Тривијална скаска гуњачиних епигона by Цетина

ПОЛЕМИКА Древна српскоправославна црква светог Спаса у селу Цетини поново на удару паразнанственика

ТРИВИЈАЛНА СКАСКА ГУЊАЧИНИХ ЕПИГОНА Ниједно село није тако на гласу ради буна и смутња, као што је Цетина. Има и на другим мјестима злоће, али да сав народ управ је згрезао у бунтовању, тога нема на далеко. Они се на устанак дижу листом. Јели смутња, сви су заједно. Проти католицим дизали су се два пута, један пут проти жандармарији који су бранили права Косова (штампарска грешка, треба:Спасова, оп. а.), најпослиедњи пут проти О. Маруну (односи се на фра Лују Маруна којег су цетински Срби протјерали из села кад је почео да копа односно да се бави „археологијом“, на њиховом, православном, Спашком гробљу). Године 1862. (овдје се описује првопоменути случај цетинског „дизања“, оп. а.), као и сваке године, католици на Спасово ишли су процесијом из Врлике у Цетину. Тако су ишли од памтивијека (нетачно, ишли су тек од XIX вијека, оп. а.), пак и данас слиеди. Грци (цетински Срби, оп. а.) на то ниесу имали права (нетачно, наравно, јер су се и католичко Спасово и православни Спасовдан славили ван Спашке цркве, на цетинском, православном гробљу које окружује цркву, буквално над гробовима, с тим да се православна литургија одвијала испред главног црквеног улаза, а католичко богослужење уз јужни зид цркве, оп. а.)... Наш се народ (католички, оп. а.) није ничему надао, нити је знао за какве непријатељске основе. Сва се служба божја мирно обредила. Послие обједа по обичају сами жандари (аустријски жандарми који су пратили католичку поворку од десет километара удаљене Врлике до српског села Цетине и натраг, оп. а.) започимали би никшанат се (никшанање = пуцање из обијести на насумице одабрану мету, шенлучење, оп. а.). Како сваке године тако и год. 1862. никшанало се низ једну њиву. Требало је наћи узрок смутње, властници (власници њиве, Срби, оп. а.)недопуштају. Наши (католички пук, оп. а.) окренули никшанати се у храст, недаду ни тамо, окренули на другу страну, ни тамо. Ненадно сгрну /се/ све село под водством свог главара Марка Милаша уз поклик Игњата Преочанина, разоружаше жандаре и повезаше /их/. Наш свиет изненађен, особито они, који су били без оружја, разбјегло се мало и велико. Сипа олово преко поља, дочикају горим између кућа, камење лети као крупа, редар Биук утекао у Кијево без оружја. Бог даде, да њеколико наших уреди се и окупи и тим једном прокрчише пут до Врлике. Није било мртвих глава, али их је било доста разбијених. Намјестником (аустријски гувернер Далмације, оп. а.) је тада био гласовити Лазо Мамула, ну код свег његовог заузимања двадесет и шест Цетињана је осуђено (на укупно 101 годину робије, оп. а.). (Из књиге „Врлички Хрвати одговарају писцу X. ’Врлике у борби’“, Сплит 1898. , стр. 26. , 27. и 48.) Ту, на православноме гробљу св. Спаса, он (фра Л. Марун; ово је прича о оном другом цетинском „дизању“, 1895. године, оп. а.)намијешта своје фотографијске апарате, растире археолошке картушине, премјера зидине црквене и копа и раскопава мртвачке гробнице, док је прије тога газио по приватним њивама и са својим „теклићима“ штету чинио на усјевима. Шта је он дошао? –питају се Цетињани ... и замолише га да им покаже „урдин“ да је њему слободно по њиховоме гробљу камење превртати и по њиховим њивама усјеве сатирати. А пошто им он „урдина“ не изнесе и у опће не имађаше ништа, чиме би се код њих

могао лигитимирати, они му (наравно увијек са оним дужним обзирима према његовим хаљинама) у име онога природнога права, стечене вјековним посједовањем гробља и земаља, интимираше да се брзо удаљи и с милим Богом иде. Јест, неће фратар да се миче; држећи набијен револвер у руци, он им каже да је он „царски човјек“ и да је њему слободно онуда пролазити: хтједе им уз пут држати и једну малу прелекцију из хрватске археологије и даказивати, како је онуда негдје био Цетин-град, гдје су Хрвати први пут изабрали Фердинанда Хабсбуршког својим нашљедним краљем. Али пошто се ови Срби цетински слабо разумију у те после, а били су људи за радњом (копали су кукуруз), не хтједоше га слушати и мало га озбиљније позваше да појаше коње и да иде на ручак брату фратру у Кијево. У хатор истини ваља казати да их је послушао и здрав и читав на Кијево се повратио, само што је, ваљда мало љут за што свега посла није опремио, добро обо парипа и у трку изгубио шешир и сунцобран... Неколико је Цетињана било затворено одмах, друге су по мало прикупљали и у „бувару“ трпали, док свију заједно, по жељи богомољног госп. Фриедла (Емил Фреидл, аустријски државни одвјетник у Сплиту, оп. а.), нијесу у тамнице спљетске опремили, гдје су неколико недјеља у хладу отпочивали (сплитско Државно одвјетништво је, због „случаја Марун“, подигло тужбу против двадесет двојице Цетињана, а на суђењу пред сплитским Покрајинским судом, деветнаесторица су ослобођена, један је осуђен на шест, а двојица на по три мјесеца затвора, оп. а.). (Из књиге „Врлика у борби- једна страница из сувремене историје далматинских одношаја“, Дубровник 1897. , стр. 91. , 92. , 93. и 96.) О чуда и миракуле!!! Овом плеонастичком фразом обично су се завршавале дискусије Срба из села Цетине који су покушавали докучити зашто пандури, латинске и ине скитнице, фрањевци са својом паством и паразнанственици, упорно, стољећима, траже свети Граал прчкајући по њиховом древном гробљу и старој цркви светог Спаса. И, још више, зашто цијену тих злонамјерних екскурзија, прозелитских визита и провокаторских експедиција плаћају искључиво они, мјештани, и то „прогонима, тамницама и својим русим главама[1] Плеоназам није случајан, било је то и остало право чудо (усуд Цетињана да одговарају на кретенске изазове), али и миракула („латинска“, надобудна и перфидна). Цетински Срби су, крајем XVII вијека, насљедили цркву, гробље и земљу, од својих саплеменика, Срба који су ту обитавали у турском земану и који су ту стигли са својим попом Милком, сином Миличића [2]. А парохију села Цетине (средњевјековне Врхцетине) [3] поп Милко насљедио је од посљедњег предтурског цетинског попа Ђорђа (paroco,di nome Giorgio, како каже Бјанки) [4], који је, 1476. године, одвео своје парохијане у избјеглиштво на јадранско острво Олиб. Спашки мистериј је, наравно, она нераскидива копча која повезује све те српскоправославне популације, укључујући и данас преостале, прогнанике и повратнике. И то не само религиозно, народносно, духовно, хисторијски, симболички, већ и земљишно-катастарски: сви Срби из Цетине, ма гдје били, заједнички су власници ПАШКУЛА, преосталих земаља (посједа) Спашке цркве које јој је даривао краљ Стефан Твртко [5]. А топономастика Пашкула говори за вјечност: свети СПАС /црква/ (С)ПАШКО /поље/ - (С)ПАШКУЛЕ /црквене њиве и ливаде/. Пашкуле су, дакле, необориви доказ Памћења цетинских Срба, од постанка Спашке цркве (око 1390. г.) [6] до данас: садашње Пашкуле су оне исте из турског доба а поменуте су у сва три дефтера Клишког санџака (из 1550. , 1574. и 1604. године), у времену када Срби из Цетине плаћају за њих, за Пашкуле, порез у турским акчама. У првопомеутом дефтеру тај помен гласи „Спас са црквеним земљама“, у другом„земљишни посједи порушене цркве“, а у трећем се каже „црквено земљиште“. Незамисливо је да турска администрација додјељује цркви (и то урушеној цркви, коју су девастирали баш они, Османлије) власништво над Пашкулама а да то власничко право није постојало прије доласка Турака у Цетину. То се поклапа и са садржајем краљевске грамате којојм Твртко цркви додјељује

