Ожиљци претворени у ордење by Ђорђе Спасић

Ђорђе Н. Спасић

Ожиљци претворени у ордење ЛЕСКОВАЦ 2017.

УВОДНА РЕЧ Свој првенац у литерарном свету започео бих мишљу да велике трагедије неретко умеју да створе и понеке подухвате. Тако је и у мом животу дошло до огромног потреса од ког се нисам опоравио ни у тренуцима док пишем ове редове, иако је од тада прошло више од предугих годину дана. Напротив. Да будем искрен, опоравак не очекујем, али очекујем навику на вечну празнину. Све који ће имати додир са макар једном мојом песмом сматрам најрођенијим, јер са њима делим своје највеће патње и радости. У том смислу, нека ми унапред буде опроштено што ћу на неким местима бити неформалан, као што то међу најрођенијима ионако бива. Збирку објављујем у част највољенијег стрица Братислава, који је прерано напустио овоземаљски свет. Кад боље размислим, посвећујем му цео свој живот, а ово је само делић моје посвете. Његов одлазак навео ме је на даноноћна разматрања живота и његовог смисла. Размишљајући, дошао сам до закључка да је дужина нашег живота апсолутно небитна. Једино што је битно, по мени, јесте да ли смо за период који нам је Бог дао - ЖИВЕЛИ. А шта значи живети? То значи безрезервно делити љубав са другим људима, природом, животом у свим могућим 6

ситуацијама, и без очекивања да ћемо добити нешто заузврат. На Декартово ,,Cogito ergo sum“, одговарам са ,,Amo ergo sum“ – Волим, дакле, постојим! Сви који су познавали мог стрица добро знају да се он апсолутно уклапао у контекст мог домишљатог узврата господину Декарту. Откад знам за себе поредим се с њим, размишљам шта би он урадио у мојој ситуацији, и видим у њему никад достижан узор и идеал. То се није променило, нити ће се икад променити. Сада ми једино преостаје да будем захвалан Богу што ми је живот обогатио таквом ВЕЛИЧИНОМ. Све остало било би себичлук с моје стране. Целокупна Батина околина жали што није имао директне потомке, што само по себи јесте тужно, али, у другу руку, а „себичније“ речено, ја сам од малена сматрао да имам два оца – Небојшу и Бату. Поуздано знам да је слично мишљење и код осталих младих људи који су бар једном у животу имали непосредан контакт с њим. Сви су у њему видели много више од стрица, ујака, старијег пријатеља... Желим да кажем да иако у дословном смислу није имао потомке, у сваком другом их има – пуно њих! Дотакао бих се и формалне стране ове збирке. Најстарије песме у њој могле би се датирати у период моје четврте године гимназије. Такође, уврштено је и 7

неколико Стричевих песама, које су од мојих издвојене на препознатљив и специфичан начин – курзивом и његовим аутентичним потписом. Према мојим сазнањима, писао их је у доба основне и средње школе, и у њима се огледа сва његова тадашња зрелост, интелигенција, као и смисао за књижевно стваралаштво, који је очито имао од најранијих дана. Још један разлог за дивљење! Нисам стриктно пазио на градацију књиге, али може се уочити одређен ред. То што су почетне песме нешто „мрачније“, не значи да ће и крај бити такав. То остављам читаоцима на увиђај. Дубоко захвалан свима који ће посветити бар делић свог времена мојој збирци, надам се и да ће још дуго чувати сећање на мог стрица. Ја ћу засигурно, до поновног сусрета с њим.

Ђорђе Н. Спасић

Исщијеоа чаша ьучи

Утопљен у своме проклетоме јаду полужив слушам вечерњу баладу и питам се да ли творбеници њени хтели би да компонују мојој тужној сени. Растрзаних мисли присећам се дана кад уз мене бејаху којих више нема и питам се када ћу срца разиграна изаћи из бедног и претужног трема. Моје биће крхко, пуно осећања никако да побегне од најсетнијих стања једино о свему сањарити знаде - на тај начин мален кутак слатке среће краде. Но, кукања нема док је вера јака свака тмина божанске је светлости постоље многе дане обесне ја горко оплака’ уз стамену наду - некад биће боље.

