ISSN 2560-4430
Kulttura: april 2018. / broj 10
02/
DIV-a, koji je napisao studiju o tome. Ima vrlo značajnih dizajnera iz tog perioda i može se pratiti veza slikara, vajara i grafičara iz naše kolekcije sa privrednim dizajnom i uopšte privredom. Osvetlio bi se kontekst nastanka ovih radova, a zanimljivo je napraviti i veze između svih vizuelnih i ostalih umetničkih medija, da bi se videlo kako su uticali jedni na druge.
Mileta Poštić, autoportret iz knjige 111 Recipes for Extremely Happy Life
Autor fotografije : Marija Mandić
Kulttura: 10
Galerija se odnedavno otvorila i filmu... Kao neko ko učestvuje u uređivanju programa, nastojim da proširim publiku, što je i prioritet „Fondacije 2021”. Kao animatoru, film mi je vrlo blizak i bio sam jedan od osnivača programa za animaciju i vizuelne efekte na Akademiji umetnosti u Novom Sadu 2003. godine, prvom u Srbiji i regionu. Izložba o pedeset godina stvaralaštva Želimira Žilnika, jednog od naših najcenjenijih umetnika u svetu, imala je nazapamćenu posetu. Prikazali smo sva njegova ostvarenja, u planu je bila i pretpremijera najnovijeg filma, ali nismo mogli da je realizujemo zbog ugovora sa Berlinskim festivalom. Ipak, imaćemo projekciju tokom leta u vrtu galerija. Sigurno će biti još dešavanja u vezi s filmom, jer se on kao medij razvijao u isto vreme kada je nastajala i naša kolekcija. Filmovi su dokumenti tog vremena i prostora. Ovakvi projekti proširuju publiku.
Na kojim ste umetničkim poljima aktivni? Kako biste opisali svoju umetnost?
U ovom, desetom, jubilarnom broju „Kultture:” donosimo kaleidoskop sačinjen od intervjua i refleksija koji su vezani sa stvaraoce čiji je zajednički imenitelj, pre svega, snažan integritet. Boris Kovač, Andraš Urban, Paolo Mađeli, Mileta
Savremeno upravljanje legatom
zacije, četvrto je poboljšavanje onlajn vidljivosti, peto je program. Isplanirali smo vrlo bogat program za ovu godinu, ali nam je odobrena adaptacija zgrade u najkraćem roku, sa kojom će se početi već u septembru. Zbog toga ćemo ili biti zatvoreni neko vreme ili će se programi odvijati na drugim mestima. Moram istaći razumevanje Pokrajinske vlade, na čelu sa predsednikom Mirovićem, koja po svim mogućim kriterijumima ima dobar plan i realizaciju kapitalnih projekata. Vrlo mi je drago da će i naša Galerija postati deo tog programa.
Kakav program očekuje posetioce ove godine?
Poštić… Stvaraoci koji iznova i iznova pomeraju granice, jer znaju, kako Andraš Urban i kaže u intervjuu „Hasanaginica - izlazak van okvira”, da su limiti naši, da je potrebno osloboditi se kretanja ka zahtevima i očekivanjima. Umesto toga, pri punoj svesti, prilježno se treba usuditi pomeriti granice i zakoračiti u postor koji je neistražen. Nataša Gvozdenović glavna i odgovorna urednica Novi Sad
Beograd
Hamburg
Rijeka
San Sebastijan
Mileta Poštić je od maja 2017. vršilac dužnosti direktora Galerije likovne umetnosti poklon zbirke Rajka Mamuzića u Novom Sadu. Studirao je crtanje, animaciju, film, potom dizajn i medije na Univerzitetu u Južnoj Karolini u SAD i Portsmouth univerzitetu u Velikoj Britaniji. Koosnivač je studija za animaciju „Twice-Eyes” u Johanesburgu (Južnoafrička Republika), radio je u studijima po Južnoj Koreji i SAD, predavao je na fakultetima u Tajlandu, Velikoj Britaniji, SAD, kao i na Fakultetu tehničkih nauka i na Akademiji umetnosti u Novom Sadu. U Upravnom je odboru Filmskog centra Srbije.
Od književnog, tu su promocije „Luzitanije” Dejana Atanackovića, dobitnika NIN-ove nagrade, i „Enciklopedije filozofskih nauka” Nikole Kajteza, dobitnika nagrade za naučno dostignuće na Sajmu knjiga. Inače, ja sam ilustrovao naslovnu stranu – dugo na taj način sarađujem sa Kajtezom. Sledi promocija knjige o Milošu Bajiću, autora Save Stepanova, uz projekciju dokumentarnog filma njegovog sina Darka, a zatim i projekcija filma Vladimira Šojata o Petru Omčikusu, fenomenalnom slikaru i poslednjem živom umetniku iz naše kolekcije.
Šta čini Galeriju likovne umetnosti poklon zbirku Rajka Mamuzića jedinstvenom?
U planu su još tri izložbe, program za Noć muzeja, a sa druge dve galerije na Trgu galerija radimo vrlo zanimljiv i bogat program „Leto na Trgu galerija”.
Kolekcija legata je vrlo heterogena, jer je reč o posleratnoj modernističkoj umetnosti iz 50-ih i 60-ih godina prošlog veka. Nju je Sveta Lukić nazvao „Socijalistički estetizam”. Susedna Galerija Matice srpske ima najvećim delom 18. i 19. vek i predratnu modernu umetnost, a Spomen-zbirka Pavla Beljanskog najviše međuratnu, pa se ovde, na Trgu galerija, ostvaruje kontinuitet. Specifično je i to što sam ja četvrti direktor koji je umetnik. Prvi je bio slikar, potom vajar, pre mene je bio grafičar, a ja sam, može se reći, crtač. Galeriju poklon-zbirke od 90-ih godina prošlog veka vode likovni umetnici, što je netipično – jer češće galerijama upravljaju istoričari i teoretičari umetnosti ili kustosi.
Na koje su inovativne načine prikazani radovi iz kolekcije? Pre oko pola godine, u Galeriji je bila postavljena izložba koja spaja tapiserije i radove iz Poklon zbirke Rajka Mamuzića. Ta izložba je bila realizovana u saradnji sa Ateljeom 61 i bila je vrlo posećena. Ove godine će savremeni umetnici, među kojima je Igor Antić, svojim stvaralaštvom reagovati na kolekciju Poklon zbirke. Angažujemo savremene umetnike da bismo ponudili novo čitanje starih radova. Vladimir Dimovski će uraditi animacije i priče u vezi s radovima. Takođe, nastojimo da sve digitalizujemo i generalno osavremenimo prezentaciju.
Koja je Vaša strategija upravljanja ovom institucijom kulture? Strategiju čini nekoliko prioriteta koji bi trebalo da se realizuju do 2021. Na prvom mestu je sama zgrada, na drugom su oprema, osvetljenje, depo, nameštaj i slično, na trećem je sređivanje infrastrukture i organi-
U martu, deca iz sirotišta u Beloj Crkvi pišu pesme i priče na osnovu radova iz naše zbirke, a u junu ćemo imati program za autistične mališane koji će crtati na osnovu radova iz kolekcije.
/03
: Reč urednika
Poslednjih deset godina najviše se bavim karakter animacijom, koja sadrži sve ostale umetnosti – likovne, filmske, dramske, pa čak i dizajn zvuka, psihologiju. Pohađao sam kurseve brojnih majstora.
Planiramo da napravimo i istoriju privrednog dizajna u Vojvodini u periodu socijalizma, u saradnji sa Zdravkom Rajčetićem, upravnikom UPI-
Jovan Jakšić, jedan od inicijatora i producent Vojvođanskog salona, rekao je da su moji radovi konceptualna umetnost, a ne ilustracija. Ja se s tim slažem, moji radovi imaju karakteristike bar četiri-pet različitih kategorija (strip, ilustracija...), ali su kategorija za sebe. Nisu primenjeni kao ilustracija, nego su savremeni crteži. Za njih su najbolji formati blog i knjige. Izdavačka kuća „Fajdon” (Phaidon) objavila je „Vitamin D”, antologiju takvih crteža. Ne nastojim da pratim neku postojeću granu likovnih umetnosti.
Šta nastojite da prenesete svojom umetnošću drugim ljudima? „Recepti za srećan život” su parodija na stanje svesti savremenog čoveka, njegove želje, ambicije i udaljavanja od sebe i prirode. Ima tu i humora i ironije i parodije. Živeo sam na mnogo mesta i išao čak na ona gde nikoga ne poznajem – u jedno osam gradova, u šest država i na četiri kontinenta. Ostajao sam tamo i po šest godina. To su putovanja kroz različite kulture, te nastojim da svojim radovima prenesem ta iskustva, snažne doživljaje i univerzalne vrednosti.
