Andrea busfield zivot medju senkama

Andrea Basfild

ŽIVOT MEĐU SENKAMA

bojana888

~1~

Mojoj mami, tati i sestri

~2~

PRVI DEO

~3~

1.

Zovem se Favad i majka mi je rekla da sam rođen pod senkom talibana.

Nije ništa više rekla, a ja sam zamišljao kako ona pravi korak iz sunčevog sjaja u tamu; kako se skupila u ćošku da zaštiti stomak koji me je skrivao dok je čovek sa štapom stajao da me batinama izbaci na svet.

A onda sam odrastao i shvatio da nisam jedini koji je rođen pod ovom senkom.

Tu je bio moj rođak Džahid, na primer, kao i devojka Džamila - svi smo zajedno obrađivali strance na Kokošjoj ulici - a tu je bio i moj najbolji prijatelj, Spandi. Još pre nego što sam upoznao Spandija lice su mu izjele peščane mušice, od čega je čitavih godinu dana vukao ranu koja mu je ostavila ožiljak veličine pesnice na obrazu. On pak nije mario za to, a nismo ni mi, i dok smo mi, ostali, bili u školi, on je prodavao spand debelim Zapadnjacima, zbog čega smo ga, iako mu je ime bilo Abdulah, zvali Spandi.

Da, svi smo mi bili rođeni u vreme talibana, ali sam majku čuo da priča o njima samo kao o ljudima koji prave senke, tako da pretpostavljam da bi, da je ikada naučila da piše, možda postala pesnikinja. Umesto toga, a takva je bila Alahova volja, prala je podove bogatih za šaku ava koje je krila u odeći i čuvala tokom noći. „Svuda su lopovi”, šištala je, ljutitim šapatom koji joj je spajao vrhove obrva.

I, naravno, bila je u pravu. Ja sam bio jedan od njih.

U to vreme niko od nas nije o tome razmišljao kao o krađi. Kako je to Džahid objasnio, jer je znao dosta o tome: „To je moralna raspodela bogatstva.” „Deljenje novca”, dodala je Džamila. „Mi nemamo ništa, oni imaju sve, ali su suviše pohlepni da bi pomogli siromašnim ljudima poput nas, kako je to napisano u svetom Kur’anu, tako da moramo da im pomognemo da budu dobri. Na neki način, oni nam plaćaju za našu pomoć. Samo što ne znaju da to rade.”

Naravno, nisu svi stranci „plaćali” za našu pomoć zatvorenih očiju. Neki od ~4~

njih zapravo su nam davali novac - ponekad voljno, ponekad iz stida, ponekad da bi nas naterali da odemo, što uistinu ne uspeva, jer jednu grupu ubrzo zamenjuje druga kada dolari šetaju ulicom. Ali bilo je zabavno. Rođeni pod senkom ili ne, ja, Džahid, Džamila i Spandi provodili smo dane na suncu, raspodeljujući bogatstvo onih koji su dolazili da nam pomognu. „To se zove obnova”, obavestio nas je Džahid jednog dana dok smo sedeli na pločniku i čekali na vozilo s pogonom na sva četiri da ga zaskočimo. „Stranci su ovde, jer su bombardovali našu zemlju da bi ubili talibane i sada moraju ponovo da je izgrade. Svetska skupština je izdala nalog.” „Ali zašto su hteli da ubiju talibane?” „Jer su bili prijatelji sa Arapima, a njihov kralj Osama bin Laden imao je kuću u Kabulu, gde je napravio stotine dece sa svojih četrdeset žena. Amerika je mrzela Bin Ladena i znali su da tako žestoko jebe svoje žene da će jednog dana imati armiju od nekoliko hiljada, možda miliona, tako da su podigli u vazduh zgradu u sopstvenoj zemlji i optužili njega za to. A onda su došli u Avganistan da ubiju njega, njegove žene, njegovu decu i sve njegove prijatelje. To se zove politika, Favade,” Džahid je verovatno bio najobrazovaniji dečak koga sam znao. Uvek je čitao novine koje smo nalazili bačene na ulici i bio je stariji od nas, iako niko nije znao koliko stariji. Ne slavimo rođendane u Avganistanu; samo pamtimo pobede i smrti.

Džahid je takođe bio najbolji lopov koga sam poznavao. Bilo je dana kada bi zbrisao šaka punih dolara što je uzeo iz džepova stranaca koje smo mi, sitnija deca, jedili do suza. Ali, ako sam rođen pod senkom, Džahid je svakako rođen pod punim pogledom samog đavola, jer je istina da je bio neverovatno ružan. Zubi su mu bili otrcane smeđe mrlje i jedno oko mu je igralo po svome, kotrljalo se u duplji kao kliker u kutiji. Takođe mu je jedna noga bila toliko obamrla da je silom morao da je tera da ide u korak sa drugom. „On je prljavi mali lopov”, govorila je moja majka. Ali je ona retko kada imala koju lepu reč za bilo koga iz sestrine porodice. „Drži se podalje od njega... puni ti glavu takvim glupostima.”

Kako li je moja majka zamišljala da se držim podalje od Džahida verovatno ~5~

niko ne zna. Ali to je uobičajen problem sa odraslima: traže nemoguće i onda vam zagorčaju život kada ne možete da ih poslušate. Činjenica je da sam živeo pod istim krovom s Džahidom, zajedno s debelom kravom koje je bila njegova majka, magarcem koji mu je bio otac i još dvoje njihove djece prljavih lica, Vahidom i Obejdulahom. „Sve dečaci”, govorio je moj teča ponosno. „I svi ružni”, mrmljala je moja majka u čadar, namigujući mi, jer smo bili mi protiv njih i mada nismo imali ništa, barem su nam oči gledale u istom pravcu.

Zajedno, nas sedmoro delili smo četiri male sobe i rupu u dvorištu. Nije lako, stoga, držati se podalje od rođaka Džahida kako je to moja majka tražila. To je bilo naređenje koje bi i predsedniku Karzaju bilo teško da ispuni. Međutim, moja majka nikada nije marila za objašnjenja, tako da mi nikada nije bila neko ko bi rekao tačka.

Vrlo retko bi podigla oči sa šivenja da kaže nešto o kući koju smo nekada imali u Pagmanu. Rođen sam tamo, ali smo pobegli pre nego što su slike uspele da mi se ukorene u glavi. Tako sam nalazio sećanja kroz majčine reči, gledao kako joj se oči šire ponosom dok opisuje oslikane sobe oivičene debelim jastucima najtamnije crvene boje; zavese su prekrivale staklene prozire; kuhinja je bila tako čista da si mogao da jedeš sa poda, a bašta je bila puna žutih ruža. „Nismo bili bogati kao oni u Vazir Akbar Kanu, Fevade, ali smo bili srećni”, govorila bi mi. „Naravno, to je bilo mnogo pre nego što su talibani došli. A vidi nas sada! Ne posjedujemo čak ni drvo na kojem bi mogli da se obesimo.”

Nisam bio stručnjak, ali je bilo prilično jasno da je moja majka bila u depresiji.

Nikada nije govorila o porodici koju je izgubila, samo o zgradi u kojoj smo se nekada krili - i to ne baš uspešno, kako se ispostavilo. Međutim, ponekad bih je noću čuo kako šapuće ime moje sestre. Tada bi pružila ruke ka meni i privukla me bliže sebi. I tako sam znao da me voli.

Tom prilikom, dok smo ležali skoro kao jedno biće na jastucima na kojima smo sedeli tokom dana, ja sam goreo od želje da pričam. Osećao sam kako mi se reči gomilaju u glavi, čekaju da se kao bujica preliju preko usana. Hteo sam sve da znam; o ocu, o braći, o Mini. Izgarao sam od želje da saznam sve o njima, da ožive kroz reči ~6~

moje majke. Ali bi ona samo prošaputala ime moje sestre i ja sam kao kukavica ćutao, jer sam se bojao da ću, ukoliko progovorim, prekinuti čaroliju i ona će se okrenuti od mene.

Kad bi svanulo, majka nije više bila pored mene, već je bila budna i navlačila je burku. Dok bi izlazila iz kuće oštro bi mi izređala niz naredbi koje su uvijek počinjale sa „idi u školu” i završavale sa „drži se podalje od Džahida”.

U suštini su to bili nalozi koje sam pokušavao da izvršim iz poštovanja prema majci - u Avganistanu majke vrede više od sveg zlata koje se krije u podrumu predsednikove palate - ali nije bilo lako. Premda sam znao da me neće tući ako je ne poslušam, za razliku od Džahidovog oca koji je izgleda smatrao da mu je Bog dao pravo da me udari po licu svakog dana kada se sunce rodi, imala je taj pogled u očima, gledala me je netremice potišteno, a pretpostavljam da je postojao od dana kada sam se išunjao od senke.

Ja sam samo dečak, ali sam shvatao da nam je život težak. Naravno, meni je oduvek bio isti, nisam znao za drugo. Ali moja majka, sa sećanjima na tamnocrvene jastuke i žute ruže, bila je zarobljena prošlošću o kojoj sam malo znao. Provodio sam većinu dana izvan njenog zatvora, gledajući unutra. Tako je bilo od kada se sećam, a opet volim da mislim da je nekada bila srećna; da se smejala s mojim ocem pored bistrih voda jezera Kage, da joj se zelene oči - koje sam nasledio - smeju s ljubavlju, da joj se male šake, nežne i čiste, igraju rubom zlatnog vela.

Majka mi je nekada bila vrlo lepa - to mi je tetka rekla u iznenadnom naletu priče. Ali, onda je senka pala, i mada to nikada nije rekla, pretpostavljam da je mene krivila za to. Ja sam je podsećao na prošlost koju je odvukla u pakao bez cveća, što je bila kuća njene sestre. Na osnovu onog što sam mogao da primetim, majka je svoju sestru mrzela više nego talibane. „Ona je samo ljubomorna!”, vrisnula je jednom prilikom, dovoljno glasno da je moja tetka čuje u susednoj sobi. „Oduvek je bila ljubomorna na to kakva sam, na činjenicu da sam se udala za obrazovanog čovjeka, na naš nekada srećan život... i odavno sam prestala da se izvinjavam zbog toga. Ako ju je Alah blagoslovio licem raspukle lubenice i odgovarajućim telom, to nije moja krivica!” ~7~

„One se žene, rođene su takve”, rekao mi je Džahid jednog popodneva kada smo ponovo pobegli od vriske i uvreda koje su letele po kući, da krademo od stranaca u centru grada. „Nikada nisu srećnije nego kada se svađaju. Kad budeš stariji, bolje ćeš shvatiti. Žene su komplikovane, to mi otac kaže.”

I možda je Džahid bio u pravu. Ali rasprava koja se upravo desila više se ticala novca, nego toga što su žene. Tetka je tražila da plaćamo kiriju, ali mi smo jedva mogli da skrpimo za odeću koju nosimo i hranu u stomaku. Ono nekoliko ava što je majka zarađivala čisteći kuće zajedno s dolarima koje bih pokupio na ulici bili su sve što smo imali. „Ako bi dao majci koji dolar više, možda ona ne bi bila tako ljuta na majku”, predložio sam, što je očigledno bilo pogrešan predlog, jer me je Džahid snažno udario po glavi. „Vidi, ti malo kopile, moja majka je tvojoj majci dala krov nad glavom kada niste imali kuda da odete. Došli ste u naš dom proseći kao ciganska đubrad, naterali nas da vam ustupimo sobu i stavimo hranu u vaše jebene dokone stomake. Šta misliš kako smo se osećali? Da nismo dobri muslimani, tvoja majka bi ti podvodila dupe svakom jebenom homiću koji prođe. Zapravo, hoćeš da pomogneš? Idi prodaj sopstveno dupe! Lep dečko kao ti trebalo bi da skupi dovoljno ava da žene budu srećne.” „Stvarno?”, huknuo sam nazad. „A možda će platiti isto toliko novca da drže magareće dupe od tvog lica podalje od sebe!”

I onda sam potrčao, ostavljajući rođaka da za mnom uzvikuje kletve o kamilama i kurčevima, dok je vukao mrtvu nogu u besu iza sebe.

Tog dana bežao sam od Džahida sve dok nisam pomislio da će mi noge otkazati. Kad sam stigao u Sinema park, jedva sam mogao da dišem, i shvatio sam da plačem - zbog majke i rođaka. Bio sam okrutan. Znao sam to. Shvatao sam zašto čuva novac, zašto ga zakopava ispod zida kada je mislio da niko ne gleda. Hteo je ženu. „Jednog dana ću se oženiti najlepšom ženom u Avganistanu”, uvek se hvalio. „Samo čekaj. Videćeš.” I zbog toga mu je bio potreban novac, jer s licem koje ima ~8~

moraće da se pojavi s vraškim mirazom da bi mogao da ostvari taj san. Nije čak mogao ni da računa na snagu ličnosti da ubedi neku ženu da mu se privoli. Imao je najpoganija usta koja sam ikada čuo, čak gora od Nacionalne policije koja je rovarila po okretnicama grada, lajući psovke i tražeći mito, čak i od obogaljenih prosjaka.

Zapravo, jedino je škola mogla da spase Džahida, i tu je pokazao neverovatan dar.

Bacio se na učenje kako to samo može dečak bez prijatelja. Ali onda su ga mučenje i batine koje je trpeo svakoga dana konačno oterali i postao je mnogo tvrđi.

Moja zemlja može da bude opako mesto za život ako si siromašan, ali je još gore ako si siromašan i ružan. I sada je Džahid bio kamen; kamen koji zna da nikada neće naći ženu koja će se dobrovoljno udati za njega, već neku čiji bi otac mogao da pristane za odgovarajući cenu. „Hajde, Favade, idemo u Kokošju ulicu.”

Kroza suze sam ugledao Džamilu kako stoji preda mnom, sunce joj je stvaralo anđeosku svetlost oko tela. Bila je sićušna, kao i ja. I bila je lepa.

Džamila me je uhvatila za ruku i ja sam se podigao sa zemlje da bih stao pored nje, brišući lice rukavima da bih ga osušio. „Džahid”, rekao sam, kao da objašnjavam.

Klimnula je glavom. Nije mnogo pričala, ali pretpostavljao sam da će početi kako bude odrastala, ako je Džahid bio u pravu o tome kakve su žene.

Džamila mi je bila glavni suparnik u Kokošjoj ulici. Ona je praznila džepove stranaca koji su se topili po pogledom njenih krupnih smeđih očiju, dok sam ja praznio džepove strankinja koje bi se zaljubile u moje krupne zelene oči. Bili smo dobar tim čije je džeparenje prilično zavisilo od toga ko je prolazio, tako da ako bismo radili istog dana, delili bismo novac.

Petkom je pak bilo najbolje. To je praznik, nema škole, niko ne radi, a stranci su dolazili, izlazili iz svojih lend kruzerada pročešljaju turistički deo Kabula u potrazi za suvenirima „ratom rastrzanog” Avganistana: kutije za nakit napravljene od lapis lazulija; srebro uvezeno iz Pakistana; puške i noževi koji navodno datiraju iz angloavganistanskih ratova; pakule; patui; ćebad, ćilimi, ručni radovi za zidove, marame svetlih boja i plave burke. Naravno, ako biste hodali dvadeset minuta duže u ~9~

kovitlacu rečnog bazara Kabula, našli biste sve ove proizvode upola cene, ali su se stranci ili suviše plašili, ili su bili suviše lenji za taj put - isuviše bogati da ih je briga za koji dolar više kojim bi se većina naših porodica prehranjivala nedelju dana. Ipak, kako je to Džahid primetio, njihova lenjost bila je dobra za posao, a Kokošja ulica bila je njihova Meka.

Zajedno s humanitarnim radnicima, povremeno bismo videli vojnike belih lica nagnute nad tezgama u prodavnicama koje prodaju srebro kako gledaju prstenje i narukvice za supruge koje su ostavili u svojoj zemlji. Uglavnom su to bili visoki muškarci s velikim puškama, metalnim jaknama i šlemovima u obliku kugle privezanim uz glavu. Dolazili su u grupama od po četiri ili pet i jedan bi uvek držao stražu na ulici dok su ostali obavljali kupovinu, pazeći da ne naiđu bombaši samoubice. „Amerika dobra!”, vikali bismo - to je bio trik koji nam je uvek donosio koji dolar. S novcem u rukama potom bismo odlazili dalje niz ulicu, za svaki slučaj ako stvarno ima bombaša samoubica u blizini.

Većina ostalih stranaca pak je bila manje zainteresovana za Ameriku, tako da bismo koristili različite taktike da dođemo do njihovih dolara, pratili bismo ih dok su pleli svoj put od jedne prodavnice do druge, uzvikujući sve od engleskog čega smo mogli da se setimo. „Halo, gospodine” Halo, gospojice! Kako ste! Ja sam vaš telohranitelj! Ne, dođite ovamo, ja vam naći dobru cenu.” I uzeli bismo ih za ruku i odvukli do prodavnice gde smo mogli da zaradimo koji av od procenta. Većina nas je bila na platnom spisku četiri ili više vlasnika prodavnica, ali samo ako dovodimo mušterije. Zato, ako stranci nisu hteli da se povinuju našem mišljenju, pratili bismo ih po prodavnicama, cokćući i vrteći glavama praveći se da smo zabrinuti, ali pazeći da nas ne vide vlasnici. „Ne, gospoja, on je lopov, vrlo loša cena. Dođite, ja vam pokazati dobru cenu.” Potom bismo ih vodili do prodavnica koje su nas plaćale, rekli vlasniku cenu koju je ponudio jedan od konkurenata da bi počeli da se cenkaju od niže, ali još uvek isplative cene.

U međuvremenu, dok su stranci raspravljali oko nekoliko dolara više ili manje, starice koje su takođe radile na ulici, ali nisu znale engleski, sjurile bi se, obigravale su oko ulaza u prodavnice da posegnu prljavim rukama, grabeći laktove i jecajući u ~ 10 ~

burke. Sve su dolazile iz iste porodice, ali to stranci nisu znali. Kako bi žena za ženom krenula da plače moleći za novac za svoju bolesnu bebu na samrti, to bi obično bio trenutak kada je sve to bilo previše za zapadnjake i oni bi se popeli nazad u svoja kola, trudeći se da nas ne gledaju u oči dok ih vozači brzo odvoze dalje od našeg siromaštva i nazad u njihove povlašćene živote.

Međutim, dok bi lend kruzeri škripali odlazeći iz Kokošje ulice i u zakrčeni saobraćaj Šar-i Nava, Spandi bi se pojavio i počeo da lupka crnim prstima po prozorima držeći limenu kutiju s travama koja se pušila oporo, a koju zovemo „spand”, a čiji je miris tako neverovatno gadan da se govorilo da može da odagna zle duhove. Nesumnjivo, ovo je bio najgori od svih naših poslova, jer vam dim ulazi u kosu i oči i grudi i na kraju izgledate kao smrt. Ali zaradi se prilično novca, jer čak i ako turisti nisu sujeverni, teško je zanemariti dečaka kraj prozora kola čije je lice sa ožiljcima boje pepela.

Kada je bio dobar dan u Kokošjoj ulici, nismo morali da žicamo. Strankinje bi nam rado predale svoje torbe dok se bore s maramama na glavi na koje tek treba da se naviknu, a ja bi im nosio kupljeno sve dok ne kažu da je dosta za taj dan, zarađujući nekad pet dolara za svoj trud. Džamila bi se smeškala slatko i dobila isto toliko, ne noseći ništa. „A kako se ti zoveš?” pitale bi žene polako. Lepa bela lica s nasmejanim crvenim usnama. „Favad”, odgovarao bih. „Engleski ti je vrlo dobar. Ideš li u školu?” „Da. Škola. Svaki dan. Puno mi se sviđa.”

I to je bilo tačno, svi smo mi išli u školu - čak i devojčice ako bi ih očevi pustili - ali su dani bili kratki, a odmori dugi, trajali su mesecima tokom kojih nismo išli zimi i leti, onda kada bi postalo suviše hladno ili suviše toplo da bi se učilo. Međutim, engleski koji smo naučili dolazio je samo sa ulice. Bilo je lako pohvatati pokoju reč, a strancima je bilo drago da nas uče. Čak i ako je Džahid bio u pravu i ako su zaista došli da bombarduju našu zemlju i ponovo je izgrade, stranci su mi se prilično sviđali, s njihovim oznojenim ~ 11 ~

belim licima i debelim džepovima - što je bilo dobro, jer kada sam se tog dana vratio do kuće moje tetke, rečeno mi je da ću živjeti s njih troje.

~ 12 ~

2.

Nije nam bilo potrebno puno da se iselimo iz tetkine kuće, pošto smo posedovali samo jedno ćebe, nešto odeće i primerak Kur’ana. Poneli bismo više, ali izgleda da je tetka mislila da ono malo šerpi i tiganja koje smo skupili tokom godina sada pripada njoj.

Srećom, majka mi nije bila raspoložena za svađu tog dana i samo je pljunula sestri kraj nogu pre nego što je spustila burku i izvukla me kroz vrata. „Zbogom, Džahide!”, doviknuo sam iza sebe. „Zbogom, Favad jan!”

Pogledao sam nazad, iznenađenim srdačnim „jan” koje je dodao mom imenu, i baš na vreme da vidim rođaka kako briše nešto sa zdravog oka. „Ne zaboravi nas, ti magareća pizdo!”

Bio je to brz dodatak koji mu je doneo podjednako brz udarac po uvu debelom majčinom pesnicom.

Bila su nam potrebna puna dva sata hoda od Kair Kana na rubu grada do Vazir Akbar Kana, mesta gde nam je novi dom, a za to vreme uspeo sam da izvučem iz majke da ćemo živeti s dve žene i jednim muškarcem. Rekla je da zna ime samo jedne od žena, one koja nas je pozvala: zvala se Džordži. Izgleda da je moja majka prala Džordžinu odeću nedeljama. Nisam mogao da poverujem da to nije ranije pomenula. „Ali zašto si joj prala odeću?”, pitao sam. „Zbog novca, šta misliš?” „Zašto ne pere sama svoju odeću?” „Stranci ne znaju kako. Potrebne su im mašine da operu odeću.” „Kakve mašine?” „Mašine za pranje veša.” ~ 13 ~

Ovo mi je zvučalo neverovatno, ali moja majka ne bi lagala. Dobro, nije puno pričala, ali kada jeste, to je uvek bila istina. Takođe sam znao da su stranci nevernici, tako da sam pretpostavljao da osim što će ići u pakao, nisu bili blagosloveni ni uobičajenim veštinama datim običnim Avganistancima poput nas. „Da li šije?” „Ne.” „Ume li da kuva?” „Ima li muža?” „Ne.” „Nisam iznenađen.”

Majka se nasmejala i povukla me u zagrljaj dok smo hodali. Pogledao sam u nju, ali nisam mogao da joj vidim lice od cela burke, tako da sam joj jače stegao ruku, dok su mi uši gorele, jer sam uspeo da je nasmejem.

Ovo se brzo pretvaralo u najbolji dan u mom životu.

Iako nisam imao nikakvih stvarnih sećanja na to kako je bilo pre života u kući moje tetke, znao sam da je majka bila očajna nakon što smo se preselili iz Pagmana.

Zaključani u jednoj sobi s tankim ćilimom koji nije nudio udobnost spram hladnih grebena betonskog zida, živeli smo, jeli i spavali kao zatvorenici koje podnose pod krovom tetkine kuće. Klozet je takođe bio stalno mučenje za moju majku, umrljan, kako to već biva od promašenih ciljeva četvorice dečaka koji ne mare i muškarca čija je bešika bila slaba kao u jarca; i bolesti su nas spopadale, od malarije tokom leta do gripa zimi, kao i zbog glista i bacila koji su stalno živeli u našim stomacima. A opet, morali smo da delujemo zahvalni, jer nas je tetka primila one noći kada smo izgubili sve.

Svake godine ljudi oko nas su umirali od bolesti, bombardovanja, zaboravljenih mina, ujeda velikih i malih životinja, čak i od gladi. Čak i ako si imao hrane, to nije bila nikakva garancija da ćeš preživeti dan. Majka nam je kuvala obroke na starom gorioniku na gas koji je stajao u uglu sobe preteći da eksplodira i otkine nam glave sa vrata. To se desilo supruzi Hadži Mohamada tri vrata dalje.

Kuvala je leblebije u kuhinji kada je gorionik eksplodirao u plamenu loptu. Poleteo je ~ 14 ~

sa poda poput rakete i otkinuo joj glavu glatko. Bile su im potrebne nedelje da očiste krv i ostatke mozga sa čađavog zgarišta kuhinje. Čak i danas, useci od leblebija koje su poletele poput metka vide se na zidovima kuće i Hadži Mohamad ne jede više ništa osim salate, voća i naana. Sve, zapravo, što nije moralo da se kuva. Neka je hvala Alahu pak, jer je blagosloven drugom ženom - a ona je bila mlađa od prve. „Dakle, kako si je upoznala?” „Koga?” „Strankinju, Džordži?” „Našla sam je.” „Kako to misliš, našla si je? Kako si je našla?” „Oh, Favade! Toliko pitanja! Kucala sam na vrata tražeći posao i ona mi ga je dala. Potom mi je dala još više posla i onda nas pozvala pozvala da dođemo. U redu?” „U redu.”

Dok smo hodali ulicama, izbegavajući izmet pasa i rupe na putu, a pošto je majka sada odbijala da mi pruži bilo kakvo obaveštenje o tome kako smo se domogli ove iznenadne slobode, pokušavao sam da zamislim tajanstvenu Džordži koju je moja majka našla. Zamišljao sam ženu duge zlatne kose i opuštenog osmeha kako stoji pod drvetom u Vazir Akbar Kanu, deluje izgubljeno ruku punih prljave odeće koju nije imala pojma kako da opere. U glavi je izgledala kao ona žena iz Titanika. U stvarnosti, izgledala je pre kao neko iz Avganistana nego ja.

Skrenuli smo levo, pre Masud kružnog toka, i prešli tri ulice u cik-cak, oivičene betonskim preprekama što štite velike kuće koje izviruju iznad visokih zidova s namotajima bodljikave žice postavljenim na njima. Ljudi s puškama u rukama stajali su na straži na svakih deset koraka i gledali su nas lenjom sumnjičavošću dok smo išli dalje u stambeni deo bogatih. Na kraju smo stali ispred jedne velike zelene metalne kapije. Još jedan stražar u svetloplavoj košulji i crnim pantalonama izašao je iz drvene bele barake postavljene u blizini i pozdravio moju majku. Potom je otvorio vrata sa strane i doviknuo unutra. Kada smo ušli unutra, u susret nam je krenula žena tamne i duge kose kao u moje majke. Nosila je belu ~ 15 ~

košulju preko plavih farmerki i izgledala vrlo lepo. „Selam alejkum, Marija!”, pevušila je žena, čvrsto obuhvatajući ruku moje majke uz te reči. „Valejkum selam”, odgovorila je moja majka. „Kako si? Kako tvoje zdravlje? Jesi li dobro? Kako ste putovali? Bez problema?”

Dok je moja majka čavrljala svoje odgovore, zurio sam u ženu za koju sam pretpostavljao da je Džordži, iznenađen što je čujem kako govori jedan od naših jezika i izenađen što je vidim ne samo obučenu kao muškarac već i visine poput muškarca. „A ovo mora da je lepi sin Favad. Kako si, Favade? Dobrodošao u svoj novi dom.”

Pružio sam ruku i ona ju je stegla. Iako sam pokušao da odgovorim, usta su mi bila nekoliko koraka iza misli i nisam mogao da nađem reči da joj odgovorim. „Ha! Malo je sidljiv, čini mi se. Molim vas, uđite, oboje.”

Majka je ušla još malo u dvorište, gde se osetila slobodnom da podigne burku sa lica. Prva pomisao bila mi je da deluje uplašeno, što me nije baš umirilo. Ali onda sam shvatio da, kao ni ja, nije znala šta da kaže. Ćutke smo pratili Džordži do male zgrade smeštene iza i sa desne strane kapije. „Ovo će biti tvoj dom, Favade. Nadam se da ćeš biti srećan ovde.”

Džordži je pokazala na zgradu, mahnuvši nam da pođemo za njom unutra. I jesmo.

Unutra su bile dve sobe odvojene malim, čistim klozetom i delom za tuširanje.

Kada je otvorila vrata prve sobe, ugledao sam dva kreveta s ćebadima. Još uvek su bili u plastici i izgleda da su bili novi. U drugoj sobi bila su tri duga jastuka, mali sto, ventilator i televizor - pravi pravcati samsung televizor! I izgledalo je da čak i radi! Čitavog života sanjao sam o tome da posedujem TV. Osetio sam kako mi suze zabijaju oštre igle iza očiju na sam pogled u njega. „Hodi”, rekla je Džordži sa osmehom, „ostavi stvari ovde i ja ću ti pokazati čega sve ima.” ~ 16 ~

Prvi dan u novoj kući bio je izmaglica opažaja, mirisa i zvukova. Tu je bio naš dom i veća zgrada u kojoj su Džordži i njeni prijatelji živeli gore. Bila je tu kuhinja veličine dvorišta gde je majci rečeno da će raditi najveći deo posla, kao i dnevna soba s još jednim televizorom (mnogo većim od našeg), muzički sistem i sto za bilijar. Iza kuće je bio ogroman travnjak, oivičen grmovima ruža. Kada sam ih video kako se šepure svojim lepim bojama na suncu, srce mi je skočilo pri pomisli na majku koja će ponovo biti okružena takvom lepotom.

A onda sam ugledao čoveka kako stoji usred ove lepote golih grudi kao u Pira Ludaka koji se igrao s psima u Šar-i Nav parku i počeo sam ozbiljno da se brinem za reputaciju moje majke. Ovaj čovek je držao dug štap u ruci, bocu piva u drugoj, i cigaretu među zubima. Štapom je udarao belu lopticu u čašu koja je ležala na tlu, i izgleda da mu nije baš dobro išlo. „Zdravo, ja sam Džejms”, doviknuo je, pošto je pogledao u nas baš dok smo zurili u njega.

Prišao je da pruži ruku mojoj majci, koja je, s pravom, mahnula, ali je nije prihvatila. Džordži je rekla nešto oštrim tonom na jeziku koji sam prepoznao kao engleski i on se nasmejao blago pre nego što je podigao košulju koja je ležala u blizini na naslovu plastične stolice. „Ovo je Džejms”, objasnila je Džordži. „On je novinar, tako da mu, molim vas, oprostite na ponašanju.”

Pošto se obukao, Džejms se vratio do nas i rekao nešto što nisam baš razumeo pre nego što je pružio desnu ruku da mi zamrsi kosu. Vrteo sam glavom, gurajući ga od sebe i pogledao ga tako da mu stavim do znanja da ovakva vrsta pažnje nije poželjna, ali je onda skupio ruku u pesnicu, udario me blago po bradi i počeo da se smeje. Džordži je ponovo rekla nešto i Džejms je podigao ruke praveći se da se predaje pre nego što je stavio desnu ruku na srce i nasmejao mi se. Bio je to iskren osmeh od kojeg je imao rupe u obliku meseca oko usana, i ja sam ga prihvatio i uzvratio mu. Tada sam znao da mi se sviđa ovaj čovek, Džejms. Bio je visok i mršav i imao je tamnu bradu. Lako bi mogao da prođe kao Avganistanac ako bi mogao da drži odeću na sebi. Čuo sam kapiju iza nas kako se otvara i jedna žena je ušetala u ~ 17 ~

dvorište.

Izgledala je ljutito i malo zbunjeno, ali kada je Džordži progovorila, nasmejala se i mahnula. „Naš posljednji sustanar”, objasnila je Džordži. „Ovo je Mej, ona je inženjer.”

Mej nas je pozdravila rukovanjem. Bila je niska, plave kose koja joj je bežala iz zelene marame. Imala je pegice na licu i takođe nije ličila na ženu iz Titanika. Čovek po imenu Džejms pružio joj je pivo i delovala je srećno zbog toga. I mada sam se trudio da ne gledam, mogao sam da vidim da ispod plave košulje ima najveće grudi koje sam ikada video. Pitao sam se da li ih je Džejms video. „Svi smo prilično prijateljski nastrojeni ovde i vrlo opušteni, tako da vas molim da smatrate ovo mesto svojim domom dokle god vam je potrebno”, rekla je Džordži.

Majka joj se potom zahvalila i povela me nazad do naših soba - dalje od stranaca koji su nas pozvali u svoj dom i dalje od pogleda na grudi Mej. Ali tokom sledećih nekoliko dana, dok je moja majka prala i kuvala i u suštini radila sve što stranci nisu bili u stanju da urade, ja sam pažljivo posmatrao naše nove gazde. Iako mi je bilo drago što sam ovde, morao sam da zaštitim majku, a da bih to uradio, morao sam da znam s kim i čime imam tačno posla. Najviše sam se brinuo zbog golog novinara.

Srećom, raspored mesta mi je pružao priliku da pratim sve uglavnom neprimećen. Prolaz iza kuće mi je omogućavao da gledam baštu neprimećen; veliki prozori su mi pružali sjajan pogled na ono što se zbiva dole kada je bio mrak napolju i svetla bila upaljena; a visoki zidovi i balkoni davali su mi mogućnost da osmotrim ponešto od onog gore. Povremeno bi me majka ulovila kako špijuniram strance i zavrtela glavom, ali iako su joj oči delovale zbunjene, činile su se potpuno bezbrižne.

Takođe je počela više da se smeje - posebno kada bi jedan od stražara, Šir Ahmed, dolazio iz svoje barake da napuni čajnik.

Zapisao sam sebi u glavi da istražim Šir Ahmeda čim završim sa strancima.

Pošto sam imao toliko špijuniranja da obavim, prvih nekoliko nedelja od kada smo se preselili u Vazir Akbar Kan nisam išao u Kokošju ulicu, uprkos skoro ~ 18 ~

nepodnošljivoj potrebi da kažem Džahidu za naš televizor i da napunim Džamili glavu opažanjima i zvukovima ovog novog doma. Umesto toga vraćao bih se iz škole, seo na dovratak kuhinje, čavrljao s majkom dok je obavljala svoj posao i čekao na Džordži, Džejmsa i Mej da se vrate otud kud su otišli. „Kako to da Džordži zna naš dari jezik?”, pitao sam majku dok je gulila krompir za večeru. „Od svojih prijatelja, pretpostavljam.” „Ona ima prijatelje Avganistance?” „Izgleda. Daj mi taj tiganj, hoćeš li, Favade?”

Dohvatio sam metalnu posudu, izbacio mrtvu muvu iz nje i dodao je. „I, jesi li vidjela te prijatelje?”, pitao sam vraćajući se na stepenik kuhinje. „Jednom, da.” „Ko su oni?” „Avganistanci.” „Znam to!”

Majka se nasmejala bacajući oguljene krompire u tiganj. „Oni su Paštuni”, rekla je konačno. Iz Džalalabada.” „Oh, dakle ima ukusa.” „Da.” Majka se nasmejala pre nego što je dodala malo tajanstveno. „Donekle.” „Kako to misliš, donekle?” „Oni nisu... kako bih to rekla? Nisu ona vrsta prijatelja koje bih odabrala za tebe.” „Zašto ne?” „Zato što si ti moja dečak i ja te volim. Dakle, to je dovoljno, Favade. Idi i završi domaći.”

Otpušten, i ponovo lebdeći zbog zagonetki moje majke, otišao sam nazad u sobu da vežbam tablice množenja koje smo radili u školi tog dana. Pretpostavio sam da će mi na isti način na koji ću jednog dana saznati o senci talibana, i u nekom kasnijem životnom dobu postati jasniji razlog zbog kojeg Džordži ima donekle prijatelje. Međutim, bilo mi je drago što su Paštuni, kao ja. Da su Hazare, do sada bi ~ 19 ~

joj odsekli dojke.

Pošto smo imali tekuću vodu u kući, nisam više morao da odlazim do najbliže česme i borim se s drugom decom i prljavim psima za kofu pune tečnosti koja je trajala pet minuta i zbog koje sam lomio kičmu. Svake večeri nakon što bih završio domaći, jedini pravi posao koji sam imao bio je da otrčim do pekare šake pune ava i pokupim pet svežih, još vrućih, dugih hlebova.

Osim toga, život mi se obično svodio na čekanje na strance.

Džordži bi obično prva stigla kući, i vrlo često bi mi dozvolila da sedim u bašti s njom dok pije kafu. Iako je moja majka uvek bila pozvana, retko kada je dolazila da nam se pridruži. Brzo se sprijateljila sa ženom preko puta ulice koja je održavala kuću za suprugu jednog od ljudi iz Ministarstva unutrašnjih poslova. Zvala se Homeira i bila je prilično debela, tako da sam pretpostavljao da je dobro plaćaju. Bio sam srećan što je majka našla prijateljicu, tako da nisam bio ljubomoran kada je veći deo vremena provodila u razgovoru s njom u našoj sobi ili u kući u kojoj je Homeira radila.

Zapravo, bio sam više nego srećan, bio sam zapanjen. Kao da se neki skriveni ključ okrenuo u glavi moje majke puštajući reku reči koja je bila zaključana tu godinama. Još više, međutim, zapanjila me je majčina volja da me pusti da ostanem sam u kući i sedim sa zapadnjacima dokle god „im ne dosadim”. Možda je mislila da će to biti dobro za moj engleski, iako je Džejms retko kada bio tu, Mej kao da je uvek plakala, a Džordži i ja smo obično pričali na dariju.

Iz tih malih razgovora saznao sam da je Džordži došla iz Engleske, zemlje u kojoj je London. Bila je u Avganistanu godinama i došla je da živi s Džejmsom i Mej pre dve godine, jer su postali prijatelji i Džejmsu je bio potreban novac od kirije.

Radila je za jednu NVO i timarila koze da zaradi za život, a pošto je poznavala zemlju i puno putovala, stekla je gomilu prijatelja Avganistanaca. Samim tim u još na mnogo načina razlikovala se od većine stranaca koje sam sreo i mislim da sam se zaljubio u nju istog trena. Bila je nežna i zabavna i činilo se da joj se sviđa da bude sa mnom. Bila je takođe i vrlo lepa, guste, skoro crne kose i tamnih očiju. Nadao sam se ~ 20 ~

da ću je jednog dana oženiti - kada prestane da puši i preobrati se u jednu jedinu pravu veru, naravno.

Inženjerka, Mej, obično bi stizala druga kući i imala je običaj da nestane u svojoj sobi čim bi se brzo pozdravila. Džordži mi je rekla da je došla iz Amerike po ugovoru s jednim od ministarstava i da je „malo nesrećna trenutno”. Nije dalje objašnjavala i ja nisam više pitao. Sviđala mi se tajnovitost koju je to davalo suzama Mej. Kao po pravilu, Džejms je uvek poslednji stizao kući i najmanje dvaput nedeljno bi se vratio vrlo kasno, sav razdragan i pevušeći sam sa sobom. Što sam ga više upoznavao, to sam više bio ubeđen da je bio u srodstvu sa Pirom Ludakom. „Vrlo naporno radi”, objasnila je Džordži, „i uglavnom sa damama.”

Džordži se nasmejala ovome i pitao sam se kako li tim ženama muževi dopuštaju da rade tako kasno sa čovekom koji je slobodno pokazivao svoje bradavice svetu kao da su ratne medalje. „Kakav posao radi s njima?”, pitao sam, zbog čega se Džordži još glasnije nasmejala. Bio je to dobar, jak zvuk, kao grmljavina usred ljeta. „Favade”, rekla je naposletku, „najbolje bi bilo da to pitaš majku.”

I time je stavljena tačka na sto.

I pošto je to uvek tako sa odraslima - isključe te baš kada stvari postanu zanimljive - nisam imao izbora nego da nastavim sa svojim istragama - istragama koje bi moja majka nazvala „njuškanje”.

Uz mnogo pokušaja i promašaja, otkrio sam da je najbolje da svoje nove prijatelje posmatram noću, kada su svetla upaljena, a napolju tama i svi misle da spavam. Srećom, majka mi je bila od velike pomoći u noćnoj špijunaži, jer je odabrala da spava u sobi gde je stajao televizor, što je značilo da sada imam spavaću sobu za sebe po prvi put, što mi je davalo potpunu slobodu da istražujem okolinu i njene čudne stanovnike nevernike.

Povremeno, oko sat vremena pošto bih ugasio svetlo, majka bi otvorila vrata moje sobe, što me je prvi put iznenadilo, jer samo što nisam krenuo. Ali to je bilo jedno od onih prijatnih iznenađenja od kojih vam se zagolicaju prsti na nogama i srce ~ 21 ~

kao da vam krvari iznutra, jer me je, moleći da spavam, nežno poljubila u obraz pre nego što se vratila u svoju sobu, zadovoljna što sam bezbedno ušuškan u svoje snove.

Naravno, to nisam bio. Zahvaljujući ovom prvom slatkom iznenađenju, brzo sam naučio da treba da sačekam dobrih sat vremena po majčinoj poseti pre nego što navučem cipele i prepustim se svojim avanturama. Šunjajući se duž zidova i čučeći po žbunovima, slušao sam magične, misteriozne razgovore koji su prštali u smeh dok su Džordži, Džejms i Mej pričali s prijateljima belih lica oko stola u bašti. Naravno, jedva sam mogao da razumem i jednu prokletu reč od onoga što su govorili, ali to je samo značilo da sada imam kod koji treba da dešifrujem.

Stvarno, osećao sam se kao da sam izvučen iz plamenova pakla i smešten u raj.

Tih prvih nekoliko nedelja ja nisam bio samo Favad iz Pagmana, ja sam bio Favad, tajni agent. U to vreme Kabul je bio prepun špijuna - britanskih, pakistanskih, italijanskih, ruskih, indijskih i američkih, ljudi krupnih poput džinova koji su puštali duge brade pokušavajući da izgledaju kao Avganistanci. Moj zadatak koji mi je zadao predsednik bio je jednostavan: da otkrijem ko u ovoj kući radi kao špijun, kao i identitet njihovih gospodara.

Dok sam se šunjao i puzao kroz tešku vrelinu tih letnjih noći Kabula, obmotavao sam slojeve sanjarija i herojskih priča oko svojih avantura i smišljao puteve bekstva i kovao komplikovane planove da izbegnem otkrivanje, da bih brižljivo skupljene podatke mogao da predam drugovima u Palati. Živeo sam u svetu maglovite buduće slave, zamišljao sebe kao nacionalnog heroja zahvaljujući dobrom trudu koji sam uložio iako sam samo dečak. „Bio je tako mlad!”, govorili bi ljudi dok slušaju priču o mom uspehu. „Da, ali bio je pravi Avganistanac”, rekao bi im predsednik Karzaj, sa širokim osmehom, jer je on čovek koji me je naimenovao. „Tako hrabar! Tako neustrašiv!”, divili bi mi se. „Mora da je imao muda velika kao u Ahmeda-šah Masuda.” „Veća!”, ispravio bi ih predsednik. „Dečko je bio paštun!”

Da bih ispunio svoju misiju, pažljivo sam beležio sva kretanja stranaca u ~ 22 ~

crvenu svesku koju mi je Džordži dala da vežbam pisanje. Pošto Džejms jedva da je ikada bio tu, a Džordži bila suviše lepa da bi radila za neprijatelja, odlučio sam da se usredsredim na Mej. Kada bi majka otišla na spavanje, iskrao bih se iz sobe i uspuzao uza zid „tajnog” prolaza. Odatle sam mogao da vidim vrata koja su vodila do Mejine spavaće sobe na kojima je bio okačen dug vuneni kaput. Na drugom zidu bila je drvena tabla s kolekcijom fotografija koje je zakačila po njoj. Pretpostavaljo sam da su to slike porodice, jer je izgledalo da su ljudi ulovljeni u različitim pozama, svi niski i žuti, ali u mojoj mašti oni su bili deo mreže užasa koju podržavaju svinje iz Pakistana. Tajna služba zemlje, ISI, znala je da avganistanska vlada nikada ne bi posumnjala da zapadnjačka žena iz Amerike sprovodi njihove zle planove u delo. Na taj način bili su lukavi kao sam đavo. Ali nisu bili dovoljno pametni za Favada - tihog zaštitnika Avganistana.

Nažalost, Mej je prolazila kroz neku vrstu traume. Veći deo vremena samo je nestajala u svojoj sobi. A ukoliko nije bila u sobi, vikala bi u mobilni. A, ako ne viče u mobilni, bila bi dole i prebirala po hrani koju joj je moja majka pripremala čitav dan, ili još gore, plakala bi. Iako nikada nije dobro videti ženu kako plače, njeno lice izgledalo je pre ljutito nego tužno i mene je to zbunjivalo. Iskreno rečeno, mislio sam da je Mej malo skrenula i krajem druge nedelje odlučio sam da prestanem da istražujem njene špijunske aktivnosti za Pakistance i posvetim vreme tome da ulovim pogled na njene grudi.

No, postojao je jedan mali problem u vezi sa ovim novim zadatkom. Sa zida sam mogao da vidim samo trećinu Mejine spavaće sobe, a to nije bila trećina u kojoj se svlačila. Pošto sam razmislio o ovoj situaciji dok sam čekao da se ugasi svetlo u majčinoj sobi, shvatio sam da mi je jedina mogućnost da skočim sa zida na njen balkon. To je značilo da moram da savladam procep oko metar širine i ne mislim o padu dole.

Nakon dve nedelje tajnih operacija otkrio sam da je zujanje agregata koji je davao svetlo kući svake druge noći, kada je gradska struja išla na odmor, lako skrivalo buku koju sam pravio dok sam se motao unaokolo, tako da sam se bez straha ~ 23 ~

da ću prepasti Mej, čak i da padnem i ubijem se, popeo uza zid naspram ivice njenog balkona i usredsredio se na ogradu ispred sebe. Dvanaest šipki popreko. Samo moram da skočim i dohvatim jednu od njih.

Duboko sam udahnuo pet puta, sklopio oči, poslao molitvu Alahu i odgurnuo stopala od zida svom snagom koju sam imao u nogama. Odjednom, kao da nisam još odlučio da skočim, osetio sam kako glavom udaram o ogradu i nekim čudom ruke su mi se stegle oko šipke.

Zaprepašćen i još u neverici da sam tu, dao sam sebi tren da udahnem tišinu u srce koje je lupalo. Samo mali trzaj i moći ću da prebacim noge na ivicu, izvučem se na balkon i tajne Mejine, balkonu slične figure biće moje. Uspeću da joj vidim grudi, a možda i više. Ako baš budem imao sreće, moći ću čak da vidim njenu... „A-hem.”

Evo ga opet.

Polako, nadajući se uprkos svemu da mi se samo pričinjava, pogledao sam dole, malo udesno i ugledao Džejmsa kako stoji tamo, vrti glavom i preti mi prstom.

Pogledao sam nazad u jako svetlo koje je dolazilo iz Mejine spavaće sobe, a onda ponovo u Džejmsa. Nije nikuda otišao, što bi bilo ljubazno s njegove strane.

Očigledno je čekao da ja učinim nešto. „Selam alejkum.” Nasmešio sam se smeteno.

Pustio sam šipke i pao kraj njegovih nogu, sklupčao sam se u čvrsto klupče pri padu da bih ublažio udarac koji će uslediti. Nakon tišine koja je trajala svega nekoliko sekundi, ali kao da je trajala barem polovinu mog kratkog života, čuo sam još jedno kašljanje. Pogledao sam gore i video Džejmsa kako se smeje. Oči su mu sijale poput stakla i malo se ljuljao. Potom je klimuo glavom u pravcu bašte i mahnuo mi da ga pratim.

Nisam se žurio da krenem, ali sam zaključio da je bolje da dobijem batine što je moguće dalje od ulaza u kuću - i što dalje od bilo kakvog izgleda da majka vidi moju sramotu i kasnije doda svoj način mučenja. I tako, držeći glavu kao muškarac, pratio sam Džejmsa do plastičnih stolica koje su poput duhova stajale u tmini dvorišta. ~ 24 ~

Bez reči me je pozvao da sednem pored njega. Potom je gurnuo ruku sa strane, izvadio bocu piva iz kartonske kutije, smakao zatvarač o ivicu stola i dao mi je.

Ovo je očigledno bio trik, ali sam je ipak uzeo.

Potom je posegnuo za još jednom bocom, otvorio je na isti način, udario o onu koju sam držao u ruci i promrmljao nešto što nisam razumeo. Dah mu je mirisao na stari sir.

Pažljivo sam ga posmatrao, ne usuđujući se da se pokrenem, ali je prislonio ruku uz usne i pokazao mi da bi trebalo da pijem. Stoga i jesam.

Pivo je najpre imalo odvratan okus, penušavo i gorko kao pokvarena pepsi, ali je ovo očigledno bila moja kazna i bilo je bolje nego da dobijem batine štapom, tako da sam uzeo još jedan gutljaj, a onda još jedan, i još jedan, i još jedan.

Očas posla mi je glava otupela: toplina, drugačija od vrućine, prošla mi je kroz telo, išla mi je venama i završila u obrazima, od čega su mi oči postale posute zvezdama. Kao da je sve oko mene bilo prigušeno nevidljivim ćebetom i Džejms je govorio jezikom koji nisam razumeo. Kako sam nastavljao da pijem, počeo sam da pričam. Nisam mogao drugačije, reči su mi iskakale iz usta kao da se trkaju nizbrdo, kotrljaju se i kotrljaju jedna za drugom. Ni on ni ja nismo znali šta pričamo, toliko je još uvek bilo jasno, ali izgleda da nije ni bilo bitno. Bilo je kao da vodimo najbolji mogući razgovor u mom životu. Činjenica je da me je Džejms izgleda stvarno razumeo.

Do kraja druge boce ispričao sam mu za Džahida i Džamilu i mog najboljeg prijatelja Spandija. Otkrio sam mu tajne naših dnevnica; naših putovanja po gradu dok se držimo za zadnji deo kamiona; kako smo jednom prilikom našli Pira Ludaka kako spava u parku i stavili mu vlažno blato u pantalone da bi pomislio da se usrao.

Kako je noć odmicala i ivice sveta se gubile u izmaglici, priznao sam mu da špijuniram Mej. Kada je čuo njeno ime, Džejms je mahao rukama ispred grudi, napravio cigaretom i pivom velike krugove i krenuo da se smeje. I ja sam se smejao, iako nisam bio siguran zbog čega, i uskoro je Džejms skakao sa svog sedišta, udarao me po leđima, lupao svojom bocom o moju i trljao mi kosu, što mi izgleda više nije smetalo. ~ 25 ~

Ali onda, brzo kao što je počelo, tako je i prestalo.

Poput uličnog psa uhvaćenog u farove, Džejms se okrenuo i sledio, ruke podignute iznad glave, još uvek držeći pivo u njoj. Sve oko nas kao da se stišalo, čak i vazduh koji smo udisali, i ja sam gledao opčinjen kako mu pepeo sa vrha cigarete lebdi nad zemljom i tamnu figuru koja se pojavljuje u daljini pred njim. Ličila je nekako na Džordži.

Zurila je u nas i nije izgledala srećno.

Imala je na sebi samo dugu crnu majicu kratkih rukava, noge su joj bile gole, a tamna kosa razbarušena oko glave poput kovitlaca ljutih zmija. Izgledala je više magično nego obično, besno i zapanjujuće. Mislio sam da će mi se srce slomiti pri njenoj tamnoj, besnoj lepoti. Možda je to bio šok zbog njenog dolaska, ne znam, ili zbog pogleda na njene gole noge, ili zbog jakog gruvanja u mojim grudima ili iznenadne težine hiljadu kamila koje su krenule da mi vuku glavu, ali baš u tom trenutku nagnuo sam se napred u stolici i ispovraćao se na cipele.

~ 26 ~

3.

Dan nakon što sam prekrio cipele bljuvotinom verovatno je bio najgori dan u mom životu. Dobro, ne najgori. Ali bio je prilično prokleto loš.

Grlo me je bolelo, sve suvo i naduto; stomak me je mučio, kao da je prazan i truo; koža mi je bila vlažna i hladna; u glavi mi je bilo milion radnika u čeličani koji su lupali čekićima; a majka mi je našla posao pre podneva, čak iako je bio petak i niko nije radio - još jedan primer zagonetne magije koju majke izvode kada im oči gore od besa. Od sada, po dva sata nakon škole, moraću da izigravam slugu Piru Hederiju, vlasniku prodavnice starom kao kraljeva grobnica čiji je vid nestao iza mlečnobelih zavesa.

Bio sam više nego kivan. „Ako ne možeš da se ponašaš, moraćeš da zarađuješ”, izjavila je moja majka kao činjenicu. „I od sada ćeš se kloniti Džejmsa. Da li me čuješ?”

Zastenjao sam. Ovo je bilo baš kao s Džahidom, sve iz početka. „Kako to da izvedem?”, jadikovao sam. „Ne zanima me kako ćeš to da uradiš, samo uradi!”

Majka mi je bila nemoguća. Zapravo, bila je gora od svih ratnih vođa koji pokušavaju da vode ovu zemlju, a to je bilo prilično nemoguće do krajnosti. Bogu hvala, onda, što joj je Džordži samo rekla da sam pio pivo. Da je znala da sam pokušao da ukradem pogled na Mejine grudi pre nego što sam pao na tlo i udario po boci, siguran sam da bi me otpremila u medresu, istog trena. „Pijenje alkohola protivno je islamu”, podsetila me je. „Sada ćeš morati da platiš za svoje grehe u vatrama pakla. Verovatno nemaš ni deset godina, Favade.

Ovom brzinom ćeš goreti večno sa svim nevernicima strancima!” „Nisam znao da je to pivo!”, viknuo sam da se opravdam. „Eto! To je još deset godina u paklu zbog laži, a još pet zato što vičeš na ~ 27 ~

majku. Ućutala bih sada da sam na tvom mestu.” „Ali...” „Ali! Ali! Nema više ali! Beži mi sa očiju pre nego šte se ne predomislim i ne prebijem te!”

Vrteo sam glavom. Izgleda da je Džahid bio u pravu. Jednostavno se nije moglo razložno razgovarati sa ženom, pogotovo ako je ta žena tvoja majka.

Okrenuo sam se iz kuhinje i vukao se ka bašti da pobegnem od besa za koji nisam smatrao da ga baš zaslužujem. Naposletku, bio sam dečak. Šta je s Džejmsom?

On me je naterao da počinim greh i bio je muškarac. Hoće li njega naterati da radi za Hederija Slepog za šaku ava koje sam isto tako mogao da nađem u slivnicima Kokošje ulice? Nije bio te sreće. A ovo je bio novi demokratski Avganistan!

Dalji dokaz ove velike nepravde pojavio se čim sam skrenuo za ugao da potražim spas u bašti i video Džejmsa, mog velikog uništitelja, kako sedi pogrbljen nad laptopom s tamnim naočarama. Čelo mu je izgledalo kao da nad njim lebdi velika težina, praveći duboke linije u koži ispod. „Sjajno”, promrmljao sam i krenuo nazad ka svojoj sobi.

Poražen, uvukao sam se u krevet da prespavam bolest koja mi je gamizala po koži kao vaši po telu.

Prodavnica Pira Hederija bila je na uglu Ulice 15, naspram kružnog toka i blizu britanske ambasade. Bilo je to neuredno mesto, s konzervama koje padaju sa polica, kutijama visokog poređanim po zidu, prokletim krpama, peškirima i drugim stvarima za pranje, i gajbicama voća koje je videlo i bolje dane, ali se izgleda i dalje prodavalo. Prvog radnog dana rekao mi je da sam unajmljen, jer je otpustio „usrano kopile od nećaka” koji mu je stavljao kutije i stolice na put da bi ga video kako pada.

Izgleda da je bio i lopov uz to. „Nemoj ništa da pokušavaš, sinko”, upozorio me je. „Možda više nemam oči, ali i dalje vidim.”

Pokazao je čvornovatom rukom ka vratima gde je pas veličine omanjeg magarca držao stražu, a gledao me je kao da sam mu večera za taj dan. ~ 28 ~

„Kako se zove?”, pitao sam pažljivo motreći na zver koja je pretila da me pojede. Bio je star i ružan kao i njegov gospodar, sa sivim patrljcima kao ušima, što je pokazivalo da se nekada borio. „Ko to?” „Pas.” „Pas.” „Da, pas.” „Pas. Zove se Pas.” „Oh.” Uprkos izgledu i očiglednom nedostatku mašte, ubrzo sam otkrio da je Pir Hederi bio zapravo vrlo smešan. I na osnovu onoga što sam mogao da primetim, nije mu uopšte bila potrebna pomoć. Ako bi neki čovek ušao i tražio penu za brijanje, krenuo bi sa stolice ispred tezge s cigaretama, odvukao se do ugla skroz desno, posegao do druge police dole i vratio se s pravom kutijom. Ako bi deca, probisveti, ušla i pokušala da maznu neku robu, Pas bi im se isprečio na putu, režao i kezio zube, dok mu je pljuvačka visila iz čeljusti kao slinavi konci i nakostrešene dlake, sve dok se nesuđeni lopovi ne upišaju od straha i ne krenu da plaču za majkama. Pir bi im onda naplatio pedeset ava ako žele bezbedno da izađu.

Ne, stvarno mu nisam bio potreban. Stekao sam utisak da je Pir bio usamljeni starac koji je tražio nekog s kim bi mogao da razgovara. I tako, prve nedelje uglavnom sam mu sipao čaj i sedeo na kutijama pepsija i jeo suve leblebije dok je on lunjao kroz svoje misli i sećanja na rat. Njegove priče su mi rasplamsale maštu. „Izgubili smo puno dobrih ljudi tog dana”, rekao je jednog popodneva pošto je ispričao još jednu priču o svom vremenu s mudžahedinima. Klimnuo sam glavom mudro, a onda zamumlao pošto sam se setio da ustvari ne može da me vidi. Bilo ih je šezdesetorica tog dana, sve Paštuni, svi posvećeni stvari slobode i bili su naoružani do zuba kalašnjikovima i raketnim bacačima. Upravo su hrabro napali rusku bazu usred bela dana severno od Kunara. „Stotine neprijateljskih vojnika umrlo je u napadu”, pričao je Pir, „uhvaćeni nespremni čistom smelošću našeg iznenadnog napada i obeznanjeni od života provedenog s votkom. Takođe smo ih bombardovali ~ 29 ~

granatama iz bacača i zidom metaka koje su ispalili ljudi koji nemaju šta da izgube, a mogu sve da dobiju”. Bila je to čuvena pobeda mudžahedina, ispričao mi je, trijumf koji je opevan u pesmama i o kojem se pevalo oko logorske vatre godinama nakon toga. I isto tako brzo kao što su se pojavili, podižući se ni od kuda da stvore pakao Rusima, ponovo su nestali, „poput duhova koji se vraćaju u zemlju”.

Ali oni nisu odustajali od napada.

Kada su pobedonosni mudžahedini prelazili planine Nuristana, marširajući prema skrovitim ratnim logorima iskopanim u stenju, progutala ih je mećava koja im je kidala odeću i sekla kožu. U urliku vetra nisu mogli da čuju elise helikoptera koji im je brisao iznad glava i bacio sjajno plamteće svetlo po stazi. Dok su trčali da spasu goli život, ruske vazduhoplovne snage su ih pratile u korak, dalje i dalje u noć, sve dok ih nisu saterale u klanac gde ih je u zasedi čekalo petsto ruskih vojnika.

Mudžahedini nisu imali nikakvih izgleda, ali su se nekako probili iz doline, raširili se i raštrkali u okrilju šume koja nije olistala, bacali se u ledene planinske reke i zakopavali u sneg dubok nekoliko metara. „Da, izgubili smo puno dobrih ljudi tog dana”, uzdahnuo je Pir. „Takođe smo izgubili i veći deo prstiju na nogama...”

Pogledao sam u Pirova ispucala stopala. Svih deset prstiju virilo je iz kožnih kaiševa, sa sve debelim žutim noktima. „Dakle, jeste li tako oslepeli? Boreći se u džihadu? „Bože sačuvaj, ne”, gunđao je. „Izgubio sam vid na dan svoje ženidbe.

Ugledao sam svoju ženu po prvi put i bila je toliko ružna da su mi se oči zatvorile i odbile da ponovo progledaju.”

Pir me je obično puštao oko 17:30. Ako bih dobro uklopio vreme, bio bih na glavnoj ulici baš kada su Džordži vozili kući i ulovio bih vožnju s njom nazad do kuće. Kao i većina stranaca, imala je svog vozača, Masuda, što je po mom mišljenju bilo prilično dobro, s obzirom na to da je samo češljala koze da bi zaradila za život. „To nisu samo bilo kakve stare koze”, rekla mi je Džordži jednog dana kada sam se smejao tome što je najbogatiji čobanin koji čuva koze u celom Avganistanu. ~ 30 ~

„To su kašmirske koze.” „Pa šta? Koza je koza, rođena da bude pojedena ili da je vuku po polju buzkaši! Šta je tako posebno u vezi s nekom glupavom kašmirskom kozom?” „Vuna, dušice. Vrlo je skupa. Žene na zapadu će praktično prodati dušu za džemper ili šal napravljen od kašmira. I srećom po tvoju zemlju, Avganistan je kolevka jednog od najfinijih kašmira na svetu.” „Zašto, onda, nisu svi čobani kozama bogati?” „Dakle, većina vlasnika koza ne shvata vrednost onoga što imaju, puštaju da kašmir otpadne ili ga sastrižu sa ostatkom vune i bacaju. Vidiš, to je mekani sloj ispod grubog runa - dobar je i mora da se iščešlja i odvoji. U sirovom, neopranom stanju može se prodati za dvadeset dolara po kilogramu.” „Ho, to nije loše.” „Nije loše, ali nije ni tako dobro.” „Ne?” „Ne. Još ne.” Džordži se nasmejala i podigla obrve kao da se upravo sprema da mi kaže neku veliku tajnu. „Čak i da seljaci znaju za ovu posebnu vunu, oni će je samo skupiti. Potom se prenosi u Iran, Belgiju ili Kinu, gde se meša s vunom slabijeg kvaliteta i ponekad se ponovo uvozi, što je čisto ludilo. Vidiš, ako bismo mogli da postavimo kapacitete da obrađuju vunu u Avganistanu i učinimo je najboljom mogućom, onda bi vaši čobani što čuvaju koze stvarno postali vrlo bogati ljudi.

Dakle, u poređenju sa onim što su sada, u svakom slučaju. Time bi se takođe stvorilo više radnih mesta i posao razvio u pravu industriju. I zato sam ja ovde u tvojoj zemlji, da svima pomognem da upravo to urade.”

Džordži se naslonila u sedište u kolima i izgledala je vrlo zadovoljna sobom.

Lično, što se tajni tiče, mislio sam da je ovo najgora od svih. Međutim, prilično mi se dopala pomisao da ona podučava sirote čobane s kozama kako da postanu bogati. Većina ljudi dolazila je u Avganistan samo da bi oni postali bogati ili još bogatiji. „Hoćeš li me povesti jednog dana?”, pitao sam. „Da vidim te koze?” „Da, naravno da hoću, samo ako ti se majka složi.” ~ 31 ~

„Mislim da će mi dopustiti”, rekao sam. „Osim ako ne pozoveš Džejmsa, onda će ići malo teže.”

Džordži se nasmejala. „Da, mislim da si u pravu s tim u vezi. On joj nije baš najomiljenija osoba trenutno, zar ne?”

Ne, nije, pomislio sam. Daleko od toga.

Od one večeri, majka je prestala da priča sa Džejmsom. Ponekad nije mogla da natera sebe ni da ga pogleda, što je bilo pomalo neprijatno, jer je počeo da joj donosi cveće svakoga dana kao neku vrstu ponude za mir. Na nesreću po Džejmsa, ovaj mali napor takođe ga je bacio u nevolju sa Šir Ahmedom. Bio sam siguran da bi čuvar, da ga ne plaćaju 300 dolara mesečno, svakako ubio Džejmsa.

Mislim da se Šir Ahmed zaljubio u moju majku u nekom trenutku kada ga ja nisam gledao, ili možda dok sam gledao u nekog drugog. Pretpostavljam da je to bilo zbog toga što je uvek bila vrlo lepa i bilo mi ga je pomalo žao - dokle god nije pokušavao da je dodirne. Što se moje majke tiče, smejala se njegovim šalama, spremala mu čaj i pripremala obroke, ali izgleda da joj je više prijalo društvo Homeire preko puta. Tako je to ostavilo Šir Ahmeda samog da se brine za svoje srce puno nade - i da opako gleda u Džejmsa kada bi došao kući s još jednim neželjenim buketom cveća.