Праыоиоа

Не знам шта ћу са собом, знам да немогуће то је – да поделим са Tобом преостале године своје. Превише боли ова празнина, сваким даном све више и јаче, сви заспаше... а песнику милина... сад може да се плаче. Кану суза... Прва, друга... Детињства раног док пролазе слике обузима ме ова туга, ал’ туге рађају песнике. Самоћа коју ноћ доноси пробадаће ми душу довека. Зашто Бог увек односи најбољег човека?! Кад без потпоре остане кућа, кућом више не мож’ назват себе. Како издржати до сванућа 11

још једну ноћ без Тебе? Не знам шта ћу са собом, знам да немогуће то је – да поделим са Тобом преостале године своје.

Туга

О тузи својој не говорим ником иако је, друже, преголема. Жудим за још једним разговором с Чиком, али њега више нема. Дани пролазе теже, спорије, срце моје празни се све више. Очај ме стеже све упорније, а ја причам све тише и тише. Иако знам да од некуд ме гледа, мучни су ми тренуци самоће; мисао да никад није хтео да се преда водиће ме вечно. Знам да хоће! И сада имам само једну жељу: да je ‛место песме он ту крај мене, ал’ сви ћемо једном у самртну постељу; опет ће Чика к мени да крене!

Прик

Сузе и даље за тобом теку, и свака од њих стићи те жели. На души ране и даље пеку, а душа пати и кад се весели. Док Mесец се крије зад облака густих, сâм сам. Опкољен сенама док срце зебе. У једном тренутку крик очаја пустих, жудим да нађем у сенама тебе. Пољуљан данима сетно корачам док бољих времена чекам приспеће; вол’о бих некако да тугу надјачам, разум то жели, али душа неће. Сузе и даље за тобом теку, и свака од њих стићи жели. На души ране и даље пеку, а душа пати и кад се весели.

Ващај

У море туге тонем све више и више и ове ноћи срце тужне риме пише тужне риме саткане од патње и боли о зашто свако губи оног кога воли. Ја изгубих тог зимског дана и део душе своје свака суза исплакана изговара име твоје. Изговара га тражећ’ те у свакој немој ноћи у очају питам се да л’ ћеш опет доћи? У море туге тонем све више и више и ове ноћи срце тужне риме пише тужне риме саткане од патње и боли о зашто свако губи оног кога воли.

Съраьари

И ове ноћи моји су стражари насамо са мном остављене тмине постадосмо одмах најбољи другари чашом доћи хтедох до своје Истине. Одмах је почела горка тирада тмине запретише бекством из срца имало алкохолног примим ли слада и његових, свима, примамљивих трн’ца. Прозор за претње подле не мари па флертује с привлачним капима кише, док дрвце младо листиће своје у ритму ветра лежерно њише. Веселим цвркутом немире моје опевају упорно ноћне птице, најлепше мелодијске линије кроје и разносе живота срећнијег клице. Док ово спевах ишчезнуше тмине и свака се угаси к чашици тежња побегоше птице у своје висине остадосмо насамо ја и моја чежња. 16

Бела Брада

Човек један с белом брадом маленог дечака води да заједно су (где год били) највише то њима годи. Учио га о животу да га исти не победи од малена добри дечак с Белом Брадом се пореди Бела Брада пратила је његов раст и развој брзи учила га је поштењу да никога он не мрзи. Али једног зимског дана мисао му се помаља да се његов драги дечак развио баш како ваља. Отиш’о у вечност, славу дечака одатле гледа да са правог скрене пута 17

ни сада му мотрећ’ не да. Тужни дечак тмурна лица са великом живи надом да ће опет он некада састати се с Белом Брадом.

