био сведок разних нечастивих догађаја све док се у зору нису зачули петлови. Кум Иван је после те ноћи оздравио, а када се окренуо да види шта је нечастива сила обесила о мост, видео је да виси један миш обешен о коњску длаку. Фолклорно-фантастични материјал на коме се приповетка темељи веома је богат и разноврстан, само је доста хетерогено стилизован.9 Стиче се утисак да је неискусни Глишић желео да већ у својој првој фантастичној приповеци одмах покаже читав репертоар фолклорне фантастке којом је располагао. Према мишљењу Ане Радин, Глишић при томе још увек није добро владао реалистичком методом одабирања грађе и њене књижевне обраде па је у блиску везу доводио демонска бића различитог порекла и стилизовао их доста слободно, чак и онда када за то није имао мотивацијског оправдања.10 Међу приказама које се те ноћи јављају кум-Ивану, има и џинова налик вампирима, сабласти које подсећају на ђаволе, црне деце са реповим, неидентификованих авети што гризу, гребу и шкљоцају зубима, црног јарета са дугачким репом како скаче на стражњим ногама и лети попут куршума, пластова сена што расту у висину и подижу мост над реком; најзад, ту је и једна грдоба са букагијама, са устима више обрва и оком испод носа која је интересантна „као наговештај надреалистичке фантастике апсурда и гротеске.“11 Сам јунак уноси иронију у сопствене фантастичне доживљаје када се, након ноћи проведене на мосту, враћа на место свог фантастичног доживљаја и затиче само миша обешеног о коњску длаку на ексерчићу: „О, анатема ти било – нечастиве силе!“ … рече кум Иван и прекрсти се па се врати кући.“12. Глишић и овде вешто заобилази исказивање личног веровања у те догађаје, те у себи својст-

129

Бележница 32

А. Радин, Нав. дело, 108.

Исто, 108-109.

Исто, 109.

Милован Глишић, Нав. дело, 254.

Прикази, читања, расветљења

А. Радин, Нав. дело, 110.

веном маниру, причу преноси из друге руке тј. преноси је онако како је приповедач чуо да кум Иван говори. Глишић већ у прву приповетку фолклорно-фантастичног типа уводи психички „лабилног“ јунака који ће постати карактеролошки прототип у оквиру реализма.13 Приповетка „Награисао“ је прави пример реалистичког оспоравања натприродног. Примећује се да је Миладин „лабилан“ јунак јер пре него што ће доживети сусрет с натприродним, он ће слушати приче о нечастивим силама, те је сасвим разумљиво да је овде по среди психолошки фактор привиђења. Оно што је сродно са приповетком „Ноћ на мосту“ огледа се у томе да у обема приповеткама јунаци нагазе на чини, те обојицу воде врачевима – кум-Ивана некаквом Новаку из Чучуга, а Миладина Ромом Вуку. У приповеци „Награисао“ одлажу се подаци о узроцима болести газда-Миладина; описује се тренутно стање, па криза, а тек из приче његове жене види се да се нешто пре тога догодило, воде га попу, па Ромом Вуку (обред се описује виђењем Миладинове жене и његовог брата), а на крају Миладин у друштву прича како је наишао на нечисте силе и „награисао“. Овај тип приповетке је чврсто везан за једног јунака, а радња се развија поступно: описује се стање јунака, као последица нејасних, тајанствених околности, а на крају се и те околности саопштавају речима самог јунака, жртве догађаја (линеарно-ретроспективни тип композиције). По типологији Цветана Тоторова, доживљаји у приповеткама „Ноћ на мосту“ и „Награисао“ подводе се под жанр чудно јер се објашњење за привиђења и фантастичне догађаје може пронаћи у околностима и психолошком стању јунака уочи њихове појаве. Ипак, такво мишљење ни на који начин не умањује значај Глишићевог дела нити је са таквом намером изнето и приказано. Напротив, рад је имао за циљ да покаже како Глишић, као мајстор писане речи не дозвољава читаоцу да се дефинитивно определи за једно тумачење фантастичних елемената и да његово дело подведе под преузете или унапред дефинисане категорије. ЛИТЕРАТУРА:

Глишић, Милован. Приповетке. Београд: Рад, 1973. Живковић, Драгиша. „Народна фантастика у ткиву српске уметничке приповетке друге половине XIX века“. У: Европски оквири српске књижевности II . Београд: Просвета, 1977. Палавестра, Предраг. „Критичке одлике српске фантастике“. У: Предраг Палавестра, пр. Књига српске фантастике. Књ. 1: XII–XX век. Београд: Српска књижевна задруга, 1989. Пижурица, Крсто. „Митско и фантастично у приповеткама Милована Глишића“. У: Велибор Берко Савић, пр. Милован Ђ. Глишић: споменица о 150-гогишњици рођења. Ваљево: В. Савић, 1997. Радин, Ана. Мотиви вампира у миту и књижевности. Београд: Просвета, 1996. Тодоров, Цветан. Увод у фантастичну књижевност. Београд: Рад, 1987.

Бележница 32

130

Избор бележнице

Избор Бележнице _______________ Весна Тешовић, Народна библиотека Бор

Ако се не забележи, није се ни десило

(Елизабета Георгиев, Радионица осмеха – 15 година песничке радионице Народне библиотеке „Детко Петров“ у Димитровграду, Димитровград, 2015)

Наслов овог текста сугерише само један, онај прагматични, начин на који може да се разуме мотив за настанак публикације Радионица осмеха. Међутим, можемо је прихватити и као: Ведри омаж дечјем стваралаштву и успешној мотивацији тог стваралаштва; Споменар креативног дружења; Показатељ вредног, континуираног, професионалног, интелектуално и емотивно посвећеног рада; Могуће упутство свима којима је близак рад са децом; Пример добре праксе за библиотекаре дечјих одељења у било којој средини. Елизабета Георгиев, виши дипломирани библиотекар библиотеке „Детко Петров“ у Димитровграду, овом публикацијом несебично дели своје искуство у раду са децом и младима. Описује кораке који су утабали стазу успеха, како библиотеке у целини, тако и појединачно сваког полазника радионице и библиотекара. Те кораке чине континуиран, креативан, мотивационо инспиративан радионичарски рад; поетске и прозне слике из визуре детета; зборник у коме су „овековече-

на“ дела настала у радионицама; позоришне представе које су и оруђе промоције и које не само да представљају зборник, већ својом магијом анимирају нове генерације деце и младих да начине први корак – пођу у песничку радионицу Библиотеке. А онда се даљи кораци већ подразумевају. Савршен круг. За читаоце Радионице осмеха резимирано је петнаест година рада, током којих су песничке, драмске, радионице креативног писања, рецитовања, стрипа, цртаног филма и друге ликовне радионице изродиле седамнаест књига на српском и бугарском језику, на десетине изложби, представа, перформансâ, радио и телевизијских емисија посредством којих је библиотека ушла у сваки дом царибродске регије. Рецепт не само за оне који још трагају за мотивационом снагом, која би их покренула, већ и за оне вредне, марљиве, креативно снажне, потпуно посвећене, а који још нису свесни потребе да сваки свој програм документују причом „у слици и речи“. Елизабета у својој публикацији објашњава мотиве, циљеве, концепт и идеје водиље својих радионца. Пише истовремено и летопис песничке радионице и приручник и

131

Бележница 32

______________ Избор Бележнице водич за рад са децом, али и прави албум и награду свим радионичарима библиотеке од двехиљадите па наредних петнаест година. Ова књига је сведочанство о томе како у једној малој (можда успаваној и инертној) средини библиотека јесте животно било, а библиотекар јесте онај ко децу ненаметљиво учи шта су, заиста, литература, белетристика и уметност, и зашто Zorannah Life&Stile то није. Сасвим је сигурно да у бројним библиотекама Србије постоје и други маштовити и

Бележница 32

марљиви библиотекари који од свог радног простора праве стецишта добрих вибрација, којима се духовно хране и кроз које стасавају генерације деце. Међутим, да ли из непробитачне скромности тих прегалаца, или због нечег другог, немамо прилику да то и сазнамо, да се радујемо и инспиришемо њиховим резултатима рада. И зато, да се поново осврнем на наслов текста: ДА, треба бележити оваква искуства, као сведочанство лепог, богатог, вредног, ведрином испуњеног живота.