Koja mesta sa četiri kontinenta su Vam bila najinspirativnija? Nakano Broadway u Tokiju skup je najoriginalnijih prodavnica gde se nalaze stvari za koje se ne bi moglo pretpostaviti da postoje. Odnedavno Takaši Murakami ima tamo dva kafea i galeriju. Potom, kolekcije Herija Smita. On je živeo jedno vreme kod Alena Ginsberga, koga sam upoznao u Americi, i imao je najneverovatnije kolekcije – papirnih aviončića, „kolariću-paniću” kanapa, ukrajinskih uskršnjih jaja, folk muzike, u vreme kad apsolutno niko nije bio zainteresovan za nju, a na osnovu njegove kolekcije napravljena je čitava istorija folk muzike. U svemu tome postoji veza između putovanja, skupljanja rariteta i spajanja nespojivog. Često mi se najviše dopadne naivna umetnost – lišena je kopiranja, ambicije, prestiža, agende, projekcija, svesti o sebi, pretencioznosti, hipokrizije, spontana je. Umetnost je nešto bezrazložno što se dešava sada i ovde.
Autorka teksta: Sonja Jankov
04/
Kulttura: 10
INTERVJU: ANDRAŠ URBAN, REDITELJ
Hasanaginicaizlazak van okvira
Ovo je specifičan slučaj, jer radim veliko delo srpske dramske literature na mađarskom jeziku. Specifično je i zbog samog pojma Hasanaginice, bez obzira na Simovićevu dramu, koja jeste jedno od sjajno napisanih dela – opet imamo problem da je sam pojam na balkanskom, slovenskom prostoru, mitološki afektiran. Koga god pitaš, ima stav o tome šta Hasanaginica znači i predstavlja. U prevodu na mađarski nemamo reč Hasanaginica, imamo Hasanaginu ženu, a to ne znači ništa. Problematika postoji, naravno, svuda, ali nije arhetipski topos. Ako gledam s te strane, s mađarskog aspekta, mogu da radim predstavu o Turčinovoj ženi. Ona tu onda nije nikakav lik na pijedestalu. Ne teram svoje, nego samo, prisluškujući autora, radim pozorište. Nije reč o tome da smatram da je moja priča vrednija od samog dela, već o tome da zaista verujem da pozorište nije interpretacija. Ovog trenutka, mesec i nešto do premijere, nisam siguran koliko će tu biti originalnog teksta, kako će se to razvijati. Ovih dana se to prelama. Ne treba da se opterećujem time šta to što režiram predstavlja, ali treba istinski čitati o čemu je reč i čime se delo bavi. Mene zanima kako to aktuelizovati, ne u političkom smislu, nego u scenskom prostoru i u odnosu na publiku, da delo postane živo, te da nas se tiče. Kako sad na mađarskom jeziku to uraditi? U nekom drugom kulturnom miljeu dovesti do istih značenja, funkcionalnosti, jer gubimo sa jedanaesterca ako nam sam naslov odradi jedan deo posla.
mi tada sudimo osobi na određen način. A sutra ne važi ništa što je dosad važilo. Ceo politički milje je isto takav. Sve zaboravljamo. Stalno smo u poziciji da imamo novi legitimitet i da on važi od danas. A zaboravljamo na ljudsku žrtvu, tragediju, patnju. Sad banalizujem, ali žena rodi dete i ima određeni odnos prema tom detetu. Nemamo pamćenje zlatne ribice iako se ponašamo kao da ga imamo. Postoji iskustvo. Danas niti je sloboda, niti ostvarivanje čoveka, ništa nije bitno. Ako treba, to se gazi. I to je to.
Ovde smo prilično gluvi na problem društvenog položaja žene. Kad pokušavaš u intelektualnim krugovima da pričaš o tome, svi znaju šta bi trebalo reći, ali kad se stvari bolje opipaju, vrlo je zanimljivo koliko zapravo ne znamo šta bismo s tim problemom. Ne znamo ni šta bismo sa gubljenjem identiteta muškarca. Nekad se čini da se jasno zna šta je čija uloga, a onda posmatranjem te podele, muško/ ženskog polariteta, dođemo do fašistoidnih misli ili ideja koje su, nažalost, vrlo prisutne u društvu i ne samo to - mi pretpostavimo da su te ideje normalne, prihvatljive. Vrlo smo skloni tome da ne priznajemo vlastite limite, dok se, zapravo, otvaramo samo unutar okvira. Drugo je to što je lepo unutar okvira ili se neko lepo snalazi u njima. Nekome je to potrebno. To je skoro nezavisno od toga da li je reč o muškarcu ili ženi. Često same žene postavljaju one okvire koji bi žensku slobodu trebalo da poruše.
Pitanje položaja žena danas jeste kompleksno. Kad pričamo o položaju žena, celo licemerje je u razumevanju tog pojma. To kad ti kao muškarac pružaš ženi odnos kao da je kućni ljubimac, i obrnuto, a onda govorimo o tome kao da je to sloboda. Slobodni smo kao kućni ljubimci. Ne bijemo se. U „Neoplanti” kad govorimo o tome da ti niko ne razbije usta na ulici kad pričaš mađarski, o čemu mi pričamo? Koji je to nivo kad ti razbiju usta? Mislimo da nasilja nema ako nema krvi? Sve je slobodno? Imamo topose u glavi koji određuju šta je šta, a mnogo perfidnije se sve to dešava u životu. Nasilje, recimo u porodici, kada si ubeđen da živiš emancipovano, a ipak postoje momenti kada shvataš da si nečija svojina, ili si se ponašao ili našao u situaciji u kojoj se osećaš kao nečija svojina. To su stvari koje pokušavam da otvorim.
Problem „Hasanaginice” ne možemo gledati samo sa polnog ili pravnog aspekta, nego i iz ljudskog momenta – problema stida, vertikale, moraliteta koji se preseca sa horizontalom, društvom koje drži muški pol, kome je žena pokorena, a paradoksalno u svemu se traži ljudska suština, intima.
Ono što određuje Hasanaginicu jeste njena žrtva.
Taj momenat kad žena dobija potvrdu o nevinosti, u svetu ili unutar religijskog ili društvenog konteksta, kada su pravila određena,
/05
Nije prvi put da režirate dramske tekstove iz korpusa srpske drame. A poznato je da se u svojim predstavama i ne držite mnogo teksta. Šta će biti sa Simovićevom „Hasanaginicom”?
Kako doživljavate temu komada, socijalne i rodne komponente?
Autor fotografije : Branko Lučić
Reditelj Andraš Urban, jedan od vodećih pozorišnih umetnika u regionu, ponovo režira u Novosadskom pozorištu (Ujvideki Sinhaz). Nakon proslavljene „Neoplante”, predstave o Novom Sadu po motivima eseja Lasla Vegela, „Bank Bana” Jožefa Katone, čuvenog dela mađarske dramske literature, Urban sada režira „Hasanaginicu” Ljubomira Simovića. Intrigantan zadatak za ovog još intrigantnijeg reditelja, koji ne preza od prevazilaženja granica, postavljanja nezgodnih pitanja i pozorišne igre koja za svakoga, od izvođača do publike, predstavlja izazov i uzbuđenje.
Hasanaginica postaje heroina zato što umre usled podnošenog bola. Lično kao čovek prolazim momente kada mislim da će mi stati srce. Sad ulazimo i u to i vrlo je zanimljiv taj spor oko „Hasanaginice”, da li je to crnogorski, bosanski ili hrvatski mit, jer je to idealizovana, religiozna žena koja ne postoji, a mi tražimo tu vrstu pokornosti. Identifikujemo se sa ženom koja umire u svojoj pokornosti. Razbija se na steni svoje pokornosti, bukvalno. I da li to plasira bunt? Ne! To plasira: „Budi pokorna!”, „Saosećam, prihvatam ulogu žrtve!”. Hasanaginica nam pruža identifikaciju sa žrtvom, sa osobom koja doživljava nepravdu. Taj momenat kad se odriče dece ne može da preživi, prebolan je, ali ona to čini, odriče se. Sve je to kao neka vrsta samoubistva. To se dešava i muškarcima. Sad je već retro govoriti da muškarac nema svoju nekadašnju ulogu. Mi govorimo o ženskoj izloženosti, korišćenju pozicije moćnog muškarca, nekoj vrsti mobinga, a time dolazimo do najosetljivije kategorije –
slobodnog muškarca. Ona vrlo jasno kaže da se svi pozivaju na pravila. Kaže da svi živimo pod određenim pravilima, ali da ta pravila nekima služe, a nekima ne. Vlast, država, crkva, svi moćni, pravila tumače kako im je drago. To je licemerno i kvaziliberalno shvatanje vere i društvenog uređenja. Smatram da smo mi loši vernici, ne poštujemo istinska pravila. Ni o čemu drugom nije reč. To je problem našeg društva. Nikako da se nešto uredi, počevši od korupcije pa nadalje – to je taj momenat kada pravila krojimo po sopstvenim potrebama.
Hoćete li vi i dalje kršiti pravila, po čemu ste poznati? To je malo zeznuta stvar. No, znam šta ću. Tragaću za materijalom do samog kraja, kako bi nastala predstava koja pomera stvari i autentično govori o problemu. Da li će se to pretvoriti u koncert, gde ćemo publiku napasti šovinističkim vicevima, ne znam, ali je vrlo zanimljivo što postoji ambijent koji nešto daje ili ne. Nešto može da prihvati, nešto ne. Ponekad se iznenadim što umesto toga da idemo ka tome da nema granica, mi stalno idemo ka njima, ka zahtevima i očekivanjima. Mislim da pozorište kao svako umetničko platno ili papir jeste slobodan prostor gde ne postoji ništa sveto. Ne u smislu svetogrđa, nego u smislu tabua. Limiti su naši. Sad postoji problem da postoji lažni mejnstrim, osrednjost koja pokušava da diktira gde su granice dobrog ukusa.