Највероија

Глуво доба. Чекам је срца устрепталог од плашљивог ишчекивања. Свуда је тама. Душа ми грца. Бежим од сопствених скривања. Месец господари. Питам се стидљиво да ли и данас она ће доћи. Влада мук. Једино видљиво - да без ње ни ноћас нећу проћи. Звезде се скривају. Једино она ни ове ме ноћи неће испустити. Тајац. У мени види пиона. Да спокојан заспим неће допустити. Час је куцнуо! Коначно стиже највернија љуба у најлепшем кроју. Дрхтај мог тела. Све ми је ближе. Упознајте љубљену Патњу моју! Рађа се емоција. Песничка душа уз јецај срца полако се буди.

Папир и оловка. Она се гнуша бројних безнадежних и празних људи.

Водина ьивоъа

Гледајућ̛ звезде питам се сада која ли од њих припада теби? Да разговор водимо као некада из свога живота ја дао све би’. Стихови ови сузама ткани поруку сржи моје душе носе вол’о бих све да буде к’о лани да наши разговори свима пркосе. Ал’ лани је лани, у своме кутку моменти сваки секунде броје, има ли људи у овом тренутку што боли разумеју душе моје? Нажалост нема и неће их бити, сама се бори ова глава млада; док плетем тужне песничке нити кроз живот ме води једна Бела Брада

Сапам

Ја одлазим негде далеко у бескрајне ноћи и тмине, ја одлазим – ко би то рек’о у тајне небеске висине. Испод мене остају сами сви људски жагори и галаме, испод мене остаје свет тај откривени људски сплет. Али постоје непознате даљине, непознате ноћи и тмине, ја ћу их видети, упознати, најдаље небеске висине.

Врисак

Да ли постоји на свету неко вриске душе наше што чује ил’ свако врисцима својим робује у личним тминама које је стек’о? Свакоме сопствени најјаче вриште кидају груди – к’о ветар гране моји су сада јачи но лане да ме разуме – да л’ неко иште? Сваки је врисак уједно доказ у нама људскости да јоште има нек душа наша и туђе прима да Љубав буде једини путоказ.

Свима оама нубав ъреба

Очи моје пуне туге сузама свет гледају. Често развеселе друге али себе не знају. Сваког дана правду траже ал’ је нигде не виде. Биће да је свима драже другима кад не иде. Сва је срећа овог света један привид посвема, човек схвати кад смрти дошета - без Љубави среће нема. Свима нама Љубав треба ал’ је ником не дамо, сваког дана Тама вреба очај, патњу гледамо.

Трка

Сузе моје трку воде која пре ће земљу пипнут да л’ од згоде ил’ незгоде - на сузе сам ја навикнут. Оне згодним што их назвах воде трку много ређе управо их сад изазвах једна другу би да пређе. ,,Бог баш мени живот даде, хитајте сад сузе згодне!“ Већ кад прва згодна паде заборавих на незгодне. Ал’ и оне борбу воде да од згодних не изгубе да се ока ослободе и да земљу страсно љубе. Триковима не баш часним оне сад се служе зато подсећајућ’ ме да сасвим живот овај нисам схват’о. (Незгодна) 25

,,Мораш знати, мој песниче, живот туга није мала.“ (Песник) ,,Знај да нови живот ниче тамо где си сада пала.“

Трагапе

Смехом громким своју тугу скривам чак и будан твоје очи снивам па Сунашце питам: ,,Да ли ће ме хтети? Песничко да узме срце не знам да л’ ће смети?“ То је срце цело сломљено и рањено годинама већ је само тугом храњено његови су лекови хартија и перо много пута песник је свом срцу замер’о. Будио се често са жестоком свађом коју целе ноћи је ум са срцем водио јер срдашце жели да плови тужном лађом, а ум би се радије са срећном лађом сродио. Песнику је дража та срећна ума лађа од лађе срца свога да побегне жели чак му се у мислима јављала и крађа - крађа туђег срца што чешће се весели. Ал’ на жалост његову побећи сад не може са лађе свога срца што непрестано тоне када тражи излаз он писању прионе када већ се нигде из своје нема коже. Пречесто је себе тај луди песник слага’ о стању свога срца, стању своје душе

те преслатке лажи увек зоре сруше па изнова и изнова за излазом трага.