132

Ствари које су прошле

Ствари које су прошле ___________

Књига утисака – без утисака Недавно отворени Музеј Бора има посебну књигу утисака. Ова књига је намењена томе да посетиоци музеја у њу упишу своје утиске, похвале, замерке, примедбе, предлоге и сл. мишљења о музеју. Међутим, посетиоци музеја су у већини случајева схватили да се овде ради о само о једноставном уписивању у књигу, ваљда ради неке евиденције о посетиоцима. То је погрешно. Књигу утисака треба користити у ону сврху којој је она и намењена. На тај начин ће бити руководству музеја указана најбоља помоћ и пружена пуна сарадња, јер, не треба заборавити да ће и сама та књига, временом, постати драгоцен докуменат о првим данима живота самог музеја. Борски колектив – орган рудничког одбора и предузећа год. 5, бр. 12 (16 март 1951): 2.

ТАМО-АМО ПО БОРУ Богдан Вучетић

Лепо и ружно Бор је међу првим градовима у Србији добио улично флуоресцентно осветљење. Лепо и корисно! Заправо, било је лепо док је било ново. Сада, када у скоро свакој флуоресцентној лампи не светле две до три цеви – није лепо.

Магацин у излозима Излози трговинских радњи могу много допринети изгледу града. У штампи се често пише о уређивању излога, али наше аранжере, изгледа, то не погађа. Погледајмо наше излоге! У једном од њих налазе се заједно, бицикли, флаше са алкохолом, салицил-прах и футбалска лопта! У другом радио-пријемници, крем за лице и ципеле – такође заједно.

133

Бележница 32

__________ Ствари које су прошле Тако изгледају излози у центру града. На периферији они су претворени у праве правцате магацине. Неукусно.

Добро и – јевтино После сваке смене, експрес-ресторан је пун абонената. Тако је било и овог пута. Читам јеловник: пасуљ, паприкаш, пуњене паприке, салата. Цене су врло приступачне Величина оброка… ево шта ми је о томе рекао један радник који је баш завршио ручак и припалио цигарету: – Мада радим у јами, количина хране коју овде добијам довољна је. Врло је добра и јевтина. Свакога дана имамо избор од три-четири јела. Цене су, као што видите, ниске: од 25 до 60 динара „порција“. Ја сам самац, и раније док сам спремао храну у стану, трошио сам много више новца и јео углавном суву храну. Сада је нешто друго. Интересује ме само каква ће бити када нестане поврћа на пијаци. То је заиста интересантно. Засад је овде храна добра и јевтина. „Репрезентација“ Сваки град има по један репрезентативни хотел-ресторан. Неки чак и два-три, а неки (као Бор) – ниједан! Мислите ли да је „Турист“ у Бору репрезентативна угоститељска радња? Варате се… Погледајте чаршаве којима су прекривени столови у ресторану! Многи од њих, били бели или шарени, чисти или прљави, закрпљени су на неколико места. Неки су чак одавно заслужили да оду у старе крпе, али и даље упорно имитирају стољњаке. „Забрањено“ пушење Када сам отворио врата, запахнуо ме је облак љутог дуванског дима. Прво што сам запазио, био је под прекривен опушцима. Не, то није била нека кафана, већ – чекаоница Дома народног здравља! У њој се тада налазило шездесетак људи. Велики број њих је пушио, мада је видно истакнуто упозорење: „Пушење је строго забрањено!“

Бележница 32

134

Ствари које су прошле ___________ Стајао сам у чекаоници десетак минута. За то време је кроз њу прошло неколико особа у белим мантилима. Сви су се одреда закашљали, погледали хладно око себе и наставили даље, а упозорење на зиду чекаонице остало је незапажено. Непушачима и малој деци, којих овде увек има, смета дим и када су здрави. А кад су болесни…

А у Бору тога нема „Туристичко друштво расписује идејни конкурс за предмете који би се продавали као успомена из Бора“ – писало је пре извесног времена у „Колективу“. Конкурс је завршен, награде су подељене и – на томе се стало. Бор није нека туристичка атракција, али га сваке јесени и пролећа посети више екскурзија ђака и других. Мала успомена из нашег јединственог рудника свакоме би била драга. И још нешто. Овог лета примио сам од пријатеља неколико разгледница из разних крајева Југославије. На свакој од њих је писало да су оне издање локалног туристичког друштва. Лепа фотографија, добра пропаганда тих крајева и мали извор прихода. У Бору тога нема. Сем фотографија зграде Општине и споменика рудара – ништа више. А Црни Врх, Брестовачка бања, Злотска пећина и други околни предели „створени за објектив камере“? Надајмо се да ће идуће сезоне бити боље. Колектив: лист Социјалистичког савеза радног народа борске општине год. 11, бр. 35 (6. септембар 1957):2.

ДВЕ БЕЛЕШКЕ

Неке ситнице које то нису Много се руши старо и подиже ново и чине не без резултата још бројни други напори како би Бор постао град у правом смислу ове речи. Па ипак ту и тамо и даље се може наићи на поједине наизглед ситне слабости, које у ствари то нису.

135

Бележница 32

__________ Ствари које су прошле *Још у првој половини прошле године, Народни одбор општине донео је одлуку да се, из хигијенских разлога, сви свињци који се налазе у центру града и његовој непосредној близини, поруше. Написана су бројна решења која су и уручена. Извесни грађани ову одлуку су прихватили и поступили по њој. Међутим, нажалост, још увек је приличан број свињаца који су остали несрушени. Ако је овоме допринело непредузимање административних мера против оних који нису хтели да поштују одлуку Народног одбора општине, као и жеље и настајања [sic!] других далекобројних [sic!] грађана да постигнемо што више у погледу културног изгледа града, онда би апсолутно требало овај пропуст исправити. Већ у центруг рада [sic!], чим мало поодмакне вече почиње скоро оргијање паса из доста бројних дворишта. То можда и није толико проблем, као што је проблем питање паса којима су домаћини дозволили да се потпуно слободно шетају двориштима не само ноћу већ и преко дана. А пас је пас: има оштре зубе и није увек и према сваком сваки пас мирољубив. Са друге стране она ноћна комотна шетња паса и непоетично певање, потсећају на оно што је наш град давно оставио иза себе, помало на сеоски начин. Ово је дакле „ситница“ више коју треба што пре сузбити макар и уз примену оштрих санкција према онима који не увиђају своје грешке.

Пасија претворена у коцку Ових дана се живо расправљало у круговима просветних радника и на родитељским састанцима о једној негативној појави код деце. Наиме, реч је о једном виду коцке, која се раширила не само код најмлађих већ и код старијих ученика. Разна предузећа која се баве производњом слаткиша: чоколада, колача и бомбона у пакетићима доносе сличице из животињског царства, спорта, па и слике филмских глумаца. Један број деце то прикупља и уређује своје албуме, али већини ове сличице служе за коцку „парнепар“. Што је још теже, с њима се тргује, продају се међу децом по 5 или 10 динара. Најспособнији овим путем долазе и до новца. Колико је ово постала пасија навешћу само један пример. Прошло је било већ 15 минута од почетка часа, а два малишана, занесена овом игром, завучена у један кутак, заборавили су да су у школи и да је час већ почео. Поједини навикнути на ову „игру“ пренели су је на улице и у куће где је контрола родитеља недовољна. Колектив: лист Социјалистичког савеза радног народа борске општине год. 14, бр. 1 (8. јануар 1960):4.

Бележница 32

136

Летопис библиотеке _____________

Летопис библиотеке 6. мај: Презентација „ʽФотоморганаʼ као ʽобјективна фикцијаʼ – о одлукама репрезентативности фотографске грађе“ Драгана Стојменовића, вишег дипл. библиотекара (Завичајно одељење НБ Бор) на конференцији „Дигитализација фото-грађе“ у Музеју историје Југославије. 20. мај: У оквиру манифестације „Музеји Србије од десет до десет“, у Галерији Народног музеја „Зајечар“ представљен је часопис Народне библиотеке Бор Бележница. О часопису је говорила главни уредник Виолета Стојменовић, виши дипл. библиотекар. 27. мај – 2. јун: Дани књиге Народне библиотеке Бор. 27. мај: Књижевник Дејан Алексић представио је своју књигу за децу Чудесни подвизи Азбучка Првог у 30 слова; Отварање изложбе фотографија „Портрет фотографа: Ђура Коловратар“, из приватне колекције Радмиле Брежанчић и колекција Народне библиотеке Бор; аутор изложбе: Драган Стојменовић, виши дипл. библиотекар (Завичајно одељење). 30. мај: Проф. др Жарко Требјешанин, поводом 160 година од рођења Николе Тесле, одржао је предавање под називом „Никола Тесла: личност, послање“. 31. мај: Представљање књиге песама у прози Ноје у граду Ефросини Манда-Лазару (Ки-

