Trecitrg30

broj 30/2010

Glavni i odgovorni urednik Dejan Matić Urednik Milan Dobričić Dizajn korica Dragana Nikolić Prevod Milan Dobričić

Izdavač Treći Trg Jurija Gagarina 37/63 11000 Beograd +381 69 1979 007 trecitrg@gmail.com www.trecitrg.org.rs www.trgnise.blogspot.com Copyright © Treći Trg

TREĆI TRG

eČasopis za književnost

Broj 30 Godina VII Beograd 2010

WORD EXPRESS

Sadržaj

5

12

17

25

31

Velika Britanija RAMAN MUNDAIR OVEN MARTEL ŠAN MELANGEHL DAVID RAJAN VAN VINKL TOM ČIVERS

33

Slovenija MIRT KOMEL

36

41

46

52

56

Hrvatska ROMAN SIMIĆ BODROŽIĆ SLAĐAN LIPOVEC MIMA SIMIĆ MAJA HRGOVIĆ MARKO POGAČAR

62

68

74

Bosna i Hercegovina SENADIN MUSABEGOVIĆ FARUK ŠEHIĆ ADISA BAŠIĆ

80

Crna Gora OGNJEN SPAHIĆ

84

91

94

97

102

105

Srbija ANA RISTOVIĆ MILAN DOBRIČIĆ ENES HALILOVIĆ JASMINA TOPIĆ PETAR MATOVIĆ DEJAN MATIĆ

108

113

116

119

121

Rumunija ADELA GREČANU JOANA BRADEA RADU VANKU DOMNIKA DRUMEA KLAUDIU KOMARTIN

123

129

132

135

Bugarska IVAN HRISTOV ANGEL IGOV KAMELIJA SPASOVA MARIJA KALINOVA

137

141

146

148

151

153

Makedonija JOVICA IVANOVSKI DŽABIR MEMEDI DERALA ELIZABETA BAKOVSKA IGOR ISAKOVSKI ALEKSANDRA DIMITROVA RUMENA BUŽAROVSKA

161

164

168

171

175

Grčka KATERINA ILIOPULU HRISTOS HRISOPULOS VASILIS AMANATIDIS KONSTANTINOS CAMIOTIS JORGOS HANCIS

177

181

185

189

Izrael NETALI BRAUN URI HOLANDER

194

200

204

207

211

Turska GOKČENUR Č.

JAPRAK OZ NURDURAN DUMAN BARIŠ MUSTEDŽAPLIOLU EFE DUJAN

Napomena

215

Jermenija KAREN KARSLJAN ANAHIT HAJRAPETIJAN

I TA VELIKA BR

NIJA

RAMAN MUNDAIR

www.ramanmundair.com

KULTURHUSET, SERGALS TORG (Štokholm, Švedska) I

Danas imam u šaci celo carstvo; vrhovi mojih prstiju vode moć. Ovo nije samo igra, ovo moj život traći sate. Ovaj rat je umetnost, ova smrt, izmeštanje. Žrtva, koja stvara sredstva pobede.

5 / Treći Trg / Broj 30

Pažljivo se krećemo, provlačimo između crnog i belog, odmeravamo protivnike, postrojavamo zarobljenike, paradiramo promišljenost koja može uništiti vojsku, baciti sveštenstvo na kolena, i ugasiti monarhiju.

II Ovo ovde je demokratija: mladi, sredovečni, proćelavi, dugokosi, golobradi, skockani i odrpani okupljaju se poput ljudi, prave tihe, učtive krugove oko igrača, poput Bogova, u dubokoj koncentraciji, njihovi odlučni Da Vinčijevski prsti spremni nad pokornim figurama.

Nema izbegličkog statusa; svi pripadaju ovde nacije su ujedinjene u igri.

Istočnoevropljani se bore sa Srednjim Istokom, Indija sa Pakistanom, Turskom i Sudanom. Svi muškarci sanjaju šah-mat. U tihim razgovorima, ovi muškarci se podsećaju na druge živote, pretvaraju u Kraljeve, Generale, Biskupe i Političare.

Ali opažam pione i pitam se gde se okupljaju sve žene i deca i koje igre igraju?

KARTOGRAFIJA KOREOGRAFA

6 / Treći Trg / Broj 30

Ovo nisu nesigurni koraci po zemlji nepostojanoj, ova žena oseća tlo pod svojim nogama. Čitaj ovo kao novi ples.

Improvizuj – nađi slobodu pokreta, istegni se i zauzmi teren, useli sve regije svog tela, kreni i koračaj prirodno graciozno.

Označi ovaj uspon šesnaestinkama: Ek, do, teen, char, panch, che, satt, ath, no, dus, gyarh, barah, terra, chaudah, pandrah, sola – Vrte se solarni ritmovi, remete tektonske ploče. Promisli promeni, preuredi, preoblikuj granice kultura da stvore figure pune emotivne geografije.

Ne treba ti pasoš za gipke udove oslobođene uživanjem. Ni viza, ni nacionalnost nije potrebna da voliš dobrotu, polaži pravo na azil ovde: ova planeta svima je utočište. Čitaj ovo kao novi ples deo rečitog pokreta, što hiphopuje i slavi granične prelaze telima što đuskaju od pripadanja, stepuju po ovoj čvrstoj topografiji.

Ovde si podigni svoju zastavu, oseti fank nađi svoj gruv, skači pogo kao pank.

Pevuši i njiši se rege opušteno, pleši valcer oko sveta, preorijentiši se ushićenjem poskočice s visoravni

svima je utočište odfandangaj ovu formaciju nađi partnera, pleši tango, do-si-do loza, kalipso merenge, bangra, danzon

7 / Treći Trg / Broj 30

pleši dvokorak, fokstrot, tvist i okret ovo je kartografija koreografa zavodljiva salsa, ova planeta

brejkdens, bulerias i disko.

Ovo nisu nesigurni koraci po zemlji nepostojanoj, ova žena oseća tlo pod svojim nogama. Čitaj ovo kao novi ples: kartografiju koreografa – ova planeta svima je utočište.

PRIČE SA ŠORMALA1 1 Tu. Čuj, puca led.

Miruj. Neprekidno smo u pokretu. Ovaj put ne vodi nikuda, ovaj put vodi svuda. Jedino što zaista teče je more.

More usamljeno, more, more zavodi, more, more vrišti, more, more oseća, more, more, more. U mojim snovima

8 / Treći Trg / Broj 30

postoji put što nastavlja daleko, daleko – zauvek. Neosvetljen, nezasenjen, ne vidim sebe ali tu sam. Ne-sama, preplavljena sobom, preplavljena ponoći plavom. Nebo me plávi.

Led puca, arktička tundra se stresa, namešta kičme, na dijalektu šalje tajne poruke nervnim završecima u Šetlandu.

Ovde zmajeve linije vibriraju, pucketaju – naelektrisane.

1

Shoormal - na šetlandskom dijalektu mesto na kom se dodiruju more i kopno

POSLEDNJI VALCER 1 Težak gudački uvod, haljina protkana melanholičnom čipkom, nesigurni koraci u neudobnim cipelama.

Nisam navikla da plešem unatraške: ti vodiš, ja sledim, ni blizu tvoje nogosigurnosti.

Pusti mene da to kažem: Ne-prekini čaroliju, ponovo baci čini, ne-popij napitak, kandžama vrati dane.

Nemamo više vremena.

2 Oživljavamo vrtimo se ka poslednjem valceru i sa svakim okretom sam bliže, kao mevlevija: u ekstazi i blaženosti neznanja.

puna tebe – moje uši ne čuju nijedan drugi zvuk kroz ove zidove, tvoji vlažni prsti dopiru do mene, boje me u plavo a tvoje nasilje ostavlja grubu mrlju soli na mojim usnama

9 / Treći Trg / Broj 30

FULA

SEZONA KRVI (4) Danas su deca napustila školske klupe, i postavljala pitanja napolju, na ulici usta otvorenih, glasova prodornih

SINOĆ MI JE PESNIK SPASAO ŽIVOT Dao mi je usta-na-usta polizao poljubac smrti udahnuo mi novi glas koji je šaputao slatke besmislice dok sva gorčina nije isparila Sinoć mi je pesnik spasao život nahranio me gozbom zvuka, zamamnom lirikom ogrnuo me pesmom uljuljkao u narkotični san koji me je probudio Sinoć mi je pesnik spasao život dao mi ritam koji je moje bezverno srce preskočilo naložio vatre na izdahu utolio moju beskrajnu žeđ

10 / Treći Trg / Broj 30

Sinoć mi je pesnik spasao život izvikivao tajne u zagonetkama osvetlio lepotu u tami istkao beskrajne senke od svetlosti Sinoć mi je pesnik spasao život Vodio ljubav flertujući sa mojim ušima Zvukom pobudio moje čulo ukusa Ustima sam oblikovala reči Prstima milovala stranicu

ISTINITA PRIČA O MEDVEDU (Štokholm, 2001)

11 / Treći Trg / Broj 30

Medved je došao sa severa u potrazi za drûgom.

Svi smo bili sentimentalni gledajući televiziju čitajući novine, želeli smo da se skrasi, da nađe ljubav.

Nedeljama je tragao; mi smo sve to pratili.

Prešao je put skroz dole do juga, skoro prešao most.

A onda, neka nevolja sa ovcama, morali su ga ubiti. Plakala sam. Sanjala ga nedeljama.

OVEN MARTEL (1976)

www.owenmartell.com

12 / Treći Trg / Broj 30

DRUGI ČOVEK (odlomak)

[1.1]

Zbog mirisa mu se čini kao da nikada nije ni otišao. Plinast i gust, može da oseti kako mu prži mozak, paleći svoju tugu u njemu i svima oko njega.

Urezujući svoj nepromenjivi otisak u njegove gene. Ponovo ih oživljavajući.

Začuđen, zastaje na trenutak, parkira automobil – blizu glavnog puta, u Ulici Blanš – i razgleda. Pre svega da bi se podsetio: dečaka koji napuštaju školu u šesnaestoj da bi nastavili obrazovanje ispod velikih zlatnih slova M; dece koja prelaze put do poljane posle kuvanih krompira i prebranca za užinu; muškaraca, pre vremena ostarelih, na putu ka pabu. Pokušavajući da pogodi priču svakog od njih dok se pomaljaju pred njim. Jer to je ono što bi oni činili, njih dvojica, zajedno. Dok otvara prozor pogađa ga miris punom snagom: star i nov, svež i sada nepoznat, dva efekta deluju u istim gustim česticama. Razgovarali bi o insektima. Muvama koje su bile velike poput pesnice. Muve koje su sa sobom nosile smrt, razmazujući je svuda. Po odeći na žici, po prozorima, po dečjoj koži i njihovom mladom znoju. Možda još uvek razgovaraju. To nije jedna od onih stvari koje zaboraviš. Smrt i njeni sastavni delovi. Vinil hlorid, benzen, etilen dibromid.

A upravo se muva sada najjasnije seća, i tog međuperioda, između proleća i leta, kada bi se pojavile. Svako drugo mesto privlači posetioce, ovo mesto privlači muve – možda za njihov odmor. Znao bi da su stigle pre nego što bi se pošteno i probudio. Već je topao, vlažan dan, i njegov prozor drhti.

Muve – četiri, pet, deset komada. Stigle bi, misteriozno, tokom noći, i sada bi pokušavale da se probiju i pobegnu kroz staklo. Pre nego što se vrate u sredinu sobe, poput helikoptera u ratu, komešajući vazduh oko sebe. Velike kao pesnica devetogodišnjaka.

A druga stvar vezana za to mesto je što kroz njega svi samo prolaze. Ni ne pomišljaju da se zaustave. Ponekad ga čak ni ne primećuju. Osim kada ga primete i dobiju iznenadan, užasavajuć uvid – pravo u samu suštinu tog mesta. Osećajući priče o muvama i lošem mirisu i vranama koje se skupljaju na svaki svež tovar skinut sa prikolica kamiona. (Neprekidni protok kamiona.)

Kao u onim scenama, u filmovima, kada čovek pogleda u oči prijatelja – prijatelja za kog misli da ga tako dobro poznaje – ali umesto toga vidi celu njegovu prošlost: od onda kada je ubijao Indijance kao dete do trenutka kada

13 / Treći Trg / Broj 30

je ubio ljubavnika svoje žene novim sjajnim nožem koji je kupio specijalno za to. Sećam se kako sam pokušavao da opišem mesto dečaku kog sam poznavao na koledžu. Nije mogao da se seti imena ali se setio pogleda sa vrha. I osećanja: beda. Njegova porodica bi išla putem Vrhovi dolina, praznicima, u Vorvik, i na putu nazad naše selo bilo je beleg: znak da se praznik završio i da će se on sutra ujutru vratiti u školu gde će ga kinjiti. Beleg: da je život nešto što patiš u tišini. Rekao je da je to kao da vidi svoju svest – svoje odrastanje – položenu na mapu veličine života, sa sve granicama i ostalim. I na minut je bio srećan...

E pa, lepo je barem znati da ostavljaš utisak.

Dakle, ovo je moj rodni grad. A ovo sam ja, Danijel, i moj povratak.

Sa beležnicom na sedištu do mene. Za osećanja i utiske. A sada takođe i za dokaze. Započinjem s muvama. „Najbolje od svega seća se muva.“ Dobro.

Fino, kako bismo nekada ovde govorili. A muve jesu velike. I one zagorčavaju život svakome ko živi u gradu Doulais, ovom usranom Doulaisu.

Satima nije izgovorio ni reč. To jest, samom sebi. Tokom celog putovanja bilo mu je dovoljno da vozi u tišini, bez radija, bez muzike. Jednostavno puštajući stvari da stvaraju iznenadne utiske u njegovom umu pre nego što bi jednako brzo ponovo odletele. Seća se kada je prošao pored pumpe Li Delamir i Svindona ali ne i Bristola i svih puteva koji vode do Bata ili Somerseta. Jasno se seća mosta. Mosta Seven. Onog novog, jer se preko njega nije prevezao baš mnogo puta. Može i da se seti kako je pomislio da se i ne oseća kao da je na mostu i da bi mostovi trebalo da budu kao Golden Gejt u San Francisku ili most Verazano koji povezuje Bruklin i Stejten Ajlend u Njujorku. Da bi trebalo da možeš da zaboraviš – makar na tren – da život i zemlja postoje na oba kraja. Ili pre da bi trebalo da možeš da pomisliš – opet makar na tren – da život i zemlja ne postoje na oba kraja... (Pita se da li ova formulacija zaista nešto znači ili ne. Odlučuje da je za sada ostavi takvom. Napokon, on samo zapisuje.)

Dan je težak, topao, sa usamljenim pretećim oblakom. Provezao se pored Kardifa ali nije ni pomislio da se zaustavi. Mogao je da se isključi kod Njuporta ali je namerno želeo da prođe Kardif. Hteo je da premeri grad i njegovo prostiranje. I izmeri svoje odsustvo. Kada se zaustavio na jednom semaforu video je ženu sa ćerkom, tinejdžerkom, kako nose kese iz prodavnice, na putu kući. Osetio je tada da postoji samo to; postojati, živeti. I da je sve drugo samo dokaz našeg pada; mašta koja se otrgla svakoj kontroli.

Danas se oseća dovoljno odvojenim da bi bio objektivan. I odmeren. Da ne bude brzoplet. Kasnije će se odvesti u Kardif, kada bude mogao da ima pravi uvid u stvari. A kada bude tamo moći će da razgovara s njom, smireno i sa sigurnošću. Moći će da je uteši svojim tihim razumevanjem.

Zapisivanje u beležnicu. Geografija. Razmišljanje i poznavanje.

Identifikacija. Geografija uma. I uporedna geografija. Za dečaka na koledžu, geografija je bila razlika između njega kao deteta i njega kao odrasle osobe – geografija donosi njegovu predstavu o sebi samom, i obrnuto naravno. Kao i Doulais, sa jedne strane Mertir, Rimni sa druge, i sva ostala mala sela okolo – sva ta mesta na isti način lociraju svoje ljude. Okna. Nesreće. Socijalistička politika. Sve je to pitanje geografije. Ili možda geologije. Naslage i slojevi.

Zapisujem u svoju beležnicu, usredsređujući se na fizički potez povlačenja olovke po papiru – još uvek ne vodeći previše računa o rečima i značenjima i toku. Zapisujem u svoju beležnicu, pokušavajući da otkrijem kako dalje.

14 / Treći Trg / Broj 30

Težak, topao dan, Danijel se znoji iako mu je okovratnik raskopčan.

Odakle početi? Šta reći? Možeš biti previše odvojen od svega... Aberkenon sa leve, Nelson, Treharis, Abervan sa desne strane. „Distant Drums“ Džima Rivsa bili su na prvom mestu liste kada se planina srušila na školu.

I u ovom trenutku pomišljam, ili pre uviđam, da je Dejvis bio sa mnom sve vreme. Od početka do kraja. I da se on nalazi u korenu svega. I to je potpuno očigledna stvar. Hoću da kažem da je on uvek tu, svuda, i da je to oduvek bilo tako, čak i kada nisam, čak i kada ne mislim baš o njemu. Negde u dnu moga uma, maglovito ali sigurno prisustvo. Uvek je bio tu jer je njegov uticaj značio da nije moguće da ne bude tu. Bio je tu jer sam ga uključio u sebe – prisvojio ga, moglo bi se reći, da bih ga učinio delom svog sopstvenog razvoja.

Išli smo zajedno u školu i čak i sada se sećam tog osećanja. Danas.

Na „povratku kući“. Stižući do kružnog toka kod Aberkenona. Dejvis bi me instinktivno pročitao. Dok pokušavam da se ponašam ravnodušno i smireno.

Nadajući se da je to zapravo isto kao da jesam ravnodušan i smiren. Dok pritiskam gas, motor se guši, pokušavajući da postigne ujednačeniji zvuk.

Ubrzava i seče krivinu – i sam automobil pokušava da postigne istu smirenost.

Kao da zvečeći metal može da čita put, da čita spržene tragove na asfaltu; kao da je hteo da seče krivinu, da ide sto dvadeset kada je ograničenje osamdeset, baš u inat, samo da bi dokazao... Bez brige: istorija, prethodnici, nesreće. Bez brige.

On me je naučio da psujem. Jedne subote popodne, star osam, možda devet godina, gledajući momke lokalnog ragbi tima. Stojeći pored terena, stojeći kao da je pedesetogodišnjak sa psom kraj nogu. „Vi – vi ste prokleto đubre“. Zapanjen da može da izdrži neodobravajuće poglede odraslih. Ili napolju u školskom dvorištu, pevajući jednu od onih koračnica koju vojnici uzvikuju na marševima po poljima. Bila je to pesma o šetnji ulicom Kanal – u Njujorku, saznali smo kasnije, na južnoj strani Menhetna, gde smo zamišljali da možeš da namirišeš deponiju na Stejten Ajlendu kada bi vetar dunuo u pravom smeru (mada je tamo verovatno svejedno bilo dovoljno smrdljivo) – u potrazi za seksom. („Rupom.“) A poslednji stih, poenta, sadržala je u sebi reč „jebati“. I instinktivno smo znali da je to bezobrazna reč. Nisam sebe mogao da nateram da je izgovorim. I opet, zapanjenost: Dejvisom, koji je viče iz sveg glasa, uživajući u njoj. Desetogodišnjak, peva pesme o kupovini seksa na ulicama Njujorka. Bili smo između dve doline u južnom Velsu. Bog zna odakle nam je to došlo.

Ali kada sada o tome razmislim, nisam siguran da zavisnost nije zapravo bila neka vrsta strahopoštovanja ili iskonski strah koliko i direktan uticaj. Nisam sebe mogao naterati da izgovorim te reči – ali putanja je već bila ucrtana. On je određivao pravac. Neki ljudi vode, drugi – većina – prate. Neki ljudi, veoma jednostavno, dobri su u impresijama.

Odvojen od svega. Gledajući sa sigurne udaljenosti. Oduvek je imao puno sigurnosti, samopouzdanja. „Ko ga jebe,“ kada je imao trinaest, četrnaest. Plašio me je – tako je, to je bilo to – način na koji je mogao biti tako hladnokrvan. Ali ne onako kako bi slatka mala američka deca razumela tu reč: kul.

I tako, danas imam utisak da me je Dejvis instinktivno video onakvim kakav jesam. Odmah smo postali prijatelji – ne sećam se vremena kada

15 / Treći Trg / Broj 30

nije bio u blizini – pa mora da smo se u tih prvih nekoliko nedelja razumeli, usput određivali model prijateljstva, ili još jednostavnije od toga, model kako ostvarivati prijateljstvo sa nekim, model koji je trajao, pa, zauvek: da će on voditi, da će on sve preuzeti na sebe, biti na čelu, i da ću mu ja to dozvoliti. I da ću ga gledati sa nekom vrstom divljenja, češće sa nego bez, jedino što se otišlo dalje od toga: nikada se zapravo ne prelivši u zavist, ili čak nagoveštaj sumnje, više kao shvatanje, koje neka deca izgleda steknu, da je on bio neko ili nešto što ja nikada ne bih mogao da budem.

Danijel je takođe jedan od onih polu-sujevernih ljudi. „Funkcionalno sujeveran,“ mogli biste reći. To jest, on voli da testira sebe. Ako uspe da siđe do kraja stepenica dok se vrata njegovog stana ne zatvore, onda će dan proteći dobro. A voli takođe i da vidi stvari; da ih iskusi direktno i specifično.

Ako očekuje posetioce, na primer, voli da otrči na prozor iznad ulaznih vrata, na stajalište, da bi ih video kako izlaze iz auta dole na ulici. A ako mora da ih čeka da stignu onda voli da odbrojava unazad od deset, govoreći sve vreme sebi da ako dođu tokom odbrojavanja, on može da očekuje Dobre Stvari.

Ponekad, ako se oseća kao da bi mu dobro došla pomoć, ako ga nešto posebno uznemirava, nagradu napravi malo specifičnijom. I nakon što bi stigao do nule, ako osoba nije stigla, on ponovo počinje da odbrojava. Ali ovoga puta nagrada za tačno vreme malo je manja. I dalje je to nešto dobro, i dalje je vredno posedovanja, ali je malo manje.

On oseća kako mu je lice potpuno prirodno podeljeno na dva dela. Na levoj strani, njegovoj levoj, on vidi svoje roditelje; opuštena brada njegovog oca i visoki obrazi njegove majke. Ali desna strana pripada samo njemu.

Njene crte izgledaju na neki način kompletnije; stoje na sopstvenim nogama, takoreći, bez potrebe za kontekstom. Kada se slika za pasoš, pomalo se okreće tom stranom prema objektivu.

Živi u Redingu ali je zapravo to samo mesto gde se vuče njegovo preostalo vreme. Sigurno ne u smislu da ga je odabrao i skrasio se. U stanu u jednoj od onih kuća koje uvek vidite na slikama iz Drugog svetskog rata. Redovi i redovi poluzasebnih kuća, sa urednim vrtovima i stazom koja vodi do vrata, koja se nalaze na bočnoj strani kuće ali koja svi zovu prednja vrata. Njegov stan gleda préko puta. Radi u srednjoj školi u gradu, predaje engleski. Najbolja strana toga je što ima dosta slobodnih dana. Sada je kraj avgusta, dugi letnji raspust, što znači da može jednostavno da uskoči u auto bez prethodnog planiranja. Živi sam ali poznaje neke od ljudi u drugim stanovima dovoljno da svrati povremeno na šolju čaja. Ili da na njih viče kroz zid da „malo utišaju“.

Ali stičete utisak da sve ovo nije preterano važno. Čak i sada, kada jedva znate bilo šta o bilo kome od nas – meni, Dejvisu ili Ani. I zaista nije. Ovo su samo simptomi veće slabosti. Dobra reč. A ta slabost se upravo, u poslednjih nekoliko dana, rascvetala u pravu bolest. Zato se Danijel našao na povratku iz Redinga u Doulais, svoj rodni grad, odakle će krenuti za Kardif.

Dakle, nazad na put za Doulais. Na trkačku liniju po krivini. Dve kolovozne trake sa svake strane i travnata površina u sredini. Igra se banderama pored puta. Pokušava da tačno odredi pola sekunde – čak i manje od toga, tren (to je tačan naučni termin – nisam to znao), tačno stoti deo sekunde – kada tačno prepolove auto, sekući ga na dva dela svojim senkama.

I tada, iznenada, još jedan trenutak prepoznavanja. Ovoga puta Danijel prepoznaje Dejvisa. Brzina automobila, njegov ugao na putu i ceo njegov

16 / Treći Trg / Broj 30

fizički odnos sa metalnom konstrukcijom. Čvrstoća njegovog stiska na volanu, napetost u njegovim leđima dok se naginje napred, uvek tako pomalo, da bi se koncentrisao. Novčanik mu se zabada u nogu kroz džep. Sve to pojačava osećanje. I ne mora više da zamišlja jer je to sada stvarno. Ne mora da se trudi da se stavi na Dejvisovo mesto jer je ove sekunde to konkretno iskustvo.

Ove duge, neodoljive sekunde. Odjednom ima osećaj da sve to zna...

I zato pitanje, odmah za petama: Šta činiti?

Hmm, budi jak, brate Danijele. Drži se čvrsto. Sačekaj da osećanje prođe.

ŠAN MELANGEHL DAVID (1977) TREĆA STVAR (odlomak)

Imam gorak ukus u ustima. Ne da mi da zaspim. A nema mnogo svrhe ležati u krevetu budan, zar ne? Negde oko tri skoknuh dole da napravim sebi čaj i sendvič sa džemom. Ustao sam ponovo u petnaest do šest, kao i obično, i napravio doručak na brzinu. Zatim sam spavao na stolici – do jedanaest, zamislite. Postao sam malo slab na nogama. A znate li šta sam uradio? Pojeo sam sirovu slaninu.

Nalazio sam se na pola planinskog uspona, i tada sam pomislio – nisam skuvao slaninu. Gotovo sam siguran u to.

Loš ukus je još uvek tu, kao da mi je jezik pocrneo. Kada sam išao u školu, to je značilo da si lažov – crn jezik.

Govorim o stvarima kao što je slanina kada ti doktori i zvaničnici svrate.

Njima je potrebna provokacija. A onda kažu, „Pa, gospodine Ovens, zar niste mogli da okusite razliku?“ kao da je to smak sveta.

Oni dolaze ovde da traže dokaz da gubim kontrolu nad stvarima. Da pitaju, „Šta znate o Di tog-i-tog datuma.“ Takve stvari. Samo pokušavaju da me prevare. I čačkaju, traže da vide boju moje kake – oni to zovu „izmet“.

Danas u ovom svetu ne možete živeti bez dokaza. Dokaz da sam star, lud i opasan, to oni pokušavaju da iščeprkaju. Sasvim drugu vrstu dokaza imam za njih.

Kažem im: ja sam plivač, u formi sam, i idem ka toj Di u kupaćim gaćama da ovim telom obavim auto-test.

„Kada?“ pitaju.

„Kada niko ne gleda,“ kažem. Samo čekam da me neka budala optuži da činim svet opasnijim mestom.

Kažu mi da ne bi trebalo da čačkam mečku. Samo da živim svoj život.

Bez ljubavi, ako sam zapeo da živim tako. Mnogo ljudi je živelo bez ljubavi; nijedan bez vode. O tome sam u poslednje vreme mnogo razmišljao. Ali šta sam ikada radio, osim plivanja i borbe za pravdu?

Dakle, to je ono što želim da uradim: da se predstavim na pravi način.

Ne zabeleškama, („Izmet: tečan. Koža: suva.“) Ne biste bili nimalo pametniji da to znate. Dakle, pređimo na pravo predstavljanje. Čovek nosi dokaz na svom telu, znate: gde je bio, šta je radio, kako je voleo, svoje priče – kao i sve

17 / Treći Trg / Broj 30

drugo. A ovi prokleti doktori ne obraćaju pažnju na pozadinu. Dakle, ovo sam ja: Džorž Ovens.

Nisam šampion u plivanju ili tako nešto. Mada sam visok, vižljav neki bi rekli, i oduvek sam takav. Dobra građa za plivanje, od kada sam rođen.

Dugačke bebe, mi Ovensi, svako od nas, moja deca i deca moje dece svi iz istog kalupa. A imam i koji gram talenta; tonu energije. Oh, i primesu zavisti takođe. Zavisti prema ribama. Ili pre vidrama, zapravo. Naše rođake, vidite, vidre, sisari kao i mi, ali skliznu u vodu i van nje, iz jednog sveta u drugi, bolje od nas. Morate da se divite tako jedinstvenim bićima, zar ne? Tako marljivim i nestašnim. Moramo pozajmiti nešto od njih, bolje razumeti. Šta smeta ako me bole mišići, ako sam udario koleno o kamen na rečnom dnu? Važno je ići. Čujte:

18 / Treći Trg / Broj 30

Voda je H2O, dva vodonika, jedan kiseonik, Ali postoji i treća stvar, koja to čini vodom I niko ne zna šta je to.

Ovo sam čuo pre mnogo godina, u nekakvom govoru nekog Patrika nešto sa Univerziteta Bangor kada je održao govor nakon žiriranja za ’Stedvod ovde u Hlanu. Zaboravio sam ime pisca jer sam bio prezauzet slušanjem. A i imao je takvu mekoću u glasu, u načinu čekanja da se svi potpuno utišaju pre nego što počne. Sva sreća da ga niko nije ubedio da postane propovednik, sa takvim glasom.

I od tada tražim tu treću stvar. Tražio sam u biblioteci u Bali: ni traga. Ni u Dolgehlau. Ni bibliotekari nisu ništa pametniji. Sve dok jednog dana jedna Nanina knjiga nije pala i otvorila se dok sam raspakivao njene kutije u novoj kući, i eto ga – D. H. Lorens – nudeći mi se tako, na desnoj stranici. I možda sve što je trebalo da uradim svih tih godina bilo je da upitam svoju ženu.

Ta treća stvar je ono što tražim. Pa i ne tražim puno, zar ne?

No, vratimo se mom opisu, kako bismo na pravi način dopunili sliku.

Moja koža je bleda, uvek u opasnosti da izgori na suncu, ali je moja kosa crna kao gavran, nije riđa kao što biste pomislili zbog moje kože. Ali negde u porodici postoji i riđa. Mamina strana. Sa druge strane planine. Taj deo sveta činili su sve sami hajduci, zvani Redhed Brigands, Gwylliaid Cochion iz Mauduija, kako oni kažu. Ali ona je bila gavran poput mene. Ni trunke belog u njenoj kosi kada je otišla: sva belina bila je u njenoj koži.

Imam njene trepavice, ili barem ženske trepavice: duge, dovoljno da neprekidno udaraju o staklo mojih naočara, tako da pomislim da mi se muva zaglavila između stakla i očne jabučice kada god trepnem. A žene mi zavide. Moja ćerka, njene prijateljice, sve one, a jednom i žena u autobusu za Aberistuit. „Bogamu,“ rekla je, „pravi ste srećnik,“ kao da sam imao nešto zaista korisno poput nosa koji može da nanjuši tartufe ili očiju koje vide kroz zid. Onda mi je ponudila tvrde bombone, zatrpane na dnu njene papirne kese, i poglédala bi me svaki čas, preko svog časopisa, proveravajući, na neki način, za slučaj da moje trepavice nestanu. Lično, mogu smisliti praktičnije stvari za naslediti.

A moje šake – Nan je imala slabost prema mojim šakama. Čudna je bila.

Ne mogu reći da su išta posebne, po meni.

„Pa nemaš baš šake za branje borovnica, zar ne?“ rekla bi, i položila svoju šaku na moju poput šake lutke na tanjir.

19 / Treći Trg / Broj 30

Ne, sigurno nemam. I eto nje, prilično oduševljene sobom pošto sam ubrljao svoje prste nakon celodnevnog sakupljanja. Odmahnula bi glavom u tišini, gledajući me kako pravim veoma, veoma tamnu ljubičastu smesu umesto da napunim pola kante borovnicama, dok bi ona za isto vreme napunila punu. Zgnječio bih isto toliko paukova koliko borovnica. Ta mala bića, sa namerom da budu ubijene. I tako, vidite, crni šećer dao mi je rudarske šake. A imam i ovaj kopljasti ožiljak na levoj šaci zbog koga pomislite da je moj palac nekada visio potpuno odvojen od šake.

Ali ipak, Nan je volela ove šake. Udala se za njih više nego za bilo koji drugi deo mene. Tu počinje veza: držanje za ruke ili držanje malih prstiju poput jadca. Stavljanje jedne na drugu na slikama, milovanje, razmena prstenja, stavljanje jedne na drugu u bolnici, milovanje.

Vidite li? Šake su ta stvar. I ribali bismo jedno drugom šake nakon skupljanja borovnica, sve dok ne bi pulsirale crvene. Sada ostavljam crne brazde – one koje bi trebalo da predvide kakvu ću budućnost imati – duboke crne linije – ali nema mnogo svrhe bilo šta sada predviđati. Pa, tako je kako je; devetnaest godina je prošlo od kako sam doživeo takvo ribanje. Ako je trebalo da umrem od slomljenog srca, to bi se do sada sigurno dogodilo.

Barem ponekad osetim vodu dok plivam.

Postoji jedna stvar koju nikad nisam čuo da je rekla, nijednom: plivačke šake.

A kako stoje stvari sa ostatkom mene? Moram reći, bez odeće, izgledam sasvim u redu. Na meni se vidi rad, mišići. To je plivanje – o tome već znate – ono vas izvaja. A mogu da prepešačim Beruin od doručka do čaja, a da ne klonem, samo sa tartom Mr Kipling da me održava, što je prilično za nekoga ko je upravo napunio devedest dve. Kolena su mi deblja nego što su bila. Koža mi je veća, telo manje. Ali prilično sam čio: u meni ima još dovoljno snage.

A od 1938, imam jednu drugačiju venu koja se penje uz moju levu ruku.

Bila je to sudbonosna godina. Zima 1938. Vratiću se na to kasnije.

Neobično mi je opisivati sebe bez odeće. Možda bi mi bilo manje neprijatno da vam se pokažem. Čini mi se kao da prolazim kroz slajdove svog života, govoreći: „To sam ja u Hlanforu, a ovo sam ja u Bali a ovo sam opet ja.“ Tako nešto. Oprostite mi. Obično sam prilično stidljiv, i glupav. Pričanje me čini ogoljenijim nego išta drugo.

Ta vena o kojoj sam govorio: ona je zaista nešto posebno, izdiže se čvrsto na mojoj ruci, čak i ako nisam plivao ili podizao vunu ili bilo šta što bi mi ubrzalo puls. A ako pažljivo pogledate, primetićete da ona počinje na dnu linije života na mom levom dlanu, poput potoka. Pretvara se u čvornatu gromuljicu na zglobu poput Hlin Tegida, i baš kao što to radi Di, okreće u luku kroz Edeirnion, od Hlandrihloa do Glindavrduija. Nakon toga se ispravlja, prema Farndonu i Česteru, deleći se u stotine hiljada minivena preko mog mišića gde se ta dragocena voda gubi u morskoj vodi.

Gledao sam je naporedo sa mapom i njihovi oblici su previše slični da ne bi bili povezani. To nije čudo, zaista.

Na sidnejskom univerzitetu sprovodi se nekakvo istraživanje, o uticaju krajolika... ne krajolika, oprostite na mom izrazu – vode, vode, vodo-lika!

Njegovog efekta na ljudsko telo. Moja unuka, Keri, pročitala je nešto u Sidnej Morning Heraldu i poslala mi. Izgleda da ih tamo sve to sunčano vreme i vodeni sportovi čine svesnijim svoga tela. Kada bih samo mogao da poživim

20 / Treći Trg / Broj 30

dovoljno dugo da vidim rezultate tog istraživanja, to bi zaista bilo nešto za moju istraživačku fasciklu.

A to me vraća na 1938, kada je vena počela da se pokazuje više nego jasno. Od tada, vlasnik sam reke Di. Da, ja, Džordž Ovens. Prema zakonima naše zemlje. I imam gomilu činjenica da dokažem tu tvrdnju.

To je više smetnja nego korist, ponekad. U kasapnici, jednom, na primer; ispričaću vam to. Bilo je to negde ’92. I tek sam se bio preselio u kuću u selu, napravio zbrku od svog života po bilo čijim tuđim aršinima. Nan je otišla – to je druga priča. Ali čega nema – nema, pa nije bilo nikog da se brine o meni nakon plivanja ili da smiri svađu. Barem još uvek mogu da odem da plivam i budem na taj način ponekad s njom, u nekoj vrsti komunikacije.

Baš sam govorio kasapinu, Ediju Rudenu, da je bio genije kogod da je napisao reči „Radije bih bio čekić nego ekser.“ A on se složio sa mnom iz sveg srca. Cvrkutav koliko samo može da bude. Postoji način da se ljudima kaže ono što žele da čuju, zar ne? I da pomisle da ste pre svega vi genije jer ste to rekli. A koja je svrha biti mrzovoljan u redu u radnji, recite mi? Moramo da budemo tamo, zar ne? Tu nema izbora. Jednostavno sam brbljao da mi prođe vreme. A on, kasapin, još uvek je pričao i pričao o Sajmonu i Garfanklu, kao berberin o svom psu.

Atmosfera je bila prilično vesela, dok sam stajao ispred obezglavljenih pilića iza stakla, a on sekao govedinu sa druge strane. Bio je toliko zadovoljan, pokazivao je na mene, kao da je govorio „Ti si faca, pravi si, odličan, na mestu,“ te stvari. Naravno, nož mu je još uvek bio u rukama – čudno kako jednostavan prijateljski pokret može izgledati svirepo. Svi su se sa moje strane tezge odmakli za korak. Pretpostavljam da srećan čovek s nožem ne izgleda nimalo bezopasnije od besnog.

Zadovoljio bih se time da stojim tako i pevušim delove Sajmona i Garfankla, čekajući svoj red. Ali razgovor je skrenuo na Di, kako to stvari ponekad rade bez upozorenja, i „Kako možeš da poseduješ reku? Možeš li to da mi objasniš?“ reče on, „Jer ne možeš, zar ne – posedovati reku...?“

„Možeš,“ rekoh.

I eto nas ponovo. Oh, mogu da vam navedem listu ovakvih besmislenih pitanja. Jer upravo to oni rade, svaki put: ljudi postave pitanje koje već uključuje ono za šta misle da je odgovor. Ne ostavljajući mi prostor za moj odgovor: za bilo kakav odgovor. I ostavljajući me da se osećam jednostavno glupo. Oni mogu da misle da ne razumem igru koliko god žele, ali ja je razumem.

Trebalo bi to da zna. Na kraju krajeva, kasapin nije niko drugi do Tomov nećak – „Rudenova kasapnica“ velikim crvenim slovima na prozoru.

Tom Ruden, koji je imao značajnu ulogu u parcelisanju kada su mi i dodelili Di, bez sumnje! Zato bi trebalo da je kasapin, više od bilo koga drugog, nasledio razumevanje za moju situaciju.

„I šta uostalom podrazumevaš pod „reka“? Vodu u njoj ili zemlju koja je drži?“ To je pitanje koje mi postavlja, po stoti put. I samo što ne kažem: kokoška; jaje! Kokoška; jaje!

„Jer niko ne poseduje vodu, a ti, sigurno, ne poseduješ nikakvu zemlju nigde.“ I tako mi je on govorio, jednostavno tako, „To nema smisla, Džordže.“

Daću mu ja smisao. Misli da može meni da drži lekcije o prirodi reke!

A on ne razume najjednostavnije stvari; ne, još gore, odbija da razume. Ovo je ono što bih želeo da kažem, ovo je ono što ljudi ne razumeju: reka se sve

2

Stih poznate velške dečje pesme koji znači „voda u reci i klizavo kamenje...“

21 / Treći Trg / Broj 30

vreme pomera. Njen pravac se menja, kao da je nekada dobila brz udarac levicom. To je ono što bih ja želeo povremeno – dobar zamah preko tezge s pilićima. Ali to je ono što reka radi: ona troši zemlju. I potrebno je toliko vremena da se to dogodi da niko ne vidi razliku iz dana u dan. To je kao gledanje kazaljke sata. Da li je iko ikada video taj pokret? Ali ona je ista reka, čak i tada.

Ono što se dešava u dubokoj rečnoj okuci, vidite, jeste napad vode na spoljašnju ivicu potkovice, na neki način, i voda se tare o nju dok se ova ne zdrobi i ne padne u vodu. Okuka tako postaje dublja i dublja dok, jednog dana, poplava ne učini da reka slomi vrat okuke; napravi prečicu i usamljeno malo jezero gde je do tad bila okuka. To vam je reka: poput do zla boga spore zmije koja se kreće kroz travu godinama, ako je ostavljena sama sebi.

Pravi smicalice. Nestaje, pomera se, narasta. Ali to je ako. Ako je ostavljena sama sebi, a da budemo iskreni, obično nije. Razmislite o Di – imate slapove Potkovice koji izgledaju savršeno i simetrično, usmeravaju vodu iz reke u kanal, pa Bala branu koja kontroliše Trouerin vodu dok ulazi u Di, i vražje kanale ka kraju Di, iza Čestera. Teško da su prirodni.

Hoću da kažem ovo: reka nije samo njena voda. Niti samo njene obale.

Ona je spoj te dve i treće stvari. To nema nikakve veze sa cenom vode ili prava na ispašu. Ali pokušajte da to objasnite, mirne glave, čoveku koji je već ljut, dok ljudi u redu čekaju svoje kobasice!

I više od toga, kako objasniti takvom čoveku? Pokušao sam; prilično sam se zasitio pokušavanja. On je stari balvan i ništa više. Tada on postavlja ono drugo pitanje: da li posedujem vodu kada se voda nalazi u moru? Kada je voda oblak? Do tada se već zabavlja – recituje mi svoj čas poznavanja prirode kao da ja te stvari ne znam. Rečna voda u morsku vodu, isparavanje, oblaci, kondenzacija, kiša – opa-la! – reka – dwr yn yr afon a cherrig yn slic2.

Veoma mudro. Čovek je položio malu maturu i vodi radnju.

„Kako znaš koji je oblak tvoj, pored bilo kog drugog, i koji deo kog oblaka?“ Započinje nekakvu igru pokazivanja kroz prozor. Nekakav šou, pokazujući, „Pogledaj – tamo.“ Sve više i više ljudi stoji u redu. A on pokazuje na ovaj kumulus i onaj stratokumulus i kaže, „Šta mislite, gospođo Pati Hjuz?

Da li Džordž kaže da poseduje onaj pramen oblaka, ili onaj?“ Nije da joj daje šansu da otvori usta, a kamoli da da svoj doprinos. „Dragi moj Džordže, mora da ti je prava muka da pratiš svoju Di!“ Zatim pita da li idem okolo i polažem prava na kišne kapi kao post-Di, „Hej, ta kap kiše je nekad bila u Di, znači moja je. Da se nisi usudio da joj staneš na put.“

I do tada su se svi odmakli od mene kao da ja – a ne on – mašem nožem, i kao da sam ja na ivici pucanja. Ali ipak se smeju – u svoje pesnice, smeju se jer zaista – kasapinova uzrujanost je budalasta i zaslužuje više od kikota.

Zamisao zaslužuje grleno ha-ha, pokazivanje svih zuba, zar ne? Razmislite – neko ko luta okolo tvrdeći da poseduje kišu? Ali on ne shvata: ja se zapravo slažem s njim oko toga. On je budala ako misli da sam ja takav. Da ne shvatam čak ni šta je reka.

A on kaže: ukoliko samo dobro promislim – ja, zamislite – na svetu postoji samo tolika-i-tolika količina vode i sva se reciklira. I on mi, pokušavajući da bude neka vrsta učitelja kaže to, spustivši odrezak, skinuvši rukavice, ispruženih ruku i sve to.

22 / Treći Trg / Broj 30

Dakle, još od kako je svet stvoren, blizu je pameti da je svaki pojedini mali molekul vode na svetu proputovao od Diahlta do mora barem jednom, poput krvi koja kroz vene kruži po telu, reče on. Ćušnuo je kap krvi na stolu za sečenje vrhom svog noža i pokazao na stari poster isečene krave i njene utrobe.

Voda u reci: krv u telu. Postoji samo tolika-i-tolika količina. Njegov dokaz je dobar. Ali njegova upotreba tog dokaza je iskrivljena. A njegov argument ne drži vodu – oprostite na izrazu! On čak nema ni osnovnu ideju o razlici između vode i reke. Nešto neobjašnjivo se događa kada voda sretne vodu. I kad krv sretne krv, takođe, mada to ima svoje ime: porodica. Tako svet funkcioniše.

