Christopher paolini nasleđe iv deo ciklusa nasleđe

GIGA

Christopher Paolini

Nasle e

GIGA

Christopher Paolini

2 http://www.balkandownload.org/

Nasle e

GIGA

Christopher Paolini

3 http://www.balkandownload.org/

Nasle e

GIGA

Christopher Paolini

Nasle e

Kristofer Paolini

NASLE E ili

KRIPTA DUŠA ETVRTA KNJIGA CIKLUSA NASLE E

Naslov originala Christopher Paolini „ INHERITANCE "

4 http://www.balkandownload.org/

Kao i uvek, ovo je knjiga za moju porodicu, ali i za one koji snivaju snove: za umetnike, muzi are i pripoveda e što mi omogu iše ovo putešestvije.

5 http://www.balkandownload.org/

Sadržaj Na po etku: povest „Eragona", „Prvoro enog" i „Brisingra" ............................................9 NASLE E .........................................................................................................................12 U NAJEZDI .......................................................................................................................13 U RUŠEVINAMA...............................................................................................................19 SENKE NA HORIZONTU ..................................................................................................22 MA JI KRALJ....................................................................................................................25 U ZATIŠJU ........................................................................................................................ 28 SE ANJE NA MRTVE .......................................................................................................30 ŠTA INI OVEKA? .......................................................................................................... 33 CENA MO I......................................................................................................................38 ODVAŽNO U SUSRET ZORI.............................................................................................. 43 USPAVANKA .................................................................................................................... 47 ZA UMORNE PO INKA NEMA .........................................................................................51 IGRA MA EVA ................................................................................................................. 54 NI ASTI, NI SLAVE, VE PLIKOVA SAMO NA MESTIMA ............................................... 59 NEZGODNIM ....................................................................................................................59 LUNOŽDERKA .................................................................................................................62 GLASINE I PISANIJA ........................................................................................................ 67 AROUZ ............................................................................................................................. 70 DRAS LEONA ................................................................................................................... 77 KOSKA JE BA ENA .......................................................................................................... 80 PRIJATELJU, NEPRIJATELJU MOJ .................................................................................... 86 BRAŠNO OD PLAMENA SAZDANO ..................................................................................91 PEPEO I PRAH ................................................................................................................. 98 ME UVLAŠ E ............................................................................................................... 107 THARDSVERGUNDNZMAL ............................................................................................ 111 ENJE SPOZNAJOM ..................................................................................................... 117 OTVORI MI DUŠU ..........................................................................................................126 OTKRI E........................................................................................................................ 130 ODLUKE.........................................................................................................................133 POD BRDOM I STENJEM................................................................................................137 HRANA ZA BOGA ........................................................................................................... 145 BEZBOŽNICI U BEKSTVU .............................................................................................. 150 KAD SE ZVONA OGLASE................................................................................................ 157 CRNOTRNA PE INA ......................................................................................................158 MALJ I KACIGA ..............................................................................................................162 I ZIDINE SE OBRUŠIŠE... ................................................................................................163

6 http://www.balkandownload.org/

POKRAJ OBALA JEZERA LEONE.................................................................................... 168 OBE ANJE JAHA EVO................................................................................................... 173 SKUP KRALJEVA ............................................................................................................ 179 LAVIRINT BEZ KRAJA ...................................................................................................185 U DELOVIMA MAGLOVITIM I NEJASNIM ...................................................................... 189 PITANJA BEZ ODGOVORA .............................................................................................193 ODLAZAK.......................................................................................................................198 MU NA NEIZVESNOST..................................................................................................201 DVORANA BLAGOZBORIVE ..........................................................................................207 NA KRILIMA ZMAJA ......................................................................................................212 ZVUK GLASA NJEGOVOG, DODIR RUKE NJEGOVE ........................................................ 219 SITNE NEPOSLUŠNOSTI ...................................................................................................224 KRUNA OD LEDA I SNEGA................................................................................................ 229 LARVE ROVCICE ..............................................................................................................236 ME RUŠEVINAMA .........................................................................................................242 SNALGLI ZA DVOJE .......................................................................................................... 247 STENA KUTIAN ................................................................................................................ 252 ITAV JE SVET SAMO SAN ...............................................................................................254 PITANJE KARAKTERA ....................................................................................................... 258 KRIPTA DUŠA .................................................................................................................. 265 PRAZNINA, DEO PRVI ......................................................................................................267 PRAZNINA, DEO DRUGI ................................................................................................... 269 POVRATAK ...................................................................................................................... 275 PE ALNI GRAD ................................................................................................................276 RATNO VE E ................................................................................................................... 280 PITANJE DUŽNOSTI .........................................................................................................286 VATRA U NO I ................................................................................................................289 PREKO ZIDA, PA U GROTLO ............................................................................................. 293 KAD OTPO NE OLUJA .....................................................................................................299 ONAJ ŠTO NE UBIJA... .....................................................................................................303 U SREDIŠTU SUKOBA.......................................................................................................308 IME NAD IMENIMA ......................................................................................................... 313 MIŠI IMA PROTIV METALA .............................................................................................321 DAR SPOZNAJE ...............................................................................................................333 U SAMRTNOM ROPCU ....................................................................................................342 U MORU KOPRIVA .......................................................................................................... 344 PRESTOLONASLEDNIK CARSTVA ...................................................................................... 351 NATPIS NA GROBU..........................................................................................................358

7 http://www.balkandownload.org/

FIGURE NA TABLI ............................................................................................................362 FIRNEN ........................................................................................................................... 370 SAVESTAN OVEK' ..........................................................................................................378 KRVAVA CENA.................................................................................................................383 OBE ANJA NOVA, OBE ANJA STARA............................................................................... 390 RASTANAK ......................................................................................................................396 KRAJ ...............................................................................................................................399 O POREKLU IMENA .........................................................................................................400 DREVNI JEZIK ..................................................................................................................400 JEZIK PATULJAKA ............................................................................................................402 NOMADSKI JEZIK.............................................................................................................402 UEGALSKI JEZIK ............................................................................................................... 402 ZAHVALNICA ................................................................................................................... 403 O autoru .........................................................................................................................405

8 http://www.balkandownload.org/

Na po etku: „Brisingra"

povest

„Eragona",

„Prvoro enog"

i

Na po etku su postojali zmajevi: gordi, opasni i samosvojni. Krljušti im poput dragulja behu, i svi što su u njih gledali od straha su drhtali, jer im lepota beše golema i strahotna. Zmajevi su živeli sami u zemlji Alageziji nebrojeno vekova. Onda je bog Helzvog na inio smele i snažne patuljke od kamena iz pustinje Hadarak.

Ta se dva naroda upustiše u vojevanja mnogobrojna. Onda vilenjaci doploviše do Alagezije preko mora srebrnoga. I oni sa zmajevima zaratiše. No vilenjaci behu ja i od patuljaka, pa bi zmajeve potamanili, isto kao što bi zmajevi vilenjake potamanili.

Stoga je uspostavljeno primirje i zape en sporazum izme u zmajeva i vilenjaka. Tim saglasjem stvoreni behu Jaha i zmajeva koji uvahu mir po vasceloj Alageziji hiljadama godina.

Onda i ljudi doploviše do Alagezije. A za njima i Urgali. rogati. I Ra'zaci što po tami love i ljudskim se mesom goste.

Zatim mlad jaha zmajeva Galbatoriks podiže bunu protiv naroda sopstvenoga. Taj je crnog zmaja Šruikana zato io, da bi potom i trinaest drugih Jaha a ubedio da s njim po u. Njih trinaestoricu Krivokletnicima nazvaše.

Galbatoriks i Krivokletnici zbaciše Jaha e, spališe im grad na ostrvu Vroengardu, te pobiše sve zmajeve što njihovi ne bejabu, sa uvavši samo tri jajeta: jedno crveno, jedno plavo i jedno zeleno.

A od svakoga zmaja od kojeg su mogli izvadiše srce svih srca, Eldunari, koje mo zmajevu i razum zmajev uva.

I tako je Galbatoriks dve stotine i osamdeset leta nadmo no vladao me u ljudima.

Krivokletnici pomreše, ali ne i on, pošto u njemu sada beše snaga svih zmajeva, te se niko nije mogao ni nadati svrgnu u njegovom.

U osamdeset tre oj godini Galbatoriksove vladavine, neki ovek mu iz dvorca ukrade plavo zmajevo jaje. To je jaje predato na brigu i uvanje onima što su se i dalje protiv Galbatoriksa borili, onima što behu znani kao Vordeni.

Vilenjakinja Arja je nosila jaje svuda po vilajetu vordenskom i vilenja kom u potrazi za ovekom ili vilenjakom pred kojim bi se jaje izleglo. U tome im pro e dvadeset pet godina.

Kada je Arja jednom do vilenja kog grada Osilona otputovala, nju i njenu stražu napade skupina Urgala. Me u Urgalima beše i Senka Durza: vra zaposednut duhovima koje je sam sazvao da mu služe. Nakon smrti Krivokletnika, on je postao najstrašniji sluga Galbatoriksov. Urgali pobiše Arjinu stražu, ali pre no što su je oni i Senka zato ili, Arji po e za rukom da pošalje jaje pomo u arolija onome za kojeg se nadala da bi ga zaštititi mogao.

No njene arolije po oše naopako.

I tako se zbilo da Eragon, siro e od svega petnaest leta, prona e jaje u gori zvanoj Ki ma. On jaje odnese na imanje na kojem je živeo sa ujakom svojim Garouom i bratom jedinim Roranom. Jaje se pred Eragonom izleglo, te je on sam zmaja odgajio, nadenuvši mu ime Safira.

Galbatoriks potom posla dva Ra'zaka da prona u i vrate jaje, te oni posekoše Garoua i Eragonov dom spališe. Galbatoriks je pre toga porobio Ra'zake, te ih samo ša ica me u živima osta.

Eragon i Safira krenuše da se osvete Ra'zacima. S njima po e i pripoveda Brom, koji nekada i sam bejaše Jaha em zmajeva, pre kraha njihovoga. Upravo je Bromu vilenjakinja Arja onda kanila plavo jaje poslati.

Brom je Eragona dobrano podu io ma evanju, arolijama i asti i poštenju. Eragonu je dao i Zarok, što nekada beše ma Morzana, prvog i najmo nijeg od Krivokletnika. No pri narednom susretu, Ra'zaci ubiše Broma, a Eragon i Safira za dlaku im utekoše zahvaljuju i mladom Murtagu, sinu Morzanovom.

Tokom njihovog putovanja, Senka Durza je uspeo da zato i Eragona u gradu Džilidu. Eragonu po e za rukom da se oslobodi, i da pritom oslobodi i Arju iz njene tamnice. Arja beše zatrovana i strašno ranjena, te je Eragon, Safira i Murtag odvedoše Vordenima, koji su živeli me u patuljcima u Beor planinama.

9 http://www.balkandownload.org/

Arju tamo isceliše, a Eragon dade svoj blagoslov kmekavoj bebi po imenu Elva, blagoslovivši je da bude zašti ena od svih nevolja. No Eragon se tom prilikom loše izrazio, te je nehotice prokle, a njegova je kletva pretvori u štit drugima protiv nevolja.

Nedugo potom, Galbatoriks posla golemu vojsku Urgala da napadne patuljke i Vordene. U boju koji je usledio, Eragon ubi Senku Durzu. Me utim, Durza je pritom ostavio Eragonu gorku ranu na le ima, koja je Eragona u strahovite bolove bacila i pored ini vordenskih iscelitelja.

U svem tom bolu, Eragon za u neki glas. A glas mu re e: „Do i mi, Eragone. Do i mi, jer ja odgovore imam na sva pitanja tvoja."

Tri dana kasnije, vo a Vordena Ažihad upade u zasedu, te ga ubiše Urgali pod vo stvom dvaju vra eva blizanaca koji Vordene izdadoše Galbatoriksu. Blizanci i Murtaga oteše, te ga Galbatoriksu krišom odvedoše.

Me utim, Eragonu i svim Vordenima inilo se da je Murtag poginuo, te Eragona spopade golema tuga.

Ažihadova k i Nasuada potom posta predvodnica Vordena.

Iz Trondžhima, prestonice patuljaka, Eragon, Safira i Arja otputovaše ka severnim šumama Du Veldenvorden, u kojima su živeli vilenjaci. S njima po e i patuljak Orik, ne ak Hrotgara, kralja patuljaka.

U Du Veldenvordenu, Eragon i Safira se sastaše sa Oromisom i Glejdrom, poslednjim nezato enim Jaha em i njegovim zmajem, koji su se skrivali itavo stole e, ekaju i da predaju svoje znanje narednom pokolenju Jaha a zmajeva. Eragon i Safira tako e sretoše kraljicu Islanzadi, vilenja ku vladarku i majku Arjinu.

Dok su Oromis i Glejdr obu avali Eragona i Safiru, Galbatoriks posla Ra'zake i skupinu vojnika do Eragonovog rodnog sela Karvahola da zarobe njegovog brata od ujaka Rorana. Me utim, Roran se na vreme sakri, te ga oni ne bi ni pronašli da ne beše zlehudog kasapina Slouna koji ubi jednog od stražara kako bi u selo pustio Ra'zake da uhvate Rorana napre ac.

Roranu po e za rukom da se oslobodi, no Ra'zaci od njega oteše Katrinu, njegovu voljenu, koja beše Slounova k i. Roran je zatim uspeo da nagovori seljane da po u s njim, te svi krenuše na put kroz goru Ki mu, pa niz obale Alagezije, i onda južno ka zemlji Surdi, koja je još bila nezavisna od Galbatoriksove vlasti.

Eragonu je i dalje mnogo muke zadavala rana na le ima. Me utim, tokom Proslave zakletve u krvi, vilenja ke svetkovine kojom oni slave saglasje izme u Jaha a i zmajeva, ranu mu isceli utvarni zmaj kojeg vilenjaci sazvaše pri završetku svetkovine. Utvara, pored toga, Eragonu dade i snagu i brzinu ravnu samim vilenjacima.

Eragon i Safira potom odleteše u Surdu, kuda je Nasuada povela svoje Vordene kako bi pokrenula napad na Galbatoriksovo Carstvo. Urgali tamo stadoše na stranu Vordena, tvrde i da im je Galbatoriks umove zamaglio i da mu se žele osvetiti. Me u Vordenima, Eragon ponovo srete devoj icu Elvu, koja je zbog njegovih ini izrasla neprirodnom brzinom. Od kmekavog odoj eta postala je devoj ica od tri ili etiri leta i nosila je u o ima zastrašuju i pogled, jer beše svesna boli svih ljudi oko sebe.

I tako se, nedaleko od surdskih granica, u tmini Ognjene ravnice, Eragon, Safira i Vordeni upustiše u krvav boj s Galbatoriksovom vojskom.

Na vrhuncu bitke, Roran i njegovi seljani pridružiše se Vordenima s patuljcima, koji se za njima spustiše s Beor planina.

No tad se sa istoka pojavi prilika u blistav oklop odevena, jašu i na svetlucavom crvenom zmaju, koja potom, služe i se inima, ubi kralja Hrotgara.

Eragon i Safira se uhvatiše ukoštac s Jaha em i njegovim crvenim zmajem. Tu otkriše da je Jaha zapravo Murtag, koji sada neraskidivim zakletvama beše vezan za Galbatoriksa. A zmaj se zvaše Trn, drugi od tri izlegla jajeta.

Murtag porazi Eragona i Safiru snagom Eldunarija koju mu Galbatoriks dade. Me utim, Murtag je ipak dopustio Eragonu i Safiri da pobegnu pošto je i dalje gajio prijateljstvo prema Eragonu, ali i zato što su, kako re e Eragonu, bili bra a, sinovi Morzanove voljene ljube Selene.

Murtag potom od Eragona uze Zarok, ma njihovog oca, te se on i Trn povukoše sa Ognjene ravnice sa ostatkom Galbatoriksovih snaga.

10 http://www.balkandownload.org/

Pri okon anju boja, Eragon, Safira i Roran odleteše ka Helgrindu, crnoj kamenoj kuli koja je Ra'zacima služila kao skrovište. Tamo ubiše jednog Ra'zaka i njegove pogane roditelje Letrblake, te iz Helgrinda oslobodiše Katrinu. Eragon u jednoj eliji prona e i Katrininog oca, slepog i napola mrtvog.

Eragon je nameravao da ubije Slouna zbog njegove izdaje, ali ipak je odbacio tu pomisao.

Bacio je Slouna u dubok san, rekavši Roranu i Katrini da je njen otac umro. Potom je zamolio Safiru da odnese Rorana i Katrinu do Vordena dok on bude lovio poslednjeg Ra'zaka.

Eragon je sam usmrtio i tog preostalog Ra'zaka. Potom je odneo Slouna iz Helgrinda. Nakon mnogo premišljanja, Eragon je otkrio Slounovo pravo ime na drevnom jeziku, jeziku sile i arolija.

Onesposobivši ga pomo u toga imena, Eragon je naterao kasapina da se zakune da nikada više ne e videti svoju k er, a onda ga je poslao da nastavi život me u vilenjacima. Me utim, Eragon mu ne re e da e vilenjaci povratiti kasapinu vid ukoliko se bude pokajao zbog izdaje i ubistva.

Arja se sastala sa Eragonom na pola puta do Vordena, te se skupa vratiše, prevalivši neprijateljske zemlje pešice.

Ponovo se obrevši me u Vordenima, Eragon otkri da kraljica Islanzadi beše poslala dvanaest vilenja kih vra eva, predvo enih vilenjakom po imenu Blodgarm, da zaštite i njega i Safiru. Eragon je potom skinuo s male Elve onoliko ini koliko je mogao, ali ona je ipak zadržala mo da ose a bol drugih ljudi, mada više nije ose ala nagon da ih spase muka.

Roran se oženio Katrinom, koja beše trudna, te se Eragon, prvi put u mnogo godina, kona no osetio sre nim.

Ali onda Murtag, Trn i skupina Galbatoriksovih ljudi napadoše Vordene. Uz pomo vilenjaka, Eragon i Safira su ih odbili, ali Eragon i Murtag nisu porazili jedan drugog. Beše to teška bitka, pošto je Galbatoriks za arao svoje vojnike tako da ne ose aju bol, pa su Vordeni pretrpeli mnogo povre enih.

Nasuada je zatim poslala Eragona da predstavlja Vordene na izboru novog kralja patuljaka.

Eragonu beše mrsko da po e, pošto je Safira morala da ostane i da štiti tabor Vordena. Ipak je otišao.

Roran je stupio u službu Vordena, te se uzdigao u njihovim redovima, pokazavši se kao vešt ratnik i predvodnik ljudi.

Dok je Eragon bio kod patuljaka, njih sedmoro je pokušalo da ga ubije. Istragom je otkriveno da je klan Az Sweldn rak Anhuin stajao iza napada. Zasedanje plemenskog saveta ipak se nastavilo, te je Orik naposletku izabran da nasledi svoga strica. Safira se pridružila Eragonu na krunisanju. Tokom proglašenja, ispunila je svoje obe anje da e patuljcima popraviti njihov voljeni zvezdani safir koji je polomila tokom Eragonove borbe sa Senkom Durzom.

Eragon i Safira se onda vratiše u Du Veldenvorden. Oromis je tamo Eragonu otkrio istinu o njegovom poreklu: da zapravo nije Morzanov sin, ve Bromov, mada on i Murtag imaju istu majku, Selenu. Oromis i Glejdr tako e mu objasniše i sve o Eldunariju, kojeg zmaj svojom voljom može da izbaci iz sebe dok je još živ, ali to mora da u ini veoma pažljivo, pošto onaj koji ga dobije može da ga upotrebi kako bi upravljao zmajem od kojeg je i potekao.

Borave i u šumi, Eragon zaklju i da mu je potreban ma kojim bi zamenio Zarok. Prisetivši se saveta koji je onda dobio od ma kodlaka Solembuma, tokom svojih putovanja s Bromom, Eragon otide do mudrog drveta menoa u Du Veldenvordenu. Tamo se obratio drvetu, koje pristade da mu da elik što mu beše ispod korenja u zamenu za neimenovanu cenu.

Vilenja ka kova ica Runon, koja je skovala sve ma eve Jaha a, potom se dala na posao sa Eragonom da bi napravili novo se ivo za njega. Ma bejaše plav, te ga Eragon nazva Brisingr -„vatra".

Ma bi planuo kad god bi mu izgovorio ime.

Glejdr je potom svoje srce svih srca poverio Eragonu i Safiri, te oni krenuše nazad ka Vordenima, a Glejdr i Oromis su se pridružili svojim sunarodnicima u napadu na severni deo Carstva.

Pri opsadi Feinstera, Eragon i Safira nai oše na tri neprijateljska vra a, od kojih jedan beše preobli en u Senku Varauga, kojeg je Arja usmrtila uz Eragonovu pomo .

Oromis i Glejdr istovremeno su se borili protiv Murtaga i Trna. Galbatoriks je uspeo da za e u Murtagov um i da ga prisvoji. Povla i Murtagovu ruku, Galbatoriks je pokosio Oromisa, te i Trn ubi Glejdra.

Mada Vordeni iza oše kao pobednici iz boja kod Feinstera, Eragon i Safira behu tužni zbog pogibije svoga u itelja Oromisa. No Vordene to nije zaustavilo, ve su nastavili pohod na Carstvo, zašavši još dublje ka prestonici Urubejnu, stonom gradu Galbatoriksa, koji beše gord, samouveren i nadmen, di an zbog snage zmajeva.

11 http://www.balkandownload.org/

NASLE E

12 http://www.balkandownload.org/

U NAJEZDI Zmaj Safira zagrme, obeshrabrivši vojnike pred sobom. „Za mnom!", viknu Eragon. Podigao je Brisingr visoko iznad glave kako bi ga svi videli. Plavi ma jarko blesnu presijavaju i se onako blistav spram zida od crnih oblaka koji po eše da se nagomilavaju na zapadu. „U slavu Vordena!"

Jedna strela prošišta pokraj njega, ali on se nije obazirao.

Ratnici okupljeni u podnožju gomile obrušenog kamena na kojoj su Eragon i Safira stajali odgovoriše mu složnim i glasnim uzvikom: „U slavu Vordena!" Mašu i sopstvenim oružjem, svi nagrnuše napred, penju i se po porušenim kamenim plo ama.

Eragon je okrenuo le a svojim ljudima. S druge strane ruševina pružalo se prostrano unutrašnje dvorište. Dvestotinak carskih vojnika stajalo je nabijeno unutra. Iza njih se uzdizala visoka crna tvr ava sa uzanim procepima umesto prozora i s nekoliko kockastih kula, a u gornjim odajama poviše njih videla se upaljena lampa. Eragon je znao da se negde u tvr avi nalazi gospodar Bradburn, na elnik Belatone - grada oko kojeg su se Vordeni borili ve nekoliko mukotrpnih asova.

Uz ratni pokli , Eragon posko i s ruševina pravo ka vojnicima. Ljudi odmah ustuknuše, mada su i dalje držali koplja i džilite uperene ka rupi koju je Safira probila u spoljnim bedemima zamka.

Eragon je izvrnuo lanak pri padu, te se srušio na koleno do ekavši se desnom rukom.

Jedan vojnik je iskoristio priliku da izleti iz stroja i isturi koplje ka Eragonovom ogoljenom grlu.

Eragon odbi njegov napad tako što trgnu zglobom i zamahnu Brisingrom brže nego što bi to bilo koje ljudsko ili vilenja ko bi e moglo ispratiti. Vojniku se lice ispuni strahom im je uvideo svoju grešku. Pokušao je da pobegne, ali Eragon je, pre nego što se on pomerio i nekoliko pedalja, nagrnuo napred da bi ga posekao po stomaku.

Uz snop plavo-žutog plamena koji joj pokulja kroz eljusti, Safira je usko ila u dvorište za Eragonom. nuo je stegnuvši noge im je ona dotakla poplo ano tlo. itavo se dvorište zatreslo od silnog udara. Mnogobrojni komadi i stakla koji su sa injavali šaren mozaik u prednjem delu tvr ave poispadaše te poleteše uvis vrte i se u vazduhu poput nov a na dobošu. Na jednom od gornjih prozora zatandrkaše kapci.

Vilenjakinja Arja pojavila se za Safirom. Duga crna kosa zaleprša joj oko oškastog lica im je posko ila s gomile obrušenog kamenja. Pruge isprskane krvlju išarale su joj ruke i vrat, kao i se ivo njenog ma a. Spustila se uz gotovo ne ujan bat kožnih izama na kamenu.

Njena je pojava ohrabrila Eragona. Ni sa kim se ne bi borio rame uz rame radije nego s njom i Safirom. Po njegovom mišljenju, ona je bila savršen saborac. \ Uputio joj je hitar osmejak, koji mu je ona uzvratila radosnog ali zategnutog lica. Njeno uzdržano ponašanje nestajalo je u boju, zamenjeno otvorenoš u koju je u drugim prilikama retko iskazivala.

Eragon se sagnu iza štita kad se talas plave vatre pojavi izme u njih dvoje. Preko ruba kacige, gledao je kako Safira zapljuskuje š urene vojnike bujicom plamena koji zatitra oko njih, ne nanose i im ozlede.

Red strelaca na grudobranima tvr ave odape plotun strela ka Safiri. Vrelina iznad nje beše tolika da je šaka strela planula u vazduhu pretvorivši se u pepeo. ini koje je Eragon postavio oko Safire odbiše ostale. Jedna od zalutalih strela odbi se o Eragonov štit uz potmuo udarac, ostavljaju i ulubljenje za sobom.

Jezi ci vatre odjednom okružiše tri vojnika, te ih toliko hitro ubiše da nisu imali vremena ni da vrisnu. Ostali se vojnici zbiše u središtu tog pakla isturivši oštrice kopalja i džilita na kojima zatitraše odblesci jarkoplavog plamena.

13 http://www.balkandownload.org/

Ali koliko god da se trudila, Safira nije uspela ni da oprlji preživele vojnike. Naposletku je odustala, odlu no zatvorivši eljusti. Nestanak vatre je ostavio dvorište u ne uvenom muku.

Eragonu je, kao i nekoliko puta ranije, sinulo da je taj koji je postavio zaštitu nad vojnicima izvesno vest i mo an arobnjak. Da nije Murtag?, zapitao se. Ako jeste, zašto onda on i Trn nisu tu da brane Belatonu? Zar Galbatoriksu nije stalo do toga da zadrži upravu nad svojim gradovima?

Potr avši napred, Eragon je jednim zamahom Brisingrom otfikario vrhove bar desetak kopalja, jednako lako kao što je žnjeo klasje je ma kada je bio mla i. Posekao je i najbližeg vojnika po prsima, zasekavši mu verižnja u kao da je bluza od najtanje tkanine. Kroz nju odmah šiknu krv. Eragon potom ubode i narednog vojnika u stroju, istovremeno tresnuvši vojnika s leve strane štitom kako bi ga odgurnuo na njegova tri druga koji popadaše jedan preko drugog.

Eragonu se inilo da vojnici uzvra aju veoma usporeno i nespretno dok se lagano provla io kroz njihove redove kose i ih bez milosti. Safira se ubacila u okršaj s njegove leve strane, bacaju i vojnike uvis golemim kandžama, šibaju i ih bodljikavim repom, grizu i ih i ubijaju i odmahivanjem glave, dok je, s njegove desne strane, Arja svakim pokretom, poput munje, donosila smrt još jednom carskom poslušniku. Kada se naglo okrenuo kako bi izbegao dva koplja, Eragon je u blizini video i krznatog vilenjaka Blodgarma s još jedanaest vilenjaka iji je zadatak bio da štite njega i Safiru.

Dalje u pozadini, Vordeni pokuljaše u dvorište kroz rupu u spoljnom bedemu zamka, ali uzdržavali su se od napada: bilo je isuviše opasno na i se blizu Safire. Ni njoj, ni Eragonu, ni vilenjacima nije bila potrebna pomo pri odstranjivanju vojnika.

Eragon i Safira ubrzo su se razdvojili u bici koja ih je odnela na suprotne strane dvorišta. Ali Eragona to nije zabrinulo. I bez zaštitnih ini, Safira je bila i više nego sposobna da sama odbrani veliku skupinu od dvadeset ili trideset ljudi.

Ne ije se koplje odbi o Eragonov štit, ostavivši mu modricu na ramenu. Naglo se okrenuo ka onome koji ga je izbacio, nekom krupnom oveku sa ožiljkom kojem su nedostajali donji zubi, te potr a k njemu. ovek brže-bolje po e da izvla i bodež iz pojasa. Eragon se izvio u poslednjem trenutku, zgr io ruke i grudi, te se nabio onim povre enim ramenom o ovekovu grudnu kost.

Silina udarca zanela je vojnika nekoliko metara unazad, te on pade drže i se rukama za srce.

A onda se na njih stuštila kiša strela sa crnim perima, pokosivši ili ranivši mnogo vojnika.

Eragon se sakrio od tog naleta pokrivši se štitom, iako je bio siguran da e ga njegove ini zaštititi. Ali nema vajde od nemara: nikada se ne zna kada e neki neprijateljski vra izbaciti zama ijanu strelu koja bi mogla da mu probije zaštitne ini.

Eragonove se usne izviše u gorak osmeh. Strelci s vrha zamka shvatili su da im jedina nada leži u smrti Eragona i vilenjaka, ma koliko svojih morali usput da žrtvuju.

Zakasnili ste, pomisli Eragon, zadovoljan. Trebalo je da napustite carske redove dok ste još imali priliku.

Nalet strela s neba pružio mu je priliku da na as predahne, koju je rado prihvatio. Napad na grad poveden je u praskozorje, a on i Safira su bili na elu sve vreme. im su strele prestale da padaju, Eragon je prebacio Brisingr u levu ruku, pa je podigao jedno od vojni kih kopalja i zavrlja io ga ka strelcima desetak metara iznad sebe. Eragon je i ranije otkrio da je teško izbaciti koplje bez prethodnog uvežbavanja. Stoga se i nije iznenadio kad je promašio oveka kojeg je ciljao, ali jeste ga iznenadilo to što je promašio itav red strelaca na grudobranima. Koplje je samo preletelo preko njih, te tresnulo o zid iznad njih. Strelci stadoše da mu se smeju i da mu se podsmevaju, pokazuju i mu nedoli ne stvari rukama.

Hitar pokret na samom rubu vidokruga privukao je Eragonovu pažnju. Podigao je pogled baš kad je Arja izbacila sopstveno koplje ka strelcima: zabilo se u dvojicu koja su stajala jedan pokraj drugog. Arja je potom uperila svoj ma ka ljudima, te re e: „Brisingr!" Koplje planu smaragdnozelenim plamenom.

Strelci se pognuše iza spaljenih leševa, te svi pobegoše od grudobrana sjurivši se kroz vrata koja su vodila ka gornjim delovima zamka.

14 http://www.balkandownload.org/

„Nije pravedno", re e Eragon. „Ja ne mogu da upotrebim tu aroliju a da mi ma ne bukne poput logorske vatre."

Arja se zagleda u njega blago šeretskim pogledom.

Borbe su se nastavile još nekoliko minuta, a onda se preostali vojnici ili predadoše, ili pokušaše da uteknu.

Eragon je petorici ljudi ispred sebe dopustio da pobegnu: znao je da ne e sti i daleko. Nakon što je na brzinu pregledao tela koja su ležala razbacana oko njega kako bi proverio da li su svi zaista mrtvi, bacio je pogled preko dvorišta. Neki od Vordena otvorili su kapije na spoljnim bedemima kako bi uneli bojnog ovna kroz ulicu koja je vodila ka zamku. Ostali su se u labavom stroju okupili ispred vrata tvr ave, spremni da u u u zamak i da se suo e s vojnicima unutra. Me u njima je stajao i Eragonov brat Roran, pokazuju i oko sebe maljem od kojeg se nikada nije odvajao dok je izdavao nare enja odredu pod svojom upravom. Na samom kraju dvorišta, Safira se nadvila nad leševe svojih žrtava koje behu raskidane na froncle. Kapi krvi orosiše njene blistave krljušti, crvene spram plave boje njenog tela. Zabacila je bodljikavu glavu i pobedni ki riknula, nadja avši tutnjavu u gradu silinom svoga urlika.

A onda, odnekud iz zamka, Eragon za u zveket lanaca i zup anika propra en škripom teških drvenih greda koje je neko stao da povla i unazad. Taj je zvuk svima prikovao poglede za vrata tvr ave.

Uz tup prasak, vrata se razdvojiše i otvoriše. Gust oblak dima od upaljenih baklji pokulja napolje, teraju i najbliže Vordene da se zakašlju i pokriju lica. Odnekud iz dubine tame, za u se dobovanje gvozdenih potkovica po kamenu, a onda konj i njegov jaha izleteše iz sveg tog dima.

Konjanik je u levoj ruci držao nešto za šta je Eragon isprva pomislio da je obi no koplje, ali ubrzo je zapazio da je napravljeno od neobi nog zelenog materijala i da ima nazubljen šiljak iskovan u nepoznatom obliku. Blag odsjaj je okruživao vrh koplja, odaju i prisustvo arolije neprirodnim odbleskom.

Konjanik zategnu uzde i okrenu konja ka Safiri, koja po e da se propinje na zadnje noge, spremaju i se da mu nanese zastrašuju i, smrtonosni udarac prednjom desnom kandžom.

Eragona obuzeše brige. Konjanik beše isuviše samouveren, a koplje isuviše druga ije, nekako previše sablasno. Mada bi zaštitne ini trebalo da je zaštite, Eragon je bio siguran da se Safira našla u kobnoj opasnosti.

Ne u sti i do nje na vreme, shvatio je. Usmerio je um ka jaha u, ali taj ovek je bio toliko usredsre en na svoj zadatak da nije ni zapazio Eragonovo prisustvo, a njegova nepokolebljiva odlu nost spre avala je Eragona da u ini bilo šta do da mu tek ovlaš zaviri u svest. Povukavši se u sebe, Eragon je u umu prešao nekoliko re i iz drevnog jezika kako bi sastavio jednostavne ini kojima e tog bojnog paripa zaustaviti u galopu. Beše to o ajni ki in pošto Eragon nije znao da li je i sam jaha arobnjak, ni da li je preduzeo mere predostrožnosti protiv napada arolijama; no nije mogao samo da stoji besposlen dok je Safirin život u opasnosti.

Eragon ispuni plu a vazduhom. Pokušao je da se podseti izgovora nekoliko teških glasova drevnog jezika. Onda je zinuo kako bi izgovorio aroliju.

Mada je bio brz, vilenjaci behu brži. Pre nego što je stigao da izusti i jednu jedinu re , iza njega se za u potmulo bajanje prepletenih glasova koji stvoriše nepovezanu, uznemiruju u melodiju. „Mae...", uspeo je da izgovori, ali potom se vilenja ka arolija obistinila.

Mozaik ispred konja odjednom se uzdrmao i pomerio, te komadi i stakla potekoše naniže poput vode. U tlu se otvori golema pukotina poput zjape eg bezdana. Glasno zanjištavši, konj ni ice pade u rupu slomivši obe prednje noge.

Dok su konj i jaha padali, ovek u sedlu je povukao ruku unazad kako bi zabacio svoje blistavo koplje prema Safiri.

Safira nije mogla da utekne. Nije mogla da ga izbegne. Stoga je zamahnula šapom ka džilitu u nadi da e ga oboriti u stranu. Promašila je, i to za svega nekoliko centimetara, te Eragon užasnuto vide kako joj koplje za itav metar ili i više uranja u grudi tik ispod klju ne kosti.

15 http://www.balkandownload.org/

Od ustreptalog gneva, Eragonu pade mrak na o i. Posegnuo je za svom energijom u sebi - u telu, u safirima na jabuci svoga ma a, u dvanaest dijamanata skrivenih u pojasu Belota Mudrog što mu beše obavijen oko struka i u onim golemim zalihama u Arenu, vilenja kom prstenu koji mu je krasio desnu šaku. Spremao se da razori konjanika, ne haju i za opasnost.

No Eragon je morao da se zaustavi kada se odjednom pojavio Blodgarm, presko ivši preko Safirine prednje leve noge. Vilenjak se obreo na konjaniku poput pantera koji kidiše na jelena, te je oborio oveka na bok. Divlja ki iskrenuvši glavu, Blodgarm raskida oveku grlo duga kim belim zubima.

Vrisak neobuzdanog o aja razleže se s prozora visoko iznad otvorenog ulaza u tvr avu, propra en vatrenim praskom od kog se iz unutrašnjosti zgrade razleteše kameni blokovi koji sleteše pravo me u okupljene Vordene lome i im udove i trupove kao da su suve gran ice.

Eragon je zanemario to kamenje koje je zasulo dvorište, te potr a ka Safiri i ne prime uju i da su Arja i njegovi stražari krenuli za njim. Ostali vilenjaci, koji su se nalazili mnogo bliže, ve se okupiše oko nje, zagledaju i koplje koje joj je štr alo iz grudi. „Koliko je loše...?", upita Eragon, isuviše uznemiren da bi dovršio re enicu. Želeo je da se obrati Safiri mislima, ali pošto je postojala opasnost da su neprijateljski vra evi blizu, nije se usu ivao da joj otvara svoju svest kako mu neprijateljske uhode ne bi pro itale misli ili preuzele upravljanje njegovim telom.

Nakon naizgled beskrajne stanke, vilenjak Virden re e: „Možeš zahvaliti sudbi, Senkoubico: koplje je promašilo sve ve e vene i arterije u vratu. Pogodilo joj je samo miši , a miši se da izle iti." „Možeš li da ga ukloniš? Da nije zama ijano inima koje bi spre ile da ga... " „Postara emo se za to, Senkoubico."

Ozbiljni poput sveštenika oko oltara, svi vilenjaci osim Blodgarma spustiše dlanove na Safirine grudi te zapojaše tiho kao kad vetar šušti kroz vrbik. Zapojali su o toplini i rastu, zapojali o miši ima i tetivama i protoku krvi, i o drugim stvarima tajnovitim. Uz golem napor i naprezanje, Safira se nije micala sa svog mesta tokom njihovog bajanja, iako su joj gr evi tresli telo u razmacima od nekoliko sekundi. Poto krvi pote e joj niz grudi oko koplja zabodenog u nju.

Kada mu je Blodgarm prišao, Eragon mu je uputio hitar pogled. Krzno na bradi i vratu bilo mu je umrljano krvlju, potamnivši ga od tamnoplave u crnu boju. „Šta to bi?", upita ga Eragon, pokazuju i na plamenove koji su još tinjali na prozoru iznad dvorišta.

Blodgarm se obliznu iskezivši ma je o njake, a onda mu odgovori: „Pre no što je vojnik umro, uspeo sam da u em u njegov um, a kroz njega i u um arobnjaka koji mu je pomagao." „Ubio si arobnjaka?" „U neku ruku - jesam: naterao sam ga da se sam ubije. Ina e ne potežem za dramati nim potezima, ali sada su me baš... nasekirali."

Eragon krenu napred, ali se zaustavi im Safira izbaci dug, potmuo vapaj jer je koplje, mada ga niko nije ni taknuo, po elo da joj klizi iz grudi. Ona zatrepta i po e da dah e i brek e dok joj je poslednjih desetak centimetara izlazilo iz tela. Bodljikav šiljak, uz onaj blagi obla smaragdne svetlosti, pade na tlo odsko ivši o kamene plo e uz zvuk koji je više podse ao na lomljenje grn arije nego na zveckanje metala.

Kada su vilenjaci prestali da poju i kad su sklonili ruke sa Safire, Eragon potr a ka njoj da joj pomiluje vrat. Hteo je da je uteši, da joj kaže koliko se uplašio, da spoji svoju svest s njenom. No zadovoljio se samo jednim pogledom u njeno blistavo plavo oko i pitanjem: „Jesi li dobro?" Te mu se re i u iniše bezna ajnima u pore enju s dubinom njegovih ose anja.

Safira mu odgovori treptajem oka, a onda pognu glavu da bi mu pomazila lice nežno izbacivši malo toplog vazduha kroz nozdrve.

Eragon se nasmeši. Onda se okrenu ka vilenjacima, te im re e: „Eka elrun ono, alfya, wiol forn thornessa." Zahvalio im je na pomo i na drevnom jeziku. Vilenjaci koji su u estvovali u isceljenju, uklju uju i i Arju, nakloniše mu se i obrnuše desnu ruku po sredini grudi iskazuju i mu poštovanje prema svojim obi ajima. Eragon je zapazio da je više od polovine vilenjaka koji su imali zadatak da uvaju njega i Safiru bledo, slabo i onemo alo. „Povucite se i malo se odmorite", rekao im je. „Nastrada ete ako ostanete UZ nas. Idite, to vam je nare enje!"

16 http://www.balkandownload.org/

Mada je Eragon bio siguran da im je mrsko da odu, sedam vilenjaka mu odgovori: „Kako ti želiš, Senkoubico." Potom se povukoše iz dvorišta, prešavši preko leševa i ruševina. Delovali su plemenito i uzvišeno ak i na rubu izdržljivosti.

Eragon je prišao Arji i Blodgarmu, koji su prou avali ono koplje sa udnim izrazima na licima, kao da nisu sigurni kako bi trebalo da se postave. Eragon nu pokraj njih, paze i da nijednim delom tela ne dodirne to oružje. Zagledao se u prefinjene linije urezane u podnožju šiljka, linije koje su mu se inile poznatim mada nije bio siguran zbog ega, u zelenkasto držalje koje nije bilo sazdano ni od drveta ni od metala, pa ponovo u onaj odblesak koji ga je podsetio na besplamne lampe koje su vilenjaci i patuljci koristili da bi osvetlili svoje dvorane. „To je Galbatoriksov ru ni rad, zar ne?", upita ih Eragon. „Možda je odlu io da ubije Safiru i mene umesto da nas zarobi. Možda je poverovao da smo mu zaista postali pretnja."

Blodgarm se osmehnu s nelagodom: „Ne bih ja zamajavao sebe takvim maštarijama, Senkoubico. Mi Galbatoriksu predstavljamo tek malenu smetnju. Ako bi zaista poželeo da ubije tebe ili bilo koga od nas, trebalo bi samo da doleti iz Urubejna i da se suo i s nama, a mi bismo pali pred njim poput suvog liš a pred me avom. On u sebi nosi snagu zmajeva, i njegovu mo niko ne može da izdrži. Osim toga, Galbatoriks ne menja mišljenje lako. Jeste on lud, ali je i prepreden - i odlu an, povrh svega. Ako poželi da te zato i, proganja e te do izbezumljenosti i ništa ga ne e zaustaviti, osim možda nagona za preživljavanjem." „Ovo ionako nije Galbatoriksov ru ni rad, ve naš", re e Arja.

Eragon se namršti: „Naš? Ovo nisu napravili Vordeni." „Nisu Vordeni, ve neki od vilenjaka." „Ali...", zastao je, pokušavaju i da na e razumno objašnjenje, „ali nijedan vilenjak ne bi pristao da radi za Galbatoriksa. Radije bi pomrli nego da..." „Galbatoriks nema veze sa ovim, a ak i da ima, teško da bi on dao retko i mo no oružje oveku koji nije uspeo bolje da ga sa uva. Od sveg ratnog oru a razbacanog po vasceloj Alageziji, ovo je poslednje koje bi Galbatoriks hteo da imamo." „Zašto?"

Blago predu i dubokim, raskošnim glasom, Blodgarm re e: „E moj Eragone Senkoubico zato što ti je ovo Dautdert." „A ime mu je Niernen - Orhideja", re e Arja. Pokazala mu je linije urezane u šiljak, linije za koje je Eragon tek tada shvatio da predstavljaju stilizovane glifove jedinstvenog vilenja kog pisma krivudave, prepletene oblike koji se završavaju izduženim, trnolikim ispup enjima. „Dautdert?" Pošto ga i Arja i Blodgarm pogledaše s nevericom, Eragon slegnu ramenima, posti en svojim neznanjem. Uvek ga je jedilo to što vilenjaci tokom odrastanja uživaju u višedecenijskom u enju s najboljim u enjacima svog naroda, dok njega njegov ujka Garou nije nau io ak ni abecedi, smatraju i to nevažnim. „U Elesmeri nisam imao mnogo prilika za itanje. Šta je to?

Da nije iskovan tokom kraha Jaha a, kako bi bio upotrebljen protiv Galbatoriksa i Krivokletnika?"

Blodgarm odmahnu glavom: „Niernen je mnogo, mnogo stariji." „Dautderti su", re e Arja, „stvoreni iz straha i mržnje koja je obeležila poslednje godine našega rata sa zmajevima. Naši ih najveštiji kova i i vra evi skovaše od materijala koji nama više nisu jasni, ispunivši ih ma ijama ijih se re i više ne se amo, te ih nazvaše, njih dvanaest, imenima najlepših cvetova, što je jedan od najgadnijih spojeva svih vremena pošto smo ih napravili s jednim jedinim ciljem na umu: da njima pobijemo zmajeve."

Eragona obuze ga enje kada se zagleda u blistavo koplje. „I jeste li?" „Oni koji behu prisutni vele da je krv zmajeva pljuštala s neba poput letnje kiše."

Safira glasno i oštro zasikta.

Eragon je na tren pogleda, kraji kom oka primetivši da Vordeni i dalje drže položaj pred tvr avom ekaju i da on i Safira preuzmu vo stvo u napadu. „Verovalo se da su svi Dautderti uništeni ili da su bespovratno nestali", re e Blodgarm. „O ito je da smo pogrešili. Niernen je sigurno završio u rukama porodice Valdgrejv, koja ga je izvesno skrivala tu, u Belatoni. Pretpostavljam da je, po našem upadu kroz bedeme, gospodar Bradburn izgubio hrabrost, pa je zapovedio da mu iznesu Niernen iz oružnice kako bi pokušao da zaustavi tebe i Safiru. A Galbatoriks e zasigurno biti van sebe od besa ako sazna da je Bradburn pokušao da te ubije."

17 http://www.balkandownload.org/

Mada je bio svestan da bi morali da požure, Eragon nije mogao da krene od znatiželje. „Bio to Dautdert ili ne, ti meni još nisi objasnio zašto Galbatoriks ne bi želeo da ga imamo." Pokazao je na koplje. „Šta Niernen ini opasnijim od onog koplja tamo ili ak i od Brisi... " - obuzdao se pre nego što je izgovorio puno ime - „ili od mog ma a?"

Arja mu je pružila odgovor: „Ne možeš ga slomiti na obi an na in, vatra mu ništa ne može i gotovo je sasvim otporan na arolije, kao što si i sam video.

Dautderti su osmišljeni tako da na njih ne uti e nijedna zmajeva arolija i tako da štite onog ko ih koristi od njih - što je velika stvar s obzirom na snagu, složenost i nepredvidivu prirodu zmajevih arolija. Sasvim je mogu e da je Galbatoriks obavio i sebe i Šruikana s više zaštitnih ini od bilo koga drugog u Alageziji, ali tako e je mogu e da bi Niernen mogao da se probije kroz njegove odbrane kao da ne postoje."

Eragon je razumeo šta je htela da kaže, te ga ispuni ushi enje: „Moramo da... " Ali prese e ga neka cika.

Zvuk je zali io na probadanje, se enje, drhtanje, kao kada metal zagrebe kamen. Eragon zaškrguta zubima, te pokri uši rukama. Iskezivši se, okrenuo se u pokušaju da prona e izvor te buke.

Safira je zabacila glavu, a on je ak i u toj jeci uo njeno uznemireno stenjanje.

Eragon je prešao pogledom po dvorištu ak dva puta pre nego što je zapazio blag oblak prašine što se podigao uza zid tvr ave kroz pukotinu široku jedan lakat, koja se pojavila ispod ogaravljenog i delom uništenog prozora iza kog je Blodgarm usmrtio onog arobnjaka. Kako se cika poja avala, Eragon se odvažio da odigne jednu ruku sa uva kako bi pokazao ka toj pukotini. „Onamo!", doviknuo je Arji, koja mu klimnu. Ponovo je vratio ruku na uvo.

A onda taj zvuk utihnu bez ikakvog uvoda i najave.

Eragon je sa ekao trenutak-dva, a onda je lagano spustio ruke, prvi put poželevši da nema toliko istan an sluh. im je on to u inio, pukotina se naglo proširila dostigavši širinu ve u od metra, te je po ela da se širi niz zid tvr ave. Poput munje, pukotina po e da mrvi i razbija kamen iznad ulaza u zamak, zasipaju i tlo šljunkom. itav zamak zabruja te, od ošte enog prozora sve do polomljenog kamena, prednji deo tvr ave po e da pada napred. „Bežite!", viknu Eragon Vordenima, mada ljudi ve behu po eli da tr e na obe strane dvorišta u o ajni kom pokušaju da se odmaknu od klimavog zida. Eragon na ini korak napred napevši sve miši e u telu, te po e da traži Rorana u masi ratnika.

Kona no ga ugleda zarobljenog u poslednjoj skupini ljudi pokraj vrata, kako izbezumljeno vi e na njih; re i su mu se gubile u silnom komešanju. Onda se zid pomerio i nagnuo za nekoliko centimetara, još se više odvojivši od ostatka tvr ave, te je zasuo Rorana kamenjem. Ostavši bez ravnoteže, bio je primoran da se zatetura pod dovratak.

Kada se uspravio, njegov se pogled susreo sa Eragonovim, te mu Eragon u o ima ugleda strah i bezna e, za kojima usledi pomirenost - Roran kao da je znao da, ma koliko brzo potr ao, nikada ne bi na vreme stigao na sigurno.

Kiseo osmeh se pojavi na Roranovim usnama. Potom zid pade.

18 http://www.balkandownload.org/

U RUŠEVINAMA „Ne!", viknu Eragon kada se zid tvr ave obruši uz grmljavinu, zakopavši Rorana i još petoro ljudi ispod gomile kamenja visoke gotovo sedam metara i prekrivši itavo dvorište crnim oblakom prašine. „Vaetna", nekako je izustio mahnuvši rukom. Uz zvuk nalik na šuštanje svile, gusta siva prašina se razišla ostavljaju i dvorište isto po sredini. Zabrinut za Rorana, Eragon gotovo nije ni opazio koliko mu je snage ta arolija izvukla. „Ne, ne, ne, ne", promrmlja Eragon. Ne može on da umre. Ne može, ne može, ne može... Kao da e se ponavljanjem sve to obistiniti, Eragon je nastavio da ponavlja tu frazu u mislima. Ali pri svakom ponavljanju, ona je sve manje predstavljala injenicu a sve više molitvu.

Arja i ostali vordenski ratnici stajali su pred njim kašlju i i trljaju i o i dlanovima. Mnogi su se pognuli kao da o ekuju nekakav nalet, a ostali su zurili u prednji deo razrušene tvr ave. Ruševine su se rasule nasred dvorišta, sakrivši mozaik. Dve i po odaje na drugom spratu tvr ave i jedna na tre em - ona u kojoj je onaj arobnjak umro nasilnom smr u - sada su stajale ogoljene. Odaje i nameštaj su se doimali prili no prljavim i otrcanim pod punom dnevnom svetloš u. Unutar njih, nekoliko vojnika naoružanih strelometima jurnulo je od ponora pokraj kojeg su se odjednom zatekli.

Laktaju i se i guraju i se, pojurili su kroz vrata u dnu odaja, te nestadoše u dubini tvr ave.

Eragon je pokušao da odmeri masu jedne gromade na gomili obrušenog kamenja: sigurno je bila teška nekoliko stotina kilograma. Bio je siguran da bi on, Safira i vilenjaci, ako bi udružili snage, podigli kamenje arolijama, ali i da bi od silnog naprezanja ostali slabi i ranjivi. Osim toga, izgubili bi previše vremena. Eragon se na tren setio Glejdra - zlatni zmaj je bio i više nego dovoljno snažan da odjednom podigne itavu gomilu, ali vreme je sada bilo pre e, a trebalo bi im mnogo vremena da povrate Glejdrov Eldunari. Eragon je ionako znao da možda ne bi ubedio Glejdra ni da ga sasluša, a kamoli da im pomogne da spasu Rorana i ostale ljude.

Eragon je potom zamislio Rorana onakvim kakvog ga je video pre odrona, pre nego što ga je prašina sklonila s vidika, dok je stajao ispod dovratka na ulazu u tvr avu, te je shvatio šta mu je initi. „Safira, pomozi im!", viknu Eragon odbacivši štit u stranu, te potr a napred.

Iza sebe je za uo Arju kako govori nešto na drevnom jeziku, kratku frazu koja je vrlo lako mogla biti i: „Sakrij ovo!" Potom ga je sustigla tr i s ma em u ruci, spremna za borbu.

Kada je stigao do podnožja obrušenog kamenja, Eragon je posko io najviše što je mogao.

Spustio se jednom nogom na iskošenu kamenu plo u, a onda je ponovo posko io, poskakuju i s jedne ta ke na drugu poput gorske koze koja se penje uza zid neke klisure. Nije želeo da pomeri plo e, ali pentranje uz gomilu kamenja predstavljalo je najbrži na in da stigne do svog odredišta.

Poslednjim skokom, Eragon presko i rub drugog sprata, te potr a na drugi kraj odaje. Gurnuo je vrata pred sobom toliko silno da je polomio rezu i šarke i odbacio vrata pravo na suprotni zid hodnika, usput razbivši teške hrastove daske.

Eragon se sjurio niz hodnik. I njemu samom njegovi koraci i disanje zazvu aše udnovato prigušeno, kao da su mu uši pune vode.

Usporio je kada se približio nekim otvorenim vratima. Kroz njih se videla radna soba, a u njoj petorica naoružanih ljudi koji su pokazivali nešto na karti raspravljaju i se. Nijedan od njih nije primetio Eragona.

Nastavio je da tr i.

Požurio je iza oška, gde je naleteo na nekog vojnika koji je išao u suprotnom smeru. Eragonu pred o ima zatitra crveno-žuti odblesak kada je elom udario o rub ovekovog štita. Uhvatio se za oveka, te se njih dvojica zateturaše levo-desno po hodniku, poput dva pijanca.

19 http://www.balkandownload.org/

Vojnik opsova, pokušavaju i da povrati ravnotežu. „Šta je s tobom, prokletni e jedan?", re e, a onda ugleda Eragonovo lice te mu se o i razroga iše. „Pa ti si onaj!"

Eragon stegnu desnu šaku i tresnu oveka u stomak tik ispod grudnog koša. ovek polete od udarca, te mlatnu glavom o tavanicu. „Taj sam", saglasi se Eragon kada ovek beživotno pade na pod.

Eragon je nastavio niz hodnik. inilo mu se da mu ve ubrzano bilo dvostruko brže udara otkako je ušao u tvr avu: imao je ose aj da e mu srce isko iti iz grudi.

Gde li je?, pomislio je usplahireno, zavirivši kroz još jedna vrata, iza kojih ponovo nije video ništa sem prazne odaje.

Naposletku je, pri kraju sku enog bo nog hodnika, ugledao krivudavo stepenište. Prelazio je po pet stepenika odjednom, ne mare i za sopstvenu bezbednost dok se spuštao prema prvom spratu.

Zastao je samo jednom kako bi nekog prepadnutog strelca odgurnuo s puta.

Popeo se na vrh stepeništa i našao se u odaji visokog svoda nalik na katedralu u Dras Leoni.

Naglo se osvrnuo oko sebe da bi na brzinu sve pogledao: štitovi, oružje i crveni barjaci visili su oka eni po zidovima, tik ispod tavanice stajali su uzani prozori, bilo je baklji nataknutih u drža e od kovanog gvož a, praznih ognjišta, duga kih crnih stolova poredanih sa obe strane dvorane, a na uzdignutom delu u elu odaje neki je bradat muškarac u odori stajao ispred stolice s visokim naslonom. Eragon se našao u glavnoj dvorani zamka. S desne strane, izme u njega i vrata koja su vodila ka ulazu u tvr avu, nalazio se odred od pedeset ili više vojnika. Zlatni konac u njihovim tunikama blesnu kada se iznena eno okrenuše. „Ubijte ga!", naredi im ovek u odori, zazvu avši više preplašeno nego zapovedni ki. „Ko ga ubije, dobija tre inu moga blaga! Dajem obe anje!"

Eragon oseti strahovito razo aranje zbog toga što ga neko opet zaustavlja. Istrgao je ma iz kanija, podigao ga iznad glave i viknuo: „Brisingr!"

Uz kovitlac vazduha, plavi plamenovi poput vresa obaviše se ivo nalik na auru, pružaju i se sve do vrha. Vrelina vatre zagreja Eragonovu šaku, ruku i obraz.

Onda je spustio pogled ka vojnicima. „Hajde!", zaurlao je.

Vojnici su još koji trenutak oklevali, a onda se okrenuše i pobegoše.

Eragon potr a napred, ne obra aju i pažnju na zaostale usplahirene vojnike koji mu behu nadohvat plamenog ma a. Jedan zape te pade pred njim, ali Eragon ga presko i ne doti i mu ak ni elenku na kacigi.

Nalet vazduha koji je Eragon izazvao svojim skokom zahvatio je plamenove na se ivu, te ih je razvukao i iza ma a poput grive konja u galopu.

Pognuvši ramena, Eragon se probio kroz dvokrilna vrata koja su pre ila ulaz u glavnu dvoranu. Projurio je kroz duga ku i široku odaju oivi enu sobama prepunim vojnika, ali i zup anika, koturova i druge opreme potrebne za podizanje i spuštanje kapija tvr ave, a potom je svom silinom utr ao u rešetku koja mu je pre ila put ka mestu na kom je Roran stajao kada se tvr ava obrušila.

Gvozdena rešetka se ulubila kada je Eragon uleteo u nju, ali nedovoljno da bi metal pukao.

Zateturao se nekoliko koraka unazad.

Ponovo je posegnuo za snagom sakupljenom u dijamantima na svom pojasu, pojasu Belota Mudrog, kao i onom iz Brisingra, te je ispraznio sve dragocene zalihe kako bi potpirio vatru na ma u do gotovo nepodnošljive ja ine. Izbacivši urlik iz sebe, povukao je ruku unazad kako bi udario po rešetki. Narandžaste i žute varnice prsnuše ka njemu, buše i mu rukavice i tuniku i žare i mu ogoljenu kožu. Kap otopljenog gvož a, onako usijana, pade mu na vrh izme. Otresao ju je trgnuvši lanak.

Nakon tri poteza ma em, probio je rupu veli ine oveka u rešetki. Odse eni rubovi šipaka blesnuše užarenim belim sjajem, osvetljavaju i taj deo mekim odbleskom.

Eragon je dopustio da se plamenovi na Brisingru ugase, te se dade kroz probijenu rupu.

Prvo je potr ao nalevo, pa nadesno, pa opet nalevo kako je hodnik menjao smer, pošto je krivudav prolaz bio napravljen tako da uspori napredovanje vojnika ako prodru u tvr avu.

Kada je zašao za poslednji ugao, Eragon ugleda svoje odredište: predvorje zatrpano šutom.

Uprkos svom vilenja kom vidu, uspeo je da razazna samo najve e oblike u mraku, pošto je obrušeno kamenje ugasilo baklje na zidovima. Za uo je udno grebuckanje i šuškanje, kao da se neka nezgrapna zver probija kroz ruševine.

20 http://www.balkandownload.org/

„Naina", re e Eragon.

Utom neodre ena plava svetlost osvetli prostor. Tad se pred njim, pokriven prašinom, krvlju, pepelom i znojem, s neustrašivo isturenim zubima, pojavio Koran, rvu i se s jednim vojnikom preko leševa druge dvojice.

Vojnik se trže pred iznenadnom svetloš u, te Roran iskoristi tren njegovog nehata da se okrene i da ga gurne na kolena; zatim je vojniku iz pojasa izvukao bodež i zario mu ga ispod vilice.

Vojnik se dvaput ritnu, te ostade nepomi an.

Sav zadihan, Roran se podigao s njegovog tela okrvavljenih prstiju. Radoznalo je pogledao Eragona zamagljenim pogledom. „Pa bilo je krajnje vreme da...", re e, ali zakoluta o ima i pade onesveš en.

21 http://www.balkandownload.org/

SENKE NA HORIZONTU Kako bi uhvatio Rorana pre nego što udari o pod, Eragon je morao da ispusti Brisingr, što mu baš i nije bilo po volji. Ipak je otvorio šaku, te ma zazveketa o kamen baš kada mu se Roran našao u rukama. „Da li je gadno povre en?", upita ga Arja. Eragon se trgnu, iznena en što su se ona i Blodgarm ve našli kraj njega. „Mislim da nije." Nekoliko puta je pomilovao Rorana po obrazima kako bi mu skinuo prašinu s kože. Pod ravnim, ledenoplavim odbleskom Eragonovih ini, Roran se inio ispijenim, o i mu behu oivi ene modrim kolutovima, a usne mu behu ljubi aste, kao da su umrljane sokom šumskih bobica. „Hajde, budi se!"

Roran zatrepta nekoliko sekundi kasnije, a onda otvori o i te se zagleda u Eragona, vidno zbunjen. Eragona obuze toliko jak ose aj olakšanja da ga je gotovo mogao osetiti u ustima. „Izgubio si svest na tren", objasnio mu je. „Aaa." Živ je!, re e Eragon Safiri, odvaživši se na kratak kontakt s njom. igledno mu je bilo drago. Odli no. Ja ostajem tu da pomognem vilenjacima da uklone kamenje od zgrade. Ako ti zatrebam, samo vikni i na i u na in da doprem do tebe.

Roranova verižnja a zašušta kada mu Eragon pomože da se podigne. „A ostali?", upita ga Eragon pokazuju i prema gomili šuta.

Roran odmahnu glavom. „Jesi li siguran?" „Niko tamo ne može da preživi. I ja sam uspeo da umaknem samo zato... samo zato što sam delom bio zašti en gredama ispod vrata." „A ti li no? Jesi li dobro?", upita ga Eragon. „Šta?", namršti se Roran, deluju i rasejano, kao da mu to ranije nije palo na um. „Jesam, dobro sam... Možda mi je zglob polomljen. Ništa strašno."

Eragon zna ajno pogleda Blodgarma. Vilenjakovo se lice steglo od nelagode, ali ipak je prišao Roranu, te mu smirenim glasom re e: „Ako dozvoljavaš... " Ispružio je šaku ka Roranovoj povre enoj ruci.

Dok se Blodgarm bavio Roranom, Eragon je podigao Brisingr, te je sa Arjom stao da stražari na ulazu, za slu aj da neki vojnici budu dovoljno glupavi da pokrenu napad. „Eto, gotovo je", re e Blodgarm. Odmakao se od Rorana, koji obrnu šaku ukrug oprobavaju i zglob.

Zadovoljan u injenim, Roran je zahvalio Blodgarmu, a onda je spustio ruku i po eo da traga za svojim maljem po neredu na podu. Namestivši oklop, zagledao se kroz ulaz. „Dosta mi je ve ovog gospodara Bradburna", re e glume i smirenost. „Predugo ve drži svoj položaj, i bilo bi vreme da ga oslobodimo njegovih dužnosti. Slažeš li se, Arja?" „Još kako", rekla je. „Hajde onda da prona emo tog mekušca - rado bih ga nekoliko puta nežno kvrcnuo svojim maljem u spomen na sve one koje smo danas izgubili." „Bio je u glavnoj dvorani pre nekoliko minuta", re e mu Eragon, „ali sumnjam da je ostao tamo ekaju i naš povratak."

Roran klimnu: „Onda emo ga prona i." Utom se dao pravo napred.

Eragon ugasi svetlosne ini, te požuri za svojim bratom drže i Brisingr podignut i spreman u rukama. Arja i Blodgarm držali su se tik iza njega, onoliko koliko im je to dopuštao krivudavi hodnik.

Odaja do koje je hodnik vodio beše pusta, kao i glavna dvorana zamka, u kojoj je, kao jedini dokaz da su se desetine vojnika i velikaša malo as nalazile tu, ostala jedna kaciga što se na podu ljuljala sve sporije.

Eragon i Roran protr aše pokraj mramornog podijuma. Eragon je morao da ograni i svoju brzinu kako Roran ne bi mnogo zaostajao za njim. Jednim šutom su oborili vrata s leve strane platforme, te potr aše stepeništem iza njih.

Zaustavljali su se na svakom spratu kako bi Blodgarm mogao da ga pretraži u mislima u potrazi za gospodarom Bradburnom i njegovom svitom, .ili nikoga nisu pronašli.

22 http://www.balkandownload.org/

Kada su stigli do tre eg sprata, Eragon za u bat koraka i ugleda mnoštvo uperenih kopalja u zasvo enom prolazu ispred Rorana. Koplja zasekoše Korana po obrazu i desnoj butini prekrivši mu koleno krvlju. On urliknu poput ranjenog medveda, te se zabi u koplja svojim štitom, pokušavaju i da se probije preko poslednjih stepenika i da se skloni sa stepeništa. Ljudi stadoše usplahireno da vi u.

Eragon je iza Rorana prebacio Brisingr u levu šaku, pa je pružio ruku ispred svog brata kako bi zgrabio jedno koplje za dršku i trgnuo ga iz stiska oveka koji ga je držao. Obrnuvši koplje, bacio ga je usred gomile ljudi zbijenih ispod prolaza. Neko vrisnu, te se u tom zidu od ljudskih tela pojavi rupa. Eragon je sve to ponovio, te njegovi izba aji uskoro smanjiše broj vojnika u dovoljnoj meri da Roran, korak po korak, uspe da odgurne masu ljudi. im se Roran sklonio sa stepeništa, dvanaestorica preostalih vojnika rasporedila su se po odmorištu oivi enom ogradom traže i prostor da neometano zamahnu oružjem. Roran ponovo povika, te posko i na najbližeg vojnika. Odbio je njegov ma , a onda je isturio ruku iza štita i tresnuo oveka po šlemu koji zazveketa poput gvozdenog lonca.

Eragon jurnu na drugu stranu odmorišta da bi se pozabavio dvama vojnicima koji su stajali jedan kraj drugog. Oborivši ih na pod, sredio ih je jednim zamahom Brisingra. Ne ija sekira potom polete k njemu seku i vazduh s jedne strane na drugu. Naglo se sagnuvši, odgurnuo je oveka preko ograde, a onda se upustio u okršaj s još dvojicom koja su pokušavala da mu iseku utrobu helebardama.

Onda se i Arja i Blodgarm uvukoše me u ljude, tihi i smrtonosni, te uro enom elegancijom iniše da itavo to nasilje više zali i na vešto osmišljenu predstavu nego na ljutu arku, što ve ina borbi i jeste bila.

U naletu zveketanja, tandrkanja, pucanja kostiju i odsecanja udova, njih etvoro pobiše ostale vojnike. Borba je, po obi aju, uzbudila Eragona: ose ao se kao da ga je neko prepao kofom ledene vode, nakon ega je ostao potpuno razbu en i usredsre en kao ni u jednoj drugoj prilici.

Roran se sagnuo, oslonivši se rukama o kolena i dah i kao da je upravo završio neku utrku. „Da ti to sredim?", upita ga Eragon pokazuju i na posekotine po Roranovom licu i butini.

Roran je nekoliko puta oprobao ranjenu nogu prebacuju i težinu na nju: „Izdrža u. Hajde da prvo prona emo Bradburna."

Eragon ih je poveo, te krenuše nazad ka stepeništu kako bi nastavili da se penju. Nakon još pet minuta potrage, najzad su pronašli gospodara Bradburna, koji beše zauzeo busiju u najvišoj odaji zapadne kule zamka. Uz itav niz ini, Eragon, Arja i Blodgarm razvališe vrata i ukloniše nameštaj nagomilan iza njih. Kada su s Roranom stupili u odaje, lanovi svite i dvorski stražari okupljeni ispred gospodara Bradburna ustuknuše, a mnogi po eše i da drhte. Eragonu je laknulo jer je morao da ubije samo tri stražara pre nego što su ostali iz njihove skupine spustili oružje i štitove na pod predavši se.

Arja je zatim otišla do gospodara Bradburna, koji je sve vreme utao, te mu re e: „Ho ete li sada kona no narediti svojim snagama da se povuku? Ostalo ih je malo, ali još im možete sa uvati živote." „Ne bih to uradio ak i da mogu", re e joj Bradburn glasom ispunjenim tolikom mržnjom i podsmehom da je Eragonu došlo da ga odalami. „Od mene ne eš dobiti nikakav ustupak, vilenjakinjo jedna. Ne dam svoje ljude poganim, neprirodnim stvorenjima poput tebe. Radije biram smrt. I ne pomišljaj da me za araš svojim slatkore ivim govorom. Znam za vaš savez sa Urgalima, i radije u poverovati guji nego osobi koja deli hleb s tim udovištima."

Arja klimnu, te spusti šaku na Bradburnovo lice. Sklopila je o i, te neko vreme i ona i Bradburn behu potpuno nepomi ni. Eragon je otvorio misli i osetio borbu umova koja je buknula izme u njih dvoje dok je Arja pokušavala da se probije kroz Bradburnovu odbranu i da mu za e u svest.

Bilo joj je potrebno nekoliko minuta, ali naposletku je preuzela upravu nad njegovim umom, te je prizivala i pretraživala njegova se anja sve dok nije pronašla izvor njegove magijske zaštite.

Potom je progovorila drevnim jezikom kako bi bacila neke složene ini osmišljene tako da zaobi u njegovu zaštitu i da ga uspavaju. Kada je završila, Bradburn sklopi o i te joj, uzdahnuvši, pade u naru je. „Ubila ga je!", viknu jedan od stražara, te se me u ljudima proširiše prestravljeni i zaprepaš eni vapaji.

Dok je pokušavao da ih uveri da nije tako, Eragon u daljini za u jednu od vordenskih truba.

Ubrzo se za u i druga, i to odnekud mnogo bliže, onda i tre a, a potom je za uo i deli e ne ega za šta se mogao zakleti da su to tihi ali radosni usklici iz dvorišta.

23 http://www.balkandownload.org/

Zbunjen, razmenio je poglede sa Arjom: potom se svi okrenuše ukrug, te pogledaše kroz prozore postavljene u zidovima odaje.

Na zapadu i jugu, pružala se Belatona. Beše to ogroman, napredan grad, jedan od najve ih u Carstvu. Šire i se uz zamak, ostale gra evine su predstavljale goleme zgrade od kamena, sa iskošenim krovovima i doksatima, dok su one udaljenije bile sazdane od drveta i maltera. Nekoliko drvenih ku a beše zahva eno vatrom tokom borbi. Dim je ispunio vazduh slojem sme e izmaglice koja je pekla o i i grla.

Na jugozapadu, kilometar i po od grada, nalazio se tabor Vordena: duga ki nizovi adora od sive vune okruženi rovovima oivi enim ko evima, uz nekoliko velikih šarenih šatri s barjacima i zastavama i na stotine ranjenika opruženih po zemlji. adori iscelitelja ve su bili prepunjeni.

Na severu, iza pristaništa i skladišta, nalazilo se jezero Leona, široka vodena površina prošarana pokojim penušavim talasom.

Iznad njih, svod od crnih oblaka koji su se primicali sa zapada nadvio se visoko nad gradom, prete i da e ga obaviti svojim kišnim skutima koje e potom, poput postave, rasparati nad njim. Neki plavi odblesci videli su se tu i tamo na nebu, iz dubine olujnih oblaka iz kojih su gromovi tutnjali poput ljutite zveri.

Ali Eragon nigde nije pronašao objašnjenje za onu uskomešanost koja mu je malo as privukla pažnju.

On i Arja pojuriše ka prozoru tik iznad dvorišta. Safira, ljudi i vilenjaci upravo behu uklonili kamenje ispred tvr ave. Eragon zazvižda, te mahnu im je Safira podigla pogled. Njene se duga ke eljusti razdvojiše u zubat osmeh, te Safira sunu malo dima ka njemu. „Ehej! Ima li novosti?", doviknu joj Eragon.

Jedan od Vordena koji je stajao na bedemima zamka podigao je ruku te pokazao na istok. „Senkoubico! Gledaj! Stižu nam ma kodlaci! Stižu nam ma kodlaci!"

Eragona podi oše ledeni žmarci. Ispratio je ovekovu ruku prema istoku, te i sam ugleda skupinu malenih zasen enih prilika kako se pojavljuju na horizontu nekoliko kilometara od njih, na drugoj strani reke Džajt. Neke prilike kretale su se na sve etiri noge a neke na dve, ali bile su isuviše udaljene da bi bio siguran da su to zaista ma kodlaci. „Da li je mogu e?", upita Arja zvu i zadivljeno. „Ne znam... Uskoro emo i sami saznati šta su."

24 http://www.balkandownload.org/

MA JI KRALJ Eragon je stajao u uzdignutom delu glavne dvorane, tik s desne strane prestola gospodara Bradburna, s levom rukom na jabuci Brisingra, koji je po ivao u kanijama. S druge strane prestola stajao je Jormundur, visoki zapovednik Vordena, drže i kacigu u savijenoj ruci. Sme a kosa, na slepoo nicama prošarana sedinama, beše mu zategnuta u duga ku pletenicu. Njegovo suvonjavo lice krasio je staložen izraz osobe koja ima bogato iskustvo u služenju drugih ljudi. Eragon je primetio tanku crvenu prugu koja se spuštala ispod Jormundurovog desnog ru nog oklopa, ali Jormundur nije pokazivao bol.

Izme u njih je sedela njihova predvodnica Nasuada, sijaju i u zeleno--žutoj haljini koju tek što beše navukla zamenivši ratni ki oklop prikladnijom državni kom odorom. I njoj je ostao trag od borbe, što se videlo po zavoju obavijenom oko njene leve ruke.

Tihim glasom, koji su jedino Eragon i Jormundur mogli uti, Nasuada re e: „Eh, kad bismo samo zadobili njihovu podršku... " „Ali šta bi mogli da zatraže zauzvrat?", zapita se Jormundur. „Riznica nam je skoro prazna, a budu nost nesigurna."

Neprimetno pomeraju i usne, ona mu re e: „Možda od nas ne žele ništa sem prilike da uzvrate Galbatoriksu." Zastala je. „Ali ako nije tako, mora emo da potražimo nešto sem zlata ime bismo ih mogli ubediti da nam se pridruže." „Mogli biste da im ponudite nekoliko buradi mleka", re e Eragon, izazvavši grohot kod Jormundura i tihi smeh kod Nasuade.

Njihov se tihi žamor završio kada se tri trube oglasiše ispred prestone dvorane. Potom paž s kosom boje lana, odeven u livreju sa izvezenim vordenskim grbom (belim zmajem koji drži ružu visoko iznad oborenog ma a na ljubi astoj podlozi), prošparta kroz otvorena vrata u dnu dvorane, tresnu štapom po podu, te tananim, treperavim glasom objavi: „Njegovo najuzvišenije kraljevsko viso anstvo Grimr Polušapa, kralj ma kodlaka, gospodar Mesta amotnih, gospodar No nih gora, i Onaj Što Sam Hodi." udnovata titula - Onaj Što Sam Hodi, zapazi Eragon pred Safirom. udnovata ali zaslužena, rekla bih, odgovorila mu je, a on oseti da je i nju to razgalilo, mada je nije mogao videti na mestu na kom se š urila u tvr avi.

Paž se pomeri u stranu, te kroz vrata ušeta Grimr Polušapa u ljudskom obli ju, u pratnji još etiri ma kodlaka, koji su gacali tik uz njega na ogromnim rutavim šapama. Njih etvorica su podse ala na Solembuma, jedinog ma kodlaka kojeg je Eragon ikada video u životinjskom obliku: ple ati, dugih udova, s kratkim crnim upercima oko vratova i grebena i na vrhovima ušiju, i s repovima crnih vrhova kojima su elegantno mahali tamo-amo.

Me utim, Grimr Polušapa nije li io ni na jedno bi e koje je Eragon ikada video. Sa svojih metar i dvadesetak, bio je iste visine kao patuljci, ali niko ga ne bi mogao pomešati s patuljkom, niti pak sa ovekom. Imao je malu špicastu bradu, široke jagodi ne kosti, a ispod upavih obrva i iskošene zelene o i natkriljene krilatim trepavicama. Razbarušena crna kosa visila mu je nisko preko ela, a otpozadi i sa strane spuštala mu se do ramena, leže i tamo sva ravna i bujna poput griva na njegovim saputnicima. Eragon nikako nije mogao da odgonetne koliko je star.

Jedina ode a koju je Grimr nosio beše grub kožni jelek i prega a od ze je kože. Lobanje desetak životinja - ptica, miševa i ostale sitne divlja i - behu mu privezane za prednji deo jeleka i zve ale su jedna uz drugu dok se kretao. Bodež mu je ukoso izvirivao iz kanija pod pojasom njegove prega e. Mnogobrojni ožiljci, tanki i beli, ukrašavahu mu orašastu kožu poput ogrebotina na trošnom stolu. Kao što mu je i ime govorilo, nedostajala su mu dva prsta na levoj šaci, koji kao da behu odgrizeni.

Uprkos tim prefinjenim crtama, nije bilo sumnje da je Grimr muško sa vrstim, žilavim miši ima na rukama i prsima, sa uzanim kukovima i snažnog koraka, koji svi zapaziše dok se spuštao niz dvoranu krenuvši ka Nasuadi.

25 http://www.balkandownload.org/

Nijedan ma kodlak naizgled nije prime ivao ljude koji su ih posmatrali sa obe strane dvorane sve dok Grimr nije stigao do travarke An ele, koja je stajala pokraj Rorana štrikaju i prugastu arapu pomo u šest igala.

Grimr zaškilji im spazi travarku, te se i njemu i njegovim stražarima dlaka nakostreši i zatalasa. Usne mu se zategoše otkrivaju i dva zakrivljena bela o njaka, a onda on kratko ali glasno frknu, zaprepastivši Eragona.

An ela odiže pogled od svoje arape s drskim, rastegnutim izrazom na licu. „Pipi-pipi-pip", re e mu.

Eragonu se na as u inilo da e ma kodlak sko iti na nju. Crna senka prekri Grimrovo lice i vrat, nozdrve mu se raširiše, te on tiho zareža ka njoj. Ostali ma kodlaci se spustiše u anj, spremni da kidišu, priljubivši uši uz glave.

Eragon za u škripu se iva napola izvu enih iz kanija.

Grimr još jednom frknu, a onda se okrenu od travarke te produži. Kada je i poslednji ma kodlak prošao pokraj An ele, podigao je šapu i krišom dohvatio nit vune koja je visila sa An elinih igala kao što bi u inila razigrana doma a maca.

Safira je bila zgranuta koliko i Eragon. Pipi-pipi-pip?, zapitala se.

Eragon slegnu ramenima zaboravljaju i da ga ona ne vidi. Ko bi znao zašto An ela govori to što govori i radi to što radi?

Grimr kona no stiže i do Nasuade. Ovlaš je pognuo glavu, držanjem iskazuju i svoju nadmo nu samouverenost, pa ak i nadmenost, koja beše osobita odlika ma aka, zmajeva i pokoje žene plemenita roda. „Gospo Nasuada", re e. Glas mu je bio neo ekivano dubok, više nalik na potmuo urlik neke divlje ma ke nego na piskav ton de aka na kojeg je li io.

Nasuada mu uzvrati pognuvši glavu. „Kralju Polušapo. Želim vam toplu dobrodošlicu me u Vordenima, i vama i vašima. Moram da vam se izvinim zbog izostanka našega saveznika kralja Orina od Surde, koji nije mogao da do e da vas do eka kao što je želeo pošto su on i njegovi konjanici trenutno zauzeti odbranom našeg zapadnog krila pred napadom Galbatoriksovih odreda." „Naravno, gospo Nasuada", re e Grimr, blesnuvši oštrim zubima dok je govorio. „Neprijatelju nikada ne smete okretati le a." „Tako je... No recite mi: emu dugujemo neo ekivanu ast vaše posete, Vaše viso anstvo?

Ma kodlaci su oduvek poznati po svojoj tajnovitosti i osami, i po izbegavanju teku ih sukoba, pogotovo nakon kraha Jaha a. ak bi se moglo re i da je vaš narod postao više mit nego injenica u proteklih stotinu leta. Zbog ega ste, onda, rešili da se baš sada pojavite u javnosti?"

Grimr podiže desnu ruku, te uperi u Eragona iskrivljen prst s noktom poput pandže. „Zbog njega", zagrme ma kodlak. „Lovac lovca ne napada dok onaj drugi ne pokaže slabost, a Galbatoriks je pokazao svoju: ne može da ubije Eragona Senkoubicu i Safiru Bjartskular. Dugo smo ekali ovu priliku i sada je ne emo ispustiti. Galbatoriks e spoznati strah i mržnju prema nama, a naposletku e uvideti veli inu svoje greške, te e shvatiti da smo mi bili odgovorni za njegov pad. O kako li e slatka biti ta osveta, slatka poput utrobe mla ane veprovine. „Kucnuo je as, ljudski rode, da narodi svi, pa ak i ma kodlaci, složno ustanu i pokažu Galbatoriksu da nam nije slomio borbeni duh. Pridruži emo se vašim vojskama, gospo Nasuada, kao slobodni saveznici, kako bismo vam pomogli da u ovome uspete."

Eragon nije znao šta se Nasuadi vrzma po glavi, ali on i Safira su bili zadivljeni ma kodlakovim govorom.

Posle kra e stanke, Nasuada re e: „Re i vaše izuzetno gode ušima mojim, Vaše viso anstvo.

Ali pre no što vašu ponudu prihvatim, odgovore neke od vas moram zatražiti, ako se ne protivite."

Drže i se sasvim ravnodušno, Grimr odmahnu rukom: „Nemam ništa protiv." „Vaš je narod dugo bio toliko tajnovit i toliko neuhvatljiv da vam moram priznati da do ovoga dana nisam ni ula za Vaše viso anstvo. Štaviše, ja vam ak i ne znadoh da narod vaš vladara ima." „Nisam vam ja kralj poput kraljeva vaših", re e Grimr. „Ma kodlaci radije sami po svetu hode, ali ak i mi predvodnika odabrati moramo kada u vojnu kre emo." „Tako, dakle. A vi govorite u ime itavog svog naroda ili samo u ime ovih s kojima nam doputovaste?"

26 http://www.balkandownload.org/

Grimr naduva grudi te mu lice, koliko je to bilo mogu e, postade još samozadovoljnije. „Zborim u ime vasceloga naroda svoga, gospo Nasuada", re e predu i. „Svi sposobni ma kodlaci alagezijski, osim onih što još mleko sišu, do oše ovamo u boj. Nema nas mnogo, ali našu žestinu niko u borbi ne može nadmašiti. A ja vam tako e zapovedam i jednoobraznima, mada u njihovo ime ne mogu govoriti, jer su vam oni glupavi poput životinja drugih. Ali i oni e u initi kako im kažemo." „Jednoobrazni?", zapita ga Nasuada. „Oni koje vi kao ma ke znate. Oni što svoju kožu ne mogu menjati, za razliku od nas." „A oni su vam pokorni?" „Jašta. Oni nam se dive... što je sasvim prirodno."

Ako ovaj istinu zbori, re e Eragon Safiri, onda bi se ma kodlaci mogli pokazati kao neverovatno dragoceni.

Potom Nasuada re e: „A šta je to što biste vi od nas iskali u zamenu za pomo vašu, kralju Polušapo?" Bacila je pogled ka Eragonu, pa se nasmešila i dodala: „Možemo vam ponuditi mleka koliko želite, ali osim toga, naša su sredstva ograni ena. Ako ratnici vaši o ekuju platu za trud svoj, plašim se da e se gorko razo arati." „Mleko je za malu ma ad, a zlato nas ne zanima", re e joj Grimr. Dok je govorio, podigao je desnu ruku kako bi pospanim pogledom pogledao nokte. „Naši su uslovi slede i: svako od nas da dobije bodež, ako ga ve nema. Svako da dobije po dva oklopa skovana za nas, jedan za stajanje na dve noge i jedan za stajanje na sve etiri. Druga nam oprema potrebna nije - ništa od adora, ebadi, tanjira i kašika. Svakome od nas da bude obe ana po jedna patka, guska, kokoška ili neka sli na živina za svaki dan, a za svaki drugi - inija sveže iseckane džigerice. ak i ako nam se ne bude jelo, hrana da bude postavljena pred nas. Pored toga, ako ovaj rat dobijete, onda da taj koji vašim slede im kraljem ili kraljicom postane, a i svako ko nakon toga titulu preuzme, drži meko jastu e pokraj prestola svoga, na po asnom mestu, da na njega sedne jedan od nas, ako to poželi." „Cenkate se poput kakvog patuljka zakonodavca", re e Nasuada kiselim glasom. Nagnula se ka Jormunduru, te Eragon za u kako šapu e: „Imamo li dovoljno džigerice da ih sve nahranimo?" „Mislim da imamo", odgovori joj Jormundur jednako prigušenim glasom, „ali sve to zavisi od veli ine inije."

Nasuada se uspravila u svojoj stolici: „Dva su oklopa ipak previše, kralju Polušapo. Vaši e ratnici odlu iti žele li da se bore kao ma ke ili kao ljudi, pa e se držati te odluke. Nemam novca da ih opremim i za jedno i za drugo."

Eragon je bio ube en da bi Grimr, da je imao rep, mahnuo njime napred-nazad. Ali pošto ga nije imao, samo se malo uzvrpoljio. „U redu, gospo Nasuada." „Postoji još nešto. Galbatoriks ima uhode i ubice skrivene posvuda. Stoga, da biste pristupili Vordenima, morate pristati na to da jedan od naših vra eva pregleda vaša se anja kako bismo se uverili da niste od Galbatoriksovih."

Grimr frknu. „Bili biste blesavi da to ne u inite. Ako je neko dovoljno hrabar da nam ita misli, samo napred. Ali ne ona", naglo se okrenuo pokazuju i ka An eli, „ona nikako!"

Nasuada je oklevala, te je Eragonu bilo jasno da je poželela da pita zašto ali da se ipak uzdržala. „Neka bude tako. Odmah u poslati po arobnjake, pa da to obavimo bez okolišanja. U skladu sa onim što oni budu pronašli, a sigurna sam da to ne e biti ništa nepovoljno po vas, bi e mi ast da sklopim savez izme u vas i Vordena, kralju Polušapo." uvši te njene re i, svi ljudi u dvorani zaklicaše i zatapšaše, me u njima ak i An ela. ak su i vilenjaci delovali zadovoljno.

No ma kodlaci nisu reagovali, osim što su na ulili uši iznervirani silnom hukom.

27 http://www.balkandownload.org/

U ZATIŠJU Eragon prostenja, te se zavali uz Safiru. Obgrlivši kolena rukama, klizio je niz njene grbave krljušti sve dok nije završio na zemlji, pa je protegao noge ispred sebe. „Gladan sam!", uzviknuo je.

On i Safira su bili u dvorištu zamka, podalje od ljudi koji su naporno radili kako bi ga raš istili, trpaju i kamenje i leševe na zaprežna kola, i podalje od ljudi koji su ulazili u ošte enu gra evinu i izlazili iz nje, od kojih su mnogi bili prisutni na prijemu kralja Polušape kod Nasuade, pa su se sada vra ali na svoje dužnosti. Blodgarm je sa etiri vilenjaka stajao u blizini i osmatrao okolinu za slu aj kakve opasnosti. „Ehej!", viknu neko.

Podigavši pogled, Eragon ugleda Rorana kako iz tvr ave dolazi prema njemu. An ela je išla nekoliko koraka iza njega, lelujaju i vunicom pošto je morala da tr kara kako bi sustigla njegove duga ke korake. „Kuda si se to zaputio?", upita Eragon kada se Roran zaustavio pred njim. „Idem da pomognem da utvrde grad i da rasporede zatvorenike." „Aaa... " Eragonov pogled odluta preko uzavrelog dvorišta, a zatim se vrati na Roranovo modro lice. „Dobro si se borio." „Tako e."

Eragon je potom usmerio pažnju na An elu, koja je ponovo štrikala pomeraju i prste toliko hitro da nije mogao ni da ih isprati. „Pipi-pipi-pi?", upitao ju je.

Nekakav joj se vragolast izraz pojavi na licu pre nego što je odmahnula glavom zatresavši bujnim kovrdžama. „Ispri u ti drugi put."

Eragon je prihvatio njeno vrdanje bez prigovora: nije ni o ekivao da e mu objasniti svoj postupak. Ona to ionako skoro nikada nije radila. „A ti", re e Roran, „kuda si ti krenuo?"

Pošli smo po hranu, re e Safira, te gurnu Eragona njuškom ugrejavši ga svojim dahom.

Roran klimnu. „To mi zvu i najpametnije. Vide emo se ve eras u taboru." Pre nego što je otišao, dodao je: „Pozdravite mi Katrinu."

An ela je ugurala svoju vunicu u šarenu torbicu koja joj je visila oko struka. „Kanda u i ja krenuti. Moram da proverim neki napitak koji mi se kr ka u adoru, a moram i da prona em jednog ma kodlaka." „Grimra?" „Ne, ne... jednu staru drugaricu: Solembumovu majku. Ako je još me u živima, naravno.

Nadam se da jeste." Podigla je ruku do ela spojivši palac i kažiprst u krug, te prenaglašeno veselim glasom re e: „Vidimo se!" Uto i nestade.

Penji se, re e Safira i ustade, ostavivši Eragona bez naslona.

Popeo se u sedlo u podnožju njenog vrata, te Safira razvi krila uz tiho, suvonjavo šuštanje kože o kožu. Njen je pokret izazvao gotovo ne ujnu navalu vazduha koji se raširi oko nje poput talasa u jezercetu. Svi ljudi u dvorištu zastadoše kako bi je pogledali.

Kada je Safira podigla krila iznad glave, Eragon je primetio mrežu ljubi astih vena koje su treperile ispod njih: svaka beše poput prazne crvojedine kada bi se krv smirila izme u otkucaja njenog snažnog srca.

Onda se, uz nagli trzaj, svet žestoko zaljulja oko Eragona kada je Safira iz dvorišta posko ila na bedeme zamka, gde je na tren zastala na grudobranima, usled ega se za u pucketanje kamena izme u vrhova njenih kandži. Uhvatio se za bodlju na njenom vratu kako ne bi pao.

Svet se ponovo zaljulja kada se Safira baci s bedema. Jedak ukus i vonj spopadoše Eragona, a i i mu zasuziše, kada je Safira prošla kroz gust sloj dima koji se nadvio nad Belatonom poput pokrova od boli, besa i jada.

Safira snažno mahnu krilima dva puta, te se probiše iz dima pravo na sunce i vinuše se iznad ulica prošaranih vatrom. Umirivši krila, Safira je zalebdela ukrug, dopuštaju i toplom vazduhu da je podigne još više.

Onako umoran, Eragon je uživao u veli anstvenom pogledu: tutnjavo nevreme, koje se spremalo da proguta itavu Belatonu, treperilo je belim odsjajem na rubu prvih olujnih oblaka dok su se, podalje od njih, gromovi valjali kroz mastiljave sene što su skrivale svoju unutrašnjost kroz koju

28 http://www.balkandownload.org/

sevahu srebrne munje. Blistavo jezero i na stotine malih, zelenih seoskih imanja raštrkanih po krajoliku tako e su mu privukli pažnju, ali ništa nije bilo zadivljuju e poput one planine oblaka.

Eragon se, po obi aju, ose ao povlaš enim što može da posmatra svet s tolike visine, pošto je bio svestan da je tek nekoliko ljudi imalo priliku da leti na le ima zmaja.

Blago pomerivši krila, Safira po e da se obrušava ka nizu sivih adora koji sa injavahu tabor Vordena.

Snažan vetar podiže se sa zapada, najavljuju i neizbežan dolazak oluje. Eragon se pognu, te još ja e obavi ruke oko bodlje na Safirinom vratu. Video je kako blistavi talasi prelaze preko njiva i kako se stabljike i vlati poginju pred silinom orkana. Lelujava trava zali ila mu je na krzno goleme zelene zveri.

Neki konj zanjišta nakon što je Safira prošišala preko redova adora usmerivši se ka istini koja je bila izdvojena za nju. Eragon se napola uspravio u sedlu kada je Safira zamahala krilima i potom gotovo sasvim usporila iznad razrovane zemlje. Eragon se prilikom sletanja srušio unapred od siline udarca.

Izvinjavam se, re e mu. Pokušala sam da sletim najblaže što sam mogla. Znam.

Dok je silazio s nje, Eragon ugleda Katrinu kako žurno ide k njemu. Duga kestenjasta kosa vijorila joj se oko lica dok je prelazila istinu, a nalet vetra otkri joj narastao stomak ispod slojeva haljine. „Ima li novosti?", doviknula mu je lica optere enog brigom. „ ula si za ma kodlake...?"

Klimnula mu je. „Pa, nema novosti osim te. Roran je dobro, rekao mi je da te pozdravim."

Izraz joj je smekšao, ali zabrinutost nije sasvim nestala s njenog lica. „Zna i, dobro je?"

Pokazala je na prsten koji je nosila na tre em prstu leve ruke, što beše jedan od dva prstena koja je Eragon oma ijao za nju i Rorana kako bi znali da li je ono drugo u opasnosti. „U inilo mi se da sam nešto osetila, pre otprilike sat vremena, pa se uplaših da nije... " Eragon odmahnu glavom. „Roran e ti ispri ati o tome. Zaradio je nekoliko posekotina i modrica, ali ina e je dobro. Doduše, jeste me nasmrt preplašio."

Katrinina se zabrinutost poja a. Onda se, uz o it napor, nekako nasmešila. „Ali bar si ti dobro.

Oboje ste dobro."

Tu se i razi oše, te Eragon i Safira krenuše do jednog od kuhinjskih adora blizu vordenskih logorskih vatri. Tu se dobrano zasitiše mesom i medovinom dok je oko njih hu ao vetar, a naleti kiše dobovali po adoru ije su stranice lepetale na oluji.

Kada je Eragon zagrizao par e pe ene krmenadle, Safira ga upita: Je li fina? Je li so na? „Mmm", re e Eragon dok mu se sok od pe enja slivao niz bradu.

29 http://www.balkandownload.org/

SE ANJE NA MRTVE „Galbatoriks je lud, a time i nepredvidiv, no ima i nedostatke u svome razmišljanju koje obi ni ljudi nemaju. Ako ih prona eš, Eragone, možda ete ga ti i Safira poraziti."

Brom spusti lulu ozbiljnog lica. „Nadam se da e tako i biti. Moja najve a želja, Eragone, jeste da ti i Safira proživite duge, uspešne živote, oslobo eni Galbatoriksa i njegovog Carstva. Voleo bih da mogu da te zaštitim od svih opasnosti koje ti prete, ali avaj - to nije u mojoj mo i. Jedino mogu da In posavetujem i da ti prenesem sve što mogu dok sam još tu... sinko moj. Što god se desilo, znaj da te volim, i da te je i mati tvoja volela. Neka te zvezde uvaju, BromovEragone."

Eragon otvori o i baš kad je se anje nestalo pred njim. Iznad njega, tavanica adora ležala je povijena nadole, mlohava poput praznog meha nakon naleta oluje koja sad ve beše prošla. Kap vode kanu sa sredine tkanine, pade mu na desno bedro, te mu se probi kroz pantalone hlade i mu kožu ispod njih. Znao je da e morati da iza e da zategne konopce koji su pridržavali ador, ali nije imao volje da ustane s ležaja.

I Brom ti nikada nije rekao ništa o Murtagu? Nikada ti nije kazao da smo Murtag i ja polubra a?

Sklup ana izvan adora, Safira re e: To što me pitaš po ko zna koji put no e promeniti moj odgovor.

Ali zašto ne bi? Zbog ega nije? Sigurno je znao za Murtaga. Nije mogu e da nije znao.

Safirin odgovor nije odmah usledio. Bromovi razlozi oduvekbehu njegova li na stvar, ali ako me teraš da naga am, pretpostavljam da mu je bilo važnije da ti kaže koliko mu je stalo do tebe i da ti udeli sve savete koje je mogao umesto da troši vreme pri aju i o Murtagu.

Ali mogao je bar da me upozori! I svega nekoliko re i bilo bi dovoljno.

Ne mogu ti sa sigurnoš u re i kakve su ga misli vodile, Eragone. Moraš da prihvatiš injenicu da ima pitanja vezanih za Broma na koja nikada ne eš na i odgovore. Veruj u njegovu ljubav prema tebi i ne dozvoli da te takve brige uznemiravaju.

Eragon se zagleda u svoje pal eve na grudima. Postavio ih je jedan uz drugi da bi ih lakše uporedio. Levi palac je imao više nabora oko drugog zgloba od desnog, dok mu je desni imao mali nepravilni ožiljak za koji se nije se ao kada ga je zaradio, mada se to zasigurno dogodilo tokom Agaeti Blodhrena, Proslave zakletve u krvi.

Hvala ti, re e Safiri. Preko nje je tri puta odgledao i odslušao Bromovu poruku nakon pada Feinstera, i svaki bi put zapazio novu pojedinost u Bromovom govoru ili pokret koji mu je pre toga izmakao. To ga je iskustvo utešilo i zadovoljilo, pošto mu je ispunilo želju koja ga je morila itavog života: želju da sazna ime svoga oca i da otkrije da li ga je otac voleo.

Safira je pozdravila njegovu zahvalnost isijavaju i toplinu ljubavi.

Mada je jeo i odmorio se jedan satak, iscrpljenost ga i dalje nije napuštala. Nije ni o ekivao da e se to desiti. Iz iskustva je znao da e možda pro i i nedelje pre no što se sasvim oporavi od posledica duge i razvu ene bitke. Kada se Vordeni budu primakli Urubejnu, on i svi ostali iz Nasuadine vojske ima e sve manje vremena za oporavak pre svakog novog okršaja. Rat e ih crpsti sve dok ne ostanu okrvavljeni, prebijeni i jedva sposobni za borbu, a tada e pred njima još biti sukob s Galbatoriksom, koji e ih ekati opušten i odmoran.

Potrudio se da ne misli previše o tome.

Još ga jedna kap vode pecnu po nozi, hladna i oštra. Iznerviran, zbacio je noge s ruba ležaja, te se uspravio kako bi otišao do komada ogoljene zemlje u jednom uglu i kleknuo pokraj njega. „Deloi sharjalvi!", re e, uz još nekoliko izraza na drevnom jeziku koji mu behu neophodni kako bi uklonio zamke koje je postavio prethodnog dana.

Zemlja po e da klju a poput uzavrele vode, te se iz uskomešanog vrtloga punog kamenja, buba i crva podiže gvozdeni kov eg duga ak oko pola metra. Pruživši ruku, Eragon je uhvatio kov eg kako bi izustio ini. Tlo se ponovo smirilo.

Spustio je kov eg na ponovo ravnu zemlju. „Ladrin", prošaputao je, te mahnu rukom preko brave na kojoj nije bilo klju aonice. Brava se otvori uz škljocaj.

30 http://www.balkandownload.org/

Blag zlatast odsjaj ispuni ador kada je podigao poklopac kov ega.

Bezbedno ugnež en u unutrašnjosti postavljenoj somotom, u kov egu je ležao Glejdrov Eldunari, njegovo srce svih srca. Veliki kamen nalik na dragulj presijavao se tamnim odsjajem poput zgasle žeravice. Eragon poklopi Eldunari obema rukama, ose aju i pod dlanovima toplotu njegove nepravilne površine oštrih rubova, te se zagleda u njegovu bibavu sredinu. Sazvež e si ušnih zvezdica rojilo se u središtu kamena, mada im se kretanje usporilo, a inilo mu se i da ih ima mnogo manje nego kada je prvi put ugledao kamen u Elesmeri, kada ga je Glejdr izbacio iz tela i predao ga Eragonu i Safiri na uvanje.

Kao i svaki put pre toga, sam prizor je o arao Eragona: danima je mogao da sedi i da posmatra kako se šare i boje menjaju.

Trebalo bi opet da pokušamo, re e Safira, a on se saglasi.

Zajedno su se mislima vinuli ka udaljenim svetlima, ka zvezdanom moru koje je predstavljalo Glejdrovu svest. Zaplovili su kroz studen i tamu, pa kroz toplinu i o aj i ravnodušnost toliko široku i golemu da im je volja da rade bilo šta sem da se zaustave i zaridaju onemo ala.

Glejdre... Elda, jecali su iznova i iznova, ali odgovora nije bilo, ravnodušnost se nije menjala.

Naposletku se povukoše, ne mogavši da izdrže razorni teret Glejdrovog jada.

Povrativši svest, Eragon za u kako mu neko kuca po ulaznom stubu adora, a onda za u Arju kako govori: „Eragone? Mogu li da u em?" Šmrcnuo je i trepnuo da bi pro istio o i: „Naravno."

Maglovitosiva svetlost sa obla nog neba pade na njega kada je Arja odgurnula ulazno krilo adora. Osetio je kako ga nešto žiga kada mu se o i spojiše s njenima, onako zelenim, iskošenim i nerazgovetnim, te ga ispuni bolna požuda. „Ima li kakvih promena?", upita ga, te kleknu pokraj njega. Umesto oklopa, nosila je isto ono crno kožno libade, pantalone i izme s tankim donovima koje je imala na sebi i kada ju je spasao iz Džilida. Kosa joj beše vlažna, sveže oprana i puštena niz le a u dugim, teškim pramenovima. Miris smrvljenih borovih iglica širio se oko nje, po obi aju, te se Eragon zapitao da li koristi ini kako bi proizvela tu aromu ili je to njen prirodan miris. Poželeo je da je pita, ali nije se usu ivao.

Odgovorio joj je odmahnuvši glavom. „Mogu li?", pokazala je na srce svih srca.

Pomerio se da bi je propustio. „Samo izvoli."

Arja je spustila ruke sa obe strane Eldunarija, a onda je zažmurila. Dok je ona tako sedela, on je iskoristio priliku da se zagleda u nju prodorno i otvoreno, što bi ina e delovalo uvredljivo. Ona je u svakom pogledu bila primer lepote, mada je znao da bi drugi možda rekli da joj je nos preduga ak, lice odve oškasto, uši previše zašiljene, a ruke premiši ave.

Oštro udahnuvši, Arja trgnu ruke od srca svih srca kao da se opekla. Zatim je nagnula glavu, te Eragon vide da joj brada gotovo neprimetno drhti. „To je najnesre nije stvorenje koje sam ikada srela... Volela bih da možemo da mu pomognemo. Mislim da sam ne e na i izlaz iz sve te tame." „Misliš li...", oklevao je Eragon, ne žele i da iskaže svoje sumnje. No onda nastavi: „Misliš li da e izludeti?" „Možda je ve izludeo. Ako nije, onda sigurno visi na samom rubu ludila."

Eragona obuze strahovita tuga, te se oboje zagledaše u zlatasti kamen. Kada je kona no uspeo da progovori, upitao ju je: „Gde je Dautdert?" „Sakriven je u mome adoru, kao što si ti sakrio Glejdrov Eldunari. Mogu ti ga doneti, ako želiš, a može i da ostane kod mene na uvanju dok ti ne zatreba." „Neka ostane kod tebe. Ne mogu da ga nosim posvuda jer bi Galbatoriks mogao da sazna za njega. Osim toga, bilo bi glupavo uvati toliko dragocenosti na jednom mestu."

Klimnula je. ežnja se još ja e rasplamsa u Eragonu. „Arja, htedoh da..." Zastao je kada je Safira ugledala jednog od sinova kova a Horsta kako tr i prema adoru - u inilo mu se da je to Albrih, mada ga je bilo teško razlikovati od brata mu Baldora zbog Safirinog iskrivljenog vida. Eragonu je laknulo zbog tog upada pošto ni sam nije znao šta je hteo da joj kaže. „Neko dolazi", najavio je, te zatvori poklopac kov ega.

Glasni, vlažni koraci za uše se u blatu ispred adora. Onda Albrih - bio je to upravo Albrih viknu: „Eragone! Eragone!"

31 http://www.balkandownload.org/

„Šta je bilo?" „Majci su po eli trudovi! Otac me šalje da ti to kažem i da te zamolim da do eš da mu pomogneš, za slu aj da nešto po e naopako pa da nam zatreba tvoje poznavanje arolija. Molim te, ako nisi zauzet... " Šta god da je još rekao, Eragon to nije uo, pošto je požurio da zaklju a i zakopa kov eg. Kada je prebacio ogrta preko ramena i stao da petlja oko kop e, Arja ga odjednom dodirnu po ruci i re e: „Mogu li s tobom? Imam nešto iskustva u tim stvarima. Ako mi tvoji ljudi dopuste, mogu da joj olakšam poro aj."

Eragon nije ni stao da porazmisli o odluci, ve joj pokaza ka ulazu u ador: „Samo napred."

32 http://www.balkandownload.org/

ŠTA INI OVEKA? Blato se lepilo za Roranove izme kad god bi podigao stopala, usporavaju i ga, te su mu ve umorne noge bridele od napora. Imao je ose aj da tlo pokušava da mu svu e obu u. Osim što je bilo gusto, blato beše i klizavo. Migoljilo mu se pod petama u najgorim trenucima, baš kad bi se našao u najopasnijem položaju. A bilo je i mnogo duboko. Stalan protok ljudi, životinja i zaprežnih kola pretvorio je gornjih desetak centimetara zemlje u nešto nalik na neprohodnu mo varnu kaljugu.

Nekoliko busenova zgnje ene trave zadržalo se na rubovima puta, koji se pružao pravo kroz vordenski tabor, ali Roran je pretpostavljao da e i oni uskoro nestati pošto e ljudi izbegavati gacanje po sredini druma.

Roran se više nije ni trudio da izbegne blato, više ga nije bilo briga da li e mu ode a ostati ista. Osim toga, bio je umoran, pa mu je bilo lakše da nastavi da baulja u istom pravcu nego da brine kako da sko i s jednog travnatog ostrvceta na drugo.

Gacaju i pravo napred, Roran pomisli na Belatonu. Još od prijema ma kodlaka kod Nasuade, bavio se postavljanjem upravne postaje u severozapadnom delu grada, daju i sve od sebe da uspostavi nadzor nad tom etvrti tako što je razaslao ljude da ugase požare, postave prepreke na ulicama, pretraže ku e u potrazi za vojnicima i oduzmu oružje narodu. Beše to golem zadatak, a on je o ajni ki hteo da postigne sve što je bilo neophodno, plaše i se da bi u gradu opet mogla izbiti bitka. Nadam se da ti bilmezi mogu da prevale no a da ne izginu.

Leva strana ga je bolela, nateravši ga da iskezi zube i duboko udahne.

Prokleta kukavica.

Neko ga je pogodio samostrelom s krova jedne zgrade. Spasla ga je puka sre a: jedan od njegovih ljudi, Mortenson, stao je ispred njega baš kad je napada ispalio strelu. Strela je probila Mortensonu le a i stomak, ali bila je dovoljno silovita da i Roranu ostavi gadnu modricu. Mortenson je umro na licu mesta, a napada sa strelometom uspeo je da pobegne.

Pet minuta kasnije, nekakav prasak, verovatno magijski, ubio je još dva njegova oveka kada su ušli u jednu štalu da provere buku u njoj.

Koliko je Roran uspeo da shvati, takvi napadi bili su esti u celom gradu. Nije bilo sumnje da su Galbatoriksovi izvršitelji stajali iza ve ine tih napada, ali odgovorni su bili i stanovnici Belatone muškarci i žene koji nisu mogli dokono da stoje dok im tu inska vojska u najezdi preuzima upravu nad domom, pa ma koliko namere Vordena bile asne. Roran je imao razumevanja za te ljude koji su smatrali da moraju da odbrane svoje porodice, ali istovremeno ih je proklinjao zbog toga što su bili toliko bandoglavi da ne shvate da Vordeni pokušavaju da im pomognu, a ne da im naškode.

Po ešao se po bradi ekaju i da neki patuljak pomeri dobrano natovarenog konji a s puta, a onda je nastavio.

Primakavši se adoru, ugledao je Katrinu kako stoji pokraj korita s vrelom sapunjavom vodom i trlja okrvavljen zavoj po dasci za pranje. Rukavi su joj bili zavrnuti sve do lakata, kosa povezana u raš upanu pun u, a obrazi rumeni od posla, ali njemu nikada nije bila lepša. Ona mu je bila uteha, uteha i uto ište, pa je samo jedan pogled na nju ublažio otupelost koja ga beše obavila.

Primetivši ga, odmah se manula pranja te potr ala k njemu, brišu i crvene ruke o prednji deo haljine. Roran vrsto stade kada mu se bacila u naru je obavivši mu ruke oko grudi. Sa strane je odmah osetio bol, te kratko prostenja.

Katrina je popustila stisak, te se namršteno odmaknu: „Joooj! Jesam li te povredila?" „Nisi... nisi, samo sam sav u modricama."

Nije ga više zapitkivala, ve ga je ponovo zagrlila, ali nežnije, te se zagledala u njega o ima blistavim od suza. Uhvativši je oko struka, sagnuo se da je poljubi, neizrecivo zahvalan na tome što se nalazi pokraj nje.

33 http://www.balkandownload.org/

Katrina mu je prevukla levu ruku preko svog ramena, a on joj je dopustio da mu bude oslonac dok su odlazili do adora. Uzdahnuvši, Roran sede na panj koji su koristili umesto stolice, i koji je Katrina postavila ispred malenog ognjišta koje beše potpalila kako bi ugrejala ono korito s vodom i kako bi stavila paprikaš da se kr ka.

Katrina je napunila iniju paprikašem, te ju je pružila njemu. Onda mu je, odnekud iz adora, donela i vr alovine i tanjir s pola vekne hleba i kolutom sira. „Mogu li ti doneti još nešto?", upitala ga je neobi no promuklim glasom.

Roran joj nije odgovorio, ve joj je samo pokrio obraze dlanovima, pa ju je dva puta pomilovao palcem. Drhtavo mu se nasmešila, pa je spustila šaku preko njegove, a onda se vratila pranju i po ela da riba još poletnije.

Roran je dugo zurio u hranu pre nego što je uzeo prvi zalogaj: bio je toliko napet da nije znao da li e mo i da ga proguta. Me utim, nakon što je pojeo nekoliko zalogaja hleba, apetit mu se vratio, pa je halapljivo po eo da tamani paprikaš.

Kada je završio, spustio je posu e na zemlju, te sede pred vatru da ogreje ruke, pijuckaju i poslednjih nekoliko gutljaja piva. uli smo prasak kada su kapije pale", re e mu Katrina, cede i zavoj. „Nisu dugo izdržale." „Nisu... a uvek je zgodno imati zmaja pri ruci."

Roran joj se zagleda u trbuh kada je raširila zavoj preko sklepanog štrika koji se od vrha njihovog adora pružao sve do susednog. Kad god bi pomislio na dete koje je nosila, dete koje su njih dvoje za eli, osetio bi silan ponos, ali taj ponos beše prožet teskobom jer nije znao kako e bebi obezbediti siguran dom. A Katrina je nameravala da ga ostavi i ode u Surdu ako se rat ne završi do njenog poro aja - tamo bi mogla da odgaja njihovo dete donekle bezbednije.

Na smem ponovo da je izgubim.

Katrina je potopila još jedan zavoj u korito. „A borba u gradu?", upitala ga je bu kaju i vodu. „Kako je prošla?" „Morali smo da se borimo za svaki pedalj. ak se i Eragon namu io." „Ranjenici nam spomenuše baliste postavljene na to kove." „Da, da." Roran ovlaži jezik alovinom, te joj ukratko opisa kako su se Vordeni probijali kroz Belatonu i na koje su sve prepreke naišli na svom putu. „Previše smo ljudi izgubili danas, ali moglo je biti i gore. Mnogo gore. Jormundur i kapetan Martland dobro su osmislili napad." „Ali ne bi njihov plan upalio da nije bilo tebe i Eragona. Držao si se Izuzetno hrabro."

Roran kratko zagrohota: „Heh! A znaš li zašto je tako? Sad u ti re i. Ni jedan me u desetoricom nije spreman da napadne neprijatelja. Eragon to ne vidi: on je uvek na elu bitke i predvodi vojnike za sobom, ali ja sve vidim. Ve ina se ljudi drži u zale ini i ne e da se bori dok ne zagusti. Ili samo mašu rukama i dižu buku, ali zapravo ništa ne ine."

Katrina se u inila zgrožena: „Kako je to mogu e? Zar su kukavice?" „Ne znam. Mislim da... mislim da možda ne mogu da privole sebe da pogledaju oveka u lice i da ga ubiju, mada im se ini da je sasvim lako pose i vojnike kada su im le a okrenuta. Stoga ekaju da drugi urade ono što oni ne mogu. ekaju ljude poput mene." „Misliš li da su i Galbatoriksovi ljudi jednako plahoviti?"

Koran slegnu ramenima. „Možda i jesu. Ali oni nemaju izbora do da slušaju Galbatoriksa. Ako im naredi da se bore, oni se bore." „Nasuada bi mogla isto da u ini. Mogla bi da kaže svojim arobnjacima da bace ini kojima bi se postarala da se niko ne uzdržava od svoje dužnosti." „A kakva bi onda razlika bila izme u nje i Galbatoriksa? Bilo kako bilo, Vordeni to ne bi prihvatili."

Katrina je ostavila pranje kako bi mu prišla da ga poljubi u elo. „Drago mi je što možeš da radiš to što radiš", prošaputala je. Vrativši se do korita, po ela je da riba novu traku prljavog platna na dasci za pranje. „Osetila sam nešto preko prstena... pomislila sam da ti se nešto desilo."

34 http://www.balkandownload.org/

„Bio sam usred boja. Ne bi me iznenadilo da si se trzala svaki as." Zastala je s rukama u vodi. „Ranije se nikad nisam trzala."

Iskapio je vr alovine, pokušavaju i da odloži ono što beše neizbežno. Ponadao se da e je poštedeti pojedinosti svojih nevolja u zamku, ali bilo je o igledno da se ona ne e smiriti dok ne sazna istinu. Pokušaj da je ubedi u suprotno samo bi je naveo da zamisli neda e još strašnije od onih koje su se zapravo dogodile. Osim toga, bilo je besmisleno da joj taji jer e se pri e o svim doga ajima uskoro proširiti me u Vordenima.

Stoga joj je sve ispri ao. Ukratko joj je sve opisao, trude i se da obrušavanje zida prikaže kao sitnu nezgodu, a ne kao nešto što ga je zamalo ubilo. No ipak mu je bilo teško da joj opiše taj doživljaj, pa se esto zaustavljao tragaju i za pravim re ima. Nakon što je završio, u utao se, uznemiren prise anjem. „Bar nisi povre en", re e Katrina.

Po eo je da ka okrnjen deo vr a: „Nisam."

Bu kanje vode odjednom utihnu i on oseti njen uporan pogled na sebi. „Ranije si se suo avao s mnogo ve im opasnostima." „Jesam... valjda."

Glas joj je smekšao: „Šta onda nije u redu?" Pošto joj nije odgovorio, rekla je: „Ništa nije toliko strašno da mi ne možeš re i, Rorane. I sam znaš da je tako."

Rub nokta na desnom palcu pu e mu kada je ponovo stao da ka okrnjeni vr . Nekoliko puta je prešao kažiprstom preko odlomljenog zaliska. „Mislio sam da u umreti kada se zid obrušio." „Svako bi to pomislio." „Da, ali stvar je u tome što me nije bilo briga." Uputio joj je izmu en pogled. „Zar ne shvataš?

Odustao sam. Kada sam shvatio da ne mogu da pobegnem, prihvatio sam to poslušno, kao jagnje pred kasapinom, i još sam... " Ne mogavši da nastavi, spustio je vr i sakrio lice me u šakama. Bilo mu je teško da diše od knedle koja mu zastade u grlu. Onda je osetio Katrinine lagane prste na ramenima. „Odustao sam", zaurlao je gnevan, gnušaju i se samog sebe. „Naprosto sam prestao da se borim... za tebe... za naše dete." Zagrcnuo se izgovaraju i poslednje re i. „De-de", promrmljala je. „Ranije nikada nisam odustajao. Nijednom... ak ni kada su te Ra'zaci oteli." „Znam da nisi." „Ovaj sukob se mora okon ati. Ne mogu više ovako... ne mogu... naprosto... " Podigao je glavu, te se prestravio videvši da je i ona na ivici suza. Ustavši, obavio je ruke oko nje, te ju je privio uza se. „Izvini", prošaputao je. „Izvini, izvini. Izvini... ne e se ponoviti, ne e nikada. Obe avam." „Nije meni do toga", rekla mu je glasom prigušenim njegovim ramenom.

Pecnuo ga je njen odgovor: „Znam da sam bio slab, ali moja re ipak bi trebalo da ti zna i." „Nisam tako mislila!", viknula je, te se odmakla da bi mu uputila prekoran pogled. „Da znaš, Rorane, nekad si prava budala." Blago se osmehnuo: „Znam."

Obavila mu je ruke oko vrata: „Nikada ne bih mislila loše o tebi, ma šta da si mislio kada se taj zid obrušio. Meni je jedino važno to što si živ... Nisi mogao ništa da u iniš kada se zid srušio, zar ne?"

Odmahnuo je glavom. „Onda nemaš ega da se stidiš. Da si nekako mogao da ga zaustaviš, ili da Bi mogao da pobegneš a nisi to u inio - tada bi izgubio moje poštovanje. Ali ti si u inio sve što si mogao, a kada više nisi mogao ništa da uradiš, pomirio si se sa sudbinom, i nisi nepotrebno razbijao glavu povodom toga. To je mudrost, a ne slabost."

Pognuo se da bi je poljubio u elo: „Hvala ti." „A što se mene ti e, ti si najhrabriji, najsnažniji i najdobrodušniji ovek u vasceloj Alageziji."

Ovoga ju je puta poljubio u usta. Ona se nasmeja, izbacivši iz sebe nakupljenu napetost, te stadoše tako zajedno njišu i se u zagrljaju, kao da plešu uz neku melodiju koju samo oni uju.

Onda ga Katrina šeretski odgurnu kako bi se vratila svom pranju, a on se spustio na panj, prvi put smiren nakon bitke, uprkos silnim bolovima.

Roran je posmatrao kako se ljudi, konji i pokoji patuljak ili Urgal lagano provla e pokraj njihovog adora, prime uju i njihove rane i stanje njihovog oružja i njihovih oklopa. Pokušao je da proceni opšte raspoloženje Vordena: ledini zaklju ak do kojeg je došao bio je da je svima, izuzev

35 http://www.balkandownload.org/

Urgala, potreban san i pristojan obrok, i da je svima, pa i Urgalima, to jest pogotovo Urgalima, potrebno ribanje od glave do pete pomo u etke i kofe sapunjave vode.

Posmatrao je i Katrinu i video kako, rade i, polako gubi po etnu veselost i postepeno gubi strpljenje. Nastavila je da riba i riba nekoliko mrlja, ali nije uspevala da ih ukloni. Namrštila se i po ela da stenje od ogor enosti.

Naposletku, kada je tresnula tkaninu o dasku za pranje, prsnuvši penušavom vodom pola metra uvis, i kada se naslonila o korito vrsto stisnuvši usne, Roran je ustao s panja i prišao joj. „Daj da ja probam", re e joj. „Ne bi bilo primereno", promrmljala je. „Koješta. Sedi, ja u dovršiti... Hajde, samo... " Odmahnula je glavom. „Ne. Ti bi trebalo da se odmaraš, a ne ja. Osim loga, nisu to muška posla."

On podrugljivo frknu: „Ko kaže? Muški poslovi ili ženski poslovi - sve su to poslovi ako ih moraš obaviti. Hajde, sedi, bi e ti bolje kad malo odmoriš noge." „Rorane, ja sam sasvim dobro." „Ne budi smešna." Nežno je pokušao da je odgurne od korita, ali ona je odbila da se pomeri. „Nije u redu", usprotivila se. „Šta e ljudi pomisliti?" Pokazala je na ljude koji su žurili blatnjavim drumom pokraj njihovog adora. „Nek misle šta ho e. Ja sam se oženio tobom, a ne njima. Ako misle da sam manje muško zato što ti pomažem, onda su budale." „Ali... " „Nema 'ali'. Mrdaj. Iš. isti se." „Ali... " „Ne emo se prepirati. Ako ne odeš da sedneš, odne u te tamo i veza u te za panj." Na licu joj se, umesto namrgo enosti, pojavi zbunjenost. „Ma je li?" „Da, da. Idi sad!" Pošto je, oklevaju i, ustupila svoje mesto pokraj korita, on iznervirano prostenja: „E vala, jesi tvrdoglava!" „Pogledaj prvo sebe - ti bi i mazgama mogao da održiš koji as." „Jok ja, ja ti nisam tvrdoglav." Otkop avši kaiš, skinuo je verižnja u, pa ju je obesio o gredu na ulazu u ador, a onda je svukao i rukavice i zavrnuo rukave na tunici. Vazduh je bio hladan, a zavoji još hladniji, jer su se ohladili dok su ležali na dasci za pranje, ali njemu to nije smetalo pošto je voda bila topla, pa se ubrzo i platno ugrejalo. Penušave hrpice svetlucavih mehuri a nakupiše mu se oko zglavaka kada je stao da gura i povla i tkaninu celom dužinom rebraste daske.

Kada je bacio pogled ka Katrini, bilo mu je drago što vidi da se opustila na panju, bar onoliko koliko ovek može da se opusti na toliko gruboj stolici. „Ho eš li malo aja od kamilice?", upitala ga je. „Gertruda mi je dala šaku svežih izdanaka jutros. Mogu da skuvam jedno lon e za nas dvoje." „Može, prijao bi mi."

Prijatna tišina nastade izme u njih dvoje kada je Roran nastavio da pere veš. Taj ga je zadatak uljuljkao u prijatno raspoloženje: prijalo mu je da radi nešto rukama a da to ne bude vitlanje maljem, a to što je bio blizu Katrine pružilo mu je duboko ose anje zadovoljstva.

Baš dok je on cedio poslednji komad a svež aj ga ekao pokraj Katrine, neko doviknu njihova imena s druge strane prometnog druma. Roranu je bilo potrebno nekoliko trenutaka da shvati da je to Baldor; tr ao je k njima kroz blato, provla i se izme u ljudi i konja. Nosio je izbušenu kožnu prega u i debele rukavice do lakata koje behu uprljane garom i toliko izlizane da su im prsti bili grubi, glatki i blistavi poput ugla anog kornja inog oklopa. Par e kože vezivalo mu je upavu crnu kosu, a elo mu beše naborano i natušteno. Baldor je bio niži od svoga oca Horsta i svog starijeg brata Albriha, ali je u pore enju s bilo kojim drugim muškarcem bio krupan i miši av, što beše posledica detinjstva provedenog u pomaganju Horstu u njegovoj kova nici.

Nijedan se od njih trojice nije borio toga dana - vešte zanatlije obi no su bile previše dragocene da bi ih izlagali opasnosti u bici, mada je Roran žalio zbog toga što im Nasuada to nije dopustila, s obzirom na to da su bili vi ni ratnici, a Roran je znao da bi mogao da ra una na njih i u najstrašnijim okolnostima.

36 http://www.balkandownload.org/

Roran je odložio veš i obrisao ruke, pitaju i se šta li je to pošlo naopako. Ustavši s panja, Katrina mu se pridružila pokraj korita.

Kada je Baldor stigao do njih, morali su da sa ekaju nekoliko sekundi da do e do daha. Potom im zbrzano re e: „Hajdete brzo. Majka je po ela da se pora a i... " „Gde je?", upita ga Katrina oštrim tonom. „U našem adoru."

Klimnula mu je. „Stižemo najbrže što možemo."

Uz izraz zahvalnosti na licu, Baldor se okrenu te odjuri odatle. im se Katrina zavukla u ador, Roran je prosuo vodu iz korita u vatru da bi je ugasio.

Zapljusnuto užareno drvo zašišta i zapucketa, te se oblak pare podiže uvis umesto dima, ispunivši vazduh neprijatnim vonjem.

Jeza i uzbu enje ubrzaše Roranove pokrete. Nadam se da ne e umreti, pomislio je, prisetivši se razgovora koje je na uo me u ženama, vezanih za njenu starost i produženu trudno u. Ilejn je oduvek bila dobra prema njemu i Eragonu, pa mu je bila draga. „Jesi li spremna?", pitao je Katrinu kada je izronila iz adora obavijaju i plavi šal oko glave i vrata.

Zgrabio je remen i malj s mesta na kojem ih beše oka io. „Spremna? Hajdemo onda."

37 http://www.balkandownload.org/

CENA MO I Eto, moja gospo, ovo vam više ne e biti potrebno. Bilo - ne povratilo se!"

Uz blago šuštanje, poslednja traka platna kliznu s Nasuadine podlaktice, nakon što ju je njena sluškinja Farika odmotala. Nasuada je takve zavoje nosila još otkad su ona i onaj zavojeva Fadavar oprobali hrabrost jedno protiv drugog u Iskušenju dugih noževa.

Nasuada se zagleda u duga ku, iskidanu tapiseriju izbušenu rupicama dok se Farika vrzmala oko nje. Onda se nekako ohrabrila, pa je lagano spustila pogled. Od pobede u Iskušenju dugih noževa, odbijala je da pogleda sopstvene rane: dok su bile još sveže, delovale su toliko grozno da nije mogla ponovo da ih pogleda dok sasvim ne zacele.

Ožiljci su bili asimetri ni: šest ih je ležalo preko mekog dela leve podlaktice, a tri preko desne.

Svaki ožiljak je bio duga ak desetak centimetara i prili no ravan, osim najnižeg na desnoj ruci, gde je nož skrenuo kada ju je izdala samokontrola, urezavši joj reckavu liniju gotovo dvaput dužu od ostalih.

Koža oko ožiljaka beše ruži asta i smežurana, a sami ožiljci behu tek malo svetliji od ostatka tela, na emu beše zahvalna. Plašila se da e ostati beli i srebrnasti, a sledstveno i mnogo uo ljiviji. Ožiljci su joj bili izdignuti oko pola centimetra iznad površine ruke i tvorili su stvrdnute rebraste brazde od mesa koje su izgledale kao da su joj pod kožu usa ene eli ne žice.

Nasuada pogleda te tragove, kolebaju i se. Otac ju je u io obi ajima njihovog naroda dok je rasla, ali ona je provela itav život me u Vordenima i patuljcima. Jedini obredi lutaju ih plemena koje je upražnjavala, a i to neredovno, bili su vezani za njihovu veru. Nikada nije poželela da savlada Doboš igre, niti da u estvuje u napornom Obredu vre anja, a pogotovo ne u Iskušenju dugih noževa.

A eto je sada: još je mlada i lepa, a ve ima tih devet velikih ožiljaka na podlakticama. Mogla bi ona, naravno, da zapovedi jednom od vordenskih vra eva da joj ih ukloni, ali time bi izdala svoju pobedu u Iskušenju dugih noževa, pa bi je se lutaju a plemena odrekla kao svoje vazalne gospodarice.

Mada je žalila zbog toga što joj ruke više nisu bile glatke i oble i zbog toga što više ne e privla iti zadivljene muške poglede, bila je i ponosna na te ožiljke. Oni behu svedo anstvo njene hrabrosti i vidljiv znak njene odanosti Vordenima. Svako ko pogleda u nju zna e i za njene vrline, te je zaklju ila da joj to zna i mnogo više od izgleda. „Šta misliš?", upitala je ispruživši ruke prema kralju Orinu, koji je stajao pred otvorenim prozorom radne sobe i gledao dole u grad.

Orin se okrenu namršten, gledaju i je crnim o ima ispod naboranog ela. Oklop je zamenio debelom crvenom tunikom i ogrta em opervaženim krznom od belog hermelina. „Nisu prijatni za gledanje", re e, pa ponovo usmeri pažnju ka gradu. „Pokrij ih; me u ugla enim ljudima, nije umesno lako i i unaokolo."

Nasuada se još malo zagleda u svoje ruke: „Ne, mislim da ne u." Ispravila je ipkane manžetne na rukavima koji su joj sezali do polovine podlaktica, te posla Fariku napolje. Prešla je preko raskošnog ilima na sredini odaje, izatkanog me u patuljcima, kako bi se pridružila Orinu u razgledanju razorenog grada. Bilo joj je drago što su ugašeni svi požari, osim dva duž zapadnih bedema. Onda je prebacila pogled na kralja.

Za to kratko vreme, otkako su Vordeni i Surdanci pokrenuli napad na Carstvo, Nasuada je gledala kako Orin pred njenim o ima postaje sve ozbiljniji i kako se njegov prvobitan polet i živopisan karakter gube pred namrgo enom spoljašnoš u. Isprva se obradovala toj promeni pošto je pomislila da sazreva, ali kako se rat rastegao, po ele su da joj nedostaju njegove rasprave o prirodnoj filozofiji, kao i ostale njegove zanimljive osobenosti. Vrativši se unazad, shvatila je da su te stvari esto znale da joj razvedre dan, iako su ponekad znale i da je nerviraju. Osim toga, ta ga je promena u inila opasnijim takmacem: videvši ga takvog, jasno je mogla da ga zamisli kako pokušava da je svrgne s mesta predvodnika Vordena.

Da li bih pronašla sre u ako bih se udala za njega?, zapitala se. Orin nije bio neugodan oku.

Imao je visoko postavljen i tanan nos, ali imao je i jaku vilicu i lepo izvajane i ulne usne.

Višegodišnje vežbanje borbenih veština dalo mu je lepu gra u. Nesumnjivo je bio i pametan, a i ud mu je uglavnom bila prijatna. Me utim, znala je: da nije bio kralj Surde, i da nije predstavljao loliku pretnju njenom položaju i nezavisnosti Vordena, nikada ga ne bi ni razmotrila kao svog partnera. Da li bi bio dobar otac?

38 http://www.balkandownload.org/

Orin spusti ruke na uzanu prozorsku dasku, te se nasloni na nju. Ne gledaju i je, rekao je: „Moraš da raskineš sporazum sa Urgalima."

Njegova re enica zatekla ju je nespremnu. „Zašto?" „Zato što nam nanose štetu. Ljudi koji bi nam se ina e pridružili sada nas proklinju zbog toga što smo se spojili s tim udovištima, i odbijaju da odlože oružje kada im stignemo pred ku e. Njima se Galbatoriksov otpor ini pravednim i razumnim zbog našeg saveza sa Urgalima. Obi an ovek ne shvata zašto smo im se pridružili. On ne zna da je i Galbatoriks koristio Urgale i da ih je na prevaru naveo da napadnu Trondžhim pod Senkinim vodstvom. To su neke finese koje ti ne možeš objasniti preplašenom kmetu. Jedino što on vidi jeste da stvorenja kojih se itavog života plašio mrze i ih sada marširaju ka njegovom domu, predvo ena golemim zmajem što reži i Jaha em koji više li i na vilenjaka nego na oveka." „Potrebna nam je urgalska podrška", re e mu Nasuada. „Ionako imamo premalo ratnika." „Nisu nam baš toliko potrebni. I sama znaš da govorim istinu - zašto bi ina e spre ila Urgale da nam se pridruže u napadu na Belatonu? Zašto si im ina e naredila da ne ulaze u grad? To što eš ih držati podalje od ratišta nije dovoljno, Nasuada. Glasine o njima i dalje se šire po itavoj zemlji.

Jedino što možeš da u iniš da bi popravila trenutno stanje jeste da okon aš taj nesre ni dogovor pre nego što nam nanese još više štete." „Ne mogu."

Orin se naglo okrenu, lica izobli enog besom. „Ljudi nam umiru jer si ti odlu ila da prihvatiš Garzvogovu pomo . Moji ljudi, tvoji ljudi, ljudi iz Carstva... sada leže mrtvi i sahranjeni. Ovaj savez nije vredan njihove žrtve i, života mi moga, ja nikako ne mogu da doku im zašto ga i dalje braniš."

Nije mogla da izdrži njegov uporan pogled koji ju je isuviše podse ao na grižu savesti i kajanje koje je esto ose ala kada bi pokušavala da zaspi. Usmerila je o i ka dimu koji se podizao s jedne od kula na rubu grada. Lagano mu se obrativši, rekla je: „Branim ga jer se nadam da e o uvanje našeg saveza sa Urgalima spasti više života nego što emo ih zbog njega izgubiti... Ako porazimo Galbatoriksa... " Orin ogor eno uzdahnu u neverici. „Znam da to nije sigurno", rekla je, „ali moramo biti spremni za tu mogu nost. Ako ga porazimo, na nama e biti da našem narodu pomognemo da se oporavi od sukoba i da izgradi jaku novu državu na zgarištu Carstva. Deo toga postupka bi e i da osiguramo da, nakon stotinu godina nesloge, narod kona no dobije mir. Ne u zbaciti Galbatoriksa kako bi nas Urgali potom napali kad budemo najslabiji." „Mogli bi oni to svakako. I ranije su to uvek radili." „Šta nam drugo preostaje?", rekla mu je, iznervirana. „Moramo da pokušamo da ih ukrotimo. Što ih više vežemo za naše ciljeve, to su slabiji izgledi da e se okrenuti protiv nas." „Ja u ti re i šta da uradiš", zaurlao je, „proteraj ih! Raskini savez s Narom Garzvogom i oteraj i njega i njegove ovnove odavde! Ako dobijemo rat, mo i emo da pregovaramo o novom primirju s njima, pošto emo tada biti u prilici da zahtevamo sve što poželimo. Ili, još bolje, pošalji Eragona i Safiru do Ki me s bataljonom vojnika da ih sve zbrišu jednom zasvagda, što je i trebalo da urade Jaha i pre mnogo vekova."

Nasuada ga pogleda u neverici: „Ako raskinem savez sa Urgalima, oni bi najverovatnije bili toliko ljuti da bi nas odmah napali, a ne možemo da se borimo i s njima i sa Carstvom u isto vreme.

Ako bismo to navukli sebi na vrat, to bi bio vrhunac gluposti. Ako su, u svojoj mudrosti, vilenjaci, zmajevi i Jaha i rešili da prihvate postojanje Urgala, mada su ih lako mogli uništiti, onda i mi moramo da se povedemo njihovim primerom. Oni su znali da bi bilo pogrešno pobiti sve Urgale, što bi i ti trebalo da znaš." „U svojoj mudrosti, pih! Kao da im je ta njihova mudrost donela išta dobro! Dobro, ostavi onda neke Urgale u životu, ali pobij ih dovoljno da se ne usude da provire iz svojih jazbina narednih stotinu godina!"

Primetna bol u njegovom glasu i zategnute crte njegovog lica zbuniše Nasuadu. Zagledala se u njega još pomnije, pokušavaju i da doku i uzrok njegove razjarenosti. Nekoliko trenutaka kasnije, objašnjenje joj se samo javilo; pošto je porazmislila, u inilo joj se o iglednim. „Koga si izgubio?", upitala ga je.

39 http://www.balkandownload.org/

Orin steže šaku u pesnicu pa je polagano i kolebljivo spusti na prozorsku dasku, kao da je poželeo da je mlatne njome iz sve snage. No nije se usudio. Pošto je još dvaput pritisnuo dasku, rekao je: „Jednog prijatelja s kojim sam odrastao u zamku Boromeo. Mislim da ga nisi upoznala. Bio je jedan od narednika u mojoj konjici." „Kako je poginuo?" „Pa, mogla bi da pretpostaviš. Upravo bejasmo stigli do štala pokraj zapadne kapije, te krenusmo da ih obezbedimo za sopstvenu upotrebu, a jedan od konjušara istr a iza jedne pregrade te ga nabode vilama. Kada smo opkolili konjušara, nastavio je da vrišti i pri a koještarije o Urgalima i o tome kako se nikada ne e predati... Doduše, ne bi bilo vajde ni da se predao. Dokraj io sam ga svojom rukom." „Žao mi je", re e Nasuada.

Dragulji u Orinovoj kruni zatreperiše kada joj on klimnu glavom. „Ali ma koliko to bilo bolno iskustvo, ne smeš da dopustiš da tuga upravlja tvojim odlukama...

Nije lako, znam, još kako znam, ali moraš biti ja i od samoga sebe za dobro svoga naroda!" „Da budem ja i od samoga sebe", re e on kiselim, podrugljivim tonom. „Da, od nas se o ekuje više nego od ve ine ljudi: stoga moramo da težimo tome da budemo bolji od ve ine, ako želimo da se pokažemo dostojnim te odgovornosti... Urgali su, se aš li se, i meni ubili oca, ali to me nije spre ilo da stupim u savez koji može da pomogne Vordenima. Ne u dopustiti da me bilo šta spre i da inim ono što je najbolje za njih i za moju vojsku u celini, ma koliko to bolno bilo." Podigla je ruke, ponovo mu pokazuju i svoje ožiljke. „I to je, onda, tvoj odgovor? Ne eš raskinuti savez sa Urgalima?" „Ne u."

Orin je primio tu novost sa staloženoš u koja ju je uznemirila. Onda je zgrabio prozorsku dasku obema šakama, te se vratio razgledanju grada.

Prste su mu krasila etiri velika prstena, a u ametist na jednom prstenu beše ugraviran kraljevski pe at Surde: rogati jelen s gran icama imele zapletenim izme u nogu stoji iznad harfe, a naspram njega slika visoke, utvr ene kule. „Ali bar nismo", re e Nasuada, „naišli ni na jednog vojnika oma ijanog tako da ne ose a bol." „Misliš na nasmejane mrtvace", promrmlja Orin, upotrebivši izraz za koji je i sama znala da se raširio me u Vordenima. „Nismo, a nismo naišli ni na Murtaga i Trna, što me donekle zabrinjava."

Jedno vreme, nijedno od njih nije govorilo. Potom ona re e: „Kako je protekao onaj tvoj sino ni opit? Je li bio uspešan?" „Bio sam isuviše iscrpljen da bih ga procenio. Otišao sam na spavanje." „Aaa." Nakon nekoliko trenutaka, oboje su, kao po pre utnom dogovoru, otišli do radnog stola naslonjenog na zid. itavo brdo listova, plo a i svitaka prekrivalo je sto. Nasuada pogleda taj zastrašuju i prizor, te uzdahnu. Svega pola sata ranije, isti taj radni sto bio je prazan pošto su ga njeni pomo nici raš istili.

Usredsredila se na najviši, njoj ve poznat izveštaj - na procenu broja zato enika koje su Vordeni zarobili tokom opsade Belatone, uz imena važnih osoba ispisana crvenim mastilom. Ona i Orin su raspravljali o tim brojevima kada je Farika ušla da joj skine zavoje. „Ne znam kako da se iskobeljam iz ove zapetljane situacije", priznala je. „Mogli bismo da odaberemo ovdašnje ljude. Tada ne bismo morali da ostavimo za sobom toliko naših ratnika."

Uzela je izveštaj. „Možda, ali bilo bi teško prona i ljude koji su nam potrebni, a vra evi su nam ionako zauzeti do guše... " „Da li su Du Vrangr Gate otkrile na in da raskinu zakletvu položenu na drevnom jeziku?"

Nakon što mu je dala odri an odgovor, zapitao ju je: „Jesu li ostvarile bilo kakav napredak?" „Nisu. Ništa što bi bilo delotvorno. ak sam i vilenjake pitala, ali ni oni nisu imali više sre e za svog dugog veka nego što smo mi imali u poslednjih nekoliko dana." „Ako to ne rešimo, i to što skorije, moglo bi nas koštati i itavog rata", rekao joj je Orin. „Taj jedan jedini problem!"

Protrljala je slepoo nice: „Znam i sama." Pre nego što su ostali bez zaštite patuljaka u Farden Duru i Trondžhimu, pokušavala je da predvidi svaku prepreku na koju bi Vordeni mogli nai i kada krenu u nalet. Ali prepreka s kojom su se sada suo ili uhvatila ju je potpuno nespremnu.

40 http://www.balkandownload.org/

Problem se prvi put javio tokom zatišja, nakon Bitke na Ognjenoj ravnici, kada je postalo igledno da su svi asnici Galbatoriksove vojske, kao i mnogi obi ni vojnici, bili primorani da se zakunu na odanost Galbatoriksu i Carstvu na drevnom jeziku. Ona i Orin ubrzo su shvatili da tim ljudima nikada ne bi mogli da veruju sve dok postoje Galbatoriks i Carstvo, a možda • .il. ni nakon njihovog uništenja. Posledica toga beše to što nisu mogli da prihvataju ljude koji su želeli da prebegnu Vordenima, jer su se bojali da bi njihovo ponašanje moglo biti izloženo uticaju te zakletve.

Nasuadu sve to nije posebno brinulo u tom trenutku. Zarobljenici su bili deo ratne stvarnosti, a ona se ve dogovorila s kraljem Orinom da njihovi zato enici budu sprovedeni nazad u Surdu, gde e raditi na izgradnji drumova, tucanju kamena, kopanju rovova i sli nim teškim poslovima.

Tek pošto su Vordeni preuzeli grad Feinster, Nasuada je pojmila sav opseg tog problema.

Galbatoriksovi izvršitelji iznudili su zakletvu na odanost ne samo od feinsterskih vojnika ve i od tamošnje vlastele, od mnogih inovnika koji su joj služili, i od naizgled nasumi ne skupine obi nih ljudi širom grada - mnogima od njih Vordeni nisu uspeli da utvrde identitet. Oni pak za koje su znali morali su biti zaklju ani i zato eni kako ne bi pokušali da svrgnu Vordene. Samim tim, pronalaženje ljudi kojima bi mogli da veruju i koji bi želeli da rade za Vordene pokazalo se mnogo težim nego što je Nasuada ikada o ekivala.

Zbog broja zato enika, nije imala izbora do da ostavi dvostruko više ratnika u Feinsteru nego što je nameravala. Grad je pak, uz toliko uhapšenih ljudi, bio prili no osaka en, pa je bila prisiljena da neophodne zalihe, umesto ka vordenskoj glavnici, preusmeri ka gradu ne bi li ga spasla od gladi.

Takvo se stanje nije moglo dugo održati, a sve e se još više pogoršati sada kada su zaposeli i Belatonu. „Šteta što patuljci još nisu pristigli", re e Orin. „Dobro bi nam došla njihova pomo ."

Nasuada se saglasila s tim. Trenutno je uz Vordene bilo tek nekoliko stotina patuljaka: ostali se behu vratili u Farden Dur kako bi prisustvovali pokopu svog preminulog kralja Hrotgara i da bi sa ekali da njihovi poglavari odaberu Hrotgarovog naslednika; zbog toga je ona bezbroj puta proklela sudbu. Pokušala je da ubedi patuljke da postave namesnika dok traje rat, ali oni behu tvrdoglavi poput kamena, tvrde i da moraju da se drže svojih drevnih obreda ak i ako to zna i da moraju da napuste Vordene usred pohoda. Bilo kako bilo, patuljci su naposletku ipak odabrali novog kralja, Hrotgarovog ne aka Orika, te su krenuli ka dalekim Beor planinama da se pridruže Vordenima. Baš tada su marširali preko prostranih ravnica severne Surde, negde izme u jezera Tudosten i reke Džajt.

Nasuada se zapitala da li e biti sposobni za borbu kada budu pristigli. Patuljci su na elno izdržljiviji od ljudi, ali poslednja dva meseca uglavnom su proveli na nogama, a to bi moglo da otupi izdržljivost i najja ih stvorenja. Sigurno su se ve umorili od gledanja istih krajolika, pomislila je. „Ve sada imamo mnogo zarobljenika. Šta li e tek biti nakon što preuzmemo Dras Leonu...", odmahnula je glavom.

Odjednom se u inivši zainteresovan, Orin re e: „A šta ako sasvim zaobi emo Dras Leonu?"

Prelistao je hrpu listova na stolu pre no što je pronašao veliku kartu Alagezije koju su patuljci nacrtali, pa ju je raširio preko svih tih državni kih spisa. Ispup enja na gomili papira ispod mape dadoše krajoliku neobi an izgled: vrhove na zapadu Du Veldenvordena, ulubljenu dolinu na mestu Beor planina, klisure i ponore preko pustinje Hadarak i talasaste brežuljke duž najsevernijeg dela Ki me koji se izrodiše iz silnih svitaka pod mapom. „Pogledaj!" Srednjim prstom je prešao od Belatone do Urubejna, prestonice Carstva. „Ako odmarširamo pravo tamo, ne emo se ni približiti Dras Leoni. Bi e teško prevaliti toliku razdaljinu odjednom, ali možemo mi to."

Nasuada nije morala da porazmisli o njegovom predlogu, s obzirom na to da je ve i sama pretresla tu mogu nost. „Rizik bi bio prevelik. Galbatoriks bi i tada mogao da nas napadne s vojnicima koje je postavio u Dras Leoni, a njih nije malo, ako je verovati našim uhodama; onda bismo morali da odbijamo napade iz dva pravca odjednom. To ti je najbrži na in da izgubiš bitku, a i rat. Ne, ipak moramo da osvojimo Dras Leonu."

Orin se saglasio s njom, blago pognuvši glavu. „Onda moramo da vratimo ljude iz Arouza.

Bi e nam potreban svaki ratnik ako nastavljamo dalje." „Znam. Nameravam da okon amo opsadu do kraja nedelje." „Ne tako što bi tamo poslala Eragona, nadam se." „Ne, imam druga iji plan." „Dobro, onda. A šta emo u me uvremenu? Šta emo sa ovim zarobljenicima?"

41 http://www.balkandownload.org/

„Ono što smo radili i ranije: postavi emo straže, ograde, katance. Možda bismo mogli i da vežemo zarobljenike inima, da ih sputamo, kako ne bismo morali da pazimo na njih previše budno.

Osim toga, ne vidim drugo rešenje do da ih sve pobijemo, a radije" - pokušala je da zamisli ono što ne bi u inila kako bi porazila Galbatoriksa - „radije ne bih posezala za toliko... drasti nim merama." „Da." Orin se pognuo nad kartom, pogrbivši se poput lešinara, dok je ljutito gledao u izbledelo mastilo koje je ozna avalo trougao izme u Belatone, Dras Leone i Urubejna.

Tako je i ostao sve dok Nasuada ne re e: „Ima li još ne ega za šta moramo da se pobrinemo?

Jormundur eka zapovesti, a Savet starešina je zatražio prijem kod mene." „Brinem." „Povodom ega?"

Orin je prešao rukom preko karte: „Povodom toga da je ovaj poduhvat loše osmišljen od samog po etka, da su naše snage, sa snagama naših saveznika, opasno raštrkane i da bi, ukoliko reši da stupi u boj li no, Galbatoriks mogao da nas uništi lako kao što Safira sakuplja koze u begu. itava nam strategija po iva na kovanju plana da se negde susretnu Galbatoriks, Eragon i Safira i što više vra eva, a samo je mali broj tih vra eva trenutno u našim redovima i ne emo biti kadri da sakupimo ostale na jednom mestu sve dok ne stignemo do Urubejna i dok se ne spojimo s kraljicom Islanzadi i njenim vojskama. Dok se to ne desi - mi, nažalost, ostajemo ranjivi pred napadima. Previše rizikujemo pretpostavljaju i da e nadmenost držati Galbatoriksa tamo gde jeste dok ne postavimo klopku oko njega."

Nasuada je delila njegovu zabrinutost. Me utim, bilo je važnije oja ati Orinovo samopouzdanje nego tugovati s njim jer, ako mu odlu nost oslabi, njegove dužnosti i borbeni duh njegovih ljudi bi e još ugroženiji. „Pa, nismo sasvim nezašti eni", rekla mu je. „Više nismo. Sada imamo Dautdert, i mislim da bismo njime mogli i da ubijemo Galbatoriksa i Šruikana ako napuste svoje uto ište u Urubejnu." „Možda." „Osim toga, od briga nema vajde. Patuljke ne možemo da ubrzamo, kao što ne možemo da ubrzamo ni sopstveno napredovanje ka Urubejnu, niti pak da podvijemo rep i pobegnemo. Stoga ne bih sebi dozvolila da me okolnosti previše brinu. Jedino što nam preostaje jeste da se trudimo da svoju sudbu prihvatimo asno, ma kakva ona bila. Ina e bi razmišljanje o Galbatoriksovim mogu im poduhvatima moglo da nas onespokoji, a meni to nije potrebno.

Odbijam da mu dam takvu mo nad sobom."

42 http://www.balkandownload.org/

ODVAŽNO U SUSRET ZORI Odjednom odjeknu vrisak: piskav, promukao i prodoran, visinom i snagom gotovo neljudski.

Eragon se sav zgr io, kao da ga je neko ubo iglom. Ve i deo dana proveo je posmatraju i ljude kako se bore i ginu, i sam ih je pobio na desetine, ali ipak nije mogao da se otrgne od zabrinutosti kada je za uo Ilejnine mu ne krike. Zvuci koje je izbacivala iz sebe behu toliko užasni da je ak po eo da se pita da li e preživeti poro aj.

Pokraj njega, uz bure koje mu je poslužilo umesto stolice, ali su Albrih i Baldor, kaju i izgažene vlati trave izme u onova. Svojim debelim prstima dobrano bi izgnje ili svaku vlat i lisku, predano i temeljno, pre nego što bi se uhvatili za slede u. ela su im blistala od znoja, a o i im behu ispunjene besom i o ajem. Povremeno bi razmenili poglede, ili bi se zagledali preko travnjaka ka adoru u kojem je bila njihova majka, no ina e su samo zurili u zemlju, ne obra aju i pažnju ni na šta oko sebe.

Metar-dva dalje, Roran je sedeo na svom buretu, koje je bilo okrenuto na stranu, pa se pomeralo kad god bi se uzvrpoljio. Na rubu blatnjavog druma stajala je nagomilana skupina od desetak ljudi iz Karvahola, koju su mahom inili prijatelji Horsta i njegovih sinova i oni ije su žene pomagale isceliteljki Gertrudi da porodi Ilejn. Iznad svih njih, nadvijala se Safira. Vrat joj je bio povijen poput nategnutog luka, a vrh repa joj se trzao kao da je u lovu, pri emu je neprestano izbacivala svoj rubin-crveni jezik iz usta, oprobavaju i vazduh u potrazi za mirisima koji bi mogli da ih obaveste o Ilejn ili o njenom nero enom detetu.

Eragon je trljao napregnut miši leve podlaktice. ekali su ve nekoliko asova, pa im se suton polako primakao. Izdužene crne senke razvukoše se od svakog predmeta, pružaju i se ka istoku kao da žele da dodirnu horizont. Vazduh se tako e ohladio, te komarci i vilin-konjici ipkastih krila iz obližnje reke Džajt stadoše da kidišu na njih. Još jedan vrisak prese e tišinu.

Muškarci se promeškoljiše s nelagodom, a onda na iniše znakove rukama kako bi oterali urok i po eše tiho da šapu u, tako da ih uju samo oni pokraj njih, mada je Eragon mogao sve da uje. Šaputali su o Ilejninoj teškoj trudno i: neki su ozbiljnim glasovima tvrdili da e, ukoliko se ne porodi uskoro, možda biti prekasno i za nju i za dete. Drugi su govorili „Teško je kad ovek izgubi ženu ak i u mirnodopska vremena, a kamoli ovde, a kamoli baš sada" i „Šteta, baš šteta". Neki su za Ilejnine muke krivili Ra'zake, ili doga aje koji su se zbili tokom putovanja seljaka ka Vordenima. Nekoliko ljudi je ak izrazilo nepoverenje povodom toga što su Arji dopustili da pomaže pri poro aju. „Ona ti je vilenjakinja, a ne ljudsko bi e", rekao je drvodelja Fisk. „Trebalo bi da se drži svoje fele, kad ti ja velim, a ne da se petlja gde joj nije mesto. Ko zna šta ona zapravo ho e, hm?"

Eragon je uo i to, i još štošta, ali utke je prikrio svoje reakcije, znaju i da bi seljanima bilo neprijatno kad bi saznali koliko mu se sluh izoštrio.

Bure pod Roranom zaškripa kada se nagnuo napred: „Misliš li da bi trebalo da... " „Ne", re e mu Albrih.

Kragon još vrš e privi ogrta uz telo. Studen je po ela da mu se uvla i pod kožu, ali nije želeo da ode dok se Ilejnine muke ne okon aju. „Gledajte", re e Roran, odjednom uzbu en. Albrih i Baldor istovremeno okrenuše glave.

Katrina je izašla iz adora na drugoj strani druma, iznose i zavežljaj uprljanih krpa. Pre nego što se ulazno krilo adora ponovo spustilo, Eragon je na tren spazio Horsta i jednu od žena iz Karvahola, mada nije bio siguran koju ta no, kako stoje u podnožju ležaja na kojem je Ilejn ležala.

Ne uputivši posmatra ima ni jedan jedini iskošeni pogled, Katrina je trkom otišla do vatre pokraj koje su Fiskova žena Izolda i Nola prokuvavale krpe za ponovnu upotrebu.

Bure zapucketa još dva puta kada je Roran promenio položaj. Eragon je delimice o ekivao da e potr ati ka Katrini, ali on je ostao na svom mestu, sa Albrihom i Baldorom. Sa ostalim seljanima, ispratili su Katrinino kretanje ne trep i.

Eragon se iskezio kada se nov Ilejnin vrisak razlegao kroz vazduh, jednako mu an kao prethodni.

43 http://www.balkandownload.org/

Onda se ulaz u ador po drugi put raširio, kako bi Arja izjurila napolje, praznih ruku i sva raš upana. Kosa joj je lebdela oko lica dok je hitala ka troje Eragonovih vilenja kih stražara, koji su stajali u senci iza jedne od obližnjih šatri. Nekoliko trenutaka je užurbano razgovarala s jednom od njih, vilenjakinjom mršavog lica po imenu Invidija, a onda se brže-bolje vratila odakle je došla.

Eragon ju je sustigao pošto je na inila nekoliko koraka. „Kako ide?", upitao ju je. „Loše." „Zašto toliko traje? Ne možeš im pomo i da se sve ubrza?"

Arjin izraz, koji je ve bio namu en i zategnut, postade još oštriji. „Naravno da mogu, mogla sam da svojim pojem izvu em dete iz materice još u prvih pola sata, ali Gertruda i ostale žene dopuštaju mi da koristim samo najprostije ini." „Pa to nema smisla! Zašto?" „Zato što se plaše arolija, a plaše se i mene." „Pa kaži im da ne misliš ništa loše. Kaži im na drevnom jeziku, pa ne e imati izbora do da ti poveruju."

Odmahnula je glavom. „To bi samo pogoršalo stvari. Pomislile bi da pokušavam da ih oma ijam, pa bi me oterale." „Siguran sam da Katrina... " „Samo sam zahvaljuju i njoj i uspela da bacim dosadašnje ini." Ilejn ponovo vrisnu. „Zar ti ne dopuštaju ni da joj olakšaš bolove?" „Samo onoliko koliko sam ve u inila."

Eragon se naglo okrenu ka Horstovom adoru. „E pa, ne može to tako", procedio je stisnutih zuba.

Jedna mu se šaka sklopi oko leve ruke, zadržavši ga u mestu. Zbunjen, Eragon se ponovo okrenu ka Arji. Odmahnula je glavom. „Nemoj", rekla mu je. „To su ti obi aji stariji od sveta i veka.

