O ПОЕЗИЈИ БРАНКА РАДИЧЕВИЋА Бранкова поезија је поезија детињег срца и простосрдачности, поезија ведрих и задивљених очију пред дивотама дана и живота, поезија чедности и умиљатости. Није случајно што је један од најчешћих епитета у тој поезији реч: умилан. Свет му је ,,мио и премио“, сунце „сјајно“, цвеће „љупко“, дуга „шарна“, јањци „драги“. Бранко је дете које се мази и умиљава, драги немирко који је сладак и у несташлуцима, млади шумски бог који обавља ритуал грљења и љубљења са безазленошћу и невиношћу младог дивљака.
ОДЛОМЦИ ИЗ БРАНКОВЕ ПОЕЗИЈЕ Путник на уранку
Молитва
„Ој сунашце што разгониш Пусте ноћи силне таме, Ој ти небо штоно рониш Росне своје сузе на ме,
„Mесец јасни, звезда јато, И сунашце умиљато, Зору што нам небо шара, А и муњу што га пара, И ту силну грома буку, И олује страшну фуку Ти сатвори, вељи Боже, Ко овако јоште може!
Ој ти горо штоно гајиш Миле песме, миле тице, Ој ливадо што се сјајиш Пуна росе и травице — Доло, стадо, јањци драги, Вруло, цвеће мирисаво, Мили ветре, ветре благи, Ој изворе, здраво, здраво!“
Цвеће љупко и долину, Стадо, врело и планину, Тију реку, силно море, И под небом орла горе, И над орлом шарну дугу, И славуја у том лугу, И још његов глас умилни Ти сатвори, Боже силни.“
Слатка мисли! „Мисли моја слађана А о драгој мојој, Кад на руци млађана Лежаше на мојој, Кад јој срце куцаше Да пробије груди, Кад јој усна муцаше: „Та ево те туди!“ Кад ми оно весела Око врата паде, Кад сузица она врела Низ лице јој тећи стаде, Ох, када се зарумене, Кад полете оно к мене Кâно зора белу дану Једва дочекану.“
Теа Стефановић, V3 Анђела Величковић Киселић, IV2
Милош Стевић, IV2
Уранак
Уна Балчановић, IV2
Лена Каличанин, III2
страна 1
Срце ми је заиграло
Свако од нас има нешто што воли свим срцем. Неко воли животиње, неко је заљубљен, а ја свим срцем волим фудбал. Фудбал волим и да играм, а и да гледам. Једна од посебних утакмица, када ми је срце заиграло од радости и као да је хтело да искочи из груди је она када је Млада репрезентација Србије победила Бразил у финалу и тиме смо постали светски прваци. Посебно ме је радовало то што је за најбољег голмана проглашен наш Неготинац Предраг Рајковић. Након пар дана организован је дочек за њега у центу града. Изашао сам са својом породицом да га дочекамо, јер сам хтео да видим Рајковића уживо. Сав сам дрхтао од радости док је Рајковић говорио на бини, где су му се придружили мој тренер Бобан који је тренирао и њега, као и учитељица Бранка која је некада учила њега, а сада мене. Не могу да вам опишем колико сам срећан што имам нешто заједничко са Рајковићем. Мислим да ћу тај тренутак памтити заувек. Узбуђење ме није напуштало данима и свима сам о томе причао. И данас кад се сетим тога срце ми заигра. Марко Ставрић II2
Чудесни свет детињства
Чудесни свет који сам ја упознала, то је свет бајки. У њима живе многа нестварна бића. Моје детеињство је понекад бајковито, али чешће испуњено проблемима света одраслих. Бајковито је када ми мајка или бака испричају неку причу у којима живе нестварни јунаци. Често упловим у тај свет и замислим себе у прелепој златној хањини, дивним кочијама на неком балу. Иако знам да је то само бајка, дуго жмурим и уживам у том чудесном свету. Знам да ће то трајати док траје моје детињство. Моја мама каже да ћу бити дете све док могу да маштам. Зато ћу се потрудити да тај мој свет што дуже траје. Знам и када будем одрасла да ћу се враћати свом детињству. Оно је лепо и безбрижно, ваљда је зато и чудесно! Јована Дујкић V2
Страшило
Страшило је јунак не само ове моје приче, већ је јунак свих засејаних поља, који неустрашиво чува и брани тек засејане биљке. Тело му је понекад од сламе, има смешно одело и обавезно велики шешир. Не уме да размишља својом главом и није много паметан, а није ни леп. Али је зато храбар као витез. Сунце, ветар и киша не могу му ништа. Око њега весело трчкарају мишеви, мачке и друге веселе животиње. Једино га птице заобилазе с великим страхом. Он нема своје пријатеље јер не зна да гoвори, не зна да трчи, ни да се шали. Без обзира на све то, мени је леп. Није баш дружељубив. Свој посао одлично обавља. Неустрашиво стоји у пољу и чува биљке. Анђела Јовановић IV2 Анастасија Аћимовић, V3
страна 2
Ритам мог срца Љубав кад се догоди, ритам срца постаје бржи, и све се промени кад те неко за руку држи. Моје срце свира у ритму имена твог, лепше од клавира, због осмеха предивног. Мојим венама течеш, срце за тобом луди, никад нестати нећеш, зато увек уз мене буди.
Александра Матић, VIII3
Марија Лаудановић VIII3
Сусрет на станици Дошао је септембар. Почела је нова школска година, коју сам ишчекивала и са радошћу и са тугом. Радовала сам се повратку у школу и сусрету са другарима из одељења. Али била сам тужна јер је мој брат отишао у мединцинску школу у Зајечар. Ми се до сада никад нисмо раздвајали. Када је отишао, била сам тужна. Осећала сам се усамљено. Једва сам чекала петак поподне. Када је дошао и тај дан кренула сам са мамом да дочекам брата на станицу. Пут ми је трајао као читава вечност. Када смо коначно стигле, селе смо на клупу. Нисам склањала поглед са пута где је требао да наиђе аутобус. Време је пролазило а ја сам била све нестрпљивија. Аутобус је каснио. Одједном сам угледала црвени камион који ми је личио на аутобус. Када сам схватила да је то камион, опет сам се растужило. Али, иза камиона је био аутобус у коме је био и мој брат. Цикнула сам од среће. Аутобус је стао и ја сам угледала мог Дулета. Једва сам чекала да га загрлим и пољубим. Била је гужва и требало је доста времена да сиђе из аутобуса. Када је изашао, потрчала сам према њему и бацила му се у загрљај. Желела сам да тај тренутак никад не престане. Викенд је брзо прошао и мој брат је опет отишао. Жељно ишчекујем сваки петак, као и поновни сусрет са братом. Њему могу да се поверим и кажем све што ме мучи и знам да ме он најбоље разуме и посаветује. Нина Радмановић IV2
Маријан Матић, V3
Уранак
Један дан у природи
Један дан сам провео у природи са мамом, татом и сестром. Били смо у селу код бабе и деде. Било је облично и падала је ситна киша. Ишли смо на ливаду и брали коприве. Оне су расле поред једног дрвета које је било оборено. Коприве су биле мале, тек изникле. Хтео сам да будем важан па сам почео да берем коприве голим рукама. Када су ме ожариле, потрчао сам до потока и брзо ставио руке у воду да нико не види. Убрзо смо набрали довољно коприва, па смо се сестра и ја јурили по ливади, док је мам брала ливадско цвеће. Пошто је киша почела све јаче да пада, морали смо да пођемо кући. Увече је мама спремила проју са копривама које смо набрали. Појео сам чак пет парчета, јер ми се јако свидела. Коприве су много здраве и укусне па их препоручујем, али сам научио да их не треба брати голим рукама. Никола Јевремовић II2
Вече Злаћано сунце посустаје, од тешке битке одустаје, а месец као дукат жут, победник иза облака нашао пут. Док крваво небо над даном плаче, звезде златне сијају јаче, и док свуда тама влада, месец ноћас слави победу изнад града. Вече тихо спушта свој корак лак, сунце гаси последњи зрак, ноћ спрема свој црни фрак, над градом спушта тајанствени мрак.
