Цетина на ветрометини by Цетина

Милан h,fилаш

ЦЕТИНА НАВЕТРОМЕТИНИ

Београд

1990.

БТАМРА ~AMl <JRAHK

'.. \Ш~~~ ~ 444-20-67. 444-80-72

Милан Ivlилаш

ЦЕТИНА НА ВЕТРОМЕТИНII

Београд

1990.

ЦЕТИНА ОД ПОСТАНКА Насеље Цетина, на врелу истоимене реке, први пут се СПОМИI-ье

као српско насеље 1210. године, а ове је податке написао велики исто ричар Данило Фарлати у свом делу "Сплитска надбискупија". КI-ьига је штампана 1765. године. Насеље се на.Ј1ази на јужној падмни планине Динаре. Куће су постављене у ПОЈГу:круг, на северном делу Цетињског

поља, па гледајући испред кућа према југу пружа се дивна панорама, а нарочито у пролеће, када озелени или када је висок водостај реке Цетине, тад је Цетинско поље већим делом поплављено. У Цетинском пољу успевају све житарице, алије површина ораница оскудна и каме

н:ита. Кукуруз добро роди тамо где је могуће наводњава:ње, а у доба мога детињства наводњавање је обављана искључиво природним током во де, успевају и друге културе: воће, поврће, винова лоза и тако даље Ливаде добро роде, а нарочито оне поред река. Љихово је сијено (сена прво класна сточна храна,

Насеље је лоцирано на

370 ]\lIетара надморске висине;

rювршина

Цетинског пољаје 9 квадратних :километара. Цетинско поље са насе љем окружују планине са и.стока Капницз, н,ен је највиши врх 1810 метара надморске висине? са севера Динара

- 1831

метар, са запада Бат

са југа - Свилаја 5 са истоименим највишим врхом - 1509 I\о'Сетара, издужена Северозапад - Југоисток У дужин:и од 45 килом:.;тзра, а по ширини највећим делом око 10 километара . НајВИIllИ: врх Коэ.јака је, који је саставни део Свилаје, а не Динаре како се раније С1Vl •.прало .. то је Бат. Овај планински масив - продужетак Свилаје преrv1а Североза паду раздваја зараван - са Запада Косово Поље, а са Истока зараван насеље Кијева. Ово је записао Иво Баочић, у својој књизи "Цетина". Та књига се односи на реку Цетину. Тамо је све ОПIПИРНО и врло стручно описано. Једино се поткрала грешка при набрајању врела, па уместо Цетниково језеро или Велико Врело, како се то врело зове ОД вајкада

- 1200 метара,

написано је Баришића врело

- то није тачно.

Цетина је на територији СР Хрватске. Једним делом се граничи са Босном, по најновијој територијалној подели спада у Кнински атар. Тамо је иентар општине. Клима је умерена, са морским утиuајем. Ветрови су јаки. Долазе углавном из два правца: са Севера, преко кланца Уништа. Овај ветар је јак, па се зато зове Унишка бура и она је времен ски дужа од оне која длази преко Капнице са Истока, Југо дува кратко трајно а С обзиром на висину оближњих планина снег се не задржава дуго на земљи, отопи се са првом појавом Југа са мора.

Сточарство је добро развијено, тако да су, понекад, поједина >маћинства имала у својини и до

5-600 комада ситне стоке,

а крупне

Iведа и коња и до 30 примерака. Сада више тога нема, јер више нема :лова за многобројна грла стоке. Пашњаци су оголели а и миграција IНИ своје.Људи одлазе у свет у потрази за послом, односно зарадом. 1 сам овде приказао огромно богатство, а треба записати другу страну.

а пример, било је Домаћинстава која нису имала тек по који примерак пне стоке, а од крупне нису имали ни магаре да им служи као домаћа

шарна животиња. Овде се види крајност једне и друге стране. Време1 се мењају, као и свуда у свету. Прве породице које сам споменуо

)некад су бројале и до

чланова, али су живели на два-три места у

:лу И У планини.

На територији Цетине има неколико врела. Вода хеад се из тих .ела слије у поље сачињава реку Цетину, а она има дужину тока од 1ОО Iлометара, а ТО је до града Омиша. Тамо Цетина утиче у Ј адранско )ре. Њена су врела у Кот луши - два врела, Славичино Врело ово врело

:ушним годинама пресуши, Буковића језеро, па још једно Буковића >ело, Батичини Врело, Милашево врело

- два крака, Велико врело или

стниково језеро. Ово врело Цетини даје највише воде, ја сам юю дечак щео и запамтио да на средини језера избија кључ воде онако каковода .и: у већем суду најакој ватри. Ово кутлање воде на средини језера је )иродни процес и дешава се само у пролеће када је највећи дото.к воде, ~ешава се понекад да вода у Језеру толико спадне да прети опасност

)естанка отицања, а из врелаје спроведена вода у Домаћинства. Поред

16ројаних врела има још неколико мањих. То има засеок Батица, lришић, Преочанин и још неки. Ова мала врела народ зове "Вријо ц". Из свију врела је прво класна вода за домаћу употребу. Споменуо м да вода у језеру толико опадне да прети опасност престанка отица а. Тада људи прочишћавају корито реке, било ручно, била са техни IM. Октобра месеца 1986. године гледао сам да Илија Четник )ечишћава корито реке са својом машинеријом.

ПРИРОДНА ЗНАМЕНИТОСТ ЦЕТИЊЕ Прича из предања и личногсећања. У Цетини постоји још једна

~испитана Ј ама, мештани је зову Градска пећина. Кажу да су је некада lCOBHO посећивали туристи, па је у народу и названа Господска ~ћина, ја сам као дечак са још неким дечацима улазио у ту пећину. шли смо унутра толико далеко док је достизало колико-толико све10 из атмосфере. Сећам се да смо ДОIIIЛИ доједног понора, коме се није шело дно, па смо рукама бацали каменице у ту рупу и чули смо да

бачени камен пада у воду. Кажу даје та вода у нивоу Четниковог језера, ова пећина налази се североисточно од Великог врела, односно Четни ковог језера на удаљености око 2 километра, поред саме Велике драге која иде од поменутог језера према засеоку Палачевић и Кусонић. "Пећина има само један улаз који није шири од обичне дворишне

каПИЈе за пешаке.

Предањекажедаје некада давно ушла у пећину једна група људи ради испитивања пећине па за њихову несрећу никада се отуда нису

вратили. Тада су створене две претпоставке о њиховој смрти. Једна је да су те јаднике растргали зверови, а друга је претпоставка да су ти паћеници залутали у многобројним пукотинама и ходницима и нису могли да се оријентишу према излазу, а може бити да су једноставно зашли у безваздушни простор и тако се погушили, било је 'више по кушаја да се било шта сазна о судбини тих људи, али су сви покушаји остали без успеха. Пре првог светског рата на око

15 година опет се покушавало да

се пећина испита колико - толико, па је ишла тамо једна група људи од 10 чланова. Били су технички добро опремљени. Поред карбитних носили су и акумулаторске светиљке. Још су носили белу боју у течно сти да би себи правили траг за повратак. После 5-6 сати сви су се ови људи вратили из пећине, али су били исцрпљено г изгледа, бледо г лица, узнемиреног погледа, па кажу да су се њихове карбитне светиљке изненадно све угасиле. а они нису осетили нимало струјање ваздуха и нису видели никакав живи створ, али су се сетили да упале те спасоно

.сне светиљке па су тако на једвите јаде погодили излаз, па се међусобно питају шта је то што је њихове светиљке погасило. Људи су били толико уплашени кажу да нису видели ни белу боју којом су они себи правили траг када су ишли тамо, вероватно да им је неко објаснио да никакве' светиљке са отвореним пламеном не могу горети у безваз-

душном простору.

о.ва пећина има још једну знаменитост. 1512. године је турска војска спалила православну цркву Свети Спас у Цетини, борба се водила на живот и смрт, између малобројне српске војске и три пута веће Турске. Већину српске војске сачињавали су војници из Цетине, а наравно ту су били и Срби из околних српских насеља. Предање каже да би српска војска налвладала турску и одбранила своју цркву, али је Турцима пристигла помоћ из Босне преко кланца Ун ишта и Срби су пред силом морали одступити, а да би заварали траг Турцима сакрију се у Господску пећину. Српски војници - браниоци цркве били су одевени у народну одећу тога краја попут наше Народноослободи-

qKe војске у Другом светском рату, а турска војска - наавно као војска

{не велике царевине да је била добро опремљена и наоружана. Кажу, за Србе је била велика срећа што су се те две групе турских

iника међусобно сукобиле, око пљачке и деобе скупоцених црквених едмета и са задовољством су посматрале пожар, па тек после неколи-

сати пОђу у п()теру за Србима али кад је код њих дошао неки ~ајник, као што се то дешава у свим ратовима света, и казао турским

ницима да су Срби ушли у пећину, када је овај издајник довео турске нике до улаза у пећину улаз је био прекривен пауковом мрежом, па равно турски војници нису поверовали да у пећини има било кога и

. издаЈНИI( .

ьда су сматрали да их оваЈ

заварава и зато су на њему

калили свој бес и убили га на лицу места и ОДУСТаЈIИ од постављања )аже испред пећине.

Ј а сам ову пећину посетио Октобра месеца 1985. године, или боље 1feHO дошао сам само до улаза у пећину, а унутра се није могло ући t је улаз зарастао у самоникло шибље, а видио сам испред пећине еђена каменим зидом два расадника мале површине у које се сеје ;ад за поврће, најчешће расад за купус, јер у пећини има драгоцено )јиво створено од пландовања стоке у пећини, а можда власници 1Х расадника претпостављају да ће се једног дана наћи инвеститор Јд овог природног феномена створи туристичку меку, као на пример '0 су Словенци створили од своје Постојинске јаме. Они су тамо ~тавили и узани железнички колосек и остварили туристичку при

~дy, па можда и ови власници расадника замишљају да ће једног дана

ћи да уновче расаднике као личну својину, јер у тим крајевима важи rIисано правило да онај ко омеђи извесну површину заједничког 1љишта по времену постаје власник. Ј а бих волио да тако буде, јер то било добро за свакога у Цетини.

ГРАЂЕВИНСКЕ ЗНАМЕНИТОСТИ Цркве, гробља и мрамори, прича из литературе и личног сећања, градњу православне цркве Свети Спас у Цетини везано је ВИIl1е ~тпоставки, односно мишљења. У гласнику православног свештен ta "Алманах" - штампан 1971. године у Загребу, пише да је та црква ~aHa 1389. године али је тај податак одштампан са знаком питања, па Ir тога и није истинит, у гласнику Приморске бановине штампаНО~1{ t\прил месец 1939. године пише да је зидана у ЮИИИ веку па и тај ]атак није убедљив и истинит, а није ни прецизан, а штампан је у )истич~е сврхе. А у књизи "Топографска питања", штампана 1937. {ине пише даје црква зидана у Ю веку. Ни овај податак није истинит,

а ни прецизан, јер је његов писац, господин Стјепан Буњача и познат као пристрасан. Ј а мислим да треба веровати податку који постоји у манастиру Крка код Кистања. Тамо пише "Православна црква Свети Спас на извору реке Цетине, а у истоименом насељу зидана је 1391. године, подигао је Твртко Први и онаје представљала прву парохијску цркву у Далмацији. Дакле, зидана је 4 године пре него манастир Дра говић.

Краљ rBpTKO Први био је велики поборник православља и за време његове владавине сазидане су многе православне богомоље широм Далмације. Спомиње се црква Свети Јован Крститељ у Бриби ру, као и многе друге, али је на жалост његова владавина била кратког века.

Црква Свети Спас има своју бурну историју. Поред Ислама трпи~ ла је несхватљиву неправду и лажи од хришћана, од својих ранијих истоверника. Њу је најезда турске војске опљачкала и срушила 1512. године, а још увек стоји као развалина и одолева зубу времена, а сада када ја ово пишем у току је 1960. година, а Октобра месеца 1699. године католички свештеници користе смену далматинских заповедника па

од новог заповедника из маме некакав декрет да је то већ сада срушена прква тобоже њихова, а не православна. Наравно, да се православни никада нису са тим сложили али свака власт има своју силу па су помоћу силе и власти католички свештеници заједно са својим верни цима тамо долазили ради богослужења, овоје било обавезно на дан Спасовдана који долази при крају маја и почетком јуна месеца, дешава ло се да Спасовдани дођу истог дана обе вероисповести - православне и католичке. Тога дана обавезно буде нереда између верника, тако да су у нереду интервенисали и органи јавне безбедности. Мени су као дечаку остали у сећању неки детаљи из тог доба, православни свеште ници поставе своје црквене реквизите испред улаза у цркву, црква је грађевински постављена као и све православне цркве у свету у односу

на стране света, тј. окренута је према Истоку. Павославни свештеник стане на врата те срушене цркве и његови верници се окупе у плукруг

гледајући лицем у лице сВОГ свештеника и тако се заврши бого служење, а католички свештеници поставе СВОЈе црквене реквизите

поредјужне стране црквеног зида, тамо стане свештеник па се и њего ви верници окупе у полукруг окренути према њему и тако се обави богослужење, а што се тиче црквених реквизита они су оскудни, ид

пред оба свештеника постави се импровизовани мањи астал који се

прекрије обично црвеним прекр-ивачем ту се постави икона коју вер ници целивају

- љубе,

поред иконе постави се одговарајући суд у који

ерници остављају новац као добровољни прилог цркви, никаквих епокретних реквизита није било. На простору око цркве смештено је више од хиљаду надгробних поменика, а када би се прецизно избројали било би ИХ много више. ~37. године вршећи тамо нека археолошка истраживања великообра

)вани господин Стјепан Гуњача записао је у својој књизи да је та црква гробље хрватско, заиста чудна лаж записана а поготово када се зна да ~ овај господин родом из тога краја и врло добро му је познато да тамо ико и никада није сахрањивао покојнике католичке вероисповести па

)

његово лаж:но писање нека иде на његову личну савест.

Поред обичних у Цетинском гробљу има и чудних надгробних Јоменика тамо народ зове те споменике

"1\1paMop". То су огромни Iмени блокови обликовани у виду коцке, ја сам неке од тих камеља DВРШИНСКИ премерио по дужини,

IMeHa

висини И ширини па

кад се та

површина стручном грађевинском математиком израчуна до

УЈја се резултат да су ти блокови тешки 15 до 20 тона. Била је раније ретпоставка да су ови блокови одваљени од литице у оближњој пла ини и да су тамо обликовани - клесани, али та претпоставка сама по ~би отпада, јер је сигурно да у то доба није постојало превозна сред гво помоћу кога би се тај терет могао допремити у гробље, а 17. ктобра 1985. године београдски дневни лист "Политика" објавила је звештај америчког хеl\lичара Джозефа Давидовића који је испитивао 1 чега се састоје у свету чувене и познате огромне фараонске пирами ~ у Египту, по његовој теорији нису клесане него ливене од самлеве )г кречњака а од тога брашна и одређеног минерала прављена је смеса та измешана смеса је сипана у велике дрвене калупе то је нека врста )евног бетона и тако постале пирамиде, па су сигурно тако прављени мрамори у Цетинском гробљу. По предању тамо се у народу и дан lНac препричава да су испод мрамора сахрањивани покојници, велики )жавници и свештениuи веЛИКОДОСТОЈНИЦИ али наравно нико не зна

[Да је то било јер заиста на мраморима не постоје видљиви трагови IЛО каквог натписа а уколико је некад писало зуб времена је учинио ЮЈе.

Поред споменуте цркве Свети Спас у селу Цетини постоји још

пна православна црква па и она има своју историју јер је није зидао Iкакав владар

нити икаква држава,

њен Је искључиви

инвеститор

арко Четник, рођен је у засеоку 1893. године и цркву је сазидао у rизини своје родне куће, а то је поред самог Четниковог језера.

На спомен плочи постављеној у цркви пише: "За време његовог величанства Краље Петра ии Крађорђевића, Краља Југославије под

патријархалном Варнавом, Епископом Далматинским, Др Иринејом положише данас у Свету Недељу Једанаестог Јула лета Господљег хиљадудеветстотрилесетседме темеље храму посвећеном Светом Спа су". Марко Четник, трговац и његова супруга Јелена из престоног

Београда својим трудом подигоше овај Свети православни храм као своју задњу задужбину у славу Господа и за успомену на витешког Краља Александра КарађОрђевиhа Првог Ујединитеља и овим обно више задужбину Стевана Твртка Босанског краља који су од овог места пре више столећа порушили злотвори И непријатељи православни. Нацрт за овај храм израдио је архитекта Валерије Стошевски из Петровграда, а радове изводио Јован Загорац из Кољана. ТУТОРИ: Марко Четник и Јелена Четник, Епископ Далматински, Др Иринеј Ћорђевић, парох Врлички Милан Тришић.

СВЕЧАНА СТРАЖА Свечана стража формира се сваке године на велики петак и траје [(О недеље односно до У скрса, ови свечани стражари тамо се зову

гробари али то нису људи који копају гробну раку да би сахранили [lокојника већ су то свечани стражари lюји чувају импровизовани одар исуса христа у xpal\lY светога Николаја у Врлици, па су зато и обучени у свечану одећу свога завичаја. Гробари односно свечани стражари формирају се по слободној вољи, а цена те свечане церемоније не проузрокује велики рачун јер је конак (одмара:ње) у црквеним просторијама или у граду у приватним кућама наравно бесплатно а иза колективну ЈЈсхрану није велики трошак јер сваки члан од ь.'Уће понесе нешто хране. Да би неко постао гробар односно свечани стржар нису строги услови, пожељно је да је

дотични члан одслужио ВОЈНИ кадровски рок Јер се стражарчи по ВОЈНИМ прописима исто када се чува одан великог државника.

Гробари односно свечани стржари уживају неку врсту поноса јер када нека супруга прича за свога мужа она то говори са уживањем и

поносом исто важи и за мајку када прича за свога сина да је био гробар односно свечани стражар, приложена фотографија приказује гробаре снимљене 1963. године успред храм,! светога Николаја у Врлици те године гробаре су сачињавали и то: Три Петковића Драган и два Ми

лама, Преочанин Чедомир, Приметица Никица, Милаш Милан млађи ОЗtIачен са стрелицом, Башковић Драган, Црномарковић Милан и Ба

бић Марко. Молим да ми опросте они које нисам из техничких разлога могао поменути.

ОСНОВНАШКОЛАУ~ТИНИ Далмацијом па и насељем Цетина многи су владари управљали, Цареви, Краљеви, Председници Република, а као провинцијом Сена тори, Проведитори, .заповедници и Намесници.

Далмацијом је управљало седам владара више од двеста година из династије Немањића, ова је династија у народу названа "Света лоза" због своје праведне и демократске владавине, смена владара је вршена по принципу наследства то јест влаДавина је прелазила са оца на сина у овој светој лози рођен је и Растко Немањић, велики учитељ, просве титељ, оснйвач Српске самосталне православне цркве, зачетник српске књижевности, права и дипломатије, Растко је због своје огромне заслу ге у народу а нарочито у народним песмама и назван Свети Сава. Ово

је стручно и опширно описао Милан Карановић у својој књизи "Ди-

иарека племена", штампана 1937. године, а оваквих података имајОIll и у календару штампаном за 1988. годину. Дуго и дуго је Далмацијом владала Римска царевина, а она је њоме и владала и као са посебном административно-територијалном јединицом и назвало је Далмација - римска провинција а на челу ове провинције били су под контролом цареви-не царевини верни и одани сенатори, проведитори, заповедници и намесници. Далмацију је стручно описао славни загребачки академик Др Грго Новак у својој књизи "Топографија и етнографија", штампанаје 1918. године у Спли ту.

За време владавине турске царевине Далмација је претрпела такве злочине да их ни сама историје не може забележити, та вандалска

војска је све уништавала. Убијала је хришћане без обзира на пол и године старости. Има и данас видљивих трагова те пустоши. Узећу као

пример православну цркву Свети Спас у Цетини коју је спалила и срушила турска војска давне 1512. године и никад више није добила кров и данас стоји као развалина, а таквих развалина има широм Дал маUИЈе на стотине.

Далмацијом је владала Аустријска царевина, Маџарска краљеви на, као и Млетачка Република; али су њихове владавине биле под

ношљияе за народ у Далмацији а француска Царевина је на Далмацију гледала благонаклоно али је на жалост њена владавина била кратког века, свега око

сно њеног

10 година, а после пропасти Француске царевине, одно цара Наполеона 1813. године када постаје саставни део

новоосноване државе уједињених Јужних Славена са називом Краље .вина Срба, Хрвата и Словенаца, њоме је до своје смрти управљао Краљ Александар Карађорђевић Први Ујединитељ Јужних Словена.

Народ Цетине, разуме се само по себи, радосно је дочекао своју славенску владавину, али је и овој владавини требало пуних десет година да донесе декрет о зидању Основ-не школе у Цетини. Градња је почела друге половине

Првог Јануара

1930.

1928.

године а ђаци су почели цохађати школу

године а то значи да је Цетина чекала на своју

школу 700 година јер се узима као тачан податак што пише Парлати да се Цети на као српско насеље први пут помиње 1210. године. За овај дуги и дуги период од 7 векова народ Цетине, односно његови пред

ставниuи писали су молбе и молбе разним владарима да би се у њихо вом селу подигла школа, али те молбе нико није решавао. Споменућу да је и доктор Никодим Милаш, као истарско~далм:атински владика писао Бечком царском двору молбу да би се у Цетини формирала

пкола, јер је владика имао жарку жељу да у родном селу свога опа

~ривуна остави успомену~ али му то није пошло за руком јер је и његова \lолба као и оне које су раније тамо долазиле чекала у бечком Мини тарству просвете и НИКО их није решавао, а главни разлог што се "олбе не решавају био је тај што је Цетина одувек била српско насеље. у првом разреду новоотворене школе било је пуно одраслих {ечака преко 10 година старости. То није било случајно јер су тада сви tили жељни писмености али је чудно што се појавило колебање и IТПОР код појединих ђачких родитеља да ли децу од 6-7 година слати r школу или не. Али на срећу ово је убрзо нестало па су почели ђаци :илазити у школу из горњих засеока, из Доца Палатовића, Шпикића, Iуковаче, Бунарића, Кусонића и Палачевића Доца, а ови су засео ци

rдаљени од школе више од 5-6 километара а ово је био утицај учитеља -Јвана Сокола. Он је имао племениту људску особину, није своје педа "Ошко знање ограничио само на основце него Је то знање преносио и

Iа ђачке родитеље. Разумевао се у сточарство, повртарство а нарочито

r пчеларство. Многи су људи по његовом наговору одбацили из упо ~ребе старе улиште које су се још тада састојале од старог издубљеног ~табла и почели правити нове кошнице са одговарајућим преградама ер су видели огромну разлику у приносу меда стара

- нова

кошница.

)вај добри уча, како су га мештани звали Иван Соко, службовао је у Ј;етини до 1936. године. Школа је до почетка Другог светског рата (еловала као четвророразредна а за време рата је служила као касарна

)купаТОРСК6 италијанске војске, а од друге половине 1943. године ~лужила је за потребе Народноослободилачке војске. После другог светског рата школа је грађевински дограђивана, Iобила је дуплу радну површину, добила ново име Милан Врањеш, Iрвоборац из Цетине. Подигнута је на ранг Осморазредне школе, {обила је истурено одељење у засеоку Котлуша и као таква и данас

Iелује. Забрињава опадање наталитета а са тим и опадање броја ђака. Гамо још увек тече миграција као и раније и она чини своје. Ово је број јака из Октобра месеца 1988. године: у Првом разреду било је 17 ученика, у Другом - два, У Трећем 11, ,Четвртом - 10, У Петом 8, у Шестом - 13, У Седмом 10, а у Осмом - 14. 1аставног особља - Седморо.

МИЛАШЕВА ГРОМИЛА у непосредној близини кућа засеока племена Милаш, на север ној страни налази се велика камена маса скупљена на једно место. Камена маса је скупљена на површини земљишта на око двеста ква дратних метара, мерена слободним погледом, маса :камена је облико вана у круг, па кад је достигла висину на око двадесет метара опет мерена слободним погледом добила је своју округлину. Ову камену масу тамо народ зове Милашева "Громила" (гомила). П редање каже да су за време Турске владавине тамо скупили камену масу Срби~ ·као турски робови јер, каже предање, да је на томе месту постојао град "тврђава" из које су Срби давали Турцима отпор кад су они Турци надирали из Босне да поробе Далмацију. Оваквих

градова има још у засео ку Главаш, Кусонић, Врлика и ко зна колико их још има широм Далмације. Турцима није било довољно што су тврђаву звану "Цетинград'~ сравнили са земљом, него су приморали Србе као своје робове да на то место сакупе камену масу тако да нема трага од тврђаве, Турци су према својим робовима поступали ван памети здра вог људског разума, једноставно су убијали оне робове који су услед глади

изнемогли

као

такви

нису

могли

преносити

камење

на

одређено место. Робови су носили камен голим рукама јер Турци нису дозвољавали употребу било какве направе, па ни направу која се тамо зове "циваре" 9 тј. дрвена направа намењена за пренос терета а носе је две особе са обема рукама, крећући се једна за другом, а у то ДiЈба са

малим изузетком цела Далмација била је настањена Србима, а после протеривања Турака из Далмације и масовног насељавања Католика, за време владавине Млетачке Републике и Аустроугарске царевине, тамо су често долазиле сушне и гладне године паје држава допремала храну да се бесплатно дели свим поданицима без разлике, али је ову народну тугу, муку и невољу вешто користила моћна Католичка црква, Јер су локалне власти под њеним притиском и надзором вршиле ра

споделу хране тако да су је примали само припадници католичке

вероисповести, а православни су могли добити то црно фасовање, само они који су показали писмено да су код фратра примили католичку веру па су под тим и таквим околноситма ПОЈедина православна племе

на па и читава насеља преко ноћи примали унију. Ту је дошла до изражаја истина која каже да је сваки људски створ спреман да уради све само да не умре од глади.

РОђен сам у племену Милаш, паје нормално да познајем камену масу, њено место, облик и околину. Пењо сам се са осталим дечацима на врх и отуда смо рукама бацали камење и са задовољством гледали

саКО се бачени камен котрља до равног т ла, а ми смо? дечаци, камење 5ацали на доле и да би на врху добили равног простора, тамо смо

10ЖИЛИ ватру и још ИЗВОД~:ЛИ којекакве дечачке враroлије, а да би ја (сЛИКа-ТОЛИКО проверио причу из предања прегледао сам околину

самене масе и заиста је ВИДЉИВО да тамо недостаје ситног камења,

Viислим на оно камење које може носити један човек у голим рукама {ЛИ пак два човека међусобно, а и казивали су ми неки људи? меluтани, (оји су отуда са гомиле одвозили камен ради прераде, да нису наилз ~или на крупно и тешко камење па по основу ова два прилога може се

~a сигурношћу рећи да је ова камена маса људска а не природна творе ~ина како то неки људи и дан-данас претпостављаЈУ.

ДЕРНЕК ш ЦРКВЕНОаВЕРСКЕ СВЕЧАНОСТlI Прича личног сећања из детињств~ Дернек је верско-црквена ~ветковина. Догађа се по верским празницима, а нарочито у зимском lериоду. У Врлици се слије пуно народа из ОКОЛНИХ села па и из

Цетине. То су оБИ 1LIНО зимски верско-црквени празници: Богојављење~ =вети Сава, Свети Ј ован Крститељ~ итд. И ја сам, као дечак, запамтио i10једине детаље из тих светковина. Ако се деси? а дешавало се, да је цркквени празник истог дана за )6е вероисповести, православне и католичке, неминовно се тај скуп ~авршава нередом. Почетак нереда је - МОМЦИ И једне и друге стране аочињу једни друге изазивати, носећи и једни и други у рукама литар )ке а неки и дволитаРСlсе флаше са ВИНОМ. А, народ не !Саже бадзва да је lЛКОХОЛ и ђаво исто.

После заВРllIeтка црквеног обреда много се народа окупи испред и-раде општине. Тамо је опште весеље, играње, певање, било је и 5ацање камена с рамена (умећање). То, наравно, ради онак ко има снаге на претек, цуре и млађе жене играју коло, чувено Врличко коло без \1узике. То је изузетно напорна игра, нарочито за цуре тзв. гендаруше, јер њезин гендар може да буде тежак и до 10 килограма. Момци из арикрајка гледају колико која цура дуго игра па се по томе цени њено здравствено стање, не рачунајући тежину гендара. Гендар се носи као горња одећа спреда - дужина му је од браде до испод колена и на њему је ушивен метални новац. Гендар иде у младожењи:ну кућу као дота мираз. Цура, поред гендара доноси мужу и друге вредности као доту.

Све се прима - покретно и непокретно. То доноси она цура имућнијих родитеља, а она сирота, која нема ни једно, ни друго, она јадница иде на Дернек док јој се не смучи.

Над овим црквено-верским скуповима некој цури "сване" а некој се "смркне". Заснивају брачне OДHo~e тога дана "сване" оној цури која се уда за момка кога је познавала - њена жеља је испуњена Али је било и таквих јадница да јој злобници сервирају онога момка кога она никада није видела. Представе гас као газдинског сина, а она онако наивна а и неписмена поверује томе покварењаку и пође за тога момка са Дернека право кући код младожење. Он је, наравно, сретан што води младу, а она је на Дернеку просто напросто слуђена јер из масе несве сних и пијаних људи једни вичу "хоће", други вичу "неће". Ј едни вичу "пишманила се", други вичу "предомислила се", па то заиста личи на

спрдњу и циркус.Ту сам чуо и запамтио и таквих речи које ја овде не могузаписти јер су исувише вулгарне. Ј а сам познавао један брачни пар на преваран начин склопљен.

Младожења је био из породице Милаш, а цура из удаљенйјег села, нашао се на Дернеку некакав злобник па је тој јадници представио момка као сина неког богатог домаћина Милаша, а она наивна и непи

смена поверовала том покварењаку и пође уместо кући оч~вој кући младожењиној а та јадница није ни видела момка за кога се тобоже удаје. Све је веровала ономе покварењаку што је наговорио на такву удају или боље речено превару. После извесног времена, а можда већ сутра, ова јадница увери се да је преварена а сад је већ млада јер види да нема оног богатства које јој је представио онај злобник. Прво се добро исплакаља и клела своју .судбину, али су је убедиле неке жене да се не враћа код оца ,него да остане јер, кажу, да није срећа само у богатству. И заиста је остала и за кратко време оно, што се каже, дошлаје к себи и њих двоје су као брачни пар живели сасвим нормално. Он је као и остали људи из села ишао у свет и радио којекакве послове, а она радила све домаће послове и врло брзо њих двоје су за кратко време опоравили своје имовно стање, изродили су своје потомке, доживели своју унучад и дубоку старост. Када су умирали обоје су имали преко 80 година старости.

Бјегунцца је женска особа која трпи изузетну неправду, али без своје личне кривице. Име бјегуница добија она млада која се врати оцу из напред описаног случаја. То је нешто несхватљиво у тим крајевима

Околина зна само једно - да је. бити бјегуница срамота, а нико се не пита зашто је она постала бјегуница. Преко срца те јаднице са свију страна пролази терет. Сасвим је разумљиво да од оца трпи неопростиви грех, јер га је увредила - удала се без његовог знаља па још за непознатог

~OMKa. Цуре је избегавају, јер она уствари и није више цура, а није ни

обучена као цура Уместо црвене капе на глави јој коврљак, уместо

iелог сукненог садака, носи обојени садак, уместо клашања носи би ечве, итд. Неки се цакосници нађу и тој несретници довикују погрдне .ечи, а и то је за њу убитачно. Скоро никакву шансу нема да се уда 'колико се не реши да пође за удовца пуно старијег човека од себе, а Iека се отисне у свет па где је судбина заустави. Бјегунац је онај човек који се на преваруожени па му млада щбегне јер је била преварена. Али, за дивно чудо, он у очима околине [ишта није крив, већ напротив у селу се понаша као мал'те не неки

юбедникк па за дивно чудо нико му и не каже "Па, човече, свуда је у :вету свака превара кривично дело и за њу се кривично одговара". Још

е и то чудно што се овај "дил бер" врло лако ожени.

П ротив сваког илегалног склапања брака, разуме се само по себи, 'О су родитељи обеју страна, а нарочито су противни свештеници јер е потребно да они то огласе у цркви унапред за две три недеље, а то је а то да се провери да ли су будуђ.и супружници У КРВНОМ сродству.

Коврљак је направа у виду венца и њега млада поставља на своју 'лаву у моменту кад врши замену цурске одеће и носи га стално на

'лавй испод беле повче - мараме. Садак је горња одећа. Разликује се од (урског садака што је обојен. Бијечва је чарапа и разликује се од :лашње што носе цуре.

ДУГОТРАЈНИ СУДСКИ СПОРОВИ Врлика је одувек била седиште котарског (среског) суда. Сад се о правно каже првостепени или општински суд па у надлежност тога

уда спадала је и Цетина. У време пре Првог светског рата, а неко време

r после њега тај судје, као и остали судови у Далмацији, доносио своје ,длуке по основу заклетих сведока, а морало их је бити најмање двоји [а.