Umešaš li se, razljuti eš i osramoti eš Gertrudu i okrenu eš mnoge žene iz svoga sela protiv sebe." „Baš me briga!" „Znam, ali moraš mi verovati: najpametnije što sada možeš da uradiš jeste da sa ekaš sa ostalima." Pustila mu je ruku kao da želi da naglasi to što je rekla. „Ne mogu samo da stojim dok se ona mu i." „Slušaj me! Bolje je ovako. Ja u pomo i Ilejn kako god mogu - to ti obe avam - ali nemoj da ulaziš unutra. Samo eš izazvati sukob i bes, a to nam najmanje treba... Molim te."

Eragon je oklevao, a onda zgroženo zaurla i raširi ruke jer Ilejn ponovo vrisnu. „Dobro", re e te se nagnu ka Arji, „ali šta god se desilo, ne daj da ona ili dete umru. Ne zanima me šta moraš da iniš. Ne daj da umru."

Arja se ozbiljno zagledala u njega prodornim pogledom. „Nikada ne bih dozvolila da neko dete nastrada", re e mu, te krenu unutra.

Kada je nestala u Horstovom adoru, Eragon se okrenu ka mestu gde se behu okupili Roran, Albrih i Baldor, te se sroza na svoje bure. „I?", upita ga Roran.

Eragon slegnu ramenima. „ ine sve što mogu. Moramo biti strpljivi... To je to!" „Meni se ini da ti je rekla mnogo više od toga", re e mu Baldor. „Zna enje je bilo isto."

Sunce je promenilo boju, postaju i narandžasto i grimizno dok se približavalo tlu. Nekoliko iscepkanih oblaka koji ostadoše na zapadnom nebu nakon oluje koja je ranije protutnjala tim krajevima zadobilo je iste nijanse. Jata vrabaca proleteše im iznad glava, goste i se za ve eru no nim leptirovima, muvama i ostalim insektima koji su lebdeli unaokolo.

Kako je vreme odmicalo, Ilejnini vapaji su jenjavali, izbledevši od po etnih grlenih vrisaka do prigušenog, isprekidanog stenjanja od kojeg su se Eragonu kostrešile dlake na vratu. Više od svega je želeo da je oslobodi muka, ali nije mogao da privoli sebe da zanemari Arjin savet, pa je ostao na svom mestu vrpolje i se i grickaju i svoje pomodrele nokte, povremeno se upuštaju i u kratke, žustre razgovore sa Safirom.

Dotakavši zemlju, sunce se raširilo po horizontu poput ogromnog žumanceta koje se razliva iz svoje opne. Šišmiši po eše da se mešaju s vrapcima, tiho i usplahireno mašu i kožastim krilima.

Njihovo piskavo cijukanje beše gotovo bolno za Eragonove uši.

A onda Ilejn izbaci iz sebe krik koji je zaglušio svaki drugi zvuk u njihovoj blizini, krik za koji se Eragon ponadao da ga nikada više ne e uti.

Usledio je kratak ali dubok tajac, koji se završio isprekidanim pla em novoro enog deteta što se razleže iz adora poput drevnih fanfara koje najavljuju dolazak nove osobe na ovaj svet. uvši taj

44 http://www.balkandownload.org/

zvuk, Albrih i Baldor odmah se široko nasmejaše, zajedno sa Eragonom i Roranom, a nekoliko okupljenih ljudi ak i uskliknu.

Ali njihovo slavlje beše kratkog veka. Baš kad se utišaše poslednji pokli i, žene iz adora zajecaše kreštavim, srceparaju im jecajima. Eragon se sledio od jeze. Znao je šta to naricanje zna i, šta je oduvek zna ilo: zadesila ih je najgora nesre a. „Ne", re e u neverici, posko ivši s bureta. Ne može biti mrtva. Ne može. Arja mi je obe ala.

Kao da je ula njegovu misao, Arja naglo trgnu ulazno krilo adora te potr a ka njemu sjurivši se preko druma neverovatno dugim koracima. „Šta je bilo?", upita je Baldor im se zaustavila.

Arja ne obrati pažnju na njega, ve re e: „Eragone, po i sa mnom." „Šta je bilo?", uzviknu Baldor ljutito, te posegnu za Arjinim ramenom." Zgrabila ga je za zglob naizgled munjevitim pokretom, te mu je zavrnula ruku iza le a nateravši ga da se pogne poput bogalja. Lice mu se zgr ilo od bola. „Ako želiš da ti sestrica preživi, skloni se u stranu i ne smetaj!" Pustila ga je odgurnuvši ga, te on itavom dužinom pade pravo na Albriha, a ona se okrenu kako bi se vratila u Horstov ador. „Šta se desilo?", upita je Eragon pridruživši joj se.

Arja se okrenu ka njemu ustreptalog pogleda. „Dete je zdravo, ali ro eno je sa ze jom usnom."

Eragon je tada shvatio uzrok malopre ašnjeg naricanja. Deca prokleta ze jom usnicom retko su ostavljana u životu: bilo ih je teško hraniti, a ak i ako bi roditelji uspeli da ih nahrane, takva bi deca imala bedan život, bila bi odba ena, ismevana, nesposobna da prona u bra nog druga. Uglavnom se pokazivalo da bi bilo bolje da se takvo dete rodilo kao mrtvoro en e. „Moraš je isceliti, Eragone", re e mu Arja. „Ja? Ali ja nikada nisam... Zašto ne možeš ti? Ti znaš više o isceljenju od mene." „Ako ja izmenim izgled tog deteta, ljudi e re i da sam je ukrala i zamenila nekim zamen etom. Isuviše sam dobro upoznata s pri ama koje tvoji ljudi pri aju o mome narodu, Eragone. ini u to ako budem morala, ali dete e zbog toga patiti do kraja života. Jedino je ti možeš spasti takve sudbe."

Odmah ga obuze panika. Nije želeo da bude odgovoran za život još jedne osobe: ve je bio odgovoran za previše života. „Moraš je isceliti", re e mu Arja strogo. Eragon se prisetio koliko vilenjaci cene i paze svoju decu, a i decu svih drugih vrsta. „Ho eš li biti uz mene ako mi zatreba pomo ?" „Naravno."

Bi u i ja, re e mu Safira. Ne moraš ni da pitaš. „U redu", re e Eragon, te š epa Brisingr za jabuku, vrsto rešen. „Obavimo to."

Sa Arjom za petama, hitro je otišao do adora, te se provukao kroz debelo vuneno ulazno krilo. Dim sve a odmah mu pecnu o i. Pet žena iz Karvahola stajalo je zbijeno uza zid. Njihovo naricanje pogodilo ga je poput pravog udarca. Njihale su se kao oma ijane, kidaju i ode u i upaju i kosu uz glasne jadikovke. Horst se nalazio u podnožju ležaja i sva ao se s Gertrudom, lica zajapurenog, naduvenog i izboranog od umora. Isceliteljka je uz grudi držala zamotuljak za koji je Eragon pretpostavljao da je novoro en e. Nije mu, doduše, mogao videti lice, budu i da se meškoljilo i kme alo poja avaju i opštu larmu. Gertrudini obli obrazi blistali su od znoja, a kosa joj se slepila uz kožu. Ogoljene podlaktice behu joj umrljane nekakvim vlažnim mrljama. Katrina je kle ala na okruglom jastu etu uz zaglavlje ležaja i brisala Ilejnino elo vlažnom krpom.

Eragon gotovo da nije prepoznao Ilejn: lice joj beše upalo, a imala je i crne kolutove ispod iju koje su joj lutale na sve strane, naizgled nesposobne da se usredsrede na bilo šta. Poto i suza spuštali su joj se iz spoljnih uglova o iju preko slepoo nica i nestajali u zamršenim loknama. Usta su joj se otvarala i zatvarala dok je mrmljala nerazgovetne re i. Telo joj beše pokriveno okrvavljenim aršavom.

Ni Horst ni Gertruda nisu zapazili Eragona sve dok im nije prišao. Eragon je prili no porastao otkad je napustio Karvahol, ali Horst je i dalje bio za glavu viši od njega. Oboje ga pogledaše, te iskra nade ozari kova evo bledo lice. „Eragone!" Spustio je tešku ruku na Eragonovo rame, te se oslonio na njega kao da zbog svega što se dogodilo više ne može da stoji. „ uo si?" To i nije bilo pitanje, ali Eragon ipak klimnu. Horst

45 http://www.balkandownload.org/

baci pogled ka Gertrudi - hitar, munjevit pogled - a onda mu se golema, lopatasta brada pomeri s jedne strane na drugu zajedno s vilicom, te mu se jezik ukaza izme u usana da bi hi ih ovlažio. „Možeš li... možeš li išta da u iniš za nju?" „Možda", re e Eragon, „pokuša u."

Ispružio je ruke. Pošto je nakratko oklevala, Gertruda mu je predala topli zamotuljak i odstupila. Po njenom držanju se videlo da joj je nelagodno.

U nabore tkanine beše zamotano si ušno, namreškano lice devoj ice.

Koža joj je bila tamnocrvena, o i nadute i sklopljene, ali izgledala je kao da se kezi, kao da je besna zbog opho enja prema njoj - što beše reakcija koja se Eragonu inila sasvim razumnom.

Me utim, najupe atljiviji deo njenog lica bio je širok procep koji joj se pružao od leve nozdrve do sredine gornje usne. Kroz njega se video njen ruži ast jezi , koji je ležao poput mekanog, ljigavog puža gola a, i povremeno se trzao. „Molim te", re e Horst, „ako ikako možeš da joj... " Eragon se trže kad žensko naricanje dostiže veoma visok, piskav ton. „Ne mogu ovde", re e.

Kada se okrenuo da iza e, Gertruda se oglasi iza njega: „Idem i ja s tobom. Jedna od nas što znamo s decom mora da ostane uz nju."

Eragon nije želeo da se Gertruda mota oko njega dok bude pokušavao da popravi devoj icino lice, pa mu je došlo da joj to i kaže, no odjednom se prisetio onoga što mu je Arja rekla o zamen adi.

Neko iz Karvahola, neko kome ostali seljani veruju, mora e da bude svedok devoj icinog preobražaja, kako bi kasnije mogao da uveri narod da je dete i dalje ista osoba. „Kako ho eš", re e, prikrivši svoje protivljenje.

Beba mu se promeškoljila u naru ju, te tužno zakme a kada su izašli iz adora. S druge strane druma, seljani uperiše ruke u njih, a Albrih i Baldor odmah krenuše k njima. Eragon odmahnu glavom, te se njih dvojica zaustaviše, bespomo no gledaju i u njega.

Arja i Gertruda su opkolile Eragona sa obe strane, te krenuše za njim kroz tabor pravo ka njegovom adoru. Tlo im se treslo pod stopama pošto je i Safira krenula za njima. Ratnici koji se zatekoše na drumu skloniše se brže-bolje kako bi oni prošli.

Eragon se trudio da hoda što laganije kako ne bi truckao dete. Jak, bu av vonj širio se oko devoj ice; nalikovao je mirisu šumskog tla u topao letnji dan.

Kad stigoše nadomak odredišta, Eragon pokraj druma ugleda devoj icu-vešticu Elvu kako stoji izme u dva niza adora ozbiljnog lica i zuri u njega krupnim ljubi astim o ima. Nosila je purpurno-crnu haljinu s duga kim ipkanim velom koji beše zabacila s lica, otkrivaju i srebrnast, zvezdolik beleg na elu, nalik na gedvej ignaziju.

Nije prozborila ni re , niti je pokušala da ga uspori ili zaustavi. Me utim, Eragon je shvatio njeno upozorenje, jer je ve njeno prisustvo predstavljalo prekor na njegov ra un. Jednom je ve pokušao da petlja oko sudbe novoro en eta, a posledice behu stravi ne. Nije mogao sebi da dozvoli još jednu takvu grešku, ne samo zbog štete koju bi time izazvao ve i zato što bi onda Elva postala njegov zakleti neprijatelj. I pored svih svojih mo i, Eragon se pribojavao Elve. Njena sposobnost da zaviri ljudima u dušu i izvu e sve što ih mu i i mori, da predvidi sve što e im tek zadavati nevolje, inila ju je jednim od najopasnijih stvorenja u vasceloj Alageziji. Što god se desilo, pomisli Eragon ulaze i u svoj zamra eni ador, ne želim da naudim ovom detetu. Uto je osetio novu rešenost da pruži tom detetu priliku da normalno živi - priliku koju ne bi dobilo u datim okolnostima.

46 http://www.balkandownload.org/

USPAVANKA Blaga svetlost sunca na zalasku probi se u Eragonov ador. Sve je unutra bilo sivo, kao da je isklesano od granita. Eragon je svojim vilenja kim vidom lako razaznao obrise svih predmeta, ali znao je da Gertruda ne e mo i da ih vidi, pa je zbog nje izgovorio: Naina hvitr un bollr. Tim re ima je postavio blistavo vilinsko svetalce da lebdi pod krovom adora. Blaga bela sfera nije odavala toplotu, ve je samo pružala osvetljenje poput jakog fenjera. Uzdržao se od upotrebe re i brisingr u inima kako mu se ivo ma a ne bi zaplamtelo.

Za uo je kako se Gertruda zaustavlja iza njega, pa se okrenuo i video je kako zuri u vilinsko svetio, stežu i torbu koju je ponela sa sobom. Njega je njeno dobro znano lice podsetilo na dom i na Karvahol, te je osetio neo ekivan nalet nostalgije.

Polako je spustila pogled na njega. „Kako si se samo promenio", rekla mu je „ ini mi se da odavno više nema onog de a nad kojim sam bdela onda kada ga je uhvatila groznica." „I dalje sam onaj stari", odgovorio joj je. „Ne bih rekla da jesi."

Njena izjava ga je zabrinula, ali nije imao vremena da razmišlja o njoj, pa ju je potisnuo iz uma kako bi prišao svome ležaju. Nežno, sasvim nežno, prebacio je novoro en e iz ruku na ebad, pažljivo kao da je sazdano od stakla. Devoj ica mahnu stegnutom pesnicom ka njemu. Nasmešivši se, taknuo ju je vrhom desnog kažiprsta, te ona tiho zaguguta. „Šta smeraš s njom?", upita ga Gertruda, spustivši se na hoklicu pokraj zida adora. „Kako eš je isceliti?" „Nisam siguran."

Eragon je upravo tada primetio da Arja nije ušla u ador s njima. Dozvao ju je po imenu i, tren kasnije, ona mu odgovori spolja glasom prigušenim zbog debele tkanine koja ih je razdvajala. „Tu sam", rekla mu je. „I tu u i ostati. Ako ti zatrebam, samo usmeri misli u mom pravcu i do i u."

Eragon se blago namršti. Ra unao je na nju pokraj sebe tokom zahvata koji ga je o ekivao, kako bi mu pomogla kada ne bude znao šta da u ini i kako bi ga ispravila ako na ini neku grešku. Pa dobro, nema veze. I dalje mogu da je pitam šta ho u, ako poželim. A Gertruda ovako ne e imati razloga da posumnja da Arja ima ikakve veze sa onim što e se zbiti s devoj icom. Iznenadile su ga mere predostrožnosti koje je Arja preduzela kako bi izbegla sumnje da je devoj ica zamen e, pa se zapitao da li su je nekada optužili za kra u ne ijeg deteta.

Ram ležaja zaškripa kada se lagano spustio na njega okrenuvši se ka bebi. Namrštio se još više. Osetio je kako Safira preko njega posmatra devoj icu koja je dremala na ebadi, naizgled nesvesna sveta oko sebe. Jezi joj se presijavao u procepu koji joj je delio gornju usnicu. Šta kažeš?, upitao ju je.

Samo polako, da slu ajno sam sebi ne bi odgrizao rep.

Saglasio se s njom, a onda je, osetivši se nekako nestašno, zapita: A ti si to nekada uradila?

Mislim, ugrizla sopstveni rep?

Nije ništa rekla, drže i se po strani, ali uspeo je da uhvati kratak nalet ulnih nadražaja: mešavinu prizora - drve e, trava, sunce, padine Ki me - i težak miris crvenih orhideja, a onda nagao, bolan, oštar ose aj, kao da joj je neko pritisnuo rep vratima.

Eragon se tiho nasmejao za sebe, a onda se usredsredio na sastavljanje ini za koje je mislio da e mu biti potrebne za isceljenje devoj ice. To je potrajalo gotovo pola sata. On i Safira su to vreme mahom proveli prelaze i iznova tajnovite re enice, prou avaju i i pretresaju i svaku re i izraz, pa ak i njihov izgovor, kako bi se postarali za to da ini obave ono što je nameravao i ništa više od toga.

Usred njihovog nemog razgovora, Gertruda se uzvrpolji na hoklici te re e: „Meni beba izgleda isto kao ranije. Ne ide ti, jelda? Nema potrebe da skrivaš istinu od mene, Eragone. Vi ala sam ja i mnogo gore stvari u svoje vreme."

Eragon upitno podiže obrve, te joj blagim glasom re e: „Nisam još ni po eo."

47 http://www.balkandownload.org/

Gertruda se ponovo srozala na hoklicu, potpuno poražena. Iz torbe je izvukla klupko žute vunice, napola završen džemper i par ugla anih igala za štrikanje od brezovine. Prsti joj se pokrenuše uvežbano i hitro, te po e da štrika i obrubljuje. Ravnomerno škljocanje igala nekako je umirilo Eragona: bio je to zvuk koji je esto slušao u detinjstvu i koji je vezivao za sedenje kraj kuhinjskog ognjišta u prohladnim jesenjim ve erima, kada bi slušao kako odrasli ispredaju pri e pu kaju i lule ili guštaju i gutljaje tamnosme e alovine nakon obilne ve ere.

Kada su utvr ene ini kona no zadovoljile njega i Safiru i kada se uverio da mu jezik ne e zapeti ni za jedan nepoznat glas drevnog jezika, Eragon je posegnuo za snagom njihovih tela kako bi se spremio da baci prve ini.

Onda zastade.

Kada su vilenjaci koristili ma ije da bi naterali drvo ili cvet da raste u željenom obliku, ili da bi izmenili sopstveno telo ili telo nekog drugog bi a, oni su uvek, bar koliko je njemu bilo poznato, sastavljali ini u obliku pesme. inilo mu se primerenim da i sam u ini tako. Ali on je poznavao samo nekoliko vilenja kih pesama, a nijednu od njih nije znao dovoljno dobro da bi ta no i delotvorno ponovio te predivne i složene melodije.

Stoga je odabrao pesmu iz najdubljih kutaka se anja, pesmu koju mu je njegova ujna Marijan pevala kada je bio mali, pre nego što ju je bolest odnela, pesmu koju su žene Karvahola pevušile svojoj deci od pamtiveka kada bi ih ušuškavale pod pokriva e pred spavanje - izabrao je jednu uspavanku. Note su bile jednostavne, lagane za pam enje i utešne, pa se nadao da e umiriti i novoro en e.

Po eo je tiho i prigušeno, dopustivši da se re i lagano kotrljaju iz njega i da mu se glas širi po adoru poput toplote iz ognjišta. Pre nego što je posegnuo za ma ijama, devoj ici je na drevnom jeziku kazao da joj je prijatelj, da joj želi samo dobro i da bi ona trebalo da mu veruje.

Promeškoljila se u snu, kao da mu odgovara, te joj zategnuto lice omekša.

Eragon je potom po eo da baje: behu to jednostavne ini od dve kratke re enice, koje je stao da ponavlja poput molitve. Malo ruži asto udubljenje gde devoj icina usna beše razdvojena po e da svetluca i da se rasteže kao da se neko usnulo stvorenje meškolji ispod površine.

Ono što je pokušavao da u ini nije bilo nimalo lako. Kosti novoro en eta, kao i i kosti svih beba, behu meke i hrskavi ave, razli ite od kostiju odraslih, pa sledstveno i razli ite od onih koje je popravljao tokom vremena provedenog uz Vordene. Morao je da pazi da joj ne ispuni taj procep u ustima kostima, masom i kožom odraslih ljudi, pošto tada ti delovi ne bi rasli ravnomerno sa ostatkom njenog tela. A kada bude popravljao rupu na njenom gornjem nepcu i desnima, mora e da pomera, ispravlja i u ini simetri nim korenove onoga što e izrasti u dva prednja zuba, što nikada ranije nije radio. itav poduhvat dodatno je usložnjavalo to što on devoj icu nikada nije video bez tog unakaženog dela, pa nije bio siguran kako bi njena usna i usta trebalo da izgledaju. Njemu je li ila na svaku drugu bebu koju je video: okrugla, bucmasta, bez oblika i vrstine. Brinula ga je pomisao da bi mogao da joj podari lice koje e sada izgledati lepo, ali koje e s godinama postati udno ili neprivla no.

Zbog toga je nastavio veoma oprezno, ine i samo male promene u jednom zahvatu, da bi se potom zaustavio da proveri ishod. Po eo je od najdubljih slojeva devoj icinog lica, od kostiju i hrskavice, te je polako nastavio ka vanjskim delovima, sve vreme poju i.

U odre enom trenu, Safira po e da pevuši s njim leže i napolju, te vazduh zatreperi od njenog dubokog glasa. Vilinsko se svetio poja avalo i smanjivalo u skladu s ja inom njenog pevušenja, što za Eragona beše krajnje udnovata pojava. Odlu io je da kasnije pita Safiru šta je bilo posredi.

Re po re , sat za satom, bacao je ini kroz no koja se ve bila otegla, mada Eragon nije obra ao pažnju na vreme. Kada je devoj ica zaplakala od gladi, nahranio ju je pomo u malo energije.

On i Safira su se trudili da ne doti u njen um svojim umovima jer nisu znali kako bi taj kontakt uticao na njenu nezrelu svest, no povremeno bi ga ipak okrznuli: njen se um Eragonu inio nejasnim i neoblikovanim, poput uzburkanog mora neoblikovanih ose anja spram kojih je sve ostalo na svetu bilo nevažno.

Pokraj njega, Gertruda je nastavila da zvecka svojim iglama, a jedini prekid ritma zbio bi se kada bi isceliteljka izgubila broj boda ili kada bi morala da se vrati nekoliko petljica kako bi ispravila neku omašku.

48 http://www.balkandownload.org/

Lagano, sasvim lagano, raspuklina u devoj icinim desnima i nepcu po e da se stapa u celinu bez šava, dva ruba njene ze je usnice spojiše se uz kožu koja joj pote e poput te nosti, te joj se iznad gornje usne postepeno pojavila savršena, obla ruži asta površina.

Eragon se najviše pomu io i zadržao tvore i oblik njene usne, i bavio se njome sve dok Safira najzad ne re e: Gotovo je. Ostavi je takvu. Tada je i sam morao da prizna da više ne može da popravlja devoj icin izgled jer e ga ina e slu ajno pogoršati.

Potom je dopustio da uspavanka lagano utihne. Jezik mu je bio nate en i suv, a grlo ga je grebalo. Podigao se s ležaja i ustao napola povijen nad njim, previše uko en da bi se sasvim ispravio.

Pored odsjaja vilinskog svetla, bled blesak je prožimao itav ador - isti kao onaj koji je svetleo kada je otpo eo posao. Isprva je bio zbunjen - zar sunce nije ve sasvim zašlo? - ali potom je shvatio da ta svetlost pristiže sa istoka, a ne sa zapada, i sve mu postade jasno. Nije ni udo što sam sav uko en. Presedeo sam itavu no .

A šta ja da kažem?, re e Safira. I mene kosti bole kao tebe. Njeno ga je priznanje iznenadilo: retko je govorila da joj je neudobno, bez obzira na ja inu njene nelagode. Ratovanje je zasigurno odnelo ve i danak nego što se to na njoj moglo videti. im je on to zaklju io i im je ona postala svesna toga, blago se odmakla iz njegovih misli, te re e: Umorna ili ne, još mogu da smoždim sve vojnike koje Galbatoriks pošalje na nas.

Znam.

Vrativši vunicu u torbu, Gertruda ustade te došepa do ležaja. „U životu ne videh takva uda", rekla mu je. „Pogotovo ne od tebe, Eragone, Bromov sine." Radoznalo se zagledala u njega: „Brom ti jeste bio otac, jelda?"

Eragon joj klimnu, te promuklo re e: „Jeste." „To mi i deluje prikladno."

Eragon nije bio raspoložen za pri u o tome, pa samo zabrunda i ugasi vilinsku svetlost jednim pogledom i jednom mišlju. Istoga trena se zamra ilo sve osim blagog odsjaja praskozorja. O i su mu se privikle na promenu brže od Gertrudinih: ona trepnu pa se namršti i pomeri glavu s jedne strane na drugu, kao da nije sigurna gde se on nalazi.

Devoj ica beše topla i teška u Eragonovom naru ju. Nije bio siguran da li su za iscrpljenost odgovorne arolije koje je koristio ili vreme koje mu je zadatak oduzeo.

Zagledao se u devoj icu i promrmljao osetivši iznenadan zaštitni ki duh u sebi: „Se ono waise ilia." Sre na mi bila. Nije to bila arolija, bar ne prava, ali ponadao se da e joj možda pomo i da izbegne neke od neda a koje su mu ile tolike ljude. A ako ne to, onda neka joj bar izmami osmeh.

To se i dogodilo. Osmeh joj se raširio po si ušnom licu, te devoj ica krajnje odlu no re e: „Gu- gu!"

Eragon se tako e osmehnu, pa se okrenu da iza e. im je podigao ulazno krilo, video je da se mala skupina okupila u polukrugu oko adora.

Neki su stajali, neki sedeli, neki ali. Ve inu je prepoznao kao ljude iz Karvahola, ali tu su bili i Arja i ostali vilenjaci - pomalo izdvojeni od ostalih - uz nekoliko vordenskih ratnika kojima nije znao imena. Zapazio je i Elvu kako se šunja iza obližnjeg šatora, spustivši crni ipkani veo da bi sakrila lice.

Eragon je zaklju io da je ta skupina zasigurno ekala satima, a da on nopšte nije opazio njihovo prisustvo. Bio je bezbedan uz Safiru i vilenjake koji su ga uvali, ali to nije bilo opravdanje za to što je sebi dozvolio takvo opuštanje.

Moram biti bolji, kazao je samom sebi.

Na elu gomile ljudi stajao je Horst sa svojim sinovima; delovao je zabrinuto. elo mu se nabralo kada se zagledao u zamotuljak u Eragonovom naru ju, te je zinuo kao da ho e nešto da mu kaže, ali nije mogao da ispusti ni glasa.

Bez ikakve pompe i ceremonije, Eragon je prišao kova u i okrenuo devoj icu tako da joj može videti lice. Horst se nekoliko trenutaka nije micao, n onda mu o i blesnuše, a na licu mu se pojavi izraz toliko duboke radosti i olakšanja da se gotovo nije razlikovao od izraza tuge.

Predavši devoj icu Horstu, Eragon re e: „Ruke su mi odve okrvavljene za ovakav posao, ali drago mi je što sam mogao da pomognem."

Horst dota e devoj icinu gornju usnicu vrhom srednjeg prsta, te odmahnu glavom. „Ne mogu da verujem... ne mogu da verujem." Pogledao ju u Eragona. „Ilejn i ja emo biti tvoji dužnici zanavek.

Ako ti..."

49 http://www.balkandownload.org/

„Ništa mi ne dugujete", re e mu Eragon blago, „samo sam uradio ono što bi uradio svako kad bi imao potrebnu veštinu." „Ali ti si je iscelio, i stoga sam ti zahvalan."

Eragon se malo dvoumio, te je naklonio glavu prihvataju i Horstovu zahvalnost. „Kako ete je nazvati?"

Kova je ozareno gledao u svoju k erkicu. „Ako se Ilejn bude saglasila, mislio sam da je nazovemo Nada." „Nada... lepo ime." Nada nam je, vala, svima potrebna u životu. „A kako je Ilejn?" „Umorno, ali dobro."

Potom i Albrih i Baldor okružiše oca zagledaju i sestricu, zajedno s Gertrudom, koja je izašla iz adora nedugo nakon Eragona, a potom se i ostali seljani osmeliše pa im se pridružiše. ak se i znatiželjni ratnici stisnuše uz Horsta, izvijaju i vratove kako bi makar nakratko osmotrili devoj icu.

Malo kasnije, vilenjaci protegoše svoje duge udove, te im i oni pri oše. Primetivši ih, ljudi im se brže-bolje ukloniše s puta prave i im prolaz do Horsta. Kova se zgr i i isturi vilicu poput buldoga kada, jedan po jedan, vilenjaci po eše da se saginju ne bi li pogledali devoj icu. Neki su joj i prošaputali re -dve na drevnom jeziku. Izgleda da uopšte nisu prime ivali uporne sumnji ave poglede koje seljani behu usmerili ka njima.

Kada u redu ostadoše još samo tri vilenjaka, Elva munjevito izjuri iza adora iza kojeg se skrivala i stade na kraj kolone. Nije dugo ekala pre nego što je i na nju došao red da stane ispred Horsta. Mada se malo kolebao, kova je spustio ruke i savio kolena, no ipak je bio toliko viši od Elve da je ona morala da se propne na prste kako bi videla novoro en e. Eragon zadrža dah kada se zagledala u nekada unakaženo detence, pošto zbog vela nije mogao da proceni njenu reakciju.

Nekoliko sekundi kasnije, Elva se spustila na pete. Odlu nim korakom, krenula je nazad stazom koja je prolazila pored Eragonovog adora. Prešavši dvadesetak metara, naglo se zaustavila i okrenula se ka njemu.

Eragon zabaci glavu i podiže obrvu.

Klimnula mu je kratkim, naglim pokretom, te je nastavila svojim putem.

Dok ju je Eragon posmatrao kako odlazi, Arja mu pri e te mu tiho re e: „Trebalo bi da budeš ponosan na ono što si upravo postigao. Dete je zdravo i lepo. ak ni naši najveštiji vra evi ne bi imali šta da dodaju tvojim ma ijama. Velika je stvar ovo što si podario devoj ici - novo lice i budu nost - a ona to nikada ne e zaboraviti, sigurna sam u to... Ne e zaboraviti niko od nas."

Eragon je zapazio da ga i ona i svi ostali vilenjaci posmatraju s novim poštovanjem u pogledima, ali njemu su najviše zna ili Arjino divljenje i odobravanje. „Imao sam najbolje u itelje", odgovorio joj je jednako sniženim glasom. Arja se nije protivila njegovoj tvrdnji. Zajedno su gledali kako se seljani vrzmaju oko Horsta i njegove k erke i uzbu eno razgovaraju. Ne skidaju i pogled s njih, Eragon se nagnu ka Arji te joj re e: „Hvala ti što si pomogla Ilejn." „Nema na emu. Bilo bi nemarno od mene da nisam."

Horst se potom okrenuo da odnese dete u njihov ador kako bi Ilejn mogla da vidi svoju novoro enu k erkicu, ali gužva oko njega i dalje se nije razilazila. Kada je Eragonu dojadilo da se rukuje i odgovara na njihova pitanja, pozdravio se sa Arjom, te se iskrao do svog adora, a onda je privezao ulazno krilo za sobom.

Ukoliko ne usledi neki napad, ne želim da vidim nikoga narednih deset sati - ak ni Nasuadu, rekao je Safiri, bacivši se na ležaj. Ho eš li, molim te, javiti Blodgarmu?

Ho u, naravno, rekla mu je. Odmori se, mali moj, a i ja u.

Kragon uzdahnu, te pokri lice rukom kako bi zaklonio jutarnje sunce. Disanje mu se usporilo, um je po eo da mu luta, te ga ubrzo obaviše udnovati prizori i zvukovi iz snova - stvarni a izmaštani, šareni a providni, kao da su sastavljeni od stakla, te je na neko vreme mogao da zaboravi svoja zaduženja i mu na zbivanja od prethodnog dana. Svi njegovi snovi behu prožeti onom uspavankom, nalik na šapat vetra, napola primetnom, napola zaboravljenom, koja ga uljuljka u detinji spokoj se anjima na dom.

50 http://www.balkandownload.org/

ZA UMORNE PO INKA NEMA Dva patuljka, dva oveka i dva Urgala - pripadnici Nasuadine li ne straže, zvani no nim jastrebovima - behu postavljeni ispred odaje zamka u kojoj je Nasuada postavila svoj štab. Zurili su u Rorana ravnim, ispraznim pogledima. I njegov je izraz bio jednako isprazan dok je zurio u njih.

Beše to igrica koju su i ranije igrali.

Uprkos bezizražajnim licima, Roran je znao da no ni jastrebovi užurbano smišljaju najlakši i najdelotvorniji na in da ga ubiju. Znao je on to pošto je i sam to radio na njihov ra un, po svom starom obi aju.

Morao bih da se izmaknem najbrže što mogu... da se malo razvuku, zaklju io je. Ljudi bi prvi stigli do mene - brži su od patuljaka - pa bi usporili Urgale za sobom... Morao bih da im oduzmem te helebarde. Bi e nezgodno, ali mislim da bih mogao... bar jednu. Možda bih morao da odbacim svoj malj. im bih se do epao helebarde, mogao bih da ih držim na odstojanju. Patuljci tada ne bi imali velike izglede, ali Urgali bi ve bili nezgodniji, gadovi nakazni... Ali ako iskoristim onaj stub kao zaklon, mogao bih da...

Utom se, naglo i škripavo, rastvoriše vrata okovana gvož em, koja stajahu izme u dva reda stražara. Paž od deset ili dvanaest godina, odeven u jarku ode u, izašao je van te je glasnije nego što je bilo potrebno objavio: „Gospa Nasuada sada e vas primiti!"

Nekoliko stražara se trgnu, pomalo rasejano, te im pogledi nakratko zadrhtaše. Roran se nasmeši pa projuri kraj njih pravo u odaju, znaju i da bi mu ta njihova omaška, ma koliko sitna bila, omogu ila da ubije bar dvojicu pre nego što bi mu uzvratili. Drugi put, pomislio je.

Odaja beše golema, pravougaona i skromno nameštena: premalen ilim je ležao na podu; nekakva uzana tapiserija, s rupama od moljaca, visila je na zidu s njegove leve strane, a na zidu s desne strane nalazio se samo jedan zasvo en prozor. U sobi nije bilo drugih ukrasa. U jedan ošak beše uguran duga ak drveni sto, zatrpan knjigama, svicima i listovima papira. Nekoliko masivnih stolica, s kožnim tapacirungom pri vrš enim nizom potamnelih mesinganih ekser a, stajalo je oko stola, ali ni Nasuada ni desetak ljudi koji se behu nabili oko nje o ito nisu nameravali da ih upotrebe.

Jormundur nije bio me u njima, ali Roran je poznavao nekoliko prisutnih ratnika: neki su ga predvodili u boju, a neke je video u borbi tokom bitke ili ih je pak znao po uvenju preko ljudi iz njegovog odreda. „... briga me i ako mu zbog toga udari pena na usta!", viknula je i glasno mlatnula desnom rukom po stolu. „Ako ne dobijemo te potkovice - ne samo to nego i dodatne - možemo slobodno i da pojedemo svoje konje, pošto ne emo imati koristi od njih. Jasno?"

Svi ljudi kojima se obratila zdušno joj pružiše potvrdan odgovor, Zazvu ali su donekle zaplašeno, ak i zbunjeno. Roranu je bilo udnovato ali i zadivljuju e to što je Nasuada, kao žena, bila kadra da izazove toliko poštovanja u svojim ratnicima, mada to beše poštovanje koje je i sam gajio prema njoj. Ona je bila jedna od najodlu nijih i najpametnijih osoba koje je ikada upoznao, i bio je ube en da bi bila uspešna ma gde da se rodila. „Idite sada", re e im Nasuada, te osmorica ljudi pro oše pokraj nje, a ona dade znak Roranu da pri e stolu. Strpljivo je sa ekao da umo i pero u mastionicu, da naškraba nekoliko redaka po nekom malom svitku i da ga potom preda jednom od paževa rekavši mu: „Za patuljka Narhajma. I ovoga se puta postaraj da ti preda odgovor pre nego što se vratiš, ina e u te poslati pravo kod Urgala da te koriste kao redušu i potr ka." „Razumem, milostiva gospo!", re e joj de ko te brže-bolje odjuri, nasmrt preplašen.

Nasuada po e da pretura po gomili papira pred sobom. Ne podižu i pogled, rekla je: „Jesi li se valjano odmorio, Rorane?" Zapitao se zašto bi nju to zanimalo. „Ne baš." „Eh, baš šteta. Nisi valjda bio budan itavu no ?" „Jednim delom - jesam. Ilejn, supruga našega kova a, ju e se porodila, ali... " „Da, obavestili su me. Nadam se da nisi ostao budan dok Eragon nije iscelio to dete?" „Nisam, bio sam isuviše umoran."

51 http://www.balkandownload.org/

„Eto, bar si ti bio dovoljno razborit." Posegnuvši preko stola, dohvatila je još jedan list papira, te ga je pomno pregledala pre nego što ga je dodala na gomilu. Govore i nepromenjenim trezvenim tonom, rekla mu je: „Imam za tebe jedan poduhvat, eki aru. Naše snage kod Arouza naišle su na tvrd otpor - mnogo ja i nego što smo o ekivali. Kapetan Brigman nije uspeo da razreši to stanje, a ti su nam ljudi hitno potrebni. Stoga te šaljem u Arouz da zameniš Brigmana. Konj te ve eka kod južne kapije. Odjaha eš za Feinster najbrže što možeš, pa odatle do Arouza. Odmorni konji eka e te na svakih šest i po kilometara odavde do Feinstera. Odatle eš sam morati da na eš zamene. O ekujem od tebe da stigneš do Arouza za etiri dana. Nakon što se malo odmoriš, ostaju ti otprilike... tri dana da dovršiš opsadu." Ponovo je bacila pogled ka njemu. „Ho u da se za nedelju dana naš barjak zavijori nad Arouzom. Ne zanima me kako eš to posti i, eki aru, samo obavi posao. Ako ne možeš, ne preostaje mi ništa drugo do da pošaljem Eragona i Safiru do Arouza, što e nas ostaviti gotovo nezašti ene pred Murtagovim ili Galbatoriksovim napadom."

Onda bi se i Katrina našla u opasnosti, pomisli Roran, te oseti nelagodu u stomaku. Odjahati do Arouza za etiri dana - bi e to grozan poduhvat, pogotovo ako uzme u obzir sva ta modra i bolna mesta na sebi. A ako se tome doda i osvajanje grada u toliko kratkom roku, dobija se mešavina ludila i jada. Sve u svemu, taj mu je poduhvat bio odbojan koliko i rvanje s kakvom me kom i to s rukama svezanim iza le a.

Po ešao se po obrazu obraslom bradicom. „Ali ja nemam iskustva sa opsadama", re e. „Ponajmanje u ovakvim okolnostima. Sigurno postoji neko me u Vordenima ko bi bolje odgovarao zadatku. Šta je s Martlandom Crvenobradim?"

Nasuada odmahnu rukom. „On ne može da jaše toliko brzo samo s jednom rukom. Trebalo bi da imaš više samopouzdanja, eki aru. Istina je da ima drugih me u Vordenima koji su vi niji ratovanju, ljudi koji su mnogo više vremena proveli na bojnom polju, ljudi koji su obu avani kod najboljih ratnika iz pokolenja svojih o eva, ali kada se isu u ma evi i otpo ne boj, nisu najvažniji znanje i iskustvo, ve to da li možeš da pobediš, a meni se ini da si ti tom tajnom ovladao. Pored toga, imaš i sre e."

Odloživši gornje listove papira, oslonila se na ruke. „Dokazao si da umeš da se boriš. Dokazao si da umeš da ispunjavaš nare enja... bar kada se tebi tako svi a." Odupro se porivu da pogne ramena, prisetivši se usijanog peckanja kandžije koja mu je izreckala le a kada su ga kaznili zbog neizvršavanja zapovesti kapetana Edrika. „Dokazao si da umeš da predvodiš najezdu. Pa hajde onda, Rorane eki aru, da vidimo da li si sposoban i za nešto više od toga, hm?"

Progutao je knedlu. „U redu, milostiva gospo." „Odli no. Unapre ujem te u privremenog zapovednika. Uspeš li kod Arouza, ima eš priliku da porazmisliš o tom inu, bar dok ne pokažeš da zaslužuješ ve u ili manju ast." Vrativši pogled na sto, po ela je da sre uje gomilu svitaka, o ito traže i nešto skriveno ispod njih. „Hvala vam."

Nasuada mu odgovori tihim, neobavezuju im mrmljanjem. „Koliko u ljudi imati pod svojom upravom kod Arouza?", upitao ju je. „Brigmanu sam dala hiljadu ratnika da osvoji grad. Od tog broja, nije ostalo više od osam stotina sposobnih za borbu."

Roran zamalo glasno opsova. Samo toliko?

Kao da ga je ula, Nasuada re e suvonjavim tonom: „Smatrali smo da emo mnogo lakše savladati odbranu Arouza nego što se naposletku pokazalo." „Razumem. Mogu li povesti dva ili tri oveka iz Karvahola sa sobom? Onda ste nam rekli da ete nam dopustiti da zajedno služimo ako... " „Da, da", odmahnula je rukom, „znam šta sam rekla." Napu ila je usne, razmišljaju i. „U redu, povedi koga god ho eš, ali krenite najkasnije za sat vremena. Javi mi koliko e ljudi krenuti s tobom, pa u se postarati za to da dovoljno konja eka duž puta." „Mogu li da povedem Karna?", upitao je, misle i na arobnjaka s kojim je nekoliko puta estvovao u borbama.

Zastavši, zagledala se u zid nakratko neusredsre enim pogledom. Potom je na njegovo olakšanje, klimnula glavom, te je nastavila da kopa po razbacanim svicima. „Aaa, evo ga!" Izvukla je uvijeni pergament privezan kožnim remenom. „Karta Arouza i okoline, kao i ve a karta pokrajine Fenmark. Predlažem ti da obe pomno izu iš."

52 http://www.balkandownload.org/

Predala mu je savijutak, a on ga gurnu pod tuniku. „Evo", rekla je pružaju i mu list presavijenog pergamenta zape en crvenim voskom, „tvog zadatkatka i" - dala mu je još jedan list, deblji od prvog - „tvojih zapovesti. Pokaži ih Brigmanu, ali ne ostavljaj ih kod njega. Ako se dobro se am, ti nisi nau io da itaš?"

Slegnuo je ramenima. „Šta e mi to? Umem da brojim i ra unam kao i bilo koji drugi ovek.

Moj otac je govorio da bi podu avanje njegove dece imalo smisla otprilike kao kada biste psa u ili da hoda na zadnjim nogama: zabavno je, ali teško da je vredno truda." „Možda bih se i saglasila da si ostao zemljoradnik. Ali nisi, i ne eš to ti bili." Pokazala je ka pergamentima koje je držao u ruci. „Otkud znaš da jedan od tih listova nije ispisana naredba da te pogube? Ovako si mi od ograni ene koristi, eki aru. Ne mogu ti slati poruke a da neko drugi ne mora da ti ih pro ita, a ako budeš morao da mi podneseš izveštaj, ne eš imati izbora do da se pouzdaš u to da e neko od podre enih ta no zabeležiti tvoje re i. Time te mnogo lakše mogu iskoristiti, a time si i ti nepouzdan. Želiš li da napreduješ me u Vordenima, predlažem ti da prona eš nekoga ko e te nau iti. Po i sada: imam još mnogo poslova koji zahtevaju moju pažnju" Pucnula je prstima, te jedan paž dotr a do nje. Spustivši ruku de ku na rame, sagnula se i rekla mu: „Ho u da mi dovedeš Jormundura pravo ovamo. Prona i eš ga negde na pijaci, gde su one tri ku e... " Zastala je usred izdavanja nare enja i podigla obrvu, primetivši da se Roran još nije pomerio s mesta. „Još nešto si hteo, eki aru?", upitala ga je. „Da. Voleo bih da se vidim sa Eragonom pre nego što krenem." „Zašto?" „Ve ina zaštitnih ini koje mi je dao uo i bitke više ne deluje."

Nasuada se namršti, te re e pažu: „Na pijaci, gde su one tri ku e izgorele u požaru. Znaš li na koje mesto mislim? Važi, idi onda." Potapšala je de aka po le ima, te se uspravila kada je istr ao iz odaje. „Bilo bi bolje da to ne u iniš."

Njena izjava je zbunila Rorana, ali nije ništa kazao o ekuju i da e mu sama objasniti. To je i inila, ali zaobilaznim putem: „Jesi li primetio koliko je Eragon bio iscrpljen tokom mog prijema s ma kodlacima?" „Jedva je stajao na nogama." „Upravo tako. Previše se napregao, Rorane. Ne može da štiti i tebe, i mene, i Safiru, Arju i ko zna koga još a da pritom ini i ono što mu je dužnost. Mora da sa uva snagu za trenutak kada emo morati da se borimo s Murtagom i Galbatoriksom. A što se više približavamo Urubejnu, to nam je važnije da bude spreman da se suo i s njima u bilo kom trenu, i no u i danju. Ne smemo dopustiti da ga oslabe sve druge brige i smetnje. Bilo je plemenito od njega što je onome detetu iscelio ze ju usnu, ali taj in bi nas mogao koštati itavog rata! „Borio si se bez zaštitnih ini kada su Ra'zaci napali tvoje selo na Ki mi. Ako ti je stalo do brata, ako ti je stalo da porazimo Galbatoriksa - mora eš ponovo da nau iš da se boriš bez njih."

Kada je završila, Roran pognu glavu. Bila je u pravu. „Kre em smesta." „Tako bi bilo najbolje." „Uz vaše dopuštenje... " Okrenuvši se, Roran je žurno krenuo ka vratima. Baš kad je prešao prag, Nasuada mu doviknu: „Još nešto, eki aru!" Radoznalo se okrenuo. „Gledaj da ne spališ Arouz, važi? Nije lako zameniti stari grad novim."

53 http://www.balkandownload.org/

IGRA MA EVA Dosa uju i se, Eragon je lupkao petama po ivici gromade na kojoj je sedeo, jedva ekaju i da krene.

On, Safira i Arja, uz Blodgarma i ostale vilenjake, len arili su na obali pokraj puta koji se pružao isto no od Belatone: isto no kroz polja sa sazrelim, bujnim usevima, preko širokog kamenog mosta koji se nadvijao preko reke Džajt i onda na jug oko najjužnijeg ruba Leone. Drum se tamo granao, pa se jedan deo odvajao nadesno prema Ognjenoj ravnici i Surdi, a drugi severno prema Dras Leoni i naposletku ka Urubejnu.

Na hiljade ljudi, patuljaka i Urgala motalo se ispred isto ne kapije Belatone, a i u samom gradu, sva aju i se i vi i dok su Vordeni pokušavali da se rasporede u jednu vrstu jedinicu. Pored raštrkanih pešadinaca, bila je tu i konjica kralja Orina - uz gomilu konja koji su frktali propinju i se.

Iza ratni kog dela vojske, širio se karavan sa zalihama: kilometri zaprežnih kola, prikolica i karuca oivi enih golemim stadima rogate stoke koja su Vordeni poveli iz Surde, dopunivši ih svim životinjama koje su usput oduzeli od seljaka. Iz stada i kolone sa zalihama dopirali su rika volova, njakanje mazgi i magaraca, gakanje gusaka i rzanje i njištanje tegle ih konja. Dovoljno da Eragon oseti poriv da zapuši uši. ovek bi pomislio da smo se ve izveštili u ovome, s obzirom na to koliko smo puta to radili, re e Safiri, posko ivši s gromade.

Frknula je. Trebalo bi mene da stave za glavnu. Mogla bih da ih zastrašim i postrojim za manje od sat vremena, pa ne bismo tra ili toliko vremena ekaju i.

Njena zamisao ga je razgalila. Da, da, siguran sam da bi mogla... Ali pazi šta pri aš, da te Nasuada ne bi naterala da stvarno to i uradiš.

Onda se njegove misli vratiše Roranu, kojeg ne beše video još od one no i u kojoj je iscelio Horstovo i Ilejnino dete, te se zapitao kako mu je brat, zabrinut što ga ostavljaju za sobom. „To je baš bilo blesavo od njega", promrmlja Eragon, prisetivši se kako je Roran otišao ne dopustivši mu da mu obnovi zaštitne ini.

Iskusan je on lovac, naglasi Safira. Ne e biti toliko glupav da dopusti plenu da ga zasko i.

Znam, ali ponekad ti to ne vredi... Bolje bi mu bilo da pripazi. Ne u da nam se vrati kao bogalj ili, još gore, pod samrtnim pokrovom.

Turobno raspoloženje obuze Eragona, ali sabrao se i stao nestrpljivo da skaku e gore-dole u želji da razmrda telo i noge pre nego što bude primoran da provede nekoliko sati sede i na Safiri.

Radovao se prilici da leti s njom, ali nije mu se svi ala pomisao da e itav dan biti vezan za istih desetaik kilometara dok, poput lešinara, bude kružio iznad usporene vojske. On i Safira bi sami mogli da stignu do Dras Leone do kraja popodneva.

Sišavši s puta, odšetao je do površine pod niskom travom. Ne obra aju i pažnju na Arjine poglede i poglede ostalih vilenjaka, isukao je Brisingr i zauzeo odbrambeni položaj, prvi kojem ga je Brom podu io mnogo godina ranije. Lagano udahnuvši, spustio se u anj, ose aju i oblik tla kroz onove svojih izama.

Uz kratak, oštar uzvik, zamahnuo je ma em oko glave, te ga je iskošeno oborio u udarcu koji bi prepolovio bilo kog oveka, vilenjaka ili Urgala, bez obzira na oklop u kojem bi bio. Zaustavio je ma na centimetar od tla, te ga zadrža tu. Se ivo mu gotovo nije ni zadrhtalo u stisku. Naspram pozadine od zelene trave, plavi asti metal delovao je veoma živopisno, gotovo nestvarno.

Eragon ponovo udahnu, te se baci napred bodu i vazduh ma em kao da je to smrtni neprijatelj.

Izvežbao je, jedan za drugim, osnovne pokrete u ma evanju, usredsredivši se manje na brzinu i snagu, a više na ta nost.

Kada se ugodno ugrejao od vežbanja, bacio je pogled na svoje stražare, koji su napravili krug oko njega. „Ho e li neko od vas da ukrsti ma sa mnom na nekoliko minuta?", upitao ih je podigavši glas.

Vilenjaci se me usobno pogledaše, nerazgovetnih izraza, a onda vilenjak Virden istupi. „Ja u, Senkoubico, ako želiš. Me utim, zamolio bih te da staviš kacigu dok budemo vežbali." „Važi."

54 http://www.balkandownload.org/

Eragon vrati Brisingr u kanije, te otr a do Safire i uspentra joj se uz bok, usput posekavši jagodicu levog palca na njenu krljušt. Na sebi je ve imao verižnja u, oklope za butine i ruke, ali šlem beše ugurao u bisage kako ne bi skliznuo sa Safire i izgubio se u travi.

Uzimaju i šlem, ugledao je kov eži s Glejdrovim srcem svih srca uvijen u ebad i ugnež en na dnu bisaga. Ugurao je ruku da bi dodirnuo zavežljaj, nemo odaju i po ast onome što je ostalo od veli anstvenog zlatnog zmaja, a onda je zatvorio bisage i sko io sa Safirinih le a.

Eragon je privezao zaštitnu kapu i kacigu hodaju i ka livadi. Olizao je krv s palca, pa je navukao oklopnu rukavicu u nadi da ne e previše prokrvariti u nju. Upotrebivši sli ne ini, on i Virden postaviše tanane prepreke, gotovo nevidljive izuzev blagog, talasastog podrhtavanja vazduha, kako ne bi posekli ništa oko sebe. Spustili su i zaštitne ini koje su ih uvale od telesn opasnosti.

Potom zauzeše položaje jedan naspram drugog, pa se nakloniše i podigoše se iva. Eragon se zagleda u vilenjakove crne nepomi ne o i, a Virden mu uzvrati istim upornim pogledom. Ne skidaju i oka s protivnika, Eragon krenu napred, istovremeno pokušavaju i da se primakne Virdenu s desne strane, pošto bi vilenjaku dešnjaku tako bilo teže da se odbrani.

Vilenjak se polako okrenu ka Eragonu, gnje i travu pod petama. Na inivši nekoliko koraka, Eragon zastade. Virden je bio isuviše oprezan i isuviše iskusan da bi Eragon mogao da ga napadne s boka: nikada ga ne e uhvatiti nespremnog. Ukoliko mu nekako ne odvratim pažnju.

Me utim, i pre nego što je Eragon odlu io šta e dalje, Virden je odglumio napad na njegovu desnu nogu, kao da želi da mu probode koleno, a onda je u vazduhu izmenio pravac i izvrnuo zglob i ruku kako bi ga posekao preko grudi i vrata.

Mada je vilenjak bio brz, Eragon je bio brži. Spazivši promenu u Virdenovom držanju, koja mu odade njegove namere, Eragon se odmakao za pola koraka, istovremeno savivši lakat ne bi li mu obrušio ma ispred lica. „Šta eš sad?", viknu Eragon, zaka ivši Virdenov ma Brisingrom. Se iva prodorno zaškripaše jedno o drugo.

Pomu ivši se, Eragon je odgurnuo Virdena od sebe, pa je nasrnuo na njega udaraju i ga žestokim zamasima ma em.

Nekoliko minuta su se borili ma em o ma . Eragon je osvojio prvi pogodak - laganu posekotinu po Virdenovom kuku - a potom i drugi, ali nakon toga je dvoboj bio ujedna en, pošto ga je vilenjak odmerio i procenio, postavši kadar da predvidi njegove napade i odbranu. Eragon je retko bivao u prilici du se oproba s protivnikom hitrim i snažnim poput Virdena, pa je uživao u nadmetanju s vilenjakom.

Me utim, taj je ugo aj nestao kada ga je Virden pogodio etiri puta zaredom: udarac po desnom ramenu, dva udarca po rebrima, a onda i gadna posekotina preko stomaka. Udarci su se izoštrili, ali još se više izoštrio Eagonov ponos. Zabrinuo se zbog toga što mu je vilenjak lako probio odbranu. Da su se odistinski borili, znao je Eragon, porazio bi Virdena ve nakon prvih nekoliko zamaha, ali to mu i nije bila velika uteha.

Ne bi smeo da mu dopuštaš da te toliko udara, primeti Safira.

Da, i sam sam to uvideo, zarežao je.

Ho eš li da ga sredim umesto tebe?

Ne... danas ne.

Natmuren, Eragon je spustio se ivo, te je zahvalio Virdenu na zajedni koj vežbi. Vilenjak mu se naklonio i rekao: „Nema na emu, Senkoubico." Potom se okrenuo i vratio se na svoje mesto me u saborcima.

Eragon je zario Brisingr u zemlju izme u izama, što nikada ne bi u inio s ma em izra enim od obi nog elika, pa je prislonio ruke na jabuku, usput posmatraju i kako se ljudi i životinje guraju na sku enom drumu koji se protezao od golemog kamenog grada. Komešanje u masi se smanjilo, te je pretpostavio da e uskoro rogovi najaviti pokret Vordenima.

Ali ekaju i da se to dogodi, i dalje je bio obuzet nestrpljenjem.

Pogledao je u Arju, koja je stajala pokraj Safire, te mu se na licu polako raširi osmeh.

Prislonivši Brisingr na rame, odšetao je do njih i pokazao na njen ma . „Arja, šta ti veliš? Samo smo jednom zajedno vežbali, onda u Farden Duru." Kez mu se još više raširi, te on zavitla Brisingrom u vazduhu. „Otad sam se prili no popravio." „Jesi, istina je."

55 http://www.balkandownload.org/

„Pa, šta onda veliš?"

Kriti ki je osmotrila Vordene i slegnula ramenima. „Zašto da ne?" Kada su pošli ka livadi s niskom travom, Eragon joj re e: „Ne e ti po i za rukom da me pobediš lagano kao ranije." „Sigurna sam da si u pravu."

Arja je pripremila ma , te se okrenuše jedno ka drugome, uz odstojanje od desetak metara.

Ose aju i se samouvereno, Eragon hitro sunu ka njoj, unapred odredivši gde e je udariti: po levom ramenu.

Arja je vrsto držala svoj položaj, ne pokušavaju i da ga izbegne. Kada se našao na manje od etiri metra od nje, nasmešila mu se toplim ozarenim osmehom, koji je toliko naglasio njenu lepotu da se Eragon pokolebao, te mu se sve misli u glavi razvodniše.

Uto odblesak elika zatitra pred njim.

Kasno je podigao Brisingr kako bi odbio udarac. Ruke mu zadrhtaše kada se vrh ma a odbio o nešto tvrdo - bal ak, se ivo ili meso. Nije bio siguran šta je posredi, ali znao je da je pogrešno procenio rastojanje i da je ostao nezašti en pred napadom.

Stigao je tek da uspori svoj nalet kad mu je drugi udarac odbio desnu ruku, te on oseti bol u stomaku kada ga Arja ubode i obori na tlo.

Eragon pade na le a brundaju i i sav vazduh mu izlete iz plu a. Zinuvši, pokušao je da udahne, ali stomak mu se zgr io, vrst poput kamena, te nije mogao da uvu e vazduh u plu a. Zatim mu se pred o ima pojavi i roj grimiznih ta kica, pa mu se nekoliko neprijatnih sekundi inilo da e se onesvestiti. Ali onda mu se miši kona no opustio i on je nastavio da diše. im mu se glava razbistrila, polako je ustao upotrebivši Brisingr kao oslonac. Naslonio se na ma , stoje i pogrbljen poput starca, dok je ekao da mu popusti bol u stomaku. „Varala si!", rekao je stisnutih zuba. „Nisam, samo sam iskoristila slabost svog protivnika. To nije isto." „Misliš... misliš da je to slabost?" „U borbi - jeste. Ho emo li dalje?"

Odgovorio joj je tako što je trgnuo Brisingr iz zemlje, odjurio na svoje mesto i podigao ma . „Odli no", re e Arja, te zauze isti stav.

Eragon joj se ovoga puta primakao mnogo obazrivije, a ni Arja nije ostala na istoj ta ki.

Kora aju i oprezno, krenula je napred ne skidaju i svoj zenooki pogled s njega. Trgnula se, a Eragon ustuknu.

Primetio je da je zadržavao dah, pa natera sebe da se opusti.

Još jedan korak, a onda Eragon polete napred punom brzinom i silinom.

Odbila je njegov zamah ka njenim rebrima i odgovorila mu ubodom usmerenim ka njegovom nezašti enom pazuhu. Zatupljen vrh njenog ma a skliznu mu niz slobodnu šaku škripe i uz metalnu plo icu koja mu beše ušivena u oklop za ruku, a on ušnu se ivo od sebe. Arjin se torzo u tom trenu našao ogoljen, ali bili su isuviše blizu jedno drugom da bi Eragon mogao da je secne ili bocne.

Stoga on nagrnu napred, te je tresnu po grudnoj kosti jabukom svoga ma a nameravaju i da je obori na tlo kao što je ona u inila s njim.

Nekako se izvila te jabuka prolete kroz vazduh na mestu gde je ona malo as stajala, a Eragon se zatetura unapred.

I ne znaju i kako se to dogodilo, našao se nepokretan; Arjine ruke behu mu obavijene oko vrata, a hladna, klizava površina njenog zama ijanog ma a bila mu je naslonjena na vilicu.

Otpozadi za u kako mu Arja šapu e na desno uvo: „Mogla sam da ti otfikorim glavu kao što bih ubrala jabuku s drveta."

Potom je opustila stisak kako bi ga odgurnula od sebe. Razjaren, naglo se obrnuo, primetivši da ga ona ve eka s podignutim ma em i odlu nog lica.

Popustivši pred besom, Eragon se ustremi na nju.

Razmenili su etiri udarca, a svaki beše strašniji od prethodnog. Arja ga je prva pogodila, secnuvši ma em prema njegovim nogama. Uspeo je da je odbije, te joj unakrsno zamahnu ka struku, ali ona se izmakla iz domašaja Brisingrove blistave, suncem obasjane ivice. Ne daju i joj priliku da uzvrati, nadovezao se naglim zamahom koji je ona odbila varljivo lako. Potom je koraknula ka njemu te je, potezom laganim poput dodira kolibrijevog krila, zamahnula ma em preko njegovog trbuha.

Arja je zauzela vrst stav pri završetku svog poteza, primakavši lice njegovom. elo joj se presijavalo iznad rumenih obraza.

56 http://www.balkandownload.org/

Odvojili su se jedno od drugog preterano obazrivo.

Eragon je poravnao tuniku, a onda je nuo pokraj Arje. Ratobornost mu je nekako zgasla, ostavljaju i ga usredsre enog i donekle opuštenog. „Nije mi jasno", re e smireno. „ Previše si se navikao na borbu s Galbatoriksovim vojnicima. Oni ni u snu ne bi mogli da te nadmaše, pa se odvažuješ na rizike koji bi ina e samo potvrdili tvoje greške. Napadi su ti previše predvidivi; ne bi trebalo da se oslanjaš samo na snagu, a popustio si i u odbrani." „Ho eš li mi pomo i?", upitao ju je. „Ho eš li vežbati sa mnom kada budeš slobodna?"

Klimnula je. „Naravno. Ali kada ja ne budem mogla, obrati se Blodgarmu - on je vešt u ma evanju koliko i ja. Vežbanje je jedini lek koji je tebi potreban: vežbanje s valjanim takmacima."

Baš kad je zinuo da joj zahvali, osetio je kako mu se još ne ija svest, pored Safirine, uvla i u um, golema i zastrašuju a i ispunjena najdubljom melanholijom, tugom toliko silnom da se Eragonu steže grlo, a onda mu se u ini da je svet oko njega izgubio boje i sjaj. Usporenim, dubokim glasom, kao da mu pri anje predstavlja nepodnošljiv napor, zlatni zmaj Glejdr mu re e: Moraš nau iti... da vidiš ono u šta gledaš.

Njegovog prisustva potom nestade, a za njim osta mra na praznina.

Eragon pogleda u Arju, koja je bila potresena koliko i on: i ona je ula Glejdrove re i. Iza nje, Blodgarm se uzvrpoljio mrmljaju i sa ostalim vilenjacima, a Safira je, sede i pokraj druma, izvila vrat pokušavaju i da pogleda bisage na svojim le ima.

Eragon je shvatio da su ga svi uli.

On i Arja se zajedno podigoše sa zemlje, te odjuriše do Safire, koja im re e: Ne e da mi odgovori; gde god da je bio, vratio se, i ne e da sluša nikoga do sopstvenog emera. Evo, pogledajte sami...

Eragon je spojio misli s njenim i Arjinim mislima, te njih troje usmeriše umove ka Glejdrovom srcu svih srca koje je ležalo skriveno u bisagama. To što je ostalo od zmaja inilo se grubljim nego ranije, ali um mu je i dalje bio zatvoren za spoljne razgovore pošto mu je svest i dalje bila ravnodušna i troma, kakva je bila još otkako je Galbatoriks ubio njegovog jaha a Oromisa.

Eragon, Safira i Arja pokušali su da probude zmaja iz njegove usnulosti. Me utim, Glejdr je uporno zanemarivao njihove napore, prime uju i ih koliko bi i medved usnuo u pe ini prime ivao muve koje mu zuje oko glave.

Me utim, Eragon se nije mogao odupreti ose aju da Glejdrova ravnodušnost nije svršena stvar kao što im se inilo, s obzirom na njegovu pre ašnju opasku.

Njih troje naposletku priznaše poraz, te se povukoše u svoja tela. Kada se Eragon vratio u sebe, Arja mu re e: „Ako bismo uspeli da mu dopremo do samog srca svih srca... " Eragon vrati Brisingr u kanije, a onda sko i na Safirinu prednju desnu nogu i ubaci se u sedlo nasa eno iznad njenih ramena. Okrenuvši se u sedlu, stao je da petlja oko kop i na bisagama.

Otkop ao je jedan kaiš i prešao na drugi, a onda je metalni zvuk roga odjeknuo sa ela vordenske kolone najavljuju i polazak. uvši signal, duga ka povorka ljudi i životinja krenu napred, isprva kolebljivo, no potom uskla enije i samouverenije pri svakom novom koraku.

Eragon pogleda u Arju dvoume i se. Ona je rešila njegovu nedoumicu mahnuvši rukom i rekavši mu: „No as, pri emo no as. Idi! Idi da uhvatiš vetar!"

Hitro je zakop ao bisage, pa je provukao noge kroz remenje sa obe strane sedla i vrsto ih stegao kako ne bi u vazduhu pao sa Safire.

Safira se potom pognula i, uz radostan urlik, posko ila iznad druma. Ljudi se ispod nje smesta sagnuše i trgoše, a konji se uznemiriše kada je razvila svoja ogromna krila i zamahala njima, poletevši s grubog, neprijem ivog tla u glatka nebeska prostranstva.

Eragon je zatvorio o i i isturio lice naviše, sre an što kona no napušta Belatonu. Nakon što je u gradu proveo nedelju dana jedu i i izležavaju i se, pošto je Nasuada navalila da bude tako, jedva je ekao da nastavi putovanje prema Urubejnu.

Kada se Safira dovoljno udaljila, podigavši se nekoliko stotina metara iznad gradskih kula i tornjeva, Eragon upita: Misliš li da e se Glejdr oporaviti? Nikada ne e biti onaj stari.

Ne e, ali nadam se da e prona i na in da savlada tugu. Potrebna mi je njegova pomo , Safira. Štošta još ne znam, a nemam koga da pitam osim njega.

57 http://www.balkandownload.org/

Neko vreme je utala, te jedini zvuk beše lepet njenih krila. Ne smemo ga požurivati, rekla je.

Povre en je na najstrašniji mogu i na in za jednog zmaja ili Jaha a. Pre nego što postane kadar da pomogne tebi, meni ili bilo kome, on mora da odlu i da želi da nastavi da živi. Dok se to ne dogodi, naše re i ne mogu da dopru do njega.

58 http://www.balkandownload.org/

NI ASTI, NI SLAVE, VE PLIKOVA SAMO NA MESTIMA NEZGODNIM Lavež pasa postade još glasniji iza njih najavljuju i krvolo an opor. Roran steže uzde, te se saže uz vrat svog hitrog paripa. Topot konjskih kopita tutnjao je kroz njega poput groma.

On i njegovih pet ljudi - Karn, Mandel, Baldor, Delvin i Hamund - ukrali su odmorne konje iz neke vlastelinske ku e na manje od pola kilometra odatle. Konjušarima se njihova kra a i nije dopala.

Nekoliko zamaha ma evima beše dovoljno da savladaju njihovo protivljenje, ali konjušari su, izgleda, uzbunili stražare im su Roran i njegovi saputnici nestali, pošto se za njima dalo deset uvara predvo enih oporom lova kih pasa. „Eno, onamo!", viknuo je, pokazuju i ka uzanom nizu breza koji se širio izme u dva obližnja brda, verovatno prate i neki potok. uvši ga, ljudi odvratiše svoje konje sa ugaženog druma, te se uputiše ka tom drve u. Grubi teren primorao ih je da uspore galop, ali tek malo, uprkos opasnosti da bi konji mogli da ugaze u neku rupu i slome nogu ili zbace jaha a. Mada to jeste bilo opasno, bilo bi još opasnije kad bi dopustili da ih oni lova ki psi sustignu.

Roran zari mamuze u bokove konja, te viknu „ iha!" najglasnije što je mogao, pošto mu je grlo bilo zaptiveno prašinom. Njegov parip jurnu napred te, korak po korak, po e da prestiže Karna.

Roran je znao da e mu konj uskoro do i do ta ke u kojoj više ne e mo i da postiže toliku brzinu, ma koliko ga snažno bude podbadao mamuzama i bi evao krajevima uzda. Nije voleo da bude okrutan, te nije želeo da goni tu životinju dok ne svisne, ali sigurno ne e štedeti konja ako bi to zna ilo propast njegovog zadatka.

Roran sustiže Karna i doviknu mu: „Zar ne možeš da nam prikriješ tragove nekim inima?" „Ne znam kako!", odgovori mu Karn, jedva razgovetan u hu anju vetra topotu užurbanih konja. „Previše je složeno!"

Roran opsova, te baci pogled preko ramena. Lova ki psi upravo su prešli poslednju krivinu na drumu. Imao je utisak da lete iznad zemlje pošto su im se izdužena, mršava tela razvla ila i skupljala nepojmljivom brzinom. ak i s tolike udaljenosti, Roran je mogao da im nazre crvene jezike, a ak mu se u inilo da je zapazio i odsjaj njihovih belih o njaka.

Kada su stigli do drve a, Roran skrenu te zajaha nazad ka brdima, drže i se breza najviše što je mogao i paze i da ne nale e na spuštene krošnje i oborima debla. Ostali u iniše što i on, vi i na svoje konje kako ne bi usporili dok ne savladaju nagib.

Roran je s desne strane zapazio divlja ki iskeženog Mandela, koji se beše pogrbio na svojoj šarenoj kobili. Taj je mla i ovek zadivio Rorana svojom izdržljivoš u i vrstinom u protekla tri dana.

Još otkako je Katrinin otac Sloun izdao seljane Karvahola i ubio Mandelovog oca Birda, Mandel je ajni ki pokušavao da dokaže da je ravan svim drugim muškarcima iz sela, a u poslednjim dvema bitkama izme u Vordena i Carstva zaslužio je ast i poštovanje.

Debela grana odjednom se pojavi ispred Roranove glave. Sagnuo se, osetivši i uvši kako se vrhovi suvih gran ica lome o njegovu kacigu. Jedan otkinut list pade mu niz lice, te mu na tren pokri desno oko, ali vetar ga ubrzo odnese.

Paripovo disanje postade veoma otežano kad su se spustili kroz procep koji je vodio dublje u brda. Roran proviri ispod ruke, spazivši opor pasa manje od etvrt kilometra dalje. Još nekoliko minuta i psi bi zasigurno prestigli konje.

Prokletstvo, pomislio je. Prešao je pogledom niz gusto drve e s leve strane i travnato pobr e s desne, tragaju i za ne im, bilo im, što bi im pomoglo da se otarase svojih progonitelja.

Od iscrpljenosti je toliko otupeo da mu je rešenje zamalo promaklo.

Na dvadesetak metara od njega, krivudava šumska stazica pružala se pokraj brda presecaju i mu put i nestajala me u drve em. „Hooo-hooo!", viknu Roran izvivši se u uzengijama, te povu e dizgine. Parip ju malo usporio, mada jeste frknuo i zabacio glavu protive i se, u pokušaju da izbaci em izme u zuba. „Vala, ne eš!", zareža Roran, te još ja e povu e dizgine.

59 http://www.balkandownload.org/

„Brzo ovamo!", doviknuo je ostatku skupine, poteravši konja ka ulazu u estar. Vazduh me u drve em beše svežiji, gotovo prohladan, što je zapravo bila velika olakšica pošto mu je bilo vru e zbog naprezanja. Ali imao je samo jedan trenutak za uživanje u tom ose aju pre nego što mu se parip nagnuo napred i po eo da se tetura niz iskošenu obalu pravo ka potoku. Suvo liš e zašušta pod njegovim gvozdenim potkovicama. Kako se ne bi preturio preko konja. Roran je morao da se gotovo sasvim opruži na le a i da, stisnutih kolena, isturi ispravljene noge.

Kada su stigli do podnožja klisurice, parip zaklepeta potkovicama po kamenitom potoku, prskaju i Rorana vodom sve do kolena. Roran je zastao na samom kraju da bi proverio da li ostali idu za njim. Išli su, i to jedan za drugim, jure i kroz drve e.

Iznad sebe je uo kevtanje pasa, koje je dopiralo s mesta na kojem su stupili u gaj.

Mora emo da se okrenemo i da se borimo, shvatio je.

Ponovo je opsovao, te je nagnao paripa podalje od potoka kako bi se popeli uz meku obalu prekrivenu mahovinom i nastavili slabo obeleženom stazom.

Nedaleko od potoka rastao je itav zid paprati, a iza njega se nalazila nekakva jaruga. Roran primeti oboreno drvo za koje je pomislio da bi im moglo poslužiti kao prepreka, ako bi ga odvukli na pravo mesto.

Samo se nadam da nemaju lukove i strele, pomislio je.

Mahnuo je svojim ljudima. „Ovamo!"

Povukavši uzde, nagnao je paripa kroz paprat pravo dole u jarugu, a onda je skliznuo iz sedla mada se i dalje vrsto držao za njega. Kada su mu stopala dotakla tlo, noge ga izdadoše; srušio bi se da se nije pridržavao za sedlo. Iskezivši se, prislonio je elo uz vrat svoga konja, sav zadihan; ekao je da mu uminu gr evi u nogama.

Ostali se okupiše oko njega ispunjavaju i vazduh zadahom znoja i zveckanjem amova. Konji se stresoše, zadihani, a žu kasta pena kapala im je sa uglova usta. „Do i da mi pomogneš", rekao je Baldoru pokazuju i na srušeno drvo. Podvukli su ruke pod deblji deo debla, te ga podigoše sa zemlje. Roran zaškrguta zubima kada mu bol ispuni le a i bedra.

Jahanje punom brzinom itava tri dana, uz manje od tri sata sna na svakih dvanaest provedenih u sedlu, u inilo ga je zastrašuju e slabim.

Kao da sam u bitku krenuo pijan, bolestan i bez pola mozga, zaklju i Roran ispustivši deblo kako bi se uspravio. Ta ga je pomisao uznemirila. Šestorica ljudi razmestiše se ispred konja okrenuti ka izgaženoj paprati, te isukaše oružje. Van jaruge, krvolo ni lavež pasa uo se još glasnije, uz razulareno kevtanje koje po e da odjekuje izme u drve a dižu i gromku larmu.

Roran se zgr io i podigao svoj eki još više. Onda, negde u lavežu pasa, za u neobi an, veseo poj na drevnom jeziku koji dopre do njega od Karna. Zbog sile koja se krila u njegovim stihovima, Roranu se vrat naglo nakostrešio Vra je izgovorio nekoliko strofa žustro i zadihano, govore i toliko brzo da su re i po ele da se stapaju u nerazgovetno mrmljanje. im je završio, dao je znak Roranu i ostalima, te im napetim šapatom re e: „Svi dole!"

Roran se bez pogovora spusti u anj. Po ko zna koji put, opsovao je zbog toga što i sam ne ume da koristi arolije. Od svih veština koje je jedan ratnik mogao da poseduje, nijedna ne beše korisnija: bez nje je bio prepušten milosti onih koji su umeli da oblikuju i menjaju svet pukom voljom i re ima.

Paprat ispred njega zašušta i zadrhta, a onda jedan od lova kih kerova proturi svoju crnu njušku kroz njeno liš e, te proviri ka jaruzi mrdaju i nosom. Delvin prosikta i podiže ma , kao da ho e da obezglavi psa, ali Karn naglo promrmlja i rukom mu pokaza da spusti ma .

Pas se namrštio, deluju i zbunjeno. Ponovo je onjušio vazduh, oblizao je eljusti nabreklim, ljubi astim jezikom, a zatim se povukao.

Nakon što se paprat ponovo podigla iza psa, Roran lagano izbaci iz sebe dah koji je zadržavao.

Pogledao je u Karna podigavši obrvu, nadaju i se da e dobiti objašnjenje, ali Karn samo odmahnu glavom položivši prst na usne.

Nekoliko sekundi kasnije, još dva psa se provukoše kroz šipražje kako bi proverili jarugu, pa se, kao i onaj prvi, ubrzo povukoše. Nedugo zatim, za u se cika i cviljenje opora kada psi projuriše izme u drve a pokušavaju i da utvrde gde im nestade plen.

60 http://www.balkandownload.org/

Dok je ekao pognut, Roran je zapazio da su mu pantalone uprljane tamnim mrljama sa unutrašnje strane butina. Dodirnuo je jednu i umrljao prste krvavom te noš u. Svaka je mrlja ozna avala mesto žulja. A to mu ne nehu jedini žuljevi: ose ao ih je i na šakama - tamo gde su mu se dizgine urezale u kožu izme u palca i kažiprsta, ali i na petama, i na drugim neprijatnim mestima.

Zga eno je obrisao prste o zemlju. Pogledavši položaj u kom su njegovi ljudi ali i kle ali, primetio je nelagodu i na njihovim licima, kao i pomalo iskrivljen hvat kojim su držali oružje. Ni oni nisu bili u boljem stanju.

Roran je odlu io da e, kada se slede i put budu zaustavili da malo odspavaju, re i Karnu da im isceli žuljeve. Ako arobnjak bude previše umoran, Roran mu ne e dozvoliti da isceli i njegove žuljeve: radije e trpeti bolove nego dopustiti Karnu da se previše istroši pre nego što stignu u Arouz.

Pretpostavljao je da bi se Karnove veštine mogle pokazati veoma korisnim tokom osvajanja grada.

Pomisao na Arouz i na opsadu koju je morao uspešno da dovrši nagna Rorana da slobodnom rukom opipa grudi kako bi proverio da je paketi s nare enjima koja nije umeo da pro ita i odlukom o inu koji verovatno ne e mo i da zadrži i dalje na sigurnom u njegovoj tunici. Bio je tamo.

Nakon nekoliko dugih, napetih minuta, jedan ker uzbu eno zalaja uzvodno me u drve em.

Ostali psi pojuriše u tom pravcu uz grleno režanje koje je ozna avalo da su sustigli svoj plen.

Kada se njihova jeka utišala, Roran se lagano uspravio kako bi prešao pogledom preko drve a i žbunja. „Vazduh ist", re e prigušenim glasom.

Kada i ostali ustadoše, Hamund, koji je bio visok, upav i izboran oko usta mada je bio tek godinu dana stariji od Rorana, okrenu se ka Karnu ljutitog pogleda i re e: „Zašto to nisi uradio ranije umesto što si dopustio da bezglavo jurcamo po ovoj zabiti, gde smo lako mogli da polomimo vratove spuštaju i se niz ono brdo?" Pokazao je nazad ka potoku.

Karn mu uzvrati jednako besno: „Zato što mi to ranije nije palo na pamet, eto zašto! S obzirom na to da sam te upravo spasao jada i da sam spre io da ti kerovi izbuše kožurinu, mislim da bi trebalo da iskažeš bar malo zahvalnosti!" „Ma nije valjda? Meni se ini da bi ti trebalo da posvetiš više vremena osmišljavanju tih svojih ma ija da nas neko ne bi poterao u neku nedo iju i... " Plaše i se da bi njihova prepirka mogla da poprimi opasne razmere, Roran stade izme u njih. „Dosta s tim", re e im. Potom je zapitao Karna: „Ho e li nas tvoje ini skriti od stražara?"

Kam odmahnu glavom. „Ljude je teže zavarati nego kerove." Uputio je potcenjiva ki pogled Hamundu: „Bar ve inu ljudi. Mogu da nas sakrijem, ali ne mogu da nam sakrijem tragove." Pokazao je na ugaženu i izlomljenu paprat, kao i na otiske kopita u vlažnoj zemlji. „Zna e da smo tu. Ali ako odemo odavde pre nego što nas spaze, kerovi e ih odvu i na drugu stranu, pa emo... " „Uzjašite!", zapovedi Roran.

Uz mnoštvo prigušenih psovki i slabo prikriveno brundanje, ljudi se popeše u sedla. Roran je još jednom osmotrio jarugu da bi proverio da li su nešto zaboravili, a onda je poveo svoga paripa na elo skupine i podbo ga mamuzama.

Skupa su izjurili iz senke krošanja, te se udaljiše od male udoline kako bi nastavili naizgled beskrajno putovanje ka Arouzu. Roran nije imao predstavu šta e uraditi kada budu stigli u grad.

61 http://www.balkandownload.org/

LUNOŽDERKA Eragon je prodrmao ramena hodaju i kroz vordenski tabor, u pokušaju da olabavi gr u vratu koji mu se javio nakon vežbanja sa Arjom i Blodgarmom ranije tog popodneva.

Popevši se na brdašce koje je, poput usamljenog ostrvceta, stajalo posred mora adora, podbo io se i zastao kako bi osmotrio prizor pred sobom. Pred njim se pružalo mra no jezero Leona.

Svetlucalo je na mese ini pošto su bregovi niskih talasa odbijali narandžast plam baklji iz tabora.

Drum kojim su Vordeni pošli ležao je izme u obale i njihovih adora: beše to široka traka poplo ana kamenom i malterom, koja je, kako ga Džod beše obavestio, izgra ena mnogo pre nego što je Galbatoriks zbacio Jaha e. etvrt kilometra ka severu, ribarsko seoce je ležalo blizu vode: Eragon je znao da njegovi stanovnici nisu nimalo sre ni zbog toga što im nekakva vojska taboruje ispred ku nog praga.

Moraš nau iti... da vidiš ono u šta gledaš.

Otkako su napustili Belatonu, Eragon je proveo sate i sate razmišljaju i o Glejdrovom savetu. Nije bio siguran šta je ta no taj zmaj time hteo da kaže, pošto je Glejdr odbijao da doda bilo šta nakon što je izrekao tu zagonetnu re enicu, pa je Eragon rešio da njegovo uputstvo protuma i doslovno.

Trudio se da zaista vidi sve što se nalazilo pred njim, ma koliko to bilo malo ili bezna ajno, i da shvati zna enje i smisao onoga što posmatra.

Ali ma koliko da se trudio, imao je utisak da je potpuno podbacio. Kud god bi pogledao, video bi pregolemu hrpu detalja, ali bio je ube en da ih ima još i da on nije bio dovoljno obazriv da bi ih sve zapazio. Još gore: retko je bio kadar da prona e smisao u onome što bi video, na primer odgovor na pitanje zašto se dim ne uzdiže iz tri dimnjaka u ribarskom seocetu.

Mada je imao ose aj da je sve to bilo zaludno, sav mu je taj trud bar u jednom pomogao: Arja više nije uspevala da ga porazi svaki put kada bi ukrstili se va. Posmatrao ju je dvostruko pažljivije, pomno je prou avaju i kao da lovi jelena, i tako je dobio nekoliko poslednjih okršaja. Me utim, i dalje joj nije bio ravan, a kamoli bolji od nje. Pritom nije znao šta bi to trebalo da nau i, niti ko bi trebalo da ga podu i kako bi postao vešt ma evalac poput nje.

Možda je Arja u pravu - možda iskustvo zaista jeste jedini u itelj koji mi sada može pomo i, pomisli Eragon. Ali za iskustvo je potrebno vreme, a ja ponajmanje imam vremena. Uskoro emo se na i u Dras Leoni, a onda i u Urubejnu. Za najviše nekoliko meseci, mora emo da se suo imo s Galbatoriksom i Šruikanom.

Uzdahnuvši, protrljao je lice trude i se da se usredsredi na lagodniju temu za razmišljanje.

Ve ito se vra ao istim sumnjama, zabrinut i vezan za njih poput psa koji ne pušta svoju kosku, ali stalno je nailazio na uporan i sve ja i ose aj teskobe.

Zanet mislima, nastavio je niz brdo. Lutao je me u adorima zaputivši se ka svom, mada nije obra ao pažnju na to kuda ide. Kao i mnogo puta ranije, šetnja ga je smirila. Ljudi koji su još bili napolju sklonili bi se u stranu kada bi naišao, te bi se tresnuli pesnicom po grudima, naj eš e ga pozdravljaju i re ju „Senkoubico", a Eragon bi im uzvratio u tivim klimanjem. Šetao je ve frtalj sata, zaustavljaju i se i nastavljaju i u skladu sa svojim mislima, kada ga piskav glas neke žene, koja je nešto poletno opisivala, prekide u razmišljanju. Znatiželjno je pošao za tim zvukom i dospeo do adora izdvojenog od ostalih, blizu podnožja vornovate vrbe, jedinog drveta u blizini jezera koje vojska nije posekla za potpalu.

Tu je, pod svodom od granja, zatekao naj udnovatiji prizor koji je ikada video.

Dvanaestorica Urgala, medu kojima beše i njihov ratni ki vo a Nar Garzvog, sedeli su u polukrugu oko rasplamsale logorske vatrice. Na licima su im titrale zastrašuju e senke, koje su naglašavale njihove debele obrve, široke jagodi ne kosti i ogromne vilice, kao i njihove rebraste rogove što su im štr ali iz ela krivudaju i im oko glava. Urgali behu nagi do pojasa; jedino su na zglavcima imali kožne manžetne, a od ramena do struka beše im upleteno remenje. Pored Garzvoga, bila su tu još tri Kula. Njihova gorostasna tela inila su ostale Urgale, od kojih nijedan ne beše niži od metar i osamdeset, malima poput dece.

62 http://www.balkandownload.org/

Raštrkane me u Urgalima, i me u njima ali i na njima, video je i ma kodlake. Nekoliko ma kodlaka beše u životinjskom obli ju. Mnoge ma ke su sedele uspravno ispred vatre -nepomi ne, mirnih repova, pomno na uljenih upavih ušiju. Ostale su ležale opružene po zemlji, u krilima Urgala ili u njihovim rukama. Eragon je, zaprepaš en, zapazio jednu vitku belu ženku kako leži sklup ana na ogromnoj glavi jednog Kula. Prednju desnu nogu beše spustila niz njegovu lobanju, a šapom mu je zaštitni ki pokrivala elo. Ma kodlake su, mada behu si ušni, esto poredili sa Urgalima, pošto su i jedni i drugi imali divlja ki izgled, te se Eragon nije dvoumio povodom toga s kim bi se radije suo io u boju: Urgale je bar razumeo, ali ma kodlaci mu behu... nepredvidivi.

S druge strane logorske vatre, ispred adora, sedela je travarka An ela. Sedela je prekrštenih nogu na presavijenom ebetu, predu i hrpu grube vune u finu vunicu pomo u vretena koje je držala pred sobom kao da njime želi da oma ija one koji je posmatraju. I ma kodlaci i Urgali napregnuto su zurili u nju, ne skidaju i pogled s nje dok je pri ala: „ ali on beše prespor, te mahniti zec crvenih iju rastrže Hordov vrat, ubivši ga na mestu. Zec potom pobeže u šumu i tu mu se gubi svaki trag u se anjima pripoveda a. Me utim" - An ela se nagnu napred te spusti glas -„budete li tim krajevima hodili, kao što ja jesam... ponekad, pa ak i u vreme današnje, nai i ete na tek ubijenog jelena ili feldunosta koji izgleda kao da ga je neko izgrickao poput repe. A svuda oko sebe vide ete tragove neobi no velikog zeca. Svaki as, neki ratnik iz Kvota nestane, da bi ga pronašli kako leži mrtav, pokidanog vrata... uvek pokidanog vrata."

Vratila se u prethodni položaj. „Terina je, naravno, strahovito uznemirio gubitak prijatelja, pa htede da pojuri zeca, ali patuljcima je i dalje bila potrebna njegova pomo . Stoga se vratio u tvr avu, gde su branitelji još tri dana i tri no i branili bedeme, sve dok nisu potrošili zalihe i dok im sve ratnike ne prekriše rane i ozlede. „Onda se, najzad, u svitanje etvrtog dana, kada ih ve obuze bezna e, oblaci razdvojiše, te zadivljeni Terin, negde u daljini, ugleda Mimringa kako leti prema tvr avi na elu grmljavine zmajeva. Taj prizor toliko uplaši napada e da oni odbaciše oružje i pobegoše u divljinu." An ela izvi usne. „To je, kao što možete i da zamislite, razveselilo patuljke iz Kvota, te nastade veselje. „A kada je Mimring sleteo, Terin, na svoje silno iznena enje, primeti da su mu krljušti postale providne poput dijamanata, što se, prema pri ama, zbilo zato što je Mimring leteo blizu sunca jer je, da bi na vreme okupio ostale zmajeve, morao da nadleti vrhove Beor planina, što je više nego što je ijedan zmaj ikada ranije leteo. Terin postade slavan kao junak opsade Kvota, a njegov zmaj kao Mimring Blistavi - zbog krljušti - i svi su nadalje živveli sre no i spokojno. Doduše, iskreno re eno, Terina je zanavek morio strah od ze eva, ak i u poznoj starosti. Eto, to vam se zapravo desilo kod Kvota." im ona za uta, ma kodlaci stadoše da predu, a Urgali nekoliko puta tiho zabrundaše odobravaju i. „Dobro pripovedaš, Ulutrek", re e Garzvog glasom koji je zazvu ao poput tutnjave obrušene stene. „Blagodarim." „Ja sam, doduše, tu pri u uo malo druga ije ispri anu", primeti Eragon, kro ivši pod svetlost vatre.

An elino se lice ozari. „Pa, teško da bi mogao da o ekuješ od patuljaka dl priznaju da su bili prepušteni na milost i nemilost jednom zecu. Nisi se valjda šunjao u tami sve vreme?" „Samo nekoliko minuta", priznade joj. „Onda si propustio najbolji deo pri e, a ja je ve eras ne u ponavljati. Grlo mi se osušilo od silne besede."

Eragon kroz onove izama oseti podrhtavanje kada Kuli i ostali Urgali ustadoše, uz negodovanje ma kodlaka koji su ležali na njima i koji ak i ljutito urliknuše završivši na zemlji.

Zagledan u tu skupinu grotesknih rogatih lica okupljenih oko vatre, Eragon je morao da potisne poriv da zgrabi bal ak svoga ma a. ak i pošti se borio, naputovao i nalovio rame uz rame sa Urgalima, pa i prošao kroz misli nekoliko njih, i dalje mu nije bilo svejedno u njihovom društvu. U glavi je znao da su mu saveznici, ali njegove kosti i miši i nisu mogli da zaborave dubok strah koji ga je obuzimao kad god bi se suo io s njihovim sunarodnicima u bici.

Garzvog je izvadio nešto iz kožne vre ice koju je nosio na pojasu, Ispruživši debelu ruku iznad vatre, predao je to An eli, koja odloži vreteno kako bi u oba spojena dlana primila ponu en

63 http://www.balkandownload.org/

predmet. Bila je to gruba sfera od kristala morskozelene boje, koja se presijavala poput skorelog snega. Ugurala ju je u rukav odore, te je ponovo uzela vreteno.

Garzvog joj re e: „Moraš jednom da nam svratiš do tabora, Ulutrek, pa da ti mi ispri amo neke od naših mnogobrojnih pri a. Imamo i jednog peva a. Dobar je: kada ga slušaš kako pripoveda o pobedi Nara Tulke kod Stavaroska, krv ti za as proklju a, te ti do e da zaurlaš na mesec i ukrstiš rogove ak i sa svojim najja im dušmanima." „Pa, to samo ako imaš rogove za ukrštanje", re e An ela. „Bila bi mi ast da odslušam neku od vaših pri a. Možda sutra uve e?"

Divovski se Kul saglasi s njom, a onda ga Eragon upita: „Gde se nalazi Stavarosk? Nikada nisam uo za njega."

Urgali se uzvrpoljiše, a Garzvog pognu glavu i frknu poput bika. „Šta sad smeraš, Vatreni Ma u?", upitao ga je. „Ho eš li da me izazoveš na megdan takvim uvredama?" Prete i, po eo je da sklapa i otvara šake.

Eragon oprezno re e: „Nisam mislio ništa loše, Nare Garzvože. Beše to iskreno pitanje - zaista nikada nisam uo za Stavarosk." Žamor iznena enja proširi se me u Urgalima. „Kako je to mogu e?" upita Garzvog. „Zar ne znaju svi ljudi za Stavarosk? Zar se o njemu ne peva po svim dvoranama, od severnih pustara pa sve do Beor planina, kao o našoj najslavnijoj pobedi? Siguran sam da se, ako nigde drugde, o tome pri a bar me u Vordenima."

An ela uzdahnu, te re e ne podižu i pogled sa svog vretena: „Bi e bolje da mu sve kažeš."

Eragon je u umu osetio Safirino prisustvo, znaju i da je pratila njihov razgovor i da je spremna da doleti od njihovog adora ako ne bude mogao da izbegne arku.

Brižljivo biraju i re i, Eragon re e: „Niko mi to nije pominjao, ali ja nisam proveo mnogo vremena me u Vordenima i... " „Drajl!", opsova Garzvog. „Bezrogi izdajnik nema dovoljno hrabrosti ak ni da prizna sopstveni poraz. Kukavica jedna, lažov jedan!" „Ko? Galbatoriks?", upita Eragon oprezno.

Nekoliko ma kodlaka zasikta pri pomenu kralja.

Garzvog klimnu. „Jašta. Kada je došao na vlast, hteo je da nas zanavek istrebi. Poslao je goleme vojske na Ki mu. Njegovi nam vojnici sravniše sela, spališe mošti i ostaviše za sobom zemlju crnu i jalovu. Borili smo se, isprva vrlo rado, a onda iz o aja, ali ipak smo se borili. Ništa drugo nismo ni mogli. Nimo imali kuda da bežimo, gde da se sakrijemo. Ko bi zaštitio Urgralgre kad su ak i Jaha i bili ba eni na kolena? „Ali imali smo sre e. Imali smo mo nog vojskovo u da nas predvodi, Nara Tulku. Njega su jednom zarobili ljudi, a proveo je i mnogo godina bore i se protiv njih, pa je znao kako razmišljate.

Zahvaljuju i tome, uspeo je da okupi mnoga naša plemena pod svojim barjakom. Potom je namamio Galbatoriksovu vojsku u uzan prolaz duboko u planinama, gde se naši ovnovil obrušiše na njih sa obe strane. Beše to pravi pokolj, Vatreni Ma u. Tlo beše vlažno od njihove krvi, a gomile njihovih leševa sezale su mi povrh glave. I danas, kada odeš u Stavarosk, oseti eš kako ti kosti krckaju pod nogama, a nov e, ma eve i deli e oklopa možeš prona i ispod svakog busena mahovine." „Zna i, to ste bili vi!", uzviknu Eragon. „ itavog sam života slušao pri e o tome kako je Galbatoriks jednom izgubio polovinu ljudi na Ki mi, ali niko nije u meo da mi objasni kako i zašto." „Više od polovine ljudi, Vatreni Ma u." Garzvog prodrma ramena, te izbaci luliok glas iz grla. „Sad, eto, vidim da emo morati da proširimo glas o tome ukoliko ne želimo da ljudi zaborave našu pobedu. Prona i emo vaše peva e i pripoveda e, pa emo ih nau iti pesmama o Naru Tulki, a postara emo se i da ne zaborave da ih esto i glasno kazuju." Jednom je klimnuo, kao da je doneo odluku, što beše veli anstven potez s obzirom na zastrašuju u veli inu njegove glave, a onda re e: „Zbogom ostaj, Vatreni Ma u. Zbogom i tebi, Ulutrek." Potom se on i njegovi ratnici odgegaše u tamu.

An ela se zakikota, prepavši Eragona. „Šta je smešno?", upitao ju je okrenuvši se ka njoj.

64 http://www.balkandownload.org/

Nasmešila se. „Mogu da zamislim izraz koji e se pojaviti na licu nekog sirotog leutiste kada baci pogled iz svog adora i ugleda dvanaest Urgala1, i me u njima etiri Kula, kako stoje napolju ekaju i da mu o itaju bukvicu o urgalskoj kulturi. Bi u zadivljena ako ne ujemo njegove vriske."

Ponovo je zakikotala.

I sam razgaljen, Eragon se sagnuo kako bi promešao ugljevlje krajem gran ice. Nešto toplo i teško smesti mu se u krilo; kada je spustio pogled ugledao je onog belog ženskog ma kodlaka.

Podigao je ruku da bi je pomazio, ali predomislio se i zapitao ma ku: „Smem li?"

Ma kodlaka samo mahnu repom, ne obra aju i pažnju na njega.

Nadaju i se da ne ini ništa loše, Eragon snebivljivo po e da trlja to stvorenje po vratu.

Trenutak kasnije, glasno tutnjavo predenje ispuni tamu oko njih. „Dopadaš joj se", primeti An ela.

Neznano zašto, Eragonu beše neobi no drago. „A ko je ona? Ho u re i ko si ti? Kako se zoveš?" Bacio je pogled na ma kodlaku, plaše i se da ju je uvredio.

An ela se tiho nasmeja. „Zove se Senolovka. To jest, to je zna enje njenog imena na jeziku ma kodlaka. A ona je zvani no... " Travarka izbaci udnovat zvuk nalik na kašljanje ili režanje, od kog se Eragonu nakostrešiše dlake na potiljku. „Senolovka je u paru s Grimrom Polušapom, pa bi se moglo re i da je ona kraljica ma kodlaka."

Predenje se još više poja a. „Tako, dakle", osvrnu se Eragon ka drugim ma kodlacima. „A kud se dede Solembum?" „Zauzet je, jurca za nekom brkatom ženkom upola mla om od sebe. Poblesavio je kao malo ma e... ali opet, s druge strane, svako ima pravo da povremeno malo poblesavi." Uhvativši vreteno levom rukom, zaustavila ga je, te je namotala novu vunicu oko podnožja drvenog diska. Potom je obrnula vreteno kako bi ga zavrtela i nastavila da razvla i niti s bale u drugoj ruci. „Izgledaš mi kao da eš pu i od gomile pitanja, Senkoubico." „Kad se sretnemo, uvek ispadnem još zbunjeniji nego ranije." „Uvek? To je baš apsolutisti ki s tvoje strane. No dobro, pokuša u da ti pružim što više podataka. Pitaj."

Podozriv prema njenoj o itoj otvorenosti, Eragon je malo porazmislio o onome što bi najviše želeo da zna, te na kraju re e: „Grmljavina zmajeva? Šta si pod time...?" „To ti je ispravan izraz za jato zmajeva. Da si ikada uo jedno takvo jato u letu, sve bi ti bilo jasno. Kada bi ti deset, dvanaest ili više zmajeva proletelo iznad glave, vazduh bi oko tebe zatreperio, kao da sediš u nekom ogromnom dobošu. A kako bi druga ije i nazvao skupinu zmajeva? Imaš jato vrana, opor vukova, krdo konja i tako dalje, ali šta emo sa zmajevim Roj zmajeva? To mi baš ne zvu i valjano. A ne zvu i mi dobro ni blesak ili trepet, mada mi se trepet svi a kad bolje razmislim: trepet zmajeva...Ali ne - jato zmajeva se zove grmljavina... što bi ti i znao da ti u enje nije bilo zasnovano samo na mahanju ma evima i promeni dva-tri glagola na drevnom jeziku." „Siguran sam da si u pravu", re e Eragon, povla uju i joj. Zahvaljuju i stalnoj vezi sa Safirom, osetio je da ona odobrava izraz grmljavina zmajeva, koji je i sam smatrao dobrim: beše to podesan opis.

Proomislivši još malo, upitao je: „A zašto te je Garzvog oslovljavao sa „'Ulutrek'?" „To je naziv koji mi Urgali dadoše još odavno, kada sam hodila svetom s njima." „A šta to zna i?" „Lunožderka." „Lunožderka? udnog li imena. Kako si ga dobila?" „Tako što sam pojela mesec, naravno. Kako druga ije?" Eragon se namršti, te se usredsredi na maženje ma kodlaka. Nekoliko minuta kasnije, upita: „Zašto ti je Garzvog dao onaj kamen?" „Zato što sam mu ispri ala pri u. Zar to nije o igledno?" „Ali šta je ta no posredi?" „Pa komad kamena. Zar i sam nisi video?", zacoktala je jezikom negoduju i. „Stvarno bi trebalo da obra aš više pažnje na ono što se dešava oko tebe. Ina e bi neko mogao da te probode nožem kada ne budeš pazio. A s kim u onda ja razmenjivati zakukuljene opaske?" Zabacila je kosu. „Hajde, pitaj me još nešto. Moram da priznam da uživam u ovoj igrici."

Znaju i da nema svrhe, podigao je obrvu i upitao je: „A ono tvoje pipi-pipi-pip?"

1

Me u Urgalima, ovnovima se nazivaju svi mužjaci stasali za borbu. (Prim. prev.)

65 http://www.balkandownload.org/

Travarka se grohotom nasmejala, te neki ma kodlaci razjapiše usta u zubat osmeh. Me utim, Senolovka nije delovala oduševljeno, pošto je zarila kandžice u Eragonove noge nateravši ga da se trgne. „Pa", re e An ela, i dalje obuzeta smejanjem, „ako ve moram da ti odgovorim, mogla bih i tu pri u da ti ispri am. No, ovako... Pre nekoliko godina dok sam putovala rubom Du Veldenvordena, daleko na zapadu, kilometrima daleko od bilo kojeg grada ili sela, naišla sam na Grimra. On je u to doba bio tek vo a manjeg plemena ma kodlaka, i još se služio ftbnmn šapama. No da ne dužim: zatekla sam ga kako se poigrava malim crvenda em koji beše ispao iz gnezda na obližnjem drvetu. Ne bi mi smetalo da je pticu samo ubio i pojeo je - to ma ke i rade, na kraju krajeva - ali on je tog sirotana baš mrcvario: upkao mu je krilca, grickao mu repi , pustio bi ga da odskaku e, pa bi ga ponovo tresnuo." An ela zgroženo namreška nos „Rekoh mu da prestane s tim, ali on samo zareža, ne obra aju i pažnju „ ume." Uozbiljivši se, zagledala se u Eragona. „A ja ti ne volim kad ljudi to rade! Stoga sam mu oduzela pti icu, zavrtela prstima i bacila ini, te je narednih nedelju dana, kad god bi zinuo, pijukao kao pti e ili kakvo pilence." „Pijukao je?"

An ela klimnu, sva ozarena od šeretluka. „Nikada se nisam smejala kao tada. Nijedan ma kodlak nije hteo da mu pri e itavih nedelju dana." „Nije ni udo što te mrzi." „Šta me briga. Ako tu i tamo ne napraviš pokojeg neprijatelja, onda si sigurno kukavica, ili nešto još gore. Osim toga, sve je to bilo vredno njegove reakcije. Joj, kako je samo bio besan!"

Senolovka je upozori tihim frktanjem, te ponovo stegnu kandžice.

Bolno se iskezivši, Eragon re e: „Možda bi bilo bolje da promenimo temu?" „Aha." Pre nego što je stigao da predloži novu temu, glasan vrisak odjeknu odnekud iz sredine tabora.

Triput je odjeknuo iznad redova adora pre nego što je utihnuo.

Eragon pogleda An elu, ona pogleda njega, te se oboje nasmejaše.

66 http://www.balkandownload.org/

GLASINE I PISANIJA Dockan je, re e Safira kada se Eragon dovukao do adora pokraj kojeg je ona ležala sklup ana, presijavaju i se poput hrpe ažurnog ugljevlja pod prigušenom svetloš u baklji. Pogledala ga je napola sklopljenim okom. nuvši pokraj nje, prislonio je elo uz njeno grle i joj bodljikavu vilicu. Jeste, jeste, re e najzad. A tebi je potreban odmor pošto si letela u susret vetru itavog dana.

Spavaj, pa emo se videti ujutru. Samo je jednom trepnula.

Eragon je u adoru upalio samo jednu svecu da bi se lakše snašao u mraku. Potom je svukao izme i seo na ležaj podvivši noge poda se. Usporio je disanje, dopustivši umu da se otvori i raširi kako bi dodirnuo sve živo u okolini, od crvi a i insekata u zemlji do Safire i vordenskih ratnika, pa ak i do nekoliko preživelih bilj ica u blizini, ija energija beše bleda i gotovo neprimetna u pore enju s rasplamsalom blistavoš u i najmanje životinjice.

Dugo je tako sedeo, ispraznivši um od misli, izložen hiljadama oseta, i oštrih i nežnih, usredsre en tek na ravnomerno disanje. uo je kako, negde u daljini, neki ljudi razgovaraju stoje i oko stražarske vatre, No ni vazduh je odneo njihove glasove dalje nego što su nameravali, dovoljno daleko da na uljene uši razaznaju njihove re i. Mogao je da im nazre i misli, i da ih pro ita da je hteo, ali odlu io je da poštuje njihovu privatnost, pa je samo oslušnuo razgovor.

Neko mom e dubokog glasa re e: „... a još kako te gledaju s visine, kao da si najniže dno. A uglavnom ne e ni da popri aju s tobom, ak i kada im srda no postaviš neko pitanje. Samo okrenu glavu i nastave." „Da, da", re e neki drugi ovek, „a tek žene im - lepe ko kipovi, ali otprilike toliko i privla ne." „Ma to ti je zato što si ti jedno nakazno kopile, Sverne, eto zašto." „Pa nisam ja kriv što mi je babo imao naviku da ašikuje s mladim muziljama kud god da je pošao. Osim toga, ti si poslednji koji može da upire prstom: ti bi s tim svojim licem mogao de ici da navla iš no ne more."

Ratnik dubokog glasa zabrunda, a onda se neko zakašlja i pijunu, te Eragon za u cvr anje pljuva ke koja po e da isparava pogodivši užarenu cepanicu.

Tre i sagovornik upade u razgovor: „Ni ja ne volim vilenjake nimalo više nego vi, ali potrebni su nam kako bismo dobili ovaj rat." „A šta emo ako se nakon toga okrenu protiv nas?", upita onaj s dubokim glasom. „Vala, u pravu si", dodade Svern. „Ta pogledajte šta se samo desilo kod Ceunona i Džilida.

Uza sve svoje ljude i sve svoje mo i, Galbatoriks ipak nije mogao da ih spre i da nagrnu preko bedema." „Možda se nije ni trudio", predloži tre i ovek.

Usledio je dug tajac.

Onda onaj s dubokim glasom re e: „E to ti je, vala, neprijatna pomisao.. Bilo kako bilo, ne vidim kako bismo odbili vilenjake ako reše da povrate svoje stare zemlje. Brži su i ja i od nas, a za razliku od nas, nemaju ni jednog jedinog koji se ne razume u ma ije." „Ali imamo ti mi Eragona", usprotivi se Svern. „On bi ih mogao oterati nazad u šume njihove, i to sam-samcit, ako poželi." „On? Pih! Meni on više li i na vilenjaka nego na nekog svoga roda. Ne bih ti ja ra unao na njegovu odanost, ko što ne bih ra unao ni na odanost Urgala."

Tre i ovek ponovo progovori: „Jeste li primetili da je uvek sveže obrijan, ma koliko rano napuštali tabor?" „Sigurno koristi svoje ma ije umesto britve." „Meni je to protivno prirodnom poretku, iskreno vam velim. I to, a i sve ostale ini kojima se u poslednje vreme svi nešto bacakaju. oveku prosto do e da se sakrije u neku pe inu i da pusti vra eve da se me usobno poubijaju, a mi da se ništa ne mešamo." „Ne se am se da si se nešto žalio kada su iscelitelji upotrebili ini umesto mašica da bi ti izvukli onu strelu iz ramena."

67 http://www.balkandownload.org/

„Možda, ali ta mi strela nikada i ne bi završila u ramenu da nije Galbatoriksa. A upravo su on i njegove ma ije zakuvale itav ovaj darmar."

Uto neko frknu: „Istina, ali kladim se u poslednji bakrenjak koji imam da bi, bilo Galbatoriksa ili ne, ti opet završio s ne ijom strelom u sebi. Previše si mi ti opak da bi se bavio i im do tabanjem." „A znate da mi Eragon ipak jeste spasao život kod Feinstera", re e Svern „Da, da, a ako opet po neš da nam dosa uješ tom pri om, stavi u te da nam ribaš lonce itave nedelje." „Pa kad jeste... " Usledio je još jedan tajac, koji naruši uzdah onog ratnika s dubokim glasom: „Potrebna nam je zaštita. U tome je stvar. Prepušteni smo na milost i nemilost vilenjacima, vra evima - i našim i njihovim - i svim ostalim udnovatim stvorenjima što lutaju svetom. Onima poput Eragona sve ide kao po loju, ali mi nismo te sre e. Nama je potrebno... " „Nama su", re e Svern, „potrebni Jaha i. Oni bi povratili red." „Pih. S kojim to zmajevima? Ne možeš imati Jaha e bez zmajeva. Osim toga, opet ne bismo mogli da se odbranimo, a mene to najviše mu i. Nisam balavac pa da se sakrijem materi pod suknju, ali ako bi se neki novi Senka pojavio iz tame, ne bi bilo nijedne šugave stvari koju bismo mogli da inimo da bismo ga spre ili da nam otfikari tintare." „E vidiš, baš me podseti... jeste li uli za gospodara Barsta?", zapita tre i ovek.

Svern promrmlja slažu i se. „ ujem da se nakon toga pojeo od muke." „O emu vi to?", upita ratnik dubokog glasa. „ O Barstu... " „Barstu?" „Ma znaš onog velmožu sa imanjem blizu Džilida... " „Da to nije onaj što je naterao svoje konje pravo u Ramr isto da napakosti... " „Da, da, baš taj. E taj ti je otišao u to neko selo, pa im je svima naredio da se pridruže Galbatoriksovoj vojsci. Ista pri a kao i obi no. Ali tu su ga ljudi odbili, te napadoše i Barsta i vojnike mu." „Mnogo hrabro", re e ovek dubokog glasa, „glupavo ali hrabro." „ Ali Barst beše mudriji od njih: naredio je svojim strelcima da se razmeste oko sela pre nego što je ušao u njega. Vojnici pobiše polovinu ljudi, a ostale prebiše na mrtvo ime. Ni tu nema ni eg novog. Barst je potom zgrabio vo u im, oveka koji je otpo eo arku, te ga š epa za šiju i golim mu rukama iš upa glavu." „Neee!" „Da, da, ko piletu. Sto je još gore, naredio je da mu živu spale itavu porodicu." „Taj Barst je sigurno snažan kao Urgal, kad može oveku da iš upa glavu", re e Svern. „Možda postoji neka caka." „Da nisu opet ma ije?", upita onaj s dubokim glasom. „Pa, kako ljudi pri aju, taj vam je oduvek bio snažan - snažan i pametan. Pri a se da je, još dok je bio mladi , ubio ranjenog vola jednim udarcem pesnice." „Meni to i dalje miriše na ma ije." „To je zato što ti misliš da se u svakoj senci motaju zlehudi arobnjaci. " Ratnik dubokog glasa zabrunda, ali ništa ne re e.

Nakon toga, ljudi se razi oše kako bi krenuli u svoje obilaske, te Eragon ne u više ništa od njih. U bilo kojoj drugoj prilici, njihov bi ga razgovor nožda i uznemirio, ali pošto je meditirao, sve je vreme ostao netaknut, mada se potrudio da upamti šta su kazali kako bi kasnije mogao valjano da porazmisli o tome. im mu se u glavu vratio red i im se osetio smireno i opušteno, Eragon je zatvorio um, otvorio o i i lagano ispružio noge kako bi opustio uko ene miši e.

Treperenje sve e zapade mu za oko, te je nekoliko minuta gledao u nju, oma ijan titranjem plamena.

Zatim je otišao do Safirinih bisaga da bi iz njih izvadio pero, etkicu, mastionicu i listove pergamenta koje je nekoliko dana ranije iskam io od Džoda, zajedno s knjigom Domia abr Wyrda, koju mu je stari u enjak poklonio.

68 http://www.balkandownload.org/

Vrativši se do svog ležaja, Eragon je debelu knjigu spustio podalje od sebe kako bi smanjio izglede da e prosuti mastilo po njoj. Postavio je svoj štit preko kolena, poput tacne, te raširio listove pergamenta po njegovoj zaobljenoj površini. Opor taninski vonj ispuni mu nozdrve kada je otvorio bo icu i umo io pero u mastilo od hrastovog soka.

Taknuo je rub bo ice vrškom pera da bi otresao višak te nosti, a onda je pažljivo na inio prvi potez rukom. Pero se oglasi tihom škripom kada je po eo da ispisuje rune svog maternjeg jezika. Kada je završio, uporedio ih je sa onima od prethodne no i da bi video da li mu se rukopis popravio - jeste malo, u pore enju s ranama u knjizi Domia abr Wyrda koje je koristio kao uzor.

Još je triput prešao itavu abecedu, posve uju i posebnu pažnju oblicima koji su mu bili najteži za ispisivanje. Potom je po eo da zapisuje sopstvene misli i zapažanja u vezi sa zbivanjima proteklog dana. To mu beše od koristi, ne samo zato što mu je pružalo zgodnu priliku da vežba pisanje ve i zato što mu je pomagalo da bolje shvati sve što je video i uradio u toku dana.

Mada beše mukotrpno, pisanje mu je pružalo užitak, s obzirom na to da mu je sam taj izazov bio podsticajan. Tako e ga je podse alo na Broma, i na to kako ga je stari pripoveda u io zna enju svake rune, što je Eragonu pružalo ose aj bliskosti sa ocem, koji ina e nije imao.

Rekavši sve što je želeo da kaže, isprao je pero, te ga je zamenio etkicom i uzeo pergament koji je ve bio prekriven nizovima glifova iz drevnog jezika.

Vilenja ko pismo, Liduen Kvaedhi, beše mnogo teže za ispisivanje od runa njegovog maternjeg jezika usled složenih, krivudavih oblika. No on je imao dva razloga da bude uporan: nije smeo da zaboravi to pismo, a ako bi pride poželeo da napiše bilo šta na drevnom jeziku, bilo bi pametnije da to u ini na na in koji ve ini ljudi nije razgovetan.

Eragon je imao dobro pam enje, ali ipak je po eo da zaboravlja mnoge ini kojima su ga Brom i Oromis nau ili. Stoga je resio da sastavi re nik sa svakom njemu znanom re ju iz drevnog jezika. Mada to baš i nije bila originalna zamisao, on nije cenio vrednost takve zbirke sve donedavno.

Radio je na re niku još nekoliko sati, a onda je vratio svoj pribor za pisanje u bisage pa je izvadio kov eg s Glejdrovim srcem svih srca. Pokušao je da probudi staroga zmaja iz njegove obamrlosti, kao i mnogo puta ranije, ali omanuo je, po obi aju. Me utim, Eragon nije želeo da odustane. Spustivši se pokraj otvorenog kov ega, stao je da ita Glejdru iz Domia abr Wyrda o mnogobrojnim obredima patuljaka, koje je Eragon slabo poznavao, i itao je sve dok nije zašao u najhladniji i najmra niji deo no i.

Eragon tada skloni knjigu, ugasi sve u i leže na krevet da se odmori. Lutao je kroz arobne prizore svojih polubudnih snova tek nakratko: im se prvi tra ak svetlosti promolio na istoku, on se uspravio kako bi otpo eo itav krug iznova. .

69 http://www.balkandownload.org/

AROUZ Bilo je ve prepodne kada Roran i njegovi ljudi stigoše do skupine adora pokraj druma.

Tabor je delovao turobno i neupadljivo u Roranovim o ima zamagljenim umorom. Kilometar i po ka jug ležao je grad Arouz, ali on je uspeo da nazre samo osnovne obrise: ledenobele zidine, zjape e ulaze pokrivene zamandaljenim kapijama i mnogobrojne vrste kockaste kule od kamena.

Držao se za prednji deo sedla kada su ujahali u tabor na konjima koji su se jedva držali na nogama. Neki razbarušeni de ko dotr a do njega, te zgrabi uzde njegove kobile i steže ih nateravši životinju da se teturavo zaustavi.

Roran se upilji u de ka, ni sam ne znaju i šta se upravo desilo, a onda, nakon nekoliko dugih trenutaka, promuklo re e: „Dovedi mi Brigmana."

Ne rekavši ništa, de ko otr a izme u adora podižu i prašinu onako bosonog.

Roranu se inilo da je ekao više od jednog sata. Nezaustavljivo dahtanje kobile slagalo se s dobovanjem krvi u njegovim ušima. Kada je pogledao ka tlu, u inilo mu se da se ono kre e i udaljava od njega do neke beskrajno daleke ta ke, poput tunela. Zatim odnekud zvecnuše mamuze. Desetak vojnika se okupilo u blizini: naslanjali su se na koplja i štitove sa otvorenom znatiželjom na licima.

S druge strane tabora, neki ple at ovek u plavoj tunici došepa do Rorana, koriste i polomljeno koplje umesto štapa. Imao je duga ku bradu, mada su mu brkovi bili obrijani. Naušnice su mu se presijavale od znoja - Roran nije mogao da odredi da li je to posledica bola ili vru ine. „Vi ste eki ar?", upita.

Roran potvrdno zabrunda. Popustio je stisak na sedlu, posegao rukom u tuniku i predao Brigmanu izgužvano par e pergamenta na kojem behu ispisana Nasuadina nare enja.

Brigman polomi voštani pe at noktom palca. Prou io je pergament, a onda ga je spustio kako bi se ravnodušno zagledao u Rorana. „O ekivao sam vas", re e mu. „Jedan od Nasuadinih omiljenih vra eva uspostavio je vezu sa mnom pre etiri dana rekavši mi da ste krenuli, ali nisam mislio da ete sti i ovako brzo." „Nije bilo lako", re e mu Roran.

Brigman izvi gornju usnu: „Nije, siguran sam da nije... gospodine." Vratio mu je pergament. „Ljudi su pod vašom upravom, eki aru. Upravo smo se spremaliza napad na zapadnu kapiju. Možda biste želeli da povedete nalet?"

To pitanje beše upereno u njega poput bodeža.

Roranu se u inilo da se svet vrti oko njega, pa se još ja e uhvatio za sedlo. Bio je previše iscrpljen da bi se raspravljao s bilo kim, i to na valjan na in, ega je i sam bio svestan. „Naredite im da se povuku za danas", re e. „Jeste li sišli s uma? Pa kako o ekujete da osvojimo grad? Bilo nam je puh ehno itavo jutro da pripremimo napad, i nemam nameru da sedim tu i vrtim pal eve dok se vi ne naspavate. Nasuada ekuje od nas da dovršimo opsadu za nekoliko dana, i ja u to i u initi, tako mi Angvarda!"

Spustivši glas tako da ga samo Brigman uje, Roran mu reže i re e: „Kaza ete ljudima da se povuku ili u vas obesiti za gležnjeve i išibati zbog kršenja nare enja. Ne nameravam da odobrim nikakav napad dok se malo ne odmorim i dok ne sagledam stanje stvari." „Pa vi ste potpuna budala. To bi nam... " „Ako ne možete da držite jezik za zubima i ispunjavate svoju dužnost, li no u vas išibati - i to tu, na licu mesta."

Brigmanu zadrhtaše nozdrve od besa. „U stanju u kojem ste? Ne biste imali nikakve izglede." „Grešite", re e Roran, uveren u to. Nije bio siguran kako bi savladao Brigmana, ali je poslednjim atomom svoga bi a znao da bi mu to pošlo za rukom.

Brigman je, izgleda, pokušavao da se obuzda. „U redu", prosikta, „ionako ne bi bilo dobro da nas ljudi gledaju kako se valjamo po prašini. Osta emo gde jesmo, ako tako želite, ali ja nisam kriv za gubljenje vremena. Vi ete odgovarati za to, a ne ja." „Uvek je tako", re e Roran bolno stegnutog grla, silaze i s kobile. „Kao što ste vi odgovorni za ovaj džumbus od opsade koji ste tu napravili."

70 http://www.balkandownload.org/

Brigman se natušti, te Roran jasno vide kako njegova odbojnost prema njemu prerasta u mržnju. Zažalio je zbog toga što nije odabrao diplomatski odgovor. ador vam je ovamo."

Opet je bilo jutro kada se Roran probudio.

Mekana svetlost se pomaljala kroz ador, popravljaju i mu raspoloženje. Na tren je pomislio da je odspavao svega nekoliko minuta. Onda je shvatio da se ose a previše osnaženo i budno.

Opsovao je samoga sebe, besan zbog toga što je dopustio da mu itav jedan dan pro e kroz prste.

Hio je pokriven tananim ebetom, koje beše odgurnuo usled toplog južnja kog vazduha, pogotovo jer je na sebi imao i izme i ode u. Sklonio ga je sasebe i pokušao da se uspravi.

Ote mu se prigušen jecaj, pošto je imao ose aj da mu se itavo telo rasteže i cepa. Pao je u krevet i ostao tako zadihan na pokriva u. Prvobitna zaprepaš enost ubrzo je popustila, ali za sobom je ostavila jake bolove u svim delovima tela - manje ili više strašne.

Bilo mu je potrebno nekoliko minuta da prikupi snagu. Uz nadljudski napor, prevrnuo se na bok, te je prebacio noge preko ivice ležaja. Zastao je kako bi došao do daha, a onda se odvažio da ustane, što mu je delovalo kao nemogu zadatak.

Kiselo se nasmešio kad se kona no našao na nogama. Bi e to veoma zanimljiv dan.

Ostali ve behu ustali. Zatekao ih je kako ga ekaju kada se izvukao iz adora. I oni su izgledali iznureno i iscrpljeno: pokreti im behu uko eni kao njegovi. Nakon što su razmenili pozdrave, Roran pokaza na zavoj na Delvinovoj podlaktici, na mestu gde ga je neki kr mar posekao nožem za ljuštenje povr a. „Još te boli?"

Delvin slegnu ramenima: „Nije strašno. Mogu da se borim, ako zatreba." „Odli no." „Šta najpre nameravaš da uradiš?", upita ga Karn.

Roran osmotri sunce koje se podizalo na nebu, ra unaju i koliko im je još vremena preostalo do podneva. „Da malo prošetam", re e.

Po evši od sredine tabora, Roran je poveo svoje saborce niz redove adora proveravaju i stanje vojnika i stanje njihove opreme. Povremeno bi stao da nešto priupita nekog ratnika. Ljudi su mahom bili umorni i obeshrabreni, mada mu se u inilo da im se raspoloženje popravilo kada su ga ugledali.

Roranov se obilazak završio na južnoj ivici tabora, kao što je i nameravao. Tamo se zaustavio sa ostalima kako bi se zagledali u zastrašuju e zidine! Arouza.

Grad je bio izgra en na dva nivoa. Prvi je bio nizak i razvu en i krio je u sebi ve inu ku a i gra evina, dok je drugi, manji nivo zauzimao vrh duga kog niskog brega koji je predstavljao najvišu ta ku kilometrima unaokolo. Bedemi su okruživali oba nivoa grada. U spoljnim bedemima moglo se videti pet kapija: dve su se otvarale ka putevima koji su ulazili u grad - jedan sa severa, a drugi sa istoka - a ostale tri stajahu iznad kanala koji su se pružali južno, ulaze i u sam grad. S druge strane Arouza bilo je nemirno more u koje su ti kanali verovatno i oticali.

Pa, bar nemaju šan eve, pomislio je.

Kapija okrenuta ka severu beše izgrebana i izudarana od naleta ovna, a tlo pred njom beše izrovano, te Roran zaklju i da su to tragovi bitke. Tri katapulta, etiri baliste s kakvima se upoznao još na Zmajevom krilu 2 i dve rasklimatane opsadne kule behu raspore eni ispred spoljnog bedema. Ša ica ljudi sedela je š urena iza tih ratnih naprava; pu kali su lule i bacili kockice po komadima kože. Te ratne skalamerije delovale su žalosno nedelotvorno u pore enju s golemim kamenim gradom.

Nizak, ravan teren oko Arouza spuštao se ka moru. Stotine zemljoradni kih imanja behu raštrkane po zelenoj ravnici. Svaki posed je bio obeležen drvenom ogradom i bar po jednom kolibom sa slamnatim krovom. Ponegde se mglo videti i raskošno imanje: prostrane kamene vlastelinske ku e zašti ene sopstvenim visokim zidinama i, prema Roranovoj pretpostavci, sopstvenim stražarima. One su bez sumnje pripadale plemstvu iz Arouza, a možda i pokojem dobrostoje em trgovcu. „Šta kažeš?", upitao je Karna. arobnjak odmahnu glavom, a njegove snuždene o i postadoše još tužnije. „Mogli bismo da postavimo opsadu i pred nekom planinom sa istim ishodom."

2

La a. ukradena od Carstva, kojom je Roran prebacio izbeglice iz Karvahola u Surdu. (Prim. prev.)

71 http://www.balkandownload.org/

„Baš tako", primeti Brigman prilaze i im.

Roran je svoje opaske zadržao za sebe, ne žele i da drugi saznaju koliko je obeshrabren.

Nasuada je šenula ako misli da možemo da osvojimo Arouz sa svaga osam stotina ljudi. Da ih imam osam hiljada, i Eragona i Safiru pride, onda bih možda i bio siguran u pobedu. Ali ovako sigurno ne...

Ipak, znao je da mora da prona e na in, ako ni zbog ega drugog a ono zbog Katrine.

Ne gledaju i u Brigmana, Roran mu re e: „Ispri ajte mi ono što znate o Arouzu."

Brigman obrnu svoje koplje nekoliko puta, mrve i zemlju njegovom drškom, pa odgovori: „Galbatoriks je bio vidovit: postarao se za to da grad ima zalihe hrane pre nego što smo im odsekli sve puteve odavde do ostalih delova Carstva. Vode im, kao što vidite, ne manjka. Sve i da skrenemo kanale, ostaloo bi im nekoliko izvora i bunara u samom gradu. Mogli bi da izdrže sve do zime, ako ne i duže, mada se kladim da bi im dojadilo da glo u repu pre no što bi se sve okon alo. Galbatoriks je tako e smestio pozamašan broj vojnika u Arouz - dvostruko više nego što mi imamo - pored njihovih uobi ajenih odreda." „Odakle sve to znate?" „Preko doušnika. Me utim, on nije imao iskustva u vojnoj strategiji, pa sam je pružio isuviše samouverenu procenu gradskih slabosti." „Aaa." „Tako e je obe ao da e mo i da uvede manji broj vojnika u grad kada padne mrak." „I?" ekali smo ga, ali nije se pojavio, a onda smo narednog jutra videli njegovu glavu nataknutu iznad grudobrana. Još je tamo, kod isto ne kapije." „Vidim. Ima li još kapija sem ovih pet?" „Još tri. Pokraj pristaništa imaju morsku kapiju dovoljno široku da se sva tri potoka izliju istovremeno, a pored nje je i kopnena kapija za ljude i konje. A tu je i još jedna kopnena kapija u onom kraju tamo" - pokazao je prema zapadnoj strani grada - „ista kao ostale." „Možemo li probiti bilo koju od njih?" „Ne dovoljno brzo. Pokraj obale nemamo dovoljno prostora za okretanje i povla enje van domašaja kamenja i strela. Stoga nam preostaju ove kapija, uz onu zapadnu. Oblik terena je manjeviše isti svuda oko grada, osim kod obale, pa sam rešio da usmerim napad ka najbližoj kapiji." „Od ega je napravljena?" „Od gvož a i hrastovine. Izdrža e stotinu godina, ukoliko je mi ne oborimo." „Da li je zašti ena bilo kakvim inima?" „Ne bih znao, s obzirom na to da Nasuada nije našla za shodno da pošalje i nekog od svojih arobnjaka s nama. Halsted ima... " „Halsted?" „Gospodar Halsted, vladar Arouza. Sigurno ste uli za njega?" „Nisam."

Usledila je kratka stanka, tokom koje Roran oseti da je Brigmanov prezir prema njemu narastao. Onda ovek nastavi: „Halsted ima sopstvenog vra a: nekog pakosnog, smežuranog stvora kojeg videsmo povrh bedema kako mrmlja sebi u bradu i pokušava da nas sredi svojim vradžbinama. ini mi se da je skroz-naskroz nesposoban, pošto baš i nije imao sre e, ako izuzmemo dva naša oveka za opsadnim ovnom koja je uspeo da zapali."

Roran razmeni poglede s Karnom, koji mu se u ini još zabrinutijim nego ranije, ali odlu i da bi bilo bolje da nasamo porazgovara s njim kasnije. „Da li bi nam bilo lakše da se probijemo kroz kapije iznad kanala?" upitao je. „A gde biste tamo stali? Pogledajte koliko su uvu ene u zidine - nemate gde da zakora ite.

Osim toga, imaju proreze i otvore u krovu iznad ulaza, kroz koje mogu da sipaju klju alo ulje, bacaju gromade ili ispaljuju strele iz samostrela na bilo koga dovoljno glupavog da se odvaži u taj deo." „Kapije ne mogu biti od vrstog materijala sve do dole, ina e bi pre ile protok vode." „Tu ste u pravu. Ispod površine imaju rešetke od drveta i metala s rupama dovoljno velikim da ne ometaju protok." „Tako, zna i. Da li su te kapije spuštene u vodu ak i kada Arouz nije pod opsadom?" „No u jesu zasigurno, ali mislim da su ih držali otvorenima tokom dana." „Hmmm. A bedemi?"

72 http://www.balkandownload.org/

Brigman prebaci oslonac na drugu nogu. „Od granita, savršeno ugla ani, zbijeni toliko tesno da ni nož ne možete uvu i izme u kamenih kocki. Pretpostavljam da su to izradili patuljci, još pre pada Jaha a. Tako e pretpostavljam da su zidine ispunjene utabanim šutom, mada nisam siguran pošto još nismo na eli spoljni sloj. Sire se bar šest metara pod zemljom, a možda i više, što zna i da ne možemo da prokopamo lagume ispod njih niti da ih oslabimo potkopavanjem."

Koraknuvši napred, Brigman pokaza ka vlastelinskim ku ama na severu i zapadu. „Ve ina se velmoža povukla u Arouz, ali ostavili su ljude za sobom da im štite posede. Zadavali su nam dosta nevolja tako što su nam napadali izvi e, krali konje i tome sli no. Još smo na po etku zauzeli dva poseda" - pokazao je dve spaljene ruševine nekoliko kilometara dalje „ali njihovo zadržavanje je izazivalo više štete nego koristi, pa smo ih napustili i potpalili. Nažalost, nemamo dovoljno ljudi da bismo obezbedili i ostale."

Tada se oglasi Baldor: „Zbog ega ti kanali proti u kroz Arouz? Ne bih rekao da ih koriste za navodnjavanje useva." „Tu vam voda nije potrebna, mom e, kao što nekom severnjaku nije potrebno da dovla i sneg tokom zime. Ve i im je problem da ostanu nasuvom." „Pa zašto ih onda koriste?", zanimalo je Rorana. „I odakle dolaze? Ne o ekujete valjda da u poverovati da se voda dovla i ak iz reke Džajt koja je toliko kilometara udaljena odavde." „Pa ne, naravno", frknu Brigman. „Imate jezera i ritova severno odavde. To je smrdljiva, nezdrava voda, ali ovdašnji ljudi su navikli na nju. Jedan kanal je dovodi iz ritova do mesta koje je udaljeno odavde otprilike tri kilometra. Tu se kanal ra va u tri kanala koja i sami vidite, a oni se spuštaju niz nekoliko vodopada pokre i vodenice u kojima se melje brašno za gra ane. Seljani dovuku žito do vodenica u vreme žetve, a onda džakove s brašnom natovare na dereglije i spuste ih u Arouz. To vam je zgodan na in za prenos i druge robe do grada, poput drveta i vina iz vlastelinskih ku a."

Roran protrlja potiljak, te nastavi da prou ava Arouz. Zainteresovalo ga je ono što mu je Brigman rekao, ali nije bio siguran od kakve mu je to pomo i. „Ima li još ne eg važnog u okolini?", upitao je. „Samo jedan rudnik škriljca, južno niz obalu."

Zabrundao je, još razmišljaju i. „Ho u da obi em te vodenice", re e. „Ali prvo ho u da mi ispri ate sve o svom boravku ovde, i ho u da ujem koliko imamo zaliha svega redom, od strela do dvopeka." „U redu, po ite za mnom... eki aru."

Roran je narednih sat vremena proveo razgovaraju i s Brigmanom i njegovim dvama narednicima, slušaju i ih i postavljaju i pitanja dok su mu prepri avali svaki napad na gradske bedeme koji su izveli, i pregledaju i zalihe koje su preostale ratnicima pod njegovim zapovedništvom.

Bar nam oružja ne manjka, pomisli Roran prebrojavaju i poginule. Sve i da Nasuada nije postavila vremensko ograni enje na njegov poduhvat, ljudi i konji ne bi imali dovoljno hrane da ostanu ulogorovani pred Arouzom više od nedelju dana. injenice i brojevi koje su mu Brigman i njegovi pomo nici spominjali mahom behu ispisani na svicima pergamenta. Roran se potrudio da prikrije injenicu da ne ume da odgonetne itave redove oškastih crnih znakova, pa je tražio od ljudi da mu oni sve itaju, ali nerviralo ga je to što je zavisio od milosti drugih. Nasuada je bila u pravu, shvatio je, moram da nau im da itam, ina e ne u znati da li me neko laže kada kaže da na nekom komadu pergamenta piše ovo ili ono... Možda bi Karn mogao da me nau i kada se budemo vra ali Vordenima. Što je više saznavao o Arouzu, Roran je više saose ao s Brigmanom: osvajanje toga grada beše zadatak koji obeshrabruje jer nema o iglednog rešenja. Uprkos tome što mu se taj ovek nije dopadao, Roran je smatrao da je zapovednik u inio onoliko koliko je mogao u datim okolnostima. Bio je neuspešan, zaklju io je Roran, ne zato što nije bio stru an zapovednik ve zato što su mu nedostajale dve vrline koje su Roranu mnogo puta donele pobedu: odvažnost i mašta.

Obavivši pregled stanja, Roran i njegovih pet saboraca odjahaše s Brigmanom da bi izbliza, doduše sa sigurne razdaljine, obišli bedeme Arouza i njegove kapije. Ponovno sedenje u sedlu beše silno bolno za Rorana, ali izdržao je sve ne požalivši se.

Kada kopita njihovih paripa zaklepetaše po kamenom putu pokraj tabora, na putu prema gradu, Roran primeti da, u odre enim trenucima, kopita tvore udan zvuk kada udare o tlo. Prisetio se da je sli an zvuk uo i tokom poslednjeg dana putovanja i da mu je tada zasmetao.

73 http://www.balkandownload.org/

Pogledavši dole, video je da je ravno kamenje koje je sa injavalo površinu druma postavljeno u potamnelo srebro koje se protezalo poput nepravilnie pau ine.

Roran pozva Brigmana da bi ga pitao šta je posredi, te mu Brigman doviknu: „Ovdašnja zemlja nije dobra za pravljenje maltera, pa koriste olovo kako bi pri vrstili kamenje!"

Roranova prva reakcija beše neverica, ali Brigman je delovao ozbiljno. Zapanjila ga je mogu nost da je neki metal toliko rasprostranjen da ga ljudi troše na izgradnju puteva.

Nastavili su ka blistavom gradu po drumu od kamena i olova. Pomno su prou ili odbranu Arouza. Me utim, ak ni razgledanje izbliza nije donelo ništa novo, ve je u vrstilo Roranov utisak da je grad gotovo neosvojiv.

Približio je svog konja do Karnovog. arobnjak je zurio u Arouz zamagljenim pogledom, nemo mi i usne, kao da pri a sam sa sobom. Sa ekao je da se zaustavi, te ga tiho upita: „Ima li ikakvih ini na kapijama?" „Mislim da ima", odgovori mu Karn jednako tiho, „ali nisam siguran koliko, niti znam u emu je njihova svrha. Bi e mi potrebno vreme da prona em odgovor." „Zašto ti je toliko teško?" „Pa i nije. Ve ina je ini dosta uo ljiva, ukoliko se neko nije potrudio da ih sakrije, ali ak i tada ma ije obi no ostavljaju vidljive tragove ako znaš šta valja tražiti. Mene brine to što su neke ini možda zamke postavljene da spre e ljude koji žele da petljaju oko njih. Ako je tako, i ako im izravno pri em, zasigurno u ih odapeti, a ko zna šta bi se tada moglo dogoditi? Mogao bih da se raspršim pred tvojim o ima, a tu bih sudbu rado izbegao ako se ja pitam." „Ho eš li da ostaneš tu dok mi budemo obilazili dalje?"

Karn odmahnu glavom. „Mislim da ne bi bilo pametno da vas ostavljam nezašti ene dok smo udaljeni od tabora. Vrati u se nakon sutona da vidim šta mogu da uradim. Osim toga, bilo bi dobro da se približim kapiji, a sada ne smem bliže jer me stražari jasno vide." „U redu, kako ti kažeš."

Zaklju ivši da je otkrio sve što je mogao osmatraju i grad, rekao je Brigmanu da ih povede do najbližih vodenica.

Bile su uglavnom onakve kakvima ih je Brigman i opisao. Voda iz kanala slivala se preko tri uzastopna vodopada visoka sedam metara. U podnožju svakog slapa nalazio se vodeni ni to ak, oivi en kanticama. Voda se slivala u kante, okre i napravu ukrug. To kovi su bili povezani debelim isovinama s trima istovetnim gra evinama koje su stajale jedna iznad druge duž duga ke stepenaste obale, kriju i u sebi goleme vodeni ne kamenove koji su pravili brašno za stanovnike Arouza. Mada su se to kovi okretali, Roran je shvatio da nisu povezani sa složenim nizom poluga u vodenicama, pošto nije uo tutnjavu vodeni nih kamenova koji se okre u oko svoje ose.

Sjahao je kraj prve vodenice, pa je prošao stazom izme u ku ica osmatraju i ustave postavljene iznad slapova kojima se odre ivala koli ina vode što e se spuštati dole. Ustave su bile otvorene, ali se mnogo vode i dalje moglo videti ispod svakog od tri to ka koja su se lagano okretala.

Zaustavio se na pola puta uzbrdo, pa je spustio nogu na rub meke travnate obale, prekrstio ruke i naslonio bradu na grudi razmišljaju i kako bi mogao da osvoji Arouz. Bio je siguran da postoji nekakva caka ili strategija pred kojom bi se grad raspukao i otvorio poput zrele tikve, ali rešenje mu je i dalje izmicalo.

Mozgao je sve dok se nije umorio od razmišljanja, a onda se naprosto prepustio zvuku krckanja osovina i prskanja vode preko slapova.

Mada su ti zvuci bili umiruju i, trn nelagode i dalje mu nije dao mira, pošto ga je to mesto podse alo na vodenicu Dempton u Terinsfordu, kuda je otišao na posao onoga dana kada su mu Ra'zaci spalili dom i podvrgli njegovog oca mu enju, smrtno ga ranivši.

Roran je pokušao da potisne to se anje, ali ono ga nije napuštalo riju i mu po stomaku.

Da sam samo sa ekao nekoliko sati, mogao bih da ga spasem. Onda razum niji deo Rorana odgovori: Da, pa bi i mene Ra 'zaci ubili pre nego što bih mrdnuo rukom. Bez Eragonove zaštite, bio bih bespomo an poput novoro en eta.

Prišavši tihim korakom, Baldor mu se pridružio na ivici kanala. „Ljudi se pitaju da li si osmislio neki plan", re e. „Imam nekakve zamisli, ali ne i plan. A ti?"

Baldor tako e prekrsti ruke. „Mogli bismo da sa ekamo da nam Nasuada pošalje Eragona i Safiru u pomo ."

74 http://www.balkandownload.org/

„Pih." Neko su vreme posmatrali neprekidno komešanje vode pod sobom. Onda Baldor re e: „A šta ako ih naprosto pitaš da se predaju? Možda e se toliko uplašiti kada uju tvoje ime da e otvoriti kapije, pa e ti pasti pred noge preklinju i za milost."

Roran se kratko zakikota. „Sumnjam da su pri e o meni stigle sve do Arouza. Ali..." - prošao je prstima kroz bradu - „vredi pokušati, da ih bar malo uznemirimo ako ništa drugo." ak i ako uspemo da u emo u grad, da li emo mo i da ga zadržimo s tako malo ljudi?" „Možda da, možda ne."

Izme u njih se zatim spustila tišina, a onda Baldor re e: „Daleko smo dogurali." „Da, da."

Ponovo se za u samo žubor vode i zvuk okretanja to kova. Baldor najzad re e: „Tu se sneg, izgleda, ne otapa kao kod nas, ina e bi ovi to kovi na prole e dopola bili u vodi."

Roran odmahnu glavom. „Nije važno koliko ima snega ili kiše. Ustave se mogu upotrebiti da bi ograni ile koli inu vode koja se sliva preko to kova, kako se ne bi previše brzo okretali." „Ali šta kada voda pre e vrh ustave?" „Pa mlevenje se dotle verovatno završi za taj dan, ali svakako možeš da povu eš poluge, podigneš ustave i... " Roran odluta kada mu itav niz slika blesnu u glavi, te mu celo telo obuze toplina, kao da je popio itavo bure medovine u jednom gutljaju.

Da li bih stvarno to mogao?, pomislio je oduševljeno. Da li bi zaista upalilo ili bi... Ma nije ni važno, moramo da pokušamo. Šta nam je drugo preostalo?

Otišao je do sredine nasipa pred kojim se nalazio središnji bazen, te dohvati zupce koji su virili iz visokog drvenog vijka koji je koriš en za podizanje i spuštanje ustava. Vijak beše otvrdnuo i težak za okretanje, mada se on naslonio na njega ramenom, guraju i ga svom težinom. „Pomozi mi", rekao je Baldoru, koji beše ostao na obali posmatraju i ga zbunjeno i zainteresovano.

Baldor je pažljivo došao do mesta na kojem je stajao Roran. Zajedno su zatvorili ustave. Roran je potom, odbijaju i da im odgovori na bilo kakva pitanja, naredio da u ine isto i s najvišom i s najnižom ustavom.

Kada sve tri ustave behu vrsto spuštene, Roran se vratio do Karna, Brigmana i ostalih, pa im dade znak da sjašu i da se okupe oko njega. ekaju i ih, lupkao je po svom malju, odjednom neobjašnjivo nestrpljiv, „Pa?", re e Brigman kada su se našli kraj njega.

Roran je svakog oveka pogledao pravo u o i kako bi se uverio da je zadobio njihovu pažnju, a potom re e: „Evo kako emo... " Pri ao je, hitro i napeto, itavih pola sata, objašnjavaju i im sve što mu je sinulo u tom iznenadnom otkrovenju. Dok je govorio, Mandel po e da se osmehuje, a i Baldor, Delvin i Hamund, mada su bili ozbiljniji, behu oduševljeni odvažnom prirodom njegovog plana.

Roranu je prijala njihova reakcija. Mnogo se namu io da bi zadobio njihovo poverenje, pa mu je bilo drago što i dalje može da ra una na njihovu plodršku. Jedino ega se plašio bilo je da bi ih mogao izneveriti: od svih mogu ih sudbi koje je mogao da zamisli, jedino mu se gubitak Katrine inio strašnijim.

Karn je, s druge strane, delovao donekle sumnji avo. Roran je to i o ekivao, ali sumnje toga arobnjaka su bile male u pore enju s Brigmanovom nevericom. „Pa vi ste sasvim poludeli!", uzviknu im je Roran završio. „To vam nikada ne e po i za rukom!" „Povucite to što ste rekli!", re e Mandel, te posko i napred stegnutih pesnica. „Roran je dobio više bitaka nego što ste ih vi vojevali, i pritom je to u inio bez svih ovih ratnika kojima vi zapovedate."

Brigman zareža, te mu se ogoljena gornja usna povi poput zmije: „Pseto jedno! Održa u ti bukvicu koju nikada ne eš zaboraviti!"

Roran odgurnu Mandela pre nego što je mladi napao Brigmana. „Hej, hej!", viknu Roran. „Kakvo je sad to ponašanje?" Sav naduren, Mandel prestade da se opire, ali i dalje je zurio u Brigmana razjarenim pogledom, a on mu se na to samo iskezio. „Plan jeste udnovat, to je sigurno", re e Delvin, „ali tvoji su nam udnovati planovi odli no poslužili u prošlosti." Ostali ljudi iz Karvahola složno zabrundaše.

75 http://www.balkandownload.org/

Karn klimnu, te re e: „Možda upali, a možda i ne. Ne bih znao re i. No svakako e uhvatiti naše neprijatelje nespremne, a moram da priznam da sam prili no radoznao da vidim šta e se tada desiti. Nešto ovakvo dosad nije ura eno."

Roran se blago osmehnu. Obra aju i se Brigmanu, rekao je: „Da nastavimo po starom - e to bi tek bila potpuna ludost. Imamo svega dva i po dana da osvojimo Arouz. Uobi ajene metode ne e biti dovoljne, pa moramo da rizikujemo i posegnemo za neuobi ajenim." „Možda i jeste tako", promrmlja Brigman, „ali ovo je jedan šašav poduhvat u kojem emo izgubiti mnogo dobrih ljudi, i to samo da biste vi iskazali svoju navodnu prepredenost."

Razvukavši osmeh još više, Roran po e da se približava Brigmanu i stade tek kad izme u njih ostade svega nekoliko centimetara. „Ne morate se saglasiti sa mnom, Brigmane; trebalo bi samo da uradite ono što vam bude re eno. Ho ete li ispuniti moje naredbe ili ne ete?"

Vazduh se izme u njih zagreja od njihovih dahova, ali i od toplote koja im je isijavala s kože.

Brigman zaškrguta zubima, te još ja e steže svoje koplje, ali potom mu pogled odluta i on odstupi od Rorana. „Ma prokleti bili", re e. „Zasad u biti vaš ker, eki aru, ali vrati u vam ja ve za ovo, samo se pazite, a onda ete morati da odgovarate za svoje odluke."

Samo da mi osvojimo Arouz, pomisli Roran, za ostalo me nije briga. „Uzjašite!", viknuo je. „Imamo mnogo posla i premalo vremena da ga obavimo! Hajde, brzo!"

76 http://www.balkandownload.org/

DRAS LEONA Sunce se uspinjalo na nebu, zajedno sa Safirom, kada Eragon, sede i na njenim le ima, ugleda Helgrind na rubu severnog horizonta. Osetio je nalet gnušanja ugledavši taj udaljeni kameni šiljak koji se uzdizao u okolnom krajoliku poput oštrog zuba. Imao je toliko neprijatnih uspomena vezanih za Helgrind da je poželeo da ga uništi i da vidi kako sa njegove ogoljene šiljate kule obrušavaju ka zemlji. Safira je bila mnogo ravnodušnija prema toj crnoj kamenoj kuli, ali bilo mu je jasno da se ni njoj ne svi a to što se našla u njenoj blizini.

Pre no što se ve e spustilo, Helgrind je ve ležao iza njih, a Dras Leona pred njima, pokraj Leone, po kojoj su se ljuljuškali deseci usidrenih la a i barki. Nizak, širok grad beše gusto sagra en i prili no negostoljubiv, koliko se Eragon se ao, s tesnim, krivudavim sokacima i prljavim atrljama zbijenim pokraj bedema od žutog blata koji je okruživao središte grada. Iza tih zidina nalazila se golema i visoka katedrala Dras Leone, crna i šiljata, u kojoj su sveštenici Helgrinda obavljali svoje grozomorne obrede. Izbegli ka kolona se prostirala duž severnog puta - sa injena od ljudi koji su iz grada kojem je pretila opsada bežali u Tirm ili Urubejn, gde bi bar privremeno mogli da prona u uto ište od nezaustavljive vordenske najezde.

Eragonu se Dras Leona inila jednako poganom i zlom kao i onda kada ju je prvi posetio, te je u njemu probudila duboku želju da je uništi, kakvu nije ose ao ni kod Feinstera ni kod Belatone. Tu je želeo da razara ognjem i ma em, da šiba sve pred sobom zastrašuju im, neprirodnim silama koje mu behu na raspolaganju, da se preda svakom divlja kom porivu u sebi i da za sobom ne ostavi ništa sem gomile zadimljenog pepela natopljenog krvlju. Prema siromasima, bogaljima i robovima koji su živeli zato eni u Dras Leoni gajio je izvesno saose anje. Ali zato je bio sasvim ube en u iskvarenost toga grada pa je verovao da bi bilo najbolje da bude iznova podignut i izgra en bez one mrlje izopa enosti kojom ga je helgrindska vera zarazila.

Dok je maštario o rušenju katedrale uz Safirinu pomo , odjednom se zapitao da li vera sveštenika koji upražnjavaju samosaka enje ima naziv.

Njegovo prou avanje drevnog jezika nau ilo ga je da ceni zna aj imena - imena su predstavljala mo , imena Su predstavljala razumevanje - te ne e biti sasvim sposoban da shvati istinsku bit te vere dokle god ne otkrije njen U blagom sumraku, Vordeni se smestiše po njivama jugoisto no od Dras Leone, gde se teren uzdizao do blage zaravni - koja e im pružiti izvesnu zaštitu ako neprijatelj napadne položaje. Ljudi behu umorni od dugotrajnog marša, ali Nasuada ih je naterala da utvrde tabor i da rasporede mo ne ratne naprave koje su dovukli ak iz Surde.

Eragon se i sam zdušno bacio na posao. Prvo se pridružio skupini muškaraca koji su poravnavali polja pšenice i je ma koriste i se deblima privezanim dugim konopcima. Delali bi brže da su pokosili žito ili elikom ili ma ijama, ali bilo bi opasno i neprijatno hodati po preostalom strništu, a| još bi teže bilo spavati na njemu. Ovako su pak smrskane stabljike na inile meku, gipku površinu finu poput dušeka, mnogo prijatniju od ogoljene zemlje na koju behu navikli.

Eragon je radio sa ostalim muškarcima gotovo itav sat, a onda su zaklju ili da su raš istili dovoljno prostora za vordenske adore.

Potom je pomogao pri podizanju opsadne kule. Njegova natprirodna snaga omogu avala mu je da diže grede koje bi moralo da podigne bar nekoliko ratnika, pa je tako pomogao da ubrzaju itav posao. Nekoliko patuljaka koji su ostali uz Vordene nadgledalo je podizanje kule, pošto su naprave bile njihove izrade.

Safira je tako e pomagala. Služe i se zubima i kandžama, iskopala je duboke rovove u tlu i nagomilala iskopanu zemlju u nasipe oko tabora, postigavši više za nekoliko minuta nego što bi stotinu ljudi postiglo za itav dan. Onda je vatrom iz svoga ždrela i silovitim zamasima repa uklonila drve e, ograde, zidine, ku e i sve ostalo u okolini što bi njihovim neprijateljima moglo pružiti zaklon.

Ona je predstavljala sliku i priliku zastrašuju eg razaranja, dovoljno žestokog da udahne strah i jezu ak i u najhrabrija srca.

Bilo je ve kasno kada su Vordeni kona no dovršili pripreme, te Nasuada naredi ljudima, patuljcima i Urgalima da odu na po inak.

77 http://www.balkandownload.org/

Povukavši se u svoj ador, Eragon je meditirao dok mu se um nije razbistrio, što mu je bila navika. Umesto da potom vežba pisanje, narednih nekoliko sati proveo je prelaze i ini za koje je mislio da e mu možda biti potrebne narednog dana, a usput je osmislio i neke nove kako bi se spremio za posebne prepreke što su ih ekale u Dras Leoni.

Kada je procenio da se dovoljno pripremio za predstoje u bitku, prepustio se svojim snovi enjima, koja behu razli itija i silovitija nego ina e, pošto mu je, uprkos meditaciji, borba na vidiku uskomešala krv ne daju i mu da se opusti. Kao i obi no, ekanje i neizvesnost predstavljahu deo koji je najteže podnosio, pa je poželeo da je ve usred okršaja, jer tako ne bi imao vremena da razmišlja o tome šta bi se moglo desiti.

Safira je bila jednako nemirna. S njene strane, uspeo je da uhvati pokoji san koji je podrazumevao griženje i kidanje, pa mu je bilo jasno da se i ona raduje svirepim užicima bitke. Njeno je raspoloženje donekle uticalo i na njegovo, mada nedovoljno da bi sasvim zaboravio svoju teskobu.

Jutro je prebrzo stiglo, te se Vordeni okupiše pred ogoljenim predgra ima Dras Leone.

Njihova je vojska predstavljala zastrašuju i prizor, ali Eragonovu zadivljenost potamnilo je to što su imali okrnjene ma eve, ulubljene kacige i izudarane štitove, uz loše okrpljene poderotine na vatiranim tunikama i verižnja ama. Uspeju li da osvoje Dras Leonu, bi e u prilici da zamene deo svoje opreme, kao što su uradili i u Belatoni, a pre toga i u Feinsteru, ali nisu mogli da zamene ljude pod istom tom opremom. Što se više ovo bude razvla ilo, rekao je Safiri, to e Galbatoriksu biti lakše da nas porazi kada stignemo do Urubejna.

Onda ne smemo da odugovla imo, odgovorila mu je. Rragon je sedeo na njoj, pokraj Nasuade, koja je, pod punim oklopom, jahala blistavocrnog paripa Olujnika. Oko njega behu razmešteni njegovi vilenja ki stražari, uz isti broj Nasuadinih uvara, no nih jastrebova, uve an zbog bitke u odnosu na uobi ajenih šest. Vilenjaci su peša ili pošto su odbijali da jašu sve paripe sem onih koje su sami uzgojili i dresirali, a svi no ni jastrebovi behu na konjima, uklju uju i i Urgale. Deset metara udesno nalazio se kralj Orin sa svojom li no odabranom svitom ratnika koji su, svi do jednog, imali po jedno šareno pero nataknuto povrh šlema. Garzvog i Narhajm, zapovednik patuljaka, behu sa svojim odredima.

Nakon što su klimnuli glavama, Nasuada i kralj Orin nagnaše svoje konje napred, te izjahaše iz glavnice vordenske vojske pravo ka gradu. Eragon je levom rukom stegao vratnu bodlju pred sobom kada Safira krenu za njima.

Nasuada i kralj Orin zastadoše pre nego što za oše medu oronule ku e. Na njihov znak, dva glasnika, jedan s vordenskim a drugi sa surdanskim barjakom, projahaše kroz uzanu ulicu koja se kroz itav lavirint atrlja pružala ka južnoj kapiji Dras Leone.

Eragon se namršti posmatraju i kretanje dvojice glasnika. Grad mu se inio neprirodno praznim i tihim. Niko se nije video u itavoj Dras Leoni, ak ni na grudobranima debelog žutog bedema, iza kojeg bi trebalo da budu raspore ene stotine Galbatoriksovih vojnika.

Nešto mi tu udno miriše, re e Safira, te tiho zaje a privukavši Nasuadinu pažnju.

U podnožju bedema, vordenski glasnik doviknu glasom koji se proneo sve do Eragona i Safire: „Ehej, tamo! U ime gospe Nasuade od Vordena i kralja Orina od Surde, kao i u ime slobodnog naroda Alagezije, otvarajte kapije kako bismo preneli važnu poruku vašem gospodaru Markusu Taboru, od koje bi on i svaki muškarac, žena i dete u Dras Leoni mogli imati mnogo koristi."

Iza zidina, neki ovek kojeg nisu mogli videti odgovori: „Ove se kapije otvaratii ne e. Kazuj svoju poruku odatle gde stojiš!" „Govoriš li u ime gospodara Tabora?" „Govorim." „Onda te zadužujem da ga podsetiš da je državni ke razgovore prili nije voditi u li nim odajama, a ne ovako, na otvorenom, gde ih svako uti može." „Ne primam ja nikakva nare enja od tebe, izme aru jedan! Kazuj svoju poruku, i to što brže, pre no izgubim strpljenje i zaspem te strelama."

Eragon ostade zadivljen: glasnik se nije nimalo uznemirio, niti se uplašio zbog njegove pretnje, ve je nastavio bez oklevanja: „Kako ti drago. Naši gospodari nude mir i prijateljstvo gospodaru Taboru i svim ljudima u Dras Leoni. Nemamo nikakvih nesuglasica s vama, ve s Galbatoriksom, i ne emo se boriti s vama, ako možemo da biramo. Nemamo li svi zajedni ki cilj?