Ko će biti Hasanaginica? Marta Bereš.
Saradnici? Irena Popović Dragović radi muziku. Milica Grbić je kostimografkinja, Vedrana Božinović je dramaturg, Robert Lenard prevodilac i asistent reditelja, a ja ću raditi i scenografiju.
06/
Kulttura: 10
mešavina uzbuđenja, napetosti i iščekivanja. Dok se zavesa ne podigne. A onda se stvar prepušta bogovima”, kaže Mađeli. Pirandelovi „Gorski divovi” poslednje su njegovo delo, koje je ostalo nedovršeno. „Divovi” su metafizička bajka u čijem središtu je glumačka trupa koja stiže u nigdinu, u mesto gde su prostor i vreme nejasnih granica. Smeštaju se u vilu „Ukleti”, koja je u blizini planina na kojima, kako kažu, žive divovi. Reditelj nas odmah stavlja u jednu vavilonsku situaciju - sa scene se čuje svih pet jezika. Slike koje se stvaraju na pozornici na granici su jave i sna, lucidne su, tačne. Gledalac je upravo u prostoru između sna i jave, odmah uvučen u priču, angažovan. U mnoštvu jezika i snovidelnom prostoru Mađeli govori o krizi civilizacije, u kojoj strada mašta. Glumci igraju usklađeno, jasno, igra je poziv da se ukrcamo na njihovu barku ako se želimo spasiti od besmisla koji nas okružuje. Dramaturškinja Željka Udovičić Pleština vešto kreira strukturu kroz koju čujemo svu Pirandelovu tačnost i mnogoznačnost.
manjinama. Način na koji „Gorski divovi” pristupaju manjinskom je točno način na koji se mi moramo baviti tom temom u iduće tri godine. Manjinsko je tu izneseno kao kultura centra, manjinsko govori svojim vlastitim jezikom. Važno je da se premijera događa u središtu kulturnog života zajednice, dakle - u nacionalnom kazalištu.
Paolo Mađeli je „Gorske divove” postavio u Beogradu na samom početku karijere, sarađujući sa Mirom Trailović. Beogradska verzija ima antologijsku reputaciju. Nakon premijere, razgovaramo o njegovoj potrebi da taj komad postavi na scenu i danas (premijera je pritom bila na njegov 70. rođendan). „Tad sam bio mladi dečko, imao sam oko 25 godina. Mira Trailović mi je nudila da otvorim Bitef. Ta mistična bajka mi je tada bila bitna, jer je to bila jedna vrsta polemike sa socijalističkim teatrom… Danas je druga stvar. Danas živimo 1936. godinu, živimo fašizam. Novi fašizam. Ova predstava je političko biće. U tome je razlika.” I zaključuje da današnji divovi sede u Davosu i voze se limuzinama.
Ponovno otkrivanje...
Priča o predstavi „Gorski divovi” počinje septembra prošle godine, kada smo u „Kultturi:” najavili ovaj projekat intervjuom s rediteljem Paolom Mađelijem. O Davidu i Golijatu bilo je priče... Nekih meseci kasnije, tačnije na samom početku marta, našla sam se na putu u Rijeku, išla sam na premijeru „Gorskih divova” Luiđija Pirandela, a u režiji Paola Mađelija. Rijeka, dolazak, „Harijev bar” Stižem kod Barbare Babačić, asistentkinje reditelja, dan pred premijeru.
Odlazim u prostorije „EPK Rijeka 2020” i susrećem se sa Lelom Vujanić, voditeljkom programskog pravca „Kuhinja”, kojem pripada i ovaj projekat. „’Kuhinja’ se u tematskom smislu bavi manjinama i migracijama’’, objašnjava ona, „zato što je to specifično riječka politička i historijska tema, ali su migracije danas i velika globalna tema. Kuhinja ima oko 17 različitih potprograma, u kojima se bavi različitim skupinama, od navijača do žena koje kao njegovateljice iz Rijeke odlaze u Zapadnu Evropu na rad… ‘Kuhinja’ nije ograničena područjem, formatom ili žanrom. Osim toga, ona je i fizičko mjesto u okviru bivšeg industrijskog kompleksa ’Benčić’, koji će biti kvart kulture, a u čijem je jednom dijelu useljen Muzej savremene i moderne umjetnosti Rijeke. U prizemlju Muzeja na prostoru od oko 600 kvadrata bila bi ‘Kuhinja’ kao fizičko mjesto i to bi bio budući društveno-kulturni centar Rijeke i okolice. Mjesto za razmjenu priča, ali i ugostiteljski centar, radi održivosti prostora.”
Premijera „Divova”… „Ova premijera je prva u kojoj sarađuje riječki tim Evropske prestonice kulture Rijeka 2020 i kazalište Ivana Pl. Zajca na čijem je čelu upravnik Marin Blažević. Kao i uvek pred premijeru, tu je
Karavan „Gorskih divova” nakon riječke premijere i dalje će putovati. Krajem aprila gledaćemo ih na subotičkoj premijeri u pozorištu „Deže Kostolanji”. Pozivaće sa scene gledaoce da se intelektualno i afektivno angažuju dok primaju ovu priču. I da se zapitaju. Umetnost nije tu da nađe rešenje. Ali jeste tu da pita i da čoveku pokaže da su moguće i druge realnosti.
O „Gorskim divovima” Jako mi je drago da su „Gorski divovi’’ unutar „Kuhinje” i to nije puka tematska veza: to su manjinska kazališta, a „Kuhinja” se bavi
Performativna kuhinja Jutro nakon premijere, u konobi „Fiumo” na tržnici, glumci kuvaju za sve koji su radi da probaju. Kuvaju specijalitete koje su doneli od kuće, a koji su deo njihovog identiteta. Priča o različitim perspektivama i potrebi da se drugi vidi, razume i oseti nastavlja se.
/07
Gorski divovi su danas u Davosu
„Gorski divovi’’ deo su projekta „Rediscovering Europe”, koji je Mađeli postavio s rediteljem Oliverom Frljićem, a koji se bavi Evropom iz manjinske perspektive. Tako u ovoj predstavi učestvuje pet manjinskih pozorišta: Ansambl Talijanske drame Ivana pl. Zajca u Rijeci, pozorišta „Dojčes Štatteatar” u Temišvaru, slovenačkog pozorišta u Trstu, subotičkog pozorišta „Deže Kostolanji” i Albanskog teatra u Skoplju.
Mađeli govori o Bitefu, Miri Trailović i Kišu, sa kojim je bio veliki prijatelj. Govori kako je Kiš prvi video njegove sinove u Somboru, govori kako je postavio „Mandragoru” u Parizu i kako su nakon premijere išli u Veneciju u „Harijev bar” (Harry’s bar). Na sceni, u životu i u načinu na koji pripoveda, Mađeli kreira slike snažno ispunjene silom koja vas , ako ste otvoreni, mogu dirnuti i pokrenuti.
08/
Kulttura: 10
Japana, a Artur Rubinštajn smatra se jednim od mnogih istaknutih umetnika koji su nastupali u ovoj veličanstvenoj koncertnoj dvorani, koja broji 400 mesta. „Vels milenijum centar” je nacionalni dom scenskih umetnosti Kardifa, grada na jugu Engleske sa 360.000 stanovnika. Jedna od najvećih kulturnih znamenitosti Velike Britanije otvorena je 2004. godine. Centar nudi raznovrstan program, partnerstva sa međunarodnim umetničkim kompanijama i kreativno učenje i mogućnosti angažovanja zajednice u cilju još boljeg pristupa umetnosti i kulturi. Centar ima pozorište dizajnirano za operu, muzičke manifestacije, baletske i savremene plesove. Najmodernija mala koncertna sala „BBC Hoddinott Hall” savršene je akustike i ima 350 mesta. „Vels Milenijum centar” dom je za osam drugih kulturnih organizacija, uključujući Velšku nacionalnu operu, BBC nacionalni orkestar Velsa i inkluzivnu umetničku organizaciju. stanovnika, otvorena je u oktobru 2016. godine. Jedina je u gradu i raspolaže kapacitetom od 410 mesta. Izmeštena je iz centra grada, te sada ima i sopstveni parking. U distriktu Espo u Finskoj, u gradu Leppävaara je koncertna sala „Sello”, smeštena u blizini trgovačkog centra, čiji joj je parking na raspolaganju. Sala ima 400 mesta i zahvaljujući prilagodljivoj akustici u njoj se priređuju različite umetničke forme: koncerti akustične i elektronske muzike, filmske projekcije i plesne predstave. „Die glocke” (Zvono) je koncertna hala u Bremenu, gradu sa 550.000 stanovnika. Izgrađena je 1928. na mestu stare katedrale, a renovirana 2008. godine. Sala ima 395 mesta i u njoj se izvode umetnički programi najrazličitije sadržine. Posetioci koriste javnu parking garažu u blizini. Grac, kao drugi najnaseljeniji grad u Austriji sa 273.838 stanovnika, raspolaže sa jednom namenskom koncertnom salom – „Mumuth”, otvorenom 2009. godine, veličine 2.800m2 i sa 450 mesta. Prostor je zamišljen kao visokotehnološka istraživačka laboratorija za umetnost. „Mumuth” nudi vrhunske umetničke produkcije i interdisciplinarne događaje, a kao inovativna platforma sa diskursom modernizma, promoviše razvoj umetnosti i naučno istraživanje. To je koncertna sala koja predstavlja most između društva i Univerziteta za muziku i scenske umetnosti.