Уколико суд не стекне убедљиву истину исказ сведока, он позива

вештеника да сведок даЈе СВОЈе ИЗЈаве у присуству њега, свештеника

~p заиста није свеједно давати заклетву пред поротом и свештеником, ~p свештеник има своју верско-црквену церемонију са одређеним :рквеним реквизитима, свећа, крст, кандило и тако даље. Свештенику ~ дужност сведока упозорити да говори само истину, јер каже му Слуша нас господ Бог", затим се приближи сведоку, у руку му дода већу да је он сам запали, приближи му крст да га пољуби, маше му андилом испредлица да сведок помирише дим тамњана, затим сведок

:онавља свеШ'fеникове речи "Заклињем се свемогућим Богом" и још

бавезно спомене им~ свеца заштитн~касвојекрсне слане, за BpeM~ ове

церемоније судија Председавајући, порота и сви остали присутни у судници морају бити у стојећем положају и обавезно :(,ологлави. Ово је церемонија када су оба сведока православне вере, а уколико се догоди даје један сведок католичке вере, тога дана суд не доноси пресуду него одлаже за 1О или 20 дана и позива католичког свештеника да овај сведок пред њим положи заклетву, разуме се по прописима католичке цркве,

суд одлаже своју одлуку тога дана, јер господа велико-образовани свештеници не желе ни у суду да се сретну лицем у липе.

Често се догађало да један од парничара није задовољан пресу дом Врличког суда. Сада следи жал ба у Шибеникк - вишем суду, а ту долази нови трошак и дангуба и неизвесност око окончања судске пресуде. Незадовољна страна мора ангажовати адвоката за писање жзл

бе. Тад се адвокат у тим крајевима звао "фишкал" или одвјетник, а у то доба отићи у Шибеник, присуствовати рочишту и доћи кући требало је малтене три дана, јер од Цетине до Книна ишло се петке, а то је релација око 20 километара, што значи да треба ићи у Книн на конак, а сутрадан возом за Шибеник. :и Виши суд је често одгађао рочиште, јер обично не дођу сви позвани, а нарочито не дође на расправу задо вољна страна са пресудом Првостепеног суда и због тога одуговлачења остаЈУ парнице нерешене за вечита времена, па се зато и каже у тим

крајевима: "Бог те сачувао од суда и лажних сведока". Јер два човека без дуще - трећи је без главе, па тако испада по оној народној "Где си био

- нигде,

Пlта си радио

- НЈПllта".

у то доба тамо су људи били у великој већини неписмени, али им то није сметало да се парниче и то за ситну ситницу, за ствар која представља врло, врло малу вредност. И поред свега тога било је људи који су непозвано ишли у суд да слушају туђа рочишта. Једноставно то раде из радозналости. Нису жалили ни трошка, ни изгубљеног времена али су они касније добијали прекор приликом неког скупа, прела или слично нађе се неко па :му каже: "Ти шути, иди плакати на

турско гробље". Написаћу једну врло чудну парницу из тога давног доба а она се у селу и дан данас препричава као заиста чудна. Судила се два рОђака за незнатну површину обрадивог земљишта. Обадва су били упорни или боље речено тврдоглави па су обојица сматрали да су у праву. Кажу толико су пута ишли на суд па су и суду досадили и

суд одреди своју комисију да изађе на лице места, а ови људи из Комисије долазећи на спорно земљиште нису могли чуду да се начуде кад су видели за чега се људи суде. Покушали ру по службеној дужно сти да измире парничаре говорећи им "Па, људи, будите добри људи. До сада сте утрошили за парницу ВИluе него што вреди ОВО мало

мљишта а да и не рачунамо изгубљено време и наш долазак на лице ~CTa, јер смо ми овамо могли доћи само козјом стазом или беспућем. ю се догађало у засео ку Луковача, а предметно земљишта звало се

)чић. Обадва парничара била су из племена Четника.

ЗАПИС О САХР АИИ ПОКОЈНИКА Прича из мог личног сећања. Допремање покојника од куће lЛОСТИ до гробља, у доба мога детињства обављало се без мртвачког ндука, а уместо сандука људи припреме два сенска коца који треба да дужи од три метра. То су исти коци са којима се преноси сено на rвади као навиљак, да би људи причврстили та два коца један за други )требно је припремити два ракљастадрвета такозване сошице, које се ~ичврсте на оба коца помоћу ужета-конопца, с тим да на сва четири аја коиа остане места тако да људи који носе покојника KOMOTl!0 могу ,жати на рамену. Простор од једне до друге сошице људи унакрст лету уже, а преко те мреже по дужини колаца простре се нека посте

-Јна, неко сукно или биљет. Биљет се у тим крајевима зове покривач .. )еко те покретне постељине положи се покојник који се обавезно ~екрије белим платном, такозвани покров. Пренос покојника је врло жак посао. Носе га наизменично четири човека, а још ако је покојника

игла смрт негде на сточним стаЈама КОЈе су неке удаљене од села,

носно гробља и до

5 па

и вше километара и наравно тамо се долази

спућем. Зато тамо пође више људи, по могућности што здравији и

ЈИ, јер је на томе неравном путу потребна честа смена људи који носе Iкојника. Цетина, као и свако друго насеље, има своје гробље. Тамо су, као а:ругде у Далмацији, гробниuе покривене тешком каменом плочом, :щ би људи подигли плочу усправно потребноје добре снаге, па и штине~ Обично људи усправе плочу ПОМОћу палије, затим ископају \1ЉУ до потребне дубине. На дну гробниuе обликују неку врсту сан ка ОД мањих камених плоча. Људи тамо спусте покојника и покрију ј назови сандук такођер малим каменим плочама а затим земљом равнају гробницу, врате ону тешку камену плочу у првобитни по жај. Обавезно је на узглављу поставити крст, било исклесан од каме , било обликован од дрвета, с тим је сахрана завршена. А касније, томци, сваки по својој вољи и финансијским могућностима подижу дгробни споменик. Ја сам овакве сахране гледао и запамтио, догађале су се у доба )га детињства, а мени је сада шеста деценија па се разуме само по себи тако више није ни тамо, него је као и свуда у свету. Уколико неко из

било каквих разлога није позвао свештеника на сахрану, тај човекје био од околине означен као непобожан а он је можда пропустио да зове свештеника баш из СИРОf\,ШШНИХ разлога. Мада пена свештеникова доласка никада није била прескупа, јер он обично каже, дај шта даш биће доста, само нека душа покојника иде у небеско парство. Споменућу један случаЈ а у вези сахране којега сам ја као дечак слушао од старијих особа, а одиграо се у Допу Паласовића, односно Доцу Шпикића. Тај Долац носи оба имена. Кажу, умро је човек који је зашао у десету депенију па кад су људи спремали носила да га носе на сахрану његова супруга иGтих година старости кажу по имену Је људе

молила и кумила да умрлог не носе данас на сахрану, него да носе сутра

обоје заједно, јер она каже да ће умрети на заласку сунца. Људи те

бабине молбе нису узели за озбиљно, а и журили су јер је до гробља неколико километара, али је Баба имала неко предосећање, па је заиста и умрла на заласку сунца, а то је био моменат баш кад су покојника спуштали у раку. Мени је у души жао што нисам запамтио имена умрлих, а поготово ми је жао због тога што је моја покојна мајка тамо рођена. Али, стари, неписмени људи не знају да је за сваки догађај ВЮI<:аН датум написати, па због тога нисам га ни ја могао записати.

СЛАВИЧИНО ВРЕЛО Прича из предања. Река Цетина има више врела. Оно врело које извире испод пута који иде од Вуковића језера до засеока Читлук, има свој историјски значај па желим да га овде запишем. Јер тај значај не би требао да иде у заборав. Мештани засео ка Читлук, породице Барош, Гавран, Вучак, Зеле

новић и други договоре се да подигну бетонску брану испред извора да би са ПОДJIГНУТИМ нивоом воде могли наводњавати своје љиве при родним током воде. Али, по завршетку бетонске бране и затврању воде, ниво се заиста подигао али недовољно, јер је вода у брду пронашла пукотну и отекла невидљивим·каналом. Тако је људима пропао и труд и у ложени новац.

Ово се врело раније звало Мало Врело и тамо су редовно жене и цуре испирале платно, а једног дана међу њима нашла се и једна цурица и ту на врелу се несретно оклизнула и још несретније пала на леђа, ударила главом - потиљком у камен и на месту остала мртва. Ова несретница звала се Слвипа, па је тада Мало Врело добило име Сла вичино врело и тада се родила пошалица кад се некоме каже "Изгубио си се као вода у Славичином Врелу".

Ј а сам ову причу слушао од старијих генерација а и Миле Батица \.fИ је казивао да се тога сећа али се, наравно, ОН не сећа датума овог Ј;огађаја па га и ја нисам могао записати.

ЛОВЦИ И ВУК ш КУРЈАК Овај на први поглед невероватан али ми је Миле Батица казивао ~a је истинит догађај. Одиграо C~ отприлике око 10 година пре Првог :ветског рата. Миле каже да се он више не сећа јунака главног догађаја, lЛИ каже да се врло добро сећа препричавања о њему, а што је заборавио Iеке појединости није чудно, јер кад је Миле са мном разговарао он се 'ада приближавао Стогодишњици свога рођења. Зимско невреме принудило је групу Цетинских ловаца да се клоне у колибу Мијачевића Доца, а то је тамо где почиње релативна.

исина планине Динара. Људи у колиби, очекивајући смиривање вре (ена чули СУ у даљини завијање вука, а један од ловаца изађе пред

олибу па ослушкива гласове, затим се врати у колибу и рече свом руштву: "Кладим се да ћу ја убити онога вука што га слушамо и то давде из куће, али под условом да се ватра угаси на огњишту и да у алиби буде гробна тишина." Људи се исмејавали њеГОБој глупости пи су га ипак послушали. А он је поново изашао пред колибу и стао

, а гувно поред саме стожине, сачекао ВУЧЈУ паузу заВИЈања, а потом Је

з свога грла пустио продоран глас само њему разуман али сличан

учјем урлању. Одмах се вратио у колибу и постави кроз мали прозор зиду своју ловачку дво цев ку, такозвану преклапачу и није дуго потра

ло а вук се створио управо на гувну, поред стожине. Ловацје вероват а сачекао вука да му својим телом направи погодну мету па је опалио 3 обе цеви и убио вука на лицу места. Још мије Миле казивао даје овај )вац имао чудно развијено чуло слуха. Каже тако је за време' прела щећи у кући са осталим људима погађао на чега Домаћински кер лаје :=пред куће, да ли лаје на људску особу, свога сродника или другу )маћу животињу, или пак лаје на дивљу звер од које њему, керу прети

IacHocT. Убијени вук те зиме донео је свом убици и осталим ловцима )бар приход - зараду. Вука су људи одерали, кожу осушили и напуни f је сламом тако да вучја кожа изгледа као Вук у природи, а приликом )ања води се рачуна да се не оштете неки делови. Нарочито се пази да

[ава остане као у пр.роди, јер се у отворене чељусти постави нека ћка, најчешће јабука, а од главе до репа постави се једно дрво, мало бље и дуже, од обичне држалице лопате. Помоћу овог дрвета човек

.си вУчју кожу, односно импровизованог вука на рамену, тако да о'на

страна дрвета која је дужа од вука за време ношења дође човеку спреда а вук позади баш изн~щ леђа човека који носи вука. Група људи која се зове вучари, а може да декорисаног вука носе по селу од куће до куће ДОIнзћнна. Примају се све животне намирнице, најрадије се прима сухомесната роба (паСТРЈ\:fа),

их буде око 10, овако и примају дарове од осим куваног јела, а а младе жене и цуре

дариваЈУ вука са вуном, цуре са вуницом а то Је првокласна вуна пошто

је прошла Гаргашање 11 још пређе преко гребсна тако да пр амен вуниие може да буде дугачак 11 до два метра. И још ако је обојен лепше изгледа кад се вуку постави преко леђа.

Вучари, с оБЗИРОЈ\i на њихову улогу могли би се поделити на две групе јер они који су одређени да наизменнчно носе вука и певачи обучени су свечано. По правилу, певачи су дужни да пред сваком кућом отпевају по-један стих, позивајући тако Домаћина да дарива вука па су због тога и одевени као на верској свечаности. Мени је остао у сећању почетак песме у стиху која каже "Домаћине роде мој, дође Вујо у твој двор". Даље иду СПIХОВП који позивају домаћllна којом врстом намир ница треба дариватн вука и коју врсту стоке вук не сме да закоље. Друга група је она која иде позади и води осамарене товарне ЖИВОТИI-ье, било коња или магаре, а на самар у је одређена Ш\16алажа - врећа за жито, врећа за брашно, бисаге за месо, ДУ1\НЈјана (балон) за ВIIНО и тако даље. Ова цереМОНllја вучара одиграва се и са ВУКОМ убијеНИl\1 у обичној

ловачкој хајци а не саыо убијеним пуцајући из куће. У току ЗИЈ\Iе било је оваквих више uереыонија, па разуме се сзыо по себи да највише дарова добије група која иде прва. Ј а као дечак нисам запамтио а ни касније ми није никада казивао да је у редовима вучара икада било спорова при деоби дарова, а с обзиром на предмет деобе разне робе тај спор би се данас сматрао нормалном појавом. Споменуо са1\[ Стожину као реквизит у причи па претпостављам

да сви читаоuи неће знати шта је то па желим да напишем шта је то. Стожина је стуб, односно дирек. Пожељно је да буде округлог облика. Чврсто се укопа у зеыљу на средини гумна где се врши жито помоћу коња. Обично се ајМJI у вршај један пар коња а сиромах човек понекад врше жито и са jenHJIl\1 коњем. Стуб - стожина мора да буде постављен вертикално а његова улогаједа се на њу - Стожину намотава и одмотава уже, односно конопаu који може да буде дугачак око 15 метара, али је ово у зависности од површине гувна на које се разастире развезано снопље жита које треба да се врше. На стожину која може да буде

угачка и до три метра ИзНад земље веже се један крај ужета а на други рај једна Iсука којом се закачиње ајам. Ајамје кратко уж:е којим се вежу Dњиједан за дpyror око врата и ту је разлика од ајма и улара. Улар се 1 време ВРIIrnдбе не употребљава. Човек који управја коњима у вршају астоји да се :коњи крећу касом, алИ то не значи да и он трч:и~ већ аПРОТИБ стоји код стожине и контролише намотавање и одмотавање жета, односно конопца на стожину. Али зато има у рукама дугачку псурију (бич). Кад се уже иамота на стожину човек окреће {(оње на

ругу страну, тј. премешта куку са једног на другог коња. и: то траје ок се не заврши вршидба. Коњи се крећу у круг ОКО стожине. . ~

ДОМАЋЕ ПОСУЂЕ Прича из сећања у детињству. Бакра је за време и пре Првог зетског рата била неопходан и преко потребан суд за кување људске ране у Далмацији. Израђена је у облику лонца од специјалне земље. ~o средини, са стране имала је мало испупчење, а при врху СУ'облико lиа два ува, која су јој служила за провлачење полуокруглог повраза. :овраз је служио да се помоћу њега обеси Бакра на Вериге, јер још тада lШ нико није у селу поседовао данашњи шпорет. Произвођачи су правили Бакре у разним величинама и облици а, па је свако Домаћинство куповало према својој потреби у односу на ~oj чланова свог домаћинства. Други облик Бакре био је шири и доста ижи. Ова Бакра имала је своје посебно име и звала се Котлуша, наме .ена за брже припремање јела, а нарочито за кување - варење варенике, ~p њен облик на већој површини добија већу топлоту ватре са ог .ишта. ПРОИЗВОђачи -тога земљаног посуђа правили су и споредне

{дове, као на пример тањир. Ту посуду ми смо звали Пијат .. Правили

{још лонце,

као што се данас праве од лима.

Пека (сач), такОђер земљана посуда а служи да се испод·ње пече

)УВ (хлеб). Пекаје морала имати одговарајућу направу а која служи за )мицање пеке са једног на друго место, а за ово је била потребна IЗтка. Та алатка је морала бити дугачка нај мање један метар и морала :бити метална, а звала се "Маша". На оном крају за који се држи руком Iла је уграђена једна алка (брњица) а друга страна била је обликована облику лопатице. Ова страна долази на ону страну на направи на еки, јер је требало помиuати усијану пеку са места на место.

Да би се припр.емила ватра за печеЈЬе крува, односно хлеба по )ебно j~ нa.qожити ватру на огњишту. За то се употребљавају ситна )ва - гране, звана Прашка. Када се ватра добро разroри, она се поклопи

са Пеком, а Пека се може обесити ц о ВеРРие, да би се што пре и ШТО боље угрејала. Кад домаћица оцени да има ДОВОЉНО жара и да је Пека довољно угрејана, она са поменутом Машом разгрћ.е жар на огњишту и тамо поставља спремљену масу од теста, поклапа масу T~CTa са ПекОм.

Трајање печења хлеба испод Пеке траје најмање један сат, а може и више. Јер, ако домаћица примети да нема Довољцо жара ИЈIИ ако је Пека недовољно угрејаI-!а, она прuступа ложењу :ватре на ГIеки. Огњиште је у квадрату са 2 према 2 метра, а на центру је постав љена камена плоча. Ова плоча треба да је од једног комада величине један са један метар_ Тесто спремљено припрема се најчешhе пола према пола? тј. пола од кукурузног, а пола од стрног брашна, а сиро машнија домашинства већином приnреlVUlју теста од самог It.']курузног брашна, па се та врста хлеба у тим крајевима назива '$Пh'<Тука". Дрвено посуђе - з.цјела се праВи од врбовог дрвета у разним величинама 3, од истог материјала праве се и друге дрвене посуде као'

тањир (пијат), кашика (злица) 'и тако даље. Здјела је посуда у коју се

сипа готова храна а њена величина је у односу на број чланова до маћинства. Здјела са готовом храном поставља се поред ОГЊИШТ~ од носно поред ватре на огњишту:; а BaTpaje~ наравно, у зависности од доба године на припремљену столицу_ Столица је округлог облика, обично са три Hoгe~' а висока је ОКО пола метра, па тако око столиде~ односне ОКО здјеле са храном поседају укућани и са дрвеном кашиком сви :clЗ ~. исте здјеле узимају храну и тако се заврши оброк, седећи сви на ТРО

НОШЦИIVi2l. Ти ТРОНОПЈЦИ: зову се столац. За ДеЦУ је, наравно, oдвojeHO~

Као што се види. до завршетюа Првог светског рата мало је у Далмацији било металног посуђа, само понеко боље стојеће домаћин

СТВО имало је l\,летални суд за l..')'1ШF..эе јела, а тај суд звао се "бронзин" и он је имао онај повраз за вешање о вериге j~p јон! увек шпорета нема, па нема. Имало је понеко домаћинство металну пеКУ9 али у мањини.

Мени је тава (тигањ) остала у сећању по томе Ка,д је жандарме ријека патрола дошла у кућуједан од њих рече покојној мајци: "Мајо екини таву, да ја ту обесим пушку". Тава је по обичају висила о клину У близини огњишта а Маја се у тим :крајевима назива она домаћица која припрема јело, па пошто је овај мудрац из патроле покојну моју мајку ословио са Мајо и споменуо таву, зашто је то roворио не треба :комен Tap' јер се зна зашта тава служи - да се у њој припрема јело обично од јаја и меса.

Кад је било речи о огњишту заборавио' сам казати да се на сва

Iетири угла поставља по један камен обликован у виду'коцке, а служе

}се на љима сели.

Високи су око пола метра и они су непомнчни. Ови lмени звали су се "пријеклат'.'. Ја сам у I\юјим казивањима помињо ~риге. Оне се састоје ал метаЛНJIХ алки. На горњем крају имају напра1 да се обесе о једну полебљу мотку, а мотка једним крајем лежи на

дној, а другим крајем на другој греди. Ова мотка се зове "верижњача". на мора, по потреби да се помиче лево или десно, тако да суд за кување ла буде у центру у односу на ватру која гори на огњишту. А вериге \шју одређену куку која омогућује да се суд са јелом спушта и подиже односу на јачину ватре.

ЛИЧНОСТИ РОЂЕНЕ У ЦЕТИНИ Прича из предања 1I личног сећања. У Цетини је рађен 25. Де ~мбра 1858. године Ђуро Преочанин, звани Ђурутина Лујић, назван урутина највероватније по основу своје атлетске развијености, као то се и види на приложеној фотографији.

ЂУРУТИНаје био врло имућан, угледан и поштен човек. Ово знам •томе јер је мој покојни отац као сиромашан сељак често ишао радити

у надницу код њега, па је отац говорио да Ћурутина плаћа своје над ничаре поштеније него било који други газда. И ја сам Ћурутину

запамтио по основу неколико детаља. Овде ћу неке и записати. Ћуру тина је, полазећи од своје куће за Врлику јахао белога коња, а то се дешавало обично Четвртком, па ако је он кренуо низ поље према југу, тамо се газила река Цетина без моста а то значи да је низак водостај реке, тад за њим пођу за Врлику и остали људи из засеока Милаш, Четник, Ћукић и Баришић. То се могло рећи да је Ћурутина осталима био нека врста путоказа за водостај реке Цетине на Лугу.

Слушао сам причање старИЈИХ људи у вези Ћурутине И Љу ана

Баришића. За ову причу нисам успео сазнати датум, али ми је Миле Батица казивао да је он тада био дечак. Па, каже Миле, да се у то доба навелико причало о том догађају. Аустроугарски Цар, Фрањо Јосип Први, наредио је својим подређеним чиновницима да му из свију покрајина његове велике Царевине доведу представнике тих покраји на, па кад је дошао ред на Далмацију, односно на Цетину при одабира њу личности које требају ићи у Беч код Цара, одабрани су Ћурутина и Љубан Баришић (вршњаuи). Виђење и разговор код Цара протекао је по строгом протоколу, кажу Цар је био обучен наравно у свечану царску одећу, а и ова два Цетињанца била су обучена у свечану одећу свога краја. Поред Царевих питања било је и питање "Има ли још тако кршних људи код вас'?" Ћурутина је одговорио: "Свијетли Царе, има. Густо се сију (сеју) али ријетко ничу". КЮI(У, на ове Ћурутинqве речи сви су се присутни насмејали, па се и сам Цар насмешио. Сви су знали за то шта значе Ћурутинове речи, али кадаје Цару речено да ова двојица представљају Србе из Далмације, Цару се лице намрштило и с тим је та ауденција завршена. За овај царски гест не треба се чудити јер је познато да германски владари никада нису гледали Србе благонакло но.

Сећам се и ове појединости у вези Ћурутине. Врлички свеште ник Гојко Синобад, долазећи у Цетину о Спасовдану, ради бого служења у цркви Свети Спас, поред осталих верникка тамо су га чекали угледни људи из Цетине, па је том приликом мене Ћурутина препо ручио попу Гојку да ја будем за време богослужења испомоћ Црквења ку, а то је зато јер сам ја знао лепо и тихо певати цркквену арију. Поп је био задовољан мојим гласом. После тога певушења у цркви неки злобници назвали су ме "Поп Никећа". Тај надимак носим и данас, па уместо да ме тако зову са поносом они су ми то довикивали подругљиво

- шта се може,

кад смо ми такви.

25 •

По завршетк, ' __~огослужења ручак је приређиван за попа ГојЖЋ и )тале угледне људе на месту званом 'Ћурутинови бајеми" (бадеми). о је поред самог водојажа којим тече вода из Четни:ковог језера и слика ~ у горњу воденицу (млин), Бајени и воденица тада су били Ћурути ова својина. Трошак за РУЧaIС падао је на терет имућних људи У селу. 1 ћу неке од њих набројати, али нека ми не замере ПОТОМЦИ оних које исам из технички:х разлога поменуо, у том случају морао бих пуно и УНО писати, па ћу споменути само неколико: Миле Батица, fv!илош

[илаш, Ћуран и Ћићо Четник, ЈЬубан Баришић и Ђурутина Лујић, Ј а сам овом празничном и свечаном ручку присуствовао у сво} шу келнера - конобара и врло добро и пажљиво СЛУluао шта старији уди говоре. Највише се говорило о цркви и гробљу~ па саlН чуо и шамтио да Ћурутина пита попа Гојка има ли какве сметње да }ьега, ,урутину његови потомци сахране испод највећег мрамора поред :нсве, Чуо сам да је поп одговорио да за то са божије стране нема греха, IИ да је протекло најмање 15 roдина од како тамо нико није сахрањен.

26.

Ј а не знам да ли је Ћурутина икада изјављивао последњу жељу својим потомцима, али се зна да је њего:в син Ћуле убијен за време рата. Убили

га зло твори на путу испод Главаша, а и он је умро у марту месецу 1944.

године, а то је за време рата па и уколико је постојала Ћурутинова жеља за сахраном проклети рат је њу упропастио. Сахрањен је у пороДичној гробници. Нека му је вечна слава и хвала. УЦетинијерођенЉубомирБаришић,званиЉубан, неутврђене године, аЈIИ мијеМиле Батица казивао да су Ћурутина иЉубан вршња ци. РОђенје у засеоку Кусонић. По времену се преселио у центар села, тамо је сазидао кућу, отворио бутигу (бифе), наскоро постао и власник доње воденице - млина, па с тим и угледан човекк у селу. Ваљда је то у тим крајевима тада било неписано правило - :ко је имућан да буде и угледан. Приложена фотографија приказује га атлетски развијеног. Кажу, при спортском надметању - бацање камена с рамена - над машивао је људе пуно млађе од себе. Овај спорт - бацање камена с рамена, зове се "умећање". Љубан је, заједно са Ћуретином, ишао код Цара у Беч~ па кад се погледају ова два човека остали људи Цетине имају чиме да се поносе.

Ј а сам ову причу написао из предања мога сећања и учеств6вања у ~oj и у њој споменуо аустроугарског Цара, па ми је прилика да и ,за њега напишем неке појединости из штампе. Београдски дневни лист "Политика" од 13. Јуна 1986. године донео је једну занимљивост. Ову занимљивост ја овде доследно преписујем. Тамо каже највећу зва нично регистровану плату примио је аустроугарски Цар и маџарски краљ Фрањо Јосип Први. Владо је од 1848. до 1916. године. Он је годишње добијао 22 милиона и шездесет хиљада златних круна. А имао је и друге бројне приходе од својих имања, наслеђа, посредних права и слично. Израчунато је да је Цар Фрањо током свога живота

25 пута више новца него што су износцле плате свих председ Сједињених Америчких Држава за време 150 година њиховог

примио

ника

постојања.

Михаил Миле Батица рођен је у селу Цетина 15. Новембра 1889. године. Милу, као угледног човека, село је више пута бирало за ста решину села, па је као такав више година и обављао ту дужност, а то је период између два светска рата. Тада је старешина села имао више знања и ја ћу нека звања овде написати. То су: Главар, Поглавар, ДУЖД, Арамбаша, Капитан а не капетан, Срзента а можда је било и још тих титула али се ја не могу свих сетити. Фотографија Милу приказује, разуме се, у народној ношњи тога краја. Снимљен је око 1930. године. Тад је Миле био старешина села и тих година је под његовим ста-

27 -----

решинством сазидана основна школа у Цетини па је село узнак пошто вања и захвалности према Милу на школи поставило спомен-плочу на

којој пише: "Миле Батица са браћОМ Цетињанима'".

Ја сам Милу у његовој родној кући посетио Октобра месеца

1985.

године и упркос његовим годинама старости имао је изванредну ме

Ј\.юрију. Једино су му године умањиле чуј ност па сам у разговору с њим J\.Iорао повисити тон. Миле је на сва моја питања одговорио потврдно: одлазак Ћурутине и Љубана код Цара, о несретном случају на Сла вичином врелу, о случају Четникових седам волова, о случају Господ ске пећине, о случају Вука убијеног из куће и тако даље. Миле ми је објаснио куда иде међа Цетињског удута (атара). Почео је од Балечког

моста. 1) Шупља врба 2) Ограда Црногорска 3) Од Градине 4) Јосипова пећина 5) Капница - греда 6) Азбуковац 7) Бусењак 8) Врата 9) Ј анчија главиuа 10) Борјак 11) Шпиља 12) Марин бунар 13) Растово 14) Пазова - камениuа 15) Пискуље горње Шпикића-Паласовића 16) Рашељкова пећина 17) Зеленуша 18) Барића драга 19) Трнова локва 20) Славичино

врело

21) Од СЛЗВИЧИНОГ врела средином тога моста - ту се завршава круг ЦеТИНСIСОГ атара.

:крака реке до Балечког

Питао сам Батицу сећа ли се судске парнице започете између

села Цивљана и Цетине. Село Цивљане је тражило право коришћења цетинског удутз, односно атара за испашу стоке, коришћење шуме и друго, а Цетина се томе противила па, ж:аже Миле, у вези те парнице

више пута позиван је не само у Врлику него и на виши суд у Шибеник. Каже да та парница за време његовог мандата није ни завршена, да ју је примио од СВОГ претходника Ј акова Милаша и предао је свом наслед нику Ћурану Четнику и да до почетка Другог светског рата није ни завршена.

у разговору са Батицом предложио сам да га сликам али је он упорно одбијао мој предлог. Тад ме је питао и ословио са "Имењаче, шта ће ти моја СЛИI(а и зашто пишеш то што ја говорим?" Сад и ја њега ословљавам са ., Драги имењаче" ја пишем успомене нашег села а ти си најстарији човек у селу па требам од тебе сазнати неке ствари а пого тово што си ти добар и поштен човек, па и то треба да се запише." Миле

се на ово насмејао и каже ми: "Пиши, и треба писати што је добро и истинито, да се не заборави. А, што се тиче нечијег'поштења - свакоме је дужност да буде поштен." По томе није тешко.закључити да Миле није био славољубив човек. Миле је доживео врло дубоку старост и умро је као поштен и угледан човек и нема му је вечна слава и хвала! Поред људи које сам споменуо и приказао у Цетини има још пуно који заслужују да се о њима говори и пише. Има их са ратним

заслугама, има и који су својом заслугом стекли висока војна звања, а има их из млађе генерације који су завршили високе школе, постали академско образовани грађани, стекли међународне титуле - инжењер, доктор и тако даље. Мени је у души жао што за ове честите људе нисам био у могућности да прикупим потребне податке па да их овде при

кажем. Тада би свакакоо моја књига била читанија. "".

ЦЕТИНА У ДРУГОМ СВЕТСКОМ РАТУ Милан Врањеш, рођен је

1912. године у Цетини од оца Василија, 1942. године код Стр мице, а то је на путу

звани "Васко", погинуо је Книн - Босанско Грахово: Миланов одред, коме је он био на челу, водио је борбу саИтгТЈијанима. Милан је:у свом одреду деловао од првог дана устанка, тј. од

27;

Јула

1941.

године;

. .,

•

Приложена фотографија Милана приказује као артиљеријског

каплара Краљеве гарде 1934. године у Београду. Мени је из душе од срца жао, што за Милана нисам био у могућности да прикупим више података, а поготово што смо имењаци и вршњаци.

Милан је дао свој млади живот да би нама који смо остали иза њега било боље. Па нека му је вечна слава и хвала. Никола Ћукић, од оца Николе и мајке Марије, рођен је ста

1917.

23. Авгу

године у Цетини, сада општина Книн. Потиче из врло сиро

машне сељачке породице

породице ратара, члан СКОЈ-а од

1941.

године, кандидат КПЈ од Септембра 1942. године, а члан КПЈ од марта

1943. године. Никола је детињство провео у врло тешком времену. Довољно је напоменути да је рОђен кад је још увек беснио Први светски рат, а тешко је било живети и по завршетку рата. А, да би за Николу био још те)Ј(И живот, са њиме су остале иза родитеља још две сестре. Отац му је

погинуо у Првом светском рату, а набрзо по завршетку рата мајка се преулала па се тако троје малолетне деце нашло код свог стрица на старању о исхрани и другим животним потребама. Њих троје помажу своме стрицу у чувању стоке, а чували су стоку и осталих имућних сељака. За чување стоке осталим сељацима прима ли су минималну награду, а у већини случајева стоку су чували за оно мало хране и то више пута у недовољним количинама. Никола, пре

него што је довољно ојачао, постаје кућна глава (деоба са стрицем). Са још недовољно младалачком снагом прво одлази у оближње далматин ске градове, после у Београд, ради зараде. Свуда га је чекао посао физпчког радника. Нешто се мало описменио као самоук, пишући kal\-ЈеНОI\I по камену, јер у његовом детињству у Цетини школа није постојала. Радећи под врло тешким условима и живећи у радничкој средини долази у контакт са напредним људима из радничке средине

и убрзо се нашао у борби за радничка права, услове рада, већа примања и политичке слободе радника.

1938. године Никола одлази на одслужење војног рока.

Служи 9. fесеци у Обалској артиљерији Боке Которске. У војсци је био по

лушан, али није подносио неправду, безразложна малтретирања, па бог тога више пута долази у сукоб са својим старешинама, такозваним :апларима, па је због тога неколико пута дисциплински кажњаван. По Iдслужењу војног рока одлази на рад у Београд да би помагао себи и :естрама.