Mnogi od nas nekada su živeli u Carstvu koje napustiše samo zato što nas je Galbatoriksova

78 http://www.balkandownload.org/

strahovlada iz domova naših oterala. Srodnici smo i po krvi i po duši. Pridružite nam se, i možda emo se zajedno osloboditi uljeza koji sedi u Urubejnu." „Prihvatite li ponudu našu, gospodari naši jam e bezbednost gospodaru Taboru i porodici njegovoj, kao i svima ostalima koji su sada u službi Carstva, mada nikome ne e biti dopušteno da zadrži svoj položaj ako je dao zakletvu koja se prekršiti ne može. A ako vam zakletve ne dopuštaju da nam u pomo priteknete, bar nas ometati nemojte. Podignite kapije i odložite ma eve, a mi vam obe avamo da vam niko ne e nauditi. No ako nam put zapre ite, slisti emo vas o as posla, jer se niko ne može suprotstaviti snazi vojske naše, a ni snazi Eragona Senkoubice i zmaja Safire."

Pri pomenu svoga imena, Safira podiže glavu te izbaci zastrašuju i urlik.

Iznad kapije, Eragon ugleda visoku priliku pod ogrta em kako se penje na bedem i staje izme u grudobrana kako bi se preko glasnika zagledala u Safiru. Eragon zaškilji, ali nije mogao da joj razazna lice. Još se etiri oveka u crnim odorama pridružiše tom oveku; behu to oni koje je Eragon po osaka enim telima prepoznao kao helgrindske sveštenike: jednom je nedostajala podlaktica, dvojici po noga, a poslednji u tom društvu nije imao ni noge ni ruku, pa su ga njegovi pratioci, a možda i njeni, nosili na maloj tapaciranoj nosiljci. ovek u ogrta u zabaci glavu, te njegov grohot odjednom gromoglasno zatutnja i odjeknu svom silinom. Ispod njega, glasnici jedva zadržaše svoje konje koji stadoše da odmi u u želji da pobegnu odatle.

Eragonu se zgr i stomak, te on zgrabi bal ak Brisingra, spreman da ga isu e za tren oka. „Niko se ne može suprotstaviti snazi vašoj?", re e ovek, te mu glas odjeknu odbivši se o zgrade. „Vi kanda imate previsoko mišljenje o sebi." Uz razoran urlik, blistava crvena telesina zmaja Trna posko i iz ulice na krov jedne ku e, probijaju i drvenu šindru kandžama. Zmaj raširi svoja golema krila obrubljena pandžama, otvori grimizne eljusti, te zasu nebo snopom ustalasanog plamena.

Murtag - Eragon je shvatio da je to upravo on - podrugljivim tonom dodade: „Kidišite na bedeme koliko vam volja, ali ne ete osvojiti Dras Leonu dokle god smo Trn i ja tu da je branimo.

Pošaljite najbolje ratnike svoje i vra eve da se bore protiv nas i pomre e, svi do jednog. To vam ja obe avam. Me u vama nema nikoga ko nas može nadmašiti. ak ni ti... brate. Vra ajte se nazad u skrovišta svoja, dok još nije prekasno, i molite se da Galbatoriks ne do e da se sam vama pozabavi. U suprotnom e vam smrt i emer biti nagrade jedine!"

79 http://www.balkandownload.org/

KOSKA JE BA ENA Gospodine, gospodine! Kapija se otvara!"

Roran podiže pogled s karte koju je prou avao kada jedan od stražara ulete u njegov ador sav zajapuren i zadihan. „Koja kapija?", upita ga Roran, potpuno smiren. „Budi malo precizniji." Odložio je štap koji je koristio za merenje razdaljine. „Ona najbliža, gospodine... na putu, ne na kanalu!" Izvukavši malj koji je nosio za pojasom, Roran napusti ador te potr a ka južnom rubu tabora, odakle je uperio pogled ka Arouzu. Obuzet nevericom ugledao je nekoliko stotina konjanika kako naviru iz grada; jarke zastavio zavijoriše im se na vetru kada su po eli da se raspore uju u širok stroj ispred mra nih eljusti otvorene kapije.

Razbi e nas u parampar ad, pomisli Roran o ajni ki. Svega je stotimu pedeset ljudi ostalo u njihovom taboru, a mnogi od njih behu ozle eni i nesposobni za boj. Svi su ostali bili kod vodenica koje je posetio prethodnog dana, kod rudnika škriljca dole niz obalu, ili negde duž obala najzapadnijeg kanala, tragaju i za dereglijama koje su im bile potrebne kako bi njegov plan uspeo. Te ratnike nije mogao da opozove dovoljno brzo da bi se odbranili od tih konjanika.

Kada je poslao ljude na zadatak, Roran je bio svestan da time ostavlja tabor otvoren za protivnapad. Me utim, nadao se da e ljudi iz grada biti previše preplašeni nedavnim napadima na bedeme da bi pokušali nešto toliko odvažno - i da e ratnici koje je zadržao mo i da ubede udaljenog posmatra a da je glavnica njegovih snaga i dalje smeštena pod adorima. ito se ispostavilo da je prva pretpostavka bila pogrešna. Nije bio sasvim siguran da su branitelji Arouza bili svesni njegove smicalice, ali smatrao je da je i to mogu e, s obzirom na ograni en broj konjanika okupljenih ispred grada. Da su ti vojnici i njihovi zapovednici o ekivali okršaj sa itavom Roranovom vojskom, o ekivao bi da e iza i napolje s dvostruko više ljudi. Bilo kako bilo, ipak je morao da smisli na in da odbije njihov napad i da spase svoje ljude od pokolja.

Baldor, Karn i Brigman dotr aše sa oružjem u ruci. Dok je Karn užurbano navla io svoj oklop, Baldor upita: „Šta emo?" „Ne možemo ništa da u inimo", re e Brigman. „ itav ste poduhvat prokleli svojom nepromišljenoš u, eki aru. Moramo da bežimo, smesta pre nego što se ti prokleti konjanici obruše na nas."

Roran pljunu. „Da se povu emo? Nema povla enja! Ljudi ne mogu da beže pešice, a ak i da mogu, sigurno ne u napustiti ranjenike." „Zar vam nije jasno? Izgubili smo. Ostanemo li, pobi e nas ili e nas zarobiti, što je još gore!" „Manite se, Brigmane! Ne u podviti rep i pobe i!" „A zašto ne ete? Da ne biste priznali da ste pogrešili? Zato što se nadate da ete sa uvati nešto svoje asti u poslednjoj, besmislenoj bici? Zar ne vidite da ete time samo još više naškoditi Vordenima?"

U podnožju grada, konjanici podigoše ma eve i koplja te, uz horske pokli e i povike koji se za uše ak i s tolikog odstojanja, zariše mamuze u svoje paripe i zatutnjaše preko iskošene istine pravo prema vordenskom taboru.

Birgman nastavi sa svojom tiradom: „Ne u vam dopustiti da protra ite naše živote samo da biste udovoljili svom ponosu. Vi ostanite, ali... " „Za epite!", povika Roran. „Da ste držali brnjicu zatvorenu, ili u vam je ja zatvoriti! Baldore, motri na njega. U ini li bilo šta što ti se ne dopadne, slobodno ma em na njega." Brigman se sav naduvao od besa, ali zadržao je jezik za zubima pošto je Baldor podigao ma i uperio ga ka Brigmanovim prsima.

80 http://www.balkandownload.org/

Koran je procenio da mu je ostalo možda pet minuta da odlu i šta mu je initi - pet minuta tokom kojih je štošta visilo o koncu.

Pokušao je da osmisli kako bi mogli da pobiju ili onesposobe dovoljno konjanika da oteraju i ostale, ali je gotovo istoga trena odbacio tu mogu nost. Nije bilo mesta na koje bi mogao da navu e konjicu i na kojem bi njegovi ljudi možda imali prednost. Teren je bio previše ravan za takve manevre.

Ne možemo pobediti ako se upustimo u borbu... A šta ako ih zaplašimo? Ali kako? Vatrom?

Vatra bi mogla biti kobna i za prijatelje i za neprijatelje. Osim toga, ova vlažna trava može samo da tinja. Dimom? Ne, od toga nikakve vajde.

Bacio je pogled ka Karnu. „Možeš li do arati prizor Safire koja urli e i bljuje vatru kao da je stvarno tu?"

Mršavi obrazi vra a odmah prebledeše. Odmahnuo je glavom, usplahirenog lica. „Možda. Ne znam, nisam to nikada pokušao. Stvarao bih sliku po se anju. Možda ne bi ni li ila na živo bi e."

Klimnuo je ka stroju konjanika u naletu. „Znali bi da nešto nije u redu."

Korim zari nokte u dlanove. Ostala su mu još etiri minuta, a možda i manje.

Veredelo bi bar pokušati", promrmljao je. „Potrebno nam je samo da im odvratimo pažnju, da ih zbunimo... " Bacio je pogled ka nebu u nadi da e videti kišne oblake kako se nadvijaju nad taborom, ali avaj, iznad njih su lebdela samo dva prozra na obla a. Zbunjenosti, neizvesnosti, sumnje... ega li se ljudi plaše? Nepoznatog, stvari koje ne razumeju - eto ega.

Istoga trena, Roran je osmislio pet-šest zamisli kojima bi mogao da podrije samouverenost dušmanima, a svaka beše udnovatija od prethodna Onda nai e na jednu koja beše toliko jednostavna i odvažna da mu se u inili savršenom. Ona je pri e, za razliku od ostalih, godila i njegovom egu, pošto je iziskivala udeo samo još jedne osobe - Karna. „Naredite ljudima da se sakriju u adore!", viknuo je, ve se pokrenuvši. „I kažite im da budu tihi. Da ih nisam uo da su zucnuli, osim ako nas napadnu!"

Otišavši do najbližeg adora, koji beše prazan, Roran gurnu malj pod pojas te zgrabi neko prljavo vuneno ebe s gomile posteljine na tlu. Potom je otr ao do kuhinjske vatre i zgrabio široko deblo nalik na panj koje su ratnici koristili umesto hoklice.

S deblom pod miškom i ebetom preba enim preko drugog ramena Roran odjuri iz tabora ka brdašcetu udaljenom tridesetak metara. „Neka mi neko donese koske za igranje i rog medovine!", doviknuo je. „I donesite mi sto na kom držim karte. Smesta, sto mu gromova, smesta!"

Iza sebe je za uo gromak bat koraka i zveckanje opreme kada ljudi pojuriše da se skriju u adorima. Sablastan muk nadvi se nad taborom svega nekoliko sekundi kasnije; buka je poticala samo od ljudi koje beše poslao po tražene stvari.

Roran nije trošio vreme na osvrtanje. Stigavši na vrh brdašceta, postavio je deblo da stoji uspravno na debljem kraju i prodrmao ga nekoliko puta da bi proverio ho e li se zatresti pod njim.

Zadovoljivši se stabilnoš u, seo je na deblo i pogledao niz iskošenu istinu, ka konjanicima u naletu.

Beše mu ostalo još tri minuta do njihovog dolaska. Kroz drvo pod sobom, mogao je da oseti tutnjavu konjskih kopita, koja se poja avala iz asa u as. „Gde su mi koske i medovina?!", zaurlao je, ne skidaju i pogled s konjice.

Hitro je pogladio bradu i zategao rub tunike. Od straha je zažalio što nije navukao verižnja u, ali onaj hladniji, prepredeniji deo njegove glave rekao mu je da e teskoba još više ispuniti njegove neprijatelje kada ga spaze kako sedi bez oklopa, kao da je sasvim opušten. Isti deo uma ubedio ga je da ostavi malj za pojasom, kako bi ostavio utisak da se ose a sasvim sigurno u prisustvu vojnika. „Izvini", re e Karn zadihano, dotr avši do Rorana sa ovekom koji je doneo sto na rasklapanje iz Roranovog adora. Postavili su sto ispred njega i prostrli ebe odozgo, a onda je Karn predao Roranu rog dopola pun medovine i kožnu ašu sa uobi ajenih pet koski za igranje. „Sklanjajte se sad odavde", re e im. Karn se okrenuo u nameri da ode, ali Roran ga uhvati za ruku. „Možeš li da u iniš da vazduh oko mene treperi kao što treperi iznad vatre tokom hladnog zimskog dana?"

Karn zaškilji. „Možda, ali kakve koristi od... " „Samo ti to uradi ako možeš, a sad idi da se sakriješ!" im je žgoljavi arobnjak odjurio u tabor, Roran protrese ašu s koskama, te ih prosu na sto i po e da se igra bacaju i koske u vazduh - prvo jednu, pa dve, pa tri, i tako ukrug - i do ekuju i ih nadlanicom. Njegov otac Garou esto se zabavljao na taj na in pu kaju i lulu i sede i u staroj

81 http://www.balkandownload.org/

rasklimatanoj stolici na tremu njihove ku e tokom dugih letnjih ve eri u dolini Palansar. Roran se retko igrao s njim, no kada bi se igrao, obi no bi izgubio, mada je Garou više voleo da se nadme e sam sa sobom.

Mada mu je srce silno i ubrzano tuklo i mada mu dlanovi behu klizavi od znoja, Roran se trudio da zadrži smireno držanje. Ako misli da njegova smicalica bude iole uspešna, mora e da se obavije nepokolebljivim samouverenim stavom ma kako se zaista ose ao.

Držao je pogled ustremljen ka koskama, odbijaju i da ga podigne ak i kad su se konjanici primakli. Bat konja u naletu poja avao se sve dok se i sam nije uverio da e ga pregaziti. udnog li na ina da ovek umre, pomislio je, te se osmehnuo uozbiljivši se Onda se prisetio Katrine i njihovog nero enog deteta, utešivši se spoznajom da e, ukoliko on pogine, njegova loza ipak biti nastavljena.

Ne e to biti besmrtnost kakvu Eragon poseduje, ali posredi je ipak besmrtnost, kojom e on morati da se zadovolji.

U poslednjem trenu, kada se konjica našla na svega nekoliko metara od stola, neko viknu: „Stoj! Stoj! Zauzdajte konje. Ponavljam, zauzdajte konje!" Uz zveket kop i i škripu kože, ustreptao stroj konja nevoljno uspori i zastade.

Roran je i dalje držao o i oborene.

Ciucnuo je malo oštre medovine, te ponovo baci koske i uhvati dve na ispruženu nadlanicu, gde one ostadoše da se ljuljuškaju izme u njegovih ispup enih tetiva.

Miris sveže izrovane zemlje odjednom ga zapahnu, topao i prijatan, pomešan s manje prijatnim vonjem oznojenih konja. „Hej ti tamo, prikane moj!", re e onaj ovek koji je vojnicima naredio da se zaustave. „Rekoh, hej tamo! Ko si ti da tu tako sediš ovog divnog jutra pijuckaju i i uživaju i u kockanju, kao da te nikakve brige ovog sveta ne mu e? Zar mi ak ni zaslužili nismo da nas sa ekate isukanih ma eva? Ko si ti, pitah te malo as?" Polako, kao da je tek primetio prisustvo vojnika pa zaklju io da to i nema posebnog zna aja, Roran podiže pogled sa stola kako bi osmotrio niskog bradatog muškarca s raskošnom perjanicom na kacigi, koji je pred njime sedeo na ogromnom crnom bojnom konju što je zadihano izbacivao vazduh iz nozdrva kao iz dva meha. „Nisam ja ni iji prikan, a tvoj ponajmanje", re e Roran, nimalo se ne trude i da prikrije gnušanje zbog toga što ga je neznanac oslovio tom familijarnom re ju. „A mogao bih ja tebe pitati ko si ti da mi tako neu tivo igru prekidaš."

Duga ka šarena pera na vrhu ovekove kacige zanjihaše se i zalepršaše kada je odmerio Rorana kao da je on nepoznato stvorenje na koje je naišao u lovu. „Taros Hitri, tako me zovu, zapovednik gradske straže. A ma koliko da si prost, moram ti re i da bi me silno ražalostilo da ubijem oveka hrabrog poput tebe a da mu ni ime ne doznam." Kao da želi da naglasi svoje re i, Taros spusti koplje uperivši ga ka Roranu.

Iza Tarosa, konjanici behu pore ani u tri gusto zbijena reda. Roran mešu njima ugleda i nekog mršavog oveka kukastog nosa, suvonjavog lica i ruku, koje behu ogoljene do ramena - takve je ruke Roran povezivao s vordenskim vra evima. Odjednom se ponadao da je Karn uspeo da na ini vazduh oka njega treperavim, mada se nije usu ivao da okrene glavu i proveri. eki ar mi je ime", re e. Jednim veštim pokretom, sakupio je koš ice, bacio ih ka nebu i uhvatio tri rukom. „Roran Ceki ar, brat Eragona Senkoubice. | Možda si uo za njega, ako za mene nisi."

Konjanici se uzvrpoljiše, a Roran primeti da su se i Tarosu o i raširili na tren. „Zadivljuju a ti je to tvrdnja, ali kako možemo biti sigurni daj je verodostojna? Bilo koji ovek može re i da je neko drugi ako mu tako odgovara."

Roran izvu e svoj malj, te ga tresnu o sto uz prigušen odjek. Potom ja nastavio da se igra, ne obra aju i pažnju na vojnike. Zgroženo je promrmljao kada mu dve koš ice padoše s ruke, što ga je koštalo itave runde. „Aaa", re e Taros, te se zakašlja da bi pro istio grlo, „prati te dobar glas eki aru, mada neki smatraju da je on bezrazložno naduvan. Da li je, na primer, istina da si svojeru no pokosio oko tri stotine ljudi u selu Deldaradu u Surdi?" „Nisam nikada pitao kako se to mesto zove, ali ako je Deldarad, onda jesam, pobio sam tamo mnogo vojnika. Ali bilo ih je svega stotinu devedeset tri, a tokom borbe su me štitili moji ljudi." „Svega stotinu devedeset tri?", odvrati Taros za eno. „Mnogo si mi skroman, eki aru.

Takav bi poduhvat oveku mogao osigurati mesto u mnogim pesmama i pri ama."

82 http://www.balkandownload.org/

Roran sleže ramenima, te podiže rog do usana pretvaraju i se da guta, pošto nije mogao da dopusti sebi da mu um bude pomu en žestokim pi em patuljaka. „Borim se da bih pobedio, ne da bih izgubio... Nego, daj da te po astim pi em, kao ratnik ratnika", re e, te pruži rog Tarosu.

Niski ratnik se premišljao, te mu o i munjevito pre oše na vra a koji je stajao iza njega. Onda se obliznu i re e: „Pa, možda i prihvatim." Sjahavši sa svog ata, Taros predade koplje jednom vojniku, skinu oklopne rukavice i pri e stolu, gde obazrivo prihvati rog od Rorana.

Taros onjuši medovinu i poteže nekoliko pove ih gutljaja. elenka na kacigi mu zadrhta kada se iskezio. „Nije ti po ukusu?", upita Roran šeretski. „Priznajem da su ova goršta ka pi a previše žestoka za moj jezik", re e mu Taros, vra aju i mu rog. „Više mi pašu vina s naših imanja: topla su i meka i manji su izgledi da e pomutiti razum oveku." „Men' je slatka ko maj ino mleko", slaga Roran. „Pijem je svakog jutra, popodneva, ve eri..."

Ponovo navukavši rukavice, Taros se vratio do svoga konja da ponovo uzjaše, te uze koplje od vojnika koji ga je pridržavao. Uputio je još jedan hitar pogled ka onom nosatom vra u iza sebe, iji je ten, primeti Roran, poprimio svetinjsku nijansu za ono kratko vreme koliko je Tarosu trebalo da sjaše.

Taros je zasigurno i sam zapazio promenu na svom arobnjaku, pošto se i njegovo lice steglo.

Blagodarim na gostoprimstvu, Rorane eki aru", re e mu, podigavši glas da bi ga itav odred uo. „Možda e se i meni uskoro ukazati ast da te ugostim unutar bedema Arouza. Obe avam da u te, ako se to dogodi, poslužiti najfinijim vinom s porodi nog imanja, pa u te možda njime odvi i od ovog tvog varvarskog mleka. Mislim da eš se tada saglasiti sa mnom povodom toga da naše vino zavre uje hvalu. Obi no ga ostavimo da odstoji u hrastovoj buradi po nekoliko meseci, a nekad i po nekoliko godina. Bila bi šteta da sav taj trud bude utrošen zaludu, da nam se burad porazbija i da vino pote e ulicama, pa da ih oboji u crveno krvlju našeg grož a."

To bi zaista bila velika šteta", odgovori mu Roran, „ali nekada ne možete a da ne prolijete malo vina kada raspremate sto." Pomerivši rog u stranu, nagnuo ga je, te je prosuo na travu ono malo medovine što beše ostalo u njemu.

Taros je nekoliko trenutaka bio potpuno nepomi an - ak mu i pera na kacigi behu mirna - a onda besno zareža, okrenu konja, te viknu svojim ljudima: „U stroj! U stroj, kad kažem... iha!" Uz taj završni uzvik, poterao je svog konja podalje od Rorana, a ostali vojnici krenuše za njim, nateravši svoje paripe u galop kako bi se vratili u Arouz.

Roran je zadržao svoju lažnu nadmenost i ravnodušnost sve dok vojnici nisu dobrano odmakli, a onda lagano ispusti dah i osloni laktove o kolena. Ruke su mu blago drhtale. Upalilo je, pomislio je zadivljen. uo je kako njegovi ljudi tr e ka njemu iz tabora, te je podigao pogled preko ramena i spazio Baldora i Karna kako mu prilaze u pratnji bar pedesej ratnika koji su se dotad skrivali u adorima. „Uspeo si!", uzviknu Baldor kada su se primakli. „Uspeo si! Ne mogu da verujem!"

Nasmejavši se, pljesnuo je Rorana po ramenu dovoljno snažno da ga celog gurne na sto.

Ostali se ljudi sjatiše oko njega, tako e nasmejani, te stadoše da ga hva preteranim re enicama, hvale i se kako e pod njegovim vodstvom osvojiti Arouz bez ijedne žrtve i usput se podsmevaju i hrabrosti i karakteru njegovih stanovnika. Neko mu tutnu topao, dopola pun meh s vinom u ruku, a on se zagleda u njega s neo ekivanim gnušanjem, te ga dade oveku sa svoje leve strane. „Jesi li bacio neke ini?", upitao je Karna, gotovo ne ujan od slavljeni ke graje. „Šta?" Karn se nagnu k njemu, te Roran ponovi pitanje. arobnjak nasmeši i poletno klimnu. „Jašta. U inio sam da vazduh zatreperi kao što si tražio." „A jesi li im i vra a napao? Kada su pošli nazad, izgledao mi je kao da e se onesvestiti."

Karn se još šire osmehnu. „To je on sam sebi uradio. Pokušavao je da rasprši privid za koji je mislio da sam ga ja stvorio, da probije veo treperavog vazduha kako bi video šta se krije iza njega, ali nije imao šta da rasprši, šta da probije, pa je zaludno potrošio svu svoju snagu."

Roran se zakikota, a njegov kikot potom preraste u dug, grlen smeh koji nadja a radosnu graju, te se preko polja otkotrlja u pravcu Arouza.

Dopustio je sebi da nekoliko minuta uživa u divljenju svojih ljudi, sve dok nije za uo glasan uzvik upozorenja od jednog od stražara postavljenih na rubu tabora.

83 http://www.balkandownload.org/

„Sklanjajte se, da vidim!", re e Roran, te sko i na noge. Ratnici ga poslušaše i Roran na zapadu ugleda jednog oveka, kojeg je prepoznao kao lana skupine koju je poslao da pretraži obale kanala, kako žurno jaše preko livada jure i ka taboru. „Dovedite ga ovamo", naredi Roran, te mršav, ri okos ovek s ma em otr a da presretne jaha a.

Dok su ekali da ovek stigne, Roran je pokupio koš ice, te ih je, jednu po jednu, spustio u kožnu ašicu. Koske ugodno zazvoniše. im se ratnik dovoljno približio, Roran mu doviknu: „Ehej, tamo! Je li sve u redu? Da vas nisu napali?"

Ozlojedivši Rorana, ovek ne re e ništa dok mu se ne prima e na svega nekoliko metara.

Sko io je s konja i stao pred Rorana, uko en i uspravan poput sasušenog bora, a potom je glasno uzviknuo: „Gospodine zapovedni e!" Pogledavši ga malo bolje, Roran shvati da je taj ovek zapravo de ak, štaviše isti onaj razbarušeni momak koji mu je pridržao uzde kada je prvi put dojahao u tabor.

No ta spoznaja nimalo nije utolila Roranovu nestrpljivost i znatiželju. „No, o emu je re ? Nemam ti ja itav dan za bacanje!" „Gospodine! Hamund me šalje da vam kažem da smo pronašli sve potrebne dereglije i da pravi sanke kojima e ih prebaciti do drugog kanala."

Roran klimnu: „Odli no. Da li mu je potrebna pomo kako bi ih prebacio na vreme?" „Ne, gospodine zapovedni e!" „Je li to sve?"

Jeste, gospodine zapovedni e!" „Ne moraš me stalno zvati gospodine, dovoljno je i samo jednom. Je l' ti jasno?" Jeste, gospodine... uf, jeste, gos... ho u re i, jeste, naravno."

Koran je morao da potisne osmeh. „Bio si dobar. Idi da pojedeš nešto, a onda odjaši do rudnika, pa mi donesi izveštaj. Zanima me šta su do sada postigli." „Razumem, gosp... izvin'te, gospodine... ho u re i, nisam... Idem odmah, zapovedni e." Dve rumene ta kice pojaviše se na deranovim obrazima dok je zamuuckivao. Hitro je naklonio glavu, te je odjurio do svoga paripa i otkaskao ka adorima.

Njegova pojava ostavila je Rorana u mnogo ozbiljnijem raspoloženju pošto ga je podsetila na to da, i pored toga što su imali sre e da se spasu od ma eva onih vojnika, ipak imaju još mnogo posla, a svaki od zadataka koji ih o ekivao, neobavljen kako valja, mogao je da ih košta itave opsade.

Obratio se svojim ratnicima: „Svi nazad u tabor! Da ste do mraka iskopali sva reda rovova oko adora, jer oni žu kasti vojnici mogu da se predomisle, pa da odlu e da nas ipak napadnu, a ja ho u da budemo spremni." Nekoliko ljudi zabrunda pri pomenu kopanja rovova, ali ostali prihvatiše nare enje u Bolnom raspoloženju.

Karn mu tiho re e: „Ne bi trebalo previše da ih izmorimo uo i sutrašnjeg dana." „Znam", odgovori mu Roran, tako e prigušenim glasom, „ali tabor se mora utvrditi, a posao e ih pride spasti od previše razmišljanja. Osim toga, ma koliko sutra bili iscrpljeni, bitka e im dati novu snagu. Uvek je tako."

Koranu je dan prolazio brzo kada bi se usredsredio na neki hitan problem ili kada bi se uposlio napornim fizi kim radom, a polako kada bi mu um bio slobodan da razmišlja o okolnostima u kojima su se našli. Njegovi su ljudi neumorno radili; spasavši ih od onih vojnika, zadobio je njihovu odanost i privrženost na na in na koji obi ne re i to ne bi postigle, ali sada mu je bilo još o iglednije da, uprkos trudu, ne e uspeti da dovrše sve pripreme za to malo vremena što im beše preostalo.

Tokom celog prepodneva, popodneva i rane ve eri, ose anje mu nog bezna a raslo je u Roranu, te je nekoliko puta opsovao samoga sebe zbog toga što se upustio u toliko složen i smeo plan.

Od po etka je trebalo da znam da nemamo vremena za ovo, pomislio je Ali sada je bilo prekasno da pokušava nešto drugo. Jedino im beše preostalo da daju sve od sebe i da se nadaju da e to nekako biti dovoljno da osvoje pobedu i pored grešaka na injenih zbog njegove nestru nosti.

Kada se primakao suton, blaga iskra optimizma umanjila je njegov pesimizam pošto, sasvim iznenada, sve pripreme po eše da se dovršavaju neo ekivanom brzinom. Nekoliko sati kasnije, kada je ve pao mrkli mrak a zvezde zablistale iznad njihovih glava, zatekao se pokraj vodenica s gotovo sedam stotina svojih ljudi, nakon što su završili sve što je bilo potrebno da osvoje Arouz pre smiraja narednog dana.

84 http://www.balkandownload.org/

Roran se kratko nasmeja od olakšanja, ponosa i neverice, zagledan u plodove mukotrpnog rada.

Onda je estitao ratnicima oko sebe i naredio im da se vrate u svoje adore. „Odmorite se dok još možete! Napadamo u zoru!"

Ljudi radosno zakliktaše, iako su bili vidno iscrpljeni.

85 http://www.balkandownload.org/

PRIJATELJU, NEPRIJATELJU MOJ Roranov san te no i beše nemiran. Nije mogao sasvim da se opusti, znaju i zna aj predstoje e bitke i znaju i da bi u njoj vrlo lako mogao biti ranjen, što se i ranije esto dešavalo. Te dve misli izazvaše treperavu napetost izme u njegove glave i ki me, nalik na uže koje ga je svaki as izvla ilo iz mra nih, uvrnutih snova. Stoga se veoma lagano probudio kada se neki tih, tup udarac za uo ispred njegovog adora.

Otvorivši o i, zagledao se u razapetu tkaninu iznad glave. U adoru se jedva šta dalo videti, a i to samo zbog blagog narandžastog odsjaja baklje koji se pomaljao kroz ulazno krilo adora. Ose ao je hladan i nepomi an vazduh na koži, kao da se našao zakopan u nekoj dubokoj pe ini. Koji god as da je bio, bilo je veoma, veoma kasno. ak su se i no ne životinje vratile u svoja skrovišta na po inak.

Napolju ne bi trebalo da bude nikoga budnog, sem stražara, a oni nisu bili postavljeni blizu njegovog adora.

Roran uspori i suzbi disanje koliko god je mogao ne bi li oslušnuo neki nov šum. Najjasnije je uo kucanje sopstvenog srca, koje bi postalo ja e i brže kada bi ono uže napetosti u njemu stalo da treperi poput žice na lutnji.

Tako pro e minut.

Pa još jedan.

A onda, baš kada je pomislio da nije bilo razloga za uzbunu i kada mu se dobovanje u venama polako usporilo, neka sena pade ispred adora zaklonivši svetlost baklji. Bilo mu odmah stade udarati triput brže, a srce mu zalupa kao da je tr ao uz neku padinu. To nije mogao biti neko ko je došao da ga probudi da bi krenuli u napad na Arouz, niti da mu donese nov podatak, pošto taj ne bi oklevao da ga pozove po imenu i da upadne unutra. Crna ruka u rukavici, tek za nijansu tamnija od okolne tame, provukla se kroz ulazno krilo pokušavaju i da napipa mašnu kojom je bilo vezano. Roran otvori usta da digne uzbunu, ali odmah se predomisli. Bilo bi glupavo da protra i prednost iznena enja. Osim toga, ako uljez shvati da je prime en, mogao bi da se usplahiri, a to bi ga moglo u initi još opasnijim Roran je desnom rukom oprezno izvukao bodež što je ležao ispod uvijenog ogrta a koji je koristio umesto jastuka, te je sakrio oružje pokraj kolena, ispod nabora ebeta. Istovremeno je drugom rukom uhvatio rub ebadi.

Rub zlatne svetlosti opto i obrise uljeza kada se on uvukao u ador. Roran je primetio da ovek nosi postavljen kožuh, ali da na sebi nema nikakav oklop. Krilo se ponovo zatvorilo, te ih tama opet obavi.

Prilika bez lica krišom krenu ka mestu na kojem je Roran ležao.

Roran je imao ose aj da e se onesvestiti od nedostatka vazduha dok je zadržavao dah kako bi izgledao kao da spava.

Kada se uljez našao na pola puta do ležaja, Roran strgnu ebad sa sebe, prebaci je preko oveka te, uz glasan vrisak, posko i ka njemu zamahuju i bodežom kako bi ga ubo u trbuh. ekaj!", zavapi ovek. Iznena en, Roran zaustavi ruku, te zajedno padoše na zemlju. „Prijatelj! Ja sam ti prijatelj!"

Pola sekunde kasnije, Roran ostade bez daha kada ga dva snažna udarca pogodiše u levi bubreg. Bol ga je gotovo onesposobio, ali nekako se otkotrljao od oveka pokušavaju i da se malo udalji.

Roran se naglo podiže te polete na svoga napada a, koji je i dalje pokušavao da se ispetlja ispod ebeta. ekaj, ja sam ti prijatelj!", viknu ovek, ali Roran nije imao nameru da mu i drugi put poveruje. I dobro je što nije, jer im se ustremio na uljeza, on dograbi Roranovu desnu ruku i bodež ebetom, te zamahnu ka njemu nožem koji je izvukao iz kožuha. Roran oseti blago zatezanje preko grudi, ali ono beše toliko slabo da nije ni obra ao pažnju na to.

Roran poteže i cimnu ebe najja e što je mogao, pa obori oveka i gurnu ga na zid adora, koji se sruši preko njih i zarobi ih pod debelom vunom. Roran je stresao zamotano ebe s ruke i otpuzao do oveka, opipavaju i put u tami. vrsta peta izme stisnu Roranovu levu šaku, te mu vrhovi prstiju utrnuše.

86 http://www.balkandownload.org/

Bacivši se napred, Roran uhvati oveka za gležanj dok je on pokušavao da se okrene ka njemu. ovek se ritnu poput zeca, istrgnuvši se iz Roranovog stiska, ali Roran ga ponovo zgrabi za lanak te ga stisnu preko tanke kože izama, zarivši mu prste u tetive na peti toliko jako da on bolno zaurla.

Ne daju i mu da se oporavi, Roran posegnu nagore te mu pritisnu desnu ruku uz tlo. Roran je potom pokušao da mu zarije bodež u bok, ali bio je isuviše spor: njegov mu je protivnik pronašao zglob, te ga je stegao gvozdenim stiskom. „Ko si ti?", zaurla Roran. „Prijatelj sam ti", re e ovek, te Roran oseti njegovi topli dah na licu. Mirisao je na vino i razblaženu jabukova u. Tri puta je kolenom hitro munuo Rorana u rebra.

Mlatnuvši ubicu elom, Roran mu slomi nos uz glasno krckanje. ovek zareža, po evši da se koprca pod njim, ali Roran nije hteo da ga pusti. „Nisi li meni nikakav prijatelj", re e Roran i zastenja pokušavaju i da povu e desnu ruku i da lagano usmeri bodež ka ovekovom boku. Dok su se tako rvali, Roran je, kao kroz maglu, za uo povike ispred srušenog adora. ovekova ruka je kona no popustila, te mu, odjednom oslobo en, bodež probi kožuh i zari mu se kroz meko meso. ovek se zgr io. Najbrže što je mogao, Roran ga ubode još nekoliko puta, a onda mu zari bodež u grudi.

Kroz dršku bodeža, Roran je osetio treptaje ovekovog srca koje se cepalo nataknuto na se ivo oštro poput britve. ovek se još dvaput trže i zadrhta, a onda prestade da se koprca, te ostade da leži dah i.

Roran ga je i dalje držao, dok ga je život napuštao, u zagrljaju bliskom poput ljubavni kog.

Mada je taj ovek pokušao da ga ubije i mada o njemu nije znao ništa sem toga, Roran se ipak nije mogao odupreti ose aju nekakve užasne bliskosti s njim. Pred njim je ležalo drugo ljudsko bi e, živo i razumno, iji se život završavao zbog ne ega što je on u inio. „Ko si ti?", prošaputao je. „Ko te šalje?" „Ja... ja... zamalo te ubih", re e ovek zvu i zadovoljno na neki izopa en na in. Onda je izbacio dug, tup uzdah, telo mu je odjednom omlitavilo, i potom ga više nije bilo me u živima.

Roran je spustio glavu oveku na grudi pokušavaju i da do e do daha, dok se od glave do pete tresao zapanjen tim nenadanim napadom.

Ljudi nagrnuše oko adora koji je ležao na njemu kako bi ga podigli. „Skidajte ga s mene!", viknu Roran, te isturi levu ruku ne mogavši više da izdrži težinu vunene tkanine, mrak, sku enost i zagušljiv vazduh.

Na krilu iznad njega pojavi se rupa kada je neko po eo da se e vuneni materijal. Topla, treperava svetlost baklji pokulja kroz procep.

U usplahirenoj želji da pobegne iz sku enog prostora, Roran posko i na noge, zgrabi ivice procepa, te se izvu e iz srušenog adora. Iskobeljavši se na svetlost, nose i na sebi samo akšire, zbunjeno se osvrnuo oko sebe.

Baldor je stajao napolju s Kamom, Delvinom, Mandelom i još desetak ratnika; svi behu podigli ma eve i sekire. Samo dvojica behu odevena, a njih je Roran prepoznao kao stražare koji su bili na no nom dežurstvu. „Tako mi bogova", uzviknu neko, te se Roran okrenu i spazi kako jedan ratnik pomera krilo uništenog adora ne bi li otkrio leš oveka poslatog da ga ubije.

Preminuli ovek beše gorostasne gra e; duga upava kosa beše mu vezana u konjski rep, a preko levog oka nosio je kožni povez. Nos mu je bio iskrivljen i spljošten pošto mu ga je Roran smrskao, a donji deo obrijanog lica, poput krinke, prekrivala mu je krv. Krvlju behu oblivene i njegove grudi i bokovi, a i zemlja pod njim. Krvi kao da je bilo previše da bi poticala samo od jedne osobe. „Rorane", re e Baldor. Roran je i dalje zurio u ubicu, ne mogavši da odvrati pogled. „Rorane", re e Baldor ponovo, ali glasnije. „Rorane, slušaj me. Jesi li povre en? Šta se desilo?... Rorane!"

Zabrinutost u Baldorovom glasu kona no je privukla Roranovu pažnju „Šta?", pitao ga je. „Rorane, da li si povre en?"

Otkud mu sad to? Roran je zbunjeno pogledao sopstveno telo. Dlake na grudima i stomaku bile su mu umrljane krvlju, a krv mu se u potocima slivala i niz ruke, umrljavši mu i gornji deo akšira.

87 http://www.balkandownload.org/

„Dobro sam", rekao je, mada je teško izustio te re i. „Da li je još neko napadnut?"

Umesto odgovora, Delvin i Hamund se pomeriše u stranu kako bi mu pokazali telo opruženo na zemlji. Beše to onaj deran koji mu je ranije raznosio poruke. „Ah!", zabrunda Roran, obuzet tugom. „Šta je uopšte radio napolju?"

Jedan od ratnika istupi. Ja sam delio ador s njim, zapovedni e. Uvek je no u izlazio da se olakša, pošto je pred spavanje ve ito pio mnogo aja. Majka mu je rekla da se od njega ne e razbolevati... Bilo je to dobro mom e, zapovedni e. Nije zaslužio da ga s le a krišom pose e neka kukavica." „Nije, nikako nije", promrmlja Roran. Da se nije našao napolju, ja bih sada bio mrtav. Pokazao je prema ubici. „Ima li još ubica na slobodi?"

Ljudi se uzvrpoljiše, gledaju i jedan u drugog, a onda Baldor re e „Mislim da nema." „Jeste li proverili?" „Nismo." „Pa proverite! Ali gledajte da nikoga ne budite - svima je potreban san. I postarajte se da straže od sada budu postavljene ispred adora svih zapovednika." Toga je ranije trebalo da se setim.

Roran se nije pomerao ose aju i se otupelo i glupavo, te je Baldor hitro izdao nare enja.

Razi oše se svi sem Karna, Delvina i Hamunda. etiri ratnika podigoše srozane ostatke onog de ka te odoše da ga pokopaju, a ostali krenuše da pretraže tabor.

Prišavši ubici, Hamund šutnu njegov nož vrhom izme. „Mora da si jutros preplašio one vojnike više nego što smo mislili." „Mora da jesam."

Roran se protresao. Bilo mu je hladno, pogotovo po rukama i nogama koje mu behu hladne kao led. Karn je to zapazio, te mu je doneo ebe. „Izvoli", re e Karn i obavi ebe oko Roranovih ramena. „Do i da sedneš pored jedne vatre. Zagreja emo vode da se okupaš. Važi?"

Roran mu klimnu, nemaju i više poverenja u sopstveni jezik.

Nisu odmakli ni nekoliko koraka kada arobnjak odjednom zastade, nateravši i Rorana da se zaustavi. „Delvine, Hamunde", re e Karn, „donesite mi jedan ležaj, nešto za sedenje, vr medovine i nekoliko zavoja, i to što brže.

Smesta, ako vam nije teško!"

Dva oveka, onako prepadnuta, odmah sko iše da urade što im je rekao. „Šta e ti to?", upita ga Roran zbunjeno. „Šta nije u redu?" Ozbiljnog lica, Karn uperi ruku ka Roranovim prsima. „Ako nisi ranjen, onda mi, molim te, reci šta ti je to."

Roran spusti pogled ka Karnovoj ruci te, skrivenu me u maljama i krvlju na grudima, ugleda dugu, duboku posekotinu koja je po injala na sredini desnog grudnog miši a, pa se pružala preko grudne kosti završavaju i se tik ispod leve bradavice. U najširem delu, posekotina je zjapila otvorena gotovo pola cantimetra, li i na usta bez usana raširena u ogroman, sablastan kez.

Me utim, najstrašnije od svega beše potpuno odsustvo krvi: ni jedna jedina kap nije curila iz tog reza. Roran je jasno video tanan sloj žu kastog sala ispod sopstvene kože, a ispod njega tamnocrven grudni miši , koji beše iste boje kao par e sirove srnetine.

Mada beše navikao da vi a zastrašuju e povrede koje su ma evi, koplja i ostalo oružje mogli naneti mesu i kostima, Rorana je taj prizor ipak uznemirio.

On je sam pretrpeo brojne ozlede bore i se protiv Carstva, a najve a beše ona kada ga je jedan Ra'zak ugrizao za rame dok su Katrinu držali zato enu u karvaholu - no nikada nije primio toliko golemu i užasnu ranu. „Boli li te?", upita ga Karn.

Roran odmahnu glavom ne podižu i pogled. „Ne." Grlo mu se steglo, a srce , koje je i dalje užurbano lupalo zbog borbe, udvostru ilo je svoju brzinu, tuku i toliko brzo da se jedan otkucaj nije mogao odeliti od drugog. Da nije nož bio zatrovan?, zapitao se. „Rorane, moraš da se opustiš", re e mu Karn. „Mislim da mogu da te iscelim, ali oteža eš mi posao ako se onesvestiš." Uhvativši ga oko ramena, odveo ga je do ležaja koji je Hamund izvukao iz jednog adora, te Roran poslušno sede na njega. „Kako misliš da se opustim?", upitao ga je, nasmejavši se kratko i oštro. „Diši duboko i zamišljaj da toneš u zemlju pri svakom izdisaju. Delova e, veruj mi."

Roran je u inio kako mu je re eno, ali kada je tre i put izdahnuo, stegnuti miši i po eše da popuštaju, te krv šiknu iz posekotine poprskavši Karna po licu. arobnjak ustuknu, te promrmlja neku psovku. Sveža se krv prosu Roranu niz stomak, vrela na njegovoj ogoljenoj koži. „E sad me, vala, boli", re e stisnutih zuba.

88 http://www.balkandownload.org/

„Brže!", viknu Karn mašu i Delvinu, koji je tr ao k njima s rukama punim zavoja i ostalih stvari. Kada je seljanin spustio tu gomilu na kraj ležaja, Karn zgrabi malo šarpije te je stisnu preko Roranove rane, uspevši da na tren zaustavi krvarenje. „Lezi", naredio mu je.

Roran ga posluša, a Hamund prinese hoklicu Karnu, koji sede, sve vreme pritiskaju i šarpiju.

Ispruživši slobodnu ruku, Karn pucnu prstima te re e: „Otvori medovinu i daj mi je." im mu je Delvin dodao testiju, Karn pogleda pravo u Rorana te mu re e: „Moram da ti istim ranu pre nego što je zatvorim inima. Razumeš li me?"

Roran klimnu. „Dajte mi nešto da zagrizem."

Za uo je zvuk otkop avanja kop i i kaiševa, a onda mu Delvin ili Hamund stavi debeo remen ma a izme u zuba, pa ga on zagrize iz sve snage. „Po ni!", promumlao je za epljenih usta.

Pre nego što je Roran stigao da odreaguje, Karn je naglo podigao šarpiju s njegovih grudi, te je istim pokretom prolio medovinu po rani ispiraju i iz nje malje, krv i ostalu nagomilanu ne isto u. im ga je medovina dotakla, Roran je ispustio prigušen jecaj, te je povio le a stežu i stranice ležaja. „Eto, gotovo je", re e mu Karn i odloži testiju.

Roran se zagleda u zvezde dok mu se svaki miši u telu tresao, te pokuša da zanemari bol kada je Karn stao da popravlja štetu koju mu je naneo ubi in nož. Peckanje se pomeralo naviše, ka površini kože, a s njim je nestajao i bol. No sam ose aj i dalje beše toliko neprijatan da mu je došlo da iskida sopstveno meso ešu i se tamo gde ga je svrbelo.

Na koncu, Karn uzdahnu te se sav otrombolji uhvativši se za glavu.

Nateravši svoje neposlušne udove da mu se povinuju, Roran je zbacio noge preko ivice ležaja ne bi li se uspravio. Prešao je rukom preko grudi. Ako se izuzmu malje, bile su savršeno glatke. I itave. Netaknute. Upravo onakve kakve su bile pre nego što mu se onaj jednooki ovek ušunjao u ador.

Eh, te arolije.

Delvin i Hamund zabezeknuto su ga gledali sa strane. Bili su pomalo razroga eni, mada je on mislio da drugi to ne bi ni primetili. „U krevet", re e im, te odmahnu rukom. „Polazimo za nekoliko sati, a potrebni ste mi budni." „Jesi li siguran da eš biti dobro?", upita Delvin. „Jesam, jesam", slagao ih je. „Hvala vam na pomo i, ali sada idite u krevet. Kako mislite da se odmorim ako se vas dvojica budete vrzmali oko mene ko neke kvo ke?"

Nakon što su otišli, Roran protrlja lice i sede gledaju i u svoje drhtave okrvavljene ruke.

Ose ao se isce eno. Ispražnjeno. Kao da je za nekoliko minuta obavio posao koji iziskuje nedelju dana rada. „Ho eš li biti kadar da se boriš?", upitao je Karna. arobnjak slegnu ramenima. „Ne onako kako bi trebalo... Ali to beše cena koju smo morali platiti. Ne možemo u boj bez tvog vo stva."

Roran se nije raspravljao. „Trebalo bi malo da se odmoriš. Zora samo što nije zarudela." „A ti?" „Idem da se okupam, da prona em istu tuniku, pa u proveriti Baldora da vidim da li je iskopao još kojeg od Galbatoriksovih ubica." „Zar ne eš da prilegneš?" „Ne u." Nehotice se po ešao po grudima. Zaustavio se im je shvatio šta radi. Ni pre ovoga nisam mogao da spavam, a tek sada... " „Razumem te." Karn je polako ustao s hoklice. „Bi u u svom adoru, ako ti zatrebam."

Roran ga je pratio pogledom dok se, teškog koraka, odvla io u tamu. Kada mu je Karn nestao s vidika, Roran je sklopio o i i pomislio na Katrinu u pokušaju da se malo smiri. Sakupivši ono malo preostale snage, otišao je do srušenog adora i stao da pretura po njemu. Naposletku je pronašao ode u, oružje, oklop i meh za vodu. Sve vreme se dobrano trudio da ne gleda u telo ubice mada bi ga povremeno nazreo dok se kretao po gomili zamršenog platna.

Roran na kraju kleknu, odvrati pogled, te izvu e svoj bodež iz leša. Se ivo je izašlo uz mljackav zvuk klizanja metala pokraj kosti. Dobro je protresao bodež da bi otresao krv, te za u kako nekoliko kapljica pada na tlo.

89 http://www.balkandownload.org/

U ledenoj tišini no i, Roran se polako pripremio za boj. Potom je potražio Baldora, koji ga je uverio da niko drugi nije prošao pokraj stražara, a onda je obišao rub tabora, prelaze i preko svih pojedinosti predstoje eg napada na Arouz. Nakon toga je pronašao polovinu hladne pe ene kokoši, preostale od ve ere, pa je seo da glaba kosti zure i u zvezde. No ma koliko se trudio da ih odvrati, misli su mu se iznova vra ale na prizor onog de ka kako leži mrtav pred njegovim adorom. Ko je taj što odlu uje da jedan ovek mora da živi a drugi da mre? Moj život nije nimalo vredniji od njegovog, ali ipak je on taj koji leži pokopan, a meni ostaje da uživam u bar još nekoliko sati na licu zemlje. Da li je to puka slu ajnost, nasumi na i svirepa, ili sve ovo ima svrhu i šablon, skrivene od naše spoznaje?

90 http://www.balkandownload.org/

BRAŠNO OD PLAMENA SAZDANO „I? Svi a li ti se nova sestrica?", upita Roran Baldora kada su, jedan do drugog, zajahali ka vodenicama u sivoj polutami koja uvek prethodi praskozorju. „Pa nema baš šta da mi se svi a, zar ne? Ho u re i, nema je baš mnogo, ako me razumeš.

Malecna je kao ma e." Baldor zateže dizgine kada je njegov konj pokušao da skrene ka veoma bujnoj livadi pokraj druma. „ udno je kada dobiješ brata ili sestru posle toliko vremena."

Roran klimnu. Okrenuvši se u sedlu, bacio je pogled preko ramena kako bi proverio da li kolona od šest stotina pedeset ljudi uspeva da ih prati. Stigavši do vodenica, Roran je sjahao kako bi privezao konja na stub ispred najnižeg od tri mlina. Jedan ratnik e ostati tu kako bi odveo životinje nazad do tabora.

Roran je prišao kanalu, te se drvenim stepenicama spustio do blatnjave obale i do ruba vode.

Zatim je kro io na poslednju od etiri dereglije koje su, jedna za drugom, plutale na vodi.

Dereglije su više li ile na sklepane splavove nego na plovila pljosnatog dna kojima su seljani plovili obalom od Narde do Tirma, ali Roran je bio zahvalan na tome pošto je to zna ilo da nemaju šiljate pramce. Zbog toga im je bilo unekoliko lakše da pri vrste etiri dereglije jednu ispred druge daskama, avlima i konopcima, ime su napravili krutu površinu duga ku gotovo stotinu pedeset metara.

Gromade ise enog škriljca koje su ljudi, prema Roranovim uputstvima, natovarili na kolica iz rudnika stajale su nagomilane u prednjem delu vode e dereglije i po bokovima prve i druge dereglije.

Povrh škriljca su nare ali džakove s brašnom, koje su pronašli u vodenicama, izgradivši zid u visini struka. Tamo gde se škriljac završavao na kraju druge dereglije nastavljao se zid sazdan od samih džakova, po dva reda u širinu i po pet u visinu.

Ogromna masa škriljca i gusto nabijenog brašna, uz masu samih dereglija, poslužila im je da itavu tu plutaju u skalameriju pretvore u golemog opsadnog ovna na vodi, a Roran se nadao da e njime probiti kapiju na drugom kraju kanala kao da je napravljena od natrulih štapi a. ak i da je kapija oma ijana, mada je Karn smatrao da nije, nema tog arobnjaka, mislio je Roran - osim Galbatoriksa - koji bi bio dovoljno jak da poništi zaletnu snagu dereglija kada krenu nizvodno.

Gomila kamena i brašna tako e e im pružiti zaštitu od kopalja, strela i drugih projektila.

Roran se po klimavim plovilima oprezno spustio do prve dereglije. Ugurao je koplje i štit u hrpu škriljca, te se okrenuo da isprati kako se ostali ratnici razmeštaju u prolazu izme u zidova.

Sa svakim ukrcanim ovekom, dobrano natovarene dereglije tonule su još dublje u vodu, sve dok nisu ostale na svega nekoliko centimetara iznad površine.

Karn, Baldor, Hamund, Delvin i Mandel pridružiše se Roranu na elu. Pre utnim dogovorom, svi su pristali da na sebe preuzmu najopasniji položaj na plove em ovnu. Ako ve o ekuju da e se Vordeni probiti u Arouz, bi e im potrebno mnogo sre e i veštine, a nijedan od njih nije bio voljan da taj pokušaj poveri nekom drugom.

Negde pri dnu dereglija, Roran spazi Brigmana kako stoji me u ljudima kojima je nekada zapovedao. Nakon one Brigmanove neposlušnosti od prethodnog dana, Roran mu je oduzeo sva ovlaš enja i zatvorio ga u njegov ador. Me utim, Brigman ga je preklinjao da mu dopusti da se pridruži završnom napadu na Arouz, na šta je Roran nevoljno pristao: Brigman beše vešt s ma em, a svako e se ivo praviti veliku razliku u nastupaju oj arci.

Roran se i dalje pitao da li je doneo pravu odluku. Bio je prili no uveren da su ljudi sada odani njemu, a ne Brigmanu, ali Brigman im je bio zapovednik nekoliko meseci, a takve se veze ne zaboravljaju lako. Sve i da Brigman ne pokuša da izazove nevolje u redovima, ve se pokazao spremnim i sposobnim da zanemari nare enja, bar kada dolaze od Rorana.

Pruži li mi bilo kakav razlog da mu više ne verujem, satre u ga na licu mesta, pomisli Roran.

Ali ta njegova odluka beše uzaludna. Ako se Brigman i okrene protiv njega, to e se najverovatnije dogoditi usred takvog džumbusa da Roran to ne e ni primetiti dok ne bude prekasno.

Kada su se svi sem šestorice ljudi natrpali na dereglije, Roran savi šake oko usta te viknu: „Odvezuj!"

91 http://www.balkandownload.org/

Dva su oveka stajala na nasipu na samom vrhu brda, na nasipu koji je usporavao i zadržavao protok vode kroz kanal iz ritova na severu. Otprilike sedam metara ispod njih ležao je prvi vodeni ni to ak, a ispod njega - nakupljena voda. Ispred te vode stajao je drugi nasip, na kom su se nalazila još dva oveka. Još sedam metara ispod njih stajao je drugi vodeni ni to ak i drugi dubok valov s nepomi nom vodom. Na samom kraju tog valova behu poslednji nasip i poslednja dvojica ljudi. U podnožju završnog nasipa nalazio se tre i, poslednji vodeni ni to ak. S njega se voda lagano spuštala kroz krajolik pravo ka Arouzu.

U te nasipe behu ugra ene tri ustave koje je Roran zatvorio uz Baldorovu pomo , tokom svoje prve posete vodenicama. U protekla dva dana, skupine ljudi su zaranjale pod vodu s lopatama i pijucima kako bi zasecale nasipe odostrag sve dok se slojevi utabane zemlje umalo nisu obrušili.

Potom su uvukli duga ke, vrste grede u zemlju sa obe strane ustava.

Ljudi na srednjem i najvišem nasipu sada zgrabiše te grede, koje su štrcale oko metar iznad tla, te stadoše da ih uskla eno cimaju napred-nazad. U skladu s dogovorom, dvojica ljudi na najnižem nasipu sa ekaše nekoliko trenutaka, a onda i oni prionuše na isti posao.

Posmatraju i ih, Roran se uhvati za džak s brašnom. Omaše li vreme za sekund, bi e nevolje.

Gotovo se itav minut ništa nije dešavalo.

A onda, uz zloslutnu tutnjavu, gornja ustava popusti pred cimanjem. Nasip se isturio kada je zemlja po ela da puca i da se mrvi, a onda se golem slap blatnjave vode prosuo preko vodeni nog to ka obr i ga brže nego ina e. im se nasip obrušio, ljudi koji stajahu na njemu sko iše na obalu, te je se za dlaku dokopaše.

Voda prsnu desetak metara uvis kada se slap vode sru io u mirni crni valov ispod vodeni nog to ka. Od silnog udarca nastade penušav talas visok nekoliko metara, koji sunu ka narednom nasipu.

Spazivši ga, srednja dva ratnika napustiše svoj položaj, tako e traže i sigurno vrsto tlo.

I dobro su u inili. Kada je talas udario, tanušni mlazevi izbiše oko okvira naredne ustave, koja odlete iz svog ležišta kao da ju je šutnula neka aždaja, a zatim je uzburkana voda iz valova odnela i ono malo što beše ostalo od nasipa.

Silovita struja je udarila u drugi vodeni ni to ak još žeš e nego u prethodni. Daske zapucketaše i zaškripaše pred njenim naletom i Roranu se prvi put u ini da bi se neki od to kova mogao razbiti. Ako bi se to dogodilo, njegovi bi ljudi bili izloženi velikoj opasnosti, kao i dereglije, ime bi s njihov napad na Arouz vrlo lako okon ao pre nego što bi i po eo. „Odvezuj!", povikao je.

Jedan od ljudi prese e uže koje ih je vezivalo za obalu, a ostali se sagnuše da dohvate trometarske štapove koje potom zagnjuriše u kanal, te se odgurnuše iz sve snage.

Teško natovarene dereglije stadoše da se pomeraju mic po mic, ne ubrzavaju i ni izbliza onoliko koliko je Roran želeo.

Kada se vodena lavina obrušila na njih, dva oveka na najnižem nasipu i dalje su pokušavala da izvuku grede ugurane u oslabljeni nasip. Sekundu pre nego što ih je lavina prekrila, nasip zadrhta te se ulegnu, a muškarci se baciše na obalu.

Voda je probila rupu u zemljanoj brani sasvim lagano, kao da brana beše na injena od nakvašenog hleba, te je udarila pravo u poslednji vodeni ni to ak. Drvo se zatreslo, uz zvuk koji beše glasan i oštar poput pucanja leda, a onda se i to ak izvio napolje za nekoliko stepeni, ali ipak je, na Roranovo olakšanje, izdržao svu tu silinu. Potom se, uz gromoglasnu tutnjavu, vodeni stub odbio o podnožje stepenastog brda, odjednom stvorivši vodenu izmaglicu oko sebe.

Nalet ledenog vetra ošinu Rorana po licu više od dve stotine metara nizvodno. „Brže!", viknuo je ljudima koji su odgurivali deregliju kada se uzburkana vodena masa pojavila kroz izmaglicu jure i niz kanal.

Poplavni talas zahvatio ih je neverovatnom brzinom. Kada se odostrag sudario sa spojenim dereglijama, itavo se plovilo trglo unapred, odbacuju i Rorana i ratnike prema krmi i obaraju i neke od njih s nogu. Nekoliko džakova s brašnom pade u kanal, ili se zakotrlja ka ljudima.

Kada je nalet vode podigao poslednju deregliju skoro metar iznad ostalih, plovilo duga ko gotovo stotinu pedeset metara po e da klizi u stranu. Roran je znao da e se, ako nastavi da klizi, plovilo zaglaviti izme u obala kanala i da e, nekoliko trenutaka kasnije, silina struje razbiti dereglije u parampar ad.

92 http://www.balkandownload.org/

„Držite nas uspravno!", zaurlao je, odgurnuvši se o džakove s brašnom na koje je pao. „Ne smemo da se okrenemo!"

Za uvši njegov glas, ratnici brže-bolje po eše da odguruju zaljuljano plovilo ka sredini kanala, podalje od iskošenih obala. Posko ivši na hrpu škriljca na pramcu, Roran stade da im izvikuje uputstva, te skupa uspešno usmeriše dereglije niz krivudavi kanal. „Uspeli smo!", uzviknu Baldor s glupavim kezom na licu. „Nemoj se još radovati!", upozori ga Roran. „Još je dug put pred nama."

Isto no je nebo požutelo poput slame pre no što su se našli pokraj tabora, kilometar i po od Arouza. Pri brzini kojom su se kretali, sti i e do grada pre nego što sunce proviri iza horizonta, a sive senke koje su prekrivale zemlju pomo i e im da se sakriju od osmatra a na bedemima i kulama.

Mada je po etni nalet vode ve minuo, dereglije su i dalje ubrzavale, s obzirom na to da se grad prostirao ispod vodenica i da nije bilo ni jednog jedinog brdašceta ili brežuljka izme u njih koji bi ih usporio. „Slušajte me", re e Roran obavivši ruke oko usta, te podiže glas kako bi ga svi ljudi uli. „Može se desiti da popadamo u vodu kada budemo udarili u spoljnu kapiju, pa se spremite za plivanje.

Dok ne iza emo na kopno, bi emo lake mete. im se na emo na obali, ima emo samo jedan cilj: da se probijemo do unutrašnjeg bedema pre nego što se sete da zatvore i tu kapiju jer, ako to u ine, nikada ne emo osvojiti Arouz. Ako pro emo kroz drugi bedem, trebalo bi da nam bude lako da prona emo gospodara Halsteda i da ga nateramo na predaju. Ne uspemo li u tome, zauze emo utvr enje u sredini grada, pa emo potom krenuti ka spolja, ulicu po ulicu, dok itav Arouz ne bude pod našom upravom. „I upamtite da ih ima više od nas, više od dvojice na jednog, pa se držite jedni drugih i sve vreme budite na oprezu. Nemojte nikuda da odlutate sami i ne dajte da vas bilo šta razdvoji od ostatka odreda. Vojnici poznaju ulice bolje od nas, pa e vam napraviti zasedu kada je najmanje budete ekivali. Ako ipak završite negde sami, krenite ka središtu, pošto emo svi biti tamo. „Danas zadajemo silan udarac u slavu Vordena. Danas osvajamo slavu i ast o kakvoj ve ina ljudi može samo da sanja. Danas... danas urezujemo naš trag u istoriji. Ono što budemo postigli u narednih nekoliko sati posta e tema o kojoj e pesnici pevati stotinama godina. Mislite na svoje drugove. Mislite na svoje porodice, na roditelje, žene i decu. Dobro se borite, jer se za njih borimo.

Borimo se za slobodu!"

Ljudi mu odgovoriše složnim pokli em.

Roran je dopustio da ih obuzme to ratno ludilo, a onda podiže ruku te re e: „Štitovi!" Ljudi se zajedno sagoše da podignu štitove i da pokriju i sebe i svoje drugove, te sredina sklepanog opsadnog ovna kao da beše prekrivena krljušnim oklopom napravljenim da odgovara nekom divovskom udu.

Roran je zadovoljno sko io sa hrpe škriljca i pogledao u Karna, Baldora i još etvoricu ljudi koji su doputovali s njim iz Belatone. Najmla i, Mandel, izgledao je napeto, ali Roran je znao da e mu živci izdržati. „Spremni?", upita ih Roran, i svi mu potvrdno odgovoriše.

Roran se potom nasmeja, a kada Baldor zatraži objašnjenje, on mu re e: „Kada bi me otac samo video sada!"

Baldor se tako e nasmeja.

Roran je pomno motrio glavni poplavni talas. Kada u e u grad, vojnici bi mogli da primete da nešto nije u redu, pa bi podigli uzbunu. On je i želeo da to u ine, ali ne zbog toga, pa je, u trenutku kada mu se u inilo da e talas za pet minuta sti i do Arouza, mahnuo Karnu i rekao mu: „Pošalji znak!" arobnjak klimnu, te se pognu pomeraju i usne kako bi izustio udnovate glasove drevnog jezika. Nakon nekoliko trenutaka, uspravio se i rekao: „Gotovo je."

Roran je pogledao ka zapadu. Na istini ispred Arouza nalazili su se vordenski katapulti, baliste i opsadne kule. Opsadne kule su ostale nepomi ne, ali ostale ratne naprave su se pomerile, bacaju i strele i kamenje u visokom luku ka besprekorno belim zidinama grada. Roran je znao i da je pedeset njegovih ljudi na suprotnom kraju grada stalo da duva u trube, da uzvikuje ratne pokli e, da ispaljuje zapaljene strele i da ini sve kako bi se braniteljima u inilo da mnogo ve a sila od stvarne pokušava da zauzme grad napre ac.

Rorana obuze duboka smirenost.

Bitka e po eti svakog asa. Ljudi e uskoro izginuti. Možda e i on biti jedan od njih.

93 http://www.balkandownload.org/

Ta mu je spoznaja razbistrila misli i iz njega iš ile i poslednji trag umora i blago drhtanje koje ga je mu ilo otkako je, pre svega nekoliko sati, onaj ubica pokušao da ga usmrti. Ništa mu nije delovalo primamljivije od borbe: ni hrana, ni smeh, ni rad sopstvenim ruKarna, ak ni ljubav - a mada mu to beše mrsko, nije mogao da opovrgne mo njene privla nosti. Nikada nije želeo da bude ratnik, ali ratnikom je postao, pa je bio vrsto rešen da nadmaši svakoga ko bude stao ispred njega. i, Roran je provirio izme u dva škriljca oštrih ivica ka kapiji koja im se sve brže približavala pre i im put. Sve do površine vode, a donekle i ispod nje pošto se beše podigla, kapija je bila sazdana od vrstih hrastovih greda, pocrnelih od starosti i vlage. Znao je da ispod površine postoji rešetka od gvož a i drveta, nalik na onu iznad kapije nekog zamka, kroz koju je voda mogla slobodno da prolazi. Gornji deo Ilicu najteži za probijanje, ali pretpostavljao je da je, usled dugotrajne potopljenosti u vodu, donja rešetka oslabila i da e im, pošto razbiju jedan deo, biti mnogo lakše da probiju i hrastove grede. Stoga je naredio da dva debela debla pri vrste za donji deo vode e dereglije.

Pošto su bila pod vodom, ta e debla udariti donju polovinu kapije kada se pramac zabije u gornju.

Bio je to veoma jasan plan, ali on nije imao pojma da li e biti delotvoran. „Samo mirno", prošaputao je, više za sebe, kada im se kapija približila.

Nokoliko ratnika u zadnjem delu plovila nastavilo je da upravlja dereglijama svojim motkama, a ostali se sakriše pod oklop od preklopljenih štitova.

Ulaz u zasvo en prolaz koji je vodio ka kapiji nadvio se nad njima onako golem, poput ulaza u kakvu pe inu. Kada se vrh plovila uvukao pod mra ni prolaz, Roran je ugledao lice nekog vojnika, okruglo i belo poput punog meseca, kako se pojavljuje na rubu bedema više od deset metara iznad njih; vojnik je, prestravljen, virio gledaju i ka dereglijama.

Dereglije su se tada ve kretale toliko brzo da je Roran stigao tek da gadno opsuje pre nego što ih je struja nanela u svežu tamu prolaza iji je kupolast svod zaklonio i njegov pogled na onog vojnika.

Dereglije udariše u kapiju.

Od siline udarca, Roran pade na zid od škriljca iza kojeg je ao. Glavom je tresnuo o kamen, te mu je zazvonilo u ušima iako je nosio kapu i kacigu. Paluba se zatresla i odbila unazad, a on je, uprkos zvonjavi u ušima, uo pucanje i lomljenje drveta i škripu iskrivljenog metala.

Jedan komad škriljca skliznu unazad te pade na njega, ostavljaju i mu modrice na ruKarna i ramenu. Razgnevljen, zgrabio je kamen za ivice i bacio ga preko palube, te kamen tresnu o zid prolaza.

U polutami koja ih je okruživala, bilo mu je teško da vidi šta se zbiva: sve mu se mrdalo i pomeralo pred o ima i odjekivalo mu u ušima. Voda mu se slila preko stopala i on shvati da je pokuljala na deregliju, ali nije znao da li e zbog toga potonuti. „Dajte mi sekiru!", viknuo je pruživši ruku iza sebe. „Sekiru, dajte mi sekiru!"

Zateturao se kada se dereglija nagnula unapred desetak centimetara, gotovo ga oborivši.

Kapija se jeste donekle ulubila, ali i dalje se vrsto držala. Neprekidni pritisak vode s vremenom bi mogao da potisne deregliju kroz kapiju, ali on nije mogao da eka da priroda obavi svoje.

Kada mu je neko strpao glatko držalje sekire u ispruženu ruku, šest blistavih pravougaonika pojavi se na svodu baš kad su poklopci sklonjeni sa otvora za ga anje. Pravougaonici zatreperiše, te strele iz samostrela zašištaše ka dereglijama, poja avaju i svojim potmulim udarcima buku koju su plovila dizala udaraju i o drvo.

Neki ovek vrisnu. „Karne!", povika Roran. „U ini nešto!"

Ostavivši arobnjaka njegovom poslu, Roran po e da se provla i po zaljuljanoj palubi i preko hrpa škriljca, ka pramcu dereglije. Dereglije se nagnuše još nekoliko centimetara. Nova zaglušna buka pojavi se kod sredine kapije, a zatim svetlost blesnu kroz pukotine u hrastovim dasKarna.

Jedna strela sa samostrela zaka ila je škriljac pokraj Roranove desne ruke, ostavljaju i mrlju od gvož a na kamenu.

Udvostru io je brzinu.

Baš kada je stigao na elo dereglije, neki prodoran, škripav i razoran zvuk natera ga da pokrije uši ruKarna i da se odmakne.

94 http://www.balkandownload.org/

Talas vode celog ga zapljusnu, na tren ga zaslepivši. Trepnuvši nekoliko puta kako bi razbistrio vid, primetio je da se deo kapije raspao i srušio u kanal: sada je bilo dovoljno mesta da se dereglija probije u grad. Me utim, iznad pramca njihovog plovila sada su, iz ostatka kapije, štrcali oštri zupci odlomljenog drveta u visini ljudskih grudi, vratova i glava.

Ne oklevaju i, Roran se zakotrljao unazad i spustio se iza grudobrana od škriljca. „Glave dole!", zaurlao je, pokrivši se štitom.

Dereglije kliznuše napred kroz kišu smrtonosnih strela iz strelometa, te uploviše u golemu kamenu odaju osvetljenu bakljama zaka enim po zidovima.

U samom dnu odaje, voda iz kanala proticala je kroz još jednu spuštenu kapiju, koja je bila rešetkasta od vrha do dna. Kroz drvene i metalne šipke, Roran je nazirao gradske gra evine.

Sa obe strane odaje pružali su se kameni kejovi za istovar i utovar robe. ekrci, konopci i prazne mreže visili su s tavanice, a na kamenim platformama na sredini svakog vešta kog doka stajale su dizalice. U prednjem delu odaje, kao i u njenom dnu, stepeništa i prolazi urezani u plesnjive zidine omogu avali su ljudima da prelaze na drugu stranu ne kvase i se. Prolaz u dnu tako e je pružao pristup stražarnicama iznad tunela kroz koji u dereglije prošle i, pretpostavio je Roran, gornjem delu gradskih bedema i grudobrana na kojima je video onog vojnika.

Roran oseti strahovitu ogor enost im je ugledao spuštenu kapiju. Nadao se da e mo i da uplovi pravo u glavni deo grada i da e tako izbe i mogu nost da ga stražari zarobe na vodi.

Pa sad, šta je tu je, pomislio je.

Iza njih, vojnici u grimiznom pokuljaše iz stražarnica pravo na prolaz, gde klekoše te stadoše da pune strelomete, spremaju i ih za naredni plotun. „Onamo!", viknu Roran, mašu i rukom ka pristaništima s leve strane. Ratnici se ponovo dohvatiše svojih motki, te po eše da guraju spojene dereglije prema rubu kanala. Deseci strela virili su im iz štitova daju i itavoj skupini izgled bodljikavog praseta.

Kada se dereglija približila pristaništu, dvadesetak branitelja je isukalo ma eve i štr alo niza stepeništa s prolaza kako bi presrelo Vordene pre nego što se iskrcaju. „Brže!", povikao je.

Jedna mu se strela zarila u štit, te se njen šiljak u obliku dijamanta probio kroz drvo debelo gotovo etiri centimetra, završivši tik iznad njegove podlaktice. Zateturao se, ali nekako se zadržao, znaju i da e se za samo nekoliko trenutaka i drugi strelci ustremiti na njega.

Roran potom sko i ka doku, široko raširivši ruke kako bi održao ravnotežu. Nezgodno se prizemljivši, udario je kolenom o pod, a onda mu ostade vremena tek da izvu e malj ispod pojasa; vojnici stigoše do njega.

Roran je poleteo ka njima sa ose anjem olakšanja i divlja ke radosti. Ve mu je bilo dozlogrdilo kovanje planova i nerviranje povodom ishoda. Pred njim su se kona no našli njegovi asni suparnici, a ne podmukle pla ene ubice, koje je mogao da savlada i ubije.

Njihova arka beše kratka, žestoka i krvava. Roran je pobio ili onesposobio trojicu vojnika u prvih nekoliko sekundi. Potom mu se pridružiše i Baldor, Delvin, Hamund i Mandel kako bi potisnuli vojnike što dalje od vode.

Roran nije bio vi an ma evanju, pa nije ni pokušavao da ma uje sa svojim takmacima.

Umesto toga, dopuštao im je da mu udaraju po štitu koliko god im je volja, a onda bi upotrebio svoj malj da bi im zauzvrat izlomio kosti Povremeno je morao da uzvrati pokoji ubod ili zamah, ali trudio se da izbegava razmenu poteza s bilo kime, pošto je znao da bi nedostatak iskustva mogao da bude koban po njega. Najkorisnija caka u borbi, što je i sam ranije otkrio, nije bilo prefinjeno obrtanje ma a ili kakav složen varljiv potez usavršavan godinama, ve preuzimanje vo stva i injenje onoga što neprijatelj najmanje o ekuje.

Iskobeljavši se iz arke, Roran je odjurio ka stepeništu što je vodilo ka prolazu na kojem su kle ali strelci, ga aju i njegove ljude koji su pokušavali da se izvuku s dereglija.

Roran se uspeo preska i po tri stepenika odjednom, pa je zamahnuo maljem, iz sve snage udarivši prvog strelca u lice. Naredni vojnik u redu ve beše ispalio svoj strelomet, pa ga je ispustio kako bi posegnuo za bal akom kratke sablje, usput ustuknuvši.

Vojnik beše stigao tek da napola izvu e se ivo iz korica kada ga je Roran opalio po prsima lome i mu rebra.

95 http://www.balkandownload.org/

Jedna od stvari koje je Roran voleo kod borbe maljem bilo je to što nije morao da obra a mnogo pažnje na oklop koji njegov protivnik nosi. Poput sveg ostalog tupog oružja, malj nanosi povrede snagom udarca, a ne se enjem ili probadanjem mesa. Njemu se taj jednostavan pristup dopadao.

Tre i vojnik na prolazu uspeo je da ispali strelu na njega pre nego što je zakora io. Drška strelice ovoga se puta napola probila kroz štit, gotovo ga bocnuvši u grudi. Drže i smrtonosni šiljak podalje od tela, Roran je naciljao oveka i zamahnuo maljem ka njegovom ramenu. Vojnik je upotrebio samostrel kako bi zapre io napad, pa mu je Roran odmah uzvratio tako što ga je opalio štitom. Vrište i i mlataraju i rukama, vojnik pade preko ograde.

Me utim, Roran je zbog tog poteza ostao sasvim ogoljen te je, ponovo obrativši pažnju na preostalu petoricu vojnika, video kako mu trojica nišane pravo u srce.

Vojnici ispališe strele.

Strelice u poslednji as skrenuše udesno, te se odbiše o plesnjive zidove poput ogromnih srditih zolja.

Roran je znao da ga je Karn spasao, pa je odlu io da nekako zahvali arobnjaku kada više ne budu u životnoj opasnosti.

Nagrnuvši ka ostalim vojnicima, sve ih je sredio razjarenom serijom udaraca, kao da zakucava eksere. Potom je slomio strelicu koja mu je štr ala iz štita, te se okrenuo da vidi kako napreduje bitka ispod njega.

Baš tada se poslednji vojnik na dokovima srozao na okrvavljen pod. Glava mu se otkotrlja od tela i pade u kanal, gde i potonu ostavljaju i mehuri e za sobom.

Otprilike se dve tre ine Vordena beše iskrcalo, pa su se postrojavali duž ivice vode.

Roran je zinuo, nameravaju i da im naredi da se odmaknu od kanala kako bi ljudi koji su još bili na dereglijama imali prostora da si u, no vrata na levom zidu naglo se razvališe i itava horda vojnika pokulja u odaju.

Prokletstvo! Odakle li dolaze? I koliko ih još ima?

Baš kad je Roran krenuo ka stepenicama da bi pomogao svojim ljudima da potisnu pridošlice, Karn, koji je i dalje stajao na elu dereglija, podiže ruke, uperi ih u vojnike, te uzviknu itav niz grubih, izvrnutih re i na drevnom jeziku.

Na njegovu jezivu zapovest, dva džaka brašna i jedan komad škriljca poleteše s dereglija pravo u stroj zbijenih vojnika, te pokosiše više od desetorice. Džakovi su se raspukli nakon tre eg ili etvrtog udarca, te se oblaci beli astog brašna nadviše nad vojnicima zaslepljuju i ih i zapušavaju i im grla.

Sekund kasnije, neka svetlost blesnu uza zid koji se pružao iza vojnika, te ogromna vatrena kugla, narandžasta i zadimljena, pojuri kroz oblake brašna proždiru i fini prah pohlepno i nezasito, i usput podižu i zvuk sli an vijorenju stotina barjaka na jakom vetru.

Roran se pognuo iza štita, a onda je osetio vrelinu na nogama i ogoljenoj koži na obrazima, pošto je vatrena kugla izgorela svega nekoliko metara od prolaza, a njeni se rasplamsali jezi ci pretvoriše u pepeo koji odlebde nadole poput crne samrtne kiše dostojne sahrane. im je njeno bleštavilo izbledelo, oprezno je podigao glavu. Obla ak vrelog, smrdljivog dima zagolica mu nozdrve i pecnu mu o i, te on zaprepaš eno primeti da mu se brada zapalila. Opsovavši, bacio je malj i stao da tapka si ušne plami ke, naposletku ih ugasivši. „Ehej, tamo!", doviknuo je Karnu. „Oprljio si mi bradu! Budi pažljiviji, da ti ne bih nabio glavudžu na kolac!"

Ve ina vojnika je ležala sklup ana na zemlji, pokrivši spaljena lica rukama. Ostali su se bacakali unaokolo zapaljene ode e ili su slepo teturali ukrug s podignutim oružjem, pokušavaju i da odbiju vordenski napad. Roranovi su se ljudi izvukli samo s manjim opekotinama - mahom su stajali van domašaja vatrene kugle, mada ih je to neo ekivano spaljivanje ostavilo dezorijentisanima i uzdrmanima. „Nemojte tu da mi blenete kao budale, ve se bacite na te bitange pre nego što se priberu!", naredio im je, udarivši maljem o ogradu kako bi privukao njihovu pažnju.

Vordena je bilo mnogo više nego vojnika, te su, pre no što je Roran stigao do podnožja stepeništa, pobili dobre tri etvrtine ukupnog broja branitelja.

96 http://www.balkandownload.org/

Prepustivši svojim o ito veštim ratnicima da dokraj e preostale vojnike, Roran je krenuo ka velikim dvokrilnim vratima s leve strane kanala, dovoljno širokim da kroz njih, jedna uz drugu, pro u dvoja kolica. Usput je naišao na Karna, koji je sedeo u podnožju dizalice jedu i nešto iz kožne vre ice koju je uvek nosio sa sobom. U vre i se, prema Roranovom saznanju, nalazila mešavina sala, meda, smrvljene sušene gove e džigerice, jagnje eg srca i šumskih bobica. Kada mu je Karn jednom dao zalogaj, Roran se skoro ispovra ao, ali i svega nekoliko zalogaja te smese moglo je da drži oveka na nogama tokom celodnevnog napornog rada.

Roran se zabrinuo primetivši da arobnjak deluje potpuno iznureno, „Možeš li dalje?", upita ga zastavši pokraj njega.

Karn mu klimnu. „Potrebno mi je samo nekoliko trenutaka... One strele u tunelu, pa onda džakovi s brašnom i komad škriljca... " Gurnuo je još jednu mrvu hrane u usta. „Sve je to bilo pomalo previše za mene, tako odjednom."

Povrativši samouverenost, Roran krenu dalje, ali Karn ga uhvati za ruku, „Nisam ja ono uradio", re e mu, te mu o i šeretski zatreperiše. „Mislim, nisam ti ja osmudio bradu. Vatru su sigurno izazvale baklje."

Roran zabrunda i krenu ka vratima. „Postrojte se!", viknu, te tresnu po štitu pljosnatom stranom malja. „Baldore, Delvine, vi na elo sa mnom, Ostali, pore ajte se iza nas. Dignite štitove, isu ite ma eve i zadenite strele. Halsted verovatno još ne zna da smo u gradu, pa ne dajte nikome da pobegne i da ga upozori... Spremni? Onda, za mnom!"

On i Baldor, iji obrazi i nos behu crveni od onog praska, zajedno odmandališe vrata te ih otvoriše, otkrivaju i unutrašnjost Arouza.

97 http://www.balkandownload.org/

PEPEO I PRAH Deseci omalterisanih ku a stajali su zbijeni oko kapije na unutrašnjem gradskom bedemu, na mestu gde se kanal ulivao u Arouz. Sve gra evine, hladne i odbojne, sa zamra enim prozorima koji su zurili uprazno, o ito su bile skladišta ili magaze, što je, u rani jutarnji sat, zna ilo da verovatno niko nije primetio vordensku arku sa stražarima.

Roran nije nameravao da se vrzma unaokolo kako bi utvrdio da li je zaista tako.

Magloviti snopovi tek ro ene svetlosti vodoravno se promoliše kroz grad, zlate i vrhove kula, bedeme, kupole i iskošene krovove. Ulice i sokaci behu presvu eni senkom boje potamnelog srebra, a voda je u kanalu oivi enom kamenjem bila tamna i zamu ena krvlju. Visoko iznad njih, usamljena lutaju a zvezda blistala je tajnovitim plamom na zarudelom plavom nebeskom pokrovu, na kom je sunce svojim probu enim sjajem zaklonilo sve ostale no ne dragulje.

Slivnici po ulicama behu zakr eni ubretom. Njihov vonj ispunio ga je gnušanjem, te se odjednom zaželeo otvorenih livada na koje je navikao.

Kako bilo ko može da podnese život u ovakvim uslovima?, zapitao se. ak se ni svinje ne valjaju po sopstvenoj prljavštini.

Podalje od zaštitnog zida, gra evine su polako prerastale u ku e i radnje: visoke, s drvenim gredama, okre enim zidovima i ukrasima od kovanog gvož a na vratima. Iza prozora sa zatvorenim kapcima, Roran bi ponegde za uo glasove, tandrkanje posu a ili škripu stolice povu ene preko drvenog poda.

Gubimo vreme, pomislio je. Još nekoliko minuta i ulice e ispuniti gra ani Arouza.

Kao da žele da ispune njegovo predskazanje, dva oveka kro iše iz sokaka pravo pred kolonu ratnika. Oba meštanina nosila su na ramenima obramice s kantama svežeg mleka.

Obojica se iznena eno zaustaviše im ugledaše Vordene, te im mleko prsnu iz kantica. O i im se razroga iše, a usta razjapiše spremna da vrisnu.

Roran i odred iza njega naglo stadoše. „Viknite i ubi emo vas", re e im tihim, prijateljskim glasom.

Ljudi zadrhtaše i odstupiše.

Roran je zakora io ka njima. „Date li se u beg, ubi emo vas." Ne skidaju i pogled s dva preplašena oveka, izgovorio je Karnovo ime. im je arobnjak došao do njega, Roran re e: „Uspavaj ih, ako nije problem." arobnjak hitro izgovori re enicu na drevnom jeziku, dovršivši je re ju koja je Roranu zali ila na slytha. Dva se oveka mlitavo srozaše na zemlju, a kante im se proliše tresnuvši o kaldrmu. Mleko se prosu niz sokak, prave i finu mrežu belih venica po procepima izme u kamenova. „Sklonite ih u stranu", re e Roran, „gde ih niko ne e videti." im su njegovi ratnici odvukli dva onesveš ena oveka s puta, naredio je Vordenima da smesta krenu dalje i da nastave užurbani pohod ka unutrašnjem bedemu.

Me utim, pre nego što su odmakli tridesetak metara, skrenuli su za neki ugao gde naleteše na skupinu od etiri vojnika.

Roran ovoga puta nije imao milosti. Pojurio je ka njima te je, dok su vojnici još pokušavali da se priberu, zario pljosnati deo malja u podnožje vrata prvog vojnika. Baldor je posekao drugog vojnika, zamahnuvši ma em snagom koju je retko ko mogao da nadmaši, snagom razvijenom tokom višegodišnjeg rada u o evoj kova nici.

Preostala dva vojnika ciknuše, te se okrenuše i dadoše se u beg.

Strela prolete Roranu preko ramena odnekud iz pozadine, te pogodi jednog vojnika u le a, a on se odmah sruši. Trenutak kasnije, Karn zareža: Jierda!" Vrat poslednjeg vojnika pu e uz glasno krckanje i on pade ni ice nasred ulice, potpuno nepomi an.

Vojnik pogo en strelom po e da vrišti: „Vordeni su tu! Vordeni su tu! Oglasite uzbunu, Vo... " Isukavši bodež, Roran mu je pritr ao i prerezao mu šiju. Obrisao je se ivo o ovekovu tuniku, te ustade i re e: „Pokret! Smesta!"

Vordeni se složno sjuriše niz ulice koje su vodile ka unutrašnjem bedemu Arouza.

98 http://www.balkandownload.org/

Kada ih je od cilja delilo tridesetak metara, Roran se zaustavio u sokaku iza neke ku e i podigao ruku daju i znak svojim ljudima da sa ekaju. Potom se odšunjao do kraja ku e da bi zavirio iza oška u teške rešetke ugra ene u visok granitni zid.

Kapija je bila spuštena.

Me utim, s leve strane kapije bila su manja vrata, širom otvorena. Dok ih je on posmatrao, neki vojnik istr a kroz njih zaputivši se ka zapadnom rubu grada.

Roran opsova zagledan u ta manja vrata. Nije nameravao da odustane kad su ve dotle stigli, ali položaj im je bivao sve opasniji, a on je bio ube en da imaju svega još nekoliko minuta pre nego što ljudi iza u na ulice i primete ih.

Vratio se iza ku e i pognuo glavu, o ajni ki pokušavaju i da nešto smisli. „Mandele", re e, te pucnu prstima. „Delvine, Karne i vas trojica." Pokazao je na tri zastrašuju a ratnika; behu to stariji ljudi za koje je, upravo zbog godina, znao da umeju da pobe uju u bitkama. „Za mnom. Baldore, ti si zadužen za ostale. Ako se ne vratimo, izbavite se odavde. To je nare enje." Baldor mu klimnu ozbiljnog lica.

Sa šestoricom odabranih ratnika, Roran je zaobišao glavnu ulicu koja je vodila ka kapiji.

Naposletku su stigli do podnožja zida koji beše iskošen u polje i zatrpan sme em, petnaestak metara od kapije i otvorenih vrata.

Na obema kapijskim kulama dežurao je po jedan vojnik, ali u tom trenutku nijedan se nije dao videti, pa, ukoliko ne gurnu glave kroz grudobrane, ni oni ne e videti Rorana kako se približava sa svojim saborcima. im pro emo kroz vrata, ti, ti i ti", prošapta Roran pokazuju i na Karna, Delvina i jednog ratnika, „krenite ka stražarnici s druge strane, najbrže što možete. Mi emo ovu bližu. Uradite što god morate, ali otvorite tu kapiju. Možda imaju samo jedan to ak za otvaranje, a možda emo svi zajedno morati da se potrudimo kako bismo je otvorili, pa nemojte sad tamo da mi izginete. Spremni?... Sad!" Tr i najtiše što je mogao, Roran se sjurio duž bedema i hitro skrenuo kroz otvorena vrata.

Ispred sebe je ugledao dvoranu dugu sedam metara, koja se otvarala ka velikom trgu sa stepenastim šedrvanom na sredini. Ljudi u otmenim odorama žurno su prelazili preko trga, mahom nose i svitke u rukama.

Ne obra aju i pažnju na njih, Roran se okrenuo ka zatvorenim vratima koja je otvorio rukom, oduprevši se porivu da ih razvali nogom. Iza vrata se nalazila sku ena stražarnica sa spiralnim stepeništem ugra enim uz jedan zid.

Pojurio je uza stepenice, te se, ve posle prvog zaokreta, našao u sobi s niskom tavanicom u kojoj su petorica vojnika pušila i kockala se za stolom postavljenim pokraj ogromnog ekrka obavijenog lancima debelim skoro kao njegova ruka. „Pozdrav!", re e im Roran dubokim zapovedni kim glasom. „Imam krajnje važnu poruku za vas."

Vojnici se prvo pokolebaše, a onda sko iše odgurnuvši klupe na kojima su sedeli. Drveni nogari zaškripaše po podu.

Ali zakasnili su. Mada je bila kratka, njihova neodlu nost beše sve što je Roranu bilo potrebno da bi prevalio rastojanje izme u njih pre nego što vojnici izvuku oružje.

Roran zaurla uletevši me u njih, te zamaha svojim maljem levo-desno kako bi svu petoricu saterao u ošak. Potom se i Mandel i druga dva ratnika na oše pokraj njega sevaju i ma evima.

Zajedno su sredili stražare po kratkom postupku.

Kada se uspravio nad koprcavim telom poslednjeg vojnika, Roran pijunu pa re e: „Nikada ne verujte strancima!"

Zbog njihove borbe, sobu ispuniše razni grozni mirisi, te se Roranu u inilo da su se nadvili nad njim poput debelog, teškog ebeta izra enog od najneprijatnije materije koju je mogao da zamisli.

Gotovo da nije mogao da diše a da ne oseti mu ninu, pa je pokrio nos i usta rukavom tunike pokušavaju i da suzbije bar malo smrada.

Njih etvorica potom pri oše ekrku, paze i da se ne okliznu na neku lokvu krvi, te se zagledaše u njega pokušavaju i da utvrde kako radi.

Podigavši malj, Roran se naglo okrenuo kada je za uo zveckanje metala i glasnu škripu drvenih vrata, a potom i bat koraka nekog vojnika koji po e da se spušta krivudavim stepeništem iz kule iznad njih.

99 http://www.balkandownload.org/

„Sto mu gromova, Taurine, šta se to doga a... " Vojniku re i zamreše u grlu, te on zastade nasred stepenica ugledavši Rorana i njegovu pratnju i iskasapljena tela u uglu.

Ratnik s Roranove desne strane baci koplje na vojnika, ali on se sagnu, te koplje udari u zid iznad njega. Vojnik opsova, pa se etvoronoške uspentra nazad, nestavši iza oška.

Samo tren kasnije, vrata se zalupiše uz glasan odjek, a onda za uše vojnika kako duva u rog i uzvikuje izbezumljena upozorenja ljudima na trgu.

Roran opsova, te se vrati ekrku. „Ostavite ga", rekao je, uvla i malj za pojas. Naslonio se na to ak koji su koristili za podizanje i spuštanje rešetkaste kapije, te ga gurnu najja e što je mogao, napregnuvši svaki miši u telu Ostali mu ljudi prisko iše u pomo , te polako, sasvim polako, to ak po e da se obr e, a zapor s jedne strane ekrka glasno zaškljoca kada ogromni drveni utvr iva pre e preko donjeg zupca.

Trud koji su uložili u okretanje to ka mogli su da smanje ve nekoliko sekundi kasnije, a Roran je zaslugu za to pripisao skupini koju je poslao da se uvu e u drugu stražarnicu.

Nisu se ni trudili da podignu rešetku do kraja: nakon pola minuta stenjanja i preznojavanja, zastrašuju i ratni pokli i Vordena dopreše im do ušiju - to su ljudi koji su ekali napolju pojurili kroz kapiju pravo na trg.

Roran je pustio to ak, pa je ponovo izvukao malj i krenuo ka stepeništu u pratnji ostalih.

Ispred stražarnice, ugledao je Karna i Delvina koji u istom trenutku izroniše iz kule s druge strane kapije. Nijedan mu nije delovao ozle eno, ali Roran je zapazio da starijeg ratnika koji beše pošao s njima više nema.

Dok su ekali da im se pridruži Roranova skupina, Baldor i ostali Vordeni postrojiše se u vrst kvadrat na ivici trga. Postrojili su se u pet redova, rame uz rame, preklopljenih štitova.

Kada je dotr ao do njih, Roran je video ogroman odred vojnika koji se pojavio iz zgrade na drugom kraju trga. Oni potom zauzeše odbrambeni položaj, isturivši koplja i džilite, te zali iše na duga ko i tanko jastu e na kano iodama. Procenio je da tu ima oko stotinu pedeset vojnika -toliko su njegovi ratnici zasigurno mogli da savladaju, ali po cenu vremena i ljudi.

Raspoloženje mu se još više pokvarilo kada je isti onaj arobnjak kukastog nosa kojeg je video prethodnog dana izašao pred red vojnika i raširio ruke iznad glave, na šta mu obla i sa crnim munjama zapucketaše oko obe šake. Roran je od Eragona ve bio nau io dovoljno o ma ijama da bi znao da su te munjice puka predstava, ali bila to istina ili ne, nimalo nije sumnjao u to da je neprijateljski vra izuzetno opasan.

Karn je stigao na elo ratnika nekoliko sekundi nakon Rorana. Zajedno s Baldorom, zagledali su se u tog vra a i u stroj vojnika pore an naspram njih. „Možeš li da ga ubiješ?", tiho upita Roran kako ga ljudi iza njih ne bi uli. „Pa, morao bih prvo da pokušam, jelte?", odgovori mu Karn. Obrisao je USta nadlanicom.

Znoj mu je orosio lice. „Ako ho eš, možemo mi da ga sredimo. Ne e sti i baš sve da nas pobije pre nego što mu uklonimo zaštitu i zarijemo mu se ivo u srce." „Ne znaš ti to... Ne, ovo je moje zaduženje i moram sam da se pobrinem za njega." „Možemo li ti nekako pomo i?"

Karn se napeto nasmeja. „Možeš da ispališ nekoliko strela u njega. Odbijanje strela možda e ga oslabiti dovoljno da napravi grešku. Ali šta god radio, nemoj se mešati izme u nas dvojice... Nije sigurno - ni za tebe, ni za mene."

Roran je prebacio malj u levu ruku kako bi desnu spustio na Karnovo rame. „Bi eš ti dobro.

Ne zaboravi da ti taj i nije mnogo pametan. Ve si ga jednom zavarao, pa možeš još jednom." „Znam." „Sre no", re e mu Roran.

Karn mu klimnu, te krenu ka šedrvanu na sredini trga. Svetlost sunca stigla je do vrha žuborave vode koja se presijavala poput šake dijamanata ba ene u vazduh.

Onaj arobnjak kukastog nosa tako e krenu ka šedrvanu, prate i Kamove korake sve dok se nisu našli na svega sedam metara jedan od drugog, te se obojica zaustaviše.

Roranu se, s njegovog položaja, u inilo da Karn i njegov protivnik razgovaraju, ali bili su predaleko da bi mogao da razazna šta su govorili. Onda se oba vra a uko iše, kao da ih je neko ubo Karnama.

100 http://www.balkandownload.org/

Roran je upravo to i ekao: znak da su otpo eli dvoboj mislima, previše zauzeti da bi obra ali pažnju na okolinu. „Strelci!", zarežao je. „Onamo i onamo!", pokazao je na obe strane trga. „Ispalite najviše strela što možete u to izdajni ko pseto, ali da niste takli Karna ili u vas baciti Safiri da vas žive proždere!"

Vojnici se uzvrpoljiše od nelagode kada se dve skupine strelaca razdvojiše i krenuše preko trga, ali nijedan od lanova Galbatoriksovih odreda odevenih u grimiz nije napustio stroj, niti je pošao u okršaj s Vordenima.

Sigurno se mnogo uzdaju u tu svoju zmijurinu, pomisli Roran zabrinuto.

Deseci sme ih strela s nataknutim guš ijim perima zafijukaše i poleteše u luku ka neprijateljskom arobnjaku, i Roran se na tren ponadao da bi možda i mogli da ga ubiju. Me utim, metar i po od nosatog oveka, sve se strele raspadoše i obrušiše na zemlju, kao da su naletele na kameni zid.

Roran je cupkao na petama, previše napet da bi mogao mirno da stoji. Nije voleo da eka, ne rade i ništa, dok mu je prijatelj u opasnosti. Povrh toga, svaki protra en trenutak davao je gospodaru Halstedu novu priliku da otkrije šta se zbiva i da osmisli delotvoran odgovor. Ako su Roranovi ljudi hteli da izbegnu da ih nadmo ne carske snage smožde, morali su da uhvate svog neprijatelja na prepad, dok on ne zna ni kud da se dene ni šta da u ini. „Na noge lagane!", rekao je, okrenuvši se ka svojim ratnicima. „Hajde da vidimo šta možemo da u inimo dok se Karn bori kako bi nam spasao glave. Idemo da opkolimo one vojnike. Polovina za mnom, a ostali za Delvinom. Ne mogu nam zapre iti svaku ulicu, pa se ti, Delvine, sa svojim ljudima probij pored vojnika, obi i ih i onda ih napadni otpozadi. Mi emo im zadati muka s prednje strane kako vam ne bi pružali previše otpora. Ako bilo koji od vojnika pokuša da pobegne, pustite ga. Ionako bi predugo potrajalo da ih sve pobijemo. Jasno?... Onda kre i, smesta!"

Ljudi se hitro razdvojiše u dve skupine. Povevši svoju, Roran je potr ao ka desnoj strani trga, a Delvin je u inio isto s leve strane.

Kada su se oba odreda našla pokraj šedrvana, Roran je primetio kako neprijateljski arobnjak okre e pogled ka njemu. Beše to samo trenutan pogled, iskošen i hitar, ali i to je odvra anje pažnje, osmišljeno ili ne, izgleda naglo uticalo na njegov dvoboj s Kamom. Kada je nosati ovek vratio pogled na Karna, njegovo režanje se produbilo u bolnu grimasu, vene mu isko iše na nabranom elu i na žilavom vratu, a potom mu se i itava glava zajapuri tamnocrvenom bojom gneva, kao da se toliko napunila krvlju da bi mogla da pukne nadvoje. „Neee!", zaurla ovek, a onda na drevnom jeziku viknu nešto što Roran nije mogao da razume.

Sekund kasnije, Karn tako e nešto viknu, te im se glasovi na as upletoše u takvu mešavinu užasa, razdora, mržnje i gneva da je Roran u dubini duše znao da je nešto u njihovom dvoboju pošlo po zlu.

Karn odjednom nestade u odblesku plave svetlosti. Onda neka bela, kupolasta školjka blesnu s mesta na kojem je stajao i polete preko trga brže nego što je Roran mogao da trepne. itav se svet potom zamra io. Nepodnošljiva vrelina pritisnu Rorana i sve se oko njega obrnu i iskrivi kao da je upao u bezobli an prostor.

Malj mu se otrže iz ruke, te mu nekakav bol prostruja kroz desno koleno. Potom ga je neki tvrdi predmet tresnuo u usta i rasklimao mu jedan zub, pa mu se usta ispuniše krvlju.

Kada je kona no pao, ostao je da leži na stomaku, previše ošamu en da bi mogao da se pomeri. ula mu se postepeno vratiše i on ugleda glatku sivkastozelenu površinu kamenih plo a ispod svoga nosa i namirisa olovni malter koji je okruživao kamenje, a potom mu bolovi i modrice zabrideše po itavom telu kao da se nadme u ko e mu pre privu i pažnju. Jedino što je mogao uti bilo je lupanje njegovog srca.

Krv mu se iz usta i grla spustila do plu a, te je ponovo po eo da diše. O ajni ki pokušavaju i da do e do vazduha, naglo se zakašljao i uspravio pljuju i crn šlajm. Video je i kako mu zub, jedan od sekuti a, leti napolje i odbija se o kaldrmu, upadljivo beo u lokvicama ispljunute krvi. Podigao ga je da bi ga pogledao: rub sekuti a bio je okrnjen, ali koren je delovao netaknuto, pa je olizao zub i ugurao ga nazad u rupu u desnima, trgnuvši se kada je probio bolno meso.

Osovio se na noge. Izgleda da je bio odba en na prag jedne od ku a koje su oivi avale trg.

Njegovi ljudi su ležali raštrkani oko njega, iskrivljenih ruku i nogu, izgubljenih kaciga, istrgnutih ma eva.

101 http://www.balkandownload.org/

Roran je ponovo bio sre an zbog toga što koristi malj, pošto je nekoliko Vordena uspelo da nabode sebe ili svoje saborce u svem tom metežu.

Malj? Gde mi je malj?, pomislio je sa zakašnjenjem. Osvrtao se oko sebe sve dok nije primetio dršku svog oružja kako štr i ispod nogu jednog ratnika. Izvukavši ga, okrenuo se da pogleda trg.

I vojnici i Vordeni behu razbacani unaokolo. Od šedrvana nije ostalo ništa sem gomilice šuta iz koje je voda šikljala u isprekidanim intervalima. Pokraj njega, na Karnovom mestu, ležao je ogaravljen, smežuran leš stegnutih paukolikih nogu koje su se još pušile, toliko oprljen, izbušen i spaljen da se u njemu gotovo nije mogao prepoznati nekadašnji živ ljudski stvor. arobnjak kukastog nosa, neznano zašto, stajao je na istom mestu, mada mu prasak beše strgao svu ode u ostavivši ga samo u akširama.

Rorana obuze neobuzdan gnev te, ne razmišljaju i o sopstvenoj sigurnosti, teturavo krenu ka sredini trga, rešen da jednom zasvagda ubije tog arobnjaka.

Stoje i golih grudi, vra je ostao na istom mestu ak i kada mu se Roran primakao. Podigavši malj, Roran se dade u rušila ki nalet, te uzviknu ratni pokli koji je i sam jedva uo.

No arobnjak nije ni prstom mrdnuo kako bi se odbranio. Štaviše, Roran je shvatio da se vra nije pomerio ni za pedalj još od praska. Kao da je bio samo ovekoliki kip.

Vra eva ravnodušnost pred Roranovim naletom nagnala je Rorana da zanemari njegovo neobi no ponašanje, to jest nedostatak bilo kakvog ponašanja, i da ga naprosto mlatne po glavi pre nego što se povrati iz ošamu enosti koja ga beše obuzela. Me utim, oprez je stišao Roranovu želju za osvetom, nateravši ga da uspori na svega nekoliko koraka od arobnjaka.

Bilo mu je drago što je to u inio.

Mada je arobnjak iz daljine delovao uobi ajeno, Roran je izbliza primetio da je njegova koža mlitava i naborana kao u triput starijeg oveka i da je poprimila nekakvu grubu, kožuravu kakvo u.

Boja kože tako e mu je potamnela, i ak je i dalje tamnela, iz asa u as, kao da mu itavo telo nagrizaju promrzline.

Grudi su mu se spuštale i podizale, a iskola ene beonja e su mu se prevrtale, mada je, osim toga, delovao nepokretno.

Pred Roranovim o ima, arobnjakove ruke, vrat i grudi se smežuraše, te mu kosti isko iše tvore i oštar reljef - od udubljenih klju nih kostiju do uvu enih kukova, preko kojih mu je stomak visio poput praznog meha za vodu. Usne mu se skupiše i uvukoše preko požutelih zuba mnogo više nego što bi trebalo, šire i ih u jeziv kez, o ne mu se jabu ice ispuhaše poput naduvenih krpelja koji odjednom ostaše bez krvi, a potom mu i okolno tkivo usahnu u sebe.

Usplahireno, piskavo testerisanje ovekovog daha zadrhta, ali ipak se nije sasvim zaustavilo.

Prestravljen, Roran ustuknu. Osetio je nešto ljigavo pod izmama, te pogleda naniže i opazi da stoji u lokvi vode koja se širila oko njega. Isprva je pomislio da je to voda iz razbijenog šedrvana, ali onda je shvatio da voda isti e iz stopala nepomi nog arobnjaka.

Roran opsova ispunjen ga enjem, te posko i na suvo. Videvši tu vodu, shvatio je šta je Karn zapravo uradio, te se ose aj zgroženosti, ionako silan, poja a u njemu. Izgleda da je Karn bacio ini koje su izvukle svaku kap te nosti iz arobnjakovog tela.

Za svega nekoliko sekundi, ini su tog oveka preobrazile u vornovat kostur obavijen u auru od otvrdle pocrnele kože, pretvorivši ga u mumiju kao da je, ostavljen u pustinji Hadarak, stotinama godina bio izložen vetru, suncu i uskomešanom pesku. Mada je tada zasigurno ve bio mrtav, ipak se nije srušio, pošto su ga Karnove ma ije držale u uspravnom položaju: beše to sablasna, iskežena utvara ravna najve im strahotama koje je Roran vi ao u svojim no nim morama ili na bojištu - što je zapravo jedno te isto.

Zatim se površina arobnjakovog osušenog tela zamaglila i raspala u fini sivi prah koji se rasu u prozra nim snopovima i ostade da pluta po vodi poput pepela u šumskom požaru. To se ubrzo desilo i s miši ima i kostima, onda i sa okamenjenim organima, a zatim se i poslednji delovi nosatog arobnjaka smrviše, ostavljaju i za sobom kupastu hrpicu praha koja se izdizala iz lokve vode što ga je nekada održavala u životu.

Roran pogleda u Karnov leš, a onda hitro odvrati pogled ne mogavši da podnese taj prizor. Bar si uspeo da mu se osvetiš. Potom je potisnuo misli o poginulom prijatelju pošto behu odve bolne da bi se na njima zadržavao, te se usredsredio na trenutni problem: na vojnike u južnom delu trga, koji su se lagano pridizali.

102 http://www.balkandownload.org/

Roran je primetio da se to dešava i s Vordenima. „Ehej!", viknuo im je. „Za mnom! Bolju priliku od ove sigurno ne emo imati!" Pokazao im je na neke od svojih ljudi koji su o ito bili ranjeni. „Pomozite im da ustanu i stavite ih u Medinu stroja. Nikoga ne ostavljamo ovde! Nikoga!" Usne su ga peckale dok je govorio, a glava ga je bolela kao da se cele no i opijao.

Za uvši njegov glas, Vordeni se okupiše te pohitaše da mu se pridruže. Kuda su se ljudi postrojili u duga ak red iza njega, Roran zauze mesto na elu, izme u Baldora i Delvina, koji behu okrvavljeni i izgrebani od praska. „Karn je mrtav?", upita ga Baldor.

Roran mu klimnu te podiže štit, što u iniše i ostali kako bi sastavili vrst zid okrenut u polje. „Onda nam ostaje da se nadamo da Halsted ne skriva još kojeg arobnjaka", promrmlja Delvin.

Kada su se svi Vordeni pore ali, Roran viknu: „Napred, marš!" Ratnici krenuše na drugu stranu dvorišta.

Da li zato što im je vo a bio manje vi an od vordenskog ili zato što im je prasak zadao ozbiljniji udarac, tek carski vojnici nisu uspeli da se oporave toliko brzo, pa su ih Vordeni zatekli nespremne kada su uleteli me u njih.

Roran zabrunda i odstupi kada mu se ne ije koplje zari u štit, od ega nm je ruka na tren utrnula, a onda se i spustila pod njegovom težinom. Prešao je maljem preko štita, ali malj se odbio o koplje koje nije htelo da popusti.

Vojnik ispred njega, verovatno onaj koji je i bacio to koplje, iskoristio je priliku kako bi potr ao vitlaju i ma em prema Roranovom vratu. Roran je pokušao da podigne štit zajedno s kopljem, ali bio je isuviše težak i glomazan da bi se njime mogao zaštititi. Stoga je morao da upotrebi malj, pa je zamahnuo njime pred obrušenim ma em.

No pošto gotovo da nije mogao da vidi ma , pogrešno je odmerio udarac i promašio.

Verovatno bi tu i poginuo da zglobovima prstiju nije doka io pljosnati deo se iva i odbacio ga nekoliko centimetara u stranu.

Užaren bol prostruja kroz Roranovo desno rame. Kada mu je jednako vreo bol sevnuo i niz bok, sve mu požute pred o ima. Desno koleno ga izdade i on pade ni ice.

Kamen se odjednom na e pod njim, a tu a stopala i noge svuda oko njega okruživši ga tako da nije mogao da se otkotrlja na sigurno. itavo mu je telo omlitavilo odbijaju i da reaguje, kao da se zaglibio u medu.

Prespor sam, prespor, pomislio je mu i se da izvu e ruku iz štita i da se osovi na noge.

Ostane li na zemlji, ostali e ga ili ise i ili izgaziti. Prespor sam!

Onda je video kako vojnik pada pred njim drže i se za stomak, a sekund kasnije neko je povukao Rorana za oklop i pridržao ga uspravno dok nije povratio ravnotežu. Bio je to Baldor.

Okrenuvši se, Roran pogleda u mesto gde ga je onaj vojnik udario. Pet karika u njegovoj verižnja i beše pokidano, ali to beše i jedino ošte enje. Uprkos krvi koja je curila iz rane i bolu koji mu je razdirao vrat i ruku, nije smatrao da mu je ozleda opasna po život, niti je hteo da troši vreme kako bi to proveravao. Desna ruka i dalje mu se micala dovoljno da može da nastavi borbu, a njemu je tada jedino to i bilo važno.

Neko mu je dodao drugi štit. Odvažno ga je prislonio uz rame, te je nagrnuo napred sa svojim ljudima, teraju i vojnike da se povuku u široku ulicu koja je vodila ka trgu.

Vojnici se ubrzo raštrkaše i dadoše u beg, suo eni s nadmo nom snagom Vordena, te pobegoše u sporedne ulice i sokake koji su se granali od glavne saobra ajnice.

Roran je tada kona no zastao kako bi poslao pedesetak svojih ljudi nazad da zatvore rešetkastu kapiju i ona vratanca i da ih odbrane od neprijatelja koji bi možda poželeli da po u za Vordenima u samo srce Arouza. Ve ina vojnika u gradu verovatno je bila raspore ena bliže spoljnim bedemima kako bi odbila napada e, a Roran nije želeo da se s njima upušta u otvoren sukob. To bi bio samoubila ki potez s obzirom na brojnost Halstedovih snaga.

Vordeni nakon toga nisu naišli na ve i otpor na svom putu kroz unutrašnji grad do velike, odli no opremljene palate iz koje je gospodar Halsted upravljao gradom.

103 http://www.balkandownload.org/

Prostrano dvorište s vešta kim jezercetom, po kom su plivale guske i beli labudovi, ležalo je pred palatom koja se uzdizala nekoliko spratova iznad Arouza. Palata beše predivna, s kitnjastim zasvo enim prolazima i lukovima, stubovima i golemim balkonima za održavanje plesova i zabava. Za razliku od dvorca u središtu Belatone, ovaj zamak je o ito bio izgra en da ugodi i zabavi, a ne da odbrani.

Verovatno su pretpostavljali da im se niko ne može probiti kroz bedeme, pomisli Roran.

Nekoliko desetina stražara i vojnika iz dvorišta nasumice se zalete ka Vordenima, uzvikuju i ratne pokli e. „Držite stroj!", naredi Roran kada su ljudi pohrlili ka njima.

Nekoliko narednih minuta, dvorište je bilo ispunjeno zveketom ukrštenog oružja. Guske i labudovi zagakaše u toj halabuci te stadoše da mlate krilima po vodi, ali nijedna ptica se nije usudila da napusti svoje jezerce.

Vordenima nije trebalo mnogo vremena da poraze vojnike i stražare. Zatim su projurili kroz ulaz u palatu koja beše toliko raskošno ukrašena slikama na zidovima i tavanicama, pozla enim pervazima, izrezbarenim nameštajem i mozai kim podovima da Roranu nije bilo lako da sve to odjednom sagleda. Nije mogao da zamisli bogatstvo koje beše potrebno za izgradnju i održavanje takvog zdanja. itavo seosko imanje na kojem je odrastao nije moglo da se meri s jednom jedinom stolicom u toj veli anstvenoj dvoumi.

Kroz otvoren prolaz, ugledao je sluškinje kako beže niz duga ak hodnik onoliko brzo koliko su im duge suknje dozvoljavale. „Ne dajte im da pobegnu!", uzviknuo je.

Petorica ljudi s ma evima odvojiše se od vordenske glavnice, te se adoše za ženama i sustigoše ih pre nego što su stigle do kraja hodnika, Žene prodorno zavrištaše, žestoko se otimaju i i grebu i svoje napada e koji po eše da ih vuku nazad do mesta na kojem ih je Roran ekao. „Dosta s tim!", uzviknu Roran kada se na oše pred njim, te žene prestadoše da se opiru, mada su nastavile da cvile i je e. Najstarija od njih tri, zdepasta starija žena sa sedom kosom zategnutom u razbarušenu pun u i sa alkom punom klju eva oko struka, delovala je najrazumnije, te je Roran upita: „Gde je gospodar Halsted?" Žena se uko i i podiže bradu: „Radite sa mnom što vam je volja, gospodine, ali ja svoga gospodara izdati ne u!"

Roran joj se približio, te je izme u njih ostalo rastojanje od svega jednog lakta. „Slušajte me dobro!", zarežao je. „Arouz je pao, i vi ste, zajedno sa svim ostalim ljudima u gradu, prepušteni meni na milost i nemilost. Nikako to ne možete promeniti. Kažite mi gde je Halsted i pusti u i vas i vaše drugarice. No možete ga spasti od propasti, ali zato možete spasti sebe." Pocepane usne behu mu toliko natekle da je govorio gotovo nerazgovetno, a pritom su mu pri i svakoj re i kapljice krvi letele iz usta. „Ja za sudbu svoju ne marim, gospodine", re e mu žena, lica odlu nog kao u ratnika.

Roran opsova, te tresnu maljem o štit koji odjeknu toliko jako da se itava zasvo ena dvorana zaorila. Žene se trgoše pred tim zvukom. „Jeste li sišli s uma? Da li je Halsted vredan vašeg života? Da li ga je Carstvo vredno? Da li ga je Galbatoriks vredan?" „Ne znam vam ja za Galbatoriksa, a ni za Carstvo, gospodine, ali Halsted je vazda bio fin prema nama služin adi, i ne u dopustiti da ga ere e ljudi vaše fele - prljavi, nezahvalni zgubidani kao što ste vi!" „Ma nije valjda?" Svirepo se zagledao u nju. „Šta mislite, koliko ete dugo držati jezik za zubima ako rešim da dopustim svojim ljudima da izvuku istinu iz vas?" „Ne ete vi mene nikada naterati da progovorim", objavila je, a on joj poverova. „A njih?" Klimnuo je ka ostalim ženama, od kojih najmla a nije mogla imati više od sedamnaest leta. „Da li ete dopustiti da ih sase emo na komade samo da biste spasli svoga gospodara?" Žena prezrivo frknu, te re e: „Gospodar Halsted se nalazi u isto nom krilu palate. Idite onim hodnikom, pro ite kroz žutu sobu i cvetnu baštu gospe Galijane, i prona i ete ga bez greške."

Roran ju je podozrivo saslušao. Njena mu se predaja u inila prenaglom i prelakom s obzirom na njeno prethodno držanje. Pored toga, dok je ona govorila, zapazio je da su ostale dve žene iznena eno reagovale i da im se na licima pojavilo još neko ose anje koje nije mogao da odgonetne.

Zbunjenost?, zapitao se. Bilo kako bilo, one svakako nisu reagovale kao da je sedokosa žena zaista predala njihovog gospodara neprijateljima. Bile su previše tihe i pokorne, kao da nešto kriju.

104 http://www.balkandownload.org/

Od njih dve, mla a je bila manje vešta u prikrivanju ose anja, pa se Roran okrenuo ka njoj najsvirepije što je mogao. „Ti, mala: ova laže, je li tako? Gde je Halsted? Reci mi smesta!"

Devojka zinu, ali zatim nemo odmahnu glavom. Pokušala je da odstupi od njega, ali držao ju je jedan od ratnika.

Roran odjuri ka njoj, pritisnu joj grudi štitom izbivši joj vazduh iz plu a, te se svom težinom nasloni na štit pritesnivši je izme u sebe i oveka iza nje. Onda podiže malj i prisloni joj ga uz obraz. „Prili no si lepuškasta, ali teško da eš na i bilo kog udvara a sem matoraca ako ti izbijem prednje zube. Ja sam danas izgubio jedan zub, ali uspeo sam da ga uguram nazad. Vidiš?" Razjapio je usne, uveren da je uspeo da joj uputi grozomoran osmeh. „No ja u tvoje zube zadržati, tako da ne možeš da ih vratiš. Bi e to fin trofej, hm, šta kažeš?" Prete i, uperio je malj u nju.

Devojka se sva zgr ila, te zavapi: „Nemojte! Molim vas, gospodine, nemojte! Ništa ne znam.

Molim vas! Bio je u svojim odajama, gde se sastao sa svojim zapovednicima, ali onda su on i gospa Galijana krenuli do laguma da se spuste do pristaništa i... " „Tara, budaletino jedna!", viknu starija žena. eka ih brod, ali ne znam gde je trenutno, samo me, molim vas, nemojte tu i. Ne znam više ništa, gospodine... " „Njegove odaje!", povika Roran. „Gde se nalaze?" Devojka mu re e jecaju i. „Pustite ih", re e Roran kada je završila, te tri žene pobegoše kroz vrata zveckaju i potpeticama po ugla anim podovima.

Roran je poveo Vordene kroz ogromnu gra evinu prate i devoj ina uputstva. Usput su naišli na gomilu napola odevenih muškaraca i žena, ali niko od njih nije zastao kako bi im se usprotivio.

Palata je odjekivala od povika i vrisaka, pa mu je na kraju došlo da za epi uši prstima.

Na pola puta do svoga odredišta, stigli su do predvorja u ijem središtu beše kip ogromnog crnog zmaja. Roran se zapitao da li bi to trebalo da bude Galbatoriksov zmaj Šruikan. Kada su prošli pokraj kipa, Roran za u treperav zvuk, a onda ga nešto pogodi u le a.

Pao je na kamenu klupu sa strane, te se rukarna uhvatio za nju.

Bol. Neizdrživ bol od kog se epa mozak, kakav nikada ranije nije iskusio. Bol toliko snažan da bi odsekao sebi ruku ako bi tako mogao da ga suzbije. Kao da mu je neko pritisnuo užareni žara uz le a.

Nije mogao da se pomeri...

Nije mogao da diše... ak ga je i najmanja promena položaja stavljala na neopisive muke.

Mrak mu pade na o i, a onda za u Baldora i Delvina kako nešto vi u. Pulom i Brigman, baš on od svih ljudi, po e nešto da govori, mada Roran nije mogao da ga razume.

Bol se odjednom udesetostru i, te Roran vrisnu, što je samo pogoršalo stvar. Uz nadljudski napor, naterao je sebe da ostane potpuno miran. Suze mu potekoše iz uglova sklopljenih o iju.

Onda mu Brigman re e: „Rorane, imate strelu u le ima. Pokušali smo da uhvatimo strelca, ali utekao nam je." „Boli...", re e Roran u po daha. „Strela vas je pogodila u rebro. Ina e bi skroz prošla. Imate sre e što nije udarila centimetar više ili niže i što vam je promašila ki mu i ple a." „Izvucite je", re e stisnutih zuba. „Ne možemo - strela ima bodljikav šiljak. A ne možemo ni da je proguramo s druge strane.

Moramo je ise i. Imam iskustva u tome, Rorane. Ako imate dovoljno poverenja u mene da biste mi dali nož, mogu to odmah da u inim. Ili emo, ako želite, sa ekati da prona ete nekog iscelitelja.

Sigurno ih ima bar nekoliko u ovoj palati."

Mada mu je bilo mrsko da dopadne Brigmanovih šaka, Roran više nije mogao da podnese bol, te re e: „U inite to... Baldore... " „Da, Rorane?" „Uzmi pedesetoricu ljudi i prona ite Halsteda. Šta god se desilo, ne sme da pobegne.

Delvine... ti ostani sa mnom."

Usledila je kratka rasprava izme u Baldora, Delvina i Brigmana, od koje je Roran na uo samo nekoliko nasumi nih re i. Onda Vordena nestade iz predvorja, u kojem zavlada tišina.

Na Brigmanovo navaljivanje, nekoliko ratnika pokupi stolice iz obližnje odaje, pa ih izlomiše i zapališe vatru na stazici posutoj šljunkom tik do kipa. U vatru su gurnuli vrh bodeža za koji je Roran

105 http://www.balkandownload.org/

znao da e ga Brigman upotrebiti kako bi mu spalio ranu na le ima pošto izvadi strelu, da ne bi nasmrt iskrvario.

Leže i na klupici, drhte i sav uko en, Roran se usredsredio na disanje. Udisao je lagano i plitko kako bi umanjio bol. Ma koliko mu bilo teško, ispraznio je um. Što je bilo i što bi moglo biti sada nije bilo važno koliko je bilo važno ravnomerno disanje.

Gotovo da se onesvestio kada su ga etvorica njegovih ljudi podigla s klupe i potrbuške spustila na tlo. Neko mu je gurnuo kožnu rukavicu u usta, poja avši mu bol u pocepanim usnama, a grube ruke ga u isti mah zgrabiše oko nogu i ruku, razvukavši ih dokraja kako bi bile nepomi ne.

Roran je bacio pogled iza sebe i spazio Brigmana kako kle i pokraj njega i drži iskrivljen lova ki nož u ruci. Nož po e da se spušta, te Roran ponovo sklopi o i i zagrize rukavicu.

Udahnuo je...

Pa izdahnuo...

A onda se vreme i svest prekinuše.

106 http://www.balkandownload.org/

ME UVLAŠ E Roran je sedeo pognut preko ruba stola i poigravao se peharom opto enim draguljima u koji je nezainteresovano zurio. Pala je no , te je jedina svetlost u raskošnoj ložnici poticala od dve sve e na stolu i od vatrice koja je plamtela u ognjištu pokraj praznog kreveta sa etiri stuba. Sve je bilo tiho, i samo bi povremeno zapucketalo zapaljeno drvo.

Blag slankast povetarac dopirao je kroz prozore, razdvajaju i tanane bele zastore. Okrenuo je lice kako bi osetio promaju, raduju i se dodiru svežeg vazduha na vreloj koži.

Kroz prozore je video itav Arouz kako se prostire pred njim. Stražarske vatre videle su se tu i tamo na raskrsnicama, ali grad je bio mra an i nepomi an pošto su se svi koji su mogli da se skriju posakrivali u svojim domovima.

Kada je povetarac utihnuo, uzeo je još jedan gutljaj iz pehara, sipaju i vino pravo u grlo kako bi izbegao gutanje. Jedna mu kapljica pade na donju usnu, te se zgr io i udahnuo vazduh ekaju i da nalet bola umine.

Odloživši pehar na sto, pokraj tanjira sa hlebom, jagnjetinom i napola praznom bocom vina, bacio je pogled ka ogledalu, uspravno postavljenom izme u dve sve e. Ono je i dalje pokazivalo odraz njegovog ispijenog lica, pomodrelog, okrvavljenog, s kog beše nestao i dobar deo brade na desnoj strani.

Sklonio je pogled. Javi e mu se kada se bude javila. eka e. Ništa mu drugo nije preostalo sve ga je previše bolelo da bi mogao da spava.

Ponovo je podigao pehar, te po e da ga obr e izme u prstiju. Vreme je polako prolazilo.

Kasnije te no i, ogledalo odjednom zasvetluca poput uskomešane lokve žive, te Roran trepnu i zagleda se u njega krmeljivih, napola sklopljenih o iju.

Kruškast oblik Nasuadinog lica pojavi se pred njim, po obi aju ozbiljnog izraza. „Rorane", re e mu umesto pozdrava, zvonkim i jakim glasom. „Gospo Nasuada." Ispravio se za stolom koliko je smeo, što ne beše više od nekoliko centimetara. „Jesu li te zato ili?" „Nisu." „Onda pretpostavljam da je Karn ili mrtav ili ranjen." „Poginuo je bore i se protiv drugog arobnjaka." „Žao mi je što to ujem... inio mi se kao dobar ovek, a gubitak bilo kojeg od naših vra eva baš i nije nešto što možemo sebi da priuštimo." Zastala je na tren. „A šta je s Arouzom?" „Grad je naš."

Nasuadine se obrve podigoše. „Vaistinu? Zadivio si me. Kazuj mi kako je protekla bitka. Da li je sve teklo prema namerama tvojim?"

Otvorivši vilicu najmanje što je mogao kako bi smanjio nelagodu, Roran po e da mrmlja itavu pri u o proteklih nekoliko dana, od svog pristizanja u Arouz, preko onog jednookog oveka koji ga je napao u adoru, pa do lomljenja brana kod vodenica i probijanja Vordena kroz Arouz kako bi stigli do palate gospodara Halsteda, a nije presko io ni Karnov dvoboj s neprijateljskim arobnjakom.

Roran je potom opisao i kako su ga pogodili u le a i kako je Brigman isekao i izvadio strelu. „Imao sam sre e što se zatekao kraj mene, obavio je valjan posao. Da nije bilo njega, bio bih potpuno beskoristan dok ne bismo pronašli nekog iscelitelja." Blago se zgr io na sekund kada mu se se anje na spaljivanje rane pojavilo pred o ima, pa je iznova osetio dodir vrelog metala na mesu. „Nadam se da si kasnije pronašao nekog iscelitelja da te pregleda." „Jesam, kasnije, ali on ne beše vra ."

Nasuada se zavalila u stolici, te ga je neko vreme pomno posmatrala. „Zapanjena sam time što još imaš snage da govoriš sa mnom. Vi iz Karvahola ste izgleda stvarno sazdani od vrstog materijala." „Nakon toga smo obezbedili palatu, kao i ostatak Arouza, mada još ima nekoliko mesta koja nisu sasvim u našim ruKarna. Prili no lako smo ubedili vojnike da se predaju nakon što su shvatili da smo im se zavukli iza le a i da smo preuzeli središte njihovog grada."

107 http://www.balkandownload.org/

„A šta je s gospodarom Halstedom? Jeste li i njega zarobili?" „Pokušavao je da pobegne iz palate kada su neki od mojih ljudi naleteli na njega. Halsted je uza se imao samo nekolicinu stražara, nedovoljno da bi odbili naše ratnike, pa je sa svitom pobegao u vinski podrum, gde su se zaklju ali... " Roran protrlja palcem rubin umetnut u pehar pred njim. „Nisu hteli da se predaju, a ja se nisam usudio da provalim u tu odaju - to bi nas previše koštalo. Stoga sam... naredio ljudima da donesu kr age sa uljem iz kuhinje, da ih potpale i bace na vrata." „Hteo si da ih isteraš dimom?", upita ga Nasuada.

Lagano je klimnuo. „Nekoliko je vojnika istr alo napolje kada su vrata izgorela, ali Halsted je predugo oklevao. Pronašli smo ga na podu, ugušenog." „Baš šteta." „A s njim i... i njegovu k erku, gospu Galijanu." Još je mogao da je vidi: tananu, si ušnu, odevenu u predivnu haljinu boje lavande, prekrivenu mašnicama i karnerima.

Nasuada se namršti. „Ko bi trebalo da nasledi Halsteda na mestu grofa od Fenmarka?" „Taros Hitri." „Isti onaj koji je ju e predvodio napad na vas?" „Isti taj."

Njegovi su mu ljudi doveli Tarosa sredinom prethodnog popodneva. Nizak, bradat muškarac delovao je ošamu eno, mada nije bio povre en, a nedostajala mu je i ona kaciga s raskošnom perjanicom. Leže i potrbuške na mekom divanu kako bi poštedeo le a, Roran mu re e: „Kanda mi dugujete bocu vina." „Kako vam je ovo pošlo za rukom?", zapitao ga je Taros umesto odgovora glasom koji je odzvanjao o ajem. „Grad je neprobojan. Niko sem zmaja ne bi mogao da razbije naše bedeme. A vidite samo šta ste vi uspeli da u inite! Niste vi ljudsko bi e, niste vi... " Utihnuo je, ne mogavši da izusti više ni re . „Kako je reagovao na pogibiju oca i sestre?", upita ga Nasuada.

Roran nasloni glavu na ruku. elo mu je bilo orošeno znojem, pa ga je obrisao rukavom.

Zadrhtao je. Uprkos znojenju, bilo mu je hladno, pogotovo na rukama i nogama. „U inilo mi se da mu i nije bilo stalo do oca, ali kada je sestra posredi... " Roran se trgnu prisetivši se bujice psovki kojom ga je Taros zasuo kad je saznao da je Galijana mrtva. „Ako mi se ikada ukaže prilika, ubi u vas zbog ovoga", rekao mu je Taros, „kunem vam se!" „Onda požurite", uzvratio mu je Roran, „pošto je neko ve obznanio svoje pravo na to, a ako me iko ubije, rekao bih da e to biti upravo ona." ......Rorane?... Rorane!"

Blago se trgnuvši, shvatio je da ga Nasuada doziva po imenu. Ponovo je pogledao u nju, uramljenu u ogledalu poput portreta, te je pokušao da razveže jezik. Naposletku re e: „Taros zapravo i nije pravi grof od Fenmarka. On je najmla i od sedmorice Halstedovih sinova, ali sva su njegova bra a ili pobegla ili se negde kriju. Stoga je Taros zasad jedini koji polaže pravo na tu titulu. Prili no je dobar kao posrednik izme u nas i gradskih starešina. Me utim, bez Karna, nikako ne mogu da procenim ko se zakleo Galbatoriksu, u ko nije. Pretpostavljam da se tu radi o ve ini velmoža i gospi, i ve ini vojnika, naravno, ali ne znam ko još tu spada."

Nasuada napu i usne. „Tako, zna i... Od gradova, Daut vam je najbliži, Zamoli u gospu Alaris -koju si upoznao, ini mi se - da ti pošalje u Arouz nekog ko je vi an itanju misli. Ve ina plemi a ima nekog takvog u svojoj sviti, pa mislim da Alaris ne e biti teško da ispuni naš zahtev.

Me utim, kada smo krenuli ka Ognjenoj ravnici, kralj Orin je poveo sa sobom sve poznate vra eve iz Surde, što zna i da taj koga ti Alaris bude poslala najverovatnije ne e imati nikakve arobnja ke veštine, osim sposobnosti itanja misli. A bez valjanih ini, bi e vam teško da spre ite one koji su odani Galbatoriksu da vam se protive na svakom koraku."

Dok je govorila, Roranu je pogled odlutao preko stola i zaustavio se na tamnoj boci vina.

Pitam se da li ga je Taros otrovao. Ta ga misao i nije posebno uznemirila.

Onda je ponovo za uo Nasuadu: „... nadam se da držiš svoje ljude zauzdane i da im ne dopuštaš da divljaju po Arouzu, da pale, plja kaju i rade što im je volja s meštanima?"

Roran beše toliko iscrpljen da mu je bilo teško da sastavi smislen odgovor, ali na kraju je nekako uspeo da kaže: „Premalo nas je da bi ljudi mogli da se odaju nestašlucima. Kao i ja, i oni znaju da bi vojnici mogli da preuzmu grad ako im pružimo i najmanju priliku za to." „Pretpostavljam da je to sre a u nesre i... Koliko si žrtava imao tokom napada?"

108 http://www.balkandownload.org/

etrdeset dvojicu."

Izme u njih nakratko zavlada muk, a onda Nasuada re e: „Da li je Karn imao nekoga od porodice?"

Roran slegnu blagim pokretom leve ple ke. „Ne znam. Rodom je bio odnekud sa severa, ini mi se, ali nismo pri ali o našim životima pre... pre nego što se sve ovo desilo... To nam nikada ranije nije bilo posebno važno."

Iznenadno grebanje u grlu natera Rorana da se nekoliko puta zakašlje i da se presamiti preko stola dotakavši drvo elom. Sav se iskezio kada mu talasi bola spopadoše le a, rame i ise ena usta.

Gr evi mu behu toliko žestoki da se vino iz pehara izlilo preko ruba prolivaju i mu se po šaci i zglobu.

Pošto se polako povratio, Nasuada mu re e: „Rorane, moraš da pozoveš nekog iscelitelja da te pregleda. Nije ti dobro, i trebalo bi da prilegneš." „Ne!" Obrisao je pljuva ku sa ugla usana i pogledao u nju. „U inili su sve što su mogli, a ja nisam dete da bi dizali graju oko mene."

Nasuada se dvoumila, ali ipak je pognula glavu. „Dobro, ako ti tako kažeš." „Šta emo sada?", upitao ju je. „Jesam li ja svoje završio ovde?" „Nameravala sam da se vratiš im osvojimo Arouz, svim raspoloživim sredstvima, ali ti nisi kadar da jašeš sve do Dras Leone. Mora eš da sa ekaš dok... " „Ne u ja ništa da ekam", zaurla Roran. Zgrabio je ogledalo, te ga privu e sebi tako da mu se našlo na svega nekoliko centimetara od lica. „Nemojte mi uga ati, Nasuada! Mogu da jašem, i to brzo.

Jedini razlog mog dolaska ovamo jeste to što je Arouz predstavljao pretnju za Vordene. Ta pretnja više ne postoji, uklonio sam je, i nemam nameru da ostajem ovde, s povredama ili bez njih, dok mi žena i nero eno dete ame ulogoreni na kilometar od Murtaga i njegove aždaje!"

Nasuadin glas na tren postade oštar: „Otišao si u Arouz zato što sam te ja poslala!" Potom mu mnogo opuštenijim tonom re e: „No razumem šta ho eš dl kažeš. Možeš se odmah vratiti, ako si kadar da to u iniš. Nema razloga da jašeš i danju i no u, kao u odlasku, ali nemoj ni da dangubiš. Budi razuman. Ne bih želela da objašnjavam Katrini kako si se ubio putuju i... Šta misliš, koga bi trebalo da postavim kao tvoju zamenu kada napustiš Arouz?" „Zapovednika Brigmana." „Brigmana? Zašto? Zar nisi s njim imao poteško a?" „Pomogao mi je da održim red me u ratnicima nakon što su me pogodili. U to vreme, baš i nisam bio pri istoj svesti... " „Mogu misliti... " a on se postarao da se ne usplahire i da ne izgube hrabrost. Tako e ih je i predvodio umesto mene dok sam ja bio zaglavljen u ovom užasnom, nacifranom dvorcu. On je jedini imao dovoljno iskustva. Bez njega, ne bismo mogli da proširimo upravu nad itavim Arouzom. Ljudi ga vole, a pritom je vi an u pravljenju planova i u raspodeli dužnosti. Zna e da upravlja gradom." „Onda neka bude Brigman." Nasuada je odvratila pogled od ogledala i promrmljala nešto nekoj osobi koju on nije mogao da vidi. Okrenuvši se ka njemu, rekla mu je: „Moram da priznam da nikada nisam mislila da eš zaista osvojiti Arouz. inilo mi se nemogu im da bi bilo ko mogao da probije gradsku odbranu za to kratko vreme, s tako malo ljudi i bez pomo i zmaja i njegovog Jaha a." „Pa zašto ste me onda poslali ovamo?" „Zato što sam morala da pokušam bar nešto pre nego što dopustim Eragonu i Safiri da odlete toliko daleko, a i zato što ti je preraslo u naviku da prevazilaziš o ekivanja i da uspevaš nakon što drugi posustanu ili odustanu. Ako je ve trebalo da se desi nemogu e, inilo mi se da e se to desiti pod tvojom komandom - kao što se, eto, zaista i zbilo."

Roran tiho frknu. A koliko li u još mo i da iskušavam sudbu pre nego što završim mrtav poput Karna? „Frk i koliko ti drago, ali ne možeš da porekneš sopstveni uspeh. Doneo si veliku pobedu svima nama danas, eki aru. Ili bi možda trebalo da kažem 'zapovedni e eki aru'? I više si nego zaslužio svoje pravo na taj in. Neizmerno sam ti zahvalna na onome što si u inio. Osvajanjem Arouza oslobodio si nas mogu nosti da vodimo rat na dva fronta, što bi, bez ikakve sumnje, zna ilo našu propast. Svi su Vordeni tvoji dužnici, te ti obe avam da požrtvovanost tebe i tvojih ljudi ne e biti zaboravljena."

Roran pokuša da kaže nešto, ali nije uspeo, te je ponovo pokušao i omanuo pre nego što je kona no izustio: „Popostara u se da ljudi uju vaš stav. To e im mnogo zna iti." „Zamolila bih te da to u iniš. Sada se moram pozdraviti s tobom. Kasno je, bolan si, a ve sam te dugo držala budnog."

109 http://www.balkandownload.org/

ekajte... " Posegnuo je ka njoj i lupnuo vrhovima prstiju po ogledalu. „ ekajte. Niste mi rekli kako napreduje opsada Dras Leone."

Zagledala se u njega bezizražajnog lica. „Loše. I pritom nema znakova poboljšanja. Dobro bi nam došao ovde, eki aru. Ako uskoro ne prona emo na in da okon amo trenutno stanje najbrže što možemo, sve za šta smo se borili bi e izgubljeno."

110 http://www.balkandownload.org/

THARDSVERGUNDNZMAL Ma dobro si", re e Eragon iznervirano. „Prestani da lupaš glavu povodom toga. Ionako ne bi ništa mogla da promeniš." Safira zareža, te nastavi da razgleda svoj odraz u jezeru.

Okrenula je glavu na drugu stranu, a onda je duboko izdahnula ispustivši obla ak dima koji odlebde preko vode poput malenog, zagubljenog kišnog oblaka.

Jesi li siguran?, upitala ga je, te pogleda u njega. Šta ako mi ne izraste ponovo? „Zmajevima uvek izrastu nove krljušti. Znaš to i sama." Da, ali ja nikada ranije nijednu nisam izgubila!

Nije se ni potrudio da prikrije osmeh; znao je da bi ona svakako osetila njegov šeretluk. „Ne bi trebalo toliko da brineš. Ionako nije bila velika." Ispruživši ruku, opipao je rupu u obliku dijamanta na levoj strani njene njuške, gde je donedavno po ivao predmet njene zabrinutosti. Procep u njenom svetlucavom oklopu nije bio mnogo ve i od vrha njegovog palca i beše dubok tek centimetar-dva. Na njegovom dnu se videla njena plava koža.

Eragon joj radoznalo dota e kožu vrhom kažiprsta. Bila je topla i glatka, kao na stomaku telenceta.

Safira frknu, te pomeri glavu od njega. Prekini s tim, golica me.

Zakikotavši se, pljusnuo je nogom po vodi u podnožju kamena na kojem je sedeo, uživaju i u njenom dodiru na bosim stopalima.

Možda i nije bila velika, rekla je, ali svi e primetiti da je više nema. Kako i ne bi? To je kao da ti promakne ogoljeno par e zemlje na vrhu planine prekrivene snegom. Zakolutala je o ima, pokušavaju i da niz svoju izduženu njušku baci pogled na tamnu rupicu iznad nozdrve.

Eragon se nasmeja, te je poprska šakom vode. Pokušavaju i da umiri njen povre eni ponos, re e joj: „Niko ne e primetiti, Safira, veruj mi. A ako i primete, misli e da je to rana iz bitke, pa e te smatrati još strašnijom."

Misliš? Vratila se prou avanju svoga odraza u jezeru. Voda i njene krljušti odbijale su odraze u blistavom nizu ta kica u svim bojama duge. A šta ako me neki vojnik baš tu ubode? Se ivo bi prošlo pravo kroz mene. Trebalo bi da zamolim patuljke da mi naprave metalnu plo icu da njome pokrijem taj deo dok mi krljušt ponovo ne izraste. „To bi izgledalo krajnje šašavo."

Ili? „Aha", klimnuo joj je, na ivici da se opet nasmeje.

Frknula je. Nema potrebe da me ismevaš. Kako bi se ti ose ao kad bi po elo da ti opada to krzno s glave, ili kad bi izgubio koju od tih smešnih plo ica koje nazivaš zubima? Zasigurno bih morala da te tešim. „Zasigurno", saglasio se s njom. „Ali meni zubi ne mogu ponovo da izrastu." Odgurnuvši se s kamena, krenuo je gore ka obali, do mesta na kojem je ostavio izme, hodaju i pažljivo kako ne bi povredio stopala o kamenje i granje koje je pokrivalo rub vode. Safira krenu za njim, gnje i meku zemlju kandžama.

Mogao bi da baciš neke ini da bi mi zaštitio taj deo, rekla mu je dok je navla io izme. „Mogao bih. Ho eš da to u inim?" Ho u.

Osmislio je aroliju šniraju i izme, a potom je spustio desni dlan preko jamice na njenoj njušci i promrmljao neophodne reci drevnog jezika. Blag azurni odsjaj izbi mu ispod dlana kada joj je prebacio zaštitne ini na telo. „Eto", re e joj pošto je završio. „Sada nemaš zbog ega da brineš."

Osim što mi i dalje fali krljušt.

Povukao ju je za njušku. „Dede. Idemo nazad do tabora."

Zajedno su napustili jezero, te se uspeše strmom, klimavom obalom tako što je Eragon koristio ogoljeno korenje drve a kao rukohvate.

111 http://www.balkandownload.org/

S vrha uzvišice, pružao se pogled na vordenski tabor na pola kilometra ka istoku, zajedno s prostranom i zakukuljenom Dras Leonom, nešto severnije od tabora. Jedini znaci života u gradu behu snopovi dima koji su se uzdizali iz dimnjaka mnogobrojnih ku a. Trn je, po obi aju, ležao na grudobranima iznad severne kapije, uživaju i u jarkom popodnevnom suncu. Crveni zmaj je delovao usnulo, ali Eragon je iz iskustva znao da pomno motri Vordene i da bi, im bi neko po eo da se primi e gradu, ustao i poslao upozorenje Murtagu i ostalima.

Eragon posko i Safiri na le a, te ga ona odnese do tabora bez preterane žurbe.

Kada su stigli, skliznuo je na zemlju i poveo je izme u adora. Tabor beše tih i sve se u njemu inilo usporenim i pospanim, od potmulih, prigušenih tonova ratnika koji su razgovarali do barjaka koji su nepomi no visili u sparnom vazduhu. Jedina stvorenja koja su, izgleda, bila izuzeta od te letargije behu mršavi, poludivlji psi koji su se motali po taboru, neprekidno njuškaju i u potrazi za odba enim ostacima hrane. Neki od tih pasa imali su ogrebotine po njušKarna i bokovima, koje behu posledica njihovog glupavog, donekle razumljivog i svakako pogrešnog mišljenja da bi mogli da povijaju pokojeg zelenookog ma kodlaka kao što bi to u inili s bilo kojom obi nom ma kom. Kada bi se to dogodilo, njihovo kevtanje bi privuklo pažnju itavog tabora, a ljudi bi se nasmejali gledaju i kako psi beže od ma kodlaka podvijenih repova.

Svestan mnogobrojnih pogleda upravljenih na njega i Safiru, Eragon je visoko podigao bradu, ispravio ramena i uhvatio živahan korak ne bi li ostavio utisak rešenosti i snage. Ljudi su morali da vide da je i dalje samouveren i da ne dopušta da ga previše optere uje trenutno mu no stanje u kojem su se našli.

Eh, kad bi samo Murtag i Trn otišli odavde, pomisli Eragon. Ne bi morali da budu odsutni više od dana da bismo osvojili grad.

Opsada Dras Leone pokazala se potpuno jednoli nom. Nasuada je odbijala da napadne grad, rekavši Eragonu: „Jedva si pobedio Murtaga pri poslednjem susretu, zar si zaboravio kako te je ubo u kuk, a obe ao ti je da e biti još ja i kada vam se putevi ponovo ukrste. Štošta bismo mogli re i za Murtaga, ali baš i ne verujem da je lažov." „Snaga nije presudna kod okršaja dvaju arobnjaka", naglasi joj Eragon. „Nije, ali nije ni nevažna. On, pored toga, sada ima podršku i helgrindskih sveštenika, od kojih se bar nekoliko bavi ma ijama. Ne u rizikovati i pustiti te da se bezglavo suo iš s njima i s Murtagom, ak ni ako bi Blodgarmovi vra evi bili uz tebe. Dok ne smislimo na in da navedemo Murtaga i Trna da odu odavde, ili da ih zato imo, ili da zadobijemo neku drugu prednost, ostajemo ovde i ne kre emo na Dras Leonu."

Eragon se usprotivio, tvrde i da odlaganje najezde nije svrsishodno i da, ukoliko ne porazi Murtaga, nema nikakvih izgleda protiv Galbatoriksa. Me utim, Nasuada se nije dala razuveriti.

Njih dvoje su, zajedno sa Arjom, Blodgarmom i vra evima iz Du Vrangr Gate, osmišljavali, pretresali i izmišljali na ine na koje bi mogli da steknu tu prednost koju je Nasuada pominjala. Ali svaka strategija koju bi smislili bila je manjkava zato što je iziskivala više vremena i sredstava od onih koje su Vordeni imali na raspolaganju, ili zato što na kraju ne bi davala odgovor na pitanje kako ubiti, zato iti ili oterati Murtaga i Trna.

Nasuada je ak otišla do Elve da je pita da li bi možda upotrebila svoje mo i, koje su joj dopuštale da oseti ljudski bol - i sadašnji, i onaj koji e uslediti u neposrednoj budu nosti - da savlada Murtaga ili da im potajno omogu i ulaz u grad. Ali prevejana devoj ica je ismejala Nasuadu, oteravši je porugama i uvredama: „Ja pokornost ne dugujem ni tebi, ni bilo kome drugom, Nasuada. Na i drugo dete da ti osvaja bitke - ja sigurno ne u."

Stoga su Vordeni morali da ekaju.

Kako su dani prolazili, Eragon je gledao kako ljudi bivaju sve natmureniji i nezadovoljniji, zbog ega se Nasuada duboko zabrinula. Eragon je nau io da je vojska proždrljiva, nezasita zver koja e uginuti i raspasti se na sitne delove ukoliko ne budete redovno trpali goleme koli ine hrane u nekoliko hiljada njenih stomaka. Kada krenete u pohod na novu teritoriju, dobavljanje zaliha svodi se na jednostavno oduzimanje hrane i ostalih potrepština od pokorenog naroda, i na uzimanje useva iz okolnih sela. Poput najezde skakavaca, Vordeni su za sobom ostavljali jalovu zemlju, lišenu svega potrebnog za održavanje života.

112 http://www.balkandownload.org/

Pošto bi se zaustavili, ne bi im trebalo mnogo da iscrpu zalihe hrane koje su im bile nadohvat ruke, pa bi bili primorani da žive isklju ivo od sledovanja koja su im pristizala iz Surde ili iz nekoliko ranije osvojenih gradova. Ali ma koliko žitelji Surde bili velikodušni i ma koliko zauzeti gradovi bili bogati, redovne isporuke hrane nisu bile dovoljne da bi Vordeni izdržali još dugo.

Mada je Eragon znao da su ratnici posve eni svom cilju, nimalo nije sumnjao da bi - suo eni s mogu noš u sporog, mu nog umiranja od gladi kojim ne bi postigli ništa osim što bi Galbatoriksu pružili priliku da likuje nad njihovim porazom - ljudi uglavnom rešili da pobegnu u udaljeni kutak Alagezije, gde bi ostatak života proživeli daleko od Carstva.

Taj as još ne beše kucnuo, ali ubrzano im se primicao.

Eragon beše ube en da je strah od te sudbe držao Nasuadu budnu cele no i, zbog ega je ujutro sve eš e delovala ispijeno, s podo njacima otromboljenim poput tugaljivog osmeha.

Poteško e na koje su naišli kod Dras Leone u inile su Eragona zahvalnim zbog toga što je Roran izbegao mogu nost da zaglibi kod Arouza, istovremeno mu poja avši divljenje i uvažavanje prema onome što je njegov brat postigao u tom južnom gradu. Hrabriji je od mene. Nasuada se s time ne bi saglasila, ali Eragon je vrsto rešio da Rorana, im se vrati - što bi, ako sve bude teklo kako valja, trebalo da se dogodi za svega nekoliko dana - ponovo pokrije zaštitnim inima. Eragon je ve izgubio previše lanova svoje porodice zbog Carstva i Galbatoriksa, pa nije želeo da dopusti da isto zlo zadesi i Rorana.

Zastao je kako bi dopustio trojici zapri anih patuljaka da pre u put pred njim. Patuljci nisu nosili ni kacige ni bilo kakva obeležja, ali znao je da nisu od Durgrimst Ingeituma, pošto su im upletene brade bile ukrašene perlama, a to beše moda kakvu nije video me u Ingeitumima. Predmet patulja ke rasprave za njega je ostao tajna, pošto je razumeo tek nekoliko re i njihovog grlenog jezika, ali tema je o ito bila vrlo zna ajna sude i po njihovim povišenim glasovima, neodmerenom mahanju rukama, prenaglašenim izrazima i injenici da nisu primetili da im on i Safira stoje na putu.

Eragon se osmehnu kada su prošli: njihova obuzetost bila mu je donekle smešna, uprkos njihovoj o itoj ozbiljnosti. Na opšte olakšanje svih Vordena, vojska patuljaka, predvo ena novim kraljem Orikom, pristigla je do Dras Leone dva dana ranije. To je, uz Roranovu pobedu kod Arouza, postala glavna tema razgovora u itavom taboru. Patuljci su gotovo udvostru ili vordenske savezni ke snage, pa bi uveliko pove ali i izglede da Vordeni dopru i do Urubejna i Galbatoriksa ukoliko se prona e prihvatljivo rešenje za savladavanje Murtaga i Trna.

Dok su on i Safira hodali kroz tabor, Eragon ugleda Katrinu kako sedi ispred svog adora i štrika ode u za svoju nero enu bebu. Pozdravila ga je podigavši ruku i doviknuvši mu: „Gde si, brale?"

On joj je uzvratio s „Gde si, sele", što im beše prešlo u naviku otkako se ona udala za Rorana.

Nakon što su se opušteno naru ali, što je sa Safirine strane podrazumevalo podosta ere enja i krckanja, povukli su se na livadu s mekom osun anom travom pokraj Eragonovog adora. Nasuada beše naredila da ta livadica uvek bude odvojena za Safiru, a Vordeni su se njene zapovesti držali s mnogo strahopoštovanja.

Safira se sklup ala da malo odrema na podnevnom suncu, a Eragon je uzeo Domia abr Wyrda iz bisaga, pa se popeo pod njeno levo krilo kako bi se smestio u donekle zasen eno udubljenje izme u njenog vrata i njene miši ave prednje noge. Svetlost koja je dopirala kroz nabore njenog krila, uz odsjaj treperave svetlosti s njenih krljušti, obojila joj je kožu udnom ljubi astom nijansom i pokrila stranice njegove knjige blistavim odrazima zbog kojih mu je bilo teško da ita tanane, oškaste rune.

Ali on za to nije mario: užitak sedenja u njenom društvu umnogome je nadokna ivao tu malu neprijatnost.

Zajedno su tako sedeli sat ili dva, sve dok Safira nije svarila svoj obrok i dok se Eragon nije umorio od prou avanja iskošenih re enica monaha Heslanta. Pošto im je bilo dosadno, krenuli su da tumaraju po taboru, proveravaju i odbranu i ovde-onde razmenjuju i pokoju re sa stražarima postavljenim po uhodu logora.

U blizini isto nog ruba tabora, gde je bila smeštena glavnica patuljaka, naišli su na patuljka koji je ao pokraj kante s vodom: zasukavši rukave sve do lakata, rukama je pokušavao da oblikuje okrugao grumen zemlje veli ine pesnice. Pokraj stopala mu se nalazila blatnjava lokva i štap kojim ju je mešao.

Taj prizor beše toliko nesvakidašnji da je prošlo nekoliko trenutaka pre nego što je Eragon shvatio da je taj patuljak zapravo Orik.

113 http://www.balkandownload.org/

„Derundann, Eragone... Safira", re e Orik ne podižu i pogled. „Derundann", re e mu Eragon, ponovivši stari patulja ki pozdrav, te nu kraj blata. Gledao je kako Orik nastavlja da ravna lopticu, gla aju i je i oblikuju i oblim delom desnog palca. Orik je svaki as spuštao ruku da zagrabi šaku suve zemlje kojom bi posuo žu kastu zemljanu kuglu, a onda bi nežno otresao višak. „Nikada ne bih pomislio da u videti patulja kog kralja kako i na livadi i igra se blatom poput deteta", re e Eragon.

Orik na to dunu, te zaleprša br inama. „A ja nikada ne bih pomislio da e neki zmaj i neki Jaha buljiti u mene dok pravim Erothknurl." „A šta je Erothknurl?" „To ti je thardsvergundnzmal." „Thardsver...?" Eragon je odustao nasred re i, ne mogavši celu ni da je upamti, a Kamoli da je izgovori. „A to bi bilo...?" „Nešto što li i na nešto drugo, a ne na ono što stvarno jeste." Orik podiže blatnjavu kuglu. „Kao ovo. Ovo ti je kamen napravljen od zemlje. Ili e bar tako izgledati kada ga završim." „Kamen od zemlje... Je li aroban?" „Nije, ovo ti je sve moj rad. I ništa više."

Pošto mu Orik nije pružio dodatno objašnjenje, Eragon ga upita: „I kako eš to posti i?" „Vide eš ako budeš strpljiv." Malo kasnije, Orik popusti te re e: „Prvo moraš da prona eš zemlju." „Vala, težak zadatak."

Orik ga ošinu pogledom ispod svojih upavih obrva. „Neke vrste zemlje bolje su od drugih.

Pesak, na primer, ništa ne valja. Zemlja mora da ima estice razli itih veli ina, kako bi se valjano slepila. Tako e bi trebalo da ima i nešto gline u sebi, kao što je ova ima. Ali najvažnije je to da, kada uradim ovo" - potapšao je rukom ogoljeno tlo izme u busenja ugažene trave - „mora da bude mnogo prašine u zemlji. Vidiš?" Podigao je ruku, pokazuju i Eragonu sloj fine prašine koja mu se nahvatala na dlan. „Zašto je to važno?" „Ah", re e Orik, te se lupnu po nosu ostavivši na njemu beli astu mrlju. Nastavio je da gnje i kuglu rukama, okre i je kako bi bila simetri na. „Kada na eš dobru zemlju, zaliješ je, pa je mešaš kao što mešaš vodu i brašno, sve dok ne dobiješ fino gusto blato." Klimnuo je ka kaljuzi pokraj svojih nogu. „Od toga blata onda ovako oblikuješ lopticu. Zatim po neš da je gnje iš kako bi izbacio i poslednju kap vode iz nje. Onda je oblikuješ tako da bude savršeno okrugla. Kada po ne da se lepi, radiš ovo što ja radim: staviš malo prašine na nju, kako bi izvukao vlagu iz sredine. To radiš sve dok je kugla nedovoljno suva da bi zadržala svoj oblik, a opet dovoljno vlažna da ne popucala. „Moj Erothknurl je skoro savršen. Kada bude gotov, odne u ga do adora, pa u ga ostaviti da dugo stoji na suncu. Svetlost i toplota e izvu i još dosta vlage iz sredine, a ja u onda posuti još zemlje preko njega, pa u ga ponovo izravnati. Tri ili etiri kruga kasnije, spoljašnjost mog Erothknurla trebalo bi da bude tvrda kao koža nagre." „I sve to samo da bi dobio kuglu od sasušenog blata?", re e Eragon zbunjeno. Safira je delila njegov stav.

Orik je uzeo još jednu šaku zemlje. „Ne, pošto tu nije kraj. Sada na red dolazi prašina, koju uzmem kako bih njome prekrio spoljašnjost Erothknurla, koji od nje dobije tanku, glatku školjku.