Nova Gradska koncertna dvorana u Novom Sadu, koja je planirana u okviru projekta „Novi Sad 2021 – Evropska prestonica kulture”, najveći je infrastrukturni objekat u kulturi koji je trenutno u izgradnji u zemlji. Završetak zdanja planiran je za 2021, a do tada imamo priliku da razvijamo koncept i model održivosti Fondacija „Novi Sad 2021” koristi svaku priliku da s ponosom naglasi značaj izgradnje objekta od presudnog značaja za realizaciju kulturno-umetničke produkcije Evropske prestonice kulture. Sa tim u vezi, istražujemo koji su to gradovi u Evropi koje po površini i broju stanovnika možemo uporediti s Novim Sadom, a koji imaju slične koncertne dvorane (po kapacitetu i veličini). Pored toga, navodimo i glavne smernice razvoja pojedinih sala, kako bismo doprineli izgradnji modela održivosti naše koncertne dvorane. Brno, kao administrativni centar Južnomoravskog regiona Češke Republike ima 400.000 stanovnika i koncertnu dvoranu „Besední dům”, koja je ujedno i sala Filharmonije Brno. Građena je u periodu 1871–1873, a renovirana 1995. godine. Raspolaže sa 433 mesta, a njeni gosti koriste parking obližnjeg hotela. Nosilac je prestižne etikete za kvalitet Evropske platforme festivala EFFE Label (kao i Novosadske muzičke svečanosti NOMUS), što je potvrda vrednosti onih projekata koje odlikuje umetnička posvećenost, uticaj i uloga u lokalnoj zajednici, kao i evropska sadašnjost i perspektiva. Koncertna hala „Martinus” u gradu Vanta u Finskoj, koji broji 221.820
Centar za scenske umetnosti u Solunu, gradu sa 325.000 stanovnika, kompleks je od dve glavne zgrade: dve koncertne sale, od kojih manja broji 500 mesta. U okviru centra su i Muzička biblioteka i Muzej muzičkih instrumenata. Zgrada ima podzemnu garažu.
/09
Nova Gradska koncertno– studijska dvorana – kapacitet i mogućnosti
Katovice je grad sa 300.000 stanovnika na jugu Poljske. Šleska filharmonija je jedna od najcenjenijih muzičkih institucija u zemlji i postoji od 1945. godine. Pored Simfonijskog orkestra filharmonije, tu je i mešoviti hor i kamerni orkestar. Orkestar je imao izvođenja širom Evrope-
Primera koji opravdavaju ulaganje u kulturnu infrastrukturu ima mnogo, a ujedno mogu poslužiti i kao model i dobra inspiracija za organizaciju rada naše buduće gradske koncertno-studijske dvorane. Lokacija na kojoj se gradi dvorana je upravo idealna – nije u užem centru grada i svojim prostornim planiranjem podrazumeva i parking mesta koja bi koristili posetioci kulturnih manifestacija, ali i apostrofira potrebu da i drugi delovi gradske teritorije budu oplemenjeni kulturnim i obrazovnim institucijama. Gradska koncertno-studijska dvorana sastavni je deo Novosadskog umetničkog centra, koji čine i Muzička škole „Isidor Bajić” i Baletska škola u Novom Sadu – nova namena ovih institucija ogledaće se upravo u okupljanju što većeg broja ljudi, otvaranju muzičke i baletske škole prema novim ciljnim grupama, i mladim i starim koji žele da uče muziku ili ples, ma koliko godina imali. U okviru ovog višenamenskog prostora koji je u izgradnji na Bulevaru cara Lazara, projektovana koncertno-studijska sala sa 430 mesta i kompletnom pratećom infrastrukturom (svlačionice, sobe za usviravanje, toaleti, rampe za osobe s invaliditetom, garderoba, kompletna rasveta i druga scenska oprema, studio za snimanje i drugo) dovoljna je ne samo za početak razvoja nove umetničke scene koja će dinamično proizvoditi različite, publici prilagođene, sadržaje već i za razvijanje postojećih manifestacija u Novom Sadu, kojima je potrebna adekvatna akustika i tehnička logistika. Direktor Muzičke škole Radmila Rakin Martinović ističe da je menadžment Muzičke i Baletske škole u Novom Sadu svojim razvojnim planom usmeren ka inovativnim pristupima i želji da se pronađe dobar model održivosti Gradske koncertno-studijske dvorane. Fondacija „Novi Sad 2021” već je pokrenula programe edukacije i treninga usmerenih na podizanje kapaciteta menadžmenta u kulturi i kreativnim industrijama, te smatramo da će se na ovaj način stvoriti potencijal za ozbiljan pristup upravljanju i rukovođenju novim oblicima organizovanja institucija kulture.
10/ Fotografiju ustupila Fondacija „Novi Sad 2021”
Kulttura: 10
Izdavač kompakt - diska Recommended Records Krisa Katlera (Chris Cutler) iz Londona
Radićete stvari koje dosad niste radili
To je bilo iskustvo i Šabijer Paje, programskog direktora Evropske prestonice kulture u San Sebastijanu (Španija) 2016, sa kojim smo razgovarali o njegovom viđenju vođenja ovakvih projekata. On smatra da je problem u tome što – kada se grad sprema da se kandiduje za Evropsku prestonicu kulture, treba da kaže koliko će snažna biti kulturna scena za pet godina. A odgovor ne bi trebalo da bude u potpunosti preciziran, jer bi to značilo da društvo zapravo neće napredovati onoliko koliko bi moglo. „Skoro da je isto kao kad se pripremate za Olimpijadu – treba mnogo da vežbate, trenirate, da izgradite kapacitete, naučite kako da radite s novim ljudima i s mnogo različitih umetničkih sektora, a svi oni imaju drugačiju sliku šta bi Evropska prestonica kulture trebalo da bude. Tako da sa svima njima treba dosta da radite kako biste delili istu ideju i bili koherentni”, kaže Paja za „Kultturu”. Prema njegovom iskustvu, ovo je projekat koji povezuje mnogo različitih slojeva društva – političari imaju drugačija očekivanja u vezi s projektom, građani imaju svoju ideju o tome, a treću radnici iz oblasti kulture. Ali svi oni treba da znaju da neće svaki projekat ili ideja biti uključeni u Evropsku prestonicu kulture – zato što postoje određeni kriterijumi koje moraju da se ispune. Prvi kriterijum je evropska dimenziija, odnosno da li projekat predstavlja kooperaciju među evropskim umetnicima ili da li je tema povezana sa svim Evropljanima. Učešće građana je drugi kriterijum, a treći je održivost projekta – veoma je važno da i nakon 2021. projekti opsta-
Kovačev „Put”
nu. Takođe, četvrti kriterijum jeste da projekti moraju da se uklapaju u program Evropske prestonice kulture.
Može se s uverenjem reći da je višedecenijska plodna i nadasve konstruktivna karijera Borisa Kovača (1955, Novi Sad) – iza koje stoji njegov filozofski koncept samoodređivanja u vremenu i prostoru Kuća-Put-Biće, a što ujedno predstavlja i tok njegovog razvoja kao muzičara autodidakta – na svom vrhuncu. Uspešno izbegavajući svaki mogući vid institucionalizacije i ukalupljivanja, a samim tim i zatvaranja slobode sopstvene umetnosti i izraza, Kovač je sve ove godine, od ranih osamdesetih naovamo, posvetio samoizgrađivanju svoje umetnosti, filozofskih koncepata života i određivanju međusobnih veza između rituala, scene, pokreta, plesa i muzike. Rezultat svih ovih Kovačevih tendencija jeste učešće na preko dvesta pedeset festivala savremene muzike, u preko četrdeset zemalja sveta i na četiri kontinenta, izvođenje sopstvenih kompozicija na više od pet stotina koncerata u zemlji i inostranstvu, komponovanje muzike za više desetina pozorišnih i plesnih predstava te filmova i televizijskih produkcija u Srbiji, Austriji, Sloveniji, Mađarskoj, Nemačkoj i drugim zemljama, a zatim osnivanje udruženja KPM „Ogledalo”, Fesitvala aktuelne muzike „Interzone”, Akademije plemenitih veština, Instituta za srećnog čoveka, kao i vođenje radionica za Novu muziku.