Почеткомаприлскограта

1941. годинеНиколасезатекаоуСињу,

'војсци, као резервиста. Са својом јединицом од Сиња до Камешнице е препешачио. Тамо је настало опште расуло његове јединице. После 'ога Никола опет пешке долази у родну Цетину, али наоружан и одмах Iгитује по селу да народ окупатору и властима НДХ не предаје оружје 1 опрему, већ да га сакрије било где, јер ће итекакотребати једног дана. f мају 1941. године одлази у Динару са групом младића из Цетине, да Је би пао под контролу Италијана и Усташа, а у збеговима долази у (одир са Николом Вранчићем, а ујесен исте године и са Божом Би Iићем, и са осталим првоборцима тога краја. Те исте године успео је гспоставити везу са босанским првоборцима на Унишким Доцимз, щносно Развалама. То је било 29. Јула 1941. године. Тада, уствари, и Iочиње његов борбени рад на разним задацима НОР-а. у периоду од јуна месеца 1941. године па до фебруара 1942. 1 икола је имао неколико окршаја са И талијанима и У сташама у одбра -ЈИ своје родне Цетине, али је сваки пут била ратна борбена срећа на ьеговој страни, па је тако из борбе излазио као победник. После тога Јостаје, сад Ьећ прекаљени борац новоформираног Унишког одреда. 3елику борбену славу добио је када је изненада напао непријатељску lатролу стационирану у згради основне школе у Цетини, а 18. Фебруа )а 1942. са око 14 Цетињана води борбу са Италијанима и Усташама. Гада је рањен, али не смртоносно. Избегао је заробљавање. Концем \1арта 1942. године премештен је у Цетинску партизанску чету на \10дрића Кулу и постављен за командира 11 вода, а у Јуну 1942. постаје 50рац и старешина И Далматинског ударног батаљона а од Септембра [1сте године припадник је Далматинске И ударне бригаде, у којој остаје ::ведо 20. Октобра 1946. године. Николаје уче.сник многобројних борби [1 легендарних битака на Неретви и Сутјесци, борац је са 17 рана, теже је рањен на Хвару. 1944. године лечен је у граду Бари (Италија). После печења враћа се у прве борбене редове иако је имао услове да остане у позадини. У току рата Никола j~ био борац, пушкомитраљезац, коман цир вода и командир чете. Као храбром борцуб:ила му је поверена бригадна застава. Био је изузетно скроман, поштен, али храбар - за

~ример осталим, на тренутак љутит, али правичан друг. Унапређиван Је редом у чин ове до капетана.

Од 20. Октобра 1946. године до 8. Фебруара 1947. Никола се налази

на Семинару Народне милиције у Загребу. Тај Семинар је био доста тежак. Требало је савладати 16 наставних предмета али га је ипак завршио са просечном оценом врло добар ..По з~ршетку курса упуhен је у Сињ на службу у Народној Милицији, али крајем 1947. је демоби лисан, ради слабог здравља, а то су, разуме се, последице рата. После краћег опорављања радио је колико је могао у млекарској задрузи у сињу, после у Батајници - на Бакића салашу у 3eМYXfY, у грађевинском предузећу "Ратко Митровић", а касније у предузећу за производњу цигле и црепа у Батајници, а умро је 8. Августа 1966. године. Преживели борци радо се сећају друга Николе и он заиста заслужује да се о њему пише и говори, да његова добра дела не иду у заборав. А заборав је велики непријатељ историје и добрих дела, као што су дела Николе Ћукића и за све му хвала и слава!

Баришић Ђуре Марко рођен је 19. фебруара

1921. године у Цети

ЈИ, засеок Палачевић, општина Книн, српске националности, потпу

ювник у пензији, члан КПЈ.од Септембра

1943.

године.

Рођен је у многобројној сиромашној сеоској породици Далма

~инске·Загоре. Након завршетка основне школе у родном селу, помаже юдитељима у земљорадњи и другим кућним пословима. Због бројно ~ти чланова домаћинства и губитка родитеља одлази од куће да би ~лужио туђина и тако упознаје породицу Ј ове Вујатовића са Врбника, соја га прихвата као рођено своје дете. Постаје добар пријатељ његове ~eц~, К9ји га као школовани уче како треба боље живети. 1939. године ;а старијим Ј овиним сином Илијом одлази у Београд и запошљава се rПрво асфалтно босанско предузеће у Београду. Ту му се отварају нови IИДИЦИ, упознаје се са напредним људима, радницима и студентима. Ги људи га политички уздижу и упознају са радничким покретом, тако ~a убрзо постаје члан Синдиката, као напредан радник учествује у птрајковима, па је због тога често хапшен а уз то и батинан, али га то ош више учвршћује у борби против тадашње владавине. Почиње ~обијати конкретне задатке од комуниста. 27. Марта 1941. године rчествује у демонстрацијама против пакта у Београду. У окршају са кандармима буде ухапшен спроведен у VII кварт. По обичају и тамо је lримао батине. Кажу: "Ово ти је лекција од нас". По изласку из затвора rпознати са његовим држањем у затвору другови га примају у КПЈ 29. v1apTa 1941. године. Пропаст бивше Југославије затиче га у Београду и 13 Београда одлази у Крагујевац. Половином Априла пала је одлука да -ьих 20 одмах иду у Далмацију, тј. у родни крај и тамо стижу 25. Маја. ]аравно, било је успут сукоба са У сташама. Почетком Јуна 1941. године у Цетину долази Никола Вранчић и ~оноси упутство за окупљање људи и припрему за устанак. Упознаје се ~a Јовом Стричевићем, ради на прикупљању оружја, окупља околину

la устанак, учествује у устанку 27. јула 1941.' године. Крајем године рормира се група од 15 бораца из Цетине и ствара се 11 цетинска чета,' \1арко постаје курир чете, чета улази у састав 1 ударног батаљона а \1арко постаје курир I Далматинске бригаде. Од формирања до 10. ребруара 1943. године постаје Командир 111 вода, IП чете, V батаљона I а;алматинске бригаде. Марта месеца 1944. године унапређен је у чин 10ручника. У Августу исте године постаје заменик команданта 3рличког партизан ског одреда и члан Котарског (среског) комитета 3рлике. 1. Јануара 1945. године постаје командант 111 батаљона Ю Дал ~атинске бригаде. У то доба је унапређен у чин Капетана. На тој Ј:УЖНОСТИ остао је ДО' краја рата.

у току НОР-а Марко одлази у Сарајево у БОШ. Након завршетка БОШ-а, са чином капетана i класе враћа се са службом у Марибор, где је постављен за Команданта батаљона I Истарске бригаде. Из Марибора одлази на изградњу пута '9Братство-јеДИНСТВО'9 и тамо постаје двостру ки ударник, наравно као добар и марљ:ив радник. По завршетку ове радне акције добија нову дужност и постаје 1949. године Командант 1I батаљона \/Ш пука у Источној Србији, тачније у Петровцу на Млави. 1952. године добија преlсоманДУ поново у Сарајево у ШПЕК, са чином мајора враћа се у. поменути Петровац и по.стаје командант Ш наставног

граничног батаљона. На тој дужности остаје до пензије, а у пензију, због здравствених разлога одлази 1956. године.

I\1apKo за време официрске активности врши следеће дужноети: члан Бироа Батаљона, члан Бироа Ilука? члан ПУIЮВСКОГ комитета, члан

дивизијског комитета, а као пензионер настанио се у Новом Саду, тамо

се укључује у политичке форуме Скупштине општине НОВИ Сад, члан Извршног одбора Удружења Савеза бораца Општине НОВИ Сад, деле гат Скупштине Савеза бораца, као И низ других функција у њеној заједници члан Председништва СоцијалистИ'Чког Савеза, Црвеног Крста, члан Месне заједнице, члан Секретаријата СК Месне заједнице и остале партијске организације, а у чин потпуковника унапређен је 1967. године.. Одликовања: iПартизанека споменица 1941. године бр. 19012 Медаља за храброст добијена у рату

11 -

Орден за храброст добијен у рату бр.

8318 IV - Орден Партизанске звезде Ш реда бр. 247 ОД 23. V 1945. VОрден заслуге за народ 11 реда бр. 485 од 22.V 1947. VI - Орден Народне Армије 111 реда бр. 14 од 1.V 1958. VII - Орден Братства ијединства са сребрним венцем бр. 79 од 21. Септембра 1965. године VШ - Десета годишњица Југословенске Армије од 1941-1951. IХ Орден рада са златним венцем бр. 3 од 1. Августа 1974. Страна одликовања: I - Бугарска медаља за храброст I11 -

СПИСАК ЖРТАВА ФАШИСТИЧКОГ ТЕРОР А СА ПОДРУЧЈА МЕСНЕ ЗАЈЕДНИЦЕ ЦЕТИНА:

1) 2) 3)

Баришић Кузмана Ђуро, рођен

1884. - убијен 1943. Баришић Ђуре Марко, рођен 1930. - убијен 1943. Четник Ђуре Марко, рођен 1910. - убијен 1941.

4) Четник Петра Милица, рођена 1883. - убијена 1943. 5) Четник Боже Миле, рОђен 1879. - убијен 1943. 6) Четник Тодора Марта, рођена 1904. ~ убијена 1943. 7) Четник Илије Стеван, рођен 1919. - убијен 1944., Стр мица 8) Гавран Шпире Цвита, рађена 1882. - убијена 1943. у Бихаћу 9) Куробаса Марка цОЖО, рођен 1899. - убијен 1942., Јасеновац 10) Маријан Симе Петар, рођен 1888. - убијен 1942., Јасеновац 11) Преочанин Васе Марија, рОђена 18778. - убијена 1942. Цетиа

12) Преочанин Марка Ђорђе, рођен 1922. . : убијен 1941.

на Бале-

13) Преочанин Луке душан, рОђен 1898. - убијен 1943., Цетина 14) Тотић Павла Боја, рођена 1899. - убијена 1944., Цетина 15) Тотић Петра Анте, рОђен 1892. - убијен 1944., Цетина . 16) Врањеш Михајла Мијо, рођен 1888. - убијен 1942. Нова Гра l1шка

17) Врањеш

Јована Ђуро, рођен

1895. - убијен 1942. Нова Гра

iIшка

18) Врањеш Илије Никола, .РОђен 1923. - убијен 1942. Нова Гра iIшка

19) Врањеш Јована Лазо, рођен 1885. - убијен 1942. Нова Гра {шка

20)

Вр.ањеш Симе Петар, рођен

1890. - убијен 1942. Нова Гра-

1шка

21) Врањеш Ђуре - новорођенче 1944. у Београду - Немци 22) ВрањешЋуре Цвита, рОђена 1917. - убијена 1944. у Београду 23) Врањеш Боже Мијо, рођен 1920. - убијен у Београду - Немци 24) Вуковић Луке Митар, рођен 1933. - убијен 1944. Цетина 25) Вуковић Симе Марко, рођен 1901. - убијен 1941. Грачац 26) Вуковић Николе Илија, рОђен 1901. - убијен 1941. Грачац 27) Вуковић Стевана Љу6ица, рођена 1924. - убијена 1942. Кијеt.

Закључно са бројем 27 (двадесетседам). Ово је списак жртава Iшизма. А сада долази списак палих бораца у току НОР-а са подручја етине:

·1) 2)

Баришић Боже Петар, рођен

1915. - погинуо У борби 1941. Баришић Ђуре Никола, рођен 1912. - погинуо 1943. V офанзи-

3) Баришић Ђуре Јован, рођен 1924. - погинуо 1945. Ланац 4) Баришић Ђуре l\rlapKo, рађен 1910.- погинуо 1945. Широки Б~ff 5) Баришић Ђуре Лука, рођен 1925. - погинуо 1942. Бања Лука 6) Баришић Симе Јован, рођен 1890. - погинуо 1942. У борби 7) Баришић Петра Илија, рађен 1912. - погинуо 1945. Лика 8) Четник Илије Ђуро, рођен

1904. - погинуо 1944.

9) Четник Петра Јован, рОђен 1912. - погинуо 1944. Даниловград 1О) Ћукић Милана Мићо, рађен 1923. - погинуо 1945. Трст 11) Кнежевић Ђуре Марко, рођен 1913. - погинуо 1943. V офанзива

12) Кнежевић Филипа Васо, рађен 1906. - погинуо 1942. 13) Куробаса Марка Миле, рођен 1908. - погинуо 1945. Лапац '. 14) КуробасаНиколеЋуро, рОђен 1921. - погинуо 1942. одИтали јана Цетина

15)

Маријан Миле Никола, рођен

1910. - погинуо 1945.

Сремски

фронт

16)

Милаш Марка Стеван, рОђен

1922. - погинуо 1945. - Шидски

фронт

17) Милаш Илије Божо,

рођен

1924. - погинуо 1945. - Сремски

фронт

18) 19)

Преочанин Анте Јован, рОђен Преочанин

1902. - погинуо 1942. Ун ишта Боже Илија, рОђен 1921. - погинуо 1945. Илок,

Срем

20)

Преочанин Боже Душан, рођен

1925. - погинуо 1945.

Шиклош, Мађарска

21)

Преочанин Симе Ђурађ, рођен

1921. - погинуо 1945.

Широки

Бријег

22)

Преочанин Тодора Марко, рођен

1922. - погинуо 1945. Широ

ки Бријег

23) 24)

Преочанин Симе Миле, рођен

Прео~анин Марка Илија,

1924. - погинуо 1945. Базовица рођен 1919. - погинуо 1943. Лакат

Невесиње

25)

Преочанин Симе Лазар, рођен

Немuима

26) 27) 28)

1916. - погинуо 1942.

борба са

- Дувна

Врањеш Анте Илија, рођен

1908. - fIОГИНУО 1942. Цетина Врањеш Васо, рађен 1914. - погинуо 1944. - Драгаљ, Грахово Вуковић Ђуре Милан, рОђен 1922. - погинуо 1943. Зворник 37

29)

Вуковић Николе I\liплош, рОђен

30) 31) 32) 33)

Вуковић ПIпире Боја, рођена Вуковић

Вуковић

1924, - погинуо 1943. - Сутје-

1921 ... погинула 1943, - Сутјеска Симе Петар, рођен 1924. - погинуо 194:i. КЈ. п(инда Сит,ле Дю.fјан, рОђен 1916, - ПОГИН)!О 1<}:.1·5. Шпире Нико, рОђен 1924. - ПОГНfТУО 1945.·· ~ремски =

Н'Т

34)

Вуковић Шпире Илија, рођен

ьучно са редним бројем

1922. - погинуо 1944. - Цетина,

(тридесетчетири).

!-IЛ"ПОI\1ЕНА

)Келим исказати тешкоће са прикупљањем података за своје за

:. На

пример, потражим од неког његовог бли)кег или даљег срод а мени потребне податке. Наилазио сам код појединаца на врло 1е одговоре. Кюке, тај неко, нељу6азним повш:.пеНИlVl, тоном: "Откуд ! знам. Шта се то мене тиче. Шта ће теби то", и тако даље. А, наравно, IМ наилазио и на раЗУl\Јевање код појеДИ1i-IИХ особа па :желим их по ну споменути и да им се 1iЗ душе, од срца захваЛИТ"l на сарадњи. А

у: Професор Господин Светозар Душанић, службеник Српске Па iаршије за уступљену фотографију Владике Ј'<v1илаша, Петар Ми ј звани "Професор" за фотографију свога оца Марка, Илија Четник rютографију свога стрица 1\1арка, Марија Баришић, удата Гаргента, отографију свога деде Љубана, Чедомир Преочанин - за фотогра

(" свога прадеде Ђурутине. Захваљујем се и свим осталима који су )ило како и било чиме помогли у мојем настојању. 3амолићу моје читаоце да ми опросте на мојој оскудној стручно на мој рукопис. Размишљао сам да најмим стручњака за правопис,

сам од тога одустао јер су ови стручњаци необично скупи а и моја еља да моје казивање буде само моје и ничије више. Ј а сам писао >1 свака друга самоука особа. Исто тако замолићу моје ближе и даље хнике да се не љуте на мене што сам Ја приказао нашу породицу,

lекада исувише сиромашну. Зато је познато да је наша породица са )м, моралом и поштењем исувише богата, па драги моји сродници иелим да се са поштењем треба поносити јер је свака имовина

гшзна па била она непокретна, покретна или готовинека, а поштење

iJe вечито

да живи.

38 .

ПЛЕМЕ МИЛАШ Прича из предања и литературе. Племе Милаш у писаном доку

менту први пут се спомиње

Октобра

1693.

године. Тај писани доку

мент налазио се у 3адарском градском архиву, уколико га није нестало

за време многих ратова од тада па до данас. Тамо је писало да су многе породице из племена Милашевић прешле из Дувна тада Турске Царе вине у Млетачку Републику и населиле се на врелу реке Цетине у истоименом насељу. Ове породице су прешле из Дувна под вОђством

Николе Милашевића, а друга група мало касније под вОђством Боже Милашевића. Племе Милашевић били су храбри, борбени и ратоборни али и непослушни за турску владавину, па се турске и млетачке власти дого

воре да се племе Милашевић пресели у хришћанску државу то јест у

Млетачку Републику. Млетачке власти радо су примиле ове за Турску непослушне поданике, јер су знали да поседују високу ратну вештину па их зато и населе поред саме турске границе према Босни по унапред замишљеном плану. Доласком племена Милашевић у нову средину

чекале су их велике невоље, као и обично колонисте свих времена. Прва невоља је била са католичком црквом, јер ни добровољно, ни под претњом, ни под било каквим примамљивим обећањима нису хтели примити Унију~ то јест нису хтели да се одрекну своје православне вере па да приме католичку веру. Али одмах после тога политичке и

државне власти Републике доносе званичну одлуку да се племе Ми лашевић назове Милаш: Власти своју одлуку образлажу тиме да тобоже прикрију од Турака да су дојучерашње турске поданике населили близу границе. Арамбаше Никола и Божо успротиве се на одлуку власти, али се, разуме само по себи, да нису имали шансе за борбу јер седржавна одлука мора поштовати. Нема сумњедаје у овом прекршта вањуглавнуулогуигралакатоличкацрква,аипознатоједајеМлетачка Република увелико зависила од те цркве.

Племе, сада већ Милаш, иако су против своје воље примили ново презиме, нису имали друге могућности осим, као дошљаци, да се

помире са својом судбином и да се поккоравају властима, а по природи вредни и марљиви за сваке послове и, наравно, почињу проширивати

свој животни простор. Прво се прошире на повећу површину обради вог земљишта на самој босанској граници, а тамо је погодан терен за испашу стоке и то за сва годишња доба. Ово земљиште први је почео обрађивати неки Павле, назван Палас, паје по њему та "оаза'9 и названа "Паласовића долац", а од породице Паласовић касније се родила поро дица Јелић, која се и данас тако зове, али су сви помоћни називи

званични. Друга породица ради обраде земље а и испаше стоке ошири се и на "оазу" Јарчиште. Из ове породице касније се родило ше· помоћних незваничних презимена: Мићиловић, Ј ованковић, rијетиновић и још се прошире у виши планински део који се звао ештеновац. Један од момака из племена Милаш прижени се код цуре породице Четник. То су оне куће које су поред самог Четниковог ера, а припадају породици Милаш. Тамо је била цура јединица, није :ала ни браће ни сестара. У тој брачној заједници родило се помоћно званично презиме Шпикић. Ова дотарица имала је свога поседа и у цу Паласовића, па је отуда и дошло име Шпикића Долац и данас га

ЈУ са оба имена. Ја сам Октобра месеца

1988.

године путовао у Дувно са жељом и

мером да било шта сазнам о племену Милашевић, али У службеним (Iсима ни у општинском матичном уреду, ни у матичним књигама

авославног, ни католичког свештеника нисам успео ништа сазнати,

1 ми је усмено казивао тамошњи стари Имам. Он каже слушао је од >га претходника да су за време турске владавине многе православне

Јодице примиле ислам па су одмах добијале друга презимена, а оне звославне породице које то нису хтеле пресељене су у хришћанску >каву. Ово су речи старог муслиманског свештеника који ми у разго )у рече да је зашао у десету деценију. Без сумње може се закључити да су те породице које нису хтеле имити Ислам у Дувну, баш оне што су пресељене, а боље речено )теране у хришћанску државу, односно Млетачку Републику. Јер, :огод нису хтели примити Ислам у Дувну, тако нису хтели примити ијуу новој средини. А што се тиче мишљења појединаца даје племе [Лаш некада прешло из Црне Горе, са планине Ловћен у Дувно, то звучи уверљиво јер је некако несхватљиво да се хришћанско племе ~ceљaBa из своје хришћанске државе у Турску Царевину, а то није

:исао ни Владика Милаш пишући о постанку Милаша у својој ауто )графији.

ЛИЧНОСТИ РОЂЕНЕ У ПОРОДИЦИ МИЛАШ у Цетини је рођен 1816. године Тривун Милаш, од оца Стевана таша. Стеван је осим сина Тривуна имао још потомака и ја сам амтио једног од њих, а то је његов унук Крстан, звани "Видо". Знам Крста н није имао мушких потомака. Крстан је доживео дубоку рост, а умро је после Првог светског рата на 10 година. Његовог lTa Танасија ја нисам запамтио јер је погинуо у Првом светском рату. шсије иза себе оставља 3 сина, као ратну сирочад: Николу, Стевана

и Јована. Стеван се није женио, а потомпи Николе и Јована и данас живе тамо, уколико се нису разишли по свету рали зараде, односно посла.

Тривун је до Десете године своје старости живео у родном селу без школовања. Тада га је узела к себи у Шибеник, тетка му Јелена, која

је била ту удата за Николу Парашћеву, пореклом са острва Крка. Овај Парашкева био је имућан трговап. изванредно побожан православни хришћанин, као и његова жена Јелена. Њих двоје нису имали свога

порода, па су због тога и узели Тривуна к себи. Тривун је ту у Шибенику код тетке и тетка завршио основну школу И трговину. Тривун је био

Србин, православне вере, па живећи ,и радећи у Шибенику упознао је

једну римокатоличку девојку, пореклом Италијанку. Звала се Марија. Тривун се са овом девојком хтео оженити, алије поставио услове да она пређе у православну веру, али је у то доба 1844. године тешко било и замислити да неко прелази из католичке у православну веру. То су строго спречавали не само католички свештеници, него и државне

власти.

Али Марији нико није могао сломити њену отпорност и

решеност да се вечна са Тривуном. После великих мука, писмених и

усмених молби, успела је да се испише из католичке вере, али кад је пред католичким свештеником кумила, молила, клечала на голим ко

ленима и рекла му - ако јој не да исписницу да ће она постати велики противник католичке вере. Тако је Марија добила исписницу и прими ла православну веру и вен,Чала се са Тривуном. Почетком фебруара 1844. године Марија је за кратко време постала боља православна него она којаје рођена у тој вери. Тривун и Марија су сретно живели у браку. Прво њихово рођено дете је мушко, па из поштовања према своме тетку и добротвору Тривун Је своме сину дао име Никола

у Шибенику је рођен

априла

оца Тривуна и мајке Марије, а

1873.

1845.

године Милаш Никола, од

године у манастиру Драговић

добио је звање калуђера и ново име Никодим. у родном Шибенику завршио је основну школу и средњу школу, богословију у Сремским Карловцима, Филозофски факултет у Бечу, Духовну академију у Кијеву. Кијев је главни град Руске покрајине Украјина. Знао је говорити више страних језика Фотографија га при казује као студента Духовне академије 1871. године ради усавршавања грчког језика боравио је на Халки (Грчкка) 2 године дана

Никодим Милаш као знаменита личност у новијој историји православља, а нарочито за православну ЦРI\ВУ представља и ЈОШ неи-

П1'Т2!ннr КШГП1тал БОIГОСЛОЈ8ске науке аРХИП2lстирсюе слуљ:бе и нацио~ ~лног радао

По завршетку Духовне академије Милаш је постављен 1871. го [не за професора 3адарске богословије, а у марту исте године за :ЈКтора исте. 18750 године учествује и достојно представља Српску ЈКВУ на Интерконфесионалној конференцији теолога целога света у ~HY (Немачка). Iv1илашева излагања на тој Конференцији била су

узетно запажена. Говорио је на немачком језику и указивао на потрезближавања и братског споразумевања између православне и старо толичке, англиканске и протестантске цркве, па је због тога и ВИПlе 'та узимао реч и сваки пут радо слушан, на тој конференцији од ~исутних чланова, јер, по њему, ниједна црква не сме радити ништа ЮТИIl друге, на тој конференцији било је 99 чланова, а међу њима :ло су

22 православна

представника под вођством Милаша.

Високи углед 3адарске богословије и одлична научна спрема ~них слушалаца је углавном заслуга њеног ректора Др Милаша, у јој је углавном провео као ректор од 1872. до 1890. године. Његов пех у теолошкој науци, а нарочито у црквеној и правној прочуо се

надалеко, не само у православном свету, него је цењен од католичких, протестантских и других богослова, а његове савете тражили су и поглавари аутокефалних цркава у решавању важних црквених и прав них питања. Биран је у пуно црквених и културних установа, па када је српска влада сазнала за све ове успехе Др Милаша, позвала га је да реорганизује Београдску богословију. Позив је упућен службено са потписом тадашњег министра просвете Милана Кујунџића. За Београдје кренуо у Новембру 1886. године. Тамо га лепо приме Митрополит Мраовић и министар Кујунџић и после само неколико дана изађе Краљев Указ којим се Милаш именује ректором Београдске Богословије и одмах је преузео своју дужност. Али, већ првих дана је приметио да се у њега гледа са неповерењем

Тада је у Србији владала ОбреНОI;Jића династија и биле су тамо две политичке партије: Напредњака и Либерала. На челу Напредњака био је Гарашанин и његова партија била је на власти, а на челу Либе рала био је Ристић, па, као и свуда у свету тако и у Србији, опозициона партија, односно њени појединци не бирају средства само да сруше партију која је на власти да би они тамо дошли. А, један од ватрених либерала, или боље речено безуман човек, у очи је рекао'Милашу, да Срби рОђени у Србији нису исти као Срби који су рођени са левих обала Дунава, Саве и Дрине. Милаш се нашао у чуду, јер се он од свог останка борио за добробит Срба, а овако нешто доживљава у Београду, па је тражио аудијенцију код Краљице Наталије, да јој се поклони и по жали, а није

претпоставио да су ти исти безумњаци већ Краљици напунили уши, говорећи јој против њега такве интриге да их ни сам ђаво не би могао измислити. Аудијенција код Краљице завршила се тако црно, као и сусрет са оним либералом који каже да Милаш није прави Србин. После уобичајених протоколарних речи, Краљица га је питала, између осталог, како стоје ствари са Унијом у Далмацији. И још му је рекла да је Србија строго православна земља и да он треба знати да у њој нема места ни за какве стране агенте. Милаш се нашао још у већем чуду и језикк му се завезао. Једва је успео да се прекрсти и да изговори речи "Помози Боже Срби да се сложе", јер се он стално борио да Срби не примају Унију, чак је успео да неке православне, који су се поунијати ли, поврати у православље - на пример оне у Врлици, а Рим га је сматрао за свог непомирљивог противника, а у Србији овако нешто доживљава.

Милаш пише у својим мемоарима, кад је њега као високог ручњака црквених, правних и филозофских наука позвала из Далма је у Србију легална влада и кад је по основу краљевог указа постав ~H за ректора београдске богословије, није могао ни у сну сањати да наићи на било какве партијске интриге, а поготово што није знао ни ограм ниједне партије, јер о томе није ни размишљао, па је хтео мах да се врати у Далмацију, али су га од тога одвратили неки шистри, а нарочито министар Драгутин ф'ранасовић, рОђени Дал

тинац, паје са тешкоћом некако издржао ту школску

1886/87. годину

:ратио се на своју дужност за ректора Заnарске Богословије. Исто тако је могао разумети да у Београду може иаићи на такав осиња, а што тиче Краљице Наталије која се њему представљала као велики за {пиик Православља, та иста краљица после тога за неколико година рекла се православне вере и примила католичку и постала њихова нахиња.

1888. године Милаш добија писмо од тадашњег министра про ~Te и црквених права Србије Др Владана Ђорђевића да он, Милаш

у Београд и преузме новоосновану атедру Канонског права у

ликој школи У Београду. Каже министар: "Желим да Ви будете први офесор те катедре". Он је учтиво одоворио да то за сада не може инити.

Те исте године, 1888. 31. Децембра, пише му из Темишвара, viишварски Епископ Георгије Бранковић, да је за Милаша пред

ђено место за ректора Богословије у Сремским Карловцима. И ову је нуду учтиво одбио и захвалио се на великом-поверењу. Милашје царском одлуком постављен за истарско-далматинског :l.Дику- 10. јула 1890. године. Он је ову одлуку примио против своје ъе, али се зна да се против царског указа нико не може борити. ,знавао је, као рођени Далматинац, менталитет Далматинаца, а

1авном било их је два слоја: оних што су носили на глави француске :шире И беретке и оних што су носили црвене капице. Ових других по је бројно много више па овој такозваној интелигенцији није било IlKO масу полуписмених и потпуно неписмених окренути против по кога, па и против самога владике. Тадаје далматинску интелиген ју предводио Сава Бјелановић, Никола Новаковић из Книна и други. ~лановић је издавао лист "Српски глас", па је чак имао смелости да lише чланак у свом листу против именовања Милаша за владику.

iЮ је срочио чланакк да ниједно слово није дотакло царски декрет, а исти Бјелановић касније се опходио код Владике у пријатељском lИКУ.

Милаш је писао да њему ове интриге у служби не сметају, јер је располагао високом спремом црквене, правне и филозофске науке, а знао је да је још од 1886. године постој~о царски указ, по коме су све цркве и вероисповести у Царевини једнаке, али су му сметале ове проклете интриге што долазе од његових истоверника и зато што оне

и те како могу да шкоде у масама, јер не могу сви да растумаче да је то лична мржња или завидност.

Милаш, као хуманиста, патриота, родољуб и добротвор, дола

зећи у родно село свога оца Тривуна о Спасовдану, а понекад и о зимским верским празницима, ради богослужења у старој цркви Свети Спас, кажу да је он тада говорио да му је врло мило што се налази у кругу породице од које је и он поникао и затражио да му доведу што

7 година старости, али да су из племена Милаш - да их тако су га мештани звали, тестира - испита да би једног

више дечака до

он, поп Нико, дечакак одредио како би га повео са собом да изучи високе школе, јер му је жарка жеља да неко из те породице заврши те високе школе. И тако је поп Нико одабрао једног дечака по имену Душана Душан Ми лаш, син Јакова Милаша, звани "Јаковац". Нису истините приче које говоре даје поп Нико одабрао мало Дују (тако су звали тога дечака) зато што је он, Дујо, син тадашњег старешине села Ј акова Милаша, већ

напротив, поп Нико је за то сазнао тек каДа је одабрао дечака.

Поп Нико је добро проценио малог Дују, јер је у основној и у средњој школи сваке годиен добијао натпросечну оцену, али у завршном разреду средње школе прочуло се да га поп Нико припрема

послати у Беч на факултет. Тада је дошла до изражаја верска и поли тичка завидност, па су га професори у том разреду срушили са лошим оценама. Али се поп Нико томе жестоко успротивио и тражио посебну комисију да овога дечака испита, наравно са изузећем његових профе сора. И заиста је Душан положио испит са највећом оценом. Поп Нико је био- сигуран у Душаново знање, јер га је пропитивао у вечерњим часовима, па је зато и тражио посебну комисију и ако је Дуј о упућен на Џравне студије у Беч, а за неправедне оцене једног српског дечака не треба се чудити, јер је у то доба, као и увек, била таква аустроугарска политика, да се Србима било како ускраћује високо школовање, као што има више примера како су прошли наши великани: Никола Тесла~

Михајло Пупин, Никола Крнић итд. који су морали напустити Ау стрију па ићи у Америку и отуда доказати целом 'свету свој геније. Душан је завршио правни докторат 1914. године. Тад је почео Први светски рат, а то значи да је од првог разреда основне школе до завршет ка доктората редовно сваке године полагао испите, тако да отпадају оне

5не приче да је Душа н био лош ученик. И то су приче измишљене, је на жалост карактеристика појединих људи у тим крајевима. Нису ie ни оне приче да је Душанов отац Јаков, као ратни старешина сел~ ће ићи у рат, а ко не, јер даје он Јаков имао ту моћ, сигурно би прво педео од рата свога сина Петра. А, напротив, Петар је отишао међу има у рат. Сећам се да су наше неке комшије прекоревале мога оца ~ њега тобоже Јаков ослободио од рата. Наравно да то није истина, ге 1914. године, тј. за :време мобилизације мој покојни отац је имао ITOMaKa и то сви у маЛОлетним годинама, а осми_ потомак је рођен реме рата, па према томе нико нашег оца није ослободио рата осим гријских војних закона. Овде не желим споменути имена наших шија који су ТО говорили, а поготово кад они сад више нису међу :а живима.

Душана је рат затекао у бечу. Управо тад је и завршио Правни горат и наравно одмах му је уручен позив за мобилизацију. Упућен а фронт у Галицију и ту му се губи сваки траг. Ј а сам 1960. године ~OBapao у Земуну са лекаром који се звао Вуко Јовановић, рођени Iогорац, па ми је казивао да је он Душана познавао за време студија ~чу и да су заједно дошли на фронт у Галицију, и да га је тада видео ледњи пут, а да је он, др Ј овановић, ту у Галицији из аустријске бегао у руску војску, тада још царску руску па сматра да је то исто ушао и Душан, али, каже, по свој прилици није успео. И он, др Iновић, претпоставља да је Душан завршио ту свој живот, јер, каже rовановић, да је ту било неописиво крвопролиће између аустријске

уске војске. Било како било али Душанов отац никада није добио :акво обавештење о судбини свога сина, а нити је примао какву пору а сећам се се врло добро да су ту потпору примале неке удове воје мужеве или самохране мајке за своје синове изгинуле у рату. потпора данас би се звала накнада, додатак или пензија - то је зим свеједно, а потпора је имала грозно име и звала се "крварина". Није Милашу било лако владиковати ни у Истри ни у Далмаци

Гребало је доказивати да римска пропаганда није у праву. Требало оједине Далматинце, односно далматинске Србе одвраћати од њи е вековне познате злобности и завидности на које их наговарају 'ови противници, а колико. је требало филозофске и друге спремнои стрпљења да се удовољи бечком царском двору о томе да се и не )ри.

Аустријски Цар Фрањо Јосип често је примао Владику у ауди

цију и остајали су заједно у разговору, дуже него обично, а то је било г тога јер је Владика врло добро ГОВОРИО талијански језик, а Цар је

баш тај језик обожавао. Тако је Владика, боравећи у Бечу, 23. Јуна 1897. године примио на разговор делегацију бечке црквене општине, која му је изјавила жељу да њихова општина одмах буде издвојена од Буковине и да припадне под његову власт. То је Владика усвојио са задовољством и захвалношћу. Наскоро је Цар о томе издао декреТ 9 паје од тада Еечка црквена општина постала саставни део истарско-далматинске епархи

Је.