пар); о књизи су говорили преводилац Саша Ђорђевић и Виолета Стојменовић. 1. јун: У оквиру циклуса „Припитомљавање књижевности“ Горана Миленковића, вишег дипл. библиотекара, Срђан Срдић, писац и књижевни критичар и теоретичар, одржао је предавање на тему „Теорија фикционалних светова и проблем истине у књижевности“; Срђан Тешин је представио своју збирку кратких прича Приче са Марса. 2. јун: Представљање романа Владе Арсића Кад звона занеме – Ваљево 1915 ; о књизи су говорили аутор и Ана Јанковић, виши дипл. библиотекар. 4. јун: Акредитовани стручни семинар „Јачање компетенција школских библиотекара и запослених у образовању за коришћење ресурса школске библиотеке“, у организацији Матичног одељења Народне библиотеке Бор; аутори семинара и гости библиотеке: Дубравка Илић и Александар Вукајловић (Народна библиотека „Владислав Петковић Дис“ Чачак). 6. јун: Свечани превод ученика осмог разреда борских основних школа који су корисници Дечјег одељења Народне библиотеке Бор на одељења за одрасле кориснике. 10. јун: Презентација „Дигитализација фотограђе у функцији набавне политике и продукције у јавним библиотекама“ Драгана Стој-

137

Бележница 32

____________ Летопис библиотеке меновића, вишег дипл. библиотекара (Завичајно одељење НБ Бор), у оквиру стручног скупа завичајних одељења јавних библиотека „Фотографија завичаја“, одржаног у библиотеци „Вук Караџић“ у Пријепољу. 16. јун: Предавање дипл. етнолога и музејског саветника Сузане Мијић (Музеј рударства и металургије, Бор) о влашкој култури, у оквиру манифестације „Eastville – разлике нас спајају“ у организацији Удружења грађана „Village“, СКС „Драго Чех“, Влашког културног центра и Удружења за заштиту румунске културе „Aurelian“. 17. јун: „Бирање под морање“, трибина о књигама и читању у организацији ИП „Клио“ и Народне библиотеке Бор; гости библиотеке били су: Наташа Ђелошевић (ИП „Клио“), књижевни критичар и теоретичар Тихомир Брајовић (Филолошки факултет у Београду) и књижевница Љубица Арсић. 22. јун: Представљање књиге Искривљена сећања Дијане Ђорђевић; о књизи су говориле ауторка и Весна Тешовић, виши дипл. библиотекар. 23. јун: Предавање др Снежане Чучовић „Утицај исхране на настанак бубрежних каменова“ у организацији Удружења бубрежних болесника на дијализи, Дома здравља Бор, Народне библиотеке Бор и др. 24. јун: Отварање изложбе фотографија „Мистик“ у организацији Фото-клуба „Балкан“ и Народне библиотеке Бор.

Бележница 32

29. јун: Александар Богдановић, дипл. филолог кинеског језика и културе, одржао је предавање о Кини, под називом „Модерна Кина“. 30. јун: Изложбена промоција 31. броја Бележнице: часописа за библиотекарство, књижевност и културу Народне библиотеке Бор. 4–8. јул: Александар Богдановић, дипл. филолог кинеског језика и културе, одржао је пет радионица кинеског језика, писма и културе са корисницима Дечјег одељења Народне библиотеке Бор. 5. септембар: Акредитовани стручни семинар за библиотекаре „Ауторско право у библиотечко-информационој делатности“, у организацији Матичног одељења Народне библиотеке Бор; аутори семинара и гости библиотеке: др Татјана Брзуловић Станисављевић и др Драгана Столић (Универзитетска библиотека „Светозар Марковић“, Београд). 8. септембар: Програм представљања медијске и информационе писмености „(Не) писмености“, поводом Међународног дана писмености; аутор програма: Виолета Стојменовић, виши дипл. библиотекар. 21. септембар: На стручном скупу „До креативног детињства: сарадња библиотека, невладиног сектора и приватне иницијативе у подстицању креативности код деце и младих“, у оквиру 28. Фестивала хумора за децу у Лазаревцу, Весна Јовановић и Марија Радосављевић (Дечје одељење НБ Бор) представиле су програм „Увод у кинеску култу-