“Ključ je komunikacija – „Novi Sad 2021“ treba da razgovara sa građanima, medijima, kulturnim sektorom, ali sada nemaju mnogo toga da kažu. Tako je zato što trenutno ljudi iz Fondacije treba da rade u svojim kancelarijama, da održavaju sastanke s kulturnim sektorom, strukturišu program, rade na budžetu, definisanju koncepta i da razvijaju umetnička gledišta. Siguran sam da se građani Novog Sada pitaju šta Fondacija radi sada, a potrebno je vreme da se pripreme za godine koje dolaze”, kaže Paja. Novi Sad će biti „studija slučaja”, jer je prvi put titulu Evropske prestonice kulture poneo grad koji nije deo Evropske unije. A Evropa sigurno želi da vidi evropsku kulturu i kroz takve naočare. „Kako ja to vidim, vi živite između istoka i zapada, i uvek ste nekako između – religija, carstava, a jedna od najvećih snaga vašeg društva jeste to što nikoga niste primoravali da se odluči i uvek ste bili na obe strane. Zato se meni čini da je srpski identitet veoma uspešan u svakom kontekstu. Vi imate vrlo fin identitet”, kaže Paja. On vidi Novi Sad kao mesto susreta i međusobnog prožimanja raznih društava, baš kao što je i Evropa. Na njega je najveći utisak ostavilo zastupljenost reči „migracije i pomirenje”, koje imamo u nasleđu i istoriji, za koje smatra da obavezno treba da ih naglasimo. Šabijer Paja ima i savet za novosadsku fondaciju koja vodi projekat Evropske prestonice kulture. „Što pre možete, recite društvu da je Evropska prestonica kulture jedan test izdržljivosti – za grad, društvo i kulturni sektor. Radićete stvari koje dosad nikada niste. I morate da ih uradite brzo, veoma uspešno i sa umetničkim kvalitetom, što nije lako.” Autorka teksta: Jasna Žugić
/11
„Kulturni meni Novog Sada jeste ono što imate svake godine – aktivnosti, događaji i izložbe na koje idete i hranite svoju dušu, osećanja i iskustva na raznim mestima po gradu. Evropska prestonica kulture predstavlja ‘vitamine za dušu’ – kako biste imali i nova iskustva, išli dalje i povezali se s Evropom. I sva ta nova iskustva, a posebno ona dobra, treba nekako da ostanu i učine da razumete kulturu na drugačiji način, kao i da učine zaista drugačijom kulturu 2022. u Novom Sadu”.
RECENZIJA ALBUMA „THE PATH” NEW RITUAL GROUP
Ovo kompakt-disk izdanje, koje je snimio u fantastičnom prostoru novosadske Sinagoge i u sopstvenoj produkciji „Kachara” 2015, Kovač je nazvao „The Path” („Put”) i – upravo je u ovom nazivu ključ za razumevanje njegove umetničke poetike, onog Borisa Kovača koji je s godinama prošao više metamorfoza sopstvenog bića ostajući uvek svoj, ali i obnovljen sopstvenom muzikom. Može se s jednakim uverenjem reći da i ovaj, kao i svi drugi pokušaji valorizacije Kovačevog muzičkog opusa, ostaje nem pred spektrom njegovih mogućih oblika pojavnosti. Sa druge strane, potrebno je ipak dati određeni sud o ovoj muzici koja konstantno izbegava ukalupljenost u žanrovsko-stilskom pogledu. Mislim da bi davanje ovoj muzici opšteprihvaćenog epiteta „world music”, upravo zbog česte upotrebe ove kovanice, obezvredilo njen kvalitet, koji ona svakako poseduje – i u pogledu forme i kad je o sadržaju reč. Naročito u poslednje vreme,
nakon niza eksperimentalnih projekata improvizacije koja proističe iz džeza, obilja pozorišne muzike, aktuelnog muzičkog rituala, Kovač dobija fizionomiju zrelog stvaraoca koji ulazi u kontemplativnu fazu i prirodno se okreće ka kamernoj muzici. Za razliku od prethodnih izdanja koja su većinom bila, kako sam autor kaže, „zatvaranje kruga” jednog od projekata, ovo najnovije predstavlja pogled ka prethodnim kompozicijama, kao i njihovo preispitivanje u cilju boljeg reprezentovanja. Okosnica ovog izdanja jeste prerađen i instrumentalno obogaćen Kovačev ciklus minijatura za klavir solo, pod nazivom „Knjiga sreće”, koji je pisao tokom 1999. godine u Bukovcu. To je jedna kontemplativna, intimna muzika koja je, uprkos okolnostima u kojima je nastala, ispunjena sveprisutnim optimizmom, a za nju sam autor kaže: „To nisu moji najbolji komadi, ali su sigurno najlepši koje sam ikada napisao”. Izbor koji Kovač pravi, kada je o izvođenju ili snimanju muzike reč, baziran je na njegovom višedecenijskom iskustvu kao izvođača, ali i kao producenta koji tačno zna profil ljudi, muzičara koji zaista kvalitetno mogu izvoditi ovu kontemplativnu, a istovremeno uzbuđujuću, muziku, koja pritom ne trpi površnost u pristupu a traži posvećenost te visok nivo umetničke interpretacije. Za izvođenje i snimanje muzike na ovom kompakt-disku, Kovač je odabrao svoje dugogodišnje saradnike, formiravši novi kamerni sastav New Ritual Group, u kojem pored Kovača (sopran saksofon), sviraju svi vrhunski profesionalni muzičari – Slobodanka Stević (klavir), Siniša Mazalica (kontrabas), Jasna Jovićević (alt i sopran saksofon, bas klarinet), Lav Kovač (bubnjevi i perkusije). Odličan dizajn knjižice kreirala je Tamara Jakovović, a inspirativne fotografije uradili su Silard Kovač, Zlatko Zlatković i Ivan Grlić. Izdanje ovog kompakt-diska finansijski je podržao Sekretarijat za kulturu i javno informisanje Vlade Vojvodine, Veće za kulturu grada Novog Sada i Sokoj. Autor teksta: Adrian Kranjčević
„Kad bi se ukinuo način na koji čovek ispoljava sebe, sve drugo bi se rasulo i ogrubelo. Zato, to što razmenite sa malim ili velikim brojem ljudi, onima koji dođu da vide vašu predstavu – neprocenjivo je.“ Predstava „I ostali” izabrana je za takmičarski program ovogodišnjeg Sterijinog pozorja, što je njenog reditelja Stevana Bodrožu izuzetno obradovalo, pre svega zbog, kako kaže, četiri mlade dramaturškinje koje su autorke teksta, odnosno zbog činjenice da će zahvaljujući selekciji profesora Boška Milina ove godine biti i mladih autora na Pozorju. „I ostali” jedna je od pet predstava koje je od početka ove sezone režirao Stevan Bodroža. Svaka od tih premijera ocenjena je kao „nešto novo“ na repertoaru: „Treznilište” je svojevrsna antologija drama i sveta Nikolaja Koljade, o predstavi „I ostali” kasnije će u tekstu biti više reči, „Balkanska tužbalica” se bavi problemom nestalih ljudi u ratovima na teritoriji bivše Jugoslavije, a „Mlijeko u prahu” igra se u Podgorici (KIC „Budo Tomović“) u produciji jedinog nezavisnog crnogorskog teatra ATAK i govori o napadu na Dubrovnik 1991. A dvadesetog aprila u UK „Vuk“ u Beogradu zakazana je premijera predstave „Kod šejtana, ili Jedna dobra žena” – priča o ženi, izbeglici iz Like, koja živi negde u Sremu i sanja o životu u kom neće biti samo u funkciji muža i sina.
Od nabrojanih naslova izdvojila bih „I ostali”, predstavu koja se igra u UK „Vuk“, ne samo zbog učešća na Sterijinom pozorju već i zbog njene teme i forme. Predstava je omnibus četiri mikrodrame o manjinskim populacijama i reč je o odnosu većinskog prema manjinskom. Autorke tekstova su Mina Ćirić, Neda Gojković, Galina Maksimović i Maša Radić. Cilj nam je bio da toj temi priđemo iz različitih uglova, da gledalac izađe s predstave s nekom poukom, sa svešću o problemu, mišlju da treba obratiti pažnju na nekog ko je u situaciji drugačijoj od one u kojoj je on. Jer svako od nas je manjina neke vrste: neko celog svog života, a neko tokom delova života – kad slomi nogu, zatrudni, ode u penziju. To je ono što problematizuje ova predstava. Pokušao sam da ne napravimo pamfletski teatar koji bi jednoznačno obrađivao problem, zato što bi takav pristup alijenirao publiku od ove teme. Mislim da umetnost može da postavlja pitanja i naročito da ukaže na problem u društvu. Zato smo se odlučili na polimorfan pristup.
U nekim komentarima ova predstava je svrstana u edukativni teatar, uz pretpostavku da će zato putovati po Srbiji. Da li je to prevelik zadatak za pozorište? Voleo bih da putuje, predstava logistički nije komplikovana i ja se nadam da je zato takav pozorišni život neče zaobići. Dirljivo je kad teatar ode nekud gde ljudi nisu navikli da se često s njim susreću. Postoji jedna fotografija iz pedesetih, slikana u Priboju u fabrici FAP: između dva kamiona je platforma, na njoj se izvodi duet iz „Labudovog jezera”, a načičkane glave ljudi zadivljeno gledaju taj prizor.