Осећапа

У мени живом, гротло ври, ја не знам где идем сада, где идем ја – где идемо ми, у које доба, где и када? То душу цепа, раздире, ту срце боли, кида, морски је вали не умире, тихо одлазећи од тврдих хрида. Али гротло полако гасне не желећи да и даље гуши, ковитлац ватре мора да спласне, у срцу, у телу, у души, и нека гротло и даље гања, и нека гротло и даље стаје, рађаће се у њему или њој – осећања, док наш живот траје.

Месечиоа

U бескрајној ноћи бајковитог сјаја улепшава пределе небескога свода месечина песнику није симбол краја већ за њега она је највећа Слобода Са њом се и буди измучена душа његова што дели бол земаљског живља некад и сам ђаво уме да га куша тада песник постаје јако душа дивља. Али много чешће љубављу испуњава Месечева светлост срце тужно рањено па крвљу из ране стих по стих ређа из туговања бекство њему је забрањено.

Суоре

Срећно је Сунце, цар живота што сија са небеског свода, у његовим очима живи сва лепота шумица, луг, брдо и вода. Оно гледа и тебе и мене, срну и њене младунце, види децу, људе и жене, гледа у нас, то драго Сунце. Шта све види тај светао зрак, негде скрива дан, рађајући мрак, а негде разбија црну таму осветљавајући брдо, реку и доламу. Види нас све Сунашце бајно, то парче дијаманта – бистро и сјајно.

Треоуъак

Cрвкут око себе чујем живот цвета живот буја док планове разне кујем милује ме звук славуја. Стари храст на ме мотри ширећ̛ своје густе гране у оваквој дивној смотри без љубави кројих дане. Али схватих једног јутра замишљен у своме кутку заборавит треба сутра уживајмо у тренутку!

Соса

S поспаним Сунцем зором испраћајућ’ ноћне студи каже роса са прекором: ,,Будите се лењи људи!“ Милујући нежно мило траву свежу разиграну свака росе капља има своју травку изабрану. ,,Изабрана травко моја, одувек што мене знадеш, срамота је, то знај, твоја од мен’ сјај што увек крадеш.“ Подне. За њу већ је касно морала је к небу поћи те капљица травки рече: ,,Сутра опет ја ћу доћи.“ Рајски сјај даје зори изабрану травку прене док се травка не измори и уморна не увене.

Декадеорија

Zавлада човеком најмрачније доба ништа није битније од спољашне лепоте. Ако неко својом главом да размишља проба од других бачен биће у понор срамоте. Јер срамно је данас служити се памећу ,,покоран и послушан“ - основна је шема. ,,Нек те води оно што ти други намећу само буди под окриљем нашега система.“ То је само привид и лажно стање духа са стегом и оковима снажним као никад човеку је главна лепота спољног руха иако то рухо је празније но икад! Ако то је нормално означићу себе као странца залуталог у времену овом који нема друге сем преке потребе да корача одлучно за Љубавним зовом. Гледајућ’ то стање са болом у души у чему је излаз свакодневно размишљам 34

шта је оно што ће свe окове да сруши? Свет пун Љубави кришом сада замишљам.

Скромоа щооуда

Rечи срца свога у песмама нудим обливене крвљу и животним стегама ал’ љубављу испуњене као Сунце пегама над гомилом мржње често ја се чудим! Увек је нама теже него другима мислимо да живимо а срце је празно зато бих сад понудио љубазно љубав својим ближим, а и даљим људима.

Љубав

Сваким треном, све снажније и јаче, наша недра се надимају, срце хоће да препукне, љубавне жеље маха узимају. Одакле су стигли ти топлински зраци да живе у узбурканој мисли, можда их шаљу громовити облаци, који су нам снагу у недра стисли. Од ње су стигли – она их носи, у својој жаркој – злаћаној коси, у своје груди бујне и чарне, у своје тело и витки стас. А да би срце живело и даље, морамо тамо тражити спас. Али могу стићи и од њега, јер их и он зрачењем носи као добар друг и човек – изнад свега, који може да живи за тебе, али који може и да пркоси.

Виъеы оеба

Са свих страна душман стреља бомбардери нас салећу један херој из свог стана рекао је: ,,Гледат нећу! Гледат како неман гађа Отаџбину ми од јутра од гледања смрт ми слађа полетећу ја већ сутра!“ ,,Немој сине!“ – јеца мати, ,,летет небом пуним ватре“, ,,Морам, мајко, душман жели да се Српства семе затре!“ Већ сутрадан раном зором ескадрили својој крену ка Слободи хитро иде оставивши мајку снену. Јер имаше мрети за шта за сву децу Отаџбине небескога подно плашта запути се у висине. 38

Снагу духа тад показа: ,,Крст, Слобода, а не глава!“ Нека сваки Србин кличе: ,,Див-Хероју нек је слава!“ Посвећено мајору Зорану Радосављевићу, пилоту Ратног ваздухопловства Војске Југославије, који је дао живот за Отаџбину и слободу њене деце 26.03.1999. ,,Мама, морам - рекао је тада Зоран мајци. - Шта је човек ако изгуби своју домовину? Ми пилоти морамо да преузмемо први удар на себе и тако спасемо бар неко дете у овој земљи.“

Небески Помаодаоъ

Живот – то само прах је један који лагано смрт к’о ветар разнесе схватити успевамо колико је вредан тек када неман од нас га однесе. Живот боли највеће удише и издише, напуштају стално га сви најдражи људи па књигу живота све чешће пише очај што разара болне ми груди Груди су болне а влажни образи од мноштва суза што очи творе сваки мој трен ткају порази јер бољи од најбољих одлазе Горе. Небеска чета сад много је јача на њеном челу јер највећи стаде немо гледам папир натопљен од плача пропадоше опет ми понајвеће наде. Да будеш са нама ја дао све би̛ делићи срца хтели би да схвате

вољу коју Бог усмери ка теби последњи поздрав храбри Команданте!

У спомен прерано преминулом другу, саборцу са бедема одбране од мајских поплава 2014. године и великом човеку Николи Раденковићу.

Съаыама щредака

Падају, устају, поносно јуре, побеђују горке недаће све. Не стају чак и кад их изнуре од њих свако има за шта да мре! А мрети увек било је лако ако је циљ у срцу јасан често је отац крај сина плак’о, често је јецао уз вапај гласан. Вапаја беше на пољу све више губише Србија цвет по цвет, дисаше она све тише и тише о њеној смрти причаше свет. И када је душман мислио пакосни да све је готово – Србије нема из Солуна груну усклик радосни за Отаџбину Србин храбри се спрема! Коњица француска не може прићи јуришу срчаних српских пешака правда ће противника свакога стићи 1

Песма је део заједничке збирке песама Славом предака и снагом потомака Србија васкрсава

за сваку мајку што сина оплака. И мужа, оца, сву своју стоку... не хтеде нико од њих да се преда слику претка гледам са сузом у оку док поносно и он у мене гледа. Падају, устају, поносно јуре, побеђују горке недаће све. Не стају чак и кад их изнуре од њих свако има за шта да мре!

Мрьпа

Оно што људе највише убија што друго гнездо далеко им свија, што их са топлог огњишта односи и лутању света што их разноси, то је тама живота – мржња. Њене су очи злобне, крвничке а зенице раздорне, издајничке. Вреба свуда на сваком кораку затвара видике, убија у мраку. Гвожђе, челик – снажни одсјај, дуги бајонет, удар, крв, смеје се издајнички, цинично и зидови дрхте, уплашени, мржња, светло, гроб. Вика, притисак, дрхтавица. Срушеног поноса – у понор крик, помрачење Сунца облаци тмурни, ломљава костију – смрт. 44

Мржња, проклета била, изрогачила очи, одвратна, чупа срце, уништи је и спречи је – буди пријатељ па живи.

Љубав у леъу

У слободном лету проводише они многе дане обојене сребрном и златном бојом којој Сунце и киша су склони уз миловање рајском песмом шапатном. Кад би само Љубав затражила од нас да прикажемо сликом како смо је снили, спектар њених боја и њен питки глас - голуб и голубица та слика би били. Сви под њима бејасмо бесконачно мали у заносу летеше кроз свеопште старење али једног дана (ех, да су знали), кренуше на последње небеско крстарење. У сусрет се винуше свом плаветном небу с којим присне загрљаје деле тако радо иако занесен осетих да зебу ми срце и душа, те нагло застадо’. Нешто ће се десити, слутио сам тада и природи целој сузе измамиће видех да пристиже читава плејада ловаца која све нас у црнину завиће. 46

Не марећ’ за љубав испали из пушке један од њих фаталан убитачан метак, за тили трен паде голуб потрбушке, нестаде сав његов љубавни иметак. Око ловца чуле су се усхићене граје јер голуб је окице бисерне скаменио толико је огромна била Љубав да је и последњи издах љубљеној наменио. Голубица поче збуњено да лута слутећи да нешто кобно јој се спрема тражећи га подно небеског капута мучила се дуго, ал’ голуба нема. За то време увелико држаше Опело јеле којим често весело је хрлио и поносном бору пар суза се отело плакао сам и ја и братски га грлио. Кад крај јела голубица свог драгог угледа како лежи непомично душу њену опи немир услед којег себе смрти преда и сребрна крила крај голуба склопи. Кроз дане што пролазе и који ће проћи води ме нада да њихов сјај краси

место где пушке пуцањ неће моћи бесконачне љубави да пламен угаси.

Нада щосъоји

Има је у нама, она постоји, и ипак живи – даје нам снаге, дубоко у срцу – осећај кроји прожета кроз снове и баладе. Онда кад мислимо готово је све, изненада, срећно кроз машту, она умеша своје прсте и остави нас радосне у плашту, где зри и сања безброј боја његова, њихова, моја и твоја, где из тишине настане врева, где се из очаја – срећно пропева. Некад док срећа живот ствара док се чека још један трен, одједном појави се као утвара и живот постане мртав и снен. Тада све ућути и стане доносећи све црње дане. Због ње живот пропада, због ње живот буја 49

као аждаја или светла олуја тај трачак ишчекивања – то је нада.

Пародија съудеоъског ьивоъа

Она води ме на починак са њом се и будим због ње назива ме свак’ човеком лудим. Свакога дана, тражим неку другу претворих се временом у верног јој слугу. Свакој бих се од њих још једном вратио побунио против свих живот себи скратио. На овоме свету баш је пуно брига а моја је највећа – њена висост књига.

Съудеоъска елегија

Књига прва, друга, трећа... не знам, просто, одакле бих крен’о материја правничка мучи ме повећа на њу кад се осврнух – одмах сам увен’о. Подела за поделом мисли моје туче дефиниције опширне ме свакодневно газе најтеже је, друже, кад се уче неугодне законске приказе. У телу слабом крви нема више кроз вене моје јака кафа тече студент јадни дубоко уздише уз књигу ће бдити и ово вече. Наоружан маркерима разнијех сам боја крај жутог увек наранџасти блиста јача је артиљерија колоритна моја од брадатих исламских терориста. До сада могах још коју страну прећи, ‛место што сам ову тужну песму писао. 52

Ђорђе, Ђорђе, папак си највећи, живот твој је потпуно изгубио смисао.