Zapravo, jedina osoba kojoj je bilo dozvoljeno i koja je izgleda htela da razgovara sa Džejmsom tih dana bila je Mej, koja je prestala da plače i počela da se opija. Nisam znao šta je gore. Kako god, lice joj je i dalje bilo crveno i naduto. „Šta se desilo Mej?”, pitao sam Džordži jednog dana u kolima. „Kako to misliš?” „Sada se uvek smeje.” „Dakle, to je bolje nego da plače, zar ne?” „Ne znam. A nisam siguran ni da Džejms zna.”

Džordži se osmehnula i pogledala me. „Da, izgleda da provodi više vremena s njim ovih dana.” „Hoće da mu bude devojka”, rekao sam značajno, na šta je Džordži samo zavrtela glavom i krenula da se smeje grohotom. ~ 32 ~

„Ne mislim da je to u pitanju, Favade. Ona je... kako se to zove na dariju? Ona je žena koja više voli druge žene nego što voli muškarce.”

Srce mi je preskočilo na tren od ove poslednje zaprepašćujuće informacije i osetio sam lepljivo peckanje znoja kako mi izbija sa čela i obraza. „Kako to misliš voli?”, prošaputao sam, pitajući za Mej, ali razmišljajući o majci i njenim brojnim posetama preko puta ulice. „Kao što muževi vole žene... na taj način voli”, objasnila mi je Džordži namignuvši, očigledno pogrešno protumačivši moju brigu kao iznenađenje.

Klimnuo sam glavom, kao da mi nije bitno i da bih pokazao da sam svetski čovek, ali su mi njene reči bubnjale po mozgu kao smrtna presuda. Kao što muževi vole žene... kao što muževi vole žene... Bilo je nestvarno. Prosto da ne poveruješ. To nije značilo samo priču. To je značilo ljubiti se i sve.

Kako sam polako upijao ove reči i zamišljao čitav užas moje budućnosti kako mi se odmotava pred očima, shvatio sam da moram da preduzmem temeljne mere i to brzo.

Moram da nateram majku da se uda za Šir Ahmeda. „Malo si mlad da bi tražio ženu, zar ne?”

Pir Hederi je okrenuo bele oči ka meni. Sedeli smo jedan pored drugog, ispred radnje, uživajući u toplom povetarcu koji je dunuo kraj leta u naša lica. „Nije za mene”, ispravio sam ga, malo zgađen pri pomisli. „Za koga onda?” „Samo za nekog - muškarca.”

Nakon šoka zbog otkrića da bi moja majka mogla biti žena koja voli druge žene, pokušavao sam sve čega sam mogao da se setim da bih je naterao da se zaljubi u Šir Ahmeda, ali kao da je sve bilo uzaludno.

Prvo što sam uradio jeste da ubedim Džejmsa, tokom onih retkih trenutaka kada bi nas majka ostavila same u kući, da svoje cveće poda čuvaru da bi ovaj mogao da ga preda mojoj majci. Oba muškarca su najpre oklevala, jer im se nije dopadala pomisao da daju i primaju cveće jedan od drugog, ali kada sam objasnio, koristeći ~ 33 ~

mešavinu znakova rukama i delova engleskog, da bi mojoj majci bilo prijatnije da poklone od stranca prima preko Avganistanca, obojica su se složila da pokušaju. I mada je majka sada primala cveće, odlagala ga u stare tegle za kafu i stavljala na prozore, nije delovalo da se išta pomerila ka tome da prihvati društvo Šir Ahmeda izvan kratkih razgovora tokom predaje čajnika i tanjira.

Sledeća taktika bila mi je da učinim da Šir deluje zanimljivo. „Oh taj Šir! On je smešan čovek!”, nasmejao bih se, padao i vrteo glavom razdragan još jednom izmišljenom pričom ili šalom koju ovaj nikada nije ispričao, u nadi da ću pobuditi radoznalost svoje majke. „Pazi, slušaj sada ovo!”, viknuo sam jedne večeri prilazeći da sednem pored nje dok je prala jednu od Džordžinih belih košulja u koritu sa sapunjavom vodom. „Jednog dana, ludak je zaspao pored puta. Na sebi je imao glanc nove čizme. Jedan čovek mu je prišao i odlučio da ukrade čizme ludaku koji je hrkao.

Pažljivo, lopov ih je skinuo i ludaku stavio na stopala svoj par starih cipela. Nedugo potom, naišla su jedna kola putem i stala ispred ludaka. Vozač ga je probudio i rekao mu: ’Pomeri stopala sa puta da bih mogao da prođem.’ Ludak je onda pogledao u stopala i rekao, ’Brate prođi. Ova stopala nisu moja!’” Udario sam se po butinama, zabacio glavu unazad od smeha i čekao da mi se majka priključi. Ali nije. Samo me je pogledala i pitala: „Jesi li ponovo pio pivo?”, pre nego se ponovo posvetila Džordžinim vlažnim sapunjavim stvarima.

Pošto od šale nije bilo vajde, polako sam počeo da slažem mozaik Šir Ahmedovog života, iz kratkih razgovora koje smo vodili kada sam odlazio i vraćao se iz škole. „Nekada je imao ženu”, rekao sam majci pošto sam skupio sve podatke i sastavio ih u nešto što bi ga moglo prikazati u drugačijem svetlu od toga da je samo čovek koji stoji pored vrata. „Ko to?” „Šir Ahmed.”

Majka je spustila nož koji je koristila da iseče masno meso jedne od avganistanskih ovaca velike zadnjice. „I?”, pitala je. „Šta se desilo s njom?” ~ 34 ~

„To je tužna priča majko. Vrlo tužna priča.”

Vratila se sirovom mesu i nastavila da secka. „Dobro”, požurio sam, brinući se da sam je prebrzo izgubio za ovu priču, „ali jeste tužna.”

Pogledao sam je strogo da je podsetim da dobra muslimanka treba da ima više saosećanja. „Šir mi je ispričao da se vrlo mlad oženio još mlađom devojkom iz svog sela i da ju je mnogo, mnogo voleo. Svakog dana joj je donosio cveće”, zastao sam da pogledam majku dok sam naglašavao reč „cveće”, ali nije ni trepnula. „I tako, on joj je donosio cveće svakog dana i pevao joj je svake noći dok im je ona pripremala večeru. Nisu imali puno, jer je Šir imao samo skroman posao i učio da zavodi spise u kancelarijama Ministarstva poljoprivrede. Bio je obrazovan, znaš. Umeo je da čita i piše; tako je dobio posao u ministarstvu, gde moraš da znaš da se snađeš s brojkama.

Kako god, Šir i žena su planirali da imaju veliku porodicu. Hteli su najmanje petoricu sinova i isto toliko kćerki, ali kada je rođeno prvo dete - bio je dečak - ostao je zaglavljen u Širovoj ženi. Dva dana su žene iz sela pokušavale da izvuku bebu iz stomaka i kuća im se napunila njenom krvlju i svim Širovim suzama. Tokom ta dva dana ni trenutka nije ostavljao ženu samu, ostao je da je drži za ruku i stavlja joj hladne, vlažne obloge na čelo. A onda, konačno, u ranim satima trećeg dana žene su izvukle bebu iz stomaka Širove žene. Dečkić je već bio mrtav, a kada su ga starice izvukle, taj mali mrtvi dečak uzeo je poslednji majčin dah sa sobom.”

Kada sam završio sa pričom, majka je zastala da skloni pramenove kose sa lica nadlanicom ruke u kojoj je još uvek držala nož. „Svi mi imamo svoje muke”, rekla je tiho. „Ovo je, naposletku, Avganistan.”

Kada se vratila mesu, mozak mi je konačno ulovio usta i osetio sam se loše.

Odjednom sam shvatio da sam je podsetio na sve ono što se svojski trudila da zaboravi. Ovo je bila glupa greška i šutnuo sam samog sebe dok sam se vraćao u svoju sobu. Opravdano. Međutim, nakon moje priče, koja je bila više ili manje istinita, majka se malo ljubaznije smešila Šir Ahmedu kad god bi ga videla, što je bilo divno, ali teško da je to bio napredak kojem sam se nadao. A i nastavila je da provodi ~ 35 ~

previše vremena sa ženom koja je radila preko puta ulice.

Odlučio sam da potražim savet. „Novac”, izjavio je Pir Hederi dok je čistio zube iskidanim krajevima grančice. „To je jedina stvar koju žene žele ili razumeju. Novac, i možda zlato. Izgleda da i to vole.”

Razmišljao sam o ovoj ideji neko vreme, ali nisam mogao da zamislim da Šir Ahmed ima ni jedno ni drugo. Bio je suviše mršav. U Avganistanu, što je neko bogatiji, to mu je stomak veći. „Onda je na šteti”, gunđao je Pir, mazeći Psa po glavi. Pas je lupao teškim repom o pod, a onda ustao i prišao mi i zario njušku u ruke. Pošto sam proveo nekoliko nedelja radeći u prodavnici, a da nisam pokušao da mu potkradem ili obogaljim gospodara, Pas i ja smo počeli lepo da se slažemo.

U tom trenutku ispred nas je stao Džordžin džip. Počela je da svraća po povratku sa posla da vidi hoću li da me preveze do kuće i mada je to bila sitnica, glava mi je bila puna od ponosa. Džordži je otvorila vrata, ali nije izašla. „Selam alejkum, Pir Hederi. Kako ste? Jeste li dobro? Kako Vaše zdravlje? Sve je u redu? Jeste li dobro?”

Dok je Pir odgovarao da je dobro, da je zaista dobro, da mu je zdravlje odlično, da je sve u redu, ja sam pokupio knjige za školu, pomazio Psa za do viđenja i uskočio u kola. „Ne zaboravi, Favade!”, doviknuo je Pir za mnom. „Novac i zlato! Novac i zlato!” Počeo je da se cereka kako ti stari ljudi čine, a onda ustao i krenuo nazad u prodavnicu, a Pas se gegao za njim. „O čemu je reč?”, pitala me je Džordži dok sam se smeštao kraj nje. „Oh, ništa”, lagao sam. „Lud je.” Što jeste bilo tačno. „Shvatam. Dakle, kako je bilo u školi danas?” „Prilično dobro. Učitelj je pao mrtav zbog infarkta.” „Šališ se?” „Ne, stvarno, istina je. Jednog trenutka stajao je ispred nas ispisujući slogove pašta na tabli koju su nam Amerikanci poklonili, sledećeg je bio na zemlji, potpuno ~ 36 ~

mrtav.” „To je strašno, Favade. Jesi li dobro?” Džordži me je uhvatila za ruku. „Da. Bilo je prilično zanimljivo, zapravo. Učitelj je udario glavom o sto kada je pao i krv se izlila iz posekotine pored uva. Napravila je malu sliku na podu. Ličila je na mapu Avganistana. Zar ne misliš da je to zanimljivo? Jesi li ikada videla išta slično tome?”

Džordži je vrtela glavom. Kosa joj je bila pokrivena tamnosmeđim šalom koji je odgovarao boji njenih očiju i pomislio sam da je lepša nego ikad. Tada sam shvatio da ako se mislim da se ikad oženim njome, moram da budem uistinu vrlo, vrlo bogat, verovatno najbogatiji čovek Avganistana. „Zašto žene toliko vole novac?”, pitao sam, okrećući glavu da pogledam kroz prozor da bih sakrio crvenilo koje sam osetio da mi se razliva povrh obraza. „Ko ti je rekao da vole?”, pitala me je. „Pir Hederi. Rekao je da žene vole samo novac i zlato.” „Oh, to je ono o čemu je vikao.” Nasmejala se. „Čini mi se da uprkos godinama, Pir ima još puno toga da nauči o ženama.” „Stvarno?”, skoro sam molio, pošto mi se ponovo vratila nada u Šir Ahmedovu do tada na propast osuđenu romansu s mojom majkom. „Da, stvarno. Iako je novac koristan, ima puno bitnijih stvari u životu, kojima treba težiti, kao što su da čovek bude zdrav ili da nađe istinsku ljubav.” „Hoćeš da kažeš da bi mogla da voliš nekog ko je siromašan?” „Naravno da bih mogla.” Nasmjela se bacajući opušak cigarete kroz prozor. „Šta, čak i čobanina s kozama?” „Dakle, možda ne baš čobanina s kozama”, priznala je. „Umeju da smrde pomalo. Kao i koze. Ali stvarno, novac nije toliko važan. Možda neke žene privlači novac, zlato i moć, ali većini su dobar karakter i ličnost - i prijatan miris - mnogo bitnije osobine koje treba da ima muškarac koga izaberu za muža. Zašto pitaš?” „Oh, nije bitno”, ponovo sam lagao. „Samo sam razmišljao da bi jednog dana mogla...”

Dok su mi se misli uobličavale da izgovore reči koje sam toliko dugo krio u ~ 37 ~

srcu, Džordži je zazvonio telefon. „Izvini, Favad jan”, rekla je kada me je prekinula da bi mogla da se javi. „U redu je”, ponovo sam slagao. „Halo?” Čuo sam muški glas s druge strane. Još gore, čuo sam da koristi riječ „jan”. „Halide!”, uzviknula je Džordži, a lice joj je zasjalo na način koji nikada ranije nisam video. „Gde si? Molim? Ne, skoro sam stigla kući. Zapravo, baš skrećemo u ulicu. Hej! Vidim te!”

Kada je Masud stao, Džordži je pokupila telefon i praktično iskočila iz kola pre nego što su točkovi prestali da se okreću. Nagnuo sam se napred u sedištu da vidim kome to trči u susret.

Ispred kuće mogao sam da vidim tri velika lend kruzera okružena s petnaest ili više naoružanih stražara. Dvojica su stajala na suprotnoj strani ulice okrenuti ka kući, više ih je stajalo ispred i iza vozila, a ostali su bili okupljeni oko visokog čoveka obučenog u neboplavi šalvar-kamiz. Imao je sivi prsluk u skladu s bojom pakula.

Pomislio sam da se ili spremaju da ga uhapse ili da on sam samcat kreće u ratni pohod.

Dok mu je Džordži prilazila, brzo i lako poput mačke, lice mu se izvilo u veliki, prijateljski osmeh. Uzeo ju je za ruku i prekrio ih obema rukama pre nego što ju je poveo u kuću. Našu kuću.

Brzo sam zgrabio knjige i promrmljao do viđenja Masudu, jer sam bio uznemiren zbog toga što sam mogao da propustim nešto, a bio sam pometen jer se Džordži nije ni osvrnula da pogleda da li je pratim. Kada je ugledala onog čoveka, sasvim je zaboravila na mene. Odjednom sam se osetio malim i detinjastim. Čak ni armija stražara oko kuće nije obraćala pažnju na mene dok sam prolazio pored njih, pričali su među sobom i palili cigarete pošto im sada nije bilo šefa. Bilo je kao da sam toliko mali da i ne postojim. Bio sam niko i ništa, sićušno niko za koga nikog nije bilo briga i koje niko nije video, što je sjajno ako si špijun, ali ja nisam bio špijun, ne stvarno. Ja sam samo bio dečak zaljubljen u ženu koja se zvala Džordži.

Ušao sam u dvorište i video da je onaj čovek i dalje drži za ruku. Osetio sam ~ 38 ~

kako mi se bodeži zabadaju u srce i bes uvlači u stomak. On kao da se izvinjavao zbog nečega. „Moraš više da brineš o meni”, čuo sam Džordži kako mu govori. „Hoću. Obećavam. Samo mi oprosti”, odgovorio je.

Glas mu je bio dubok i tih i odgovarao je licu koje je bilo snažno i uokvireno gustom tamnom kosom, podšišano bradom i jakim obrvama. Izgledao je kao avganistanska filmska zvezda, i mrzeo sam ga zbog toga.

Kada sam zalupio kapiju za sobom, prekinuo sam njihov zagrljaj. Džordži je pružila svoju sada slobodnu ruku da me predstavi. Čovek se zvao Hadži Halid-kan i shvatio sam po njenom ponašanju i uprkos njenim rečima, da je bila zaljubljena u čoveka koji je bio ne samo bogat već i dovoljno moćan da ima gomilu neprijatelja, sudeći po broju telohranitelja koji su se sjatili oko naše kuće.

~ 39 ~

4.

Jesen je moje omiljeno doba u Kabulu. Nakon vreline leta, vazduh je opušten, dozvoljava hladnom vetru da putuje kroz grad, noseći sobom miris drva koja gore i ćevapa koji se dime. Noć rano stiže, guta dan koji jedva da je i počeo, a milion gorionika i usamljene sijalice sjaje iz kockastih prodavnica koje vijugaju kroz grad čineći da šljašti kao velika svadbena povorka.

Znam da većina ljudi misli da je proleće sezona novih početaka, kada žene izgone zimsku prljavštinu iz kuće, kada biljke izlaze iz skrovišta i životinje rađaju mlade, ali za mene je jesen doba koje šapuće nova obećanja.

Kako je dolazila u sveto doba Ramazana, kada odrasli stupaju bliže Alahu kroz post i molitvu, jesen je bilo doba kada su talibani konačno odustali od zauzimanja Avganistana. Jedne novembarske noći samo su pobegli iz glavnog grada u kamionetima i ukradenim kolima kada su vojnici Svete alijanse protutnjali sa Somali ravni da osvoje Kabul bez borbe. Na ulazu u grad gde se brdo spušta u blagoj padini, gledao sam sa Spandijeve kuće kako se hiljade ljudi obučenih u uniforme i šalvarkamiz okupljaju u grupe, oslanjajući se lenjo o tenkove i džipove koji su ih doveli tu, s puškama nehajno prebačenim preko ramena. Ličilo je pre na veliki piknik nego na rat kada su meštani počeli da izlaze iz kuća da ponude to što imaju od hrane i vode novim osvajačim Avganistana.

Dok smo Spandi, ja i Džahid sedeli gledajući kroz prozor - na pet minuta šetnje od mesta gde su vojnici jeli, pušili i smejali se - svi smo priznali kako smo uveliko razočarani što nije bilo borbi. Nedeljama su talibani pljuvali uvrede i pretnje preko radija, kleli se da će se boriti sa Severnom alijansom i njihovim nevernicima do poslednjeg čoveka. Ali kada je došao trenutak da se suprotstave, talibani su zbrisali kao uplašeni psi, ostavljajući samo Arape i Pakistance da izvedu njihove samobilačke ideje o ratu. ~ 40 ~

„Trebalo bi da siđemo i poželimo im dobrodošlicu”, predložio je Džahid dok smo gledali roj figura koje su se ocrtavale u farovima njihovih vozila. „Dobra zamisao”, rekao sam. „Hajdemo.” „Ne tako brzo, gospodo”, naredio je Spandi, lica malo bleđe sive boje nego u toku dana. „Ne možete znati prave namere čoveka za svega jednu noć.”

Pogledao sam u Spandija na način blizak divljenju. Ovo je bila najmudrija stvar koju sam ikad čuo od bilo koga.

Smešeći se stidljivo, dodao je: „Otac mi je to rekao.” „Tvoj otac bi trebalo da radi za Ministarstvo genija.”

Nasmejao sam se, jer je Spandijev otac bio sto posto u pravu.

Majka mi je rekla da kada su talibani prvobitno domarširali sa juga da osvoje Kabul, dočekali su ih kao spasioce. Glavni grad ostao je u ruševinama pošto su Rusi otišli, jer su pobedonosni mudžahedini krenuli da se bore jedni protiv drugih poput pasa oko komada mesa - a Kabul je bio taj komad mesa. U metežu i konfuziji građanskog rata, zločina je bilo svuda; prodavnice su morale da plaćaju posebne takse, ljudima su oduzimani domovi, ljudi su ubijani, a njihove kćerke silovane. Ali kada su došli talibani, sve je to prestalo. Uveden je red i ljudi su im bili zahvalni.

Međutim, kao što reče Spandijev otac, ne možeš znati prave namere čoveka za samo jednu noć, i tokom godina talibani su pokazali svoje pravo lice. Nisu dali ženama da rade, nisu puštali devojčice u škole, krstarili su ulicama i prebijali ljude štapovima, muškarce s kratkim bradama bacali su u zatvor, zabranili su puštanje zmajeva i muziku, sekli su ruke, drobili su ljude pod zidovima i streljali ih na fudbalskom stadionu. Oslobodili su Avganistan od rata, ali su nam zabravili ljude u religiju koju više nismo prepoznavali. I tek su ih topli vetrovi jeseni konačno oduvali. „Talibani su bili kopilad, to je tačno”, izjavio je Pir Hederi dok sam sortirao gajbice s voćem i plesnjivim povrćem da bi video šta mogu spasiti za ujutro. „I tupavi kao kravlja balega. Većinom su to bili mali ljudi iz malih sela koji nikada nisu čuli da čitaju i pišu. Do đavola, čak su im i vođe bile nepismene.” „Umete li vi da čitate i pišete?” pitao sam dok sam grebanjem skidao buđ sa jednog krompira i stavljao ga u kutiju „za prodaju”. ~ 41 ~

„Ne, Favade, ja sam slep.” „Oh, da, izvinite zbog toga.” „Krivi suprugu.” „Pa, kako su uspeli da vladaju Avganistanom”, pitao sam, „ako su bili tako glupi?” „Koristili su strah”, promrmljao je Pir dok je kopao suvu prašinu iz nosa. „Tvoja majka je bila u pravu: kada su stigli, svi su ih više ili manje voleli. Ratne vođe bombardovale su zemlju u pakao, a radili su samo da bi napunili svoje džepove i ljudi su bili uplašeni i dozlogrdilo im je više da se boje. Odjednom se pojavila ova grupa boraca iz Kandahara koji su obećavali red, propovedali islam i vešali silovatelje dece.

Ko im ne bi poželeo dobrodošlicu?” „Poželeo dobrodošlicu kome?”, pitao je Spandi, koji se pojavio iz mraka, a konzerva mu je visila, ne dimeći se, sa struka farmerki. „Talibanima”, odgovorio sam. „Oh, toj kopiladi.”

Pir je počeo da se cereka. „Tačno tako, sinko. Dođi, skini težinu s nogu.”

Spandi je privukao gajbicu i šutnuo cipele sa stopala. Počeo je redovno da me posećuje u prodavnici nakon što me je našao kako bacam smeće u jarak na kraju ulice pre nedelju dana. Išao je do Starog Makrojana u to vreme, u jedan od razrušenih stanova u koji su se on i otac uselili nakon pada talibana. U zlatnim danima blokovi Starog Makrojana bili su ponos grada, ali sada su bili ništa drugo do prebivališta siromašnih, nova rupa za izgubljene u Kabulu u koju mogu da upadnu. Ali bili su bliži gradu od Kair Kana, tako da su lakše mogli naći posao. „Dakle, gde sam stao?”, pitao je Pir čarolijom izvlačeći konzervu pepsija koju je dao Spandiju. „Ljudi su poželeli dobrodošlicu talibanima, jer su ubijali silovatelje dece i pričali o islamu”, podsetio sam ga. „Oh, da, islam”, uzdahnuo je, klimajući glavom zamišljeno. „Naravno, bilo je to isključivo tumačenje šerijatskog zakona koji su oni propovedali, i to je vratilo javna pogubljenja i šibanje. Takođe su zabranili zmajeve, kao i televiziju i muziku. ~ 42 ~

Više nisi smeo ni da tapšeš na sportskim utakmicama - mada ionako nisam nikada bio u stanju da vidim ko pobeđuje. U jednom trenutku čak su zabranili proslavu Nove godine. Zapravo, jedino smo smeli da prošetamo i da omirišemo cveće. Prokleti homoseksualci. Ali stvarno je ženama bilo gore nego ikome.” „Znam”, prekinuo ga je Spandi. „Moj otac je znao ženu kojoj je verska policija odsekla sve prste samo zato što je namazala nokte.” „Vidiš”, viknuo je Pir. „Upravo su bili takvi!” „Ali zašto su to uradili?”, pitao sam ne mogavši da shvatim zašto bi neko odsekao prste nečijoj majci samo zato što su bili obojeni. „Rekli su da je to bilo radi zaštite ženske časti. Zapravo su to uradili zato što su bili okorela kopilad. Šta misliš zašto je svako ko je bio nešto pokušao da pobegne u Pakistan?” „I Pakistanci su svi redom kopilad”, promrmljao je Spandi. „Ponovo si u pravu, sinko”, složio se Pir. „Ali barem su nudili ljudima neki standard življenja. Uprkos obećanjima, ovo mesto otišlo je do đavola pod talibanima.

Jedva da je bilo dovoljno hrane, minimalno čiste vode i još manje posla. Vlada je bila klanica i čitava prokleta mašinerija počela je da se melje dok nije stala. A onda, šta se desilo? Kada su cene otišle nebu pod oblake i uslovi postali tako jadni da više nismo mogli da vidimo sunce, ili ga osetimo u mom slučaju, talibanski ministar planiranja, čovek po imenu Karidin Muhamed, rekao je svetu da nam nije potrebna međunarodna pomoć, jer ’mi muslimani verujemo da će Svevišnji Bog nahraniti sve na ovaj ili onaj način’. Sranje! Bog je imao dovoljno posla samim tim što je pokušavao da nas održi u životu.”

Bog, Avganistan i talibani su bile suviše komplikovane teme kada se spoje, i teško ih je bilo razumeti, pogotovo kada si samo dečak, jer se u suštini svodi na ovo: dobar musliman nikad ne bi trebalo da sumnja u puteve Svevišnjeg. Dobar musliman veruje da će se Bog postarati, bez obzira na sve, a čak i da se ne postara, dobar musliman veruje da su glad, smrt, borbe i bolest koje mu dolaze na vrata svi deo Božje zamisli. I s obzirom na tu spoznaju, talibanski ministar planiranja mora da je bio u pravu i njegov režim mora da je takođe bio deo Božje zamisli za Avganistan. I ~ 43 ~

to je prilično čvrst argument kada zauzimaš jednu zemlju. „Taliban” u suštini znači „verski učenik”, tako da mora da je lako bilo ubediti obične muslimane koji žive na selu, koji nisu umeli da čitaju i pišu, da su naredbe koje su izdavali dolazile pravo sa stranica Kur’ana. Ako u Svetom Kur’anu stoji da devojčice ne bi trebalo da idu u školu, ko je seljak pa da sumnja u Reč božju?

Naravno, moja majka je rekla da u Kur’anu nigde ne piše ništa slično, mada nisam siguran kako ona to zna pošto je i sama bila nepismena, ali ona izgleda prilično sigurna u to. Međutim, kada taliban kaže čoveku koji nema nikakvo obrazovanje da je tako napisano, kako onda taj može da spori znanje i učenje i samim tim samog Boga? Mora da ga prihvati. I zato je obrazovanje najbolje oružje koje Avganistanci imaju protiv talibana ili bilo koje druge užasne sile koja izabere da se smesti u Avganistanu. Barem je to ono što mi je Ismeraj rekao.

Ismeraj je bio najnovija osoba u mom životu i on je bio ujak Hadži Halid-kana. „Kada umeš da čitaš i pišeš i otkrivaš činjenice za sebe, mnogo je lakše videti božju istinu”, objasnio je dok se naslanjao na ćebe koje je bilo položeno na travi u bašti, uvlačeći dobro iz avganistanske cigare koju je obmotao rukama. „Obrazovanje je ključ uspešne budućnosti Avganistana, Favade, zato što se bori s neznanjem i netrpeljivošću i donosi blagoslov mogućnosti. Kada čovek poseduje znanje, on ima moć - moć da donosi odluke na dokazima; moć da usvoji istinu umesto laži; i moć da oblikuje sopstvenu sudbinu u skladu s božjom voljom. On je jači od neukih ljudi koji ne mogu ništa osim da slepo prihvate pretpostavljeno učenje drugog. A kada govorimo o slepima...” Ismeraj je zastao da bi izbacio veliki kolut dima iz usta. „Savetovao bih tvom prijatelju Pir Hederiju da bude malo pažljiviji kada ubuduće govori o talibanima. Svako može da obrije bradu i zameni turban, ali to ne znači da se promenio.” Pošto je ponovo uvukao dim iz cigare, dodao je tajnovito: „Mi nismo sami.”

Klimnuo sam glavom polako, spuštajući reči da mi se oblikuju u glavi da bi ih zapamtio. „U redu, reći ću Pir Hederiju”, obećao sam, jer sam se ugledao na Ismeraja i verovao sam u ono što je govorio. On je takođe pušio drogu, i mada mi se majka bunila, po mom mišljenju to ga je činilo smešnim i zanimljivim. ~ 44 ~

Ismeraj i Hadži Halid-kan često su zajedno dolazili u posetu kući, jer je, izgleda Džordži bila u prijateljskim odnosima s celom porodicom. Rekla mi je da zna njegovu braću i rođake i čak i njegovu decu, tako da sam shvatio da nije ni čudo što nikada nije našla vremena da nauči da pere svoju odeću. Bila je suviše zauzeta skupljanjem Avganistanaca.

Od dana kada je Hadži Halid-kan ušao u moj svet, sa svojom armijom telohranitelja i zagrljajima obema rukama, moj odnos s Džordži bio je, u najboljem slučaju, učtiv. Pričali bismo povremeno, ali sam se radije držao po strani, a Džordži nije navaljivala. Udaljavali smo se, i mada sam ja bio kriv za to, nisam mogao drugačije. Osećao sam se izdanim. Osećao sam se kao da me je izneverila. Da me je zavela i izneverila.

Mislim da je Džordži shvatila da sam uznemiren, jer kada bi došla da me pokupi kod Pir Hederija, ja bih smislio neki izgovor ili bih joj rekao da sam u poslu, umesto da prihvatim prevoz do kuće - i više joj nisam dopuštao da me drži za ruku. „Nisam dete!”, viknuo sam na nju poslednji put kada je krenula da me uhvati za ruku i znam da sam je povredio, jer mi je rekla vrlo tiho: „Favade, nikada, ali baš nikada se prema tebi nisam odnosila kao prema detetu.” „Rekla si mojoj mami da sam pio pivo!”, podsetio sam je oštro. „Dobro, samo jedanput”, složila se, a onda otišla, ostavljajući me da se durim i užasavam, jer stvarno nije bila njena greška i sva krivica u potpunosti je bila u mojoj glavi. „Ona je dobra žena, znaš”, prekorio me je Ismeraj dok smo sedeli u bašti provodeći još jedan sat zajedno kada je Hadži Halid-Kan uveo Džordži unutra da radi ko zna šta s njom. „Nisam rekao da nije”, brecnuo sam se. „Ne”, priznao je, „ali tvoja dela govore u tvoje ime i to nije lep način ophođenja prema nekome ko je gost u našoj zemlji i više od toga, prijatelj.”

I naravno da je bio u pravu. Bio sam ljubomoran, a da nisam imao prava da budem ljubomoran. Trebalo bi da budem zadovoljan što vidim Džordži srećnu. Ali bilo je teško i nervirao me je osmeh koji joj je igrao na licu sada. Mrzeo sam ~ 45 ~

činjenicu što je ispijala kafu s Hadži Halid-kanom kasno popodne, a nekada je to bilo sa mnom, i bio sam lud od besa što je barem dvaput nedeljno izbivala iz kuće i znao sam da je s njim. „Doći će tvoje vreme, dete”, rekao je Ismeraj, „ali to neće biti s Džordži.”

I shvatio sam da je pogledao duboko u moje srce i da je znao sve.

Uprkos bolu koji je prekrivao moju unutrašnjost kao gadna modrica koja polako prelazi u žutu nijansu, bilo je teško ne voleti Hadži Halid-kana. „On je šarmer”, priznala je moja majka kada smo razgovarali o Džordžinom prijateljstvu. „Mogao bi da nagovori ptice da siđu s drveta, taj čovek.” „Šir Ahmed razgovara s psima na ulici”, uzvratio sam. „Nije to baš ista stvar”, odgovorila je. „Na šta misliš, onda?” „Shvatićeš već, Favade, jer ako se ne varam, imaš isti dar - mada trenutno izgleda da si samo u stanju da nagovoriš stražnje noge magarca. Ali, doći će, sine.

Doći će.”

I majka se vratila svojim poslovima, ostavljajući me da razmišljam o svom budućem daru, kao i sadašnjoj, do sada nepoznatoj sposobnosti da osakatim magarce.

Međutim, umešnost Hadži Halid-kana s rečima nije bilo to što je polako otopilo moj bes, iako je tako krupan čovek bio smešan i čudno nežan takvim svojim ophođenjem. Ne, osećanja su počela da jenjavaju u petak kada je Spandi svratio na ručak. Bila je to Džordžina ideja da ga pozove i pretpostavio sam da je to bilo isključivo zbog mene.

Svi mi - ja, majka, Džordži, Džejms, Mej, Ismeraj, Spandi i Hadži Halid-kan pili smo zeleni čaj napolju u bašti. Iako nas je hladan vetar štipao za prste, uživali smo u poslednjim danima jeseni, pre nego što se obruši još jedna zima i zatvori nas u kuće. Sedeli smo na tamnocrvenom ćebetu, prekrštenih nogu, obrazujući nepravilan krug dok su odrasli ispaljivali vesele priče u vazduh. Džordži i Hadži Halid-kan su bili prevodioci, što ih je izdvojilo kao drugačije od nas, nekako rečitije i učenije, i spajalo ih je u par. Niko to izgleda nije dovodio u pitanje osim mene, tako da sam ~ 46 ~

pokušao da sakrijem ljutnju kad god bi Džordži spustila ruku na koleno Hadži Halidkana ili mu nežno pomilovala rame kad bi ustala da nam dopuni šolje.

Jer nije samo Džordži promenila raspoloženje od kada se pojavio Hadži Halidkan; kao da su svi bili drugačiji u prisustvu ovog elegantnog čoveka koji se oblačio kao kralj i mirisao na skupe parfeme. Njegove posete odvlačile su nas sve od naših različitih života, ujedinjujući nas u zajedničkim šalama i srećnim trenucima poput porodice. Nije to bilo svakog dana, naravno, ali kada je Hadži Halid-kan bio u Kabulu, svi u kući okupljali su se barem jednom nedeljno, dvaput ako je bilo razloga, kao što je Spandijev dolazak na ručak.

Tog popodneva, nakon velikog izbora ovčijih ćevapa, piletine u kariju, kabuli pilava i toplih naan hlebova - što se sve pojavilo s Hadži Halid-kanom i Ismerajem utonuli smo u veče, pijuckajući iz šolja koje su se pušile od zelenog čaja koji je moja majka spremila. Iako je sedela malo iza nas, na jednoj od plastičnih stolica, bila je deo grupe kao i bilo ko od nas na ćebetu, slušala je i smejala se pričama koje su letele od jednog do drugog.

Džejms, koji je delio jastuk s Mej, i avganistansku cigaru sa Ismerajem, starao se za najveći deo razgovora, pošto se nedavno vratio iz Bamijana. Rekao je da je video ogromne rupe u kojima su nekada stajala dva džinovska kipa Bude i ispričao nam da neke međunarodne kompanije traže način da ponovo uhvate hiljade godina istorije koju su razneli talibani. „Između ostalog, pričali su o predstavi s laserima”, obavestio nas je, „ideja je da ponovo stvore Bude u 3D prikazu tamo gde su nekada stajali. Prilično lepa ideja, ali im je potreban prokleto veliki agregat.” Nasmejao se. „Mislim da je to besmisleno bacanje novca”, dobacila je Mej, mršteći vrh nosa. „Ljudi jedva mogu da se prehrane, a opet hoće da potroše milione na raskošan svetlosni spektakl.” „Ali ako taj ’raskošni svetlosni spektakl’ dovuče turiste, time bi se razvili poslovi koji bi donosili novac i samim tim ljudi bi mogli da se prehrane”, raspravljao se Džejms, koji je uvek video dobro u svemu, čak i Mej. „Turizam!”, odgovorila je. „Mislim da Avganistan još nije spreman za to. ~ 47 ~

Zapravo, zar ministra turizma nisu ubili hodočasnici na putu za Hadž?” „To je bilo pre nekoliko godina”, podsetila je Džordži. „A misliš da je situacija išta bolja sada?” Mej skoro da je vikala. „Talibani su se vratili, jug je otišao do đavola, korupcija je visoka kao i uvek i uticaj vlade jedva da se proteže izvan Kabula.” „Talibani su se vratili?”, pitao sam Džordži, pomalo uplašen ovim delom novosti koje sam jasno razumeo.

Sedeo sam pored nje i ona mi je nežno dodirnula ruku. Po prvi put u dugo vremena nisam uzmakao. „Ne stvarno, Favade”, uveravala me je. „Ali jesu, bore se s vladom i međunarodnim trupama u nekim oblastima. To nije ništa zbog čega bi se trebalo brinuti.” „Ali zašto su se vratili?”

Džordži je pogledala u Hadži Halid-kana, koji je nagnuo ka meni. „Nikada nisu stvarno otišli”, rekao je. „Neki od njih kriju se u planinama na granici s Pakistanom, drugi su se jednostavno sakrili u sopstvenim gradovima i selima.” „Ne brini previše zbog talibana”, ubacio se Ismeraj. „Oni nisu glavna briga trenutno. Glavni problem Avganistana jeste mešanje spolja. Ljudi igraju igre u našoj zemlji i time je sve teže razlikovati prijatelja od neprijatelja ovih dana.” „Kakve vrste igara?”, pitao sam. „Ko ih igra?”

Džordži je ponovo prostrelila Hadži Halid-kana pogledom za koji se očigledno nadala da ga neću primetiti, a on je sklopio ruke. „Dosta, sada”, naredio je tiho glasom promuklim od dugogodišnjeg pušenja. „Ovo su pitanja za političare, ne za poštene, obične ljude poput nas.”

Ismeraj se nasmejao. „Istina, Hadži-sahibe. Što me podseti na jedan vic: Džordži, ti prevedi našim stranim gostima. Hadži možda ne bi da ismejava svoje prijatelje.” „Da li političari imaju prijatelje?” pitala je i oni među nama koji su govorili dari nasmejali su se. ~ 48 ~

„Pun bus političara išao je niz ulicu”, počeo je Ismeraj. „Odjednom je bus skrenuo sa puta i udario u drvo blizu nekog sela. Seljanin koji je obrađivao zemlju u blizini prišao je autobusu. Kada je ugledao političare i olupinu busa, zgrabio je lopatu i zakopao sve političare. Nekoliko dana kasnije, tuda je prolazio policijski inspektor i ugledao autobus koji je udario u drvo. Policajac je pitao seljaka koji je obrađivao zemlju kako i kada se nesreća dogodila. Ovaj je odgovorio da se nesreća desila nekoliko dana ranije. Policajac ga je potom pitao za identitet putnika i seljak je odgovorio da „su svi putnici bili političari” i da ih je sve zakopao. Policajac je pitao da li su neki od njih preživeli udes. Seljak se nasmejao i odgovorio: „Možda. Neki su mi rekli da su živi, ali obojica znamo da političari mnogo lažu.”

Svi smo tapšali ovoj šali, ali se Spandi najduže i najglasnije smejao. On se praktično presavio i pitao sam se da li je to zbog toga što sedi sasvim blizu Ismerajeve upaljene cigare. Dok je moj prijatelj pokušavao da obuzda telo, suze su mu prštale iz očiju. Obrisao ih je nadlanicom, ali mu je to ostavilo crne mrlje po licu.

Odjednom, Hadži Halid-kan je zastao da ga pogleda, mračan i ozbiljan. „Ti prodaješ spand, pretpostavljam?”, pitao je ravnim tonom. „Da, Haži, prodajem”, odgovorio je Spandi dok su mu se ramena opuštala od napada koji ga je upravo prošao. „To je težak posao, dečače”, priznao je Ismeraj, uvlačeći ponovo dim iz svoje cigare slatkog mirisa pre nego što ju je dodao Hadži Halid-kanu, koji je je uzeo i klimnuo glavom.

Potom se ovaj krupni čovek nagnuo ka svom ujaku i prošaputao mu nešto u uvo. Ismeraj se nasmejao, ustao i otišao iz bašte kroz kapiju bez ijedne reči. Niko nije pitao kuda ide, jer u Avganistanu ne pitaš. U društvu muškaraca, od dečaka se samo očekuje da sedi, gleda i uči. Postoje mnoga pravila u našoj zemlji, ali pravilo da ne postavljaš pitanja nauči se prilično brzo.

Oko pola sata kasnije, nakon što su nam Džejms, pa čak i Mej ispričali viceve neki teško da su mi bili smešni, jer nisu pominjali ludake ili magarce - Ismeraj se vratio s dugim nizom kartica. Bile su spojene plastičnim omotom i reklamama kompanija poput Rošan, AVCC i Ariba. Hadži Halid-kan je predao ovaj niz i malu ~ 49 ~

torbu Spandiju. Unutra je bilo na desetine kartica koje su ljudi kupovali da bi zvali sa mobilnih telefona. Svaka je imala poseban broji koji si morao da izgrebeš sa pozadine i potom ukucaš u telefon. Ovo je bio odličan posao u Avganistanu, jer čak i ako nemaš šta da obučeš, zasigurno ćeš imati telefon. „Ovo je za tebe”, rekao je Hadži Halid-kan mom prijatelju. „Od sada, ti prodaješ ove kartice i od svake kartice koju prodaš, zadržavaš jedan dolar. Ostatak pripada meni. Važi?”

Spandi je pogledao kartice koje su ležale u torbi pored njega, širom otvorenih i zapanjenih crvenih očiju i klimnuo glavom. „Hvala Vam”, rekao je tiho. „Zadovoljstvo mi je, sine”, odgovorio je Hadži Halid-kan, a Džordži mu je nežno stavila ruku na koleno i osmehnula se. Zapravo, svi smo se smešili i u tom jednom činu video sam nešto od čoveka u koga se zaljubila, jer dati Spandiju sredstva kojima će zarađivati umesto svojom konzervom verovatno je bio najveći čin dobrote koji sam ikada video, ali nikada nisam razmišljao o tome. Da jesam, možda sam mogao da ubedim Džordži da nađe Spandiju drugi posao, nešto podalje od otrovnog dima koji mu je zatvarao pluća i pekao oči. Ali Hadži Halid-kan je bio taj koji je progledao kroz crnilo i video dečaka. Dao mu je drugu šansu i ja sam se postideo samog sebe što sam zanemario ono što je bilo tako očigledno. Uprkos tome, osetio sam i malo ponosa što sam baš ja upoznao Spandija s njegovim novim šefom.

I tada sam osetio kako bes polako nestaje iz mene.

Malo posle osam, kada su svi odrasli otišli svojim putem - Džejms i Mej u jedan od mnogobrojnih barova Kabula, majka u sobu da gleda novu epizodu napete indijske sapunice na Tolo TV, a Džordži do kuće sa Hadži Halid-kana i Ismerajem Spandi i ja smo otišli do đubrišta sa kojeg su zapahnjivali gadni mirisi i bolest preko kružnog toka Masud. Bez reči gledao sam kako otkačinje konzervu sa pojasa na pantalonama, gleda je poslednji put, a onda je baca najdalje što je mogao u hrpu, koliko su to njegove tanušne ruke mogle. Stajali smo jedan pored drugog i pratili pogledom konzervu kako odskače od vrha neke stare za benzin, pre nego što je ~ 50 ~

nestala u gustoj masi trule hrane i đubreta.

Pogledao sam u Spandija i video kako mu se usne miču bez zvuka. Odjednom, okrenuo se ka meni i pitao: „Ti znaš ko je dečko tvoje devojke, zar ne?” „Ona mi nije devojka.” Nasmejao sam se gurajući ga jako u stomak, pošto je čarolija ceremonije sada prekinuta. „Kako god ti kažeš”, rekao je gurajući me nazad. „Dečko tvoje prijateljice, onda?” „Ako misliš na Hadži Halid-kana, onda da, znam ko je on.” „Ko?”, izazivao me je. „On je poslovni čovek iz Džalalabada. Uvozi dizel i topljeni maslac iz Pakistana i delove za Tojotina vozila iz Japana.” „Naravno da to radi.” Spandi se nasmejao udarajući me po leđima. „Za ime boga, Favade! On je Hadži-kan! Onaj Hadži-kan - bič talibana, sin jednog od najpoznatijih mudžahedina Avganistana, a sada jedan od najvećih trgovaca drogom u zemlji. On je Hadži-kan, Favade! Prepoznao sam ga čim sam ga ugledao. I on pije čaj u tvojoj kući i spava s tvojom devojkom!”

~ 51 ~

5.

Avganistan je poznat po dvema stvarima: borbama i uzgoju maka. I uprkos najvećim naporima međunarodne zajednice da zaustavi obe, čini se da smo bolji nego ikada u oba ova zanimanja.

Nakon što su talibani pobegli 2001, vazduh je bio pun priče o „demokratiji” i u roku od nekoliko godina svi su imali pravo da glasaju; ženama je dozvoljeno da uđu u skupštinu; zakoni su pisani da se zaštite nevini; devojčice su ponovo mogle u školu; i sve nepravde koje su negdašnje vođe počinile, naizgled su ispravljene. Ali usred sveg tog uzbuđenja, svi kao da su zaboravili da Avganistan već ima niz propisa, pravosudni sistem koji postoji već hiljadama godina unazad i koji je bio podjednako deo naših života kao i Hindukuš planine, i mada su se uopšteno složili da je „demokratija” dobra stvar, ostala je činjenica da ako čovek počini ubistvo, onda će ga to i snaći. Neke krvne osvete trajale su generacijama u Avganistanu, a neke porodice počinile su toliko ubistava da više niko nije znao ko je počeo.

I mada je vlada naredila svima da predaju oružje radi dobrobiti zemlje, nikome kao da se nije žurilo da to uradi, jer se prilike ovde vrlo brzo menjaju. Stoga, veliki ljudi na severu i zapadu još uvek se bore za teritoriju i moć, komandiri armija na istoku nastavljaju da pucaju na Pakistance koji se ušunjaju na naše tlo nepozvani; talibani se bore na jugu protiv Avganistanaca i stranaca; a na ulicama odrasli tuku dečake, dečaci tuku manje dečake i svako tuče magarce i pse.

U međuvremenu usevi opijuma nastavljaju da rastu i rastu i rastu. U novinama piše da je ove godine postignuta rekordna žetva, čime je Avganistan postao najveći proizvođač opijuma na svetu. Moja majka kaže da svi treba da se trudimo da budemo najbolji u nečemu, ali ne verujem da ima ovo na umu kada to kaže. Mislim da govori o matematici i verskim naukama.

Ne znam puno, ali znam da je borba loša, jer ljudi umiru, gube delove tela i ~ 52 ~

žene plaču: i znam da je loše, jer Zapad kaže da jeste i stoga to kaže i predsednik Karzaj. Zato ne mislim da sam detinjast ili sebičan kada kažem da Hadži Halid-kan, ili Hadži-kan, kako sam saznao, verovatno nije pravi čovek za Engleskinju u Kabulu koja češlja koze da bi zaradila za život, pošto ima prošlost, kao on što je ima, koju čine nasilje i novac od opijuma u džepu.

Mada nemam pojma kako da ubedim Džordži u to. Kako je to majka jednom rekla, a Pir Hederi otkrio na svoju štetu, ljubav je slepa. „Zar Hadži-kan ne dolazi iz Sinvara, ne Džalalabada?”, pitao sam Džordži dok je pila kafu na stepenicama kuće. Sada je bilo hladno i bila je umotana u nežnosivi patu, oproštajni poklon od ljubavnika pre nego što je otišao na istok. „Da, dolazi”, priznala je. „Ali ima kuću u Džalalabadu i uglavnom najveći deo vremena provodi tamo. Zašto pitaš?” „Oh, ništa”, promrmljao sam, dok sam obmotavao ruke oko sebe i smeštao se pored nje. „Evo, dođi ispod ovoga.” Džordži se pomakla bliže, stavljajući mi patu oko leđa i preko ramena. Bio je topao od njenog tela i mirisao je na njen parfem. „Bolje?” „Da, hvala. Hladno je, zar ne?” „Da, jeste”, složila se, a ja sam se ugrizao za donju usnu, nesiguran odakle da počnem, a još manje siguran hoće li Džordži sklopiti patu kad počnem da pričam. „Šta je bilo?”, pitala je konačno kada smo tako sedeli u tišini skoro čitav minut. „Izgledaš ozbiljno.” „Je li? Dakle, možda i izgledam”, priznao sam. „Samo je reč o tome, dakle, čuo sam da ima puno useva maka u Sinvaru.” „Trenutno ih nema; zima je.” Nasmejala se. „Znam to”, priznao sam, srećan što sam konačno pokrenuo ovu temu. „Ali obično ih ima. Sinvar je poznat po maku.” „Da, pretpostavljam da jeste”, složila se. „A hoćeš da kažeš šta?” „Ništa.” Slegnuo sam ramenima. „Samo sam mislio da to pomenem.” „Zašto? Zato što misliš da je Halid umešan u trgovinu opijumom?” ~ 53 ~

Okrenula je glavu da me pogleda. Na moje ogromno olakšanje nije izgledala ljuta, ali sam i dalje smatrao da je najbolje da se oglušim na ovo pitanje. „Vidi”, nastavila je. „Znam da ljudi misle da je Halid umešan u posao s drogom, jer je bogat čovek, ali nije - nije umešan u posao s drogom, to jest: naravno da je bogat. Halid mrzi da je bogat. Halid mrzi drogu. Kaže da hvata ljude u zamku siromaštva, da kalja ugled zemlje i da se njome plaća buna koja preti da ponovo opustoši Avganistan. Mrzi je, Favade, u potpunosti je mrzi.” „Ali kako možeš biti sigurna da govori istinu?”, pitao sam.

Džordži je dohvatila paklicu cigareta kraj nogu, izvuka jednu i zapalila je. „Dakle, postoji niz razloga”, objasnila je izbacujući tanki mlaz dima kroz usne. „Znam da je pokrenuo nekoliko poduhvata na istoku da bi pomogao poljoprivrednicima da nađu posao izvan polja maka, tako što im je dao sadnice voćnjaka i maslina i seme za pšenicu i mirisno cveće. Ali uglavnom znam da govori istinu zato što mu verujem.”

Skrenula je pogled, srknula kafu i jako povukla dim. Pogledao sam u stopala i posmatrao uglom oka kako provlači bledu ruku kroz kosu, sklanjajući je sa lica.

Naspram skoro crne kose i sivog patua, koža joj je izgledala bela kao led, a tamni kolutovi visili su joj ispod očiju. „Jesi li umorna?”, pitao sam je. „Malo, da”, odgovorila je, a usne su joj se razvukle u blagi osmeh.

Klimnuo sam glavom. „I ja sam”, rekao sam, što nije bilo tačno, ali nisam hteo da se oseća usamljenom. Hadži-kana nije bilo nedelju dana, nestao je iz naših života iznenadno kao što je u njih i ušao, a pretpostavljao sam da joj nedostaje. „Znam Halida tri godine”, izjavila je, skoro kao da mi čita misli. „Znala bih da me laže.” „Nisam rekao da laže.” „Ne. Dakle, ne baš tim rečima, zato, hvala ti.”

Pomerio sam stopala i pustio mekani patu preko njih. „Ali... kako možeš stvarno da budeš sigurna da ne laže?” „Kako?”, pitala je, sležući ramenima na način vrlo sličan Avganistancima, što ~ 54 ~

ju je skoro čini jednom od nas. „Zato što jesam.”

Tokom nekoliko sekundi ćutanja pojavila joj se bora između obrva kao da o nečemu duboko razmišlja, a onda je dodala: „To je kao kada ti muškarac ili žena kažu da te vole. Kako možeš biti siguran da ne izgovaraju te reči samo tako i da nisu iskreni? Dakle, pogledaš ih u oči. Mislim, stvarno pogledaš, dobro pogledaš, i osetićeš u srcu da li ti govore istinu. Ja volim Halida. Ne bi me lagao. Doduše” smešak koji je ispustila zvučao je prazno, kao zvuk pokušaja - „on možda nije najbolji dečko na svetu - nestane kako mu dune i ponekad me ne zove nedeljama i ma koliko se trudila da ga nađem, ne mogu - ali uprkos tome i dalje znam da me voli, i na isti način kao što to znam, znam da nije umešan u poslove s makom. Eto, da li te je ovo umirilo?”

Ne, baš, pomislio sam, ali sam ipak klimnuo glavom. A u sebi sam osetio da me srce boli. Već nekoliko dana nisam je čuo da ćaska sva uzbuđena. Izgledala je umorno, sjaj u očima se ugasio, i pretpostavljao sam da je Hadži-kan ponovo nestao shodno nečemu zvanom „kako mu dune”, a da se nije potrudio da se javi.

Ovo verovatno nije bio pravi trenutak da je pitam da li je otišao zbog poslova s drogom.

Možda je Džordži bila u pravu da Hadži-kan ne švercuje drogu iz zemlje, ali je ona isto tako bila zaljubljena žena i nisi se mogao osloniti na njen zdrav razum. „Ljubav nas čini budalama”, uzdahnuo je Šir Ahmed jednom prilikom dok je gledao moju majku kako hita preko ulice u posetu Homeiri. Pošto je ljubav slepa, pitao sam se zašto se iko muči da troši toliko energije u potrazi za njom. Međutim, trenutno su mi bile potrebne činjenice, ne poezija.

Prva pomisao bila mi je da pozovem Džejmsa; pošto je novinar, sugurno zna ko šta radi u zemlji, ali moj engleski, koji je postao prilično dobar, nije još bio dovoljno dobar da se bavi ovom temom, a njegov dari jedva da je otišao dalje od „selam alejkum”. Nisam bio siguran da mogu da razgovaram sa Mej, jer se nismo baš sprijateljili i stekao sam utisak da osim što ne voli muškarce, ne voli naročito ni dečake - možda zato što ćemo, ako je Alahu po volji, jednog dana odrasti i postati ~ 55 ~

muškarci. A Pir Hederi, iako slep, možda nije toliko mudar koliko bi to slep čovek trebalo da bude. Pretpostavljao sam da je bojio svoje priče da bi nadoknadio tamu u kojoj živi.

Odlučio sam da razgovaram sa Spandijem. Naposletku, on je taj koji je prvi pomenuo da je Hadži-kan gospodar droge i mora da je odnekud to saznao. Zato, po prvi put za četiri meseca, napustio sam Vazir Akbar Kan i prešao grad da se vratim u Kokošju ulicu.

Ima nečeg stvarno divnog u vezi sa Kokošjom ulicom, ali nisam siguran šta je to. Nikada nisam uspeo da to tačno odredim. Možda su to buka i zbrka mesta koji mi udahnjuju život - vesela nadvikivanja vlasnika prodavnica koji se bore za pažnju nadjačavajući nervozno trubljenje vozača; masa ljudi koja zakrči ulicu zajedno s kolima i teretnim kolicima; iznenadni izlivi besa pošto vozila ne mare za jednosmerne ulice; žagor dece koja saleću turiste; miris ćevapa koji navire iz Sinema parka - ili jednostavno velika, veličanstvena zbrka svega toga koja mali deo Kabula čini živim poput krupne zverke koja se vrpolji.

Ako je skupština mozak glavnog grada - Bog nam bio u pomoći - onda je Kokošja ulica njegovo srce.

Međutim, ima nešto što je bolje od Kokošje ulice, a to je Kokošja ulica pred Božić, vreme kada stranci slave rođendan njihovog poslanika Isusa. Tri nedelje nešto skoro sveto nadvija se nad ovo mesto. Novac lakše prelazi iz ruke u ruku; prosjaci dobijaju svoj deo zgužvanih ava pre nego što i stignu da pomenu svoju bolesnu bebu na samrti; prodavnice sjaje jarko u ranoj tmini; torbe s kupljenim stvarima vise na rukama ljudi koji razmišljaju o svojim porodicama; izlivi besa se brzo smire srećnim osmehom; a smeh skakuće o pločnike i dovratke dok se roj ljudi krije od iznenadnih snežnih oluja ili pokušava da utre put preko dubokih brazdi smeća sa obe strane ulice.

To je Kokošja ulica kada je najbožanstvenija i bilo je dobro vratiti se ovde. Kao da sam se vratio kući. „Favade!”

Džamila mi je pritrčala i zgrabila u čvrst zagrljaj zbog kojeg bi je za koju ~ 56 ~

godinu bacili u zatvor za neposlušne devojke. Lice joj je bilo crveno od ujeda zime, a oči su joj sjale. „Gde si bio? Nedostajao si nam!” „I vi ste meni nedostajali”, viknuo sam da nadjačam buku koja je ispunjavala vazduh, galamu koju su stvarali dovikivanje, trubljenje i agregati koji su režali.

I to je bilo tačno, nedostajala mi je. Dobro, misli su mi zaokupljene događajima iz novog života i neočekivanim problemima koji su došli s njim, ali pravi Avganistanac nikada ne zaboravlja svoju prošlost. Zbog toga smo i tako dobri kao zlopamtila. „Imam toliko toga da ti pričam, Džamila!” „Znam ponešto od toga.” Osmehnula se. „Spandi nas je obaveštavao. Izgleda da sada radiš za jednog slepog čoveka, zato si nas napustio!” „Nisam vas napustio”, bunio sam se. „Samo sam imao posla!” „Znam, Favade, opusti se, samo se šalim. Srećna sam zbog tebe, stvarno jesam.”

Uzela me je za ruku i provukla kroz noge odraslih, kao zasvođenom ulazu koji je vodio u malo dvorište s prodavnicama gde smo se okupljali da razmenjujemo priče, informacije i ostatke hrane. „Favade, ti prljavo malo kopile!”

Kako smo se sagli da uđemo u nišu, Džahid je ustao iz čučnja i prišao da me zagrli. „Imam televizor!”, rekao sam mu. „Odjebi, ti lažove!” „Ne, stvarno! I u kući mi je devojka s grudima velikim kao kupola povrh Abdurahmanove džamije!” „Nema šanse!”, zavrištao je, udarajući se u čelo. „Nema pravde na ovom svetu.

Evo me, potpuno opremljenog da damama pružim provod, a Alah u svojoj mudrosti dovodi najbolje dojke u gradu jebenom pederu kao što si ti!”

Uštinuo me je za ruku, ali to je bilo iz šale. Malo smo se rvali, zbog čega smo upali u izložene marame koje su bojile zidove oko nas i zaradili ne tako šaljive ~ 57 ~

šamarčine prodavca.

Bilo je sjajno vratiti se, osetiti zabavu i silu ulice. Nisam shvatao koliko mi je sve ovo nedostajalo i svi u tome - čak i Džahid.

Kako smo se pomerili dublje u dvorište, podalje od prodavca marama, da sednemo na prljave stepenice koje vode u zatvorenu prodavnicu drangulija, Džahid mi je rekao da mu majka deluje utučeno sada pošto smo otišli od nje i nije više imala s kim da se svađa. Takođe mi je otkrio da uskoro odlazi iz Kokošje ulice: otac se pozvao na uslugu koju mu je neko dugovao i našli su mu posao u opštinskim kancelarijama, jer ume da čita i piše. Obučiće ga za nešto korisno, rekli su - pošto savlada umeće kuvanja čaja. „To je dobar posao”, izjavio je sedeći uspravnije nego što pamtim. „To je dobra prilika za mene.” „Znam”, rekao sam mu, iskreno zadovoljan. „Čestitam, Džahide. Stvarno to mislim.” „Da”, klimnuo sam glavom, „da, hvala.” I ponovo me uštinuo za ruku.

Nažalost, Džamili nije išlo tako dobro od kada sam otišao. Primetio sam staru modricu pod levim okom i rekla mi je da ju je jedna od prosjakinja udarila laktom u lice kada su se kao i obično gurali da se domognu novčanika stranaca. „Stvari se menjaju ovde”, rekla je. „Sada je to kao mafija. Moraš da budeš deo njihove porodice ili si gotov. Ovde sam danas samo zato što je vreme Božića i ima dovoljno za sve - i zato su Džahid i Spandi ovde.”

Pažljivo sam je pogledao i sada sam po prvi put video da joj je boja radosti nestala iz obraza, kao da je odjednom postala starija i umornija. Odlučio sam da pitam Pir Hederija da joj nađe posao u prodavnici.” „Dakle, gde je Spandi?”, pitao sam. „Na drugom kraju ulice prodaje kartice”, otkrila je Džamila. „Sada izgleda mnogo bolje od kada mu je tvoj prijatelj Hadži-kan uzeo konzervu.” „Da, jebeš me, Favade”, pridružio se Džahid. „Hadži-kan. Sada igraš s velikim momcima.” „Znaš ga?”, pitao sam. ~ 58 ~

„Da... dakle, ne, ne lično, ali čuo sam o njemu. On je pravi avganistanski heroj!” „Nije trgovac drogom, znači?”

Džahid je slegnuo ramenima. „Pokaži mi bogatog čoveka u Avganistanu koji nije umešan u poslove s drogom. To ga ne čini lošim čovekom, zar ne? To ’prestanite da uzgajate mak’ sranje problem je Zapada, ne naš. Sve su to njihovi ljudi koji špricaju tu stvar u sebe i zakače sidu jedni od drugih. Mi samo pokušavamo da preživimo.” „Dakle, kako znaš da se Hadži-kan bavi drogom?”, pitao sam Spandija dok smo se vraćali kući iz Kokošje ulice. „To je samo nešto što sam čuo.”

Spandi je prebrojavao dolare u hodu, odvajao je svoj novac za od onog za Hadži- kana i stavljao novčanice u odvojene džepove. Jeste, izgledao je bolje, čistije i mlađe. Da mu samo lice nije bilo nagriženo bolešću peščanih muva sada bi se čak moglo reći i da je lep. „Otac mi ima neke veze na istoku, neke vozače kamiona koji dovoze dizel preko granice. Oni provode prilično vremena u Džalalabadu i čuo sam da pominju Hadži-kana nekoliko puta.” „I oni kažu da je trgovac drogom?” „Tako kažu, ali to su samo glasine. Nikada nije uhapšen ili bilo šta.” „A šta ti misliš?” „Ja?”, slegnuo je ramenima. „Mislim da je teško uhapsiti čoveka koji se borio za svoju zemlju - i izgubio porodicu u toj borbi.” „Kako to misliš?” „Moj otac kaže da je Hadži-kan bio oženjen pravom lepoticom, ali je ISI ubila nju i njihovu najstariju kćerku, upucali su ih obe dok su ležale u krevetu i spavale.” „Ne!” Ujed krivice protresao mi je telo dok sam zamišljao Hadži-kana kako se naginje nad onim što je ostalo od njegove supruge i kćerke, dok ga tama u smrt guše suzama. „Zašto su to uradili?” ~ 59 ~

„Borio se protiv talibana, Favade. To mu je verovatno bilo upozorenje, ali ako im je to bila namera, gadno su se zajebali, jer se nakon toga borio kao lud. Otac kaže da su neki njegovi pohodi iz Pešavara u Avganistan otišli u legendu, jer su bili uveliko samoubilački, ali pretpostavljam da Hadži-kana nije bilo briga da li će umreti nakon onoga što se desilo. Mislim da mu nije bilo stalo ni do čega.”

Oprostio sam se sa Spandijem na uglu ulice ispred britanske ambasade u Vaziru i skoknuo do prodavnice Pir Hederija da ga zamolim da nađe neki posao za Džamilu. Rekao mi je da će razmisliti, uprkos tome što su sve žene, bez obzira na to koliko mlade, prokletstvo za svakgog Avganistanca zdrave pameti i zahvalio mu na tome što će razmisliti, ali sam znao da će joj pomoći, jer bi inače samo rekao „ne”.

Dok sam išao kući, pored velikih kuća nevladinih radnika, ministara i poslovnih ljudi i smehom ispunjenih libanskih i indijskih restorana, razmišljao sam o Džamili i koliko će se obradovati kada joj kažem za posao kod Pir Hederija. A kako sam se približavao kući, razmišljao sam o tome koliko mora da je Hadži-kan bio potpuno uništen kada se vratio kući i zatekao porodicu koja je zanavek zaspala, a tela im bila mokra od krvi.

Njegov bol mi je bio stvaran. Skoro da sam mogao da ga osetim.