Autor fotogafije: Marko Sovilj
Žao mi je što se prosvetiteljska uloga teatra pomalo izgubila. Mislim da za širenje svesti kod ljudi putem pozorišta nisu neophodne besprekorno opremljene pozornice i dvorane. Voleo bih da doprinesem da se teatar i dalje nađe u edukativnoj ulozi, jer mislim da on jeste vrlo moćno oruđe.
Pominjete nepozorišni prostor. Jednu od svojih prošlogodišnjih predstava „Tramvaj zvani samoća” smestili ste u tramvaj, koji tokom izvođenja predstave vozi svojom trasom. Ta predstava je gostovala i u Novom Sadu...
„Onaj koji ima materijalnu moć, ima spiritualnu moć, i sva umetnost je podložna političkoj manipulaciji, osim one koja govori jezikom te manipulacije.” Laibach1
Predstava je učestvovala na prošlogodišnjem Infantu, samo što je preimenovana u „Linija zvana samoća” (iz originalnog naziva „Tramvaj zvani samoća”) – Novi Sad nema tramvaj, pa se igrala u autobusu. Mislim da je Infant izuzetno dragocen festival i za naše i za regionalno pozorište. Inače, u toj predstavi interesovao me je ambijentalni teatar, poželeo sam da napravim postavku o zanimljivim momentima iz stvarnosti kojima svakodnevno prisustvujemo u „no space” prostorima kao što je tramvaj, a koji su publici prepoznatljivi, da prikažem priču o sudbinama koje se na drugim mestima ne bi ukrstile. To se pokazalo kao divan eksperiment i savršena avantura. Hteo sam da se bavim realnim i bizarnošću realnog. Kad ste mlad reditelj, hoćete da eksperimentišete sa groteskom, sa brehtovskim, sa pomerenim i začudnim, toga se nisam ni sad odrekao, ali prolazeći kroz razna životna iskustva – shvatio sam da nema ničeg bizarnijeg od realnosti. I to je bila ideja „Tramvaja”.
Iako su verovatno prve asocijacije na grupu „Laibach” reči poput koncert, performans, politički akt umetnosti, audio-vizuelni spektakl ili provokacija, možda bi najtačnije bilo konstatovati da njihovo bogato i raznoliko umetničko delovanje zapravo povezuje reč „nelagoda”. To je onaj osećaj koji imamo gledajući nekoga dok balansira na ivici. U totalitarnom sistemu bunt koji je prepoznat kao takav gubi svoju snagu, dok pravi šok predstavlja pobuna koja izmiče toj definiciji. Za Borisa Grojsa, teoretičara umetnosti i medija, jedini način da se preživi u totalitarnom sistemu jeste da budete „totalniji od totalitarizma”2. Za „Laibach”, pitanje totalitarizma proteže se od eksplicitnih demonstracija njegovog jezika do sveprožimajuće, nevidljive totalitarnosti poznog kapitalizma, u kojem živi većina današnjeg sveta. Koristeći ambivalentne simbole iz kôda totalitarno uređenih sistema, poput crnog krsta, koji istovremeno asocira na Crkvu, smrt, ali i Maljeviča, „Laibach” u svojim nastupima profitira na nelagodi koju u nama izaziva, zbog nemogućnosti da ga smestimo u odgovarajuću ideološku fioku.
Vi ste jedan od retkih reditelja koji ne preza od saradnje s mladim piscima i od rada van teatarskih centara. Tačno je da je rad sa mladima rizik i ja razumem zašto ih pozorišta ne angažuju često. Ali ne opravdavam. Mlad čovek ima pravo na grešku. Ako nije u privilegiji da pokušava, da uspeva, ali i da greši, nijedan početnik nikada neće postati zreo i ostvaren umetnik. Četiri mlade dramaturškinje s kojima sam sarađivao, osim u predstavi „I ostali” i u „Tramvaju” i u „Treznilištu”, visoko su profesionalne, a njihovi tekstovi su vetar u leđa našoj dramaturgiji. Ako govorimo o radu s mladim autorima, kao o ljudskom, ideološkom, profesionalnom opredeljenju, ponosan sam što imam veru u rad s njima. To je nešto što volim kod sebe.
Kada pravite predstavu, vi u nju unesete mnogo ljubavi, mašte, plemenitosti, želje, a, na kraju, pitate se kome treba taj produkt. Da li bi ovaj svet mogao bez njega? Naravno da bi mogao, ali kada umetnost postane skrajnuta, nastane neopisiva duhovna pustoš. Kad bi se ukinuo taj način na koji se čovek ispoljava, svi drugi segmenti stvarnosti, na volšeban način, urušili bi se i ogrubeli. Zato, to što razmenite sa malim ili velikim brojem ljudi, onima koji dođu da gledaju vašu predstavu – neprocenjivo je. Autorka teksta: Sonja Ćirić
/13
Edukativna uloga teatra
Na oštroj ivici
12/
Kulttura: 10
U okviru dočeka 7526. godine, grupa „Laibach” se na koncertu na velikoj sceni Srpskog narodnog pozorišta u Novom Sadu predstavila uglavnom pesmama sa svog poslednjeg izdanja „Tako je govorio Zaratustra”, albumom proisteklom iz rada grupe na komponovanju i izvođenju muzike za istoimenu predstavu u režiji Matjaža Bergera (Anton Podbevšek teater, Novo Mesto, Slovenija), nastaloj po motivima romana Fridriha Ničea. Iako „Laibach” korišćenje scenskih sredstava u okviru nastupa oduvek osmišljava veoma detaljno, ostvarujući tako specifično dejstvo na publiku, čini se da je ono iz čega izvire pomenuta nelagoda glas vokala grupe, Milana Frasa, i njegovo prisustvo na sceni u kostimu koji uvek podrazumeva stilizovano oglavlje i „zlokobno“ svetlo iz donjeg rakursa na njegovoj figuri. Osećaj da vam se obraća neko ko kao da dolazi sa druge, mračne strane ili neka zla podsvest koja hipnotiše – okidač je da upravo kroz tu prizmu pratite sve slike i zvukove koji stižu sa scene. Pre početka koncerta svetlo u gledalištu je prigušeno, sala je ispunjena dimom, a publiku u ono što sledi, pored video-projekcije grafičkog rešenja omota albuma, suptilno uvodi dron muzika i uređaji inteligentne rasvete, koji u pokretu nepogrešivo asociraju na zatvorske reflektore za praćenje iliti na rotaciju policijskih kola. Ceo koncert koncipiran je kao sinergija scenskih sredstava. Iako je u centru pažnje, naravno, sama muzika, jasno je da
je za njeno funkcionisanje neophodan specifičan dizajn zvuka, ali i kostim, svetlo i dizajn video-materijala. Video-materijal projektovan je na platna od „mesha”, ali i okružujuće zidove pozornice – igrajući na oštrici između dvodimenzionalnosti i trodimenzionalnosti, doprinosi poništavanju geometrije prostora i prevazilaženju distance, što je posebno značajno u velikoj pozorišnoj sali u kojoj većina publike sedi prilično udaljena od scene. Video-materijal najbolje funkcioniše kada aktivno koristi našu neodlučnost. Tako se apstraktni crteži brzo pretvaraju u užase „Gernike”, a voda, kao simbol izvora vitalnosti i toka života, opet nelagodno naglo prelazi u krvavu bujicu. Izvođači su većinu vremena osvetljeni iz pozicije kontrasvetla, koje ih depersonalizuje, ostavljajući njihova lica u mraku, ali koje i zaslepljuje publiku, vraćajući asocijacije na scene mučenja i stražarske kule zatvora. Koncert je osmišljen tako da osetimo naglu promenu kad počne blok pesama koje izvodi drugi vokal grupe, Mina Špiler, a koji je započet numerom „Vor Sonnen – Aufgang”. Usporen tok pesme, nežni ženski vokal i video koji prikazuje let nad planinskim vrhovima prekrivenim snegom uvodi drugačiju energiju i predstavlja kontrapunkt prvom delu koncerta, prizivajući optimizam, blaženstvo i mir. Međutim, nelagodan obrt dešava se kad shvatimo da letimo ka nebu u dematerijalizovanom stanju nakon atomske katastrofe. Poslednji blok činile su pesme jačeg industrijskog zvuka poput „Bossanove”, a bis dve pesme sa albuma „Spectre”. Nakon bisa, dok izvođači odlaze sa scene, glas Paje Patka poručuje publici „That’s all folks!” – uz muziku nalik na špice iz crtanih filmova, poput hladnog tuša budi one koji su dopustili sebi da budu usisani u totalitarnu audio-vizuelnu mašinu, podsećajući tako da biti uljuljkan uvek predstavlja liniju manjeg otpora.