Филип Павличић, VIII3
Јована Уруковић VII3
Мој љубимац
Сусрет са Деда Мразом
У животу једног детета постоји много интересантних и смешних догађаја. Детињство је лепо када је испуњено смехом и радошћу. Моја прича враћа време у дане када сам имала пет година. Моја сестра од ујака и ја највише смо се радовале зимским празницима, а нарочито Новој години. Дошао је и тај чаробни дан када смо окитиле јелку и нестрпљиво чекале Деда Мраза да нам подели поклоне. Скакутале смо око прозора док је мрак обавијао улице, а снежне пахуље раздрагано лепршале око лампиона на тротоару. Мама и ујна су рекле да будемо стрпљиве јер ће он ускоро стићи. Тада нисмо ни сањале шта се у суседној соби дешава. Ујка је обукао ујнин црвени капут, обукао тешке војничке чизме, опасао војнички каиш, ставио црвену капу на главу и наместио белу браду – прави Деда Мраз. Нечујно је изашао на задња врата куће. Убрзо се зачуло тихо куцање на вратима. Ми смо брзо отвориле врата и спазиле огромног деда Мраза. Страх и срећа били су огромни и у трену смо побегле под трепезаријски сто. “Драге девојчице, да ли сте биле добре током ове године?“ , огласио се дубоким гласом а ми онако преплашене климнусмо главом и једва проговорисмо „ДА“. Како би нам поделио поклоне, замолио нас је да рецитујемо песмице, не сећам се више које. Све је било величанствено и страшно. Радознало смо вириле испод великог стола, а срце је ударало као лудо. Знам да смо добиле поклоне, помиловао нас по глави и отишао у ноћ. Ујак је дошао убрзо и рекао да му је жао што није био ту да нас похвали Деда Мразу. Године су пролазиле, прича о Деда Мразу је нестала и са одрастањем нестала и бајка и дечији сан. Једино је остао смешан догађај јер ни моја сестра ни ја нисмо препознале, она свога оца а ја свога ујака, пред којим смо уплашено рецитовале песмицу. И данас се смејемо томе, па и ујак кроз смех каже: „ Ако не будете добре, прерушићу се поново у Деда Мраза и тражићу да ми нешто рецитујете“. Остаје само сећање на те лепе дане које су нам родитељи приређивали, а живот нам доноси неке нове, одговорне и озбиљне тренутке. Катарина Николић V2
Волим животиње од како знам за себе. Одувек сам се играла с мацама и куцама из комшилука, али ни једна од њих није била само мој љубимац. Преклињала сам маму да ми набави неко куче које бих могла да чувам и волим. На крају је мама попустила и једног дивног септембарског дана „Моли“ је ушла у мој живот. Мами су је поклонили неки молери који су је нашли на градилишту и тако је и добила име „Моли“. Она је златни ретривер прелепих и нежних очију и дуге златне длаке. Нисмо знали колико је тачно стара, али смо претпоставили да има око шест месеци. Чим је крочила у двориште, почела је да маше репом и да се игра као да је цео живот ту. Прве ноћи се успавала у мом крилу и тада сам знала да ме никад неће напустити као ни ја њу. Прве недеље смо се играле и јуриле по дворишту. Било је рано да је изводим у шетње, а и плашила сам се других паса у насељу. Нисам желела да било ко повреди моју Моли. Након недељу дана купила сам јој црвену огрлицу и поводац и повела у прву велику шетњу. Ја сам била узбуђена и све је било дивно. Моли је ишла поред мене са моје леве стране као да смо већ безброј пута ишле у шетњу. Било је вече и њено крзно се пресијавало на месечини, а она је ходала поред мене као права дама. Била сам много поносна на њу. Моли-паметан и разигран пас. Сваки пут кад долазим из школе, она ме чека поред капије. Моли има чудну особину, лаје само на људе које познаје. Осим мене, њена најбоља другарица је мачка Жујка са којом се игра и спава док сам ја у школи. Ја сам много срећна што сам је удомила и зато што знам да има пуно других животиња без дома, а које би биле исто овако дивни љубимци. Ема Орељ V2
Уранак
Марија Рајић, IV2
Ема Орељ, V2
страна 3
Моја мама
Моја мама се зове Марија Младеновић. Сви је зову Маки, а ја највише волим да је зовем мамице. Она има кратку плаву косу, плаве очи, прћаст нос и румене пуне усне. Средње је грађе и има витко тело. Моја мама је по професији машински инжењер, и ради у властитој фирми „Матаљ“. Мила је и насмејана, ретко се љути и никада не виче. Увек је ту да помогне мојим сестрама и мени. Она највише воли да буде у друштву своје породице. Заједно правимо креативне радионице, шетамо, причамо и возимо бицикле. Маму волим јер је блага и нежна. Миљана Младеновић I1
Моја мама Некада строга, али више блага и увек насмејана је моја мама. Када сам тужна, она ме теши, када сам болесна, она бди нада мном. Увек ми помаже око школских обавеза. Када сам срећна, и она је. Често ме мази по коси и прича своје доживљаје из детињства који су јако смешни. Увек има времена да заједно гледамо цртани филм или да седи за столом и чека да завршим са ручком. Моја мама има јако нежне руке којима ме грли. Коса јој је смеђа, очи браон и нежне усне којима ме љуби. Када порастем, надам се да ћу и ја бити као моја мама, јер је она најбоља мама! Михаела Првуловић I1
За све проблеме постоји решење Када облаци тамни топло сунце скрију и шапе бола се око тебе свију, не посустај тада, већ замахни снажно не клони духом, једино је то важно! И у ноћи мрачној када зведе сјајне само немо ћуте, крију своје тајне, а ти молитвама снажним молиш се и сузе своје кријеш. Да.. Некада је тешко, али после олује увек сунце гране, као што након ноћи увек јутро сване.