Песоик и щеъао

Уз буђење јутра песме док сам писао пет’о крену за коком не би ли је стисао. (ПЕСНИК) Хеј, петле, петле зар од јутра раног?! Још ја нисам видео горке кафе талог! (ПЕТАО) Нег шта песниче млади код мене чекања нема зато ми време не кради ил’ са мном желиш проблема? (ПЕСНИК) Са тобом петле никако ја не желим сукоб пробај из главе икако да истераш ту злу коб! (ПЕТАО) Окани се мене млад’ песниче Ђока! 54

‛Место јутро лепо да крене, побеже ми кока. Уз буђење јутра песме док сам писао пет’о крену за коком ал’ је није стисао.

Т кафаои ,,Три Релеоа''

У кафани ,,Три јелена'' грми чета напијена, свуда песма громогласна ал' је доста и нејасна. Ту се виче, довикује и здравица узвикује, хармоника ситно реже ,,трезно'' коло већ се веже. На брзину чета наша испразнила стотин’ флаша празне флаше јадне зјапе на главама – накривљене капе. Крчмар Миле хвата се за главу већ му пију и резерву малу, целу крчму захватила песма испразни се Милетова чесма. Ракије и вина нема ни за лека џабе друштво пићенце сад чека, зора већ је дошла петао се чује успавано друштво одавно мирује. 56

Туча оа мосъу

Насред реке плаве, брзе, две се групе припремају да се туку јер се мрзе на мостићу сви седају. Она група с леве стране, противнику довикује: ,,Еј, вођо ‛црни Дане’ камење се не признаје, а и стреле од метала које вам је Соња дала.“ А сад с оне друге стране довикује ,,црни Дане“: ,,Ехе, вођо, ‛Џон сурови’ нека важе договори, нека буде како кажеш ал’ немој ни ти да лажеш!“ Договор је одмах склопљен, није све баш добро било... на торњу је зазвонило. Поче борба неизвесна предност једних, а и других, доста тесна, 57

песничења лево, десно Марко, Мишу снажно тресн’о, а Милорад ,,Дугајлија“ противника баш савија, а Жаре тај момчић плећат ког блатом удари остави му печат. Кад је битка на врхунцу била одједном се растурила, на мосту се растрчале саме са лепим прутићима – њихове маме.

Захвалоосъ

Захвалност моја трајаће довека људима што направише од мене човека уз пуно трпљења хирова мојих многе им дане у сиво обојих. Такви поступци немире буде у срцу моме уз велике студе студе душе моје, празне исувише али сада ту празнину херувими убише испунивши душу моју љубављу од Бога па је у њој места баш за било кога... ...али понајвише - за мајку и оца мога!

Живоъ

Лепо цвеће у гори, поточић што жубори, лист што се лелуја, опојна песма славуја... Наша најлепша ствар, то је наш – ЖИВОТ.

Реч за крај Пуно тога бих рекла, а још више прећутала. Прећутала, само зато што у овом случају речи немају довољну снагу да понесу и пренесу оно најтананије, а истовремено оно најтеже. Волела бих да манем тугу, да је преварим, али упорна је, па прва искочи чим ти име споменем. Помути својом упорношћу свако сећање на приче и ћутања, на све оне дане, на детињство и одрастање чији си део био. Истински био. Слаби туга само и кад помислим шта би ти урадио поводом ње. Здробио би ти и саму ту реч, убацио је у неку смешну деклинацију, да не би знала где се налази и да јој више на памет не би пало да се гура тамо где јој није место. Није у реду да ме она обузима кад на тебе помислим. Не бих била то што јесам да тебе није било, истински није било. А то је била срећа. Обрачунаћу се с тугом. Дужна сам нам то. Тешко је издвајати мисао о теби. Покушам ли да издвојим ствари којима си ме научио, покушам ли да се сетим догађаја, периода кроз које смо пролазили, схватам да не могу. Једна мисао роди мноштво других, на једну анегдоту надовезују се друге. Сви тренуци с тобом, сви наши људи, само се карикају, 61

