Srebrenica falsifikovanje istorije by Милан Савковић

SREBRENICA â&#x20AC;&#x201D; falsifikovawe istorije

Izdava~i Istorijski projekat Srebrenica Na{ pe~at doo Za izdava~a Stefan Karganovi} Milorad Vu~eli} Urednik Stefan Karganovi} Dizajn korica Du{an Zlati} [tampa Pekograf Zemun Na{ pe~at doo www.pecat.co.rs Istorijski projekat Srebrenica www.srebrenica-project.com

CIP — Katalogizacija u publikaciji Narodna biblioteka Srbije, Beograd 341.322.5(497.6)"1992" SREBRENICA — falsifikovawe istorije: (zbornik kriti~kih eseja povodom œMasakra u SrebreniciŒ profesora Edvarda Hermana) / ‰odgovorni urednik Stefan Karganovi}Š. — Beograd : Istorijski projekat Srebrenica, Na{ pe~at doo, 2012 (Zemun : Pekograf). — 128 str. : ilustr. ; 21 cm Tira` 15.000. — Str. 11–24: Srebreni~ke perspektive: postoji li {ansa za istinu? Stefan Karganovi}. — Str. 123–126 : Pogovor / Stefan Karganovi}. — Podaci o autorima: str. 127–128. — Napomene i bibliografske reference uz tekst. ISBN 978–86–88135–15–3 a) Ratni zlo~ini — Srebrenica — 1995 COBISS.SR-ID 191597068

SREBRENICA falsifikovawe istorije (Zbornik kriti~kih eseja povodom Ĺ&#x201C;Masakra u SrebreniciĹ&#x2019; profesora Edvarda Hermana)

BEOGRAD, 2012

SREBRENICA — falsifikovawe istorije (Zbornik kriti~kih eseja povodom œMasakra u SrebreniciŒ profesora Edvarda Hermana) Copyright © 2012 by Srebrenica Historical Project. Sva prava zadr`ana. Nijedan deo ove publikacije se ne sme reprodukovati, pohrawivati u bilo kakvoj bazi podataka, ili prenositi na bilo kakav na~in, digitalno, elektronski, mehani~ki, fotokopirawem, snimawem, ili na nekim drugim sredstvom, niti se sme slati preko interneta ili prikazivati na internet sajtu bez prethodne pismene dozvole izdava~a, sa izuzetkom kratkih navoda u okviru kriti~kih ~lanaka ili prikaza. Za dozvolu kontaktirati: Istorijski projekat Srebrenica srebrenica.historical.project@gmail.com

SADR@AJ

Ç. Uvod

- - - - - - - - - - - - - - - - - - - - -

Stefan Karganovi}: Srebreni~ke perspektive: postoji li {ansa za istinu? - - - - - - - - - - - - ÇÇ. Suo~avawe sa ~iwenicama - - - - - - - - - - - Edvard S. Herman: Razmi{qawa o masakru u Srebrenici Qubi{a Simi}: Srebrenica u svetlu sudskomedicinskih dokaza - - - - - - - - - - - - - - - - @erminal îvikov: Slu~aj D. Erdemovi}a i neotkrivena istina o Srebrenici - - - - - - - - - - Stefan Karganovi}: œKrunski svedokŒ u predmetu Karaxi} - - - - - - - - - - - - - - - - - - Miodrag Stojanovi}: Osnovne smernice odbrane u predmetu generala Ratka Mladi}a - - - - - - - - ÇÇÇ. Zloupotreba qudske tragedije - - - - - - - - - Aleksandar Pavi}: Srebreni~ka istina na ~ekawu - Milo Lompar: Ideologizovana krivica - - - - - Nikola @ivkovi}: Srebrenica — ili fenomen `rtava drugog reda - - - - - - - - - - - - - - - - Diana Johnstone: The Uses of Srebrenica (sa saètkom) Manuel Ochsenreiter: Die Srebrenica-Keule (sa saètkom) Çç. Zavr{na re~

9 11 25 27 33 47 57 65 71 73 84 97 105 111

- - - - - - - - - - - - - - - - -

121

Stefan Karganovi}: Pogovor - - - - - - - - - O autorima - - - - - - - - - - - - - - - - - -

123 127

Mapa zone Srebrenicaâ&#x20AC;&#x201C;@epa

Ç. UVOD

Stefan Karganovi}

SREBRENI^KE PERSPEKTIVE: POSTOJI LI [ANSA ZA ISTINU? Stefan Karganovi}: S

REBRENI^KE PERSPEKTIVE

Nedavno sam pro~itao veoma vrednu kwigu jednog izuzetnog autora. Radi se o Bosanskom ratu Dobrice ]osi}a. Na jednom mestu pisac kaè: „Mora se uloìti napor da se objektivno istraì istina srebreni~kih doga|aja 1992–1995. godine. Ostanu li sada{we brojke `rtava, vladaju}e tuma~ewe i zna~ewe qudske tragedije u Srebrenici i oko Srebrenice, tragedije Muslimana i Srba, Srebrenica }e silinom atomske radijacije da proizvodi samo zla ose}awa i zle misli, patwu, prezir, ùdwu za osvetom oba naroda, muslimanskog i srpskog.“1 Gospodin ]osi} je pogodio u samu sr` srebreni~kog pitawa i to na jedini na~in koji dolikuje velikom piscu i humanisti: tako {to je slede}i Konfu~ijev mudri dràvni~ki savet nazvao stvari wihovim pravim imenom. U ]osi}evom jezgrovitom prikazu Srebrenice nalaze se svi elementi koji su neophodni za pravilno razumevawe i delotvorno re{avawe tog nezahvalnog pitawa. Pre svega, insistirawe na kontekstualizaciji koje se ogleda u sme{tawu srebreni~kih doga|aja u trogodi{wi vremenski okvir izme|u 1992. i 1995. godine, umesto uobi~ajenog nasilnog sabijawa u tri dana u julu 1995. Zatim, gospodin ]osi} ukazuje na jo{ jedan aspekt „vladaju}eg tuma1

s. 267.

Dobrica ]osi}, Bosanski rat, Beograd, JP Slu`beni Glasnik, 2012,

SREBRENICA â&#x20AC;&#x201D; falsifikovawe istorije

~ewaâ&#x20AC;&#x153;, a to su sporne brojke. Na tim vrlo upitnim brojkama u vezi sa zlo~inom u Srebrenici po~iva pravna kvalifikacija kojom se dovodi u pitawe moralni integritet ~itavog jednog naroda. Najzad, sa zabrinuto{}u pisac identifikuje kobne posledice institucionalizacije la`ne slike i weno pretvarawe u metaforu kroz koju }e se tuma~iti Bosanski rat kao celina i ocewivati uloge wegovih u~esnika. Zloba, prezir, osvetoqubivost, to su samo neki od efekata koji, podrazumeva se, nikada ne}e mo}i da posluè kao osnova za civilizovanu koegzistenciju tri verske zajednice na istom geografskom prostoru, bile one povezane zajedni~im politi~kim ustanovama ili ne. Na{a nevladina organizacija Istorijski projekat Srebrenica od po~etka svoje delatnosti pre ne{to vi{e od tri godine, deli pi{~eva osnovna stanovi{ta u vezi sa Srebrenicom. Jednostavno pitawe koje mi neumorno postavqamo glasi: {ta se dogodilo u Srebrenici? Da smo zadovoqni zvani~nim obja{wewem, koje je svima poznato, ne bismo uop{te imali potrebe da to pitawe postavqamo. Sam ~in postavqawa takvog pitawa, u zvani~noj klimi gde je jedini prihvatqiv odgovor ve} unapred propisan, svrstava nas u tabor kriti~kih mislilaca, dakle stavqa nas na sam rub politi~ke korektnosti. Po{to ne priznajemo doktrinu politi~ke korektnosti, to je poloàj koji nam savr{eno odgovara. Pitawe koje sluì kao ideja vodiqa u na{em radu postavqa sve ve}i broj uglednih i kriti~ki orijentisanih stranih intelektualaca. Kwiga koja je bila povod za okrugli sto koji smo 5. aprila 2012. odràli u Ruskom domu u Beogradu, Masakr u Srebrenici2 autora profesora Edvarda Hermana i grupe anglosaksonskih istraìva~a srebreni~kih doga|aja, opipqiv je dokaz za to. Autori ovog dela razli~itih su etni~kih i verskih pripadnosti i jedina pobuda koja ih objediwuje i motivi{e wihov rad jeste èqa da se ustanovi i obznani â&#x20AC;&#x201D; istina. U ovoj kwizi smo odmah prepoznali istraìva~ko dostignu}e prvoga reda pisano na akademski besprekoran na~in. Ne 2 Edvard Herman i grupa autora, Masakr u Srebrenici: dokazi, kontekst, politika, Beograd, Istorijski projekat Srebrenica, 2011.

Stefan Karganovi}: SREBRENI^KE PERSPEKTIVE

oklevaju}i, doneli smo odluku da Masakr u Srebrenici mora {to pre biti stavqen na raspolagawe srpskom ~itaocu.3 Odgovor na pitawe za{to smo odlu~ili da {irokoj javnosti u Srbiji ovo delo predstavimo ba{ u Ruskom domu u Beogradu, vrlo je jednostavan i samorazumevaju}i. Nismo mogli da smislimo boqe mesto. Pored prilike da ambasadoru pokaèmo da u Srbiji ima Srba, smatrali smo da tu postoji jo{ jedna prednost, a to je da za raspravu povodom jednog ovako osetqivog pitawa iskoristimo ba{ prijateqsku â&#x20AC;&#x17E;neutralnuâ&#x20AC;&#x153; teritoriju ovog znamenitog beogradskog mesta. I êsto sebi postavqam jedno drugo, su{tinski daleko va`nije pitawe: zar nekoliko stotina stvarno pogubqenih muslimanskih zarobqenika u Srebrenici nije dovoqno da se svi sloìmo o tome da se tamo dogodio teàk ratni zlo~in i da izvr{ioci treba da budu procesuirani i otpremqeni na izdràvawe dugotrajnih zatvorskih kazni? Razume se da jeste. Za{to onda sudbina qudi koji su stvarno stradali kao ratni zarobqenici, i kao za{ti}ena lica prema @enevskoj konvenciji, ne predstavqa okosnicu srebreni~ke pri~e? Postavqen na takvu, empirijski neoporecivu osnovu, zlo~in bi se na{ao izvan okvira svake razborite sumwe ili rasprave. Zlo~in je i u takvim razmerama dovoqno ozbiqan da po~iniocima budu izreknute najstroè kazne, koje se po strogosti ne bi nimalo razlikovale od onih koje se u svakom slu~aju izri~u, ali ne sa osloncem na strogo utvr|ene ~iwenice nego na jednu iskonstruisanu i neutemeqenu pri~u. Iz ovih pitawa jasno proizilazi stav na{e nevladine organizacije Istorijski projekat Srebrenica da kanonska verzija doga|aja u Srebrenici u julu 1995. svakako aludira na stvarna de{avawa, ali da ih istovremeno i falsifikuje. Za{to je to tako? 3 Kwiga Masakr u Srebrenici moè se naru~iti preko Balkan Magazina, marketing@balkanmagazin.net. Sve informacije mogu se dobiti na 011 324 55 03.

SREBRENICA — falsifikovawe istorije

Ako analiziramo sredi{we komponente iz kojih se zvani~an narativ sastoji, na}i}emo dve koje se ponavqaju ad nauseam i koje su prakti~no zamenile „svaku razlo`nu i javnu raspravu, svako racionalno suo~avawe sa ~iwenicama, svako procewivawe i odmeravawe elemenata“4 ovog doga|aja koji je izuzetno spretnom primenom kombinacije politi~kih i medijskih sredstava postao paradigma za kraj dvadesetog veka.5 Ako sa zvani~ne cifre srebreni~kih `rtava skinemo jednu nulu, do}i }emo do jedne druge cifre, koja nimalo ne umawuje teìnu krivi~ne i moralne odgovornosti po~inilaca, ali koja ujedno ima i tu prednost da jeste u skladu sa proverqivim ~iwenicama. Me|u tim va`nim ~iwenicama nalaze se raspoloìvi forenzi~ki dokazi.6 Me|utim, iako zadovoqava sve sudskomedicinske kriterijume, taj proverqivi podatak ima tu slabu stranu da je politi~ki neprihvatqiv. Da je gra|ena na cifri od nekoliko stotina `rtava, teza o genocidu ostavila bi vrlo klimav i neozbiqan utisak. âk i kada se utemeqava na cifri od osam hiqada u o~ima stru~waka ta teza ostaje vrlo upitna,7 ali poja~ana dodatnom nulom neupu}enoj {i4 Milo Lompar, Duh samoporicawa, Novi Sad, Orfej, 2012, Drugo, dopuweno izdawe, s. 101. 5 Po profesoru Edvardu Hermanu to, zapravo, predstavqa „trijumf propagande krajem dvadesetog veka“. Edward S. Herman, “The Approved Narrative of the Srebrenica Massacre”, International Journal for the Semiotics of Law, Vol. 19, 2006, pp. 431–432. 6 Stefan Karganovi} i Qubi{a Simi}: „Srebrenica: dekonstrukcija jednog virtuelnog genocida“ (Izdawe Istorijskog projekta Srebrenica, Beograd 2010.), Poglavqe 3: Analiza forenzi~kih izve{taja Ha{kog tribunala, s. 63; i Poglavqe 4: Tuma~ewe i prikaz rezultata po masovnim grobnicama, s. 83. Celokupan forenzi~ki materijal Tuìla{tva Ha{kog tribunala (3.568 autopsijskih izve{taja) dostupan je na internet prezentaciji Istorijskog projekta Srebrenica, http://www.srebrenica-project.com/index.php?option=com _content&view=category&layout=blog&id=23&Itemid=21 7 Za stav prof. Vilijama [abasa, predsednika Me|unarodnog udruèwa stru~waka za genocid, o tome da li slu~aj Srebrenica zadovoqava kriterijum za genocid, videti William Schabas: “State policy as an element of international crimes”, The Journal of Criminal Law and Criminology, Vol. 98, No. 3, p. 953. Sudija MKTBJ Kristof Flige (Christoph Flugge) ispoqio je svoje nedoumice u vezi sa time u “A Victory for Justice”, Der Spiegel Online, 7/9/2009, http://www.spiegel.de/international/spiegel/0,1518,635205,00.html

Stefan Karganovi}: SREBRENI^KE PERSPEKTIVE

rokoj javnosti, doma}oj i stranoj, ona ipak znatno ubedqivije deluje. Su{tina politi~ke i psiholo{ke operacije pod nazivom „Srebrenica“ ne sastoji se iz ta~nog prebrojavawa stradalih ili odavawa po~asti nevinim `rtvama, a jo{ mawe pruàwa utehe preìvelima, nego iz grubog kori{}ewa svih raspoloìvih instrumenata radi postizawa jednog precizno odre|enog ciqa. U jednom drugom, ali srodnom kontekstu, profesor Lompar je prirodu tog ciqa izvrsno definisao kao obrazovawe „aktivne javne svesti o srpskoj krivici“.8 Ako se stvar posmatra iz tog ugla,9 mnoge naizgled nepovezane komponente srebreni~kog pitawa poprimaju jasan smisao i dolaze na svoje mesto kao delovi integrisane politi~ke celine. Iz priloga u ovom zborniku o~ituju se tehnika proizvodwe tog kompleksa krivice i wegovi efekti. Pored ove „unutra{we“ namene srebreni~kog narativa, vremenom je do{la do izraàja i jedna druga i, po svojim posledicama, mnogo {ira svrha koju na{a saradnica Dajana Xonston obeleàva sintagmom „politi~ke upotrebe Srebrenice“. U svom prilogu ona tu misao obja{wava na slede}i na~in: kori{}ewe na lokalnom balkanskom terenu nastranu, u domenu me|unarodne politike Srebrenica je postala doktrinarni stub nove prakse za agresivno ru{ewe suverenih dràva pod izgovorom humanitarne akcije. Radi se, naravno, o konceptu œR2PŒ, pravo na pruàwe za{tite, ili — kako bi neki skeptici pre rekli — savremeni evolutivni oblik donedavno gotovo zaboravqene Bre`wevqeve doktrine o ograni~enom suverenitetu. Niz „humanitarnih intervencija“ izvedenih posle 1995. godine, sa obja{wewem da „me|unarodna zajednica“ nipo{to ne sme ostati po strani i dozvoliti doga|awe jo{ jedne „Srebrenice“, teLompar, op. cit., s. 113. Tamo gde se utvrdi krivica, prirodno se postavqa i pitawe ka`wavawa. Na~in kako to ~ini albanski nadrikwièvnik Ismail Kadare, biv{i, po sopstvenom priznawu, saradnik [ika i dvorski pisac diktatora Envera Hoxe, vrlo je indikativan. Kadare likuje povodom bombardovawa Srbije 1999. godine i u potpunosti se sagla{ava sa tim ~inom, motivi{u}i ga potrebom da se „Srbija kazni“. Intervju u „Novoj srpskoj politi~koj misli“, 25. maj 2012. (http://www.nspm.rs/prenosimo/oslobodjenje-srbije-od-kosova.html) 8 9

SREBRENICA — falsifikovawe istorije

{ko da bi bilo mogu}e ili da bi, bar na po~etku, to uìvalo {iroku podr{ku javnosti zapadnih zemaqa da prethodno, kao kvazimoralna podloga, nije bila iskonstruisana pri~a o Srebrenici. Iz ovoga implicitno proizilazi i slede}i vaàn uvid: balkanski korisnici Srebrenice u Sarajevu mogu biti terenski reìseri iluzije (mada i to uz svesrdnu „tehni~ku pomo}“ i pod budnim okom stranih supervizora kao {to je organizacija ICMP10) ali da je samo do wih i do promocije iskqu~ivo wihove politi~ke agende, od uzdizawa Srebrenice na pitawe od svetskoistorijskog zna~aja ne bi bilo ni{ta. Oni sami za to nemaju ni mogu}nosti ni sposobnosti. U pitawu je preklapawe interesa slabijih lokalnih i mnogo ja~ih i uticajnijih stranih partnera. Zato je te{ko zamisliti da }e trenutno institucionalizovani narativ o Srebrenici nadìveti trajawe te simbioze politi~kih interesa. To je ne{to o ~emu bi muslimanska strana u Bosni i Hercegovini trebalo dobro da razmisli. II Konkretan sadràj te konstrukcije mora se strogo nau~no ispitati i ona treba u celini da bude podvrgnuta temeqnoj kritici. Osnove te kritike ve} su postavqene i lako su dostupne naj{iroj javnosti. Da navedemo samo nekoliko najva`nijih momenata. U intervjuu nema~kom politi~kom ~asopisu Zuerst! dr Qubi{a Simi}, u ovom trenutku verovatno jedina osoba na svetu koja je pro~itala celokupan forenzi~ki materijal (3.568 autopsijskih izve{taja koje su sa~inili stru~waci Tuìla{tva Ha{kog tribunala) sa ekshumacija masovnih grobnica ve10 ICMP: Me|unarodna komisija za nestala lica, (http://www.ic-mp. org/) sa sedi{tem u Sarajevu. U saradwi sa Institutom za nestale osobe BiH obavqa ekshumaciju masovnih grobnica i vr{i uparivawe DNK uzoraka. Za kriti~ki osvrt na rad ICMP videti „Laboratorija ICMP u Tuzli i zloupotreba DNK dokaza: pitawa koja traè odgovore“, http://www.srebrenica-project.com/sr/index.php?option=com_content&view =article&id=108%3A2011-07-18 -21-03-55 &catid=12%3A2009-01–25-02-01-02&Itemid=1

Stefan Karganovi}: SREBRENI^KE PERSPEKTIVE

zanih za Srebrenicu,11 ocewuje situaciju u svom nau~nom domenu ovako: Pre svega, DNK analizom ne moè se dokazati ko je bio ubijen u borbi a ko je bio streqan. DNK samo moè da pomogne pri sastavqawu posmrtnih ostataka u nekoj masovnoj grobnici ili izme|u dve razli~ite masovne grobnice. Pored toga, DNK analiza ne moè da utvrdi vreme i mesto smrti, i svakako ne uzrok smrti, {to predstavqa najva`nije pitawe za re{avawe srebreni~ke zagonetke. Jedino {to moè da pomogne da se na ta pitawa odgovori jesu autopsijski izve{taji, koji moraju biti ura|eni za svaki set qudskih posmrtnih ostataka prona|enih u nekoj masovnoj grobnici. Ponekad u autopsijskom izve{taju govori se o samo nekoliko kostiju, u drugim slu~ajevima o celom ili delimi~nom telu. Nakon {to sam proanalizirao svaki autopsijski izve{taj koji su u periodu od {est godina sastavili stru~waci Tuìla{tva Ha{kog tribunala (1996â&#x20AC;&#x201C;2002) u okviru wihove istrage vo|ene na licu mesta nad svim masovnim grobnicama vezanim za Srebrenicu, ja mogu da izvedem nekoliko zakqu~aka. Prvo, ukupan broj tela koja su oni ekshumirali iznosi 1.923. Drugo, na 442 tela prona|eni su povezi i ligature, {to ukazuje da su ta lica verovatno bila streqana. Tre}e, 505 tela imala su vi{estruke povrede u gorwim i dowim delovima tela od metaka. Te{ko je tvrditi da li su sve te osobe bile streqane ili su neke poginule u borbi. Dodatnih 527 osoba imale su povrede od granata, mina, 11 Na prvi pogled ovo }e zvu~ati kao ekstravagantna tvrdwa, ali je vrlo realna. Pre dr Simi}a, koji je to u~inio u okviru svog zadatka kao ~lan jednog tima odbrane pred Ha{kim tribunalom, ove autopsijske izve{taje sistematski nije prou~avao niti klasifikovao niko. Ve}a koja su na osnovu wihovog sadràja razmatrala ~iweni~no stawe svakako da nisu, kao {to se iz analiti~kih delova wihovih presuda jasno vidi. Te izve{taje nije pregledalo ni Tuìla{tvo pre nego {to ih je uvrstilo u dokaznu gra|u, jer da jeste sigurno bi sklonilo oko 1.400 gde je, prema zakqu~ku wihovih stru~waka, nemogu}e ustanoviti uzrok smrti kao i jo{ nekoliko stotina autopsijskih nalaza gde se jasno o~ituje pogibija tokom borbenih dejstava i koji iz tog razloga, umesto da dokazuju, zapravo kompromituju kqu~ne teze optu`nice.

SREBRENICA — falsifikovawe istorije

Prage (protivavionski top od 30 mm koji je tako|e kori{ten i protiv ìve sile), ili drugih artiqerijskih oru`ja. To pouzdano ukazuje na smrt tokom borbenih dejstava. Za preostala tela uzrok smrti nije mogao biti utvr|en. Prema tome, da zakqu~imo, forenzi~ka slika je vrlo sloèna i ne odgovara onome {to bi se o~ekivalo da je teza, da su svi ti qudi bili streqani, istinita.12 Ovim razmatrawima treba dodati jo{ i slede}e. Paralelno sa odvo|ewem ratnih zarobqenika na mesta pogubqewa odvijao se i proboj, u borbenom poretku i preko 60 kilometara srpske teritorije, kolone 28. divizije Armije BiH iz enklave Srebrenica prema Tuzli.13 Legitimni borbeni gubici kolone, koja je po mi{qewu Ri~arda Batlera, vojnog ve{taka Tuìla{tva Ha{kog tribunala, predstavqala zakonitu metu bili su pozama{ni14 i forenzi~ki nalazi iz masovnih grobnica to ubedqivo potvr|uju. Dakle, u najmawu ruku istraìvawem je ustanovqen — pored pogubqewa — jo{ jedan vaàn, zapravo statisti~ki jo{ zna~ajniji, uzrok qudskih gubitaka me|u stanovni{tvom srebreni~ke enklave u julu 1995. U pojednostavqenom javnom diskursu ne samo da o ovoj krupnoj temi nema ni govora ve} se ona sistematski izbegava. Poginuli tokom legitimnih borbenih dejstava pre}utno se me{aju sa `rtvama pogubqewa da bi se na taj na~in dimenzije zlo~ina vi{estruko uve}ale i da bi pravna kvalifikacija genocida — {to predstavqa poentu svih ovih igara ciframa i podacima — utemeqenije delovala. Tehnika kojom se propagandna opsena proizvodi postaje vidnija kada bacimo pogled na geografski razme{taj forenzi~kih tragova. Masovne grobnice za koje je postojala osnovana sumwa da su mogle biti vezane za pogubqewa uglavnom su skon12 Zuerst! (Berlin), maj 2012.; preneto u „Pe~atu“, „Toqaga zvana Srebrenica“, 3. maj 2012. 13 Za prikaz ovog pitawa i wegove relevantnosti za objektivno sagledavawe ukupne slike doga|aja na podru~ju Srebrenice sredinom jula 1995, kao i za uverqiviju procenu stvarnih `rtava za razliku od borbenih gubitaka, videti prilog advokata Miodraga Stojanovi}a. 14 Svedo~ewe Vilijama Batlera (William Butler) u predmetu Popovi} i ostali pred MKTBJ, 23. januar 2008.

Stefan Karganovi}: SREBRENI^KE PERSPEKTIVE

centrisane u predelu Zvornika i severno od wega.15 To su grobnice koje su od 1996. do 2002. ekshumirali me|unarodni stru~waci po zadatku Tuìla{tva MKTBJ i kada ih vi{e nije bilo oni su prestali sa radom i oti{li.16 Od 2002. godine pa nadaqe ekshumacijama se bave ICMP i Institut za nestale osobe BiH, ali uvid u lokacije grobnica koje te ustanove obra|uju pokazuje da se one nalaze na putawi povla~ewa kolone 28. divizije. To ne dovodi u pitawe autenti~nost tih posmrtnih ostataka ali ukazuje na to da se najverovatnije radi o legitimnim borbenim gubicima. Ovo su distinkcije koje su za specijaliste nesporne i jasne, ali u odsustvu odgovaraju}eg obja{wewa laicima su te{ko doku~ive. Brisawe tih distinkcija iz javne svesti stvara informacionu prazninu koja je vrlo pogodna za ciqanu projekciju obmawuju}e slike. Najzad, ovaj saètak Srebrenice bio bi nepotpun bez osvrta na jednu neopravdano zapostavqenu, ali u svakoj po{teno vo|enoj istrazi nezaobilaznu, grupu aktera: izvr{ioce zlo~ina. Jedan od najupadqivijih u~inaka srebreni~kog hokus-pokusa (upadqiv, naravno, samo u o~ima specijalista koji se 15 Izuzetak ~ine grobnice vezane za kontroverzan lokalitet Kravice, na cesti Bratunac — Kowevi} Poqe. U periodu 13. i 14. jula 1995. u radijusu od svega nekoliko kilometara tu su se dogodila dva nepovezana doga|aja koja su rezultirala qudskim `rtvama na muslimanskoj strani. Tokom proboja 13. jula do{lo je do borbenog sudara sa snagama VRS i masovnih gubitaka u koloni, {to preìveli u svojim izjavama naknadno datim vlastima u Tuzli decidno potvr|uju. U hangaru zemqoradni~ke zadruge „Kravica“ 14. jula do{lo je do pobune zarobqenika i prekomerne reakcije srpskih ~uvara, prouzrokuju}i pouzdano neustanovqeni broj `rtava. Kanonska verzija sve stradale iz oba incidenta tretira kao `rtve genocida, mada je za poginule u koloni ta klasifikacija o~igledno neprimerena, a `rtve u hangaru „Kravice“ bile su pobijene usled neprofesionalnosti i nediscipline ~uvara, a ne u sklopu operacionalizacije genocidnog umi{qaja. 16 Dr Qubi{a Simi} je analizirao autopsijske izve{taje koje su sa~inili stru~waci Ha{kog tribunala i svoje zakqu~ke izvodio je na osnovu wih zato {to je to jedini raspoloìvi forenzi~ki materijal koji obuhvata i `rtve pogubqewa. [to se ti~e aktivnosti ICMP i Instituta za nestale osobe BiH od 2002. pa nadaqe, tu nema {ta da se pregleda ili analizira zato {to te ustanove autopsijske izve{taje uop{te ne prave nego samo izdaju „potvrde o smrti“, bez detaqnog opisa iz kojeg bi se o na~inu, mestu i vremenu smrti i{ta moglo zakqu~iti.

SREBRENICA — falsifikovawe istorije

ozbiqno ovom temom bave, ali svima ostalima donedavno skoro nevidqiv) jeste ne samo zamagqivawe na horizontu javnosti ve} i spre~avawe da uop{te dopre do wene svesti, o~iglednog pitawa: kako se zovu neposredni izvr{ioci masovnih pogubqewa? Gde se oni nalaze? Za{to niko ne traga za wima i za{to wih niko ne dira? Sve do objavqivawa 2009. godine kriti~ke studije bugarskog novinara @erminala îvikova Krunski svedok17 o jednom od tih ubica, Draènu Erdemovi}u, ova pitawa, koja su po svim pravilima logike i kriminolo{ke prakse trebalo da budu na samom po~etku postavqena, nisu se uop{te mogla ~uti. Ona su bila zasenuta procesuirawem ili potragom za „velikim imenima“ iz vojnopoliti~kog rukovodstva Srbije i Republike Srpske. To sistematsko mimoilaèwe prirodne polazne ta~ke u svakoj propisno vo|enoj istrazi odaje politi~ku zale|inu sveukupnog projekta. Iz îvikovqeve kwige, objavqene prvo na nema~kom, zatim na srpskom18 i najzad na engleskom u izdawu Istorijskog projekta Srebrenica,19 javnost je na svoje zaprepa{}ewe saznala da su svi direktni u~esnici streqawa u Pilici, jednom od glavnih strati{ta, po iskazima Draèna Erdemovi}a vi{e od deset godina unazad vlastima bili imenom, prezimenom i mestom boravka — poznati. Tako|e, da su pripadali jednoj misterioznoj jedinici condottiera pod nazivom Deseti diverzantski odred, ~iji je sastav usred èstokog etni~kog sukoba u Bosni bio multinacionalan (sam Erdemovi} je Hrvat), ~ije je mesto u formacijskom sastavu Vojske Republike Srpske jo{ uvek nerazja{weno i za koju se ni do danas ne moè pouzdano utvrditi od koga je primala nare|ewa. Znakovito je da su se vlasti aktivirale da izvr{ioce srebreni~kog zlo~ina pohapse i privedu nekoj vrsti pravde tek vi{e od deceniju posle izvr{ewa krivi~nog dela i nakon {to je îvikov uperio snaàn reflektor svog analiti~kog sve17 Germinal Civikov, Der Kronzeuge, Promedia: Edition Brennpunkt Osteuropa, 2008. 18 http://www.srebrenica-project.com/DOWNLOAD/books/Civikov.pdf 19 http://www.srebrenica-project.com/DOWNLOAD/books/Star_witness.pdf

Stefan Karganovi}: SREBRENI^KE PERSPEKTIVE

tla na postojawe i ulogu ove enigmati~ne grupe pla}enih ubica,20 pored wihovog vidqivog predstavnika, „krunskog svedoka“ Ha{kog tribunala, Draèna Erdemovi}a. Kao {to îvikov pokazuje, Erdemovi} je svojim la`nim svedo~ewem ispleo jednu fantasti~nu pri~u koja sigurno odgovara tuìla{tvu21 ali koja nimalo ne doprinosi sticawu autenti~nog uvida u to {ta se dogodilo u Srebrenici. âk i povr{an uvid u postojawe i delatnost Desetog diverzantskog odreda dovoqno je za postavqawe tabu pitawa: ne samo to, gde je institucionalna veza izme|u ubica i vojnog i politi~kog rukovodstva Republike Srpske, ve} — jo{ bitnije — na ~emu se temeqi navodna veza izme|u wihovog zlo~ina i dràve Srbije (kojoj je parlamentarno priznawe ba{ takve veze u martu 2010. godine bilo nametnuto) i sa srpskim narodom u celini? Ukoliko se u postojawe takve veze intenzivnije i utemeqenije sumwa, utoliko se insinuacija o srpskoj krivici jasnije pokazuje kao malicioznost li{ena svakog iskrenog moralnog impulsa. Ovaj rezime sasvim je dovoqan za utemeqewe razborite sumwe u sve glavne tvrdwe iz kojih se sastoji kanonska verzija doga|aja u Srebrenici. Iz wega se tako|e o~ituje i ogroman jaz koji deli tu popularnu verziju doga|aja od sloène ~iweni~ne matrice koja se ukazuje ~im se zaroni malo dubqe ispod povr{ine konvencionalno ponu|ene „istine“ na ovu temu. To ne samo da u potpunosti opravdava kriti~ko bavqewe srebreni~kim pitawem ve} ga nalaè kao moralni imperativ. 20 „Celu grupu“ipak bi mo`da trebalo uzeti sa izvesnom ogradom. Na primer, komandant Desetog diverzantskog odreda, Milorad Pelemi{ vlastima je i daqe formalno nedostupan, mada jeste dostupan medijskim ku}ama koje su sa wime u zadwe vreme uradile nekoliko senzacionalnih intervjua. 21 Erdemovi} je svedok-saradnik Ha{kog tribunala. On je 1998. godine potpisao sporazum sa Tuìla{tvom MKTBJ o priznawu krivice gde je potvrdio da je u Pilici li~no ubio izme|u 70 i 100 zarobqenih Muslimana a da su pripadnici wegove jedinice, koje je imenovao, tamo ukupno streqale oko 1.200. Za priznato u~e{}e u tako stra{nom zlo~inu i, za uzvrat, za preuzimawe obaveze da }e svedo~iti u korist optu`nice na svim srebreni~kim su|ewima, Erdemovi} je dobio izrazito blagu kaznu od pet godina zatvora, od ~ega je izdrào samo tri.

SREBRENICA — falsifikovawe istorije

III Sada se daleko jasnije nazire odgovor na pitawe za{to su zagovornici srebreni~kog narativa nenakloweni istraìvawu i utvr|ivawu ~iwenica, za{to traè „preko hleba poga~u“ i falsifikuju obim i pravnu kvalifikaciju nesumwivo po~iwenog zlo~ina, kada je potpuno jasno — i mi kao deùrni „poricateqi“ to bezrezervno prihvatamo — da se u Srebrenici dogodio teàk ratni zlo~in i da svi koji su u wemu u~estvovali, srazmerno svojoj odgovornosti, treba da budu ka`weni. Sa kriminolo{kog, pravnog ili moralnog stanovi{ta tu nema dileme. Ostaje jo{ samo politi~ko stanovi{te ili, kako bi se profesor Lompar verovatno pre izrazio — ideologizirano. Tu stvari ve} druk~ije stoje. Sa ovog stanovi{ta nisu primarne ~iwenice, ve} se tu radi o racionalizaciji srpske krivice, sa jedne strane, i stvarawu pseudojuristi~ke podloge za agresivne ratove pod izgovorom humanitarnih intervencija i mimo normi me|unarodnog prava, sa druge. Srpska krivica, da se usredsredimo samo na taj aspekat, daleko „lep{e“ i dramati~nije zvu~i ako se uokviri u tezu o po~iwenom genocidu. Time se bar suspenduju, ako ne i bri{u, istovrsne, prave, krivice drugih balkanskih i vanbalkanskih aktera. Time se postiè jo{ jedan vaàn ciq: izvr{ewe zadatka pisawa jedne nove istorije, ne samo partikularne koja bi bila ograni~ena na ratove devedesetih, nego op{te istorije srpskog naroda, koja bi sezala stole}ima unazad i predstavqala integralnu reviziju svih do sada prihva}enih uvida i ocena wegove pro{losti,22 sada postaje neuporedivo lak{e. Bez barem „osam hiqada streqanih mu{karaca i de~aka“ kvalifikacija o genocidu ostavqa utisak izrazite nesuvislosti i daje za pravo Noamu ômskom kada je rekao da „ako Srebrenica jeste genocid, onda da bi opisali ono {to se dogodilo 22 Retroaktivna „revalorizacija“ Kara|or|a sa stanovi{ta nepo{tovawa tada nepostoje}ih @enevskih konvencija jedan je od niza primera sistematskog poku{aja da se srpska istorija reinterpretira idu}i unazad mnogo daqe od jula 1995. godine.

Stefan Karganovi}: SREBRENI^KE PERSPEKTIVE

u Au{vicu, moramo izmisliti neki novi izrazâ&#x20AC;&#x153;. Me|utim, bez genocida â&#x20AC;&#x201D; i ovo je sinteza svega â&#x20AC;&#x201D; bez poistove}ewa i istovremeno relativizacije {to se evokacijom tog termina i wegovom primenom na Srbe postiè, nikakvo druga~ije izlagawe srpske krivice ne bi bilo zadovoqavaju}e niti prihvatqivo. Zakqu~ak o genocidu zato se postavqa kao aksiomati~an i nuàn, mimo ~iweni~nih okolnosti i ~ak uprkos wima, kao {to je to i iznu|eno ritualno kajawe i izviwavawe svih srpskih faktora, pojedina~nih i institucionalnih. Nametawe hipoteke krivice za genocid u Srebrenici bitan je uslov za svestrano paralisawe odbrambenih kapaciteta srpskog naroda, za ubrizgavawe u wegovu samosvest smrtonosne doze moralne pometwe, za ru{ewe wegovog samopouzdawa i, utiskivawem pe~ata odgovornosti za najgnusniji zlo~in, blokirawe svake vizije koja bi ga mogla izvesti iz nezavidnog stawa u kojem se nalazi. Zna~aj Srebrenice skoncentrisan je, u prvom redu, u obavezi da se na savesan i politi~ki neutralan na~in istraì i utvrdi {ta se dogodilo u julu 1995. Da nije naknadno do{lo do oportunisti~kih zloupotreba na politi~kom poqu, tu bi se sva delatnost u vezi sa ovim pitawem zaustavila. Me|utim, sada se suo~avamo sa jednom druk~ijom i mnogo sloènijom situacijom. Faktografski prilaz srebreni~koj problematici u velikoj je meri potisnut tendencioznim politi~kim narativom koji name}e unapred propisane rezultate. Paradoksalno, za razliku od ~iweni~ne, ta virtuelna verzija doga|aja trenutno predstavqa glavnu pretwu ìvotnim srpskim interesima. Politi~ki interesi i okolnosti koji uslovqavaju odnos spram ovog pitawa na me|unarodnom planu jesu va`ni, ali su istovremeno i prolazni. Zato, empirijski odgovor na izazov Srebrenice ipak mora i daqe ostati primaran kao teì{te svih napora koji }e se nadaqe ulagati. Jo{ uvek preovla|uju}a virtuelna verzija doga|aja jeste strahovito nepovoqna, ali dobra vest glasi da }e ona trajati samo onoliko koliko se bude odràla koalicija interesa koja je plasirala i koja je name}e. Srpska strana mora da ostane budna i uvek spremna da svoje interese argumentovano {titi sve dok bude trajao sada{wi pritisak da se fiktivna konstrukcija doga|aja pounutra{wi i

SREBRENICA â&#x20AC;&#x201D; falsifikovawe istorije

kod Srba pretvori u osnovu svih refleksa na planu spoqne i unutra{we politike. U me|uvremenu se strpqivo i savesno mora izgra|ivati empirijska matrica doga|aja koja u datom trenutku mora biti spremna da se popuni praznina {to }e nastati neizbe`nim raspadom virtuelnog narativa.

ÇÇ. SUO^AVAWE SA ^IWENICAMA

Edvard S. Herman

RAZMI[QAWA O MASAKRU U SREBRENICI AZMI[QAWA O MASAKRU U SREBRENICI

Edvard S. Herman: R

Postoji mno{tvo neobi~nih, gotovo neverovatnih okolnosti koje se ti~u masakra u Srebrenici, na koje bih ovde èleo da ukaèm. Prva od wih je to da su masakr unapred predvideli lider bosanskih Muslimana Alija Izetbegovi} i ministar inostranih poslova Muhamed [a}irbej, koji su upozorili zapadne lidere da genocid neminovno sledi nekoliko dana pre nego {to }e bosanski Srbi u}i u Srebrenicu. Tu je i neobi~na anegdota o tome kako je Izetbegovi} grupi bosanskih Muslimana iz Srebrenice, sa kojima se septembra 1993. sastao u Sarajevu, ispri~ao da mu je predsednik Klinton, pre toga, rekao da vojna intervencija NATO-a u wihovu korist moè uslediti samo ukoliko bosanski Srbi u Srebrenici ubiju 5.000 Muslimana. Izetbegovi} je takvu izjavu kasnije poricao, ali postoji najmawe osam svedoka koji su ~uli kada je to izjavio, me|u wima i biv{i {ef policije u Srebrenici, Hakija Mehoqi}.1 1 Vidi „5.000 muslimanskih glava za vojnu intervenciju“, Dani, 22. juni 1998. Tako|e vidi Tuìla{tvo protiv Radislava Krsti}a (IT–98–33-T), transkript, 5. april 2001, p. 9480. Kona~no, vidi norve{ki dokumentarac iz 2010. autora Ole Fliuma i Dejvida Hebdi~a, Srebrenica — izdani grad (; Oslo: Fenris Film, 2010), u kojem Mehoqi} prepri~ava Izetbegovi}evu „zapawuju}u tvrdwu“ pred delegacijom iz Srebrenice sa kojom se sastao 1993. Po~ev od 28.18 minuta, Mehoqi} kaè: „Poku{a}u da vam kaèm ta~no {ta je rekao predsednik Izetbegovi}: ’Dragi moj narode Srebrenice, kako ste?’ ’Dobro, kako ste vi, gospodine predsedni~e?’ ’Klinton mi je dao predlog: ako ~etnici u|u u Srebrenicu i pobiju 5.000 muslimana, NATO snage }e vojno intervenisati protiv srpskih poloàja {irom Bosna i Hercegovine. [ta vi mislite o tome?“

SREBRENICA — falsifikovawe istorije

Neobi~no je bilo i povla~ewe 28. divizije bosanskih Muslimana iz Srebrenice, kao i to {to nisu pruìli nikakav otpor malobrojnim Srbima, koji su je zauzeli u julu 1995. Dvadeset osma divizija brojala je oko 5.500 qudi i bila je dobro naoruàna2, iako je Srebrenica navodno bila razoruàna u okviru sporazuma i kako bi se opravdao wen proteìrani status „za{ti}ene zone“.3 Malo pre ove srpske „okupacije“, osamnaest oficira iz vode}eg kadra 28. divizije, me|u wima i lokalni komandant Naser Ori}, opozvani su iz Srebrenice, navodno da bi prisustvovali obuci u Zenici. Mada je takav opoziv oslabio tamo{we snage bosanskih Muslimana, nije ih spre~io da, radi provokacije, napadnu obli`wu srpsku varo{icu Vi{wica ali i nekoliko naoruànih odreda bosanskih Srba.4 Da li mo`da ovaj niz slu~ajnosti ukazuje na planiranu zamku za bosanske Srbe, koji }e biti namamqeni da u|u u Srebrenicu, da se bore i ubijaju, kako bi se potom na{li optuèni da su ispunili kvotu za akciju NATO-a? Neizvesno je, ali mogu}e, iako se ne slaè sa zvani~nom verzijom Zapada o Srebrenici, te stoga ne moè biti predmet rasprave u zapadnim mejnstrim medijima. Isti ti mediji, tako|e, odbijaju bilo kakvu raspravu o prethodnom ubijawu bosanskih Srba izme|u 1992. i juna 1995, u velikoj meri sprovedenom u napadima koje je organizovao Naser Ori}, koji su pokretani iz navodno razoruàne „za{ti}e2 Vidi Xorx Bogdani~, œUvod u osvajawe SrebreniceŒ, u Edvard S. Herman, urednik, Masakr u Srebrenici: dokazi, kontekst, politika (Beograd, Istorijski projekat Srebrenica, 2011), pp. 54–61. 3 Dva dana po{to je Srebrenica rezolucijom Saveta bezbednosti UN (S/RES/819) progla{ena za œza{ti}enu zonuŒ, 18. aprila 1993. general bosanskih Muslimana Sefer Halilovi}, general bosanskih Srba Ratko Mladi} i general Unprofora Lars-Erik Valgren (Wahlgren) iz [vedske postigli su sporazum koji je podrazumevao prekid srpske vatre oko Srebrenice u zamenu za razoruàvawe bosanskomuslimanskog garnizona od strane Unprofora u okviru „za{ti}ene zone“. Vidi Marcus Tanner, œŒ, The Independent, 19. april 1993; i John F. Burns, œU.N. Says Enclave Is 'Saved'; Bosnians Call It 'Surrender'Œ, New York Times, 19. april 1993. 4 Bogdani~, op cit., n. 2, pp. 60–61. 5 Vidi Milivoje Ivani{evi}, Li~na karta Srebrenice (Beograd, Hri{}anska misao, drugo izdawe, 2010). U toj kwizi Ivani{evi} pi{e da

Edvard S. Herman: RAZMI[QAWA O MASAKRU U SREBRENICI 29

ne zone“ Srebrenice. Broj ubijenih prema nekim izvorima dostiè ~ak 3.262, od ~ega ogromnu ve}inu ~ine nenaoruàni civili5. Vojni zapovednik Unprofora Filip Morijon izjavio je pred Me|unarodnim krivi~nim sudom za biv{u Jugoslaviju (MKSJ ili Tribunal) da je uveren kako je Ori}evo ubijawe imalo „direktan“ efekat u smislu provocirawa Srba na okrutne akcije iz jula 1995.6 Mejnstrim mediji i analiti~ari sa Zapada ponovo su „oprezno“ izbegli da citiraju Morijona ili da razmotre prethodne, zna~ajne masakre nad srpskim civilima u Bosni, po{to bi to uzdrmalo uvreèni stav wihove strane da je masakr u Srebrenici bio ni~im izazvan ubila~ki napad na bosanske Muslimane od strane demonizovanih Srba koje je Zapad izabrao za metu. Jo{ jedna va`na odlika procesa demonizacije bili su, i ostaju, tri sarajevska masakra u bosanskim ratnim godinama: „masakr u redu za hleb“ iz 1992, Markale ili „masakr na pijaci“ iz 1994. i drugi masakr na pijaci 1995. godine. Svaki se dogodio ba{ u trenutku kad je bilo potrebno opravdati neizbe`ne odluke NATO-a ili UN da interveni{u u korist bosanskih Muslimana. Postojali su veoma opipqivi dokazi da ih je vo|stvo bosanskih Muslimana organizovalo protiv sopstvenog naroda, spremno da `rtvuje svoje qude kako bi se ubrzala intervencija NATO-a. Takav je zakqu~ak izveo i ameri~ki potporu~nik Xon Srej, koji je bio na licu mesta u Sarajevu,7 kao i general ser Majkl Rouz i lord Dejvid Oven, pored ostalih, koji su delili takvo mi{qewe.8 Me|utim, ameri~ki zvani~nici su èleli rat i, zajedno sa ameri~kim medijima, odbili su da œspisak ‰Srba poginulih u okolini SrebreniceŠ sadrì imena 3.262 srpske `rtve. Prema najnovijim dokazima, pribli`no 27%, ili oko 880, ubijenih qudi bili su pripadnici vojnih i policijskih organizacija. Preostalih 73% (2.382 `rtava) bili su civili” (p. 6). 6 Tuìla{tvo Tribunala protiv Slobodana Milo{evi}a (IT-02–54-T), transkript, 12. februar 2004, p. 31.975. 7 LTC John E. Sray, œSelling the Bosnian Myth to America: Buyer BewareŒ, Foreign Military Studies Office Publications, Department of the Army, Fort Leavenworth, oktobar 1995. 8 Vidi David Binder, œŒ, Foreign Policy, No. 97, zima, 1994–1995. Tako|e vidi David Owen, intervju, u George Bogdanich i Martin Lettmayer, Jugoslavi-

SREBRENICA — falsifikovawe istorije

prihvate bilo kakav stav koji nije odgovarao wihovim politi~kim ciqevima. Da se vratimo Srebrenici: mnogi pripadnici 28. divizije i brojni civili u panici dali su se u bekstvo, kroz minska poqa, nailaze}i usput na vojne odrede bosanskih Srba, {to je mnogim bosanskim Muslimanima donelo smrt, pri ~emu je muslimanski general Enver Haxihasanovi} izjavio da je tom prilikom poginulo 2.628 vojnika 28. divizije.9 Ipak, u tvrdwama o srebreni~kom masakru javqa se jo{ jedna neobi~na okolnost, a to je da ni mediji, ni Tribunal, dok sabiraju ubijene u Srebrenici, ne pomiwu niti pridaju zna~aj ovim `rtvama stradalim u borbi. Od samog po~etka se tvrdi da je 8.000 navodno ubijenih qudi stradalo u egzekucijama. Smrti u borbi su izbrisane. Me|unarodni krivi~ni sud za biv{u Jugoslaviju te je smrti izbrisao pretvoriv{i ih u naknadnu bele{ku, kroz izjavu da se „ne moè odbaciti mogu}nost da bi odre|eni procenat tela u istraènim grobnicama mogao pripadati qudima poginulim u borbi“.10 Mogli su isto tako da kaù da se ne moè odbaciti mogu}nost kako su neki od tih qudi pogubqeni: upravo na osnovu tog va`nog pitawa mogli su zahtevati detaqnije ispitivawe tela koje bi omogu}ilo izra~unavawe verovatnih brojki u razli~itim kategorijama. MKSJ je pove}ao i broj pogubqenih, sa nekoliko hiqada tela prona|enih u grobnicama, pomo}u pretpostavke da postoje jo{ neotvorene grobnice u kojima bi se mogao nalaziti sli~an broj tela, ~ime bi se pribliìli poèqnom ukupnom zbiru. Ovo nije rad pravog sudskog tela, ve} pre politi~ki vo|ena i upravqana travestija sudstva.11 ja: rat koji se mogao izbe}i (Yugoslavia: The Avoidable War, New York: Frontier Theatre & Inc., 2000). 9 Tuìla{tvo Tribunala protiv Radislava Krsti}a (IT–98–33-T), transkript, 6. april 2001, p. 9532. 10 Sudija Almiro Rodrigues et al., , Tuìla{tvo protiv Radislava Krsti}a (IT–98–33-T), 2. avgust 2001, paragraf 77. 11 Vidi John Laughland, (Ann Arbor, MI: Pluto Press, 2007).

Edvard S. Herman: RAZMI[QAWA O MASAKRU U SREBRENICI 31

Jo{ jedna neobi~na i ~udnovata okolnost je {to se odràla ukupna brojka od 8.000. Ta je brojka izneta mnogo pre nego {to su o brojnim smrtnim slu~ajevima predstavqeni ikakvi ozbiqni dokazi, ali odràla se do danas; oni koji je zastupaju jo{ se bore da izna|u dokaze kojima }e je potkrepiti. U ve}ini slu~ajeva prvobitni broj stradalih u katastrofama biva preteran, da bi se postepeno smawivao nakon prikupqawa dokaza, kao {to je to bio slu~aj 11. septembra, kada je ukupan broj poginulih u Wujorku sa 6.900 spu{ten na 2.700.12 Za Srebrenicu je, me|utim, prevladala stabilnost. Obdukcijski izve{taji koje je MKSJ predstavio izme|u 1996. i 2002. sadrè dokaze o smrti svega 1.923 osoba, od kojih su mnoge, o~igledno, poginule u borbi.13 Posle toga, Me|unarodna komisija za nestala lica iznela je tvrdwu da je od jula 2011. identifikovala preko 6.598 stanovnika Srebrenice koji su nestali po{to je grad 11. jula 1995. pao u ruke bosanskih Srba, na osnovu poklapawa DNK izme|u posmrtnih ostataka prona|enih u takozvanim srebreni~kim grobnicama i DNK ìvih srodnika nestalih lica.14 Takvi dokazi, me|utim, nisu stavqeni na raspolagawe odbrani u pravnim slu~ajevima, a dokazi zasnovani na DNK ne prave razliku izme|u smrti u borbi i smrti usled pogubqewa, niti mogu pokazati vreme i mesto pogibije. Postoje naravno i iskazi svedoka. Jedan od va`nijih bio je Draèn Erdemovi}, koji je svedo~io na svim velikim su|ewima i kome je Tribunal (i wegovi sponzori iz NATO-a) pruìo sigurnu luku. Radi se o pla}eniku hrvatskog porekla, ~ija je mala grupa egzekutora sredinom jula 1995. bila na odmoru, u okviru slu`be pri vojsci bosanskih Srba, a pla}eno im je u zlatu po{to su obavili zadatak i, navodno, ubili 1.200 zatvoVidi David Peterson, “”, ZNet, 14. jun 2004. Vidi Qubi{a Simi}, œPresentation and Interpretation of Forensic Data (Pattern of Iwury Breakdown)Œ, u Stephen Karganovic, prir., (Beograd: Istorijski projekat Srebrenica, 2011), pp. 93–108; posebno pp. 94–104. Tako|e vidi Simi}, œAnalysis of Srebrenica Forensic Reports Prepared by ICTY Prosecution ExpertsŒ, Ibid, pp. 73–91. 14 Vidi œ613 Srebrenica Victims to be Buried at a Memorial Ceremony in Poto~ariŒ”, ICMP, 10. jul 2011. 12 13

SREBRENICA — falsifikovawe istorije

renika, bosanskih Muslimana. Erdemovi}eva pri~a bila je neuverqiva, puna protivre~nosti. Nalazi sa poqa na kojima su izvr{ena ubistva nisu je podràli, a wegove navodne akcije bile su suprotne interesima komande bosanskih Srba. Ipak, on je bio spreman da govori o ume{anosti komande, a to je wemu i wegovim tvrdwama donelo qubav i za{titu NATO-a i MSKJ. Mada ga je pratilo jo{ {est kolega ubica, MKSJ nikada nijednog od wih nije pozvao da svedo~e o toj temi, a samo ga je Milo{evi} donekle kriti~ki unakrsno ispitao. U kwizi @erminala îvikova Srebrenica: krunski svedok15 nedvosmisleno je pokazano da je svedo~io la`no i da je MKSJ u~estvovovao u wegovim laìma. Isto je pokazano i u delu ~iji sam ja prire|iva~, Masakr o Srebrenici: dokazi, kontekst, politika.16 Zapadni mediji potpuno su potisnuli dokaze iz îvikovqeve kwige, iako je Erdemovi} bio glavni svedok u nizu su|ewa pred MKSJ, ~ija su meta bili Srbi i ~iji su ishod dugogodi{we zatvorske kazne. Ovo jasno ilustruje ~iwenicu da mejstrim mediji na Zapadu veoma ~esto prihvataju partijsku liniju i odbijaju bilo kakav poku{aj da se ona ospori — oni de facto sluè kao propagandni sistem i u tom smislu rade sa ciqem da obezbede pristanak na stavove vladaju}e klase na na~in koji je toboè svojstven totalitarnim sistemima a suprotan zapadnim principima. U skladu s tim, pretvorili su „masakr u Srebrenici“ u za{ti}enu zonu ~ije navodne istine sluè zapadnim interesima kao i interesima nesrpskih nacija danas razbijene Jugoslavije. „Masakr“ je politi~ki trijumf: za bosanske Muslimane, Hrvate (koji su se tada spremali da narednog meseca zapo~nu etni~ko ~i{}ewe Krajine) i Sjediwene Dràve, koje su tako mogle da opravdaju direktan napad na Srbiju, izgradwu xinovske vojne baze na Kosovu i zapo~iwawe ostalih „spasila~kih misija“ i „humanitarnih intervencija“ {irom Zemqine kugle. Ipak, razumni qudi bi trebalo da se uzdrè od dono{ewa zakqu~aka i pokaù voqu, uz ~ak nestrpqewe, da prou~e sve dokaze. 15 @erminal îvikov, Srebrenica: The Star Witness, Trans. John Laughland (Belgrade: Srebrenica Historical Project, 2010). 16 Herman, Masakr u Srebrenici: dokazi, kontekst, politika.

Qubi{a Simi}

SREBRENICA U SVETLU SUDSKOMEDICINSKIH DOKAZA Qubi{a Simi}: S

REBRENICA U SVETLUâ&#x20AC;Ś

Skoro da nijedan doga|aj u skorijoj pro{losti nije pokazao toliki stepen rezistentnosti na vreme i na pojavqivawe novog dokaznog materijala kao {to to ~ini Srebrenica. Bezmalo 17 godina od zavr{etka rata u Bosni i daqe je aktuelna kao da se dogodila pre nekoliko dana i predstavqa se na nepromewen na~in. Dobar deo svoje snage Srebrenica crpi od onih koji su devedesetih godina bili odgovorni za fabrikovawe mitova. Me|u wima, Srebrenica je svakako jedan od najve}ih. Jednom oblikovan mit preìveo je zahvaquju}i obilatoj propagandnoj podr{ci medija. Dodatnu pomo} da preìvi srebreni~ki mit dobija od onih koji se srebreni~kom problematikom bave na povr{an ili na nau~no neutemeqen na~in. [to je jo{ opasnije, deluju}i pod okriqem pojedinih organizacija ili pod pla{tom me|unarodnog pravosu|a, oni vr{e nasiqe nad ~iwenicama. Te{ko je suprotstaviti se medijima, ali zato za ove druge imamo adekvatan odgovor. Wihova sklonost ka dono{ewu proizvoqnih zakqu~aka koji samo na kratko produàvaju ìvot srebreni~kom mitu pruà nam mogu}nost da ih razoruàmo i da otkopamo i iznesemo kqu~ne ~iwenice koja se posledwih 17 godina bri`qivo sakrivaju od o~iju {ire javnosti. Pri tom, treba imati u vidu da je nastojawe da se do|e do celovite slike u velikoj meri zakomplikovao Ha{ki tribunal svojim presudama koje su posluìle kao platforma za nametawe jednostranog i

SREBRENICA — falsifikovawe istorije

~iweni~no neutemeqenog stava o doga|ajima u julu 1995. u Srebrenici. No krenimo redom. Prvo zapetqavawe Gordijevog ~vora desilo se izricawem presude generalu Krsti}u 2001. godine. U paragrafu 82 prvostepene presude, Krsti}evo Ve}e konstatuje da „od vremena zauzimawa Srebrenice, poprili~no vi{e od 7.000 lica nedostaje“ i da se iz spleta okolnosti da zakqu~iti da je „ve}ina nestalih lica streqana i sahrawena u masovnim grobnicama.“ U tom trenutku ekshumirano je po tvrdwama suda 2.028 tela.1 Me|utim, takva spoznaja ne spre~ava sudsko ve}e da usvoji zakqu~ke tuìla{tva da su preostala neotkopana i neidentifikova tela, koja se navodno nalaze u dodatnih 18 masovnih grobnica, tako|e `rtve streqawa. Ve}e u presudi navodi non{alantnu procenu da se u neotkopanim grobnicama nalazi jo{ 2.571 telo, {to bi im uz gore navedenih 2.028 tela dalo broj koji bi jo{ uvek bio ispod mete od sedam do osam hiqada, ali bi bio primereniji zakqu~cima navedenim u presudi. Simptomati~no je za na~in razmi{qawa suda da se sudsko ve}e ni jednog trenutka ne bavi o~iglednim pitawem. Kako se do{lo do broja tela u jo{ neotkopanim masovnim grobnicama, ne navode}i ~ak ni lokalitete tih grobnica ~iji neekshumirani i neobra|eni sadràj Ve}e unapred ugra|uje u svoju presudu? Po inerciji sopstvenog rezonovawa, i bez dokaza, Ve}e preuzima tvrdwu tuìla{tva da se u neotkopanim grobnicama nalaze — `rtve streqawa.2 Istina, u paragrafu 77 u prvostepenoj presudi Krsti}u, Ve}e prihvata da je jedan broj qudi „mogao poginuti i tokom borbenih dejstava“, ali se ne upu{ta u procene o broju. Rezultati do kojih smo mi do{li 1

Prvostepena presuda Krsti}u, par. 80. Autopsijski izve{taji sadr`e niz primera slu~ajeva koji se, da ih je sud propisno razmotrio, ne bi mogli pribrojati skupini streqanih. U izve{tajima GL01/758B i GL01/760B sa lokaliteta Glogova stoji da su u xepovima nastradalih osoba prona|eni no`evi. To ukazuje da su te osobe najverovatnije poginule u borbenim dejstvima, jer da su bile zarobqene prilikom pretresa hladno oru`je bi im bilo oduzeto. U izve{taju ZJ05B189, sa lokaliteta Zeleni Jadar, stoji da je osoba stradala od {rapnela, {to nesumwivo iskqu~uje mogu}nost streqawa. Ovi primeri pokazuju prednost autopsijskih izve{taja u odnosu na DNK nalaze kao nesravweno pouzdaniji metod za utvr|ivawe relevantnih okolnosti, a pre svega verovatnog uzroka smrti. 2

Qubi{a Simi}: SREBRENICA U SVETLUâ&#x20AC;Ś

Tabela sa prikazom kompletnih podataka

bri`qivom analizom celokupnog forenzi~kog materijala Ha{kog tribunala, koji smo u svojstvu ~lana jednog tima odbrane u Hagu imali na raspolagawu, pokazuju da je 2002. godine, na kraju terenskog rada svoje forenzi~ke ekipe, Tuìla{tvo raspolagalo sa ukupno 1.923 tela. U ovaj broj ulaze i grobnice otkopane nakon presude izre~ene generalu Krsti}u, {to zna~i da u vreme izricawa navedene presude nikako nisu mogli imati 2.028 tela kao {to tvrde, nego je taj broj bio mawi. Da bi bilo jasno treba napomenuti da celokupan fond posmrtnih izve{taja koji su se nalazili na raspolagawu Ha{kog tribunala 2008. godine sadrì ukupno 3.568 izve{taja, i da smo u na{oj analizi obradili svaki od wih.3 S razlogom ko3 U svojstvu ~lana tima odbrane pukovnika Qubi{e Beare na su|ewu grupi optuènih u predmetu Popovi} i drugi u Hagu, dr Qubi{a Simi} je imao dostup svoj sudskomedicinskoj dokumentaciji koju je koristilo Tuì-

SREBRENICA — falsifikovawe istorije

ristim termin „3.568 izve{taja“, a ne „3.568 tela“ zato {to kada je u pitawu Srebrenica jedan autopsijski izve{taj ne zna~i jedno telo. Kao {to smo u raznim publikacijama i tokom ve{ta~ewa pred Sudom Bosne i Hercegovine u Sarajevu pokazali, najve}i broj izve{taja — a to je 44,4 odsto — sadrì samo mawi deo tela, ponekad samo po jednu kost ili fragment kosti. Posmrtni ostaci iz ove kategorije, na koje se skoro polovina ovih izve{taja odnosi, ne dozvoqavaju izvla~ewe nikakvog zakqu~ka o na~inu i uzroku smrti, {to ih ~ini neupotrebqivim za utvr|ivawe bilo kakvih sudsko-medicinskih ~iwenica u krivi~nom procesu. Kada se uzme u obzir da qudsko telo sadrì preko 200 kostiju, postaje jasno za{to se jedan autopsijski izve{taj ovakve vrste ne moè razmatrati kao jedno telo. To zna~i da je broj tela, odnosno lica nastradalih od svih uzroka koja se nalaze u srebreni~kim grobnicama, daleko mawi od broja izve{taja. To se moè lako uo~iti analizom masovnih grobnica i grafikona gde se prikazuje stawe u tim masovnim grobnicama.4 Da bi rezultati ra{~lawivawa masovnih grobnica vezanih za Srebrenicu bili potpuno pregledni, kao {to se na grafikonu vidi wihov sadràj smo podelili u pet grupa. U prvoj grupi nalaze se tela ili posmrtni ostaci u kojima su prona|eni povezi preko o~iju i/ili ligature. Drugoj grupi pripadaju tela kod kojih je prona|en metak ili povrede nastale od metka. Takve povrede ne upu}uju na decidirane zakqu~ke o na~inu smrti jer su mogle nastati kako tokom borbenih dejstava, tako i tokom streqawa zarobqenika, ali ne iskqu~uju ovo posledwe. Tre}oj grupi pripadaju tela kod kojih nije bilo izolovanih povreda od metka nego su uz metak prona|eni i metalni fragmenti razli~itih vrsta ~ije se poreklo sa sigurno{}u ne la{tvo Ha{kog tribunala. Dr Simi} je tako|e svedo~io u svojstvu ve{taka pred Sudom Bosne i Hercegovine u predmetima Jevi} i drugi, Pelemi{ i Peri}, i Dragan Ne{kovi} i drugi. 4 Detaqan presek i analiza svih srebreni~kih masovnih grobnica dostupni su na: http://www.srebrenica-project.com/index.php?option=com_content&view=category&layout=blog&id=23&Itemid=21 Na istom mestu postavqeno je svih 3,568 autopsijskih izve{taja forenzi~ara Ha{kog tribunala.

Qubi{a Simi}: SREBRENICA U SVETLUâ&#x20AC;Ś

moè odrediti ili ~ije poreklo vodi od granate ili mine. U ovoj kategoriji nalaze se i tela gde su prona|eni samo razli~iti metalni fragmenti. êtvrta grupa odnosi se na kompletna ili skoro kompletna tela kod kojih nije bilo mogu}e utvrditi uzrok smrti. Peta, i najve}a grupa, jesu zapravo izve{taji gde su prona|eni samo mawi delovi tela, vrlo ~esto samo jedna kost, ili izolovano stopalo u ~izmi, butna kost, patela i sli~no. U toj kategoriji nalazi se 1.583 izve{taja od ukupno 3.568 koliko su forenzi~ki stru~waci Tuìla{tva Ha{kog tribunala sa~inili, ili izraèno procentima â&#x20AC;&#x201D; 44,4 odsto. Taj broj jo{ vi{e dobija na zna~aju ako se uzme u obzir da u 92,4 odsto izve{taja iz ove kategorije, forenzi~ari Tribunala nisu utvrdili uzrok smrti. Na osnovu analiziranih obdukcionih nalaza i izvedene klasifikacije wihovog sadràja, profesionalno odgovorno mogli bi se izvu}i slede}i zakqu~ci o verovatnoj sudbini lica na koja se ovaj materijal odnosi. 1. Prva grupa sastoji se od 442 tela na kojima su prona}eni povez preko o~iju i/ili ligature na rukama. Prema slobodnoj proceni suda, kada je re~ o ovakvim izve{tajima, te osobe mogu se tretirati kao streqane. 2. Kod 655 tela prona|ene su povrede koje se u forenzi~kim izve{tajima vode kao povrede nastale od metka i na osnovu samo te okolnosti nije mogu}e precizirati da li su te osobe streqane ili su podlegle povredama zadobijenim tokom borbenih dejstava, ili je do smrtnog ishoda do{lo na neki drugi na~in. Me|utim, na osnovu opisa povreda u autopsijskim izve{tajima, za oko 150 `rtava u ovoj grupi moè se sa visokim stepenom sigurnosti re}i da nisu stradali od pu{~anog zrna zato {to pokazuju obrazac povre|ivawa koji po svojim karakteristikama, u smislu veli~ine defekta na kostima i izraène fragmentacije kostiju, vi{e odgovara dejstvu Prage ili nekog sli~nog oru`ja nego dejstvu obi~nog pu{~anog zrna.5 5 Na primer: defekti na lobawi uz fragmentaciju ve}u od 10 sm. ili fragmentacija lopatice sa prelomom susednih {est rebara, {to se moè na-

SREBRENICA â&#x20AC;&#x201D; falsifikovawe istorije

3. Za izvestan broj `rtava (477) moè se sa prihvatqivim stepenom profesionalne sigurnosti re}i da nisu bili streqani jer je kod wih utvr|eno prisustvo {rapnela i drugih metalnih fragmenata, koji ne vode poreklo od metka ili ~ije poreklo pouzdano nije utvr|eno. Ovakvi izve{taji navode na zakqu~ak da je jedan zna~ajan broj `rtava nastradao tokom borbenih dejstava, odnosno tokom povla~ewa 28. divizije ABiH ka Tuzli. 4. Za 411 tela nije bilo mogu}e utvrditi da li se radi o pogubqewu ili ne zato {to su ta tela nekompletna i ne moè im se ustanoviti uzrok smrti. Ovoj skupini tako|e pripadaju i tela na kojima nisu prona|eni nikakvi tragovi projektila, pa samim tim uzrok nasilne smrti nije ni mogao biti utvr|en. 5. Posledwa i najve}a skupina izve{taja, ukupno 1.583, sadrì ne tela ili znatne delove tela, nego samo po nekoliko kostiju. Na osnovu takvih izve{taja, kao {to je napred navedeno, nije mogu}e izvu}i nikakve zakqu~ke, tim pre {to veliki procenat tih izve{taja ne opisuje nikakve traume. Ovo potkrepquje i ~iwenica da u 92,4 odsto slu~ajeva u ovoj grupi u autopsijskim izve{tajima koje su sa~inili sudsko-medicinski stru~waci Ha{kog tuìla{tva uzrok smrti zvani~no nije mogao biti utvr|en. Na osnovu navedene slike, koja je veoma heterogena, mogu}e je izvesti slede}i zakqu~ak. Da je ta~no da ogromnom ve}inom posmrtni ostaci u srebreni~kim masovnim grobnicama pripadaju pogubqenim licima, kao {to se u optu`nicama i presudama Ha{kog tribunala i Suda BiH tvrdi, o~ekivalo bi se da }e pregled autopsijskih izve{taja pokazati uglavnom jednoobrazan tip rawavawa, u skladu sa tom hipotezom. Empirijski dokazi, naprotiv, ukazuju na izuzetnu raznovrsnost u obrazcu rawavawa i u op{tem stawu posmrtnih ostataka. Dakle, hipoteza nije potvr|ena. }i u forenzi~kom materijalu. Videti slu~aj No RV02 /308B u forenzi~kom arhivu Ha{kog tribunala. U forenzi~koj terminologiji, karakter ovakvih povreda se opisuje kao burst out rana, {to u ve}ini slu~ajeva iskqu~uje obi~an metak.

Qubi{a Simi}: SREBRENICA U SVETLU…

Kontrolna analiza I pored ~iwenice da su ovi rezultati vi{e nego jasni, smatramo da bi bilo od op{teg interesa da izvr{imo jo{ jedno istraìvawe jer nam prethodno nije dalo sasvim pouzdan uvid u ukupan broj stradalih. Zbog velike koli~ine izve{taja koji sadrè samo po nekoliko kostiju, èleli smo da rezultate proverimo i na drugi na~in, te smo pribegli dodatnom ispitivawu. Jedan od na{ih osnovnih ciqeva je da utvrdimo {to ta~nije ukupan broj tela u navednim masovnim grobnicama. Osnova od koje smo krenuli bila je prebrojavawe lobawa i butnih kostiju. S obzirom na to da su u velikom broju slu~ajeva lobawe smrskane ili raspar~ane, ponekad i na vi{e od 20 kostiju, taj pristup se nije pokazao plodnim pa smo pre{li na prebrojavawe butnih kostiju u svih 3.568 autopsijskih izve{taja forenzi~kih stru~waka Ha{kog tribunala. U na{em istraìvawu prebrojali smo sve desne i leve butne kosti, kao i fragmente butnih kostiju gde se moglo utvrditi da li pripadaju desnoj ili levoj kosti. Za jedan mali broj fragmenata (ukupno 28) zbog wihove veli~ine nije se moglo utvrditi da li pripadaju desnoj ili levoj butnoj kosti. Kao {to se iz tabele moè videti, rezultati ovog istraìvawa u izuzetnoj meri se poklapaju sa prethodnom analizom. Primenom obe metodologije utvr|eno je da je ukupni broj tela prona|enih u navedenim masovnim grobnicama mawi od dve hiqade, preciznije negde izme|u 1.919 i 1.923. Ova ukupna cifra za sve grobnice — da naglasimo — obuhvata obe kategorije lica, kako one koji su mogli biti streqani tako i one koji su verovatno poginuli tokom borbenih dejstava. Ovim je na{a teza, na koju smo u glavnom istraìvawu ukazali, a to je da se znatan broj izve{taja (44,4 odsto) koji se sastoje iz fragmenata ne moè ni aproksimativno tretirati kao telo, potpuno dokazana. Broj takvih izve{taja, da jo{ jednom ponovimo je 1.583. Kada broj tih izve{taja (1.583) oduzmemo od ukupnog broja „slu~ajeva“ za koje stru~waci tribunala vode obdukcioni protokol (3.568) dobijamo cifru od 1.985 tela razli~ite kompletnosti, {to se u prihvatqivim okvirima poklapa sa rezultatima na{e kontrolne analize sa osloncem na butne kosti, koja nam

SREBRENICA â&#x20AC;&#x201D; falsifikovawe istorije

daje merni opseg od ukupno izme|u 1,919 i 1,923 usmr}enih osoba u masovnim grobnicama koje su vezane za Srebrenicu. Masovne grobnice

Desna butna kost

Leva butna kost

Fragment kosti

Lipqe

131

Ravnice

221

224

Glogova

275

273

^an~ari cesta

233

240

Kozluk

318

315

Hoxi}i cesta

155

156

Cerska

146

Nova Kasaba

La`ete

110

Pilica

115

Zeleni Jadar

116

113

Brana

Kowevi} Poqe

Ukupan broj butnih kostiju

1.919

1.923

Ako je svrha ekshumacija na terenu i autopsijskih izve{taja koje su sa~inile sudskomedicinske ekipe Tu`ila{tva Ha{kog tribunala bila da pru`i dokumentovanu podlogu za tezu o streqawu sedam do osam hiqada zarobqenih osoba nakon pada srebreni~ke enklave u julu 1995, zadati ciq nije postignut. Iz wihovih nalaza jasno proizilazi da nekoliko stotina lica verovatno jeste bilo streqano, ali na osnovu takvog fo-

Qubi{a Simi}: SREBRENICA U SVETLU…

renzi~kog materijala nije mogu}e potkrepiti cifru koja se navodi ne samo u optu`nicama nego i u nekoliko ve} pravosna`nih presuda MKTBJ. Od 2007. godine, po~ev sa predmetom Popovi} i drugi, standardni pristup koji je karakteristi~an za sudsku medicinu u krivi~nim slu~ajevima — autopsijski izve{taji sa detaqnim opisom povreda i op{teg stawa posmrtnih ostataka — preme{ten je u drugi plan. Zamewen je rezultatima DNK uparivawa koje je obavio ICMP, Me|unarodna komisija za nestala lica u svojim laboratorijama u Bosni i Hercegovini. DNK nalazi predstavqeni su Ha{kom tribunalu (i Ve}e je to usvojilo) kao napredna savremena metoda za re{avawe kqu~nih pitawa u vezi sa doga|ajima u Srebrenici. Istovremeno, autopsijski izve{taji diskretno su skloweni sa horizonta javne pa`we. Nagli gubitak zna~aja autopsijskih izve{taja predstavqa ~iwenicu koja je sama po sebi od velikog zna~aja. Povrede i wihovi uzroci, implikacije prona|enih projektila od mina i granata, kao i druge sli~ne forenzi~ke pojedinosti, prestali su da bivaju aktivan predmet sudske rasprave. Novina se sastoji iz slede}eg: u predmetu Popovi} i drugi pred Ha{kim tribunalom, tehnologija DNK uvedena je kao primarno sredstvo za utvr|ivawe broja streqanih `rtava i dokazivawe da se u Srebrenici dogodio genocid. Nastranu to, {to je vi{egodi{wi istra`iva~ki rad na terenu u ekshumirawu masovnih grobnica i sastavqawu forenzi~ki zna~ajnih autopsijskih izve{taja time ba~en u zasenak. Na velika zvona, izvo|eni su dokazi nove vrste. U presudi u predmetu Popovi} govorilo se o 5.336 identifikovanih streqanih lica a „potencijalno“ o 7.826,6 povezivale su se primarne sa sekundarnim i tercijarnim masovnim grobnicama pri ~emu su se koristili argumenti do tada nepoznati u sudskomedicinskoj praksi u nastojawu da se cifra streqanih {to vi{e pove}a. Prakti~ni u~inak ove velike predstave, ako bi nenau~ne premise na kojima po~iva bile prihva}ene, jeste to da bi poku{aji da se analiti~ki ra{~lani sudbina stradalih Muslima6

Popovi} i drugi, prvostepena presuda, par. 624.

SREBRENICA â&#x20AC;&#x201D; falsifikovawe istorije

na iz srebreni~ke enklave posle 11. jula 1995. bili prakti~no obesmi{qeni. Ako bi problematika bila zatvorena u okvire DNK uparivawa, poginuli tokom borbenih dejstava postali bi nevidqivi zato {to su jedino autopsijski izve{taji materijalan dokaz koji razja{wava wihovu sudbinu.7 Stvarno streqanim licima prikqu~ilo bi se mno{tvo drugih, koji to nisu bili. Nastradali iz svih kategorija bili bi izme{ani ne radi utvr|ivawa istine nego radi postizawa propagandnog efekta. Mi smo ovu novu taktiku odmah prepoznali i upozorili smo javnost da je za rasvetqavawe doga|aja u Srebrenici DNK tehnologija beskorisna. Ona ne pruà odgovore na dva glavna pitawa koja se postavqaju u kontekstu utvr|ivawa krivi~ne odgovornosti: uzrok smrti i vreme smrti. DNK moè da bude vrlo koristan u svom domenu: identifikacija stradalih i povezivawe razbacanih posmrtnih ostataka iste osobe. Me|utim, o uzroku ili prirodi povreda koje su dovele do smrtnog ishoda, {to je u mnogim slu~ajevima kqu~no za razlikovawe streqanih od poginulih tokom borbenih dejstava, DNK tehnologija ne moè da kaè â&#x20AC;&#x201D; ni{ta. Drugi vid zloupotrebe DNK analize koji je nakon ovakvog uvo|ewa ubrzo do{ao do izraàja jeste nau~no neutemeqeno povezivawe raznih grobnica u funkciji uporno zacrtanog ciqa da se broj mrtvih koji bi se mogli vezati za Srebrenicu pove}a. U tu svrhu, na osnovu prisustva delova jednog ili dva tela iz sekundarne grobnice za koje se utvrdi pozitivna DNK veza sa primarnom, celokupni sadràj tih masovnih grobnica, bilo da su one sekundarne ili tercijarne, sabira se sa primarnom. To moèmo ilustrovati na primeru Pilice, jer od svih grobnica ona se ponajvi{e pomiwe kako pred Ha{kim tribunalom tako i pred Sudom BiH. Jedno od mojih svedo~ewa u 7 Va`nost autopsijskih izve{taja, koji sadrè podatke o obrazcu rawavawa, za utvr|ivawe uzroka i na~ina smrti ovih dana dobila je potvrdu posle misterioznog pokoqa preko 100 civila u sirijskom gradu Huli. Jedna strana tvrdi da su stradali `rtve artiqerijskog napada vladinih snaga na civile, dok druga tvrdi da su vinovnici zlo~ina pobuwenici, i da su ga izvr{ili sa propagandnom namerom da za zlo~in bude optuèna vlada. [ta god bilo na stvari, ovo ilustruje zna~aj i implikacije pouzdanih odgovora na ovakva pitawa u sli~nim situacijama.

Qubi{a Simi}: SREBRENICA U SVETLU…

svojstvu ve{taka pred Sudom BiH odnosilo se upravo na ovu masovnu grobnicu. Masovna grobnica Ekonomija „Brawevo“ — Pilica kao primarna sadrì 115 tela. To je minimalan broj tela na osnovu prebrojanih butnih kostiju, ali on moè biti i za nekoliko tela ve}i s obzirom na to da je bilo izme{tawa u sekundarne grobnice pa zato postoji mogu}nost da su neka tela nekompletna. DNK analizom koju je obavio ICMP identifikovane su 124 osobe, {to u ovom slu~aju ne predstavqa zna~ajnu razliku. To je daleko mawe od 1.200 tela za koje je Draèn Eremovi}, kao jedan od kqu~nih svedoka — u~esnika Ha{kog tribunala u ovom zlo~inu pred sudom tvrdio da je bilo streqano na Ekonomiji „Brawevo“ u Pilici. Da bi se nadomestila razlika izme|u materijalnih dokaza i Erdemovi}eve nepotkrepqene tvrdwe,8 sudu je bilo predo~eno re{ewe u obliku DNK nalaza. Naime, pored gore navedenih 115 lica, ili po tvrdwama ICMP 124 lica, kori{}ewem rezultata DNK uparivawa utvr|eno je da jo{ 32 lica prona|enih u sekundarnim masovnim grobnicama vodi poreklo iz Pilice. âk kada bi ovakva analiza bila prihva}ena, novi broj stradalih od oko 150 lica i daqe je daleko mawi od 1.200. Kreativni name{tenici ICMP zato su pribegli slede}oj dovitqivoj konstrukciji: ako se uparivawem DNK za jedno telo utvrdi da se wegovi delovi nalaze i u primarnoj ili u sekundarnoj grobnici, onda se celokupan sadràj sekundarne masovne grobnice pripisuje primarnoj bez obzira na to {to ni za jedno drugo telo u toj sekundarnoj masovnoj grobnici nema DNK poklapawa. Takvim na~inom povezivawa u ovom konkretnom slu~aju vol{ebno se stiglo do broja od 1.052 lica za koja se sada tvrdi da vode poreklo iz masovne grobnice Pilice. Da bi se to postiglo, u ovom konkretnom slu~aju primarnoj grobnici su pripisivane tercijalne grobnice koje ~ak nemaju ni jednu direktnu DNK vezu. Na takav na~in, navedenoj primarnoj grobnici u Pilici pridodate su sekundarne grobnice ân~ari cesta 5, 8 Po oceni prof. Edvarda Hermana, ti, i mnogi sli~ni, stavovi li{eni materijalnog pokri}a predstavqaju œbare assertionsŒ, ili œgole tvrdweŒ.

SREBRENICA — falsifikovawe istorije

Kamenica 6 i Kamenica 10, bez ikakvog upori{ta u DNK analizi. Primera manipulacije DNK rezultatima je bezbroj. Danas postoji ~ak i mogu}nost izrade la`nih DNK profila koji sasvim ubedqivo deluju i koje je bez posebne opreme te{ko prepoznati.9 Kako god, mit o univerzalnoj i nenamenskoj primeni tehnologije DNK je sru{en i Sudu u Sarajevu (a uskoro i Tribunalu u Hag). Saop{teno je da DNK nije relevantan za re{avawe srebreni~kog pitawa. Nema sumwe da }e protagonisti srebreni~kog mita uraditi sve {to je u wihovoj mo}i da ga odr`e i za{tite od nau~no utemeqene kritike {to du`e.

PRILOG Dr Tomas Parsons, direktor Forenzi~kih studija u Me|unarodnoj komisiji za nestala lica ‰ICMPŠ u Sarajevu, ustanove koja igra vode}u ulogu u prikupqawu i obradi materijala za DNK analize u vezi sa Srebrenicom svedo~io je 22. marta 2012. na su|ewu Radovanu Karaxi}u. Tokom unakrsnog ispitivawa Parsons je na pitawe optuènog potvrdio da DNK analiza ne pruà nikakve informacije o okolnostima smrti. Po9 Ovo je u forenzi~koj praksi tako izraèn problem da je izraelska biolo{ka laboratorija Nucleix iz Tel Aviva proizvela opremu koja sa visokim stepenom pouzdanosti razlikuje prave od, do neprepoznatqivosti falsifikovanih, la`nih DNK rezultata. Po{to laboratorija ICMP u Tuzli, koja se bavi DNK uparivawem i ~ije rezultate Ha{ki tribunal uvaàva, ne dozvoqava nezavisnim laboratorijama da kori{}ewem istih uzoraka verifikuju wene rezultate, tvrdwe ICMP o hiqadama identifikacija srebreni~kih `rtava postaju vrlo sumwive. Me|utim, u presudi u predmetu Popovi} i drugi, par. 624, pretresno Ve}e MKTBJ izri~ito napomiwe da se wegova presuda temeqi na neproverqivim DNK podacima ICMP, ili „golim tvrdqama“, kako bi se izrazio profesor Herman.

Qubi{a Simi}: SREBRENICA U SVETLU…

sle izvornog teksta ispitivawa na engleskom, u produ`etku navodimo i srpski prevod. Prosecutor v. Karadzic, trial session, Thursday, 22 March 2012, Transcript, p. 26633 5 6 7 8 9 10 11 12 13 14 15 16 17 18 19 20 21 22

Q. ‰InterpretationŠ Thank you. Do we then — should we then understand that your position is that those DNA profiles that you established and linked to the events in Srebrenica in 1995, should we understand — or can you tell us whether you have established the manner of their death? A. The manner of death has been established in a very, very large number of those cases by the pathologists in question. But the manner of death played no role in the establishment of this list. Q. Thank you. And do you know that the indictment here, one of the charges is unlawful killings and executions. So is it your claim that those people whose DNA profiles you have established were killed in an unlawful manner and did you separate that from those who were killed in action? A. The ICMP does not concern itself with whether — with the legal question of how these people were killed or — particularly with whether their deaths were lawful or not. I'm reporting on the identifications that have been made with regard to mortal remains recovered from these graves.

Dr. Parsons was the director of the forensic sciences for the International Commission for Missing Persons which operates a highly experienced DNA laboratory system active since 2001. ‰Transcript (Unofficial), Prosecutor v. Karadzic, 21 March 2012, p. 2 and 3Š Prevod na srpski jezik Tu`ilac protiv Karaxi}a, glavni pretres, ~etvrtak, 22 mart 2012, Transkript s. 26633, alineje 10 — 22. Pitawe Radovana Karaxi}a: …mo`ete li nam re}i da li ste ustanovili na~in wihove smrti?

SREBRENICA â&#x20AC;&#x201D; falsifikovawe istorije

Odgovor Tomasa Parsonsa: Na~in smrti je bio utvr|en u vrlo velikom broju tih slu~ajeva od strane patologa. Me|utim, na~in smrti nije igrao nikakvu ulogu u proizvodwi ovog spiska. Pitawe Radovana Karaxi}a: Kao {to vam je poznato, jedna od optu`bi ovde odnosi se na protivpravno ubijawe i streqawe. Dakle, da li vi tvrdite da su ti qudi ~ije ste DNK profile ustanovili bili ubijeni na protivpravan na~in i da li ste ta lica razdvajali od osoba koje su poginule u borbi? Odgovor Tomasa Parsonsa: Me|unarodni komitet za nestale osobe se ne bavi pitawem kako su te osobe bile ubijene, niti da li je wihova smrt bila zakonita ili ne. Ja pru`am izve{taj o identifikacijama koje su bile obavqene u vezi sa posmrtnim ostacima koji su bili ekshumirani iz masovnih grobnica. Tomas Parsons je direktor forenzi~kih studija u Me|unarodnoj komisiji za nestala lica â&#x20AC;°ICMPĹ

@erminal ^ivkov1

SLU^AJ D. ERDEMOVI]A I NEOTKRIVENA ISTINA O SREBRENICI @erminal ^ivkov: S

LU^AJ D. ERDEMOVI]A

Jugoslovenska policija uhapsila je 2. marta 1996. godine u Novom Sadu dva vojnika armije Republike Srpske (RS), Draèna Erdemovi}a i Radoslava Kremenovi}a. Oni su zatraìli u Beogradu kontakt s predstavnicima Me|unarodnog tribunala za biv{u Jugoslaviju (MTBJ) da bi saop{tili Tribunalu o nekom vojnom zlo~inu u Bosni, u kojem je Erdemovi} li~no u~estvovao. Pre nego {to su uhap{eni, wih dvojica su 1. marta razgovarali sa dvoje zapadnih novinara: Vanesom Vasi}-Jenekovi} iz AVS i Reno @irar iz pariskog ~asopisa Figaro. 13. marta Figaro je objavio veliki ~lanak o Erdemovi}u. U tom tekstu Erdemovi} tvrdi da se dogovorio sa istra`nim sudijom Tribunala, da Tribunal ne podigne optu`nicu protiv wega. U Hagu }e Erdemovi} biti samo svedok, a ne i optuèni. Posle toga }e se preseliti sa svojom porodicom u jednu od zapadnoevropskih zemaqa. Jugoslovenske vlasti su 6. marta po~ele sudsku istragu protiv Erdemovi}a i Kremenovi}a. Erdemovi} je priznao da su u julu 1995. godine, on i jo{ sedam boraca iz sastava 10-og diverzantskog odreda Armije RS, streqali kod sela Pilice u BiH oko 1.200 civila muslimanske nacionalnosti. 7. marta glavni tuìlac Tribunala Ri~ard Goldstoun zatraìo je od 1 Predavawe na Me|unarodnom simpozijumu o Srebrenici i Ha{kom tribunalu odrànom u Ruskoj akademiji nauka u Moskvi 22â&#x20AC;&#x201C;23. aprila 2009. godine.

SREBRENICA — falsifikovawe istorije

jugoslovenskih vlasti da oba vojnika isporu~e Tribunalu. 30. marta avion jugoslovenskog avioprevoznika prevezao je Erdemovi}a i Kremenovi}a u Hag. 22. maja Kremenovi} je oslobo|en i vratio se u Beograd, jer tuìla{tvo Tribunala nije imalo potrebu za wim kao svedokom… 29. maja Tribunal je podigao optu`nicu protiv Erdemovi}a. Optu`nica se po sadrìni nije razlikovala od one podignute protiv Erdemovi}a u Novom Sadu. 29. novembra 1996. godine, sudsko ve}e Tribunala osudilo je Erdemovi}a na 10 godina zatvora za ratne zlo~ine i zlo~ine protiv ~ove~nosti. 5. marta 1998. godine, drugo sudsko ve}e smawilo mu je kaznu na 5 godina. U avgustu 2000. godine Erdemovi} je iza{ao na slobodu. Za u~e{}e u ubistvu 1.200 qudi, on je odleào tri i po godine. Na osnovu programa Ha{kog tribunala za za{ti}ene svedoke Erdemovi} sada ìvi sa novim prezimenom negde u Severnoj Evropi. Povremeno se Erdemovi} pojavquje u Hagu kao za{ti}eni svedok u svim procesima koji se odnose na takozvani genocid nad bosanskim Muslimanima. Sve {to znamo o masovnom ubistvu kod sela Pilice u julu 1995. godine, zasnovano je iskqu~ivo na priznawu Draèna Erdemovi}a. Sudska odluka o wegovom slu~aju od 29. novembra 1996. godine doneta je po ubrzanoj proceduri (guity plea). Ta procedura je rezultat dogovora izme|u okrivqenog i tuìoca. Okrivqeni daje œiskreno priznaweŒ koje moè da posluì kao dokaz protiv drugih lica, a tuìlac na osnovu tog priznawa moli sud da izrekne {to je mogu}e mawu kaznu za okrivqenog! Erdemovi} — je glavni svedok Tribunala. œIskrenoŒ priznawe Erdemovi}a omogu}ilo mu je da se ne pojavi na unakrsnom ispitivawu, a sud ima jedini zadatak — da mu odredi — visinu kazne! Kada se ima u vidu ogromna teìna toga zlo~ina, ~iwenica da je sud œpriznaweŒ Erdemovi}a uzeo kao dovoqan dokaz, izgleda malo ~udno. Procesni kodeks Tribunala o~igledno dozvoqava takav rad. Nekoliko re~i o tom va`nom svedoku œgenocidaŒ nad bosanskim Muslimanima. Draèn Erdemovi} ro|en je u Tuzli, u gradu sa ve}inskim muslimanskim stanovni{tvom. Majka mu je bila Hrvatica, a otac Srbin, a on se izja{wava kao bosanski Hrvat. Erdemovi} je napustio vojnu slu`bu u Jugoslovenskoj

@erminal ^ivkov: SLU^AJ D. ERDEMOVI]A

narodnoj armiji (JNA). Godine 1991. on radi kao policajac u Republici Hrvatskoj. Kada se u aprilu 1992. godine vratio u Tuzlu, agonija Jugoslavije bila je u punom jeku, kao i gra|anski rat, koji je zahvatio Bosnu. Erdemovi} je ponovo pozvan u JNA, no on prednost daje ukqu~ivawu u Armiju BiH, gde su ve}inom Muslimani. Krajem 1992. godine on ostavqa tu Armiju i odlazi u Armiju bosanskih Hrvata (HVO). U prole}e 1993. godine Erdemovi} ponovo mewa uniformu prebaciv{i se u RS i prijavquje se za slu`bu u Armiji RS. Wega su primili u jednu novu vojnu jedinicu, upravo u 10. diverzantski odred, koji je direktno pot~iwen Glavnom {tabu Armije RS, a sastav odreda je bio multietni~ki. Erdemovi}ev vod tog odreda imao je tridesetak boraca, me|u kojima je bilo nekoliko Muslimana, nekoliko Hrvata, jedan Slovenac i dva Srbina. Sudskom odlukom Me|unarodnog tribunala za biv{u Jugoslaviju o slu~aju Erdemovi}a prihva}eno je kao dokazano da je 16. jula 1995. godine Erdemovi} u~estvovao u ubistvu oko 1.200 Muslimana. Saglasno tvrdwama Erdemovi}a, to masovno ubistvo bilo je izvr{eno po naredbi Glavnog {taba bosanskih Srba, jer je 10. diverzantski odred bio direktno pot~iwen Glavnom {tabu. O tom zlo~inu Erdemovi} je svedo~io u nizu procesa: na procesu protiv samog sebe (31. maja, 19. i 20. novembra 1996), na podizawu optu`nice protiv Karaxi}a i Mladi}a (5. jula 1996), protiv generala Krsti}a (22. maja 2000), protiv Slobodana Milo{evi}a (3. maja 2003), protiv V. Popovi}a i protiv drugih oficira Armije bosanskih Srba (4. maja 2007) i na su|ewu Radovanu Karaxi}u (27. i 28. februara 2012). Sva ta svedo~ewa nalaze se u materijalima otvorenim za dostup u arhivi Me|unarodnog tribunala za biv{u Jugoslaviju. Pored toga postoje i istra`ni zapisnici o pregovorima koje je Erdemovi} vodio sa islednicima Tribunala. Oni nisu dostupni, ali ja i wima raspolaèm. Raspolaèm i svedo~ewima Erdemovi}a iznetim 6. marta 1996. godine pred jugoslovenskim sudijama u Novom Sadu. Iz svih tih dokumenata moèmo sastaviti slede}u sliku masovnog ubistva: Osam vojnika iz sastava 10. diverzanskog odreda Armije RS ubili su 16. jula 1995. godine 1.200 Muslimana iz Srebre-

SREBRENICA — falsifikovawe istorije

nice. Ubistvo je izvr{eno na teritoriji farme sviwa Brawevo, kraj sela Pilice, negde oko 40 kilometara severno od Srebrenice. @rtve su dovozili autobusima. Prvi autobus, u kome je bilo 50–60 mu{karaca, uzrasta od 16–60 godina, stigao je negde izme|u 10 i 11sati. Ubice su izvodile iz autobusa grupe po 10 `rtava. To je va`no: stalno po 10 qudi. Ruke `rtava su bile vezane, neki su imali i poveze na o~ima. @rtve su prvo morale da daju li~na dokumenta, da ih ostave u uglu neke garaè. Zatim su ih ubice vodile do mesta ubijawa koje se nalazilo sto-dvesta metara od autobusa. Tada bi se ubice postrojile na 20 metara od `rtava i pucale u wih iz automata kala{wikov pojedina~nim pucwima. Kontroli{u}i da li je svako zaista ubijen, oni bi na kraju krajeva i iz pi{toqa dotukli sve one koji su davali znake ìvota. Posle toga su izvodili iz autobusa slede}u grupu od 10 `rtava. Eto tako, bez posebnih kontradiktornosti Erdemovi} je ponavqao svoje svedo~ewe o zlo~inu u svim svojim svedo~ewima. Ubice su se s vremena na vreme odmarale. Pu{ili su, pili rakiju. Erdemovi} je razgovarao s nekim Muslimanima. Jedan je poku{ao da beì, sustigli su ga i ubili. Neki vojnici su tukli i poniàvali svoje `rtve. Sve to je traìlo vreme. Do 15 sati posle podne svi su pobijeni. Na livadi je leàlo 1.200 le{eva. To je nemogu}e. Nemogu}e je za pet sati ubiti 1.200 qudi, na na~in koji je opisao Erdemovi}. To zna~i, da je 120 grupa po 10 `rtava, svaka bila streqana za dva i po minuta. @rtve su morale da pro|u 100–200 metara do mesta ubijawa. Pre toga oni su im oduzimali li~na dokumenta, tukli su ih i poniàvali, potom ih streqali, proveravali da li su svi ubijeni i vra}ali se u autobus za slede}u grupu od 10 `rtava. Sve to uraditi za dve i po minute! I jo{ su odmarali, pili i pu{ili. Ako je za streqawe jedne grupe, recimo, trebalo najmawe 10 minuta, mada je i to nerealno, prebrzo, onda bi tu trebalo 1.200 minuta ili 20 sati! Bilo koji normalan sudija mogao je do}i do tako jednostavnog ra~una. Sudije Tribunala — nisu! Oni su prihvatili mogu}nost da je 120 grupa po 10 qudi ubijeno za mawe od pet sati. Koliko je qudi ubijeno na tom mestu? Patolozi Me|unarodnog tribunala za biv{u Jugoslaviju ekshumirali su na tom mestu 153 le{a. To je korpus delikti. Pro-

@erminal ^ivkov: SLU^AJ D. ERDEMOVI]A

na|eni li~ni dokumenti pokazuju da je re~ o Muslimanima iz Srebrenice. To je uàsan vojni zlo~in i svi odgovorni za to, treba da budu ka`weni. Erdemovi} je stalno ponavqao 1.200 `rtava i sud je to prihvatio kao istinu. œIskrenoŒ priznawe Erdemovi}a u svih wegovih 12 varijanti proèto je serijom drugih protivre~nosti i apsurda. Nikada i nijedan normalan sud ne bi prihvatio to œsamopriznaweŒ za autenti~no i istinito. Evo najkra}ih i najva`nijih protivure~nosti: Na prvom saslu{awu, pred jugoslovenskim sudom, Erdemovi} je kao datum ubistva naveo 20. jul 1995. godine. Wegov drug Kremenovi} potvrdio je taj datum. Zatim je u Hagu Erdemovi} neo~ekivano izmenio svoju izjavu i promenio datum — 16. jul 1995. godine. Za{to je Erdemovi} izmenio datum koji je u Beogradu naveo — drugim koji je naveo u Hagu? Erdemovi} je tvrdio da je u aprilu 1994. bio primqen u 10. diverzantski odred u zvawu vodnika i da je bio desetar, ali u martu 1995. godine — oduzet mu je ~in zbog neposlu{nosti. To je bio uzrok {to je on u vreme ubistva, toboè, bio obi~ni vojnik — redov. Kao redova primorali su ga da izvr{ava naredbe i nije se mogao suprotstaviti streqawu. To je la`. Za vreme streqawa Erdemovi} je bio vodnik i nikada nije bio degradiran. To se jasno vidi iz dokumenata koje sud ima na raspolagawu, ali niko ne pita svedoka za{to je izmislio to degradirawe. Erdemovi} tvrdi da je streqawe izvr{eno po naredbi ratnog komandira, starijeg poru~nika Milorada Pelemi{a. Samo streqawe odvijalo se pod komandom Brana Gojkovi}a. Gojkovi} je obi~an vojnik, redov, ali po tvr|ewu Erdemovi}a on je komandovao odeqewem koje je izvr{ilo streqawe. U svim izjavama Erdemovi} govori o œkomandiru Gojkovi}uŒ. Iz isledni~kih zapisnika vidimo jo{ neverovatnije stvari. Kad Erdemovi} nabraja imena sedmorice vojnika, koji su streqali pod komandom œredovaŒ, on spomiwe poru~nika Franca Kosa. Poru~nik Kos bio je komandir voda 10. diverzantskog odreda, koji se sastojao iz dva voda. Izgleda da je za vreme streqawa redov

SREBRENICA â&#x20AC;&#x201D; falsifikovawe istorije

Brano Gojkovi} bio komandir poru~niku Kosu i vodniku Erdemovi}u. Iz zapisnika se jasno vidi da islednici uop{te ne veruju Erdemovi}u. Sve je to apsurd, ali svejedno, tako je i ostalo u zapisniku. Niko u sudu nije poku{ao da sazna od Erdemovi}a kako je mogu}e da redov komanduje odeqewem u ~ijem sastavu su poru~nik i vodnik. Taj apsurd sud uop{te ne zanima. Erdemovi} tvrdi da je, nedequ dana posle streqawa, ratni komandir Pelemi{ organizovao atentat na wega. Pelemi{ je saznao da se Erdemovi} sprema da se pojavi u Tribunalu kao svedok masovnog ubistva. Zato je Pelemi{ naredio jednom od u~esnika ubistva, Stanku Savanovi}u, da ubije Erdemovi}a. U jednom baru u Bijeqini, Savanovi} je dobio pi{toq i tri puta pucao u Erdemovi}a. Te{ko rawen Erdemovi} pre`iveo je nekoliko operacija u Beogradu. Iz zapisnika istra`nih sudija mi saznajemo ne{to drugo. U jednom baru u Bijeqini bila je tu~a pijanih vojnika iz 10. diverzantskog odreda. Sva|a se zavr{ila pucwavom i ~etvorica su rawena. Jedan od rawenih bio je i Erdemovi}. Isto tako, i Savanovi} je te{ko rawen. Nikakvog atentata nije bilo. Za vreme unakrsnog saslu{awa Erdemovi}a koji je vodio Slobodan Milo{evi} mo`e se saznati pone{to vrlo interesantno. Erdemovi} je potvrdio da su neki od u~esnika streqawa u Srebrenici dobili novac i zlato, a drugi nisu dobili ni{ta. Takva i druga apsurdna izmi{qawa i protivre~nosti u svedo~ewima Erdemovi}a mogu se lako objasniti. Ko je dao naredbu za streqawe, kako je izvedeno streqawe, koji je broj `rtava, kakvi su motivi toga zlo~ina? Sva ta pitawa mogu se objasniti ako se ispitaju i stanu pred sud svi u~esnici masovnog ubistva. I tu dolazimo do onog najva`nijeg. Jo{ za vreme prvog saslu{awa u Novom Sadu Erdemovi} je nabrojao imena i prezimena svih svojih sau~esnika. On ponavqa wihova imena u svojih desetak svedo~ewa. U~esnici tog masovnog ubistva: Franc Kos, Marko Bok{i}, Zoran Gorowa, Stanko Savanovi}, Brano Goj-

@erminal ^ivkov: SLU^AJ D. ERDEMOVI]A

kovi}, Aleksandar Cvetkovi} i Vlastimir Golijan. Naredbu za streqawe dao je ratni komandir Milorad Pelemi{. Nad Pelemi{em vi{i poloàj komandira imao je Petar Salapura, {ef Obave{tajnog odelewa Glavnog {taba RS. Prema tvrdwama Erdemovi}a, 10. diverzantski odred nije mogao ni{ta uraditi bez poznatog pukovnika Salapure. Sva ta imena su poznata tuìla{tvu Tribunala jo{ od marta 1996. godine. Kako je mogu}e, da Tribunal ni do danas nije podigao optu`nice protiv tih lica?2 Jedan jedini put sudije su pitale Tuìla{tvo gde su svi ti sau~esnici Erdemovi}a i da li je istina da protiv wih ne}e podi}i optu`nice. To je bilo 19. novembra 1996. godine. Sudija Klod @orda izrazio je pred tuìocem Markom Harmonom ~u|ewe suda zbog tih okolnosti, jer je cela optu`nica protiv Erdemovi}a zasnovana u potpunosti na wegovom samopriznawu. Gde su wegovi neposredni pretpostavqeni, pitao je @orda. Gde su ostali u~esnici toga masovnog ubistva, koje je Erdemovi} prozvao poimence? Mark Harmon je odgovorio da Tuìla{tvo radi na tom pitawu i da }e podi}i optu`nice protiv svih. Od tada je pro{lo 13. godina.3 2 U trenutku kada je autor îvikov ~itao ovo predavawe u Moskvi, to je bilo ta~no ali od tada, ta~nije od kako je wegova kwiga Krunski svedok bila prevedena na nekoliko jezika i po~ela masovno da cirkuli{e, stvari su se donekle promenile. Vlasti su se najedanput „prisetile“ ostalih u~esnika ubistva u Pilici koje je Erdemovi} imenovao i po~elo je wihovo hap{ewe. (Franc Kos uhap{en 20 aprila 2010; Vlastimir Golijan, Stanko Savanovi} i Zoran Gorowa uhap{eni 26 februara 2010; Marko Bo{ki} uhap{en 29 aprila 2010.) Marko Bo{ki} je „iskreno priznao krivicu“ kao Erdemovi} i osu|en je na 10 godina; Kosu, Golijanu, Savanovi}u i Gorowi je pred Sudom BiH u Sarajevu organizovano farsi~no su|ewe bez ozbiqnog ulaèwa u ~iweni~no stawe na koje se optu`nica poziva; Brana Gojkovi} je jo{ uvek u begstvu; a Aleksandar Cvetkovi} se nalazi u Izraelu i predmet je postupka za izru~ewe. Zakasnelo i isforsirano krivi~no gowewe ovih lica posle decenije i po, mada su od samog po~etka bili poznati, poja~ava sumwe u vezi sa pozadinom celog slu~aja. [to se ti~e komandanta Odreda, Milorada Pelemi{a, on se „krije“ ali ga mediji lako pronalaze. Navodno je nedostupan jedino vlastima. 3 Po{to je Ha{ki tribunal prestao da podiè nove optu`nice jo{ 2004. godine, on je sada po ovom pitawu — kako bi se to na engleskom reklo —

SREBRENICA — falsifikovawe istorije

Tribunal je ~vrsto odlu~io da Erdemovi} bude jedini koji }e svedo~iti o masovnom ubistvu. Tribunal ne èli da sudi sau~esnicima Erdemovi}a. Evo jednog primera. U avgustu 2004. godine u Bostonu je bio uhap{en Hrvat Marko Bok{i}, koji je pijan autom pregazio ~oveka i pobegao sa mesta doga|aja. Mediji su saop{tili o incidentu i jedan bosanski Musliman prepoznao je Bok{i}a kao u~esnika masovnog ubistva kod Pilice. Godine 1998. Bok{i} je dobio politi~ki azil u Nema~koj, a posle godinu dana iselio se u SAD. Prilikom popuwavawa dokumenata za ulazak u SAD Bok{i} nije pomenuo da je sluìo u Armiji RS. Bok{i} je naveo neta~ne podatke u formularu za preseqewe u SAD, {to je tamo ozbiqan prekr{aj. Ameri~ki novinari su pitali Tribunal da li }e traìti izru~ewe Bok{i}a u Hag. 26. avgusta 2004. godine, savetnik Karle del Ponte, Anton Nikiforov odgovorio je da su Tribunalu ograni~ene mogu}nosti i da se on ne moè baviti œsitnom ribomŒ. Tribunal mora da se usredsredi na rukovode}a lica, izjavio je on u ime Tuìla{tva i Tribunala. Marko Bok{i}, u~esnik ubistva 1.200 qudi je — œsitna ribaŒ. Milorad Pelemi{, komandir 10. diverzantskog odreda, koji je, po re~ima Erdemovi}a, dao naredbu za masovno ubijawe, ìvi u Beogradu i daje intervjue. Tribunal zna gde je on, ali se Me|unarodni tribunal za biv{u Jugoslaviju za wega ne interesuje. Pelemi{ je — sitna riba. Pukovnik Petar Salapura, {ef vojne Obave{tajne slu`be Vojske RS i komandir diverzantskog odreda, bio je svedok u Hagu na procesu V. Popovi}u. Niko nije suprotstavio wegovo svedo~ewe svedo~ewu Erdemovi}a. Salapura je bio u Hagu i otputovao odatle, a da ga niko nije pitao za ubistvo 1.200 qudi u selu Pilica. I Salapura je œsitna ribaŒ. Franc Kos, komandir voda u kojem je bio Erdemovi}, i neposredni u~esnik ubistva, radi kao vodoinoff the hook. Vru} krompir Erdemovi}eve druìne preba~en je Sudu BiH u Sarajevu.

@erminal ^ivkov: SLU^AJ D. ERDEMOVI]A

stalater u Bijeqini. Tribunal on ne zanima. Stanko Savanovi} je bio osu|en u Beogradu na pet godina zatvora za silovawe i trgovinu ènama iz Moldavije. Tribunal zna gde je on, ali ga to ne brine. Tribunalu su va`na samo svedo~ewa Erdemovi}a. To je pravi skandal, dame i gospodo. Zamislite da osam huligana u Amsterdanu pretuku na smrt nekog ~oveka i bace ga u kanal. Posle godinu dana, jedan od ubica se pokaje, preda se policiji, iznese sve dokaze, prizna sve i navede imena ostalih u~esnika ubistva. Sudija dirnut wegovim kajawem osudi ga na dve-tri godine zatvora, ali se uop{te ne zainteresuje za druge u~esnike zlo~ina. Zamislite kakvo negodovawe bi taj sud izazvao protiv sebe u medijima i u dru{tvu. A u pomenutom slu~aju re~ je o 1.200 ìvota. Dozvolite da svedemo ra~un. Svedo~ewa Erdemovi}a o masovnom ubistvu kod Pilice u junu 1995. godine su ne{to krajwe protivure~no i neta~no. Istina o tom zlo~inu bi}e poznata tek onda kada svi weni u~esnici budu saslu{ani, i kad budu odgovorali za u~iweno. To je obaveza bilo kog suda. Ipak Me|unarodni tribunal za biv{u Jugoslaviju ne pokre}e optu`nice protiv ostalih u~esnika ubistva, i ~ak ih i ne saslu{ava kao svedoke. Kako je to mogu}e? Sasvim je jasno da Me|unarodni tribunal za biv{u Jugoslaviju ne èli da otkrije istinu o tom masovnom ubistvu. Za{to? Nemam odgovor na to pitawe. Mogu samo da to konstatujem kao ~iwenicu i da dopustim slede}u pretpostavku: Tribunal ne èli da pozove na saslu{awe sau~esnike Erdemovi}a, jer }e wihova svedo~ewa pokazati da Erdemovi} govori neistine. Samo Tribunal moè da objasni za{to ne èli da ispita uzroke ubistva kod Srebrenice. Ali Tribunal }uti. Jo{ tu`nije je {to }uti i na{a zapadna javnost.

Stefan Karganovi}

„KRUNSKI SVEDOK“ U PREDMETU KARAXI] Stefan Karganovi}: „K

RUNSKI SVEDOK“

Dugo o~ekivano svedo~ewe uìvo, i unakrsno ispitivawe na su|ewu Radovanu Karaxi}u, najva`nijeg srebreni~kog svedoka Ha{kog tribunala, Draèna Erdemovi}a, najzad se dogodilo 27. i 28. februara 2012. Moè da zvu~i ~udno da bi pojavqivawe kqu~nog svedoka da li~no svedo~i u jednom procesu i bude podvrgnut unakrsnom ispitivawu moglo predstavqati problem ili senzaciju. To je osnovni princip civilizovanog pravosu|a: optuèni ima pravo da se suo~i sa svedocima protiv sebe i da im postavqa pitawa. Za Ha{ki tribunal, me|utim, vaè druga pravila.1 Pre ne{to vi{e od dve godine, pod naslovom Krunski svedok, bugarski analiti~ar @erminal îvikov napisao je razornu kritiku Erdemovi}evih svedo~ewa u raznim srebreni~kim predmetima. U toj kwizi, prvo na izvornom nema~kom, zatim u srpskom i engle1 Specijalna pravila koja normalno pravosu|e ne poznaje vaè i u Odeqewu za ratne zlo~ine Suda Bosne i Hercegovine u Sarajevu. Na su|ewu Erdemovi}evim sau~esnicima u zlo~inu, Kosu i drugima, ¼krunski svedok½ Erdemovi} je — odbio da svedo~i. Umesto da upotrebi svoje ingerencije i da mu naredi da pristupi, prvostepeno ve}e sudinice Mire Smajlovi} u Re{ewu od 7. septembra 2011. kaè da su ¼branioci optuènih pozvani da se pismeno o~ituju o pitawima koja bi postavili ovom svjedoku u unakrsnom ispitivawu, koja pitawa }e uz odobrewe Vije}a, biti prosle|ena u dràvu relokacije u kojoj Draèn Erdemovi} trenutno boravi½. Unakrsno ispitivawe svedoka ne li~no nego po{tom nova je tekovina koju pravosudna praksa duguje Sudu BiH u Sarajevu. Re{ewe sarajevskog ve}a u predmetu Kos nalazi se u srpskom delu internet prezentacije www.srebrenica-project.com, pod datumom od 25. maja 2012.

SREBRENICA — falsifikovawe istorije

skom prevodu, îvikov je izneo brojne laì i nedoslednosti u Erdemovi}evom iskazu. Posledica ove kompromituju}e analize bilo je povla~ewe Erdemovi}a kao svedoka u Hagu i pred kloniranim „sudom za ratne zlo~ine“ po uzoru na Ha{ki tribunal u Sarajevu. U posledwe vreme, pred oba suda, sa odobrewem sudskog ve}a, Tuìla{tvo nudi samo transkript Erdemovi}evog svedo~ewa ali izbegava da ga dovodi da uìvo svedo~i i bude izloèn rizicima unakrsnog ispitivawa. Ve}a spremno prihvataju to ne~uveno kr{ewe osnovnih procesnih prava optuènih i tako je trebalo da bude i u Karaxi}evom predmetu. Me|utim, Karaxi}eva odbrana je na to uloìla o{tar prigovor i — na op{te iznena|ewe — Ha{ko ve}e u tom predmetu donelo je odluku da Erdemovi} ipak mora da svedo~i li~no. Da se podsetimo, Erdemovi} je bio pripadnik misterioznog Desetog diverzantskog odreda, multinacionalne jedinice koja je u svom sastavu imala Srbe, Hrvate, Muslimane i Slovence, i to usred ogor~enog etni~kog rata, i koja pored toga nije imala jasan status u formacijskoj {emi Vojske Republike Srpske niti je ikada bilo do kraja definisano odakle je primala nare|ewa. Sam Erdemovi} je po nacionalnosti Hrvat koji je, pre nego {to se pod nejasnim okolnostima prikqu~io VRS, sluìo i u druge dve vojne formacije u bosanskohercegova~kom gra|anskom ratu: HVO i ARBiH. Posle srebreni~kih doga|aja u julu 1995, Erdemovi} se obreo u SR Jugoslaviji, gde je 1996. bio uhap{en i odakle je, posle mesec dana provedenih u bezbednoj ku}i srpske DB, na sopstveni zahtev izru~en Ha{kom tribunalu. U Hagu je tvrdio da je na lokalitetu Pilica sa jo{ sedmoricom kolega iz odreda u~estvovao u ubijawu oko 1.200 zarobqenih Muslimana, od kojih je za izme|u 70 i 100 izjavio da ih je li~no pobio. Za ovaj teàk zlo~in, bio je osu|en na svega pet godina zatvora, od ~ega je odleào tri. Za uzvrat za ovako blagu kaznu, prihvatio je da svedo~i u korist Tuìla{tva u svim predmetima koji se odnose na Srebrenicu. Zna~ajno je da je Erdemovi} jo{ pre desetak godina identifikovao sve svoje kolege i da je svo vreme, do objavqivawa îvikovqeve kwige, wihov identitet, kao i mesto boravka (sa izuzetkom Brane Gojkovi}a, koji se nalazi u bekstvu), bilo op-

Stefan Karganovi}: „KRUNSKI SVEDOK“

{te poznato. Me|utim, ni sudovi zaduèni za procesuirawe ratnih zlo~inaca ni lokalne vlasti na teritoriji dràva biv{e Jugoslavije nisu u~inili ni najmawi napor da se ta osumwi~ena lica privedu, sve do pojavqivawa kwige @erminala îvikova. Tada su se muwevitom brzinom dali na posao, ali sa o~iglednom namerom da se stvar zaba{uri tako {to bi usledio novi niz nagodbi sa tuìla{tvom, ~ime bi se samo potvrdile Erdemovi}eve tvrdwe, ili u slu~aju odbijawa optuènih da prihvate krivicu po tom osnovu, su|ewa koja bi se zavr{ila predvidqivim pravosna`nim presudama koje bi potvrdile to isto. Zato je svedo~ewe Erdemovi}a uìvo u predmetu Karaxi} bilo od izuzetnog zna~aja. Su|ewe generalu Mladi}u sada }e biti posledwa prilika da se iskaz ovog la`nog svedoka, na ~ijim se tvrdwama temeqi ve}i deo iskonstruisanog srebreni~kog narativa, efikasno i javno raskrinka. Erdemovi}eva pri~a toliko je {upqa da je kao nepravnik koji se sam brani dr Karaxi} uspeo da za zapisnik izvu~e neke zna~ajne podatke. Pre svega, po ovom unakrsnom ispitivawu ispada da Erdemovi} vi{e nije siguran koliko je zarobqenika bilo streqano u Pilici. On je na to pitawe odgovorio ovako: „Gospodine Karaxi}u, ja nisam brojao koliko ih je bilo streqano. Ja ne mogu dati odgovor na to pitawe…Ja nikada nisam rekao da je ta cifra ‰1.000 do 1.200 zarobqenika, {to je tvrdio u ranijim iskazima, n. p.Š egzaktna. Uvek sam govorio da je to procena. Mo`da sam rekao — u redu, mo`da sam pove}ao broj, ali to je bio moj utisak tada zato {to je meni to isuvi{e dugo trajalo. To je meni trajalo ve~nost, sve {to se dogodilo toga dana“. Po saètku Erdemovi}evog iskaza koji je ponudio tuìlac, streqawa su po~ela 16. jula oko 10 ~asova pre podne i trajala su do 15 ili 16 ~asova istog dana. Pod Karaxi}evim unakrsnim ispitivawem, Erdemovi} je izjavio da zarobqenici nisu po~eli da pristiù do ne{to posle 11 ~asova, {to zna~i da je streqawe moglo trajati 4 do 5 sati. Daqe, Erdemovi} je rekao da su zarobqenici bili streqani u grupama od po desetoro, i da su bili izvo|eni iz auto-

SREBRENICA — falsifikovawe istorije

busa i sprovo|eni na strati{te koje je odatle bilo udaqeno izme|u 100 i 200 metara. Ova potvrda je vrlo va`na iz dva razloga. Pre svega, to potvr|uje matemati~ki prora~un @erminala îvikova, da je za svaku grupu od po desetoro zarobqenika na raspolagawu bilo samo po 2,5 minuta da iz autobusa budu odvedeni na strati{te i postreqani, {to je neverovatno. Drugo, to se direktno kosi sa izjavama navodno „preìvelih“ koje je tuìla{tvo Suda BiH izvelo da svedo~e posle objavqivawa îvikovqeve kwige sa o~iglednom namerom da obesmisli wegov razoran matemati~ki prora~un. Ta dva svedoka tvrdili su, jedan, da su zarobqenici bili izvo|eni u grupama od po 25 i da je streqawe trajalo do „kasno posle podne“, a drugi, da se radilo o grupama od po sto i da je proces trajao „do zalaska sunca“. Ova posledwa varijanta je, o~igledno, najpovoqnija za Tuìla{tvo zato {to je u julu mesecu, kada sunce kasno zalazi, ubedqivo vremenski najkomotnija da bi se posao mogao obaviti u zadatom roku. Na dobro pitawe dr Karaxi}a, „Koliko je vremena trebalo grupama od po pet ili deset da si|u iz prvog autobusa?“, svedok Erdemovi} neve{to odgovara: „Ne znam, ne mogu da odgovorim na to pitawe.“ [teta je {to dr Karaxi} o~igledno nije bio obave{ten o razli~itom svedo~ewu vol{ebno „preìvelih“ pred sudom u Sarajevu, da bi Erdemovi}a mogao konfrontirati sa wihovim iskazima i zatraìti za zapisnik Erdemovi}ev komentar.2 Karaxi} zatim Erdemovi}u postavqa vrlo va`no pitawe: koje su dimenzije poqane gde se streqawe odvijalo. Na to, Erdemovi} odgovara: „Ne mogu da se setim veli~ine tog podru~ja. Zaista me to nije zanimalo“. Mo`da nije, ali to jesu vrlo zna~ajna pitawa. Ako znate koliko vam treba vremena da streqate grupe od po deset zaro2 Jedan od preìvelih sa Pilice, Ahmo Hasi}, posvedo~io je u predmetu Popovi} i drugi (6. septembra 2006.) da su zarobqenici bili dovezeni na strati{te u sedam autobusa (Transkript, s. 1190) i da se u svakom od autobusa nalazilo „po pedesetak“ lica (Transkript, s. 1198). Matematika je opet najve}i protivnik ove srebreni~ke konstrukcije jer 7 h 50 = 350. To moè da objasni prisustvo 137 ekshumiranih ¼slu~ajeva½ ali je neuklopivo u pri~u o 1.200 pogubqenih `rtava.

Stefan Karganovi}: „KRUNSKI SVEDOK“

bqenika, to vam daje osnovu da izra~unate koliko ih je moglo biti streqano za ~etiri ili pet sati, koliko Erdemovi} tvrdi da su egzekucije trajale. Ako znate dimenzije prostora gde su se egzekucije odvijale, onda moète i da procenite koliko je tela moglo da stane na toj povr{ini. Zakqu~ak je jasan: procena od 1.000 do 1.200, kojom se ve} vi{e od deset godina operi{e, i koja je ve} ugra|ena u mnoge presude Ha{kog tribunala, nije utemeqena ni na ~emu. Erdemovi} i Tuìla{tvo ne pruàju nikakav racionalan osnov za tu procenu. Ali ne samo to. Na osnovu analize forenzi~kih izve{taja stru~waka tuìla{tva Ha{kog tribunala koji su 1996. i 1997. radili ekshumacije u Pilici, tamo su prona|eni posmrtni ostaci najvi{e 137 osoba.3 Razlika izme|u te cifre i one koju navodi Erdemovi} nije zanemarqiva. Pored toga, tokom Karaxi}evog unakrsnog ispitivawa iza{lo je na videlo i to da su se na vojnom poqoprivrednom dobru „Brawevo“, gde su bila izvr{ena ova streqawa, neke masovne grobnice nalazile od ranije (Transkript, s. 25387 — 25389). Zaprepa{}uju}e je da je dr Karaxi} propustio da iskoristi nalaz dr Qubi{e Simi}a, izveden na osnovu uvida u forenzi~ki materijal stru~waka ha{kog Tuìla{tva iz 1996–1997. godine, da se me|u ekshumiranim qudskim ostacima na tom lokalitetu nalazi srazmerno veliki broj potpuno raspadnutih le{eva. Po{to je poznato da proces raspadawa traje 4 do 5 godina, ovo je veliki signal za alarm. Vrlo je malo verovatno da su ti ogoqeni posmrtni ostaci mogli pripadati qudima koji su bili streqani samo godinu dana ranije. Podjednako je zanimqiv Erdemovi}ev iskaz u vezi sa motivom iza ovih ubijawa. Optu`ba je, podsetimo se, za genocid. Genocid je zlo~in namere da se ciqna grupa istrebi kao takva, i motiv je zato kqu~na komponenta u dokazivawu tog delikta. Karaxi} postavqa direktno pitawe: „Da li ste u wih pucali sa namerom da uni{tite Muslimane u Bosni kao etni~ku grupu, da ih istrebite kao narod?“ Erdemovi}ev odgovor je 3 U pitawu su „slu~ajevi“ koji mogu ali ne moraju da se odnose na po jedno telo.

SREBRENICA — falsifikovawe istorije

glasio: „Ne, gospodine Karaxi}u“. Karaxi} je zatim pitao da li je iko iz Erdemovi}eve jedinice imao nameru da istrebi Muslimane. Na to Erdemovi} odgovara: „Gospodine Karaxi}u, ja se ne se}am, ali ne verujem da smo toga dana raspravqali o namerama da se istrebe Muslimani. Nismo o tome razgovarali. Ne se}am se da sam o tome pri~ao sa bilo kime iz moje jedinice“. U produètku svedo~ewa, Erdemovi} je izjavio da je komandant wegove jedinice, Milorad Pelemi{, bio korumpiran i da je koristio Deseti diverzantski odred za li~no boga}ewe. Po Erdemovi}u, „…u Bijeqini su kolale glasine da je Pelemi{ primio ne znam koliko kilograma zlata koje je bilo na|eno u Srebrenici, i da je to razlog za{to nas je poslao da ubijemo te civile“. Iz ovoga jasno provejava sugestija da je Deseti diverzantski odred izvr{io zlo~in zato {to je neko podmitio komandanta da svoju jedinicu upotrebi u tu svrhu. Zna~i da zamisao nije potekla kroz redovan lanac komandovawa. Za{to bi Mladi} Pelemi{u nudio materijalni podsticaj da sa svojom jedinicom streqa zarobqenike, ako je jednostavno mogao da mu to naredi? Po Erdemovi}u, Brana Gojkovi}, koji je navodno neposredno komandovao grupom koja je streqala u Pilici, primio je nare|ewe od nekog „visokog, korpulentnog prosedog potpukovnika u uniformi VRS“. Pre svega, i to je jedna od anomalija u Erdemovi}evim ranijim iskazima na koju je îvikov skrenuo pa`wu, a na {ta je Karaxi} propustio da se osvrne, ispada da je Gojkovi} — koji je bio obi~an vojnik — na izvr{ewu jednog tako va`nog zadatka komandovao Erdemovi}u i Kosu, koji su bili oficiri! Zatim, ~udno je da Erdemovi} i daqe tvrdi da ne moè da identifikuje tog oficira. Karaxi} je propustio da svedoka podseti da je svedo~io u predmetu Popovi} i da je u tom predmetu u prvostepenoj presudi 2010. godine Ve}e zakqu~ilo da je taj misteriozni potpukovnik — Vujadin Popovi}. Pored Popovi}a, na optuèni~koj klupi u istom predmetu bio je i Qubi{a Beara, drugi kandidat za istu ulogu. Karaxi} je propustio da Erdemovi}u postavi va`no pitawe: da li jedan od te dvojice odgovara opisu potpukovnika koga je 16. ju-

Stefan Karganovi}: „KRUNSKI SVEDOK“

la 1995. video u Pilici, ili je Ve}e u tom predmetu izvelo pogre{an zakqu~ak jer se radi o nekoj tre}oj osobi? Najzad, nekoliko zanimqivosti iz Erdemovi}evog svedo~ewa u predmetu Karaxi}. On je rekao da je 16. jula, posle streqawa, me|u pripadnicima streqa~kog stroja izbila tu~a, i da je ~ak do{lo do kori{}ewa oru`ja u me|usobnom sukobu. Erdemovi} je izjavio da je Stanko Savanovi} (jedan od ubica) izvadio pi{toq i po~eo da puca na wega i neke druge pripadnike jedinice. Me|utim, i to je vrlo interesantno, Erdemovi} tvrdi da se „ne se}a“ {ta je izazvalo ovu tu~u. Te{ko je poverovati da bi neko mogao da pripuca na vas, a da se vi ne se}ate povoda. Karaxi} u unakrsnom naga|a, a tu verovatno nije daleko od istine, da je povod tu~e samo mogla biti raspodela novca koji je Pelemi{ primio za izvo|ewe masakra. Jo{ jedna zanimqivost, koju je Erdemovi} potvrdio, bilo je da su neki pripadnici Desetog diverzantskog kasnije bili odvedeni od strane francuske obave{tajne slu`be u Zair, gde su obavqali razne zadatke. Drugi pripadnici iste grupe u~estvovali su nekoliko godina kasnije u zaveri da se ubije Slobodan Milo{evi}. Ovo su sve vrlo ~udne i simptomati~ne stvari. Da li se Erdemovi}, uprkos Karaxi}evom relativno slabom unakrsnom ispitivawu, ipak donekle raspri~ao?4

4 Adaptirano po tekstu objavqenom u Novoj srpskoj politi~koj misli 6. marta 2012, http://www.nspm.rs/istina-i-pomirenje-na-ex-yu-prostorima/karadzic-je-iz-erdemovica-izvukao-premalo.html

Miodrag Stojanovi}

OSNOVNE SMERNICE ODBRANE U PREDMETU GENERALA RATKA MLADI]A Miodrag Stojanovi}: O

SNOVNE SMERNICE ODBRANE …

Moj zadatak i tema moga izlagawa je da izloìm strategiju koju odbrana generala Mladi}a èli koristiti u predmetu pred MKSJ.1 Prije svega èlimo da se pozabavimo pitawem pojma genocida i obiqe`ja ovog najteèg krivi~nog djela, kako smo to svi mi u~ili. Za postojawe genocida potrebno je da su ispuweni uslovi iz Konvencije o genocidu, a oni u konkretnom slu~aju moraju zadovoqiti osnovne standarde, a to je: postojawe posebne namjere, odnosno dolus specijalis da se istrebi potpuno ili djelimi~no jedna etni~ka, rasna ili vjerska skupina. Potom je potrebno da postoji u takvim radwama za{ti}ena grupa koja mora biti jasno definisana kao etni~ka, rasna ili vjerska. I, pod tri, ciq cjelokupnih konkretnih radwi koje preduzima optuèni jeste izvr{ewe genocida i to se mora nalaziti u osnovi ovog krivi~nog djela. Po{tuju}i ~lan 2. Konvencije o genocidu, taj ciq nije ubijawe qudi samo po sebi, nego ubijawe qudi mora imati za svrhu da se u potpunosti ili djelimi~no uni{ti jedna za{ti}ena grupa „kao takva“. 1 Referat autora na okruglom stolu na temu monografije Edvarda Hermana i drugih autora, „Masakr u Srebrenici: dokazi, kontekst, politika“, Izdawe Istorijskog projekta Srebrenica, Beograd, 2011, u Ruskom domu u Beogradu 5. aprila 2012.

SREBRENICA — falsifikovawe istorije

Polaze}i od ovakve definicije, odbrana Ratka Mladi}a smatra da Tuìla{tvo tokom ovoga postupka mora dokazati svaki od bitnih elemenata, mens rea i actus reus kod optuènog, generala Mladi}a. Za{to to isti~emo? Naime, ova odbrana se na{la u jednoj moralnoj, a ujedno i istorijskoj dilemi: ima li uop{te pravo da negira da je u operaciji „Krivaja 95“ u i oko Srebrenice po~iwen genocid? Ovo isti~emo cijene}i ~iwenicu, koje je ovaj branilac svjestan, da je dosada{wa praksa MKSJ i Suda BiH, kao i Me|unarodnog suda pravde u sporu BiH protiv Srbije, utvrdila postojawe takve ~iwenice. Ovaj branilac je svjestan pravosna`nosti presude u kojoj je potvr|eno postojawe genocida u predmetu Krsti} (paragraf 143), u predmetu Br|anin u presudi àlbenog vije}a paragraf 355, u presudi Blagojevi}–Joki} kako u prvostepenoj tako i u drugostepenoj presudi, u odluci Me|unarodnog suda pravde od 26. 2. 2007. godine u paragrafu 297, gdje je ~iwenica o postojawu genocida prakti~no preuzeta iz predmeta Krsti}, te u odlukama Suda BiH u predmetu Stupar i drugi, te u presudi u predmetu Milorada Trbi}a. No, kako smatram da je cjelokupni predmet i istraìvawe istine o ovim doga|ajima u dijalektici i u stalnom kretawu ka novim saznawima, smatrao sam da je moja istorijska obaveza da krenem od po~etne teze da su nova saznawa i nove okolnosti u vezi sa ovim doga|ajem meni dale za pravo da tvrdim da je broj qudi stradalih u doga|ajima u i oko Srebrenice u planskim, sistematskim i organizovanim ubijawima mawi od onoga koji je do sada kori{ten u sudskim odlukama. Za{to je ovo bitno? Kao {to sam naprijed naveo, bitan elemenat genocida jeste potpuno ili djelimi~no uni{tewe jedne za{ti}ene skupine. Nije sporno da su Bo{waci u BiH za{ti}ena grupa. Sledstveno tome, postojao bi genocid kada bi oni, kao za{ti}ena grupa, bili istrebqeni u znatnom dijelu, kako to traì ~lan 2. Konvencije o genocidu. U svojoj optu`nici Tuìla{tvo u kontekstualnom dijelu generalu Mladi}u stavqa na teret da je imao za ciq „da djelimi~no istrijebi grupu bo{wa~kog naroda, prisilnim pre-

Miodrag Stojanovi}: OSNOVNE SMERNICE ODBRANE …

mje{tawem oko 40.000 ène djece i staraca i pogubqewima po kratkom postupku izme|u 7.000 i 8.000 mu{karaca Bo{waka“. Ovaj tekst i ovaj broj pogubqewa bio je dovoqan za sve gore citirane presude da ga procjene kao „zatirawe za{ti}ene grupe u znatnom dijelu“. Nakon ovih presuda, ova odbrana je uz pomo} vi{e zvani~nih institucija u Republici Srpskoj i nevladinih organizacija koje se bave istraìvawem doga|aja u i oko Srebrenice, kao i vlastitim radom, do{la u posjed vi{e materijalnih dokaza i dokumenata, te iskaza relevantnih eksperata iz ove oblasti, koji mogu jasno govoriti o tome da ova teza Tuìla{tva o pogubqewima po kratkom postupku ovolikog broja mu{karaca Bo{waka — nije elementarno ta~na. Po{tuju}i svaku `rtvu, izraàvaju}i iskreno àqewe za svakim izgubqenim ìvotom, ne èle}i povrijediti bilo koga, ovaj branilac mora ukazati na ~iwenicu da je stvarni broj znatno mawi. Ovo iznosim iz sqede}ih razloga. Mislim da nije ni sporno, da je mje{ovita kolona 28 divizije Armije BiH krenula u no}i 11. na 12. juli 1995. iz {ireg reona sela Jagli}i i [u{wari u proboj prema teritoriji pod kontrolom drugog korpusa Armije BIH. Na taj put, prema izvorima Armije BiH, a koje sud ima u spisu, krenula je grupa od oko 12–15.000 vojno sposobnih mu{karaca, od ~ega je oko 5.000 qudi bilo pod oru`jem. Kolona je imala za ciq da se probije kroz teritoriju koju je kontrolisala Vojska Republike Srpske (VRS) i da u borbenom poretku probije linije odbrane i spoji se sa jedinicama Drugog korpusa Armije BiH. To je klasi~na vojna operacija. Potpuno je legitimna i poznata u vojnoj doktrini. Ako je to tako, a jeste, onda je i borba sa kolonom 28. divizije od strane oruànih snaga Republike Srpske, bili oni VRS ili MUP RS, potpuno legitimna borbena aktivnost. Obaveza je VRS da ne dopusti takav manevar drugoj zara}enoj strani i takva aktivnost VRS potpuno je legitimna, a kao posqedica sukoba dvije zara}ene strane nesumwivo je bilo `rtava koje su nastale upravo tokom takvih borbenih dejstava. Sve te `rtve bukvalno se podme}u „kao kukavi~ije jaje“, kao `rtve pogubqewa po kratkom postupku, kako to kaè tuìlac,

SREBRENICA — falsifikovawe istorije

i kao `rtve zbog kojih treba neko da odgovara. I kona~no, kao `rtve koje uve}avaju ukupan broj stradalih i time opravdavaju tezu da je ciq bio potpuno ili djelimi~no uni{tewe jedne nacionalne skupine. Sve `rtve iz kolone predstavqaju rezultat aktivnih borbenih dejstava i ne mogu se podvesti pod kategoriju ratnog zlo~ina. Svi stradali u koloni poginuli su na razli~ite na~ine i to: kao rezultat aktivnih borbi vo|enih izme|u dvije zara}ene strane, kao stradali u minskim poqima kroz koje je kolona prolazila, kao stradali u me|usobnim sukobima pripadnika kolone, kao stradali u zadesnim ubistvima i samoubistvima. Ako imamo u vidu da sa dana{wim danom broj evidentiranih nestalih osoba koje su identifikovane ili jo{ uvijek nisu prona|ene, ili su prona|ene a nisu identifikovane, iznosi ne{to vi{e od 7.000, od ~ega je do sada identifikovano 4.827 nestalih qudi (iskaz dr. Rifata Ke{etovi}a u predmetu Pelemi{–Peri} pred Sudom BiH, na pretresu od 19. 4. 2010. godine) s razlogom se postavqa pitawe: koliko je stradalih qudi rezultat aktivnih i legitimnih borbenih dejstava? Ovdje je mjesto da pomenem i dokumenat kojeg je ova odbrana ulo`ila u dokaze spisa, a to je izvje{taj posmatra~a UNPROFOR-a za sjeveroisto~ni sektor Tuzla, sa potpisom Eduarda Xozefa ‰Edward JosephŠ koji govori da je „do 3.000 qudi poginulo na putu, ve}inom od mina i VRS. Nepoznat broj je zarobqen, a nepoznat broj je oti{ao u @epu. Jedan broj wih po~inio je samoubistvo.“2 U drugom dokumentu kojeg je ova odbrana ulo`ila u dokaze spisa, u izvje{taju UNMO (posmatra~ka misija UN) koji nosi datum od 17. 7. 1995. godine, sa potpisom kapetana Hasena (Hassan), procjewuje se da je u koloni 28. divizije oko 3.000 qudi nastradalo od minskih poqa, snajpera i zasjeda koje je postavqala VRS.3 Tre}i dokument koji govori o broju qudi stradalih u koloni jeste izvje{taj kojeg je Armijski general Enver Haxihasa2 United Nations, Sector NE Tuzla, Civil Affairs, 17. juni 1995, s. 2. Dokumenat Ha{kog tribunala, ERN R043–3424. 3 UNMO Daily Sitrep, 18. juli 1995, autor Capt. Hassan. Dokumenat Ha{kog tribunala, ERN R0038723.

Miodrag Stojanovi}: OSNOVNE SMERNICE ODBRANE …

novi} podnio Predsjedni{tvu BIH i koji je general Haxihasanovi} citirao na su|ewu generalu Krsti}u pred MKSJ4 gdje ovaj svjedok kaè da je 2.628 pripadnika te divizije poginulo tokom proboja. Vje{tak Tuìla{tva u ovom predmetu, Ri~ard Batler, na pretresu pred Sudom BiH od 19. 9. 2011. godine na pitawe ovoga branioca kaè da je wegova procjena o broju stradalih u koloni 28. divizije bila izme|u 2.000 i 4.000 qudi. Taj isti vje{tak je svjedo~e}i pred MKSJ u predmetu Popovi} i drugi tako|e potvrdio da broj od ne{to vi{e od 2.000 qudi zvu~i razumno imaju}i u kontekst borbe i intenziteta tih dejstava.5 Kona~no, u kwizi Karla Bilta, mirovnog pregovara~a za vrijeme rata i kasnije Visokog pretstavnika u BiH, „Put mira: Napor za mir u Bosni“ istaknuto je slede}e: „Vjerovatno je vi{e od 4.000 qudi izgubilo ìvote u brutalnim zasjedama i {umskim borbama na rubovima cesta i dolina izme|u Srebrenice i Tuzle, dok je kolona poku{avala da do|e do sigurnosti“.6 Dakle, ako su ovi dokumenti ta~ni, ako su ovo legitimna borbena dejstva i ako su ovo legitimne `rtve borbenog angaòvawa dvije zara}ene strane, onda ni jedan razuman presuditeq ne moè prihvatiti stav Tuìla{tva da je po kratkom postupku pogubqeno izme|u 7.000 i 8.000 Bo{waka, kako to Tuìla{tvo tvrdi. Sve to daje za pravo i ovoj odbrani da ustvrdi da, kada se od ukupnog broja nestalih osoba oduzme broj legitimnih `rtava borbenih dejstava, nije ispuwen jedan od bitnih uslova za postojawe genocida, a to je istrebqewe jedne za{ti}ene skupine u znatnom dijelu. U istoriji ~ovje~anstva nije poznat genocid u kome je organizovano sistematski ubijeno 3.000 do 4.000 qudi jer taj broj ne zadovoqava standard potpunog ili djelimi~nog uni{tewa jedne grupe. Svi smo u~eni da genocid jeste po~iwen 4 5

Tu`ilac protiv Krsti}a, 6. april 2001, Transkript, s. 9532. MKTBJ, Popovi} i drugi, 23. januar 2008, Transkript, s. 20251, redo-

vi 6–8. 6 Karl Bildt, Peace Journey: The struggle for peace in Bosnia, Weidenfeld and Nicholson, London, 1998, s. 66.

SREBRENICA â&#x20AC;&#x201D; falsifikovawe istorije

nad Jermenima, gdje je stradalo milion pripadnika jedne nacionalne skupine, tako|e nad Jevrejima, gdje je uni{teno nekoliko miliona pripadnika te skupine, kao i u Ruandi, gdje je stradalo preko milion pripadnika jedne za{ti}ene skupine. Me|utim, kada je re~ o Srebrenici, istorija i pravna nauka tek }e doneti kona~ni sud o tome da li je ili ne ovdje ispuwen standard za postojawe ovako te{kog djela, kao {to je genocid.

ÇÇÇ. ZLOUPOTREBA QUDSKE TRAGEDIJE

Aleksandar Pavi}

SREBRENI^KA ISTINA NA ^EKAWU Aleksandar Pavi}: S

REBRENI^KA ISTINA NA ^EKAWU

Ve} skoro 17 godina zapadni — a naàlost, i doma}i, „srpski“ — mas-mediji prvu polovinu jula koriste za ritualno obeleàvawe navodno „najve}eg masakra u Evropi posle Drugog svetskog rata“, podse}aju}i onaj (sve mawi) deo globalnog i doma}eg auditorijuma koji jo{ uvek veruje u wihovu „nepristrasnost“ da se 11. jula obeleàva jo{ jedna godi{wica „genocida u Srebrenici“, kada su snage Vojske Republike Srpske pri zauzimawu tog isto~no-bosanskog gradi}a navodno pobile „oko 8.000 muslimanskih mu{karaca i de~aka“ u leto 1995. godine. îwenica da, ~ak i posle skoro dve decenije, ne postoje materijalni dokazi koji potkrepquju ovu propagandnu tvrdwu ne mewa ni{ta, po{to je Srebrenica postala, koliko god to zvu~alo ~udno za mesto koje je pre gra|anskog rata u biv{oj Jugoslaviji brojalo jedva 6.000 stanovnika, ne samo jedan od stubova zapadne politike prema biv{oj Jugoslaviji, a pogotovo Srbiji i srpskom narodu, ve} i jedan od stubova globalne (geo)politike zapadnih sila, na ~elu sa SAD. Po re~ima australijskog analiti~ara Gali Hasana, na nivou Balkana Srebrenica se koristi „kako bi SAD–NATO imale 'humanitarni' izgovor da demonizuju Srbe i obezbede podr{ku javnog mwewa za vojnu intervenciju u regionu“. Ne mawe va`no, na globalnom nivou, koriste}i „srebreni~ke razloge“, zapadne sile su sebi dale svojevrsnu „licencu“ da reaguju „preventivno“, u korist „neza{ti}enih civila“ {irom sveta (usput „uni{tavaju}i sela da bi ih spasli“, kako je glasila ~uvena ameri~ka

SREBRENICA — falsifikovawe istorije

krilatica iz Vijetnamskog rata) kako se, navodno, „Srebrenica vi{e nikad ne bi ponovila“. Ovaj fenomen je lepo saèt od strane britanskog istraìva~a, Tare Mekormak: “Od Kosova 1999. do Konga 2005. Srebrenica se isti~e kao kona~ni dokaz da je Zapad moralno obavezan da vojno interveni{e u konfliktnim situacijama. Xek Strou (nekada{wi britanski ministar spoqnih poslova) je branio zapadnu intervenciju u Makedoniji 2001. koriste}i Srebrenicu kao primer {ta se de{ava kada se Zapad ustru~ava da interveni{e. Liberalni komentator Dejvid Aronovi~ je upotrebio isti argument da bi opravdao svoju podr{ku vojnoj akciji u Iraku. Govore}i o ubistvu 60 kongoanskih vojnika od strane vojnika UN, general UN Patrik Kamert je iznosio argumente u korist sna`ne vojne intervencije, zbog 'lekcija iz Srebrenice, Somalije i Ruande'.” Slu~aj Libije iz 2011. predstavqa jo{ jedan primer ove nove imperijalne metodologije. Ameri~ka Dràvna sekretarka Hilari Klinton pozvala se na sli~no opravdawe za NATO napad na Libiju i svrgavawe ovda{weg reìma, hvale}i se da „svet nije ~ekao da se desi jo{ jedna Srebrenica u mestu zvanom Bengazi“, ve} je, razume se, uni{tena jo{ jedna zemqa da bi se „spasla“ — {to se moè i videti iz sada{we haoti~ne i krvave realnosti ratom-razorene Libije, zemqe u kojoj su, do pre posledweg „talasa humanosti“ iz pravca Zapada, gra|ani uìvali najvi{i prose~ni ìvotni standard na celom afri~kom kontinentu. A svedoci smo da se sli~an scenario poku{ava primeniti i u Siriji. Potpadawe pod ovu psihozu koju su nametnuli zapadni korporativno-imperijalni mediji i politi~ari zna~ilo bi i priznavawe poraza pred cini~nim gebelskovskim geslom: da hiqadu puta ponovqena la` na kraju postaje istina. To bi ozna~ilo ne samo kapitulaciju pred „Velikim bratom“ ve} i poraz qudskog duha uop{te. Sre}om to se ne}e desiti. O tome svedo~e ne samo kwige poput one koji je priredio sada ve} legendarni ameri~ki profesor Edvard Herman, „Srebreni~ki masakr: kontekst, dokazi, politika“, koju sa~iwavaju ozbiqni istraìva~ki radovi stranih, zapadnih stru~waka, ve} i filmovi poput dokumentarca norve{kog rediteqa Ole Fliuma, „Srebrenica: izda-

Aleksandar Pavi}: SREBRENI^KA ISTINA NA ^EKAWU

ni grad“, koji uglavnom sa bosansko-muslimanskog stanovi{ta baca jedno sasvim novo svetlo na celu pri~u o Srebrenici. Ne moè se a ne primetiti i ~iwenica da je svoje prvo javno prikazivawe u Srbiji Fliumov film doìveo — u Ruskom domu u Beogradu. Dakle, ne na RTS-u, „javnom servisu evropske Srbije“, koji je novcem od pretplata gra|ana Srbije otkupio prava na film da bi ga zatim drào u fioci vi{e od godinu dana. I, tako|e zanimqivo — ne u nekom od kulturnih centara nekada{wih „zemaqa-bastiona slobode“, poput SAD, Velike Britanije, Francuske… To nam tako|e govori koliko se svet u dve decenije posle pada Berlinskog zida su{tinski promenio. Umesto, kako se tvrdilo i verovalo, da duh slobode i istinoqubivosti krene sa Zapada ka Istoku, o~igledno je da stvari sada stoje zapravo obrnuto — Istok je taj koji nudi uto~i{te za skrivene, neprijatne istine ili bar potrage za wima. Mo`da je i ovo prilika da se podsetimo gde je Tre}i Rim zapravo bio lociran, jer se ~ini da jo{ samo tamo postoji civilizacijski impuls koji moè da posluì kao brana novom svetskom (bes)poretku. U na{em tragawu za istinom o Srebrenici, moramo neprestano imati na umu ~iwenicu da se, u prirodi stvari, uzrok uvek smatra bitnijim od posledica. Ako se ho}e re{iti neki problem, ili ako se èli suo~avawe sa wegovim posledicama, prvo se mora krenuti od uzroka. U svetu koji je stvoren posle Drugog svetskog rata, u kojem je me|unarodno pravo doìvelo svoj najve}i razvoj, logi~no se nametnula potreba suo~avawa sa posledicama tog, najve}eg sukoba u istoriji sveta, potreba za wegovim definisawem, ne samo na ad hoc ve} i na univerzalnoj bazi — dakle definisawe i same prirode rata i ratnih zlo~ina — koje bi bilo ugra|eno u budu}i korpus me|unarodnog prava. Iz posleratnih su|ewa glavnim nacisti~kim zlo~incima (1945–1946), takozvanih Nirnbur{kih procesa, proiza{la su i takozvana Nirnbur{ka na~ela, koja je 1950. kodifikovala Komisija za me|unarodno pravo, na osnovu Rezolucije 177 Generalne skup{tine Ujediwenih Nacija, kao „Na~ela me|unarodnog prava priznata u Poveqi Nirnber{kog tribunala i presudama Tribunala“. U Na~elu VI Nirnber{kih na~ela, definisani su „zlo~ini koji

SREBRENICA — falsifikovawe istorije

su ka`wivi prema me|unarodnom pravu“. Na prvom mestu, pod (a), navedeni su „zlo~ini protiv mira“: “(i) Planirawe, priprema, zapo~iwawe ili vo|ewe rata agresije ili rata koji kr{i me|unarodne ugovore, sporazume ili garancije; (ii) U~e{}e u zajedni~kom planu ili zaveri radi izvr{avawa bilo kog od akata pomenutih pod (i).“ U vremenu iza ratova koji su se vodili na tlu biv{e Jugoslavije tokom 1990-ih, gore navedeni deo Nirnber{kih na~ela je — poni{ten, bar kada je re~ o onome {to se zove „me|unarodno pravo“ i wegovo bavqewe tim sukobima, oli~eno u Me|unarodnom krivi~nom sudu za biv{u Jugoslaviju, takozvanom Ha{kom tribunalu. To je bio mo`da prvi, zlokobni znak, da pad Berlinskog zida nije ozna~io dolazak „zlatnog doba demokratije, mira i slobode“, kao {to se o~ekivalo, ve} zapravo, ne{to suprotno, jedan „vrli novi svet“, ~ije uàsno lice postaje sve vidqivije sa produbqivawem krize koja je po~ela da zahvata svet na kraju prve decenije 21. veka. U svakom slu~aju, o~igledno je da zemqe koje su bile kqu~ni spoqni ~inioci jugoslovenske krize — a i potowi pokreta~i osnivawa Ha{kog tribunala, tj. zapadne sile predvo|ene sa SAD, nisu videle interes u tome da se taj novi instrument me|unarodnog prava koji su u Hagu kreirali bavi i wima samima, tj. da ispita izvorne „zlo~ine protiv mira“ u koje su mo`da i one same bile ume{ane, a koji su predstavqale inicijalnu kapislu za izbijawe ratnog poàra u biv{oj Jugoslaviji po~etkom 1990-ih. A u to vreme (Tribunal je osnovan 1993) nije bilo ni sile koja je mogla ili èlela da se zapadnim silama u tom wihovom naumu suprotstavi. Jer, dve nezapadne sile-~lanice Saveta bezbednosti UN, Rusija i Kina, nisu bile ni ono {to su bile samo deceniju ranije, ni ono {to }e (ponovo) postati samo deceniju kasnije — sile bez kojih se ne moè krojiti nijedan istinski „svetski“ poredak. Dakle, kada bi se, kojim slu~ajem, Ha{ki tribunal konstituisao u sada{wem vremenu, pitawe je da li bi uop{te i mogao da se konstitui{e — a, ako i bi, te{ko da bi mogao da ima isti oblik. To samo po sebi ve} navodi na zakqu~ak da

Aleksandar Pavi}: SREBRENI^KA ISTINA NA ^EKAWU

priroda tog tribunala nije univerzalna (na kraju, i sam Ha{ki tribunal je definisan kao „ad hoc“ sud), i da je pre slika odre|enog odnosa snaga u odre|enom istorijskom trenutku. S obzirom da je to slu~aj, i da je danas odnos snaga u svetu bitno druk~iji, jo{ vi{e se name}e potreba da se kriti~ki posmatra ceo sukob u biv{oj Jugoslaviji, tj. cela tematika kojom pretenduje da se bavi i Ha{ki tribunal, preko kojeg se ta slika (jo{ uvek) prvenstveno i oblikuje — {to sada iznova postaje aktuelno u ha{kom postupku protiv biv{eg komandanta Vojske Republike Srpske, Ratka Mladi}a. Svet, dakle, nije vi{e unipolaran, i, stoga, same „vrednosti“ koje je taj unipolarni svet poku{ao da nametne kao univerzalne — ali, na àlost, vi{e snagom sile i novca nego snagom prava i argumenta — jo{ mawe treba da budu tako tretirane u sada{wem trenutku. Ako je, dakle, Ha{ki tribunal, u interesu sila koje su ga stvorile, izostavio da se bavi prvouzro~nim zlo~inima, na prvom mestu zlo~inima protiv mira, to ne zna~i da se time ne treba baviti, i da de{avawa u biv{oj Jugoslaviji ne treba gledati kroz tu prizmu — pa i prvenstveno kroz tu prizmu — bez obzira na jo{ uvek neprobojni zid medijske blokade koji se uzdigao. A sve to u sklopu jednog novog, objektivnijeg, pa {to ne re}i i revizionisti~kog gledawa na stvar. Jer, u vreme interneta i sve brìh komunikacija i de{avawa, logi~no je i da pojave raznih revizionizama dobiju odgovaraju}e ubrzawe, da poretci i stavovi koji su vaìli pre samo jednu deceniju ve} budu smatrani za anahronizme. Revizionizam sam po sebi ne mora da zna~i ni{ta lo{e — naprotiv! — ako u wegovoj osnovi leì potraga za istinom ili ponovnim sagledavawem de{avawa posle slegawa pra{ine koju su podigli vihori istorije. Dakle, za po~etak, kao {to je Katon stariji zavr{avao svaki svoj govor re~ima „uostalom, Kartaginu treba razoriti“, tako i svako daqe tragawe za istinom o Srebrenici i doga|ajima koji su se u woj desili tokom jula 1995 — a i ranije, treba ne samo zavr{iti ve} po~eti stavqawem srebreni~kih doga|awa, kao i ~itavog rata u Bosni i Hercegovini, u pravi kontekst. Drugim re~ima, ono {to treba neprekidno ponavqati, na~elno, u samom za~etku, svakom prilikom, je to da su i rat u

SREBRENICA — falsifikovawe istorije

Bosni i Hercegovini i doga|awa u Srebrenici posledice jednog ogromnog, jo{ uvek neka`wenog zlo~ina — zlo~ina protiv mira, iz kojeg su proiza{le sve potowe strahote od po~etka 1992. do zakqu~ivawa Dejtonskog mirovnog sporazuma, kao i sva zla krv koja se stvorila i stvara nestabilnim i nera{~i{}enim stawem koje se gaji u Bosni i Hercegovini od Dejtona do dana{wih dana. Jer, to je taj prvi zlo~in, bez kojeg svi potowi ne bi bili mogu}i. A taj zlo~in protiv mira po~inili su 1) Savezna Republika Nema~ka i Vatikan, svojim protivzakonitim priznawima Slovenije i Hrvatske u decembru i januaru 1991, {to je predstavqalo neposredno kr{ewe Helsin{kog zavr{nog akta iz 1975. godine o nepovredivosti granica, osim mirnim putem, kao i Poveqe Ujediwenih Nacija, i {irom otvorilo put {irewu rata sa Hrvatske na BiH, 2) SAD, svojim ni{ta mawe protivzakonitim priznawem Bosne i Hercegovine u aprilu 1992, 3) Alija Izetbegovi}, nekada{wi predsednik bosanskih muslimana, i glavni lokalni izvr{iteq zlo~ina protiv mira u BiH, koji je, svesno i ciqano, propustio vi{e prilika za smirivawe situacije u BiH, pre nego {to je rat u toj biv{oj jugoslovenskoj republici buknuo u martu 1992. godine, kao i u kasnijim fazama, kada su ratna razarawa jo{ uvek mogla da budu ograni~ena i sam rat skra}en. Naravno, Izetbegovi} to nije ~inio sam, niti se prvenstveno uzdao u sopstvene snage, ve}, kako navodi ameri~ki obave{tajac Xon [indler (u svojoj kwizi Nesveti teror), citiraju}i bosansko-muslimanske izvore, u „zna~ajnu ameri~ku vojnu pomo}“, posredstvom koje mu je ciq bilo zauzimawe „bar 45% Bosne“. Ovo je primetio i glavni pregovara~ tada{we „me|unarodne zajednice“, lord Dejvid Oven, koji je izjavio da je Izetbegovi} povukao svoj potpis sa mirovnog plana za BiH, jer se „ose}ao ohrabren ameri~kim stavovima da odugovla~i dok ne dobije boqu ponudu“. Sve ovo je va`no neprekidno isticati ne samo iz politi~kih, ve} i iz psiholo{kih i iz nau~nih razloga. Psiholo{ki gledano, pristajawem na to da se, bez ovakve prethodne ograde, bavimo problemom Srebrenice onako kako su ga postavili po~inioci izvornog zlo~ina protiv mira i inicijatori rata agresije, mi sebe u startu stavqamo u defanzivan polo`aj, gr~evito se bore}i da pobijemo propagandne tvrdwe koje dola-

Aleksandar Pavi}: SREBRENI^KA ISTINA NA ^EKAWU

ze upravo od izvornih ratnih hu{ka~a i po~inilaca vrhovnog zlo~ina. A sa nau~nog stanovi{ta, bez ovakve prethodne ograde, mi dozvoqavamo da nam agresivna politika i propaganda ve{ta~ki ome|e poqe na{eg ispitivawa, da nas svedu na bavqewe posledicama izvornog, neka`wenog i jo{ uvek uveliko ignorisanog zlo~ina, i to tako da su izvorni zlo~inci ti koji optuùju a mi smo ti koji se branimo i nalazimo dokaze u na{u odbranu, bave}i se ve{ta~ki suènim poqem koje obuhvata samo jednom od posledica wihovog — a ne na{eg — izvornog zlo~ina. Drugim re~ima, uìvqavali bi se u ulogu kolonijalnih objekata, uro|enika i divqaka koji nemaju svest o bilo ~emu izvan granica svog rezervata. Dakle, tek kada izgovorimo odgovaraju}u ogradu na samom po~etku (na primer: „Nema~ka, Vatikan, SAD i Alija Izetbegovi} su odgovorni za sve {to se desilo u Bosni i Hercegovini posle februara 1992, ukqu~uju}i i de{avawa u Srebrenici“) — moèmo da pre|emo i na sekundarne posledice izvornog zlo~ina protiv mira i zapo~iwawa rata agresije, ukqu~uju}i i doga|awa vezana za Srebrenicu, da probamo da ustanovimo i {ta se tu desilo, {ta je propaganda, {ta istina, {ta se zna a {ta se ne zna. Uz razumevawe da svako daqe istraìvawe nije samo puko, forensi~ko tragawe za istinom, ve} i iskaz po{tovawa prema svima koji su nevino stradali na tom podru~ju, prema svima onima koji ne bi stradali, pa i onima koji ne bi bili primorani da ratuju na tom podru~ju da nije zapaqen — a zatim i odràvan — poàr op{teg rata. Zadràvaju}i, dakle, svest o prvobitnom uzroku stvari, ono {to je bitno da znamo je da, kada se pa`qivo i po{teno istraè, ~ak i sekundarne posledice tog izvornog zlo~ina, na koje nas imperijalni gospodari sada{weg trenutka èle ograni~iti, ukqu~uju}i i doga|aje u Srebrenici iz jula 1995, opet nu`no ne stvaraju sliku koja je povoqna po zapadne sile i wihove lokalne saradnike i izvr{ioce. Strogo se drè}i ~iwenica i samo onog {to je nepobitno utvr|eno, moè se baciti ozbiqna, da ne kaèmo fatalna senka sumwe na „zvani~nu verziju“ doga|aja u Srebrenici — {to je, razume se, jo{ jedan razlog za{to su i ovakvi napori predmet ignorisawa stranih i doma}ih mas-medija. îwenica ima mnogo, i bez wih se ne mo-

SREBRENICA — falsifikovawe istorije

è pokrenuti ni inteligentna rasprava, a ni kriti~ko razmatrawe Srebrenice. Tome u prilog, za kraj, prilaèmo i jedan relativno kratak podsetnik, koji sadrì osnovne ta~ke i pitawa koje treba da ima na umu svako ko ima istinsku èqu da sazna {ta se desilo u Srebrenici u julu 1995. A to kome }e ta, kona~no utvr|ena istina da {teti ili koristi ne treba da nas zanima. Da li su ~uvari dana{wih mas-medija i poretka, koji spre~avaju da se pitawe Srebrenice otvoreno pretrese u javnosti, bez predrasuda i unapred donesenih zakqu~aka — spremni da kaù isto? Zasad je odgovor o~igledno — negativan. Zato }emo mi to ovde uraditi umesto wih, vo|eni geslom da }e glas milion puta ponovqene istine ipak odneti kona~nu pobedu. 15 osnovnih ~iwenica i pitawa o Srebrenici 1. Jedini neposredni izvr{ilac zlo~ina u Srebrenici u julu 1995. koji je osu|en od strane Me|unarodnog tribunala za ratne zlo~ine za biv{u Jugoslaviju (tzv. Ha{kog tribunala) je Draèn Erdemovi}, Hrvat iz okoline Tuzle, za kojeg je i sam Tribunal utvrdio da je nije dovoqno psihi~ki stabilan da se moè podvrgnuti unakrsnom ispitivawu. Sklopio je dogovor sa Tuìla{tvom, na osnovu kojeg je dobio preseqewe u neidentifikovanu zapadnu zemqu i promenu identiteta, i osu|en je na minimalnu kaznu od 5 godina zatvora (i to za navodno u~e{}e u streqawu vi{e stotina qudi!), na osnovu sopstvenog priznawa, ~iji je sadràj nekoliko puta mewao. Kqu~na ta~ka dogovora sa Tuìla{tvom bio je uslov da mora svedo~iti protiv srpskih optuènika kad god bude bio pozvan. Nema razloga da i jedna srpska dràva treba da preuzme odgovornost za zlo~ine u koje je bosanski Hrvat Erdemovi} bio ume{an, i to na osnovu wegovog kontradiktornog i nepouzdanog svedo~ewa. 2. Erdemovi} je navodno pripadao tzv. Desetom diverzantskom odredu Vojske Republike Srpske, multinacinalnoj jedinici koja je u svojim redovima imala Srbe, Hrvate, Slovence i muslimane. On je pred Ha{kim tribunalom imenovao jo{ sedam pripadnika te navodne jedinice, koji su navodno u~estvovali u streqawima u okolini Srebrenice u julu 1995 — od

Aleksandar Pavi}: SREBRENI^KA ISTINA NA ^EKAWU

kojih su se neki tako|e borili u Africi kao pla}enici zapadnih vojski. Ha{ki tribunal nikada nije podigao optu`nicu ni protiv jednog od tih lica, niti ih pozvao za svedoke. Iskqu~ivo oslawawe Ha{kog tribunala na nepouzdanog i kontradiktornog Erdemovi}a ukazuje da je svrha ha{kog procesa bila da sakrije a ne da iznese sve raspoloìve dokaze vezane za Srebrenicu. 3. Na Memorijalu u Poto~arima kod Srebrenice zapisan je broj „8372…“, koji treba da predstavqa ukupan broj srebreni~kih `rtava — ali se priznaje da taj broj ukqu~uje i one koji se jo{ vode kao „nestali“, {to zna~i da o wihovoj sudbini ni{ta ta~no nije utvr|eno, a tri ta~ke posle ovog broja treba da zna~e da broj nije kona~an. Kako se za nestale moè tvrditi da su „`rtve genocida“ ako na wima nije izvr{ena obdukcija, i ako se jo{ uvek ne zna da li su svi „nestali“ zapravo mrtvi? 4. Tokom 2010. su ~ak i neki bosansko-muslimanski zvani~nici bili prinu|eni da brojku od „8.372“ dovedu u pitawe: a) Mirsad Toka~a, predsednik Istraìva~ko-dokumentacionog centra iz Sarajeva, izneo je dosad nedemantovanu tvrdwu da se na spiskovima „`rtava“ nalazi „500 ìvih Srebreni~ana“, dok je dodatnih 70 lica na tim spiskovima stradalo na drugim mestima i u drugo vreme; (6) direktor Memorijalnog centra u Poto~arima Mersed Smajlovi} i direktor Centra za nestala lica BiH Amor Ma{ovi} su tako|e izneli da je u Poto~arima sahraweno oko 50 osoba koje su stradale jo{ 1992. a koje su „u bliskom srodstvu“ sa onima koji se vode kao `rtve streqawa; v) Hakija Mehoqi}, ratni {ef policije u Srebrenici, izjavio je da je „qut na sve koji su u Memorijalnom centru sahranili 75 osoba, a koje nisu poginule u julu 1995. godine“; g) uz sve to, postoje i ozbiqne indicije da je u Poto~arima ~ak sahrawen i jedan broj Srba, {to se zasad ne moè utvrditi jer sarajevske vlasti ne dozvoqavaju ekshumaciju sahrawenih u Memorijalnom centru u Poto~arima. Za{to dokazi o manipulacijama sa brojevima `rtava u Srebrenici ne uti~u da se preispitaju brojke koje se neprestano vrte po medijima?

SREBRENICA — falsifikovawe istorije

5. Po proceni na~elnika general{taba armije BiH Envera Haxihasanovi}a na su|ewu generalu Vojske Republike Srpske Radislavu Krsti}u (6. 4. 2001, Transkript, s. 9532) u povla~ewu me{ovite muslimanske kolone 28. Divizije iz Srebrenice za Tuzlu poginulo je 2.628 vojnika i oficira ABiH (dakle, ovde nisu ura~unati civili). U izve{taju Unprofora od 17. jula 1995. ukupni gubici kolone se procewuju na oko 3.000 a Karl Bilt (pregovara~ me|unarodne zajednice tokom sukoba a posle rata Visoki predstavnik u BiH) u svojim memoarima ih procewuje na oko 4.000. Prema svim zakonima rata, ovo su bile legitimne `rtve ratnih dejstava. Dodatno zanimqiva je i ~iwenica da je veliki broj iskopanih tela za koja se tvrdi da su „`rtve genocida“ na|en upravo na lokalitetima gde su se odvijale borbe srpskih snaga i muslimanskih snaga u povla~ewu. Skandalozno je da se legitimne `rtve ratnih dejstava dan-danas nekriti~ki svrstavaju me|u „`rtve genocida“ u Srebrenici samo da bi se ve{ta~ki odràla brojka od „preko 8.000 `rtava“. 6. Utvr|ivawe uzroka smrti tela ekshumiranih na {irem podru~ju Srebrenice je od 1996. u rukama dve organizacije: Komisije za nestala lica BiH (osnovane od strane vlade ratnog muslimanskog predsednika, Alije Izetbegovi}a) i ICMP Me|unarodne komisije za nestala lica (ICMP — International Committee for Missing Persons), ~ije ~elnike fakti~ki postavqa ameri~ki Stejt department. Od po~etka iskopavawa do danas, ni srpski ni drugi nezavisni me|unarodni forenzi~ki stru~waci nisu imali pristup forenzi~kom postupku nad iskopanim telima. âk ni optuèni za zlo~ine u Srebrenici pred Ha{kim tribunalom nemaju mogu}nost pristupa DNK izve{tajima ICMP-a. Dakle, svaka mogu}nost nezavisne provere forenzi~kih „nalaza“ vezanih za Srebrenicu je iskqu~ena, i od javnosti se zahteva da oni budu prihva}eni — na veru. 7. Ukupan broj tela koja su stru~waci Ha{kog tribunala ekshumirali u vezi sa istragom o doga|ajima u Srebrenici iznosi najvi{e 1.923. Forenzi~ka dokumentacija Tribunala govori o 3.568 „slu~ajeva“. Me|utim, jedan „slu~aj“ ne zna~i nu`no i jedno telo, ve} se moè odnositi i na nepotpune ostatke

Aleksandar Pavi}: SREBRENI^KA ISTINA NA ^EKAWU

nekog tela, pa ~ak i na jednu ko{~icu na|enu na odre|enom lokalitetu. Uz to, ~ak ni broj od 1.923 ne ozna~ava ukupan broj dosad utvr|enih „`rtava genocida“. U grobnicama koje su obradili forenzi~ki stru~waci Tribunala, nalazi se 442 tela sa povezima preko o~iju i/ili vezanim rukama ({to bi skoro sigurno ukazalo na smrt streqawem), 505 gde je smrt prouzrokovao metak, {to moè ukazati na streqawe, ali i na smrt tokom borbenih dejstava, 627 je stradalo od granate, mine, gelera itd. {to iskqu~uje streqawe, a u 1.583 autopsijskih izve{taja ili „slu~ajeva“ radi se o po nekoliko kostiju. U ovoj posledwoj kategoriji u 92,4 odsto od tih „slu~ajeva“ forenzi~ki stru~waci Tribunala nisu mogli da odrede uzrok smrti pa se na osnovu wih nikakvi pravno ili forenzi~ki zna~ajni zakqu~ci ne mogu izvoditi. Zapravo, forenzi~ki dokazi samog Ha{kog tribunala podràvaju brojku od 700–800 streqanih na kojoj je insistirao visoki UN zvani~nik Filip Korvin. 8. U ha{koj presudi protiv potpukovnika VRS Vujadina Popovi}a i ostalih (2010), navedeno je da je, pomo}u DNK uzoraka, identifikovano „5.336“ `rtava (broj je, u me|uvremenu, dodatno narastao). Me|utim, DNK sluì jedino za identifikaciju posmrtnih ostataka ili da omogu}i reasocijaciju delova tela iste osobe. DNK tehnologija je neupotrebqiva za odre|ivawe uzroka i vremena smrti, {to su kqu~ne kategorije u kriminalisti~koj istrazi ovakve vrste. Dodatne sumwe izaziva ~iwenica da Ha{ki tribunal odbija da objavi ~ak i spisak imena lica navodno identifikovanih putem DNK analize. Treba znati i to da sva nova tela koja se sahrawuju u Poto~arima prolaze kroz ovakvu vrstu „identifikacije“, {to ostavqa dodatne velike sumwe u pogledu toga ko se tamo stvarno sahrawuje. Za{to se DNK uzorci zloupotrebqavaju u svrhu nekriti~kog prihvatawa broja `rtava u Srebrenici? 9. Najvi{i civilni predstavnik UN na terenu u julu 1995, Amerikanac Filip Korvin, neprekidno je tvrdio, sve do svoje smrti 2012. godine, da je tada u Srebrenici ubijeno „oko 700“ bosanskih muslimana — i da je razlika izme|u tog broja i broja od 8.000 koji se stalno propagira — „politi~ka“. Srebreni-

SREBRENICA — falsifikovawe istorije

ca je o~igledno ispolitizovana da bi se srpski narod neosnovano optuìo, i trajno zavadio sa svojim susedima. 10. Ratni {ef policije u Srebrenici, Hakija Mehoqi}, je vi{e puta svedo~io da je wemu i jo{ devetorici lokalnih muslimanskih lidera u prole}e 1993. lider bosanskih muslimana Izetbegovi} preneo da mu je ameri~ki predsednik Klinton nudio da srpske snage u|u u Srebrenicu i „izvr{e pokoq 5.000 muslimana“, {to bi dalo povod za NATO vojnu intervenciju u Bosni i Hercegovini. Izuzev jednog, svi imenovani svedoci ovog sastanka su i daqe ìvi. Za{to se prikriva mogu}a uloga Bila Klintona u projektovawu „zlo~ina u Srebrenici“ dve godine pre nego {to se on desio? 11. Prema Rezoluciji 819 Saveta bezbednosti Ujediwenih Nacija od 16. aprila 1993. godine, zona koja obuhvata Srebrenicu i podru~je oko we, progla{ena je „Bezbednom zonom UN“. Ubrzo zatim (18. aprila), posredstvom UNPROFOR-a, postignut je sporazum o delimi~noj a zatim i potpunoj demilitarizaciji srebreni~ke enklave. Me|utim, brojna svedo~ewa stranih izve{ta~a i vojnih posmatra~a potvr|uju da su se muslimanski borci iz srebreni~ke enklave povukli „naoruàni do zuba“. Za{to se uporno ignori{e ~iwenica da Srebrenica nikada nije bila demilitarizovana? 12. Komisija Vlade Republike Srpske za ispitivawe doga|aja u Srebrenici nikad nije priznala „genocid“. Tu re~ je Komisija upotrebila samo u odnosu na presudu Ha{kog tribunala generalu VRS Radislavu Krsti}u (koji je, opet, osu|en ne zbog dokaza da je neposredno u~estvovao, niti ~ak znao za zlo~in u Srebrenici, ve} po na~elu „komandne odgovornosti“), i to ne kao svoju ocenu ve} citiraju}i presudu. Isto tako, Komisija nije usvojila cifru od „8.000 streqanih“, i ako je bila podvrgnuta ogromnim zapadnim pritiscima. Komisija nikada nije izjavila da su svi na spisku nestalih ubijeni i mrtvi. Dakle, nije istina da je Republika Srpska priznala „genocid nad 8.000 muslimana u Srebrenici“. 13. Prema presudi Me|unarodnog suda pravde u tu`bi Bosne i Hercegovine protiv Savezne Republike Jugoslavije za

Aleksandar Pavi}: SREBRENI^KA ISTINA NA ^EKAWU

„genocid“, Srbija ne snosi odgovornost za takvo delo, niti je u~estvovala u wegovoj pripremi ili izvo|ewu. Samim tim, Srbija nije imala nikakvu obavezu da usvoji bilo kakvu „deklaraciju o Srebrenici“, zato {to po presudi najvi{e me|unarodne pravosudne instance na svetu Srbija nije povezana sa doga|ajima u Srebrenici. Stoga, usvajawe Deklaracije o Srebrenici u Skup{tini Srbije iz 2010. bilo je plod iskqu~ivo spoqnih i unutra{wih politi~kih pritisaka, i nije ni malo doprinelo saznavawu pune istine o Srebrenici. 14. Usvajawe ove rezolucije bilo je motivisano, izme|u ostalog, i rezolucijom na temu Srebrenice koju je u januaru 2009. godine pod vrlo neredovnim uslovima izglasao Evropski parlament. Svrha i prava pozadina ove Rezolucije Parlamenta Evropske unije, kao i wena unutra{wa protivure~nost, ogledaju se slikovito u stavu E teksta koji je tada bio usvojen, gde jasno stoji da „uprkos ogromnim naporima….dosada{we istrage ne dozvoqavaju potpunu rekonstrukciju doga|aja u i oko Srebrenice.“ Prema Rezoluciji Evropskog parlamenta iz aprila 2009, stav C, „politi~ka tuma~ewa istorijskih ~iwenica ne trebaju se nametati kroz ve}inske odluke parlamenata; parlamenti ne mogu da donose zakone o pro{losti“. Dakle, puna istina o Srebrenici se ne mo`e utvrditi pukim deklaracijama, ve} samo nezavisnom, me{ovitom me|unarodno-doma}om komisijom koja bi iskqu~ivo stru~nim putem ustanovila celu istinu, ili razdvojila istinu od puke propagande i igre re~ima i brojkama. 15. Za kraj — ali nikako zato {to je ovo najmawe va`no, ve} kao simbol ignorisawa ne samo srpskih `rtava, ve} i celokupnog konteksta srebreni~kih zbivawa, neophodno je navesti i slede}e: prema podacima Instituta za istra`ivawe srpskih stradawa u HH veku, na {irem podru~ju Srebrenice su muslimanske snage izme|u 1992. i 1995. ubile 3.262 Srba. Ove `rtve su poimenice nabrojane. Za{to se svako pomiwawe Srebrenice u doma}im i stranim mas-medijima ograni~ava iskqu~ivo na jo{ uvek sporne doga|aje iz jula 1995. a ignori{e dokumentovane srpske `rtve iz prethodnog perioda?

Milo Lompar

IDEOLOGIZOVANA KRIVICA Milo Lompar: I

DEOLOGIZOVANA KRIVICA

Osnovni problem u doìvqavawu i razumevawu doga|aja u Srebrenici po~iva u saznawu da su oni postavqeni u horizontu ideologizovane krivice. R|avost takvog postupka je vi{estruka: osen~eni ideolo{kom perspektivom koja nudi gotove i unapred zadate odgovore na pitawa o uzrocima rata, ovi doga|aji ne samo da prestaju da budu posmatrani kao ne{to {to podleè preispitivawu saznawa o u~esnicima i postupcima nego primewena ideologija onemogu}ava — {to je vi{estruko negativno — ~ak i saose}awe sa nesumwivim srebreni~kim `rtvama. To zna~i da ideologizovana krivica — kao skup diskurzivnih praksi i unapred odre|enih moralnih afekata, koje proisti~u iz vladaju}eg rasporeda zapadnih mo}i i koje na razli~itim nivoima ideolo{ke piramide otiskuje sekularno sve{tenstvo na{eg vremena — ostvaruje i jedan op{tiji ciq: suprotno od onoga {to tvrdi da mu je namera, sekularno sve{tenstvo istrajno onemogu}ava svako autenti~no razmi{qawe o krivici, svako predrasuda oslobo|eno razumevawe krivice kao takve. [ta to zna~i? Diferencirani pojam krivice sadrì u sebi ~etiri razli~ita, me|uzavisna ali ne i neprotivre~na vida krivice: krivi~nu odgovornost, politi~ku krivicu, moralnu krivicu i metafizi~ku krivicu. Wihovi me|usobni odnosi otkrivaju unutra{wu kompleksnost integralnog pojma krivice. Jer, krivi~na odgovornost i politi~ka krivica mogu biti odre|ene spoqa{wim dejstvima i silama, dok moralna i me-

SREBRENICA — falsifikovawe istorije

tafizi~ka krivica mogu biti dostupne samo unutra{wim preokretom ~oveka. Odnosi izme|u ovih aspekata krivice veoma su istan~ani i ponekad i{~ezavaju u ~estaru i nerasvetqenosti. Ali, ni odnosi unutar jednog pojma nisu neprotivre~ni. Ako o politi~koj krivici — kao jedinom obliku kolektivne krivice — odlu~uju pobednik i uspeh, onda se ta krivica pojavquje u horizontu optere}uju}eg saznawa o pobednikovoj sili koja nu`no ne zna~i i ostvarewe prava, o uspehu koji nije neproblemati~na instanca nad pravdom i istinom. Postaje o~igledno da je te{ko — ili nemogu}e — ustanoviti tribunal koji bi objektivno sproveo istragu, ravnopravno odmerio razloge i me|uzavisnost u~esnika u strahovitim nesre}ama gra|anskog rata, te otud presudio u vezi sa ratnom krivicom i ratnim zlo~inima. Jer, takav sud ostaje u ve}oj ili mawoj meri nu`no pristrasan. Sve su ovo poznati i davno izneti prigovori i razlozi. Premda bi bilo prebrzo i rizi~no zakqu~iti kako je politi~ka krivica otud nu`no pristrasno odre|ena krivica, ostaje velika neizvesnost u vezi sa wenom ishodi{nom prirodom. Tu neizvesnost ne moè ukloniti nikakvo saznawe koje nam donosi aktuelni ritam vremena, nikakva samorazumqivost u nagla{avawu vrhunske mudrosti svih oportunista, koji vole da upozore kako sila i mo} u qudskom ìvotu predstavqaju odlu~uju}u realnost. Davno je, naime, re~eno, kako je ta mudrost vi{estruko nedovoqna: zato {to sila i mo} nisu jedina realnost ~ovekovog sveta i zato {to na ovom svetu realnost jo{ uvek ne zna~i i istinu. Otud, me|utim, ne sledi da ne postoji nikakva krivica, da je najboqe pustiti da stvari teku kako teku, nego sledi da je vaqano samo diferencirano poimawe krivice. Toj diferenciranosti se — i u slu~aju srebreni~kih `rtava — suprotstavqa sekularno sve{tenstvo. Mo} koju ono predstavqa — posebno kada je to pobedni~ka mo} zapadnih sila — ne èli da dopusti postojawe javne svesti o tome da ona nije jedina realnost sveta i da nije jedina istina o svetu. Sekularno sve{tenstvo, otud, diferencirani pojam krivice zamewuje ideologizovanim pojmom krivice koji proisti~e iz aktuelne konfiguracije mo}i. Tako nas odjednom — pa sve ~e{}e, dok se to ne pretvori u op{teobavezuju}i huk koji sve preklapa, koji

Milo Lompar: IDEOLOGIZOVANA KRIVICA

ne ~uje nikakve razloge i argumente, koji pukom silom ponavqawa ispuwava svaki kutak javne svesti — preplavquju brojni momenti jedne ciqane povr{nosti u govoru o krivici. Jer, u wima se ni{ta ne gradira i sve se svodi na jednu jedinu ravan, da bi se o woj sudilo sa grubim nerazlu~ivawem lo{eg sudije. Sekularno sve{tenstvo — portparoli, politi~ki aktivisti, nevladini slu`benici, stipendisti, univerzitetski slu`benici, mrtvozornici demokratskih kulisa — pose`e za optu`bom koja se koristi kao oru`je u politi~ke ili ekonomske svrhe: brkawem razli~itih pojmova krivice i gr~evitim nametawem neistinitog mi{qewa. To zna~i da je — i kada je re~ o sredbreni~kim `rtvama — na delu zlo}udno instrumentalizovawe krivice. Na {ta nas upu}uje saznawe o tome da ideologizovani pojam krivice — kao autenti~no postignu}e sekularnog sve{tenstva — ne dozvoqava ne samo dubokose`nu svest o pro{losti, koja bi nadilazila neposredne u~esnike razbijawa Jugoslavije i zasecala u neposredne utemeqiteqe titoisti~ke Jugoslavije, u wen sistem politi~kih odnosa i horizont o~ekivawa koji je zvani~na ideologija ~inila op{teobavezuju}im, nego ni bilo kakav nagove{taj o „krivici drugih“? Na podudarnost izme|u dva naporedna postupka: ako uklonimo svaku svest o titoizmu i o „krivici drugih“, dobijamo neproblemati~ni, upotrebqivi i ideologizovani pojam srpske krivice. Tako sekularno sve{tenstvo nastoji da spoqa{we konstituente — kao {to su krivi~na odgovornost i politi~ka krivica — pretvori u unutra{we konstituente: moralna i metafizi~ka krivica. U nastojawu da se poistoveti ono {to se ne mo`e poistovetiti o~ituje se ideologija sekularnog sve{tenstva. Odakle dolazi wegovo nastojawe? Ako u pogledu krivi~ne odgovornosti nema na~elnih nedoumica, jer o woj odlu~uje sud, kod politi~ke krivice postoji problem, budu}i da je instanca za weno utvr|ivawe — pobednikova voqa. Ako bi sekularno sve{tenstvo prionulo uz ovakvo shvatawe politi~ke krivice, ono bi moralo javno prihvatiti saznawe o tome da vlast koja sprovodi politi~ku krivicu ne proisti~e iz narodne voqe, pa nije demokratska vlast, nego je to vlast koja proisti~e iz voqe pobednika, pa je otud marionetska vlast: du`na pobed-

SREBRENICA — falsifikovawe istorije

niku, ona se ne obazire na ~iwenice i iskustvo nego na svoje obaveze. Ali, u tom slu~aju ideologija sekularnog sve{tenstva gubi svoju demokratsku legitimaciju. Jer, postaje nemogu}e prikriti da su na delu ~isti i vidqivi nalozi sila. To ~isto re{ewe li{ava sekularno sve{tenstvo bilo kakvog vrednosnog i humanisti~kog oreola. Da bi spasilo taj oreol, koji mu je najbitniji, sekularno sve{tenstvo mora da stvori privid ili simulakrum. Otud ono nastoji da ~iwenice spoqa{we evidencije (krivi~na odgovornost, politi~ka krivica) pretvori u ~iwenice unutra{we evidencije: moralna i metafizi~ka krivica. Iako je to neizvodivo u horizontu slobode, nema prepreka za sekularno sve{tenstvo da nam to neprestano name}e. Jer, ako uspe proces ideologizacije javne svesti, onda je mogu}e — na temequ simulakruma — politi~ku krivicu legitimisati narodnom voqom umesto da je izvodimo iz pobednikove voqe. Ideologija sekularnog sve{tenstva treba da sakrije da politi~ku krivicu izvodi iz pobednikove voqe tako {to }e je la`no opravdati prevratom u du{i naroda. Kako to nije nikakav prevrat u du{i nego prinuda, sekularno sve{tenstvo ima ulogu da ontologizuje pobednikovu voqu. Ako se ta voqa sakrije pod skute narodne voqe, onda je spasena ideologija sekularnog sve{tenstva i o~uvan je demokratski simulakrum iza koga stoji voqa pobednika. Za{to je tu bitan titoizam? Zato {to politi~ka krivica treba da proistekne iz nasilnog ru{ewa poretka koji o~ituje humane vrednosti. Otud je neophodna fundamentalna la`: da su konstituenti titoisti~kog poretka nastali kao normalno stawe, da su oni plodovi ne~ega spontanog, slobodnog, sporazumnog, konsenzualnog. Sekularni sve{tenik uvek polazi od toga da je titoisti~ko re{ewe bilo normalno obrazovano re{ewe. On, dakle, svesno i ciqano gre{i u po~etnoj pretpostavci. Budu}i da je titoisti~ko re{ewe bilo nasilno i nedemokratski obrazovano re{ewe, problem politi~ke krivice nije samorazumqiv, ve} se pojavquje u istorijskoj perspektivi. Otud sekularno sve{tenstvo — kome je potrebna politi~ka krivica bez istorijske perspektive — podrazumeva i pounutra{wuje titoizam.

Milo Lompar: IDEOLOGIZOVANA KRIVICA

îtava ta strategija je usmerena protiv samog iskustva krivice. Jer, u toj ideologiji se svaka evidencija i svaki dokaz pretvaraju u oru|e moralizatorstva i senzacionalizma. Sekularno sve{tenstvo — za razliku od istinskog sve{tenstva — nema strahopo{tovawa ni pred uàsom ni pred `rtvom. [ta ono èli da onemogu}i neprestanim umnoàvawem i umreàvawem re~i, re~i, re~i, koje su nekad la`no saose}ajne, nekad toboè potresne, nekada navodno istorijski-objektivne? Jer, sve te neizbrojive re~i — koje su pra}ene neprestanim umnoàvawem stipendija, donacija i privilegija, neprestanim krstarewem svetskoistorijskim koridorima susreta i konferencija, koje su pra}ene odsustvom svake zami{qenosti i saose}awa, odsustvom bilo kakvog nesaglasja sa zapadnim nosiocima mo}i — pripadaju onome {to je davno nazvano „sklonost agresivnom priznavawu krivice“. Upravo ta ideologizovana krivica po~iva na neautenti~nom odnosu prema krivici. Weni iskazi su klasi~an primer neautenti~nog ogla{avawa krivice, li{enog veza kako sa idejom `rtve tako i sa konkretnim `rtvama. Ona, dakle, predstavqa samorazmetqivo iskazivawe krivice, weno potpuno instrumentalizovawe za prakti~ne i nedostojne svrhe. Jer, ideologija sekularnog sve{tenstva nastoji da tom razmetqivo{}u pretvori pobijene u Srebrenici u instrument upravqawa srpskim narodom, u instrument zatirawa osnovnih i neotu|ivih qudskih prava koja pripadaju srpskom narodu. Samo pomiwawe pobijenih u Srebrenici treba da stvori imperativ zbog kojeg bezuslovno treba prihvatiti sve zahteve koje pred na{u javnu svest iznosi sekularno sve{tenstvo. Dve vrste takvih zahteva imaju poseban zna~aj. Ideologija sekularnog sve{tenstva — prvo — upotrebqava kao gotove ~iwenice niz problematizovanih podataka i odbija da uzme u obzir saznawa koja nametnutom govoru o Srebrenici ne idu u prilog. Ta saznawa postaju jo{ problemati~nija ako ih sagledavamo u komparativnom kontekstu, ako bivaju — kako je u~iweno u kwizi Politika genocida Edvarda Hermana i Dejvida Pitersona –upore|ena sa srodnim pojavama na drugim ta~kama na{eg sveta, ako ih osmotrimo u okviru globalnih medijskih i sudskih nametawa

SREBRENICA — falsifikovawe istorije

i proizvoqnosti, uslovqenih globalnim odnosima mo}i. Ali, ideologija sekularnog sve{tenstva nastoji — drugo — da instrumentalizovawem i ideologizovawem krivice nametne saznawe o tome kako je „politi~ko postojawe Republike Srpske sporno“. Ideolo{ko nagla{avawe po kojem je Republika Srpska rezultat politike koja nije prezala ni od masovnih zlo~ina nije ni{ta drugo nego aktuelna racionalizacija jednog davna{weg i zadatog nastojawa. Ako bismo, naime, masovne zlo~ine uzeli kao univerzalni kriterijum, onda bi se — na prostoru obe Jugoslavije — moralo po~eti od saznawa o tome kako je sporno — politi~ko postojawe Republike Hrvatske. Jer, re~ je o masovnim zlo~inima — sve do genocida — na kojima je sazdana Republika Hrvatska. Ali, weno postojawe se ne sudara sa temeqnom namerom da se sve srpsko svede na srbijansko. Temeqi tog nastojawa su polo`eni davno, dok je wegova idejna i prakti~na kristalizacija izvedena u titoisti~koj Jugoslaviji. Upravo je to nastojawe istinski osnov na kojem izrasta svaki zahtev da se problematizuje politi~ko postojawe Republike Srpske. Ideologizovana krivica name}e koncept: kriv si kao Srbin, da bi nas odvratila od misli: kriv si kao ~ovek. A ako usvojimo da sam kriv kao ~ovek, to ne zna~i da — u sasvim preciznim slu~ajevima krivi~ne odgovornosti, politi~ke i moralne krivice — ne mogu biti kriv i kao Srbin. Ali, ba{ me to {to sam kriv kao ~ovek — ne osloba|aju}i me krivice kao Srbina — osposobqava da postavim pitawe: da li si ti kriv? (Ovo pitawe je neophodno da bismo razumeli da li govorimo o istoj stvari, da li pripadamo samoj qudskosti. U tom horizontu je govor u ja-obliku potpuno prevodiv u govor u ti-obliku.) Ako si ti kriv, to ne zna~i da sam ja mawe ili druk~ije kriv, pogotovo da je u konkretnoj stvari moja krivica umawena. (Ali, tu krivicu treba imenovati, ispitati, opisati, {to pokazuje od kakvog presudnog zna~aja su zahtevi za preciznim utvr|ivawem nespornih ~iwenica o srebreni~kim `rtvama.) To samo zna~i da se, izlaze}i iz sebe, sre}emo — ne poni{tavaju}i nijednu razliku izme|u nas — u osnovnoj krivici: licem u lice. Tek u susretu dva lica — kako ka`e Jaspers — „razgovor ne bi bio samo kona~na forma saop{tavawa nego i izraz za odnos eg-

Milo Lompar: IDEOLOGIZOVANA KRIVICA

zistencija dva ~oveka“. Taj susret ideologizovana krivica ne dozvoqava, jer tu nema mesta za wu: woj pripada razgovor islednika i optuènog. Jer, wene re~i uvek su re~i Velikog inkvizitora. Sve wene re~i nisu, dakle, ni u kakvoj vezi sa autenti~nim ose}awem krivice: pogotovo nisu u vezi sa metafizi~kim ose}awem krivice. Jer, kada bi sekularno sve{tenstvo istinski bilo spremno da ponese ovu krivicu, ono nikada ne bi moglo zaboraviti pobijene u srpskim mestima oko Srebrenice (poput Kravica), koji su pobijeni pre onih u Srebrenici. Kada bi se primaklo metafizi~kom ose}awu krivice, ono bi shvatilo da su te `rtve u nekoj vezi, da su sa wima u vezi i svi koji su pobijeni: da u metafizi~koj dimenziji treba preuzeti krivicu zbog svih. Tada bi ~ovek morao re}i: kriv sam, dakle, i zbog onih koji su pobijeni u mestima oko Srebrenice i zbog onih koji su pobijeni u Srebrenici. Kada bi sekularno sve{tenstvo to moglo da kaè, ono ne bi stvaralo uzoran primer ideologizacije krivice. Ali, ono ba{ to ne moè da u~ini, jer nastoji da nastavi instrumentalizovawe Srebrenice. [ta to zna~i? Kao {to zbog zlo~ina u srpskim naseqima oko Srebrenice ne mogu biti krivi bosanski muslimani kao narod, tako zbog zlo~ina u Srebrenici ne moè biti kriv srpski narod, niti — ako stvar postavimo na op{tijoj ravni, ne izgubiv{i ni namah svest o bitnim posebnostima svakog primera — zbog Jasenovca moè biti kriv hrvatski narod, kao {to zbog Au{vica ne moè biti kriv nema~ki narod, niti ameri~ki narod zbog xinovskih zlo~ina i pre i posle 1945. godine. Ne mogu biti krivi narodi. U poqu odgovornosti — iz kog proisti~u i razli~iti oblici krivice — nalaze se oni koji narode vode, koji uti~u na prilike i okolnosti u kojima se odigravaju zlo~ini, ali se tu nalaze i nasle|eni i aktuelni interesi i wihovi zastupnici, unutra{wi i spoqa{wi politi~ki odnosi, kao {to ostaje i jedan — {to se mene ti~e — neizra~unqivi ostatak u svakom takvom udesu. Jer, nisu samo qudi nego i narodi u dugotrajnim sukobima, budu}i da je sukob konstanta istorije, da su interesi nekad nerazre{ivo suprotnosmerni, da je agresivnost u srcu ~ovekovog delawa, kao {to i zlo ima supstancijalni karak-

SREBRENICA — falsifikovawe istorije

ter. Tek u samo}i, kao sam i sve samqi, ~ovek se moè osetiti krivim zbog sveop{te povezanosti svih `rtava: ~ak zbog neizbe`nosti tih veza. Tu nastaje preokret du{e. Tu je Bog jedina instanca. Jer, istina se pojavquje u komunikaciji izme|u ja i ti, ali da bi bilo komunikacije neophodno je da i ja i ti dele ovo metafizi~ko ose}awe krivice. To je nemogu}a misija za sekularno sve{tenstvo. Jer, ono — zato {to ne zna za Boga — ne moè da shvati kako se ideologizacijom krivice poni{tava povezanost svih u metafizi~koj krivici. Ono se, naime, ogla{ava sa partikularnog stanovi{ta: nije bitan Jasenovac, nisu bitna srpska naseqa oko Srebrenice, bitna je samo Srebrenica. Za{to se tako pona{a? Zato {to takav na~in rasu|ivawa unapred obezbe|uje tvr|ewe da je kriv srpski narod. To je, me|utim, ideologizovana krivica koja ne moè dovesti ni do kakve promene svesti, ni do kakve komunikacije u javnom diskursu, budu}i da stvara podlogu za negativno-odzivne reakcije. One mogu biti razli~ite. Mogu}e je pitawe: „{ta je bilo nepristojnije: angaòvati se za Milo{evi}a 1990. godine ili pquvati po wemu posle oktobra 2000. godine?“ Tom pitawu se moè pridruìti i bes protiv „fabrikanata zlo~ina protiv ~ove~anstva i genocida“. Sve to moè nadograditi ironijski glas koji kaè: „Zlo~ine protiv ~ove~nosti izvr{ili su Srbi. Zlo~ini koji koriste ~ove~nosti po~iweni su protiv Srba. To je sva razlika.“ Ovakve reakcije su istorijski poznate. U wima se ponavqaju i prilago|avaju re~i koje do nas dopiru iz jednog pro{log sveta, koji nije ni u ~emu uporediv sa strahovitim nesre}ama devedesetih. Jer, i u razmerama u~esnika i u sadràjima zbivawa nesamerivo ih prevazilazi. Ali, ovakve negativno-odzivne reakcije nisu dobar put ni za wihove apologete niti za wihove kriti~are koji za wima poseù u nastojawu da obrazuju svoje politi~ke zahteve. Za{to? Zato {to na taj na~in zauvek ostajemo u podru~ju ideologizovane krivice. Samo sekularno sve{tenstvo — ovla{}eno od zapadnih mo}i, koje su uvek i unapred oslobo|ene svake sumwe — zahteva ba{ takav put koji {izoidizuje javnu svest. Jer, bez neprestane {izoidizacije javne svesti postaje nedelotvorna sama ideologija sekularnog sve{tenstva.

Milo Lompar: IDEOLOGIZOVANA KRIVICA

Usled diferenciranog shvatawa krivice, ~ovek bi mogao prihvatiti i svoju krivicu zbog Srebrenice. To ose}awe proisti~e iz sveukupnosti svih u metafizi~koj krivici: ako ose}am krivicu zbog svih `rtava svakako da ose}am krivicu i zbog srebreni~kih `rtava. Sekularno sve{tenstvo, pak, ne moè da prihvati svoju krivicu zbog srpskih naseqa oko Srebrenice, budu}i da ona ne pripadaju wegovoj ideologizaciji krivice: po{to progla{ava srpsku krivicu zbog srebreni~kih `rtava, ono se izuzima iz krivice zbog brojnih `rtava u mestima oko Srebrenice, pa je i ne ogla{ava. Budu}i da usvaja metafizi~ko ose}awe krivice, ~ovek moè slobodno svedo~iti o svakoj krivici: krivi~noj odgovornosti, kolektivnoj i moralnoj krivici. Zastupnici ideologizovane krivice nikada ne mogu ne{to tako u~initi. Jer, ideologizovana krivica nije nikakvo sredstvo koje moè dovesti do bilo kakvog uspeha: istinskog ose}awa krivice, op{teg mira ili humanizovawa ratnih sukoba. Otud je neminovno izmaknuti se od la`ne i samonametqive ponude sekularnog sve{tenstva koje nas poziva da podelimo stra{ni teret srpske odgovornosti i sramote. Jer, boqe je biti i u zasluènoj i u nezasluènoj sramoti sam nego sa sekularnim sve{tenstvom deliti bilo {ta: sramotu ili slavu ili novac.

Nikola @ivkovi}

SREBRENICA — ILI FENOMEN @RTAVA DRUGOG REDA1 Nikola @ivkovi}: S

REBRENICA — ILI FENOMEN @RTAVA…

Kwiga koja je povod za ova razmatrawa zove se „Masakr u Srebrenici: dokazi, kontekst, politika“2 od profesora Edvarda Hermana i grupe autora, koji uglavnom dolaze sa anglosaksonskog govornog podru~ja. Wima je zajedni~ko to da su se, imam utisak, podrobno i temeqno bavili srebreni~kim doga|ajima. Stekao sam utisak da je te istraìva~e ujedinila èqa da se ustanovi istina. O~evidno je to bio wihov glavni motiv da se prihvate spomenute nimalo zahvalne teme. Nikada nije bilo lako pisati protiv propisane i jednom za svagda œodozgoŒ utvr|ene istine. U dodir sa ovom temom do{ao sam veoma rano, pre tridesetak godina, kada sam stigao u Zapadni Berlin na postdiplomske studije. U prvih dve ili tri godine mog boravka u Nema~koj najve}i deo vremena provodio sam u odli~no ure|enoj biblioteci tada zapadnoberlinskog Slobodnog univerziteta (Frei Universitat). Veoma se ìvo se}am tog vremena. Bilo je to neposredno posle 6. aprila godine 1981. Prelistao sam najva`nije nema~ke dnevne listove tog datuma i gle iznena|ewa: ni u jednom nije bilo ni re~i o bombardovawu Beograda od 6 aprila 1941. Ovo otkri}e me potreslo, rastuìlo, rasbesnilo, ali i 1 Predavawe odràno na Okruglom stolu povodom Srebrenice u Ruskom domu u Beogradu 5. aprila 2012. 2 Beograd, 2011. Izdava~: Istorijski projekat Srebrenica.

SREBRENICA — falsifikovawe istorije

osnaìlo u èqi da se ozbiqnije pozabavim ovim fenomenom. U mojim kwigama, — a do sada su objavqena tri toma œBerlinskih zapisaŒ, — veliki deo posve}en je upravo ovoj temi. Za{to sam reagovao toliko emocionalno? Zato {to sam, prate}i pisawe nema~ke {tampe, primetio da nisu propustili da obeleè, po meni, neke sli~ne godi{wice, na primer, 14 maj. Tog dana, godine 1940, nema~ko ratno vazduhoplovstvo bombardovalo je Roterdam. Zatim sam u univerzitetskoj biblioteci prelistao nema~ke, engleske, ameri~ke, italijanske i francuske enciklopedije. U wima stoji da je prilikom spomenutog napada stradalo oko hiqadu qudi. Ne{to ranije, 26. aprila, nema~ke novine podsetile su nas na Gerniku. Grad je tog dana, godine 1937. bio bombardovan od strane nema~kih aviona. Veruje se, da broj `rtava iznosi do ~etiri stotine. I britanska {tampa obeleìla je œLuftwaffe's bombing of GuernicaŒ. Doga|aj je, kao {to je poznato, na platnu ovekove~io slikar Pablo Pikaso. Nema~ki mediji su tako|e obeleìli i 14. novembar, kada je godine 1940. bombardovan Koventri (Coventry). Prilikom tog nema~kog vazdu{nog napada stradalo je blizu {est stotina qudi. Postavqa se logi~no pitawe: Na osnovu kojih kriterija neki doga|aji zavre|uju da ih se pamti, a drugi ne? Zbog ~ega, dakle, Gernika, Roterdam i Konvetri treba da u|u u sve enciklopedije sveta, a bombardovawe, recimo, Beograda ne spomiwe se nigde, pa ni u nema~kim enciklopedijama, a niti ih beleì {tampa Zapada? A broj `rtava u bombardovawu Beograda 1941. daleko prema{uje broj poginulih u Gerniki, Roterdamu i Koventriju. Koja je to posledwa, najuticajnija instanca sveta koja re{ava da }e, recimo, Srebrenica da u|e u sve priru~nike sveta kao „najstra{niji genocid u posleratnoj Evropi“, a neki drugi doga|aj, u kome je stradalo isto toliko qudi, ili ~ak i vi{e, da se potpuno pre}uti? Istina, anglosaksonski mediji, spomiwu tako|e bombardovawe Drezdena, Hiro{ime i Nagasakija. Priznaje se, da je ovde ubijeno daleko vi{e qudi, nego u Koventriju ili Roterdamu, ali se, nekako pre}utno ovaj zlo~in opravdava „istorij-

Nikola @ivkovi}: SREBRENICA — ILI FENOMEN @RTAVA… 99

skom ~iwenicom“, da su Nemci i Japanci „prvi po~eli“, pa dakle, na neki na~in sada ih je stigla zasluèna kazna. Od tada sam po~eo pomno da istraùjem ovakve nelogi~ne, ~udne i meni nerazumqive pojave. Nastavio sam marqivo da listam najpoznatije encikopedije Zapada, od Larusa i Brokhausa, pa do Ameri~ke enciklopedije i Enciklopedije Britanike. I u svima je mnogo prostora posve}eno, recimo, Oraduru i Lidicama. Da podsetim. ê{ki patriote 27. maja 1942. izvr{ile su atentat na {efa nacisti~ke policije u ê{koj Rajnharda Hajdriha. Nema~ke vlasti su re{ile da izvr{e odmazdu nad ~e{kim civilima. Tako je do{lo do doga|aja, kako stoji u Brokhausu, koji je œpokrenuo srca celog svetaŒ (œfuhrte zu jenen Ereignissen, die die ganze Welt bewegtenŒ). Pod œOradurŒ u Brokhausu ~itamo slede}e: œ10. juna 1944, u dva posle podne, deo jedinica (ukupno 120 vojnika), koje su pripadale 2. tenkovskoj eses-diviziji œRajhŒ upao je u selo Oradur-sir-Glan (Oradour-sur-Glane), koje se nalazi 25 km severozapadno od grada Limo` (Limoges) i pobili seqake, ukqu~uju}i ènu i decu. Svega 36 stanovnika uspelo je da se spasi. Selo je potpuno uni{teno. U tom masakru stradalo je 642 stanovnika Oradura, a me|u wima i 240 èna i 210 dece.Œ Posle Drugog svetskog rata mnoge devoj~ice {irom sveta dobile su pri kr{tewu ime œLidiceŒ. A ime œLidiceŒ su dobile mesta u nekoliko dràva (Meksiko, SAD, Brazil, Panama), a to ime sada nose i mnoge ulice i trgovi {irom sveta. Ni{ta, razume se, ~ovek ne moè da ima protiv toga. Nevine `rtve ne smeju da padnu u zaborav. No, ostaje u meni neka gor~ina. Za{to se, recimo, nigde ne spomiwe Kragujevac i Kraqevo, Krasuha i Kalavrita? Da li zato jer su u ovim mestima `rtve bili œsamo Srbi, Rusi i GrciŒ? Kako to da Lewigrad i Kozara nisu tako|e œpokrenula srca celog svetaŒ? Da li je ovde re~ o rasizmu Zapada? Mo`da su — a ovde mi se nekako name}e prirodno pitawe, — u wihovim o~ima nevine `rtve, ako su pravoslavni Sloveni, toliko neva`ni da ne zasluùju da se, eto, na|u u œBrokhausuŒ ili œEnciklopediji BritanikiŒ? Ili, da se vratim na drugi deo naslova: Da li u o~ima Zapada postoje `rtve œprvog i drugogŒ reda? Jer, koliko Lidica

100

SREBRENICA — falsifikovawe istorije

i Oradura je samo bilo u Rusiji! O tome nisam uspeo da na|em ni{ta u anglosaksonskim i nema~kim enciklopedijama. Engleski istori~ar je, o~evidno, bio u pravu kada tvrdi, da je œRusija, da li caristi~ka ili sovjetska, traìla bezbednost, a nikako nije teìla osvajawu sveta. Zapad je odbacio pravoslavno hri{}anstvo kao ravnopravnog partnera i to od êtvrtog krsta{kog pohoda, koji predstavqa jedan od najve}ih zlo~ina u istoriji, pa do Hladnog rataŒ (œRussia, whether Tsarist or Soviet, sought security, not world conquest. The Western world has rejected Orthodox Christendom as an equal from the fourth Crusade, one of the greatest crimes in history, to the Cold WarŒ, Alan J. P. Taylor, œA Personal HistoryŒ, Hamish Hamilton Ltd, 1983). Niko ne spomiwe ni srpsko selo Drakuli}i: 2.300 qudi zaklano je 7. februara 1942. godine. Krvnici su bili Hrvati. Organizatori pokoqa su danas poznati: re~ je o Paveli}evom poverqivom ~oveku Viktoru Guti}u i bawolu~kom rimokatoli~kom sve{teniku Nikoli Biligorovi}u. Me|u `rtvama bilo je i pet stotina srpske dece. Zanimqivo, poqski papa Vojtila, dok je boravio u Bawa Luci, nije na{ao za potrebno da poseti to mesto, te da se u ime rimokatoli~ke crkve izvini za stravi~an zlo~in. Qudi su ubijeni samo zato {to su Srbi. Umesto toga, poqski papa je posetio rimokatoli~ki manastir, fraweva~ki samostan Petri}evac, koga su Srbi spalili. Ovo su uradili iz osvete, jer su se u masakrima nad Srbima naro~ito isticali rimokatoli~ki sve{tenici, koji su dolazili iz tog manastira. Tako je kapelan samostana Petri}evac, fra Miroslav Majstorovi}-Filipovi}, u~estovavao u ubijawu Srba u Drakuli}ima, [argovcima i Motikama. Kada je 7. februara 1942. noèm krenuo da ubije sedmogodi{we srpsko dete \uru Glamo~anina, uzviknuo je svojim hrvatskim prijateqima, o~evidno da ih ohrabri: œOvo je u ime Boga. Ja prvi primam sav grijeh na svoju du{u, a vas }u rije{iti svih grijehova.Œ Radu i Ratka Stankovi}a iz Drakuli}a zaklali su Hrvati, a nisu bili stari ni godinu dana. Isto toliko stari bili su i Vida i \uro [e{i} iz [argovca. (Dragoje Leki}, œRat i djeca KozareŒ, Beograd 1990, str. 260–265). Oni nisu zaklani jer su „djeca Kozare“, kako se to stidqivo spomi-

Nikola @ivkovi}: SREBRENICA — ILI FENOMEN @RTAVA… 101

walo u vreme vladavine Josipa Broza, ve} samo zato jer su „srpska deca“. Rusija, Ukrajina i Belorusija imaju stotine Oradura i Lidica, no oni za enciklopedije Zapada jednostavno ne postoje. Spomiwem samo jedan od takvih mesta — Hatin (Hatánâ). Pre nekoliko godina posetio sam taj memorijalni kompleks. Ovo ime ne postoji u Brokhausu, a ne spomiwe ga ni nema~ka {tampa. U tom beloruskom selu Nemci su 22. marta 1943. pobili sve stanovnike. Bila je to odmazda za ubistvo jednog nema~kog oficira, koga su nedaleko od tog sela ubili beloruski partizani. U toj odmazdi nema~ke armije stradali su, na primer, Josif i Ana Baranovski (Iosif i Anna Baranovski), zajedno sa wihovih devetoro dece. Pokoq je preìvelo svega troje dece: Sa{a @elebkovi~, Sowa i wen brat Volo|a Jaskevi~. Preìvela je samo jedna odrasla osoba — Josif (Iosif Iosifovi~ Kaminski). Spomiwem wihova imena zato, da bi `rtve dobile svoje ime i prezime, a ne samo da nièm bezli~ne, anonimne brojke. Ukupno je u Hatinu ubijeno sedamdeset i petoro dece. Svaki ~etvrti Belorus, da spomenem i to, tokom Drugog svetskog rata je izgubio ìvot. Ono {to je Hatin za Belorusiju, to selo Krasuhi predstavqa za Ruse. Dozvolite da ukratko spomenem {to se zbilo u ovoj œrusskoè derevniŒ, koja se nalazi u Pskovskoj oblasti. Bilo je to 27. novembra 1943. Tog je dana je bio lak{e povre|en nema~ki general Fer~. Za odmazdu Nemci su spalili to selo, u kome je stradalo tri stotine du{a. Nemci su koncem oktobra 1943. spalili i selo Kuznecovo, koje se nalazi svega 20 km od Krasuhi. Najstariji stanovnik sela imao je 108 godina, a najmla|i ~etiri meseca. I kada sam ve} pomislio da u o~ajawu „dignem ruke“ od Nemaca, da ih otpi{em za sva vremena, pod ruku mu je do{la kwiga Mihaela [najdera: Michael Schneider, œDas Unternehmen Barbarossa — Die verdrangte Erblast von 1941 und die Folgen fur das deutsch-sowjetische VerhaltnisŒ, Luchterhand Literaturverlag 1989, s. 166. [najder i jo{ nekoliko takvih Nemaca, ohrabrili su me da nastavim ìveti u Berlinu, jer, evo, i u toj zemqi ima pravdoqubivih, hrabrih i uspravnih qudi. Retko je koje delo uti-

102

SREBRENICA — falsifikovawe istorije

calo na mene kao ova istorijska studija. Citira}u kqu~nu misao iz [najderove kwige: „Offentliche Debatten uber die Œdeutsche Vergangenheitœ gehoren seit einigen Jahren zum — fast schon rituellen — Szenario deutscher Gedenktage. All diesen Debatten indes ist eines gemeinsam: die nahezu ausschlieŸliche Fixierung auf den nationalsozialistischen Volkermord an den Juden. Uber die Verbrechen jedoch, die an Millionen Russen verubt worden sind, uber die ŒVerbrannten Dorferœ, die Blockade Leningrads — daruber wird in der Bundesrepublik noch immer nicht gesprochen.“ („Javne debate o ’nema~koj pro{losti’ ve} godinama su deo ve} gotovo ritualnog scenarija se}awa na istorijske datume. Svi tim raspravama zajedni~ko je, me|utim, jedna stvar: oni su gotovo iskqu~ivo bave samo sa nacisti~kim genocidom po~iweni nad Jevrejima. No, o zlo~inima nad milionima Rusa, o ’spaqenim selima’, o blokadi Lewingrada, o tome se u Saveznoj Republici Nema~koj jo{ uvek ne govori.“). Slovom, ovaj nema~ki autor napisao je potresnu kwigu protiv vladaju}eg obrasca, da postoje `rtve prvog i drugog reda. Au{vic je tako u ustima celog sveta, a o Jasenovcu, na primer, nema ni slova u nema~kom Brokhausu ili francuskom Larusu. Ako ga nema u enciklopedijama, da li to onda zna~i, da toga nikada nije ni bilo? Posle sam prona{ao jo{ nekoliko nema~kih autora, koji su se bavili tom temom. Na prvom mestu spomiwem Hermana Nojbahera. Kwigu sam preveo na srpski, a objavio ju je œSlu`beni listŒ iz Beograda. Nojbaher, glavni Hitlerov diplomata za Balkan, tvrdi, da su Hrvati tokom Drugog svetskog rata ubili sedam stotina i pedeset hiqada Srba. Neprestano se manupuli{e sa brojem srpskih `rtava, a ovo je svakako vredan podatak, jer je re~ o visokom predstavniku nacisti~ke Nema~ke. Ova i sli~ne kwige su va`ne, jer govore o tragediji srpskog naroda i pobijaju tvrdwe glasnih i uticajnih krugova Zapada, koji bi o~evidno hteli da svet, kada govori o Srbima, spomiwe iskqu~ivo Srebrenicu. @rtvu bi hteli da pretvore u xelata. Jednim slovom, Srbe, kao jednu od najve}ih `rtava genocida,

Nikola @ivkovi}: SREBRENICA — ILI FENOMEN @RTAVA… 103

hteli bi da pretvore u zlo~ina~ki narod koji je, o~evidno, po wima zasluìo da ga se zbri{e iz istorije. Iz mog izlagawa verujem da sam ubeqivo pokazao, koliko je opasno, kada se iz istorijskog okvira izdvoje samo nekoliko doga|aja i koji se onda predstavqaju kao najva`niji, pa ~ak i jedini relevantni. Za{to mi izgleda va`no, da sam nabrojao ove primere iz nedavne istorije? Odgovor glasi: i zbog Srebrenice. Kako? Primetio sam, kada u|em u razgovor ~ak sa najdobrojamernijim qudima, na kraju iz wihovih usta gotovo redovno ~ujem slede}i komentar: œPa Vi zastupate teoriju zavere! Kako mogu svi da su u zabludi, da laù, a samo Vi i Va{a mala, odabrana druìna propoveda istinu?Œ Kakve konkretne posledice moè da ima jedan takav stav, vidi se jasno na primeru pisawa œVikipedijeŒ. Guglujete li re~ œSrebrenicaŒ i zatraìte nema~ku verziju œVikipedijeŒ pojavi}e vam se, prvo uobi~ajno, podrobno obja{wewe doga|aja koga prihvata œceo svetŒ. A zatim, sasvim na kraju, u svega nekoliko re~enica stoji i ovo: œNo, ima i onih, istina malobrojnih, koji pori~u srebreni~ki masakrŒ. A me|u pet osoba koji, eto, odbijaju da priznaju istinu, nalazi se i ime autora ovog teksta. Dakle, tih pet osoba tretiraju se u ovoj enciklopediji potpuno na isti na~in, kao i oni, koji œnegiraju postojawe Au{vicaŒ. Nekoliko puta sam pisao nema~koj redakciji œVikipedijeŒ i molio sam ih da isprave ovu dezinformaciju, jer ja u nema~kom tekstu, koga œVikipedijaŒ spomiwe u fusnoti, nisam kazao da ne postoji Srebrenica. Ja sam prosto ceo slu~aj stavio u {iri kontekst doga|awa, kako su evo i u ovoj kwizi, podrobnije i temqenije, kazali Edvard Herman i wegovi saradnici. Umesto zakqu~ka. Ako postoji moja poruka sa ovog uvaènog skupa, onda ona glasi otprilike ovako: Da promenimo sliku o Srebrenici u medijima Zapada i wihovim enciklopedijama, na to o~evidno mi ne moèmo za sada da u dovoqnoj meri uti~emo. Ona je takva, jer to prosto odgovara interesima Londona, Va{ingtona, Berlina, Pariza, ali i Rijada, Katara i Kara~ija. Nekako su se, izgleda poklopili interesi Sjediwenih

104

SREBRENICA — falsifikovawe istorije

Dr`ava i proameri~kih vlada islamskog sveta. Slovom, Enciklopedija Britanika pisa}e onako, kako odgovara interesima Londona. Ali mi moramo nastaviti da delamo i da pi{emo onako kako odgovara objektivnoj istini. Politi~ki savezi uvek su privremeni, a œ~iweniceŒ koje se na takav na~in name}u — promenqive. Na{ zadatak je da budemo uporni i da istrajemo, neobaziru}i se na trenutnu situaciju, jer vreme radi za nas.

Diana Johnstone

THE USES OF SREBRENICA In 1945, the world emerged from World War II appalled and exhausted by the extent of the slaughter and destruction, vowing that war was the worst of crimes, and indeed the very source of the worst of crimes. “Never again” was the conclusion written into the Charter of the United Nations, as the very basis of international law designed to prevent wars of aggression. Nearly seventy years later, that logic has been reversed, and the world is moving ever closer to World War III, meaning a global conflict of even greater destruction than the wars of the twentieth century. The material cause is the constant military buildup of the United States superpower, which brings with it the perceived ability to conquer the world. The ideological cause, which leads to vast popular acceptance of this project in the West, is the belief that war is not the worst of crimes, but rather the sole effective remedy for the worst of crimes, known as “genocide”. The Holocaust analogy For the past quarter of a century, there has been a steady growth of Holocaust studies from elementary schools to universities, as well as Holocaust memorials and a steady stream of books and films on the Holocaust. The result is that the Holocaust looms large in the collective imagination. For some influential intellectuals, the Holocaust even sums up the twentieth century and proves the failure of the Enlightenment. It is particularly noticeable in France, with a century-old tradition of secularism, that the Holo-

106

SREBRENICA — falsifikovawe istorije

caust is now the closest thing to an official State religion, with annual commemorations, obligatory school classes, and even laws criminalizing any questioning of the official version of the tragic events. This creates a public mood in which reports of genocide are instantly credible, out of fear of inadvertently committing the crime of “Holocaust denial”. This produces a phenomenon which might be called “Holocaust envy”. The success of the Jewish community in focusing public attention on its suffering inspires other groups to seek recognition for their own status as victims. The most extreme of these imitations is the claim by leaders of the Bosnian Muslim community that the massacre of several thousand men of military age after the fall of Srebrenica in 1995 was “genocide” in the same class as the murder of millions of Jewish men, women and children during World War II. By this claim, the Muslim leaders attempt to take possession of a moral capital comparable to that of the Jews. That attempt would be of no consequence without the vigorous support of a Western lobby with motives that go far beyond ethnic power rivalries in the Balkans. Promoting war Today it is an unquestioned dogma that recalling atrocities is a “duty of memory” to the victims. However, constant reminders of past atrocities may simply prepare the next wave, which is what has already happened in the Balkans, and more than once. In reality, the dead victims cannot profit from such memories. But the memory of victimhood is a moral and political capital of great value for the heirs of victimhood and especially for their self-appointed champions. To a large extent, the ferocity of the fighting that broke loose in 1992 was a resumption of the vicious cycle of massacres and vengeance that devastated Bosnia-Herzegovina in 1941–44, because the secession of Yugoslav Republics resounded in the Serb community's memory as a repetition of the Croatian Ustashi attacks on Serbs after the first Yugoslavia was broken up by Nazi occupation. Perhaps in part because the Serbs, as victims of Nazism, expected to be “understood” and supported by the

Diana Johnstone: THE USES OF SREBRENICA

107

West, they made less effort than their secessionist adversaries to win Western public opinion to their side. Thus, paradoxically, the Croat, Muslim and Albanian nationalist leaders managed, with professional public relations assistance, to portray themselves early on in the conflict as victims analogous to the Jewish victims of the Nazis in World War II. This fictional analogy with the Holocaust succeeded in totally obscuring the real historical positions of the various national groups as well as the complexities of the present. It has long been clear that Serbs are willing to admit guilt for whatever really happened at Srebrenica, but only for what really happened, and in return for recognition that atrocities of the same sort were committed on all sides. To interpret a military massacre as proof of a Serbian project of “genocide” against the Muslims of Bosnia can only make reconciliation nearly impossible. Moreover, radical Islamists around the world take the alleged “genocide” as justification for hatred against “the West” which supposedly did nothing to stop the extermination of Muslim brethren. This exaggeration, even if intended by Westerners to show their concern for Muslims, actually works the other way round, contributing to a spirit of “conflict of civilizations”. But the greatest harm done by transforming the Srebrenica genocide into a miniature Holocaust goes far beyond the Balkans. A major ideological campaign by the U.S. foreign policy machine has crafted Srebrenica into a universal moral lesson justifying future aggressive war. In reality, Srebrenica is the result of a war that could have been prevented at the outset, or stopped much earlier, had the United States not connived with Muslim leader Alija Izetbegovic to keep it going. But that is not the way it is portrayed by Western politicians and media. Rather, it is blamed on the “international community” for not bombing the Serbs, or rather for not bombing them enough. The message is that because “we” let that happen, “we” mustn't let it happen again. This is used to justify United States preventive war. The 1999 Kosovo war was already a preventive war, to stop a “genocide” that was no more real than the weapons of mass destruction in Iraq. The 2011 war that destroyed Libya as a coherent, independent country was also a war to “prevent” a hypothetical massacre. The doctrine that “we” — which can only mean US military force in the framework of NATO — have

108

SREBRENICA — falsifikovawe istorije

the “right” and “responsibility” to protect populations allegedly threatened by their own governments is the ideological excuse for the dominant world power to tear down the framework of international law based on national sovereignty. This destruction of international law is leading us all into a World War that will dwarf those of the twentieth century. Frankly, the massacres around Srebrenica were nothing extraordinary in human history. General Mladic is not a threat to the world. The focus on Srebrenica and Serb war criminals is a distraction from the real danger of worldwide catastrophe. At most, the massacres in Srebrenica should be seen as yet another argument for preventing war. But they are being used by the world’s most dangerous power as an argument for war — for “preventive”, aggressive war. And this is precisely why it is important to examine carefully the reality of Srebrenica, its causes, its political context and above all how it is cynically used to justify future crimes of a magnitude far surpassing a small town in Bosnia.

Sa`etak

Dajana Xonston: Kori{}ewe Srebrenice Na kraju Drugog svetskog rata svet je bio zgro`en ogromnim razmerima ubijawa i razarawa {to su se upravo dogodili. „Nikad vi{e“ bilo je ugra|eno u sistem me|unarodnog prava koji je nastao pod rukovodstvom Ujediwenih nacija, sa jasnom namerom da se spre~i ponavqawe agresivnih ratova. Skoro sedamdeset godina posle toga, te dobre namere su prakti~no poni{tene. Ideolo{ki uzrok ponovnog {irokog prihvatawa rata kao „re{ewa“ na Zapadu je percepcija da rat vi{e nije najve}i zlo~in ve} da je to jedini efikasan lek za najve}i od svih zlo~ina, koji je sada poznat pod nazivom „genocid.“ Uspeh jevrejske zajednice da ubedi svet da prizna dimenzije zlo~ina po~iwenog protiv jevrejskog naroda izaziva ne{to {to bi se moglo

Diana Johnstone: THE USES OF SREBRENICA

109

nazvati „holokost zavi{}u.“ Najekstremniji primer takvog imitirawa Jevreja je poku{aj bosanskih Muslimana da preko masakra u Srebrenici prisvoje uporedivi moralni kapital. „Se}awe na `rtve“ danas je postalo dogma a da se pri tome ne vodi ra~una da, u balkanskom kontekstu, ta vrsta neprestanog nagla{avawa ranijih nedela, u sklopu navodnog srpskog projekta da se istrebe Muslimani, moè samo da posluì kao prepreka svakoj mogu}nosti pomirewa. Istovremeno, neprestano podgrejavawe te teme ohrabruje ekstremiste u islamskom svetu da pove}aju svoj anga`man i na taj na~in doprinosi zao{travawu „sukoba civilizacija.“ Me|utim, najve}a {teta od pretvarawa Srebrenice u minijaturni „holokost“ prevazilazi okvire Balkana. U nastojawu da opravda oruàne intervencije svuda po svetu, Zapad koristi krivotvorenu sliku o Srebrenici kao izgovor za me{awe i kao jedini na~in da se spre~i neka „nova Srebrenica.“ Rat na Kosovu je bio motivisan navodnom potrebom da se spre~i genocid koji je bio isto tako nepostoje}i kao oru`je za masovno uni{tavawe u Iraku. Uni{tewe Libije kao celovite i nezavisne dràve 2011. izvr{eno je pozivaju}i se na sli~ne izgovore. Podrivawe me|unarodnog prava na ovakav na~in vodi nas pravo u Tre}i svetski rat, sa nesagledivim posledicama.

Manuel Ochsenreiter

DIE SREBRENICA-KEULE Manuel Ochsenreiter: D

IE SREBRENICA-KEULE

Srebrenica ist heute uberall. Wahlweise in Libyen (Misrata, Bengasi) oder auch in Syrien (Homs, Houla). Langst wurde der Name der kleinen bosnischen Stadt, in der im Juli 1995 laut des UN-Strafgerichtshofs in Den Haag etwa 8.000 bosnisch-muslimische Manner zwischen 12 und 77 Jahren von Serben ermordet worden sein sollen, zum Symbol geworden. So spricht der schwedische Diplomat und kunftige stellvertretende UN-Generalsekretar Jan Eliasson im Interview mit der ZEIT von einem „Srebrenica-Moment“ wahrend des libyschen Burgerkrieges, der ein militarisches Eingreifen des Westens notwendig gemacht habe. Und ebenfalls die ZEIT schrieb uber die Kampfe zwischen syrischen Regierungstruppen und bewaffneten Rebellen in Homs: „Damals Srebrenica, heute Homs. Die Welt darf nicht mehr zuschauen, wie ein Volk massakriert wird.“ Aktuell muŸ das „Beispiel Srebrenica“ auch fur das Massaker in der syrischen Stadt Houla herhalten, bei dem in der Nacht vom 25. Auf den 26. Mai dieses Jahres mutmaŸlich mehr als 100 Zivilisten zu Tode kamen. In der Stadt war es zu Kampfen zwischen der Rebellentruppe „Freie Syrische Armee“ und staatlichen Sicherheitskraften gekommen. Noch bevor es irgendeine Untersuchung uber das Massaker gab, beschuldigte der Westen die syrische Armee und Syriens Prasident Baschar al-Assad. „Syriens Srebrenica“ uberschreibt das Wall Street Journal seinen Kommentar, in dem die Zeitung US-Prasident Barack

112

SREBRENICA — falsifikovawe istorije

Obama vorwirft, der UN zu folgen, „die zum Komplizen von Baschar al-Assad geworden sind“. „Die Schande vom bosnischen Srebrenica, wo 1995 UN-Truppen zuschauten, als Serben Tausende Bosniaken umbrachten…“, kommentierte die deutsche Zeitung Die Welt. Der beruchtigte Srebrenica-Vergleich bedeutet heute: Der Westen muŸ militarisch eingreifen, er hat schwere Schuld auf sich geladen, weil er genau das auch 1995 hatte machen sollen — und nicht tat. Srebrenica steht in der offiziellen Darstellung fur das „schwerste Kriegsverbrechen seit dem Zweiten Weltkrieg in Europa“. Mit der Srebrenica-Keule macht man die Gegner westlicher Militareinsatze binnen Sekunden zu Sympathisanten von Kriegsverbrechern — und damit mundtot oder gefugig. Die politisch-mediale „Srebrenica-Keule“ wird also immer dann geschwungen, wenn a) ein Militarschlag gefordert wird: „Verhandeln bringt nichts, man muŸ den vermeintlichen Aggressor mit Gewalt aufhalten, sonst gibt es noch viel mehr unschuldige Opfer!“ b) es schnell gehen soll: „Man soll endlich handeln, nicht auf Ergebnisse von Untersuchungen warten. Es geht nun darum, eine Mordertruppe zu stoppen und nicht kleinlich zu recherchieren. Jeder Tag, der vergeht, kostet unschuldige Menschenleben.“ c) die Gegner eines Militarschlages mundtot gemacht werden sollen: „Wie kann man nur so eiskalt bei diesem Morden zusehen? Es ist zynisch, angesichts der unzahligen Toten, gegen einen Militareinsatz zu sein! Wer dagegen ist, macht sich zum nutzlichen Idioten der Morder!“ d) nach dem (westlichen) Militarschlag eine Diskussion uber die Folgen dieses Schlages — Vernichtung der Infrastruktur, sogenannte „Kollateralschaden“, Tote und Verletzte — verhindert werden soll: „Es ging darum, das Schlimmste zu verhindern!“ Doch die „Srebrenica-Keule“ kann nur funktionieren, da sich die Bedeutung des Wortes „Srebrenica“ unter anderem durch die Berichterstattung der etablierten Massenmedien tief in das

Manuel Ochsenreiter: DIE SREBRENICA-KEULE

113

BewuŸtsein der europaischen und deutschen Offentlichkeit verankert hat. Zu dieser Verankerung haben vor allem die Analogien mit der Judenverfolgung wahrend des Dritten Reiches durch deutsche Politiker und Medien beigetragen. So war das Nachrichtenmagazin Spiegel zum SchluŸ gekommen, in dem ostbosnischen Stadtchen Srebrenica habe sich „Europas schlimmstes Kriegsverbrechen seit dem Zweiten Weltkrieg“ ereignet. Der SPD-Politiker Freimut Duve sprach bereits im Sommer 1995 von der „Rampe von Srebrenica“ und hat mit dieser Metapher an Auschwitz erinnert. Auch deutsche NGOs, die sich selbst als zivilgesellschaftliche Gruppen begreifen, haben das Thema aufgegriffen. So widmete beispielsweise das sogenannte „Zentrum fur politische Schonheit“ (ZPS) dem „Massaker von Srebrenica“ in der Vergangenheit gleich mehrere offentlichkeitswirksame Kunstaktionen, uber die viele Medien berichteten. Im Rahmen einer „Mahnwache“ stellten die Aktivisten der NGO drei groŸe Bombenattrappen in Berlin auf. Diese Attrappen stunden fur „die Bomben, die 1995 nicht zur Verteidigung der ,internationalen Schutzzone´ Srebrenica eingesetzt wurden“, so die Verantwortlichen der NGO. Die Bombenattrappen entwickelten sich zum beliebten Fotomotiv fur Touristen, viele Medien griffen das Thema dankbar auf. Im Jahr 2010 initiierte das ZPS ein weiteres Mahnmalprojekt, welches die angebliche westliche Mitverantwortung fur das mutmaŸliche Massaker von Srebrenica in Erinnerung rufen soll: Eine etwa acht Meter hohe und 16 Meter breite Betonskulptur gegen die Vereinten Nationen. Die „Saulen der Schande“ bestehen aus 16.744 Schuhen (fur die angeblichen 8.372 Opfer), die aus der Ferne ein „U“ und ein „N“ („United Nations“) ergeben. Philipp Ruch, kunstlerischer Leiter des Zentrums fur Politische Schonheit bezeichnete die Skulptur als eine „Medienwaffe“. Ruch weiter: „Je mehr Schmerzen sie verursacht, desto mehr Respekt durfen wir von der UNO gegenuber den Muttern von Srebrenica erwarten.“ In einem offenen Brief an den Generalsekretar der Vereinten Nationen bemuhte das ZPO ebenfalls die Parallele zum Holocaust: „Aber was die UNO in Bosnien angerichtet hat, laŸt den Traum

114

SREBRENICA — falsifikovawe istorije

zerbrechen, daŸ wir heute in der Lage waren, den Bau von Auschwitz zu verhindern.“ Das ZPS bezeichnet sich selbst als „eine Denk-, Gefuhls- und Handlungsschmiede fur die Suche nach moralischer Schonheit, politischer Poesie und menschlicher GroŸgesinntheit“. Grundanliegen seien „eine humanitare Kurskorrektur der Gegenwart, die Verhinderung von genozidalem Massensterben“ sowie die „Formation des aggressiven Humanismus“. Nach eigenen Angaben wurde das ZPS von uber 40 renommierten NGOs gefordert, darunter die „Mothers of Srebrenica“, „Medico International“, „Pro Asyl“, die Heinrich-Boll-Stiftung, das Theodor-Heuss-Kolleg und „Genocide Watch“. Als weiteren Forderer gibt das ZPS interessanterweise auch das Bundesfamilienministerium an. Da mag es kaum wundern, daŸ das ZPS auch zu jenen deutschen NGOs gehorte, die bereits im Februar 2011 fur eine Militaroffensive gegen Libyen lautstark trommelten: „Die Libyer riskieren ihr Leben. Und die deutsche Politik schaut verblufft zu. Das ist beschamend“, heiŸt es in einer Erklarung des ZPS. In der Stellungnahme spricht die Gruppe sogar davon, daŸ die libysche Regierung unter Muammar al-Gaddafi auch nicht vor dem Einsatz chemischer und biologischer Waffen zuruckschrecken wurde. Und uber allem schwebt die Wolke vom angeblichen „serbischen Massaker an den Bosniern in Srebrenica“ — sozusagen als moralische Grundierung fur die Forderungen nach westlichen Militarschlagen. Dabei scheint das letzte Wort uber Srebrenica ist noch lange nicht gesprochen. Denn Historiker, Kriminologen, Forensikspezialisten und Zeugen hegen erhebliche Zweifel an der offiziellen Darstellung des sogenannten „Massakers von Srebrenica“. Das angebliche Kriegsverbrechen habe sich im Juli 1995 in der UN-Schutzzone um die bosnische Stadt ereignet — unter den Augen der dort anwesenden niederlandischen UN-Blaumhelmsoldaten. Die wollen — so ihre Aussagen, die sie spater zu Protokoll brachten — von einem Massaker oder gar „Genozid“ gar nichts mitbekommen haben. Im Gegenteil: Die Serben hatten sich militarisch korrekt verhalten, so die niederlandischen UN-Blauhelme. Einige Medien witterten eine kollektive Verschworung der UN-Soldaten, um von ihrem angeblichen

Manuel Ochsenreiter: DIE SREBRENICA-KEULE

115

Versagen abzulenken, andere werfen ihnen sogar vor, mit den Serben zu sympathisieren und das angebliche Verbrechen daher zu vertuschen. Die Unklarheiten uber die Geschehnisse in Srebrenica beginnen bereits bei der Zahl der Opfer. Der damalige deutsche Verteidigungsminister Rudolf Scharping verkundete: „In Srebrenica muŸten die UN-Truppen zusehen, wie 30.000 Menschen umgebracht wurden.“ Nach den offiziellen Zahlen des Internationalen Roten Kreuzes von Ende 1999 wurden aber 7.333 Bewohner von Srebrenica vermiŸt. Sollten die vermiŸten Personen alle tot sein, ware dies die Maximalzahl der mutmaŸlich getoteten Burger von Srebrenica. Die Anklage des UN-Tribunals in Den Haag stutzt sich nun auf DNS-Analysen und behauptet, mehr als 6.000 Opfer des angeblichen Massakers identifiziert zu haben. Die meisten Medien bewerten die Gen-Analysen der „Internationalen Kommission fur vermiŸte Personen“ (ICMP) als hieb- und stichfesten Beweis fur das Massaker. Doch vor allem die serbische Seite hat erhebliche Zweifel an der Seriositat der DNS-Tests. So weist sie darauf hin, daŸ er Verteidigung der angeklagten Serben in Den Haag die ICMP-Analysen gar nicht zur Prufung vorgelegen hatten. Dieses wurde mit der Begrundung abgelehnt, die Angehorigen der Srebrenica-Opfer hatten ihre Erlaubnis nicht erteilt. Zudem stellt die serbische Verteidigung die wissenschaftliche Objektivitat des ICMP in Frage. Denn ins Leben gerufen wurde das Komitee ausgerechnet vom fruheren US-Prasidenten Bill Clinton, der in Serbien wegen seiner Parteinahme fur die muslimisch-bosnische Seite im jugoslawischen Burgerkrieg alles andere als angesehen ist. Der Sitz des ICMP befindet sich zudem in der Stadt Tuzla, einem der Zentren bosnisch-muslimischer Milizen wahrend des Burgerkrieges. Fur die serbische Seite muŸ das alles andere als neutral wirken. Und auch uber die Todesumstande der Leichen, die in und um Srebrenica in Massengrabern gefunden wurden, gehen die Meinungen weit auseinander. Wahrend die Anklager in Den Haag von einem Kriegsverbrechen ausgehen, bei dem diese Menschen mehrheitlich exekutiert werden, bestreitet die serbische Seite dies vehement. Vielmehr seien die etwa 2.000 bis 3.000 Toten —

116

SREBRENICA — falsifikovawe istorije

bosnische Muslime und Serben — Gefallene der Gefechte, die sich in jenen Tagen und Wochen rund um Srebrenica ereignet hatten. Der serbische Mediziner Dr. Ljubisa Simic hat die Autopsieberichte studiert und erklarte auf einer Veranstaltung des „Srebrenica Historical Project“ eindrucksvoll anhand einiger Beispiele die Unterschiede zwischen den todlichen Wunden einer Exekution und denen von Gefechten. Zudem werde — so die serbische Seite — von den Opfern der bosnisch-muslimischen Milizen, die in der Zeit vor dem angeblichen Massaker von Srebrenica aus die umliegenden mehrheitlich serbischen Dorfer und Siedlungen angegriffen haben, nie gesprochen. Der Eindruck einer anti-serbischen Kampagne, so die das „Srebrenica Historical Project“ anstatt der Aufklarung der Geschehnisse in der bosnischen Stadt drange sich formlich auf. Der „Fall Srebrenica“ scheint noch lange nicht endgultig geklart. Doch in den Augen der Befurworter von westlichen Militarinterventionen ist dies auch nicht erwunscht. Denn sollte sich letztendlich herausstellen, daŸ das „Massaker von Srebrenica“ letztendendes keines war, verliert die „Srebrenica-Keule“ an Schlagkraft. Sa`etak

Manuel Oksenrajter: Toqaga koja se zove Srebrenica Srebrenica je sada svuda. Ona je u Libiji (Misrata, Bengazi), i u Siriji (Homs, Hula). Ve} dugo vremena ime malog bosanskog grada koristi se kao simbol. Na to je mislio {vedski diplomata i Zamenik generalnog sekretara UN, Jan Eliason u intervjuu za nema~ki dnevnik Die Zeit kada je govorio o œsrebreni~kom trenutkuŒ tokom libijskog gra|anskog rata: vojna intervencija Zapada je neophodnost. Zeit je na sli~an na~in pisao o borbama izme|u vladinih trupa i naoru`anih sirijskih ustanika u gradu Homs: œTada Srebrenica, a sada Homs. Svet vi{e ne mo`e gledati kako se qudi masakriraju.Œ Trenutno se œprimer SrebreniceŒ koristi za masakr koji se dogodio

Manuel Ochsenreiter: DIE SREBRENICA-KEULE

117

u sirijskom gradu Hula u no}i 25. na 26. maj ove godine, kada je, navodno, vi{e od 100 civila ubijeno. O œsirijskoj SrebreniciŒ pisao je i Wall Street Journal u komentaru gde optuùje ameri~kog predsednika Baraka Obamu da je nereagovawem postao sau~esnik Ba{ar al-Asada. O posledicama œSrebrenice u Bosni, gde su trupe UN 1995. gledale kako Srbi ubijaju hiqade Bo{waka …Œ, prokomentarisao je i nema~ki list Die Welt. Zloglasno pore|ewe sa Srebrenicom danas zna~i: Zapad mora vojno intervenisati, zato {to nosi breme te{ke krivice iz 1995. godine kada nije u~inio ono {to je trebalo da uradi. Srebrenica je zvani~no ura~unata me|u œnajgore ratne zlo~ine od Drugog svetskog rata u Evropi.Œ Srebreni~kom toqagom se postiè da se protivnik zapadnih vojnih operacija u sekundi pretvori u pristalicu ratnih zlo~inaca — i on vi{e nema drugog izbora osim }utawa ili pokornosti. Politi~ko-medijska œsrebreni~ka toqagaŒ koristi se na slede}i na~in: a) Unapred planirani vojni napad racionalizuje se tvrdwom da je œpregovarawe beskorisno, agresor se mora zaustaviti silom, ina~e }e biti mnogo vi{e nevinih `rtava!Œ b) Potreba za brzom reakcijom: œNeko kona~no mora da deluje, ne ~ekaju}i rezultate istrage. Ciq je da se {to pre zaustavi ekipa ubica, bez ulaèwa u sitne pojedinosti. Svaki dan koji pro|e ko{ta}e nevinih ìvota.Œ v) Protivnici vojne akcije treba da budu u}utkani: œKako neko moè ostati toliko hladan pored prizora tolikih ubistava? To je cini~no, pozivati se na brojeve mrtvih kao argumenat protiv vojne operacije! Ko je protiv intervencije korisna je budala za ra~un ubica!Œ g) Razgovor o posledicama zapadnih vojnih udara — uni{tavawu infrastrukture i takozvanoj œkolateralnoj {tetiŒ u obliku ubijawa i nano{ewa povreda civilima — treba izbegavati jer, navodno, œciq je bio da se spre~i najgore!Œ

118

SREBRENICA — falsifikovawe istorije

Na~in kako nema~ki masovni mediji govore o Srebrenici odraàva sliku koja je duboko ukorewena u svesti evropske i nema~ke javnosti. U ovom kontekstu nema~ki politi~ari i mediji stvaraju analogije i sa progonom Jevreja za vreme Tre}eg rajha. Ne samo da je Der Spiegel potvrdio zakqu~ak da se u Srebrenici dogodio œnajgori ratni zlo~in od Drugog svetskog rataŒ u Evropi, ve} je politi~ar stranke SPD, Freimut Duve, ve} u leto 1995. podsetio na œrampe SrebreniceŒ, a u Nema~koj to je ni malo diskretna metafora za Au{vic. âk i mnoge nema~ke nevladine organizacije vide sebe kao delove civilnog dru{tva koji su u obavezi da zauzmu stav po ovom pitawu. Me|utim, ~ini se posledwa re~ o Srebrenici tek predstoji. Sa stanovi{ta istori~ara i kriminologa, medicinski ve{taci i svedoci uneli su ozbiqne sumwe u zvani~nu prezentaciju takozvanog œsrebreni~kog masakraŒ. Na primer, navodni ratni zlo~ini se dogodio u julu 1995. godine u za{ti}enoj zoni UN takore}i pred o~ima holandskog UN bataqona. Prema tome, ispada da masakr, pa ~ak i œgenocidŒ, niko od wih nije primetio — tako bar proizilazi iz izjava koje su holandski oficiri i vojnici kasnije dali komisiji holandskih oruànih snaga. Nedostatak jasno}e o tome {ta se desilo u Srebrenici po~iwe ve} kada je re~ o broju `rtava. Nema~ki ministar odbrane Rudolf [arping je jednom prilikom izjavio: œU Srebrenici, trupe UN su gledale kao je ubijeno 30.000 qudi.Œ U optu`nici koju je Tribunal UN u Hagu podigao na osnovu DNK analize tvrdi se da je identifikovano vi{e od 6.000 `rtava navodnog masakra. Ve}ina medija ocewuju geneti~ku analizu Me|unarodne komisije za nestala lica (ICMP) kao dokaz o masakru. Me|utim, srpska strana ima ozbiqne sumwe u pouzdanost tih DNK podataka. Isti~e se da je optuènima u Hagu uskra}ena mogu}nost da nalaze ICMP provere zato {to su im uzorci od tih testova nedostupni. Obrazloèwe za to je da rodbina srebreni~kih `rtava ne daje svoju saglasnost. [tavi{e, odbrana srpskih optuènika dovodi u pitawe i nau~nu objektivnost ICMP. Komisiju je osnovao biv{i ameri~ki

Manuel Ochsenreiter: DIE SREBRENICA-KEULE

119

predsednika Bil Klinton. Sedi{te ICMP se nalazi u Tuzli, u bosanskomuslimanskom delu BiH. Srpska strana tu organizaciju zato smatra za sve drugo osim neutralnu. [to se ti~e tela koja su prona|ena u masovnim grobnicama u i oko Srebrenice, mi{qewa tako|e variraju. Tvrdwa Tu`ila{tva u Hagu da su ve}ina osoba u tim grobnicama `rtve ratnog zlo~ina o{tro se demantuje sa srpske strane. Za 2.000 do 3.000 bosanskih Muslimana postoje jaki dokazi da su poginuli u borbama oko Srebrenice u julu 1995. Dr Qubi{a Simi}, srpski lekar koji je prou~avao autopsijske izve{taje, izneo je na okruglom stolu Istorijskog projekta Srebrenica nekoliko impresivnih primera kojima je ilustrovao razliku izme|u smrtonosnih rana zadobijenih tokom borbenih dejstava i pogubqewa. Pored toga, o `rtvama vojske bosanskih Muslimana koji su u danima pre navodnog masakra u Srebrenici napadali ve}inski srpska sela i okolna naseqa nikada se nije govorilo. Sti~e se utisak o vo|ewu jedne antisrpske kampawe koju Istorijski projekat Srebrenica rasvetqavawem ovih doga|aja u velikoj meri neutrali{e. œSlu~aj SrebrenicaŒ izgleda daleko od toga da je kona~no re{en. Ali u o~ima pobornika zapadne vojne intervencije, wegovo re{avawe nije ni po`eqno. Ukoliko se ispostavi na kraju da œmasakr u SrebreniciŒ nije bio onakav kako se predstavqa, œsrebreni~ka toqagaŒ }e izgubiti svoju udarnu snagu.

ร รง. ZAVR[NA RE^

Stefan Karganovi}

POGOVOR Stefan Karganovi}: P

OGOVOR

Sticajem okolnosti pitawe Srebrenice opet je u centru pa`we upravo dok ova kwiga ide u {tampu, i to ne samo zato {to se bliì kultni datum 11. jula nego i zbog toga {to je Srebrenica opet potegnuta me|u prvim disciplinskim instrumentima protiv novog predsednika Srbije. Da bi od imperije dobio neophodan nihil obstat da upravqa Srbijom on mora da se javno pokloni dogmama imperijalne ideologije, bez obzira da li u wih stvarno veruje ili ne. U kontekstu realnih doga|aja koji se ovih dana odigravaju dovitqivo pore|ewe izme|u Srebrenice i „toqage“ koje dugujemo nema~kom analiti~aru Manuelu Oksenrajteru ~ini se bezuslovno opravdanim, i to ne samo metafori~ki ve} skoro bukvalno. Opsesivna usredsre|enost na Srebrenicu kao lakmus test lojalnosti novog predsednika i wegove administracije potvr|uje koncept „politi~kog kori{}ewa“ ove propagandne konstrukcije, {to u svom prilogu obja{wava Dajana Xonston. Predvidqivi pritisak na novog predsednika da se u vezi sa Srebrenicom {to pre i {to poniznije izjasni (a to zna~i na puze}i na~in, koji nanosi maksimalnu {tetu Srbiji i najbezobzirnije prelazi preko proverqivih ~iwenica) savr{eno ilustruje stisku u kojoj se nalazi. To je istovremeno i odraz fleksibilnog kori{}ewa Srebrenice kao vi{enamenskog sredstva za iznu|ivawe politi~ke koristi na {tetu Srbije. U kuloarima svetske mo}i geslo Aleksandra Solèwicina, œìtâ ne po lìŒ, ne vaì zato {to se tamo upravo po laìma koje su in-

124

SREBRENICA — falsifikovawe istorije

stitucionalno zavedene ìvi i radi. Za sastanak koji mu je 14. juna zakazan u Briselu sa biv{im trockisti~kim agitatorom, a sada uzornim demokratom i pobornikom „evropskih vrednosti“, @oze Manuel Barozom, predsedniku je zato organizovana srebreni~ka sa~eku{a. Zamku koja ga je ~ekala bezobrazno je najavila jedna funkcionerka niskog ranga, Pija Arenkilde Hansen, Barozova pomo}nica za odnose sa javno{}u: œEvropska unija ima jasan stav i odlu~no odbacuje sve poku{aje prekrajawa istorijeŒ, Barozova portparolka je rekla novinarima, osvr}u}i se na Nikoli}evu izjavu da u Srebrenici nije bilo genocida.1 Ovo je zasigurno tek prva iz niza politi~kih ~arki u vezi sa Srebrenicom. Da li }e novi predsednik imati moralne snage i intelektualni kapacitet da se u ime Srbije najenergi~nije odupre ovakvim cini~nim ucenama? Kao o ve}ini va`nih pitawa kojima se u la`nom, orvelovskom politi~kom diskursu na{eg vremena posve}uje pa`wa, i o Srebrenici se govori re~nikom koji predstavqa inverziju moralne i empirijske stvarnosti. [tavi{e, to se ~ini na na~in koji je proèt najodvratnijim licemerjem. Briga Baroza i wemu sli~nih o „prekrajawu istorije“ bila bi pohvalna da se radi o iskrenoj posve}enosti utvr|ivawu ~iwenica. Me|utim, ciq wihovih kampawa je da postignu upravo suprotno od toga: da bezobzirnim ucenama i kori{}ewem „toqage“ `rtvu nateraju da javno ispovedi ne{to {to i oni i `rtva znaju — da nije istina. Ritualno i prinudno potvr|ivawe izmi{qotina i laì obavezuju}a je norma vremena u kojem ìvimo. Pa ipak, eppur si muove. Dokazna gra|a kojom raspolaèmo sedamnaest godina posle doga|aja podràva zakqu~ke koji su najve}im delom dijametralno suprotni od „neprekrojene istorije“ koju bi bespomo}ne `rtve, saterane u finansijski i politi~ki }or-sokak, po zamisli Baroza i wegove ekipe, trebale da ritualno priznaju. Ukratko, ti zakqu~ci glase ovako. Deseti diverzantski odred, jedinica etni~ki me{anog sastava u kojoj su se nalazili Srbi, Muslimani, Hrvati i Slo1

Tanjug, 5. jun 2012.

Stefan Karganovi}: POGOVOR

125

venci, i za koju se ne zna od koga je primala nare|ewa i ko je za izvr{ene zadatke (po svedo~ewu „krunskog svedoka“ Draèna Erdemovi}a) wene pripadnike pla}ao zlatom, odgovoran je za pogubqewe sedam do osam stotina, a ne hiqada, zarobqenih vojnika 28. divizije Armije BiH posle pada Srebrenice 11. jula 1995. U istom periodu nekoliko hiqada Muslimana jeste poginulo, ali to je bilo u oruànom proboju iz „demilitarizovane“ zone Srebrenica, a ne kao posledica pogubqewa. Teren za taj smrtonosni proboj jo{ krajem 1993. godine po~eo je da priprema Alija Izetbegovi} kada je doneo na~elnu odluku da Srebrenicu i wene stanovnike `rtvuje zarad maksimalne politi~ke koristi u ratnom sukobu, kao {to iz norve{kog dokumentarnog filma „Srebrenica: izdani grad“ jasno proizilazi. Za ratni zlo~in koji jeste bio po~iwen ne postoje nikakvi dokazi da je bio izvr{en sa genocidnom namerom, {to je nuàn preduslov da bi se moglo utvrditi postojawe genocida. Prema kontekstu doga|aja, zlo~in — mnogo maweg obima nego {to se u propagandnoj verziji tvrdi — mogao je biti izvr{en samo po ne~ijoj naruxbini i od strane pla}enih ubica za novac, ~ak ne ni iz osvete za zverstva koja su prethodno po~inile snage pod komandom Nasera Ori}a. Pla}ene, profesionalne ubice rade po nalogu a ne iz sentimentalnosti prema ranije pobijenoj neja~i. Te oruàne snage iz „demilitarizovane“ srebreni~ke enklave, da se potsetimo, izme|u 1992. i 1995. razorile su oko pedeset srpskih sela u blizini Srebrenice, pobile su oko 1.000 mirnih ìteqa, a oko 8.000 su proterale sa wihovih ogwi{ta.2 Sve „istorije“ Srebrenice koje bitno odudaraju od ove — prekrojene su i krivotvorene. Kao {to prisiqavawe Galileja da javno prizna ne{to za {ta je znao da nije ta~no nije uticalo na kretawe nebeskih tela, tako ni iznu|ena priznawa i pokajawa ne2 NIOD Report (Izve{taj Holandskog ratnog instituta), Part I: The Yugoslavian problem and the role of the West 1991–1994; Chapter 10: Srebrenica under siege. 3 [ef kancelarije OEBS-a u Srbiji Vensan Deèr svojim srpskim |acima drì predavawa o potrebi œsuo~avawa sa ratnim zlo~inimaŒ, {to u wihovom slu~aju podrazumeva ispovedawe la`ne krivice za Srebrenicu. Beta, 6. jun 2012.

126

SREBRENICA — falsifikovawe istorije

}e promeniti ~iwenice u vezi sa Srebrenicom. Vensan Deèr,3 Barozo, Valentin Incko,4 Ser` Bramerc,5 Doris Pak,6 i ostali sitni birokratski tirani iz deùrne garniture za brzo reagovawe, kao i wihova lokalna peta kolona u Srbiji, svesni su toga ali oni su agresivni i zato ne odustaju. Narodna izreka „zna |avo {ta je pravo, ali ne}e“ na wih je u potpunosti primenqiva. Oni se zato ne}e upu{tati u raspravu povodom ove kwige koju bi, da mogu, najradije zabranili a autore poslali u koncentracioni logor za „negirawe“ wihovih propagandnih fabula. Po oprobanom receptu, umesto da iza|u na intelektualni dvoboj poku{a}e da }utwom prekriju ~iwenice i argumente koji su ubita~ni po wihove tvrdwe. Me|utim, uprkos skoro totalitarnoj kontroli nad medijskim prostorom u Srbiji, to im ovog puta ne}e uspeti. Zahvaquju}i Pe~atu, „portalu slobodne Srbije“, i wegovom uredniku, Miloradu Vu~eli}u, neprekrojena istina o Srebrenici sada stiè u ruke desetina hiqada ~italaca. Orvelovski kroja~i istorije bespomo}ni su da to spre~e. I oni i wihova falsifikovana pri~a — gotovi su!

4 Po Incku, œnegirawe genocida u Srebrenici je neprihvatqivo i neoprostivoŒ, http://www.nspm.rs/hronika/valentin-incko-negiranje-genocida-u -srebrenici-je-neprihvatljivo-i-neoprostivo.html 5 Nikoli}eve œizjave su protivne pravnim i ~iweni~nim nalazima Ha{kog tribunala i Me|unarodnog suda pravdeŒ, komentarisao je Bramerc u govoru u Savetu bezbednosti u Wujorku. Beta, 7. jun 2012. 6 Povodom Nikoli}eve izjave da nije bilo genocida u Srebrenici, sa ~ime bi se najmawe 90 odsto stanovnika Srbije saglasilo, izvestilac Evropskog parlamenta za Bosnu i Hercegovinu Doris Pak izrazila je veliku zabrinutost da œnetakti~niŒ stavovi takve vrste nanose ogromnu {tetu Srbiji. Doj~e Vele, 6. jun 2012, http://www.nspm.rs/hronika/doris-pak-nikoliceve-izjave-nanele-stetu-srbiji.html

PODACI O AUTORIMA P

ODACI O AUTORIMA

Edward S. Herman Economist and media analyst who taught for many years at the Wharton and Annenberg Schools of the University of Pennsylvania, and has written extensively in these areas and on foreign policy. Among his books are: Corporate Control, Corporate Power (Cambridge University Press, 1981); Demonstration Elections (with Frank Brodhead, South End Press, 1994); The Real Terror Network (South End, 1982); Manufacturing Consent (with Noam Chomsky, Pantheon Books, 1988 and 2002); Triumph of the Market (South End, 1994); The Politics of Genocide (with David Peterson, Monthly Review Press, 2010); and as editor and co-author, The Srebrenica Massacre. Diana Johnstone Ph.D. in comparative literature; political analyst and author of Foolsâ&#x20AC;&#x2122; Crusade: Yugoslavia, NATO and Western Delusions. Stefan Karganovi} Predsednik holandske nevladine organizacije Istorijski projekat Srebrenica. Milo Lompar Ro|en 1962. godine u Beogradu. Zavr{io je Grupu za jugoslovenske i op{tu kwi`evnost na Filolo{kom fakultetu u Beogradu, gde predaje Srpsku kwi`evnost XVIII i XIX veka i Kulturnu istoriju Srba. Predsednik je Zadu`bine Milo{a Crwanskog. Autor je niza studija iz svoje struke, od kojih je najnovija Duh samoporicawa, (prilog kritici srpske kulturne politike), drugo, dopuweno izdawe: Orfeus, Novi Sad, 2012. Manuel Ochsenreiter Born 1976 in Germany. After military service in 1997 to 2001, studied economics and communication, and since 2001 has been working as jour-

128

SREBRENICA â&#x20AC;&#x201D; falsifikovawe istorije

nalist. From 2004 to 2011 editor-in-chief of the Deutsche Militarzeitschrift (DMZ), and since 2011 editor-in-chief of ZUERST! magazine in Berlin. Aleksandar Pavi} Diplomirao politi~ke nauke na Univerzitetu Kalifornije u Berkliju. Politi~ki savetnik Predsednika Republike Srpske, avgust 1996 â&#x20AC;&#x201D; juli 1997. Saradnik ~asopisa Pe~at i ruskog geopoliti~kog sajta Fond strate{ke kulture. Autor kwige Zabrawena istina o Srebrenici: priru~nik zasnovan iskqu~ivo na stranim izvorima (Legenda, â~ak), tri izdawa. Qubi{a Simi} Ro|en 1979. godine. Doktor medicine, trenutno na specijalizaciji iz neurohirurgije. Bio je ~lan tima odbrane Qubi{e Beare pred MKTBJ u Hagu. Vi{i nau~ni saradnik Istorijskog projekta Srebrenica. Autor dve monografije na temu ratnih zlo~ina. Svedo~io kao ve{tak iz oblasti sudske medicine u tri predmeta pred Odeqewem za ratne zlo~ine Suda Bosne i Hercegovine u Sarajevu. Miodrag Stojanovi} Advokat iz Bijeqine, Republika Srpska. Diplomirao na Pravnom fakultetu u Beogradu. Drugi advokat u predmetu generala Ratka Mladi}a pred MKTBJ; od 2001. godine zastupa optuène u predmetima pred Tribunalom u Hagu. Autor vi{e radova iz oblasti me|unarodnog krivi~nog prava objavqenih u periodici sudske prakse i listu Advokatura RS. Nikola @ivkovi} Istori~ar, novinar i prevodilac. Saradnik u vi{e listova i ~asopisa u Nema~koj, Srbiji i Ruskoj Federaciji. @erminal îvikov Dugogodi{wi dopisnik Deutsche Welle, a sada nezavisan novinar u Hagu, Holandija. Autor je nekoliko kwiga na teme vezane za sukob u biv{oj Jugoslaviji, a posledwa je Krunski svedok (Der Kronzeuge, Edition Brennpunkt Osteuropa, 2009) gde podrobno analizira slu~aj Draèna Erdemovi}a pred Tribunalom u Hagu.