О поезији Десанке Максимовић
Наша дивна песникиња Десанка, пуна љубави и осећања, деценијама својим темама краси школске уџбенике. Свака њена песма је дизала децу у облаке и у шарену замисао која се стварала у њиховој глави читањем њених песама. Десанка је родом из Бранковине, село Рабровица, код Ваљева. Њене најлепше песме инспирисане су завичајем. „Покошена ливада“ је песма из које сам убрала најслађе плодове речи и која се урезала у моје мисли и сећања. У њој је описана ливада у којој је све заспало, све се осушило и све је сахрањено под земљом, али постоји трунка наде да ће се барем трава пробудити с првим зраком сунца. Свака Десанкина песма нам поклања нове плодове речи којима ми касније красимо наше саставе. У врту маште Десанке Максимовић свако може да завири и обогати свој речник. Зар ово није дивно ? Десанка нас дарује најслађим плодовима њеног дрвета које изнова и изнова рађа. Велика песникиња је увек присутна у нама и око нас, као и њен врт маште у коме је њено дрво благородно с ког можемо да уберемо по неки плод речи, па ће баш зато њена реч и дело вечно трајати. Марија Радосављевић VI3
Јована Дујкић, V2
Уплaши свој страх храброшћу и вером нека нада те води у победе нове и успећеш знај, али прати своје снове! Чак и када паднеш, мораш даље поћи, а за сваки проблем, решење ће доћи. Јелена Максимовић VI2 Андреа Марковић, VII3
страна 4
Мој дека
Моје детињство је пуно мени драгих личности, али као и свако друго дете имам и оне најважније и најдраже личности. Једна од њих је и мој дека. Мој дека зове се Љубомир. Он је средње висине, смеђих очију, које ми стално говоре колико ме воле. Стар је и сед, али то нимало није битно, када сам ја ту, он је увек насмејан и вољан да ми исприча још једну занимљиву причу из свог детињства. Мој дека и ја често волимо да играмо фудбал, зими одиграмо по коју партију карата или шаха уз шољицу топлог какаа. Можда му није баш увек било до игре, али свој задњи атом снаге користи да мени испуни сваку жељу. Мој дека је био возач аутобуса и где год да је ишао у: Холандију, Италију, Немачку, куповао је бродиће у флаши и стално би ми причао о њима, а ја нисам имао срца да му кажем да ми то није занимљиво. Мој деда Љубомир је јунак мог детињства! Марко Уруковић III1
Победио сам свој страх Када сам био мали увек сам пливао са гумом. Једног дана хтео сам да научим да пливам као одрасли, али сам се плашио дубоке воде. Зато сам предложио тати да одемо на градски базен да ме научи да пливам без гуме. Прво смо ушли у плитку воду, а затим смо полако прешли у дубљи део базена. Тата је све време био поред мене и предложио ми је да скинем гуму и да се не плашим. Све време сам се држао за ивицу базена. Почео сам полако да се одржавам на води и да машем рукама и ногама. Ускоро сам стигао на другу страну базена. Био сам срећан јер сам то све урадио без гуме. После тог дана целог лета сам ишао на базен. Својом упорношћу победио сам страх од дубоке воде и научио сам да пливам. Срђан Крстић III3
Уранак
Ј
ош једна успешна година је за нама. Пред вама је 23. број школског листа „Уранак“. Корачамо у 35-ту годину постојања школе. За нама је много различитих успеха из најразличитијих области живота наше школе. Као директор школе преузео сам обавезу и жељу целог тима, како наставника тако и ученика, да опремањем школе омогућим квалитетну и савремену наставу, унапредим сарадњу са родитељима и локалном заједницом. Захваљујући локалној самоуправи успешно смо санирали кров који је представљао дугогодишњи проблем. Овом приликом бих се захвалио локалној самоуправи на разумевању и помоћи коју нам пружају у решавању свакодневних проблема из живота школе. Такође, желео бих да се захвалим и директорима Милановић Градимиру, Којић Десимиру, Благојевић
Љубиши и Булатовић Владици који су у претходном десетогодишњем периоду дали велики допринос да се заврши фискултурна сала - један од највећих пројеката наше школе. На највећу радост ученика сала је завршена у децембру 2015. године и свечано је отворена 21.12.2015. године. Отварању су присуствовали државни секретар за спорт Предраг Перуничић и председник општине Неготин Јован Миловановић, а за ту прилику су ученици припремили пригодан програм. Ученици наше школе својим успесима на такмичењима и конкурсима презентују нашу школу на најбољи могући начин и показују да су се наш труд и улагање исплатили. Сви заједно се трудимо да негујемо тимски рад и учествујемо у заједничким акцијама. Наставници стално улажу у своја знања, континуирано се стручно усавршавају како би својим ученицима пружили што квалитетнију наставу и омогућили развој свих њихових потенцијала. Сва наша постигнућа и успехе можете пратити на сајту школе и фејсбук страници о којој брине наш Тим за маркетинг.
ЗИД ЉУБАЗНОСТИ Недеља хуманости и солидарности (21- 27. март) Oд 21. марта дo 28. марта 2016. године у целом свету обележава се „Недеља хуманости и солидарности“ која је установљена од стране Црвеног крста као недеља у којој они који су у могућности брину o онима којима је помоћ потребна, и спроводећи различите врсте активности, помажу најугроженијима у својој околини. Тек када научимо да бринемо о другима, знаћемо да ценимо срећу коју имамо зато што неко брине о нама. Људи су друштвена бића, и као такви, упућени су једни на друге. Због тога ниједан човек не сме бити остављен и одбачен, а свако од нас треба да мисли на оне којима је помоћ потребна. Oве године ће и наша школа учествовати у обележавању „Недеље хуманости и солидарности“ тако што ће на улазу школе бити обележен простор за такозвани „Зид љубазности“. Први Зид љубазности постављен је у Ираку, а обичај се раширио по целом свету. To је место на коме људи који су у могућности остављају помоћ у виду робе, за оне којима је она неопходна. Помозимо онима којима је наша помоћ најпотребнија јер, како каже Душко Радовић: „Наше мало може бити много за оне који немају нимало“.
Поклонимо одећу, обућу, школски прибор, књигу, играчке.... Свако од нас има нешто што не користи, а што је неком другом потребно. Надамо се да ће Зид љубазности подстаћи све нас да будемо хумани и солидарни не само у овој недељи већ током целе године јер „Живот нам враћа само оно што дајемо другима“ каже Иво Андрић. Драган Ђукић, директор школе
Зид љубазности
Уранак
страна 5
страна 6
Уранак
Јована Уруковић, VII3
Уранак
Ива Балчановић, VI3
Милица Матејевић, VIII3
страна 7
ИНТЕРВЈУ СА ЂАКОМ ГЕНЕРАЦИЈЕ 2014/15. год
ХЕЛЕНА ШЋОПУЛОВИЋ VIII1 - Какав је осећај бити најбољи ђак у својој генерацији, с обзиром да си имала јаку конкуренцију? Хелена: Титула Ђака генерације представља велику част. Она долази као признање за вишегодишњи рад, труд и залагање. Показатељ је да је све то вредело и да неко то препознаје и цени. У мојој генерацији било је доста изванредних ученика, те чињеница да сам баш ја изабрана за најбољег ђака у генерацији представља за мене још већу част и подстрек за даље напредовање. - Шта те је мотивисало да учествујеш на такмичењима од најранијих школских дана? Хелена: Заправо, љубав према одређеним предметима је то што ме је навело да се такмичим. Успеси су долазили као највећа мотивација за даље такмичење. Поред тога, предавали су ми, и за такмичење спремали изузетни наставници, који су увек били спремни за рад са мном, а такође су имали и стрпљења за многа моја питања и потпитања. Они су ме додатно мотивисали и заслужни су за сваки мој успех. - Како си се снашла у средњој школи и коме би препоручила средњу школу коју си ти уписала? Хелена: За своју средњу школу изабрала сам Неготинску гимназију, природно-математички смер. У почетку ми је било помало тешко да се навикнем на ново окружење и нове изазове, с обзиром да се захтева више учења него у основној школи. Временом сам се, ипак, навикла и схватила да је суштина у доброј организацији времена. Задовољна сам у Гимназији јер нам пружа знања из свих области и припрема нас за било који факултет. Препоручила бих ову школу свима који желе да студирају после средње школе. - Који су ти даљи планови у школовању? Хелена: Још увек нисам баш сигурна који ћу факултет уписати. Ипак, највише бих волела да то буде Филолошки факултет, смер за српски језик и књижевност. Надам се да бих факултет завршила у року, а онда бих наставила са усавршавањем. Волела бих да касније радим као лектор. Можда ће звучати преамбициозно, али остварење сна било би ми да останем да радим и предајем на факултету. - Шта би поручила ученицима који нису задовољни успехом у школи, како да га поправе?