1 Miško Šuvaković, Konceptualna umetnost (Beograd: Orion Art, 2012), 723. Autor navodi Laibach u Umetnost in totalitarizem...“, iz: Neue Slowenische Kunst (Zagreb: Grafički zavod Hrvatske, 1991), 21. 2 Inke Arns, Dejan Sretenović (ur.), IRWIN: Retroprincip (Beograd: Muzej savremene umetnosti, 2004), 21. 3 Autorke su studentkinje Scenskog dizajna i asistentkinje na Fakultetu tehničkih nauka u Novom Sadu
Milica Stojšić i Dragana Vilotić3 fotografiju ustupila Fondacija „ Novi Sad 2021”
14/
Kulttura: 10
40 godina nakon premijere „Kontakthofa”, pristupaju, prisvajaju i prave nešto novo u plesu, koristeći ovu predstavu kao referencu. „Heksentanc” je rad kroz koji je Meri Vigman, u prvoj verziji odmah nakon Prvog svjetskog rata, na scenu modernog plesa uvela strano, groteskno tijelo, ono koje nosi patnju, stradanje i koje traga za novim plesnim izrazom i mjestom u plesu. Način na koji smo pristupili ovoj referenci u potpunosti je bio zasnovan na idejama naše kolegice Natalije Vladisavljević, spisateljice i izvođačice sa Daunovim sindromom. Vrlo je snažan osjećaj svjedočiti stvaranju i izvođenju pozicije koja se prvi put pojavljuje u istoriji, gdje autorka sa Daunovim sindromom rekonstruiše istorijski važnu plesnu referencu. Značaj ovoga nije samo u užem, estetskom smislu stvaranja plesa nego je i u onom političnom, u estetici koja podrazumijeva stvaranje novih subjekata.
Autorka fotografije: Ana Beutler
Gsavijer le Roa u „Selfanfinišd” bavi se pitanjem kako smisliti pojedinca, odnosno biće van fiksnog identiteta: muško/žensko, jači/slabiji… On nudi nešto što izlazi iz tog mišljenja i stvara tijelo i sliku nečega što ne možemo identifikovati u okviru postojećih kategorija, nudi jednu hibridnu formu koja ujedno stvara i drugačiju percepciju.
U „Kampnagelu” u Hamburgu, 15. februara, u okviru internacionalnog „Tanz Fokus” programa premijerno je izvedena nova predstava koreografa, performera i programskog direktora umetničke asocijacije „Per.Art” Saše Asentića. „Per. Art” je umetnička asocijacija koja je nastala i deluje u Novom Sadu već gotovo dve decenije, realizuje različite umetničke projekte, a bavi se i inkluzijom u društvo osoba sa intelektualnom ometenošću. „U plesnoj predstavi ‘Dis_Sylphide’, kao koautori i izvođači, pojavljuju se umjetnici sa intelektualnim invaliditetom. Riječ je o predstavi koja se bavi problemom reprezentacije invaliditeta u plesu i pitanju na koji su način osobe s invaliditetom zastupljene u plesu ’’, objašnjava Saša Asentić i dodaje: „Predstava je jedinstvena na međunarodnoj plesnoj sceni jer u njoj učestvuju dvije grupe osoba s invaliditetom, članovi novosadske inkluzivne grupe ‘Per.Art’ i hamburške grupe Majne Damen und Heren ‘(Meine Damen und Heren’), koje izvorno njeguju različite estetike, iako govore različitim jezicima, rade u različitim sredinama i imaju vrlo različite uslove za rad, a svoju zajedničku predstavu izvode u jednoj od najrelevantnijih institucija savremenog plesa na međunarodnoj plesnoj sceni - ‘Kampnagelu’.”
Kreirajući ovu predstavu, ti si kao polazišta uzeo tri značajne koreografije nastale u različitim periodima prošlog veka, a kojima je zajednički imenitelj da su u ples uneli ne samo novo nego su se bavili pitanje drugog i drugačijeg.
Le Roa poziva na otkrivanje tajne? Mislim da nas poziva na otkrivanje novog, za koje nemamo unaprijed utvrđen sistem tumačenja. Vjerujem da je to važno u stvaranju umjetnosti, ali i ključno za društvene odnose koji ne počivaju na predrasudama.
Moćeš li nam reći nešto više o tome? Moj je prijedlog bio da se u ovoj predstavi fokusiramo na istoriju njemačke plesne scene i na radove koji su tokom 20. vijeka nastali u Njemačkoj, a koji su snažno uticali na svijet plesa. Izabrao sam koreografiju „Heksentanc” (Hexentanz) koreografkinje Meri Vigman iz 1926, „Kontakthof” (Contacthof) Pine Bauš iz 1978. i „Selfanfinišd” (Self Unfinished) koreografa Ksavijera le Roa iz 1998. Ovi radovi su značajni jer su, istorijski gledano, promijenili samo shvatanje plesa, koreografije i plesnog tijela. Napravili su drastičan otklon od tradicionalnog shvatanja plesa. Slobodno možemo reći da su revolucionarno odstupili od plesnih normi svog vremena. To mjesto problematizovanja norme i procesa normativizacije u plesu, a i u društvu, ono je što me je najviše zanimalo u ovom radu. Ono što sam ja vidio u ovim radovima kao veliki potencijal za preispitivanje pozicije osoba sa invaliditetom u plesu jeste način na koji se sva tri rada bave pitanjem drugog i stranog, odnosa pojedinca i društva te načina na koji problematizuju pitanje identiteta. Upravo je to ono što sam iz izvornog koncepta svakog od ovih radova htio da reaktualizujemo, zajedno sa kolegama sa invaliditetom, kao ono politično u ovim istorijskim koreografijama, pa da intervenišemo i ubacimo to u samu plesnu scenu danas.
Nedavno si spomenuo kontakt sa Petal Pilej iz Irske, koja vodi pozorište osoba sa intelektualnom ometenošću. Rekao si da ti je spomenula kako se spremaju da 2020. objave knjigu jedne članice grupe, a vi ste to uradili još pre više od deset godina. Postojite gotovo dve decenije i vaš rad, koji se odvija bez velike podrške institucija, odlikuje velika progresivnost, ako na umu imamo evropski kontekst.
Pina Bauš se bavi gotovo uvek odnosima polariteta najpre muškarac i žena. Na koji je način u fokusu njen rad? U predstavi „Kontakthof” Pina Bauš nam predstavlja kako pojedinac surovo biva društveno određen kroz međuljudske odnose. Predstava nam pokazuje kako fukcionišu mehanizmi dominacije, kako se gradi moć nad slabijima i drugačijima, kako ljudi manipulišu jedni drugima, ali nam ujedno i pokazuje tragediju pojedinca u takvom društvu, a samim tim i tragediju društva. Pina se fokusira na muško-ženske odnose, a mi se koreografski i diskurzivno bavimo analizom društva koje je predstavljeno u „Kontakthofu”, ali iz ugla osoba s invaliditetom. Izuzetno je zanimljivo vidjeti kako naše kolege sa invaliditetom, a važno je naglasiti da se to dešava prvi put u istoriji plesa i
Tako je, a to prepoznaju vodeći centri savremenih izvođačkih umjetnosti, ali i gradovi koji imaju titulu Evropske prestonice kulture kao što su Rijeka i Galvej, koji su zainteresovani za razmjenu iskustava. Trenutno radimo s njima na definisanju projekta saradnje za naredne dvije godine. Ostaje da vidimo šta će se dogoditi u Novom Sadu, koji će ovu titulu ponijeti 2021. godine, a smatramo da je logično da i u našem gradu naš rad bude prepoznat od nadležnih institucija, kada se i kolege iz drugih zemalja interesuju da preuzmu modele koje smo mi ovdje razvili. Imamo podršku Galerije Matice srpske i ŠOSO „Milan Petrović”, tamo smo dobrodošli, kao i u Poklon zbirci Rajka Mamuzića, imamo saradnju sa SKC-om, što je važno pomenuti.
Ti si čovek koji ima evropsku karijeru, „Njujork tajms” je pisao o svakom tvom nastupu u Americi. Pored samostalne karijere, veoma posvećeno radiš i sa „Per.Artom”. Šta je ono što je održalo ovu grupu? Danas su vremena za rad, pa i uopšte opstanak, teža nego kad smo počeli 1999. godine. Svih ovih godina održao nas je entuzijazam i vjerovanje u to da društvo u kojem živimo može biti drugačije i da kroz umjetnosti možemo stvarati nove društvene odnose i subjekte. Snagu nalazimo u solidarnosti nas dvadesetoro po mnogo čemu različitih pojedinaca – umjetnika i građana, a sa saradnicima i prijateljima ima nas preko 50 stalnih članova grupe. Svjesni razlika prilazimo im kao nečemu jedinstvenom, dragocjenom, veoma važnom… Vjerujemo da je različitostima potrebno dati dostojanstven tretman i iznalaziti nove forme koje je afirmišu u javnosti.
/15
Istinsko istraživanje u umetnosti
Svakoj od ove tri reference, u predstavi „Dis_Sylphide”, imamo poseban pristup, a novosadska publika imaće priliku to da vidi 17. aprila na pozorišnoj sceni Gimnazije “Laza Kostić”.
U Evropi ima malo umetničkih grupa koje rade u kontinuitetu 18 godina.