Onda u ponovo odložiti lopticu da bih sa ekao da još vlage iza e na površinu, pa u je opet naprašiti, pa u ekati, pa u je naprašiti, pa ekati i tako ukrug." „I koliko e to potrajati?" „Sve dok se prašina više ne bude lepila za Erothknurl. Ta školjka je upravo Ono što Erothknurlu daje njegovu lepotu. Ona e u toku dana poprimiti blistav odsjaj, kao da je napravljena od ugla anog mramora. I to bez brušenja, poliranja, ma ija, sve pomo u tvog srca, glave i ruku - i napravio si kamen od obi ne zemlje... lomljiv kamen, doduše, ali ipak kamen."

Uprkos Orikovoj odlu nosti, Eragonu je i dalje bilo teško da poveruje da to blato pokraj njegovih nogu može biti preoblikovano u bilo šta nalik na ono što je Orik opisao bez upotrebe arolija.

Ali zašto ga praviš, Ori e, kralju patuljaka?, upita ga Safira. Sigurna sam da imaš mnogo zaduženja sada kada si postao vladar svoga naroda.

114 http://www.balkandownload.org/

Orik zabrunda. „Trenutno nemam hitnog posla. Ljudi su mi spremni za boj, ali nema boja u kom bismo se borili, a njima ne bi pomoglo da se vrzmam oko njih poput kvo ke. Pritom mi se i ne sedi samom u adoru, pa da gledam kako mi brada raste... zato se uhvatih ovog posla sa Erothknurlom."

Potom se u utao, ali Eragonu se inilo da Orika nešto mu i, pa je rešio da utke sa eka i vidi da li e Orik još nešto re i. Minut kasnije, Orik se zakašlja te ra e: „Neko beše da sam mogao piti i bacati kocku sa ostalima iz plemena sOga, a oni nisu marili što bejah Hrotgarov posvojeni naslednik. I dalje smo mogli da pri amo i da se šalimo a da nikome ne bude nelagodno. Ni od koga povlastica tražio nisam, niti sam ih drugima davao. Ali eto, sada je druga ije. Moji prijatelji nikako ne mogu da zaborave da sam im kralj, a ja ne mogu da ne primetim koliko se njihovo ponašanje prema meni promenilo." „To se i moglo o ekivati", naglasi Eragon. Saose ao je sa Orikovom mukom, pošlo ju je i sam iskusio kada je postao Jaha . „Mogu e, ali oveku nije nimalo lakše kada to zna." Orik ogor eno uzdahnu. „Avaj, udan vam je ovaj život, i surovo je putešestvije naše... Divio sam se Hrotgarovom kraljevanju, ali esto mi se inio uzdržanim prema ljudima s kojima je radio, ak i kada nije bilo razloga za to. Sada mi je jasnije zašto je bio takav." Orik je obuhvatio kuglu obema rukama, te se zagledao u nju naboranog i natuštenog ela. „Kada si sreo Grimstboritha Ganela u Tarnagu, da li ti je osbjasnio zna aj Erothknurla?" „Nikada ga nije pomenuo." „Pretpostavljam da ste imali važnijih tema za razgovor... No ti bi ipak, kao jedan od Ingeituma, i kao usvojeni knurla, trebalo da znaš i zna aj i zna enje Erothknurla. Nije ti to samo na in da utrošiš vreme, da usredsrediš misli i da napraviš nešto zanimljivo. Ne. Sam in pravljenja kamena od zemlje jeste sveti in. Mi njime potvr ujemo svoju veru u Helzvogovu mo i odajemo mu po ast.

Tom se zadatku prilazi sa strahopoštovanjem i posve enoš u. Oblikovanje Erothknurla jeste oblik bogosluženja, a bogovi nisu blagonakloni prema onima koji olako izvode obrede... Od kamena meso, od mesa zemlja, a od zemlje ponovo kamen. To ak se okre e, a mi tu tek ponešto uspemo da nazremo."

Eragon je tek tada shvatio dubinu Orikove uznemirenosti. „Trebalo bi da vodiš Hvedru sa sobom", rekao je. „Ona bi ti pravila društvo, pa ne bi bio tako natmuren. Nikada te nisam video sre nog kao onda kada si bio s njom u Breganovom uporištu."

Bore oko Orikovih oborenih o iju produbiše se kada se nasmešio. Jašta... Ali ona je grimstcarvlorss Ingeituma, i ne može da ostavi svoja zaduženja da bi mene tešila. Osim toga, ne bih mogao mirno da spavam ako bi ona bila na stotinak kilometara od Murtaga i Trna ili, što je još gore, od Galbatoriksa i one njegove proklete crne aždaj ine."

Pokušavaju i da malo razgali Orika, Eragon re e: „Podse aš me na odgovor kakve zagonetke: kralj patuljaka sedi na livadi i pravi kamen od zemlje. Nisam siguran kako bi glasila sama zagonetka možda ovako nekako: Snažan, vrst i jak, Sa zvezdica trinaest nad elom svojim, Živ kamen od zemlje mrtve kamen mrtav pravi. „Baš se i ne rimuje, ali ne možeš o ekivati od mene da sastavim valjanu strofu ovako na brzinu. Pretpostavljam da bi se mnogi ljudi ešali po glavi zbog takve zagonetke." „Hmmm", re e Orik. „Patuljci ne bi. ak bi i naša deca mogla brzo da je odgonetnu."

To važi i za zmajeve, re e Safira. „Pretpostavljam da ste u pravu", re e Eragon.

Potom je pitao Orika šta se sve dogodilo me u patuljcima nakon što su on i Safira napustili Trondžhim kako bi po drugi put otputovali do vilenja ke šume. Eragon nije imao priliku da duže porazgovara sa Orikom otkako su patuljci stigli do Dras Leone, pa je bio nestrpljiv da uje kako se njegov prijatelj snalazi otkad je preuzeo presto.

Orik, izgleda, nije imao ništa protiv da im objasni sve pojedinosti politi kog života patuljaka. Štaviše, dok je pri ao, lice mu se nekako ozarilo, a njega obuze nekakav polet. Proveo je skoro itav sat prepri avaju i im sve razmirice i nesuglasice do kojih je došlo izme u patulja kih klanova pre nego što su okupili vojsku i krenuli u pohod da bi se pridružili Vordenima. Njihovi su klanovi bili

115 http://www.balkandownload.org/

iscepkani, što je i Eragon odli no znao, pa je Orik, ak i kao kralj, imao poteško a da zadobije njihovu pokornost. „To ti je kao da pokušavaš da okupiš jato gusaka", re e mu Orik. „Ve ito pokušavaju da krenu po svome, dižu nepodnošljivu larmu i pritom e te uštinuti za ruku im im se ukaže prilika."

Tokom njegove besede, Eragonu je palo na pamet da ga pita za Vermunda. esto se pitao šta li se to desilo s tim poglavicom patuljaka koji je onda kovao planove da ga ubije. Uvek je voleo da zna gde su njegovi neprijatelji, pogotovi oni opasni poput Vermunda. „Vratio se u rodno selo Feldarast", re e mu Orik. „Prema pri ama, on ti tamo sedi, pije i besni oko onoga kako sada jeste i kako je moglo biti. Ali više ga niko ne sluša. Knurlan iz Az Sweldn rak Anhuina ponosni su i tvrdoglavi. Oni bi mahom ostali odani Vermundu što god drugi klanovi u inili ili rekli, ali pokušaj ubistva sppstvenog gosta neoprostiv je prekršaj. A pritom te ne mrzi itav Az Sweldn rak Anhuin kao što te Vermund mrzi. Ne verujem da bi pristali da ostanu odse eni od ostatka svoga naroda samo da bi zaštitili nekog grimstboritha koji više nema ni trunke asti. Pro i e godine, ali na kraju e mu svi okrenuti le a. Ve sam uo da mnogi iz njihovog klana odbacuju Vermunda po cenu da i sami budu odba eni." „Šta misliš: šta e se desiti s njim?" „Prihvati e neizbežno, pa e sam si i s vlasti, ili e mu neko jednog dana ubaciti otrov u medovinu ili bodež me u rebra. No on ti i ovako i onako više nije pretnja kao vo a Az Sweldn rakAnhiiina."

Razgovarali su dok Orik nije završio prvih nekoliko etapa oblikovanja Erothknurla, spreman da kuglu od zemlje odnese da se suši na par etu platna pokraj svoga adora. Pošto je ustao i uzeo kantu i štap, Orik re e: „Cenim to što si bio ljubazan da me saslušaš, Eragone. To važi i za tebe, Safira.

Ma koliko to udno zvu alo, vi ste jedini, pored Hvedre, pred kojima mogu slobodno da pri am. Svi ostali su..." Slegnuo je ramenima. „Tja." Eragon tako e ustade. „Ti si naš prijatelj, Ori e, bio kralj patuljaka ili ne.

Uvuk rado popri amo s tobom. I znaš da ne moraš da brineš o tome da li emo re i drugima ono što si nam rekao." „Da, da, znam ja to, Eragone." Orik zaškilji prema njemu. „U estvuješ u svim zbivanjima oko sebe, a ipak se još nisi upetljao u silne spletke oko nas." „Mene to ne zanima. Osim toga, trenutno imamo mnogo važnijih stvari kojima se moramo pozabaviti." „To ti je dobro. Jaha mora da se drži odvojeno od ostalih. Kako bi ina e mogao sam da procenjuje stvari? Ranije nikada nisam cenio njihovu nezavisnost, ali sada je cenim, pa makar i iz sasvim li nih pobuda." „Pa nisam baš sasvim izdvojen", re e Eragon. „Zakleo sam se na odanost i tebi i Nasuadi."

Orik klimnu. „Istina. Ali ne pripadaš Vordenima u celosti, niti Ingeitumima, kad smo kod toga. Bilo kako bilo, meni je drago što mogu da ti verujem."

Na Eragonovom se licu pojavi osmeh. „I meni je drago zbog toga." „Na kraju krajeva, mi smo posvojena bra a, je l' tako? A bra a jedan drugom moraju da uvaju le a."

Tako bi trebalo da bude, pomisli Eragon, mada ništa ne re e naglas. „Posvojena bra a", saglasio se, te potapša Orika po ramenu.

116 http://www.balkandownload.org/

ENJE SPOZNAJOM Kasnije toga popodneva, kada se sve manje inilo da bi Carstvo moglo pokrenuti napad iz Dras Leone u poslednjih satima pre sumraka, Eragon i Safira otidoše do vežbališta u poslednjem delu vordenskog tabora.

Kao i svakog dana otkako su stigli u grad, Eragon se tamo našao sa Arjom. Pozvao ju je i ona se ubrzo odazvala. Još od praskozorja je bila na zamornom sastanku s Nasuadom i kraljem Orinom.

Eragon i Arja potom isukaše ma eve, te zauzeše položaje jedno naspram drugog. Unapred su se dogovorili da, za pramenu, koriste štitove: tako su bolje podražavali stvarnu borbu, a pritom su svoje dvoboje u inili raznolikijim, što beše veoma korisno.

Po eli su da kruže jedno oko drugog kratkim uvežbanim koracima, kre i se poput igra a po hrapavom terenu. Opipavali su tlo stopalima ne spuštaju i pogled i ne odvra aju i ga s protivnika.

Taj deo njihovih borbi beše omiljen Eragonu. Bilo je ne ega duboko intimnog u tome kako bi se zagledao u Arjine o i, ne trep i, ne posustaju i, i u na inu na koji bi mu ona uzvratila uporan pogled istom ja inom i usredsre enoš u. Umela je time i da mu pomuti pažnju, ali uživao je u tom ose aju me usobne spojenosti.

Arja je otpo ela prvi napad, te se u roku od jedne sekunde Eragon zatekao u pognutom položaju, i to pod nezgodnim uglom, s njenim se ivom na vratu i bolnim ose ajem na koži. Eragon je ostao zale en u tom položaju sve dok Arja nije rešila da olabavi stisak i da mu dopusti da se uspravi. „Baš si aljkav danas", rekla mu je. „Kako to da stalno uspevaš da me pobediš?", zaurlao je, razlju en. „To ti je" - rekla je, te je odglumila lažan napad na njegovo desno rame, ime ga je naterala da podigne štit i uzbunjeno odsko i - „zato što imam više od stotinu godina iskustva. Bilo bi udno da nisam bolja od tebe, zar ne? Trebalo bi da budeš ponosan zbog toga što si ostavio trag svoga ma a na meni. Retko ko to može."

Brisingr odjednom fijuknu ka njenom isturenom bedru. Glasan zveket odjeknu kada je zaustavila udarac svojim štitom. Uzvratila mu je prepredenim izvrnutim ubodom u desni zglob, od kog mu rukom i ramenom pro oše ledeni trnci, dopiru i mu sve do podnožja lobanje.

Trgnuvši se, odvojio se od nje traže i kratak predah. Izazov u borbi s vilenjacima bile su njihove brzina i snaga, zahvaljuju i kojima su mogli da nasrnu na neprijatelja sa odstojanja koje nijedno ljudsko bi e ne bi moglo da savlada toliko brzo. Stoga je, da bi bio siguran, morao da se udalji od nje gotovo tridesetak metara.

Ali pre nego što je on stigao da se odalji, Arja se dala za njim u dva munjevita koraka. Bila je toliko hitra da joj je kosa lepršala za njom. Eragon poseže ma em ka njoj dok je još bila u vazduhu, ali ona se obrnula tako da mu ma pro e niz njeno telo ne dotakavši ga. Zatim je gurnula rub svoga štita pod njegov kako bi mu ga otrgla od grudi, sasvim ih ogolivši. Podigla je ma najbrže što je mogla, te ga je pritisla uz njegov vrat, ali ovoga puta ispod brade.

Zadržala ga je u tom položaju, a njene krupne, široko nasa ene o i behu svega nekoliko centimetara udaljene od njega. Na njenom se licu pojavio žestok napregnut izraz koji on nije znao da protuma i, iako jeste bio iznena en njime.

Potom mu se u inilo da joj neka senka prelazi preko lica, i Arja spusti ma kako bi se odmakla od njega.

Eragon protrlja vrat. „Ako ve znaš toliko o ma evanju", re e, „zbog ega nm onda ne možeš nau iti, pa da i ja budem bolji?"

Njene smaragdne o i zaplamteše još žeš e. „Pa, pokušavam", rekla mu je, „ali nevolja ne leži tu." Lupnula je ma em po njegovoj desnoj ruci. „Nevolja je tu", re e i lupnu ga po kacigi, te se za u metalni odjek. „I ne znam kako bih te nau ila onome što moraš da nau iš ukoliko ti iznova ne bih pokazivala tvoje greške, sve dok ne prestaneš da ih praviš." Ponovo je lupnula po njegovoj kacigi. „Makar to zna ilo da u morati da te premlatim tako da budeš modar od glave do pete."

To što ga je stalno pobe ivala škodilo je njegovom ponosu mnogo više nego što je bio spreman da prizna, ak i Safiri, pa je po eo da se pita da li e ikada biti kadar da pobedi Galbatoriksa, Murtaga ili bilo kog drugog zaista strašnog protivnika ako se, kakvom lošom sre om, bude suo io s njima u borbi jedan na jedan bez pomo i Safire ili svojih arolija.

117 http://www.balkandownload.org/

Okrenuvši se od Arje, Eragon besno odšparta desetak metara. „No?", procedio je kroz zube. „Šta ekaš?" Spustio se u anj, spreman za nov napad. Arja zaškilji, što njenom oškastom licu dade nekakav zao izraz. „Dobro."

Pojurili su jedno ka drugome uzvikuju i ratne pokli e, a onda poljem odjeknuše zvu i njihovog razjarenog sudara. Tako su se i borili iz kruga u krug sve dok se nisu sasvim iscrpli, oznojili i prekrili prašinom i dok Arja nije išarala Eragona bolnim oteklinama i modricama. Ali ni tada nisu prestali da kidišu jedno na drugo ozbiljnih lica i s nekakvom namrgo enoš u koje nije bilo u dotadašnjim megdanima. Nijedno od njih nije zatražilo niti ponudilo da prekinu to surovo, bolno nadmetanje.

Safira ih je posmatrala sa strane, opružena po tepihu od meke trave. Ona je svoja mišljenja uglavnom uvala u sebi kako ne bi zamajavala Eragona, ali tu i tamo bi iznela neku kratku opasku o njegovoj ili Arjinoj tehnici, opasku koja bi Eragonu gotovo uvek pomogla. On je tako e sumnjao da se u više navrata i sama umešala kako bi ga spasla od nekog posebno opasnog udarca, pošto mu se povremeno inilo da mu se ruke i noge pomeraju brže nego što bi trebalo, esto sekund pre nego što bi ih i sam pomerio, a kada bi se to desilo, osetio bi zujanje u dnu svesti koje je zna ilo da Safira petlja oko nekog dela njegovog uma.

Na kraju ju je zamolio da prestane. Moram ovo sam da uradim, Safira, rekao joj je. Ne možeš mi baš uvek pomagati.

Ali mogu da pokušam.

Znam, i ja mislim isto kada si ti posredi. Ali na ovu planinu moram da se uspenjem sam.

Rub usne joj se trgnu. Zašto bi se uspinjao kada možeš da je preletiš? Nikada nikud ne eš sti i na tim kratkim nožicama.

I sama znaš da to nije istina. Osim toga, i da poletim, u inio bih to na pozajmljenim krilima, ime ne bih postigao ništa. Dobio bih samo jeftino radovanje zbog nezaslužene pobede.

Pobeda je pobeda, a mrtav neprijatelj je mrtav neprijatelj, ma kako ga savladao.

Safira, re e joj prete i.

Malecki.

No ipak mu je laknulo kada ga je ostavila prepuštenog samom sebi. Doduše, i dalje ga je budno promatrala.

I vilenjaci raspore eni da uvaju nju i Eragona okupili su se oko poljane. Eragonu je bilo neprijatno zbog njihovog prisustva pošto nije želeo da bilo ko sem Safire ili Arje bude svedok njegovog neuspeha, ali znao je da vilenjaci nikada ne bi pristali da se povuku u svoje adore. No od njih ipak jeste bilo neke koristi, pored toga što su štitili njega i Safiru: spre avali su ostale ratnike na poljani da došetaju do njih kako bi buljili u Jaha a i vilenjakinju koji se mlate na mrtvo ime. Doduše, Blodgarmovi vra evi nisu inili ništa posebno da bi obeshrabrili posmatra e, ve je sama njihova pojava bila dovoljno zastrašuju a da rastera slu ajnu publiku. Što se duže borio protiv Arje, Eragon je sve više gubio živce. Osvojio je dva kruga, ali na jedvite jade, izbezumljeno koriste i o ajni ke cake koje su mu pomogle više igrom slu aja nego zbog njegove veštine, i koje nikada ne bi koristio u pravom megdanu, ukoliko pak ne bi više mario za sopstvenu sigurnost; no izuzev te dve izdvojene pobede, Arja je nastavila da ga pobe uje s lako om koja ga je strahovito jedila.

Eragonova ogor enost i bes u jednom trenu dostigoše ta ku klju anja i on izgubi svaku meru.

Nadahnut metodama kojima je postigao onih nekoliko uspeha, Eragon je podigao desnu ruku, pripremivši se da zavitla Brisingr na Ajru kao što bi u inio s bojnom sekirom.

Baš tada neki drugi um dotaknu Eragonov - um za koji je Eragon odmah znao da nije ni Arjin, ni Safirin, niti nekog od ostalih vilenjaka; bilo mu je jasno da je to muški um i da pripada zmaju.

Eragon se trgao im je naišao na njega i požurio je da se pribere kako bi zaštitio misli, uplašen da je posredi Trnov napad. Ali pre nego što mu je to pošlo za rukom, gromak glas odjeknu kroz mra ne hodnike njegove svesti, nalik na zvuk koji tvori planina kada se pomera pod sopstvenom težinom.

Dosta s tim, re e Glejdr.

Eragon se uko i, te se zatetura unapred u raskoraku, podigavši se na piste, i odustade od bacanja Brisingra. Video je - ili pak osetio - da su se i Arja, Safira i Blodgarmovi vra evi uzvrpoljili, pa je shvatio da su i oni uli Glejdra.

118 http://www.balkandownload.org/

Um toga zmaja inio mu se istim kao ranije - bio je star, nedoku iv i optere en tugom. Ali prvi put otkako je Oromis umro kod Džilida, Glejdr se doimao voljnim da u ini još nešto osim uranjanja u dubok glib sopstvenih muka.

Glejdrelda!, rekoše Eragon i Safira u isti mah. Kako si... Jesi li dobro... Jesi li...

I drugi progovoriše - Arja, Blodgarm i još dva vilenjaka koja Eragon nije uspeo da razazna, te jeka njihovih pomešanih re i zazvoni u nerazgovetnom metežu.

Dosta s tim, ponovi Glejdr, zvu i i iznureno i iznervirano. Zar ho ete da privu ete neželjenu pažnju?

Istog trena svi u utaše, ekaju i da uju šta e im zlatni zmaj re i. Eragon uzbu eno razmeni pogled s Arjom.

Glejdr nije odmah progovorio, ve ih je još nekoliko minuta promatrao, teško opteretivši Eragonovu svest svojim prisustvom, a Eragon je bio uveren tla se to zbilo i ostalima.

A onda Glejdr progovori zvonkim zapovedni kim glasom: Ovo se previše odužilo... Eragone, ne bi trebalo da provodiš toliko vremena vežbaju i. To ti odvla i pažnju od mnogo važnijih pitanja.

Ma u Galbatoriksovoj ruci nije ono ega bi trebalo najviše da se pribojavaš, niti je to ma u njegovim ustima, ve je to ma u njegovim mislima. Njegov najve i dar jeste njegova sposobnost da ti se uvu e u najsitnije deli e bi a i da te privoli da poštuješ njegovu volju. Umesto na ove arke sa Arjom, trebalo bi da se usredsrediš na usavršavanje svog upravljanja mislima: one su i dalje, nažalost, nesre ene...

Zbog ega onda istrajavaš u ovim zaludnim rabotama? itav niz odgovora pojavi se u Eragonovim mislima: zato što uživa ukrštanju se iva sa Arjom, iako mu to uvek izazove ogor enost; zato što želi da bude najbolji ma evalac, najbolji na svetu, ako je to ikako mogu e; zato što vežbanjem smiruje živce i oblikuje telo... Pokušao je da suzdrži bujicu misli kako bi zadržao odre enu privatnost i kako ne bi preplavio Glejdra neželjenim podacima, ime bi potvrdio zmajevo mišljenje o nedostatku discipline. Me utim, to mu nije sasvim pošlo za rukom, te je osetio blag nalet Glejdrove razo aranosti.

Eragon se opredelio za najja e argumente. Ako bih mogao da zauzdam Galbatoriksa svojim mislima - ak i ako ne bih mogao da ga pobedim - ako bih samo mogao da ga zauzdam, onda bi sve ovo ipak moglo biti rešeno ma em. Bilo kako bilo, kralj nije jedini neprijatelj zbog kojeg moramo brinuti: tu je i Murtag, pre svega, i ko zna kakve još vrste ljudi i stvorenja koje Galbatoriks ima u svojoj službi. Durzu nisam uspeo da porazim sam, niti Varauga, pa ak ni Murtaga. Uvek sam imao pomo . A ne mogu samo da se oslanjam na Arju, Safiru ili Blodgarma i da se uzdam u to da e me spasti kad god dopadnem nevolje. Moram da budem bolji u rukovanju ma em, ali nikako ne ostvarujem napredak, ma koliko se trudio.

Varaug?, upita Glejdr. To ime nikada nisam uo.

Eragonu je potom palo u zadatak da Glejdru ispri a sve o osvajanju Feinstera i na inu na koji su on i Arja, dok su se borili na nebu iznad Džilida, ubili tek ro enog Senku u trenutku kada su se Oromis i Glejdr tako e susreli sa smr u - behu to razli ite smrti, ali obe su predstavljale kobne završetke. Eragon mu je tako e ukratko prepri ao sve što su Vordeni radili nakon toga, pošto je shvatio da se Glejdr držao toliko izdvojeno da nije znao mnogo o svemu tome. Eragonu je trebalo nekoliko minuta da mu to ispri a, pri emu su on i vilenjaci sve vreme nepomi no stajali na livadi, zure i jedan pokraj drugog slepim pogledima pošto im je sva pažnja bila usmerena ka unutrašnjosti kako bi ispratili hitru razmenu misli, slika i ose anja.

Usledio je još jedan dug tajac kako bi Glejdr preradio sve što je doznao. Kada je ponovo odlu io da progovori, u glasu mu se osetio blag podsmeh: Pregoleme su ti težnje ako ti je cilj da pobiješ Senke bez posledica. ak bi i najstariji i najmudriji Jaha i oklevali da sami napadnu neku Senku. Ve si preživeo susret s dvojicom, što je dvaput više nego kod ve ine drugih ljudi. Budi zahvalan što si imao toliko sre e, i neka na tome i ostane. Pokušaj da nadja aš Senku isto je što i let poviše sunca.

Tako je, odgovori mu Eragon, ali naši su neprijatelji jaki poput Senki, ili ak ja i, a Galbatoriks bi mogao da ih stvori još mnogo samo da bi nam usporio napredovanje. On ih koristi nehajno, ne mare i za razaranje koje izazivaju širom zemlje.

Ebrithil, re e Arja, u pravu je. Naši neprijatelji zaista jesu krajnje smrtonosni... što i sam vrlo dobro znaš — to je dodala blagim glasom - a Eragon nije na nivou na kom bi trebalo da bude. Da bi se pripremio za ono što leži pred nama, mora da stekne nadmo ne veštine. Ja sam dosad davala sve od sebe kako bih ga podu ila, ali do nadmo nih veština se dolazi iznutra, a ne spolja.

119 http://www.balkandownload.org/

Stavši u njegovu odbranu, uspela je da ogreje Eragonovo srce.

Kao i malo as, Glejdr nije žurio da odgovori. A Eragon ni u mislima nije dosegao nadmo , što tako e mora da u ini. Nijedna od tih veština, ni mentalna ni fizi ka, nije od velike vajde sama po sebi, ali mentalna je mnogo važnija. ovek može da osvoji bitku i s vra evima i ma evaocima služe i se samo umom. Tvoj um i tvoje telo moraju biti uskla eni, ali ako moraš da biraš šta eš od to dvoje uvežbavati, trebalo bi da odabereš um. Arja... Blodgarme... Jela... i sami znate da je tako. Zašto niko nije preuzeo na sebe dalju Eragonovu obuku u toj oblasti?

Arja je oborila pogled, pomalo nalik na izgr eno dete, dok se Blodgarmu nakostrešilo i nadiglo krzno na ramenima; onda je i zategao usne otkrivaju i vrhove oštrih belih o njaka.

Upravo se Blodgarm naposletku odvažio da odgovori. Govore i na drevnom jeziku, kao prvi koji je to u inio, on re e: Arja je tu kao poklisarka našega naroda. Ja sam sa svojim odredom tu kako bih zaštitio živote Safire Svetlokrljušne i Eragona Senkoubice, a to beše mukotrpan i zahtevan posao.

Svi smo se trudili da pomognemo Eragonu, ali nije na nama da obu avamo Jaha a, niti bismo to pokušavali kada je jedan od njegovih u itelja još živ i prisutan... iako isti taj u itelj zapostavlja sopstvenu dužnost.

Tamni se oblaci besa nadviše u Glejdru, poput gromova što najavljuju oluju gomilaju i se na horizontu. Eragon se udaljio iz Glejdrove svesti, plaše i se zmajevog gneva. Glejdr više nije bio kadar da ikoga fizi ki povredi, uli i dalje je bio neverovatno opasan, što je zna ilo da, kad bi izgubio vlast nad sobom i napao ih mislima, niko od njih ne bi mogao da izdrži tu silinu.

Blodgarmova grubost i neosetljivost isprva su zaprepastile Eragona. Nikada ranije nije uo da se vilenjak obra a zmaju na takav na in, ali shvatio je, razmislivši nekoliko trenutaka, da je Blodgarm to zasigurno u inio kako bi izvukao Glejdra napolje i spre io ga da se vrati u svoju bednu ljušturu.

Eragon se divio vilenjakovoj hrabrosti, ali pitao se da li je vre anje Glejdra najbolji pristup.

Najbezbedniji sigurno nije bio.

Uskomešani olujni oblaci se proširiše, osvetljeni kratkim odblescima nalik na munje, dok su se Glejdrove misli rojile. Prešao si granicu, vilenjaku, zaurlao je, tako e na drevnom jeziku. Moji se postupci tebe ne ti u. Ti ne možeš ni da zamisliš šta sam ja sve izgubio. Da nije Eragona, Safire i mojih dužnosti prema njima, odavno bih sišao s uma. Stoga me nemoj optuživati za nemar, Blodgarme, sine Ildridov, ukoliko ne želiš na megdan poslednjem me u Drevnima.

Još više iskezivši zube, Blodgarm prosikta. No Eragon je, uprkos tome, zapazio dašak zadovoljstva na vilenjakovom licu. Eragon se užasnu kad Blodgarm zape po svome rekavši: Onda nas nemoj kriviti zbog toga što nismo ispunili tvoju dužnost, Drevni. itav naš narod tuguje za tvojim gubitkom, ali ne možeš o ekivati od nas da emo se baviti tvojim samosažaljevanjem u trenutku kada ratujemo s najkobnijim neprijateljem u istoriji - istim onim neprijateljem koji je istrebio gotovo sve pripadnike tvoje vrste, i koji je ubio tvoga Jaha a.

Glejdrov bes beše poput vulkana. Crn i grozomoran, udario je u Eragona tolikom silinom da mu se u inilo da bi samo tkanje njegovog bi a moglo da se raskida poput jedra na vetru. Video je kako ljudi na drugoj strani livade bacaju oružje i hvataju se za glave, bolno iskeženih lica.

Moje samosažaljevanje?, re e Glejdr cede i re i iz sebe, jednu po jednu, pri emu je svaka li ila na najavu potpune propasti. U skrivenim uglovima zmajevog uma, Eragon oseti kako se razvija nešto neprijatno, što bi, ako bi bilo ispoljeno, moglo izazvati mnogo emera i kajanja.

Safira mu se potom obratila, presekavši svojim mentalnim glasom Glejdrova uzburkana ose anja kao što bi nožem prošla kroz vodu. U itelju, rekla je, brinula sam za tebe. Drago mi je što si dobro i što si povratio snagu. Niko od nas nije ti ravan, a tvoja nam je pomo potrebna. Bez tebe, ne možemo ni sanjati o pobedi nad Carstvom.

Glejdr zloslutno zagrme, ali nije zanemario, prekinuo, niti uvredio Safiru. Štaviše, njena mu je pohvala izgleda godila, makar mal ice. Na kraju krajeva, pomisli Eragon, ako postoji jedna stvar na koju su zmajevi slabi, onda je to laskanje, ega je i sama Safira svesna.

Ne zaustavljaju i se kako bi dopustila Glejdru da odgovori, Safira re e: Pošto više ne možeš da koristiš svoja krila, mogu li ti ponuditi svoja namesto njih? Vazduh je miran, nebo vedro, a bilo bi pravo uživanje leteti visoko iznad tla, više nego što se i orlovi usu uju da polete. Nakon dugog zato eništva u srcu svih srca, sigurno žudiš za napuštanjem svega toga ne bi li još jednom osetio kako se vazdušne struje dižu pod tobom.

Crna se oluja donekle smirila u Glejdru, mada je i dalje bila ogromna i prete a, njišu i se na rubu novoro ene nasrtljivosti. To bi... to bi mi prijalo.

120 http://www.balkandownload.org/

Onda bismo uskoro mogli da poletimo zajedno, ali... u itelju? Da, edo moje?

Nešto bih te prvo htela priupitati. Pitaj.

Ho eš li pomo i Eragonu s ma evanjem? Možeš li mu pomo i? Nije vešt koliko bi trebalo da bude, a ja ne želim da izgubim svoga Jaha a. Safira se sve vreme držala veoma uzvišeno, ali u njenom glasu beše nekog vapaja zbog kojeg se Eragonu steglo grlo.

Olujni se oblaci uvukoše u sebe, ostavljaju i za sobom ogoljen siv krajolik koji se Eragonu inio neizrecivo tužnim. Glejdr je zastao da promisli. Neki udnovati, tek napola vidljivi oblici lagano su se pomerali po rubu tog krajolika - zastrašuju e gromade koje Eragon nije ni želeo da vidi izbliza.

U redu, re e Glejdr naposletku. U ini u što mogu za tvog Jaha a, ali nakon što završimo na ovoj livadi, mora mi dopustiti da ga dalje u im po svome.

Dogovoreno, re e Safira. Eragon je video kako je Arji i ostalim vilenjacima laknulo, kao da su dugo zadržavali dah.

Eragon se na tren izdvojio od ostalih kada su Trijana i još nekoliko arobnjaka koji su služili Vordenima uspostavili kontakt s njim, redom traže i da im objasni šta im je to malo as toliko opteretilo umove i šta je to toliko uznemirilo ljude i životinje u taboru. Trijana je preduhitrila ostale rekavši: Je li nas to neko napao, Senkoubico? Da nije Trn? Ili Šruikan? Bila je toliko usplahirena da je i samom Eragonu došlo da odbaci ma i štit i otr i u zaklon.

Ne, sve je u redu, re e najsmirenije što je mogao. Glejdrovo postojanje i dalje je predstavljalo tajnu za ve inu Vordena, uklju uju i i Trijanu i arobnjake koje je predvodila. Eragon je želeo da tako i ostane, kako glas o zlatnome zmaju ne bi dopro do carskih uhoda. Vrlo je teško lagati dok s drugom osobom razgovarate mislima, pošto je gotovo nemogu e da ne razmišljate o onome što ho ete da sakrijete, pa je Eragon rešio da skrati razgovor najviše što može. Vežbao sam bacanje ini s vilenjacima. Objasni u vam kasnije, ali nema razloga za zabrinutost.

Primetio je da ih njegova uverevanja i nisu sasvim ubedila. No pošto se nisu usu ivali da ga zapitkuju i traže podrobnije objašnjenje, oni se pozdraviše i zapre iše svoje misli pred njim.

Arja je morala osetiti promenu u njegovom držanju budu i da mu je prišla da bi ga prigušenim glasom upitala: „Da li je sve u redu?" „Jeste", odgovori joj Eragon tiho. Klimnuo je ka ljudima koji su po eli da podižu svoje oružje. „Morao sam da odgovorim na nekoliko pitanja." „Aaa. Nisi im rekao ko je... " „Naravno da nisam."

Zauzmite svoje pre ašnje položaje, zagrme Glejdr, te se Eragon i Arja razdvojiše i udaljiše šest metara jedno od drugog.

Znaju i da bi to moglo biti greška, ali ipak nesposoban da se obuzda, Eragon re e: U itelju, da li me zaista možeš podu iti onome što moram da znam pre nego što stignemo do Urubejna? Ostalo nam je malo vremena, a ja...

Mogu te odmah nau iti, ako me budeš slušao, re e Glejdr. Ali moraš da slušaš pažljivije nego ikada ranije.

Slušam te, u itelju. Me utim, Eragon se i dalje pitao koliko taj zmaj zna o ma evanju. Glejdr je verovatno mnogo nau io od Oromisa, kao što je Safira nau ila od Eragona, ali uprkos deljenju iskustva, Glejdr nikada nije držao ma u ruci, pošto je to bilo nemogu e. Glejdrovo podu avanje Eragona ma evanju bilo bi kao kada bi Eragon podu avao zmaja kako da leti kroz tople vazdušne struje koje se izdižu s gorskih padina: on bi to mogao da u ini, ali ne bi to mogao da objasni dobro kao Safira, pošto je njegovo znanje bilo posredno, a taj nedostatak ne može da nadomesti nikakvo apstraktno razmišljanje i mozganje.

Eragon je svoje sumnje ipak sa uvao za sebe, ali nešto je od te podozrivosti sigurno doprlo do Glejdra, pošto je zmaj ispustio uzdah kao da ga to pomalo zabavlja; pre bi se, me utim, reklo da ga je iznedrio iz glave, pošto je bilo teško zaboraviti sve telesne navike. Zatim re e: Sve su dobre bitke iste, Eragone, kao što su svi dobri ratnici isti. Posle odre enog nivoa, više nije važno da li se služiš ma em, kandžom, zubom ili repom. Istina je da moraš biti vešt sa svojim oružjem, ali svako ko ima vremena i želje može da stekne tehni ku veštinu. Me utim, da bi postigao vrhunac, potrebna ti je umešnost, koja iziskuje maštu i promišljenost, a upravo te vrline dele svi najbolji ratnici, ak i kada se, površno gledano, doimaju potpuno razli itim.

Glejdr na as za uta, pa re e: Nego, šta sam ti ono rekao nedavno?

121 http://www.balkandownload.org/

Eragon uopšte nije morao da se prise a: Da moram da nau im da vidim ono u šta gledam. I pokušao sam, u itelju, stvarno jesam.

Ali i dalje ništa ne vidiš. Pogledaj Arju. Zašto je ona dosad bila kadra da te iznova pobe uje?

Zato što te razume, Eragone. Zna ko si i kako razmišljaš, i zahvalju i tome te uporno poražava. Zbog ega te je Murtag potukao na Ognjenoj ravnici, mada nije bio ni približno brz i jak kao ti?

Zato što sam bio umoran i...

A kako to da mu je pošlo za rukom da ti ozledi kuk pri vašem poslednjem susretu, dok si ti njemu samo ogrebao obraz? Ja u ti re i, Eragone. Nije to zato što si ti bio umoran, a on nije. Ne, to je bilo zato što on tebe razume, Eragone, ali ti ne razumeš njega. Murtag zna više o tebi i stoga ima mo nad tobom, kao i Arja.

Glejdr je nastavio da govori: Pogledaj je, Eragone. Dobro je pogledaj. Ona te vidi onakvog kakav jesi, ali da li i ti nju vidiš na taj na in? Da li je vidiš dovoljno jasno da bi je porazio u bici?

Ukrstivši pogled sa Arjom, Eragon u njenim o ima otkri mešavinu odlu nosti i odbrambenog stava, kao da ga izaziva da pokuša da otkrije njene tajne, ali je istovremeno uplašena pred onim što bi se desilo kad bi mu to pošlo za rukom. Eragona ispuniše sumnje. Da li ju je zaista poznavao onoliko dobro koliko je mislio? Ili je obmanuo samog sebe mešaju i spoljašnjost s njenom unutrašnjoš u?

Dopustio si sebi da budeš bešnji nego što bi trebalo, re e mu Glejdr blagim glasom. Bes ima svoje mesto, ali ovde ti ne e pomo i. Ratnik se mora koristiti spoznajom. Ako ti ta spoznaja nalaže da upotrebiš bes, onda eš bes i upotrebiti, ali ne možeš da uskra uješ sebi dodatna saznanja tako što eš izgubiti narav. U iniš li to, jedina e ti nagrada biti bol i ozloje enost.

Umesto toga, moraš težiti smirenosti, ak i kada ti za petama jure stotine pomahnitalih protivnika. Isprazni um i omogu i mu da postane poput mirnog jezerceta koje odražava sve oko sebe a da ga njegova okolina ipak ne doti e. Spoznaja e ti se javiti u toj praznini, kada se oslobodiš umišljenih strahova vezanih za pobedu i poraz, život i smrt.

Ti ne možeš da predvidiš sve što može da iskrsne, i ne možeš sebi da jam iš uspeh kad god se suo iš s neprijateljem, ali kada budeš kadar da sve vidiš, da ništa ne zanemariš, tada se bez oklevanja možeš prilagoditi svakoj promeni. Ratnik koji se najlakše prilagodi neo ekivanom jeste onaj koji e najduže poživeti.

Stoga pogledaj u Arju i vidi ono u šta gledaš, pa preduzmi ono što ti se bude u inilo najumesnije. A kada kreneš u nalet, ne dopuštaj mislima da ti odvla e pažnju. Razmišljaj bez razmišljanja kako bi delao kao da te vode instinkti, a ne razum. Hajde, pokušaj.

Eragonu je bilo potrebno nekoliko minuta da se sabere i da porazmisli o svemu što je znao o Arji: o onome što voli i ne voli, o njenim navikama i osobinama, o zna ajnim doga ajima u njenom životu, o onome ega se plašila i emu se nadala i, što je najvažnije, o njenoj skrivenoj udi - koja je upravljala njenim pogledom na svet i njenim borbenim ume em. Sve je to uzeo u obzir, pokušavaju i da iz toga izvu e suštinu njene li nosti. Beše to pogolem zadatak, pogotovo jer se trudio da je ne gleda na uobi ajen na in - kao predivnu ženu kojoj se divio i za kojom je žudeo - ve kao osobu kakva je bila sama po sebi, izdvojena od njegovih želja i potreba.

Izvukao je sve zaklju ke koje je mogao da izvu e za to kratko vreme, mada se pribojavao da su mu opažanja nezrela i preterano jednostavna. Potom je potisnuo nesigurnost, istupio i podigao ma i štit.

Znao je da Arja o ekuje da e on pokušati nešto druga ije, pa je dvoboj otvorio kao i dva puta ranije: krenuo je popre no ka njenom desnom ramenu, kao da želi da zaobi e njen štit i da joj napadne nezašti enu stranu. Nju to ne e zavarati, ali mora e da naga a šta je to smislio, a što duže održi tu neizvesnost, to bolje.

Neki mali, grubi kamen pomerio mu se ispod desnog stopala. Prebacio je težinu na tu stranu kako bi održao ravnotežu.

Taj je pokret izazvao gotovo neprimetan trzaj u njegovom ina e ravnomerrnom koraku, ali Arja ga je zapazila, pa je posko ila k njemu s prodornim pokli em na usnama.

Ma evi im se odbiše jedan o drugi, jednom pa još jednom, a potom se Eragon okrenu i, obuzet iskonskom i iznenadnom uverenoš u da e Arja zamahnuti ka njegovoj glavi, isturi ma ka njenim grudima najbrže što je mogao, ciljaju i ta ku blizu grudne kosti koju e ona morati da ostavi ogoljenu ako posegne ka njegovoj kacigi.

Intuicija mu je bila dobra, ali procena nije.

122 http://www.balkandownload.org/

Toliko je brzo isturio ma da Arja nije imala priliku da skloni ruku, pa je bal akom svog ma a odbila tamnoplavi vrh Brisingra, koji joj bezopasno prolete kraj obraza.

Tren kasnije, Eragonu se odjednom sve zatreslo, a odmah zatim mu pred o ima zatitraše crvene i narandžaste iskrice. Zateturavši se, pao je na koleno oslanjaju i se o tlo obema rukama.

Potmula rika ispuni mu uši.

Zvuk se postepeno stišao, i Glejdr mu re e: Ne pokušavaj sa ishitrenim potezima, Eragone. Ali nemoj ni da usporavaš. Pokreni se u pravom trenu, i udarac ti ne e biti ni prebrz ni prespor, ve lagan.

Procena trenutka najvažnija je u bici. Moraš pomno da pratiš ritam i na in kretanja svojih protivnika: gde su jaki, gde su slabi, gde su uko eni, a gde gipki. Odgovori na taj ritam kada ti to bude odgovaralo, ili ih zbuni kada ti njihov ritam ne odgovara, i bi eš kadar da oblikuješ tok bitke po svojoj volji. Ovo moraš temeljno da shvatiš. Utuvi to u glavu i kasnije porazmisli o tome... A sada ponovo pokušaj!

Streljaju i Arju gnevnim pogledom, Eragon se podigao, odmahnuo glavom da bi je razbistrio i zauzeo odbrambeni stav, i to po stoti put, bar kako se njemu inilo. Modrice i masnice iznova mu zabrideše teraju i ga da se ose a kao starac koji pati od kostobolje.

Arja je zabacila kosu, te mu se osmehnula iskezivši svoje jake bele zube.

Ali njen potez nije delovao na njega. Usredsredio se na zadatak pred sobom, ne žele i da dopusti sebi da ponovo padne na istu smicalicu.

Njoj osmeh nije ni stigao da izbledi sa usana, a on je ve jurnuo napred s Brisingrom spuštenim nisko sa strane kako bi nalet izveo štitom. Kao što se i ponadao, položaj njegovog ma a nagnao je Arju na ishitren, preventivan potez: na silan zamah koji bi ga posekao po klju noj kosti da ga je pogodio.

Eragon se sagnuo pod njenim udarcem, dopuštaju i da mu se odbije o štit, te je obrnuo i podigao Brisingr, kao da želi da je pose e po nogama i kukovima. Uspela je da mu zapre i put štitom, a onda ga je odgurnula izbacuju i mu sav vazduh iz plu a.

Nastupilo je kratko zatišje dok su njih dvoje kružili jedno oko drugog, traže i neku omašku koju bi mogli da iskoriste. Vazduh izme u njih beše prožet napetoš u dok su se pomno posmatrali prave i hitre, trzave pokrete nalik na pti je usled silne energije koja im je kuljala kroz vene.

Onda taj pritisak pu e nadvoje poput staklenog štapa.

Zamahnuo je ka njoj, ali ona je odbila udarac. Ma evi su im se pomerali toliko brzo da behu gotovo nevidljivi. Dok su razmenjivali udarce, Eragon je držao o i prikovane uz njene, ali tako e se, kao što mu je Glejdr preporu io, trudio da osmatra ritam i na in kretanja njenog tela, istovremeno ne zaboravljaju i ko je ona i kako bi mogla da reaguje. Toliko je silno želeo da pobedi da mu se inilo da e pu i od muke ako se to ne dogodi.

No uprkos tolikom trudu, Arja ga je iznenadila obratnim udarcem jabukom ma a po rebrima.

Eragon zastade, te opsova.

To je ve bilo bolje, re e mu Glejdr. Mnogo bolje. Procena trenutka bila ti je gotovo savršena.

Ali ne sasvim.

Ne, ne sasvim. Još si previše besan, a um ti je isuviše zbrkan. Moraš da pamtiš sve što je važno, ali ne daj da ti to odvla i pažnju od onoga što se dešava pred tobom. Izna i u sebi neko mirno mesto, i neka te sve svakodnevne brige zapljusnu, ali tako da te ne odnesu sa sobom. Trebalo bi da se ose aš kao kada te je Oromis naterao da osluškuješ misli šumskih stvorenja. Tada si bio svestan svega što se odvijalo oko tebe, iako nisi bio usredsre en ni na jednu pojedinost. Ne gledaj samo u Arjine o i. Žiža ti je isuviše sužena, previše sku ena.

Ali Brom mi je kazao...

Svoje o i možeš da koristiš na razli ite na ine. Brom je imao svoj na in, mada on i nije bio najprilagodljiviji, niti pak najpodesniji za velike bitke. On se uglavnom borio jedan na jedan, ili u manjim skupinama, što se odražavalo i na njegove navike. Bolje je da imaš širi vidik nego uži, ina e bi te neki deo okoline ili same prilike zatekao nespremnog. Razumeš li me?

Da, u itelju.

Hajde onda još jednom, ali ovoga puta budi opušteniji i proširi vidokrug.

123 http://www.balkandownload.org/

Eragon je ponovo pretresao svoje znanje o Arji. Kada je odlu io šta e i kako e, zažmurio je, usporio disanje, pa se povukao duboko u sebe. Strahovi i teskobe postepeno ispariše iz njega, ostavljaju i za sobom duboku prazninu koja je primirila bol od povreda i podarila mu ose aj neobi ne jasno e. Mada nije izgubio težnju ka pobedi, pomisao na poraz više ga nije mu ila. Bi e kako bude, ali on sigurno ne e nepotrebno brinuti zbog onoga što mu je sudbina namenila. „Spreman?", zapita ga Arja kada je ponovo otvorio o i. „Spreman."

Zauzeli su po etne položaje, u kojima potom i ostadoše, nepomi ni, ekaju i da onaj drugi napadne. Sunce se nalazilo sa Eragonove desne strane, što je zna ilo da bi sijalo Arji pravo u o i kad bi je naterao da promeni položaj. To je i ranije neuspešno pokušavao, ali sada se dosetio kako bi to mogao da izvede.

Znao je da je Arja ube ena da može da ga pobedi. Bio je siguran da pritom ne zanemaruje njegove veštine, ali ma koliko da je bila svesna njegovih sposobnosti i njegove želje za napretkom, ona je ipak osvojila gotovo sve njihove okršaje. To joj je iskustvo govorilo da ga je lako poraziti, sve i ako joj je razum možda govorio druga ije. Njena je samouverenost samim tim bila i njena slabost.

Misli da je bolja od mene u ma evanju, rekao je sebi. Možda i jeste, ali ta njena o ekivanja mogao bih da iskoristim protiv nje. Ako je i im budem porazio, porazi u je upravo time.

Pomerio se nekoliko koraka u stranu, uzvra aju i Arji osmeh. Lice mu je ostalo zadivljuju e ravnodušno. Tren kasnije, poletela je ka njemu, kao da želi da ga obrva i sruši na zemlju.

Povio se unazad, nagnut nadesno, kao da želi da je navede u željenom pravcu.

Arja se naglo zaustavila nekoliko metara od njega, te ostade nepomi na poput divlje životinje zarobljene nasred istine. Zatim je u vazduhu pred sobom opcrtala polukrug ma em, sve vreme zure i u njega. Zaklju io je da ju je Glejdrovo prisustvo posebno navelo da se istakne.

Potom ga je zaprepastila kada je odjednom zarežala tiho kao ma ka. Poput njenih pre ašnjih osmeha, i to režanje je predstavljalo oružje kojim je htela da ga pomete. U tome i jeste uspela, ali samo delimi no, pošto je nau io da o ekuje sli ne poteze od nje, mada možda ne baš takav.

Arja je razmak izme u njih prešla u jednom jedinom skoku i zamlatarala pred njim teškim, iskošenim zamasima ma a koje je uspeo da zaustavi štitom. Dopustio je da njen napad pro e bez uzvra anja udaraca, kao da je prejaka za njega pa on može samo da se brani. Prilikom svakog glasnog i bolnog trzaja ruke i ramena, povla io se nadesno, povremeno zapinju i kako bi poja ao utisak da ga je potisnula.

Pritom je ostao smiren i pribran - potpuno prazan iznutra.

Znao je da e mu se pravi trenutak ukazati i pre nego što se to desilo, a kada se kona no ukazao, postupio je bez razmišljanja i dvoumljenja, trude i se da ne bude ni brz ni spor, ve da samo iskoristi mogu nost koju mu je taj savršen trenutak pružio.

Kada se Arjin ma obrušio ka njemu u munjevitom luku, nagnuo se nadesno kako bi izbegao se ivo, te mu se sunce našlo tik iza le a.

Vrh njenog ma a zario se u tlo uz glasan zvuk.

Arja okrenu glavu kako joj se ne bi izgubio iz vida, ali pogrešila je pogledavši pravo u sunce.

Zaškiljila je i zenice joj se odjednom suziše i skupiše.

Kada je ostala zaslepljena, Eragon je protnuo Brisingr pod njenu levu ruku, te ju je ubo u rebra. Mogao je da je pose e i po potiljku, što bi i u inio da je to bila prava borba, ali uzdržao se pošto je takav zamah mogao da ubije ak i izveden zatupljenim ma em.

Arja oštro vrisnu kad je Brisingr dota e, pa se zatetura unazad. Zaustavila se stežu i rebra rukom, te se, ela nabranog od bola, zagledala u njega sa udnim izrazom na licu.

Odli no!, obradova se Glejdr. Hajde, ponovo!

Eragon se na as ozario od zadovoljstva, ali se potom brže-bolje okrenuo od tog ose anja kako bi se vratio u prethodno stanje usredsre enog opreza.

Kada se i Arja pribrala i spustila ruku, ona i Eragon stadoše pažljivo da kruže jedno oko drugog, i inili su to sve dok sunce nije prestalo da im bije pravo u o i. Onda po eše iznova. Eragon je ubrzo zapazio da je Arja mnogo opreznija nego ranije. To bi ga ina e oduševilo i navelo da je napadne još nasrtljivije, ali odupro se tom porivu pošto mu je sada bilo jasno da ona to radi s namerom. Proguta li njen mamac, ubrzo e se na i na kolenima pred njom, kao i toliko puta ranije.

Njihov je okršaj trajao svega nekoliko sekundi, ali i to je bilo dovoljno da razmene nekoliko munjevitih udaraca. Štitovi im zaškripaše, grumenje zemlje polete s tla, a ma evi zazvoniše jedan o

124 http://www.balkandownload.org/

drugi dok su se njih dvoje prebacivali s jednog položaja na drugi izvijaju i tela u vazduhu lelujavo poput dva stuba dima.

Ishod je bio isti kao prethodnog puta. Eragon se neopaženo provukao kroz Arjinu odbranu uz vešt rad nogu i obrtaj zgloba, uspevši da je pose e preko grudi, od ramena do grudne kosti.

Arja se zateturala od siline udarca i srušila se na koleno, a zatim i ostade na tlu, mršte i se i teško dišu i kroz stisnute nozdrve. Obrazi joj neobi no prebledeše, izgubivši svu boju sem malo rumenila visoko na oba obraza.

Iz po etka!, naredi im Glejdr.

Eragon i Arja ga poslušaše bez pogovora. Uz dve pobede, Eragonova Iscrpljenost je jenjala, mada je primetio da za Arju važi upravo suprotno.

Naredni okršaj nije imao jasnog pobednika: Arja se pribrala uspevši da izbegne sve Eragonove smicalice i zamke, što je i on u inio s njenima. I tako su se borili sve dok se nisu toliko iscrpli da nijedno više nije moglo dalje, pa se osloniše o ma eve koji im behu preteški da bi ih podigli, zadihani i obliveni znojem koji im je kapao s lica.

Iz po etka, re e Glejdr potmulim glasom.

Iskezivši se, Eragon je trgnuo Brisingr iz zemlje. Što ga je iscrpljenost više obuzimala, to mu je bilo teže da drži um ispražnjen i da ne obra a pažnju na bolne prigovore koje mu je telo slalo.

Tako e mu je bivalo sve teže da se odupre, pa ak i da se obuzda i izbegne da postane žrtva natmurenog raspoloženja u koje bi obi no zapao kad bi mu bio potreban odmor. Ali pretpostavljao je da Glejdr pokušava da ga nau i da se nosi i s tim izazovom.

Ramena su mu isuviše bridela da bi držao ma i štit pred sobom. Spustio ih je oko struka, nadaju i se da e ih dovoljno brzo podi i kada bude trebalo. Arja je u inila isto.

Vukli su noge jedno oko drugog, grubo oponašaju i pre ašnje elegantne pokrete.

Eragon je bio sasvim iznuren, ali ipak je odbijao da se preda. Na na in koji mu nije bio sasvim jasan, njihovo se vežbanje pretvorilo u nešto u emu na probu nije bila stavljena samo njegova umešnost u baratanju oružjem ve i on sam: beše to proba njegovog karaktera, njegove snage i njegove izdržljivosti. I nije bio Glejdr taj koji ga je stavio na probu, ve Arja. Kao da je želela nešto od njega, kao da je želela da joj dokaže... nije znao šta, ali rešio je da se iskaže najbolje što uzmogne. Bi e spreman za vežbu sve dok to bude i ona, ma koliko bolelo.

Graška znoja skotrljala mu se u levo oko. Trepnuo je, a Arja je odmah nasrnula na njega vrište i.

Ponovo su se upustili u tu smrtonosnu igru, i ponovo su se borili do nerešenog ishoda.

Iznurenost ih je u inila nespretnim, ali ipak su se skupa kretali, grubo uskla uju i poteze, te nijedno nije moglo da osvoji pobedu.

Završili su stoje i jedno pred drugim, s ma evima ukrštenim oko bal aka te stadoše da se guraju uz ono malo preostale snage.

Dok su tako stajali, bespomo no se guraju i napred-nazad, Eragon joj prigušenim, strastvenim glasom re e: „Ja te... ja te kona no vidim."

Blistava iskra pojavi se u Arjinim o ima, ali nestade hitro kako se pojavila.

125 http://www.balkandownload.org/

OTVORI MI DUŠU Glejdr ih je naterao da se još dva puta bore. Oba dvoboja behu kra a od prethodnog, i oba su bila nerešena, što je zlatnog zmaja nasekiralo mnogo više nego Eragona i Arju.

Glejdr bi ih terao da vežbaju sve dok ne bi postalo krajnje o igledno ko je bolji ratnik, ali kada se poslednji dvoboj završio, oboje behu toliko umorni da su se srušili na zemlju, gde i ostadoše da leže jedno do drugog pokušavaju i da do u do daha, te je ak i Glejdr morao da prizna da bi bilo necelishodno - ako ne i štetno - da nastave.

Nakon što su se oporavili dovoljno da mogu da ustanu i hodaju, Glejdr ih je pozvao u Eragonov ador.

Prvo su, pomo u Safirine energije, iscelili bolnije povrede. Potom su svoje ulubljene štitove odneli vordenskom oružaru Fredriku, koji im dade zamene, ali tek pošto im je održao bukvicu o tome kako bi trebalo bolje da se staraju o svojoj opremi.

Kada su kona no stigli do adora, ispred njega zatekoše Nasuadu, koja ih je ekala sa svojom uobi ajenom stražom. „Pa, bilo je i vreme", re e im zajedljivo. „Ako ste vas dvoje kona no završili s me usobnim mla enjem, trebalo bi da porazgovaramo." Ne rekavši više ništa, uvukla se u ador.

Blodgarm i njegovi vra evi okupiše se u širokom krugu oko adora, izazvavši time, bar koliko je Eragon primetio, nelagodu u Nasuadinim gardistima.

Eragon i Arja u oše u ador za Nasuadom: Safira ib je iznenadila promolivši glavu kroz ulaz, te se sku en prostor ubrzo ispunio mirisom dima i zagorelog mesa.

Iznenadna pojava Safirine krljušne njuške prepala je Nasuadu, ali ona se brzo pribrala.

Obratila se Eragonu: „Ono malo as beše Glejdr, jelda?"

Bacio je pogled kroz ador nadaju i se da su njeni stražari previše daleko da bi ih uli, te joj klimnu: „Jeste." „E ta no sam znala!", uzviknula je, zvu i zadovoljno. Onda joj se na licu pojavi neko kolebanje: „Mogu li da razgovaram s njim? Da li je to... dopušteno, ili on razgovara samo s vilenjacima i Jaha ima?"

Eragon je tako e oklevao, te pogleda u Arju traže i pomo . „Ne znam", re e. „Nije se još sasvim oporavio. Možda ne e želeti... " Porazgovara u s tobom, Nasuada, k eri Ažihadova, re e Glejdr, te im njegov glas odjeknu u glavama. Pitaj me što ti je volja, a onda nas ostavi da radimo, još mnogo šta valja obaviti kako bismo Eragona pripremili za predstoje e izazove.

Eragon nikada nije video Nasuadu toliko zapanjenu. „Gde je?", izustila je raširenih ruku.

Pokazao joj je par e zemlje pokraj kreveta.

Nasuada je podigla obrve, klimnula, pa se pribrala i zvani no pozdravila Glejdra. Usledila je razmena u tivih re i, tokom koje je Nasuada pitala Glejdra za njegovo zdravlje, te da li mu Vordeni mogu bilo šta doneti. U odgovor na njeno prvo pitanje, zbog kojeg je Eragon bio veoma napet, Glejdr joj je ljubazno objasnio da je s njegovim zdravljem sve u redu, hvala na pitanju, a što se ti e one druge stvari, njemu od Vordena nije bilo potrebno ništa, mada je cenio njenu zabrinutost. Više ne jedem, rekao je, više ne pijem, i više ne spavam na na in koji bi ti razumela. Jedini užitak, jedino zadovoljstvo koje sada imam jeste razmišljanje o tome kako bih mogao da izazovem Galbatoriksov sunovrat. „To mogu da razumem", rekla mu je Nasuada, „pošto je i kod mene tako."

Potom je pitala Glejdra da li zna kako Vordeni mogu da osvoje Dras Leonu bez utroška neprihvatljivog broja ljudi i opreme i bez, kako je rekla, „opasnosti da Eragona i Safiru isporu i Carstvu pravo u ruke, kao pili e za klanje".

Bilo joj je potrebno neko vreme da Glejdru podrobnije objasni njihove okolnosti, nakon ega joj on, prikladno razmislivši, re e: Nemam za te lagano rešenje, Nasuada. Razmišlja u još o tome, ali trenutno ne vidim jasan put za Vordene. Da su Murtag i Trn sami, lako bih im savladao umove.

Me utim, Galbatoriks im je dao previše Eldunarija da bih to mogao da u inim. Ishod ne bi bio siguran ak ni uz Eragonovu, Safirinu i vilenja ku pomo .

126 http://www.balkandownload.org/

Vidno razo arana, Nasuda je nakratko za utala, a onda je poravnala haljinu, te zahvalila Glejdru na odvojenom vremenu. Sve ih je pozdravila i krenula napolje, ali je pažljivo zaobišla Safirinu glavu kako je ne bi dotakla.

Eragon se donekle opustio spustivši se na svoj ležaj, a Arja se smestila na nizak tronožac.

Obrisao je dlanove o nogavice pošto su mu ruke bile lepljive, kao i svi ostali delovi tela, a onda je ponudio Arji mešinu s vodom, koju je ona prihvatila zahvalivši mu. Kada je otpila, i sam je uzeo nekoliko gutljaja. Zbog vežbanja je bio gladan kao vuk. Voda mu je umirila kr anje u stomaku, ali nadao se da ih Glejdr ne e dugo zadržavati. Sunce beše gotovo zašlo, pa je hteo da ode po topao obrok kod vordenskih kuvara pre nego što ugase svoje vatre i odu na spavanje. U suprotnom e morati da lomi zube o bajat hleb, sušeno meso, bu av ov iji sir i, ako bude imao sre e, o koju glavicu sirovog crnog luka - što i ne beše primamljiva pomisao. im su oboje seli, Glejdr po e da im pri a, drže i Eragonu predavanje o osnovama mentalne borbe. Iako je ve bio upoznat s time, Eragon je pomno slušao, a kada bi mu zlatni zmaj rekao da u ini nešto, izveo bi to bez pitanja i pogovora.

Ubrzo su prešli na prakti ne vežbe. Glejdr je otpo eo s proverom Eragonove odbrane sve silnijim napadima, te su se naposletku upustili u pravu borbu u kojoj su obojica pokušavala da osvoje prevlast, makar i na tren, nad mislima svoga protivnika.

Tokom borbe, Eragon je ležao na le ima sklopljenih o iju, usredsre en na unutrašnju oluju koja je tutnjala izme u njega i Glejdra. Bio je slab i trom od iscrpljenosti, a zlatni zmaj beše svež i odmoran, i izuzetno mo an, pa je Eragon mogao samo da odbija Glejdrove napade. No dosta se dobro držao, znaju i da bi, u pravoj borbi, pobednik nesumnjivo bio Glejdr.

Sre om, Glejdr je donekle popustio zbog Eragonovog stanja, mada je ipak rekao: Uvek moraš biti spreman da odbraniš svoju bit, ak i dok spavaš. Sasvim se lako može dogoditi da se suo iš s Galbatoriksom ili Murtagom baš kad budeš iscrpljen kao sada.

Nakon još dva okršaja, Glejdr je prihvatio ulogu veoma govorljivog posmatra a, a Arja je zauzela mesto Eragonovog protivnika. Bila je umorna koliko i Eragon, ali on je ubrzo otkrio da mu je u pogledu arobnja kog dvoboja bila i više nego ravna. Nije se mnogo iznenadio. Kada su se onda sukobili mislima, gotovo ga je ubila, a tada je još bila omamljena nakon zato eništva u Džilidu.

Glejdrove misli bile su sabrane i usredsre ene, ali ak ni on nije mogao da nadmaši eli nu volju kojom je Arja vladala svojom sveš u.

Njeno samosavladavanje predstavljalo je osobinu koju je Eragon primetio i kod drugih vilenjaka. Prvenstveno kod Oromisa, koji je, po Eragonovom mišljenju, toliko savršeno vladao samim sobom da ga nikada nije mogla uznemiriti ni najmanja sumnja ili briga. Eragon je vilenja ku odmerenost smatrao uro enom odlikom njihovog naroda, ali i prirodnim ishodom njihovog strogog vaspitanja, obrazovanja i upotrebe drevnog jezika. Govorenje i razmišljanje na jeziku koji je spre avao ljude da lažu i u kojem je svaka re posedovala arobne mo i nije dopuštalo nepromišljenost u mislima i govoru, te oni nisu bili skloni da dopuštaju ose anjima da zavladaju njima. Stoga su, kao po pravilu, vilenjaci imali daleko ve u mo samokontrole nego pripadnici bilo kog drugog naroda.

On i Arja su se nekoliko minuta nadmetali umovima tako što je on pokušavao da pobegne od njenog sveobuhvatnog stiska dok je ona pokušavala da ga priklešti i uhvati kako bi mogla da nametne svoju volju njegovim mislima. Nekoliko ga je puta uhvatila, ali uvek bi izmigoljio nakon nekoliko sekundi, mada je znao da bi mu bilo kasno da se spašava da je želela da mu naškodi.

Dok su im se umovi dodirivali, Eragon je sve vreme bio svestan neke sumanute muzike koja je dopirala iz mra nih kutaka Arjine svesti. Ta je muzika pokušavala da ga namami da napusti svoje telo, prete i da e ga zarobiti mrežom sablasnih i udnovatih melodija kojima nije bilo sli nih me u ljudskim pesmama. On bi se rado i predao arima te muzike da ga nisu ometali Arjini napadi i spoznaja da se ljudima nikada nije pisalo dobro kada bi postali previše op injeni radom vilenja kog uma. Možda bi uspeo da utekne nepovre en. Ipak je on bio Jaha . Bio je druga iji. Ali to ipak beše rizik na koji nije bio spreman dok mu je njegova pamet draga. Onda je uo da je, umešavši se u Blodgarmove misli, Nasuadin stražar Garven pretvoren u zabezeknutog sanjara.

Stoga se opirao tom iskušenju, ma koliko mu teško bilo.

127 http://www.balkandownload.org/

Glejdr je potom pozvao Safiru da im se pridruži, ponekad kao Eragonova protivnica, a ponekad kao njegova podrška - kao što joj stariji zmaj re e: Ti moraš biti uvežbana u ovome kao i Eragon, Svetlokrljušna. Safirino prisustvo umnogome je izmenilo ishod njihovih mentalnih sukoba.

Ona i Eragon su zajedno uvek mogli da odbiju Arju, mada im nije uvek bilo lako. Združena mo ak im je omogu ila da savladaju Arju u dva odvojena slu aja. Me utim, kada se Safira udružila sa Arjom, njih dve su toliko nadvladale Eragona da je on ak odustao od odbrane, pa se povukao duboko u sebe sklup avši se u lopticu poput ranjene životinje, usput recituju i neke stihove i ekaju i da talasi mentalne energije koji su divljali oko njega utihnu.

Glejdr ih je naposletku razvrstao u parove, sebe sa Arjom a Eragona sa Safirom, pa su tako poveli dvoboj, kao da su dva Jaha a i dva zmaja sukobljeni u bici. U nekoliko prvih, veoma napetih minuta, bili su jednaki, ali na kraju se pokazalo da su Glejdrova snaga, iskustvo i mudrost, spojeni sa Arjinom vi noš u, bili previše za Eragona i Safiru, koji nisu imali izbora do da priznaju poraz.

Nakon toga, Eragon je osetio da iz Glejdra isijava neko nezadovoljstvo. Osetivši se povre enim, Eragon re e: Bi emo bolji sutra, u itelju.

Glejdr se još više natmurio. ak se i on inio umornim od vežbanja. Bio si ti dobar, maleni.

Ne bih mogao da tražim više od tebe ni da si bio stavljen pod moje okrilje kao šegrt na Vroengardu.

Me utim, ne možeš da nau iš sve što moraš da nau iš za svega nekoliko dana ili nedelja. Vreme nam prou e izme u zuba poput vode, i uskoro ga više ne e biti. Potrebne su ti godine da bi savladao veštinu borbe mislima: godine, desetle a i vekovi, a ak i tada e ostati mnogo onoga što treba nau iti, otkriti - o sebi, o svojim neprijateljima i o samoj suštini ovoga sveta. Besno riknuvši, Glejdr u uta.

Pa onda emo nau iti sve što možemo, pa neka sudbina odlu i šta e biti dalje, re e Eragon.

Osim toga, Galbatoriks možda jeste imao stotinu godina da uvežba svoj um, ali tako e je i prošlo više od stotinu godina otkako si ga ti podu avao. Sigurno je bar nešto zaboravio. Siguran sam da ga možemo poraziti uz tvoju pomo .

Glejdr frknu. Sve si veštiji na jeziku, Eragone Senkoubico. Ipak je zvu ao kao da mu je drago.

Potom ih je upozorio da moraju da jedu i da se odmore, pa se povukao iz njihovih umova ne rekavši više ništa.

Eragon je bio uveren da ih zlatni zmaj i dalje posmatra, ali više nije mogao da oseti njegovo prisustvo, te ga je obuzeo neo ekivan ose aj praznine.

Kroz ruke i noge protresla ga je jeza, te je zadrhtao.

On, Safira i Arja sedeli su u polumraku adora, neraspoloženi za pri u. Eragon odjednom ustade, te re e: „ ini mi se da mu je bolje." Glas mu je pomalo zaškripao jer je dugo utao, pa je ponovo posegnuo za mehom s vodom. „Mislim da mu ovo prija", re e Arja. „I ti mu prijaš. Bez ne ega što bi mu dalo smisao i cilj, sav onaj emer zasigurno bi ga ubio. Zadivljuju e je to što je uopšte preživeo. Divim mu se zbog toga.

Malo je bi a - i me u ljudima, i me u vilenjacima, i me u zmajevima - koja bi mogla da nastave nepomu enog razuma nakon takvog gubitka." „Brom je uspeo." „I on je bio vredan divljenja." Šta misliš: ubijemo li Galbatoriksa i Šruikana, kako e Glejdr odreagovati?, Upita Safira. Da li e nastaviti dalje, ili e se naprosto... zaustaviti?

Arji u zenicama zatitra iskra svetlosti kada je pogledala u Safiru. „Vreme e pokazati. Nadam se da ne e, ali ako pobedimo kod Urubejna, sasvim je mogu e da e Glejdr zaklju iti da više nije kadar da nastavi sam, bez Oromisa." „Ne možemo mu tek tako dopustiti da odustane." Slažem se. „Nije na nama da ga zaustavljamo ako reši da po e u bespu e", re e Arja strogo. „To je njegov izbor, samo njegov." „Jeste, ali možemo da pokušamo da ga urazumimo i da mu pomognemo da shvati da je život i dalje vredan življenja."

Neko je vreme nepomi no sedela ozbiljnog lica, a onda re e: „Ne želim da umre. Nijedan vilenjak to ne želi. Me utim, ako mu je svaki budan tren mu an, zar nije bolje da potraži izlaz?"

Ni Eragon ni Safira nisu imali odgovor na njeno pitanje.

128 http://www.balkandownload.org/

Njih troje su još malo raspravljali o dnevnim zbivanjima, a onda je Safira izvukla glavu iz adora kako bi sela na svoju travnatu površinu u neposrednoj blizini. Ose am se kao lisica kojoj se glava zaglavila u ze joj rupi, požalila se. Sve me krljušti svrbe kada ne mogu da vidim da li mi se neko šunja otpozadi.

Eragon je mislio da e i Arja oti i, ali iznenadio se jer je još malo ostala, naizgled raspoložena da sedi i pri a s njim o svemu i sva emu. On joj je, naravno, vrlo rado izašao u susret. Pre ašnji ose aj gladi nestao je dok se u mislima borio s njom, Safirom i Glejdrom, a ionako je bio i više nego spreman da zaboravi na topli obrok u zamenu za njeno prijatno društvo.

No se spustila oko njih, te se tabor još više utišao dok se njihov razgovor prebacivao s jedne teme na drugu. Eragon je bio pomalo ošamu en od iscrpljenosti i uzbu enja, skoro kao da je popio previše medovine, a primetio je da je i Arja opuštenija nego ina e. Pri ali su o mnogo emu: o Glejdru i njihovom vežbanju, o opsadi Dras Leone i onome što bi povodom toga mogli da urade, i o mnogim drugim, manje važnim stvarima, o ždralu kojeg je Arja videla kako lovi u rogozini pokraj jezera, o krljušti koja je Safiri spala s nosa, i o tome kako im se primaklo novo godišnje doba, te su dani ponovo postali hladniji. Ali uvek bi se vratili na temu koja im je ve ito bila u mislima, a to behu Galbatoriks i ono što ih je o ekivalo u Urubejnu.

Dok su, kao i mnogo puta ranije, pretresali sve vrste arobnih zamki koje bi Galbatoriks mogao da postavi pred njih, razmišljaju i i o na inima na koje bi mogli da ih izbegnu, Eragon se prisetio Safirinog pitanja o Glejdru, te re e: „Arja?" „Da?" Razvukla je tu re , podižu i i spuštaju i glas kao u kakvoj melodiji. „Šta eš raditi kada se ovo jednom okon a? Mislim, ako još budemo živi." „A šta eš ti raditi?"

Trljaju i jabuku Brisingra prstom, porazmislio je o tom pitanju. „Ne znam. Nisam dozvolio sebi da mnogo razmišljam o tome šta e biti nakon Urubejna... Sve zavisi od onoga što Safira bude želela, ali pretpostavljam da bismo se mogli vratiti u dolinu Palansar. Mogao bih da nam sagradim dvor na padinama jedne od planina. Možda ne bismo provodili mnogo vremena tamo, ali bar bismo imali dom u koji možemo da se vratimo kada ne bismo leteli s jednog kraja Alagezije na drugi." Ovlaš se osmehnuo. „Siguran sam da emo i tada biti zauzeti, ak i ako Galbatoriks bude mrtav... No ti mi još nisi odgovorila na pitanje: šta eš ti raditi ako pobedimo? Sigurno si nešto smislila. Imala si mnogo više vremena za razmišljanje od mene."

Arja je podigla jednu nogu na hoklicu, pa ju je obavila rukom i prislonila bradu na koleno. U prigušenoj polutami adora, lice kao da joj je lebdelo spram bezobli ne crne pozadine, poput utvare koja se tu stvorila usred no i. „Provela sam mnogo više vremena me u ljudima i patuljcima nego pored alfakina", rekla mu je, upotrebivši naziv za vilenjake na drevnom jeziku. „Ve sam se na to i navikla, pa ne bih želela da se vra am u Elesmeru da tamo živim. Tamo se skoro ništa ne dešava, mogu da ti prohuje vekovi a da ti to i ne primetiš dok sediš i zuriš u zvezde. Ne, mislim da u i dalje biti na usluzi svojoj majci kao izaslanica. Du Veldenvorden sam isprva napustila zato što sam htela da pomognem svetu da povrati ravnotežu. Kao što si i sam rekao, ima emo štošta da obavimo ako uspemo da svrgnemo Galbatoriksa, štošta emo morati da vratimo na svoje mesto, a ja u biti deo toga." „Aaa." To baš i ne beše ono emu se on nadao, ali bar je pružalo mogu nost da ne e izgubiti dodir nakon Urubejna i da e i dalje, tu i tamo, mo i da se vidi s njom.

Ako je i primetila njegovo nezadovoljstvo, Arja to ni im nije pokazala.

Razgovarali su još nekoliko minuta, a onda se Arja pozdravila i ustala.

Kada je prošla pokraj njega, Eragon posegnu ka njoj, kao da želi da je zaustavi, ali brže-bolje povu e ruku. „ ekaj", re e tiho, ni sam ne znaju i emu se to ponadao, mada se ne emu ipak nadao.

Srce mu brže zakuca, te ga za u ak i u ušima, a obrazi mu se zarumeneše.

Arja zastade pred ulazom u ador okrenuta le ima. „Laku no , Eragone", rekla je, pa se provukla izme u šatorskih krila i nestala u no i, ostavljaju i ga da sedi sam u tami.

129 http://www.balkandownload.org/

OTKRI E Eragonu su naredna tri dana brzo prošla, što nije važilo i za ostatak Vordena, koji i dalje ostadoše obavijeni letargijom. Stanje ispred Dras Leone i dalje je bilo nepromenjeno i nerešeno, mada su se svi uzbudili kada je Trn promenio svoj uobi ajeni položaj iznad prednje kapije, prebacivši se na grudobran stotinak metara udesno. Nakon poduže rasprave, i nakon iscrpnog savetovanja sa Safirom, Nasuada i njeni savetnici zaklju iše da se Trn prebacio isklju ivo zarad udobnosti: drugi deo grudobrana bio je donekle ravniji i duži. Osim toga, opsada se nastavila bez ikakvih promena.

Eragon je jutra i ve eri provodio u i s Glejdrom, a popodneva vežbaju i sa Arjom i još nekoliko vilenjaka. Njegovi okršaji s vilenjacima nisu bili duga ki i naporni kao onaj sa Arjom, pošto bi bilo nepromišljeno da se toliko naprezao svakoga dana - ali njegovi asovi s Glejdrom bili su žestoki kao i ranije. Prastari zmaj nije posustajao u svojim naporima da poboljša Eragonove veštine i znanje, a nije mu ni opraštao greške i iscrpljenost.

Eragonu je bilo drago kada je otkrio da je kona no kadar da se i sam iskaže kada iza e na megdan vilenjacima. Ali sve ga je to mentalno iscrpljivalo jer bi, ako bi mu usredsre enost opala makar i na tren, završio s ma em u rebrima ili pod grlom.

Na svojim asovima s Glejdrom ostvario je napredak koji bi se u uobi ajenim okolnostima smatrao izuzetnim, ali imaju i u vidu njihove prilike, i on i Glejdr behu ogor eni tempom njegovog enja.

Drugog dana, tokom jutarnjih lekcija s Glejdrom, Eragonu pade na pamet da kaže: U itelju, kada sam prvi put pristigao me u Vordene u Farden Duru, Blizanci su me stavili na probu -proverili su moje znanje drevnog jezika, kao i moje poznavanje arolija.

To si ve rekao Oromisu. Zašto to sad i meni ponavljaš?

Zato što sam se setio ne ega... Blizanci su zatražili od mene da izvu em bit iz nekog srebrnog prstena. Ja u to vreme nisam znao kako se to radi. Arja mi je kasnije objasnila da drevnim jezikom možemo da do aramo suštinu bilo koje stvari i bilo kojeg stvorenja. Me utim, meni Oromis nikada nije spominjao ništa takvo, pa sam se pitao... zašto nije?

Glejdr je uzdahnuo. Prizivanje pravog obli ja nekog predmeta jeste veoma teška grana ma ije.

Da bi ti to pošlo za rukom, moraš da razumeš i shvatiš sve što je važno za dati predmet - kao kad želiš da pogodiš pravo ime neke osobe ili životinje. Pored toga, to ti i nema neku upotrebnu vrednost. A opasno je.

Veoma opasno. Te ini ne mogu biti sastavljene u vidu procesa koji u svakom trenutku možeš prekinuti. U prizivanju pravog obli ja nekog predmeta ili uspeš... ili ne uspeš, pa onda umreš. Nije bilo razloga da ti Oromis dopusti da oprobavaš nešto toliko opasno, niti si ti u svome u enju dovoljno napredovao da bi uopšte pri ao s njim o tome.

Eragon blago zadrhta shvativši koliko je Arja morala biti ljuta na Blizance kada je prizvala istinsko obli je prstena koji su držali u ruci. Onda re e: Voleo bih da pokušam sada.

Eragon oseti kako Glejdr usredsre uje svu svoju pažnju na njega. Zašto?

Moram da saznam da li sam na tom nivou spoznaje, makar posredi bilo nešto toliko sitno.

Ponovo pitam: zašto?

Ne znaju i kako da mu objasni re ima, Eragon je svoje zbrkane misli i ose anja slio u Glejdrovu svest. Kada je završio, Glejdr se u utao pretresaju i dotok novih podataka. Da li sam u pravu ako kažem, otpo e zmaj, da ti to izjedna avaš s porazom Galbatoriksa? Misliš da eš, ako to iniš i preživiš, možda uspeti da poraziš i kralja?

Da, laknu Eragonu. Nije umeo da izrazi svoje motive jasno kao što je to zmaj u inio, ali upravo je na to mislio.

A jesi li siguran da želiš da pokušaš? Jesam, u itelju.

Mogao bi da nastradaš, podseti ga Glejdr. Znam.

Eragone!, uzviknu Safira, te mu se njene misli maglovito pojaviše u umu. Letela je visoko iznad tabora, izvi aju i mogu e opasnosti, dok je on u io s Gejdrom. To je previše opasno. Ne dopuštam ti da to uradiš!

Moram, tiho joj je odgovorio.

130 http://www.balkandownload.org/

Glejdr re e i Safiri i Eragonu: Ako je navalio, onda je bolje da pokuša dok ga ja posmatram.

Ako ga izda znanje, možda u mo i da mu prenesem neophodne podatke i da ga spasem.

Safira riknu izbacivši iz sebe besan, prodoran zvuk koji ispuni Eragonovu glavu, a potom Eragon za u silan nalet vazduha i povike prepadnutih ljudi i vilenjaka: to se Safira beše usmerila ka tlu. Sletela je toliko žestoko da se zatresao itav ador i sve što je bilo u njemu.

Nekoliko sekundi kasnije, proturila je glavu u ador, te se besno zagledala u Eragona. Bila je zadihana, te mu vazduh iz njenih nozdrva raš upa kosu i natera mu suze u o i zbog smrada spaljenog mesa. Tvrdoglav si ko neki Kul, rekla mu je.

Ko mi kaže.

Usna joj se gotovo neprimetno izvi od režanja. Šta onda ekamo? Ako ve moraš, po ni, pa da završimo s tim! Šta želiš da prizoveš?, upitao ga je Glejdr. To mora biti nešto što dobro i temeljno poznaješ.

Eragon se osvrnuo po adoru, a onda mu se pogled spustio na prsten sa safirom koji je nosio na desnoj šaci. Aren... Retko je skidao taj prsten otkako mu ga je Ažihad dao u Bromovo ime. Postao je deo njegovog tela poput ruku ili nogu. Pošto je proveo sate i sate zure i u njega, zapamtio je svaku njegovu zaobljenu liniju i površinu, pa je, ako bi sklopio o i, mogao da do ara njegovu sliku koja bi bila savršena reprodukcija pravog predmeta. Ali štošta ipak nije znao o tom prstenu - njegovu istoriju, na in na koji su ga vilenjaci napravili i, najzad, kakve su sve ini utkane u njega.

Ne... ne u Aren.

Potom mu pogled skliznu s prstena na jabuku Brisingra. Ma mu je stajao naslonjen uz ležaj. „Brisingr", promrmljao je.

Se ivo prigušeno zašišta i ma se malo izvu e iz kanija, kao da ga je neko gurnuo odozdo, te sitni jezi ci plamena izbiše iz kanija posežu i ispod bal aka. Kada je Eragon izgovorio ini, u inivši to nenamerno, plamen se ugasio a ma je skliznuo nazad u kanije.

Brisingr, pomislio je, potpuno uveren u svoj izbor. Ma je bio iskovan Runoninom veštinom, ali on je rukovao oru em i alatom, sve vreme pra en mislima vilenja ke kova ice. Ako je na svetu postojao predmet koji je sasvim razumeo, bio je to njegov ma .

Jesi li siguran?, upita ga Glejdr.

Eragon klimnu, a onda se priseti da zlatni zmaj ne može da ga vidi. Jesam, u itelju... Ali imam jedno pitanje: da li je Brisingr pravo ime ovogma a i, ako nije, da li mi je potrebno njegovo pravo ime da bi ini delovale? „Brisingr" je naziv za vatru, štoisam vrlo dobro znaš. Pravo ime tvoga ma a zasigurno je daleko složenije, mada je mogu e da obuhvata i re „brisingr". Ako želiš, možeš zvati svoj ma njegovim pravim imenom, ali slobodno ga možeš nazvati i ma em i posti i eš isti ishod ukoliko ti je valjano znanje sve vreme na umu. Ime je samo oznaka znanja, a oznaka ti nije potrebna kako bi se koristio znanjem. Sitna je to razlika, ali veoma je važna. Razumeš li me?

Razumem.

Onda po ni kada budeš hteo.

Eragon je izdvojio trenutak-dva da bi se pribrao. Potom je pronašao jezgro svoga uma, te posegnu za njim kako bi se okoristio zalihama energije svoga tela. Preusmerivši tu energiju ka re i koju je izgovorio, istovremeno razmišljaju i o svemu što je znao o tom ma u, Eragon re e jasno i glasno: „Brisingr!"

Eragon oseti kako mu snage naglo nestaje. Uznemiren, pokušao je da progovori, da se pomeri, ali ini ga behu prikovale u mestu. Nije mogao ni da trep e ni da diše.

Za razliku od prethodnog puta, ma nije planuo u kanijama, ve je zatitrao poput odraza na vodi. Potom se u vazduhu pokraj njegovog oružja pojavio providan privid: savršena, blistava kopija isukanog Brisingra. Ma koliko savršeno njegov ma bio napravljen - a sam Eragon nikada na njemu nije pronašao ni jednu jedinu manu - duplikat koji je lebdeo pred njim beše savršeniji. Kao da je pred sobom gledao zamišljen ma kakav ak ni Runon, kraj sveg iskustva u radu s metalom, ne bi mogla da do ara. im se taj privid pojavio pred njim, Eragon je povratio mo disanja i kretanja. Održavao je ini još nekoliko sekundi kako bi se divio lepoti onoga što je prizvao, a onda je dopustio da mu se ini otmu, te avetinjski ma polako nestade.

Posle njegovog nestanka, unutrašnjost adora delovala je neo ekivano mra no.

131 http://www.balkandownload.org/

Eragon je tek tada primetio teret Safirinog i Glejdrovog prisustva u svojoj svesti; pomno su pratili svaku misao koja bi mu zatreperila u glavi. Oba zmaja behu napeta, više nego ikada ranije. Ako bi bocnuo Safiru, sigurno bi se prepala, pa bi stala da se obr e oko sebe.

A ako bih ja tebe bocnula, od tebe bi ostala samo mrlja, rekla mu je.

Eragon se nasmešio, te se umorno spustio na ležaj.

Eragon u glavi za u zvuk sli an vetru koji huji po pustoj ravnici: Glejdr se opustio. Bio si dobar, Senkoubico. Glejdrova hvala iznenadila je Eragona: stari zmaj mu je uputio vrlo malo komplimenata otkako je po eo da ga podu ava. Ali nemoj opet da pokušavaš s tim.

Eragon se strese te protrlja ruke, pokušavaju i da otera ose aj hladno e koji mu se uvukao u udove. Dogovoreno, u itelju. To ipak nije bio doživljaj koji je želeo da kuša iznova. No ipak je ose ao duboko zadovoljstvo. Dokazao je, bez ikakve sumnje, da postoji bar jedna stvar u Alageziji koju može da uradi kao bilo ko drugi.

A to mu je pružilo izvesnu nadu.

U zoru tre ega dana, Roran se vratio me u Vordene sa svojim saputnicima: bili su umorni, izranavljeni i iznureni od puta. Roranov povratak bar je na nekoliko sati digao Vordene iz u malosti, pošto su njega i ostale do ekali poput pravih junaka, ali ose aj dosade ubrzo je ponovo obuzeo ve inu Vordena.

Eragonu je laknulo što vidi Rorana. Znao je da mu je brat živ i zdrav pošto je to proverio u nekoliko navrata pomo u svojih arobnja kih vizija. No sada kada ga je video pred sobom, Eragon se rešio teskobe koje sve dotad nije ni bio svestan. Roran je bio jedini lan porodice kojeg je još imao, pošto se Murtag nije ra unao, bar što se Eragona ti e, pa Eragon nije mogao da podnese pomisao da bi ga mogao izgubiti.

Dok je gledao Rorana izbliza, zapanjio ga je njegov izgled. O ekivao je da e Roran i ostali biti iscrpljeni, ali Roran je delovao daleko iznurenije od njegovih saboraca: izgledao je kao da je ostario pet godina tokom tog putovanja. O i mu behu crvene i podbule, elo izborano, a pritom se kretao veoma uko eno, kao da mu je itavo telo prekriveno modricama. A tu je bila i njegova napola izgorela brada, koja je sada delovala ofucano i prljavo.

Petorica ljudi, jedan manje od prvobitnog broja, odmah je otišlo do iscelitelja iz Du Vrangr Gate da bi se vra evi pobrinuli za njihove rane. Potom su otišli pred Nasuadu u njen paviljon. Nakon što je pohvalila njihovu hrabrost, Nasuada je dala voljno svima sem Roranu, od kojeg je zatražila da joj do tan ina prepri a svoje putovanje do Arouza i nazad, kao i samo osvajanje grada. Njegova je pri a potrajala, ali i Nasuada i Eragon, koji je stajao s njene desne strane, pažljivo su ga saslušali, povremeno ak i prestravljeni pojedinostima onoga što im je Roran govorio. Kada je završio, Nasuada je iznenadila i njega i Eragona objavivši im da postavlja Rorana na elo jednog od vordenskih bataljona.

Eragon je mislio da e te novosti oduševiti Rorana, ali umesto toga, video je kako se bore na bratovom licu još više produbljuju i kako mu se obrve skupljaju. Me utim, Roran nije izrekao ni prigovor ni žalbu, ve se naklonio i grubim glasom rekao: „Kako vi kažete, gospo Nasuada."

Eragon je potom otpratio Rorana do njegovog adora, gde ih je Katrina ve ekala. Rorana je do ekala s toliko o itim izlivom ose anja da je Eragon posti eno skrenuo pogled.

Njih troje i Safira potom su zajedno ve erali, ali Eragon i Safira su napustili par prvom prilikom, pošto je bilo o igledno da Roran nema snage za društvo, a Katrina ga je želela samo za sebe.

Dok su on i Safira tumarali po taboru u smiraj dana, Eragon za u nekog kako vi e za njim: „Eragone! Eragone! Sa ekaj malo!"

Okrenuvši se, ugledao je mršavog, krakatog u enjaka Džoda kako tr i ka njemu dok mu pramenovi kose vijore oko ispijenog lica. Džod je u levoj ruci stezao izgužvano par e pergamenta. „Šta je bilo?", upita ga Eragon zabrinuto. „Ovo!", uzviknu Džod sa iskrama u o ima. Ispružio je pergament i mahnuo njime. „Ponovo sam uspeo, Eragone! Pronašao sam na in!" U polumraku, ožiljci na njegovoj lobanji i slepoo nici bili su upadljivo svetliji naspram osun ane kože. „Šta si ponovo uspeo? I kakav si to na in pronašao? Uspori malo, ništa te ne razumem!"

Džod se tajnovito okrenu oko sebe, te se nagnu ka Eragonu kako bi mu šapnuo: „Isplatilo se sve moje itanje i istraživanje. Pronašao sam skriven lagum koji vodi pravo u Dras Leonu!"

132 http://www.balkandownload.org/

ODLUKE „Objasnite mi sve ponovo", re e Nasuada. Eragon je nestrpljivo prebacio težinu na drugu nogu, ali ništa nije rekao.

S gomile svitaka i knjiga pred sobom, Džod je izvukao tananu knjižicu u povezu od crvene kože i po tre i put otpo eo istu besedu: „Pre otprilike pet stotina godina, bar po mojoj proceni... " Jormundur ga prekide pokretom ruke: „Izostavi te detalje, znamo da su ovo samo naga anja."

Džod po e iznova: „Pre otprilike pet stotina godina, kraljica Forna posla Ersta Sedobradog u Dras Leonu, to jest u ono što e tek postati Dras Leonom." „A zašto ga je poslala?", upita ga Nasuada poigravaju i se resama na svome rukavu. „Patuljci behu usred svojih plemenskih ratova, te se Forna ponadala da bi mogla da obezbedi podršku našega naroda tako što bi pripomogla kralju Radgaru pri osmišljavanju i izgradnji bedema oko grada, kao što su patuljci napravili zidine oko Arouza."

Nasuada je nastavila da uvija i razvija par e tkanine izme u prstiju: „A onda je Dolgrat Polumotka ubio Fornu... " „Tako je. A Erst Sedobradi nije imao izbora do da se vrati do Beor planina najbrže što može, ne bi li odbranio svoje pleme od Polumotkinih grabljivaca. Me utim" - Džod podiže prst, te otvori crvenu knjigu - „pre no što je krenuo, Erst je izgleda ipak otpo eo posao. Glavni savetnik kralja Radgara, gospodar Jardli, pribeležio je u svojoj povesti da je Erst otpo eo s radom na nacrtima za sistem odvodnih kanala ispod gradskog središta, pošto je od toga zavisilo kako e biti izgra ena utvr enja."

Sa svog mesta u dnu stola koji se pružao sredinom Nasuadinog paviljona, Orik klimnu i re e: „To vam jeste istina. Morate da izna ete gde e i kako e težina biti razmeštena i šta bi bilo najzgodnije za vrstu zemlje na kojoj radite. U suprotnom vas ekaju urušavanja."

Džod nastavi. „Dras Leona, naravno, nema podzemne odvode, pa pretpostavljam da ništa nalik na Erstove nacrte nikada nije ni bilo primenjeno. Me utim, nekoliko stranica iza toga, Jardli veli... " Bacivši pogled niz nos kako bi se zagledao u knjigu, Džod im pro ita: „... No u obrtu emernom, haramije mnoge ku e spališe, poharaše mnoga porodi na blaga i utekoše. Vojnici na to presporo odgovoriše, jer pod zemljom okopavahu poput kmetova najnižih."

Džod spusti knjigu. „E sad, šta li su to iskopavali? Nisam pronašao da se igde drugde pominju podzemni radovi, ni u Dras Leoni ni oko nje, sve dok... " Odloživši crvenu knjigu, odabrao je drugu, ogromnu, debelu skoro pola aršina, s drvenim koricama. „Slu ajno sam baš itao Taradas i druge zagonetke pojava tajnovitih zabeleženih kroz povest ljudi, patuljaka i najdrevnijih vilenjaka, kada sam... " „To je delo puno grešaka", re e Arja. Stajala je s leve strane stola, obema rukama naslonjena na kartu grada. „Pisac nije znao mnogo o mome narodu, a ono što nije znao bez ustezanja je izmislio." „Možda i jeste tako", re e Džod, „ali znao je dosta o ljudima, a nas upravo ljudi zanimaju."

Džod otvori knjigu negde pri sredini, te nežno spusti njen gornji deo kako bi je položio na sto. „Tokom svojih istraživanja, Otman je proveo neko vreme u ovome kraju. Uglavnom je prou avao Helgrind i udna zbivanja koja se vezuju za njega, ali tako e je imao da kaže slede e o Dras Leoni: Meštani se esto žaliti znadu na zvukove udnovate i mirise što dopiru ispod sokaka im i podova, no u ponajve ma, no oni to pripisuju avetima, utvarama i ostalim neobjašnjivim stvorenjima, ali ako to zaista jesu utvare, onda su druga ije od svih ostalih za koje sam ikada uo, pošto utvare na drugim mestima uglavnom izbegavaju zatvorene prostore."

Džod je sklopio knjigu. „Sre om, Otman je bio temeljan ovek, pa je ozna io mesta na kojima su se ti zvu i pojavljivali na karti Dras Leone, na kojoj, kao što možete videti, ona stvaraju gotovo pravu liniju koja se pruža kroz stari deo grada." „I vi mislite da to ukazuje na postojanje laguma", re e Nasuada. To beše izjavna re enica, a ne pitanje. „Da", re e Džod klimaju i glavom.

133 http://www.balkandownload.org/

Potom se, sede i pokraj Nasuade, oglasio i kralj Orin, mada dotad nije mnogo govorio. „Ništa od ovoga što ste nam dosad pokazali, vrli Džode, ne dokazuje pravo postojanje laguma. Ako ne ega i ima ispod grada, to bi vrlo lako mogao biti podrum, katakomba ili neka druga odaja koja vodi jedino ka gra evini iznad nje. ak i ako posredi jeste lagum, mi ne znamo da li on postoji i negde van Dras Leone, niti kuda vodi, pod pretpostavkom da uopšte postoji. Da nije možda baš do središta palate?

Osim toga, sude i po samoj vašoj pri i, malo je verovatno da je izgradnja tog navodnog laguma ikada završena." „Malo je verovatno da je posredi bilo šta drugo do lagum, s obzirom na njegov oblik, Vaše veli anstvo", re e Džod. „Ni podrumi ni katakombe nikada nisu toliko uzani i duga ki. Što se pak ti e toga da li je dovršen ili ne... znamo da nikada nije koriš en za svoju prvobitnu namenu, ali tako e znamo da je postojao bar do Otmanovog vremena, što zna i da je lagum, ili prolaz, ili šta god to bilo, morao biti završen bar u nekoj meri, ina e bi ga podzemne vode odavno uništile." „A gde mu je onda izlaz - ili ulaz, na kraju krajeva?", upita ga kralj.

Džod je stao da eprka po hrpi svitaka, te je posle nekoliko trenutaka izvukao drugu mapu Dras Leone, koja je prikazivala i delove okoline. „U to ne mogu biti siguran, ali ako zaista vodi iz grada, onda verovatno izlazi negde ovde... " Spustio je kažiprst blizu isto nog kraja grada. Ve ina gra evina izvan zidina koje su štitile samo srce Dras Leone nalazila se na zapadnoj strani grada, pokraj jezera. To je zna ilo da je ta ka koju je Džod pokazivao, iako je ukazivala na pustaru, bila bliža središtu Dras Leone nego što bi to bio neko ko bi pokušao da mu se približi iz bilo kog drugog pravca, a da pritom zaobi e sve zgrade. „Ali to se ne može ovako odrediti, ve neko mora li no da proveri."

Eragon se namrštio. Mislio je da je Džodovo otkri e opipljivije. „Zaslužujete pohvale za ovo istraživanje, vrli Džode", re e Nasuada. „Mogu e je da ste opet inili veliku uslugu Vordenima." Ustala je sa svoje stolice s visokim naslonom, te je prišla mapi.

Skuti njene haljine zašuštaše vuku i se po zemlji. „Pošaljemo li nekog izvi a da to ispita, do i emo u opasnost da privu emo pažnju Carstva ka našoj usredsre enosti na taj kraj. Sve i da lagum postoji, u tom slu aju nam ne bi mnogo koristio, pošto bi nas Murtag i Trn ekali na drugom kraju." Pogledala je u Džoda. „Šta mislite: koliko je taj lagum širok? Koliko bi ljudi moglo da stane u njega?" „Ne bih znao re i. Možda... " Orik se zakašlja, te re e: „Ovdašnja zemlja je meka i glinasta, i ima podosta mulja u sebi - što je silna muka za prokopavanje laguma. Ako je Erst znao svoj posao, ne bi osmislio samo jedan veliki kanal koji bi odnosio gradski otpad, ve bi postavio nekoliko manjih prolaza kako bi smanjio mogu nost urušavanja. Pretpostavljam da nijedan ne bi bio širi od metra." „To je previše tesno da bi kroz njega u jednom trenu moglo da pro e više od jednog oveka", re e Džod. „To je previše tesno i da bi kroz njega moglo da pro e više od jednog knurle", re e Orik.

Nasuada se vratila na svoje mesto, te se neusredsre eno zagledala u kartu, kao da gleda u nešto mnogo udaljenije.

Nakon nekoliko trenutaka tišine, Eragon re e: „Ja bih mogao da potražim laj lagum. Znam da se sakrijem pomo u arolija, pa me stražari nikada ne bi primetili." „Možda", promrmlja Nasuada, „ali ne svi a mi se pomisao da se ti ili bilo ko drugi vrzmate tamo. Verovatno a da e vas Carstvo primetiti prevelika je. Šta ako ga Murtag motri? Da li bi i njega mogao da zavaraš? Da li uopšte znaš kakve su njegove sposobnosti sada?" Odmahnula je glavom. „Ne, moramo se držati kao da lagum postoji, pa emo shodno tome dalje odlu ivati. Ako se dokaže suprotno, to ne bi trebalo ništa da nas košta, ali ako lagum zaista jeste tamo... dobi emo priliku da osvojimo Dras Leonu jednom zasvagda." „Na šta ciljaš?", upita je kralj Orin obazrivo. „Na nešto odvažno, nešto... neo ekivano!"

Eragon tiho frknu: „Možda bi onda valjalo da se posavetujete s Roranom." „Nije meni potrebna Roranova pomo pri osmišljavanju planova, Eragone."

Nasuada se ponovo u utala, te svi pod šatrom, uklju uju i i Eragona, sa ekaše da vide šta e smisliti. Naposletku se promeškoljila, te re e: „Evo, ovako: posla emo manju etu ratnika da nam otvori kapiju sa unutrašnje strane." „A kako bi to bilo ko mogao da postigne?", zapita je Orik. „Bilo bi dovoljno gusto i kada bi morali da se suo e sa stotinama vojnika raspore enim u tom delu, ali ako si slu ajno zaboravila, tamo se izležava i onaj ogromni gmaz što bljuje vatru, a njemu e zasigurno privu i pažnju svako ko bude dovoljno glupav da pokuša da otvori kapije. A Murtaga i da ne pominjemo."

134 http://www.balkandownload.org/

Eragon se ubacio u razgovor ne sa ekavši da otpo ne rasprava: „Mogu ja to."

Njegove su re i odmah ohladile i smirile razgovor.

Eragon je o ekivao da e Nasuada smesta odbiti njegov predlog, ali iznenadila ga je time što je porazmislila. Onda ga je dodatno iznenadila rekavši: „U redu."

Svi argumenti koje je Eragon pripremio u sebi ispariše kada se zabezeknuto zagledao u Nasuadu. O ito je i sama razmišljala kao on.

U šatoru izbi opšta larma kada svi progovoriše uglas. Arja je uspela da nadglasa svu tu jeku: „Nasuada, ne možeš dopustiti Eragonu da se izloži tolikoj opasnosti. To bi bilo veoma nesavesno.

Pošalji nekog od Blodgarmovih vra eva umesto njega; znam da bi pristali da pomognu, a kao ratnici mogu se meriti sa svima, uklju uju i i Eragona."

Nasuada odmahnu glavom: „Nijedan od Galbatoriksovih ljudi ne bi se usudio da ubije Eragona - ni Murtag, ni neki od kraljevih miljenika me u arobnjacima, pa ak ni najobi niji vojnici.

Trebalo bi to da upotrebimo u svoju korist. Osim toga, Eragon je naš najja i bajalac, a mogu e je da e otvaranje kapija iziskivati mnogo snage. Od svih nas, on ima najbolje izglede za uspeh." „A šta emo ako ga zato e? Ne može sam protiv Murtaga. I sama to znaš!" „Odvrati emo pažnju Murtagu i Trnu, i tako emo Eragonu pružiti potrebnu priliku."

Arja podiže bradu. „Kako? Kako eš im odvu i pažnju?" „Pretvara emo se da kre emo u napad na Dras Leonu s juga. Safira e obletati grad pale i zgrade i ubijaju i ljude na bedemima. Trn i Murtag ne e imati izbora do da krenu za njom, pogotovo jer e im se u initi da Eragon jaše Safiru. Blodgarm i njegovi vra evi mogu da naprave privid Eragona, kao što su inili i ranije. Sve dok mu se Murtag ne približi previše, ne e mo i da otkrije našu smicalicu." „I ti si to vrsto odlu ila?" „Jesam."

Arja stegnu lice. „Onda u ja po i sa Eragonom."

Na Eragonovom licu se pojavi olakšanje. Nadao se da e po i s njim, ali nije bio siguran treba li da je pita, plaše i se da e ga odbiti.

Nasuada uzdahnu: „Ti si k i Islanzadina. Ne bih te izlagala tolikoj opasnosti. Ako slu ajno pogineš... Se aš li se kako je tvoja majka reagovala kada je pomislila da te je Durza ubio? Ne smemo dopustiti sebi da izgubimo podršku tvoga naroda." „Moja majka... " Arja vrsto stisnu usne, presekavši sebe usred re enice, te otpo e nanovo: „Uveravam te, gospo Nasuada, da kraljica Islanzadi ne e napustiti Vordene što god se meni desilo.

Povodom toga ne moraš brinuti. Ja u po i sa Eragonom, zajedno s dva Blodgarmova vra a."

Nasuada odmahnu glavom. „Ne, možete povesti samo jednog. Murtag je upoznat s brojem vilenjaka koji su dosad uvali Eragona. Primeti li da dvoje ili više njih fali, mogao bi da posumnja na neku zamku. Pritom e Safiri biti potrebna sva mogu a pomo kako ne bi dopala šaka Murtagu." „Troje ljudi nije dovoljno za takav poduhvat", nije popuštala Arja. „Ne bismo mogli ni da obezbedimo Eragonovu sigurnost, a Kamoli da kapije otvorimo." „Onda neka s vama po e i neko iz Du Vrangr Gate."

Tra ak podsmeha prošara Arjino lice. „Nijedan od vaših vra eva nije dovoljno jak niti vešt.

Bi emo broj ano nadvladani stotinu prema jedan, ako ne i više. Oko nas e se na i i obi ni ma evaoci, ali i obu eni arobnjaci. Jedino vilenjaci i Jaha i... " „I Senke", zagrme Orik. „I Senke", popusti Arja, mada je Eragon primetio da se iznervirala. „Jedino oni mogu da savladaju takve prepreke, mada ak ni tada ishod nije siguran. Dozvoli nam da povedemo dvojicu Blodgarmovih vra eva. Niko drugi nije podesan za takav zadatak, bar ne me u Vordenima." „Je l'? A šta ti ja onda do em? Mlevena džigerica?"

Svi se okrenuše iznena eni, te ugledaše An elu, koja krenu k njima iz suprotnog kraja šatora.

Eragon uopšte nije predosetio njeno prisustvo. „Baš mi je udan neki izraz, jelda?", re e travarka. „Ko bi to sebe poredio s mlevenom džigericom? Ako ve moraš da biraš neki organ, zašto ne bi odabrao žu ni mehur ili grudnu žlezdu?

Oni su mnogo zanimljiviji od džigerice. Ili možda da sam mleveni..." Nasmešila se. „Pa, pretpostavljam da to i nije mnogo važno." Zaustavila se ispred Arje, te ju je odmerila pogledom. „Imaš li neki prigovor na to da ja po em s vama, alfa? Ja nisam pripadnica Vordena, bar ne u bukvalnom smislu, ali spremna sam da popunim tu vašu etvorku."

135 http://www.balkandownload.org/

Iznenadivši Eragona, Arja nakloni glavu te re e: „Naravno da nemam, mudra travarko. Nisam želela nikoga da uvredim. Bila bi nam ast da po eš s nama." „Odli no!", uzviknu An ela. „Mislim, pod uslovom da vi nemate ništa protiv", rekla je obrativši se Nasuadi.

Deluju i donekle zbunjeno, Nasuada odmahnu glavom: „Ako ste voljni, a Eragonu i Arji ne smeta, onda ni ja nemam nikakav prigovor. Doduše, ne mogu ni da zamislim zašto biste želeli da po ete s njima."

An ela zabaci kovrdžavu kosu: „Eh, ja izgleda moram da objašnjavam baš svaku svoju odluku... Pa dobro, ako e vam to umiriti znatiželju, recimo da imam neke razmirice s helgrindskim sveštenicima, pa bi mi godilo da im malko napakostim. Osim toga, za slu aj da se Murtag pojavi, imam nekoliko trikova koji bi ga mogli odvratiti od njegovih namera." „Trebalo bi da zamolimo i Elvu da po e s nama", re e Eragon. „Ako iko može da nam pomogne da izbegnemo nevolje, to je onda... " Nasuada se namrgodila. „Kada sam poslednji put razgovarala s njom, jasno je izrazila svoj stav, a ja ne nameravam da padnem pred nju na kolena kako bih je ubedila da promeni mišljenje." „Porazgovara u ja s njom", re e Eragon. „Ona je ljuta na mene, pa bi ja trebalo da je zamolim."

Nasuada stade da upka rojtice na svojoj zlatnoj haljini. Obavila je nekoliko niti izme u prstiju, te odjednom re e: „Kako ho eš, mada se meni ne svi a zamisao da u borbu šaljemo neko dete, makar ono bilo nadareno poput Elve. S druge strane, pretpostavljam da je ona i više nego sposobna da se zaštiti." „Sve dok je ne savlada koli ina boli oko nje", re e An ela. „U poslednjih nekoliko bitaka završila je sklup ana na zemlji i skoro da nije mogla ni da se pomeri ni da diše."

Nasuada je umirila prste, te se ozbiljno zagledala u Eragona: „Nepredvidiva je. Ako pristane da po e, moraš dobro da je paziš, Eragone." „Ho u", obe ao je.

Nasuada je potom povela razgovor o tehni kim pojedinostima sa Orinom i Orikom, te se Eragon donekle povukao pošto nije imao šta da doda.

Povukavši se u svoj um, otvorio se ka Safiri, koja ih je sve vreme slušala preko njega. I?, upitao ju je. Šta misliš? Nešto si mi se u utala. Bio sam uveren da eš bar nešto re i kada je Nasuada predložila da se krišom ušunjamo u Dras Leonu.

Nisam ništa rekla pošto nisam imala šta da kažem. Dobra je to zamisao. Slažeš se s njom?!

Nismo više nazgrapna de urlija, Eragone. Naši neprijatelji možda jesu strašni, ali i mi smo strašni. Vreme je da ih podsetimo na to. Ne smeta ti to što emo biti odvojeni?

Naravno da mi smeta, re e reže im glasom. Kud god da kreneš, dušmani se zalepe za tebe kao zunzare na ranu. Ali nisi ti više bespomo an kao što si nekada bio. Gotovo da mu se u inilo da je po ela da prede.

Ja bespomo an?, re e glume i zaprepaš enje.

Pa, samo mal ice. Ali grizeš ja e nego ranije.

I ti.

Aha... Odoh u lov. Sprema se neko gadno nevreme, a ne u imati prilike da jedem pre napada.

Pazi kako letiš, rekao joj je.

Osetivši kako se njena svest udaljava iz njegove, Eragon je usmerio pažnju ka razgovoru koji se vodio u šatoru, pošto je znao da i njegov i Safirin život zavise od odluka koje e Nasuada, Orik i Orin doneti.

136 http://www.balkandownload.org/

POD BRDOM I STENJEM Eragon je stresao ramena u pokušaju da bolje namesti svoju verižnja u ispod tunike, koju je navukao kako bi sakrio zaštitnu košulju.

Mrak se spustio svuda oko njih, težak i gust. Debeli oblaci sakrivali su mesec i zvezde. Bez crvenog vilinskog svetla koje je An ela držala na dlanu, ak ni Eragon i vilenjaci ne bi ništa videli.

Vazduh beše vlažan, a Eragon je jednom-dvaput osetio kako mu nekoliko hladnih kapi kiše pada na obraze.

Elva ga je ismejala i odbila kada ju je zamolio za pomo . Dugo se i naporno raspravljao s njom, ali uzalud. ak se i Safira bila umešala, sletevši do adora u kojem je bila smeštena devoj icaveštica, te je spustila svoju golemu glavu na svega nekoliko koraka od devoj ice kako bi je naterala da se zagleda u njene blistave, nepomi ne o i.

Elva je pokazala više promišljenosti pa se nije nasmejala, ali nije se pokolebala u svojoj odluci da ne e po i s njima. Eragona je iznervirala njena tvrdoglavost. Ipak nije mogao da se ne divi snazi njenog karaktera: re i ne i jednom Jaha u i jednom zmaju ipak nije mala stvar. Ona jeste podnela neverovatnu koli inu boli u svom kratkom životu, te ju je to iskustvo o vrslo u meri koja se retko vi ala ak i kod najoprobanijih ratnika.

Arja priveza duga ak plašt oko vrata. Eragon ga je tako e imao na sebi, kao i An ela i crnokosi vilenjak Virden, kojeg im je Blodgarm odabrao za pratioca. Plaštovi su im bili neophodni kako bi se zaštitili od studene no i, ali i kako bi sakrili oružje od ljudi na koje bi mogli da nai u u gradu, ako dospeju do njega.

Nasuada, Jormundur i Safira otpratili su ih do ruba tabora, gde su sada i stajali. A izme u adora, Vordeni, patuljci i Urgali behu zauzeti pripremama za napad. „I ne zaboravite", re e Nasuada dok joj se dah pretvarao u paru, „ako ne stignete do kapije pre zore, prona ite mesto gde možete do ekati jutro, pa emo tada ponovo pokušati." „Možda ne emo mo i da eKamo", re e Arja.

Nasuada protrlja ruke, te joj klimnu. Delovala je neuobi ajeno zabrinuto. „Znam. Mi emo svakako biti spremni da napadnemo im nam se javite, ma koje doba dana bilo. I ne zaboravite da je vaša bezbednost važnija od osvajanja Dras Leone." Pogled joj je odlutao ka Eragonu kada je to rekla. „Trebalo bi da krenemo", re e Virden. „No se ve odužila."

Eragon je nakratko prislonio elo uz Safiru. Sre an ti lov, rekla mu je tiho.

I tebi.

Nevoljno su se rastali, te se Eragon pridružio Arji i Virdenu kako bi skupa krenuli za An elom podalje od tabora, zaputivši se ka isto nom rubu grada. Nasuada i Jormundur tiho im poželeše sre u, te ih pozdraviše, a onda se sve utišalo; ulo se samo njihovo disanje i bat izama po zemlji.

An ela je prigušila svetlost na svome dlanu tako da bude jaka tek da Eragon može da vidi svoja stopala. Morao je dobrano da napregne o i kako bi video kamenje i grane pred sobom. utke su hodali gotovo itav sat, a onda travarka odjednom stade i šapnu: „Tu smo, bar koliko mogu da procenim. Dosta sam dobra u proceni razdaljine, ali mogu e je da smo skrenuli i više od tristotinak metara. Teško je biti siguran po ovakvom mraku."

S njihove leve strane, blistave ta kice svetlele su nad horizontom kao jedini dokaz da su blizu Dras Leone. Svetla su im naizgled bila toliko blizu da je Eragon imao utisak da ih može dohvatiti rukom.

On i dve žene okupiše se oko Virdena, koji kleknu te svu e rukavicu s desne ruke. Naslonivši dlan na ogoljenu zemlju, Virden po e da poje ini kojima ga je nau io arobnjak patuljak kojeg je, pre nego što su pošli na zadatak, Orik poslao da im objasni kako mogu da prona u podzemne prostorije.

Dok je vilenjak bajao, Eragon se zagledao u tamu oko njih, osluškuju i i tragaju i za neprijateljima. Kiša još ja e po e da mu pada po obrazima. Ponadao se da e se vreme popraviti pre nego što otpo ne bitka, ako uopšte otpo ne.

Neka sova odnekud zahu a, te Eragon posegnu za Brisingrom, ali se brže-bolje zaustavi stegnuvši pesnicu. Barzul, re e u sebi, posegnuvši za Orikovom omiljenom psovkom. Bio je napetiji nego što je valjalo. Spoznaja da bi uskoro ponovo mogao da se sukobi s Murtagom i Trnom, pojedina no ili zajedno, dovela ga je na rub nerava.

137 http://www.balkandownload.org/

Izgubi u ako nastavim ovako, pomislio je. Stoga je usporio disanje i otpo eo prvu mentalnu vežbu kojoj ga je Glejdr nau io ne bi li zauzdao ose anja.

Stari zmaj nije bio oduševljen njihovim poduhvatom kada ga je Eragon obavestio o njemu, mada mu se nije ni protivio. Nakon što su pretresli mogu e prepreke na koje bi mogao da nai e, Glejdr mu je kazao: Pazi se senki, Eragone. Mnogo udnovatog vreba u tami. To, smatrao je Eragon, i ne beše ohrabruju a izjava.

Obrisao je vlagu s lica, drže i drugu šaku blizu bal aka ma a. Na ruci je ose ao toplu i glatku kožu rukavice.

Spustivši ruku, podvukao je palac pod kaiš, pod pojas Belota Mudrog, ose aju i težinu dvanaest besprekornih dijamanata skrivenih u njemu. Toga jutra, otišao je do torova sa životinjama, pa je, kada su kuvari po eli da kolju živinu i ovce kako bi spremili doru ak za vojsku, prebacio energiju umiru ih životinja u drago kamenje. Bilo mu je mrsko što to ini jer, kada bi mislima prešao u svest tih životinja dok bi im glava još bila na telu, njihov strah i bol postao bi njegov, a kada bi im duše otišle u bespu e, imao je ose aj da i sam umire. Beše to užasno iskustvo koje ga je silno uznemirilo.

Kad god je mogao, šapnuo bi re i na drevnom jeziku tim životinjama pokušavaju i da ih uteši. Katkad bi mu upalilo, a katkad ne bi. Mada bi ta stvorenja ionako umrla i mada mu je bila potrebna njihova energija, itava ta rabota bila mu je mrska jer se zbog nje ose ao odgovornim za njihovu smrt. Ose ao se prljavo.

Sada je umislio da mu je pojas teži nego ina e, ispunjen energijom svih tih životinja. ak i da su dijamanti u njemu bili bezvredni, Eragon bi ga smatrao vrednijim od zlata zbog desetina života kojima beše ispunjen.

Baš kad je Virden prestao da baje, Arja ga upita: „Jesi li ga pronašao?" „Ovuda", re e Virden ustavši.

Eragona obuzeše i olakšanje i strepnja. Džod je bio u pravu!

Virden ih je poveo nekim putem, pa preko nekoliko brežuljaka, da b se potom spustili u plitko udubljenje u brdovitom terenu. „Ulaz u lagum trebalo bi da bude tu negde", re e im vilenjak pokazuju i ka zapadnom zidu ulegnu a.

Travarka poja a vilinsko svetio kako bi mogli da pretraže okolinu, te Eragon, Arja i Virden po eše da pro ešljavaju žbunje pokraj zida jaruge, bockaju i tlo štapovima. Eragon je dva puta ogrebao golenice o panjeve oborenih breza, pa je morao bolno da uvu e vazduh kroz zube. Zažalio je zbog toga što nije stavio nožne oklope, ali ostavio ih je u adoru sa štitom pošto bi njima privla io previše pažnje u gradu.

Tragali su dvadesetak minuta, pretražuju i zid odozdo nadole po ev od mesta na kojem su se spustili u udubljenje. Onda Eragon za u metalni odjek, te Arja tiho doviknu: „Ovamo!"

Zajedno sa ostalima, požurio je do nje. Stajala je pokraj malog, zaraslog otvora u zidu jaruge.

Arja je pomerila žbunje u stranu otkrivaju i lagum obložen kamenom, visok metar i po i širok jedan metar. Zar ala gvozdena rešetka pokrivala je rupu. „Vidi!", re e Arja pokazuju i ka zemlji.

Eragon pogleda, te vide stazicu koja je vodila od laguma. Eragon je ak i pod udnovatom crvenom vilinskom svetloš u video da je stazica ugažena ljudskim stopama. Nekoliko ljudi sigurno je koristilo taj lagum kako bi krišom ušli u Dras Leonu ili pak izašli iz nje. „Dalje moramo veoma oprezno", prošaputa Virden.

An ela se tiho zakašlja. „Pa kako bismo druga ije? S treštavim trubama i urlanjem glasnika?

Mislim, stvarno."

Vilenjak se uzdržao od odgovora, ali bilo mu je vidno neprijatno.

Arja i Virden su skinuli rešetku i oprezno krenuli u lagum. Oboje su upalili svoja vilinska svetla. Treperavi diskovi blesnuše im iznad glava poput crvenih sunašaca, mada nisu bacali više svetlosti od šake ugljevlja.

Eragon re e An eli: „Zašto se vilenjaci ophode prema tebi s toliko uvažavanja? Gotovo da mi se ini da te se plaše." „Zar ne zaslužujem poštovanje?"

Nije znao šta da kaže. „Znaš, jednog eš dana morati da mi ispri aš sve o sebi." „Odakle ti ta zamisao?" Progurala se pokraj njega kako bi ušla u lagum, lepršaju i plaštom kao krilima Letrblake.

Odmahnuvši glavom, Eragon krenu za njom.

138 http://www.balkandownload.org/

Niska travarka nije morala mnogo da se povija kako bi izbegla tavanicu, ali Eragon je, zajedno s dva vilenjaka, morao da se pogne poput starca kojeg mu i kostobolja. Lagum je mahom bio pust. Fin sloj skorele zemlje prekrivao je pod. Pokoji štap, kamen, pa ak i odba ena zmijska koža behu razbacani blizu ulaza u lagum. Prolaz je zaudarao na vlažnu slamu i moljce.

Eragon je krenuo sa ostalima najtiše što je mogao, ali lagum je poja avao sve odjeke. Kad god bi nešto šutnuli ili okrznuli, zvuk bi se odbio o zidove, ispunjavaju i vazduh prepletenim šumovima koji kao da su imali sopstveni život; li ili su na jecaje i uzdahe. Zbog tih šumova, Eragon se ose ao kao da je okružen duhovima koji prate svaki njihov pokret.

Kanda ništa od našeg šunjanja, pomislio je kada je tresnuo nogom o neki kamen, koji se odbi o rub laguma uz glasnu tutnjavu što odjeknu stotinu puta glasnije šire i se lagumom. „Izvinjavam se", izustio je kada se svi okrenuše ka njemu.

Neki kiseli osmeh razvu e mu usne. Bar znamo šta izaziva one udne zvukove ispod Dras Leone. Mora e da pomene to Džodu kada se budu vratili.

Kada su dobrano zašli u lagum, Eragon zastade te se osvrnu ka ulazu, koji se ve beše izgubio u tami. Mrak je bio gotovo opipljiv, poput debele tkanine navu ene preko sveta. Okružen sku enim zidovima i niskom tavanicom, ose ao se stisnuto i sputano. Ina e mu nije smetao boravak u zatvorenim prostorima, ali taj lagum ga je podse ao na onaj grubo isklesan lavirint u Helgrindu u kojem su se on i Roran borili protiv Ra'zaka, što baš i ne beše prijatna uspomena.

Duboko je udahnuo i izdahnuo.

Baš kad je hteo da nastavi, spazio je dva ogromna oka kako se presijavaju u senci, poput dva belutka boje bakra. Zgrabio je Brisingr i ve beše isukao ma nekoliko centimetara iz kanija kada se Solembum pojavi iz pomr ine, ne ujno gacaju i na svojim šapama.

Ma kodlak stade na rubu snopa svetlosti. Trgnuo je crne uši, te mu se eljusti razdvojiše u nekakvom veselom osmehu.

Eragonu je odmah laknulo, te pozdravi ma kodlaka duboko naklonivši glavu. Trebalo je da znam da je on. Kud god da je An ela išla, Solembum je obavezno išao za njom. Eragon se opet zapitao o travarkinoj prošlosti: ime li je zaslužila njegovu privrženost?

Pošto se ostatak družine udaljio, senke se ponovo nadviše nad Solembumom skrivaju i ga od Eragona.

Utešen spoznajom da mu ma kodlak uva le a, Eragon pohita da ih sustigne.

Pre nego što je skupina napustila tabor, Nasuada ih je ukratko obavestila o ta nom broju vojnika u gradu, kao i o mestima na kojima su bili raspore eni, njihovim zaduženjima i naviKarna.

Tako e im je pružila i podatke o položaju Murtagove ložnice, mesta na kom je obedovao, pa ak i o raspoloženju u kojem je bio prethodne ve eri. Podaci su joj bili neverovatno temeljni. Kada ju je pitao odakle sve to zna, nasmešila se i objasnila mu da su, još od dolaska Vordena, ma kodlaci izvi ali za nju sve što se dešavalo po Dras Leoni. Nakon što se Eragon i njegovi pratioci pojave u gradu, ma kodlaci e ih sprovesti do južne kapije, ali e, ukoliko to bude mogu e, skrivati svoje prisustvo od Carstva, jer u suprotnom više ne bi mogli da toliko u inkovito dostavljaju Nasuadi tajne podatke.

Doduše, na kraju krajeva, ko bi uopšte posumnjao da je neobi no velika ma ka koja se izležava u blizini zapravo neprijateljski uhoda?

Eragonu je tada sinulo, nakon što je ponovo pretresao Nasuadine podatke, da je jedna od Murtagovih najve ih slabosti bilo to što mora da spava. Ako ga ne zarobimo ili ne ubijemo danas, ili slede eg puta kada se budemo sreli, možda bi nam bilo od pomo i da prona emo na in da ga probudimo usred no i, ili ak i više no i zaredom, ako možemo. Nakon tri ili etiri dana bez valjanog sna, on više ne e mo i da se bori kako valja.

Nastavili su kroz lagum, koji se pružao prav kao strela, bez skretanja i krivina. Eragonu se inilo da je napipao blag uspon poda, što bi imalo smisla pošto je bio osmišljen tako da odvla i ubre iz grada, ali nije bio sasvim siguran.

Nakon nekog vremena, zemlja ispod njihovih stopala postade mekša, te po e da im se lepi za izme poput vlažne gline. Voda po e da kaplje s tavanice, te bi povremeno završila na Eragonovom potiljku i skotrljala mu se niz ki mu poput dodira ledenog prsta. Jednom se okliznuo o blato, a kada je isturio ruku kako bi održao ravnotežu, otkrio je da je zid sluzav.

139 http://www.balkandownload.org/

Tako im je prošla neodrediva koli ina vremena. Mogu e je da su potrošili itav sat u lagumu.

Možda i itavih deset. Ili je možda prošlo svega nekoliko minuta. Koliko god vremena beše prošlo, Eragona su ve bolela i ramena i vrat od hodanja u pognutom položaju, a izmorilo ga je i zurenje u ono što je njemu li ilo na istih desetak lakata ruži astog kamena.

Naposletku je primetio da se odjeci utišavaju i da izme u svakog ponovljenog odjeka postoji duži interval. Ubrzo potom, lagum ih je doveo do velike pravougaone dvorane s rebrastom, poluzasvo enom tavanicom visokom više od pet metara u najvišoj ta ki. Dvorana je bila prazna, i jedino se u jednom ošku videlo neko natrulo bure. Naspram njih su se tri istovetna prolaza otvarala ka tri istovetne odaje, malene i mra ne. Eragon nije mogao da vidi kuda su one vodile.

Skupina tu zastade, te Eragon lagano ispravi le a, trgnuvši se kada je rastegao zgr ene miši e. „Ovo sigurno nije bio deo nacrta Ersta Sedobradog", re e Arja. „Kojim emo putem?", upita Virden. „Zar to nije o igledno?", upita travarka. „Levim. Uvek ideš levim putem", re e, te krenu ka tom prolazu i pre nego što je završila re enicu.

Eragon nije mogao da ne pita: „Levim u odnosu na šta? Da si krenula s druge strane, levi bi bio... " „Levi bi bio desni, a desni bi bio levi, da, da", re e travarka, te zaškilji. „Ponekad previše pametuješ, Senkoubico... No dobro, proba emo po tvome. Ali nemoj posle da mi kažeš da te nisam upozorila ako završimo tumaraju i po lagumu danima."

Eragon bi zapravo najviše voleo da su krenuli srednjim prolazom, pošto mu je delovalo najverovatnije da bi ih on odveo ka ulicama, ali nije želeo raspravu s travarkom. I ovako i onako, uskoro emo prona i stepenište, pomislio je. Koliko uopšte dvorana može biti ispod Dras Leone?

Drže i svoje vilinsko svetio iznad sebe, An ela krenu prva. Virden i Arja krenuše za njom, a Eragon ostade na za elju.

Soba iza desnog prolaza bila je ve a nego što im se isprva u inilo, pošto se bo no širila desetak lakata, a onda se iza oška nastavljala još nekoliko metara i završavala se hodnikom iji zidovi behu prekriveni praznim drža ima za baklje. Niz hodnik se nalazila još jedna, manja soba, oivi ena trima zasvo enim prolazima koji su vodili u odaje s novim prolazima i tako unedogled.

Ko li ih je sagradio i zašto?, zapita se Eragon, zbunjen. Sve odaje koje su videli behu puste i bez nameštaja. Jedino na šta su naišli bila je hoklica sa samo dva nogara koja se raspala kada ju je gurnuo vrhom izme i hrpa izlomljene grn arije koja je ležala u jednom ošku prekrivena pau inom.

An ela nijednom nije zastala, niti je bila zbunjena pravcem kojim je trebalo da krenu, pošto je uvek birala stazu s desne strane. Eragon bi joj se i usprotivio da je imao bolju zamenu za njenu metodu.

Travarka se zaustavila kada su stigli u kružnu sobu sa sedam ravnomerno raspore enih zasvo enih prolaza duž zidova. Sedam hodnika, uklju uju i i onaj kojim upravo behu došli, širilo se od tih prolaza. „Ozna i onaj kojim smo došli, ina e emo se sasvim izgubiti", re e mu Arja.

Eragon je otišao do prolaza, pa je krajem nakrsnice Brisingra urezao prugicu u kameni zid.

Istovremeno je provirio u tamu, tragaju i za Solembumom, ali nije uspeo da mu nazre ak ni brk.

Eragon se ponadao da se ma kodlak nije izgubio u tom lavirintu. Umalo je mislima posegnuo za njim kako bi ga pronašao, ali odupro se tom porivu: ako bilo ko oseti njegovo istraživanje mislima, Carstvo bi moglo da ih otkrije. „Uh!", uzviknu An ela, a senke oko Eragona zadrhtaše kada se travarka propela na prste kako bi podigla vilinsku svetlost najviše što može.

Eragon pohita ka sredini sobe, gde je ona stajala sa Arjom i Virdenom. „Šta je bilo?", prošaputao je. „Tavanica, Eragone", promrmlja Arja. „Pogledaj tavanicu."

On je to i u inio, ali ugledao je samo prastare, plesnjive kamene plo e prekrivene tolikim mnoštvom pukotina da se zapitao kako se tavanica odavno nije obrušila.

Onda mu se pogled pomeri i on ostade bez daha.

Te linije nisu predstavljale pukotine, ve itave redove duboko urezanih runa. Bile su sitne i pravilne, sa oštrim uglovima i pravim osnovama. Plesni i prohujali vekovi sakrili su deo zapisa, ali ve ina je bila itka.

140 http://www.balkandownload.org/

Eragon se neko vreme upinjao da razazna rune, ali uspeo je da prepozna svega nekoliko re i koje behu ispisane druga ije nego što je on navikao. „Šta piše?", zapitao je. „Da li je to jezik patuljaka?" „Nije", re e mu Virden. „Napisane su na jeziku tvoga naroda, ali onako kako je njime govoreno i pisano pre mnogo vremena, i pritom je posredi posebno nare je: nare je zanesenjaka Toska."

To je ime pogodilo neku žicu u Eragonu. „Kada smo Roran i ja spašavali Katrinu, uli smo da helgrindski sveštenici pominju neku Knjigu Toskovu."

Virden mu klimnu. „Ona je osnova njihove vere. Tosk nije bio prvi koji se klanjao Helgrindu, ali jeste bio prvi koji je sastavio zbornik svojih uverenja i obreda. Potom su ga u tome oponašali i mnogi drugi. Ljudi koji se klanjaju Helgrindu smatraju ga božanskim prorokom. A ovo ti je" -vilenjak raširi ruke - „povest Toskova, od njegovog ro enja pa sve do smrti: istinita povest, koju njegovi enici nikada nisu podelili s ljudima van sekte." „Iz ovoga bismo mogli mnogo da saznamo", re e An ela, ni na tren ne skidaju i pogled s tavanice. „Eh, kad bismo samo imali vremena..." Eragon se iznenadio videvši je toliko o aranu. Arja baci pogled ka sedam hodnika: „Hajde onda jedan minut, ali brzo itaj."

Dok su An ela i Virden revnosno itali rune, Arja je otišla do jednog prolaza i prigušenim glasom po ela da baje ini za pronalaženje pravca i položaja. Završivši, sa ekala je nekoliko trenutaka pognute glave, a onda je prešla na slede i prolaz.

Eragon je još malo zurio u rune. Zatim se vratio do ulaza u hodnik kojim IU došli u tu sobu, te se naslonio na zid da ih sa eka. Hladno a iz kamena probila mu se sve do ramena.

Arja stade ispred etvrtog zasvo enog prolaza. Melodija njenog pojanja po e da se uzdiže i spušta poput tihog hu anja vetra.

I opet ništa.

Neko blago golicanje na desnoj ruci natera Eragona da spusti pogled. Golemi cvr ak bez krila zaka io mu se za rukavicu. Ta buba beše grozomorna: crna, loptasta, s bodljikavim nogama i ogromnom glavom nalik na lobanju. Le na koruba presijavala joj se poput ulja.

Eragon zadrhta osetivši jezu na koži, te protrese ruku ne bi li zbacio cvr ka u mrak. On pade na pod uz glasan udarac.

Peti je hodnik za Arju bio plodonosniji od prethodnih. Zaobišavši otvor kod kojeg je Eragon stajao, namestila se ispred sedmog zasvo enog prolaza.

Pre nego što je stigla da izgovori ini, grlen urlik odjeknu niz hodnike, naizgled iz svih pravaca odjednom, a onda se za u siktanje, frktanje i cika od kojih se Eragonu naježiše sve dlake na telu.

An ela se naglo okrenula: „Solembume!"

Sve etvoro odjednom isukaše se iva.

Eragon se pomerio ka sredini prostorije, munjevito prebacuju i pogled s jednog prolaza na drugi. Njegova gedvej ignazija zasvrbela ga je i zabridela kao da ga je ugrizla buva - što beše beskorisno upozorenje, pošto mu nije ukazivalo odakle i od koga vreba opasnost. „Ovuda", re e Arja, krenuvši ka sedmom prolazu.

Travarka je odbila da po e. „Ne!", odlu no je prošaputala. „Moramo mu pomo i!" Eragon je zapazio da drži kratak ma sa udnovatim bezbojnim se ivom, koji je pod svetloš u blistao poput dragulja.

Arja je ošinu pogledom: „Ako Murtag otkrije da smo tu, ima da nas... " Sve se odigralo toliko brzo i toliko ne ujno da Eragon ne bi ništa primetio da nije gledao baš u pravom smeru: petora ili šestora vrata skrivena u zidovima triju razli itih hodnika naglo se otvoriše i tridesetak ljudi u crnom pojuri ka njima s ma evima u rukama. „Letta!", uzviknu Virden i ljudi iz jedne skupine uleteše jedni u druge, kao da su oni na elu tresnuli glavama o zid.

Ostatak napada a obrušio se na njih, te više nije bilo vremena za ma ije, Eragon je lako odbio jedan ubod, te je iskrivljenim zamahom ispod ruke odsekao glavu svom napada u. Poput svih ostalih, i taj je ovek nosio maramicu svezanu preko lica, pa su mu se videle samo o i, a maramica mu zaleprša kada mu glava pade na pod obr i se.

Eragonu je laknulo kada je osetio kako se Brisingr zariva u meso i krv. U trenu se uplašio da su njihovi protivnici zašti eni inima ili oklopima ili, što bi bilo još gore, da nisu ljudski stvorovi.

141 http://www.balkandownload.org/

Još jednog je oveka uspeo da probode kroz rebra, pa se okrenuo da se pobrine za još dvojicu napada a. Tada neki ma , koji nije trebalo da se na e tamo, prošiša kroz vazduh pravo ka njegovom vratu. Zaštitne ini su ga spasle sigurne smrti, ali Eragon se, uz se ivo na svega nekoliko centimetara od grla, ipak zateturao unazad.

Na njegovo zaprepaš enje, ovek kojeg je malo as ubo i dalje je stajao na nogama, dok mu je krv liptala niz bok, tobože ne mare i za rupu u telu koju mu je Eragon probušio.

Eragona obuze jeza. „Ne ose aju bol!", viknuo je, izbezumljeno pokušavaju i da zapreci nalete ma eva iz tri razli ita pravca. Ako ga neko i jeste uo, niko mu ništa nije odgovorio.

Ne troše i više vreme na pri u, usredsredio se na borbu s ljudima pred sobom, uzdaju i se u to da e mu saborci štititi le a.

Eragon posko i unapred kako bi odbio i izvrdao napad, te zamaha Brisingrom kroz vazduh kao da ma nije teži od obi nog pruta. Mogao je da ubije bilo koga od tih ljudi za tren oka, ali pošto su bili otporni na bol, morao je da ih obezglavi, da im proburazi srce ili da ih sase e i odbija od sebe dok usled gubitka krvi ne padnu u nesvest. Uza sve druge poteze, napada i bi i dalje pokušavali da ga ubiju ne mare i za sopstvene povrede. Zbog broja ljudi, bilo je teško izbe i sve njihove udarce i istovremeno im uzvratiti. Mogao je da prestane da se brani, pa da dopusti da ga uvaju jedino zaštitne ini, ali to bi ga iznurilo brzo koliko i vitlanje Brisingrom. A pošto nije mogao da predvidi kada e izgubiti zaštitne ini, što se u odre enom trenutku moralo desiti da ga one same ne bi ubile, i kako je pritom znao da e mu biti potrebne i kasnije, borio se oprezno i pažljivo kao da se suo ava s ljudima iji ma evi mogu da ga ubiju ili osakate jednim jedinim zamahom.

Još ratnika u crnom pokulja kroz vrata skrivena u hodnicima. Nagrnuli su oko Eragona, potiskuju i ga. Neko ga uhvati za udove, prete i da e ga onesposobiti. „Kverst!", zarežao je u po daha, izustivši jednu od dvanaest smrtonosnih re i kojima ga je Oromis nau io. Kao što je i pretpostavljao, njegove ini nisu bile delotvorne: ti su ljudi bili zašti eni od neposrednih napada arolijom. Hitro je pripremio ini koje je Murtag onda upotrebio protiv njega: „Thrysta vindr!" Beše to zaobilazan na in da napadne te ljude, pošto zapravo i nije udario na njih, ve je sabio vazduh na njih. Bilo kako bilo, ovoga puta je uspeo.

Huk vetra ispunio je odaju zavijorivši Eragonovu kosu i plašt, te ljudi najbliži njemu odleteše na svoje sunarodnike, ostavljaju i pred njim dobra tri metra slobodnog prostora. Snaga mu se znatno smanjila, ali nedovoljno da bi ga onesposobila.

Okrenuo se da vidi kako ostali napreduju. Izgleda da nije bio prvi koji je pronašao na in da zaobi e zaštitne ini tih ljudi: iz Virdenove desne ruke izvirale su munje koje su se obavijale oko svakog ratnika koji bi se zadesio pred njim. Ti blistavi snopovi energije delovali su gotovo poput te nosti dok su krivudali oko svojih žrtava.

Me utim, u sobu je nadiralo još ljudi. „Ovamo!", povika Arja, sko ivši ka sedmom hodniku - onom koji nije stigla da pregleda pre zasede.

Virden se dade za njom, što potom u ini i Eragon. An ela je zauzela nešto na za elju, šepaju i i drže i ruku preko krvave posekotine na ramenu. Ljudi u crnom se pokolebaše, te ostadoše u odaji još nekoliko trenutaka, a onda se, uz žestok urlik, baciše u poteru.

Jure i kroz hodnik, Eragon je pokušao da izmeni prethodne ini kako bi njima mogao da ubije te ljude, umesto da ih samo skloni s puta. Na brzinu je sastavio ini, spreman da ih upotrebi im ugleda pove i broj napada a.

Ko li su sad ovi?, zapitao se. Koliko li ih ima?

Pred sobom je spazio otvor kroz koji je dopirala bleda ljubi asta svetlost. Tek što ga je, pri pomisli na njen izvor, ispunila nekakva teskoba, travarka glasno vrisnu, a zatim se pojavi prigušen narandžast odsjaj pra en strahovitim udarcem i mirisom sumpora koji odjednom ispuni vazduh.

Naglo se okrenuvši, Eragon spazi petoricu ljudi kako odvla e travarku kroz vrata koja su se otvorila u zidu hodnika. „Ne!", zaurla Eragon, ali pre nego što je uspeo da ih zaustavi, vrata se zatvoriše tiho kako su se i otvorila i pred njim se ponovo pojavi vrst zid. „Brisingr!", uzviknuo je, te mu na ma u buknu plamen. Spustio je vrh na zid pokušavaju i da ga progura kroz kamen da bi prosekao vrata. Me utim, kamen je bio debeo, pa nije mogao brzo da ga istopi. Ubrzo je shvatio da mu je za to potrebno mnogo više energije nego što je spreman da žrtvuje.

142 http://www.balkandownload.org/

Arja se potom pojavi kraj njega. Spustila je ruku na mesto gde su bila vrata i promrmljala: „Ladrin!" Otvori se. Vrata ipak ostadoše tvrdokorno zatvorena, ali Eragon se postideo jer se nije prvi setio toga.

Goni i im se behu toliko primakli da njemu i Arji ne beše preostalo ništa drugo do da se okrenu i da se suo e s njima. Eragon je hteo da baci ini koje je malo as osmislio, ali hodnik je bio dovoljno širok samo za dva oveka, pa ne bi mogao sve da ih pobije pošto mu nisu svi bili na vidiku.

Zaklju io je da bi bilo bolje da ne otkriva te ini i da ih sa uva za neku priliku kada e mo i da zbriše ve inu ratnika odjednom.

On i Arja obezglaviše dvojicu na elu, pa krenuše na naredna dva ratnika koji presko iše pala tela. Jednog za drugim, ubili su još šestoricu, ali napada i su samo izvirali. „Ovamo!", viknu im Virden. „Stenr slauta!", uzviknu Arja, te duž itavog hodnika kamenje prsnu po zidovima i obruši se.

Pod pljuskom oštrih krhotina, ljudi u crnom se pognuše i spotakoše, te dosta njih pade na pod.

Eragon i Arja se okrenuše ne bi li pošli za Virdenom, koji je ve tr ao ka otvoru na samom kraju hodnika. Vilenjak se nalazio na svega desetak metara od njega.

Ostala su mu još tri metra...

Pa još metar i po...

A onda mnoštvo šiljaka od ametista izbi iz rupa na podu i tavanici, te zarobi Virdena. Vilenjak kao da je lebdeo po sredini hodnika, izme u šiljaka koji su mu maltene dodirivali kožu. Njegove zaštitne ini odbile su kristalne bodlje. Potom nekakva energija zapucketa duž svakog šiljka i oštri im vrhovi zatreperiše jarkom bojom i zariše se u metu uz neprijatno krckanje.

Virden vrisnu i po e da se koprca, a onda mu se vilinsko svetio ugasi; više se nije micao.

Eragon upilji u neverici, naglo zastavši pred šiljcima. Uza sve borbeno iskustvo, nikada nije prisustvovao pogibiji nekog vilenjaka. Virden, Blodgarm i ostatak njihove družine behu toliko ostvareni da je Eragon ranije verovao da je jedini na in da umru poraz u borbi s Galbatoriksom ili Murtagom.

Arja beše jednako zapanjena, ali brzo se pribrala. „Eragone", rekla je uznemirena, „proseci nam put Brisingrom!"

Razumeo ju je. Za razliku od njenog ma a, njegov je ma bio imun na sve zle ma ije kojima behu za arani ti šiljci.

Povukavši ruku, zamahnuo je najja e što je mogao. Pet-šest šiljaka prsnu pod nesalomivom oštricom Brisingra. Ametist je ispuštao zvuk sli an zvonjavi kada je po eo da se lomi, a sr a bi zvecnula poput leda pavši na tlo.

Eragon se držao desne strane hodnika, staraju i se da ne pogodi okrvavljene šiljke na kojima je ležalo Virdenovo telo. Nastavio je da zamahuje, probijaju i put kroz gustu šumu svetlucavog kamena. Pri svakom njegovom udarcu, komadi i ametista poleteli bi uvis. Jedan ga je zasekao po levom obrazu, te se trgao iznena en i zabrinut da su ga zaštitne ini izdale.

Zbog nazubljenih ostataka polomljenih šiljaka, bio je primoran da se kre e veoma oprezno.

Kameni patrljci mogli su vrlo lako da mu probiju izme, a oni odozgo mogli su da ga poseku po glavi ili vratu. No ipak je uspeo da se probije do drugog kraja, zadobivši jedino malu posekotinu na desnoj golenici koja bi ga zapekla kad god bi prebacio težinu na tu nogu.

Ratnici u crnom behu ih se gotovo domogli kada je pomogao Arji da pro e pored poslednjih šiljaka. im se i ona provukla, pojurili su kroz otvor kn onoj ljubi astoj svetlosti. Eragon je nameravao da se okrene, da se suo i s napada ima i da ih sve do jednog pobije u znak osvete za Virdenovu smrt.

S druge strane otvora nalazila se mra na vrsta odaja koja je Eragona podsetila na pe ine ispod Trondžhima. Golema kružna šara od ugra enog kamena, mramora, kalcedona i ugla anog hematita, zauzimala je sredinu poda. Po rubu tog šarenog diska ležali su grubi komadi ametista veli ine pesnice, postavljeni u srebrne drža e. Svaki se komad ljubi astog kamena blago presijavao -to beše izvor one svetlosti koju su videli iz hodnika. S druge strane toga diska, uza suprotan zid, stajao je ogroman crn oltar prekriven zlatnom i grimiznom tkaninom. Stubovi i sve njaci oivi avali su oltar, a sa obe strane behu po jedna zatvorena vrata.

Eragon je sve to ugledao upavši u prostoriju, sekund pre nego što je shvatio da e od siline naleta proleteti kroz prsten od ametista i da e završiti na disku. Pokušao je da se zaustavi, pokušao je da skrene, ali zalet mu je bio prevelik.

143 http://www.balkandownload.org/

ajni ki je u inio jedino što je mogao: posko io je ka oltaru u nadi da e premostiti disk u jednom jedinom skoku.

Dok je leteo preko ametista, poslednje što je osetio beše žaljenje, a poslednja misao bila mu je vezana za Safiru.

144 http://www.balkandownload.org/

HRANA ZA BOGA Prvo što je Eragon zapazio behu razli ite boje.

Kamene plo e na tavanici delovale su raskošnije nego pre. Pojedinosti koje su ranije bile prikrivene sada su se inile oštrim i jasnim, dok one što ranije behu naglašene sada behu mnogo blaže.

Ispod njega, bogate šare diska behu još o iglednije.

Bilo mu je potrebno nekoliko trenutaka da shvati razlog te promene: Arjino crveno vilinsko svetlo više nije obasjavalo dvoranu. Umesto njega ono malo svetlosti dopiralo je od prigušenog odsjaja kristala i od sve a upaljenih po sve njacima.

Tek je tada shvatio da mu se nešto zabilo u usta bolno mu šire i vilicu i da visi s tavanice vezan lancem za zglobove. Pokušao je da se pomeri, ali otkrio je da su mu i gležnjevi okovani i privezani za metalnu alku na podu.

Obrnuvši se u mestu, ugledao je Arju pokraj sebe, vezanu i oka enu na isti na in. I njoj su usta bila za epljena platnom naguranim u usta i privezanim krpom kako ne bi ispalo napolje.

Ve je bila budna, te ga je posmatrala, a on vide da joj je laknulo što je došao svesti.

Zašto nije pobegla?, zapitao se. A onda: šta se desilo? Misli mu behu trome i usporene, kao da je bio ošamu en umorom.

Spustivši pogled, video je da na njemu nema oružja i oklopa, i da na sebi ima samo akšire.

Pojas Belota Mudrog više nije bio na njemu, a nije bilo ni ogrlice koju su mu patuljci dali kako bi spre ili da ga bilo ko uhodi pomo u ma ija.

Podigavši pogled, video je da mu ni vilenja ki prsten Aren više nije na ruci.

Nalet panike prostruja kroz Eragona, ali utešio se injenicom da nije bespomo an dokle god može da koristi svoje arolije. Zbog tkanine u ustima, mora e da baci ini ne izgovaraju i ih, što je unekoliko bilo opasnije od uobi ajenog metoda. Naime, ako bi mu misli odlutale u toku procesa, slu ajno bi mogao da odabere pogrešne re i. No to opet nije bilo opasnije od bacanja ini bez upotrebe drevnog jezika, što je bilo zaista rizi no. Svejedno, bi e mu potrebno veoma malo energije kako bi se oslobodio, a bio je ube en da bi mogao to da uradi bez mnogo muke.

Zažmurivši, prikupio je sve svoje resurse kako bi se pripremio, Ali im je to u inio, za uo je Arju kako zvecka lancem prigušeno mumlaju i.

Kada je bacio pogled ka njoj, video je da trza glavom ka njemu. Podigao je obrve kako bi je nemo zapitao: šta je bilo? Ali ona je mogla samo da mumla i da mrda glavom.

Iznerviran, Eragon je oprezno usmerio misli ka njoj, paze i da ne naleti na nekog drugog, ali zaprepastio se osetivši samo blag, neodre en pritisak oko sebe, kao da mu je neko natrpao bale vune oko mozga.

U njemu ponovo po e da navire panika, uprkos njegovim pokušajima da je obuzda.

Nije bio omamljen, u to je bio siguran. Ali nije znao šta bi ga drugo, sem nekih opojnih sredstava, moglo spre iti da u e u Arjine misli. Ako su posredi bile arolije, onda mu nisu bile poznate.

On i Arja su zurili jedno u drugo još nekoliko trenutaka, a onda nekakav pokret privu e Eragonovo oko nagore i on ugleda poto e krvi kako se spuštaju niz njene podlaktice sa okovanih zglavaka.

Odmah ga obuze gnev. Zgrabio je lanac iznad sebe i trgao njime najja e što je mogao. Karike su izdržale, ali on nije odustajao. Nošen besom, po eo je da ih cima, ne mare i za bol koji je sebi nanosio.

Na kraju je odustao, te ostade da visi oka en dok mu je topla krv kapala sa zglobova na potiljak i ramena. vrsto rešen da pobegne, posegnuo je za protokom energije u sopstvenom telu, pa je usmerio ini ka okovima i viknuo u sebi: Kverst malmr du huildrs edtha, mar frema ne thon eka threyja!

Vrisnuo je u krpu u ustima kada mu se odjednom svaki živac u telu bolno zgr io. Pošto nije mogao da ostane usredsre en, ini su mu izmakle, te su se i ma ije tu završile.

Bol je istoga trena uminuo, ali ostavio ga je bez daha. Srce mu je neobuzdano tuklo kao da je upravo sko io sa stene. itavo iskustvo bilo je nalik na one napade koje je imao pre nego što su mu zmajevi iscelili ožiljak na le ima tokom Agaeti Blodhrena.

145 http://www.balkandownload.org/

Pošto se polako oporavio, video je da Arja gleda u njega zabrinutog lica. Mora da je i sama probala sa inima. Kako nam se ovo desilo? Njih dvoje zato eni, Virden mrtav, travarka zarobljena ili ubijena, a Solembum najverovatnije leži povre en u podzemnom lavirintu, ako ratnici u crnom ve nisu ubili tog ma kodlaka. Eragonu ništa nije bilo jasno. On, Arja, Virden i An ela predstavljali su sposobnu i opasnu skupinu kakvoj nije bilo ravne u Alageziji. A eto, ipak su omanuli, a on i Arja sada su zavisili od milosti neprijatelja.

Ako ne možemo da pobegnemo... Udaljio se od te misli, pošto nije smeo da razmišlja o tome.

Više od bilo ega želeo je da uspostavi vezu sa Safirom, ako ni zbog ega drugog, a ono da bi se bar uverio da je još dobro i da bi ga njeno društvo malo utešilo. Mada je Arja bila pokraj njega, ose ao se neverovatno usamljeno, a to ga je nerviralo više od svega.

Uprkos bolu u zglobovima, nastavio je da cima lanac, uveren da bi mogao da ga otkine s tavanice ako ga bude vukao dovoljno dugo. Pokušao je da ga uvrne misle i da e tako lakše pu i, ali okovi oko gležnjeva spre avali su ga da se previše okrene u stranu. Žuljevi na zglobovima na kraju ga nateraše da prekine. Pekli su ga poput same vatre, pa se uplašio da e mu se okovi zase i u miši e ako nastavi. Brinuo je i da bi mogao da izgubi previše krvi, pošto su mu žuljevi ve obilno krvarili, a nije znao koliko e on i Arja tamo visiti i ekati.

Nije mogao da odredi vreme, ali pretpostavio je da su zarobljeni najviše nekoliko sati, pošto nije ose ao potrebu za hranom, vodom ili mokrenjem. Ali to e se promeniti, a onda e im biti još nelagodnije.

Zbog bola u zglobovima, Eragonu se svaki minut inio nepodnošljivo dugim. On i Arja bi se povremeno zagledali jedno u drugo, pokušavaju i da opšte, ali napori su im bili jalovi. Žuljevi su mu se u dva navrata dovoljno sasušili da bi se ponovo odvažio da trgne lanac, ali uzalud. On i Arja su morali da se strpe.

A onda, kada se Eragon ve zapitao da li e iko ikada do i, za uo je zvonjavu gvozdenih zvona odnekud iz laguma i prolaza. Vrata sa obe strane crnog oltara ne ujno se otvoriše. Eragonu se miši i zgr iše od napetosti. I on i Arja uperiše o i ka ulazima.

Prošao je itav minut, ine i im se beskrajnim.

Uz oštru, neskladnu zvonjavu, zvona se ponovo oglasiše, ispunjavaju i odaju itavim rojem gnevnih odjeka. Kroz vrata zatim umarširaše tri iskušenika: mladi i u zlatnim odorama s metalnim okvirom prekrivenim zvoncima. Iza njih je išlo dvadeset etvoro muškaraca i žena, od kojih niko nije imao sve udove. Za razliku od prethodnice, bogalji su nosili odore od crne kože, skrojene u skladu s njihovim osaka enim telima. Naposletku su ušla i šestorica nauljenih robova, pridržavaju i nosila na kojima se nalazila naizgled bespolna prilika bez nogu, ruku i zuba: vrhovni sveštenik Helgrinda. S glave mu se uzdizala perjanica, visoka skoro metar, ine i to stvorenje još nakaznijim.

Sveštenici i iskušenici rasporediše se oko šarenog diska na podu, a robovi su nežno spustili nosiljku na oltar u elu odaje. Potom tri savršena, prezgodna momka još jednom zazvoniše zvoncima dižu i neuskla enu larmu, a sveštenici odeveni u kožu otpojaše neku kratku re enicu, i to toliko brzo da Eragon nije bio siguran šta su rekli, mada mu je to zazvu alo kao deo nekog obreda. U svoj toj jeci, uhvatio je nazive tri vrha helgrindska: Gorma, Idle i Fel Angvare.

Vrhovni sveštenik se zagleda u njega i Arju o ima nalik na opsidijan. „Dobro došli u dvor Toskov", re e im, mada mu reci behu izobli ene u njegovim smežuranim ustima. „Dva puta si ve upadao u naše svetilište, Jaha u zmajeva. Ne e ti se pružiti prilika da to još jednom u iniš...

Galbatoriks bi želeo da vam poštedimo živote i da vas pošaljemo u Urubejn. On veruje da vas može naterati da ga služite. Želi da vaskrsne Jaha e i obnovi narod zmajeva. Ja njegove snove smatram ludoš u. Previše ste opasni, a ne bismo želeli ni da vidimo povratak zmajeva. Vlada opšte ube enje da se mi klanjamo Helgrindu. Ali to je laž koju govorimo drugima kako bismo skrili pravu prirodu naše vere. Ne služimo mi Helgrindu, ve Drevnima, koji su tamo svoje gnezdo svili i kojima žrtvujemo tela svoja i krv. Ra'zaci su bogovi naši, Jaha u zmajeva, Ra'zaci i Letrblake." Eragona obuze jeza poput mu nine.

Vrhovni sveštenik pijunu na njega, pa mu na oklembešenoj donjoj usni ostade rastegnuta pljuva ka. „Ne postoji oblik mu enja dovoljno užasan za tvoje prestupe, Jaha u. Pobio si nam bogove, ti i onaj tvoj prokleti zmaj. I zbog toga moraš umreti!"

146 http://www.balkandownload.org/

Eragon po e da se otima u okovima, istovremeno pokušavaju i da vikne kroz krpu u ustima.

Kada bi mogao da govori, mogao bi da kupi malo vremena tako što bi im kazao koje su bile poslednje reci Ra'zaka, ili tako što bi im pripretio Safirinom osvetom. Ali njihovi dušmani nisu pokazivali nikakvu spremnost da im otpuše usta.

Napravivši grozomornu grimasu, vrhovni se sveštenik nasmešio pokazuju i posivele desni. „Ne eš ti nikada pobe i odavde, Jaha u. Ovi kristali su zama ijani tako da zato e svakoga ko pokuša da oskrnavi naš hram ili ukrade naša blaga, ak i takve kao što si ti. A i nema nikoga ko bi te spasao.

Dva su tvoja pratioca mrtva - da, da, ak i ona nametljiva veštica, a Murtag ne zna da ste ovde. Danas je tvoj sudnji dan, Eragone Senkoubico." Visoki sveštenik potom zabaci glavu, te zagrgota na užasan, ogavan na in.

Iz mra nog prolaza s leve strane oltara iza oše etiri roba gola do pojasa. Na ramenima su nosili plo u s dva velika, plitka i kupasta ispup enja na sredini. U tim ispup enjima ležala su dva ovalna predmeta, oba duga ka oko pola metra i debela petnaestak centimetara. Bili su plavi astocrni i rupi asti poput peš ara.

Eragonu se vreme usporilo. Nemogu e... , pomislio je. Safirino jaje bilo je glatko i prošarano poput mramora. Šta god to bilo, to sigurno nisu bila zmajeva jaja. Ostale su ga mogu nosti još više uplašile. „Pošto si pobio Drevne", re e vrhovni sveštenik, „red je da budeš hrana njihovim potomcima.

Ne zaslužuješ toliku ast, ali Drevnima e biti drago, i mi na svaki na in težimo da udovoljimo njihovim željama. Mi smo sluge pokorne, a oni naši gospodari strogi i neumoljivi: naš bog s tri lica što lovi ljude, što jede ljudsko meso i što krv im pije. Njima nudimo tela naša u nadi da e nam otkriti životne tajne i u nadi da emo dobiti oprost za grehove naše. Kako Tosk napisa - neka tako bude!"

Sveštenici odeveni u kožu uglas ponoviše: „Kako Tosk napisa - neka tako bude!"

Vrhovni sveštenik klimnu. „Drevni su se uvek na Helgrindu gnezdili, ali u doba moga pradede, Galbatoriks im ukrade jaja i pobi mladunce, nateravši ih da mu se zakunu na pokornost kako im ne bi lozu zatro. Izdubio im je pe ine i lagume koje su oni od tada koristili, a nas, njihove sledbenike odane, zadužio je da uvamo jaja njihova - da ih pazimo i štitimo dok se potreba za njima ne ukaže. Mi to i u inismo, i niko nam na službu našu prigovor udeliti ne može. „No mi se ipak molimo da e jednoga dana Galbatoriks biti svrgnut, jer niko ne bi smeo Drevne za svoju volju vezivati. To je svetogr e!" Unakaženo stvorenje se obliznu, a Eragon zgroženo primeti da mu nedostaje par e jezika: o ito je bilo ise eno nožem. „I za tebe želimo da nestaneš, Jaha u. Zmajevi Drevnima behu najve i neprijatelji. Bez njih i bez Galbatoriksa, ne bi bilo nikoga da spre ava Drevne da se goste gde i kako žele."

Dok je vrhovni sveštenik govorio, etiri roba koja su nosila plo u istupiše napred, te je pažljivo spustiše s ramena na onaj šareni disk tako da se našla na nekoliko koraka od Eragona i Arje.

Kada su završili, naklonili su glave, te se povukoše kroz vrata kroz koja su i došli. „Ko bi mogao da zatraži išta više do da sa srži kostiju svojih nahrani boga?", upita vrhovnik sveštenik. „Radujte se, oboje, jer danas e vas Drevni blagosiljati, a žrtvom vašom spisak grehova vaših bi e izbrisan, pa ete u zagrobni život u i isti poput novoro enog deteta."

Potom vrhovni sveštenik i njegovi sledbenici podigoše lica ka tavanici i po eše da poju neku udnovatu pesmu udnim naglaskom zbog kojeg se Eragon namu io da ih razume. Zapitao se da li je to možda Toskovo nare je. Povremeno bi mu se u inilo da je uo re i iz drevnog jezika -izmenjene i pogrešno upotrebljene, ali ipak drevne.

Kada se to groteskno bogosluženje završilo, okon ano horskim „Kako Tosk napisa - neka tako bude!", tri iskušenika zazvoniše zvonima u verskom zanosu, a Eragonu se itava ta buka u inila dovoljno glasnom da sruši tavanicu.

I dalje tresu i zvoncima, iskušenici iza oše iz sobe u koloni. Potom su izašla i dvadeset etvorica nižih sveštenika, a zatim, na kraju povorke, i njihov sakati predvodnik, kojeg šest nauljenih robova iznese na nosiljci.

Vrata se zatvoriše za njima uz zloslutan prasak, a onda Eragon za u spuštanje teške grede s druge strane.

Okrenuo se ka Arji. U o ima joj se nazirao o aj, pa je zaklju io da ni ona ne zna kako bi mogli da pobegnu.

Ponovo se zagledao gore ne bi li povukao lanac kojim beše vezan, upotrebivši onoliko snage koliko je smeo. Žuljevi mu ponovo pukoše na zglobovima prskaju i ga kapljicama krvi.

147 http://www.balkandownload.org/

Ispred njih, levo jaje po e gotovo neprimetno da se njiše napred-nazad, te se iz njega za u neko kuckanje, nalik na lupanje si ušnog malja.

Duboka jeza obuze Eragona. Od svih na ina umiranja koje je mogao da smisli, ubedljivo najgori beše onaj u kojem bi ga Ra'zak živog pojeo. Nošen nekom novom rešenoš u, iznova je trgnuo lanac, zagrizavši krpu u ustima kako bi lakše podneo strahovit bol u rukama. Od bola mu se i vid pomutio.

Arja je pokraj njega po ela da se koprca i izvija; oboje su nemo pokušavali da se oslobode. A iz plavi astocrne ljuske i dalje se ulo ono kuckanje.

Nema vajde, shvatio je Eragon. Lanac ne e popustiti. im se pomirio s tom injenicom, postalo mu je jasno da ne e mo i da izbegne mnogo gore povrede od onih koje je ve imao. Jedino je pitanje bilo da li e mu te povrede biti nanete nasilno ili e ih sam sebi naneti. Ako ništa drugo, moram bar Arju da spasem.

Prou io je gvozdene obru e oko zglobova. Slomim li sebi pal eve, možda u mo i da izvu em šake. Tako bih bar mogao da pružim otpor. Možda bih mogao da zgrabim par e Ra'zakove ljuske, pa da ga upotrebim umesto noža. Uz neko se ivo, mogao bi i noge da oslobodi, mada mu je pomisao na to bila toliko zastrašuju a da je rešio da je zanemari bar za to vreme. Jedino što moram da uradim jeste da otpuzim iz ovog kamenog kruga. Tada bi mogao da koristi arolije, pa bi mogao da zaustavi bol i krvarenje. Za sve to bilo bi mu potrebno svega nekoliko minuta, ali znao je da e mu to biti najduži minuti u životu.

Duboko je udahnuo da bi se pripremio. Prvo u levu šaku.

Ali pre nego što je po eo, Arja vrisnu.

Naglo se okrenuo ka njoj, te nemo vrisnu kada vide njene unakažene prste na desnoj ruci.

Koža joj je bila povu ena nagore poput rukavice, i to sve do noktiju, pa su joj se bele kosti videle ispod grimiznih miši a. Arja je potom omlitavila, te mu se nekoliko trenutaka inilo da se onesvestila, ali potom se pribrala, te je još jednom povukla ruku. Eragon vrisnu s njom kada joj ruka skliznu kroz metalni obru , kidaju i kožu i meso. Ruka joj pade uz bok, te mu nestade s vidika, ali video je kako krv prska po podu pokraj njenih nogu.

Suze mu zamutiše o i i on viknu njeno ime u krpu u ustima, ali ona ga, igleda, nije ula.

Baš kada se spremala da sve to ponovi, vrata se otvoriše s desne strane oltara i u odaju u e iskušenik u zlatnoj odori. Spazivši ga, Arja se pokolebala, mada je Eragon znao da bi izvukla drugu ruku iz okova i pri najmanjoj naznaci opasnosti.

Mladi iskosa pogleda u Arju, te oprezno ode do sredine šarenog diska, napeto gledaju i jaje koje se ljuljalo napred-nazad. Momak je bio sitan, s krupnim o ima i nežnim crtama lica: Eragonu je bilo jasno da je odabran na taj položaj zbog svog izgleda. „Evo", prošaputa mladi , „doneo sam vam ovo." Posegavši ispod odore, izvadio je turpiju, dleto i drveni malj. „Ali ako vam pomognem, morate me povesti sa sobom. Ne mogu više ovde da izdržim. Užasno je. Grozno. Obe ajte mi da ete me povesti sa sobom!"

I pre nego što je dovršio re enicu, Eragon mu je klimnuo glavom u znak pristanka. Me utim, kada je de ko krenuo ka njemu, Eragon zaurla pokazuju i glavom ka Arji. Iskušeniku je trebalo nekoliko sekundi da shvati šta ho e. „Svakako", promrmlja mladi i ode do Arje. Eragon zaškrguta zubima s krpom u ustima, besan zbog mladi eve sporosti.

Grubo struganje turpije ubrzo je zaglušilo kuckanje u nemirnom jajetu.

Eragon je gledao, koliko god je mogao, kako njihov spasitelj struže deo lanca iznad Arjine leve šake. Drži tu turpiju na istoj karici, budalo jedna!, besneo je Eragon. Iskušenik je delovao kao da nikada ranije nije koristio turpiju, pa je Eragon posumnjao da taj momak ima dovoljno snage i izdržljivosti da prose e i najtanje par e metala.

Arja je mlitavo visila na lancu dok je iskušenik radio turpijom, pa joj je lice bilo pokriveno dugom kosom. Povremeno bi zadrhtala, a krv joj je i dalje neprestano curila iz odranih ruku.

Eragon je užasnuto primetio da turpija ne ostavlja traga na lancu. Kakvom god da je ma ijom metal bio zašti en, ona je zasigurno bila prejaka da bi je jedna obi na turpija mogla savladati.

Iskušenik po e ljutito da duva, o ito besan zbog neostvarenog napretka. Zastao je kako bi obrisao elo, a onda se namrgodio i iznova napao lanac, mašu i laktovima zadihanih grudi dok su mu rukavi odore vijorili oko ruku.

Zar ne shvataš da ne eš uspeti?, pomisli Eragon. Pokušaj s dletom na okovima oko gležnjeva.

148 http://www.balkandownload.org/

Ali mladi je nastavio na istom mestu.

Glasno krckanje odjeknu odajom i Eragon ugleda tanku pukotinu na vrhu crnog rupi astog jajeta. Pukotina se produžila i iz nje se raširila itava mreža tananih raspuklina.

Onda i drugo jaje po e da se trese, te se i iz njega za u kuckanje, koje se spojilo sa onim prvim u mahnitom ritmu.

Iskušenik je sav prebledeo, te je ispustio turpiju i odstupio od Arje odmahuju i glavom. „Žao mi je... Žao mi je. Prekasno je." Snuždio se, te mu ak i suze potekoše. „Žao mi je."

Eragonova panika se poja ala kada je mladi izvukao bodež ispod odore. „Ne mogu ništa drugo da u inim", re e kao da pri a samom sebi. „Ništa drugo..." Smrcnuo je i krenuo ka Eragonu. „Ovako je najbolje."

Kada mu se momak primakao, Eragon je po eo da cima okove pokušavaju i da izvu e jednu šaku iz obru a. Ali gvozdene om e behu preuske, pa mu je jedino pošlo za rukom da odere još više kože oko zglobova. „Žao mi je", prošaputa momak stavši pred Eragona, te podiže bodež. Ne!, viknu Eragon u glavi.

Par e blistavog ametista izlete iz laguma kojim su Eragon i Arja došli u tu odaju. Pogodilo je iskušenika u teme, te on pade na Eragona. Eragon se trže, osetivši kako mu oštrica bodeža klizi preko rebara. Mladi se potom stropoštao na pod, gde ostade da leži onesveš en.

Iz dubine laguma, šepaju i, izroni sitna prilika. Eragon se zagleda u priliku koja se pomerila ka svetlosti i shvati da to nije niko drugi do Solembum.

Eragona obli olakšanje.

Ma kodlak je bio u svom ljudskom obli ju, nag. Jedino je oko pojasa imao neku ofucanu krpu, verovatno otkinutu sa ode e njihovih napada a. Crna kosa bila mu je sasvim nakostrešena, a usne mu behu izobli ene podivljalim kezom. Podlaktice su mu bile prekrivene posekotinama, a levo uvo visilo mu je s glave s koje mu je nedostajalo i par e kože. Nosio je okrvavljen nož.

Iza ma kodlaka je ugledao i travarku An elu.

149 http://www.balkandownload.org/

BEZBOŽNICI U BEKSTVU „Koji zinzov!", re e An ela, pohitavši ka rubu šarenog diska na podu. Krvarila je iz nekoliko posekotina i ogrebotina, a ode a joj beše umrljana još ve om koli inom krvi, za koju Eragon zaklju i da verovatno nije njena. Ina e se inila neozle enom. „A samo je ovo trebalo da uradi!"

Zamahnula je ma em s providnom oštricom iznad glave i obrušila njegovu jabuku o jedan od ametista koji su oivi avali disk. Kristal prsnu uz neobi no krckanje, nalik na elektricitet, te mu svetlost zatitra pre nego što sasvim zgasnu. Ostali kristali su i dalje blistali.

Ne zaustavljaju i se, An ela je stala pred slede i komad ametista, te je i njega polomila i krenula dalje.

Eragon nikada nije bio toliko sre an što vidi nekoga pred sobom. Prebacivao je pogled s travarke na pukotine koje su se širile na vrhu prvog jajeta. Ra'zak je gotovo prokljuvio svoj put kroz ljusku, ega je izgleda i sam bio svestan, pošto je ci ao i kuckao još žeš e. Kroz slojeve ljuske, Eragon ugleda debelu belu opnu i kljunastu glavu Ra'zaka koji se nezaustavljivo nabijao uz nju, onako užasan i udovišan.

Brže, brže, pomisli Eragon kada je par e veliko poput njegove šake spalo s jajeta i zazveketalo po podu poput tanjira od pe ene gline.

Opna se pocepala i mladun e Ra'zaka proturi glavu napolje, te pobedni ki zakrešta otkrivaju i svoj bodljikav ljubi ast jezi ak. S korube mu je kapala sluz, a odaju prože smrad koji je podse ao na vonj gljivica.

Eragon je ponovo trgnuo lance, mada je znao da je to zaludno.

Ra'zak ponovo zakrešta, te po e da se izvla i iz ostatka jajeta. Uspeo je da oslobodi jednu kandžu, ali usput je pomerio jaje koje se prevrnu ispuštaju i neku gustu, žu kastu te nost po šarenom disku. Groteskno izleglo bi e ležalo je na boku nekoliko trenutaka, ošamu eno. Onda se promeškoljilo i stalo na noge, nezgrapno se njišu i poput neke bube.

Eragon se zagledao u njega zgrožen i prestravljen, ali i zadivljen u isti mah.

Ra'zak je imao duboke, rebraste grudi zbog kojih je izgledao kao da su mu rebra spolja, a ne unutra. Udovi toga stvorenja behu tanani i vornovati, poput štapova, a struk mu beše uži od ljudskog.

Svaka noga imala je i dodatni lanak okrenut unazad, što Eragon nikada ranije nije video, ali to je objašnjavalo Ra'zakov nezgrapni hod. Koruba se inila mekom i savitljivom, za razliku od onih na zrelijim Ra'zacima koje je Eragon ranije sretao. Zasigurno e o vrsnuti tokom vremena.

Ra'zak je zabacio glavu, te svetlost blesnu u njegovim ogromnim, iskola enim o ima bez zenica; potom zakvoca kao da je upravo otkrio nešto zanimljivo. Onda je obazrivo zakora io ka Arji... pa još jednom... i još jednom, te razjapi kljun krenuvši ka lokvi krvi pokraj njenih nogu.

Eragon zaurla u krpu u ustima, nadaju i se da e time privu i pažnju tog stvorenja, ali ono ga je zanemarilo bacivši samo jedan hitar pogled ka njemu. „Sad!", viknu An ela slomivši poslednji kristal. im sr a od ametista polete preko poda, Solembum posko i na Ra'zaka. Ma kodlakovo se obli je odjednom zamaglilo u letu, glava mu se skupila, noge skratile, iž ika mu i krzno, i on se do eka na sve etiri, ponovo poprimivši životinjsko telo.

Ra'zak prosikta te isturi kandže ka Solembumu, ali ma kodlak je izbegao udarac te, brže nego što se okom moglo ispratiti, ošamari Ra'zaka velikom teškom šapom.

Uz glasno krckanje, Ra'zaku pu e vrat, i to stvorenje odlete na drugi kraj odaje, završivši sklup ano i izobli eno na podu, gde se trzalo još nekoliko sekundi.

Solembum frknu te priljubi neozle eno uvo uz glavu, a onda se iskobelja iz krpe koja mu je i dalje bila privezana oko kukova i ode do drugog jajeta da sedne i eka. „Šta u ini od ruke?", re e An ela pohitavši ka Arji. Arja iznureno diže glavu, ali nije ni pokušala da odgovori.

Na inivši tri hitra poteza bezbojnim se ivom, travarka je presekla Arjine okove kao da je prekaljeni metal bio mek poput sira.

Arja se srušila na kolena i presamitila se, stežu i povre enu šaku uz stomak. Drugom rukom je istrgla krpu iz usta.

150 http://www.balkandownload.org/

Bridenje se smanjilo u Eragonovim ramenima kada ga je An ela oslobodila, pa je najzad mogao da spusti ruke. I on je izvukao tkaninu iz usta, te promuklim glasom re e: „Mislili smo da si mrtva." „Mora e malo više da se potrude ako mene žele da ubiju. Šeprtlje blentave."

I dalje presami ena, Arja po e da izgovara ini za zaceljivanje i povezivanje tkiva. Re i joj behu tihe i napregnute, ali ni u jednom trenu nije zastala niti pogrešila.

Dok je ona le ila svoju šaku, Eragon je iscelio posekotinu na rebrima i žuljeve na zglobovima.

Onda je uperio prst u Solembuma, pa mu re e: „Sklanjaj se."

Ma kodlak trgnu repom, ali ipak je u inio kako mu je Eragon kazao. Podigavši desnu ruku, Eragon re e: „Brisingr!"

Stub plavog plamena buknu oko drugog jajeta. Stvorenje u njemu zakrešta užasnim, neprirodnim glasom, više nalik na škripu pri cepanju metala nego na vapaj osobe ili zveri.

Zaškiljivši pred vrelinom vatre, Eragon je sa zadovoljstvom posmatrao kako jaje gori. I neka to bude poslednji, pomislio je. Kada je kreštanje utihnulo, ugasio je plamen koji nestade od dna prema vrhu. Muk koji je usledio beše neo ekivan i potpun, pošto je Arja dovršila bajalicu, te se sve umirilo.

An ela se prva pomerila. Otišla je do Solembuma, pa se nadvila nad njim mrmljaju i na drevnom jeziku ne bi li mu zale ila uvo i ostale rane.

Eragon kleknu pokraj Arje, te joj stavi ruku na rame. Podigla je pogled ka njemu, te je istegla telo kako bi mu pokazala šaku. Duž donje tre ine palca, duž spoljnog ruba dlana i preko itave nadlanice, koža joj beše svetlucava i jarkocrvena. Me utim, miši i ispod kože delovali su o uvano. „Zašto je nisi iscelila dokraja?", upitao ju je. „Ako si previše iscrpljena, mogu ja... " Odmahnula je glavom. „Oštetila sam nekoliko živaca... i izgleda da ne mogu da ih iscelim.

Potrebna mi je Blodgarmova pomo - on je veštiji od mene u opravljanju tkiva." „Jesi li sposobna za borbu?" „Bi u ako budem pazila."

Na tren joj ja e stegnu rame. „Ono što si uradila... " „Uradila sam ono što je bilo logi no." „Ve ina ljudi ne bi imala snage... Ja sam pokušao, ali šaka mi je prevelika. Vidiš?" Naslonio je šaku uz njenu.

Klimnula mu je, a onda ga je uhvatila za ruku da bi se lakše osovila na noge. Eragon je ustao s njom kako bi joj pružio vrst oslonac. „Moramo da prona emo svoje oružje", rekao je, „a i moj prsten, pojas i ogrlicu koju su mi patuljci dali."

An ela se namrštila: „Tvoj pojas? Zašto? Za aran je?"

Pošto je Eragon oklevao ne znaju i da li da joj kaže istinu, Arja re e: „Ime oveka koji ga je napravio verovatno ne znaš, mudra travarko, ali tokom svojih putešestvija zasigurno si ula pri e o pojasu dvanaest zvezda."

Travarka se razroga i: „To je taj pojas?! Ali ja sam mislila da je izgubljen još pre etiri veka, da je uništen tokom... " „Mi smo ga sa uvali", re e joj Arja otvoreno.

Eragon je video da travarka gori od želje da postavi još pitanja, ali ona je samo rekla: „Tako, zna i... Ali ne možemo da tra imo vreme pretražuju i sve odaje u ovom brlogu. im sveštenici otkriju da ste pobegli, itav e nam se opor na i za petama."

Eragon pokaza iskušenika na podu te re e: „Možda nam on može re i gde su nam stvari." nuvši, travarka je spustila dva prsta na momkovu vratnu žilu da bi mu opipala bilo. Potom ga je pljesnula po obrazima i podigla mu kapke. Iskušenik je ostao nepomi an i mlitav.

Travarku je o ito iznerviralo to što ga nije probudila. „Samo asak", re e sklopivši o i. Na elu joj se pojavi blaga bora. Neko vreme je bila mirna, a onda hitro posko i. „Samoljubivi bednik!

Nije ni udo što su ga roditelji dali u sveštenike. udi me što su ga toliko dugo trpeli." „Zna li bilo šta korisno?", upita je Eragon. „Jedino put do površine." Pokazala je ka vratima s leve strane oltara, kroz koja su sveštenici izašli. „Pravo je udo što je pokušao da te spase: mislim da je prvi put u životu u inio nešto svojevoljno." „Moramo ga povesti sa sobom", re e Eragon. To mu beše mrsko, ali ose ao se dužnim. „Obe ao sam da ho emo, ako nam pomogne." „Ali pokušao je da te ubije!"

151 http://www.balkandownload.org/

„Dadoh mu re ."

An ela uzdahnu te zakoluta o ima, a onda re e Arji: „Pretpostavljam da ga ni ti ne možeš ubediti u suprotno?"

Arja odmahnu glavom i prebaci mladi a preko ramena, tobože bez po muke. „Ja u ga nositi", rekla je. „E, ako je tako", re e travarka Eragonu, „bolje bi ti bilo da imaš ovo kod sebe, pošto emo ti i ja kanda biti zaduženi za borbu." Pružila mu je svoj kratki ma , a onda je odnekud ispod haljine izvukla kamu s drškom opto enom draguljima. „Od ega je napravljen?", upita je Eragon zagledaju i providno se ivo ma a koje je odbijalo svetlost na neobi an na in. Materija ga je podsetila na dijamant, ali nije mogao ni da zamisli kako bi bilo ko napravio oružje od dragog kamena, pošto bi koli ina energije potrebne za spre avanje lomljenja kamena prilikom svakog udarca brzo iscrpla svakog arobnjaka. „Nije ni od kamena ni od metala", re e mu travarka. „Ali upozoravam te: moraš biti veoma obazriv kada ga budeš upotrebljavao. Nikada mu ne diraj se ivo, i ne daj nikome ko ti je drag da mu se primakne, da ne bi zažalio. Isto tako, nikada nemoj naslanjati ovaj ma na nešto što bi ti moglo biti potrebno na svoju nogu, na primer."

Eragon je oprezno odmakao ma od tela. „Zašto?" „Zato što ti je ovo", re e travarka s velikim uživanjem, „najoštrije od svih postoje ih se iva.

Nijedan se drugi nož ili sekira ne mogu porediti s njihovom oštrinom - ak ni tvoj Brisingr. To ti je otelotvorenje savršenog oru a za rezanje. Ovo ti je" - zastala je kako bi postigla bolji dojam - „pravi primer iskošene ravni... Nigde mu ne eš na i ravna. Može da prese e sve što nije zašti eno ma ijama, a i mnogo šta što jeste. Pokušaj i sam ako mi ne veruješ."

Eragon je potražio nešto na emu bi mogao da oproba ma . Naposletku je otišao do oltara i zamahnuo oštricom ka ivici jednog kamena u njemu. „Lakše malo!", viknu An ela.

Providna oštrica je prošla kroz desetak centimetara kamena kao da granit nije tvr i od kaše, te je nastavila da leti ka Eragonovim nogama. On ciknu i ustuknu, jedva uspevši da zaustavi ruku pre nego što samog sebe pose e.

Kraji ak oltara se odbio o stepenik ispod njega, te se otkotrljao ka sredini odaje.

Se ivo toga ma a, zaklju i Eragon, vrlo je lako i moglo biti od dijamanta. Pritom i ne e morati da pazi na njega koliko je mislio, pošto ionako ne e nailaziti na vrš i otpor. „Uzmi i ovo", re e An ela, „bi e bolje da i ovo imaš kod sebe." Otkop ala je kanije ma a, te mu ih dade. „To je jedna od retkih stvari koje ne možeš prese i tim se ivom."

Eragonu je trebalo nekoliko trenutaka da povrati glas nakon što je sebi malo as zamalo otfikario prste na nozi. „Ima li ovaj ma neko ime?"

An ela se nasmeja: „Naravno. Na drevnom jeziku njegov naziv glasi Albitr, što zna i upravo ono što i misliš da zna i. Ali ja više volim da ga zovem Zvonimor." „Zvonimor?" „Da. Zbog zvuka koji se ivo proizvodi kada lupneš po njemu." Pokazala mu je na šta misli vrhom nokta, te se nasmešila kada je prodoran zvuk prožeo mra nu odaju poput snopa sun eve svetlosti. „No, ho emo li krenuti?"

Eragon se osvrnuo oko sebe da bi proverio da li su nešto zaboravili, a onda klimnu, ode do vrata s leve strane, te ih otvori najtiše što je mogao.

Iza vrata se nalazio duga ak i širok hodnik obasjan bakljama. Dvadeset ratnika u crnom stražarilo je u dve postrojene kolone duž hodnika. Behu to oni koji su ih i ranije napali.

Pogledali su u Eragona i posegli za svojim oružjem.

Eragonu kroz glavu prolete psovka, a onda pohrli napred kako bi ih napao pre nego što ratnici isu u ma eve i rasporede se u delotvornu skupinu. Me utim, uspeo je da pre e tek nekoliko metara kada pokraj svakog oveka nešto munjevito zatitra: nešto gotovo neprimetno i maglovito, poput vijorenja barjaka na vetru koje bi primetio tek kraji kom oka.

Ne stigavši ni da jauknu, dvadesetorica ratnika se uko iše i srušiše, mrtvi.

Eragon ustuknu kako ne bi naleteo na leševe. Svaki stražar je bio proboden kroz oko sa savršenom preciznoš u.

Okrenuo se da pita Arju i An elu da li znaju šta se upravo odigralo, ali re i su mu zastale u grlu im je ugledao travarku. Stajala je oslonjena o zid, duboko zadihana, i držala se za kolena. Koža joj je bila bela kao u mrtvaca, a ruke su joj drhtale. S kame joj je kapala krv.

152 http://www.balkandownload.org/

Eragona ispuniše i divljenje i strah. Nije mogao da pojmi to što je travarka upravo u inila, šta god to bilo. „Mudra travarko", re e joj Arja, i sama smetena, „kako ti je ovo pošlo za rukom?"

Travarka se zakikota u po daha, a onda im re e: „Upotrebila sam jednu smicalicu... koju sam nau ila od svoga u itelja... Tenge... pre sto godina. Hiljadu mu paukova grickalo uši i kosti vornovate!" „Ali kako si to u inila?", Eragon beše uporan. Takva smicalica mogla bi biti veoma korisna u Urubejnu.

Travarka se ponovo zakikota. „Šta je vreme ako ne kretanje? A šta je kretanje ako ne izvor toplote? A nisu li toplota i energija razli iti nazivi za jedno te isto?" Odgurnula se od zida, prišla Eragonu i potapšala ga po obrazu. „Kada to budeš razumeo, razume eš i šta sam uradila i kako sam to izvela... Danas više ne u mo i da ponovim te ini a da samoj sebi na naškodim, pa ne o ekujte da u ubiti bilo koga kada naredni put naletimo na gomilu ratnika."

Nije mu bilo lako, ali Eragon joj ipak klimnu progutavši znatiželju.

Svukao je tuniku i proštepan kožuh s jednog od nastradalih ljudi, te ih je navukao na sebe, a potom ih je niz hodnik poveo do zasvo enog prolaza na njegovom kraju.

U itavom nizu odaja i hodnika, nisu više naišli ni na koga, ali nisu pronašli ni svoje oduzete stvari. Mada je Eragonu bilo drago što nisu privukli ni iju pažnju, ipak ga je brinulo odsustvo posluge.

Ponadao se da on i njegovi saborci nisu podigli uzbunu koja je potom upozorila sveštenike na njihovo bekstvo.

Za razliku od pustih odaja koje su videli pre nego što su upali u zasedu, odaje kroz koje su sada prolazili behu ispunjene tapiserijama, nameštajem i udnovatim napravama od mesinga i kristala, iju namenu Eragon nije mogao da doku i. U više navrata, neki sto ili polica s knjigama naveli bi ga da zastane i osmotri šta kriju, ali svaki put je uspeo da se odupre tom nagonu. Nisu imali vremena da itaju bu ave stare papire, ma koliko bili zanimljivi.

An ela je birala pravac kad god je bilo više od jedne mogu nosti, ali Eragon je stalno bio na elu, i toliko jako je stezao bal ak Zvonimora ukrašen žicom da je šaka ve po injala da mu se gr i.

Nedugo zatim, stigli su do prolaza koji se završavao nizom kamenih stepenica što su se sužavale ka vrhu. Dva iskušenika stajala su pokraj stepeništa, po jedan sa svake strane, drže i ramove sa zvoncima kakve je Eragon i ranije video.

Potr avši ka dvojici mladi a, uspeo je da probode jednog iskušenika kroz vrat pre nego što vrisne ili zazvoni zvoncima. Me utim, drugi je uspeo da u ini i jedno i drugo pre nego što je Solembum sko io na njega i oborio ga na zemlju ne bi li mu izgrebao lice, te itavim hodnikom odjeknu zvonjava. „Brzo!", viknu Eragon krenuvši stepeništem.

Pri vrhu stepenica nalazio se zid širok oko tri metra i prekriven kitnjastim slovima i uklesanim znakovima koji Eragonu behu donekle poznati. Zaobišavši zid, našao se pod snopom ruži aste svetlosti koja beše toliko jaka da se, onako zbunjen, zamalo spotakao. Podigao je kanije Zvonimora kako bi zaštitio o i.

Manje od dva metra dalje, vrhovni sveštenik je sedeo na svojoj nosiljci dok mu je iz posekotine na ramenu kapala krv. Neka sveštenica bez obe šake kle ala je pokraj njega na nosiljci sakupljaju i krv u zlatni pehar koji je stiskala me u podlakticama. I ona i vrhovni sveštenik zapanjeno zapiljiše u Eragona.

Kad je bacio pogled iza njih, pred o ima su mu se nanizali prizori: golemi rebrasti stubovi koji su se uzdizali ka kupolastoj tavanici nestaju i gore u senci; prozori s vitražima, koji su s leve strane blistali od svetlosti sunca na izlasku, a s desne bili beživotni i sivi; beli kipovi postavljeni izme u prozora; itavi redovi granitnih klupa, prošaranih razli itim bojama, koji su se pružali sve do udaljenog ulaza u brodski deo svetilišta i mnoštvo sveštenika u kožnim odorama koji su, ispunjavaju i prva etiri reda, pojali podignutih lica i otvorenih usta kao gomila tek izleglih mladunaca što vape za hranom.

Eragon je sa zakašnjenjem shvatio da se našao u velikoj katedrali Dras Leone, s druge strane oltara pred kojim je nekada davno kle ao mole i se.

Ona žena bez šaka ispusti pehar, te ustade i široko raširi ruke ne bi li zaštitila vrhovnog sveštenika svojim telom. Eragon je iza nje, na samom rubu nosiljke, uspeo da nazre plave kanije Brisingra, a u inilo mu se da je pokraj njih video i Aren.

153 http://www.balkandownload.org/

No nije stigao da ode po svoj ma pošto dva stražara pojuriše k njemu sa obe strane oltara, mašu i pred njim izrezbarenim kopljima sa crvenim ki ankama. Uspeo je da uzmakne pred prvim stražarom prepolovivši mu dršku koplja, te šiljak polete kroz vazduh. Eragon je potom prepolovio i samog oveka, pošto je Zvonimor prošao kroz meso i kosti nepojmljivo lako.

Eragon se i drugog uvara rešio jednako brzo, te se okrenuo ka drugoj dvojici koji mu pri oše otpozadi. Travarka mu se pridružila mašu i Kamom, a i Solembum zareža odnekud sleva. Arja se držala podalje od borbe, i dalje nose i onog mladi a.

Krv prolivena iz pehara prekrila je pod oko oltara. Stražari se okliznuše o nju, te drugi ovek pade obaraju i i svog druga. Eragon im se približio vuku i noge kako ne bi i sam izgubio ravnotežu, te ih ubi obojicu i pre nego što su stigli da reaguju, paze i kako drži travarkino za arano se ivo koje je bez po muke saseklo dva oveka.

Eragon u isti mah za u vrhovnog sveštenika kako vi e kao s velike udaljenosti: „Pobijte nevernike! Pobijte ih! Ne dajte tim bogohulnicima da uleknu! Moraju biti kažnjeni za svoje zlo ine nad Drevnima!"

Okupljeni sveštenici stadoše da arlau u i lupaju nogama o pod, te Eragon oseti kako pokušavaju da mu prodru u misli, poput opora vukova koji kidiše na ranjenog jelena. Povukao se duboko u sebe, odbijaju i njihove napade metodama koje je uvežbavao pod Glejdrovim nadzorom.

Me utim, bilo mu je teško da se odbrani od toliko neprijatelja, pa se uplašio da ne e mo i dugo da drži odbranu. Jedina njegova prednost beše to što su usplahireni, rastrojeni sveštenici po eli da ga napadaju pojedina no, a ne združeno, mada bi ga udruženom snagom verovatno savladali.

Potom je osetio Arjinu svest pokraj svoje, poput poznatog, utešnog prisustva u masi neprijatelja koji su nagrnuli na njegovo unutrašnje bi e. Nakon što mu je laknulo, otvorio se ka njoj, te spojiše umove, kao što bi u inio sa Safirom, i tu im se li nosti bar privremeno stopiše, pa više nije mogao da odredi odakle dolazi gomila misli i ose anja koje po eše da dele.

Zajedno su mislima napali jednog sveštenika. ovek je pokušao da utekne pred njihovim domašajem, poput ribe koja im se migolji izme u prstiju, ali stegli su stisak, ne dopuštaju i mu da pobegne. Recitovao je visokoparan, udno sastavljen stih kako bi ih odbio iz svoje svesti: Eragon je pretpostavio da je to zapis iz Knjige Toskove.

Me utim, sveštenik nije bio dovoljno disciplinovan i usredsre enost mu je ubrzo popustila kada je pomislio: Nevernici su se previše približili U itelju. Moramo ih ubiti pre nego što... Ne! ekajte! Ne! Eragon i Arja odmah iskoristiše tren sveštenikove slabosti, te hitro podvrgnuše njegove misli svojoj volji. Kada su se uverili da im se ne e protiviti ni umom ni telom, Arja je bacila ini za koje je, prou ivši sveštenikova se anja, znala da e savladati sve njegove zaštite.

U tre em redu klupa, neki ovek vrisnu i buknu u plamenu, te mu zelena vatra pokulja iz ušiju, usta i o iju. Plamenovi potpališe ode u sveštenika koji su mu bili blizu, te zapaljeni muškarci i žene po eše da se koprcaju i izbezumljeno tr e, još više narušivši napad na Eragona. Užareni plamenovi su zvu ali poput gran ica koje se lome zahva ene nevremenom.

Travarka je potom štr ala sa oltara, zašla me u sveštenike i po ela da ubada kamom.

Solembum je išao za njom ubijaju i one koje bi ona oborila.

Nakon toga su Eragon i Arja lako zauzeli i preuzeli umove svojih neprijatelja. Zajedno su usmrtili još etiri sveštenika, a ostali se razi oše i razbežaše. Neki su utekli hodnikom koji je, koliko se Eragon se ao, vodio ka igumanovom dvoru tik do katedrale, dok se ostali š uriše iza klupa obavivši glave rukama.

Me utim, šestoro sveštenika nije ni pobeglo niti se sakrilo, ve pohrliše ka Eragonu vitlaju i osaka enim rukama u kojima su držali iskrivljene noževe. Eragon je isturio ma ka prvoj sveštenici kako ne bi stigla da ga napadne, ali iznervirao se primetivši da ta žena poseduje zaštitne ini koje zaustaviše Zvonimor petnaestak centimetara od njenog vrata, usled ega mu se ma okrenu u šaci te mu se cela ruka zatrese. Eragon levom rukom zamahnu ka ženi. Neznano zašto, ini mu nisu zaustavile pesnicu, te je osetio kako kosti u njenim grudima popuštaju i kako se ona celom dužinom ruši na ljude iza sebe.

Ostali sveštenici se nekako iskobeljaše ne bi li nastavili napad. Istupivši, Eragon je zaustavio nespretan zamah ma em prvog sveštenika, a onda je, uzviknuvši „Ha!", zabio tom oveku pesnicu u stomak. On odlete na klupe i tresnu o njih uz gadan krckav zvuk.

154 http://www.balkandownload.org/

Eragon je i narednog oveka ubio na sli an na in. Neko zeleno-žuto koplje zari se u grlo sveštenika s njegove desne strane i Eragon ugleda munjevitu žutomrku priliku, što zapravo beše Solembum, kako ska e pokraj njega i napada još jednog iz te skupine.

Tako pred njim ostade još jedna Toskova sledbenica. Arja slobodnom rukom zgrabi ženu za kožnu odoru, te je baci uvis, a ona, vrište i, odlete petnaest metara preko klupa. etiri iskušenika podigoše vrhovnog sveštenika na nosiljci, te ga trkom ponesoše isto nom stranom katedrale, zaputivši se ka ulazu u gra evinu.

Spazivši da beže, Eragon silno urliknu te sko i na oltar, ruše i tanjire i pehare na pod. Odatle je presko io tela palih sveštenika. Lagano se do ekao na noge u redu izme u klupa, odakle je jurnuo ka dnu katedrale davši se za iskušenicima. etiri mladi a se zaustaviše im spaziše kako Eragon tr i ka vratima. „Okre ite se!", zakrešta vrhovni sveštenik. „Okre ite se!" Njegove ga sluge poslušaše, ali se suo iše sa Arjom, koja je stala iza njih prebacivši jednog njihovog druga preko desnog ramena.

Iskušenici jauknuše, te se okrenuše na stranu ne bi li pobegli niz dva reda klupa. Ali pre no što su odmakli nekoliko koraka, Solembum stade na kraj reda te krenu ka njima. Ma kodlakove uši behu stisnute uz glavu, a ak su se i Eragonu nakostrešile dlake na vratu od njegovog neprekidnog potmulog režanja. Tik do njega našla se An ela, koja se sa oltara spustila niz katedralu, drže i u jednoj ruci kamu a u drugoj onaj žuto-zeleni džilit.

Eragon se zapitao koliko li oružja ona ima kod sebe.

Iskušenicima se mora priznati da ipak nisu izgubili hrabrost i da nisu napustili svog u itelja.

Sva etvorica povikaše, te još brže potr aše ka Solembumu, najverovatnije zato što im je ma kodlak bio najmanji i najbliži protivnik, a i zato što su mislili da e njega najlakše savladati.

Grdno su pogrešili.

U jednom gipkom pokretu, Solembum nu te s poda sko i na klupe. Onda se, ne zaustavivši se, bacio na jednog od dvojice predvodnika.

Dok je ma kodlak leteo kroz vazduh, vrhovni sveštenik viknu na drevnom jeziku. Eragon nije prepoznao samu re , ali ona je nepogrešivo podse ala na maternji jezik vilenjaka. ini, ma kakve bile, nisu delovale na Solembuma, mada je Eragon video kako se An ela tetura kao da je sama pogo ena.

Solembum se sudario sa iskušenikom na kojeg se bacio. Mladi se stropošta vrište i kada je Solembum stao da ga unakažava. Ostali iskušenici se spotakoše o telo svoga druga, te se srušiše na gomilu zbacivši vrhovnog sveštenika s nosiljke. On odlete na jednu klupu i ostade da se migolji poput larve.

Eragon je stigao do njih sekund kasnije, te trima hitrim potezima pobi sve iskušenike osim onog kojem je Solembum stegao vrat eljustima.

Pošto je proverio da li su svi mrtvi, Eragon se okrenuo kako bi jednom zasvagda dokusurio vrhovnog sveštenika. Ali im je krenuo ka toj obogaljenoj prilici, ne iji mu um upade u misli pokušavaju i da dohvati najintimniji deo njegovog bi a kako bi ovladao njegovom sveš u. Taj opaki napad natera Eragona da se zaustavi i da se usredsredi na odbranu od uljeza.

Kraji kom oka, primetio je da su i Arja i Solembum nepokretni. Travarka je bila jedini izuzetak. Zastala je na tren kada je napad po eo, ali potom je nastavila ka Eragonu, lagano vuku i noge.

Vrhovni sveštenik je zurio u Eragona upalim o ima s tamnim kolutovima, iz kojih su isijavali mržnja i gnev. Da je to stvorenje imalo ruke i noge, pokušalo bi - bio je ube en Eragon - da mu iš upa srce golim rukama. Njegov zlo udni pogled beše toliko žestok da je Eragon delimice o ekivao da e se sveštenik skotrljati s klupe ne bi li po eo da ga ujeda po nogama.

Napad mislima se poja ao kada im se An ela primakla. Vrhovni sveštenik, koji je izvesno bio odgovoran za napad, bio je mnogo veštiji od svojih podre enih. Upustiti se u mentalnu borbu sa etiri osobe odjednom i pritom predstavljati zna ajnu opasnost za sve etvoro jeste zadivljuju i podvig, pogotovo kada su vam protivnici vilenjak, Jaha zmajeva, veštica i ma kodlak. Um vrhovnog sveštenika beše jedan od najstrašnijih na koje je Eragon ikada naišao i, da nije bilo pomo i njegovih saboraca, verovatno bi posustao pred napadima tog stvora.

Sveštenik je inio stvari kakve Eragon nikada ne beše iskusio, pa je, na primer, pokušao da veže Eragonove odlutale misli za Arjine i Solembumove i da ih spoji u nerazmrsiv splet, te je Eragon na tren izgubio pojam o sopstvenom identitetu.

155 http://www.balkandownload.org/

An eli je potom najzad pošlo za rukom da se uvu e izme u redova. Obišla je Solembuma, koji je, potpuno nakostrešen, ao pokraj iskušenika kojeg je malo as usmrtio, pa je obazrivo presko ila leševe trojice iskušenika koje je pobio Eragon. im se približila, vrhovni sveštenik po e da se koprca poput ribe na udici u pokušaju da se odgurne niz klupu. U isti mah, pritisak na Eragonov um popusti, ali ne u dovoljnoj meri da bi se Eragon odvažio na neki potez.

Travarka je zastala kada je stigla do vrhovnog sveštenika, koji je iznenadio Eragona time što je odustao od otpora i ostao da leži zadihan na klupi. itav minut su taj stvor upalih o iju i ozbiljna ženica gnevno zurili jedno u drugo u nevidljivoj bici misli koja se odigravala izme u njih.

A onda vrhovni sveštenik ustuknu i na An elinim se usnama pojavi osmeh. Spustila je kamu kako bi iz haljine izvukla maleni bodež sa se ivom boje rumenog sutona. Nadvivši se nad vrhovnog sveštenika, šapnula mu je gotovo ne ujno: „Stvarno je trebalo da znaš moje ime jer, da si ga znao, nikada se ne bi usudio da nam se usprotiviš, mutav e. No evo, otkri u ti ga...

Još više je utišala glas, te je ak ni Eragon nije mogao uti, ali im je progovorila, vrhovni sveštenik je prebledeo, a napu ene usne su mu se razjapile u ovalan crn otvor iz kojeg se razleže neljudski urlik. itava katedrala odjeknu njegovim arlaukanjem. „Ma za epi gubicu!", viknu travarka, te mu zari bodež boje sutona posred grudi.

Se ivo blesnu kao užareno, te nestade u njemu uz zvuk sli an udaljenoj grmljavini. Koža oko rane zaplamtela mu je poput zapaljenog drveta, a onda je, zajedno s mesom, po ela da se raspršuje u fin, crn garež koji se prosu po prsima vrhovnog sveštenika. Uz prigušen ropac, arlaukanje tog stvora prestade naglo kao što je i po elo. ini ubrzo proždreše i ostatak vrhovnog sveštenika, pretvaraju i njegovo telo u gomilicu crnog praha iji je oblik odgovarao obrisima sveštenikove glave i biste. „Eto ti ga na!", re e An ela, odlu no klimnuvši glavom.

156 http://www.balkandownload.org/

KAD SE ZVONA OGLASE Eragon se stresao kao da se budi iz lošeg sna.

Pošto više nije morao da se suo i s vrhovnim sveštenikom, postepeno je postao svestan zvonjave crkvenog zvona - glasnog, upornog zvuka koji ga je podsetio na ono kada su ga Ra'zaci isterali iz katedrale tokom njegove prve posete Dras Leoni s Bromom.

Murtag i Trn uskoro e sti i ovamo, pomislio je. Moramo da odemo pre nego što se to desi.

Uvukao je Zvonimor u kanije i predao ga An eli. „Izvoli", re e joj, „mislim da e ti biti potreban." Potom je odgurnuo leševe iskušenika ne bi li pronašao Brisingr. im je sklopio šaku oko bal aka, obli ga olakšanje. Mada je travarkin ma imao odli no i opasno se ivo, ipak to nije bilo njegovo oružje, Bez Brisingra se ose ao ogoljeno i ranjivo, kao kad je razdvojen od Safire.

Trebalo mu je još nekoliko trenutaka da prona e svoj prsten, koji se bio otkotrljao pod jednu klupu, i svoju ogrlicu, koja beše obmotana oko jedne drške nosiljke. U gomili leševa pronašao je i Arjin ma , pa se ona obradovala kada joj ga je vratio. Ali nigde nije bilo ni traga od njegovog pojasa, pojasa Belota Mudrog.

Eragon je zavirio pod sve obližnje klupe, pa je ak otr ao nazad do oltara da i tamo pogleda. „Nije tu", rekao je naposletku, o ajan. Okrenuo se ka zidu koji je skrivao ulaz do podzemnih odaja. „Sigurno su ga ostavili dole, u lagumima." Bacio je pogled ka igumanovom dvoru. „Ili je možda...", oklevao je, razapet izme u dve mogu nosti.

Izustivši re i u po daha, bacio je ini osmišljene tako da prona u pojas i da ga odvedu do njega, ali jedini u inak beše prizor turobne praznine. Kao što se i plašio, oko pojasa o ito behu postavljene zaštitne ini da bi ga štitile od tu ih pogleda i ruku, sli ne onima koje su štitile i Brisingr.

Eragon opsova, te zakora i ka zidu.

Zvono odjeknu još glasnije nego ranije. „Eragone!", pozva ga Arja s drugog kraja katedrale, prebacuju i onesveš enog iskušenika s jednog ramena na drugo. „Moramo da krenemo." „Ali... " „Oromis e razumeti. Nisi ti kriv." „Ali... " „Ostavi ga! Taj se pojas i ranije gubio. Ponovo emo ga prona i. Sada moramo da požurimo.

Hajde!"

Eragon opet opsova, naglo se okrenu, te potr a kako bi se pridružio Arji, An eli i Solembumu na elu katedrale. Gde baš pojas da izgubim, od svih stvari... Njemu se to što je ostavio pojas inilo kao svetogr e, s obzirom na sva živa bi a koja su umrla kako bi ga ispunila svojom energijom. Osim toga, imao je grozan ose aj da e mu ta energija možda zatrebati pre nego se dan završi.

Dok su on i travarka otvarali teška vrata koja su vodila iz katedrale, Eragon je mislima potražio Safiru, znaju i da ona verovatno kruži visoko iznad grada i da eka da joj se javi. Više nije bilo vremena za uzdržavanje i skrivanje, te Eragona više nije bilo briga da li e Murtag ili neki drugi arobnjak osetiti njegovo prisustvo.

Gde si toliko dugo?, uzviknu Safira. Jasno je mogao da oseti njenu zabrinutost, i odmah je znao da je razmišljala da se spusti na Dras Leonu i da je rasturi u parampar ad traže i ga.

Slio je svoja se anja u nju, podelivši s njom sve što mu se zbilo otkako su se rastali. Na to je utrošio nekoliko sekundi, a Arja, An ela i ma kodlak su za to vreme izašli iz katedrale i trkom se spustili niza stepenice.

Ne zaustavljaju i se kako bi Safiri pružio priliku da razlu i njegova pomešana se anja, Eragon re e: Moraš da im odvratiš pažnju, i to smesta!

Potvrdivši njegov zahtev, strmoglavo se obrušila nadole, što on odmah oseti u sebi.

Moraš i da javiš Nasuadi da otpo ne s napadom. Sti i emo do južne kapije za nekoliko minuta. Ako Vordeni ne budu tamo kada je otvorimo, nemam pojma kako emo pobe i odavde.

157 http://www.balkandownload.org/

CRNOTRNA PE INA Prohladan, vlažan jutarnji vazduh zahuja Safiri oko glave kada se obrušila ka tom pacovskom gnezdu od grada, napola osvetljenom suncem na izlasku. Niski zraci svetlosti istakli su mrke smrdljive drvene ku erke u tom krajoliku, ostavljaju i zapadne zidove u tamnoj senci. Onaj vilenja ki nazoviEragon što joj je jahao na le ima nešto joj doviknu, ali žestok vetar pocepa njegove re i u froncle, te nije mogla da im razazna zna enje. Po eo je da joj postavlja pitanja svojim raspevanim umom, ali ona mu nije dozvolila da završi, ve mu je prenela Eragonovu molbu i zamolila ga da javi Nasuadi da je kucnuo as za pokret.

A kako je ta Eragonova senka koju je Blodgarm navukao na sebe trebalo da obmane bilo koga -to Safiri uopšte ne beše jasno. Nije mirisao poput njenog druga koji je s njom delio srce i misli, niti su mu misli li ile na Eragonove. No izgleda da je ta utvara ipak ostavila utisak na dvonošce, a upravo su njih i pokušavali da prevare. im je podigao svoju grimiznu glavu, znala je da ju je zapazio kako se strmoglavo spušta ka tlu, što je i o ekivala. Njen stav prema Trnu bio je isuviše složen da bi stao u jedan kratak utisak, kad god bi ga se setila, postala bi zbunjena i nesigurna, a na to ne beše navikla.

No bilo kako bilo, nije nameravala da dopusti tom skorojevi kom derletu da je pobedi u bici.

Kada crni dimnjaci i krovovi oštrih rubova narastoše pred njom, još je malo raširila krila, ose aju i sve ja i pritisak oko grudi, ramena i krilnih miši a pošto je po ela da iz zateže pri sletanju.

Našavši se svega nekoliko stotina metara iznad gusto zbijenih gra evina, podigla se u vazduhu dopuštaju i krilima da se sasvim razviju. Bilo joj je potrebno mnogo truda kako bi zaustavila obrušavanje, pa joj se na as u inilo da bi vetar mogao da joj iš upa krila iz duplji.

Zamahala je repom kako bi uspostavila ravnotežu, a onda se okrenula nad gradom kako bi pronašla onu crnotrnu pe inu u kojoj su bogoslužili krvožedni sveštenici. Ponovo uvukavši krila, spustila se i gromoglasno sletela nasred krova katedrale.

Zarila je kandže u crepove kako ne bi skliznula na ulicu. Potom je zabacila glavu i urliknula najglasnije što je mogla, prete i i gradu i svima u njemu.

S kule zgrade tik do crnotrne pe ine odjekivalo je zvono. Pošto ju je buka iznervirala, okrenula je vrat kako bi ispustila talas plavi asto-žutog plamena na nju. Kula se nije zapalila, budu i da je bila od kamena, ali zapalili su se užad i grede koje su pridržavale zvono, pa je nekoliko sekundi kasnije zvono tresnulo u kulu.

Taj joj je prizor prijao koliko i prizor okruglouhih dvonožaca koji istr avaju vrište i. Ipak je ona jedna aždaja. I red je da je se plaše.

Jedan od dvonožaca zastao je na rubu trga ispred crnotrne pe ine i ona za u kako baca ini k njoj glasom piskavim kao u preplašenog miša. Eragonove zaštitne ini zaštitiše je - bar je ona pretpostavila da je tako bilo, pošto nije osetila nikakvu razliku ni u sebi ni u svojoj okolini.

Onaj vilenja ki nazovi-Eragon potom ubi tog arobnjaka umesto nje. Mogla je da oseti kako Blodgarm poseže ka vra evom umu i pokorava misli tog okruglouhog dvonošca jednom jedinom re ju na arobnom vilenja kom drevnom jeziku. Taj okruglouhi dvonožac pade na tlo otvorenih usta, iz kojih šiknu krv.

Potom ju je vilenja ki nazovi-Eragon potapšao po ramenu, te joj re e: „Spremi se, Svetlokrljušna, evo ih, stižu."

Videla je Trna kako se diže iza krovova s nekom crnom prilikom na le ima. Beše to Eragonov polubrat Murtagom. Trn se presijavao i blistao gotovo koliko ona sama. Ali njene su krljušti bile istije od njegovih pošto se pre toga posebno pobrinula da ih o isti. Nije mogla ni da zamisli da po e u boj a da ne izgleda najbolje što može. Njeni neprijatelji ne bi trebalo samo da je se plaše, ve i da joj se dive.

Znala je da je to taština, ali nije je bilo briga. Nijedna vrsta ne može da nadmaši veli anstvenu lepotu zmajeva. Osim toga, ipak je ona bila ženka, i želela je da se oni koji je vide dive njenom izgledu i da je dobro upamte kako bi, ukoliko zmajevi zanavek nestanu, dvonošci mogli da nastave da pri aju o njima uz dužno poštovanje, divljenje i uvažavanje.

158 http://www.balkandownload.org/

Kada se Trn podigao više od trista metara iznad tog pacovskog brloga od grada, Safira se hitro osvrnula oko sebe da bi proverila da li je Eragon, njen saputnik po srcu i mislima, blizu crnotrne pe ine. Nije želela da ga slu ajno povredi u borbi koja e uskoro po eti. On jeste bio opasan lovac, ali bio je i malen, pa je svašta moglo lako da ga zgnje i.

Još je pokušavala da rasplete emerno mra na se anja koja je Eragon podelio s njom, ali doku ila je dovoljno da bi shvatila da su zbivanja ponovo potvrdila ono u šta je oduvek verovala: kad god su razdvojeni, njen saputnik po srcu i mislima dopadne nevolje. Znala je da se Eragon ne bi saglasio s njom, ali poslednje nezgode nisu u inile skoro ništa da bi je ubedile u suprotno, pa je osetila neko uvrnuto zadovoljstvo zbog toga što je bila u pravu.

Dosegnuvši potrebnu visinu, Trn se naglo okrenuo i obrušio se ka njoj bljuju i plamen iz razjapljenih eljusti.

Ona se vatre nije plašila, Eragonove bi ini trebalo da je zaštite od nje, ali Trnu bi njegova golema težina i snaga mogle da omogu e da brzo istroši sve ini postavljene da bi je štitile od telesnih povreda. Kako bi se zaštitila, pognula se, vrsto priljubivši telo uz katedralu, a onda je izvrnula vrat kako bi škljocnula zubima ka Trnovom bledom trbuhu.

Utom je obaviše uzburkani plamenovi, stuštivši se na nju poput divovskih slapova. Plamenovi behu toliko bleštavi da je instinktivno sklopila unutrašnje kapke, što bi u inila pod vodom, spre ivši svetlost da je zaslepi.

Plamenovi se ubrzo razi oše, pa Trn projuri iznad nje i vrhom svog debelog rebrolomivog repa povu e prugu po opni njenog desnog krila. orebotina jeste prokrvarila, ali ne preterano obilno, pa je zaklju ila da joj, mada je jeste zabolela, ne e stvarati poteško e prilikom letenja.

Trn je nastavio da se obrušava na nju, pokušavaju i da je natera da se i sama podigne ka nebu.

Ali ona je odbijala da se pomeri, pa se on, nakon još nekoliko pokušaja, umorio od napadanja i sleteo na drugi kraj crnotrne pe ine razvukavši ogromna krila radi ravnoteže. itava se gra evina zadrmala kada se Trn spustio na sve etiri, pri emu mnogi draguljoliki prozori na zidovima ispod njih popucaše i padoše na zemlju zveckaju i. Trn je sada ve bio ve i od nje, što behu rabote onog jajolomca Galbatoriksa, no nju, vala, nije zaplašio. Imala je više iskustva od Trna, a pride je i vežbala s Glejdrom, koji je bio ve i od njih dvoje zajedno. Trn se i ne bi usudio da je ubije... a nije to ni želeo, mislila je.

Crveni zmaj zareža i krenu napred, grebu i crepove vrhovima kandži. I ona je njemu uzvratila režanjem, pa se povukla metar-dva i osetila kako joj rep dodiruje podnožje tornjeva što se uzdizahu nebu pod oblake u prednjem delu crnotrne pe ine.

Trn mrdnu vrhom repa, te Safira zaklju i da je spreman da se baci na nju.

Uvukla je dah i zapljusnula ga bujicom treperavog plamena. Njen je zadatak sada bio da spre i Trna i Murtaga da primete da na njoj ne sedi Eragon. Mogla je ili da se drži dovoljno daleko od Trna kako Murtag ne bi mogao da pro ita misli vilenja kog nazovi-Eragona, ili da žestoko kidiše na njih kako Murtag ne bi ni dobio priliku za to - što bi bilo teže, pošto je Murtag navikao da se bori s Trnovih le a i dok se on obr e i okre e u vazduhu. No to što su bili vrsto na zemlji mogla je da joj pomogne, pošto je više volela da napada. Uvek je birala napad. „Nemoj mi re i da ne možeš bolje od toga!", viknu Murtag, poja avši glas ma ijama, iz vatrene kugle koja ga je okruživala. im joj se ugasio poslednji plamen u ustima, Safira je posko ila ka Trnu. Udarila ga je pravo po grudima, te im se vratovi prepletoše a glave im tresnuše jedna o drugu dok su pokušavali da zariju zube onom drugom u vrat. Zbog siline napada, Trn je sleteo sa crnotrne pe ine, pa je zamahao krilima udaraju i Safiru dok su zajedno padali ka tlu.

Sleteli su uz glasan tresak, od kog se kamenje na ulici raspuklo; obližnje ku e se uzdrmaše.

Nešto krenu u Trnovom levom krilatom ramenu, te je neprirodno savio le a. Zmaj bi spljoštio Murtaga da ga zaštitne ini nisu spasle.

Safira je ula kako Murtag psuje ispod Trna, pa je zaklju ila da bi bilo najbolje da odmah krene u napad, pre nego što okruglouhi dvonožac po ne da baca svoje ini.

Posko ivši, šutnula je Trna u trbuh, te je sletela na vrh ku e iza crvenog zmaja. Ku a je bila previše krhka da bi mogla da je izdrži, pa je ponovo poletela, ali usput je, reda radi, zapalila itav niz ku a.

Nek se malo pozabave time, zadovoljno je pomislila kada plamenovi stadoše da proždiru drvene gra evine.

159 http://www.balkandownload.org/

Vrativši se na crnotrnu pe inu, ugurala je kandže pod crepove i po ela da razdire krov, rasturaju i ga kao što je rasturila krov onog zamka u Džilidu. No sada je bila ve a. Bila je i ja a. Njoj su kamene plo e bile teške koliko Eragonu kamen i. Krvožedni sveštenici što se klanjahu u njoj povredili su njenog saputnika po srcu i mislima, povredili su i zmajokrvnu vilenjakinju Arju, mladoliku mudroumnu An elu i onog ma kodlaka Solembuma, onog s mnogo imena, a pride su i Virdena ubili. Safira je rešila da, u ime osvete, uništi crnotrnu pe inu.

Za svega nekoliko sekundi, otvorila je zjape u rup agu na tavanici toga zdanja, pa je unutrašnjost ispunila plamenom, a onda je zaka ila kandže za krajeve mesinganih cevi orgulja ne bi li ih iš upala sa zadnjeg zida katedrale. Orgulje tresnuše o red klupa ispod nje.

Trn riknu, te sa ulice polete ka nebu iznad crnotrne pe ine, gde je zastao silno mašu i krilima kako bi održao položaj. Izgledao je kao bezli na crna silueta spram plamenog zida koji se uzdizao od ku a iza njega, i jedino su mu se providna krila presijavala narandžastim i grimiznim odsjajem.

Nagrnuo je ka njoj ispruživši nazubljene pandže.

Safira se strpela do poslednjeg trenutka, a onda je sko ila u stranu, te Trn udari glavom o podnožje središnjeg tornja katedrale. Visoka, izbušena kamena kula zadrhta od udarca, te joj se vrh u obliku kitnjaste zlatne šipke prevrnu i pade na trg.

Urli i od jeda, Trn je s mukom pokušao da se uspravi. Stražnje noge su mu kliznule u rupu koju je Safira iš upala na krovu, te se zateturao po crepovima zarivaju i kandže oko sebe kako bi se iskobeljao.

Dok je on to radio, Safira je odletela do prednjeg dela crnotrne pe ine i nasadila se na drugu stranu tornja na koji Trn beše naleteo.

Sakupivši snagu, mlatnula je toranj prednjom desnom šapom.

Kipovi i isklesani ukrasi prsnuše i oblaci prašine joj zapušiše nozdrve. Komadi i kamena i maltera pljusnuše po trgu poput kiše. No kula je ipak izdržala, pa ju je ponovo tresnula.

Trnovi urlici postadoše još o ajniji kada je shvatio šta pokušava da u ini, pa se još više potrudio da se izvu e.

Pri Safirinom tre em udarcu, visoka kamen-kula popuca u podnožju, te usporeno pade unazad ruše i se na krov. Trn je imao vremena tek da gnevno Mreži pre nego što se kula obrušila na njega i gurnula ga u kostur razrušene gra evine, zatrpavši ga gomilom šuta.

Lomljava tornja se razleže po itavom pacovskom brlogu od grada poput grmljavine.

Safira tako e zareža, ali ovoga puta nošena ratobornim pobedni kim duhom. Trn e se ubrzo iskobeljati, ali dotad e zavisiti od njene milosti.

Zamahavši krilima, po ela je da kruži oko crnotrne pe ine. Kada je obišla oko zgrade, zamahnula je ka podupira ima koji su pridržavali zidove, te ih je uništila jedan po jedan. Kamene kocke se srušiše dižu i neprijatnu buku.

Kada je uklonila sve podupira e, zidovi bez potpore po eše da se njišu i krive upolje. Trnovi pokušaji da se izvu e samo su doprineli tome da zidovi popuste nakon nekoliko sekundi. itava gra evina se srušila zatutnjavši poput lavine, te se ka nebu podigao golem stub prašine.

Safira pobedni ki zakrešta, a onda se spusti na zadnje noge pokraj hrpe šuta kako bi po kamenim kocKarna po ela da bljuje najvreliju vatru koju je mogla da izbaci iz sebe. Nije bilo teško odbiti plamenove pomo u arolija, ali odbijanje same vreline iziskivalo je mnogo više truda i energije.

Nateravši Murtaga da potroši još svoje snage kako on i Trn ne bi bili živi ispe eni, uz energiju koju je trošio da ne bi bio zgnje en, ponadala se da e mu okrnjiti zalihe dovoljno da Eragon i ona šiljouha dvonoškinja dobiju priliku da ga poraze.

Dok je ona bljuvala vatru, vilenjak na njenim le ima je bacao ini, mada ona nije znala kakve.

To je i nije posebno zanimalo. Verovala je dvonošcu. Mila je sigurna da e joj pomo i ma šta radio.

Safira prokliza unazad kada kamen nasred hrpe prsnu kako bi se, uz urlik, Trn promolio iz šuta. Krila mu behu izgužvana kao u zgažene zunzare, a pritom je i krvario iz nekoliko posekotina na nogama i le ima.

Besno je pogledavši, zarežao je, a rubin-crvene o i behu mu pune ratobornog gneva. Prvi put ga je istinski naljutila, i bilo joj je jasno da je spreman da je raš ere i i da joj se napije krvi.

Odli no, pomislila je. Možda i nije bio nalupano preplašeno derle kakvim ga je ona zamišljala.

Murtag gurnu ruku u torbicu za pojasom, te izvadi mali okrugli predmet. Safira je iz iskustva znala da je za aran i da e ga upotrebiti kako bi zale io Trnove povrede.

160 http://www.balkandownload.org/

Poletela je, ne ekaju i, u pokušaju da odleti što više pre nego što Trn uzmogne da krene za njom. Bacila je pogled pošto je nekoliko puta zamahnula krilima, te ga je videla kako se mahnitom brzinom uzdiže ka njoj, kao golem crveni kobac.

Obrnula se u vazduhu, spremna da se obruši, a onda je u dubini uma za ula Eragona kako vi e: Safira!

Usplahirena, nastavila je da se obr e sve dok se nije okrenula ka južnoj gradskoj kapiji, kod koje je osetila Eragonovo prisustvo. Stegla je krila najviše što se usudila, te se usmerila ka kapiji u iskošenom letu.

Trn se dade za njom kada je projurila kraj njega, pa je, i ne okrenuvši se, znala da joj je za petama.

Oboje jurnuše ka tananom bedemu tog pacovskog brloga od grada, i prohladan zororosan vazduh zahu a u Safirinim ušima poput ranjenog vuka.

161 http://www.balkandownload.org/

MALJ I KACIGA Najzad!, pomisli Roran kada vordenski rogovi oglasiše pokret.

Bacio je pogled ka Dras Leoni i ugledao Safiru kako se obrušava ka mra nim bedemima dok joj se krljušti presijavaju na izlaze em suncu. Trn se promeškoljio ispod nje poput goleme ma ke koja se sun a na ogradi i pohrlio za njom.

Rorana ispuni talas energije. Kona no je kucnuo as bitke, a on je jedva ekao da dovrše i taj posao. Nakratko se zabrinuo za Eragona, a onda je ustao s debla na kojem je sedeo kako bi otišao da se pridruži ostalim ljudima koji se behu okupili u širokom pravougaonom stroju.

Roran je bacio pogled niz redove, proveravaju i da li mu je vojska spremna. ekali su gotovo celu no te behu umorni, ali znao je da e im strah i uzbu enje uskoro razbistriti glave. Roran je i sam bio umoran, ali nije obra ao pažnju na to: odspava e kada se bitka okon a. Do tada, njegova glavna briga jeste da sa uva živote i svojim ljudima i sebi.

Doduše, jeste zažalio zbog toga što nije imao vremena za šolju vrelog aja, da malo smiri stomak. Pojeo je nešto pokvareno za ve eru, pa su ga od tada mu ili gr evi i mu nina. No ta neugodnost nije bila tolika da bi ga spre ila da po e u boj. Ili se on nadao da je tako.

Zadovoljan stanjem svoje vojske, Roran navu e kacigu spustivši je preko postavljene kape.

Potom je podigao svoj malj i provukao levu ruku kroz remenje na štitu. „Na tvoju zapovest", re e Horst, prišavši mu.

Roran mu klimnu. Tog kova a je odabrao za zamenika, a Nasuada je njegovu odluku prihvatila bez protivljenja. Sem Eragona, Roran nikoga drugog ne bi radije imao pokraj sebe. Znao je da to beše sebi no sa njegove strane - Horst je tek bio dobio dete, a Vordenima su bile potrebne njegove veštine u obradi metala - ali nije se mogao setiti nikoga ko bi više odgovarao tom zadatku.

Horst, izgleda, nije bio oduševljen unapre enjem, mada se nije ni mnogo jedio. Naprosto je po eo da sastavlja Roranov bataljon sa smirenom samouverenoš u i stru noš u koje i Roranu behu poznate.

Rogovi se ponovo oglasiše, te Roran podiže malj iznad glave. „Napred!", povikao je.

Stao je na elo nekoliko stotina ljudi, koje su, sa obe strane, pratila etiri vordenska bataljona. im ratnici potr aše preko otvorenih polja koja su ih razdvajala od Dras Leone, gradom se razleže uzbuna. Zvona i rogovi se oglasiše sekund kasnije i, nedugo potom, itav grad ispuni ljutita larma. To branitelji po eše da se dižu. itavu tu jeku poja aše i grozomorni urlici i udarci iz središta grada, gde su se dve aždaje borile. Roran bi povremeno video neku od njih kako se pojavljuje iznad krovova, blistave kože, ali ta dva gorostasa uglavnom behu sakrivena od njegovog pogleda.

Ubrzo se pred njima pojavi itav lavirint trošnih udžerica koje su okruživale gradske zidine.

Roranu su te uzane mra ne ulice delovale zloslutno i zastrašuju e. Carski vojnici, pa i sami gra ani Dras Leone, lako bi im postavili zasedu u tim krivudavim sokacima. Borba u toliko sku enom prostoru bila bi haoti na i mnogo surovija nego ina e. Roran je znao da bi, ako bi se to dogodilo, veoma malo njegovih ljudi iz te bitke izašlo nepovre eno.

Kada se zavukao pod senku krovne grede prve kolibe, vor nelagode se svezao u njegovom stomaku, pogoršavaju i mu mu ninu. Obliznuo se, osetivši nagon za povra enjem.

Eragonu bi bolje bilo da otvori tu kapiju, pomislio je. Ako to ne u ini... osta emo zaglavljeni kao jagnjad saterana za klanje.

162 http://www.balkandownload.org/

I ZIDINE SE OBRUŠIŠE...

Zvuk obrušavanja kamena natera Eragona da zastane i da se osvrne.

Izme u krovova dveju udaljenih ku a, ugledao je prazan prostor na mestu gde je nekada stajao šiljati toranj katedrale. Umesto nje, s krova se ka nebu uzdizao stub prašine nalik na beli dim.

Eragon se nasmešio sebi u bradu, ponosan na Safiru. Kada su posredi pravljenje džumbusa i razaranje, zmajevima nema ravnih. Samo napred, pomislio je. Rasturi je na komadi e! Zatrpaj im svetilište kamenom!

Potom je trkom nastavio niz mra nu, krivudavu kaldrmisanu ulicu sa Arjom, An elom i Solembumom. Neki ljudi ve su se našli na ulicama: trgovci koji su krenuli da otvore svoje radnje, no ni stražari koji su pošli na po inak, pijani velikaši koji su upravo napustili svoje terevenke, skitnice što spavahu pred vratima i vojnici koji su bezglavo pojurili ka gradskim bedemima.

Ali svi ti ljudi, ak i oni koji su tr ali, gledali su u pravcu katedrale pošto se buka borbe dva zmaja razlegla itavim gradom. Svi su delovali zastrašeno, od promrzlih prosjaka do o vrslih vojnika i raskošno odevenih velikaša, pa niko nije obratio pažnju na Eragona i njegove pratioce.

Mnogo im je, pretpostavio je Eragon, pomagalo i to što su on i Arja na prvi pogled mogli da pro u kao obi ni ljudi.

Pošto je Eragon navaljivao, Arja je ostavila onesveš enog iskušenika u sokaku podalje od katedrale. „Obe ao sam mu da emo ga povesti sa sobom", objasni joj Eragon, „ali nikada nisam rekao dokle. Odavde e i sam prona i put." Arja se saglasila, deluju i kao da joj je laknulo što se otarasila iskušenika.

Dok su njih etvoro žurili niz ulicu, Eragona obuze ose aj dobro znanog mesta. Njegova poslednja poseta Dras Leoni završila se gotovo istovetno: on je tr ao izme u prljavih, zbijenih ku a, nadaju i se da e sti i do neke gradske kapije pre nego što ga carski vojnici prona u. Ali ovoga puta mu Ra'zaci nisu bili jedina pretnja.

Ponovo je bacio pogled ka katedrali. Safiri je preostalo jedino da još nekoliko minuta zamajava Murtaga i Trna, a potom e ve biti prekasno da zaustave Vordene. Me utim, minuti tokom bitke mogu biti dugi kao sati, a Eragon je bio bolno svestan da se ravnoteža mo i lako može promeniti.

Dobro se drži, pomislio je, mada nije poslao te re i Safiri kako joj ne bi odvra ao pažnju i kako ne bi odao svoj položaj. Još samo malo!

Ulice postaše još uzanije kad su se primakli gradskim bedemima, te su zgrade nadvijene iznad njih, mahom ku e, zapre ile gotovo sve sem tanke tra ice azurnog neba. Sme e je nepomi no ležalo u slivnicima pokraj ku a, te Eragon i Arja pokriše nosove i usta rukavima. Travarki smrad izgleda nije smetao, ali zato je Solembum, iznerviran, zafrktao i mahnuo repom.

Hitar pokret na krovu obližnje ku e privukao je Eragonovu pažnju, ali nije video ništa kada je podigao pogled. Nastavio je da gleda ka krovovima, te po e da prime uje udne prizore: belo polje na ogaravljenim ciglama dimnjaka, udne šiljaste oblike spram jutarnjeg neba, ovalnu ta kicu veli ine nov a koja je u mraku sijala poput vatre.

Onda je, zaprepaš en, shvatio da su se po krovovima pore ali deseci ma kodlaka u životinjskim obli jima. Ma kodlaci su tr ali od jedne gra evine do druge, nemo posmatraju i kako Eragon i njegovi saputnici krivudaju kroz polumra an lavirint gradskih ulica.

Eragon je znao da se lukavi preobrazitelji ne bi potrudili da im pomognu ukoliko situacija ne bi postala bezizlazna, pošto su želeli da skrivaju od Galbatoriksa svoju povezanost s Vordenima što duže mogu. Ipak ga je ohrabrilo to što su im bili blizu.

Ulica se naglo završavala na raskrš u pet sokaka. Eragon se posavetovao sa Arjom i travarkom, te odlu iše da krenu ulicom naspram njihove i da nastave u istom pravcu.

Tridesetak metara ispred njih, ulica koju su odabrali oštro je skretala, otvaraju i se pred trgom koji je ležao ispred južne kapije Dras Leone.

Eragon zastade.

Stotine vojnika behu okupljene ispred kapije. Ljudi su se zbunjeno motali unaokolo pripremaju i oružje i oklope, pra eni povicima svojih zapovednika. Zlatne niti ušivene u njihove grimizne tunike presijavale su se kada bi se pomerili.

163 http://www.balkandownload.org/

Eragona je onespokojilo prisustvo vojnika, ali još se više uznemirio kada je video da su gradski branitelji nagomilali ogromnu hrpu šuta sa unutrašnje strane kapije kako Vordeni ne bi mogli da provale.

Eragon opsova. Ta hrpa je bila tolika da bi i eti od pedeset ljudi trebalo nekoliko dana da je ukloni. Safira bi mogla da oslobodi kapiju za nekoliko minuta, ali Murtag i Trn joj nikada ne bi pružili priliku za to.

Moramo im odvu i pažnju nekako druga ije, pomislio je. Ali ni njemu nije bilo jasno kako.

Safira!, viknuo je, uperivši misli prema njoj. ula ga je, u to je bio siguran, ali nije imao vremena da joj objašnjava okolnosti pošto je upravo tada jedan vojnik zastao i uperio ruku u Eragona i njegovu družinu. „Pobunjenici!"

Eragon istrgnu Brisingr iz kanija te sko i napred pre nego što su ostali vojnici obratili pažnju na vojnikovo upozorenje. Ne beše mu preostalo ništa drugo. Povla enjem bi ostavio Vordene na cedilu pred Carstvom. Osim loga, ne bi mogao da prepusti Safiri da se sama pobrine i za zidine i za vojnike.

Viknuo je posko ivši sa Arjom, koja mu se pridružila u tom sumanutom napadu. Zajedno su prosekli put kroz gomilu iznena enih vojnika. Ljudi su nekoliko trenutaka bili toliko zbunjeni da neki ak nisu shvatili da im je Eragon protivnik dok ih nije probo.

Strelci raspore eni po grudobranima ispališe kišu strela na trg. Šaka se odbi o Eragonove zaštitne ini. Ostale pobiše ili povrediše carske vojnike.

Ali Eragon, ma koliko bio brz, nije mogao da odbije sve ma eve, bodeže i koplja. Jasno je ose ao kako mu snaga opasno popušta dok ga ini štite od napada. Ukoliko se ne oslobodi iz te mase, vojnici e ga toliko iznuriti da na kraju više ne e mo i da se bori.

Uz žestok ratni pokli , okrenuo se ukrug drže i Brisingr tik uz pojas i pokosio sve vojnike koji mu behu u domašaju.

Blistavo plavo se ivo seklo je kroz kosti i meso kao da ne se e vrstu materiju. Krv po e da mu se rasteže s vrha u dugim, izuvijanim trakama koje se lagano pretvoriše u treperave kapljice nalik na ugla an koral. Ljudi bi se samo presamitili, drže i se rukama za stomak u pokušaju da zatvore rane.

Svaka mu je pojedinost bila veoma jarka, izoštrena, kao da je sa injena od stakla. Eragon je mogao da razazna pojedina ne vlasi u bradi oveka s ma em koji se našao pred njim. Mogao je da prebroji graške znoja koje orosiše kožu ispod njegovih o iju, a mogao je i da uo i svaku mrlju, nabor ili rupu na ode i toga vojnika.

Buka opšteg meteža beše bolna za njegove osetljive uši, ali Eragon je ose ao duboku smirenost. Nije bio imun na strahove koji su ga ranije mu ili, ali sada se nisu lako budili i zbog toga se on mnogo bolje borio.

Obrnuvši se, krenuo je ka oveku s ma em. Tada Safira prolete iznad njih. Krila joj behu vrsto priljubljena uz telo i treperila su poput liš a na vetru. Kada je prošla iznad njih, nalet vetra zamrsi Eragonovu kosu i natera ga da se sagne.

Tren kasnije, Trn se pojavio za Safirom iskeženih zuba; iz njegovih razjapljenih eljusti plamtela je vatra. Dve aždaje su odjurile itav kilometar od Dras Leoninih bedema od žutog blata, a onda se okrenuše i zaputiše nazad.

Eragon za u glasno klicanje s druge strane bedema. Vordeni su stigli do kapije.

Osetio je peckanje na koži leve podlaktice, kao da ga je neko poprskao vrelom maš u.

Prosiktavši, protresao je ruku, ali ose aj nije nestao. Onda je ugledao krvavu mrlju kako mu natapa tuniku. Bacio je pogled ka Safiri. To je sigurno bila krv zmaja, ali nije znao kojeg.

Kada im se zmajevi opet približiše, Eragon iskoristi nepažnju vojnika te ubi još trojicu. No ostali se ubrzo pribraše, te se prava bitka nastavi.

Neki vojnik s bojnom sekirom stade pred Eragona, te po e zavitla pred njim. Ali još dok je on bio u poluzamahu, Arja ga je sredila posekavši ga otpozadi. Gotovo da ga je rasekla napola.

Eragon joj je zahvalio na pomo i hitro joj klimnuvši glavom. Prema neizre enom dogovoru, stali su le a uz le a, te se skupa suo iše s vojnicima.

Primetio je da se Arja zadihala koliko i on. Mada su bili ja i i brži od ve ine ljudi, i njihova je izdržljivost bila ograni ena, ograni ena zalihama. Ve su ubili na desetine njih, ali ostalo ih je na stotine, a Eragon je znao da e im uskoro pristi i poja anje iz ostalih delova Dras Leone. „Šta emo sad?", viknuo je odbivši koplje ba eno ka njegovom bedru. „Vreme je za ma ije!", odgovori mu Arja.

164 http://www.balkandownload.org/

Odbijaju i napade vojnika, Eragon po e da baca sve ini kojih se mogao setiti, a koje bi mogle da pobiju njihove neprijatelje.

Nov nalet vetra zamrsi mu kosu, pa hladna senka prolete iznad njega. Safira je kružila iznad njih, služe i se postignutim ubrzanjem. Raširivši krila, po ela je da se spušta ka grudobranima na bedemu.

Ali pre nego što je uspela da sleti, Trn ju je kona no sustigao. Crveni se zmaj obrušio ka njoj bljuju i plamenove duga ke više od trideset metara. Safira ljuto urliknu, te se okrenu od zidina i hitro mahnu krilima kako bi postigla visinu. Dva zmaja su se obrtala jedan oko drugog uspinju i se ka nebu, usput se gnevno napadaju i zubima i kandžama.

Prizor Safire u opasnosti samo je potpirio Eragonovu rešenost. Ubrzao je bajalicu, izgovaraju i re i drevnog jezika najbrže što može a da ih ne izgovori pogrešno. Ali ma koliko da su se trudili, ni njegove ni Arjine ini nisu uticale na vojnike.

Uto se Murtagov glas prolomi s neba, poput glasa nekog nebeskog diva: „Ovi su ljudi pod mojom zaštitom, brate!"

Podigavši pogled, Eragon vide Trna kako srlja nadole ka trgu. Iznenadnom promenom brzine, crveni zmaj je ak i Safiru uhvatio nespremnu. Ona se i dalje nalazila visoko iznad grada, poput tamnoplave prilike spram svetloplavog neba.

Otkrili su me, pomisli Eragon, te mu jeza probi prethodnu smirenost.

Spustio je pogled kako bi njime prešao po masi oko sebe. Sve više vojnika je pristizalo iz ulica koje su se pružale sa obe strane Dras Lecninih bedema. Travarka se naslanjala uz jednu ku u, bacaju i neke stakleno bo ice jednom rukom a drugom vitlaju i Zvonimorom. Bo ice bi ispustile oblak zelene pare nakon što bi se rasprsle, te bi se svi vojnici uhva eni u nju odjednom srušili, drže i se za vrat i koprcaju i se, a po svakom deli u ogoljene kože po ele bi da im ni u sme e pe urke. Iza An ele, na baštenskom zidu ravnog vrha, ao je Solembum. Ma kodlak je svoj uzvišeni položaj koristio kako bi vojnicima kidao lica kandžama i kako bi im skidao kacige, odvla i im pažnju ako bi se previše primakli travarki. I on i An ela su delovali namu eno, te je Eragon pretpostavio da ne e još dugo izdržati.

Ništa od onoga što je video nije pružalo nikakvu nadu Eragonu. Ponovo | e pogledao Trnovu golemu telesinu kada je crveni zmaj ispunio krila vazduhom kako bi usporio spuštanje. „Moramo odavde!", viknu Arja.

Eragon se dvoumio. Bilo bi jednostavno da se Arja, An ela, Solembum i on prebace preko bedema na drugu stranu gde ih ekaju Vordeni. Ali ako bi pobegli, Vordeni bi bili na istom na emu su bili i ranije. Njihova vojska više nije mogla da eka: ako pro e još nekoliko dana, potroši e sve zalihe, pa e ljudi po eti da beže ku ama. A im do toga do e, znao je Eragon, više nikada ne bi bili kadri da ujedine sve narode protiv Galbatoriksa.

Trn telom i krilima zakloni nebo bacaju i rumenu senku po celom kraju i skrivaju i Safiru s vidika. Kapi krvi veli ine Eragonove pesnice kapale su s Trnovog vrata i nogu, te mnogi vojnici bolno vrisnuše kada ih je ta te nost opekla. „Eragone! Sada!", viknu mu Arja. Povukla ga je zgrabivši ga za ruku, ali on se nije pomerao ne žele i da prihvati poraz.

Arja ga je još ja e povukla, nateravši ga da spusti pogled kako se ne bi spotakao. Usput mu pogled pade na tre i prst desne šake na kojem je nosio Aren.

Oduvek se nadao da e energiju iz tog prstena sa uvati za dan kada e se kona no suo iti s Galbatoriksom. Beše to zanemarljiva koli ina energije u pore enju sa onom koju je kralj nesumnjivo nakupio tokom mnogih godina provedenih na prestolu, ali prsten je ipak u sebi skrivao najve u zalihu koju je Eragon posedovao, a on je znao da ne e imati priliku da sakupi istu koli inu pre nego što Vordeni stignu do Urubejna, ako se to uopšte desi. To je tako e bila jedna od retkih stvari koje mu je Brom ostavio. Stoga je oklevao da upotrebi bilo koji deo te energije.

No u tom trenu se nije mogao setiti ni ega drugog.

Spremište energije u Arenu Eragonu je oduvek delovalo golemo, a sada se zapitao da li e mu biti dovoljno za ono što namerava da u ini.

Kraji kom oka je video kako Trn juri ka njemu isturivši kandže veli ine oveka, te deli njega vrisnu da pobegne pre nego što ga to udovište uhvati i živog proždere.

Eragon duboko udahnu, a onda upade u Arenovu riznicu povikavši: Jierda!"

165 http://www.balkandownload.org/

Bujica energije koja je potom potekla kroz njega beše ve a od svih koje je iskusio: bila je poput ledene reke koja ga je peckala i bockala gotovo nepodnošljivom ja inom. Ose aj beše i bolan i zanosan.

Na njegovu zapovest, ogromna hrpa šuta koja je pre ila kapiju prsnu ka nebu u stubu zemlje i kamena. Šut udari Trna po boku, kidaju i mu krilo, te šibnu kreštavog zmaja daleko od Dras Leone.

Onda se taj stub proširio stvaraju i baldahin iznad južne polovine grada.

Erupcija kamenja uzdrmala je itav trg, bacivši sve na zemlju. Eragon se spustio na ruke i kolena, te ostade tako zure i ka nebu dok su ini delovale.

Kada je energija iz prstena bila na izmaku, prošaputao je: „Ganga raehta." Poput olujnog crnog oblaka nošenog vetrom, stub šuta se pomeri udesno, u pravcu pristaništa i jezera Leone. Eragon je nastavio da gura šut podalje od središta grada koliko god je mogao, a onda je, kada su poslednji ostaci energije pokuljali kroz njega, dovršio ini.

Varljivo tiho, oblak šuta se urušio. Teži komadi - kamenje, odlomljeno drve e i grumenje zemlje - odmah padoše dole, pljušte i po površini jezera, dok manji komadi i ostadoše u vazduhu stvaraju i veliku sme u mrlju koja je polako lebdela dalje ka zapadu.

Tamo gde beše šut ostade prazan krater. Rupa je bila oivi ena popucalim komadima kaldrme, nalik na krug razbijenih zuba. Gradska kapija je stajala otvorena, raspukla i iskrivljena, potpuno uništena.

Kroz izlomljenu kapiju, Eragon ugleda Vordene okupljene po ulicama s druge strane.

Izdahnuvši, dopustio je da mu glava klone od iscrpljenosti. Upalilo je, pomislio je sav zapanjen. Onda se polako uspravio, tek donekle svestan da opasnost još nije prošla.

Dok su vojnici pokušavali da se uskobeljaju na noge, Vordeni pokuljaše u Dras Leonu, uzvikuju i ratne pokli e i lupaju i ma evima po štitovima. Nekoliko sekundi kasnije, Safira slete me u njih i ono što je trebalo da se pretvori u ljutu bitku pretvori se u opšte bekstvo, pošto se vojnici razbežaše da spasu glave.

Eragon je spazio Rorana u moru ljudi i patuljaka, ali on mu nestade s vidika pre nego što je uspeo da privu e bratovu pažnju.

Arja... ? Eragon se naglo okrenu, ali se usplahiri videvši da nije pokraj njega. Osvrnuvši se oko sebe, uskoro ju je zapazio nasred trga. Beše je okružilo dvadesetak vojnika. Ljudi su je vrsto držali za ruke i noge, pokušavaju i da je odvuku odatle. Arja je oslobodila jednu šaku, te udari jednog od njih po bradi i polomi mu vrat, ali drugi vojnik zauze njegovo mesto pre nego što je ponovo zamahnula.

Eragon odmah jurnu k njoj. Usled iscrpljenosti, spustio je desnu ruku previše nisko, te mu se vrh Brisingra zaka io za verižnja u jednog od palih vojnika. Bal ak mu ispade iz šake. Ma tresnu o zemlju, a Eragon po e da okleva, pošto nije znao da li da se vrati po njega, ali tada je ugledao kako dvojica vojnika bodu Arju bodežima, pa je udvostru io brzinu.

Baš kad je stigao do nje, Arja je na tren stresla napada e sa sebe. Ljudi nagrnuše raširenih ruku, ali pre nego što su je ponovo zgrabili, Eragon je opalio jednog oveka sa strane, zarivši mu pesnicu u rebra. Neki drugi vojnik sa zalizanim brkovima pokušao je da ubode Eragona u grudi.

Eragon je golim rukama š epao se ivo, otrgao ga iz vojnikovog stiska, polomio ma nadvoje i probo vojnika onim što je ostalo od njegovog oružja. Za nekoliko sekundi, svi vojnici koji su napali Arju ležali su mrtvi ili smrtno ranjeni. One koje Eragon nije ubio dovršila je Arja.

Arja mu na to re e: „Da znaš da sam i sama mogla da ih sredim."

Eragon se nagnu prema njoj, oslonivši ruke na kolena kako bi došao do daha. „Znam... " Klimnuo je ka njenoj desnoj šaci, onoj koju je povredila kada ju je provukla kroz gvozdeni okov; držala ju je sklopljenu uz nogu. „Ovo ti je moje hvala." „Baš ti je grozan poklon", kazala je s blagim osmehom na usnama.

Ve ina vojnika ve beše pobegla s trga, a oni koji su ostali behu saterani uz ku e pred Vordenima. Pred Eragonovim o ima, na desetine Galbatoriksovih ljudi odbacilo je oružje predaju i se.

Sa Arjom je otišao da pokupi svoj ma , a onda su otišli do zidina od žutog blata, gde je tlo bilo koliko-toliko isto. Seli su uza zid da posmatraju kako Vordeni ulaze u grad.

I Safira im se uskoro pridružila. Gurnula je Eragona njuškom, a on se osmehnu, te je po eša po nosu. Uspela si, rekla mu je predu i.

Uspeli srno, odgovorio je.

166 http://www.balkandownload.org/

Blodgarm izgovori nerazgovetnu re na drevnom jeziku, a onda mu telo zatreperi poput fatamorgane i on ponovo postade onaj stari: visok, upav, žutih o iju, dugih ušiju i oštrih zuba. Nije li io ni na vilenjaka ni na oveka, ali Eragon je u napetom, stegnutom izrazu njegovog lica primetio mešavinu luge i besa. „Senkoubico", rekao je, te se naklonio i Arji i Eragonu. „Safira mi je rekla za Virdenovu sudbu... " Pre nego što je dovršio re enicu, deset vilenjaka iz Blodgarmove ete izronilo je iz mase Vordena i pojurilo k njemu s ma evima u rukama. „Senkoubico!", uzviknuše. „Argetlam! Svetlokrljušna!"

Eragon ih umorno pozdravi, trude i se da odgovori na njihova pitanja, mada mu nije bilo ni do ega.

Onda njihov razgovor prese e urlik i nad njih se nadvi senka. Podigavši pogled, Eragon je ugledao Trna, živog i zdravog, kako lebdi visoko iznad njih.

Eragon opsova, te brže-bolje sko i na Safiru, usput isukavši Brisingr, a Arja, Blodgarm i ostali vilenjaci sastaviše zaštitni krug oko nje. Njihova združena mo beše zastrašuju a, ali Eragon nije znao da li bi bila dovoljna da oteraju Murtaga.

Svi Vordeni podigoše poglede u isti mah. Jesu oni bili hrabri, ali ak se i najhrabriji trzaju pred zmajevima. „Brate!", zaurla Murtag, toliko poja avši svoj izobli eni glas da je Eragon morao da pokrije uši. „Duguješ mi krv za sve povrede koje si naneo Trnu! Uzmi Dras Leonu ako želiš. Ona Galbatoriksu ništa ne zna i. Ali još emo se mi sresti, Eragone Senkoubico, zaklinjem ti se u to!"

Trn se potom okrenuo i odleteo severno od Dras Leone, te uskoro nestade u oblaku dima što se dizao iznad ku a koje su gorele pokraj razorene katedrale.

167 http://www.balkandownload.org/

POKRAJ OBALA JEZERA LEONE Eragon je prolazio kroz tabor hitrim korakom, stegnute vilice i stisnutih pesnica.

Prethodnih nekoliko sati proveo je na sastanku s Nasuadom, Orikom, Arjom, Garzvogom, kraljem Orinom i njihovim mnogobrojnim savetnicima, na kojem su raspravljali o dnevnim zbivanjima i trenutnom stanju vordenske vojske. Pri kraju sastanka, javili su se kraljici Islanzadi da bi je obavestili da su Vordeni osvojili Dras Leonu i da je Virden poginuo.

Eragonu nije bilo prijatno da objašnjava kraljici kako je jedan od njenih najstarijih i najmo nijih vra eva umro, kao što ni samoj kraljici nije bilo drago što uje te vesti. Isprva je reagovala s toliko tuge da se i sam iznenadio: nije ni pomislio da je ona toliko dobro poznavala Virdena.

Razgovor sa Islanzadi ostavio je Eragona u natmurenom raspoloženju, pošto ga je podsetio na Virdenovu pogibiju, sasvim nasumi nu i nepotrebnu. Da sam ja bio na elu, oni šiljci bi proburazili mene, pomislio je nastavljaju i svoju potragu po tabora. A to se moglo dogoditi i Arji.

Safira je znala šta je naumio, ali rešila je da se vrati na svoje mesto pokraj njegovog adora, gde je obi no spavala, rekavši mu: Ako po nem da bazam izme u adora, razbudi u Vordene, a svi su oni zaslužili da se odmore. No u mislima su ipak ostali spojeni, pa je znao da e, ukoliko mu zatreba, biti pokraj njega za nekoliko sekundi.

Kako bi sa uvao svoj no ni vid, Eragon se nije približavao logorskim vatrama i bakljama koje su gorele ispred mnogih adora, ali trudio je da proveri svaki osvetljeni prostor u potrazi za svojim plenom.

Dok je tragao, sinulo mu je da bi mu sasvim mogla proma i. Njegova ose anja prema njoj behu daleko od prijateljskih, što bi njoj omogu ilo da predoseti njegov položaj i da ga izbegne, ako tako poželi. No on ipak nije smatrao da je kukavica. Uprkos njenoj mladosti, bila je jedna od naj vrš ih osoba koje je ikada sreo - i me u ljudima, i me u vilenjacima, i me u patuljcima.

Naposletku je spazio Elvu kako sedi ispred malog, neupadljivog adora i igra se kolari upani u pod svetloš u dopola ugašene vatre. Pokraj nje je njena starateljka Greta škljocala duga kim drvenim iglama za štrikanje.

Eragon na as zastade, te se zagleda u njih. Starica je delovala opuštenije nego ikad, pa nije želeo da je prekida dok se odmara.

Onda Elva re e: „Nemoj sad da se predomisliš, Eragone. Sad kad si dovde stigao." Glas joj je bio neobi no sputan, kao da je pre toga plakala, ali kada je podigla lice, pogled joj beše prodoran i izaziva ki.

Greta se, izgleda, prepala kada je Eragon kro io na svetlost, pa je pokupila vunicu i igle, naklonila se i rekla: „Pozdravljam te, Senkoubico. Mogu li te poslužiti ne im od jela ili pi a?" „Ne, hvala." Eragon se zaustavio ispred Elve i zagledao se u tu sitnu devoj icu. I ona se nakratko zagledala u njega, a onda je nastavila da prepli e om u od vunice me u prstima. Njene ljubi aste o i, primeti Eragon uz udan gr u stomaku, behu iste boje kao oni kristali ametista koje su helgrindski sveštenici upotrebili kako bi ubili Virdena i zato ili Arju i njega.

Eragon kleknu, te uhvati vunicu na sredini kako bi prekinuo Elvu. „Znam šta nameravaš da kažeš", ustvrdila je. „Možda i znaš", zareža on, „ali ja u to ipak re i. Ubila si Virdena - ubila si ga kao da si ga sama izbola. Da si pošla s nama, mogla si ga upozoriti na zamku. Mogla si nas sve upozoriti. Gledao sam kako Virden umire i kako Arja sama sebi dere kožu s ruke, i to sve zbog tebe. Zbog tvog besa.

Zbog tvoje tvrdoglavosti. Zbog tvog ponosa... Mene možeš da mrziš koliko god ho eš, ali da se nisi drznula da dopustiš da iko drugi trpi zbog toga. Ako želiš da Vordeni izgube, onda se pridruži Galbatoriksu, pa da završimo s tim. Je li to ono što zaista želiš?"

Elva polako odmahnu glavom. „Onda da te više nisam uo da odbijaš da pomogneš Nasuadi samo iz inata, ina e emo ti i ja morati da raš istimo neke stvari, vidovita Elva, a ti iz toga sigurno ne eš iza i kao pobednica." „Ne bi ti nikada uspeo da me poraziš", promrmljala je glasom punim besa. „Mislim da bi se dobrano iznenadila. Elva, ti poseduješ dragocen dar. Vordenima je potrebna tvoja pomo više nego ikada ranije. Ne znam kako emo poraziti kralja kod Urubejna, ali ako budeš na našoj strani, ako upotrebiš svoj dar protiv njega, možda emo i imati nekakvih izgleda."

168 http://www.balkandownload.org/

Elva se, izgleda, dvoumila u sebi. Onda je klimnula i Eragon vide da pla e i da joj suze naviru iz o iju. Nije mu bilo drago što ju je uznemirio, ali je unekoliko bio zadovoljan što su je njegove re i toliko dotakle. „Izvini", prošaputala je.

Pustivši vunicu, Eragon ustade. „Tvoje izvinjenje ne može nam vratiti Virdena. Budi bolja ubudu e i možda eš se iskupiti za ovu grešku."

Klimnuo je staroj Greti, koja je utala tokom njihovog razgovora, a onda se vratio u mrak, me u adore.

Bio si dobar, re e mu Safira. Mislim da e se odsad druga ije ponašati. Nadam se.

Ta grdnja je bila neobi no iskustvo za Eragona. Prisetio se kako su ga Brom i Garou grdili kada bi pogrešio, pa se zbog toga što se sada on našao u ulozi vaspita a ose ao... druga ije... nekako zrelije.

To ak se okre e, pomislio je.

Nije žurio dok je šetao po taboru, pošto mu je prijao svež lahor koji je dopirao s jezera skrivenog u tami.

Nakon preuzimanja Dras Leone, Nasuada ih je sve iznenadila odlu ivši da Vordeni ne smeju da preno e u gradu. Svoju odluku nije objasnila, ali Eragon je pretpostavljao da zbog odugovla enja kod Dras Leone žarko želi da nastave put ka Urubejnu, ali i da ne želi da se zadržava u tom gradu po kom se možda još mota mnogo Galbatoriksovih pla enika.

Pošto su Vordeni obezbedili sve ulice, Nasuada je odredila ratnike koji e ostati u gradu pod vo stvom Martlanda Crvenobradog. Vordeni su potom napustili Dras Leonu i nastavili marš ka severu prate i obalu obližnjeg jezera. Tokom putovanja, glasnici su neprekidno jahali tamo-amo izme u Vordena i Dras Leone, kako bi se Martland i Nasuada dogovarali o raznim nevoljama vezanim za upravljanje tim gradom.

Pre nego što su Vordeni krenuli na put, Eragon, Safira i Blodgarmovi vra evi vratili su se do uništene katedrale kako bi preuzeli Virdenovo telo i kako bi potražili pojas Belota Mudrog. Safiri je bilo potrebno svega nekoliko minuta da razgrne kamenje koje je pre ilo ulaz u podzemne odaje, a toliko je i Blodgarmu i ostalim vilenjacima trebalo da pokupe Virdena. Ali ma koliko tražili i ma kakve ini koristili, pojas nisu mogli da prona u.

Vilenjaci su Virdena izneli iz grada na svojim štitovima, kako bi ga odneli do nekog brežuljka blizu poto a. Tamo su ga pokopali uz nekoliko bolnih tužbalica na drevnom jeziku - pesama toliko žalosnih da je ak i Eragon neusiljeno plakao, a sve pti ice i životinje u okolini utihnule kako bi ih saslušale.

Sedokosa vilenjakinja Jela je kleknula pokraj humke, izvadila žir iz torbice za pojasom i posadila ga ta no iznad Virdenovih grudi. Potom dvanaest vilenjaka, me u kojima beše i Arja, zapeva žiru, koji pusti korenje i po e da raste i raste, uzdižu i se ka nebu poput ispruženih ruku.

Kada su vilenjaci obavili svoje, zeleni hrast beše visok gotovo sedam metara, s dugim okotima zelenih cvetova na kraju svake grane.

Beše to najlepša sahrana od svih na kojima je Eragon bio. Dopala mu se mnogo više od obi aja patuljaka, koji bi okružili svog pokojnika tvrdim ledenim kamenom duboko pod zemljom, a svidela mu se i zamisao da ne ije telo bude hrana drvetu koje e možda živeti stotinama godina. Ako jednom i sam bude morao da umre, zaklju io je, voleo bi da nad njim bude zasa eno stablo jabuke, kako bi njegovi prijatelji i porodica mogli da jedu plodove sazrele nad njegovim telom.

Ta ga je zamisao strahovito zainteresovala, mada je bila prili no morbidna.

Pored pretrage katedrale i preuzimanja Virdenovog tela, Eragon je uradio još nešto važno nakon osvajanja Dras Leone. Uz Nasuadin pristanak, proglasio je sve robove u gradu slobodnim gra anima, pa je li no obišao imanja i mesta na kojima se prodavalo roblje kako bi izbavio iz lanaca gomilu muškaraca, žena i dece. To mu je pružilo mnogo zadovoljstva, pa se ponadao da je time poboljšao živote ljudi koje je oslobodio.

Kada se približio svome adoru, spazio je Arju kako ga eka pred ulazom. Eragon ubrza korak, ali pre nego što je stigao da se pozdravi s njom, neko doviknu: „Senkoubico!"

Eragon se okrenu, te ugleda jednog Nasuadinog paža kako tr i prema njima. „Senkoubico!", ponovi de ko, pomalo zadihan, te se nakloni Arji. „Gospa Nasuada bi želela da svratite do njenog adora sat pre svitanja sutra ujutro kako bi se posavetovala s vama. Šta da joj prenesem, gospo Arja?"

169 http://www.balkandownload.org/

„Kaži joj da u biti tamo kako je i zatražila", odgovori mu Arja, blago pognuvši glavu. Paž se ponovo naklonio, naglo se okrenuo, te je otr ao odakle je i došao. „Nadimak pomalo zbunjuje sad kad smo oboje ubili po Senku", primeti Eragon, blago se iskezivši.

Arja se tako e osmehnula, mada joj izraz na usnama beše gotovo neprimetan u mraku. „Zar bi ti bilo draže da sam ostavila Varauga u životu?" „Ne, ne... to nikako." „Možda sam mogla da ga ostavim za roba, da radi kako mu naredim." „Eh, sad se sprdaš sa mnom", rekao joj je. Tiho se zakikotala. „Možda bi trebalo da te zovem princezom - princeza Arja." Ponovo je to rekao, uživaju i u izgovaranju tih re i. „Vala, ne eš me tako zvati", rekla je mnogo ozbiljnije. „Nisam ti ja nikakva princeza." „Kako nisi? Majka ti je kraljica. Kako onda nisi princeza? Njena je titula drottning, a tvoja drottningu. Jedno zna i kraljica, a drugo... " „Ne zna i princeza", rekla mu je. „Ne postoji istovetna re na ovom jeziku." „Ali ako bi tvoja majka umrla ili stupila s prestola, ti bi zauzela njeno mesto kao vladarka vašeg naroda, zar ne?" „Nije ti to tako jednostavno."

Arja izgleda nije bila raspoložena da mu objašnjava, pa Eragon re e: „Ho eš li da u eš?" „Ho u", odvratila je.

Eragon je podigao ulazno krilo adora, te se Arja zavukla unutra. Hitro pogledavši Safiru, koja je ležala sklup ana u blizini, duboko dišu i pošto je zadremala, Eragon krenu za njom.

Otišao je do fenjera koji je visio na motki nasred adora, te promrmlja „Istalri" umesto „Brisingr" kako ne bi potpalio svoj ma . Plamen ispuni unutrašnjost toplom, mirnom svetloš u zbog koje je njegov skromno ure en vojni ki ador delovao gotovo ugodno.

Pošto su seli, Arja re e: „Pronašla sam ovo me u Virdenovim stvarima, pa pomislih da bismo mogli zajedno da se po astimo." Iz bo nog džepa pantalona izvukla je izrezbarenu drvenu uturicu veliku otprilike kao Eragonova šaka. Pružila ju je njemu.

Eragon je otvorio uturicu i onjušio grli . Podigao je obrve nanjušivši jak, slatkast miris žestokog pi a. „Je l' to faelnirv?", upitao ju je, spomenuvši pi e koje su vilenjaci pravili od zovinih bobica i od mese ine, kako je Nari tvrdio.

Arja se nasmeja i glas joj zazvoni poput kaljenog elika. „Jeste, ali Virden je dodao još nešto." „Je l'?" „Listove jedne biljke koja raste u isto nom delu Du Veldenvordena, pokraj obala jezera Rone." Namrštio se: „A jesam li ja uo za ime te biljke?" „Verovatno jesi, ali nije važno. Hajde, probaj, dopaš e ti se, jam im ti za to."

Ponovo se nasmejala, što ga malo pokoleba. Nikada je ranije nije video takvu. inila mu se lakomislenom i nesmotrenom, a onda se iznenadio shvativši da je ve prili no nacvrcana.

Eragon se premišljao, pitaju i se da li ih Glejdr posmatra. Onda je prineo uturicu usnama i progutao gutljaj faelnirva. Ukus je bio druga iji od ukusa na koje beše navikao: pi e je imalo snažnu, mirisnu aromu, sli nu mirisu cibetke ili hermelina.

Eragon se namršti pokušavaju i da se ne zagrcne kada mu faelnirv ožeže grlo. Uzeo je još jedan, manji gutljaj, te je vratio uturicu Arji, koja tako e otpi iz nje.

Prethodni dan bio je ispunjen krvlju i grozotama. Uglavnom ga je proveo bore i se, ubijaju i, zamalo je i sam stradao, pa mu je bio potreban odušak... Bilo mu je potrebno da sve to zaboravi.

Teskoba koju je ose ao bila je isuviše duboko usa ena da bi je se rešio samo meditacijom. Bilo mu je potrebno nešto drugo, nešto što nije pripadalo njegovom unutrašnjem svetu - nešto poput nasilja u kojem je u estvovao, a koje mahom beše nešto spoljašnje, a ne unutrašnje.

Kada mu je Arja vratila uturicu, sasuo je veliki gutljaj niz grlo, a onda se zakikotao ne mogavši da se obuzda.

Arja je podigla obrvu i zamišljeno ga pogledala, doduše s veselim izrazom na licu: „Šta ti je toliko smešno?"

170 http://www.balkandownload.org/

„Pa ovo... to jest... mi... To što smo mi još živi, a oni" - mahnuo je u pravcu Dras Leone „nisu. Život mi je smešan, i život i smrt." Toplina mu se ve beše raširila po stomaku, te po eše da ga peckaju i vrhovi ušiju. „Lepo je biti živ", rekla je Arja.

Dodavali su uturicu jedno drugom sve dok je nisu ispraznili, a onda Eragon vrati ep u grli .

Nije uspeo da ga vrati iz prve pošto su mu prsti bili tromi i nezgrapni, a pritom mu se inilo da se ležaj ljulja pod njim poput palube neke la e na moru.

Dao je praznu uturicu Arji, a kada ju je ona preuzela, on je uhvati za šaku, za desnu šaku, i podiže je prema svetlosti. Koža joj je ponovo bila glatka i besprekorna. Nije bilo ni traga od povrede. „Blodgarm te je iscelio?", pitao ju je Eragon.

Arja mu klimnu, a on je pusti. „Uglavnom. Sada ponovo mogu da koristim celu šaku."

Odlu ila je da mu to i dokaže otvorivši je i sklopivši nekoliko puta. „Ali i dalje imam ovaj deli kože u podnožju palca na kom ništa ne ose am." Pokazala mu ga je kažiprstom leve ruke.

Eragon ispruži ruku kako bi nežno dodirnuo to mesto. „Tu?" „Tu", rekla je, te mu je pomerila ruku udesno. „I Blodgarm nije mogao ništa da u ini povodom toga?"

Odmahnula je glavom. „Pokušao je pomo u pet-šest ini, ali živci naprosto ne e da se spoje."

Odmahnula je rukom: „Ma nema veze. I dalje mogu da vitlam ma em i da natežem luk. A to je najvažnije."

Eragon je malo oklevao, a onda re e: „Znaš... koliko sam ti zahvalan na onome što si u inila... što si pokušala da u iniš. Jedino mi je žao što je to ostavilo trajan beleg. Da sam ikako mogao da spre im da se to desi..." „Nemoj da se ose aš loše zbog toga. Ne možeš pro i kroz život neozle en. Ne bi ni želeo da bude tako. Nakupljene povrede mera su i grešaka i postignu a." „An ela je rekla nešto sli no o neprijateljima - kako si kukavica ili nešto još gore ako ih nemaš."

Arja klimnu. „Ima istine u tome."

Nastavili su da pri aju i da se šale do duboko u no . Umesto da oslabi, dejstvo za injenog faelnirva poja alo se. Eragona spopadoše vrtoglavica i ošamu enost, pa je primetio kako senke u adoru izgledaju kao da se njišu, a onda neka udna, treperava svetla, nalik na ona koja je obi no vi ao kada bi no u sklopio o i, po eše da mu lebde pred o ima. Vrhovi ušiju gotovo mu se užariše, a koža na le ima po e da ga svrbi i pecka kao da mu mravi marširaju po njoj. Povrh toga, odre eni zvukovi dobili su udnovatu ja inu - poput usaglašenog zujanja buba pokraj jezera, ili pucketanja vatre u baklji ispred adora: sve mu je to toliko ispunilo sluh da je na kraju jedva mogao da izdvoji bilo koji drugi zvuk.

Da nisam otrovan?, zapitao se. „Šta je bilo?", pitala ga je Arja primetivši da se uzbunio. Oblizao je usno, koje postaše neverovatno i bolno suve, te joj je ispri ao kako se ose a.

Arja se nasmejala i ponovo se zavalila, tromih, napola sklopljenih o iju. „Iako bi i trebalo da bude. Sve e ti to izvetriti do zore. A dotad pokušaj da te opustiš i da uživaš u tom ose aju."

Eragon se nekoliko trenutaka premišljao, pitaju i se da li da upotrebi neke ini kako bi razbistrio um, ako mu to uopšte po e za rukom, ali ipak je odlu io da veruje Arji i da prihvati njen savet.

Kada je svet po eo da se okre e oko njega, Eragonu postade jasno koliko je zapravo posezao za ulima kako bi utvrdio šta je stvarno a šta nije. Mogao se zakleti da su treperava svetla zaista tamo, mada je razumni deo njegovog uma znao da je to samo privid stvoren pod uticajem faelnirva.

On i Arja nastaviše da pri aju, ali razgovor im postade nepovezan i nerazgovetan. Uprkos tome, Eragon je bio ube en da je sve što su rekli izuzetno važno, mada nije znao zašto, niti se se ao o emu su razgovarali samo tren ranije.

Malo kasnije, Eragon za u potmuo, grlen zvuk trš ane frulice koju je neko zasvirao u taboru.

Isprva mu se u inilo da samo zamišlja te vesele tonove, ali onda je primetio da i Arja pomera glavu i okre e je u smeru muzike, kao da ju je i ona ula.

Ko je svirao i zašto - Eragon nije znao. A nije ga ni bilo briga. Imao je utisak da je melodija izronila iz mra ne no i, poput vetra, usamljena i napuštena.

171 http://www.balkandownload.org/

Po eo je da je sluša zabacivši glavu, gotovo sklopljenih kapaka, a arobni prizori po eše da mu se roje u glavi, prizori koje je faelnirv podstakao a muzika oblikovala.

Melodija je bivala sve žeš a, te ono što po e kao tužbalica postade nešto užurbano, a note po eše da trepere toliko brzo, odlu no, složeno i uzbunjeno da se Eragon uplaši za zdravlje muzi ara. inilo mu se neprirodnim da bilo ko svira toliko hitro i toliko vešto, ak i vilenjak.

Arja je po ela da se smeje kada je muzika dostigla grozni av vrhunac, te je posko ila na noge, zauzela pozu i podigla ruke iznad glave. Stala je da udara nogama o zemlju i da tapše rukama, jednom, dvaput, triput, a onda, zapanjivši Eragona, po e da igra. Pokreti joj isprva behu spori, gotovo otegnuti, ali ubrzo je poja ala ritam kako bi se usaglasila s razularenim taktom melodije.

Muzika je potom dostigla vrhunac i po ela da se stišava, pošto se frulaš vratio melodiji kako bi je polako dovršio. Me utim, pre nego što je muzika prestala, iznenadan svrab natera Eragona da po eše desni dlan. Istog trena je osetio trzaj u glavi: zaštitne ini mu se naglo pokrenuše upozoravaju i ga na opasnost.

Sekund kasnije, neki zmaj riknu iznad njih. Ledena jeza prože Eragona. Urlik nije poticao od Safire.

172 http://www.balkandownload.org/

OBE ANJE JAHA EVO Eragon š epa Brisingr, te on i Arja izjuriše iz adora.

Spotakavši se, Eragon pade na koleno ose aju i kako se zemlja naginje pod njim. Uhvatio se za busen trave kao za sidro, ekaju i da vrtoglavica mine.

Onda je zaškiljio odvaživši se da podigne pogled. Svetlost obližnjih baklji beše bolno jarka; plamenovi zaplivaše pred njim poput riba, kao da su se odvojili od nauljenih krpa na kojima su i goreli.

Ode mi ravnoteža, pomisli Eragon. Ni u sopstveni vid ne mogu da se pouzdam. Moram da razbistrim misli. Moram da...

Za oko mu zapade neki pokret, te se pognu. Safirin rep prelete preko njega, prošavši svega nekoliko centimetara iznad njegove glave, a onda tresnu o ador sravnivši ga sa zemljom nakon što je polomio sve drvene motke u njemu poput suvih gran ica.

Safira zareža, škljocaju i eljustima uprazno dok je pokušavala da se podigne na noge. Onda zbunjeno zastade.

Malecki, šta se to...

Prekide je zvuk nalik na hujanje silnog vetra, i iz mra nog neba izroni Trn, crven poput krvi i blistav poput miliona treperavih zvezda. Spustio se blizu Nasuadinog šatora, a zemlja zadrhta od njegove težine.

Eragon za u povike Nasuadinih stražara, a onda Trn zamahnu prednjom desnom šapom i prekinu bar polovinu tih povika.

S nosiljki privezanih po bokovima crvenog zmaja isko i nekoliko desetina vojnika, koji se raširiše po taboru bodu i adore ma evima i seku i uvare koji potr aše ka njima.

Rogovi odjeknuše po itavom taboru. U isti mah, borbeni metež za u se i iz pravca njihovih spoljnih odbrambenih položaja, najavljuju i, zaklju i Eragon, sporedni napad sa severa.

Koliko li vojnika imaju?, zapitao se. Da nas nisu opkolili? Obuze ga panika toliko jaka da mu je umalo nadvladala razum i naterala ga da bezglavo pobegne u tamu. Nije se makao jedino zato što je znao da je za sve to odgovoran faelnirv.

Brže-bolje je izgovorio ini za isceljenje, nadaju i se da e poništiti dejstvo pi a. Uzalud.

Razo aravši se, lagano se pridigao, isukao Brisingr i stao rame uz rame sa Arjom kako bi do ekali petoricu vojnika koji pohrliše ka njima. Eragon nije bio siguran kako bi on i Arja mogli da ih odbiju u takvom stanju.

Kada su ljudi smanjili rastojanje na jedva šest-sedam metara, Safira zareža i mlatnu repom po zemlji oborivši vojnika. Predosetivši šta e Safira u initi, Eragon je zgrabio Arju, koja se uhvatila za njega, te uspeše da ostanu na nogama drže i se jedno za drugo.

Potom i Blodgarm, u društvu vilenjaka Laufina, dojuri iz lavirinta adora i pobi pet vojnika pre nego što su uspeli da ustanu. Ostali vilenjaci se pojaviše za njima.

Još jedna skupina vojnika, u kojoj beše više od dvadeset ljudi, potr a ka Eragonu i Arji, gotovo kao da su znali gde bi mogli da ih prona u.

Vilenjaci se pore aše u stroj ispred Eragona i Arje. Ali pre nego što su se vojnici obreli u domašaju vilenja kih ma eva, jedan ador se naglo otvori i An ela ulete me u vojnike urlaju i, izazvavši strah i pometnju.

Odevena u crvenu spava icu, raš upane kovrdžave kose, travarka je vitlala grebenima za vunu. Grebeni behu duga ki gotovo pola lakta, s po dva reda eli nih paroga ukoso nasa enih na rubovima. Parozi behu duži od Eragonovih podlaktica i oštri poput igala; znao je da onaj ko se ubode na njih može da dobije trovanje krvi od neoprane vune kroz koju su provla eni.

Dva vojnika padoše kada im An ela zari grebene u bokove, gurnuvši im paroge pravo kroz verižnja e. Travarka je bila skoro pola metra niža od ve ine ljudi, ali nije pokazala strah kada se zaletela u njih. Štaviše, bila je slika i prilika ratobornosti: razbarušena, razvikana i natmurena.

Vojnici opkoliše An elu i po eše da stežu obru oko nje, zaklonivši je, te se Eragon na tren uplašio da bi je mogli savladati.

173 http://www.balkandownload.org/

A onda, s druge strane tabora, ugleda Solembuma kako juri prema zbijenim vojnicima stisnuvši uši uz glavu. Za njim su išli i drugi ma kodlaci - dvadeset, trideset, etrdeset, itav opor svi u životinjskom obli ju.

Larma sa injena od frktaja, urlika i vrisaka ispuni no kada ma kodlaci sko iše na vojnike i stadoše da ih ruše na zemlju, kidaju i im meso kandžama i zubima. Vojnici su uzvra ali koliko god su mogli, ali nisu se mogli nositi sa ogromnim, rutavim ma kama.

Doga aji izme u An elinog upada do uletanja ma kodlaka u bitku odigrali su se toliko brzo da Eragon nije imao vremena da reaguje. Kada su se ma kodlaci sjatili oko vojnika, samo je trepnuo i ovlažio ispucala usta, nošen ose ajem da je sve oko njega nestvarno.

Onda Safira re e Brzo, na moja le a, te nu kako bi mogao da se popne na nju. ekaj", re e mu Arja, te spusti šaku na njegovu ruku. Promrmljala je nekoliko re i na drevnom jeziku. Tren kasnije, Eragonova poreme ena ula se povratiše i on ponovo preuze vlast nad svojim telom.

Zahvalio je Arji pogledom, bacio kanije Brisingra na ono što beše ostalo od adora, uspentrao se na Safirinu prednju desnu nogu i spustio se na svoje uobi ajeno mesto u podnožju njenog vrata.

Kako nije bilo sedla, oštri rubovi njenih krljušti zariše mu se u butine, što beše ose aj koji je pamtio još od prvog zajedni kog leta. „Bi e nam potreban Dautdert", doviknuo je Arji.

Klimnuvši, otr ala je ka svom adoru, koji se nalazio stotinak metara od njegovog, na isto noj strani tabora.

Ne ija svest, koja ne beše Safirina, prislonila se uz Eragonove misli i on se namah povukao u sebe kako bi se zaštitio. Me utim, odmah je shvatio da je to Glejdr, te je dopustio zlatnom zmaju da mu u e u um.

Pomo i u ti, re e mu Glejdr. U njegovim re ima Eragon oseti zastrašuju i, uzavreli gnev usmeren ka Trnu i Murtagu, gnevom dovoljno snažnim da pretvori itav svet u pepeo. Spojite svoje umove s mojim, Eragone i Safira. I ti, Blodgarme, i ti, Laufine, i svi vaši. Dopustite mi da gledam vašim o ima, i da slušam vašim ušima, kako bih vas mogao savetovati, i kako bih mogao da vam posudim svoju snagu kada vam zatreba.

Safira posko i unapred, napola lete i, napola klize i preko reda adora, zaputivši se ka Trnovoj golemoj rubin-crvenoj telesini. Vilenjaci krenuše za njom, ubijaju i sve vojnike na koje bi naišli.

Safira je imala prednost u vidu postignute visine, pošto je Trn još bio na zemlji. Usmerila se ka njemu nameravaju i, odmah je shvatio Eragon, da mu sleti na le a i da mu zarije eljusti u vrat, ali kada ju je ugledao, crveni zmaj zareža, okrenu glavu ka njoj, te nu kao psi koje se suo ava s ve im psom.

Eragon je stigao da zapazi da je Trnovo sedlo prazno pre nego što se zmaj propeo i udario debelim, miši avim prednjim nogama ka Safiri. Njegova teška šapa prolete kroz vazduh uz glasan fijuk. Njegove kandže su u polumraku bile upadljivo bele.

Safira se pomerila u stranu, izvivši telo kako bi izbegla udarac. Tlo i nebo se zaljuljaše oko Eragona i, kad Safira vrhom desnog krila raskida ne iji ador, on ugleda tabor pred sobom.

Od siline obrtaja, Eragon se zatresao i odsko io sa Safire. Njene krljušti po eše da mu klize izme u nogu. Ja e je stegao bedra i stisak oko bodlje pred sobom, ali Safirin pokret je bio previše nagao pa je, sekund kasnije, ispustio bodlju i po eo da se kotrlja kroz vazduh ne znaju i ni gde je gore, a gde dole.

Dok je padao, trudio se da ne ispusti Brisingr i da ga drži podalje od tela: bez obzira na zaštitne ini, ma je mogao da ga povredi usled Runoninih arolija.

Malecki! „Letta!", viknu Eragon te se, uz nagli trzaj, zaustavi u vazduhu, svega tri metra iznad zemlje.

Dok se svet oko njega još vrteo, naslutio je Safirine blistave obrise kada se okrenula kako bi došla po njega.

Trn zaurla, te zasu red adora izme u sebe i Eragona usijanim plamenovima koji sunuše ka nebu. Uz bolne vriske, ljudi izginuše spaljeni u adorima.

Eragon podiže šaku kako bi zaklonio lice. arolije su ga štitile od ozbiljnijih povreda, ali vrelina je ipak bila nepodnošljiva. Dobro sam, ne vra ajte se ovamo, rekao je, ne samo Safiri ve i Glejdru i vilenjacima. Morate ih zaustaviti. Vide emo se kod Nasuadinog šatora.

174 http://www.balkandownload.org/

Jasno je osetio Safirino neslaganje, ali ona je ipak promenila pravac kako bi nastavila napad na Trna.

Eragon je prekinuo ini kako bi se spustio na tlo. Lagano se spustio na prste, a onda se trkom dade izme u spaljenih adora; mnogi se ve behu urušili bacaju i oko sebe narandžaste varnice.

Eragon je teško disao zbog smrada spaljene vune. Zakašljao se, a potom mu i o i zasuziše magle i mu vidik.

Nekoliko stotina metara ispred njega, Safira se potukla s Trnom - dva diva u tami. Eragon oseti iskonski strah u sebi. Zašto li tr i k njima, ka ta dva zubata stvora što reže, ve i od ku e - od dve ku e, kad je o Trnu re - s kandžama, o njacima i bodljama ve im od celog njegovog tela? I pošto je prvobitni nalet straha posustao, izvesna zebnja ipak se zadržala u njemu dok je jurio pravo napred.

Nadao se da su Roran i Katrina na sigurnom. ador im je bio na suprotnoj strani tabora, ali Trn i vojnici bi se mogli okrenuti u tom smeru bilo kad. „Eragone!"

Arja se probila kroz spaljene ruševine nose i Dautdert u levoj ruci. Blag, zelen obla okruživao je bodljikav šiljak tog koplja, mada je njegov odsjaj bio manje primetan spram vatre. Pokraj nje je tr ao Orik, koji je jurcao kroz vatru kao da tr i kroz oblak pare. Patuljak nije nosio ni košulju ni kacigu. U jednoj ruci je držao prastari bojni malj Volund, a u drugoj mali okrugli štit. Malj je sa obe strane bio zamrljan krvlju.

Eragon ih je pozdravio uzvikom i podignutom rukom, sre an što su prijatelji kraj njega.

Stigavši do njega, Arja mu je ponudila koplje, ali Eragon odmahnu glavom. „Drži ga kod sebe!", re e joj. „Ima emo bolje izglede da zaustavimo Trna ako ti budeš koristila Niernen, a ja Brisingr."

Arja mu klimnu, te još ja e steže koplje. Eragon se prvi put zapitao da li e, kao vilenjakinja, mo i da privoli sebe da usmrti zmaja. Odbacio je tu misao. Ako je išta znao o Arji, znao je da ona uvek radi ono što se mora uraditi, ma koliko to bilo teško.

Trn ogreba Safiru po rebrima, a Eragon zabrekta osetivši njen bol kroz njihovu sponu. Iz Blodgarmovih misli je saznao da su se vilenjaci približili zmajevima i da su zauzeti borbom s vojnicima. ak se ni oni nisu usu ivali da se približe Safiri i Trnu iz straha da e ih oni izgaziti. „Onamo", re e Orik pokazuju i maljem prema vojnicima koji su se kretali izme u redova uništenih adora. „Neka ih", re e Arja, „moramo da pomognemo Safiri."

Orik na to zabrunda: „Važi, hajdemo!"

Sve troje jurnuše napred, ali Eragon i Arja ubrzo ostaviše Orika daleko Iza sebe. Nijedan patuljak nije se mogao nadati da bi ih mogao susti i, ak ni patuljak snažan i izvežban poput Orika. „Samo vi idite!", viknuo im je Orik otpozadi. „Ja u za vama najbrže što mogu!"

Dok je pokušavao da izbegne komade zapaljene tkanine koja je letela kroz vazduh, ugledao je Nara Garzvoga okruženog tucetom vojnika. Rogati Kul je izgledao groteskno pod rumenim osvetljenjem plamenova: o njaci mu behu iskeženi ispod usana, a senke na njegovom rebrastom elu davale su njegovom licu grub, svirep izgled, kao da mu je lobanja isklesana od kamena, i totupim dletom. Bore i se goloruk, zgrabio je jednog vojnika, te mu je istrgao ud po ud, lagano kao što bi Eragon rastrgao pe eno pile.

Nekoliko koraka dalje, više nije bilo zapaljenih adora. S druge strane vatre vladao je opšti metež.

Blodgarm i njegovi vra evi suo ili su se sa etiri oveka u crnim odorama; Eragon je pretpostavio da su to carski arobnjaci. Ni ti ljudi ni vilenjaci nisu se pomerali, mada su im lica bila izuzetno napregnuta. Deseci vojnika ležali IU mrtvi na zemlji, ali neki su i dalje tr ali unaokolo; pojedini su bili toliko strašno ozle eni da je Eragon smesta zaklju io da su neosetljivi na bol.

Nije mogao da vidi ostale vilenjake, ali ose ao je njihovo prisustvo s druge strane Nasuadinog šatora, koji se nalazio nasred te gungule.

Skupine ma kodlaka vijale su vojnike po istini oko šatora. Kralj Polušapa i njegova pratilja Senolovka predvodili su dve skupine, a Solembum je predvodio tre u.

Blizu šatora beše i travarka, u dvoboju s nekim krupnim, nabijenim ovekom - ona se borila svojim grebenima za vunu, a on buzdovanom u jednoj i mlatom3 u drugoj ruci. Delovali su kao ravnopravni protivnici, u prkos razlici u polu, težini, visini, domašaju i opremi.

3

Prastaro oružje u vidu kugle privezane lancem. (Prim. prev.)

175 http://www.balkandownload.org/

Eragon se iznenadi ugledavši i Elvu: sedela je na rubu nekog bureta. Devoj ica-veštica beše obavila stomak rukama, ine i se kobno bolesna, ali i ona je u estvovala u bici, doduše na svoj na in.

Oko nje se tiskalo desetak vojnika; Eragon je primetio da im ona nešto brzo govori, munjevito mi i usnicama. Svaki je ovek druga ije reagovao na njene re i: jedan je ostao ukopan u mestu, kao da ne može da se pomeri, jedan se savio i pokrio lice rukama, jedan je kleknuo i zario samom sebi duga ak bodež u prsa, jedan je bacio oružje i potr ao kroz tabor, a jedan je po eo da trabunja kao ludak.

Nijedan je nije napao ma em i nijedan nije otišao da napadne nekog drugog.

A nad itavim tim neredom, poput dveju živih planina, nadvijali su se Safira i Trn. Pomerili su se do leve strane šatora, kruže i jedno oko drugog i gaze i itave redove adora. Plameni jezi ci titrali su im u nozdrvama i izme u njihovih sabljastih zuba.

Eragon se dvoumio. Bilo mu je teško da upije mnoštvo zvukova i pokreta, pa nije znao kome je u tom trenu najviše potreban.

Murtag?, upitao je Glejdra.

Njega tek valja prona i, ako je uopšte tu. Ne ose am mu misli, ali teško je biti siguran sa ovoliko ljudi i ini na jednom mestu. Kroz njihovu sponu, Eragon je procenio da zlatni zmaj ini mnogo više od pukog razgovora s njim: Glejdr je istovremeno slušao Safirine misli i misli ostalih vilenjaka i pomagao Blodgarmu i njegovim pratiocima u mentalnoj borbi sa carskim arobnjacima.

Eragon je bio ube en da e poraziti arobnjake, kao što je bio ube en da su An ela i Elva sasvim sposobne da se same odbrane od ostalih vojnika. Me utim, Safira je ve bila ranjena na nekoliko mesta, a trebalo je da spre i Trna da napadne ostatak tabora.

Eragon je bacio pogled ka Dautdertu u Arjinoj ruci, a onda i ka golemim prilikama dva zmaja.

Moramo ga ubiti, pomisli Eragon teška srca. Onda mu pogled pade na Elvu, te mu sinu nešto novo.

Re i te devoj ice behu mo nije od svakog oružja i niko ih, ak ni Galbatoriks, nije mogao izdržati.

Ako bi se obratila Trnu, mogla bi da ga otera.

Ne!, zareža Glejdr. Tra iš vreme, mali. Idi svome zmaju, i to smesta! Potrebna joj je tvoja pomo . Moraš da ubiješ Trna, a ne da ga preplašiš i oteraš! Ve je skrhan, a ti ne možeš da uradiš ništa kako bi ga spasao.

Eragon pogleda u Arju, koja mu uzvrati pogled. „Bi e brže sa Elvom", kazao joj je. „Imamo Dautdert... " „Previše je opasno i složeno."

Arja je oklevala, ali ipak klimnu. Zajedno krenuše ka Elvi.

Pre nego što su stigli do nje, Eragon za u prigušen vrisak. Okrenuvši se, zaprepastio se kad je ugledao Murtaga kako izlazi iz šatora i vu e Nasuadu za zglavke.

Nasuada je bila sva raš upana. Gadna ogrebotina ružila joj je obraz, a žuta spava ica beše joj iskidana na nekoliko mesta. Šutnula je Murtaga u koleno, ali njena peta se odbi o zaštitne ini. Murtag ostade netaknut. Privukao ju je sebi svirepo je trgnuvši, a onda je tresnu po slepoo nici jabukom Zaroka kako bi je onesvestio.

Eragon viknu, te skrenu ka njima.

Murtag ga hitro pogleda, a onda uvu e ma u kanije, prebaci Nasuadu preko ramena, te kleknu na jedno koleno i pognu glavu kao da se moli.

Oštar bol koji je trpela Safira pomete Eragona. Safira mu viknu: Pazi! Umakao mi je!

Presko ivši brdo leševa, Eragon je bacio pogled nagore i ugledao Trnov blistav stomak i baršunasta krila kako zakriljuju polovinu zvezda na nebu. Crveni zmaj se blago okretao spuštaju i se, poput velikog, teškog lista.

Eragon se pognu i otkotrlja se iza šatora, pokušavaju i da uspostavi odstojanje izme u sebe i zmaja. Tresnuo je ramenom o neki kamen kada je pao na zemlju.

Ne usporavaju i, Trn je spustio prednju desnu nogu, koja beše debela i vornovata poput debla, i sklopio ogromnu šapu oko Murtaga i Nasuade. Kandže mu se zariše u zemlju i iskopaše rupu duboku bar pola metra kada je podigao dva ljudska bi a.

Potom slavodobitno urliknu, strahovito zatutnja krilima, te se vinu uvis i po e da odmi e od tabora.

Safira je tako e poletela s mesta na kojem su se ona i Trn borili i dala se u poteru. Krv joj je tekla iz ugriza i ogrebotina od kandži. Bila je brža od Trna, ali Eragon nije mogao da zamisli kako bi spasla Nasuadu ne povredivši je ak i ako bi ga sustigla.

176 http://www.balkandownload.org/

Nalet vazduha razbaruši mu kosu kada Arja projuri kraj njega. Otr ala je do gomile buradi, bacila se na nju i u skoku se vinula visoko, više nego što bi bilo koji vilenjak mogao da posko i bez pomo i. Ispruživši ruke, zgrabila je Trna za rep i ostala da visi na njemu poput visuljka.

Eragon je zamalo krenuo za njom, kao da želi da je zaustavi, ali potom opsova i zaurla: „Audr!" ini ga odbaciše gore u vazduh, poput strele odapete iz luka. Obratio se Glejdru, te mu stari zmaj dade energije kako bi dovršio uspon. Eragon krenu bezglavo da troši energiju, ne pitaju i za cenu, ne bi li stigao do Trna pre nego što se nešto loše desi Nasuadi ili Arji.

Kada je projurio pokraj Safire, Eragon primeti da je Arja po ela da puzi uz Trnov rep. Desnom se rukom držala za bodlje duž njegove ki me, koriste i ih poput pre ki na lestvama. Levom je rukom zarila Dautderta u Trna, te joj je šiljak koplja poslužio kao sidro dok je pokušavala da se popne još više uz njegovo zadihano telo. Trn se promigoljio, obrnuo, te škljocnu eljustima ka njoj, poput konja kojeg opseda neka muva, ali nije mogao da je dohvati.

A onda taj krvavocrveni zmaj uvu e krila i noge, te se, priljubivši svoj dragoceni teret uz grudi, obruši ka zemlji okre i se u smrtonosnoj spirali. Dautdert se otrgnu iz Trnovog mesa, te mu Arja ostade nezgodno razvu ena na repu. Držala se za jednu bodlju desnom rukom, rukom koju je ozledila u lagumima ispod Dras Leone.

Njeni dugi prsti popustiše i ona spade s Trna, ruku i nogu raširenih upolje poput žbica na to ku zaprežnih kola. Verovatno zahvaljuju i ba enim inima, obrtala se sve sporije, a onda se i zaustavila i pstala da uspravno lebdi na no nom nebu. Osvetljena jedino sjajem Dautderta, koji je i dalje držala u ruci, Eragonu je zali ila na zelenog svica koji treperi u tami.

Trn zamahnu krilima, te se ponovo okrenu ka njoj. Arja je iskrivila vrat kako bi pogledala u Safiru, a onda se u vazduhu obrnula ka Trnu.

Neka se zloslutna svetlost pojavi izme u Trnovih eljusti tren pre nego što se golem vatreni snop zatalasao iz njegovih usta i poleteo ka Arji prekrivaju i je celu.

Eragon je smanjio rastojanje izme u njih na manje od petnaest metara, te ga vrelina pecnu po obrazima.

Plamenovi se razi oše i otkriše Trna kako se okre e od Arje i savija koliko mu telesina dopušta. Usput je zamahnuo repom i ošinuo njime kroz vazduh pre nego što je stigla da ga izbegne. „Ne!", viknu Eragon.

Za u se krckanje kad rep pogodi Arju. Odletela je u tamu poput kamen a odapetog iz pra ke, a Dautdert se odvoji od nje i pade. Njegov se sjaj još neko vreme video u tami, a potom je iš ezao.

Eragon je imao ose aj da mu gvozdeni okovi stežu grudi i cede vazduh iz njega. Trn mu je ve odmakao, ali i dalje može da sustigne zmaja ako izvu e još energije od Glejdra. Me utim, njegova spona s Glejdrom beše se prili no stanjila, te Eragon nije mogao da se nada da e sam-samcit nadmašiti Trna i Murtaga, i to toliko visoko iznad tla, pogotovo kad Murtag raspolaže desetinama Eldunarija.

Eragon opsova, prekide ini koje su ga nosile kroz vazduh, te se naglava ke obruši za Arjom.

Vetar mu zatutnja u ušima i stade da mu upa kosu i ode u, ravnaju i mu i kožu i obraze, te je naposletku morao i da zaškilji. Neka ga buba pogodi u vrat, pecnuvši ga gotovo kao da ga je pogodio kamen .

Dok je padao, mislima je potražio Arjinu svest. Baš kad je osetio iskricu u tami pod sobom, Safira prolete ispod njega. Krljušti su joj prigušeno sijale pod svetloš u zvezda. Obrnula se naglava ke i Eragon vide kako poseže kroz vazduh i hvata mali taman predmet prednjim šapama.

Bol prostruja kroz um koji Eragon beše dosegao, a onda se sve misli u njemu prekinuše.

Eragon više nije mogao da ga oseti.

Imam je, malecki, re e mu Safira. „Letta", re e Eragon i zaustavi se.

Ponovo je potražio Trna, ali oko sebe je video samo zvezde i tamu. Na istoku je dvaput za uo nejasan zvuk mlataranja krilima, ali potom sve utihnu. Eragon pogleda ka vordenskom taboru. Na više mesta, vatra je plamtela sivkasto-narandžastim odsjajem kroz sloj dima. Na stotine adora ležalo je srušeno po zemlji, kao i sva sila ljudi koji nisu uspeli da pobegnu pre nego ih Safira i Trn izgaze. Ali ti ljudi ne behu jedine žrtve napada. S tolike visine, Eragon nije mogao da razazna leševe, ali znao je da su vojnici pobili desetine i desetine ljudi.

177 http://www.balkandownload.org/

Usta mu se ispuniše ukusom pepela. Tresao se: suze gneva, straha i ogor enosti zamagliše mu pogled. Arja je povre ena, možda i mrtva. Nasuada je oteta i uskoro e biti prepuštena na milost i nemilost Galbatoriksovim najveštijim mu iteljima.

Eragona obuze bezna e.

Kako e dalje? Kako se mogu nadati pobedi bez Nasuade da ih predvodi?

178 http://www.balkandownload.org/

SKUP KRALJEVA Spustivši se u vordenski tabor sa Safirom, Eragon skliznu s nje te otr a po travi do mesta gde ona beše nežno spustila Arju. Vilenjakinja je ležala ni ice, mlitava i nepokretna. Kada ju je Eragon prevrnuo, otvorila je o i. „Trn... Šta je bilo s Trnom?", prošaputala je. Pobegao je, re e Safira. „A...

Nasuada? Jeste li je spasli?" Eragon obori pogled, te odmahnu glavom.

Tuga prekri Arjino lice. Zakašljala se i trgla, te pokuša da se pridigne. Malo krvi pote e joj s ruba usana. ekaj", re e joj Eragon. „Ne pomeraj se. Idem po Blodgarma." „Nema potrebe." Uhvativši ga za rame, Arja se osovila na noge, a onda se obazrivo uspravila.

Zabrektala je kada joj se miši i ispružiše i Eragon primeti bol koji je pokušavala da prikrije. „Samo sam ugruvana, ništa mi nije slomljeno. ini su me zaštitile od najgoreg."

Eragon beše podozriv, ali prihvatio je njenu tvrdnju.

I šta sad?, upita Safira približivši im se. Oštar, snažan miris njene krvi ispuni Eragonove nozdrve.

Eragon se osvrnu oko sebe da bi osmotrio spaljen, uništen tabor. Ponovo se setio Rorana i Katrine, te se zapitao da li su preživeli napad. Zaista, šta emo sada?

Stvarnost mu je odgovorila. Prvo su dva ranjena vojnika istr ala iz oblaka dima i napala njega i Arju. Pre nego što ih je sredio, osam vilenjaka se okupilo oko njih.

Pošto ih je Eragon uverio da nije povre en, vilenjaci usmeriše pažnju na Safiru, navaljuju i da joj iscele ugrize i ogrebotine koje joj je Trn naneo, mada je Eragon želeo da to uradi li no.

Znaju i da bi mu za isceljivanje trebalo nekoliko minuta, Eragon je prepustio Safiru vilenjacima, te je požurio ka Nasuadinom šatoru, kraj kojeg su Blodgarm i dva vilenja ka vra a i dalje vodili mentalnu borbu s poslednjim od etvorice neprijateljskih arobnjaka.

Poslednji arobnjak je kle ao na zemlji, priljubivši elo uz kolena i obavivši ruke oko potiljka.

Umesto da ubaci svoje misli u taj nevidljiv okršaj, Eragon je prišao arobnjaku, lupnuo ga po ramenu i viknuo: „Bu!" arobnjak zadrhta prepavši se, i taj tren beše dovoljan da vilenjaci probiju njegovu odbranu.

Eragon je to primetio jer se ovek zgr io i srušio na bok, iskola ivši beonja e; žu kasta pena mu po e na usta. Ubrzo je prestao da diše.

Eragon je šturim re enicama objasnio Blodgarmu i dvojici vilenjaka šta se zbilo sa Arjom i Nasuadom. Blodgarmu se odmah nakostrešilo krzno, a U žutim mu o ima zaplamte gnev. Ali jedino što je rekao na drevnom jeziku beše: „Sustiglo nas je mra no doba, Senkoubico." Potom je poslao Jelu da prona e i donese Dautdert gde god da je pao.

Eragon, Blodgarm i Utinare, vilenjak koji je ostao uz njih, zajedno pro oše kroz tabor, hvataju i i ubijaju i ono malo vojnika koji su uspeli da pobegnu pred zubima ma kodlaka i pred ma evima ljudi, patuljaka, vilenjaka i Urgala. Pritom su upotrebili arolije kako bi ugasili ve e požare, uklanjaju i ih kao da gase obi nu sve u.

Eragona je sve vreme optere ivao silan ose aj jeze, pritiskaju i ga poput hrpe prljavog ov ijeg runa i guše i mu um, te mu je bilo teško da razmišlja o bilo emu sem o smrti, porazu i neuspehu.

Ose ao se kao da se svet ruši oko njega, kao da je sve što su on i Vordeni težili da ostvare po elo ubrzano da se mrvi, a on ne može ništa da u ini kako bi uzeo stvari u svoje ruke. Bezna e mu je sputalo volju, te mu je došlo da sedne u neki ošak i da se preda jadu. No ipak je odbio da se povinuje tom porivu jer bi se tada ose ao kao da je umro. Stoga je nastavio, vredno rade i s vilenjacima uprkos aju u sebi.

Raspoloženje mu se nimalo nije popravilo kada mu se Glejdr javio rekavši mu: Da si me poslušao, možda bismo zaustavili Trna i spasli Nasuadu.

A možda i ne bismo, odvratio je Eragon. Nije želeo a raspravlja o tome, ali ipak se ose ao dužnim da mu kaže: Dopustio si da ti bes pomrsi um. Ubistvo Trna nije bilo jedino rešenje, a ni ti nisi morao toliko da žuriš da uništiš jednog od poslednjih pripadnika svoje vrste.

Da mi nisi držao pridike, mali!, brecnu se Glejdr. Ne bi ti nikada razumeo šta sam ja izgubio.

Razumem ja to bolje od ostalih, odgovori mu Eragon, ali Glejdr mu se ve bio povukao iz uma, pa je Eragon zaklju io da ga zmaj nije uo.

179 http://www.balkandownload.org/

Baš kad je Eragon ugasio jedan požar i krenuo ka drugom, Roran dotr a do njega pa ga uhvati za ruku. Jesi li povre en?"

Eragona obuze olakšanje im je video svog brata živog i zdravog. „Nisam", re e mu. „A Safira?" „Vilenjaci su joj ve zale ili rane. Kako je Katrina? Je li dobro?"

Roran mu klimnu, donekle se opustivši, mada mu je lice i dalje bilo zabrinuto. „Eragone", re e primakavši mu se, „šta se desilo? Šta se dešava? Videh Jormundura kako tr i unaokolo kao kokoška bez glave, i Nasuadine stražare natmurene i blede kao smrt, a niko ne e ništa da mi kaže. Jesmo li i dalje u opasnosti? Ho e li nas Galbatoriks napasti?"

Eragon se osvrnu oko sebe, a onda povu e Rorana u stranu, gde ih niko nije mogao uti. „Ne smeš nikome re i. Bar ne zasad", upozorio ga je. „Dajem ti re ."

U nekoliko šturih re enica, Eragon je Roranu sažeo njihove prilike. Dok je on govorio, Roran je bivao sve ble i. „Ne smemo dopustiti da se Vordeni razi u", rekao je. „Naravno da ne smemo. Ne e se to dogoditi, ali kralj Orin bi mogao da pokuša da preuzme vlast, ili da..." Eragon je za utao pošto je skupina ratnika prošla blizu njih. Potom re e: „Ostani uz mene, ako možeš. Možda mi zatreba tvoja pomo ." „Moja pomo ? Za šta bi ti mogla zatrebati moja pomo ?" „Cela ti se vojska divi, Rorane, ak i Urgali. Ti si eki ar, junak Arouza, i tvoje mišljenje se ceni. To bi moglo biti veoma zna ajno."

Roran je na tren u utao, a onda mu klimnu: „Uradi u sve što budem mogao." „Zasad samo budno motri na vojnike", re e Eragon, te krenu ka vatri koja beše njegovo prethodno odredište.

Pola sata kasnije, kada se mir i red ponovo polako vratiše u tabor, jedan glasnik je obavestio Eragona da Arja od njega traži da se odmah uputi ka šatoru kralja Orika.

Eragon i Roran razmeniše poglede, te krenuše ka severozapadnom delu tabora u kojem ve ina patuljaka beše podigla svoje adore. „Nemamo izbora", re e Jormundur. „Nasuada je jasno izrazila svoju želju. Ti, Eragone, moraš da zauzmeš njeno mesto i da umesto nje predvodiš Vordene."

Lica koja se okupiše u adoru behu ozbiljna i neumoljiva. Crne se senke uhvatiše za slepoo nice i za duboko namrgo ena ela okupljenih dvonožaca - Eragon je znao da ih Safira tako zove. Jedino se Safira nije mrštila - gurnula je glavu kroz ulaz u šator kako bi mogla da u estvuje na tom skupu, ali usne joj behu blago povu ene unazad, kao da e zarežati.

Me u prisutnima behu i kralj Orin, s purpurnim plaštom preba enim preko bluze u kojoj je spavao, Arja, koja je delovala uzdrmano ali odlu no, kralj Orik, koji se pokrio nekom verižnja om, kralj ma kodlaka Grimr Polušapa, s belim platnenim zavojem obavijenim oko posekotine od ma a na desnom ramenu, Nar Garzvog, Kul, pognut kako ne bi rogovima dodirivao tavanicu, i Roran, koji je stao pokraj zida šatora slušaju i razgovor, zasad bez ikakve opaske.

Nikog drugog nisu pustili u šator. Ni stražare, ni savetnike, ni sluge, ak ni Blodgarma i ostale vilenjake. Ispred ulaza se nalazilo dvanaest redova ljudi, patuljaka i Urgala, iji zadatak beše da spre e svakoga, ma koliko mo an ili opasan bio, da prekine sastanak. Oko adora na brzinu behu ba ene ini kako bi spre ile prisluškivanje - kako neposredno, tako i ma ijsko. „Ja ovo nikada nisam tražio", re e Eragon zure i u kartu Alagezije koja beše prostrta na stolu nasred šatora. „Nismo ni mi", re e kralj Orin zajedljivim glasom.

Arja je mudro zakazala skup u Orikovom šatoru, pomisli Eragon. Kralj patuljaka bio je poznat kao vrst poklonik Nasuade i Vordena, a bio je i vo a Eragonovog plemena i njegov posvojeni brat, ali ipak ga niko nije mogao optužiti da gaji težnje ka Nasuadinom položaju, niti bi ga ljudi prihvatili kao njenu zamenu.

No Arja je, postavljanjem sastanka u Orikovom šatoru, ipak uspela da oja a Eragonovu poziciju i osujeti njegove kriti are a da to ipak ne izgleda kao da nekoga podržava ili napada. Bila je, morao je to da prizna, daleko sposobnija u manipulisanju drugima od njega. Jedina opasnost u tome što je u inila moglo je biti to što bi drugi mogli da pomisle da mu je Orik nalogodavac, ali to beše opasnost koju je Eragon mogao da prihvati u zamenu za podršku svog prijatelja.

180 http://www.balkandownload.org/

„Ja ovo nikada nisam tražio", ponovio je, a onda je podigao o i ka budnim pogledima onih oko sebe. „Ali ako je tako, onda se kunem u grobove svih koje izgubismo da u dati sve od sebe da ne izneverim Nasuadu i da povedem Vordene u pobedu protiv Galbatoriksa i Carstva." Potrudio se da zvu i samouvereno, ali iskreno re eno, težina zadatka ga je preplašila i nije znao da li mu je dorastao.

Nasuada je bila izuzetno sposobna, pa ga je zaplašila sama pomisao da bi trebalo da uradi bar pola od onoga što je ona u inila. „Siguran sam da je to veoma pohvalno", re e kralj Orin. „Me utim, Vordeni su oduvek radili u saglasju sa svojim saveznicima - ljudima iz Surde, s našim uzvišenim prijateljem kraljem Orikom i patuljcima s Beor planina, s vilenjacima i, odskora, sa Urgalima predvo enim Narom Garzvogom i s ma kodlacima." Klimnuo je ka Grimru, koji mu hitro uzvrati na isti na in. „Nije red da nas narod i vojnici gledaju kako se javno mimoilazimo u mišljenju. Slažete li se s tim?" „Naravno." „Naravno", re e kralj Orin. „Onda držim da eš se i dalje savetovati s nama o svim važnim pitanjima, kao što je Nasuada inila?" Eragon se premišljao, ali nije stigao da odgovori pošto je Orin nastavio da besedi. „Svi mi redom" -pokazao je ka drugima u šatoru - „rizikovali smo mnogo ovim poduhvatom, i nikom se od nas ne bi svidelo da nam neko nare uje, niti bismo se tome priklonili. Da budem otvoren, i pored svih postignu a, Eragone Senkoubico, ipak si mlad i neiskusan, a upravo bi to neiskustvo moglo biti kobno. Mi ostali imamo tu prednost da smo mnogo godina predvodili naše snage ili posmatrali druge kako to rade. Možemo ti pomo i da kreneš pravim putem, i možda emo onda zajedno prona i na in da ispravimo ovaj nered i zbacimo Galbatoriksa."

Sve što je Orin rekao jeste istina, pomisli Eragon. Stvarno je još bio mlad i neiskusan, i stvarno su mu bili potrebni saveti drugih ljudi, ali nije to mogao da prizna a da ne ispadne slabi .

Stoga mu odgovori: „Budite uvereni da u se savetovati s vama kada to bude potrebno, ali moje odluke e, kao i uvek, biti samo moje." „Oprosti mi, Senkoubico, ali teško mi je da poverujem u to. Tvoja bliskost s vilenjacima" Orin pogleda Arju - „svima je dobro poznata. Štaviše, ti si i prisvojeni lan klana Ingeitum, i time si pokoran njihovom vo i, a to je upravo kralj Orik. Možda grešim, ali sumnjam da e tvoje odluke biti samo tvoje." „Prvo ste me savetovali da slušam naše saveznike, a sada kažete da to ne bi trebalo da inim.

Da nije možda stvar u tome što biste želeli da slušam vas, i to samo vas?" Eragonov se bes rasplamsao dok mu se obra ao. „Ja bih želeo da tvoje odluke budu u korist našeg naroda, a ne neke druge rase!" „Oduvek su i bile", zareža Eragon. „A bi e i ubudu e. Da, dugujem svoju pokornost i Vordenima i klanu Ingeitum, ali dugujem je i Safiri, Nasuadi i svojoj porodici. Mnogi se mogu pozivati na mene, kao što se mnogi mogu pozivati na vas, Vaše veli anstvo. Me utim, moja najve a briga jeste pitanje kako da porazimo Galbatoriksa i Carstvo. To mi je oduvek bila glavna briga, i ona e prevagnuti i ako budem morao da biram kome u biti veran. Moju procenu možete da dovodite u pitanje ako morate, ali moje porive nemojte. I bi u vam zahvalan ako me ubudu e ne budete nazivali izdajnikom svoga roda!"

Orin ga mrko pogleda, zajapurenih obraza, i baš kad je hteo da mu uzvrati, Orik ga prekinu snažnim udarcem tresnuvši bojnim maljem Volundom po štitu. „Dosta s tim koještarijama!", zaurla Orik sevaju i o ima. „Brinete o pukotini u podu, a samo što se cela planina nije obrušila na nas!"

Orin se još više narogušio, ali ništa više nije rekao. Uzeo je pehar vina sa stola, te se srozao u svoju stolicu i nastavio da bulji u Eragona mra nim, iskri avim pogledom.

Kanda te mrzi, re e Safira.

Ili to, ili mrzi ono što ja predstavljam. Bilo kako bilo, smatra me preprekom. Valja motriti na njega. „Pred nama je jednostavno pitanje", re e Orik. „Šta emo sada kada nema Nasuade?" Spustio je Volund na sto, pa je vornovatom rukom prešao preko glave. „Moje mišljenje je da nam je stanje isto kao jutros. Ukoliko ne priznamo poraz i ne zatražimo primirje, ostaje nam samo jedno: da nastavimo marš ka Urubejnu koliko nas noge nose. Sama Nasuada nikada i nije nameravala da se sama bori s Galbatoriksom. Taj zadatak pada na vas" - pokazao je ka

181 http://www.balkandownload.org/

Eragonu i Safiri - „i na vilenjake. Nasuada nas je dovde dovela i, mada e nam mnogo nedostajati, nije nam potrebna da bismo nastavili. Put nam dopušta malo skretanje. Sve i da je prisutna, ne vidim kako bi ona sama uradila bilo šta drugo. Na Urubejn krenuti moramo, i to je kraj pri e."

Grimr se poigravao malim bodežom crnog se iva, tobože ravnodušan prema njihovom razgovoru. „Slažem se", re e Arja. „Drugog nam nema."

Garzvog pognu glavu iznad svih njih, te izobli ene senke zatitraše po zidovima šatora. „Patuljak mudro zbori. Urgralgre e ostati uz Vordene sve dok nas u boju bude predvodio Vatreni Ma . Uz njega i Vatronosnu na elu naših napada, naplati emo krvni dug od onog bezrogog izdajnika Galbatoriksa."

Eragon se blago uzvrpoljio pošto mu beše neugodno. „Sve je to divno", re e kralj Orin, „ali još nisam uo kako emo to poraziti Murtaga i Galbatoriksa kada stignemo do Urubejna." „Imamo Dautdert", naglasi Eragon, pošto je Jela uspela da prona e koplje, „a s njim možemo da... " Kralj Orin odmahnu rukom: „Da, da, Dautdert. Nije ti pomogao da zaustaviš Trna, a sumnjam da e ti Galbatoriks dopustiti da se s njim približiš njemu i Šruikanu. Kako god bilo, ostaje nam injenica da nisi ravan izdajniku crnog srca. Ma Senkoubico, ti ak nisi ravan ni svome bratu, a on je Jaha mnogo kra e od tebe!"

Polubratu, pomisli Eragon, ali ne re e ništa. Nije znao kako da opovrgne Orinove tvrdnje: bile su istinite, sve do jedne, pa se osetio posramljeno.

Kralj nastavi: „Ušli smo u ovaj rat misle i da eš prona i na in da savladaš Galbatoriksovu neprirodnu snagu. Tako nam je bar Nasuada obe ala. A eto, samo što se nismo suo ili s najmo nijim arobnjakom u zabeleženoj povesti, a opet nismo nimalo bliže pobedi nego što smo bili na po etku!" „U rat smo pošli", re e Eragon tiho, „zato što smo prvi put od pada Jaha a imali bar male izglede da zbacimo Galbatoriksa. To znate i sami." „Kakve to izglede?", podsmehnu se kralj. „Mi smo svi samo lutke, koje igraju kako se Galbatoriksu efne. Stigli smo ak dovde samo zato što nam je on to dopustio. Galbatoriks želi da odemo do Urubejna. On želi da mu dovedemo tebe. Da mu je stalo da nas zaustavi, doleteo bi da se suo i s nama još kod Ognjene ravnice, pa bi nas tamo i zbrisao. A im mu budeš u dometu, upravo e to i u initi: zbrisa e nas."

Napetost izme u njih mogla se osetiti u vazduhu.

Pazi, re e Safira Eragonu. Napusti e opor ako ga ne ubediš u suprotno.

Arja je tako e izgledala zabrinuto.

Eragon je raširio ruke po stolu, te je izdvojio nekoliko trenutaka da se pribere. Nije želeo da laže, ali istovremeno je morao da prona e na in da Orinu pruži nekakvu nadu, što beše teško s obzirom na to da je ni sam Eragon nije video. Da li je ovako bilo i Nasuadi svaki put kad nas je ube ivala u viši cilj, kad nas je ube ivala da nastavimo iako nismo videli put pred sobom? „Naš položaj nije baš toliko... toliko nesiguran kao što vi kažete", re e Eragon.

Orin frknu, te popi malo iz svog pehara. „Dautdert predstavlja veliku opasnost za Galbatoriksa", nastavi Eragon, „što je naša prednost.

Bi e oprezan. Zbog toga emo mo i da ga nateramo da u ini ono što mi želimo, bar donekle. ak i ako nam ne pomogne da ga ubijemo, možda emo ubiti Šruikana. Njihova veza nije kao kod ostalih zmajeva i Jaha a, ali Šruikanova smrt bi ga ipak uzdrmala do srži." „Ne e se to nikada desiti", re e Orin. „On sada zna da imamo Dautdert, pa e preduzeti odre ene mere predostrožnosti." „Možda i ne e, mada ne verujem da su Murtag i Trn prepoznali o emu je re ." „Nisu, ali Galbatoriks ho e kada im bude pregledao se anja."

Dozna e i za Glejdra, ako mu ve nisu rekli, re e Safira Eragonu.

Eragon se još više snuždio. Toga se nije ni setio, ali bila je u pravu. Dakle, ništa od naših nadanja da bismo ga mogli iznenaditi. Nemamo više nijednu tajnu. Život je pun tajni. Galbatoriks ne može da predvidi na koji emo se na in suo iti s njim. Time ga bar možemo zbuniti.

182 http://www.balkandownload.org/

„Koje si od smrtonosnih kopalja pronašao, Senkoubico?", upita ga Grimr kao da mu je dosadno. „Du Niernen - Orhideju."

Ma kodlak trepnu, te Eragon pomisli da se iznenadio, mada je izgledao ravnodušno kao i obi no. „Orhideju? Nije valjda? Baš je udno što je neko pronašao takvo oružje u današnje vreme, i to baš to... konkretno oružje." „Zašto je udno?", upita ga Jormundur, Grimr obliza o njake svojim malim ruži astim jezikom. „Niernen je na lošem glasssu."

Poslednju re je razvukao kao da sik e.

Pre nego što je Eragon stigao da od ma kodlaka zatraži dodatne podatke, Garzvog progovori glasom koji je podse ao na tutnjavu stenja. „O kakvom to smrtonosnom koplju zboriš, Vatreni Ma u?

Je li to onaj džilit što rani Safiru kod Belatone? uli smo pri e o njemu, ali te pri e zbilja behu udnovate."

Eragon se prekasno setio da Nasuada ni Urgalima ni ma kodlacima nije rekla šta Niernen zapravo predstavlja. Eh, šta je tu je, pomislio je, nema mi druge.

Garzvogu je objasnio pri u o Dautdertu, a onda je naterao sve u šatoru da se na drevnom jeziku zakunu da bez dozvole nikome ne e pri ati o tom koplju. Bilo je malo gun anja, ali na kraju su svi prihvatili, ak i ma kodlak. Skrivanje tog koplja od Galbatoriksa možda i jeste bilo zaludno, ali Eragon je smatrao da im otkrivanje Dautderta u javnosti ne e doneti ništa dobro.

Kada se i poslednji od njih zakleo, Eragon je nastavio besedu: „Dakle, ovako: pod jedan, imamo Dautdert, što je opet više nego što smo imali ranije. Pod dva, ja i ne kanim da se s Murtagom i Galbatoriksom suo im odjednom: to mi nikada nije bila namera. Kada stignemo do Urubejna, namami emo Murtaga da iza e iz grada, pa emo ga opkoliti - ako bude potrebno, i sa itavom vojskom, skupa s vilenjacima - pa emo ga jednom zasvagda ili ubiti ili zato iti." Zagledao se u okupljene pokušavaju i da ih oduševi ja inom svoga ube enja. „Pod tri - a to je nešto u šta svi morate da verujete duboko u svojim srcima - Galbatoriks nije neranjiv, ma koliko mo an bio. Može on da baci na hiljade i hiljade zaštitnih ini kako bi se odbranio, ali uprkos njegovom znanju i prevejanosti, postoje arolije koje ga mogu ubiti, samo moramo biti dovoljno mudri da ih osmislimo. E sad, možda u baš ja biti taj koji e prona i ini što e mu do i glave, ali to bi sasvim lako mogao biti i neki vilenjak ili neki lan Du Vrangr Gate. Znam da Galbatoriks deluje nedodirljivo, ali svako ima svoje slabosti, uvek postoji procep kroz koji možete da progurate se ivo i ubodete svoga protivnika." „Ako Jaha i nisu pronašli njegovu slabost, kakvi su nam izgledi da uspemo?", zapita kralj Orin.

Eragon raširi ruke podignutih dlanova. „Možda ni mi ne možemo. Ništa u životu nije sigurno, a u ratu pogotovo. Me utim, tek ako združeni vra evi iz naših pet naroda ne uspeju da ga ubiju, možemo priznati sebi da e Galbatoriks vladati dokle god mu bude volja, i da mi to ne možemo da promenimo."

Tajac zavlada šatorom, kratak ali dubok.

Onda Roran istupi. „Rekao bih nešto", kazao je.

Eragon je video da ostali razmenjuju poglede oko stola. „Reci šta ti je na umu, eki aru", re e mu Orik, vidno iznerviravši kralja Orina. „Pa samo ovo: previše je krvi i previše suza proliveno da bismo se sada okrenuli. Bilo bi to uvredljivo i za poginule i za one koji ih se se aju. Ovo možda jeste bitka bogova" - Eragonu se u inio savršeno ozbiljnim kada je to rekao - „ali ja u je voditi sve dok me bogovi sami ne unište, ili dok ja ne uništim njih. Jedna aždaja može da ubije deset hiljada vukova, jednog po jednog, ali i deset hiljada združenih vukova može da ubije aždaju." isto sumnjam, frknu Safira, potajno dele i misli sa Eragonom.

Roran se suvo osmehnu. „A i mi imamo našeg zmaja. Odlu ite kako želite. Ali ja, li no, sigurno nastavljam za Urubejn, i suo u se s Galbatoriksom i sam-samcat ako treba." „Ne eš sam", re e Arja. „Znam da govorim u ime kraljice Islanzadi kada kažem da e i naš narod biti uz tebe." „Bi e i naš", zagrme Garzvog. „I naš", potvrdi Orik. „I naš", re e Eragon glasom za koji se ponadao da e obeshrabriti svako protivljenje.

183 http://www.balkandownload.org/

Kada su se, posle kra eg zastoja, njih etvoro okrenuli ka Grimru, ma kodlak frknu te re e: „Pa, pretpostavljam da emo i mi biti s vama." Zagledao se u svoje oštre nokte. „Neko mora da se ušunja u neprijateljske redove, a to zasigurno ne e biti patuljci sa svojim kloparanjem unaokolo u gvozdenim izmama."

Orik podiže obrve, ali ako se i jeste uvredio, dobro je to prikrio.

Orin je iskapio još dva pehara, a onda je obrisao usta nadlanicom i rekao: „No dobro, neka bude kako želite: nastavljamo ka Urubejnu." Ispraznivši putir, posegnuo je za bocom pred sobom.

184 http://www.balkandownload.org/

LAVIRINT BEZ KRAJA Eragon je sa ostalima do kraja sastanka raspravljao o prakti nim stvarima: o liniji veze - ko e kome podnositi izveštaje; o raspodeli zaduženja; o novom raspore ivanju zaštitnih ini i stražara oko tabora kako bi spre ili Trna ili Šruikana da im se ponovo prikradu i o tome kako obezbediti novu opremu za ljude ije su stvari bile spaljene ili zgnje ene tokom napada. Uz opštu saglasnost, rešili su da ne objavljuju šta se desilo s Nasuadom, bar do narednog dana: bilo je važnije da se ratnici naspavaju pre nego što zora zarudi na horizontu.

Ipak, jedino nisu raspravljali o tome da li bi trebalo da pokušaju da spasu Nasuadu. Bilo je igledno da je mogu izbaviti samo ako preuzmu Urubejn, a ona e dotad verovatno biti mrtva, povre ena ili drevnim jezikom vezana za Galbatoriksa. Zbog toga su tu temu sasvim zaobišli, kao da je samo njeno spominjanje zabranjeno.

No i pored toga, ona je Eragonu neprestano bila u mislima. Kad god bi sklopio o i, video bi Murtaga kako je udara, kako se prsti Trnove šape sklapaju oko nje i kako crveni zmaj potom odle e u tamu. Eragon se zbog tih uspomena ose ao još gore, ali nije mogao da ih otera kako ih ne bi iznova proživljavao.

Kada su se svi razišli, Eragon je pozvao Rorana, Jormundura i Arju k sebi. Oni su bez pitanja pošli za njim do njegovog adora, gde je Eragon zatražio od njih savete povodom slede eg dana. „Ve e starešina zasigurno e ti zadati mnogo nevolja", re e mu Jormundur. „Oni tebe ne vide kao nekog ko je vešt u politici poput Nasuade, pa e to pokušati i da iskoriste." Dugokosi ratnik je delovao neprirodno smireno još od napada, i to toliko da je Eragon zaklju io da je na ivici ili da zapla e ili da plane, a možda i jedno i drugo. „Pa i nisam vešt", re e Eragon.

Jormundur klimnu glavom: „Ali ipak se moraš hrabro držati. Ja ti donekle mogu pomo i, ali mnogo šta e zavisiti od tvoga držanja. Dopustiš li im da preterano uti u na tvoje odluke, misli e da su oni nasledili vlast nad Vordenima, a ne ti."

Eragon zabrinuto pogleda Arju i Safiru.

Ne bojte se, re e Safira svima. Niko ga ne e obrlatiti dok ga ja uvam.

Kada se i taj manji, sporedni sastanak završio, Eragon je sa ekao da Arja i Jormundur iza u iz adora, a onda uhvati Rorana za rame. „Jesi li stvarno mislio ozbiljno kada si rekao da je ovo bitka bogova?"

Roran se zablenu u njega. „Jesam... Ti, Murtag i Galbatoriks prejaki ste da bi vas bilo koja obi na osoba mogla pobediti. To nije u redu, niti je pravedno. Ali tako je. Mi ostali smo kao mravi pod vašim izmama. Imaš li predstavu koliko si ljudi svojeru no ubio do sada?" „Previše." „Baš tako. Drago mi je što si tu da se boriš za nas, i drago mi je što mogu da te smatram bratom u svakom pogledu, osim po prezimenu, ali bilo bi mi drago kad ne bismo morali da se oslanjamo na nekog Jaha a ili vilenjaka ili na tamo nekog arobnjaka kako bi oni pobedili u ovom ratu umesto nas. Niko ne bi trebalo da zavisi od drugih. Pogotovo ne na ovakav na in. Svet tako gubi svoj poredak."

Roran je potom izašao iz adora.

Eragon se srozao na svoj ležaj, ose aju i se kao da ga je neko mlatnuo po grudima. Neko vreme je tako sedeo, preznojavaju i se i razmišljaju i, sve dok ga prenapregnute misli nisu naterale da posko i i požuri napolje. im je izašao, šestorica no nih jastrebova posko ila su na noge i dohvatila se oružja kako bi ga ispratili do mesta ka kom se uputio.

Eragon im dade znak da ostanu gde jesu. Iako se protivio tome, Jormundur je navalio da mu stavi na raspolaganje Nasuadine stražare, koji bi ga štitili uz Blodgarma i ostale vilenjake. „Nikada nije naodmet biti obazriv", rekao mu je. Eragonu se nije svi alo to što e ga još više ljudi pratiti u stopu, ali bio je prisiljen da pristane.

Prošavši pokraj stražara, Eragon je pohitao ka Safiri, koja je ležala sklup ana na zemlji.

Otvorila je jedno oko kada joj se približio, pa je podigla krilo kako bi se zavukao pod njega i ugnezdio se uz njen topli stomak. Malecki, rekla mu je i po ela tiho da prede.

185 http://www.balkandownload.org/

Eragon se naslonio uz nju, slušaju i je kako prede i kako vazduh tiho šušti proti i kroz njena mo na plu a. Njen se stomak spuštao i dizao iza njega u nežnom, umiruju em ritmu.

U bilo kom drugom trenutku, njeno prisustvo bilo bi mu dovoljno da se smiri, ali sada nije bilo tako. Um naprosto nije želeo da uspori, bilo mu je i dalje dobovalo, a ruke i noge behu mu neprijatno vrele.

Sve je to zadržao u sebi kako ne bi uznemirio Safiru. Bila je umorna nakon dve borbe s Trnom, pa je ubrzo utonula u dubok san, a njeno predenje preraslo je u zvuk disanja.

No Eragonu misli i dalje nisu davale mira. Iznova se vra ao na istovetnu neverovatnu i nepobitnu injenicu: on je sada bio vo a Vordena. On, koji nije bio ništa više do najmla i lan siromašne zemljoradni ke porodice, sada je bio predvodnik druge po veli ini vojske u Alageziji. inilo mu se sumanutim to što se nešto takvo uopšte desilo, kao da se sudba poigrava njime navla i ga u klopku koja e ga uništiti. On to nikada nije želeo, ali okolnosti mu dadoše ono što nije tražio. Šta je Nasuadi bilo na umu kada me je odabrala za svog naslednika?, zapitao se. Prisetio se razloga koje mu je pružila, ali oni nisu otklonili njegove nedoumice. Zar je stvarno smatrala da mogu da zauzmem njeno mesto? Zašto nije odabrala Jormundura? On je ve desetle ima uz Vordene, i zna mnogo o upravljanju vojskom i o strategiji.

Eragon se prisetio kako je Nasuada odlu ila da prihvati ponu eno savezništvo sa Urgalima uprkos svoj mržnji i emeru koji se behu ispre ili izme u njihova dva naroda, i uprkos tome što su joj upravo Urgali ubili oca. Da li bih ja mogao da u inim nešto takvo? Zaklju io je da ne bi mogao, a naposletku pomisli: Da li sam ja kadar da donosim takve odluke, ako to bude potrebno kako bismo porazili Galbatoriksa?

Nije bio siguran.

Namu io se da primiri um. Sklopivši o i, usredsredio se na brojanje udaha na svakih deset.

Bilo mu je teško da usmeri pažnju na takav zadatak: na svakih nekoliko sekundi, neka druga misao ili oset zapretili bi da e ga omesti, pa je esto gubio ra un.

Me utim, telo mu se s vremenom opustilo, pa se, gotovo nehotice, šarene slike iz njegovih snovi enja nadviše nad njim.

Mnogo je video, mnogo mra nog i uznemiruju eg, kada snovi po eše da odražavaju ono što se zbilo prethodnog dana. Neki snovi behu i lepi i tužni: se anja na ono što je bilo i ono što bi on želeo da je bilo.

Onda mu se, poput vetra koji iznenada menja pravac, snovi uskomešaše i postaše vrš i i opipljiviji, kao da su deo stvarnosti koju može da dohvati i dodirne. Sve je oko njega izbledelo, i on se na e u nekom drugom vremenu, na nekom drugom mestu, koje mu je delovalo i udnovato i poznato, kao da ga je nekada davno ve video, ali koje mu je nestalo iz se anja.

Eragon je otvorio o i, ali te slike su ostale uz njega, zaklonivši sve oko njega, pa je znao da to nije obi an san.

Pred njim se prostirala mra na i pusta ravnica, koju je presecao neki vodotok, lagano se pružaju i ka istoku: kao traka kovanog srebra blistava pod odsjajem punog meseca... Na bezimenoj reci plovila je neka la a, golema i gorda, sa istobelim jedrima podignutim i spremnim... Video je postrojene ratnike kako drže džilite, i dve prilike pod ogrta ima kako hodaju izme u njih, kao da je posredi nekakva povorka. Osetio je miris vrba i topola i zale enu tugu... a onda bolni vapaj nekog oveka, odblesak krljušti i maglovito komešanje u kojem nije video skoro ništa.

Uslediše muk i tama.

Kada mu se vid razbistrio, zatekao je sebe kako gleda u unutrašnjost Safirinog krila. Izbacio je iz sebe potiskivani dah, za koji nije ni bio svestan da ga zadržava u sebi, te drhtavom rukom obrisa suze iz o iju. Nije mu bilo jasno zašto ga je taj privid toliko dotakao.

Da li je to bio predose aj?, zapitao se. Ili nešto što se zapravo i odvija u ovom trenutku? I zašto mi je to toliko važno?

Potom više nije mogao da se odmori. Brige mu se vratiše u svoj silini, te ga bespoštedno napadoše, izjedaju i mu um poput buljuka pacova koji ga svakim ugrizom truju podmuklim otrovom.

Na kraju je ispuzao ispod Safirinog krila, paze i da je ne probudi, pa se vratio u svoj ador.

Kao i pre toga, no ni jastrebovi ustadoše im ga ugledaše. Njihov zapovednik, stasit muškarac iskrivljenog nosa, prišao je Eragonu. „Da li vam nešto treba, Senkoubico?", upitao ga je.

186 http://www.balkandownload.org/

Eragon se, kao kroz maglu, prisetio da se zove Garven, i da mu je Nasuada rekla da je jednom izgubio razum dok je ispitivao umove nekih vilenjaka. ovek mu je sada izgledao prili no dobro, mada je i dalje imao ne ega sanjivog u pogledu. Eragon je ipak pretpostavio da je Garven sposoban da izvršava svoje dužnosti, ina e mu Jormundur nikada ne bi dopustio da se vrati na posao. „Trenutno ništa, zapovedni e", re e mu Eragon stišavši glas. Na inio je još jedan korak, a onda zastade. „Koliko je no nih jastrebova ubijeno ve eras?" „Šestorica, gospodine. itava smena. Ima emo manjak nekoliko dana, dok ne prona emo odgovaraju e zamene. Povrh toga, bi e nam potrebni i novi regruti. Želeli bismo da udvostru imo snage oko vas." Ogor en izraz odjednom je pomutio Garvenov hladan pogled. „Izneverili smo je, Senkoubico. Da nas je bilo više, možda bismo... " „Svi smo je izneverili", re e mu Eragon. „A da vas je bilo više, još bi vas više izginulo." ovek se našao u nedoumici, ali ipak mu klimnu tužnog lica.

Izneverio sam je, pomisli Eragon zavukavši se u svoj ador. Nasuada je bila njegova sizerenka, i dužnost da je štiti više je padala u deo njemu nego no nim jastrebovima. A eto, baš kada joj je zatrebala njegova pomo , on nije mogao da je spase.

Gorko je opsovao u sebi.

Kao njen vazal, trebalo bi da traži na in da je izbavi, i to bi trebalo da mu bude najpre e. Ali on je znao i da ona ne bi želela da on napusti Vordene zbog nje. Radije bi trpela i umrla nego dopustila da njeno odsustvo naškodi cilju kojem je posvetila itav svoj život.

Eragon opet opsova, te po e da šparta tamo-amo po adoru.

Ja sam vo a Vordena, Tek sada, kada je više nije bilo, Eragon je shvatio da mu je Nasuada postala mnogo više od sizerenke ili zapovednice: postala mu je prijatelj, pa je osetio poriv da je zaštiti kakav je esto ose ao prema Arji. Me utim, ako bi pokušao to da u ini, Vordeni bi mogli da izgube itav rat. Ja sam vo a Vordena.

Pomislio je na sve ljude za koje je sada bio odgovoran: na Rorana i Katrinu i ostale seljane iz Karvahola, na stotine ratnika pokraj kojih se borio i na mnoge druge, na patuljke, ma kodlake, pa ak i na Urgale. Svi su sada bili pod njegovim zapovedništvom i o ekivali su od njega da donese ispravne odluke kako bi porazili Galbatoriksa i Carstvo.

Bilo mu se ubrza i sevnu mu pred o ima. Zaustavio se i uhvatio se za motku na sredini adora, a onda obrisa znoj sa ela i gornje usne.

Zažalio je zbog toga što nema nikoga s kim bi mogao da porazgovara. Palo mu je na pamet da probudi Safiru, ali odbacio je tu zamisao. Njen odmor beše mnogo važniji od njegovih jadikovki. A nije želeo da optere uje ni Arju ni Glejdra poteško ama koje nisu mogli da reše. Ionako je sumnjao da bi u Glejdru pronašao srda nog sagovornika, s obzirom na njihov poslednji oštar razgovor.

Eragon nastavi ukrug: tri koraka napred, obrt, tri koraka nazad, obrt, pa ponovo.

Izgubio je pojas Belota Mudrog. Dopustio je Murtagu i Trnu da otmu Nasuadu. A pride se našao na elu Vordena.

Iznova su mu iste misli strujale kroz um, i svaki put bi mu se teskoba poja ala. Ose ao se kao da je zalutao u lavirintu bez kraja u kojem ga je iza svakog nevidljivog oška vrebalo udovište spremno da se baci na njega. Uprkos svemu što je kazao na skupu sa Orikom, Orinom i ostalima, nije mu bilo jasno kako bi on, Vordeni ili njihovi saveznici mogli da poraze Galbatoriksa.

Ne bih bio kadar ni da spasem Nasuadu, ako bih mogao da krenem za njom i da bar pokušam.

Ispunila ga je nekakva ogor enost. Zadatak koji je bio pred njima inio mu se beznadežnim. Zašto je baš nas ovo snašlo? Opsovao je i ugrizao se za usnu, grizu i sve dok je mogao da izdrži bol.

Prestao je da šparta po adoru i stropoštao se na zemlju, te obavi ruke oko potiljka. „Nemogu e je. Nemogu e", prošaputao je, ljuljaju i se levo-desno na kolenima. „Nemogu e!" ajan, pomislio je ak da bi mogao da se pomoli Gunteri, bogu patuljaka, kao što je ranije inio. Kad bi spustio svoje muke pred mo nijeg od sebe i poverio mu sudbu, osetio bi olakšanje. Tako bi mnogo staloženije prihvatio svoju sudbinu i sudbinu svih onih koje je voleo, jer više ne bi bio odgovoran za ono što e se desiti.

Me utim, Eragon nije mogao da privoli sebe da izgovori molitvu. Bio je odgovoran za njihove sudbine, svi alo se to njemu ili ne, pa je smatrao da ne bi bilo u redu da prebacuje tu odgovornost na ma koga drugog - makar to bio bog, ili pak zamišljeni bog.

187 http://www.balkandownload.org/

Nevolja je bila u tome što nije smatrao da je kadar da uradi ono što je moralo biti obavljeno.

Mogao je da bude vordenski zapovednik, i u to je bio prili no siguran. Ali nije znao kako bi osvojio Urubejn i ubio Galbatoriksa. Nije imao snage da se suprotstavi ni Murtagu, a Kamoli kralju, a pritom nije mogao da zamisli da e smisliti na in da zaobi e njihove zaštitne ini. Preuzimanje umova, makar samo Galbatoriksovog, delovalo mu je jednako neizvodljivo.

Eragon zari prste u potiljak, razvla i kožu dok je izbezumljeno pretresao sve mogu nosti, ma koliko sulude bile.

Potom se prisetio saveta koji mu je Solembum dao jednom davno u Tirmu. Ma kodlak mu je tada rekao: Slušaj me dobro i re i u ti dve stvari. Kada do e vreme i kada ti bude potrebno oružje, pogledaj pod korenjem drveta menoa. Potom, kada ti se bude inilo da je sve izgubljeno i da tvoja mo nije dovoljna, idi do stene Kutian i izgovori svoje ime kako bi otvorio Kriptu duša.

Njegove re i vezane za menou pokazale su se ta nima: Eragon je pod drvetom pronašao elik koji mu je bio potreban za se ivo njegovog ma a. Dok je razmišljao o drugoj ma kodlakovoj re enici, u njemu zaiskri o ajni ka nada.

Ako mi je ikada sve delovalo izgubljeno, ako mi ikada moje mo i nisu bile dovoljne - sada je taj trenutak, pomisli Eragon. Me utim, i dalje nije imao predstavu o tome gde je stena Kutian i šta je Kripta duša. Odvojeno je pitao i Oromisa i Arju, ali oni mu nikada nisu odgovorili.

Eragon stoga otvori misli. Pretraživao je tabor sve dok nije naišao na upe atljiv ose aj ma kodlakovog uma. Solembume, re e mu, potrebna mi je tvoja pomo ! Molim te, do i do mog adora.

Tren kasnije, dobio je ma kodlakovu bezvoljnu potvrdu da e do i i prekinuo sponu. Eragon ostade da sedi u mraku ekaju i.

188 http://www.balkandownload.org/

U DELOVIMA MAGLOVITIM I NEJASNIM Prošlo je skoro petnaest minuta pre nego što se ulazno krilo Eragonovog adora pomerilo kako bi se Solembum uvukao unutra, gotovo ne ujan na mekim šapama. Žu kastomrk ma kodlak je prošao pokraj Eragona i ne pogledavši ga, kako bi sko io na ležaj, smestio se me u pokriva ima i stao da licka prostor izme u kandži desne šape. I dalje ne gledaju i u Eragona, kazao je: Nisam ti ja ker pa da dolazim i odlazim na tvoj mig, Eragone. „Nikada nisam ni mislio da jesi", odgovori mu Eragon, „ali potreban si mi, i to hitno."

Hmmm. Hrapav zvuk Solembumovog jezika postade još glasniji kada se usredsredio na kožnati taban. Govori onda šta imaš, Senkoubico. Šta si hteo? „Samo as." Eragon ustade i ode do štapa na kojem je visio fenjer. „Samo da upalim ovo", upozorio je Solembuma. Eragon izgovori neku re na drevnom jeziku, te plamen zatitra povrh fitilja u fenjeru ispunjavaju i ador toplim, treperavim osvetljenjem.

I Eragon i Solembum zaškiljiše dok su im se o i navikavale na ja u svetlost. Kada je nelagoda minula, Eragon je seo na hoklicu pokraj ležaja.

Zbunio se primetivši da ga ma kodlak posmatra ledenoplavim o ima. „Zar ti o i nisu bile druga ije boje?", pitao ga je.

Solembum trepnu, te mu o i postadoše zlatne. Potom je nastavio da isti šapu. Šta ho eš, Senkoubico? No je tu da se svašta po njoj ini, a ne da se sedi i razgovara. Trgnuo je vrhom upavog repa s jedne strane na drugu.

Eragon se obliznu, napet od iš ekivanja i nade. „Solembume, jednom si mi rekao da, kada sve bude izgubljeno i kada mi moje mo i ne budu dovoljne, mogu da odem do stene Kutian i da tamo otvorim Kriptu duša."

Ma kodlak na as prestade da se licka. Aaa, to. „Da, to. Moram da znam šta si mislio kad si to rekao. Ako postoji bilo šta što nam može pomo i u borbi protiv Galbatoriksa, moram da saznam za to sada, a ne kasnije - dakle, ne kada rešim ko zna koliko zagonetaka, nego sada. Gde mogu da na em tu stenu Kutian, kako da otvorim Kriptu duša i šta u u njoj na i?"

Solembumove se uši sa crnim vrhovima blago poviše unazad, a onda mu se napola isukaše i kandže na šapi koju je istio. Ne znam. „Ne znaš?!", uzviknu Eragon u neverici.

Ne moraš baš da ponavljaš sve što kažem. „Kako možeš da ne znaš?" Ne znam.

Nagnuvši se napred, Eragon je zgrabio Solembumovu veliku, tešku šapu. Ma kodlaku se odmah poviše uši, te zafrkta i savi šapu ka unutra, zarivaju i kandže u Eragonov dlan. Eragon se stegnuto osmehnu, ne mare i za bol. Ma kodlak je bio ja i nego što je o ekivao, gotovo dovoljno jak da ga svu e sa hoklice. „Dosta je bilo zagonetaka", re e mu Eragon. „Potrebna mi je istina, Solembume. Odakle ti taj podatak i šta on ta no zna i?"

Solembumu se nakostreši krzno duž ki me. Ponekad se istina krije upravo u zagonetKarna, bandoglavi ove e. A sad me puštaj, ili u ti iskidati lice i nahrani u svrake tvojom utrobom.

Eragon je još malo zadržao stisak, a onda je pustio Solembumovu šapu i ponovo se uspravio.

Stegao je šaku kako bi ublažio bol i zaustavio krvarenje.

Solembum ga besno pogleda, škilje i i više ne glume i ravnodušnost. Rekoh ti da ne znam jer stvarno ne znam, ma šta ti mislio. Ne znam gde bi se stena Kutian mogla nalaziti, niti kako bi mogao da otvoriš Kriptu duša, a ne znam ni šta se u njoj nalazi. „Kaži to na drevnom jeziku."

Solembum još više zaškilji o ima, ali sve ponovi na vilenja kom jeziku. Tako je Eragon znao da govori istinu.

U Eragonovoj se glavi pojavilo toliko pitanja da nije znao koje prvo da mu postavi. „Kako si onda saznao za stenu Kutian?"

Solembum ponovo mahnu repom s jedne strane na drugu, ravnaju i nabore na prekriva u.

Poslednji put ti kažem da ne znam. Nijedan ma kodlak ne zna. „Pa kako si onda... " Eragon izgubi nit, potpuno zbunjen.

189 http://www.balkandownload.org/

Nedugo nakon pada Jaha a, u mome se narodu proširilo ube enje da, ukoliko nai emo na novog Jaha a, nekog ko ne e biti odan Galbatoriksu, treba da mu kažemo ono što sam ja tebi kazao o stablu menoe i steni Kutian. „Ali... kako ste dobili taj podatak?"

Solembum namreška njuškicu, pa iskezi zube u neprijatnom osmehu. To ti ne bih znao re i; jedino znam da je onaj koji je bio odgovoran za to - ili ono što je bilo odgovorno za to - imao dobre namere. „Kako to znaš?", uzviknu Eragon. „Šta ako je to bio Galbatoriks? Možda je pokušavao da vas prevari. Možda je pokušavao da prevari Safiru i mene kako bi nas uhvatio."

Nije tako, re e Solembum zarivši kandže u ebe pod sobom. Ma kodlake ne možeš zavarati lako kao druge. Galbatoriks ne stoji iza toga. U to sam potpuno siguran. Osoba koja je htela da ti to saznaš ista je ona osoba - ili stvorenje - koja je uredila i da prona eš elik za svoj ma . Da li bi Galbatoriks u inio nešto takvo?

Eragon se namrštio: „Zar niste pokušali da otkrijete ko se krije iza toga?"

Jesmo. „I?" Nismo ništa otkrili. Ma kodlak se stresao. Postoje dve mogu nosti. Jedna je da nam je neko izmenio se anja protiv naše volje i da smo zapravo pioni neke zle sile. Druga je da smo, ko zna zašto, pristali na izmenu se anja. Možda smo i sami sebi izbrisali se anje. Meni je li no teško - a i grozno da poverujem da bi bilo ko mogao da nam eprka po glavama. Da to u ini s nekoliko nas, još i da razumem, ali sa itavim narodom? Ne, nemogu e.

Zašto bi baš vama, ma kodlacima, bio poveren takav podatak?

Zato što smo oduvek bili prijatelji Jaha a i zmajeva, pretpostavljam... Mi smo ti oni što posmatraju, oni što osluškuju. Oni što svuda tumaraju. Sami hodamo po mra nim zabitima diljem sveta i se amo se svega što je bilo i što jeste.

Solembum je potom pomerio pogled. Jedno moraš da shvatiš, Eragone. Niko od nas nije bio zadovoljan okolnostima. Dugo smo raspravljali da li bismo možda izazvali više zla nego dobra ako bismo predali taj podatak kada nam se ukaže prilika za to. Na kraju je odluka pala na mene, a ja reših da ti kažem, jer mi se inilo da ti je potrebna sva mogu a pomo . A ti s time ini što ti je volja. „Ali šta bih mogao da u inim?", re e Eragon. „Kako bi trebalo da prona em tu stenu Kutian?"

To ti ja ne znam. „Pa kakva je onda vajda od tog podatka? Mogao sam i da ga ne ujem." Solembum trepnu.

Jedno ti mogu re i. Možda ti ništa ne e zna iti, ali možda e ti pokazati put. „Šta to? O emu je re ?"

Rekao bih ti kad bi imao malo strpljenja. Kada sam te prvi put sreo u Tirmu, imao sam neki udan ose aj da bi trebalo da dobiješ knjigu Domia abr Wyrda. Bilo mi je potrebno izvesno vreme da sve podesim, ali upravo sam ja odgovoran za to što ti je Džod dao tu knjigu. Ma kodlak podiže i drugu šapu, pa je ovlaš pregleda i po e da je liže. „Da li su ti se javljali i neki drugi udni ose aji u poslednjih nekoliko meseci?", upita ga Eragon.

Javio mi se jednom poriv da pojedem neku crvenu pe urkicu, ali brzo me je prošlo.

Eragon zabrunda, te se sagnu da izvadi knjigu koju je držao ispod ležaja sa ostalim priborom za pisanje. Zagledao se u njen ogromni kožni povez, a onda ju je nasumi no otvorio. Kao i ranije, zbijene rune u njoj nisu mu mnogo zna ile na prvi pogled. Tek kada se usredsredio, uspeo je da odgonetne nekoliko: ... što bi, ako se Taladorusu da verovati, zna ilo da same gore behu ma ijama napravljene. No to, dakako, smisla nema, jer...

Eragon ozloje eno zabrunda, te sklopi knjigu. „Nemam ja vremena za ovo. Preobimna je, a ja sam isuviše spor u itanju. Ve sam prešao mnogo poglavlja, ali nisam video ništa što je vezano za stenu Kutian ili Kriptu duša."

Solembum se nakratko zagleda u njega. Mogao bi da zamoliš nekoga da je pro ita umesto tebe, ali ako u Domia abr Wyrda postoji skrivena tajna, mogu e je da bi je samo ti mogao videti.

Eragon potisnu poriv da opsuje. Ustavši sa hoklice, ponovo po e da šparta po adoru. „Zašto mi ranije nisi rekao za ovo?"

Nije mi se inilo važnim. Moj savet vezan za kriptu i stenu mogao je biti koristan, ali isto tako i nije morao da bude, a to da li znamo ili ne znamo poreklo tog podatka... u suštini ništa ne menja! „Ali da sam znao da se to ti e Kripte duša, izdvojio bih više vremena za itanje knjige."

190 http://www.balkandownload.org/

Ali mi ti ne znamo da li je zaista tako, re e Solembum. Jezik mu kliznu iz usta, te on obliza brkove sa obe strane kako bi ih poravnao. Ta knjiga možda i nema nikakve veze sa stenom Kutian ili Kriptom duša. Ko bi to znao? A ti si ve bio po eo da je itaš. Da li bi zaista posvetio više vremena itanju da sam ti rekao da mi se javio ose aj, samo ose aj i ništa više, da bi ti knjiga mogla biti važna u nekom pogledu? Hmmm? „Možda ne bih... ali ipak je trebalo da mi kažeš."

Ma kodlak je zavukao prednje šapice ispod grudi, ali ne re e ništa.

Eragon se namrgodio i zgrabio knjigu kao da želi da je iskida. „Ovo ne može biti kraj pri e.

Sigurno postoji još neki podatak koji si zaboravio."

Ima ih dosta, ali ini mi se da nijedan nije povezan sa ovim. „Ni na jednom svom putešestviju po Alageziji, sa An elom i bez nje, nisi pronašao ništa što bi objasnilo ovu misteriju? Ili bar nešto što bismo mogli upotrebiti protiv Galbatoriksa?"

Pa pronašao sam tebe, zar ne? „To ti nije nimalo smešno", zareza Eragon. „Tako ti svega, sigurno znaš bar još nešto?" Ne znam. „Pa pokušaj da se prisetiš. Ako ne prona em nešto što e nam pomo i protiv Galbatoriksa, izgubi emo, Solembume. Izgubi emo, što zna i da e ve ina Vordena pomreti, uklju uju i i ma kodlake."

Solembum ponovo frknu. A šta o ekuješ od mene, Eragone? Ne mogu da izmislim pomo tamo gde ne postoji. Pro itaj knjigu. „Sti i emo do Urubejna pre nego je ja dovršim. Slobodno bi mogla i da ne postoji."

Solembum ponovo priljubi uši uz glavu. Nisam ja kriv za to. „Ne zanima me ko je kriv. Samo želim da spre im da završimo pobijeni ili porobljeni. Razmisli malo! Sigurno znaš još nešto!"

Solembum potmulo i hrapavo zareža. Ne znam, i nemoj... „Ma moraš znati, ili nam se loše piše!"

Još dok je izgovarao te re i, Eragon je primetio promenu u ma kodlaku. Solembumu su se uši ponovo podigle, brkovi su mu omlitavili, a pogled mu omekša izgubivši onu iskri avu oštrinu. U istom trenutku, ma kodlakov se um neobi no ispraznio, kao da mu je neko uspavao ili uklonio svest.

Eragon se sledio, ne znaju i šta se zbiva.

A onda je osetio kako Solembum, ije misli behu ravne i bezbojne poput jezerske vode pod studenim, obla nim nebom, kaže: Glava etrdeset sedma. Stranica tre a. Po ni od drugog pasusa.

Solembumov se pogled potom izoštri, a uši mu se vratiše u prethodni položaj. Šta je sad?, re e vidno iznerviran. Zašto tako piljiš u mene? „Šta si ono malo as rekao?"

Rekoh ti da više ništa ne znam. I da... „Ne, ne, ono drugo, o poglavlju i stranici."

Ne poigravaj se mnome. Nisam rekao ništa sli no. „Jesi."

Solembum ga je odmeravao nekoliko sekundi. Zatim preterano smireno re e: Kaži mi šta si ta no uo, jaha u zmajeva.

Eragon mu ponovi re i onako kako ih je zapamtio. Kada je završio, ma kodlak je neko vreme utao. Ne se am se toga, re e mu. „Šta misliš, šta bi to moglo da zna i?"

To zna i da bi trebalo da pogledamo šta se nalazi na stranici tre oj glave etrdeset sedme.

Eragon se premišljao, ali ipak klimnu i po e da lista knjigu. Usput se i sam prisetio tog poglavlja: bilo je posve eno vremenu po odvajanju Jaha a od vilenjaka, kada su vilenjaci nakratko zaratili s ljudima. Eragon je ranije pro itao po etak tog dela, ali li io mu je na suvonjav opis primirja i pregovora, pa ga je ostavio za neki drugi put.

Ubrzo je stigao do tražene stranice. Prate i redove runa vrhom prsta, Eragon ih polako pro ita naglas:

191 http://www.balkandownload.org/

To je ostrvo za udno blage klime u pore enju s kopnenim krajevima iste nadmorske visine.

Leta su esto sveža i daždovita, ali zime su umerene i ne donose ledenu studen kakva se vi a u severnim delovima gore Ki me, što zna i da se usevi mogu gajiti u ve em delu godine. Zemlja je u svakom pogledu bogata i plodna, što je blagodat oganj--planina koje s vremena na vreme buknu, pa prekriju ostrvo gustim slojem pepela, a šume su prepune krupne divlja i kakvu zmajevi vole da love, uklju uju i i mnoge vrste koje se ne mogu na i u ostatku Alagezije.

Eragon zastade. „Ništa mi od ovoga ne zvu i važno."

Samo ti itaj.

Namrgodivši se, Eragon pre e na slede i pasus: Upravo tu, u golemoj dolini u središtu Vroengarda, Jaha i podigoše svoj nadaleko slavni grad Doru Areabu.

Doru Areaba! Jedini grad u povesti sagra en tako da se u njega mogu smestiti i zmajevi, i vilenjaci, i ljudi. Doru Areaba! Samo to ime odjekuje uzbu enjem! Nikada ranije sli nog grada bilo nije, niti e takvog ikada biti, pošto je izgubljen, uništen, nakon što ga onaj uzurpator Galbatoriks smrvi u pepeo i prah.

Gra evine mu behu podignute u vilenja kom stilu, uz izvestan uticaj ljudskih Jaha a u kasnijim godinama, ali behu od kamena, a ne od drveta, jer drvene ku e, kao što naš italac i sam zaklju uje, ne prolaze dobro kod stvorenja oštrih kandži koja bljuju vatru. Me utim, najupe atljivija odlika Doru Areabe beše njena golemost. Svaka ulica beše dovoljno široka da dva zmaja mogu njome pro i jedan do drugog, a uz nekoliko izuzetaka, ve ina odaja i vrata bila je dovoljno velika i za zmajeve gotovo svih veli ina.

Shodno tome, Doru Areaba beše prostrana i široka, prošarana gra evinama toliko gorostasnim da bi zadivile ak i patuljke. Vrtova i šedrvana bilo je svuda po gradu, u znak vilenja ke neutažive ljubavi prema prirodi, a bilo je i mnogo kula što su stremile nebu pod oblake na dvorovima i tvr avama Jaha a.

Po planinskim vrhovima što okruživahu grad, Jaha i postaviše kule stražare i gorske utvrde, da ih od napada štite, a skoro svi zmajevi i Jaha i ima ahu svoje pe ine visoko u planinama, gde su živeli odvojeni od drugih. Stariji, ve i zmajevi posebno behu naklonjeni tom rasporedu, jer su radije birali osamu, a život visoko iznad doline olakšavao im je poletanje.

Iznerviravši se, Eragon prestade da ita. Opis Doru Areabe jeste bio zanimljiv, ali on se na itao i drugih, mnogo temeljnijih opisa grada Jaha a zmajeva dok je živeo u Elesmeri. A nije uživao ni u odgonetanju zbijenih runa, što beše naporan posao ak i kada je bio raspoložen, a Kamoli sada. „Ovo nikuda ne vodi", rekao je, spuštaju i knjigu.

Na Solembumu se video jed koji je Eragon ose ao. Nemoj još da odustaneš. Pro itaj još dve stranice. Ako ni tada ništa ne na eš, onda možeš da prekineš.

Eragon duboko udahnu, te se saglasi s njim. Prešavši prstom niz stranicu, pronašao je gde je stao, te ponovo po e da odgoneta re i: Mnoga su se uda u tom gradu mogla videti, od Eldimirimovog raspevanog šedrvana do kristalne tvr ave Sveldžal i gnezda samih zmajeva, ali uz sve te divote, mislim da je najve e blago Doru Areabe bila njena biblioteka. I to ne, kako bi se dalo pretpostaviti, zbog njene golemosti, mada ona zaista beše zastrašuju a, ve zato što su Jaha i tokom mnogih vekova sakupili jednu od najobimnijih zbirki znanja i mudrosti u itavoj zemlji. Do pada Jaha a, samo su se još tri biblioteke s njom mogle meriti - ona u Ilireji, ona u Elesmeri i ona u Trondžhimu - ali nijedna od njih nije imala više podataka o delovanju arolija od one u Doru Areabi.

Biblioteka se nalazila na severozapadnom rubu grada, pokraj bašta što okruživahu Kulu Moretu, znanu i po imenu stena Kutian...

Eragonu glas zastade u grlu; zagledao se u to ime. Nekoliko trenutaka kasnije, po eo je iz po etka, itaju i još sporije: ... znanu i po imenu stena Kutian (više u dvanaestom poglavlju), nedaleko od prestonog dvora u kojem vo e Jaha a primahu zvanice kada bi im kraljevi i kraljice razne svra ali na divan.

Eragona obuzeše strah i zapanjenost. Neko je - ili nešto - sredio da on otkrije baš taj podatak isti onaj koji mu je omogu io da prona e elik za svoj ma . Sama ta pomisao beše zastrašuju a, a sada, kada je saznao kuda bi trebalo da po e, Eragon više nije bio toliko siguran da mu se ide. Šta li nas to eka na Vroengardu?, zapitao se. Plašio se da naga a, kako se u njemu ne bi rodile nade koje ne bi mogao da ispuni.

192 http://www.balkandownload.org/

PITANJA BEZ ODGOVORA Eragon je pretražio knjigu Domia abr Wyrda kako bi pronašao deo koji se odnosi na stenu Kutian u dvanaestom poglavlju. Razo arao se uvidevši da tu piše jedino da je Kutian bio jedan od prvih Jaha a koji su istražili ostrvo Vroengard. Potom je zatvorio knjigu i seo zure i u nju i prelaze i palcem po njenom ispup enom hrbatu. Solembum se tako e u utao na ležaju. „Misliš li da se u Kripti duša nalaze duhovi?", upita Eragon. Duhovi nisu isto što i duše pokojnika. „Nisu, ali šta bi drugo mogli biti?"

Solembum se podigao s mesta na kom je sedeo, pa se protegnuo, kao da mu je treperav talas prošao od glave do repa. Ako otkriješ, javi mi šta si pronašao. „Misliš da bi Safira i ja trebalo da odemo tamo?"

Ne mogu ti ja re i šta bi trebalo da radiš. Ako je posredi zamka, onda je ve ina mog naroda ve porobljena i poražena, bez našeg znanja, što zna i da bi i Vordeni mogli slobodno da se predaju, jer nikada ne e nadmudriti Galbatoriksa. A ako nije zamka, onda bi ovo mogla biti prilika da prona eš pomo u trenutku kada nam se ini da pomo i nema. Ne bih znao re i. Moraš sam da odlu iš da li je sve to vredno rizika ili nije. Što se mene ti e, dosta mi je tajni za ovu no .

Sko io je s ležaja, pa je otišao do ulaza u ador, gde zastade kako bi bacio pogled ka Eragonu.

Mnogo je udnovatih sila po Alageziji, Senkoubico. Vi ao sam stvari koje se protive razumu: svetlosne vrtloge koji se obr u u pe inama duboko pod zemljom, ljude koji stare unatraške, kamenje koje govori, senke koje se šunjaju. Odaje ve e iznutra nego spolja... Galbatoriks ne predstavlja jedinu silu ovoga sveta, a možda ak ni najja u od svih. Pažljivo odlu i, Senkoubico, a ako rešiš da po eš, budi tih.

Ma kodlak se potom izvukao iz adora i nestao u tami.

Izdahnuvši, Eragon se uspravio. Znao je šta mu je initi: mora e da ode do Vroengarda. Ali tu odluku nije mogao da donese dok se ne posavetuje sa Safirom.

Probudio ju je tako što ju je nežno taknuo umom, pa je, uverivši je da je sve u redu, podelio s njom se anje na Solembumovu posetu. Ona se zapanjila gotovo koliko on.

Nakon što je završio, rekla mu je: Ne svi a mi se pomisao da bismo mogli biti lutke u igri nekoga ko je za arao ma kodlake.

Ni meni, ali šta nam drugo preostaje? Ako se Galbatoriks krije iza ovoga, stavljamo mu se pravo u ruke. Ali ako ostanemo tu, u ini emo isto nešto kasnije, kada stignemo u Urubejn.

Razlika je u tome što bismo tada imali Vordene i vilenjake kraj sebe.

Istina.

Izme u njih zavlada muk. Onda Safira re e: Slažem se. Slažem se da bi trebalo da po emo.

Bi e nam potrebne duže kandže i oštriji zubi ako nameravamo da pobedimo Galbatoriksa i Šruikana, a uz njih i Murtaga i Trna. Osim toga, Galbatoriks o ekuje da emo pojuriti ka Urubejnu u nadi da emo spasti Nasuadu. A ako me ikada svrbe krljušti, svrbe me kada radimo ono što neprijatelj o ekuje od nas.

Eragon klimnu. A šta emo ako je posredi klopka?

Tiha rika za u se ispred adora. Onda emo tog koji ju je namestio nau iti da se plaši naših imena, ak i ako to bude Galbatoriks.

Nasmešio se. Prvi put otkako je Nasuada oteta, osetio je da ima svrsishodan cilj. Našli su nešto što bi mogli da u ine, na in da uti u na rasplet doga aja umesto da samo sede kao posmatra i i trpe. „Dakle, dogovorili smo se", promrmljao je.

Arja je stigla do njegovog adora svega nekoliko sekundi nakon što joj se javio. Zbunila ga je brzina kojom je došla, ali ona mu je objasnila da je stražarila s Blodgarmom i ostalim vilenjacima za slu aj da se Murtag i Trn vrate.

Sa Arjom uza se, Eragon se mislima usmerio ka Glejdru, pa ga je nagovorio da se pridruži razgovoru, mada narogušena aždaja i nije bila raspoložena za pri u.

Nakon što se njih etvoro, uklju uju i i Safiru, spojiše mislima, Eragon im brže-bolje istrtlja: Znam gde se nalazi stena Kutian. Kakva ti je to sad stena?, zagrme Glejdr namrgo eno. Zvu i mi poznato, re e Arja, ali ne znam odakle.

193 http://www.balkandownload.org/

Eragon se blago namrštio. Oboje su ga uli kada je ranije pri ao o savetu koji je dobio od Solembuma. Nije li ilo na njih da zaborave nešto takvo.

No Eragon im ipak ponovi pri u o onome što mu je ma kodlak otkrio, te im pro ita odlomak iz knjige Domia abr Wyrda.

Arja gurnu pramen kose iza šiljatog uveta. Govore i i mislima i naglas, rekla je: „A kako ono re e da se to mesto zove?" „Kula Moreta, ili stena Kutian", odgovori joj Eragon na isti na in. Oklevao | e pola sekunde, prenut njenim pitanjem. „Daleko je, ali... " ... ako Eragon i ja odmah krenemo... , re e Safira. „... možemo da odemo i da se vratimo... " ... pre nego što Vordeni stignu do Urubejna. Ovo je... „... naša jedina prilika."

Ne emo imati vremena da... „... isto putovanje obavimo kasnije."

Ali kuda biste vi to da odletite?, upita Glejdr. „Kako... kako to misliš?"

Tako kako sam i rekao, zareža zmaj natmurenog uma. Uza sve to trabunjanje, ipak nam nisi rekao gde se to tajanstveno... mesto ili šta ve nalazi. „Kako nisam?", re e Eragon zbunjeno. „Na Vroengardu!" Kona no jedan neposredan odgovor... Arja se namršti. „Ali šta biste vi zapravo radili kada stignete na Vroengard?" „Ne znam!", re e Eragon gube i strpljenje. Pitao se da li bi vredelo da se suo i s Glejdrom zbog njegove opaske, pošto mu se inilo da ga taj zmaj namerno podbada. „Zavisi od onoga što budemo pronašli. Kada stignemo tamo, pokuša emo da otvorimo stenu Kutian i da otkrijemo tajne koje ona sadrži. A ako je posredi klopka... " - slegnuo je ramenima - „onda emo se boriti."

Teskoba se još jasnije odrazi na Arjinom licu. „Stena Kutian... To mi ime ima neku težinu, ali ne bih znala re i zašto. Odzvanja mi u glavi poput pesme koju sam znala pa zaboravila." Odmahnula je glavom i položila dlanove na slepoo nice. „Eh, ode mi iz glave... " Podigla je pogled. „Izvinjavam se, o emu smo ono pri ali?" „O odlasku na Vroengard", re e joj Eragon polagano. „Aaa, da... ali s kojim ciljem? Ovde si potrebniji, Eragone. Na Vroengardu ionako više nema ni ega vrednog."

Tako je, re e Glejdr. To je mrtvo i pusto mesto. Nakon uništenja Doru Areabe, mi koji smo uspeli da pobegnemo, nekoliko nas, vratili smo se da potražimo bilo šta što bi moglo biti od koristi, ali Krivokletnici ve behu pro ešljali ruševine.

Arja klimnu. „Ko ti je uopšte usadio tu zamisao u glavu? Nije mi jasno kako možeš da veruješ da bi napuštanje Vordena u ovom trenutku, kada su najranjiviji, moglo da bude mudar potez. I zašto?

Da bi odleteo na sam kraj Alagezije bez cilja i razloga? Mislila sam da si pametniji... Ne možeš da odeš samo zato što ti okolnosti ne gode, Eragone."

Eragon je odvojio svoj um od Arjinog i Glejdrovog i dao znak Safiri da i ona to u ini. Pa oni se ni ega ne se aju!... Ne mogu da se sete!

To su ti ma ije. Duboke ma ije, poput onih arolija što skrivaju imena zmajeva koji izdaše Jaha e.

Ali ti nisi zaboravila stenu Kutian, jelda?

Naravno da nisam, re e mu, te joj um uvre eno blesnu zelenom bojom. Kako bih i mogla kada smo ovako vrsto spojeni?

Eragonu se zavrte u glavi kada je porazmislio šta sve to zna i. Da bi bila delotvorna, ta arolija bi morala da izbriše se anja svih koji neposredno znaju za tu stenu, a onda i se anja svih koji su kasnije uli za nju ili itali o njoj. To bi zna ilo da... da je itava Alagezija obuhva ena tom arolijom.

Niko ne može da joj umakne.

Osim nas.

Osim nas, saglasio se. I ma kodlaka. I možda Galbatoriksa.

Eragon se stresao. Imao je ose aj da mu paukovi od ledenih kristala puze niz ki mu. Zapanjila ga je veli ina te obmane, te se ose ao maleno i ranjivo. Zamagliti umove vilenjaka, patuljaka, ljudi i zmajeva, i to bez izazivanja ikakvih sumnji, beše toliko težak poduhvat da nije verovao da je ostvariv namernom primenom ne ijih veština; Onaj koji je ostvario taj poduhvat mogao je to da u ini jedino instinktivno, jer bi takve ini bile isuviše složene da bi se mogle izraziti re ima.

194 http://www.balkandownload.org/

Morao je da otkrije ko je bio odgovoran za tu promenu umova svih bi a u Alageziji i zašto bi neko to uradio. Ako je to bio Galbatoriks, onda je Solembum bio u pravu: poraz Vordena u ratu je neizbežan.

Misliš li da su ovo u inili zmajevi, kao što su u inili s brisanjem Imena?, upitao ju je.

Safira nije žurila da mu odgovori. Mogu e je. Ali opet, kao što Solembum re e, mnogo je razli itih sila u Alageziji. Dok ne odemo do Vroengarda, ne emo zasigurno znati o emu je re .

Ako uopšte odemo.

Da, da.

Eragon je prošao prstima kroz kosu. Odjednom se osetio krajnje umorno. Zašto sve mora da bude toliko teško?, zapitao se.

Zato što, re e mu Safira, svako želi da jede, ali niko ne želi da bude pojeden.

Frknuo je, kiselo se nasmešivši.

Uprkos brzini kojom su on i Safira mogli da razmenjuju misli, njihov je razgovor potrajao dovoljno dugo da ga zapaze i Arja i Glejdr. „Zašto ste zatvorili umove pred nama?", zapita ih Arja. Pogled joj odluta ka zidu adora što beše najbliži mestu na kojem je Safira ležala sklup ana u mraku. „Nešto nije u redu?"

Deluješ mi zbunjeno, dodade Glejdr.

Eragon je morao da potisne suvonjav kikot. „Možda zato što i jesam zbunjen." Arja ga je zabrinuto ispratila kako odlazi i seda na rub ležaja. Pustio je da mu ruke mlitavo vise izme u nogu.

Nekoliko trenutaka je utao, pokušavaju i da se prebaci s maternjeg jezika na jezik vilenjaka, jezik arolija, a onda re e: „Verujete li Safiri i meni?"

Tajac koji je usledio beše utešno kratak. „Ja verujem", odgovori Arja, tako e na drevnom jeziku.

I ja, dodade Glejdr.

Ko e - ti i li ja?, hitro zapita Eragon Safiru.

Ti si taj koji ho e da im kaže, pa im ti onda i reci.

Eragon pogleda u Arju, a onda, i dalje na drevnom jeziku, re e i njoj i Glejdru: „Solembum mi je rekao naziv jednog mesta, mesta na Vroengardu, gde bismo Safira i ja mogli da prona emo nekoga ili nešto što bi nam pomoglo a porazimo Galbatoriksa. Me utim, sam taj naziv je oma ijan. Kad god ga spomenem, vi ga brzo zaboravite." Blag izraz zaprepaš enosti pojavi se na Arjinom licu. „Verujete li mi?" „Verujem ti", re e Aja polako.

A ja verujem da ti veruješ u ono što govoriš, zareža Glejdr, što ne zna i da je stvarno tako kako kažeš. „Pa kako da ti dokažem? Ne eš ništa zapamtiti ako ti kažem taj naziv ili ako podelim se anja s tobom. Možeš da pitaš Solembuma, ali kakva je vajda od toga?"

Kakva je vajda? Pa, pod jedan, možemo da dokažemo da te nije zavaralo ili prevarilo nešto što se javilo jedino Solembumu. Što se pak ini ti e, možda postoji na in da dokažemo ima li ih ili nema.

Pozovi ma kodlaka, pa emo videti šta možemo da uradimo.

Ho eš li ti, molim te?, zamolio je Safiru. Smatrao je da bi ma kodlak brže došao ako bi ga Safira pozvala.

Tren kasnije, osetio je kako ona mislima pretražuje tabor, a onda oseti i kako se Solembumova svest dodiruje sa Safirinom. Pošto ona i ma kodlak obaviše kratak razgovor bez re i, Safira im objavi: Krenuo je. utke su sa ekali. Eragon je zurio u svoje ruke, u sebi prave i spisak potrepština koje e mu biti neophodne za put do Vroengarda.

Kada je Solembum odgurnuo ulazno krilo adora i ušao, Eragon se iznenadio spazivši ga u ljudskom obli ju: u telu drskog mladog momka crnih o iju. U levoj ruci je držao batak pe ene guske i glabao ga. Usne i brada behu mu umaš ene, a i gola prsa behu mu poprskana kapljicama otopljene masno e. Žva i par e mesa, Solembum cimnu svoju šiljatu isturenu bradu ka par etu zemlje pod kojom beše zakopano Glejdrovo srce svih srca. Šta si hteo, Vatrožarni?, upitao ga je.

195 http://www.balkandownload.org/

Zanima me da li si onaj koji se iniš da jesi!, re e mu Glejdr, te zmajeva svest opkoli Solembumovu pritiskaju i je poput nagomilanih crnih oblaka što se sabiju oko rasplamsale vatre koja titra na vetru. Zmajeva snaga beše pregolema, a Eragon je iz li nog iskustva znao da bi retko ko mogao da je izdrži.

Zakrkljavši, Solembum ispljunu zalogaj mesa, te odsko i kao da je upravo nagazio guju.

Ostavši u mestu, tresu i se od napora i keze i zube, ma kodlak ih gnevno pogleda svojim žu kastomrkim o ima, pa Eragon, za svaki slu aj, spusti ruku na bal ak Brisingra. Ona vatra se smanjila, ali ipak se nije ugasila; li ila je na užaren odsjaj u moru uskomešanih olujnih oblaka.

Minut kasnije, oluja popusti i oblaci se povukoše, mada nisu sasvim nestali.

Izvini, ma kodla e, re e Glejdr, ali morao sam da se uverim.

Solembum frknu, a onda mu se dlake na glavi toliko nakostrešiše i nadigoše da mu je glava zali ila na cvet stri ka. Da još imaš telo, matori, sad bih ti rep odsekao.

Tolicno ma e? Mogao bi tek da me malko ogrebeš.

Solembum ponovo zafrkta, a onda se naglo okrenu te po e ka ulazu, ramena pogrbljenih gotovo do ušiju. ekaj, re e mu Glejdr. Jesi li kazao Eragonu za neko mesto na Vroengardu, za tajnovito mesto kojeg se niko ne se a?

Ma kodlak zastade, te zareža ne okre i se, a onda mahnu batakom iznad glave u nestrpljivom, odse nom pokretu. Jesam.

A jesi li mu rekao i za stranicu u knjizi Domia abr Wyrda na kojoj je pronašao ta an položaj tog mesta?

Ispada da jesam, mada se ja toga ne se am, i nadam se da e ti to što se na Vroengardu nalazi, šta god bilo, oprljiti br ine i ispe i šape.

Ulazno krilo adora glasno zaleprša kad ga Solembum trgnu u stranu, a onda se njegova malena prilika stopila s mrakom, kao da je nikada nije bilo pred njima. „Zašto si bio toliko grub prema njemu?", upita ga Arja. Nisam imao izbora, re e Glejdr. „Kako nisi? Mogao si prvo da zatražiš njegovo dopuštenje."

I da mu dam priliku da se pripremi. Ne, ne. No što je bilo, bilo je; zaboravi da se to ikada zbilo, Arja. „Ne mogu. Povredio si mu ponos. Trebalo bi da pokušaš da ga smiriš. Bilo bi opasno imati ma kodlaka za neprijatelja."

Još je opasnije imati aždaju za neprijatelja. Mani se ve jednom, derle vilenja ko.

Eragon zabrinuto razmeni pogled sa Arjom. Glejdrov ga je ton uznemirio, kao i nju, ali Eragon nije znao šta da u ini povodom toga.

Eragone, ho eš li mi sada, re e zlatni zmaj, dopustiti da pregledam tvoja se anja na razgovor koji si vodio sa Solembumom? „Ako želiš, ali... emu to? Ionako eš na kraju sve zaboraviti."

Možda. A možda i ne u. Vide emo. Obra aju i se Arji, Glejdr re e: Odvoji svoj um od naših, i ne daj Eragonovim se anjima da ostave trag na tvojoj svesti. „Kako ti kažeš, Glejdrelda." Dok je izgovarala tu re enicu, melodija njenih misli po e da se udaljava. Tren kasnije, utvarna muzika sasvim utihnu. Glejdr je potom usmerio pažnju ka Eragonu.

Pokaži mi ih, zapovedio mu je.

Zanemarivši sopstvenu teskobu, Eragon se u mislima vratio na trenutak kada se Solembum popeo na njegov ležaj, pa se temeljno prisetio svega što se desilo izme u njih dvojice nakon toga.

Glejdrova svest se stopila sa Eragonovom kako bi zmaj iznova proživeo to iskustvo s njim. Taj ose aj ga je uznemiravao: ose ao se kao da su on i zmaj dva prizora utisnuta na istoj strani nov a.

Kada je završio, Glejdr se donekle povukao iz Eragonovog uma, a onda re e Arji: Kada budem zaboravio, ako se to uopšte dogodi, ponovi mi re i „Andume i Fironmas na bregu emera, s telima poput stakla". Što se pak ti e tog mesta na Vroengardu... poznato mi je. Ili mi je bar nekada bilo poznato. Ima nekakvog zna aja, nekakvog... Zmajeve se misli zamutiše na tren, kao da se sloj magle nadvio nad brežuljcima i dolinama njegovog bi a, zaklanjaju i ih. No?, re e povrativši pre ašnji osorni stav. Zašto otežemo? Eragone, pokazuj mi svoja se anja. „Ve sam ti ih pokazao." im je Glejdra obuzela neverica, Arja re e: „Glejdre, se aš li se: 'Andume i Fironmas na bregu emera, s telima poput stakla'?"

196 http://www.balkandownload.org/

Kako..., po e Glejdr, ali zatim riknu toliko silovito da je Eragon donekle o ekivao da e tu riku uti. Grrr. Mrzim ini koje se petljaju u tu a se anja. To su vam najgore arolije, koje uvek vode u metež. U polovini slu ajeva, završavaju se tako šio lanovi porodice pobiju jedni druge a da to i ne primete.

A šta zna i taj izraz koji si upotrebio?, upita ga Safira.

Ništa, zna i nešto jedino meni i Oromisu. Ali u tome i jeste poenta - niko za njega ne bi znao ukoliko mu ja nisam rekao.

Arja uzdahnu. „Dakle, ini stvarno postoje. Pretpostavljam da onda ipak moraš da po eš na Vroengard. Bilo bi nepromišljeno da zanemarimo nešto toliko važno. Ako ništa drugo, moramo bar da otkrijemo koji je to pauk ispleo ovoliku mrežu."

I ja u po i, re e Glejdr. Ako neko želi da ti naudi, mogu e je da ne e o ekivati sukob s dva zmaja umesto s jednim. A svakako e ti biti potreban vodi . Vroengard je postao opasno mesto nakon uništenja Jaha a, a ne želim da postaneš plen nekog davno zaboravljenog zla.

Eragon se dvoumio zapazivši neobi nu ežnju u Arjinom pogledu, a onda shvati da i ona želi da po e s njima. „Safira e leteti mnogo brže ako bude morala da nosi samo jednu osobu", rekao joj je tiho. „Znam... Ali oduvek sam želela da posetim dom Jaha a." „Siguran sam da ho eš, jednog dana." Klimnula mu je. „Jednog dana."

Eragon je nekoliko trenutaka sakupljao energiju i razmišljao o svemu što bi morao da obavi pre nego što on, Safira i Glejdr krenu. Onda duboko udahnu i ustade s ležaja. „Zapovedni e Garvene!", doviknuo je. „Ho ete li nam se pridružiti, molim vas?"

197 http://www.balkandownload.org/

ODLAZAK Eragon je prvo naredio Garvenu da, u potpunoj tajnosti, pošalje jednog no nog jastreba da nabavi potrepštine za put do Vroengarda. Safira je jela nakon osvajanja Dras Leone, ali nije se prejela kako ne bi bila previše usporena i teška za borbu ako do nje do e, što se zaista i dogodilo. Bila je dovoljno sita za let do Vroengarda bez zaustavljanja, ali Eragon je znao da e, kada se na u tamo, morati da prona e hranu na ostrvu ili u okolini, a to ga je brinulo.

Mogu ja da doletim nazad i praznog stomaka, uveravala ga je, ali on nije bio toliko siguran.

Eragon je potom poslao glasnika da dovede Jormundura i Blodgarma u njegov ador. Pošto su stigli, Eragon, Arja i Safira su im itav sat objašnjavali kakvo je stanje i, što beše još teže, ube ivali ih da je taj put neophodan. Blodgarm se najlakše dao pridobiti, ali Jormundur se žestoko protivio. Ne zato što je sumnjao u pouzdanost Solembumovog podatka, niti zato što je sumnjao u njegov zna aj, pošto je povodom i jednog i drugog prihvatio Eragonovo mišljenje bez pogovora, ve zato - zdušno je pokušao da im objasni - što bi Vordene nakon bu enja uništila spoznaja da je Nasuada oteta i da su pride Eragon i Safira nestali i otišli u nepoznato. „Osim toga, ne smemo dopustiti Galbatoriksu da pomisli da ste nas napustili", re e Jormundur. „Pogotovo ne sada, kada smo toliko blizu Urubejna. Mogao bi da pošalje Murtaga i Trna da vas presretne. Ili bi mogao da iskoristi priliku da jednom zasvagda smoždi Vordene. Ne smemo se izlagati takvom riziku."

Eragon je morao da prizna da je njegova zabrinutost utemeljena.

Posle duže rasprave, kona no su došli do rešenja: Blodgarm i ostali vilenjaci stvori e privid i Eragona i Safire, kao što su u inili sa Eragonovim likom kada je otišao do Beor planina da u estvuje u izboru i krunisanju Hrotgarovog naslednika.

Ti e prividi li iti na pravog Eragona i pravu Safiru, ali umovi e im biti prazni, pa e njihova obmana biti razotkrivena ako bilo ko zaviri u njih. Stoga Safirin privid ne e mo i da govori. Iako bi vilenjaci mogli da nadomeste govor kod Eragona, bolje bi bilo da i to izbegnu, kako neka greška u izgovoru ne bi podstakla one koji ga budu slušali da pomisle da nešto ne valja. Ograni enost takve varke tako e je zna ila da e morati da se drže na odstojanju, te e ljudi koji blisko sara uju sa Eragonom i Safirom, poput kraljeva Orina i Orika, ubrzo shvatiti da nešto nije u redu.

Eragon je stoga naredio Garvenu da probudi sve no ne jastrebove i da mu ih dovede u najve oj tajnosti. Kada se itava eta okupila pred njegovim adorom, Eragon je toj skupini ljudi, patuljaka i Urgala objasnio kuda on i i Safira odlaze i zašto to ine, mada je namerno bio neodre en povodom pojedinosti, usput sakrivši i njihovo odredište. Potom im je objasnio kako e vilenjaci prikriti njihovo odsustvo, te je naterao stražare da se zakunu da e uvati tajnu, i to na drevnom jeziku.

Verovao im je, ali ovek nikada ne može biti dovoljno obazriv kada vrebaju Galbatoriksove uhode Potom su Eragon i Arja obišli i Orina, Orika, Rorana i arobnicu Trijanu. Kao i u no nim jastrebovima, i njima su objasnili okolnosti, pa su od svakoga zatražili da se zakunu da e uvati tajnu.

Kao što je Eragon i o ekivao, kralj Orin je bio najmanje raspoložen za saradnju. Gnušao se zamisli da e Eragon i Safira otputovati do Vroengarda i po eo da napada njihov plan. Preispitao je Eragonovu hrabrost, verodostojnost Solembumovog podatka, pa je zapretio da e povu i svoje snage iz vordenske vojske ako Eragon nastavi tim nepromišljenim, pogrešnim pravcem. Bilo im |e potrebno više od sat vremena pretnji, laskanja i nagovaranja kako bi ga obrlatili, ali Eragon ak se i tada plašio da bi Orin mogao da pogazi datu re .

Posete Oriku, Roranu i Trijani obavljene su mnogo brže, ali Eragonu se inilo da su Arja i on ipak potrošili neumereno mnogo vremena u razgovoru s njima. Izgubivši strpljenje, postao je bridak i napet, hteo je da ve jednom krene, a svaki minut samo je snažio njegovu usplahirenost.

Dok su on i Arja obilazili tabor, Eragon je, kroz vezu sa Safirom, sve vreme bio svestan prigušenog, melodi nog vilenja kog poja, koji je provejavao kroz sve što je uo, poput niti vešto izatkanog pletiva skrivenog pod površinom zemlje.

198 http://www.balkandownload.org/

Safira je ostala pokraj adora okružena vilenjacima koji su raširili ruke i pevali dodiruju i se vrhovima prstiju. Tim dugom, složenom bajalicom trebalo je da prikupe vizuelne podatke koji e im biti potrebni za verodostojan prikaz Safire. Bilo je teško oponašati obli je nekog vilenjaka ili oveka, a Kamoli zmaja, pogotovo zbog njihovih krljušti koje prelamaju svetlost. No najsloženiji deo te varke, kako je Blodgarm rekao Eragonu, bi e stvaranje utiska Safirine težine pri svakom poletanju ili sletanju.

Kada su Eragon i Arja kona no završili obilazak, no se ve beše povukla pred danom i jutarnje se sunce pojavilo nadohvat horizonta. Pod njegovom svetloš u, šteta pri injena u taboru tokom napada inila se još ve om.

Eragon je hteo da odmah krene sa Safirom i Glejdrom, ali Jormundur je navalio da se bar jednom obrati Vordenima kao novi predvodnik.

Eragon se tako, im se vojska okupila, zatekao kako stoji na prikolici praznih zaprežnih kola, gleda u polje puno podignutih lica, i ljudskih i neljudskih, i žali što nije na bilo kom drugom mestu.

Pre toga je zatražio savet od Rorana, a on mu re e: „Upamti da ti oni nisu neprijatelji. Nemaš razloga da ih se plašiš. Svi oni žele da im se svidiš. Govori jasno i iskreno i, ma šta inio, zadrži svoje sumnje za sebe. Tako eš ih pridobiti. Bi e zaplašeni i poraženi kada im kažeš za Nasuadu. Pruži im utehu koja im je potrebna, i po i e za tobom sve do samih kapija urubejnskih."

Uprkos Roranovom ohrabrivanju, Eragon je ose ao nelagodu uo i obra anja vojnicima. Retko se obra ao velikim skupinama, i to nikada s više od nekoliko re enica. Zagledavši se u suncem opaljene, namu ene i iznurene ratnike pred sobom, zaklju io je da bi se radije sam-samcit borio sa stotinu neprijatelja nego tako izlazio pred javnost i izlagao se mogu em negodovnju.

Eragon nije znao šta e im re i sve dok nije otvorio usta. Ali im je po eo, re i kao da su same potekle iz njega, mada je bio toliko napet da kasnije nije mogao da seti šta je govorio. Beseda je prošla za tren oka: najviše je bio svestan vreline, znoja, mrgo enja ratnika nakon što su uli za Nasuadinu sudbinu, promuklih pokli a kada ih je podstakao da streme pobedi i složnog huka mase kada je završio. Osetivši olakšanje, sko io je s prikolice i otišao do Arje i Orika, koji su ga ekali sa Safirom.

Stražari su odmah sastavili krug oko njih etvoro, štite i ih od mase i zadržavaju i one koji htedoše da porazgovaraju s njim. „Bio si odli an, Eragone!", rekao mu je Orik tapšu i ga po ruci. „Stvarno?", upita ga Eragon, ose aju i ošamu enost. „Bio si veoma re it", rekla mu je Arja.

Eragon je posti eno slegnuo ramenima. Zasmetalo mu je kada se prisetio kako je Arja znala skoro sve vordenske vo e, pa nije mogao da se otrgne utisku da bi Ažihad ili njegov prethodnik Dejnor održali bolji govor.

Orik ga je povukao za rukav. Eragon se sagnuo prema patuljku. Tiho, kako bi samo on mogao da ga uje, Orik mu re e: „Nadam se da e to što budeš pronašao biti vredno putovanja, druže. Gledaj da te niko ne ubije, važi?" „Trudi u se."

Na Eragonovo iznena enje, Orik ga je potom uhvatio za podlakticu i privukao ga u muški zagrljaj: „Nek te Guntera uva!" Kada su se razdvojili, Orik je ispružio ruku, pa je dlanom potapšao Safiru po sapima: „I tebe, Safira. Sre an vam put oboma."

Safira mu odgovori tihim predenjem.

Eragon pogleda u Arju. Odjednom se osetio nekako nespretnim, ne mogavši da smisli šta bi joj rekao a da to ne bude ono najlogi nije. I dalje je bio o aran lepotom njenih o iju, a dejstvo koje je nad njim imala njena pojava nikako nije slabilo.

Ali ona mu uhvati glavu rukama, te ga jednom zvani no poljubi u elo. Eragon se zapanjeno zablenuo u nju. „Gulia waise medh ono, Argetlam. Neka te sre a prati, srebrnodlani."

Kada se odmakla, uhvatio ju je za ruke. „Ne e nam se desiti ništa loše. Ne u to dopustiti. ak ni ako nas sam Galbatoriks bude ekao tamo. Budem li morao, razori u planine golim rukama, ali obe avam ti: vrati emo se živi i zdravi."

Ne daju i joj priliku da odgovori, pustio joj je ruke, te se uspentrao Safiri na le a. Masa ponovo po e da mu kli e, videvši ga kako se penje u sedlo. Mahnuo im je, te oni još glasnije zagrmeše, po evši da dobuju nogama po tlu i da lupaju jabuKarna ma eva po štitovima.

199 http://www.balkandownload.org/

Eragon je zapazio Blodgarma i ostale vilenjake okupljene u zbijenu skupinu i napola skrivene iza obližnjeg šatora. Klimnuo im je, a oni mu uzvratiše. Plan im je bio jednostavan: on i Safira e krenuti kao da idu u osmatranje terena ispred njih, što su i ina e radili kada bi vojska nekud marširala, ali pošto naprave nekoliko krugova iznad tabora, Safira e uleteti u neki oblak, a Eragon e baciti ini koje e je na initi nevidljivom pred o ima onih koji ih posmatraju odozdo. Vilenjaci e potom stvoriti šuplje utvare koje e zauzeti Eragonovo i Safirino mesto dok njih dvoje budu na putu, te e posmatra i videti kako njihove utvare izle u iz oblaka. Nadali su se da niko ne e primetiti razliku.

Uvežbanom lako om, Eragon je pritegao remenje oko nogu i proverio da li su bisage iza njega dobro privezane. Posebnu pažnju obratio je na one s leve strane, pošto je u njima, obmotan ode om i ebadi, bio spakovan kov eži postavljen baršunom u kom se nalazilo Glejdrovo dragoceno srce svih srca, njegov Eldunari.

Hajdemo, re e stari zmaj.

Ka Vroengardu!, uzviknu Safira i svet se oko Eragona nagnu i zaljulja kada je odsko ila s tla, zamahala ogromnim krilima nalik na šišmišova i zapahnula ga naletom vazduha podižu i ih sve više ka nebu.

Eragon još ja e stegnu vratnu bodlju pred sobom i pognu glavu naspram vetra, gledaju i pravo u ugla anu kožu svoga sedla. Duboko udahnuvši, pokušao je da ne brine o onome što leži iza njih i onome što leži pred njima. Sada više ništa nije mogao da u ini sem da eka, da eka i da se nada da e Safira uspeti da odleti do Vroengarda i da se vrati pre nego što Carstvo ponovo napadne Vordene, da se nada da e Roran i Arja biti dobro, da se inula da e nekako spasti Nasuadu, i da se nada da je odlazak na Vroengard ispravna odluka, pošto mu se sve brže primicao as kada e se kona no sukobiti s Galbatoriksom.

200 http://www.balkandownload.org/

MU NA NEIZVESNOST Nasuada otvori o i.

Mra na zasvo ena tavanica beše prekrivena plo icama oslikanim oškastim šarama plave, crvene i zlatne boje u složenoj mreži linija koje joj prikovaše pogled, dugo ga ne puštaju i od sebe.

Naposletku je kona no smogla snage da pogleda na drugu stranu. Narandžasta svetlost je dopirala odnekud iza nje. Svetlost beše dovoljno jaka da joj otkrije oblik osmougaone odaje, ali ne i dovoljno jaka da rastera senke što se, poput gaze, obaviše po oškovima iznad i ispod nje. Progutavši knedlu, otkrila je da joj je grlo suvo.

Površina na kojoj je ležala beše hladna, glatka i neugodno tvrda: pod petama i jagodicama prstiju ose ala je dodir ne eg nalik na kamen. Jeza joj se uvukla u kosti, i upravo je zbog nje shvatila da na sebi ima jedino tananu belu spava icu u kojoj je spavala.

Gde li sam to?

Se anja joj se odjednom vratiše, bez smisla i reda: poput neželjene lavine koja joj zatutnja mislima silinom koja u svojoj ja ini beše gotovo fizi ka.

Zabrektala je pokušavaju i da se uspravi, da sko i, da pobegne, da se bori ako bude morala, ali otkrila je da ne može da se pomeri više od centimetra u bilo kom pravcu. Oko zglavaka i gležnjeva imala je okove obmotane tkaninom, a debeli kožni remen vrsto joj je stezao glavu uz kamen, spre avaju i je da je podigne ili pomeri.

Napregnula se pod okovima, ali oni behu prejaki da bi ih rastvorila.

Izdahnuvši, potpuno je omlitavila, te se iznova zagledala u tavanicu. Bilo joj je dobovalo u ušima poput izbezumljene buke bubnjeva. Telo joj beše vrelo: obrazi su joj goreli, a ruke i stopala kao da joj behu ispunjeni istopljenim lojem.

Zna i, ovako u umreti.

Na tren jer obuzeše o aj i samosažaljenje. Jedva da je i po ela da živi, a evo, ve je stigla na sam kraj, i to na najsvirepiji, najbedniji mogu i na in. Što je još gore, nije postigla ništa od onoga emu se nadala. Ni rat, ni ljubav, ni ra anje, ni život. Jedini potomci behu joj bitke, leševi i beskrajne kolone sa zalihama, strategije kojima ni broja znala nije, zakletve na prijateljstvo i vernost koje su sada vredele koliko i obe anje dvorske lude, i usporena, rascepkana vojska predvo ena Jaha em mla im od nje same. Jadno zaveštanje u se anje na njeno ime. A jedino e se anje i ostati, pošto je poslednja u svojoj lozi. Kada umre, ne e biti nikoga da nastavi njenu porodicu.

Ta ju je pomisao zabolela, te je prekorila sebe zbog toga što nije rodila dlecu dok je mogla. „Žao mi je", prošaputala je videvši o evo lice pred sobom.

Onda se pribrala, odagnavši o aj. Jedino nad ime je sada mogla da upravlja beše ona sama, te se toga ne e odre i kako bi se površno zadovoljila prepuštanjem sumnjama, strahovima i kajanju. Dok god bude gospodarica svojih misli i ose anja, ne e biti sasvim bespomo na. Beše to malena sloboda, sloboda uma, ali bila je zahvalna što je ima, a spoznaja da bi je uskoro mogla izgubiti u inila ju je još spremnijom da je koristi dok može.

Bilo kako bilo, još je imala jednu dužnost: morala se odupreti ispitivanju. Stoga e morati sasvim da upravlja sobom. Ina e e se lako slomiti.

Usporila je disanje, te se usredsredila na pravilan protok vazduha kroz grlo i nozdrve, dopuštaju i da joj taj oset potisne sve ostale. Kada se osetila dovoljno smirenom, bacila se na odlu ivanje o temama o kojima je smela da razmišlja. Toliko je njih bilo opasno - opasno i za nju, i za Vordene, i za njihove saveznike, i za Eragona i Safiru. Nije se zaustavljala na stvarima koje bi trebalo da izbegava kako ne bi svojim otmi arima dala tražene podatke. Odabrala je ša icu misli i se anja koja su joj delovala bezopasno, trude i se da ostale zanemari - trude i se da ubedi sebe da se sve ono što je ona bila, sve što je ikada bila, sastojalo od samo tih nekoliko inilaca.

U suštini, pokušavala je da stvori nov i jednostavniji identitet za sebe kako bi, ukoliko po nu da joj postavljaju pitanja, iskreno mogla da se poziva na neznanje. Beše to opasna tehnika jer, da bi upalila, i ona je sama morala da poveruje u svoju obmanu, a moglo bi joj biti teško da povrati svoju pravu li nost ako je ikada oslobode.

201 http://www.balkandownload.org/

No ona se ionako nije nadala da e je neko spasti ili osloboditi. Jedino emu se smela nadati jeste da e uspeti da osujeti nakane svojih otmi ara.

Gokukara, podaj mi snage da izdržim golgotu pred sobom. Pazi svoju sovicu, a umrem li, odnesi me na neko sigurno mesto... odnesi me na polja oca moga.

Pogled joj je odlutao po odaji obloženoj plo icama kada je po ela podrobnije da je prou ava.

Pretpostavljala je da se nalazi u Urubejnu. Bilo bi logi no da su je Murtag i Trn upravo tamo odneli, što bi objasnilo i vilenja ki izgled odaje: vilenjaci su sagradili ve i deo Urubejna, grada koji su oni nazivali Ilireja, ili pre njihovog rata sa zmajevima, što beše veoma davno, ili nakon što je grad postao prestonica Brodringove kraljevine, te Jaha i i zvani no uspostavili svoje prisustvo u tom kraju.

Tako joj je bar otac pri ao. Ona se nije se ala ni ega u vezi s tim gradom.

A mogu e je i da se nalazi na nekom sasvim drugom mestu: možda na nekom od Galbatoriksovih li nih poseda. A ta odaja možda i nije takva kakvom je ona vidi. Vešt arobnjak bi mogao da stoji iza svega što je vidi pred sobom, iza svega što uje, njuši; mogao bi da izmeni svet oko nje tako da ona to nikada ne primeti.

Ne e dopustiti da je obmane to što joj se desilo - to što se njoj inilo da joj se desilo. ak i ako Eragon razvali vrata i oslobodi je okova, ona e i dalje verovati da je to varka njenih otmi ara. Nije se usu ivala da veruje sopstvenim ulima.

Onog trena kada ju je Murtag odneo iz tabora, svet je postao laž, a ona nije mogla znati kada e se ta laž završiti, ako se uopšte ikada bude završila. Jedino u šta je mogla biti sigurna bilo je samo njeno postojanje. Sve je ostalo bilo sumnjivo, ak i njene misli.

Nakon što je prvobitna zaprepaš enost popustila, po elo je da je iznuruje dosadno ekanje.

Vreme je mogla da odredi jedino prema ose aju gladi i že i, a sam ose aj gladi nestajao je i pojavljivao se u njoj u naizgled jednakim razmacima. Pokušala je da odredi sate broje i, ali to joj je ubrzo dosadilo, a i obi no bi se zabrojala nakon što bi stigla do deset hiljada.

Uprkos užasima za koje beše sigurna da je o ekuju, želela je da njeni otmi ari požure i da se kona no pokažu. Znala je da vrišti po nekoliko minuta, ali za ula bi jedino žalosne odjeke umesto odgovora.

Prigušena svetlost iza nje nijednom nije zatreperila, nijednom se nije smanjila: pretpostavljala je da je to besplamna svetiljka, sli na onima koje prave patuljci. Teško je tonula u san zbog njenog odsjaja, ali umor ju je u nekom trenutku savladao, pa je zadremala.

Pomisao da bi mogla da sanja prestravila ju je. U snu je bila najranjivija, pa se plašila da bi u nesvesnom stanju njen mozak mogao da do ara sve podatke koje je pokušavala da sakrije. No nije imala mnogo izbora. Kad-tad e morati da odspava, a ose ala bi se samo gore ako bi naterala sebe da ostane budna.

Stoga je i zaspala. Ali san joj beše trzav i neugodan, pa je po bu enju i dalje bila umorna.

Prenuo ju je neki prasak. Iznad i iza sebe, za ula je pomeranje reze, a potom i škripavo otvaranje vrata.

Bilo joj se ubrzalo. Prema njenoj proceni, prošlo je više od jednog dana otkako se prvi put osvestila. Bila je bolno žedna, jezik joj beše otekao i lepljiv, a pritom ju je i itavo telo bolelo od dugog ležanja u istom položaju.

Neki koraci se spustiše niza stepenice. Obu a mekih onova zašušta vuku i se po kamenu... pa zastade. Za u se zveckanje metala. Klju evi? Noževi? Nešto još gore? Onda se koraci nastaviše.

Približavali su joj se... sve bliže... i bliže.

Neki debeljuškast muškarac u sivoj vunenoj tunici pojavi joj se na vidiku nose i srebrnu tacnu s raznovrsnom hranom: sirom, hlebom, mesom, vinom i vodom. Pognuo se da bi spustio tacnu kraj zida, a onda se okrenuo i prišao joj kratkim, hitrim i odmerenim koracima. Gotovo prefinjenim.

Blago brek i, naslonio se na rub kamena i zagledao se u nju. Glava mu je bila poput testije napravljene od izdubljene tikve: loptasta pri vrhu i pri dnu, ali uzana na sredini. Bio je sveže obrijan i uglavnom elav, ako se izuzme tamna kosa, ošišana do glave, koja mu se pružala oko lobanje. Gornji deo ela beše mu blistav, mesnati obrazi rumeni, a usne sive poput njegove tunike. O i su mu bile neupe atljive: sme e i zbijene.

Oblizao je usne, te ona vide da ima razmaknute zube, poput zubaca na skobi, koji behu istureniji nego što bi trebalo. Li ili su na brnjicu.

U njegovom toplom i vlažnom dahu osetila je miris džigerice i crnog luka. Onako izgladnelu, taj ju je miris gotovo omamio.

202 http://www.balkandownload.org/

Bila je bolno svesna svoje nagote kada je taj ovek prešao pogledom preko njenog tela. Osetila se ranjivom, kao da je igra ka ili životinjica izložena da bi on uživao u njoj. Od besa i poniženja, obrazi joj planuše.

Rešivši da ga preduhitri pre nego što otkrije svoje namere, pokušala je da progovori, da zatraži vode, ali grlo joj je bilo previše suvo, pa je iz nje izašlo samo krkljanje. ovek u sivom dade joj znak da uti te, zaprepastivši je, po e da joj otvara okove. im ju je oslobodio, uspravila se na kamenu, pa je desnu ruku sklopila poput se iva i zamahnula njome ka njegovom vratu.

On ju je uhvatio za zglob još u vazduhu, tobože bez ikakvog napora. Zarežala je, te je isturila prste druge ruke ka njegovim o ima.

On ju je ponovo uhvatio oko zgloba. Po ela je da cima ruku, ali stisak mu beše previše snažan da bi mogla da se otrgne: imala je ose aj da su joj zglobovi stegnuti kamenom.

Ogor eno se bacila napred i zarila mu zube u desnu podlakticu. Vrela krv joj prsnu u usta, sa ukusom soli i bakra. Zakrkljala je, ali nastavila je da grize iako je krv po ela da joj se sliva sa usana.

Izme u zuba i na jeziku mogla je da oseti kako se miši i njegove podlaktice gr e poput zarobljenih zmija koje pokušavaju da se izmigolje.

On uopšte nije reagovao.

Naposletku mu je pustila ruku, povukla glavu i pljunula mu krv u lice.

Ali ovek je ak i tada nastavio da je posmatra istim ravnodušnim pogledom, ne trep i i ne pokazuju i naznake bola ili besa.

Ponovo je trgla ruke i zamahnula kukovima i nogama na kamenu kako bi ga šutnula u stomak.

Me utim, pre nego što je uspela da ga udari, pustio joj je levi zglavak, pa ju je snažno ošamario.

Pred o ima joj blesnu bela svetlost, a onda je za ula nemi prasak. Glava joj pade u stranu, zubi joj škljocnuše, a onda joj bol iz potiljka pokulja niz ki mu.

Kada joj se vid ponovo razbistrio, razjareno se zagledala u tog oveka, ali nije više pokušavala da ga napadne. Shvatila je da zavisi od njegove milosti. Zaklju ila je da e, ako želi da ga savlada, morati da prona e nešto ime bi mogla da mu prereže grlo ili da ga ubode u oko.

Pustivši joj zglavak, posegnuo je u tuniku da bi izvadio beli astu maramicu. Obrisao je svu krv i pljuva ku s lica. Potom je privezao maramicu oko povre ene podlaktice, pridržavaju i kraj tkanine skobastim zubima.

Trgnula se kada je ispružio ruku i zgrabio je oko nadlaktice velikim debelim prstima. Svukao ju je s kamena boje pepela, ali noge je izdaše i ona pade na pod. Ostala je da visi u njegovom stisku poput lutke, s rukom neprirodno izvrnutom iznad glave.

Podigao ju je na noge. Ovoga puta su izdržale. Napola je pridržavaju i, odveo ju je do bo nih vratanaca koja nije mogla da vidi dok je ležala na le ima. Pokraj njih se nalazilo kratko stepenište koje je vodilo ka drugim, ve im vratima - istim onim vratima kroz koja je njen tamni ar malo as ušao. Bila su zatvorena, ali na sredini su imala malu metalnu rešetku, pa je kroz njih nazrela dobro osvetljenu tapiseriju na glatkom kamenom zidu. ovek je otvorio ta bo na vrata kako bi je uveo u uzani nužnik. Laknulo joj je kada ju je ostavio samu unutra. Pretražila je tu praznu prostoriju u potrazi za ne im što bi mogla da upotrebi kao oružje ili kao sredstvo za beg, ali razo arala se pronašavši samo prašinu, piljevinu i, što je još gore, skorelu krv.

Obavila je ono što se od nje o ekivalo, a kada je izašla iz nužnika, onaj oznojeni ovek u sivoj odori ponovo ju je uhvatio oko ruke, pa ju je odveo nazad do kamena.

Kada su mu se približili, po ela je da šutira i da se otima: radije bi trpela batine nego dopustila da je ponovo okuju. Me utim, ma koliko da se trudila, nije mogla ni da zaustavi ni da uspori tog oveka. Udovi mu behu poput gvož a pod njenim udarcima, a ak se i njegova naizgled otromboljena trbušina samo malo pognula kada ju je udarila.

Podigavši je lagano, kao da je dete, podigao ju je na kamen, pritisnuo joj ramena uz gromadu, a onda zaklju ao okove oko njenih zglavaka i lanaka. Na kraju joj je navukao onaj kožni remen preko glave, pa ga je dobro pri vrstio kako bi joj telo bilo nepomi no, paze i da joj ne nanese bol.

Ona je o ekivala da e ovek potom prionuti na svoj ru ak ili ve eru - nije znala koji je obrok na redu - ali on je uzeo tacnu, pa ju je odneo do nje kako bi je ponudio razvodnjenim vinom.

203 http://www.balkandownload.org/

Bilo joj je teško da guta leže i na le ima, pa je morala da bude brza kada je prineo srebrni putir njenima usnama. Osetila je olakšanje kada joj je razblaženo vino kliznulo niz sasušeno grlo.

Kada je ispraznila putir, ovek ga je odložio u stranu, pa je nasekao komade hleba i sira i pružio „Kako...", rekla je kada je kona no povratila vlast nad sopstvenim glasom. „Kako se zoveš?" ovek se zagledao u nju bez ikakvog izraza na licu. Loptasto elo presijavalo mu se poput ugla ane slonova e na svetlosti besplamnog fenjera. Gurnuo je hleb i sir ka njoj. „Ko si ti?... Jesmo li u Urubejnu? Da li si i ti zato enik? Mogli bismo da pomognemo jedno drugome. Galbatoriks ne zna sve. Zajedno bismo mogli prona i na in da pobegnemo. Beg ti možda deluje nemogu e, ali nije, jam im ti to." Nastavila je da mu govori tihim, smirenim glasom, nadaju i se da e ga ne im pridobiti ili zainteresovati.

Znala je da ume da bude ubedljiva - to je ve dokazala pregovorima koje je satima vodila u ime Vordena - ali njene re i o ito nisu delovale na tog oveka. Da nije disao, mogla je pomisliti da joj hleb i sir pruža mrtvac. Sinulo joj je da je možda gluv, ali primetio je kada je pokušala da zatraži vode od njega, pa je odbacila tu mogu nost.

Pri ala je sve dok nije rekla sve što je mogla, a kada se zaustavila kako bi pronašla druga iji pristup, ovek joj je ponovo gurnuo hleb i sir uz usne i zadržao ih tu. Razbesnevši se, pokušala je da ga natera da ih skloni, ali ruka mu se nije pomerila dok je i dalje zurio u nju onim ispraznim, ravnodušnim pogledom.

Koža na potiljku joj se nakostrešila kada je shvatila da on ne glumi, ve da mu ona zaista ništa ne zna i. Razumela bi da ju je mrzeo, ili da je na neki izopa eni na in uživao u njenom mu enju, ili da je bio rob koji protiv svoje volje izvršava Galbatoriksove naredbe, ali ništa od toga nije važilo. On je naprosto bio ravnodušan, lišen i najmanjeg tra ka saose anja. Nimalo nije sumnjala da bi je ubio jednako revnosno kao što je sada brinuo o njoj, ne zabrinuvši se više nego kada bi zgazio mrava.

Opsovavši zbog toga što nema izbora, otvorila je usta dopuštaju i mu da joj stavlja komadi e hleba i sira na jezik, mada je ose ala nagon da mu odgrize prste.

Nahranio ju je kao da hrani dete. I to rukom, ubacuju i joj svaku mrvu u usta veoma pažljivo, kao da su njena usta šuplja staklena kugla koja bi mogla da se rasprsne pri naglom pokretu.

U njoj se nakupio ose aj dubokog prezira. Da od vo e najve eg saveza u povesti Alagezije spadne na... Ne, ne, ništa to nije stvarno. Ona je k i svoga oca. Živela je u Surdi, u prašini i omorini, slušaju i kako zakr enim pija nim ulicama odjekuju povici trgovaca. I to je to. Nije imala razloga da bude nadmena, da se gnuša svoga pada.

No ipak je mrzela oveka koji je sedeo nad njom. Mrzela je to što je navalio da je nahrani, iako je i sama mogla to da uradi. Mrzela je što je Galbatoriks, ili pak onaj koji je bio odgovoran za njenu otmicu, pokušavao da je liši ponosa i dostojanstva. I mrzela je to što taj neko unekoliko uspeva u svojoj nameri.

Rešila je da ubije tog oveka. Ako je u životu mogla da postigne samo još jednu stvar, onda e to biti smrt njenog tamni ara. Izuzev bekstva, ništa je drugo ne bi toliko zadovoljilo. Prona i u na in, pa šta košta da košta.

Ta joj se zamisao svidela, pa je ostatak obroka pojela sa uživanjem, sve vreme smišljaju i kako bi mogla da sredi tog oveka.

Kada je završila, ovek je uzeo tacnu i izašao.

Slušala je kako mu se koraci udaljavaju, kako se vrata otvaraju i zatvaraju iza nje, kako škljoca reza na vratima i kako se letva, uz težak, zloslutan zvuk, spušta na svoje mesto s njihove spoljne strane.

Potom je opet ostala sama; ostalo joj je samo da eka i razmišlja o tome kako bi ga mogla ubiti.

Neko se vreme zabavljala prate i jednu od pruga naslikanih na tavanici i pokušavaju i da ustanovi da li ima po etak i kraj. Pruga koju je odabrala beše plava: ta boja ju je privukla jer ju je podse ala na osobu o kojoj se nije usu ivala da razmišlja.

S vremenom su joj dosadile te prugice i maštarije o osveti, pa je sklopila o i i utonula u nemiran polusan u kojem joj se inilo da sati, uz opre nu logiku no nih mora, prolaze i brže i sporije nego ina e.

204 http://www.balkandownload.org/

Kada se ovek u sivoj tunici vratio, bilo joj je gotovo drago što ga vidi. Prezirala je sebe zbog te reakcije, koju je smatrala slaboš u.

Nije bila sigurna koliko je ekala, što i nije mogla znati ukoliko joj neko ne bi rekao, ali znala je da je ekala kra e nego prošlog puta. No njoj se beše u inilo da eka beskrajno dugo, pa se uplašila da e je ostaviti vezanu i samu, mada ne i zaboravljenu, još toliko dugo. Zgrozivši se, otkrila je da je zahvalna na tome što e je taj ovek obilaziti eš e nego što je isprva mislila. Dugo, nepomi no ležanje na ravnoj kamenoj plo i beše bolno, ali mnogo je ve a muka bila potpuna osamljenost i izdvojenost od drugih živih bi a, pa bila ona i odvratna i ogavna poput njenog tamni ara.

Kada ju je ovek oslobodio okova, primetila je da mu je rana na podlaktici zacelila i da mu je koža glatka i ruži asta kao u prasenceta.

Uzdržavši se, nije ga napala, ali se na putu do nužnika pretvarala da se spotakla i srušila, u nadi da e se prima i tacni i ukrasti noži kojim je sekao hranu. No tacna je bila predaleko, a ovek beše previše snažan da bi se odvukla do nje ne otkrivši svoje namere. Pošto joj je smicalica propala, morala je na silu da se povinuje njegovom dvorenju: morala ga je ubediti da je odustala kako bi se on opustio i kako bi, ako bude imala sre e, postao nehajan.

Dok ju je hranio, prou ila mu je nokte. Ranije je bila previše besna da bi obratila pažnju na njih, ali sada ju je privukao njihov udan oblik.

Nokti mu behu debeli i veoma ispup eni. Bili su uvu eni duboko u meso, a beli snopovi na vrhovima noktiju behu veliki i široki. Sve u svemu, njegovi nokti nisu bili nimalo druga iji od noktiju ve ine muškaraca i patuljaka s kojima je imala posla.

A kad je to ona imala posla s njima?... Nije se se ala.

Ono što je njegove nokte izdvajalo beše briga posve ena njihovom negovanju. A negovanje beše pravi izraz: njegovi nokti kao da behu retko cve e o kojem je baštovan satima brinuo. Nokti mu behu uredni i ise eni, bez znakova krzanja, ravno odse eni, ni previše duga ki, ni previše kratki, glatko isturpijani. Površina noktiju beše ugla ana, te se sijala poput gle osane grn arije, a koža oko njih je izgledala kao da u nju beše utrljano ulje ili maslac.

Osim kod vilenjaka, nikada ranije nije videla muškarca savršenih noktiju. Kod vilenjaka?

Odbacila je tu misao, ljuta na sebe. Nije ona poznavala vilenjake.

Njegovi nokti behu zagonetka: nešto neobi no u jasnom okruženju, tajna koju je želela da reši, mada je verovatno bilo zaludno pokušavati.

Zapitala se ko li je zaslužan za njegove besprekorne nokte. On sam? Delovao joj je previše sitni avo, pa nije mogla ni da zamisli da ima ženu, k erku, slugu ili bilo koga bliskog ko bi posvetio toliko pažnje vrhovima njegovih prstiju. No, naravno, bila je svesna da možda i greši. Mnogi oprobani i izranavljeni ratnici, natmureni, utljivi muškarci ija jedina ljubav behu vino, žene i ratovanje, znali su da je iznenade deli ima svojih li nosti koji mi se kosili s njihovim izgledom: neki su imali dar za rezbarenje drveta, neki su bili skloni pam enju ljubavnih pesama, ili su gajili ljubav ka lova kim psima; neki pak behu duboko privrženi svojim porodicama, koje su krili od sveta. Trebalo joj je mnogo godina da otkrije da Jor...

Presekla je tu misao pre nego ode predaleko.

Bilo kako bilo, pitanje koje joj se vrtelo u glavi beše veoma prosto: zašto? Nega je zasigurno bilo podstaknuta, ma koliko nokti na rukama delovali nevažno.

Ako su njegovi nokti bili rezultat tu e brige, onda to beše briga vezana Ili za golemu ljubav ili za golem strah. No ona je sumnjala da je to posredi - nekako joj se nije uklapalo.

Ako su, s druge strane, nokti bili rezultat njegove li ne brige, onda je postojalo nekoliko objašnjenja. Možda to beše na in da bar delimice upravlja svojim životom, koji više ne beše njegov. Ili je možda smatrao da su oni jedini deo njegovog tela koji je bio ili je mogao biti privla an. Ili je pak briga o noktima bila nervozan tik, navika ija je svrha bila prosto u tome da mu pomogne da brže potroši vreme. Šta god bilo istina, ipak joj je ostala injenica da mu je neko o istio, isekao, isturpijao i nauljio nokte, što ne beše slu ajan ili usputan in.

Nastavila je da razmišlja o tome dok je jela, gotovo i ne ose aju i ukus. Povremeno bi podigla pogled da bi prou ila njegovo debelo lice, u potrazi za nekim tragom, ali nije imala mnogo uspeha.

Pošto joj je dao poslednje par e hleba, ovek je ustao s kamene plo e, pa se okrenuo uzevši tacnu.

205 http://www.balkandownload.org/

Sažvakala je i progutala par e hleba najbrže što je mogla a da se ne udavi, a onda glasom promuklim i napuklim od predugog utanja re e: „Imaš lepe nokte. Baš su... sjajni." ovek zastade usred koraka, te se njegova velika, teška glava okrenu ka njoj. Na tren joj se inilo da e je ponovo ošamariti, ali onda mu se sive usne lagano rastvoriše i on joj se osmehnu ogolivši i gornji i donji niz zuba.

Jedva je izdržala da ne zadrhti: izgledao je kao da bi mogao da odgrize glavu piletu.

Ne skidaju i taj uznemiruju i izraz s lica, ovek joj nestade s vidika, te ona, nekoliko sekundi kasnije, za u kako se vrata elije otvaraju i zatvaraju.

Sada se i njoj osmeh raširio na usnama. Gordost i taština behu slabosti koje je mogla da iskoristi. Ako je imala ikakvu veštinu, beše to sposobnost da druge privoli da joj se povinuju. Taj joj je ovek dao nešto veoma si ušno za šta bi mogla da se uhvati - samo prst, to jest samo nokat - ali to beše sve što joj je bilo potrebno. Nešto odakle je mogla da nastavi.

206 http://www.balkandownload.org/

DVORANA BLAGOZBORIVE Kada ju je ovek obišao tre i put, Nasuada je spavala. uvši kako se vrata otvaraju, naglo se trgla i probudila uzbu enog srca. Trebalo joj je nekoliko sekundi da se priseti gde se nalazi. Kada se prisetila, namrštila se i trepnula pokušavaju i da razbistri o i. Zažalila je što nije mogla da ih protrlja.

Još se više namrštila kada je pogledala niz telo i videla da je vlažna mrljica od razblaženog vina i dalje na njenoj spava ici. Zašto li se vratio toliko brzo?

Srce joj je zadrhtalo kada je ovek prošao pokraj nje nose i veliki bakreni mangal pun umura, koji je spustio na nogare metar-dva od kamene plo e. Na umuru su ležale tri duga ke gvozdene šipke.

Kona no se primaklo ono ega se pribojavala.

Pokušala je da mu uhvati pogled, ali ovek nije želeo da pogleda u nju, ve uze kremen i kresivo iz torbice za pojasom kako bi upalio izlomljena drvca na sredini mangala. im se varnice pojaviše i raširiše, drvca se užariše poput gomile usijanih žica. Napu ivši usne, ovek se pognu i po e da duva ka upaljenoj vatrici, nežno poput majke koja ljubi dete, pa iskre buknuše u treperav plamen.

Bavio se vatrom nekoliko minuta, prave i gnezdo od umura debelo nekoliko centimetara, dok se dim dizao ka rešetki visoko iznad njih. Posmatrala ga je s morbidnom op injenoš u, ne mogavši da skloni pogled, iako je znala šta je o ekuje. Ni on ni ona nisu govorili: kao da su se oboje previše stideli onoga što e se upravo odigrati da bi o tome pri ali.

Ponovo je dunuo u umur, a onda se okrenuo kao da želi da joj pri e.

Nemoj da se predaješ, rekla je sebi, te je uko ila telo.

Stegla je pesnice i zadržala dah dok joj se ovek primicao sve bliže... i bliže... i bliže...

A onda joj nežan lahor okrznu lice i on naprosto pro e pokraj nje. Ona za u kako mu se koraci udaljavaju i nestaju pošto se popeo stepenicama i napustio odaju.

Njoj se ote blag uzdah, a potom se donekle i opustila. Poput magneta, užareni umur ponovo joj je privukao pogled. Prigušeni odsjaj boje r e po eo je da se širi gvozdenim šipKarna koje su virile s mangala.

Oblizavši usne, pomislila je kako bi joj dobro došao gutljaj vode.

Komad umura je posko io u vatri pa se raspolovio, ali odajom je vladala tišina.

Leže i tako, ne mogavši ni da pobegne ni da se bori, trudila se da bar ni o emu ne razmišlja.

Razmišljanje bi samo podrilo njenu odlu nost. Što bude - bi e. To ne mogu da izmene ni strah ni napetost.

U hodniku ispred odaje za uše se novi koraci: ovoga puta, kora alo je više ljudi. Neki su uskla eno marširali, a neki nisu. Zajedno su stvorili bu ne tutnjave odjeke zbog kojih nije mogla da odredi broj ljudi. Povorka se zaustavila ispred vrata, a ona potom za u neki žamor. Ne ije tvrde jaha e izme odjeknuše u odaji zvonkim batom.

Vrata se zatvoriše uz prigušen tresak.

Koraci se spustiše niza stepenice, odlu no i vrsto. Videla je kako ne ija ruka spušta izrezbarenu drvenu stolicu na rubu njenog vidokruga. Neki muškarac sede u nju.

Bio je krupan, ali ne debeo ve ple at. Bio je ogrnut duga kim crnim plaštom, koji je delovao teško kao da je postavljen verižnja om. Svetlost od umura i od besplamnog fenjera obasja njegove obrise zlatom, ali lice mu je bilo u mraku, pa nije mogla da ga razazna. No pomr ina ipak nije mogla da sakrije obrise oštre, nazubljene krune koja mu je krasila elo.

Srce joj zastade na tren, te s mukom nastavi ubrzano da tu e.

Neki drugi ovek, odeven u kestenjast prsnik i pantalone opervažene zlatnim koncem, prišao je mangalu, te joj okrenu le a i stade da džara umur gvozdenom šipkom. ovek u stolici po e da skida oklopne rukavice prst po prst. Ruke su mu imale boju potamnele bronze.

Kada joj se obratio, u inio je to prigušenim, raskošnim, zapovedni kim glasom. Narodni peva koji bi imao takvo milozvu no oru e bio bi hvaljen i slavljen diljem zemlje kao majstor nad majstorima. Od prizvuka njegovog glasa, sva joj se koža nakostrešila: imala je utisak da je njegove re i zapljuskuju poput toplog talasa, miluju i je, zavode i i vezuju i. Shvatila je da je slušanje njegovog glasa opasno koliko i slušanje Elvinog.

207 http://www.balkandownload.org/

„Dobro nam došla u Urubejn, Nasuada, k eri Ažihadova", re e joj ovek u stolici. „Dobro došla ovamo, u moj dom, pod ovim kamenom drevnim. Mnogo je vremena prošlo otkako nas je neki gost uvažen poput tebe po astvovao svojim prisustvom. Pažnja mi je do sada bila obuzeta ne im drugim, ali uveravam te da od sada više ne u zanemarivati svoje doma inske dužnosti." Zlokoban ton prohuja njegovim glasom pri kraju kao kada se kandža izvla i iz svoje opne.

Ona nikada ne beše videla Galbatoriksa uživo; samo je ula opise i videla slike, ali njegov govor je na nju delovao toliko duboko i toliko snažno da nije ni sumnjala da je to kralj li no.

I u njegovom naglasku i u njegovom izgovoru bilo je ne ega tu inskog, kao da jezik kojim je govorio ne beše jezik uz koji je odrastao. Razlika beše suptilna, ali ona nije mogla da je zanemari nakon što ju je zapazila. Zaklju ila je da se možda jezik promenio otkad se on rodio. To joj je objašnjenje delovalo najrazumnije, pošto ga je njegov govor podse ao na... Ne, ne, nije je podse ao ni na šta.

Nagnuo se k njoj i ona oseti kako njegov pogled prodire u nju. „Mla a si nego što sam o ekivao. Znam da si tek nedavno dosegla punoletstvo, ali ipak si skoro dete. No meni skoro svi li e na decu u poslednje vreme: na nabusitu, jogunastu de urliju koja ne zna šta je za nju najbolje, de urliju kojoj je potrebno vo stvo starijih i mudrijih." „Nekog poput tebe?", rekla je prezrivo. ula ga je kako se kiko e. „A ti bi više volela da nama vladaju vilenjaci? | a sam jedini iz našega naroda koji može da ih drži na odstojanju. Prema njihovim aršinima, ak bi i naše najmudrije sede glave bile proglašene neiskusnim balavcima nespremnim da prime odgovornost odrasle osobe." „Prema njihovim aršinima, to bi važilo i za tebe." Nije znala odakle joj hrabrost, ali ose ala se snažnom i prkosnom. Po cenu da je kralj kazni, rešila je da govori ono što misli. „Aaa, ali ja u sebi imam mnogo više od godina svojih. Stotine tu ih se anja sada su moje.

Mnogo je to života: ljubavi, mržnji, borbi, pobeda, poraza, nau enih lekcija, na injenih grešaka - sve to leži u mome umu i došaptava mi mudrost na uho. Se anje moje obuhvata itave eone. U celoj pribeleženoj povesti nije bilo nikoga poput mene, ak ni me u vilenjacima." „Kako je to mogu e?", prošaputala je.

Uzvrpoljio se u stolici. „Ne pretvaraj se preda mnom, Nasuada. Znam da je Glejdr dao svoje srce svih srca Eragonu i Safiri i da je ak i sada tamo, pokraj Vordena. Znaš ti dobro o emu govoriš."

Potisnula je nalet straha. To što je Galbatoriks bio spreman da pri a s njom o takvim stvarima -spreman da joj, makar i maglovito, otkrije izvor svoje mo i - izbrisalo je i ono malo nade da bi je ikada mogao pustiti.

Onda je oklopnim rukavicama pokazao odaju oko njih. „Pre no što nastavimo, trebalo bi da ti kažem nešto o prošlosti ovoga mesta. Kada su se vilenjaci odvažili u ovaj deo sveta, otkrili su pukotinu duboko u isturenoj litici što se nad ovdašnjim ravnicama nadvija. Ta im litica beše dragocena kao odbrana od napada zmajeva, ali pukotina im beše dragocena iz sasvim drugih razloga. Igrom slu aja, otkrili su da isparenja koja se izdižu iz pukotine u kamenu pove avaju izglede da oni koji pokraj nje prespavaju nazru zbivanja budu a - doduše, dosta mutno. Tako su, pre više od dve i po hiljade leta, vilenjaci sagradili ovu odaju povrh te pukotine, te je tu došla da živi neka proro ica, koja tu ostade stotinama godina, ak i nakon što vilenjaci napustiše ostatak Ilireje. Ona je sedela baš tu gde ti sada ležiš, i provela je vekove sanjaju i sve što se zbilo i što e se možda zbiti." „S vremenom je vazduh izgubio svoju mo , te proro ica sa svojom poslugom ode odavde. Ko je ona bila i kuda je otišla - to niko ne zna. Nije imala imena do naziva Blagozboriva, a odre ene su me pripovesti navele na zaklju ak da nije bila ni od vilenjaka, ni od patuljaka, ve da je bila nešto sasvim drugo. Bilo kako bilo, tokom njenog boravka ovde, ova je odaja, kao što možeš i da pogodiš, zvana Dvorana Blagozborive, i tako je ostalo do dana današnjeg, no sada si ti blagozboriva, Nasuada, eri Ažihadova."

Galbatoriks raširi ruke: „Ovo je mesto na kojem se istine kazuju... i slušaju. Ne u prihvatiti nikakve laži me u ovim zidovima, ak ni najprostije varke. Ko god legne na tu tvrdu plo u kamenu, postaje nov blagozborac, a mada mnogima beše teško da tu ulogu prihvate, niko je odbio nije. Ni ti ne eš biti izuzetak."

208 http://www.balkandownload.org/

Noge stolice zagrebaše po podu i ona oseti Galbatoriksov topao dah na svome uvu. „Znam da e ti ovo biti mu no, Nasuada, mu no preko svih granica. Mora eš da promeniš ud svoju pre no što ti ponos dopusti da se pokoriš. Na itavom svetu nema ni eg težeg od menjanja samoga sebe. Jasno mi je to, pošto sam i sam sebe znao da menjam više nego jedanput. Me utim, bi u tu da te držim za ruku i da ti pomognem da obaviš tu promenu. Ne moraš na taj put sama. I neka te teši spoznaja da te ja nikada lagati ne u. Niko te od nas ne e lagati. Pogotovo ne u ovoj odaji. Možeš da sumnjaš u mene, ali s vremenom eš po eti da mi veruješ. Ovo je za mene sveto mesto, i radije bih sebi ruku odsekao nego oskrnavio ono što ono predstavlja. Možeš me pitati što god ho eš, i ja ti obe avam, Nasuada, k eri Ažihadova, da emo ti odgovoriti iskreno. Kao kralj ove zemlje, dajem ti svoju asnu re ."

Pomerila je vilicu napred-nazad, pokušavaju i da smisli šta da mu odgovori. Onda, stisnutih zuba, re e: „Nikada ti ne u re i ono što te zanima!"

Usporen, dubok kikot ispuni odaju. „Nisi dobro razumela: nisam te ja doveo ovamo jer tražim neke podatke. Nemaš mi ti re i ništa što ja ve ne znam. Broj i raspored tvojih vojnika, stanje zaliha, vaše puteve za snabdevanje, na in na koji nameravaš da postaviš opsadu oko ove tvr ave, Eragonova i Safirina zaduženja, navike i sposobnosti, Dautdert koji ste našli u Belatoni, ak i mo i one devoj iceveštice Elve koju si sve donedavno držala kraj sebe - sve ja to znam, i još mnogo. Da ti navedem sve brojeve?... Ne? Dobro, onda. Moje su uhode mnogo brojnije nego što ti možeš da zamisliš, i pritom ih imam na mnogo višim položajima nego što bi pomislila, a imam i druge na ine za prikupljanje obaveštajnih podataka. Nemaš nikakve tajne preda mnom, Nasuada, baš nikakve, i stoga je besmisleno to tvoje držanje jezika za zubima."

Njegove je re i pogodiše poput malja, ali potrudila se da je ne obeshrabre. „Pa zašto onda?" „Zašto sam te doveo ovamo? Zato, draga moja, što imaš sposobnost upravljanja, koja je kobnija od bilo kakvih ini. Eragon mi ne predstavlja nikakvu pretnju, pa ni vilenjaci, ali ti... ti si opasna na na in na koji oni nisu. Bez tebe e Vordeni biti poput zaslepljenog bika: frkta e i besne e, pa e pohrliti pravo napred ne mare i za ono što im leži na putu. A ja u ih takve, nepromišljene, epati i uništiti. „Me utim, nisam zbog uništenja Vordena naredio da te otmu. Ne, ti si tu jer si dokazala da zaslužuješ moju pažnju. Neumoljiva si, istrajna, pametna i imaš velike težnje - sve su to osobine koje najviše cenim kod svojih slugu. Želim da budeš kraj mene, Nasuada, kao moj glavni savetnik i vojskovo a, kada budem po eo da primenjujem poslednje etape velikog plana na kojem sam vredno radio gotovo itav vek. Alagezijom e uskoro zavladati nov red, a želeo bih da i ti budeš deo njega. Još otkako je umro poslednji od trinaestorice, tragao sam za onima koji bi mogli da zauzmu njihovo mesto. Ali moji napori, sve donedavno, behu uzaludni. Durza beše korisno oru e, ali kao Senka je imao svoja ograni enja: pre svega, manjak zabrinutosti za sopstveni opstanak. Od svih koje sam oprobao, Murtag beše prvi kojeg sam smatrao podesnim i prvi koji je preživeo ispite koje postavih pred njega. Siguran sam da eš ti biti slede a, a Eragon tre i."

Onaj ovek u kestenjastoj ode i pokraj mangala prepao ju je gurnuvši jednu šipku u umur toliko žestoko da je vrhom tresnula o bakrenu posudu ispod njega.

Galbatoriks je nastavio: „Preživiš li, dobila bi priliku da postigneš više nego što bi ikada postigla me u Vordenima. Pomisli samo! U mojoj službi, mogla bi da proširiš mir diljem cele Alagezije, i bila bi moj glavni arhitekta za postizanje tih promena." „Radije bih dala da me ugrize hiljadu guja otrovnica nego služila tebi", re e, te pijunu u vazduh.

Njegov kikot ponovo odjeknu odajom: beše to kikot oveka koji se ne plaši ni ega, ak ni same smrti. „Vide emo."

Trgla se osetivši kako joj ne iji prst dodiruje unutrašnjost lakta. Polagano je opcrtao krug, pa je skliznuo do prvog ožiljka na njenoj podlaktici i, onako topao, zastao povrh ispup enog nabora kože.

Nežno je lupnuo po tom mestu tri puta, pa je nastavio do slede ih ožiljaka; zatim se vratio, prelaze i preko njih kao preko daske za pranje veša.

209 http://www.balkandownload.org/

„Porazila si protivnika u Iskušenju dugih noževa", re e Galbatoriks, „i to s više posekotina nego što je bilo ko drugi podneo otkad ja pamtim. To zna i da imaš izuzetno jaku volju i da si kadra da zaustaviš rad svoje mašte - jer upravo preterana mašta pretvara muškarce u kukavice, a ne obuzetost strahom, kao što ve ina ljudi misli. Me utim, nijedna ti od tih odlika sada ne e pomo i. Upravo obrnuto - smeta e ti. Svako ima svoje granice, i fizi ke i mentalne. Pitanje prosto glasi: koliko kome treba da dosegne tu ta ku? Ti eš je dosegnuti, jam im ti. Tvoja snaga e možda odložiti taj tren, ali ne možeš ga izbe i. A ni zaštitne ti ini ne e pomo i dok si pod mojom mo i. Zašto bi onda uludo patila?

Niko ne sumnja u tvoju hrabrost: nju si ve pokazala pred itavim svetom. Predaj se odmah. Nije sramota prihvatiti neizbežno. Ako nastavimo, izloži eš sebe svakovrsnom mu enju, i to samo da bi umirila sopstveno ose anje dužnosti. Zaboravi na dužnost i zakuni mi se na pokornost na drevnom jeziku i, pre nego što se ovaj sat završi, ima eš deset slugu na raspolaganju, odore od svile i damasta, niz odaja da u njima živiš i mesto za mojom trpezom kada obedujemo."

Zastao je, ekaju i da mu pruži odgovor, ali ona se zagledala u pruge naslikane na tavanici odbijaju i da progovori.

Onaj prst nastavi da se kre e po njenoj ruci, pomeraju i se sa ožiljaka do udubljenja nad zglavkom, gde joj pritisnu venu. „Pa dobro, ako je tako", re e, sklonivši prst s vene. „Murtaže, do i ovamo, pokaži se.

Nepristojan si prema našoj goš i."

Ah, ne još i on, pomislila je, odjednom duboko ražaloš ena. ovek pokraj mangala polagano se okrenuo. Mada je nosio srebrnu masku preko gornje polovine lica, videla je da je to zaista Murtag. O i mu behu gotovo sasvim izgubljene u senci, a usta i vilica behu mu natmureno stegnute. „Murtag se donekle kolebao kada je stupio u moju službu, ali kasnije se dokazao kao izuzetno vredan u enik. Nasledio je o ev dar. Je li tako?" „Jeste, gospodine", re e Murtag grubim glasom. „Iznenadio me je kada je ubio starog kralja Hrotgara na Ognjenoj ravnici. Nisam o ekivao da e se tako revnosno okrenuti protiv svojih bivših prijatelja, ali Murtag ipak jeste pun gneva i ratobornosti, još kako. Mogao bi da zakolje nekog Kula golim rukama ako bih mu pružio priliku, što i jesam inio. Ništa ti nije draže od ubijanja, je li tako?"

Murtagu se napregnuše miši i na vratu: „Da, gospodine."

Galbatoriks se tiho nasmeja: „Murtag Kraljomor... Bajno je to ime, ime dostojno legendi, mada ne bi trebalo ponovo da stremiš ka njemu, ukoliko ti ja to ne naredim." Onda se obratio njoj: „Sve dosad, zaboravljao sam da bi trebalo da ga podu im prefinjenoj veštini pregovaranja, pa ga i jesam danas doveo ovamo sa sobom. On ima nešto iskustva kao meta takve veštine, ali ne i kao neko ko je koristi, pa je krajnje vreme da ovlada njome. A ima li boljeg na ina nego da se u i tu, nad tobom? Na kraju krajeva, upravo me je Murtag ubedio da si dostojna da budeš lan novog pokolenja mojih u enika." udan ose aj izdaje obuze Nasuadu. Uprkos svemu što se desilo, imala je bolje mišljenje o Murtagu. Zagledala mu se u lice u potrazi za objašnjenjem, ali on je nastavio da stoji uko en kao stražar, gledaju i na drugu stranu: na njegovom licu nije mogla ništa da nazre.

Kralj pokaza na mangal, te mu smireno re e: „Uzmi jednu šipku."

Murtagove se šake stegnuše u pesnice. Nije se ni pomerio.

U Nasuadinim ušima odjeknu neka re poput zvonjave ogromnog zvona. Imala je utisak da se itav svet trese pred tim zvukom, kao da je neki div po upao konce stvarnosti i zatresao ih. Na tren se ose ala kao da pada, i kao da se vazduh oko nje zatalasao poput vode. Uprkos njenoj mo i, nije se mogla setiti slova koja su sa injavala tu re , a ni jezika iz kojeg je bila, pošto joj je samo proletela kroz glavu, ostavljaju i za sobom samo se anje na svoj u inak.

Murtag se stresao, pa se okrenuo i dohvatio gvozdenu šipku koju je potom oprezno izvukao s mangala. Iskre poleteše uvis kada se gvož e podiglo sa umura, te nekoliko svetlucavih žeravica pade na pod kovitlaju i se poput borovih semenki kada ispadnu iz šišarki.

Kraj šipke se presijavao svetložutim odsjajem koji je pred njenim o ima potamneo do rumenonarandžaste boje. Svetlost užarenog metala odbila se o Murtagovu izglancanu masku daju i mu groteskan neljudski izgled. Videla je i sopstveni odraz na masci: telo joj beše iskrivljeno u nejasnu bistu s duga kim i tananim nogama koje su se širile u dve duga ke crne pruge duž Murtagovog obraza.

Ma koliko to zaludno bilo, nije mogla a da se ne otrgne pod okovima kada je krenuo ka njoj.

210 http://www.balkandownload.org/

„Nije mi jasno", rekla je Galbatoriksu glume i smirenost. „Zar ne eš upotrebiti svoj um protiv mene?" Nije da je to želela, ali radije bi se branila od napada na svoju svest nego trpela usijano gvož e. „Bi e vremena i za to, ako bude potrebno", re e joj Galbatoriks. „Zasad me samo zanima koliko si hrabra, Nasuada, k eri Ažihadova. Osim toga, više bih voleo da ne moram da preuzimam vlast nad tvojim mislima, pa da te tako prisilim da mi se pokoriš. Voleo bih da svojevoljno doneseš tu odluku, dok još poseduješ sve svoje veštine." „Zašto?", zakreštala je. „Zato što mi se tako ho e. A sada te poslednji put pitam: ho eš li mi se pokoriti?" „Nikada." „Dobro, onda. Murtaže."

Sipka se spustila k njoj s vrhom poput ogromnog blistavog rubina.

Nisu joj dali ništa što bi mogla da zagrize, pa nije imala izbora do da zavrišti. Njen bolni krik je odjekivao osmougaonom odajom sve dok je glas nije izdao, a tama je privila pod svoje skute.

211 http://www.balkandownload.org/

NA KRILIMA ZMAJA Podigavši glavu, Eragon duboko udahnu ose aju i kako mu se brige bar donekle smanjuju.

Jahanje zmaja beše daleko od laganog na ina putovanja, ali me usobna blizina je smirivala i njega i Safiru. Prost ugo aj fizi kog dodira prijao im je kao malo šta drugo. Pritom mu je i neprekidan lepet njenih krila odvla io pažnju od crnih misli koje su ga mu ile.

Uprkos brzini kojom su morali da obave putovanje i nezavidnoj prirodi okolnosti u kojima su se našli, Eragonu je bilo drago što može da se udalji od Vordena. Zbog nedavnog krvoproli a, nije se baš ose ao sasvim svojim.

Još otkako se pridružio Vordenima kod Feinstera, vreme je mahom provodio bore i se ili ekaju i bitke, pa je napor po eo da ga iznuruje, pogotovo nakon sveg nasilja i svih strahota kod Dras Leone. U ime Vordena, poubijao je na stotine vojnika, od kojih je tek poneki imao nekakve izglede da ga povredi, no iako su njegovi potezi bili opravdani, se anja su ga ipak opsedala. Nije želeo da svaka bitka bude o ajni ka i da mu svaki protivnik bude ravan ili ak i bolji od njega, daleko od toga, ali on se istovremeno, zbog neusiljenog klanja tolikog mnoštva ljudi, više ose ao kao kasapin nego kao ratnik. Smrt je, zaklju io je s vremenom, korozivna stvar: što je više bio u njenom prisustvu, to mu je ona više izjedala bi e. Me utim, ostavši nasamo sa Safirom i Glejdrom, mada se zlatni zmaj u utao otkako su pošli na put, Eragon je uspeo da povrati ose aj svakodnevice. Najprijatnije se ose ao sam ili u manjim skupinama, i nije uživao provode i vreme po varošicama, gradovima, pa ak ni po taborima poput vordenskog. Za razliku od ve ine ljudi, nije gajio ni mržnju ni strah prema divljini: mada bestragije behu grube, imale su neku lepotu i prefinjenost s kojima nijedna vešta ka tvorevina nije mogla da se nadme e i koje je on smatrao okrepljuju ima.

Stoga je dopustio da mu Safirin let odvla i pažnju, pa je tokom dana uglavnom samo posmatrao krajolike kako promi u ispod njih.

Krenuvši iz vordenskog tabora pokraj obala jezera Leone, Safira se uputila preko široke vodene površine i skrenula severozapadno, pa se vinula toliko visoko da je Eragon morao da upotrebi ini kako bi se zaštitio od hladno e.

Jezero je delovalo iscepkano: blistavo i treperavo na mestima gde je ugao talasa odbijao sun eve zrake ka Safiri, i mutno i sivo na ostalim mestima. Eragonu nikada nije moglo da dosadi zurenje u ve ito druga ije odbleske svetlosti: ništa na svetu nije bilo nalik tome.

Jastrebovi, ždralovi, guske, patke, vorci i ostale ptice proletahu ispod njih. Ptice uglavnom nisu obra ale pažnju na Safiru, mada se nekoliko jastrebova jeste vinulo nagore da bi ih donekle ispratilo, deluju i više znatiželjno nego uplašeno. Dva jastreba su se ak usudila da skrenu ispred nje svega nekoliko metara od njenih duga kih oštrih zuba.

Te neustrašive grabljivice kukastih kandži i žutih kljunova na mnogo su na ina podse ale Eragona na samu Safiru, što beše opažanje koje se i njoj dopalo, pošto se i sama divila jastrebovima, mada ne toliko zbog njihovog izgleda koliko zbog njihovog lova kog ume a.

Obale za njima postepeno izbledeše u maglovitu purpurnu liniju, a onda sasvim iš ezoše. Više od pola sata, vi ali su samo ptice i oblake po nebu i po širokoj uzburkanoj vodi koja je pokrivala površinu zemlje.

Onda sleva, duž horizonta, po eše da izranjaju zubati sivi obrisi Ki me, što za Eragona beše ugodan prizor. Mada to ne behu gore njegovog detinjstva, ipak su pripadale istom lancu, pa je, videvši ih, imao ose aj da se približio rodnom domu.

Planine su se uve avale pred njim sve dok im se stenoviti snežni vrhovi ne pojaviše na vidiku poput razrušenih grudobrana nekog bedema. Niz njihove tamne padine prekrivene zelenilom tutnjali su deseci beli astih potoka, krivudaju i kroz pukotine u terenu sve dok se ne bi spojili s velikim jezerom koje je ležalo u podnožju gore. Pet-šest sela širilo se pokraj obale ili blizu nje, ali zahvaljuju i Eragonovim arolijama, ljudi u njima behu nesvesni Safirinog prisustva kada je proletela iznad njih.

212 http://www.balkandownload.org/

Razgledaju i sela, Eragon je zapazio koliko su mala i osamljena, te se prisetio da je i njegov Karvahol bio takav. U pore enju s golemim gradovima koje je posetio, ta sela behu obi ne skupine kolibica, jedva pogodne i za najve e golje. Mnogi muškarci i žene iz tih sela nikada nisu otputovali više od nekoliko kilometara od svojih rodnih mesta, pa e itav život provesti u svetu ograni enom sopstvenim vidokrugom.

Kakav je to samo zaslepljen život, pomislio je.

A opet, zapitao se, nije li možda bolje ostati na jednom mestu i otkriti sve što možeš o njemu nego neprestano lutati po itavoj zemlji. Da li je široko ali plitko obrazovanje bolje od uzanog ali dubokog?

Nije bio siguran. Prisetio se kako mu je Oromis jednom kazao da se suština itavog sveta može izvu i iz najmanjeg zrna peska, ako ga ovek pomno prou i.

Ki ma je imala tek deli visine Beor planina, ali njeni stenoviti vrhovi i dalje su nadvisivali Safiru za nekoliko stotina metara dok je letela izme u njih prate i zamra ene klisure i doline koje su delile krajolik pod njima. Povremeno je morala da se vine nagore kako bi nadletela neki ogoljen planinski tesnac, a kada bi to u inila i kada bi se Eragonov vidik proširio, pomislio bi kako te planine li e na kutnjake iznikle iz sme ih zemljanih desni.

Kada je Safira skliznula preko jedne posebno duboke doline, na njenom je dnu ugledao potok gipkog toka kako luta po travnatim livadama. A po rubovima potoka nazreo je nešto što su, mislio je, mogle biti ku e, ili možda adori - bilo mu je teško da proceni - skriveni pod gustim krošnjama drve a koje je raslo po obodu susednih planina. Samo je na jednom mestu vatra blesnula kroz procep me u granama, poput si ušnog par enceta zlata umetnutog u gomilu crnih igala, a u inilo mu se i da je uo io usamljenu priliku kako se gega podalje od potoka. Prilika mu je delovala neobi no krupno, s glavom prevelikom za svoje telo. ini mi se da to beše neki Urgal.

Gde?, upita ga Safira, a on odmah oseti njenu radoznalost.

Na istini iza nas. Podelio je se anje na taj prizor s njom. Šteta što nemamo vremena da se vratimo i proverimo. Baš bih voleo da vidim kako žive.

Ona frknu. Vreo dim pokulja joj iz nozdrva, a onda joj se vijugavo obmota oko vrata i ode pravo preko njega. Možda baš i ne bi srda no prihvatili zmaja i Jaha a koji sle u me u njih bez najave.

Zakašljao se i trepnuo pošto su mu o i zasuzile. Je V bi bila ljubazna da prestaneš s tim?

Nije mu odgovorila, ali snop dima koji je dopirao iz njenih nozdrva ubrzo se razredio, te se i vazduh oko njega razbistrio.

Nedugo potom, planine poprimiše poznate oblike, a onda se pred Safirom otvori velika pukotina i on shvati da lete iznad tesnaca koji je vodio ka Tirmu, onog tesnaca kroz koji su on i Brom dvaput projahali na konjima. Uglavnom je izgledao onako kako ga se i se ao: zapadni ogranak reke Tork i dalje je hitro tekao ka udaljenom moru, a površina mu beše prošarana penušavim vodenim grivama na mestima gde su mu kamene gromade prekidale tok. Džombast drum kojim su se on i Brom spuštali niz reku i dalje beše bledunjav i prašnjav, jedva širi od kozje stazice. ak mu se u inilo da je prepoznao jedan gaj pokraj kojeg su zastali da jedu.

Safira se okrenula ka zapadu, te je nastavila niz reku sve dok planine nisu smenila bujna polja natopljena kišom, odakle se usmerila više ka severu. Eragon nije preispitivao njenu odluku: inilo mu se da se ona uvek snalazi u prostoru, ak i u no ima bez zvezda, i onda kada se našla duboko pod zemljom u Farden Duru.

Sunce se spustilo do horizonta kada su nadleteli Ki mu. Kada se smrklo, Eragon po e da se zanima osmišljavanjem na ina na koji bi mogli da zarobe, ubiju ili prevare Galbatoriksa. Kasnije se Glejdr promolio iz svog samoizgnanstva, te mu se pridružio u tom poslu. Proveli su otprilike jedan sat pretresaju i razne strategije, a onda su zajedno uvežbavali napade i odbranu umovima. Safira je tako e estvovala, ali sa ograni enim uspehom, pošto joj je zbog letenja bilo teško da se usredsredi na bilo šta drugo.

Eragon je potom neko vreme zurio u ledene bele zvezde. Onda zapita Glejdra: Da li bi Kripta duša mogla kriti Eldunarije koje su Jaha i sakrili od Galbatoriksa ?

Ne, re e mu Glejdr bez okolišanja. To nije mogu e. Oromis i ja bismo znali da je Vrael odobrio takav plan. A da je neki Eldunari i ostavljen na Vroengardu, mi bismo ga pronašli onda kada smo se vratili da pretražimo ostrvo. Nije lako sakriti živo bi e, kao što se tebi, izgleda, ini.

213 http://www.balkandownload.org/

Kako nije?

Ako se jež sklup a u lopticu, to ne zna i da je postao nevidljiv, zar ne? Isto ti je i sa umovima.

Možeš da zakloniš svoje misli od ostalih, ali tvoje postojanje ipak e biti vidljivo svima koji odlu e da pretraže tvoju okolinu.

Ali siguran sam da bi pomo u ini mogao da...

Da je neko inima pokušao da nam pomuti ula, mi bismo to znali jer smo imali zaštitne ini koje su spre avale da se to dogodi. Dakle, ništa od Eldunarija, zaklju i Eragon skrušeno. Nažalost, ništa.

Nastavili su da lete u tišini dok se mesec u tre oj etvrtini uzdizao iznad zubatih vrhova Ki me. Zemlja je pod mese inom delovala kao da je sa injena od kositra, pa se Eragon zabavljao zamišljaju i da je to golema skulptura koju su patuljci isklesali i sakrili u pe ini velikoj poput cele Alagezije.

Eragon je ose ao da i Glejdr uživa u letu. Poput Eragona i Safire, i stari je zmaj, izgleda, jedva do ekao priliku da ostave svoje brige na zemlji, makar i nakratko, i da slobodno jezde nebom.

Safira se oglasila slede a. Izme u usporenih, teških zamaha krilima, rekla je Glejdru: Ispri aj nam neku pri u, ebrithil.

Kakvu bi pri u želela da uješ?

Pripovest o tome kako su tebe i Oromisa zato ili Krivokletnici i kako ste im potom umakli.

Tu se Eragonu poja a znatiželja. Ta ga je tema oduvek zanimala, ali nikada nije skupio hrabrosti da pita Oromisa.

Glejdr nakratko za uta, a onda re e: Nakon što se Galbatoriks i Morzan iz divljina vratiše kako bi otpo eli pohod na naš red, mi isprva ne shvatismo ozbiljnost te pretnje. Bejasmo, naravno, zabrinuti, ali nimalo više nego da smo otkrili da se neka od Senki šunja po zemlji. Galbatoriks ne beše prvi Jaha koji je s uma sišao, mada jeste bio prvi koji je pridobio u enika poput Morzana. To je samo po sebi trebalo da nas upozori na opasnost koja nas vreba, no ta nam je istina postala o igledna tek kasnije.

U to vreme, nije nam palo na pamet da bi Galbatoriks mogao da okupi sledbenike, niti da bi uopšte pokušao da u ini nešto takvo. inilo nam se besmislenim da bi bilo ko od bra e naše prihvatio Galbatoriksova otrovna šaputanja. Morzan tada još beše novajlija: njegova slabost bila je razumljiva.

Ali zar i oni koji ve behu Jaha i? U njihovu odanost nijednom posumnjali nismo. Tek kada se iskušenje pojavilo pred njima, oni otkriše razmeru u kojoj ih iskvariše pakost i slabosti njihove. Neki htedoše osvetu za stare boli, neki verovahu da, zbog naše mo i, zmajevi i Jaha i zaslužuju vlast nad vascelom Alagezijom, a neki drugi, strah me je da priznam, naprosto uživahu u prilici da sruše poredak i da sebi udovolje kako im volja.

Stari zmaj zastade, te Eragon oseti kako mu stare razmirice i jadi pomra uju um. Onda Glejdr nastavi: Zbivanja u tom trenu behu... zbunjuju a. Malo se šta znalo, a aberi koji stizahu do nas behu toliko puni naga anja i glasina da od njih nikakve vajde nije bilo. Oromis i ja naslutismo da se zbiva nešto mnogo gore nego što ostali pretpostavljaju. Pokušali smo da ubedimo nekoliko starijih zmajeva i Jaha a, ali oni odbaciše našu zabrinutost ne slažu i se s njom. Ne behu oni glupavi, ve im je viševekovni mir zamutio vid, te nisu videli da se svet oko nas menja.

Ozloje eni nedostatkom podataka, Oromis i ja napustismo Ilireju kako bismo sami otkrili koliko god budemo mogli. Sa sobom povedosmo i dvoje mla ih Jaha a - oboje behu vilenjaci i iskusni ratnici - koji se netom vratiše sa izvi anja po severnim obodima Ki me. Delom smo na njihov nagovor i krenuli u naš poduhvat. Imena ete im možda i prepoznati: Kialandi i Formora. „Aaa", re e Eragon, odjednom shvativši sve.

Da, da. Nakon što dan i po provedosmo u putovanju, zaustavili smo se kod Edur Naroha, kule stražare podignute još u davnini da uva Srebrnu šumu. Bez našega znanja, Kialandi i Formora su posetili tu kulu pre toga i pobili tri vilenja ka šumara tamo postavljena. Potom su postavili klopku u kamenju koje je okruživalo kulu, klopku koja nas je zarobila im moje kandže kro iše na travnato brdašce. Behu to promišljene ini, kojima ih je sam Galbatoriks nau io. Nismo imali nikakvu odbranu protiv njih, pošto nam nikakvu štetu nisu nanosile osim što su nas zadržavale i usporavale, kao da nam je neko sipao med preko tela i umova. Dok bejasmo zato eni, minuti pro oše kao sekunde. Kialandi, Formora i zmajevi njihovi sjatiše se oko nas poput kolibrija, munjevito jurnuvši tako da ih ni videli nismo.

214 http://www.balkandownload.org/

Pustili su nas nakon što su sve sredili. Bacili su desetak ini: ini kojima nas za mesto vezaše, ini kojima nas zaslepiše i ini kojima Oromisa spre iše da govori, kako bi mu bilo teže da i sam baci ini. Njihove nas arolije ni tada nisu povredile, te nismo znali kako da se od njih odbranimo... im smo uzmogli, napali smo Kialandija i Formoru i zmajeve njihove mislima, a i oni nas, te etiri sata vodismo borbu. Verujte mi, to iskustvo ne beše... prijatno. Bih su slabiji i manje vešti od Oromisa i od mene, ali bilo ih je po dvoje na svakog od nas, a pritom su imali i srce svih srca od aždaje po imenu Agaravel, ijeg su Jaha a ubili, te su poja ali svoju snagu njenom. Stoga nam je bilo teško da se odbranimo. Otkrili smo da im namera beše da nas prisile da Galbatoriksu i Krivokletnicima pomognemo da u Ilireju neopaženo u u, kako bi uhvatili Jaha e na prepad i preuzeli Eldunarije koji su tada bili u gradu. „Kako ste pobegli?", upita ga Eragon.

Posle izvesnog vremena, postalo je jasno da ne emo mo i da ih savladamo. Stoga je Oromis rešio da rizikuje i da upotrebi arolije u pokušaju da nas oslobodi, mada je znao da bi to navelo Kialandija i Formoru da nam uzvrate na isti na in. Beše to o ajni ki odabir, ali drugi nismo imali.

U odre enom trenutku, ne znaju i za Oromisove nakane, napao sam naše napada e u želji da ih povredim. Oromis je ekao baš taj tren. Dobro je poznavao Jaha a koji je Kialandija i Formoru obu avao arolijama, a bio je dobrano upoznat i s Galbatoriksovim izopa enim stavovima. S tim saznanjima, bio je kadar da predvidi kako su Kialandi i Formora sastavili ini, kao i gde bi se mogle kriti omaške u njihovim bajalicama.

Oromis je imao samo nekoliko sekundi da u ini nešto: im je po eo da ara, Kialandi i Formora shvatiše šta je namerio, te se usplahiriše i po eše da bacaju svoje ini. Oromis je u tri pokušaja skinuo ini koje su nas vezivale. Ne bih znao re i kako je ta no to u inio. Sumnjam da je i sam znao. Ukratko, pomerio nas je za pedalj s mesta na kojem smo stajali.

Kao što je Arja poslala moje jaje iz Du Veldenvordena na Ki mu?, upita Safira.

I da i ne, odgovori joj Glejdr. Jeste da nas je prebacio s jednog mesta na drugo a da nas nije pomerio kroz prostor, ali nije nam samo pomerio položaj, ve je promenio i materiju naših tela i preuredio je, te više nismo bili ono što smo bili nekada. Mnogi od najmanjih delova naših tela mogu da zamene mesta bez posledica, pa je on to u inio sa svim miši ima, kostima i organima.

Eragon se namršti. Takve ini behu poduhvat najvišeg reda, udo ma ijske umešnosti koje je malo ko u povesti mogao da izvede. No ma koliko bio zadivljen, nije mogao da ne pita: „Ali kako je to mogu e? I dalje bi bio ista osoba kao ranije."

Bih, ali i ne bih. Razlika izme u onoga što smo bili nekada i onog što smo bili nakon toga veoma je mala, ali bila je dovoljna za to da ini koje su Kialandi i Formora ispleli oko nas u ini beskorisnim.

A šta je bilo sa inima koje su bacili pošto su primetili šta Oromis pokušava da u ini?, upita ga Safira.

Eragonu se javio prizor Glejdra kako stresa krila, kao da se umorio od predugog sedenja na istom mestu. Prve Formorine ini trebalo je da nas ubiju, ali zaustavile su ih naše zaštitne ini. Druge, Kialandijeve... e, te su ve bile druga ije. Behu to ini koje je Kialandi nau io od Galbatoriksa, a on ih je pak nau io od duhova što su zaposeli Durzu. To znam pošto sam bio u dodiru s Kialandijevim umom kada je osmislio tu aroliju. Beše to prevejana, opaka arolija, iji je cilj bio da spre i Oromisa da dosegne i menja protok energije oko sebe. Tako ne bi mogao da se koristi ma ijama. „Da li je Kialandi i tebi u inio isto?"

Hteo je, ali plašio se da bi me to ubilo ili pak preseklo moju vezu sa srcem svih srca, ime bi nastale dve odvojene verzije mene, koje bi onda morali da savladaju. Život zmajeva, ak i više nego život vilenjaka, zavisi od ma ija: bez njih bismo brzo izginuli.

Eragon je osetio kako Safirina znatiželja raste. Da li se to ikada desilo? Da li je spona izme u nekog zmaja i njegovog Eldunarija ikada prese ena dok je zmajevo telo još bilo živo?

Jeste, ali to je ve pri a za neki drugi put.

Safira je popustila, ali Eragonu je bilo jasno da namerava da postavi to pitanje prvom pogodnom prilikom. „Ali Kialandijeve ini nisu onesposobile Oromisa da koristi arolije, zar ne?"

Nisu sasvim. Trebalo je da ga onesposobe, ali Kialandi je bacio ini dok nas je Oromis prebacivao s jednog mesta na drugo, pa je dejstvo bilo donekle umanjeno. No ipak su ga spre ile da se koristi bilo ime osim najmanjih ini, a kao što znate, ini su ostale nad njim do kraja njegovog života, uprkos trudu naših najmudrijih iscelitelja.

215 http://www.balkandownload.org/

„Zašto ga njegove zaštitne ini nisu sa uvale?" inilo im se da Glejdr uzdiše. To vam je tajna. Niko nikada ranije nije pokušao ništa sli no, Eragone, a me u živima, jedino Galbatoriks zna tu tajnu. ini su bile usmerene ka Oromisovom umu, ali možda nisu uticale baš na njega samog, ve na energiju oko njega ili na njegovu sponu s njom.

Vilenjaci su dugo prou avali ma ije, ali ak ni oni ne razumeju sasvim me usoban uticaj materijalnog i nematerijalnog sveta. To je zagonetka koja verovatno nikada ne e biti rešena. Me utim, logi no je pretpostaviti da duhovi znaju više od nas o materijalnom i o nematerijalnom, s obzirom na to da su otelotvorenje ovog drugog i da zauzimaju ono prvo kada su u obliku Senke.

Kakva god bila istina, ishod je bio slede i: Oromis je bacio svoje ini i oslobodio nas, ali to je bio prevelik napor za njega, pa ga je spopao napad, prvi od mnogih koji e uslediti. Nikada više nije mogao da baci toliko mo ne ini i zauvek je patio od te telesne slabosti, koja bi ga i ubila da nije bio vešt s ma ijama. Slabost je ve bila u njemu kada su nas Kialandi i Formora zato ili, ali kada nas je pomerio i kada je zamenio mesta delovima naših tela, i nju je izvukao na površinu. Ina e bi ta manjkavost možda još mnogo godina ostala uspavana.

Oromis se srušio na zemlju, bespomo an poput tek izleglog mladun eta, i to dok su Formora i njen zmaj, gadna sme a spodoba, jurili k nama. Presko io sam Oromisa kako bih ih napao. Da su shvatili da je onesposobljen, iskoristili bi njegovo stanje da mu se uvuku u um i preuzmu ga. Morao sam da im odvu em pažnju dok se Oromis ne povrati... Nikada se nisam borio žeš e nego tog dana.

Bilo ih je etvoro na mene samog, petoro ako ra unamo i Agaravel. Oba zmaja, onaj sme i i Kialandijev purpurni, behu manji od mene, ali zubi im behu oštri, a kandže hitre. No moj mi je gnev dao snagu ve u od uobi ajene, pa sam im oboma naneo kobne rane. Kialandi je bio dovoljno nepromišljen da mi do e u domašaj, pa sam ga š epao pandžama i zavrlja io ga na njegovog zmaja.

Glejdr se veselo zakikota. ini ga nisu zaštitile od toga. Nabio se na jednu od bodlji na le ima purpurnog, te bih ga i ubio na licu mesta da me sme i nije naterao na povla enje.

Sigurno smo se borili skoro pet minuta pre nego za uh Oromisa kako vi e da bi trebalo da pobegnemo. Šutnuh zemlju u lice svojim neprijateljima, te se vratih Oromisu, uhvatih ga desnom šapom i odleteh iz Edur Naroha. Kialandi i njegov zmaj nisu mogli za nama, ali Formora i sme i zmaj jesu, pa to i u iniše.

Sustigli su nas na kilometar od kule stražare. Nekoliko puta smo se sukobili, a onda je sme i zmaj podleteo ispod mene i ja videh kako Formora pokušava da zamahne ma em ka mojoj desnoj nozi. Mislim da je pokušavala da me natera da ispustim Oromisa, ili je možda htela da ga ubije. Izvio sam se kako bih izbegao napad, te njen ma , umesto desne, pogodi moju levu nogu i odse e je.

Glejdru kroz um prostruja se anje na snažan, hladan, peckav oset, kao da je Formorina oštrica bila skovana od leda, a ne od elika. ak je i Eragonu taj ose aj bio neprijatan. Progutao je knedlu i stegao prednji deo sedla rukama, zahvalan na tome što je Safira živa i zdrava.

Bolelo je manje nego što biste pomislili, ali znao sam da ne u mo i da nastavim borbu, pa se okrenuh i pojurih ka Ilireji koliko su me krila nosila. Formorin uspešni udarac na neki joj je na in naneo štetu, pošto sam, lišen tereta jedne noge, uspeo da umaknem sme em zmaju i da pobegnem.

Oromis je uspeo da mi zaustavi krvarenje, ali više od toga mi nije mogao pomo i, a bio je isuviše slab da bi mogao da se javi Vraelu ili nekom od starijih Jaha a i da ih upozori na Galbatoriksove nakane. Znali smo da e, im Kialandi i Formora uspeju da mu podnesu izveštaj, Galbatoriks napasti Ilireju.

Kada stigosmo u Ilireju, zaprepastismo se videvši da je tamo ostalo vrlo malo lanova našeg reda: tokom našeg odsustva, mnogo ih je otišlo u potragu za Galbatoriksom, a neki pak behu otišli da se li no posavetuju s Vraelom na Vroengardu. Ostale smo ubedili da opasnost vreba, pa su oni upozorili Vraela i ostala starije zmajeve i Jaha e. Zgražavali su se pred samom pomisli da bi Galbatoriks imao snage potrebne za napad na Ilireju, ili da bi se uopšte usudio da u ini nešto takvo, ali naposletku smo ih naterali da sagledaju istinu. Stoga su rešili da sve Eldunarije u Alageziji odnesu na Vroengard, na bezbedno mesto.

To se doimalo kao promišljena odluka, ali trebalo je da ih pošaljemo u Elesmeru. Ako ništa drugo, bar je one Eldunarije koji su ve bili u Du Veldenvordenu trebalo da ostavimo tamo gde su bili.

Ali avaj, niko od nas nije smatrao da bi bili sigurniji me u vilenjacima nego na Vroengardu, u samom središtu našega reda.

216 http://www.balkandownload.org/

Vrael je naredio svim zmajevima i Jaha ima koji behu na pet dana putovanja od Ilireje da požure nazad u pomo gradu, ali Oromis i ja smo se plašili da e sti i prekasno. A ni mi sami nismo bili kadri da pomognemo pri odbrani Ilireje. Stoga smo sakupili potrebne zalihe, te s naša dva preostala u enika, Bromom i zmajem koji je tvoja imenjakinja, Safira, napustismo grad te no i. ini mi se da ste videli fairth koji je Oromis na inio kada smo kretali odatle.

Eragon rasejano klimnu prisetivši se prikaza predivnog grada ispunjenog kulama na kanim u podnožju neke litice i osvetljenog sjajem punog meseca.

Tako se i zbilo da se nismo zatekli u Ilireji kada su je Galbatoriks i Krivokletnici napali nekoliko sati kasnije. Zbog toga nismo bili ni na Vroengardu kada su kršitelji zakletve porazili združene snage svih naših vojski i poharali Doru Areabu. Iz Ilireje smo otišli do Du Veldenvordena u nadi da bi vilenja ki iscelitelji mogli da izle e Oromisa i da mu povrate sposobnost upravljanja arolijama. Ali pošto nisu mogli, rešili smo da ostanemo tamo gde smo se zatekli, pošto nam je to delovalo sigurnije nego da odletimo ak do Vroengarda, pogotovo jer smo obojica bili povre eni, a možda su nas usput ekale i zasede.