страна 8
Хелена: Једини начин је да почну да уче. Само, није ни ‘Рим саграђен за једну ноћ’ – сваки успех долази постепено, те треба избегавати кампањско учење. Мада, постоји и један трик-слушајте и будите пажљиви на часу док наставник предаје, требаће вам мање времена код куће да усвојите то градиво. - Тема нашег Школског листа је ритам срца. Можеш ли да нам откријеш неку од ствари због којих ти срце убрзано закуца? Хелена: Има доста ствари које чине да ми срце убрза ритам, могу само да откријем да ме тај осећај често инспирише да засвирам, направим неку добру фотографију или напишем песму. То су моји хобији који ме уједно надахњују и опуштају. Један од мојих највећих успеха: треће место на Републичком такмичењу из српског језика и језичке културе у Тршићу маја 2015. године. Хвала наставници Лидији Ракоњац са којом сам постигла овај Наставница српског језика, успех! Лидија Ракоњац Из географије сам стигла до Републичког такмичења, уз помоћ наставника Ивана Миленовића.
Хелена и наставник Иван Миленовић
Уранак
„БРАНКОВА” УСПЕШНА ГЕНЕРАЦИЈА 2007/08. НАШЕ МИЛИЦЕ
Наше Милице су биле веома успешне током основног школовања. Један од највећих успеха Милице Прстић је друго место на републичком такмичењу из немачког језика, a успешно се такмичила и из српског од петог до осмог разреда, а Милица Мицић је била успешна на окружним такмичењима из српског и из хемије. Наше Милице су сада гимназијалке. 1. Како се осећате у новој средини, да ли вам недостаје основна школа ? Милица Прстић: „Већ сам се навикла на нове ствари и није ми више толико чудно као пре. Из основне школе ми недостају неке ствари, али не све.“ Милица Мицић: „Када сам пошла у средњу школу била сам уплашена, али сада сам се привикла и лакше се сналазим. Недостаје ми основна школа, друштво, наставници и атмосфера која је владала.“ 2. Који предмет вам је био омиљени и зашто ? Милица Прстић: „Мени су омиљени били немачки и српски, зато што волим језике, а и биле су добре наставнице, како наставница Лидија тако и наставница Силвија.“ Милица Мицић: „Омиљени предмети су ми били српски и хемија. Волим да изводим разне експерименте, али исто тако волим и српску граматику и књижевност.“ 3. Тема нашег школског листа је rитам срца. Можете ли нам открити неку од ствари због којих ваше срце куца брже? Милица Мицић: „Волим да играм кошарку и срце ми брже закуца увек када изађем на терен, али такође и када су кључни моменти игре.“ Милица Прстић: „До сада ми је срце најбрже куцало пре проглашења победника републичког такмичења из немачког.“ 4. Шта бисте поручиле будућим средњошколцима ? Милица Мицић: „Поручила бих им да добро размисле пре уписивања школе. Да размисле шта воле и у чему су добри, да им средња школа не би била много тешка и да се не би премештали.“ Милица Прстић: „Мој савет је да не брину толико око матурског испита поготову ако ће уписати средњу школу у Неготину. Такође и да упишу средњу школу коју сами желе, а да се не поводе за жељама вршњака.“ Јана Мијуцић, V1
Уранак
Алекса Паовић, VIII2
ИНТЕРВЈУ: МАРКО МИЛОСАВЉЕВИЋ Марко Милосављевић је освојио прво место на Књижевној олимпијади у нашој општини 2015.год.. Прошле године је завршио нашу школу, а сад иде у „Неготинску гимназију“. Како се осећаш у новој средини ? Лепо је овде, други ђаци су веома дружељубиви, а наравно, професори су нам доста помогли у прилагођавању, понекад ми недостају другари и другарице из Основне школе. Који предмет си највише волео да учиш у Основној школи ? Српски језик, највише због наставнице Лидије Ракоњац. Имала је ту способност да ми све објасни и заинтересује ме за тај предмет, касније сам и учествовао на такмичењу Књижевна олимпијада. Шта је то што утиче на ритам твог срца ? Људи који ми уливају позитивну енергију често убрзају ритам срца као и спорт којим се бавим, који ме тера из меча у меч да побеђујем себе и тако напредујем као човек. Твоја порука основцима ? Да се труде да покупе што више знања, да буду истрајни у својим циљевима и да стекну што више пријатеља.
Марија Стопа, VII3
страна 9
РИТАМ ШАМПИОНСКОГ СРЦА ПЕТАР ВИДИЋ - НАЈБОЉИ СТОНОТЕНИСЕР СРБИЈЕ -Петре, колико дуго се бавиш стоним тенисом и који су твоји највећи успеси до сада? Петар: Стони тенис сам почео да тренирам са пет година, а сада имам десет. Стони тенис је мој живот. До сада сам освојио 43 медаље и 7 пехара. Иза тих признања стоји велики труд, али и велика љубав према овом спорту. Највећи успех постигао сам у Бачкој Тополи 2015. године. Тада сам освојио прво месту у синглу и дублу, и тако постао двоструки државни првак у категорији до 12 година. Тада ми је срце куцало брже него икад. - Сећаш ли се који ти је меч био најтежи? Петар: Најтежи меч се одиграо у Пожеги. Тада сам био други у категорији до 12 година. Меч је трајао пола сата, а обично мечеви трају 10 минута. Ипак, успео сам да победим. - Зашто си се определио баш за стони тенис? Ко ти све помаже у бављењу овим спортом? Петар: За стони тенис сам се определио зато што то није груб спорт. Помажу ми тренер, родитељи и другари који навијају за мене. Наставићу и даље вредно да тренирам као бих освојио још медаља. Желео бих да истакнем и успехе мојих другова из наше школе и из мог клуба „Хајдук Вељко“. То су Пуцаревић Марко, Томић Милош и Јанковић Саша, ученици VI1 одељења. Сваки од њих је освојио око 30 медаља, па заједно чинимо прави победнички тим. - Која је твоја порука свима који желе да се баве спортом и да се такмиче? Петар: Треба вредно да тренирају и успех неће изостати. Ја сам на прву медаљу чекао 5 месеци, а знам многе спортисте који су чекали много дуже. Треба увек да верују у себе и свој рад. - Можеш ли да нам откријеш како се припремаш за мечеве и да ли се некад плашиш протвника? Петар: Припремам се тако што вредно тренирам, па је онда страх мањи. Када имам трему, размишљам о мом псу Микици и то ме опушта. - Тема нашег Школског листа је ритам срца. Можеш ли да нам откријеш неку од ствари због које ти срце брже закуца? Петар: Има више ситуација... На пример када имам контролни, пред почетак неког значајног меча и кад поред мене прође нека девојчица која ми се свиђа. Петре, желимо ти много успеха на свим будућим такмичењима!
ГИМНАСТИЧАРКЕ Б������������������������������������������������������������������ ојана Јанковић и Ива Миливојевић, ученице IV/1 , наше су најуспеш� није гимнастичарке. На прошлогодишњем клупском државном такми� чењу у Сомбору освојиле су екипно III место, а Бојана је освојила и поје� диначно II место. Оне тренирају за клуб „Хајдук Вељко“ и њихов тренер је Ана Ранђеловић, некада ученица наше школе, а данас наша добра сарадница. На државном такмичењу у Костолцу са својом екипом коју је предводио наставник Бане Гитановић освојиле су II место. Бојана и Ива се баве гимнастиком већ скоро четири године. Обе кажу да су као мале непрестано скакутале, па су њихови родитељи препозна� ли њихов таленат и упутили их на гимнастику. Додале су и да су на прве медаље чекале више од годину дана, па поручују свима да треба бити јак, упоран и стрпљив па успех неће изостати. Још један њихов савет је и да не треба јести много слаткиша-тек по неку чоколадицу. Бојанина и Ивина жеља је да пређу у јачи ранг такмичења и да освоје још медаља. Само напред!