посједе („богате даре“). На крају, Пашкуле су доказ да се нит Памћења није прекидала ни доласком Турака ни у вријеме њиховог одласка, дакле приликом смјењивања српских популација на извору Цетине, јер су понеки мјештани, очито, остајали у селу и преносили традицију. Како иначе објаснити то што су данас живи Срби са извора Цетине „запамтили“ још један предтурски топоним- Плазаљке, а ријеч је о драгама изнад села, на обронцима Динаре (Капнице), којима су се транспортовали („плазали“) мраморови (стећци), од каменолома званогМраморје (на Модром куку) до Спашке некрополе. Топоним Плазаљке и данас је исписан на топографским картама. С друге стране, сви хрватски знанственици и паразнанственици тврде данас да је Спашки храм старохрватска, предроманичка црква саграђена у доба владавине кнеза Бранимира (879.-892. г.), а католичка Црква у Хрвата односно врличка жупа Надбискупије сплитске, власништвом.

сматра је својим

Дакле, по овој пројекцији, у Нину, тадашњој црквеној престоници хрватске склавиније, граде се (тада и још стотинама година касније) мале, капелне „црквице слободних облика“ (синтагма Љ. Карамана), а у, од Нина најудаљенијој, нејперифернијој тачки, у поддинарском ћошку, подиже се монументални, катедрални храм!? Али, католичко посвајање Спашке цркве судара се, најприје, баш са катастарском потешкоћом јер ова црква није нотирана ни у једном попису католичких цркава, нити у било којем западњачком средњевјековном историјском извору, што би, да је црква заиста католичка, било фантастично с обзиром на грандиозне контуре овог храма, али и на „меморијски“ парадокс: тобожња Бранимирова црква не биљежи се ни у једном католичком документу више од осам стотина година од свог „настанка“. Тек 1697. године, у једном попису цркава Надбискупије сплитске, заиста се помиње свети Спас на извору Цетине. Објашњење је просто: висовачки фрањевци, Босанци, 1696. године, у миграционом метежу током Морејског рата, набиједили су Данијела Долфина, млетачког генералног провидура Далмације, како је урушени свети Спас био у њиховом „стародревном посједовању“, што је ноторна лаж, лако доказива, и то на основу званичне, католичке историје фрањевачког самостана Висовца, лагарија која се промовише у истину и дан-данас, а о чему ћемо у једном другом напису.

Понистра Анте Милошевића Прије више од двије године, један од истакнутијих хрватских паразнанственика, Анте Милошевић, заједно са архитектом Жељком Пековићем, потписао је монографију Предроманичка црква Светога Спаса у Цетини (у фуснотама: Либар). Тај луксузно опремљени либар енциклопедијског формата, са паралелним преводом на италијански језик, по садржају, бурлескни је искорак из Гуњачине спашке догме, а по поступку, тривијални је покушај да се сви спашки фалсификати, досадашњи и најновији, Милошевићеви, увежу у „баштински букет“старохрватства. Ко је овај „стручњак занимљиво комбинованог имена и презимена“ [7]? У хрватској литератури може се прочитати да је Анте Милошевић „виши знанствени и музејски савјетник“ односно „најбољи познавалац прошлости Цетинске крајине“. Као и његов идол, др Стјепан Гуњача, Милошевић је Сињанин, археолог и бивши равнатељ сплитског Музеја хрватских археолошких споменика којег је, у Книну, 1893. године, основао фабулозни фра Лујо Марун, под именом Први музеј хрватских споменика. И заиста, тек ће се Антиним прегалаштвом старохрватска митологема структуирати као Свето Тројство: фра Л. Марун – др Ст. Гуњача – др А. Милошевић! Старохрватска митологема, од које се хрватска знаност, засигурно, никад неће разлучити, такођер је триптих фрањевачке акције, правашке

доктрине чији су агитатори у Далмацији били „свјетовни свећеници“ (попови, дон- ови) и касније, паразнанствене нострификације чији ће првосвећеник постати др Стипе Гуњача. Већ у уводнику књиге Милошевић нас обавјештава да је она настала као „надомјестак“ Гуњачиног неиспуњеног обећања да ће синтетички уобличити своје грађевинске захвате на цетинској цркви и копачке акције на цетинском гробљу. Али, својим либром, Анте није само окрунио Гуњачину спашку теорему већ је акцептирао и Стипин методолошки резон да „своје текстове аранжира вјештим и сврсисходним доскочицама“, како нас, са дивљењем, обавјештава Милошевић у уводнику! Од свог узора Милошевић је преузео и креативни начин коришћења зидарских алатки (маце, шпице и мистрије), па тако сазнајемо да је управо он, Анте, нагрдио спашки звоник пробијајући (2000. – 2001. године) [8] на његовој источној страни асиметричну правокутну рупу коју је потписник ових редова назвао „Пенџером Марка Менђушића“ [9], у истоименом, великом полемичком тексту о Спашкој цркви, тексту који је изашао таман у вријеме публиковања Милошевићевог либра. Ауторство над жалосним пенџером приписали смо Менђушићу, као тадашњем прочелнику шибенског Конзерваторског одјела, дакле, по природи ствари, најодговорнијем за ову девастацију Спашког храма. Међутим, Милошевић нам открива у свом либру [10] да је М. Менђушић, заправо, дао Милошевићу мали прст како би сачувао руку!!! Јер, Менђушић, или неко моћнији, дозвољавајући „операцију пенџер“, спречио је Милошевића да потпуно упропасти спашки сакрални артефакт јер је Анте намјеравао да скарабуџи и 1. сводове у приземљу и на другом кату звоника, 2. дрвене подове над трећим и четвртим катом звоника, 3. подест и приступно стубиште пред првим фронталним прозором звоника, 4. надоградњу звоника и инсталирање крова... „Због априорнога, а по нама нелогичнога противљења конзерваторско-рестаураторске струке, ови планови реконструкције и дјеломичне обнове нису изведени“, јада се зајапурени Милошевић!!! Због свега, принуђени смо на корекцију па, овом приликом, поменуту пенџерску креацију преименујемо у Понистру Анте Милошевића. У Прологу смо видјели на какве је муке стављао цетинске Србе ошкопрцни фра Марун, покушавајући да им крампом скрнави гробове. У ранијим полемичким текстовима у Просвјети објашњавали смо како је надмени др Гуњача, под тријумфалистичким окриљем петокраке, девастирао цетинско гробље, уништавајући и свјеже гробове, међу њима и гробове двоје блиских рођака аутора овог написа (који су сахрањени у годинама послије краја Другог свјетског рата), због чега им није могао бити подигнут надгробни споменик [11]. И по том питању жели Анте Милошевић да континуира своје узоре. Зна се да аутор Либра настоји загорчати живот повратничким и прогнаничким цетинским, српским породицама који своје преминуле желе да сахране на свом, Спашком гробљу. Није тајна да се својим интервенцијама из Сплита, којима покушава да спречи сахране на Спашком гробљу, попео на главу локалним, општинским властима, али и, како се може чути од упућених, дјелатницима поменутог, шибенског Конзерваторског одјела. Али, чему позивање на упућене изворе кад се овај паразнанствени ас управо хвалише својим домољубним душебрижништвом над цетинским, српским, православним, Спашким гробљем: „[...] није ништа подузето ни у вези с изградњом нових гробница уоколо цркве. Од 1995. године саграђено их је десетак, а наша упозорења упућена Конзерваторском уреду Министарства културе у Шибенику нису донијела никакав резултат. Но пустимо мутне воде нека теку, рекао је једном С. Гуњача, а ми се вратимо бистрим изворима“ [12].

Гуњачина мацола Дакле, како је Милошевић искоракнуо из Гуњачине спашке догме?

Одговор захтијева кратку хронологију датирања Спашког храм: прије фра Марунове инспекције цетинске цркве, али и послије, све до Ст. Гуњаче, сви западњачки путописци и научници, као и сви неправославни свећеници- визитатори, али и Сплићанин Љубо Караман, у XX вијеку најкомпетентнији историчар сакралне архитектуре у Далмацији, датирали су настанак Спашког храма (прецизније: цркве какву су затекли односно онога што видимо и данас) у касни средњи вијек! Таква датација, јасно, руши старохрватску теорему, а потврђује Милашеву (Кончаревићеву). Материјална потврда таквог датирања била су плетерна и ина сполиа уграђена у зидине цркве односно у угластој апсиди, тријумфалном луку, на прочељу, али и у звонику. Такав распоред сполиа истовремено доказује и једновременост градње цетинског светог Спаса каквог га видимо данас!!! Бојовници старохрватске митологеме нашли су се захтјевним задатком: како испеглати непобитне чињенице?! Фра Марун

је

лансирао

тезу

које

се

паразнанственици

држе

данас:

постоје

двије

цркве, старохрватска (предроманичка) и каснија, преуређена, она која се види данас! Прецизније: фра Марун је, видећи сполиа уграђена у олтарском (апсидалном) сегменту цркве, закључио да је у питању „каснији надоградак“ [13], а Гуњача, такође се позивајући на плетерна сполиа у олтарском дијелу, инсистира, као и Марун, да је апсидални дио црквене грађевине „рестауриран“ и то „негдје у XIII-XIV стољећу“ [14]. Међутим, такав срећни излаз из спашког ребуса кваре један унијатски поп (дон Петар Станић), двојица талијанских путописаца (В. Лаго и Ђ. Модрић) и др Љубо Караман. Станић и Караман видјели су уграђене пелетерне уломке у звонику, а ћирилични натпис уклесан у бијелом мермеру (очито: посветни камен) видјели су Лаго и Модрић, а био је уграђен „лијево од прочеља тачно према бази угла“ (како каже Лаго) односно тај „натпис је ограђен на трошним зидовима цркве“ (према Модрићу) [15]. Сва та сполиа виђена су и нотирана прије Гуњачине „конзервације“ Спашког храма и отад их нема. Дакле, фра Марун је једноставно игнорисао оно што му се нашло пред очињим видом, а Гуњача се дохватио алата и повадио та непокорнасполиа! Е, сад на сцену ступа јунак наше приче, са својим Либром. Парадоксално, Милошевић шири простор касносредњевјековне (готичке) црквене преградње, излазећи из скученог, Марун-Гуњачиног апсидалног простора. Анте тврди 1. да је још у 11./12. стољећу срушена камена олтарска преграда пред апсидалним простором.[16] 2. да су „тијеком 14. стољећа“, приликом помињане преградње апсидалног дијела цркве, „зидови предроманичке цркве били снижени готово за половицу, а можда су се и урушили пригодом демонтаже куполе [17] (сиц)!!! Ето ти сад: Милошевић, први од свих знанственика и паразнанственика, признаје да је црква имала куполу, гадно пркосећи Гуњачи који је на цетинском храму видио само дугачки, двосливни кров а који се, по Стипи, протезао од звоника до апсида. Наравно, Милошевић говори остарохрватској (предроманичкој) куполи. Међутим, проширујући зону готичке (касносредњевјековне) надградње и на простор галерије (на спрату нартекса) он спомиње и „црквени готички свод“ [18] односно „касносредњовјековно преуређење са шиљастим готичким сводом“ [19] остављајући да се нагађа да ли је, према његовом визионарском умијећу, постојала и нова, готичка купола?! Успут, на пратећем цртежу, замишљена Милошевићева „предроманичка“ купола је квадратног тлоцрта и- потпуно слијепа, без прозора или било каквог отвора за свјетло. Ако је црква имала такву „илуминацију“ онда је јасно да је тобожњи „жупан Гастика из Бранимировог доба“, који је наводно с галерије пратио богослужење, мога да види попа, а поп жупана, једино уз помоћ рибарских батеријских лампи. Имагинирајући готички захват на галерији, Милошевић каже да је су њезини зидови били порушени (због готичке реконструкције) „изнад надвоја прозора“ [20] према олтару! Занимљиво, јер надвоји над сва три прозора галерије имају јасно уочљив готички, шиљасти лук! Тако су Милошевићу

готички лукови отвора (прозора) на галерији измакли из простора који је он сам означио као зону готичке преградње. Али, то је тек мала голотиња на Милошевићевом имагинарију. Јер, у покушају да покрије проблем са сполиама на звонику, Анте се ухватио инфантилних лагарија. Пошто плетерна сполиа на звонику помињу и унијатски дон Станић и акрибични др Караман, Милошевић се бацио на јефтине обмане, па тврди да Караман „преноси и Станићеве податке о налазу скулптура украшених плетером, па тако и једну непостојећу на звонику“ [21]. А Караман, који Спашку цркву помиње у свим својим написима, штампаним за вријеме Краљевине Југославије, НДХ и Титове Југославије [22] , нигдје се не позива ни на попа Станића нити на било којег другог аутора који је спомињао цетинску цркву. Од шест Караманових написа у којима он помиње цетинску цркву, а које смо навели у фусноти, Милошевић се, у својој фусноти, позива на само два (које смо и ми навели), па тако нема грешке: Анте пресно лаже своје читаоце и стручну јавност! А сасвим је јасно из њихових описа, да су и Караман и Станић (у размаку од четрдесетак година) били на лицу мјеста, код Спашке цркве. Џаба, изгледа, јер их демантира Гуњачина мацола.

Три бисера Засад, поменућемо још три Милошевићева бисера којима се генијално самоизопштио од комплетне знанствене заједнице, хрватске и нехрватске. 1.

1. Анте тврди да „надгробњаци код Св. Спаса ни обликом, нити украшеношћу не очитују ни једно од главних обиљежја која одређују стећке, па их тако не треба ни третирати“[23]. У складу са овим својим револуционарним прогласом, Анте жали што су стећци са Спашког гробља уопште презентирани на великој изложби стећака одржаној у загребачким Кловићевим дворима, 2008. године.

Вјероватно највеће име „мраморологије“, Шефик Бешлагић, чак каже да „некропола у

Цетини има далеко највећи број стећака између свих некропола уопште“[24], а Милошевић је овим „открићем“ успио да опонира и самом себи, нешто млађем, додуше. [25] 2.

2. Милошевић негира и све, иначе бројне, досадашње тлоцрте Спашке цркве [26] на којима је јасно означено да ос бочних апсида не сијече ос средње апсиде (односно уздужну ос цркве) под углом од 90 степени (не пада окомито већ под углом од око 45 степени) што би био апсолутни новум у „архитектури тролиста“ кад би у питању био тролист. Тај „невјероватни ексклузивитет“ Спашке цркве рјешава питање првоботне сакралне грађевине на локацији данашње цркве: у питању је био ранохришћански шестеролист. Поништавајући оно што су видјели сви остали „спасолози“, Милошевић је отписао и значајне савремене хрватске ауторе, М. Јурковића и Т. Марасовића, који су се усудили да примјете и анализирају овај спашки „куриозитет“.

3. На крају, законито, Милошевићева скаска расцвјетала се у бурлеску. Овај фантастични Сињанин устврдио је да су у Спашкој цркви становали (спавали, ручавали...)- „жупници“!!! Најприје у „касном средњем вијеку“, када је галерија нартекса постала „двокатни стамбени простор за жупника“ [27]

и касније, крајем 17. вијека (одмах послије поменутог Долфиновог презента висовачким

фрањевцима) кад се неки нови Милошевићев жупник населио у, цркви „приграђен једноставни објект“, са сјеверне стране. [28] Тај католички жупник имао је лијепу прилику да се дружи са својом најближим комшијама, тада јединим становницима око главног извора Цетине, братством Милаша, прецима владике Никодима Милаша. А Милаше, на челу са харамбашом Николом Милашем, из Дувна је населио и додијелио им земље око извора Цетине овај исти сињор Долфин, млетачки провидур Далмације. [29] Веселе Милошевићеве лупинге, којима он настоји да засјени „вјеште и сврсисходне доскочице“ свог духовног ћаће, Ст. Гуњаче, настојећи ваљда да идолатрију преточи у идиолатрију, ученим су

комплиментима рецензирали Владимир П. Гос (Vladimri P. Goss), Никола Јакшић и Жељко Рапанић, респектабилна знанствена имена. За знаност тужно, али за паразнаност корисно. Тако се Анте покрио валидним цивикатима. А онда, прије неколико мјесеци, нострификација Милошевићевог велебног Либра, публикована је и на ћирилици. Антино прегнуће сертификовао је београдски доктор историографије, Книњанин дрнишког подријетла и натурализовани Загрепчанин Бранко Чоловић, у свом либрићу под насловом Сакрална баштина далматинских Срба, објављеном октобра 2011. године у Загребу, у издању Српског културног друштва „Просвјета“!

Београдски Старохрвати Овај случај рефлекс је наопаке југославистичке доктрине: београдски академски естаблишмент већ читаво стољеће подупире перјаникестарохрватске митологеме! Још је Јован Цвијић сојузио са фра Маруном, подупирући га новцима Српске краљевске академије наука [30] (види слику!). Желећи да добије новчану и сваку другу потпору, фра Марун је 1922. године, на београдском Универзитету, одржао предавање у којем је тврдио да се у имагинарном, древном насељу „Варварији“ (тобож лоцираним у далматинском Брибиру), „налазе и гробови две српске принцезе“ и то „кћери краља Драгутина и Уршице, сестре цара Душана, које су биле удате за хрватске банове“. Марун је, очито се спрдајући са блентавим аудиторијем, објаснио да је он лично пронашао Варварију, али, да би откопао „српске принцезе“, потребно му је „више материјалних средстава“ односно „државна помоћ за предстојеће радове“[31]! Четири године касније, на молбу фра Маруна, краљ Александар Карађорђевић је дозволио да се кнез Павле прими пеотектората над книнским, Маруновим, Хрватским старинарским друштвом. [32] Уз то, у Београду је саопштено да је одрешена кеса за Марунове акције: „Држава је предвидела у буџету дотацију за археолошка ископавања и поред тог је одредила једну издашну ванредну помоћ“[33]! Слиједеће, 1927. године, предсједништво Хрватског старинарског друштва посјећује у Београду свог протектора, кнеза Павла, и уручује му „свечану диплому на пергаменту“, а објављено је и да орган друштва, Старохрватска просвјета, поново излази захваљујући парама из београдске државне касе [34]. Али, да чујемо како је изгледала дотична диплома: - Најзад на корицама, ова диплома има медаљоне градова у северној Далмацији, где се најраније развио државни и просветни живот: Нин, Биоград на мору, Книн и СВЕТИ СПАС НА ВРЕЛУ ЦЕТИНЕ [35]. Тако је, за ову пригоду, цетински, Спашки храм применован у- град, а Марун је могао да се усхити над чињеницом да му је цетинску цркву као старохрватску нострификовао један принц из династије Карађорђевића, уз то велики љубитељ умјетности. У периоду послије Другог свјетског рата та нострификација изведена је тако што су Гуњачине спашке (и уопште: цетинске) (про)тезе ушле у све лексиконе, енциклопедије и уџбенике којима се служила југославистичка београдска историјска наука. Уочи рата у Хрватској, 1989. године, због сукоба цетинских Срба са хрватским паразнанственицима око планиране „конзервације“ Спашке цркве, у одбранустарохрватских теза устаје београдско, Српско археолошко друштво, а најгласнији је био предсједник тог друштва, Марко Поповић.[36] У новије вријеме из Београда су стигле још двије верификације Гуњачине спашке теореме: Епски градови аутора Мирјане Детелић (2007. г.) и Споменичка баштина Бранислава Крстића (2010. г.). Али, без обзира на идиотизам југославистичког континуума, свјежи београдски доктор а загребачки резидент, Бранко Чоловић, пробио је балон: ипак је он, по рођењу, први далматински Србин са академским статусом који је подлегао чарима старохравтске спашке догме. Па шта каже др Б. Ч.? Под насловом „Цетина“ (стр. 268. : мисли на село Цетину), на мање од шлајфне куцаног текста, Чоловић додуше пише и о новој православној цетинској цркви светог Спаса, освећеној 1940. године,

иначе задужбинском храму Марка и Јелене Четник. Али, овој цркви је посвећена тек посљедња трећина текста (нешто више од четири стотине карактера)!!! А прве двије трећине написа посвећене су старој, по Чоловићу старохравтској цетинској Спашкој цркви. Дакле, Чоловић није „заобишао проблем“ древног храма како је већ могао да се извуче из, за њега непријатних, спашких контроверзи, јер га је покривао наслов: Сакрална баштина далматинских Срба. Не. Он је прве двије трећине текста о селу Цетини потрошио на потврђивање старохрватских теза, како о старој Спашкој цркви тако и о насељу на изворишту ријеке Цетине. И све то поткрпио, у фусноти, ничим другим но Милошевићевим Либром. Најприје, др Чоловић каже: „Трагови насељавања и културног живота прате се још од праисторије, а врхунац као сједиште хрватске жупаније мјесто досеже у раном средњем вијеку“. Нико и никад, ни један фрањевац нити паразнанственик није тврдио да је село Цетина било „сједиште хрватске жупаније“. Једино је Ст. Гуњача фантазирао да је Цетина била сједиште „врличке жупаније“ која никад није постојала и нигдје се не помиње, а ниједан хрватски аутор, сем Стипе, никад није тврдио да је постојала та жупанија. Додуше, прије пет година ту је тезу повампирио Ф. Смиљанић, али то негира чак и Анте Милошевић[37] на којег се, као јединог од свих хрватских аутора, позива Чоловић. У сљедећој реченици, поклањајући се старохрватској датацији Спашке цркве, Чоловић одваљује још већу глупост: „Отада потјече и црква Св. Спаса, једна од највећих и стилски најтипичнијих грађевина...“! Требале би нам десетине страница да цитирамо све могуће ауторе који говоре оно што очи виде: да је цетински Спашки храм неуспоредив, по најразличитијим критеријима, са било којом црквом у Далмацији или ван Далмације. На крају, Чоловић удара крешендо: „Раним археолошким истраживањима ту су пронађени за националну историју јединствениепиграфички материјал жупан Гастика и мајка му Немира, као и други богати гробни прилози“. За чију су то „националну историју“ важни ископани артефакти из најстаријег активног српскоправославног гробља?! Е мој Чоловићу.