138

Летопис библиотеке _____________ ру“, одржан у јулу 2016. у Народној библиотеци Бор. 22. септембар: Предавање всс Бојане Симоновић „Симптоми код болести уринарног тракта“, у организацији Дома здравља Бор, Народне библиотеке Бор и др. 30. септембар: Прва презентација у оквиру програма представљања омладинске тј. литературе за младе (одрасле) „Библиобрег“ у Клубу гимназије „Бора Станковић“ у Бору; аутор програма: Виолета Стојменовић, виши дипл. библиотекар. 3. октобар: Отварање самосталне изложбе фотографија Петра Сабола (Хрватска) у орагнизацији Фото-клуба „Балкан“ и Народне библиотеке Бор. 4. октобар: Зоран Алексић је представио своју књигу Зајечарска рапсодија: историја Зајечара кроз урбану музику: 1949–2010; о књизи су говорили: аутор, Весна Тешовић, виши дипл. библиотекар и писац Радиша Драгићевић. 5. октобар: Вече сатире у организацији борских сатиричара и афористичара. 6. октобар: Креативна радионица „Школски живот из хумористичког угла“ на Дечјем одељењу Народне библиотеке Бор; Представљање пројеката везаних за дигитализацију завичајне грађе Народне библиотеке Бор у оквиру радионице „Advocacy, Raising Awareness and Communication for Libraries” (у организацији међународног еIFL конзорцијума, у сарадњи са Народном библиотеком

Србије, Библиотеком града Београда, Библиотекарским друштвом Србије и Заједницом матичних библиотека Србије); аутор презентације: Виолета Стојменовић, виши дипл. библиотекар. 7. октобар: Представљање часописа за књижевност, уметност и културу Буктиња (Крајински књижевни клуб, Неготин); о часопису су говорили Миљан Ристић, гл. ур., и чланови редакције Саша Скалушевић и Радојка Плавшић Ранковић. 10–14. октобар: Обележавање Дечје недеље на Дечјем одељењу Народне библиотеке Бор; тема програма била је хумор у школи; отварање изложбе „Школски бисери“, коју су припремили библиотекари Весна Јовановић и Марија Радосављевић (Народна библиотека Бор) и проф. српског језика и књижевности Саша Чорболоковић (ОШ „3. октобар“, Бор), поводом Дечје недеље. 13. октобар: Такмичење у причању вицева у организацији Дечјег одељења Народне библиотеке Бор, у оквиру програма обележавања Дечје недеље. 14. октобар: Радионица „Школа“ Јасминке Петровић, књижевнице за децу, и Добросава Боба Живковића, илустратора и карикатуристе, у оквиру програма обележавања Дечје недеље. 20. октобар: Представљање збирке песама Нада Наде Грабовац. 24. октобар: Акредитовани стручни семинар „Библиотеке Плус“ за библиотекаре

139

Бележница 32

____________ Летопис библиотеке школских и јавних библиотека „Развијање информационе и медијске писмености код деце и младих“, у организацији Матичног одељења Народне библиотеке Бор; аутори семинара и гости библиотеке: библиотекар саветник Гордана Љубановић (Национална библиотека Црне Горе „Ђурађ Црнојевић“, Цетиње) и Слађана Галушка (ОШ „Свети Сава“, Београд). 26. октобар: Представа Демократија Зијаха Соколовића и дискусија о демократији у склопу кампање „Ствар избора“, коју спроводе Национална коалиција за децентрализацију (Ниш), удружење Србија у покрету (Београд) и Media & Reform Centar (Ниш). 1. новембар: Отварање изложбе фотографија Desire Фото-клуба „Балкан“. 14. новембар: Представљање књиге Ивана Чоловића Смрт на Косову пољу: историја косовског мита. О књизи су говорили аутор и Виолета Стојменовић, виши дипл. библиотекар. 15. новембар: Представљање одабраних наслова за младе (одрасле) у Клубу Гимназије „Бора Станковић“ у Бору, у оквиру циклуса „Библиобрег“, који уређује и води Виолета Стојменовић, виши дипл. библиотекар

Бележница 32

16. новембар: Програм обележавања Дана еко-покрета у организацији Друштва младих истраживача и Народне библиотеке Бор. 17. новембар: Отварање самосталне изложбе фотографија Бранислава Бркића под називом Сибир – Тофаларија. 18. новембар: Трибина „Деиндустријализација вашег града – анализа искуства и потенцијалних алтернатива“ у организацији Института за филозофију и друштвену теорију Универзитета у Београду и Народне библиотеке Бор. Модератор дискусије био је социолог Срђан Продановић. 23. новембар: Представљање публикације Татјане Брзуловић Станисављевић (Универзитетска библиотека „Светозар Марковић“ у Београду) Породична преписка кнеза Милоша Обреновића из Архивске збирке Јоце Вујића у Универзитетској библиотеци „Светозар Марковић“. О књизи су говорили ауторка и Ана Јанковић, виши дипл. библиотекар (Народна библиотека Бор). 29. новембар: Филозоф Иван Миленковић одржао је предавање „Зашто нема друштвене критике?: филозофија и баналност“, у оквиру циклуса „Идиом“, који уређује Горан Миленковић, виши дипл. библиотекар.