Zapanjujuće je to što kada stranci posećuju ovu zemlju, ne mogu da ne drobe o njenoj „lepoti koja oduzima dah” i o tome kako su ljudi „plemeniti i hrabri”, ali ovo je stvarnost Avganistana: bol i smrt. Nema nikog među nama koga ovo svoje na ovaj ili onaj način nisu dotakli. Od Rusa, preko mudžahedina do talibana, rat nam je ukrao očeve i braću; ostaci rata nastavljaju da nam uzimaju decu; a kao posledica rata ostali smo siromašni poput prosjaka. Tako stranci mogu da nastave da pričaju svoju priču o divnim pejzažima i tradicionalnoj dobroti, jer bismo svi mi to za tili čas zamenili za samo trenutak mira. Već je krajnje vreme da tuga koja se ukorenila u našem tlu, pokupi stvari i ode da zlostavlja nekog drugog.

Kada sam stigao kući, sva su svetla bila upaljena i mogao sam da vidim Džejmsa i Mej kroz prozor kako nameštaju obojene papire na zidove. Jak miris alkohola dopirao je iz kuhinja, a kada sam ušao da ispitam šta se dešava, zatekao sam majku kako meša veliku posudu s pomorandžama i travama koje plivaju u toploj ~ 60 ~

crvenoj tečnosti. Sa radija je brujala ljubavna pesma na hindiju i ona je plesala dok je radila. „Da li je to alkohol?”, pitao sam odsečno, čime sam prepao majku koja je stala kao ukopana. „Zabranjeno je samo piti ga, Favade, ne i mešati ga.”

Počela je da se smeje i pitao sam se da li je to posledica isparenja, baš kao što je i Spandija obeznanio miris Ismerajeve cigare. „Favade, moj čoveče!” Džejms je uskakutao u kuhinju. Kosa mu je svetlucala. „Dođi, pomozi!”, naredio je.

Krenuo sam za njim u veliku dnevnu sobu, koja je sada bila zatrpana dronjcima papira koji su visili sa zidova i tavanice. Malo plastično drvo stavljeno je u ćošak i sveće su prekrivale svaki deo slobodnog prostora na daskama prozora, stolovima i kredencima. Mej je sada sedela na podu pored bukarije u kojoj su gorela drva, grejala se dok je lepila papir. Nasmejala se kada sam ušao, što je potvrdelo ono što sam već znao: svi su poludeli. „Gde je Džordži?” pitao sam Džejmsa pre nego što je uspeo da me uplete.

Pokazao je gore i spustio uglove usana, praveći se kao da je tužan. Klimnuo sam glavom i izašao iz sobe. Morao sam da joj pokažem da sam sada na njenoj strani.

I Hadži-kana.

Iako nikada ranije nisam bio na spratu kuće - dakle, ne iznutra - popeo sam se uza stepenice i otišao pravo do njenih vrata, jer sam se dobro snalazio i u prvih nekoliko nedelja napravio sam plan kuće u svesci koju mi je dala. Pokucao sam tiho i sačekao. „Ko je?”, uzviknula je iza zatvorenih vrata. „Favad!”, uzvratio sam istim tonom.

Mogao sam da čujem kako u sobi otvara i zatvara neke fioke. A onda, nekoliko sekundi kasnije, vrata su se otvorila i Džordži je stajala tu; izgledala je kao da se tek probudila. Kosa joj je bila sva razbarušena, nije bila našminkana i obukla je džemper naopako. „Favade”, rekla je bezvoljno, iznenađena što me vidi. ~ 61 ~

„Izvini što te uznemiravam, Džordži.”

Slegnula je ramenima i otvorila širom vrata da bih mogao da uđem. Kada je to uradila, ugledao sam veliku fotografiju Hadži-kana na stolu kraj kreveta. Odmahnuo sam glavom da joj kažem da neću ući. Pažljivo, uhvatio sam je za ruku, koja je visila kao mrtva sa strane, i rekao joj: „Ne brini, Džordži. Pozvaće te.”

A onda sam se okrenuo i sišao niza stepenice da pomognem Džejmsu sa ukrašavanjem.

~ 62 ~

6.

Rođendan poslanika Muhameda (mir s njim) zove se Mavlid al-Nabi i slavimo ga dvanaestog dana lunarnog meseca Rabi al-Avala, iako ga Šiiti slave pet dana kasnije. Tog dana kuva se pirinač i skupljaju mleko i puter. Potom idemo u posetu komšijama da bismo podelili to što imamo, čak i sa onima koje ne volimo. Ako uspemo da nađemo nekoga ko je siromašniji od nas, onda s njim delimo hranu.

Tokom popodneva, muškarci i stariji dečaci idu u džamiju da klanjaju, dok sva kola ostaju parkirana, a televizori i radio-prijemnici se gase. Pošto je ovo i dan kada je Poslanik umro, niti se smejemo, niti plačemo, jer smo srećni što je došao i tužni što je otišao. Stoga dan uglavnom provodimo samo u sećanju na njega.

Ono što, međutim, ne radimo, od trenutka kada ustanemo sve do trenutka kada padnemo u krevet - ili, u Džejmsovom slučaju, na stepenice - jeste da ne pijemo alkohol. A nakon što sam prvi put prisustvovao proslavi Isusovog rođenja, shvatio sam zašto je svima potrebno dva dana da se oporave.

Isus, ili kako ga mi zovemo, Isa - jedan je od najznačajnijih poslanika, ali on nije Sin božji, kako to stranci veruju, on je jedan od Njegovih glasnika. Iako je tačno da je Isa izveo mnoga čuda uz Božje dopuštenje, kao što je uzdizanje iz mrtvih, stvaranje ptice iz gline i to što je govorio još kao beba, on nije umro na krstu. On je umesto toga uznesen Bogu da bi se jednog dana mogao vratiti na zemlju da se bori protiv zla.

Kao musliman poštujem Isusa stranaca i sviđa mi se činjenica da slave njegov rođendan, čak iako su pobrkali činjenice. Međutim, bilo je teško poverovati da na takav bitan dan u njihovom kalendaru nisam nijednom čuo svoje prijatelje da pominju Isusovo ime. Džejms je uzviknuo „Hriste” kada se okliznuo na stepenicama, ali ne mislim da se to baš može računati u sećanje.

U deset ujutro na dan zvani Božić, Džordži je došla i kucala na naša vrata i bila ~ 63 ~

uporna da se majka i ja udaljimo od televizora i dođemo u dnevnu dobu u njen deo kuće. Obukla je zelenu pidžamu od raznobojnih krpica, koja mi je delovala prikladnije od većine njene odeće, a kosu je povukla u grubi rep. Obrazi su joj bili rumeni. „Srećan Božić!”, pozdravila nas je glasno na engleskom, grleći mene i majku prisno. „Srećan Božić!”, uzviknuo sam dok se majka stidljivo kikotala i posegla za čadrom da pokrije puštenu crnu kosu da bismo mogli da krenemo pokorno za njom u kuću.

Kada smo ušli polako na vrata prve sobe, do nas je doprla buka sa sterea i zatekli smo Džejmsa i Mej kako sede na podu blizu bukare, okruženi poluotvorenim poklonima. Mahnuli su nam da se sednemo s njima. Džejms je imao prljave farmerke i jarkocrveni džemper, a Mej je bila umotana u ćebe. Ispred njih su bile kutije soka od pomorandže i boca šampanjca - piće za slavlje za koje mi je Džejms rekao da je stiglo iz Francuske. Džordži je napunila dve usle čaše sa sokom za majku i mene i pomešala svoj penušavom tečnošću iz boce šampanjca. „Srećan Božić!”, rekao je Džejms osmehnuvši se i podigao čašu. Svi su uradili isto, tako da smo ih majka i ja pratili, gledajuće se sa smeškom dok smo to radili. „Oh, to je predivno”, ciknula je Mej usred naše smetenosti, podižući tešku ogrlicu napravljenu od džombastih komada tamnocrvenog kamena. „Pomislio sam da ti se slaže uz boju očiju”, našalio se Džejms, zbog čega je Mej skočila i zgrabila ga u klinč. Kako ga je oborila na pod, slučajno je pokazala butinu nabrčkane bele kože i brzo sam skrenuo pogled. Skoro da mi je laknulo što joj nikad nisam video grudi. Koža može biti zastrašujuća stvar na pogrešnom telu. „A ovo je za tebe, Marija.”

Džordži joj je dala paketić umotan u Sada-i Azadi novine. Dok je majka raspakivala paletić, polako i pažljivo kao da je sam papir vredan mesečne plate (a znao sam da nije, jer su ga svake sve nedelje delili besplatno međunarodni vojnici), pojavio se najlepši mogući zlatni šal, protkan uvojcima srebrnih niti. „Hvala vam”, rekla je stidljivo na engleskom. Skinula je svoj iznošeni čadar i ~ 64 ~

stavila bleštavilo boja preko kose. Pomislio sam da izgleda zadivljujuće, kao svaka slika koju sam zamišljao u glavi o danima kada je moj otac bio tu da joj hvali lepotu i pomogne joj da hoda stazom života. Ponekad je lako zaboraviti lepotu majke kada ste okruženi egzotičnim bojama i mirisima stranih žena, ali ostaje činjenica da je ona neverovatno lepa, zagasite boje kože, s tamnozelenim očima i kosom u koju se možeš umotati. U neko drugo vreme i na drugom mestu mogla je biti čuvena glumica ili pevačica. „A ovo je za tebe, Favade...”

Džordži je ustala, uzela me za ruku i odvela u kuhinju. Dok smo izlazili iz sobe, ostali su pošli za nama, uključujući i moju majku. U stomaku me štrecnula mučnina pošto sam odjednom bio u središtu pažnje.

Stajao sam kraj vrata, pustila mi je ruku i dala mi glavom znak da uđem unutra.

Kada sam prošao pored nje, shvatio sam da gledam pravo u bledu, očerupanu trticu ogromnog pileta, koja zuri pravo u mene s radne površine. Okrenuo sam se da zbunjeno izrazim zahvalnost, misleći da je mrtva ptica možda neka počast koja se prima na dan rođenja poslanika Isusa, ali onda sam ugledao nešto drugo, nešto što sjaji ka meni obećanjem slobode, stoji blizu kredenca i naslonjeno je o zid. Bio je to bicikl, glanc novi bicikl.

Nisam mogao da poverujem svojim očima, i mada je deo mene hteo da otrči, dodirne ga i potera u dvorište i krene na njemu da ga pokaže svojim prijateljima, nisam se usuđivao da pomislim da bi ovo mogao biti poklon za mene. Bilo je suviše lepo da bi bilo istinito. Ali kada sam se okrenuo da pogledam u Džordži, klimnula je glavom s takvim osmehom od uva do uva da sam znao da je moj.

Imao sam svoj bicikl! „Srećan Božić!”, uzviknuo je Džejms iza Džordži i podigao čašu ka usnama. „Da, srećam Božić, Favade”, ponovila je Džordži, a kraj nje sam mogao da vidim majku sa suzama radosnicama u očima.

Potpuno osvešćen, prišao sam „svom biciklu”; oči su mi igrale od samog pogleda na njega. Bio je neverovatan; bio je fantastičan; bio je svetlucav kao nov novcijat novac, crven kao krv - i kada sam bolje pogledao, imao je pet brzina. ~ 65 ~

„Hvala ti, Džordži”, promucao sam. „Hvala ti. Hvala ti mnogo, mnogo, mnogo.” „Drago mi je Favade. To je poklon od svih nas - čak i od Mej”, dodala je namignuvši. „Daj da ga onda opipamo.” Pir Hederi se pomerio sa svog mesta da pređe rukama preko upravljača, uz pevušenje, gugutanje i klimanje glavom u znak odobravanja dok je to radio. „To je fina sprava, Favade, čestitam.” „Hvala”, odgovorio sam, pomerajući bicikl podalje od Psa pošto je počeo da njuška oko točkova i namestio se da proslavi njegov dolazak tako što će ga popišati. „Dakle, razmišljao sam...” „Pažljivo, momče”, rekao je hrapavo. „Razmišljanje je jedna od najopasnijih razbibriga koju čovek može imati u Avganistanu!” „Da, da. Slušajte. Razmišljao sam da sada, pošto ima bicikl, možemo da pokrenemo neku uslugu kao što je dostava. Znate, uzimamo narudžbine i tako to, a onda ja mogu da odnesem hranu ili šta već mušterijama na kuću.” „Usluga dostave, eh?” Pir je slegnuo ramenima motajući ovu misao po glavi i oblizujući mogućnosti ovog predloga duž suvih usana. „Sa svim ovim strancima ovde, to bi moglo i da uspe, znaš.” „Naravno”, dodao sam, malo tiše, „to će značiti da možda neću biti toliko u prodavnici i... dakle, da će vam možda biti potrebna...” „Mala dodatna pomoć?”, završio je Pir za mene. „U vidu male curice koju slučajno znaš?” „Kao što sam Vam rekao, Džamila ume da čita i piše i ako ljudi počnu da zovu, ona može primati porudžbine za Vas. Takođe može da kuva čaj i počisti malo i...” „Dobro”, rekao je Pir zaustavljajući me kratko mahnuvši rukom, „može da dođe.” „Sjajno!” „Pod jednim uslovom: daćeš mi krug na tom biciklu.” „Ali Vi ste slepi!”, pobunio sam se. „Dobro!” Nasmejao se. „Neću videti kakva mi se opasnost sprema!” ~ 66 ~

Pola sata sam morao da se borim s pogledom na Pir Hederija koji je svakog časa mogao da mi uništi novi bicikl dok se drmusao uz ulicu i niz ulicu uz podršku dečaka iz kraja, čistača cipela, i čoveka iz menjačnice preko puta ulice, a sve to vreme pratilo ga je tapšanje i bodrenje male gomile i zbunjeno, uzbuđeno lajanje Psa. Tek kada ga je zaustavila jedna baš gadna rupa na putu, odustao je; smejao se kao ludak i brisao znoj i pesak sa čela.

Pokušao sam da se smejem sa ostalima, ali, iskreno rečeno, bio sam besan.

Podigao sam bicikl sa puta i pregledao ga da vidim ima li oštećenja. Na okviru je bila mala ogrebotina koja me je ljutila, ali pretpostavio sam da je to mala cena koju treba platiti da bi Džamila prestala da dobija batine od Cigana. A kada sam dvadeset minuta kasnije otišao u Kokošju ulicu, osmeh koji joj se pojavio na licu kada sam joj rekao novosti vredeo je desetine ogrebotina. „Šališ se sa mnom!”, vrištala je kada sam joj sav važan saopštio da sam joj našao posao u prodavnici Pir Hederija. „Ne, istina je. Novac nije neki, ne kao bogatstva ovde, ali ćeš barem u Vaziru da se skloniš od Cigana.” „Ti si moj heroj, Favade!”

Džamila je stegla ruke oko mene i poljubila me u obraz, što mi se učinilo malo pogrešnim, ali ne tako lošim. Kada to kažem, znao sam da ću u nekom trenutku u budućnosti morati da razjasnim da se sada nismo verili ili išta slično.

Moraš da bude obazriv sa devojčicama.

S Džamilom na sedištu bicikla jurio sam prema Starom Makrojanu da pokupim Spandija. Džordži mi je rekla da dovedem prijatelje kući na ručak za Božić i hteo sam da stignem pre nego što se stranci previše napiju. Kada sam otišao, završavali su drugu bocu šampanjca, a još jedna čekala ih je u frižideru.

Nakon petnaest minuta snažnog obrtanja pedala, kroz Šar-i Nav, preko kružnog toka Džalalabad, preko mosta koji je prelazio nad blatnjavom rekom Kabula i milion puta za dlaku smrti ispod točkova žutih taksija tojota korole, probili smo se u neravne staze koje su odvajale desetak blokova ofucanih stanova. Vazduh je bio ispunjen ~ 67 ~

galamom, a sa većine drveća koje je još stajalo pošto je preživelo još jednu zimu, a da nije završilo kao ogrev, visila je gomila starih konopaca privezanih za balkone; na njima su se sušili: mokra ćebad, šalvar-kamiz, majice kratkih rukava i veselih boja i haljine koje su se ukrutile na hladnoći.

Kada smo stali ispred Bloka 4, našli smo Spandija zbijenog u dovratku, izgleda da je upravo ugovarao neki posao s dečakom nešto mlađim od njega. Kada nas je ugledao, potapšao je dečaka po ramenu i došao da nas pozdravi stidljivim sleganjem ramena. „On radi za mene”, objasnio je trzajući glavom u pravcu dečaka. „Dao sam mu punu šaku kartica za telefon i on može da zadrži pedeset centi od svake koju proda.” „Ooh, vidi ti velikog poslovnog čoveka!”, nasmejala se Džamila. „Moraš da počneš od nečeg.” Spandi se smešio. „Za svaku karticu koju proda dobijem pola dolara, a ostatak ide Hadži-kanu. To znači da ne samo da zarađujem od kartica koje prodajem već i od onih koje čak i ne prodajem. A uz to i više ode.

Iskreno, ne biste poverovali; ove se stvari prodaju kao vruć bolani. Prošle nedelje sam zaradio pedeset dolara.” „Kako znaš da dečak neće pobeći s tim karticama i zadržati novac za sebe?”, pitao sam, očaran, ali uvek sumnjičav - baš kao što bi bio svaki Avganistanac koji ispravno misli. „On je sin moje tetke”, objasnio je Spandi. „A osim toga, rekao sam mu da će mu Hadži-kan otkinuti glavu ako nas prevari.”

Kad smo stigli do kuće - Džamila i ja kotrljajući se do kapije na našem konju od čelika, dok je Spandi trčao pored nas, što je bio priličan podvig s obzirom na to koliko je spanda udahnuo tokom života - shvatio sam da imamo posetioce. To nije bila neka vrsta otkrovenja ili slično; tri blindirana lend kruzera i čopor koji su zakrčili ulicu to su odali. Šutnuli smo cipele sa nogu, ušli na ulazna vrata i s nelagodom zaključili da ne samo da nam je kuća sada bila u neredu, već i da je većina stanara bila van sebe; Džejms, Ismeraj i Hadži-kan su se izgubili u dimu hašiša, uzvikivali su šale o ~ 68 ~

Kandaharima i magarcima nadjačavajući buku stereo-uređaja iz kojeg su drečale neke pesme koje sam čuo tog jutra; a Mej i Džordži su bile u kuhinji, pijane, kikotale su se nekontrolisano dok je moja majka sekla džinovsko pile, sa izrazom sve veće ojađenosti. Do pre nekoliko sati ptica je bila sirovo parče belog očerupanog mesa, a sada je bila ugljenisana sa spoljne strane i ružičasta iznutra. Po ženama ovo nije bio dobar znak. „Verovatno joj treba još sat vremena”, predložila je Mej. „Ne treba joj još sat vremena, već prokleta sahrana!”, odgovorila je Džordži.

Okrenula je glavu ka nama i poželela Spandiju i Džamili dobrodošlicu i srećan Božić. „Favade, tako mi je žao”, dodala je obraćajući mi se. „Stvarno sam htela tvojoj majci da dam slobodan dan, ali očigledno je da mi kuvanje ne ide od ruke.”

Majka se nasmejala - dobrim, čestitim, dubokim smehom koji nikada ranije nisam čuo. „Prilično sam sigurna da Hadži-kan nije zainteresovan za tvoje kulinarske veštine”, izjavila je. „Majko!”, uzviknuo sam, prestravljen onim što je očigledno nagoveštavala, i to pred mojim prijateljima. Da nisam znao da nije tako, pomislio bih da je pijana.

Mada niko više osim mene nije bio zabrinut. Svi su se smejali njenoj šali, čak i Mej, čiji je dari mogao da prođe i čiji se smisao za šalu očigledno popravio s porastom broja praznih boci šampanjca i konzervi piva koje su zatrpale kuću. „Oh, dakle”, uzviknula je Džordži, zabadajući veliki nož u grudi ptice od dve tone. „Ništa se ne može učiniti. Halide! Moraćeš da odeš do Avganistanske pečene piletine!” *** Nekoliko dana pre Božića izgledala je jadno - bleda i nesrećna i stalno vezana za mobilni telefon koji nije zvonio. Sada joj je koža sijala, oči su joj bile radosne i osmeh koji je bio skoro tupav nije joj se skidao sa lica. Čitavog popodneva i do duboko u noć, Hadži-kan je bio češće prilepljen uz nju ~ 69 ~

nego što nije, šalio se i iskazivao naklonost, i mada sam se radovao njegovom povratku zajedno sa ostalima, zapanjio sam se kad sam video kako je samo nekoliko minuta dovoljno da nadoknadi nedelje nezainteresovanosti. Činilo se kao prilično dobra pogodba ako ste muškarac u takvoj vezi. Ipak, rečeno mi je da je ljubav takva, svepraštajuća. I činilo mi se da to mora da je tačno. Samo je trebalo da pogledate naš voljeni Avganistan, zemlju koja nam nije donela ništa osim smrti i nesreće, a, opet, plačemo za njenon lepotom i pevamo pesme o njenoj surovosti kao zaljubljeni tinejdžeri. Sve joj opraštamo i pretpostavljam da je za Džordži Hadži-kan bio njen Avganistan.

Naravno, ljubav nije bolest od koje pate samo žene; jedan pogled na Šir Ahmeda to će vam pokazati. Pozvan je u kuću zajedno sa drugim čuvarem, Abdulom, da pojede i popije nešto dok ljudi Hadži-kana pretvaraju našu kuću u zamak. Pošto sam sedeo dijagonalno od majke, mogao sam da vidim da mu je bilo teško da obuzda oči da mu ne lutaju u njenom pravcu. Što se moje majke tiče, ona je bila hladno uzdržana, jedva da je primećivala njegovo prisustvo u sobi osim pri prvom pozdravu.

A ipak, primetio sam da je sedela malo uspravnijeg držanja nego obično i da je prestala da se smeje sa ostalim ženama. A kada su Ismeraj i Hadži-kan počeli da recituju poeziju, obrazi su joj se malo zarumeneli.

Poezija i naša ljubav prema njoj je jedna od najluđih stvari u vezi sa Avganistanom. Ljudi će pucati jedan drugom u glavu bez razmišljanja, porodice će udati kćerke za kofu peska, i svako će srati po lešu svog neprijatelja ako mu se samo pruži ikakva prilika; ali kada čuje dobro napisan stih, Avganistanac će postati slab poput žene. Kada se pesma završi, vrte glavama i sede i dalje još barem pet minuta, zure nekud u daljinu, pravo u pod, kao da vide sopstveno srce rasporeno rečima, kako donosi svoj stid i bol u svet.

Jedan od najpoznatijih paštunskih pesnika bio je Rahman Baba, inače poznat kao Slavuj Avganistana. Poznat je i poštovan kao nijedan Avganistanac, i mada je umro pre više od trista godina, ljudi čuvaju sećanje na njega i održavaju svečanosti u njegovu čast, a svaka škola ima barem jednu njegovu pesmu okačenu na zidu. Po legendi, on je zapisivao svoje pesme u blatu reke Bara, zbog čega mora da su ga ljudi ~ 70 ~

još više voleli, jer je bio siromašan kao i mi.

Ali razlog zbog kojeg mislim da Avganistanci toliko vole poeziju jeste to što im dopušta da veruju u ljubav i njenu moć da promeni sve - baš kao što je preobratila suze Džordži u osmehe i krv Šir Ahmeda u vodu.

Ne tako davno, u školi sam dobio zadatak da naučim jednu pesmu. Ja i Spandi smo malo razgovarali o tome, ali iako smo razmatrali svaki stav ne bismo li našli razlog da volimo poeziju koliko i ljudi koje znamo, zaključili smo da su to gluposti koje pišu pederi. Mrzeli smo pedere. Takođe smo mrzeli poeziju, pogotovo poeziju koju pišu homići.

Ismeraj i Hadži-kan pak, koji su izgleda znali užasno puno poezije homića za opake momke, praktično su naterali žene da se onesveste nad njihovim rečima kada su zauzeli centralno mesto na našoj proslavi Božića - a samo je moja majka govorila pašto među njima. Ali to je čarolija našeg jezika: možeš recitovati pesmu o mačjoj guzici koja truli i zvučaće kao da teče sam med.

Naravno, stranci su bili i pijani, što je verovatno bilo od pomoći, a osećali su i vrelinu skorašnjih darova fortune nakon što su olizali prste od masnoće APP pečene piletine kako bi primili poklone Hadži-kana koje im je doneo. Džejmsu je dao bocu viskija koju je novinar od tada držao u naručju; Mej je sada izašla iz ćebeta i bila je obučena u tamnoplavu baršunastu kuči haljinu; a Džordži je otkrivala sjaj zlata oko vrata i presten u obliku cveta na prstu. Začudo, budući da ovo nije bila baš naša proslava, Hadži-kan nije zaboravio ni muslimane u kući. Velikodušno je mojoj majci poklonio fini crveni tepih za njenu sobu; Šir Ahmedu i Abdulu je dao nove čizme, a Džamili, Spandiju i meni dao je koverte s novcem, što je bilo koliko strašno, toliko i uzbudljivo, jer dok su svi odrasli budalasto gledali jedni druge, ove koverte su nam plamtele u džepovima i jedino o čemu smo mogli da razmišljamo bilo je da pobegnemo i vidimo koliko nam je dao.

Na kraju, proslava se završila u gunguli rasutih odraslih kada je sat otkucao deset: Mej je otrčala uza stepenice da se ispovraća u kupatilu; Džejms je pao i zaspao na stepenicama; a Džordži, Spandi i Džamila nestali su na vratima zajedno sa Ismerajem i Hadži-kanom. Dok je moja majka pospremala, i prekrila ćebetom ~ 71 ~

Džejmsa koji je glasno hrkao, ja sam se iskrao u dvorište da pogledam još jednom svoj bicikl i prebrojim dolare. Hadži-kan je stavio 100 dolara u kovertu u novčanicama od po 10 dolara - više novca nego što Nacionalna policija zaradi za mesec dana! I mada sam otišao u krevet, a da ništa bolje nisam razumeo odnos stranaca prema Isusu, zasigurno sam se nadao da će biti ovde kada mu ponovo bude rođendan.

Dok sam ležao u sobi, osvrnuo sam se na ovaj dan sa svim njegovim bojama i iznenađenjima - dan kada su bogati sedeli sa siromašnim, nevernici s vernicima, stranci sa Avganistancima, muškarci sa ženama, a deca sa odraslima. Ovako je savršen svet mogao da bude da ljudi stalno ne guše jedni druge pravilima i zakonima i strahom. Zar smo stvarno toliko različiti u odnosu jedni na druge? Ako date dečaku bicikl, on će biti srećan bez obzira da li je musliman, hrišćanin ili jevrejin. A ako volite nekog iskreno, nije bitno da li je Avganistanac ili Britanac.

Ali, život nije jednostavan, i baš kao što se iznenada može pojaviti sreća da vam ulepša dan, tuga je obično samo treptaj oka dalje. Dan nakon Božića moja majka je otišla da poseti sestru, a moja tetka joj je ovu ljubaznost uzvratila tako što je pokušala da je ubije.

~ 72 ~

7.

Bila je gusta tama dok sam ležao u krevetu kada sam čuo jak, tup udarac koji je dopirao iz kupatila naše kuće. Napregao sam uši, u pokušaju da razlučim otkud dolazi, ali ništa se više nije čulo. A opet, mora da sam osetio da nešto nije u redu, jer sam izbacio noge iz toplote ćebeta, navukao plastične papuče i izašao iz sobe.

Dok sam stajao ispred vrata kupatila jasno sam mogao da čujem zvuk povraćanja, divljeg i zastrašujućeg, praćenim strašnim stenjanjem kroza suze. „Majko?”, pokucao sam tiho. „Majko? Ja sam, Favad.” Čuo sam kako pokušava da ustane, ali je zacvilela od napora i ponovo skliznula dole, ponovo uz tup udar. „Majko, molim te!”

Pritisnuo sam kvaku. Vrata su se otvorila taman koliko da je vidim na podu, kako leži preko rupe našeg klozeta, držeći se za stomak. Haljina joj je bila vidno uprljana i smrad bljuvotine i dijareje udario me je poput malja. „Ne, Favade!”

Glas joj je bio promukao i izmenjen, i ja sam brzo zatvorio vrata na ovaj užasni zvuk, razapet između potrebe da je spasem i želje sina da zaštiti majku od sramote. „Idem po pomoć!”, uzviknuo sam i otrčao do glavne kuće po Džordži.

Bez kucanja utrčao sam u njenu sobu i počeo da vučem ćebad koja su je skrivala. „Molim te, Džordži, molim te”, preklinjao sam, „moja majka je u pitanju!

Ustani!”

Reči su mi izletele iz usta uz vrisak i Džordži je sela uspravno, brzo bacajući prekrivače sa sebe. U dva koraka stigla je do vrata spavaće sobe i navukla dugu kućnu haljinu koja je tamo visila. „Šta je bilo? Šta je tvojoj majci?”, pitala me je dok me vukla za ruku i kroz ~ 73 ~

vrata. „Ne znam, ali je vrlo bolesna. Oh, Džordži, mislim da umire!”

Počeo sam da plačem. Nisam hteo, ali je ovo bilo previše, jednostavno, prokleto previše. To što sam je video kako leži na podu, njeno lepo lice koje je prebledelo, odeću na njoj crnu i prljavu. Nisam mogao da izgubim majku na ovaj način, ne i nju. Suviše sam je voleo. Ona je bila sve što mi je ostalo na svetu. „Mej!” Džordži je vikala dok smo trčali niza stepenice. „Mej, potrebna si nam!”

I Mej i Džejms su iskočili iz svojih soba, izgledali su umorno i zabrinuto.

Džejms je držao dugi komad drveta. „Marija je u pitanju, bolesna je”, objasnila je Džordži. „Sranje. U redu, evo me”, odgovorila je Mej. „I ja, samo da bacim neku odeću na sebe”, dodao je Džejms. „Ne! Ne možeš da vidiš Mariju u ovom stanju”, zalajala je Džordži naglo se okrenuvši ka njemu. „Obuci se i pobrini za Favada.” „Hoću da pođem s tobom”, pobunio sam se, ali je Džordži već bila na dnu stepenica i krenula napolje.

Brzo sam potrčao za njom i stigao baš na vreme da je vidim kako gura vrata našeg kupatila. Zastala je na tren, posmatrajući svijenu gomilu koja je predstavljala telo moje majke. „Oh, Bože, Marija...” „Džordži, molim te”, molila je majka i pokušala je da se podigne sa poda pre nego što je pala nazad ponovo, poražena. „Molim te, dečak, nemoj pustiti mog dečaka da me vidi ovakvu.”

Majka je plakala, dok joj je telo, koje je izgledalo sićušno kao u lutke u polusvetlu svitanja, drhtalo od grčeva i jecaja. Pružio sam ruke ka njoj. „Molim te, majko, prestani...”

Džordži me je pomerila od vrata i nežno gurnula u ruke Džejmsu, koji je sada već izašao iz glavne kuće. Mej je bila s njim i nosila je malu crnu torbu sa sobom. „Mama će ti biti dobro, Favade”, rekla je na engleskom. „Sredićemo ovo, ne ~ 74 ~

brini.”

Mej me je poljubila u obraz i otišla da se pridruži Džordži, koja je već pokidala komad tkanine s kraja svoje duge spavaćice i natapala je hladnom vodom iz umivaonika da bi mojoj majci obrisala znoj sa čela.

Naredna dva sata, Džordži i Mej su trčale iz naše kuće u njihovu i lečile mi majku na svoj način, da bi sprečili da sklizne u smrt. Uzele su joj odeću, stavile u metalnu kantu u dvorištu naredile Džejmsu da je spali. Onda su ga poslale po boce mineralne vode nakon što su dokrajčile sopstvene zalihe. Mej ih je koristila u kuhinji, mešala je čistu vodu sa šećerom i solju, praveći litre i litre slane, šećerne tečnosti, sve za moju majku, da popije. „Tvojoj mami je potrebno puno tečnosti da bi nadoknadila svu tečnost koju je izgubila”, objasnila je Mej puneći još jednu čašu. „Šta joj je?”, pitao sam mešajući i sam ovaj napitak pošto mi je Mej pokazala kako - pola kašike soli i četiri kašike šećera na svaku čašu. „Nisam sigurna, Favade, ali mislim da možda ima koleru. Videla sam to jednom ranije u Badakšanu, a simptomi tvoje mame su slični.” „Šta je kol... kol...” „Kolera”, ponovila je. „Šta je kolera?”, pokušao sam ponovo, pri čemu mi se nije dopalo kako grubo zvuči ova reč u mojim ustima. „To je bolest koju prouzrokuju bakterije - klice”, objasnila je Mej. „Ako sam u pravu, majka će ti biti dobro, Favade, ali moramo da joj nadoknadimo izgubljenu tečnost i odvedemo je u bolnicu što je pre moguće. Džordži je pozvala Masuda i on je na putu ovamo.” „Neće umreti, zar ne?” „Ne, Favade.” Nagnula se da mi rukama obuhvati lice. „Tvoja majka neće umreti, obećavam ti to, ali je ona vrlo, vrlo bolesna i moraćeš sada da budeš jedan veoma jak mali dečak. Važi?” „Važi.” ~ 75 ~

*** Ima milion i jedna stvar u ovoj zemlji koja te može ubiti - ljudi i oružje samo su vrh veoma velikog brega - a jedna od tih stvari je kolera.

Pošto su položili moju majku na zadnje sedište Masudovih kola i odvezli je u nemačku bolnicu u zapadnom delu grada s Džordži i Mej, Džejms je pokušao da mi skrene misli sa briga na jedini način na koji je znao - puneći mi glavu znanjem o toj bolesti. Otvorio je laptop, ulogovao se na nešto zvano Wikipedija i ukucao reč „kolera”. Pojavila se cela strana reči s plavim slovima i Džejms ih je polako iščitavao.

Osnovna dijagnoza jeste da je kolera strašna. Kleo sam majčinu nesreću, moleći Alaha da baci milion boljki na moju tetku koja je zasigurno ta koja je zarazila moju majku, pošto je sama prljava kao poljski klozet. Znao sam da se ne vole, ali ubiti je hranom bilo je neoprostivo.

U Wikipediji je pisalo da je kolera sasvim uobičajena u zemljama kao što je Avganistan, a simptomi su obuhvatali užasne grčeve u stomaku i mišićima, povraćanje i groznicu. „U jednoj fazi”, čitao je Džejms, prevodeći reči na jezik koji razumem, „vodeni izmet bolesnika postaje skoro bistar s belim mrljama, nalik pirinču. Ako je bolesniku sasvim loše, koža može da mu postane plavocrna, oči upadnu, a usne mu takođe poplave.”

Prisećao sam se majčinog lica. Izgubilo je svoju nežnosmeđu boju, ali nije poplavelo, što mi je davalo neku nadu. Nisam pak bio u mogućnosti da pregledam njen izmet. „Uopšteno”, nastavio je Džejms, „da biste spasli nekog, morate ga naterati da pije onoliko vode koliko izgubi.”

To je objasnilo zašto je Mej davala mojoj majci dovoljno tečnosti da udavi kamilu. Dok sam slušao Džejmsa kako mi čita sa ekrana kompjutera, javilo mi se novostečeno poštovanje prema ovoj ženi plave kose što mrzi muškarce. Mej je u suštini spasla život mojoj majci. Sada sam njen dužnik. ~ 76 ~

8.

„Dakle, ti si lezbijka, je li?”

Kako sam to izgovorio, Mej se zagrcnula kafom, udahnula je dok je šištala i izbacila mlečnosmeđu tečnost kroz nos ubrzo nakon toga.

Pogled joj nije bio mio. „Isuse, nisi baš stidljiv u obraćanju, je li?”

Iskašljala je ovo pitanje, a onda obrisala nos rukavom tunike. Obrazi su joj se zarumeneli. Pogledao sam je bledo. „Hoću da kažem, ne bojiš se da kažeš šta ti je na umu”, objasnila je, pošto je kroz sitne suze koje su joj punile oči videla da sam zbunjen.

Slegnuo sam ramenima. „Ako ne pitam, kako ću saznati?”, pitao sam. „Da”, huknula je Mej, „ima smisla.”

Pokupila je papire koje je čitala za stolom kraj prozora, a onda ih pažljivo složila na gomilu pre nego što se pomerila na stolici da bi mi posvetila punu pažnju.

Sedeo sam na podu i pokušavao da smestim reči nove nacionalne himne u glavi jedan od onih zadataka koje su nam dali u školi pre nego što se zatvorila preko zime.

Pošto je bila duga kao Kur’an, ovo nije bio lak zadatak. „Da odgovorim na tvoje pitanje, da, ja sam lezbijka”, priznala je Mej. Reči je izgovorila s brižljivim razmakom i gledala me je oprezno. Klimnuo sam glavom, zamišljeno i zagledao se u svesku ispred sebe. „Zašto?”, pitao sam nekoliko minuta kasnije.

Mej je vrtela glavom i treptala. „Ne znam zašto, jednostavno jesam. To nije nešto što odlučiš, jednostavno jesi ili nisi. I još kao vrlo mlada znala sam da jesam.” „Ali, kako ćeš naći muža ako voliš samo žene?” „Favade, nikada neću naći muža.” „Ne izgledaš toliko loše.” ~ 77 ~

„Izvini, šta reče?”

Mej je izgledala zapanjeno, a ja sam osetio sličan ubod iznenađenja što se toliko zaprepastila, jer sam video da je pogledala u ogledalo u kojem se Džejms uvek ogledao, onom koje je visilo u hodniku i u kome vam je lice uvek izgledalo duže nego što jeste, tako da mora da je znala. „Mislim, nisi tako lepa kao Džordži”, objasnio sam. „Ali nisu ni svi muškarci lepi kao Hadži-kan.” „Ovde nije reč o mom izgledu, Favade. Tema, suština”, dodala je brzo pošto sam sam se očigledno borio s novom reči, „jeste u tome što ja ne želim da nađem muža.” „A kako ćeš onda da imaš decu ako se ne udaš?” „Ne moraš da imaš muža da bi imala decu”, izjavila je vrteći glavom. „Mej”, odgovorio sam nežno, sada i sam vrteći glavom, „mislim da si vrlo pametna i da znaš puno stvari, na primer kao što si znala kako da spaseš život mojoj majci, ali stvarno, ovo je jedna od najglupljih stvari ko je sam ikada čuo da ti, ili bilo ko drugi, kaže.”

Mej se nasmejala. To joj je udahnulo tračak lepote koji je obično nedostajao njenom licu. „Prilike su dosta drugačije u našoj kulturi, mladiću. U Americi možeš da usvojiš dete - uzmeš neželjene bebe i dovedeš ih u svoj dom gde ih možeš voleti i odgajati. Kao što vidiš, nije toliko neophodno imati muža.” „Ali svaka žena hoće da se uda”, bunio sam se. „Stvarno?” zastala je da obriše prosutu kafu sa stola pre nego što je polako priznala. „Dakle, možda si u pravu. Zapravo, Favade, odaću ti malu tajnu: nadala sam se da ću se udati u toku ove godine, ali nažalost nije uspelo.” „Stvarno?” „Da, stvarno.” Mej se nagnula preko stola i od toga su joj se grudi rasplinile po uglančanoj površini kao nagnječeni jastuci. Izgledale su mekane i divno. „Možda se sećaš da sam, kada si stigao ovde, bila malo nesrećna. Dakle, to je bilo zbog toga što mi je žena koju sam volela rekla da ne želi da se uda za mene. Našla je nekog drugog ~ 78 ~

u Americi, izgleda. Nekog muškarca, kako se ispostavilo.” „Žao mi je...” „U redu je”, rekla je. „Ne, mislim, žao mi je, ne shvatam. Kažeš da si htela da se udaš za ženu. Kako je to uopšte moguće?” „Oh”, odgovorila je sa smehom, „zapravo je moguće. U nekim mestima u Americi muškarci mogu da stupe u brak sa muškarcem, a žene sa ženom.” Ustala je da odnese svoju šolju u kuhinju i usput mi u šali gurnula glavu, u prolazu. „To je jedna od divnih stvari u vezi sa demokratijom”, dodala je kroz smeh. A onda je izašla iz sobe, ostavljajući me bez teksta.

Oduvek sam znao da je Zapad pun ludih ideja, kao to što naučnici veruju da svi potičemo od majmuna, ali ovo je bilo potpuno neverovatno. Odlučio sam da čim završim s nacionalnom himnom, napišem pismo predsedniku Karzaju kako bih ga upozorio. Postoji nešto što se zove previše demokratije i trebalo bi mu ukazati na tu činjenicu.

U nemačkoj bolnici doktori u belim mantilima potvrdili su Mejine sumnje da moja majka ima koleru. Takođe su tvrdili da će biti dobro. Zbog posebne vode koju je pila nije pala u šok, što je, kako su mi rekli, najveća opasnost kojoj je bila izložena.

Međutim, doktori su zahtevali da ostane da prenoći u bolnici da bi se oporavila od užasa kroz koji je prošla.

Tokom tih groznih dvadeset i četiri sata takođe smo se dogovorili da kada izađe, majka ode s Homeirom kod njene porodice na nedelju dana u Kala-i Fatulah.

Homeirin poslodavac, preko puta nas, takođe je bio ljubazan, pa joj je dao nedelju dana slobodno da bi se brinula o mojoj majci - mada je Džejms rekao da to nema nikakve veze s ljubaznošću, već da ne želi da zakači boleštine od sirotinje. „Moj dom je svega deset minuta vožnje odavde, tako da možeš da dođeš u posetu bilo kada”, rekla mi je Homeira kada je došla da uzme nešto od majčine odeće. „Moja deca bi volela da te upoznaju.” „Važi”, složio sam se, mada nisam bio raspoložen da stičem nove prijatelje i ~ 79 ~

mislio sam da mi je bolje da ostanem s prijateljima koje već imam.

Džordži je rekla da je majka bila protiv toga da me ostavi ovde - sve do trenutka kad je zaspala, iscrpljena. Međutim, i Džordži i Mej rekle su da će se brinuti o meni i obećale su joj da ne samo garantuju da ću se prati, moliti i raditi školske zadatke, već i da će držati Džejmsa na oku i isterati ga iz kuće ako je potrebno.

Bilo mi je malo žao Džejmsa, koji je izgledao iskreno povređen što niko nije smatrao da je u stanju da se brine o jednom dečaku. Da nije pristao na takav nadzor, sigurno bi me otpremili u kuću moje tetke - gde bi, siguran sam, pokušala da ubije i mene.

I tako tog popodneva, nakon što je majka ostala u bolnici i Mej se posvetila svojoj boljci, moj krevet je privremeno premešten u Džejmsovu sobu i postavljen pod pravim uglom uz njegov.

Najpre, soba mu je bila u potpunom neredu, ispunjena gomilama novina, prljavom odećom i knjigama koje su zauzimale svaki kutak. Na zidu je visila tabla slična onoj u Mejinoj sobi, sada iznad mog kreveta, ali za razliku od Mejine, ovde nisu bile prikačene fotografije članova njegove porodice, već samo odsečci papira na kojima su uglavnom bili brojevi telefona. U tablu je takođe bio zaboden jedan veliki nož. Video sam da ga Džejms koristi da očisti prljavštinu ispod noktiju.

Dok su Džordži i Džejms pokušavali da mi uglave krevet u ugao njegove sobe, ja sam se trudio da pomognem tako što sam Džejmsov krevet gurao bliže drugom zidu. Dok sam to radio, iz zgužvane posteljine izleteo je neki časopis, pao na pod i otvorio se po sredini. Na slikama je bila plavokosa žena s penom od sapunice koja joj je pokrivala gole grudi.

Džordži i Džejms su pogledali u časopis kao da je neko upravo bacio granatu u sobu. Najmanje tri sekunde su stajali zapanjeni u tišini, najpre gledajući u golu ženu, a onda jedno u drugo, a onda u mene, a onda ponovo u časopis. Sagnuo sam se da ga pokupim, ali to kao da je osvestilo oboje i kada je Džordži viknula „Ne!” Džejms se brzo sjurio, pretekao me i zgrabio lelujave stranice koje je strpao za kaiš pantalona, ispod džempera. „Istraživanje, Favade, istraživanje”, objasnio je. ~ 80 ~

„Za sav onaj posao koji radiš s damama?”, pitao sam prisećajući se šta mi je Džordži rekla i sada su mi kockice odjednom legle na mesto.

Većinu popodneva, pošto bi Džordži završila s poslom i Pir Hederi sa mnom, odvozili smo se do Homeirine kuće da provedemo sat ili više s mojom majkom. Prva poseta za mene bila je čudna i bio sam stidljiv, ali mi je laknulo što je vidim živu; zato sam zaplakao kada je pružila ruke da me zagrli i zato što mi je majka, suze su mi se utopile s njenim.

Iako je izgledala bolje nego kada sam je posljednji put video, i mnogo čistije, lice joj je i dalje bilo bledo i izgledala je krhko u poređenju sa svojom drugaricom, koja je bila debela kao Ibrar, pekar iz Ulice cveća. Međutim, uprkos prirodnoj podozrivosti koju sam imao prema debelim ljudima, što je, pretpostavljam, bila posledica toga što smo dugo živeli s tetkom, Homeira mi se dopadala. Bila je krupna i smešna i lako se smejala, na način na koji to većina ljudi radi kada im je stomak pun.

Takođe sam bio opčinjen njenim rukama, koje su, izgleda, utamničile veliki broj prstenova - poput brežuljaka mesa koji drže pod opsadom doline zlata na prstima.

Nije bilo šanse da skine prstenje, tako da sam pretpostavljao da će ostati tu sve dok ne umre, ili joj neko ne odseče prste - možda talibani, ako se vrate.

I Homeirin muž je bio prilično očaravajući u svojoj debljini. Ako bih čkiljio, sklapajući oči napola kao da gledam u sunce, jasno sam mogao da vidim oblik njegovog uskog lica kako se bori da izađe iz nabora. To je bilo kao da gledaš čoveka kako se davi u koži.

Nije bilo čudo što su Homeira i njen muž napravili šestoro bucmaste dece kolekciju stomačića koji se gegaju po kući na dežmekastim nogama. Bila su to prijateljski nastrojena deca koja su lako delila svoje igračke i bila mi je ogromna uteha da vidim majku okruženu ovako velikom porodicom, u kući koja vrvi od života i puna je veselih razgovora. Takođe mi je laknulo zbog saznanja da nije u opasnosti od izgladnjivanja. Ono što me je pak iznenadilo jeste otkriće da Džordži i ja nismo bili jedini koji su joj došli u posetu. Dva puta za pet dana ulovio sam Šir Ahmeda kako izlazi iz kuće; stidljivo mi je mahnuo kada smo prošli jedan pored drugog na ~ 81 ~

ulici.

Pretpostavio sam da ćemo uskoro morati da razgovaramo, kao muškarac s muškarcem.

Ali, iako sam bio srećan što se jednom za promenu neko brine o mojoj majci, stvarno mi je bilo teško bez nje. Nisam ništa rekao, jer mi je Mej rekla da budem jak, tako da nakon prvih suza što sam je video živu, nisam više plakao. No, istina je da mi je majka i da mi je nedostajala toliko da me je iznutra kljucao bol. Za sve ove godine nikada se nisam odvajao od majke. Kada sam išao na spavanje noću, stavljao sam njen čadar i miris na jastuk, moleći se Alahu da joj nedostajem koliko i ona meni i da neće odlučiti da ostane sa Homeirinom srećnom debelom porodicom.

Dok sam se ja borio da se naviknem na novu samoću, osetio sam isto osećanje kod Džordži. Dan posle Božića Hadži-kan je otišao za Dubai. Rekao joj je da treba da završi „neki posao” i obećao da će je pozvati. Kao i obično, Džordži je provela naredne dane bez njega, držeći mobilni i čekajući da on održi obećanje.

Stoga, pošto Bog uvek nađe načina, mi smo se sada držali jedno drugog u večerima nove zime, spojeni zajedno, jer smo bili jedno te isto.

I nismo samo Džordži i ja bili ti kojima nedostaje prisustvo majke i Haždikana; Džejms i Mej su se svojski trudili da to prebrode. Naša porodica, koju su činili oni bez majke i muža, i u dva slučaja, oni bez žene, skoro svake noći imala je za večeru nešto zvano rezanci - tanke niti testenine koje su dolazile iz pakovanja i bile začinjene prašnjavom vodom. Bilo je prihvatljivo u početku, ali nakon četiri večeri znao sam da ovo nije ono što naši nastavnici zovu „dobro izbalansirana ishrana”.

Bilo je to blagosloveno olakšanje kada me je Džordži obavestila da ćemo imati žurku radi proslave Nove godine u našoj kući - one stranaca, ne moje. Kao što se moglo očekivati na mestu na kojem je nedavno za dlaku izbegnuta smrt, kada smo seli na duge jastuke u dnevnoj sobi da razgovaramo o proslavi, svi su se složili da bi to trebalo da bude tiho slavlje. Kada smo razmotrili moćnosti, bilo je skoro kao da imamo neku malu Suru, veće staraca - bez svih onih brada, naravno. Zbog toga sam se osetio nemoguće odraslim. Džordži je objasnila da bi radije nešto mirno i tiho, jer se „nije osećala spremnom za veliku žurku”; Mej je otkrila da „ionako mrzi pola ~ 82 ~

jebene bande koja je ostala ovde tokom praznika”; a Džejms se složio s planom samo zato što su ga žene nadglasale - i, mislim, zato što je hteo da dokaže da ume da bude odgovorna odrasla osoba. „Da, baš tako”, promrmljao je. „Moramo da razmišljamo o dečaku.” Pošto niko nije bio raspoložen za „veliku žurku”, dogovorili smo se da svako ko misli da bi se dosađivao pozove po jednog gosta, a hranu ćemo poručiti iz libanskog restorana dole niz ulicu.

Te večeri uoči Nove godine stavili smo veliku tablu na sto za bilijar i ukrasili je svećama. Mej i Džordži su takođe iznele šest stolica, koje su donele iz kancelarija tojotinim kamionetom koji je Masu pozajmio od brata.

Kada je Džordži upalila osam sveća na našem novom „stolu” i Džejms smešao činiju sa alkoholnim pićem koju je nazvao „punč”, stigao je i prvi gost. Zvao se Filip i bio je Mejin prijatelj. Mršav kao olovka s čupercima od brade koji nisu bili spojeni i koji su pretili da mu prekriju oštro lice. Bio je obučen u avganistanski šalvar-kamiz i imao je pakul. Kada je ušao u kuću, Džejms je zakolutao očima. „U Avganistanu je svega dva meseca i Francuz je”, prošaputao mi je dok se kikotao zbog prekratkih pantalona ovog čoveka i loše smotanog šešira.

Filip se nije obazirao na ovaj komentar, kao ni na Džejmsa, i prišao je da se rukuje sa mnom. „Selam alejkum. Kako ste? Koje je ime koje imate?”, obratio mi se na dariju. „Govorim engleski”, rekao sam mu, na engleskom.

Džejms se glasno nasmejao, iako se nisam šalio. Pokušao sam da budem od pomoći, jer je čovek bio gost u našoj kući. „To je moj dečko!”, vikao je, a onda me je zgrabio u klinč kad je Mej odvela svog prijatelja u sobu, bljujući reči „deca” iza sebe.

Oko dvadeset minuta kasnije pojavio nam se sledeći gost, Džejmsov prijatelj koji je - što nikog nije čudilo - bila žena. Za razliku od Francuza koji nije ništa doneo za žurku, ona je donela bocu vina i kutiju čokoladnih kolačića koje je dala Džordži.

Zvala se Rejčel i dolazila je iz zemlje po imenu Irska. Možda je bila lepa, ali je to bilo teško proceniti, jer je iz nekog razloga sakrila svoje lice pod maskom šminke od koje bi se postidela i avganistanska mlada. „Izgledaš, ehm, neverovatno”, rekao joj je Džejms kada ju je pozdravio, ljubeći ~ 83 ~

je u obraz, od čega mu je brada ostala sjajna. „Stvarno?”, pitala je. „Imala sam grozne trenutke pre nego što sam izašla.

Nestalo je struje, a agregat je ostao bez goriva. Morala sam da koristim sveće! Možeš li da zamisliš?” „Da”, priznala je Mej koja je izašla iz kuhinje da Filipu dopuni već praznu čašu punča.

Rejčel se nasmejala, ali je zvučala uplašeno. „Znate, samo sam htela da se nekako potrudim - da izgledam malo svečano i tako to?” „Dakle, izgledaš božanstveno”, uveravao ju je Džejms. „Izgleda kao Zigi prokleta Zvezdana prašina”, promrmljala je Mej tiho. „Ko je Zigi?”, pitao sam Džordži šapatom. „Šššš”, rekla je dodajući mi sok od pomorandže. „Mej je samo zlobna.”

Za Novu godinu stranaca proglašen sam Džordžinim počasnim gostom, mada, pošto sam i ja živeo u kući, ona je isto tako mogla da bude moj gost. Kako je noć odmicala, postalo je sve očiglednije da smo se jedino nas dvoje izgleda stvarno slagali sa svima.

Sve je počelo prilično dobro zahvaljujući hrani iz Libanske taverne koja je bila odlična. U roku od sat vremen sredili smo sve fatuše, tabule, osam malih peciva s krompirom i spanaćem, pladanj paštetica s mesom koje su stigle s jogurtom, meze od humusa, dvanaest pilećih ražnjića i jagnjećih ćevapa, kao i mali breg od pufnastih belih pita hlepčića. Do kraja balade bio sam spreman da prsnem. Zamišljao sam da verovatno ovako Homeirina porodica jede svako veče.

Filip i Rejčel, međutim, nisu pojeli ni upola toliko kao mi koji smo živeli u kući, mada verovatno nisu živeli na vodnjikavoj testenini veći deo nedelje. Francuz se izvinjavao zbog slabog apetita, govorio je da mu je stomak uznemiren. Nisam mu verovao. Nijednom nije otrčao do toaleta tokom obeda, tako da sam zaključio da je to zbog toga što su mu usta bila suviše zaokupljena svim tim alkoholom koji su mu moji prijatelji nudili, kao i činjenice da nije zaćutao ni na tren.

I Rejčel je provela veliki deo večeri probirući hranu, ali sam osetio da je to zato što je nervozna pošto se stalno igrala kosom. Takođe sam primetio da bi joj se oči ~ 84 ~

raširile kao tacne svaki put kad bi pogledala u Džejmsa. Dopala mi se zbog toga, i stvarno sam se nadao da se i ona Džejmsu dopada. Šminka joj je izgledala mnogo bolje pri svetlosti sveća u sobi nego na jarkoj svetlosti u kuhinji, dobijenoj iz agregata, a glas joj je bio mek kao letnja kiša kada je govorila, što nije bilo često, jer nas je Francuz prilično držao taocima pričom o samom sebi.

Dok je Filip pričao i pričao, primetio sam da se Džejms sve više nervira. Lako je bilo videti da se ljuti, jer se stalno hvatao za potiljak kao da mora da trljanjem izbaci neki bol, a pepeo sa cigarete stresao bi oštrim, brzim lupkanjem kažiprsta. „Mislim, jednostavno je nemoguće da se ovde išta uradi brzo”, rekao je Filip. „Ovi su ljudi tako lenji.” „Kao Favad, hoćeš reći?”, pitao ga je Džejms, zabacujući glavu i podižući levu obrvu, zbog čega je izgledao iznenađeno, ali i pomalo opasno. „Dakle, ne, on je očigledno samo dečak.” „Oh. Onda njegova majka, žena koja radi za nas šesnaest sati dnevno? Ili možda stražar koji nam čuva živote za mesečnu platu koja ne bi bila dovoljna ni za šik odeću koju nosiš?” „Sada je dosta, Džejmse”, upozorila ga je Mej tiho.

Džejms je primio naredbu ljutitim pogledom, a onda se oglušio o nju. „Ili možda misliš na pekare koji rade od jutra do sutra u prokletoj vrelini njihovih pekara, ili na dečake koji glancaju cipele i stoje na našem ćošku svakog dana u nadi da će zaraditi nekoliko ava, ili zavarivače s kožom u ožiljcima i sprženim očima ili...” „Dosta je, rekoh!” Mej je udarila po stolu pesnicom od čega smo svi skočili, pre svega Rejčel. „Dakle”, rekao je Džejms, podižući glas i ruke u znak predaje, „kada Filip ovde provede više od osam nedjelja možda će onda biti u mogućnosti da govori o nedostacima druge nacije.”

Svi smo sedeli u neprijatnoj tišini nakon toga, čak i ja, zato što iako je Džejms branio Avganistance poput mene, bio je grub prema gostu, a u našoj kulturi to je podjednako loše kao nazvati nečiju majku kurvom, ili još gore, iskoristiti je kao ~ 85 ~

takvu. „Ovde sam zapravo deset nedelja”, rekao je Filip naposletku.

Kada smo ga svi pogledali, nesigurni da li se šali ili ne, Džordži je počela da se smeje, a onda smo se polako i mi ostali priključili, čak i Džejms, koji je klimao glavom i podigao čašu da se kucne s Francuzom.

Pošto sam završili sa obrokom, i nakon što je Filip uveliko popio alkohola koliko je težak, sve šestoro otišli smo od stola da se smestimo na duge jastuke u drugoj polovini sobe. Džejms je poneo sa sobom dve boce crnog vina i seo je blizu Rejčel, koja je izgledala zadovoljna time poput dečaka koji je upravo dobio bicikl za Božić. Džordži i Mej su se smestile pored mene, jedna s leve, druga s desne strane, poput telohranitelja. Džordži je jednostavno bila Džordži, ali Mej, mislim da me je sada gledala drugačijim očima. Pitao sam se da li bi pokušala da me usvoji da mi majka nije preživela.

Narednih pola sata Filip je nastavio da nas gnjavi pričama o sebi, ali Džejmsu to izgleda nije više smetalo. Povremeno bi klimnuo glavom i naslonio se na jastuke, skljokavši se bliže uz Rejčel. Pomislio sam da izgledaju lepo zajedno.

Kada je Filip počeo novu priču o vremenu koje je proveo u mestu po imenu Sudan, Rejčel je ugrabila priliku da pobegne. Ustala je, izvinila se što prekida i pitala kako da stigne do toaleta. Kad je otišla, Filip je nastavio da priča o nečemu zvanom solarna energija. Stvarno nisam imao pojma o čemu to brblja, a nije me zanimalo ni da saznam šta je. Pošto ga više niko nije prekidao, pretpostavljao sam da i oni misle isto.

Pošto se Rejčel nije vratila iz kupatila čitavih deset minuta, Džordži je takođe ugrabila priliku da zbriše od Filipa i krene da je traži - a to je otprilike i trenutak kada se žurka uveliko završila. „Rejčel odlazi”, rekla je Džordži tiho, pošto je provukla glavu kroz vrata nekoliko sekundi kasnije. Džejms je ustao i mi smo krenula za njim.

U jarkom svetlu hodnika zatekli smo Rejčel kako oblači kaput. Masa šminke koja joj je skrivala lice bila je oprana, od čega joj je koža bila ružičasta. Izgledala je kao da je plakala. Pogledao sam u Džordži, nisam bio siguran šta se zbiva, a ona je ~ 86 ~

pokazala na svetlo i ogledalo i napravila zapanjen izraz lica. Setio sam se da se Rejčel spremala u tami i shvatio da je prvi put valjano videla svoje našminkano lice tek sada, kada je otišla u toalet. Bilo mi je baš žao nje. Nije izgledala tako loše pri svetlosti sveća.

Navlačila je rukavice, brzo se zahvalila Džordži i Mej na pozivu na žurku, pravila se da mora da ide, jer se ne oseća dobro. „Rejčel, ostani još malo, biće ti bolje za koji tren”, pokušao je Džejms, ali dok je govorio jedva da ga je pogledala, oči su joj brzo letele ka vratima, kao da nije mogla dovoljno brzo da zbriše. „Ne, stvarno, moram da idem”, bila je uporna, a kada joj se pogled najzad sreo s njegovim, obrazi su joj od roze prešli u crvenu boju i suze su krenula da joj magle oči.

Džordži ju je zagrlila, a pre nego što ju je Džejms ispratio do kapije i Mej je zagrlila. Kada je krenula nazad u dnevnu sobu, mogao sam po izrazu lica da vidim da se stidela zbog šala koje je ranije te večeri pravila.

Kada je Rejčel otišla iz kuće i uskočila na prednje sedište kola koja su je čekala, nikom više kao da nije bilo do slavlja, već samo do pića. Kada je čudom doneta još jedna boca vina iz kuhinje, to je, izgleda, bio znak za mene da odem na spavanje. Džordži me je uzela za ruku, povela uza stepenice i u Džejmsovu sobu. „Dakle, ovo je bila mala propast, zar ne?”, rekla je pošto je prišla da sedne na moj krevet. „Hrana je bila dobra”, izjavio sam u želji da spasem nešto od večeri ne bi li se ona osećala bolje. „Da, hrana je bila dobra, u pravu si. Kao i uvek.”

Nagnula se napred i poljubila me u obraz pre nego što je prošaputala: „Srećna Nova godina, Favade. Nadam se da će ti se sve želje ostvariti ove godine.” A onda je ustala i ugasila svetlo.

Kada je zatvorila vrata za sobom, brzo sam se pomolio svom Bogu, moleći ga da pomogne da se i Džordži ostvare njeni snovi. ~ 87 ~

U glavi mi je, iza očiju, bila oluja boja; gadne zasekline kidale su nebo koje sam tu video, svetleći oblaci crne i crvene, koji su se borili za prostor u ogromnim, pohlepnim vrtlozima. Osećao sam bes sveta kako se obmotava oko vetra i otrčao u grm da se sakrijem, ali sam se borio da stignem na vreme i noć ga je otrgla pre nego što sam stigao tamo, tako da sam otrčao sa brda, spoticao sam se kroz dugu travu kao da sam izgubio stopala, kotrljao se kroz vlati koje su postale crne u tmini. Znao sam da moram da pobegnem, ali su mi se ruke uplele i nisam mogao da ih oslobodim, sve dok se nije pojavila svetlost da me odnese u dolinu.

Visoko na nebu video sam orlove kako kruže nada mnom, kidisali su u parovima na smeđu stvar koja je ležala na tlu. Ustao sam i video da ima Rejčeline rukavice.

Polako sam prišao toj smeđoj stvari, a kako sam se približavao, shvatio sam da je to nešto mrtvo. Prvo sam pomislio da je to ovca, ali kako sam prilazio bliže, shvatio sam da je suviše veliko, a sada je tu bila i Džordži - klecala je blizu i držala je češagiju za koze koju je nosila sa sobom. Milovala je kosu mrtve stvari i smešila se, te sam se i ja nasmešio. „Hoćeš li da pomogneš?”, pitala je. „Hoću. ” Osmehnuo sam se.

Ali kada sam se nagnuo bliže da počešljam tu mrtvu stvar, ugledao sam dugu crnu kosu kako joj pokriva leđa i osetio strah. „Nastavi”, ohrabrivala me je Džordži, tako da sam se nagnuo napred i razdvojio kosu. Prekrivala je lice žene, a to je bilo lice moje majke. Bacio sam češagiju na pod i ustuknuo. „Ne ostavljaj me, sine”, uzviknula je.

Puzala je ka meni na rukama i kolenima. Prstima je posegla za mnom, ali su ovi bili truli i crni i roj muva je visio nad njima, hranile su se njenom bolešću.

Skočila je za mnom i ja sam vrisnuo.

Bila je mrkla tmina u sobi i mogao sam da čujem Džejmsa kako hrče u tami ~ 88 ~

pored mene. Svetla su bila ugašena i agregat je bio isključen.

Bila mi je potrebna voda, ali sam se suviše plašio da izađem iz kreveta.

Majčino lice mi je još bilo jako urezano u sećanje i bilo je tako hladno da sam mogao da vidim svoj dah. Oči su mi bile lepljive od sna i grlo mi se steglo kao da telo pokušava da me zadavi.

Bila mi je potrebna voda. „Džejms?” Glas mi je bio slabašan, kao da dolazi sa nekog drugog mesta. „Džejms?”

Kada mi nije odgovorio, zgrabio sam nož koji je bio zaboden u tablu pored mene na zidu i skliznuo ispod ćebeta. Obuo sam plastične papuče i krenuo do vrata.