„A ako je tako,“ kaže, „ti poseduješ svu vodu sveta! Svu vodu, na celom svetu, zamisli! To jest, ako ti uopšte poseduješ vodu koja je nekad bila u Di.“

To je to. Voda. I voda u Di. Dve potpuno različite stvari. Pa, odgovorio je sam na svoje pitanje, samo da je slušao. Negde duboko u sebi, on je znao da je potrebno više od vode da bi se napravila Di. Ali bio je prilično spreman da zanemari svoj instinkt; čvrsto se drži onog u šta treba verovati. Tip dečaka koji bi stavio ruku u vatru ako bi mu neko rekao da će sve biti u redu, čak i ako mu jedan mali delić mozga kaže drugačije.

Jednostavno mu se ne sviđa što sam ga sprečio da peca, mnogo puta, to je sve. Ali imam potpuno pravo da zabranim svakome ukoliko mi se tako svidi, kao vlasnik paba. A i ne sviđa mi se njegov izgled.

Kasapin je završio s pakovanjem mog odreska, „Jedan odrezak za jednog,“ reče, tresnu ga na staklenu tezgu i pogleda me. „Kao što rekoh, Ovense. Nema smisla.“

U školi u Hlanu, iznad sata u glavnom holu nalazila se metalna ploča, sa poslovicom: gorau arf, arf dysg. Ako želite da se latite oružja, vidite, najbolje je da se prihvatite obrazovanja. Ukoliko ste slučajno naučili tu malu činjenicu, sve ostalo će uslediti samo. Morate da pokušate, da istrajete u pokušajima, ali učenje je rupa bez dna. A i nisu svi išli u školu u Hlanu. Ali čak i oni koji jesu išli, kažu „Pa šta?’“Pa šta! Oni veruju u svog Boga i svoju zemlju; oni nikad ništa ne dovode u pitanje.

A ja? Moram da nosim na plećima odgovornost za reku u sred svega ovoga. Bez obzira na kasapinovo sarkastično, „Jes’, jes’!“ ili bilo koga drugog ko me izaziva – svako – – ne smem da izgubim pribranost. Ili se barem moram truditi da je ne izgubim. Da li je nemoralno reći, „Ja nju posedujem“? Ja je zaista posedujem. Drugi ljudi imaju velike automobile, odlaze na egzotična putovanja ili – oh, ne znam – imaju odeću koja izgleda potpuno nova svakog dana. A ja imam moju reku. I izvinjavam se ako je insistiranje ružna stvar ili zvuči – kako ono kažu? – materijalistički – kapitalistički.

Ukoliko me naterate da budem potpuno iskren, morao bih da kažem da ne dižem frku samo zbog svoje dužnosti. Ja nju posedujem, pa bi mi trebalo biti i dopušteno da je posedujem. Ljudi danas idu na sud zbog manjih stvari.

Svađe oko pedlja zemlje sa jedne ili druge strane žive ograde između kuća i tome slično. Pa da li je iznenađenje što psujem svakog ko kaže, „Ne, ti ne poseduješ boginju reku,“? Nešto čija je vrednost iznad vrednosti novca, nešto vredno raspravljanja?

Ali ne vredi govoriti nekim ljudima. Vidite li zašto mi je dosta ovog tupavog sveta?

U svakom slučaju, tog dana u Edijevoj radnji, ono što sam učinio bilo

23 / Treći Trg / Broj 30

je da odustanem. Odustanem, odstupim i ugazim desnom čizmom pravo u kutiju jaja – samo bi kasapin poput njega slagao jaja u mekim kutijama na podu! I tako sam otišao, bez svog odreska; prošao pored svih dok su čekali svoje porudžbine i mrzeo baš svakog od njih. Njih i njihove plastične kese i ručna kolica i korpe koje su udarale o moja kolena i sebe koji sam samo želeo napolje odatle sa svojom užumančenom petom. I odvezao sam se.

Smisao! To je ono što im je potrebno, ako im zakon sam po sebi nije dovoljno dobar.

Razgovarao sam sa advokatom pre više godina, budući da nisam mogao da izbegnem takvu vrstu konverzacije. Naterao me je da malo posedim i dao mi pristojnu šolju čaja – lepo od njega – advokat koji je vređao advokate, nazivao ih imenima kao „ovcoglavi majmun“ – to vam se mora dopasti – i čovek koji bi nosio kravatu samo kada to nije mogao da izbegne. Sud i kapela kao i svi drugi. I tako sam zakazao sastanak s njim u njegovoj kancelariji a on me je odmah sproveo u sićušnu Sobu za savetovanje, ne veću od toaleta u pabu. Stavio je obe šake na sto i možete li zamisliti šta je rekao?

„Džordže Ovense, imate tešku situaciju; veoma tešku, verujte. I jedino što vam mogu savetovati, kao advokat, je da nikada ne bi trebalo da mešate zakon sa pravdom.“

Zavalio se u svoju stolicu i to je bio kraj. Nije mi naplatio ni paru.

Kada razmislim o tome, siguran sam da poznajem i njegovog oca. Dečak iz Hlangenoga. Dobra porodica.

Nakon toga, u tajnosti, uzeo sam fasciklu i počeo sa prikupljanjem činjenica. Jednih o zakonu i drugih koje su odvojene od zakona. Do sada je to već debela fascikla, širine tog polurazvijenog kasapinovog čela.

Daću im ja dokaz. A ako niko ne sluša sada, jednog dana, kada me ne bude, ova fascikla će ostati. A otkrio sam stvari u koje nikada ne biste poverovali ako je ne pogledate. Žuta je. I nalazi se u tajnoj fioci u hrastovom kuhinjskom kredencu. Do nje se dolazi iz unutrašnjosti četvrtaste fioke s leve strane. Članak iz Sidneja, na primer, nalazi se pod „Ovaploćenja vode i zemlje.“

Ponavljam sebi one advokatove reči, da svet učinim boljim mestom.

Kako bih prokleo ljude i njihove male živote, svakog u toj radnji i na svakom drugom mestu gde ljudi ne slušaju.

A možete li zamisliti? Gospođa Kakogod Da Se Zvala došla je posle sa mojim odreskom, i ipak sam se osetio pomalo loše što sam bio toliko ljut na nju ranije, posebno što je morala da skrene sa svog puta do mene. Ona je iz Sarnaja, čini mi se. Viđao sam je tu i tamo. Ali ne mogu se ni za živu glavu setiti gde je stajala u radnji. A mora da je znala ko sam, ili barem kako da me pronađe. To se događa kada posedujete reku i kada ste stariji praktično od svih koji još stoje miljama unaokolo. Samo jedan ja i svugde samo bebe.

Čak je i platila moj odrezak, gđa – ta žena. I odbila da uzme i peni ili šolju čaja za to. A nije morala, zar ne? S obzirom da je bila jedna od onih koji su mi se smejali, povrh svega. I tako sam stavio čajnik da skuvam dva čaja – želela ona čaj ili ne, čaj je ono što će dobiti. Objasnio sam joj o svađama tog tipa. Da im se ne mogu odupreti. Da se događaju, čak i kad je zakon na mojoj strani. Pokušao sam da joj objasnim srednjovekovni Houel Da zakon, da je sve o zakonu jasno u njegovim knjigama. Ali reći joj „Houel Da“ bilo je isto kao reći „Bin Laden“ nekome u šezdesetim. Ni blage ideje. I otišla je pre nego što je čaj provreo.

24 / Treći Trg / Broj 30

Ne postoji ništa gore od šolje čaja u hladnoj kući da bi neko postao svestan sopstvenih poraza. Grozan sam, znate, kada sam takav. ljudi se ne usuđuju da me sretnu na tom delu puta od Bale do kuće. Jednom sam zamalo ubio tatu, vozeći brže nego što govno sleti s lopate, i to tačno sredinom puta.

Pa, neka me je stid. Neko mi je i tada ušao pod kožu, bez sumnje, sludevši mi glavu rekavši da ne posedujem Di. Hvala bogu na kočnicama. Potpuno sam svestan toga da sam ja kriv, da vozim kao divljak na putevima. Ali nemojte nikome reći, ili se kladim, pre nego što kažete Toni Bler, neko će reći da sam prestar i da nisam u formi. Postoji opasnost, znate, stvarna opasnost da će mi oduzeti dozvolu. Šta bih tada radio?

RAJAN VAN VINKL (1977)

ryanvanwinkle.com

BEZ NASLOVA „Mislim da je more beskoristan učitelj“ Meri Houv, Niotkuda

Kako sam gledao u tvoje oči kao da one nisu bile ništa do talasi a sve što sam naučio od mora je da je uzimalo pesak i nikad nije govorilo o onome što sam ja hteo i kada nam je trebalo hladno bilo je hladno i kada nam je trebalo toplo bilo je samo radio signal iznad zvuka, koji nam stiže slab sa Long Ajlenda i kada je tebi trebalo toplo pogledala si u moje oči i rekla Ljubavi, tvoje ime je tama a ja rekoh da to nije moje ime, to je ime moga učitelja, mora, ili pak ribara koji baca želje u talase celu noć a njegova žena drži svetlo upaljeno pa ugašeno i sve što smo on ili ja dobili ikad od mora bio je rečnik za koji novine kažu da se iz dana u dan sve više i više smanjuje

OKEAN KOJI NAZIVAM SVOJIM

uzima našu kosu za jedro. Okean koji nazivam svojim, kao da plutam u njegovoj materici. Ona kaže da i sama to oseća. Gledamo u raskrečenost naše majke – – oboje sa istog mesta, ali naspram. I

25 / Treći Trg / Broj 30

Muve sleću na njen zglob, noge, vrhove očiju, podsećaju nas da smo živi. „Idite pronađite nešto mrtvo,“ kaže ona. A sunce je tu za nas, vetar

čudno je gledati okean kog si znao celog svog života i videti ga sa druge strane.

Poput zaticanja majke kako pije pivo pre Crkve u nedelju.

Moraš je pogledati i pomisliti Da – ovo je moja majka.

Muve će sleteti na usnu njene čaše. Nežno poput plime, ona će ih sprati. Jedna obala nije ni žena ni muškarac. Treba ti čamac da bi ih video u njihovoj nabrekloj slavi. I pitam se da li sam imalo poput okeana ili da li mogu iznenaditi nekog otvaranjem svog dlana poput talasa.

Mogu li i ja doživeti trenutak na suncu kada će me dečak ili devojčica pogledati i reći, „Oče, Oče treba mi čamac.“

Septembar, 2008, Galicija, Španija

PROZOR Sanjali smo i ptica udari u prozor naše spavaće sobe poput teške knjige koja se zatvori u mračnom delu biblioteke. Ni pukotina se ne pojavi u tvojim očima ali ovo stoji u meni poput onog sna kada smo bili u krevetu a ti

26 / Treći Trg / Broj 30

se pretvori u moju bivšu, njena usta na mojoj drhtavoj kiti govore, „Volim te, znam šta ti voliš.“ Čak i u snu znao sam da je to pogrešno ali moja kita je jednostavna mašina, slamka.

Njena usta behu topla kao krv

i dok si spavala ona me je rasekla, ukrala seme, osmehnula se i progutala i ja se probudih sa ovim i morah da razdvojim tvoju zlatnu kosu i poljubim ti obraze kao da nikad nisam voleo drugu, kao da sam znao da ćeš umreti, pa sad ne mogu ponovo da zaspim i budim te polagano kao da ti spremam kupku.

Izlazimo, trava je vlažna i lepi se između naših nožnih prstiju i pronalazimo tu pticu, njegov vrat je slomilo jasno, sunčano nebo – više poput ribe nego ptice. Njegova krila sklopljena iza leđa kao u molitvi. Njegovo telo pod prozorom koji uopšte ni nije nebo.

Septembar, 2008, Galicija, Španija

NEDOVRŠENE SOBE 1) Tokom dve godine gola sijalica je stajala pored kreveta.

Nikada nisam pronašao branik koji odgovara i u leto bih gledao moljce kako se nisko njišu, prljeći krila.

Bila je to potkrovna soba sa nagnutim krovom i ponekad

27 / Treći Trg / Broj 30

Bio je to Tom Vejts ako je Tom Vejts bio sijalica.

bila je toliko mirna, hladna i tiha, da je izgledalo kao kampovanje.

2) Postojala je soba u kojoj sam bio na vrhu a ona je bila pijana, ali sposobna svojom rukom, svojom kožom

a usta su mi bila suva ko pamuk, pa mokra a na podu sa nama bile su gomile sasušenih knjiga, knjiga sa tankim, petitnim slovima.

Kao zadnji deo biblioteke, ova soba.

I samo nas je sreća zaustavila, pustila nas da završimo sa našim ostalim, u drugim u nameštenijim, neplakarnijim stambenim prostorijama.

3) Nakon farbanja sobe u bordelski crveno, mrlje boje se zaglaviše u krivini njene dojke.

Kasno noću, mirisali smo boju koja se suši.

Imala je crveno praskozorje na svojoj butini.

Bilo je to nešto zrelo što uzeh, bez obzira

na miris.

Do jutra sam postao gadljiv, moja glava umrljana

dubokim uljem.

28 / Treći Trg / Broj 30

Htela je da okači slike na suvim, skerletnim zidovima; uredan red razglednica, japanska šara iznad kamina.

A ja sam želeo da odem u dugačku šetnju, rastresem kosu na vetru, da nikad ne saznam šta je odabrala.

4) Držala je novogodišnju jelku u uglu četiri meseca.

Kada sam je izvukao imala je samo gole grane.

Iglice su se zabadale u naša bosa stopala i uneli smo ih u krevet, nameštali jedno drugo u noći.

Ujutru njene zavese stvarahu senke na golim zidovima.

Planirala je da okači vilinska svetla i tapiserije ali je drvo umrlo, najam je istekao a tepih je bio prekriven borovinom.

5) Moji su roditelji sve izvukli napolje; stripove iz plakara

i sve postere, knjige.

Mrlje oribane sa kremastog tepiha.

29 / Treći Trg / Broj 30

ploče kasete

Madrac u koji je potonula moja nevinost sedi u Armiji Spasa.

Dom nije prepoznato mesto.

Dom je soba sa ogledalom oslonjenim o zid.

Bez rupa od eksera, bez prstena od kafe na noćnom stočiću.

Halogeno svetlo, čisti, hirurški čaršavi.

Skoro je gotovo, kažu, još samo nekoliko stvari

30 / Treći Trg / Broj 30

i soba će biti kompletna.

TOM ČIVERS (1983) OSLOBAĐANJE BORA zašao u planine (zapravo kišu: kišu po putu kišu po psima kiša pada u zalivu kroz sunce smer npr. prema tim zadimljenim planinama (isto, na temenu Hitlerove Omladine do sjaja) gde izmaglica (nekako purpurna) prionula ili prekrila svejedno i (pala je na naša lica i šake) primorala stati i ići levo (oslobađanje bora, veoma vlažno) na ogradi mada nisam video nikakva vojna lica ni pametne bombe i ispravno identifikovao sićušnu pticu koja je letela u oluji

kada je planina bila najveća (video sam kran, tebe kuću, lilo je) na obilaznici sa četiri trake dve za lokalni saobraćaj smer npr. prema

PESMA KO METAK Tipografska tuča prekida njihov gusti splet žica;

31 / Treći Trg / Broj 30

Puerta Pollenca, Mallorca January 2010

za svoje dobro jezik je bio sam na vrhu hladne zgrade. Čelik presvlači kožu unazad. Zmija puzi nazad unutra. Uistinu, cela metropola krvari iz utrobe i desni.

Urediti prostor kad čak ne možemo reći vreme – to mi zvuči apsurdno.

Univerzitet Života, druže. (U potkrovlju niz sporedan put bez grejanja.)

Neki kržljavko u ponču urla Kako ti je otac? jazbini nitkova kojima je istekao rok, pritisni izvršenje i ispusti. Signal za napad stiže, ali kroz proces brisanja, ritualizovan u deonice, ne uspeva da bude primećen; srozavaju se. Uskoro će 2010.

Zapaljivi uređaji su sklepani od trulih ljuski mrtvih pesnika.

32 / Treći Trg / Broj 30

SLIKA Preko granice odvedeni, nestali, mrtvi deset su godina mlađi, sa rolkragnama i beskompromisnim frizurama iz osamdesetih, bulje razrogačeni u kabinama zbog te slike koju će njihove žene ili majke čuvati.

U Metuli nepokriveno sočivo digitalnog aparata Soni njuška po vrelom danu; pretražuju braon brda, tiha polja sudara: „Došao sam da slikam, da omirišem... da vidim gde je Kaćuša izgorela.“

SLOVENIJA

MIRT KOMEL (1980)

NEČOVEK

Stvarno važan nečovek: kovač bez čekića, grobar bez lopate, mrtvac koji hoda unaokolo, bez kovčega u koji bi legao – kafa bez kofeina, čokolada bez šećera, seks bez polnog odnosa, sojine mesne kuglice,

33 / Treći Trg / Broj 30

Novi evropski čovek, telesno-izgrađen, moždano-mrtav, protegnut, istegnut, opušten, svi ljudi na jednoj gomili, zabavlja se bez muze, poput pesnika bez pera, samozadovoljni jaram, baš dobra šala, smejući se bez osmeha, bockajući se preko Fejsbuka, ali bez lica, bez knjige, taj nečovek – žalosna pčela.

za vegetarijanske mesne vreće, bezalkoholni gimnastičari, lizači nepušači, sa zabranom kršenja pravila, prozirno nestajući u pojavnom svetu. Čista, zdrava tela, za čisto, zdravo društvo, za svet bez šljama, bez tuđih telesnih tela, samo njihovi organi okolo, prodati, kupljeni organi, organi bez tela, ničiji organi, ultimativni jaram, baš loša šala, usta bez osmeha, samozavaravajući se ničiji neljudi.

34 / Treći Trg / Broj 30

KAIROS, PRAVI TRENUTAK Brzo ide nezaustavljiva bujica, ide kroz ulice i po prašnjavom putu, ovde sad stupa sivobrada skitnica, tamo ide bogati gospodin, sav u huku – kuda god svoj pogled da okreneš, sto pogleda će ti se vratiti; ne smeš se bojati, ne smeš da se plašiš, jer lako strah može se ostvariti.

Videćeš čuda, ako dalje kreneš, kreni, putniče, putem što se nudi, stupaj neustrašivo, sve smeš, ono što ćeš videti, o tome ne sudi.

Ako starac poželi da ti cipele očisti, nek te nije sram, to radi zbog života, da mogao bi da nastavi živeti, počasti ga zato svog koraka.

Onda pod noge prašinu s puta puštaj, kao dok gaziš potok dok je visok – budi budan, otvori oči, ne spavaj,

35 / Treći Trg / Broj 30

pretekni taj kalajni potok, videćeš, da lako sanjaš čak i po danu, budan kao nikad, probuđen, sve je na dohvat tvome dlanu, to, što skriva se pod imenima bezbrojnim.

I ako budeš imao sreće, da te lepa devojka pozove svojoj kući, prostor svoj rasprostre, iako ne sme, meku ti postelju postavi pojući, njen se glas razlegao do boga, i sunce već sija njoj i tebi, budi srećan, jer vidiš, da majka te je zemlja uzela k sebi.

H R VAT S K A

ROMAN SIMIĆ BODROŽIĆ (1972)

36 / Treći Trg / Broj 30

LISICE Od svih nevjerojatnih stvari, pamtim baš tu priču sa psom. Ispričala si mi je na početku, dok smo još izlazili, njuškali se, pas je možda tako i zaglavio u priči. U svakom slučaju, jednom davno, bio je u tvojoj ulici neki pas lutalica, neko dijete na njemu je sprejem napisalo Hrvatska, neko drugo zbog toga ga je objesilo, pa je počeo rat, zbog psa i djece, to tada nisi rekla, ali dopisao sam sâm, zbog toga jer ne razumijem što se zapravo dogodilo, i jer mi se čini da nikada neću razumjeti.

U jesen 1991. ja sam izlazio iz kasarne JNA u južnoj Srbiji, ti si prisilno produljivala ljetovanje na nekom jadranskom otoku, a tvoj je otac nestajao u Vukovaru. Kažeš nestajao, kao da je trajalo, i objašnjavaš da ga je tada još donekle bilo, barem onoga što je tvoja majka mogla čuti kroz čudo telefonske slušalice – čudo, jer je zvučalo kao da joj je u susjedstvu, i jer se za to malo glasa trebalo dovijati kao za malo što u dotadašnjem životu.

Dotadašnji život zvuči glupo, ali zapravo odgovara istini.

U jesen 1991. meni je bilo devetnaest, tebi devet, tvome ocu trideset i šest godina, ja sam se vratio u grad na obali i bombardiranje je počelo, granata je eksplodirala u dvorištu, sestra i ja noć smo proveli u starom talijanskom bunkeru, ne sjećam se koliko me je bilo strah, znam samo da sam je iznio iz kuće i ugurao u tu betonsku rupu, da je bila ukočena kao mrtvac, ali živa, da smo unutra dočekali jutro, mama je još bila na dežurstvu, tata nije živio s nama, probudili smo se sami i otišli do mora, a ono je bilo mirno, ravnodušno kao rupe na kući u kojoj smo živjeli, u kojoj smo bili podstanari, i ja sam tada čak i to smatrao nekom pobjedom, to da nismo izgubili ništa svoje.

Onda sam otišao u Zagreb, to je za mene bio rat, vama je bio nešto drugo.

Svima je bio nešto drugo, kažeš, ali to što je nestao tvoj otac, i pored deset godina razlike među nama, čini te upućenijom, starom.

Ne znam jesam li ti spomenuo koliko me bilo strah upitati te bilo što o tom

Ali želim ti pričati o nama, nama koji smo tu. Recimo: ja sjedim na klupi u zoološkom vrtu i pišem ti pismo. Ti kući učiš i misliš da sam s dečkima na pivu. Ponekad tako dolazim ovamo, sjedam svaki put ispred drugog kaveza i održavam tu sitnu laž, plaćam ulaznicu za tu malu samoću, samoću za tebe.

Jednom smo u tom vrtu bili zajedno, tek toliko da se podsjetimo koliko nam se ne sviđa, a sada bih ti o njemu mogao pisati satima. Tko ga je osnovao, kada, zašto, na koliko hektara, i to da su prve životinje u njemu bile dvije lisice i tri sove, nimalo uzbudljiv postav, gotovo pa živež, o njima se više ne kaže ništa, one su prošlost, a sve ostalo samo prezent pločica s kompliciranim

37 / Treći Trg / Broj 30

nestanku. Kad smo prvi put bili na Ovčari, gotovo da nisam mogao disati: toliki prostor, toliko nebo, a sve prazno od života, jedino ti i tvoja majka, i brat, i ljudi koji prodaju zdepaste vučedolske golubice, suveniri iz neolita, neizbježni turizam, prostirke na prljavim haubama, i pomisao da svog tog sitnog obrta ne bi bilo da nije bilo svega drugoga silnoga, nesreće iza koje nestaju kuće a ostaju štandovi, stolovi prekriveni šatorskim krilima, trgovina od koje se nitko na kraju neće obogatiti.

Dok smo te večeri ležali do nosa umotani u prekrivače, a da te nisam ni upitao, rekla si mi da su, kad je grad pao, ranjenike i muškarce koji su se uspjeli skloniti u bolnicu istjerali i zatvorili na obližnje poljoprivredno gospodarstvo, da su ih cijelu noć tukli u hangarima, a izjutra ugurali u autobuse i odvezli u tu pustoš, na oranice. Bilo je pet punih autobusa, tijela iz četiriju su pronašli, tvoj je otac bio u petom, onome o kojem susjedi Srbi šute. Šutimo i mi, u sobi je mrak, plafon je bez zvijezda, stišćem te uz sebe, bojim se i udahnuti. Na toj ledini, sjećam se, tvoja majka je sitna, crnomanjasta žena – ti si vitka i visoka, svijetle puti, ne sličite nimalo i ja mislim: tvoje crte lica netko je odvezao tim petim autobusom, tvoje tanke ruke, tvoj osmijeh, tvoje zelene oči koje pod ovim nebom postaju žute i smeđe, jer jesen je i sve se primiruje, sve osim srca, doista, doista, ne izgovaram, ovo je najtužnije mjesto na zemlji.

Kad god pomislim na to poslijepodne svega se mogu sjetiti do u sitnicu: tvoje odjeće, torbice tvoje majke, glazbe koja je svirala u autu tvojega brata, križića i krunica koje su ožalošćeni ostavljali ispod spomenika žrtvama, pravog malog brda od daščica i metala, koje je raslo sve dok netko nije došao i odnio ga, izvještaj smo gledali na televiziji, ti si pripremala večeru, ja sam čekao sport, i dogodilo se, vijest koja te nije pomaknula, već samo zavukla dublje u lonce, na ekranu je neka starica molila da im barem to vrate, a ti nisi rekla ništa, i ja sam pomislio da rat još traje, da bih te trebao izvući iz njega, makar na kratko, kao nekada sestru, i iznio sam te, ali nismo se imali zavući nikamo, od takvih vijesti čovjek se zapravo ne može obraniti, stignu te tko zna gdje i tko zna kako, kao pismo na kojem piše tvoje ime, makar i bez adrese, kao ono kad sam nedugo nakon rata s bivšom djevojkom otputovao u Beograd i kad nas je na kolodvor odvezao taksist koji je htio znati odakle smo, a kad smo mu rekli, kazao je da je za rata bio u Vukovaru i da ga sad pitamo zašto, da ne bi znao reći, ali da je tada imalo smisla – spominjao je rodbinu svoje žene u Vinkovcima, Amerikance koji su nas zavadili, i zvučao kao netko kome više nitko ne može pomoći. Njegova lica se ne sjećam, samo glasa; ostavili smo mu novac i udaljili se, ta djevojka i ja, s kamenom u želucu, sa stidom, izgovaram to nakon toliko godina, jer možda je baš taj čovjek vozio peti autobus, onaj o kojem susjedi šute, možda je odvezao muškarca kojega nikada nisam upoznao, tvoga oca, onoga koji se i danas, nakon toliko godina, za stolom u blagovaonici tvoje majke, pod našim plafonom bez zvijezda, vodi kao nestao.

38 / Treći Trg / Broj 30

latinskim imenima i pripadajućim tijelima koja se nasmrt dosađuju. Ja se ne dosađujem. Stojim ispred bazena s patuljastim vidrama, pišem, razmišljam o psu koji se zaglavio u sjećanju. Ponekad, sve tvoje priče nalikuju na onu o njemu. Kao ono kad ste, kad vam je mama izašla iz Vukovara, sve troje najprije živjeli kod rođaka u Zagrebu, a kad se i to gostoprimstvo istrošilo, rođaci su tvojoj mami dojavili za derutni stan na zadnjem katu nebodera, prazan stan s golubovima i pogledom na periferiju, koji se njihao sa svakim jačim vjetrom, i u koji ste ušli, uz pomoć željezne poluge, susjeda, neznanaca koji su htjeli pomoći. Vlasnik u stanu nije stanovao nikada, ali kad ste došli vi, i on se sjetio da ga ima pa su vas uskoro otjerali i završili ste u autobusu, s ostalima poput vas, na putu prema nekom smještaju, nekom u kojem nikome ne biste bili na putu.

Netko je jednom rekao da je problem sa zoološkim vrtom to što – kada ih vidiš u kavezu – životinje prestaju biti životinje, po kratkom postupku dobivaju dušu. A s dušom je teško, zar ne? Kad su vas smjestili u sobicu nekadašnje političke škole, u selu u koje se prije rata hodočastilo blagdanima, rodnom mjestu bivšeg doživotnog predsjednika – tvoja mama imala je trideset i sedam, ti jedanaest, ja dvadeset i jednu godinu, studirao sam filozofiju i bio siguran da me se ništa od svega što se događalo oko mene ne tiče. Moja majka bila je tek malo starija od tvoje, radila je kao liječnica na ratištu i jednom mi je rekla da svaki dan gleda dečke mojih godina kako ginu, dok ja filozofiram po Zagrebu, i kako bi nekada voljela da sam i ja tamo, uz njih, među njima rekao sam ja, i bio je to zadnji naš razgovor takve vrste – nakon toga sve se pretvorilo u suhe zagrljaje za ljeta ili božiće, dane kad smo se uglavnom mimoilazili i kad bi, kao po nekom nalogu odozgo, nastupalo primirje, duga, nesigurna šutnja.

Dok si ti odrastala u vašoj sobici u Kumrovcu, ja sam, između ostalog, putovao.

Ne znam jesam li ti ispričao, ali jednog sam ljeta radio u Španjolskoj i neki su me poznanici odveli u gradić poznat po nevelikom, već pomalo zapuštenom muzeju. Bila je to ostavština lokalnog prirodoslovca, svjetskog putnika koji je krajem devetnaestog stoljeća svoju zbirku popunjavao na svim krajevima zemaljske kugle. Prostorije pune arheoloških nalaza, biljnih i životinjskih fosila, herbarija i terarija – kroz njih smo prošli brzo – nije tu bilo ničega naročitog, ničega zbog čega je vrijedilo prekidati uživanje u kafeu uz rijeku.

Moji domaćini počeli su se zagonetno smješkati tek kad smo počeli razgledati sobe u kojima su bili smješteni prirodoslovčevi preparirani primjerci. Nakon ptica, divljih životinja, pa čak i jednog prašnjavog lava, posljednja soba čuvala je ono čemu je postav vjerojatno i dugovao slavu: u staklenom ormariću, odjeven u par bezbojnih krpica, naoružan tobolcem sa strelicama i tanušnim kopljem, s klikerima umjesto očiju i ogrlicom koja je bezuspješno skrivala ružan i širok ožiljak na vratu – u nas je gledao metar i pol visok crnoput čovjek kuštrave kose. U ormariću je bilo nešto granja i tanak sloj crvene zemlje koja je trebala dočarati njegovo prirodno stanište, bila je tu i pločica s podacima nad koje smo se nadvirivali sve dok jedan od mojih domaćina nije slegnuo ramenima i rekao: „Eto, ovakve stvari sigurno ne možeš vidjeti doma”, a onda zašutio, valjda zato jer se sjetio televizije i radija i satelita i svih mogućih programa koji su tvrdili da ipak mogu. Čovjeku je bilo nelagodno, muzej su poslije zatvorili, a ja sam otputovao, no priča je ostala. Priča o duši i kavezu: životinje iza rešetaka dobivaju je, a ljudi iza rešetaka gube, ali nisam ovdje da bih ti pričao o tome, sunce je još visoko, patuljasta vidra za njim se prevrće, roni, prolazi blizu mene, gleda me i ja joj uzvraćam pogled, živi smo, treba pričati o nama.

39 / Treći Trg / Broj 30

Mislim: kolikogod rijetko isplivala na površinu, sve što živimo određeno je njome – našom prošlošću. Tvoje i moje priče, isprepletene, na kauču, nakon posla, dok izlazimo iz kina, navečer uz televizor, nakon vođenja ljubavi – bilo bi lijepo riješiti ih se, barem nakratko, ali kako? Ponekad, recimo, pričaš mi o svojim bakama. O majčinoj mami koja je iz Vukovara izašla tek sredinom ‘92, koja je tamo s djedom ostala nakon pada grada, sve dok ih nisu natjerali da nekome prepišu kuću pa ih otjerali; baki su slomili ruku, djed se već bio propio, ali to možda i nije bilo od rata, baš kao ni njene slomljene kosti, kažeš, takve se stvari događaju, lomovi postoje i u miru. Ipak, zbog rata ste ih morali pronaći preko Crvenog križa, a u rodno selo bivšeg doživotnog predsjednika stigli su kad i vi – i djed je tamo umro, a baka je ostala s vama, ta priča kao da te nasmijava, u tvojim izvještajima baka je inventar u stanu tvoje mame, moli uz radio i nedostaju joj zubi, mama zbog nje često prevrće očima i, premda vas ne čuje, smijete joj se ispotiha, ali taj smijeh kao da nešto sakriva, ali taj smijeh kao da nije pravi, ali trudi se, uvijek nekakvo ali. Druga baka pronašla vas je nešto prije, i umrla na drugom mjestu, u Splitu. U rodno selo bivšeg predsjednika nije htjela, radije bi umrla, rekla je, i kao uvijek, na kraju je bilo po njenu. Bila je žilava Hercegovka, tražila da je zoveš baba, nikada niste bile bliske, obožavala je tvog brata, novo muško u kući, jednom te i istukla, kažeš, bila si modra danima, i pričaš kako je u Zagreb došla preko Vojvodine i Mađarske i rekla vam da su na dvorištu ubili djeda i silovali staricu koja se s njom skrivala u podrumu, pričaš i kako si je nakon rata znala posjetiti u tom malom stanu koji je na korištenje dobila na račun poginulih muža i sina, kako si joj se naučila diviti, i kako ti je pred smrt rekla da u životu budeš što god hoćeš, samo da se nikada ne udaš za Srbina – čemu se smijemo naročito glasno, više nego pričama o prvoj baki, više nego ičemu dotad, jer ja sam ti već ispričao svoju, priču o mojoj baki koja je na početku rata za djedom pobjegla u Srbiju, koja se mome ocu javila tek s aerodroma, a onda nekoliko godina ništa, a kad bi se on javljao njima, šutio je o bombardiranjima i o mrtvima, s njima se nije dalo govoriti, rekao mi je, s njima se moglo samo slušati – imao je četrdeset godina i bilo ga je strah, kao u bajci: mama i tata su otišli i neće se vratiti, gledam ga i mislim, možeš imati tisuću godina, ali pred roditeljima si zauvijek izgubljen, on jednako kao i ja, svi osim tebe, vas koji roditelja nemate.

Svakome nešto fali, nekome otac, nekome grad, kažeš ponekad, kao da se opravdavaš, a meni uvijek nedostaje riječi, hrabrosti da odgovorim bilo što.

I zato odlazim u zoološki vrt. Zato ustajem od bazena s vidrama i osjećam nelagodu, i kao obično u takvim situacijama, trudim se razmišljati samo o ovdje i sada, o zakržljalim mišićima i tupom pogledu, o mokrom krznu na kiši, o ludilu u malo prostora, napisati ti pismo o njima, a ne o nestanku i duši, ne o ljudima u staklenim ormarima i izvan njih, o svemu što nas razdvaja i svemu što nas drži zajedno, iz dana u dan, usprkos svemu.

Sve naše priče donosim u ovaj vrt i puštam ih da udahnu zraka, jer među nama ga ponekad nestane, pišem. Pišem: želio bih ti reći nešto što već nisi čula, nešto što će te izliječiti od svih nestanaka, od neizgovorenog, ali riječi za to ne postoje. Ti sjediš kući i učiš, ja ti već tjednima pišem pismo, već tjednima ti ga zaboravljajući uručiti. Umjesto toga, najčešće mislim na njih dvije, na te dvije lisice s početka. Same na prvih nekoliko pedalja svijeta, Adam i Eva bez zmije, ali okružene ljudima, zalijepljene za zemlju, prepuštajući nebo sovama, zamišljam ih kako žive i umiru, a iza njih ne ostaje ništa osim šture bilješke na ploči na ulazu u zoološki vrt. Pas iz tvoje ulice još je između nas, ali gdje su te lisice? Pišem: ova gomila kaveza, ova gomila duša, sasvim bi lako mogla

40 / Treći Trg / Broj 30

biti grad, ali za to joj nedostaje prošlosti, nedostaje joj djece. Prestajem pisati i zatvaram oči. Svaki put kada se odavde vratim kući, zagnjuriš nos u moj ovratnik, njuškaš, ali ne govoriš ništa. Večer prolazi tiho, tiše nego obično, a kad navečer zajedno legnemo, privijam se uz tvoju toplinu šutke i slušam kako ne spavaš. Gdje su te lisice?, ne izgovaram. Nijedna ulica, nijedan trg nije imenovan po njima. Gdje je mjesto na kojem su se rađale, gdje je mjesto na kojem su umirale, gdje su njihove priče, trud koji su ostavile za sobom?

Gdje su im djeca, grlim te i okrećem, i gledam kako naše riđe uši i kitnjasti repovi titraju na snijegu, kako iz naših vlažnih njuški ispada para, kako sjaji led i sunce na našoj dlaci, ne smijemo biti sami, šapćem u toplinu tvojega krzna, tvog vrata dok udišemo svijet izvan kreveta, kavez i šumu, ponavljam, bez toga nestajemo, bez toga nas nema.

SLAĐAN LIPOVEC (1972) VREMENA ODVINUTA UNAZAD u ovom se gradu tjeskoba odbija od šupljikavih zidova noću ulice se uvijaju u dugočasno pretprošlo stoljeće osjeća se samo mrklina kako se mrvi kao pijesak pod tvojim nogama kada se suspregne dah u koraku a tko će mliječnoj djeci moći objasniti kamo je nestalo nebo na kojem Česmički je gledao rojeve mušica čitajući ih kao latinske stihove?

SUTON

tragovi aviona najpreciznijim senzorima po koži skeniramo predvečerje u potrazi za i najmanjim naznakama bar donekle svježih strujanja

41 / Treći Trg / Broj 30

sunce za spaljenim gorama

po pravilno povučenim betonskim stazama gdje zgrade kao i mi haluciniraju livade izlazimo kad se ohladi asfalt kad se stišaju automobili i dok ti prstima šuškam po kosi semafori se glasaju kao neurotični cvrčci

VOZEĆI BICIKL granice grada razvučene su i nemarno zasijane poput minskih polja to su mjesta gdje susreću se smeće i rijeka brzacima vri voda iz kanalizacije čiji smrad se miješa sa smradovima smetlišta iznad kojih nebo izgleda poput bolesne kože po kojoj se kao čirevi rasprskavaju krikovi galebova vjerojatno su dovezli nove otpatke i kako se ljudi povlače sa sajma ostataka kako se sliježu zvukovi teške industrije oni se množe

42 / Treći Trg / Broj 30

POREMEĆENI BIORITMOVI nesanica me puca u pola pet to su valjda ostaci od vojske nesređenog života neostvarenih ambicija i podsvjesnih strahova gradom kližu sporadični zvukovi automobila kao usamljeni psi prije nego se uspostavi

postojan bruj prometa kroz zidove se slijevaju vruci ranoranilačkih fekalija nema ni najmanje šanse da opet zaspim doba ni za što ako je iznutra stan onda je s druge strane zidova grad u rezonanciji s mojim nesanicama pluta u maglenim prazninama limba

NAPUŠTAJUĆI KANJON PAKLENICE bijela pjena oblaka polegla je po vrhovima velebita kao pasta na četkici za zube

kanjon paklenice usijeca se u retrovizore cijedeći iz njih nostalgična pitanja kao na svakom putovanju mogu li brisači pokupiti kišu koja se spušta može li nešto toliko statično kao što je staklo s olovnom podlogom odraziti svu tu vodu i kamen koji neprimjetno mijenjaju oblike i stanja neproporcionalno brzini automobila i jačini motora da bi i ne gledajući auto-karte ne prateći prometne smjernice ni gps bio siguran kako se vratiti na radost svih tih klisura

43 / Treći Trg / Broj 30

more prekoračuje planinu

JOŠ JEDAN SUSRET S ČESMIČKIM kad sam ga ponovo sreo, istrošile su se stare baterije ljeta i cvrčci su počeli zavlačiti, njihove su kretnje i njihovi mehanički zvukovi postajali sve otegnutiji. zadnji put kad sam ga vidio iskrsnuo je pred mene i helenu u pečujskom parku, i učinio mi se nekako premalen za tako velikog čovjeka, no kad sam se popeo na postolje kraj njega uvjerio sam se da proporcije odgovaraju, a osobito mi se svidjela njegova povišena perspektiva. nazdravili smo tom susretu, i nisam poslije više o njemu mislio, sve dok se opet nije pojavio, sad se već zvao pannonius i hladnjikava se mjesečina oko nas umnožavala matematičkom progresijom po rosi koja je navirala. ako promijeniš i jezik i ime i mjesto, ništa se ustvari ne mijenja, rekao je. kao u knjigama, oko nas se valjao šum potonulog mora i stoljeća, koji je toliko prisutan da ga poistovjećujemo s tišinom, sateliti su velikim brzinama šibali naše slike kroz svemir, i one putuju zakrivljenostima prostorvremena, dok istovremeno u nekoj od mogućih stvarnosti tonemo svaki u svoju bijelu papirnu noć.

MEĐUDJELOVANJA bilježnica na crte u rukama u autobusu koji drmusa rukopisom ali glavno je da se kreću tragovi fine pisaljke pa makar se i vidjeli ožiljci loma kad se površina ispod vrha izmakne kao tlo pod nogama

44 / Treći Trg / Broj 30

u čudesnim putanjama sinapsa u krvi srca daleko od sigurnih obala metaforike stvari su se počele poslagivati nemoguće je odrediti i brzinu i položaj i najmanjih čestica i tijela i krajolika koji izmiče promjenjivom brzinom vožnje a na kvantnoj razini promatrač neizbježno utječe na ono što promatra i baš to svak želi izbjeći ili zanemaruje u naknadnoj pameti jezika

u kojem događaji se uvrću kao uvrnuti ljudi zato ih je teško prispodobiti zbilji jesen se razgorjela u krošnjama izvlačeći zadnje kapi vode iz kapilara krajolika činilo se da te buktinje lebde lakoćom sms-poruka koje je časna sestra na sjedištu do mene tipkala svom bogu lica ozarenoga od tolike milosti jeseni autocesta je uvirala u magluštinu kao u vaginu svih opatičkih žudnji probijajući fluidnu ovojnicu metropole od betona i smoga radovi na cesti pojednostavljeno nacrtani na znakovima usporavali su kretanje da bi ga kasnije ubrzali sve se događalo s razlogom ništa se nije događalo s razlogom bilježnica na crte na putu

45 / Treći Trg / Broj 30

nemam tome što dodati

MIMA SIMIĆ (1976)

46 / Treći Trg / Broj 30

DEČKI NIKAD NE PLAČU Mrljica žutog svjetla povremeno se pojavljuje na prozoru našeg kupea, a zatim je zbrišu ogoljene grane visokih stabala koja rastu u močvari pokraj pruge. Vlak se kreće polako, mrlja mjesečine na debelom prljavom staklu treperi i drhturi kao šibica na vjetru. Tri limenke pive na plastičnom stolu pred nama – natopit ću ovo putovanje alkoholom, zapaliti trenutak a onda po pepelu tražiti priču.

Moje prijateljice lude su kao ja, ali samo zato jer je pivo na moj račun. I karte.

Uhvatile smo posljednji vlak, doći ćemo tamo iza ponoći – a nismo sigurne gdje živi niti hoćemo li je uspjeti pronaći. Drugačije je u njezinom rodnom mjestu – tako je malo da nema tramvaja ni autobusa, u tren je prehodljivo i sigurno kao da je od lego kockica – a ipak, mi ga ne poznajemo i izgubit ćemo se među njegovim stazama, u savršeno okruglim lego rupama, čistih boja, salivenih.

Natrag niz prugu, u gradu, ona prespavljuje dane i uči noću. Prije nego što ponovno ode spavati, bosonoga hoda ulicama – jutarnja rosa rashlađuje asfalt na temperaturu njezinih stopala. Veliki grad je ne plaši u mutnom svitanju, tada pripada samo njoj, siva joj postaje omiljena boja. Vraća se u utihnuli studentski dom i orkestar njezinog tuša odašilje tonove vodovodnim cijevima, deset soba niz hodnik, poplavljujući mi snove. Prije nego ode spavati stavlja kapi za oči u oči, kapi za nos u nos, kremu za ruke u kožu koja je toliko mekana da teče, i utrljava antibakterijsku kremu u lice, čisteći se do hrama, porodiljskog odjela. Klizne pod pokrivače, tijela opuštenog u pidžami, slobodnog poput praznog autoputa. Onda isključi cimeričinu budilicu i nestane.

Njezina cimerica Janja moja je najbolja prijateljica koja joj ponekad čita dnevnik. Tako znam sve o bosonogim šetnjama, zbližavanju s gradom, i tako znam njezinu novu omiljenu boju. O ostalim ritualima saznajem od Janje koja uvijek kasni na jutarnja predavanja. Ponekad ih potajice namirišem na njezinom jastuku, kad je nema u sobi a Janja je u kupaonici. Zbog njezinog

47 / Treći Trg / Broj 30

čudnog rasporeda spavanja i činjenice da ide kući preko vikenda rijetko je viđam a ponekad je i ne prepoznam kad je sretnem na poslijepodnevnom predavanju ili u menzi. Nađemo li se u istom društvu, razmijenimo nekoliko pogleda – ja imam naviku pričati previše a ona otići. Ne voli moje priče ni kad je potapšem po leđima, razbarušim joj kosu. Odjebi, kaže.

