Rej Morgan- Nevesta po kraljevskom ukazu

Naslov originala Raye Morgan Royal House of Niroli Bride By Royal Appointment

NEVESTA PO KRALJEVSKOM UKAZU Najbogatija kraljevska porodica u svetu - porodica ujedinjena krvlju i strašću, pocepana prevarom prevarom i požudom.

Više o Niroliju...

Centralni deo ostrva je prekriven vinogradima, koji se protežu sve do podnožja planina. Kraljica belih vina je proizvedena upravo u podrumima Nirolija. Od grožđa koje zri na letnjem suncu i koga čeliče letnje oluje još od rimskih vremena, na padinama doline Katina, pravi se suvo belo vino, koje odlično ide uz jela od ribe. Čuveni su i maslinjaci, voćnjaci, kao i polja pomorandži Katine. Uljni ekstrakti od pomorandži Nirolija, svojim slatkim i egzotičnim mirisima leče,

podmlađuju, ublažavaju bol i obnavljaju kožu, što ih čini vrlo popularnim za relaksacione tretmane i tretmane protiv starenja.

Vulkani Nirolija sada su već ugašeni, ali su i dalje bogat izvor vulkanskog blata. Santa Fiera banja je specijalizovana za kupke, kozmetičke i medicinske tretmane od vulkanskog blata.

Pravila

PRAVILO 1: Naš vladar je u isto vreme i naš moralni voda. Svako nepodobno ponašanje koje nanese štetu časti i ugledu kraljevske porodice, biće razlog da se onome ko takvo ponašanje bude praktikovao, zabrani da nasledi tron.

PRAVILO 2: Svaki brak sklopljen od strane članova porodice mora biti odobren od strane vladara. U suprotnom, vladar će supružnicima oduzeti sva prava i beneficije.

PRAVILO 3: Brakovi koji štete interesima Nirolija nisu dozvoljeni.

PRAVILO 4: Članovima porodice Niroli nije dozvoljeno da sebi uzimaju za supružnike osobe koje su razvedene.

PRAVILO 5: Brak medu članovima kraljevske porodice koji su u krvnom srodstvu je zabranjen.

PRAVILO 6: Vladar kuće je zadužen da se brine o obrazovanju svih članova porodice, čak i u slučajevima kada dete ima roditelje, odnosno staratelje.

PRAVILO 7: Članovima porodice je zabranjeno da se zadužuju bez dozvole vladara.

PRAVILO 8: Članovima porodice je zabranjeno prihvatiti nasledstvo ili bilo kakav poklon bez znanja i dozvole vladara.

PRAVILO 9: Vladar Nirolija svoj život mora posvetiti kraljevstvu, te mu stoga nije dozvoljeno da ima zanimanje.

PRAVILO 10: Članovi porodice moraju imati prebivalište u Niroliju ili u zemlji gde im je to dozvoljeno od strane vladara. Sam vladar mora živeti u Niroliju.

Dete će pasti preko ivice.

Bes Adama Rajdera prema sinu se zamalo oslobodio, iako se on trudio da ga kontroliše. Došli su ovde u razgledanje kao i svi drugi turisti koji su se šetali oko njih, ali Adam nije obraćao pažnju na istoriju dok su se peli u ostatke vile sagrađene još u doba starog Rima, iz koje se pogled prostirao na Sredozemno

more. Ostrvo Niroli je bilo puno zamkova i starih zidova koji se krune, antičkih iskopina i ostataka, ali on nije zbog toga bio tu.

U stvari, on je bio upravo tu zato što se to mesto nalazilo nedaleko od njihovog hotela i izgledalo kao dobra lokacija da pusti svog šestogodišnjeg sina, Džeremija, da se istrči, da izbaci iz sebe svu tu energiju, koja ga je učinila pravim davežom.

Ali koji je razlog njegovog dolaska u Niroli, mesto koje je izbegavao celog života? Pa, to je već bilo teže objasniti.

Ipak je i on morao da prizna da to ostrvo ima neku magiju. Osetio je to čim je dodirnuo nogom tlo Nirolija, kada je silazio sa aviona iz Njujorka. Vazduh je bio mekši. Zbog sunca je delovalo da stvari isijavaju novim mogućnostima, što ga na trenutak zabrinu - nije hteo da ga svetlucave stvari navedu da zaboravi zašto je došao.

Naime, jednostavnim jezikom rečeno, on je došao tu da bi sakupio nešto novca koji mu je bio potreban da sačuva svoju firmu. Bila mu je potrebna poprilična svota i bio je spreman na skoro sve da bi je dobio, čak i da prihvati neobičnu ponudu vladara ove male zemlje. Ničeg magičnog u tome nije bilo.

U međuvremenu je morao da se bavi Džeremijem. Poveo je dečaka da bi obnovio sinovljevu vezanost za sebe, ali je počeo da gubi interesovanje za takav poduhvat. Dadilja koja je trebalo da pode sa njima i vodi računa o detetu dala je otkaz baš na samom aerodromu, glasno izjavivši na samom ulasku u avion da ne podnosi dečaka.

Adam se sećao čudnog, pomalo pobedničkog osmeha na Džeremijevom licu dok je dadilja odlazila. Tokom svojih mlađih dana, bio je u stanju da odalami svakog odraslog čoveka u baru, bez straha, a taj izraz na sinovljevom licu, baš pre rastanka od svih ljudi koje zna, kod njega je izazivao trnce straha. Znao je kako da se ophodi prema odraslim ženama i muškarcima, ali šta da radi sa ovim detetom?

- Vodite ga napolje, neka se istrči - predložila je gospoda sa recepcije.

Tako je i uradio. A dečak je baš trčao gore-dole po ruševinama, bar ga je to interesovalo. I to je bilo nešto. Ceo let je proveo zapitkujući - Koliko još?, a Adam se grizao za ruku da ne bi viknuo na njega.

Sada je Džeremi balansirao na viaduktu, čiji se jedan kraj nalazio opasno blizu ivice stene. Adam se namrgodi. Pretpostavio je da treba roditeljski da upozori dete da može da padne.

- Džeremi, nemoj tako blizu ivice, opasno je - povikao je.

Dečak se okrenuo, pogledao ga i nasmejao se. Adam pomisli koji bi se još šestogodišnjak tako smejao, tako zlim tonom, kao da uživa da muči odrasle?

Jedino što mu pade napamet je da ipak zaposli drugu, izdržljiviju dadilju, i to što pre.

- Skloni se od ivice.

Džeremi se okrete od viadukta, ali poče da se penje po spoljnjem zidu stare vile, koji se krunio. Adam krene ka njemu. Postajalo je glupo. Dete će se ubiti.

- Džeremi, silazi dole odmah!

Džeremi se okrete da bi se popeo još više i - pade preko ivice. Adam kriknu iz petnih žila, od šoka i straha potrča, psujući i moleći se istovremeno. Baci se na zgradu i poče da se penje do mesta odakle je Džeremi pao. Rimske cigle mu se mrve pod nogama, onemogućavaju ga da napreduje, ali onda se on konačno trgnu i postavi u pravi položaj. Očekivao je da će videti Džeremija kako leži na stenama petnaestak metara ispod njega.

Umesto toga, video je Džeremija kako kleči kod nogu vitke žene i miluje zlatnog retrivera, a takođe je video i da postoji staza, napravljena tako da štrči iz mora, nad vodom.

Duboko je udahnuo, opustio ramena, ali olakšanje se ubrzo pretvorilo u jak bes, jer je shvatio da Džeremi nije pao, nego skočio. Adam povika ljutito i krenu ka kamenim stepenicama koje je primetio sa strane. Dok je sišao do mesta gde je mlada žena sedela na kamenom zidu, Džeremi i pas su već bili stigli na kamenitu obalu i šetkali se.

Besan na sina, opsova, a onda se nabusito okrete ka ženi.

- Izvinite - promrmlja joj, za slučaj da je bila od onih što se lako vređaju. A onda zastade i pogleda je ponovo. Bila je prelepa. Telo joj je bilo vitko i elegantna, tamnosmeđa kosa joj se presijavala na suncu, sputana maramom boje prolećnog lišća. Vrat joj je bio neobično dug i tanak, pa je pomislio da je balerina. Oči joj nije video jer je nosila tamne i vrlo moderne guči naočare za sunce, ali ono što je video je isto tako moglo biti i isklesano u mermeru. Kao kontrast tome, usne su joj bile pune, poželjne i senzualne, a brada uzdignuta.

- Nadam se da vam moj sin nije dosađivao - reče, prelazeći pogledom preko njenih golih ruku. Nosila je čipkastu bluzu i suknju od zelenog laganog platna, na vitkim nogama je imala svetloroze lak i kožne sandale. Izgledala je kao lik iz bajki, mada je bila previše visoka i obla da bi bila vila. Sve u svemu, tako očaravajući prizor odavno nije video. Okrenuo se ka njoj kao što se biljke okreću suncu - morao ju je imati za ceo svoj život.

- A, ne. Baš sam uživala u njegovom društvu. Divan dečak - odgovori ona ljubazno.

Divan? Aha...

Umalo se ne nasmeja, ali mu se dopade njen pevušeći glas, sa jedva primetnim naglaskom.

- Izgleda da niste imali vremena da se dobro upoznate - primeti on gorko.

Ona se namršti. - Je l' to treba da je neka šala? - reče poluljutito. -Zašto biste pričali takvo nešto o svom rođenom sinu?

On razmisli - tako nešto mora da je zvučalo rogobatno nekome ko još ne zna Džeremija. Oseti grižu savesti. Možda je ona u pravu, možda je preterano ciničan što se tiče dečaka.

Mora da sam malo ljut - reče i iskoristi svoj provereni pogled ispod obrva, koji je činio da se odra- sle žene pretvore u šiparice. - A i dan mi je bio baš naporan.

Nije se pretvorila u šiparicu. U stvari, u glasu joj se oseti dosada. Očigledno ju nije šarmirao.

Baš smo stigli iz Njujorka.

Aha. Okrete glavu od njega i zagleda se preko mora. Malo se osećao ignorisanim, a to ga iznenadi. U Holivudu su ga smatrali privlačnim, i svakako, moćnim čovekom. Produkcijska kuća koju je osnovao i vodio bila je jedna od najvažnijih u tom poslu, bez obzira na ovo košmarno preuzimanje koje mu preti. A sem toga, nije lako podnosio da ga ignorišu.

Ako je trebalo da se neko ignoriše, on je znao da radi, ali ne i da istrpi.

Odmah je hteo da joj se suprotstavi.

Ali se savlada. Pa šta ako jedna ženska osoba nije obraćala pažnju na njega onako kako je on navikao?

Imao je on pametnija posla.

Video je Džeremija kako se igra sa psom dole na obali. Trebalo bi da ode do njega i pridruži mu se. U tom trenutku pas se strese i pokvasi Džeremija, što se Adamu ne dopade. Da li da se upušta u igru sa mokrim psom i sinom ili da se potrudi da ova nepoznata žena prizna da je on vredan pažnje? Izbor nije bio težak - bio je to izazov, reče sam sebi.

Pogleda ka zidu gde je ona još sedela.

- Ne smetam vam? - pitao je i, ne čekajući na od- govor, krenuo ka njoj.

Sačekala je sa odgovorom taman toliko dugo koliko je bilo potrebno da mu da do znanja da nije baš oduševljena njegovim predlogom, ali je ipak ostala ljubazna.

- Naravno da ne - hladnim tonom reče, ali je bi- la dovoljno uviđavna da se malo pomeri i podigne veliku platnenu torbu kako bi bilo dovoljno mesta za njega.

Seo je dovoljno blizu, odakle je mogao da oseti njen miris, svež, jak i ne preterano sladak. Na tren je osetio nalet uzbuđenja i jak poriv da poljubi te pune usne. Ispravi se, prepadnut. Nije tako instinktivno reagovao na ženu godinama, a navikao je da bude u blizini lepih žena. Možda je to od magije mesta, nežnog, zavodljivog povetarca, zvuka talasa sa plaže...

Brzo se okrenuo, pogledao ka okeanu, malo se po- vratio, ne znajući da li želi da ona primeti kako reaguje na nju. Ako je išta mrzeo, to je bilo pokazivanje ranjivosti. A to je bila reakcija koju je kod sebe osećao u poslednje vreme sve češće. Nikome nije posebno verovao, ali ga je iskustvo naučilo da su upravo lepe žene one koje će te izdati na taj ličan način.

Kako beše onaj izraz - koga su zmije ujedale, taj se i guštera boji?

-

Pa, ujedale su ga, nije da nisu, povremeno mu odgrizale ruku do ramena. I da, jeste, bio je stidljiv, prilično. Zahtevao je valjan dokaz pre nego što bi utvrdio da je poverenje vredno truda.

Ipak, to nije značilo da nije uživao u igri. Nije bilo važno pobediti nego učestovati.

- Divan pogled. Da li često dolazite ovamo?

- Stalno. Ovo mi je omiljeno mesto za donošenje velikih odluka. Ili kad mi se beži od svega - reče ona slatko, pa se okrete ka njemu, a beli zubi joj blesnuše od sunčevog sjaja. - Ili kad hoću da se povežem sa precima.

- Precima? Opa! Nasmešio joj se, spreman na flert, valjda će je razmekšati. Flert ništa nije koštao. Ne moraš da se otvoriš da bi flert upalio, i može biti zabavno. Takođe, flert vodi i do kreativno provedenog vremena u nečijem krevetu. Nikad nisi sa sigurnošću mogao znati.

A ona je bila najpoželjniji potencijalni partner posle mnogo vremena.

Možda ipak vredi da se pozabavi njenom ne tako slatkom naravi.

- Ovo je mesto puno mojih predaka - reče, pokazujući rukom, kao da svi oni vise u vazduhu, po stenama.

- Šališ se? - pogledao je u zid iza njih, spreman da se upusti dalje u priču ako mu ona dozvoli. - Što me ne upoznaš?

Nasmejala se. - Šta tebe briga za moje stare nirolijske pretke?

- Iznenadila bi se. Ima tu i nekoliko mojih.

Podigla je obrvu. - Stvarno?

- Tako kažu.

Bar ju je nešto zainteresovalo. Kad bi joj rekao da je on nezakoniti unuk kralja Džordža od Nirolija, verovatno bi pokazala veće interesovanje.

Ali kod njega se nikad nije radilo o ponosu. Vaspitali su ga sa nekim nejasnim osećajem da je to nešto čega treba da se stidi. Nesumljivo su to mislili njegovi baba i deda po majci, koji su sve što je njegova majka radila smatrali nepoželjnim, a pošto je on odrastao na njihovoj farmi u Kanzasu, to se verovatno zadržalo u njemu, bez obzira na to koliko je on pokušavao da pobegne od toga.

- Ali mislila sam da ste iz Njujorka, odakle ste upravo stigli - reče lepa žena.

- Da, nikad pre nisam bio ovde. Ali moj otac je iz Nirolija.

- A, tako. - Razvukla je to a, kao da joj se baš i nije dopala ta činjenica. On se namršti. Baš je počinjala da mu ide na živce takvim stavom. Ali u tom trenutku Džeremi vrisnu, pas zalaja, a on ustade da pogleda šta se dešava.

- Džeremi, ostavi tog psa - viknu on iz predostrožnosti.

Fabio se zove, pas mislim.

Ok, onda, Džeremi pusti Fabija.

Nisi baš dobar u tome.

U čemu? - pogleda je on, lecnut.

- U tome da budeš roditelj. Izgleda da baš i nemaš tu žicu...

E sad je bio siguran — ona njega mrzi. Kakvo pravo je imala da ga mrzi na prvi pogled? On je bio prilično pristojan momak, ali je ona baš bila nekulturna. Šta ti znaš o tome kakav sam ja roditelj?

- Čujem kako pričaš s njim. Dečaku njegovih go- dina ne možeš da naređuješ kao da je vojnik...

Nije verovao. Ona će njemu da kaže kako da vaspitava rođeno dete.

- Treba mu disciplina - naglasio je ono što je ce- lom svetu bilo očigledno.

Pa što ga onda ne disciplinuješ?

Zurio je u nju. Je l' ona njega to stvarno kori?

Pa, to i pokušavam!

Ona klimnu glavom. - Eto, opet vičeš.

Sad se baš naljutio: - Šta bi više volela, da ga tučem? - uzvrati joj, učinivši napor da mu glas zvuči uljudno. - Misliš li da treba da ga tučem?

- Naravno da ne, ali mislim da treba malo da ga staviš u neke okvire.

Kladim se da ga ne poznaješ baš najbolje, bez obzira na to koliko vremena provodite zajedno. - Čudno se okrenula ka njemu. Kad bi bar skinula te naočare pa da joj vidi oči.

- Ali, nije to puno vremena. A i doveo si ga u Niroli da biste duže bili zajedno i da biste se zbližili.

Definitivno ga je prozrela, kao proročica, ali nije to hteo da prizna: — Šta ako i jesam?

- Pa - slegnula je ramenima,— izgleda da to ne funkcioniše. Ako ne primeniš neku bolju tehniku, neće upaliti, ma koliko bio glasan. - Sažaljivo ga je pogledala. - Potrebna ti je pomoć.

Uzdržao se od psovke koja mi je bila na vrh jezika. Šarm je ipak prevladao Ok, onda mi pomozi.

Nasmešila se. - Ipak radije ne bih.

Izluđivao ga je njen nadobudni ton. Opet ga je ignorisala. Pa, ako je bila takav znalac...

Koliko dece ti imaš? - pitao je.

Podigla je glavu, zabavljalo ju je to što je on ljut, i kako se trudi da sakrije svoj bes, i bez trunke skromnosti rekla: - Nijedno, sad nemam ni muža.

A što bih ja onda tebe poslušao?

Zabacila je glavu. - Bolje da poslušaš nekoga, jer te tvoja intuicija nikuda neće odvesti.

Eto, to bi trebalo da mu je dosta, sad će da skoči i ode, a ona će ga se osloboditi, mislila je Elena Valerio hladno. To je ono što je htela, zar ne? Želela je da može da ga vidi. To joj se ovih dana nije događalo često.

Prihvatila je to da je slepa pre mnogo godina, i na mnoge načine je to kompenzovala, pa joj se ponekad činilo kao prednost. Ali njegov briski glas i -

uobraženi nastup su u njoj izazvali nešto što nije mogla da objasni, i htela je da ta slika koju je stekla dobije lice. Čula je nestrpljenje i cinizam prema celom svetu koji joj se nije dopadao. On je bio sklon iskorišćavanju drugih, i to je čula, arogancija mu je bila uveća- na željom da kontroliše ljude oko sebe. U isto vreme, hteo je da je šarmira, a opet, u sebi je, osetila je, imao neku čudnu hladnoću. Imao je sve što je prezirala kod muškaraca.

Ali je ostao tu. Šta li je čekao? Uzdahnu. - U redu, gospodine, evo ti jedan besplatan savet - opusti se.

- Da se opustim? Zašto bih se opustio?

- Zar nisi došao u Niroli da se osvežiš?

- Ne, došao sam poslom.

- A, to je to, onda se oslobodi te tenzije, vezuje te u čvor. Tvoj sin to oseća, pa ti ne veruje. Nije čudo da se odbijate.

Adam se uzdrža da joj ne vrati istom merom. Bio je siguran da postoje neke stvari u vezi sa vaspitanjem koje bi on njoj mogao da objasni, ali ih to nikuda ne bi dovelo. Rešio je da primeni novu taktiku.

- Imaš divnu kosu - reče i oseti želju da joj dodirne kosu, koja je sijala na suncu.

- Stvarno? - izgledala je iznenađeno. - Sviđa mi se kako me dira dok mi pada po leđima.

Imaš i divna leda - dodao je.

Postajemo previše lični, zar ne? - reče ona kruto. Žao mi je.

Mislim da nije.

Sad mu je bilo dosta. - Da li bi mi, molim te, objasnila zašto ti se toliko ne dopadam?

- Zar je to tako očigledno? - stegla je usne, a onda se nasmešila. - Dobro.

Gledao ju je. Znao je da treba da ustane i ode, ona nije htela da on bude tu.

A opet, nije mogao da se odvoji. Hteo je da joj se dopada, ili bar da prizna da nije toliko loš, a onda on nju da ignoriše, nije znao šta od to dvoje.

- Možda mogu da ti objasnim to što se prema tebi ponašam ne baš prijateljski. Ti si od onih što su navikli da im žene kao zrele jabuke padaju u krilo, zar ne?

- Šta želiš da kažeš - da još nisi zrela? Ili možda da si zabranjeno voće?

- Pogodak! - nije mogla a da se ne nasmeje. - A sad, ako ti ne smeta...

- Ali smeta mi! - Udahnuo je njen miris i shvatio da zbog toga neće da ode, mirisala je kao egzotično voće, zabranjeno ili ne. A on je velikom brzinom razvijao potrebu za njim. Počeo je da priča o običnim stvarima oko njih, da bi spustio njen gard.

Elena je počela nervozno da tapka nogom. Doveo :u je na ivicu, a to joj se nije dopadalo. Na ovo mesto je dolazila da se opusti, a ne da je verbalno napadaju. Pitala se da li da pozove Fabija. Rekli su joj još kad je došao da joj

pomaže da ne treba da se igra sa decom. Fabio je profesionalac, obučen da obavlja razne zadatke, a ne da bude kućni ljubimac. Prvo je bila vrlo stroga, ali što je postajala zavisnima od njega, postajala je i sve opuštenija. Fabio je uživao sa dečakom, čula ih je. Nasmešila se, pustiće ga da se još igra. Ruka tog čoveka je očeša i ona umalo uzdahnu. Srećom, zauzdala je taj poriv, ujevši se za usnu. Nije primetio, pričao je o suncu i vodi, o običnim stvarima, o kojima bi svako pričao. I mada nije otišao, nije joj više bio tako odvratan. Ne treba da bude tako puna predrasuda. Možda je ipak jedan pristojan momak. A opet...

Bilo je nečega nesrećnog u njegovom glasu, to je ono što ju je tištilo, neka stara rana još sveža, mogla je da čuje u njegovom glasu. Nešto što ga je jelo iznutra.

Nije ona imala nameru da mu pomogne. On joj nije prijatelj niti će ikad biti. Nervozno se pomerila, htela da pozove Fabija, ali joj noga zape u njenu platnenu torbu, i sve iz torbe se prosu.

- O, gde baš sad? - promrmlja, spuštajući se da pokupi stvari.

On to uradi. - Izvoli - reče joj, oklevajući, a ona sačeka da nazre šta mu je iz njene torbe privuklo pažnju. - Ti si, znači, umetnik.

- Svih vrsta. — Još od četvrte godine, kad je izgubila vid, muzika joj je način da komunicira sa sve- tom koji nije znao šta da radi sa ljudima poput nje.

Kako znaš?

Vidim da crtaš.

Ućutala je. O čemu li on priča? - Je l'? - reče ona oprezno.

- Da, evo tvoje sveske sa crtežima, ispala ti je iz torbe.

Sveska sa crtežima? Kakva sveska sa crtežima? Onda se setila. Đino, njen prijatelj gej, umetnik koji je često dolazio ovamo. I danas je bio ovde, ali je otišao kući da telefonira. Mora da je to njegova sveska sa crtežima.

Hoće li ti smetati da pogledam? - upita je čovek.

- Neće - reče blago, pitajući se šta li je Dino još ostavio u torbi. Čula je stranice kako škripe, ali on ništa nije govorio. - Pa, pred ovim bi se Mikelanđelo postideo.

Sta li bi to značilo, mislila je. - Divno je kad se ceni nečiji trud i rad - reče ona dvosmisleno.

Uh, baš znaš da crtaš muške aktove. Zamalo da se nasmeje. O, Đino, Đino, šta li si ti mislio? Sta god da je bilo, po glasu ovog muškarca čula je da je vrlo provokativno - mogla je da zamisli razulareni Đino! Šta li će on pomisliti, kako jedna slepa žena može da radi tako nešto? Ali on nije shvatao da je ona slepa. Ljudi često nisu shvatali iz prve, jer se ona bila istrenirala da se kreće i ponaša poput osobe koja vidi. Sudbina se poigrala sa njom vrlo okrutno, a ona je zauzvrat uživala da se poigrava sa drugim ljudima. Ipak, većina bi uvidela vrlo brzo, videli bi je sa Fabiom i bilo bi im

jasno. Ali, on je nije video sa psom, zar ne? Njegov sin je bio sa psom, a ne ona, pa nije pravio nikakvu vezu između psa i nje. Zanimljivo.

- Dopada vam se taj stil? - upita ga, uzdržavajući se od smeha. - Koji ti je omiljen, reci?

Na tren je ćutao, a onda odgovorio: - A tebi? Ti reci.

Nakrenula je glavu elegantno i rekla:.- Mislim da mi se svi sviđaju.

- Super - reče on i uzdahnu, ne znajući šta da odgovori.

Nije znao šta da misli o njoj, bilo je očigledno. To što je pronašao aktove muškaraca u njenoj torbi bacalo je potpuno novo svetlo na njenu ličnost, verovatno razmišlja da li to da shvati kao poziv na intimnost ili da beži da se sakrije. Nije znala koliko dugo će još moći da zadržava napad smeha.

- Pa... da li za ovakve aktivnosti unajmljuješ modele? - upita je pažljivo.

Klimnula je, znala je da treba da zaustavi sve ovo, čula je kako raste napetost u njegovom glasu - slika nje kako crta nage muškarce ga je potpuno uzbudila. A sa uzbuđenim, agresivnim, nepoznatim muškar- cem zaista nije znala da postupa. Ipak, nije mogla da odoli a da ga ne pecne još samo jednom: - Zašto? Nudiš se?

- Zavisi od toga kako se plaća - odgovori i približi joj se. Puls joj se ubrza: Ljubaznost lepe žene je vrednija od zlata.

Glas mu je bio zavodljiv i, da mu sin nije bio tu, nešto bi se desilo, bila je sigurna. Na njeno iznenađenje, i ona je osetila neku privlačnost.

Ali, poigravanje se završilo kasnije nego što je planirala. Kao što su je prijatelji uvek upozoravali, i ovaj put se igrala sa vatrom, i opeći će se ako ne bude pazila.

2.

- Ljubaznost stranaca nije nešto u šta ja verujem - kaza Elena, podiže bradu i uozbilji se, opet posta stroga i zvanična. -I ne treba mi niko trenutno. U stvari, ako ti ne smeta...

Reči joj zastaše u grlu. Približio joj se tako blizu da je osećala njegov dah na svom obrazu.

- Smeta mi, lepa moja, ne volim da se igraju sa mnom. - Nije ju dodirnuo, ali kao da jeste. Ostade bez daha, srce joj je lupalo kao ludo, a nije znala da li od straha ili od uzbuđenja. To je bilo nešto na šta nije navikla. Je li ovog puta preterala?

Pojavi se grupa turista, Fabio zalaja, očeša joj se o koleno, i ona oseti kako se muškarac odmače. Zvao je sina i čula je kako se kamen kruni dok on odlazi.

Ona se instinktivno maši rukom za mesto na obrazu gde je prethodno osetila njegov dah. Njegov glas i blizina probudili su u njoj nešto što nikada nije osetila. Zadrhtala je i iz dubine duše se ponadala da ga više neće sresti.

Hej, jesi li u redu? - Đino se vratio. Uzdahnuvši od olakšanja, slagala ga je: - Super sam, ali mislim da mi je upravo preko groba prešao neki predak...

- Elena Valerio, u velikoj si nevolji. - Opet je pričala sama sa sobom, ovaj put dok se smeštala u moderni kafe na šetalištu, gde je provodila svako jutro.

Pomisliće ljudi da je poludela, mora da saseče ovu naviku u korenu. Čak je i Fabio upitno podigao glavu, osećala je to. - Znaš da si u nevolji kad se tvoj rođeni pas okrene protiv tebe - mrmljala je, češkajući Fabija iza uveta.

Pa i jeste u nevolji, iako to nema nikakve veze sa Fabiom. Otkako je srela to dete, Džeremija, i njegovog oca oseća se kao da ju je taj čovek probudio iz života u snu, mesečarenja, a buđenje je bolno. Dozvolila je sebi da se opusti.

Ako ne preuzme kontrolu nad svojim životom, nasukaće se.

Ceo svoj život, ipak lep i miran, bez obzira na njen hendikep, Elena je živela u Niroliju, gde ju je njena pokojna baka pazila i mazila u malom, uspavanom gradu Monte Speciare, odakle su veliki hotelski kompleksi i razvoj prema jugu izgledali strašno. Baka joj je nedavno umrla, ostavivši joj samo trošno imanje sa kućom gde su živele, a Elena se izdržavala podučavajući klavir, i nadala se da će uštedeti dovoljno novca za specijalni muzički terapeutski program u Njujorku. Bar je to planirala. Međutim, to jutro je saznala da jedan od njenih najredovnijih učenika ide u Italiju, što znači da će ostati bez prilično sredstava. Krajnje je vreme da se uozbilji i nade novi izvor prihoda.

I da prestane da misli na muškarce. Preciznije, jednog muškarca. Jednog koji joj je poljuljao i stavove i osećanja i upetljao joj se u svaku misao. Nije joj se dopao, ali nije mogla da prestane da misli na njega.

- Uh, ne - osetila je trnce u vratu, osetila ga je kako dolazi, a nije ga videla.

Kako da ga izbegne? Možda će sad biti bolje, ipak je ovde puno ljudi, neće moći da je prepadne. A možda je i ne vidi, možda samo prode. Uvukla se u stolicu, okrenula glavu i prestala da diše.

- Hej, pa to je Fabio! Dođi!

- Džeremi!

Stvari se zapetljavaju i nema izlaza.

Adam ju je video u isto vreme kad i Džeremi, i probao da odvrati sina od psa, ali je dečak potrčao ka njima, a Adam ga nevoljno pratio. Poslednje što je hteo je da opet naleti na tu iritantnu gospođicu sa guči naočarama za sunce.

U Niroliju je bio manje od 24 sata, a već je hteo da ode. Džeremi ga je izluđivao, prvi sastanak sa savet- nikom iz palate baš i nije obećavao.

Očekivao je da će sresti dedu, kralja Džordža, upoznati ljude kojima će biti drago da ga upoznaju, potpisati koji ugovor ili bar dobiti ponudu o kojoj će moći da razmisli. Tako se takve stvari rade u svetu.

Umesto toga, slali su ga iz kancelarije u kancelariju, kao da ne znaju ko je, sve dok nije završio sa nekim Tursom, koji ga je ubeđivao da su mislili da on dolazi tek naredne nedelje. Na kraju je saznao istinu - savetnici zaduženi za njega su bili na odmoru i sad se očekivalo da on malo hladi noge u moru dok -

se oni ne vrate. A on nema vremena za to. Njegova kompanija upravo prolazi kroz neprijateljsko preuzimanje, a njemu je potrebno mišljenje i novac i to hitno. Nije mu baš bilo pametno što je izgubio strpljenje i rekao par teških reči, trebalo bi da nauči da se kontroliše, a ni oni nisu znali kako sa takvim ljudima. Turs je on- da insistirao da se Adam preseli u palatu, Adam nije prihvatio, a kad je zatražio da vidi dedu, Turs se ponašao kao da ovaj to mora da zasluži. E, baš je glup! Zar je stvarno mislio da će ga dočekati otvorenih ruku i zaboraviti na to da on nije rođen u braku? Očigledno da su postojali oni koji su se protivili tome da mu se ponudi ikakav posao, daleko uticajniji od ovih drugih. Što se uopšte digla takva prašina? Hteli su da unajme kralja za svoju malu ostrvsku zemlju. On je napravio projekte vredne nekoliko miliona dolara sa manje problema nego što će ovde imati.

U međuvremenu, nije uspeo da se čuje ni sa kim u Holivudu, a morao je da dovrši neke poslove, iako je bio odsutan. Takođe treba da upozori Zeba Vargasa, svog zamenika u Rajder Produkciji da će mu za ovo biti potrebno više vremena nego što je planirao. Banke su čekale njegov potpis, pisce i glumce su mu već uzimale druge produkcije sa više keša, a profiti su se topili. Morao je da sredi sve to.

I tako se on približio toj lepoj ženi bez osmeha, klimnuvši glavom u znak pozdrava, dok je Džeremi grlio psa koji je srećno dahtao.

- Zdravo. Kakvo iznenađenje. Nisam mislila da ćemo se opet sresti. Ovo baš i nije turistička ruta. Da li ste se smestili u blizini?

To je bio još jedan problem. Novinari su već namirisali u kom je hotelu odseo, pa je iz tog razloga i još jednog, koji se ticao Džeremija, tražio nov smeštaj. U ovoj maloj zemlji sve je izgledalo tako komplikovano.

- Ne zadugo - promrmlja i bi mu čudno što ona ne gleda u njega. Baš bi mogla da se pretvara da joj se dopada.

- Mogu li da prošetam Fabija? - upita Džeremi. Elena se zamisli, nije htela da se ovaj susret oduži. Adam to shvati i reče: - Ionako moramo dalje - ali se Džeremi nije dao: - On je moj najbolji prijatelj sada! Molim vas, molim vas!

Adam dosad nije čuo sina da se tako umiljava, obično bi zapovedao i kukao.

Mora da su mu se ovo dvoje dopadali. Čudno.

- Ok, ali nemoj dugo. Ako ga odvedeš dole u onu radnju, kod mesara, dobiće kost, samo pokucaj, važi?

- Super! - povika Džeremi od sreće.

Dečak i pas otrčaše, a Adam i dalje nije mogao da prepozna svog sina.

- Baš te sluša taj tvoj pas, svaki tvoj pokret upije. Izgleda kao... - htede da kaže: pas vodič za slepe, ali se prekide u pola rečenice. Kao da ga je neko ošamario!

- Da, jeste, to je pas vodič, i jeste, slepa sam - reče mirno Elena.

Nije mogao da pusti glasa od sebe od zaprepašćenja, niti je mogao da veruje da nije primetio.

Hajde, zatvori usta - nastavi ona oštro.

Izvini, molim te, izvini.

- Nema potrebe da se izvinjavaš. Baš mi je zabavno. Kad god sam se potrudila da shvatiš, nije ti uspelo. Nikad nisam srela nekog ko tako loše kapira.

Slušaj, ja... samo nisam...

- Prošlo je već 24 sata... Jednom sam tako pričala sa nekim starijim čovekom koji ne čuje dobro, vikao je kao lud, ali mu je bilo potrebno tri sata da ukapira, ali ti, ti si šampion! - Naceri se, ima i on ranjivosti u sebi, i ona ju je našla.

Znao je da crveni. Možda i nije shvatila. Zavalio se u stolicu i pomislio kakva tragedija! Bila je prelepa. Iako ga se poigrala sa njim i ismejala ga, osetio je sažaljenje zbog njenog hendikepa, a to nije ličilo na njega.

Ne obraćajući pažnju na konobara, Adam se nagnu i vrlo sporo reče: - Ja sam Adam Rajder, a mog sina ste već upoznali, Džeremija - reče Adam blagim glasom i vrlo sporo.

- Gospodine Rajder, ja sam slepa, nisam gluva, niti usporena. Molim te, normalno mi se obraćaj!

- viknu na njega Elena i zabaci glavu. - Samo normalno.

Adam opet pocrvene, besan zato što... Čekaj, za- što je besan? Što su ga uhvatili u pokušaju da bude saosećajan? A, to je. Biti saosećajan njemu nije bilo svojstveno. Nije ni čudo da ga je dokrajčila.

- Ok, Elena Valerio, ja sam Adam Rajder i ako ne budeš pričala viceve o Rajskom vrtu, ostaću ovde.

Ona pruži ruku: - Dogovor. Drago mi je da smo se upoznali.

Ruka joj je bila vitka, dugih prstiju, nokti namazani roze, koža meka.

- Drago mi je što smo se dogovorili - reče on kad ona izvuče ruku iz njegove. — Nadam se da ništa neće promeniti ovaj naš dogovor.

- Šta bi moglo da se dogodi? Zašto pričaš u zagonetkama?

Nasmejao se, srećan što on opet kontroliše stvari.

- Šta, umorila si se od igrica? Juče si baš bila u fazonu za njih.

Bio je red na nju da pocrveni. Lagano reče: - Izvini, ali što si tražio, to si i dobio.

Nije bio spreman da prizna, a i još se navikavao na to da je ona slepa. To je otvorilo mnoge teme, nešto o čemu nikad pre nije mislio. Odgurnuo je faktor sažaljenja, jer mu je bilo jasno da će svaki njegov pokušaj da pokaže saosećanje biti dočekan na nož. Sebe nije ni mogao da zamisli na njenom mestu - bes i gorčina bi ga progutali, a ona se na tako elegantan i otmen način sa tim nosila. Opet, pomisli on gorko, bes i gorčina ga već jesu progutali ovih dana. Postao je ciničan, takvim ga je život napravio. Pre nekog vremena načuo je razgovor između dve službenice u njegovoj firmi.

- Gospodin Rajder je super zgodan, samo nikad se ne smeje - rekla je jedna. Šta sad ima da se smeje, mislio je tada. Čemu da se smeje? Ko još ima vremena da se smeje? A sada, zastao bi pored ogledala i posmatrao sebe dok se smeje.

-

Nije se više prirodno smejao, nego bi pravio grimase, krivio uglove usana, kao da je bio rođen ljut, a nije. Uprkos majci koja se nije skrašavala kod kuće, detinjstvo mu je bilo mirno. Međutim, u poslednje vreme kao da je bio ljut konstantno. Zato možda i nije mogao da obuzda Džeremija, gresi otaca i tako to.

Pogleda Elenu i zapita se da li ona ima ljubavnika.

- Pretpostavljam, onda, da nisi ti crtala one aktove, zar ne?

Zvonko se nasmejala: - Nisam.

- To baš nije lepo.

- Baš šteta - Glasom punim razumevanja reče ona. - Mislio si da si naišao na ženu koja puno zna o muškoj anatomiji.

Pogodila je, priznao je sebi, ta misao je baš bila privlačna. - Što jeste jeste, mislio sam da sam upoznao izuzetno interesantnu ženu.

- Znači, žene su interesantne samo ako imaju ne- ke veze sa seksom? - reče ona i ućuta na trenutak, a on je nežno, ne mogavši da odoli, upita: - Znači, ti :maš veze sa seksom, to hoćeš da kažeš?

To je zaustavi na trenutak - pocrvenela je, a on se isceri. - Ako ih nisi ti crtala, ko je?

- Moj drug Đino. On je bio sa mnom tada, ali malo pre tvog dolaska je otišao i zaboravio svesku kod mene u torbi.

- Znači on je taj koga zanima muška anatomija.

- Pa, da - nasmeši se ona. - On je baš dobar umetnik.

- Tako nešto. Bio bih objektivniji da su u pitanju ženski aktovi.

Njegove agresivno heteroseksualni poriv se mogao osetiti u vazduhu. To ju je činilo nervoznom. Čim dođe Fabio, otići će. U međuvremenu će se i dalje preganjati sa njim verbalno, ali što diskretnije bude mogla. On se pomače, a ona ustuknu, ne znajući šta je krenuo da uradi. Adam uze mobilni telefon.

Elena posegnu za pićem, a kad se on požali da nema dome- ta danima, pade joj na pamet da mu ponudi da telefonira sa njenog fiksnog telefona od kuće.

Ma koga ona to zavarava? Bolje da mu ne daje povoda da joj dublje zadre u život.

Pade joj na pamet, pa ga upita: - Gde ste odseli? - a on kao iz topa reče: Što, jesi li mislila nešto?

O, kakav nevaspitan čovek! - Kako si ti nepristojan!

- Izvini, ali imam razloga da ne želim da ljudi znaju gde sam odseo — nije znao da li sve da kaže. — Prvo smo bili u Ricu, a sad su nam stvari verovatno na ulici, jer moramo da se selimo.

Ona s negodovanjem protrese glavom: - Ne razumem, šta se desilo?

Adam uzdahnu. - Kao i obično, desio se moj sin Džeremi.

Namrštila se, pa stvarno je nemoguć: - Volela bih da ne pričaš tako o njemu.

Video je njen izraz lica i malo ustuknuo: - Pa i ja bih voleo da ne moram da budem sarkastičan, ali i ti ćeš slično da misliš kad čuješ šta je uradio.

Elena napravi izraz lica kao da mu ne veruje, a on nastavi: - Evo, ovako je bilo. To veče sam telefonirao noću u Sjedinjene Države, a kad sam se probudio malo kasnije nego obično, tog jutra, Džeremija nigde nije bilo.

Odmah sam znao da smo u nevolji. Gledao sam ima li negde tragova katastrofe kako bih ušao Džeremiju u trag, a onda sam video da je u hotelskoj kuhinji haos i shvatio da je Džeremi tu.

Zakolutala je očima. Opet je bio sarkastičan. - Šta je uradio, ukrao keksić?

Kratko se nasmeja. - A ne, Džeremi nikad ne pravi tako sitne gluposti. Reći ću ti šta je uradio - napravivši grimasu kad se setio na šta je sve ličilo: — Vidiš, osoblje hotela se pripremalo za venčanje i na vrlo lepom, malom, ukrašenom stalku ostavili su divno ukrašenu tortu, skroz spremnu da se posluži, dovršenu. Imala je pet spratova. I siguran sam da je bila pravo umetničko delo pre nego što ju je Džeremi dohvatio i polizao sav premaz.

Stade joj dah: - O, ne!

- O, da! - urlao je od smeha, istezao se u stolici i tresao glavom sećajući se svega. — Smešno je to što su mu se izgleda, dopala žute ruže, pa je njih proždrao istog trenutka, a crvenim je našao manu, pa ih je samo dobro zalepio na stalak. Izgledale su kao mali nesrećni vojnici koji leže pokošeni, zloupotrebljeni i neželjeni. Srce da ti se slomi.

Elena nije mogla da prekine da se smeje.

- U međuvremenu je prste zavukao u beli šam, gde je iscrtao razne figure dok je pokušavao da izvadi ko više belog fila i sav se umazao. Niko nije naišao i on je nastavio, umazao se i zelenim ekstratom oko usta, a kad sam ga našao, još je niz grlo gurao beli fil, kao kad pune gusana.

Elena uzdahnu: - Jadno dete!

- Jadno dete!? - iznervira se Adam zbog njene pristrasnosti. - Jadan Džeremijev otac, jadan kuvar, jadna mlada, zaboga! Da si mogla da im vidiš lica i čuješ krike...

-I šta si morao sve da uradiš?

- Dao sam im malo para, zgrabio dete i pobegao, veruj mi, ne vraća mi se.

Otad lutamo ulicama. Poslaće nam stvari kad nađemo novi smeštaj.

Dao sam im malo para, pomisli ona kako on tako verovatno sređuje sve tako što ljudima da malo para. Ako imate problem, evo vam malo para da ne biste morali da mislite o tome. To je on. Bog da je u pomoći ženi koja se upusti u vezu sa ovakvim čovekom. To se njoj nikad ne bi moglo dogoditi. Nema šanse da on posle svega što je ona rekla pomisli da bi bila sa njim, nije valjda toliko glup ili gluv da na osnovu svega što je rekla ne ume da zaključi da ona jednostavno nije zainteresovana za takvu vrstu muškaraca. Misli joj prekide njegovo telefoniranje, a onda tiha psovka: - Pa gde li su, do đavola, nestala njih dvojica? - reče Adam.

Elena se namršti, pa onda shvati, prepadnuta, da je pričao o Džeremiju i Fabiju, kojih nije bilo već neko vreme. Ona na njih nije pomislila već neko vreme. Tiho prekori samu sebe. Eto, ona baš misli o tome kako bi bilo strašno biti sa njim u vezi, a on ni ne misli o tome, već joj jasno daje do znanja da joj je samo njegovo prisustvo dovoljno da zaboravi na sve okolo.

- Bolje da odem da vidim gde su ova dvojica za- lutala i da li ih mogu naći.

Odmah se vraćam - reče Adam.

Elena klimnu glavom, bez reči, bi joj drago što će na trenutak ostati sama, da sredi misli, kad, posle nekoliko sekundi u stolicu pored nje upade Đino.

- Hej, Elena, je l' to Adam Rajder? - upita je. Ona podiže glavu, iznenađena.

- Jeste. Znaš ga?

Dino je zvučao kao da mu nije drago: - Da li ti je on neki prijatelj?

- Juče smo se upoznali, na ruševinama. Đino se značajno nakašlja: - Ti nemaš pojma ko je on, zar ne?

Ućutala se: - Ne, reci mi. Đino je pomazi po ruci, kao da želi da je uteši: - Draga moja, uopšte nisi u toku. Adam Rajder je najnoviji kandidat za presto, koga su doveli da bi obavljao dužnost kralja Nirolija. On je vanbračni sin pokojnog princa Antonija.

3.

Elena jedva dođe do daha. Adam je sin princa Antonija? Takva mogućnost joj nije bila ni blizu mozga. Nema šanse. Izgleda kao - šta? Ne baš kao običan, prosečan tip, ima u njemu nešto muževno, opasno, avanturističko, ali svakako ne kraljevsko.

Ipak, zašto da ne? Imao je kraljevsku drskost. Nije ona za džabe imala taj neki čudan osećaj opreza. Vanbračni Antoniov sin... I dalje nije verovala.

- Ništa ti nije rekao? - upita Đino.

- Ništa. Cak ni indirektno, iz čega bih mogla ne- što da naslutim.

- Možda misli da će za sada proći inkognito - Đino napravi grimasu. - Budi oprezna, draga, kraljevska krv nije isto što i naša, čak i kada je vanbračna. Ustade: - Odoh, moram da odem do jednog mušterije. Svratiću kasnije.

Vidimo se.

- Ne zaboravi na večeras - podsetila ga je na malo okupljanje koje je organizovala sa prijateljima te večeri.

Neću te izneveriti - reče Dino, saže se i poljubi je. Njegove reči joj odzvanjaše u glavi i ona protrese glavom kako bi ih rasterala. Kao da je očekivala da će joj neko uništiti unutrašnji mir, značila joj je svaka vrsta podrške. To nije ličilo na nju. Još otkako je bila devojčica trudila se da sama sebi bude dovoljna i za nju je bilo iskušenje da se opusti i pusti druge da vode računa o njoj. A to je baš osoba u njenoj situaciji imala opravdanje da uradi.

Međutim, činilo joj se da bi baš na taj način izgubila sve samopoštovanje.

Vest da je Adam Antoniov sin ipak jeste bila iritantna. Gde baš na njega da naleti među svim onim ljudima'. Kao da je i sama postala deo istorije Nirolija dok je išla u posetu precima.

Od pre dve godine, kad su oba sina, direktna naslednika kralja Džordža poginula u nesreći na moru, verovalo se da će presto naslediti princ Antonio, koji je bio idealni kandidat mnogih političkih struja u ze- mlji. Njegova smrt je duboko uzdrmala celu državu. Stari kralj je, posrćući od bola, izgubio želju da vlada, a kad je počeo da traži naslednika medu svojim potomcima, shvatio je da je većina nepodobna za tu funkciju ili da ne žele da je obavljaju. Kružile su glasine da će ipak pozvati vanbračnog Antoniovog sina i da su se svi kandidati samo ustremili na novac jedne od najbogatijih kraljevskih porodica Evrope.

Elena promrmlja sebi u bradu: - To je nešto u šta se ja neću petljati - kad ih začu kako joj se približavaju. Fabio poče da joj se umiljava oko nogu, dok je Džeremi jecao.

- Šta si mu sad uradio? - besno upita Adama, ustajući. To da je on kraljevskog porekla potpuno je smetnula sa uma.

- Ništa, zaista, kad sam ih našao, Džeremi je već bio pao i odrao koleno.

Moram naći nekoga sa priborom za prvu pomoć ovde. Znaš li ikoga ko to ovde ima? - upita on. Ona sačeka, shvatajući da neko mora da nešto uradi po pitanju krvavog kolena, ali sama sebi reče da je taj čovek jedno, a povređeno dete drugo, i nije mogla da dozvoli da ih tako ostavi.

- O, šta sad, pođite sa mnom - reče ona, odustajući od odluke da ne dozvoli Adamu da joj ude u kuću, i na taj način ude u njenu intimu i postane bliži.

Kre- nula je niz ulicu i za sobom čula Adama kako hoda, sa Džeremijem u naručju. Taj njegov čin ju je malo smekšao. Zamalo da ga optuži da je povredio rođeno dete. Ubuduće ne sme tako da zaključuje na brzinu.

Ubuduće? Šta ubuduće, pitala je njena svest. Ako moraš nešto da učiniš, učini to što bezbolnije - glavu gore. - Idemo kod mene kući - skoro viknuvši, reče.

- Živiš li blizu? - upita je Adam.

- Odmah iza ugla.

Zađoše za ugao i Adam vide miran starinski kraj, uredan, sa sređenim dvorištima, kao u starim pričama. To je i očekivao, baš je mogao da zamisli kako ona živi u ovakvom kraju. Ono što nije očekivao bilo je da ona hoda smelo, sigurno, bez pomoći psa. Ni- jedan korak nije pokazivao nimalo nesigurnosti, ili nepoznavanja. Nasmešio se. Ako ne bude pripazio, -

počeće da se divi ovoj gospođici iz mnogo više razloga nego što je lepota.

Skrenuše u dvorište male bele kuće, koja je izgledala tako da bi čovek očekivao sedam patuljaka da ga dočekaju. Crveno obojena vrata dočekivala su goste. Iz saksija na prozorima izlivalo se cveće raznobojnih boja, a mali bunar je kompletirao ceo prizor. Svakog momenta, mislio je, doći će neko i počeće da peva Jednog dana doći će moj princ, numeru iz crtaća Snežana i sedam patuljaka. Pade mu na pamet Snežana i njena potraga za princem, pa se zamalo nasmeja, i zbog sebe i zbog nje. Evo, svako malo on se sprda sa prinčevima. Ali, brzo se oneraspoložio. Počeo je da shvata šta se stvarno dešava i koje se igre igraju. Bez obzira na to koliko mu je bio potreban novac i ma kako izgledalo, stvari su više nego ozbiljne. Da li je zaista bio spreman da da svoju slobodu u zamenu za krunu? Uskoro će morati da odluči. Činilo mu se da se ubrzano radi na tome da više ne bude u poziciji da ima bilo kakvog izbora.

Unutrašnjost kuće je bila isto tako pažljivo sređena kao i dvorište. Stilski nameštaj, prilično star, velikom brigom i ljubavlju sačuvan od zuba vremena, o kome se vodilo računa, a nasred sobe divan klavir, koji se presijavao na svetlosti sunca koje je ulazilo u sobu kroz prozore, pa je sve sijalo kao u bajci.

Stavio je uplakanog Džeremija na krevet i posmatrao Elenu, koja ode do plakara i otvori ga, nade sredstvo za dezinfekciju, vatu i zavoje. Elena je tačno znala gde da stane i šta da otvori. On je sve to gledao, fasciniran, i pitao se kako je moguće da ona sve to može bez ičije pomoći. Elena mu dade jod i vatu, pa iako je smatrao da je prilično nespretan, on obrisa detetu razbijena kolena, a kad Džeremi zaplaka od bola, ona ode do klavira i poče da mu svira dečje pesmice da bi mu odagnala misli o bolu i da mu malo podigne raspoloženje. Adam je odmah prepoznao pravog pijanistu, koji svira tako da emocija koju njegova muzika proizvede dodiruje čak i najtvrđa srca poput njegovog. Džeremi je bio ljubopitljiv, prestade da plače, verovatno dirnut izražajnim i osećajnim izvođenjem, pomisli Adam. Čim mu je otac zavio ranu, hteo je da se pridruži Eleni, da ode i sedne pored Elene. Počela je da ga uči da odsvira nekoliko nota i on je jedva čekao da to sam isproba. Stvarno ga je naučila da odsvira nekoliko nota i Adam je sedeo i gledao neko vreme kako ona postepeno gradi odnos sa Džeremijem, kao da joj je ravan, kao da je i on odrasla osoba. Nije mogao da se načudi koliko je ona prirodna sa Džeremijem. Bio je prisutan dok su mnogi odrasli pokušavali da ostvare neko kontakt sa tim detetom, i u tim situacijama Džeremi bi ih bukvalno razneo.

Mnoge dadilje i guvernante Džeremiju nisu mogle ni da mu priđu. To je dotle otišlo da je Adam počeo da misli da se tom detetu jednostavno ne može prići.

Sa Elenom je to izgledalo potpuno drugačije, ona se prema njemu ponašala normalno, pa mu se izgleda dopala zbog toga. Izgleda da je to bilo to, neko obostrano nadopunjavanje.

Jednostavno, kao da je Elena mogla da dopre do onog pravog Džeremija, do onoga što Džeremi stvarno jeste. To je bila neka spontana veza. Stvarno mu je bilo čudno. Kamo sreće da je i sam mogao da ostvari takvu vezu sa Džeremijem.

Nije se obično upuštao u takve teme, nije sebi dozvoljavao da se prepusti takvim mislima i da ga one dokrajče, ali na trenutak oseti duboko žaljenje zato što dečakova majka Melisa nije mogla da nade način da ostane i napravi i ostvari porodicu sa njima, zato što je njegova majka tokom njegovog detinjstva, kad mu je bila najpotrebnija, ludovala po plesnim podijumima po belom svetu, umesto da je bila sa njim, da ga odgaja i pazi, zato što nikako nije mogao da ostvari kontakt sa rođenim detetom. Šta je to guralo sve ove ljude od njega?

Opsova kroz zube da bi se nekako otarasio takvih misli. Život je to što jeste.

To je bio njegov život, uzmi ili ostavi. Nije bilo mesta za žaljenje. Izašao je napolje, naslonio se na baštenski zid i pokušao da opet telefonira. Njegova veza sa kompanijom mu je bila jedina ispunjavajuća veza u životu. Zato je morao da spasi kompaniju od preuzimanja. Godinama je bio genije biznisa, a sad se po prvi put susreo sa neuspehom i, gle čuda, niko mu se nije javljao na telefon. Ako se nešto ne desi vrlo brzo, ako brzo ne nađe novac, odnosno ako mu taj novac vrlo brzo ne bude na raspolaganju, sve će propasti. Zato ga je ova stvar oko nasledstva prestola izuzetno nervirala. Sva ta odlaganja su ga veoma frustrirala. Ako zadrži kontrolu nad kompanijom, zadržaće kontrolu nad svojim životom. On je jednako njegova kompanija, bio je poseban zbog Rajder produkcije. Njegov identitet je ležao u tome što je on vodeći čovek Rajder produkcije i ni u čemu drugom. Ako to izgubi... O toj opciji nije smeo ni da misli.

Telefon mu i dalje nije radio. Zašao je dublje u dvorište i od nervoze počeo da šeta. Brzo se zainteresovao za sve u vezi sa Eleninim vrtom, rastinjem, malom kamenom terasom, stolicama i stolom ispod suncobrana. Može se reči da se čak gledajući sve to i udišući mirise raznog bilja koji su se širili vrtom i opustio. Posebno ga zaintrigira mala kuća, koja je vrlo verovatno prethodno bila garaža, a sad je već du- go, kako mu se činilo, promenila namenu. Pitao se ko li ju je trenutno koristio. Kad je sa dovratka hteo da pozove Džeremija da krenu, video je da Džeremi drema u Eleninom krilu dok mu ona na klaviru tiho svira uspavanku iz Peće i vuka.

U srce mu se uvukla neka patnja. Taj prizor kao da je istrgnut iz neke predstave iz epohe, iz nekog drugog vremena, drugog mesta, kao da je putovao kroz vreme i kroz neke talase sećanja. Namerno, on odbaci tu patnju, istera je iz svog srca. Kakve ovo ima veze sa svetom gde je čovek čoveku vuk? Nikakve. Ovo je bila vrlo primamljiva slika, ali to je nešto što postoji samo u oblacima imaginacije. Njegova java nije imala nikakve veze sa tim idiličnim prizorom, i ne bi bilo pametno da mu ta slika postane toliko bitna.

Ona je skoro već stigla do kraja tog odlomka, a on joj reče: - Izgleda da imaš čarobni štapić kad se radi o Džeremiju.

- Izgleda da je zaspao — odgovori Elena.

- Jeste. Ko bi rekao da će Džeremi tako dobro primiti Prokofjeva? - reče on.

- O, pa ti se razumeš u kompozitore! - prokomentarisa ona oduševljeno.

- Ne, nego sam producirao neku seriju za obrazov- ni kanal, Peća i vuk, lutkarsku verziju - prizna, jer nije hteo da je laže da se razume u klasiku, kako ona ne bi stekla utisak da je on neki produhovljen muškarac. Njeno oduševljenje splasnu, a on to primeti, i to ga dirnu. U stvari, malo ga je uznemirilo to što je ona pokazala da je izneverio njena očekivanja, pa čak i u tako malim stvarima kao što je poznavanje klasike. Da li oni to traže neku međusobnu vezu? Da li je on hteo tu vezu? Ova žena ga je zbunjivala. Sva je u protivrečnostima. Bio je navikao na direktne odnose sa ženama. Privlačile su ga ili nisu, zapošljavao ih je ili nije, izlazio je sa njima ili nije. Elena Valerio se nije uklapala ni u jednu od tih kategorija.

- Produciraš TV filmove? - upita ga dok je zatvarala klavir.

- Da, i pozorišne predstave, imam producentsku kuću u Los Anđelesu.

Klimnula je glavom, ruka joj je prefinjeno pala na dečakovo čelo, sklanjala je nežnim pokretima Džeremiju kosu s lica. Njega ta slika opet navede na čudne misli, kojima nije mogao da upravlja, niti je mogao da ih odagna jednostavno, jer su to bile slike koje su mu celog života izgledale kao neki njemu zabranjeni, a toliko željeni prizori doma i topline.

- Spustiću ga na krevet, daj mi ga - reče joj, a onda dodade, preterano jednostavno i neočekivano iskreno za nekoga kao što je on: - Divno sviraš.

Ni sam nije znao šta mu je, ova žena je iz njega izvlačila potpuno nove emocije, dovodila ga u stanja u kojima pre toga nije bio, ponašao se potpuno ne- svojstveno sebi. Ona mu se zahvali bez lažne skromnosti. To mu se dopalo. Bio je navikao da se druži sa umetnicima i ostalim kreativcima i razumeo je njenu tihu i opravdanu samouverenost, ona je ipak imala razloga da se oseća sigurnom u svoju umetnost, to se baš čulo.

Naslonio se na klavir. - Je l' ti to glavni talenat?

Nešto je prepade u tom pitanju. Osmeh joj je bio poluiskren. - Da, jeste. U stvari, neki bi rekli da je to moj jedini talenat.

Znao je da mora da je dobra u mnogo čemu, i glasom punim iskrenosti reče: - Uopšte ti ne verujem. Sviraš li negde profesionalno?

Nasmešila se, iznenađena i zahvalna za takvu konstataciju. Mnogi su mislili da pošto je slepa ništa ne može da radi profesionalno. Htela je da mu kaže da su je primili u školu u Njujorku, ali mu ne reče, jer je to trenutno, iz finansijskih razloga, i dalje bio samo san. Časovi tog kursa su počinjali za nekoliko dana, a ona još nije pronašla način da sakupi ili dobije novac ni za kartu, a kamoli za smeštaj, tako da je smatrala da će to trenutno, a kako joj se, nažalost, činilo, i ubuduće ostati samo san, divan san.

— Podučavam klavir i tako se izdržavam — samo to reče.

On pogleda po sobi i zaključi da zarađuje vrlo skromno. Sve je bilo čisto i blistavo, ali se videlo da je staro i već dugo korišćeno. Pogledao je Elenu, i shvatio da sa njom nema potrebe da se igra skrivenih pogleda, nažalost.

Mogao je da napasa oči koliko je hteo i shvatio je da nema potrebe da se pravi da nije zainteresovan, kao što obično radi.

Bila je prelepa. Obučena u boju kajsije i sa maramom boje nara u kosi bila je neodoljivo divan prizor. Pitao se da li ona zna koju boju bira ili joj neko pomaže. Znao je koliko je to ženama važno. Nadao se da ima nekoga da joj pomogne.

Pogledom joj je mazio vrat, nežnu kožu dekoltea, želeo je da je dodirne, ali je znao da bi ga ubila samo kad bi probao. Koža joj je bila zlatna, i glatka, i sjajila se na suncu. Grudi su joj se podizale i spuštale dok je disala, mamile pogled i navodile na grešne misli.

Pade mu nešto na pamet nešto o čemu nije konkretno razmišljao, ali mu se nametalo kao zaključak — mora da je imala neku vezu, nekog momka, sigurno.

- Sama živiš ovde? - pitao je, gledajući po sobi kako bi našao nekakav trag muškog prisustva.

Potvrdila je klimnuvši glavom.

Nemaš neku vezu, dečka? - upita je.

Nasmejala se: - Što pitaš?

On odgovori: - Ma onako, radoznao sam, ovo ostrvo je pravi raj za ljubavnike, pa bi bilo šteta da nemaš neki takav aranžman.

Glasno se nasmejala: - E, baš si vickast! Vidi, ja toliko dugo živim ovde da sam postala imuna na čari ostrva.

Proučavao ju je, nije joj verovao da nema nikoga.

- Ti to samo tako kažeš. Dakle, kakav ti je taj ljubavnik?

- Ah, moj ljubavnik... - uzdahnu ona senzualno, proteže se, vrat joj se isteže i blesnu na suncu, kao da se seća i razmišlja šta tačno da mu oda u vezi sa svojim ljubavnikom. Adam trepnu. Nisu mu potrebni detalji, samo se nadao da je trenutno sama.

- Moj ljubavnik - nastavi ona - ima jake ruke, sladak dah, telo kao grčki bog. Peva kao anđeo, ali samo meni. - Okrenu se brzo ka njemu, kao da se budi iz sna. - Bar sam ga tako zamišljala kad sam imala 14 godina.

Samom sebi je bio smešan jer, kad je to rekla, on oseti olakšanje. - Pa to znači da on ne postoji.

Ma postoji, tamo negde.

Sam je sebi bio smešan kad je shvatio da mu je, u stvari, laknulo kad je čuo da nema nikog.

Nije bio siguran da li treba, ali uživao je u njoj. - Čudna si ti žena.

Koketno je nagnula glavu: - Drugačija od onih na koje si navikao?

- Apsolutno.

Odlično. Možda dobiješ pravu sliku o ženama sad kad sam izneverila tvoja očekivanja. Dobro. Šta bi želeo da čuješ? - upita ga, podižući poklopac sa klavira i odsvira par nota.

- Šta god bi ti htela da odsviraš.

Sobu najednom ispuniše blagi tonovi. Nije znao koja je to kompozicija, ali je znao da je divna, puna strasti i požude, a u isto vreme i osećanja koja su mu se uvlačila u srce i prožimala mu dušu; toliko i na takav način da mu posta teško da diše. I sam pogled na nju doprineo je da se u njemu probude emocije koje nikad do tada nije osetio.

Odsvirala je zadnju notu, krešendo, ramena su joj se savila, a leda se opustila, kao da je svirajući iz sebe iscrpla svaki zvuk. Sačekao je da i zadnji zvuk nestane u zidovima sobe i da se vazduhom prenese napolje.

- Bravo! - izlete mu iskreno. Počeo je da oseća strahopoštovanje prema njoj, jer je u njemu izaziva- la sva ta potpuno neverovatna i prefinjena osećanja.

Bilo je potrebno neko vreme da dođe sebi od navale tih emocija.

Ona se nasmešila, slegnula ramenima i brzo povratila snagu: Rahmanjinov. - Reče, kao da je to nešto svakodnevno.

- Voliš Ruse?

Grohotom se nasmejala, i od tog grlenog smeha celo telo joj zadrhta, a on oseti naglu i snažnu želju da je stegne svom snagom i drži blizu sebe. Ovo je više od želje, više od fizičke gladi. Šta je to? Zaštitnički nagon? Protrese glavom. Odakle li mu sad pa to? Oduvek je reagovao na žene, taj osećaj mu nije bio čudan, ali ovo nikad nije osetio. Ovo je uključi- valo jednu potpuno novu komponentu, a on nije bio siguran da želi to da analizira.

- Što se muzike tiče, kriva sam za sve što me optuže - zaključi ona i ustade od klavira. Kretala se elegantnim pokretima, a on je sve vreme buljio u nju, kao što bi posmatrao ptice u letu. Kako je upijao svaki njen graciozni pokret, istovremeno je želeo da ih bude više. Stekao je utisak da će sada tu zaplesati, isto tako elegantno kao što je svirala. Lakoća i sigurnost njenog snalaženja u prostoru ga je impresionirala.

- Je 1' sve pamtiš? - nije mogao da se uzdrži a da je ne upita, pre nego što mu pade na pamet da će se možda uvrediti što on spominje tu činjenicu da je ona slepa u tako prozaičnom kontekstu.

- O, izvini - poče trapavo, onda se zaustavi, ne shvatajući, nespretan, da tako samo pogoršava stvari.

Okrenula se ka njemu, zatresla glavom i u poluosmehu rekla: - Hajde da jednu stvar odmah rasčistimo. Adame, ja sam slepa, ponovi za mnom s-l-e-pa, slepa, slepa, slepa, nije me sramota, ne poričem, svi znaju, smeš to da pomeneš! Zašto se ponašaš kao da je u sobi slon, a ti ne želiš da priznaš da je to slon. Ljudi koji to rade se preterano prave uviđavni.

Bilo mu je jako slatko kako ga je napala, pa nije mogao da se uzdrži, nego razvuče osmeh od uva do uva, pa se složi sa njom: - Dobro, dobro, u pravu si, odsada si ti za mene slepa super cica. Važi?

-

Nagnula je glavu: - Tako može. Baš mi se to sviđa.

Toliko je želeo da je poljubi da to jednostavno nije mogao da podnese.

- Znaš li koliko si lepa? - pitao ju je strasno, ali se ipak povuče. - Mislim, imaš li uopšte pojma o tome koliko si privlačna... muškarcima, mislim? - Ono što je stvarno mislio, a nije smeo da kaže bilo je - meni - ali ne drznu se.

Nekoliko sekundi je ćutala, a onda bez ustezanja upita: - Gde je Džeremijeva majka?

Odmah je shvatio šta mu to u stvari govori — podseća ga na to da ovde nema mesta za romansu. Nije ona zainteresovana, a nije ni htela da se petlja sa čovekom čiji trenutni emotivni status nije znala. Njegov bračni status, takođe nije bio najjasniji.

Umesto da joj ne odgovori i pređe na drugu temu, on se udobno namesti i počne od početka, jer je smatrao da Elena to zaslužuje. Naslonio se na šank i počeo svoju priču, ne bez gorčine...

- Žena koja je rodila mog sina trenutno ima kastinge po krevetima holivudskih producenata. Mi je uopšte i ne nazivamo Džeremijevom majkom, jer ona ga je samo rodila, a nije nikad bila prava majka. Upravo sada Melisi je potreban još jedan mali odmor, pauza, pa će postati neko i nešto.

Jedna pauza ili jedan spektakularni skandal, da reši njenu karijeru. Šta god da se desi prvo. Videćemo šta će biti dalje sa njom, zasad je uopšte i ne vidamo.

Elenu zabole Džeremijeva situacija i način na koji Adam tako jednostavno priča o tome, kao o najobičnijoj stvari na svetu, gde ne treba nikoga sažaljevati.

- Jeste li vas dvoje u braku?

- Ne - reče, zagledan u čašu, u kojoj su se sudarale kockice leda, i slušao ih je kako lupkaju jedna o drugu. - Plašila se da bi je brak sprečio da napravi karijeru.

- Nije se vezala za dete?

- Ma, nije ona ni bila sa detetom. Odmah ga je odbacila, kao i mene.

- Pa... dobro.

Morala je priznati da joj je ovo dalo potpuno drugačiji uvid u njega kao osobu. Ako je bio taj tip oca koji ostaje uz svoje dete i preuzima odgovornost i brigu za njega, bez obzira na majku koja ga je ostavila, uprkos tome što ne ume sa decom, vrlo verovatno da nije tako loš čovek kao što joj se prvo učinilo. Mnogi drugi muškarci bi se na neki način oslobodili deteta, samo tako digli ruke od njega i prepustili ga nekom drugom, jer se od njih i nije očekivalo da preuzmu ulogu oba roditelja. Ovo je bilo nešto tako netipično za muški rod, a on je izgledao kao tipični predstavnik tog roda. Definitivno je pogrešno procenila njegovo roditeljske sposobnosti. Ipak, nije htela da mu da do znanja da mu je sve ovo veliki plus kod nje. Ličio joj je na one nezajažive ljude, one kojima čovek pruži prst, a oni traže celu ruku, a kad ima daš celu ruku, oni te celog progutaju u jednom zalogaju. Takvim ljudima ne treba pokazivati naklonost.

Namerno je odigrala ulogu đavoljeg advokata, a ne nekoga ko saoseća: — Znači, ti si izabrao pogrešnu ženu za ozbiljnu vezu.

Otpijajući, priznao je: - Pa, može se i tako reći. Ali nemam nešto uverljivih dokaza da se čovek zaista može pouzdati u neku ženu. Svaka žena u mom životu me je na ovaj ili onaj način napustila.

Elena se ukoči kao da je ovim i nju lično uvredio, ovo shvati kao optuživanje da i ona nekako spada u takve žene ili kao da je hteo da kaže da su sve žene takve.

- Da nisi malo preterao? Nemoguće da ne znaš ni- jednu normalnu ženu. Je l' to pokušavaš da mi kažeš?

Njegov cinizam je bio nesalomljiv: - Kako ja te stvari vidim, ovako to ide: svi smo ljudska bića i svi mamo neke sebične motive. Meni izgleda da žene nisu načisto sa tim, pa se pretvaraju da imaju neke više ciljeve, a onda te izrade za tren. Jednostavno, ne možeš im verovati.

Pokaza mu rukom kako je to sve već čula. - Opekao si se i više ne veruješ.

- Mogu i da ponovim, jer je to istina. - Namrštio se, i prešao na ono što ga zanima - A ti?

- Ja? - Bila je iznenađena.

- Ti, ti. Jeste. Verujem da imaš ljubavni život.

Nasmejala se glasno na taj termin. - Ljubavni život? Moraću da te razočaram. Izbegavam da mi slome srce. Ne zaljubljujem se. Nisam i nikad neću.

- A onaj tvoj prijatelj?

- Đino? On ne voli žene. - Ustala je i on ju je gledao kako mu okreće leđa, a ni reč joj nije verovao. Takva lepotica na polovini dvadesetih, a izbegava mušku pažnju. Tako zgodna cica nema šanse da je sama. Nema muškarca koji ne bi poželeo takvu lepoticu pored sebe. Da li to znači da i ona laže, kao i svi ostali? Izmišlja, zamajava, ne govori istinu, kal- kuliše. Nije mu tako izgledala, nije hteo ni da veruje u takvu zamisao. Elenu jednostavno nije mogao da zamisli u takvim situacijama, nije ona bila neko kome je to potrebno, činilo se. Ili je, u stvari, on želeo da' tako stvari stoje, pa je video ono što je želeo da vidi.

Ostavio je čašu u dnevnoj sobi, čuo ju je kako svira u dnevnoj sobi, i sam prešao tamo.

- Gledao sam okolo. Imaš divan vrt. I kućicu iza ove. Je 1' sve to sama održavaš?

- Volim da radim u vrtu, ali nisam baš spretna. Imam druga koji se bavi vrtovima, pa mi dođe povremeno i uradi neke bitne stvari, jer ja se baš ne snalazim.

Hm, još jedan prijatelj. A ona tvrdi da u njenom životu nema muškaraca.

Prijatelj ovde, prijatelj tamo, već je postajalo sumnjivo. Previše muških prijatelja i svi na istom mestu. Da li ona njega baš laže?

Divna je ta kućica, onako, baš toplo izgleda. Baš me interesuje, je l' neko tamo živi? - Očekivao je još jednog prijatelja.

- Ta kućica je za goste. Kad živiš u Niroliju, vrlo često imaš goste. Još je moja baka uredila da bude nameštena ako neko dođe.

To znači da je spremna?

Kako misliš?

- Pa, da tamo može da se živi, useljiva je za stanare.

Elena je shvatila da on nešto ima na umu, pa ne htede da mu odmah odgovori. Ko zna šta je sve nje- mu moglo da padne na pamet. Daš mu ruku, a on te celu proguta.

- Spremna je da se ja i Džeremi uselimo u nju - izjasni se Adam.

Eto ti ga sad! Znala je!

Pomisli da ga nije dobro čula. Takva zamisao je paralisa.

- Ja i Džeremi da se uselimo ovde, u ovu tvoju malu savršenu kuću.

- Ne - odmahivala je glavom. - Ne, ne, ne. Nema šanse.

Da, da, da, naravno da ima.

Ne, ne, ne, srce joj je lupalo, adrenalin joj punio krvne sudove, Adam Rajder da živi ovde, ne može biti. Svaki deo nje je odbacivao tu zamisao, čak se i plašio te ideje, nije mogla prihvatiti Adama Rajdera pod svoj krov, morala je da ima svoj prostor, gde joj niko ne smeta i gde ona može da se opusti.

Uhvatila se za grlo, imala je utisak da je nešto guši, morala je da se odbrani od tog napasnika.

- Vidi, Adame, veruj mi, to je potpuno neizvodljivo - reče potpuno izgubljena i iscrpljena, kao da se borila sa nekim, kao da je branila svoj život ovom rečenicom. - To je potpuno i apsolutno neizvodljivo.

-

4.

- Ne može, ti ne pripadaš ovde.

Adam je sedeo na klupi za klavir i buljio u nju. Njeno celo telo je komuniciralo svim svojim damarima kako bi nadoknadila ono što se obično čita iz pogleda. Bila je simfonija srca, balet duše. Celu večnost je mogao da gleda u nju. Mogao je da ne skida pogled s nje sve dok se stvari ne bi malo ubrzale. Gledajući nju osećao je kako mu njegovo telo daje određene naznake da je ona vrlo privlačan prizor. Mora da je to ta hemija o kojoj govore. Fizička komunikacija, mora da je to to. Nikad pre nije bio tako spreman da se oproba u svemu tome, bar u teoriji. Mogao je da razmišlja o svemu tome dok ju je gledao, ali je i sam znao da se to neće desiti, jer je ona njemu u ovom trenutku bila nedodirljiva.

Dopao mu se način na koji njeno celo telo manifestuje njena osećanja. Kao da umesto pogleda, telom pokazuje šta svaka ćelija u njenom telu misli.

Mogao je da je gleda celu večnost. U njegovom poslu, mnoge žene su bile spremne da budu sa njim, zgodnim i mladim producentom, pa si lako mogao

da upadneš u zamku da žene počneš da posmatraš kao zamenjive delove kola.

Morao je da prizna da mu se dešavalo to povremeno. Upoznaš prelepu ženu, budeš sa njom, pa je ostaviš zbog druge lepe žene i tako dalje. Elena nije nikako mogla biti deo nečeg tako banalnog, to mu je bilo jasno, i ne samo zbog toga što je slepa, već zbog njene nevinosti i čistote duše. On nema pravo da to uprlja. Jednom u životu će poštovati čistotu i nevinost neke osobe, neće se ponašati onako kako je to bilo uobičajeno za Holivud. Šteta što ne ume da nade direktan način da joj to pokaže.

- Ne daš mi priliku da ti pokažem da je sve to moguće.

Znao je da nije baš od onih koji lako ubede čoveka, pa je slegnuo ramenima.

- Razmisli. Ne daj da ti prvi utisak zakloni celu sliku. Polako, potrebno ti malo vremena da...

- Nije mi potrebno vreme da bih znala da tvoje prisustvo ovde ne dolazi u obzir — prekide ga ona u pola rečenice. - Ti... ti...

Hteo je da joj pomogne da se izrazi - Šta ja? Je l' ti nekako smetam?

Obrazi su joj pocrveneli, nije htela da prizna da je o svemu ovom već mislila.

- U redu, probaću da ti što manje smetam. Bićemo u toj maloj kući, nećeš ni primetiti da smo tu.

Nije se ni potrudila da mu ospori, već je primenila novu taktiku. - Ovo radiš samo zbog toga što misliš da su u hotelu ljuti zbog torte? Sigurna sam da je to već sređeno, pošto si dao novac. Ako se vratiš, i lepo...

Ma nije samo to - priznade Adam. - To je samo deo, ima još - Oklevao je.

Vreme je, verovatno, da joj kaže sve.

- Vidiš, nisam ti sve rekao...

- Da si kandidat za mesto kralja Nirolija, na primer? - izreče ona suštinu.

Htela je da zna. Ne može on ostati tu!

- Ako ti se ne dopada hotel, zašto jednostavno ne odsedneš u palati. Ti, u stvari, želiš tamo da živiš. - reče mu Elena kao da je najgori lažljivac, koji iskorišćava ljude okolo iz hira i zabave. Kao da je neki vla- stohlepljivi prevarant koji nema nikakvo pravo ni na krunu, ni na nju. Kako to da je tako razumela, da ga je videla kao nekoga ko čuči u redu za krunu? Vesti su očigledno nadmašile njegova očekivanja. To nije bilo dobro. Upravo zato mu je bilo potrebno neko ovakvo mesto da se sakrije.

- Otkud znaš? - upita je radoznalo.

- Rekao mi je Đino.

- Ah, Dino Sveznajući. - Taj Đino je već počeo da mu ide na nerve. - On je baš obavešten.

Elena drsko odgovori: - On je jedan od mojih najboljih prijatelja i da, on zna šta se dešava po gradu.

- Bravo za njega. E pa, reći ću ti nešto, ali bih cenio da to ne stigne do Đina.

Trenutno se samo pregovara. Ne želim da budem tamo, jer mi je potrebna -

distanca da bih shvatio da li to stvarno želim i da li oni žele mene. Razumeš, pregovori? - uzvrati joj on odsečno.

-Misliš, manipulacija? vrati mu Elena i poče da se šeta po sobi.

Iskezio se. - U redu, prihvatam i taj izraz. Ali, razumeš li da me birokrate iz palate imaju na oku sve vreme ako živim tamo?

A neki drugi hotel?

- Neću nijedan hotel. Novinari su već počeli da njuškaju. Još mi samo fale lokalni paparaci da mi vire kroz prozor. Moram da nađem neko mesto gde mi ne znaju ime.

Stala je ispred njega, skoro ga je molila da shvati: - Adame, ovo je ostrvo, bilo bi ti bolje u nekom ve- likom gradu ako ćeš da se kriješ.

- Mogu malo da se pritajim. Da odložim neizbežno. Dobro ću ti platiti.

- O! - Nastavila je da šeta. Nije htela da on bude tu! Nikad nije ni poželela da on živi tu! A sad je on hteo da ostane. Bilo je dovoljno samo to što ga je celo popodne ovde trpela, slušala zvuk njegovog glasa, osećala njegov miris, što joj je na trenutak oplemenio prostor i probudio joj neka protivrečna osećanja, koja još nije definisala. Ne, ne, bila je na ivici, dosta joj je samo što je celo popodne provela u njegovom društvu. Ovo je njen prostor.

Vrata se naglo otvoriše i Adam se trgnu. Visok muškarac, sa bradom, vitak, ulazi u kuću. Zgodan i svestan te činjenice, samouvereno pogleda u Adama.

- Zdravo, svratio sam da ti kažem da će Devon i Marta ipak doći večeras.

Odsutno, Elena mahnu i reče: - Đino, ovo je Adam Rajder. Adam ustade sa klupe za klavir, htede da se rukuje sa Dinom, međutim, Dino baš i nije bio oduševljen. - Šta on radi ovde?

- Ne znam, pitaj ga.

Adamu nije bio problem da odgovori: - Upravo nagovaram Elenu da mi iznajmi kućicu za goste. Dino se preteće namršti -

- Neće. Neće? Neće. Neće da ti budeš ovde. Elena je slušala napeta, čvrsto stisnutih usana. Dino potpuno upućeno reče: - Nisi joj potreban. Mi znamo ko si ti, vidiš.

Znate?

- Ti si Adam Rajder i imaš neke veze s kraljevskom porodicom.

- Svaka vam čast. Nije to ništa čime se čovek može pohvaliti i nije baš da se hvalim, ali...

- Šta, naša kraljevska porodica ti nije dovoljno dobra? Čovek je očigledno bio spreman na svađu. Adam se nasmeši.

- Komplikovano je - reče mirno.

- Pa, Eleni nisu potrebne takve komplikacije u životu.

Adam hladno odgovori: - Nemam ja namere da komplikujem Elenin život.

-

Ali nisi joj odmah rekao, tajio si od nje. Ti nisi častan čovek. - Tenzija je rasla. Elena stade između njih - Dino, to je moja odluka, ne tvoja. Dovoljno si rekao. Đino pobesne. - Vidiš, Elena, ponekad bi trebalo da priznaš da ti je potrebna pomoć.

- Đino!

Zgrabio ju je za ruke i gledao u nju.

- Znam da si upravo izgubila pola prihoda i da se sekiraš kako ćeš ih nadoknaditi i da tražiš način da platiš školu u Njujorku, sve znam.

- Zato i treba da razumeš!

- Ne radi se to ovako, naći ćemo bolji način, pro- daću sliku, samo nam treba vremena - reče Đino pokroviteljski.

Adam je pomno slušao njihov razgovor. Gledao je Elenino lice dok je Đino zahtevao i naređivao i sve ga to, opet, dovede do divljenja Eleni. Bila mu je mnogo slatka, jer dopalo mu se što je video. Iz aviona je bilo jasno da ona neće poslušati ono što joj kažu, ako joj to ne odgovara. Nije dozvoljavala drugima da joj, zbog njenog hendikepa, određuju šta će i kako će da radi.

Takođe je video da ona ne želi da je suoče sa tim kako joj je potrebna pomoć.

Adam je kao mačak uvukao glavu među ramena i vrebao svoj plen. Nije ovo njemu bilo prvi put da, naizgled, sve gubi, a u stvari samo se nalazi između dve pobede. Još je on imao šanse ovde, pomisli. Čim Dino izađe na vrata, odigraće kako ume, ipak je on profi pregovarač.

- Elena, poslušaj svoj razum, ne možeš to uraditi - Dino samo što nije lupio rukom u sto.

- Ja ću sama odlučiti - uzvrati Elena demonstrativno, podignute brade. Bila je tako divna i svojeglava, prava žena. Đino uzdahnu i krete. - Nemam ja vremena za ćaskanje, moram u spa, a i obećao sam Nataliji da će joj pomoći oko nekih ukrasa. Potpuno će preurediti jednu od sala.

Zloslutno pogleda u Adama. - Pozabaviću se ovim kasnije, uključujući tebe - i ode.

Adam se naceri, znao je da će to Elena osetiti.

- Kako da razumem to da će se kasnije pozabaviti sa mnom?

- Ne obraćaj pažnju, Dino voli da dramatizuje, ali sve ostane na rečima.

- Dobro, samo da znam da budem na oprezu - Nije on to stvarno mislio.

Nije ga uplašila navodna verovao je, odglumljena Dinova pretnja. Imao je on iskustva sa daleko opasnijima od Eleninog prijatelja, ali je hteo da doda malo ulja na vatru, da na- pravi stvari ozbiljnijima nego što jesu, dramatičnosti radi, a i da je na neki način zadirkuje u vezi s njenim insistiranjem na samostalnosti. Nije bilo ničeg lošeg u tome što je hteo da se malo poigra time što se ona naljutila na Đina, jer je pokušao da joj naređuje i da se ponaša prema njoj kao prema nekome kome je potrebna posebna pažnja i briga. Takođe, bilo mu je u -

interesu što je saznao da joj je novac trenutno neophodan. I sam je bio u sličnoj situaciji. Ipak, on je imao dovoljno za svakodnevne potrebe.

Bilo mu je na vrhu jezika da joj kaže da će se on kao kralj ponuditi da joj pomogne, ali na vreme se zaustavio. Što ju je više poznavao, shvatao je da bi ona to mrzela.

Koliko?

Prestala je da šeta po sobi i okrenula glavu ka nje- mu. - Koliko šta?

- Koliko za kućicu? - reče on i ponudi značajnu sumu, duplo veću od one koliko je plaćao u Ricu.

Toliko za moju skromnu kuću?

Slegnuo je ramenima. - Pa, moraćeš me pustiti da koristim i tvoju kuću, jer tamo nema kupatila, a što je još gore, nema ni kuhinje, šmrc.

- Još ti samo kuhinja fali, je li? - pola u šali, pola u zbilji reče Elena.

- Neophodna je da imaš gde da pregrizeš nešto kasno noću - smejući se, reče Adam.

Elena izračuna u glavi koliko je to novca i shvati da, ako ostane dovoljno dugo, ona sasvim lako može da sebi plati školu u Njujorku. Bilo je perioda kada je sebe smatrala tvrdokornim realistom. Sada je po- stala mali pohlepni sanjar, koji se nada da sam sebe neće mrzeti ujutru.

Ti si poput zmije u vrtu, znaš?

Adam nije bio siguran da mu se sviđa to poređenje. - O čemu pričaš?

- O iskušenju. Dođeš i ponudiš mi veliku sočnu crvenu jabuku.

Pa može se to i tako shvatiti, kad bolje razmisliš, pomisli Adam, samo mu je bilo čudno što ona koristi boje.

Zar tebi boja pravi razliku? - upita je nežno.

- Veruj mi, mogu da osetim tu razliku, samo je pitanje da li ću se predati i prihvatiti.

Bilo je toliko skrivene erotičnosti u načinu na koji je ovo govorila, ali mu je ipak bilo drago što nije mogla da vidi kakav utisak je to izazivalo kod njega. Ona nastavi: - Naravno, novac je iskušenje. Novac čini da se svet okreće, kažu. Ipak, to ne važi za me- ne, ne baš uvek.

- Različiti ljudi, različita motivacija. Saosećanje? Prijateljstvo? - upita Adam.

Ona pokaza hladan izraz lica - Nisi ti moj prijatelj. Tek smo se upoznali.

Mene čim upoznaš zavoliš, ne brini.

Ona se namršti, a on pomisli kako ne treba da bude tako površan, bar ne sa njom, ona zaslužuje bolje.

- Ti pišeš pravila, Elena. Šta ti kažeš, tako će bi- ti, obećavam.

- Razmišljam - priznade ona - Ali imam jedan uslov.

To je? - mirno je upita.

Ona duboko uzdahnu, i smirenim, razložnim gla- som odgovori: - Moram te prvo videti.

Ućutao se. Ježile su mu se dlake na vratu.

Moram te videti. Dok te ne vidim, neću znati da li smem da te pustim da ostaneš ili ne... Sedi.

- Slušaj, moram u palatu... - reče i seti se da Džeremi spava. Oklevao je.

Zaista je to mislila, neće je odgovoriti. Krenula je ka njemu, a on se seti da je zadnji put bio tako uplašen kad je Melisa imala trudove. Elena stade pored njega. Srce mu je lupalo kao ludo. Oklevala je da ga dodirne, što ga je izluđivalo. Dodirni me, završimo sa tim, do đavola, mislio je.

A onda ga je konačno počela da dira po licu, njeni prsti kao krila leptira, kao da ga ne dodiruje, nego tim dodirom skenira, prolazi kroz njega. Ruke su joj išle linijom njegovog čela, kose, obrva. U isto vreme njene grudi su bile u visini njegovog lica, dok su joj noge bile oslonjene o unutrašnju stranu njegovih butina. Plašio se da će ona osetiti da on ne može da se kontroliše, da mu je krv navrla u sve delove tela. Najednom se osećao kao tinejdžer, tako nije umeo da se suzdrži, kao da mu je prvi put. Mislio je na dečje pesmice, pevao ih u glavi, a sve vreme se plašio da će joj se zgaditi. Ona je definitivno zaslužila bolje od njegove neobuzdane životinjske strasti, mislio je u sebi, dok su njeni mali prsti šetali sa njegovog lica ka vratu, temenu. Njena desna bradavica mu je zamalo bila u ustima, video je kako se kruti taj mali vršak njene lepe dojke. Sve što je trebalo da uradi bilo je da isplazi jezik i...

Ekspodiraće. Eksplodiraće. Sve ga bo- li, svaki mišić od uzdržavanja. Sad može i da umre, sve mu je jedno.

- Evo - reče Elena - gotovi smo, je 1' te puno bolelo?

- Mmm, ne, baš... - skupi snage da progovori. Sve mu je pomerila. Ne usuđuje se da ustane.

Vrlo si zgodan, zar ne? - mirno ga upita.

Progutao je pljuvačku i konačno rekao nešto suvislo: - Otkud ti to?

- Glatke su ti crte lica, i čvrst ti je stav. Samo, meni to ništa ne znači, ja te ne mogu videti kao drugi ljudi, nego mi ti sam reci, kakav si ti čovek u stvari.

Tu ga je našla. Sva krv iz tela mu se vrati u mozak. Razmišljanje na temu njegovog karaktera baš i nije bila tema koja izaziva zadovoljstvo.

- Moj karakter ima svojih loših i dobrih tačaka koje variraju. Ali jedno ti obećavam - neću uraditi ništa što te može povrediti.

Sela je da razmisli. Ovaj čovek treba da postane kralj. To ga potpuno udaljava iz njenog okruženja. Njegov cinizam ga potpuno izbacuje iz njene ciljne grupe, a to što joj se tako đavolski dopao, a veza im je već osuđena na propast, jednostavno ga izbacuje iz njene vasione. Da li da ga, kao što bi to uradila pređašnja Elena, sanjalica, jednostavno odstrani iz svog života ili da postupi kao realna, odrasla osoba, kojoj je potreban novac i za usluge korišćenja njenog stana, uzme mu taj novac? Šta je logičnije od to dvoje?

-I, jesam li prošao test, hoćeš li mi iznajmiti kuću?

Sa velikim žaljenjem Elena reče: - Da, Adame, iznajmiću ti kuću, bar nakratko.

-

Nije mu bilo potrebno puno vremena da se useli. Džeremija je prebacio sa kauča na bračni krevet, stvari su mu doneli iz hotela, a potom je odjurio u palatu, ostavivši je da razmišlja o svojoj odluci.

To jutro nije htela ni da priča sa njim, a kamoli nešto više, a vidi sad! Opet se igra sa vatrom. Mora da je luda. Šta li će joj Dino reći? Njegov zaštitnički stav joj je uvek bio drag, ali u poslednje vreme je počelo da joj smeta što se prema njoj ponaša kao prema detetu. Verovatno će hteti da spava tu na kauču, da bi je zaštitio do Adama, kad čuje sve ovo. Doduše, njoj jeste bila potrebna zaštita, ali od sebe same.

I njena majka i baka su joj uvek govorile da je posebna, ne čudna, ali posebna. Sva pređašnja ljubavna iskustva završavala su se time. Nije lagala Adama kad mu je rekla da dosad nikad nije bila zaljubljena. Sem u muziku.

Znala je da će muzika biti njen život, ali kada ju je baka nagovarala da bar izađe sa jednim udvaračem, seća se da joj je rekla: - Moj čovek će biti jedinstven, a prepoznaću ga kad mu čujem glas.

To je zaista bilo sanjalački!

Adamov glas joj se nije dopao u početku. Zvučao je usiljeno i uobraženo, pogotovo kad se obraćao dečaku, ali kasnije je promenila mišljenje. Ne da se približio zvuku glasa „jedinstvenog čoveka", ne, to nikako, ali, morala je priznati, dešavalo se nešto što je pokretalo ka njemu - kad mu je jednom dodirnula lice, poželela je to da radi češće. Da stvari budu gore, poželela je da on dodiruje nju, sama pomisao na to ju je uzbuđivala. Mora biti oprezna..

Pogotovo joj nije bila najčistija situacija što se tiče njegovog pretendovanja na presto. Volela je svoju domovinu i želela dobrog vladara. Nekoga ko isto tako voli tu zemlju, a sve više joj se činilo da Adam nije taj. Smetao joj je njegov stav. Isprva je mislila da je to deo njegovog generalno ciničnog stava prema svetu, ali kad je čula stvari koje joj je rekao kad je pošao u palatu, skoro da je postala sigurna da ne može da previdi takvo stanovište.

5.

Elena i Adam su tražili njegovu kravatu u stvarima koje su stigle iz hotela.

-

Čudno mi je da se nosi kravata u Niroliju - reče ona sa osmehom.

Znam, nisam to očekivao - Adam stade ispred ogledala i poče da nešto prčka. - Dok ne postanem kralj, rekli su mi da moram da je nosim.

- Pametno ti je to.

-

-

Večeras ću, nadam se, upoznati matorog - dodade on.

-

Matorog? - Sablaznila se. - Misliš, kralja, starog kralja? Tvog dedu?

-

Baš njega.

Zar ne misliš da treba da o njemu pričaš sa malo više poštovanja? prekori ga Elena. To je ipak vladar njene zemlje.

-

Poštovanja za koga? - odgovori on ljutito. - Za čoveka koji je proterao moju majku iz zemlje da ne bi morao mene da prizna? Koji je, tek kad je video da sam mu potreban, spreman da mi sve pruži? Je l' njega takvog treba da poštujem?

- Pa ako ne poštuješ njega kao njega, ti bar poštuj njegovu funkciju, on je ipak naš kralj!

- Ne još dugo - promrmlja on. - Onda ćeš govoriti ljudima da mene poštuju, zar ne?

- Naravno.

Nasmejao se i pomazio je po bradi. - Slatka si kao šećer, ali nisi u pravu.

I na tome su ostali kad je on pošao u palatu.

Elena se setila i pozvala majku svoje prijateljice, eksperta za istoriju Nirolija, da joj objasni konkretno kakav je splet okolnosti u vezi sa Adamovim slučajem. Suzan, koja je upravo stigla iz prodavnice, drage volje joj je sve objasnila.

- Adam Rajder, kažeš. Znači, tako se zove. Pa, čula sam da se određene strane u palati baš zalažu da on dođe, jer su ostali direktni naslednici nepodobni, iz ovog ili onog razloga. Jedino što je vanbračni sin.

- Hm, da, to je poenta.

- Adama nisam upoznala, ali njegovu majku jesam, ima tome trideset godina, sigurno. Čini mi se da se zvala Stefani. Zaista lepa, jedna od onih lepotica sa visokim jabučicama koje za tili čas postanu modeli sa naslovnih strana, nekoliko godina vladaju svim magazinima, a onda, naprečac, nestanu.

Stekla sam utisak da je jedna od onih što idu od plejboja do plejboja, a u Niroli je došla zbog snimanja. To je bilo samo nekoliko godina posle one otmice princa blizanca. Pre toga su pričali da je Antonio savršen muž. Kad čovek umalo izgubi dete verovatno se promeni.

Elem, tad je Antonio upoznao Stefani i tren kasnije bili su na sedmom nebu. Jadna princeza Frančeska je mnogo propatila od muža posle otmice, ali čini mi se da joj je ta afera teže pala nego otmica. Bilo je to javno poniženje, pogotovu u medijima.

- Jadna žena - reče Elena.

- Da. Ipak, nije trajalo dugo. Stefani je najednom otišla, a princ je ostao ucveljen, ali se brzo vratio svojim dužnostima i kao da se ništa nije ni desilo.

Sa Frančeskom je dobio još dvoje dece, tek kasnije se saznalo da je Stefani isterana iz zemlje kad je kralj otkrio da je Antonio imao aferu sa njom i da je trudna.

- Znači, ipak ju je proterao stari kralj.

- Naravno, više nikad da ne kroči nogom na ovo ostrvo, mada sam sigurna da su joj dali puno novca da bi ćutala.

-

To Elenu kao da udari u stomak - novac izgleda rešava sve u porodici Rajder. To joj se uopšte nije dopadalo.

Provela je popodne sa Džeremijem i Fabiom, očekujući goste na zabavi to veče. Nije znala kada će se Adam vratiti, a nije ga ni očekivala rano. Ionako su se bili dogovorili da se on neće mešati sa gostima, i da ona nikome neće reći ništa u vezi sa njegovim iznajmljivanjem njene kuće. Imao je utisak da ga svi posmatraju. On je bio najaktuelnija osoba u Niroliju, a bio je tu, kod nje. Zaista uzbudljivo.

Kad se vratio kući, Džeremi je već spavao. Kad je video kako anđeoski Džeremi izgleda kad spava, Adamu bi žao što nije umeo sa detetom, što se prema njemu odnosio kao prema obavezi i nekakvom teretu, a ne kao pravom sinu. Izašao je u dvorište i, ovaj put, uspeo da stupi u kontakt sa Zebom. Zeb nije imao dobre vesti.

Firma koja je kupovala Rajder Produkciju tražila je da vidi završni račun.

Ako uskoro ne uradi nešto, ostaće bez posla. Sastanak na dvoru mu ništa nije obećavao. Što je više slušao te ljude, to se više pi- tao da li sve to vredi truda.

Savetnici su hteli da ga zavedu raznim obećanjima, ali je on već video da će se tu naraditi. Takođe, nije bio siguran kako će da uklopi to da živi u kraljevini. Postajao je očajan. Nije hteo da ulazi na žurku, jer nije mogao da objašnjava ko je i šta je Eleninim prijateljima. Mora da im je nekako objasnila Džeremijevo prisustvo - nije hteo da komplikuje stvari.

Ali, hteo je da vidi Elenu. I najednom, ona se po- javila na prozoru. Oči su joj bile velike, tamne i svetlucave, po prvi put ju je video bez tamnih naočara. Kosa joj je u kovrdžama padala na ramena, a mala letnja haljina bez bretela otkrivala joj je početak grudi, uzak struk i osunčanu kožu. Kretnje su joj bile prefinjene i odmerene i on opet skoro da oseti isti bol od želje, kao tog popodneva. Bilo je to nerazumno, ali jače od njega. Nije prestajao da je gleda. Ona, tako ranjiva i krhka, svakoga dana izlagala se riziku svakodnevice i najnormalnije egzistencije, pa zašto to nije mogao da uradi on, bar malo? Postao bi bolji čovek.

I onda je shvatio - koliko mu se dopadala kao žena, toliko joj se i divio kao ljudskom biću. Čak možda i više.

Natalija Karini i još neki prijatelji su ostali da joj pomognu da raščisti posle žurke. Smejali su se nekim šalama, kad se Natalija ućuta i reče: - Elena, neki čovek ti se šunja po vrtu.

- Kakav čovek? - upita Elen nevešto, glumeći ne- znanje.

- Visok. Zgodan. Evo, baš mi je namignuo.

Elenu protrese talas uzbuđenja, ali nezainteresovanim tonom odvrati: Mora da je Džeremijev otac.

- Aha, pa baš izgleda usamljeno tamo u mraku - reče Natalija dok se naginjala preko šanka da ga vidi bolje.

- Izaći ću da vidim da li mu je nešto potrebno - Elena kaza i potisnu osmeh.

Natalija je šaljivo prekori: - Ne znam da li ti je baš pametno da se vidaš sa nepoznatim muškarci- ma u vrtu.

- Ništa ne brini, srediću ga ja već.

Lisa Baron šapnu mužu na uvo: - Čuda se dešava- ju. Elena ima nekog muškarca.

Elena se okrete i reče joj: - Ne, nemam, nije to moj muškarac.

Liza se naroguši: - A šta je ovo? Da nije žirafa? Leopard, možda?

Natalija zatrese glavom kao da joj je žao, ali se udruži sa Lizom. - Izgleda mi kao muškarac.

Elena se nasmejala. Prijatelji su je provocirali, ali dobronamerno.

Uvedi ga, da procenimo.

Elena izade i pozva Adama. Pristao je da ude, ali su ipak prvo razradili priču.

Zvaćeš se Reks.

Zar to nije ime za psa?

-1 kralja, takođe. A prezime će ti biti, biće... Holivud.

Urlao je od smeha.

- Elena, nisam ti ja tamo neki prevarant. Ionako mi je centrala u Burbenku.

Uh, super, Reks Burbenk, savršeno.

I tako ga predstavi svima. Jedini koji je napravio problem bio je, naravno, Đino.

- Reks Burbenk? - sa gađenjem izgovori. Elena ga munu u rebra.

- Pa, Reks, kako ti se dopada naš ostrvski narod? - upita ga Dino, naglašavajući ime, kad su svi mogli da čuju.

Adam uze piće koje mu je dodala Natali, i odgovori šturo: — Ostrvo kao ostrvo.

Začu se tihi žagor neodobravanja, a Dino nastavi ispitivanje: - Ništa ti nije posebno u Niroliju?

Adam pogleda okolo i shvati da ne treba da bu- de toliko ciničan, bar zbog tolikog broja svedoka, pa spusti loptu: - Nisam baš imao vremena da se šetam, verovatno zato. Kad budem u prilici, siguran sam da ću uvideti mnoge kvalitete Nirolija.

- Pa kad bi malo više išao u razgledanje, a manje smetao ljudima po kućama, verovatno bi video šta sve ima u Niroliju - reče Đino, već spreman za svađu.

Natalije povuče Adama da vidi stare nirolijske instrumente koje je sakupljala Elenina majka, inače je ovaj bio spreman da odgovori na Đinovu provokaciju. Svi instrumenti su bili varijacije poznatih duvač- kih i gudačkih instrumenata koje su ljudi u Niroliju pravili.

- Elenina majka je bila istoričar muzike, puno je radila za Narodno muzičko društvo Nirolija, na dvoru, takođe, pre dvadesetak godina - pričala je

Natali- ja sa poštovanjem. Adam je klimao glavom, pažljivo razgledao, pa je upita: - Ona je preminula, koliko sam shvatio?

- Da, da, pre desetak godina. Na svu sreću, Elenina baka je bila živa tada, pa Elena nije ostala sama.

- A koliko sam razumeo, i baka je umrla?

- Da, skoro, ali snažna je Elena - nasmešila se Natalija prijateljski - a to ste već verovatno videli.

- Naravno, a video sam i da želi da ostane samo- stalna.

- Da, ali ono što joj je sada najviše potrebno jeste da nade načina i iskoristi stipendiju koju je dobila da upiše školu u Njujorku.

- Dobila je stipendiju? - setio se Adam, kao kroz maglu, razgovora sa Dinom.

- Da, to je program koji koristi muziku kao terapiju za bolesnu decu. Jedino ne znam kako će da plati put i smeštaj u Njujorku sama. Ipak je ona odrasla u maloj sredini, zaštićena, a da ne pominjemo to što je slepa.

- Umeće ona to - izlete mu bez trunke ironije. On je, naime, verovao da ona ume da uradi sve što zamisli, i uopšte nije sumnjao u njene mogućnosti.

- Znamo mi to, ali biće teško i, vrlo verovatno, bolno.

Drugi su se uključili u razgovor i sve je otišlo u drugom pravcu, ali Adam nije mogao da izbaci Natalijine reči iz glave. Gledao je u Elenu, a na pameti mu je bilo samo „teško... bolno". Kada bi samo mogao da učini nešto da joj olakša stvari, a opet, znao je da ona sama mora da se izbori sa tim, svaka pomoć tu bila bi, u stvari, neka vrsta medveđe usluge. Morao je da natera sebe da se udalji i ostavi je na miru. A opet, on, i ako postane kralj i zadrži se ovde dovoljno dugo, neće imati mesta za Elenu u svom kraljevskom životu, sudeći po pravilima koje mu nameću. Njegov plan je uzmi novac i beži, jedino u tom slučaju pristaje na njihove uslove. Đino je i dalje provocirao, i kezio zube kao morski pas. Adam se nije dao navesti na tanak led, a kad god je bio u mogućnosti, komentarisao je Niroli, samo da bi video kako Dino besni.

- Ujutru dolazim i očekujem ceo izveštaj - reče Dino, ljut kao ris, dok se pozdravljao.

Natalija šapatom upita Elenu: - Kakav izveštaj? Je 1' se on to boji da će izgubiti svoju malu štićenicu? - zadirkivala ju je Natalija.

Kad su svi otišli, Adam se okrete Eleni. Celo veče je želeo da je poljubi, ali sada poče da je zadirkuje: - Baš su ti gosti, onako, fini, kontinentalni, svi ste... kao stanovnici neke evropske metropole, a u stvari, živite na malom ostrvu.

Evropejski, nema šta.

- Otkud ti znaš šta je evropejski? - nasmešila se ona, svesna da je zadirkuje.

Oči su joj bile pune neke topline, neke vanzemaljske percepcije, koja nije imala veze sa fizičkim opažanjem. Ne vidi mi lice, ali mi zato vidi dušu, mislio je Adam.

Bio sam ja u Evropi, više puta.

- A u odnosu na Holivud, kako ti se čini naše skromno okupljanje? zabavljalo ju je ovo.

- Ma daj, Holivud je pun foliranata. Mrzim holivudske žurke - Nosio je sudove u sudoperu. - Ipak, u Los Anđelesu ima pravih, normalnih ljudi, pa oni prave prave i normalne žurke, tamo treba ići.

- Imaću to na umu - zaključi ona i poče da pere čaše. Adam nije oka skidao sa nje, ali je ipak prešao na drugu temu. - Izgleda da Dino mrzi vazduh koji dišem. Čini mi se da mi ti reče da je on homoseksualac.

-Jeste.

- Pa zašto me onda gleda kao da bi se borio sa mnom oko tvog golog tela?

-

Elena se okrete ka njemu, usta otvorenih od zaprepašćenja. - Izvini, molim te, ali otkud je moje telo golo u ovom tvom nestvarnom scenariju?

Slegnuo je ramenima, to je bilo očigledno, i nacerio se. - Ti bi bila nekakav trofej, nagrada, a nagrade su bolje kad su gole.

Napućila je usta. - Pristaješ li na to da imam bar malo odeće na sebi?

Krpicu?

Odmahnuo je glavom - Ne, ovo je moja fantazija i ja pišem pravila.

- Podseti me da se ubuduće sklanjam od tvojih fantazija, molim te. nasmeja se stidljivo Elena i na- stavi da pere sudove.

- Prekasno - glas mu postade taman i dubok. Krenu rukom ka njenoj kosi: - Ti si zvezda vodilja mojih snova.

Dah joj zastade u grlu, odmaknu se od njegove ruke. - Vratimo se na Đina - reče brzo, brišući ruke krpu i krete van kuhinje. - On i ja smo vrlo bliski, odavno smo bliski. Zato te molim da budeš kultu- ran prema njemu.

- Kulturan prema Dinu? Hm, kad smo već kod tih kulturnih, kakav je bio Džeremi? Civilizovan?

Elena ga odsečno pogleda. - Anđeo jedan. Pomogao mi je da spremim žurku, i posle me nagovorio da mu držim časove - setila se njihovih pregovora i nasmešila.

- ON da bude dobar na časovima? - Adam je bio iznenađen.

-Želi da nauči, nadaren je - Lukavo se nasmejala. - Ima nešto da ti sutra pokaže, podseti me.

Adamu bi čudno, to mu baš nije ličilo na Džeremija. - Tvoja ili njegova ideja? - upita cinično.

Prekornim tonom Elena ga upita: - Zašto to kažeš?

- Zato što to dete ni jednim gestom nije pokazalo da mu je stalo do mene!

- sav bol i prekor koji je time izbacio iz sebe ostade da visi u vazduhu. Na njenom licu se ogledao šok, i on zažali što je to izletelo iz njega.

- Ti si mu otac, on te voli.

Bilo mu je potrebno nešto žestoko. - Elena, ja to dete jako dugo znam i nisam video tako nešto. Mislim da grešiš.

- Ja mislim da ti grešiš.

- Nebitno. Vreme koje sam proveo u palati večeras je izgubljeno vreme, uglavnom. Zadržavali su me na večeri, da upoznam neke ljude, ali imam utisak da su ti bitni ljudi van grada i dalje. Imam utisak da su samo hteli da me probaju.

Elena je htela da vidi neki mali nagoveštaj toga da njega interesuje sam Niroli, istorija, kultura, kraljevski sjaj koji je trebalo on da nastavi da gaji, ali ne, ništa od toga nije čula. Namrštila se. Da li je moguće da je samo novac u njegovoj glavi?

- A da li si upoznao dedu?

- Ne, prehlađen je, tako nešto. Verovatno neće da ga upoznam, čuvaju ga od mene, ali to nije ni bitno. Bitan je ugovor, a još mi ga ne pokazuju.

Eto ga. Novac. Samo to vidi.

- Sutra ću im odvesti Džeremija, nek se bar natrče za taj novac - Iskrenuo je još jednu čašu. - Ne znaju ništa o Džeremiju, samo teoretski. Sutra će ga upoznati.

Nasmejao se smehom zlikovca. - Kad im sutra oslobodi konje iz štala, ili stavi pirane u bazen, ili pojede svadbenu tortu„ Elena se nagnula ka njemu i stegla ruke u pesni- ce. - Je 1' ti ikada palo na pamet da on misli da ti to očekuješ od njega? - Postoji hiljadu stvari koje joj se ne dopadaju kod ovog čoveka, a opet joj je bio neo- doljiv. Osećala je nešto skroz novo, nepoznato, što joj je govorilo da mora da ostane, da pokuša da ga razume, ili, čak, da mu pomogne da on razume, da £a promeni. Je l' ona luda?

Je 1' to ona sama uobražena? Ili juriša na vetrenjače?

Možda. Ali sad je prekasno. - Ako je on stvarno tako loš, možda će ti samo biti minus kod tvog nasledstva.

- Vidiš, u pravu si. Možda da ga ne vodim dok ne potpišemo - reče Adam ozbiljno posle kraćeg razmišljanja.

Duboko je uzdahnula, zatvorila oči, i izrekla ono što misli: - Adame, a da se ti ostaviš te ideje o kraljevanju? Možda to nije za tebe.

- Šta si rekla? - Nije verovao svojim ušima. Celo telo mu se zgrčilo Zglobovi na rukama su joj pobeleli koliko ih je bila stegla. - Samo ovo. Da li si se ikad pitao da li si ti pravi čovek za taj posao? Zašto misliš da ćeš biti dobar kralj?

- Dobar kralj? Kakve to ima veze sa ovim? - Na- smejao se kratko i hladno.

- To je osnova svega. Ako ne možeš biti dobar kralj, zašto bi hteo taj posao?

- upita ga iskreno.

On zastade, tiho opsova, pa nastavi da kruži po so- bi. - Elena, nije stvar u poslu. U pitanju je koliko ću ja dobiti za taj posao, plata, kompenzacija, nadoknada. Ja posao već imam, i dobar sam u njemu. - Pro- vukao je šakom

kroz kosu. - Meni je moja kompanija već dugo vremena sve, i sve ću učiniti da je sačuvam, čak ću i kralja da glumim, ako je neophodno.

Upravo toga se i plašila. Okrenula se od njega. Samo što nije odustala od poriva da ga promeni. Ako mu se suprotstavi, i kaže šta zaista misli, on može da pomisli da ne vredi da se trudi oko nje. A ma koliko ona sebi govorila da joj je bilo odlično pre nego što ga je upoznala, znala je da to nije istina. Zaista joj je promenio život, i nije htela da ga izgubi, svakako ne sada. Međutim, kako da živi u laži? Bila je odgovor- na prema svojim sunarodnicima i precima. Skupila je snagu i okrenula se ka njemu.

- Adame, povuci svoje ime iz kandidature.

- Ne razumem.

- Ne možeš ti biti kralj Nirolija.

6.

Glas joj je drhtao, dok je Adam buljio u nju, zaprepašćen.

- Mislio sam da si na mojoj strani.

- I jesam, ali treba da uradiš ispravnu stvar, a ne da varaš ljude.

Nije verovao šta sluša. Hteo je da joj protrese ramena, ali se zaustavio u poslednjem trenutku i lupio pesnicom u jastuk. - Ne varam ja nikoga. Njima treba kralj, ja imam njihove gene, oni su mene zvali da dođem - Fabio je čuo ovu raspravu i stao okrenut ka Adamu. I pas je protiv mene, nemoguće, pomisli Adam. Umalo se nasmeja.

- Pusti ih da izaberu nekog drugog, molim te, za tvoje dobro - reče ona odsečno, a donja usnica joj zadrhta.

- Pa u tome je fora, nema nikog drugog. Zato se nadam da ću izvući što mogu.

Evo, opet novac. Uvek novac. Nije on jedini, znala je. Na kraju krajeva, i ona je njega pustila da ostane kod nje zbog novca, ali zauzimanje takvog stava može samo njemu da šteti.

- Ima toliko plemenitih porodica, ne boj se, ne- ka izaberu jednog od njih i započnu novu dinastiju, ili dovedu kralja iz druge zemlje, i to se radi planu ona. - Ali to mora da bude neko ko voli Niroli, i voli nas. Neko ko je deo duha Nirolija.

Pun sarkazma, on upita: - Šta je tačno nirolijski duh?

- Vidiš, ne znaš to, a hoćeš da budeš kralj Nirolija. Ne možeš iz Holivuda telefonom da vladaš Nirolijem.

Imala je pravo. Nije se imalo šta prigovoriti njenoj logici.

Samo, njega nije bilo briga za te stvari. Nisu mu bile važne. Nije hteo da mu budu važne.

Ali, takođe nije hteo da ga ova predivna i prelepa žena smatra prostakom.

Pošto nije imao šta da kaže, okrenuo se i otišao.

- Adame!

Ruke su joj bile na njegovim ramenima i okrenuo se, dodirnuvši je. Glatka je, vitka, zaobljena, telo joj je zrelo kao jabuka...

- Adame, budi se, hajde! - Najednom je vide iz- nad sebe, otkud ona tu?

- Nisam mogla da zaspim, budi se, molim te, izađi napolje, Džeremi spava.

- Evo, evo, samo trenutak - protrese glavu i shvati kako je sanjao. - Evo me, Stižem.

Taj san je ostavio posledice na javi, morao je da se smiri. Pogledao je Džeremija, spavao je. Izađe. Šta je bilo? Nešto se dešava?

Ja nisam u pravu.

- Šta? - pogleda je bunovno. Imala je na sebi puno čipke i... čipke, ma moglo se reći čipke koja vas tera da je pocepate. Kosa joj je bila raščupana. Šta je bilo?

- Nije bilo u redu što sam rekla ono što sam rekla. Žao mi je zbog toga.

- Zao ti je? - Namrštio se, pokušavajući da se seti onoga šta mu je rekla.

Izgledala je kao božićni poklon koga je trebalo raspakovati. Znao je on da je prevarant, da je pohlepan, da je oportunista. Samo, nije mu bilo leka i ona je bila u pravu.

- Ne treba da se odrekneš prestola samo zato što ne voliš Niroli. Ja sam to posmatrala iz suprotnog ugla. I imam ideju.

Hteo je da je uzme u naručje i ljubi, tako iskrenu i zabrinutu. Morao je da sasluša šta ima da kaže: - Evo, sve što treba da uradiš je da počneš da voliš Niroli, a evo kako!

Lukavo se nasmejala, dok su njena gola ramena otkrivala činjenicu da nema brushalter i da su joj grudi slobodne tu pred njim. Glas mu se produbio, ali je uspeo da kaže: — To zvuči zloslutno.

- Ne, nego sutra kad budeš imao vremena idemo da ti pokažem Niroli. Đino je u pravu, treba da malo ideš u razgledanje.

Na pomen Đinovog imena ceo njegov libido oslabi. - Ček, ček, slepa dama će me voditi da vidim Niroli.

- Što da ne? - nasmejala mu se. Bio je dovoljno blizu da oseti vrelinu tog savršenog tela, da mu pramen njene kose dodirne obraz. - Šta god slepa dama želi...

Laku noć, onda.

Laku noć.

U trenutku dok je otvarala vrata da se vrati u svo- ju kuću, okrenula se, i najednom je video njenu ruku kako se približava njegovim grudima, vrela na njegovoj hladnoj koži. Čuo je njen kratak udah, a on- da video kako joj se

usta otvaraju, dok joj ruka klizi dole ka njegovom pupku - O, bože promrmljala je i... nestala.

Adam je ostao, nepomičan, tu gde ga je ostavila, još dugo, dugo vremena. Čim se to jutro probudio, otišao je na trčanje. Kad se vratio, Elena je pripremila ukusnu fritatu i kiflice sa cimetom. Džeremi je za klavirom pevao i kao svirao, ali čim vide oca, prekide. Evo, to dete ga baš i nije volelo.

- Dino te je puno pozdravio, baš ode - otpeva mu Elena.

Adam se namršti.

- Nemoj tako - reče mu - Đino jedino želi najbolje za mene.

- Naravno - složi se Adam - On hoće ono što on misli da je najbolje za tebe. I nije u pravu.

Otkud ti to znaš, pitala se Elena. - Doručak je za 15 minuta u dvorištu obavesti ga.

Sve ovo je bila jedna lepa romansa, mislila je Elena. Nikad pre toga nije imala slično iskustvo. I, drago joj je što je pratila svoj instinkt i uradila ono sinoć. Činilo joj se da mu se to dopalo, valjda nije pogre- šila. Sada ju je jedino interesovalo kada će to smeti da ponovi.

Dok se Adam tuširao, nahranila je Džeremija, koji je otrčao da se igra sa Fabiom dok je postavljala sto. Adam je izašao, blistav od sapuna i vode.

Oduševljeno je zviznuo, a ona mu je sipala đus i kafu.

- Mogao bih da pojedem na hiljade ovih kiflica - reče. - Sama si ih pekla?

Ima li nešto što ti ne umeš?

Elena zadovoljno sede pored njega, stavi ruke na obraze. - Moram ti nešto reći, u vezi sa onim što smo pričali sinoć. Ti si rekao nešto vrlo važno, a ja sam to previdela.

- Šta to? — začudi se on. Ona oslušnu gde su Džeremi i Fabio, pa kad ih je čula, tiho reče: - Ono što si rekao o Džeremiju. Da misliš da njemu nije stalo do tebe.

- A, moj trenutak istine! - uzdahnu on. Gorčina u njegovom glasu je potvrdila njene teorije.

- Nije baš istine, možda pre ljutnje, bola. Ali to je tako glupo od tebe! On tebe obožava - žestoko krete da ga ubeđuje. On odmahnu glavom ubedljivo, odbijajući to. Bilo bi divno pretvarati se i misliti da je to samo faza, i da će Džeremi to prerasti. Nije mogao više da se pravi, pogotovu ne pred Elenom. Vrlo brzo je postala jedina osoba na svetu koju nije hteo da laže. Molim te, to jednostavno nije istina. Znam šta radiš i to što ti misliš da treba to da radiš samo pogoršava stvari.

Celim srcem je htela da kaže prave reči kojim bi ga ubedila da greši.

- Tvoj sin te voli. Užasno mu je stalo do toga šta ti misliš, samo ne zna kako da ti to pokaže.

On obrisa usta salvetom i baci je na sto. - Ti si ta koja greši. Možda zato što ne vidiš kako me gleda.

Ona se povukla, a tek onda on shvati šta je uradio. Upotrebio je njeno slepilo protiv nje. To je bilo zaista ružno i zakleo se, tu i tada, da to više neće raditi. Ali njoj to nije smetalo da mu odgovori: - Ne vidim ga, ali čujem kako priča o tebi kad nisi tu. Naći ću načina da ti to pokažem.

On je s tim živeo celog života, a Elena Džeremija zna tek dva dana, i to u njegovom najboljem izdanju. Jednostavno, nije mogla znati. - Ne znam, Elena, ja nikada nisam imao oca, pa ne umem da budem otac, možda je u tome ceo problem.

- Majka ti se nije udavala?

Gorko se nasmejao. - Nije ona bila taj tip žene. Gradila je uspešnu i dugu karijeru devojke za zabave. Podigli su me njena majka, puna ljubavi, i matori de- da, koji je neprestano zanovetao, pa umro, kad sam ja imao osam godina.

- A gde ti je majka bila?

- Izlazila, na zabavama, na modelingu, a kad se to završilo, postala je profesionalna devojka za zabave.

Elena se začuđeno pitala: - Kako se tu zarađuje?

On jedva progovori: - Ne želiš da znaš.

- O - trepnula je, i dalje ne verujući da je dobro razumela, ali spremna da se okane teme. - I dalje tako živi?

- Zgodna je ona žena i dalje, ali tužan je život koji vodi.

Nije mu čula nikakvu gorčinu u glasu, i to ju je razbesnelo. Ta žena ga je napustila kad je bio dete, ostavila ga starim ljudima koji su hteli da mirno provedu svoje poslednje dane. - Ne prezireš je zbog toga?

- S vremena na vreme da, ali sam već dovoljno odrastao da je više ne krivim za sve što me je u životu pogodilo. - Ućutao je, a onda nastavio bez ikakvog ustezanja: - Tužno je to što je Džeremijeva majka, Melisa, jako slična mojoj majci. Misli da će je filmska karijera usrećiti.

Verovala je da u tom trenutku ne treba da mu protivreči, ali ga je ipak upitala: - Otkud znaš šta je za nju dobro?

- Radeći ovaj posao, svašta sam video. U Holivudu, ljudi prodaju dušu đavolu, a onda đavo dođe po svoje. - Nasmeja se: - Nisam lud, ali to stvarno tako ide. Žao mi je što nisam ubedio Melisu, bila je opsednuta.

Sad se čula gorčina u njegovom glasu, nije mogao Melisi da oprosti to što je ista kao njegova majka. Želela je da ima magični štapić, da svima pomogne, a umesto toga se osećala bespomoćno. Bespomoćna i slepa. Na trenutak, sva se pretvorila u želju da vidi, činilo joj se da bi to sve popravilo, možda bi bila pametnija, bolje bi shvatala, već unapred bi se hvatala u koštac sa stvarima koje bi mogla da predvidi.

I, mogla bi Adamu da vidi lice. Oči joj se napuniše suzama.

Trenutak kasnije, već se bila pribrala.

Divno je vreme, jesmo li za akciju danas?

- Da - reče ona, sakrivši mokru maramicu. - Kad ideš u palatu?

Bila mu je vrlo privlačna, mislio je. I dalje se sećao kako mu je one noći oduzela dah, iako je to, znao je, bilo iz nevine radoznalosti. Baš zbog toga, bio je svestan da se prema njoj ne može ponašati onako kako bi prema nekoj drugoj u istoj situaciji. U ovom slučaj uradiće ono što treba, a ne ono što se njemu radi. Neće je ni prstom taknuti.

- Znaš šta? Neću ni da idem danas u palatu. Nek se malo zabrinu što me nema.

Ozarila se. On se okupao u toplini njene ozarenosti. - Kakav je plan?

- Dogovorila sam se da Džeremija ostavimo sa Tomom, sinom Lize i Teda, upoznao si ih sinoć, a nas će Đinova rođaka da vozi...

Aha, imamo špijuna.

Adame!

- Đino hoće da nas špijunira - naceri se on. - Imam bolju ideju. Video sam da iznajmljuju vespe na jednom mestu.

Vespe! Ali šta ćemo sa Fabijem?

- Neka mu vise uši, samo nek se dobro drži! Ha, ha! A da ga ostavimo sa Džeremijem?

Nije mogla da zamisli da ide na nepoznatu teritoriju bez Fabija. Pobuni se.

- Potreban mi je Fabio. Fabio je moja nezavisnost.

- Imaš mene - uozbilji se on i glas mu postade pun odgovornosti. - Zar mi ne veruješ?

Posle kraćeg razmišljanja, ona odvrati, sa puno uverenja: - Verujem ti, zaista.

- Super, biće ovo avantura na kvadrat! Ja u životu nisam seo na vespu.

O, ne! - zavapi Elena.

- ... ali nas neće povezati sa eventualnim naslednikom prestola, pa će nas paparaci pustiti na miru.

- Pa, ako je tako... kreći! - avanturistički nastrojena viknu Elena, glasom punim euforije.

Malo je vrištala, ali se vrlo čvrsto držala za njega, što je njemu izuzetno odgovaralo.

Ceo grad zna Elenu, svi prodavci i svi ljudi na ulici gledaju kako Elena klizi na vespi sa nekim strancem, pozdravljaju je i mašu, a Eleni je jedino stalo do toga da ostane živa.

- Drži se, evo stižemo - viče Adam dok prolaze pored rimskih iskopina, gde su se sreli, i idu na plažu.

Eleni je potrebno nekoliko minuta da dođe sebi, konačno silazi sa vespe.

Bilo je ludo, srce joj je tuklo, ali divno je kad imaš jakog i mišićavog muškarca na kog se možeš osloniti i koga čvrsto možeš obuhvatiti, stegnuti rukama i pripiti se uz njega.

Gde smo? - reče.

-

Kod rimskog amfiteatra, tako piše - odgovori Adam.

- Čekaj, moraš da vidiš amfiteatar, tu se održavaju predstave, letos sam tu gledala Aidu.

- Divno - reče Adam, gledajući oko sebe. - Koliko li duhova predaka ovde visi?

Mora da je velika gužva - nasmeja se Elena.

-

Popeli su se na kulu i ugledali Niroli kao na dlanu. Tek tad Adam posta svestan veličine i raskoši mesta. Divna luka, veliki brodovi, pogled koji otima dah.

- Reci mi šta vidiš, daj mi svoj vid - šapuće Elena. Nikad dosad nije toliko želela da vidi, kao sad kad je sa njim. On je pogleda: - Vidim blago, nepregledno.

- Šta kažete, šoferu? - začikavala je.

- Ništa, gospoja.

Putešestvije nastaviše pored malog grada Porto di Castallante, onda putem koji je krivudao medu vinogradima, i maslinjacima, koji su se ponosno širili uz polja pomorandži. Krenuše još ka jugu, sunce im je bilo u leđa, kraj dugih, peščanih plaža, a novi hotelski kompleksi sve više zaklanjali pogled. Tu je već sve bilo novo i luksuzno. Ipak su se odlučili da na ručak odu u jedan stari restoran pored puta, ali daleko od novokomponovanih kafića i mesta.

- Pobedila si, zaista. Ovo ostrvo je čudo - priznade Adam dok su ispijali lokalno vino.

- Znala sam da će ti se dopasti - zavalivši se u naslonjaču reče Elena samouvereno. - Da li konačno počinješ da se osećaš povezano sa ovim ostrvom? Ima li vibracija, a? Geni koji te zovu?

- Čini mi se, reći ću ti kasnije, kad sve obradim.

- Imaš Nirolijsku krv, moraš osetiti. Zahvali ocu za to. - Na trenutak se zanela i postala indiskretna. - Adame, jesi li ti uopšte upoznao oca?

Iznenadila gaje tim pitanjem, ali je bez ustezanja odgovorio: - Ne, ali sam ga video jednom. Majka me je odvela u Rim, kad sam bio tinejdžer, da tamo provedem raspust, ali me je ubrzo spakovala na avion i vratila u SAD. Međutim, dok sam bio tamo, bilo je fenomenalno. Jednog dana, dok smo bili u prodavnici, ispred se zaustavila duga crna limuzina, sa pratnjom. Neki čovek je izašao iz kola, a mamina prijateljica mi je rekla da mi je to otac, kralj Nirolija.

A pre toga nisi video slike, ili tako nešto?

- Jesam, majka je imala slike, ali je on na tim sli- kama izgledao kao filmska zvezda, daleko, neprirodno... Kad sam ga video u prirodi...

Morao je da otkloni knedlu koja mu je stajala u grlu. - Počeo sam da ga pratim. Kao lud. Svuda. Njegova pratnja me primetila, oterali su me, ali on se okrenuo i na trenutak smo se pogledali u oči.

-

Je l' ti se obratio?

- Ne, ali mislim da je znao ko sam. Osetio sam da postoji veza. On me je gledao i... napravio neku grimasu... - Ta knedla nikako da ode. Opet se nakašljao. - U osamnaestoj sam mu napisao pismo, ali sam dobio zvaničan odgovor o tome da princ na ličnu poštu ne odgovara. Toliko o mom ocu.

Elenu zabole sve to. Uze mu ruku i stegnu me- du svojim šakama, nije mogla drugačije da mu po- mogne.

- Znaš, zato kad je Melisa otišla, nisam hteo da je poslušam i dam Džeremija na usvajanje. Bio je tako mali, bespomoćan, kao zečić. Ja sam mislio da je bolje da bude sa mnom. Izgleda da sam pogrešio.

-

Možda je stvarno bilo bolje da ga je usvojila neka dobra porodica, možda sam bio sebičan.

Eleni se srce cepalo. Znala je da mu nije lako da joj ispriča sve ovo, ali joj je bilo drago što jeste. Saznavši sve ovo, počela je da je grize savest o onome što je pre mislila.

- A ti, šta je sa tvojim ocem? - prenu je Adam iz razmišljanja. Bio je preterao sa takvom pričom na takav dan. - Nikad nisam čuo da ga pominješ?

Začudi je to pitanje, ali ne i iznenadi.

- Moj otac je nestao još kad sam bila devojčica - reče kao da ta činjenica nema nikakvu važnost po njen život. - Baš u doba kad sam postala slepa, verovatno nije mogao da to podnese. Moja majka je pričala da to nije istina, ali ja znam. Otada ni glasa od njega.

- Eto, vidiš, i tvoja prošlost je komplikovana, kao i moja. Kako to da samo pričamo o mojoj prošlosti, a o tvojoj ne? - Nasmejala se. - Zato što, sapatniče moj, ne postajem ja kralj Nirolija. Nego ti, ti si bitan.

On je zgrabi za zglobove ruku i reče: - A ne, grešiš! Neobično brzo ti postaješ ono bitno u mom životu, i to je istina! - Srce joj zalupa od njegove blizine, i bi joj drago, mada se pitala da li on to stvarno misli. To što se ona zacopala u njega ne mora da znači da on treba da podgreva tu strast, jer to vodi katastrofi. Zašto li to radi?

Krenuli su ka spa centru koji je vodila njena prijateljica Natalija, gde su korišćeni minerali iz blata vulkanskog porekla. Taman su bili na ulazu, kad neko viknu: - Elena!

Bila je to mama njene drugarice, Suzan Nablus. Bilo joj je drago što je vidi, a onda shvati da ih mora upoznati. Da li da kaže njegovo pravo ime ili...?

Adam Rajder - prevagnu u njoj.

- 0, gospodine, čast mi je da Vas upoznam - skopčala je Suzan na prvu loptu i nakloni se, tu na parkingu.

- Ne, nemojte, ja sam Reks Burbenk trenutno - probao je Adam, ali Suzan preču od uzbuđenja.

- Uskoro Vaše visočanstvo, bez sumnje - nasta- vi Suzan.

Elena mu se obrati: - Suzan je stručnjak za istoriju Nirolija, ako te nešto interesuje, pitaj nju.

Dobro je to znati - odvrati Adam.

- Kad postanete kralj, biće mi veliko zadovoljstvo da na dvoru vama i vašim saradnicima održim predavanje na temu Nirolija. Baš sam imala sreću da naletim na vas ovde, vidite, upravo sam potpisala ugovor o tome da napišem zvaničnu biografiju vašeg oca, princa Antonija - vezla je Suzan.

Baš mi je drago - stiže Adam da odgovori.

- Pa se pitam, da li biste bili raspoloženi za intervju?

Intervju sa mnom?

- Vi ste njegov sin, vi ćete vladati sa njegovog prestola. Verovatno imate posebno viđenje.

Ne verujem, moj otac i ja nikad nismo ostvarili kontakt, čak on možda i nije bio svestan mog postojanja - Adam je bio izričit. - Radije se ne bih mešao u to, izvinite.

Suzan je ostala bez argumenata na trenutak, a onda reče: - Pa, ja ću na tome raditi godinama, možda se i predomislite.

Mahala im je dok su odlazili, a Elena se zalepila Adamu za leda, zbog krivina, a i zato što joj je bilo drago da ga ponovo ima samo za sebe.

U daljini se videla palata. To je za Adama bio znak da idiličnost ovog dana čili, ali nije se dao, skrete ka putu gde je pisalo da ulazi u kompleks vodenih tobogana.

- Idemo da se spuštamo niz vodene tobogane - obavesti Elenu.

Molim? - prepade se ona - Ne mogu ja to.

Iznenadila ga je. - Mislio sam da možeš šta god hoćeš.

Mogu, samo ovo ne mogu.

- Pa to je manje opasno nego svakodnevno snalaženje u saobraćaju. Manje opasno nego ajkule u moru, a i ja ću biti s tobom - odgovori on šeretski.

Okrenula se ljubopitljivo ka njemu: - Kako ćeš ti biti sa mnom?

Biću sa tobom i držaću te, sve vreme.

-

Pojačala je stisak na njegovoj ruci. On joj uze ruku i poljubi je. - Kunem se —glas mu je bio dubok i odzvanjao je - neću te pustiti.

Progutala je pljuvačku. - Važi, onda. Čula je glasove pune uzbuđenja i radosti kroz zvuk vode. Lako je njima bilo da budu srećni — oni su bar videli kuda se spuštaju, mislila je Elena. Otišli su u kabine da se presvuku. Kad su izašli iz kabina, Adam ju je čvrsto uhvatio za ruku. Nju je, u stvari, najviše brinulo kako će se ponašati zbog Adama, nije želela da ispadne glupa i da ga izblamira. I ranije je ona imala svoje poduhvate, gde je vežbala hrabrost i radila mnogo stvari koje se ne očekuju od nekoga ko je slep, ali sad je baš imala tremu.

Bio je njihov red. Adam je uzeo plastiku, seo na nju i stavio Elenu između svojih nogu. Čvrsto ju je obuhvatio i naslonio na sebe. Voda je krenula i oni se pokrenuše. Išli su brzo, ali je sam osećaj bio vrlo spektakularan. Upadanje u vrtlog, izlazak iz njega, vetar, klizanje kroz vodu, Elena je vrištala i smejala se sve vreme. Osećala se vrlo seksi dok je ležala tako zaštićena njegovim telom, i obuhvaćena njegovim butinama. Kad su uspeli da se iskobeljaju iz bazena, i dođu do daha, držeći za ruku Adam je upita: - Je li ti se dopalo?

- Divno! - viknula je. - Divno, hajde opet!

- Hoćeš sama ovog puta?

- A, ne, ne, ne! Super je i to što me držiš!

On se nasmeja. Bila je tako iskrena! - Hajde onda, idemo!

Kad su stigli kući, bili su srećni i umorni. Đino ih je čekao, umoran i ne tako srećan.

- Ako se ovo nastavi, kupiću ti mobilni telefon - reče ljutito.

Ne treba mi mobilni! - protestovala je ona.

- Nemaš mobilni? - umeša se Adam, zgranut. - Kako funkcionišeš bez mobilnog? - Nije joj verovao. Zene spavaju sa mobilnim telefonom pod jastukom.

Nije mi potreban, a i koga bih zvala?

Dino nastavi: - A možda bi gospodin Reks trebalo da ostavi svoj broj nekome dok si ti sa njim, da te čovek može naći.

Izvini, Đino, ali...

- Stiglo ti je pismo iz Njujorka, možda traže hitan odgovor.

O! Brzo, brzo mi pročitaj, šta kažu?

Dino unese puno teatralnosti u otvaranje koverte, posmatrajući Adama sve vreme. - Draga gospođice Valerio, vrlo nam je drago da vas možemo obavestiti, pošto smo primili određena uveravanja u vezi sa va- ma od strane gospodina Đina Skalerija, i na osnovu toga održali sastanak posvećen vašem primanju, da imamo određene zaključke na tu temu.

Elena je sedela i slušala otvorenih usta. Ni ona ni- je znala da je Đino pisao odboru za školarine škole gde je ona aplicirala o njenom materijalnom i zdravstvenom stanju. Na osnovu toga, Odbor joj je upravo nudio besplatno pohađanje i stanarinu narednih šest meseci dok studira.

- To je ono što ti treba! Zar nisam uradio dobro? - povika Đino. Ona mu se obesi oko vrata i zajedno zaplesaše po sobi. Adam je bio srećan zbog Elene, ali u isto vreme mu je bilo žao što će morati da se razdvoje baš kad su počeli da se zbližavaju. A opet je Đino bio taj koji je u svemu tome imao najviše udela. Međutim, najvažnije mu je bilo to što je Elena srećna.

Ostavio je Elenu i Dina da se raduju, i otišao da proveri kako mu je sin.

Takođe, pogledom na telefon shvatio je da mu je firma u velikoj nevolji, ozbiljnijoj nego što je mislio, i da duboko u sebi ima jedno novo osećanje, koje mu je govorilo da ni vesti sa dvora neće biti bolje.

8.

Već nedelju dana on je u Niroliju i niko mu ne pokazuje glavne papire.

Sastanci u palati su sve duži i zamorniji, a njihovi zahtevi sve nerazumniji, i nemo- gući da se ispoštuju. Znao je da neće sve biti prihvatljivo, ali kad su stigli do pravila broj 9, koje kaže da Vladar Nirolija svoj život mora posvetiti kraljevstvu, te mu stoga nije dozvoljeno da ima zanimanje i onog pravila koje kaže da vladar mora da živi u Niroliju, posumnjao je da će moći da izvrda.

Nekako je morao to da uradi. Morao. Svaki dan se čuo sa Zebom, i izgledalo je da više nema vremena. Morao je nešto da smisli, što pre. I da prihvati mnogo toga što mu se nije prihvatalo.

- Sila koja ga je čuvala je bila Elena, koja mu nije dala da padne. Imala je tako smirujući uticaj na njegov i Džeremijev život, da se svakog dana radovao vremenu provedenom s njom. A kraljevi ljudi su ga sve češće pozivali da prede da živi u palatu i ostavi Elenu. Mediji su saznali gde prebiva i to objavili, a u palati im se nije dopalo ono što su pročitali. Slepe profesorke klavira nisu baš prikladno društvo za jednog kralja, morate se družiti sa odgovarajućim ženama — rekao mu je Turs. Pristao je, ali tek kad Elena ode u Njujork.

Džeremijev sedmi rođendan je pao baš usred Eleninih priprema za Njujork, i ona je, bez obzira na to, rešila da mu spremi žurku. On je postao njen najbolji i najredovniji učenik, pa nije htela da mu bilo šta fali.

- Sta će mu žurka? — pitao je Adam. - Kupi mu novu igricu, ili mu kupi picu, to je jedino što voli.

- Vidiš, nisi u pravu - ubeđivala ga je Elena. - To je ono što misli da hoće, a ne ono što stvarno hoće.

- A je li? I ti znaš šta on hoće? — podigao je ruke bespomoćno. - Kaži mi, sveznajuća, šta Džeremi hoće.

Elena je provodila dosta vremena sa Džeremijem, pa je verovatno bila upućenija u njegove želje.

- On hoće da mu se pokaže da ga vole i poštuju. Zato i pravimo žurku.

Adam se malo bunio, ali se pokazalo da je Elena, kao i uvek, bila u pravu.

Džeremi je uživao u žurci. Sve je bilo ukrašeno balonima, doneli su ogromnu tortu, i pozvali sve prijatelje. Dobio je mnogo poklona. Na kraju su svi gosti stali oko klavira i pevali. A onda je Elena uradila nešto od čega se Adamu zatresoše kolena. Zamolila je sve goste da se utišaju, i po- zvala Džeremija da sedne za klavir, da odsvira nešto za goste i pogotovo za svog oca. Adam je pogledao brzo u Džeremija, i video da je ovaj prebledeo. Šta li joj je ovo trebalo? Džeremi je gledao po sobi i susreo Adamov pogled. Oči su mu se raširile od straha i on se okrete i pobeže.

- Izvinite, možda sledeći put - slegnuo je Adam ramenima.

Elena se stvorila iza njega i šapnula mu: - Idi, popričaj sa njim, veruj u njega, Adame.

Nije hteo, ali njena odlučnost ga natera da ode. Probaće, zbog nje. Našao je Džeremija kako plače na krevetu, pomazio ga po kosi. — Znam kako ti je. Ponekad je stvarno teško.

Džeremi zabi glavu u jastuk još dublje.

Slušaj, voliš li Elenu? Džeremi klimnu glavom, bez glasa.

- Ona je ponosna na tebe i na to kako si uspeo da tako brzo naučiš da sviraš. Svima je rekla i htela je da se ti malo pohvališ pred svima. Džeremi ga je posmatrao i slušao, a onda pristao.

- Hajde, imam ideju.

Zadužili su Lizu da sve goste pozove u dvorište, a onda je Džeremi seo za klavir sa Elenom i počeo da svira. Onda su se svi vratili unutra, polako, i ne u isto vreme. Adam je poslednji ušao i stajao skroz u uglu. Kad se Džeremi opustio i prestao da primećuje sve oko sebe, Elena se povukla, pa je ostao sam na sceni. Po završetku je dobio bučan aplauz od svih gostiju, iznenađen što mu je uopšte uspelo. Elena ga je zagrlila, a on je tražio tatin pogled po sobi. Kad je ugledao Adama, nasmešio se.

Adamovo srce se ispunilo ponosom i olakšanjem. I još nečim — očinskom ljubavlju.

- Ovo mi je najbolji rođendan u živom - šaputao mu je u polusnu dok ga je Adam nosio na spavanje.

Kad je ušuškao Džeremija, Adam se vrati, uhvati Elenu u naručje i zavrte je po sobi: - Nasmešio mi se, Elena, nasmešio mi se! Nije mi se tako nasmešio još od... četvrte godine!

I, poljubi je.

Kratko. Brzo. Lagano. Ali se njoj zavrte u glavi od toga.

Brzo se povuče, spusti je.

Elena zažali što mu ne može videti oči. Iz njegovog glasa se nije čulo sve.

Kad bi samo znala...

Adam nije hteo da je zbuni na ovaj način, samo nije mogao da se uzdrži, divna je bila. Setio se da je obećao sebi da je neće ni taći, ali bilo je jače od njega. Najednom vide da su joj oči pune suza. - Elena, Elena, jesam li ti učinio nešto nažao?

Ona obrisa oči, nasmeši se i reče: - Ne, nego ja... Nekad mi je tako teško...

Gutala je dah, ali je Adam shvatio šta je htela da kaže. - To što si slepa? nežno je upita. Klimnula je glavom. On je povuče u svoje naručje, stegnu je čvrsto. Osetila je njegovo bilo, kako mu lupa srce i kako jedva diše. Otrgnu mu se.

Uhvati je za ruku da mu ne bi potpuno otišla. - Ti to tako dobro podnosiš, ali normalno je da ponekad izgleda prilično nepravedno.

Povratila je kontrolu nad sobom vrlo brzo. - A i ja sam od onih srećnijih, koji se sećaju da su nekad mogli da vide. Naravno, tokom godina mašta je

uticala na moje pamćenje, pa sad imam jedinstven svet, sa mnogo više boja nego pravi. - Nasmejala se i obrisala suze.

- Da sam ja na tvom mestu, ja bih svakog dana hulio na boga.

- Kad sam imala trinaest godina, radila sam to. Moja jadna majka... samo sam plakala. Ali onda sam shvatila da nemam koristi od toga. Zato to više ne radim — sećala se.

Gledao ju je. - Ti, Elena, imaš toliko toga da ura- diš i teško ti je, a opet, toliko energije uložiš u druge ljude, da prosto pomislim da nisi stvarna osoba.

Jesi li? - govorio je i igrao se njenom kosom.

- To je zato što sam sebična, čini me srećnom da usrećim druge ljude. A ja volim da budem srećna - Već se nasmejala i istrgla ruku. - Ti si taj koji treba da preseče i donese pravu odluku. Stvarno bih volela da ti mogu pomoći.

Nasmejao se nežno, diveći joj se. Opet je to radila. Jednostavno, tu ženu niste mogli zaustaviti. Žudeo je da je ponovo uzme u naručje, ali je znao da će to voditi samo jednoj stvari, pa se, nevoljno, povukao. Ipak, cela epizoda je samo pokazala da, kao i obično, Elena ima pravo. To ga je podsetilo na njegov glavni problem upravo u tom periodu. Iz njegovog ličnog ugla posmatranja, on nije imao pojma kako će da nastavi dalje bez nje. Ona je njemu postala toliko važna za tako kratko vreme, da je to bilo neverovatno.

Elena je u potpunosti bila fokusirana na Njujork. Pokušavao je da joj pomogne da se pripremi za odlazak, kao uostalom, i Dino. Njih dvojica su i dalje siktali jedan na drugog čim bi se našli u blizini, ali, Adam je skinuo kapu Đinu zbog toga što je kontaktirao školu i obavestio nadležne o Eleninim potrebama i posebnim kvalifikacijama. Da Đino to nije uradio, svega ovoga ne bi ni bilo.

Sledećeg dana, dok je planirala šta sve treba da ponese, Eleni je glava bila puna pitanja o Njujorku. - Kakav je Njujork? Da li su zgrade zaista tako visoke? Da li ih stvarno ima ima toliko? Da li ljudi zaista hodaju tako brzo kao što se priča?

On je probao da odgovori na sva ta pitanja, međutim, ona je iz rukava izručila milion novih. - Da li ću uspeti da se snađem? Da li ću uspeti da sve stignem na vreme? Da li ću se zbuniti? Da li ću... Da li ću... Da li ću uspeti?

Odgovarao je što je iskrenije mogao, pogotovo na poslednje pitanje. Naravno da ćeš uspeti. Ti ćeš, u stvari, Njujork osvojiti poput oluje. Sto posto, do kraja prvog meseca neće biti m jedne osobe u toj školi koja neće znati ko je Elena Valerio.

I dalje je bila zabrinuta. - Povešću Fabija sa sobom. Hvala bogu za to.

— Ma biće ti super!

A u stvari, Adam je i sam bio uplašen. Kako li će se ona snaći u tako velikom gradu? Biće joj toliko drugačije od onoga na šta je ona navikla.

- Verujem da ću se vidati sa muškarcima — reče ona iznenada dok su te večeri sedeli za stolom u dvorištu i pili kafu posle večere. Uhvaćen u pola

gutljaja, Adam se zagrcnu i prosu kafu po sebi i po stolu, pa stade da se briše - Šta? - reče držeći bespomoćno krpu u ruci. - O čemu pričaš?

Nosem je parala oblake. Nastavila je: - Pa nisam ti ja neka lutka iz izloga, znaš.

Umaralo ju je što se Adam tako ponaša prema njoj. Ako stvari nastave da se odvijaju svakidašnjim tokom, medu njima se neće ništa desiti sem da se na aerodromu prijateljski rukuju. A sad kad je imala ovoliko energije, neće to dozvoliti. U poslednje vre- me joj se činilo da je stalno na nekim sredstvima za podizanje koncentracije. Uzbuđenje, očekivanje, zabrinutost, stalna koncentrisanost - sve to je ipak bilo prenaporno kanalisati i kontrolisati. Sve se dešavalo tako brzo. U isto vreme je jedva čekala da konačno ode, a opet, užasno se plašila samog odlaska. Kako da ostavi svoje divno ostrvo?

- Svaka ptičica mora da ode i ostavi svoje gnezdo — govorio joj je Đino svaki čas, dok nije poželela da se izdere na njega, ili da mu bar kaže da nađe novi način kako da je muči.

A opet, kad bolje razmisli, to je istina. Samo nije znala kako da ode, kad je konačno srela muškarca za kojim je luda?

Bio je, u najmanju ruku, divan. Ma, znala je ona da on ima mana. Čula je ona to. Ali, da li postoji oso- ba bez mana? I, znala je da je on muškarac koga nikad ne može imati. Njen razum joj je govorio: - Ovo je pravo vreme da odeš, jer se još nisi skroz uvalila u to. Kad odeš, biće suza. Ako sada odeš, neće biti tako strašno. -I znala je da ima pravo.

Ali, definitivno će biti suza. O, da. Tokom samo jedne kratke nedelje ona je već navikla na njegov glas, i obožavala ga. Po jednoj reči je mogla da prepozna kako je raspoložen, jesu li ga iznervirali ili mu je dan savršen, da li je zabrinut ili ponosan na nešto što je postigao. Mala odstupanja u tonu ili modalitetu njegovog glasa omogućavala su joj da iz njih čita kao iz otvorene knjige i da se shodno tome ophodi prema njemu. Nikad pre nije mogla tako da pronikne u muškarca.

A opet, u vezi sa jednom stvari, ona ništa nije mogla kod njega da prokljuvi, a to su bila njegova osećanja prema njoj. Sta li je on osećao za nju? Zaista nije znala. Ponekad joj se činilo da su mu osećanja jaka, i često bi čula toplinu u njegovom glasu kad bi joj se obratio. Ali, ako je sve to istina, zašto je nikad ne dodirne kao muškarac ženu?

- Idem u Njujork i upoznaću neke nove ljude i tamo ću izlaziti sa muškarcima - izjavila ja čvrsto.

Adam žmirnu.

Baš pre nekoliko sati Turs ga je sasvim izričito obavestio da je pravo vreme da se ostavi Elene, i on je. upravo na celu situaciju gledao iz sasvim drugog ugla, mislio je šta bi bilo kad bi... A sad ovo!

- Čekaj malo - namrštio se. - Odakle tebi sad to iznenadno zanimanje za viđanje sa muškarcima?

Što da ne? Zar ne misliš da je vreme?

Promrmljao je nešto sam za sebe, dok je ona verglala. - Nije tamo kao ovde gde me svi znaju i gde me svi štite i gde svi paze na mene. Ja sama tamo moram da uspem u tom svetu, a to uključuje i muškar- ce. Možda ću čak i... Napravila je dramsku pauzu, da bi bila sigurna da je on sluša. - Možda ću čak sa nekim stupiti u seksualne odnose!

Adamu zastade knedla u grlu. - Hoćeš da me iz- ludiš ili šta? - upita je, krkljajući.

Ona se pretvori u samu naivnost, zatrepta i upita ga: - Ne razumem, kako to misliš?

Progutao je pljuvačku pre nego što je uspeo da progovori: - Ja... ja ne želim da mislim o tome da ćeš ti izlaziti sa drugim muškarcima.

Elena se namršti. - Zato što misliš da ja ne umem da se ponašam kad sam sa nepoznatim muškarcima?

- Ma ne, baš si bila odlična kad smo se mi upoznali, veruj mi. Sećaš li se? Šta si ti onda mislio o meni - upita ga sa žarom. - Kako sam se tad snašla?

Pogledao ju je i hteo da je poljubi, ali samo odgovori: - Ponašala si se kao da sam nekakvo smeće koje su talasi izbacili na obalu.

– Hm – namrštila se, grizući usnu. – To baš i nije pohvalno. Trebalo je da razradim tehniku ophođenja prema potencijalnim udvaračima, zar ne? - Ne naprotiv – odmahnuo je glavom. – Super si bila. Sve muškarce treba da tretiraš kao neprijatelje. Tako ćeš biti bezbedna.

- Da , ali bez ljubavi - Elena! – Mrzeo je da priča o ovome, da misli o ovome, sve bi dao kad ona ne bi mislila o tome. Stvarno mu je bilo mučenje da se uzdržava kad je s njom, ali mu je gore da misli kako će je neko drugi dodirnuti.

- Nije ti potrebna ljubav – reče on neubedljivo. – Potrebno ti je da učiš, uči vredno i vrati se što pre i onda ćemo…- Glas mu se utiša, jer je znao da nije u stanju da može da joj nešto obeća.

- Šta ćemo mi, Vaše buduće visočanstvo? Dok se Vi budete vozili u limuzini, ja ču da vam mašem?

Gledao ju je. Nije znao da je već ozbiljno razmišljala na tu temu. Hteo je da kaže:- Ne, do đavola! Stalno ćeš mi dolaziti na večere u palati, i pričaćemo i smejati se, kao sad.

Ali nije mogao to da joj kaže, jer je znao da su takve i slične aktivnosti izričito nedozvoljene.

Nedozvoljene. Ceo koncept mu je bio čudan. Uvek je mislio da čovek, kada postane kralj, može da radi šta hoće. Ovde, izgleda, nije bilo tako. On će biti kralj pod uslovom. To pod uslovom, znači da će on svoj kraljevski položaj zadržati samo pod uslovom da veće staraca misli da on to zaslužuje. Za sva vremena će ga držati na zategnutom lancu. Cela ova predstava je potrajala problematična. Ali, bio mu je potreban novac. Bez novca, ode on niz vodu.

Došao je ovde sa gvozdenom voljom da uzme novac i uradiće to makar sekire -

padale. Ako ne bude imao novac do kraja meseca, Rajder produkcija neće postojati. Nije smeo da dozvoli da se to desi.

- Samo želim da si ti bezbedna – reče, želeći da je drži u naručju.

- Onda možda treba da me posetiš u Njujorku, da bi me zaštitio – nežno mu ona reče.

Pogledom joj je mazio kosu, glatku maslinastu put, pegice na nosu i glasom punim tuge reče: - Voleo bih da mogu.

Na trenutak su oboje bili zaneti svako svojim mislima. Javio se neki elektricitet među njima, nešto čega nije obično bilo, kao da će se nešto desiti ako to neko ne spreči. Adam je mislio da treba da ustane i ode pre nego što se to desi. Nije nikako hteo da je povredi. Ali, osećao je neku silu privlačenja, neki magnetizam koji mu ne da da ustane. Jednostavno nije mogao da se odvoji od nje.

- Uprkos svemu, moram se pripremiti za nove stvari, znaš – reče ona konačno. Imala je neki plan na umu. – Sigurno bi mi koristili časovi.

- Kakvi časovi? — ukoči se on, zbunjen.

- Pa, ne znam, nešto kao časovi da vežbam ponašanje na sastanku sa strancima.

Odmahnuo je glavom. - Ne znam ništa o tome, ja sam se uvek samo sa ženama vidao.

- Mislim da bi me mogao dosta toga naučiti. Na kraju krajeva, ti si kriv za to što ja razmišljam o to- me - odvrati ona, ignorišući njegovu šalu.

Okrenuo se, šokiran, i besan. - Šta? Ja, kriv? Ti ćeš sad mene kriviti za ovo?

- Naravno - odgovori ona provokativno. - Ali, znaš šta? Da se tako izrazim, ti si mi oči otvorio u vezi sa mnogim stvarima. Zbog tebe osećam nešto što nikada nisam osećala i razmišljam o onome o čemu nikad pre nisam razmišljala. - Uzdahnu, ali ne tužno. - I znaš šta još? Želim da se viđam sa muškarcima.

- O, Bože, mea culpa, mea maxima culpa - zakuka on i zabi glavu medu šake.

- Šta je sad? - upita ona, nesigurna u njegove poslednje reči, iako je vrlo dobro razumela kakva osećanja se kriju iza njih. I bila je spremna da ih iskoristi u svoju korist ako bude imala priliku.

- Ništa - uzdahnu Adam i poče da se klacka u stolici. — Samo je bolno kad znaš da si toliko kriv da moraš da se iskupljuješ. Bila si slatka i fina kad sam ovde došao, a vidi se sada. Verujem da ćeš reći i da sam te ja upropastio.

Iskreno se nasmejala. - Ne budi smešan. Zbog te- be sam se probudila iz sna, trgla se iz mesečarenja i videla ono šta postoji oko mene. Nego, reci mi - promeni ona temu - kad izađem sa tim muškarcem prvi put i kad on pokuša da me poljubi...

- Eto ti ga sad, to je to! - naglo se spusti sa zadnjih nogu stolice, uz tup zvuk udarca u pod. - Dosta. Neću ništa da čujem o ljubljenju.

Konačno je dobio motivaciju potrebnu da ustane iz stolice i počne lagano da se povlači iz takve situacije.

- Naučiću te kako da boksuješ - reče ustajući od stola. - Mnogo ti je to korisnije.

Uzeo je šolje, odneo ih sa stola u kuhinju, pri tom se nadajući da će tema razgovora biti drugačija kad se vrati. Ona skoči sa stolice, i krete za njim. E, ne- će ga pustiti.

- Zbog čega? - htela je da zna.

- Da bi znala da se odbraniš od napasnika - odgovori on preko ramena.

- Ali, ja neću da se branim od napasnika, hoću da me ljube! - viknula je za njim.

Adam ostavi sudove pored sudopere i okrete se ka njoj. - Elena - poče on, ali ga ona prepade kad ga uhvati za košulju i povuče ka sebi. Sve što je imao da kaže iščile u vasionu.

- Hoćeš li mi pokazati kako se to radi ili moram da izađem na ulicu i zamolim nekog muškarca sa ulice da mi pokaže? — izazivala ga je. Gledao je kako se savila prema njemu, bila je tako lepa, tako divna. Znao je da bi vrlo lako mogao da iskoristi njenu slatku, naivnu ranjivost. Nije mogao to da uradi, zar ne?

- Poslednja šansa - šapnula je, pućila usta i unosila mu se u lice. - Uzmi ili ostavi.

- Dobro - mumlao je dok mu se celo telo savijalo od želje za njom, a otpor krunio poput starog hleba. - Samo malo, samo...

Dohvativši ga za rever, cimnula ga je i usne su mu dodirnule njene, i sve je bilo gotovo.

Znala je da će biti ovako, bilo je sad nezahvalno misliti o tome, ali nije je ništa iznenadilo. Znala će da će upasti u njegov poljubac kao u toplo i slano more i da će potonuti, da će je voda odneti. Znala je da će poljubac početi polako i vremenom postajati jači. Znala je da će se on uplesti u njega i da će hteti dugo da je ljubi. Sve je bilo po planu.

Ali, onda je shvatila da polako ulaze u neistražene vode. Nije znala da će joj tako prijati što njegove ruke klize njenim telom. Da će, kako poljupci postaju duži i prožimajući, ona hteti još. Da će ga njegova sirova želja tako brzo obuzeti, da će joj oduzeti dah. I, najviše od svega, nije bila spremna na virove strasti koji su joj svrdlali telo, pa nije mogla da se uzdrži od toga da se svojim grudima tare o njegove, kao da je to sve što u životu mora da uradi ili da umre na licu mesta. - Oh! — ječala je, sama sobom zapanjena.

Adam nagnu glavu, opsova kroz zube. - Žao mi je, Elena - reče snuždeno.

- Žao! - viknula je. - Znaš li koliko dugo čekam da me poljubiš?

Okrenuo se od nje. To nije ono što je ona želela, i oštar bol razočaranja joj probode stomak i dobi želju za povraćanjem. Sada joj je bilo neprijatno. Mora da se on pokajao u vezi sa svim, mislila je. Mogla je da oseti njegovu napetost

i da oseti kako mu je teško bilo da održi ravnotežu. Izbacila ga je iz njegove svakodnevne, dobro uvežbane mirnoće i to mu se nije dopalo.

Njoj nije bilo jasno zašto se on tako posebno odnosi prema njoj. Da li je to bilo samo zato što je slepa? Da li se prema njoj ponašao kao da je od porcelana samo zato što se plašio njenog hendikepa? Da li se plašio da će je nekako povrediti?

Ili se plašio da će se upustiti u vezu sa nekim sa kim nema budućnosti? Ili ona jednostavno ne zna ništa u vezi sa njim? Možda ona jednostavno nije njegov tip žene.

Ali, to ne može biti. Ne može i gotovo, ipak je ona osetila kako mu se telo uvija na dodir njenog tela, ništa u životu nije bilo uzbudljivije od toga. Zašto nije hteo to da prizna? Šta god bili njegovi razlozi, znala je da je učinila nešto što ga je uznemirilo i bilo joj je žao. Ali se nije kajala zbog poljupca. Ne. To je nešto čega će celog života rado sećati. Čula ga je da odlazi ka kućici, utonula je u stolicu i zatvorila oči. Vrlo skoro će otići. Ali, koliko će joj biti potrebno da ostavi za sobom svoje želje?

Adam je bio u palati sledećeg dana i sedeo preko puta pisaćeg stola jednog od tri kraljeva savetnika, uključujući Tursa, i, trenutno, bilo mu je vrlo teško da ostane u prijateljskim odnosima sa njima. Upravo je završio sa čitanjem liste pravila koju su ustano- vili za onog srećnika koji će raditi posao kralja, vrlo duge liste od deset pravila, od kojih su većina bila iritantna, vrlo iritantna. Koja su ga izluđivala. To je bilo dovoljno loše.

A onda su tome dodali još uslova koji bi važili za njega. Trebalo je da se prekine sa Elenom. Trebalo je da se Džeremi pošalje u internat u Švajcarsku.

Tre- balo je da se osigura da njegova majka nogom neće kročiti na ostrvo, čak ni u slučaju krunisanja. Smešno mu je bilo to što bi se on, samo nedelju dana pre toga, sasvim složio sa slanjem Džeremija u internat. Sada kad je Džeremi postao normalan dečak, stvar: su bile drugačije.

- Čini mi se da kralj ima manje slobode nego bilo ko od njegovih podanika komentarisao je Adam trudeći se da ostane kulturan.

- Naravno, tako je oduvek bilo, zar niste već upućeni u to?

Ne, nije bio upućen. A nije mu se ni dopadalo. I trenutno mu je bilo teško da se koncentriše na ta pravila. I dalje je mislio o tome kako je ljubio Elenu i nije jednostavno mogao da misli ni na šta drugo. To što su se ljubili uopšte nije bilo pametno. Znao je on to i pre. Zato je i stalno izbegavao da se to desi.

Sad kad je to već učinio, bio je svestan da će mu biti mnogo teže da ode od nje krajem nedelje. Da je gleda kako se ukrcava na let za Njujork i mahne joj i nastavi sa svojim životom. Nema šanse da to tako prode. Ona će se ipak ukrcati na taj avion, a on će ipak morati da joj maše, ali će đavolski boleti.

Naravno, bolelo bi, ovako ili onako. Ali sada je znao da će boleti još više. Sav

je bio od kajanja i želja, od čiste, vrele, neosporive požude prema njenom zlatnom telu, a oni su ga bombardovali svim ovim glupim pravilima. Bes mu je rastao. Ako ne bude pazio, uradiće nešto glupo, nešto što će mu uništiti šanse da uzme novac. Novac koji je morao da ima. Novac koji je bio izvor svih njegovih problema. Pogledao je Tursa pravo u oči i nije okolišio.

- A novac? - pitao je. - Kada ću, što je brže moguće, dobiti prvu uplatu?

- Mogu sad odmah da dam nalog da se uplati na vaš račun, čim potpišete ugovor - odgovori Turs, i reče sumu od koje Adamu zasijaše oči.

Ugovor. Mogao bi sad da ga potpiše i da prebaci novac Zebu sutra. Njegova kompanija biće spašena.

Produkcija može da se vrati u igru i nastavi dva glavna filma koja su čekala na polici da nadu novac.

Sunce će se probiti kroz oblake i sve će biti ružičasto.

To je jedna strana medalje.

Druga i nije tako sjajna. Džeremi bi bio na putu za internat. Morao bi svojoj majci da saopšti da joj je zabranjeno da dođe na krunisanje. I, ono najgore, Elena više ne bi imala pristup njegovom životu. Turs je stavio ugovor i penkalo na sto. Tri muškarca su sedela i buljila u njega. On je buljio u ugovor. Bilo je vreme da se prelomi.

Zazvoni mu telefon. Pogleda u displej i vide da je Elena. Otvori telefon i reče: - Zdravo, kaži.

- Džeremi... o, Adame! - Elena je zvučala kao da je u nevolji. Šta Džeremi? - uspravi se Adam u fotelji.

Nema ga.

Ne razumem.

- Već satima ih nema. Nisam htela da te zovem u palatu, ali svuda smo ih tražili i nigde ih nema.

Srce mu je tuklo od iščekivanja. - Počni od početka, molim te. Šta se dogodilo?

- Nema ni Džeremija ni Fabija. Mislim da je uzeo Fabija i pobegao.

Zašto bi to tek tako uradio?

- Joj! Mora da je nešto načuo kad mi je Dino pričao da se priča da u palati insistiraju da ga pošalješ u internat, pa se zabrinuo. Ja sam pokušala da popričam sa njim, da mu objasnim, ali mislim da sve do sada nije razumeo šta se tačno dešava i to da ćeš ti biti kralj, a da ja idem u Njujork i da vodim Fabija sa sobom. I mislim da ništa nije shvatio kako treba. Bio je vrlo uznemiren.

Adam zatvori oči i jeknu. Nije to sve Elenina greška, nego njegova. On već nedeljama odlaže da ob- jasni Džeremiju šta se tačno događa, a trebalo je to da uradi još na početku. Njegova je dužnost bila da ga uputi u sve mogućnosti, jer je jedino on mogao znati kako se Džeremi oseća. Dečak je gledao kako ljudi od kojih on zavisi jednostavno blede iz njegove blizine.

Izgledalo mu je da ga oni koje on najviše voli, baš oni, izdaju i napuštaju.

Plašio se da će da izgubi sve do kojih mu je bilo stalo. Da, razumeo je Adam to. I njemu se često dešavalo. Do đavola, evo, i sad mu se dešava upravo to.

- Dozvolila sam mu da odvede Fabija da se malo igraju, mislila sam da će ga to smiriti. A sad ih nema.

- Stižem - Adam reče i preklopi telefon. - Moram da idem - reče Tursu i ustade.

- To neće biti moguće - odgovori ovaj zvanično. - Ugovor mora biti potpisan. I zakazali smo sastanak sa kraljem Džordžom u tačno tri sata.

Obavezno je da prisustvujete sastanku. Nije moguće odložiti taj sastanak.

Adam je zatvorio oči na trenutak - to je bilo ono što je čekao sve vreme.

Sastanak sa svojim dedom. Cela budućnost mu zavisi od toga. Zastade na nekoliko sekundi, razmislio o svojoj sudbini i odlučno odmahnu glavom.

- Vratiću se kad budem mogao - obrati se Tursu. - Potpisaću prokleti ugovor. Dete mi je u nevolji. A meni je dete na prvom mestu.

Okrete se, izađe iz sobe, uprkos povicima koji su ga pratili niz hodnik. Kralj Džordž će morati da sačeka. Džeremi je važniji.

9.

Adam je znao da nema ničeg goreg od traženja nestalog deteta. Sve najgore što je moglo da ti padne na pamet sada je izgledalo kao izvesnost, od toga da je pao u bunar, do toga da su ga kidnapovali teroristi. Adam je morao da se sredi i izbaci takve misli iz glave, da bi bio u stanju da misli. Kad bi on bio na Džeremijevom mestu, i kad bi mu srce bilo tako slo- mljeno, kuda bi on otišao?

Sigurno nije mnogo daleko. I sigurno je to neko mesto gde čovek može da uvede psa. Gde bi sve to moglo biti? Rimske ruševine gde su se prvi put sreli.

Trčao je ka ruševinama, ostavivši Elenu i Đina za sobom. Bio je hladan, vetrovit dan, i samo nekoliko turista je tumaralo ostacima vile. Popeo se na zid i pogledao na put gde je prvi put sreo Elenu, ali od Džeremija ni traga ni glasa. Zvao ga je svakih pola minuta, dok se spuštao ka plaži, išao iza stena i okolo, pokušavao da vidi ima li pećina i pitao se da li je moguće da su se tamo sakrili. Ruševine su već uveliko ostale iza njega. Trčao je plažom, voden instinktom, i pokušavao da vidi ima li koga. Umalo da je odu- stao, kad začu lavež. Sav se pretvorio u uši. Opet začu lavež. Nada ožive. Pozvao je Džeremija, ali je ponovo čuo psa, potom ga i ugledao kako se pomalja, stojeći na visokoj steni i gledajući ga. Zaboravivši koliko je umoran, poče da se penje vrlo brzo, ka Fabiju. Svako malo bi se okliznuo, ali se vešto približavao vrhu.

Nije mogao da pride steni na kojoj je Fabio stajao. Morao je da se penje okolo, pa još više, da bi mogao da odozgo gleda stenu odakle je pas mahao repom i lajao. Sve vreme se plašio da pomisli zašto nema Dže- remija da se pomoli i pokaže zajedno sa psom. I, kad je pogledao odozgo, imao je šta da vidi -

Džeremi je ležao na steni. Verovatno je bio pao. Lice mu je bilo krvavo, a ruka na čudan način savijena ispod njega.

Džeremi!

Posekao se na stenu, a da nije ni primetio. Prvo je pozvao pomoć, a onda je počeo da se spušta ka Džeremiju, sporo i bolno. Klizao se. Padao je. Posekao se. Udario se. Ali, stigao je, konačno.

- Džeremi! - kriknu i opipa puls dečaku: - Hvala Bogu!

Pažljivo je nalazio način da oslobodi Džeremijevu ruku, dok ih je Fabio gledao.

- Jao - bolno jauknu dečak, a onda otvori krupne, plave oči. — Tata? — umorno reče. — Uplašio sam se da ćeš me oterati negde.

Adam mu stavi šake na lice. - Zar ne znaš da te nikad nikuda neću oterati?

Nikad. Gde ja, tu i ti, obećanje.

Dečak uzdahnu. Oči mu se zatvoriše, i utrnu, poput svetla. Adam zatvori oči, izgovori u sebi molitvu, da se zahvali što je našao sina. Kad su se spasioci pojavili, on oseti kako mu se krv odledila i ispunila mu srce. Biće sve u redu.

I nikako drugačije.

Bolnički hodnik je odzvanjao dok je Elena, zajedno sa Fabiom, hodala njime. Znala je ona da će on naći njih pre nego što mu se kaže kuda da ide.

Ušli su u sobu i ona stavi ruku na Adamovo rame, prenuvši ga iz polusna.

- Zdravo - reče, pa ustade sa stolice kako bi ona sela. - Sedi. Još je u nesvesti.

- Kako izgleda? - upita ga ona zabrinuto. - Ka- kvo mu je lice?

- Ne znam baš. Moraće malo da mu ušiju čelo, ostaće mu ožiljci, verovatno.

- Ih, jedan ožiljak, šta je to! - odvrati ona. - Muškarci!

On se naceri i protrlja neurednu bradu. - Sve u svemu, biće on u redu.

Elena klimnu glavom. - I, na kraju, koje su mu sve rane junačke?

- Polomljena ključna kost, dva naprsla rebra, posekotine, modrice i potres mozga.

Opa! Baš puno za jednog malog dečaka.

Mlade kosti brzo zarastu.

Znaš li šta se tačno desilo?

Ne. Reći će nam kad se probudi.

- Naravno. — Sedela je tiho na momenat. Nije ga mogla videti, ali znala je šta bi videla kad bi mogla. Umornog čoveka. Čula mu je iscrpljenost u glasu.

- Stvarno treba da odeš i naspavaš se — rekla mu je, iako je vrlo dobro znala šta će joj odgovoriti.

- Neću dok se ne probudi - reče Adam, protežući se. - Moram da budem ovde dok se ne probudi.

Klimnu mu glavom, kao da se to podrazumeva i reče tvrdoglavo: — Moram i ja.

-

Pogledao ju je sa neskrivenom ljubavlju i odvratio: - Ne moraš da radiš ovo.

- Moram, veruj mi. I ja volim Džeremija. I njemu je stalo do mene, i Fabija. Kad se probudi, neka vidi da su svi ljudi koji mu nešto znače oko njega.

Ok, pobedila si - nežno se osmehnu Adam.

- Kao i uvek - reče ona, sa tugom u glasu, jer je znala da je to samo prazna priča.

Najednom, on ispruži ruku tražeći njenu. Ona uze njegovu ruku i čvrsto je stegnu, kao da su njih dvo- je zajedno jedno biće. Želela je da ne moraju da se razdvoje.

- Zamalo nisam potpisao ugovor - najednom on reče. - Kad si zvala. Imao sam penkalo u ruci.

Zašto nisi nastavio i potpisao ga?

Nagnuo je glavu. - Mogao sam, pretpostavljam. Ali čim sam čuo da je Džeremi nestao, to je bilo sve na šta sam mogao da mislim.

Ona klimnu glavom.

Sedeli su u tišini dugo, i na kraju, ona reče: Nemoj da potpisuješ taj ugovor.

Pogledao ju je, uplašen. Kako to misliš? Nemoj da potpisuješ taj ugovor.

- Nemoj da pristaneš da budeš kralj. O, Adame... Povukao je svoju ruku iz njene. - Da li ovo znači da ti i dalje misliš da ja ne zaslužujem krunu? Ne. Okrenula se ka njemu, pokušavši da mu bolje ob- jasni šta ona tačno misli. To znači da ti zaslužuješ bolje. O, Adame, mora da postoji neki drugi način.

Ako ti zaista nemaš neki drugi način...

Nemam. Zar ne misliš da sam iskoristio svaki način kojeg sam mogao da se setim pre nego što sam pristao da dođem ovde u Niroli? Prihvatanje da preuzmem krunu je znak da mi je to bila poslednja šansa...

Ujela se za usnu i malo razmislila.

- Pusti to - reče ona nežno na kraju. - Adame, samo pusti to.

-

-

Rajder produkcija?

Ona klimnu glavom.

- To je ludo. Rajder produkcija je moj život. To je kao da mi kažeš da treba da pustim svoj život.

- Možeš ponovo da počneš. Potpuno nove stvari. Možeš da osnuješ novu kompaniju.

Smeh mu je bio potpuno gorak.

- Verujem da ti nikad nisam pričao o petnaest me- seci kada sam živeo na makaronama i siru dok sam osnivao tu kompaniju? Proveo sam dva meseca živeći u kolima. Svi moji bankovni i kreditni računi i računi svih ljudi koje sam mogao da ubedim da mi veruju su presušili. I na trenutak mislio sam da ću svim tim ljudima morati u lice da priznam da sam spiskao sav njihov novac za džabe. Ne mogu to ponovo da proživljavam. Moraš da imaš

dvadeset jednu godinu i da budeš dovoljno glup da uradiš sve to. Previše mi je kasno da opet počinjem.

Posegla je za njegovom rukom i, kad ju je našla, čvrsto ju je stegla.

Adame, razmisli o ovome. Sta ako to jednostavno nije suđeno da se desi? Šta ako sve ovo što radiš, radiš iz pogrešnih razloga?

Prsti su im se isprepletali.

- Kao na primer?

Duboko je uzdahnula.

- Pa, možda ti u stvari hoćeš da uzmeš krunu za- to što želiš da se osvetiš kraljevskoj porodici za ono što su učinili tebi i tvojoj majci. Znam da to ne radiš namerno. Ali da li je moguće da onako duboko u sebi ti to želiš? Da li je to moguće? Razmisli, Adame.

- Da se osvetim? Kakve koristi bih imao od toga?

Uzdahnuo je.

- Baš o tome ti i pričam. Iz onoga što si mi re- kao razumela sam da to što ćeš biti kralj tebi samom predstavlja groznu stvar. Savet će te primorati da radiš stvari koje mrziš. Nikad nećeš imati slobodu da živiš kako želiš i da radiš ono što ti se radi.

U sebi je pomislila: - Niti ćeš smeti da voliš onu koju želiš da voliš - ali se nije usudila da naglas kaže.

- Adame, bez obzira na ovo što si upravo rekao, ti nisi tvoja kompanija. Ti nisi samo gazda i producent i biznis menadžer. Ti si i otac i prijatelj i jedna div- na osoba. Ti si sam svoj čovek. Ti imaš vrednosti. A tvoje vrednosti daleko prevazilaze sav novac kojim možeš spasiti kompaniju.

Odmahnuo je glavom.

- Elena, to je baš ludo - rekao je, ali se u njegovom glasu moglo čuti da on nije ubeđen u ono što je pre nekoliko minuta pričao. Morao se složiti da je ona zaista bila u pravu u vezi sa nekim stvarima na koje on nije mislio. Bio je koncentrisan na to da spase kompaniju. Možda je trebalo malo više da se koncentriše na to da spase svoj život.

Sedeli su u tišini i razmišljali o onome što je ona rekla. Vreme je sporo prolazilo. Zaspali bi na smenu povremeno, ali nisu puštali ruku jedno drugom. I kad se Džeremi konačno probudio ruke su im bile isprepletane.

- Gledaj, pomera se.

Skočili su sa stolica oboje i Fabio se uzmuvao oko kreveta.

- Tata!

To je bila prva stvar koju je rekao i Adamovo srce se nadu od sreće.

Džeremi je treptao omamljen od anestezije. Adam ga pomilova po glavi.

- Ej klinac, kako si?

Dobro.

Oči mu se proširiše kad je video Elenu i Fabija.

-

Zdravo, dragi - reče Elena, dodirujući mu nežno lice. - Tako mi je drago da si se probudio.

Džeremi je uhvati za ruku i čvrsto je stegnu. - Elena, stvarno sam se bio uplašio da si već otišla.

- Ne bih otišla a da se ne pozdravim s tobom. Ne idem do ponedeljka.

Pritisnuo je njenu ruku na svoje srce i oči mu se ispuniše suzama.

Voleo bih kad ne bi morala da ideš.

Ali ja želim da idem. Potrebno mi je da idem.

Nasmešila mu se. - Ono što ja želim jeste da mogu da te povedem sa sobom.

Oči mu se opet zatvoriše. Pustili su ga da se odmori. Adam povuče Elenu u svoj zagrljaj i brzo je poljubi. - Hvala ti što si ovde, ne znam šta bih radio bez tebe - promrmlja joj tik uz uvo.

Krenuše joj suze na oči i kad ju je pustio iz zagrljaja ona se brzo okrete. Ne zna ni ona. Upravo sada je bila sasvim zbunjena u vezi sa svim. Samo joj je jed- na stvar bila jasna. Znala je da voli Adama Rajdera, budućeg kralja Nirolija. To je bila jedina izvesnost u njenom životu.

Posle cele noći Adam se osećao osveženim, ali ne zalečenim. Bilo je previše neizvesnosti u njegovom životu. Ali bar se Džeremi oporavljao kako treba. U bolnici mu je rečeno da će Džeremija pustiti sutradan i nije izgledalo da će imati nekih posledica. A to je bilo najvažnije. Krenuo je u kuhinju da vidi da li ima šta za doručak. Sat je pokazivao skoro podne, ali to njemu nije bilo bitno. Znao je da će morati da ode u palatu i da vidi šta se tamo dešava, ali to mu nije bilo hitno da uradi još sat ili više. Upravo je izvukao karton jaja iz frižidera, kad u kuhinju ude Elena.

Dobro jutro, pospanko, kako si? - reče Elena.

Super.

Okrenuo se da joj se nasmeši, uživajući u tome kako ona osvetli sobu svojim ulaskom. A onda se ta svetlost smanjila kad se setio da za dvadeset četiri sata ona odlazi.

Da li si se skroz spakovala?

- Pa, ne baš. Strpala sam u torbe sve što sam mogla da stavim. Zabeležila sam imena raznih agencija koje treba obavestiti da sam otišla. Dino će paziti na kuću. Sve učenike klavira sam poslala kod koleginica. Postoji samo jedna stvar koja je ostala da se ura- di, jedna jako bitna stvar koju želim da uradim pre nego što odem.

Mermerni šank mu nije dao da se dovoljno odmakne kada su njene ruke pošle ka njegovim grudima i počele da otkopčavaju dugmad, jedno za drugim. Šta to radiš? - reče on uspaničeno.

Zavodim te.

Košulja mu je bila otkopčana, a ona je rukom prelazila po njegovim čvrstim grudima, hvatajući dah.

Oh! -

Ma šta to pričaš? - reče on, očajan, hvatajući joj ruke da bi je zaustavio. Elena...

- Vidiš, mislila bih da ti želiš da zavedeš mene, ali sam cele nedelje čekala i ništa! Nemamo još puno vremena, pa sam rešila da uzmem situaciju u svoje ruke, tako da kažem.

Njegov pritisak na njene ruke je oslabio, kao da se predaje, i ona raširi ruke, pokušavajući da ga što više obgrli. Odmahivao je glavom.

Ne mogu ja to, Elena...

O, da, da, možeš.

Zatvorila je oči na momenat i uživala u dodiru i kad je opet progovorila glas joj je bio grub od želje.

- Sećaš li se kad si me naterao da idemo na vodeni tobogan? Bila sam se mnogo uplašila, a ti si me ubedio da ćeš me sve vreme držati. Jedino tako sam bila dovoljno hrabra da se spustim.

Trljala je svoj obraz o njegove grudi i ljubila ga.

- Sad je moj red - promrmljala je. - Neću ni ja tebe pustiti, veruj mi.

Adam je znao da treba da joj se odupre i da je odgurne, ali je takođe znao da nema moralne snage da to uradi. I to kako se pretvarala da je puna iskustva bilo mu je neodoljivo. Umesto da je odgurne privukao ju je sebi i nasmejao se.

Elena, da li si sigurna...?

Da, jesam, sigurna sam.

Podigla je lice ka njemu.

-

- Verujem da vidiš da nikad pre ovo nisam radila. Možda to nikad ni ne uradim posle ovoga. Ali ja želim da ovo bude sa tobom, Adame, samo sa tobom ovo želim - reče ona. Moglo se čuti da se na trenutak postidela. Elena, ti zaslužuješ mnogo više od ovoga.

Stvarno? Reći ću ti šta ja zaslužujem. Ja zaslužujem muškarca. Pravog muškarca. Strastvenog muškarca. A upravo sada, ovog trenutka, ja zaslužujem tebe.

Poslednje mrvice njegovog otpora su se raspale. Znao je on sve vreme da će se to desiti. Moralo je da se desi. Njegova usta prekriše njena, a njene ruke mu se obmotaše oko vrata, dopuštajući joj da svoje vrelo telo stopi sa njegovim dok ju je on priljubio uz sebe i držao je tako čvrsto. I ljubio je, ljubio je nežno, polako, skoro sa strahopoštovanjem, osećajući koliko je slatka, kušao svojim jezikom kako ona žudi za njim i moli za još. Onda je produbio svoj poljubac, oslobađajući onu zver strasti koju je držao pod kontrolom sve ovo vreme. Poljubac mu je postajao jači, zahtevniji, pohlepniji, i ona ga povede u spavaću sobu. Zatvorila je vrata od sobe i okrenula se ka njemu Je l' sve u redu? - upita ga, najednom nesigurna u sebe samu.

Sve je u redu - promrmljao je.

Ruke su mu bile na njenom licu, a telo mu se slivalo u njeno. Male ruke su mu strgle košulju sa ramena, i dirale ga nežno, svuda, istraživale, testirale.

Stenjao je od zadovoljstva, a onda krenuo da joj skida odeću, prvo džemper, dok su mu se prsti tresli od uzbuđenja. Njene pune, nadošle dojke ljubičastih vrhova bile su divne, srce mu zamalo zastade kad ih je video.

-

O, Elena... - šaputao je, dirajući vrhove njenih grudi, dok su joj se bradavice stvrdnjavale, pretvarajući se u male pupoljke.

Divno se osećala i to joj je, u tom trenutku, jedino bilo važno. Bili su oboje već u njenom krevetu, na čipkanom prekrivaču. Razbaškarena, prela je pod njegovim rukama, tražila mu usne i kad bi ih našla, celim ustima je hvatala njegova, usisavajući ih.

Baš kao što je i mislila, sve je osećala - kako mu se srce ubrzava, kako mu se mišići napinju, kako mu koža postaje vlažna, kako njegov jezik, kao neko oružje, prodire u njeno telo. I vrlo brzo, koža mu je cvrčala od požude, bridela od želje.

Ruke su mu lutale po njenom telu, tamo kuda bi prošle ostajao je trag vatre, pronalazila je nova čula na svom organizmu, za koja nije znala ranije, osećala ne- što potpuno strano. Osećala je kako joj se strast razli- va unutrašnjim delom butina i telo joj se treslo samo od sebe dok je on držao ruke na njenim grudima.

- Molim te, molim te, požuri, čekala sam tako dugo! - mislila je u delirijumu. Stenjala je i kretala se. Adama je želja zaslepila, nije mu bilo povratka. On nije bio neiskusan kao ona, a opet znao je da je odavno prošao tačku gde bi još mogao da se kontroliše. U trenutku je pomislio da nikad pre nije radio ništa slično. Nije bio siguran. Bilo je nečega u vezi sa Elenom što je svaku senzaciju pojačavalo, dodavalo uzbuđenje svakom pokretu, zaslađivalo svaki momenat. Izgubio je sve stege i razum i postao čovek ophrvan ničim drugim sem duboke, zaslepljujuće želje i gladi prema jednoj posebnoj ženi.

-

Mazio ju je, pripremao je, što je moguće više bio nežan, ali želja da je uzme istog trenutka ga je razdirala.

- O, Elena... - prošištao je.

- Molim te, sad, molim te...

Ušao je u nju onoliko nežno koliko mu je to dozvolio mužjak u njemu, slep od strasti, svestan da će je verovatno povrediti, ali to njoj izgleda nije smetalo.

Njena potreba je bila isto tako hitna, čvrsto ga je držala, nametala mu se, ječala dok su pokreti medu njima srastali u jedan strastveni ples. Kukovi su joj postajali elastičniji dok se trudila da ga pusti u sebe sve dublje i silnije, dok joj se ne učini da će umreti.

Ali nije. Kako su se stvari usporavale i kako su osećaji postajali manje intenzivni, opuštala se, popuštao je grč u prstima, hvatala dah. Puls se

usporavao. Sve ju je bolelo, ali osećaj zadovoljenosti i ispunjenosti je bio jači od bola koji je osećala. I svet je bio opet radostan.

- Slušaj, muzika - rekla je pokazujući rukom.

- Muzika? - Adam podiže glavu i oslušnu. - Ne čujem nikakvu muziku.

Eto, vidiš, nisi ti zaljubljen, pomisli Elena.

A ona jeste bila zaljubljena... To joj je bilo sve što će ikada imati od čoveka u koga je bila tako zaljubljena. Nije joj to bilo dovoljno. Ostatak života će provesti u kajanju zato što ga nije zadržala, nije našla načina da ga zadrži.

Ali, bilo je bolje što ima ovaj momenat, ovu bliskost, sa ovim čovekom, nego sa bilo kojim drugim kojeg nije ovako volela.

Adame?

Da? Okrenula se ka njemu, ruka joj je lutala po njegovoj glatkoj koži.

Poljubi me opet.

Kad god hoćeš.

- I uzdahnula je od zadovoljstva dok je on održao svoju reč.

10.

Adam je kasnio na sastanak u palati. Lica koja su ga tamo dočekala nisu bila prijateljska. U stvari, postajali su izričito neprijateljski nastrojeni prema njemu. Bio je tu, spreman da potpiše taj ugovor, a oni su se ponašali kao da se još razmišljaju. Pošto su mu održali kratku lekciju o tome kako on, kao budući kralj, mora da se striktno drži zakazanih sastanaka, i koliko je to važno za jednu takvu figuru, imali su nove ideje.

- Ovde ima jedna gospoda sa kojom bismo mi hteli da Vi popričate. Ona je eminentni istoričar, stručnjak za istoriju Nirolija. Mislimo da će Vam razgovor sa njom pomoći da postanete upućeni u istoriju i korene ove zemlje i da će Vam takođe olakšati da nađete svoje mesto u njoj.

- Dobro, kada ću je upoznati? - Adam reče. Sve je bilo bolje od ovih smrtno glupih sastanaka.

- Evo je u biblioteci, baš Vas čeka. Turs će Vas otpratiti.

Tek kad je krenuo niz mermerne hodnike do biblioteke pade mu na pamet da bi taj istoričar mogla biti Elenina prijateljica. I naravno, kada je Turs otvorio velika dupla vrata koja su vodila u biblioteku, ispred njega je stajala Suzan Nablus. Obradovala se kad ga je videla i pošla ka njemu.

- Adame! Kakvo zadovoljstvo! Molim vas sedi- te. Čujem da želite da čujete nešto o istoriji Nirolija.

Baš kad je hteo da kaže da ga ništa takvo ne zanima i da ga je Elena prethodno već obavestila o svim aspektima Nirolija za koje je smatrala da je bilo potrebno, video je značajan pogled u očima Suzan Nablus, a onda mu je i namignula. To je značilo da ćuti dok Turs ne ode.

O, znam, znam - rekla je klimajući glavom kad je on hteo da odbije časove istorije.

- Ali kada su mi rekli da hoće da se sretnemo, pomislila sam da je to divna prilika da vam pokažem nešto važno što sam našla medu papirima vašeg oca.

Počela sam da radim u arhivama ovde u dvorcu i jedna od prvih stvari koje sam našla je ovo pismo adresirano na vas. Nažalost, ne mogu da vam dam pismo zauvek, ali mislim da treba da ga pročitate. Izvolite.

Adam se ućutao. Nije ni reč rekao, samo je čekao. Zujalo mu je u ušima i na trenutak je pomislio kako se ljudi verovatno tako osećaju pre nego što se onesveste. Suzan je izvadila papir iz velike fascikle, koji je kliznuo preko stola ka Adamu. Sporo, vrlo sporo posegnuo je za njim, i počeo da čita.

-

Ovo pismo je za mog sina koga nikad nisam upoznao. Video sam te prošle nedelje u Rimu. Suočili smo se i kada sam video taj pogled u tvojim očima odmah sam znao ko si ti. Tad nisam mogao ništa da ti kažem.

A sada takođe ne mogu javno da te priznam. Ali putem ovog pisma želeo bih da ti kažem ono sto bih voleo da sam ti rekao kad smo se sreli. To ču i uraditi i nadam se da ćeš jednog dana pročitati ovo.

Adam je pročitao pismo vrlo brzo, skenirao ga, jer je želeo da ga proguta u jednom zalogaju. Još jednom ga je pročitao, preživljavajući određene pasuse, smešeći se prilikom čitanja nekih delova, mršteći se kada mu se nešto ne bi dopalo. I sve je ponovo pročitao i treći put. Tek tad je završio sa pismom.

Pogledao je u Suzan, nasmešio se i jednostavno rekao: - Hvala vam. Dali ste mi neprocenjiv dar. Konačno se sad osećam kao neko ko je imao živog oca od krvi i mesa. To je osećanje koje nikad pre nisam imao.

Suze su mu bile u očima i na trenutak se zapitao zašto su mu obrazi mokri.

A onda je obrisao svoje prave suze za svojim pravim ocem.

Suzan nežno reče: - Drago mi je.

Te noći, dok su sedeli u vrtu, na mesečini, ispričao je Eleni sve o pismu. Nju je interesovalo šta je njegov otac imao da kaže.

- U stvari, ne tako puno. Samo to da mu je bilo žao što nije bio sa mnom kad mi je bio potreban. Da mu je bilo žao što me nije upoznao. Da mu je bilo žao što ja nisam upoznao svoju braću i sestre. Verujem da ću ih upoznati ovih dana.

- I to je bilo dovoljno da ti postaneš tako srećan?

Nasmejao se. - Da, do đavola! To je bilo dovoljno.

Imam oca koji je znao da ja postojim. To je više od onoga što sam imao juče.

To nije dovoljno, naravno, u velikom poretku stvari, ali je ipak nešto.

Elena značajno klimnu glavom.

- Vidiš koliko ti je bitan tvoj otac, čak iako ga nisi znao, sem na papiru?

Sta tačno hoćeš da kažeš?

- Pa vidiš, to da si potreban Džeremiju. Ne dozvoli da te to što ćeš postati kralj oduzme tvom sinu onako kako je tebe oduzelo od tvog oca.

Bila je u pravu i on je to znao. Zadržaće Džeremija sa sobom bez obzira na sve. Ako mu oduzmu krunu Nirolija samo zato što bude odbio da pošalje Džeremija u internat, onda ta kruna možda i nije tako važna. Tako će biti.

Sutra će konačno potpisati ugovor, ali to pravilo o sinu će izbaciti iz ugovora, pa ako to bude razlog velike krize, neka im ga.

Elena mu nežno reče dok se pripijala uz njega: - Nedostajaće mi ove naše večeri.

- I meni — odgovori on, zarivajući lice u njenu me- kanu mirisnu kosu.

- Kako ću da provedem dan kad nemam tebe da mi kažeš svake noći šta da radim?

Smejući se, povukla se i pretvarala se da ga udara u nadlakticu. Dohvatio ju je za ruku i prineo je usna- ma, zavrnuo joj prste i počeo da ljubi dlan.

To je tako seksi - prošaputala je.

Podigla je lice ka njemu i on je poljubi. Ovog puta će biti sporo i nigde neće žuriti, on obeća sebi. A onda je razdvojila svoje usne i pozvala ga unutra. Dok je krv počela da mu juri žilama, on prizna sebi da ništa od tih planova neće biti ispunjeno.

Kasnije te noći, Adam je spavao dok je Elena ležala pored njega, a suze su joj tekle niz lice i vlažile joj jastuk. Ovo je bila vrsta bola koji nikad nije pre osetila. Imala je utisak da je pronašla raj a onda su je isterali iz njega. Adam Rajder je čovek koga voli. Nikad nijednog drugog muškarca neće voleti onako kako voli njega. Bila je zahvalna za sve vreme provedeno sa njim, ali je takođe osećala bol zato što treba da ga ostavi. Čak je pomišljala i na to da otkaže let i da ostane. Ali znala je da to zaista nema smisla. Za nekoliko dana, on će otići i neće se osvrtati za sobom. I onda gde će ona biti? Ni ljubavi, ni karijere. Bez obzira na to koliko se trudila, nije mogla da smisli najbolji način da se sve to završi. Ona će srebrnim avionom odleteti na drugi kontinent a on će putem zlatne krune otići u jedan novi svet. Suze su joj opet krenule niz lice. Prošaputala je sama za sebe: - I nikad se više nisu sreli...

Kucnuo je čas. Elena nije želela pompenzan rastanak na aerodromu, pa nikome nije rekla kad tačno polazi. Samo Dinu. Sa svima se oprostila prethodne večeri. Dino će joj pomoći prilikom samog odlaska. Ali nije računala koliko će tužno biti.

- Bez suza. Ja nikada ne plačem - Dino ju je upozorio pošto joj je video nesreću u izrazu lica.

Neću ja da plačem - uveravala ga je Elena puna nade. Ako joj uspe da ne pomisli na Adama znala je da će biti u stanju da održi svoje obećanje.

Možda ću malo cvileti, ali ne bih nikada plakala.

Nisam ja kriv, zar ne? - pitao je Đino.

Za šta? - okrenula se Elena, iznenađena.

-

Zato što sam kontaktirao školu, zato što ti ideš u Njujork baš sad kad si se zaljubila u Adama Rajdera.

- Ko kaže da sam se zaljubila u Adama? - upita Elena, ali nekako su oboje znali da ga nije ubedila.

- To je baš očigledno. A da li on sam to zna, to je već druga priča. Izgleda da je glup kao noć.

Nasmejala se. Za Adama si mogao svašta da kažeš, ali da je glup...

Više nije bilo vremena za priču.

- Zagrli me, Dino, i hvala ti što si bio moja do- bra vila.

- Nisam siguran da mi se sviđa ta zamisao. Do viđenja, zlato. Idi tamo i uzmi sve što možeš od života. Zaslužuješ najbolje.

Zagrlio ju je, poslednji put počešao Fabija iza ušiju i kretoše njih dvoje ka rampi, dok je Elenino srce htelo da iskoči iz grudi. To je bilo to. Presekla je sve veze sa prošlošću i sad je sama. Hoće li umeti da pliva ili će potonuti?

Samo vreme će reći. Pola sata kasnije bila je u avionu. Sva sreća nisu bili potpuno puni i imalo je mesta na podu za Fabija da se istegne pored njenih nogu. Stjuardesa je došla da proveri da li se Elena smestila i da joj ponudi pomoć u slučaju da joj je potrebna. Njen prijateljski nastup je pomogao Eleni da se oseća malo sigurnije tokom leta. Ona je već letela pre, u Evropu, kao devojčica. Ali tada je bila sa svojom bakom. Ovog puta bila je potpuno sama, sem Fabija, čiju je ponosnu glavu dodirivala. Bila je na sedištu u sredini i nikoga nije bilo ni levo ni desno od nje, tako da je mogla da se zavali i misli o nekoliko zadnjih dana i o tome koliko joj je Adam Rajder promenio život. Nadala se da će jednog dana moći da misli o njemu a da joj se ne plače. Trenutno, suze su joj bile stalni pratioci i, uprkos uzbuđenju što ide u Njujork, bila je vrlo tužna.

Bar sad sama sve radi za sebe. I prati svoju zvezdu. Bar sad radi sve ono bitno i nebitno za šta je smatrala da joj je izuzetno važno. Sad je ipak znala.

Ono što je bitno su ljubav i ljudi koji brinu o tebi. A to je ono što ona upravo sada gu- bi. Izgledalo je da se vrata zatvaraju i spremaju se za poletanje. Bilo je nekog komešanja nekoliko redova iza nje. Probala je da pažljivo sluša da bi otkrila šta to može biti, ali nije mogla da razazna glasove i da čuje šta se dešava. Tada su se glasovi ućutali i opet je čula zvuke aviona koji se sprema da uzleti. Onda... Neki drugi zvuk. Fabijev rep je lupkao o pod kabine.

- Fabio? - reče ona. - Šta to...?

- Samo se pozdravlja - reče poznati glas sa sedišta iza njenog. - Što ti, primećujem, ne radiš.

- Adame?

Zatresla je glavom. Da li je moguće da sanja? Po- nekad, kad užasno želiš nešto za šta misliš da ćeš umreti ako ne dobiješ, mozak ti se poigra sa zbiljom.

Da li je to bilo to? Molila je Boga da ostane zdrava. - Adame, jesi li to ti? usudila se da progovori.

- Da, Elena, ja sam - reče, prebacivši se na sedište pored nje. - Ja sam.

-

Ali, ja... Šta...?

- I ja sam, i ja! - povika Džeremi, upadajući na drugo sedište pored nje, dodirujući je po obrazu svojim dečačkim šakama. - Zdravo, baš sam izašao iz bolnice. Stavili su mi iglu u ruku, ali nisam plakao. A onda su mi dali da jedem bobice, kažu da su jako dobre za mene, da ne bih dobio temperaturu, ili ta- ko nešto. Pa...

- Dobro, dobro, Džeremi, svetlo za pojas se upalilo, bolje budi miran dok ne budemo potpuno u vazduhu - reče Adam, smeštajući dečaka.

Elena se i dalje osećala kao u snu. Bila je srećna što su sa njom, ali nije joj bilo jasno kako se to dogodilo. - Šta vas dvojica radite ovde?

- Rešili smo da idemo u Njujork - Adam joj reče. - Svi to rade. Izgleda da je to pravo mesto. Cak možda osnujem novu kompaniju tamo.

- Novu kompaniju? - bila je iznenađena. - Šta bi sa starom?

- Bojim se da je propala. A da, i ono sa kraljevanjem, i to je gotovo.

Odlučio sam da to ne radim.

-

Džeremi je pričao kao navijen, a ona nije mogla da razabere šta Adam priča.

Obojica su pričali u isto vreme. Podigla je ruku kao košarkaški Stoj! Ti! Počni iz početka! - Pokazala je na Adama.

Sada mi reci šta se tačno dogodilo.

- Reći ću ti šta se dogodilo. Otišao sam u palatu da potpišem ugovor. Bio sam spreman. Osećao sam da nemam izbora, morao sam da spasim kompaniju.

Dobro, i?

- Pogledao sam u ta dokumenta i shvatio da oni žele da potpišem da se odričem dve osobe koje volim najviše na svetu. I, eto, sedim ja tako sa penkalom u ruci i shvatim da to jednostavno tako ne ide.

Zatresla je glavom. - Misliš, Džeremija i majke?

On joj se približi. - Mislim Džeremija i tebe.

- Mene? - ciknula je, i čak joj ni to nije išlo u glavu. Bilo joj je potrebno više vremena da bi sve razumela u ovom trenutku. Nije imala vremena da se stidi.

- Hm, da li se ti zoveš Elena Valerio? - Adam se pravio da i dalje razmišlja.

Da! E, pa ti si ta, onda.

Okrenula se ka njemu i on je najednom počeo da je ljubi. Dopalo joj se to, ali je i dalje htela da zna da li je sve ovo istina.

- Apsolutno - insistirao je Adam. - Sve o čemu smo pričali mi se kuvalo u glavi Imao sam nekoliko dana ove nedelje da se malo odmaknem od svega i pogledam stvari realnije. Shvatio sam da moram da odredim tačnije šta su mi najvažnije stvari u životu. I jednom kad sam to učinio put ispred mene je bio čist.

O, Adame, tako mi je drago!

Otišao sam iz palate i svratio u bolnicu da uzmem Džeremija pa smo brzinom vetra došli na aerodrom da vidimo da li je moguće da se i mi ukrcamo na tvoj avion. Trčali smo kao ludi kroz poslednji hodnik, ali smo uspeli.

Džeremi reče: - Videli smo Dina, vikao je nešto ali smo mi morali da jurimo...

Nasmejala se i pomilovala ga po kosi. - Drago mi je da ste uspeli - rekla je glasom punim ljubavi.

- Da li planirate da idete pravo u Kaliforniju ili ćete ipak ostati u Njujorku neko vreme?

Na trenutak zavlada tišina i ona je čekala, dok joj je srce lupalo, da joj kažu ono što je htela da čuje.

- Ne razumem da li ti mene razumeš, ali hoću da ti kažem da mi idemo sa tobom i da ostajemo sa tobom. U ovom potpuno novom životu nas troje smo zajedno.

Elenino srce je htelo da iskoči iz grudi.

Ne vraćaš se u Holivud?

- Ne. Istražićemo nove mogućnosti u velikom gradu. Videćemo kakva je klima za filmsku produkciju. Već sam jednu produkcijsku kuću napravio ni iz čega. Mogu to ponovo da uradim.

O, to je tako...

- Divno je reč koju tražiš, zar ne? Kao divni Adam Rajder. Tako mi se obično obraćaju.

- U pravu si - nasmejala se. Sreća je zračila iz nje. Ni u najluđim snovima joj nije palo na pamet da se ovako nešto može desiti.

- Već sam dobio super ideju za film. To će možda biti dokumentarac o muzičkoj terapiji i načinima kako ona može da pomogne ljudima. Priča će biti ispričana kroz iskustvo studentkinje koja stiže na opasne ulice Njujorka sa nadom u srcu i potrebom da svoja iskustva podeli kroz muziku. Glavnu ulogu će da igra slepa cica koja se zove Elena Valerio.

Pokušala je da sakrije osmeh, ali jednostavno joj nije išlo za rukom.

Super.

- Zar neće glavnu ulogu da glumi Elena Rajder? - upita Džeremi, zabrinut. Šta? - Elena se iznenadi.

- Džeremi, nisam je još pitao. Nije trebalo to da pominješ dok je ne pitam.

O, izvini.

Džeremi joj se mazio o ruku. - Ali udaćeš se ti za nas, Elena, zar ne? Hoćeš li? Ajde, Elena, kaži da.

- Sine, preuzeću ja sad - reče Adam - iako mislim da si uradio sjajan posao do sada.

Nagnuo se ka Eleni. - Nemoj odbiti starog momka.

Smejala se naglas, sve joj je bilo izuzetno smešno.

-

Evo, da se dogovorimo — Glas mu se produbio i približio joj se još bliže, toliko da mu je osećala dah na licu.

- Volim te, znam da je ludo, ali ne mogu protiv toga, tako da je ovo moja molba. Molim te, molim te, molim te, udaj se za mene!

- Udaj se za nas - opet Džeremi promrmlja tvrdoglavo. Elena je znala šta će biti odgovor, smejala se kroz suze. — Slepa super cica kaže da.

-

— Tata, pada sneg.

Adam ga pogleda u ogledalu, ispred koga je pokušavao da veže kravatu kako treba. - Trebalo bi da se oblačiš. Venčanje je za manje od sat vremena.

Džeremi je veselo gledao u njega.

Znam, ali pada sneg.

- Video si ti već sneg. Išli smo na skijanje u Aspen prošle zime i...

- Tata, Elena do sad nikad nije videla sneg, rekla mi je.

Adam zastade. - Stvarno?

Dečak žustro zaklima glavom. - Dopašće joj se, moramo je izvesti na sneg.

- Ajde zovi je, požuri - Adam se smešio, uživajući u entuzijazmu svoga sina. Nekoliko poslednjih nedelja, otkako su otišli iz Nirolija i živeli u Njujorku, postao je druga osoba, otvoren i pun ljubavi i života. To je bilo Elenino delo. Sve dobro u njegovom životu je bilo Elenino delo, a danas će se oženiti njome. Bili su u odvojenim sobama u zgradi za venčanja i pripremali se da ozvaniče svoju vezu. Mnogi prijatelji su ih čekali, neki su stigli iz Nirolija, a druge su upoznali u Njujorku, uglavnom u muzičkoj školi gde je Elena studirala. Za to kratko vreme koliko su bili tamo, već su počeli da prave novi zajednički život. Džeremija su upisali u dobru školu. Adamove ideje za novu produkcijsku kompaniju su zainteresovale neke ljude koji su ga mogli finansijski podržati. Budućnost je izgledala svetlo.

- Hajde - sin ga je požurivao i vukao za ruku.

- Ne možemo, Džeremi, ne bi trebalo da je vidim pre same svečanosti. To je maler.

Džeremi se namršti.

- Mislio sam da si mi rekao da ljudi sami pra- ve svoju sreću - reče nestrpljivo. - Hajde - ponovi, i otrča do prozora. - Samo dođi, pogledaj kako su velike pahulje.

Pratio je dečaka do prozora i iznenadio se koliko su zaista pahulje bile neuobičajeno velike. Visile su sa drveća kao neki ukrasi na popodnevnom svetlu, šljašteći magično. Oblik svake pahulje mogao se videti golim okom.

Nikad nije video ovakav sneg. Za specijalan dan imali su specijalne ukrase.

Gledajući to, shvatio je da je Džeremi u pravu, Elena je morala da iskusi ovo.

A ko zna koliko dugo će da traju.

Dobro - reče Džeremiju, - moramo brzo da dođemo do nje. Ti idi na zadnje stepenice i čekaj, ja ću otići u sobu gde se ona sprema, a ti zvizni ako ne- ko pode gore, važi?

- Važi - reče Džeremi. - Srećno, hajde.

Adam je potrčao uz stepenice i stao kod vrata gde se nalazila Elena. Soba je bila puna ljudi. Znao je da će tako biti. Otvarajući vrata, video je Dina i Nataliju kao i nekoliko žena koje nije poznavao kako pažljivo gledaju da se ispoštuju pravila venčanja. Samo ga je Fabio video i počeo da maše repom. Šta će sad? Cak i ako bude imao psa na svojoj strani, nema šanse da će ova gomila da se skloni i da ga pusti da ode do mlade. Šta sad? Okušavao je da smisli šta bi mogao da uradi da učini da se svi nekako sklone, ali sve što je mogao da smisli bi ga vrlo sigurno dovelo u nevolju, pa bi tu prvu bračnu noć proveo u zatvoru, a ne u bračnom krevetu, a to mu se baš nije sviđalo. Čuvši korake, okrenuo se i video Nataliju koja je izašla da vidi šta on to hoće. - Videla sam kako gledaš unutra, ti nevaljalče - zadirkivala ga je, iako je zaista to mislila, videlo joj se u očima. - Znaš da je to protiv pravila.

- Pada sneg, Natalija, moram da pokažem Eleni.

- Sada?

- Baš sada.

Natalija se namršti. - Da ti kažem, glupo je, ali vidiš, Elena je slepa.

Nasmešio joj se iskreno, trenutno je bio zaljubljen u svakog čoveka na kugli zemaljskoj. - Znam ja to, ali ja sam njene oči, od sada pa do kraja. Molim te, dovedi je ovamo.

Natalija je zurila u njega, a onda klimnula glavom, predomislivši se. - Čekaj - reče saučesnički i, podignuvši peševe haljine, odjuri uz stepenice.

Elena se kretala kao kroz san. Trebalo je da se uda za Adama. To jedva da je bilo moguće, nije verovala, bilo je previše dobro da bi bilo istina. I bila je spremna. Na sebi je imala satensku haljinu, prošivenu sitnim biserima, na glavu je stavila tijaru koja je činila da se oseća kraljevski, i veo koji joj je padao kao bleda izmaglica oko glave. Nosila je bele satenske cipele i u rukama već držala bidermajer, koji je rasipao svoj izuzetni miris svuda po sobi. Osećala se kao princeza, ili kakva kraljica, možda i kao neka izmišljena junakinja iz stripa ili knjige.

- Kao u nekoj bajci... - pričala je sama sa sobom. Natalija stade iza nje i uhvati je za ruku.

- Ti njega stvarno voliš, zar ne? - reče Eleni.

- Natalija, kad bih samo mogla da ti objasnim ka- ko se osećam. On je tako divan, on je...

- Nemoj ni pokušavati da mi objasniš. Sve ti vidim po izrazu lica. - Onda je glasno progovorila. - Pažnja, svi, slušajte! Molim Vas da me nakratko ostavite sa Elenom. Samo siđite dole i spremite se za veliki ulazak. Ja ću ovde sve da sredim. - Nekoliko njih je probalo da protestvuje, ali su većinom krenuli napolje. - Da li se nešto dešava? Da li je sve u redu?

-

Po tebe, draga, sve se završilo kako treba. - Po- vukla je Elenu za sobom i prošaputala: - Dođi, ništa ne pitaj, samo mi veruj.

Na svetu je postojala samo jedna osoba kojoj je više verovala. Pustila je Nataliju da je vodi, pažljivo napipavajući svaki stepenik dok joj je duga haljina šuštala oko nogu. I, najednom, nade se u Adamovom zagrljaju.

Odgurnu ga, teško dišući.

- Ne brini - reče joj Natalija pre nego što je zaustila da kaže kako joj se to ne dopada. - Sve će biti u redu. Samo se strpi.

Nije Elena bila stvarno zabrinuta, zašto bi bila? Bila je sa Adamom, i to je bilo sve što je tražila od života. - Gde ćemo? - upita ga, spremna na sve.

- Idemo u jednu čarobnu zemlju koju su napravili baš za tebe i tvoj specijalni dan, dođi.

Osetila je talas hladnog vazduha dok ju je vodio niz natkriveni deo dvorišta, i sve joj opisivao, učinio da oseti pahuljicu na jeziku, okrenuo joj lice prema nebu da joj pahuljice sleću na obraze. Bila je to magija, hladan, tih svet kristalne magije po njenom licu, i on joj je omogućio da sve to iskusi.

Smejala se, očarana, pridružio im se Džeremi, pa i Fabio.

Kad se začuše orgulje koje zasviraše svadbeni marš, Elena reče: - O, bolje da uđemo unutra.

- Ne, ne moramo unutra. Natalija je genije. Dovešće venčanje nama na noge.

Velika francuska vrata se otvoriše i gosti počeše da kuljaju u dvorište na stazu. Sveštenik se pojavio, otišao do mlade, kojoj je bilo hladno, ili se tresla od uzbuđenja. Natalija prebaci lagan šal Eleni oko ramena, dok su se gosti rastrojavali kako bi svi stali oko fontane u centru dvorišta. Džeremi je stao pored oca, Đino je predavao mladu. I baš tu na snegu poče sama ceremonija venčanja.

-

Elena je osećala kako je peckaju suze u uglovima očiju, ali u isto vreme i jak poriv da se smeje. Nikad nije bila tako srećna. Nikada pre nije osećala takvu nadu u budućnost. Svi prijatelji su joj bili tu, Fabio pored njenih nogu, cela jedna nova porodica, njena. Sijala je od sreće i zadovoljstva. Svuda oko nje je bila ljubav i pahulje zapletene u trepavice. A, najznačaj- nije je bilo to što je u njenom srcu bio divan muškarac. Muškarac koji ju je učinio najsrećnijom ženom u svetu.

- Da - rekla je odlučno i strasno kad je došlo vre- me za to.

- Da — reče Adam.

- A sad da uđemo svi, ili ćemo se posmrzavati - Natalija objavi.

Gosti su počeli da se uzbuđeno komešaju oko ulaza, a mlada i mladoženja su se zadržali u dvorištu, i uživali jedno u drugom, pre nego što se pridružiše gostima. Elena se stopila sa Adamom, u njegovom naručju i uzdahnula dok su mu usne pronalazile njene.

I živeli su srećno i zadovoljno do kraja života - prošaputa joj Adam na uvo, držeći je kao da se plaši da neko može da mu je otme.

- To je obećanje - Složila se i nasmejala. Zašto da ne? Već sad je bila srećnija nego ikada pre u životu, i više nego što je ikada zamišljala da će da bude.

-

By Voki