Ispred sobe je sve bilo prekriveno tminom, stvarajući nejasne crne oblike koji su znali da se bojim. Opipavao sam stopalom, našao stepenice i krenuo polako ka kuhinji; sada mi je pomagala slabašna svetlost koja se probijala kroz crnilo, a dolazila je od sveća koje su još gorele u dnevnoj sobi. Sićušni plamenovi pretvarali su vazduh u crvenilo tamo gde se svetlost probijala sa oboda vrata. Bila je to treperava svetlost koja pleše i pulsira uz zvuk glasova koji su dolazili s druge strane. I dok sam napola slušao, srce mi se ubrzalo, jer sam znao da je to pogrešno.

Gledao sam kako mi se ruke pružaju i otvaraju vrata. „Ne, ti prokleti idiote! Rekla sam ti, ne!”

Borila se i on je bio povrh nje, držao ju je prikovanu, ruke su mu bile suviše jake, telo suviše teško. Mrvilo ju je. „Hajde, prestani da se zajebavaš, znaš da to želiš.”

Glas je bio prigušen, težak, ali sam ga čuo, kao što sam ga čuo ranije, i video sam kako joj gura ruke u jastuke dok su plamenovi igrali oko njih, bojeći ih oboje u narandžasto; on se borio da je savlada, tela povrh njenog, svetlost mu je lizala stopala i otkrivala užasno crnilo očiju i belinu njenih kada su se oboje okrenuli da me pogledaju.

Oko mene vazduh se pretvarao u vrištanje. Zvučalo je kao pakao u mojim ušima kako su se probijali kroz mržnju i strah, goreći poput vatre u mojoj krvi. A onda mi je bes izleteo sa usana uz riku mnoštva zveri i zato što nisam mogao da ~ 89 ~

dozvolim da se to ponovo desi, ne još jednom, ne ovog puta, potrčao sam napred i podigao ruku - osetio sam kako se nož zabada u mekoću kada sam se snažno bacio na njega.

Vrisci su i dalje dolazili, kidali mi glavu.

Mlatio sam po vazduhu oko sebe, pokušavao da se oslobodim buke i straha, ali sada je tu bilo više vrištanja i razlikovali su se od mog, i video sam plamenove kako se smeju i oblik hiljadu užasa, kako me okružuju i onda je bila nada mnom i naterala je vatru da ode, uhvatila me je rukama, obavila me svojim mirisom.

U metežu mog uma prepoznao sam Džordži i istopio se uza nju kada mi je prislonila glavu uz telo i pustio sam je da mi udahne ljubav. Pričala mi je da ne brinem i osetio sam toplinu njenih ruku kako mi prelazi po kosi, i to je prijalo, ali negde u daljini oko nas čuo sam muškarca kako viče. „Ubo me je u dupe! Mali seronja me je ubo u jebeno dupe!”

Naglasak je bio francuski.

~ 90 ~

9.

Ne mislim da sam nešto poseban. Nisam zapanjujuće lep, ali nisam ni ružan kao Džahid. Nisam najpametniji u razredu, ali nisam ni glup kao magare. Nisam najbrži trkač; ne govorim najbolje šale; nisam najbolji borac; i mada znam da sam video stvari koje možda dečak mojih godina nije trebalo da vidi, čak ni to me ne čini nešto posebnim.

Moj otac je ubijem, braća su mi mrtva, a sestra mi je nestala. Ali u Avganistanu to je jedno veliko „pa šta”. Spandiju je majka umrla dok mu je rađala sestru, koja je umrla zajedno s njom, a od druge godine Spandi nikada više nije osetio majčinu toplinu, niti utehu njene ljubavi. Nema čak ni fotografiju da je se seća, samo sliku u glavi koja bledi sa svakom godinom kako raste.

Džamili su oba roditelja živa, ali im je droga uništila kuću. U nekom trenutku u pošlosti je njen otac otišao da radi s makom i pao je pod njegove čini kada je lizao smolu sa prstiju tokom žetve. Sada je gladan za drogom, danju i noću, dok ostatak porodice ostaje samo gladan. I mada izbiva iz kuće po nekoliko dana zaredom, uvek se naposletku vrati tražeći novac; a kada ne može da nađe novac, pesnicama udara ženu po glavi, kao i Džamilu i njene dve starije sestre.

A u međuvremenu su sirotišta Kabula popunjena decom čiji su roditelji nestali ili su ubijeni.

Tako niko od nas nije poseban. Mi samo nosimo različite verzije jedne priče.

Međutim, kada sam se probudio tog jutra posle noći koja me je progonila, otvorio sam oči i ugledao Džordži i Mej kako dele krevet pored mene, dok je Džejms bio umotan u ćebe i hrkao na podu pored mene, i konačno sam osetio da sam na neki način poseban.

Onda mi je stvarno bilo žao kada sam nekoliko sekundi kasnije dodirnuo madrac pod sobom i shvatio da sam se upiškio u krevet. ~ 91 ~

10.

Džalalabad je glavni grad provincije Nangarar na istoku Avganistana i više godina nego što se iko seća bogataši Kabula odlazili su u ovaj grad da pobegnu od užasne muke zimske hladnoće.

Džordži i ja, međutim, samo smo došli da pobegnemo.

Pošto je bolest moju majku još uvek držala u Homeirinom domu i zbog mog nedavnog napada na Filipa, zaključeno je da mi je potreban odmor. „Samo se pravio da se bori s Mej”, objasnila mi je Džordži dok smo se probijali ka Sedam sestara, planinama čiji su vrhovi bili prekriveni snegom; one su nas vodile iz glavnog grada u tople doline na istoku. „Nije stvarno hteo da je povredi.” „Jesi li sigurna u to?” „Da, Favade, jesam.”

Iako su mi slike u glavi pričale drugačiju priču, sve je bilo tako mutno u njoj da više ni u šta nisam bio siguran, a ako Džordži kaže da je tako, pretpostavljam da mora da je tako. „Žao mi je”, promrmljao sam. „Nisam shvatio.” „Nema potrebe da se izvinjavaš”, nastavila je, mrseći mi kosu. „Kako si mogao da znaš? Filip je popio previše, a i Mej je. Ali, veruj mi, oni su stvarno dobri prijatelji i nikada ne bi povrijedili jedno drugo. A možda treba kriviti Mej i Džejmsa i mene za sve što se desilo, a ne tebe. Trebalo je da budemo pažljiviji s tobom, Favade, pošto ti majka nije tu. Tako da je i nama žao. Nismo razmišljali.”

Džordži me je privila uza se, osećale su se pomalo kosti, i držala me je tako dokle god je to putovanje dopuštalo. Ostalo vreme leteli smo po zadnjem sedištu kola kao dve pčele u tegli kada se gradski put raspao i pretvorio u kamenje.

Putovanje od Kabula do Džalalabada bilo je prilično zanimljivo i da mi misli ~ 92 ~

nisu bile zaokupljene nevoljama od prethodne noći, i da mi glava nije stalno udarala o prozor kako nas je put bacao ovamo i onamo, verovatno bih izuzetno uživao u njemu, jer nas je vodio kroz slike mnoštva slikara i još više priča. Četiri sata putovali smo izvan džinovskih planina koje su čuvale reku Kabul; pored komandnog mesta gde je ratni vođa Zardad držao vojnika vezanog lancima kao psa i hrani ga testisima svojih neprijatelja; preko malog mosta gde su četiri strana novinara ubijena 2001; dole u Surobi i pored njegovog svetlucavog jezera; duž nežnih krivina koje grle blistava zelena polja, prestizali smo kučije i kamile i tamne oblake debeloguzih ovaca; duž reke prema ribljim restoranima Durunte; i kroz tunel koji su Rusi napravili, a koji je išao ivicom brane i vodio nas u Džalalabad.

Ovo je bilo moje prvo pravo putovanje izvan Kabula - pošto odmori nisu uobičajeni među ljudima koji jedva mogu da se prehrane - i predeli koji su se stalno menjali bili su samim tim još čudesniji. Činjenica je, bilo mi je iskreno žao i duboko sam se stideo onoga što sam uradio Filipu, i znao sam da će mu se sada pogled na avganistansko gostoprimstvo drastično promeniti pošto ga je jedan od nas ubo u dupe.

To je bilo neoprostivo, stvarno.

Mej mi je sledećeg dana rekla da je Filip otišao do hirurga u italijansku bolnicu za hitne slučajeve u Šar-i Avu, gde su mu zašili nekoliko šavova na rani. Takođe su morali da mu daju nešto zvano „tetanus špric”.

S druge strane, Džejms je proveo veći dana smejući se.

Kada smo stigli u Džalalabad, bilo je kasno popodne i odvezli smo se pravo u srce grada koje je, za razliku od zimskog sivila Kabula, još uvek sijalo žuto u prašnjavoj sunčevoj svetlosti. Bilo je više magaraca i taljiga koji su zakrčili ulice nego u glavnom gradu i mesto je bilo prepuno sićušnih tak-takova, čeza u pakistanskom stilu obojenih u plavo i ukrašenih izrazito živopisnim slikama cveća i ženskim očima.

Trubili smo i probijali se kroz saobraćaj i naposletku skliznuli u sporednu ulicu, izlomljena staza vodila nas je do ulaznih vrata desetak kuća s visokim ~ 93 ~

zidovima. Na pola puta stali smo kraj palate Hadži-kana, velikog belog zdanja smeštenog u zelenilo bašte koje je lako moglo da bude dom kralja Mohameda Zahiršaha da je još imao novca.

Kad je lend kruzer ušao na prilaz, zatekli smo Ismeraja koji nas je već čekao na stepenicama kuće. Razgovarao je mobilnim telefonom koji je sklopio kada smo mi iskočili iz kola i nakon što nas je pozdravio toplim rukovanjem i velikim osmehom, poveo nas je unutra.

Prizor koji mi je ispunio oči skoro da me je zaslepeo. Kroz dvoja velika vrata od drveta, ispred kojih je bila gomila sandala, pojavila se ogromna sala sa osam belih kožnih sofa koje su bile okrenute jedna ka drugoj u redovima od po četiri. Džordži je sela na jednu i izula čizme. Ja sam svoje cipele skinuo kraj vrata, što je bilo ispravno, ali su se njene čizme teško skidale. Na kraju hodnika uzdizalo se ogromno stepenište koje se razdvajalo u dva pravca da bi se ponovo spojilo na gornjem spratu. Gore, iza ograde od drvenih balkona, mogao sam da vidim niz vrata koja vode u sobe. Sićušan čovek, ne veći od deteta, zgrabio je naše torbe i nestao gore. Dole, s leve strane hodnika, bio je izdigut pod koji je sjajio zlatnim tepihom i dugim, lapis-plavim jastucima. Na njima su se odmarala četvorica smeđih muškaraca u smeđim pakulima i smeđim patuima. Gledali su televizor širokog ekrana i izgledalo je da su ovde kao svoj na svome.

Kada smo ušli u kuću i krenuli ka delu s televizorom, svi muškarci su ustali i pružili ruke Džordži u znak dobrodošlice. Očigledno ih je znala i činilo se da su srećni što je vide, blago je grdeći što dugo nije dolazila. Potom su joj mahnuli da sedne, nudeći joj mesto počasnog gosta na jastuku koji je najdalje od vrata. Pratio sam je do kraja prostorije i seo blizu nje, ali ne suviše blizu, jer nisam beba i hteo sam da ovi ljudi to vide. Kada su stigli zeleni čaj i stakleni poslužavnici sa zelenim suvim grožđem, pistaćima, bademima i slatkišima umotanim u papiriće, Ismeraj je došao da sedne s nama. Ostali gosti smestili su se bliže televizoru iako je bio isključen zvuk.

Podalje od naše kuće i zaštite njenih zidova, Ismeraj se ophodio drugačije sa Džordži, mnogo zvaničnije. Znao sam da je to uveliko zbog toga što su i drugi muškarci bili u prostoriji. Uprkos svim godinama tokom kojih su Džordži i Ismeraj ~ 94 ~

bili prijatelji, oni su bili prijatelji u Avganistanu i stoga su morali da poštuju određena pravila, koja su se uglavnom ticala toga da ne budeš suviše prisan sa ženom, bila ona strankinja ili ne. Činjenica je da nije ostavljalo dobar utisak ako se smeješ i šališ sa ženama, to se činilo slabošću. Verovatno je bilo samo korak dalje od nalaženja zadovoljstava u kovitlacu zveckanja narukvica avganistanskih dečaka plesača.

Mada nisam bio posebno iznenađen ponašanjem Ismeraja - ipak je bio Paštun bio sam malo iznenađen kada sam video promenu u Džordži. Bila je grozna kada je zadirkivala Ismeraja kada nam je došao u kuću, ali sada je bila tiha i puna poštovanja, a nije razgovarala s ostalim muškarcima, osim ako bi pogledali preko da je pozovu da se priključi njihovom razgovoru, što zapravo nisu učinili.

U našoj kulturi, ženi je obično dozvoljeno da sedi samo s muškarcima s kojima je u srodstvu. Džordžino prisustvo trpeli su samo zato što je bila strankinja. Da nije dolazila iz Engleske, sakrili bi je u zadnji deo kuće sa ostalim ženama. „Hadži-kan je u Sinvaru”, rekao nam je Ismeraj. „Signal ne radi dobro u planinama”, izvinio se Džordži stidljivim osmehom i pogledao u njen nemi mobilni.

Džordži je slegnula ramenima kao da je nije briga, i skoro da sam joj poverovao. „Samo sam zahvalna što ste nas pozvali”, odgovorila je, „pogotovo s obzirom na javljanje u zadnji čas.”

Kako je govorila, shvatio sam iznenada da mora da je zvala Ismeraja tog jutra kada ja nisam slušao i zbog tog saznanja obrazi su krenuli da mi gore od dodatnog stida, jer sada svi mora da znaju šta sam uradio, čak i moji prijatelji koji su pola sveta dalje u Džalalabadu.

Kada nam je poslužena večera i Ismeraj se našalio da bi ispomoć u kući „trebalo da drži noževe podalje od dečaka”, nisam se nasmejao. *** „Dakle, da li želiš da pričaš o tome?”

Džordži je zastala da zapali cigaretu pošto me je po peti put pobedila u krambulu, igri na drvenoj dasci koja je došla iz Indije, gde se dva igrača bore prstima, ~ 95 ~

brzo ubacujući svetlo obojene kolutove u četiri otvora u uglovima. Bila je nemoguće dobra u tome za devojku. „Ne znam”, odgovorio sam iskreno, pošto sam osetio da Džordži traži objašnjenje za moje ponašanje. „Možda.” „Ponekad pomaže kad razgovaraš o problemima, posebno onim teškim”, bila je blago uporna, igrajući se pri tome kutijom šibica na kojoj je s prednje strane bio prikazan prolaz Kajber. „To je jedan od načina da iz glave proteraš zle duhove.” „Pretpostavljam”, rekao sam, mada sam bio siguran da su đavoli koji tu žive suviše jaki za magiju razgovora. „Dobro. Pokušaću.”

Davno pre nego što sam rođen majka je bila udata za mog oca i oni su napravili Bilala. On je bio moj najstariji brat. Tri godine kasnije, kada su se Rusi spakovali da krenu na svoj dugi put kući, kotrljajući se iz Avganistana tenkovima koje su dovukli sa sobom, moji roditelji su proslavili Minin dolazak u porodicu. Na pašto jeziku njeno ime znači „ljubav”. Nekoliko godina kasnije stigao je Jozef, moj drugi brat, a onda, naposletku, pošto su svi oni zauzeli najveći deo prostora u kući, rođen sam ja.

To je bila moja porodica, potpuna i srećna kao nikada ranije i nikada više.

A onda, jedan po jedan, kao kada lišće pada sa drveća, počeli su da umiru.

Prvi je otišao Jozef, koji je prestao da jede dan nakon što ga je ujeo pas. Bio sam beba, tako da smo ga izgubili pre nego što sam uspeo da ga zapamtim, ali mi je majka rekla da pomalo ličim na njega i da ga je Alah uzeo jer mu je bilo potrebno više sunca u raju.

Godinu dana nakon što je Jozef umro, moj otac nas je napustio. Bio je učitelj, ali je ostavio svoje udžbenike i uzeo pušku i s grupom muškaraca iz našeg sela otišao je da se bori uz vojnike Severne alijanse. Majka kaže da mu se srce razbesnelo dok je gledao kako talibani menjaju naše običaje, i zato što je bio častan i hrabar čovek, smatrao je svojom dužnošću da ih zaustavi, pošto je bio to što jeste, sin Avganistana.

Nažalost po mog oca, ispostavilo se da mu više odgovara da predaje nego da se bori i poginuo je u borbama blizu Mazar-i Sarifa na severu zemlje.

Tako je moja majka ostala udovica; udovica s bebom i dvoje male dece. U ~ 96 ~

suzama se držala našeg doma, jer je u njemu još bio miris oca i smeh duha mog brata, mada su joj svi govorili da bi joj bilo bolje da ode i živi sa sestrom.

Naravno, pošto je ovo Avganistan, stvari su krenule od lošeg ka još gorem.

Neko vreme po očevoj smrti, a u vreme kada je moja glava počela da čuva slike iz života, talibani su došli u Pagman. Sada više nisam bio beba - hodao sam i pričao - i osetio sam strah u majčinom glasu kada me je jedne večeri prodrmala da me probudi i uzme u ruke i odnese iz kreveta u ugao kuhinje, gde su me čekali sestra i brat. Sada se toga jasno sećam; mogao sam da vidim po odeći kako mi majka drhti, a napolju sam čuo zvuk teških kamiona kako ispunjavaju ulicu bukom motora. „Šta je bilo?”, pitao sam. „Molim te, Favade, molim te, ćuti”, preklinjala me je. Plakala je, a napolju su povici i vriska progutali tišinu noći kada je svetlo koje je došlo kroz naš prozor krenulo da gori bojom plamenova.

Kako smo se krili u ćošku, zvuk panike i bola bivao je sve bliži, uporno nam se prikradao, vrebao da nas nađe. Sve to vreme majka je šaputala Alahu nečujno, brzo i tiho dok se ljuljala na nogama držeći čvrsto sve troje dece. Oštri dah prekinuo joj je molitvu kada su se ulazna vrata uz prasak otvorila i grubi uzvici muškaraca koje nismo poznavali nagrnuli su da nam pune kuću.

To nije bila velika kuća i nije bilo potrebno puno vremena da nas otkriju - pet crnih senki koje su skočile na našu gomilu da bi ruku moje sestre oteli od majke i povicima nam sasuli mržnju u lice. Kada je majka skočila na noge, jedan od talibana bacio ju je na pod i šutnuo je u glavu da bi je zadržao na mestu. Moj brat Bilal, koji je imao srce lava, odmah je skočio sa poda, krenuo da udara čoveka po leđima i šutira nogama. Drugi muškarac je onda zgrabio mog brata kao da je igračka. Nabio mu je pesnicu u lice i bacio ga preko kuhinje, a glava mu se odbila o ugao kredenca.

Kada mi je brat skliznuo na pod, bez svesti i nemoćan da nam pomogne, majka je zavrištala u čizmu talibana i gurnula je svom snagom da dohvati svoje najstarije dete. Kada se bacila na Bilala, čovek koji ju je povredio, ponovo je krenuo na nju i povukao je na pod. Ali ovog puta nije čizma bila na njoj, već njegovo telo. Video sam kako mu ruke kidaju njenu odeću, dok je odnekud iza nas miris paljevine počeo da ~ 97 ~

nam puni nozdrve. „Trči, Favade, trči!”

Muškarac je udario majku u lice, ali kako je to uradio, druga senka utrčala je u našu sobu. Crne oči prvo su mene ugledale i gledao me je tren za koji mi se činilo da traje večno. Sada, kada se toga setim, mislim da sam video tugu ispisanu tamo.

Sklonio je pogled, sa mene, okrenuo se ka čoveku povrh moje majke i povukao ga sa nje, vičući nešto ljutito i otresito. „Trči, Favade!”

Zato što sam bio uplašen i nisam znao šta da radim, i zato što mi je brat zaspao, i zato što je jedan od muškaraca držao moju sestru za ruku i zato što mi je majka to rekla, potrčao sam. Trčao sam najbrže što sam mogao do zadnjeg dela kuće i našao mesto u grmlju blizu našeg doma. Čučnuo sam nisko u bodlje i gledao kako ceo svet zahvata vatra. Dok su kuće komšija bljuvale plamenove, izbezumljeno vrištanje koje mi je punilo uši polako se pretvaralo u lelek i kuknjavu kako su ljudi obučeni u crno kidali naše živote, tukli stare ljude štapovima i otimali im mlade iz ruku. U svetlosti plamena te noći gledao sam te ljude kako odvlače moju prestrašenu sestru u crni kamion zajedno s dvadeset drugih devojčica i odvoze ih iz sela.

Kada je zvuk motora počeo da nestaje u daljini i vazduh zamro oko nas ostavljajući samo zvuk vatre i suza, ugledao sam majku kako izlazi iz kuće noseći brata preko ramena. Lice joj je bilo bledo, a krv joj je curila iz posekotine pred usana. „Favade?”, vikala je. „Favade?”

Ustao sam i ugledala me je. Video sam sjaj olakšanja kako joj je zablistao u očima pre nego što je pala na koljena i otvorila usta da ispusti vrisak od kojeg bi se samom đavolu sledila krv u žilama.

Kako nam je kuća sada bila razvaljena ugljenisana ljuštura, a komšijske podjednako razrušene, majka, Bilal i ja hodali smo od naše kuće u Pagmanu do kuće moje tetke. Ne sećam se ničeg sa tog putovanja, tako da pretpostavljam da sam prespavao veći deo. Takođe ne mogu da se setim nikakvog razgovora kada smo stigli ~ 98 ~

kod tetke, ali jasno mogu da vidim pogled u majčinim očima. Bio je to pogled smrti i praznina koja je pratila taj pogled ogledala se u Bilalovim očima.

Jedino što sam zasigurno znao jeste da su mi talibani povredili majku, da su mi odveli sestru koja je imala svega jedanaest ili dvanaest godina, i da mi je brat sada izgubljen u avganistanskoj opsednutosti osvetom.

Nakon što se probudio iz sna, Bilala su dočekali majčino izudarano lice i praznina u porodici koju je popunjavala naša sestra. Ogromne suze besa krenule su da mu liju iz očiju, prosipale su se po prašini koja je nekada bila naša bašta. Pošto je Bilal postao glava porodice nakon što nam je otac ubijen, mučile su ga misli da je mogao da uradi više da nas zaštiti. Ali bio je samo dečak - dečak protiv armije đavola s crnim turbanima. Nije mogao da učini ništa više od onoga što jeste za bilo koga od nas.

Uprkos tome, sledećih nekoliko nedelja Bilal se prekrio ćutanjem, jedva da je bio u stanju da govori od stida i srama, sve dok jednog dana njegovo mesto nije jednostavno ostalo prazno. Moj jedini živi brat napustio je tetkinu kuću da bi se pridružio Severnoj alijansi.

Imao je četrnaest godina u to vreme, doba kada bi trebalo da se približi Bogu, jer je bio dovoljno star da se moli u džamiji i posti sa odraslima u vreme Ramazana.

Umesto toga predao se ratu i osveti, i više ga nikada nismo videli.

Kada su Amerikanci bombama oterali talibane iz naših života, pitao sam se hoće li se Bilal vratiti, ali kada je Severna alijansa umarširala u Kabul, njega nije bilo.

Iako ni majka ni ja nismo ni reči rekli, oboje smo znali da je mrtav.

~ 99 ~

11.

Bila je noć kada su me svetla probudila, ono doba noći kada si zaglavljen između juče i danas i sve je tako tiho i gluvo od sna da nema znaka da će jutro doći po tebe. Bilo je to ono doba noći koje poziva na istezanje i osmeh.

I bilo je to ono doba noći koje je Hadži-kan odabrao da se vrati kući.

Počelo je sa zvukom metala po betonu kada su se kapije otvorile i tri lend kruzera sa zatamnjenim staklima zagrmela na prolazu, a iz njih su izleteli čuvari i Hadži-kan sa prednjeg sedišta. Kada su dvojica muškaraca sa puškama zatvorila kapiju za njim, drugi čovek skočio je na njegovo mesto i kola okrenuta ka kući sada su se okrenula u krug na travi da bi gledala u izlaz.

Dok sam gledao ovaj ples farova sa prozora, video sam Hadži-kana kako vodi grupu muškaraca u kuću. Lice mu je izgledalo ljutito i pitao sam se da nije upravo saznao da je Ismeraj dopustio Džordži i meni da dođemo i ostanemo.

Na vrhovima prstiju primakao sam se vratima i odškrinuo ih, trepćući na iznenadnoj svetlosti koja je sijala sa donjeg sprata. Uzdižući iz prizemlja, do ušiju mi je doprlo mumlanje glasova, tihi muški glasovi za koje mi je bilo potrebno nekoliko sekundi da ih dobro uhvatim. A onda, iznad svih, čuo sam reči Hadži-kana kako ispunjavaju vazduh kao grmljavina koja stiže.

Otvorio sam vrata malo više i naslonio se u pukotinu, što mi je omogućilo da vidim šta se zbiva kroz drvene stubove balkona. Hadži-kan je stajao kraj vrata, s petoricom ljudi u blizini koji su tiho razgovarali međusobno. Nisam prepoznao nijednog od njih, ali su izgledali prilično bogati, obučeni u presovane šalvar-kamize s velikim, teškim satovima na rukama.

Hadži-kan se obraćao niskom čoveku koji mi je odneo torbe uza stepenice kada smo stigli. Čovek je klimnuo glavom nagore, ka strani kuće gde je Džordži spavala, odmah duž hodnika odavde gde bi ja trebalo da spavam, i Hadži-kan je pogledom ~ 100 ~

nakratko pratio čovekov pokret glave, zbog čega sam zadržao dah i uronio dublje u tamu svoje sobe.

Ako nije znao da smo ovde pre nego što je stigao, sada svakako jeste.

Nekoliko sekundi kasnije, pošto nije bilo nikakvog zvuka koraka da nas izbaci iz kreveta, ponovo sam se pomakao malo napred.

Hadži-kan je sada sedeo na jednoj od sofa, s pakulom na kolenu i šoljom zelenog čaja u ruci. Kada je posegao za ušećerenim bademom koji je stavljen na sto ispred njega, prišao mu je čovek koji je držao mobilni. Hadži-kan ga je prislonio uz drvo, i mada nikada nije vikao, glas mu je glasno odjekivao po sobi, zbog čega su ostali ljudi prestali da razgovaraju i pogledali jedan drugog ispod pognutih glava i teških obrva. „Ne zanima me kako ćeš to uraditi, samo uradi”, naredio je. „Hoću da izađe do jutra.”

Sklopio je telefon i vratio ga čoveku koji mu ga je dao. Pitao sam se da li je to razlog što Hadži-kan nije zvao Džordži: izgubio je telefon i morao je da pozajmljuje tuđi.

Ujutro sam otišao dole da zatražim doručak i video da u salonu nema onih krupnih ljudi koji su ga ispunili prethodno veče, a da su troje niskih ljudi naoružanim krpama za čišćenje i usisivačem uveliko radili. Dečak, malo stariji od mene, igrao je karambul sam sa sobom na platformi blizu televizora. „Selam”, rekao sam, prilazeći mu. „Ja sam Favad.”

Dečak je podigao pogled sa table za igru. „Selam”, odgovorio je. „Ahmed.”

A onda je nastavio da se igra i pošto nisam imao šta drugo da radim, seo sam na jedan od onih dugih jastuka i gledao ga. Bio je vrlo dobar, bez napora je pomerao kolutove u rupe naspram sebe. Takođe je izgledao vrlo čist, čak nov. Ali iako mu je koža imala izgled kao u bogatih - meku kremastosmeđu boju - oči su mu imale pogled starca.

Od dece, jedino smo nas dvojica bili u sobi, ali dečaku po imenu Ahmed nije se ~ 101 ~

žurilo da razgovara, tako da mi je bilo drago kada mi je stigao doručak, jer sam tako imao barem šta da radim. Takođe sam bio mrtav gladan, što je bilo čudno, jer obično nisam nešto pri apetitu. „Jedeš kao ptica”, primetila je moja majka jednom prilikom i odmah sam se upitao kakav li je ukus crva. Nakon što sam završio s jajima i šoljom slatkog čaja, Ahmed je gurnuo tablu karambula ka meni i trgnuo glavom nagore, pozivajući me da igram. Dok sam se dovlačio do njega da prihvatim izazov, postavio je komade na mesto i pustio me da prvi krenem. „Došao si sa Džordži, zar ne?”, pitao je naposletku. „Da”, priznao sam, gadno promašivši hrpu kolutova koje je trebalo da razbijem. Dečak je mahnuo kao da mu nije bitno i pustio me da ponovo pucam, što je, pomislio sam, pokazivalo veoma lepo ponašanje. „Video sam te prošle noći”, rekao je dok sam pažljivo nameštao kolut da pucam, „kako špijuniraš mog oca.”

Kolutovi su zaklepetali po tabli kada sam ih udario i Ahmed je dohvatio veliki kolut da krene da ga baci. „Video sam te preko puta hodnika”, nastavio je dok je nehajno hitnuo jedan plavi komad u rupu desno. ”Moja spavaća soba je naspram one u koju si ti odseo.” „A tvoj otac je?” „Hadži Halid-kan. Ko drugi?”

Podigao sam glavu, iznenađen. Iako sam znao da Hadži-kan ima djecu s pokojnom suprugom, bio sam malo iznenađen što sam zatekao jedno od njih kako sedi naspram mene, jer mi je Džordži rekla da su deca kod njegove sestre. „Mislio sam da živiš negde drugde”, rekao sam. „Živim. Obično živim kod tetke, ali buka je prava noćna mora. Previše žena u kući, to je problem. Evo, ti si na redu.”

Uzeo sam kolut i uspeo da ubacim jedan beli u rupu. „Nije loše”, rekao je Ahmed. „Naravno, stvarno ti je potrebna vežba.” „Počeo sam tek juče da igram.” „Da, i stvarno ti je potrebna vežba.”

Ahmed se nasmejao i kako je to uradio, video sam nešto od Hadži-kanovih crta ~ 102 ~

na njegovom licu. „Tvoj otac je bio malo ljut prošle noći”, pomenuo sam, gledajući Ahmeda kako revnosno razbija tablu ispred mene. „Ha! Bio je besan, to je tačno.” „Da li zbog nas?” „Koga?” Ahmed je podigao pogled sa table, iskreno zbunjen. „Mene i Džordži”, objasnio sam. „Je li ljut zato što smo se pojavili nepozvani?” „Ne, naravno da nije.” Ahmed je vreto glavom. „Džordži je oduvek dobrodošla ovde. Ovo je njen dom, to moj otac kaže. „Oh.” „Ne, ako baš moraš da znaš, ljut je zbog nekih porodičnih stvari, ali će se uskoro rešiti, jer se uvek reše.”

Tri sata nakon što sam završio sa doručkom i oko dva sata nakon što je Ahmed ponovo nestao u kući punoj žena u jednom od očevih lend kruzera, Džordži se pojavila dole sa izgledom osobe kojoj je dozlogrdilo. „Hajde, Favade, vreme je da vidimo jednog čoveka u vezi s nekim kozama”, rekla je i zgrabili smo čizme, uskočili u druga Hadži-kanova kola i zagrmeli iz Džalalabada.

Bio je to divan dan s kristalnoplavim nebom koje nije imalo ni traga one prašine i izmaglice izduvnih gasova kao nad Kabulom, a sa kasete se čula neka indijska ljubavna pesma. Pored mene i Džordži, tu su bili vozač i čuvar s puškom koju je smestio među noge na prednjem sedištu. Nije bio naš, tako da sam pretpostavljao da je Hadži-kanov čovek.

Odvezli smo se iz grada prema Pakistanu, gde smo prošli pored velikog portreta mučenika Hadži Abdul Kadira, nekadašnjeg potpredsednika koji je ubijen osam meseci nakon što su talibani pobegli. Džalalabad je bio njegov dom i pomislio sam da ljudi mora da su ga stvarno voleli kada su mu ovde stavili sliku.

Peli smo se od grada, vozili se naviše, kroz blatnjava sela i do velikog smeđeg ravnog terena pre nego što smo ponovo uronili u zelenilo, prošli pored drvoreda ~ 103 ~

maslina, i u tunel od ogromnog drveća koje kao da se naginjalo nad putem u težnji da zagrli prijatelje s druge strane. Kada smo stigli u drugo selo, skrenuli smo desno s glavnog puta, kroz mali bazar i na grubu stazu koja nas je vodila do Sinvara. Tamo ćemo naći tog čoveka s kozama, izgleda.

Kako smo se vozili dublje u provinciji, prošli smo pored mnoštva starih polja maka. Nedavno sam video fotografije ovih polja u jednom od kabulskih novina koje mi je Pir Hederi davao da mu čitam. Mak je sijao jarko i lepo sa stranica i sećam se da sam tada pomislio da ako su tako ukusni kao što izgledaju, nije ni čudo što su ljudi postajali zavisnici.

Kada smo prošli pored starca s magarcem natovarenim granjem, Džordži je spustila prozor i nakon što se pozdravila i pitala kako mu je porodica, pitala ga je gde bi mogla da nađe čoveka po imenu Baba Gul Rahman. Starac je podigao ruke i objasnio da možemo da ga nađemo u kolibi iza sledeće poljane u podnožju brda. „Ako još uvek ima kolibu”, gunđao je. Džordži se zahvalila, pogledala me i slegnula ramenima, a onda smo krenuli prema brdu iza sledeće poljane da vidimo da li Baba Gul još uvek ima svoju kolibu.

Kada smo stigli u podnožje brda, laknulo nam je kada smo videli da tamo još stoji koliba Baba Gula, ali za nevolju, Baba Gul nije bio u njoj. Jedno od dece za koje smo pretpostavili da je njegovo otrčalo je do sledećeg sela da ga potraži.

Sedeli smo u travi i gledali stado koza kako jede i igra se, a vreme smo prekratili tako što smo pili čaj koji nam je donela devojčica otprilike mojih godina ili malo starija. Bila je to najstarija kćerka Baba Gula, objasnila je Džordži, koja ju je upoznala ranije. Zvala se Mulala i imala je najlepše oči koje sam ikada video. „Kako vam ide?”, pitala je Džordži kada je izašla da sedne s nama. „Koze vam dobro izgledaju.” „Da, koze su dobro”, odgovorila je, grubo mlateći kosu sa lica i mršteći se. „Nešto nije u redu, Mulala?”

Devojčica je slegnula ramenima. „Ovo je Avganistan, hanuma Džordži.

Ponekad, život nije tako jednostavan. Ti to znaš bolje od nas.”

Džordži je klimnula glavom, ali video sam da su joj pitanja i dalje u očima. ~ 104 ~

Pošto nisam znao šta da kažem, ćutao sam. „Moj otac se ponovo karta”, objasnila je devojčica konačno dok smo sedeli tako ćutke. „A kada on izgubi, mi plaćamo zbog toga. Mora da je to Alahova kazna zbog greha koji čini. Mislim, samo pogledaj gde sada živimo.” Devojčica je mahnula rukom ka kolibi, koja je zapravo pre bila šator, klimav kućerak od drveta prekriven plastičnom zastirkom na kojoj su bili inicijali nečeg po imenu UNICEF. Dok je ona govorila, prišla joj je majka. Bila je to sićušna žena s licem koje je moglo biti isklesano iz planina iza nas. Prisno se pozdravila s Džordži, ali se nije zadržavala. Pošto je klimnula glavom kćerki, obe su otišle da sakupe koze, ali kada se okrenula, ulovio sam joj izraz lica, a to je bio izraz dubokog stida. Shvatio sam onda da su joj poniženja koja je celog života trpela od ruku svog muža urezala te gadne crte u kožu. A kada je devojčica doslovno strancima pričala o porodičnom gubitku časti, nije bilo potrebe da se pretvara da je drugačije.

Ponekad, kada ne poseduješ ama baš ništa, jedina stvar koje se možeš držati jeste ponos. Ali čak i obične reči to ti mogu oduzeti ako ne paziš. „Da li se Hadži-kan obradovao što te vidi”, pitao sam Džordži kada smo nastavili da čekamo Baba Gula da stigne. „Bio je umoran, ali da, mislim da jeste”, odgovorila je, igrajući se iskrzanim krajevima farmerki dok smo sedeli na travi. „Misliš da jeste?” „Da.” „Ne znaš?” „Dakle...” Džordži je duboko udahnula i onda ponovo izbacila vazduh. „Ne, ne znam stvarno.”

Vrteo sam glavom u neverici. Što se tiče ponovnih susreta ljubavnika, ovo nije baš zvučalo kao susret Lejle i Medžnuna.

Priču o njima ispričala mi je Džamila jednog dana u Kokošjoj ulici pošto joj je majka ispričala jedne večeri ne bi li ublažila bol od očevih pesnica. Po legendi, Lejla je bila prelepa devojka rođena u bogatoj porodici. Naravno, kada je odrasla, porodica ~ 105 ~

je htela da je uda za bogatog čoveka, ali umesto toga ona se zaljubila u Medžnuna, jednog vrlo siromašnog mladića. Kada su svi saznali za to, nastao je pakao i Lejli i Medžnunu su zabranili da se ikada više vide. Lejlini roditelji su je onda naterali da se uda za silno bogatog čoveka i on ju je odveo iz tog kraja. Ali, iako je imala divan dom, ljubav prema Medžnunu ostala je jaka, i jednog dana, Lejla se ubila. Kada je Medžnun čuo za Lejlinu smrt, poludeo je od žalosti i na kraju je umro na njenom grobu.

Ni u jednom delu te priče nisam čuo da je Medžnun bio malo umoran i da je možda, a možda i nije bio srećan što vidi Lejlu. „Da li je tebi bilo drago što ga vidiš, onda?”, pitao sam. „Favade, meni je uvek drago da vidim Halida, ali život je komplikovan, znaš.” „Ne, zapravo ne znam. Ja sam samo dečak. Imam još puno toga da učim.”

Džordži se osmehnula. „Izvini, Favade, ponekad zaboravim koliko ti je godina, jer si tako divno odrastao! Ali, u pravu si, postoje nedaće u životu koje su ti još uvek nepoznate. I zato, da, bilo mi je drago što ga vidim, naravno da jeste, ali onda smo se malo svađali i rekli smo puno teških reči i to me uopšte ne čini srećnom.” „Zbog čega ste se svađali?” „Ne znam stvarno... uobičajeno. Nikada se nismo ovako svađali, ne onda kada smo se tek upoznali. Tih dana je sve izgledalo sasvim divno. Ali stvari se menjaju, zar ne?” „Da, mislim da se menjaju”, odgovorio sam. A onda, pognuvši glavu da je pogledam krajičkom oka, pitao sam je: „Da li bi htela da razgovaraš o tome? Mislim, razgovor ponekad pomaže. Tera zle duhove iz glave.” „Dakle, tako mi i treba, zar ne”, nasmejala se, prepoznajući sopstvene reči od prethodnog dana. „Dobro. Pokušaću.” „Kada sam tek upoznala Hadži Halid-kana, radila sam na prvim izborima koji su održani u vašoj zemlji. Bilo je to uzbudljivo vreme, trenutak stvarne nade i mogućnosti, i usred svih tih ludih očekivanja stigao je najlepši muškarac kog su moje oči ikada videle. Sve do tog trenutka nikada nisam verovala u ljubav na prvi pogled, a ~ 106 ~

to nije nešto što se može lako objasniti, ali to je stanje uma i srca od kojeg ti telo oživi i čini vrednim da se budiš svakog jutra.” „I tako, mi smo bili tu, ja i grupa ljudi iz raznih zemalja i tim Avganistanaca koji su stigli u Sinvar da pripreme izbore. Tih dana govorilo se da je Sinvar prilično opasno mesto, prepuno talibana koji se skrivaju i krvožednih bandita, tako da je Halid ponudio našoj grupi mesto gde da odsednemo, kao i svoju zaštitu.” „Pošto sam stigla iz Londona, sve je bilo neverovatno uzbudljivo - kod nas nema ljudi s kalašnjikovima koji nas tamo voze unaokolo. I vaša zemlja bila mi je zapanjujuća od samog početka: neverovatni pejzaži; divan poziv na molitvu koji mi je ulazio u san u pet ujutro; ljudi koje smo upoznavali, a koji su živeli tako teškim, slomljenim životom, a opet su zadržali najdivniji mogući duh. Znaš, jednog dana sam otišla do izbegličkog kampa da govorim o predstojećim izborima i ljudi koje sam tamo zatekla bili su tako užasno siromašni da su čuvali izmet životinja da bi ga koristili kao ogrev za zimu, a opet kada smo se pojavili odmah su nam ponudili čaj i ono malo hleba što su imali, zato što smo bili gosti. To me je stvarno postidelo i počela sam da osećam nešto stvarno posebno prema ovoj zemlji.” „Naravno, nisu svi Avganistanci koje sam upoznala bili siromašni, a čak je i tada Halid bio bogat čovek. Ali nije me novac privukao k njemu, bez obzira šta tvoj prijatelj Pir Hederi misli; bio je to njegov stav, topli humor i nežnost. Bio je stvarno ljubazan, Favade, i tih dana naučio me je toliko toga o ovoj zemlji i vašem načinu života, a da nisam to ni shvatila. Nikada ranije nisam upoznala čoveka kao što je on, a sada kada se osvrnem na to, mislim da sam se skoro istog trena zaljubila u njega.” „Iako smo moje kolege i ja odseli u njegovoj kući, koja nije bila tako velika kao ova u Džalalabadu, jedva da smo ga viđali tokom dana, jer smo svi bili zauzeti svojim poslom, a on je vreme provodio u razgovorima sa starešinama, političarima i ljudima iz vojske. Međutim, ponekad kada bismo se vratili njegovoj kući, sedeo bi u bašti u krugu ljudi s turbanima i u bogatim odorama, a dok smo prolazili pored njih da odemo u naše sobe, pogledala bih ka njemu i pogledi bi nam se sreli i videla bih kako mu smešak titra na usnama.” „Kada bi sunce zašlo i gosti se vratili kućama, Halid bi došao do nas da sedi i ~ 107 ~

razgovara s nama neko vreme, zbijajući šale s muškarcima i šarmirajući dame, i mislim da smo se svi zaljubili u njega - čak i momci! Ali, iako je soba bila puna ljudi, imala sam osećaj kao da smo sami. Naravno, tada nisam znala da li je stvarno zainteresovan za mene, to je bio samo osećaj koji sam imala. Ali što se mene tiče, provodila sam te dane očajnički želeći da se vratim njegovom društvu, a većina noći njegovo lice bi mi se smešilo u snu.” „A onda, jednog dana, dok sam bila u poseti selu nekih trideset kilometara od njegovog doma, konvoj kola je zastao i Hadži-kan je izašao obasjan suncem. Svi seljani s kojima smo razgovarali odmah su otrčali da ga pozdrave, ophodili su se prema njemu kao prema kralju i poveli ga do doma starešine na slatki čaj. Držala sam pristojno odstojanje, ali dok je prolazio pored mene, zastao je da se rukuje i rekao šapatom: ’Vidiš na šta me teraš samo da bih te makar video?’ Skoro da sam se onesvestila od topline ovih reči, Favade, i tada sam znala da među nama ima nečeg i da to nije samo u mojoj glavi.” „Tog dana, nakon što se nalio čajem, Halid se svima zahvalio dok je njegov vozač davao novac ljudima, a onda mi je ponudio prevoz kući svojim kolima. Sećam se da sam pogledala u svog vozača, pošto nisam bila sigurna da li je to stvarno dopušteno, jer nismo završili ni pola posla u tom selu, ali onda mu se Halid obratio.

Tada nisam znala pašto, niti čak dari. Vozač je samo slegnuo ramenima i klimnuo glavom, tako da sam otišla s Halidom. Odmah je uskočio na prednje sedište da bi mogao da vozi i vrata mi je otvorio čuvar, da sednem pozadi. A onda, kada smo izašli iz sela, primetila sam da je Halid namestio retrovizor da bi mogao da me vidi. Svaki put kada bih smogla hrabrosti da se sretnem s njegovim pogledom, oči su mu bile tako tamne i prodorne da sam osećala kao da mi koža gori. Htela sam da taj put traje zauvek. Ali, naravno, to nije bilo moguće.” „Kako god, kada smo se vratili kući, laknulo mi je kada sam videla da mi kolege još nisu stigle. Halid i ja smo iskoristili priliku da popijemo čaj u bašti očigledno nismo mogli da sedimo sami u kući, tako da smo seli napolju, gde su svi mogli da nas vide. Ipak, čuvari su se držali na odstojanju i mi smo prvi put mogli da razgovaramo sami, a da nam se ostali ne priključe.” ~ 108 ~

„Dok smo sedeli tako i grickali kolače, Halid mi je otkrio ponešto o svom životu: o tome kako se borio protiv Rusa zajedno sa ocem čim je dovoljno stasao za to; kako mu se porodica preselila u Pakistan u besu i neverici kada se sloboda pretvorila u građanski rat; o tome kako se vratio da se bori protiv talibana kada su ovi preuzeli vlast; i o tome kako su ga zarobili kada je pokušao da se iskrade nazad u Pakistan jedne noći. Znaš, Favade, proveo je šest meseci u talibanskom zatvoru u Kandaharu, gde su ga skoro svakog dana bičevali električnim kablovima po tabanima. Čak i sada pati zbog tih batina. Noge mu se zgrče u bolu tako jakom da jedva može da hoda.” „Halid je naposletku uspeo da pobegne zahvaljujući stražaru koji se sažalio i izdašnom podmićivanju i utekao je u Iran s još jednim čovekom koji je izgubio život kada im je vozilo naletelo na poljsku minu. Začudo, Halid je prošao samo sa posekotinama i modricama. Posle toga otišao je u Uzbekistan i sastao se s jednim od vodećih članova Severne alijanse. Pristao je da pođe u rat i doprinese koliko može zahvaljujući svojim poznanstvima u Pakistanu. Nažalost, to je verovatno razlog zbog čega su mu ubili ženu i kćerku.” „Pošto su one umrle, Halid je rekao da je skoro obamro od žalosti, ali imao je još jednu kćerku i sina o kojima je trebalo da razmišlja. Vidiš, Halid je svoju ženu puno voleo. Bili su u srodstvu, jer su rasli zajedno kao deca i odrasli su smatrali da je to ljubavni par kojem se može dozvoliti brak - nešto što je prilično retko u Avganistanu. A tu je bila i njegova kćerka, njegovo prvo dete. Halid je bio tako ponosan na nju, jer je bila tako pametna devojčica.” „Dakle, kao što možeš da zamisliš, nakon što su ubijene, Halid je poludeo od besa i ušunjao se nazad u Avganistan da se kao vojnik bori do smrti ako treba. Kada su talibani konačno pobegli i nestali u planinama Tora Bore, on ih je pratio čak i tamo.” „Ali tada je rat završen, a kada se trag talibana i Al-Kaide ohladio, vratio se kući, zemlji koju voli, zadovoljan što je odao počast sećanju na svoju suprugu i kćerku.” „Dok je govorio, Favade, bila sam opčinjena. Halid je učinio toliko toga u ~ 109 ~

životu u odnosu na mene; video je toliko stvari koje obično stižu samo sa stranica romana u mojoj zemlji. Mislila sam da je neverovatno hrabar i častan, a kada se taj čovek otvorio preda mnom, pripovedajući mi svoju priču koja me zadivila, odjednom je, iznebuha, rekao da me voli.” „Najpre sam mu se nasmejala, što baš nije bila reakcija koju je očekivao, i rekla sam mu da to nije moguće; da se znamo svega pet minuta i da je to suviše malo vremena da bi iko stvarno mogao da se zaljubi. Ali odgovorio mi je: ’Ne šalim se, Džordži. Znam svoje srce, a moje srce mi kaže da te volim.’ I tada sam shvatila da želim da provedem ostatak života s tim čovekom.” „Posle tog razgovora bilo mi je skoro nepodnošljivo da budem u njegovom društvu s toliko ljudi koji nas posmatraju, a da nismo u mogućnosti da uradimo bilo šta osim da se dodirujemo pogledima. Ali kako su nedelje prolazile, kao da su svi primetili i dali su nam prostora da provodimo sve više vremena sami, sve dok nisam bila sigurna da njegove reči nisu bile samo prazna priča i da dolaze iz srca.” „Bilo je to čarobno vreme, ispunjeno razgovorima do kasno u noć usred zujanja gasnih lampi ili dok smo sedeli pod zvezdama na ravnom krovu. Sve je bilo tako divno: sjaj zvezda, ogromni mesec koji je visio na nebu; i, naravno, Halid. ’Vidiš li koliko je zvezda blizu Mesecu?’, pitao me je jedne večeri. ’Dakle, ti si kao ta zvezda, a ja sam kao taj Mesec, ali uskoro će ta zvezda krenuti da se odvaja od Meseca i polako će nestati u tami i postati izgubljena za Mesec.’” „Oboje smo sedeli ćutke na tepihu koji je bio postavljen na pod krova zbog nas i nežno me je uhvatio za ruku - ohrabren sada, jer je samo dečak za čaj ostao sa nama, da nam dopunjava šolje kad zatreba, a dečaku je novac bio isuviše potreban da bi ikome išta rekao.” „Bio je to vrlo dirljiv trenutak, ali i vrlo tužan, jer smo oboje znali da je priča o zvezdi i Mesecu istinita. Morala sam da krenem uskoro, jer mi se posao bližio kraju. I mada smo se trudili da ovekovečimo trenutak koji nam je ostao da provedemo zajedno, osećali smo kao da nam dani klize poput peska kroz prste.” „Na kraju, i zato što svet nastavlja da se okreće i zato što ne možeš ništa da učiniš da ga sprečiš, došao je i taj dan kad sam morala da se vratim u Kabul, a onda u ~ 110 ~

London. Halid je krenuo s nama i uspeli smo da ukrademo još koji dan zajedno u glavnom gradu pre nego što sam otišla. Čak smo jedne večeri otišli u tvoj kraj.” „Čim sam ugledala Pagman, kada smo se vozili pored starog terena za golf i preko mosta, bila sam očarana njegovom lepotom. Kao da sam bila negde na Mediteranu, jednom toplom kraju u koji ljudi iz moje zemlje odlaze na odmor. I u Pagmanu, dok smo sedeli na kamenom zidu ispred jezera, Halid me je pogledao i prošaputao mi da me voli svim srcem. Po prvi put sam mu rekla da i ja volim njega, ali onda su mu se oči rastužile i, dok me je gledao prodorno, rekao je: ’Hvala ti na tome, ali znam da te volim više. Ti si moj svet, Džordži.’ To je divno rekao, jer pretpostavljam da je to sve što iko želi u životu - da nađe nekog ko misli da si čitav njegov svet.” „A onda, kako smo nastavili da pričamo, rekao je da će možda biti trenutaka kada mi se neće javljati i da ne bi trebalo da osetim glad za drugim muškarcima kada se to desi. Nasmejala sam se, jer sam pomislila da je rekao ’osetim bes za drugim muškarcima’, ali kako sam se smejala, pogledao me i rekao: ’Ozbiljan sam, Džordži.

Sada si moja žena. Ako me ostaviš ubiću te.’ I naravno, ponovo sam se nasmejala, ali iako se smešio, nisam bila sigurna da li mu se i oči smeše. Zapravo, i dalje nisam sigurna da li se šalio, čak ni danas.” „Kako god, pošto sam se vratila u London, život mi je bio prilično prazan.

Niko ne priča o mesecu i zvezdama u mojoj zemlji i sve je izgledalo tako dosadno i obično u poređenju sa Avganistanom. Mislim da sam postala malo opsednuta njime i počela da ispunjavam vreme svime što ima veze sa Avganistanom: gledala sam svaki dokumentarac o vašoj zemlji; čitala sve knjige; pomagala u lokalnom gradskom centru za one koji traže azil; čak sam naučila i dari. Izabrala sam dari, jer je mnogo lakši od pašto jezika, a osim toga, Paštuni su tako pametni da znaju oba jezika. Ali, ja sam čekala, znaš, čekala i ubijala vreme sve dok nisam našla drugi posao koji će me vratiti Halidu i ovoj zemlji u koju sam se tako brzo zaljubila.” „Iako je to bilo skoro kao mučenje tih nekoliko prvih meseci tamo, Halid me je zvao otprilike dvaput nedeljno, pričao bi satima ponekad, a mi smo kao kroz šalu razgovarali o budućnosti i kako želi da ima najmanje petoro dece sa mnom i kako ~ 111 ~

ćemo provoditi dane pijući sok od nara pod suncem Sinvara.” „Nema potrebe reći da posle šest meseci nisam više mogla da podnesem da budemo razdvojeni i vratila sam se u Avganistan samo na odmor. Dve nedelje boravila sam u Halidovoj kući u Sinvaru i u njegovoj novoj kući u Džalalabadu.

Provodili smo dane putovajući zajedno, posećivali stare prijatelje i sticali nove.

Upoznala sam njegovu porodicu, a on mi je pokazao koje je sve poduhvate preuzeo.

Hodali smo kroz ogromna polja sa sićušnim sadnicama do članaka koje će jednog dana postati voćnjaci, masline i grmovi parfemskih biljaka. Sve je bilo kao što sam ostavila i više do toga, i osetila sam još veću želju da mu se vratim zauvek.” „Kada sam se vratila kući, prijavljivala sam se na svaki posao u Avganistanu, a Halid je nastavio redovno da me zove, šaputao je o svojoj ljubavi preko satelitskih telefonskih linija. Ali onda, kako su se meseci razvukli, počeo je da zove ređe, najpre jednom nedeljno, a onda jednom mesečno; do trenutka kada sam dobila ponudu za posao i spakovala kofere za Avganistan, prošlo je tri meseca kako nisam razgovarala s njim. Bila sam besna na njega, ali nisam mogla da dozvolim sebi da verujem da mi je sve što mi je rekao bila laž, tako da sam sprovela ono što sam naumila i vratila se u zemlju, a da mu to nisam ni rekla.” „Prvih mesec dana živela sam u Kabulu kao pod oblakom i plakala da ne poveruješ, pitala sam se šta sam to uradila i mislila da je sve bila velika greška. A onda, jednog dana oglasilo se zvono na vratima kuće u kojoj sam odsela. Bio je to Ismeraj. Prvi put sam ga upoznala u Sinvaru i videla sam ga ponovo kada sam bila na odmoru. Uprkos tome, bila sam prilično iznenađena, iako presrećna što ga vidim.

Rekao je da ga je Halid poslao da me nađe pošto me je jedan od njihovih prijatelja video na ulici jednog dana dok sam čekala kola. ’Kabul je veliki grad’, rekao mi je Ismeraj, ’ali ako hoćemo, možemo da te nađemo.’” „Međutim, iako je Ismeraj uspeo da me nađe, Halid i dalje nije zvao. Dve nedelje kasnije pozvana sam u Džalalabad i odveli su me u njegovu veliku kuću poput bezobrazne školarice.” „Kada sam stigla, dvorana je bila puna gostiju, tako da smo razgovarali ljubazno i pažljivo, ali kada su se muškarci umorili od radoznalosti i otišli kućama, ~ 112 ~

Halid se okrenuo da me pogleda čim su se vrata zatvorila i oči su mu zasjale od besa. ’Došla si u moju zemlju i nisi mi čak ni rekla?’, vikao je. ’Znam da si ljuta zato što te nisam zvao, i znam da je to što sam uradio neprihvatljivo, ali ono što si ti uradila još je manje prihvatljivo za mene! Da sam ja došao u tvoju zemlju, prvo što bih uradio, bilo bi da ti dođem na vrata.’” „Bio je u pravu, naravno, i postidela sam se. Pokušala sam da uzvratim, ali Halid je bio toliko obuzet uvredom koju sam mu nanela i osećanjem poruge da nije hteo da popusti.” „Srećom, sledećeg jutra ljutnja je malo popustila, a dan kasnije još se više smirio, sve dok se nismo ponovo smejali, šalili i pričali o našoj ljubavi kao nekada.

Uprkos tome, osećala sam da se promenio na način koji još nisam shvatila; nije bio onakav kakav je bio ranije, ali sam odbacila to osećanje i pustila da ljubav prema njemu raste sve dok to nije postalo jedino što je držalo niti mog života.” „Ali, možda je trebalo da poslušam taj glas u glavi pre nego ljubav u srcu, jer skoro tri godine kasnije on i dalje ne zove onoliko često koliko bih ja to želela, koliko mi je potrebno da ga čujem, i bez obzira koliko puta mi kaže da mu je žao i koliko puta obeća da će se potruditi, dve nedelje kasnije učini isto. I zato nisam sigurna da li je bio srećan kad me je video sinoć, jer sam mu rekla da ako nastavi da se tako ponaša prema meni, odgurnuće me od sebe zauvek. Ostaviću ga.” „Volim Halida, i kada sam s njim i gledam u njegove oči, znam da i on mene voli, ali ponekad ljubav deluje tako daleko i skoro je nemoguće oslanjati se samo na nju.”

Zapalila je cigaretu i zurila preko u koze koje su punile stomake suvom travom. „Zašto se jednostavno ne venčate?”, pitao sam, ramišljajući da bi to možda bilo idealno rešenje za sve, jer bi Hadži-kan morao da dolazi kući barem jednom nedeljno, kada je veče „dama”, četvrtkom - pre dana odmora u petak, kada se muškarci vraćaju sa terena da bi proveli vreme sa porodicom.

Okrenula se ka meni, oči su joj bile crvene od suza. „Ja sam neverni kafir, Favade. Halid je musliman. Kako je to uopšte moguće u ~ 113 ~

današnjem Avganistanu?”

~ 114 ~

12.

Poput prolećnih kiša koje dođu da speru sivilo zime, kada se isplakala, svet oko nas je postao lepši.

Baba Gul, koji je bio mršav kao prut i činilo se da se puno smeje za čoveka koji je grabio brzo ka paklu, naposletku je stigao pre zalaska sunca i pre nego što se čuvar zadužen za naše živote uzvrpoljio da što pre krene za Džalalabad. Nestali su u kolibi koja će možda, a možda i neće pripadati Baba Gulu kada mu Džordži ponovo dođe u posetu, pokazala mu je papire koje možda ume da pročita, ili možda ne ume, a moja drugarica razgovarala je s njim o kozama dok sam ja ostatak dana proveo u poljima s Mulalom. Devojčica je sada izgledala mnogo srećnija pošto joj se otac vratio, a da na kartama nije izgubio više ništa od onog što su posedovali.

Dok smo jurili koze po polju, uskoro je postalo jasno da Mulala nije bila kao ostale devojčice koje sam znao - mada ih nisam znao puno. Bila je oštra na pogledu i tvrda na rečima, i, što je bilo zapanjujuće za devojčicu, vrlo je brzo trčala, što je dobro imati kao dar u Avganistanu. Dok je jurila kroz polja s crvenom maramom koja joj se vijorila oko vrata, pomislio sam da izgleda kao vatromet.

Stvarno sam se nadao da ću ponovo videti Mulalu kada Džordži opet dođe da razgovara s njenim ocem čim zima ode od nas. Ne znam zašto, ali odlučio sam pod tim brdom dok smo se kotrljali po travi i ona mi pomogla da očistim kozji izmet sa kolena, da joj ne pominjem Džamili. „Izgleda da ste se ti i Mulala lepo zabavljali”, primetila je Džordži kada smo se vratili u kola.

Video sam joj iskru u očima i znao sam da pokušava da me zadirkuje. „Da”, priznao sam. „Ona je zapravo vrlo zabavna - za devojčicu.” „Oooh”, pevušila je Džordži, „ti je voledeš. Hoćeš da je ljubiš, da je držiš i oženiš.” ~ 115 ~

„Džordži”, rekao sam vrteći glavom, „ponekad si vrlo nezrela za ženu koja ima godina koliko i moja majka.”

Kada smo se vratili u veliku kuću, Hadži-kan je izgleda takođe bio bolje raspoložen nego što sam očekivao, pošto je Džordži pričala da su prethodne večeri razmenili oštre reči, i nakon što smo se izuli, proveli smo veče puneći stomake hranom tako lepom da je mogla da dođe sa slike. Bila je to obilna gozba iseckane zelene i crvene salate, činija s kremastim belim jogurtom, prženom piletinom sa slojem narandžaštih začina, pirinča i mesa, tamnozelenog spanaća i toplog naan hleba sa šištavom pepsi i tanjirima s visoko naslaganim bananama, crvenim jabukama i ružičastim semenjem nara.

Posle obroka, pošto smo ponovo bili u stanju da sedimo uspravno od toliko hrane, na smenu smo igrali karabbul. Džordži je bila čist pobednik pošto je Hadži-kan promašio nekoliko lakih pogodaka, jer je bila gost i nije hteo da joj „pruži još jednu šansu da se žali”. Potom smo se izležavali na jastucima umotani u mekanu ćebad da gledamo neku komediju na Tolo TV-u i pili smo toliko zelenog čaja da mi se stomak zaokruglio kao lopta.

Ali, iako sam se zajedno sa ostalima smejao šalama na televiziji, ispod ćebeta s crvenim šarama i jarkožutim cvetovima, srce mi se lomilo, jer svaki put kad bi mi Džordžine reči prošle kroz glavu, osetio bih kako mi klize niz grlo da me kidaju iznutra kao da sam jeo slomljeno staklo za večeru.

Bilo je dovoljno loše pošto je pila alkohol i pušila kao vojnik Nacionalne armije, i što je došla u moju zemlju u potrazi za mesecom koji dane provodi krijući se na suncu, ali mi nikada nije palo na pamet da ona nema Boga. Uvek sam mislio da je sledbenik poslanika Isusa. Ali nemati ništa, baš ništa - ne verovati ni u šta - dakle to je bila najgora moguća stvar koju mi je mogla reći.

Džordži je bila moj prijatelj i voleo sam je više nego ikog ikada, ali ići će u pakao zauvek, to je bilo sigurno. A u paklu jedan jedini dan je kao milion godina.

Majka mi je jednom opisala mesto užasne tuge i kajanja, gde su plamenovi raspirivani hiljadama godina sve dok ne počnu da gore crveno. Posle toga, pakao je potpirivan još hiljadu godina, sve dok nije postao potpuno crn. Kako su mi se ~ 116 ~

Džordžine reči vraćale u um, nisam mogao da odagnam prizor kako njeno lepo lice vrišti u bolu, kako joj vatra liže kožu, a usta su joj puna plodova trnovitog drveta koje će joj u stomaku ključati kao ulje, stvarajući nezamislivu muku i patnju.

Tačno je da ćemo skoro svi provesti barem neko vreme u paklu, osim ako nismo najbolji među svim mulama, jer ima mnogo pravila u islamu, a nisu sva laka za poštovanje. Ali, Alah je milosrdan, tako da uprkos tome što će čak i Ismeraj ići u pakao zato što puši, Baba Gul zbog kockanja, a ja zato što sam pio i krao, a Hadžikan zato što se zaljubio u ženu koja nije njegova supruga, kao i zbog toga što verovatno poseduje carstvo droge, svi ćemo mi naposletku izaći i naći put do raja, zato što smo muslimani. Ali Džordži nije imala šanse. Nije imala Boga i zato nikog ko je voljan ili u stanju da je spasi. A nije mogla čak ni da se popne do svetlosti, jer ako baciš kamen u pakao, potrebno mu je sedamdeset godina da udari u dno. Pakao je tako velik da se nikada neće ispuniti grešnicima sveta i niko ne može pobeći iz njega.

Još gore od toga, Džordži će morati da pati sama, jer će je na kraju svi prijatelji ostaviti. Čak će i ratni vođa Zardad i njegov čovek-pas koji jede testise stići do raja na kraju.

A kada znaš sve ovo, kao ja, teško je pogledati u oči osobu koju voliš i ne videti njenu smrt kako ti uzvraća pogled. „Molim se za tebe”, prošaputao sam Džordži sledećeg jutra, za doručkom nakon noći provedene u užasnim brigama.

Podigla je pogled sa omleta i osmehnula se: „To je lepo, Favade, hvala ti.”

Vrteo sam glavom. Ona to uopšte nije shvatila.