Me utim, Brom i Safira nisu ostali s nama. Uprkos našim savetima da to ne ine, otišli su da se pridruže borbama, i upravo je u njima i poginula tvoja imenjakinja, Safira... I eto, sada znate kako su nas Krivokletnici zato ili i kako smo pobegli.

Nekoliko trenutaka kasnije, Safira re e: Hvala ti na pri i, ebrithil.

Nema na emu, Svetlokrljušna, ali nemoj više nikada da je tražiš od mene.

Kada je mesec skoro sasvim dostigao zenit, Eragon vide odsjaj prigušenih narandžastih svetala kako lebdi u tami. Trebalo mu je nekoliko trenutaka da zaklju i da su to baklje i fenjeri Tirma, mnogo kilometara dalje. A visoko iznad tih svetiljki, jarkožuta ta ka na as se pojavila pred njim, poput velikog oka koje zuri u njega pre nego što e nestati i ponovo se pojaviti trepere i neizmenjenim ritmom, kao da to oko zapravo trep e.

Svetionik Tirma je upaljen, rekao je i Safiri i Glejdru.

Onda nam se sprema oluja, re e Glejdr.

Safira prestade da maše krilima i Eragon oseti kako se naginje i po inje sporo da jedri ka zemlji.

Prošlo je pola sata pre nego što se spustila. Tirm se dotad ve beše pretvorio u mutan odsjaj na jugu, a snop njegovog svetionika više ne beše svetliji od obi ne zvezde.

Safira je sletela na pustu plažu po kojoj beše razbacano izuvijano drve e koje je voda izbacila napolje. Tvrda, ravna plaža pod mese inom je bila gotovo bela, dok su talasi što su je zapljuskivali bili sivi i crni, naizgled ljutiti, kao da je okean pokušavao da proždere zemlju svakim silovitim valom koji je slao na nju.

Eragon je otkop ao remenje oko nogu i skliznuo sa Safire, zahvalan što e kona no protegnuti miši e. Osetio je miris slane vode kada je pojurio plažom do velikog komada izba enog drveta, lepršaju i plaštom. Stigavši do drveta, obrnuo se i otr ao do Safire.

Sedela je gde ju je i ostavio i zurila ka moru. Zastao je, pitaju i se da li e nešto re i, pošto je osetio duboku napetost u njoj, ali pošto je i dalje utala, okrenuo se i ponovo odjurio ka onom drvetu.

Pri e ona s njim kada bude spremna.

Eragon je tr ao i tr ao tamo-amo sve dok se nije ugrejao i dok mu kolena nisu zaklecala.

Safira je pak i dalje usredsre eno gledala u neku ta ku u daljini. Kada se Eragon bacio na šašu pokraj nje, Glejdr re e: Bilo bi glupavo pokušavati nešto takvo.

Eragon pognu glavu, ne znaju i s kim to zmaj pri a. Znam da ja to mogu, re e Safira.

Nikada nisi bila na Vroengardu, re e joj Glejdr. A nevreme bi moglo da te odgurne daleko ka moru ili da ti u ini nešto još gore. Nije jedan zmaj dosad nestao zbog preteranog samopouzdanja.

Vetar ti nije prijatelj, Safira. Može da ti pomogne, ali može i da te uništi.

Nisam se ju e izlegla pa da mi popuješ o vetru!

Nisi, ali još si mlada, a ja mislim da nisi spremna na to.

Drugim putem bi nam trebalo previše vremena!

Možda, ali bolje je i i sigurnim putem nego ne sti i. „O emu pri ate?", upita ih Eragon.

Pesak ispod Safirinih prednjih šapa zaškripa kada je stegla pandže zarivaju i ih duboko u tlo.

217 http://www.balkandownload.org/

Moramo da odaberemo, re e Glejdr. Safira odavde može da odleti pravo ka Vroengardu ili da prati obalu ka severu dok ne stigne do mesta gde je kopno najbliže ostrvu, pa da se onda, nikako ranije, okrene ka zapadu i pre e preko mora. „Koji bi put bio brži?", upita Eragon, mada je ve pretpostavljao odgovor.

Ako odletim pravo odatle, re e Safira.

Ali ako to u ini, sve e vreme biti iznad vode.

Safira se narogušila. Nije to ništa dalje nego što je bilo od Vordena dovde. Ili možda grešim?

Sada si mnogo umornija, a ako nai e bura...

Onda u je lepo zaobi i, rekla mu je, te se ljutnu dunuvši plavi asto-žut plamen iz nozdrva.

Plamen se urezao pred Eragonovim o ima, ostavljaju i za sobom treperav odblesak. „Aaa! Sad ništa ne vidim!" Protrljao je o i pokušavaju i da otera odblesak s vidika. Zar bi let pravo odavde zaista bio toliko opasan?

Mogao bi da bude, zatutnja Glejdr.

Koliko bismo duže putovali ako bismo krenuli obalom?

Pola dana, možda malo više.

Eragon po eša bradicu zure i u zastrašuju u vodenu površinu. Onda se okrenu ka Safiri, pa prigušenim glasom re e: „Jesi li sigurna da bi mogla?"

Izvila je vrat i uzvratila pogled samo jednim golemim okom. Zenica joj se toliko proširila da je postala gotovo okrugla: bila je toliko velika i crna da je Eragon pomislio da bi mogao da se uvu e u nju i ceo nestane.

Ne mogu biti sigurnija, rekla mu je.

Klimnuvši joj, prošao je rukom kroz kosu privikavaju i se na tu zamisao. Onda moramo da rizikujemo... Glejdre, ako zatreba, ti možeš da je navodiš? Možeš da joj pomogneš?

Stari zmaj je neko vreme utao, a onda je iznenadio Eragona pevušenjem u sebi, što je Safira radila kada bi joj nešto bilo zabavno ili kada bi bila zadovoljna ne im. No, dobro. Ako emo ve izazivati sudbinu, onda ne smemo biti kukavice. Put nas preko mora eka!

Pošto su se dogovorili, Eragon se uspentrao na Safiru, te ona u jednom skoku ostavi za sobom sigurnost vrstog kopna i polete preko jednoli nih talasa.

218 http://www.balkandownload.org/

ZVUK GLASA NJEGOVOG, DODIR RUKE NJEGOVE „Aaauuu!" „Ho eš li mi se zakleti na vernost na drevnom jeziku?" „Nikada!"

Njegovo pitanje i njen odgovor ve su prerasli u ritual izme u njih dvoje. Beše to šifra kakvu bi deca koristila u igri, no ona je u toj igri gubila ak i kada je pobe ivala.

A rituali behu jedina stvar koja je Nasuadi pomagala da održi istu svest. Prema njima je uredila svoj svet, zahvaljuju i njima uspevala je izdrži od jednog trena do narednog, jer su joj davali nešto za šta je mogla da se uhvati pošto su joj sve drugo oduzeli. Rituali misli, rituali delanja, rituali bola i olakšanja: to je postao okvir za koji se njen život vrsto držao. Bez njih bi bila izgubljena, kao ovca bez obanina, kao vernik lišen vere... kao Jaha od svoga zmaja odvojen.

Nažalost, taj se ritual uvek završavao na isti na in: novim dodirom usijanog gvož a.

Vrisnula je i zagrizla jezik, te joj krv ispuni usta. Zakašljala se pokušavši da pro isti grlo, ali po ela je da se davi od previše krvi. Plu a su je pekla zbog nedostatka vazduha, a one pruge na tavanici po eše da se mute i da se talasaju; onda joj svesti nestade i iza nje ne ostade ništa, ak ni tama.

Kasnije bi Galbatoriks po eo da joj pri a, dok bi se gvož e grejalo. I to postade njihov ritual.

Iscelio joj je i jezik - bar je ona mislila da je to u inio on, a ne Murtag, pošto je rekao: „Nije red da ne možeš da pri aš, zar ne? Kako u znati da li si spremna da stupiš u moju službu ili nisi?"

Kao i ranije, kralj joj je sedeo s desne strane, na samom rubu vidika, gde je jedino mogla da vidi njegovu zlatastu senku i njegovu siluetu, donekle skrivenu pod duga kim, debelim plaštom. „Jednom sreo tvoga oca, dok je radio kao nadzornik Endurijelovog imanja", re e Galbatoriks. „Da li ti je to nekada spomenuo?"

Zadrhtala je i sklopila o i osetivši kako joj suze teku. Bilo joj je mrsko da ga sluša. Glas mu beše isuviše mo an, isuviše zavodljiv, pa bi pod njegovim uticajem ponekad poželela da u ini sve što on poželi samo da bi ga ula kako izgovora bar sitnu pohvalu. „Jeste", promrmljala je. „Ja u to vreme nisam mnogo obra ao pažnju na njega. A i zašto bih? Bio je obi an sluga, niko bitan. Endurijel mu je davao podosta slobode, valjda da bi bolje upravljao imanjem, ali eto, kasnije se ispostavilo da mu je davao previše slobode." Kralj pomirljivo odmahnu, te svetlost uhvati njegovu mršavu ruku nalik na kandžu. „Endurijel je oduvek bio previše popustljiv. Njegov je zmaj bio pametniji, a Endurijel je samo inio kako mu se kaže... Kakav je to samo udan i zanimljiv sled doga aja koje nam je sudba pripremila! Zamisli samo da je ovek koji se starao za to da mi izme budu dobro izglancane kasnije postao moj najlju i neprijatelj, posle Broma, a eto sada i tebe, njegove erke - vratila si se u Urubejn da mi služiš, kao što je i tvoj otac inio. Prava ironija, zar ne?" „Moj otac je uspeo da pobegne i usput je zamalo ubio Durzu", rekla mu je. „Nikakve tvoje ini ni zakletve nisu mogle da ga zadrže, a ne e zadržati ni mene." inilo joj se da se Galbatoriks možda i namrgodio. „Da, da, to beše prili no nezgodno. Durza se u to vreme baš žestio povodom toga. ini mi se da porodice dosta pomažu ljudima da se promene i da napuste svoj pravi poziv, te ja sada svoje sluge biram me u jalovima i neoženjenima. Me utim, ti gorko grešiš ako misliš da eš se osloboditi okova. Napusti eš Dvoranu Blagozborive jedino ako mi se zakuneš na vernost, ili pak umreš." „Onda u da umrem." „To je baš nepromišljeno s tvoje strane." Zlatasta kraljeva senka nagnu se ka njoj. „Da li si ikada razmišljala o tome da bi svet bio u daleko gorem stanju da nisam zbacio Jaha e?" „Jaha i su uvali mir", rekla mu je. „Štitili su itavu Alageziju od ratova, od pošasti... od opasnih Senki. Kada bi nastupila glad, donosili su hranu izgladnelima. Kako onda ova zemlja može biti bolje mesto bez njih?" „Tako što su njihove usluge imale cenu. Ti bi bolje od svih drugih ljudi trebalo da znaš da se sve na ovome svetu pla a - u zlatu, u vremenu ili možda u krvi. Sve ima cenu, ak i me u Jaha ima.

Pogotovo me u Jaha ima. „Jesu oni održavali mir, ali tako e su potiskivali narode ove zemlje - vilenjake i patuljke koliko i nas ljude. Kako ono uvek hvale Jaha e u tužbalicama koje peva i pevaju o njihovom padu?

219 http://www.balkandownload.org/

Da im je vladavina trajala hiljadama godina i da se, tokom tog na sva usta hvaljenog zlatnog doba, malo šta menjalo osim imena kraljeva i kraljica što se ahu ušuškani i samozadovoljni na svojim prestolima. Doduše, bilo je nekoliko manjih uzbuna: pokoja Senka tu, pokoji Urgal tamo, pokoja arka patuljaka oko nekog rudnika do kog nikome stalo nije. Ali poredak je, sve u svemu, ostao onakav kakav je bio kada su se Jaha i prvi put uzdigli."

Za ula je zveckanje metala o metal kada je Murtag promešao umur u mangalu. Zažalila je što ne može da mu vidi lice kako bi procenila njegovu reakciju na Galbatoriksove re i, ali on je, po navici, stajao okrenut le ima i zurio u umur. Pogledao bi je jedino kada bi usijani metal prineo njenom telu.

To je bio njegov ritual, a ona je pretpostavljala da mu je bio potreban koliko i njoj njeni.

Galbatoriks je i dalje pri ao: „Zar se tebi to ne ini kao nešto potpuno zlehudo, Nasuada? Život ine promene, koje su Jaha i toliko ugušili da je zemlja utonula u nemiran san, lišena snage da otrese lance koji su je vezivali, da ide napred ili nazad, kako ve priroda nalaže... lišena mogu nosti da postane nešto novo. Svojim sam o ima video svitke u riznicama Vroengarda, a i ovde, u riznicama Ilireje, u kojima se podrobno opisuju otkri a - ma ijska, mehani ka, iz svih oblasti prirodne filozofije - otkri a koja su Jaha i skrivali, plaše i se onoga što bi se moglo desiti ako bi te stvari postale opštepoznate. Jaha i behu kukavice vezane za stari na in života i stari na in razmišljanja, rešene da ga brane do poslednjeg daha. Njihova tiranija beše blaga, ali ipak beše tiranija." „Da li su ubijanje i izdaja zaista bili rešenje za to?", upitala ga je, ne mare i za to da li e je kazniti.

Nasmejao se, o ito iskreno razgaljen. „Kakvo licemerje! Ti me optužuješ upravo za ono što i sama želiš da uradiš. Da možeš, sad bi me ovde ubila, bez oklevanja, kao da sam besan pas." „Ti si izdajnik, a ja to nisam." „Ja sam pobednik. Na kraju krajeva, ništa drugo nije važno. Nismo mi razli iti onoliko koliko ti misliš, Nasuada. Ti želiš da me ubiješ jer misliš da e moja smrt doneti poboljšanje Alageziji, i zato što ti, još dete, veruješ da možeš bolje da vladaš Carstvom od mene. Tvoja e nadmenost naterati druge da te preziru. Ali mene ne e, jer ja te razumem. Ja sam se digao na oružje protiv Jaha a iz istih pobuda, i imao sam pravo da to u inim." „Dakle, osveta nije imala nikakve veze s tim?" inilo joj se da se osmehnuo. „Osveta mi je možda pružila prvobitan podstrek, ali nisu me vodile ni mržnja ni osveta. Brinulo me je ono što su Jaha i postali, i bio sam ube en - ube en sam i dalje - da bismo mogli da se razvijamo kao narod tek kada njih ne bi bilo."

Zbog bolnih rana, na tren nije mogla da govori. Onda je uspela da procedi: „Ako je to što kažeš istina - nemam razloga da ti verujem, ali ako ipak jeste - onda nisi nimalo bolji od Jaha a.

Poharao si njihove biblioteke i prikupio sva njihova znanja, ali dosad ništa od toga ni sa kim nisi podelio."

Primakao joj se i ona oseti njegov dah na uvu. „Nisam to u inio jer sam, skrivene me u njihovom gomilom tajni, pronašao naznake mnogo ve e istine, istine koja bi mogla da pruži odgovor na jedno od najsloženijih pitanja u povesti."

Jeza joj se spusti niz ki mu. „Koje to pitanje?"

Zavalio se u stolici i po eo da upka rub svoga plašta. „Pitanje kako kralj ili kraljica mogu da nametnu svoje zakone kada me u podanicima imaju one koji se koriste ma ijama. Kada sam shvatio kuda vode te naznake, sve sam ostalo ostavio po strani kako bih se posvetio potrazi za tom istinom, za tim odgovorom, pošto sam znao da je to važnije. Zbog toga sam tajne Jaha a zadržao za sebe: bio sam zauzet svojom potragom. Odgovor na tu za koljicu mora biti prona en pre nego što obznanim bilo koje drugo otkri e. Svet je ve ispunjen muKarna, pa bi bilo bolje da umirim vode pre nego što ih ponovo uzburkam... Bilo mi je potrebno gotovo stotinu godina da prona em podatak, a sad kada ga imam, upotrebi u ga kako bih preoblikovao itavu Alageziju.

220 http://www.balkandownload.org/

arolije predstavljaju veliku nepravdu na ovome svetu. Ne bi bile toliko nepravedne kad bi se ta sposobnost javljala jedino me u krhkima - ona bi im nadomestila ono ega su ih okolnosti ili slu ajnost lišile - ali nije tako. Jaki tako e imaju mogu nost da koriste ma ije i da time dobiju još više.

Dovoljno je da ovek pogleda vilenjake i da vidi da govorim istinu. A ta poteško a nije sužena samo na pojedince, ve otežava i odnose me u narodima. Vilenjaci lakše održavaju red u svom društvu od nas jer gotovo svaki vilenjak može da se koristi inima, pa retko bivaju prepušteni tu oj milosti. Oni imaju sre e, ali mi nemamo, kao što je nemaju ni patuljci, pa ak ni ogavni Urgali. Mi smo u prilici da živimo tu, u Alageziji, samo zato što nam vilenjaci to dopuštaju. Ako požele, mogli bi da nas zbrišu s lica zemlje kao što poplava zbriše mravinjak. Ali ne e više biti tako, jer ja sam tu da se suprotstavim njihovoj sili." „Jaha i im nikada ne bi dozvolili da nas pobiju ili oteraju." „Ne bi, ali dok su Jaha i postojali, zavisili smo od njihove dobre volje, a nije u redu da naše blagostanje zavisi od drugih. Jaha i su nastali kao sredstvo za održavanje mira izme u vilenjaka i zmajeva, ali na kraju im je glavna svrha bila da održavaju vladavinu zakona diljem zemlje. Me utim, oni nisu bili dovoljni za taj zadatak, kao što nisu dovoljni ni moji vra evi, moja Crna ruka. Problem je pregolem da bi bilo koja skupina ljudi mogla da ga savlada. Moj je život dovoljan dokaz za to. ak i kada bi postojala pouzdana skupina vra eva, dovoljno vešta da nadgleda sve ostale arobnjake u Alageziji, spremna da se umeša kada se pojavi i najmanji prekršaj - i dalje bismo zavisili od onih ije mo i želimo da zauzdamo. Naposletku zemlja ne bi bila nimalo sigurnija nego što je sada. Ne, da bismo rešili taj problem, njime se moramo pozabaviti na mnogo dubljem, iskonskom nivou. Drevni su znali kako, a sada znam i ja."

Galbatoriks se pomerio u stolici, te je uhvatila oštar odsjaj njegovog oka, nalik na odsjaj lampe uvu ene u duboku pe inu. „Uredi u da nijedan arobnjak više ne bude kadar da povredi drugu osobu, bila ona ovek, patuljak ili vilenjak. Niko ne e mo i da baca ini ukoliko nema dozvolu, a bi e dozvoljene samo dobro udne i korisne arolije. ak e i vilenjake obavezivati to pravilo, pa e se nau iti da dobro odmere svoje reci ili da uopšte ne govore." „A ko e izdavati te dozvole?", upitala ga je. „Ko e odlu ivati o tome šta je dopušteno, a šta nije? Ti?" „Neko mora. Ja sam primetio šta nam je potrebno, ja sam otkrio sredstvo, pa u ja sve to i primeniti. Primaš to s podsmehom? Onda se zapitaj: da li sam ja bio loš kralj? Budi iskrena. Prema merilima mojih predaka, nisam bio prekomeran." „Bio si okrutan." „To nije isto... Ti si predvodila Vordene - razumeš teret koji pada na zapovednike. Zasigurno si i sama shvatila koliku opasnost ma ije predstavljaju po stabilnost bilo koje kraljevine? Da u ti samo jedan primer: proveo sam više vremena rade i na arolijama koje štite kraljevske kovanice od krivotvorenja nego bave i se bilo kojim drugim zaduženjem. Ipak, ne sumnjam da tamo negde postoji neki prepredeni vra koji je pronašao na in da zaobi e moje zaštitne ini, pa se posvetio izradi olovnih nov a kojima može da obmanjuje i velikaše i obi nu raju. Šta misliš: zašto sam se toliko posvetio zabrani upotrebe ma ija po vascelom Carstvu?" „Zato što one predstavljaju opasnost za tebe." „Ne! Mnogo grešiš. One za mene ne predstavljaju nikakvu opasnost. Meni niko i ništa ne predstavlja opasnost. Me utim, vra evi su pretnja valjanom radu kraljevstva, a ja to ne u dopustiti.

Zamisli kakav e mir i napredak zavladati im obavežem sve arobnjake ovog sveta zakonima naše zemlje. Ljudi i patuljci više se ne e morati plašiti vilenjaka. Jaha i više ne e mo i da name u svoju volju drugima. Oni koji ne mogu da se koriste ma ijama više nikada ne e biti plen onima koji mogu...

Alagezija e biti izmenjena, a uz novu sigurnost izgradi emo bolje sutra, iji deo i ti možeš da budeš. „Pre i u moju službu, Nasuada, i dobi eš priliku da nadgledaš stvaranje sveta kakav nikada nije postojao - sveta u kojem e ovek stajati ili pasti shodno snazi svojih udova i britkosti svoga uma, a ne usled umešnosti u aranju. ovek može da oja a svoje udove ili da poboljša um, ali nikada ne može da nau i da se koristi ma ijama ako nema uro enu sposobnost. Kao što rekoh, arolije predstavljaju najve u nepravdu, te u, za dobro svih nas, nametnuti ograni enja svim arobnjacima."

Zagledala se u pruge na tavanici upinju i se da ga ne sluša. Skoro sve što je rekao beše sli no onome o emu je i sama razmišljala. Bio je u pravu: ma ije predstavljaju najrazorniju silu na svetu i, kada bi se dale urediti, Alagezija bi postala bolje mesto. Mrzela je to što nije bilo ni ega što bi spre ilo Eragona da...

221 http://www.balkandownload.org/

Plave. Crvene. Šare izmešanih boja. Peckanje na opekotinama. O ajni ki se trudila da se usredsredi na bilo šta drugo osim na... ni na šta. Sve na šta je htela da pomisli beše ništa. „Nazivaš me zlim. Proklinješ mi ime i težiš da me zbaciš. Ali upamti jedno, Nasuada: nisam ja otpo eo ovaj rat, i nisam odgovoran za one koji su izgubili živote. Ja ovo nisam tražio. Ti si ovo tražila. Ja bih bio sasvim zadovoljan da mogu da se posvetim svojim istraživanjima, ali Vordeni su morali da ukradu Safirino jaje iz moje riznice, te ste ti i tvoj narod odgovorni za svu krv i jad koji potom uslediše. Vi ste, na kraju krajeva, ti koji haraju po zemlji, pale i kradu kako im volja, a ne ja. I ti još imaš drskosti da ustvrdiš da ja grešim! Ako bi otišla u ku e seljaka, oni bi ti rekli da se najviše plaše Vordena. Rekli bi ti kako od mojih vojnika traže zaštitu i kako se nadaju da e Carstvo poraziti Vordene i da e sve biti kao ranije."

Nasuada je oblizala usne. Mada je znala da bi je neustrašivost mogla koštati, ipak je rekla: „Meni se ini da se previše buniš... Da ti je dobrobit podanika glavna briga, ti bi još pre mnogo nedelja odleteo da se suo iš s Vordenima, umesto što dopuštaš da ti nekakva vojska hara po posedu. Možda, doduše, nisi siguran u svoju mo kao što se pretvaraš da jesi. Ili se plašiš da e vilenjaci preuzeti Urubejn dok ne budeš tu?" Po svojoj novoj navici, o Vordenima je govorila kao da o njima ne zna ništa više nego o ma kojoj drugoj osobi u Carstvu.

Galbatoriks se uzvrpoljio, te ona zaklju i da želi da joj odgovori. No ona još nije bila završila svoje. „A šta je sa Urgalima? Ne možeš da me ube uješ da je tvoj cilj pravedan kada si spreman da istrebiš itav narod samo da bi sebi olakšao bol zbog smrti svog prvog zmaja. Na to nemaš odgovor, hm, kršitelju zakletve?... I šta imaš da mi kažeš o zmajevima? Objasni mi zašto si ih pobio toliko da si osudio njihovu vrstu na lagano i neizbežno izumiranje. Naposletku mi objasni svoju zloupotrebu Eldunarija koje si pokrao." U naletu besa, dopustila je sebi da joj to promakne. „Izobli io si ih, izubijao i okovao po svojoj volji. Nema pravde u onome što ti radiš, ve samo sebi nosti i gladi za vlaš u kojoj nema kraja."

Galbatoriks ju je dugo utke posmatrao. Onda je videla kako mu se obrisi pomeraju kada je prekrstio ruke. „Mislim da se gvož e dosad dovoljno užarilo. Murtaže, izvoli... " Stegla je pesnice zarivaju i nokte u kožu, te miši i po eše da joj se tresu uprkos njenim naporima da ih umiri. Jedna od gvozdenih šipaka zagrebla je rub mangala kada ju je Murtag povukao.

Okrenuo se ka njoj, a ona se zagledala u vrh usijanog metala. Onda je pogledala Murtaga u o i i videla grižu savesti i samoprezir koji se u njima skrivahu, te je obuze duboka tuga.

Koje smo mi budale, pomislila je. Koje smo mi bedne budale.

Potom više nije imala snage za razmišljanje, pa se vratila ve izlizanim ritualima, drže i se za njih kako bi preživela kao što se davljenik hvata za komad drveta.

Pošto su Murtag i Galbatoriks otišli, trpela je tolike bolove da nije imala snage ni za šta sem za isprazno zurenje u šare na tavanici. Upinjala se da ne zapla e. Istovremeno se i preznojavala i tresla od jeze, kao da ju je spopala groznica, te ni na šta nije mogla da se usredsredi na više od nekoliko sekundi. Bol zbog opekotina nije se smirivao, što bi se dogodilo da su je posekli ili pretukli - štaviše, inilo joj se da joj rane svaki put još više bride.

Zažmurivši, usredsredila se na usporavanje disanja ne bi li tako primirila itavo telo.

Kada su je Galbatoriks i Murtag obišli prvi put, bila je mnogo hrabrija. Psovala ih je i vre ala, ine i sve da ih povredi re ima. Me utim, Galbatoriks ju je, preko Murtaga, naterao da trpi zbog svoje neposlušnosti, pa je ubrzo izgubila naklonost ka otvorenom otporu. Gvož e ju je zastrašilo: kad god bi ga se setila, došlo bi joj da se sklup a u lopticu. Tokom njihove druge, najskorije posete, govorila je najmanje što je mogla sve do onog izliva na kraju.

Pokušala je da proveri Galbatoriksovu tvrdnju da je ni on ni Murtag ne e lagati. U inila je to tako što mu je postavila pitanja o unutrašnjem poretku Carstva, o injenicama o kojima su je njene uhode obavestile, što Galbatoriks nije znao. Zaklju ila je da su joj Galbatoriks i Murtag govorili istinu, ali ipak nije nameravala da poveruje ni u šta što je kralj rekao kada nije bilo na ina da proveri njegove tvrdnje. Što se pak ti e Murtaga, za njega nije bila sasvim sigurna. Kada je bio s kraljem, nije verovala u njegove re i, ali kada je bio sam...

Nekoliko sati nakon njenog prvog mu nog razgovora s kraljem Galbatoriksom, kada je kona no utonula u lagan, isprekidan san, Murtag je sam došao u Dvoranu Blagozborive, mutnog

222 http://www.balkandownload.org/

pogleda i s mirisom pi a u dahu. Stao je pokraj kamene plo e na kojoj je ležala, pa se zablenuo u nju udnim, napa enim pogledom. Nije znala šta smera.

Na kraju se okrenuo, otišao do najbližeg zida i srozao se na pod. Sedeo je priljubivši kolena uz grudi, a duga raš upana kosa skrivala mu je ve i deo lica, i krv mu je kapala s razderane kože na prstima desne šake. Nakon nekoliko minuta, posegnuo je u svoj kestenjasti prsnik - i dalje je nosio istu ode u, ali nije nosio masku - pa je izvukao kamenu bo icu. Uzeo je nekoliko gutljaja, a onda je po eo da pri a.

On je pri ao, a ona ga je slušala. Nije imala izbora, ali nije dopustila sebi da poveruje u ono što joj je govorio. Bar ne isprva. Koliko je ona znala, sve što je govorio ili inio moglo je biti deo prevare osmišljene da zadobije njeno poverenje.

Murtag je po eo prili no zbrkanom pri om o oveku zvanom Tornak, u kojoj se pominjala neka nesre a na jahanju i neki savet koji mu je Tornak dao o tome kako bi jedan astan ovek trebalo da živi. Nije uspela da razlu i da li mu je Tornak bio prijatelj, sluga, dalji ro ak ili mešavina svega toga, ali ko god da je bio, bilo je o igledno da je Murtagu mnogo zna io.

Kada je dovršio besedu, Murtag joj je kazao: „Galbatoriks namerava da te ubije... Zna da te Elva ne uva kao ranije, pa je zaklju io da je to pravi trenutak da te ubije. Ja sam slu ajno saznao za njegove nakane. Bio sam s njim kada je izdao nare enje Crnoj ruci." Murtag je odmahnuo glavom. „Ja sam kriv. Ja sam ga ubedio da te umesto toga dovede ovamo, a njemu se to dopalo: znao je da e tako još brže namamiti Eragona da do e ovamo... Bio je to jedini na in da ga spre im da te ubije... Žao mi je... Žao mi je..." Zagnjurio je glavu me u ruke. „Više bih volela da sam umrla." „Znam", rekao joj je promuklim glasom. „Možeš li mi oprostiti?"

Nije mu odgovorila. Bilo joj je još neprijatnije zbog njegovog priznanja. Zašto je njemu stalo do njenog života i šta li o ekuje zauzvrat?

Murtag neko vreme nije rekao više ništa o tome. Onda joj je - napola pla i, napola besne i ispri ao o svome odrastanju na Galbatoriksovom dvoru, o nepoverenju i ljubomori s kojima se suo avao kao sin Morzanov, o velikašima koji su hteli da ga iskoriste kako bi se umilili kralju i o svojoj ežnji za majkom koje se gotovo nije ni se ao. Dvaput je spomenuo i Eragona, proklinju i ga kao budalu koju prati sre a. „Ne bi on bio toliko uspešan da su nam uloge obrnute. Ali naša majka je odabrala da njega odnese u Karvahol, a ne mene." Pljunuo je na pod.

Smatrala je da taj izliv prili i samosažaljivom pla ljivku, pa je ta njegova slabost samo podstakla prezir u njoj; no potom joj je prepri ao kako su ga Blizanci oteli iz Farden Dura, kako su ga zlostavljali na putu do Urubejna i kako mu je Galbatoriks slomio duh im su stigli. Neka mu enja koja joj je opisao behu gora od njenih, te je osetila izvesno saose anje. „Trn je zape atio moj kraj", na kraju priznade Murtag, „kada se zbog mene izlegao i kada smo se zbližili..." Odmahnuo je glavom. „Volim ga. Kako i ne bih? Volim ga kao što Eragon voli Safiru.

Izgubio sam se im sam ga prvi put dodirnuo. Galbatoriks ga je upotrebio protiv mene. Trn je bio ja i od mene. Nije se predavao. Ali nisam mogao da gledam kako pati, pa sam se zakleo na vernost kralju, a nakon toga... " Murtagove se usne zgroženo poviše: „Nakon toga, Galbatoriks mi se uvukao u um.

Otkrio je sve o meni, a onda mi je otkrio moje pravo ime. I tako sam sada njegov... Njegov zauvek."

Naslonivši glavu na zid, sklopio je o i, i ona vide kako mu se suze kotrljaju niz obraze.

Kasnije je ustao i otišao do vrata, ali zastao je pokraj nje kako bi je dodirnuo po ramenu.

Primetila je da su mu nokti isti i ise eni, mada ne besprekorno kao nokti njenog tamni ara.

Promrmljao je nekoliko re i na drevnom jeziku i, tren kasnije, njenog bola nestade mada su joj rane i dalje izgledale isto.

Kada je sklonio ruku, rekla mu je: „Ne mogu da oprostim... ali mogu da razumem."

On joj klimnu, te otetura napolje ostavljaju i je da se pita da li je upravo pronašla saveznika.

223 http://www.balkandownload.org/

SITNE NEPOSLUŠNOSTI Leže i na kamenoj plo i, preznojavaju i se i drhte i, trpe i bol u svakom delu tela, Nasuada odjednom požele da se Murtag vrati, kako bi je bar malo rešio muka.

Kada su se vrata osmougaone odaje kona no otvorila, nije mogla da potisne ose aj olakšanja, ali taj ose aj se ubrzo pretvorio u ogor eno razo aranje, kada je za ula kako njen tamni ar vu e noge po stepeništu koje je vodilo dole u odaju.

Kao i prethodnog puta, taj zdepasti ovek uzanih ramena oprao joj je rane vlažnom krpom, pa ih je previo trakama platna. Kada ju je oslobodio okova kako bi mogla da poseti nužnik, otkrila je da je isuviše slaba da bi pokušala da uzme nož s tacne s hranom. Zadovoljila se time što je zahvalila oveku na pomo i i time što mu je, po drugi put, pohvalila nokte, koji behu još blistaviji nego ranije, i koje je on sasvim o ito i že-leo da joj pokaže, pošto je neprekidno stavljao ruke pred nju tako da ih vidi.

Nakon što ju je nahranio i izašao, pokušala je da odspava, ali je zbog neprekidnih bolova mogla jedino da odrema. i joj se naglo otvoriše kada je za ula bu no otvaranje vrata.

Zar opet?, pomislila je pred talasom panike. Tako brzo? Ne mogu više... nisam dovoljno jaka.

Onda je zauzdala svoje strahove, te re e sebi: Da to nisi radila! Da nisi govorila takve stvari, jer eš po eti da veruješ u njih. No iako je uspela da ovlada svojim svesnim reakcijama, nije mogla da spre i srce da tu e dvaput brže nego ina e.

Odajom odjeknuše koraci jedne osobe, a onda joj se Murtag pojavi na rubu vidika. Nosio je masku, a izraz ispod nje beše ozbiljan.

Ovoga puta ju je odmah iscelio, ne odugovla i. Olakšanje koje je osetila kada joj je bol uminuo beše toliko snažno da se grani ilo sa ekstazom. Nikada ne beše iskusila ose aj ugodniji od tog umirivanja bola.

Blago je uzdahnula pred tim ose ajem: „Hvala ti."

Murtag joj klimnu, a onda ode do zida i sede na isto mesto kao ranije.

Osmatrala ga je nekoliko trenutaka. Koža na prstima bila mu je glatka i ponovo itava, a on se inio treznim, mada je bio namrgo en i utljiv. Ode a, koja je ranije bila ista, sada beše iskidana, iskrzana i izbušena, a primetila je i nekoliko ise enih delova sa unutrašnje strane rukava. Zapitala se da li je bio u nekoj arci. „Zna li Galbatoriks da si tu?", upitala ga je najzad. „Mogu e je, ali sumnjam. Zauzet je; zabavlja se sa svojim omiljenim aložnicama. Ili to, ili spava. Gluvo je doba no i. Osim toga, bacio sam ini, te niko ne može da nas osluškuje. On može da ih probije, ali ja bih to odmah primetio." ,,A šta ako te otkrije?"

Murtag slegnu ramenima. „Otkri e, znaš i sama, ako mi previše istroši i sruši odbranu." „Onda mu to nemoj dopustiti. Ja i si od mene, nemaš nikoga preko koga može da ti preti. Za razliku od mene, ti bar možeš da mu se odupreš... Vordeni nam se približavaju s vilenjacima sa severa.

Ako izdržiš još nekoliko dana, možda... možda e te oni osloboditi." „Ali ti ne veruješ da oni to mogu, je li tako?"

Ponovo je slegnuo ramenima. „Onda mi pomozi da pobegnem."

Iz njegovog se grla razleže oštar grohot. „Kako? Maltene ni izme ne mogu da obujem bez Galbatoriksove dozvole." „Mogao bi da mi popustiš okove i da ostaviš vrata otklju ana kada budeš odlazio."

Gornja mu se usna podrugljivo izvi. „Dva su oveka postavljena ispred vrata, a na ovu sobu su ba ene ini koje e upozoriti Galbatoriksa ako zato enik kro i van; izme u vrata i najbliže kapije ima na stotine stražara. U najboljem slu aju, stigla bi do kraja hodnika..." „Možda, ali ipak bih volela da pokušam." „Samo bi sebi navukla smrt na vrat." „Pomozi mi. Sigurna sam da bi mogao da prona eš na in da zaobi eš njegove ini." „Ne mogu. Moje me zakletve spre avaju da koristim arolije protiv njega."

224 http://www.balkandownload.org/

,,A stražari? Ako im budeš odvra ao pažnju dok ja budem išla do kapije, mogla bih da se sakrijem negde u gradu, a onda ne bi bilo važno da li Galbatoriks zna..." itav je grad njegov. Osim toga, kud god da odeš, pronašao bi te pomo u arolija. Jedini na in da dospeš na sigurno jeste da se dovoljno udaljiš pre nego što se oglase njegove uzbune, ali to ti ne bi pošlo za rukom ak ni da odletiš na zmaju." „Sigurno postoji na in!" „Eh, da postoji..." Kiselo se osmehnuo, te je oborio pogled. „Nema svrhe ni razbijati glavu povodom toga."

Iznerviravši se, usmerila je pogled ka tavanici. Zatim re e: „Onda me bar oslobodi ovih okova."

On ogor eno izdahnu. „Da bar malo ustanem", rekla je. „Grozno mi je ovo ležanje na kamenu, a i o i me bole kada moram da ih iskola im kako bih te videla tamo dole."

Dvoumio se, ali onda ustade u jednom gipkom pokretu te ode do kamene plo e i po e da joj otvara okove oko zglavaka i gležnjeva. „Ali nemoj misliti da možeš da me ubiješ", rekao joj je prigušenim glasom, „pošto ne možeš." im ju je oslobodio, vratio se na svoje staro mesto, te se ponovo spustio na pod i nastavio da zuri u daljinu. Pomislila je da je to njegov na in da joj da malo privatnosti kada se pridigla i spustila noge preko ivice kamene plo e. Spava ica joj je bila u dronjcima, spaljena na desetak mesta, te joj nije mnogo pokrivala telo, a ionako je bila tanka i oskudna.

Osetila je hladan mramor pod stopalima kada je krenula ka Murtagu kako bi sela kraj njega.

Obavila je ruke oko sebe pokušavaju i da prikrije nagotu. „Da li ti je Tornak zaista bio jedini prijatelj dok si odrastao?", upitala ga je.

Murtag i dalje nije gledao u nju. „Nije, ali bio je nešto najbliže ocu što sam ikada imao. U io me je, tešio... grdio me kada bih bio previše nadmen i spre io me da ispadnem magarac ni sam ne znam koliko puta. Da je još živ, izlemao bi me na mrtvo ime zbog toga što sam se onako napio pre neki dan." „Rekao si mi da je umro tokom tvog bekstva iz Urubejna?"

Frknuo je. „Mislio sam da sam mnogo pametan. Podmitio sam jednog uvara da bi ostavio jednu od sporednih kapija otvorenu. Hteli smo da se iskrademo iz grada pod okriljem tame, a Galbatoriks bi sve to otkrio tek kada bi bilo prekasno da nas uhvati. Ali on je sve znao od samog po etka. Nisam siguran kako, ali pretpostavljam da me je nadgledao sve vreme. Kada smo Tornak i ja prošli kroz kapiju, s druge strane zatekosmo vojnike koji su nas ekali... Imali su naredbu da nas vrate neozle ene, ali mi smo im pružili otpor, pa je jedan od njih ubio Tornaka. Najbolji ma evalac u vascelome Carstvu ubijen je nožem u le a." „Galbatoriks vam je dopustio da pobegnete?" „Mislim da nije o ekivao da emo se boriti. Osim toga, pažnja mu je te no i bila usmerena na nešto drugo."

Namrštila se zapazivši udan poluosmeh na Murtagovom licu. „Brojao sam dane", rekao je. „To se zbilo u vreme kada su Ra'zaci bili u dolini Palansar, u potrazi za Safirinim jajetom. Eto, ispada da je Eragon izgubio svog usvojitelja gotovo u isto vreme kada sam ja izgubio svog. Sudba ima surov smisao za šalu, je 1' da?" „Da, ima... Ali ako te je Galbatoriks nadgledao, zašto ti nije ušao u trag? Kasnije bi te vratio u Urubejn." „Mislim da se poigravao mnome. Otišao sam na imanje oveka za kojeg sam mislio da mogu da mu verujem. Kao i obi no, pogrešio sam, mada sam to otkrio tek kasnije, nakon što su me Blizanci vratili ovamo. Galbatoriks je znao gde se nalazim, i znao je da sam još besan zbog Tornakove pogibije, pa mu je odgovaralo da me ostavi na tom imanju dok on lovi Eragona i Broma... Ali ja sam ga iznenadio: otišao sam odatle i našao sam se na putu ka Dras Leoni pre no što je on primetio moj nestanak. Zato je Galbatoriks i otišao u Dras Leonu, znaš? Ne da bi prekorio gospodara Tabora zbog njegovog ponašanja, mada je i to zasigurno u inio, ve da bi mene pronašao. Ali malo je zakasnio. Pre no što je on stigao u grad, ja sam se spojio sa Eragonom i Safirom, pa smo zajedno krenuli za Džilid." „Zašto si otišao?", upitala ga je. „Zar ti Eragon nije ispri ao? Zato što..."

225 http://www.balkandownload.org/

„Ne, ne mislim na Dras Leonu. Zašto si otišao s tog imanja? Tamo si bio na sigurnom, ili se bar tebi tako inilo. Zašto si ga napustio?"

Murtag je po utao. „Hteo sam da uzvratim Galbatoriksu, a hteo sam i da se za mene pro uje neovisno od slave moga oca. itavog su me života ljudi druga ije posmatrali jer sam sin Morzanov.

Hteo sam da me poštuju zbog mojih dela, ne zbog njegovih." Kona no je pogledao u nju, hitro, kraji kom oka. „Pretpostavljam da sam i dobio ono što sam hteo, ali sudbina je ponovo pokazala svoj udan smisao za šalu."

Zapitala se da li je na Galbatoriksovom dvoru postojao bilo ko drugi do koga mu beše stalo, ali zaklju ila je da bi ta tema mogla biti opasna, pa ga je upitala: „Koliko Galbatoriks zna o Vordenima?" „Zna sve, barem koliko se meni ini. Ima više uhoda nego što ti misliš."

Slegnula je stomak rukama osetivši gr : „Postoji li neki na in na koji bi on mogao biti ubijen?" „Nožem. Ma em. Strelom. Otrovom. Ma ijama. Uobi ajeni na ini. Ali za koljica je u tome što je bacio previše ini oko sebe da bi se bilo kome pružila prilika da ga povredi. Eragon ima više sre e od ostalih: Galbatoriks ne želi da ga ubije, pa e možda imati više prilika da napadne kralja. Ali ak i kada bi ga napao stotinu puta, Eragon ne bi mogao da se probije kroz Galbatoriksove zaštitne ini." „Svaka zagonetka ima svoje rešenje, kao što i svaki ovek ima svoje slabosti", ostade pri svome Nasuada. „Voli li bilo koju od svojih naložni-ca?"

Izraz na Murtagovom licu beše odgovor. Onda on re e: ,,A da li bi bilo toliko loše da Galbatoriks ostane kralj? Svet koji je on zamislio jeste dobar svet. Ako porazi Vordene, itava e Alagezija dobiti mir. Stavi e ta ku na zloupotrebu ma ija, a vilenjaci, patuljci i ljudi više ne e imati razloga da se me usobno mrze. Štaviše, ako Vordeni izgube, Eragon i ja emo ponovo mo i da budemo zajedno, kao što bi bra a i trebalo da budu. Ako pak pobede, ta pobeda e doneti smrt i meni i Trnu. Nema druge."

Je l`? A šta emo sa mnom?", upitala ga je. „Ako Galbatoriks pobedi, ho u li postati njegova robinja, da mi nare uje kako mu se prohte?" Murtag nije hteo da joj odgovori, ali videla je kako mu se stežu žile na šakama. „Ne smeš da odustaješ, Murtaže." „Kakav izbor imam?", viknuo je ispunivši odaju odjecima.

Ustala je i zagledala se u njega. „Možeš da se boriš! Gledaj me u o i... Gledaj me!"

Snebivljivo je podigao pogled. „Uvek možeš da prona eš na in da ga podrivaš. Eto, upravo to možeš! ak i ako ti zakletve dopuštaju samo najsitnije neposlušnosti, i najsitnije neposlušnosti mogu da izazovu njegov kraj."

Ponovila je pitanje kako bi ga bolje naglasila: „Kakav izbor imaš? Možeš da budeš bespomo an i bedan do kraja života. Možeš da dopustiš Galbatoriksu da te pretvori u udovište. Ili se možeš boriti!"

Raširila je ruke kako bi mu pokazala opekotine. „Da li uživaš kada me mu iš?" „Ne!", uzviknuo je. „Pa onda se bori, pobogu! Moraš da se boriš, ina e eš izgubiti sebe, a to e se desiti i s Trnom."

Nije se ni makla kada je sko io na noge gipko poput ma ke i krenuo ka njoj. Zaustavio se na svega nekoliko centimetara od nje. Miši i u vilici su mu se skupljali i stezali dok ju je streljao pogledom, duboko dišu i kroz nozdrve. Odmah je prepoznala taj izraz jer ga je esto vi ala. Beše to lice oveka kojem je povre en ponos i koji želi da ošamari osobu koja ga je uvredila. Bilo je opasno izazivati ga dalje, ali znala je da mora jer joj se možda nikada ne bi ukazala druga prilika. „Ako ja mogu i dalje da se borim", rekla mu je, „možeš i ti." „Nazad na kamen", re e joj grubo. „Znam da nisi kukavica, Murtaže. Bolje je umreti nego živeti kao rob nekoga poput Galbatoriksa. Tada bi bar mogao da u iniš nešto dobro, pa bi ti ime možda i pamtili sa izvesnim poštovanjem kada tebe više ne bude." „Nazad na kamen", zarežao je š epavši je za ruku i po eo da je vu e ka kamenoj plo i.

Dopustila mu je da je gurne na gromadu boje pepela, da joj zatvori okove oko zglavaka i gležnjeva i da joj stegne remen oko glave. Kada je završio, zaustavio se zure i u nju mra nim, izbezumljenim pogledom, tela napetog poput strune.

226 http://www.balkandownload.org/

„Moraš da odlu iš da li si spreman da rizikuješ sopstveni život kako bi se spasao", rekla mu je. „Kako bi spasao i sebe i Trna. I moraš da odlu iš sada, dok još imamo vremena. Zapitaj se: šta bi Tornak želeo da u iniš?"

Ne pružaju i joj odgovor, Murtag je ispružio desnu ruku i spustio je na njene grudi. Osetila je njegov užareni dlan na koži, a onda joj od iznenadnog dodira zastade dah.

Onda je, jedva ujnije od šapata, po eo da govori na drevnom jeziku. Kad su preko njegovih usana potekle te nepoznate re i, u njoj po e da raste strah. inilo joj se da je govorio bar nekoliko minuta. Nije se ose ala druga ije kada je završio, ali to ne mora da bude ni dobar ni loš znak kada su ma ije posredi.

Svež vazduh prostrujao joj je preko grudi, hlade i ih, kada je Murtag podigao ruku.

Odmakavši se od nje, krenuo je ka ulazu u odaju. Baš kad je htela da mu dovikne, da ga pita šta joj je to u inio, on zastade i re e: „To bi trebalo da te zaštiti od bola bilo kakve rane, ali mora eš da se pretvaraš da nije tako, kako Galbatoriks ne bi otkrio šta sam u inio."

Potom je izašao. „Hvala ti", šapnula je praznoj odaji.

Provela je mnogo vremena razmišljaju i o njihovom razgovoru. inilo joj se malo verovatnim da je Galbatoriks poslao Murtaga da porazgovara s njom, ali to, bilo verovatno ili ne, ipak beše jedna mogu nost. Nije mogla ni da odgonetne da li je Murtag, duboko u srcu, dobra ili loša osoba. Prisetila se kralja Hrotgara, koji joj beše poput strica dok je odrastala, pa se setila kako ga je Murtag ubio na Ognjenoj ravnici. Potom se opet prisetila Murtagovog detinjstva i mnogih poteško a s kojima se suo io, i kako je dopustio Eragonu i Safiri da pobegnu iako je sasvim lako mogao da ih dovede u Urubejn.

No ak i ako je Murtag nekada bio astan i pouzdan, prinudna služba ga je možda iskvarila.

Naposletku je zaklju ila da e zaboraviti Murtagovu prošlost i da e suditi o njemu isklju ivo prema njegovim sadašnjim potezima. Dobar, loš ili i jedno i drugo, ipak je bio mogu i saveznik, a njoj je njegova pomo bila potrebna. Ako se i ispostavi da je lagao, njoj svakako ne e biti gore. Ali ako se ispostavi da je bio iskren, onda bi možda mogla da pobegne iz Urubejna, a to je bilo vredno rizika.

Oslobo ena bola, utonula je u dubok, duga ak san, prvi put otkako je stigla u prestonicu.

Probudila se s više nade u sebi nego ranije, pa se vratila pra enju prugica naslikanih na tavanici. Tanka plava linija koju je pratila navela ju je da primeti mali beli oblik u uglu jedne plo ice, što joj je ranije promaklo. Trebalo joj je nekoliko trenutaka da shvati da je to mesto s kog je otpao okrajak plo ice.

Taj ju je prizor zabavio, pošto joj je bilo zanimljivo, a donekle i utešno, da otkrije da Galbatoriksova savršena odaja ipak nije savršena i da, uprkos njegovim tvrdnjama, on ipak nije svemogu i nepogrešiv.

Kada su se vrata odaje ponovo otvorila, tamni ar joj je, pretpostavila je, doneo ru ak.

Zamolila ga je da je nahrani pre nego što je oslobodi okova, rekavši mu da je strahovito gladna, što i nije bila laž.

Na njeno zadovoljstvo, on se saglasio, mada nije rekao ni re ; uputio joj je onaj grozni, skobasti osmeh, pa je seo na rub kamene plo e. Dok ju je kašikom hranio toplom kašom, ona je bržebolje pokušavala da obuhvati sve mogu nosti, pošto je znala da e joj se pružiti samo jedna prilika da dela.

Zbog napetosti, bilo joj je teško da svari hranu. No nekako je uspela, a kada je anak ostao prazan i kada je popila vode, pripremila se za akciju. ovek je, po obi aju, spustio tacnu pokraj suprotnog zida, blizu mesta na kojem je Murtag ranije sedeo, možda tri metra od vrata nužnika.

Pošto ju je oslobodio okova, skliznula je s kamene plo e. Tikvoglavi ovek je posegnuo ka njoj da joj uhvati levu ruku, ali ona je podigla Šaku i najmilozvu nijim glasom rekla: „Hvala ti, ali sada mogu i sama da stojim."

Tamni ar je oklevao, ali ponovo se osmehnuo i dvaput škljocnuo zubima, kao da ho e da joj kaže: „Pa dobro, drago mi je zbog tebe!"

Krenuli su ka nužniku - ona napred, on tik iza nje. Kada je na inila tre i korak, namerno je izvila desni gležanj, te se popre no zateturala na drugu stranu sobe. ovek viknu pokušavaju i da je uhvati, te je osetila njegove debele prste kako se sklapaju u vazduhu iznad njenog vrata, ali bio je prespor, pa je izbegla njegov stisak.

227 http://www.balkandownload.org/

itavom se dužinom opružila po tacni, usput polomivši kr ag u kojem je još bilo podosta razvodnjenog vina, a i drveni anak odlete po podu tandr i. Namerno je pala na desnu ruku, pa je, im je napipala tacnu, prstima potražila metalnu kašiku.

Jao!", viknula je kao da se povredila, te se okrenula ka oveku daju i sve od sebe da izgleda ožaloš eno. „Možda ipak nisam bila spremna da hodam sama", rekla mu je, te mu se pomirljivo osmehnula. Palcem je napipala dršku kašike, pa ju je zgrabila baš kad ju je ovek povukao s poda.

OdmerivŠi je, namreškao je nos, zgrožen njenom spava icom natopljenom vinom. Ona je gurnula ruku iza sebe, te je provukla dršku kašike kroz rupu na porubu spava ice. Potom je ispružila ruke da bi mu pokazala da ništa nije uzela. ovek zabrunda, zgrabi je za drugu ruku i odvede je do nužnika. im je ona ušla, on se odvukao do tacne mrmljaju i sebi u bradu.

Zatvorivši vrata, izvukla je kašiku iz spava ice, pa ju je gurnula izme u usana i stala da upa nekoliko vlasi kose s potiljka, gde behu najduže. Rade i najbrže što je mogla, stisnula je jedan kraj sakupljenih dlaka prstima leve ruke, a onda je prevukla vlasi preko butine dlanom desne šake, uvijaju i ih u jednu nit. Sva joj se koža naježila kada je shvatila da je nit prekratka. Usplahireno petljaju i prstima, nekako je odvezala krajeve, pa je spustila nit na pod.

Iš upala je još vlasi, pa je i njih uvila u drugu nit, koju je privezala kao prvu.

Znaju i da joj je ostalo svega nekoliko sekundi, kleknula je na jedno koleno, te je vezala dve niti u vor. Potom je izvadila kašiku iz usta kako bi je tankom niti privezala za unutrašnju stranu leve noge, gde e biti pokrivena rubom spava ice.

Morala je da je stavi na levu nogu pošto joj je Galbatoriks uvek sedeo s desne strane.

Ustavši, proverila je da li je kašika skrivena, a onda je na inila nekoliko koraka da vidi da li e spasti.

Nije spala.

Odahnula je sa olakšanjem. Sada je glavni izazov bio povratak do kamene plo e - njen tamni ar nije smeo da zapazi šta je uradila. ovek ju je ekao kada je otvorila vrata nužnika. Namrgo eno ju je pogledao, spojivši retke obrve u ravnu liniju. „Kašiku", re e joj, gnje i tu re jezikom kao da je par e prekuvanog paškanata.

Podigla je bradu i pokazala mu ka dnu nužnika.

Još se više namrgodio. Ušao je u tu prostoriju da bi pažljivo proverio zidove, pod, tavanicu i sve ostalo, a onda je izjurio napolje. Ponovo je zaškrgutao, ešu i se po lukovi astoj glavi. Delovao je nezadovoljno, a i pomalo povre eno, inilo joj se, zbog toga što bi ona bacila kašiku. Ranije je bila fina prema njemu, pa je znala da bi ga takav tri av in prkosa zbunio i naljutio.

Oduprla se porivu da se odmakne kada je zakora io prema njoj i spustio joj svoje teške ruke na glavu kako bi joj prošao kroz kosu prstima. Snuždio se pošto nije pronašao kašiku. Zgrabivši je za ruku, odveo ju je do kamene plo e, te joj je ponovo namakao okove.

Onda je, naduren, uzeo tacnu i odvukao se iz odaje.

Sa ekala je da bi se uverila da je otišao, pa je ispružila prste leve ruke i povukla rub spava ice centimetar po centimetar.

Na licu joj se pojavio širok osmeh kada je vrhom kažiprsta napipala donji deo kašike.

Sada je imala oružje. ***

228 http://www.balkandownload.org/

KRUNA OD LEDA I SNEGA Kada prvi zraci svetlosti zarudeše po površini uzburkanog mora osvetljavaju i grebene providnih talasa što blistahu kao da behu isklesani od kristala, Eragon se prenuo iz snovi enja i zagledao se ka severozapadu, znatiželjno o ekuju i da vidi šta e mu svetlost otkriti od oblaka koji su se nakupljali u daljini.

Prizor koji je ugledao uznemirio ga je: oblaci su zauzimali gotovo polovinu horizonta, a najve i oblaci naizgled behu visoki gotovo kao vrhovi Beor planina, previsoki da bi ih Safira nadletela. Jedini komad istog neba pružao se ta no iza njih, a i to par e e nestati kada ga oluja bude obujmila svojim rukama.

Mora emo da proletimo kroz njih, re e Glejdr, a Eragon oseti strepnju u Safiri.

Zašto ne bismo pokušali da ih zaobi emo?, upitala je.

Eragon je znao da Glejdr preko Safire prou ava oblik oblaka. Zlatni zmaj najzad re e; Ne želim da previše skre eš s puta. Ostaje nam još mnogo kilometara, a ako te izda snaga...

Onda mi možeš posuditi svoju za lebdenje.

Hmmm. Ipak je bolje biti obazriv i promišljen. Vi ao sam ovakvo nevreme. Ve e je nego što se tebi ini. Da bi ga zaobišla, morala bi da odletiš toliko daleko na zapad da bi se previše udaljila od Vroengarda, pa bi ti, najverovatnije, bio potreban još jedan dan da stigneš do kopna.

Vroengard nije toliko daleko, rekla je.

Nije, ali vetar e nas usporiti. Osim toga, instinkti mi govore da se ova oluja prostire sve do ostrva. I ovako i onako, mora emo da proletimo kroz nju. Me utim, nema potrebe da idemo pravo kroz njeno središte. Vidiš li onaj procep izme u ona dva mala stuba na zapadu?

Vidim.

Idi tamo, pa emo možda prona i siguran put kroz oblake.

Eragon se uhvatio za prednji deo sedla kada je Safira pognula levo rame kako bi se okrenula ka zapadu i usmerila se ka procepu koji joj je Glejdr pokazao. Zevnuo je i protrljao o i dok se ona preusmeravala, a onda se okrenuo da bi izvadio jabuku i nekoliko traka sušene govedine iz torbi privezanih pozadi. Beše to skroman doru ak, ali nije bio mnogo gladan; osim toga, obilan obrok je umeo da mu uznemiri stomak dok bi leteo na Safiri.

Dok je jeo, malo je posmatrao oblake, a malo svetlucavo more. Prili no ga je onespokojila pomisao da ispod njih nema ni ega sem vode i da je najbliže tvrdo tlo, kopno, prema njegovoj proceni, udaljeno više od stotinu kilometara. Zadrhtao je zamislivši kako tonu u ledene, neumoljive morske dubine. Zapitao se šta li leži na dnu, pa mu je sinulo da bi, pomo u ma ija, verovatno mogao da otputuje dole i otkrije, mada ga to nije mnogo privla ilo. Vodeni bezdan beše isuviše mra an i isuviše opasan za njegov ukus. Nije to bilo mesto, zaklju io je, ka kom bi bi a poput njega trebalo da se upute.

Bi e bolje da ga ostavi kojekakvim udnovatim stvorenjima koja ve žive tamo.

Kako je jutro odmicalo, postajalo im je jasno da se oblaci nalaze mnogo dalje nego što im se isprva inilo, i da je, kao što je Glejdr i rekao, oluja mnogo ve a nego što su Eragon i Safira zamišljali.

Zaduvao je i lagan eoni vetar, što je Safiri donekle otežalo let, mada je i dalje dobro napredovala.

Dok su još bili nekoliko kilometara dalje od ruba oluje, Safira je iznenadila Eragona i Glejdra upustivši se u lagano poniranje kako bi letela blizu površine vode.

Kada se spustila, Glejdr re e: Safira, šta si to sad naumila?

Radoznala sam, odgovorila mu je. A i volela bih da malo odmorim krila pre nego što u em u oblake.

Letela je tik iznad talasa, te se u njenom odrazu ispod njih i u njenoj senci ispred njih video svaki njen pokret. Kao da su dva avetinjska saput-nika zajedno letela, jedan taman a drugi svetao.

Potom je obrnula krila, te je usporila, hitro mahnuvši tri puta, a onda se spustila na vodu. Omaja ih poškropi sa obe strane njenog vrata kada je prsima zaorala talase, prskaju i Eragona stotinama kapljica.

Voda beše hladna, ali vazduh se oko njih inio topao nakon dugog leta, ak toliko topao da je Eragon odvezao plašt i skinuo rukavice.

229 http://www.balkandownload.org/

Safira je skupila krila, mirno plutaju i gore-dole u ritmu talasa. Eragon ugleda nekoliko busenova sme ih algi s desne strane. Te biljke behu razgranate poput žbunja, na granama su imale nekakve bobi aste mehuri e.

Daleko iznad njih, na visini s koje je Safira sletela, Eragon ugleda dva albatrosa sa crnim perjem na vrhovima krila kako lete podalje od golemog zida od oblaka. Taj mu je prizor samo produbio teskobu: te morske ptice podsetiše ga ono kada je ugledao vu ji opor kako tr i pokraj krda jelena dok skupa beže od šumskog požara na Ki mi.

Da imamo iole pameti, rekao je Safiri, sad bismo se okrenuli i vratili se.

Da imamo iole pameti, napustili bismo Alageziju i ne bismo se nikada vratili, uzvratila mu je.

Povivši vrat, zagnjurila je njušku u more, a onda je protresla glavom i nekoliko puta zapalacala grimiznim jezikom kao da je upravo okusila nešto fino.

Ali Eragon potom oseti paniku u Glejdru, i stari zmaj zagrme: Pole i! Odmah, odmah, odmah!

Pole i!

Safira nije trošila vreme na pitanja. Uz zvuk sli an grmljavini, rastvorila je krila zamahala njima odižu i se s vode.

Nagnuvši se napred, Eragon š epa rub sedla kako ne bi pao. Safira je krilima podigla izmaglicu koja ga je napola zaslepila, pa je umom morao da potraži ono što je uzbunilo Glejdra.

Duboko pod njima, osetio je kako se nešto diže ka Safirinom stomaku brže nego što je mislio da je mogu e, nešto ledeno i ogromno... ispunjeno nezasitom, neutoljivom gladi. Pokušao je da ga zaplaši, da ga odbije, ali to stvorenje beše nepoznato i neumoljivo, i kao da uopšte nije prime ivalo Eragona. U udnovatim, mra nim ponorima njegove svesti, naslutio je se anja na nebrojena leta provedena u usamljenom tumaranju po ledenom moru, i kao lovac i kao lovina.

I sam ponet panikom, Eragon napipa bal ak Brisingra dok se Safira još odvajala od vode hitaju i ka nebu. Safira! Brže!, nemo joj je doviknuo.

Polako je dostigla i ubrzanje i visinu, ali bela voda naglo prsnu iza nje i Eragon ugleda blistave sive eljusti kako izranjaju iz pene. eljusti behu dovoljno ogromne da kroz njih pro e konj sa sve konjanikom, i pritom behu ispunjene stotinama svetlucavih belih zuba.

Safira je bila svesna onoga što je on ugledao, te se žestoko izvila u stranu pokušavaju i da izbegne razjapljene eljusti i paraju i vodu vrhom krila. Tren kasnije, Eragon za u i oseti kako ono stvorenje škljoca eljustima.

Igli asti mu zubi promašiše Safirin rep za svega nekoliko centimetara.

Kada udovište pade nazad u vodu, uspeo je da vidi i ostatak njegovog tela: glava mu beše izdužena i oškasta. Nekakvi koš ati hrbati štrcali su mu iznad o iju, a sa spoljne strane oba hrbata rasla mu je po jedna užasta hvataljka; Eragon je procenio da je duga ka više od tri metra. Vrat toga stvorenja podsetio ga je na golemu, rebrastu zmijurinu. Ono što se videlo od njegovog torza beše glatko i snažno gra eno, neverovatno nabijeno. Dva veslasta peraja izvirala su mu sa obe strane grudi, bespomo no mlataraju i u vazduhu.

Stvorenje je palo na bok, te nov, ja i nalet omaje polete ka nebu.

Tik pre no što e se talasi zatvoriti nad tom nemani, Eragon se zagledao u njeno jedino oko okrenuto nagore, crno poput kapi katrana. Zloba koja se u njemu krila, nepatvorena mržnja, gnev i srdžba koje je nazreo u razroga enom pogledu toga stvorenja behu dovoljni da nateraju Eragona da se nakostreši od jeze i da zažali što se u tom trenutku ne nalazi usred pustinje Hadarak. Smatrao je da bi jedino tamo bio zašti en od praiskonske gladi toga stvorenja.

Dok mu je srce ludo tuklo, popustio je stisak oko Brisingra, te se srozao preko prednjeg dela sedla. „Šta to bi?"

Nidhval, re e mu Glejdr.

Eragon se namrštio. Nije se mogao setiti da je itao o ne emu takvom u Elesmeri. Šta je nidhval?

Oni su ti veoma retki, te se o njima ne pri a esto. Oni su ti u moru ono što su fanghuri u vazduhu. I jedni i drugi su srodnici zmajeva. Mada smo po izgledu veoma razli iti, nidhvali su nam zapravo sli niji od kreštavih fanghura. Pametni su, i ak imaju nešto sli no Eldunariju u grudima, što im, prema našim verovanjima, omogu ava da na duže vreme zarone u velike dubine.

Mogu li da bljuju vatru?

Ne, ali i oni, poput fanghura, esto koriste mo svoga uma kako bi onesposobili svoj plen, što je mnogo zmajeva i samo otkrilo, na svoju žalost.

230 http://www.balkandownload.org/

Oni jedu pripadnike svoje vrste?, upita Safira.

Oni nas ne smatraju sli nima, odgovori joj Glejdr. Ali da, jedu i svoje, što je zapravo jedan od razloga za to što na svetu ima vrlo malo nidhvala. Njih ne zanima šta se zbiva van njihovog sveta, te je svaki pokušaj da ih urazumimo bio neuspešan. Ali neobi no je nai i na jednog od njih toliko blizu obale. Nekada ste ih mogli prona i tek na nekoliko dana leta od kopna, gde je more najdublje. Izgleda da su postali hrabriji, ili možda o ajniji nakon pada Jaha a.

Eragona ponovo podi e jeza kada se prisetio ose aja koji je imao pri dodiru s nidhvalovim umom. Zašto nam ni ti ni Oromis nikada niste pri ali o njima?

O mnogo emu vam mi nismo pri ali, Eragone. Malo je bilo vremena, pa je bilo bolje da ga potrošimo tako što emo vas pripremiti za Galbatoriksa, a ne za sva mra na stvorenja koja lutaju neistraženim delovima Alagezije.

Dakle, postoje i druga bi a poput nidhvala za koja mi ne znamo?

Ima ih još nekoliko.

Ho eš li nam pri ati o njima, ebrithil?, upita ga Safira.

Hajde da se dogovorimo, Safira, a i ti, Eragone. Sa ekajmo nedelju dana, pa ako i dalje budemo živi i slobodni, rado u provesti narednih deset godina pri aju i vam o svakoj vrsti za koju znam, uklju uju i i sve podvrste buba, kojih ima napretek. Ali hajde da se do tada usredsredimo na zadatak koji je pred nama. Dogovoreno?

Eragon i Safira se nevoljno saglasiše, te više nisu spominjali tu temu.

eoni lahor je oja ao, prerastavši u opasan vetar kad su se primakli oluji, te je usporio Safiru prepolovivši joj brzinu. Tu i tamo, silni naleti vetra bi je zaljuljali, a ponekad i zaustavili na nekoliko trenutaka. Znali bi da im se približava nalet po srebrnastoj šari nalik na krljušti koja bi zakrivudala ka njima po površini vode.

Još od praskozorja, oblaci su bivali sve ve i, a izbliza behu još strašniji. Pri dnu behu crni i ljubi asti, uz kišu koja je, nalik na zavesu, povezivala oluju s morem poput prozra ne pup ane vrpce.

S gornje strane, oblaci behu boje potamnelog srebra, a vrhovi im behu blistavobeli, naizgled vrsti poput zidina Trondžhima. Na severu, pri središtu oluje, oblaci su na inili pljosnat nakovanj koji se nadvijao iznad svega, kao da su sami bogovi namerili da iskuju neko udnovato i užasno oru e.

Kada je Safira proletela izme u ona dva ispup ena bela stuba, pokraj kojih je li ila na obi nu flekicu, i kada je more nestalo pod poljem jastu astih oblaka, onaj se eoni vetar smirio, ali vazduh postade oštar i uskomešan, i kovitlao se oko njih bez ikakvog smera i pravca. Eragon je stisnuo zube kako mu ne bi škrgutali u ustima, a onda mu se stomak zgr io jer se Safira spustila nekoliko metara i odmah se, istom brzinom, uspela više od šest-sedam metara.

Glejdr ra e: Imaš li ikakvog iskustva u letenju kroz oluju osim onog kad te je nevreme uhvatilo izme u doline Palansar i Jazuaka?

Nemam, re e mu Safira, britko i šturo. .

Glejdr je, izgleda, i o ekivao takav odgovor, pošto je bez ustru avanja stao da joj daje uputstva za usmeravanje kroz te neverovatne oblake. Prati kako se kre u i beležigde se spajaju, rekao joj je. Po tome eš mo i da pogodiš gdeje vetar najja i i u kom smeru duva.

Ve i deo toga što je rekao Safiri ve beše poznat, ali stari zmaj je svojom pri om i svojom smirenoš u primirio i nju i Eragona. Da su osetili uzbunjenost ili strah u umu staroga zmaja, oboje bi posumnjali u svoje mogu nosti, ega je Glejdr verovatno bio svestan.

Vetar je naneo zalutali oblak pred Safiru. Umesto da ga zaobi e, prošla je pravo kroz njega, probivši ga poput blistavog plavog koplja. Kako je siva magla po ela da ih obavija, i hu anje vetra se stišalo, te je Eragon morao da zaškilji i da stavi ruku ispred lica kako bi zaštitio o i.

Kada su izašli iz oblaka, na Safirino se telo prilepilo bezbroj si ušnih kapljica, pa se presijavala kao da su joj ve blistave krljušti posute dijamantima.

Let joj je i dalje bio neravnomeran: u jednom bi trenu bila uravnotežena, a onda bi je vazdušna struja udarila po boku, ili bi joj neo ekivana struja odozgo podigla krilo, pa bi je poslala u suprotnom pravcu. Samo sedenje na njenim le ima, dok se ona borila s tim potresima, beše zamorno, a za samu Safiru sve to beše jedan o ajni ki, ogor en napor, otežan time što mu se kraj nije nazirao i time Što nije imala izbora do da nastavi.

231 http://www.balkandownload.org/

Nakon sat-dva takvog leta, i dalje se nije nazirao završetak oluje. Glejdr re e: Moramo da se okrenemo. Odmakla si previše na zapad, više nego što bi bilo preporu ljivo, a ako ve moramo da se suo imo s najžeš im gnevom oluje, bi e bolje da to u inimo sada, dok se nisi još više umorila.

Safira se bez re i okrenula severno ka širokoj golemoj litici od oblaka obasjanih suncem, koji se pružahu u srcu goleme oluje. Kada su se približili hrapavom nali ju litice, koja beše nešto najve e što je Eragon ikada video, ve e ak i od Farden Dura, plave munje osvetliše unutrašnje slojeve i odblesak odlete nagore, prema vrhu nakovnja.

Tren kasnije, tutnjava groma prodrma nebo, teraju i Eragona da pokrije uši rukama. Znao je da e ih njegove zaštitne ini sa uvati od munja, ali ipak je strepeo od približavanja tim pucketavim izlivima energije.

Ako je Safira i bila preplašena, on to nije osetio. Jedino je ose ao njenu odlu nost. Ubrzala je zamahe krilima, te se, nekoliko minuta kasnije, na oše pred nali jem litice, a potom se probiše kroz nju kako bi ušli u središte oluje.

Obavila ih je pomr ina, siva i bezobli na. inilo im se da je svet prestao da postoji. Eragon zbog oblaka nije mogao da odredi nikakvo rastojanje dalje od Safirinog nosa, repa i krila. Bili su bukvalno slepi, i jedino im je pritisak sopstvene težine pomagao da razlu e gde je gore, a gde dole.

Eragon je otvorio um, dopustivši svesti da se proširi najdalje što može, ali nije osetio nikakvo živo bi e sem Safire i Glejdra, ak ni zalutalu pti icu. Safira je, sre om, zadržala ose aj za smer, pa se ne e izgubiti. Nastavljaju i potragu za ostalim bi ima svojim umom, Eragon se starao da ne ulete pravo u padinu neke planine.

Tako e je bacio ini kojima ga je Oromis bio nau io, ini koje su njemu i Safiri u svakom trenutku javljale koliko su ta no blizu vode ili tla.

Od trenutka kada su ušli u oblak, sveprisutna vlaga po e da se nakuplja na Eragonovoj koži i da mu natapa vunenu ode u ine i je težom. Bila bi to sitna smetnja koju bi i zanemario da mešavina vetra i vode nije bila toliko ledena da je ak mogla da mu izvu e svu toplotu iz udova i da ga ubije.

Stoga je bacio nove ini, koje su pro iš avale vazduh oko njega od vidljivih kapljica, kao i, po Safirinom zahtevu, vazduh oko njenih o iju, pošto joj se na njima neprekidno sakupljala vlaga, teraju i je da trep e.

Vetar je u nakovnju bio neo ekivano blag. Eragon je to zapažanje podelio s Glejdrom, ali stari zmaj je ostao narogušen. Tek nas eka ono najgore.

Istinitost njegovih re i uskoro postade o igledna, pošto se žestoka struja vazduha zabila u Safiru odozdo i odnela je nekoliko kilometara naviše, gde vazduh beše previše razre en da bi Eragon mogao da diše kako valja, i gde se magla ledila u bezbroj si ušnih kristala koji po eše da ih bockaju po nosu, obrazima i opnama na krilima poput britvica.

Prilepivši krila uz bokove, Safira je zaronila nadole, pokušavaju i da umakne vazdušnoj struji.

Nekoliko sekundi kasnije, pritiska nestade ispod nje, ali zamenio ga je jednako snažan nalet vazduha, koji ju je zastrašuju om brzinom poneo ka talasima.

Dok su padali, ledeni kristali se otopiše stvaraju i krupne loptaste kišne kapi koje kao da su bestežinski lebdele oko Safire. Munja blesnu u blizini, poput jezivog plavog odsjaja u pokrovu od oblaka, i grom prasnu nateravši Eragona da bolno jaukne. Dok mu je odzvanjalo u ušima, otkinuo je dva par eta tkanine s ruba plašta, pa ih je uvio i nabio u uši najdublje što je mogao.

Safira je tek pri dnu oblaka uspela da se otrgne od užurbane vazdušne struje. im je to u inila, zgrabila ju je druga struja, guraju i je nagore poput džinovske ruke.

Eragon je potom dugo ostao lišen ose aja za protok vremena. Pomahnitali vetar bese prejak za Safiru, pa je nastavila da se diže i pada u kružnim strujama poput par eta olupine zahva ene vrtlogom.

Uspela je da uznapreduje nekoliko skromnih kilometara, izvu enih na jedvite jade i uz mukotrpan napor, ali kad god bi se izvukla iz jedne struje, našla bi se zarobljena u drugoj.

Eragon je, ponizno i skrušeno, shvatio da su on, Safira i Glejdr bespomo ni pred tom olujom, i da, i pored svih svojih mo i, ne mogu da nadja aju snagu prirodnih sila.

Vetar je dvaput zamalo zbacio Safiru pravo na uzburkane talase. Oba puta su je vazdušne struje odgurnule iz olujnih oblaka pravo u pljusak koji je šibao po moru ispod njih. Kada se to dogodilo drugi put, Eragon je bacio pogled preko Safirinog ramena, te mu se na tren u inilo da je video izdužene, tamne obrise nidhvala koji leži na površini uskomešane vode. Me utim, kada je munja ponovo blesnula, obrisa više nije bilo, pa se zapitao da li su ga to možda samo senke zavarale.

232 http://www.balkandownload.org/

Kako je Safirina snaga po ela da kopni, ona se sve manje borila s vetrom, dopuštaju i mu da je nosi kud ho e. Jedino se trudila da prkosi oluji kada bi se previše približila vodi. Ina e je držala krila umirena, trude i se da se ne zamara. Eragon je osetio da je Glejdr po eo da je napaja energijom kako bi je održao, ali ni to nije bilo dovoljno da u ini bilo šta osim da održava ravnotežu.

S vremenom je i ono malo svetlosti izbledelo, te o aj po e da ispunjava Eragona. Proveli su ve i deo dana nošeni i tu eni olujom, koja i dalje nije pokazivala znake slabljenja, a Safira, izgleda, nije bila blizu njenog oboda.

Nakon što je i sunce zašlo, Eragon više nije mogao da vidi ni vrh sopstvenog nosa, i bilo mu je svejedno da li e držati o i zatvorene ili otvorene. Imao je utisak da je neko natrpao gomilu crne vune oko njega i Safire, a pritom mu se inilo da sama tama ima težinu, kao da je posredi opipljiva supstanca koja ih stiska sa svih strana.

Na svakih nekoliko sekundi, nova munja bi zaparala mrak, ponekad skrivena iza oblaka, ponekad pak na vidiku, blistaju i odsjajem desetina sunaca i ispunjavaju i vazduh ukusom gvož a.

Nakon naglog bleštavila elektri nog pražnjenja, no se inila dvostruko mra nijom, pa bi Eragona i Safiru zaslepila as ta svetlost, as neprobojna tama. Ma koliko bile blizu, munje nisu poga ale Safiru, ali Eragonu i Safiri ve se beše smu ila neprekidna grmljavina.

Eragon ni sam nije znao koliko su dugo tako putovali.

Onda je, u neko doba no i, Safira upala u struju uspinju eg vazduha koja bese ve a i daleko ja a od bilo koje prethodne. im ih je dohvatila, Safira po e da se napinje kako bi joj umakla, ali vetar je bio toliko silan da je jedva držala krila ispravljena.

Ozloje ena, naposletku je urliknula i ispustila snop plamena iz eljusti, osvetljavaju i okolne ledene kristale koji se presijavahu poput dragulja.

Pomagajte!, rekla je Eragonu i Gjejdru, ne mogu više sama!

Njih dvojica spojiše umove, Glejdr dade svoju energiju, a Eragon viknu: „Ganga fram!"

Te su ini gurnule Safiru napred, ali vrlo malo, pošto je letenje pod pravim uglom u odnosu na vetar bilo kao plivanje preko reke Anore tokom prole nog otapanja snega. Mada je Safira napredovala vodoravno, struje su nastavile da je guraju nagore vrtoglavim ritmom. Eragon je ubrzo primetio da gubi dah, ali vazdušna struja ih i dalje nije puštala.

Ovo predugo traje, a košta nas previše energije, re e Glejdr. Prekini ini.

Ali...

Prekini ini. Oboje ete se onesvestiti pre nego što se oslobodimo. Mora emo da pratimo vetar dok ne popusti dovoljno da Safira pobegne.

Kako?, zapitala ga je dok je Eragon ispunjavao naredbu. Iscrpljenost i ose aj poraženosti koji su joj pomutili misli nateraše Eragona da se zabrine za nju.

Eragone, moraš da preoblikuješ ini koje koristiš za ugrejavanje tako da se one odnose i na Safiru i mene. Uskoro e još više zahladiti, više nego tokom najstudenijih zima na Ki mi, pa emo se bez arolija nasmrt smrznuti. ak i ti?

Pu i u poputpar eta toplog stakla ba enog u sneg. Potom moraš da baciš ini koje e sakupiti vazduh oko tebe i Safire i držati ga oko vas kako biste mogli da dišete. Ali ustajali vazduh mora da bude propušten kako se ne biste ugušili. Sastavljanje tih ini veoma je složeno, i ne smeš da grešiš. Stoga me dobro slušaj. Ide ovako... im je Glejdr izdeklamovao potrebne re enice na drevnom jeziku, Eragon mu ih je ponovio, a kada je zmaj kona no bio zadovoljan njegovim izgovorom, Eragon je bacio ini. Potom je prepravio i one druge ini kako mu je Glejdr rekao, ime je njih troje zaštitio od hladno e.

Potom su nastavili da ekaju, dok ih je vetar podizao sve više. Prošlo je nekoliko minuta, te se Eragon zapitao da li e se ikada zaustaviti ili e nastaviti da lete uvis sve dok ne dosegnu mesec i zvezde.

Palo mu je na pamet da možda baš tako nastaju zvezde padalice: neku pticu, aždaju ili neko drugo zemaljsko bi e dohvati neumorni vetar, pa ih baci uvis toliko brzo da blesnu poput zapaljenih strela. Ako je tako, on, Safira i Glejdr e biti najblistavija, najveli anstvenija zvezda padalica koja je ikada upam ena ako iko bude dovoljno blizu da vidi njihov strmoglav pad toliko daleko na moru.

Huk vetra se postepeno utišao. ak su i zaglušni udari groma postali nekako prigušeni, a kada je Eragon izvadio one epove iz ušiju, zapanjila ga je tišina koja ih je okruživala. I dalje je mogao da uje blago šištanje u pozadini, poput žubora šumskog poto a, ali osim toga je sve bilo blaženo tiho.

233 http://www.balkandownload.org/

Kad je buka mahnite oluje jenjala, Eragon je zapazio i da mu se napor koji je ulagao u ini pove ao, ne toliko zbog arolija koje su spre avale rasipanje telesne toplote ve zbog arolija koje su sakupljale i zbijale atmosferu ispred njega i Safire kako bi mogli da pune i prazne plu a kao i obi no.

Neznano zašto, energija potrebna za održavanje druge arolije višestruko se uve ala u pore enju s prvom, pa je uskoro po eo da ose a naznake da e mu ma ije istrošiti ono malo životne snage: hladne ruke, neravnomerno lupanje srca i zamaman ose aj letargije, koji mu je zadavao ponajviše brige.

Glejdr je potom po eo da mu pomaže. Eragon je sa olakšanjem osetio kako mu se optere enje smanjuje im je zmajeva snaga doplovila do njega kao talas vreline koji je, zapljusnuvši ga, odneo letargiju i vratio živost u njegove udove.

Tako su i uspeli da nastave.

Safira je najzad osetila kako vetar po inje da posustaje, blago ali primetno, te se pripremila da izleti iz vazdušne struje.

Ali pre nego što joj je to pošlo za rukom, oblaci se razi oše iznad njih i Eragon ugleda nekoliko blistavih ta kica; behu to zvezde - bele, srebrne i blistavije od svih koje je ikada video.

Vidi, re e. Oblaci se potom otvoriše oko njih i Safira se izdiže iz oluje, te oprezno po e da balansira iznad vetra koji ih je šibao.

Eragon vide itavu oluju kako se, šire i se pod njima, prostire stotinu kilometara u svim pravcima. Samo njeno središte li ilo je na izvijenu, pe- urkastu kupolu brisanu opakim vetrovima, koji su hujali sa zapada na istok prete i da e oboriti Safiru s njenog nesigurnog uzdignutog položaja. I okolni i udaljeni oblaci behu mle nobeli, gotovo svetlucavi, kao da su osvetljeni iznutra. Izgledali su predivno i bezopasno, kao mirne, nepromenljive tvorevine, nimalo ne odaju i tutnjavu koja je besnela iznutra.

Eragonu se oteo uzdah kada je primetio nebo, na kojem beše više zvezda nego što je on mislio da postoji. Crvene, plave, bele i zlatne, bile su rasute po nebeskom svodu poput svetlucave prašine.

Sazvež a koja mu behu poznata i dalje su bila tu, ali behu utisnuta me u hiljadama ble ih zvezda, koje je video prvi put. Nisu samo zvezde delovale blistavije, ve se praznina izme u njih inila tamnijom.

Kao da mu je ranije, kad god bi pogledao u nebo, nekakva izmaglica pokrivala o i spre avaju i ga da vidi zvezde u njihovoj punoj raskoši.

Nekoliko trenutaka je zurio u taj veli anstveni prizor, zadivljen nasu-mi nom, neznanom ali divnom prirodom tih treperavih ta kica. Tek kada je spustio pogled, u inilo mu se da se i na ljubi astom horizontu zbiva nešto neobi no. Umesto da se nebo i more susretnu u ravnoj liniji, kako je oduvek bivalo i kako bi i trebalo da bude, njihov spoj bese zaobljen poput ruba nezamislivo velikog kruga.

To beše toliko udnovat prizor da je Eragonu bilo potrebno nekoliko sekundi da shvati u šta to gleda, a kada je shvatio, osetio je peckanje na glavi i nedostatak vazduha u plu ima. „Svet je okrugao", prošaputao je. „Nebo je šuplje, a svet je okrugao."

Tako ispada, re e Glejdr zvu i jednako zadivljeno. uo sam pri e o tome od jednog divljeg zmaja, ali nisam ni pomislio da u i sam to videti.

Na istoku je blag žut odsjaj obojio deo horizonta, najavljuju i povratak sunca. Eragon je pretpostavio da e, pod uslovom da Safira zadrži položaj još etiri ili pet minuta, videti izlazak sunca, mada e pro i još nekoliko sati pre nego što topli, životvorni zraci dopru do vode ispod njih.

Safira se zadržala tamo još koji tren; lebdeli su zajedno izme u zvezda i zemlje, na nemoj pomr ini, poput zalutalih duhova. Našli su se u nedo iji, koja ne beše deo ni neba ni sveta ispod njih, nalik na trun icu koja putuje granicom što razdvaja dva beskraja.

Safira se potom nagnu te napola polete, a napola se obruši ka severu, pošto je vazduh bio toliko redak da krila nisu mogla sasvim da je održavaju u vazduhu nakon što je izašla iz naleta vazdušne struje.

Kada se sru ila nadole, Eragon re e: Kada bismo imali dovoljno dragulja, napunjenih s dovoljno energije, da li bismo mogli da odletimo sve do meseca?

Ko zna šta je sve mogu e?, re e Glejdr.

234 http://www.balkandownload.org/

Kada je bio dete, Eragon je znao jedino za Karvahol i dolinu Palansar. uo je i za Carstvo, ali ono mu nije delovalo stvarno sve dok nije po eo da putuje po njemu. Kasnije se njegova mentalna slika sveta proširila i na ostatak Alagezije i, donekle, na ostale zemlje o kojima je itao. A sad je, eto, shvatio da je to što se njemu inilo golemim bilo samo deo mnogo ve e celine. Kao da mu se ta ka gledišta za svega nekoliko sekundi prebacila s mravlje perspektive na orlovu.

Nebo beše šuplje, a svet okrugao.

To ga je navelo da iznova sve proceni i razmotri. Rat izme u Vordena i Carstva inio mu se nebitnim u pore enju sa stvarnom veli inom sveta, pa je pomislio da su sve boli i brige što mu e ljude vrlo sitne kad ih posmatraš s tolike visine.

Safiri je rekao: Eh, kada bi samo i ostali mogli da vide ono što smo mi videli, možda bi bilo manje ratovanja.

Ne možeš od vukova o ekivati da postanu ovce.

Ne mogu, ali ni vukovi ne moraju da budu toliko okrutni prema ovcama.

Safira je ubrzo ponovo utonula u mra ne oblake, ali uspela je da izbegne struje naviru eg i poniru eg vazduha. Lebdela je kilometrima, nadle i vrhove drugih, nižih struja u oluji i koriste i ih kako bi o uvala snagu.

Sat ili dva kasnije, magla se razišla i oni izleteše iz goleme mase oblaka koji su sa injavali srž oluje. Spustili su se kako bi nadleteli manja brdašca u njenom podnožju, koje se postepeno stanjilo postavši sli no jorganu koji je prekrivao sve na vidiku osim samog nakovnja.

Dok se sunce kona no nije pojavilo nad horizontom, ni Eragon ni Safira nisu imali snage da obra aju pažnju na svoje okruženje. Doduše, ni u bezli noj masi pod njima nije bilo ni ega što bi im privla ilo pažnju.

Stoga je Glejdr bio taj koji re e: Safira, onamo s desne strane. Vidiš li ih?

Eragon je podigao glavu sa ukrštenih ruku i zaškiljio kako bi se prilagodio jarkoj svetlosti.

Nekoliko kilometara severnije, neki planinski venac se uzdizao iz oblaka. Vrhovi mu behu pokriveni snegom i ledom i li ili su na drevnu, nazubljenu krunu koja lebdi na sloju magle. Litice okrenute ka istoku svetlucavo su se presijavale na svetlosti jutarnjeg sunca, dok su izdužene plave senke prekrivale zapadnu stranu gube i se u daljini poput mra nih bodeža nad valovitom, snežnobelom ravnicom.

Eragon se uspravio u sedlu, ne usu uju i se da poveruje da bi njihovom putovanju mogao biti kraj.

Pred vama je, re e Glejdr, Aras Thelduin, ognjena planina što uva srce Vroengarda. Hitro leti, Safira, jer nam nije ostalo mnogo. ***

235 http://www.balkandownload.org/

LARVE ROVCICE Uhvatili su je na mestu gde su se ukrštala dva istovetna hodnika, oivi ena stubovima, bakljama i skerletnim zastavama sa izuvijanim zlatnim plamenom koji beše Galbatoriksov grb.

Nasuada nije ni o ekivala da e pobe i, bar ne iskreno, ali ipak nije mogla da potisne razo aranje zbog svog neuspeha. Ako ništa drugo, nadala se da e pre i ve u razdaljinu pre nego što je ponovo zarobe.

Celim se putem otimala vojnicima koji su je vukli nazad u odaju koja je služila kao njena tamnica. Ljudi su nosili grudne oklope i oklope za ruke, ali ipak je uspela da ih izgrebe po licu i izgrize po rukama, ranivši nekoliko vojnika prili no ozbiljno.

Vojnici užasnuto kriknuše kada su ušli u Dvoranu Blagozborive i videli šta je u inila svom tamni aru. Paze i da ne ugaze u lokve krvi, odneli su je do kamene plo e, privezali je i požurili napolje, ostavljaju i je samu s lešom.

Zavrištala je ka tavanici i stala da se cima pod okovima, ljuta na sebe zbog toga što nije bila inkovitija. I dalje pršte i od besa, bacila je pogled ka telu na podu, ali brže-bolje je odvratila pogled. ovekov je samrtni izraz delovao kao optužba, te nije mogla da ga gleda.

Nakon što je ukrala onu kašiku, provela je sate grebu i krajem drške po kamenoj plo i. Kašika je bila napravljena od mekog gvož a, pa joj nije bilo teško da je oblikuje.

Mislila je da e je Galbatoriks i Murtag posetiti, ali umesto njih je došao njen tamni ar, nose i joj kasnu ve eru. Po eo je da joj otvara okove kako bi je otpratio do nužnika. im joj je oslobodio levu ruku, ubola ga je ispod brade naoštrenom drškom kašike, zarivši mu je u podvoljak. ovek vrisnu iznedrivši grozan, piskav glas koji ju je podsetio na krik svinje koju kolju, te se tri puta obrnuo mlataraju i rukama pre nego što je pao na pod, gde je potom, inilo joj se, beskrajno dugo ležao, koprcaju i se i batrgaju i dok mu je pena išla na usta.

Brinulo ju je to što ga je ubila. Nije ga smatrala zlim, nije ni bila sigurna kakav je bio, ali bio je toliko prost da joj se inilo da ga je iskoristila. No ipak je u inila ono što beše neophodno i, mada je s nelagodom razmišljala o tome, bila je ube ena da su njena dela opravdana.

Dok je ovek ležao u samrtnom ropcu, otvorila je i ostale okove, te je sko ila s kamena. Potom je sakupila snagu i izvukla kašiku iz ovekovog vrata. Kašika je, kao kad izvadiš ep iz bureta, oslobodila mlaz krvi koji ju je poprskao po nogama, te ona odsko i i potisnu psovku.

Dvojicu stražara ispred Dvorane Blagozborive lako je sredila. Uhvativši ih na prepad, ubila je uvara s desne strane manje-više isto kao što je ubila tamni ara. Potom je izvukla bodež iz stražarevog pojasa kako bi napala drugog oveka, koji se mu io da obori koplje na nju. U borbi izbliza, koplje se nije moglo meriti s bodežom, pa ga je rasporila pre nego što je uspeo da pobegne ili digne uzbunu.

Ali posle toga nije daleko odmakla. Zbog Galbatoriksovih ini ili zbog loše sre e, naletela je pravo na skupinu od pet vojnika, koji je sputaše hitro, mada ne i lako.

Ne beše prošlo ni pola sata kada je za ula kako velika skupina ljudi u izmama pendžetiranim gvož em maršira ka vratima odaje, i Galbatoriks ulete unutra u pratnji nekoliko uvara.

Kao i obi no, zaustavio se na samom rubu njenog vidokruga. Stajao je tako - visoka, mra na prilika sa oškastim licem, od kojeg je videla samo obrise. Videla je kako okre e glavu osmatraju i prizor oko sebe, a onda ga je ula kako hladnim glasom pita: „Kako se ovo dogodilo?"

Jedan vojnik sa elenkom na kacigi dotr a pred Galbatoriksa, kleknu, te mu pruži zašiljenu kašiku: „Gospodaru, pronašli smo ovo u jednom od ljudi pred vratima."

Kralj uze kašiku, pa je obrnu u rukama. „Tako, zna i." Okrenuo je glavu ka njoj. Uhvatio je krajeve kašike, pa ih je, bez vidljivog napora, savijao dok nisu pukli na dva dela. „Znala si da ne možeš da pobegneš, a ipak si morala da pokušaš. Moje ljude sigurno ne eš ubijati samo da bi meni napakostila. Nemaš pravo da drugima oduzimaš život. Nemaš pravo da radiš bilo šta što ja nisam dopustio." Bacio je par ad metala na pod. Onda se okrenuo i izašao iz Dvorane Blagozborive, a njegov debeli plašt je lepršao za njim.

Dva vojnika ukloniše tamni arevo telo, te oribaše odaju od krvi, sve vreme je psuju i.

Nakon što su otišli, ostavivši je samu, uzdahnula je oslobodivši se dela napetosti u udovima.

236 http://www.balkandownload.org/

Zažalila je zbog toga što ne može da jede, pošto je sada, pošto je uzbu enje minulo, shvatila da je gladna. Još gore beše to što e, pretpostavljala je, satima ekati da joj neko donese obrok, pod pretpostavkom da Galbatoriks nije rešio da je kazni lišavanjem hrane.

No nije dugo razmišljala o hlebu, pe enju i visokim ašama ispunjenim vinom, pošto je ponovo za ula bat mnoštva izama u hodniku ispred elije. Prepavši se, pokušala je da se bar mentalno pripremi za neprijatnosti koje je ekaju, pošto je bila sigurna da e se dogoditi nešto neprijatno.

Vrata odaje se otvoriše uz prasak i koraci odjeknuše osmougaonom sobom kada Murtag i Galbatoriks si oše do nje. Murtag se postavio na uobi ajeno mesto, ali pošto nije bilo mangala, samo je prekrstio ruke, naslonio se uza zid i besno se zagledao u pod. Ono što je uspela da nazre od njegovog lica ispod srebrne polumaske nije je nimalo utešilo: crte njegovog lica delovale su grublje nego ina e, a od izraza na njegovim usnama podi oše je strah i jeza.

Umesto da sedne, što mu beše obi aj, Galbatoriks je stao iza nje, s jedne strane njene glave, odakle je više mogla da oseti njegovo prisustvo nego da ga vidi.

Ispružio je svoje duga ke, kandžolike ruke iznad nje. U njima je držao kutijicu ukrašenu rezbarijama u rogu, koje su verovatno predstavljale znakove na drevnom jeziku. Ono što ju je pak najviše onespokojilo beše tiho ci anje koje je dopiralo iz nje, blago poput grebuckanja miša, ali ipak upadljivo.

Galbatoriks je otvorio kutiju jagodicom palca. Potom je posegnuo u nju i izvukao nešto što je li ilo na veliku larvu boje slonova e. To stvorenje beše duga ko skoro sedam centimetara i imalo je malena usta na jednom kraju, kroz koja je i dopiralo ono cišanje - to je larva izražavala negodovanje.

Bila je debela i nabrana, poput gusenice, ali njene noge, ako ih je i imala, behu toliko male da su bile nevidljive.

Dok se to stvorenje migoljilo u zaludnom pokušaju da se oslobodi Galbatoriksovog stiska, kralj re e: „Ovo ti je larva rov ica. Nije ono što ti se ini. Retko je šta takvo, ali to je kod larvi rov ica i više nego istinito. Mogu se prona i samo na jednom mestu u Alageziji, i mnogo ih je teže uloviti nego što bi mogla da pomisliš. Neka onda, Nasuada, k eri Ažihadova, to što u je upotrebiti na tebi bude znak moga poštovanja." Glas mu se stišao postavši još poverljiviji: „No ja ipak ne bih voleo da se sada menjam s tobom."

Ci anje larve rov ice poja alo se kada ju je Galbatoriks spustio na ogoljenu kožu njene desne ruke, tik ispod lakta. Trgla se im je to ogavno stvorenje palo na nju: larva je bila teža nego što se inila, a pri e ju je zagrebala ne im što joj je delovalo poput nekoliko stotina kukica.

Larva rov ica je ci ala još nekoliko trenutaka, a onda je skupila svoje telo u klupko, pa je odskakutala nekoliko centimetara uz Nasuadinu ruku.

Po ela je da se opire pod okovima u nadi da e srušiti larvu, ali ona se i dalje držala za nju.

Ponovo je sko ila.

Sko ila je još jednom, pa joj se našla na ramenu, bockaju i joj kožu i zarivaju i se u nju poput si ušnog ka. Kraji kom oka je videla kako larva rov ica diže glavu bez o iju i usmerava je ka njenom licu, kao da oprobava vazduh. Ustašca joj se otvoriše i Nasuada ugleda oštre vilice iza gornjih i donjih usana.

Ci-ci-ci?, re e larva rov ica. Ci-ci-cii?. „Ne tamo", re e Galbatoriks, te izgovori nešto na drevnom jeziku. uvši ga, larva rov ica se okrenu od njene glave, te Nasuada oseti izvesno olakšanje. Potom po e da joj se migolji niz ruku.

Nju je malo šta moglo da zaplaši. Dodir usijanog gvož a ju je plašio. Pomisao da bi Galbatoriks mogao doveka da vlada Urubejnom tako e ju je plašila. Smrt ju je, naravno, tako e plašila, mada ne zato što se plašila kraja svog bivstvovanja, ve zato što se plašila da e ostaviti neobavljenim sve ono za šta se nadala da e posti i.

Me utim, neznano zašto, prizor i dodir larve rov ice uznemirio ju je na na in na koji je dotad ništa nije uznemirilo. Imala je ose aj da joj svaki miši u telu gori i bridi, a osetila je i nesavladiv poriv da pobegne, da utekne, da se udalji od tog stvora najviše što može, pošto je bilo ne ega duboko zlehudog u toj larvi rov ici. Nije se kretala kao što bi trebalo, a njena opscena ustašca podsetila su je na detinja; zvuk koji je izbacivala iz sebe, taj grozomorni zvuk, u Nasuadi je budio iskonsko gnušanje.

Larva rov ica zastade joj kod lakta.

Ci-ci-ciii!

237 http://www.balkandownload.org/

Potom se njeno debelo telo bez udova zgr ilo i posko ilo skoro pet centimetara uvis, te joj se naglava ke obrušilo ka unutrašnjosti lakta.

Sletevši, larva rov ica se podelila na desetak malenih, jarkozelenih sto-nožica koje joj zapuzaše po ruci. Potom je svaka odabrala ta ku u kojoj e zariti vilice u meso i probušiti put kroz kožu.

Bol je bio previše jak da bi ga podnela: po ela je da se otima pod okovima i da vrišti ka tavanici, ali nije mogla da pobegne od tog mu enja koje je, inilo joj se, trajalo gotovo beskrajno.

Gvozdene šipke mnogo su je više bolele, ali radije bi odabrala njihov dodir, pošto je usijani metal bio bezli an, beživotan i predvidiv - što larva rov ica nije bila. Bilo je ne ega posebno užasnog u spoznaji da je uzro nik njenog bola stvorenje koje ju je grickalo, i to iznutra.

Na kraju je izgubila i ponos i samokontrolu, te je zavapila traže i milost od boginje Gokukare, a onda je po ela da trabunja poput deteta, ne mogavši da zaustavi nasumi ne re i koje joj pokuljaše iz usta.

Iza sebe je za ula Galbatoriksa kako se smeje, pa ga je još više zamrzela shvativši koliko uživa u njenoj patnji.

Trepnula je, polako se bude i.

Nekoliko trenutaka kasnije, shvatila je da su Murtag i Galbatoriks otišli. Nije se se ala kada se to desilo: sigurno je izgubila svest.

Bol je bio slabiji nego ranije, ali i dalje je strašno patila. Bacila je pogled niz telo, ali odmah je odvratila o i, ose aju i kako joj se bilo ubrzava. Na mestima gde su se nalazile stonožice, za koje nije bila sigurna da li ih i dalje može smatrati larvama rov icama, meso joj beše ote eno, a poto i purpurne krvi ispunjavali su brazdice pod kožom. Svaka ju je brazdica silno pekla, kao da ju je neko išibao metalnim bi em.

Zapitala se da li su larve rov ice još u njoj i da li možda mirno leže ekaju i da svare ono što su pojele. Ili se možda preobražavaju, kao kada se li inke pretvore u muve, s tim što e se one pretvoriti u nešto još užasnije? Možda su, što beše najgora mogu nost, položile jaja u njoj, pa e se mnoštvo larvi uskoro izle i i po eti da se gosti njenim mesom.

Zadrhtavši, vrisnula je od straha i ogor enosti.

Zbog rana je teško zadržavala pribranost. Svaki as je gubila svest, pa bi po ela da lije suze, zbog ega se grozila same sebe. Nije mogla da se zaustavi ma koliko se trudila. Kako bi odvratila misli, po ela je da pri a sama sa sobom, uglavnom brbljaju i koještarije, da bi potpirila odlu nost u sebi i usmerila um ka drugim temama. To joj nije pomoglo mnogo, ali ipak joj je pomoglo.

Znala je da Galbatoriks ne želi da je ubije, ali pribojavala se da je u naletu beša otišao dalje nego što je smerao. Drhtala je, a itavo telo joj beše upaljeno kao da ju je izbolo bezbroj p ela. Ipak, nije mogla dugo da izdrži samo snagom volje: ma koliko odlu na bila, njeno telo je moglo da trpi samo do izvesne granice, a ona je imala ose aj da je tu granicu odavno prešla. Imala je utisak da se nešto slomilo duboko u njoj, pa više nije bila sigurna da bi se mogla oporaviti od zadobijenih povreda.

Vrata odaje se tiho otvoriše.

Na silu je usredsredila pogled, upinju i se da vidi ko joj to prilazi.

Bio je to Murtag.

Pogledao ju je stegnutih usana, zadihanih nozdrva i naboranog ela. Isprva je pomislila da je besan, ali onda je shvatila da je zapravo zabrinut i uplašen, i to ozbiljno. Iznenadila ju je ja ina njegove zabrinutosti: znala je da on gaji odre enu naklonost ka njoj - zašto bi ina e ubedio Galbatoriksa da je ne ubije? - ali nije ni pomislila da mu je baš toliko stalo do nje.

Pokušala je da ga uteši osmehom, ali taj osmeh sigurno nije ispao kako je htela, budu i da je Murtag stegao vilicu kao da se s mukom obuzdava. „Nemoj se pomerati", rekao joj je, te je podigao ruke i po eo da mrmlja na drevnom jeziku.

Kao da uopšte mogu da se pomeram, pomislila je.

Njegove ma ije uskoro po eše da deluju, te bol po e da se utišava od rane do rane, mada nije sasvim nestao.

Zbunjeno se namrštila, a on joj re e: „Izvini. Ne mogu više od toga. Galbatoriks bi znao bolje od mene, ali ja ne znam." ,,A... a tvoji Eldunariji?", upitala ga je. „Sigurna sam da oni mogu da pomognu."

238 http://www.balkandownload.org/

Odmahnuo je glavom. „Sve su to mladi zmajevi - bili su mladi kada su im tela umrla. Nisu znali mnogo o arolijama, a Galbatoriks ih nakon toga nije mnogo podu avao... Žao mi je." „Jesu li ta stvorenja još u meni?" „Ne! Ne, nisu! Galbatoriks ih je izvadio kada si se onesvestila."

Njeno olakšanje beše neizrecivo. „Tvoje ini nisu spre ile bol." Trudila se da ne zazvu i kao da ga optužuje, ali nije mogla da prikrije prizvuk besa u glasu.

Namrštio se. „Nisam siguran zašto je tako bilo. Trebalo je da ga zaustave. To stvorenje se, izgleda, ne uklapa u prirodan poredak našeg sveta." „Znaš li odakle je?" „Ne znam. Tek sam danas saznao da postoji, kada ga je Galbatoriks doneo iz svojih odaja."

Na tren je zažmurila. „Dozvoli mi da ustanem." „Jesi li sigur..." „Jesam."

Ne rekavši ni re i, otvorio joj je okove. Ona ustade. Njihala se kraj kamene plo e dok napad vrtoglavice nije minuo. „Evo ti", re e joj Murtag pružaju i joj svoj plašt. Obavila ga je oko sebe, pokrivši se i zbog nagote i zbog hladno e, ali i da ne bi morala da gleda opekotine, kraste, plikove i krvave brazde što joj unakaziše telo. Šepaju i pošto je larva rov ica posetila i njene tabane, otišla je do ruba odaje. Naslonivši se na zid, polako se spustila na pod.

Murtag joj se pridružio, te su zajedno sedeli zure i u zid.

Nehotice je po ela da pla e.

Osetila je kako joj dodiruje rame, pa se trgla. Nije mogla da se obuzda. U proteklih nekoliko dana, povredio ju je više nego iko ikada i, mada je znala da nije želeo to da radi, nije mogla da zaboravi da je upravo on rukovao usijanim gvož em.

No kada je videla koliko ga je to povredilo, popustila je pa ga je uhvatila za ruku. Nežno joj je stisnuo prste, obavio je rukama i privukao je k sebi. Opirala se nekoliko trenutaka, ali onda se predala njegovom zagrljaju. Spustila je glavu na njegove grudi, te je nastavila da pla e. Njeni tihi jecaji odjekivali su pustom kamenom odajom.

Nekoliko minuta kasnije, osetila je kako se meškolji ispod nje. Potom joj re e: „Kunem ti se da u prona i na in da te oslobodim. Za mene i Trna ve je prekasno. Ali za tebe nije. Sve dok se ne zakuneš na vernost Galbatoriksu, postoje izgledi da te krišom izvedem iz Urubejna."

Podigavši pogled ka njemu, zaklju ila je da je ozbiljan. „Ali kako?", prošaputala je. „Nemam pojma", priznao je uz gorak osmeh. „Ali nekako ho u. Ne pitam za cenu. Ali moraš mi obe ati da ne eš odustati, bar dok ne pokušam nešto. Važi?" „Nisam sigurna da bih ponovo izdržala ono... ono stvorenje. Ako ga opet spusti na mene, ini u sve što zatraži." „Ne eš ni morati - ne namerava da ponovo koristi larve rov ice." ,,A šta namerava?"

Murtag je bio nem nekoliko trenutaka. „Rešio je da po ne da izvr e onoga što vidiš, uješ i osetiš. Ako to ne upali, onda e ti neposredno napasti um. Ne eš uspeti da mu se odupreš ako to u ini.

Niko nije uspeo. Me utim, siguran sam da u te nekako spasti pre nego što se to dogodi. Ti samo treba da se boriš još nekoliko dana. Samo još nekoliko dana." „Ali kako u da se borim ako ne budem mogla da verujem svojim ulima?" „Postoji jedno ulo koje ne može da izvrgne." Murtag se izvio kako bi je pogledao u o i. „Ho eš li mi dopustiti da ti u em u misli? Ne u ih itati. Samo želim da se upoznaš s mojim umom kako bi ubudu e mogla da ga prepoznaš - kako bi mogla da prepoznaš mene."

Dvoumila se. Znala je da je to o klju ni trenutak. Ili e pristati da mu veruje, ili e odbiti, pa e izgubiti jedinu priliku da se oslobodi Galbatoriksovog ropstva. Ipak je oklevala da bilo kome odobri pristup svome umu. Murtag možda pokušava da je nagovori da spusti svoje odbrane kako bi joj se lakše ugradio u svest. Možda se pak nadao da e nazreti neke podatke prisluškuju i njene misli.

239 http://www.balkandownload.org/

Onda je pomislila: Zašto bi Galbatoriks posezao za takvim smicalicama? I sam može da u ini i jedno i drugo. Murtag je u pravu: ne bih bila kadra da mu se oduprem... Ako prihvatim Murtagovu ponudu, tu bi mi mogao biti kraj, ali ako je odbijem, moj je kraj neizbežan. Galbatoriks e me sigurno slomiti, ovako ili onako. Pitanje je samo kada e se to dogoditi. ,,U redu", rekla mu je.

Murtag klimnu, te napola zažmuri.

U tišini svoga uma, po ela je da recituje stihove koje je koristila kad god bi poželela da sakrije misli ili da odbrani svest od uljeza. Usredsredila se na njih svom snagom, rešena da odbije Murtaga ako zatreba, i rešena da ne razmišlja o tajnama koje je bila dužna da uva.

U Elharimu živeo ovek neki, ovek sa žutim o ima, što mi re e: „Šapata se uvaj, jer u njima laž po iva.

Ne džaraj avole što posla ih sam vrag, da ti u glavi ne bi ostavili trag.

I ne osluškuj nikada senke iz dubine, da ti san ne bi morile usred no ne tmine."

Kada se Murtagova svest prislonila uz njenu, uko ila se i po ela da recituje još brže.

Iznenadila se kada je shvatila da joj je njegov um poznat. Sli nosti izme u njegove svesti i... ne, ne, nije smela da kaže ije, ali sli nosti su bile upadljive, kao i razlike. Najupadljivija razlika beše njegov bes, koji se skrivao u središtu njegovog bi a poput ledenog crnog srca, stegnutog i nepomi nog, s venama mržnje koje su izvirale iz njega kako bi mu obavile i ostatak uma. Me utim, njegova zabrinutost za nju nadja avala je njegov bes. Videvši to, uverila se da je njegova zebnja iskrena. Bilo je neopisivo teško pretvarati se i unutrašnjim bi em, pa nije verovala da bi je Murtag mogao obmanuti toliko ubedljivo.

Drže i se date re i, nije ni pokušao da se probije dublje u njen um, te se povukao nakon nekoliko sekundi, a ona ponovo ostade sama sa svojim mislima.

Murtag je potom sasvim otvorio o i i rekao: „Eto. Ho eš li sada mo i da me prepoznaš ako te ponovo dodirnem mislima?"

Klimnula mu je. „Odli no. Galbatoriks štošta može da u ini, ali ak ni on ne može da oponaša ose aj tu eg uma. Pokuša u da te upozorim pre nego što po ne da ti menja ula i da ti javim kada završi. Tako ne e mo i da ti pomeša stvarno i nestvarno." „Hvala ti", rekla mu je, ne mogavši da izrazi svu zahvalnost u toliko kratkoj re enici. „Sre om, ostalo nam je malo vremena. Vordeni su na tri dana odavde, a i vilenjaci se užurbano približavaju sa severa. Galbatoriks je otišao da nadgleda postavljanje odbrane oko Urubejna i da utana i strategiju s gospodarom Barstom, koji sada predvodi vojsku raspore enu u gradu."

Namrštila se. To nije slutilo na dobro. ula je za gospodara Barsta: uživao je ugled zastrašuju eg oveka me u velikašima na Galbatoriksovom dvoru. Pri alo se da je i prepreden i krvolo an, i da je one koji behu dovoljno glupavi da mu se suprotstave slamao bez milosti. „Ne predvodiš je ti?", upitala ga je. „Galbatoriks ima druga ije namere sa mnom, mada mi ih još nije otkrio." „Koliko e dugo biti zauzet tim pripremama?" „Do kraja današnjeg dana i ceo sutrašnji dan." „Misliš li da me možeš osloboditi dok se ne vrati?" „Ne znam. Verovatno ne mogu." Izme u njih zavlada tajac. Onda on re e: „Imam jedno pitanje za tebe: zašto si pobila one ljude? Znala si da ne eš mo i da se izbaviš iz tvr ave. Samo da bi napakostila Galbatoriksu, kao što on tvrdi?"

Uzdahnuvši, odgurnula se s Murtagovih grudi kako bi se uspravila. Pomalo oklevaju i, sklonio je ruke koje beše obavio oko njenih ramena. Šmrcnula i pogledala ga pravo u o i. „Nisam mogla samo da ležim i da mu dopuštam da mi radi što poželi. Morala sam da mu uzvratim: morala sam da mu pokažem da me nije slomio, a želela sam i da ga povredim." „Dakle, to ipak beše inat!" „Delimi no, ali šta i ako jeste?" O ekivala je da e ga njen potez zgroziti i da e je osuditi, ali on ju je odmerio pogledom, te mu se usne izviše u znala ki osmejak.

240 http://www.balkandownload.org/

„Dobro si uradila", odgovorio joj je.

Nekoliko trenutaka kasnije, Nasuada mu je uzvratila osmeh. „Osim toga", rekla je, „postojali su izgledi da u mo i da pobegnem."

On frknu. „Da, da, možda kad aždaje po nu da pasu travu." „Ipak sam morala da pokušam." „Razumem te. Da sam mogao, i ja bih to u inio kada su me Blizanci doveli ovamo." ,,A sada?" „Pa ne mogu ni sada, a ak i da mogu, ne vidim emu bi to služilo."

Nije znala kako bi mu odgovorila. Usledio je tajac, a onda ona re e: „Murtaže, ho u da mi obe aš da eš mi pomo i da pobegnem na... na neki drugi na in, ako ne budeš mogao da me oslobodiš odavde. Ne bih tražila... ne bih prebacivala takav teret na tebe, ali tvoja pomo bi mi umnogome olakšala zadatak, a mogu e je da sama ne u mo i da ga ispunim." Stegao je usne dok je govorila, ali nije je prekidao. „Šta god se desilo, ne u dopustiti sebi da postanem Galbatoriksova igra ka, kojoj e on nare ivati kako mu volja. U ini u sve, baš sve, kako bih izbegla takvu sudbinu. Možeš li to da razumeš?"

Hitro je cimnuo bradom. „Daješ li mi onda svoju re ?"

Oborio je pogled i stegao pesnice, otežano dišu i. „Da."

Murtag je bio prili no snebivljiv, ali ona je uspela da ga opusti, pa su neko vreme razgovarali o nevažnim stvarima. Murtag joj je ispri ao o izmenama koje je na inio na sedlu koje mu je Galbatoriks dao za Trna. Murtag je s pravom bio ponosan na te izmene pošto je, zahvaljuju i njima, mogao brže da sjaše i uzjaše i da mnogo lakše isu e ma . Ona mu je pri ala o pijaci u Aberonu, prestonici Surde, i kako je, kao dete, esto bežala od dadilje ne bi li je bolje istražila. Omiljeni trgovac bio joj je neki ovek iz nomadskih plemena. Zvao se Hadamanara-no Dahu Tagana, ali tražio je od nje da ga oslovljava po prezimenu - Tagana. Prodavao je noževe i bodeže, i uvek joj je s radoš u pokazivao svoju ponudu, mada ona nikada ništa nije kupila.

Dok su pri ali, razgovor im je postao neusiljen i opušten. Uprkos neprijatnim okolnostima, otkrila je da uživa u razgovoru s njim. Bio je pametan i obrazovan, i posedovao je bridak um koji je cenila, pogotovo u toj mu noj situaciji.

I Murtag je, izgleda, uživao u razgovoru koliko i ona. Me utim, u jednom trenutku su oboje shvatili da bi bilo nesmotreno da nastave da razgovaraju jer bi ih neko mogao uhvatiti. Stoga se vratila na kamenu plo u i legla na nju kako bi je on ponovo privezao za tvrdi kamen.

Pre nego što je izašao, rekla mu je: „Murtaže."

Zastavši, okrenuo se ka njoj.

Snebivala se trenutak-dva, a onda je skupila hrabrost i upitala: „Zašto?" Smatrala je da je razumeo na šta je mislila: zašto baš nju? Zašto ju je spasao, i zašto sada pokušava da je izbavi? Mogla je da pretpostavi njegov odgovor, ali htela je da ga uje od njega.

Gledao je u nju nekoliko duga kih sekundi, a onda je grubim, prigušenim glasom rekao: „Znaš ti dobro zašto." ***

241 http://www.balkandownload.org/

ME RUŠEVINAMA Gusti sivi oblaci se razdvojiše i Eragon sa Safirinih le a ugleda unutrašnjost ostrva Vroengard.

Pred njima se prostirala golema zdelasta dolina okružena strmim planinama koje behu videli kako izviruju kroz vrhove oblaka. Gusta šuma omorikinih, borovih i jelovih stabala pokrivala je planinske padine i pobr e u podnožju poput vojske bodljikavih vojnika koji marširaju s planinskih vrhova. Drva behu visoka i oklembešena, a Eragon je izdaleka video mahovinu i lišajeve koji su visili s debelih grana. Oblaci bele magle stezali su planinske padine, a snopovi kiše su, na nekoliko mesta u dolini, padali s nebeskog svoda.

Visoko iznad dna doline, Eragon je me u drve em video nekoliko kamenih struktura: obrušene, zarasle ulaze u pe ine, skelete spaljenih kula, goleme dvorane urušenih krovova i nekoliko manjih gra evina koje su još delovale pogodno za stanovanje.

Desetak reka slivalo se s planina, lutaju i po bujnom okolišu kako bi se naposletku spojile s velikim, nepomi nim jezerom na sredini doline. Oko jezera su ležali ostaci grada Jaha a, Doru Areabe. Zgrade behu divovske -goleme puste dvorane toliko gorostasnih razmera da su mnoge mogle da obuhvate itav Karvahol. Sve dveri su li ile na ulaze u prostrane, neistražene pe ine. Svaki prozor beše visok i širok poput kapije nekog zamka, a svaki zid bese kao litica.

Gusti pokrovi od bršljana stezahu kamene plo e, a tamo gde ih nije bilo, bilo je mahovine, te su se zgrade stapale sa okolinom kao da su izrasle iz same zemlje. Ono malo ogoljenog kamena uglavnom beše drap boje, mada su se tu i tamo mogle videti i nijanse crvene, sme e i sivkastoplave.

Kao i vilenja ke gra evine, i ove behu prefinjene, graciozne i nežnijih linija od domova patuljaka i ljudi. No posedovale su i vrstinu i snagu koje ku e na drve u u Elesmeri nisu imale: na nekima od njih, Eragon je uo io sli nosti s ku ama iz doline Palansar, pa se prisetio da su prvi ljudski Jaha i potekli upravo iz tog dela Alagezije. Posledica toga beše taj jedinstveni stil u graditeljstvu, koji ne bese ni sasvim vilenja ki, ni sasvim ljudski.

Gotovo sve zgrade behu ošte ene - neke više, neke manje. Ošte enja kao da su se širila spolja iz ta ke blizu južnog ruba grada, gde je neki širok krater ponirao više od desetak metara u zemlju.

Brezik beše ponikao u tom udubljenju, te se srebrnasto liš e treslo pred naletima lahora koji je slobodno duvao. istine u gradu behu obrasle korovom i šipražjem, a trava je okruživala svaki kamen kojim ulice behu poplo ane. Na mestima gde su zgrade zaklanjale vrtove Jaha a od udara koji je uništio grad, i dalje je, u maštovito oblikovanim lejama, raslo cve e prigušenih boja, o ito još pod uticajem davno zaboravljenih ini.

Sve u svemu, ta kružna dolina je predstavljala sumoran prizor.

Evo ruševina našeg vrlog grada, re e Glejdr. Eragone, moraš baciti druge ini, koje glase ovako... Izgovorio je nekoliko re enica na drevnom jeziku. Behu to udnovate ini: re i su bile nerazgovetne i prepletene, te Eragon nije mogao da utvrdi šta bi njima trebalo da postignu.

Kada je priupitao Glejdra, stari mu zmaj re e: Ovde imate nevidljiv otrov što prožima vazduh koji udišete, zemlju kojom hodate, hranu koju ete možda pojesti i vodu koju ete možda popiti. ini e nas zaštititi od njega.

Kakav sad otrov?, upita Safira, a misli joj behu usporene koliko i zamasi krila.

Eragon je preko Glejdra video prizor onog kratera pokraj grada, te zmaj re e: Tokom borbe s Krivokletnicima, jedan se od naših, neki vilenjak po imenu Tuvijel, ubio ma ijom. Nikada nije ustanovljeno da li je to u inio slu ajno ili namerno, ali posledice su sve ovo što vidite, a i ono što ne vidite, pošto je prasak koji je usledio na inio itav kraj nepogodnim za život. Oni što ostaše ubrzo zadobiše rane po koži i izgubiše kosu, a mnogi nakon toga i umreše.

Zabrinuvši se, Eragon je brže-bolje bacio ini, koje nisu zahtevale mnogo energije, pa re e: Kako bi jedna jedina osoba, bila ona vilenjak ili ne, mogla da izazove toliku štetu? ak i da je Tuvijelu pomogao njegov zmaj, ne mogu da zamislim kako bi to bilo mogu e, osim ako mu ala nije bila ve a od planine.

Nije mu pomogao njegov zmaj, re e Glejdr. Zmaj mu je ve bio mrtav. Ne, ne, Tuvijel je sam izazvao to razaranje.

Ali kako?

242 http://www.balkandownload.org/

Na jedini mogu i na in: pretvorio je svoje telo u energiju.

Pretvorio je sebe u duha?

Ne. Ta energija nije imala ni razuma ni oblika i, im ju je oslobodio, kuljala je van sve dok se nije razišla.

Nisam ni znao da se u jednom telu krije toliko sile.

Nije to mnogo poznata injenica, ali ak i najmanje zrno materije nosi u sebi mnogo energije.

Materija je zapravo sle ena energija. Istopiš li je, oslobodi eš bujicu koju retki mogu da izdrže...

Pri a se da se prasak uo sve do Tirma i da se oblak dima podigao više od Beor planina.

Da li je to isti onaj prasak što ubi Gleruna?, upita Eragon misle i na lana Krivokletnika za kojeg je znao da je poginuo na Vroengardu.

Jeste. Galbatoriks je, sa ostalim Krivokletnicima, imao nekoliko trenutaka da se pripremi, pa su uspeli da se zaštite, ali mnogi od naših nisu bili te sre e, pa stoga i pomreše.

Kada se Safira usmerila nadole iz podnožja niskih oblaka, Glejdr joj je pokazao kuda da leti, pa je podesila smer, okrenuvši se ka severozapadnom delu doline. Glejdr je usput navodio nazive planina kraj kojih su prolazili: Iltijaros, Felsverd, Namenmast, pa onda i Hvildrim i Tirnadrim.

Imenovao je i mnoge tvr ave i srušene kule ispod njih, ukratko opisuju i njihovu istoriju Eragonu i Safiri, mada je jedino Eragon pratio besedu staroga zmaja.

Eragon je otkrio kako se u Glejdrovoj svesti budi neka stara žal. Ta žal ne beše toliko žal za uništenom Doru Areabom koliko za izginulim Jaha ima, za gotovo istrebljenim zmajevima i za gubitkom hiljadugodišnjeg znanja i mudrosti. Se anje na ono što nekada beše, na društvo ostalih pripadnika njegovog reda u kojem je nekada uživao, naglasilo je Glejdrovu usamljenost. Sve je to, uz njegovu žal, u njemu stvorilo toliku pustoš da se i sam Eragon rastužio.

Donekle se povukao iz Glejdrove svesti, ali dolina mu se i dalje inila tmurnom i turobnom, kao da je sama ta zemlja oplakivala pad Jaha a. Što se Safira više spuštala, to su gra evine delovale sve ve e. Nakon što mu je njihova prava veli ina postala o igledna, Eragon je shvatio da sve ono što je pro itao u Domia abr Wyrda uopšte nije bilo preterivanje: najve e od njih behu toliko goleme da bi Safira mogla da leti u njima.

Pri rubu napuštenog grada, po eo je da zapaža hrpe ogromnih belih kostiju: behu to skeleti zmajeva. Taj ga je prizor ispunio grozom, ali ipak nije mogao da privoli sebe da odvrati pogled.

Najviše ga je pogodila njihova veli ina. Ve ina zmajeva beše daleko ve a od Safire. Najve i beše kostur s rebrima koja, prema njegovoj proceni, behu duga ka dvadeset pet metara i široka možda pet metara u najdebljem delu. Sama lobanja, ogromna i strašna, mestimi no pokrivena lišajevima poput grube kamene stene, beše duža i viša od glavnine Safirinog tela. ak bi i Glejdr, dok je još imao telo, delovao si ušno naspram tog ubijenog zmaja.

Onamo leži Belgabad, od svih najve i, re e Glejdr zapazivši u šta je usmerena Eragonova pažnja.

Eragon se se ao tog imena iz jedne od istorijskih itanki koje je pro itao još u Elesmeri: njen je pisac zapisao jedino da je Belgabad bio prisutan u bici i da je pao u borbi, poput mnogih drugih.

Ko mu je bio Jaha ?, upitao je.

Nije ti on imao Jaha a. Bio je to divlji zmaj. Vekovima je živeo sam u ledenim pustarama severa, ali kada su Galbatoriks i Krivokletnici po eli da tamane našu vrstu, doleteo nam je u pomo .

On je bio najve i zmaj svih vremena?

Svih vremena? Nije. Ali jeste bio najve i zmaj tog vremena.

Kako se prehranjivao?

U njegovim godinama, i s njegovom veli inom, zmajevi vreme mahom provode u nekakvoj hipnoti koj uspavanosti, sanjaju i što im duša ište - o okretanju zvezda, uzdizanju i rušenju planina tokom eona, ili o ne emu si ušnom poput lepeta leptirovih krila. Mene ve lagano mami takav po inak, ali potreban sam vam budan, te u budnim i ostati.

Da li si... ikada... upoznao Belgabada?, upita ga Safira, jedva izgovaraju i re i od umora.

Sreli se jesmo, ali nisam ga upoznao. Divlji zmajevi po pravilu nisu drugovali s nama što bejasmo spojeni s Jaha ima. Gledali su nas s visine, smatraju i nas previše krotkim, previše pokornim, a mi smo njih gledali s visine jer behu vo eni nagonima, mada im se ponekad i jesmo divili zbog toga. Tako e moraš imati na umu da oni i nisu imali svoj jezik, što je izme u nas stvaralo jaz

243 http://www.balkandownload.org/

mnogo ve i nego što bi pomislila. Jezik ti menja um na na in koji je vrlo teško objasniti. Divlji su zmajevi mogli da opšte s nama u inkovito kao i bilo koji patuljak ili vilenjak, ali inili su to dele i se anja, slike i osete, a ne re i. Samo su oni mudriji me u njima rešili da nau e ovaj jezik, ili pak neki drugi.

Zastavši, Glejdr dodade: Ako se dobro se am, Belgabad beše daleki predak Ragmara Crnog, a Ragmar je - kao što se ti, Safira, zasigurno se aš - bio ukun ukundeda tvoje majke Vervade.

Safira je, onako iznurena, sporije reagovala, ali naposletku je izvila vrat kako bi ponovo pogledala u taj golemi kostur. Sigurno je bio dobar lovac kada je toliko izrastao.

Bio je najbolji od svih, re e Glejdr.

Onda mi je... drago što sam od njegove loze.

Eragona je pomela koli ina kostiju razbacanih po tlu. Sve dotad, on nije sasvim shvatao ni širinu bitke, ni to koliko je zmajeva nekada bilo na svetu. Ta je slika samo poja ala njegovu mržnju prema Galbatoriksu, te se ponovo zakleo da e se postarati za to da kralj bude ubijen.

Safira se spustila kroz sloj magle, te joj se bela izmaglica zakovitlala oko vrhova krila poput malenih nebeskih vrtloga. Onda se pred njom pojavi polje zamršene trave i ona kona no slete, naglo udarivši o zemlju. Prednja desna noga ju je izdala, te se nagnula u stranu i pala na grudi i rame, riju i zemlju pred sobom toliko silno da bi se Eragon nabio na vratnu bodlju da nije bilo zaštitnih arolija.

Zaustavivši se, Safira je ostala da leži nepomi no, ošamu ena od siline udara. Potom se lagano prevrnula na noge, savila krila i spustila se u nizak anj. Remeni sedla zaškripaše kada se pomerila, i taj zvuk neprirodno glasno odjeknu u mukloj tišini koja je vladala unutrašnjim delom ostrva.

Eragon je olabavio kaiševe oko nogu, pa je sko io pravo na zemlju. Bila je vlažna i meka, te se spustio na jedno koleno im mu izme potonuše u mokro tlo. „Uspeli smo", rekao je zadivljeno. Otišao je do Safirine glave, a kada je spustila vrat kako bi ga pogledala pravo u o i, obujmio je njenu glavu rukama i prislonio elo uz njenu njušku.

Hvala ti, rekao joj je. uo je tiho lepetanje kada joj se kapci zatvoriše, a onda njena glava zavibrira od predenja.

Nekoliko trenutaka kasnije, Eragon ju je pustio i osvrnuo se po novom okruženju. Polje na koje je Safira sletela nalazilo se na severnom rubu grada. Komadi napuklih zidova, od kojih neki behu ve i od Safire, ležali su razbacani po travi, pa je Eragonu laknulo što je uspela da ih izbegne prilikom sletanja.

Polje se uzdizalo izvan grada, iskošeno ka podnožju najbližeg brda pokrivenog šumom. Na spoju polja i brda, u tlo beše usa ena velika, ravna, poplo ana kocka, a na rubu te kocke ležala je golema hrpa kamenja koja se ka severu pružala gotovo itav kilometar. Zgrada koju je to kamenje nekada sa injavalo zasigurno je bila jedna od najve ih na ostrvu, a verovatno i jedna od najkitnjastijih, pošto je, me u kockastim kamenim plo ama od kojih behu sazdani zidovi, Eragon ugledao na desetine stubova sa žlebovima i isklesane table ukrašene vinovom lozom i cve em, ali i mnoštvo kipova; kipovi mahom behu okrnjeni, kao da su i sami u estvovali u bici.

Tamo leži Velika biblioteka, re e mu Glejdr. Ili bar ono što je ostalo od nje pošto ju je Galbatoriks poharao.

Eragon se polako okrenuo proveravaju i okolinu. Južno od biblioteke, ugledao je blede obrise napuštenih stazica pod korovom i travom. Staze su vodile od biblioteke do jabu njaka koji je skrivao tlo od pogleda, ali iza drve a se uzdizala šiljata kamena gromada, visoka više od šezdeset metara, na kojoj je raslo nekoliko vornovatih smreka.

Uzbu enje zatitra u Eragonovim grudima. Bio je siguran šta je posredi, ali ipak je pitao: Da li je to - to? Da lije to stena Kutian?

Osetio je kako Glejdr koristi njegove o i da bi pogledao tu tvorevinu, a onda zmaj re e: Deluje mi udno poznato, ali ne mogu se setiti kad sam je to ranije video...

Eragonu nije bila potrebna nikakva druga potvrda. „Hajdemo!", rekao je. Progacao je do najbliže staze kroz travu visoku do struka.

Tamo trava nije bila toliko gusta, a mogao je i da oseti tvrde kocke kaldrme pod stopalima umesto tla raskvašenog kišom. Dok ga je Safira pratila u stopu, požurio je stazom, te zajedno pro oše kroz senoviti jabu njak. Oboje su pažljivo hodali, pošto je drve e delovalo budno i oprezno, a pride je bilo ne ega zloslutnog u obliku njegovih grana, kao da je to drve e vrebalo da ih š epa svojim ra vastim kandžama.

244 http://www.balkandownload.org/

Eragon je nehotice odahnuo kada su izašli iz vo njaka.

Stena Kutian je stajala na rubu velike istine po kojoj je raslo zamršeno more ruža, stri ka, malina i barske kukute. Iza kamene gromade, pružali su se redovi oklembešenih jela, koje su se širile sve do planine koja se nadvijala visoko nad njima. Ljutita cika veverica odjekivala je iz dubine šume, ali od samih životinja nije se video ni jedan jedini brk.

Tri kamene klupe, napola skrivene pod slojevima korenja, puzavica i vresa, behu ravnomerno raspore ene po istini. S jedne strane beše stablo vrbe, ije su grane stvarale prirodnu senicu pod kojom su Jaha i nekada mogli da sede uživaju i u pogledu, ali krošnja se za poslednjih stotinu leta beše previše proširila da bi bilo koji ovek, vilenjak ili patuljak mogao da se zavu e pod nju.

Eragon je zastao na ivici istine kako bi se zagledao u stenu Kutian. Safira je, kraj njega, glasno izdahnula, te se spustila na stomak. Usput je uzdrmala tlo, pa je morao da povije kolena kako bi zadržao ravnotežu. Protrljao ju je po ramenu, a onda je usmerio pogled na tu stenovitu kulu. Napeto nestrpljenje odjednom se probudi u njemu.

Otvorivši um, Eragon je pretražio istinu i drve e iza nje u potrazi za mogu om zasedom. Ali jedina živa bi a koja je osetio behu biljke, bube, krtice, miševi i zmije što su živele me u žbunjem na toj istini.

Onda je po eo da sastavlja ini koje e mu, nadao se, omogu iti da otkrije ma ijske klopke u okolini. Ali pre nego što je sastavio nekoliko re i, Glejdr mu re e: Stani. I ti i Safira ste previše umorni da biste ovo sada radili. Prvo se odmorite; sutra se možemo vratiti, pa emo videti ega tu ima.

Ali...

Vas dvoje niste kadri da se odbranite ako do e do borbe. Ono što treba da prona emo bi e tu i sutra ujutro.

Eragon se dvoumio, ali ipak je nevoljno prekinuo bajalicu. Znao je da je Glejdr u pravu, ali bilo mu je mrsko da eka jer im je kraj poduhvata bio nadohvat ruke.

Dobro, re e, te se ponovo pope na Safiru.

Iznureno izdahnuvši, osovila se na noge, polako se okrenula i ponovo prošla kroz jabu njak.

Težak bat njenih koraka olabavio je suvo liš e na krošnjama, te je jedan list sleteo Eragonu u krilo.

Uzeo ga je s namerom da ga baci i odjednom zapazio da list ima druga iji oblik nego što bi trebalo da ima: nazubljeni rubovi behu mu duži i širi nego na svim ostalim listovima jabuke koje je ikada video, a venice na njemu sa injavale su nasumi ne šare umesto da predstavljaju ujedna enu mrežu prugica.

Uzeo je još jedan list, koji još beše zelen. Poput svog osušenog ro aka, i sveži je list imao ve e razmake na ivici i prepletene venice.

Ovde ti od bitke ništa nije kao nekada, re e Glejdr.

Eragon se namrštio, te je bacio liš e. Ponovo je za uo ci anje veverica, ali opet ih nije video me u drve em, niti je uspeo da ih oseti umom, što ga je zabrinulo.

Da imam krljušti, na ovom bi me mestu zasigurno zasvrbele, rekao je Safiri.

Obla ak dima iza e joj iz nozdrva nakon što je veselo frknula.

Napustivši vo njak, išla je južno sve dok nije stigla do jednog od mnogih potoka koji su se slivali s planina: beše to tanani beli poto koji je tiho žuborio teku i preko kamenog korita. Safira se tu okrenula i pošla uzvodno ka zakriljenoj livadici nadomak zimzelene šume.

Tu emo, re e Safira i sroza se na zemlju.

Mesto se inilo povoljno za bivakovanje, a Safira nije mogla da nastavi potragu, te se Eragon saglasio i sjahao s nje. Zastao je na tren dive i se pogledu na dolinu, a onda je skinuo sedlo i bisage s nje. Ona protrese glavu, razmrda ramena i izvi vrat kako bi malo grickala ta ku na grudima gde joj se remeni behu urezali.

Ne odugovla i, sklup ala se na travi, ugurala glavu pod krilo i obavila se repom. Da me niste budili ukoliko niko ne pokuša da nas proždere, rekla je.

Eragon se osmehnu te je potapša po repu, a onda se okrenu i ponovo se zagleda u dolinu.

Dugo je tako stajao, gotovo i ne razmišljaju i, te se predao pukom posmatranju; nimalo se nije trudio da otkrije smisao svega oko sebe.

Naposletku je izvukao svoju prostirku, pa ju je raširio pokraj Safire.

Ho eš li stražariti umesto nas?, upitao je Glejdra.

Stražari u. Odmori se i ništa ne brini.

245 http://www.balkandownload.org/

Eragon mu klimnu, mada Glejdr nije mogao da ga vidi, pa se spustio na ebad i dopustio sebi da utone u zagrljaj svojih snovi enja.

246 http://www.balkandownload.org/

SNALGLI ZA DVOJE Popodne ve beše odmaklo kada je Eragon otvorio o i. Pokrov od oblaka razdvojio se na nekoliko mesta, te su snopovi zlatne svetlosti dopirali do dna doline obasjavaju i vrhove oronulih gra evina. Mada je dolina i dalje delovala hladno, vlažno i nepristupa no, svetlost joj je dala veli anstven izgled. Eragon je prvi put uvideo zašto su Jaha i rešili da se nastane baš na tom ostrvu.

Zevnuvši, bacio je pogled ka Safiri, te joj lagano dodirnu um. Još je spavala, izgubljena u svom po inku bez snova. Svest joj beše poput plamena koji se prigušio do iskri avih žeravica koje vrlo lako mogu da se rasplamsaju.

Taj ose aj ga je prili no onespokojio, podsetivši ga na smrt, pa se povukao u svoj um i sveo njihovu sponu na jednu misaonu nit, dovoljno široku da bude siguran da je Safira dobro.

U šumi iza njega, dve veverice po eše da vre aju jedna drugu nizom piskavih vrisaka.

Namrštio se osluškuju i ih: glasovi im behu previše oštri, ubrzani i drhtavi. Kao da je neko drugo stvorenje oponašalo ciku veverica.

Od same te pomisli, nakostrešila mu se kosa na glavi.

Ostao je da leži na istom mestu više od jednog sata, osluškuju i ciku koja je dopirala iz šume i posmatraju i snopove svetlosti koji su se poigravali po bregovima, poljima i planinama zdelaste doline. Onda se otvori na nebu zatvoriše, nebo se smra i i sneg po e da pada po višim obroncima planina boje i ih u belo.

Eragon ustade, te re e Glejdru: Odoh da sakupim drva za potpalu, vra am se za nekoliko minuta.

Zmaj se saglasio, te je Eragon pažljivo prešao livadu na putu do šume, trude i se da bude tih kako ne bi probudio Safiru. Našavši se kod drve a, ubrzao je korak. Mada je bilo podostasuvog granja duž ruba šume, hteo je da protegne noge i da, ako mu to po e za rukom, prona e izvor onog ci anja.

Ispod drve a su se pružale debele senke. Vazduh beše svež i nepomi an, kao u dubokoj pe ini pod zemljom, i mirisao je na gljivice, natrulo drvo i smolu. Mahovina i lišajevi što su visili s grana li ili su na iscepkanu ipku, isprljanu i umrljanu, ali ipak prefinjeno lepu. Delili su unutrašnjost šume na elije razli itih veli ina, pa mu pogled nije premašivao udaljenost od dvadesetak metara.

Eragon se služio žuborom potoka kako bi odredio položaj dok se probijao kroz šumu. Nakon što je pogledao etinare izbliza, video je da su druga iji od onih na Ki mi ili u Du Veldenvordenu: imali su po sedam spojenih iglica umesto po tri. Mada je možda posredi bila svetlosna varka, inilo mu se da se tama lepi za drve e poput ogrta a obavljenog oko stabla i granja. Povrh toga, sve vezano za to drve e, od pukotina u kori i ispup enog korenja do krljuštastih šišarki, stajalo je pod neobi no oštrim uglovima i grubim linijama, te mu se inilo da to drve e namerava da se otrgne od zemlje i si e u grad.

Eragona podi oše žmarci i on protrese Brisingr u kanijama. Nikada ne beše zašao u šumu koja je delovala toliko prete e. To drve e kao da beše ljuto i kao da je, baš kao u onom jabu njaku, htelo da posegne ka njemu i da mu otkine meso s kostiju.

Nadlanicom je pomerio snop žutog lišaja, te je oprezno nastavio.

Još ne bese video nikakve tragove divlja i niti pronašao naznake vukova ili medveda, što ga je zbunilo. U neposrednoj blizini potoka trebalo bi da postoje stazice koje vode ka pojilištu.

Možda životinje izbegavaju ovaj deo šume, pomislio je. Ali zašto?

Oboreno deblo ispre ilo mu se na putu. Prekora io ga je, te mu izma potonu u mahovinu sve do gležnjeva. Tren kasnije, gedvej ignazija na njegovom dlanu po e da ga svrbi i on za u horsko ci anje. Uto nekoliko belih crvastih larvi, velikih poput njegovog palca, izlete iz mahovine i po e da skaku e podalje od njega.

Eragonu se odmah probudiše stari nagoni, te se zaustavio kao što bi se zaustavio da je naleteo na zmiju. Nije treptao. Nije ak ni disao dok je posmatrao kako te debele larve opscenog izgleda beže od njega. Istovremeno je pretražio pam enje da bi proverio da li su ih spominjali tokom njegove obuke u Elesmeri, ali nije se prisetio ni ega sli nog.

Glejdre? Šta je to bilo?, upita pokazuju i zmaju larve. Kako se zovu na drevnom jeziku?

247 http://www.balkandownload.org/

Izazivaju i nevericu u Eragonu, Glejdr re e: Nisu mi poznate. Nikada nisam video ništa nalik na njih, niti sam ikada uo za njih. Nove su na Vroengardu i u celoj Alageziji. Ne daj im da te dodirnu, možda su opasnije nego što se ine.

Udaljivši se metar-dva od Eragona, bezimene larve posko iše još više nego malopre te se, uz ciku, obrušiše nazad ka mahovini. Kada su sletele na nju, razdvojile su se, dele i se na itavu skupinu zelenih stonoga koje hitro nestaše u zamršenim vlatima mahovine.

Eragon je tek tada odahnuo.

Nešto takvo ne bi trebalo da postoji, re e Glejdr, zvu i uznemireno.

Eragon je polako odigao stopalo od mahovine, te se povukao iza onog debla. Pomnije osmotrivši mahovinu, primetio je da su stare grane koje izviruju iz bujnog zelenila, kako mu se isprva inilo, zapravo delovi slomljenih rebara i rogova - ostaci, zaklju io je, jednog jelena ili više njih.

Porazmislivši još koji tren, Eragon se okrenuo kako bi pošao nazad, ali se ovoga puta trudio da izbegava mahovinu, što ne beše lagan zadatak.

Izvor one cike u šumi, šta god bio, nije bio vredan rizikovanja života, pogotovo stoga što je pretpostavljao da ga me u drve em vreba i štošta gore od larvi. Dlan ga je i dalje svrbeo, a on je iz iskustva znao da to zna i da je opasnost blizu.

Kada je ugledao livadu i Safirine plave krljušti kroz stabla etinara, skrenuo je ka potoku.

Mahovina je prekrivala i obalu, pa je skakutao po deblima i kamenju sve dok se nije našao na pljosnatom kamenu nasred potoka.

Tu je nuo i skinuo rukavice kako bi oprao ruke, lice i vrat. Dodir ledene vode ga je krepio, pa mu se ve posle nekoliko trenutaka zarumeneše uši i on oseti toplinu u itavom telu.

Glasna cika prenosila se preko potoka dok je brisao kapi vode s vrata.

Pomeraju i se najmanje što je mogao, pogledao je ka vrhovima drve a na suprotnoj obali.

Desetak metara poviše, etiri senke su sedele na jednoj grani. Senke su na sebi imale velika upava pera koja su se širila sa svih strana njihovih crnih ovalnih glava. Po dva bela oka, škiljava i iskošena, blistala su nasred svake ovalne senke, ali zbog ispraznih pogleda u njima nije bilo mogu e odrediti kuda gledaju. Me utim, ono što ga je najviše onespokojilo bilo je to što, za razliku od svih ostalih senki, ove senke nisu imale dubinu. Nestale su im su se okrenule u stranu.

Ne skidaju i o i s njih, Eragon je posegnuo rukama kako bi dohvatio bal ak Brisingra.

Senka s leve strane nakostrešila je pera, te se oglasila istim onim piskavim zovom koji je on zamenio za veveri ji. Još dve utvare u iniše isto, te šumom odjeknu oštra zvonjava njihove cike.

Eragonu pade na pamet da im za e u misli, ali prisetio se fanghura sa svog puta u Elesmeru, pa je odbacio tu lakomislenu zamisao.

Prigušenim glasom, Eragon re e: „Eka ai fricai un Shur'tugal." Ja sam Jaha i vaš prijatelj. inilo mu se da su senke uperile blistave o i u njega, i na tren je utihnulo sve sem žubora potoka. Onda ponovo po eše da ci e, a o i im još ja e blesnuše zali ivši na komadi e usijanog gvož a.

Pošto se senke ni nakon nekoliko minuta nisu pomerile kako bi ga napale, niti su pokazale ikakav znak skorog odlaska, Eragon je ustao i jednim stopalom pažljivo zakora io ka kamenu iza sebe.

Tim pokretom je o ito uzbunio one utvare, koje zdušno zaci aše. Potom slegnuše ramenima i stresoše se, a na njihovom se mestu pojaviše etiri goleme sovuljage sa istim upavim perima oko rupi astih lica. Otvorivši žute kljunove, zapištale su kore i ga kao da su veverice, a onda su zalepršale krilima, tiho odletele ka drve u i ubrzo nestale iza teških krošanja. „Barzul", re e Eragon. Odskakutao je putem kojim je i došao, te je pohitao ka livadi, zaustavivši se jedino kako bi sakupio naramak odlomljenih gran ica. im je stigao do Safire, spustio je drva na zemlju, kleknuo i po eo da baca zaštitne ini, i to sve kojih se mogao setiti. Glejdr mu je preporu io neke ini koje je on prenebregnuo, te mu re e: Nijedno od tih stvorenja nije bilo tu kada smo se Oromis i ja vratili ovamo nakon bitke. Nisu onakva kakva bi trebalo da budu. Ba ene arolije izobli ile su ovu zemlju i sve koji na njoj iive. Ovo je sada zlehudo mesto.

Kakva to stvorenja?, upita Safira. Otvorila je usta i zevnula, što beše zastrašuju i prizor.

Eragon je podelio se anja s njom, pa ona re e: Trebalo je da me povedeš sa sobom. Proždrla bih te larve i te utvarne ptice, pa ne bi imao ega da se bojiš.

Safira!

248 http://www.balkandownload.org/

Zakolutala je jednim okom ka njemu. Pa, gladna sam. Bile to ma ije ili ne, postoji li razlog za to da ne prožderem te udnovate stvorove?

Da - oni bi mogli tebe da pojedu, Safira Bjartskular, re e joj Glejdr. Vrlo dobro znaš kako glasi prvi zakon lova: ne vrebaj plen ako nisi sigurna da je plen. Ina e bi i sama mogla da završiš kao ne iji obrok. „Ja ne bih tragao ni za jelenima na tvom mestu", re e Eragon. „Sumnjam da ih je mnogo preostalo. Osim toga, uskoro e pasti mrak - sve i da nije tako, nisam siguran da je lov na ovom mestu bezbedan."

Tiho je zarežala. Pa, dobro. Onda u nastaviti da spavam. Ali ujutro u loviti, ma koliko opasno bilo. Trbuh mi je prazan, i moram nešto da pojedem pre nego što ponovo krenem preko mora.

Drže i se svoje re i, Safira je zatvorila o i i ubrzo ponovo zaspala.

Eragon je potpalio vatricu, pa je pojeo skromnu ve eru posmatraju i kako se mrak spušta nad dolinu. On i Glejdr su porazgovarali o planovima za naredni dan, a potom mu je Glejdr ispri ao nešto više o povesti ostrva, vrativši se sve do vremena pre dolaska vilenjaka u Alageziju, kada je Vroengard bio naseljen samo zmajevima.

Pre nego što je poslednja svetlost izbledela na nebu, stari zmaj re e: Da li bi želeo da vidiš Vroengard kakav je bio u doba Jaha a?

Da, odvrati Eragon.

Onda gledaj, re e mu Glejdr. Eragon oseti kako mu zmaj preuzima um i uliva u njega reku slika i oseta. Eragonu se izmenio vidik i on, povrh krajolika, ugleda utvarni odraz doline. Beše to se anje na dolinu u sutonu, kao i u tadašnjem trenutku, ali nebo je bilo bez oblaka, te je na njemu treperilo mnoštvo zvezda, koje su blistale nad vencem ognjene planine Aras Thelduin. Stabla iz davnina ukazaše se kao mnogo viša, uspravnija i manje strašna, a gra evine Jaha a stajahu netaknute diljem doline, presijavaju i se poput mutnih svetionika u sumraku, na mekoj svetlosti vilenja kih besplamnih lampi. Mnogo je manje bršljana i mahovine prekrivalo kamen drap boje, a dvorovi i kule inili su se mnogo raskošnijim od kasnijih ruševina. Po kaldrmisanim stazama i visoko iznad sebe, Eragon je mogao da razazna blistave obrise mnogobrojnih zmajeva: elegantnih divova koji su na svojoj koži nosili blaga hiljadu kraljeva.

Taj je privid trajao još nekoliko trenutaka, a onda je Glejdr napustio Eragonov um i dolina se pred njima ponovo ukazala onakva kakva jeste.

Bila je predivna, re e Eragon.

Jeste, ali više nije.

Eragon je nastavio da osmatra dolinu, porede i je sa onim što mu je Glejdr pokazao, pa se namrštio kada je ugledao red treperavih svetala. U inilo mu se da su to fenjeri u napuštenom gradu.

Prošaputao je ini kako bi izoštrio vid, te je razaznao povorku prilika u ogrta ima sa crnim kapulja ama kako se polako kre e kroz ruševine. Prilike su delovali ozbiljno i onostrano, a u njihovim odmerenim koracima i u ravnomernom njihanju fenjera bilo je ne ega obrednog.

Ko su sad ovi?, upitao je Glejdra. Imao je ose aj da posmatra nešto što drugi ne bi trebalo da vide.

Ne znam. Možda su potomci onih što pomreše u bici. Možda su ljudi iz tvoga naroda koji su rešili da se nasele ovde nakon pada Jaha a. A možda su od onih što se klanjaju zmajevima i Jaha ima kao bogovima.

Zar takvi stvarno postoje?

Postojali su. Mi to nismo podržavali, ali takve stvari su bile rasprostranjene u mnogim zaba enim delovima Alagezije... ini mi se da je dobro što si bacio one svoje ini.

Eragon je gledao kako prilike pod kapulja ama krivudaju kroz grad, što je potrajalo gotovo itav sat. Kada su stigli na drugi kraj, fenjeri se ugasiše jedan po jedan Eragon ak ni pomo u arolija nije mogao da vidi kud se potom dedoše njihovi nosa i.

Potom je ugasio vatru pomo u nekoliko šaka zemlje i zavukao se pod ebad da se odmori. ***

249 http://www.balkandownload.org/

Eragone! Safira! Ustajte!

Eragon naglo otvori o i. Uspravivši se, zgrabio je Brisingr. Sve je oko njega bilo mra no osim prigušenog crvenog odsjaja žeravica s njegove desne strane i par eta zvezdanog neba daleko na istoku.

Mada je osvetljenje bilo slabo, Eragon je uspeo da razazna obrise šume i livade i... i nekog udovišno golemog puža koji je preko trave puzio ka njemu.

Eragon vrisnu, te se otetura unazad. Puž, ija ku ica beše visoka gotovo metar i po, zastade i pohita ka njemu brže nego što ovek može da tr i. Oglasio se zmijolikim siktanjem iz crnih usta, a drhtave o ne jabu ice behu mu velike poput pesnica.

Eragon je shvatio da ne e imati vremena da sko i na noge; leže i na le ima, nije imao dovoljno prostora da isu e Brisingr. Stoga se spremio da baci ini, ali pre nego što je to u inio, Safirina glava munjevito prolete iznad njega i eljustima zgrabi puža po sredini. Puževa ku ica pu e izme u njenih o njaka kao kad se škriljac lomi, pa stvorenje nemo no, drhtavo pisnu.

Obrnuvši vrat, Safira je zavrlja ila puža uvis, razjapila usta i progutala tog stvora itavog, dvaput mrdnuvši glavom, kao kada crvenda jede kišnu glistu.

Spustivši pogled, Eragon je ugledao još etiri golema puža kako se spuštaju niz padinu. Jedan se beše uvukao u ku icu, ali drugi su jurili k njima na nabranim, suknjastim stomacima. „Onamo!", viknu Eragon. Safira je posko ila unapred. itavo joj se telo na as odiglo, a onda se spustila na sve etiri kako bi zgrabila prvog, pa drugog, a onda i tre eg puža. Poslednjeg, onog što se sakrio u svoju školjku, nije pojela, ve je zamahnula glavom kako bi ga oblila talasom plavi asto-žutog plamena koji je obasjao metre zemlje oko nje.

Plamen je nestao posle dve-tri sekunde, a onda je Safira podigla zadimljenog i usijanog puža eljustima kao kada mama ma ka podigne ma e, pa ga je odnela do Eragona i spustila mu ga pred noge. Podozrivo je osmotrio puža, ali bilo je o ito da je mrtav.

Eto, sada možeš da doru kuješ kako valja, re e mu Safira. Zapiljio se u nju, a onda je po eo da se smeje. Naposletku se i zacenio i spustio ruke na kolena sav zadihan. Šta je toliko smešno?, upitala ga je, te je onjušila ogaravljenu puževu ku icu.

Da, emu se smeješ, Eragone?, upita ga Glejdr.

Odmahnuo je glavom, i dalje brek i. Na kraju je nekako izustio: „Pa zbog..." Onda se prebacio na razgovor mislima kako bi i Glejdr mogao da ga uje. Pa zbog... puža na oko za doru ak!

Ponovo je po eo da se kiko e, ose aju i se potpuno blesavo. Puževi odresci!... Jesi l` gladan? Uzmi jedan pipak! Iscrpljen si? Pojedi koju o nu jabu icu! Kome je još potrebna medovina kad imamo slina? Mogao bih da stavim te pipke u ašu poput kite cve a i oni bi... Toliko je grohotao da nije mogao da pri a, pa se spustio na koleno pokušavaju i da do e do daha dok su mu suze radosnice tekle iz o iju.

Safira je razjapila zubate eljusti u nešto što je li ilo na osmeh, ispustivši tih krkljav zvuk. Baš si šašav ponekad, Eragone. Jasno je ose ao kako i nju obuzima njegova razgaljenost. Ponovo je onjušila školjku. Malo medovine dobro bi nam došlo. „Ti si bar jela", rekao joj je, i mislima i re ima.

Nisam dovoljno, ali ipak dovoljno da se vratimo do Vordena.

Kada se smirio, šutnuo je puža vrhom izme. Toliko je prošlo otkako su zmajevi živeli na Vroengardu da zasigurno nije shvatio ko si, pa je pomislio da u mu ja biti lagan obrok... A to bi, vala, bila bedna smrt: da završiš kao ve era nekom pužu.

Bedna ali za pam enje, re e Safira.

Da, za pam enje, saglasio se, ose aju i kako ga napad smeha ponovo obuzima.

A šta sam vam ja ono rekao o prvom pravilu lova, de urlijo?, upita ih Glejdr.

Eragon i Safira zajedno odgovoriše: Ne vrebaj plen dok se ne uveriš da je to zaista plen.