слажу и сачине целину. Сви ми, и све то, било је једно цело са хиљаду спона! Ипак, постоји нешто што ми се посебно утисло. Гураш руку у џeп. Са лакоћом, за многe нeзамисливом, вадиш новац, дајеш ми га, и тихо, нeнамeтљиво, лако, изнад свeга нeобавeзујућe, изговараш: „Дајeм ти свe што имам.“ Намигујeш ми у трeнутку када ми сe развукао осмeх, јeр сам схватила. Давно јe то било, али, човече, знаш како си мe насмeјао! Био јe то осмeх који сe отмe кад ти паднe с нeба рeшење неког проблeма који имаш када ти пукнe прeд очима нeка нова свeст, одједном! Дајeш ми свe што имаш! Просто! Тај новац који ниси избројао, никада нисам бројала. Кога јe за то било брига? Тeбe и мeнe сигурно нe. Цeло богатство јe било ту, у тој нeкој своти. Јeр дао си свe што имаш. То јe права мeра! То јe била твоја мeра прeма мeни, од врeмeна успаванки, ходања на стопалима, до врeмeна када сe сви зуби промeнe, а кркачe прeрасту. То јe била твоја мeра за свe којe волиш. Давао си све што си имао од душе, осмеха, приче, ћутања, разумевања – све што си имао од љубави. Не бих да мерим, али радило се о великом богатству. Давати све што имаш. Оно највредније. Мисао, емоцију, време... Без одлагања, дозирања, калкулисања, без изговора. Погоди шта ћу наставити 62

да радим! Да, баш то! Намигујем... и – хвала ти! Жив био ти нама у сећањима! Јелена Томић

12 хаикуа за брата Бату Спасића Осмехом тужним он сетно посматра рибњак без риба. ● Стара скулптура не привлачи погледе, осим његовог. ● Чудни су људи. Лао Це се родио сед. Тако и он. ● У летње подне дечаци јуре лопту; он седи у сенци. ●

Празније звучи наречје завичаја без гласа брата. ● Охоли дечак смерно носи зрелу дуњу већу од шаке. ● Пред олују, док се покрива кров, он додаје цреп. ● Док прича шалу, жељно мамећи осмех, посматра зубе. ● Сахрана траје. Подврнутих ногавица он стоји крај одра. ●

Два дечака у сенци старог бреста играју пиљке. ● Гроб крај пута није усамљен гроб; путници пролазе. ● Јурећи препелице дечаци проналазе мртвог врапца.

Душан Спасић Београд, вече 3. децембра 2016.

Садрьај УВОДНА РЕЧ............................................................................... 6 Испијена чаша жучи .................................................................. 10 Празнина ..................................................................................... 11 Туга .............................................................................................. 13 Крик ............................................................................................. 14 Вапај ............................................................................................ 15 Стражари ..................................................................................... 16 Бела Брада ................................................................................... 17 Највернија ................................................................................... 19 Водиља живота ........................................................................... 21 Сањам .......................................................................................... 22 Врисак ......................................................................................... 23 Свима нама љубав треба ........................................................... 24 Трка.............................................................................................. 25 Трагање ....................................................................................... 27 Осећања ....................................................................................... 29 Месечина ..................................................................................... 30 Сунце ........................................................................................... 31 Тренутак ...................................................................................... 32 Роса .............................................................................................. 33 Декаденција ................................................................................ 34 Скромна понуда.......................................................................... 36 Љубав........................................................................................... 37

Витез неба ................................................................................... 38 Небески Командант ................................................................... 40 Стазама предака ......................................................................... 42 Мржња ......................................................................................... 44 Љубав у лету ............................................................................... 46 Нада постоји ............................................................................... 49 Пародија студентског живота ................................................... 51 Студентска елегија ..................................................................... 52 Песник и петао ........................................................................... 54 У кафани ,,Три Јелена'' .............................................................. 56 Туча на мосту ............................................................................. 57 Захвалност................................................................................... 59 Живот .......................................................................................... 60 Реч за крај, Јелена Томић .......................................................... 61 12 хаикуа за брата Бату Спасића, Душан Спасић ................... 64