Za doručkom nam se tog jutra pridružio i Hadži-kan koji je sišao iz spavaće sobe kao da je upravo sišao sa filmskog platna. Lice mu je bilo opušteno i lepo, i svetlosivi šalvar-kamiz bio je prekriven tamnosivim džemperom, koji je izgledao mekan kao oblaci.

Pažljivo sam ga posmatrao, tražeći znakove dodatnih oštrih reči tokom noći, ali ako se brinuo da će izgubiti Džordži, izgledao je kao da to dobro podnosi - mada sam primetio da je zadirkuje više nego obično, kao i da joj se ulaguje komplimentima od kojih su joj se obrazi zarumeneli i da drži pogled na njoj duže nego što je to baš ~ 117 ~

dozvoljeno u našem društvu.

Dok sam ih posmatrao, molio sam se u sebi da Hadži-kan pokuša da promeni svoje ponašanje, kao što je to uvek obećavao, jer sam bio siguran da ako bi se stvarno potrudio, i ako može da šarmira ptice na drveću, kako je to moja majka rekla, onda će lako učiniti da Džordži primi islam k srcu. Samo je trebalo da je dovoljno voli - i zove je telefonom češće.

Posle doručka, dve šolje čaja i četiri cigarete, Hadži-kan je nestao iz kuće u oblaku prašine koji su njegova tri lend kruzera ostavila za sobom, a Džordži se vratila gore da se istušira, tako da sam ostatak jutra proveo u bašti sa Ahmedom, koji je stigao malo pre nego što mu je otac otišao. Zajedno smo zadirkivali ptice za borbu koje su bile u drvenim kavezima po obodu travnjaka dok nas je Ismeraj gledao, pušeći.

Svrbelo me je da razgovaram s Ahmedom o Džordži i njegovom ocu, ali nisam mogao. Iako smo svi znali šta njih dvoje rade, to nikada ne može biti predmet razgovora, jer bi to bilo kao da to prihvatamo, što nismo stvarno mogli, jer smo se svi trudili da budemo dobri muslimani i, štaviše, pretvarali smo se da su naši prijatelji takođe bili dobri muslimani. A nisam mogao da pričam o tome da je Džordži potpuni nevernik, jer je to bilo suviše sramotno za nju i morao sam makar da pokušam da je zaštitim od loših misli koje bi svako zasigurno imao o njoj da su znali čitavu groznu istinu. Tako smo u suštini razgovarali o svim stvorenjima koje smo spalili koristeći moć sunca i slomljenog stakla.

Dok mi je Ahmed pričao o tome kako je video škorpiju koja se sama ubila neko ju je stavio na metalni tanjir postavljen povrh vatre i, pošto je shvatila da nema šanse da pobegne, okrenula je rep i ubola se, ubrizgavši otrov za telo - neka kola su zatrubila ispred visokih kapija, koje su ubrzo otvorene da propuste na prilaz crni lend kruzer sa orlom nacrtanim na zadnjem staklu. „Ah, vratio mi se stric”, rekao je Ahmed kao da objašnjava i ustao.

Kada su se otvorila vrata, čovek mnogo niži od Hadži-kana izašao je sa prednjeg sedišta i krenuo ka Ismeraju, koji mu je bio najbliži. Uzeo ga je za ruku, ~ 118 ~

široko se osmehnuvši, i otkrio tamnu rupu tamo gde mu je nekad bio jedan od donjih zuba. „Dobro došao nazad, Hadži Džavide”, pozdravio ga je Ismeraj. „Hvala ti. Da li mi je brat tu?” Lice mu je bilo tek obrijano i tanko u obrazima, kao da je uvlačio vazduh. „Ne, izašao je”, rekao mu je Ismeraj, „da se pobrine za neki posao.” „Shvatam.”

Oči Hadži Džavida koje su bile upale kao i obrazi pomerile su se ka stepenicama ispred kuće gde je boravila Džordži, nasmejana. Uzvratio joj je osmeh, ali zato što sam stajao blizu njega kada se okrenuo, čuo sam ga jasno kada je promrmljao Ismeraju: „Vidim da mi je brat i dalje zaokupljen svojom kurvom, dakle.” Ismeraj je brzo pogledao ka meni, lice mu se namrštilo, ali nije rekao ni reči, tako da sam ljut krenuo napred.

Ahmed me je uhvatio za ruku pre nego što sam stigao da napravim korak. „Pusti”, prošaputao je kada je Hadži Džavid krenuo prema kući, gde je Džordži pružila ruke da mu poželi dobrodošlicu. A i ja sam. Ali čuo sam ljubazan smeh iz njihovog pravca kada su se dodirnuli, i bio sam još gnevniji, jer Džordži ne bi ni razgovarala s Džavidom da je znala šta on stvarno misli o njoj. „Izvini zbog ovoga”, rekao mi je Ahmed puštajući mi ruku. „Nije znao da si Džordžin prijatelj. Verovatno je pomislio da si moj prijatelj.” „Teško da je, zar ne?”, pitao sam. „Ne”, priznao je. „To što je rekao nije prihvatljivo, ali šta da radim. On mi je stric.” „A da li priča o Džordži tako pred Hadži-kanom?” „Ne, naravno da ne”, odgovorio je Ahmed, zaprepašćen. „Ne bi se usudio.” *** Svi smo se okupili da sedimo u toplini kuće, jer je hladni vetar Kabula, kao da je pratio dolazak Hadži-kanovog brata, sada brisao preko Džalalabada i prekrio nam ~ 119 ~

kosti neprijatnim osećajem. Dok su odrasli razgovarali u izdignutoj sobi, Ahmed i ja gledali smo sa strane s jedne od belih sofa. Bio sam srećan da saznam da Ahmed izgleda nije baš preterano voleo strica. „Zbog njega mi je otac bio loše raspoložen”, objasnio je. „Policija ga je držala veći deo jučerašnjeg dana.” „Zašto? Šta je uradio?” „Ko zna? Ali šta god da je učinio, čuo sam da je mog oca koštalo puno novca da ga izvuče.”

Klimnuo sam glavom kad sam čuo tu vest i osetio toplinu novog prijateljstva kako mi struji kroz krv zbog toga. Bilo je neobično čuti nekog da o svojoj rodbini govori na takav način potpunom neznancu i pretpostavio sam da Ahmed mora da stvarno mrzi svog strica - što je bilo dobro, jer sam ga i ja mrzeo. „Po pravilu, moj stric bi trebalo da bude glava porodice”, nastavio je Ahmed. „On je stariji, znaš. Ali nije se borio protiv Rusa, ni talibana i bio je godinama u pakistanskom zatvoru, zato što je ubio nekog čoveka. Dovukao je mnogo nevolja na vrata naše porodice, tako da kada mi je deda umro, moj otac je zauzeo njegovo mesto. Hadži Džavidu je to mrsko, možeš mu to videti na licu, ali ništa ne može da uradi, jer moj otac ima podršku porodice i poštovanje zajednice, i on je taj, a ne Hadži Džavid koji porodicu drži na okupu i pomaže siromašnima. Jedino što Hadži Džavid radi jeste da troši novac koji mu moj otac daje.”

Dok su odrasli sedeli i ćaskali, ljudi s velikom stomacima koji su kao lopte izvirivali pod odećom ulazili su i izlazili iz kuće da potapšu Hadži Džavida po leđima i smeju se zajedno u tihim ćoškovima prostorije; ali iako je žamor lakog ćaskanja punio prostoriju, lebdeo je osećaj iščekivanja. A kada su metalne kapije zaškripale napolju i lend kruzeri zagrmeli na prilaz da bi počeli svoj ples po travi, shvatio sam šta se događa. Hadži-kan.

Kada je uleteo u kuću, sve je zastalo, kao da je sama prostorija zadržala dah.

Gledao sam kako mu brat ustaje. Iz osmeha mu je odmah nestalo lenjosti, a oči su mu nervozno letele dok je gledao Hadži-kana kako se pozdravlja s gostima koji su stigli u kuću da razgovaraju s Hadži Džavidom. Pošto se pozdravio s Džordži zvaničnim ~ 120 ~

rukovanjem zbog broja muškaraca u prostoriji, Hadži-kan se okrenuo bratu i klimnuo glavom u pravcu prostorije preko puta hodnika. Hadži Džavid je pognuo oči u znak poštovanja i pustio brata da ga izdvoji od grupe. Svi smo gledali kako se vrata zatvaraju iza njih.

Po izrazu lica Hadži-kana, brat mu neće više zbijati šale ove noći.

~ 121 ~

13.

Dan po dolasku Hadži-kanovog brata, Džordži i ja smo otišli za Kabul, gde je sneg stigao u ogromnim pahuljama. Na ulicama je bilo više ljudi s lopatama nego onih s puškama, pošto su svi proveli dan čisteći ravne krovove ne bi li predupredili da se ovi sruše. Uvek mi je bilo zapanjujuće kako to da nešto tako lagano što ti golica nos dok pada može postati nešto tako teško da može ceo svet da ti obruši na glavu.

Ali voleo sam zimu, naročito sada kada sam imao čarape zahvaljujući plati koju je majka zarađivala u kući kod Džordži, i zato što je sve izgledalo tako drugačije od onog kako je izgledalo kada sam odlazio, sve je bilo belo i čisto i novo. Kao da je prošlo milion godina od kada je kolera udarila moju majku u stomak i primorala je da se preseli u Homeirinu kuću.

A kada sam ušao na vrata našeg doma, mogao sam da presvisnem od sreće kada sam ugledao majku kako mi trči u susret da me zagrli i uguši u svojoj ogromnoj ljubavi. „Rekla sam tvojoj majci da ću te odvesti u Džalalabad na kratak odmor”, objasnila mi je Džordži dok smo se probijali kroz planine u Kabul. „Verovatno ne mora da zna sve pojedinosti zbog čega smo išli...” „Da, baš tako”, složio sam se.

Ali kada me je majka zagrlila i kada sam osetio srce kako joj kuca uz moje i kada me je pitala šta sam radio, potpuno sam se zaboravio. „Otišli smo u Džalalabad zato što mi je bio potreban odmor pošto sam ubo jednog Francuza u dupe”, rekao sam joj.

Video sam izraz zaprepašćenja na majčinom licu i brzo sam krenuo da je umirujem. „Oh, u redu je, ne brini. Mislio sam da napada Mej, ali Džordži kaže da su oni stvarno dobri prijatelji i da je to bilo zato što je on bio baš, baš pijan, pa se borio ~ 122 ~

povrh nje i mada su mu bili potrebni šavovi, nije zvao policiju.”

Iza sebe sam začuo stenjanje pa sam se okrenuo i ugledao Džejmsa kako se savija i rukama hvata za glavu.

Pošto sam se izlanuo, majka, Džordži, Džejms i Mej su svi nestali u glavnoj kući da bi održali ono što je Džejms kasnije nazvao „mirovni skup”. I tako, pošto nisam imao šta drugo da radim, otišao sam do Pir Hederija. Našao sam ga kako sedi pored tezge s cigarama pored bukarije s Džamilom koja se privila uz toplo krzno Psa. Držala je mobilni u ruci. „Ah, dobro je, vratio si se!”, uzviknuo je Pir dok sam pokušavao da ga pozdravim braneći se od Psa da me njuška na onom mestu muškosti. „Šta misliš?”, dodao je grabeći dugo parče papira sa tezge i odmotavajući ga. „To je natpis za izlog. Dao sam da ga naprave u Šar-i Navu da bih privukao strance.”

Kada je Pir Hederi odmotao plastificirani papir, pojavila su se velika plava slova na engleskom. Pisalo je: ”Besplatna dostava prehrambenih namirnica. Zovite 0793 267 82224. Takođe prodajemo kak.” „Šta je ’kak’?”, pitao sam. „Slatkiši, keks, znaš. Dolazi Kurban-bajram. Mislim da bi to bio dobar trenutak za prodaju.” „Oh, mislio si na ’kolače’.” „Keks, kak, kakva je razlika?” „Nikakva, pretpostavljam.” „Dobro. Evo, pomozi mi da ovo zalepim na prozor.”

Uprkos našem natpisu da nudimo besplatnu dostavu i kak narodu, naš novi poslovni plan imao je prilično loš početak. Džamila i ja smo proveli veći deo dana gledajući u mobilni, koji je tvrdoglavo odbijao da zvoni.

Sada sam stvarno počeo da shvatam zašto se Džordži toliko ljutila. „Potrebna nam je reklama”, izjavio je Pir Hederi kada smo zatvorili ranije, jer je sneg zarobio čak i naše redovne mušterije u kuće i ponestalo nam je drva za bukariju. Izgleda da se pretvorio u pravog poslovnog čoveka sada kada je imao telefon u prodavnici. ~ 123 ~

„Reklama? Kao na televiziji?”, pitao sam uzbuđen zbog pomisli da će doći ljudi sa televizije da nas snime. „Ne na televiziji. Šta ti misliš ko sam? Predsednik Hamid Karzaj? Nisam ja napravljen od novca, znaš.” „Onda, kako?” „Ne brini, imam ideju”, rekao je namignuvši, što je izgledalo prilično jezivo s njegovim mlečnim očima.

Sledećeg dana saznao sam koja je to Pir Hederijeva sjajna zamisao kada mi je preko ramena stavio dve drvene table spojene žicom. S prednje strane pisalo je, bojom, „Besplatna dostava” i naš broj telefona, a na leđima „Prodajemo kak”. „Ti se to šališ sa mnom?”, pitao sam. „Vidiš li da se smejem?”, odgovorio je pre nego što me je doslovno izgurao napolje da se šetam ledenim ulicama Vazir Akbar Kana.

Dok sam gacao kroz sneg morao sam da prihvatim da je ovo verovatno najveće poniženje koje sam doživeo u životu. Obrazi su mi goreli jače nego kada je Džahid rekao Džamili da sam se upiškio u pantalone pošto smo se takmičili u tome ko će popiti više vode, a da ne ide u klozet. Na svakih deset koraka koje bih napravio izašao bi neki čuvar iz svoje kolibe da zbija šalu na račun mog novog kostima i pita da li bi moga da me unajmi kao tablu, a celo ovo sramotno iskustvo nimalo nije popravio Džejms, koji je odnekud prošao pored mene na putu ka kući i krenuo da se smeje tako jako da se skoro upiškio u pantalone. „Dakle, barem nećeš prekršiti nijedan propis Nadleštva za standarde reklamiranja”, doviknuo je kada sam nastavio dalje.

Nisam imao pojma o čemu govori. „Da, da”, odgovorio sam i krenuo u suprotnom pravcu prema delu Vazira gde su se ulicama vukli jedino oni Zapadnjaci što su tražili kineske kurve.

Srećom, sledećeg dana neočekivano sam oslobođen svoje nove dužnosti pošto se Pir Hederi pojavio gunđajući da je imao „vražju noć”. „Prošla je ponoć, a mobitel nije prestajao da zvoni”, uzdisao je. „Svaki put kada bih se javio, s druge strane bio je neki prokleti stranac koji je tražio ’kak’. Na ~ 124 ~

kraju sam ga ugasio.” „Mislim da znam zašto”, počeo sam dok sam prilazio da sednem pored Džamile blizu vatre. „Džejms mi je prošle noći rekao da kada pročitaš naglas to što piše na tabli, onda zvuči kao engleska reč ’kak’.” „A šta to znači?”, pitao je brišući nos prljavom maramicom. „To znači da prodajemo šit”, odgovorio sam.

~ 125 ~

14.

Sedamdeset dana po završetku Ramazana, nekoliko nedelja nakon Nove godine stranaca i dan po povratku hodočaniska sa hadžiluka, Avganistanci su slavili Kurban-bajram, bojeći puteve u kolima ukrašenim svetlucavim školjkicama i cvećem.

Ovo je jedan od naših najomiljenijih praznika koji se s radošću slavi u sećanje na volju Ibrahima da žrtvuje svog sina za Alaha. Tri dana naša zemlja suza i rata postaje poprište zabave, lepote i punih stomaka, gde se svi oblače u najbolju odeću i oni koji to mogu sebi da priušte kolju svoje najbolje ovce, krave ili koze kao simbol Ibrahimove žrtve. Kao što je napisano u Kur’anu, veliki deo mesa daje se siromašnima, a ostatak se služi na porodičnom ručku na koji se pozivaju prijatelji i drugi rođaci.

I mada je Kurban-bajram oduvek divan praznik, ove godine bio je lepši nego ikada od kada se sećam, zato što je u naše živote doneo gomilu iznenađenja koja su učinila da proslava protekne brže nego obično.

Najpre, Džordži je najavila da je prestala da puši. „Odluka za Novu godinu”, objasnila je. „Malo je kasno, zar ne?”, primetio je Džejms. „Morala sam da se naviknem na tu pomisao”, uzvratila je oštro, udarajući ga po glavi praznom olovkom s kojom se sada zanimala danima držeći je u ustima.

Ja lično nisam mario da li je njena „odluka” malo okasnila ili ne. Smatrao sam da je to znak od Boga da su moje molitve uslišene i da se Džordži konačno kreće u pravom smeru i podalje od plamenova pakla koji su čekali da je prožderu.

Sledeće iznenađenje bila je debeloguza ovca koja se iznenada pojavila u našem dvorištu, zajedno s lokalnim kasapinom koji je trebalo da izvrši halal čin klanja. Kada smo se svi skupili da gledamo kako priziva Boga i reže grkljan životinji, Mej je okrenula leđa potoku krvi koja je brzo obojila sneg u crveno. ~ 126 ~

„Isuse, ovo je dovoljno da postaneš vegetarijanac”, promrmljala je. „Mislio sam da ste vi lezbejke i inače vegetarijanci”, našalio se Džejms, čime je zaradio udarac u cevanicu.

Izgleda da na Zapadu, ako ti nešto smeta, ti jednostavno udariš onog ko ti je najbliži.

Sledeće lepo iznenađenje za mene bilo je to što je Hadži-kan pozvao Džordži na mobilni, zbog čega je otrčala gore u svoju sobu. Izašla je pola sata kasnije sa onim glupavim osmehom na licu koji kao da je imala posebno za te prilike.

Potom je došla Rejčel u kuću lepog i osveženog izgleda i izazvala sličan glupavi osmeh Džejmsu na lice.

Tog popodneva pojavio se i Masud, i nas dvojica otišli smo da odnesemo komade sveže isečenog mesa do kuće Džamile i Spandija, čije su mi porodice ispunile ruke zašećerenim bademima i u papir umotanim slatkišima koje je trebalo da ponesem strancima.

Jedno od najvećih iznenađenja stiglo je drugog dana Kurban-bajrama, kada je moja tetka došla u našu kuću s mužem, rođakom Džahidom i njihovih dvoje mlađe dece koja su se vukla za njima. Iako se očekuje da muslimani iskoriste ovaj praznik da posete rodbinu, nisam bio siguran da se to odnosilo na rođake koje ste nedavno pokušali da ubijete. I tako, prirodno, bio sam zapanjen kada se iznebuha pojavila porodica moje majke, mada to nije bilo ništa u poređenju sa zaprepaštenjem što ponovo vidim tetku, jer je izgledala kao da joj je neko zabo iglu u kožu, ispustio sav vazduh i ostavio je kao smežuranu kopiju nekadašnjeg lika.

Kada je ugledala tetku, majka je počela da plače i odmah je uzela za ruke, što je sada bilo mnogo lakše pošto je bila upola sitnija nego ranije. A onda je i moja tetka počela da plače, što je pokrenulo i Mej i Džordži. Sve četiri posegnule su da izvade maramice skrivene u rukavima džempera i kaputa, dok su muškarci, uključujući Džejmsa, malo kašljali i stajali tako sa izrazom kao da im je neprijatno.

Zaključio sam da je i moju tetku oborila kolera - a po tome kako je izgledala, čini se da je prošla mnogo gore od moje majke.

Na drugi način, opet, to što je dobila koleru verovatno je bilo najbolje što je ~ 127 ~

moglo da joj se desi, jer ne samo što joj je bolest isisala salo iz tela već joj je izvukla i gadost iz uma. Reči koje su joj ranije izlazile iz usta da njima muči moju majku nestale su. Sada je bila ne samo sitnija već i tiša nego ranije. Dok je sedela u sobi moje majke držeći je nežno za ruku, bilo mi je malo žao što sam joj poželeo smrt. „Jebo te, bilo je grozno”, objasnio je Džahid. „Sranja svuda. Da nisam video svojim očima, ne bih poverovao. Ko bi pomislio da neko može da napravi toliko sranja.” „Dakle, barem je preživela”, odgovorio sam, pokušavajući da iz misli izbrišem sliku tetke kako sere pola svoje težine u kući koju smo svi nekada delili. „To je prilično gadna bolest koju treba preboleti.” „Istina”, odgovorio je Džahid. „Dvojica naših komšija su umrli, zapravo, dva starija čoveka, Haždi Rašid i Haždi Habib.” „Stvarno šteta”, rekao sam, razmišljajući o ovoj dvojici koji su uspeli da prežive rusku okupaciju, građanski rat i godine pod talibanima, samo da bi umrli u sopstvenim govnima.

Ponekad, čak i tokom Kurban-bajrama, teško je razumeti kakvu nam je sudbinu Bog namenio.

Kada su svetlosti našeg slavlja počele da blede i mi krenuli da se spremamo za uobičajen život, stiglo je poslednje i najbolje iznenađenje od svih.

Džordži me je uzela za ruku, povela uza stepenice do svoje sobe, stavila prst na usne da ne bih govorio. Očigledno smo bili na nekoj vrsti tajne misije, što je bilo samo po sebi nekako uzbudljivo. Smestili smo se na pod i ona je dohvatila mali radio-prijemnik s ručkom na namotavanje. Kada je krenuo da zuji, stavila ga je na pod ispred nas.

Meki, utišani glas čoveka koji je govorio na dariju dopro nam je do ušiju; on je uključivao u program Avganistance koji su se javljali i ponavljao telefonske brojeve.

Pozivi su svi bili kratki i ponekad je bilo teško čuti ih zbog loše veze, ali im je svima nešto bilo zajedničko: bezimeni glasovi raspitivali su se za izgubljene članove porodice i prijatelje s kojima su hteli da stupe u vezu. ~ 128 ~

Sve je to bilo prilično tužno i dok sam sedeo tamo pitao sam se zašto je Džordži htela da slušam takav jad na kraju ovako divnog Kurban-bajrama. A onda je čovek uveo novu gomilu poziva i čuo sam glas svoje prijateljice kako mi igra u ušima. Poruka je bila jednostavna: „Ako iko zna gde se nalazi Mina iz Pagmana, kćerka Marijina i sestra Favadova, molim vas, javite mi. Tvoja porodica je dobro, srećna je i volela bi da te ponovo vidi.”

~ 129 ~

15.

Dogovorili smo se da ni Džordži ni ja ne kažemo mojoj majci za ovaj radioprogram, jer nismo hteli da joj podgrejavamo nade. Kao što je Džordži rekla, izgledi da nađemo moju sestru manji su nego da nađemo poštenog čoveka u vladi; ali sada se barem ukazao sićušan otvor svetlosti u našim životima i sijao je dva puta nedeljno na Radiju slobodna Evropa u programu U potrazi za izgubljenima.

U međuvremenu, dok sam potajno čekao na Minin povratak, svet je polako puzao kroz zimu, primoravajući nas da boravimo unutra i ostavljajući nam crvene noseve. Poput leta, zima donosi veliku radost kada dođe, ali onda - možda zbog toga što je previše slavimo na početku - traje i traje i traje, ostaje duže nego što je dobrodošla, sve dok ne počnete da provodite svaki tren u molitvi da prestane.

Ledena hladnoća pak izgleda da je bila dobra za posao Pir Hederija. Sada smo primali po pet poziva dnevno iz kuća koje su htele da im se dostave namirnice. Ono za šta nije bila tako dobra bili su moji prsti na nogama. Pošto sam do kostiju bio natopljen u snegu i ponovo se zagrejao kraj bukarije u prodavnici, kada sam se jedne noći vratio kući, video sam da su mi prsti otekli i poplaveli. Setio sam se priče Pir Hederija s ukletim mudžahedinima u planinama i zaspao plačući, zabrinut da ću se probuditi i naći deset istrulelih rupa tamo gde su mi bili prsti na nogama. Majka je poludela kada je sledećeg jutra videla u kakvom su mi stanju prsti i odmah odmarširala do Pir Hederija da ga upozori da će baciti tuštu i tma kletvi na njega ako ne počne kako valja da brine o meni. Sledećeg dana Pir Hederi me je poslao odnesem poručeno s dve plastične kese vezane oko nogu. „Nemoj reći majci”, rekao je i dao mi štanglu čokolade da plati moje ćutanje.

Dugo sivilo zime počelo je da se uvlači i u naše živote u kući. Posle obećavajućeg početka, telefonski pozivi Hadži-kana polako su prestali sa dolaskom sunca i Džordži se sve više ljutila, gubila bi strpljenje svakih pet minuta dok se borila ~ 130 ~

s cigaretama i ćutanjem Hadži-kana. Džejms nije baš pomogao u ovoj situaciji, jer je i dalje pušio kao bukarija, ali jedne večeri izašao je iz kuće s ruksakom prebačenim preko ramena i objasnio je to time što je stvarno dobar prijatelj s Džordži, te je odlučio da provede nekoliko noći kod Rejčel u Kala-i Fatuli, što je po mom mišljenju bilo lepo s njegove strane. Međutim, nisam bio toliko glup kao što je to on očigledno mislio. Pretpostavio sam da je pravi razlog zbog kojeg je otišao to što je Rejčel već bila njegova djevojka.

Nekoliko dana pošto se iselio, Džejms je napustio Kabul - da juri sunce i bombaše u Kandaharu nekoliko nedelja, kako je rekao. Ponekad je bilo lako zaboraviti da Džejms zapravo zarađuje za život. Zapravo, mislim da je i on to često zaboravljao, sve dok novine ne bi pozvale da ga podsete.

Tokom meseca februara, Mej je takođe provela više nego nekoliko večeri izvan kuće, čak iako nije pušila. Kasnije sam saznao da je to zato što je bila u poseti Filipu.

Kada sam to saznao, pitao sam se da li se Francuz kloni naše kuće jer me se boji ili zato što se plaši da se sretne licem u lice s mojom majkom.

Tako smo ostali samo majka i ja da se brinemo o Džordžinom tugovanju. „Hadži-kan se verovatno zaglavio negde u planinama”, rekao sam Džordži jedne večeri pošto smo majka i ja jeli s njom u velikoj kući da se ne bi osećala usamljenom.

Džordži se samo osmehnula, ali sam ulovio pogled koji je razmenila s majkom i nije se uklapao u to.

Kada se Džejms konačno vratio kući, nije baš uspeo nikom da popravi raspoloženje, jer nam je napunio glave pričama o raketnim napadima i borbama na jugu. „Pobuna počinje da dobija na zamahu”, rekao je Džordži dok je pravila sebi sendvič u kuhinji, a ja, iako nisam znao šta znači „zamah”, nisam mislio da ovo zvuči dobro. „Uzgred, Džordži, ko jednom kuša, pati doveka”, dodao je, što ponovo nisam razumeo. „Oh odjebi Džejmse”, brecnula se, što sam savršeno dobro razumeo. ~ 131 ~

Dve nedelje pošto se Džejms vratio da nam ispriča za nevolje koje je video, masivna bomba raznela je petoro ljudi i povredila trideset i dvoje u gradu Kandaharu, Pir Hederi je na osnovu toga zaključio da zemlja „ponovo ide do đavola”. „Ali zašto talibani bombarduju Avganistance?”, pitao sam dok sam čitao naglas članak iz Kabul tajmsa. „Zato što su svi oni prokleti Pakistanci”, odgovorio je Pir Hederi, što sam znao da nije istina, zato što ih, pre svega, predvodi Mula Omar, i mada je imao samo jedno oko, i dalje je bio Avganistanac. „Nisu svi oni iz Pakistana”, ispravio sam ga. „Dobro, možda nisu”, prihvatio je uz gunđanje, „ali kopilad od bombaša samoubica jesu. Avganistanci neće sebe razneti. To nije način na koji mi to radimo ovde. To je nešto što je dovedeno spolja. U moje vreme borili smo se zato što smo hteli da vidimo pobedu, ne da gledamo kako nam noge lete pored prokletih ušiju.” „To je kombinacija više činilaca - puno malih delića koji se sklope odjednom”, objasnio je Džejms dok smo išli kući jednog dana nakon što je svratio do prodavnice da kupi cigarete za sebe i pakovanje keksa, tviks čokoladicu i malo srećna kravica sira za Džordži. „Najpre, koalicija - zapadnjačke trupe - nikada nije dokrajčila ni talibane, ni Al-Kaidu 2001, čime im je dala šansu da nestanu na neko vreme i pregrupišu se - ponovo se sastave. A onda, obnova koja je obećana tekla je suviše sporo da bi imala uticaja - da bi bila vidljiva - pogotovo na mestima gde je opasnije, kao što su to jug i istok. A onda, tu je rastuća odbojnost - bes - prema vladi. Paštuni misle da ima previše članova Severne alijanse na vodećim poslovima, Severna alijansa smatra da su skrajnuti - da im je oduzeta moć - iako sami sebi odaju priznanje - tapšu sebe po leđima - što su dobili rat. A tu je i problem korupcije, novac najglasnije govori u vladinim ministarstvima, kancelarijama i na ulicama sa svim tim policajcima koji uzimaju bakšiš. Kada sve to uzmeš u obzir, ljudi moraju - nema spora - da se razbesne. A onda stignu i novi talibani i borbe kreću ispočetka i ljudi počinju da sumnjaju - da se pitaju - kuda ode sva bezbednost i ona obećanja i to ide tako dok se skoro sve ne pokvari - i bude spremno - ponovo za rat.” ~ 132 ~

„To ne zvuči dobro”, priznao sam. „Ne, ne zvuči baš, zar ne?”

Džejms je bacio cigaretu u aleju koja se otapala, sa otpacima i smećem koje je oivičavalo put do naše kuće. „Zašto predsednik Karzaj ne sredi i zaustavi svu tu korupciju, a onda će ljudi biti zadovoljni njime?” „Pretpostavljam da to nije tako lako, Favade. On ima toliko moćnih ljudi ovde i u inostranstvu koje mora da učini srećnim, a treba mu podrška svih njih ukoliko hoće da vašoj zemlji ponovo uspostavi mir.” „Zašto onda armija i zapadni vojnici samo ne odu i srede talibane kako valja?” „Dakle, ni to nije tako lako. Oni se i dalje prokleto kriju!”

Uz te reči Džejms se sagnuo, uhvatio me za noge i podigao ka nebu na svojim ramenima, ulovivši me na prepad i skoro me je ispustio niz leđa kada se ponovo uspravio. „Hajde, Favade! Možda bi trebalo da odemo na jug i krenemo u džihad protiv loših momaka!” „Da!”, nasmejao sam se. „Hajdemo da šutnemo Mulu Osmara u dupe!” „Zašto ga umesto toga ne ubodeš? To je tvoj način delovanja, zar ne?”

Iako nisam baš shvatio ove reči, razumeo sam značenje i nasmejao se glasno, jer, eto, da jednom moj napad na Filipa deluje smešno. A onda smo zajedno galopirali prema kući, baš kao avganistanski ratnici iz prošlosti moje zemlje, osim što sam bio na ramenima jednog Engleza umesto da pokušam da ga ubijem.

Dok smo trčali ka kapiji, Šir Ahmed nas je ugledao kako nailazimo i pozdravio nas je dok je širom otvarao metalna vrata sa strane, dok smo mi jurili unutra. Džejms se zaustavio uz topot i pućenje usana i uz njištanje. „Džejmse?”

Džordžin glas odzvanjao je iza vrata. „Džejmse?” „Bože, baš je nestrpljiva da dobije svoj keks, zar ne?”, nasmejao se. „Stižem, draga!” ~ 133 ~

Ali pre nego što je stigao do vrata, ona su se otvorila pred nama i Džordži je pala pred nas, držeći se za stomak. Na suknji i rukama bila joj je krv. „Džejmse?”, zajecala je, pružajući mu ruke. „Oh, Isuse, draga. Isuse. Ne.”

~ 134 ~

DRUGI DEO

~ 135 ~

16.

Kada je Džordži izgubila bebu, bilo je to kao da je malo nečeg umrlo u svakom od nas, čak i u onima među nama koji nisu znali da beba uopšte dolazi.

Ali, zato što je Alah milostiv, čak i prema nevernicima kao što je Džordži, uzeo joj je bebu i dao joj dr. Hjuga umesto nje.

Naravno, Džordži je bilo potrebno puno vremena da vidi dobrog doktora, jer su joj oči bile zamagljene suzama i lošim snovima nedeljama nakon što ju je beba ostavila. Bila je kao duh koji živi u našoj kući, beli prostor tuge koji je pojeo svu sreću iz naših života - i neko vreme bio sam ubeđen da će nas i ona napustiti.

Kada je Džejms vratio Džordži iz bolnice, otpratio ju je do kreveta i okupio nas dole u dnevnoj sobi, da nam kaže da je imala nešto što se zove „pobačaj”. Džejms je objasnio da će iako je sve bilo u redu s njenim telom i da je pobačaj sasvim uobičajen za žene čije su bebe tako sićušne u stomaku, Džordžin um biti slomljen neko vreme i da će joj biti potrebna sva naša pomoć da ga poboljša.

I tako smo se narednih nekoliko nedelja svi trudili da joj u tome pomognemo.

Džejms se dogovorio s Džordžinim šefom u kompaniji za češljanje koza da joj dozvoli da ostane kod kuće, a da bude plaćena za to kao da radi. Mej je zaboravila na Francuza i ostajala je pored prijateljice uveče, čitala joj je i pokušavala da je obuče.

Tokom dana moja majka je preuzela na sebe zadatak da sedi pored njenog kreveta dok je Mej odlazila da se bavi inženjerstvom. Provodila je najveći deo vremena samo milujući Džordži po kosi i moleći je da jede. Ali Džordži su usta bila suviše puna žalosti da bi napravila mesta za hranu i bila je to svakodnevna borba naterati je da pojede makar malo sira srećne kravice, a nekada je volela srećnu kravicu.

U međuvremenu - između škole koja je ponovo počela i rada u porodici Pir Hederija - stajao sam na vratima ili sedeo na podu njene spavaće sobe i gledao ženu koja je mojoj majci i meni dala novi život, kako postaje sve mršavija i mršavija sve ~ 136 ~

dok joj se bledo lice nije usukalo i noge joj postale štapići ispod odeće.

Naposletku, kada se činilo da bi i povetarac mogao da je prepolovi, Džejms je u našu kuću doveo dr. Hjuga, koji mu je izgleda bio prijatelj i za koga je rekao da bi mogao da pomogne, iako sam ja sumnjao. Visok i pomalo i sam mršav, tamne kratke kose, ali nekako neuredne i očiju plavih kao nebo, Hjugo je stigao obučen u farmerke i veliki mantil koji čak nije bio ni beo. Gledao sam reklame za zdravstveno na televiziji, znao sam kako bi lekari trebali da izgledaju. Hjugo nije bio ni blizu tome.

Međutim, Džejms i Mej su izgledali mnogo srećniji kada je doktor malo kasnije sišao niza stepenice i rekao da je dao Džordži „nešto što će joj pomoći da jede”, ali šta sam ja znao? Bio sam samo dete. „Samo joj je potrebno vremena”, rekla je moja majka dok smo sedeli u kuhinji i spremali pileću supu za Džordži. „Vrlo je tužna, a tuga ne nestaje preko noći.

Džordži je puno volela svoju bebu, jer joj je davala nadu i sada joj je potrebno vremena da se navikne da joj je beba otišla i da joj je možda i nada otišla s njom.” „Kako to misliš, nada?”, pitao sam pažljivo sipajući kutlačom vrelu supu u činiju.

Majka je uzdahnula, uzela mi je kašiku iz ruke i kleknula da bi mi lice obuhvatila dlanovima. „Pretpostavljam da se Džordži nadala da će beba značiti da će i otac biti zauvek u njenom životu, Favade. To je ona vrsta nade koja se ugnezdi u srce žene koja je jako zaljubljena. Molim se da kada budeš stariji, ako ikada vidiš tu nadu u očima žene koja ti je bliska, da ćeš se starati najbolje što umeš o tome, jer je ta nada najdragoceniji i najveći dar koji Bog može dati čoveku. To znači da si iskreno voljen, sine.” *** Iako smo svi znali ko je otac njenog deteta, nikada o tome nismo razgovarali u kući. Kao da je beba bila napravljena čarolijom i da ju je Bog uzeo, zato što je to bilo pogrešno. Bilo je pravila koja je trebalo slediti i, mada se to ne dešava često u ~ 137 ~

Avganistanu, ako prekršiš ta pravila, moraš biti kažnjen.

A Džordži je bila kažnjena: izgubila je bebu, izgubila je nadu i izgubila je apetit. Bio sam ubeđen da ćemo uskoro izgubiti i nju - naša kazna zato što smo čuvali tajnu Džordži i Hadži-kana. „Šta ti je?” Pir Hederi je prestao da tovari plastične kese na tezgu da bi se skoro potpuno okrenuo prema meni. „Govoriš manje od nemuštog ovih dana.” „Nije ništa”, odgovorio sam. „Samo mi se ne priča, to je sve.” „Možda sam slep, Favade, ali nisam glup”, uzvratio je. A onda, dok se kretao ka vratima da mi doda kese spremljenih namirnica, tutnuo mi je stotinu ava u džep kaputa. „Razvedri se, momče. Evo ti dodatak za sve te isporuke.” „Divno”, našalio sam se. „Čitava dva dolara. Idem odmah da se penzionišem, onda.” „Ti nezahvalni magarče!”

Pir je pošao u šali da me udari po ramenu, ali kako sam krenuo biciklom, udario me je po glavi - opasnost ovakvog posla, pretpostavljam, kada radiš za slepog čoveka.

Prošlo je puno vremena od kada sam zbijao šale, i mada mi je prijalo da pustim duh jedne u mozak, ubrzo je usledilo i osećanje krivice. Pitao sam se kako mogu da budem tako loš prijatelj Džordži kada sam u svakom trenutku mogao da dođem kući i nađem je ispruženu na krevetu, hladnu i mrtvu.

Uprkos svim njenim manirima, Džordži nije bila Avganistanac poput mene i majke i stoga nije ni bila jaka kao mi. Samo ova jedna smrt bebe koja nije čak ni imala imena mogla joj je doći glave. A nisam mogao da govorim o svojim strahovima ikome van naše kuće, jer bi to bilo pogrešno na toliko načina. Džordži nije bila udata, a trebalo je da rodi. Žene su nekada kamenovane za takvo ponašanje u mojoj zemlji, a u nekim delovima još uvek ih kamenuju do smrti. I ne bi je samo Hadži Džavid zvao kurvom zato što ne vodi računa o svom telu i upražnjava seks s muškarcem pre braka.

Tako nisam mogao da objasnim svoje neraspoloženje, a nisam mogao ni da ga sakrijem. Po prvi put u životu poželeo sam nekako da sam devojčica, jer su devojčice ~ 138 ~

tako spretne u skrivanju stvari i pošto nikada ne govore jasno i glasno, teško da ikada znaš šta misle. „Dakle, drago mi je što si se tako lepo proveo”, prasnula je Džamila jednog dana pošto sam joj slučajno ispričao kako sam jurio koze Baba Gula s Mulalom.

Uprkos njenim rečima, nije uopšte izgledala kao da joj je drago. Shvatio sam da nešto nije u redu kada jedva da je progovorila sa mnom ostatak dana. Kada bih joj postavio neko pitanje, samo bi rekla: „Zašto ne odeš i pitaš Mulalu?”

Moja majka je bila isto takva. Iako sam osećao da Šir Ahmed počinje da joj se sviđa, jer je sada čitao knjige o kompjuterima i išao na posebna predavanja popodne.

Kad god bih je pitao u vezi s tim, odgovorila bi: „Ja samo želim tvoju sreću, Favade”, za šta sam znao da nije baš tačno, jer je počela da stavlja šminku na oči i da vodi više računa o tome šta oblači, a mene baš i nije bilo briga kako izgleda.

Zapravo, Džordži je bila jedina žena koju sam znao koja je izgleda govorila šta misli. Naposletku, ispričala mi je sve o svojoj ljubavi prema Hadži-kanu, kao i da je Mej lezbejka. Zato je pomisao da bi ona mogla jednostavno da uvene i nestane - bila nepodnošljiva, pogotovo što time što je prestala da puši nije baš mogla da izbegne pakao. Stoga, kada sam ostavio poslednju kesu kupljenih namirnica blizu neke kuće pored bolnice i video njega kako stoji tamo na ulici - jasno kao dan, smeje se s nekim debelim čovekom i okružen je sa svim svojim čuvarima - vrelo crvenilo mi je zamutilo vid i odjednom sam sišao sa bicikla i skočio na njega. „Ti kopile! Ti lažljivo, jebeno kopile! Ubijaš je!”

Pesnice su mi udarale u njegove grudi i osetio sam kako mu se telo steglo pri udarcima, ali nije se pomerio, nijedan mišić, tako da sam ga šutirao i udarao još jače crpeći celo svoje srce i svu svoju mržnju i puštajući ih da prasnu povrh njega. „Ona umire, a ti se smeješ!”, vikao sam. „Ubijaš je i nije te čak ni briga, ti ružni kurvojebački kurcu kamile! Ubijaš je!”

I odgurnuo sam se od njega i pobegao.

~ 139 ~

17.

Bežao sam iz Vazir Akbar Kana, spoticao se kroz metež ljudi i kola, preko mosta koji prekriva reku i u tminu Starog Makrojana. Nisam znao kuda bežim sve dok nisam stigao tamo, a to je bila Spandijeva kuća. „Uradio si šta?” „Tukao sam Hadži-kana”, ponovio sam.

Spandi je sedeo na stepenicama svog bloka igrajući se mobilnim koji je nedavno kupio. Svirao je bolivudsku ljubavnu pesmu kada je zvonio, imao kameru u sebi i bio prilično zadivljujući, ali ga je spustio kada sam uleteo u njihov vidokrug boreći se za vazduh sa suzama koje su mi prekrile lice. „Tukao si Hadži-kana i još uvek imaš noge?” „Tako izgleda...”

Spandi je ispustio tihi zvižduk kroz zube. „Ho to je ludo. Zašto si to uradio?” „Zato što je...”, kada sam krenuo da objašnjavam slika onog što sam upravo hteo da kažem proletela mi je kroz glavu: Džordži na postelji, beba mrtva na njenoj suknji, obećanja koja su ležala slomljena svuda oko nje. Znao sam da ne mogu da je izdam, čak ni Spandiju, koji je znao barem pola priče. „Zato što se šalio s nekim”, rekao sam konačno, svestan koliko je glupo zvučalo još dok sam to izgovarao. „Sranje”, odgovorio je moj prijatelj. „Mora da je bila prokleto dobra šala.” „Da jeste”, priznao sam.

Naredna tri sata Spandi i ja smo proveli pričajući o tome kako sam verovatno mrtav čovek koji hoda i kako je moj napad na Spandijevog šefa loš po njegov posao.

Obojica smo se složili, teškog srca, da bi trebalo da potražim novo mesto za život, a Spandi da nađe drugi posao. „Ovde ima nekih praznih stanova u kojima bismo da te sakrijemo, a ja bih ~ 140 ~

mogao da ti donosim hranu jednom ili dvaput dnevno dok tražim nešto trajnije”, predložio je Spandi koji se zagrejao za tu ideju, posle prvobitnog šoka i očaja pri pomisli da će morati da nađe novu konzervu s travama. „Biće ti potreban i pištolj.” „Ne znam kako da koristim pištolj” rekao sam, uplašen, ali uzbuđen pri pomisli na to. „Koliko je to pa teško? Mi smo Avganistanci, verovatno je prirodnije od vožnje bicikla?” „Moj bicikl!”, uzviknuo sam odjednom se setivši da sam ga ostavio s točkovima koje se okreću negde u Vaziru kada sam jurnuo u napad. „Zaboravio sam ga kada sam pobegao.” „Prokleta šteta”, Spandi je saosećao sa mnom tapšući me po ramenu. „To je bio fin bicikl.” „Možda bi trebalo da se vratim i potražim ga.”

Spandi je slegnuo ramenima. „Biće ti potrebni točkovi”, priznao je. „Takođe bi trebalo da se pozdravim s majkom”, dodao sam, razmišljajući o njoj po prvi put od kada sam udario Hadži-kana u javnosti i zamišljao njenu tugu kada je poslednje od dece ostavi. „Hadži-kan možda motri na kuću”, upozorio me je Spandi. „Možda bi trebalo da sačekaš da padne mrak... i nabavimo ti pištolj.” „A koliko će to potrajati?” „Ne znam”, priznao je. „Nikada ranije nisam pokušao da nabavim pištolj.” „Ne, moraću da rizikujem”, odlučio sam, ustajući, dok mi je lice majke sada bila jedina slika u glavi. „Hoćeš da pođem s tobom?”, pitao me je, što je po meni bilo ljubazno s njegove strane. „Ne”, rekao sam mu pošto sam kratko razmislio. „Brže ću se kretati sam.

Uostalom, Hadži-kan bi mogao i tebe da potraži, jer si mi prijatelj.” „Sranje! Nisam ni pomislio na to.” Spandi je ustao. „Misliš li da bi i ja trebalo da se sakrijem?”

Slegnuo sam ramenima. „To bi moglo da dođe u obzir.” ~ 141 ~

Bio je mrak kada sam krenuo nazad u Vazir Akbar Kan. Sada sam bio sam, hrabrost mi je nestala, tako da sam hodao kući potpuno izbezumljen od straha. Skočio bih u senku svaki put kada bih ugledao neki lend kruzer, pomišljajući da bi neki mogao da pripada Hadži-kanu i zamišljao kako staje kraj mene sa spuštenim prozorima da bi neko mogao da me upuca u glavu.

Kada sam zašao u ćošak u našu ulicu, strah koji me je svrbeo po površini kože dobio je život džina kada sam ugledao njegova tri lend kruzera parkirana ispred kuće.

Odmah sam se okrenuo na peti da pobegnem iz zasede i sigurne smrti - pravo u noge Ismeraju. „Ček!”, uzviknuo je, grabeći me za ramena. „Skini se sa mene! Skini se sa mene!”, vikao sam, boreći se s krupnim rukama koje su sada pokušavale da me drže. „Upomoć! Hoće da me ubije!”, vrištao sam, i šaka ljudi prestala je da radi to što je radila da gleda kako Ismeraj izvršava svoj zločin. „Ne budi glup!”, lajao mi je na uvo. „Niko ne pokušava da te ubije!” „Da , ne dok svi gledaju, nećeš! Upomoć! Ubica!”

Ismeraj me grubo prodrmao, zbog čega su mi oči bolno poskočile u glavi i time me zaustavio u mestu. „Slušaj me! Slušaj me, sada!”, naredio je. „Brinuli smo se za tebe, Favade. Svi smo se brinuli, a to znači i Hadži-kan. On me je poslao u prodavnicu Pir Hederija da te nađem.” „Da, da me nađeš i ubiješ!”, nastavio sam da vičem, mada s manje snage nego pre, pošto su Ismerajeve reči počele da mi se motaju po mozgu tražeći mesto da se ukotve. „Ne da te ubijem, već da te dovedem kući. To je sve, Favade. Samo hoćemo da budeš kod kuće.”

Prestao sam da se borim i pogledao sam ga pravo u oči. Nisu izgledale kao oči ubice. Izgledale su kao oči čoveka koji voli da priča viceve i puši hašiš. „Iskreno, sine. Niko se ne ljuti na tebe. Mi smo se zabrinuli, to je sve. Bio je to ~ 142 ~

šok za sve nas.”

Ponovo sam ga pogledao, tragajući mu po licu za znacima da je u pitanju zamka. „Dobro”, rekao sam konačno, zaključivši da verovatno govori istinu. Ipak, dečak nikada ne može biti dovoljno pažljiv, i kada me je uzeo za ruku, okrenuo sam se ljudima koji su se još motali oko nas i uzviknuo: „Ako me sutra nema, on me je ubio!” „Za ime boga”, prošištao je Ismeraj odvlačeći me odatle.

A ja sam pustio da me odvuče kući.

Dok smo prolazili pored čuvara, od kojih nas je jedan pozdravio kad sam se približio, i kroz kapiju kuće, prva stvar koju sam ugledao bio je moj bicikl naslonjen o zid. Mora da ga je Hadži-kan doneo sa sobom kada sam otrčao iz Vazira.

Drugo što sam ugledao bilo je zabrinuto lice majke.

Ismeraj ju je pustio da me zagrli i prošapuće nekoliko reči koje su se stopile zajedno samo da bi mi na pregršt načina rekle „ne brini, sine”. Onda ju je zamolio da nam donese malo čaja i odveo me u baštu.

Nije bilo ni traga od Hadži-kana, ali pošto mu je ujak bio tu, kao i armija čuvara, pretpostavljao sam da je gore s Džordži, nesumnjivo je ubacivao još lažnih obećanja u njen već skrhan um.

Pošto me je pozvao da prvi sednem, Ismeraj se smestio na stolicu naspram mene i zapalio jednu od svojih cigara. Lice mu je izgledalo tužnije i starije nego što ga pamtim, oči su mu postale polako upale od vremena i teških bora. „On je voli, Favade.”

Ismeraj me je pogledao dok je govorio, ali ja ništa nisam rekao, jer mu nisam verovao. „Znam da mi verovatno ne veruješ sada”, nastavio je, „ali je istina. Znam Hadži-kana skoro celog života. Igrali smo se zajedno kao deca, borili se kao muškarci i obojica znamo i shvatamo ljubav.” „Zašto je onda nikada ne zove, Ismeraje?”, mogao sam da čujem zvuk suza kako mi se lome u glasu dok su mi se briga, kao i olakšanje što nisam ubijen, borile u dnu grla. „Zašto je čini toliko nesrećnom da joj je beba umrla i da više ne može da ~ 143 ~

jede? Zašto?”

Ismeraj je uzdahnuo, ispuštajući dim između usana, kada je majka stigla sa čajem. Nakon što joj se zahvalio, sačekao je da ode pre nego što je odgovorio. „Znaš našu kulturu, sine. Ovo nije Zapad gde muškarci i žene žive svoje živote kao jedna osoba. Mi živimo u društvu muškaraca gde žene čekaju u kućama i brinu se za porodicu. Muškarci nisu navikli da se pravdaju ženama i svakako nisu navikli da im se javljaju. I mada Hadži misli svojom glavom i zna način života na Zapadu, on je i dalje Avganistanac. Isuviše je star da bi sada promenio taj deo sebe, čak i da hoće, čak i zbog žene kao što je Džordži. I mada je Džordži kao član naše porodice i odlično poznaje naše običaje, ona je i dalje stranac i njeno srce i očekivanja ostaju iz njene zemlje.” „Ali, ona se toliko trudi...”, rekao sam osećajući potrebu da je branim. „Znam da se trudi, sine. Svi mi shvatamo da se Džordži žrtvuje za Hadžija, i poštovanje koje ima prema njemu čini je osobom koja jeste i osobom koju volimo.

Ali, iako znamo da ostaje u kući više od drugih stranaca i da se brine o sebi više nego druge zapadnjačke žene koje piju i vesele se ovde kao da su u Evropi, ona je i dalje čitav svet udaljena od nas i uvek će biti. Svaki put kada Hadži provede noć s Džordži, svaki put kada ona dođe u njegovu kuću, on rizikuje. On takođe čini užasan greh koji mu teško pada u srcu danima nakon toga. Činjenica je da ljudi pričaju, Favade, a kada si čovek čiji je položaj u društvu bitan kao njegov, priča je opasna. To nije nešto što se lako može odbaciti. Moć je teška ravnoteža bogatstva, časti i poštovanja. Ako izgubiš jedan od ovih elemenata, rizikuješ da izgubiš sve.” „Dakle, on se plaši da će izgubiti svoju moć i novac, znači? To je ono što govoriš. Toliko Hadži-kan voli Džordži?” „Ne, to uopšte nisam rekao”, ispravio me, uzimajući čaj i duvajući jako, što nije baš dozvoljeno u islamu zbog klica. „Hadži voli Džordži. Ali šta on stvarno može da joj pruži? I šta ona može da pruži njemu? Ne, ono što je stvarno trebalo odavno da urade jeste da odustanu jedno od drugog, ali bili su suviše uplašeni ili suviše tvrdoglavi da se razdvoje i sada su oboje zarobljeni u svetu gde nemaju budućnosti.

Ne mogu da idu napred i ne mogu da se vrate nazad, tako stoje mirno, držeći se jedno ~ 144 ~

drugog, a nemaju kuda da odu.” „Ali, zašto nemaju budućnosti ako se vole?” „Kakvu to budućnost misliš da mogu stvarno da imaju ovde. Brak? Ovde u Avganistanu?” Ismeraj se nasmejao grubo i ponovo zapalio cigaru koja mu se ugasila među prstima. „Zašto da ne?”, pitao sam. „To je nemoguće, znaš to, Favade. Suviše se razlikuju i oboje su suviše jaki da bi se promenili zbog onog drugog. Hadži je jednom opisao Džordži kao pticu, veselu, divnu pticu čija pesma donosi osmeh na naša lica i i sreću srcu. Da li bi hteo da stavi u kavez tu pticu unutar naših običaja i tradicije? Možeš li da zamisliš, čak i da se preobrati u islam, da bi Džordži mogla da živi kao žena uglednog paštunskog muškarca, zaključana iza zidova svog doma, bez mogućnosti da izađe, bez mogućnosti da vidi svoje drugove, bez mogućnosti da radi? To bi je ubilo. Znaš to.” „Mogli bi da se presele...”, izustio sam tiho, priznajući da je Ismeraj u pravu i da čak i da se Džordži uda za Hadži-kana u Avganistanu, on bi verovatno morao da je upuca u roku od nedelju dana zato što je osramotla porodicu. „Kuda da se presele?”, pitao je. „U Evropu?”

Slegnuo sam ramenima i klimnuo glavom. „A možeš li da zamisliš Hadžija da je u stanju da živi takav život, daleko od zemlje za koju se borio, zbog koje je izgubio porodicu i čije je tlo toliko deo njega kao i sama koža i kosti? Ako bi otišao da živi sa strankinjom, kako bi se ikada vratio i dalje zadržao poštovanje koje su on i porodica zavredili tokom svih ovih užasnih godina? Morao bi da živi u pravom izgnanstvu, a to bi ga uništilo.” „Činjenica je, Favade, da su Hadži i Džordži dvoje ljudi koji su se zaljubili u pogrešno vreme i na pogrešnom mestu. Pitanje koje sada moraju da postave sebi jeste: Šta dalje da radimo?”

Kada je Ismeraj zapalio drugu cigaru, Hadži-kan se pojavio u bašti. Smeđe lice bilo mu je belo i suze su mu visile u uglu oka, čekale da ih pusti na slobodu. Krv mi se sledila kada sam ga ugledao i pognuo sam glavu kada nam je prišao da uzme cigaru iz Ismerajeve ruke. ~ 145 ~

„Nisam znao”, čuo sam ga kako šapuće Ismeraju koji je ustao iz stolice. „Nikada mi nije rekla, a sada ne mogu da doprem do nje.” „Potrebno joj je vreme”, odgovorio je Ismeraj, zbog čega sam podigao pogled, prisećajući se istih reči moje majke. „Ne”, ispravio ga je Hadži-kan, grubog i bolnog glasa. „Potreban joj je neko bolji od mene... oboje to znamo. Ali kako mogu da dozvolim da se to desi? Ona je moj život.”

Kada se okrenuo, zastao je da me pogleda i tada su mu suze krenule, tiho su se slivale iz njegovih tamnih smeđih očiju poput dve male reke, ljubeći mu rubove nosa dok su hitale ka usnama.

~ 146 ~

18.

„Kakva je to, za ime Alaha, buka?”, pitao sam kad sam našao Džejmsa kako se krije u dvorištu, pošto sam se vratio iz jutarnje smene u školi. Popodnevni časovi bili su za devojčice. „To su, moj dragi Favade, Seks pistolsi”, objasnio mi je, a pretpostavio sam da je to naziv za buku koje ja vrištala na engleskom iz Džordžine sobe. „Smatraje se srećnim”, dodao je Džejms. „Jutros je to bila Boni Tajler.” „Boni, ko?” „Duga kosa, velike naramenice, velika glavobolja...” „Hej! Ja volim veliku Boni Tajler!”

Džordži se pojavila na vratima. Imala je plave farmerke i usku majicu dugih rukava i jela komad naana koji je, ako se nisam varao, bio beo od sira srećna kravica. „Gospode, umirem od gladi”, dodala je.

Dok je prolazila pored nas noseći kutiju u jednoj ruci i ručak u drugoj, primetio sam da na prstima i vratu nema nakita koji joj je Hadži-kan kupio pre nekoliko meseci. Takođe sam primetio paklicu cigareta koja joj je virila iz zadnjeg džepa farmerki. „Šta je u kutiji?”, pitao je Džejms kada ju je stavila blizu kante za otpatke napolju. „Stvari”, odgovorila je. „Prolećno spremanje.”

Kada je ponovo nestala u kući i buci, Džejms i ja smo pogledali i otrčali bržebolje do kutije. Džejms je stigao prvi. Noge su mu bile dvostruko duže od mojih, a takođe me je i gurnuo na zemlju pre nego što smo krenuli. „Ahhh”, rekao je kada je stigao do nje, otvarajući kutiju da bih i ja pogledao. „Ahhh”, složio sam se.

Unutra je bila gomila uredno složenih košulja od najfinije svile, nekoliko ~ 147 ~

bočica parfema, previše marama boje duge da bismo ih prebrojali i jedna kutija za nakit od izrezbarene kosti.

Povrh svega bila je slika Hadži-kana.

Dok je Džordži poželela dobrodošlicu proleću uklanjajući svoja sećanja, majka je pozdravila novo godišnje doba tako što mi je obrijala glavu. To se dešavalo svake godine, ali to ovo iskustvo nije činilo nimalo lakšim.

Mej se nasmejala kada me je videla. „Ko te voli, dušo?” „Kodžak”, objasnio je Džejms, što zapravo nije ništa objašnjavalo. „To je zbog zdravlja”, bio sam uporan, dodirujući glavu da bih trljanjem odagnao poniženje koje su mi moji takozvani prijatelji dodavali. „Zbog vašaka, hoćeš da kažeš”, ispravila je Mej. „Šta god”, rekao sam pokazujući „W” znak palčevima i prstima kako me je Džejms jednom naučio u kuhinji kada ga je Džordži zadirkivala zbog Rejčel.

Mej se ponovo nasmejala. „Evo”, rekla je dobacujući mi plavi mantil do jelenske kože, „vidi da li možeš da nađeš topli dom ovome!” „Divan je”, odgovorio sam kada mi je pao na ruke, dok sam opipavao među prstima koliko je mekan i gledao žutu šaru izvezenu oko uglova. „Zašto ga ti nećeš?” „Još kako bih!”, bila je uporna. „Ali ga je Ismeraj doneo za Džordži, a ona ga neće. Nažalost, mislim da ne bi volela ni da ga ja nosim. Žene umeju da budu nepredvidljive kada se naljute, Favade.” „Ti si žena”, primetio sam. „Jedva”, promrmljao je Džejms, koga je Mej udarila po uvu. „Zašto ga Džordži nije onda jednostavno vratila?” „Ismeraj nije hteo da ga uzme”, objasnila je. „Ali kome da ga dam?” „Bilo kome, samo da nije ovde”, rekla je i vratila se u kuću baš kada su se vrata otvorila iza nas i Šir Ahmed promolio glavu. „Favade”, prošištao je mašući mi da priđem. „Mislim da te neko traži.” ~ 148 ~

„Ko?” „Dođi i vidi sam. Mislim da je prerušen.”

Krenuo sam za Širom napolje i on mi je pokazao na tamnu figuru preko puta ulice, koja je stajala uz ulicu malo dalje od nas. Bio je to dečak koji se davio u prevelikom patuu, s tamnim naočarima i pretvarao se da čita Kabul tajms. Izgledao je sumnjivo, kao špijun, i to ne baš dobar, jer ga je cela ulica gledala.

Kada su se novine spustile, prepoznao sam svog prijatelja. „Spandi!”, uzviknuo sam, zbog čega je bacio novine i dohvatio patu da prekroke lice i brzo se okrenuo prema zidu.

Otrčao sam do njega, smejući se. Potpuno sam zaboravio da se još krio. „Presvisnuo sam od nerviranja”, uzdisao je Spandi dok smo išli prema Šar-i Navu zato što nismo imali šta drugo da radimo. Pre toga svratili smo do Pir Hederija, ali Džamila nije primila nikakve porudžbine pre nego što je otišla u školu, tako da nam je starac rekao da „idemo i uživamo u suncu pre nego što vlada stavi porez i na to”. „Da, izvini zbog toga”, rekao sam mu. „To sam potpuno prevideo.” „Iskreno, bio sam ubeđen da si mrtav do sada, ali morao sam da proverim.

Drago mi je što si živ i sve to.” „Hvala”, rekao sam. „Ti si dobar prijatelj, Spandi.” „Najbolji koga ćeš ikada imati.”

Nasmejao se. I mada sam i ja počeo da se smejem i nazvao ga homićem, u suštini sam znao da je u pravu.

Pošto smo prošli pored Ministarstva za pitanja žena, s namerom da ukrademo pogled na žene u prolazu, jer je to nerviralo čuvare, krenuli smo prema Cif burgeru da uzmemo sendvič od pržene govedine, paradajza i jaja od kojih vam usne postaju klizave. Nakon zime celo telo nam je bilo suvo kao staro granje i masnoća je prijala, poput leka.

Kada smo napunili stomake, otišli smo do parka gde su se okupljali siromašni i gladni da bi podelili svoju nesreću i zaskočili svakog ko je dovoljno blesav da im se ~ 149 ~

pridruži. Tu, pored zida, naspram A-jedan supermarketa, našli smo Pira Ludaka, kako kopa po trulim gomilama smeća sa ostalim neželjenim psima grada. Nije imao cipele na ispucalim crnim stopalima i divlja kovardžava kosa mu se slepila, zbog čega je izgledalo kao da nosi loše napravljen šlem. „Buve”, uzviknuo je kada je video da dolazimo. „Buve se vraćaju da ujedu psa!” „Jedine buve su na tebi”, nasmejao se Spandi. „Buve po meni, buve po tebi, sve buve zadovoljne što su buve”, pevušio je ludak, grubo se češući po glavi za to vreme. „Zar nije tako, buvo maka?” „Pretpostavljam”, odgovorio sam, shvatajući da se meni obraća i zapitao kako je moguće pasti toliko nisko da moraš da provodiš dan do gležnjeva u govnima.

Niko zapravo nije znao istinu o Piru Ludaku. On je bio samo ludak koji je uspeo da preživi sve što je Kabul bacio na njega. Ali pretpostvljao sam da mora da je gadna, i rastužila me je pomisao da u nekom trenutku mora da je bio dečak poput mene i da je mogao svemu da se nada. „Evo, Pir”, rekao sam kada sam mu prišao i pružio mantil koji mi je Mej dala, a koji je Ismeraj kao Džordži, „mantil za kralja buva”.

Pir mi ga je grubo zgrabio iz ruku i strpao pod mišku, brzo otišao od nas, nazad prema parku, kao da se plašio da ću se predomisliti. Kada je stigao do zida, zabacio je glavu da me pogleda na način koji nisam razumeo. A onda je preskočio preko zida i otrčao cik-cak preko blatnjave trave. „Mantil za kralja buva!”, vikao je. „Svi pozdravite, kralja! Kralja buva!” „Budala”, dobacio je Spandi kada smo se okrenuli nazad ka Vazir Akbar Kanu. „Da”, složio sam se. „Ipak, to je bilo dobro delo koje si uradio, Favade.” „Ne baš”, rekao sam. „To je samo bio mantil koji neće.”

~ 150 ~

19.