140

Белешка

Белешка ________________________

Белешка Овај број Бележнице илустрован је кадровима из анимираног филма Искон Михајла Драгаша, примењеног уметника из Бора. Михајло Драгаш је рођен 1991. у Чапљини (Босна и Херцеговина). Основне и мастер студије завршио је на Факултету примењених уметности у Београду, одсек анимација. Аутор је три анимирана филма: Искон Anima Aeternam (2015), Vis Dubium (2014) и Сизиф носи Сизифа (2013), који су приказивани и награђивани на више фестивала у земљи и иностранству: Balkanima 2016, 2014. и 2013, Београд; Animanima 2016, Чачак; FESA 2014. и 2016, Београд; ANIBAR 2016, Пећ; Константинов златник 2016. и 2014, Ниш; Фестивал српског савременог кратког и анимираног филма 2016, Вашингтон; 63rd Belgrade Documentary and Short film festival 2016, Београд; Finow Film Festival 2016, Eberswalde, Немачка; International Student Film Festival “NEW WAVE” 2016, Софија; CINEMAIUBIT International Student Film Festival 2015, Букурешт; JSFF Japanese-Serbian Film Festival 2015, Београд и Токио; XIV St. Petersburg International Festival of Debut and Student Films BEGINNING 2015, Петроград; ReAnimania YIAFF 2015, Yerevan, Јерменија; Student Cuts 2015, Марибор; Animate Dubai 2015, Дубаи; Libelula 2015, Барселона; Thessaloniki Animation Festival 2015, Солун; ANIMATEKA

2015, Љубљана; 6th Golden Kuker 2015, Софија; Tabor Film Festival 2015, Загреб; Athens Animfest 2015, Атина; Seefilm 2015, Лос Анђелес; DOK Leipzig 2014, Лајпциг; Be There 2014, Крф; Reanimania 2014, Јереван, Јерменија. Поред анимације, бави се дигиталним видео-дизајном и музиком; сам компонује музику за своје филмове. Године 2016. освојио је Гран при 63. Београдског Фестивала документарног и краткометражног филма за Искон Anima Aeternam; Златну плакету Београда за најбољи анимирани филм у домаћој категорији за Vis Dubium, на истом фестивалу; Награду Института SAE на петом Фестивалу студентске анимације, ФЕСА 2016, у Београду. Године 2015. филм Vis Dubium награђен је на фестивалу студентског филма Student Cuts 2015 (Марибор, Словенија) за најбољи анимирани филм, и на интернационалном фестивалу анимираног филма Athens Animfest 2015, наградом за изузетност (Distinction). Исте године, Михајло Драгаш је, са Милошем Томићем и Маријом Лазаревски, иза бран за члана селекционе комисије Фестивала европског анимираног филма „Балканима“ у Београду. Године 2014. филм Vis Dubium награђен је као најбољи рад на конкурсу Рајфајзен банке и Галерије 12 HUB у Београду „Raiffesien Club награда за младе уметнике“.

141

Бележница 32

_______________________ Белешка Исте године, Михајло Драгаш је освојио и Награду Факултета примењених уметности у Београду из фонда Бете и Ристе Вукановића за најбоље остварење из области графике. Године 2013. Драгаш је добио Награду за најбољег студента графичара на 7. ExYu конкурсу за графику. Награђени радови излагани су на изложбама у Београду и Новом Саду. Исте године филм Сизиф носи Сизифа награђен је у студентској категорији на Европском фестивалу анимације „Балканима 2013“ у Београду, наградом коју додељује Институт CAE. Због ових успеха, Општина Бор му је 2013. доделила Ђурдевданску награду за допринос културном стваралштву града у категорији уметности.