Владика Милаш, поред црквене - филозофске и правне изузетне способности и заслуге, имао је високи углед и на пољу књижевности. Ј а ћу овде набројати његова непотпуна дела. Кажем непотпуна, јер кад сам ја преписивао његова дела тада још библиотекарска картотека није била потпуно сређена. Ово су његова дела, која сам успео да" запишем у библиотеци: 1) Достојанство у православној цркви 1879.

2) Словенски Апостоли Ћирил и Методије 1881. 3) Канонско начело православне цркве 1884. 4) Крмчија славинска 1884. 5) Никола Милетић - народни добротвор војвођанских Срба 1885.

6) О канонским зборницима православне цркве 1885. 7) Потреба класичног образовања 1887. 8) Правила православне цркве 1895. 9) Црквено право 1890. ' 10) Православна Далмација 1901. 11) Православно калуђерство 1902. 12) Мржња као бракоразводни узрок 1902. 13) Имфамија (глад) 1906. 14) Брак између хришћана и нехришћана 1907. 15) Грчко-римско право о црквеној имовини 1908. 16) Брачно право у Аустрији 1908. 17) Застарелост у црквеном праву 1911. 18) Самолични суд над свештенством 1913. 19) Православна црква у Дубровнику 1913. Жао ми је што нисам био у могућности да набројим сва Ми лашова књижевна дела. Владика Милаш је, као и сваки други напредан човек имао повремених завидника и злобника. Кажем повремених, јер како је које његово дело одштампано или што је он више напредовао у својим звањима, на пример кад је стекао међународну титулу доктора

ва, филозофије и богословије, или IСад је царском одлуком постао дика - тад су се злобници бројно смањивали и претварали се у :јатеље, било привидно или скривено.

1985. године навршило се 140 година од владикиног рођења, 70 50 година од преноса њеп;ших посмртних остатака

fiHa од смрти и

~убровника (тамо је умро) у његов родни град Шибеник, где је и >ањен у породичну гробницу.

Сва Милашева способност у правној, филозофској и боroсловнауци, боравак у Београду на дужности ректора Београдске 60ГО вије, позив из Београда да преузме место упражњено београдског рополита, преузимање новоосноване канонске катедре на великој

;ли у Београду, писање новосадске штампе у јулу 1907. године после ти патријарха Георгија Бранковића, те новине су помињале и Ми

leBo име за будућег патријарха у Сремским Карловцима - све ово је аустријска полиција верно преписивала у своју црну књигу, која е књига и дошла главе. Милаш се није слагао са царско- краљевским есницима Далматинског двора, јер су они били отворени или скри (i непријатељи православља, па пошто они Милашу нису могли наћи никакву антидржавну радњу да га оклеветају и да му умање ов ауторитет код Цара у Бечу, за клеветање Милаша пронашли су ојим подређеним намештеницима далматинским Србима који су имали високе положај е у Намесништву, а они, да би се додворили [еснику и да би учврстили свој положај, без милости СУ започели Јетање Милаша. Чак су нашли клеветнике и у редовима појединих ђих православних свештеника. То је оно што се каже - циљ не бира

цeТI~a

Кад је намесништво увидело да клеветање Милаша тече по пла гад су почели у неким листовима излазити клеветнички чланци

гив Милаша и то анонимни члан ци. Анонимни члан ци су писани

ЖУСУ самог Намесника. Милаш се по ко зна који пут нашао у чуду ,журио у Беч да у Министарству рашчисти ствар. Тамо се уверио да

ве интриге смишљено срочене. Истог дана, а то је

. године

21.

Децембра

поднесе Цару оставку на свој положај у истарско-далма

СКУ епаРХИЈУ.,

После неколико месеци Милаш се пресели из Задра у Дубров , Повукао се у миран живот, узео је у најам неку старију жену, )машну, да му припрема храну. Никуда није ишао од куће, никога ~ примао наразговор. Сав се предао писању свој:их књижевних дела. 912. И 1913. годину провео је у Дубровнику пишући у самоћи своја

књижевна дела, а није знао да Аустријска тајна полиција верно и ревносно мотри на њега по основу оне црне књиге коју сам већ споми

њао раније. А 1914. године потпуно ослабелог здравља, у лето те године отишао је у бањско лечилиште - данашња Рогашка Слатина, не би ли се колико-толико опоравио здравствено, а и године су учиниле своје.

Тад је већ имао 70 година. Тек ту није имао среће да до краја изврши лечење. Тако је 20. Јула 1914. године добио из Дубровника писмо од свог пријатеља који му јавља да је у његовом стану полиција извршила преметачину и то ноћу око један сат - 17. Јула. Ова преметачина је извршена у одусуству власника стана. Полиција је са собом довела и једног ковача који треба на силу да отвори закључане просторије. Преметачина је трајала пуних 8 часова. У овој полицијској преме-

тачиии учествовали су Један царско-краљевски комесар, Један агент,

два финансијска службеника и два ун~формисана и наоружана жан дар ма, као да је у питању један опасни криминалац, а не један вишеструки доктор наука. П реметачина је извршена детаљно и најо сновније ствари из стана су однете. Све списе и сва писма и један повећи рукопис са натписом "за штампу"

- "Црква и држава у Аустри

ји", пуно писама разних учених људи, па и сву приватну кореспонден цију са разним лицима и са његовом родбином.

Тад је већ било наступило ратно време у Аустрији, па се није могло ништа сазнати да би могло доказати зашто је та преметач:ина онако безобзирно још у његовом одсуству извршен а и могу ли га окривити по основу онога што су однели из његовог стана. Ћутао је и размишљао да ли ће га још одвести у затвор. Стар, телесно изнурен, или боље речено болестан, а и морално скрхан, очајавао је али се није бојао да се може доказати и њему приписати било какво кривично дело, јер је знао да он такво дело није никада извршио. Али, после познатог сарајевског атентата који се тога лета догодио и у којем је убијен аустријски престолонаследник Франз Фердинанд и његова жена Со фија, од тада су сви Срби, без обзира где су живели, па и Срби аустриј ски поданици, криви за тај атентат. По основу тога се бојао да ће се неки безумни конфидент или његов злобник код полиције изјавити сумњу на њега и то би било довољно да га затворе. После тога његовог очајавања штавише га у затвор, у познати Дубровачки казамат. Тамо су га држали до смрти, тј. до 20. Марта 1915. године, а то је доба трајања Првог светског рата. Аустријске власти нису дозволиле да тај недужни паћеник, који је недужан трпио танта лове муке, да буде сахрањен на гробљу, већ је сахрањен на парцели неке православне породице, поред њихове куће и тек 1935. године Краљеви-

Југославија о свом трошку је пренела његове посмртне остатке из бровника у родни му крај Шибеник и тамо су сахрањени у поро QHOM гр05ницу.

Аустрија га осумњичила али наравно без доказа за велеиздају, па га подвргли пакленим мукама као најокорелијег зликовца и између галих мука трпио је и ово: поставили су га у посебну ћелију па су му штали воду на главу и то наизменично врућу и хладну воду, па

;>авно да ово све није могао издржати, односно преживети. Тако је паћеник са толико доктората испустио своју напаћену душу. Био је силац Ордена гвоздене круне, Свете Ане ИИ реда, Светог Саве и ниловог ордена И степена, био је члан Далматинског сабора, Qасни члан Петроградске и Московске духовне академије, Бугарског шенског добротворног друштва у Софији, Свештеничког монашког уштва у Београду, дописни члан Српске академије наука у Београду,

ви члан Друштва за новије историје у Бечу, члан Филохриста у ини, Матице Далматинске, Матице Српске, Српског археолошког уштва у Београду, Друштва Светог Саве у Београду.

•

Његови научнп радови до

1914. године износе преко 180 писаних

дела, говорио је све главне европске јези~е и његова су књижевна дела преведена на ове језике. Поред свега тога овај великан православља умро је са највећИl\f мукама, нека му је вечна слава и хвала!

БИОГРАФИЈА МИЛАША ДМИТРА, АНЂЕЛИЈЕ

И ЊИХОВИХ ПОТОМАКА Милаш Дмитар рОђен је 16. септембра 1865. године у Цетини, од опа Петра и мајке Милице. Мој деда, односно мога оца отац, умро је врло рано, као млад човек, а мој отац као сироче остаје са Мајком МИЛИЦQМ и сестром Аницом. Мајка се по времену удала у Босну, У насеље Црни Луг, а касније се тамо удала и сестра. Тад је за љега настала трновита стаза, јер није могао сам да опстане на малом очевом Имању. Земља поена па с тим и нередна Морао се као младић примити најтежег посла. Постао је најменик (слуга) у имућној кући породице Батица. Тада је кућна глава те куће био Петар Батица Главни посао је био чување стоке. Тада су тамо поједина Домаћинства бројали своју стоку на стотине и стотине, а у међувремену слугу чек~ају увекк нај тежи послови у кући. Награда за слуговање увек је била минимална, па нажалост то важи за сва времена. Сећам се хад је отац говорио да му је драго што је његов послодавац носио име његовог оца којега је прерано изгубио, а и зато што му је дозволио да може у заједници чувати и по који примерак стоке, па је за неколико година бројчано увећао своју стоку и тако је за време слуговања колико толико побољшао своје имовно стање.

Моја мајка, Милаш Анђелија, рођена је 9. Августа 1865. године у Цетини од оца Левантија и мајке Јелене. Моја мајка и отац нису били у крвном сродству, како се то обично мисли због подударности прези мена, јер је у то време свештеник о томе водио рачуна и проверавао крвно сродство будућих супружника. Јер му је била дужност у то доба да он у цркви код верникка огласи венчање унапред за

2-3 недеље,

а и

да није било тога, од доласка Милашевића у тај крај до њиховог

венчања протекло је

206

година, па се разуме само по себи да је за то

време крвно сродство ишчезло.

Мој деда, односно моје мајке отац,Левантије био је врло танког имовног стања, а потомци се сустигли - два сина и 4 кћери, а уопште је познато да се тешко живи тамо где Је више нерадних него радних

чланова домаћинства, паје моја мајка чимје.ојачала у годинама постала нај меница, односно слуга имућније породице из засеока Главаш.

Мој отац и мајка срели су се са богатом праксом тешког живота уђим кућама, решили су да се узму, како се то данас популарно каже

1 удруже своје тешкоће" и венчавају се

14. Новембра 1899. године па

(о почињу кућити своју кућу. Али, за време очевог слуговања његову

Ј:ЉУ нико није обрађивао, каже било му је тешко најмити воларе који узорати његове Прележине. За тај посао тражи се снажна вучна )ка. Прележина у тим крајевима зове се она земља коју нико није рађивао за извесно време. П риложена фотографија мога покојног оца r1ajKe приказује у одмаклим годинама. Имали су ту срећу или боље QeHO тешкоћу што су им се њихови потомци често рађали. Тако им

од 1900. до ) бебе.

1916.

године родило

потомака. Два су потомка умрла

Кажу, испред и за време Првог светског рата, а ја сам запамтио и сле рата, да је тамо било раширено просјачење у толикој мери да је

постала нормална појава. Мени је остало у сећању иста она слика, сву је пре неколико година приказивала загребачка телевизија. Наш је био велики противник просјачења и ја сам врло добро запамтио Јје он говорио да ниједноо његово дете неће ићи у просјаке, па макар '1 помрли од глади, јер он, каже, свет је простран, па у свету увек има их људи коме треба радне снаге па смо ми, његови потомци као

лолетници слуговали по туђим кућама.

Наш отац И мајка залагали су се до немогуће могућности да се

рже у животу без дугова. Нису имали своје запрежне ни товар не маће животиње. Мајка је на леђима допремала из шуме огревно дрво, vla је ткала сукно и остале одећне делове јер у то доба народ је тамо по мало користио производе данашње текстилне индустрије. Отац {главном имао алата: косу, мотику, машљин (крамп) ћускију и кресу. ,еса је зидарски чекић. Ћускија, крамп и креса служили су му да ГЈад кућа у кршу одваљива од литице танке камене плоче. Те је плоче одавао људима за кућни кров уместо данашњег црепа. А која је бла f.-Ia плоча у односу на труд, не треба коментар. Пошто нису имали свој){ запрегу, отац је морао надничити дру ~e, да би своје поорао, па ваљда по неком правилу његово је последње ано. То је тако ишло све док се ми, њихови потомци нисмо отиснули вет ради зараде па наравно отуда помагали кућу у новцу, а син Марко Iазо свесрдно обављали све послове па су наши родитељи поред своје гогодишње немаштине доживели још врхунац напретка у свом до ћинству. Свих пет синова, радни и штедљиви људи, а двојица смо ли у државној служби. То је за -родитеље био понос. А старији брат :тар тада је службовао у Краљевом двору у Београду. Све три кћери

удале СУ' се за добре људе у честите породице, али је, нажалост, то благостање било кратког века, јер је мајка, чув~јући своју стоку у месту звано Ј арчиште зашла у оркан и ор кан ју је усмртио, а да би то био још већи и жалоснији догађај - догодио се 14. Новембра 1940. године, а то је дан њеног венчања пре 41. годину. Тад је за оца наступила опет трновита стаза. Тадје већ у одмаклим годинама а ускоро је почео Други светски рат. А, како је он преживео рат у тим крајевима, не треба коментар. Умро је Јануара месеца 1947. године. Сахрањен је у поро дичној гробници, поред своје супруге, нека им је вечна слава и хвала!

ПОТОМЦИ АНЂЕЛИЈЕ И ДМИТРА МИЛАША Прво њихово мушко рођено дете

Марта

1900.

године дали су

му име Петар. Он је као дечакк показивао врло позитивне особине али и наивност. На пример, као самоук је научио почетна слова пишући каменом на камену,

као четрнаестогодишњак писао Је неке ствари

против Аустроугарске, а у корист Србије. Ту је било и некаквих стихова

ладан ветар лири, Србија се шири, Ситна киша палз Аустрија про1а", А у то доба ове две државе су увелико ратовале, па онако млад и

;,шан некоме се хвалио шта Је написао, а таЈ неко ни 1\'шње ни више

кио га и заиста дође у село жандармеријска патрола н установи право [ње, Одведу га прво у Врлику а потом и у Сињ у тамницу и ратни ни суд осуди га на сМрТ,

Пре одређеног стрељања на два дана стигло је наређење из Беча се малолетници не стрељају. П унолетство се тада сматрало као и -Јас ] 8 година, па уместо стрељања Петар је упућен у Мариборски

:амат, Тамо је помоћу осталих роби:јаша научио добро читати и сати, па је ту и дочекао крај Првог светског рата, а по доласку са 5ије кући родитељско имовно стање било је врло оскудно. Био је ~ети члан Домаћинства па као такав најстарији родитељски потомак \i1axje морао тражити било какво запослење. Отишао је у село Косаре ! имућне породице Мучало да и он буде најменик (слуга) по угледу оца и мајку. Петар се ту, чувајући туђу стоку, трудио пишући помоћу ~алих чобана који су ишли у школу У Врлику, да научи што боље rати и писати,

Петар је одатле из Косора отишао на служење војног рока. По ~лужењу рока долази кући, али опет проклета немаштина код куће,

рзо одлази ради зараде у Београд. 3апошљава се као физички радник по наговору Марка Четника, угледног београдског трговца и чести ~ човека буде примљен у државну службу. Пошто није имао све -Iанство о завршеној основној школи, подвргнут је био тестирању, 1:0СНО испиту из читања и писања и из четири основне рачунске

lње. Испит је положио са успехом и истовремено положи возачки пит и као такав буде распоређен на службовање у Дворску жандар ријску чету. Приложена фотографија приказује га из тога доба. Тамо :лужбовао до тоталне пропасти Краљевине Југославије 1941. године.

, окупаuији

и комадању Југославије Петар се, као бивши жандарм ијављује у новоосновану српску власт у Београду, али се тамо није :--0 задржао. Пензионисан је као "непожељан". После рата је радио у Јграду као возач до поновног пензионисања.

Петар се оженио са разведеном женом по имену Новка, кћер агомпра и Наталије Мојсиловић из села Гола Глава. То је околина љева. I-Ьпх двоје нису имали свога заједничког порода, али је Новка

зела сина из ранијег брака и заједно су живели у домаћинству све Јје до Петрове смрти 1976. године. Сахрањен је на београдском нтралном гробљу. Нека му је вечна слава!

· 54

Син Никола, рОђен је 6. децембра 1901. године. Кад је физички ојачао одлази у свет тражећи посла, односно зараде. То је време прово дио углавном у Београду, наравно на тешким физичким пословима три годишња доба: пролеће, лето и јесен. Војни рок је служио по тадашњим војним законима 18 месеци у Сарајеву. Тамо је постигао највише што се могло постићи у тадашњој војсци. За време служеља војног рока постигао је чин каплара, па му је то пружало шансу да се активира и да полаже испит заследећи чин. Никола је од тога одустао иако му не би сметало што је у писмености био самоук, јер је за време служења војног рока, а нарочито за време обучавања регрута имао пример не оцене.

По одслужењу војног рока докази кући, али се код куће не задржава дуго, већ опет одлази у свет за послом. Када је дошло време за женидбу, оженио се са девојком Бојаном, кћерком Николе и Марије Ћукић. Ово двоје су и поред оскудних материјалних прилика у браку е

•

живели нормално и одгаЈИЛИ СВОЈе потомке и тако Је време протицало

до

1941.

године. Тада су обоје са малом децом, бежећи из свог завичаја

l терора талијанске војске пошли у неизвесност. Од родне куће до tтајнице путовање је трајало око 50 дана. На путу је било пуно шкоћа. Пешачили су од једног до другог места, а користили су и 'ргон-вагоне, војне железничке композиције. А колико су паклених

тка провели на томе путу коментар је непотребан. По доласку у lтајницу Никола се хвата врло тешко г физичког посла а о условима ановања боље да се и не говори, јер је било случајева када су стано ли и под ведрим небом, без кућног крова. Никола од тешко зарађено г новца, уз строгу штедњу и уз помоћ

рого штедљиве своје супруге по времену успева да купи у Батајници 'о две хиљаде метара квадратних обрадивог земљишта и ОЗlща скром r кућу, докупи неколико јутара земље, набави потребне пољопривред ~ алатке, купи потребан број домаћих животиња, двоножних и четво ~ножних. Приложена фотографија Николу приказује испред своје

ће у Батајници, са његова два унука. Лево је Илија, а десно је Милрш ~тровић. За Николу и Бојану свако може казати само похвалне речи,

а нарочито њихови потомци, синови Дмитар и Никола, као и кћер Ружица, удата Петровић~ који су наследили њихову муком стечену имовину. Никола је умро природном смрћу, као изузетно поштен човек 18. Новембра 19780 године, а Бојана за неколико месеци раније и сахрањени су на Батајничком гробљу. Нека им је вечна слава! Син Марко

- рођен

је

12.

1910.

марта

године, као дечак чувао је

стоку, уосталом као и ми сви остали, а када је порастао и одслужио војску у Сарајеву, посвећује се кућним и пољским посЛовима. Као самоук је врло добро знао да направи нове и да оправи старе кућне алатке, а као самоукк знао је читати и писати. Знам да су наши рођаци, а и други долазили код њега да им он поправи кућне алатке, а нарочито су долазили и звали га да им он поправи кућнижров или било шта у домаћинству, односно грађевинарству. ".

Марко се оженио девојком Зорком, звана Аница, од оца Луке Врањеша. У браку им се родила два сина - Милан и Петар и две кћери - Савка, удата Четник и анђа, удата Батица. G

Пошто је наш отац зашао у године пожелео је да један од његових пет синова остане са њим стално како је отац говорио: да чува огњиште, па је зато био Марко најповољнији и наравно тако је и било решено.

Али, невидљива сила коју зовемо судбина то Марку није дала. Таман се наше имовно стање из основа поправило једним делом Марковим

радом код куће а другим делом нас остале браће јер смо били расути по свету ради зараде. И наравно, ми смо отуда новчано пЪмагали Марку,

односно помагали родну кућу. У свету смо обављали разне послове само да би се зарадило. Тад је дошао проклети Други светски рат па вихор тога рата Марка је одвео далеко од родне куће. Однео га је у Велику Британију. Марко је тамо, као изузетно вредан и марљив човекк за свакојаке послове зарадио извесну уштеђевину. Приложена ,фото графија га приказује из тога доба, а умро је Маја месеца 1980. године па из поштовања према родитељу његови синови и кћери не жалећи ни труда ни новца успели су авионом да га допреме у родно село и сахране

у породичну гробницу код .цркве Свети Спас. Нека му је вечна слава и хвала!

Син Милан - рођен сам 1. Марта 1912. Приложена фотографија приказује ме као припадника чувара реда, мира и државне безбедности 1938. године у Београду. После 10 година, тачније 1948. године, радећи на изградњи новог пута Београд - Загреб упознајем девојку по имену Видосава, кћерка Славка и Лепосаве Теодоровић из сремског села

, Ш има новци. Тада смо се и венчали, а следеће, 1949. године у јуну 57

;сецу родила нам се кћер Анђелија. Крштенаје у православној цркви

зета '1~ројица у Земуну. Крстио је православни свештеНЈ:IК, протојереј )СПОДИН Стеван Шуваковић. Њени крштени кумови били Ђуро iмарџија и Јаков Кочишевић.

Рођење кћерке мене је обрадовало. То се разуме само по себи јер

изгледало да Је сада за нас ТрОЈе настало време нормалног живљењз.

ГIИ је моје радовање било кратког века јер су настале 6рачне зађевице је су из дана у дан прелазиле границе трпељивости па су 1962. године lillле до свог врхунца. Тада смо се ја и супруга судским путем развели. нпа заједничка малолетна кћерка судском одлуком додељенаје мени 1 старање и бригу о њој. Ј а сам се изузетно трудио за њен одгој, вршила је OCHOBHY~ средњу и високу школу, а у четвртој години ..

" "

Iкултета напушта СТУДИЈе ради удаЈе, па Је зато МОја дугогодишња

IpKa жеља пропала, да ми кћерка постане академски образована. Зато м и данас разочаран. Тако сам ја своју брачну и породичну каријеру

тотално промашио и наравно зато не кривим никога осим ону невид

љиву силу која се зове судбина. СИН Лазар рођен је 20. марта 1916. године, као и остала браћа у детињству је чувао стоку, а када је порастао обављао је све послове у кући И у привреди. Повремено је одлазио у свет ради :щраде, а најчешће у Београд и отуда наравно помагао родну кућу у новцу, као и ми остали.

За време другог светског рата Лазар се оженио са девојком Ћуком, кћерком Илије и Милице Четник. У браку им се родила три потомка: син Милан, кћерка Стана, удата за Милана Макарина, родом из Скрадина, стално настањени у Београду, кћерка Љиљана, удата за П рокопију, званог Проко Бакић из сремсог села а стално настаљени у Београду.

По завршетку Другог светског рата дефинитивно се Лазар преЈИО у Нову Пазову, али је његова судбина према њеМу била сурова и

милосрдна, јер је рано ОСТ,ао удовац, сад повремено живи у Новој зори и у родном селу. Фотографија га приказује као артиљеријског

Iлара за време служења војног рока 1938. године у Штипу (Македоја).

Милаш Милан - млађи, рОђен је 29. Септембра 1937. године од 1 марка и мајке Зоркке, звана Аница, наследио је свога оца. Фотогра :ја га приказује као припадника гробара, односно припадника ~чане страже испред храма Светог Николаја у Врлици 1963. године ;вечаној народној одећи тога краја са старим традиционалним ужјем. ,;Кажем, наследио свога оца, јер је и Миланов отац Марко више Ј;ина припадао овој свечаној стражи, а иначе је Марко изузетно )жавао црквено-верске свечаности.

I . ,1

Кћер Бојана, звана Бојца, рођена је

1906.

године. Као малолетна

цурица служила је 'у најму неко време код породице Миљковић у

Врлици (Ј апа). Тај Миљковић је био родом из села Пољана али је ту, у Ј апи био прижењен.

Бојана је била удата у селу засеок Луковача за Милу Четника, звани Бићо Ивић, али у браку није имала среће јер је Миле умро у

младим годинама, а она се више није удавала, па због тога није ни имала свога порода и дан-данас живи у самоћи а већ је ;зашла у девету деuенију. Фотографија је приказује у народној одећи тога краја у сред њим годинама.

Кћер Марија - звана Аница, рођена је 2. априла 1908. године.' Наследила је своју две године старију сестру јер је и Марија, као и

Бојана служила у најму код породиuе Миљковић у Врлици.

Марија се удала у село за Душана Четника, звани Дујо, у засео ку у'ковача. Марија и Дујо сретно су живели у браку. Родило им се 8 )томака.

СИН Милан, Лазо, Божо, Марко и {Ненад,: кћерке Божица, удата за

)дро)((ић Луку, село Кољани, Љубица,"удаfа"за Баришић Бошк~ село

етина, засеок Палачевић, Савка, удата у исто село, исти засеок за

lришић Божу.

Марија и Дујо су почетком 1987. године посетили Београд. Били , у гостима код свог сина Ненада, K~TaMO стално живи и баш у то leMe родио се Ненадов други син(ДуIiйiн)Тако су ово двоје видели

юје шеснаесто унуче по реду РОђења:"ф"бтографија марију приказује њеним одмакли м годинама.

Кћер Ман да, звана Мандица, рођена је

1914.

године, расла и

ивела као и обично у родитељској кући, до удаје чувала стоку и >ављала све остале послове, удала се у село за Четник Стевана. Манда

и Стеван су у браку нормално живели, сретно су изродили своје потом ке - сина Илију и Марка, кћери Стану, удату за Илију Преочанина, звани Ј ојанковић, Цвијета, удата за Луку Богдановића у село титово,

Аница, удата за Војновић Топлицу из места Ражња ји, а настањени стално у Београду.

- варошица у Срби

Фотографија Манду приказује· у одмаклим годинама, да носи воду у Вучији, на леђима. Воду је узела са Четниковог језера или Милашевог врела, сасвим је свеједно. Вучије је дрвена посуда а њена запремина је око 30 литара. Два Марка Милаша. Први Марко је звани "Тросо". Надимак је

добио у детињству. Рођен је 1883. године, од оца Ј ована, звани" Јован ко" и мајке Марије, звана "Бека". Други Марко, звани Маре Јелић, надимак је добио по мајци Јелени, звана Ј елцина, рађена Ненадић. Рођен је 1889. године од оца Левантија, звани Иванило и мајке Ј елене.

П риложена фотографија оба Марка приказује у дубокој старости.

~ ~

.....

·~"'·.M

Почетком Ilрвог светског раТа, а го Је lЮ JJIY чуuеНа 11)14. година ја Марка су мобилисани у Аустроугарску војску и пошто тој агресив )ј војсци није све ишло по плану, пораз на фронтовима, дезертирање јника и тако даље, па због тога се обадва Марка договоре да сваки на

ој начин бојкотују војне вештине и обуку за одлазак на фронт, па тако ~ђусобно смисле да се први Марко направи глув, а други нем. Ј а сам обадва Марка слушао и запамтио кад су причали како их војно-лекарска комисија подвргавала разноразним методама да би ra установила њихово здравствено стање. Ј а ћу за сваког Марка наве и по једно тестирање, а било их је, наравно, много више. Каже први арко, послали га низ неке бетонске или металне степенице а за њим цили метални новац. Марко се није осврнуо иако је добро чуо звекет >вца, па каже да му је то било задње тестирање и после су га послали -Iеборачку јединицу такозвану комору, али је сирома тамо био рањен за његову срећу рана није била смртоносна. А други Марко је причао је и он издржао више којекаквих тестирања. Каже, довели га поред

запрежних кола а код кола неујармљена два вола. У присуству комисије војник му је показивао да ујарми волове, али је Марко све друге послове односно перипетије радио а волове тобоже није знао ујармитИ. Тада је Комисија наредила војнику да ујармиволове. То је Марку било задње

тестирање и он је одређен у Комору. Тамо је дочекао завршетак рата.

Тако су ова два Марка завршили своје "херојско ратовање". Вратили су се из рата живи и здрави.

Послератни сусрет два Марка. Овај догађај одиграо се отприлике 1921. или 1922. године. Оба Марка, ја сам слушао и запамтио кад су причали о својим догађајима. Први Марко једне летње ноћи рано је пошао према селу од своје колибе из места звано Јарчиште. Кажем, рано је пошао јер се још тада мерило време по небеским телима и Домаћим двоножним животињама - певцима. Марко је прешао најтежи део пута, а тај пут је уствари козја стаза или још боље речено - беспуће. Прешао је Церовац, Селине и спустио се flоред Четникове ограде у Милашев Гај на место звано Равна Цеста. То је оно место у Милашевом

'ају где се укршта Драга и Пут Цетина

- Уfiишта. Марко је тамо стигао

ре сванућа и ту је реlLIИО да се одмори. Сео је на камен, наслонио леђа а стабло а у томе долази други Марко. И он је пошао рано према селу Д своје колибе из Палошовића, ОДНОСНО Шпикића Доца. После уо ичајене размене речи и други Марко реши да се ту одмори ПОД истим словима као и први Марко. Заспали су у седећем положају, вероватно а их је зорз пробудила. После спавања уместо према селу пођу пре1'/i3l 'ништима па на излазу из l\Лилашевог Гаја кажу да су обојица истовре ено приметили да иду погрешно. Наравно, врате се назад па је ту

астало прекоревање једног према другом. Каже, први Марко другом штро И љутито: "Зар ти ниси видео да идемо према Твоме Доцу?" а

руги Марко одговара, шаљиво и хладнокрвно, смејући се: "Па ја сам ислио да идемо код Твоје бабе на Уништа да пијемо вруће варенике." IBO је рекао други Марко, зато што је први Марко био жењен са

·ништа. У препирању прешли су целу дужину Милашева Гаја. ТА је ужина тада била око 2 километра, дошли су до мале оазе - била је у

lилашевој сијечи. Ту су видели необичан призор - човек седи на :амареном коњу, а коњ мирно пасе росну траву. Кажу, обојица су )викивали

овога

човека,

а он

седи

непомично

спава

ли

спава.

робудио се тек када су га ова двојица дрмусали за ноге. Овај човек се зао Никола Вуковић, звани Н ико Мијачевић. И он је рано кренуо из юга Доца према селу. Овај човек је мени остао у сећању јер је стално равно покрет главом као да он потврђује говор своме саговорнику.

Први Марко није био говорљив човек, а уколико га неко намоли

ј прilча о својим догађајима он је то говорио мало стидљиво, а други [арко је своје Доживљаје говорио и грохотом се смејао, па кад га неко [1та: "Маре, шта се смејеш?" он каже: "Па, ЉУДИ се смеју смешним

гварима." Обадва су Марка живела поштено, од свога труда,. бавили се ~ћином сточарством. Обадва су одгајили бројне потомке, доживели )ло, врло дубоку старост. Први Марко је умро 8. Фебруара 1965. годи ~,a други је умро 2. Децембра 1976. Нека им је вечна слава! у овој причи споменуо сам "малу оазу" у Милашевој сјечи. Њу мој покојни отац обрађивао ручно. Претходно је омеђио каменим IДОМ, такозвани "сувозид". То је мала површина обрадивог земљишта шуми, а у тим крајевима ова "мала оаза" зове се "Дочић". Тако је )вршина 1\ШЛО земљиште па је то мој отац обрађивао, јер због мале )вршине није се исплатило тамо допремати и опрему за орање. А, ~твари, Дочић није ни био дужи него је дужина запреге заједно са [ЈУГОМ, а за данашње тракторе тада ваљда нико није ни чуо ни знао да )стоје. Тамо је покојни отац гајио кукуруз. У прво време отац ми је у

сећању као очајан постао кад је једног дана отишао с торбом да обере кукурузе и да их донесе на леђима, али је дошао кући празне торбе. Запамтио сам његов дубоки уздисај. Каже, драга децо, нема наших кукуруза. Проклети јазавци су све кукурузе покрали. Нисам нашао ниједног јединог клипа. После тогаје отац тамо гајио подземну биљку, а то је крумпир. Тај Дочићједанас, наравно, у својини очевих потомака. После Другог светског рата приликом општег размеравања уду

та - терена и одређивања стратегијских тачака тај Дочић је званично добио своје име "Мићилова оградица". То ми је казивао рођак Милаш Мићо. Он је тада биолугар и учествовао у размеравању терена. Мој покојни отац имао је лични надимак "Мићило". Добио га је у детињству, вероватно по основу његовог правог имена Дмитар.

ПЛЕМЕ ЧЕТНИК Прича из предања и литературе. Племе Четник је наставак пле мена Милаш. Ј а сам као дечаккслушао ову причу од мога покојног оца, кад је он разговарао са својим вршњацима а и са старијим особама од

себе. Каже предање да су два одважна момка из породице Милаш, по

имену Петар и Пезо огрешили се о закон државе, па да не би издржава ли казну пребегну у турску државу. Тада је била државна граница између насеља Цетина - територија Млетачке Републике и насеља Уништа - територија Турске Царевине. Турци су ове пребеглице при мили али условно, тј. да они оснују дружину, звана "Чета", па да као такви илегално упадају на територију Млетачке Републике и да тамо изводе диверзије. Турци су од овог свог плана имали малу корист, јер је убрзо Млетачка Република престала да постоји као држава, а Цетина постане територијом Аустријске Царевине. После тога ови момци наравно врате се у свој завичај и донесу себи ново презиме - Четник. Сазидају себи куће мало источно од племена Милаш, па су тако дошли ближе Великом него Милашевом врелу и они тада Велико врело назову Чет никово језеро. Мештани га и данас зову са оба имена. Аустријске ВЈЩСТИ декретом признају ново презиме Четник, као и ново име Вели ког врела. Кажу, ова два Милаша, односно сада већ Четника, да су били изузетно снажни, здрави и раЗВИЈени људи и марљиви за сваки посао,

па је и њихов наталитет нагло растао.

TaKQ је од Петра постало незва

нично презиме Петровић, Шкарић, Келић и Томић, а од Пезе Пезић,

зкић, Ивић и Тутић. Па, као штО је природни процес свуда у свету lCоки наталитет тражи проширење животног простора. Прво су се :рно од села за неких километар на повећој површини обрадивог мљишта основали засеокк звани Луковача, а у близини и засеок

rнарић. У вишем планинском пределу заснују место звано Четников енокос. Сама реч каже да су тамо богате ливаде, а у још више планин :ом предјелу заснују катун за испашу стоке у летњој сезони, звани )ештеновац.

За ову причу из предања у односу Милаш

- Четник

послужиће

о истинита чињеница, а то је вековима и вековима старо српско

шмење - крсна слава која се слави у почетку сваке Нове године, чније 9. јануара. Тога је дана заштитник крсна слава оба племена зети архиђакон Стефан. Познато је да Срби, као и други народи ицајем околности мењају презиме, а понекад и појединац из личних ;переса мења презиме али крсну славу Срби не мењају никада, јер рују да их она чува од зла, па исто тако верују да их слава одвраћа да DНИ не чине никоме зло.

Владика Милаш је записао у свом омиљеном делу "Православна mмација" - та књига је штампана 1901. године у Задру. Тамо пише да Млетачка Република постојала од 1420. до 1797. године и да је тада ~тина постала територија Аустријске Царевине. Слаже се писање Iaдике о престанку постојања Млетачке Републике и постаНI\а Цети ~ Аустријском територијом и казивање, односно разговор мога поко} )га оца са његовим вршњацима о повратку Петра и Пезе из Турске, па

по томе основу без сумње може закључити да племе Четник, као и шо крштење Великог врела у Чеtниково језеро, заиста и постоји од 1797. године.

Запис о двема породицама Четника.- Прича из предања. Није врђен датум догађаја, али по предању могуће да се догодио око

1876.

дине. Поречкале се две породице Четник, односно Петровић и Пезић I питању ко је од њих имовински јачи, па наравно следило је и

казивање, а то се догодило у сезони јесењег орања. Породица Петро ћ договори се са једним сиромашним сељаком који није имао своје дало, односно запрегу, да му бесплатно поору један дан земљишта. тим крајевима дан земљишта се зове она површина колико за један н може да узоре један плуг са об»чном запрегом. Вероватно још тада [ко није ни знао шта j~ то да~ашњи трактор. Да би се ово орање

адило потпуно бесплатно домаћин из породице Петровићдође на {ву са 6 волова у japMY~ а седмог по имену3екоња.ДрвеД~ као резер~у )вај се за све време' орања слободно шетао а у подне је добио оброк

као и остали волови. Још је газда волова наредио својим домаћицама у кући да се на време донесе ручак за ноларе и наравно крошња. А

крошња је дрвена направа и у њој се може преносити 40 па и 50 килограма сена, а за пренос је намењена искључиво женама, да је носе на леђима као упрт.

Људи који ору зову се волари а обично треба 3 човека: један држи плуг, један иде поред колица на која се наслања гредељ плуга, а трећи управља воловима без окаквог поводника. За то носи неку врсту бича а зове се щкурија и једну танку мотку дебљине обичне сиркове мет ле, а на врху исте уграђен је заоштрен ексер као обућарско шило. Ова мотка треба да је дужа од 3 метра и зове остан. Пошто је и седми во добио оброк сена као и остали волови тада се родила ПОДРУГЉJIва пословица кад се некоме каже: "Бадава једеш крува - хлеба као Четников Зекоња сена, бадава ти прошао дан, као Четниковом Зекоњи" и тако даље. Било како било Четникова свађа је добро дошла овом сиромаху, јер је његова њива узорана бесплатно. Друга страна није имала ову моћ доказивања, па су тако Петровићи

постали победници.

САМОУКИ ЛЕКАР И МАРВЕНИ ЛЕКАР Догађаји о којима ћу писати одигравају се после завршетка Првог светског рата у Цетини, а у племену Четник позната је била једна жена по имену Цвитина. Била је саката у обе ноге. Она је лечила од уједа змије, како људске особе, тако и домаће животиње, па сам и ја у томе лечењу у извесном смислу учествовао.

Споменућу два случаја у којима сам учествовао. Ујела је змија једну цурицу из племена Милаш. Одмах је доведена код Цвитине. Прво што је урадила Цвитина било је да погледа место уједа змије, а место је било стопало несретне цурице. Рекла је Цвитина - биће добро, дошла си на време код MeH~, затим се, онако саката, окренула лицем према

Истоку, гласно се помолила Богу и гласно се три пута прекрстила по

прописима православне цркве. После тогаје Цвитина нешто шапутала цурици на уво, а после шапутања рекла је да се под хитно у одговара јући суд напуни воде и земље. Ј а сам ово блато у шали назвао "Мелем", да цури ца тамо стави болесну ногу. Суд за ову потребу био је подесан варићак. Претходно је Милош· Милаш канапом везао цурици ногу испод колена. Поред варићакаје постављена катрига, па како је Цитина строго подвукла да цурица за времелечеfЬа не сме спавати ми смо,

њени вршњаци, забављали је на свој начин. Сећам се да смо јој ударали

)ге у главу, штипали је прстима за уво, чупали јој косу на глави и Iикивали којекакве пошалице, а њен отац јој са лиснатом гранчицом ~Kao лице хладном водом јер је њено липе чудно изгледало. На лицу ~мењивао бледило и руменило. Кад се липе нормализовало и кад је )ешен канап са ноге, њен отац и ми, њени вршњаци за све време

[ења цурицу смо одржали у будном стању, па је она од уједа змије и :равила и доживела је врло, врло дубоку старост.

Други случај одиграо се исте године, а још боље речено истог )лећа и у његовом лечењу био сам очевидац и саучесник. Ујела је јја козу, власништво мога покојног оца. Одмах смо је одвели код итине. Рекла је биће добро довели сте козу на време код мене. ипрема за лечење била је као у претходном случају. Затим је Цвити нешто шапутала кози на уво. Трудио сам се да чујем шта баба пуће, али нисам чуо ништа иако сам био у непосредној близини, јер [ држао козу за рогове. После шапутања Цвитина је смотала - завила уку неколико струка љутике и нагурала дршком дрвене кашике

гику кози у уста. Ово је поновила још једанпут. Вероватно је сматра да није једна доза довољна. После тога је Цвитина са обичном ваћом иглом бопкала отеклину створену уједом змије, а отеклина

5ила у пределу њушке јадне. животиње. Грозно је било мени rшати козју дерњаву и гледати како после сваког убода иглом отуда )и безбојна течност. Ово је био крај Цвитининог лечења. Рекла је: щите козу и дуго је шетајте. Не дајте јој да легне на земљу." Наравно

је то и учињено. Коза је оздравила, преболела ујед ЗМйје и можда и г присилне шетње. Све послове Цвитина је обављала у седећем IOжају, јер, као што сам написао, била је саката у обе ноге. Она је шла без било каквих медипинских инструмената и без било каквих )мацеутских препарата. Била је изузетно поштена и побожна. У ме раду често се молила Богу а и у шапутању је вероватно призивала ~y невидљиву силу у помоћ па колико је њој молитва и невидљива Ia помагала ја то не знам, али сигурно знам да је споменута цурипа равила од уједа змије али кад су предузете мере по упутству Цвити Исто тако знам да у селу ниједна Домаћа животиња није угинула од uа змије ако је Цвитина на тој животињи обавила.своју "операцију". (lтина није одређивала цену за своје услуге, а ,уколико јој неко IУДИ неку противвредност она би обично говорила "Не треба дати l1Та, јер мени плаћа Господ Бог." Било је појединапа који су на Цвитину гледали подругљиво па

ој чак и довикивали неке подругљиве речи, а онаје то примала врло .днокрвно, говорећи "Господ бог види све". На жалост, то је код

појединаца карактеристика у тим крајевима. Та карактеристика је код Срба стара колико и сами Срби, па се можемо сви питати да ли ће се икада престати рађати људи са таквим карактеристикама, а за дивно

чудо ови исти људи су касније доводили своју стоку да их Цитина лечи од уједа змије. Цвитпна је апеловала на чобане да они кад догоне стоку на мужу прегледају да која животиња није добила уј ед змије, јер је она казала да је змија агресивнија пре подне, па ако животиња остане преко ноћи са уједом змије, без интервенције, сутра јој нема спаса. Мужа се обављала око 15-16 часова после подне. То се време звало попасно доба, а сам чин муже звао се попаск. У овој причи су моја сећања из детињства па у њој из предања није било ништа записано. Варићак је дрвена посуда. Служи за мерење зрнасте хране, куку руза или друге житарице, а у њега стане

7-8 килограма жита.

Катрига

је'дрвена столица за седење. Састоји се од три ноге и удобног HaC~OHa. Љутика је повртарска биљка, а још боље речено врста лука са изузетно високом калоријом љутине па се вероватно због тога тако и зове.

МАРКО ЧЕТНИК РОђен је у Цетини 1893. године од оца Илије и мајке Божице. 'рко је врло млад доспео као добровољац у српску војску на Солунски онт, па га као таквога и приказује приложена фотографија у чину ;:>едника српске војске 1917. године на Солунском фронту. По завршетку Првог светског рата Марко се опредељује за при ~ДHY, односно трговачку делатност. У Београду је постао трговац )евног материјала, мада је имао шансе да остане у војсци и ~брзо да :;тане официр. Марко је био изузетно надарен за трговину. Држао се )оле старог трговачког начела: "Без рескира нема ни зараде." па је I такав, оних јаких зима тридесетих година овога века у летње доба 5авио веће количине огревног материјала, а због јаке зиме сву куп ну робу продао. И то је оно - без рескира нема зараде. Марко је био шнредно способан трговац и врло поштен човек. Ј а сам још увек ви сведок па у то нема сумње. Били смо искрени пријатељи. Водио f са Марком разговоре у вези удаје његове братанице, односно ћерке [лице, његовог брата Луке, да би се она удала за мога брата Петра, и је тада службовао у краљевом двору у Београду, па ја, оно што се :<е, нисам био сретне руке, јер, као што се зна, никада није дошло до [чања ово двоје. Али то није сметало ни мени, па ни Марку да 'анемо и даље пријатељи. А што се тиче оних злобника и завидника и су измишљали којекакве лагарије,како Марко није тобоже поште зарадио новац са којим је сазидао себи задужбину у Цетини, ти (ници уместо да се поносе са Марком, који је рођен у њиховој :дини, они се бацају блатом на њега, а све то злобници измишљају fИСТОНИСКИХ побуда. На пример, кад је Марко за време зидања цркве [ревоз камена ујармио краве својих укућана или било чије, свеједно, ~y злобници свашта измишљали а не знају јадни да је свуда у свету једно исто ујармити вола или краву. Ту долази до изражаја наше вековима старо проклетство. Кад сем - наше, мислим на Србе уопште. То је наша карактеристика да неко од нас било на који начин жели да се уздигне тада се нађу бници који хоће на сваки начин да томе умање вредност. Зар има ,људског бићанешто племенитије него што је урадио покојни Мар4етник. Сазидао је -задужбину која ће вековима и вековима који [азе сведочити да су тамо живели Срби. Од тога на свету ваљда нема Ilта племенитије. Маркова је основна парола била: "Радити и ште 'И", а ја посве сигурно знам да је и његова супруга Јелица била зетно штедљива жена. Све док је њој здравствено стање дозвољава -Iије држала, односно плаћала кућну помоћницу. Сама је припрема-

ла јело и пешке носила Марку ручак на стовариште, а стовариште је од куће било удаљено више од 2 километра. Сигурно знам да тако нешто није радила жена било ког београдског трговца. Марко је за живота изјавио жељу својим ближим крвним срод ницима да он и његова супруга Јелица буду сахрањени у њиховој задужбини који су сазидали за новац који су они поштено и трудно зарадили и уштедели. Марко је до своје смрти био поштован не само од својих сродника, него од свакога ко га је познавао. Умро је 1976. године а његова супруга нешто раниј'~.Наравно, жеља им је испуњена и сахрањени су, по њиховој жељи. HeK~J:IM је вечна слава и хвала!.

СТОЈАН ЧЕТНИК Рођен је 10. Децембра 1937. године у Цетини од оца Ђуре и мајке Ане - рОђене балаћ. Пето је дете својих законитих родитеља.Стојан је као дечак 1943. године, бежећи са родитељима и осталим члановима породице испред талијанске војске избегао у босну - околина Босан-

ког Грахова, а то значи да је Стојан као дечак преживљавао ратне ешкоће. Тамо су они сви у сваком погледу помагали тамошњим до

шћинима уз минималну награду, само да би се како-тако прехранили. По повратку из Босне, односно по завршетку рата, Стојан је у tОДНОМ селу завршио основну школу са одличним успехом, па Је као

акав и добијао разна признања: путовања ради упознавања места и наменитости у свим местима.

После завршетка основне школе упућен је у школски интернат Книну, ради изучавања гимназије. У интернату се осећао тада нека ав чудан просветни систем образовања. Ваљда је још тада владала ,атна несташица у свему. Питомци су о свом трошку морали набавља и постељину, одећу и обућу, као и школски прибор. Довољно је спо rенути да су питомци сами правили тинту (мастило) за писање од

релог зовиковог плода и од зреле рашељке. Рашељка је врста полудив :>ег неукусног воћа, црног рода, а о личној одећи и да се не говори. )панuи, плетени калци (чарапе), трлаган (служи ккао сако), сукнени

реневреци (панталоне), опанци. Сви iюбројани примерци одеће тада у потицали од Домаћег ручног рада.

Интернат је заснован за

разреда и они су били равни малој

штури, али за Стојанову невољу дошло је наређење да се интернат лаћа у готовом новцу И то само за исхрану и смештај, а обућа и одећа,

остељина и даље остаје брига питомаца. Али Стојанови родитељи ису били У могућности набавити новац да плате интернат па за

:тојанову невољу исписују. га из интерната и то у ИИИ години ШКО овања. Какав је то био шок за једног младића, амбициозног и природ а талентованог коментар је непотребан. После тога, Стојанови родитељи, гледајући Стојана како тугује,

ешавају се на пут, али у неизвесност. Продају последњи примерак рупне стоке и упуте се сви заједно у Нову I1азову. Тамо су радили вакојаке послове под врло тешким условима, па и без крова над главом. [оћивали су у шупама и подрумима, а наднице су биле минималне. љи се за кратко време колико-толико материјално опораве. Сад за ~TojaHa опет долази невоља, јер је тада био различит систем образова )а у односу на републике и покрајине, па је он, Стојан у Новој Пазови

орао ићу пуне

4 године да би тек 1953. године добио сведочанство о

оложеној малој матури и тада се уписује у Стено-дактилографски урс у Београду. Тај курс завршава са успехом, али од тога је било мало згледа да добије запослење. А запослење је требало пqчети што пре.

После краткогочекивања на посао,

. цирску

1954. године конкуришезаПодофи-

школу У Билећу. У тој школи тада су били изузетно тешки

усло:еи школовања и живљења уопште. Владао је некакав руски режим. Али и поред свих тешкоћа Стојан ову школу завршава са успехо:t"v:l и добија распоред у Пули. У Пули је био раван војницима иако је имао чин подофицира. Тада је примао 9.200 динара плате, али је себи морао куповати униформу од одређене материје по квалитету и боји, наравно на кредит.

у Пули је постављен за командира одељења а ускоро постаје вршилац дужности командира чете, јер се командир, поручник Зец Александар, разболео. После тога Стојана упућују у Војну академију у Београду, која траје пуне 4 године, а то је било 1957. године. За изузетне резултате и успех стојан у академији добија разне награде и признања, а по завршетку академије 1961. године добија место у Приштини. У Приштини је вршио разне дужности и све је дужности обављао мар љиво и са успехом. Довољно је рећи да је Стојан истовремено обављао дужност инструктора практичне обуке, пливања и скијања. После тога је Стојан одређен и провео је пола године на обнови Скопља после познатог земљотреса. У томе радном одреду Стојан је био у чину потпоручника.

1965. године добија премештај уШтип. УШтипу јебионадужно сти командира пешадијске чете, а 1970. године премештен је у гарни зон Струмица и постаје референт за о.н.п. у пуку, а 1971. године добија премештај у гарнизон Кочане, на дужност команданта партизанске 13. бригаде. Фотографија га приказује из тога доба. Тад је положио испит за чин мајора, оно што се каже "из цуга" и постао је мајор ЈНА у 36. години своје старости, а у то доба се и оженио са девојком по имену Македонка. Њено занимање је Др медицине, тада лекар опште праксе. Њих двоје у браку сретно живе а родила им се два мушка потомка. године у Септембру месецу шаљу га у Командну Војну Академију у Беогрџд. Завршава је са успехом, а 1976. године по завр'шет ку Акадеемије, распоређују га у Книн, на дужност заменика Командан та пука, а чин потпуовника добија 1979. године. У томе је чину и данас, кад ја ово пишем у првој половини 1986. године.

1974.

Читајући доста скраћену Стојанову биографију, види се да је прошао трновите стазе док је својим трудом и изузетним залагањем и несебичним радом постигао што сада има, а што се тиче његовог п6литичког образовања постао је члан СКЈ врло млад.

АУТОБИОГРАФl1ЈА МИЛАЈIА MIf~rrAIIJA ОД РОЂЕЊА, 1. МАРТА 1912.ДО ПЕНЗЈIЈЕ, 31. МАЈА 1974. МојеДетињство. Ја сам се родио 1. Марта 1912. године. Мој отац мајка обоје су били српско-православне вероисповести. Примећеноје а сам као НОВОРОђенчебио физички слаб, а у то време био је неопро

гиви грех' за родитеље да им беба умре некрштена, па су пожурили да е крсте у цркву. На крштење ме носила моја тетка по мајци Марта. ила је удата за Павла Бјелобрка звани Ројић у село Цивљане, засеок от луша. За ношење бебе обликована је направа звана бешика - колев1. Ову направу људи су правили сваки по својој потреби. Прављена је ~ дрвета - даска са једне и са друге стране у потребној дужини, а по шрини, да беба може у њој боравити док не одрасте, односно док не рохода. Под је дрвени, а простирка искључиво од сламе. Изнад главе испод ногу Д.аска је обликована у полукруг, да се колевка, односно ~ба може љуљати а на горњој страни колевке постављена је преграда 1 покривач не притиска бебу. Ношење колевке намењенје искључиво енама да је носе на леђима као упртач. Моја родна кућа удаљена је од Врлике, односно цркве око 10 1лометара,а то значи за мога оца и тетку тога дана 20 километара' ~шачења. Мене је крстио тада Врлишки свештеник Гојко Синобад у )кви Светог Николаја у Врлици, а мој кум је био Јован Ћукић, цркве ,ак исте цркве. Тада су црквењака још звали "ђак". Он ми је одредио ме Милан, а у част свога сина Милана. Тада је у већим случајевима ,м одређивао име кумчету. Мој кум није био у крвном сродству са )родицом Ћукић на Цетини. Отац ми је казивао да је на дан мога >штења свештеник имао више посла него обично, па је мене крстио

[сно после подне. Кад су отац и тетка ми скренули са главног пута )лика-Книн,на месту званом Понорац, тамо се одувек прелазило пре

) потока, мостећи са камена на камен,

па за несрећу тетка оптерећена шевком на леђима оклизне се и са обе ноге угази у воду, а одатле пут водио преко непошумљеног висоравна званог Јојића Крчевине, а

ш тај .висораван зову "Ветt>ометина". А да би још већа невоља била Јненадно је почео дувати ветар. Отац каже, тако јак ветар даје он морао )идржавати тетку ми за колевку, да би она могла корачати, јер је ветар твао у лице. Тај ветар дува и тамо га зову Унишка бура, јер долази са ~Bepa, преко кланца Уништа. Отац је казивао да су са великом ~шкоћом препешачили ту висораван и спустили се низ Ј ојића Кланац стигли до Котлуше. А и од Котлуше је било тешко до куће јер, као то сам рекао, ветар дува у лице.

БЕРЕКИН Берекин се у тим крајевима зове немиран дечак па ја сам био један од тих дечака. У то 'доба су људи из удarpенијих села која су јужно од Цетине допремали у Цетину разну робу ради продаје. Допремали су вишње, трешње, смокве, рогаче и тако даље. Ово се наравно догађало у односу на доба године, а допремали су и своје занатске производе: земљане судове, бакре, пеке, луле са кривим камишом за људе који пуше на лулу, као и дрвене судове - здијеле, пијате (тањире), жлиде (кашике). Ова се роба могла купити како се готов новац, тако и за замену за јаја, жито, брашна, ВУНУ, па и понеки примерак двоножне Домаће животиње.

Роба је допремана у село искључиво помоћу домаће товарне животиње а најчешће помоћу магарета. Ми смо дечаци знали'да магаре

не трпи жуте коњске муве, а ми пронађемо нечијега коња и са њега узмемо у пшку мува и приближимо се магарету и пустимона њега муве, ајадна животиња се упорно брани, ваља се по земљи, тражи шибље или стабло да се о њега чеше. Ј едно магаре је отишла до Милашевог врела и тамо легло у воду да би се ослободило те ситне напасти. Наше дечије враголије без разлога се преr.вориле у верску мржњу~ јер у суседном селу Кијеву велечасни фратар, односно брат, кажем брат јер фратар преведено са латинског значи брат, тај високоо бразовани господин најобичније игре претвара код заосталог и непи сменог народа у верску мржњу, односно .напад на католWIКУ веру,

тобоже зато што су споменути трговци сви били католичке вере, а ми дечаци, може се рећи деца, о томе нисмо имали ни појма ко су ови људи. Знам да су били сви старији и они су као такви за нас били дит, као и сваки други старији човек. Знам и то да нас на то није нико наговорио, већ напротив за овкву игру добијали смо и батине. Овај високообразо вани господин поред тога што је у цркви говорио својим верницима накарадне и увредљиве речи на рачун Цетине и народа у њој, још је наговорио да дође у село жандармеријск апатрола и патрола је наравно установила право стање, да су дечје игре само дечије и ничије више.

.Ова прича је моЈе сећање из детињства и у њој није ништа записано из предања.

МОЈ РИБОЛОВ

. Река Цетина има више врела, а једно, односно дВа врела припа дају засеоку Милаш, па се зато и зову Милашева врела. У пролеће кад је већи доток воде појави се више врела поред оних која већ постоје, па

мештаци труде ко ће више и брже направити водојажа ради улова Iбе. Ј а сам као дечак правио водојажу, јасно на свој дечачки и самоуки lЧИН. Затим сам правио корпу од врбових младица. Ту врсту врбе али смо Ракита, а саму корпу звали смо вртешка. Задатак те вртешке l задржи рибу која дужином водојажа дође у њу. Риба из вртешке не )же изаћи јер се направи да вода из водојажа пада у вртешку са висине

lЈмање Један метар.

Кад сам завршио посао око изградње водојажа и израде корпе, ~HOCHO вртешке, неко ми је од старијих рекао да је добро урађено. аравно да сам био одушевљен. Још су неки са мном посматрали како 1ба заједно са водом пада у моју вртешку и рекли ми да вртешку не 1рам до мрака, односно до ноћи, аја онако сретан па и наиван одем до rhe, вероватно да се похвалим са мојим радом, а увече кад сам дошао

~ети рибу добро сам се изнервирао јер нисам нашао на месту ни >тешку ни рибу. Неко их је украо. У љутини одмах сам срушио мој щојаж и уз плач проклињао крадљивца. Плачући сам дошао кући. окојни отац ме умирива, говорећи ми да он воли што је тако него да IМ ја туђе украо. Рибу коју смо ловили на овај начин звали смо Пеш. D је риба величине сардине, односно гирице,значи ситна риба, па су Dжда и због тога касније власти забраниле ту врсту риболова,јерје ово 10 једининачин порибљавања реке са природним дотоком воде и то Јега за неколико дана у пролеће.

ЛОВРАКОВА За лов ракова треба изузетно стрпљива припрема. Треба набави11 одговарајући број штапова који треба да су дужи од нај мање 2 метра, може и 3. Те штапове звали смо Гујачи. Затим се мора оплести једна ала корпа звали смо је кртолица. Правили смо је од истог материјала а: кога смо правили и вртешку, с тим што на кртолици мора бити грађена једна држалица као што има обична сир кова мет ла. После )га припремамо глисте а звали смо их Гујене. Гујене помоћу веће игле анижемо на конац, па тај мамац вежемо за већ спремљени гујач, али е на врх Гујача, јер најмање 20 сантиметара Гујач треба забости у ~MЉY на дно реке. У противном вода однесе Гујач и улов.

Са спремљеним оруђем крећемо у лов. Наша прва станица била ~мало остфво на Ј ажини. То је оно острво где се сустиже вода из iилашевог и Батичиног врела. Острво је тада било својина породице атица. Није се обрађивало, него је служило као ливада. Друга станица

била је такозвано Батичино јасење. Тамо је била једна велика стара крушка звана оскоруша. Ту смо ловили ракове. Напомињен, да нама

дечаuим3. нико од породице Батица није бранио ловити на њиховим

ливадама иако смо ми правили штету газећи траву која треба ускоро да се KOCJf-~.

Споменута кртолица служила је да се помоћу ње уловљени ра КОБИ изваде из воде и оставена суво и одређену посуду, која се звала

Крто. И Крто се прави од врбових младица. Кад се ми ловци забавимо посматрајући Гујаче и улов, тад ракови побегну из Кртола и размиле се по ливади. Ту настаје јурњава. Хватајући ракове ту су неизбежне зађевице,јер ко ће и са чиме доказати који јерак из чијег кртола побегао

. кад је већ на ливади. Али, срећом, зађевице се како тако брзо забораве и нико не остане као злопамтило. Ракови се не смеју узимати не заштићеном руком јер може својим пипком направити рану на руци. Ракове смо ловили и ноћу У време кад се вода из корита излије и поплави ливаде. Ово је обично било на месту званом "Беговац". Тад раковй напуштају брзу матицу реке и долазе у плитку воду, односно на

поплављену ливаду.Овај лов се могао обављати самокада је тихо време, без имало ветра, јер смо користили светиљку са отвореним пламеном такозвана Лућерина. Она се користила као осветљење у домаћинству, а поједина сиромашнија Домаћинства ради штедње петролеја, одно сно гаса у лућерини кор:истили су светло од ватре која ионако гори на огњишту.

МОЈА ОСНОВНА ШКОЛА у недостатку основних потребних средстава за писање, прва слова записао сам својом руком са каменом на камену, као дечак, чува јући стоку са осталим дечацима мога села, а међу нама био је и један старији човек - звао се Милаш Јаков, звани Ј аковац. Ми смо га сви звали Дид Ј аков. Он је мало знао читати и писати и тада је био једини човек у селу који је то знао, па једног дана нас дечаке Дид Јаков наговори да преврћемо мање камене плоче, тражимо равну плочу, ону страну која је била окренута на земљу, по којој се може писати. Кад смо пронашли погодну плочу, за писање, тад нам Дид Јаков каже да ломимо мање

камење ударајући један у други све док се само пО себи не направи одговарајућа оштрица помоћу које се може писати на овој спремљеној плочи. Ове ситне каменчиће звали смо шкриља. Тако смо сви помоћу Дида Ј акрва врло брзо научили сва слова написати ћирилицом. Ј аков је тек понешто поседовао школског прибора а који је упо требљавао његов син Душан док је ишао у школу у Задар и у Беч, па кад

Јаков уверио да смо ми савладали да напишемо сва слова, тада нам дао односно прво нам је показивао једну књигу. Он каже Либар. Тада у Хрватској свака књига носила заједнички назив "либар". Ми тада [Смо ни знали за Буквар. Ј а се врло добро сећан овог либра. Наслов је ю "Почетница". Била су врло крупна слова, штампана ћирилицом. и смо дечаци имали право преко дана читати "Почетницу" а увече

ю је морали предати Јакову да код њега ноћи, па је дошао ред и на ~He да је предам, а дид Јаков, онако стар, примети један лист мало цепан па ми добро натегну оба ува.

Тада у мом родном седу није постојала никаква школа а постоја је у суседном селу Цивљанима и тамо су ишли неки дечаци из мога ла, а ија сам имао за то жарку жељу, али се мој отац са тим није слагао. lже да сам ја њему кориснији да чувам стоку а ја једно јутро кад сам терао стоку на пашу, као и обично, решим да идем у школу, а прет

дно замолим комшије да причувају и моју стоку. Дошао сам до скрснице звано Варизаљка, са које води пут за Цетину, Уништа, Iјево и Цивљане, а од те раскрснице школа је удаљена око 8 киломе ра. У школу сам стигао за време одмора. То знам по томе јер сам гекао ђаке да се играју испред школе, као и обично како се ђаци играју уда у свету. У школу сам ушао са осталим ђацима и ту ми се придружи

воља коју нисам предвидео. Седнем у клупу а неко од ђака ми каже о није твоје место" па се то понављало неколико пута а у оној извесности чинило ми се да остали ђаци према мени нису благона они. Бар се мени тако ЧИНИЛО. А ипак сам заузео седиште у задњој уци, вероватно тога дана неки ђак није дошао у школу. Нестрпљиво очекујем долазак учитеља у разред а раније се никанисмо видели. Једном дође моменат кад учитељ уђе па одмах са ата ме уочио и упутио се право према мени. Његово прво питање је ло: "Чији си ти?" Ваљда је хтео знати име мога оца. Ј а сам учитељу говарао са сузама у очима о мом илегалном доласку у школу. Учитељ

[каже "Ти ниси у списку осталих ђака", па некако баци поглед према галим ђацима. Сви су радознало гледали у нас двојицу, а учитељ се ) мало замислио, прави рукама уобичајене покрете,па ме пита: "Ко ко ја имам браће и сестара?" Тад сам имао 4 брата и 3 сестре. Морам изнати да сам ја са мојим илегалним доласком у школу задао учите , велику главобољу, јер кад је за време тога првог часа обишао и нтролисао ђаке наравно да види шта је ко урадио кадје дошао до мене

lидео да је од прибора баш ништа немам, стојим испред њега непо [чно, 'он се изненади па каже: -"Шта је с тобом? Зар баш ништа од ибора немаш? Па, знаш ли да је сада већ при крају друго полуго-

L...

диште?" Тад му ја рече да знам написати и. прочитати сва сЛова. Просто није веровао. А још кд сам му рекао шта ми је служило уместо оловке, табле и папира, разуме се да се изненадио и одмах ме шаље на таблу. Наравно да сам оправдао што сам рекао. Он позва неког ђака по имену и донесе ми једну врло, врло кратку оловку и једну свеску са истрошених више од пола листова. Ј а сам ову свеску врло брзо истрошио, односно исписао а ону јадну малу оловку продужио на свој самоуки и дечачки начин. Једноставно сам нашао младицу (прут од зове), скратио на одређену дужину, извртио изнутра срж. Ово сам више пута морао понављати јер нисам одмах добро оценио шупљину дрве та,али сам на крајууспео помоћу дрвета од зовикове гране могао сам

нормално писати са оловком. Кад сам ову моју мајсторију показао учитељу, он се заиста изненадио показујући ту мајсторију појединим ђацима, упућујући мени признање. А ја, сад се већ мало ослободио оне неизвесности, осетио сам од мога учитеља педагошку и родитељску

благонаклоност. Мој добри учитељ Душан Билић једва је убедио мога покојнога оца у.потребу да ја идем у школу. Ово се догађало у доба дефинитивног постављања државне границе између Италије и новоосноване троиме не државе - Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца. Ј а се тога сећам по томе: мој покојни отац је ишао у оближњу варошицу Врлика и носио стари новац да замени за нови. Тад се помињало више новчаних једи ница, спомињале се Круне, Лире, Форинте, Банице, Шолде и ко зна

колико још, а за несрећу није успео да замени новац јер нови није стигао из Београда а стари новац престао је важити. А то је узрок померања државне границе. А да би била још већа невоља, тога дана није у вароши било уобичајено фасовање хране из простог разлога Талијани отишли а нова власт није то организовала, а ми смо укућани оца нестрпљиво очекивали мислећи да ће донети мало хране, а ја сам се посебно радовао надајући се школском прибору. Отац је дошао али очајног изгледа, па каже: "Драга ђецо, ништа вам нисам донио. Ови стари новци не куре (не важе), а нови нису стигли." Отац је негодовао па уз онај дубоки уздисај као за себе каже: "Зар нама ни Београд неће бити бољи од Беча и Рима?" Кад сам сутра ово испричао моме учитељу (кад сам ишао право

ићи код њега у канцеларију јер сам је ја спремао, односно чистио 'као најстарији ђак у разреду) он ме је некако сажално погледао па рече, онако за себе више пута: "Мој Милашу, шта ћемо са тобом, сада не трепнувши, гледа ме, а гледам и ја њега. Т2Ща он са полице одвоји сав

школски прибор и рече ми: "Узми ово и добро чувај па кад Ти ћаћа

,I i

lије нове динаренека дође да плати." Наравно да је тако и било. Ја [ тада био најсретнији ющ сам већ једном постао раван осталим (има, а покојна мајка већ се постарала да ми истка ђачку торбу звану >рбак", кога ћу ја још касније помињати. Овде се види колико је мени препрека било на путу пре него сам 5ио уверење о завршеној четвороразредној школи. Ја тада нисам 10 даје то Уверење касније било услов за ступање у државну службу. ::лим, а и дужност ми је, да одам дужно поштовање мом драгом (пељу, Душану Билићу за његово доброчинство и његов гест у по ~дy школском прибора, а он је иначе у томе крају познат као прави авцати народни учитељ. Доживео је врло дубоку старост. Умро је иродном смрћу, као поштен и угледан човек, па нека му је вечна ава и хвала.

ПРВО ЗАПОСЛЕЊЕ Моје прво запослење почело је Јуна месеца 1928. године у Бео аду. Те године од стране Основне школе у Цвиљанима са са још жолико дечака упућен сам у Београд у хуман у установу која је водила шгу за распоред свршених основаца ради изучавања заната. Тад су се [ученици звали шегрти, а установа се звала "Привредник". Оснивач

добротвор ове установе звао се Светозар Матијевић, по рођењу из ике.

Сећам се врло добро при поласку добили смо неку лаку обућу и lдНО одело а на радној блузи била је везана једна метална таблица и а њој је писало: Београд, Крунска улица бр. 7. Та улица данас носи име :ролетерских бригада. Ј а и остали дечаци од школе до Книна ишли \-10 пешке. од школе смо пошли зајутра, а у Книн стигли увече. То је

елације око 20 километара. Ишло се низ Крчиће, односно ни·з Драгу, не преко Полаче као што се иде данас. Кренули смо вечерњим возом

рема Загребу а у Београд смо стигли у јутарњим часовима и врло лако ронашли "Привредника" а ја ни слу:тио нисам да је са мном дошла и юја невоља за коју правно нико није крив. Кад су у "Привреднику" творили коверте које смо донели са собом поделили нам наша школ ка уверења о завршенојосновној школи, мајстори који треба да нас !реузму већ су били ту а мога мајстора нема - разуме се да је то за мене :ећ један ударац, као почетак моје невоље, а биће невоља још. Ту ја [екаМ,па чекам. Мајстора нема, па нема. У чекању је мене ту затекла и Iоћ, па ме некако сместише да спавам. Кажем, некако сместише, јер се v10лују просторије. Сутра опет чекање па Чекање. Мајстора нема па -Јема, па тек око подне одредише једног свог службеник,\ да ме одведе

на кућну адресу мога несуђеног мајстора. Тек тада изађе на знање моја невоља. Мајстор каже да не може примити шегрта јер је доживео неку фамилијрну несрећу. Мој несуђени мајстор имао је тишљерску радио ницу. То се данас зове столарска радионица. Налазила се у Улици

Краљице Марије. То је данас улица 27.Марта.

Кад смо се ја и овај службеник-вратили у "Привредник" рекоше ми је да се јавим њима кроз неколико дана а сада могу да идем па да се некако снађем. И још ми рекоше да идем на железничку станицу,јер кажу тамо има доста Далматинаца, раде као градски носачи, па ћу

можда помоћу њих зарадити који динар. Заиста сам тамо и нашао неке људе из мога села, али од моје зараде нема ништа. Нико ми не поверава ствари за пренос ајош ине познајем град. После тога самоиницијатив но идем на пијацу да се нудим госпођама за пренос купљене робе на пијаци. Али, ни ту нема ништа од моје зараде. Лутајући Београдом наиђем на већу групу радника. Имају зидар ске алатке. Кажу, чекају посао, па се и ја придружим њима. Тад су радници који су тражили посао имали своје популарно име и звали се "френтер". Место где су радници чекали посао звало се тркалиште. Неко од тих радника мије препоручио да идем у квартир (стан) у улицу Старине Новака број 9. Та у лица и данас носи исто име. Још ми рекоше да се станодавац зове Малиша. Од тога човека сам осетио пријатељску благонаклоност. Гледајући он мој торбак кога сам раније помињо рече ми: "Мали, преспавај ту неко време," показујући руком на голе даске подигнуте од земље у висини кревета. Квартир се плаћао сваке суботе. Цена је била 2, 3 динара за једну ноћ. Сутра идем на поменуто тркалиште да чекам посао, а у међувре

мену, по договору јављам се "Привреднику", али од мог шегртовања нема ништа. Још сам некако приметио да ме тамо не гледају љубазно. Ваљда је то био утицај годишњих одмора и моловање просторија. Сад поново на тркалиште, палири, ПОСЛОВОђе долазе и одводе групу по

групу радника али већином оне што имају своје алатке, а кад се ја понудим палиру а он ме оно, што се каже~ одмери од главе до пете па

каже: "Мали, ти си слаб." После неколико дана чекања један палир се ваљда смиловао на мене, а вероватно ме запамтио и од раније па поведе

и мене на градилиште и као прво одреди ме да мешам малтер, а то је један од најтежих послова. Ту се не тражи никаква мајсторија, само

треба добре снаге а то је баш оно што ја немам. Треба дуго BpeMe}:la мешати гњецавикреч и од њега, заједно са песком и водом направити малтер. Тада ваљда нико није ни знао за данашње зидарске мешалице а и беомал тада није постојао, бар у Београду.

Инвеститор је брзо уочио да ја врло споро и тешко припремам [пер из простог разлога што немам физичке кондиције па ме преме I да носим циглу са улице до зидара. Тада се цигла допремала са

)иферије у центар града и помоћу воловске вуче, а гро цигле је Iремано помоћу коњске запреге јер су тада камиони у Београду били rюбројни. За пренос цигле обликованаје направа такозвана "самари " обликована врло грубо од дасака на цимермански, односно тесар I начин. Самарица се постави по дужини леђа, а на њој се носило до па и 15 комада цигле, а цигла је тешка око 4 килограма, а за пренос гле од улице до зидара инвеститор је организовао три групе аргата IЗичких радника). Једна је група слагала циглу на самарицу, одно ) на леђа радника преносио ца. То је друга група, а трећа је група roварала ручно јер цигла не сме да се ломи. о

Ј а сам на овоме послу издржао

или

~aHa, али кад је инве

пор приметио да мени утоваривачи товаре по неку циглу мање него

им радницима, одмах је тај моћник строго интервенисао и захтевао ~ви радници носе исти број цигала. За мене је то била велика невоља . је скела већ постављена па једноставно уза скелу нисам могао )ачати носећи терет на леђима. Тад ме инвеститор позове у кан це )ију да ми тобоже држи благонаклону лекцију па ми исплати по 12

нара дневно. Тада је цена килограма хлеба била 2 динара у Београду. помињем да овај свемоћни газда није од мене тражио потпис за f1мљени новац, а то значи да ме није ни пријавио код Завода за Iгурање радника. То је био први новац који сам примио за мој рад ~a лета. Радио сам на више грађевина и свуда сам прошао као и на

вој. Инвеститори су сви исти, а када сам једног упозорио да ми је lлатио мање дана него што сам радио он се издерао на мене гово

'lи: "Ти ћеш ми солити памет!" И још ми каже да се удаљим са щилишта. Тако је прошло моје прво радно лето и приближио се тобар месец, а то значи грађевинск асезона при крају, а речено ми је

lВHO да не долазим више у "Привредник". Покушао сам да сејавим Савко пристаниште. Тамо се истовара грађевински и огревни мате јал. То је тежак посао, а ја за то немам снаге. Одатле одем на желез чку станицу. Тамо иста слика. Затим одем у Београдску електричну о

• •

1тралу КОЈа Је тада ложила угаљ, али су тамо стални радници и нове

примају. У то доба почеше долазити групе радника из наших крајева ~и одласка у Банат и брања кукуруза, па и тамо је строго распоред ~ла на принципу акорда, па ниједна група ниј~ ме примила бојећи а:аја нећу давати исти квалитет као они. Сад поново на оно омрзнуто ~алиште. Чудом нисам могао да се начудим оваквог поступка према

ни у "Привреднику", а та је кућа служила као хумана и цењена.

ДРУГО ЗАПОСЛЕЊЕ Вукао сам чамац узводно, кад сам чекајући на споменутом трка лишту изгубио и последњу трунку наде да ћу добити било какав посао напустио сам тркалиште и кренуо према Карабурми. Карабурмаје тада била периферија Београда, а ја уствари нисам ни знао куда идем и где ће ме ноћ затећи. Приметио сам да идем путем поред Дунава. Пут је тада био без тврде подлоге. На томе путу прошао сам поред пуно воћњака и винограда, а иако сам био гладан нисам убрао и појео нијед ну једину воћку, ниједно једино зрно грожђа, зато што су ми тада биле на уму речи покојне мајке која је нас, своје потомке учила поштењу у животу. Често је помињала 10 божјих заповести, а нарочито је споми њала осму божју заповест која говори изричито "Не кради туђе, казниће Те Господ Бог". Идући путем наишао сам на полудивље воће, самони кло. Да ли су то биле трњине, глогиње или дренине, сасвим свеједно. Ј а сам разумео да је то свачије или није ничије па мислио ваљда ме

Господ Бог неће казнити и одмах сам почео брати и јести то полудивље Воће. Али, одједном чујем повик човека, и то из близине. Каже: "А бре дете, зашто гуташ коштице тога дивљег воћа. Знаш ли ти да од тога

можеш и умрети?" Виде овога човека близу, ословим га са" Диде, ја сам гладан", а он, пошто је чуо реч" Диде" уместо Деда, каже ми: "Мали, Ти си из Далмације. Обиђи врзину и дОђи код мене кад си гладан." Брзина је жива ограда. Овај човек је чувао свој виноград. Добродушни човек ми је дао добро парче хлеба и грожђа, говорећи да ће њему укућани донети вечеру, па је одмах почео причу на рачун постојеће државе. Каже, био је у свим ратовима, прешао Албанију, пешке, био на пробој у Солунског . фронта и за то није добио ништа. Када ме упита куда ја идем, одговорио сам да тражим посла. Тад он рече да идем у село Вишњицу, па да

потражим Влајка Стојковића. Каже, његов је слуга изненада отишао, па ће те можда примити за слугу.

Брзо сам стигао у село и нашао мог будућег послодавца. Он ме одмерава, оно што се каже - од главе до пете. Прво његово питање било је "Што сам слаб и блед у лицу." Рекао сам да сам цело лето радио на грађевини као аргат. Затим долазе уоqичајена питања: колико имам година,одакле сам родом, како ми је име и тако даље. Чим је чуо за моје имеl'екао је "Зваћу те Миланче." Али, онкаже како то српско име а швапско презиме. Нудио ме са уж;и:ном. Рекао сам да сам се добро

наужинао - хлеба и грожђа код онога човека који ме је послао овамо. Тад ми је рекао - остаћеш код мене да будеш слуга н за неко време, а то неко време значило је да ћу остати до МИТРОБдана, јер је још у то време у Србији владао стари неписани хајдучки закон - од Митрова до

::'урђева, од Ђурђева до Митров дана хајдуци о Митровдану растајали . о Ђурђевдану састајали. Затим је мене газда одвео у шталу. Тамо су )ила два добра вранца: Султан и Арапин. Показао ми је како се треба

шходити према коњима кад се хране, тимаре и тако даље. Показао ми е где је бунар, храна за стоку. Кад мије ово објаснио шта мије дужност )адити, газда негде оде а не рече ништа. Ј а сам све послове по неком

>едоследу завршио до ноћи. Најтеже је било вадити воду из бунара. lроклета дрвена кофа сама по себи тешка и велика са увече појави се кена на капији, носи дете у наручју и пре него је мене видела дозива ~Boгa човека по имену, а кад виде мене уместо њега повика громогласно

'А бре дете, ко си Ти. Ко Те овако довео?" Ј а велим: Храним стоку и она vlИ поставља уобичајена питања. Кад сам рекао да сам из Далмације, она lита а где је та Далмација?" А за дивно чудо дете у наручју стално ме ~леда право у очи. У томе дође и азда са две ћерке. Обадве су ишле у )сновну школу, по имену Нада и Каја. Сад разговарамо сви у групи; а а;ете стално гледа у мене и пружа дечије ручице према мени. Тад рече једна од девојчица: "Мама, дај Цолета Миланчету да видимо шта хоће. Цете се прилепи мени на груди и обе ручице стави око врата. Наравно ца смо сви томе чудили или дивили. Овоме детету било је име Добри воје а надимак Цоле, Како тако меније ово дете донело извесну приви легију у односу на друге слугане у селу, а било нас је пуно и сви смо били из наших југозападних крајев. Сви су остали слугани у селу добијали храну одвојено а ја сам се хранио са осталим укућанима. Храна је била врло калорична а квантитативно неограничена. После прве заједничке вечере мене је газда Влајко одвео у шталу, показао ми је где ћу спавати у штали. Показао ми је једно дрво у виду неке држалице па кад он мени ујУТРУ'рано лупа у зид из своје собе да му ја овим дрветом одвратим знак да сам устао и почео јутарњи рад око стоке. У то доба слуга да спава у шталу било је сасвим нормална ствар,јер су сви слугани спавали у штали, а што сам ја од коњске балеге, односно од њеногамонијака добио "астму" коју носим и данас и но

сићу је до своје смрти:то је друга ствар. Спавање слугана у штали у извесном смислу добро је дошло, јер су тих година биле оштре зиме, темпертура је падала и до35 степени. Желим мојим читаоцима да споменем да је у мом слуговању било тешких момената. Те зиме, 1928. и 1929. године, шумска управа секла је шуму на оближњој Ади за неки километар низводно од Вишњице, а гране преостале од дрва биле су свакоме приступачне бесплатно. Ове гране, сећам се, сељаци су звали "плашина". Ј едно јутро мој газда и ЈЬегов комшија договоре се да њих двојица газда са нама

· двојицом

слугана идемо скупљати гране за огрев. Пошли смо са по већим чамцем нас четворица. Брзо смо чамац натоварили. Сви четво рица смо веслали наизменично јер нисмо имали него два весла. Није пређено ни пола пута од утовара до села, а почео је дувати јак ветар, па пошто дува узводно, Дунав се немилице таласа. Један од газда рече да

се чамац доплови до обале па да нас два слугана изађемо на суво а они

нам добаце конопац везан за чамац. Ми слугани други крај конопца преко рамена и вучемо чамац као испомоћ њима двојици што веслају. Стално газде вичу нама слуганима идемо што ближе воде јер у против ном вучемо чамац на суво, а како је нама слуганима било ићи поред воде, коментар није потребан. По доласку кући газдарица и обе де војчице дале се на посао. Додају посуђе са топлом водом, доносе суве вунене чарапе, како газди тако и мени. И још ми газдарица каже: "Миланче, стока је намирена".Ј а од мога послодавца за прву годину дана слуговања нисам примао плату у готовом новцу, него ми је куп љено одело од Абе (Аба је сукно). Уз одело је купљено ни је и друго. На пример: опанци - популарно звани "српски шиљкани" и тако сам ја изгледао као прави правцати српски сељак из околине Београда. При

куповини одеће и обуће узето је за основицу

100

динара. То је моја

месечна плата.

Пошто се мој газда у потпуности уверио да ја сасвим сигурно управљам његовим коњима, вешто товарим робу у кола, оре м земљу, и тако даље. Ишао сам сам у Београд, ради допремања шталског ђубрива неопходно потребног за топле леје у којима се гаји расад за поврће. Да би се овај посао завршио ваљано потребно је било поћи од куће око три сата после пола ноћи. Ишло се у Београд у војну касарну зване "Топов ске шупе". Тамо је било пуно коњушница. Тешко је било доћи до ђубрива, јер је више потражње него понуде, а ја, да бих се додворио своме газди послужим се лукавством слушајући међусобне разговоре војника чуо сам далматински дијалект и одмах ступио са војницима у разговор. Обећао сам да ћу сутра донети дувана а они уместо да извезу ђубре са колицима на одређено место, да сачекају мој долазак па да из колиuа баuају ђубриво мени у кола. Заиста је тако и било. Сутра мене чека на излазу из коњушниuе 7 или 8 војника са пуним колиuима ђубрета и за тили час мој шпедитер пун ђубрива. Ово моје лукавство некоме је сметало и тај неко ме тужио дежурном официру гарнизона и официр једно јутро пошаље војника да чува моје коње а ја да дођем код њега у канцеларију. При уласку у канцеларију официра сам громо

гласно ословио по чину, а ОН мене са млади газда и још ми каже "Откуд знаш официрске чинове, па ти ниси још служио војску?", а ја њега поново ословим са "Господине капетане, ја самсигурно погодио да сте

•капетан а ви нисте погодили да сам ја газда, него слуга" а он ми каже: [а, зашто, кад си слуга, подмићиваш моје војнике са дуваном да ти .еко реда товаре ђубре?" Наравно да ја нисам признао то "кривично .ло". Тад ми рече, бићеш Ти добар војник, слободан си а војник који 'ва твоје коње нека дође код мене. Те сезоне, а сезона почиње већ у ~бруару месецу, ја сам моме послодавцу допремио потребну ко IЧИНУ ђубрива и он је први у селу спремио топле леје. Више ме мој зда Влајко није звао "слуга". Уместо "мој слуга" звао ме Миланче. За моју допунску плату постојала су два извора: један је тај што мој газда преузимао празне сламарице од својих пријатеља, односно 1љара да их ја пуним чистом сламом, наравно са газдином сламом на еговом гувну, па сутра са осталом робом носимо за Београд и за време )к газда продаје на пијаци своју робу,ја разносим сламарице са чистом шмом по граду на одређене адресе. Понекад је било по 6 па и 7 Iaмарица. Пошто дОђем на одређену адресу зовем домаћицу по имену 1 преузме сламарицу. Похвалим се да сам ја добро напунио сламарице

1СТОМ сламом, а она мене замоли да јој донесем сламрицу у кућу па ; ме частити, а то је мени и био крајњи циљ да добијем неки динар. ило је дана да сам на тај начин зарадио више него што су 'тада биле зе наднице физичког радника у Београду. Ј а, наравно, о мојој заради lЗДИ нисам причао ништа а додуше ни он ме за то није питао. Напо ињем да је тада више од пола Београђана спавало на сламарици, аравно ако се изузме особље страних представништава. Ове сламари е биле су сламарице војничког типа. Други извор моје споредне зараде био је тај: Мој газда поред роизводње поврћа имао је у селу дућан мешовите робе. Тај се дућан ада звао у Србији "Бакалница". Ишли смо често у Београд, у магацин еликопродаје који се налазио у улици Цара Уроша бр. 8. Тамо, у [агацину, газда се задржавао и по неколико сати а ја, чувајући коње спред магацина некоме ко је већ купио робу ја му помогнем натова ити па тако добијем неки динар. А било је случај ева да сам за ту услугу обијао празно "хвала". Било је доста тешких колета, буре петролеја, рећа шећера и слично. Као што се види кретао сам се сам по Београду, често са за

:режним колима и сретао се са својим земљацима па они један другом оворе: "Види, Миле је сада прави Србијанац. Он је слуга тамо у неком елу иза Београда. Ми из југозападних крајева тада смо са поносом [зговарали реч "Србијанац" а то је и разумљиво јер је после пробоја :олунског фронта српска војска прошла кроз наше крајеве а то је било

кад је Аустрија нестајала а оснивала се Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца.

1930.

године постао сам пунолетан, а са тим стекао право и на

лична документа и по том основу отказао сам слуговање мом двого

дишњем послодавцу а то је за њега дошло изненада зато што се он баш тих дана разболео а ја се изверзирао и обављао све послове исто као и он па је зато био задовољан са мојим радом и зато ме често питао хоћу ли ја остали и даље код њега бар док он не оздрави. Мојаје одлука била да на Ђурђевдан напустим и да тражим друго запослење у Београду. Ј едноставно био сам сит слуговања и спавања у штали. Доживео сам да бар нешто зависи од моје воље. Ђурђевдан се примиче а једно вече обе девојчице за време вечере - Нада и Кај а, кажу ми: "А, бре Миланче, зашто нас баш сада оставља ш кад је Тата болестан?" Тад се умешала газдарица Живана па ми каже: "Миланче, доведи из Београда себи замену и остани код нас још три месеца да поучиш новог слугу, до бићешдуплу плату." Заиста је тако било. Довео сам из Београда са мени познатог тркалишта једног дечака. Био је две године млађи од мене али јачи него ја кад сам дошао да слугуј ем. Имао сам грдне тешкоће док сам га оспособио у свим пословима да би заиста могао да ме замени. Био је некако неспретан. Требало ми је пуно труда да га одвикнем од· његове урођене навике" Јашта, безбели, немере и тако даље". Догађало се више пута да се расплаче ноћу као мало дете. Каже, оца није запам тио, погинуо у рату а мајка се после рата удала а он је до поласка у свет чувао стричеву и комшијску стоку. Био је из околине Гламоча. Није знао ниједно једино слово прочитати ни написати. Ј а сам се из сажаље ња потрудио да га колико-толико описменим и заиста је научио, као и сваки други самоуки дечак, а обе девојчице су рекле да ће му бити на расположењу њихов школски прибор из прошле године, а газда је обећао да ће му временски омогућити учење. П родужење мога слуговања условило је под моралним прити ском моје газдарице Живане,једноставно нисам имао ту моћ да се одупре м њеној молби. Навешћу један пример њене племените душе а могао бих навести пуно сличних примера. У почетку мога слуговања газди нешто није било по вољи урађено па за време вечере прекоревао ме, а газдарица му громогласно каже: "Влајко, бре, пусти то туђе дете нека у миру вечера. Зар ти је данас мало урадио? А бре Влајко, знаш ли да је њега мајка родила као и ја ово троје, показујући руком на своју децу." Како су ове речи моје газдарице утицале на мене, коментар је

непотребан, поготово кад сам ја тада као четрнаестогодишњак био удаљен од своје мајке око

600 километара. 89

Ја сам напустио своје слуговање које је трајало више од две дине са задовољством јер је газдарица заиста одржала дату реч. шлаћено ми је последња три месеца у дуплом износу, то јест по 200 IHapa месечно. Тада сам имао код себе готовог новца око 800 динара, го је била просечна плата државног службеника па нисам морао ни [ кога тражити позајмицу до моје прве зараде у Београду.

ТРЕЋЕ ЗАПОСЛЕЊЕ По други пут после две и по године долазим у Београд. Одмах

)ажим запослење, тад као пунолетан. Врло брзо сам добио лична )кумента и молбено тражио од тадашње управе града Београда дозво за обављање рада градског носача а услов је био уверење о држав анству, задовољавајуће здравствено стање и колико-толико познава е града. Ј а сам испуњавао услове па сам по основу тога брзо и лако )био тражену дозволу. А станица ми је била одређена на углу улица раља Милана и Делиградске. Ова прва улица је данас улица Маршала ита, односно на углу Славија, испред тада познате кафане "Три сеља-

Тад су градски носачи вршили услуге грађанима преносећи

њихове ствари у рукама или на леђима управо како приказује при

ложена фотографија за коју не треба коментар. Види се мој паклени, робовски и трновити пут. Носећи терет на леђима у присуству двојице униформисаних и наоружаних чувара реда - жандарма наравно уз пратњу оштре казне овако је изгледало моје живљење од пунолетства до одласка на одслужење војног рока а фотографија ме приказује у првој половини 1933. године. За преношење ствари ми носачи имали смо неку врсту самарице обликоване од неког мало бољег материјала него она коју сам спомињао као "аргат". За време мога запослења као градског носача у Београду власти

су врло често забрањивале продају дневних листова. Постојали су јутар~и лист "Политика", вечерњи лист "Правда", а "Време" као вла дин лист није било на удару забране. Градски носачи, ауто-такси возачи, фијакеристи и улични про давци новина били су први грађани који су сазнали даје почела забрана продаје новина. Сви смо на различит начин избегавали сусрет са са купљачима новина, али ни они нису били наивни па су зато убрзо и

. сазнали

и тако ауто-такси возачи једноставно закључају своје аутомо биле и удаље се од њих. Фијакеристи скину коњима узде и натакну зобнице на главу па иако није време да се коњи хране у то доба дана. А улични продавци новина тај сусрет решавају бегством. Мени је у прво време било чудно да возачи трамваја кад угледају продавца новина како бежи испред свог гониоца а он возач трамваја успори вожњу да би овај гоњени ускочио у трамвај и тако умакао своме гонио цу. А гониоцу није било лако ни да ухвати продавца новина, јер су мал'те не сви били млађи од 18 година. А ја сам касније сазнао да жандарми нису подно сили прекршај не пријаве џротив продавца новина као ни против возача трамваја бојећи се оштрог прекора свога старешине што је дозволио да буде изигран.

Видећемо да су носачи били у неповољном положају да умакну испред ока скупљача новина,јер су били обавезни носити радни ман тил у свако доба године, као и регистарски број који се морао носити на капи спреда а он је био видљиво исписан на металној таблици, из далека је био видљив тако кад они скупљачи новина требају нас носаче дозивају нас из даљине, било преко грађана пролазника, било ПОМОћу службене пиштаљке, па уколико се неко одупре њиховој наредби тад је најблажа казна била ударац гуменом палицом по леђима или по врату, већ куда он жели да удари. И он,· жандарм, имао је право да изговори оне за сва времена грозне речи "У име закона, ви сте

гхапшени!" И одмах одузима од нас лична документа и оставља код

:ебе у џеп, а то значи да следи писање прекршајне пријаве, разуме се и :азне. Казну је изрицао униформисани чиновник у кварту, писар или Iристав. Приставје имао веће звање. Казна је могла бити новчана или ;атвор, па су људи рађе ишли у заТВОр,него плаћали казну са тешко

;арађеним новцем. А казна затвора изрицана је у већини случај ева до I

дана.

Поменути људи избегавали су сусрет са органима реда јер се lреношење заплењених новина до најближег кварта или директно до /праве града Београда плаћало минимално а у већини случајева ника :0 пошто је власт сматрала да смо ми носачи били дужни тај посао .бављати бадава јер је у новинама било писано и по нешто антидржав ю. Пошто смо ми избегавали то радити, они су нас аутоматски сматра IИ за антидржавне елементе, а веровтно су и знали да смо ми сви на

:трани "Политике" а то значи против њих.

Ј а сам више пута ишао у Управу града да би наплатио рачун, али Iикада новац нисам добио за пренос новина Једноставно се не зна ко

е надлежан да исплати тај по суми бедни рачун и после обиласка lеколико канцеларија добије се оно познто "Дођи сутра", а сутра опет убити време за тај мали новац било би заиста смешно и HeKop~CHO.

Скупљање забрањене штампе по граду било је најблаже речено 'лупо јер је у то доба у Београду било врло мало продавница новина. ~ГPOMHY већину продавали су дечаци па кад ти младићи добију новине

, штампарији и са њима се разлете по граду, нико живи више не може (а похвата. Тада настане јурњава. Продавци новина беже а скупљачи 'рче за њима да им одузму новине, па Је то личило на све друго а не на

[еку нредбу која је на закону заснована. Продавци новина грчевито се .оре да би продали новине јер од те продаје зависи њихова надни

(а.Мени су остала у сећању две врсте скупљача новина. Једна врста је IHa која нас је успут пожуривала, није давала одмора, упућујући нам югрдне речи "Пожури амалине". Избегавали су да нам потпишу приз raницу (цедуљу) просто-напросто он се поносио својим простаклуком. tаљда је сматрао да испред себе има стадо а кад је мени прекипело

rитао сам" да ли он уопште зна шта значи реч "амалин". Одговорио ми е простачки, набусито, а ја сам остао убеђен да он не зна. Амалин Је урска реч и ништа друго не значи него носач, а то значи да амалин,

:дносно носач зарађује хлеб својом снагом и нико племенитије не юже зарађивати него својим трудом. Друга врста били су прави прав (ати људи. Разговарали су са нама на потпуно равноправној основи. Iитали су нас, је ли тешко носити терет, нудили су успут одмор кад

ми нађемо згодно место за то а чим се дође на одредиште без речи напишу признаницу и нама је предају. Ови људи су нескривено него довали на рачун онога ко је донио решење о забрани продаје новина, говорећи "Зар тај господин није могао да то уради још кад су новине биле у штампарији а не кад су већ у дистрибуцији?" Ј а сам у моме казивању више пута поменуо реч "жандарм" па

желим мојим читаоцима тачно записати значење те речи. У речнику

страних речи и израза, који је написао Милан Вујаклија, на страни 319 записано је даје та реч француска и првобитно је значила у Француској - коњаник у тешком оклопу. Касније назив за поједине коњичке пукове, а данас чувар јавног реда и мира и поретка, полицајац, позорник,

милиционар, а не, каЈ(О то неки и данас кажу и сматраЈУ да Је реч

"жандарм" понижавајућа и подругљива па је они подругљиво изгова рају а тај не зна да он сам своје незнање излаже подругљивости.

Делатност градског носача у Београду било је у потпуности слободно занимање, јер није зависио ни одбило каквог послодавца. По обављеној услузи грађанин је ту услугу одмах исплаћивао без било каквих папира, а то значи на принципу новац из руке у руку и за тај новац није се никоме полагао рачун и нико се није морао извештавати колико се дневно зарађивало. Једино је била -обавеза бити члан удружења градских носача али та чланарина није била висока јер је удружење своје чланове обавезно пријављивало Заводу за осигурање радника па су по основу те чланарине носачи били и здравствено осигурани. Наравно, то осигурање је важило и за пензијски фонд, данас популарно здравствено осигурање. Јошје било обавезно сваког јануара месеца у години продужити дозволу за рад у тој години и то про дужење радне дозволе није изазивало велики новчани изда так.

ВОЈНИ КАДРОВСКИ РОК Рапорт Краљу Александру Карађорђевићу. Војно регрутна ко мисија заседала је Октобра месеца 1932. ГОДИђе у Београду, на месту где је сада улоциран Београдски правни факултет, а то место звало се "тркалиште". За потребе комисије тамо је била подигнута дрвена барака.

Мене је комисија огласила способним за служење војног рока у трајању од 18 месеци, с тим да се одређеног дана у мају месецу идуће године јавим жандармеријској станици у месту мога РОђења. Тад су

жандармеријске станице обављале дужност-војног референта, јер су и саме биле полувојна формација.

Маја месеца 1933. године окупило се пуно регрута у варошици .рлика. Ту су нас регруте преузели војни спроводници И превезли ојним камионима до Сиња, а то је реладија 30 километара. Од Сиња ,о Сплита путовали смо возом. Тада је на тој релаuији постојала желез [ичка·пруга узаног колосека а од Сплита ло Боке Которске, или боље ,ечено до Рисна, путовали смо бродом. од Рисна до Црквице пешке, а а је релација око 15 километара. По доласку на Црквице спремали смо ,араке,јер тамо, преко зиме, нема војске. Сећам се да је на кругу логора DШ било снега на местима која нису била изложена сунцу. Сви војни Iбјекти на Црквицама саграђени су за време Аустрије у привременом :мислу, а ту је у близини некада постојала државна граница између ~pHe Горе и Аустрије. На Црквице и околину. а околина се зове Кри юшије, падне годишње више атмосферских падавина него било где у .угославији. То кажу метеоролошки стручњаци, а и сам сам се у то

'верио, јер сам посматрао да се у току једног дана више пута смењује ~иша и сунце и то јака КИIlI3 и јако сунце. Ово је вероватно због близине ,юра.

Ту, на Цркквицама, нама регрутима је саопштено да по формаци и припадамо пешадијском пуку Боке Которске са седиштем у Котору. :едиште 4. батаљона, коме сам ја припао, било је на Црквицама. Ту је -1 девета чета, у коју сам распоређен. Тада је војска на Црквицама трошила воду само кишницу. Тамо је било неколико великих резервоара, саграђених од бетона, а вода је 5ила у њима необично хладна, паје у мојој регрутској генерацијиједан

зојник умро. Смрт је наступила тренутно ту, на самој чесми, пошто је Јвај несретни, долазећи са редовног војног вежбалишта попио пуну питарску војну чутурицу те хладне воде. После тога кобног случаја предузете су мере да до тога више не дође. Одређени су такозвани

водоредари. Њихова је била дужност да наточе воде у одређене судове а ови судови да стоје одређено време изложени сунцу, а за то време

нико не сме пити воду. Ми војници нисмо били упознати да ли је та вода било како пречишћавана а ове велике резервоар е војска је звала "густерина" .

Ја сам за време служења војног рока у трајању од 18 месеци постигао највише што се у тадашњој војсци могло да постигне, а то је први чин у војсци који се тада звао каплар, а овај чин по формацији могао је да постигне само онај војник који је служио такозвани пуни. рок, а 1'0 је 18 месеци. Крспкороковци који су служили 9 месеци нису долазили у обзир за капларски чин јер је овај чин замишљен чим се заврши регрутска обука почиње одабирање и проверавање за будуће

капларе. Наравно, одабирани еу они војници, односно још регрути

који су својим радовим и наклоностима обећавали да ће будућим pe~ грутима моћи успешно преносити војне вештине. Зато се преко ЗИме и школују. Ја сам са успехом завршио те зимске 1933/1934. године школу за капларе и са успехом обучавао регруте који су тада нарукова ли у мају месецу, па, при крају септембра месеца 1934. године, затекао сам се као каплар у својству командира страже код дефанзивне касарне на Црквицама. Тих дана ненајављено је наишао од Рисна Краљ Алек сандар Карађорђевић са краљицом Маријом и сва три сина. Возили су

се аутомобилом тад познат као "Пакард". Иза "Пакарда" су ишла кола обезбеђења. Моја дужност је била као командира страже рапортирати Краљу о стању страже. Монарх се ословљавао са "Ваше Величанство"

са изговором свога чина, имена и презимена. После уобичајенограпор та, кад сам ја мислио да је рапорт завршен, дозива ме Краљев ађутант. Ословио ме са "капларе" Величанство жели да поновите своје име и презиме. Пришао сам корак или два ближе аутомобила и оштро вој нички громогласно изговорио своје име и презиме. Видео сам пот врдан покрет Краљеве главе. Имао је обичај да се насмеши. При пола ску краљевог аутомобила, ађутант ми је довикнуо "Капларе, врло до бро!" Ово "врло добро" разуме се није упућено само мени, него целој групи војника са којима сам ја тога момента командовао. Мој директан контакт са Краљем Александром одиграо се само пре на неколико дана него што је он кренуо бродом из луке Зеленика, а не из Дубровника како су неки новинари писали за Француску и у граду Марсеју је убијен

9.0ктОбра

1934.