„Hajde, Favade!”, rekao je Spandi trčeći ka meni dok sam se vozio na biciklu do Pir Hederija da počnem da radim u popodnevnoj smeni. „Kabul gori, a mi to propuštamo!” „Kako to misliš gori?”, pitao sam dok sam kočio da pogledam nebo tražeći dim i plamenove ili neke druge znakove vatre. „Amerikanci su ubili gomilu ljudi i sada su svi krenuli da prave nered”, objasnio je kada je stigao do mene i navalio se na sedište bicikla. „Na radiju javljaju da stotine ljudi marširaju ulicama i pale sve što vide. Neko mi je čak rekao da su zapalili kinesku četvrt u Šar-i Navu.” „Ne!” „Da, stvarno!”, bio je uporan, obraza crvenih od uzbuđenja tamo gde su nekada bili sivi. „Zašto?” „Zašto da ne?”, odgovorio je. „To su neredi! Nema nikakvih pravila!” „Dobro, hajdemo onda, pre nego što to propustimo!”

Spandi je skočio na sedište bicikla, zgrabio me za leđa jakne radi ravnoteže i jurnuli smo dalje u potrazi za neredima.

Dakle, verovatno mislite da je lako naći stotine izgrednika kako pale Kineze u gradu, ali dok smo stigli do Šar-i Nava, mesto je bilo pusto bez ikog ko je izgledao iole ljutito. Samo su ugljenisani ostaci policijskih kontrolnih punktova, slomljeni izlozi prodavnica i pokradena roba razbacana po ulici pokazivali da se tu desilo nešto ozbiljno. Međutim, pošto smo pratili trag i pitali nekoliko dečaka gde su svi to nestali, konačno smo našli malu grupu ljudi u Taimaniju kako viču „Smrt Karzaju!” i „Smrt Americi!” Takođe su visoko iznad glava držali postere mrtvog vođe Severne alijanse, Ahmed-šaha Masuda. Pretpostavili smo da je ovo najviše čemu se možemo ~ 151 ~

nadati, te smo im se pridružili.

Kad smo upali u kolonu, nije više ostalo puno ljudi i većina ih je izgledala kao studenti, ali smo ipak odlučili da pomognemo, vičući „Smrt Americi!” zato što nam se činilo da je to sve što treba da radiš da bi se priključio neredu. Čovek u crnom tik ispred nas okrenuo se i osmehnuo nam se kada je čuo glasove, što nas je ohrabrilo da vičemo još glasnije. „Smrt Americi! Smrt Americi!”, vikali smo iz sveg glasa, dok smo se smejali od uzbuđenja zbog svega toga.

Kako smo marširali ulicama poput lude bande braće koja mrzi Ameriku, nekoliko starijih dečaka pokušali su da sruše stražarske kućice ispred zgrada sa stranim natpisima na njima. I mada Spandi i ja nismo bili ni dovoljno jaki, ni dovoljno hrabri da im pomognemo, mi smo našu slabost nadoknađivali bukom, razvukli smo lica u maske mržnje baš kao što smo videli da to drugi rade. „Smrt Americi!” „Da! Umri, Ameriko! Ti si đubre!”, vikao je Spandi. „I smrdiš na kupus!”, vikao sam. „I pseća govna!”, dodao je Spandi. „I borite se kao devojčice!” „I jebete magarce cvrljivih dupeta!” „I...”

Osetio sam da me je neko povukao za vrat. „A šta ti to, jebo te, misliš da radiš?”, buknuo je ljutiti glas u mom uvu.

Okrenuo sam se i ugledao Džejmsa iza sebe. Ponovo sam zaboravio da je ponekad morao da radi da bi zaradio za život. Duž puta iza nas bila je šaka belih lica sa olovkama, sveskama i kamerama. „Protestujemo zato što su Amerikanci ubili pet stotina Avganistanaca”, vikao sam da nadjačam ostale bundžije čiji su glasovi izgleda imali više snage u prisustvu novinara. „Nemaš pojma o čemu pričaš”, uzvratio je glasno Džejms, što je zapravo bilo tačno. „Ovo nije igra, Favade. Vraćaj se kući ili ću te ja odvesti - i reći tvojoj majci šta si tačno radio.” ~ 152 ~

„Ali Džejmse...” „Nemoj ti meni ’ali Džejmse’”, zapovedio je, što nije imalo nikakvog smisla, mada je okončalo dalju raspravu.

Spandi i ja smo se složili da smo uradili naš deo da odamo počast sećanju na ubijene Avganistance, i mada bi bilo zabavno da ostanemo s bundžijama, oni verovatno nemaju kod kuće majke i prijatelje koje će ih mučiti teškim pogledima i ćutanjem. A za svaki slučaj, ako nas Džejms oda, Spandi i ja smo odlučili da se razdvojimo na uglu moje ulice. „Tvoja majka ume da bude prilično nezgodna”, rekao je Spandi. „Pričaj mi o tome.”

I polako sam otišao kući, strahujući od Džejmsovog povratka, premda je on bio član naše kuće s kojim je najlakše izaći na kraj. Međutim, kada se naposletku pojavio, oko dva sata kasnije, samo mi je dao glavom znak da mu se pridružim u bašti. „Vidi, Favade, ono što si danas uradio bilo je prilično glupo”, rekao mi je. „Ljudi su povređeni u tim neredima i mnogo porodica izgubilo je one koje vole. Bila je to vrlo opasna situacija koja je lako mogla da se izmakne kontroli. Izvini što sam vikao na tebe i sve to, ali sam se zabrinuo. Da si bio povređen, nikada to ne bih sebi oprostio. Kako god, sada si na sigurnom i to je jedino bitno. A sada, sve je kako valja?” „Da, sve je kako valja”, rekao sam mu, a srce mi je raslo od pomisli da mu je toliko stalo. „Sasvim sam dobro.”

Kada je Džejms otišao unutra da napiše svoju priču, pridružio sam se majci u kuhinji. Slušala je izveštaj o nevoljama na radiju dok je pripremala gulaš od ovčijeg buta i šargarepe. Džordži i Mej uopšte nisu došle kući. Majka je rekla da su javile Šir Ahmedu, koji je sa Abdulom, drugim čuvarom, branio naše kapije hrabrim pričama koje mu se nisu ogledale na licu, da im je naređeno da ostanu iza visokih zidova koji okružuju njihove kancelarije sve dok svi ne budu sigurni da su se izgrednici umorili i vratili kućama. Konačno, u devet uveče, pojavile su se Džordži i Mej, izgledale su ozbiljno, malo pijano, i pričale o „kraju”.

Sledećeg dana, dok sam sedeo na gajbici s kartonima iranskog jogurta, saznao ~ 153 ~

sam šta se stvarno desilo dok sam čitao Pir Hederiju izveštaj iz Kabul tajmsa. Izgleda da je jedan američki vojni kamion izgubio kontrolu u Kair Kanu, gde smo svi nekada živeli, zbog „mehaničkog kvara”. Udario je u gomilu kola i ubio nekog. Izveštaj je dalje navodio da su neki vojnici, američki ili avganistanski, počeli da pucaju kada su ljudi dohvatili kamenje i krenuli da ih gađaju. Ubili su još petoro ljudi. A onda, kada su pobunjenici umraširali u grad, nastradalo je još mnogo ljudi i zapaljene su kancelarije koje su pripadale stranim agencijama za pomoć i jedna javna kuća. Nigde nije bilo pomena o Kinezima. Novine su takođe navele da među okupljenima nisu bili samo protestanti već i „oportunisti i kriminalci” koji su pokušavali da izazovu nevolje. Štaviše, vlada je obećala da će ih uhapsiti - informacija zbog koje mi je srce pojurilo nagore i zastalo u grlu kao da mu je pozlilo, jer je to značilo da sada Spandija i mene traži policija.

Zbog nereda vlada je naredila svima da ostanu u kućama posle deset uveče. To se zvalo „policijski čas”, rekao je Džejms, i ovo je bilo prvi put za četiri godine da je uveden u Kabulu. Lično, bilo mi je baš drago što nikome nije dozvoljeno da izlazi, što je po meni moglo imati koristi ako policija dođe da obavi raciju kod nas u potrazi za mnom. „Još uvek je prokleto napeto tamo napolju”, rekao je Džejms Džordži jedne večeri dok su sedeli na toplom noćnom vazduhu i jeli leblebije i krompir koje je majka spremila za sve nas. „Skoro da možeš da osetiš kako mržnja raste, na obe strane.” „Proći će”, rekla je Džordži, koja nije zvučala baš sasvim ubeđena u svoje reči. „Hoće li?”, pitao je Džejms. „Avganistanci nisu baš poznati po toleranciji prema okupatorima.” „Mi nismo nikog okupirali!” Džordži skoro da je vikala. „Niko to ne misli.” „Još nismo”, rekao je ozbiljno. „Ali potrebno je svega nekoliko zajeba pa da se to brzo promeni.”

Ništa nisam rekao, uglavnom zbog toga što nisam hteo da odrasli nastave razgovor u kući, gde ne bih mogao da čujem da li će me Džejms izdati kod Džordži, ali sam znao da je u pravu. U novinskim izveštajima tokom protekle dve nedelje čitao ~ 154 ~

sam o borbama između međunarodnih vojnika i talibana. Nedelju dana pre nego što je američki kamion počinio ubistvo zbog mehaničkog kvara, oko tridesetoro Avganistanaca ubijeno je bombama bačenim iz aviona, jedna porodica u Kunaru stradala je na isti način, a bombe pokraj puta i samoubilački napadi prouzrokovali su smrt i jad na sve strane.

Možda su Mej i Džordži bile u pravu kada su posle nereda rekle da je „kraj”.

Možda je ovo bio „kraj”.

~ 155 ~

20.

„Znaš, Hadži-kan je stvarno lep”, primetila je Džamila onim razvučenim glasom kojim je ponekad govorila da me iznervira, „kao nešto iz pripovetke.” „Jeste”, priznao sam. „Ako ti se dopada taj bogati tip kao kralj dobrog izgleda”, složio se Spandi. „Oh, da”, dodao je Pir Hederi, „on je srcolomac, još kako.” „Kako to uopšte možete znati?”

Ruke su mi poletele od iznenađenja zbog dara ovog starca da zna sve, čak iako ništa ne vidi. „Mogu to da nanjušim”, smejao se Pir. „Miriše kao čovek za kojim žene umiru... i muškarci, kada smo već kod toga.” „Ugh”, rekao sam. „Gadno”, složio se Spandi. „Ja bih se udala za njega”, priznala je Džamila. „Bi li, je li?”

Spandi je skočio sa tezge i krenuo ka njoj. „Dakle, malo je star i sve to, ali ako me niko drugi ne bi pitao, pristala bih.” „Ne brini, Džamila, ne mislim da će ti manjkati ponude”, rekao joj je Spandi dok joj je pomagao da siđe sa stolice na kojoj je stajala dok je brisala konzerve naslagane na polici. „Ti si zvezda koja sija na najtamnijem nebu, devojko. Muškarci će ti padati pred noge za nekoliko godina.” „Stvarno? Misliš da će biti tako?” „Znam da će biti tako.” „Oh, evo idemo opet”, gunđao je Pir kada se Džamila zakikotala i namestila maramu da prekrije modricu koju joj je otac napravio na licu. „Prestanite, oboje.

Neću više ništa od tih romantičnih gluposti u prodavnici.” ~ 156 ~

„Mislim da će mi pozliti”, rekao sam. „Ne budi tako detinjast!”, nasmejala se Džamila. „Ne, stvarno, mislim da će mi pozliti”, bio sam uporan.

I jeste mi pozlilo, baš povrh repa Psa. Celog dana bilo mi je vruće i znojio sam se i vrag mi je sedeo u glavi i udarao po bubnjevima već dva sata kada je Hadži-kan iznenada ušao u Pirovu prodavnicu i zatražio da kupi paklu cigareta. Svi smo odmah ostavili svoj posao - mada nismo uopšte nešto puno ni radili - i pratili ga pogledom. Da nas je neko gledao, mora da bi pomislio da čuvamo prodavnicu od najbolje obučenog lopova u Kabulu koji krade po radnjama.

Znao sam da laže, naravno - u vezi s cigaretama: imao je ljude koji su mu donosili boksove iz Evrope. Nikada ga nisam video da puši ona kineska sranja kao ostali ovde. „Dakle, je li sve u redu?”, pitao je Hadži-kan dok smo ga gledali, a Pir se praktično vrteo poput žene oko njega, pozvao ga na čaj, nudio mu kolačiće i čak mu rekao „nije to ništa” kada je ovaj pokušao da plati svoje seven stars cigarete, što je bio prvi put da čujem da mu te reči prelaze preko ispucalih usana.

Klimnuo sam glavom umesto odgovora na njegovo pitanje, znajući da hoće više, ali sam odbijao da mu to dam. „Nema problema”, pokušao je ponovo, „kod kuće?”

Odmahnuo sam glavom. „Dobro. Da, to je vrlo dobro. Dakle, svi su dobro, onda?”

Klimnuo sam glavom. „Dakle, nikog nisu zahvatili neredi?”

Slegnuo sam ramenima i ponovo odmahnuo glavom. „A Džejms? Posao mu dobro ide? A Mej?” „Ona je dobro!”, izletelo mi je odjednom, pošto mi je bilo neprijatno zbog cele situacije koja se odvijala, a koju su moji prijatelji gledali i slušali s velikim interesovanjem, zato što im još nisam rekao da je Džordži izbrisala Hadži-kana iz ~ 157 ~

svog života. Video sam da su malo zbunjeni oko toga što se zbiva. Veliki ljudi ne dolaze često u male radnje bez ikakvog povoda. „Dobro, dobro”, ponovio je Hadži-kan, izgledao je ogroman i izgubljen u natrpanom prostoru Pirove prodavnice. „Samo sam hteo da, dakle, znaš...” „Da”, rekao sam, „znam.”

I Hadži-kan je klimnuo glavom i otišao, ostavljajući seven stars paklicu na tezgi. „Verovatno je samo nešto pojeo.” Doktor Hjugo me je pomilovao po glavi da oseti vrelinu pre nego što mi je stavio dva prsta sa strane vrata da proveri sam Bog zna šta. „Puno vode i malo odmora”, dodao je, naslonio se na naše jastuke i uzeo čaj u ruke.

Savio sam glavu u stranu i pogledao ga. Čuo sam ga samo dvaput kako izriče dijagnozu, jednom sa Džordži i sada sa mnom, i činilo mi se da što se njega tiče, sve što je ikada ikome potrebno jeste da se malo odmori. Baš me je zanimalo da čujem šta bi rekao kada bi nekome razneli nogu. „Da, verovatno si u pravu”, složila se Džordži. Prevrnuo sam očima. „Čemu taj pogled?” „Koji pogled?”, pitao sam i osetio kako mi obrazi postaju još topliji, jer to nije trebalo da vidi. „Taj pogled!” Džordži je zakolutala očima. „Oh, taj pogled”, priznao sam, ponovo kolutajući očima. „Da, taj pogled”, ponovila je oponašajući me. „Ništa.” „Dečaci!”, nasmejala se, grleći me rukama koje su postale mekše pošto je ponovo jela. „Žene!”, imitirao sam je. „Vas dvoje ste uvek ovakvi?”, prekinuo nas je dr. Hjugo kada je zamočio jedan od naših keksića u šolju. Izlomio se pre nego što je dopro do usana i pao mu na pantalone. ~ 158 ~

„Fino”, rekla je Džordži kolutajući očima. *** Doktor Hjugo je u poslednje vreme baš često svraćao do nas, čak i tokom policijskog časa, pošto mu je vlada dala posebnu lozinku da ga ne bi upucali na policijskim kontrolnim punktovima.

Još nisam bio siguran koliko je dobar kao lekar, ali sam bio siguran da bio dobar za Džordži ako bi mu dopustila. Bio je pomalo neuredan, to je sigurno, ali je imao dobro srce. Rekao mi je da je nedavno plakao kada je morao da odseče ruku ženi zato što ju je muž ranio tokom svađe. I mada Džordži i ja nismo pričali o njemu, pretpostavljam da joj se dr. Hjugo dopadao barem malo, jer se ponovo šminkala. Nije ga dodirivala, niti mu je milovala koleno ili razgovarala s njim očima kao što je to radila s Hadži-kanom, ali se smešila kada je bio blizu i nestajala je kada je pozivao telefonom, a zvao je često u odnosu na ono na šta je navikla.

Ali, bilo je i drugih trenutaka, kada je Džordžin telefon zvonio i ona bi ga samo pustila da svira. Svi smo se pravili da to ne primećujemo, jer smo pretpostavljali da to Hadži-kan pokušava da joj čuje glas, a, uostalom, ona je imala pravo da odluči hoće li to kriti ili ne. Međutim, da ga je stvarno prebolela, bio sam potpuno siguran da bi mu to jednostavno rekla. „Mislim da dr. Hjugo hoće da mu Džordži bude devojka”, rekao sam majci dok smo gledali Tulsi, sapunicu koja je dolazila iz Indije. Tulsi je bila mlada nevesta koja se udala za momka iz bogate porodice i svi kao da su najveći deo vremena provodili pokušavajući da unište jedni druge ili plačući. „Mislim da si u pravu”, odgovorila je kada se program završio u još jednoj bujici suza i tužne muzike. „Ne znam, ali mislim da zaslužuje da bude srećna.” „Kao Tulsi?” „Da, kao Tulsi.” „Ali Tulsi nikada nije srećna.” ~ 159 ~

„To je samo televizija, Favade. Nije stvarno.” „Znam to! Nisam glup!” „Onda će se ne ponašaj tako.”

Pogledao sam majku, koja je sada uzela da šije nešto što je stavila ispod jednog od dugih jastuka. Ponekad je bilo stvarno teško voditi normalan razgovor s njom, zato što nije baš slušala. Pitao sam se da li to ima ikakve veze s tim što nije obrazovana. „Samo kažem da nisam siguran da Džordži može da voli dr. Hjuga koliko je volela Hadži-kana i ne znam hoće li ikada.” „Zašto to kažeš?” „Osećaj...”

Majka je podigla obrvu i pogledala me pravo u oči. „Dobro, dobro. Ulovio sam dr. Hjuga kako pokušava da je poljubi pre neko veče, ali je sakrila usne od njega i završio je ljubeći je u uvo.” „Favade! Stvarno bih volela da prestaneš da špijuniraš ljude. To nije lepo.” „Nisam špijunirao. Samo sam se slučajno zadesio tamo!”

Naravno, to je bila laž, zato što je teško slučajno biti negde kada je skoro ponoć i trebalo bi da si u krevetu, ali moja majka je pustila da to prođe. „Dakle, tek je početak”, odgovorila je. „Džordži možda još voli Hadži-kana, ali se stvari menjaju - ljudi se menjaju. Samo im je potrebno malo vremena.” „Vreme je sasvim dobra i fina stvar”, rekao sam ustajući, jer mi je već malo dozlogrdila sva ta priča o odmaranju, i vremenu, i spavanju i svemu ostalom što ti odrasli nude kada ne mogu da ti daju pravi odgovor. „Problem je, majko, što Džordži nema još puno vremena i moraće da pokupi nekog da je usreći uskoro, zato što neće biti mlađa. A nećeš ni ti, kada smo već kod toga.” „Izvini, molim te?” Moja majka je podigla pogled, iznenađena. „Samo kažem, to je sve.” „Kažeš šta tačno?” „Vidi tamo je jedan muškarac ispred ovih kapija” - pokazao sam prstom na prozor da bude jasno na koje kapije tačno mislim - „i on uči o kompjuterima i pokušava da se popravi i ne mislim da je to zato što želi da bude čuvar koji najviše ~ 160 ~

zna u Vazir Akbar Kanu, znaš?” „Pazi sada, mladiću...” „Ne! Ti pazi! Da li vi ljudi ikada zastanete da razmislite o meni? Da pomislite na to kako se ja osećam? Da li se ikada pitate zašto su mi oči ujutro uvek poluzatvorene? To je zato što sam budan po celu noć, jer razmišljam kako ću da se staram o svim prokletim ženama u ovoj kući!” „Nemoj da govoriš takvim jezikom sa mnom!” „Jezik! Jezik! Koga briga? To su samo reči. Dela su bitnija od reči. Ako se ne brinem za tebe i ko će te usrećiti kada odrastem i oženim se, onda brinem za Džordži čija je glava kod jednog čoveka i čije srce živi s drugim, a ako ne o Džordži, onda o Mej, koja nema nikakvih izgleda da se uda za nekog osim ako se ne okane lezbiejstva. Mislim! Da li iko od vas ima i najmanju predstavu o tome pod kakvim sam ja stresom?”

I onda sam izleteo iz sobe, ostavljajući majku da sedi sama, otvorenih usta, odjednom bez teksta.

~ 161 ~

21.

Nakon mog ispada, Alah me je kaznio s noći svemoćnog jada koja je dovela svako zlo ovog sveta u moj dom da mi se useli u stomak i uz prasak izleti iz dupeta. „Odmaraj se” to je rekao dr Hjugo, a to je što se mene tiče apsolutno, više sto odsto, dokazivalo da nema pojma ni o čemu - pogotovo ne o sranju koje je teklo iz mene svakih petnaest minuta kao da si otvorio slavinu.

Srećom moja majka jeste imala pojma. Pošto se probudila od mog stenjanja i prdeža koji su odjekivali u klozetu po milioniti put te noći, dala mi je kašiku praha nara koji sam progutao sa čašom toplog mleka i vratila me u krevet i konačno me uspavala uz nežni zvuk oevušenja. „Volim te, sine”, bilo je poslednje čega se sećam da je rekla.

Nemamo puno u Avganistanu - osim droge, oružja i sjajnih pejzaža - ali tokom godina naučili smo kako da se snađemo bez svih tih lepih šarenih pilula i sprava koje zuje, a kojom se okružuju bolesnici na Zapadu.

Ako nam se vrti u glavi, uzimamo čašu soka od limuna s vodom i šećerom.

Ako nas boli grlo, trpamo pesnicu u usta tri puta ujutro kako bismo otvorili kanale ka stomaku. A ako nas snađe sraćkavica, jedemo sušenu koru nara. Nedavno sam pročitao u stripu koji je napravila jedna NVO da stavljanje pepela drveta povrh rane može zapravo pre da te ubije nego da te izleči, a znao sam da nakon što sam uzeo lek koji mi je majka dala, neću prići klozetu najmanje tri dana. Ali, uglavnom deluje.

Kao sa ovisnicima o drogama i ludacima. Kada njihovim porodicama sve to dozlogrdi, samo ih vežu lancima uz sveti hram četrdeset dana da bi Bog mogao da reši ovaj problem. I, dobro, nije sjajno za narkomane i ludake, jer dobijaju samo hleb da jedu i piju zeleni čaj više od mesec dana i za to vreme deca bacaju kamenje na njih, ali i to deluje. Ako ne uspe, onda umiru, a to mora da je Bog već smislio za njih, ~ 162 ~

inače ne bi bili ludi ili ovisnici o drogama na prvom mestu, bili bi dobri u školi i postali advokati ili nešto drugo. Ili, u slučaju Pira Ludaka, odrasli bi i postali kralj buva.

Međutim, daleko najbolja stvar u vezi s tim što si bolestan jeste što ne moraš u školu sledećeg dana. Nije da nisam voleo predavanja; bila su dovoljno laka i još uvek sam dobijao dobre ocene za rukopis. Ali ako bih morao da biram između toplog kreveta i drvene stolice koju delim s dečakom čiji pazuh miriše na pasulj, krevet bi pobedio svaki put.

A da ulazna kapija nije stalno odzvanjala pri otvaranju i zatvaranju, što me je teralo da se budim iz sna, siguran sam da bih spavao bez prestanka sve do polovine sledeće nedelje i propustio još više od škole. Ali nisam, zato što se ulazna kapija stalno otvarala i zatvarala. I tako sam naposletku ustao samo da bih video šta se to kog đavola zbiva.

Izašao sam na sunce koje je bilo jarko da izludiš i pokušavalo da mi probije oči svojom svetlošću, sledio sam žagor razgovora odraslih. Trljao sam lice i češao meki sloj kose koji mi je izrastao na glavi i odšetao u dvorište. Tamo sam zatekao Džordži, Džejmsa i Mej kako sede na ćilimu od trave, postavljaju tanjire i hleb na plastičnu prostirku, spremajući se da ručaju. S njima su bili dr. Hjugo, Rejčel i jedna žena koju nikada ranije nisam video. Imala je kratku i tamnu kosu, a lice joj je izgledalo malo maljavo. „Zar vi, ljudi, ne morate da idete na posao?”, pitao sam. „Avganistan može bez nas tokom jednog ranog ručka”, odgovorila je Mej mahnuvši mi da sednem pored nje. „Pretpostavljam da je tako.” Osmehnuo sam se. „Naročito kada je Džejms u pitanju.” „Bolje nam je, je li?”, odgovorio je, smejući se sa ostalima.

Bilo je dobro ponovo biti okružen ovim ljudima belih lica koji su izgleda voleli moje društvo. „Kako si, mališa?”

Doktor Hjugo se nagnuo ka meni i tada sam primetio da ga je Džordži ~ 163 ~

dodirnula po kolenu, što je izgleda iznenadilo ne samo mene već i doktora, sudeći po tome što je brzo okrenuo glavu da je pogleda. „Dobro, hvala Vam.” „Favade, ovo je Džeraldina”, prekinula me je Mej, stavljajući Džeraldini ruku na koleno. „Zdravo”, rekao sam. „Zdravo”, odgovorila je Džeraldina.

Pogledao sam u Džejmsa. Primetio sam da on dodiruje Rejčel po kolenu.

Nešto se, sasvim izvesno, zbiva.

Iza mene velika kapija se otvorila i ponovo zatvorila i Šir Ahmed je ušao, baš na vreme da pomogne mami da odnese staklene tanjire s mantuom i salatom do nas. „Selam”, pozdravio je sve. „Selam”, svi su odgovorili i Džejms se primakao uz Rejčel da bi napravio mesta da nam se pridruži na ćilimu.

Pažljivo sam gledao majku kada je došla da nam se pridruži, lako se spustila da sedne pored Džordži, prekrivena kolena bila su joj dovoljno daleko od Širovih ruku da ne bih morao da pravim scenu.

Da, nešto se, sasvim izvesno, zbiva. „Proleće je”, objasnio je Pir Hederi, „takođe znano i kao sezona parenja”. „Oh molim vas...”, bunio sam se. „Samo ti kažem kako je, sine.”

Pogledao sam u Pira malo uznemiren slikom koja mi se upravo pojavila u glavi, a još više zbog narandžastog sjaja njegove brade, koju tek što je obojio kanom.

Zašto to muškarci sebi rade ostaje mi tajna, a trenutno sam imao dovoljno tajni koje su mi se vrzmale po glavi i nije mi bila potrebna i ta njegova.

Pošto se društvo za ručak raspršilo i svi oslobodili jedno drugom isprepletene noge i vratili se svom poslu, majka se složila da bi mi prijalo malo svežeg vazduha, tako da sam otišao do prodavnice da provedem vreme s Džamilom pre nego što ode popodne u školu i da pitam starca o ponašanju odraslih. Shvatio sam da je to greška ~ 164 ~

čim sam osetio da mi reči izleću iz usta. „Da”, rekao je, „zvuči kao da odrasli postaju nestašni.” „Nestašni?” „Da. To je uticaj još jednog veličanstvenog proleća u Avganistanu: sunce je sjajno, koža postaje topla i krv se zagreva nakon zime. A kada se krv zagreje, ona pojuri pravo u srce, zbog čega svi kreću da prave proklete budale od sebe.” „Zar se to ne zove ljubav?”, pitala je Džamila koja je pokušavala da očisti ono što je ostalo od zuba Psa drvenom četkicom koju je Pir Hederi koristio za svoje.

Poludeo bi da je mogao da je vidi. „Neki to zovu ljubav, neki to zovu ludilo, maleni.” „Ko zove šta ludilom?”

Spandi je ušao u prodavnicu mašući nizom plastičnih kartica. Odnedavno je provodio puno vremena s nama, što je nateralo Pir Hederija da primeti da ovo mesto više liči na sirotište nego na poslovnu prostoriju. „Ljubav”, odgovorio je starac. „Ona stvar pesnika, tinejdžerski, indijskih plesača i preplaćenih Zapadnjaka.” „Zar nikada niste bili zaljubljeni?”, pitala ga je Džamila. „Nikada nisam imao vremena”, odgovorio je. „Bio sam suviše zauzet...” „Borbom u džihadu!”, završili smo svi s njim. „Tačno je!”, brecnuo se. „Osim toga, teško je zaljubiti se kada su sve žene pokrivene od glave do pete i na kraju završiš tako što oženiš svoju rođaku.”

Uprkos njegovom ponašanju ćaknutog starca i uprkos činjenici da je izabrao da izgleda kao konzerva fante, uvek je bilo nečeg pomalo istinitog u njegovim rečima.

Uzmite, na primer, prošli petak. Majka me je odvukla do kuće njene sestre pošto sada opet pričaju. Kada smo stigli tamo, bio sam iznenađen što sam otkrio da moja tetka čeka još jednu bebu koja joj raste u stomaku. Pošto se nije prolepšala od kada je rodila poslednju, pretpostavljam da teča mora da je osetio moć proleća kada je pravio bebu. „To je suviše odvratno da bi se iskazalo rečima”, pljunuo je Džahid kada sam ~ 165 ~

mu čestitao što će uskoro dobiti još jednog brata. „Ne želim ni da razmišljam o tome.”

Nisam ga krivio. Stvarno mi ga je bio žao, jer je seks bio obično jedino o čemu je Džahid hteo da razmišlja. „Mora da je grozno nikada ne spoznati ljubav”, primetila je Džamila dok smo je Spandi i ja pratili u školu. „Pretpostavljam”, rekao sam. „Pretpostavljam”, složio se Spandi. „Ko? Ti i ja?” „Ne, ti i ja?”, nasmejala se. „Svi mi.” „Oh, ne znam”, rekao sam. „Nadam se”, priznao je Spandi i svi smo zaćutali, jer u srcu svakog od nas, to je bilo sve što smo želeli, ako ćemo iskreno o tome.

Problem je što je u vezi s brakom, u Avganistanu sve stvar pogodbe. Tvoj otac ili, u mom slučaju majka, dogovara priliku, ponekad čak i pre nego što se rodiš, i ti to jednostavno moraš da uradiš - obično je to s nekim članom porodice, tako da nisam bio siguran koga ću oženiti, budući da su mi svi rođaci muškog roda. Ali Spandi je imao rođake ženskog roda tako da se može desiti da će završiti s nekom od njih, a Džamila, dakle, to je bila druga priča. Kako je odrastala, sve je više rasla opasnost da je otac proda nekome za drogu. Nisam hteo da previše razmišljam o tome, jer mi je prijatelj i bila je dobra devojka, tako da sam se stvarno nadao da će moći da se uda iz ljubavi. Znam da joj je to ispunjavalo snove noću i što ju je sprečavalo da je tama života u potpunosti prekrije. „Dobro, moraću da vas volim i ostavim”, rekao je Spandi namignuvši nam kada smo skrenuli za ćošak kod kružnog toka Masud. „Odoh da se motam ovde neko vreme i pokušam da prodam nešto od kartica Amerikancima.” „Dobro”, rekla je Džamila. „Možda se vidimo posle škole?” „Više nego verovatno”, odgovorio je. „Vidimo se kasnije.”

Mahnuo sam i nastavio dalje sa Džamilom, jer nisam imao šta da prodam i ~ 166 ~

ništa drugo da radim. „Da možeš da oženiš nekoga, koga bi oženio?” „Džamila!”, zastenjao sam. „Nisam ti ja jedna od tvojih drugarica!” „Hajde, mora da si razmišljao o tome”, nastavila je svojim najboljim glasom cmizdrave devojčice. „Nema šanse, suviše je odvratno!”, lagao sam. Čak i dok sam govorio, kroz glavu su mi proletele slike Džordži, praćene Mulalom i onda Džamilom, što je bilo zabrinjavajuće. „Ja bih se udala za Šaruk-kana.” „Glumca?” „Da, glumca. On tako dobro izgleda. Gledala sam Ašoka na televiziji sinoć.

Bilo je vrlo romantično! Šaruk-kan igra princa koji se zaljubljuje u prelepu princezu po imenu Kaurvaki. Ali onda pomisli da je umrla i postaje opaki osvajač, jer mu je srce umrlo s njom. Na kraju se ženi drugom ženom koja je ljupka, ali ne toliko ljupka ka Kaurvaki.” „Opaki osvajač? Da, kako da ne. Verovatno je gej.” „Nije!”, vrisnula je Džamila. „On je glumac”, zadirkivao sam je. „On nije ništa više od dobro plaćeni dečak plesač.” „Da si povukao reč!”, ponovo je vrisnula. „Da si povukao ili...” „Ili ćeš šta?”

Kada me je Džamila gurnula na kolica napunjena pomorandžama, začuo se tako glasan prasak, kakav nikada ranije nisam čuo, a odjeknuo je u vazduhu oko nas, i bacio nas oboje na tlo. Ispod ruku i kolena tlo je drhtalo od bola dok nam je bubnjalo u ušima od ovog šoka i srca su nam pukla od poznatog straha.

Skoro istog trena, miris kože koja gori ispunio je vazduh, čak i kada je svet oko nas stao. Pogledao sam iza, tamo ka kružnom toku Masud, gde je izuvijanu masu lend kruzera i tojote karole proždirao plamen; tamo gde smo do pre nekoliko sekundi; tamo gde smo ostavili Spandija.

Spandi! ~ 167 ~

Oči su mi prešle brzinom svetlosti preko usijanih crvenih plamenova koji su se uzdizali ka nebu kao jezici guštera, pored crnih i krvavih lica ljudi koje nisam znao, oko mase kože i kostiju pomešane na tlu, preko vojnika u šoku i u stavu mirno, sve dok ga nisam našao kako stoji daleko od mene, ali dovoljno blizu da ga dodirnem, jer su mi se oči sada usmerile na njega, posezale za njim, vukle ga ka meni.

Stajao je blizu olupine korole. Mali dečak uhvaćen usred ogormne noćne more.

Oko njega vazduh je bio taman od dima i gledao sam komade metala i crno-crvene delove tela kako lebde ka zemlji poput perja kada su nam se oči srele i životi nam stali. Nije bilo zvuka koji bih čuo, samo otkucaji naših dvaju srca spojenih očima.

Spandi je bio živ i osetio sam kako mi ljubav prema njemu juri venama, otkucava svoju poruku unutar mene, od srca do ušiju, teški otkucaji. On mi je bio brat, bio mi je kao rod, i svom snagom i moći koju sam imao slao sam mu tu poruku u glavu dok sam zurio u njega kada je krenula vriska.

Osetio sam Džamilu pored sebe kako skaču na noge, a usred buke od bombe i smrti koju je posejala čuo sam je kako mu šapuću ime. „Spandi...”

Zajedno smo otrčali ka njemu - baš kada su meci krenuli da paraju vazduh.

Nije bilo vremena da se bojimo, jer nije bilo vremena da se razmišlja - jer zapravo šta je strah: najgore moguće misli koje postaju stvarnost unutar vaše glave - tako da smo nastavili da trčimo, jedno pored drugog, svet je postao izmaglica dok smo prolazili pored njega, terali smo sebe u pakao pred nama koji je pokušavao da nam proguta prijatelja.

A onda u daljini, čuo sam povike kako počinju, Avganistanci i stranci. Bio je to grozan zvuk uplašenih, ljutih ljudi koji kroz riku bacaju svoju mržnju i strahu vazduh dok ljudi beže od njih ili padaju na tlo, pogođeni nevidljivim mecima, a opet, trčali smo i sve vreme držao sam oči na Spandiju, moleći se da ostane u životu, da ostane sa mnom, da se ne boji, jer mi dolazimo po njega, i blizu da je skoro istina.

Ali onda su te oči, te oči koje sam znao skoro celog života, te oči koje su bile deo mene koliko i njega, otrgnute kada mu se glava odjednom trgla unazad. Vidio sam kako mu se na grudima otvorila rupa iz koje je lila krv po majici kada je pao na ~ 168 ~

tlo kao slomljena igračka. ,,Ne!”, vrisnula je Džamila jureći da ga spase dok su mi se noge usporile od bola i užasa najdubljeg crnila. ,,Ne! Molim te, ne! On je samo dečak!”

~ 169 ~

22.

Nakon što ga je otac našao u bolnici, poveo ga je nazad u Kair Kanu, da spava zauvek pored majke.

To je bilo dobro za njega, znao sam to, i bio sam srećan zbog njega, jer mi je govorio koliko mu nedostaje majka kada bi video mene s mojom.

Zato, da, bilo mi je drago što neće biti sam.

Stvarno jeste.

Ali onda, u drugom delu uma, nije mi bilo drago, jer mi je Spandi bio najbolji prijatelj i sada ga više nema i nekako, dok je on spavao, ja sam morao da nastavim sa svojim životom, budan i sam.

Nisam mogao ni da zamislim kako je to moguće.

Od tog dana u našem životima ostaće jedna praznina, praznina koja se dodaje svim ostalim prazninama koje je ovaj svet probušio u našim utrobama, i što sam više razmišljao o tome, i što sam više razmišljao o mestu gde bi moj prijatelj trebalo da bude, ali nikada više neće biti, što sam više razmišljao, mogao sam da osetim kako mi se telo urušava u sebe.

Izjedale su me praznine.

Hteo sam da budem jak - jak za njega i njegovog oca i za Džamilu, koja je skoro poludela od žalosti - ali nisam mogao da smognem snage. Bilo je previše. Bilo je tako pogrešno. I jedva da sam mogao da dišem kroz suze.

Spandi je otišao.

Juče je bio tu, pričao je o ljubavi i mahao svojim karticama za sebe; sada ga nose u džamiju otac i još trojica muškaraca.

Povrh svega toga, prokleto sunce je sijalo, smejalo se tu, gore na nebu, kada je moglo da plače zajedno s nama.

Nije bilo pravedno. Ali ništa nije bilo pravedno i nisam mogao da zamislim ~ 170 ~

kako će ikada više moći da bude.

To je učinio bombaš samoubica, to mi je Džejms rekao, još jedan bombaš samoubica koji je svoju mržnju odneo u konvoj stranih i avganistanskih vojnika.

Po Džejmsu, eksplozija je zarobila jednog Amerikanca unutar njegovog blindiranog lend kruzera i on je umro u vatri. Tako da je ubio sedam Avganistanca. A onda su vojnici, pošto su videli da su napadnuti, ubili još više nevinih ljudi u panici da pobegnu. „Slika je vrlo konfuzna u vezi s tim ko je šta je uradio”, objasnio je Džejms. „Ministarstvo unutrašnjih poslova i ISAF pokrenuli su istragu i u ovom trenutku izgleda da jedino što znaju jeste da su neke trupe otvorile vatru misleći da je to zaseda. Ko je prvi počeo da puca, ostaje nejasno, Avganistanci ili međunarodne snage, niko ne zna.”

Klimao sam glavom dok je govorio, zahvaljivao mu na informaciji, ali nije mi stvarno bili bitno. Za mene su to bili samo detalji. Jedina stvar koja je bila jasna, što se mene tiče, jeste zgranutost koju sam video u Spandijevim očima kada ga je metak pogodio u grudi. Sada leži u dvorištu naše stare džamije i jedino što sam mogao da uradim jeste da gledam obrise ljudi kroz suze i blede zavese koje su ga okruživale.

U molitvama koje su šaptali, porodica je vršila Kusl-Maiet, prala njegovo sićušno tijelo kako bi bio čist da uđe u raj. Njihove senke su ga omotavale nežno u beli pamuk kafana od glave do pete. Kada su završili, zavese su se razdvojile i izneli su ga, lice i srce što je nekada bio bili su sakriveni od nas. Njegov otac koji kao da je ostario za oko sto godina i koji je hodao kao stari bogalj, stavio je Spandija na nosila na zemlji da bi mula mogao da izgovori Namaz-i Maiet nad njim, molitvu koja ća ga poslati na put u sledeći život. Posle toga, podigli si Spandija visoko na ramena onih koji su ga voleli i odneli do groblja.

Mnogo je ljudi došlo da se oprosti, a tužna gomila lica se razdvojila i potom zatvorila iza Spandija i njegove porodice. Svi smo bili tu: ja, Džamila, Džahid, moja majka, Šir Ahmed, Džordži , Mej, moja tetka, njena porodica, i Džejms, koji je vodio Pir Hederija.

A ispred svih nas s muškarcima iz Spandijevog sela, hodali su Hadži-kan i ~ 171 ~

Ismeraj. Kako su čuli za njegovu smrt, ne znam, ali loše vesti brzo putuju u Avganistanu.

U džamiji, pre nego što smo krenuli ka groblju s ritama od zastava palih mudžahedina i nizovima kamenitih brežuljaka koji su skrivali mrtve, Hadži-kan i Džordži su se prvi put videli od kada im je beba umrla. Video sam da su im se pogledi sreli, ali nisu krenuli napred da se dodirnu rukama. Prostor među njima pojačao je moju tugu, jer sam video koliko im je oboma teško. Na tren mi je jedna misao prošla kroz glavu crvene boje i osetio sam potrebu da viknem na njih, da im zgrabim ruke i na silu ih spojim, moleći ih da zaborave sve što se desilo ranije, jer je danas ono što je bitno i sutra bi moglo biti prekrasno da se išta popravi. Ali nisam.

Nisam mogao. Grlo mi je bilo puno suza i utrobu mi je grizla praznina. A iznad svih tih razloga shvatio sad ma jednostavno ne mogu da se bavim time. Imali su dovoljno godina da se brinu o sebi.

Kada smo stigli do groblja, žene i stranci stali su malo pozadi kada su se muškarci poređali iza mule. Potom je sveti čovek pozvao Spandijevog oca napred i zamolio ga da stavi svog sina u grob koji je već iskopan za njega.

Srce skoro da mi je prepuklo dok sam gledao. Dok se Spandijev otac spoticao napred počeo sam da shvatam po prvi put koliko je smrt teška - kao milion zidova koji padaju povrh tebe. Iako je više od polovine moje porodice otišlo na isti način, nikada nije delovalo stvarno; više je bilo kao neka emisija na televiziji koja je upravo prestala da se prikazuje ili slika koja je izbledela. Ali ovo je bilo drugačije. Ovo je bio kraj, užasan prestanak svega i jedva da sam to mogao da podnesem.

Dok su mu suze vlažile lice, Spandijev otac uzeo je u ruke beli smotuljak koji je nekada bio moj prijatelj i nežno ga položio u zemlju, stavljajući ga na levu stranu u malu rupu gde će ležati zauvek. Kada ga je pustio, sagnuo se dole i ponovio mu u uvo reči iz Kur’ana koje je mula izgovarao nad njima. A onda, pružio je ruku i uzeo ravno kamenje koje je čekalo tu i stavio ga na Spandijevo telo, zatvarajući ga u njegov grob.

Mogao sam da vidim da mu je bila potrebna sva snaga koju ima da to uradi, jer svaki put kada bi spustio kamen, ruka mu je visila nad sinovljevim telom, drhteći i morao je da je natera dole. ~ 172 ~

Naposletku, čovek za koga mislim da je bio Spandijev stric, krenuo je napred i pomogao mu da izađe gore na svetlost, gde smo mi ostali stajali čekajući ga. Čovek ga je potom čvrsto držao, prsti su mu pritisli rukave šalvar-kamiza u pokušaju da ga drži uspravno, jer su mu noge postale slabe od žalosti. A onda, jedan po jedan, ljudi su prošli pored Spandijevog oca da bi prišli grobu i stavili tri ili četiri lopate zemlje na kamenje.

Kako je dugi niz ljudi koračao napred, treptaj plavog ulovio mi je oko i ja sam okrenuo glavu da pogledam bolje. Zaprepastio sam se kada sam ugledao Pira Ludaka kako zuri pravo u mene. Oči su mu bile pune suza, a kada su se srele s mojima, vid mi se pomutio i lice mu je brzo izgubilo oblik.

Nikada mi je nije palo na pamet da bi jednom ludaku mogao da nedostaje jedan dečak i odjednom sam se postideo svega što smo mu uradili tokom života, jer je sada bilo jasno da mu je srce bilo dobro kao i kod bilo kog čoveka ovde.

Obrisao sam oči na vreme da vidim Pira kako je krenuo napred da uzme lopatu od drugog čoveka da bi mogao da stavi tri male kupe zemlje preko Spandija. Kako je to uradio, ulovio sam zbunjenost na licu Hadži-kana kada se okrenuo da pogleda Džordži. I njene oči su se zamaglile od iznenađenja pred čovekom čija su stopala bila ispucana i crna, čija je kosa bila jedna prljava grudva, a čije je telo bilo prekriveno predivnim plavim kožnim mantilom koji je očigledno napravljen za neku damu.

~ 173 ~

23.

Kad je Spandi umro, mislim da sam malo poludeo, jer je moj um odbijao da miruje. Čak i kada sam se svom snagom trudio da se koncentrišem i sputam ga, nastavio je da se kreće. Jednog trena bio je tužniji od tužnog, sledećeg je bio besan kao bik kojeg je ubola pčela, a sledećeg moje telo bilo je tako obamrlo da sam se pitao da li je to način na koji Bog čini da bol nestane, kao kada pacov žvaće prste leproznog.

Oduvek su me užasavale priče koje mi je Džahid pričao o lepri - o tome kako bi nosevi leproznih nestali preko noći zbog svih životinja koje su se gostile njihovim licima - ali sada to nije izgledalo tako loše, nestajati malo-pomalo u snu. Kada sam to pomenuo Pir Hederiju dan pošto sam sahranili Spandija, mogao sam da primetim da nije shvatio. „Mislim da bi najbolje bilo da ostaneš kod kuće nekoliko dana”, bilo je sve što je rekao.

Pošto su suze Džamilu takođe držale podalje od prodavnice, složio sam se.

Začudo, svi odrasli su smatrali da je bolje da me drže uposlenim, tako da su me stalno gnjavili da uradim ovo i ono, sve dok naposletku, kada su izvukli igru po imenu tvister i počeli da vezuju u čvorove na podu, nisam bio primoran da im kažem: „Ne. Jednostavno ne.” I otišao sam da bih imao malo mira.

Kada sam se vratio u svoju sobu, pokušao sam da pobegnem u knjigu koju mi je Šir Ahmed dao o slavnim ljudima kao što su bili Ajnštajn, Najtingejl, Paster, Pikaso, Tolstoj, Jovanka Orleanka, Sokrat i Kolumbo. Prema stranicama koje sam pročitao, svi su oni uradili prilično zapanjujuće stvari u matematici i medicini, u borbama i na putovanjima, i čak samo razmišljanjem. Nažalost, knjiga je takođe objasnila da su svi oni mrtvi, što mi nije pomoglo da ne razmišljam o Spandiju. „Biće potrebno vremena, šećeru”, objasnila mi je Mej kada sam je našao u ~ 174 ~

kuhinji.

Klimnuo sam glavom. „Vreme, Favade jeste sve ono što ti je potrebno”, potvrdio je Džejms pošto je podigao pogled sa laptopa kada sam ga video u bašti.

Ponovo sam klimnuo glavom. „Sve se čini bolje vremenom”, složila se Džordži pošto je prošla pored mene na stepenicama kada je krenula na posao. „Koliko vremena?”, pitao sam. „Oh, pretpostavljam da to zavisi od osobe, ali pošto vidim da ti je Spandi bio poseban prijatelj, verovatno će ti biti potrebno malo više vremena.”

Dakle, to je bilo jasno: samo mi je bilo potrebno vremena i verovatno će mi biti potrebno malo više.

Shvatio sam onda da je samo moja majka u potpunosti razumela ono što sam preživljavao, jer nije rekla ama baš ništa. Samo me je privukla u zagrljaj kada bi došao da sedim u njenoj sobi i ostavljala me na miru ukoliko joj ne bih ušao u sobu.

Tog popodneva kada smo sahranili Spandija, svi smo se vratili kući da popijemo čaj u bašti, osim Džordži, koja je nestala kroz kapiju da bi sedela s Hadžikanom u njegovom lend kruzeru. Pojavio se malo posle nas i poslao je Abdula da je dovede napolje.

Obično bih umirao od želje da saznam o čemu to pričaju, ali je moje zanimanje nestalo i nisam bio siguran hoću li biti u stanju da ga ponovo vratim. Zapravo, nisam mogao da ne mislim da su uprkos svojoj visini, odrasli neverovatno glupi: ljudi dižu u vazduh druge ljude; vojnici pucaju u decu; muškarci odbacuju žene koje vole; žene koje ih vole prave se da ih ne vole, a kada sam čitao novine Pir Hederiju, svi o kojima su pričali kao da su bili mnogo zainteresovani za pravila i rasprave i zauzimanje strana, nego za stvarni život.

Indijski glumac Salman-kan, koji nije baš tako poznat kao Džamilin budući suprug, Šaruk-kan, jednom je rekao u nekom časopisu koji sam našao bačen blizu Šar-i Nav parka da bi ljudi trebalo da „idu pravo i skrenu desno” u životu. Razmišljao ~ 175 ~

sam o tome neko vreme, i završio tako što sam pomislio da je pogrešio. Ali zato što je Salman-kan bio slavan glumac, a ja samo dečak koga su neki ljudi poznavali iz Kokošje ulice, isprobao sam to. Išao sam pravo duž Šar-i Nav ulice, skrenuo desno u sokak Tri. Nastavio sam pravo i ponovo skrenuo desno, i našao se u Kus-i Kusabu, ulici kasapina. Išao sam pravo i skrenuo desno treći put i stigao u sokak Dva. Konačno, nakon što sam išao pravo i ponovo skrenuo desno, stigao sam u glavnu Šari Nav ulicu , baš tamo odakle sam krenuo. Tada sam znao da bez obzira šta Salman-kan kaže i bez obzira koliko je žena naterao da se zaljube u njega, ponekad u životu jednostavno moraš da skreneš levo.

Trećeg dana nakon što smo sahranili Spandija, Hadži-kan je došao do naše kuće. Međutim, ovog puta nije poslao Abdula po Džordži, već po mene. „Pomislio sam da bismo mogli da odemo zajedno do Spandijeve kuće”, rekao je dok je stajao na ulici, u pratnji jednog od čuvara. „Dobro, reći ću majci”, odgovorio sam.

U Avganistanu, kada ljudi umru, postoji tačno određeno vreme za molitve.

Prve se izgovaraju na dan sahrane, naravno, a onda tri dana kasnije ponovo ih izgovaramo, potom nakon nedelju dana, a zatim četrdeset dana nakon što je pokojnik otišao pod zemlju i na kraju na godišnjicu smrti. Ovo je bio prvi put da sam stvarno učestvovao u opraštanju od mrtvog i pitao sam se s koliko njih ću se još oprostiti pre nego što se i moj život završi.

Nisam se radovao povratku u Kair Kanu, ali na kraju mi je bilo drago, jer je bilo skoro lepo. U kući svog brata, Spandijev otac je bio okružen ljudima koji su došli da ponove reči Alahove i izgovore mu svoje reči pomoći i nade. Dok su mu punili kosti svojom ljubavlju, kroz rukovanja i šapate, video sam da je to mnogo značilo Spandijevom ocu, koji je izgledao viši nego poslednji put kada sam ga video, ne tako skoro sasvim uništen. A pomoglo je i meni, jer sam mogao da vidim da podalje od političara i njihovih rasprava, podalje od bombaša samoubica i njihovih ubistava i podalje od vojnika i njihovih pušaka, ljudi jesu dobri. Avganistanci su dobri. Čak i ako sam imao teškoća da zauzdam svoj um, znao sam da moram da pokušam i držim ~ 176 ~

se barem te istine.

U maloj dnevnoj sobi u kući Spandijevog strica, desetine ljudi koje nisam znao izdvojili su vreme od svojih života i problema da bi se setili malog dečaka koji je bio moj najbolji prijatelj. Video sam im tugu u očima i video sam da je stvarna. Čuo sam nežno brujanje njihovih reči i čuo da su istinite.

Uzeo sam ove slike i zvuke i uskladištio u glavi da bih se uvek sećao da je u Avganistanu i Avganistancima bilo više od rata i ubijanja. „Kada sam bio otprilike tvojih godina jedan od mojih najboljih prijatelja je umro.”

Hadži-kan je pušio i vozio. Pored njega je bio čovek s puškom koja je izgledala užasavajuće koliko i on. Ja sam sedeo pozadi i osećao sam se malim.

Podigao sam pogled na njegove reči i video da me gleda u retrovizoru. Oči su mu bile tamne kao noć i čelo mu je bilo izlomljeno borama iznad teških crnih obrva.

Izgledao je i zastrašujuće i ljubazno, što bi trebalo da je nemoguće. Setio sam se priče Džordži o vremenu kada je putovao da je vidi u jednom selu u Sinvaru pre toliko godina. „Kako?”, pitao sam. „Kako je Vaš prijatelj umro?” „Igrali smo se na reci u Surkrudu, selu odmah iznad Džalalabada, gde voda teče crvena zbog planina. On je pao i udavio se.” „Mora da je bila duboka reka.” „Ne, nije zapravo. Mislim da je udario glavom u neko stenje kada se okliznuo, jer kada sam shvatio da se ne šali i pokušao da ga izvučem, imao je duboku posekotinu na glavi.” „Mislili ste da se igra?” „Da, bojim se da jesam. Hej! Majko krave!”

Hadži-kan je odjednom naglo skrenuo da bi izbegao jednonogog vozača bicikla koji samo što nije završio ispred nas. Pošto je zatrubio i namrštio se na bogalja, koji će uskoro izgubiti i drugu nogu ako ne bude pazio, Hadži-kan me je pogledao izvinjavajući se. ~ 177 ~

„Izvini zbog ovoga”, promrmljao je. „Bolje nemoj reći Džordži da sam to rekao.” „Šta ste to rekli?”, pitao sam.

I ponovo me je pogledao u retrovizoru, smešeći mi se očima. „Pa, kako ste se osećali kada Vam je prijatelj umro?”, pitao sam. „Ne dobro.” „Ni ja se ne osećam baš dobro”, priznao sam. „Ne osećaš se dobro sada”, odgovorio je slegnuvši ramenima, „a možda nikada i nećeš. Ja i dan-danas razmišljam o svom prijatelju.” „Ho... to je puno vremena.” „Da”, složio se Hadži-kan. „Ponekad mislim da je mrtvima lako. Teži deo je ostati u životu i još više od toga, hteti da ostaneš u životu.”

Kada smo se vratili kući, Hadži-kan je posegnuo u prostor između dva prednja sedišta lend kruzera gde je bila sakrivena mala fioka. Izvukao je knjigu i dao mi je.

Bila je prekrivena najmekšom kožom, kao koža bebe, a unutra je bilo oko stotinu rukom pisanih pesama na pašto jeziku. Kada sam prelistao stranice, video sam da su svi stihovi bili o ljubavi, svi do jednog. Pogledao sam ga, nisam znao šta da kažem. „Nije za tebe.” Nasmejao se, očigledno je shvatio brigu koja je počela da mi se uvlači u glavu. „To je za Džordži. Ali možda bi mogao da joj čitaš ove pesme povremeno, jer je bila vrlo lenja i nije naučila pašto.” „Dobro”, složio sam se. Laknulo mi je. „Jeste li ih Vi napisali?” „Ja?” Ponovo se nasmejao. „Ne. Jedan čovek iz mog sela ih je napisao. On je blagosloven darom. Ja sam samo blagosloven novcem kojim ga mogu naterati da zapiše svoje reči na papir.” „Ali Džordži ne razume ni reči paštoa”, podsetio sam ga. „Ne, ne razume. Ali zna zvuk ljubavi i zna reč za ljubav.”

Mina. Ljubav. Moja sestra. „Takođe”, dodao je, mešajući mi se u misli, „hoćeš li joj reći da sam spremio kuću za nju, da je spremna za njen dolazak? Ismeraj će biti tamo.” „A gde će te Vi biti?”, pitao sam. ~ 178 ~

„Ja ću... joj dati vremena.”

Kad sam se vratio kući nisam mogao da prenesem ovu poruku, zato što Džordži nije bilo ni od korova. Još je bilo rano i pretpostavio sam da je verovatno još na poslu, bira koze koje će češljati. Nije me čudilo to što je Džejms pak bio kod kuće.

Kada sam otišao da uzmem čašu vode, zaskočio me je. „Psst! Favade! Dođi ovamo!”

Uzdahnuo sam, teško i dramatično da bi shvatio svu snagu mog umora. „Neću da se igram nijedne od vaših glupih igara”, rekao sam mu. „A osim toga, siguran sam da su protiv islama.” „Šta, za ime sveta, hoćeš da kažeš?”, pitao me je. Izgledao je malo povređeno. „Tvister, dragi moj druškane, nije protiv islama. To je takmičenje za koje su potrebne veština i gipkost - to je kao kada si dobar u kretanju - i velika hrabrost.”

Pogledao sam ga i podigao obrve kao što je to Mej učinila kada je znala da priča gluposti. „U redu, u redu”, priznao je, „takođe ti dozvoljava da dodiruješ dupeta dama.” „Vidiš! Rekao sam ti da je protivno islamu!” „Detalji, Favade, samo detalji. Sada pođi sa mnom, hoću da ti pokažem nešto.”

Kao što je tražio, pratio sam ga u dnevnu sobu i do stola za kojim je Mej volela da radi. Povrh njega bila je mala kutija i neki zeleni i srebrni papir. „Dobro”, rekao je, „pogledaj ovo i reci mi šta misliš.”

Dodao mi je kutiju. Otvorio sam je i našao predivan prsten unutra, srebrni krug sa zlatnom navlakom koja je bila pažljivo išarana sićušnim izrezanim cvetovima.

Pogledao sam ga, nisam znao šta da kažem. „Ne gledaj me tako!” Nasmejao se. „To je za Rejčel. Samo sam hteo da vidim da li misliš hoće li joj se dopasti pre nego što ga umotam.” „Siguran sam da hoće. Da li se ženiš?”, pitao sam, a od iznenađenja mi je glas otišao u visine. „Šta? Ne! Ne, naravno da ne”, Džejms je izgledao još više iznenađen. „To joj je za rođendan.” ~ 179 ~

„Oh.” „Sranje! Ne misliš da će ona pomisliti da je prosim, ili?”

Slegnuo sam ramenima. „Oh, sranje!”, prošaputao je Džejms, čupajući kosu, koja je stvarno mogla i da se opere. „Sranje! Sranje! Jebeno sranje!”

Tek što su zvuci večernjih molitvi zaplovili preko neba i moja majka skoknula preko puta ulice da vidi Homeiru „u vezi s nečim”, Džordži se vratila kući s doktorom Hjugom koji je ušao iza nje. Ovo mi je zadalo mali problem. Stvarno mi se dopadao doktor - bio je nežan i ljubazan i zatvarao je rupe deci kojoj su nagazne mine raznele noge - ali sam bio malo zbunjen u vezi s tim ko mi se više sviđa, on ili Hadžikan.

Doktor Hjugo je spasavao Avganistance, ali Hadži-kan je bio Avganistanac.

Kako god, nisam mislio da treba da dam Džordži knjigu punu pesama upravo tu pred njim, a kako sam znao da ne mogu da sakrijem srce od očiju ili čak držim usta zatvorena, ostao sam u svojoj sobi.

Nije prošlo ni deset minuta, a Džordži je došla po mene. „Šta to kriješ ovde?”, pitala je nakon što sam doviknuo da može da uđe kada je zakucala na vrata. „Odmaram se”, slagao sam. „Stvarno? Imali smo naporan dan, je li?”

I naravno da nisam mogao da sprečim istinu da izađe na videlo. „Da, prilično, zapravo. Hadži-kan je došao po mene i otišli smo njegovim kolima u Kair Kanu s čovekom koji nosi pušku da se molimo za Spandija. A onda me je dovezao kući i ispričao mi za svog najboljeg druga koji je umro pošto je udario glavu u crvenoj reci kada je bio dečak, i dao mi je knjigu i rekao da bi trebalo da ti je čitam ponekad, jer si lenja.” „Oh, jeste, je li?” „Da.” „Shvatam.” ~ 180 ~

Izvukao sam knjigu koju sam sakrio ispod jastuka i dao joj je. Džordži je nežno uzela knjigu u ruke, milovala je kožu korica dugim belim prstima pre nego što ju je pažljivo otvorila. „Divna je”, prošaputala je, a ja sam klimnuo glavom. „Takođe mi je rekao da je kuća spremna za tebe i da će Ismeraj biti tamo.”

Klimnula je glavom. „To je ljubazno”, rekla je. „Nisam znao da ideš u Džalalabad.” „Imam posla tamo. Idem sutra, jer treba ponovo da razgovaram s Baba Gulom o njegovim kozama.” Izgledala je pomalo tužno. „Hej! Da pitamo tvoju majku da te pusti da pođeš sa mnom?”

Razmišljao sam o tome na tren, a i nije mi baš bilo do putovanja i smatrao sam da bi trebalo da mislim na Spandija, tako da sam hteo da je odbijem, ali onda sam se setio Salman Kana i skrenuo levo umesto desno. „Dobro”, rekao sam. „Sjajno!” Džordži se osmehnula i krenula nazad ka vratima držeći u jednoj ruci knjigu koju je Hadži-kan napravio za nju i drugu u vazduhu da bih je zgrabio. „A sada pođi sa mnom”, naredila je. „Mislim da će se desiti nešto zanimljivo.”

U dnevnoj sobi velike kuće prostrli su asuru po podu i doneli hranu iz Libanske taverne i poređali papirne tanjire ispred Mej, njene dlakave prijateljice Džeraldine, dr.

Hjuga, Džejmsa i Rejčel, koji mora da su se ušunjali kada nisam gledao, što je donekle dokazivalo na nisam baš pri sebi, još uvek.

Džejms je izgledao kao smrt. „Zdravo, Rejčel, srećan ti rođendan!”, rekao sam. „Zdravo, Favade, hvala ti mnogo. Kako si?” „Oh, dobro, nije tako loše”, odgovorio sam. „Dobro”, rekla je svojim posebnim glasom kao da pevuši. „Ponekad nam je svima potrebno malo vremena.”

Zato što je bio njen rođendan, progutao sam ono „a šta” koje mi je krenulo u grlu i nasmejao se. Onda sam otišao da sednem pored nje kada se pomerila da mi ~ 181 ~

napravi mesta. To je bila sasvim srećna okolnost, stvarno, jer je Džejms bio nasuprot nama i time sam imao odličan pogled na njegovo lice. Koža mu je bila belja od papira.

Kao i uvek, hrana iz libanskog restorana nam je nestala niz grlo brže nego što se dečak rodi pred ocem. Međutim, Džejms jedva da je išta takao, a kada smo sprali obrok mehurićima pepsija - smejali smo se jer je Džeraldina podrignula od toga tako glasno, kako nikada nisam čuo jednu ženu da podriguje - novinar je postao sve tiši i tiši, sve dok mu lice nije skoro pozelenilo i pomislio sam da će krenuti da povraća. „Vreme je za poklone!”, uzviknula je Džordži namignuvši Džejmsu. „Da, da”, potvrdio je Džejms, koji nije zvučao kao da je uopšte hteo da se složi.

Kada je Rejčel zatapšala i ciknula kao devojčica, trgnuo se, kao da ga je nešto upravo ujelo.

Meni je to bilo prilično smešno.

Džordži je prva predala svoj poklon, divnu zelenu maramu koja je Rejčel stvarno lepo stajala. Potom joj je dr. Hjugo dao veliku plastičnu kesu s flasterima, nešto igala, nekim melemima i drugim sitnicama koje bi mogle biti od koristi u slučaju nužde, ali teško da je to bilo ono o čemu se sanja. Posle dr. Hjuga, Mej je poklonila Rejčel uramljenu fotografiju nekih buzkaši svirača iz Mazar-i Sarifa; rekla je da je to od nje „i Džeri”. „I, hm, evo jedna sitnica od mene”, rekao je Džejms naposletku. „Da još mnogo godina slaviš.”

Nije zvučao baš uverljivo i ruka mu je izgledala meko kao želatin dok joj je pružao malu kutiju uvijenu svetlucavim zelenim i srebrnim papirom. Nije baš da Rejčel to nije primetila. „Oooh”, rekla je otvarajući paketić i pažljivo potom kutijicu.