Фантазми и кривотворине Старохрватска митологема је паразнанствена реконквиста и шовенски имагинариј, утемељен на кључном, врхцетинском комплексу: на Спашкој цркви и још једној сакралној рушевини (цркви светог Марка), на Спашком гробљу, стећцима и каменоломима стећака, градовима и градинама... Старохрватски аутори (паразнанственици) разноразне фантазме, као у паучину:

умрежили

су

врхцетинске

артефакте

1. смјештајући у Врхцетину сињски, фрањевачки, самостан Цетине

2. лоцирајући у Врхцетину цетинградски (Цетинград код Слуња), фрањевачки самостан Цетин

3. убицирајући у Врхцетину још један фрањевачки самостан, врлички (који је заснован на рјечици Врлици у Имотском пољу)

4. пласирајући причу да је Врхцетина првобитно, старохрватско насеље „Врхрика“ од којег је настала данашња Врлика

5. тврдећи да се у Спашкој цркви хрватска властела подложила династији Хабсбурга

6. пропагирајући да је утврда Главаш, изнад извора Цетине, средњевјековни хрватски град Лаб

7. измишљајући да је поп Ђорђе, који је одвео цетинске Србе на острво Олиб, био, у ствари, поп Јурај из некаквог Цетинграда код Сиња, смјештеног на Билокапића градини код Удовичића

8. фантазирајући да је фрањевачки самостан у Врхцетини био смјештен на положају Нуго, километар западно од Спашке цркве...

најважнији

артефакт

цетинског

комплекса,

Спашки

храм, препариран је

са

десетак

материјалних кривотворина, откад га је Стипе Гуњача, 1947. године, добио на поклон од Министарства просвјете НР Хрватске: - Нестао је плетерни сполиј са прозора звоника којег су видјели унијатски поп Петар Станић и др Љубо Караман (уграђен као „прозорски праг“, каже дон Станић) - Нестао је бијели мермерни камен са уклесаним словима којег су видјели путописци Валентино Лаго и Ђузепе Модрић (ријеч је о „готици или ћирилици“, каже Лаго) - На сјеверној ивици олтарских врата накнадно је уграђен (Гуњачина уградња) један плетерни уломак - кривотворена је једна натписна греда (епиграф), пронађена као обложница једног гроба како би се оригинални почетак сачуваног натписа (Године Христове: Љета Господњег) читао: У част Господина нашега Исуса Криста, са инсинуацијом да тај сегмент епиграфа (који тобож припада Спашкој цркви) говори да је црква посвећена кључном Христовом атрибуту- Спаситељу (Салватор, иако те ријечи нема на епиграфу) па су, што је подтекст ове пројекције, цетински Срби заправо запамтили туђе, старохрватско име цркве (свети Спас) [38] - кривотворен је лучни надвој сјеверних врата тако да је направљен тзв. гљивасти лук, а највјероватније само због голе потребе шпрајцовања приликом обнове тог урушеног лука (што се јасно види на фотографији обајвљеној 1996. г.) [39], а од чега су Гуњачин син Златко и други направили читаву теорију о „касноантичким градитељским елементима“ на Спашкој цркви - заобљени су лучни надвоји над 1. првим фронталним (гледано одоздо) прозором звоника, 2. главним улазним вратима цркве (звоника), 3. вратима између приземља звоника и нартекса и 4. вратима која повезују нартекс и црквени брод. Заобљавања су урађена да би се елиминисали „оштри“, готички лукови, а трагови Карамановог „оштрог лука у предворју“ видљиви су и данас. На свим набројаним луковима интервенисано је обрађеним седреним уломцима - Све досад набројано дјело је Ст. Гуњаче и његових адлатуса, а А. Милошевић је аутор следећих материјалних кривотворина: пробијеног правокутног пенџера на источној страни звоника и дјелимичног зазиђивања (скраћивања по висини) оригиналног прозора на источном зиду звоника Фантазмима и кривотворинама бавили смо се и у ранијим текстовима о врхцетинским артефактима, а у овом раду усмјерићемо пажњу само на двије тачке које Милошевић покушава да „надгради“.

Мала едукација Фрањевачки самостан на извору Цетине и „град Цетина“. Овај фантазам је велика прича о којој смо већ писали, али ћемо се овдје усмјерити само на скаску коју пласира А. Милошевић у свом Либру. Он самостан лоцира ондје гдје га је „убицирао“ и Ст. Гуњача: на положају Нуго, у развалине које су цетински Срби звали црквом светог Марка. Гуњ ача је за ту тврдњу извукао један једини, али зато урнебесни аргумент: на лицу мјеста је затекао јоргован којег су, ето, могли засадити једино фрањевци, ексклузивно рафинирани љубитељи украсног растиња. Милошевић, најозбиљније, понавља ову Стипину козерију [40], али се хвата и једног Гуњачиног имењака, фра Стипана Златовића, који је понудио један другачији аргумент о постојању фрањевачког самостана у Врхцетини.