године. Ненајављени доказак Краља на Црквице мене

није изненадио, јер сам знао да се он тих дана налази на Милочеру, код Светог Стефана. Тамо је било дворско летовалиште, а знао сам да Краљ често пожели да се провоза по Црној Гори па иако још тада није било .асвалта на друму. То је он прижељкивао и због тога, што је по мајци и

по рођењу, био Црногорац. Љегова мајка, Зорка је кћер црногорског Краља Николе, па је њега и родила 17. Децембра 1888. године, а то је оно доба када је у Србији владала Обреновића династија, а династија Карађорђевића била у изгнанству.

ДРЖАВI-IА СЛУЖБА

, После одслужења војног рока, а то је био крај месеца Октобра 1934. ГОдЈ:1не, долазим у Београд, па, разуме се само по себи, одмах брига о запослењу. Тада сам имао рођеног брата Петра на служби у Краљевом двору. Тамо је он службовао као жандармеријски каплар, па по љеroвом

наговору и по наговору Марка Четника, угледног београдског трговца и честитог човека, и ја ступим у редове чувара реда, јер сам испуњавао

услове. А, услови су били: држављанин Краљевине Југославије, 4 ра зреда основне ШЕоле, задовољавајуће здравствено стање и одслужење војне обавезе. Распоређен сам на жандармеријску станицу ИВ кварта Управе

града Београда.. Станица и кварт били су смештен и У улици Мајора Илића бр. 1. Та улица и данас носи то име. Убрзо је дошло наређење да ме упуте у жандармеријску школу, јер без завршене те школе позорник није могао обављати ту дужност. Први мој командир станице био је >Кандармеријскиводник Марко Нерловић.

Школа је била смештена у улици Високог Стевана бр.13 у дрвеној 5араци. Била је без купатила. Ова школа била је са градивом исувише )птерећена а поготово за нас који смо били 95% са основном школом, 1 С обзиром на њено трајање од 6 месеци требало је прећи градиво као lITO је: У став, Кривични закон, Закон о заштити државе, Закон о јавним жуповима, Закон о радњама, а посебно смо морали изучавати наредбу' Vправе града Београда и још пуно прописа. Поред свега тога завршио ~aM школу са успехом.

По завршетку школе распоређен сам на жандармеријску стани .{у ии кварта, а то је центар града. Можда сам тамо распоређен и због гога што сам у мојој класи питомаца био по рангу међу првима. Мој шмандир станице био је Марић Иван, врло интелигентан Словенац, LЛИ и лукав. Касније ћу рећи зашто лукав. Кад је нас позорнике тпућивао да сменимо колеге у реону по обичају нам одржи краћу Iекцију. Између осталог он каже: "Немојте сваког лишавати слободе, >Дносно доводити у кварт. Кад видите радника без посла, погледајте ду дланове на рукама. Па, ако тај радник има жуљева на длану значи >адио је до скора, па кад нађе посла радиће опет. Зато га и не треба шпсити. А, ону господу, нарочито ако су припити, а већином су при IИТИ, њих немојте жалити и према њима, ако је потребно, употребите f гумену палицу. Али, пазите добро, не сме остати видљив траг од Iaлице.

У мој реон су спадале неке знамените установе: Управа држав IИХ монопола, Српска Академија наука, Српска Патријаршија, Фран

{уска Амбасада, Америчка и Британска читаоница, хотел "Српска Кру lа" и још неке знамените установе. Све ове зграде постоје и данас, а :отел кога сам споменуо био је власништво Ђорђа Попаре. Он ми је {оносио грдне невоље. На све ове куће морало се на специфичан начин ютрити, али неупадљиво. Кад је дошло на ред да патролирам ноћу, IДНОСНО после пола ноћи у мом реону приметио сам да у споменутом

96 .

хотелу гори светло у просторији која не служи за редовне посетиоце~ а врата хотела затворена. Преко послуге се заинтересујем ко је тамо, :кад је одавно прошло пола ноћи. Добио сам неодређен одговор. Крадом се приближим црозору и отуда чујем мени познате гласове. Сљ.'Ривено сачекам то ~'друштво~' да изађеи тек у зору дођоше два таксија аутомо била и ја сам био прикривен у мраку тако да ме нису видели ни возачи таксија а ни ово одабрана друштво, То су били људи из врха власти.

Неке сам и препознао по говору. Овај су хотел одабрали за коцкање у

. новац

па кад сам ово испричао моме командиру, једноставно је прећутао било шта о томе да каже и то је оно" лукав" ..

Због овога био сам узнемирен. Размишљао сам: и обратим се .човеку, пријатељу из опозиције~ а то је био Милета Милетић. Имао је своју угоститељску радњу у ЧикаЉубиној улици. Позовем га у посебну просторију и опричам овај случај. Грохотом се човек насмејао, па ми каже: "Ј а сам мислио да ћеш ми нешто ново казати, а за тај '~MOHTe Карло" зна пола Београда, али не сме нико ништа да говори," па ме

пријатељски саветује: ~'Moj Милане, не дирај у осињак, бићеш пре мештен у Македонију." Сад ми је још теже, чему моја висока оцена у школи из предмета Кривичног закона, кад тај закон није за свакога исти. Поново ми о томе мисли у глави, па кажем сам себи - народ каже: ко се чува сам, чува га и Бог и лекар!" Мене су у мом реону врло брзо упознали грађани, а нарочито трговци, а и био сам маркантан, као што ме приказује приложена фотографија из тог доба, јер нисам имао намеру зидати каријеру пишући прекршајне пријаве за ситне ствари. У мом реону било је пуно великих трговина. Међу њима била је и трговина Влада Митић и брат. Ј едно јутро испред те трговине нашао сам се а у то доба је наишао неки свештеник. Питао ме где се налази нека улица, а један Митићев трго вачки помоћник мене наЗОве Владика а ја сам био против сваке спрдње.

МI!СЛИО сам да мене овај неписмени мудрац тако назива због мог претка Владике Милаша, а после сам сазнао да овај мудрац никада није чуо за ту личност. По природи не трпим иронију па решим да одем у канuеларију код Митића. ЧИМ,сам ступио код Митића а он одмах каже:

"Ш та је капларе, је ли .требам да ти некога запослим?" Али, кад сам се учтиво, а можда и понизно представио, питао ме јесам ли из племена Владике Милаша. Било му је драго кад сам рекао потврдно. Одмах је према мени променио како речник, тако и тон. Више нисам за њега био каплар, него господин Милаш, а кад сам на његово питање одговорио

.да знам биографију мога претк~ одмах је наручио кафе и спремио оловку и папир да пише оно ШТО ја говорим. Рекао је, између осталог

он необично поштује велике љубе пречанских Срба. Био ми је шалан кад је од мене чуо како је Владика завршио свој напаћени [БОТ у Дубровачком казамату. Моја посета Митићу брзо се прочула, паје дошла и до ушију мога мандира. Заиста не знам зашто је тако био љут. Позове ме у канцела ју, а и ја сам на њега био љут зато што мени као почетнику није шта одговорио у вези коцкања у новац у хотелу "Српска круна" а ја VI био свестан да је он као командир био дужан на то одговорити. Ј а сам скривао да сам био код Митића, али у слободно време. Тек, та ја хладнокрвност разљутила је командира. Устаде иза свога стола, шета по канцеларији и, као за себе, прича: "Милаш јуче изашао из ~оле па већ филозофира." Било би нормално да је после нашег му Јвања мој командир био љут на мене. Али, бићу искрен, нисам иметио ниједне мале трунке злобности.

За време мога службовања у Београду као чувара реда, а касније ) возача, а то је од Октобра 1934. до Септембра 1939. године, тадашња рава града Београда имала је више техничких средстава као и органа Щ у живо за одржавање реда и мира, а нарочито за сузбијање демон )ација које су већином предводили студенти или боље речено КОМУ сти. На пример: шеф опште полиције поменуте Управе града имао Iраво да нареди командиру ватрогасне чете да пошаље одређени број 'рогасних возила заједно са људима тамо где је то потребно, ради tбијања нереда, јер водени млаз из ватрогасног црева није смртоно1, али и те како обара људе с ногу, а полицији није крајњи циљ да 1је било кога, а нарочито не на улици, јер страни новинари то брзо е својим редакцијама а разуме се да то Управи града не одговара. Управа града Београда имала је у својој надлежности за чување Щ коњички одред. Коњаници су били наоружани пушкама и сабља па као такви нису могли постизати замишљени циљ у граду а неко

;мислио да они носе пушке више ради застрашивања него стварне

)требе. Али, то није добро смишљено, јер су и демонстранти, одно ) студенти врло добро знали да се ватрено оружје неће употребља 'и осим у изузетном случају. Знало се да демонстрације предводе 'денти, или боље речено комунисти, који су тада деловали уилегал ~ти. Поред коњичког одреда Управа је имала и велосипедски вод, па н није могао одговарати жељеном циљу. Пошто ова два одељења нису одговарала својој намени, решен о {а се купи специјално возило па је некакво моторно возило убрзо и

пло у Београд. Ово возило је било јединствено у Београду, како

•

конструктивно, тако и функционално. Није имало зидове ни кров. На равном поду уграђена су седишта, предвиђена за хитно превести око

20 чувара реда на одређено место. На бочним странама возила, у висини око пола метра од земље, уграђене су степенице, а на седиштима са

спољне стране уграђен је одређен држач па тако кад чувари реда сто

јећи на испупченој степеници једном руком држећи се за поменути држач, а са другом руком и гуменом палицом праве ред, а у случају потребе чувари реда напуштају возило и као пешаци праве ред. Пока зала се потреба да чувари реда морају бити пола према пола, тј. мора бити пола левака. Убрзо је основан семинар за леваке. Ј а нисам одређен на семинар за леваке јер сам пре извесног времена положио возачки испит па сам по томе основу одређен на седиште поред возача, а то је предвиђено у случају повреде првог возача да ја тада преузмем возило. Место возача било је смештено више према средини возила. То је вероватно зато да не би возач демонстрантима био на дохват руке. Возачу је изричито, под строгом казном наређено да не сме возилом

газити изазиваче нереда. Кад је возач Мујо Морић, родом из Ливна

изјавио жељу да би он волео да буде на мом месту па да барата са гуменом палицом а ја да возим, то сам ја врло радо прихватио, а ово је, наравно, морало ићи са одобрењем надлежног старешине. Ово возило, рачунајући његову ширину са ограђеним степеницама са обе стране возила, па још рачунајући истурену руку у лево или десно чувара реда и у рукама гумену палицу, могло је да прави себи пут и до 7, па и 8 метара ширине, па је као такво возило у потпуности обављало свој задатак, управо који је и замишљен. По потреби, иза овог возила ишла су санитетска кола, разуме се са лекарским особљем. Лекарима је, поред њихове међународно усвојене дужности, било строго наређено да под хитно указују лекарску помоћ подједнако како нама чуварима реда, тако и изазивачима нереда, јер је то одговарало Управи града Београда кад страни извештачи јаве својим агенцијама да је хитно указана лекарска помоћ повређеном демонстранту. На санитетским колима тада је пи сало "Станица за спасавање и брзу помоћ општине Града Београда", а иза санитетских кола кретала се популарна "Марица" а наравно, по

потреби и више "Марица". Ова возила су служила да одвозе у затвор ухапшене демонстранте па су зато и конструисана- типа фур гон, а то значи затворена са свих страна.

Пре него је специјално возило о коме сам говорио и пре него што су гумене палице ушле у службену опрему чувара реда, један од мини стара унутрашњих послова наредио је својим потчињеним чуварима реда да демонстранте растурају помоћу пушчаног кундака, а и шта је могао друго да нареди кад се зна да ниједна држава света не милује

)га ко је руши. Овај министар звао се Божипар l'Лаксимовић, родом Никшића, па су га демонстранти, односно комунисти популарно шали "Божа

- кундак".

Мене су једном приликом демонстрације изненапиле, мада су у lИНИ случај ева наплежни били обавештени о њима. Ј едно пdсле а:не затекао сам се на крају Кнез Михајлове улице, баш на улазу lВHe стазе на Калемегдан. Мања група демонстраната појавила се од гела "Српски Краљ". Намерно иду трамвај ском пругом па по обичају зикују разне увредљиве пароле на рачун постојећег поретка а ја за

вно чудо нисам схватио да они носе животну опасност за мене. Ј а .1 њих позвао уобичајеним речима да се разиђу, а они иду све ближе

>лиже мени па још почеше да ме опкољавају. Ја сам тек тада уочио асност. Просто напросто искочио сам из обруча, кад један од њих Ј:И каменицу право на мене. Моја срећа била је у томе што је овај паса Ј:ИО каменицу из правца куца сам ја био лицем окренут и тако избегао ртоносни погодак. До сам ја у десној руцц заменио пиштољ са \1еном палицом, овај даса је умакао у масу демонстраната па самим

м је и престало право употребе ватреног оружја, јер смо ми чув-ари ца као и остали грађани имали право употребе ватреног оружја ~ино у случају такозване "нужне одбране". Ову је сцену, а за мене опасност, посматрао неко од полицијских ших службеника па наравно јавио Управи града и по његовој оцени сам сам растерао разјарену масу студената, односно демонстраната. )рам признати да је моја гумена палица тога пута дошла до изражаја IОТПУНОСТИ и извршила свој задатак. А, како и не би кад сам за себе део животну опасност.

Ј а сам у овом случају био обавезан написати опширан извештај длежном старешини кварта, јер за сваку употребу гумене палице )рао се писати извештај, да би виши форум проценио је ли за то Iстојала потреба или не. Ј а овде спомињем квартове. Тада је Беогрд ю подељен на 16 квартова. То је вероватно по узору на градове запад IХ земаља. После неколико дана зове ме мој командир станице у нцеларију па онако љутито каже ми: "Шта си сад, опет урадио. Зове шеф Опште полиције да одмах дођеш код њ_ега." А ја заиста нисам :ао зашто ме он зове. Ј ављам се шефу, а оН уместо да ме ослови са пларе, каже ми: "Седи, Милашу". Показао ми руком на седиште па у )исуству свог секретара Александра Вуловића опричао ми, или боље ~чено наредио да ћу ја од сада бити на дужности у његовом кабинету,

>оље речено испред кабинета. Наравно, као обезбеђење. Ту је пре мене 10 неки Ђорђе Станаревић али није имао полож~н возачки испит.

100

Мене је шеф замислио и као замену његовог возача На тој дужности сам остао до Августа месеца

1939.

године.

СЛУЖБЕНИ ПРЕМЕШТАЈ у лето

1939. године тадашњи Председник Краљевске владе Дра

гиша Цветковић и Председник Хрватске сељачке странке, доктор Влат ко Мачек направише чудан и сраман споразум, тако да од Савске и

Приморске бановине и још неких делова других бановина створише такозвану Хрватску бановину. 3амишљено је да је сад решено такозва но "Хрватско питање", старо исто толико КОЛИКО'и тадашња држава

Ј угославија. Овај споразум доктор Влатко Мачек је био сигуран да не представља ништа друго него да трасира пут будућој хрватској држави, а за Цветковића нема шта друго да се каже него да је начисто полудео.

101

Овде ћу написати да је тадашња Југославија територијално и дминистративно била подељена на 9 бановина и то: Дравскз, са се ,иштем у ЈЬубљани, Савска, са седиштем у Загребу, Врбаска, седиште ;ања Лука, Дринска, седиште у Сарајеву, Дун"авска, седиште НОВИ Сад етска, седиште Цетиње, Моравска

иште Сплит и Вардарска

Скопље, а Управа града Београда

- седиште

сеиште Ниш, ПРИЈ\юрска

се

мала је статус бановине. Те,

1939.

године, после доношења неразумног акта од стране

tветковића и доктора Мачека око комадања државе, дошло је до масов

ог размештаја државних службеника паје тај размештај и мене 06ух пио и премештен сам из Београда, заједно са новим возилом на :андармеријску станицу Ћурђевац. То је тада била варошица, илп )ље речено село у делу Хрватске, званом Подравина, а то је близу [ађарске границе. Тамо сам премештен јер сам рОђен на територији

рватске. Ј а сам се одупирао овоме премештају, али моје одупирање~ ю ни интервенција мога шефа као представника uивилних власти ије f\1И помогло,јер је приспео већи контигент нових возила З3 потре ~ Хрв,пске бановине, а тада је владала општа оскудица за возачимз. J~! IM се одупирао премештају јер сам, бар донекле, знао усташки прог :!М и био са]\/I сигуран да ме тамо чека зло. Возило није ТаЈvЮ дуго остало 3i тој станици, јер је дошло наређење да се то возило одвезе и преда у омбор, а ја сам остао на станиuи као некакав вишак па тако, де:ж:ура ћи поред станичног телефона? имао сам прилике телефОНOI\i усмено штактирати са среским начелником. Једном приликом, седећи код

ега у канцеларији, а разговор се воДи;о о шверцу пошто је била близу InapCKa граница, и ја сам њему ставио примедбу за шверцере ПИШТQ :l

КОЈе Је

наша

патрола ухватила

на

граници~

.ебали ићи на суд а не да их он кажњава-са

да су

30 дана

ти

шверцери

затвора. Ја сам се

iзвао и на одговарајући параграф Кривичног закона. После тога iчелник се понашао лудачки према мена Исколачи очи, удари обема 'кама у астал испред себе и још громогласно "Вужги, враг те зел". Ове речи у томе делу Хрватске сматрају крајње понижавајућим. Обично упућују у љутњи Домаћим животињама. Овај човек није више хтео мном разговарати, осим службено, телефоном кад он издаје нађење. Чак није хтео да ми прими поздрав на УЛИЦИ, а ја сам био дужан ~гa војнички поздравити. Тако сам се још једном уверио да је писани [(он писано слово на папиру једно, а људски разум друго, као и оно г6 сам писао о случају хотела "Српска Круна" и у њему мали "Монте IРЛО" у Београду.

102

После мога понижења од стране среског начелника, зове ме у

канцеларију мој командир станице и чита ми наређење писано као

хитно. Тамо је написано да ја, као неискоришћена радна снага, морам

бити упућен у један од босанских рудника по специјалној дужности, а та дужност је трајала нај мање3 месеца и моја би дужност била да радим у смени заједно са рударима, па да међу рударима причам најгоре о Управи рудника и о држави уопште и на тај начин да прикупљам неповољна мишљења појединих рудара и да та мишљења писмено достављам Управи рудника. Ја сам се тој нечасној дужности строго противио. Командир станице је покушао да ме убеди, јер је, каже, у питању примамљив предлог. У питању су два месечна примања. Ко

мандиру сам рекао да ја не могу играти двојаку улогу и да не могу бити ни провокатор, ни шпијун, ни конфидент. Још сам измислио и рекао командиру да у одређеном руднику ради пуно рудара из мог места и да

они сви знају да сам ја на служби у жандармерији и убрзо ће они закључити да нисам прави рудар, па је сигурно да ће ми они изломити ребра. Командир је по основу овога назвао начелника, а он одговара строгим наређивачким тоном: "Па ваљда тај нема у свим рудницима своје земљаке. УостаЛО1\'I, командире, то одмах дотичном провери и питај рудник и да ме о томе под хитно извести". Командир је сутрадан треба писати руднику, али таман што је отишао из станице на ручак, а телефон у станици звони и наређују му из штаба пука да командир сутра обавезно дОђе у Загреб и да се јави у штаб пука. Ј а сам примио ово телефонско наређење и о томе, наравно, обавестио командира. Командир је сутрадан јутрарњим возом отпутовао у Загреб и ја сам чувајући телефон остао сам на станици. Сви остали жандарми били су ван станице распоређени сваки по свом задатку. Ј а сам тога дана био ван сваке границе очајања. Размишљао о свему и свачему. Немачка већ одавно дошла на границе Југославије, пошто је окупирала Аустрију. Пољска, Чехословачке, па и пола Француске окупирано од стране Немачке и у томе очајању зове ме телефоном по имену месна

поштарица. Каже да ме обрадује. Она је знала, мада по службеној дужности није смела знати за моју нову дужност. Уручила ми је де пешу од стране Команде жандармерије из Београда. Тамо је писало да

се Ја не удаљавам са станиuе, Јер Је вагонирано ново возило па наскоро

треба да стигне у Ћурђевац. Мало ми је било лакше, али сам туговао за Београдом и на тој станиuи остао сам заједно са возилом све до познате срамнекап~·пулаuије Краљевине Југославије, а то је Април месеи 1941. године.

103

Ј а сам и даље сметао среском начелнику, али заиста несхватајући ашто. Писао је шта бу пука у Загреб да на станици Ћурђевац није отребно возило јер је близу Копривница, Бјеловар и Вировитица чије танице поседују возило. Вероватно би он у томе и успео, али је наскоро ремештен а на његово место постављен други начелник, из основа

руги човек, врло интелигентан и није ми дао до знања да сам са :,еговим претходником имао неоправдан конфликт.

РАЗМИШЉАЊЕ О САМОУБИСТВУ Прве половине Априла месеца 1941. године затекао сам се у [одравској варошици Ћурђевац, близу мађарске границе. Тада сам

ама службовао као жандармеријски каплар, а у својству возача ауто бу а.

Ј едног од тих дана био сам дежурни, чувајући телефон на стани и. Примио са телефонско наређење од командира чете из Бјеловара, :андармеријског капетана Цирила Петовара, да под хитно, под прет )ом строге казне довезем све жандарме са станице Ћрђевац и Пито

ача у Бјеловар и да се јавим у касарну Филиповић, наводно тамо се ор мира фронт према Мађарској. Били смо толико наивни да у то нико ије сумњао. Тамо С1\Ю убрзо стигли на одредиште, наравно под цело

упном спремом. Тамо нас је сачекао споменути командир чете па кад ~ установљено да су сви жандарми пристигли са одређеног реона пала

~ команда "пушке у шошке", а наравно и пиштоље. У то доба шошке у биле место где се оставља оружје за време одмора и спавања. Пошто смо слепо слушајући и без здравог разума одложили ружје, пала је команда да сви пређемо у неку другу просторију, веро пно војничка спаваћа соба. Тада нам је наш командир одржао кратку екцију, па каже: "Краљевина Југославија, којој смо ми служили, више е постоји" и да смо ми заробљеници нове државе, а на вратима стоји :;таша са машинском пушком. После тога узео је реч усташки официр :1 каже: "Хрвати, Словенци, Муслимани, да изађу из просторије, а (олико неко од Срба покуша да изађе биће одмах убијен", а у сали је :;тало око 40 нас Срба, а можда и више, па смо одмах могли слушати щкакве погрдне и простачке речи. Тада је наређено да скидамо сада ~ћ стару жандармеријску униформу па да обучемо војничку која је 1ла припремљена.

Преобука је обављена под ударцима кундака па се разуме само по ~би штаје све остало у оделу које смо скинули са себе, а штаје остало 1 матичној станиuи о томе и да се не говори. Мени је тамо остала

104

писаћа машина, цивилно одело и још којечега. ОДf\.шх нас Србе су спровели на железничку станицу, обучене у војничко одело. Кроз град смо ишли наравно пешке па сам видео неке моје колеге Хрвате. Одржавали су ред у граду. Иста униформа а на капи усташки знак. Идући кроз град у строју, у војничкој униформи, чуо сам и од грађана којекакве погрде. По доласку на железничку станицу угурали су нас у такозване

сточне вагоне, уз обавезну употребу кундака од стране усташа. Чули смо како се са обе стране вагона закључавају врата помоћу неких ланаца. у мом вагону било нас је око 30, аједнаједина кибла за све нас. У вагоне су нас стр пали у Бјеловару око подне, а у Загреб смо стигли сутра после подне. Од железничке станице у Загребу превезли су нас камионима до неке касарне и тек ту смо добили неку врсту оброка. Језиво је било гледати како се дели оброк. Пуно. више је било заробљеника него

порција. Једна порција на пет људи'- Кашика, наравно, није било. Ј ези во је било посматрати нас робијаше како пијемо из порције назови оброк - чорба, а други чекају на исту порцију да би том истом порпијом примили за себе чорбу. Намаје ово приређено као да заиста нисмо били људски род а друга група је - наши чувари. Наравно и они су људски род, до зуба наоружани, гордо нам довикују најпростије речи и побе доносно се смеју на наш рачун, а ми до крајности исцрпљени путујући више од 24 часа Фургон вагонима. Када је овај назови оброк завршен, појави се, сада већ бивши жандармеријски пуковник кога сам ја позна вао од раније кад је вршио инспекцију станице. Сада је, наравно, имао на одећи усташке ознаке.

Прво питање тога високо образованог господина упућено неком његовом потчињеном млађем офипиру било је: "Јесу ли ови сви Вла си'?" показујући руком на нас, онако бедног изгледа, па када је добио потврдан одговор, одржао је нама лекцију: "Сада ћете ићи сваки својој кући у родно место, па вам зато и не одузимамо лична документа, али ако нетко покуша да промени правац сигурно ће бити убијен на липу места од наше патроле. После тога млади офипир подвргава нас детаљ ном личном прегледу. Узели су нам и најосновније ствари. Сад је већ ноћ, распоредише нас у више праваца и ја сам ушао у камион одређен према Лики, односно Далмацији. У томе камиону било нас је око 20. Вожња камионом је трајала око 1 сат. Из камиона смо изашли на некој малој железничкој станипи. Ту смо од шефа станице, или је он можда био отправник возова, доживели зверски ~оступак. Дуго смо на тој станици чекали воз па су неке жене из места доносиле нама хране а он

је простачки нападао те жене са речима: "Зар да храните Влашке псе'?"

105

'о је нашег спроводника извело из такта. Узео је пушку у руке и пошао рема њему, говорећи: "Млади госпон, ово су заробљеници, без оружја ја сам дужан да их допратим до Книна", показујући овоме дивља ку екакав папир. "А ти, ако хоћеш да будеш херој, оружје у руке па на ронт."

у неко доба ноћи стигао је воз за нас око 30. Одређен је онај ознати купе са дрвеним седиштима. Од те станице до Огулина путо ало се нормално, а од Огулина од Грачаца било је чекања на свакој rаници. Спроводник је у Грачацу сазнао да је билочекања због прола ј воза из супротног правца са којимје путовао Павелић из Италије, И, гварно, од Грачаца до Книна путовало се нормално тих око

кило

:етара. По доласку у Книн, пошто сам био војнички обучен, Талијани е стрпали у камион и одвезли ме у сабирни логор у Задар. у логору нисам дуго остао. Саслушање је следило врло брзо. На зслушању сам прећутао да сам извесно време био на служби ван еограда. Талијани су тражили основне генералије и занимање у рађанству, па сам ја по основу возачке дозволе издате у Београду одмах уштен кући. Колико сам био радостан што идем кући, што сам добио rпусну листу, толико и забринут што су ми рекли да се не удаљавам П куће.

Релација Задар - Книн је 1ОО километара. Ипак се ја упутио пешке

а ту релацију. Покушао сам неколико пута зауставити талијанско :вило, али возач не само што неће да стане него би ме н прегазио да е одскочим устрану. Наставим путовање с~раНПУТИЦOIvl ради без6ед ости па на овој странпутици наиђем на кућу и у приторку видим еколико коза и оваца, па довикивам по тамошњим обичајима: "Има ли вде кућна глава". Појави се врло стар човек и одмах ми прстом показује а своје уво. Наравно да сам знао да стараи не чује, а ја њему n:оказујеl\'I а своја уста и он је разумео да сам гладан, па каже юю за себе: VIанђаре", а "манђаре" је талијанска реч и значи јести, односно учати. Каже старац: "Има само мало питуке и варенике", Питука је у

им крајевима врста хлеба од кукурузног брашна а то се каже проја, па 1Д старац стави храну пред мене рече: "Ево па ИДИ'" ја сам знао да реч тим крајевима значи "једи". На поласку је старац дао кутију шибиuа~ )ворећи: "Узми ове illуверине, ко зна где ћеш заноћити." Растанак је 1 овим старцем био срдачан. Он је мене тапкао по рамену а ја сам био

lдовољан јер сам се колико-толико опоравио. На улазу у Бенковаu f1ДНО је истакнута табла да је полицијски час, а то значи да војна атрола може да 6уца и без опомене. Скренем устрану са намером да 5иђем град, баш права пустиња. Набасам на кућу. Тада ноћ већ увели-

106

ко. Бадава су била моја дозивања, по оним обичајима. Приметим да на капији нема врата а потом приметим да нема врата ни на кући. Прет поставио сам да је та кућа била гостиона. Помоћу шибице видим у просторији постављене даске а по даскама и по поду разбацана слама. Очигледно ту је боравила војска па сам и ја ту заноћио. Сутра ујутру приметим у слами празну војничку чутурицу. Наравно да сам је понео. Мајско јутро, за некога пуно среће а за мене црно и прецрно. Гледам на све четири стране света, све сама пустиња. Сада већ припекло мајско далматинско сунце. Седнем на камен под једно повеће стабло и видим да ми по рукама гмижу вашке. Мало затим осетим и на лицу вашке.

Осетим да иду и према очима. Решио сам тога момента да завршим съюј бедни живот. Погледао сам до које висине могу да се попнем на стабло а испод стабла је све сами камен и да се одозго бацим и закључим да би тај мој "салто мортале" успео, али се у народу каже "Где је несрећа, ту

је и срећа". Одједном је мени тикнуло у главу да наложим ватру и да се браним од те ситне људске напасти. Иаложио сам ватру и свукао се потпуно наг. Прутом сам тресао одећу изнад :ватре и чуо сам да та ситна

бића пуцкетају на ватри слично ономе што се чује кад се пржи нека врста житарица на ватри.

Од тога мог несуђеног места моје смрти пођем у неизвесност и једино што знам да треба ићи према Истоку, или према североистоку, па сам по томе основу заггледао шумска стабла јер сам знао од раније да маховина на њима расте са северне стране па се по томе тобоже управљам. У томе вртлогу сам заноћио, не знајући шта ме више мучи - умор или глад. Седнем поред стабла и заспим. Наравно, нисам знао колико сам спавао, нити које је доба ноћи. Ведра мајска ноћ. Са једног пропланка приметим једну групу звезда на небу. Сад знам да је тамо Исток и да је то она група звезда које смо ми чобани некад звали Влашићи. Знао сам и то да је од појаве тих звезда до сванућа два или три сата и у томе правцу наставим пут. После сванућа приметим насе

ље, а то су биле Кистање. Знао сам да су Кистање српска насеобина.

у Кистање сам дошао са стране беспућа. Спази ме старији човек. Видевши ме онако кукавног изгледа рече: "Војниче, јадниче, јеси ли гладан?" Ја то потврђујем. Он зове жену по имену. Питаје има ли ишта од јела. Каже: "Има пуре (паленте) и киселине." Тамо се кисело млеко зове киселИна. Овај добродушан човек пре него сам почео јести упозо рава ме да једем полако. Јер, каже, кад је он био добровољац на солун ском фронту замало да није страдао зато што је брзо јео а био исувише гладан. Ј а сам се добро окрепио јер је већ други дан како нисам окусио ништа. Ј а сам домаћину предочио да у мојој одећи има вашк~. Тад је

107

)н предложио. Каже ми да ми он замени одећу. Даће ми, каже, његову ~OMaћy, за моју војничку. То је тако и било, али ми је нагласио да ја то

ie сматрам пљачком из два разлога. Каже, ти са овом војничком одећом iеможеш доћи до Книна, убиће те усташе, а друго - мени ће твоја војна )дећа требати јер ја нећу усташе чекати код куће. Каже - "има шуме". Од Кистиња до Книна прешао сам пут без тешкоћа, јер ме није -{ико заустављао на путу. Заноћио сам на изласку из Книна, код тада

10знатог свратишта "Ика". Ту сам се ја представио домаћину, а он ~умњичаво врти главом па каже: "Људи у Цетини не носе такву робу" :мисли на одећу). У то је поверовао тек кад је прочитао моје податке из юзачке дозволе. Казао сам овом 'човеку да сам гладан и уморан и да

-Јемам никаквог новца код себе. Показао ми је где ћу спавати. После 1звесног времена човек донесе нешто мало хране па рече: "Не требаш fишта платити. Устани кад хоћеш али немој нипошто ићи уз драгу, ер је усташка патрола код Раштића и сигурно ће те убити кад сазна да ;и из Цетине. Устао рано и кренуо преко Полаче. Наравно, знао сам да е Полача насељена Србима и размишљам: "Боже мој, у коме се времену киви кад свако свакога има права да убије." И у томе размишљању Iаиђем на човека

чува стоку, а има пушку у рукама. Из далека ме

)штрим тоном пита: "Одакле си ти?" Кажем, из Цетине, а он још

)штрије "Лажеш!" И овај човек мисли на одећу. Још, кажем, имам IрОПУСНИЦУ из логора у 3адру, дали ми је Талијани, а овај човек каже -

'Не треба ми ништа талијанско." А мени се језик завезао па никако да IЗГОВОРИМ своје презиме. Кажем "Имам возачку дозволу" а он рече 'О<;тави дозволу ту на камен и удаљи се од ње". Тај човек врло опрезно, (ржећи пушку у десној руци, приђе и узе дозволу, па одједном викну: 'Милашу, милога Ти Бога, што не говориш како се зовеш?" Следио је

>ратски загрљај. А нисмо били у крвном сродству. Једино што смо >или тада јадне исте нације. Напомињем, да Цетину и Полачу раздваја :амо једно ~ело и наравно да се људи по презимену познају. По доласку кући после

година а од тога времена, рачунајући

:лужење обавезног војног рока, било би нормално да сам се обрадовао, .ли уместо тога дошао сам на велику беду. Отац стар а с тим и болестан. :а четири брата не зна се где су и јесу ли уопште живи. Тужно је било 'ледати и слушати две снаје - жене од моје старије браће, обадве са 13лом децом како већ опакују своје хранитеље а моју браћу. У то доба r тим крајевима и у најнормалнијим условима тамо у то доба године юнестане хране. Срећа је била за ту породицу што су имали довољно :итне И крупне стоке па су имали довољно млекајер зрнасте хране није lиЛо. У тим крајевима је од увек потреба и обичај кад одрастао човек

108

долази из света кући да донесе неку корист, а ја сам дошао го, бос, гладан и без иједног јединог динара. Дошао сам као прави правцати

роб а још до крајности физички и морално исцрпљен.