страна 12
Уранак
ЛИТЕРАРНИ КОНКУРС ИЗ СРПСКОГ ЈЕЗИКА – МЛАЂИ УЗРАСТ I награда – Сања Станић IV разред, ОШ „Хајдук Вељко“ Штубик (Малајница) II награда – Ива Миливојевић IV1, ОШ „Бранко Радичевић“ Неготин II награда – Катарина Илић II1, ОШ „Вера Радосављевић“ Неготин III награда – Елена Стингић III1, ОШ „Бранко Радичевић“ Неготин III награда – Софија Трујкић II2, ОШ „Бранко Радичевић“ Неготин Похвале: Андријана Марић II1, ОШ „Стеван Мокрањац“ Кобишница Анђела Антић III раз., ОШ „Вера Радосављевић“ Сиколе Ленка Банковић I1, ОШ „Бранко Радичевић“ Неготин
ЛИТЕРАРНИ КОНКУРС ИЗ ЕНГЛЕСКОГ ЈЕЗИКА
First prize – Анђела Родић VI1, ОШ „Бранко Радичевић“ Неготин Second prize – Ема Орељ V2, ОШ „Бранко Радичевић“ Неготин Second prize – Јована Уруковић VII3, ОШ „Бранко Радичевић“ Неготин Тhird prize – Анета Јанковић VI1, ОШ „Вера Радосављевић“ Неготин Тhird prize – Милица Маринковић VII2, ОШ „Бранко Радичевић“ Неготин Тhird prize – Сандрина Џетић VIII2, ОШ „Павле Илић Вељко“ Прахово (Радујевац) Special prize: Анђела Ђурић VIII2, ОШ „Вук Караџић“ Неготин Невена Радосављевић VII, ОШ „Јован Јовановић Змај“ Јабуковац Данијела Мартиновић VII, ОШ „Јован Јовановић Змај“ Јабуковац
ЛИТЕРАРНИ КОНКУРС ИЗ СРПСКОГ ЈЕЗИКА – СТАРИЈИ УЗРАСТ I награда – Јована Уруковић VII3, ОШ „Бранко Радичевић“ Неготин II награда – Татјана Поповић, VI разред, ОШ „Стеван Мокрањац“ Кобишница II награда – Ива Радосављевић VIII2, ОШ „Вера Радосављевић“ Неготин III награда – Милош Савуљесковић VII3, ОШ „Вук Караџић“ Неготин Похвале: Далибор Јовановић VIII разред, ОШ „П.И.Вељко“ Душановац
ЛИКОВНИ КОНКУРС ПОВОДОМ ДАНА ШКОЛЕ – МЛАЂИ УЗРАСТ
I награда – Нина Митуцић II2, ОШ „Вера Радосављевић“ Неготин II награда – Јана Вељковић IV2, ОШ „Бранко Радичевић“ Неготин III награда – Едвард Гудојевић II разред, ОШ „Стеван Мокрањац“ Кобишница Похвале: Марија Милосављевић IV2, ОШ „Вера Радосављевић“ Неготин Мина Гергиновић I разред, ОШ „Вера Радосављевић“ Неготин Андреј Гојковић I, Допунска школа на српском језику у Базелу, Швајцарска
ЛИКОВНИ СУСРЕТ „БРАНКОВА ПАЛЕТА“ – СТАРИЈИ УЗРАСТ
I награда – Срђан Андријевић Лазић VII разред, ОШ „Хајдук Вељко“ Штубик II награда – Милан Николић, VIII разред, ОШ „Стеван Мокрањац“ Кобишница III награда – Михајло Митровић VII3, ОШ „Бранко Радичевић“ Неготин
АКТУЕЛНО: ИДЕМО НА РЕПУБЛИЧКО ИЗ СТРАНИХ ЈЕЗИКА! Један од најактуелнијих успеха ученика наше школе је пласман на републичко такмичење из страних језика. Окружно такмичење је одржано 12. марта у Бору. Наши ђаци које ће нас представљати на републичком нивоу су: • Милиан Матић VIII1, који је освојио I место из немачког језика, • Матија Казимировић VIII3 , који је освојио II место из енглеског језика и • Лара Давидовић VIII3 са освојеним III местом из енглеског језика. Честитамо ученицима и њиховим наставницама Силвији Стојановић (немачки језик) и Весни Првуловић (енглески језик). Републичко такмичење ће бити одржано 8. маја. Држимо им палчеве!
Уранак
Милиан Матић, Mатија Казимировић и Лара Давидовић
strana 13
ЈЕДАН ДАН У ПРИРОДИ
СРЦЕ МИ ЈЕ ЗАИГРАЛО
Срце ми је заиграло када сам се родила и угледала светлост дана. Када ми је тета родила брата и када сам први пут ушла на школска врата. Срце ми је заиграло када сам упознала најбољег друга и најбољу другарицу и када сам добила прву петицу. Катарина Илић II1, II награда ОШ „Вера Радосављевић“
ЈЕДАН ДАН У ПРИРОДИ Једног лепог дана, будим се насмејана, у природу ћу отићи, и целу кућу обићи. Понећу лопту за играње, крећем у истраживање, да берем љубичице, и јурим веверице. Сакупљаћу биље, Хранићу све животиње, у природи ћу уживати, и прелепо се провести. Андријана Марић II1 похвала ОШ „Стеван Мокрањац“ Кобишница
страна 14
Марко Вукашиновић, V2
Прошле недеље решила сам да се прошетам са породицом по природи. Био је сунчан и леп дан, па смо отишли у село. Шетајући кроз село тата је желео да ми покаже оближњу шумицу у којој се играо као мали. Тамо сам видела пуно пролећног цвећа и чула прлепу песму птица. Прошла сам поред једне кошнице из које су излазиле вредне пчелице. Могу само да замислим колико меда су скупиле из оног предивног шареног цвећа. Видела сам и веверицу како скакуће по дрвећу док по кој лептир залепрша својим шареним крилима. Ласте су изводиле свој чаробан лет. Такође сам видела и њихово гнездо. Јако је мало, а тако пуно птића живи у њему. Била је ту и једна љуљашка коју је направио тата када је био мали. Села сам да се пољуљам, када сам у трави угледала малог јежа. Све је тако чаробно и лепо у овој природи и пожелела сам опет да дођем. Мислила сам да ће ми ово бити баш досадан дан у природи, али погрешила сам. Природа ми је улепшала дан. Милена Матић II2, I награда
ЈЕДАН ДАН У ПРИРОДИ
Како се све више ближи пролеће, природа почиње да се буди и да ставља свој зелени шал, људи се све више мувају по путевима и брдима. Решила сам да и ја овај дан проведем у природи. Спаковала сам ранац и кренула у обилазак, не би ли моје мало око опазило нешто ново. Кренула сам према зеленој густој шумици. Дрвеће је било пуно зеленог лишћа, а на земљи је лежала зелена травица са мало цвећа и мравића. Личило је на неки прави воћни коктел. У шуми је било и јавора који је прижао савршен густи хлад. Птичице певају своју веселу, раздрагану песму уз ритам бистрог, хладног жубора потока. Ветар фијуче заједно са љуљашкањем дрвећа. Детлићи кљуцају у дрвеће како би огласили да долази најживље годишње доба, а то је пролеће. Одједном се појавио мали бамби и кренуо је према мени, гледајући ме својим крупним и слатким окицама. Његова мајка га је видела, али није се усудила да дође ближе мени, него је почела да га зове. Одвела га је. Наставили су уским путељком који вијуга између високих стабала обраслих маховином и ниског грмља. Око себе могу видети чистоћу и осетити мирис пролетног цвећа који лебди у ваздуху. Било ми је веома забавно, али помало сам се и уморила па сам се вратила кући. Узела сам моје три куце и легли смо на зелену простирку коју нам је пролеће дало. Гледали смо ведро, плаво небо и жуто, већ топло сунце које нам се смеши и намигује. Тако смо сво четворо уживали у дару који нам је мајка природа дала, а то је савршен, сунчан и свеж, мирисан дан. Сања Станић IV разред, I награда ОШ „Хајдук Вељко“ Штубик-Малајница
ЈЕДАН ДАН У ПРИРОДИ
Свануло је... Нежни летњи зраци милују ми лице док птичији хор цвркуће на мом прозору. Лагано сам устала, а затим доручковала. Мама ме је веома изненадила. Заједно са њом, Нађом, моја два брата, тетом и батом требало је да идем у село Михајловац. Сви смо се некако сместили у једна кола. Баш смо као сардине у конзерви. Кроз причу и смех стигли смо брзо. Замолила сам маму, тету и баку да идемо на плажу и да се купамо. Наравно, лето је и треба да се расхладимо. Допустили су нам. Идући гледала сам цвеће, небо, сунце, облаке...другим речима, природу. Гледајући цвеће мало сам се растужила. Подсетило ме је на моје другаре и другарице. Помисао на то да ћемо се поново видети у петом разреду ме је развеселила. Коначно смо стигли на плажу. Поставили смо пешкире и намазали се кремом за сунчање. Напокон смо ушли у воду. Мало сам се плашила јер сам се само два пута купала у Дунаву. Када смо изашли из воде, узели смо кофице, лопте, бадминтон и остале ствари. Прво смо правили дворац у песку, а затим играли одбојку. Осетила сам како ми песак непријатно греје стопала, али ни у једном тренутку се нисам бунила. Већ је било касно. Легли смо на пешкире и гледали како се прелепи залазак сунца осликава у лепом плавом Дунаву. Тог дана сам схватила да је природа пуна лепоте и чаролије, само је потребно да мало боље погледамо око себе. Ива Миливојевић IV1, II награда