Kada joj je srebro i zlato zasjalo u očima, svi su prestali da pričaju i zadržali dah. Rejčel je polako uzela prsten i okretala ga među prstima. „Divan je, Džejmse”, rekla je tiho. „I tako sam počastvovana, stvarno jesam.

To je tako divno sa tvoje strane. Ali... stvarno... žao mi je... nema nikakve šanse da se ~ 182 ~

udam za tebe.”

Džejms je zastenjao. „Bojao sam se da će se to desiti”, rekao je. „To je samo prsten, Rejčel, nisam mislio...”

Zastao je usred rečenice, jer su mu se svi smejali, Rejčel jače od svih. „Znam, Džejmse!”, rekla je. „Šalim se! Džordži mi je ispričala za tvoj mali napad panike!”

Ponovo je zastenjao i udario se po čelu, što mu je povratilo malo boje u lice. „Ali prsten je stvarno divan”, rekla mu je. „Hvala ti. Uvek će mi biti drag.” „Drago mi je - valjda.”

Nasmejao se kada se nagnuo preko asure da je poljubi. „Hej”, rekao je kada se vratio na svoje mesto, „kako to misliš da se ne bi udala za mene?”

Zakikotala se. „Vidi ga! Ti si u pometnji, dragi, velikoj raščerupanoj pometnji i uglavnom pijanoj - pometnji. Kako bih ikada mogla da te odvedem kući da upoznaš moje roditelje?” „Čekaj malo...” „A osim toga prezivaš se Alkok!” „To je vrlo otmeno staro englesko prezime, mislim da ćeš se uveriti da je takvo.” „Možda i jeste Džejmse, ali ne mogu da provedem ostatak života kao gospođa Alkok!”

I svi su posrnuli u smeh, osim Džejmsa, koji je izgledao razočarano, i mene, jer sam mislio da bi Rejčel bila divna gospođa Alkok. Sudeći po malim senkama koje su sada prelazile preko Džejmsovog lica, čini mi se da je i on to mislio.

~ 183 ~

24.

Dok smo se vozili oko sivih planina i dole niz plavetnilo Surobija i u zelenu ravnicu koja nas je vodila do Džalalabada, palo mi je na pamet da ovo putovanje dolazi obično posle neke nesreće u mom životu - prvo je to bio Džejmsov nož u dupetu Francuza, a sada Spandi - i nisam moga a da se ne zapitam koja bi propast mogla sledeća da me snađe ako ikada krenem ovamo ponovo. Da mi možda ne umre majka? Da ne prodaju Džamilu za noć hašiša? Hoću li se probuditi jednog dana i shvatiti kako po Kabulu trči pacov s mojim nosom u stomaku? Što sam više razmišljao o tome, to mi je sve više kvarilo putovanje, iskreno rečeno. Takođe sam se na zadnjem sedištu znojio kao debeljko umotan u patu, jer klima-uređaj nije radio. Iako je Džalalabad bio svega nekoliko sati udaljen od Kabula, sunce je bilo oko stotinu puta jače i vrućina mi je punila usta u zatvorenom prostoru lend kruzera koji je došao da nas pokupi pre ručka.

Džordži je učinila malo da ovo putovanje bude zanimljivije, pošto je sedela napred i pričala sa kancelarijom veći deo vremena, jer joj je prijem na mobilnom nestajao usred razgovora. „Jesi li gladan?”, pitala me je naposletku, kada je sklopila telefon pošto smo se zaustavili ispred tunela Durunta. Dva ogromna kamiona bila su zarobljena unutra okrenuta jedan ka drugom, nisu mogla da prođu, niti da se vrate zbog svih ostalih kola, taksija i lend kruzera koji su stizali i zaprečili ih. „Umirem od gladi, zapravo”, odgovorio sam.

Tog jutra pojeo sam samo malo hleba i meda, jer jaja nisu više bila na meniju zahvaljujući uzveštaju koji je majka čula na radiju. Navodno, svi ćemo umreti od ptičjeg gripa, tako da je sve što je imalo ikakve veze s pilićima od sada bilo zvanično zabranjeno u našoj kući. „Dobro, hajdemo onda napolje”, rekla je. ~ 184 ~

Izašli smo iz kola s vozačem, jer smo znali da nećemo mrdnuti u skorije vreme i iskočili u metež ulice. Oko nas vazduh je bio gust od ljutitih povika i besnog trubljenja, dok je grupa policajaca pokušavala da uvede red u ovaj metež. Kao i obično, gotovo niko nije mario za to, čak su izlazili iz kola da oštro izreknu svoje zapovesti, dok su mnoga kola pokušavala da preteknu one ispred sebe i provuku se ispred drugih, u nadi da će silom da se uvuku u tunel.

Zamišljao sam da bi mi, da sam ptica koja gleda sa neba dole, put izgledao kao da je prekriven ogromnim ćebetom od metala.

Dok smo vijugali kroz tandrkanje motora, stigli smo do jednog ribljeg restorana kraj puta. Napolju je jedan čovek stajao ispred metalne posude iz koje je prštalo ulje. Mahnuo nam je da uđemo, podalje od smrada zagorele masnoće i teških izduvnih gasova.

Prošli smo pored njega, kroz malu prostoriju gde je grupa muškaraca sedela na podu i kidala komade ribe hlebom ili vadila kosti tanke kao igla iz usta. Klimnuli smo im u znak pozdrava, oni su nam uzvratili klimanjem, i nastavili smo dalje kroz vrata u zadnji deo restorana.

Ispred nas, plavozeleno jezero Durunte šepurilo se svojim bojama nad nazubljenom linijom smeđih planina. Bilo je neverovatno lepo. I bilo bi i neverovatno mirno da vazduh nije bio ispunjen zvucima ljudi koji su psovali majke jedni drugima.

Niski mršavi čovek s brčićima i bez brade mahnuo nam je da uđemo u drugu malu prostoriju koja je bila na rubu jezera. Unutra je bio ogroman prozor i čovek je krenuo s krpom, terajući oblak muva koji je napravio nekoliko krugova pre nego što se opet spustio gde je i bio.

Seli smo na jarkocrvene jastuke s tačkama od masnih prstiju i Džordži je naručila dve konzerve pepsija, tanjir naan hleba i nešto ribe.

Pogledao sam kroz prozor i video sićušan brod pokriven lepim šarenim trakama koji je plovio na vodi. Ispod nas ugledao sam i dečaka, otprilike mojih godina, kako grabi uzbrdo od jezera. Gornji deo tela mi je bio nag, a donji deo pantalona, vlažne na nekoliko mesta, bile su smotane nagore. „Dakle, barem je riba sveža”, prokomentarisala je Džordži, jer je dečak nosio ~ 185 ~

plastičnu činiju punu ribe koja se koprcala i bila puna kostiju. „Da, to je nešto”, složio sam se kada sam se nagnuo nazad na prljave jastuke. „I zašto moraš da vidiš ponovo Baba Gula?” „Moram da utanačim neke detalje”, odgovorila je. „Organizacija za koju radim upravo je dobila gomilu novca i imamo sjajnu priliku da stvarno pokrenemo ovaj poduhvat s kašmirom.” „Na koji način?” „Dakle, pokušavali smo da navedemo poslovne ljude da investiraju ovde i jedna italijanska kompanija želi da kupi jednu fabriku. To bi donelo mnogo radnih mesta, Favade. Takođe bi stvorilo i potražnju za kašmirom, čime bi stotine hiljada poljoprivrednika imali dodatni izvor prihoda. Hoću da Baba Gul i njegova porodica budu deo toga. Osim toga, mislila sam da bi ti to bila prilika da se pozdraviš sa svojom devojkom.” „Ona nije moja devojka!”, pobunio sam se, udarajući je muholovkom koja je ostavljena na podu. „Ali znaš o kome govorim, zar ne?” „Oh, umukni, Džordži!” „Oh, umukni, Favade!”

Oboje smo osmehnuti krenuli da štrpkamo ribu punu kostiju koja je stigla na papirnim tanjirima. I dok sam jeo razmišljao sam o Mulali koja trči kroz polja s crvenom maramom koja joj vijori oko vrata kao rep vatrometa i pitao sam se da li je Džordži u pravu i da li će Mulala biti moja devojka.

Posle ručka nismo stali kod kuće Hadži-kana, nastavili smo da se vozimo dalje kroz Džalalabad, stalno smo trubili ljudima, kolima i tak-takovima koji su poput mrava jurcali po žutim ulicama, pored slike Hadži Abdul Kadira i tunelom do drveća sve dok nismo stigli do skretanja koje nas je odvelo do Sinvara.

Kako smo se približavali, počelo je da me golica u stomaku kada mi je lice Mulale došlo u misli i molio sam se da Baba Gulovu kolibu zateknemo tamo gde smo je ostavili pre nekoliko meseci. ~ 186 ~

Dok smo poskakivali po kamenitoj stazi - glavnom putu, koliko sam mogao da vidim - učinilo mi se da sam prepoznao polje gde smo se igrali zajedno na zimskom suncu, ali nisam mogao da vidim ni traga od starčevih koza, niti moje prijateljice. Pod kožom, srce je počelo brže da mi se pomera kada smo promašili skretanje za koje sam bio siguran da nas je vodilo ka Baba Gulovoj kolibi. Pogleda sam Džordži, koja je takođe izgledala zbunjeno. „Zalmaje”, rekla je vozaču, „kuda idemo?” „Baba Gul ima novi dom”, bilo je sve što je rekao.

Ispred nas planine koje su se spajale s Pakistanom rasle su nam pred očima i prošli smo čudna stenovita polja koja su izgledala kao prastari stepenici sve dok nismo skrenuli levo kod nekih kamenih zidina koje su oivičavale polja cveća. Oko deset minuta kasnije, uz prašnjavu stazu što nam je ubacila oblake peska u usta kroz otvoren prozor koji je Džordži prekasno zatvorila da nas spase, stali smo ispred male kuće. Pred njom su bili nizovi mladog drveća, ograđeni od usta gladnih koza koje su pasle u blizini. Bile su to Baba Gulove koze i izgledale su mnogo tanje nego kada sam ih poslednji put vidio, jer im je skinuto krzno da bi od njega napravili bunde za ljude.

Izašli smo iz kola i krenuli za Zalmajem. „Aga Baba Gul Rahman”, viknuo je.

Iza vrata prekrivenih zavesom izašla je Mulalina majka na svetlost dana.

Izgledala je deblje nego što je pamtim, a to što je dobila na težini izgleda da joj je ispeglalo nešto od bora na licu. Prišla je da pozdravi Džordži, osmehujući se široko i ispruženih ruku. Kada je stigla do nje, propela se na vrhove prstiju da joj uzme lice u ruke, a onda ju je poljubila šest puta, po tri puta u svaki obraz.

Džordži joj je uzvratila, ali sam mogao da vidim kako joj zbunjenost prekriva oči kada je Mulalina majka krenula da priča na brzom, veselom paštou. „Kaže, neka te Alah blagoslovi s hiljadu želja - ti si njena sestra”, objasnio sam Džordži dok ju je vukla prema kući. „Reci joj da je to vrlo ljubazno i da se nadam da će Bog da joj uzvrati tu ljubaznost na još milion srećnih načina”, odgovorila je Džordži, te sam to i uradio. ~ 187 ~

Kraj vrata smo izuli cipele sa nogu i krenuli za Baba Gulovom ženom unutra, gde smo našli Mulalu i dvojicu braće kako brišu prašinu sa dugih jastuka, spremljenih za nas da sednemo. „Selam alejkum”, rekla je Mulala, grabeći Džordži oko struka u jakom zagrljaju pre nego što mi je pružila ruku. Braća su stidljivo pružila ruke i kikotali su se kad su nam poželeli dobrodošlicu.

Baba Gula nije bilo nigde na vidiku. „Sada ovde živite?”, pitao sam iznenađen i zadovoljan što je porodica imala sreće. Ili su očešljali mnogo koza tog proleća ili je Baba Gul našao đavolju sreću u kartanju. „Da, lepo je, zar ne?”, odgovorila je Mulala. „A kada pomislim da sam pre nekoliko meseci bila spremna da umrem.”

Uz šolje čaja i tanjire suvog keksa, Mulala i ja smo podelili posao da prenesemo Džordži reči Baba Gulove supruge. Bilo je skoro neverovatno šta se desilo njihovoj porodici u tako kratkom vremenu i bilo mi je drago što je njihova priča imala srećan kraj, jer ne verujem da bih mogao da se suočim s još jednom nesrećom.

Na izmaku zime, Baba Gul je izgleda zapao u ozbiljne nevolje s kockom i jednog dana došao je kući i nije mogao da pogleda ženu u oči. Bez reči, uzeo je Mulalu za ruku i praktično je odvukao do sledećeg sela, ostavivši ženu da se bije u grudi u drvenoj kolibi i lije reke suza.

Dok su išli niz kamenite staze, Baba Gul nije ni reč rekao Mulali. Sve ju je više obuzimao strah što je otac uporno odbijao da joj odgovori na pitanja, sve dok se i njoj nisu oči napunile suzama iz nekog neznanog razloga.

Kada su stigli do sela, otkrila je zašto otac nije mogao da govori: zanemeo je od stida, jer je prodao svoj dug drugom čoveku koristeći svoju kćerku. Mulala se skoro onesvestila od užasa kada je shvatila šta se dešava. Otac ju je prodao čoveku koga će uskoro zvati „mužem”.

Kada se priljubila o zid kuće u kojoj je trebalo da živi, ovaj čovek se rukovao s njenim ocem. Prsti su mu bili tanki i tamni i savijali su se ka unutra od starosti. Uz vrisak užasa pri pomisli da će je ti prsti dodirnuti, Mulala je otvorila vrata kuće i ~ 188 ~

potrčala koliko je noge nose, iako je znala da je to najveća uvreda koju je mogla da nanese ocu, da ne pominjemo čoveka koji je trebalo da joj postane muž. Dok je trčala, znala je da je takoreći mrtva, jer je spasavajući sebe osramotila porodicu.

Kada je nestala u poljima koja su okruživala selo, pala je na kolena i puzala kroz rastinje, nije se usuđivala da podigne glavu satima iako su joj kolena i ruke bili isečeni od oštrog kamenja ispod nje. Dve noći spavala je pod grmljem i u rupama koje su vremenom nastale u brdima i planinama, preživljavala je hraneći se bobicama i sirovim krompirom koji je krala dok su ostali spavali u krevetima.

Trećeg dana shvatila je da neće moći da živi tako doveka, ali nije mogla ni da se vrati porodici, niti čoveku kome je prodata. Tako da je pogledala duboko u sebe i izabrala da oduzme sebi život. Uprkos tome što je to bio užasan greh, jedan od najgorih zapravo, molila se da joj Bog oprosti, jer je bila dete.

Dok je čekala da padne noć, sedila je u pećini skrivenoj grmljem i smišljala plan. Ušunjaće se u selo kada sunce zađe i ukrasti kanticu benzina iz neke kuće.

Potom će se zapaliti.

Naravno, Mulala se užasavala od onog što je naumila da učini. Znala je da će boleti i bojala se da joj Bog neće oprostiti i da će nastaviti da gori do sledećeg života.

Povrh toga, srce joj je bilo slomljeno pri pomisli da nikada više neće videti majku.

Dok je tako tiho plakala u samoći, učinilo joj se da čuje majčin glas kako je doziva. „Najpre sam pomislila da sanjam”, objasnila je, „iako nisam spavala. A pomislila sam i da je to možda način na koji ti se smrt javlja kada odlučiš da je prihvatiš. Ali zvučalo je tako stvarno. Stvarno sam osećala da me majka zove.”

Pošto nije više mogla da podnese ludilo koje joj se javilo u glavi zbog majčinog dozivanja, Mulala se pomerila iz pećine u kojoj se skrivala i pogledala dole u dolinu. Sitna žena prekrivena zeleno-plavom burkom koju je povukla sa lica lutala je kroz travu. Uzvikivala je Mulalino ime, i Mulala je shvatila da uopšte ne sanja.

Majka je došla po nju.

Nije mogla da se zaustavi, iako je bila sigurna da će je vratiti starcu koji je trebalo da joj postane muž, jer majka nikada ne bi mogla da prkosi svom mužu.

Mulala je istrčala i bacila se majci u zagrljaj. Umotana u majčinu ljubav, plakala je i ~ 189 ~

plakala sve dok joj umorne oči nisu ostale bez suza. „U redu je, u redu je”, majka je plakala s njom, ljubeći je nežno svuda po licu. „Sada smo sigurne, Mulala. Ti si sigurna.”

Kada se smirila, majka ju je uzela za ruku i otišle su zajedno kući. Usput joj je ispričala da ju je tuga zbog onog što joj je muž uradio skoro slomila, kao i vest da je pobegla. Ali onda se bol pretvorio u ludi bes i u naletu slepog gneva otišla je do sela Hadži-kana skoro pola dana hoda odatle, da ga moli da učini nešto. On je bio najjači čovek u provinciji i ako se on umeša, Mulala bi možda mogla da bude spasena.

Začudo, Hadži-kan je bio kod kuće kada je stigla i kada je izašao na vrata, Mulalina majka je od umora pala pred njegove noge, moleći ga za pomoć. Kada je čuo šta se desilo, blago joj je rekao da ne brine i da treba da ode i nađe svoju kćerku i vrati je kući. Potom je otišao do čoveka koji je kupio Mulalu i platio njenu slobodu.

Ali njegova dobrota nije se na tome zaustavila. Baba Gulova supruga rekla je da je Haždi-kan kada je došao u kolibu, izgovorio tako oštre reči čobaninu da mu je stvarno ulio strah od Boga, istinski, i od tog dana Baba Gul više nikada nije prišao kartama. „Provodi skoro svaki čas u džamiji ovih dana, moleći Alaha za oproštaj dok još ima vremena da se spase pakla”, rekla je Mulala sa osmehom.

Pošto je spasao Baba Gulovu kćerku i večnu dušu starčevu, Hadži-kan je preselio porodicu u njihov novi dom. Baba Gulova žena rekla je da im je naplatio kiriju za kuću koja je bila takva „da je skoro besplatna kao vazduh” i da im je dao dovoljno pirinča, ulja i pasulja da cela porodica i sledećeg meseca napuni stomake dok ne puknu. I više od toga, nekoliko dana nakon što su se uselili, pojavili su se neki ljudi i kraj kuće zasadili drveće koje smo videli u bašti; izgleda da će im jednog dana grane biti pune pomorandži, šljiva i nara, što će Mulalinoj porodici pružiti još jedan način da zarade novac. „Sve je to Hadži-kanovo delo, i to je sve zbog tebe”, završila je Mulalina majka i pružila ruke da približi Džordžino lice sebi. Potom je slatko poljubila u čelo.

Dok smo se vraćali u Džalalabad, bio sam pun priče o Hadži-kanovoj dobroti, a u retrovizoru sam video Zalmaja kako se smeje dok sam mu ja sav uzbuđen pričao ~ 190 ~

priču koju je zasigurno već znao.

Začudo pak Džordži je ćutala. Mogao sam samo da joj vidim potiljak, ali izgleda da su joj oči gledale nekud preko polja ispred nas, kao da traži nešto što je izgubila, a usne su joj bile stisnute i neme, ma koliko sam se trudio da je uključim u razgovor.

Baš kao što je Hadži-kan i rekao, kada smo konačno stigli u njegovu kuću u Džalalabadu, zatekli smo Ismeraja kako nas čeka. Sada je sunce već palo iza planina i kuća je bila kupa svetlosti u tami. Takođe je bilo i vrlo tiho pošto smo samo nas troje bili u kući, kao i kepec koga smo ranije videli, koji je leteo tamo-amo opslužujući nas hranom i slatkim čajem.

Posle sitnih uzbuđenja u toku dana i sati i sati koje smo proveli u vožnji, oči su mi brzo postale teške od sna. Naravno, ovo je takođe moglo da ima veze i s gustim dimom Ismerajevih posebnih cigara. Naslonio sam se na jedan od jastuka u zlatnoj sobi da odmorim oči na tren. „Hoćeš li na spavanje?”, pitala me je Džordži, prekinuvši razgovor sa Ismerajem. „Za minut”, odgovorio sam, pošto mi je bilo suviše udobno da bih se pomerio. „Dobro, za minut, onda”, odgovorila je i povukla me napred da mi smesti glavu na kolena. Sklopio sam oči u toploj sreći, osećao sam blagost sna koji stiže dok sam slušao tihi zamor odraslih. Džordži i Ismeraj pričali su o politici i sve većim problemima na jugu i istoku. „Živimo u teškim vremenima”, rekao joj je Ismeraj. „Lično, nemam pojma koji je Karzajev plan. Uviđam potrebu za jakom centralnom vlašću, ali ovo je Avganistan - nije jednostavno kao da pomeraš ljude po šahovskoj tabli. Ako ukloniš tradicionalnu vlast iz jedne oblasti, ljude koji dele kulturu i istoriju sa svojim narodom, stvorićeš vakuum. Nema više uzdržavanja, nema više odanosti, ostaje samo novac.” „Da li je Halidov položaj ugrožen?”, upitala je. Čuo sam Ismeraja kako cokće jezikom da kaže ne. „Kako bi mogli?” On nema položaj u vladi da se ne suočava s mnoštvom problema vlade.” „Kao što su?” ~ 191 ~

„Dakle, znaš da je podržao plan predsednika vlade za iskorenjivanje maka, zar ne?” „Ne”, priznala je, „nisam to znala.” „Dakle, jeste. Ove godine na njegovoj zemlji neće se saditi mak i on nameće ovu strategiju šurama, pokušava da ubedi druge vlasnike zemlje i starešine da se priključe, ali nije lako. Hadži pokušava da nađe pravi put da ode dole, za dobrobit svih i dobrobit Avganistana, ali to je put koji je preprečio neprijatelj s mnogo glava, Džordži. Imaš farmere koji se suočavaju s tim da im se godišnji prihodi saseku za najmanje dve trećine, imaš i same švercere, a tu su i pobunjenici koji gledaju kako im se zavrće jedan od glavnih izvora novaca.” „Šta će uraditi?” „Šta, osim da pokušaju da ga ubiju?” „Ne misliš valjda ozbiljno?”

Džordži se brzo pomerila, ali sam se pravio da to ne primećujem da me ne bi poslala na spavanje. Ali osetio sam brigu u tome, a osetio sam je i u svom srcu. „Dakle, ne, možda preterujem”, umirivao ju je Ismeraj. „Ali ovo nisu laka vremena za njega, Džordži. Moraš da budeš svesna toga.”

Uprkos tuzi u Ismerajevom glasu, Džordži je ćutala. Pretpostavljam da mora da je upijala njegove reči i motala ih po glavi pre nego što mu odgovori. Međutim, kada je odgovorila, skoro dva minuta kasnije, skoro da sam se zagrcnuo u tobožnjem snu. „Halid me je pitao da se udam za njega”, rekla je.

~ 192 ~

25.

Znate, stvarno nisam hteo ništa da kažem, ama baš ništa, i satima čak nisam progovorio ni reči - što je bilo svojesvrsno mučenje ako zastanete da razmislite o svim pitanjima koja mora da su mi vrištala po glavi i tražila odgovore. Ali, kao što izreka kaže, drvo se ne pomera osim ako ima vetra, a do polovine sledećeg jutra shvatio sam da bi trebalo da krenem malo da duvam. „Imaš li nešto da mi kažeš?”

Džordži je sedela na prednjem sedištu kola. Kako sam bio prilično pametan za svoje godine i majstor u veštini špijuniranja, govorio sam na engleskom da Zalmaj ne bi mogao da razume. „Kao na primer?”, odgovorila je, okrećući se u sedištu da me pogleda. „Kao... nešto...”, odgovorio sam, ukravši rečenicu koju sam milion puta čuo od Džejmsa kada je pokušavao da ništa ne kaže. „Oh... nešto...”, uzvratila je Džordži. „Da... nešto...”, potvrdio sam.

Zevnula je, naslonila se nazad u sedište i sa glave namakla naočare za sunce na oči. „Ne, ne stvarno, Favade. Ali ako čuješ išta zanimljivo, probudi me, hoćeš li?”

To se u suštini dalo prevesti kao „Ne zaustavljaj magarca koji nije tvoj.”

Vrteo sam glavom. Stvarno je ponekad umela da me naljuti.

Kada smo se vratili u Kabul, moja očajnička potreba da govorim izbila je poput buva pod kožom - svrbelo je, reči sićušnih nogu su mi gmizale uz nos, marširale kroz glavu i ostale mi u ustima, spremne da iskoče na najmanju priliku. Ali nije bilo nikoga za razgovor!

Spandi bi mi bio prvi izbor, jer mi je najbolji prijatelj i znao sam da ume da ~ 193 ~

čuva tajnu. Što se tiče Džamile, dakle, jednostavno nije bilo šanse. Već je priznala da je pomalo zaljubljena u Hadži-kana, a uz to je bila i devojčica, što je značilo da je skoro nemoguće verovati joj, pogotovo kad je reč o temama kao što je brak. A iako je Pir Hederi starac, bio je gori od Džamile kada je reč o takvim stvarima. Kada bih mu rekao sve što znam, ne bi me iznenadilo ako bi do kraja dana, dok baca trulo voće da nahrani koze, već spojio Džordži i Hadži-kana i očekivao njihovo šesto dete.

Tako sam te večeri odlučio da ponovo pokušam s Džordži.

I uradio bih to da me dr. Hjugo nije pretekao.

Posle divnog obroka kabulskog pilava, spremljenog stručnim prstima moje majke, krenuo sam ka bašti gde sam znao da Džordži sedi i čita knjigu dok sunce zalazi, a onda se oglasilo zvono na vratima i kapija se otvorila da doktor uđe. Čak i pre nego što sam saznao da se Hadži-kan svojski bori za Džordži, teško sam podnosio društvo dr. Hjuga, jer je bio tako fin, a bilo je očigledno da mu se Džordži mnogo dopada, jer oči teško da su mu ikada silazile sa njenog lica kada su zajedno. Ali „fin” i „drag” nisu bili baš neki suparnici spram zaljubljenog Avganistanca i pretpostavljao sam da je Džordži ta koja sprečava da ona i Hadži-kan budu ponovo zajedno. I premda je Hadži-kanovo ponašanje ubilo Džordžinu bebu, upravo smo saznali da je nedavno spasao čitavu jednu porodicu, što mu je, ako to posmatrate kao igru buzkašija, donelo malo više pogodaka nego drugom timu.

I tako, pošto nisam mogao da se suočim sa dr. Hjugom a da mi oči ne odaju činjenicu da mislim da je izgubio rat, uvukao sam se u senku zida baš kada mu se neuredna masa kose pojavila u dvorištu. Šunjajući se po obodima, zaobišao sam oko kuće do „tajnog prolaza” koji je vodio do bašte. Tu sam zauzeo svoj položaj, kao što sam to radio mnogo puta ranije, seo na pete da bih virio kroz grmove ruža koji su svetu nekada davale sjajne boje.

Kada je dr. Hjugo prišao Džordži, spustila je knjigu i osmehnula se, podigla je glavu i ponudila mu je obraz umesto usana. Doktor Hjugo je oklevao, ali je prihvatio. „Hvala što si došao”, čuo sam je kako kaže. „Hvala što si došao? To zvuči vrlo zvanično”, odgovorio je , pokušao je da se nasmeje. ~ 194 ~

„Da, izvini, ja... samo je reč o tome...” Uzdahnula je. „Mislim da moramo da razgovaramo.” „Dobro, ovo sada zvuči ne samo zvanično već i ozbiljno.” „Da, jeste. Barem ja mislim da jeste; možda ti nećeš smatrati da je tako. Ne znam. Nisam sigurna šta ti misliš o tome ako je neko iskren prema tebi.” „Dakle, što ne pokušaš i vidiš?”, odgovorio je i mogao sam da čujem da mu je glas napet pošto mu se grlo steglo.

Seo je i pomerio stolicu tako da je bio tačno naspram Džordži, umesto pored nje. Izgledalo je kao da su na razgovoru za posao. Dok sam sedeo tu i špijunirao kakvoj je neprijatnosti izložen, bilo mi ga je pomalo žao, iako mi je bio drago što je tera da priča dalje, jer je Džordži krenula da gubi nit misli u izvinjavanju, a ja sam izgarao da čujem dobar deo. „U redu, a sada, Hjugo, molim te pusti me da završim pre nego što išta kažeš.” „U redu.” „Dobro.” Ponovo je uzdahnula i nagla se napred u stolici, obmotavajući patu oko sebe iako je vreme bilo toplo i nije moglo da joj bude hladno. Primetio sam da je to bio onaj sivi patu koji joj je Hadži-kan poklonio. „Dakle”, počela je, „kada je umro Favadov prijatelj Spandi, otišli smo na pogreb u Kair Kanu, kao što znaš, i tamo sam videla Hadži-kana. Bilo je to prvi put posle pobačaja i, kao što možeš da pretpostaviš, s obzirom na povod, bio je to prilično dirljiv trenutak. Nismo razgovarali na sahrani, ne bi bilo ispravno, ali se pojavio kod kuće malo kasnije i razgovarala sam s njim napolju u kolima. Bio je izbezumljen, Hjugo. Da si mogao da ga vidiš, srce bi ti se slomilo. Bilo je kao da...” „Favade!”

Glas moje majke zazvonio je kao pucanj posred neba koje je tamnelo i ja sam se prilepio za tlo. „Favade!”, viknula je ponovo. „Favade!”

Proklinjući zlu sreću, otpuzao sam u senku sve dok nisam bio na sigurnom i mogao ponovo da ustanem i odem oko dvorišta a da me ne vide da dolazim iz bašte. „Oh, eto te”, rekla je kada sam se pojavio. „Dođi, moram da razgovaram s ~ 195 ~

tobom.”

Nisam bio srećan zbog toga, ali sam je pratio do njene sobe. Bila je čista i uredna i televizor je bio ugašen za promenu. Takođe sam pomislio da izgleda neuobičajeno nervozno, kao da je učinila nešto loše, što je obično bio moj posao u našem zajedničkom životu. „Šta se desilo?”, pitao sam. „Kako to misliš, šta se desilo?”, uzvratila je pitanjem, dok se smeštala na jastuk i pružala mi ruke da joj se pridružim. „Izgledaš... čudno”, rekao sam. „Ho, to je lepo reći majci, zar ne?” „To je istina”, bunio sam se. „Dakle, pretpostavljam da je u redu, onda.”

Nasmejala se i primetio sam koliko su joj lepe oči te večeri, kao divna zelena svetla. „U redu, Favade.” Majka se nagnula napred i uzela me za ruke. „Moram da razgovaram s tobom o nečemu i ako ti se ne dopada ono što ćes čuti, onda mi to samo reci i obećavam da to neću više pominjati. Nikada.” „Važi”,rekao sam i osetio kako mi se hladnoća uvlači u utrobu - ista ona hladnoća koja mora da se ušunjala u Džordži kada se spremala da kaže dr. Hjugu da je Hadži-kan hteo da je oženi, zbog čega je morala da prigrli patu. „Sačekaj tren”, dodao sam, jedna misao mi je odjednom drhtaj u srcu pretvorila u nešto mnogo ljepše i toplije, „hoćeš da se udaš?” „Molim? Kako...”

Odmakla se, očigledno zbunjena, i odmah sam zažalio što sam rekao nešto što joj je bilo tako mrsko da čuje. „Izvini”, rekao sam. „Samo sam razmišljao glasno.” „Ne, nemoj da se izvinjavaš, Favade. Ja sam... ja sam samo iznenađena što si pitao, to je sve, jer je to otprilike ono o čemu sam htela da razgovaram s tobom.”

Zastala je.

Ja sam ćutao. ~ 196 ~

Gledali smo se u tišini i osećao sam koliko je jaka ljubav između nas. „Šir Ahmed me je pitao da se udam za njega”, rekla je konačno, „i htela sam da znam šta ti misliš o tome da ti on bude otac. Ako kažeš ne, to je to, sine. Nikada više nećemo razgovarati o tome i neću misliti loše o tebi. Ali moraš da znaš da znaš da je on dobar čovek Favade, i mislim da bi mogao da nam ponudi pravu budućnost. To nam je šansa da živimo neku vrstu normalnog života, kao porodica, kao avganistanaca porodica, ne luda mešavina Avganistanaca i stranaca. Hoću da nas skrasim. Još više, hoću da se ti skrasiš. Ali ti si mi sin i ovaj brak može da se ostvari samo ako pristaneš na to.

Kada je zaćutala, osetio sam kako joj prsti drhte i pustio sam je da bih ustao.

Polako sam otišao do prozora, gde sam stajao neko vreme, vrteo glavom i trljao oči kao da mi je ogroman bol odjednom spopao telo. Onda sam uzdahnuo, glasno i jako, okreuno se da pogledam majku.

Lice je okrenula dole i zurila u pod. „U redu je, Favade”, prošaptala je, „ne brini. Reći ću Šir Ahmedu...” „Da, majko! Reći ćeš mu ’da’!”, uzviknuo sam, skočio do nje i zagrlio je oko vrata da je obaspem s hiljadu slatkih poljubaca po licu. „Bilo je prokleto vreme!”, dodao sam, smejući se glasno, jer me je zgrabila oko struka i golicala mi stomak za kaznu.

~ 197 ~

26.

Nikada nisam imao puno tajni u životu, uglavnom zato što ljudi ne poveravaju deci važne stvari, tako da sam ih uglavnom izmišljao. Ali sada sam stvarno imao glavu punu prokletih tajni koje nisu izgledale ni upola tako zabavno kako bi trebalo.

Pošto sam razmišljao o tome u krevetu, sve do trenutka kada su mi se oči predale i sklopile za to veče, zaključio sam da je glavni problem s tim što imaš tajne to što ti nije dozvoljeno da ih ikome kažeš. A ako možeš da ih kažeš nekome, dakle, kakva je svrha onda uopšte imati ih?

A nisam imao samo jednu, imao sam ih gomilu. Za sada, Hadži-kan je pitao Džordži da se uda za njega, ali nisam mogao ništa da kažem, jer sam se pravio da spavam kada sam to čuo. Doktoru Hjugu zasigurno je rečeno nešto „zvanično i ozbiljno”, ali nisam mogao da ga pitam ništa u vezi s tim, jer sam špijunirao kada mu je to rečeno. Nikom nisam mogao da kažem za novosti u vezi s majkom, jer me je naterala da obećam da ću ćutati, sve dok ne ode u Kair Kanu u posetu sestri. Nisam čak mogao da razgovaram ni kao muškarac s muškarcem sa Šir Ahmedom o njegovim planovima ili gde je zamišljao da bismo mogli da živimo, jer ga je majka mučila ćutanjem. Nadao sam se, nje radi, da nije zaprosio neku drugu ženu u međuvremenu. Ponekad Avganistanci samo hoće da se ožene i nije baš bitno koja će pristati.

U Avganistanu postoji nekoliko načina da se muškarac i žena uzmu: može se uspostaviti dogovor između i unutar porodica; može se načiniti poslovni dogovor ili, kako je to Mulala umalo otkrila, plaćanjem duga; a tu je i sistem zvani „badal”, gde porodice izvrše razmenu - jedna porodica daje kćerku drugoj da bi mogla da se uda za njihovog sina i zauzvrat ta porodica daje svoju kćerku da bi njihov sin mogao da se oženi njome. Na taj način niko ne mora da plati ni za šta. Ali, iako je jeftino, nije najbolji mogući sistem na svetu, jer može postati vrlo komplikovano, a na kraju svi ~ 198 ~

mešaju krv sa svima ostalima i od toga im bebe umiru.

Mislim da je to možda ono što se desilo s Pir Hederijem i njegovom ženom.

Jednom mi je rekao da mu nijedno dete nikada nije doživelo drugu godinu života, a to je bilo zbog „loše krvi” među njima. Pir je rekao da im se pomešana krv pretvarala u vatru u telima njihovih beba, štetila im mozak, sve dok ih na kraju ne bi ubila.

Bilo mi je pomalo žao Pira kada mi je ispričao o svojoj mrtvoj deci, jer sam mislio da bi, da je imao prilike, bio dobar otac. Samo je trebalo pogledati način na koji se ophodio prema meni i Džamili, i način na koji se starao o Spandiju. „Živiš, gubiš, umireš”, gunđao je jednog dana kada je na radiju saopštena vest o još jednoj bombi koja je došla da proguta neke porodice u Kandaharu. „Ko bi pri zdravoj pameti rodio dete u ovakvom svetu?” Nije bilo lepo da podsećam Pir Hederija da su on i njegova supruga zapravo pokušali i nisu uspeli u pravo u tome, tako da nisam ništa rekao.

Naravno, Pir Hederi nije bio jedini čovek koji nije imao sina, tu je bio i Šir Ahmed. Ali on je barem imao svoju školu kompjutera da mu uposli um. A možda će jednog dana imati bebu s mojom majkom. Ko zna? Zapravo, ko je išta znao zasigurno?

Jedina sigurna stvar u životu, barem koliko sam mogao da primetim, jeste da niko nikada neće moći da drži u isto vreme dve lubenice u jednoj ruci.

Sledećeg dana posle škole, koja je bila dosadna kao soba puna žena, iznenadio sam se kada sam ugledao Hadži-kana kako me čeka u svom lend kruzeru kraj kapije.

Onda sam shvatio da je prošlo čitavih nedelju dana od kako smo sahranili Spandija i da je bilo vreme za molitvu.

Iako je ovo bila tužna prilika, lice nije moglo da prestane da mi se smeši, jer Hadži-kan ne samo da se setio mog prijatelja i mene već je nedavno spasao i Mulalu od starca sa zgrčenim prstima; pomogao je njenoj majci da povrati salo na kostima; hteo je da oženi Džordži umesto da joj nanosi sramotu kao devojci; i zato što je, bilo da je kralj droge ili nije, odlučio da ove godine to ne bude. „Spreman?”, bilo je sve što je rekao kada je spustio prozor da mi se obrati. ~ 199 ~

„Što ću s biciklom?”, pitao sam.

Hadži-kan je promrmljao nešto iza sebe i pojavio se krupni čovek s velikom puškom koji je putovao s nama u Kair Kanu prošli put. Uzeo je moj bicikl i pažljivo ga smestio u zadnji deo lend kruzera. Hadži-kan mi je potom glavom dao znak da uđem.

Unutra, nagnuo sam se napred da mu pružim ruku. „Kako su svi?”, pitao je. „Dobro”, odgovorio sam. „Džordži je bila veoma srećna zbog toga što ste pomogli Mulalinoj porodici.” „Je li?” „Da” „Drago mi je. Ta porodica je zaslužila malo sreće.”

Hteo sam da se našalim na račun sreće Baba Gulovog kartanja, ali sam se onda suzdržao. „Hadži-sahibe?”, počeo sam. „Zašto ovih dana nemate toliko telohranitelja sa sobom?”

Ovo je bio već treći put da vidim Hadži-kana samo s jednim od svojih ljudi umesto uobičajene vojske. „Zato što je bolje ovako”, odgovorio je. A kada je pogledao u ogledalo i video mi u očima sledeće pitanje, dodao je. „U nekom trenutku, ako pokušavaš da ubediš ljude da se zemlja menja nabolje, moraćeš i sam da počneš da veruješ u to - a čak i ako ne veruješ, moraš barem da ostaviš utisak da veruješ.”

Kada smo se vratili sa molitve Spandija, Hadži-kan me je ostavio kod prodavnice Pir Hederija, jer sam već kasnio na posao. Čim sam zakoračio u prodavnicu, mogao sam da primetim da je starac skovao neku smicalicu, a po tome kako se cerio, znao sam da ću učestvovati u tome. „Bavićemo se prehranom!”, rekao mi je kada sam seo na gajbicu pepsija pored njega. „To je budućnost, Favade. Pir Hederijeva usluga za poneti.” „Zar ljudi ne nose već hranu sa sobom iz prodavnice?”, pitao sam. ~ 200 ~

„Dakle, da, na neki način... ali govorim o grickalicama, takvoj vrsti hrane. Tvoj prijatelj Džejms mi je dao tu ideju.”

Zastenjao sam. Džejms je bio lud skoro koliko i Pir Hederi kada je reč o planovima da se obogatiš na brzinu. U poslednje vreme, pošto je s nekim razgovarao o tome, bio je ubeđen da jedna od planina Hindukuša ima tajna vrata koja vode do pećine ispunjene blagom, tako da je sve vreme provodio kopajući po starim papirima Ministarstva rudarstva i učeći, preko interneta, kako da se vere po stenama.

Pretpostavljao sam da ako se neko blago i krije u planinama Avganistana, verovatno se već prodaje na nekoj pakistanskoj pijaci, zajedno sa ostalim našim starim stvarima. „Pa, recite mi više otome.” „Dakle, tvoj prijatelj Džejms je došao ovamo tražeći nešto što se zove sendvič.

Izgleda da je to hleb napunjen nečim.” „Znam šta je sendvič.” „Dobro! Onda smo na pola puta! Izgleda da su svi stranci ludi za tim sendvičima. Tako sam isprobao neke.”

A Pir je izvukao poslužavnik ispod tezge. Na njemu je bila naslagana gomila preklopljenog naan hleba. „Šta se desilo sa ovima na kraju?”, pitao sam podižući jedan od Pirovih domaćih „sendviča”. „Daj da vidim.” Pružio je ruku i stavio izkrzano parče naana u ruku. „Oh, da”, rekao je. „Pas mora da ga se dokopao. Kako god, probaj i reci mi šta misliš.” „Neću da jedem taj”, rekao sam, gurajući Pirovu ruku od sebe. „Ne budi tako gej”, odgovorio je i zagrizao komad i brzo ga ispljunuo. „Alah bi zaplakao. Nije ni čudo što ga stari momak nije dokrajčio. Zapiši ovo, Favade: crni luk i mango ne idu zajedno.” „Crni luk i mango?” „Zašto da ne? Džejms je rekao da što je sendvič egzotičniji, to bolje.” „Sludeo Vas je!”, rekao sam, mada, istini za volju, video sam ga kako jede bananu u hlebu, što ne verujem da bi većina normalnih ljudi odabrala. „Dobro”, nastavio je Pir, nikada voljan da odustane, „probaj ovaj na ~ 201 ~

poslužavniku. Džamila je napravila većinu pre nego što je otišla u školu.”

Zato što sam bio gladan, i zato što mi je to bio posao - takav kakav jeste uradio sam kako mi je rekao. Petnaest minuta kasnije imali smo dva spiska. Paradajz i sir, kikiriki i puter, krastavac i ovčetina, džem od jagoda, jogurt i ćevap, jaja i piletina - svi su bili dobri. Zelena salata i pavlaka, kaša od jabuke, med i crni luk, med i sir, senf i jaja, i kuvana šargarepa sasvim izvesno nisu.

Pir je zatapšao, što je probudilo Psa, koji je spavao na stepeniku prodavnice. „Reću ću ženi da spremi još ovog večeras i Džamila može da napravi sendviče sutra, a kada se vratiš iz škole, možeš da izađeš i prodaješ ih.” „Mislio sam da ste rekli da je ovo za poneti!” „Ah, da, jesam, zar ne? Dobro, uzmi polovinu onog što smo napravili za ručak i kada ih prodaš, možeš da se vratiš po preostale.” „Sjajno...” „Zar ne?” „Nisam mislio... oh, zaboravite.” Stvarno sam mislio da nema smisla raspravljati se sa starcem, jer je bilo očigledno da je doneo odluku. „Znate da sam u žalosti, zar ne?”

Ljudi uvek umiru u Avganistanu. Jednostavno je tako. A možda zato što ljudi uvek umiru, oni koji ostanu u životu ne provode previše vremena razmišljajući o onima koji su umrli. Samo nastavljaju dalje. I mada sam znao da je Piru Hederiju Spandi bio baš drag - video sam čak da mu bele oči puštaju suze na sahrani - sada je nastavio sa svojim poslom. Štaviše, terao je mene da idem dalje.

Uprkos mojim najjačim molitvama prethodne noći, kada sam se vratio u prodavnicu sledećeg dana posle škole, zatekao sam ga kako me čeka na vratima.

Imao je metalni poslužavnik u ruci napunjen svojim „sendvičima”. Prilično grubo, pomislio sam, jedva da mi je dao priliku da ubacim bicikl unutra pre nego što me je izbacio napolje. „Nemamo vremena za gubljenje”, vikao je, pokušavajući da slobodnom rukom odvoji njušku Psa od hrane, „ručak samo što se nije završio. Vuci se do pakistanske ~ 202 ~

ambasade. Ispred je uvek priličan red i sigurno umiru od gladi, mogu se kladiti.” „Ja umirem od gladi”, rekao sam mu. „Oh.” Pir je zastao da razmisli o tome kako ovaj podatak može da utiče na njegov plan da osvoji svet hrane za poneti, pre nego što mi je rekao: „Dobro, možeš da jedeš usput.” Dodao mi je poslužavnik. „Samo jedan”, upozorio me je dok sam izlazio, „i postaraj se da su jaja. Već počinju da smrde kao pakao.”

Prešao sam preko glavne ulice, pored Vazirove džamije i malog niza prodavnica koje su prodavale avio-karte za mesta u svetu za koja nikada nisam čuo i koja verovatno nikada neću videti, a onda skrenuo desno u ulicu ka pakistanskoj ambasadi. Pir Hederi je bio u pravu: gomila ljudi stajala je u redu kraj zida, svi u nadi da će dobiti vize. Dok sam ih gledao, pitao sam se šta je to teralo toliko ljudi da idu u mesto koje su uveliko krivili za sve. Ali, pretpostavljao sam da je bilo gde bolje nego nigde kada nemaš ništa.

Naravno, kada nemaš ništa, nećeš trošiti novac koji nemaš na sendviče. „Koliko?”, jedan čovek se nasmejao kada sam mu rekao cenu - dve stotine afgana - koju je Pir Hederi odredio. „Mogu da kupim prokletu ovcu za to.” „Da, ali ne biste mogli da je zakoljete, isečete i stavite u hleb za istu cenu”, odgovorio sam, brzo se izmakavši da me ne šljepi nadlanicom. „Daću ti deset ava”, rekao je drugi. „To je vrlo ljubazno s vaše strane”, odgovorio sam, „ali ćete i dalje morati da platite za sendvič.”

Kada sam počeo da privlačim gomilu - uglavnom one koji su hteli nešto za džabe - prišao je jedan policajac i rekao mi da krenem dalje. Pravio sam gužvu, izgleda. A izgleda da je mogao i da me uhapsi zbog toga. Pošto sam bio suviše mlad da provedem ostatak života u zatvoru zbog poslužavnika sa sendvičima koje niko nije hteo da kupi, učinio sam kako mi je rečeno i otišao ka zabarikadiranim otvorima američkih kampova u blizini.

Seo sam pored puta da sačekam vojnike koji prolaze i rekao sebi da pošto sam umalo izgubio slobodu, zaslužujem više od jednog bednog naana napunjenog jajima koja su počela da zelene. Otvorio sam nekoliko paketića umotanih u novinsku hartiju ~ 203 ~

i navalio na krastavac sa ovčetinom. Iako se hleb već stvrdnuo po krajevima, morao sam da priznam da je bio dobrog ukusa. „Hej, mališa!”

Pogledao sam gore u sunce koje prži i jedva prepoznao zatamnjeno lice dr.

Hjuga. „Hej, doktore Hjugo! Hoćete li sendvič?” „Hoću”, rekao je.

Uzeo je gornji sendvič sa gomile i otvorio ga. „Kikiriki puter”, rekao sam. „Dobar izbor. To bi bilo dvesta ava, molim.

Nasmešio se i krenuo da sedne pored mene. „Ne, ozbiljan sam”, rekao sam. „Oh.” Strpao je ruku u džep i izvukao pet dolara. „Zadrži kusur.” „Hvala, hoću.”

Neko vreme nismo ništa govorili, jer su nam usta bila suviše zauzeta borbom da sažvaćemo Pirove sendviče. Kako sam imao prednost u odnosu na doktora, prvi sam završio. „Dakle, šta radite ovde?”, pitao sam.

Doktor Hjugo je teško progutao zalogaj i malo se nakašljao. „Svratio sam do Amerikanaca zbog nekih medicinskih zaliha - ništa posebno zanimljivo.” „Oh.” Nastavio je da jede. A onda je prestao da žvaće, gurajući zalogaj u ustima pod obraz da bi progovorio. „Vidi, Favade, hteo sam da te pitam nešto...” „Dobro.”

Nadao sam se milim Bogom da nije još jedna prokleta tajna koja mi se sprema. „Dakle...” Doktor Hjugo je izgledao kao da mu je malo neprijatno, i dok je tražio reči i nekako progutao svoj sendvič, prošao je rukom kroz kosu, od čega mu je ostao razmazan puter od kikirikija po njoj. „Da li znaš gde je kuća Hadži Halid-kana u Kabulu?” ~ 204 ~

Pogledao sam doktora, pokušao sam da mu u očima otkrijem šta smera dok sam polako klimao glavom. „Dobro. To su divne vesti. Stvarno jesu. A da li bi mogao ikako da me odvedeš tamo?”

Uzeo sam još jedan sendvič i zagrizao ga. Paradajz, crni luk, krastavac i med ne sećam se da smo tu kombinaciju stavili na listu koju smo Pir i ja sastavili. Imao je ukus kao da se pacov izbljuvao. „Favade?” „Vidite”, rekao sam konačno, „ne mislim da bi to bila baš dobra ideja.” „Samo hoću da razgovaram s njim.” „O čemu?” „O Džordži.” „Onda to stvarno nije dobra ideja. Ne mislim da bi mu se to baš dopalo.” „Možda je to tako, maldiću, ali moram. Ako ne razgovaram, ona će otići.”

Okrenuo sam glavu na ove reči, iznenađen i pomalo zadovoljan. „Hoće li Džordži da živi u Džalalabadu?” „Ne, naravno da neće”, odgovorio je, zbunjenog izraza lica. „Vratiće se u Englesku.” „Englesku?” „Da, Englesku. A siguran sam da ti, kao ni ja, ne bi hteo da se to desi, zar ne?”

Nije mi ni palo na pamet da bi Džordži mogla da ode iz Avganistana - ili pre da bi mogla da me ostavi. „Ne, ne bih”, priznao sam. „U tom slučaju, vodi me Hadži-kanu.”

Iako sam znao da to nije dobra ideja da odvedem doktora Hjuga da vidi Hadžikana, jer će ga gotovo sigurno ubiti, bilo je sada bitnijih briga koje su mi zaokupljale misli nego život jednog stranca. Bilo je reči o mom životu s jednim strancem. Nisam mogao da zamislim da Džordži nije u mojoj blizini; štaviše, nisam hteo to da zamišljam. Nakon što sam nedavno izgubio svog najboljeg prijatelja, nisam mogao da ~ 205 ~

se suočim s gubitkom još jednog, tako da ako je dr. Hjugo mislio da može da reši ovaj problem tako što će poginuti, nisam imao nameru da ga sprečim. „Evo je”, rekao sam pokazujući na zelena metalna vrata ispred nas gde je stražar s puškom sedeo na zelenoj plastičnoj stolici. „Dobro, idemo”, rekao je dr. Hjugo. „Slažem se, to je Vaša sahrana.”

Doktor me je pogledao na sekund da vidi da li se smejem, ali nisam. Začudo, ipak je izašao iz lend kruzera i ja sam pošao za njim, malo zadivljen, držeći poslužavnik sa sendvičima. Doktor Hjugo je rekao svom vozaču da ga sačeka i krenuli smo ka stražaru. „Došli smo da vidimo Hadži-kana”, rekao sam. „Ko je stranac?”, pitao je. „Doktor”, odgovorio sam.

Klimnuo je glavom i nestao unutra, a nas je ostavio da čekamo ispred. Vratio se dva minuta kasnije. „U redu”, rekao je i odmakao se od kapije da nas propusti.

Hadži-kan je bio u bašti sa otprilike šestoricom muškaraca obučenih u skupe šalvar-kamize i s teškim satovima. Ustao je da nas pozdravi i pružio prvo ruku dr.

Hjugu. „Selam alejkum”, rekao je. „Valejkum selam”, odgovorio je doktor. „Ja sam Hjugo.” „Drago mi je što sam Vas upoznao, Hjugo”, odgovorio je Hadži-kan.

Bilo je prilično jasno da nema pojma ko je ovaj Britanac i njušio sam da se spremaju nevolje. Kada nas je pozvao da sednemo na tepih s njim, pitao je za zdravlje moje majke i rekao mi da se nada sam dobro, da je sve u redu i da sam srećan. „Ako si gladan, mogli smo da ti napravimo nešto ovde - nisi morao da donosiš svoju hranu”, dodao je, gledajući moj poslužavnik s neprodanim sendvičima. Pokušao sam da se nasmejem, ali zbog situacije ovo je pre zvučalo kao cijuk.

Svi smo tako sedeli na tepihu Hadži-kana s njegovim prijateljima okupljenim u blizini, gledali se i ćutali. Hadži-kan mora da se pitao šta ja radim tu s doktorom koga ~ 206 ~

on ne poznaje, ali nije pitao, jer to ne bi bilo ljubazno. Pozvani smo u njegovu baštu i bili smo njegovi gosti.

Da smo samo mogli tako da sedimo tu, pomislio sam, fini i tihi, i pijemo čaj koji su nam sipali, imali smo prilično dobre šanse da izađemo kroz kapiju u jednom komadu. Ali onda je dr. Hjugo počeo da priča. „Verovatno se pitate zašto sam ovde”, počeo je.

Hadži-kan je slegnuo ramenima na način koji je govorio, da, zapravo, jesam se pitao. „Dakle”, dr. Hjugo je nastavio, kašljući malo dok je to radio. „Ja sam Džordžin prijatelj.”

Hadži-kan je ćutao. „Takođe znam da ste Vi njen dobar prijatelj i da ste tokom godina postali, hm, bliski.”

Hadži-kan je i dalje ćutao i zato što je njegovo ćutanje činilo da se vazduh promeni, pokušao sam da se usredsredim na čaj. „Dakle, činjenica je da znam da su se odnosi među vama promenili i, hm, da niste više bliski kao nekada. Ali sasvim je jasno da ona i dalje oseća mnogo toga prema Vama i mislim da je vreme da, hm, dakle, znate, odstupite malo.”

Hadži-kan je i dalje ćutao, ali su mu oči postajale tamne i obrve počele da se spajaju. Ovo nije bio dobar znak, uopšte, i molio sam se da doktor prestane da priča, popije čaj, zahvali mom prijatelju na ljubaznosti, i ode.

Ali nije. „Sve Vam ovo govorim, jer Džordži razmišlja da se vrati u Englesku i činjenica je da bih radije voleo da ostane, iz očiglednih razloga.” „Kojih razloga?”

Ovo je bio prvi put da je Hadži-kan progovorio od kada je ovaj razgovor počeo i čuo sam kako mu bes kipti u glasu. „Mislim da sam zaljubljen u nju”, rekao mu je dr. Hjugo, skoro kao zvaničnu činjenicu.

Ja to ne bih naveo kao prvi razlog. ~ 207 ~

„Da li ste spavali s njom?”

Hadži-kanu je glas bio tih i pažljiv i primetio sam da mu se prijatelji pomeraju na tepihu. „Izvinite, ali stvarno ne mislim da se to Vas uopće tiče.” „Pitao sam, da li ste spavali s njom?” „Dakle, ne. Ne, nisam spavao s njom, ali nije reč sada o tome. Reč je o tome da smo se zbližili i siguran sam da bih ja, kada biste joj dali samo malo prostora, konačno je pustili, mogao da je učinim srećnom. Mislim, hajde, šta biste Vi mogli da joj pružite ovde, u Avganistanu, u vašoj kulturi...”

Odjednom, Hadži-kan je urliknuo tako glasno da sam ispustio šolju s čajem.

Doktor je unezveren skočio na noge i Hadži-kan se bacio na njega, zgrabio ga za vrat i priljubio uza zid. „Da li ste Vi ludi?”, besneo je, pljujući svaku pojedinačnu reč dr. Hjugu u lice. „Dolazite kod mene i razgovarate ovako? Zar ne znate s kim, kog đavola, imate posla?” „Naravno da znam ko ste Vi”, dahtao je dr. Hjugo, boreći se za vazduh i kidišući obema rukama na ovu jednu koja ga je držala. „Ne bojim Vas se!”

Ali sada sam i ja bio na nogama i odavde, gde sam stajao, dr. Hjugo nije izgledao uplašen - izgledao je užasnut. „Ti glupo, glupo, glupo kopile!” Vrištao je Hadži-kan na njega, bacajući mu svoj gnev u lice. „Misliš da voliš Džordži? Ti misliš? Dakle, da ti kažem nešto: ja jesam Džordži! Ta žena je moje srce; ona je zaključana u mojim kostima, zubima, čak i kosi. Svaki deo nje sam ja i svaki deo nje mi pripada. A ti? Dolaziš ovamo s tvojim snovima školarca da me ubediš da ’odstupim’. Jesi li lud? Jesi li jebeno lud?”

Bacio je doktora na pod, pustio ga je da se bori za vazduh kraj njegovih nogu. „Vodite ga odavde”, zarežao je na pašto jeziku jednom od stražara koji je prišao bliže na prvi znak nevolje. „Vodite ga odavde pre nego što mu iščupam grkljan.”

A onda je otišao odatle, u kuću. ~ 208 ~

27.

Dok smo se vozili nazad dr. Hjugo je bio vrlo tih, što je bilo sasvim na mestu jer upravo samo što nije bio zadavljen. Ruke su mu takođe drhtale i zenice su mu bile šire nego obično. „Taj čovek je prokleta životinja”, konačno je promrmljao, „manijak. Šta kog đavola vidi u njemu?”

Pretpostavio sam da misli na Džordži. „Dakle, vrlo je lep i prošle nedelje smo saznali da...” „To je bilo retoričko pitanje, Favade.” „Oh.” Nisam znao šta znači „retoričko”, ali sam pretpostavio da možda ima neke veze s pitanjem na koje ne želiš da dobiješ odgovor. Ipak, ako ništa drugo, to što je dr.

Hjugo otišao do Hadži-kana učinilo je da se odlučim po pitanju jedne stvari: doktor je fin i sve to, ali ženi je potreban muškarac koji može da se bori za nju, pogotovo u Avganistanu. I mada sam znao da je to pogrešno, jer mi je majka rekla „nasilje nije nikada odgovor”, počeo sam da mislim da je Hadži-kan bio „do srži moćan”, da upotrebim Džejmsove reči. Nisam ništa rekao pak, a ostatak puta dr. Hjugo je takođe ćutao. Samo je povremeno trljao ruke, a ponekad i vrat.

Desetak minuta kasnije stali smo ispred kuće i nagnuo se ka meni. Glas mu je bio skoro šapat u mom uhu. „Cenio bih, Favade, ako Džordži ne bi pomenuo ništa od ovoga.” „Dobro”, složio sam se, jer mi ga je bilo žao. Ali daleko da sam bio srećan zbog toga. Kada sam se vratio u sobu, morao sam da zapišem sve na papir da bih mogao da se setim svih stvari koje sada ne bi trebalo nikome da kažem.

Nadao sam se da ću izbeći svakog ko bi mogao da me natera da izgubim tajne koje su mi se krile u glavi, ali zato što život nije nikada onakav kakav bismo želeli da ~ 209 ~

bude, izašao sam u dvorište i video da svi ukućani sede napolju, uključujući i majku.

Odmah je skočila na noge. Kada se pomerila, primetio sam jednu Avganistanku pored nje koja je, pomislio sam, izgledala kao neko koga znam, ali nisam mogao da se setim odakle. Majčine oči bile su vlažne, ali joj je lice bilo srećno - neverovatno srećno, zapravo. A onda sam primetio da su i svi ostali izgledali neverovatno srećno i pretpostavio sam da majka mora da je konačno rekla „da” Šir Ahmedu, što je barem značilo da mogu da prežvrljam jednu tajnu sa spiska. „Favade!”, zajecala je majka, zgrabila me za ruku i praktično odvukla do dvorišta. „Tu je neko koga želim da upoznaš.”

Očigledno nikada ranije nisam učestvovao u majčinom udavanju, tako da sam pomislio da ću sada proći kroz neku vrstu zvaničnog upoznavanja s čovekom koji će mi uskoro biti otac. Ali mi je i dalje bilo čudno. Naposletku, razgovarao sam sa Šir Ahmedom veći deo godine, svakog dana. Zapravo, bez mene verovatno se ne bi ni uzeli. Prošao sam pored Džordži, Džejmsa i Mej, čija su lica izgledala glupo od sreće, a onda je žena pored koje je majka sedela kada sam ušao u dvorište, ustala sa zemlje da me pozdravi. Iz blizine sam mogao da vidim da je lepa. Bila je i mlada, mnogo mlađa od moje majke i, začudo, imala je zelene oči kao ona. „Favade”, rekla je majka drhtavim glasom kada je zastala pred ženom. „Ovo oh, sine! - ovo je tvoja sestra Mina.”

Dakle, ako je ikome bio potreban daljni dokaz Božje velike ljubavi i milosti, onda je samo trebalo da pogleda u lepo lice moje izgubljene sestre. Nakon toliko tame ušla je u naše živote kao sunčev sjaj, i to je pokazivalo da iako Bog ponekad uzima, on takođe i daje.

Iako sam bio zapanjen i osećao se predivno što vidim Minu, čitavih sat vremena bio sam potpuno ošamućen. Srce mi je tako nabreklo od sreće da nikakve reči nisu mogle da prođu pored njega da bi stigle do usana. Mesecima sam se pitao da li će moja sestra čuti Džordžinu poruku na radiju, a kada se nije pojavila, počeo sam da prihvatam da je verovatno mrtva, zajedno sa ostalim članovima naše porodice. Ali sada sam znao da je svakog dana bivala sve viša i lepša u jednoj kući u Kunaru. ~ 210 ~

Izgleda da je Džordži znala za Minu čitave dve nedelje, ali nije nikome rekla, jer je pokušala da nađe način da je dovede u Kabul i iznenadi i majku i mene.

Stvarno, morao sam da joj čestitam na tome, jer nije bilo šanse da bih ja ikada mogao da sačuvam tu tajnu samo za sebe.

Sada kada je ona bila ovde, kao da ništa više nije bilo važno, i dok smo pili čaj bez kraja i konca, za koji su uglavnom Džejms i Mej bili zaduženi, pošto je majka morala da nadoknadi izgubljeno vreme, svi smo zapanjeni slušali dok nam je pričala šta joj se desilo nakon što su je odveli talibani. Zvučalo je potpuno zastrašujuće, i mada sam još uvek učio o životu, pretpostavljam da je izbacila prilično iz svoje priče, jer kada bi zamucala ili kada bi na tren ućutala, majka bi je uzela za ruku i prenela joj svoju snagu.

Mina je rekla da su je nakon što su je bacili u kamion sa ostalim devojčicama iz našeg sela, odveli ka zapadu. Nežnim glasom, opisivala je kako su ih muškarci s puškama čuvali tokom celog puta da ne bi pobegle. Kada je jedna devojčica ipak uspela da iskoči pozadi, pošto je poludela od straha, jedan taliban je samo uperio pušku u nju i pucao joj u glavu. „Bile smo kao ovce koje vode na klanje”, rekla je. „Niko nam nije ništa govorio. Nismo imale pojma kuda idemo, a većina nas pretpostavljala je da će nas uskoro ubiti... ili još gore od toga.”

Dok je govorila, majka je pognula glavu. Osećao sam kako i meni suze naviru.

Moja sestra je sačekala da završimo s našom tugom, a onda nas je poljubila pre nego što je nastavila.

Tri dana ona i drugarice koje je znala od kada se rodila bile su zarobljene u kamionu, primorane da preživljavaju od ostataka hleba i hrane koje su im bacali unutra da jedu kad bi talibani zastali da jedu. A onda, naposletku, kada su počele da obolevaju i slabe i kada im se odeća usmrdela od sopstvene prljavštine, stigle su u provinciju Herat gde su ih muškarci koji su ih otrgli od porodica izvukli iz zadnjeg dela kamiona - tukli su one koje su vrištale dok ne ućute - i naterali ih da se operu.

Kada su se očistile, odveli su ih u prostoriju u zgradi usred nedođije, gde su ih naterali da se postroje. Počeli su da dolaze muškarci, gledali su ih i štipali im tela.