Фра Златовић цитира једног фрањевачког хроничара, Вигилиуса Греидерера, аутора дјела Germania franciscana, штампаног 1777. године у Инсбруку. Златовићев цитат Греидерера гласи: Conventus Centinesis ante an. 1400 conditus . . . . ad fontes fluvii Cetin considet. [41] Овај навод Греидерера заиста се односи на фрањевачки цетински самостан, али, одмах је уочљиво да је овај исказ скрпљен, да четири тачке у цитату упућују да је ту нешто важно изостављено. Дакле, према Залтовићем цитирању, ради се о томе да је цетински самостан подигнут у некој години уочи почетка XV стољећа и то би се, јасно, могло односити на сињски фрањевачки самостан чије је оснивање, својим актом из 1357. године, одобрио папа Иноћент VI. Али, други дио цитата (послије тачака) каже да се тај самостан налази „код извора /множина/ ријеке Цетине“ и онда је то, као, директан доказ да је у Врхцетини постојао фрањевачки самостан. Ово је од фра Златовића први преузео фра Марун, па онда сви могући паразнанственици укључујући и Ст. Гуњачу и, на крају, ево и Милошевић. Фра Златовић је ову раритетну књигу читао, највјероватније, у босанском фрањевачком самостану Крешеву гдје се и данас налази један примјерак који је под заштитом државе БиХ. И, наравно, сјетио се да би било згодно измонтирати Греидерера и, на тај начин, прогласити Спашку цркву неспорним и стварним фрањевачким власништвом. Греидерер, у ноти 200. Либра 2. (у ствари: страна 152. свог дјела) посвећује цетинском самостану четири реченице. У првој, поред онога што је навео фра Златовић (прије тачака у цитату), каже да је у XVI вијеку самостан срушен. У другој реченици, од које Златовић није навео ништа, стоји да постоје два мјеста (locus-a) која носе име „Цетин“. У трећој реченици Греидерер каже да се „једно такво мјесто налази код извора Цетине“, а друго „на источној“ страни ријеке. У посљедној, четвртој реченици, каже се да је манастир смјештен у овом другом мјесту, дакле са источне стране Цетине. Дакле, кривотворећи Греидерера, фра Златовић је драчом повезао дијелове прве и треће реченице, а трећу цитира без почетне, битне ријечи: „unus“. Тако да, умјесто оригинала („Једно се мјесто Цетин налази код извора Цетине...“) испада да се ту налази фрањевачки самостан. Али, како је дошло до тога да и Греидерер погрешно одређује положај овог, без икакве сумње, сињског фрањевачког самостана? Ова велика заврзлама у хрватској хисториографији често је кориштена да би се кривотворио хисторијат насеља на извору Цетине, а потиче од једне мапе Герарда Меркатора (чији фрагмент приказујемо) а наслов те географске карте гласи:SCLAVONIA, CROATIA, BOSNIA, CVM DALMATIAE PARTE. Ову карту је Народна библиотека Србије датирала „око 1634. године“. Наведено је да је настала у Амстердаму, а на карти стоји и напомена Per Gererdum Mercatorum. Cum Privilegio. Герард Меркатор (1512.-1594. г.) тада није био међу живима, али је, дакле, назначено да је карта прављена „по њему“, мада треба имати у виду да је тада живио његов унук истог имена и презимена. На карти се јасно види да се „град Цетина“ (означен одговарајућом вињетом) налази с лијеве стране некаквог језера из којег, као, Цетина извире. Јасно, ријеч је о томе да је и у XX вијеку Цетина плавила Спашко поље, од ране јесени до касног прољећа, па је картограф знао шта ради кад је нацртао само језеро. А кад је ријеч о граду на назначеном мјесту, њега су потврђивали, као „град Цетину“ фра Филип Грабовац и Иван Ловрић (обојица из XVIII стољећа), али као град који је ту „био“ (фра Грабовац) односно да се тако „тврди“ (Ловрић). Фра Златовић, негирајући само име града (Цетина) каже да су сви налази са позиције тог града из римског доба и да ни један налаз није средњевјековни, као и да сељаци с тог подручја продају нађене римске кованице у Сплиту и Шибенику. [42]

Овај збуњујући картографски податак реплициран је и у XVIII вијеку и то на једној мапи Ј. Ф. Отингера (датираној у 1740. г.), а потом су га преузели и А. Ф. Бушинг (А.F.Busching) (1724.-1793. г.) и Д. Фарлати (1690.-1773. г.) који каже: „Trans fluvium, Cetina oppidulum fuit ad lacum ejsdem nominis quem Tilurus efficit“[43] . Тако је стигао и до Греидерера који је био савременик побројаних аутора. Са цитираним Фарлатијевим описом положаја Цетинграда замајавали су се и Марун и Гуњача, као и многи други хрватски повјесничари до данашњих дана, лутајући, спекулишући и креирајући небулозе. Милошевићу је мало један фрањевачки самостан на врелу Цетине (цетински) па се хвата још једног, врличког самостана који је, опет, морао бити у Врхцетини, у складу са Гуњачином причом о старој Врлици која се налазила у Цетини [44]. Притом се Милошевић позива на познату булу папе Паула II који помиње самостан Варцхриоц, као и на фра М. Фабијанића који користи изразВерлица. Јасно, ријеч је о поменутом имотском самостану којег наводи и чувени фрањевачки хроничар L.Wading (Веоцхоници). Коначно, да је ријеч о имотском самостану недавно је потврдио и један хрватски историчар са загребачког Филозофског факултета а, што је охрабрујуће, поријеклом Сињанин [45].