ЈЕДАН ДАН У ПРИРОДИ
Био је леп и сунчан дан. Ја сам са својом породицом желела да проведемо тај дан у природи. Понели смо ствари за пикник и кренули. Кад смо стигли све је било шарено и лепо као у некој бајци. Сунце, oлистала шума , разнобојни цветићи на све стране. Прошетала сам кроз ливаду пуну цвећа. Било је пуно људи који су уживали у природи као и ја. У једном тренутку сам чула звук инсеката и цвркут птица. Уживала сам. Све што сам могла чути је пријатан звук који умирује и опушта. Све је било пуно лепих боја и опојних мириса. Кад смо се вратили била сам срећна и пуна лепих утисака. Заиста сам уживала у једном дану у природи. Софија Трујкић II2 III награда
РИТАМ СРЦА Стигло нам је пролеће, Од љубави све пуца Не могу му ја побећи, То је ритам срца. Маце, куце, птице Сви без изузетка Започнимо сада љубав испочетка. И ја сам мала маца Све у мени гори, Моје срце куца У ритму љубави. Ленка Банковић I1 разред - похвала
СУСРЕТ НА СТАНИЦИ
Јутро је сунчано и лепо, најављује радостан дан, питам се да ли је игра или сан. Данас ми бака долази издалека, чекам је жељно, као и моја сека. На станицу журимо да је сви дочекамо. Скачем, цупкам, шетам, вирим, никако нервозу да смирим. Напокон, ево га воз, пиштаљка се чује и бакина рука кроз прозор провирује. Машем и трчим у загрљај од свиле, она ме љуби и каже „моје пиле“. Срце ми лупа, хоће да искочи, Суза, као бисер, краси бакине очи. Бака пуно лепих поклона носи једва чекам да ме помази по коси. Њена рука је као свила Моме срцу је веома мила. Елена Стингић III1 , III награда
ЈЕДАН ДАН У ПРИРОДИ Сунце небом кад угреје на ливади скакавац се смеје. Природа носи разне боје све јој хаљине лепо стоје. С пролећа облаче зелене мантиле, а зими хаљине од беле свиле. Много тога у природи стало јато птица, мост и речица. Стао брег, стало стадо природа је наше благо. Анђела Антић III разред - похвала ОШ „Вера Радосављевић“, Сиколе
Уранак
РИТАМ СРЦА Срце је једна чудна справка, куца као сат тика-така. Ал’ некако с’ пролећа, срце моје предосећа, како му се љубав прикрада, цркем другачији ритам завлада. Између јаве и сна, појаве се црна ока два, схватам нешто се дешава, стање није класично осећам се фантастично. Само срце не верује, мисли да претерује. Љубавни ритам осваја га полако, а то ниједном срцу не пада лако. Љубав се лако препозна, зато постајем нервозна. И нико не зна да срце моје, у тајности куца за нас двоје. Јована Уруковић VII3, I награда
ДЕТЕ У ЧОВЕКУ НИКАД НЕ МИРУЈЕ Јуче сам пролазила улицом и посматрала пролазнике. Лепо време донело је неке црвене капуте, шарене џемпере и жуте кишобране. Све те боје улепшале су ми дан. У људима сам видела неку радост, лепоту и осмех. Сваки човек се кроз журбу пробијао до сунца. Брзи кораци, лупање ципела, дечији смех подсећају на велики карневал. Улица нам је опет жива. Дете види оно што осећа. Сваки човек је другачији, само су деца у њима иста. Насмејана,раздрагана, брза, шашава. Тако и треба да буде. Дете у човеку је знак за леп поглед на свет, нове просторе који се отварају. Када смо позитивни и свет је такав око нас. Жао ми је када видим тужне људе. Озбиљни су и имају једну бору преко чела која се не мења. Радо бих пришла тим људима и рекла да ће све бити у реду. Да се насмеју и опусте. Тада ће дете у човеку да проговори и да се отвори. За нове људе, нове слике и нове видике. Зато будите весели, насмејани и играјте се. Јер тако деца раде. Чувајте дете у себи, тако остајете млади и позитиви. Татјана Поповић, VI разред, II награда ОШ „Стеван Мокрањац“, Кобишница
Уранак
ДЕТЕ У ЧОВЕКУ НИКАД НЕ МИРУЈЕ Шта је дете, ако не мали човек и шта је човек, ако не велико дете? Старац који се смејући њише по киши је дете које вришти осмехом из њега. Бескрајно је срећан човек који себи дозволи да задржи бар делић детињег осмеха, детиње невиности и немира у себи. Већина деце једва чека да одрасте, али они не знају да више никада неће имати толико снова и маште у џепу, прљавих руку од блата и умазаних уста од чоколаде. Човек, колико год да порасте, образује се, постаје успешан, ипак у души остане оно луцкасто и неваљало дете. Често су одрасли већа деца од нас. Људи кад порасту постану озбиљни, али ипак дођу и ти тренуци када су и њима потребни ти несташлуци и дечије лудости. Тиме се показује да дете у човеку никада не мирује. Одраслима је битно да оставе утисак на нас, да нас васпитају и објасне шта је у животу добро, а шта не. Ипак, ја знам да се у сваком од њих крије један невини осмех детета кје се крије као кад игра жмурке. Иако старији, у њима ће увек живети то искрено дете кoје ће своју децу упућивати на ведрије стране живота, осмех и радост. Ива Радосављевић VIII2, II награда ОШ „Вера Радосављевић“
ДЕТЕ У ЧОВЕКУ НИКАД НЕ МИРУЈЕ Кад год ми неко помене реч детињство, прво на шта помислим је оно предшколско доба а не ова садашњост-основна школа. У предшколском добу су ми највеће обавезе биле да се из вртића вратим чист, да се безбрижно играм и да се пробудим пре омиљног цртаног филма „Сунђер Боба“. Моја мама каже да смо ми „данашња деца“-извештачена деца, да не знамо да се играмо (пошто превише времена проводимо поред компијутера) и да ћемо жалити за оним лепим тренуцима из детињства када напунимо осамнаест година. Ја и даље волим да се са другарима играм: жмурке, труле кобиле, авионима, аутомобилима...Увек смо спремни на разне несташлуке. Надам се, заправо сигуран сам, да ће се тај немиран дух задржати у мени и кад одрастем. Било би досадно када би сви људи на овоме свету изгубили тог „немирка“ у себи. Као мали, једва сам чекао да одрастем и размишљао о пунолетству, јер бих био сам свој газда. Али, што се више тај дан тој „светој граници“ ближи, све више стрепим шта ћу без игара, цртаних филмова и, превенствено, како ћу умети да се снађем сам без помоћи родитеља. Зато овде јавно, пред свима вама признајем, да ћу остати дете. Ипак смо ми ти, који не знају за стереотипе, боју коже, мржњу и сл. Иронија је када смо млади-желимо да остаримо, а када се то деси – све бисмо дали да можемо да вратимо време уназад, у детињство испуњено срећом и игром. Милош Савуљесковић VII3, III награда ОШ „Вук Караџић“ Неготин
КАД ИЗГУБИМ НАДУ, УВЕК НАЂЕМ СПАС Кад изгубиш наду, увек нађеш спас, никад не одустај, прати путоказ! Остварићеш циљ, остварићеш сан, никад се не предај, буди упоран! Увек када мислиш да нећеш успети, избаци то из главе, даље крени ти! Само се труди, и бићеш ти све бољи, Јер видећеш тада, кренуће све по твојој вољи. Кад у животу испуниш свој сан, знаћеш тек онда да си успешан. Далибор Јовановић VIII разред – похвала ОШ „Павле Илић Вељко“, Душановац