Бележница 32

Цртежи и графике Михајла Драгаша излагани су на колективним изложбама у Београду, Новом саду, Нишу и Ужицу („Млади“ Фондације Niš Art, 2013; Бијенале суве игле 2013; 7/36 / изложба награђених радова са ExYu конкурса за графику, 2014; 7. Бијенале студенске графике, 2014; „Мала графика“ Графичког колектива у Београду, 2014 итд.), али и у Египту, на Међународном бијеналу мале графике библиотеке Александрина, у Александрији, 2015. Самосталну изложбу цртежа и графика, под називом „Човек у времену“, Драгаш је имао у Галерији СКЦ-а у Београду, у марту 2015. године.

142

Упутство ауторима, преводиоцима и приређивачима Да бисмо избегли извесне недоумице на које наилази редакција приликом приређивања текстова за штампу, али и ради једнообразности текстова, поготово када је реч о навођењу литературе и фуснота, молимо ауторе, преводиоце и приређиваче да се придржавају следећих упутстава: • За Бележницу се пријављују радови чији садржај није објављиван; • Радови (и други прилози) треба да буду достављени редакцији ИСКЉУЧИВО у електронској форми имејлом (nbbor@ mts.rs), са назнаком „За Бележницу“, уређени у програму Microsoft Word; • Све остале прилоге који иду уз текст – илустрације: шеме, дијаграми, табеле и сл. – треба доставити одвојено од текста, такође у атачменту, јасно обележене и са назнаком у ком делу текста треба да буду штампане, најбоље што је могуће ближе тексту где се први пут помињу; • Странe свих текстова треба да буду формата А4, текст у једној колони; • Текст мора бити ћириличан (изузев неоп ходних термина и скраћеница који морају да буду на страном језику и ако је матерњи језик аутора – хрватски или бошњачки) – style:

143

Normal + Justified, font: Times New Roman (Serbian Cyrillic), font size 12, проред:1; • Текст треба организовати следећим редоследом: у истом реду – (титула) име и презиме аутора, (назив установе у којој је запослен), место; испод – јасно одвојени (наднаслов), наслов и (поднаслов), текст рада (са фуснотама); напослетку – (литература); • За писање наслова књига и часописа у самом тексту треба користити курзив (italic); за наслове песама, приповедака, текстова у часописима или књигама, филмова, позоришних представа, изложби и сл. користити наводнике као у примеру: „Искрена песма“, а у оквиру цитата, уколико је потребно – полунаводнике (апострофе): ‘Искрена песма’; • У раду се могу користити искључиво фус ноте обележене основним бројевима; • Списак коришћене литературе је на крају текста; извори се наводе језиком и писмом коришћене публикације; • Стил цитирања у фуснотама и литератури је Chicago Style (Humanities) и молимо ауторе, уколико их текст садржи, да се овог правила придржавају;

Бележница 32

Упутство како се овај стил користи можете пронаћи: -- у тексту мр Драгане Сабовљев у рубрици „Одраз“ у Панчевачком читалишту број 13 (новембар 2008), -- на сајту www.citaliste.com -- на веб адресама: -- h ttp://www.chicagomanualofstyle.org/ tools_citationguide.html -- http://www.citaliste.com/pdf_stampa/ cikago_za_sajt.pdf • Списак литературе треба саставити по азбучном реду или абецедном реду (зависно од писма публикације), узимајући у обзир прво слово презимена аутора или наслова анонимног дела; на крају списка иду URL адресе. Редакција Бележнице ради лектуру и коректуру текстова и задржава право да у договору са аутором измени наднаслов, на слов или поднаслов текста, као и дискреционо право да рад процени и не објави уколико

Бележница 32

не одговара утврђеним критеријумима, квалитативним, садржинским и формалним. Објављени радови ни на који начин не смеју повредити ауторска права других појединаца или организација. За право објављивања, оригиналност и квалитет радова одговарају сâми аутори. Аутори су одговорни и за чињенице, податке и ставове изнете у тексту, који не морају бити у складу са ставовима редакције. Сматра се да су аутори своја ауторска права на текст (и фотографије), од тренутка кад су их послали, пренели на Народну библиотеку Бор као издавача часописа. Издавач ће радове објављивати у штампаном и електронском облику (на сајту Народне библиотеке Бор). Текст објављен у Бележници аутор може објавити и у другим публикацијама, уз сагласност главног уредника и обавезно навођење извора, тј. броја Бележнице одакле је рад прештампан.

144