Radi se o pozorištu „Blu tipot” (Blue Teapot) iz Galveja, koji je uz Rijeku 2020. Evropska prestonica kulture. Oni su kontaktirali s nama preko kolega iz Velike Britanije, koji su bili prije nekoliko godina u Novom Sadu, s ciljem da vide naš model rada, a koji su ocijenili kao jedinstven u Evropi. U prvom razgovoru sa Petal rekao sam joj da smo mi prvu knjigu Natalije Vladisavljević, članice naše grupe, objavili 2006. godine. Ona je bila vrlo iznenađena. Drugu knjigu smo objavili 2014. Tako su gosti iz Velike Britanije bili bukvalno zatečeni. Nije nužno objašnjavati razlike između Srbije i velike Britanije (smeh). Rekli su da prvi put prisustvuju promociji knjige osobe sa Daunovim sindromom na kojoj ona kao autorka potpisuje knjigu, nakon razgovora sa urednikom i recenzentom. Mi pritom nemamo podršku Grada, niti Pokrajine. Mi opstajemo na snažnom entuzijazmu, moralnoj podršci prijatelja i vrlo skromnoj podršci koju dobijamo od „Erste banke”.
Koreograf Aleksandar Ašur iz Berlina, koji je radio s nama, rekao je da ga fascinira neposrednost i neformalnost samih proba, dok u isto vrijeme postoji vrlo kritički koncept i jasno definisana metodologija rada. Njemu je bila zanimljiva nefomalnost koja daje priliku da proces bude oslobođen pritiska i očekivanja koji se postavljaju pred umjetnike, kada se stvara nova predstava i kada se s premijerom izlazi u javnost i svijet umjetnosti. Glavni motiv mojih kolega sa invaliditetom jeste susret s drugima, s javnošću, ali u isto vrijeme oni nisu opterećeni očekivanjima svijeta umjetnosti, što omogućava jedan poseban način rada i otvara vrata za istinsko istraživanje u umjetnosti. Uzbudljivo je otkrivanje i stvaranje umjetnosti na taj način. U tom smislu, mojoj kolegici Oliveri Kovačević Crnjanski i meni ovaj umjetnički rad u ovako teškim uslovima sa našim kolegama sa invaliditetom i te kako je važan, jer je jedinstven i ima i te kako smisla, pogotovo u vrijeme kada umjetnošću dominiraju tržišni uslovi i zahtjevi stvaranja koji umjetnike najčešće stavljaju u poziciju isfrustriranosti, kompetitivnosti, korumpiranosti, otuđenosti... Nažalost, to se reflektuje na umjetnost koja u takvim uslovima nastaje. Pitanje je opstanka u vremenu... čega ćemo se mi sjećati od te i takve umjetnosti za 15 godina? To ostaje da vidimo. Mi smo toga svjesni i zato naš rad zasnivamo na drugačijim principima. Autorka teksta: Nataša Gvozdenović
k4/
Kulttura: kulttura.rs
Impresum
Novosadske muzičke svečanosti - Nomus 2018.
Spomen-zbirka Pavla Beljanskog
Pozorište mladih (Dramska scena)
Četvrtak, 19. april, 20.00–21.30 Srpsko narodno pozorište (Scena „Jovan Đorđević”) Svečano otvaranje Beogradska filharmonija i maestro Danijel Rajskin (Rusija) Solista Aleksandar Gavriljuk (Ukrajina) Petak, 20. april, 20.00–21.30 Sinagoga Irena Grafenauer, Mate Bekavac & Kronberg Academy Subota, 21. april, 20.00–21.30 Sinagoga „1492, dostignuća i otkrića” Vojvođanski simfonijski orkestar Dirigent: Timothy Redmond (Velika Britanija) Solisti: Signum Saxophone Quartet(Nemačka), Matija Dedić, klavir (Hrvatska) Nedelja, 22. april, 20.00–23.00 Sinagoga Podrška talentima: Janos Palojtay i Zoltan Fejervari (Mađarska) Ponedeljak, 23. april, 20.00–21.20 Gradska kuća Novi Sad Festivalski kvartet i Aleksandar Tasić (klarinet) Utorak, 24. april, 20.00–21.20 Sinagoga Mladalački muzički cunami LGT Young Soloists Utorak, 24. april, 22.00–23.20 Sinagoga Meduoteran Duo i Gilles Apap (Francuska) Sreda, 25. april, 22.00–23.15 Gradska kuća Novi Sad Veče kamerne muzike: Miroslav Pavlović (violina) i Biljana Gorunović (klavir) Četvrtak, 26. april, 20.00–21.30 Sinagoga Kelemen Quartet i Aleksandar Madžar Četvrtak, 26. april, 22.00–23.15 Gradska kuća Novi Sad NS Chamber Ensemble Petak, 27. april, 20.00–21.30 Sinagoga Roberta Invernizzi i Accademia Nedelja, 29. april, 20.00–21.30 Srpsko narodno pozorište Sudar Percusion Ensemble: Oxygene
Ponedeljak, 2. april – nedelja, 20. maj Međunarodni dan dečje knjige i Svetski dan knjige Četvrtak, 19. april – nedelja, 3. jun Pasteli Marka Čelebonovića, izložba Sreda, 25. april u 18.00 Promocija knjiga „Na sunčanoj strani“ (Ivo Andrić) i „Kavaljer Svetog duha“ (Žaneta Đukić Perišić)
Utorak, 17. april u 20.00 (Velika scena) „Evgenije Onjegin“ Aleksandar Sergejevič Puškin Nedelja, 29. april u 20.00 (Velika scena) „Don Kihote od Manče“, premijera Milena Depolo
Srpsko narodno pozorište
Galerija Matice srpske Četvrtak, 5. april u 20.00 Otvaranje izložbe Slobodno zidarstvo u Srbiji (izložba će biti otvorena do 6. maja) 14, 21. i 28. april Akcija studijskog fotografisanja posetilaca uz umetnička dela Galerije Matice srpske, povodom izložbe „Kroz objektiv: Galerija, umetnost, publika” Svake subote od 11.00 do 12.30 Kreativne radionice za decu
SCENlab
(Scenska laboratorija Borislav Gvojić) Četvrtak, 5. april u 21.00 SCENLAB BIOSKOP „Coffee and cigarettes” (Jim Jarmusch) Četvrtak, 12. april u 19.00 SCENLAB ARHIV Teatar 20-21 (video-projekcije pozorišnih predstava) „Kontakthof” Režija: Pina Bauš Gost: Frosina Dimovska, plesačica i plesna pedagoškinja Utorak, 17. april u 19.00 SCENLAB RAZGOVORI Predstavljanje pobednika Prvog svetskog Hyper-Reality hakatona: Karl Mičkei, Nenad Šunjka, Pavle Dinulović, Branko Sujić i Mirko Stojković Četvrtak, 19. april u 21.00 SCENLAB BIOSKOP „Night on Earth” (Jim Jarmusch) Četvrtak, 26. mart u 19.00 SCENLAB RAZGOVORI Preobražaji: Prošireno polje arhitekture Gost: Irena Šentevska, arhitekta, teoretičarka umetnosti i medija
Utorak, 10. april u 20.00 (Scena „Jovan Đorđević“) „Rok opera“ Novosadski Big Bend i Hor i Orkestar Opere SNP-a Četvrtak, 12. april u 19.30 (Scena „Pera Dobrinović“) „Rodoljupci“, premijera Jovan Sterija Popović Sreda, 25. april u 19.30 (Scena „Pera Dobrinović“) „Na Drini ćuprija“ Po motivima dela Ive Andrića Subota, 28. april u 19.00 (Scena „Pera Dobrinović“) „Praizvedba baleta Pinokio“, premijera N. V. Čamba
Novosadsko pozorište (Ujvideki Szinhaz) Sreda, 11. april u 19.00 (Mala sala) „Dan mađarske poezije“, premijera Subota, 14. april u 19.00 „Ponuda koja se ne odbija“ Miljan Mandić Gostovanje Udruženja „Otelotvorenje“ i „East West Centar” Sarajevo Utorak, 24. april u 19.00 „Hasanaginica“, premijera Po motivima dela Ljubomira Simovića
Glavna i odgovorna urednica
Lektorka
Podrška projektu
Nataša Gvozdenović
Jelena Belimarković
IDEA
CIP - Каталогизација у публикацији Библиотека Матице српске, Нови Сад
Saradnici
Izdavač
Štampa
008(497. 113)
Jasna Žugić Sonja Ćirić Adrian Kranjčević Sonja Jankov Igor Burić
Fondacija Novi Sad 2021
Štamparija ’’Komazec’’, Inđija
Kulttura: / glavna i odgovorna urednica Nataša
Grafički urednik
Kuća Čuvarkuća & Slaviša Starčev
Produkcija i distribucija
Kuća Čuvarkuća Institucijalni partner
KCNS
Tiraž
10.000 Kontakt
redakcija@kulttura.rs
Gvozdenović. - 2017, br. 2 (avgust)- . - Novi Sad : Fondacija “Novi Sad 2021 - Evropska prestonica kulture”, 2017-. - 29 cm Mesečno. ISSN 2560-4430 COBISS. SR-ID 315455495
*besplatan primerak
Izbor repertoara i programa za april: