Техничка школа „Змај“ , Земун Аутопут 18, 11080 Београд тел: 011/ 2600 667 тел/факс: 011/3018 945 е-mail: tszmaj@open.telekom.rs www.skolazmajzemun.edu.rs
СЕЋАМ СЕ Сећам се, како кренуло је да бежи време, хладно, неумољиво... Минути се губили и прилике пролазиле. Само одједном, без трага, без осврта. А ја? Само сам стајао са стране, и несвесно гледао, а нисам схватао, оно се не враћа, не осврће, само подмукло подмигне, прошапуће: „Одлазим заувек.“ Ученик: Берић Михајло IV-6
Улице су пусте Улице су пусте, и магла се спустила, виде се одсјаји, кровова од кућа, под светиљкама, што сјају, као мачије очи у мраку. Влажност ваздуха и чађ из оџака, к’о бреме на плућима, па шкрипом чујем своје дисање. Небо је тамно и сиво, тик негде иза сивила од магле, назире се тамно плаветнило. чак су се и звезде повукле,
где су они силни сводови, и моја звезда што за мене сја. Можда плови другима, можда је одавно отишла, А ја? Ја вечно заробљен у својим мислима, кад срце ти црна жаока убада, или је и то пак само део мог размишљања. По који шум се чује, или лајање, ево, по који пас прође, покуњено и савијене главе, док гази росу, баш као и ја... Ученик: Берић Михајло IV-6
Видим сенку детета иза себе Видим сенку детета иза себе, трчи за мном и моли ме да станем. али само сам главу окренуо и наставио даље. Опрости ми молим те, нисам схватио, не, да жалићу због тога, нисам схватао да патићу толико, обузима ме страх од људи оволико. Мислио сам да биће ми лепше, ако одем даље од себе, ако порастем и заборавим дечије ствари, мислио сам да клиначке су то форе, жао ми је што одох у нове реке, мислио сам да су боље.
И напокон ту сам сад, стојим на прагу, с оне стране врата, где као матори гледам уназад, и желим да се вратим иза, да се заиграм као клинац. Гледам и даље у оне дане, видим себе кад дечачић сам био, без и једне боре на челу, али врата се затворише. сада касно је, остасмо ја и моје кајање. Моје кајање што пожелех да одрастем раније... Ученик: Берић Михајло IV-6
Зашто „ЗМАЈ“
Враћао сам се са фудбала са другарима. Био је то топао летњи дан, идеалан за фудбал који сам играо такорећи сваки дан након мале матуре. Док су се сви моји другари спремали за пријемни и борили се за сваки бод не би ли уписали жељену школу, ја сам очајан, без идеје, то време проводио у разоноди. Након свега тога враћао сам се кући свестан да ме чекају критике и грдње од стране родитеља. Дошао је и пријемни, све је било пуно еуфорије, мене није било брига. Када су резултати стигли, имао сам солидан број бодова, мама се радовала, док сам ја, без икакве идеје и даље размишљао. Чекао сам последњи дан да попуним листу за упис у средњу школу. Волим животиње, волим да помажем свим живим бићима. На тренутак ми је пало на памет да упишем ветерину, али тада сам сазнао за пољопривредни смер у Техничкој школи "Змај". Пошто моји родитељи имају пољопривредно газдинство јако су се обрадовали када сам им саопштио своју коначну одлуку. Нисам ни знао да на пракси у оквиру школе могу да научим нешто о домаћим животињама што нисам успео код куће.
Први дан школе; био је то један напоран дан. Гомила непознатих људи, већина њих преплашена. Пожелео сам истог тренутка да се испишем, да се вратим у основну школу код старих другара и професора, али то је било такорећи немогуће. Након неколико дана упознао сам нове другаре, временом смо се навикли једни на друге и постали "екипа". Опустио сам се, навикао и на професоре, који су такође били пријатни и добри. Пребрзо су прошле четири године а ја нисам умео довољно да уживам. Жалим за тим помало. У четвртој години смо друштво и ја ојачали нашу "екипу", постали снажнији као пријатељи и научили да уживамо. Све у свему, мислим да је то најлепша ствар која ми се десила за ове четири године. По том дружењу ћу и памтити своју школу. Ученик:Милош Црепуљa IV-1
Тренираш. Некад не иде. Некад летиш. Некад мислиш да можеш више. Некад не можеш да дочекаш да крене. Па мало плачеш. Од среће. Од туге. Мрзиш судију. Некад те друштво не разуме. Победиш. Некад изгубиш глупо. А некад изгубиш, па научиш. Па никад више не изгубиш. Све боли. И све те чини срећним и све то зато што је фудбал један стил живота. Ученик: Марко Шишков II-6
ДРВО Једно дрво покрај ограде стоји далеко у висине, његове листове бројим голубови слећу и одлећу, а оно мирно стоји, помислим као да ме гледа гране његове на ветру се њишу а звукови врани као да слушам кишу. И полако сунце у таму рони, а дрво као да више не постоји. Ученица: Марија Петрашиновић III-7
Ходници прошлости Казаљке на сату откуцавају секунд по секунд, ускоро ће се све спојити у једну тачку без повратка, и онда нема назад, штета је већ направљена. Ветар, јак скоро као торнадо, отворио је прозоре и чудна хладноћа је ушла унутар четири топла зида. За њом је ушла магла која се претворила у силуету. Силуета је полако пришла сату и прстом почела враћати казаљке уназад. Како су одмицале у прошлост моја најдубља сећања, скривена негде у мени да их се не би сећала, су почела да ми пролазе испред очију, као неки неми филм. Сећања, емоције, све се вратило и било је као темпирана бомба. Само је чекало окидач и време да пукне у мени. Ученица: Марија Петрашиновић III-7
Сањам Мрак. Улице су кишне и суморне, пара што се издиже изнад канализационих отвора додатно доприноси овом бунилу, овој депресији. Лаганим корацима ходам кроз мрак, у капуту с подигнутим реверима и погнуте главе; што пре да стигнем, ни не могу брже да ходам. Ено у углу онај исти старац што с флашом леже и с флашом се буди, поред њега пролази млади пар, загрљен и са осмехом. У углу зграде такође лежи болесни пас што цвили и вапи да га неко спасе од мука. Али џаба јецаји, то нико не чује, то нико не види, то нико не осећа, сем беспомоћника. Толико пута сам пролазио овуда али сада је нешто другачије, тако се чудно осећам; осећам толико злокобних осмеха. Као да се одједном појавило хиљаду црвених очију што пиље у мене, нема уста ми говоре да је време... Скидам шешир и држећи га у рукама кораке убрзавам. Не скрећем поглед, да што пре побегнем. Шкрипа врата; чује се пас; да ли лаје на мене или је то спас? - "Спас?" "Опет бунцаш драги у својој маштарији" - рече женски глас. Мрачна улица се повуче, старац из ње нестане. Умиљати осмех и загрљај вољене жене; гледам децу по стану док се играју, телевизор у ћошку приказује неку лошу емисију. Ево га поново смешак на мом лицу кад сам схватио различитост између јаве и сна. Ученик: Берић Михајло IV-6
Наставиће се.....