После два или три дана добијем позив од талијанских карабиње ра из Врлике, да им се одмах јавим. Тад сам се сетио зашто ми је речено у логору да се не удаљавам од куће. Идући да се јавим карабињерима пут ме водио поред школе коју сам раније спомињао и затекнем мога доброгучитеља. Спрема се за Врлику. Пешке смо прешли тих неколико

. километара.

Каже Уча, кад је прочитао мој позив: "Милашу, Талијани

те зову да те приме у службу као возача. Ј а сигурно знам да они. оскудевају са возачима." И још ми рече: "Ти би могао доста помоћи нашим људима у тој служби, али, мој Милашу, овде ће бити још свега и свачега. У сташе се понашају као да је рат већ завршен, а он је тек почео. Него, драги Милашу, слушај шта Ти говорим. Ти си службовао у Београду, а и твоја возачка дозвола је издата тамо. Кажи командиру станице карабињера, он је наш човек, Хрват из Истре и врло радо говори нашим језиком, даје теби остало у Београду скупоцених ствари, новца у банци и тако даље, па нека ти он изда путну дозволу до Београда и назад. Нека напише да си Хрват и да објава важи и као возна карта." Слушајући учину причу, мени је то личило на маштање. Кад, за дивно чудо, то се и догодило. Објава је била исписан а на нашем италијанском језику. И јошје командир наредио возачу камиона који полази за Книн да повезе и мене.

Првим возом из Книна кренуо сам за Београд преко Загреба. Путујући преко Лике појави се контрола путника. Моју исправу је узеЬ себи у руку млађи усташа. Каже ми претећим тоном: "Откуд теби Србину ова исправа" паје показује своме старијем колеги, говорећи му: "Ово је Србин и немогуће је да је он већ у служби код Талијана". QBaj се други усташа људи и љутито узе моју исправу и каже овом млађем. "Кај ти знаш. Талијани му вирују кај ми не вирујемо" и врати ми објаву. Овај млађи усташа упорно доказује да он познаје моје родно место и да тамо Хрвата нема, али га старији усташа више није ни слушао. Друга контрола путника била је испред Загреба. Ја сам тој контроли био чудан, смешан, па и сумњив. Један другом показују моју објаву и кажу: "Види ово, талијански карабинери из малог далматинског места шаљу цивила у. Београд по специјалном задатку. Боже, Боже, какав ли је тај задатак?" Један од њих двојице рече: "Па, да га приведемо?" Други каже: "Бићемо ми тамо смешни што не верујемо нашим савезницима."

Ј едан од њих нешто ме пита на талијанскdм језику. Трудио сам се да сакријем страх пред њима. Рекао самхрабро и гласно да ја као Хрват

109

нове хрватске државе не морам знати ничији страни језик, а поготово када говорим у новој хрватској држави и то са Хрватима. Они се згле даше и вратише ми објаву. Трећа контрола билаје на релацији Винков ци - Сремска Митровица. За њих је моја објава била исправна, а тако је било и на Земун ској железничкој станици и тако сам сретно дошао у Београд, али то захваљујући моме драгом учитељу - Душану Илићу, јер у оној депресији сигурно не бих имао моћи да тако нешто изведем. Он је сада међу мртвима, па нека му је вечна слава и хвала! А, да су ме одвели на саслушање и детаљан претрес сигурно ја више никада не бих видео Београд.

РАТНО ЗАПОСЛЕЊЕ

Прве половине Јуна месеца 1941. године, после којекаквих и

претешких момената дошао сам у Београд. Тада је било већ ратно доба,

а град у силним рушевинама. Свуда згаришта, а то су последице не-

мачког бомбардовщьа од Априла месеца те године. Сада опет, ко зна по који пут, размишљање о проклетом запослењу. Прво сам покушао потражити своје предратне пријатеље. Набројаћу тројицу. То су: Милета Милетић, кога сам раније спомињао тамо где је он радио и живео наишао сам на згариште и више никада за њега нисам чуо. Други је а;октор Никола Ђоновић - београдски адвокат, звали су га "радничка иајка" јер је понеке раднике бесплатно бранио на суду. Био је родом са Ј;рногорског приморја, из Бара или околине. Мислећи да ћу од њега сао од високообразованог господина добити паметан савет, јер сам ија ьему чинио неке услуге пре рата, кадје долазио код мог шефа полиције (а интервениште за некога ја сам њему више омогућио да преко реда )уде примљен код шефа, кога сам раније спомиња. Доктор Ћоновић је ({ене изузетно симпатисао, а можда и због мог презимена, јер сви 'адашњи академски образовани људи познавали су дела и заслуге fладике Милаша, а и рекао ми је да му се обратим у случају какве

ютребе. Али, на моју невољу, нисам га нашао јер тамо где је он некада тановао било је згариште па ни за њега више никада чуо нисам. А рећи мој добар пријатељ био је Амид Чарда, берберин, родом из Фоче ли околине, врло добар и поштен а изнад свега добар човек, босански ryслиман. Нама није смета.ла разлика у вероисповести да будемо скрени пријатељи. Нашао сам га у његовој радњи и од његасазнао да ~ сви чувари реда масовно јављају да службују у ново.основаној орга изацији, названа је "Српска државна стража". Ова је организација Iснована као извршна власт на територији тада сужене Србије, под )ђством генерала бивше југословенске војске принудно доведеног из

110

немачког заробљеничког логора, па је и његова организација, разуме се, деловала под контролом окупатора

Ј а нисам био вољан да се јавим у Српску државну стражу јер би то значило да опет идем да будем позорник, а тај посао никада нисам волео. Ј авим се у Комесаријат за избеглице, мислећи да ћу од њих

. добити

било какав папир да би се примио неког посла као избеглица

Тамо су ми рекли, под претњом оштре казне, да се одмах морам јавити на предратни посао. Покушао сам да ме приме у градске носаче, али

тадашњи председник кога сам лично познавао, прети ми да ће ме тужити ако се не јавим у Српску државну стражу јер и он, каже, као председник градских носача да је нека врста власти. Тако сам се прија вио али не са одушевљењем, већ под тешким материјалним околности ма.

Команда Српске државне страже била је у почетку смештена у улици Цара Душана број 13. У тој згради пре рата је била смештена културно-просветна установа"Дом Свети Сава" а касније премештен а у зграду града Београда, Обилићев венац број 6; На чело страже постав љени су искусни полицијски стручњаци Иван Ткалчевић, а у погледу војне дисциплине постављен је жандармеријски пуковник Александар Радуловић.

Стражари су распоређени у Београду и по унутрашњости Срби

је. Ја сам распоређен на моје предратно место, а то значи у центар града, да опет будем позорник, а мени је то било одвратно бити. После извесног времена међу нама стражарима створише се потпуно два различита света Један је свет био ми, који смо крадом

слуша.џи радио Лондон и Москву, а касније и радио "Слqбодна односно

Нова Југославија", а други свет су били људи који су слушали само радио Београд и слепо извршавали и без здравог размишљања прово дили вољу својих старешина, а то значи спроводили вољу окупатора Строго је било забрањено слушати три поменуте радио-станице. Жалосно је било сазнање да је стражар тужио свог колегу стражара за слушање једне од ове три станице. Тај тужени стражар одведен је у логор на Бањици и никада се више отуда није вратио. Ј а, као позорник на улици избегавао сам било какву интервенцију. Иоле паметан човек могао је оценити како нас мрко гледају грађани. А и без тога могло се знати да ми у оној мрској униформи нисмо ништа друго него обично ништавило, па сам преузео све што сам могао да се склоним са улице,

па сам у томе и успео тако што сам премештен у Народну банку, као стражар. То стражарско место у банци било је у згради Народне банке,

111

чувајући трезоре и сефове. Тако сам остао до половине месеца Октобра 1944. године. Ја сам, слушајући радио-станицу "Нова Југославија" крадом од очију командира унео у банку цивилно одело, па кад сам чуо каћуше да се приближавају Београду, опет крадом ОД командира страже умакао сам из банке, остављајући тамо униформу и пушку, а пиштољ нисам ни имао. СтражаРЧИlIО се само са пушком. Од банке пут ме водио на Савски мост. На прелазу преко моста нисам имао сметње јер сам поседовао пропусницу за кретање у граду Земуну тада назван "Ау сњеис". У Земуну сам се задржао дуже време и одмеравао могућност пребацивања у Батајницу па око 2 или 3 сата после пола ноћи, слушајући разговор особља теретног воза они кажу да у Батајници треба да пропусте воз· из суседног правца. И тако сам тим теретним возом дошао до Батајнице. Ту сам тада имао два брата настањена и код њих нашао уточиште. Тај део Батајнице тада се популарно звао "Шан гај". Данас је то улица Пролетерска и њоме саобраћа аутобус за Угри

новце. Мој кукавичлук, храброст или рескир није био далеко од смрти јер на путу од банке до моста, да је мене зауставила патрола сигурно

би ме лишила слободе и спровела у логор, баш зато што сам био у цивилном оделу, а зна се за бегунца у рату да се одмерава смртна казна. Као што се види и зна да рескир, као и самовољна одлука, некада однесе

главу, а у мом случају баш ми је то сачувало живот. у мојим казивањима споменуо сам име "каћуша". Дужност мије написати шта је то. Каћуша је моћно, вишецевно, великокалибарско далекометно и брзометно артиљеријска оружје тада јединствено у свету. Ови чудни топови дуго су чувани у тајности, па су као такви у

Другом светском рату и однели победу над немачком војском и заиста су Руси имали чиме да се поносе и да такве топове славе.

ПАРТИЗАНСКО ВОЈЕВАЊЕ Главни rpaд Југославије - Беоrpад, ослоБОђен је 20. Октобра 1944. године. Ослободила га је после три и по године немачке окупације војска НаРОJIноослободилачке армије, а уз помоћ Руске, односно Црве не Армије. Ј а сам тада, у Батајници, био одушевљен, али и очајан. Одушев љен, као и остали народ, што се рат заВРШI:IО и основана нова народна

држава, а очајан и замишљен о томе хоће ли ме ново друштво примити

у своје редове, па у томе дубоком очајању и размишљању беоrpадски дневни лист "Политика" донесе оглас. Тамо је писало да се јаве сви возачи, без обзира на године старости. Наглашено је да ће бити строга провера је ли се неко за време рата оrpешио или не. Ј а се нисам бојао

112

.! I

никакве провере, па ни микроскопске, већ сам, напротив, имао изврсне заслуге. Ниједног јединог момента нисам се колебао. Отишао сам на

речену адресу и јавио се. Долазећи у одређену канцеларију тамо сам нашао официра. Чуо сам да га ословљавају са комесаре. Када је овај од мене чуо моју прошлост, рече, онако као за себе" Дошао први жаца да се јави". Реч "жаца" на мене је утицала негативно и питам комесара имам ли ја право да говорим. Комесар ми је дао потврдан одговор. Тада сам решио да одвежем језик и заиста сам добио дивовску говорљивост, па иако нисам по природи говорљив. Рекао сам комесару да сам ја још 1937. године читао Титову окружницу коју је он достављао својим мањим јединицама и тамо је изричито писало да су жандарми врло поштени, марљиви и дисциплиновани, а релативно слабо плаћени, па због тога их треба у наше редове примати. А и Титов је шеф безбедно сти из редова жандарма и још сам казао да је доктор Иван Рибар пре рата био Председник Краљевске Народне Скупштине, а зна се шта је данас. Пошто ме комесар марљиво саслушао имао је чујан црногорски дијалект, назвао је некога телефоном и рекао му "Шаљем Ти једног друга, имаћеш вајде од њега", а мени је рекао "Ти, за сада,нећеш на фронт". По доласку у Ауто-чету командир ми је показао неисправан аутомобил. Каже, довукли га тамо. Ј а сам ауто брзо оспособио и ставио мотор у покрет. Следило је краће тестирање по кругу, вожња уназад кроз узану капију и сличне друге радње. Затим смо отишли командиру у канцеларију. Од њега сам добио за сутрашњи дан рада писмено одобрење, да имам право скидати ауто-делове са свих оштећених вози ла у граду и околини, јер је у кругу чете стајало 15 или 20 неисправних аутомобила (руске производње). Каже, командир: "Сутра ћеш добити списак делова које треба по могућности да донесеш, а сад иди и мирно спавај. На време ће те пробудити деЖурни." Место спавања је одређено на двоспратном, а можда је био и троспратни кревет. Те ноћи дуго И·

дуго нисам могао заспати. Дуго 'сам размишљао како је чудна невиди љива сила коју зовемо људска судбина. Јер, у једном једином дану може бити груба и сурова, а и блаконаклона. Сутра сам од командира добио контакт-кључ од ауто?v{обила, списак потребних ауто-делова које треба пронаћи и скинути са неи справних возила где их пронађем у граду и околини. Командир ме,

наравно, задужио са пиштољем. Кад сам увече донео попуњен списак

делова, командир је био одушевљен, па одмах зове комесара и каже му: "Овај друг донесе све тражене делове." Чуо сам комесаров глас. Каже, "Сутра му дај већи списак" и заиста сам сутра био боље среће у не мачком преврнутом тенку негде код Гроцке пронашао сам две гарни

туре алата такозване "Гедоре", у то доба од непроцењиве вредности. У

113 '

ве две кутије било је више од по 100 примерака алатки. Командир је ио запањен. На овоме послу ја сам наилазио на којекакве грозоте, ражећи делове. Наилазио сам на лешеве у преврнутом тенку или

амиону, али сам тај посао обављао све док није и последњи камион оправљен, па су с тим последњим мене задужили.

Први товар робе на мој камион била је муниција за разне калибре атреног оружја и људска исхрана, месна прерада, конзерве, хлеб и тако аље. Прва станица била је испред Сремских Карловаца. Тада је увели о био формиран познати Сремски фронт. Ту ме сачекао човек у циви у, показао ми папир по коме он им аправо да прими робу. Показао ми ~ где да станем са камионом, у шуми. Затим се огласио са усном

иштаљком. Брзо из шуме изађе неколико војника и брзо грабе сандуке :i муницијом. Ови младићи се шаљиво довикују, као да се налазе у аатовској поворци. Затим овај друг у цивилу наређује да помакнем lМИОН даље у шуму, до неког шатора. И ту је примио сву робу по :ЈИСКУ који је добио од мене. Затим је наредио да се донесе доста сламе да се разастре на под камиона. Затим доведоше, односно донесоше

ањеника и распоредише по поду камиона. Болничарка носи списак

зњеника. Овај човек у цивилу даде мени документ, исписан црвеном ГIOвком, у коме пише да нико не сме камион задржавати, нити га

сретати са његовог одређеног правца. И, каже ми: "Друже мајсторе,

равац Санаторијум Живковић". Наравно да сам знао где се он налази. анаторијум је тада био приватна болница. По доласку у Београд испречи се пред мене једна невоља. Успут

умро један од рањеника па за дивно чудо пријемни лекар неће да )ими мртваца. Он се опходи врло чудно, говорећи са осмехом: "Ј а ртве не лечим". Тај човек не даје ни трунке жалости за живот хероја >ји је дао себе да би било боље нама који остајемо после њега да ивимо. То је мене необично изнервирало и још му ја говорим да lМИОН ослободи, а он и не хаје шта ја кажем. Када су рањеници :инути са камиона, а лекар се удаљава, тад ми је прекипело. Потрчао .м за њим, чврсто га стегао за руку, просто се испречио пред њега

>казујући му онај папир са фронта и говорећи оштрим полицијским ~HOM: "Одмах да се камион ослободи!" Ијош сам казао: "Млади госпо Iне, може да се пуца и у позадини и руком се ударим по футроли свог fштоља!" Млади човек се заиста изненади и ништа не рече мени, али

одмах до звао некога од болничког особља и одмах су донели носила камион ослободили. Истог момента отишао сам са камионом у мага ЈН ради утовара робе за фронт и тај сам посао обављао све до пробоја )емског фронта, односно до завршетка Другог светског рата.

114

Петнаестог маја 1945. године, а то значи непосредно по завршет ку рата, одређен сам са групом београдских возача да летимо у Бари (град у Италији). Нас око 20 возача летели смо од Београда до Барија тада познатим авионом дц-3. Авион је, као савезнички авион саобраћао Берлин - Бари. Сећам се -врло добро. Један члан посаде авиона био је Црнац. Тада сам ја први пут летео авионом и чудио се што на авиону нема врата. Ланац је био превучен преко врата. По доласку у Бари добили смо униформу савезничке војске и строго упозорење од нашег старешине у бази, да се појединачно не крећемо по граду, јер, каже, има фашиста који се још не мире са нашом победом, а нама као појединцу прети опасност од њих. Пребацивање возача од Београда до Барија планом је било замишљено да они, возачи у Барију преузму камионе који тамо доплове са савезничким бродовима и да копном довезу камио не у Југославију, али је у међувремену тај план измењен јер је бродовима наређено да доплове до Сплита, па смо ми убрзо отпутовали из Барија за Југославију. Пошли смо из Барија око 19 часова а у Сплит стигли сутра после подне. Пловили смо нашим бродом "Бакар". То је био мањи брод. У Сплиту смо нестрпљиво очекивали савезничке бодо ве који допремају камионе. Ови камиони су канадске производње па су додељен и Југославији као техничка помоћ преко тада основане орга низације "УНР А". По доласку бродова у Сплит, тачније у луку Каштел Сућурац, Qдмах смо примили камионе и почели развозити разну робу. Сва је роба поклон од споменуте "УНРЕ".Први товар на мом камиону била је пшеница у јутаним врећама. Тога дана одређено је око 10 камиона натоварених пщеницом од по 3 тоне за подручје Врлика. Ј а сам, наравно, тражио да возим за моје родно село, а не знајући шта ће ме у путу снаћи. Кад сам видео и чуо да командир, гледајући у неку стару мапу, упућује возаче да у Сиверићу скрену десно, ја сам коман диру скренуо пажњу да тај пут не ваља и да је непроходан. Командир се наљути, па каже: "За ове камионе нема непроходног пута." Нису помагала моја доказивања да лично познајем тај пут. Није помогло ни то што сам казао командиру да у Петровом Пољу постоји подругљива пошалица кад се некоме каже "Поган си и крив као пут за Врлику". Командир је остао самоуверен и још је додао да је у војци закон: наређење -' извршење. Био сам радостан што ћу обрадовати гладан народ' у Цетини. Возећи од Петровог Поља према Маовицама мислим да сам дошао до близу Ждања.Припекло јунско далматинско сунце и

близина мотора и та висока температура ошамутила ме и тренутно добијем несвестицу, а пошто сам био на узбрдици и у кривини камион

се·преврнуо. Језиво је било погледати како 'су сви точкови камиона окренути према небу. Ј а сам изашао из камиона неповређен. Спасила

115

ме масивна кабина камиона, а он је био неоштећен. Од тога места ја сам ~e вратио у Сплит, пошто је преостало жито претоварено на друге камионе, а како је мени било тешко коментар је непотребан. А што смо из Сплита за Врлику упућивани преко Шибеника и Дрниша, то је зато јер преко Сиња није било безбедног пута јер је још тада било одмет ника, остатака поражене војске па су нападали из заседе, а што је командир усмеравао да се иде преко Петровог Поља а не преко Книна

каже

- преко Книна је даље.

Сутрадан добио сам товар за Шабац правац Сплит, Мостар, Сара јево, Зворник. То је био тежак пут~ Путеви за време рата постали су арава вододерина. Порушенимостови провизорно поправљени. У

Шабац сам довезао ванилу, а то је канап за везивање жита у снопље. За \.1ачву драгоцена роба у то доба године. У Шапцу сам се задржао толико [(олико је трајало време истовара и утовара камиона. Робу смо сви аревозили без било каквог пратиоца, једноставно је речено: "Другови возачи, радите по здравом разуму!" па сам заиста сводио моје задржава ње на минимум. По доласку у Сплит, никада у животу, пре ни после,

нисам ДQживео већу добродошлицу. Слушао сам по ко зна колико пута YlCKpeHe и поштене далматинске речи "Липи мој, Бог Ти помогао!"

Није ми' било чудно у Шапцу гледати поделу канапа за снопље јер сам

знао да је то роба поклон од УНРЕ, али ми је била чудна расподела алавог камена у Сплиту, јер сам знао да је та роба наша производња. Људи су сами извршили расподелу без мерења, без наплате, без било каквог списка ко је примио а ко није. Тим поводом са размишљао: Боже, 50же, да ли се враћамо' у доба првобитне заједнице кад је народ живео на принципу расподеле добара без новца у оптицају. Људи, пролазећи Јоред мене, ваљда сви од реда кажу, спомињући захвалност мене,

камиона и Србије, одакле сам довезао за њих у то доба године тражену :--алицу. Далматинци за плави камен кажу "галица". Ја сам овај посао )бављао до 20. септембра 1945. године. Тада сам, заједно са камионом lремештен у Сарајево. Доласком у Сарајево ја сам поред редовне возачке дужности

::(обио задатак да што пре научим три момка (сви су били испод 20 ~одина старости) возачкој вештини. Заиста су били марљиви и врло 5рзо од мене- копирали управљање камионом, а и знао сам од раније да ~y Херцеговци људи бистрог ума, а они су сви тројица били Херцегов Ј;И. Једног дана је дошао у Ауто-батаљон неки комесар веће команде Јади одржавања политичке наставе, па сам ја од њега добио добру )цену за ове момке - моје ученике. Заиста сам уложио максимум, труда ::(а ове момке што пре оспособим за самостално управљање камионом,

116

па сам наравно у томе и успео до пролећа. Али, морам признати, да сам тако радио мислећи да ћу ради тога пре бити демобилисан.

Мене су као војника у Сарајеву затекли први избори нове Југо славије. Ови су избори названи "историјским" зато што су то били први избори у историји Југославије у којима је имала право гласа војска и женски пол, а одржани су 11. Новембра 1945. године. Почетком Марта месеца 1946. године дошао је у Ауто-батаљон онај исти комесар кога сам споменуо и ја сам њему у име нас неколико старијих годишта поставио питање зашто ми старији још нисмо демо билисани, а он је то објашњавао са чујним црногорским нагласком, говорећи: "Ајде, јадан, шта је демобилизација друго, него промена посла." А, кад сам њему споменуо Закон по коме смо ми старији треба ли бити демобилисани до краја прошле године, богами комесар се наљути, па каже: "Не брани Ти нико да познајеш закон. Али, ја познајем

Босну и бандите у њој." Кад, за дивно чудо, после овог нашег дијалога, за неколйко дана бандити убише два официра на путу Сарајево - Кали новик. Мене су одредили да их одвезем у њихова родна места. Возити

два мртвачка сандука и у њима два мртва народна херОЈа за возача НИЈе

никад исто и превозити обичну робу. Јеан од хероја био је из Босанског Петровца и жао ми је што сам загубио запис из тога доба и нисам запамтио његово име, а други је био из Босанског Грахова, звао се Бранко Видовић. Поменућу још један случај у коме мој живот није био далеко од смрти. Почетком Априла месеца, возећи камион од Тузле према Зворнику, негде у близини места Снагово припуцали су одмет ници поражене војске. Уvlи смо возачи знали да они постављају три заседе. Прва пуца у ваздух, ради упозорења, друга пуца у предње гуме

камиона, а трећа директно у возача. Није тешко претпоставити како је било возачу, односно мени прећи пут од друге до треће заседе, а официр, седећи у кабини поред мене, држећи свој пиштољ У рукама наређује ми, под претњом смртне казне, да не СIухем зауставити камион. ПРОllЈЛИ смо све три заседе неповређени а тада је на камиону метак разбио заштитно стакло, стручно реЧеНО "шофершајбна". Види се даје r\.1Ој живот био у опасности после скоро годину дана по завршетку рата. I\4ени и официру што је седио поред мене у кабини тога дана није било суђено да умремо. То је био врло млад официр, презивао се Боснић~ из Дрвара.

I\1ене су пре демобилизације на неколико дана звали у градски одбор - оде.љење колонизације. Кажу ми: "tIмаш право на колонизаци _~y". Ј а сам то одбио, говорећи да имам занат. Човек у градском одбору у Сарајеву чуди се моме гесту или боље речено глупости. Ја сам ту

117 Jl.>i

rпост осетио касније кад су људи стекли право да поклон добијен од ~днице могу легално уновчити, односно продати.

ПРВО ПОСЛЕРАТНО ЗАПОСЛЕЊЕ Ј а сам демобилисан 16. Априла 1946. године. Путујући возом од )ајева прекоВишеграда и Ужица до Београда, то је била железничка (га узаног колосека. Ј а сам на томе путу био одушевљен а и зашљен. Одушевљен зато што сам се одужио Армији нове Југославиа замишљен у материјалном погледу, јер код себе немам никакву иху, па ни за обични дневни трошак, а знао сам да има људи који .ђу из рата са великим богатством. Тек ми је тада дошло на кајање о нисам примио колонизацију, а знао сам да ме ни у Београду не чека

каква залиха, па чак ни стамбени смештај. Из рата сам изашао у 1форми војника западних савезника коју сам носио у Армији око 2 :ине дана.

Доласком у Београд постао сам разочаран. Моје финансијско ње било је - нула. Сва роба на тржишту рационирана, продаје се у ,аниченој количини на неке маркице - тачкице. Подносећи молбу

щском одбору за доделу стана, ја сам тим општинским мозговима

) више него штета. Они кажу: "Како Теби доделити стан као самцу,

има фамилијарних људи без стана." Ти градски бирократи нису

жили моје уверење о демобилизацији, а тамо је писало да сам ја као

5илисан задржан против своје воље у Армији више од 3 месеца, а то чи да сам за време расподеле станова служио Армију без икаквих Iмања. Размишљајући о запослењу, као и раније више пута, било ми Ја уму да се јавим на службу у Милицију, а то значи враћам се у жбу коју никад волео нисам. Тада се у граду навелико писа.]10 и говорило о градњи новог пута

град

Загреб, па у вези с тим сазнам да се оснива семинар за

овање грађевинским машинама. Тамо су ме примили врло радо.

[иште овог ауто-парка било је на старом Сајмишту. Трајање овог )ловања било је 30 дана. Полазника је било око 50, па је сваком :азнику исплаћено као месечна плата око 4.000 динара. Ово су били rари нове Југославије пуштени у оптицај пре око годину и по дана. Тамо је било више разних грађевинских машина. Све су биле ричке производње, добијене као техничка помоћ преко тада осно е међународне организације УНР А. Ове машине произведен су у ричкој држави Охајо, па су отуда и дошла два инструктора за прак-

118

тичну обуку. Првих 15 дана обучавало се на више машина. Касније се одредила специјалност за поједине машине. Пошто нико од курсиста није говорио енглески језик, одређени су као преводи'ОЦИ два инжење

ра - Шегвић и Новаковић. Мене су одредили за спеuијалност машине "Галион". То је машина за равнати земљиште. 3амењивала је око 200 радника са ручним алаткама.

По завршетку курса мене су, заједно са машином, одредили на трасу код Соко салаша, а то је Дванаести километар, рачунајући од Београда.

Ја сам записао да је то било 10. Јуна те 1946. године, а то прак тично значи да сам ја са машином међу првима почео радити на изградњи овог пута. Први посао био је скидање хумуса са површине трасе од Тошиног Бунара, или још боље речено од данашњег Студен тског града до 12-тог километра радове су изводили ручно београдска омладина и тада популарна политичка организација "Народни фронт", а од 12-тог.километра према западу радове је изводила такозвана тех ничка и плаћена радна снага, а касније се придружиле и омладинске радне бригаде. Седиште прве секције било је у селу Добановцима. Њоме је управљао инжењер Ј ауковић. Чуј но је имао црногорски нагласак. Пра ви правцати народни старешина. Кажем, ради примера. Он рече

обично машинисти: уради то и то, молим Ти се, ваљано без контроле. 3емљани радови на траси обављани су на норму, па мислим да је тај термин код нас тада први пут и употребљаван. Те грађевинске сезоне ја сам зарађивао месечне плате више него три возача градског аутобуса, али сам и радио нео'граничено време. Исхрана и спавање у бараци, на тра<;и. Тога сам лета зарадио писмену похвалу и новчану награду. Те

папире поседујем и данас. Сви су надзорници били задовољни мојим радом, а нарочито обрадом банкине. П рва секција достизала је до 28. километра а то је пресецање пута који повезује сремска села Шимановци - Крњешевци. Судећи по писме ној похвали и новчаној награди мене сунадлежни оценили са пози тивном оценом па су доласком честих јесењих киша мене одредили за инструктора практичне обуке. Ставили су ми у дужност да преко зиме оспособим известан број младих курсиста, па као што се види нису нам више били потребни инструктори из Америке. Стигао је нови контин гент грађевинских машина па је требало преко зиме оспособити машинисте за самосталан рад у следећој грађевинској сезони. Ови су младићи одабрани из омладинских радних бригада и сви су били са

119

ла и ниједан од њих није имао ни најосновнији појам о мотору, па :, разуме само по себи, да је њима требала дужа обука него на пример )јој генерацији који смо сви били возачи од раније. Ја сам ове мла-

Iће првих десет дана тестирао на свој начин, јер нису сви показивали ·пересовање да буду машинисти па сам свакога на само питао и неки , изјавили а би они сада, прек;о зиме, ишли радо кући а напролеће да .јаве у радну акцију па да раде ручним алаткама. Наравно да им је то [овољено.

Са одабраних 15 младића који су решили да постану машинисти

сам те

1946.

и·1947. зимске године са тим младићима имао доста

:шкоћа јер су сеоски младићи врло тешко и врло споро разликовали

lД мотора, кад ради лагано а кад са теретом. И тако сам ја лично на .би установио да је заиста тешко једној те истој особи у току дана IВОРИТИ једну те исту ствар по ко зна колико пута, јер нерве нико 1ЧИМ не може платити. Уз велико залагање ипак сам ове младиће до юлећа оспособио за самосталан рад самашином на траси. Мене су щлежни признали да је моја стручност те зиме до максимума иско Iшћена, пошто сам преко зиме оспособио потребан број машиниста Iaдлежни су дали оцену да су они способни за обављање самосТалних

lДoBa. Ја сам добио налог да обилазим машинисте на целој дужини lасе и да им, као почетницима, дајем потребна упутства. Те сезоне радио сам тада цењено и врло популарно име "ударник". Ударничка

рта имала је генералије на одређено лице као и свака друга лична

:права, а имала је поред части и још неке привилегије као: попуст у вном превозу, куповини по неке врсте робе, добијања карте за снаб :вање И тако даље. Али је ово ипак била њена споредна вредност. [жно и паметно је било замншљено то да она подстрекава на већи рад учинак, а нарочито омладину. После издавања ударничких легити

щија по њима су додељиване "ударничке значке", носиле се на вид )м месту као и свако друго одличје и то са поносом, па се појавила и lађа ударничких значакз. Крали су, разуме се, они младићи који су щазили кући на неколико дана. За ова кривична дела нису следиле [Јтре мере. Казна се сводила на то да се томе младом крадљивцу укаже

[ потребу

да и он треба бити удар ник и да се другу захвали што се

tслужио-његовом значком и, наравно, даму је врати.

Године 1953. радећи несебично а највишим залагањем тешко се .зболим. Активирала се моја стара астма и нисам више могао бити мо где тешке грађевинске машине стварају облаке прашине али у то Iба нико није могао по својој вољи мењати радно место. За то је >рало постојати уверење надлежне лекарске комисије'н ја сам пО

120

i 1\11

основу таквог уверења упућен на опоравак у 3елениЈ<у, а после дваде сетдневног опоравка запослим се као возач на Аеродрому. То је тада био Земунски Аеродром. Тамо сам радио до изградње новог Аеродро

ма, а то је 1962. године. Тада смо сви запослени прешли са старог на нови Аеродром. Ј а у томе периоду нисам имао критичних момената, па немам о томе шта ни казивати. Када сам прешао 60 година старости

година радног стажа одем у пензију, а то је било

године.

121

31.

Маја

1974.

ЦЕТИНА НА ВЕТРОМЕТИНИ САДРЖАЈ

Цетина од постанка

Природназнаменитост

Грађевинске знаменитости

Свечана стража

Основна школа у Цетини

Милашева громила

Дернек

- црквено верске свечаности

Дуготрајни судски спорови

Запис о сахрани покојника

Славичино врело

Ливци и вук

- курјак

Домаће посуђе

Личности рођене у Цетини

Цетина у Другом светском рату

Напомена

Племе Милаш

Племе Четник

Аутобиографија Милана Милаша

122

ir '

I,J \ \_

(}(jffit'

дf.и--И-efJd~

cq-tvf~-1{.1[ 34 t~vUJН~ ~~4vИ-~~ј;1f

j-~ јЈ)" ~,_t1J;Ai#AL,.1-

rr;~f~ 20- ~-Arf19() ~и ~;{JL-Ц/