Александар Матић, VIII2
strana 15
My pet
To have a pet means to devote it all your attention and to provide good care for it. I like animals and I like looking after them. I have got two lovely cats, but one of them is my favourite. One day when I was visiting my granny in Zajecar, I came across her neighbour who told me there was a black and white kitten in his garden. When I saw it, I thought it was very cute. The neighbour said I could keep it and it made me really happy. I named it Stacy. Stacy is very independent. When she wants to play with me, she simply jumps into my lap. We cuddle for a short time and then she goes away. She is also very jealous of my other cat. When I give him attention, she jumps on the bed and pushes him out. They sometimes play and chase each other, and when she is angry, she can bite him. Their game is over when they lick each other, which is really amusing. In the summer, she likes to sleep by the window, and in the winter, she prefers to sleep by the fireplace. When she sleeps there, she changes positions in a funny way, she turns from side to side, and does a lot of other crazy things. Stacy is not like other cats, because she likes to have a bath. She usually hides from me in the bathroom, but when I switch the lights on, I can see her watching me with her big eyes from the bath. She makes me laugh all the time. I don’t spend every day with my pet, so I think she misses me very much, but I also know that she is safe with my granny in Zajecar. Анђела Родић VI1, first prize
My pet
My pet is a dog. Her name is Lea. I got her five years ago from my neighbours. She is a black Labrador with brown eyes. She loves to race with oth� er dogs from the neighbourhood. Her favourite food is meat. Some� times, Lea is scared of thunder so I let her into the house. The best of it is that Lea is an excellent bird hunter. Lea sometimes escapes from our house, but she always comes back. I can’t be angry with her because I like her very much. She loves to cuddle. I can comb her hair. I don’t know what I would do without her. My life would be empty. I’m very happy because I have her as my pet. Анета Јанковић VI1, third prize ОШ „Вера Радосављевић“
Things that make my heart beat faster
Everyone has a thing that makes his heart pound faster, to some it is love, or other things that happen. My heart beats fast for many reasons, but of course, there is one main reason, and that is art. My wish is to become a well-known painter. When I hear people tell me ‘You can do it’ or ‘Don’t give up on your wishes’ then my heart is beating faster as if I ran a marathon. When I was little I didn’t know the meaning of all this, but I eventually learned. At the time I thought fast heartbeats would happen only when you fancy some� one, I never thought it would beat faster when I think about serious matters. My heart was beating strongest when I was waiting for the results of a large drawing contest. When they published the results, out of stage fright and full of excitement, I barely managed to read. When I saw that I won the first prize, I was really happy. Then I real� ized why my heart beat faster. I know now that our hearts pound faster for the things we love. Therefore, you live for what you love. Don’t let your heart beat too hard for unimportant and ugly things. Let it pound strongly when it hears your wishes and the beautiful things in your life. Art, or paint� ing to be more precise, is definitely the thing which makes my heart beat very fast. That’s my dream and I intend to pursue it. Сандрина Џетић VIII2, third prize ОШ „Павле Илић Вељко“ Прахово (Радујевац)
страна 16
My pet
Time passes so quickly that it seems he arrived yesterday. The house has been quite different ever since then. My pet’s name is Snoopy. He is a husky and he is still a puppy. He’s got piercing blue eyes and big black ears. In one word, he is beautiful. I think he is clever, loyal and very friendly. He sometimes barks loudly at people who come to our house for the first time. My dog is my best friend and I often play with him. I love to take him for walks and afternoon run. He is there to make me laugh, even when I’m sad. I must say that I enjoy spending time with him, but even if I don’t have time for him, he won’t judge me. I feel safe when he is around. He follows me everywhere I go and this is how he protects me. Whenever I get home, my little husky waits for me at the gate and I feel he wants to say something to me. If you ask me, dogs do speak, but to those people who know to listen to them. People need to know that a dog’s heart is bigger than any “thing” you can ever own. I’ve read somewhere, “A dog is the only thing on Earth that loves you more than he loves himself”. Joвана Уруковић VII3, second prize
My pet
Many people have a pet and love it very much, and so do I. My pet`s name is Moli. She is a Golden Retriever and this is her story. It was a sunny day when someone called my mom and said that they found our little dog that had run away. When she arrived there, she realized that it wasn’t our dog. However, she decided to take it home. I was so excited to see mom with a new pet. We didn`t know how old she was or what her name was. The boy who called my mom was a painter (the Serbian word for a painter is “moler”) so we decided to name her Moli. Moli is a very clever dog and she learns tricks very fast. The weird thing is that she only barks at people she knows. That is the way she shows her love to us. Every morning when I go to school she sits in front of the door and watches me with her sad eyes, but when I come home, she runs towards me, brings me her toy and jumps up on me. I love her very much and I hope she is happy with me as I am with her. Eма Орељ V2, second prize
My pet
Every child wishes for a pet, and so do I. I’ve always wanted to have a dog. One day, my parents went out. I remember them telling me, “We’ll have a surprise for you when we come back”. I tried to guess what it was but I couldn’t think of anything. When I woke up the next morn� ing, there was a puppy in front of me. He looked at me as if he want� ed to say, “I’m all yours”. From the moment I got him, I’ve played with him every day. He has been with me for three years now, and as the time passes, I love him more and more. It’s best to say that we are inseparable. He always knows if I’m happy or sad. He is a kind of friend that knows how to “talk” to me. My dog is a Golden Retriever and his name is Laki, but I sometimes like to call him Caesar for fun. He is much bigger now. He’s got small black eyes and a big cute nose. He is a very friendly and dear dog. Everyone should have a pet, let it be a kitten, a dog, or a bird. I think that children are happier when they have a pet to play with. Mилица Маринковић VII2, third prize
Уранак
РЕЧ ПСИХОЛОГА О ЕМОЦИЈАМА
Емоције представљају субјективан начин доживљавања околине, али и нас самих. Наш свакодневни живот би био незамислив без њих. Деци треба пружати могућност да кроз игру, а касније и рад који одговара њиховим склоностима, несметано изражавају своје емоције. На емоционални развој детета велики утицај има квалитет односа између њих и њихових родитеља. Деца уче како ће се носити са својим емоцијама, посматрајући како се у њиховим породицама испољавају и обуздавају емоције. Емоције се у овом периоду свакодневно проширују и продубљују, изражавају се спонтано и једноставно. Како дете расте и емоције постају све сложеније, малишани их постају свеснији. Дечије емоције су за разлику од емоција одраслих кратке, брзо се јављају и нагло престају, па је од суза до смеха понекад довољно свега неколико минута. Необузданост у изражавању емоција се огледа и у различитим реакцијама деце на исте ситуације, јер они нису у стању да се суздржавају од испољавања емоција. Из овога закључујемо да деца једноставно и не умеју баш увек да сакрију оно што заиста и осећају. Васпитним мерама и утицајем околине они полако почињу да контролишу своје емотивне реакције, које зависе од њиховог искуства и доживљаја. Да би емоционални развој био што успешнији, треба формирати и одржавати позитивну емоционалну атмосферу. С друге стране школа временом развија нова осећања код деце, те их у том узрасту треба што више хвалити, награђивати и храбрити. Када говоримо о емоцијама, сложићете се да је љубав према породици и понекој симпатији из школске клупе једино осећање које нам помаже да сањамо, маштамо, учимо и стварамо, па понекад радимо и неке необјашњиве ствари. То осећање је једина заједничка нит за све људе на овом свету и управо та нит људе чини људима. Пронађимо љубав у себи и другима! Школски психолог Весна Величков
Милица Крстић, VIII2
Ленка Миловановић, VII
Уранак
Анђела Стојановић, II2
Мартина Крчић, VIII2
Јована Дујкић, V2
strana 17
Наставници причају, а ученици памте и препричавају Да ли си некада бројао до милион? Можеш ли замислити књигу од милион страница? Колико би људи требало времена да се прелиста књига која има милион листова, ако се сваког минута листа 80 листова и дневно то ради 6 сати? (Око 35 дана) Наставница математике Владица Булатовић
Плес вукова
Ангелина Милосављевић, V1
У огромним шумама Северне Америке догађа се један природни феномен у животињском свету. Две групе животиња-вукови и ирваси воде психолошки рат на живот и смрт. Кад дође зима, заледе се многа језера на којима се одмарају ирваси, али они будно прате да ли ће се појавити њихов непријатељ – вукови. Врло често се изводи „плес“ који је веома чудан и битан за обе животињске врсте. Ирваси почињу да трче и тако показују своју снагу и као да говоре вуковима: „Оставите нас на миру! Видите да смо здрави и јаки“. Вукови су мудри и не дају се лако преварити. Они осете који је ирвас слаб и болестан, а само тренутно показује своју снагу.
Михајло Митровић, VII3
Марија Лаудановић, VIII3
Нина Цајић VIII3 Жао нам је ирваса, али то су природни закони, слаби и болесни морају да страдају. Тако у природи опстају најјачи. Нама не преостаје ништа друго, него да их оставимо на миру и не мешамо се у њихове „игре“ у борби за опстанак. Наставник географије Зоран Радојчић Јелена Трандафировић, V1
страна 18
Уранак
ЗАНИМЉИВОСТИ ИЗ СРПСКОГ ЈЕЗИКА Српски језик је једини језик са диграфијом, односно са два писма. Према навођењу филолога Ивана Клајна све већи број речи изумире у свакодневном и бива замењено позајмљеницама из различитих језика и бива (највише из енглеског). Занимљиво је да ниједна српска реч не почиње на слово Ф. На пример: • филолог – грчка, • факултет –латинска • филм – енглеска • фора – немачка • фазон –француска • фитиљ – турска • фобија – грчка • фризура – немачка • фрижидер – француска Најдужа српска реч је: престолонаследниковица – жена престолонаследника.
О ЈАПАНСКОМ ЈЕЗИКУ Од малена сам показивала интересовања за јапански језик. Од своје шесте године стално слушам јапанску музику и гледам јапанске анимиране филмове. Како сам расла све већу пажњу ми је привлачила њихова култура, а сам језик постајао занимљивији. Пре шест месеци сам одлучила да ми јапански као страни језик буде на првом месту који желим да научим. За то време сам научила да течно читам и пишем. Занимљиво је то да је јапанско писмо најтеже на свету. Састоји се од три писма која се комбинују при писању. Зато је граматика једноставна: нема падежа, рода, броја, и имају само два глаголска времена: прошло и садашње. Структура реченице је: субјекат, објекат, предикат. Чини ми се да бих преживела у друштву јапанских вршњака јер сам научила да склапам реченице које се користе у свакодневном говору. Пошто је тема овог листа ритам срца, мени срце заигра кад чујем јапанску музику. Овако бих ја то написала на јапанском језику: とき、私は日本の音楽を聞いて私の心が おどりを開始. (прво и треће писмо)
Марко Станковић, V2
Јелисавета Југовић, VII2
Милан Дашић, VII1
Ана Ђорђевић VIII3
Уранак
Весна Поповић, VII1
strana 19
Када ставите руку на груди и осетите откуцаје срца, питате се како ти откуцаји настају. Срце је шупљи орган сачињен од мишића величине људске песнице. У ствари, то је огроман крвни суд дебелих зидова. Његова основна функција је да пумпа крв да би она пролазила кроз цело тело. Унутрашњост срца подељена је на четири шупљине (две коморе и две преткоморе). Откуцаји срца изазвани су контракцијом (стезањем) комора. Срце је нарочит мишић јер није потребно да му мозак нареди оно што треба да ради. Нормалан број откуцаја у једном минуту за одраслог човека је од 70 до 80, а код деце овај број може бити и двоструко већи. Срце је тешко око 300 грама и испумпава око 5 литара крви у минуту или 8000 литара дневно или 200 милиона литара у току људског живота. ПАЗИТЕ НА СВОЈЕ СРЦЕ, БАВИТЕ СЕ СПОРТСКИМ АКТИВНОСТИМА, ВОДИТЕ РАЧУНА О ИСХРАНИ, НЕ ПИЈТЕ И НЕ ПУШИТЕ, ЈЕР ЈЕ СРЦЕ ЗА ЦЕО ЖИВОТ! Исидора Станчуловић VIII3
Лара Давидовић VIII3
ДА ЛИ СТЕ ЗНАЛИ?
Ур
Биљана едници: А Весна П ндонов рвулови ћ Иван М илован овић
►На насловној страници је рад ученице Ларе Давидовић 83
страна 20
ци:
Сарадни
укић Драган Ђ агојевић Бл а ш Љуби Лазић а т е Виол еличков Весна В ић Јот Милош т рвош Мо 8 Драга М ћ 3 и т а дра М Алексан овић 8 3 л у ч н а Ст Исидора
па: Штам Ц” Неготин А Н Е В Р ка “П Графи
• Стари Египћани су сматрали да срце па и други главни органи имају своју вољу и да се крећу у телу како желе. • Женама срце куца брже него мушкарцима. Код мушкараца срце направи 70 откуцаја у минуту док код жена направи 78 откуцаја. • Кит који је пронађен мртав на обалама Канаде омогућио је научницима да коначно испитају највеће срце на свету. Ово срце је имало 180 килограма, а пумпало је 220 литара по откуцају. Срце је било величине малог возила са голф терена. То је прво срце плавог кита које је анатомски сачувано. • Научници сматрају да је понедељак црни дан срца јер се око 20% срчаних удара догоди на овај дан! • Можда звучи чудно, али чак и лекари сматрају да је смех најбољи лек за срце. Само 15 минута смејања, за срце је и исто као пола сата вежбања. Наравно, добар за срце је само смех од срца! Ана Матић VIII3
Уранак