Festival evropskog dugometražnog dokumentarnog filma "7 veličanstvenih" 2016 O filmovima JOŠ JEDAN TANGO UN TANGO MÁS Nemačka, Argentina 2015. 85 minuta režija: Herman Kral Noći Buenos Airesa ispunjene zvucima bandoneona, ispunjene pričama o ljubavi, ispunjene lepotom jedinstvenog i neponovljivog tanga. U takvim noćima jedna od najvećih igračica u istoriji tanga, Marija Nieves, i njen legendarni partner, Huan Karlos Kopes, otkrivaju svoja sećanja grupi mladih igrača i koreografa, a oni njihove priče pretvaraju u zadivljujuće koreografije. Zadivljujuće po tome kako su izvedene s vrhunskom prefinjenošću i majstorstvom kao i po tome koliko snažnih emocija otelotvoruju svojim pokretima. Igre se pred nama pretvaraju u priče o ljubavi i strasti, o nežnosti i bolu, o ranjivosti i snazi prožete harmonijom. Vrhunska fotografija i kamera kao u filmovima vrednim pamćenja čine da vas scene i prizori koji se smenjuju na ekranu neprestano očaravaju. Podjednako kao i krupni planovi dvoje harizmatičnih igrača, čija lica još uvek zrače punoćom emocija i dostojanstva. Izuzetne su i rekonstrukcije milongi Buenos Airesa, tih važnih dešavanja i prostora susretanja energija u kojima se stvarao tango i koracima se ispisivala njegova živa istorija, čiju samu suštinu učesnici i autor filma pokušavaju da dosegnu. Bez sumnje Herman Kral je idealan autor za ovakav dokumentarac – po rođenu Argentinac, po filmskom obrazovanju i radovima pravi evropski autor, dugo u saradnji sa Vimom Vendersom, svojim profesorom na filmskoj školi u Minhenu, koji je svakako i više od izvršnog producenta u ovom filmu. Uzbudljivo ostvarenje koje majstorski upliće dramatičnu ljubavnu priču u nezaboravne pokrete nadahnutih najboljih igrača tanga uhvaćenih fascinantnim kinestetičnim kadrovima. Reč reditelja: Kada film stvarno počinje? Ne govorim o tome kada se prikazuje na ekranu, već o trenutku kada ideja počinje da se pretvara u formu. Kad počinje da dobija oblik, kada pritiska i urla da bi oživela... Sećam se izuzetno dobro kada sam prvi put video Mariju Nieves u Buenos Airesu. Bilo je to kasno noću, a ona je pušila cigaretu ispred milonge. Rekao sam joj da pripremam film o tangu i da bih veoma voleo da razgovaram s njom... Takođe se sećam kako sam se osećao kad sam našao i čitao autobiografiju Huana Karlosa Kopesa. Dok sam okretao stranice nikako nisam mogao da izbacim sebi iz glave da to mora da bude film o njih dvoje, o Mariji i Huanu, najvećem tango paru svih vremena!
Herman Kral Rođen u Buenos Airesu, u Argentini 1968.godine.Otišao u Nemaćku 1991. da bi studirao film na Minhenskoj filmskoj školi. Kao student između 1993.i 1996. radio s Vimom Vendersom na filmu "Braća Skladanovski". Njegov diplomski film "Slike odsustva" dobio je prvu nagradu na festivalu u Jamagati u Japanu. Na sledećem filmu "Musica Cubana" ponovo sarađuje sa Vimom Vendersom, koji je bio izvršni producent. Film je imao premijeru na festivalu u Veneciji i prikazan je širom sveta. Živi i radi u Minhenu i Buenos Airesu. Izabrana filmografija SLIKE ODSUSTVA (Imágenes de la ausencia), 1998. BERND AJHINGER, KAD ŽIVOT POSTANE FILM (Bernd Eichinger, When Life Becomes Film), 2000. TO JE ŽIVOT (So ist das Leben – La vida es así), 2002. MÚSICA CUBANA, 2004. POSLEDNJI APLAUZ (El último aplauso), 2009. JOŠ JEDAN TANGO (Un tango más), 2015. U SMIRAJ ŽIVOTA AU CRÉPUSCULE D’UNE VIE Belgija, Izrael 2015. 71 minut režija: Silven Bigelajzen Prefinjeni dokumentaristički biser izatkan od najtananijih vlati koje povezuju naše unutrašnje svetove sa skrivenim, najdubljim svetovima drugih. Svedočanstvo o toploj, i očaravajućoj komunikaciji sa bićem u kojem, zahvaljujući veštini pesnika, vidimo malu, ali moćnu svetlost koja blista punim sjajem u telu slabijem od najmanje ptice. Majka Silvena Bigelajzena je u svojoj devedesetčetvrtoj godini odjednom potpuno onemoćala i on odlučuje da sa njom provede i snimi njene poslenje dane. A onda se dogodilo čudo, uprkos svim prognozama - život je odbio da se pokori znanju i počeo da peva svojim tananim, ali nezaustavljivim glasom. I elegija, osuđena na tamne, skučene okvire odjednom je, gotovo od prvog trenutka, počela da se razvija u himnu punoći života, snazi dodira i čistih emocija, u himnu radosti i igri, produžavajući dane u nedelje, nedelje u mesece, mesece u godine. Minimalistički u svom postupku, crno-bele fotografije dotaknute suptilnim, jedva primetnim kolorističkim akcentima, ovaj dokumentarac kao poezija uspeva da vas potpuno očara i učini da dotaknete važne i nedokučive tajne. „U smiraj života“ je
svakako i svedočanstvo o izuzetnoj veštini vrsnog terapeuta i komunikatora sa svima onima kojima je potrebna posebna pažnja i briga, kao i svedočanstvo o talentovanom pevaču i muzičaru, šarmantnom majstoru igre, koji promišljeno i beskompromisno bira poziciju diskretne i razigrane senke koja pomaže da se u svoj punoći ocrta harizmatična pojava neodoljive žene, majke, bake, zaglavljene između svetova na raskrsnici mudrosti. Dobitnik nagrada za najbolji belgijski i najbolji izraelski dokumentarac na festivalima u Levenu i Tel Avivu, ovaj poetski dokumentarac nas opominje da je svaki trenutak onaj u kome možemo da bolje razumemo i osetimo druge, da bismo bolje razumeli i osetili sebe. Reč reditelja: Ako bi trebalo da odredim jednom rečju ko sam, izabrao bih „pesnik". Život me je blagoslovio različitim sposobnostima za samoizražavanjem - poezija, fotografija, montaža, režija, slikanje, pisanje, vođenje grupe, da pomenem neke... Pripadam onoj vrsti koja veruje da naše lične aktivnosti i rad dovode do promene društva i da su te akcije neodvojiv deo priče o „humanosti" i „univerzumu" u celini. Verujem da se nalazimo pred novim dobom u kojem će umetnost i duh zauzimati značajan prostor, da će dozvoliti ljudima da otvore oči i srca i tako izgraditi bolji svet... Silven Bigelajzen Rođen u Antverpenu, u Belgiji, 1948.godine. Diplomirao pozorišnu režiju na Kibucim koledžu za edukaciju u Tel Avivu, izučavao vođenje grupa na Ženevskoj školi socijalnog animiranja. Takođe je studirao kreativnu dramu na Londonskoj školi za dečju dramu i na filmskoj školi “Institut des Arts & Diffusion” u Briselu. Osnovao je “Udruženje Lahav za promociju vrednosti u društvu” za rad na filmskim, društvenim projektima za osobe s posebnim potrebama. Udruženje je napravilo veliki broj filmova koji su nagrađeni prestižnim međunarodnim nagradama, a „Lahav“ je nagrađen specijalnom nagradom UNESKA.Razvio je jedinstveni metod fimskih radionica.Član je Izraelske asocijacije kreativnih i ekspresivnih terapija (ICET). Držao kurseve o podučavanju kreativnosti sa video integracijom kao edukativnim procesom (Univerzitet Haifa, Oranim koledž, Gordon koledž za edukaciju). Multidisciplinarni umetnik: filmski reditelj i producent, slikar i video umetnik, fotograf i muzičar, moderator grupa i pevač. Izabrana filmografija POSLEDNJA KARTA (La dernière carte), 2008. U SMIRAJ ŽIVOTA (Au crépuscule d'une vie), 2015.
MELORI MALLORY Republika Češka, 2015. 97 minuta režija: Helena Treštikova
Najnoviji dokumetarac jedne od najznačajnijih evropskih autorki dokumentarnog filma, nagrađen Gran Prijem za najbolji dokumentarac festivala u Karlovim Varima, napravljen je u jedinstvenom stilu njenih najpoznatijih ostvarenja nastalih u dugim vremenskim periodima. Ovoga puta Helena Treštikova je trinaest godina pratila i beležila sve važno što se dešava sa, u početku, problematičnom devojkom Melori, a onda je junakinja pred kamerom postala majka i od tada, trapavo i neobično, pokušava da se izbori za svoje mesto u svetu. Uprkos iskušenjima i slabostima, ona sazreva, posrće i pada, ali nekako uvek pronalazi snagu da ponovo ustane. Upravo u tim trenucima odbijanja da se preda očaju, počinju da se dešavaju neočekivani obrti koji ovu priču, jednu iz serije najpoznatijih filmova Helene Treštikove o mladim ljudima prepuštenim ulici i stradanju, postepeno pretvaraju u fascinantnu savremenu bajku ispričanu oporim tonovima precizno dokumetovane realnosti. Majstorski režiran, analitičan i prožet empatijom „Melori“ spada u vrh savremenih dokumentaraca posmatranja. Film je snimalo čak šest snimatelja, što je svakako bilo neizbežno s obzirom na neizvesnost razvoja ovakvog projekta, ali je zadivljujuće kako fotografija i kamera imaju isti stil, a kadrovi deluju uvek promišljeno i precizno, ispunjeni autentičnom atmosferom prostora i svetlosnih štimunga. Sjajna montaža Jakuba Hejne, koji već dugo radi sa Treštikovom, filmu daje izuzetnu dinamiku, a događaji i godine lete pred našim očima gradeći savršenu dramsku kompoziciju filma. „Melori“ je snažno svedočanstvo o čudu sakrivenom u naizged jednostavnim prizorima realnosti, koje svoj puni smisao dobija zahvaljujući jedinstvenom pogledu sposobnom da obuhvati duge periode života glavne junakinje. Reč reditelja: Nadamo se da naš film može da inspiriše publiku koja oseće da joj ne ide dobro u životu. (A to može da se dogodi gotovo svakom.) Poruka filma je jednostavna: promena je moguća i nada uvek postoji. Helena Treštikova Jedna od najznačajnijih i najproduktivnijih čeških i evropskih dokumentarista. Tokom 35 godina režirala je preko četrdeset filmova.Helena Treštikova je rođena 22.juna 1949. u Pragu. Diplomirala je režiju dokumentarnog filma na praškoj filmskoj akademiji FAMU. Svoju najvažniju autorsku odluku donela je 1980.kada je počela da prati životne priče ljudi u dugom vremenskom periodu. Tokom narednih šest godina posvetila se snimanju svakodnevnih života nekoliko mladih parova od trenutka njihovog venčanja. Rezultat se pojavio 1987.u formi šestodelne televizijske serije “Bračne priće” (“Manželské etudy”) i još dva dugometražna filma. Zajedno s filmskim kolegama i sa sociolozima 1991. osniva fondaciju “Film i sociologija” sa ciljem da se pruži nova perspektiva društva posle velikih političkih promena. Ujedno započinje ciklus pet dugotrajnih filmskih projekata koji prate životne priče mladih delikvenata pod imenom “Reci mi nešto o sebi” (“Řekni mi něco o sobě”). Najčuveniji film iz tog ciklusa je “Rene” koji je završen 2008.i nagrađen je nagradom Evropske filmske akademije. Zajedno sa svojim mužem, publicistom Mihaelom Treštikom, 1994. osnovala je fondaciju “Čovek i vreme” koja je
namenjena dugotrajnim projektima i filmovima koji odražavaju vreme, njegovo proticanje i promene koje donosi. Tokom 1996. počela je da prati različite žene kao junakinje za svoj novi ciklus “Žene na ivici novog milenijuma”. Najznačajniji film tog projekta zove se “Katka” i završen je 2010. Od 2002. počinje da se bavi pedagoškim radom na odseku za dokumentarni film na FAMU. Neprekidno radi na svojim filmovima.
Izabrana filmografija S LJUBAVLJU (Z lásky), 1987. TRAŽENJE PUTA (Hledání cest), 1988. SLATKI VEK (Sladké století), 1997. LJUDI, VOLIM VAS! (Lidé, mám vás rád!), 1998. HITLER, STALJIN I JA (Hitler, Stalin a já), 2001. MARCELA, 2006. RENE (René), 2008. KATKA, 2010. PRIVATNI SVEMIR (Soukromý vesmír), 2012. MELORI (Mallory), 2015.
LAMPEDUZA ZIMI LAMPEDUSA IM WINTER Austrija, Italija, Švajcarska 2015. 93 minuta režija: Jakob Brosman Ima li čega praznijeg od divnih morskih letovališta zimi? Baš u to vreme mira i oseke, u jedno od takvih mesta dolazi Jakob Brosman sa svojom ekipom kada svi mali lokalni problemi postaju veliki događaji, a njihovi istaknuti protagonisti počinju da liče na junake Felinijevih filmova. Na Lampeduzi sve to još prati, kao velika, neželjena senka, drama i prisustvo Ljudi iz čamaca, spasavanih dramatičnim akcijama pri burama i olujama, nekad uspešno, često i ne, ali uvek opasno. I kao vrhunac - rasprave u duhu žive tradicije antičkih foruma - da li ribari mogu da opstanu, da li će Lampeduza dobiti brod, šta rade Afrikanci pred crkvom? Duhovito i mediteranski razigrano, sa puno buke i strasti, ali i sa empatijom i istinskim razumevanjem za ljude, okolnosti i stanja. Slojevito ispričana priča o sudaru svetova – Afrike i Evrope, ostrva i kopna, provincijske zabiti i centra, i neizbežno, ispod svega, siromašnih i bogatih. Izvesno je da od stradanja i žrtava najčešće ne uspevamo da vidimo spasioce i one koji ih prihvataju, a Jakob Brosman je za ovaj dokumentarac o jednom od najvećih aktuelnih problema Evrope izabrao neočekivanu, obrnutu vizuru. Ironično nam pokazujući gde su uperene kamere „očiju sveta“ i šta sve kao „svevideće“ ne mogu i ne uspevaju da vide, autori filma pažljivo posmatraju, još pažljivije analiziraju i grade složenu dramaturšku strukturu i kompoziciju. Tim specifičnim i istančanim postupkom omogućavaju nam
jedinstvene uvide u nebrojeno puta obrađivani fenomen, vodeći ka pravoj kulminaciji – vrhunski uzbudljivo dokumentovanoj drami spasavanja u kojoj prvi put doživljavamo da istinski strepimo za sve, za podjednako ugrožene spasioce i nesrećnike s mora. Sjajni dokumentarac razvijene mediteranske priče pune duha u kojoj sve više učestvujemo dok je gledamo - strepimo, zabavljamo se, ljutimo se, grdimo i vičemo, tugujemo i najzad, svi zajedno otkrivamo da iza svega stoji jedna hladna i distancirana, nedodirljiva moćnica! Reč reditelja: Lampeduza je divno mesto, fantastično za odmor; tamo ima ljudi koji razumeju život, iako povremeno moraju da se bore sa najosnovnijim stvarima. Ima mnogo ekipa koje snimaju na Lampeduzi, naročito u periodu odmah nakon neke tragedije. Sve te ekipe uglavnom imaju isti pristup i pitaju ista pitanja. U našem slucaju, ljudi su primetili da smo došli zimi i da smo ostali - a ako sam postavljao bilo kakva pitanja, ona nisu bila ona uobičajena. Imao sam fantastičnog prevodioca; bez nje ne bih uspeo da savladam jezičku barijeru.Ljudi su onda počeli da uvažavaju činjenicu da smo mi zaista želeli da razumemo situaciju i ljude.
Jakob Brosman Rođen 1986. u Beču. Studirao pozorišnu i filmsku scenografiju na Univerzitetu primenjenih umetnosti u Beču. Bavi se pozorištem, fotografijom i dokumentarnim filmom. Izabrana filmografija DNEVNI RAD (Tagwerk), 2011. LAMPEDUZA ZIMI (Lampedusa im Winter), 2015. DON ŽUAN DON JUAN Švedska, Finska 2015. 92 minuta režija: Jerži Šlatkovski Ovogodišnji pobednik najvećeg evropskog festivala dokumentarnog filma u Amsterdamu, IDFA, bez sumnje je jedan od najboljih dokumentaraca nastalih u poslednjih nekoliko godina. Početna ideja autora je bila da napravi film o psihajtrijskim ustanovama i pacijentima u Rusiji, a već tokom prvih istraživanja odjednom se pojavio Oleg, mladić zarobljen autizmom i njegova majka uverena da njen sin može i treba da u životu uradi više.Posebno kad su u pitanju devojke. I Oleg počinje da vodi bitku da bi naučio kako da postane Don Žuan, da makar malo probije oklop iza koga je sigurno
sakriven od sveta i devojaka. Kamera počinje da prati njegove terapije, koje se polako umnožavaju i pretvaraju u zanimljivu odiseju - od konvencionalnih razgovora, do šokantnih, grotesknih zahvata i konačno pozorišta. Prateći junaka, Ježi Šlatkovski, sa svojom ekipom u kojoj važno mesto zauzima sjajni snimatelj Vojćeh Staron, uspeva da bude prisutan u trenucima kriza, rasprava i svađa, da zabeleži trenutke otvaranja i zatvaranja glavnog junaka, da uhvati emocije i blokade, a da nijednom ne ugrozi intimnost trenutka, niti da prekorači nevidljive granice dostojanstva učesnika. Na snimanju ove vrhunske studije ljudskog stanja autor i ekipa kao da su uspeli da ostvare idealni, nedostižni zahtev filmskih stvaralaca - postali su nevidljivi. Dokumentarac jednog od majstora evropskog dokumentarizma, inteligentno i fokusirano režiran, istančane fotografije izrazito toplih boja, kamere uvek usklađene s ritmom dešavanja, izuzetno konstruisanih unutrašnjih ritmova, ovaj Film, polazeći od uvek zanimljivog i intrigantnog pogleda na "kišnog čoveka", razvija duboku, toplu i dirljivu priču o osobi kreirajući pravog, sjanog i ubedljivog filmskog junaka! Reč reditelja: Najbolje priče su obično rezultat koincidencije, slučajnih susreta i sreće.Prvi period snimanja bilo je duboko nepripremljeno uranjanje u svet ruske psihijatrijske nege, bez velikih očekivanja. Ruska producentkinja Elena Pelarskaja i ja smo slučajno čuli Olega i njegovu majku kako se svađaju na psihijatrijskoj klinici u Njižnjem Novgorodu o Olegovoj nesposobnosti da zakaže sastanak s devojkom. Predstavili smo se i ja sam s njima podelio izvesna sećanja na sopstvene romantične neuspehe - to je bio početak dugotrajnog prijateljstva. Ježi Šlatkovski Rođen je 1945.u Poljskoj. Diplomirao na katedri za klasičnu filologiju na Univerzitetu u Torunu, a 1973. diplomirao na katedri za žurnalizam Univerziteta u Varšavi. Tokom studija, 1972.godine, počeo da radi na poljskoj televiziji, prvo kao reporter, zatim kao reditelj reportaža i dokumentarnih filmova. Napustio je Poljsku 1982.i nastanio se u Švedskoj, gde živi i radi i danas. Režira dokumentarne filmove za švedsku televiziju i Švedski filmski institut, a sarađuje sa finskom, danskom i norveškom televizijom. Od 1993. sarađuje i sa nemačkom ZDF televizijom i ARTE satelitskim kanalom. Nakon odlaska iz Poljske napravio je više od 30 dokumentarnih filmova uglavnom na socijalne teme, a mnoge od njih uradio je u Rusiji. Od 2011. sarađuje sa Poljskim filmskim institutom, a od 2012. radi kao mentor na Akademiji za dokumentarni film u Varšavi. Dobio je nagradu Evropske filmske akademije, Feliks, 1996.godine. Član je Evropske filmske akademije. Izabrana filmografija TROUGAO SMRTI (Dödens triangel), 1990. DECA TUNDRE (Dzieci tundry), 1994. VENDETA – ALBANSKA KRVNA OSVETA (Vendetta - Albańska zemsta krwi), 1996.
ŠVEDSKI TANGO (Schwedischer Tango), 1999. LAPONSKA BOLEST (Lappsjukan), 2001. KADETI I DEVICE (Kadetter och oskulder), 2003. MY AMERICAN FAMILY, 2004. POGLED IZ TAME (Utsikt från Värtan), 2005. NAJBOLJE DRUGARICE (Bästisar), 2006. RAJ (Paradiset), 2007. FABRIKA VOTKE (Vodkafabriken), 2010. DON ŽUAN (Don Juan), 2015. BRAĆA BRACIA Poljska 2015. 68 minuta režija: Vojćeh Staron Već od prvog trenutka, od prvog zadivljujućeg prizora, pred nama se otvara nesvakidašnja, poetična priča o dvojici braće i još uvek nesmirenoj životnoj istoriji koja ih okružuje i ispunjava. Ovaj dokumentarac vas vodi seoskim putevima oivičenim livadama, u predivna, rasvetala polja, u tamne šume kroz koje hodaju dva starca harizmatičnog izgleda - jedan je slikar, stalno u traženju onog što uzbuđuje njegov kreativni duh, a drugi izgleda kao njegov odraz u ogledalu, koji je kao u bajkama uspeo da se oslobodi fizičke veze s likom i postao njegova suprotnost - nemi, pouzdani pratilac i zaštitnik. I šta god da se dešava, od lutanja predelima prepunih boja i utisaka, dugih vožnji bez vidljivog cilja i razloga, do svakodnevnih situacija u kojima razgovaraju i ćute istovremeno ili važnih i dramatičnih trenutaka, između dvojice braće teče neprekidno, uzbudljivo strujanje koje ocrtava neke od dubokih tajni života i ljudske komunikacije. Sve to povezuju čarobni prizori porodičnih filmova, koji kao lajt motiv filma svedoče o metafizičkoj sferi u egzistencijama junaka. Vojćeh Staron je autor koji priča o nevidljivom, dokumentujući i gradeći, pre svega, atmosferu prostora i dešavanja. Staron je slikar i pesnik, kada kao snimatelj otkriva protagoniste u različitim ambijentima ili se približava njihovim upečatljivim portretima. Kao režiser, svoju složenu strukturu i priču razvija iz prividno jednostavnih prizora i situacija, u koje uspešno ponire duboko ispod materijalne pojavnosti realnog. Najzad, svemu tome dodaje novi, vrlo poseban vizuelni utisak koji stvaraju arhivski snimci amaterskih filmova. Pobednik festivala u Lajpcigu, "Braća" vas opčinjavaju svojim pažljivo osmišljenom likovnošću, poetičnošću prizora i potreta i snažno govore o vezama koje prožimaju čoveka, o ljubavi, lutanju i traženju. Reč reditelja: Dugo sam tražio odgovor na pitanje o čemu je ovaj film, koji ćee biti njegov glavni motiv i njegova struktura. Međutim, znao sam od samog početka da će to
biti film o odnosu braće. Konačna struktura filma pojavila se kao rezultat godinu dana dugog procesa montaže. Morao sam da eliminišem mnoge tokove da bih postigao neku vrstu univerzalne i jasne priče. Vojćeh Staron Rođen 1973. u Poljskoj. Diplomirao na grupi za kameru na Filmskoj školi u Lođu. Radio kao snimatelj i direktor fotografije na brojnim dokumentarnim i igranim filmovima različitih režisera. Dobio više značajnih nagrada za svoje dokumentarne filmove i snimateljki rad; kao direktor fotografije dobio je Srebrnog medveda na Festivalu u Berlinu 2011. za izuzetno umetničko dostignuće. Bavi se profesionalno fotografijom i imao je puno samostalnih izložbi.Fotografije su nagrađivane međunarodnim priznanjima. Izabrana filmografija SIBIRSKA LEKCIJA (Syberyjska lekcja), 1998 EL MISIONERO, 2000 ARGENTINSKA LEKCIJA (Argentyńska lekcja), 2011 BRAĆA (Bracia), 2015.
PALIO Velika Britanija 2015. 91 minuta režija: Kozima Spender Već vekovima, jedan od najlepših starih gradova-republika u Italiji, Sijena, dva puta godišnje postaje podeljena i sukobljena, kada svi stanovnici, od najmlađih do najstarih žive za Palio – jednu od najstarijih trka konja u svetu. To je svojevrsni vremeplov koji magično oživi renesansne kostime, zastave, grbove i trube i svojom iskonskom snagom zaustavi sve i potpuno opčini i posmatrače i učesnike. To je istinska bitka za prestiž pretvorena u simbolično nadmetanje konja i jahača i to na iznenađujućem mestu – u samom središtu Sijene, na najvećem gradskom trgu. Stari ritual živi svojim intenzivnim životom i danas sa nikad smanjenim strastima koje nemaju skrupula – uzburkani mediteranski mentalitet i tamna tradicija političkih intriga prošlih vremena nesmetano, kao duh opsedaju svakog i građane i moćnike i niko nije pošteđen, ni igrači, ni konji. Rediteljka filma, Kozima Spender, koja je inače odrasla u Sijeni, razvija ovaj vizuelno atraktivni, raskošni spektakl prikazujući nam Palio iz vizure četiri generacije najboljih, najvažnijih pobednika trka, od onih koji su najsjanija istorija do najnovijeg i najmlađeg koji se priprema za bespoštednu borbu da bi mogao da ostvari svoj najveći san. Autorka je „Palio“ zamislila i razvijala kao pravi uzbudljivi bioskopski film, sjajne fotografije, pažljivo isprepletanih dramaturških tokova, koji svoj dramski vrhunac postiže u scenama koje vas zaista ostavljaju bez daha! Izuzetno zaslužan za najatraktivnije trenutke u filmu,
posebno one tokom samih trka, je sjajni montažer Valerio Boneli, nagrađen za svoj vrhunski rad na prestižnom Tribeka festivalu u Njujorku. „Palio“ je veliki i nezaboravni bioskopski praznik! Reč reditelja: Odrasla sam uz Palio, tako da sam imala jedinstvenu poziciju koja je omogućavala da steknem poverenje svih uključenih u film, a liku naratora u filmu su bila otvorena vrata koja su normalno zatvorena za sve izvan tih krugova. Ipak, kao stranac (radim iz Londona i moje poreklo je anglo-američko), delim ambivalentni odnos džokeja prema Sijeni i to sam i želela da uhvatim u filmu.
Kozima Spender Rođena i odrasla u Italiji kao ćerka britanskih umetnika. Preselila se u Englesku sa 14 godina. Diplomirala antropologiju i istoriju umetnosti na Univerzitetu u Londonu. Završila Nacionalnu filmsku i televizijsku školu u Londonu 2001.godine. Svoje prve dokumentarne filmove radila je a BBC; režirala i komercijalne muzičke spotove.Živi u Londonu. Izabrana filmografija VAŽNO JE BITI ELEGANTAN (The Importance of Being Elegant), 2004. DOLCE VITA AFRICANA, 2008. BEZ GORKOG (Without Gorky), 2011. PALIO, 2015.