Анте превеслава апорију Гуњачин убуџени плетер. Велике, деценијске полемике водиле су се око ове плетерне сполије. Цетински Срби су тврдили да је овај плетер Ст. Гуњача донио „из Трогира“ и убуџио га током конзервације цркве, а сви хрватски аутори су то негирали. Међутим, како год било, ово питање је прилично неважно јер су многи аутори-очевици, из XVIII и XIX вијека нотирали сполија у олтарском дијелу цркве (плетере, шестолатичне руже и римске епиграфе). Али, ипак, нико није назначио да се баш на овом мјесту налази плетерни сполиј, осим Ст. Гуњаче који је овај плетерни уломак тачно лоцирао тек у тексту објављеном послије његове смрти.[46] Ову чињеницу покушава да испегла Анте Милошевић, на свој начин- лажно цитирајући друге ауторе-очевице. Гуњачином плетеру најближи је помињани унијатски поп Станић који, у свом прецизном и детаљном регистру сполиа, под тачком 1. нотира плетер „узидан у луку пред светиштем (олтаром, оп. а.)“[47] Дакле „у луку“, а не „у ступу који на сјеверној страни стоји као лезена и раздваја лонгитудинални зид од апсиде“, како каже Гуњача на малоприје поменутом мјесту. Готово је сигурно да је Станић под „луком“ подразумијевао или лучни надвој изнад оквира олтарских врата или „тријумфални лук“ изнад олтарске преграде који се, у његово вријеме, није још срушио. Друго, према Станићевом прецизном опису орнамента јасно је да није ријеч о истој плетерној сполији јер Станић каже да се на сполији виде „двије главне јајолико се савијајуће кружнице са три прутића у свакој“. Најзад, овај педантни поп понио је у Цетину и метар којим је измјерио дужину и ширину ове, као и осталих сполија којима је могао прићи. Резултат мјерења је 40 цм : 18 цм, а код Гуњачиног плетера тај омјер је 53 цм:17 цм! [48] Могућност да Станић због нечега није видио овај Гуњачин плетер мора се потпуно искључити јер би му Гуњачина сполија била ближа очима (ближа поду цркве), а ионако би била удаљена (да је заиста постојала) само метар-два од оне сполије коју је описао. Уз све то, Станић је био такав педант да је пописао и измјерио сва видљива сполија, она уграђена у црквене зидове али и она која су се налазила на гробљу, преупотребљена као „узглавно камење“, како каже он. Даље, једино је дон Станић, од свих извјештача са лица мјеста примјетио двије сполије са шестолатичним ружама које су нађене „на јужном углу светишта“. На крају, из Станићевог рапорта види се да је више пута обилазио Спашки цркву и гробље, водећи рачуна шта се дешава са сполијама, па тако каже: „Други комад, који је до недавно лежао под жртвеником, а који се сада налази као узглавни камен на једном гробу...“!

Е сад, зашто се главни јунак наше приче одлучио да уопште рјешава ову апорију, то само он зна. Можда мислећи да нико никад неће прочитати Станићев рапорт, као што је фра Златовић био увјерен за Греидерерову књигу. Па тако др Анте Милошевић, као да је на сињском пазару или на врличком, на Ружарицу, не трепћући а тачно наводећи извор, невино саопштава: „Важно је овдје још и примијетити да је већ Станић био забиљежио и уграђени уломак у сјеверном пилону (Гуњачином „ступу на сјеверној страни“, оп. а.) тријумфалног лука дограђене апсиде, јер се са српске стране у деведесетим годинама прошлог стољећа С. Гуњачи често спочитавало да га је он тамо уградио не би ли тим аргументом касније доказивао католичку припадност цркве“. [49] Аутор чланка Милан Четник

Референце 1.

1. Григорије Божовић: СВЕТИ СПАС СТЕВАНА ТВРТКА И МАРКА ЧЕТНИКА, Политика, 29.. 7. 1939.

2. Опширни попис Клишког санџака из 1550. , Сарајево, 2007. , стр. 97.

3. Исто

4. K. F. Bianchi, Zara cristiana, vol. II, Задар 1879. , стр. 47.

5. Према: Никодим Милаш, Православна Далмација ( прво издање: Нови Сад 1901.)

6. Исто

7. Слободна Далмација, 27. 10. 2009.

8. Либар, стр. 81.

9. Просвјета, Загреб, септембар 2009.

10.

10. Либар, стр. 81.

11.

11. Просвјета, Загреб, септембар 2009. стр 27

12.

12. Либар, стр. 204.

13.

13. Старохрватска просвјета (даље: СХП), 1895. , стр. 187.

14.

14. Зборник Цетинске крајине 2, 1981. , стр. 146.

15.

15. Опширније, са навођењем извора види у: Просвјета, Загреб, септембар 2009. , стр. 18.-34.

16.

16. Либар, стр. 299

17.

17. Исто

18.

18. Либар, стр. 302

19.

19. Либар, стр. 184

20.

20. Либар, стр. 302

21.

21. Либар, стр. 48

22.

22. Љ. Караман: Из колијевке хрватске прошлости, 1930. , стр. 46. ; Далмација кроз вјекове, 1934. , стр. 51. и 73. ; Наша домовина, 1943. , стр. 243. ; Жива старина, 1943. стр. 108./110. ; Нова Хрватска бр. 229. , 1943. , стр. 11. и Преглед умјетности у Далмацији, 1952. , стр. 34.

23.

23. Либар, стр. 313

24.

24. Ш. Бешлагић, Стећци и њихова умјетност, 1971. , стр. 104.

25.

25. Анте Милошевић, Стећци и Власи, 1991. , стр. 57.

26.

26. Либар, стр. 120/121

27.

27. Либар, стр. 303

28.

28. Либар, стр. 307

29.

29. Аутобиографија Никодима Милаша, часопис Мешовита грађа, Београд, 1983. , стр. 15.

30.

30. Новости (Загреб), бр. 290 од 26. 10. 1930. , стр. 23.

31.

31. Политика, бр. 5201. , стр. 5.

32.

32. Политика, бр. 6521. , стр. 7.

33.

33. Исто

34.

34. Политика, бр. 6815. , стр. 7.

35.

35. Исто

36.

36. Вечерње новости, Београд, 7. 11. 1989. стр. 20.

37.

37. Либар, стр. 20

38.

38. Види детаљније у: Просвјета, Загреб, септембар 2008. , стр. 29.

39.

39. СХП, 1996. , стр. 106.

40.

40. Либар, стр. 25

41.

41. Виестник хрв. арк. дружтва, 1884. , стр. 103.

42.

42. Исто, стр. 79

43.

43. D. Farlati, Illyricum sacrum, III, стр. 13.

44.

44. Либар, стр. 26/27

45.

45. Иван Ботица, у: Повијесни прилози, Загреб, 38/2010. стр. 25.

46.

46. Зборник Цетинске крајине 2, 1981. , стр. 146.

47.

47. Виестник хрв. арк. дружтва, 1891. , стр. 10.

48.

48. СХП, 1995. , стр. 87.

49.

49. Либар, стр. 46

Напомена Чланак је у потпуности преузет из часописа Просвјета (број 106 /716/) - гласила истоименог Српског културног друштва "Просвјета".