Jedna po jedna devojčica oko nje odlazila je, prodate su nepoznatim ljudima kao ~ 211 ~

supruge, ili buduće mlade njihovim sinovima ili kao robinje.

Mina je čekala na svoj red, ali kada niko nije došao da je zgrabi za ruku ili je izgura na vrata, pomislila je da je možda umakla, jer je bila mnogo mlađa od ostalih.

Ali ispostavilo se da je kupljena iste večeri kada su je naterali da uđe u kamion i odvezli iz Pagmana. „Kada su otišle skoro sve moje drugarice, jedan čovek je ušao. Izgledao je kao taliban s dugom bradom i turbanom, ali mi je rekao da se ne bojim i pružio mi ruku.”

Pošto nije imala izbora, Mina je krenula s njim.

Taj čovek odveo ju je do tojote kamioneta u blizini i rekao joj da skoči pozadi među džakove pirinča i pasulja i kante jestivog ulja koje je prevozio. Potom je seo na prednje sedište i krenuo da vozi nazad putem kojim su upravo došli. Što su dalje odmicali, Mina je počela da veruje da je on možda vraća kući, jer je nijednom nije dodirnuo, niti je krenuo da je bije, čak joj je dao ćevap kada su stali kraj neke čajdžinice. Ali onda, umesto da idu prema Kabulu, krenuli su na jug. Kada su konačno stali, ispred jedne velike kuće u prašnjavom malom selu, čovek joj je rekao da je stigla u Gazni.

Kada je zgrabio džak pirinča sa kamioneta, dao joj je znak glavom da ga prati u kuću. Unutra je bila starija žena koja je čekala sa svojom decom. Kada je ugledala Minu, lice joj se odmah smračilo, ali nije ništa rekla. Čovek je potom ostavio Minu sa svojom decom, neka su bila starija od nje, i poveo ženu u drugu sobu. Oko pola sata kasnije, oboje su se vratili i ma šta da je čovek rekao svojoj ženi, ona je to izgleda prihvatila. Iako nikada nije bila prijateljski nastrojena prema Mini, nikada je nije tukla. Međutim, terala ju je da radi, tako da je sledeće četiri godine mojoj sestri četka od pruća bila takoreći zalepljena za ruku. „S obzirom na to šta je moglo da mi se desi, ovo nije bilo toliko loše i oni su bili ipak pristojni ljudi. I mada nikada nisam bila srećna u toj kući, pošto je minula prva nedelja, više se nisam bojala.”

Mina je rekla da se čovek koji je kupio, po ceni koju joj nikada nije rekao, zvao Abdur Rahim. Žena mu se zove Hanifa. Bila je to jaka žena i ponosna na svog muža i decu. Vladala je kućom snagom kralja kada joj je muž bio odsutan, a to je bilo često. ~ 212 ~

Tokom prve godine prema Mini se ophodila kao prema „psu lutalici”; hranila je i pojila i dala joj je ugao u kuhinji da u njemu spava. Takođe ju je upozorila da nikada ne ide gore u glavni životni prostor porodice - osim ako je u ruci imala četku. Deca Abdur Rahima bila su vrlo prijatna prema mojoj sestri. Često su dolazila da razgovaraju s njom i čak su joj pomagala u kućnim poslovima kada bi se umorila ili razbolela. „Bili su dobra porodica, tako da je život bio podnošljiv. Samo nije bio neki, to je sve.”

Ali onda se sve ponovo promenilo.

Jednog dana Abdur Rahim pozvao je Minu i rekao joj da je vreme da ode.

Rekao joj je da mu je žao i delovao je iskreno uznemireno. Potom joj je rekao da je obećao sebi da će je štititi makar malo da bi joj ublažio tugu koja ju je snašla u životu - ispostavilo se da je Abdur Rahim bio u našoj kući kada su ona petorica talibana zakucala na naša vrata. „Rekao mi je da te je video, majko, kako se hrabro boriš za svoju decu, a onda kada se okrenuo da ode, hipnotisale su ga širom otvorene oči malog dečaka i savaladalo ga je osećanje krivice i stida. To mora da si bio ti, Favade.

Abdur Rahim mi je rekao da je zbog pogleda u tvojim očima, svog straha i užasa te noći koji su se odslikali u njima, odlučio da me kupi. Osećao je kako mu sramota zbog onoga što su uradili te noći visi oko vrata i morao je da me spase ne bi li spasao sebe. I zbog toga je i njegova supruga prihvatila da mi pruži sklonište.”

Kako se čini, spremnost supruge da pomogne mužu trajala je samo dotle dok je Mina bila još devojčica. Kada je počela da pokazuje znake da postaje žena, Hanifa je tražila da ode. Abdur Rahim se bunio, govorio je da Minu smatra kćerkom, ali je njegova žena bila ubeđena da će vremenom sve manje i manje misliti tako. Kako joj se oblik menjao i kako je postajala sve lepša, nije bilo krvne veze koja bi ga sprečila da je uzme kao drugu ženu.

Nevoljno, Abdur Rahim je pristao na Hanifine zahteve. Međutim, rekao je Mini da joj je našao dobrog čoveka s kojim će živeti, i mada će joj biti pre muž nego staratelj, neće je tući, jer je bio pravi musliman.

Iako je Mina cenila obzirnost starog čoveka, i činjenicu da joj nije naneo nikakvo zlo tokom ovih godina, rekla je da još nije smogla snage da mu oprosti i ~ 213 ~

zaboravi zlo koje je učinio, tako da kada joj je rekao da ide, samo je pokupila smotuljak odeće i bez reči ili ikakvog gesta, osim što je klimnula glavom njegovoj ženi Hanifi, izašla na vrata i nije se osvrtala.

Napolju, njen budući muž čekao je da je pokupi. Bio je mlađi od Abdur Rahima dobrih deset godina i jedna ruka mu je bila kraća od druge zbog bolesti koja ga je snašla u detinjstvu. Bez reči je uzeo njene stvari zdravom rukom i stavio ih u tojotu korolu. Potom je krenuo na istok, sve dok nisu stigli u Kunar.

Iako je put bio dug, jedino što je Mina saznala jeste da joj se muž zove Hazrat Husein i da talibani nisu više na vlasti u Avganistanu, i to već dve godine. „Iako mi je bilo drago što sam čula da su talibani poraženi, takođe sam bila besna što se, koliko sam mogla da vidim, ništa nije promenilo. Taliban koji me je kupio i dalje je bio u svojoj velikoj kući i ja sam i dalje bila zarobljenica kojom su me napravili.”

Kada je Mina stigla u Kunar, odvedena je u malu kuću i, kao što je donekle očekivala, tamo je već bila jedna žena. Zapravo bile su ih dve. Starija je bila Hazratova majka i bila je kisela kao mleko otrovane koze. Druga je bila Hazratova žena. Zvala se Rana. Bila je sićušna i vrlo bolešljiva, i nije bila u mogućnosti da svom mužu rodi decu. Samo jedan pogled na ovo jadno stvorenje koje će morati da zove sestrom bio je dovoljan da zna šta se očekuje od nje.

Nije ih razočarala. Godinu dana kasnije dala je Hazratu sina. Nazvali su ga Daud. „Hazrat je bio oduševljen i stvarno je bio i jeste dobar otac našem sinu. I zahvaljujući našem sinu, u životu sada imam nešto radosti.” Što je bilo još začuđujuće, Hazratova majka topila se kao puter kad bi držala svog unuka, što je smekšalo njenu čvrstu ruku kojom je vodila kuću. Čak je i Rana skupila snage i radovala se kada je Daud stigao.

Iako ih je život primorao da budu zajedno, Rana i Mina ubrzo su postale kao jedna kada su se ujedinile protiv zajedničke svekrve, i zato što je moja sestra videla bol u Raninim očima koji je dolazio od njenog tela, činila je sve što je mogla da olakša život svojoj novoj sestri. Zbog dobrote moje sestre desilo se da kada je Rana jednog dana slušala radio, dok je Mina kuvala u kuhinji, i čula Džordžinu poruku, odmah joj je rekla za nju. „Nisam mogla da poverujem da je istina. Bila sam sigurna ~ 214 ~

da ste svi ubijeni, jer se sećam kuća kako gore u noći dok smo se vozili iz Pagmana i sećam se jasno mržnje koja je bojila lica muškaraca koji su nas uzeli. A onda odjednom dobijam poruku da ipak niste umrli, da me i dalje tražite, čak i nakon svih ovih godina.”

Danima nakon što je čula Džordžinu poruku, Mina je išla iz radosti u žalost pri pomisli na nas i onda na kilometre koji nas razdvajaju, a moglo ih je biti i milion što se nje tiče, jer nikada se nije usudila da pomisli da bi muž mogao da joj dopusti da dođe u Kabul.

Ali moja sestra nije računala da će joj pomoći Ranina moć. Iz dana u dan Hazratova prva žena molila je muža da bude milostiv i lila prave suze dok mu je govorila koliko bi je taj čin dobrote obradovao - „nju koja ne zna ništa osim ljubavi dobrog čoveka i jada prazne utrobe i zdravlja koje je izdaje”, šaputala je Mina. „Bila je neverovatna. Toliko joj toga dugujem.”

Nažalost, Rana je umrla pre mesec dana od bolesti koja ju je jela iznutra. Pošto je hteo da ispuni poslednju želju svoje supruge, zato što je stvarno bio dobar čovek kao što je to Abdur Rahim rekao, Hazrat Husein je pozvao broj koji je Rana zapisala na parčetu papira i razgovarao s Džordži.

~ 215 ~

28.

Pošto se Mina vratila iz Kunara, i vratila u naše živote, ostala je te noći s majkom i spavala u njenoj sobi. Hteo sam da ostanem s njima, jer nisam hteo da ostavim sestru sada pošto sam je ponovo našao. Sve je to bilo suviše čudno i zbunjujuće. Mina je bila drugačija. Prepoznao sam je, ali u isto vreme i nisam. U snovima, kada sam se tako usrdno molio da se vrati, uvek sam je zamišljao kao devojčicu. Ali više nije bila devojčica, bila je žena. „Tako si porastao!”, rekla mi je dok me privlačila k sebi, jer sam sedeo pored nje, nisam znao šta da radim. „Ne mogu da poverujem! Moj mali brat sada je mali čovek, ali tih i ozbiljan.” „Obično nije tako tih”, rekla je majka sa osmehom. „Dakle”, rekla je Mina ljubeći me u obraz, „puno toga treba shvatiti. Moramo ponovo da se upoznajemo.”

Dok je govorila priljubio sam se još više uz nju. Iako je bila u pravu i našim očima i umu bilo je potrebno vremena da nauče jedno o drugom, srce mi je već znalo sve što treba da zna, i volelo je.

Kada su oči počele da se bore da ostanu otvorene, majka mi je rekla da odem u svoju sobu da bi mogla nasamo da razgovara s Minom. Hteo sam da ostanem, ali nisam to rekao, jer sam video da je ovo važno za majku. Dok sam čekao da me san savlada, slušao sam ih kako pričaju i plaču zajedno. Pretpostavljam da je sestra polako dobijala priču našeg života - i polako se navikavala na pomisao da je izgubila našeg starijeg brata, Bilala.

Kada je tuga noći prošla i sunce se probudilo da ponovo obasja svojom radošću njihovu priču, majka je zaključila da je povratak moje sestre bio blagoslov od Boga da treba da se uda za Šir Ahmeda. Prilično mi je laknulo kada mi je to rekla, jer je to ~ 216 ~

sprečilo čuvara da se oženi nekom drugom, a ja sam mogao da smaknem jednu tajnu sa spiska - dakle, skoro. Izgleda da još nismo mogli da kažemo našim prijateljima, jer smo morali prvo u Kair Kanu do tetke.

Za dve žene koje doskoro nisu mogle očima da se vide, sada su se svakako baš često viđale. Ali, naravno, postojao je razlog tome. Naposletku, ovo je Avganistan i treba poštovati pravila.

Tamo u tetkinoj kući, ispred mule koji je govorio molitve za Spandija, majka i Šir Ahmed izveli su obred stupanja u brak, nekah, prihvatili su jedno drugo tri puta pred Alahom. Kao što se sveti čovek starao da sve urade propisno, tetka i njen muž takođe su mogli da gledaju, kao i dvojica braće Šir Ahmeda i moja sestra Mina i njen suprug.

Hazrat Husein je došao ranije tog jutra do našeg doma očekujući da odvede ženu kući, ali je umesto toga dobio poziv na venčanje. Na moje iznenađenje bio je mnogo viši nego što sam zamišljao, a lice mu je bilo nežno i ljubazno. I mada mu je ruka izgledala čudno, kao da mu je Bog zakačio ruku deteta umesto ruke odraslog čoveka, laknulo mi je kada sam video da je to leva, što je značilo da neće biti neprijatnosti pri rukovanju.

Kako su svi odrasli stajali okolo i bili ljubazni jedni prema drugima, čuo sam da je Hazrat proveo noć u Kabulu, da je odseo kod jednog svog poslovnog partnera.

Izgleda da je muž moje sestre bio umešan u rad s drvetom - toliko umešan, zapravo, da je mogao da prodaje napravljeno. A u Kair Kani je mojoj majci poklonio divan smeđi kovčeg izrezbaren cvećem i pticama koje pevaju.

Nažalost, nismo videli sestrinu bebu, Dauda, jer je bio u Kunaru s babom, ali je Mina obećala da će ga dovesti kada bude sledeći put dolazila u posetu. Dok je govorila, brzo je pogledala u muža kao da je zaboravila nešto, ali on je klimnuo glavom i ona se ponovo nasmejala.

Za ovo kratko vreme koliko sam ga znao, već mi se Hazrat Husein prilično dopao, što je, pretpostavljam, bilo i dobro, pošto smo sada porodica.

Dok su majka i Šir Ahmed izvodili nekah, deca su morala da sačekaju napolju, jer su takva bila pravila. Džahidov brat odmah je otišao da se igra u jarku ispred kuće, ~ 217 ~

jer je u njemu bila jedna mrtva mačka. Džahid i ja smo nestali iza ćoška, dosta podalje od kuće, da bi mogao da me nauči da pušim.

Iako su cigare bile prilično odvratne i imale ukus ugašene bukare, shvatio sam da ako hoću da ikada postanem muškarac, postoji mnoštvo odvratnih stvari na koje treba da se naviknem. Dlake dole bile su jedna od njih, po Džahidu. Još gore, jednog dana ću se probuditi da otkrijem da mi je pevac bolestan. „Tvoja sestra izgleda baš dobro”, rekao mi je Džahid dok je pokušavao da pravi krugove od dima. „Znaš šta, da nije kidnapovana, ne bi mi smetalo da se oženim njome - pošto smo u srodstvu i sve to.”

Pogledao sam Džahida sa okom koje se kotrlja, mlitavom nogom i patrljcima smeđih zuba i pomislio da bih je, da moja sestra pristane da se uda za njega, lično predao talibanima. „Pa, kako ide posao?”, pitao sam u želji da promenim temu pre nego mi se rođak zaboravi i krene da pravi seksualne aluzije o sestri koju tek što sam ponovo dobio. „Sporo”, priznao je, „ali sada više popunjavam papire i sve to, a moj šef kaže da će me uskoro upisati na jedan od onih kurseva za kompjutere.” „Šir Ahmed ide u školu za kompjutere.” „Dakle, to je budućnost”, klimnuo je glavom. „Nema kancelarije u Kabulu koja nema kompjuter. A ne bi verovao koliko se pornografije može naći na njima. Ima slika, čak i filmova, svake vrste jebačine koju ne možeš ni da zamisliš. Žene s muškarcima, žene sa ženama, muškarci s muškarcima, žene s kepecima, žene s psima, čak sam video i žene koje zabijaju tikve u svoje...” „Favade!”

Glas moje majke čuo se jasno i glasno i Džahid i ja smo brzo ugasili cigarete. „Evo”, rekao je, dao mi žvaku koja bi trebalo da ima ukus banane, ali je zapravo imala ukus plastike. Bile su i prilično gadne. Nekada smo ih prodavali strancima na Kokošjoj ulici za dolar. Ljudi će kupiti bilo šta ako izgledaš dovoljno jadno.

Kada je majka obavila nekah, oprostili smo se od Mine, jer je morala da se ~ 218 ~

vrati bebi. Dok smo se svi držali međusobno, bilo je to i radosno i tužno, ali je Hazrat Husein dao majci broj telefona da bismo mogli da je zovemo kad god želimo, zbog čega je ovo onda bilo pre radosno negoli tužno. Šir Ahmed se vratio svojoj kući, a moja majka svojoj. Sledećeg dana, posle svadbe, majka će se konačno preseliti u svoj novi dom i ja ću krenuti za njom nedelju dana kasnije - iz razloga koji nisam hteo da znam. Dok bi ona provodila tih nedelju dana radeći stvari za koje nisam hteo da znam, majka je mislila da bih možda hteo da budem u tetkinoj kući. Nije mogla više da pogreši. „Majko, poslednji puta kada sam bio u toj kući, Džahidov otac me je udario po glavi bokalom, a jedno od dece mi se upiškilo u krevet, a da ne zaboravimo da te je tetkina hrana skoro ubila. Stvarno, nisam siguran da si dobro razmislila o ovome. Ali, u redu je, znam da sada ne razmišljaš pravilno, pošto ti misli sada lete na novog muža pre nego na sreću tvog sina i njegovih izgleda da preživi do kraja nedelje.”

Majka se osmehnula - što mi je pokazalo koliko se promenila od kada je pljunula pred stopala sestre i otišla iz Kair Kane - i malo se igrala mojom kosom. „Dobro, Favade, pobedio si. Ako Džordži pristane i obeća da će se brinuti o tebi, možeš ostati u kući nedelju dana. Pretpostavljam da ćeš tako imati vremena da se oprostiš.”

U Avganistanu postoji izreka: „Jednog dana vidiš prijatelja, sledećeg vidiš brata.” Posle skoro godinu dana života sa strancima, ja sam sada imao dve sestre i jednog brata, i mada su mi njihovi običaji ponekad bili čudni i ponašanje takvo da ga nikako ne bi trebalo slediti ako si dobar musliman, voleo sam ih silno, svakog od njih. Tako, kada smo se majka i ja vratili kući da im na dariju kažemo (uz moj prevod na engleski) da se udala i da će se iseliti sledećeg dana i povesti me sa sobom nedelju dana kasnije, svi su nas gledali bledo.

Mislim da se to zove šok.

Džordži je bila prva koja se oporavila i setila manira, i zagrlila majku. „Čestitam, Marija”, rekla je. „To su divne vesti.” „Da, divno. Čestitam.”, dodao je Džejms. ~ 219 ~

„Savršeno! Čestitam. Nadam se da ćete imati divan život zajedno”, rekla je Mej. A onda, kada su svi počeli da se navikavaju na ove vesti, dodala je: „Mogla bih onda i sada da vam kažem. I ja ću uskoro da odem. Trudna sam.”

Ako su vesti moje majke bile iznenađenje, ono što je Mej izjavila sve je pogodilo kao bomba. Preveo sam majci šta je rekla. Oči su joj se raširile, ali nije ni reči rekla. Ponovo je Džordži bila prva koja se pribrala. „Čestitam, Mej! To je... neverovatno.” „Nije samo neverovatno, to je prokleto čudo”, dodao je Džejms koji joj je prišao da je zagrli. „Ko je otac?” „Dakle...” Mej se nasmejala stidljivo. „Beba će biti moja i Džerina, ali postoji mala šansa da će se roditi s francuskim akcentom.”

Vrteo sam glavom. Na mnogo načina stranci su bili kao Avganistanci. Smejali su se i plakali, pokušavali su da budu dobri jedni prema drugima i voleli su svoje porodice. Ali na izvestan način bili su jednostavno ludi i trudili su se svojski da gore čitavu večnost. Još gore, svi su izgledali tako prokleto zadovoljni time.

~ 220 ~

29.

U mojoj zemlji nosimo šalvar-kamiz - u suštini dugu košulju preko vrećastih pantalona. Puno je tkanine potrebano, više nego što možete da zamislite, i to je naš tradicionalni kostim. Ovih dana obično nosim farmerke kao i stariji dečaci koji kopiraju iranske pop zvezde sa televizije, ali postoje trenuci - na primer, svadba vaše majke - kada vam se gornji deo pantalona uvuče u stomak, jer ste pojeli toliko da je postao velik kao Kandahar, i sasvim je moguće da će vas svaki čas oko pasa preseći napola. Tada shvatite da su Avganistanci mnogo pametniji od Zapadnjaka. Ne samo da verujemo u jednog pravog Boga već i pravimo odeću koja je dovoljno velika da u nju stanu Kandahar i Helmand. „Šta ti je?”, pitao me je Džejms kada sam pao u stolicu pored njega. „Mislim da umirem. Nije trebalo toliko da jedem.”

Sat vremena pošto smo stigli u restoran Herat u Šar-i Navu počeli smo da žderemo kao ludi. Najpre je počelo sa ašom - supom od testenine, jogurta, crvenog pasulja i leblebija - posle toga je sledio bolani od krompira i zelenog crnog luka, patlidžan u jogurtu, kabulski pilav, jagnjeći ćevapi i na kraju firni, ukusno posluženje od hladnog krema od jaja. Stvarno, nije ni bilo čudo što su svi uživali u svadbama.

Verovatno tada pojedu hrane kao nikada za godinu dana.

Dok sam stenjao pod težinom ćevapa koji mi je ležao na stomaku, Džejms se nagnuo ka meni i pomerio ruke ka pantalonama. „Šta to misliš da radiš?”, pitao sam, ne toliko sit da ne bih mogao da se prenerazim. „Otkopčavam ti kaiš da bi lakše disao.”

Pogledao sam ga u neverici. „Mislim da nećeš, Džejmse”, rekao sam dok sam mu izvlačio gornji deo pantalona iz ruku.

Iskreno, stranci nemaju nikakvo osećanje stida, čak ni na svadbi. ~ 221 ~

Naravno, moja je krivica, jer nisam prestao da jedem od trenutka kada sam seo za sto kraj majke, sve do trenutka kada sam otišao od nje da padnem pored Džejmsa u sobi za muškarce. Kao što doliči, muškarci i žene bili su odvojeni na svadbi. Samo su majka i Šir Ahmed smeli da sede zajedno, u maloj sobi samo za njih, gde su mogli da pozdravljaju goste porodice koji su došli da ih vide.

Iako proslava nije bila velika i nije bilo muzike niti plesa, jer je to bio drugi brak kako majci, tako i Šir Ahmedu, i dalje je izgledala neverovatno lepa u svojoj divnoj ružičastoj haljini i kose uvijene u lokne ispod odgovarajuće marame. Oči su joj takođe bile ogromne, našminkane ružičastim i crnim sa sjajem oko ivica i džinovskim trepavicama koje joj je jedna žena zalepila u našoj kući.

Pošto sam joj sin, mogao sam da vidim da je stvarno srećna, iako se nije osmehivala, jer je tako doličilo. U Avganistanu, kada se devojka udaje, mora da izgleda nesrećno na svom venčanju. Njena tuga pokazuje koliko voli i poštuje porodicu koju ostavlja. Naravno, u nekim slučajevima to je stvarno tako, jer devojka strahuje od porodice u koju odlazi. No, bez obzira da li je stvarno tužna ili nije, nesrećna mlada je dobra mlada, i ako tog dana može da izbaci neku suzu iz oka, onda je time još bolja. Naravno, u slučaju moje majke, tradicija je izgledala malo nazadna, budući da je davnih dana napustila babu i dedu, a oboje su ionako bili mrtvi. Ali činjenica da je i dalje ppoštovala pravila izdvajala ju je kao „dobru ženu”. „Dobra žena” koja se udaje za „dobrog čoveka” - to su svi stalno ponavljali. I mislim da su bili u pravu, jer je Šir Ahmed voleo moju majku tako dugo i promenio je svoj život da bi mogao da se oženi njome, usavršavao se u školi za kompjutere i sređivao dom da bi ga spremio za nju i pre nego što ju je pitao da se uda za njega.

Da, bio je dobar čovek i bilo mi je drago. Izgledao je vrlo lepo na svadbenom ručku u belom odelu i s belim cipelama, a kada je posluživao hranu mojoj majci, da bi joj ukazao poštovanje, sve žene su gledale sa osmehom na licu i klimale glavom u znak odobravanja.

Kao i ja, tetka, Džamila, Džordži i Mej sedeli su u svadbenoj sobi, zajedno sa Džeri, ženom-mužem od Mej. Od svih Avganistanaca na svadbi, samo smo majka i ja znali za bebu koja se krije u Mejinom stomaku i pre nego što smo izašli iz kuće, ~ 222 ~

majka je molila strance da ne govore o tome u javnosti. Ako bi se to pročulo, svi smo mogli da budemo kamenovani do smrti, što ne bi bio baš dobar završetak ovog za majku posebnog dana.

Uprkos tome što je živeo na istom imanju kao i majka veći deo godine, Džejms nije mogao u svadbenu sobu, zato što nije bio rođak, a i zato što je bio muškarac.

Kada sam mu se pridružio, sedeo je sa Ismerajem, Pir Hederijem i nekim prijateljima Šir Ahmeda i izgledao je izgubljeno, jer nije bilo nikog da mu prevodi. Iako je živeo u Avganistanu više od dve godine, njegov dari nije odmakao dalje od fraza koje je naučio kada je stigao, kao što su „Zdravo”, „Kako ste?”, „Gde je toalet?” i „Odvedite me do svog vođe”. Uglavnom se snalazio s divljim mahanjem ruku i džepnim rečnikom koji je nosio sa sobom.

Mogu samo da zamislim koliko mu je vremena bilo potrebno da pomuti um Pir Hederiju u vezi s poslom sa sendvičima.

Kada sam počeo da se osećam malo bolje - bez potrebe da trčim po restoranu polugo - Ismeraj me je zamolio da odem po Šir Ahmeda i dovedem ga u sobu za muškarce. Izgleda da je imao poklon za njega. Uradio sam kako mi je rečeno, jer je Ismeraj bio starešina. Takođe sam bio uzbuđen i da vidim kakav će to poklon biti.

Džordži je već dala mojoj majci mobilni da bi mogla da zove Minu kad god želi, što je po meni bilo prokleto genijalno s njene strane. Ali nisam mogao ni da zamislim šta će Ismeraj i Hadži-kan da donesu do stola. Šir Ahmed je promrmljao svoje izvinjenje ženama što ih ostavlja, ali sam mogao da primetim da mu je bilo potajno drago, jer mislim da su počele da ga umaraju. Polako, odveo sam ga tamo gde ga je Ismeraj čekao. Bilo je potrebno prilično vremena zbog sveg rukovanja koje je usput morao da obavi.

Kada je stigao do muške sobe, Ismeraj je zamolio Šir Ahmeda da sedne i dao mu je belu kovertu. „Od Hadži-sahib kana”, rekao je. „Izvinjava se što nije ovde lično da proslavi venčanje s tobom, ali je morao da se vrati u Sinvar zbog nekog hitnog posla.” Šir Ahmed je prihvatio Ismerajeve reči, zahvalio se ljubaznim rečima sa svoje strane i otvorio kovertu. Unutra je bilo oko četiri ili pet komada papira koji su ~ 223 ~

izgledali zvanično. Moj novi otac je pogledao u Ismeraja, zbunjen. Ja sam pogledao u Ismeraja, razočaran. Očekivao sam da vidim novac. „To je ugovor”, objasnio je Ismeraj. „Oh, ugovor”, svi smo rekli, i dalje zureći u Ismeraja.

Starac se nasmejao i uzeo papire od Šir Ahmeda o počeo polako da objašnjava šta znače. Ispostavilo se da su Šir Ahmed i Hadži-kan zajedno u poslu - suvlasnici najnovijeg internet kafea u Kabulu.

~ 224 ~

30.

Posle svadbe, majka je otišla s mužem da spremi novi dom za početak našeg novog života, a mi ostali vratili smo se u Vazir Akbar Kan. Po povratku kući, Džordži, Džejms i Mej su otvorili bocu vina, jer je izgleda svima bilo „potrebno piće”. Jedno po jedno pokušali su da me ubede da se preselim u Džejmsovu sobu na nedelju dana. „Nećeš biti tako usamljen”, objasnila je Džordži kada je izašla iz kuhinje noseći čaj. „Tvoja majka bi želela da spavaš tamo”, pokušala je Mej. „Biće zabavno!”, uzviknuo je Džejms.

Ali ja nisam pristao ni na šta. Nisam više bio dete i majka mi je samo otišla u drugu kuću; nije kao da je skoro umrla ili nešto tako - nije bilo kao prošli put kada me je ostavila samog sa strancima. A osim toga, majka je imala televizor u svojoj sobi i ja ću se sada preseliti tamo.

Pošto sam se malo naljutio na prijatelje i njihovo zvocanje, uzeo sam svoj čajnik i ostavio ih njihovom vinu, da bih mogao da se smestim u majčinu sobu i konačno imam malo mira. I kada sam namestio jastuke za najbolji pogled na televizor, osetio sam se prilično odraslim u odnosu na sve to. „Ovo je život”, rekao sam sebi, guckajući čaj i pružajući se po majčinom krevetu.

Nabuškao sam jastuk i opustio se da gledam film koji je upravo trebalo da počne.

Osam sati kasnije probudio me je glas Džordži koja me dozivala na doručak.

Televizor je bio isključen, jer je nestalo struje, a kada mi se glava navikla na okruženje, shvatio sam da sam zaspao pre nego što sam odgledao i pet minuta filma, ~ 225 ~

što me je malo ljutilo, jer je izgledalo kao pravo traćenje nove slobode.

Izvukao sam se iz kreveta, oprao, presvukao odeću i otišao u veliku kuću na doručak. Samo je Džordži bila tamo, jer je Mej već otišla u kancelariju, a Džejms neće izaći iz sobe najmanje još tri sata. „Jesi li dobro spavao?” pitala me je, gurajući tanjir s hlebom i medom ka meni. „Jesam, hvala, a ti?” „Jesam, hvala.”

Nasuo sam sebi šolju slatkog čaja. „Dakle, da li ti se dopala svadba?”, pitala me je Džordži. „Da, bila je veoma lepa. A tebi?” „Da”, složila se. „Bila je veoma lepa.”

Onda smo nastavili da jedemo u tišini, sve dok Masud nije došao da je odveze u kancelariju, a ja sam skočio na bicikl da odem u školu. Iako je uvek bilo lepo provoditi vreme s Džordži, ni ona ni ja nismo baš bili „jutarnji tipovi”.

Kao i obično, svratio sam do prodavnice posle časova da zaradim novac, ono malo, i da zadirkujem Džamilu pre nego što ode u školu. „Čitao sam juče da se Šaruk-kan venčao s drugim muškarcem”, rekao sam joj. „Gde?”, pitala je. „U Favadovim specijalnim novinama laži?” „Ne, u indijskom hramu, naravno.” „Vrlo smešno”, rekla je i namestila maramu pre nego što je izašla. „Pretpostavio sam.” Nasmejao sam se. „Vidimo se posle škole, Džamila.” „Whatever”, odgovorila je na engleskom i pokazala mi znak koji me je Džejms naučio, a onda ja njoj pokazao.

Kada je izašla, odjednom sam primetio da je postala viša od mene, što mi se uopšte nije dopalo. Napravio sam zarez u spavaćoj sobi kada sam se uselio u kuću stranaca i, kako se činilo, nisam uopšte porastao. To je počelo da mi se mota po glavi, toliko čak da sam odnedavno počeo da se pitam da li ću završiti kao onaj kepec kod Hadži-kana. Čak se i Džahid našalio na račun moje visine kada sam ga video na svadbi. ~ 226 ~

„Hej, prcvoljak”, tako me je pozdravio.

Oglušio sam se na to, očigledno, jer u Božjoj promisli koju je imao za svakog od nas, ni on nije prošao baš najbolje. Ali mi je i dalje smetalo. „Koliko godina imaš sada?”, pitao me je Pir Hederi kada sam to pomenuo u prodavnici. „Ne znam”, slegnuo sam ramenima. „Možda deset, možda jedanaest.” „Oh, dakle, dečko, nemaš zbog čega da se brineš. Vrati mi se kada budeš imao nekih dvadeset pet ili šest godina i još uvek ne budeš viši od nekog slabunjavog teleta.” „Verovatno neću biti ovde kada budem imao dvadeset pet ili šest, zar ne?” „Gde bi kog đavola mogao da budeš?” „Dakle...”, zastao sam da razmislim o tome, i shvatio da nisam imao predstavu. „Negde drugde”, rekao sam konačno, sada još više uznemiren pri pomisli da bih mogao da radim u radnji Pir Hederija do kraja života. „Vidi, ako si ozbiljno zabrinut, moja savet ti je da nateraš majku da ti skuva pile u vreloj vodi, ubaci malo leblebija i kašiku soka škorpiona i da svakog jutra uzmeš čašu te tečnosti kada se probudiš.” „Ne smemo da jedemo ni piletinu ovih dana, a da ne pominjem škorpije”, rekao sam mu. „U tom slučaju, nadrljao si”, bilo je sve što je rekao. „Nemaš zbog čega da se brineš”, rekla mi je Džordži kada sam se vratio kući kasnije tog popodneva da popijem čaj s njom u bašti. „Devojčice sazrevaju brže od dečaka - to je činjenica. Za nekoliko godina ćeš sustići Džamilu i onda ćeš je prestići. I stvarno, Favade, suviše si pametan da bi svoje dane završio u radnji Pir Hederija, zato se smiri.” „Stvarno misliš da sam pametan?”, pitao sam.

Nasmejala se. „Favade, ti si najinteligentniji dečak koga sam upoznala! Ti si... koja je to fraza na dariju? Ne znam. Na engleskom bi rekli ’bistar kao pčela’, što znači da si izuzetno pametan i čio za svoje godine. Iskreno, upoznala sam odrasle koji ~ 227 ~

nemaju razum s kojim si ti rođen. Ti si poseban dečak koji će jednog dana odrasti i postati jedan vrlo poseban čovek. A uz to si i veoma lep.” „Opa, pa ja sam onda prilično dobar, zar ne?”, nasmejao sam se. „Svakako jesi, Favade.”

Dok sam je gledao, lepog lica koje se znoji na letnjem suncu, iznenada je oblak tuge prešao preko mene. Sve se tako brzo menjalo i verovatno nikada više neće biti isto: Mej se vraćala u svoju zemlju da rodi svoje francusko dete; ja sam se selio u Kart-i Seh da počnem novi život; Džejms se brinuo ko će sada da mu kuva kada je moja majka otišla, kao i zašto Rejčel neće da se uda za njega; a Džordži - dakle, niko nije znao šta Džordži smera. „Ko ti je to rekao?”, pitala je, a od iznenađenja joj se glas povisio. „Doktor Hjugo mi je rekao pre nego što ga je Hadži-kan prebio.” „Šta je uradio? Šta je Halid uradio?”

Srce mi je stalo. Eto, opet sam to uradio. „To je samo zato što te voli”, dodao sam brzo. „I stvarno je dr. Hjugo kriv za to, jer je pokušao da ga natera da odstupi i Hadži-kan je rekao da si mu u zubima i nazvao je dr. Hjuga kopiletom i onda se stvarno naljutio. Ali nije ubio dr. Hjuga, iako je svojim stražarima rekao da će mu iščupati grkljan.”

Džordži je zurila u mene preko naočara za sunce. „Ja sam mu u zubima, je li?”, pitala je naposletku. „Dakle, to je rekao.” „Kako romantično”, odgovorila je, ali je ove reči izgovorila ravnim tonom kao da uopšte nije romantično. „Dakle, da li odlaziš iz Avganistana?”

Slegnula je ramenima. „Trenutno, ne znam, i to je cela istina. Možda će postati jasnije u petak kada odem u Sinvar.” „Ideš da vidiš Hadži-kana?” „Da.” Nisam ništa rekao, jer nisam mogao, ali sam pretpostavio da će dati Hadžikanu odgovor. ~ 228 ~

„Mogu li da pođem s tobom?”, pitao sam. „Dakle... ne znam. Moram da raščistim neke stvari.” „Molim te, Džordži. Šta ako stvarno odeš? Ovo će mi možda biti poslednja šansa da vidim Mulalu.” „Iskreno, Favade, nisam sigurna da ću imati vremena da posetim Mulalu i njenu porodicu.” „Dobro, onda, Hadži-kana.”

Pogledala me je kroz naočare. „Ne znam...” „Molim te, Džordži, biću dobar kao nikada i neću praviti probleme i igraću se sam kada budeš morala da razgovaraš s Hadži-kanom i...” „Dobro, dobro, možeš da pođeš!” „Sjajno!” „Ali samo ako se tvoja majka složi.”

Uzeo sam Džordžin telefon i odmah je pozvao da pitam da li mogu u Sinvar na odmor u petak. Složila se, kao što sam znao da hoće, jer kada je trebalo birati između Sinvara i toga da me ostavi kod kuće sa Džejmsom i trudnom lezbejkom, izbor je neminovno pao na Sinvar. „Ne zaboravi da se moliš i budi dobar!”, vikala mi je u uvo. „Neću i hoću”, obećao sam, beležeći u glavi da joj pokažem kako da pravilno razgovara telefonom kada je sledeći put vidim. Vikala je tako glasno da sam mogao da je čujem u Tadžikistanu. Što se tiče naših ranijih putovanja, Zalmaj je dolazio do kuće da nas vozi u Sinvar, ali je ovog puta Ismeraj pošao s nama i odveli su nas u tojota-kamionetu s čuvarem napred i još dvojicom pozadi. „Očekujemo nevolje, je li?”, pitala je kada je ugledala našu pratnju. „Ne, ne baš”, odgovorio je Ismeraj. „Hadži samo hoće da preduzme mere predostrožnosti za oboje, pošto ste, kao što jeste, tako posebni gosti.” „Oh, hajde.” Nasmejala se. „Šta se desilo?” ~ 229 ~

„Osim uobičajenog?”

Ismeraj je skinuo pakul da počeše ono malo kose što mu je ostalo povrh glave. „Dobro. Prošle nedelje predsednik vlade izbegao je bombu pored puta i bilo je još nekoliko incidenata, ali ništa zbog čega bismo se previše uznemirili.” „Zbog zabrane maka?”, pitala je. „Mak, moć, ovo doba godine... ko zna? Ovo je Avganistan. Ne mirimo se lako, kao što znaš.”

Dok smo putovali u Sinvar, Ismeraj je pokušavao da nam skrene misli sa bombi pokraj puta i „drugih incidenata” tako što nam je pokazivao mesta gde su ljudi razneseni u prošlosti. „Ovde su mudžahedini u zasedi sačekali ruski konvoj na kraju džihada”, rekao je kada smo izašli iz Kabula i krenuli u planine. „Ovde je bila velika bitka koja je trajala nedelju dana... ovde smo imali neke od naših najboljih položaja za snajperiste... ovde smo kopali tunele u brdima da pobegnemo komunistima...”

Onda je pokazao mesta gde su im prijatelji pali u borbi i zaboravljeni heroji i u suštini nas je sve bacio pomalo u depresiju.

Dok smo klizili niz Nangarhar i dalje u Sinvar sunce je pržilo kroz prozore zbog čega je bilo teško pričati a da se ne umoriš u potpunosti, te smo se povukli u svoje misli i snove na javi, sve dok nismo stigli do kuće Hadži-kana.

Nikada ranije nisam bio na njegovom imanju u Sinvaru, i mada je bilo manje od onog u Džalalabadu, bilo je mnogo prijatnije - više kao dom nego kao palata.

Naravno da je to bio dom pun čuvara s puškama, ali su više bili u senci nego na onom drugom mestu.

Kada je tojota stala na prilazu, Džordži je prva izašla. Savila se do zemlje da istegne leđa, a onda je podigla ruke ka nebu, držeći ih tako na tren, visoko iznad glave, kao da opipava vazduh među prstima. „Bože, volim ovo mesto”, uzdahnula je nikome posebno. A onda, okrenula se ka meni i dodala: „Znaš, Favade, ovde sam se prvi put zaljubila u Avganistan.” „I u Hadži-kana”, dodao sam umesto nje. „Da”, prihvatila je, „i u Hadži-kana.”

Osmehnuo sam se, jer je ovo bilo bitno. Ako će Džordži doneti pravu odluku o ~ 230 ~

svojoj budućnosti, potrebno je da se podseti svega što je volela, ne stvari koje su je rastužile.

Ismeraj je prišao da nam se pridruži. „Idite i sedite na tepih, doći ću za minut”, rekao je. „Moram da obavim samo nekoliko poziva.”

Džordži i ja smo klimnuli glavom i otišli do crvenog tepiha koji je ležao pod velikim drvetom. Vazduh je bio mnogo prijatniji pod lišćem, a iznad nas se čuo cvrkut ptica. Život jednostavno nije mogao biti bolji od ovog. „Bilo bi tužno nikada više ne videti ovo mesto”, rekao sam Džordži kada je skinula sandale i naslonila se da ispruži noge. „Da, bilo bi”, priznala je. „Znaš, šteta je što toliko ljudi ne može da doživi dane poput ovog.” „Jeste”, složio sam se. A onda, nakon što sam još malo razmislio, pitao sam: „Zašto?”

Osmehnula se. „Dakle, ima toliko toga u vašoj zemlji osim rata, kao što možeš videti, ali nažalost retko kada čujemo o tome. Mislim da ljudi nemaju celovitu sliku pred sobom - o tome kakav je Avganistan i kakvi su Avganistanci.” „Da, ovde je prilično dobro”, rekao sam, „dokle god nisi gladan.” „Ili niko ne pokušava da te ubije.” „Ili te porodica ne proda.” „Ili ti nije potrebna struja ili čista voda.” „Ili... ili...”, sada sam se već mučio. „Ili ti glavu ne raznese plinska boca.”

Džordži je spustila bradu na grudi i pogledala me preko naočara za sunce. „Desilo se jednom, ženi u našoj ulici”, objasnio sam. „Oh”, rekla je podižući glavu da pogleda opet u sunce koje nam je namigivalo kroz lišće, „dakle onda, u pravu si. Ovo je prilično dobra zemlja ako ti ne raznesu glavu.” „Ili noge”, dodao sam. „Ima još puno nagaznih mina.” „Zapravo, šta je dobro u vezi s Avganistanom?”, pitao sam i oboje smo krenuli da se smejemo. ~ 231 ~

„Dobro”, rekla je pošto je prva prestala. „Pod jedan, nikada nisam živela negde gde je nebo tako plavo da te ostavi bez teksta.” „Ume da bude veoma plavo”, složio sam se. „I mada je život ovde težak, mnogo teži nego što mi možemo da zamislimo dok živimo u našoj lepoj kući u Vazir Akbar Kanu, iza zidova ovih kuća postoje dobrota i ljubav.” „Kako to misliš?” „Dopusti mi da razmislim kako to da objasnim. To je kao s knjigama o tvojoj zemlji. Većina bi te naterala da poveruješ da je Avganistan zemlja plemenitih divljaka, herojskih ljudi koji ubijaju na prvi izazov, i na neki način možda su u pravu.

U svima vama brzo se jave bes i grubost koje su nam ponekad užasni, ali Avganistanci koje sam imala sreće da upoznam uglavnom su jednostavni ljudi dobrog srca koji samo pokušavaju da prežive.” „Ne bih nazvao Hadži-kana jednostavnim.” „Dakle, ne, ponovo si u pravu”, priznala je, „ali iako nije siromašan, on i dalje ima dobro srce. Halid misli dobro, znam to, samo što ponekad... Dakle, hej, hajde, nećemo ni da govorimo o tome.”

Uzela je za cigarete i odlučio sam se da se povinujem njenom predlogu „da ne govorimo o tome” u slučaju da je „o tome” bilo ono gde su sva loša sećanja čekala.

Kada je dunula dim od cigarete, Ismeraj se vratio. Telefon mu je bio zatvoren i imao je osmeh na licu. „Hajde”, rekao je, boreći se da dođe do daha. „Imamo nešto da ti pokažemo.”

Zalmaj nas je odvezao do mesta udaljenog oko petnaest minuta vožnje od kuće Hadži-kana. Poskakivali smo dok smo silazili sa glavne staze, da bismo se zaustavili ispred poludovršene zgrade gde su radnici još radili na zidovima i pomerali zemlju unaokolo u kolicima.

Kada smo izašli na vazduh, Hadži-kan je izašao iz kuće i razgovarao s čovekom koji je držao veliku svesku. Kada nas je ugledao, rukovao se s čovekom i prišao nam ozarenog lica. Zasigurno je izgledao mnogo srećniji nego poslednji put ~ 232 ~

kada sam ga video i, kao i obično, bio je obučen u najfiniji šalvar-kamiz bledo plave boje sa sivim jelekom koji je odgovarao boji njegovog pakula.

Zaključio sam da ako mi ikada dosadi džins, moram po svaku cenu da saznam ko mu je krojač. „Dakle, šta mislite?”, pitao je kada je stigao do nas.

Govorio je na engleskom i pretpostavljam da je to bilo zato da radnici ne bi slušali razgovor. „Ovo je divan prostor”, rekla je. „Da li to gradiš još jednu kuću?” „Da, gradim novu kuću”, rekao je, „ali ova je za tebe. Da li ćeš je prihvatiti, to je takođe na tebi da odlučiš.”

Bio sam prilično iznenađen ovim rečima i osetio sam da mi je vilica pala od težine milion pitanja koja čekaju da izlete, ali im nisam dozvolio.

Džordži nije ništa rekla. „Vidi”, nastavio je Hadži-kan, „uđi unutra i pusti me da ti pokažem.”

Pre nego što je uspela da odbije, on je krenuo. Krenuli smo za njim.

Išli smo preko džakova peska, ušli u kuću i u salu u obliku kvadrata koja je bila cement-siva svuda unaokolo, komadi žice virili su iz zidova. Nije bilo ono što biste mogli nazvati „lepim”. „Ovo će biti prostor za sedenje”, rekao je, gledajući u Džordži i mahnuo rukom pokazujući prostoriju. „Ovo će biti za tvoje goste kada dođu. Kada bude završena, zidovi će biti lepe zelene boje - tako mislim - kao doline Sinvara, tako da kada bude hladno, uvek imaš proleće.”

Nije sačekao da Džordži bilo šta kaže, već je krenuo levo gde su dve rupe čekale da budu vrata. „Ovo je kuhinja”, objasnio je, „a u ovoj drugoj prostoriji spavaće gosti. Takođe pravim divno mesto za toalet, odmah pored - kako to kažete?” „En suite”, odgovorila je Džordži. „Da”, klimnuo je glavom, „da, slatko. Mislim da je to dobra ideja. Vrlo evropski. Dođi.”

Prešao je preko salona do mesta gde su pravili stepenice za gornji sprat. Još nisu bile završene i merdevine su se naslanjale na balkon gore, da bi radnici mogli da ~ 233 ~

idu gore-dole. „Ovo će biti stepenice”, rekao je, zbog čega sam se nasmejao, jer nismo glupi. „Tvoje sobe biće gore. Jedna je tvoja spavaća soba, jedna je veliki prostor za sedenje, a druga soba je možda za decu.”

Pogledao ju je ispod teških obrva. Rizikovao je ovim rečima, pošto je video kako je praktično ubio njihovo dete. „Ovde možeš da se odmaraš i imaš divan pogled na planine da bi ti misli bile srećne”, dodao je i ona se osmehnula, zbog čega se i on osmehnuo, a zato što su se oboje smešili i ja sam se smešio.

Do sada je sve teklo prilično dobro. Pomislio sam da ako nova kuća ispunjena obećanjem da će imati decu ne može da zadrži Džordži u Avganistanu, onda ništa i neće. „Dakle, šta misliš?”, pitao je konačno.

Pogledala je okolo. „Mislim da će biti divna, Halide, ali...” „Molim te, Džordži, prekinuo ju je, mršteći se dok su mu oči postale tužne, „nemoj s tim ’ali’. Molim te, prvo, daj da ti pokažem još nešto.”

Odmakao se i izašao na vrata, i počeo ponovo da priča napolju. „Vidiš ovu baštu ka reci i put tamo preko? Ovo će sve biti tvoje. Izgradićemo zidove da bi imala mir i zasadićemo divne ruže, ovde celom dužinom” - pokazao je ka levoj strani bašte - „i ovde” - pokazao je udesno - „i ovde” - pokazao je ispred sebe. „Tako ćeš čitav dan biti okružena bojom i lepotom.”

Džordži je polako pogledala oko sebe, zamišljala je boje koje bi mogle zasjati u njenom svetu i kakav bi joj život mogao biti okružen cvećem u bašti i prolećem u hodniku.

Dok je razmišljala, Hadži-kan se odmakao od nas, glave pognute i ruku prekrštenih iza leđa. Stvarno se trudio, svako je to mogao da vidi. Skoro da sam mogao da osetim nadu koju je držao u rukama. Znao sam da ako ga Džordži stvarno voli, onda neće moći da ga odbije, ali kada sam je pogledao, video sam joj lice okrenuto u daljinu i video sam brigu u njenim očima kada je podigla ruku da zakloni ~ 234 ~

sunce. „Sranje!”, uzviknula je odjednom.

Pogledao sam tamo gde je gledala i video nešto tamno kako se pomera duž krova obližnje kuće. Ponovo sam pogledao u nju, ali je nestala, trčala je prema Hadžikanu i vikala mu da legne. Kada se okrenuo da je pogleda, bacila se pravo na njega.

Posrnuo je unazad pre nego što ju je uhvatio u zagrljaj, baš kada su meci zapraštali u daljini i počeli da nam šibaju iznad glava.

Bacio sam se na tlo kada su Hadži-kanovi čuvari otvorili vatru, ubijali su nam uši bukom svojih pušaka.

Uplašen kao nikada do tada, podigao sam glavu da osmotrim gde je Džordži i video je da leži u Hadži-kanovim rukama. Krv joj je prekrila odeću i lice joj je palo na njegove grudi. On je vikao čuvarima oko sebe. „Dovezite kola!”, vikao je, ali jedva da je mogao da se čuje od buke oružja. „Džordži!”, vrištao sam, ustao sam i potrčao ka njoj. Kada sam stigao do njih, Hadži-kan me je povukao pravo na zemlju. „Ostani dole, Favade!”, vikao je. Oči su mu bile širom otvorene od bola i video sam da mu krv curi iz ramena. „Džordži”, prošaputao sam, i privukao sam se bliže njenom licu da bih mogao da ga držim među rukama. Život joj je tekao iz tela poput reke. Šikljao je i bojio joj kožu, koja je postala bela.

Ispod prstiju drhtala je kao da je užasan vetar zime odjednom dunuo preko nje.

Nisam hteo da poverujem. Čvrsto sam stisnuo oči i molio se Bogu svom snagom. Ali znao sam da umire. Izgubićemo je. „Molim te, Džordži, molim te”, preklinjao sam je, „nemamo vremena. Moraš da kažeš te reči. Moraš da veruješ!”

Svuda oko mene meci su i dalje leteli, šištali i pucali nam iznad glava i bacali zemlju po bašti koja je čekala na Hadži-kanove ruže. Iznad sam mogao da ga čujem kako naređuje svojim ljudima i dalje traži kola, ali ja sam samo video njeno lice, i tamne oči koje sada čuju moj glas i mene traže. ~ 235 ~

Imali smo jednu šansu, samo jednu šansu, a ona je tako brzo izmicala. „Džordži, molim te, veruj”, šaputao sam, i osećao sam kako mi suze liju magleći njeno lice. „Moraš da veruješ ili si izgubljena!” „Favade!”, disala mi je u lice, ali joj je glas bio tako tih i morao sam da joj priljubim uho uz usta. „Favade, ne brini... verujem... obećavam ti, verujem.” „Nije dovoljno”, vrištao sam ka njoj, jer nisam mogao da budem nežan. Nije bilo vremena za blagost. Imali smo samo još sekunde. „Moraš da izgovoriš te reči, Džordži! Molim te, moraš da kažeš te reči!”

I dok su mi suze padale na njene usne, video sam da grabi neku snagu duboko u sebi i pogledala me je čvrsto. „LA ILAHE”, rekao sam joj, sklanjajući joj mokru kosu sa lica i prislanjajući uho uz njene usne. „LA ILAHE”, ponovila je. „ILLALLAH”, rekao sam. „ILLALLAH.” „MUHAMMEDU-R-RESULULLAH.” „MUH... MUHAMMEDU-R-RESULULLAH.” Nema drugog boga osim Alaha i Muhamed je Njegov rob i poslanik.

Kada su stigla kola Hadži-kana, bacajući prašinu oko nas, Džordži je sklopila oči i nestala.

~ 236 ~

EPILOG Godinu dana kasnije

Ovog leta ubijen je talibanski vođa Mula Dadula u Helmandu. On je bio opak čovek koji je davao novac ludacima i osakaćenima da budu bombaši samoubice u našoj zemlji. U prošlosti je ubio hiljade Hazara, samo zato što ih nije voleo. Tako, kada je konačno dobio ono što mu sleduje, svi su bili prilično iznenađeni, toliko da je predsednik vlade morao da prikaže njegov leš na televiziji da bi ljudi znali da je istina.

Ono što je mene još više zapanjilo, pak, jeste što je imao samo jednu nogu.

Pomislio bi da pošto ima samo jednu nogu, da će ga uhvatiti mnogo brže, pomenuo sam Džejmsu nakon što je poslao svoju priču preko interneta u Englesku. „Favade, tokom proteklih pet i po godina niko nije bio u stanju da nađe Mulu Omara koji je visok preko dva metra, s jednim okom koje vrluda kao ludo, pa čemu se čudiš? A ako je verovati glasinama, Osama bin Laden trči po Vaziristanu držeći se za mašinu za dijalizu. Kažem ti, Stiven Hoking bi mogao da pretekne ove tipove.” „Ko je Stiven Hoking?” „On je pametan čovek u kolicima koji govori preko kompjutera.” „Stvarno? Kao profesor Čarls Zavijer u filmu X-Men?” Džejms je spustio tegove koje se borio da podigne do grudi - jedan od njegovih poslednjih planova da zadobije Rejčelinu ruku za brak - i pogledao me držeći ruke na kukovima. „Ti si, moj dečače, gledao previše televizije”, rekao je teško dišući.

I verovatno je bio u pravu.

Pošto posao sa sendvičima nije uspeo da mu donese novac, Pir Hederi je pretvorio pola radnje u prodavnicu DVD-ja. Začudo, to je imalo sjajan uspeh. Sada, umesto da provodim popodneva u šetnji po Vazir Akbar Kanu i reklamiram „kak”, ~ 237 ~

proveravao sam fimove za njega da ga ne bi posetio neko iz Odeljenja za poroke.

Ovo je bio najbolji posao koji sam ikada imao.

I Džamila je bila srećna ovim razvojem događaja, zato što je sada mogla da provodi veći deo popodneva maštajući o Šaruk-kanu, na Pir Hederijevo zgražavanje. „Da li taj čovek ikada prestaje da peva?”, uzviknuo je jednog dana, zato što je čak i Pas odbijao da uđe u radnju.

Džamila je smanjila ton, ali je i dalje nastavila da gleda, bez obzira. Nije toliko ni bila zainteresovana za njegovo pevanje.

Uprkos tome što sam se preselio na drugi kraj grada, i dalje sam dolazio da radim u radnji Pir Hederija, jer sam imao bicikl i Šir Ahmed je dolazio da me pokupi kada završi posao u internet kafeu. Kao što sam i mislio, njegov posao s Hadžikanom je dobro išao - toliko dobro zapravo da je sada vozio svoja kola, imali smo agregat u kući i protekle nedelje je čak kupio majci frižider.

Stvarno, postajali smo prilično bogati po avganistanskim standardima, ali sam i dalje voleo da dolazim kod Pir Hederija, jer mi je do davalo izgovor da se vidim s Džejmsom i Rejčel, koji su sada živeli zajedno u mojoj staroj kući i pravili se da su u braku, „zbog sveta i zato što ume da kuva”, objasnio je Džejms.

Bio je tako veliki lažov. Uprkos njegovim rečima, znao sam da hoće da mu Rejčel bude žena, jer mi je rekla da bi svaki put kad bi se napio - što nije bilo tako često kao kada sam ja živeo s njim - pao na kolena i zaprosio je. „Zašto samo ne kažeš ’da’ jednog dana?”, pitao sam. „Znaš, Favade”, odgovorila je, okrećući se ka meni namigujući, „jednog dana možda i hoću.”

Pošto sam viđao Džejmsa najmanje jednom nedeljno, takođe sam saznao šta se desilo s Mej nakon što je otišla iz Avganistana da rodi dete. „Dečak je!”, vikao je Džejms kada sam svratio da ostavim DVD Četiri venčanja i sahrana koji je tražio - bez sumnje još jedan deo njegovih smicalica da nagovori Rejčel na brak. „Kako se zove dečak?” „Dete ljubavi Mej-Džeri-Filipa! Hoće da mu daju ime Spandi. Šta ti misliš?” ~ 238 ~

Dao sam sebi tren da razmislim o tome, kao što me je pitao, mereći sve dobre i sve loše strane toga da dam ime najboljeg prijatelja dečaku koji će verovatno potpasti pod lezbejski uticaj pre pete godine života. „Ne bih se složio”, rekao sam konačno. „To je lepa ideja i sve, ali Spandi je bio dobar musliman i možda će biti nečasno. Možda bi trebalo da ga nazovu Šaruk.” „Da, biću vrlo srećan time.”

Naravno, Džamila će poludeti kada sazna, čime je to bilo još smešnije.

Iako je Džamila sada bila čitavu glavu viša od mene i um joj bio zaokupljen stvarima kao što je karmin, i dalje smo bili najbolji prijatelji. Još bitnije, život joj je postao mnogo manje bolan od kada je odrasla, jer joj otac nije više ostavljao toliko tragova na licu. Donekle sam pretpostavljao da je to zato što se bojao da će joj uništiti šanse za prodaju, ali je Džamila rekla da su droge počele da mu utiču na um pre nego na pesnice, a pola vremena nije mogao da se seti sopstvenog imena, a kamoli da treba da prebije decu.

Iako ništa nije rečeno, stekao sam utisak da se Pir Hederi nadao da preda Džamili radnju kada umre, jer je gospođa Pir Hederi počela da je podučava knjigovodstvu. Najpre me je to malo ljutilo, pošto sam smatrao da sam podjednako dobar u matematici kao i Džamila i zato što sam joj ja dao ovaj posao, pre svega. Ali sam se smirio kada sam video koliko je srećna zbog toga, i pretpostavljao sam da ću ionako na kraju verovatno naslediti internet kafe Šir Ahmeda - ako ne postanem novinar kao Džejms. Meni se činilo da je to najbolji od svih poslova, pored proveravanja DVD-ja. Posmatrao sam Džejmsovu karijeru sa zanimanjem već dugo vremena i došao do zaključka da kao novinar najveći deo radnog vremena provodiš u krevetu.

Druga osoba koja je provodila najviše vremena u spavanju tih dana bila je moja majka. Potajno sam znao da je to zato što je umara brat ili sestra koji joj rastu u stomaku, ali to nikome nisam mogao da kažem zato što bi to bilo nepoštovanje prema majci. Bebe se samo pojave u Avganistanu; kako su dospele ovde nešto je o čemu dobri muslimani ne pričaju. I tako, za sada, jedina osoba koja je, osim Šir Ahmeda, znala za novosti kod majke bila je tetka, koja je takođe držala novorođenče u rukama. ~ 239 ~

Začudo, donela je devojčicu na svet, što je naravno moje srce ispunilo noćnim morama. Jednog dana će možda tražiti da je oženim. Ali, bila je baš slatka, za bebu i za devojčicu, i barem su joj oči gledale u pravom smeru.

Kao i Džahidove sada. Meni iza leđa otišao je da razgovara s dr. Hjugom o svom bolesnom oku i pošto doktor nije baš mogao da mu kaže da se lepo naspava tokom noći, poslao ga je kod drugog lekara koji je zapravo znao šta da radi u vezi sa okom koje koluta. Posle nekoliko odlazaka lekaru Džahid je konačno dobio svoj lek: nekoliko neverovatno velikih naočara od kojih su mu oči izgledale kao tegle. Džahid je pak bio srećan, jer je konačno mogao da gleda u stvari, a da ih ne vidi trostruko. „Sledeće što ću uraditi jeste da sredim zube”, rekao mi je. „Kako možeš da središ zube?”, pitao sam, ne baš siguran da bi se to moglo srediti. „Čitao sam o tome na internetu. U Americi svi nose lažne zube, tako da ću ići tamo.” „Kako ćeš to priuštiti?” „Novac za brak koji sam čuvao”, prošaputao je. „Sada kada sam sredio oči, sve što treba da uradim jeste da sredim osmeh i žene će se gurati u redovima da osete Džahidovu ljubavnu zmiju.”

Dok je govorio izbacio je kukove ka meni, što nije izgledalo baš tako seksi kako je to verovatno hteo, zbog njegove obamrle noge.

Barem je prestao da mašta o mojoj sestri.

Od kada se majka udala, videli smo Minu još pet puta - četiri puta u Kabulu i jednom u njenom domu u Kunaru. Dakle, to je bilo pakleno za vožnju, ali svaka bolna neravnina na putu se isplatila, jer je moja sestra bila sve lepša svaki put kada bih je video. Bilo je pomalo tužno što smo propustili toliko od zajedničkog života, ali uprkos onome što joj se desilo, Mina je izgledala dovoljno smireno, iako malo izgubljeno u pogledu, kao da si je ulovio kako se priseća nečeg. Srećom, muž joj je i dalje bio dobar i dovodio je sa sobom u glavni grad svaki put kada bi dolazio da preda poslovnom partneru svoj rad u drvetu. Ali ono što je stvarno donosilo sjaj njenom licu bila je beba Daud, koji je bio jedno glasno, debelo, srećno dete koje bi se ~ 240 ~

savršeno uklopilo da trči po Homeirinoj kući.

Naravno, još je bilo teško majci i sestri što su provele toliko godina razdvojene i dalje bile proklete tolikim kilometrima između njih, ali kada nisu mogle da budu zajedno, one su se držale jedna druge preko mobilnih telefona. Mislim da je ćaskanje i cena tog ubila Šir Ahmeda u pojam, jer ako nije bio u svojoj radnji, bio je napolju na ulici i kupovao „Rošan” kartice. Iskreno, majci bi dobro došlo da je Spandi i dalje tu barem bi mogao da joj da dobru ponudu za kartice ili joj pokaže koji trik koji su neki drugi dečaci znali da dobiju besplatne pozive. I siguran sam da Hadži-kanu to ne bi smetalo. Ovih dana kao da mu više ništa nije posebno smetalo, ne od kada mu je glava bila puna nove supruge.

Na naše iznenađenje, Hadži-kan se oženio Ajšom Kan kada je proleće stiglo da se probije kroz smrt zime. Iako su neki ljudi u njegovom okrugu gunđali da nije dovoljno dobra za njega, zbog činjenice da nije nosila rukavice kada je izlazila u svojoj burki - kao što bi to žena njenog ranga trebalo - i zato što je ponekad radila za jednu kompaniju u Kabulu - i, još gore od toga, zato što su joj u kuću dolazili muškarci koji joj nisu rod - Hadži-kan se nije mnogo obazirao na njih, jer ju je voleo. Štaviše, većina drugih ljudi takođe ju je volela, jer je činila Hadži-kana tako srećnim, na način na koji niko od nas nije mislio da je moguće nakon što mu je brat završio u zatvoru zbog pokušaja ubistva.

I mada verovatno niko ne bi mislio loše o njemu da je prosvirao metak Hadži Džavidu kroz glavu nakon što je uhvaćen kako prebacuje drogu iz Sinvara i smišlja ubistva onih koji su pokušali da ga zaustave, Hadži-kan je tražio da mu bratu sude i presude, kao primer ljudima. Potom je oženio svoju mladu i svi su slavili, uprkos tome što nije mogla da mu podari decu, jer joj je utroba oštećena, zato što je to bila prava ljubavna priča i postali su slavni u provinciji. Vidite, ne samo da je Ajša Kan rizikovala svoj život da bi spasla život svom budućem suprugu, već je i primila islam, čime je dobila ime žene poslanika Muhameda (mir s njim).

Naravno, za mene je ona i dalje bila samo dobra stara Džordži.

~ 241 ~