Jednom je svratila posuditi knjigu pa sam joj odsvirala jednu od svojih pjesama. (U dnevnik je zapisala da je bilo neugodno kao gledanje talk-showa na kojem ljudi izlažu osjećaje kao bezvrijedne i jeftine drangulije u izlozima butika). Onda me poljubila – iz samilosti, valjda – u kut usta.

Pa smo trebale zajedno ići u kino ali filma nije bilo. Ostale smo u njezinoj sobi, sjedile na krevetu i razgovarale. I onda, spontano kao na skrivenoj kameri, nagnula sam se da je poljubim. Uzvratila mi je poljubac – okus kajanja već mi na vrhu jezika. Sljedeći dan kada je otišla kući nije bio vikend.

– Kakva ljubavna priča – kaže Janja, ližući pivsku pjenu s ruke. Brujanje lokomotive me uljuljkava u maštariju, mjesečarenje. Kiti je plakala čitav film ali je već bila pijana kad smo ušle u kino.

– Kakva sjebana ljubavna priča – ponavlja Kiti nagnuta nad limenku pive, usne joj plešu oko otvora, prateći ritam drmusajućeg vlaka.

– Romeo and Juliet they never felt this way I bet... – pjevušim, polagano si ušivajući smiješak na lice.

– It’s just that our little Juliet doesn’t seem to know it yet – Janja otpije još jedan dugi gutljaj i utone nazad u sjedalo.

Negdje smo na pola puta kada se vrata našeg kupea otvaraju i muškarac pita može li sjesti s nama. Kao da je vlak prepun i drugdje nema mjesta.

Kiti, najmanje sramežljiva i s najviše piva u sebi, počinje razgovarati s njim.

Lice mu je zgužvano, suha naborana koža nalikuje slonovskoj. Pruža ruke predase i traži da pogađamo što su okrugle stvarčice koje izgledaju poput gmižućih buba pod kožom. Pitam jesu li neka vrsta svraba – krpelji, možda.

Smije se. Onda miluje Kitinu kosu i ruka mu se spusti niz njezino rame. Ona mu zaigrano odgurne ruku.

– Ništa prije braka – kaže ozbiljnim glasom, gledajući muškarca širom otvorenih očiju. Trep-trep, kao u crtiću. ­– A ja, kao njezina starija sestra, imam pravo prvenstva – kaže Janja.

– Ma, ženit ću vas obje – kaže gospodar krpelja.

– Sretnice – promrmljam, tek dovoljno glasno da me čuju.

– Ti se ne brini – pogleda me – tebe ne bi da si zadnje žensko na svijetu... Nego, jesi li ti uopće žensko?

– Ne – kažem – ali s pravim muškarcem, jamačno...

Pita nas gledamo li televiziju i mi kažemo da nemamo televizor. Kaže da je bio na „Živoj istini“. Dospio je tamo jer se ženio tridesetičetiri puta ili tako nešto. Troši sav novac na alimentacije i dijalizu. Kiti i Janja su fascinirane.

– Koju si od njih najviše volio? – pita Kiti.

– Ali... gdje ćemo živjeti? – kaže Janja.

Kaže da ne razumije žene. Promijene se čim im prsten sklizne na prst. I ništa tu ne možeš.

Kondukter dolazi pregledati karte. Kaže da silazi s vlaka gdje i mi i da nas može prebaciti dokle nam treba. Bube iz čovjekovih ruku otplaze nazad u pazuha.

Silazimo s vlaka, mrkli je mrak. Mjesec je negdje nestao i to je čudno jer nigdje ne vidim oblake. Ili su sve oblaci, ne znam.

– Onda, što vi cure radite ovdje tako kasno? – pita kondukter-taksist, dok automobilske gume miluju zavoje ceste, a Janja i ja se ljuljamo na zadjem sjedištu.

48 / Treći Trg / Broj 30

– Došle smo tulumariti – kaže Kiti. – Čule smo da imate super disko.

– Pa, ako vas muzika razočara, naši dečki sigurno neće. Stoput su bolji od gradskih.

– Ne sumnjam – kaže Kiti.

U zgradi gdje živi, na nekoliko vrata nema imena i ona je iza jednih od njih. Kiti i ja sjednemo na stepenice kod ulaza i šaljemo Janju da pusti ticala, nanjuši cimericu. Pivo je iz nje istisnulo sve inhibicije i sada veselo ide unaokolo, kucajući na svaka bezimena vrata, pjevušeći si u bradu, pop. Želudac mi je skutren i čvornat, Kiti se naginje preko ograde stepenica i njiše kao dijete na igralištu. Poznati glasovi procure odozgo, Janja ju je pronašla. Kad dođemo gore, pogled joj padne s mog lica na tepih kao odrubljeni ud.

– Gledale smo film – izvalim bespomoćno. Ona ne kaže ništa. Onda nas pozove unutra.

Ona živi s bakom ali bake trenutno nema. Stan nije uređen kako bi htjela, ali i baka će jednom umrijeti. Onda možda čak i ostavi goblene na zidovima – nekako podilaze njezinom osjećaju za groteskno. Izbacit će sav namještaj, i tepihe, i prstima će obojati sobe – kad joj baka umre.

Ne gleda me, a kad joj stavim ruku na rame kaže: Idemo van, disko je još uvijek otvoren – i tako idemo van. Po putu kupimo pivo na benzinskoj crpki koja je otvorena čitavu noć. Prilično je loše ali pijemo još. Hodamo niz ulicu prema disku, dvije po dvije, ona i Janja vode. Ona – ukazanje u bliješteće bijeloj spavaćici koju je navukla preko hlača i majice.

Na ovom se uglu prvi put poljubila, s ovog je zida skočila i slomila ruku kad je pokušala pokazati dečku, ljubavi svog života, tetovaži među leđnim lopaticama, da može letjeti uz pomoć kišobrana – baš kao Mary Poppins.

Hodamo u tišini i kada joj opet stavim ruku na rame, ovaj put se ne makne.

– Sve je to sranje – kažem, ne znajući točno što time mislim. Ona zna.

Razblaženo pivo na njezinim usnama.

Disko je rupetina, ona priča sa svima. Sjedim u kutu dok Janja i Kiti plešu.

Glazba je glasna ali sve smo pijane i tupe – ili želimo biti. Dolazi do mene i ljubi me, jako i silovito, kao da nisam ja koju ljubi, kao da sam tetovaža na njezinim leđima, spavaćica preko njezine odjeće, čekić za razbijanje izloga trgovina malog grada. Uzvraćam joj poljubac dok glazba postaje nepodnošljiva.

Na putu prema stanu, nebo blijedi u zoru, ljubimo se dok Kiti i Janja zaostaju za nama, usana izlizanih lošim pivom i još lošijim dečkima. Kad zaspu gledajući televiziju mi odlazimo u njezinu sobu. Kapci prozora spušteni su do kraja i ovdje je ponovo noć.

– Pijana sam – kaže i pušta da je ljubim. Želim joj reći da pobjegne sa mnom, daleko od ovog malog grada – ali već jest. Želim joj reći da možemo zajedno istrošiti automobilske gume, izgubiti se negdje, bez karte, orijentira, ali ni ja ni ona ne znamo voziti. Želim joj reći da sam plakala u kinu, iako nisam, ali sam htjela – a ne mogu reći ništa jer su mi usne na njezinima i na njezinom smo krevetu. Želim je vidjeti; u zagušenom svjetlu nazirem joj samo razmrljane obrise. Razodijevam je – i kad je dodirnem, njezino tijelo mi se bez upozorenja raspadne pod prstima, kao živa raštrkana iz smrskanog barometra. Njezine oči, zaključane – usne – nos – dojke mekane i tople – glatkoća trbuha – vlažne kovrče raskrižja njezinih bedara – komadi koje nijedan dodir ne može slijepiti. Ali nastavljam dodirivati – jer ne mogu pustiti, jer znam sve o činima i malim gradovima.

Polako isklizne ispod mojih ruku i diže se s kreveta. Onda me pogleda nježno, preblago, razbaruši mi kosu. I nema je.

Njezina majka koja živi u stanu iznad vozi nas ujutro na željezničku stanicu.

Udaljenost je zanemariva ali smo preumorne. Kad smo ustale pitala sam ju je li sve u redu – s nama, mislim. Ispljunula je „da“ zajedno s pjenom paste za zube. Onda ih je očistila koncem.

Na stanici kupujem novine jer će Janja i Kiti spavati u vlaku. Osvrnem se i tamo je – stoji pod natpisom stanice – majčina ruka na ramenu. Kratko mahne rukom u našem smjeru, improvizirano zbogom.

Dok prelazimo prugu prema vlaku oblaci se iznenada prolome i kao iz nebeskog vedra kiša se izlije po nama. Kiti i Janja trče – ja hodam polako, glave pokrivene novinama. U kupeu sjedam do prozora, upravo na vrijeme da vidim gdje nestaje iza zanjihanih vrata stanice.

Kiti i Janja naslonjene su jedna na drugu i već drijemaju kad raširim novine pred sobom – crnilo slova rastvoreno, otopljeno na kiši. Savršena siva.

Svjetlost kaplje po nama kroz izbušeno nebo – noć je cjediljka i ne znam hoće li nas propustiti. Zrak pokraj rijeke poput poljupca je neznanca; vatra ili virus, neću znati dok me potpuno ne obuzme.

Za večeras je najavljena pomrčina Mjeseca i neosvijetljeni nasip mjesto je s kojeg ćemo je promatrati.

– Ne želim opise, želim dijalog ­– kaže. ­– Jazz je milijun puta bolji od simfonije.

Tvoje priče su dosadne. A k tome ni nisi pisac.

– Što sam onda?

– Dečko.

Ujutro sam promijenio plahte, obrisao pod. Pospremio sam sve cd-ove u omote, obrijao se.

Prijatelji me zadirkuju zbog plave kose čije mi kovrče poput perja sad padaju na ogoljena bijela ramena – škare, skalpel. Bez ogledala, zatiljak sam prepoznao prstima, oštrica britve kroz kožu je kliznula lako kao kroz sir.

Kad mi je krv ovlažila vrat, nježna i topla (jezik ljubavnice), zarašljala se iza ušiju, meko zakišila na bijeli porculan umivaonika nad kojim sam se nagnuo, nasmiješio sam se.

Na obali rijeke dodirima mi improvizira po ostruganoj lubanji, prstima daje riječi melodiji.

– Žao mi je – kaže. – Ali, rekla sam ti.

– Što? – opet želim čuti.

– Nemoj.

Upala mi je u sobu u tri ujutro, s ogrlicom od ugriza, razmećući se njome, ponosna poput lovca. Upravo sam pisao priču o prometnoj nesreći u kojoj svi poginu već na prvoj stranici. Loš zaplet, znam – ali ionako nisam pisac.

Rekla je da je pijana i hodala po stanu ostavljajući blatnjavi trag, otvarala prozore i vrata, da uđe zrak. Propuh je punio jedro zavjese. Zatvorio sam vrata u strahu da zgrada ne otplovi. Slijedio je. Promijenila je cd. Dvadeset puta. Kad sam joj prišao i stavio ruke oko struka, odstrijeli ih najobičnijim pogledom.

– Ne mogu – rekla je.

49 / Treći Trg / Broj 30

DEČKO SRETNE CURU

50 / Treći Trg / Broj 30

– Ne možeš što?

– Ne volim te.

Onda smo otišli u krevet.

Sad moramo hodati oprezno jer rijeka bubri, a travnata je obala klizava, oprašena rosom. Poluzatvorene rane na glavi gore kao da je zrak čista sol, rijeka ocean, a ne tek vodeni puteljak kojega bih mogao preskočiti kad bih htio, kad bih samo imao čarobne cipele i duže noge. Prolazimo pored klupe na kojoj smo se prvi put poljubili, zamalo. Tu smo sjedili satima i razgovarali.

Pala je noć, pa smo otišli kući. Dovoljno za zamalo.

– Ovaj grad me guši – kaže. – Čak i kad sam vani, kad ga vidim ondje, preko rijeke. Tad se moram napiti, jeftinije je od putovanja. A putovanja mrzim.

Prošlo ljeto nekolicina nas otišli smo zajedno na more. Dok smo se kupali i sunčali, golim rukama hvatali ribu i očima proklinjali zastrto nebo, ona je dane umatala u san, a noću se previše bojala da bi izašla van. Susretali smo je u čudne sate, u kupaonici. Rekla je da nikad više neće putovati s nama.

Raspoloženja su joj nepredvidljiva kao glazbeni ukus, neprekidna improvizacija. Učim dešifrirati; razlikovati joj tonove očne šarenice i prevoditi ih u riječi. Ponekad pronađem mrlju koja kaže da je smijem poljubiti i da neće uzmaknuti – dozvolit će da joj okusim usne; odsutna duhom, uzvratit će poljubac kao što se vraća neželjeni poklon. Tada želim gristi, progutati, ali stanem proučiti to zrnje boje, pa izgovaram njezino ime, još jednom, i opet, sve dok ne trepne – a ja nestanem.

Kad čita moj dnevnik, dok sjedim na podu pokraj njezinih nogu, žali se na njegovu književnu bestežinu. Preočito simboličan, plosnat, prejednostavan.

A nju pretvaram u ono što nije.

– I sva ta voda – kaže – znaš valjda što ona znači.

– Da imam u čemu isprati kist.

– Oprezno oko ušiju, mali – njezin smijeh prosipa mi se po glavi poput pepela.

Moje prijatelje ništa od toga ne zabavlja. U mojim pričama nikad se ništa ne događa, i to nije književni postupak – jednostavno su loše. Postmoronizam, kažu. Kažu i to da ne bih osjetio ljubav sve da me pojebe u dupe. Što je onda ovo? – pitam. Loša književnost. Ljubavna priča trebala bi nečemu stremiti.

Dečko sretne curu, dečko se zaljubi u curu, cura ga ne jebe (ili ništa drugo i ne radi), dečko se počne baviti padobranstvom, aterira joj na balkon, slomi obje noge (pritom ona nije kod kuće), u bolnici ureže njezino ime toliko duboko u gips da ovaj pukne, medicinske sestre mu se rugaju, on se osvećuje pišući krasobno dirljive ljubavne stihove, objave mu knjigu, proslavi se, uskoro otkriva da je homoseksualac, da bi u dramatičnoj završnici kupio skupocjeni pulover.

– Nešto tomu slično: ne pretjerano predvidljivo, i da se vidi da imaš smisla za humor – savjetuju.

– Pripovjedač u drugom licu, naravno.

– I, ne zaboravi, puno akcije – dodaju.

– Ali ne znate nju – kažem.

– Ni ime joj – slažu se.

Naša večernja šetnja je završila. Pored nas protrčavaju joggeri, psi u daljini komadaju tišinu. Ruka joj je u mojoj, posjekotine mi slijepljene ružem.

Napravili smo krug, vratili se do klupe gdje sjedamo, istrošeni hodanjem.

Pomrčina Mjeseca pomračena je oblacima i više se tamo gore nema bogzna što tražiti.

– Jednom sam slomio nogu, ali nikad mi nije palo na pamet urezivati u gips – kažem.

51 / Treći Trg / Broj 30

Ona ne kaže ništa.

– Imam ideju za priču – nastavljam. – Slušaj.

Sluša.

– Dečko sretne curu.

– I? – To je to.

– Nije ti baš neki zaplet – kaže.

– Ali, postoji preokret – kažem.

– Kakav?

– Ne zapišem je.

MAJA HRGOVIĆ (1980)

52 / Treći Trg / Broj 30

KITOVSKO DUPE Pokupili smo ih oko podne, na cesti tako vreloj da se asfalt ljeskao kao razlivena nafta. Sva su trojica imala podvrnute rukave i nogavice i škiljila prema zasljepljujućem suncu iz kojega smo dobrujali mi, u škodi. Po uniformama nisam znala prepoznati kojoj od triju vojski pripadaju, ali vozač i njegova supruga su valjda znali – oboje su bili stariji i izgledali dovoljno suvislo da ne uzmu nekog pogrešnog.

Vojnici nisu pokazali previše oduševljenja kad smo zakočili pred njima.

Vozačeva supruga je energično odvrtjela ručicu na vratima, spustila je staklo do dna.

– Dokle? – viknula je da nadjača šteket motora.

Spomenuli su glavni grad pa jedan po jedan dograbili velike gomoljaste ruksake zavaljene u prašinu. Ja sam se pomakla u kraj zadnjeg sjedala da napravim za njih mjesta.

Bili su podjednako visoki, imali jednake uniforme koje su se razlikovale samo po ispranosti maskirnih šara. Onaj s najtamnijima sjeo je kraj mene, druga dvojica su se stisla do njega. Vozačeva žena je podigla staklo dopola da joj ne puše u glavu dok se vozimo. Krenuli smo dalje.

U autu je bilo vruće, a vojnici su, svjesni da zaudaraju, počeli pričati da tamo gdje su bili nije bilo tuševa. Imali su jednake seljačke naglaske. Vozačevu ženu je zanimalo koliko su bili na terenu, što je onu dvojicu s drugog kraja sjedala potaklo na blebetanje. Samo je tip do mene šutio. Tu i tamo bi nešto rekao da nadopuni drugare, imao je lijepu boju glasa. Pogledala sam ga iskosa, bio je lijep. Čak su mu i podočnjaci dobro pristajali: ispaćeni mužjak, podesan za junaka seksualne maštarije. Ruke su nam bile slijepljene, položene u krilo: kad sam se pomaknula, ostala mi je na nadlaktici izdužena mokra mrlja od našeg zajedničkog znoja.

Nas četvero otraga bili smo prilijepljeni jedni uz druge kao datulje u plitkoj kutiji od stiropora.

– A di vi idete? – pitao je jedan od vojnika.

Ponovo sam slušala odgovor na pitanje koje sam prije nekog vremena i sama postavila. Vozač i njegova žena putovali su u glavni grad k vozačevoj majci kojoj je gangrena zahvatila nogu sve do bedra, nakon što je oteklinu od jednog

53 / Treći Trg / Broj 30

običnog uboda, prema pogrešnoj uputi nekog travara, zavijala oblozima od sitno nasjeckanog češnjaka, koprive i meda. A trebao joj je samo flaster.

– Amputiraće joj nogu – rekao je vozač i kad su počele vijesti, prebacio na drugu radio stanicu.

– Jel imaš mjesta ti? Nemoj ispast vanka – rekao je moj vojnik, a ja sam se nasmijala. Shvatio je to kao pristanak da provuče ruku iza mojih leđa i obujmi me oko struka. Polako je i treperavo migoljio rukom uz moja gola rebra ispod majice, sve do dojke na koju je, samo malo oklijevajući, položio dlan – nježno kao na puding sa zrnom kave na vrhu. Nisam se stigla pobuniti, nisam ni htjela – ugoda koju je taj dodir izazvao skoro me šokirala. Odmjerila sam svog suputnika, onako ispitivački, ali on je gledao pravo preda se, preko vozačeva ramena, cestu koja je vijugala kanjonom. Držao se kao da to s rukom i sisom uopće nije njegova stvar.

Vojnici su, ona druga dvojica, vozačevoj ženi opisivali život na terenu, noćnu stražu u planini, medvjede i srne na čuki, a ja sam gledala kroz prozor, krošnje u kojima je divljalo ljeto, pašnjake zelene kao uniforma tog muškarca koji me grlio. Bolje se namjestim u njegovu zagrljaju i pustim osmijeh da mi titra u kutovima usana. Bradavica mi je bridjela, upinjala se o dlan koji ju je poklapao. Onda je vozač pojačao radio, neku dance obradu tradicionalne narodne pjesme, znao je stihove napamet. Pjevušio je i veselo zaobilazio rupe od granata na cesti.

Nabasamo na mali gradić, stvarno mali: iz daljine, izgledao je kao šaka zgužvanih papirića razbacanih po travnjaku. Kad smo se približili, vidjeli smo napola srušene zgrade. Na jednoj od njih, uz cestu, pisalo je „Ćevapi“ – tu smo stali da se odmorimo. Vozač je parkirao škodu na prašnjavoj ledini. Vojnik je odlijepio dlan s mog pudinga. Izašli smo i protezali se hodajući prema trijemu kuće, gdje je suncobran s logom tvornice piva, propale prije rata, natkrilio par plastičnih, bijelih stolova. Oko jednog posjednemo ukrug.

S druge strane ceste, fasada jedne prizemnice bila je potpuno odvaljena; pogled se neometano pružao na njezinu unutrašnjost, na ono što je od nje još ostalo: sudoper u jednom kutu, u drugom spaljen kauč, a svud okolo brdašca žbuke i cigle.

– Nju neće obnovit. Napraviće spomen-muzej od nje – rekla je konobarica koja je iz mračne utrobe ćevabdžinice izronila s krpom u ruci. Nadvila se nad stol i stala ga žustro brisati. Debele su joj se nadlaktice drmale dok je to radila. Bila je ogromna. Onda se uspravila i obrisala čelo, kao da ju je brisanje izmorilo.

– Ćevape? – uzdahnula je, a kad smo svi složno potvrdili da ih želimo, i kad smo uz to naručili i piće, kimnula je i odgegala se prema vratima.

– Koje kitovsko dupe – šapnula je vozačeva žena, potaknuvši vojnike na zlurad kez. – Ko Titanik.

Ranije, dok smo se vozili, komunikacija je zapinjala na predugim šutnjama: nikome nije uspijevalo započetu temu održati dulje na životu. Vojnici su se, iz zahvalnosti ovima što su ih spasili iz stoperskog pakla na vreloj cesti, trudili najviše. Sad im je, s ovom debelom ženom, konačno uspjelo; njezino im je prekomjerno salo bilo inspiracija za dosjetke o pretilosti, i pričali su ih stvarno dobro, s tim oporim, seljačkim naglascima. Vozačeva je žena neprestano brisala suze koje joj je pištav smijeh tjerao u oči.

– Na toj gujsci bi mogli projicirat filmove – rekao je mladi vojnik s gustim crnim šiškama koje su izgledale kao da mu je netko prilijepio lažni brk na čelo, dok mu je glava bila obrijana do kože.

– Ova ne može nikako bit u bestežinskom stanju – dobacio je njegov kolega i

54 / Treći Trg / Broj 30

samozadovoljno se zavalio u stolicu koja je plastično zacvilila pod njim.

– Kad ide u zoološki, slonovi joj bacaju kikiriki – nastavljao je onaj prvi opet.

Vozačeva žena se držala za trbuh, a vojnici su je nastavljali škakljati riječima.

– A kad dođe pred školu u žutoj kabanci, djeca misle da je to školski avtobus!

Smijao se i moj vojnik. Kad je vozač odlazio u zahod, primaknuo mi se bliže da ovaj lakše prođe, a kasnije se više nije vratio na staro mjesto. Priljubio je svoju nogu uz moju.

S druge strane stola, vojnik sa šiškama je uživao u šalama koje je sam zbijao.

– Tolko je debela da mora imat sat na svakoj ruci --- naglo je zastao, kao da se ne može sjetiti ostatka rečenice. Vozačeva žena je već imala usta razjapljena na smijeh.

Ali vojnik se ufitiljio u stolici i čvrsto skupljenih usnica buljio u nešto nad našim glavama. Zato jer je izgledao istinski prestravljen, šokiran, u mah smo se okrenuli prema vratima bistroa.

– Mora imat sat na svakoj ruci jer – šta? Dovrši rečenicu – sablasno je mirno rekao muškarac s puškom u ruci. Stajao je uokviren dovratnikom i nišanio prema vojniku koji je izgledao kao mu se uz nogavicu penje tarantula.

– Ajde, ajde, da čujemo vic dokraja – rekao je naoružani muškarac. Nikakvog kompromisa nije bilo u kretnjama tog čovjeka, nimalo kolebljivosti u pogledu.

Vojnik je otvorio usta, ali iz njih nije ništa izlazilo, ni jedna riječ.

Cijev u koju smo gledali usisala je cijeli svijet, zvukove i boje. Ostala je samo vrućina. Iz omlohavljenih šiški onog vojnika cijedio se znoj i klizio mu niz čelo prema obrvama.

– Čuješ ti? Zašto moja žena mora imat sat na obe ruke, kaži prijateljima – zagrmio je glas iz kojega je polako curilo strpljenje. Stvarno ga je zanimao nastavak vica.

Otvorena usta davala su licu vojnika idiotsku tupoću. Muž debele konobarice i vjerojatno vlasnik lokala, krenuo je prema nama sporim, čvrstim korakom.

– Okej – rekao je vojnik. Jabučica na vratu dizala mu se i spuštala. – Mora imat sat na obe ruke jer pokriva dvje vremenske zone.

Naoružani tip se zamišljeno zagledao u korijen suncobrana iz kojega su se granale debele žice i zatezale platno nad našim glavama.

Vozačeva žena je stala tiho cviliti. Mi ostali bili smo pokunjeni i tihi.

Odjednom, pomisao da bismo nas šestero mogli živi nastaviti putovanje u drndavoj škodi bračnog para koji voli stopere, iščezla je. Sjetila sam se mame. Čovjek s puškom se dugo nije micao.

Primila sam za ruku vojnika do sebe, dlan mu je bio hladan i vlažan.

Ispreplela sam prste s njegovima i nježno ih stisnula. Bila je to neprimjerena gesta, pomalo i posramljujuća, u ovom trenutku koji bi nam svima mogao biti zadnji. Iz smračenog pogleda naoružanog tipa i iz načina na koji je prstom gladio obarač – činilo se da će zaista pucati.

Dolje na cesti, neki je drndavi kamion usporio kod prilaza lokalu. Tip je spustio pušku. Rukom je zaklonio oči i škiljio prema crnom dimu što ga je izrigala krntija. Vozač guste, zalizane kose, upravo je ugasio motor i izlazio iz kabine, zubima labavo pridržavajući cigaretu. Visoko je dignuo ruku na pozdrav i otkrio velik krug znoja na razvučenoj potkošulji. Zaputio se prema polusrušenoj kući preko puta.

Gazda ga je neko vrijeme pratio pogledom. Kad je krenuo prema vratima lokala, pustila sam vojnikovu ruku.

– Nema ćevapa za vas – rekao je ne gledajući nas.

Onda je ušao u kuću i za sobom zatvorio vrata.

*** Kasnije, u škodi, dugo nitko nije ništa rekao. Valjda rubne situacije tako djeluju na ljude; blizina smrti učini te samim samcatim. Razmišljala sam o tome i gledala meke obline brda i rijetke automobile s kojima smo se mimoilazili.

Moj je vojnik gledao ravno preda se.

Kad smo prošli veliki rotor ispred ulaza u grad, zamolila sam vozača da mi stane. Tu nam se dijelio put.

– Eto, hvala što ste me povezli. Sretno s mamom – rekla sam, čupajući ruksak iz prtljažnika. Zbunjeno me pogledao pa sam dodala: – Da se oporavi od bolesti brzo.

– A, to – sjetio se amputacije.

– Čuvaj se, mala – rekao je moj vojnik, naginjući se kroz prozor. Bio je nekako rastužen i plah. Ili sam samo htjela da bude.

55 / Treći Trg / Broj 30

Hodala sam do prvog križanja, osjećajući putem sve opakiju glad. U piteriji sam kupila burek i odmah ga pojela. Onda sam prešla na drugu stranu, na ugibalište, i ponovo digla palac, misleći stalno na onu polusrušenu kuću, hrpu žbuke i cigle, i na svog vojnika. I na to kako sam, kad je ispod onog suncobrana zafrknuo rukav visoko, vidjela oštar rub koji odvaja bijelu kožu od preplanule, gotovo izgorjele na suncu.

MARKO POGAČAR (1984) ŠTO JE TO OBOD?

56 / Treći Trg / Broj 30

Obod je kategorija. izraz tradicije, čvrsti rub koji ne valja prijeći. njegovu riječ ne osujećuju: pod obodom je najčešće glava, kuća, rijetko i drsko ništa. glava se, ako je kravlja, probuši čeličnim klinom. krava se priveže lancima o vlažne zidove staje, zatim se snažno udari. krv koja krene krv je domovine. nju je krava, zubima, za se dugo svojatala. ako je glava kokošja ona se otrijebi sjekirom. kokoš se samo uzme, prenese na drugo mjesto, položi na panj i na vrat se brzo & hladno sruči sječivo. kokoš još neko vrijeme urliče, ali je nitko ne čuje. kunić se kolje pismenim, golim rukama. krv ostaje unutar tijela i kola, sa svojom sumnjivom prošlošću. uši, na kojima je iz tvoje ruke do sada visio miruju, kao da se u šumi ništa ne čuje, ništa ne dešava. polja miruju. zemlje miruju. domovina od nekud kapi, a ljudi skupljaju grožđe. ogromna je vrućina. što je to obod i što pod obodom ima?

KUPOLE Nad gradom pupaju kupole. polovine tamnog savršenog, tog brzog praznog odozdo ukliještene u obzor. ipak se, za ljekovitih

zimskih noći, čini da stižu odozgo, da su, posljedice davno zaboravljenih oblih prijestupa, odnekud teško obješene. razvrstavati se mogu raznoliko. one koje se s večeri rastvaraju da u sebe prime bezimene i ledene zvijezde, one koje kiše zelene, pretvarajući ih u lebdeću livadu, one koje su krošnje s kojih je nečija ruka pobrala jabuke, zatim ljušture, padobrani, pokrov za kakve stišane kosti. kišni štropot ih čini šumnim. u toj se opni razvija složena mliječna glazba, širi se, i rasprostire poznatim prostorom kao korijenje mutnim podzemljem, onim što se ne nazire. jaja su u toploj utrobi grada. neka neojezičena misao koja čeka čas da se nagne, ukliže u tu jušnu lokvu, u postojanje. kupole, općenito, čekaju. mirujući ispod promjenjivosti ne dišu, ne viču, ne mašu stanovništvu. i to je mrtvo iščekivanje, njihova konačna polovičnost, odbijanje da se bilo što desi razlog praznine u lijehama neba. iako svake godine spremni, objema rukama primamo travanj, te su čudne čahure neumoljive: nad našim gradovima ništa ne cvate.

PREDMETI

prostor zauzimaju predmeti i tu im nitko ne može pomoći. sve što se može osvojiti osvojeno je njihovom ustrajnom krutošću: bilo da u sebe primaju vodu (koja, nečasno, poprima njihov oblik, stavljajući se katkad u sasvim

57 / Treći Trg / Broj 30

Prostor zauzimaju predmeti a njihove pripadajuće sjene ukoliko u sobi (nad gradom, u bolnici, na svijetu) postoji izvor svjetlosti dižu se spuštaju se rasprostiru se u svojoj svetosti kroz prostor završavajući na podu boku zidovima koristeći ga (kao da bi on bio planinska koliba a one planinar u bijegu pred gromom, kao da bi bile bijeg sam) a da se u njemu ne nastanjuju.

nezgodan položaj) ili stoje kao prepreka svjetlu, možda prepreka izvoru koji ujutro zovem sunce. uvečer imena se mijenjaju. vrijeme se spušta s kišom i nosi u sobu Saharu, iznosi iz nje toplinu i premješta je u vanjski prostor. ali, što je to izvanjsko prostoru? što predmet, nečijom tuđom voljom, nikako ne može zaposjesti? tko je to svjetlo? na ova pitanja odgovaram prostoru bivanjem: u njemu ustajem, sjedam i kažem sobo, najmanja njegova kutijo, i ja te zauzimam. tobom se prostirem kao poznata vijest, ispunjavam ispunjeno. predmeti miruju. kreću se. dišu. a ono u čemu se sve to dešava, gluha dolina nečijih pluća, svija se i prilagođava njihovom nužnom obliku: od praznine smo s pravom očekivali više. predmeti, predmeti, strašni predmeti, želio bih da vas mogu zaželjeti. želio bih da vaša želja bude i moja, da vas sjene i dalje dokazuju, oslobode se ovisnosti o svijetlu svijetu i predaju prostoru svoju tamnu lakoću. predmeti, predmeti, sirovi predmeti; more ste, soba ste, šuma ste? što su granice, tko su granice i što je između?

58 / Treći Trg / Broj 30

POSLIJE PREDMETA Takvom brzinom spusti se s neba ništa: u jučer, u nigdje, u mi, mokru šumu. takvom brzinom da noć ne stigne doći u istom času za sve: netko je požuri na njeno mjesto, njegove oči. svi se sjećamo nekoga tko je, tako, od negdje stigao: iz zatvora, iz sobe, iz priče. sjeo i, kao mahnita predodžba, napustio samog sebe.

poput ledenih cvjetova otvarali su se predmeti u čisto prkošenje. pojavljivali se i nestajali poput Poljske, u istom spaljenom polju. zatim ih je trebalo ubrati i pustiti sušenju, negdje gdje zrak i struje sami obave svoje, gdje nema grabežljivaca. tamo u ništa, u suho i tupo nigdje odlaze predmeti. ja kada nekamo odlazim obično ugasim svjetlo i mislim samo te tama, nigdje, samo te mrak dokazuje. tamo se uspinje tvoje vrijeme u jednom kišnom kronometru gdje ništa ujutro vježba svoju prokrvljenost i širi se, troši. tamo šuti i smišlja jedno jasno pravilo: od ničeg nije moguće oduzeti, ništa se samo sa sobom zbraja. predmeti koji su u svojoj srži pirati, zauzimaju uvijek nečije, nekome otimaju. u prozor, u noć, u mi, mokru šumu gdje, kao da se ništa ne dešava dišu, zelene lišće. poslije predmeta dolaze drugi predmeti.

Prvi hrvatski predsjednik kolje se zaboravom njegova junta prevrućom juhom i mrtvom poslugom koja ih ustrajno zaobilazi; dok hodam gradom u smjeru suprotnom smrti, kupujem novine, kupujem kavu na kiosku slušam svoj svadljivi šarm, meki karakter i grupu Haustor; prosječan Hrvat kolje se suživotom, snošenjem, ustima punim snijega – na njega legne širok i lagan smog i ponese ga, skupa sa svom tom jeseni, njenim jutarnjim tamnim, vodom koja se uspinje tvojim vratom, vodom materijalnom i mekom; crkva se kolje trajnim citiranjem Krista, bezuvjetnom i dugom ljubavlju; svinja nestane sama od sebe, usuče se, u mlaku vlastitog daha, šaku krvi potekle pred iskustvom; pjesma se kolje Dragom Štambukom, majka kako je opisano u nekim preciznim spisima; ništa ne ostaje ništa to sjajno sažgano sunce.

59 / Treći Trg / Broj 30

TEHNIKA PJESME

KAKO JE GRIJEŠIO KANT Koliko nevremena, koliko prazne tajne, mislim ulazeći u jednu običnu riječ, kao u tupog boga. s njome ostajem dok netko nekog ne napusti: dok se ljubav ne spusti u drugo godišnje doba, ne rasloji se. nevremena je, kažem, mnogo. ali iz njega je, za razliku od mokre riječi, moguće umaći, uputiti se sklopljenih očiju u neko drugo vrijeme, veći, sretniji rječnik. to mislim dok se, sit i odmornih očiju, spuštam sunčanom ulicom. uskoro ću stići do kuće, otvoriti kapiju, zatvoriti za sobom vrata (pustiti utorak, tijelo da lebdi među svim tim šupljim okvirima), uspeti se stepenicama i ondje dugo stajati glasan; gol od tišine. priželjkujem da će me spremna na nekom svijetlu mjestu čekati jedna lijepa i crna, beskrajno sklupčana riječ. proljeće je i riječ valja dobro i brzo oprati. no takve koriste svaku priliku da se izmaknu, da zauvijek znače suho i toplo, barem dok se ti pridjevi sasvim ne obrnu, dok u sve ne sune more. i sada kako je, mislim, pod milim bogom, moguće da Marko nasamari mačka, a pritom ne radi protiv sebe? kako, molit ću, očekivati od te životinje da uskoči natrag u rječnik; zauzme svoje obično mjesto i poštuje zadani poredak? koliko, kažem, nevremena!

60 / Treći Trg / Broj 30

RIS, GUAROVO MLADO MLADO Ris je životinja. neobičan, višestruk predmet, čisto kajanje. zakon brzine i mimikrije, sposobnost da s drugim predmetima izmjenjuje mjesta (pounutarnjuje ih, pohranjuje duboko, duboko u svoje kretanje) moguće razum. vole ga neki montažeri, posebno Martin Semenčić. negdje posjeduje svoje brdo – njegovo ime je, kao i on, prijelazno i dobro se lijepi na poplate. nije ga uobičajeno jesti ali kad ga se obrne, kad ga se čita od repa postane ukusna posna hrana, tekuća mliječna livada. kao i ja ima problema s ljudima Hrvatima katolicima ali rado opći s ljudima općenito. srećem ga kako prelazi ulicu kako se šeće po suncu, kako se šepuri; stišćem šake i vičem: rise! još rosnija rosna životinjo! skoči u svoju krv i rasplini se!

PREKO PREDMETA Jesi li prosvijetljen? nešto nestvarno čuči u tvojoj formi. od tamo bilje iznosi svoje posredstvo: ondje se vrijedi ukopati, leći kao u tamnu baru i reći jagode, jagode su, ono duboko jamsko, to glatko u čemu čučim. a što se sve može učiniti s jagodom? je li je moguće prekoračiti? kažem drugovi, jagodom se može stvoriti ime. predmeti, u sebi bezimeni, sasvim ih lijepo podnose: mirisni predmeti u ljetno popodne, u parku, na Cvjetnom trgu– cijeli je povrtnjak izašao u šetnju i šapuće strašna je moja ljubav,

61 / Treći Trg / Broj 30

sva ta vražja ukočenost. uostalom, jeste li ikad vidjeli vraga? ja sam jagodu vidio. vidio sam joj sise. u jednom razgovoru rekla mi je u slušalicu: jebi se, u meni raste topao južni miris, večera je na stolu; netko iznosi svjetlo iz sobe i mrači se, ništa ti nisi vidio, još ništa ne znaš: onaj tko pliva ima ime; riba, riba reče i prokrvari iz očiju, kao da jede kestene.

BOSN A I H

ERCEGOVI

NA

SENADIN MUSABEGOVIĆ (1970) ODRASTANJE DOMOVINE Dok nas provode kroz dugački hodnik, puštaju da nam se dlačice na tek obrijanim vratovima lijepe o hrapavu kragnu košulje, kao uz oficirovu ruku na kojoj su žuti žuljevi urezani.

62 / Treći Trg / Broj 30

Uvlače nas u svlačionicu, skidaju nas i puštaju da u sobi gdje se samo ventilator okreće: tragovi končanih čarapa po izblijedjelim venama crvene, šnjura gaćica kožu pored crnog pupka nabira, bijela potkošulja na ramenima dvije crvene linije utiskuje.

Poredaju nas i vode na tuširanje puštaju da nam hladna voda spira sav stid što su nam ga očevi prsti u pucketavu kožu ubrizgali.

Ukoče nas u uniforme, deru se na nas puštaju da nam toplina majke zemlje ispod sivih dugmadi na grudima dah gladi.

Umjesto ženskih poljubaca puštaju da crveni karmin petokraka, u kojima se krv heroja zgrušala, na znojnom čelu se razmazuje.

Naveče nam daju pornografske časopise, puštaju da zajednički jauknemo dok pesnicama kurčeve čupamo.

Ovdje nema intime, pregradni zidovi za klozetske šolje ne postoje puštaju da čučimo jedan naspram drugog s namrštenim stisnutim obrvama po kojima se plave vene napinju.

- Diž se gore!

Zbunjeni, dok vrhom šiljatih prstiju uvlačimo plastično dugme u uski otvor na znojnoj kragni, puštaju da u sebi unutrašnjeg neprijatelja tražimo.

63 / Treći Trg / Broj 30

Sa opranim nogama u čaršafe se uvlačimo sanjamo da vrhovima žileta po venama prelazimo puštaju da lagahno iskapamo krv po tek utegnutim plahtama, da umažemo uglačane podove, da se prašina pretvori u crvene grudvice po šupljinama parketa, da natopimo sasušene grudi rodne zemlje našim plodom.

DISANJE PRAŠINE NA HIRURŠKIM RUKAVICAMA U sobi samo privjesak privezan za ključ u vratima sa zvukom vješala se ljulja.

Pri dnu, glava klovna sa crvenim usnama ukočeno nam se smije.

Vatra kao zahuktala lokomotiva nosi nas negdje izvan nas, izvan naših kostiju što se jedna za drugu u znojnim ljubavnim zagrljajima lijepe.

64 / Treći Trg / Broj 30

Izgovaraš riječ “vatra”.

U njoj vidim plamen što ti usta pali, zube i lice ljušti, obraze oblizuje crvenim jezicima.

Dok mi se približavaš, miris tvoga tijela rasplinjuje sobu na četiri strane svijeta.

Pod mojim pogledom koža počinje da ti pršti; zvuk tvoga osmijeha, na mojim crvenim usnama se guli.

Tvoj pogled, što dodiruje vrhove moje kose iz oka ti iskače; nabrekla dojka se razlijeva po tvome tijelu kao ružičasto razbijeno božije oko; crni otvor između nogu mi šapuće uspavanku djetinstva.

U rastavljanju prema meni širiš se, grliš me, ljubiš i granata

pada negdje blizu nas.

Iz zatišja, do nas dopire zvuk crkvenog zvona.

U njemu vidim nas kao anđele, u lijevom uglu crkve, uhvaćene u bestjelesne boje, kako sa otvorenim očima, na vlažnom zidu, dugo smrt očekujemo.

Kažem ti: - Trebamo voditi ljubav, jer vrijeme ističe.

Sada negdje, poginuli borci ukočeni leže u svojim zemunicama.

Napunjeni konzervansom.

Crvi u njih ne ulaze.

Lice od tijela im se ne rastavlja.

Neko će poslije dah njihovoga leša proglasiti nacionalnom slavom.

I ti mi kažeš - Trebamo voditi ljubav jer već sutra na anatomskom stolu ispod hiruškog noža možemo se jedno drugome osmjehivati.

SUNET

Pod njim borove grane uspinju se prema nebu da uzlete.

Ali fijuk suhih usana oštrice svlači ih do zemlje.

Obrezani panj

65 / Treći Trg / Broj 30

U tamnom ćošku majčine magaze na oštrici sjekire stidljivo se svjetluca dželatov osmijeh.

poslije britkog poljupca izviruje kao požutjeli zub ispod pobjedničkog osmijeha.

Pod njim pjetlova glava ne kukuriknu već u crvenu krijestu šiknu.

Podiže krila u nebo da uzleti iskrivljenim se plesom pokloni pred mojim sandalama kroz čije vrhove bijele čarape vire upijajući mrlje crvene krvi s njegovog vrata u obliku ljutitoga lava koji će nas velikim šapama sve progutati.

Pod njim vuk skriven u šumi od straha se u ovčiju vunu presvlači.

Pod njim žuti mijesec dok skriven pod perjanim jorganom se piški u moju pidžamu ženskim prstima vrh kožice mi obrezuje.

Pod njim moje dvije obrve se sudaraju jedna drugu kao britva režu.

Sijevnu.

Dok u blatnjavom rovu zamišljam neprijatelja kako mi sa oštricom prilazi da bi u meni kao u majci zemlji prostran grob iskopao.

66 / Treći Trg / Broj 30

SVITANJE U AUŠVICU Jutros, stvari su nam konačno kroz pisak oficireve pištaljke, što prodire kroz ispucale daske barake šapnule svoje ime.

Dok otvaram oči, dva miša ulaze u svoju rupu, prestrašeni našim slijepljenim licima.

Trzaju se nogicama i stišću kako bi se u toplini svojih tjela hranili našim mirisima.

Slike što promiču kroz jutarnju izmaglicu: - sive pseće šape čiji tragovi ostaju na snijegu kao tamne očne duplje sa pogledom okrenutim ka nebu, u kojem se bijeli beskraj ledi, - žica električne ograde koja mojim pomjeranjem dotiče linije neba i snijega, u zvuku harfe sudnjeg časa, - oficirova svijetleća značka iz koje mi orao raširenih krila kljuca komade mesa ulaze u mene kao što u dječije oči ulazi mrak.

Dim iz krematorijuma omekšava oštrinu predjela, stvara u njemu obrise ženskog tijela što mi zavodljivo priča o nježnosti neba.

67 / Treći Trg / Broj 30

Ovdje smrt nema grča, trzaja.

Sve je isto.

Svitanje i zalazak sunca su isti, kao linija horizonta išarana zrakama na snijegu u koju će me položiti majčine ruke što su me doticale u snu.

Samo red i čvrstina postoje.

FARUK ŠEHIĆ (1970)

68 / Treći Trg / Broj 30

PROLAZEĆI PORED MARKALA NA TRENUTAK ZASTAH vidio sam anđela na pijaci sjedio je na limenom krovu štanda ispod njega u drvenim gajbama složene su paprike, paradajz, mladi krompir kupus, crveni luk i zelje stopala su mu visila sa krova njima je ovlaš dodirivao kosu prolaznika jednom je kupcu skinuo šešir sa glave puhao je lagan vjetar miješajući mirise svježeg voća, povrća, cvijeća & ribe zavirivao je ljudima u face odmjeravao je prodavače dok rade sa vagom zurio u njihove natekle ispucale šake rasplakao se ugledavši stariju ženu kako kupi trulo povrće ispod štandova počela je padati sitna kiša niz latice ofarbane margarite slijevala se blijedoplava tinta izgledala je kao kurva sa kilom šminke kad joj poteku suze anđeo je raširio krila i poletio u nebo razmišljam, ako postoji poetska pravda anđeo će zagrnut noću iščupati srce prodavaču što zakida na vagi međutim, ne vjerujem jer anđeli uglavnom poziraju i smrzavaju se goli na freskama.

BLUZ radnik izlazi iz kruga pilane u unutrašnjem džepu jakne drži plavu neotvorenu kovertu primio je platu i odlazi u kafanu pije pivo od pola litre u par cugova ponekad presiječe duplim konjakom nalakćen na šank hvata za guzove debelu konobaricu u crvenoj suknji zove joj piće, bakšiš joj stavlja među sise sa loše naštimane stanice na tranzistoru trešti glas napukao od alkohola i cigara iznad police sa žestokim pićem gleda ga ozbiljna faca vrhovnog vođe što više pije konobarica mu je sve ljepša friško odštampane novčanice lijepi joj na čelo kući odlazi praznih džepova skrhan pićem žena je budna i on joj psuje mater sa vrata, dok je tuče, u drugoj sobi drvene barake plaču djeca umrljana jeftinim margarinom, danas su fabrike spomenici minulog rada u njima se snimaju muzički spotovi i priređuju glamurozni rave-partyji.

***

napokon je spoznao da je zlo neuništivo ne može se sjetiti časa kada je sa filmskog platna hrabro sišao u stvarni svijet uglavnom, čovjek je od krvi i mesa dodiri su istinski, bol je nepodnošljiva hoda ulicama kao i drugi ljudi ne posjeduje nikakvu moć

69 / Treći Trg / Broj 30

Supermen je u penziji hramlje na lijevu nogu i boli ga kičma ruke drži ispružene u zraku dok hoda to mu je profesionalna deformacija od silnog letenja

sada mu više nije ni važno što je zbog ljubavi postao smrtnik njegova žena je mrtva sa njom je dobio dva sina, dva Superjuniora često ih vidi kako zasijecaju nebo kao komete leteći neustrašivo u susret iskušenjima pod stare dane čita Marksa i Lenjina shvatio je da je liberalna demokratija čisto sranje i zna da je Marks prorekao globalizaciju ipak, u svojim je stavovima usamljen kao i prije dok je bio filmski heroj Supermen je u penziji veš mu pere čistačica stubišta u njegovoj zgradi živi skromno u jednosobnom stanu nedjeljom sjedi u parku na drvenoj klupi čita dnevne novine i bajatim hljebom hrani ptice.

70 / Treći Trg / Broj 30

JA NISAM ČOVJEK IZ SARAJEVA u Sarajevu april je zaista najokrutniji mjesec gdje se miješa fantastika i horor u retortama tijelâ duhovi vise u zraku, duhovi literarne šizofrenije samo ih trebaš uzbrati, te tužne grozdove vasionâ zašto ćeš plaćati vlastitom krvlju na Bistriku i Kovačima kuće su ograđene visokim zidovima a ljudske duše otvorene ko kupole otomanskih džamija zrak je britak kao mjesec mrtvih u kafanskim pričama rat nikad ne završava raspoređuju se divizije među pivskim flašama priča se o Srbima, Muslimanima i Hrvatima o krivcima i žrtvama stoput utvrđena „istina” mjerka se nanogramskom vagom jer je epska naracija plod crvenih krvnih zrnaca ako je Brazil zemlja sa najviše fudbalskih selektora na svijetu ovdje stanuje najveći broj drvenih filozofa i mizantropa uprkos svemu što me razara i nakrivo oblikuje i dalje učestvujem u tvom paradoksalnom mitotvorenju Sarajevo, nisi mi dalo ništa izuzev svoju poeziju.

kako nazvati nekog ko se bavi poezijom bohemom, beatnikom, društvenim parazitom looserom, alkosom, bijednikom živi od honorara, nema stalnog zaposlenja trebalo bi ga uhapsiti, neka piše zatvorske pjesme sanjar i fantast, gorki realista i neostvareni pustolov sjedi po čitav dan u Dva Ribara, srče pivsku pjenu, ništa ne radi tumor na zdravom tkivu techno-manijačkog kapitalizma najbolje ga je odstraniti hirurškim zahvatom biće dosta krvi, podivljalog mesa i iznutrica imamo najbolje doktore koji garantuju brzo izlječenje (provjereni ljudi, ugledni i svi odreda članovi vladajuće partije) instrumenti su sterilizirani i efikasni, nikom ne drhte ruke sručiti ga u život da kopa kanale za dvadeset maraka dnevno neka vidi šta je blato i znoj, nema tu nebuloznih metafora jer MI znamo šta je realitet, čovjek živi da bi radio mora biti koristan porodici, zajednici i svojoj lijepoj zemlji poremećeni seronja, latentni macho, agresivan i brz na šakama loče u Buybooku, drži govore, mijenja svijet riječima salonski ljevičar, izvlači se na ratno iskustvo, pametuje slatkorječiv i elokventan, harizma za nesigurne žene koje susreće u nekim noćima kada ljudska izgubljenost poprima tjelesne obrise rijetko ima para, slabo jede, puno, brate, konzumira alkohol a žali se kako ga boli jetra u tridesettrećoj bolje bi bilo da čita svete knjige, da nađe «put ljubavi i dobrote» postom protiv droge i alkohola, to bi mu trebala biti krilatica neće taj dugo, ako nastavi tim tempom, završiće kao Dario Džamonja MI znamo kako se postupa sa takvima poput njega svakako je i politički nepodoban, ti pjesnici uvijek sanjaju revolucije pokušavaju predvidjeti budućnost, neka Nam dragi Bog oprosti miješaju se Njemu u poslove, ti drugorazredni nostradamusi usto i nikakvi ljudi, beskičmenjaci i egocentrici kundakom udaraju na zvijezde, umjesto da prave djecu brinu se za familiju, jer ona je stub našeg naroda i države nisu sposobni da žive od svojih jadnih žvrljotina hvale se kako sami upravljaju svojim sudbinama a po Bogu pljuju (oprosti Nam Bože), kakvi su to ljudi?

71 / Treći Trg / Broj 30

SMRT PJESNICIMA!

72 / Treći Trg / Broj 30

SASTAVLJAM INVENTAR SAMOĆE pasijans rostfrajni samovar i vodena para cigare & kafa duhanski dim i miris fildžana abažur boje mahagonija križaljka sivi baloner i kiša što pada ukoso Leonard Cohen radijska muzika uz prvi gutljaj kafe samilost prema mravima, paucima, muhama purpurni termofor ugrijan komad crijepa ili cigle (za grijanje stopalâ u krevetu) teški jorgani prepuni hladnoće sporo brujanje motora u frižideru Obodin pisak samovara u Herbertovoj pjesmi Priča o ruskim emigrantima škripa snijega pod zimskim cipelama jabuke u porculanskoj zdjeli na stolu crno-bijeli portabl i špica za Glas Amerike staklena pepeljara kupljena u second hand shopu na čijem dnu su tri presovana runolista iz Garmischa srebrena tabakera sa bakrenim intarzijama replika iz Buсuelovog filma Mliječni put: vaša je sloboda samo fantom mrazom okovani prozori sa pravilnim kristalima leda koji liče na znak za Olimpijske igre u Sarajevu stablo breze u Radićevoj sa kukom eksera u kori pored kojeg starac x-nogu sjedi na školskoj stolici i čuva auta od hidrauličnog pauka željezne kapije turobnih kuća nazubljene prema nebu ćiro na istočnoj tribini Željinog stadiona kraste mahovine na sjevernoj strani ugašenog tvorničkog dimnjaka smrvljena flaša polulitarske pive ultražuto plastično cvijeće na soukbunarskom mezarju što se rasplamsava u zimskoj polutami akvarijumske ribice u izlogu zoo-marketa nož od slonove kosti iz Pakistana i glineni totem iz Meksika predmeti što nemaju nikakvu svrhu sem da kupe prašinu flaše skupocjenog alkohola na staklenim policama iza šanka zrcalo u kojem svakog jutra gledam svoje natečeno lice i koje mi iznova dokazuje da sam tvaran i živ samoća je suptilan osjećaj izgnanstva u vlastito tijelo.

IZBAVLJENJE živim onkraj svih stvari ne pripadam izmima, niti sam izašao ispod nečijeg šinjela najviše mrzim književne večeri i festivale tu osjećam svu tugu kako se nataloži u ljudima sediment beskoristan, osim za umjetnost živim onkraj svih stvari pored Saturnovog prstena na Rajskim otocima, u jantarnim kućama prošli vijek učinio nas je prerano ostarjelima stari smo već stotinu godina

73 / Treći Trg / Broj 30

živim onkraj svih stvari učim od pauka i crvenog puža proučavam nervaturu lista trudim se biti prijatan i vedar ali onaj unutrašnji otkucaj daje sasvim drugi ritam predskazanje odvratno i gorko to suočavanje sa svijetom pustopašnom ledinom gdje bog jeca slegnutih ramena i nema mjesta za život čovjeka Krist je unosna konfekcijska lutka a slavuji se peku na roštiljima McDonald’sa.

ADISA BAŠIĆ (1979) OČEVI

Emiru

Otišli su...

Nisu stigli da se pokunje kad razgoropađeni komšija psuje zbog međe.

Niti da pijani pričaju gluposti zbog kojih bi nas dugo poslije bilo stid.

Nisu stigli hiljadu i jedan put zakasniti na roditeljski.

Ili propustiti porodično slavlje.

Zabraniti bicikl.

U bijesu izrezati peraja.

Kupiti dugotrajne umjesto lijepih cipela.

74 / Treći Trg / Broj 30

Otišli su tren prije nego je majčina gornja usna pukla u susretu sa rubom stepenika.

Naši očevi su bezgrešni.

Ukrasni kukci razapeti u vitrinama od stakla.

I na nas, evo, budno motre svojim mrtvim mrežastim očima.

CENZURA Sa svih budućih porodičnih slika nestaješ kao izbrisana rukom neumoljivog cenzora.

Pomilovanja nema.

Koliko god se mi široko osmjehivali sjena tvoje odsutnosti od sada do vječnosti svakoj slici davaće glavni ton.

NEPRILIČNA LJUBAV Svoju ljubav ugušio si kao maloljetna čedomorka koja „čuva obraz“ dok steže ruke oko malog vrata.

Krišom je zakopao iza kuće, pravio se da nikad nije bila tu.

Odavalo te samo mlijeko što danima je kapalo iz tvojih spremnih bradavica.

STARCI

Odmjeravaju pedljom dužinu moje suknje.

Negoduju.

Malo bi da me poprave, prekroje.

Pokriju. Uljude.

Malo bi stenjali nada mnom znojni čim se dobro smrači.

Tamo nekad iza jacije.

Estagfirulah...

75 / Treći Trg / Broj 30

Vijeće staraca: važno vrte tespihe i glave s kojih je vjetar historije prije koji tren otpuhnuo turbane a sve drugo je isto barem četristo... barem četiri hiljade godina...

LJUDI GOVORE „Nikada nisu rekli ružnu riječ o ljudima koji su im to uradili.

Osim iščuđavanja nad onim što su doživjeli.“ Žan-Rene Ruez, glavni istražitelj za Srebrenicu, o preživjelima

NEZNANJE Kaže: Prekrsti se!

I ja se prekrstim.

Nego ja nisam znao pa ja cijelom šakom.

E onda je on ušicama sjekire po ruci.

A dina mi, cura, nisam znao.

ELEMENTARNA NEPOGODA Tu nas je dovelo u jedan kompleks: nekoliko kuća i garaža.

Uđeš u jednu, u drugu, u treću.

I onda izađeš mrtav.

76 / Treći Trg / Broj 30

OSVETA Znam ja ko mi je ubio ženu i sina i šćer.

Znam, jedan se od njih vratio.

Drži pekaru.

Al ja gledam da kod njega nikad ne uzimam.

TUŠIRANJE Lelujaju se ko morska trava dok ih stražari peru iz vatrogasnih šmrkova.

Tridesetak muškaraca koje ne znam. Svi goli.

I Hajra Hodžić, službenica iz banke, među njima.

Do dan danas tijela, koliko ja znam, nisu našli.

ZANIMANJE Prije sam bila pravnica.

Danas sam žrtva.

ROĐENDAN Tu smo se svi okupili. Ispred fabrike akumulatora.

A ugrijalo, juli.

Na asfaltu pored mene u isto vrijeme rađalo se dijete.

Dvaput sam tiho da mati ne čuje i da se ne prepadne oca sa vješala skidala.

(Ključ, Sanski Most, Prijedor, Sarajevo, Srebrenica) Zabilježila Adisa Bašić, Sarajevo, 2006/7.

77 / Treći Trg / Broj 30

PREŽIVJELI

POETESA U TROLEJBUSU U ruci blitva, mlijeko i hljeb, o drugoj umorna visi, a trećom daleka brda miluje, blago...

ETHNIC CLEANSING otjerana u grad spasila je život i igle za pletenjejutrom rano, pored parkirališta na rijetkom ostrvu trave dok pazi stado o kojem sanja ona plete i ledene prolaznike svojim srdačnim pozdravima zbunjuje

78 / Treći Trg / Broj 30

OBIČAN RATNI DAN otvoriti oči. ustati. probuditi ga. spremiti za liniju. ispratiti rutinski, bez plakanja. donijeti vodu. okupati se. zabrinuti se zbog mjesečnice koje nema. počupati obrve. peti put čitati istu knjigu. osluškivati pucnje iz smjera gdje stražari. izaći u potragu za brašnom. žuriti ulicama. čuti eksploziju. osjetiti udar metala ili kamena. ležati. dotaći prstima ranu. oblizati krv. dugo ležati. ne plakati. odustati. otvoriti oči. ustati.

PORODIČNI RUČAK

79 / Treći Trg / Broj 30

Sretno udate sestre njihova sretna djeca moj sretni, debeli brat i Majka u vrhu sobe zveckanje posuđa, smijeh i razmažen plač svi moji ručaju sretni, ti se (prešućen) hraniš u meni a Mati ponosno kaže nijedno nju obrukalo nije...

CRNA GOR

A

OGNJEN SPAHIĆ (1977)

80 / Treći Trg / Broj 30

REJMOND JE MRTAV. KARVER JE UMRO, REKOH Piju crveni sok. Gledaju tv. Stari aparat registruje samo dva kanala. Ona će se poroditi do kraja nedjelje. On je računovođa u maloj fabrici čarapa i donjeg rublja. „Možda odem kod Vladimira“, kaže. Žena lista novine i ne diže glavu. „Možda“, rekla je minut docnije.

Već tri dana ne prestaje kiša. Čitao je da su izuzetno bolni porođaji za sedamnaest procenata češći po vlažnom vremenu. Medicinski nedokazano ali tačno. Vjerovao je statistici. I nada se da će ih ovog puta zaobići. „Broj telefona stoji na frižideru. Ako krene... Pozovi.“ „Jel’ moraš večeras?“ „Kako to misliš—moram?“ „Moraš vani?“ „Znaš gdje idem. U čemu je problem?“, rekao je oblačeći mantil.

Nije imao pojma gdje će. Jedino je izvjesno da na kraju obično završi kod Vladimira. On živi sam, liježe kasno i gotovo nikad nema posjetioce. Ona rukom podupire leđa dok hoda. Prati ga da bi zaključala vrata. Veliki stomak izgleda zdravo. U bolnici su rekli da je njena trudnoća „knjiški slučaj“. Ona vjeruje ljekarima i sviđa joj se „knjiška“ usporedba. Dok mu popravlja kragnu na mantilu, kaže: „Donesi mi knjigu. Vladimir će odabrati. Želim čitati nešto uzbudljivo. Može?“ „Naravno“, kaže i provjerava kišobran.

Poljubila ga je u obraz i zaključala dva puta. Stepenište zaudara na vlagu i

81 / Treći Trg / Broj 30

mokraću. Kiša ove nedjelje neće prestati, pomislio je i pogledao gore: u nebo boje mrtvog televizijskog ekrana. Prošetaće duž nekoliko susjednih ulica, a onda bulevarom do Vladimira. Gacanje kroz lokve zabavlja. Ima dobre američke čizme kojima voda ne može ništa. Čarape ostaju suve. A čarape koje pravi njegova firma puštaju boju kada se nakvase. Nužno je biti suv u njima. Kada je zašao iza ugla pomislio je na bebu pokušavajući da zamisli lik. No uspijeva predočiti samo bljedunjavu kožu i ruke koje hrle ka stvarima.

To, to je tek rođeno dijete. Biće bez imena, pomislio je na ulasku u dragstor.

Kupiće flašu viskija za Vladimira i pokušati da večeras ostane trijezan. „Dvadeset, molim.“ Pretura novčanik i kaže da ima samo petnaest. „Vratiću viski“, kaže. „Naravno da hoćete“, rekla je ukucavajući neke brojke u registar–kasu. Ako se porodi u četvrtak, biće to na godišnjicu braka. Dvostruka sreća, pomislio je na izlasku iz prodavnice. Ali još uvijek ne osjeća pravu radost. To je valjda uobičajeno za prvi put. Vjeruje da će se sve promijeniti kad vidi dijete, kad ga bude držao u naručju i oslovio imenom. Gleda lijevo pa desno niz ulicu.

U centru danas nema gužve. Tolika voda, pomislio je, mora nekud otići. Sada zaobilazi najveće lokve i bira trotoare pokrivene nadstrešicom. Vjetar je slomio dvije žice kišobrana i postalo je nepraktično otvarati ga. Popiće kafu u lokalu sa druge strane; sačekati da se nebo malo smiri. „Vaše lice!“, vrisnuo je konobar. „Šta...? O čemu...?“, rekao je zbunjeno. „Vaše lice! Krv! Puno je krvi.“ Dotiče nos i zbunjeno gleda u ljepljive prste. Sad mu je jasan metalni ukus koji već nekoliko minuta osjeća pod jezikom. „To je od visokog pritiska“, kaže vadeći maramicu. „Krv jednostavno poteče“, rekao je.

Donijeli su mu salvete. U WC–u radi samo jedna sijalica. Dok se umiva hladnom vodom čovjek i žena se prepiru ne obraćajući pažnju. „Mogla si barem da pitaš. Ja sam otac.“ „Ti si svinja.“ „To je ubistvo!“ „Moja stvar.“ „Tako?“ „Da. Tako!“ Zatvorio je česmu i posljednjom salvetom brisao ruke. „Misliš da je naše dijete bilo samo tvoja stvar!“ „Da. Bilo je u meni. I sad više nije. Jednostavno zar ne?“ Umjesto odgovora, pljusnuo je snažan šamar. A dok je hodao prema stolu čuo se još jedan. Pije kafu, radoznalo čekajući da njih dvoje izađu. Možda je trebalo reagovati zbog udaraca. Siguran je da nikada neće dići ruku na svoju ženu. Voli je i zna da bi ga zaboljelo više nego nju. Počelo je da grmi. Sa svakom eksplozijom slika na televizoru iznad šanka iščezava. Hemfri Bogart i Ingrid Bergman pretvaraju se u gomile elektronskog snijega. Konobari psuju. „It looked like the beginning of a beautiful friendship“, čulo se kroz šuštanje.

Izašao je čovjek, a nekoliko minuta docnije—rumenih obraza—i žena Zaokupljena je listanjem omanjeg svežnja novčanica i na nosu drži tamne naočare.

Sreo ih je još jednom, iste večeri, kako zagrljeni pod kišobranom zure u izlog prepun tv aparata. Centralni ekran fokusira njihova lica bojažljivo rastegnuta u osmijehe. Prije nego nastave niz ulicu, žena će popraviti frizuru; on maše

82 / Treći Trg / Broj 30

prema kameri, a zatim ćutke odlaze dalje.

Vladimirov stan je na šestom spratu, odmah iza ugla. Vladimir je pisac.

Svoje četrdeset tri godine nosi kao duboku starost. Razveden je i ima kćerku.

Djevojčica živi u drugom gradu sa majkom, a jednom mjesečno dolazi ovdje.

Kada je pokucao, iza vrata se čulo „Stižem!“, i onda ljubazno: „Zdravo prijatelju. Upadaj.“ Rukovali su se, potapšali jedan drugog po ramenu; Vladimir ga uzima pod ruku i sprovodi do trpezarije. „Sjedi. Dolazim odmah“, rekao je.

On sjedi: razgleda knjige rasute po stolu. Gomila knjiga. Instiktivno je poželio da upali televizor ali njegov prijatelj se dobrovoljno odrekao tv–a. „Mnogo sam poznatiji kao ’čovjek bez televizora’, nego kao pisac.

Poražavajuće!“, govori katkad. Ovog mjeseca izlazi njegov drugi roman.

Vrti se po kuhinji proizvodeći usitnjene zvuke staklenog posuđa. „Tužna noć stari...“, pojavio se sa dvije čaše i bocom viskija u ruci. „...danas je otišao najveći među nama.“ „O kome govoriš?“ „Doista ne znaš?“ Nasuo je viski i svečano izustio: „Rejmond je mrtav. Karver je umro, rekoh.“ „I da ne zaboravim. Zvala je tvoja prekrasna supruga“, dodao je. „Šta?! Ti si lud. Zašto nisi rekao odmah... daj mi telefon... ona je trudna... čekamo bebu!“ Šest.

Dva. Jedan.

Pomislio je na žuti krevetac u ćošku, na dezen čaršava koji su dugo birali.

Pet. Osam. Četiri. „Javi se, javi se, javi se, javi se pobogu!“, nestrpljivo cupka nogom jer telefon zvoni sedam puta. Misli da je zakasnio. Da je ona već u bolnici ili, možda, na podu, u stanu, bez svijesti.

A onda glas, i njeno pospano: „Halo“. „Ti si?“, gotovo je vikao. „Da ja sam. U čemu je stvar.“ „Dobro si. Beba? Sve u redu? „Sve Ok. Zašto?“ „Reci to ponovo, molim te.“ „Kažem, sve u redu. Šta ti je?“ Pokriva slušalicu dlanom. Vladimir stoji naslonjen o dovratnik sa čašom viskija i upitno širi oči. „Sve je u redu. Lažna uzbuna“, kaže sa olakšanjem i opet stavlja slušalicu na uvo. Ona pita zašto se toliko uzbudio. Nije joj jasno. Zvala je da bi Vladimira podsjetila na knjigu. Rekao je da će poslati „dobrog i mrtvog američkog pisca“. „Taj je danas umro. Zar ne?“, pita. „Da. Umro je“.

Ona kaže da je interesantno čitati kad znaš da čovjek — da pisac, tamo negdje u Americi — još uvijek leži na odru. „...dok preko okeana stiže talas moćne, nama nepoznate tuge“, rekla je, i onda: „Nisi bio tu kad sam zvala“, kaže. „Ne. Svratio sam da popijem kafu.“

83 / Treći Trg / Broj 30

„Pokisao?“ „Malo.“ „Ha. Upravo je osjećam kako se pomjera. Golica me.“ „To je normalno. Uskoro će vani.“ „Molim te, vrati se što prije. Želim knjigu. A i ti još uvijek nisi za bacanje“, rekla je veselo. „Stižem“, rekao je.

Karvera nosi u džepu. Prije izlaska, sa Vladimirom je još jednom nazdravio u njegovo ime. Kao što postoji american way of life, postoji i američki način umiranja, pomislio je. I nije dobro kad ljeto započinje ovako ružnim vremenom. Toplom, dosadnom kišom. Ona ne može izaći vani, to utiče na raspoloženje. Do sada se nisu ozbiljnije posvađali. Vjeruje da će njih dvoje imati skladan i opušten brak. Još malo novca bi otklonilo sve nesporazume.

Ali i ovako je dobro, misli dok sa ulice gleda u prozor zajedničkog stana. Još nisu kupili zavjese. Odjednom mu bi žao što je ostavio samu. To se više neće dogoditi. Bar ne noću. Treba da bude opuštena, da se osjeća sigurno. Zato joj večeras ne može dati Karvera. Njegove priče su obespokojavajuće. Emituju specifičnu vrstu tjeskobe i suviše liče na život, pomislio je.

Otključala je vrata i obujmila ga rukama oko struka. Dok ga ljubi u obraz, osjeća njen trbuh na svom stomaku. Nije mogao odlučiti da li je to prijatan osjećaj. I lice joj je vlažno. Kao od suza.

Pred spavanje ona obično gleda televiziju. Ugasi svjetla i leži na trosjedu.

Svježe okrečena dnevna soba kupa se u bljeskovima tv ekrana. Crvene i zelene nijanse plešu po predmetima, po njenom licu. Jarki odsjaji filmskih eksplozija cakle se u očima. Hladnokrvna neumoljivost katodne cijevi. „Donio si knjigu?“, pita. „Zaboravio sam je, izvini. Tvoj poziv me dekoncentrisao“, kaže i odlazi do kuhinje. „Osjetila sam je u mantilu. Čemu sve to?“ „Slušaj. Ne želim da večeras čitaš Karvera.“ Otišla je do hodnika i uzela knjigu iz džepa. „Hladna je i morka po rubovima“, kaže. „Bojim se da je takva i unutra. Hladna i mokra“, on je rekao.

Sjela je i počela da lista. „Molim te ostavi je na sto.“ Kao da ga nije čula i već čita prve redove. „Ostavi knjigu zaboga. Uzbuđenja ti nisu potrebna. Ni tebi ni djetetu“, ponovio je glasno.

Vjeruje da Karverove priče mogu negativno uticati...Ali nije tačno znao na šta. Nije mogao dokučiti njihovu briljantnu neodređenost i mučninu.

Okrenula se kad je sjeo pored. „Idem u sobu. Čitaću tamo. Laku noć“, rekla je i brzo ustala.

Ustao je i on. U skoro potpunom mraku, jednom rukom otvara njene stisnute prste. Drugom je čvrsto stezao knjigu. Osjećala je kako joj Karver izmiče. „Ne!“, vrisnula je u trenutku kad su ruke ostale prazne.

Danas će čitati. Čitaće ovu prokletu knjigu. Zgrabila je jednu koricu sa još desetak strana i nagnula se unazad. Ali on nije htio da je pusti. Osjećao je da mu knjiga klizi iz ruku i zato je povukao k sebi veoma jako. Na taj način, stvar bi razriješena.

SRBIJA

ANA RISTOVIĆ (1972) SNEG U CIPELAMA Ne gradi se kuća na zbirkama escajga mada koja kašika više ponekad dobro dođe.

Ne gradi se kuća na novim zavesama mada drugačije poglede s vremena na vreme treba zakloniti novim platnom.

Da bi dom bio dom, između ostalog treba ti i mnogo toga čega bi se unapred odrekao, vrlo rado.

84 / Treći Trg / Broj 30

Slušaj šta kažu Eskimi: da bi sagradio dobar iglo godinama moraš da nosiš sneg u cipelama.

I špenadlu, zaboravljenu u okovratniku kaputa, blizu žile kucavice.

LEPA MRTVA MORA Iz dana u dan dajem ti samo isparljive stvari: maglu nad asfaltom, maglu u džepovima i polja koja su pojele strvine od reči.

Umesto karte za put u dvoje nudim ti prolaze kroz iglene uši.

Iz dana u dan, prosipam pred noge lepa mrtva mora. Živimo od krivotvorenja hronične slobode: adresa je znana.

Između glavnog zatvora i stare šećerane gde nekad završavahu pesnici, a sad drugi klošari skupljaju iščezlu slast.

A mislim, dovoljan mi je samo jedan grad: splet ulica koji čine tvoje vene. Šator i zaklonište stvoreni od kože.

I da je tvoja kosa, birmigenska šuma što će mi prići i onda kad stojim ukopana, poput sveće: prejako sagorevanje ponekad me prilepi za tle.

Varam samu sebe da je dovoljna voda koja se presipa sa usta na usta, čak i onda kad se pretvori u led.

U tvojoj zemlji mladih sa prezrelim umom nedorasla sam cura koju treba voditi za ruku.

U mojoj, gde je vreme odavno već stalo nosim dušu starca i nazore mudre kuje.

Saginješ se, na dlan spuštaš otežalu glavu: tvoj uzdah poveća daljinu između naše dve poluprazne čaše; moj ih potera do ruba zajedničkog stola. ,,Kupujem odmah, ali u naturi plaćam”, kažem i poližem ti kap znoja sa čela:

85 / Treći Trg / Broj 30

Govoriš mi, da se moram navići na novo agregatno stanje: ono što isparava tamo, na uzavrelom jugu ovde radom ruku pretvaraš u vodu koju možeš prodati za blago.

učinilo mi se da svetli kao žar cigarete. ,,Od previše poređenja, bankrotira i pesma”, čujem te i vidim, u plamenu su ti već cela kosa i lice: no ne znam, da li od ushićenosti ili od očajanja.

LAJBNIC Dan i noć, noć i dan putujemo ka Sloveniji: u malom autobusu, među nama tišina raste kao grad otcepljen od zemlje i sveta.

Još uvek neznanke, kao dve lenje muve, sklupčane svaka uz svoj prozor Ona, mala starica, Maruška možda u krilu drobi keks, marke ,,Lajbnic” kao da monadu od monade iznova deli i smeši se, zureći u mrak svetu što je još uvek najbolji od svih ...

86 / Treći Trg / Broj 30

Ona, što poznaje harmoniju Maruška, Blažka, Mojca možda.

U svom krilu drobim poeziju pod slabim svetlom, na lošem drumu list po list, reč po reč i čujem: Srečko Kosovel odriče se sreće jer svaka lepota deo je bola.

Nad stihovima nema opravdanja za Boga i monade što ih šalje nikad ne stižu do zemlje: kao varljiv sneg ispare

u prvom sloju neba.

U mom krilu, knjiga pesnika čije ime unapred se odreklo harmonije sa srcem i dušom.

Dan i noć, noć i dan putujemo ka Sloveniji, ona i ja, još uvek neznanke...

I čitav svemir ljulja nam se na kolenima kao da bi da se odvoji od usnulog Boga i traži saučesništvo šapućući nam nežno, na uho: ,,Braća smo, po ocu...”

LICEM U LICE Dani oporuka, dani priznanja: prva pesma u kojoj rekoh ,,Ja” ulazeći u reči kao da sklopljenih očiju zašivam dugme za džep iglom ga odižući od kože.

Na levoj strani, iznad samog srca.

Koje zaobilazih pažljivim ubodima jer pročitah negde: tako se kroji iskrena poezija kad uveriš srce da si odustao od njega.

odgovorna sam za ono što nisam i šta ću možda jednom tek biti.

Svaka reč, poput vrha igle spušta se sporo tražeći pravu razdaljinu od kože i srca.

87 / Treći Trg / Broj 30

Kada ti se čini da ne možeš ništa reći ni o ljubavi, ni o strepnji, ni o kazni ni o onome što je mimoišlo sećanje u širokom luku, tada se sve to, neizgovoreno izgovara samo; i tek tada

Meru podnošljive iskrenosti.

Veštinu krojača koji tkaninom ne skriva lice.

Nauk priče što je vekovima šapuću hasidski starci, kraj toplog zida: o zemlji, koja je tek naprstak Boga za svaki promašen ubod, samo način da se Njegova ruka zaštiti od našeg bola.

MIŠIMA Iz večeri u veče, majka čita ,,Kodeks samurajskih veština”: svako novo jutro je belina tela koju otkrije rastvoreni crni kimono vrh sečiva treba zabosti što dublje.

Sa danima se nositi kao sa bliskom kožom uvek spremnom na sepuku.

Kraj uzglavlja, umesto Biblije držati Mišimu čije korice sliče kutiji od lipovih daščica.

88 / Treći Trg / Broj 30

Iz njih i najtužniju istinu birati pažljivo prstima, kao da je trešnjin cvet kome se ritualno, dva mala demona demon sećanja i demon zaborava klanjaju u isto vreme.

Iz večeri u veče, majka izučava samurajske tajne: pred spavanje mesta u knjizi obeležava iglom skliznulom niz probuđeni vulkan raspletene punđe.

Samo ona zna: postoji još jedan, nepisani zakon koji kaže da su godine zavesa od papirnih ptica kroz koju se treba provući

očuvavši tišinu, a pogrešnim rečima i suvišnim dahom ne zaljuljati nijednu.

Podneti samo blagi šum malih krila za leđima.

PROLEĆNI ZANATI Neka mala ptica propevala, progovorila dve-tri reči i pokakila se na terasi obasjanoj suncem.

Ptica tako mala da bi čak i kutija šibica prerastala raspon njenih krila.

Njene oči, tek polovina fosfornog zrnca.

Iz sićušnog brabonjka izrasla detelina sa četiri lista: Naša sreća govori nemuštim jezicima i jezikom dobre probave, prevazilazi svoje razloge i ne bira mesto gde će da se dene.

89 / Treći Trg / Broj 30

Treba ćutati, istina je: to sunce nad nama, što ga više pominjemo to više raste u zlatna vešala.

ČISTKA U jeku krečenja stana reših da krenem sa bibliotečkom čistkom al bacih samo katalog izdanja iz ’85-e i knjiga poezije, nekoliko.

Od tada se police ljuljaju i škripe kao tuberkulozna pluća, nečija, davna, a za Dostojevskog uporno se lepi osinje gnezdo, kao meta-kazna.

90 / Treći Trg / Broj 30

I svake noći, iz imena tvog, Osipe M, putuje omča do mog vrata i glava se, ipak, spušta sama: svih mojih telefona brojke su u tebi.

MILAN DOBRIČIĆ (1977)

www.milandobricic.blogspot.com

AUTO-PUT

Gledam; odavde gde sam, lepo se vidi: kako mi mladi starimo, i kako ne postajemo ništa.

Nekad su se duhovi jagmili da im se ime negde upiše.

Sad hodamo asfaltiranim auto-putem sa x traka, paralelno, jedni pored drugih, mašemo preko metalne ograde, srljamo nezadrživo ka horizontu.

Ako ikad, svet je danas ravna ploča preko čijeg ruba svi, u kolonama, padamo.

REVOLVING AROUND YOU

Sediš mirno, na ljuljašci, ugledao sam te iz voza.

Kao krijumčari, stubovi bi šmugnuli, jedan po jedan, čineći ovaj film izlizanijim.

Izgleda da je naš susret morao da bude star.

Ispod voza pragovi tutnje kao ponornica, a tvoja ljuljaška je centar revolucije.

S one strane provlači se traka obzorja, s ove se zeleni tepih razliva u mrlju.

I tek si tada, uz sam rub okna, mahnula rukama, zaljuljavši se.

91 / Treći Trg / Broj 30

Mikici

METAK U svakoj, tek ozeleneloj šumi, usred novog mirisa iz zemlje, zaustavljen između dva pripijena lista stoji metak, čeka da nastavi svoj pravolinijski let u trenu kada mu se nešto nađe na putu.

PAGAT ULTIMO Ovoga puta sam zaista loše odigrao.

Lovac je upao u zamku, glupo, en passant, moglo bi se reći.

To je samo načelo odbranu, koja je i onako bila nategnuta do pucanja.

Kada sam u poslednjem trenutku, u samrtnom ropcu, moglo bi se reći, slavno promašio stativu okrznuvši je sa pogrešne strane, začuo se pisak. Voz je stigao.

Gotovo sad, šta je tu je, moglo bi se reći.

Suočenje je blizu, tu je, za vratom, toliko blizu, kao da je tek okončano.

Ispravih se. Poslednji put, moglo bi se reći.

DEJANU MATIĆU

92 / Treći Trg / Broj 30

Prijatelju kažem ti mir samo tražim i ne mogu da ga nađem.

Prilazim manastiru za tobom (sećam se) ali moje pobude su crne: ja želim mir.

I besnim a obala je opet sve dalja.

Kako bi bilo verovati u nešto?

U išta?

Zaista samo retki ne zaostanu i tu te vidim prijatelju samog.

DA LI JE MOGUĆE PROLEĆE? I dalje cvetaju bombe lista tutanj čak i gugutke miris

93 / Treći Trg / Broj 30

Moguće je proleće proleće Milana Gavrana sterilno proleće pod belim svetlom pred savršenim pločicama proleće u belom u crnini

ENES HALILOVIĆ (1977)

PRELUDIJUM Vidio sam dojilju koja budi dijete da ga nahrani.

Rekoh, da je gladno ne bi spalo.

A ona veli, Spi, ali gladno je, Jer meni su nadošle grudi.

Ni ti koji uzimaš ove stihove Nisi probuđen svojom voljom.

Niti ja pišem radi sebe.

KARTAGINA Bio sam u zemlji koja Hanibala rodi.

Spavao sam u hotelu čudnog imena, u Susu.

Pamtim, dva lifta na kraju hodnika, Sjajan mehanizam to bijaše (kao istorija, kao život) – Kad god jedan ode, drugi dođe.

I kad siđemo, neko se popne.

94 / Treći Trg / Broj 30

Sasvim jednostavno i veličanstveno.

PISMO PLUTARHU Mučno je, Plutarhu, danas, zvati sebe Bošnjakom, Jer što vidiš kriješ od usne, što kušaš – oku ga skrivaš.

Da kažeš – na zub sebi, da šutiš – nije ti rado, A ako iz sna ih budiš moru ti daruju tada.

Ništa im nije jasno do da snivaju laže I da crtaju igračke kojih u prirodi nema.

A ni za knjigu neće dati prebijenu banku Niti za hroniku svoju, da im se tokovi skole.

I vazda na jeziku svom jezik zborimo tuđ, Čas nas nedoved vodi, čas ga zamijeni vaška.

Plutarhu, ti veliš da Atinjani su oko ostrva Salamine Bitke vodili, pa gubili – umorili se i donijeli zakon po kome niko (Ni pismeno, ni usmeno) Ne smije predložit da se osvaja Salamina, inače Slijedi mu smrt.

Platonov predak Solon zakon taj ne moga da podnese Nego o sebi rasturi glas da je poludio skroz, Onda na trgu otpjeva pjesmu pod imenom Salamina.

Tako se sruši zakon i Solon uvažen bi Što spreman je za rod i da se napravi lud.

Danas, Plutarhu, ima narod imenom Bošnjaci, Al što su kakvi jesu to nije jasno ni njim, Donijeli zakon su oni po kom je sramotna knjiga, I pisat je i čitat – bruka veća od svih.

Zato, ako si nekad čitao stihove svoje, na trgu Kakvom il bilo gdje, javno, pred ruljom tom, Ti više nikad ne moraš da se napraviš lud – A to je, Plutarhu, smrt gora od smrti svih.

TEMELJNA FARBA

Već sutradan, direktor ugleda isti natpis I opet pozva domara Koji opet umoči četku u kreč.

I tako jutrima, i tako godinama, Direktor poziva domara, domar kreči.

A noć ostavlja crn natpis na bijelom zidu, A djeca nagađaju ko je pisac tih slova.

95 / Treći Trg / Broj 30

Jednog jutra, direktor ugleda na zidu škole Grafit koji zbori o klanju I odmah naredi domaru da prekreči zid.

Ali jednog jutra, direktor reče da uzalud je krečiti I domar odmori ruke.

Sutradan, na zidu ugledaše Nečiju krv.

Tako inače počinju ratovi.

O JEDNOM PUTU U SELU HOTKOVU NA POLUOSTRVU BALKANU

Nebojši Gajtanoviću

Tiho! Nebojša, kad ovim putem prolazimo!

Tiho!

Znaš li ti kakav je ovo put?

Lijevo kad skreneš, na brdu Hober, staro latinsko groblje.

A pod Hoberom groblje pravoslavno Gdje kopaju se komšije Srbi. Dakle, Možeš i ti.

Ovamo desno brdo Grkovina, Na njemu staro grčko groblje, A malo ispod, groblje muslimansko (Još Turci su ga ogradili) Tu ukopani moji su svi. Dakle, Mogu i ja.

Tiše!

Znaš li ti kakve vojske put ovaj prolaziše?

Bili i prošli Grčka, Rim i Turska.

96 / Treći Trg / Broj 30

I naši rodovi, sitna istorijska boranija, Jednom će konačno u čitanke leći.

Možda opet navrate Mongoli, Germani il Ugri.

Da zastanemo ovdje Da malo kušamo tišinu, Da malo slušamo sudbinu.

Da učimo šta je put.

JASMINA TOPIĆ (1977)

www.myspace.com/jasminatopic

DOZIVANJE U snu se dozivamo poluotvorenih usta kao ribe na suvom koje u zamenu za barem sobni akvarijum Nude na prevaru svetlucavu krljušt, bez ikakve cene, U nadi da će umaknuti pre nego što zađe mesec njihovog sjaja. ‡ Krljušt što postane mrtva, odbačena koža. Mutljive ribe!

Ili je to zalog ‡ ostavljeni skelet iz proživljenog sna.

Toplota upisanih mesta na mapi sveta; Narastaju u halucinantne pojave dok pred nastupajućom zamkom obećavaju veštački raj.

Na tim lakim mentalnim drogama uživamo zamišljajući tela kao oblik gipkih riba, veliku vodu, nepoznanice, zatim okupani u suncu dolazimo do markiranih mesta, čuvajući se od prehlade uživljavanja.

Ti prostori se ne sudaraju u osećanju sveta ‡ Prebiraju po umetnosti življenja sve‡u‡jednom priručniku.

U snu se dozivamo kao panične, ali i hladnokrvne ribe Poluotvorenih usta, grcajući ka buđenju. Upadamo u prvu svemirsku rupu naraslu kao i poželjne tačke na mapi. Obeležene. I tako dalje... U prigodnu reciklažu.

97 / Treći Trg / Broj 30

009079099 Okreni broj bez jedinice, bez početka. U potrazi za što boljim svemogućim aparatima. Leti, leti, ribice! ‡ poluge pokrenute, za napipavanje po mraku. Tu su uputstva kako se ne ugušiti, otrovati; ili kako zaraditi na ambalaži. I još, šta uraditi u slučaju nagradnog putovanja.

NEOTKRIVENA PRIZNANJA Neću ti priznati da se noć ne završava Tamo gde počinje kao muzički fortisimo melodija zatvaranja ili otvaranja naših vrata u stanu koji nismo naselili ni kao ptice‡selice.

I prelazak preko mosta od narandžaste rđe do potočića usklika, koji svakog časa prelazim ostajući još uvek samo na svojoj strani, znajući dobro da je to i tvoja strana.

Neću ti ni u jednom svom govoru, kao da sam u magli koju moram da pređem bez jasnog putokaza, Neću ti izrecitovati nijedan bodež Dok spreman čeka kraj uzglavlja, tik do omiljene čokolade ili rezervne čaše vode ‡ Tih žednih usta neizgovorene nesanice.

Da bi se bodežima poigrali one cirkuzantske igre Poverenja i veštine.

I ne, neću ti priznati šta je ključ kojim se uvek mogu otvoriti i jednom davno zatvorena vrata negde u budućnosti dok psi napolju neutešno zavijaju, a mačke kao tek senke uličnog svetla briznu u zastrašujuće sličan dečiji plač. Škripa od tih kvaka sve je tiša, a kroz prste, noću, stalno se migolje nevidljive ribe Budeći me ulepljenu nerazumljivim priznanjima.

98 / Treći Trg / Broj 30

PIŠEM TI PISMO...

I ŠTA TO VIŠE NISMO?!

Evo me ovde u tami, tražim, a ne znam zašto! Zagledam se u tišinu šumova kojim me moje telo obasipa. U granice jednog zbilja ograničenog sveta.

Možda tako zvuči grč? Ili skori ukus poraza.

Ili lakoća gubljenja identiteta.

Ili prelazak preko granice u ravnodušnost,

koju odeljuje još jedino zalutali miris već prošlog prisustva. Šumi ona misao koja uporno hoće da porodi pokret. Ulice su pocrnele od kiše ovog sveta. Telo se traži dotle dok se ne izgubi u nekoj varijaciji leta, promaje ili zagrljaja; Tužno kao fitilj što dugo trune u vodi.

Kućni instrumenti ne registruju ono što pričam preko telefona.

Evo me ovde u tami, nemam čime da napišem pismo, ali zbog toga lakše može da bude dostavljeno, Ako već tako tvrde oni sa trećim okom ili šestim čulom.

I dalje tražim, sve manje razumevajući zašto to zaboga činim.

KUĆEVNA RAZGLEDNICA domorodačka Biće ti čudno, otkud to, šaljem razglednicu od kuće tebi u putu, zatim tebi na plaži i u restoranu duž šetališta. Dok sunce neopozivo tone...

U vodi gledamo, veruj mi, ista sunčeva izmicanja Ali

Odlazim do pošte, opisujem krug s nevidljivim komadićem kartona u unutrašnjem džepu: crkva, škola, gradski park i ostalo, stali bi lepo na minijaturnu slikovnicu!

Uperena strelica negde, na mesto gde bi trebalo da pretpostaviš da sam ja.

99 / Treći Trg / Broj 30

moje telo sklupčano je duboko u unutrašnjost ovog poluostrva, nasukano, kao riba na krevetu.

I dok natežem iz flaše običnu vodu, skoro da osetim so koja isparava tamo, kod tebe.

Kažem ti, vreme je ovde uobičajeno loše, kao da je postavljen standard po kojem tako i treba da bude.

I, zamisli, otpisuješ mi na razglednicu, nekim sitnicama, vodom koja nosi moje ime, ribom i pirinčem na tanjiru, prethodno pojedenim, Zasenčenim mestom koje ni u jednu razglednicu neće moći da stane.

Tako se i osećam.

Razglednica je, pretpostavljaš, jedna umišljena stvar.

Belina koju bih nekako da popunim, dok poredim dve vrste putovanja, u nedoumici koje je značajnije: Ovo ovde, u sobi, kao da je svaki korak nevidljiva granica koju treba preći, Ili to stvarno kretanje tela koje nas iskrivljuje nalik Neravnom ogledalu, a san vrca zajedno sa svakim odbleskom sunca na vodi u ono što smo ponovo?

Ne umem da dokonam. Rekoh, vreme je ovde nestabilno, Unutrašnji sat preskače svaki peti otkucaj, uostalom Počinjem da se ponavljam. Dovoljno je još jedino da napišem:

Čekam da se vratiš.

TIHA OBNOVA LETA Polako nam se primiče dok ležimo nasukani na kontinent odsustva.

Sezonski dašak juga.

To je odabrano društvo; Dok napuštamo naše zimsko prebivalište.

Prasak smeha kao kiša koja obnavlja korenje.

100 / Treći Trg / Broj 30

Lišavanje tame uvek je bolno i nepredviđeno.

Raste sad temperatura u vrtu.

Dešavaju se minimalna pomeranja u prebivalištu. Posebne pripreme!

Već su neprepoznatljivi rasporedi tame.

I izlazak na čistinu

u tihu obnovu leta golotinja je tela dok se trese od sunca kao tek formirana ledenica.

ZAPISATI PRAZNINU Pod čistim zimskim nebom.

Zamisliti podignute bele zastave pokrenute vetrom ‡ Stvari još neodigranih u bliskoj budućnosti čije sidro je ne tako davno izbrisana prošlost.

Zaroniti misao u tekst dnevnih novina koje su uvek pune informacija o tome šta se zapravo desilo s one strane stvarnosti koju ne živimo ni ti ni ja A nema nijednog naslova koji bi opisao vedrinu zimskog dana pod varljivim suncem čiji zraci upisuju grb na bele zastave dok lepršaju ‡ neodštampani naslovi...

Zapisati prazninu mnogo je lakše nego se čini.

Dovoljno je potrošiti vreme na to. Ovo i ono.

Teže je sačekati noć zagledan u jednu tačku.

Ipak se okreće

101 / Treći Trg / Broj 30

Dok i dalje nežan čekamo kraj.

PETAR MATOVIĆ (1978)

NA OŠTRICI BRIJAČA

Ove godine lipe kasne u cvetanju, Ana se opet neće vratiti iz Grčke, a sobu sam okrečio u žuto: smiruje.

Svako jutro budim se umoran i znojav, vreme do paljenja prve cigarete je misao o stihu, ritmu i šibici.

Nemam celinu. Moja utroba je kormoran s maramom pod vratom. Dok lutam sam sebi nisam Odisej, a ni Ahasfer.

Svaki put obećavam, kad pred brijanje palcem ispitujem oštricu žileta, da ću, čim budem zadovoljan sobom, napisati pesmu.

102 / Treći Trg / Broj 30

ARHIPELAG INTERNET Ponovo oko moje glave oblećeš poput slepog miša, Gospode.

Miran sam. Pušim cigaretu, dim je oreol koji presecaš svojim krilima.

Molitvu nisam izgovorio, nju sam ti poslao mejlom. Poput Noje sagradio sam barku, a ona ovog puta brodi kroz arhipelag Internet.

Usput sakupljam samo device mudre i lude, iščekujući da se sa neba katodne cevi oglasi: system failed.

A kad se umorim od kormilarenja, nadomak cilja, svojim šišmiš krilima nateraš dim duvana u bestežinsku poruku: reset!

DEPONIJA EVROPE

I live on the Balkans, govorim turistima iz Evropske unije, I write poetry, objašnjavam čime se bavim; klimaju glavom sa odobravanjem penzioneri iz Folksvagenovog pogona u Volfsburgu: Ne sumnjam – poezija Balkana je egzotična destinacija zapadnoevropskih turista.

Vetar diže rub suknje jedne preplanule Nemice, dame u godinama sa etno đerdanima, slušam tvrde glasove što izgovore imena zemalja čije jezike ne smem više da razumem: Montenegro, Croatia, Bosnia and Herzegowina, Serbia.

A primetna je obnova monarhije: U cvetanju jorgovana serbijanskih varoši feudalizam neoprostivo stiže ovog proleća.

Sunce je u lavi zapada naglo zašlo preko moje usne, grizem je od svraba, skupljam robu, odlazim sa trga ne okrećući se... Iza mene praska, žubori, glagolje stranci i domoroci.

A ima li rešenja sem ljubavi za Balkan, oficijelnu deponiju Evrope.

103 / Treći Trg / Broj 30

Tešim se kako trgovina ide, kako ide piraterija diskova, kozmetički proizvodi...

U centru ovog malog grada na jugu države ubeđuju me da je preko granice istok, a sve je u mešanju slogova čajniz, ciganjskih i serbijanskih.

VIRUS: SERBIA

Ovde se ništa ne pokreće. Tako naiđe vetar i sve ostane tiho. Možeš da posadiš petunije, ali se one nikad neće zatalasati pod frenetičnim zujem pčela u leto. List lipe ne damara na vazduhu. Tek kao fotografija ostane, beživotni kip.

Slušaj: ćutnja se širi kao kancer, a ti pronađi lepotu u tome. I to nije košmar: to je svuda.

KOFERI DŽIMA DŽARMUŠA

Vidim sebe kao putnicu, sa crvenim koferima u crno-belom filmu, govorila je postarija devojka koja već decenijama ne izlazi iz svog stana.

Moje lice biva uznemireno peškirima motelske higijene, gnojne bubuljice pojave se baš u prepunim kupeima kad se ne bih libila biti plen mladih jastrebova.

Osluškujem melodiju njene naracije sedeći spram okna koje osmatra napuštenu železničku stanicu preko puta: Vagoni izvaljeni poput gmizavaca kraj mrtvih koloseka.

104 / Treći Trg / Broj 30

Gaseći žar-pticu ronhila u boci julskog piva, u trenu setim se, a ni sam ne znajući što, kafanske floskule: do prestanka nevinosti, žene su doista genijalna bića .

DEJAN MATIĆ (1979)

UČEĆI GRAMATIKU Učeći gramatiku starogrčkog jezika, utrnulog tela, u nepravilnom položaju; dalek pospalim stanovnicima grada, savršeno tuđ i starim Grcima i sebi, u ove sitne sate, maštam o čitanju Homera, u originalu.

Reči koje ne shvatam potpuno, oblici koje ne prepoznajem, uzimaju dah: zapliću jezik kao poljubac u usta.

Ali taj strani, i dugo iščekivani zvuk osvaja: poput strasti kojima smo krenuli u susret; dolazi kao početak i kraj; Alfa i Omega.

105 / Treći Trg / Broj 30

A kada Odisej, ovoga puta zauvek, ostavi Itaku, i otplovi ka obalama sveta, ustanem od stola, i legnem na krevet: kao na mirnu površinu mora.

TREĆI TRG Šta čekamo ovde na agori okupljeni?

Kavafi Slučajni susret mladića i devojke na ulici.

A tako malo vremena za njih u ovom gradu.

Zastanu na trenutak, u čudu.

Pogledaju se, dodirnu, osmehnu.

Onda mu ona govori o nekom gradiću na grčkoj obali, gde su vrtovi poludeli od mirisa i boja, a ulice od svetlosti. „Videla sam“, kaže, „sa prozora hotelske sobe, kako dvoje mladih na trgu voze rolere; – očigledno su par; a podnevno sunce im pali tek preplanula lica, i skladno građena tela.“

SAMOME SEBI I voleti je dobro: jer ljubav je teška.

Rilke

106 / Treći Trg / Broj 30

Oduvek su ga privlačile svetice; Potencijalne. Mističarke, u najavi.

Sastao se sa devicama, ludim I mudrim. Analizirao san; U manastiru.

Razgovarao sa prostitutkom, o tome.

Olako je pristupio studijama književnosti.

Nije mario za velike tajne, biblioteke.

Posmatrao je drvo života, u stihiji.

Pod određenim uglom. Za sebe.

Nije položio ispit iz romantizma: Pao na motivu mrtve drage.

SLUTNJA BUDUĆEG Nestaće zidovi ove samačke sobe, na kojima godinama beleži svoje želje, planove, kao svakodnevni podsetnik, i krenuće na putovanja, podstican povoljnim vetrovima. Dah novog života opijaće zatrovana čula, i on neće lako prepoznati ukus u ustima.

Sećanja će nestajati, kao rane strasti.

107 / Treći Trg / Broj 30

UMOR OD POEZIJE

Nisi izašla iz sobe. Školjke.

Osmatračnice.

Ružno je vreme za šetnju.

Gimnastiku.

Jogu.

Nije pravi trenutak: Da flertujemo.

Ugušile su nas velike reči.

Ono što olako nazivamo poezijom.

Slomio nas ritam.

Diktator.

Pritajili smo se.

Da prođe svetski dan poezije.

Bez stiha na jeziku.

RUMUNIJA

ADELA GREČANU (1975)

108 / Treći Trg / Broj 30

GOSPOĐICA KVAZI (2001) Jednog dana pevala sam razne reči usta otvorenih kao pri ispuštanju jednog „ah“. Stidljivo, u početku, onda glasnije i glasnije, puštala sam glasove iz svog grla, svojih pluća, celog svog tela i osetila sam iscrpljujuće olakšanje, koje je, ipak, delovalo u redu. Pela sam se gore i dole, hitro, sa zvukom na svojim usnama. Ili sam se spuštala polako i iznenada, ušla sam u hodnik kojim kao da nikada ranije ljudski glas nije prošao. U tim trenucima nisam više čula sebe. A ti si ušao u kuću. Ni ti me nisi čuo.

Baš dobro! Činilo mi se čak da si se osmehivao. Svakako sam ućutala.

Ne, ti nisi. U tom trenutku, telefon je mogao da zazvoni. Ali nismo imali telefon. Tako bih čula kako ti pričaš.

*** Unutra, vlaga se spušta ližući zidove. Ovde unutra ima puno života. U jednom uglu, so, u drugom, trava, treći se ne može brojati i, u četvrtom, neprekidno pada kiša. Odozgo, sa plafona, koji je nebo. Pada da zalije žuti cvet u četvrtom uglu. Kuća je sagrađena oko njega, okreće se za suncem s njim, i ima samo jednu sobu, čiji uglovi menjaju međusobno mesta u svakom važnom trenutku dana. Iz daljine, izgleda kao kuća kakvu crtaju deca – nedostaje joj perspektiva.

Izgleda kao razglednica. Ali ona ima svoj život, ritam koji osetiš čim uđeš unutra.

Ako živiš ovde, otkrivaš njene dimenzije na najzapanjujućijim mestima. U uglovima, na primer.

Otkrivaš kako se lako odmota i naraste u oblik, a ipak spolja još uvek izgleda kao fotografija.

Ja sam ta koja je tapacirala tu stolicu. Bila je dugo umrljana, našla sam staru haljinu, slične boje, u koju sam je obukla. Od tada, to je moja stolica.

Pre nego što sam sela, zvuk je prekinuo moje misli. Mrlja se pojavila na stolici, što sam primetila tek drugog dana. Nisam više sela na stolicu, iznela sam je na sunce.

Trećeg dana, umesto da se osuši, i da za sobom ostavi samo bledu konturu, mrlja je počela da se ističe reljefom. Nisam gledala stolicu dva dana. Šestog dana, slučajno sam je

109 / Treći Trg / Broj 30

***

pogledala i primetila kako se tačka polako pomera, kao u viskoznoj tečnosti, i imala je jasno omeđen profil. A sedmog dana, mrlja je cvilela. *** S obzirom da je nestala tokom spavanja, vrhom prsta nacrtala sam drugu potkošulju na tvom telu. Pritisla sam jako, sve dok nokat nije pobeleo, postao proziran, i kroz njega sam videla trag ostavljen na toploj koži, put. Tvoji insekti bi trebalo da prođu ovuda.

Ako stignu do kraja puta, koji izgleda kao urez u drvetu, možeš ga osetiti vrhovima prstiju, leći će tamo, puni i sanjivi, tvoja duša.

RAZUMEVANJE PRAVO U SRCE (2004) ALBEDO

110 / Treći Trg / Broj 30

Ptica leti unutar velike ptice, riba pliva u ogromnoj ribi.

U ovom svetu, stvari se kriju u svojim odlikama, kao u znacima ili rečima.

Kriju se, otkrivajući se delimično.

Postoji, ipak, jezik koji se ne krije.

Veoma liči na muziku.

Ako si ptica ili riba, moraš se popeti uz kanap do ptice ili ribe koja te sadrži, sa istim odlikama, samo mnogo većim.

Ili da siđeš niz isti kanap, do ribe ili ptice u sebi, sa istim odlikama, samo mnogo manjim.

Usput, postaćeš veća ili manja Prema onoj koja te čeka.

Zatim, usput, spoznaćeš muziku, jezik koji se ne krije.

A ja više ne čekam u korenu plamena, unutra sam. (…)

Zajedno se penjemo uskim stepenicama, do vrta. Ja napred. Podigla sam ruke i rastvorila krila svoje odore. „Kako se divno penješ!“

Punim se debelim zlatnim parfemom. Prezasićena svetlost lije kroz uglove mojih usta. Svetlo radi na meni, raspliće me u hiljade finih niti. Lepršam poput lišća kroz koje prolazi sunce. Kao da imam zrake.

Njegove oči su plave poput neba koje odslikava zemlju.

Prve večeri ponudio mi je tablu žvakaće gume: „Hoćeš li da večeraš sa mnom?“

Reagujem poput mlade zveri, nenaviknute na žensku prefinjenost. Moji besovi su čisti i zdravi. Pokazujem mu ih. Te žene koje mu kažu da ne mare, koje se pretvaraju da sve prihvataju, one to rade da bi ga zadržale. Zapravo, one ne prihvataju i ne razumeju ništa i odavde počinje demonstracija ženske opakosti.

Skidam narukvicu s ruke da bih je stavila oko kolena. Preuska je. Pokušavam da obuhvatim koleno šakom. Još uvek ostaje mesta za prst. Kažu da je čovek koji može da obuhvati ženino koleno njen savršen partner.

Sećam se onoga što mogu da obuhvatim svojim prstima.

Ponekad, kada izađem na terasu sa zelenilom svuda okolo, vazduh postaje kao na našem sastanku. Kako menjaš krv iz jednog tela drugom krvlju.

Završila sam sa strahom i njegovim strahovima.

Ponekad se njegovo lice može videti kroz moju kožu. Kao jedanput, gledajući u ogledalo, imala sam njegov osmeh i izgled od jednog jutra u šumi.

Osećam kako zlatiš u meni. Ti si moje bestežinsko voće. A ja sam iznad žene, i više ne postoji za tugu i strah.

111 / Treći Trg / Broj 30

(…)

(…)

Pronaći ćemo bicikl koji će nas nositi po moru. Njegovi točkovi će se okretati po vodi i, s vremena na vreme, iskopaće nam odmorište. (…)

Žena u meni ne spava. Može se pretvoriti u zver jer je lukava. I može ukrasti moje znanje da zadovolji svoju sujetu. (…)

112 / Treći Trg / Broj 30

Spali svoje požude da bi ti duša ostala čista, suva, bez svojih klizavih ulja. Počinjem da kušam njegovim ukusom.

Kada pišem, pritiskam krajem olovke opnu koja me obavija poput indiga. A otisak mog daha postaje vidljiv.

JOANA BRADEA (1975)

USEK

Pred kraj radne smene, ona se zaustavlja na nekoliko trenutaka ispred kapije fabrike. Kao da se čudi narandžastim prugama okačenim iznad.

Neki snopovi su napustili sunce i pojurili među oblake. Ostavljeni su sa još jednim svežim, gotovo toplim prolećnim danom.

Prošlog meseca sneg se sakrio pod zemlju.

Bilo bi šteta vratiti se kući autom, sa nebom koje klizi nad glavom.

Zato seda na ivičnjak parkinga. Zelenkasti ranac je široko zinuo između njenih kolena. Godinama ona unutra nosi svoje crne rolere, hemijske olovke i zelenu knjigu Marka Aurelija – iškrabanu brojevima telefona i beleškama o sastancima na unutrašnjim stranama korica. Svi ćoškovi stranica pohabani usled prečestog okretanja. Šta zaboga voleti na jednom rimskom imperatoru kog se niko ne seća.

Na vikipediji piše da je proganjao Hrišćane.

A i ako još uvek uživa u knjizi – zašto je nositi tako sve vreme.

Bila bi čistija da je drži kod kuće, na polici.

Kroz prljav prozor autobusa, tanki prsti uguravaju gležnjeve unutra.

Precizni pokreti zatežu kopče preko stopala, odmaraju se trenutak i učvršćuju ranac na ramena. Odguruju se od ivičnjaka i ispravljaju kolena.

Neko vreme, točkići se okreću u mestu: pozdravljaju asfalt.

Onda počinju da teku niz pločnik.

Nežno izbegavaju zaposlene okupljene oko autobusa.

I već lagano plutaju kraj metalnih stubova sa iskrzanim zastavama. Šta nju briga.

113 / Treći Trg / Broj 30

**************

114 / Treći Trg / Broj 30

Ona ne žuri.

Ona nema decu kod kuće. Nema usta da nahrani.

Na njenom mestu, svako bi mogao da si priušti takvo ponašanje.

Autobusom tresen krajičak oka je posmatra.

Svaki put kada autobus prođe kraj groblja, jedan začuđen unutrašnji glas šapuće „Hmm, juče su sedeli na verandi, sada svi odjebani; vidi kako mirno mrtvi klize, oslobađaju se svih sastanaka i dostava“.

Ponekad, sekretarica zaostaje i zaustavlja se pred kapijom groblja, očiju uprtih u iščašena slova blizu drške. „Obrati pažnju, otrovna trava! Kazna 500.000!“ Široko se smeje pred crnom malom tablom. Možda se pita za koga je dođavola ta poruka. Za koga je kazna.

Za one koji čupaju travu.

Za one koji je jedu.

Za posetioce koji donose cveće i sveće jednom godišnje.

Ali zašto bi napokon trava morala biti otrovna.

Zbog smrdljivih kostiju i mesa mrtvih.

Koja uopšte vrsta trave može da raste sa otrovom u sebi.

Jednom mesečno, bez rolera na nogama, ona ulazi u groblje.

Nespretno zalazi za veliki grm bršljana priljubljen uz levu stranu kapije. Tamo skriva malu motiku sa drvenom, obogaljenom drškom – čvrsto udenutom sa selotejpom oko spojeva. Stavlja motiku na rame širokim pokretom i hoda duž centralne aleje. Ne treba daleko ići.

Ali dokle god hoda, zamišlja sebe na strmoj strani brda.

Sa desetinama stabala šljiva i dedovima udrvenjenim kao čvornovate grane.

U Ilinom selu, na primer.

Zaustavlja se pred traženim grobom. Dok zavrće rukave košulje, meri skorašnji korov. Zakoračuje preko betonskog ivičnjaka i počinje da radi kao bez daha.

Počinje blizu krsta i udara korov haotično.

Ne samo sečivom motike već i trakom oblepljenim spojem drške.

Stopalima. Čime god može. Samo da sve obori, na primer. Vraća se da čupa korenje iz zemlje. Nakon prvih već preznojenih minuta, okreće se ka suprotnom uglu. Izgleda da ovde ima manje korova za sečenje. Odmah seče tri komada. Izbija golo parče zemlje. Izgleda tako zbunjeno na površini groba, da ona odlučuje da se svejedno vrati bliže krstu.

Sistematičnije i urednije.

Ali nema pojma kako da koristi tu motiku.

Oštro sečivo pogađa neko kamenje i kevće.

Nakon više od jednog sata, iscrpljene ruke prestaju s radom.

Dlanovi drhte i podupiru se o držalju motike kao da je štap. Ali ne može da odmori svoju umornu bradu kao što bi Ila verovatno mogao, nakon junske večeri košene od samog jutra. Kao da se u tišini divio svojoj livadi udaljen nekoliko koraka.

Uspela je u velikim bolovima da odseče korov.

Učinila je grob potpuno ćelavim.

Sada izgleda kao ćelava zatočena lobanja.

Moraće da ponovo ukopa korenje.

Gasi cigaru blatom na đonu.

Prsti ponovo stiskaju držalju motike.

Ona ne žuri. Nema decu kod kuće.

Ima pregršt vremena.

115 / Treći Trg / Broj 30

Misli na političke zatvorenike i njihovog Boga u zatvoru. Možda su se i oni uvukli unutar sebe – kao u unutrašnjost industrijskog sistema. Možda su takođe osetili inerciju. Njihova tela mora da su radila mehanički. Kao da su ruke izvršavale klik za klikom za klikom na tastaturi.

Tokom prva tri dana, naučili su sve što će se raditi sledećih pet, šest, sedam ili nije važno koliko godina koje su dolazile.

Onda su stvari prolazile sve brže i brže.

Prsti su se pokretali kao da su vođeni daljinskim upravljačem.

Nisu se više usredsređivali na svoj rad. Umesto toga, nižu svoje misli na nit ili tačno između tastera. A onda slušaju njih kako pričaju, gunđaju ili žamore pod ogrtačem. Taj trenutak ljupkosti – unutrašnji glas izbija u mlazevima.

Besmrtnost postaje zeleni prostor.

Između onih koji ne mogu da podnesu da umru i onih koji umru svaki put kada se sete.

Trebalo bi da je dovoljno čisto.

Govori opet nekome u svom umu.

RADU VANKU (1978) KAPITAL Četrnaest piva je loše, četrnaest piva plus pola litre votke je bolje.

Očito, Marks je bio u pravu: 500 ml čini idealnu demonstraciju da se, u nekom trenutku, kvantitet pretvara u kvalitet.

Pijanci nose Marksa u duši, znali to oni ili ne.

Zato diskusije u pabovima u Rumuniji tako mnogo liče na one u „Zlim dusima“ Dostojevskog, a iz istog razloga prave ispičuture su antikomunisti – svaki socijalista ateista koji pije s razlogom postaje, nakon izvesne granice, mistik anarhista.

Kada stisneš petlju i prestaneš da piješ, gotovo je.

Stigao si do kraja, belega posle kog kvantitet više ne može da se pretvori u kvalitet.

Već si, s velikom verovatnoćom, savršeni mistik sa odgovarajućom količinom žaljenja u ruci. Šteta je ne stisnuti petlju. A mnogo je bolje, nakon prve čašice votke.

116 / Treći Trg / Broj 30

RAZLOZI ZA OPSTAJANJE Srećno čudovište koje može videti njegove uspomene bez mržnje i gađenja.

Zašto bi on bio sentimentalan kao onaj serijski ubica koji se nežno osmehuje dok gleda vesti sa slikama njegovih žrtvi koje se smenjuju?

Ne mrzeti & ne voleti svoje uspomene –

Dok shvataš da jedna od njih može prići mlakom svetlu u tvom umu, slomiti ga poput otrovnice. Bez mržnje, samo zarad opstajanja. Poput pritiska na DELETE da bi se uklonila greška.

Odmah zatim, otrči u kuhinju, do frižidera, ukloni bocu, idi do vitrine za staklo, za brze, kratke gutljaje sve zarad opstajanja još uvek brišući sve jednim klikom, zatim se divi sebi u dokolici: slava tebi, upravo ćeš postati srećan.

OTVORENA RANA Dobar je dan, telo se stalno goji, mozak je otvorena rana, ništa manje, i osećaš se pesnikom. Svaki pokret sveta je automobil-bomba detonirana pored tebe, dan je besprekorno organizovao Al Zarkavi za koga si Buš i Papa Raci istovremeno. Toliko zlovolje,

brzo će te uhvatiti i proždreti, u svirepom orgazmu, tvoj oguljeni mozak.

Nema šanse da propustiš taj dan.

Jedva da možeš dočekati da posle, za stolom na kome pivo ne presušuje, možeš recitovati, sa herojskim detaljima, svoju patnju.

Vidiš, to znači biti pesnik.

117 / Treći Trg / Broj 30

toliko destrukcije, sve samo za gozbu tvoje pesničke duše. Ako leptiri veliki kao mladunci pudle lete veselo ka tebi, možeš biti siguran da su otrovni.

Ako ti devojke što zuje rajski iz svojih vagina ulete na put, bežanje je beskorisno, jer one su bioničke mantis religiosae,

USPOMENE Kada gledaš kišu kroz prozor kancelarije fakulteta i od uspomena i kišnih kapi zadrhti tvoja ravna duša, pa se tvoj um širi napolje u sve širim i širim krugovima.

Kada davno zaboravljene harpije razmotaju nevidljiva krila i u tvom se mesu uskoro upire let dublji od samog mesa. Kada raspuklim usnama tvoja duša nežno zviždi čežnjivu oporu melodiju.

Kada je kiša prestala i votka je samo sećanje, sećanje koliko i moj otac, takođe okovan za votku lisicama verovatno uvek podsetnik za njega, sa istim zlim rasporedom kojim služi meni kao podsetnik, da je biti Vanku težak posao, i sa suptilnom poročnošću zategnutom oko zglavka duše, čvršće stegnuta sa svakim pijanim pirom, sve žalosnije lisice.

118 / Treći Trg / Broj 30

Kada se obesio, pre nego što je stigla hitna pomoć dao sam mu veštačko disanje – poslednji dahtaj vazduha ishripao je iz njegovih pluća a život se vinuo svuda okolo i smrt je jedrila svuda okolo i prilično apsurdno pomislio sam da i dalje diše, skoro da sam đipio, njegov vazduh bio je moj vazduh a ja još uvek nisam mrtav, i gluvim ušima čuo sam kako bolničar kaže: mrtav je. Uspomene te usrećuju.

DOMNIKA DRUMEA (1979) KIKI LEŽI U UGLU sa crevima koja vire lopta ulazi kroz razbijen prozor lutka sa izgriženim prstima poseže za mnom na podu obogaljene gole lutke rastrgane zelene muve između flekavih zidova grizem svoje nokte čupam svoju kosu pred ogledalom ne ne i budi dobra devojčica ne plači vraćamo se uskoro kad POKUŠALA SAM DA GOVORIM ALI izađoše samo prigušeni slogovi

Pokušala sam da plačem ali suze su mi bile teške krte poklopac je od čvrste hrastovine

119 / Treći Trg / Broj 30

pokušala sam da pišem ali nokti su mi rasli i rasli i savili se i grebali su

tlo je već bilo ugaženo LOVA moram zaraditi lovu bez obzira na sve moram potražiti sebe na internetu više ništa ne radiš kaže mi marius nek svi njihovi kolokvijumi idu dođavola moram zaraditi lovu plašim se glasova u mojoj glavi tog vriska idi u podzemnu i razbij sve sve

120 / Treći Trg / Broj 30

KAO DA JE TO VAŽNO konjić izgoreo na kraju zamuti mi oči po pravilu ona koristi kondome želiš li da se zajedno prošetamo još sam mlada i još očajna sve ovo govorim svom tužnom licu u ogledalu kao da je to važno razbija našu ljubav konjić izgoreo izvrnut na zemlji

KLAUDIU KOMARTIN (1983)

www.unanotimpinberceni.blogspot.com IRINA Sećam se kuće od cigala i dugačke staze koja se spušta ka dvorištu u senci gde je u avgustu nepokošena trava stajala visoka, do mojih kolena. Mogu da vidim tamo Irinino ispruženo telo, među čkaljevima, malim insektima, šimširima – a svet usporava do ritma podizanja i spuštanja

njenih grudi, dok potpuno ne napusti sebe. Smejući se u ekstazi.

Sećam se njenog tankog gležnja (malo pocrvenelog na mestu gde je grebao kaiš njene sandale) i njene bele butine, koja gotovo peva, pokrenuta naletom iznenadnog vetra.

Prošle su skoro dve godine.

Ja sam usamljen, učtiv muškarac koji sve češće zamišlja kuću od cigala i dugačku stazu koja se spušta ka hladnom mestu u senci, u koje nema povratka.

121 / Treći Trg / Broj 30

Ponovo je leto, neodoljivo godišnje doba koje upravlja čak i mojim najmanjim pokretom.

U međuvremenu njeno telo se ugojilo, sada ima dužu kosu (tako mi kažu) a bes, pa, moj bes se umanjio, pročišćen tolikim stvarima, tolikim rečima.

CRNI LEPTIR Odbijam da razmišljam o ljudima za njih, ljubav je crni leptir koji sleće raširenih krila na čelo paralizovanog gimnastičara ostaje tu danima gledajući ga nežno u oko dok zabada svoju rilicu u najmekše tkivo i uživa poput deteta zabada svoju rilicu i smeje se zabada svoju rilicu i smeje se pod zaslepljujućim suncem.

SKLONIŠTE

za Kristofera Flensmarka

Dok mesec udara noću u zidove skloništa, a knjige su bespomoćna starija rodbina koja već dugo ne uspeva da odgovori na ma kakav podsticaj, kao da sam dete koje su spasle životinje jezik izgleda nepodnošljiv. suvo jezerce duboko u šumi. (svuda oko mene, trčeći neprekidno, mašine koje ne mogu opisati bez umiranja od sramote i strave.)

122 / Treći Trg / Broj 30

kad bih bio nepismen, divljak koji trlja svoj stomak i pevuši sinkopirane pesme pod okamenjenim drvećem. varnica se ugasila, ali prve reči još uvek odzvanjaju u jazbini u kojoj lisica pazi svoje mladunče, zbunjena, zatim nežno liže njegovo čelo, nadajući se da se radi samo o nesporazumu.

BUG ARSKA

IVAN HRISTOV (1978)

www.myspace.com/ivanhristov

Sve se to dogodilo na obalama jezera u državi Viskonsin, kada mi je Lari ustupio svoju gostinjsku kuću.

Mala kuća sa fotografijama na zidovima, sa kupatilom, kuhinjom i toaletom, sa klavirom, pisaćom mašinom i dnevnom sobom.

Lari tada nije znao da sam pre toga živeo u porodici Vasiljev, koji su se veoma plašili da ne postanem alkoholičar, mada im je sin bio alkoholičar i jedne noći mi je ukrao televizor.

Zatim sam živeo kod Kruma.

Kada sam ušao u njegovo kupatilo

123 / Treći Trg / Broj 30

LARI

komšinica je vrištala da joj je hodnik poplavljen.

(Mislim da se Krum nije kupao deset godina).

Lari takođe nije znao da sam živeo kod Simona, u ulici Rakovski.

Soba je bila lepa, ali nije imala prozore.

Kupio sam malu lampu koju bih uključivao noću kako se ne bih budio kao u kovčegu. Živeo sam čak i u podrumu, u vojsci, sa Gonzom – siročetom, koji je svakog jutra otvarao oči i palio cigaretu.

Lari, prijatelju, toliko toga ne znaš!

Hvala ti što si mi ustupio svoju gostinjsku kuću.

Bog te blagoslovio, dok pišem ove stihove na tvojoj pisaćoj mašini!

124 / Treći Trg / Broj 30

ŠEVROLET Beli ševrolet, model 1990!

Dobacio mi je ključeve i rekao „Probaj ga“.

Veoma sam se začudio, jer to nije bio stari auto mog oca, koji me je za svaku grešku udarao u potiljak. Četiri brzine?

P – parkiraj R – rikverc N – „Neutralna“ reče „kao Švajcarska”

D – napred Samo gas i kočnica!

Kada sam okrenuo ključ svetla se čak upališe noću.

Tim sam autom obišao jezera Viskonsina.

Jezero „Mokasina“, „Olujno jezero“, „Jezero sutona“.

Ponekad bih stao da slikam stada jelena.

A neki put bih natankovao.

Pritiskao sam gas do daske i tako otkrivao Ameriku.

Beli ševrolet, model 1990.

Moj prvi auto, iako je zapravo pripadao Daglasu, ocu moje žene.

Snikersa sam sreo pred jednim vratima u državi Minesota.

(Zapravo, svi psi u Americi nazivaju se Snikers, pa će vam biti teško da ga zamislite, ali to i nije najvažnije.)

Ogrejan oskudnim zimskim suncem doneo mi je malu gumenu loptu.

Bacio sam loptu a Snikers je donese.

Ponovo, i ponovo, i ponovo...

Iznenada sam primetio, da je negde tamo, u daljini stao i odbio da donese loptu, Daglas mi je objasnio,

125 / Treći Trg / Broj 30

SNIKERS

da je tamo električna ograda, koja štiti Snikersa od obližnjeg autoputa.

Osetio sam bliskost s njim, mojim prijateljem, u njegovom nevidljivom zatvoru.

126 / Treći Trg / Broj 30

11. SEPTEMBAR Slabo se sećam tog dana.

Podigao sam slušalicu i hteo da razgovaram s tobom, a ti si vrištala: Rat! Treći svetski Rat! Prvo što sam uradio bilo je da pogledam u nebo.

Pomislih, da će odatle doleteti avioni.

Bio sam zaljubljen i hteo sam da razgovaram s tobom, i bilo mi je žao, što je tačno tada započet svetski rat.

Zatim sam otišao u restoran.

Pio sam pivo i dugo gledao kako se dve kule ruše.

Nisam znao gotovo ništa o tom gradu.

Kao dete crtao sam Empajer Stejt Bilding, no ta se ljubav završila i kao mnoge druge izbledela, i sada sam se eto zatekao ovde, i sa bratučedom Polom gledao Njujork sa četrdesetog sprata.

Posle smo otišli do Nulte Tačke.

Jedna Afroamerikanka još uvek je kreštala:

„Pazite!“ „Pazite!“ iako je već prošlo pet godina.

Ljudi su ručali.

Grad je ličio na zver sa iščupanim srcem.

Posle smo prošetali kroz Centralni park, udisao sam čist vazduh, mislio sam o Džonu i Joko i iznenada ugledao Kristove KAPIJE. Gospode, Zašto si me doveo ovde Tako mladog Da nije ovaj grad Put u raj?

4,5 PO RIHTEROVOJ SKALI Za Vladimira Levčeva

I sedeli smo tamo negde u našoj maloj zemlji, u našem malom kvartu, u našoj stambenoj zgradi. Ćutali smo i pili.

A posle smo razgovarali.

Razgovarali smo o Alenu Ginzbergu i Čarlsu Bukovskom, o Žaku Keruaku i Vilijemu Barouzu.

Razgovarali smo o šezdesetim, o našim ljubavima

127 / Treći Trg / Broj 30

128 / Treći Trg / Broj 30

i našim Amerikama.

I odjednom, zemlja ispod nas se zatrese...

Jer smo previše ispremeštali kontinente, Vlado, i Gospod nas je zato kaznio.

ANGEL IGOV (1981)

DOGODIĆE SE

Dogodiće se. Znam, dogodiće se. Prosto nema druge. Vidite šta se dešava po svetu: Njujork, Istanbul, Madrid, Beslan, Milano, Krakov... Kad tad bomba će pući. Možda u metrou, možda ispred britanske ambasade, možda u Rektoratu. Možda – po ironiji sudbine – u „Svetoj Nedelji“3. Da li ima nešto u imenu crkve, u toj nedeljnosti, što priziva atentate? A možda i u nekoj poslastičarnici „Nedelja“. Možda u piceriji „Don Domat“. Možda u BIAD-u. U „Biblioteci“4. U biblioteci. Ali neće to biti delo herostratovaca, već bezimenih ljudi sa surovim, spokojnim izrazima. Poslovni a istovremeno nadahnuti. Oni dižu u vazduh zgrade i ljude kao što drugi pišu knjige. Napokon, i oni su ljudi knjiga. Al-Kitab. U islamskom svetu knjiga je veoma poštovana. Pogledajte bilo koju stranicu, ispisanu arabicom. Kaligrafija je razvijena do stepena koji ne možemo ni da zamislimo.

Nije da znam baš mnogo o islamskom svetu. Nikada se nisam posebno za to interesovao. Čitao sam nekada priče iz „Hiljadu i jedne noći“.

Sećam se, sve vreme ljudi su se pretvarali u životinje – u pse, gazele, majmune, magarce. Ne poznajem Arape. Znam da ih u Sofiji ima, ali ih izbegavam. A u Varni ima Čečena. Sa svih strana nas priklješćuju. Dakle, kažem, nisam veliki poznavalac islamskog sveta, mada sam poslednjih meseci pročitao dosta toga. Postoji jedna lepa knjiga o Islamu profesora Koste Jankova, koju sam kupio ispred „Svete Nedelje“, dok sam još tuda prolazio. Kosta Jankov predaje arabistiku na Sofijskom univerzitetu. Poslednja glava knjige je o savremenom islamskom fundamentalizmu.

Osim toga pročitao sam sve što sam našao na internetu. I inače imam dosta slobodnog vremena, otkako sam napustio posao. Napustio sam posao, pošto sam siguran, da će u odeljenju da eksplodira bomba. Pre ili kasnije. To je neminovno. Ljudi, koji ostaju tamo, rizikuju svoj život. Kao i oni koji idu na pijace, koncerte, predavanja, u diskoteke... Blizu je pameti da će teroristi izabrati mesto gde je okupljeno mnogo ljudi. Zato gledam da izbegavam takva mesta. Uglavnom ostajem kod kuće. Na sreću imam bratučeda koji radi u redakciji jednog prestoničkog dnevnika, i on mi plaća za brze prevode sa engleskog. Obično su to članci o geopolitici ili holivudskim glumicama.

3

4

U pokušaju ubistva cara i njegovih ministara, bugarski komunisti postavili su bombu u crkvi 1925. i ubili 128 ljudi u najsmrtonosnijem terorističkom napadu u bugarskoj istoriji.

BIAD i Biblioteka su noćni klubovi u Sofiji.

129 / Treći Trg / Broj 30

130 / Treći Trg / Broj 30

Prevodim sve redom. Geopolitički članci štampaju se kao reprinti iz izvornog izdanja, dok oni o holivudskim glumicama izlaze pod imenom novinara koji je zadužen za kulturni odeljak. Ovi drugi nisu mi posebno zanimljivi.

Ali geopolitičke bukvalno gutam. Dok ih prevodim, prsti mi besno udaraju po tastaturi, kreću se kao živi i ne mogu da ih zaustavim. Znam da će se uskoro ove dve vrste članaka spojiti. Kada teroristi stignu do Holivuda. Ako ih Holivud ne pretekne.

Ja pre svega činim sve što mogu da ne stignu do mene. Skoro uopšte ne izlazim. Kupujem samo u malim prodavnicama u kraju. Nisam lud da idem na velike pijace. One su među najverovatnijim objektima za napad. Uopšte izbegavam centralni deo grada. U gradski prevoz nisam ušao mesecima – od kako se desila eksplozija u Marseju. U početku sam kupio bicikl i njime sam se vozio. Ali posle sam ionako napustio posao i zaseo u kuću. Tu je za sada sigurno. Teško da će uskoro stići do mog panelskog utočišta. Ranije sam jeo napolju, ali eksplozija u onom berlinskom „MekDonaldsu“ me je preplašila.

Kupio sam si kuvar i počeo da učim. U početku nije bilo mnogo uspešno, ali sada sam se popravio. Pre neki dan sam si napravio punjeni patlidžan.

Ranije sam voleo da povremeno odem do crkve. Nije da sam religiozan, jednostavno volim crkve. Volim miris unutra, miris tamjana. Od njega se osećam i prijatno i tajanstveno. Ali, razume se, odlazak u crkvu sada ne dolazi u obzir. Ne posle događaja u katedrali u Južnom Kensingtonu...

Pitam se kako će obnoviti „Svetu Nedelju“, ako je ponovo sruše. Video sam staru zgradu na snimcima, mnogo je lepša od ove sadašnje.

Otkrio sam da uopšte nije teško tako živeti. Pijace, restorani, crkve, univerziteti, stadioni, javne institucije – sve je to samo luksuz u životu, možeš spokojno da prođeš i bez toga. Ne nedostaju mi. Usredsredio sam se na suštinu. Šta će mi detalji? A suština života je tako prosta. Tako je lako stići do nje. Treba ti samo malo straha. Da, baš tako. Sasvim otvoreno priznajem da me je strah. I ničeg čudnog nema u tome. Samo glupaci se ne plaše.

Dakle, sada živim u suštini. Sigurno bi bilo mnogo teže kad bih imao devojku, ali ispostavilo se da imam sreće po tom pitanju. Istina je da imam govornu manu i zato me žene nikada nisu posebno volele. Barem ne one koje su se meni sviđale. To je pomalo smešno, s obzirom da govorna mana ne utiče na suštinske stvari. Ali ljudi to ne razumeju. Oni imaju problema da razgraniče suštinu od detalja. Ja učim. Jedem. Spavam. Mislim.

Ponekad zamišljam da nisam sâm. Da živim zajedno s devojkom.

Ona je mršava, zabrinuta i ima smešan nosić. Smenjujemo se u kuvanju – ona pravi ručak, ja pravim večeru. Večeramo pod svećama – ne volim lampe, jer rasplinjuju svetlost. Sveće su fokusirane. Uvek se svađamo oko hrane, jer po njoj ja kuvam neslano, a po meni ona stavlja previše soli. Spokojno može i bez. Ona pak ne voli patlidžan. Možda ću se zbog nje odreći patlidžana. Ionako ih nema uvek u radnji, a ne mogu da si dozvolim da idem na pijacu – tamo u svakom trenutku može nešto da se dogodi... Šteta, stvarno volim patlidžan, ali ona ne može da ga podnese, nabira nos dok gleda kako ga jedem. Posle večere ponekad upražnjavamo seks. Ona se nervozno oslobađa svoje haljine i stoji preda mnom, pomalo usplahirena, izgleda kao da misli na nešto drugo, račun za vodu na primer. Ja je pažljivo privučem k sebi i legnemo na krevet.

Dok ulazim u nju, ona me gleda u čudu.

Pored devojke, imam i psa. Mužjaka. S obzirom da više nemam radno vreme, gledam da ga izvodim u neobične sate – rano popodne, na primer. Tako svodim na minimum rizik da naletim na druge vlasnike pasa.

Oni bi me neizbežno zagovarali, ispunjavajući me čudnom mešavinom straha

i dosade koja me najposle obuzme svaki put kada razgovaram s ljudima. I bez toga moj pas je prilično samoživ, ne voli preterano da se meša s drugim psima. Po tome smo slični. Možda i on može da predoseti blizinu terorističkog napada? Veoma je pametan i oprezan. Ogroman vučjak sa večito budnim, uznemirenim žutim očima. Mada u stvarnosti tako veliki psi jedu jako mnogo, a moje finansije su veoma ograničene. Možda je on irski seter – dobra sorta, energična, ne toliko jak, razume se, ali ipak pouzdan u slučaju napada. Kada sam spokojniji i preferiram manjeg psa, da se jednostavno zanimam njime s vremena na vreme, on postaje jazavičar: ta rasa mi se sviđa zbog odanosti. A ako nisam raspoložen i ne bih da brinem o psu – može da ga uopšte i nema.

Obrišem ga tek tako, izbrišem i devojku, pa sednem pred monitor i iščitavam elektronska izdanja novina.

Može, spokojno može da se ovako živi. I što je najvažnije, bezopasno je. Ne potpuno, razume se, potpuna sigurnost ne postoji, ne znamo kada će eksplodirati bomba. Ali kada i eksplodira, mislim da sam uspeo da svedem na minimum verovatnoću da budem tamo.

131 / Treći Trg / Broj 30

Dogodiće se. Znam, dogodiće se. Nema načina da se ne dogodi.

Ali ne sada. Ne znam kada.

Ako ste stigli dovde, sigurno se već pitate zašto sam uopšte napisao nešto ovakvo. Daleko sam od pomisli da poseduje bilo kakvu umetničku vrednost. Nikada nisam probao da pišem – ne računam mladalačke godine, naravno, kada svako drži u fioci stola svesku sa stihovima. Ali na ovaj tekst uopšte ne gledam kao na pokušaj literarnog stvaranja. Pre bih ga verovatno nazvao upozorenje: želim da što više ljudi zaista razmisli o opasnosti koja neposredno preti... Da shvate da svakim izlaskom na mesta puna ljudi, svakim izlaskom uopšte na ulicu izlažu svoj život velikoj opasnosti. Oni su oko nas, bomba već otkucava... Da. Zato sam ovo napisao, zato sam ga poslao novinama, možda će ga objaviti. Ne smeta što će ga tamo verovatno doživeti kao priču, što ona nije. Za početak, nisam vam ni ispričao nikakvu priču. Ni zbog čeg drugog već zato što se ono što želim da vam ispričam nije još ni dogodilo...

KAMELIJA SPASOVA (1982)

PO SPISKU

132 / Treći Trg / Broj 30

Na nekim spiskovima uguran je između Huserla i Ivana h. Hristova, koji nije onaj Ivan koga se povremeno seća poštar u Bdinu već prosto neki hadžija, možda pokrovitelj novina s početka minulog veka za tog Ivana ne može se utvrditi kada je rođen ili čak kada je umro, ni po arhivama Akademije nauka, ni po gigantskim paukovim mrežama koje svetle noću, kada pijuckaju moju krv i ujutru su mi vene putničke aleje koje ukazuju na brz dolazak ali ako neočekivano nestane struje ili se ritne svetska kriza ruše se paučine, ruše se podaci, ruše se prsti i tada ponovo biramo ko je žrtva ko je pauk a Hristos je prema spisku rođen nekoliko godina pre Hrista i postoji godina za njegovu smrt.

NASLOV najskuplje iščukana slova su po nadgrobnim spomenicima koštaju lev ili lev i po po komadu cena varira po agenciji ili kome dopadneš uklesuju ti ime ne kopaju dublje to je dovoljno da te prepozna Ona dokaz da si postojao jer na kraju to ti ostaje zato i pesnici jesu nekrofili

POD CRTOM još pri posvećenosti ritualu i potvrdi krštenja poželela sam

dugo tražih svoje ime na korici ali umesto njega velikim slovima beše isklesano autore smo zakopali pod liniju okupljanje ožalošćenih 17:00 časova na 7. stranici

133 / Treći Trg / Broj 30

da sam ja napisala knjigu sadržaj me je takođe zadivio jasnoćom izraza sama postavka redosled i neke duhovite fraze

ZNACI

134 / Treći Trg / Broj 30

dok menjamo latinicu ćirilicom menjamo identitete usklađujemo se s programom vremenskom prognozom žirijem i drugim neizbežnim okolnostima prešli smo na majmunicu5 da bismo se razumeli regresirali smo restartovali smo sada čekamo bananu da bismo produžili da vegetiramo da se označavamo kako znamo i da vršimo naše majmunluke

5

Bugari koriste termin majmunica da označe nizove „kukica“ koji se javljaju kad program ne može pravilno da iščita font, što se često dešava sa ćiriličnim fontovima

MARIJA KALINOVA (1983)

MAJSTOR Ne smem da sednem u majstorov kabinet, da sam ravna s njim – zaboravi, devojko, sve te igle, lisice, brijače i eto ti pribor za hranjenje, jedi i pij čistog srca, ne traži kaznu, negde prodaju sapun za pranje, negde ljudi to prevaziđu, samo čizme uranjaju pažljivo, kofer po kofer, vagon po vagon, zalogaj po zalogaj gutajući unazad, pre hiljadu godina, tamo nekad, reči mi se još nisu presekle na pola i ja sam gvozdena, i ja sam majstor, i ja sam devojka, majstorova devojka, između dobro došla i zbogom ćutimo sve sporije.

Naprotiv, ne vidim razliku između hartije i makaza – njihove istorije kriju slabost – jedna ne ostaje cela, dok se druga razdvaja, sestro, lice sleva odražava lice odozgo, lice zdesna, znaš i bolje od mene, zapravo je ono odozdo, tražiti razliku istinski je otrov,

135 / Treći Trg / Broj 30

HLEB I KAZNA

koji nas niti hrani, niti leči, potrebna je najveća strogost od sada pa nadalje, izmisli kako ćeš se kazniti, kada ti ravnodušnost ne donosi zadovoljstvo, već užas, i drugo – ako te neka za neku pita: poznaješ li tu sestru, odgovori, ne, mislim da je ne poznajem.

SAMA SLEPA

136 / Treći Trg / Broj 30

Ništa nećemo videti, a raskopčan je šlic na očima Nam – dve mrtve monete, skovane u zakon i istina, različito teži usled svakog zamaha, kogod ima um, neka broji šamare, udaraš Nas po jednoj strani, puštamo u obrt drugu, gledamo da Nas ne boli, Nas, Slepe, ponavljam ne boli Nas.

MAKEDON

IJA

JOVICA IVANOVSKI (1961)

Padaju deca skejteri, ćeramide jesenjih kuća.

Pada pljuvačka. Bele gume za žvakanje najlepše pocrne na pločicama trotoara.

Pada slana, pa sunčeva svetlost, pa magla.

Pada perje ptica stanarica, očevi i dede na rolerima, bezobrazni pešaci na pešačkom, visoke štikle na kolena.

Pada lišće na žene, pod stablima a na krevetima.

Sve pada: breza i berza berba i vera, poverenje.

Uskoro će pasti prvi sneg

a za nekoliko meseci i poslednji.

Potom jedno vreme ništa neće padati.

I sve tako, u krug, isto i dosadno – Jovo nanovo, Janka Marka, iz šupljeg u prazno...

Dok ne počnu da padaju prve grudve zemlje

na tvoj sanduk pod zemljom, neke kasne, sunčane jeseni u Skoplju, nimalo različite od ove.

137 / Treći Trg / Broj 30

JESEN U SKOPLJU

VETAR I MAGLA Krst se ne vidi jer je u gustoj magli, i jer sam mnogo daleko od njega.

MEĐUSTANICE Kroz predgrađa sagrađena od siromaštva sa fasadama od nefasadne cigle.

Dođoši iz Dođije, došli da izbegnu od onog od čega se ne beži.

Depresija u šetnji, od besposlice do ulice,

od brige do bezizlaza.

(Kalendari u kujnama, sa golim ženama ili sa ikonama – i pred jednima i pred drugima

krste se i mole.)

Divlja naselja za pripitomljene ljude koje će otac opštine da ukroti pred lokalne izbore.

Predgrađa su samo međustanice – od unutrašnjosti države do centra grada.

138 / Treći Trg / Broj 30

Ali kao što se predgrađani

probijaju do centra, tako građani beže od njega.

U nova, elitna predgrađa, koja su samo međustanice na putu ka rodnoj grudi.

REŠIH – DEFINITIVNO Već nikoga ne zarezujem.

Isključiću svetionik i zakotviću se u svoju porodičnu luku.

Većina kvazi-drugara – dvolični, zatvoreni, prikriveni,

neka izrastu u prijatelje, koji će postati sve udaljeniji i udaljeniji, i na kraju jedva će se videti – na površini na sred mora.

I kada ih vidim s podignutim rukama, neću znati da li mi mašu ili se samo dave.

NEKI Neki su sarkastični kako bi prikrili dobrotu koja već odavno nije na ceni.

Neki se foliraju da su fini ali gnjilež se teško skriva i kad tad izbija na površinu.

Neki se uznose ko strašila a plaše se i od svoje senke – neka se pokriju posteljinom.

139 / Treći Trg / Broj 30

Neki hvataju na buku ali opasni su oni koji ćute jer mogu i da ubiju.

VIDI MU SE JAD Boja kože mu se kameleonski prilagođava sredini koja će ga uskoro okruživati –

a zašto da ne, ilovača ima aristokratski ten.

Uši istanjene i opuštene (kao da su godinama bile okovane

olovnim minđušama) idu u prilog njegove (ne-moraš-bitidoktor) dijagnoze s nogu prolaznika snimača.

Oslabio i smanjen – kao da cela sadržina što se muva oko kostiju želi da ode do koske.

Kao da brza da bude (ne kost

i koža već) samo koska.

Kosa (koja kosa?) otkosena i

uzemljena – od vojničke kape, od gena, smoga, loše ishrane, svakodnevnog šamponiranja i čupanja.

Dlake na telu depilirane trljanjem sunđera, košulja, farmerki, kreveta, vetra, mora...

140 / Treći Trg / Broj 30

Bore na licu kao crteži u pesku, duboke i vise kao utisnute

na imitaciji kože, na skaju, što loše miriše i peruta se u zrnca praha, peska, zemlje.

Organa – mnogo. Glava sa očima, srce usporeno ali nesmanjeno, jetra i bubrezi, obrazi, vilica...

I penis, koji (na sreću ili ne) ne mora da digne da bi oplodio zemlju.

DŽABIR MEMEDI DERALA (1967)

www.myspace.com/xhabir.deralla

SMRT JE BILA U MOJOJ SOBI Probudio sam se s osećanjem smrti Tako blizu Tako neizbežne Smrt je bila u mojoj sobi Poput prašine na nameštaju, na staklu dugo netaknutom Moje misli su bile smrt Moji pokreti su bili smrt Disanje je bilo smrt Tupi gongovi smrti udarali su mi glavu iznutra Moja svest je bila sama smrt Bio sam vezan za tu tamu i tešku popodnevnu smrt Vreme je mirovalo dok je smrt ispunjavala svaki kub u sobi Sipam si piće. Ispijam velike gutljaje teške, jeftine smrdljive tečnosti.

Pijem brzo i mnogo, opijajući se gotovo trenutno od visokog kvantiteta i niskog kvaliteta. Želim da pobedim užasno osećanje smrti. Već mi se vrti, ali uspevam da uguram još alkohola u svoje telo. Sistem usporava. Još alkohola...

Grozna je stabilnost i čvrstina ovog ludila smrti Čak ni alkohol nije utešan prijatelj kao što je bio Smrt je jača od toga Smrt je jača od same smrti Ravna i višedimenzionalna istovremeno Smrt me vreba Ne pomeram se, pijan i prestravljen Hladno... Hladno mi je...

141 / Treći Trg / Broj 30

Osećanje smrti ostaje nepromenjeno, nepokretno, hladno, bolno prisutno...

Niotkuda Vidim sebe kako trčim Pšenična polja Sunčevi plameni bičevi padaju mi na lice Vidim sebe kako ležim u zlatnom žitu Naga žena pleše u treštavoj vrućini Vizija nestaje daveći se u licu smrti koja nije ni napuštala sobu Bila je to opsena, gruba šala koju je napravila smrt Smeštena u mojoj sobi Rezbareći mi kožu Prodirući mi u telo Puneći mi nos i uši Smenjujući moj dah Puneći mi pluća i želudac gustim i bolesnim smrdljivim gnojem Smrt je bila u mojoj sobi Tu je bila smrt i nije bilo ničeg drugog Smrt je bila moj život i trajala je treptaj oka

NAPUŠTENI VRTOVI

142 / Treći Trg / Broj 30

Nema više vremena za suze Život rasut kao stari jastuk Nije preostalo mesto za reči Srca koja krvare ne govore Nema više osećanja ni čula Poludeli od bola i patnje Plutajući između pokušaja i laži Vlaga nedovršenih snova Mrzimo jedni druge jer smo propustili da volimo Sebični i obmanuti i u strahu od veličine Izgubili put pre nego prohodasmo Izgubili srca pre nego što počeše da kucaju Nismo ostavili mogućnost onima što pokušavaju Sada više nema vremena za nas Da izgradimo kuću od cigala greha Da vratimo decu mržnje Sa polja ludila gde žanju zlo

Neizgovorene reči rastu poput crnih ruža Na grobovima blagosti i nežnosti Hladni vetrovi viju kroz napuštene vrtove Domovi su tihi hladni i prazni

[1] KUDA MISLIŠ DA ĆEŠ OTIĆI ODAVDE? GENERALOV HOR Kuda misliš da ćeš otići odavde?

Kada se ovaj rat okonča, biće novih ratova Biće novih gradova za bombe Biće novih žena za silovanje Nove dece za buditi i ubiti Kako misliš da ćeš zaspati?

U dugim noćima između slavnih bojeva Nemoj da brineš! Nemoj da brineš, sine moj!

Biće pregršt građe Dobre hrane, nekih filmova I povrh svega lokalnih devojaka Nemoj sedeti na pločniku, tako tužan Zureći preko utihlog bojnog polja Glave oslonjene na mitraljez Ustani, život u sjaju je pred tobom Mir koji smo potpisali je lažan Biće rata! Biće još ratova!

143 / Treći Trg / Broj 30

Ustani, sine, vreme je za pokret Proizvode se potpuno nove puške Pakuje se i dostavlja nova oprema Biraju se nove mete Ustani i spremi se da ubijaš

[2] KUDA MISLIŠ DA ĆEŠ OTIĆI ODAVDE? SMRT NA PLOČNIKU Slojevi prašine i užasa Obojili su lice vojnika u sivo Lanci komandi i zaglušujućih šapata Istopili su mu mozak, ukočili mu oči Košmarni dremež počeo je da mu se spušta na obrvu Dok je čekao na pločniku Zureći preko napuštenog bojnog polja Grozničavo bežeći od glasova u glavi Iz jednog u drugi ćošak svog uvrnutog uma Oštar i glasan pucanj prekide grobnu tišinu Vojnikova glava oslanjala se na cev puške Njegove šake skliznuše niz kundak I Opališe Smrt je već bila tu Znajući priču dobrano unapred Poput lopova, jednostavno stojeći tamo Čekajući lak plen Metak je prošao dijagonalno kroz vojnikov obraz Gore kroz mozak i polomio vrh lobanje Sabijajući moždane ćelije, istiskujući bol napolje Zdrobio njegove uspomene u urlajući prostor Nekoliko trenutaka, ostao je nepokretan Sa glavom otvorenom Poput ruže u cvetanju Prskajući krv poput fontane

144 / Treći Trg / Broj 30

Zatim, njegovo telo pade polako, poput drveta

[3] KUDA MISLIŠ DA ĆEŠ OTIĆI ODAVDE? ZAGLUŠUJUĆI ŠAPAT Kuda misliš da ćeš otići odavde?

Silovao si mi majku I upucao je nakon što su se izređali i tvoji drugari Onda si se okrenuo ka mom ocu i meni Vezanim u uglu sobe Upucao nas u glavu i otišao Naći ću te Kada pokušaš da vodiš ljubav sa svojom ženom Sešću na kauč i gledati te, prekriven krvlju Post-traumatski poremećaj tako ćeš me zvati Pokušaćeš da me oteraš pićem i pilulama, ali Zaglušujući šapat će ostati u tvojoj glavi Kuda misliš da ćeš otići odavde?

Naći ću te i ostati sa tobom zauvek Do tvog poslednjeg dana Posle smrti, biću sa tobom

145 / Treći Trg / Broj 30

Biću tu, u ogledalu, dok se budeš brijao Na dnu tvoje čaše moje oči će zasjati Držaću te za ruku dok spavaš Kucati na vrata u dugim tihim noćima Kada odeš da sediš u svom malom dvorištu Videćeš moj oblik u senci svoje dece

ELIZABETA BAKOVSKA (1969) NEMOĆNA, RASPLAKAH SE Nemoćna, rasplakah se u hodniku, nije dobro da plačeš nad krevetom, rekoše mi.

Rasplakah se i ne mogoh da prestanem, udavih se u suzama nad sivim pločicama, sred svih ravnodušnih prolaznika, nebrojenih glava nagnutih nad za mene nevažne nepoznate probleme.

Rasplakah ti se u rukama, napunih ih svom svojom ljubavlju za onaj deo mene koji mi se nikad neće vratiti.

Ne budi glupava, rekoše mi, stara je.

Jer za starim ljudima i konjima ne vredi plakati, oni su odslužili svoje, pozobali su svoju pšenicu, izneli su svoj tovar, i sada je za njih smrt jednako prirodna kao što je za nas, mlade, život.

Stoga ti budi mi dom, rekoh ti, i ti si mi to postao.

U hodniku, u prolazu, kao što je sve u prolazu.

146 / Treći Trg / Broj 30

VARDARSKA Tuđinci dođoše sa severa. „Zvali ste nas,“ rekoše, pojedoše nam kokoške, popiše nam vino, i tako, sa blatnjavim čizmama, legoše u naše postelje.

Sledećeg dana zaključaše nam crkve.

„Verujte u nas,“ rekoše nam, „jer su vam sujeverje i dogma zarobile umove.“ Zatim nam silovaše ćerke. „Svršavajte,“ rekoše im, „jer je suštinsko ljudsko pravo žene da uživa.“ Naši dođoše sa juga. „Oteraše nas,“ rekoše nam, glodali su koske, lokali vodu, i tako, sa pohabanim torbama koje su prazne visile na plećima, zaspali su po štalama. А mi, ni njini, ni naši, bezimeni, ničiji, šćućurili smo se pod sopstvenim senkama, gledasmo vođe, koje su ćutale. Žene su gutale svoje suze, mi smo gutali svoje muke, ćutasmo, jer za bolje nismo znali.

Samo su deca po dvorištima u prašini crtala neka nova sunca.

Ne govori mi o razumnom kompromisu.

Odavno sam zakopao sekire, obrisao sam sve ratne boje s lica, i ispušio sam sve što mi staviše u ruku.

Istrebili su mi vaške, popravili su mi zube, i pokrili su mi gole butine svojim jednobojnim ćebadima.

Naučiše moju ženu da stavlja krpe među noge, pa kada je nestao miris njene tople unutrašnje krvi, i iz mene isteče želja za njom.

Danima sam sedeo sâm u uglu vigvama, pokušavajući da ne mislim na oca, otkako su mu sabrali kosti koje su se sušile po drveću i zakopali ih u zemlju.

Ne govori mi o razumnom kompromisu.

Od njih sam uzeo sve što sam mogao – оgnjenu vodu što mi izgori grudi, jezik koji sad govore moja deca, ogradu kojom me odeliše od prerije.

I više nikome ne mogu ništa da dam.

147 / Treći Trg / Broj 30

BIK KOJI JE ZASEO

IGOR ISAKOVSKI (1970)

www.isakovski.com.mk

PISMO ZA SAŠ miriše na vlagu, na treset i džejmi, miriše na šumu, ovde, usred grada ne znam kako je kod tebe, meni melanholija pojačava čulo mirisa, njušim k’o kuče pada kiša, napokon pada, sva ta vlaga pretvara se u sitne meke kapi pod nosem mi gori duvan, danas kao rerna ložena tresetom, ceo dan pušim i pućkam pa sam i natočio, kao što svi znamo, i dok sam mislio o tom „svi“, pitah se, bože kako se pitah odakle toliko usamljenosti u meni, sa svima vama uvek dostupnim, uvek vedrim za mene ovakvog

148 / Treći Trg / Broj 30

iza vrata na koja obično kucaju pesme, moje su tri devojke, iza prozora svi ostali a ja se pitam, i to me iznenađuje, i baš dobro me pogađa, pomislih da li me drma piće ili wild wood pola velera, uvek me potrese, i nekako se tempiram da je puštam kada sam pred raspadom i evo je gde svira na repeat one, dok se mislim da li sam ispio tri ili četiri, i kada natočim novo

ako je zbog pesme, ova nije bitna ali ti nikad ne napisah pismo miriše na ustajao duvan, na istopljen vosak, miriše na kišu, ali nikako ne miriše na zimu

OMORINA NAD PLANINSKOM VODOM gledaj, velim sebi, kako ti ruka postaje teža dok podižeš čašu. gledaj, koliko je svet spor, trom kao letnja omorina. gledaj, mrmljam, koliko polako ti se kapi slivaju niz grlo – kao zrna bisera preko peska. gledaj svoje grudi, gledaj kako ti mirno počivaju pod bradom, gledaj, gotovo da se ne pokreću – tvoje grudi su tihe kao da su pune bistre planinske vode u kojoj se prelivaju boje zore. gledaj, nešto polako zasvetli. gledaj, velim sebi, čaša ti je prazna poput zbunjene tišine, gledaj, široko otvori oči i gledaj – kako je živeti sam.

stihove imam svuda oko sebe, lebde kroz vazduh trepere mi pod prstima poput vatre ispred cigarete mrse mi se u kosu golicaju me pod nosom češu mi leđa

149 / Treći Trg / Broj 30

ZALEĆI NA STIHOVE

čekaju me u krevetu poput nežne tople mazne žene laze mi po nogama ližući mi grudi stihovi mi se uvlače u pupak i tamo dube

150 / Treći Trg / Broj 30

svuda oko mene stihovi nada mnom stihovi i poda mnom stihovi poput nežnih leptira poput zlatnog praha beže pred dodirom poput jata nemih riba u nebeskom ribnjaku koji svetli zlatno zlatno poput ćutanja

ALEKSANDRA DIMITROVA (1977)

www.bonbonce.blogspot.com

STRATEGIJE Od ponedeljka do petka Kontaminiram se u ograničenim prostorima Jedem genetski mutiranu hranu Gubim smisao za estetiku Pijem više od prosečnog Rusa Svakog petka rešim da od sutra (od subote) započnem revolucionarnu dijetu istražim netaknute prostore obližnje planine Vodno pišem najmanje deset stranica najtrivijalnijih dijaloga U nedelju shvatam da bi bilo dobro da napravim svoj web da počnem da idem na svadbe sa mojom majkom da postanem Ozbiljna Pozitivna Mila Ženstvena Obična da zaradim prvi milion čak i pomoću neuspešnog braka Svake fucking radne sedmice omanem sa planovima od vikenda

Glavne Svake večeri mnogo glava Tamne glave Prazni Nedefinisani facijalni izrazi Jednolične Tamne glave postavljene jedna do druge Tamne poput zemlje Poput anemičnog neba Poput beskrvne vode Muškarci su elevaciono hendikepirani Veruju u moć igračica na baterije A zatim u toaletu – balerine na baterije – čudne ženske persone pozivaju me da podelimo trenutak – zajednički da doživimo relief To je toliko smešno iz današnje perspektive a toliko iritantno u tom trenutku

151 / Treći Trg / Broj 30

PONOĆNA DEŠAVANJA

Neko traži broj mog mobilnog To je toliko prepoznatljivo i dosadno Izmeštene su mi brzine Žudim samo za mojim misterioznim on-line ljubavnicima

PLASTIČAN POKUŠAJ SAMOUBISTVA

152 / Treći Trg / Broj 30

Želim novo dupe i nove sise nov mozak nova ja dok planiram savršeno samoubistvo dok teatralno postavljam mizanscen moje buduće sahrane samo da bih hiperrealno zamislila lica svih koji me oplakuju svih koji zaključuju koliko sam genijalna pesnikinja bila plačući zapravo nad sopstvenim kukavičlukom da popiju kutijicu roze tableta Želim novo dupe i nove sise nov mozak nova ja dok odlažem za još jednu noć moje savršeno samoubistvo dok teatralno zamišljam moju posthumnu slavu samo da bih slučajno videla mog omiljenog pacijenta koji će u naredna dvadeset i četiri sata shvatiti koliko me je realno voleo i nikada više neće poželeti da zadovolji drugu ženu Želim novo dupe i nove sise nov mozak nova ja dok se maskiram profesionalnošću make up stiliste dok vešto sakrivam nesavršenosti mog sadašnjeg tela samo da bih se iznapijala votke poslednji put sa nekim slučajnim pacijentom koji će sutra pročitati koliko sam genijalna pesnikinja bila a potom će realno razmisliti o propuštenoj mogućnosti da mi bude poslednji

RUMENA BUŽAROVSKA (1981) PRIBOR ZA GOSTE

Počela sam da živim sa sestrom od kako joj je umro muž, Bog da mu dušu prosti. Bio je dobar čovek, ali kako je izlazio na kraj s Belom svih tih godina, ne znam. Čini mi se da će i mene, pre ili kasnije, oterati u smrt.

Moja sestra sebe zove „multimedijalni kompozitor-muzičar“. Kada je ogovaram s prijateljima zovem je muzikant jer zapravo ne zna da svira ništa osim klavira, a i njega svira loše. Na primer, odbija da svira klasičnu muziku jer je pre mnogo godina neko rekao da pod njenim prstima Šopen zvuči kao čekić koji bije po nakovnju. Možda sam to rekla i ja, ali to nije važno. Važno je da je nakon tog komentara, a verovatno i drugih sličnih koje je dobijala tokom svojih studija, Bela počela da svira nekakav moderan džez na koji se moje uši ni do dan-danas nisu navikle.

Dugo je sa takvim džezom nastupala pred publikom punom žena čije su frizure bile besprekorne spreda, ali aljkave pozadi, ili pak mladih muškaraca stisnutih usta i naočara sa debelim ramovima. Zatim je odjednom postala kompozitor i počela da piše „savremenu“ muziku. Moje uši imale su još veći problem sa ovom muzikom, ako uopšte mogu tako da je nazovem. Spočetka ona se uglavnom sastojala od udaranja jedne dirke iz donjeg registra klavira, i držanja tona sve dok ne iščezne. Zatim je sledilo stakato udaranje dirke iz visokog registra, koje je pratila poveća galama srednjih tonova, i tako se to ponavljalo do kraja komada. Meni je ceo taj „dijalog“, kako su ga kasnije nazvali kritičari, više ličio na „dijaloge“ koje je vodila kod kuće s njenim pokojnim mužom Simonom nego na bilo kakvo umetničko delo.

Eksperimenti moje sestre sa muzikom evoluirali su i na polje orkestracije. Budući da je Bela oduvek bila u toku sa savremenim trendovima, brzo je shvatila da je natraženija umetnost na Balkanu morala nekako da bude povezana sa ratom, kako bi stranci mogli da se identifikuju sa jedinom radnjom koju su znali vezano za balkanske prostore, a uz to i da budu gordi što su dirnuti ogromnim bolom koji su preživeli ljudi ovog regiona. Stoga, prva kompozicija moje sestre zvala se „Krvavi doček“ i počinjala je pucnjem pištolja.

Živo izvođenje ove kompozicije počelo je pucnjem kapisle pištolja, što je raširilo strašan smrad u prvim redovima publike, a jedna starija gospođa počela je da kašlje. Dirigent je bio taj koji je imao zadatak da teatralno izvrši pucanj, ali, na nesreću, pošto su gudači odmah potom morali da počnu disonantno da škripe, nije imao vremena da ostavi pištolj – ili bi se pak veoma zbunio – pa je za vreme celog prvog stava postojano mahao pištoljem u desnoj ruci. Deo publike se oduševio ovim novim konceptom koji je dobio

153 / Treći Trg / Broj 30

154 / Treći Trg / Broj 30

mnogo pozitivne kritike u medijima. Njeno sledeće delo zvalo se „Krici“ i bilo je „postmodernistički miks“ savremenih konflikata sa onima iz prošlosti. Ovime je moja sestra želela da kaže kako je bila inspirisana Grigorom Prličevom s jedne strane, i ratnim kricima koje je slušala oko sebe na Balkanu sa druge strane. Zbog toga, ovo delo – jedno od njenih najočajnijih i najneizdržljivijih za uši – bilo je pretežno ispunjeno kricima. Ipak, ovi krici nisu bili obični krici ljudi koji su istinski stradali na Balkanu, već krici renomiranih soprana, alta, tenora i baritona. Ovo delo je istovremeno bilo i njen prvi flert sa multimedijalnošću: iza orkestra koji se pridruživao grupnim kricima projektovala je crno-bele snimke dva mala slinava deteta kako plaču. Mnogo mi je bilo žao dece i zbog toga je nikada nisam pitala kako ih je snimila, niti pak kako ih je naterala da toliko plaču, mada mogu da pretpostavim da ovo poslednje njoj i ne bi predstavljalo preveliki problem.

Moja sestra pripada jednoj generaciji, uslovno rečeno, umetnika koji niti pripadaju utvrđenoj i etabliranoj staroj generaciji, niti pak mladoj generaciji koja dobija svakakve beneficije samo zato što je mlada. Ali Bela je potpuno svesna da je stara generacija nikada neće prihvatiti jer tamo jednostavno nema slobodnih tronova, a da sa mladom generacijom može da proputuje svet i postane popularna sa svojim multimedijalnim muzičkim projektima, koji su očigledno još uvek veoma aktuelni. Mislim da je to bio ključni razlog što je počela da komponuje „Krike“ i slična dela.

I pored toga što se kod kuće ponašala kao tiranin, Bela je šarmantna ličnost i ranije je bila veoma lepa. Ljudi koji je ne vole sada je zovu „De Bela“, ali nisam joj to rekla jer čuvam to za dan kada me posebno iznervira.

Ranije je imala čvrste grudi i zadnjicu, uzak struk i kukove, ravne noge, ali joj se poslednjih godina struk nekako spojio sa zadnjicom i grudima, a i noge su polako počele da čine napor da se izjednače sa ostatkom tela.

Drugim rečima, Bela se mnogo udebljala i raširila, ali su joj lice i vrat ostali mršavi. A s obzirom da nosi zvonaste haljine, liči na trougao. Koža na licu joj je olabavljena, ali i pored toga lice je lepo. Problem je u tome što ne želi da prihvati da postaje starija i ružnija, već pokušava da ostane mlada time što povećava količinu šminke na licu. Ne izlazi iz kuće ako joj očni kapci nisu obojeni tamnosrebrnom polumesecima, a karmin razmazan oko usta u pokušaju da usne izgledaju popunjene. Otkako su joj se istanjile obrve, počela je da ih iscrtava crnim kreonom, ali ih ne crta uvek jednako pa ponekad oblik jedne obrve daje licu ciničan izraz, a drugi put zbunjen. Priznajem ipak da izdaleka ne izgleda toliko loše zbog toga što su oči i usta istaknuti, ali sam je jednom iz sveg srca savetovala da se ne približava ljudima s kojima razgovara budući da izgleda kao veštica.

Čudi me to što polako počinje da se pretvara u strašilo, dok je u svemu drugom veoma pedantna. Ovo je samo jedna od njenih osobina koja me izbacuje iz takta. Na primer, iako je predlog da se preselim kod nje bio njen (navodno je bila u šoku od kako joj je muž iznenada umro), odjednom mi je odredila konkretne delove dnevne sobe koje mogu da zaposednem svojim stvarima. Takav prostor u dnevnoj sobi je radni sto, koji smo, dakako, obe imale pravo da koristimo. Ali dobije napade besa svaki put kada zaboravim da sklonim svoje stvari sa stola, a jednom je čak otišla tako daleko da je uletela u moju malu spavaću sobu dok sam spavala i bacila ka meni makaze koje sam bila ostavila na radnom stolu. Znam da je to uradila zbog toga što je užasno nerviram što godinama isecam zanimljive tekstove iz dnevnih novina i lepim ih u velike sveske. S obzirom da upražnjavam ovaj hobi od tridesete godine, skupila sam trideset dve godine zanimljivih isečaka i ogroman broj dokumetarnih svezaka, koje povremeno vadim i razgledam. Kad sam se preselila kod Bele, odredila mi je samo dve police u svojoj ogromnoj biblioteci

155 / Treći Trg / Broj 30

prepunoj pretencioznih knjiga i perverznih keramičkih statuica, i to na dnu, što me je primoravalo da se saginjem nisko kako bih vadila sveske, iako zna da imam problema sa leđima. U prvim mesecima otkako sam se preselila, i pored toga što je oplakivala Simona, imale smo velike prepirke kada god ne bih očistila sto i pod od neupotrebljenih isečaka. Iako sam se ja prilagodila njenoj čistoći i pedantnosti, ona nije mogla da se navikne na moje prisustvo, makar i na radnom stolu. Odmah bi uzimala moje flomastere i penkala, i stavljala ih u jednu fioku, opet na dnu stola, dok su njena penkala stajala uredno poređana u jednoj keramičkoj šolji odmah pored kompjutera.

Ima odličan odbrambeni mehanizam u odnosu na to kako da me ućutka kad počnem da se bunim zbog svojih prava. Počne da plače za Simonom i da govori kako ja samo stvaram dodatan stres umesto da joj pomažem. Ne znam do kada će da traje ovaj period lažnog oplakivanja, ali već sada ne mogu da izdržim. Osećam se kao da mi ona rukovodi životom, kao da sam ja dete a ona moja majka, i pored toga što je dosta mlađa od mene. Ipak, njena pedantnost, čistoća i histerični ispadi kada se ne pridržavam njenih normi teraju me da radim i ono što mi je najmrskije – da odmah posle jela čistim sto, stavljam sudove u mašinu za pranje i da čistim mrvice sa stola, umesto da, kao svi normalni ljudi, legnem i malko odspavam.

Kad sam se uselila, Bela je učinila i nešto pametno – dodelila mi je poseban toalet u koji se ona retko meša. Dogodi se da se meša u moje kupatilo, pa i u urednost moje male sobe samo kada očekuje neke svoje važne goste. A s takvim gostima zaista je veoma ljubazna. Svojim šarmom i osmesima uspeva da zavede potencijalne sponzore preko kojih bi mogla da ima „koncertne izložbe“ ili „muzičke performanse“. Zato naš dom često posećuju renomirani gosti iz kulturnog i političkog sveta, a poseban tretman dobijaju ako su stranci. Ja mrzim ovakve situacije i trudim se što je češće moguće da ih izbegnem, ali neretko sam svedok predstava koje mi priređuje moja sestra pred dolazak njenih aristokratskih gostiju, s obzirom da tada užasno paniči. Ako nisam tamo da joj pomognem u pripremi obilne količine hrane i da ispečem pitu od spanaća, mogla bi i da se onesvesti. Pred njihov dolazak, posebnu pažnju obraća na to da stan bude besprekorno čist i uredan.

Samo tada me primorava da očistim toalet i da sredim sobu za slučaj da neko od gostiju zaluta u moj „gnusan“ deo stana. Nekoliko sati unapred, ona proverava da li je prašina obrisana sa svih polica, na stolove stavlja čaršave koje koristi samo u tim prilikama, a na jastučiće na trosedu navlači posebne navlake koje je donela iz Pakistana.

Najvažniji ritual vezan je za pribor za večeru. U kuhinji, Bela ima jedno posebno kredenče u kojoj stoje činije, čaše i escajg za goste. Uistinu, to je ekskluzivan i veoma skup porcelanski pribor, kristalne čaše i srebrne viljuške, noževi i kašike. Srećna sam što me, pošto gosti odu, nikada ne tera da ga perem, jer se plaši da ću ga polomiti ili ostaviti fleke na njemu.

Do sada sam dočekala mnoge Beline goste – i to svakakve – ali ništa ne može da se uporedi sa dve prilike kada je kod nas došao Volfgang, ili kako smo ga sestra i ja zvale, slepac. Nismo ga zvale „slepac“ metaforično, već bukvalno: Volfgang je zaista bio slep i hodao je uz pomoć štapa za slepe. Oči su mu izgledale normalno. Bile su kafene boje i sitne, i osim toga što je često treptao, žmirkao i ponekad ih čudno vrteo u krug, kao da pokušava da vidi sve oko sebe, nije odavao utisak da ne vidi. Ali, i izdaleka se videlo da je Volfgang slep: osim toga što je hoda uz pomoć štapa za slepe, glavu je držao neprirodno uspravno.

O slepcu mi sestra ništa nije rekla, što me je mnogo uvredilo jer nisam bila spremna za takav susret. Jedino što mi je rekla bilo je da će na večeru doći neki austrijski muzikolog i da ovog puta ne treba da pravim pitu, već

156 / Treći Trg / Broj 30

samo jednu od mojih egzotičnih salata. Nakon toga povukla sam se u sobu i začudila da sestra nijednom nije vikala na mene zbog nekog predmeta koji sam ostavila na mesto koje mu ne pripada, što me nije zvala da joj pomognem i što uopšte nije bila histerična pred dolazak gosta. Znajući da treba da stigne oko sedam, petnaest minuta pre toga izašla sam iz sobe i videla je kako mirno sedi u fotelji u dnevnoj sobi i čita. Ni navlake na jastučiće, ni čaršav nije promenila. Moja sestra nije bila zadihana i nervozna i videlo se da nije provela prethodni sat čisteći. Stan je izgledao normalno, a ni Bela, nenamazana njenom uobičajenom šminkom, nije imala neku ekscentričnu frizuru, niti je pak bila obučena u neku crnu vreću sa nitnama.

„Gost neće doći?“ upitah, zbunjena.

„Ne, doći će za petnaest minuta. Dočekaću ga pred zgradom, doći će taksijem. Nisam ti rekla da je slep?“

Odmahnula sam glavom odrečno.

„A. E pa, slep je. Ne moramo da se doterujemo!“ reče moja sestra i nasmeja se.

Naljutih se, jer sam potrošila petnaestak minuta kako bih se lepo obukla i isfenirala. Nisam imala vremena da razmislim da li bih isto uradila da sam znala da je gost slep. U tom trenutku zazvonio je sestrin mobilni. Kada vide ko je zove, odjednom skoči iz fotelje i reče: „On je! Stigao je petnaest minuta ranije, zamisli kakav bezobrazluk! Zamisli da je trebalo da se šminkam ili spremam!“

Zatim na brzinu obu patike i istrča kroz ulazna vrata. Vratila se posle nekoliko sekundi i uletela u toalet da bi stavila parfem. Posavetovala me je da učinim isto, jer slepi ljudi imaju izoštreno čulo mirisa. Poslušah u na brzinu špricnuh parfem na sebe, ali to učinih nekako nespretno pa mi se, kada se vratih u dnevnu sobu, učini da je parfem prenapadan. Odjednom me postade stid što će gost pomisliti da sam se namerno namirisala, kako bih ostavila dobar prvi utisak, a postala sam svesna i kvaliteta svog mirisa i počeh da mislim kako moj parfem nije dobar. Otrčah do kupatila da ga isperem sapunom. Dok sam to radila, Bela i Volfgang su stigli, pa sam propustila trenutak njihovog ulaska u dnevnu sobu.

Volfgang je već sedeo na trosedu, treptao i nasmejano gledao u gornji desni ugao dnevne sobe. Kada sam mu se približila, sestra me predstavi na engleskom jeziku.

„Volfgang, ovo je moja sestra Ada.“ Volfgang ustade i odmah uhvati moju ispruženu ruku, kao da ju je video i znao gde se nalazi. Oduševi me osećaj slepih ljudi za predmete oko sebe.

„Ada ne govori baš dobro engleski“, reče sestra, počevši seriju suptilnih uvreda.

„Ah, siguran sam da nije tako“, reče slepac sa teškim austrijskim naglaskom. Uopšte, često je tokom večeri govorio „foa šua“ kao potvrdan komentar u razgovoru sa mojoj sestrom.

„Ada je penzionisana istoričarka“, nastavi ona da me predstavlja, ne ostavljajući mi vreme da sama nešto kažem. „Radila je u državnom institutu za istoriju“.

„Ah zo“, reče Volfgang, gledajući u tačku desno od mog ramena, klimajući glavom potvrdno. „Da li ste poznavali profesora Jankovskog?“, upita me, akcentujući samoglasnik o.

„Kako da ne, bili smo veoma bliski prijatelji“, odgovorih, zainteresovana time što Volfgang poznaje profesora. Sestra ode da donese nešto za piće, a ja i Volfgang se raspričasmo. Dok se vratila, mi smo već razvili diskusiju vezanu za naše zajedničke poznanike. Bilo je zaista neverovatno kakvo je poznavanje istorije posedovao ovaj čovek i koliko je poznavao ljudi iz moje branše. Bela je

157 / Treći Trg / Broj 30

sela na fotelju i gledala nas namrgođeno. Napokon poče da mi daje signale da prestanem da razgovaram sa gostom. Poče da prstom preseca grlo, da pravi znak za tajm-aut, da si zaključava usta nevidljivim ključem. Nastavila sam da je ignorišem dok mi nije rekla, na engleskom, sa svojim kvazi-britanskim akcentom: „Ada daaling, joo zipaa iz andan“. Prvo sam pocrvenela od ljutine, a zatim od srama što nas sestra obe ovako sramoti, pa sam malo kasnije jedino uspela da izustim jedno zbunjeno „Tenkju“ i da zakopčam zaista otkopčan rajsferšlus. Kada je u neprijatnoj tišini odjeknuo zvuk zakopčavanja rajsferšlusa, Volfgangu zatreperi ugao usta.

Moja sestra je ovaj neprijatan trenutak iskoristila da započne razgovor sa Volfgangom. Dok su govorili, streljala sam je smrtonosnim pogledima kako bih joj odvukla pažnju. Nakon nekoliko minuta počela je glavom da mi signalizira da je vreme da prestanem sa takvim ponašanjem, ali nisam prestajala, već sam intenzivirala prezrive poglede. Tada me pogleda i bez glasa ustima reče „DOSTA“ i ja poželeh da na isti način kažem „ŠTA, DOSTA“, ali nenamerno ispustih mali šapat. Volfgang nastavi da govori kao da ništa nije čuo, ali moja sestra, povremeno ispuštajući potvrdne glasove kao „a-ha“ i „mmm“, polako posegnu za policom ispod stolića u dnevnoj sobi, izvadi flomaster i napisa mi na salveti

PAZI IMA ODLIČAN SLUH!

i dade mi salvetu zajedno sa flomasterom. Stavih ih na stočić, pocrvenela od besa i srama. Bela nastavi da razgovara sa gostom kao da se ništa nije dogodilo. Nakon nekog vremena on mi se pak obrati i nastavismo naš razgovor, ignorišući moju sestru. Tada ona ponovo posegnu za salvetom i flomasterom, pa na drugoj strani napisa

NE GNJAVI GA MNOGO VAŽAN MI JE!

i pre nego što će mi dati salvetu, reče mi: „Ada, uzmi salvetu da se obrišeš, malo si se izmrljala oko usta“. Zatim je opet iskoristila moju zbunjenost da bi započela razgovor sa Volfgangom dok sam ja, dostigavši vrh iziritiranosti, na dnu iste salvete napisala

IDI U PM

i trijumfalno je postavila na sto da je vidi, ali moja sestra uporno ne gledaše ni u sto ni u mene, već se sva usredsredila samo na gosta. Oznojena od ljutine, krenuh ka trepzarijskom stolu da postavim pribor. Čim sam se približila kredencu sa porcelanom, šesto čulo moje sestre proradi i ona se brzo izvini gostu što ga prekida da bi mi rekla: „Ada, draga, ne brini za sto. Ja ću ga postaviti“.

„Nema potrebe, draga sestro“, rekoh ja, potajno se nadajući da će gost osetiti ironiju. „Samo vi razgovarajte dok ja postavljam“.

Ali moja sestra se nije predavala kada se radilo o postavljanju njenog skupocenog pribora. Ona podseti gosta da će se večera ohladiti, i ne ostavljajući mu mogućnost da popije čaj, dovuče ga do trpezarije i gotovo na silu natera da sedne za trpezarijski sto. U trenutku kada sam otvorila kredenac sa njenim vrednim priborom, ona poče da maše rukama i da mi usnama nemo govori „Ne! Ne!“, ipak uspevajući nekako da se smiri i produži razgovor sa gostom.

Nakon što mi je naredila da sednem i „da se ne mešam u večeru“, otvorila je kredenac u kome stoje činije i čaše iz kojih jedemo i pijemo svaki dan i hladnokrvno ih postavi na sto, uopšte me ne gledajući u oči. Još više me je začudilo to što je otvorila i fioku sa viljuškama, kašikama i noževima kojima obično jedemo, mada je pazila da ne uzme one sa plastičnim drškama, već sa metalnim. Pazila je i da ne donese svakodnevne, jeftine salvete, pa je gostu donela lepe, a za mene i nju jeftine. Nije videla kako Volfgang desnom rukom opipava površinu i rub činija. Zatim je vrhovima prstiju prešao preko noža i viljuške, koji su imali drške izrezbarene cvetnim šarama. Dok je to radio

158 / Treći Trg / Broj 30

klimao je glavom, dajući mi znak da sluša šta govorim.

Uskoro Bela završi s postavljanjem stola i počeli smo da večeramo.

Volfgang je zaista imao odlično čulo mirisa i pogodio je tačno šta se nalazi na stolu, a zatim ga je moja sestra učtivo pitala da mu sipa hranu u tanjir.

Kada smo počeli da jedemo, sestra me je napokon pogledala, ali kada sam je ja prekorno pogledala zbog lošijeg pribora, ona odmah obori svoj pogled na hranu a zatim i na Volfganga.

On se trudio da izgleda kako se ne muči s hranom, ali sam sigurna da nije tačno znao šta bode viljuškom i da mu je svaki zalogaj bio svojevrsno iznenađenje. Trudila sam se da ga ne gledam da mi ne bi bilo neprijatno, ali kada je viljuškom pokupio i jednu košticu od masline koju je prethodno pojeo, zamalo da viknem da ga sprečim. U poslednjem trenutku odlučila sam da prećutim, da ne bi osetio potcenjivanje ili sažaljenje sa moje strane, pa su me trnci prošli kada videh kako je zatvorio usta nad semenkom i čuh kako mu nešto zakrca u ustima. To ni najmanje ne obeshrabri Volfganga, koji nastavi da govori i da klima glavom kao da se ništa nije dogodilo. Sa sestrom razmenih poglede razumevanja, jedne od retkih.

Veče sam provela razmenjujući drugu vrstu pogleda sa Belom, najčešće pune netrpeljivosti i prekora. Nekoliko puta razmenile smo i ispisane salvete, i to kada bi jedna od nas tvrdoglavo odbijala da pogleda drugu i kada bi ignorisala njenu gestikulaciju.

NE PRIČAJ TOLIKO!

bila je jedna od zanimljivijih, kao i njen koncizan odgovor

JEBI SE

Na taj način nekako smo uspele da stignemo do kraja večeri. Bela je ipak uspela da izmuze od Volfganga nekoliko imena muzike Austrije, kao i ponudu za moguće preporuke za stipendije u toj zemlji, a ja sam nekoliko puta uspela da ukradem Volfganga od sestre i da zapodenem razgovore o ljudima iz moje profesije koje je poznavao. Sestra je izašla da Volfganga isprati na taksi, a kada se vratila, čekala sam u fotelji, spremna da se s njom raspravljam.

„E stvarno si majstor za pravljenje cirkusa“, odmah joj dobacih.

Sestra je bila premorena, kao i ja.

„Ajde pa i ti, opusti se“, reče mi i zaključa se u sobu. To me još više naljuti, jer se time što mi nije dala priliku da se isvađam s njom postavila iznad mene. Pustila sam glasno televizor kako bih je nervirala, ali je ni to ne natera da izađe iz sobe da bismo se svađale. Nakon nekog vremena predah se umoru i zaspah.

Nekoliko meseci nakon ovog događaja, sestra mi saopšti da će Volfgang ponovo doći kod nas u goste, ali me ovaj put ne zamoli ni salatu da napravim.

Za inat, ponudila sam se, znajući da želi da me se otarasi kako bi mogla na miru da šarmira Volfganga.

„A daćeš mu da jede iz kofe i dočekaćeš ga u vreći za đubre?”

Sestra ne odgovori na ovu provokaciju, što me je ponovo mnogo iziritiralo. Verovatno zato mi nije rekla da će ovog puta Volfgang doći sa svojim dvanaestogodišnjim sinom, za kog smo slušale da je slikarski vunderkind.

To što se moja sestra našminkala i doterala pogrešno sam protumačila kao kajanje za njen prethodni postupak, ali kada su na vratima zazvonili Volfgang i Hubert, odmah sam shvatila da sam pogrešila.

Hubert je bio mirno dete koje je neprestano nešto crtkalo. Dale smo mu prazne listove, olovke i penkala, pa dok smo razgovarali on je crtao naše portrete, ali je uplašeno krio listove jedan pod drugim i nije dao da pogledamo šta je nacrtao.

159 / Treći Trg / Broj 30

„Malo je stidljiv – ali je mnogo talentovan“, pravdao ga je njegov otac.

Hubert je samo brzo treptao ogromnim braon očima iza debelih stakala naočara. S obzirom da su ta stakla bila kao lupe, mogla sam da primetim da kad trepće prvo zatvara levo, a odmah potom desno oko. I pored toga, intenzivno je posmatrao i nas i sve oko sebe, verovatno da bi i to skicirao na listovima.

Ovaj put Bela je postavila sto kao i za sve goste, vadeći svoj skupocen porcelan, kristal i srebro iz posebnog kredenca. Čak su i čaršavi i navlake za jastučiće bili promenjeni. Mogla sam da osetim kako mi se usta i nos grče od prezira nad ovim sestrinim postupkom. Pažnju mi odvuče Volfgang, koji prvi put reče nešto prekorno svom sinu.

„Huberte, ispravi se“, reče mu, gledajući nekuda između mene i moje sestre, ka biblioteci u dnevnoj sobi. Hubert je sedeo do oca, ali im se tela nisu dodirivala. Kada ču oca, Hubert se štrecnu i ispravi se.

„Skini laktove sa stola“, nastavi Volfgang. Hubert bešumno skide laktove i pogleda u krilo.

Sa sestrom razmenih prvi zabrinut pogled te večeri. Drugi usledi kada Volfgang istim potezom kao i prethodni put prođe dlanom i prstima vrhom činije, a potom i po drškama viljuške i kašike, pa reče: „Mmm, kako lep pribor“.

Treći zabrinut pogled razmenila sam sa Belom kada je Volfgang počeo da govori o tome kako se lepo proveo sa Hubertom i suprugom kada su prethodnog meseca bili u Rimu. „Rim – to je prelep grad. Forum je zaista veličanstven, a tek Koloseum!“ oduševljeno uzviknu Volfgang, pogleda na gore, zatrepta i stavi ruke na grudi, „to je zaista grandiozna lepota. A o umetnosti ne želim ni da počinjem“, romantično uzdahnu.

Počeh da se pitam da Volfgang nije od onih gotovo slepih ljudi, čiji je vid, recimo, oštećen 80%. Ni sa takvim vidom nije mogao da doživi Koloseum i Forum, pa dugo razmišljah da li je mogao da ih doživi mirisima i zvucima, ali mi ni to nije bilo nimalo logično. Ostala je varijanta da su mu supruga ili Hubert opisivali i približavali slike koje su videli pred sobom, ali ni to ne bi doprinelo da se izrazi sa takvim oduševljenjem, kao da je sam video sve te spomenike.

Nakon ovog poslednjeg Volfgangovog komentara, Bela i ja prestadosmo da razmenjujemo poglede. Ona beše pobledela i pojaviše joj se male kapi znoja na gornjoj usni. Povremeno bi nervozno počešala glavu. Kada Volfgang reče da je vreme da on i Hubert odu, primetih da joj se namah vrati boja u lice.

„Pa, nadam se da ćemo se ponovo ovde videti, ili možda u Austriji“, reče Volfgang mojoj sestri zagrlivši je. Mene pogleda u levo uvo i reče: „Drago mi je što smo našli dodirne tačke“, pa me isto tako zagrli. Po očevoj naredbi, Hubert mlitavo dade ruku prvo meni, a potom i Beli. Zatim uhvati oca pod ruku i počeše polako da silaze niz stepenice, dok smo Bela i ja stajale na otvorenim vratima i ispraćale ih pogledom. Tada se Volfgang osvrnu, zatrepta kapcima poput leptira, nasmeši se i reče: „Vi ste mnogo zanimljive sestrice“.

Bela zatvori vrata i nas dve se u tišini vratismo u dnevnu sobu. Na stolu su ležali Hubertovi crteži. I Bela i ja posegosmo za njima, ali sam uspela prva da ih uzmem. Gledala sam ih zaprepašćeno, jedan po jedan, i dodavala ih sestri, želeći da ih dete nije zaboravilo kod nas.

Crte탑i: Jana Jakimovska

GRČKA

KATERINA ILIOPULU (1967)

Ovde na ovom mestu dani nisu razređeni vazduhom Oni padaju u vodu Stvarajući sopstveni sloj Površinu podele Jastreb leti iznad tela lèta Roneći opet i opet Hrani se i opija padom Ovde nema ničega Osim ludog vetra i stena I mora Nasumično obećanje Oštri našu požudu sečivom meseca Kada sam stigla ovde prvi put U predeo svršetka Vetar mi je uletao u usta u takvoj pomami Kao da sam bila njegov jedini primalac Dok nisu nestale sve moje reči Svako drvo drugačije prima vetar Neka pate, druga se opiru (Srela sam palmu koja je rodila vetar I razaslala ga u svim pravcima) Druga se sva tresu i menjaju boje Ja naravno nisam drvo Sela sam I nosila ga kao kaput Sagla sam glavu i gledala u zemlju Kroz pukotine korenje timijana Sa svojim hijeroglifima borilo se da izađe na svetlost Tada su se reči vratile. *rt Tainaron je najjužniji vrh kontinentalne Grčke. Stari Grci su verovali da je to kraj sveta.

161 / Treći Trg / Broj 30

TENARON*

PUKOTINA U kući, u dnevnoj sobi postoji pukotina.

Zapravo je to tanka napuklina na podu gotovo nevidljiva.

Ne treba brinuti. Osim činjenice da napuklina nije inertna.

Počesto strujanje vazduha dahne smrdeći na prašinu i rđu.

I još na nešto neprepoznatljivo. Takođe da ima i glas.

Uglavnom je nema. Ali povremeno proizvede zvuk.

Ponekad on otrči tamo, klekne i njuši poput psa.

Posle, udaljava se polako zaražen tom htonskom, zabranjenom venom.

Zatim oblači kaput i otvara vrata.

Opasniji, rezak i oštar kao oštrica noža hoda. Žetelac pogleda. Štimuje pesmu ulica.

Usisava srž večeri.

Od svoje šuplje kosti pravi frulu i brzo je strpa u džep poput ubice.

Njegovi prsti glade rupe.

Ali ne usuđuje se da svira.

Još nije trenutak za izdah.

SIRENA Čaršavi su beli listovi.

Svake noći on piše, neumorno.

Grozničavo ih ispunjavajući kao što kažu da pesnici čine.

162 / Treći Trg / Broj 30

Ali ujutru čaršavi su divlje životinje.

Oni su talasi, divlji valovit okean.

A iz njegovih dubina mala sirena često dolazi.

Ona ga nežno gleda i tada kopa svoje oči i nudi mu ih.

Dva zelena staklena klikera.

Gospodin T. se ne usuđuje da posegne.

Ali kako žudi za njihovom studeni i kako se njegovi prsti njišu kao morske alge Da ih dodirne Njene oči bi usisale svu prašinu koja je peščanik vremena.

One bi pretvorile krv u vodu i krečne zidove u kristal.

Njena ponuda je neizbežna ali je Gospodin T. i dalje odlaže.

Ko može da podnese život u providnoj kući?

OVDE ONDE SVUGDE ZAUVEK

163 / Treći Trg / Broj 30

Ne obrađujem svoj vrt dubinski Samo pokušavam da prekrijem površinu Stoga, sadim stope.

Ako razgolitiš čekanje od svih očekivanja Šta ostaje?

Konstantno prisustvo.

Da bi bio siguran, da bi bio nepromenjivo prisutan Moraš naučiti da budeš odsutan.

Za sebe, odabrala sam belu haljinu.

Drugi su izumeli različite sprave Za nestajanje: Pčelarsko odelo, na primer.

A drugi, postavili su sebe u prozorski okvir i ostali potpuno mirni.

Izgleda statično, ali nije.

Krivo je trajanje, koje ga kristalizuje.

Mehanizam je: Vibracija Napuštanje Vera Poništenje Radost Ne tim redom I bez osećanja

HRISTOS HRISOPULOS (1968)

www.chrissopoulos.blogspot.com

POSLOVICE PAKLA (ZA ONE KOJI PIŠU) Da i Ne pisaca ili Šta je Blejk znao o životima pisaca I Teraj svoja kola i plug preko kostiju mrtvih.

Odnosom koji svaki pisac razvija prema svom stečenom književnom nasleđu (onom koje odabere da ka njemu teži), upravlja etika na stranputici, posvećena (ponovo bez privrženosti) koristi od njegovog pisanja. Arogancija, krađa, pohvale, kopiranje. Polemike, reference, nipodaštavanje. Parafraziranje, plagiranje, zaobilaženje, sve to postaje „deo igre“ kada pišete, i nijedan pisac (živ ili mrtav), niti ijedan tekst, više nisu sigurni. Teraj svoja kola i plug preko kostiju mrtvih.

164 / Treći Trg / Broj 30

II U setvi uči, u žetvi podučavaj, u zimu uživaj.

Pisanje kao da diktira sopstvene cikluse: od dana do dana, meseca, godina.

Ovo pravilo, koje kao da ignoriše naše obaveze ili težnje, stvara osnovu (ili pre stvara zajedničko mišljenje) da pisac živi više paralelnih života, ili da obitava „drugde“, da njegov um „putuje“, čak i kada on ne piše. Tačno, iskustvo pisanja veoma često progoni pisca. Ali to se odnosi samo na njegovu „neprevodivu“ svest. Za sve druge ljude, ovo nije ništa više od jezičke metafore. U setvi uči, u žetvi podučavaj, u zimu uživaj.

III Promišljenost je bogata, ružna, matora devojka kojoj se udvara Nesposobnost.

Nije stvar u tome da postanete dostupni slučaju, ili da ponavljate opšte mesto: da vas vrlo često sâm tekst vodi, ili da likovi i događaji započinju „sopstveni život“, ili da jezik postaje autonoman... i tome slično. Sve to nije dovoljno. To vas neće daleko odvesti. Potrebno je svesno, sa odlučnošću i namerom, gajiti

umetnost promene, ugrožavanja i eksperimentisanja. Nije dovoljno reći da se stvari jednostavno dešavaju. Morate rizikovati. Promišljenost je bogata, ružna, matora devojka kojoj se udvara Nesposobnost.

IV Onaj koji želi, a ne čini, rađa kugu.

Ovo je aluzija ne na piščev „ton“, već na vrste težnji koje pisanje rađa. Dakle, kažimo ovako: da pisac takođe razume osećaj odgovornosti. Ćutljivo ili ne, direktno ili lukavo, otvoreno ili kroz treće lice, pisac govori za svoje delo. Štagod mi rekli vezano za „smrt pisca“, književno delo (bilo koje delo) zahteva odbranu svog stvoritelja (ili barem opravdanje). A u današnje vreme to nije samo kompliment egu, već iskreno zauzimanje za samu umetnost. Onaj koji želi, a ne čini, rađa kugu.

V Budala ne vidi isto drvo koje vidi mudar.

Ponekad je budalino drvo lepše od onog koje vidi mudrac. U svakom slučaju, govorim u ime višeznačne književnosti, koja pozdravlja raznolikost, čak i dvosmislenost. Kada čak i najnepoznatije čitanje postaje priznanje. Budala ne vidi isto drvo koje vidi mudar.

VII Odredi broj, težinu i meru u oskudnoj godini.

Pisanje nije fantazija, proročanstvo ili dirljivo uobražavanje. Ono nije hermetično. Ono nije dar inspiracije. Nije bajka, uloga, beg, ekspresija, sloboda. Pisanje je najpre hladno odmeravanje, kalkulacija, vaganje i detaljno –bolno detaljno- gajenje jezika. Upravo zato trenuci oduševljene ekstaze nisu pogodni za pisanje. Pisac je dužan da razvije način pozdravljanja intuicije, štićenja iste, njenog hranjenja koliko god može, zapisivanja, a zatim, na kraju, on je se mora odreći. Samo tada će moći da izabere način govora: kada je iluzija odavno prošla. Pisanje se uzgaja na suvom tlu. Odredi broj, težinu i meru u oskudnoj godini.

165 / Treći Trg / Broj 30

VI Večnost je u ljubavi sa proizvodima vremena.

Ako ikad uspete da odnesete tu efemernu pobedu u borbi protiv reči, razlog će ležati samo u tome što se niste plašili da ćete izgubiti izraz za koji ste verovali da je vaš. Najteža opklada pisanja nije osvajanje, već naprotiv, osloboditi se svog duševnog sklopa. Ne želim da pišem na isti način, čak i ako je to način koji ubire nagrade. Zato je cilj u vidu slave štetan za književnost. Treba pisati kao da postoje samo juče i sada. Večnost je u ljubavi sa proizvodima vremena.

IIX Časovi gluposti se mere satom, ali časove mudrosti nijedan sat ne može da izmeri.

Pisac ne može da zna kada će napisati svoje „najbolje“ delo, ne zna da li ga je već napisao, i ne može se voditi neprekidnom težnjom da postane „bolji“. Naš cilj nije „dobro“ delo. Pisac čak ni ne shvata šta čini „dobro“ delo, i svaki put nastavlja sa poređenjima, verovanjima koja se menjaju, i tom nostalgijom za bežećim osećanjem. U svakom slučaju, on ne može da isključi mogućnost da je samo na trenutak od genija. Ili barem nekoliko koraka od vrha brda (čak iako možda luta izgubljen po padinama). Časovi gluposti se mere satom, ali časove mudrosti nijedan sat ne može da izmeri.

IX Mrtvo se telo za rane ne sveti.

Govoriću za pesmu. Pesmu čije su strofe nerazumljive, čije se stance prekidaju nedovršene, čija značenja izgledaju kao nesporazumi, čiji su zvuci stenjanje.

Ta pesma može da živi u pamćenju njenih čitalaca, ali ona ne može da zadivi nikoga svojom elegancijom. Ipak, nije mana pesnika što je ostvario tako mali doprinos umetnosti. Uprkos njegovim ostvarenjima, njegov mali poetski kapital i dalje je nešto što pre njega nije postojalo. Umiruća pesma govori mnogo laži dok je guši neizgovorena istina. Mrtvo se telo za rane ne sveti.

166 / Treći Trg / Broj 30

X Nijedna se ptica ne vine previsoko ako se vine sopstvenim krilima.

Ptica ne može da posudi krila druge. Ali može da se vozi na naletu vetra. Stvar je u tome što pisac ne poseduje krila, već samo ruke kojima može da hvata tela drugih pisaca. I tako, ako pogledate pisce sa neke udaljenosti, možete videti samo dugačku uspravnu liniju tela koje vise u vazduhu, i zbunjena pojedinačna tela koja brekću jedna na drugim, i drhte, kao da traže sigurnu poziciju, ili zbog straha od pada. Druga strana medalje je sledeća: štagod dobijem od drugih ljudi, moram to učiniti svojim. Nijedna se ptica ne vine previsoko ako se vine sopstvenim krilima.

XI Najuzvišeniji čin je postaviti drugog ispred sebe.

Najjača opšta saglasnost našeg doba sažeta je u razlikovanju „starog“ od „novog“ i nalaže da se pisci koji zaostaju u procesu ozakonjenja a priori postavljaju nasuprot ustaljenom kanonu, zbog njihovog staranja da se ograde od bilo kakvog nagoveštaja književne snishodljivosti. Dok sa druge strane, „ostvareni“ pisci u naše vreme u „novini“ ne vide ništa drugo do gigantsku i praznu ambiciju. Ovde vreme postoji ne kao kontinuitet, već kao akumulacija. Jedna epoha pada na drugu, svaka inovacija prekriva svog prethodnika poput slojeva arheološkog preseka. Zbog toga nema napretka i nasleđivanja, već samo provokacije i smenjivanja. Najuzvišeniji čin je postaviti drugog ispred sebe.

XII Zatvori se grade kamenjem zakona, javne kuće ciglama religije.

Ne znam tačno šta ova rečenica znači, ali pretpostavljam da, za pisca, to znači da na ovaj ili onaj način, ono što je potrebno učiniti biće učinjeno. Pisanje ne prihvata lako autoritet i ograničavanje. A to je psihološko stanje koje se odnosi na pisca, nije pitanje žanra ili stila ili ideologije. U pisanju sve je dozvoljeno.

Ovo je etika poslednjeg pribežišta: bilo da vodi ka katastrofi ili uspehu, osudi ili zadovoljstvu, „što se mora mora se“ kao što kaže narod. Zatvori se grade kamenjem zakona, javne kuće ciglama religije.

XIII Ponos pauna je slava Božija.

Iako često volimo da izgleda kao da nas nije briga, nije lako ne biti polaskan kada neko hvali naše delo. Bez sumnje, delo poseduje neku samostalnost, značenje je hermeneutička konstrukcija percepcije, pisac nije poželjan ocenjivač vrednosti dela... Ipak, kada nam hvale knjigu, prihvatamo kompliment. Ali suprotan slučaj nije jednako istinit. Kada neko hvali pisca, to ne znači da istovremeno hvali i knjigu. Ovde nekako mirišemo izvrdavanje.

Ponos pauna je slava Božija.

XIV Radost oplođuje, tuga rađa.

Kaže se da je sreća loš mentor umetnosti i da – u većini slučajeva – velika dela imaju veze sa nekom suštinskom lišenošću ili nedovoljnošću, bila to tuga, ili razočaranje, ili predrasuda, nesposobnost, patnja, siromaštvo ili smrt... itd. Ovo bi moglo biti tačno. Takođe bih dodao da je beznačajno. Potrebe za pisanjem druge su vrste: jasnoća, mirnoća, volja, pribranost, strpljenje, staloženost. Upravo suprotno: Radost oplođuje, tuga rađa.

Citati Blejka iz knjige: Vilijam Blejk, Izabrana dela, preveo Dragan Purešić, Plato, 2007.

167 / Treći Trg / Broj 30

XV Pčela nema vremena za tugu.

Pisac nema vremena za sve raznolike ideje koje su mu predale prethodne generacije. Niti on traži zgodne povode u teorijama i ostvarenjima drugih ljudi. Pisac nema vremena za brigu o tuđem delu. Njegova briga je teret koji on nosi na svojim leđima. Njegovo delo „gleda unazad“, da, naravno, ali u želji da „krene napred“. I tako, niko se ni sa kim ne sprijatelji. Druga strana ovoga je: štagod ja napravim, nudim slobodno svakome ko to želi. Pčela nema vremena za tugu.

VASILIS AMANATIDIS (1970) PARABOLA O IZOSTAVLJANJU

Kupio je kamen u kutiji. Na njoj je pisalo: Kamen koji menja boju kada ga gledate. Požurio je kući da bi bolje pogledao. Kad je stigao, vatreno je gledao kamen. Satima. Nije se menjao.

Pomislio je mora da sam slep. Nikada nisam video ono što sam video. Dokaz je ovaj kamen koji menja boju kad ga gledaš.

Izmučen, vratio je kamen u kutiju i zgrčio se u snu.

(Zgrčio, jer nema svrhe ostajati budan kada ne možete nešto privući. Čak ni jednostavan kamen koji menja boju kada ga gledate.)

Kamen u svojoj kutiji cele noći.

Ali.

Dok je spavao, nešto je curelo iz svih pora. Tamna zelena pena, bezbroj nastavaka svih boja. Tako krišom, kolonije su izvirale i širile se njegovom kožom, dok ga nije obuzela hromatska epilepsija.

Ali, sa zorom, sve je u trenutku počišćeno.

(Vidite, zaboravili su da na kutiji odštampaju reč vašu.

Radilo se o Kamenu koji menja vašu boju kada ga gledate.)

168 / Treći Trg / Broj 30

Ponovo se probudio u sopstvenoj boji. Držao je kamen i vatreno ga gledao. Satima.

Nije se menjao.

ZEC I PRIRODA Sivi zec stoji uspravljen, nepokretan, njegove zadnje noge fiksirane na parčetu zemlje,

prednje teško vise njegova dva uveta istegnuta nagore kao da su elastična. „Ne volim selo,“ pomišlja zec.

Noću se ne pomera.

A vazduh je plav. „Ah, više ne volim selo.“ Danju se ne pomera.

Vazduh je beo.

Neko me je začarao, pomišlja.

Takva inertnost!

Samo stoji tako nem, kao da neprekidno osluškuje dolinu...

Ne vidi drveće – mada mora da ih ima u blizini.

Ali više ne voli drveće. „Ne, više nisam ljubitelj sela – nestali su ti dani,“ pomislio je ovaj biserastooki zec, sa zemljom pod nogama kao dekoracijom.

(Da nije prepariran?) zemlja ga ne pokriva. On stoji na njoj

Božić star devet godina Zvončići, zvončići Pod božićnom jelkom Zvone celu noć Čitam „Ludi izumi profesora Brejnstoma“ Zvončići, zvončići, zvone na sav glas Duško Dugouško na TV-u Zvončići, zvončići Iz sobe pored prepoznatljivi glasovi moje majke (stara 41 godinu) mog oca (51) mog brata (14) A ja Zvončići, zvončići, zvone na sav glas se grejem Kroz tihu noć i čitav kraj zvone za sve nas jer je napolju tada bila tiha noć, i sneg je uvek padao čak i kad nije*

169 / Treći Trg / Broj 30

BOŽIĆNA PESMA Ili SLOBODAN PREVOD U DUBINI VREMENA

*

PREVOD OVOG ZABORAVLJENOG JEZIKA: Trideset četiri godine star, Božić, pod božićnom jelkom, Zvončići, zvončići, „Mama, primetio sam nedavno da gubiš dah kada ideš uz stepenice...“, „Ne“, kaže ona, „dobro sam“, „Ok“, kažem, „ne kažem da nisi dobro, samo, pa, majka prijateljice, znaš, Evi, pela se stepenicama sa namirnicama iz kupovine prošle godine i ponestalo joj je vazduha, i njen muž ju je odvukao htela-ne htela do doktora ­– baš kao ti, uopšte nije htela da ide – i rekao joj je imate začepljen zalistak, Zvončići, trebalo bi da se operišete na proleće, ali u međuvremenu molim vas ne dozvolite da vas bilo šta brine, opasno je dozvoliti da vas stvari brinu, dobro je što ste došli, zvone celu noć, mogli se da neočekivano umrete, srce je moglo jednostavno da vam otkaže. Shvataš li, mama? Zato kažem da bismo možda mogli otići do doktora, za slučaj da je blokiran i da ga treba zameniti, nadam se da te nisam uznemirio“. „Imam šezdeset šest godina“, odgovara ona, „kakve veze ima? Da li ćeš mi dopustiti da ne prihvatim tvoju ponudu? Moj mili dečače, ne smeta mi da neočekivano umrem, umorna sam od neprekidnog očekivanja; nemoj da brineš, to mi je jedino važno, ali dođi, zvončići, dođi do prozora, pogledaj kako je divno napolju – sa ili bez snega, pogledaj kako je tiha noć, kako je čudesno mirna, kako je mirna noć”

170 / Treći Trg / Broj 30

aHa (Gotovo klinički slučaj i teorema) Verujem da je Dimitrije nakupio toliko tuge od trinaeste6 da sada sa trideset kadgod čuje nešto smešno – malo, polu, čak kruto – prasne divlje u nekoj vrsti retrospektivnog smeha iznenadne radosti7 koji protresa sobe imobiliše amfiteatre ruši zidove kafića, eksplodira komarce u Amazonu, i probija zvučni zid ka širem prostoru spoljašnjeg svemira8.

6 7 8

Ah aH aH aH aH aH aH aH aH aH aH aH aH aH aH aH aH aH aH aH aH aH aH aH aH aH aH aH a Ha Ha Ha Ha Ha Ha Ha Ha Ha Ha Ha Ha Ha Ha Ha Ha Ha Ha Ha Ha Ha Ha Ha Ha Ha Ha Ha Ha Ha To je, kažem ja, uvek smo direktno uplašeni konstantnim i neizbrisivim konsonantom H, oko kog preplašeno i neodlučno – između sreće i bola – a neprekidno kruži poput ošamućene male muve.

KONSTANTINOS CAMIOTIS (1970) RAZUZDANA DOBROTA

Sve je počelo člankom u jednom stupcu lokalnih novina daleke varoši: Vasilis M, mali osmogodišnji anđeo, mogao bi umreti za nekoliko dana ukoliko se ne prebaci na jednu stranu kliniku; njegovi vredni roditelji skromnih primanja nikako ne mogu da plate neophodne troškove, koji prelaze 700.000 evra. Mladi novinar koji se preselio u prestonicu iz tog kraja objavio je priču u visokotiražnim novinama za koje je radio. Pomoćni urednik televizijskog programa od opšteg interesa isekao je priču i podneo je uredničkom odboru uz druge svoje predloge za tu nedelju. Poznata voditeljka emisije razmotrila je priču sa svojim producentom i složili su se da slučaj malog dečaka zavređuje pažnju u emisiji. Sekretarica dobrotvornog društva „Deca su naša budućnost“ slučajno je videla emisiju i obavestila je predsedavajuću i osnivačicu na sledećem sastanku Odbora. Predsedavajuća, uticajna žena poznata u javnosti, odlučila je da Društvo svakako treba da se prihvati slučaja, bilo stoga što ju je određen broj manje važnih publikacija nedavno optužio za licemerstvo (u kampanji koju je organizovao, najverovatnije, menadžment konkurentnog društva) pa je veoma želela da stvori neki pozitivan medijski talas kao protivtežu lošem, ili jer je videla da je slučaj interesantan samo po sebi. Sledećeg dana, zamolila je direktora programa TV kanala u kome je njen muž preduzetnik bio većinski vlasnik da emituje program posvećen toj stvari. Ponudila je veći broj izjava koje su mogli da iskoriste i lično se zauzela za pronalaženje rešenja problema nesrećnog deteta. Program je emitovan i, kao što bi i bilo prirodno, mnoge je dirnuo. Od sledećeg dana, nacionalne novine i časopisi počeli su da posvećuju cele stranice ovom slučaju, radio stanice su počele da govore o tome u svojim vestima a Gospođa Predsedavajuća jedva je mogla da ugura sve intervjue u svoj prenatrpan raspored: mesec dana nakon pojave prvog članka u lokalnim novinama, slučaj – kao što se često dešava u takvim prilikama – dostigao je gotovo nacionalnu važnost. Kolumnisti su ugrabili priliku da protkaju svoje kolumne osuđujućim komentarima, politički analitičari su stvar uključili u svoje polemike protiv impotentnog državnog aparata, Opozicija ju je iskoristila kao primer slabe Vlade a Ministar zdravlja se borio u Parlamentu,

171 / Treći Trg / Broj 30

172 / Treći Trg / Broj 30

optužujući Opoziciju za jeftin populizam. Ukratko, mali Vasilis bio je sada na svačijim usnama. U tom trenutku Predsedavajuća društva „Deca su naša budućnost“ rešila je da učini korak: upotrebila je svoj uticaj i zatražila celodnevni teleton za prikupljanje novca za troškove lečenja malog Vasilisa.

Naravno, njen zahtev spremno je prihvaćen. Tokom naredne dve nedelje, medijski kanali Grupe neprestano su naduvavali teleton: nije prošlo mnogo a u TV reklamama pojavile su se poznate ličnosti ponavljajući slogan „Uz tebe smo, Vasilis“, a producenti svih programa koji su se emitovali na kanalu bili su u obavezi da u svoj materijal uključe barem kratku napomenu o predstojećem događaju. Odlučeno je da se teleton održi uoči Božića, s početkom u 10 sati pre podne uz laganu jutarnju zabavu. Televizijski direktori mislili su na sve: široka ponuda muzike, pregršt poznatih gostiju, tele-aukcija omiljenih predmeta najpoznatijih nacionalnih glumaca, pevača, modela, modnih dizajnera, kuvara i sportista, satelitska veza sa Vasilisovim domom, razgovori s njegovim roditeljima, rođacima, drugovima i komšijama i svima drugima koji su želeli da kažu nešto dobro, jedan tridesetominutni odeljak posvećen upoznavanju njegovih prijatelja i školskih drugova uz kratku šetnju poljima i livadama u kojima je dečak većim delom proveo svoj kratki život pre nemile zle sudbine. A sve to sa samo jednim ciljem: skupljanje priloga na račun otvoren posebno za ovu namenu kod Nacionalne banke. Donacije su u prva dva sata kapale, i neki od učesnika počeše da brinu da možda neće postići cilj: oni ciničniji komentarisali su nezainteresovanost javnosti, drugi su mlak odziv vezivali za „poznate“ goste koji su odgovarali na pozive donatora u ovoj prvoj fazi. Od podneva, stvari su počele da se zahuktavaju, i pre pet sati, prilozi su prevazišli sumu potrebnu za Vasilisovu operaciju. Tih već skupljenih sedamsto i osam hiljada trista evra podstaklo je učesnike i pomoglo im da radosnije obavljaju svoj posao – zbog, naravno, njihovih gledalaca koji su odgovorili pozivajući u još većem broju kako bi obećali svoju pomoć i izrazili svoju podršku. Oko šest, rastući broj poziva koji je preplavio kol centar primorao je direktora kanala da obavesti Ministra komunikacija koji, sebi u prilog, nije gubio vreme i javno je objavio da je već uputio čelnika Telekomunikacione kompanije da oslobodi što je više moguće linija za teleton. Čak i tada, sto pedeset dodatnih primalaca poziva koji su dodati u poslednjem trenutku imali su velike teškoće da izdrže baražnu vatru poziva.

Sve više i više ljudi jednostavno nije moglo da se probije, kako su bučno objašnjavali oni srećnici koji su napokon ipak uspeli da porazgovaraju sa nekim od zaposlenih na kanalu. Čak su i najiskusniji organizatori priznali da nikada nisu videli ništa slično. Bukvalno nije bilo kraja donacijama, i cela smena telefonskih operatera morala je biti povučena iz privatne kompanije za mobilnu telefoniju kako bi nadoknadili manjak operatera. Ovo je bilo jedinstveno; nešto dotad neviđeno. Kao da je svaku osobu u celoj zemlji odjednom uhvatila ista manija; kao da je jedna stvar koja je sada išta značila bilo pomaganje. Neposredno pred večernje vesti, teleton je prikupio više od sto miliona evra. Da, ništa slično nikada dotad nije viđeno. Bio je to prvi put.

Prezenteri su gutali knedle svaki put kad bi u programu objavili cifru koja se povećavala; iza kamera, veselo su se zacenjivali smejući se šalama tipa „Da li sam ti rekao da moj mlađi brat ima rak glave?“. Kamermani, urednici i producenti su organizovali opklade o krajnjem rezultatu, a predstavnici društva „Deca su naša budućnost“, uplašeni da je došlo do neke greške i da će

173 / Treći Trg / Broj 30

oni biti odgovorni, neprestano su molili blagajnike da ponovo prebroje sumu.

A stvari su se dodatno komplikovale kako su prolazili sati: niko nije znao koliko se visoko suma može popeti kada su ušli u najgledaniji period u kome se očekivalo javljanje najvećih imena iz zemlje. I, zaista, kada se na televizijskim ekranima u celoj zemlji pojavio počasni gost oko devet i trideset, odgovor je prevazišao sva očekivanja. Iako je očigledno bio pod uticajem svojih lekova, dečak je ispao fotogeničniji više nego što je direktor televizije mogao da sanja u najluđim snovima, i njegovih nekoliko kratkih minuta pred kamerama bili su više nego dovoljni da slomi srce nacije. Tada su stvari zaista izmakle kontroli, a suma je iz minuta u minut letela više i više. Oko deset, par voditelja je nakon zbunjenog uvoda jednoglasno objavio da je prikupljeno ukupno sedamsto pedeset miliona evra i da suma raste. Ispostavilo se da je njihova objava prekretnica; kao da je pređena psihološka tačka posle koje nema povratka – sada se u vazduhu osećao nagoveštaj negativnosti.

Ukočenost je polako počela da napušta voditelje i njihove goste, čelnike televizije, tehničare i naciju u celini dok su pomišljali koliko bi im život bio bolji sa sedamsto pedeset miliona evra u banci. Ali ono gore je tek dolazilo: kada je, na jednoj od satelitskih veza, majka bolesnog deteta, zbunjena svime što se dogodilo ili poneta rečima nekog blizu nje, bez daha rekla koliko će život od sada biti drugačiji, za neke je to bila kap koja je prelila čašu. Mnogi su njeno ponašanje smatrali neprikladnim: kako se ona usuđuje da misli na novac kada život njenog sina visi o koncu? Prvi nagoveštaj nezadovoljstva u programu – nevina mala primedba, zapravo – izgovorila je najplaćeniji model tog dana: dvadesetogodišnja lepotica se zapitala – očigledno šokirana i bez loših zadnjih misli – šta će porodica koja je živela sa hiljadu evra mesečno raditi sa tolikim novcem. Voditelj je pokušao da to ostane na tome i prešao je na sledećeg gosta, ali šteta je učinjena. I jasno je bilo da je to samo početak: kada se kanal nešto kasnije povezao sa domom jednog od nacionalnih najvećih živih kompozitora, proslavljeni umetnik nije se mogao uzdržati od negodovanja o odjecima društva koji su „možda dobri u ovom slučaju“, ali bi trebalo da budu jednako u tonu sa kulturnim pitanjima kao što je, na primer, podrška orkestru koji nosi njegovo ime koji je nedavno usled nedostatka finansijske podrške morao da prestane s radom. Studio je sad bio prepunjen crème de la crème domaćeg šou biznisa. Pravni branilac dilera droge i TV ličnost koja je sledeća čekala mikrofon ne samo da se složio sa ostarelim kompozitorom, već je rekao kako je nedopustivo da se osećanja građana selektivno eksploatišu kada svi znaju koliko stvari od nacionalnog značaja visi u vazduhu zbog ravnodušnosti javnosti; njegov kolega, smatran najboljim poznavaocem ustava zemlje i pravni savetnik najveće građevinske firme za javne radove, otkrio je da hiljade đaka Vasilisovih godina mora da uči u oronulim školama; kada se uzme u obzir seizmička aktivnost Grčke, zar ne treba nešto učiniti i po tom pitanju? Sa iste sofe, grande dame grčke muzike koja je do tada malo govorila zapitala se naglas da li su njene tri kuće, tri kluba i tri miliona u banci vredni četrdeset i kusur godina noćnog kulučenja, s obzirom da ljudi sada mogu da postanu zilioneri za samo jedan dan; pored nje, jednako prisna sa ostalim gostima, nalik na statuu, nadolazeća glumica koja je trenutno dopunjavala svoje prihode kao pratnja gospodi, snuždila se na pomisao koliko toga ima u svetu što nikad neće biti njeno. Ali stvari nisu bile nimalo bolje iza scene: političar koji je služio kao ministar ekonomije,

174 / Treći Trg / Broj 30

odbrane, kulture, javnog reda i unutrašnjih poslova koračao je iza kulisa čekajući svoj red pod svetlima ponavljajući iznova i iznova veoma uzrujano istu rečenicu: „A onda dođu uplakani, tvrdeći kako nemaju novca!“. U svakom slučaju, stvari su tako stajale. Kako je vreme prolazilo, zbunjenost je ustupila pred ogorčenjem. Više-manje su svi – a, prvo i najviše oni koji su u tom trenutku bili na ekranu – smatrali da je skupljanje tolikog bogatstva u najmanju ruku skaredno; ljudi koji su se celog života grčevito borili i nikad se nisu usudili da sanjaju Sudbinu kako se tako skandalozno osmehuje na njih.

Podstaknuti neprekidno rastućom cifrom, oni hrabriji počeli su da govore onako kako jeste: Kako može sav taj novac biti dat ovim ljudima, samo zašto što imaju bolesno dete? Kada se pogleda suština, zahvaljujući njima, njihovom prisustvu tu te večeri, potpuno besplatnom i gratis, svi ti ljudi odgovorili su na apel. Nakon konsultacije sa svojim advokatima, žena koja je stajala iza celog teletona reši da interveniše. „Rekli smo da ćemo pomoći, a ne učiniti ove seljake bogatijim od nas samih“, priča se da je izuzetno ljuta predsedavajuća rekla inter alia direktoru programa, koji je stajao pored nje, i tražila je poslednju reč pre nego što se program završi. Tačno u ponoć, ponovivši ogromnu sumu koja je donirana, poslednji iz dugačke serije voditelja održao je pohvalan govor o ženi bez koje ništa od svega toga ne bi bilo moguće, pre nego što ju je predstavio publici. Predsedavajuća se pojavila sedeći iza svog stola kod kuće; očigledno dirnuta i moleći oproštaj što nije imala vremena, zbog pritiska na poslu, da spremi ono što je planirala da kaže iz glave, poče da čita: „Ovo je bio izuzetno značajan dan. Do sada nezabeležen odgovor naše javnosti nepobitan je dokaz da humanost još uvek živi u srcima naše nacije.

Skupljena je zapanjujuća suma koja nije samo obezbedila spas mladog Vasilisa; ona nam je dala pravo da se nadamo za svu decu u zemlji. Naše dobrotvorno društvo koristiće vaše donacije da vodi dobru borbu dok je makar jedno dete lišeno onog apsolutno esencijalnog”. Tekst je njenoj sekretarici diktirao najuvaženiji advokat u zemlji; kao predsedavajuća Asocijacije, ona je bila jedan od korisnika računa u Nacionalnoj banci, i imala je potpuno pravo da zadrži višak i da ga iskoristi onako kako smatra da treba.

Sudeći po onome što će uslediti narednih dana, moramo priznati da je prepoznala osećanje nacije. Kao što je poznati novinar napisao, završavajući svoju sedmičnu kolumnu u popularnim nedeljnim novinama: „nacija nikada nije spavala tako čvrsto kao te noći”.

JORGOS HANCIS (1972)

ESEJ REŠENJE Zglobovi njegovih prstiju se otvoriše tako da je materijalnost trenutka izdana ili drugačije saopšteni povodi ili drugo daju mu mesto unutar vremena oreol (kao afektacija) koji ide uz sjedinjen pejzaž i ako mu se pejzaž pridružio a on bio ispoljavanje dela bilo kog pejzaža da li je pejzaž a priori nosio sve strukture (znao je da ne može da održi najsitniju misao dok je ovde/tamo u savršenom vakuumu)

175 / Treći Trg / Broj 30

šta nakon svega pejzaž namerava da kaže kroz njega?

A nije bilo ni u stvarnosti, ni u pesmi, ni u posredovanju nijednog rešenja osim ispupčenog ili protegnutog iz ideje (u zavisnosti od volje seo je na trudnu liniju

PARMIĐANINO

za H.V. < J.A.< F.P.

Šaka se napinje da dosegne sočivo Lice je na trenutak razobličeno Ako sad zastane poljubiće postojeću sliku Čiju?

Pamtiću te uvek i zauvek Pamtiću te nakon što umrem Ne bi očekivala da se oglasim na ovakav način To nisam ja To je subjekt ove pesme Ovo sada je življenje ne šake i oči iznad njih Gleda kako da postavi svoje šake (sa takvim držanjem ovog puta) Tako da odaje svu svoju ljubav (bez obzira koliko ti treba) I pored svega ovo je istorijska pesma između dva ogledala Sve dok naša ljubav može da izmišlja istoriju

OBJEKAT JE DRUGOST OBJEKTA

za Eleni Vakalo

176 / Treći Trg / Broj 30

Kako očekujemo CERN eksperiment Još jedan pad kao dok ja ne Puštam tvoju ruku Dok odlaziš A ovi metri izgledaju kao osećanje

IZRAEL

NETALI BRAUN (1978)

AHLAM U njenom životu i u njenoj smrti Ahlam beše ideja dok nije imala ideja bila je potpuno ona sama.

Njena krv i meso trajaše apstraktno dok je ona sama bledela samo njeno ime ostajaše poput kostura

177 / Treći Trg / Broj 30

Pet i po godina stara u izgužvanoj i pocepanoj haljini u sprženim uličicama polako je postajala kulisa

GLAD Ostavili su me u šumi.

Moja sestra koja je ja i ja izgubljeni smo i izgubljeni Udvostručio sam se jer je samoća najstvarnija životinja a u dubinama šume niko ne govori moj jezik (od sirotih usta iz kojih izbija tama, od zgrčenih creva do ralja otvorenih drevnim očnjacima) Sećanje se skuplja u rečenici: Glad je bila ogromna (Opis) Jela sam i jela i nisam se zasitila (Uzrok) Ostavili su me u šumi (Posledica) Ostavili su me u šumi (Ponavljanje) Ostavili su me u šumi (Opsesivno ponavljanje) Sanjam kuću od slatkiša na rubu šume; u kući žena širokih kukova čeka

K’

Taština nad taštinama prošapta K’ taština nad taštinama padajući u usporenom snimku pogođen zoljom (sve je ništa) na šljunkovito tlo koje beše njegova kuća

178 / Treći Trg / Broj 30

Njegovo lice pada sada mu čelo dodiruje zemlju ostavljajući otisak Ovde je bila dečja soba, ne bila je to spavaća soba. Ovde je njegov mrtvi prvorođeni sin začet Vreme kad se razmeće kamenje vreme kad se skuplja kamenje

Taština nad taštinama hrkao je K’ bez sećanja na ranije stvari ili stvari koje će doći Sve je ništa, sve je od vetra – vetra koji briše slova sa mekog peska Ovde je prošao K’ I sad ga nema Beleška: Naslov pesme – K’ – odnosi se na Koheleta, eponimskog autora biblijske knjige Kohelet, na našim jezicima poznate kao Propovednik. U prvom poglavlju i stihu ove knjige poslovica i mudrosti, Kohelet se predstavlja kao „sin Davida, kralja Jerusalima“. Stihovi 1, 13-18 i 20 u pesmi koriste fraze iz ovog teksta.

KLEVETA

179 / Treći Trg / Broj 30

Košuta dremnu ozareno dok pseudo-tišina lebdi na ulazu kuće podrhtavanje njenih ušiju otkriva kandže preko kopita Ja sam košuta životinja pojedenog ulova ko razlikuje istinu od kletve krv od krvi buka je glas drugog a ruke su moja kopita

DEBORINA PESMA Pesme koje je Debora napisala u 3. razredu korišćene su deset godina kasnije kao dokaz na suđenju za silovanje

Ustaj, ustaj Debora Ustaj, ustaj i pevaj Jedva ustadoh, krv Prosu suzni put za mnom Pre nego što ustadoh, ja, Debora Niko njim nije išao, Još uvek tihi glasić

180 / Treći Trg / Broj 30

Put je pust Samo ja sedim pod palmom Deleći pravdu na ovoj strašnoj vrućini

Pevala sam tog dana da kažem ono što Nisam vrištala Zemlja se tresla nebo se otvorilo, Oblaci su lili vodu, planine su se topile

Moja duša je stupala hrabro, ja Debora dete proročica, ja sam znala Da nisam ni prva Ni poslednja

URI HOLANDER (1979) DANI KONZERVATORIJUMA U TEL-AVIVU 1. Ritmuzika „Konzervatorijum“.

Zamislio sam čarobnu kulu a bio bačen u razred kijave dece.

Ploča je vrpoljila Valcer, melodiju nevenčanih.

I svi grozni osmesi.

Početak je bio mali a kraj je trebalo da bude velika greška Mrzeo sam bečki klepet i ženskaste podvezice Mrzeo sam radost predavača i svoju okolinu Bio sam srećan.

2. Test

3. Klavir Verovanje da je suština pokreta u njegovoj suprotnosti I da je njegov cilj u predahu.

Takt zvuka, s obzirom da nema zvuka u taktu.

A čak i na najvišim vrhovima

181 / Treći Trg / Broj 30

Sluh je bio dobar, stoga žičani instrumenti.

Violina. Čelo, možda.

Zadovoljio bih se frulom, ali želeo sam klavir.

Postojao je veliki dirigent, takođe i pijanista, Bern-nešto, Jevrejin i homoseksualac. Verovao sam da je to visok nivo sviranja klavira i želeo sam to.

kanister buržoaske duše.

Misli koje mi nisu pale na um Dok je sve bilo imaginarne prirode A patnja umanjena skalama.

Prostranost zatočene duše, prijem i gomilanje, Nisam gledao kroz prozor, napolje 4. Prvi koncert Prvi koncert verovatno nije bio prvi koncert.

Bilo je lonaca. Ploča sa izvođenjima. Bilo je izvođenja sopstvenih kompozicija U raznim prilikama, uvek unutar čudnih misli, tokom izvođenja, pred publikom: Ko si ti? Šta radiš ovde? Da li ćeš moći da misliš muziku bez dodira, da li će svirati sama od sebe?

Jednom sam se zaustavio, samo da vidim. Pogledi su bili setni.

Dete je zaboravljeno.

Sećam se i dan danas.

5. Debisi Prelidi su namenjeni izvođenju pred malom publikom.

Tihi komad na velikoj sceni.

Svirati oblak. Svirati sneg.

Epopeje patuljaka.

Epigram dima.

182 / Treći Trg / Broj 30

6. Barok Spoznati jedno doba ne samo preko kostima, ne preko naučnika, preko zvukova.

Spoznati muziku svesnu svoje snage bežeći iz večnosti da bi svirala i vraćajući se kad god želi nekoliko trenutaka disanja praćenih arogantnim uzbuđenjem, pevajući svoju slobodu.

Onda se pojaviše lica: pospani kralj i njegovi plemići.

Pojaviše se istoričari, a sa njima Zeitgeist trošni predmeti izučavanja lutajući fragmenti

i jedno trostruko ime, koje ih je koristilo da stvori svoj božanski portret.

7. Flauta Jednog od tih dana čeznuo sam za flautom.

Zvuci legendi, muzički jezik pripovedača. Dodatni instrument podrazumeva birokratiju, ali napokon je sve bilo sređeno i prvi čas je zakazan.

Uoči časa Rabin je ubijen. Čas je otkazan.

8. Glasina Proširila se muzička glasina: Svake srede, na krovu – gole devojke.

Među nama je bio krupan momak, koji je znao sve o Bahu, a ništa o ženama, koji reče: ako ima grudi, to je moj prerogativ.

Sa velikim dužništvom čekali smo ga na dnu stepenica, i kada se zvuk njegovih koraka približio, zacvrkutasmo: grudi?

Neverovatno, odgovorio je, pijaca lubenica.

Svirao je tužne kantate, i osvojio nekoliko nagrada.

S vremena na vreme održavala su se takmičenja.

Sve u cilju napretka i u slavu poboljšanja a na kraju bilo je i pobednika.

Bilo je to prvo takmičenje u velikoj dvorani i sve bake i deke su grizle nokte.

Svirao sam Mocarta i dobio pohvalu za „izvođenje džez komada“.

Heroj tog takmičenja postao je košarkaš.

Uvreda je bila mudra. Godinama je driblala na terenu mog srca.

183 / Treći Trg / Broj 30

9. Pohvala

10. Poslednji recital

184 / Treći Trg / Broj 30

Italijanski pijanista je umro a s njim i njegov klavir.

Sećam se agonije snimanja, odela, naklona.

Voleo je moto trke žene klavir odrubljene glave dobija dve nove.

Vazduh je neko vreme mirovao.

Danima posle.

Tiha vremena.

Pretvaranje zvuka u reč bilo je usamljena nagrada svakako, početak je bio mali a kraj je trebalo da bude velika greška.

Euridika je ostavljena.

JERMENIJA

KAREN KARSLJAN (1979)

www.karenkarslyan.com

AMERIKANIZMI I dalje me podsećaš da moram da se vežem svaki put kada me povezeš Znam Samo pokušavaš da izbegneš probleme s policijom Ali ipak

I dalje me pitaš kako mi ide Svaki put kada me vidiš Znam Na moje mrmljanje odgovaraš Još jednim površnim osmehom

185 / Treći Trg / Broj 30

Utešno je čuti te kako to pominješ Nemarna o drugima Kao i ja

Ali ipak Utešno je videti tvoj prelepi osmeh Ako ne ceo svet Lepota spasava moj svet I dalje mi govoriš da ne treba toliko da psujem Znam Jednostavno mrziš da slušaš te reči Ali ipak Pomažeš mi da pomislim da stvari nisu loše kao što mislim I dalje me pitaš da ti uvijem cigaretu A prvi put kada sam pitao da li ti smeta Što ližem rub papira Odmahnula si glavom i rekla kako će to ojačati tvoj imuni sistem Znam Tvoja briga o zdravlju je na prvom mestu Ali ipak Srećan sam što me ne smatraš još jednim bacilom I dalje me podsećaš da treba staviti gumicu Kadgod pokucaš na moja vrata Znam Jednostavno si odabrala siguran seks Ali ipak

186 / Treći Trg / Broj 30

Utešno je shvatiti Da si odabrala mene za upražnjavanje istog Uvek kažeš „hvala“ Nakon svakog našeg snošaja Iako se zbog toga osećam kao Da sam kupio kilo seksa u prodavnici Ali ipak

Utešno je čuti Da ti je prijatno veče Jednom si rekla da sam pesnik iako nikad nisam napisao nijednu pesmu Znam Samo si pokušavala da me utešiš tokom moje spisateljske krize Ali ipak Odjednom sam osetio da se Ni zbog jedne moje pesme nisam osetio kao pesnik Zbog tvojih reči jesam Makar na tren 5. decembar 2005, Los Anđeles, Kalifornija

NEŠTO Moj prozor gleda moj prozor Odražen u drugim prozorima Ležerno pijuckam čaj iz moje napukle šolje I gledam kroz prozor U mojoj majušnoj sobi jeftinog stana uguranog u Holivud

Zašto ja ne stajem ni u jedan posao Ne mogu naterati sebe da bacim moju staru šolju sa nekoliko pukotina Iako čaj curi ne samo unutra kroz pukotinu između mojih usana Već i napolje kroz najdužu pukotinu blizu drške

187 / Treći Trg / Broj 30

Gledam u sunce odraženo u udaljenom prozoru Stambene zgrade preko puta Milioni Zemlji bi stali u sunce koje staje u taj prljavi mali prozor

Gledam spori cur čaja Nalazim da mi je zabavan Donekle otklanja osećaj usamljenosti Ako ne neko Postoji barem nešto što pijucka čaj sa mnom I čak se ni ne gadi da delimo moju ružnu šolju

188 / Treći Trg / Broj 30

3. novembar 2005, Los Anđeles, Kalifornija

ANAHIT HAJRAPETIJAN (1981)

KA PLANINI ARARAT

sa svakim korakom uz ararat proklet bio proklet proklet sa svakim korakom sve više se zaglavim moji krvni sudovi te prenose pišu tvrdoglavo o tebi ne volim više instrumentacija djuka elingtona u sobi tvojoj sa krivim zidovima gde sve miriše na vičan seks tvoja odeća se suši tvoje papuče čak i kafa ojađena tužna i providna i tako nežna i ženstvena videla sam svoje brze ruke kao četvorogodišnjak ako mi kažeš loše, to si ti

189 / Treći Trg / Broj 30

setio se. – kada je to bilo? – on, mlad, pun snova i osećanja, dosežući iz jerevana do ivice bio je raspaljen ne-mogućom ljubavlju.

j. čarenc

190 / Treći Trg / Broj 30

prsti su ti ukršteni na leđima da ponište tvoje laži samo si me pripremao za sebe ubiću te počeću od tvog penisa koji se gnuša devica vešt i žudan intelektualan vredan i zaslužan uvek čvrst osemenjivač uvek spreman za borbu na život i smrt uvek za dobrobit domovine napreeeeed! voleo si hahahaha još jedan broj u klubu nula u gunguli ljubitelja muzike gde svi znaju sve o svakome kao da se i sećaš mog imena cilj na samoj planini ararat volela sam tvoje goluždravo znojavo telo tvoje kratke prste tvoje zrikave oči kako sam volela na svakom metru planine ararat brojni odsečeni penisi ne volim te tvoj cvrkut polako zamire još jedan korak napred do svetlećeg vrha sunce koje prži na svakom mom koraku sms koji šalješ da u poređenju sa mojom pozadinom veoma sam vitka da mi stomak nije izražen da mi je lice bistro a čelo izražajno da su mi sise male i slatke da ih usne ni usta nisu dodirnule a moju odbeglu i prognanu moju izgubljenu i napuštenu moju usamljenu i besemenu moju penjačicu želiš

191 / Treći Trg / Broj 30

da ti u muzeju vikinga ja nedostajem ne uznemirava me vrh još nije viđen oblaci su rasli neću poludeti četiri hiljade metara visoko pijem čaj od otopljenog snega ararata živeli! moja pozadina je na sedmom stajalištu i baš i ne mari jer se potrebe za pražnjenjem moraju zadovoljiti a rano izjutra krenuti napreeeeed ka svetlećem vrhu kroz snegove planine ararat sledeći korak svaki sledeći malo je viši od prethodnog hladnoća je nepodnošljiva moji krvni sudovi prenose prenose moje blago smsova simens model pedeset dva, ukraden sa mog starog telefona anahit piši poludeću kroz snegove planine krećem se polako ne mogu više ovako vodič džuma požuruje i tako sam laka da mogu da poletim i moja težina se sve više oseća postaje sve teže disati ojađena tužna i providna tako nežna i ženstvena napokon videh vrh vešt i žudan intelektualan vredan i zaslužan uvek čvrst osemenjivač uvek spreman za borbu na život i smrt uvek za dobrobit domovine napreeeeed!

192 / Treći Trg / Broj 30

MOJE MIŠLJENJE O TVOM DŽEZU TVOJE MIŠLJENJE O TVOM DŽEZU DA TI NISAM POSTALA JOŠ JEDNA DEVICA KURVA samo jedan dan samo jedno vreme koje sam provela s njim on je naglo zapretio da zaboravi moja se usta nisu čak ni otvorila istrošena sam sada ne dobijam ne dobijam ne dobijam ništa čežnja je izazvala mučninu čežnja me je naterala da progutam svoj glas progutala sam sebe samo da bih otišla njegovoj kući kafa seks onda otvorila vrata i grlila i ljubila da izađem da izađem kažem ćao siđem niz stepenice siđem niz stepenice siđem niz stepenice siđem niz stepenice siđem niz stepenice kada još sledeći put pitam zarobljenik sam samo jedno zvono i trčim i trčim i trčim i trčim idem uz stepenice idem uz stepenice idem uz stepenice idem uz stepenice jer si bez reči da bi došao kući spolja i razumeo uzrok ubistvene glavobolje i ptice mom gradu je potrebna ptica jednodnevni leptir umrla sam nerođena ponela tvoj miris u mojoj kosi ponela na aerodrom ponela u kupatilo šta s poezijom, šta s mojim pesmama, šta s neživima koje sam živela šta sa mnom šta sa mnom avantura nasuprot tvom nosu volim tvoj nos ode lepoti nosa zdravica nosu kucanje nosa čašom konjaka poljubac nosu

193 / Treći Trg / Broj 30

nos kao početak svih seksualnih radnji bez prstiju bez sisa ne samo kao navika nešto kao obrok prevara kao provereni trikovi tako drag i jasan kurvama tako go i hrabar poput njih samih tako go i usamljen poput njih samih i žalostan kao one seks mašina robinja ljubavnica tražila sam videla pronašla stara izreka o aršinima smučilo mi se da pričam o svojoj nevinosti pa ovo je moj džez, znaš pa imam svoj džez, znaš sve je drugačije od onog u mom mozgu samo da poljubim svoje telo drži ga čvrsto i nikad ne daj nikome postalo je bol u vratu gnušam se sebe zapuši me zapuši me zapuši me brojne tajne grada idi ili ću silovati idi niz stepenice idi niz stepenice idi niz stepenice ptičice ptičice dođi k meni pusti da ti poljubim krhko telo otvaram vrata ti izlećeš napolje kada te želim unutra ti ulećeš ptičice ptičice, moja krhka ptičice pusti da se odmorim na tvom telu laku noć

TURSKA

GOKČENUR Č. (1971)

JEDINI NAČIN GLEDANJA TRINAEST KOSOVA ODJEDNOM 1.

Trinaest kosova razbija noć zvezde se izmešaše noć zaleprša 2.

Spustiše se na krak žutog krana Palube su bile prazne. Brod pod zastavom noći bio je nakrcan sa trinaest kosova

194 / Treći Trg / Broj 30

Rečeno je da od tog dana kapetan nikada nije zakoračio na kopno a mala oluja je pratila brod sa sigurne udaljenosti.

3.

Pitao sam „za Teheran?“ „dolazimo odatle” reče jedan od njih „Rumelija?“ „tamo još uvek dugujemo petnaest lira u kafiću“ „Istanbul?“ „Tamo je otadžbina, tamo drveće raste izgovarajući naglas imena trinaest kosova“

4.

Pun mesec u bunaru Trinaest kosova kruže nad bunarom ukočenih krila Zima će biti duga i drveće će spavati lagano 5. „Daj mi novo ime“ reče jedan od njih Ako se kos navikne na svoje ime, ne može da leti „Daj mi novo ime i reći ću ti gde je prošli april“ 6.

Sleću na požnjeveno polje Vodio sam ljubav na tom polju kada je pšenica bila duža od noći 7.

Vrabac, zeba, vrana, galeb, čižak Svi smo morali da izaberemo između zvezda i vetra pre nego što smo postali kosovi

Prema rečima kosova, stvari koje nikome ne pripadaju ne postoje.

9.

Postoje neki nesporazumi između nas i kosova samo zato što glagol umreti

195 / Treći Trg / Broj 30

8. „Ovo je moj vetar“ kaže kos „moj život, moja dela, ovo su mora sveta, morsko plavetnilo, takvi smo mi, vaši smo Ovo su naše kiše“

ne postoji u njihovom jeziku osim u futuru Lutam zelenim poljima Trava čita moje korake / otiske kao pesmu 10.

Kos kaže da planina dobija snagu iz svoje senke i tvoje senke ispod njene Prekinimo priču sada pogrešna reč bi mogla ponovo pokrenuti vreme 11.

Vraćam se kući pobeđen ponovo iz rata moji ključevi su na stolu Trinaest kosova se spušta u liniji na ivicu prozora 12.

Mesec je ledeni gong kosovi odigraše najkraću igru senki Sahranio sam jednog od njih u saksiju sa geranijumom 13.

Seo sam pored prozora i uzleteo sa ivice.

196 / Treći Trg / Broj 30

TERASA KULE „Ne bojim se mrtvih,“ reče čovek. „Ništavilo, skakavac koji skače na meso leta, iznenadna kiša, cirkus crvenih mrava u senci kamena.

Odsustvo reči mnogo me više plaši.

Zato pišem. Beskrajno pišem. Pišem na isti način na koji sam gradio ovu kulu na mestu starog bunara. Tog prokletog bunara u koji je moj otac pao i slomio vrat.“

(Bila je zima. Voz je prolazio preko dolina poput snežno bele gaze kroz čađavu bocu uljane lampe. Vojnici dovedeni na front visili su sa prozora vagona mašući šlemovima stadu divljih konja koje se trkalo s vozom.

Deca cepaju drva u dvorištu. Kamion za snabdevanje potonuo u sneg i dosada u glasu žene koja grli muškarca na terasi, i kaže „Moraš da ideš“.

Mislim, uobičajena dešavanja zimi.)

Sledećeg dana čovek je pao s kule i slomio vrat. Žena je više puta kucala na vrata kule u uobičajeno vreme, sa fenjerom u jednoj ruci, kišobranom u drugoj rukopisom njegovih pesama koje nije mogla sačuvati suvim među zubima.

SPOMENIK NEMOGUĆNOSTI IZJAVE dva naspramna prozora ostavljena otvorenim radi cirkulacije na mom znojavom stomaku Kratko leto anarhije poput savijene grane judinog drveta ležiš pored mene tako lepa, tako slomljena, tako nalik istanbulu dok se zavese dižu na vetru ptica koje ja upravo uletela izleće napolje kroz drugi prozor kratkoća čiste lepote koja se ne može zadržati u umu produžava se u jeziku, dok se produžava bledi radost i praznina koju ostavlja za sobom potreba čuda za svedokom ah! nemoguće je izraziti

POHVALA KONKRETNOJ AKCIJI RUKE Spustio sam glavu na tvoje gole grudi dok je krv iz mog nosa tekla niz belinu tvog stomaka ka preponama, i rekao: „Reči – mislio sam da me reči mogu spasti.

197 / Treći Trg / Broj 30

teret jedinog svedoka trenutka koji se nikada neće ponoviti

198 / Treći Trg / Broj 30

Ne verujem više da bilo koja slika može biti šokantnija od udarca u vrat.

Kako je glupo od mene da pomislim da će lanac reakcija pokrenut mojim pesmama promeniti svet.

Oni koji menjaju svet su oni koji se ne plaše da dodirnu stvari golim rukama, svojim šakama životinja, svojim šakama noći, oni koji mogu da vežu svoje pertle odjednom oni koji mogu da zakucaju ekser a da ga ne saviju oni koji mogu da otvore zapeklu teglu koji hrane svoje šake poput vatrenih vrana koji zalivaju svoje šake poput oleandera koji oštre svoje šake o noć koji cepaju stvarnost svojim šakama koji se obračunavaju sa svetom svojim šakama oni koji menjaju svet nisu oni sa dobrim idejama, oni koji mogu da drže moć destrukcije bez straha.

Dobre ideje se pojavljuju i nestaju svugde jer dobra ideja nije ništa pre nego što je se destruktivni aktivista dočepa.

Stih pesme, čak i ako je čvršći od čuklja, tanji od golenice, prazan i lak poput kosti ptice, uzglobljen poput kosti repa gmizavca, prav poput cevanice ili težak poput kosti slona, može da potera crno-plavi karanfil na polju tela.

Vidiš, ponovo besmislene reči, oko postaje plavo kada ga udariš, to je sve.

Više bih voleo da umem da udaram pesnicom nego da pišem poeziju.“

PREKOMERNA SILA Otresao je mrava s ruke.

Bilo mu je gotovo žao zbog prekomerne sile koju je upotrebio protiv malene smetnje.

Uprkos ove olimpske katastrofe

mrav je nastavio s mukom ka mestu koje ga je očajnički instinktivno privlačilo.

U trenu je shvatio zašto je izgledala tako sažaljivo onog dana kada ga je ostavila i nije se vratila bez obzira koliko ju je preklinjao.

Misli su mu odlutale kada je osetio golicanje.

Mrav se vratio, lazeći mu uz nogu.

Ponovo ga je oterao, ovog puta blagim duvanjem i vratio se svojoj knjizi.

I pre nego što je okrenuo stranicu mrav je već bio zaboravljen.

NOĆ Čovek reče da se tvoje ime piše suprotno od reči za „noć“ na jeziku koji uopšte ne poznajemo voleo bih da te zovem „noć“ na tom jeziku (Leto je prošlo poput drhtaja iz ševara raspaljenog morskim pticama u plamenu) Žena reče: uvek si izbegavao uzbuđenje tražiš mir u jednostavnoj harmoniji monogamije neka ubode kišu pčela što zuji iz mokre ruže neka se kanap zategne i pukne pokušaji da razumeš žene samo bol pruže Skinuli su jedno drugom naočare

199 / Treći Trg / Broj 30

Tišina je trebila kosu tame

JAPRAK OZ (1973)

PESMA GOSPOĐICE BELI LOTUS Bila sam cvet Cvetala sam uvenula u sekundi.

Bila sam sova Pevala sam odletela u minuti. Šta je leteti, mali tren kratak poput dodira, brz poput poljupca.

Mada sam skupila na svojim grudima poljupce možda desetak hiljada.

Mislila sam, mislila sam da je čekanje dovoljno.

200 / Treći Trg / Broj 30

Tako malo oh, tako malo vremena.

Strah te ubije i cvet uvene, sova umukne.

I kažem sebi: Volela bih da sam opijum, mala kineska devojčica ponovo, bila sam srce od stakla, devojka koja ćuti.

Mislila sam da je život igra rečima.

Bila sam cvet, sova, cvet, sova, u mračnoj šumi ponovo padam.

CRNI CVET Ne volim te, Tugo.

Ostani zauvek kakva jesi; crni cvet.

Otrovna biljka koja će uvenuti sa zorom.

Ne volim te.

Ostani tamo, u groblju malih ptica, sa crnim listovima koji se otvaraju i zatvaraju.

Stavila sam ih u srcoliku kutiju i sahranila u vreme sumraka.

Ionako bi jednog dana umrli a svakako niko nije verovao malim pticama koje hranim.

Ljudi mogu da vide samo obično a nemilosrdni su kada vide lepotu.

Tugo, ne volim te.

Nemam prijatelja, sama sam.

Ko je moj prijatelj, nisi ti.

Pogledaj kako sam izrasla i pogledaj kako sam postala mala devojčica.

Kako sam bila tiha sada sam puna besa.

Idi ujutru.

Umorna sam da budem dvoje.

Ne volim te.

Nemam prijatelja, ko si ti.

Ko je moj prijatelj, sama sam sada.

Još jednom crtam devojku krupnih očiju.

201 / Treći Trg / Broj 30

Volim te, Tugo.

Volim svoju osamu.

Volim tvoje crne listove koji dave, volim sporo umiranje.

GAVRAN Ti si žena u telu deteta lutaš okolo u uličnom pozorištu u kome se pojavljuju pajaci i klovnovi.

Tvoja usta su puna divljih jagoda.

Sa plašljivim gavranom u očima u kavezu trepavica pitaš šta je ljubav.

Ljubav je varvarin koji šalje snežnog leoparda u tvoju šumu da ostavi tragove na tvom licu.

Na snegu leži mrtav leopard zvezdana noć je tvoje lice.

ISTORIJA DVADESETOG VEKA

Žrtvama Aušvica

Nasilje je ćorsokak u kome nema ljubavi prepun palih konja prepun uginule ribe sestro dobrote, sine osmeha i ti si jednom bio dete ti si izgubljen grob koji je Nasilje iskopalo

202 / Treći Trg / Broj 30

Ono je ćorsokak prepun velikih plačnih očiju plavi krugovi neba ti, koji bereš cveće ti, koji satima voliš ptice sestro dobrote, sine osmeha i ti si jednom bio dete

LEPTIR Sediš pred ogledalom sa raspuštenim pletenicama.

Nedostaju ti senovita dvorišta.

Nedostajanje pročišćeno ljubavlju.

Tužna si.

Ljubav svija gnezdo pomoću lista i svile spava u čauri dok se ne pojave krila.

MALO TAMNOPUTO

Deci Iraka

Pogledaj, olovni vojnici marširaju vrteška sija kroz mrak ova soba je poklon za tebe sa svojim knjigama bajki traži koliko god želiš torte i ušećerenih jabuka traži koliko god želiš smeha društvo će ti praviti lutka sa drvenim nosom.

Ovo nije san već stvarnost ovo je raj mrtve dece a ja sam prava vila očistila sam tvoje lice mlekom i medom udahnula sam život u tvoju dušu sada nisi u senci palmi ovde nema armije ludaka.

203 / Treći Trg / Broj 30

Pogledaj, olovni vojnici marširaju to nisu oni koje si ranije videlo okreni se ka svojoj zemlji i pogledaj još jednom: Zemlja između reka, Mesopotamija, tako je zovu.

NURDURAN DUMAN (1974)

nurduranduman.blogcu.com

KORACI GRADA I napustila sam moreuz i došla k sebi nekada privezanoj za ovo grlo grada iz mora koje se ne može preći delfin je uplivao na moj put da li je to bila riba

pesnik* ili prvi čovek kog sam volela... naučila sam: ljubavi grada

vezuju raskide na ušću puteva dete ostarilo zbog toga u mom prtljagu dok krećem za Bejolu

204 / Treći Trg / Broj 30

II ne stvarima ljubavima namestila sam umesto izvezenim naslonjačama uske spavaonice studentskih domova deca drugih majki sa mnogih veoma dalekih reka

da li su bila prijatelji

neprijatelji ili prvi stranci koje sam upoznala? volela sam: i muškarce i žene boje koje sam oblikovala odgovarale su njihovim imenima hranila mačke lajuće zvuke smeh ruža u zimski dan III radila sam: u mračnim sobama bojeći život od Mačke do Tunela

veoma dugačka scena gradim brodove od gvožđa koje prolazi iznad Fatihovih stopala prvih koraka grada ka čoveku *Junus Emre: turski pesnik. Njegovo ime Junus znači delfin.

SLIKA moj unutrašnji prazan okvir jedna podeljena voda jezero prošlosti Neobojeni kraj. tul labuda dim na mom licu crna fotografija

ova melanholija ova reč iz pepela plamen rasut iz njene četke nisam sagorela i ja sam umrla.

205 / Treći Trg / Broj 30

Bez bele u reči ljubavi...

JEZIK MORA I KNJIŽEVNOST

206 / Treći Trg / Broj 30

lepe vesti! sunce se vratilo posmatrači ruža ura! za tako mnogo godina dosad Nijedan list zle volje nije pao u moj vrt san koji sam imala, oprala sam noći u mom snu spalila sam, njegov jarbol je bio napravljen od tamne plave linije trule, platna njegovih jedara bila su u krpama a sad, sve reke u more! krv, svi krajevi živaca kamenje u bubregu svi u more! videla sam lica koja gledaju u more njihovi ključevi su bili između dve obrve njihovi putevi su prolazili kroz dve šume ka mom srcu. Srce moje nikad ne ućutkuj ovo lepršanje, ovu ljubav!

Hej, ti čiji način voljenja volim Dođi, u more.

BARIŠ MUSTEDŽAPLIOLU (1977)

www.barismustecaplioglu.com

KUKAVICA I ZVER (Legende o Pergu, knjiga I) Niko nije potpuno dobar. Niko nije potpuno zao.

Ako je zaustavljanje rata herojski čin, onda započni prvo sa zaključivanjem mira sa samim sobom.

To-en Kurme, Preci – 97. zapis

Harkul je besno vikao na svoju porodicu koja je zabrinuto stajala kraj ulaza u tunel: „Budite malo hrabriji! Ne želim da zakasnim na ovo venčanje zbog neke glupave glasine! Ščepavši ruku njihovog mladog sina, njegova žena Alme upita: „A šta ako je istina?“ Izraz na njenom licu govorio je da je zabrinuta više za svoje dete nego za sebe. Videvši to, Harkul spusti ton. Nežno se smešeći, reče: „U redu, prepustimo odluku ujaku. Ako on nije rad da ide kroz tunel, poslušaćemo ga. Ali tada ćemo morati da obiđemo ovu prokletu planinu. Stići ćemo na venčanje na kraju slavlja – ako se to može nazvati stići na vreme!“ Alme prihvati prilično nerado. Da se ona pitala, ne bi uopšte ni pošla na venčanje. Pomisao da treba da provede veče sa svim tim dosadnim ljudima ju je nervirala, a ulazak u ovaj jezivi tunel bio je so na ranu. Ali, nije želela da se svađa sa voljenim mužem. Mladoženja je bio jedan od Harkulovih najboljih prijatelja. Morala je da pokaže razumevanje.

Ujak Žargol pristiže dahćući. Niko nije znao koliko je star, ali bio je svedok odrastanja ovih mladih ljudi. Pomalo posramljen, reče: „Starost je bolest, dragi moji. Kada sam bio vaših godina, peo sam se ovim brdom kao koza. A sada ne mogu da pratim ni malo dete.“ Dok je govorio, namignuo je sa simpatijama malom dečaku koji je čvrsto držao majčinu ruku.

207 / Treći Trg / Broj 30

UVOD

208 / Treći Trg / Broj 30

„Ne brini, ujko,“ odgovori Harkul. „Ionako ne idemo nikuda. Poput zbunjenih krava, pokušavamo da odlučimo kojim putem da krenemo. Alme insistira da ne uđemo u tunel. Kaže da je uklet i da je Grisol nestao nakon što je u njega ušao... zar da zakasnim na venčanje samo zato što je nestala seoska luda?!“ „Ne samo Grisol!“ usprotivi se Alme, užarenih crnih očiju. „Tačno je da je Grisol bio lud, ali i Hiskotova jagnjad su takođe nestala, a ona su sigurno bila pametnija od tebe. Sirote životinje su nestale dok su pasle izvan tunela. Šta kažeš na to?“ Harkul slegnu ramenima i reče hrabro: „Ludak i nekoliko ovaca. To je sve. Možda su u tunelu šakali, ili vukovi. Čak i u ovim godinama, ujak s lakoćom može da ubije njih desetak. Ne razumem zašto se bojiš kada sam ja uz tebe!“ Ujak Žargol se nakašlja kako bi ih prekinuo, i oni ućutaše. Govoreći polako i razložno, reče: „Mislim da najmudriji među nama treba da donese odluku. Znak mudrosti je štedeti na rečima. Predlažem da pitamo najtišu osobu među nama da odluči.“ Malo se nagnuvši, pogladio je dečakovu bradu. „Šta ti kažeš, Leofolde? Čuo si za glasine o ovom tunelu. Bojiš li se da uđeš?“ Leofold prestade da šara stopalom po zemlji. Prepun ponosa, viknu: „Ne bojim se ja ničega!” Pustivši ruku svoje majke, krenu ka tunelu. „Hajde, ujko, idemo unutra zajedno. Mi ćemo čuvati moje roditelje!“ Harkul se zadovoljno nasmeja. To je bio njegov sin! Alme poraženo klimnu. Najteža stvar na svetu bilo je reći ne ovom detetu. Ujak Žargol je bio visok čovek, pa nije mogao da drži Leofolda za ruku. Nakon što je upalio baklju, pogladio je dečakovu plavu kosu i rekao: „Pratite nas.“ Harkul i Alme upališe svoje baklje i uđoše u tunel iza ujaka Žargola i svog sina. Harkulu se dopao taj redosled. Ukoliko unutra ima šakala – što je malo verovatna mogućnost – oni će napasti s leđa. Alme uhvati svoj mač poput prave Kadi žene. Ako se bilo šta dogodi njenom detetu, njena oštrica će se sigurno spustiti na tvrdoglavu glavu njenog muža pre neprijateljske.

Dok je hodao kroz tunel, Leofold se zamisli. Grisol mu je bio veoma drag. Mnogo puta se tukao s drugom decom kada su gađali Grisola kamenjem ili ismevali njegovo teturanje. Leofold je bio zabrinut što je Grisol otišao bez pozdrava. Možda je njegova majka bila u pravu – možda je ovaj tunel bio nekako povezan sa Grisolovim nestankom. Naježio se dok je gledao zidove koji su bili jedva vidljivi pod slabom svetlošću Žargolove baklje. Iako je prošao kroz ovaj tunel mnogo puta, Leofoldu nije bilo prijatno.

Tada oseti kako ga ujka Žargolova šaka tapše po glavi. Mogao je da veruje vlasniku te krupne šake. Slušao je mnoge priče o Žargolu. Bilo je glupo plašiti se kada je bio uz jednog od najvećih Kadi ratnika. Leofold ponovi reči svoga oca: „Ludak i nekoliko ovaca...“ Tada, setivši se Grisolovog umilnog lica, oseti se posramljeno što ga je nazvao ludakom.

Nije bio lud, pomisli Leofold, samo malo drugačiji. Kadgod bi pronašao nešto zanimljivo, odmah bi došao da mi to pokaže. Nadam se da će se uskoro vratiti.

Alme poče da misli kako je njen strah bio bezrazložan. Već su prošli više od polovine tunela, i ništa se nije dogodilo. Čak i da su šakali ušli ranije,

209 / Treći Trg / Broj 30

ne bi se toliko dugo zadržali unutra. Baš kada je nameravala da podeli svoje misli sa mužem, njen sin ispusti oštar krik. Uspaničena, ona potrča napred i vide ujaka Žargola nagnutog nad Leofoldom koji je u suzama sedeo na zemlji. „Leofolde!“ povika. „Da li si dobro? Za ime bogova, šta se dogodilo?“ U trenu, Harkul se nađe kraj njih. „Zašto si vikao, mališa? Šta nije u redu?“ „Nema problema,“ reče Žargol, pokazujući veliki trn koji se zabo u dečakovo stopalo. „Ne znam odakle se to stvorilo tu. Mora da je otpalo sa neke životinje.“ „Da li boli, milo moje?“ upita Alme nežno.

Leofold odmahnu glavom, ali su njegove suze govorile suprotno.

Osećajući optužujući pogled svoje žene, Harkul reče: „Možeš li ga izvaditi, ujače? Uvićemo neku tkaninu oko njegovog stopala i neko će ga pregledati na venčanju.“ Pokušao je da ostane pribran, ali su ga dirnule sinovljeve suze. „Dosta!“ prasnu ujak Žargol. On podiže dečaka, čija je glava bila zaronjena u njegove grudi. „To je samo trn... postao si pravi plačljivko!“ Nakon ovog ukora, Leofold prestade da plače, grizući donju usnu kako bi zaustavio jecaje. Srećom, ujka Žargolov sledeći prekor odnosio se na nekog drugog. „Ko si ti da me učiš kako se previja rana?“ Harkul se oseti kao da ga je neko ošamario. Znao je da Žargol ima više ožiljaka na svom telu nego on godina. „Produži dalje sa svojom ženom. Ne mogu da podnesem dva kukavna idiota pored sebe. Nakon što sredim dečakovu ranu, stići ćemo vas. Čekajte nas izvan tunela.“ Žargolovo naređenje bilo je prestrogo da bi mu se protivrečilo. Iako je bila uznemirena, Alme uze muža za ruku. Dok se par udaljavao u tišini, ujak pobode svoju baklju u zemlju i poče s uklanjanjem trna. „Oni su dvoje odrasle dece,“ žalio se. „Ti si sigurniji, Leofolde – zato nećeš vrištati kada ovo izvadim napolje.“ Zapravo, Žargol je više brinuo zbog bola koji bi njegov divni nećak i nećaka osetili ako bi dečak vrištao. Leofold je i dalje grizao donju usnu. Neće zakukati ni po koju cenu.

Odjednom, krik se prolomi tihim tunelom – ali ne Leofoldov. Pun užasa, očaja i bola, udaljeni krik odjekivao je nekoliko sekundi, praćen pozivom u pomoć Alme i Harkula.

Ujak Žargol skoči na noge. Naredivši Leofoldu da ne mrda, otrča sa bakljom u pravcu povika. Leofold ostade sam u mraku. Želeo je da pođe za Žargolom, ali kada pokuša da ustane, pade u bolovima.

Nakon nekoliko sekundi, začuo je krike ujaka Žargola. Zvučalo je kao da je starac vikao „O, bogovi! Ovo ne može biti istina!“ To su bile poslednje reči koje je Leofold čuo. Nakon što su odjeci zamrli, tunel postade tih kao groblje.

Dečak je zurio u tamu crnu poput mastila u pravcu kojim su otišli njegovi voljeni. Očekivao je da svakog trenutka ugleda svetlost njihovih baklji, da čuje njihove korake, i da se ovaj košmar završi. Ali niko nije došao, i Leofold zaplaka u očajanju, zaboravljajući na bol zbog trna. Iznenada, oseti nešto u svojoj blizini i uhvati dodir zverskog daha. Oštra kandža zgrabi njegovo ranjeno stopalo, i on izgubi svest.

210 / Treći Trg / Broj 30

Kada je Leofold došao k sebi, još uvek se nalazio u tunelu. Nadao se da je sve bio samo loš san. Stopalo ga nije bolelo jako kao ranije. Kada ga je dodirnuo prstima, shvatio je da je trn uklonjen a rana uvijena u tkaninu.

Ošamućen, Leofold polako ustade na noge i poče da hramlje. Pozivajući majku i oca, polako je opipavao put duž zida tunela. Uskoro, ugledao je dnevnu svetlost, ali nije bilo ni traga njegovim roditeljima ni ujka Žargolu.

Na izlazu iz tunela, sunčeva svetlost mu probode oči poput noža, i on pade kao pokošen. Neki pastiri koji su u blizini napasali ovce potrčaše ka jadnom dečaku koji je u agoniji plakao na zemlji.

Nikakav trag Alme, Harkula ili velikog viteza Žargola nikada nije pronađen.

EFE DUJAN (1981)

IZGOVOR razbijene flaše i ta njegova štaka svuda okolo postavljam se na njegovo mesto, znajući da je hodanje sreća samo po sebi itakodalje... znam da svako dete ima pitanja bez odgovora, a srećni završeci postoje samo u prljavštini na zadnjem prozoru ali pre svega, poput galebova koji kruže oko gradskog đubrišta, moramo loviti klikerima, jednim po jednim, stvari koje u ovom kraju znamo kao strah A onda moramo otići i pronaći to pitanje

Jer prva stvar koju moramo pamtiti su naši snovi.

To buđenje, itakodalje, je sama sreća.

Stoga moramo pustiti galebove blizu đubrišta u more Tip mi pruža svoje vino, moram naći dobar izgovor.

211 / Treći Trg / Broj 30

O, hiljadu mu dabrova! Ako moramo umreti onda moramo umreti zajedno. Hajdemo u svakom slučaju – zar nisam zbog toga ovde? ali dok lokalni voz prolazi kloparajući usput zaboravljam sve što sam naučio sa table napuklih zidova kraj kojih prolazimo.

Dok stignem kući sve mi je isparilo iz glave.

KLINAC izumitelji, robovi nobela, face s naočarima... ko od vas je mogao izumeti hodanje?

ČISTAČ CIPELA posao ide slabo, smeh mi je dovoljan Gazda vidi, uglancao sam ih za tebe k’o san koliko braće imam – pa, ako ne brojimo opuške i korpe za otpatke u našem bezmačornom kraju... ali ono što ne možeš da ubrojiš je ugašena zvezda gledam čvrsto – opsovaću ga i neće upoznati moju oštricu Ako me ne pogleda u oči i da, ipak se plašim, još kako ako mene pitaš, to nisu lokalni momci, i slušaj – voleo bih da mu zabijem psovku u stomak i odmaglim nego šta, prebio bi me i ostavio ovde da crknem – ali su prazni parkovi puni skrovišta za mene posao ide slabo, Gazda, smeh mi je dovoljan, i pozdravi me kada zaspiš.

212 / Treći Trg / Broj 30

Gledajući tebe Izvrnuvši kornjaču, devojčica pobeže Prvi put kornjača vidi nebo

DEO KOJI NEDOSTAJE Čiji izbor je ovaj nameštaj našeg života?

Išutirajmo sve to, Tvoje telo je dovoljno da ispuni kuću.

Drveće Istanbula Nabasalo je na naše poljupce Nemamo zajedničku fotografiju Niko nas ne vidi Gledajmo jedno drugo...

Ne sećam se muzike, ni sebe uopšte, Na koliko god delova da podelim gomilu ti si ostatak Nijedan grad nije predalek od drugog, nekoliko milimetara na mapi sveta, pa šta neka onaj čije sunce prvo sine probudi drugog

213 / Treći Trg / Broj 30

Poljubio sam te jednom Trajalo je danima A moje su usne od sada tvoj horizont Tražiš deo koji nedostaje tvom životu Da li sam to ja?

NAPOMENA

215 / Treći Trg / Broj 30

Ova sveska časopisa Treći Trg donosi poeziju i prozu učesnika međunarodnog književnog projekta WordExpress. Tri grupe mladih pisaca krenule su 2009. vozom iz Ljubljane, Bukurešta i Sarajeva i obišle glavne gradove balkanskih zemalja i u svakom imale čitanja zajedno sa lokalnim autorima, da bi se napokon srele u Solunu i zajedno vozom otputovale u Istanbul. Tamo su mladi umetnici učestvovali u nekoliko književnih večeri, prevodilačkih radionica i posetili sajmove knjiga. Ove godine održan je niz prevodilačkih radionica u više zemalja, a rezultat su prevodi dela preko pedeset mladih pesnika i prozaista na engleski i turski jezik, koji će biti objavljeni u dve zasebne knjige i promovisani u Istanbulu. Stvorena mreža mladih umetnika proširivaće se u narednom periodu.

U ovoj svesci časopisa nalaze se pesme i proza pedesetoro autora iz trinaest zemalja. Radovi pisaca iz Hrvatske, Bosne i Hercegovine, Crne Gore i Srbije donose se u originalu. Sve ostale tekstove preveo je Milan Dobričić, pojedine sa originala (slovenačkog, makedonskog i bugarskog jezika) uz pomoć engleskog prevoda, a ostale sa engleskog jezika.

Više detalja o projektu, kao i biografije i dela autora u prevodu na engleski jezik možete pronaći na sajtu www.word-express.org.

Prevodilac se zahvaljuje svim autorima koji su mu pomogli u prevođenju, a posebno Vesni Stamenković, Ulviji Tanović, Kseniji Marković, Marku Pogačaru i Igoru Isakovskom.

CIP - Katalogizacija u publikaciji Narodna biblioteka Srbije, Beograd 82+7 TREĆI Trg [Elektronski izvor] : elektronski časopis za književnost i umetnost / glavni urednik Milan Dobričić ; odgovorni urednik Dejan Matić. - Online izd. - Elektronski časopis. - God. 1, br. 1 (maj/jun 2004)- . - Beograd (Jurija Gagarina 37/63) : Udruženje građana Treći Trg, 2004Internet pretraživač Način dostupa (URL): http://www.trecitrg.org.yu. - Tromesečno. Nasl. sa nasl. ekrana. - Izvor opisan dana 22.02.2006.

ISSN 1820-2071 = Treći Trg (Online) COBISS.SR-ID 115388428