Baš tako, re e Glejdr.

Onda Eragon re e: Skakutave larve, senovite pti urine, a sad i džinovski puževi... Kako je sve to moglo da nastane od ini ba enih tokom bitke?

Jaha i, zmajevi i Krivokletnici ispustili su ogromnu koli inu energije tokom sukoba. Ve i deo je bio vezan za ini, ali veliki deo ipak nije. Preživeli su kasnije pri ali da je svet neko vreme bio potpuno izbezumljen, te ništa što bi uli ili videli nije bilo pouzdano. Neki deo te energije sigurno se spustio na pretke tih larvi i ptica koje si video danas, pa ih je izmenio. Me utim, bilo bi pogrešno uvrstiti i ove puževe me u njih. Poznati kao snalgliji, oduvek su živeli na Vroengardu. Bili su nam omiljena hrana -mislim na nas zmajeve, a Safira e zasigurno znati zašto.

250 http://www.balkandownload.org/

Ona po e da prede oblizuju i eljusti.

Ne samo što im je meso meko i ukusno ve je i njihova školjka odli na za varenje.

Ali ako su to obi ne životinje, zašto ih moje zaštitne ini nisu zaustavile?, upita ga Eragon.

Trebalo je da me bar upozore da nam se približava opasnost.

E to ve , odgovori mu Glejdr, možda i jeste posledica bitke. Snalglije nisu stvorile ma ije, ali to ne zna i da na njih nisu uticale sile koje su uništile ovo mesto. Ne bi trebalo da se zadržavamo tu duže nego što bude potrebno. Bi e bolje da odemo pre nego što ostali stvorovi što tumaraju po ostrvu odlu e da stave našu hrabrost na probu.

Uz Safirinu pomo , Eragon je polupao ku icu spaljenog puža, pa je o istio beski menja ki leš u njoj pod sjajem crvene vilinske svetlosti, što beše prljav, ljigav posao po kojem je ostao u krvi do lakata. Eragon je potom rekao Safiri da zakopa meso blizu žeravica.

Safira se onda vratila na mesto u travi na kojem je ranije ležala, pa se ponovo sklup ala i utonula u san. Ovoga puta joj se i Eragon pridružio. Uzevši ebad i bisage, u kojima se nalazilo i Glejdrovo srce svih srca, zavukao joj se pod krilo, pa se ušuškao u toplom, mra nom udubljenju izme u vrata tela. Tu je i proveo no , razmišljaju i i sanjaju i.

Naredni dan beše tmuran i obla an kao prethodni. Lagan snežni pokriva prekrio je planinske obronke i vrhove bregova, a u vazduhu se ose ala studen koja je Eragona navela na zaklju ak da e sneg ponovo pasti u toku dana.

Potpuno iscrpljena, Safira se nije mrdnula sve dok se sunce nije našlo itav lakat iznad planina. Eragon beše nestrpljiv, ali ipak ju je pustio da spava. Bilo je važnije da se ona odmori od leta do Vroengarda nego da rano po nu da rade. im se probudila, Safira je iskopala leš onog puža, pa je on pripremio obilan doru ak koji se sastojao od... nije bio siguran kako bi to uopšte nazvao: od puževe slaninice? Kako god se zvali, komadi mesa behu ukusni, pa je pojeo više nego obi no. Safira je potamanila sve ostatke, a onda su sa ekali još jedan sat, pošto ne bi bilo mudro ulaziti u borbu s hranom u stomacima.

Eragon je naposletku smotao ebad i privezao sedlo za Safiru, te s Glejdrom krenuše ka steni Kutian.

251 http://www.balkandownload.org/

STENA KUTIAN Put do jabu njaka inio se kra im nego prethodnog dana. vornovato drve e i dalje je delovalo zlokobno, pa je Eragon držao ruku na Brisingru dok su prolazili kroz vo njak.

Kao i ranije, on i Safira su se zaustavili na ivici zarasle istine koja se pružala ispred stene Kutian. Jato vrana je sedelo na gruboj kamenoj litici, ali ptice prhnuše ga i im ugledaše Safiru Eragon nije mogao da zamisli lošiji predznak od toga.

Eragon je pola sata stajao na istom mestu bacaju i mnoštvo ini u potrazi za ma ijama koje bi mogle da naškode njemu, Safiri ili Glejdru. Pronašao je itavu mrežu zastrašuju ih arolija, prepletenih po livadi, po steni Kutian i - koliko je on mogao da proceni - po ostatku ostrva. Neke od ini utisnutih u dubinu zemlje behu toliko snažne da je imao ose aj da mu golema reka energije te e ispod stopala. Ostale behu manje i naizgled neškodljive, te su ponekad uticale jedino na cvetak ili gran icu. Više od polovine ini beše pritajeno - pošto im beše ponestalo energije, pošto nisu imale na koga da deluju, ili pak pošto su ekale odgovaraju i splet okolnosti - a neke ini su se me usobno kosile, kao da su Jaha i, ili ko god da ih je bacio, pokušali da izmene ili ponište neke ranije bajalice.

Eragon nije uspeo da odredi svrhu ve ine tih ini. Re i kojima behu ba ene nigde nisu bile zabeležene, te za njima ostade samo sazdana energija koju su davno preminuli arobnjaci pažljivo sastavili, a takva mesta behu teška za tuma enje, ako su se uopšte dala protuma iti. Glejdr mu je donekle pomogao, pošto je znao mnoge starije i ja e ini nad Vroengardom, ali Eragon je mahom morao da naga a. Sre om, uglavnom je bio kadar da odredi da li bi odre ene ini mogle da uti u na njega, Safiru ili Glejdra, mada nije uvek uspevao da prokljuvi njihovu svrhu. Beše to složen poduhvat, koji je zahtevao složene bajalice, pa mu je bilo potrebno još sat vremena da prou i sve ini.

Me utim, i njega i Glejdra najviše su brinule ini koje možda nisu mogli da primete. Nije bilo lako iš kati ma ije drugih arobnjaka ako se oni behu potrudili da sakriju svoje delo.

Eragon se naposletku uverio da oko stene Kutian i na njoj nema zamki, te on i Safira pre oše preko istine kako bi otišli do podnožja nazubljene stenovite kule prekrivene lišajevima.

Zabacivši glavu, Eragon se zagledao u vrh stene, koji se inio neverovatno dalekim. Ni on ni Safira nisu videli ništa neobi no na samoj steni.

Izgovorimo svoja imena i završimo s tim, rekla je.

Eragon je poslao upitnu misao ka Glejdru, te mu zmaj odgovori: Upravu je. Nema svrhe okolišati. Izgovori svoje ime, pa emo i Safira i ja u initi isto.

Ose aju i se napeto, Eragon je dvaput stisnuo šake, pa je svukao štit s le a, isukao Brisingr i spustio se u anj. „Ja sam", rekao je glasno i jasno, „Eragon Senkoubica, sin Bromov."

Ja sam Safira Bjartskular, k i Vervadina.

A ja sam Glejdr Eldunari, sin Nithring dugorepe.

Potom stadoše da ekaju.

Vrane zagraktaše u daljini, kao da im se rugaju. Eragon oseti nelagodu, ali trudio se da ne obra a pažnju na to. Nije ni o ekivao da e laka otvoriti kriptu.

Pokušaj ponovo, ali ovoga puta izgovori svoj deo na drevnom jeziku, preporu io mu je Glejdr.

Eragon stoga re e: „Nam iet er Eragon Sundavar-Vergandi, sonrabrBrom."

Potom Safira i Glejdr ponoviše svoje ime i poreklo na drevnom jeziku.

Opet se ništa nije desilo.

Eragon oseti još dublju nelagodu. Ako je njihov put bio uzaludan... Ne, ne, ne sme ni da razmišlja o tome. Bar ne zasad. Možda sva imena moraju biti glasno izre ena, rekao je.

Kako?, upita Safira. Je 1' bi trebalo da riknem na ovaj kamen? A Glejdr?

Mogu ja da vam izgovorim imena, re e Eragon.

Sumnjam da se to od nas o ekuje, ali ništa nas ne košta da pokušamo, re e Glejdr.

Na ovom jeziku ili na drevnom?

Na drevnom jeziku, ini mi se, ali pokušaj na oba jezika da bismo bili sigurni.

Eragon je dvaput izdeklamovao njihova imena, ali kamen je ostao vrst i nepomi an kao i ranije. Iznerviran, rekao je: Možda smo na pogrešnom mestu, možda se ulaz u Kriptu duša nalazi na drugoj strani stene. Ili na samom vrhu.

252 http://www.balkandownload.org/

Da je tako, zar to ne bi bilo spomenuto u uputstvima u knjizi Domia abr Wyrda?, upita ga Glejdr.

Eragon je spustio štit. Zašto zagonetke uvek moraju biti toliko teške?

A šta ako bi samo ti trebalo da kažeš svoje ime?, re e Safira Eragonu. Nije li Solembum rekao „Kada ti se bude inilo da je sve izgubljeno i da tvoja mo nije dovoljna, idi do stene Kutian i izgovori svoje ime kako bi otvorio Kriptu duša"? Samo svoje ime, Eragone, ne moje ili Glejdrovo.

Eragon se namrštio. Pretpostavljam da je to mogu e... ali ako treba da izgovorim samo svoje ime, onda verovatno moram biti sam kada ga budem izgovarao.

Riknuvši, Safira je posko ila i zamrsila Eragonovu kosu i biljke na istini mahnuvši krilima.

Pokušaj, ali požuri!, rekla je krenuvši ka istoku, podalje od stene.

Kada se udaljila pola kilometra, Eragon je ponovo pogledao ka hrapavoj površini stene, te je ponovo podigao štit i ponovo izgovorio svoje ime, prvo na svom, a onda i na vilenja kom jeziku.

Nisu se otvorila nikakva vrata. Nikakve se pukotine nisu pojavile na steni. Nikakvi znakovi nisu isko ili na površinu. Ta golema kula je u svakom pogledu li ila na vrstu granitnu gromadu bez ikakvih tajni u sebi.

Safira!, viknu Eragon u mislima. Potom opsova, te po e da šparta tamo--amo po istini, šutiraju i kamen e i granje pred sobom.

Vratio se do podnožja stene kada je Safira sletela na istinu. Kandže na zadnjim nogama zasekoše duboke brazde u mekoj zemlji dok je mahala krilima kako bi se usporila. Liš e i vlati trave zakovitlaše se oko nje kao da ih je uhvatio vihor. im se spustila na sve etiri i savila krila, Glejdr re e: Rekao bih da nisi bio uspešan?

Nisam, brecnu se Eragon, ljutito gledaju i u kulu.

Stari zmaj uzdahnu: Plašio sam se da bi se to moglo dogoditi. Postoji samo jedno objašnjenje...

Da nas je Solembum slagao? Da nas je naveo na pogrešan trag kako bi Galbatoriks mogao da uništi Vordene dok mi ne budemo tamo?

Ne. Da bismo otvorili ovu... ovu...

Kriptu duša, re e Safira.

Da, ovu kriptu o kojoj ti je pri ao - da bismo je otvorili, moramo da izgovorimo svoja prava imena.

Te re i padoše me u njih poput kamenih gromada. Neko vreme niko ništa nije rekao. Eragon se plašio same pomisli, pa nije smeo ni da razmišlja o njoj jer se pribojavao da bi tako mogao sve da pogorša.

Ali šta ako je posredi klopka?, re e Safira.

Onda je to jedna avolska klopka, re e Glejdr. Morate se zapitati da li verujete Solembumu.

Naime, ako nastavimo, rizikujemo mnogo više od svojih života - rizikujemo svoju slobodu. Ako mu zaista verujete, možete li biti dovoljno iskreni pred sobom da otkrijete svoja prava imena, i to brzo? I da li ste spremni da živite s tom spoznajom, ma koliko neprijatna bila? Ako niste, trebalo bi smesta da odemo odavde. Ja se jesam promenio od Oromisove pogibije, ali znam ko sam. Znaš li i ti, Safira? Ili ti, Eragone? Možete li mi zaista re i šta je ono što vas ini zmajem i Jaha em?

Eragona obuze jeza kada podiže pogled ka steni Kutian.

Ko sam ja?, zapitao se. ***

253 http://www.balkandownload.org/

ITAV JE SVET SAMO SAN Nasuada se smejala dok se zvezdano nebo obrtalo oko nje i dok je strmoglavo padala ka dubokoj rupi ispunjenoj jarkom belom svetloš u.

Vetar joj je upao kosu, spava ica joj je lepršala na sve strane, iskidani krajevi rukava šibali su je poput bi eva. Ogromni slepi miševi, crni i mastiljavi, rojili su se oko nje grickaju i joj rane zubima koji su je kidali, bockali i peckali poput leda.

I dalje se smejala.

Rupa se proširila i nju prekri svetlost, na as je zaslepivši. Kada joj se vid razbistrio, zatekla se u Dvorani Blagozborive kako stoji i gleda samu sebe vezanu za pepeljastu kamenu plo u. Pokraj njenog mlitavog tela stajao je Galbatoriks: visok, ple at, sa senkom preko lica i grimiznom vatrenom krunom povrh glave.

Okrenuo se ka mestu na kom je stajala i pružio joj ruku u rukavici: „Hajde, Nasuada, k eri Ažihadova. Progutaj svoj ponos i pokori mi se, i da u ti sve što si oduvek želela."

Podrugljivo je frknula, te se bacila na njega ispruženih ruku. Ali pre nego što ga je š epala za vrat, kralj nestade u oblaku crne magle. „Ono što bih ja želela jeste da te ubijem!", viknula je ka tavanici.

Odajom odjeknu Galbatoriksov glas kao da dopire odasvud: „Onda ostaješ tu dok ne uvidiš grešku u svom rasu ivanju." *** Nasuada otvori o i. I dalje se nalazila na kamenu, okovanih zglavaka i gležnjeva, morena bolom od larvi rov ica koji nikako nije posustajao.

Namrgodila se. Da li je ostala bez svesti, ili je upravo pri ala s kraljem? Bilo joj je teško da odredi jer je...

U uglu odaje, ugledala je vrh guste zelene lozice kako se probija kroz oslikane plo ice lome i ih. Potom se pojavi još lozica, izviru i iz zida sa spoljne strane; po ele su da se šire po podu, prekrivaju i ga morem migoljavih, zmijolikih izdanaka.

Gledaju i ih kako puze ka njoj, Nasuada po e da se smeje. Zar samo ovoliko može da smisli?

Pa ja svake no i sanjam udnije snove.

Kao da odgovara na njen prigovor, kamen pod njom po e da se topi i bibavi pipci se sklopiše preko nje, obavijaju i joj se oko udova vrš e od ma kakvih lanaca. Mrak joj pade na o i kad lozice na njoj stadoše da se množe; ula je samo zvuk njihovog kliženja: beše to suvonjav zvuk kretanja, nalik na zvuk prosipanja peska.

Vazduh oko nje postade težak i topao, i ona shvati da teško diše. Da nije znala da su te lozice samo varka, možda bi se i usplahirila. Ovako je samo pljunula u tamu i opsovala Galbatoriksa. I to ne prvi put. Ni poslednji - bila je sigurna u to. Ali ne e mu ona pružiti zadovoljstvo da shvati koliko ju je uznemirio.

Svetlost... Zlatni snopovi koji se spuštaju preko talasastih brda prošaranih njivama i vinogradima. Ona stoji na rubu malog unutrašnjeg dvorišta, pod senicom punom procvalog ladoleža, ije joj puzave grane deluju neprijatno poznato. Nosi prelepu žutu haljinu. U desnoj je ruci drži kristalni pehar s vinom, a na jeziku ose a opojan, trešnjast ukus pi a. Blag lahor pirka sa zapada.

Vazduh miriše na toplinu, na utehu i na sveže uzoranu zemlju. „Aaa, tu si", re e glas iza nje, pa se okrenula i ugledala Murtaga kako joj prilazi hode i po nekom veli anstvenom imanju. I on je držao pehar vina u ruci. Nosio je crne akšire i dublet od kestenjastog satena opervažen zlatovezom. Bodež opto en draguljima visio mu je s pojasa s nitnama.

Kosa mu je bila duža nego što ju je ona upamtila i doimao se opuštenim i samouverenim, kakvim ga ranije nije videla. S takvim držanjem i osvetljenog lica, bio je upe atljivo zgodan, kao kakav velmoža.

254 http://www.balkandownload.org/

Pridružio joj se pod senicom, te je spustio šaku na njenu golu ruku. Taj postupak je ozna avao opuštenost i bliskost. „Lijo jedna lukava, zašto si me ostavila samog s gospodarom Ferosom i njegovom beskrajnom besedom? Trebalo mi je pola sata da se izvu em." Zastao je kako bi je pomnije pogledao, te mu se na licu pojavi zabrinutost. „Jesi li dobro? Obrazi su ti sivi."

Otvorila je usta, ali nije mogla da prona e prave re i. Nije znala kako bi trebalo da reaguje.

Murtag nabra elo. „Opet si imala jedan od onih napada, jelda?" ,,N-n-ne znam... Ne se am se kako sam dospela ovamo, niti kako..." Prekinula je re enicu videvši bol u Murtagovim o ima, koji on brže-bolje prikri.

Spustio joj je ruku na krsta, te je stao iza nje kako bi se zagledao u brdovit krajolik. Naiskap je ispraznio pehar. Onda joj prigušenim glasom re e: „Znam koliko te sve ovo zbunjuje... Nije ovo prvi put da ti se to dogodi, ali..." Duboko je udahnuo, blago odmahnuvši'glavom. „ ega se poslednjeg se aš? Tirma? Aberona? Opsade Sitrija?... Dara koji sam ti dao one no i u Eoamu?"

Nasuadu obuze strašna nesigurnost. „Urubejna", prošaputala je. „Dvorane Blagozborive. Toga se poslednjeg se am."

Na tren joj se u inilo da mu je ruka zadrhtala na njenim le ima, mada mu lice nije ništa odavalo. „Urubejna", ponovio je promuklo. Pogledao ju je: „Nasuada... prošlo je ve osam leta od Urubejna."

Ne, pomislila je, to nije mogu e. Ipak, sve što je videla oko sebe i osetila inilo joj se stvarnim.

Pomeranje Murtagove kose dok ju je vetar mrsio, miris livada, dodir haljine na koži - sve je naizgled bilo onakvo kakvo bi trebalo da bude. Ali ako je stvarno bila tamo, zašto je Murtag nije razuverio mislima, kao što je inio ranije? Zar je zaboravio? Prošlo je osam godina, možda se više ne se a obe anja koja joj je davno dao u Dvorani Blagozborive. „Ja se...", po ela je. Onda za u kako neka žena dovikuje: „Milostiva gospo!"

Pogledavši preko ramena, ugledala je debeljuškastu sluškinju kako žuri niz imanje lepršaju i belom prega om. „Milostiva gospo", re e joj sluškinja i nakloni se. „Izvinite što vas prekidam, ali deca su se ponadala da ete ih gledati kako izvode predstavu za goste." „Deca", prošaputala je. Pogledala je u Murtaga i ugledala blistave suze u njegovim o ima. „Da", rekao joj je. „Deca. etvoro, svi jaki, zdravi i veseli."

Zadrhtala je, ophrvana ose anjima. Nije se mogla obuzdati. Onda je podigla bradu: „Pokaži mi šta sam sve zaboravila. Pokaži mi zašto sam sve zaboravila."

Murtag joj se osmehnuo - i to ponosito, bar kako se njoj u inilo. „Bi e mi drago", re e joj, te je poljubi u elo. Uzeo je pehar od nje, te dade oba sluškinji. Potom ju je uzeo za ruke, sklopio o i i pognuo glavu.

Tren kasnije, osetila je kako joj ne ije prisustvo pritiska misli i odmah je znala: to ne beše on.

To nikako nije bio on.

Razgnevljena obmanom i gubitkom onoga što nikada nije ni imala, istrgla je desnu šaku iz Murtagove ruke, zgrabila njegov bodež i zarila mu se ivo u bok viknuvši: U Elharimu živeo ovek neki, ovek sa žutim o ima, što mi re e: „Šapata se uvaj, jer u njima laž po iva."

Murtag je osmotri neobi no ispraznim pogledom, a onda nestade pred njom. Sve oko nje senica, dvorište, imanje, brda pod vinogradima - nestade, i ona se odjednom na e u praznini bez svetlosti i zvuka, u lebde em položaju. Pokušala je da nastavi svoju litaniju, ali nikakav glas nije joj izlazio iz grla. Nije mogla ni da uje damare u sopstvenim venama.

Potom je osetila kako se tama obr e i...

Posrnuvši, pala je na ruke i kolena. Oštre joj stene izgrebaše dlanove. Trepnuvši kako bi se prilagodila tami, ustala je i osvrnula se oko sebe.

Izmaglica. Snopovi dima lelujaju po pustim poljima sli nim Ognjenoj ravnici.

Ponovo je bila odevena u svoju iskidanu spava icu, bosonoga.

255 http://www.balkandownload.org/

Nešto zaurla iza nje i ona se obrnu, te ugleda Kula od etiri metra kako juriša ka njoj vitlaju i gvozdenom toljagom velikom kao ona sama. Sleva za u drugi urlik i ugleda drugog Kula i etiri niža Urgala. Onda dve pogrbljene prilike u ogrta ima izjuriše iz beli aste izmaglice i potr aše ka njoj, vrište i i mašu i sabljama. Mada ih nikada ne beše videla, znala je da su to Ra'zaci.

Ponovo se nasmejala. Galbatoriks je pokušavao da je kazni.

Ne mare i za neprijateljski napad - a znala je da ne može da ga izbegne niti da ih ubije - sela je na zemlju prekrštenih nogu i po ela da pevuši staru patulja ku pesmu.

Galbatoriksovi po etni pokušaji da je obmane behu prili no vešti i temeljni, te bi je možda i zavarali da je Murtag nije upozorio. Kako ne bi otkrila da joj Murtag pomaže, pretvarala se da ne zna da joj Galbatoriks menja poimanje stvarnosti, ali ma šta videla ili osetila, nije dozvoljavala kralju da je navede da razmišlja o onome o emu nije smela da razmišlja ili, još gore, da je natera da mu se pokori.

Nije mu se uvek lako odupirala, ali držala se svojih misaonih i govornih rituala, kojima je mogla da osujeti kralja.

Prvi privid koji je stvorio beše neka druga žena, Rijala, koja joj se pridružila u Dvorani Blagozborive kao druga zato enica. Žena je tvrdila da je potajno udata za jednog vordenskog uhodu u Urubejnu i da su je zarobili dok mu je nosila poruku. Za nedelju dana, koliko se njoj inilo, Rijala je pokušala da joj se dodvori i da je, zaobilaznim putem, ubedi da vordenski pohod nikuda ne vodi, da su im razlozi za borbu pogrešni i da bi ispravno postupila tek kad bi se povinovala Galbatoriksovoj vlasti.

Nasuada isprva nije shvatala da je i sama Rijala privid. Pretpostavljala je da Galbatoriks izvr e njene re i i izgled, ili da možda petlja i oko njenih ose anja kako bi bila otvorenija ka Rijalinim tvrdnjama.

Kako su se dani odužili i kako je Murtag nije pose ivao, niti joj se javljao, sa strahom je pomislila da ju je ostavio u Galbatoriksovim rukama. Ta ju je pomisao namu ila mnogo više nego što bi priznala, te je stalno brinula zbog toga.

Potom se zapitala zašto Galbatoriks nije dolazio da je mu i tokom nedelje, pa joj je sinulo da bi, da je stvarno ve prošlo nedelju dana, Vordeni i vilenjaci ve napali Urubejn. A da se to desilo, Galbatoriks bi to sigurno spomenuo likuju i. Osim toga, Rijalino donekle udno ponašanje, pomešano s mnogo neobjašnjivih praznina u njenom pam enju, Galbatoriksovo odsustvo i Mur-tagovo nejavljanje - nije mogla da poveruje da bi pogazio datu re - ubediše je, ma koliko to nestvarno zvu alo, da je Rijala utvara i da vreme više nije ono što se inilo da jeste.

Potreslo ju je saznanje da Galbatoriks može da izmeni broj proteklih dana u njenom umu.

Gnušala se od te pomisli. Njen ose aj za vreme ionako je postao zbrkan tokom njenog zato eništva, ali sa uvala je svest o protoku vremena. Izgubivši tu svest, to sidro u vremenu, postala je zavisnija od Galbatorikse milosti, pošto je mogao da produžava ili skra uje sve njene doživljaje kako mu drago.

Ipak, i dalje je bila vrsto rešena da se odupre Galbatoriksovim pokušajima da je prinudi da mu se pot ini, ma koliko vremena prošlo u njenom doživljaju. Ako bude morala da izdrži stotinu godina u eliji, onda e trpeti stotinu godina.

Pošto se pokazala imunom na Rijalina potuljena došaptavanja i pošto je otvoreno proglasila tu ženu kukavicom i izdajnicom, ta varka nestade iz odaje kako bi se Galbatoriks prebacio na narednu smicalicu.

Nakon toga, njegove obmane su bivale sve složenije i neverovatnije, ali nijedna se nije kosila s razumom i nijedna nije kršila ono što joj je ve pokazao, pošto je kralj i dalje pokušavao da sakrije svoju ulogu u svemu tome.

Njegovi pokušaji su dostigli vrhunac kada ju je, tobože, iz dvorane odveo do zatvorske elije u drugom delu tvr ave, gde je navodno videla Eragona i Safiru okovane lancima. Galbatoriks joj je zapretio da e ubiti Eragona ukoliko mu se ne zakune na vernost kao svom kralju. Kada je odbila, izazvavši ogor enost i iznena enost, kako joj se u inilo, Eragon je uzviknuo ini koje su nekako oslobodile sve troje. Nakon kratkog dvoboja, Galbatoriks je pobegao, mada ona nije verovala da bi on to ikada u inio u stvarnosti, pa su potom ona, Eragon i Safira po eli da se probijaju kroz tvr avu bore i se.

Sve je to bilo prili no uzbudljivo i zanimljivo i pride je želela da otkrije kako e se sve to razmrsiti, me utim, u tom trenutku je shvatila da ve predugo igra tu Galbatoriksovu lažnu igru. Stoga se uhvatila za prvu nepodudarnost koju je zapazila, oblik krljušti oko Safirinih o iju, te ju je iskoristila kao opravdanje da odglumi kako je odjednom shvatila da je svet oko nje lažan.

256 http://www.balkandownload.org/

„Obe ao si mi da me ne eš lagati dok budem u Dvorani Blagozborive!", viknula je uprazno. „Šta je ovo ako nije laž, kršitelju zakletve?"

Galbatoriksov gnev zbog njenog otkri a beše neizreciv: za ula je riku dostojnu zmaja ve eg od planine, a zatim se manuo prefinjenosti te ju je podvrgao nezamislivom mu enju.

Kada su utvare kona no nestale, Murtag joj je javio da kona no ponovo može da veruje svojim ulima. Nikada se nije toliko obradovala dodiru njegovog uma.

Te no i je došao k njoj, pa su proveli sate sede i i razgovaraju i. Ispri ao joj je kako Vordeni napreduju - gotovo behu stigli do prestonice - i kako teku pripreme carske vojske, a potom joj je rekao da mu se ini da je pronašao na in da je oslobodi. Kada je zatražila pojedinosti, odbio je da ih otkrije rekavši joj: „Potrebno mi je još nekoliko dana da se uverim da e plan biti uspešan. Ali postoji na in, Nasuada. U to možeš da veruješ!"

Ona je poverovala u njegovu iskrenost i zabrinutost za nju. Sve i da nikada ne umakne, nije sama u tom zato eništvu - bilo joj je drago što je tako.

Pošto mu je prepri ala neke muke kojima ju je Galbatoriks podvrgao i pošto mu je otkrila kako ga je osujetila, Murtag se široko osmehnuo. „Pokazala si se mnogo ve im izazovom nego što je ekivao. Odavno mu niko nije pružio takav otpor. Ja, vala, nisam... Ne znam mnogo o tome, ali koliko sam shvatio, neopisivo je teško stvoriti uverljive varke. Svaki vi ni arobnjak može da te navede da pomisliš da lebdiš po nebu, da ti je vru e ili hladno ili da pred tobom raste cvet. Sitne složene stvari i one krupne ali jednostavne predstavljaju vrhunac arobnja ke veštine, a potrebno je mnogo usredsre- enosti da bi se varka održala. Ako ti se pažnja poljulja, cvet e odjednom imati etiri latice umesto deset. Možda e i nestati. Najteže je podražavati sitne pojedinosti. Priroda obiluje pojedinostima, ali malo tih detalja dopre do naše svesti. Ako nisi sigurna da je ono u šta gledaš stvarno, samo proveri pojedinosti. Potraži šavove, mesta za koja vra evi ne znaju šta bi na njima trebalo da se nalazi, ili su to zaboravili, ili pak zbrzali posao kako bi sa uvali energiju." „Ako je to toliko teško, kako Galbatoriks uspeva?" „On se koristi Eldunarijima." „Svima?"

Murtag joj klimnu. „Oni mu obezbe uju energiju i potrebne pojedinosti, a on njima upravlja kako ho e." „Dakle, stvari koje vidim izgra ene su na se anju zmajeva?", upitala ga je, ose aju i se donekle zapanjeno.

Opet joj je klimnuo. „Da, i na se anjima njihovih Jaha a, bar kada su posredi zmajevi koji su imali Jaha e."

Narednog jutra, Murtag joj posla munjevitu misao kako bi je probudio i kako bi joj rekao da se Galbatoriks sprema da ponovo po ne. Potom su po ele da je opsedaju kojekakve utvare i prividi, ali kako je dan prolazio, primetila je da te varke - uz nekoliko upadljivih izuzetaka, poput onih s njom i Murtagom na imanju - postaju sve prostije i nejasnije, kao da su se Galbatoriks ili njegovi Eldunariji umorili.

Tako se i našla na pustoj ravnici, pevuše i patulja ku pesmu dok su Kuli, Urgali i Ra'zaci kidisali na nju. Potom su je i š epali, i zaista se ose ala kao da je stvarno tuku i seku, te je nekoliko puta vrisnula žele i da joj bol umine, ali ni u jednom trenutku nije pomislila da bi trebalo da se povinuje Galbatoriksovim željama.

Ravnica je potom nestala, kao i glavnina njene patnje, pa se podsetila: Sve je ovo samo u mojoj glavi. Ne u se predati. Nisam životinja, ja a sam od slabosti svoga tela.

Zatim se obrela u mra noj pe ini, osvetljenoj jedino svetlucavim zelenim pe urkama.

Nekoliko minuta je slušala kako neko stvorenje njuška i tumara po mraku izme u stalagmita, a onda je na potiljku osetila topao dah koji je smrdeo na crkotinu.

Ponovo je po ela da se smeje i nije prestala ak ni kada ju je Galbatoriks prisilio da trpi jednu grozotu za drugom, pokušavaju i da na e mešavinu bola i straha kojom bi je slomio. Smejala se pošto je znala da joj je volja snažnija od njegove mašte, ali i zato što je znala da može da ra una na Murtagovu pomo , a uz njega kao saveznika, nije se plašila utvarnih košmara u koje ju je Galbatoriks ubacivao, ma koliko se užasnim inili. ***

257 http://www.balkandownload.org/

PITANJE KARAKTERA Eragon je izvrnuo stopalo kada je nagazio u klizavo blato, pa je odjednom pao na bok u mokru travu. Trgnuo se i jauknuo osetivši bol u kuku. Sigurno e mu ostati modrica. „Barzul", rekao je, pa je ustao i pažljivo se uspravio. Bar nisam pao preko Brisingra, pomislio je, skidaju i hladno blato s pantalona.

Narogušen, nastavio je ka porušenoj zgradi kod koje su odlu ili da bivakuju, veruju i da e tamo biti sigurniji nego u šumi.

Prolaze i kroz travu, prepao je nekoliko žaba buka ica koje posko iše iz skrovišta, te se skakutavo razbežaše. Te žabe buka ice behu jedina druga udna stvorenja na koja su naišli na ostrvu: svaka je imala rožnatu izraslinu iznad crvenih o iju, a sa sredine ela izvirao im je povijen pipak, nalik na ribarski štap, s kog je visio mali mesnati organ koji je no u isijavao belim ili žutim odsjajem. Ta svetlost je omogu avala žabama buka icama da namame na stotine lete ih buba nadohvat jezika, te su, zbog lakog pristupa hrani, te žabe bile pravi divovi. Neke behu velike kao medve a glava - velike mesnate gromade upiljenih o iju i usta širokih poput njegove dve raširene i spojene šake. Žabe ga podsetiše na travarku An elu, pa je odjednom zažalio zbog toga što nije s njima na Vroengardu. Ako iko može da nam kaže naša prava imena, kladim se da je to ona. Neznano zašto, oduvek je imao ose aj da travarka može da vidi njegovu suštinu, kao'da joj je sve o njemu jasno. Taj ose aj ga je onespokojavao, ali dobro bi mu došao u tom trenu.

On i Safira su odlu ili da veruju Solembumu i da ostanu na Vroengardu još najviše tri dana, pokušavaju i da otkriju svoja prava, istinska imena. Glejdr im je prepustio tu odluku. Rekao im je: Vi Solembuma poznajete bolje od mene. Ostanite tu ili nemojte - rizik je golem i ovako i onako. Za nas više nema sigurnih puteva.

Safira je naposletku odlu ila. Ma kodlaci nikada ne bi služili Galbatoriksu, rekla je. Oni previše cene svoju slobodu. Njihovoj bih re i verovala više nego re i drugih stvorenja, ak i vilenjaka.

Stoga su rešili da ostanu.

Ostatak toga dana i ve i deo narednog proveli su sede i, razmišljaju i, pri aju i, dele i se anja, prou avaju i umove jedno drugome i oprobavaju i razli ite spojeve re i na drevnom jeziku, u nadi da e svesno prona i svoja istinska imena ili da e ih, ako im se posre i, slu ajno pogoditi.

Glejdr bi im ponudio svoju pomo kada bi je zatražili, ali uglavnom je utao daju i Eragonu i Safiri prostora za razgovor, pošto je bilo tema za koje je Eragona bilo sramota da bilo ko drugi uje za njih. Iznalaženje istinskog imena trebalo bi da bude nešto što ovek ini sam, re e im Glejdr. Dosetim li se koja bi mogla biti vaša, kaza u vam ih pošto nemamo vremena za bacanje, ali bilo bi bolje da ih sami otkrijete.

No nijedno još ne beše uspelo.

Još otkako mu je Brom objasnio istinska imena, Eragon je želeo da dozna svoje. Spoznaja, a pogotovo samospoznaja, oduvek beše veoma korisna, pa se nadao da e mu njegovo istinsko ime pomo i da bolje ovlada svojim mislima i ose anjima. Me utim, i dalje je strepeo od onoga što bi mogao da otkrije.

Pod pretpostavkom, naravno, da zaista prona e svoje ime u narednih nekoliko dana, u šta nije bio siguran. Nadao se da e uspeti, i radi njihovog poduhvata, ali i zato što nije želeo da ga Glejdr ili Safira prona u umesto njega. Ako je ve trebalo da uje opis itavog svog bi a u jednoj re i ili frazi, želeo je da sam do e do te spoznaje umesto da mu je da neko drugi.

Eragon uzdahnu uspinju i se uz pet popucalih stepenica koje su vodile ka zgradi. Ta gra evina je nekada bila ku a za gnezda - tako mu je bar Glejdr rekao - ali bila je toliko mala prema vroengardskim merilima da je bila potpuno bezna ajna. No zidovi joj ipak behu viši od tri sprata, a unutrašnjost beše dovoljno prostrana da Safira u njoj može lako da se kre e. Jugoisto ni rub beše se obrušio ka unutra, povukavši i deo tavanice, ali zgrada je ina e bila vrsta.

Eragonovi koraci odjeknuše kada je prošao kroz zasvo en ulaz i krenuo preko staklastog poda glavne dvorane. U providni materijal behu umetnute krivudave šare koje su sa injavale apstraktan, maltene vrtoglavo složen desen. Kad god bi ga pogledao, u inilo bi mu se da e se linije spojiti u neki nepoznat oblik, ali to se nijednom nije desilo.

258 http://www.balkandownload.org/

Pod je bio prekriven mrežom pukotina koje su se širile od krša ispod zjape e rupe gde zidovi behu popustili. Duge vitice bršljana visile su s ruba razrušene tavanice, li i na prepletenu užad.

Voda je kapala s njihovih krajeva padaju i u plitke, nepravilne barice, a zvuk kapanja odjekivao je po itavoj gra evini neprekidnim, nepravilnim ritmom, te je Eragon pomislio da e izludeti ako bude morao da ga sluša više od nekoliko dana.

Naspram severnog zida nalazio se polukrug od kamenja koje je Safira dovukla kako bi zaštitila bivak. Stigavši do te prepreke, Eragon je sko io na najbližu kamenu kocku, koja beše viša od tri metra, pa se spustio na drugu stranu uz glasan udarac.

Safira prestade da licka prednju nogu i on oseti kako mu šalje upitnu misao. Odmahnuo je glavom, pa se vratila svom doterivanju.

Skinuvši ogrta , Eragon je otišao do vatre koju je potpalio pokraj zida. Raširio je prljav plašt po podu, pa je skinuo blatnjave izme kako bi i njih stavio da se suše. ini li ti se da e opet po eti kiša?, upita ga Safira.

Verovatno ho e. nuo je pokraj vatre, a onda je seo na svoju prostirku i naslonio so na zid. Gledao je kako Safira grimiznim jezikom pere savitljive kutikule oko podnožja svake kandže. Nešto mu je sinulo, pa je promrmljao frazu na drevnom jeziku, ali razo arao se jer nije osetio nalet energije u tim re ima, niti je Safira reagovala na to što je rekao kao što je Sloun reagovao kada je on izgovorio njegovo istinsko ime.

Eragon je zažmurio i zabacio glavu.

Bio je ogor en zbog toga što ne može da odgonetne Safirino pravo ime. Mogao je da prihvati to što ne može sasvim da razume sebe, ali Safiru je znao otkako se izlegla, pa je s njom delio skoro sva njena se anja. Kako je mogu e da postoje delovi njenog bi a koji su njemu i dalje nepoznati? Kako je mogu e da je ubicu Slouna razumeo bolje nego svoju pratilju, s kojom beše vezan arolijama? Možda zato što je ona zmaj, a on ljudsko bi e? Ili zato što je Slounova li nost bila prostija od Safirine?

Eragon nije znao odgovor.

Prema Glejdrovoj preporuci, vežbali su tako što je trebalo da kažu mane koje su primetili jedno kod drugoga: on na njoj, a ona na njemu. Beše to ponižavaju a vežba. Glejdr je tako e podelio svoja zapažanja, ali iako je zmaj bio nežan, Eragon se nije mogao odupreti ose anju povre enog ponosa nakon što je uo kako Glejdr navodi njegove nedostatke. Eragon je pritom znao da e i to morati da ima na umu dok bude pokušavao da otkrije svoje pravo ime. Što se ti e Safire, njoj je bilo najteže da prihvati svoju taštinu, koju je dugo odbijala da prizna.

Kod Eragona, posredi behu nadmenost koju je, prema Glejdrovim tvrdnjama, ponekad iskazivao, ose anja vezana za ljude koje je pobio i mrzovolja, sebi nost, bes i drugi nedostaci pred kojima je, poput mnogih drugih, esto bio slab.

Mada su prou ili sebe najiskrenije što su mogli, njihovo preispitivanje nije donelo rešenje.

Još danas i sutra, i to je to. Snuždio se pri pomisli da e se vratiti Vordenima praznih ruku. Ne znam kako bi trebalo da pobedimo Galbatoriksa, rekao je, kao mnogo puta ranije. Još nekoliko dana, i naši životi možda više ne e biti naši. Bi emo robovi poput Murtaga i Trna.

Opsovao je sebi u bradu i krišom tresnuo pesnicom po podu.

Smiri se, Eragone, re e mu Glejdr, te Eragon primeti da zmaj zakriljuje misli kako ga Safira ne bi ula.

Ne znam kako bih mogao da se smirim, zarežao je.

Lako je biti smiren kada nemaš o emu da brineš, Eragone. Me utim, prava proba za tvoju mo samokontrole jeste pokušaj da ostaneš smiren u teškim vremenima. Ne smeš da dopustiš da ti bes i ogor enost zamagle razum, pogotovo ne u ovom trenutku. Sada ti je potreban bistar um.

A ti si oduvek bio kadar da ostaneš smiren u ovakvim okolnostima? inilo mu se da se stari zmaj nasmejao. Nisam. Imao sam obi aj da arlau em, ujedam, obaram drve e i rijem zemlju. Jednom sam slomio vrh jedne gore na Ki mi, pa su se ostali zmajevi prili no naljutili na mene. Ali potom sam imao mnogo leta da nau im kako gubljenje živaca retko pomaže. Znam da ti nisi imao toliko vremena, ali dozvoli mome iskustvu da te posavetuje. Mani se briga i usredsredi se samo na zadatak pred sobom. Budu nost e biti onakva kakva e biti, a ako se jediš zbog nje, samo pove avaš izglede da ti se strahovanja ostvare.

Znam, uzdahnu Eragon, ali nije to lako.

259 http://www.balkandownload.org/

Naravno da nije. Malo šta je lako. Glejdr se potom povukao kako bi ga prepustio tišini njegovog uma.

Eragon uze svoj anak iz bisaga, te presko i polukrug od kamenja i, bosonog, ode do barice ispod rupe u tavanici. Blaga kišica je kvasila pod. nuvši pokraj barice, po eo je da skuplja vodu golim rukama.

Napunivši anak, Eragon se povukao metar-dva, te je postavio anak na komad kamena velik poput stola. Potom se usredsredio na Rorana i promrmljao: „Draumr kopa."

Voda u anku je zatreperila, pa se Roranova slika pojavila spram istobele pozadine. Hodao je: pokraj Horsta i Albriha, vode i svoga konja Snežnu Vatru. Njih trojica su delovala umorno, noge im behu podbijene, ali ipak su nosili oružje uza se, te je Eragon zaklju io da ih carska vojska nije zarobila.

Potom je osmotrio Jormundura, pa Solembuma, koji je ere io tek ubijenog crvenda a, a onda i Arju, ali nju su zaštitne ini štitile od pogleda, pa je video jedino tamu.

Eragon je dovršio ini, pa je prosuo vodu u baricu. Kada se prebacio preko zida koji je okruživao njihov tabor, Safira se protegla zevaju i i izvijaju i le a poput ma ke, a onda mu re e: Kako su? „Svi su dobro, koliko sam mogao da vidim."

Spustio je anak na bisage, pa se opružio po svojoj prostirci, zažmurio i nastavio da traži svoje istinsko ime. Svakih nekoliko minuta, smislio bi nešto druga ije, ali nijedna od tih zamisli nije ga dotakla. Odbacivao ih je i po injao iznova. Sva imena su imala zajedni ke odrednice: to što je Jaha , ljubav prema Safiri i Arji, želju da uništi Galbatoriksa, odnose s Roranom, Garouom i Bromom i krv koju je delio s Murtagom. Ali ma kako spojio te inioce, dobijeno ime ne bi mu ništa reklo. Bilo je igledno da mu je promakao klju ni deo njegovog bi a, pa je po eo da sastavlja sve duža imena u nadi da bi mogao da naleti na ono što je prenebregao.

Kada je izgovaranje imena po elo da mu oduzima više od minuta, shvatio je da uzalud gubi vreme. Morao je iznova da preispita osnovne pretpostavke. Bio je ube en da se greška skriva u tome što nije primetio neku svoju manu, ili u tome što nije dovoljno promislio o mani koje je ve bio svestan. Zapazio je da su ljudi retko spremni da prihvate svoje nedostatke, a znao je da to važi i za njega. Nekako je morao da izle i sebe od tog slepila dok je još imao vremena. To slepilo je poteklo od ponosa i nagona za samoodržanjem, pošto mu je omogu avalo da o sebi misli sve najbolje dok prolazi kroz život. Me utim, on sebi više nije mogao da priušti da istrajava u takvoj samoobmani.

Stoga je nastavio da razmišlja dok je dan stario, ali trud mu beše jalov.

Kiša se poja ala. Eragonu nije prijalo njeno dobovanje po baricama, pošto od te monotone buke nije mogao da uje da li im se neko prikrada. Od prve no i na Vroengardu, nije opazio ni traga od onih udnih prilika pod kukuljicama koje je video kako krivudaju kroz grad, niti je osetio prisustvo njihovih umova. Me utim, bio je svestan njihovog prisustva, te ga je neprestano pratio ose aj da bi svakog asa mogli da napadnu njega i Safiru.

Sivkasta dnevna svetlost lagano je izbledela pred sutonom, pa se mra na no bez zvezda spustila na dolinu. Eragon je bacio još drva u vatru: beše to jedino osvetljenje u ku i za gnezda, te njeni žuti plamenovi behu poput si ušne sve e u tom golemom prostoru ispunjenom odjecima. Svuda oko vatre, staklast pod je odražavao odsjaj zapaljenih gran ica. Blistao je poput plo e od ugla anog leda, a njegove boje su mu esto odvla ile misli.

Eragon nije ve erao. Bio je gladan, ali i previše napet da bi mu hrana dobro legla, a pride je smatrao a bi ga obrok samo usporio u razmišljanju. Um mu je uvek bio najbritkiji na prazan stomak.

Odlu io je da ne e jesti sve dok ne sazna svoje pravo ime, ili dok ne budu morali da napuste ostrvo, šta god se prvo desilo.

Prošlo je nekoliko sati. Iako nisu mnogo pri ali, Eragon je bio svestan promene Safirinog raspoloženja i misli, kao što je i ona bila svesna promene u njemu.

Baš kad je Eragon bio spreman da se prepusti snovi enjima, i da bi se odmorio i da bi mu snovi doneli nov uvid, Safira urliknu, ispruži desnu šapu, te mlatnu njome po podu. Nekoliko gran ica u vatri raspalo se i smrvilo, bacaju i iskrice ka mra noj tavanici.

Uznemiren, Eragon je posko io na noge i isukao Brisingr i po eo da pretražuje tamu iza njihovog polukruga u potrazi za neprijateljima. Tren kasnije, shvatio je da Safira nije ni zabrinuta ni ljuta, ve slavljeni ki raspoložena.

260 http://www.balkandownload.org/

Uspela sam!, viknu Safira. Povila je vrat i ispustila snop plavi asto-žutih plamenova ka vrhu zgrade. Otkrila sam svoje pravo ime! Izgovorila je samo jednu re enicu na drevnom jeziku, i ta re enica u Eragonovoj glavi odjeknu oput zvona; vrhovi Safirinih krljušti blesnuše nekim unutrašnjim sjajem, te mu se u inilo da je sazdana od zvezda.

Njeno ime beše veli anstveno i zvu no, ali i prožeto tugom, pošto ju je ozna ilo kao poslednju ženku njene vrste. Eragon je uo i ljubav i privrženost koje je gajila prema njemu, pored svih drugih odlika koje su sa injavale njenu li nost. Ve ina tih osobina beše mu poznata, mada nekoliko i nije.

Mane joj behu istaknute koliko i vrline, ali opšti utisak je odavao vatru, lepotu i njenu veli anstvenost.

Safira se zatresla od vrha nosa do vrha repa, te je protresla krila. Znam ko sam, rekla je.

Odli no, Bjartskular, re e joj Glejdr, i Eragon oseti njegovu zadivljenost. Možeš biti ponosna na svoje ime. Ali ja ga ne bih više ponavljao, ak ni sebi, dok se ne... dok se ne na emo pred kulom zbog koje smo i došli. Sada kada si a otkrila, moraš mnogo da se potrudiš da ostane sakriveno. Safira trepnu, te ponovo protrese krila. Razumem, u itelju. Uzbu enje je ju je proželo beše gotovo opipljivo.

Eragon je vratio Brisingr u kanije i prišao joj. Spustila je glavu ka njemu, milovao ju je po vilici, a onda je prislonio elo uz njenu vrstu njušku i tisnuo je najja e što je mogao, ose aju i njene oštre krljušti pod prstima, to mu vrele suze kanuše niz obraze. Zašto pla eš?, upitala ga je.

Zato što... zato što sam sre an što sam spojen s tobom. Eh, malecki.

Još su neko vreme razgovarali, pošto je Safira bila rada da mu ispri a sve što je saznala o sebi.

Eragon ju je rado saslušao, ali ipak se ose ao pomalo ogor eno zbog toga što on još nije bio kadar da na e sopstveno istinsko ime.

Safira se potom sklup ala na svojoj strani polukruga da bi odspavala, ostavivši Eragona da mozga pod odsjajem logorske vatre koja je tinjala. Glejdr je bio budan i na oprezu, pa se Eragon tu i tamo savetovao s njim, ali uglavnom je utao.

Kako su sati usporeno prolazili, Eragon je gubio strpljenje. Vreme mu je isticalo, on i Safira trebalo je da krenu nazad ka Vordenima još prethodnog dana, a on, eto, ma koliko se trudio, nikako nije uspevao da opiše samog sebe.

Oko pono i, prema njegovoj proceni, kiša je prestala da pada.

Eragon se uzvrpoljio pokušavaju i da odlu i, a onda je posko io na noge, previše optere en da bi i dalje sedeo na jednom mestu. Idem da prošetam, rekao je Glejdru. ekivao je da e se zmaj usprotiviti, ali Glejdr re e: Idi, ali ostavi oružje i oklop tu.

Zašto?

Moraš sam da se suo iš sa onim što budeš pronašao. Ne eš otkriti od ega si sazdan ako se budeš oslanjao na tu u pomo .

Eragon je razumeo Glejdrove re i, ali ipak je oklevao pre nego što je skinuo ma i bodež i svukao verižnja u. Navukao je izme i vlažan ogrta , pa je bisage s Glejdrovim srcem svih srca primakao Safiri.

Kada je krenuo iz polukruga, Glejdr re e: Uradi što moraš, ali budi oprezan. *** Eragona je obradovalo to što je kroz procepe me u oblacima blistalo dovoljno zvezda i mese ine da bi razaznao sve oko sebe.

Nekoliko puta je cupnuo u mestu, pitaju i se kuda da krene, a onda je potr ao ka središtu porušenog grada. Nekoliko sekundi kasnije, obuzela ga je ogor enost, pa je poja ao brzinu upustivši se u sprint.

Osluškuju i sopstveno disanje i bat koraka po kaldrmi, zapitao se: Ko sam ja? Odgovor mu se ipak nije javio.

Tr ao je sve dok plu a nisu po ela da ga izdaju, pa još malo, a kada više ni plu a ni noge nisu mogli da mu služe, zastao je kod nekog šedrvana obraslog korovom, te se naslonio na njega da bi došao do daha.

Svuda oko njega nadvijali su se obrisi golemih gra evina: behu to mra ne grdosije koje su li ile na drevne, obrušene planine. Šedrvan je stajao nasred etvrtastog dvorišta, skoro sasvim zasutog odlomljenim kamenjem.

261 http://www.balkandownload.org/

Odgurnuo se od šedrvana, te se lagano obrnuo. Odnekud iz daljine, uo je duboko, zvonko kreketanje žaba buka ica, što beše udnovat tutnjav zvuk koji se poja avao kad god bi se sve velike žabe oglasile.

Za oko mu potom zapade napukla kamena gromada u blizini. Prišavši joj, uhvatio ju je oko rubova, pa je potegao i podigao je. Ose aju i peckanje u miši ima, oteturao se do ruba dvorišta i bacio kamen na travu.

Kamen pade uz tih ali utešan udarac.

Otišao je do šedrvana, skinuo plašt i prebacio ga preko skulpture. Zatim je otišao do slede eg komada krša, nekog šiljastog kamena što beše otpao s ve e kocke, pa je ugurao prste pod njega kako bi ga podigao na rame.

Više od sata je mukotrpno raš iš avao dvorište. Neki obrušeni komadi behu toliko veliki da je morao da upotrebi ini kako bi ih pomerio, ali uglavnom je mogao da se osloni samo na svoje ruke.

Sve je radio redom: išao je od vrha dvorišta ka dnu, zaustavljaju i se da bi uklonio svaki komad šuta na koji bi naišao, ma koliko velik ili malen bio.

Od silnog napora, ubrzo se sav oznojio. Hteo je da skine tuniku, ali rubovi kamenova mahom su bili oštri, pa bi se isekao da je to u inio. Ionako je ve imao mnoštvo modrica po grudima i ramenima, a i ruke je odrao na nekoliko mesta.

Fizi ki napor pomogao mu je da umiri um, a pošto posao nije zahtevao mnogo mozganja, bio je slobodan da razmišlja o onome što je bio i što bi mogao da bude.

Usred tog zadatka koji je sam sebi nametnuo, dok se odmarao pošto |e pomerio posebno težak komad karniza, za uo je prete e siktanje, te je, podigavši pogled, ugledao snalglija, ovoga puta s ku icom visokom bar tri metra, kako neopisivo brzo klizi iz mraka. Vrat tog stvorenja beše potpuno izvu en, a usta bez usana li ila su mu na mra nu prugu. Loptaste o i beše uperio pravo u Eragona. Pod svetloš u mese ine, ogoljeni deo snalglijevog tela presijavao se poput srebra, kao i ljigav tragom koji je ostavljao za sobom. „Letta", re e Eragon, pa se uspravi i strese kapljice krvi s razderanih šaka. „Ono ach neiat threyja eom verrunsmal edtha, O snalgli."

Dok je on izgovarao upozorenje, puž je usporio, pa je malo uvukao o i. Zastao je na nekoliko metara od njega, ponovo prosiktao i po eo da mu se primi e s leve strane. „Vala, ne eš", promrmljao je, te i on po e da kruži. Bacio je pogled preko ramena da bi se uverio da mu se nijedan drugi snalgli nije došunjao straga.

Ogromni puž je, izgleda, shvatio da ne e mo i da ga uhvati na prepad, pa je stao i po eo da sik e i maše o nim jabu icama ka njemu. „Zvu iš kao ajnik kad pisti iznad vatre", rekao mu je. i puža se još brže zanjihaše, a onda stvorenje pojuri ka njemu talasaju i ivicama ravnog trbuha.

Eragon je sa ekao poslednji trenutak da posko i u stranu i dopusti snalgliju da proklizi kraj njega. Nasmejavši se, mlatnuo ga je po školjci. „Ti mi baš i nisi pametan, jelda?" Skaku i pred njim, po eo je da podbada tog stvora na drevnom jeziku, nazivaju i ga raznim uvredljivim ali sasvim ta nim imenima.

Puž se sav naduvao od besa - vrat mu se ispup io i nabrekao, te je još više razjapio usta po evši i da pijucka uza sve ono siktanje.

Iznova je jurišao na Eragona, ali on bi svaki put odsko io. Snalgliju je naposletku dojadila ta igra. Povukavši se pet-šest metara, po eo je da zuri u njega o ima velikim kao pesnice. „Kako ti uopšte polazi za rukom da bilo šta uloviš kad si tako spor?", upita ga Eragon podrugljivo, te se isplazi pužu.

Snalgli još jednom prosikta, pa se okrenu i otpuza u tamu.

Eragon je sa ekao nekoliko minuta kako bi bio siguran da je otišao, a onda je nastavio da uklanja šut. „Možda bi trebalo da se prozovem Tamanitelj Puževa", promrmljao je, kotrljaju i komad stuba preko dvorišta. „Eragon Senkoubica, Tamanitelj Puževa... ljudima bi se ledila krv u žilama kud god bih pošao."

Bilo je ve gluvo doba no i kada je kona no spustio poslednji komad kamena na travu koja je oivi avala dvorište, i kada se zaustavio dah i. Bio je promrzao, gladan i umoran, i bolele su ga oderotine na šakama i zglobovima.

262 http://www.balkandownload.org/

Posao je završio u severoisto nom kutku dvorišta. Sa severa se pružala ogromna dvorana koja je, tokom bitke, mahom itava uništena: od nje su ostali samo deo zadnjih zidova i jedan jedini stub, obrastao bršljanom, na mestu gde je nekada bio ulaz.

Dugo je gledao u stub. itav roj zvezda, crvenih, plavih i belih, blistao je kroz procep me u oblacima, presijavaju i se poput brušenih dijamanata. One ga u tom trenu udnovato privukoše, kao da je njihova pojava ozna ila nešto ega bi trebalo da bude svestan.

Nimalo ne razmišljaju i o svom postupku, otišao je do podnožja stuba, presko ivši hrpe šuta, pa je ispružio ruke najviše što je mogao kako bi se uhvatio za najguš i deo bršljana: za stabljiku koja beše debela poput njegove podlaktice, prekrivena hiljadama dla ica.

Povukao je puzavicu. Izdržala je, pa je posko io i po eo da se penje. Prebacuju i ruku preko ruke, uspuzao se uza stub, koji je bio visok bar stotinu metara, mada se njemu inio i višim što se više udaljavao od tla.

Znao je da se ponaša nehajno, ali tako je bio raspoložen u tom trenutku.

Na pola puta do vrha, manje vitice bršljana po eše da se odvajaju od kamena kada bi se svom težinom oslonio na njih. Stoga se trudio da se hvata samo za glavnu stabljiku i za deblje sporedne grane.

Snaga ga je gotovo izdala kada je stigao do vrha. Vrh stuba je ostao netaknut: bila je to kvadratna, ravna površina, dovoljno velika da sedne na nju i da mu ostane još tridesetak centimetara sa svih strana.

Drhtav od iznurenosti, Eragon je prekrstio noge i spustio izvrnute dlanove na kolena, puštaju i vazduh da mu hladi izgrebanu kožu.

Pod njim se prostirao razrušen grad: itav lavirint smrskanih ljuštura koje su odjekivale udnovatim, usamljenim kricima. Na nekoliko mesta, gde je bilo barica, video je prigušena, treperava svetla sa žabljih mamaca, nalik na udaljene fenjere. Žabe peca i, odjednom je pomislio na drevnom jeziku. Tako se zovu: žabe peca i. Znao je da je u pravu, pošto su se re i uklapale kao što klju leže u bravu.

Potom je prebacio pogled na skupinu zvezda koje su ga i navele da se uspentra. Usporivši disanje, usredsredio se na održavanje ravnomernog, neprekidnog protoka vazduha kroz plu a.

Hladno a, glad i duboka iznurenost razbistriše mu um na neobi an na in: imao je utisak da lebdi van svog tela, kao da se spoj izme u njegove svesti i tela stanjio, pa je postao svesniji grada i ostrva oko sebe. Postao je krajnje osetljiv na svaki pokret vetra, na svaki šum i miris koji je provejavao tuda.

Sede i tu, prisetio se još nekoliko imena. Mada ga nijedno nije sasvim opisivalo, omaške ga nisu nasekirale, pošto je bistrina uma koju je ose ao bila isuviše duboko usa ena da bi bilo kakva pogreška uzdrmala njegovu smirenost.

Kako bih mogao da sažmem sve što jesam u svega nekoliko re i?, zapitao se, nastavljaju i da razmišlja o tome dok su zvezde treperile.

Tri iskrivljene senke preleteše preko grada poput malih procepa u stvarnosti, te sleteše na krov gra evine s njegove leve strane. Potom ti crni obrisi nalik na sove raširiše nazubljena pera, te se zagledaše u njega blistavim, zlehudim o ima. Te su senke tiho zacvrkutale jedna drugoj, a onda dve po ešaše providna krila kandžama koje nisu imale dubinu. Tre a je me u svojim pandžama, crnim poput abonosa, držala ostatke žabe buka ice.

Nekoliko minuta je posmatrao te zastrašuju e ptice, koje mu uzvratiše pogled, a onda poleteše i nestadoše nekud na zapadu, bu ne koliko i pero kada padne na zemlju.

Pred praskozorje, kada je ve mogao da vidi Zornja u izme u dva planinska vrha na istoku, Eragon se zapitao: ,,A šta je to što ja želim?"

Sve do tada, nije mu palo na pamet da razmotri to pitanje. Želeo je da zbaci Galbatoriksa, to svakako. Ali ako uspeju, šta e onda? Još otkako je napustio dolinu Palansar, mislio je da e se on i Safira jednoga dana vratiti kako bi živeli blizu planina koje je toliko voleo. Me utim, porazmislivši o toj mogu nosti, shvatio je da ga ona više ne privla i.

Odrastao je u dolini Palansar, pa e nju zauvek smatrati svojim domom. Ali ega tamo još ima za njega i Safiru? Karvahol je uništen, a ak i ako ga seljani jednoga dana ponovo izgrade, to mesto nikada ne e biti isto. Osim toga, prijatelji koje su on i Safira stekli mahom su živeli negde drugde, a njih dvoje su imali obaveze prema razli itim narodima Alagezije - obaveze koje nisu smeli da zanemaruju. Nakon svega što su uradili i videli, nije mogao ni da zamisli da bi bili zadovoljni životom na nekom obi nom, zaba enom mestu.

263 http://www.balkandownload.org/

Nebo je šuplje, a svet okrugao... ak i ako bi se vratili, šta bi radili? Uzgajali krave i pšenicu? Nije ga vukla želja da zara uje za život obra uju i zemlju kao što je njegova porodica inila dok je bio dete. On i Safira behu Jaha i zmaj: sudbina i usud behu im da lete na elu istorije, a ne da sede pokraj vatre dok se ne ugoje i ulenje.

A tu je i Arja. Ako bi on i Safira živeli u dolini Palansar, vi ao bi je retko, a možda i nikad. „Ne", re e Eragon, a njegova re zazvu a kao udarac malja u toj tišini. „Ne u da se vra am."

Ledeni žmarci spustiše mu se niz ki mu. Znao je da se mnogo promenio otkako su on, Brom i Safira krenuli na put kako bi pronašli Ra'zake, ali držao se ube enja da je, u dubini duše, i dalje ista osoba. Sada je uvideo da to više nije istina. Onaj de ko koji je bio kada je prvi put kro io van doline Palansar više nije postojao. Eragon nije li io na njega, nije se ponašao kao on, niti je želeo isto od života.

Duboko udahnuvši, izbacio je iz sebe duga ak, drhtavi uzdah uvi aju i istinu. „Nisam što sam nekad bio." Ta misao kao da je otežala nakon što ju je naglas izgovorio.

Onda mu, kada su prvi jutarnji zraci razvedrili isto no nebo nad drevnim Vroengardom, na kojem su Jaha i i zmajevi nekada živeli, na um pade jedno ime, ime kakvog se ranije nije prisetio, i njega obuze nekakva uverenost.

Izgovorio je to ime, došapnuo ga je sebi u dubini uma, i elo mu je telo zatreperilo, kao da se Safira sudarila sa stubom ispod njega.

Potom je na as ostao bez daha, te po e i da se smeje i da pla e - da se smeje zato što je uspeo i zato što beše radostan zbog svoje spoznaje, a da pla e zbog svih svojih neuspeha, zbog svih pogrešaka, koji mu postadoše sasvim jasni lišivši ga zabluda kojima bi se tešio. „Nisam što sam nekad bio", prošaputao je stežu i ivice stuba, „ali znam ko sam."

Ime, njegovo istinsko ime, beše slabije i manjkavije nego što je on želeo da bude, te nije bio zadovoljan sobom, ali u njemu je bilo mnogo ega za divljenje i, što je više razmišljao, bivao je spremniji da prihvati pravu prirodu svoga bi a. Nije bio najbolja osoba na svetu, ali nije bio ni najgora. ,,I ne nameravam da odustanem", zaurlao je.

Utehu je pronašao u tome što mu li nost nije bila nepromenljiva - mogao je da se popravi ako poželi. A u tom se trenutku zakleo sebi da e ubudu e biti bolji, ma koliko to teško bilo.

Smeju i se i pla i, okrenuo je lice ka nebu, te je raširio obe ruke. Suze i smeh lagano se zaustaviše, zamenjeni ose anjem duboke smirenosti prošarane sre om i prihvatanjem. Uprkos Glejdrovom savetu, ponovo je šapnuo svoje istinsko ime, pa mu se itavo bi e iznova zatreslo od siline tih re i.

I dalje drže i ruke raširene, ustao je povrh stuba, pa se nagnuo napred i bacio se naglava ke.

Tren uo i pada, rekao je „Veoht", pa je usporio, obrnuo se i sleteo na raspukli kamen, nežno kao da izlazi iz ko ije.

Vratio se do šedrvana na sredini dvorišta da bi uzeo ogrta . Onda se, dok se svetlost širila po razrušenom gradu, žurno vratio ka gnezdilištu, jedva ekaju i da probudi Safiru, pa da njoj i Glejdru kaže šta je otkrio.

264 http://www.balkandownload.org/

KRIPTA DUŠA Eragon je podigao ma i štit, jedva ekaju i da po ne, mada je istovremeno bio i uplašen.

Kao i onda, on i Safira su stajali u podnožju stene Kutian, dok se Glejdrovo srce svih srca nalazilo u kov eži u skrivenom u bisagama na Safirinim le ima.

Još je bilo rano jutro, a sunce je sijalo kroz velike procepe u pokrovu od oblaka. Eragon i Safira hteli su da odu do stene Kutian im se Eragon vratio do gnezdilišta, ali Glejdr je zapeo da Eragon prvo jede i da potom sa ekaju da mu se hrana slegne u stomaku.

Sada su se kona no našli pred šiljatom kamenom kulom, a Eragonu i Safiri ve je bilo dosta ekanja.

Otkako su me usobno podelili svoja prava imena, spona izme u njih inila se još ja om, možda zato što su u njima oboje uli koliko su važni jedno drugom. To su oduvek znali, ali pošto su to izgovorili neporecivim re ima, ose ali su ja u bliskost.

Odnekud sa severa, oglasio se neki gavran.

Ja u prvi, re e im Glejdr. Ako je posredi zamka, možda u uspeti da je zatvorim pre nego što vas oboje uhvati.

Eragon i Safira po eše da se povla e iz Glejdrovog uma kako bi zmaju dopustili da izgovori svoje istinsko ime a da ga niko ne uje, no Glejdr im re e: Ne, vi ste meni rekli svoja imena, pa bi bilo pravedno da i vi saznate moje.

Eragon pogleda u Safiru, te oboje rekoše: Hvala ti, Ebrithil.

Glejdr izgovori svoje ime, a ono odjeknu u Eragonovom umu poput fanfara, nekako kraljevsko, a opet neuskla eno, prošarano Glejdrovom tugom i besom zbog Oromisove pogibije. Ime mu je bilo duže i od Eragonovog i od Safirinog, i širilo se u nekoliko re enica - beše to povest života koji je trajao vekovima, sadrže i i radost, i žalost, i nebrojena dostignu a. Mudrost mu se ogledala u imenu, ali i suprotnosti: behu to složene stvari koje su njegovu li nost inile nedoku ivom.

Safira je tako e ostala zadivljena uvši Glejdrovo ime: sam prizvuk tog imena naveo ih je da uvide koliko su mladi i koliko e im biti teško da dostignu Glejdrovo znanje i iskustvo.

Pitam se kakvo je Arjino istinsko ime, pomisli Eragon.

Uprli su poglede u stenu Kutian, ali nisu videli nikakvu promenu.

Na redu je bila Safira. Izvivši vrat i dobuju i šapama po tlu kao nestrpljiv parip, ponosno je izustila svoje pravo ime. Njene krljušti blesnuše i zatrepe-riše im ga je izgovorila, iako je bio dan. uvši njeno i Glejdrovo pravo ime, Eragon postade manje obuzet svojim. Niko od njih nije bio savršen, ali ipak se nisu me usobno odbacivali zbog nedostataka, ve su ih prihvatali i opraštali.

Ništa nije desilo ni pošto je Safira izgovorila svoje ime.

Eragon je naposletku i sam istupio. elo mu beše orošeno hladnim znojem. Znaju i da bi to moglo biti poslednje što e u initi kao slobodan ovek, izgovorio je ime mislima, kao što su u inili Glejdr i Safira. Unapred su se saglasili da bi bilo sigurnije da ne izgovori ime naglas, kako bi smanjili izglede da ga neko uje.

Kada je Eragon u mislima izustio poslednju re , tanana, mra na pruga pojavi se u podnožju stene.

Popela se dvadesetak metara, a onda se razdvojila; oba kraja se poviše nadole, ocrtavaju i obrise širokih dveri. Na dverima se pojaviše redovi znakova u zlatotisku: behu to zaštitne ini koje su spre avale svakoga da ih vidi bilo fizi ki, bilo putem arolija.

Pošto se rub vrata ocrtao, dveri se otvoriše ka spolja na nevidljivim šarkama, grebu i zemlju i biljke koje su se gomilale pred kulom otkad su se vrata zatvorila, ma kad to bilo. Kroz vrata su videli golem zasvo en lagum koji se pod kosim uglom spuštao u utrobu zemlje.

Dveri se škripavo zaustaviše i istinom ponovo zavlada muk.

Eragon se zagledao u mra ni lagum, ose aju i kako u njemu raste teskoba. Pronašli su ono što su tražili, ali on i dalje nije bio siguran da li je posredi klopka.

Solembum nas nije slagao, re e Safira. Izbacila je jezik da bi oprobala vazduh.

Da, ali ko zna šta nas eka unutra, re e Eragon.

265 http://www.balkandownload.org/

Ovo mesto ne bi trebalo da bude tu, re e Glejdr. Mi smo s Jaha ima sakrili mnoge tajne na Vroengardu, ali ostrvo je premaleno da bi gradnja ovolikog laguma prošla neopaženo. A ja, eto, nikada nisam uo za njega.

Namrštivši se, Eragon se osvrnuo oko sebe. I dalje su bili sami: niko im se nije šunjao iza le a.

Da li je mogu e da je izgra en pre nego što su Jaha i u inili Vroengard svojim domom?

Glejdr je porazmislio o tome. Ne znam... Mogu e je. To bi bilo jedino razumno objašnjenje, ali ako je tako, onda je zaista drevan.

Njih troje pretražiše prolaz umovima, ali nisu osetili nikakvo živo bi e.

Pa dobro, onda, re e Eragon. Opori ukus jeze ispunio mu je usta, a dlanovi mu se preznojiše u rukavicama. Želeo je da, jednom zasvagda, otkrije šta ih eka na drugom kraju laguma. Safira je tako e bila napeta, mada mnogo manje od njega.

Hajde da isteramo pacova što se krije u ovom brlogu, rekla je. Zajedno su prošli kroz dveri, te krenuše kroz lagum. Kada su poslednji centimetri Safirinog repa prešli preko praga, dveri se zalupiše iza njih uz glasan udarac kamena o kamen, te ih obaviše tamom. „O ne! Ne! Ne! Ne!", zaurla Eragon potr avši ka vratima. „Naina hvitr", kao je, te bezobli na bela svetlost obasja ulaz u lagum. Unutrašnja površina vrata beše savršeno glatka i nije popuštala ma koliko da ju je gurao i lupao po njoj. „Što mu muka, trebalo je da upotrebimo neko deblo ili gromadu da bismo ih zaglavili", požalio se, prebacuju i samom sebi što se toga nije setio ranije. Pa, ako budemo morali, uvek možemo da ih razvalimo, re e mu Safira. Sumnjam, re e Glejdr.

Eragon ponovo zgrabi Brisingr. Onda nemamo izbora do da nastavimo. A kad smo to imali izbora?, zapita se Safira.

Eragon je izmenio ini kako bi vilinsko svetio dopiralo s jedne ta ke pri tavanici, pošto je u suprotnom, zbog nedostatka senki, njemu i Safiri bilo teško da procene dubinu prostora. Onda zajedno krenuše niz iskošeni lagum.

Pod prolaza beše donekle grbav, pa su lako hodali iako nije bilo stepenica, Na mestu gde su se spajali, pod i zidovi kao da behu stopljeni, što je Eragonu govorilo da su lagum najverovatnije iskopali vilenjaci.

Nastavili su da se spuštaju, sve dublje u zemlju, sve dok Eragon nije zaklju io da su prošli pobr e iza stene Kutian i da su zašli pod planine koje su se pružale iza njega. Lagum nije skretao niti se ra vao, a zidovi sve vreme behu potpuno goli.

Eragon je potom, najzad, osetio dašak toplog vazduha kako se diže ka njima iz dubine laguma, a primetio je i mutan narandžast odsjaj u daljini. „Letta", promrmljao je, te se vilinsko svetio ugasilo.

Vazduh je bivao sve topliji dok su se spuštali, a odsjaj je postajao sve svetliji. Uskoro su zapazili kraj laguma - ogroman crni luk prekriven izvajanim znakovima, zbog kojih je izgledao kao da je obavijen trnjem. Vazduh je prožeo miris sumpora, a Eragon oseti kako mu o i suze.

Zastali su pred tim zasvo enim ulazom, kroz koji su mogli da vide samo ravan sivi pod.

Eragon se osvrnuo ka prolazu kojim su došli, a onda je opet pogledao luk. Ta hrapava površina izazivala je nelagodu i u njemu, i u Safiri. Pokušao je da pro ita glifove na njoj, ali bili su isuviše izmešani i gusto zbijeni da bi ih protuma io, a nije mogao da oseti ni energiju skrivenu u crnom luku.

Bilo mu je teško da poveruje da luk nije za aran. Onaj koji je izgradio taj lagum uspeo je da prikrije ini koje su zatvarale spoljna vrata, što je zna ilo da su to mogli da u ine i sa inima ba enim na luk.

Hitro je razmenio pogled s Safirom, te je ovlažio usne, prisetivši se onoga što mu je Glejdr jednom rekao: Nema više sigurnih puteva.

Safira frknu, osloba aju i snopi plamena iz obe nozdrve, pa ona i Eragon istovremeno pro oše kroz zasvo eni prolaz.

266 http://www.balkandownload.org/

PRAZNINA, DEO PRVI Eragon je zapazio više stvari odjednom.

Prvo - da su se našli u okrugloj odaji, širokoj više od šezdeset metara, sa ogromnom rupom na sredini iz koje je i dopirao onaj prigušeni narandžasti odsjaj. Drugo - da je vazduh zagušljiv i vreo.

Tre e - da se u širem delu odaje nalaze dva koncentri na podijuma - zadnji bešee viši od prednjeg - i da su po njima poredani mnogobrojni tamni predmeti. etvrto - da se zid iza tih klupa presijava na više mesta, kao da je ukrašen kristalima u boji. No Eragon nije stigao da bolje prou i ni zid, ni te predmete, pošto je spazio da na istini pokraj blistave rupe stoji neki ovek s glavom aždaje. ovek je bio sazdan od metala i svetlucao je poput ugla anog elika. NA sebi nije imao ode e, osim prega ice oko pojasa sastavljene iz nekoliko delova, sazdane od blistavog materijala od kog beše sazdano i njegovo telo, u grudi i udovi behu mu nabrekli od miši a kao u Kula. U levoj ruci je držao metalni štit, a u desnoj ma koji se presijavao i u kojem je Eragon prepoznao ma Jaha a.

Iza tog oveka, u dnu odaje, bio je nekakav presto, ali obrisi tog bi a »ki ivali su naslon i sedište.

Zmajoglavi ovek krenu napred. Koža i zglavci pomerali su mu se gipko poput njegovog tela, ali koraci su mu odzvanjali kao da neko baca nešto teško na pod. Zastao je na deset metara od Eragona i Safire, te se zagledao u njih o ima koje su treperile poput dva grimizna plamena. Onda je, podigavši glavu prekrivenu krljuštima, izbacio neobi an metalni urlik koji po e da odzvanja po odaji, te su imali utisak da na njih urla bar desetak stvorenja.

Dok se Eragon pitao da li bi trebalo da se sukobe s tim stvorenjem, odjednom je osetio kako neobi an, golem um dodiruje njegov. Na takvu svest nikada ne beše naišao i inilo mu se da ona sadrži buljuk razvikanih glasova, poput ogromnog, neusaglašenog hora koji ga je podsetio na vetar unutar oluje.

Pre nego što je stigao da u ini bilo šta, um je prodro kroz njegove odbrane kako bi preuzeo vlast nad njegovim mislima. Uza sve ono vreme koje je proveo vežbaju i s Glejdrom, Arjom i Safirom, ipak nije mogao da zaustavi napad: nije mogao ni da ga uspori. To bi bilo kao da je golim rukama pokušao da zaustavi plimu.

Eragona okružiše mutna svetlost i nepovezana larma kada se taj gromoglasni hor utisnuo u svaki kutak njegovog bi a. Imao je utisak da mu je uljez rastavio mozak na pet-šest deli a, od kojih je svaki ostao svestan onih drugih, ali nijedan ne beše slobodan da ini što želi, a onda mu se i vid razdelio, pa mu se inilo da posmatra odaju kroz površinu dragulja. Šest razli itih se anja polete kroz njegovu razdeljenu svest. Nije ih prizvao, naprosto su se sama pojavila, lete i mu kroz misli brže nego što je mogao da ih isprati. Istovremeno mu se i telo krivilo i savijalo u razli itim pozama, a onda mu ruka podiže Brisingr i on ugleda šest istovetnih verzija svog ma a. Uljez ga je ak naterao da baci ini iji cilj nije mogao da shvati, pošto je u sebi imao jedino one misli koje mu je on dopustio da ima. Pritom nije ose ao nikakvu emociju osim blage uznemirenosti.

Imao je utisak da je taj tu i um satima prou avao svaku njegovu uspomenu, od trenutka kada je napustio porodi no imanje kako bi otišao u lov na jelene na Ki mi, tri dana pre nego što je našao Safirino jaje, sve do sadašnjeg trenutka. U dubini uma, Eragon je ose ao da se to dešava i Safiri, ali ta spoznaja nije mu ništa zna ila.

Onda je kona no, dugo pošto bi, da je mogao da upravlja svojim mislima, izgubio svaku nadu u oslobo enje, ona horska larma pažljivo spojila delove njegovog uma i povukla se iz njega.

Zateturavši se, Eragon pade na koleno pre nego što je povratio ravnotežu. Safira se izvila škljocnuvši eljustima u vazduhu.

Kako?, pomislio je. Ko? Da odjednom padnu u zarobljeništvo, sa sve Glejdrom - to beše nešto što, smatrao je, ak ni Galbatoriks ne bi mogao da izvede.

Ona svest se ponovo priljubila uz Eragonov um, ali ovoga puta ga nije napala, ve mu re e: Izvinjavamo ti se, Safira. Izvinjavamo ti se, Eragone, ali morali smo da se uverimo u vaše namere.

Dobro došli u Kriptu duša. Odavno vas ve o ekujemo. Dobro došao i ti, ro e. Drago nam je što si još živ. Uzmite sada se anja svoja i znajte da se zadatku vašem kona no primakao kraj!

267 http://www.balkandownload.org/

Energetski napon prostruja izme u Glejdra i te svesti. Tren kasnije, Glejdr u mislima toliko urliknu da Eragonove slepoo nice bolno zabrideše. Navala pomešanih ose anja pokulja iz zlatnog zmaja: tuga, pobeda, neverica, kajanje i, povrh svega toga, radosno olakšanje, koje beše toliko snažno da se i Eragon odjednom nasmešio, mada nije znao zašto. Uz Glejdrov um, nije osetio samo još jedan, neznani um, ve mnoštvo umova koji su šaputali i mrmljali. „Ko je to?", prošaputa Eragon. ovek s glavom zmaja nije se ni makao.

Eragone, re e Safira. Pogledaj zid, pogledaj...

Pogledao ga je. Video je da onaj kružni zid nije ukrašen kristalima, kako mu se isprva u inilo.

Zid beše ista kan udubljenjima, a u svakom se nalazila po jedna blistava kugla. Neke behu ve e, neke manje, ali sve su isijavale mekim unutrašnjim odsjajem, poput ugljevlja koje tinja u zgasloj logorskoj vatri.

Eragonu je srce posko ilo kada mu se sve razbistrilo.

Spustio je pogled ka tamnim predmetima na podijumima: bili su glatki i jajasti, kao da su oblikovani od kamena razli itih boja. Neki behu ve i, a neki manji - kao i kugle - ali bez obzira na veli inu, taj oblik bi uvek prepoznao.

Odjednom ga obli nekakva vrelina, a kolena mu zaklecaše. Nemogu e. Želeo je da poveruje u ono što je gledao pred sobom, ali plašio se da bi to mogla biti varka, stvorena kako bi iz njega izvukla njegove nade. No ostao je bez daha od mogu nosti da bi to što gleda zaista moglo biti tamo. Drhtao je, ne znaju i šta bi uradio ili kazao. Safirina reakcija beše ista, ako ne i ja a.

Onda im se onaj um ponovo obratio: Ne, ne grešite, mladunci naši. O i vas ne varaju. Mi smo tajna nada naroda vašeg. Ovde leže naša srca svih srca, poslednji slobodni Eldunariji u zemlji, i ovde leže jaja koja uvasmo duže od stole a.

268 http://www.balkandownload.org/

PRAZNINA, DEO DRUGI Eragon nekoliko trenutaka nije mogao ni da diše, ni da se pomeri. Onda prošapta: „Jaja, Safira... Jaja!"

Zadrhtala je, kao da joj je hladno, te joj se krljušti duž ki me nakostrešiše i blago odigoše.

Ko ste vi?, upitao je u mislima. Kako možemo znati da smemo da vam verujemo?

Istinu zbore, Eragone, re e Glejdr na drevnom jeziku. Znam to, pošto Oromis beše me u onima što osmisliše ovo mesto.

Oromis...?

Pre nego što je Glejdr uspeo da objasni, onaj drugi um re e: Zovem se Umarot. Jaha mi beše vilenjak Vrael, poglavar našega reda pre no što nas je usud sustigao. Govorim u ime drugih, ali njima ne upravljam; mada mnogi od nas jesu bili spojeni s Jaha ima, ima i mnogih koji nisu, a naša divlja bra a ne priznaju ni iju vlast sem sopstvene. Rekao je to pomalo ogor eno. Bilo bi previše zbrkano kada bismo svi govorili odjednom, te moj glas predstavlja i ostale.

Jeste li ovo vi...? Eragon pokaza srebrnastog zmajoglavog oveka koji je stajao ispred njega i Safire.

Nisam, re e Umarot. To je Kuarok, lovac nidhvala i pošast urgalska. arobnica Silvari sazdala mu je telo koje sada koristi kako bismo imali junaka da nas brani ako Galbatoriks ili neki drugi dušmanin prodre u Kriptu duša.

Dok je Umarot govorio, zmajoglavi ovek je desnom rukom posegnuo preko biste kako bi otpustio skrivenu rezu i otvorio svoja prsa kao da otvara ormari . U Kuarokovim grudima krilo se purpurno srce svih srca, okruženo hiljadama srebrnih žica, od kojih nijedna ne beše deblja od vlasi kose.

Kuarok zatvori grudni oklop, a Umarot re e: Ne, ne, ja sam vam ovde. Upravio je Eragonov pogled ka niši u kojoj se nalazio veliki beli Eldunari.

Eragon je polako vratio Brisingr u kanije.

Jaja i Eldunariji. Eragon nije odjednom mogao da pojmi obim tog otkrovenja. Misli mu behu usporene i mlitave, kao da je primio udarac u glavu, što i nije bilo daleko od istine.

Krenuo je ka klupama s desne strane crnog luka prekrivenog znakovima, ali zastade pred Kuarokom, te re e i naglas i u mislima: „Smem li?"

Zmajoliki ovek zaškrguta zubima i povu e se zvonkim koracima do blistave jame na sredini odaje. No i dalje je držao isukan ma , što Eragon nije gubio iz vida.

Zadivljenost i strahopoštovanje obuzeše Eragona dok je prilazio jajima.

Sagnuo se preko nižeg podijuma i drhtavo uzdahnuo zure i u zlatasto-crveno jaje koje beše visoko skoro metar i po. Nošen iznenadnim porivom, svukao je rukavicu kako bi spustio dlan na jaje.

Bilo je toplo, a kada je s rukom ispružio i um, osetio je uspavanu svest neizleglog zmaja.

Safira mu se pridružila, te je osetio njen topli dah na vratu.

Tvoje jaje je bilo manje od ovoga, rekao joj je. Moja majka nije bila stara i velika kao zmaj koji je izlegao ovo jaje. Aaa. To mi nije palo na pamet. Zagledao se i u ostala jaja, osetivši kako mu se grlo steže. „Koliko ih je samo", prošaputao je. Prislonivši rame uz Safirinu golemu vilicu, osetio je kako se i ona trese. Bilo mu je jasno da i ona najviše na svetu želi da radosno otvori um ka svojim ro acima, ali ni ona nije mogla da poveruje da je to što gledaju stvarno.

Frknula je i zabacila glavu da bi osmotrila odaju, a onda je urliknula toliko glasno da je stresla prašinu s tavanice. Kako?!, zaurlala je u mislima. Kako ste mogli da pobegnete od Galbatoriksa? Mi se zmajevi ne skrivamo u borbi! Nismo mi kukavice, pa da bežimo od opasnosti. Koje je vaše opravdanje?

Tiše malo, Bjartskular, probudi eš mladun e u jajima, prekori je Umarot. Safira nabra njušku, te zareža. Onda govori što imaš, star e, i objasni kako je ovo mogu e.

Umarota kao da beše razgalila njena reakcija, ali kada joj je odgovorio, re i mu behu ozbiljne.

Upravu si: nismo kukavice i ne krijemo se tokom borbe, ali ak i zmajevi mogu da se pritaje kako bi uhvatili svoj plen na prepad. Slažeš li se s time, Safira?

269 http://www.balkandownload.org/

Ponovo je frknula, te šibnu repom s jedne strane na drugu. A nismo ni kao fanghuri, ni kao neke gnusne guje što ostavljaju svoje mladun e na milost i nemilost udljivoj sudbi. Da smo se upustili u bitku za Doru Areabu, ne bi nas više bilo. Galbatoriksova pobeda bi bila potpuna - on i veruje da je takva - a naša bi vrsta zanavek nestala s lica zemlje.

Pošto je pravi opseg Galbatoriksovih mo i i težnji postao o igledan, re e Glejdr, i pošto smo shvatili da on i izdajnici oko njega nameravaju da napadnu Vroengard, Vrael, Umarot, Oromis i ja, uz još nekoliko saboraca, shvatili smo da bi bilo najbolje da sakrijemo naša jaja i odre en broj Eldunarija. Divlje zmajeve nije bilo teško nagovoriti: Galbatoriks ih je stalno lovio, a oni nisu znali da se odbrane od njegovih ma ija. Došli su ovamo, ta su poverili svoje neizleglo potomstvo Vraelu, a oni koji su mogli izlegli su jaja iako bi ina e sa ekali, pošto smo znali da je opstanak naše vrste doveden u pitanje. Ispostavilo se da su naše mere predostrožnosti bile promišljene.

Eragon je protrljao slepoo nice: „Kako to da nisi znao za ovo ranije? I ti i Oromis? I kako je mogu e sakriti tolike umove? Kazao si mi da je to neizvodljivo."

I jeste, odgovori mu Glejdr, to jest, jeste ako koristiš samo ma ije. Ovde pak, gde su ma ije omanule, udaljenost je obavila posao. Zato se i nalazimo toliko ispod zemlje, kilometar i po ispod planine Erolas. ak i da je Galbatoriksu i Krivokletnicima palo na pamet da umovima pretraže ovo neupadljivo mesto, stenje i kamenje spre ilo bi ih da osete išta sem mutnog protoka energije, koji bi oni pripisali strujama u Zemljinim žilama, što leže tik ispod nas. Osim toga, još pre bitke za Doru Areabu, pre više od stotinu godina, svi su Eldunariji ba eni u trans toliko dubok da je li io na smrt, pa ih je bilo teško prona i. Namera nam je bila da ih probudimo kada se borbe završe, ali oni što izgradiše ovo mesto bacili su ini koje bi ih probudile iz transa posle nekoliko meseci.

To se i jeste desilo, re e Umarot. Kripta duša je postavljena ovde i zbog još ne eg. Jama koju vidite pred sobom povezana je s jezerom istopljenog kamena koje se pod ovim gorama pruža još od postanka sveta. Ono jajima pruža toplotu, a pruža i svetlost koja je Eldunarijima potrebna za održavanje snage.

Obra aju i se Glejdru, Eragon re e: Još mi nisi odgovorio na pitanje: kako to da ni ti ni Oromis niste upamtili ovo mesto?

Umarot mu je ponudio odgovor umesto Glejdra: Svi koji su znali za Kriptu duša pristali su da im znanje o njoj bude uklonjeno iz glave i zamenjeno lažnim uspomenama, što se zbilo i s Glejdrom.

To ne beše lagana odluka, pogotovo ne za majke što izlegoše ova jaja, ali nismo smeli da dozvolimo da bilo ko van ove odaje bude svestan istine, kako nas Galbatoriks ne bi otkrio. Stoga se oprostismo s prijateljima i drugovima našim, svesni da ih možda nikada videti ne emo i da e, ako se desi ono najgore, umreti veruju i da smo i mi otišli u bespu e... Kao što rekoh, to ne beše laka odluka. Tako e smo iz svih se anja izbrisali ime stene koja uva ulaz u ovo svetilište, kao što smo pre toga izbrisali imena trinaest aždaja što nas izdadoše.

Proveo sam poslednjih stotinu leta veruju i da je našoj vrsti su en zaborav, re e Glejdr. A sada, eto, ispada da sam brinuo ni zbog ega... No drago mi je što sam mogao da o uvam našu vrstu kroz sopstveno neznanje.

Onda Safira re e Umarotu: Kako to da Galbatoriks nije zapazio da ste vi i jaja nestali?

Mislio je da smo izginuli u boju. Mi smo predstavljali samo deli Eldunarija na Vroengardu, nedovoljno velik da bi mu naše odsustvo bilo sumnjivo. Što se ti e samih jaja, njihov ga je gubitak zasigurno razjario, ali nije imao razloga da pomisli da je posredi obmana.

Aaa, da, re e Glejdr, rastuživši se. Zato je Tuvijel i pristao da se žrtvuje - kako bi sakrio našu varku od Galbatoriksa. „Zar nije Tuvijel pobio i mnogo svojih sunarodnika?", upita Eragon.

Jeste, tuga je to pregolema, re e Umarot. Me utim, mi se jesmo dogovorili da ništa ne ini dokne bude sasvim o igledno da je poraz neizbežan. Žrtvuju i sebe, uništio je gra evine u kojima smo ina e uvali jaja, a raširio je i otrov po ostrvu kako bi se postarao za to da se Galbatoriks ne nastani ovde. „Da li je znao zašto se ubija?"

U to vreme - nije; jedino je znao da je to neophodno. Jedan od Krivokletnika ubio je Tuvijelovog zmaja mesec dana pre toga. Mada se uzdržao od odlaska u bespu e, pošto nam je u borbi protiv Galbatoriksa bio potreban svaki ratnik, Tuvijel više nije želeo da živi. Stoga je rado prihvatio zadatak koji mu je pružio oslobo enje za kojim je eznuo, istovremeno mu omogu ivši da nam

270 http://www.balkandownload.org/

pomogne u našem cilju. Daruju i svoj život, obezbedio je budu nost i našoj vrsti i Jaha ima. Bio je to velik i odvažan junak, te e njegovo ime jednoga dana odzvanjati u pesmama diljem Alagezije.

Potom ste, nakon bitke, samo ekali, re e Safira.

Da, potom se posvetismo ekanju, saglasi se Umarot. Eragon se snuždio pri pomisli da bi morao da provede više od stotinu leta u odaji duboko pod zemljom. Ali nismo bili dokoni. Kada smo se probudili iz transa, po eli smo da širimo misli napolje, isprva polako, a potom mnogo samouverenije, im smo shvatili da su Galbatoriks i Krivokletnici napustili ostrvo. Naša je udružena snaga velika, te smo uspeli da ispratimo ve i deo onoga što se dešavalo u zemlji u kasnijim godinama. Mada ne možemo sve da ispratimo pogledom, možemo da nazremo povesma zamršene energije svuda po Alageziji, i esto možemo da oslušnemo misli onih koji se i ne trude da zaštite svoje umove. Tako smo sakupljali potrebne podatke.

Kako su desetle a sporo prolazila, uhvatila nas je zebnja da niko ne e mo i da ubije Galbatoriksa. Bili smo spremni da ekamo i više vekova ako zatreba, ali osetili smo kako mo jajolomaca raste, te se uplašismo da bi naše ekanje moglo potrajati više hiljada godina. Zaklju ili smo da bi to bilo neprihvatljivo - kako za stanje naših umova, tako i za dobrobit mladunaca u jajima.

Njih održavaju ini koje im usporavaju razvoj tela i oni mogu da ostanu u tom stanju još mnogo godina, ali ne bi bilo dobro da predugo ostanu u svojim ljuskama. Ako bi se to dogodilo, umovi bi im mogli postati izopa eni i udnovati.

Podstaknuti zabrinutoš u, po eli smo da se upli emo u zbivanja koja smo mogli da vidimo.

Isprva neznatno: pokatkad bismo došapnuli pokoji savet, pokatkad bismo nekome usadili ose aj da ga eka zaseda. Nismo uvek bili uspešni, ali bili smo kadri da pomažemo onima koji su se i dalje borili protiv Galbatoriksa, a kako je vreme proticalo, postali smo veštiji i odvažniji u tome. U nekoliko retkih prilika, naše je prisustvo zapaženo, ali niko nije mogao da ustanovi ko smo i šta smo. Tri puta smo se našli u prilici da sredimo smrt nekog od Krivokletnika: kada nije bio obuzet svojim strastima, Brom nam ju bio korisno oru e. „Pomagali ste Bromu?", uzviknu Eragon.

I njemu i drugima. Kada je ovek po imenu Hefring, pre dvadesetak leta, ukrao Safirino jaje iz Galbatoriksovog trezora, pomogli smo mu da utekne, ali otišli smo predaleko pošto nas je primetio, pa se uplašio. Pobegao je i nije sa sastao s Vordenima, što je trebalo da u ini. Kasnije, nakon što je Brom pronašao tvoje jaje, i nakon što su Vordeni i vilenjaci po eli da dovode svoju mladun ad pred njega pokušavaju i da prona u nekoga zbog koga bi se izlegla, odlu ili smo da se pripremimo za tu mogu nost. Stoga smo se obratili ma kodlacima, koji behu stari prijatelji zmajevima, te porazgovarasmo s njima. Pristali su da nam pomognu, te im otkrismo stenu Kutian i elik ispod drveta menoa, a onda im iz glava uklonismo se anje na naš razgovor. ,,I sve ste to u inili odavde?", re e Eragon za eno.

I to, i još štošta. Nikada se nisi zapitao zašto se Safirino jaje zateklo ispred tebe nasred Ki me?

To ste vi u inili?, upita Safira, zapanjena koliko i Eragon. „Mislio sam da se to zbilo zato što mi je Brom otac, pa nas je Arja pomešala."

Ne, ne, re e Umarot. Vilenja ke ini ne možeš lako zavarati. Izmenili smo protok energije kako biste se ti i Safira pronašli. Smatrali smo da postoje izvesni izgledi, ma koliko mali bili, da ti budeš dostojan par za nju. I bili smo u pravu. „Ali zašto nas niste ranije doveli ovamo?", upita Eragon.

Zato što ti je bilo potrebno vreme za obuku, a i da ne bismo otkrili Galbatoriksu svoje prisustvo pre nego što vi ili Vordeni budete spremni da se suo ite s njim. Da smo ti se, na primer, javili nakon Bitke na Ognjenoj ravnici, emu bi to služilo, kad su Vordeni bili toliko daleko od Urubejna?

Nekoliko minuta je vladao muk.

Eragon potom polako re e: „Šta ste još u inili za nas?"

Sitnice, uglavnom upozorenja. Recimo, kada ti se Arja privi ala kod Džilida, kada joj je bila potrebna tvoja pomo , ili kada su ti le a isceljena tokom Agaeti Blodhrena.

U Glejdru se javi neodobravanje. Poslaste ih u Džilid, neobu ene i bez zaštitnih ini, znaju i da e morati da se suo e s jednim od Senki?

Mislili smo da e Brom biti s njima, ali nismo mogli da ih zaustavimo ak ni nakon što je on umro, pošto su morali da odu u Džilid kako bi pronašli Vordene.

271 http://www.balkandownload.org/

ek', ek'", re e Eragon. „Vi ste odgovorni za moj... preobražaj?"

Delimi no. Umešali smo se u odraz naše vrste koji su vilenjaci prizvali tokom svetkovine.

Pružili smo nadahnu e, a neko od njih je obezbedio snagu za ini.

Eragon je oborio pogled, stegavši pesnicu na tren, ali ne zato što je bio besan ve zato što je bio ispunjen drugim ose anjima zbog kojih nije mogao da miruje. Safira, Arja, njegov ma , sam oblik njegovog tela - sve je to dugovao zmajevima u toj odaji. „Elrun ono", rekao je. Hvala vam. Nema na emu, Senkoubico. „Da li ste pomagali i Roranu?"

Tvome bratu nije bila potrebna naša pomo . Umarot zastade. Oboje smo vas pratili, Eragone i Safira, mnogo leta. Pratili smo kako od mladunaca izrastate u mo ne ratnike, i ponosni smo na sve što ste postigli. Ti si, Eragone, sve ono što bismo mogli poželeti od jednog Jaha a. A ti si, Safira, dokazala da zaslužuješ da te ubrojimo me u najslavnije pripadnike naše vrste.

Safirin se užitak i ponos pomešaše sa Eragonovim. Spustio se na koleno, a ona pognu šapu te nagnu glavu. Eragonu je došlo da radosno vrisne i posko i proslavi, ali nije to u inio, ve re e: „Moja je sablja vaša..." I moji zubi i kandže, tako e, re e Safira. „Do kraja života", dovršiše skupa. „Šta želite od nas, u itelji?" Isijavaju i zadovoljstvom, Umarot im odgovori: Pošto ste nas pronašli, došao je kraj našem skrivanju: po i emo s vama do Urubejna, gde emo se zajedno boriti kako bismo ubili Galbatoriksa. Kucnuo je as da napustimo našu jazbinu i da se jednom zasvagda suo imo sa izdajni kim jajolomcem. Bez nas bi mu pošlo za rukom da vam na silu otvori umove, lagano kao što smo mi to u inili, pošto upravlja mnoštvom Eldunarija. Ne mogu vas sve poneti, re e Safira.

I ne moraš, re e joj Umarot. Pet e nas ostati da uva jaja, zajedno s Kuarokom. Ukoliko ne uspemo da porazimo Galbatoriksa, više se ne e petljati u povesmima energije, ve e sa ekati da za zmajeve ponovo bude sigurno da se pojave u Alageziji. Ali nemojte brinuti: ne emo vam biti teret, pošto emo vam dati snagu potrebnu za nošenje. „Koliko vas ima?", upita Eragon, osvr i se po odaji. Stotinu trideset šest. Ali nemojte misliti da emo nadmašiti Eldunarije koje je Galbatoriks porobio. Premalo nas je, a pritom su svi koji su odabrani za kriptu ili prestari i previše dragoceni da bismo ih dovodili u opasnost u borbama, ili premladi i previše neiskusni da bi u estvovali u boju. Zato sam ja i odabrao da im se pridružim: ja stvaram most izme u njihovih skupina, i nudim zajedni ko razumevanje kojeg ina e ne bi bilo. Oni stariji su mudri i mo ni, ali umovi im lutaju stazama udnovatim, pa ih je esto teško ubediti da se usredsrede na bilo šta osim snova. Oni mla i pak nisu bih te sre e: rastali su se od svojih tela pre nego što je trebalo, te su im umovi ograni eni veli inom njihovog Eldunarija, koji ne može da raste niti da se širi nakon što napusti telo. Neka ti to bude nauk, Safira, da ne izbacuješ svoj Eldunari dok ne dostigneš pozamašnu veli inu, ili pak dok se ne suo iš s najve om opasnoš u. „Dakle, i dalje su nadmo niji", re e Eragon sumorno.

Jesu, Senkoubico, ali sada vas Galbatoriks ne može baciti na kolena im vas bude ugledao.

Možda ne emo uspeti da ih nadvladamo, ali bi emo kadri da zadržimo njegove Eldunarije dovoljno dugo da ti i Safira obavite ono što morate. I ne gubite nadu: znamo mi mnogo, mnogo tajni o ratu, i ma ijama, i svetu oko nas. Podu emo vas onome emu budemo mogli da vas podu imo, i možda e vam baš deli tog saznanja pomo i da ubijete kralja.

Safira je potom pregledala jaja i otkrila da ih je sa uvano dvesta etrdeset tri. Dvadeset šest jaja beše izdvojeno za spajanje s Jaha ima, a ostala behu bez para. Onda su se upustili u razgovor o letu do Urubejna. Dok su Umarol i Glejdr savetovali Safiru kako da najbrže stigne do grada, zmajoglavi ovek je vratio ma u kanije, odložio štit i po eo da vadi Eldunarije iz njihovih niša u zidu.

Svaku kuglu nalik na dragulj spustio je u svilenu vre icu na kojoj je ležala, a onda ih je nežno pore ao po podu pokraj one blistave jame. Obim najve eg Eldunarija beše toliki da metalni zmaj nije mogao da ga obujmi rukama.

Dok je Kuarok vredno radio i dok je razgovor trajao, Eragona je i dalje mu ila neverica.

Nikada se nije usudio da sanja da se negde u Alageziji krije još zmajeva. A eto ih sada tu - ostaci izgubljenog doba. Kao da su pri e iz davnina oživele, uvukavši u sebe njega i Safiru.

272 http://www.balkandownload.org/

Safirina ose anja su bila mnogo složenija. Spoznaja da njenoj vrsti više ne preti izumiranje podigla je senku u njenoj glavi, senku koja je oduvek bila tu, koliko se Eragon se ao, a misli joj behu ispunjene toliko dubokom radoš u da krljušti i o i kao da su joj blistale ja e nego ina e. No to joj ushi enje ipak beše zauzdano neobi nim odbrambenim stavom, kao da ju je pred svim tim Eldunarijima mu ila sujeta.

Iako donekle ošamu en, Eragon je zapazio i promenu Glejdrovog raspoloženja: nije sasvim zaboravio svoju tugu, ali od Oromisove smrti nije bio sre niji. Iako nije gajio preterano strahopoštovanje prema Umarotu, Glejdr se ipak prema tom zmaju ophodio sa izvesnim uvažavanjem kakvo Eragon ranije nije video kod njega, ak ni kada je razgovarao s kraljicom Islanzadi.

Kada je Kuarok priveo svoj posao kraju, Eragon je otišao do ruba jame i zavirio u nju.

Ugledao je kružno okno koje je poniralo kroz kamen dublje od trideset metara, pa se otvaralo prema pe ini dopola ispunjenoj morem užarenog kamena. Oko njega je, kao kad vri lonac pun vrelog tutkala, klju ala i prštala gusta žuta te nost, a sa uzburkane površine uzdizali su se jezi ci lelujavih isparenja. inilo mu se da je video nekakvu svetlost, poput utvare, kako juri preko površine rasplamsalog mora, ali ono nestade toliko brzo da nije bio siguran u to.

Hajde, Eragone, re e mu Umarot kada je zmajoglavi ovek na hrpu spustio poslednji Eldunari odre en da krene na put s njima. Moraš da baciš ini ije re i glase ovako...

Eragon se namrštio slušaju i ga. „Kakvo ste to izvijanje pomenuli u drugoj re enici? Šta bi to trebalo da izvijem? Vazduh?"

Umarotovo objašnjenje još je više zbunilo Eragona. Umarot je pokušao iznova, ali Eragonu i dalje ništa nije bilo jasno. I drugi, stariji Eldunariji pridružiše se njihovom razgovoru, ali njihova objašnjenja bila su mu još nejasnija pošto mu stigoše u vidu bujice pomešanih prizora, oseta i udnovatih, ezoteri nih pore enja koja Eragona ostaviše beznadežno zbunjenog.

Donekle mu je laknulo kada je primetio da su i Safira i Glejdr jednako za eni, mada je Glejdr rekao: ini mi se da shvatam, ali imam ose aj da pokušavam da š epam preplašenu ribu: baš kad mi se u ini da sam je zgrabio, ona mi isklizne izme u zuba.

Umarot naposletku re e: Ovo je lekcija za neku drugu priliku. Znate emu te ini služe, ak ako ne razumete kako e delovati. To e nam biti dovoljno. Uzmi od nas potrebnu snagu, te ih baci, pa da krenemo.

Iako beše napet, Eragon je dobro urezao re i tih ini u misli kako bi izbegao greške, a onda je po eo da ih izgovara. Izgovaraju i re enice, posegnuo je za zalihama iz Eldunarija, te je osetio golicanje na koži im je golem talas energije pokuljao kroz njega poput reke ispunjene i toplom i hladnom vodom.

Vazduh oko hrpe Eldunarija po e da se talasa i svetluca, a onda se hrpa uvi u sebe i nestade s vidika. Eragonu neka promaja zamrsi kosu, a potom prigušen, tup udarac odjeknu odajom.

Eragon je, zapanjen, gledao kako Safira provla i glavu preko mesta na kom su se malo as nalazili Eldunariji. Nestali su kao da nikada nisu ni postojali, mada su i on i ona mogli da osete umove tih zmajeva nadohvat ruke.

Nakon što napustite ovu kriptu, re e im Umarot, ulaz u ovaj prostor e sve vreme biti na odre enoj udaljenosti iznad i iza vas, osim kada budete na nakom sku enom mestu ili kada telo neke osobe pro e kroz njega. Ulaz nije ve i od iode, ali smrtonosniji je od ma a: pro i e vam kroz meso ako ga dodirnete.

Safira je onjušila vazduh. ak ni mirisa više nema. „Ko je otkrio kako se ovo može izvesti?", upita Eragon, zadivljen.

Neki pustinjak koji je živeo na severnoj obali Alagezije pre hiljadu i dvesta leta, odgovori mu Umarot. Dragocena je to smicalica kada želiš da sakriješ nešto od tu ih pogleda, ali opasna je i teška za pravilno izvo enje. Zmaj na trenutak u uta i Eragon oseti kako sabira misli. Onda re e: Postoji još nešto što ti i Safira morate znati. im pro ete kroz veliki luk iza vas, kroz Kapiju Vergatosa, polako ete zaboraviti i Kuaroka i jaja koja su tu skrivena, a dok ne stignete do kamenih vrata na kraju laguma, sve se anje na njih nesta c iz vaših umova. ak emo i mi, Eldunariji, zaboraviti jaja. Ako nam po e za rukom da ubijemo Galbatoriksa, kapija e nam vratiti se anja, ali dok se to ne desi, mi za njih ne smemo znati. inilo im se da je Umarot zarogoborio. Znam... znam da to nije prijatno, ali ne smemo dozvoliti Galbatoriksu da otkrije jaja.

Eragonu beše mrska ta zamisao, ali nije mogao da smisli drugo rešenje.

Hvala ti što si nam to rekao, re e Safira, te i Eragon izrazi svoju zahvalnost.

273 http://www.balkandownload.org/

Gorostasni metalni ratnik Kuarok podigao je štit s poda, isukao ma , otišao do svog drevnog prestola i seo na njega. Položivši ogoljeno se ivo preko kolena i naslonivši štit uz presto, spustio je ruke na bedra i umirio se kao statua. Jedino mu u grimiznim o ima, što se zagledaše u jaja, ostaše razigrane iskrice.

Eragona protrese jeza kada je okrenuo le a prestolu. Bilo je ne ega duboko sablasnog u prizoru te usamljene prilike u dnu odaje. Zbog spoznaje da e Kuarok i ostali Eldunariji možda ostati sami još stotinu godina, nije mu bilo lako da krene.

Zbogom, rekao im je mislima.

Zbogom ostaj, Senkoubico, odgovori mu pet šapata. Zbogom ostaj, Svetlokrljušna. Neka vas sre a prati.

Eragon ispravi ramena, te on i Safira pro oše kroz Kapiju Vergatosa i napustiše Kriptu duša.

274 http://www.balkandownload.org/

POVRATAK Eragon se namrštio iskora ivši iz laguma pravo na sunce ranog popodneva koje je oblivalo istinu pred stenom Kutian.

Imao je ose aj da je zaboravio nešto važno. Pokušao je da se priseti šta je to, ali ništa mu se nije javljalo, osim ose aja praznine koji ga je uznemirio. Da li je to bilo nešto vezano za... ne, ne, nije se mogao setiti. Safira, da li se..., po eo je, ali zastade. Šta?

Ništa. Mislio sam da... Ma ništa, nije važno.

Iza njih se vrata laguma naglo zatvoriše, uz tup prasak, pa redovi glifova na njima izbledeše.

Gruba kula prekrivena mahovinom ponovo je izgledala kao vrsta kamena gromada. Hajdemo, re e Umarot, vreme je da po emo. Dan se ve odužio, a mnogo je kilometara odavde do Urubejna.

Eragon se osvrnuo po istini, i dalje ose aju i da mu je nešto promaklo. Onda je klimnuo glavom, te se popeo u Safirino sedlo. Dok je zatezao remenje oko nogu, utvarno avrljanje senovite ptice odjeknu me u gustim jelama s njegove desne strane. Bacio je pogled u tom pravcu, ali tog stvorenja nije bilo na vidiku. Namrgodio se. Bilo mu je drago što je posetio Vroengard, no bilo mu je drago i što ga napušta. To svakako ne beše gostoljubivo mesto. Ho emo li?, zapita Safira. Hajdemo, rekao je sa olakšanjem.

Mahnuvši krilima, Safira je posko ila i poletela preko jabu njaka s druge strane istine. Hitro se uzdigla nad podnožjem zdelaste doline, kruže i nad ruševinama Doru Areabe dok se uspinjala.

Našavši se dovoljno visoko da bi proletela planine, okrenula se ka istoku, te se zaputila ka kopnu i Urubejnu, Ostavljaju i za sobom ostatke nekada slavnog uporišta Jaha a. ***

275 http://www.balkandownload.org/

PE ALNI GRAD Sunce još beše blizu zenita kada Vordeni stigoše do Urubejna. Roran za u pokli e sa ela kolone kada su prevalili uzbrdicu. Znatiželjno je podigao pogled s peta patuljka ispred sebe, a onda je, stigavši do vrha uzbrdice, zastao kako bi osmotrio sve pred sobom, što u iniše i ostali ratnici ispred njega.

Teren se nekoliko kilometara blago spuštao, a potom se ravnao u široku niziju ista kanu seoskim imanjima, mlinovima i raskošnim posedima U kamenu koji ga podsetiše na one u okolini Arouza. Petnaestak kilometara dalje, ravnica se završavala pod spoljnim zidinama Urubejna.

Za razliku od bedema kod Dras Leone, bedemi prestonice behu dovoljno duga ki da opašu itav grad. Bili su i viši: Roran je iz daljine video da nad-mašuju one u Dras Leoni i Arouzu. Zaklju io je da verovatno sežu bar stotinu metara uvis. Na njihovim širokim grudobranima spazio je ravnomerno raspore ene baliste i katapulte.

Taj ga je prizor zabrinuo. Teško e oboriti te naprave, koje su zasigurno i zašti ene od napada arolijama, a iz iskustva je znao koliko smrtonosno to oru e može biti.

Iza bedema se nalazio neobi an spoj ljudskih gra evina i zgrada za koje je procenio da su ih izgradili vilenjaci. Me u vilenja kim zgradama isticalo se šest visokih, prefinjenih kula, sazdanih od zelenog malahita, koje su inile luk u, inilo mu se, najstarijem delu grada. Dve kule nisu imale krovove, a u inilo mu se da je video i ostatke druge dve, donekle skrivene u gomili nižih ku a.

Me utim, njemu ne behu najzanimljiviji ti bedemi ili gra evine, ve to što je grad mahom ležao u senci ogromne litice, koja je bila široka bar kilometar a debela stotinu pedeset metara u najužem delu. Ta nadvijena stena tvorila je jedan kraj golemog, iskošenog brda koje se širilo nekoliko kilometara ka severoistoku. Povrh njegovog vrletnog ruba stajao je još jedan zid, poput onog što se širio oko grada, uz nekoliko debelih kula stražara.

U dnu tog udubljenja pod liticom, koje je li ilo na pe inu, nalazila se džinovska tvr ava ukrašena obiljem kula i parapeta. Tvr ava se uzdizala visoko iznad grada, toliko visoka da je gotovo dodirivala unutrašnjost litice. Najstrašnija od svega beše kapija ugra ena u prednji deo tvr ave: to beše golema, razjapljena pe ina, dovoljno velika da Safira i Trn u u u nju jedno kraj drugog.

Roranu se zgr i stomak. Ako ta kapija predstavlja ikakvu naznaku, onda je Šruikan dovoljno golem da sam-samcit zbriše itavu njihovu vojsku. Eragonu i Safiri bi bilo bolje da požure, pomislio je. A i vilenjacima. Sude i po onome što je video, vilenjaci bi možda i sami mogli da se suprotstave kraljevom crnom zmaju, ali ak bi se i oni namu ili da ga usmrte.

Roran je sve to i još štošta osmotrio stoje i na vrhu uzbrdice, a onda je trgnuo uzde Snežne Vatre. Beli pastuv frknu iza njega, te krenu za Roranom u zamornom maršu, prate i krivudav drum koji se spuštao ka ravnici.

Mogao je on da zajaše - to se ak i o ekivalo od njega, zapovednika bataljona - ali nakon onog putovanja do Arouza i nazad, po eo je da se gnuša sedenja u sedlu.

Usput je pokušavao da osmisli najbolji napad na grad. Onaj kameni džep u kom beše smešten Urubejn spre avao je napade s boka i otpozadi, a ometao bi i napade odozgo, pa su vilenjaci verovatno zato i izabrali da se baš tu nasele.

Ako bismo nekako obrušili tu liticu, mogli bismo da smrskamo i tvr avu i ve i deo grada, pomislio je, ali to mu je delovalo neostvarivo budu i da je stena bila previše debela. No možda bismo mogli da probijemo bedem na vrhu brda. Tada bismo mogli da bacamo kamenje i sipamo klju alo ulje po onima ispod nas. To, dakako, ne bi bilo lako. Bitka na uzbrdici, a onda i ti bedemi... Možda bi vilenjaci uspeli u tome. Ili Kuli. Oni bi u tome ak i uživali.

Reka Ramr se nalazila nekoliko kilometara severno od Urubejna, predaleko da bi im bila od pomo i. Safira bi mogla da iskopa dovoljno duga ak rov da skrene reku, ali ak bi i njoj bile potrebne nedelje za takav poduhvat, a Vordeni nisu imali dovoljno hrane. Zalihe e im potrajati samo još nekoliko dana. Potom e se suo iti ili s gla u ili s razlazom.

Jedina mogu nost bila je da napadnu pre nego što Carstvo to u ini.

Roran, doduše, nije verovao da bi ih Galbatoriks napadao. Kralj je Vordenima dopustio da do u do njega. Zašto bi sada sopstvenu glavu stavio na kocku? Što duže bude ekao, to emo mi više slabiti.

276 http://www.balkandownload.org/

To je zna ilo da im preostaje jedino eoni napad - sumanut, odvažan nalet preko brisanog prostora na bedeme predebele da bi se dali probiti i previsoke da bi ih iko prevalio dok strelci i ratne naprave neprekidno ga aju.

Od same pomisli na to, elo mu se orosi znojem. Padali bi kao pokošeni.

Opsovao je. Juri emo u sopstvenu smrt, a Galbatoriks e nam se sve vreme smejati u svojoj prestonoj dvorani... Ako se primaknemo zidinama, njegovi vojnici ne e mo i da nas ga aju tim poganim napravama, ali bi emo ranjivi pred smolom, uljem i kamenjem koje e nam bacati na glave. ak i ako bi savladali bedeme, morali bi da savladaju i itavu Galbatoriksovu vojsku. Mnogo važnije od gradskih zidina tada bi bile priroda i li nost ljudi s kojima bi se Vordeni suo ili. Da li bi se borili do poslednjeg daha? Da li bi mogli da ih zaplaše? Da li bi se rasuli i razbežali ako bi ih dovoljno snažno pritisli? Kakvim su to zakletvama i inima vezani?

Vordenske uhode javile su im da je Galbatoriks postavio velmožu zvanog gospodar Barst na elo svojih trupa u Urubejnu. Roran ne beše uo za tog Barsta, ali u inilo mu se da je Jormundura pokolebao taj podatak, a ljudi iz njegovog bataljona podelili su s njim dovoljno pri a da bi ga ubedili u zlehudu ud Barstovu. Barst je, navodno, bio gospodar pogolemog poseda blizu Džilida, koji je morao da napusti pred najezdom vilenjaka. Njegovi vazali su kraj njega živeli u strahu za svoje živote, pošto je Barst imao naviku da rešava razmirice i kažnjava prestupnike na najsuroviji na in, esto posežu i za pogubljenjem onih za koje je verovao da su pogrešili. To i nije bilo naro ito upadljivo pošto je mnoge velikaše diljem Carstva pratio glas da su svirepi. Me utim, Barst nije bio samo nemilosrdan ve i snažan, neopisivo snažan, a pride i prepreden. Njegova se mudrost nazirala u svim pri ama koje je Roran uo. Barst možda jeste bio bitanga, ali bio je pametna bitanga, te je Roran znao da bi pogrešio ako bi ga potcenio. Galbatoriks nikada ne bi odabrao slabi a ili tupavca za predvodnika svojih ljudi.

A tu su i Trn i Murtag. Galbatoriks se možda i ne e pomeriti iz svoje tvr ave, ali crvena aždaja i njen Jaha zasigurno e braniti grad. Eragon i Safira mora e da ih namame da odu odavde, ina e nikada ne emo prevaliti ove zidine. Roran se namršti. Ni to ne e i i glatko. Murtag je snažniji od Eragona. Eragonu e biti potrebna pomo vilenjaka kako bi ga ubio.

Roran po ko zna koji put oseti kako u njemu kuljaju ogor enost, gnev i mržnja. Bilo mu je mrsko što se izložio nemilosti onih koji barataju ma ijama. Kada posredi behu snaga i lukavost, ovek je nedostatak jedne od tih osobina mogao da nadomesti onom drugom. Ali nedostatak ma ijskih veština nije se mogao zameniti.

Ozloje eno je podigao kamen sa zemlje i rekao „Stenr risa", kako ga je Eragon podu io.

Kamen se nije ni pomerio.

Kamen se nikada ne bi pomerio.

Frknuvši, zavrlja io ga je pokraj puta.

Njegova su žena i nero eno dete s Vordenima, a on opet ne može da u ini ništa kako bi ubio Murtaga ili Galbatoriksa. Stegavši pesnice, zamislio je kako lomi neke stvari. Ponajviše tu e kosti.

Možda bi trebalo da pobegnemo. To mu je sinulo prvi put u životu. Znao je da daleko na istoku ima krajeva van Galbatoriksovog domašaja, plodnih nizija u kojima ne živi niko sem nomada.

Ako bi i ostali seljani pošli s njim i Katrinom, mogli bi da po nu iz po etka, daleko od Galbatoriksa i Carstva. No sama ta pomisao beše mu mu na. To bi zna ilo da mora da napusti Eragona, svoje ljude i zemlju koju je nazivao domovinom. Ne. Ne u dozvoliti da nam se dete rodi u svetu u kojem Galbatoriks ima prevlast. Bolje je umreti nego živeti u strahu. To mu, naravno, nije dalo odgovor na pitanje kako osvojiti Urubejn. Ranije je uvek postojala nekakva slabost koju je mogao da iskoristi. U Karvaholu to beše injenica da Ra'zaci nisu na vreme shvatili da bi im seljani uzvratili borbu. Kada je sredio onog Urgala Jarboga, posredi behu rogovi tog stvorenja, U Arouzu posredi behu kanali. U Urubejnu pak nije nazirao nikakve slabosti; nije bilo ta ke u kojoj bi snagu svojih protivnika mogao da iskoristi protiv njih samih. Kada bismo imali dovoljno zaliha, sa ekao bih da ih glad istera napolje, To bi bilo najbolje rešenje. Sve bi ostalo bilo naprosto sumanuto. Ali, kao što je i sam vrlo dobro znao, rat i jeste bio slika i prilika sumanutosti. arolije nam predstavljaju jedino rešenje, zaklju io je naposletku. arolije i Safira. Uspemo li da ubijemo Murtaga, ili ona ili vilenjaci mora e da nam pomognu da provalimo zidine. Narogušio se ose aju i gor inu u ustima, te ubrza korak. Što brže podignu tabor, to bolje. Stopala mu behu nažuljana od hodanja, a ako e ve poginuti u besmislenom jurišu, onda pre toga želi topao obrok i dobar no ni san.

277 http://www.balkandownload.org/

Vordeni su svoje adore podigli kilometar i po od Urubejna, pokraj potoka koji je napajao reku Ramr. Ljudi, patuljci i Urgali potom po eše da podižu ogradu. Taj posao je potrajao do duboko u no , a nastavili su ga i ujutro. Štaviše, sve dok budu na istom mestu, neprekidno e u vrš ivati odbranu. Ratnici su se gnušali takvog rada, ali on im je bar ispunjavao vreme, a pride je mogao da im spase živote. Svi su mislili da nare enja stižu od Eragonove utvare. Roran je znao da stižu od Jormundura. Po eo je da poštuje starijeg ratnika nakon Nasuadine otmice i Eragonovog odlaska.

Jormundur se protiv Carstva borio gotovo celog života i odli no je poznavao pozadinska i takti ka pitanja. On i Roran su se dobro slagali pošto obojica behu ljudi naklonjeni eliku, a ne ma ijama. Ali tu je bio i kralj Orin, s kojim se, nakon podizanja osnovne odbrane, Roran posva ao. Orin ga je ve ito nervirao: ako zbog ikoga svi izginu, izginu e zbog njega. Roran je znao da za njegovo blagostanje i nije preporu ljivo da se sva a s jednim kraljem, ali taj mazgov je hteo da pošalju glasnika pred kapije Urubejna da odnese zvani no upozorenje, kao što su u inili pred Dras Leonom i Belatonom. „ Zar želite da izazovete Galbatoriksa?", zaurlao je Roran. „U inimo li to, još bi mogao i da nam odgovori!" „ Pa naravno", rekao mu je kralj Orin ustaju i. „Red je da obznanimo svoje namere i da mu pružimo priliku da s nama pregovara o primirju."

Roran ostade zabezeknut, te se zgroženo okrenu kako bi upitao Jormundura: „Zar ga ni vi ne možete urazumiti?"

Njih trojica su bili u Orinovom šatoru, u koji ih kralj beše pozvao. „Vaše veli anstvo", rekao mu je Jormundur, „Roran je u pravu. Bilo bi najbolje da odložimo obra anje Carstvu." „Ali oni mogu da nas vide", pobunio se Orin. „Taborujemo pred njihovim bedemima. Bilo bi... neotesano da im ne pošaljemo izaslanika da im prenese naš stav. Vas dvojica ste niska roda, pa ne bih ni o ekivao da razumete nešto takvo. Kraljevske glave o ekuju izvesne manire i u tivo opho enje, ak i u ratu."

Rorana je obuzeo poriv da udari kralja. „Zar ste toliko umišljeni da stvarno verujete kako vas Galbatoriks smatra sebi ravnim? Pih! Mi smo za njega najobi nije bube. Briga njega za manire.

Zaboravljate i da je Galbatoriks bio niskog roda pre nego što je zbacio Jaha e. On na stvari ne gleda kao vi. Nigde na svetu nema sli nog njemu, a vi mislite da ga poznajete? Mislite da ete ga time umiriti? Pih!" Orin se zajapurio, te je bacio pehar s vinom na tepih. „Sad si prekardašio, eki aru. Niko nema pravo da me vre a na takav na in!" „Imam ja pravo da inim što god mi je volja", zaurlao je Roran. „Ja vam nisam podanik. Ne odgovaram pred vama. Ja sam slobodan ovek i mogu da vre am koga god ho u, kad god ho u i kako god ho u... ak i vas. Slanje glasnika bilo bi velika greška i..." elik zaškripa o kanije i kralj Orin isuka ma . Ipak, nije uspeo da uhvati Rorana na prepad, pošto on ve beše spustio šaku na malj: im je za uo škripu, trgnuo je oružje iz pojasa.

Kraljevo se ivo blesnu poput srebra u polutami šatora. Roran je video gde e pasti Orinov udarac, pa se izmakao. Potom je tresnuo pljosnati deo kraljevog ma a, koji zadrhta, zazvoni i izlete iz Orinove ruke.

Oružje opto eno draguljima palo je na ilim trepere i. „Gospodaru", viknu stražar pred šatorom, „da li je sve u redu?" „Slu ajno mi je ispao štit", odgovori mu Jormundur. „Nema razloga za brigu." „Razumem, gospodaru."

Roran upilji u kralja: Orin je na lice navukao izbezumljen izraz žrtve. Ne skidaju i pogled s njega, Roran je zadenuo malj za pojas. „Obra anje Galbatoriksu bilo bi glupavo i opasno. Pokušate li to, ubi u svakoga koga pošaljete, i to pre nego što stigne do grada." „Ne bi se usudio!", re e mu Orin. „Bih, još kako! Ne u vam dopustiti da sve ostale izložite opasnosti kako biste udovoljili svom kraljevskom... ponosu. Ako Galbatoriks bude želeo da razgovara, zna gde može da nas prona e. Dotad ga ne dirajte."

Roran je izjurio iz šatora. Podbo io se, te se zagledao u paperjaste oblake ekaju i da mu se damari umire. Orin bese poput jednogodišnje mazge: tvrdoglav, previše samouveren i spreman da te šutne u stomak ako mu pružiš priliku za to. I pritom previše pije, pomisli Roran. Špartao je levo-desno ispred šatora sve dok se Jormundur nije pojavio. Pre nego što je Jormundur progovorio, Roran re e: „Žao mi je." ,,I trebalo bi da ti bude žao." Jormundur je prešao šakom preko lica, pa je izvadio glinenu

278 http://www.balkandownload.org/

lulu iz torbice na pojasu i po eo da je puni suvim kovim liš em, koje je utisnuo jagodicom palca. „Sve dosad sam ga ube ivao da ne šalje izaslanika samo da bi ti napakostio." Zastao je na tren. „Ti bi stvarno ubio Orinovog oveka?" ,Ja nikada ne pretim uprazno", kazao mu je Roran. „Da, tako sam i mislio... Pa, nadam se da do toga ne e do i." Jormundur je krenuo stazom izme u šatora, te Roran krenu za njim. Dok su hodali, ljudi su im se sklanjali s puta, klanjaju i im se s mnogo poštovanja.

Mašu i nezapaljenom lulom, Jormundur re e: „Priznajem da sam i sam hteo da o itam bukvicu Orinu u više navrata." Usne mu se raširiše u tanan osmeh. „Ali u meni, nažalost, uvek nadvlada smotrenost." „Da li je uvek bio toliko... tvrdoglav?" „Hmmm? Ne, ne. U Surdi je bio daleko razumniji." „Šta mu se desilo?" „Strah, ini mi se. Bojazan ume udnovato da izmeni ljude." „Da, da." „Možda eš se uvrediti, ali ti si se i sam poneo prili no glupavo." „Znam. Iznervirao sam se." ,,I sada imaš jednog kralja za neprijatelja." „Mislite - još jednog kralja?"

Jormundur se prigušeno nasmeja. „Ah, da: pretpostavljam da, uz Galbatoriksa kao li nog neprijatelja, svi ostali deluju bezopasno. Ipak..."

Zaustavio se kraj logorske vatre, pa je izvukao zapaljenu gran icu iz plamena.

Nagnuvši kraj gran ice ka ašici lule, nekoliko puta je povukao dim kako bi raspirio plamen, a onda je bacio gran icu u vatru. „Ipak, ne bi trebalo da zanemaruješ Orinov bes. Malo as je bio spreman da te ubije. Ako se naljuti, a mislim da se jeste naljutio, možda e poželeti da ti se osveti.

Postavi u nekog da stražari kraj tvog adora narednih nekoliko dana. Ali posle toga..."

Jormundur slegnu ramenima. „Posle toga emo možda svi biti mrtvi ili porobljeni." utke su hodali još nekoliko minuta dok je Jormundur pu kao lulu. Pre uego što su se razišli, Roran re e: „Kada se slede i put budete videli sa Orinom..." „Da?" „Možda biste mu mogli preneti da u mu, ako on ili njegovi ljudi povrede Katrinu, iš upati utrobu pred itavim taborom."

Jormundur je prislonio bradu uz grudi razmišljaju i nekoliko trenutaka, a onda je podigao pogled i klimnuo: „Na i u ve na in da mu to preneseni, eki aru." „Blagodarim." „Nema na emu. Bilo mi je posebno zadovoljstvo, kao i uvek." „Hvala vam, gospodaru."

Pronašavši Katrinu, Roran ju je nagovorio da iznese ve eru do severnog nasipa, gde je budno stražario kako Orin ne bi odaslao glasnike. Jeli su na prostirci koju je Katrina raširila preko sveže iskopane zemlje, a onda su zajedno sedeli gledaju i kako se senke izdužuju i kako se zvezde pomaljaju na ljubi astom nebu iznad litice. „Drago mi je što smo tu", rekla mu je, naslonivši mu glavu na rame. „Stvarno?" „Predivno je ovde, a pritom te imam samo za sebe." Stisnula mu je ruku.

Privio ju je uza se, ali senka koja mu je ležala na srcu nije se pomerala. Nije mogao da zaboravi opasnost koja je vrebala i nju i njihovo dete. Spoznaja da se njihov najve i dušmanin nalazi svega nekoliko kilometara dalju neprekidno je tinjala u njemu: najviše je želeo da posko i, utr i u Urubejn i ubije Galbatoriksa.

Ali to nije bilo mogu e, pa se nasmešio i nasmejao, skrivaju i strah, znaju i da i ona to ini.

Sto mu muka, Eragone, pomislio je, bolje bi ti bilo da požuriš, ili u te, kunem ti se, proganjati i u zagrobnom životu. ***

279 http://www.balkandownload.org/

RATNO VE E Tokom povratnog leta do Urubejna, Safira nije morala da se bori sa olujom, a vetar jo je duvao u le a i ubrzavao je zahvaljuju i Eldunarijima koji su joj govorili gde da prona e hitre vazdušne struje, za koje joj rekoše da duvaju gotovo svakoga dana u godini. Eldunariji su je tako e neprekidno napajali energijom, pa se nije umarala i iscrpljivala.

Tako im se grad pojavio na vidiku svega dva dana po odlasku sa ostrva.

Dva puta tokom putovanja, kada je sunce bilo najja e, Eragonu se u inilo da je ugledao ulaz u skriveni prostor u kojem su Eldunariji neopaženo lebdeli iza Safire. Javio se u vidu mra ne ta ke, toliko sitne da nije mogao da zadrži pogled na njoj duže od sekunde. Isprva je pretpostavio da je to zrnce prašine, ali onda je primetio da je ta kica uvek jednako udaljena od Safire i da je uvek na istom mestu.

Dok su leteli, zmajevi su, preko Umarota, slivali se anja u Eragona i Safiru: beše to lavina doživljaja - bitaka dobijenih, bitaka izgubljenih, ljubavi, mržnje, ini, zbivanja ispra enih širom zemlje, kajanja, uvi anja i rzmišljanja o svetu oko njih. Zmajevi su posedovali hiljadugodišnje znanje, a Eragonu se inilo da teže da s njima podele i poslednje zrnce.

Previše je!, usprotivio se Eragon. Ne možemo toliko da upamtimo, a kamoli da razumemo.

Ne možete upamtiti sve, rekao mu je Umarot, ali možete da upamtite bar nešto, a možda e vam baš to nešto zatrebati da biste porazili Galbatoriksa. Dakle, da nastavimo.

Struja podataka beše nezadrživa: Eragon je na mahove imao ose aj da e zaboraviti ko je, pošto su se anja zmajeva bila daleko brojnija od njegovih. Ako bi se to dogodilo, morao bi da odvoji um od njihovih umova i da ponovi sebi svoje istinsko ime kako bi povratio sopstveno „ja".

Ono što on i Safira doznaše zadivilo ga je i namu ilo u isti mah, a esto bi ga i dovelo u priliku da posumnja u sopstvena uverenja. Ali nije imao vremena da porazmisli o tome pošto su se se anja smenjivala jedno za drugim. Znao je da e mu biti potrebne godine kako bi razlu io sve što su im zmajevi pokazali. Što je više saznavao o zmajevima, to je u njemu raslo strahopoštovanje prema njima. Oni što su živeli stotinama leta razmišljali su na neobi an na in, a oni najstariji razlikovali su se od Glejdra i Safire onoliko koliko su se Glejdr i Safira razlikovali od fanghura s Beor planina. Opštenje s tim starcima zbunjivalo ga je i uznemiravalo: preskakali su, povezivali i poredili pri e, i to bez uhvatljivog smisla, mada je Eragon znao da se smisao krije na dubljoj ravni. Retko bi uspeo da doku i šta pokušavaju da mu kažu, a ti prastari zmajevi nisu ni pokušavali da mu sve objasne jezikom koji bi razumeo.

Posle nekog vremena, shvatio je da oni i ne mogu da se izraze druga ije. Njihovi su se umovi izmenili tokom vekova: ono što je za njega bilo jednostavno i neposredno njima se esto inilo složenim, i obrnuto. Osluškivanje njihovih misli, zaklju io je, sigurno nalikuje osluškivanju misli nekog boga.

Kada je to uvideo, Safira frknu te mu re e: Ipak postoji razlika.

Kakva?

Za razliku od bogova, mi u estvujemo u zbivanjima oko sebe.

Možda bogovi sudeluju, ali tako da ih ne vidimo.

Pa kakva je onda korist od njih ?

A ti misliš da su zmajevi bolji od bogova?, upitao ju je šeretski.

Jesu, kada dostignu punu veli inu. Koje je to stvorenje bolje od nas? ak i Galbatoriks mora da se oslanja na nas da bi dobio snagu.

A nidhvali?

Frknula je. Mi možemo da plivamo, ali oni ne mogu da lete.

280 http://www.balkandownload.org/

Najstariji od svih Eldunarija, zmaj po imenu Valdr, što je zna ilo „vladar" na drevnom jeziku, obratio im se neposredno samo jednom. Od njega su primili prizore svetlosnih snopova koji se pretvaraju u peskovite talase, a uz to i uznemiruju i ose aj da je sve što se ini vrstim zapravo prazan prostor. Valdr im je potom pokazao gnezdo usnulih voraka, te je Eragon osetio kako im snovi trepere u umovima, hitri poput treptaja oka. Valdr je isprva ose ao prezir - snovi tih voraka naizgled behu sitni, neugledni i nebitni - ali raspoloženje mu se promenilo postaju i toplije i saose ajnije, te su brige i najmanjih voraka bivale sve važnije, naposletku postavši ravne brigama kraljeva.

Valdr se zadržao na tom prizoru kao da želi da Eragon i Safira zapamte i to. No nijedno od njih dvoje nije znalo šta to zmaj pokušava da im kaže, a Valdr je odbio da im objasni.

Kada im se Urubejn najzad pojavio na vidiku, Eldunariji su prestali da dele se anja sa Eragonom i Safirom, a Umarot im re e: Sada bi bilo najbolje da prou ite gnezdo dušmanina našega.

To su i u inili dok se Safira spuštala ka tlu. Ono što su videli nije ih ohrabrilo, niti im se raspoloženje popravilo kada je Glejdr kazao: Galbatoriks je svašta izgradio otkako nas je odavde prognao. Bedemi ne behu ni ovoliko debeli ni ovoliko visoki u naše doba.

Umarot dodade: Mri je Ilireja bila toliko utvr ena tokom rata nas i vilenjaka. Izdajnik se uvukao u duboku jazbinu, pa je i itavu planinu nagamilao oko svoje rup age. ini mi se da sam nikada ne e iza i odatle. On vam je kao jazavac koji se zavukao u svoj brlog spreman da raskrvari nos svakome ko pokuša da ga izvu e iz njega.

Vordenski tabor se prostirao kilometar i po jugozapadno od te ogra ene školjke i grada pod njom. Bio je upadljivo ve i nego u Eragonovom pam enju, pa je Eragon bio zbunjen sve dok nije shvatio da su kraljica Islanzadi i njene vojske kona no udružile snage s Vordenima. Odahnuo je od olakšanja. ak se i Galbatoriks pribojavao vilenja ke sile.

Kada su se on i Safira približili adorima, Eldunariji su pomogli Eragonu da proširi domet svojih misli kako bi osetio misli ljudi, patuljaka, vilenjaka i Urgala okupljenih u taboru. U inio je to veoma lagano, kako niko ne bi ništa primetio ukoliko budno ne motri, a im je naišao na pomahnitale tonove koji su ozna avali Blodgarmove misli, usredsredio se na tog vilenjaka..

Blodgarme, rekao je, ja sam, Eragon. Zvani no obra anje delovalo mu je prirodno nakon što je toliko dugo proživljavao zbivanja iz minulih vremena. Senkoubico! Jesi li dobro? Um ti je nekako udnovat. Da li je i Safira s tobom? Da li je povre ena? Da li se nešto desilo Glejdru? Oboje su dobro, a i ja sam. Pa šta se onda... Blodgarm je o ito bio zbunjen. Presekavši ga, Eragon re e: Nismo daleko, ali sklonio sam nas s vidika. Da li je privid mene i Safire još vidljiv onima dole?

Jeste, Senkoubico. Safira kruži kilometar i po iznad adora. Ponekad je sakrijemo iza oblaka ili u inimo da izgleda kao da ste otišli u osmatranje, ali ne smemo da dopustimo Galbatoriksu da pomisli da vas dugo nema. Ukloni emo privid kako biste nam se pridružili bez izazivanja sumnji.

Nemojte. Sa ekajte još malo, i ne skidajte ini. Da? Ne emo se odmah vratiti u tabor. Eragon je bacio pogled ka tlu. Postoji jedno brdašce etiri kilometra ka jugoistoku. Znaš li na koje mislim? Da, vidim ga.

Safira e sleteti iza njega. Neka nas Arja, Orik, Jormundur, Roran, kraljica Islanzadi i kralj Orin sa ekaju tamo, ali neka se potrude da ne napuste tabor svi odjednom. Bilo bi najbolje kad bi ih nekako sakrio. A do i i ti. Kako ti kažeš... Senkoubico, šta si pronašao na...

Ne! Ništa me ne pitaj. Bilo bi opasno razmišljati o tome ovde. Do ite i sve u vam re i, ali ne želim da oglašavam odgovor na sva zvona kad nas neko možda prisluškuje.

Shvatam. Do i emo najbrže što možemo, ali možda e nam trebati vremena da sve namestimo kako valja. Naravno. Uzdam se u tebe.

Eragon je prekinuo vezu, te se zavalio u sedlu. Ovlaš se osmehnuo zamišljaju i kakvo e lice na initi Blodgarm kad bude doznao za Eldunarije.

Uskomešavši vazduh, Safira se spustila u udubljenje u podnožju brda i prepala ovce koje se rastr aše, usplahireno bleje i.

Sklapaju i krila, Safira pogleda u ovce i re e: Lako bih ih uhvatila, s obzirom na to da me ne vide. Oblizala je eljusti. „Bi, ali gde je tu uživanje u lovu?", upita Eragon, popuštaju i remenje oko nogu.

Pa, uživanje mi sigurno ne e napuniti trbuh. „Ne e, ali ti ionako nisi gladna, zar ne?" Energija Eldunarija, mada nije bila prejaka, ipak joj je potiskivala želju za hranom.

Ispustila je podosta vazduha u nekoj vrsti uzdaha: Ne, nisam naro ito...

281 http://www.balkandownload.org/

Dok su ekali, Eragon je protegao uko ene udove, pa je pojeo lagan ru ak od preostalih namirnica. Znao je da se Safira ispružila kraj njega koliko je duga ka iako nije mogao da je vidi.

Njeno prisustvo odavao je jedino zasen en otisak njenog tela po poleglim vlatima trave, nalik na rupu udnog oblika. Nije bio siguran zašto je tako, ali taj ga je prizor ipak razgalio.

Jedu i, zagledao se u lepa polja oko brda i posmatrao kako vazduh proti e izme u stabljika pšenice i je ma. Duga ki i niski zidi i od nagomilanog kamenja razdvajali su njive: zemljoradnicima je zasigurno trebalo nekoliko stotina godina da iskopaju sve to kamenje iz zemlje.

Mi takvih poteško a svakako nismo imali u dolini Palansar, pomislio je.

Tren kasnije, vratilo mu se se anje jednog zmaja, te je shvatio koliko su stari ti kameni zidi i: poticali su iz vremena kada su ljudi došli da žive u ruševinama Ilireje, nakon što su vilenjaci porazili ratnike kralja Palansara. Video je, kao da je i sam bio tamo, poredane muškarce, žene i decu kako pretražuju sveže uzorane njive i odnose kamenje koje su pronašli do mesta na kojima e ni i ogradice.

Malo kasnije, Eragon je dopustio da mu to se anje izbledi, te je otvorio um ka strujanju i protoku energije oko njih. Osluškivao je misli miševa u travi i crvi a u zemlji, i ptica koje su im lepršale iznad glava. To je donekle bilo opasno pošto je tako mogao da obavesti obližnje neprijateljske vra eve o njihovom prisustvu, ali ipak je više voleo da zna ko im je i šta im je u blizini kako niko ne bi mogao da ih iznenadi napadom.

Tako je i osetio dolazak Arje, Blodgarma i kraljice Islanzadi, pa se nije uznemirio kada mu se senke njihovih stopa primakoše sa zapadne strane brda.

Vazduh se zatalasao poput vode, a onda se tri vilenjaka pojaviše pred njim. Predvodila ih je kraljica Islanzadi, deluju i kraljevski kao i obi no. Nosila je zlatni steznik od krljuštastog oklopa i kacigu opto enu draguljima, a crven plašt s belim pervazom beše prika ila oko ramena. Duga ak, tanan ma visio joj je sa uzanog struka. U jednoj ruci je nosila duga ko koplje s belim šiljkom, a u drugoj štit u obliku brezovog lista, kojem ak i rubovi behu nazubljeni kao u prave liske.

Arja je tako e nosila prekrasan oklop. Uobi ajenu ode u zamenila je steznikom koji beše sli an stezniku njene majke, ali Arjin beše od sivog elika, a ne od zlata; kaciga joj beše ukrašena ispup enim vori ima na elu i štitniku za nos i stilizovanim orlovim krilima koja su se širila unazad od slepoo nica. U pore enju sa Islanzadinom raskošnom opravom, Arjina beše svedena ali utoliko smrtonosnija. Jedna pokraj druge, majka i k i behu poput para se iva, u kojem je jedno kitnjasto radi pokazivanja, a drugo osmišljeno za borbu. I Blodgarm je nosio krljuštastu verižnja u, ali bio je gologlav i nije nosio nikakvo oružje sem noži a zadenutog za pojas. „Pokaži nam se, Senkoubico", re e Islanzadi, gledaju i ka ta ki na kojoj Eragon je skinuo ini koje su skrivale njega i Safiru, pa se naklonio vilenja koj kraljici. Prešla je preko njega crnim o ima, promatraju i ga kao skupocenog konja. Za razliku od prethodnih susreta, sada mu nije bilo teško da izdrži njen pogled. Nekoliko sekundi kasnije, kraljica mu re e: „Popravio si se, Senkoubico."

Još jednom joj se hitro naklonio. „Hvala, Vaše veli anstvo." Njen glas je, kao i obi no, izazvao blago treperenje u njemu. Kao da je odjekivao arolijama i muzikom, kao da je svaka njena re bila deo neke epske pesme. „Takva pohvala zna i mnogo kada je uputi neko mudar i prekrasan poput vas."

Islanzadi se nasmeja pokazuju i duga ke zube, te po brdu i poljima zabruja njena radost. „Vidim da si postao i blagoglagoljiv! Nisi mi rekla da je postao toliko re it, Arja!" Na Arjinom licu se pojavi blag osmejak: „Ima još mnogo da u i." Onda se obratila Eragonu: „Drago mi je što te vidim živog i zdravog." Vilenjaci spopadoše njega, Safiru i Glejdra raznim pitanjima, ali njih troje odbiše da im pruže odgovore pre nego i ostali pristignu. Eragon je ipak pomislio da su vilenjaci predosetili Eldunarije pošto je zapazio da povremeno bacaju poglede ka srcima svih srca, mada mu se inilo da nisu svesni toga. Orik im se pridružio slede i. Dojahao je s juga na rutavom konji u koji beše sav zadihan i obliven znojem. „Ehej, Eragone! Ehej, Safira!", viknu im kralj patuljaka podigavši pesnicu.

Skliznuo je sa iscrpljenog konja, pa je došpartao do njih i privukao Eragona u grub zagrljaj, tapšu i ga po le ima. Kada su se propisno pozdravili i kada je Orin protrljao Safiru po nosu a ona po ela da prede, Eragon ga upita: „Gde su ti stražari?"

Orik pokaza preko ramena: „Uvr u brade pokraj nekog salaša kilometar i po zapadno odavde, i pritom moram re i da nijedan od njih nije preterano sre an zbog toga. Imam poverenja u svakog od njih - ipak su to moji saplemenici - ali Blodgarm mi re e da do em sam, pa sam i do oh. Nego, reci ti meni, emu ovolika obazrivost? Šta si to otkrio na Vroengardu?"

282 http://www.balkandownload.org/

„Mora eš da pri ekaš da pristignu i ostali lanovi ve a kako bi otkrio", re e mu Eragon, „ali drago mi je što te opet vidim." Pljesnuo je Orika po ramenu.

Roran je ubrzo stigao pešice, deluju i natmureno i prašnjavo. Stegao je Eragonovu ruku da bi mu poželeo dobrodošlicu, a onda ga je povukao u stranu i rekao mu: „Možeš li ih spre iti da nas uju?" Pokazao je bradom ka Oriku i vilenjacima.

Eragonu je bilo potrebno svega nekoliko sekundi da baci ini koje e ih zaštititi od prisluškivanja. „Gotovo." Istovremeno je odvojio misli od Glejdra i ostalih Eldunarija, ali ne i od Safire.

Roran klimnu, te se zagleda u njive. „Nešto sam se spore kao s kraljem Orinom dok te nije bilo." „Spore kao? Kako to?" „Izigravao je budalu, pa sam mu to i rekao." „Pretpostavljam da nije srda no reagovao." „Moglo bi se re i. Pokušao je da me ubode ma em." „Šta je uradio?!" „Uspeo sam da mu izbijem ma iz ruke pre nego što me je pogodio, ali da je bilo po njegovom, zasigurno bi me ubio." „Orin?" Eragonu je bilo teško da zamisli kralja kako radi nešto takvo. „Jesi li ga gadno povredio?"

Roran se tek tad nasmešio: beše to žustar izraz koji mu brzo nestade pod bradom. „Uplašio sam ga, što je možda i gore."

Eragon zabrunda, te stegnu jabuku na Brisingru. Primetio je da on i Roran oponašaju držanje onog drugog: obojica su držala ruke na oružju stoje i tako da im težište bude na drugoj nozi. „Ko još zna za to?"

Jormundur, pošto je bio prisutan, i svi kojima je Orin možda ispri ao."

Namrgodivši se, Eragon po e da šparta levo-desno razmišljaju i šta mu je initi. „Niste mogli da odaberete gori trenutak." „Znam. Ne bih bio toliko osoran prema Orinu, ali hteo je da pošalje kraljevski pozdrav Galbatoriksu, uz još neke sli ne koještarije. Sve bi nas izložio opasnosti. Nisam to mogao da dozvolim. I ti bi to u inio." „Možda i bih, ali ovo nam sve otežava. Ja sam sada vo a Vordena. Napad na tebe ili na bilo kojeg drugog ratnika pod mojim vodstvom isto je što i napad na mene. Orin to zna, i zna da smo od iste krvi. To ti je kao da mi je bacio oklopnu rukavicu u lice." „Bio je pijan", re e Roran, „nisam siguran da je bio priseban kada je isukao ma ." Eragon je primetio da mu Arja i Blodgarm upu uju znatiželjne poglede. Prestao je da šparta i okrenuo im le a. „Brinem za Katrinu", dodade Roran. „Ako se Orin rasrdi, mogao bi da pošalje svoje ljude na mene ili na nju. Mogao bi da je povredi. Jormundur je ve postavio stražara ispred našeg adora, ali to i nije neka zaštita." Eragon odmahnu glavom: „Orin se ne bi usudio da je povredi." „Ne bi? Kad tebe ne može da povredi, a nema petlje da se sa mnom otvoreno sukobi, šta mu preostaje? Zaseda? Napad nožem u mraku? Za Orina bi Katrinina smrt bila najlakša osveta." „Sumnjam da bi Orin posegao za napadom u mraku, ili za napadom na Katrinu." „Ali ne možeš biti siguran da ne bi."

Eragon je porazmislio. „Postavi u zaštitne ini oko Katrine i stavi u Orinu do znanja da sam ih postavio. To bi trebalo da zaustavi sve njegove nakane, ako ih ima."

Napetost u Roranu kao da odmah popusti. „Cenim to." „Da u i tebi nove zaštitne ini." „Nemoj, uvaj snagu. Ja u se sam postarati za sebe." Eragon je ipak zapeo da to u ini, ali Roran ga je neprestano odbijao, te Eragon naposletku re e: „Ma slušaj me, ove e! Svakog asa emo u i u borbu s Galbatoriksovim ljudima. Moraš imati nekakvu zaštitu, makar protiv ma ija. Stavi u ini na tebe, hteo ti to ili ne, a ti onda vidi da li eš mi zahvaliti." Roran ga ošinu ljutitim pogledom, te zabrunda i podiže ruke. „Dobro, nek bude. Ti baš nikada ne znaš kada bi trebalo da odustaneš od ne ega." „A ti, kao, znaš?" Ispod Roranove brade pojavi se kez. „Pa, bi e da ne znam. To nam je sigurno porodi na osobina." „Aha. Kad pogledaš Broma i Garoua, prosto ne znaš koji je od njih dvojice bio tvrdoglaviji." „Moj otac", re e Roran. „Eh... Brom je bio isto toliko... ne, ne, u pravu si. Garou je bio tvrdoglaviji."

Razmenili su osmehe, prisetivši se života na seoskom imanju. Roran je promenio položaj, te je uputio

283 http://www.balkandownload.org/

Eragonu udnovat, iskošen pogled. „Deluješ mi nekako druga ije." »Je 1'?" „Da. Nekako si mi sigurniji u sebe." „Možda zato što sada razumem sebe bolje nego ranije." Roran nije imao odgovor.

Pola sata kasnije, Jormundur i kralj Orin dojahaše zajedno. Eragon je Orina pozdravio u tivo, kao i obi no, ali Orin mu je uzvratio veoma odse no, izbegavaju i njegov pogled. ak i sa udaljenosti od nekoliko metara, Eragon je mogao da nanjuši vino u njegovom dahu.

Pošto su se svi okupili pred Safirom, Eragon je bio spreman da po ne, Prvo je od svih zatražio da se na drevnom jeziku zakunu da e sve uvati kao tajnu. Potom je Oriku, Roranu, Jormunduru i Orinu objasnio šta Eldunari zapravo predstavlja, a potom im je ukratko ispri ao i povest zmajevih draguljolikih srca vezanu za Jaha e i Galbatoriksa.

Vilenjaci se nisu ose ali lagodno zbog toga što je Eragon otvoreno pri ao o Eldunarijima pred drugima, ali niko se nije usprotivio; beše mu drago zbog toga. Kona no je zaslužio bar zrno njihovog poverenja. Orik, Roran i Jormundur reagovali su iznena eno, uz nevericu i mnoštvo pitanja. Pogotovo je Roranu nešto zaiskrilo u o ima, kao da mu se zbog tog podatka u glavi izrodilo mnoštvo novih zamisli o tome kako bi mogli da ubiju Galbatoriksa.

Orin je sve vreme bio naduren, nimalo ube en u postojanje Eldunarija. Naposletku su se i njegove sumnje razvejale kada je Eragon izvadio Glejdrovo srce svih srca iz bisaga, predstavivši zmaja njima etvorici.

Eragonu je godilo divljenje koje su iskazali pred Glejdrom. ak je i Orin delovao zadivljeno, mada se, razmenivši nekoliko re i s Glejdrom, okrenuo ka Eragonu i rekao: „Da li je Nasuada znala za ovo?" „Jeste, rekao sam joj kod Feinstera."

Kao što je Eragon i o ekivao, Orinu se to priznanje nije dopalo. „Dakle, vas dvoje ste opet rešili da me zaobi ete. Bez podrške mojih ljudi i hrane iz moje zemlje, Vordeni ne bi imali nikakvu šansu pred Carstvom. Ja sam vladar jedne od svega etiri države u Alageziji, moja vojska ini veliki deo naših snaga, i opet nijedno od vas dvoje nije smatralo da treba da me obavesti o ovome?"

Pre nego što je Eragon stigao da mu odgovori, Orik je istupio. „Nisu ni meni ništa kazali, Orine", zatutnja kralj patuljaka. „A moj je narod pomagao Vordenima duže nego tvoj. Ne bi trebalo da se vre aš. Eragon i Nasuada u inili su onako kako su smatrali da je najbolje za nas: nikoga nisu želeli da uvrede."

Orin se namrštio, deluju i kao da e nastaviti da se prepire, ali Glejdr ga je preduhitrio rekavši mu: inili su kako sam im ja rekao, kralju Surdanaca. Eldunariji predstavljaju najve u tajnu naše vrste, te je ne delimo lako, ak ni s kraljevima. „Pa zašto ste sada rešili da je podelite?", zapita ga Orin. „Mogli ste da po ete u bitku ne otkrivši svoje prisustvo."

Umesto odgovora, Eragon im je prepri ao putovanje do Vroengarda, ukju uju i i prolazak kroz oluju nad morem i prizor koji je ugledao na samom vrhu oblaka. Arja i Blodgarm su bili najviše zainteresovani za taj deo pri e, a Oriku je bilo neprijatno. „Barzul, to mi zvu i kao mnogo gadno iskustvo", rekao je. „Drhtim od same pomisli na to.

Zemlja je mesto za patuljke, a ne nebo." Slažem se, re e Safira, nateravši Orika da je podozrivo pogleda uvr i upletene krajeve svoje brade.

Nastavivši pri u, Eragon im re e kako su on, Safira i Glejdr stupili u Kriptu duša, mada im nije spomenuo da su morali da izgovore svoja istinska imena. Kad im je otkrio šta se u kripti nalazilo, usledio je zapanjen muk. Onda Eragon re e: „Otvorite umove."

Tren kasnije, šapat je ispunio vazduh i Eragon oseti kako ih prisustvo Umarota i ostalih skrivenih zmajeva okružuje.

Vilenjaci se zateturaše, a Arja pade na koleno stiš i slepoo nice kao da ju je nešto udarilo.

Orik je vrisnuo i po eo izbezumljeno da se osvr e oko sebe, a Roran, Jormundur i Orin samo su, zabezeknuti, stajali u mestu. Kraljica Islanzadi je kleknula zauzimaju i isti položaj kao k erka.

Eragon je u mislima uo kako razgovara s zmajevima i kako mnoge od njih oslovljava po imenu i pozdravlja ih kao stare prijatelje. Blodgarm je u inio isto, te je nekoliko minuta mnoštvo pomešanih misli strujalo izme u zmajeva i onih što behu okupljeni u podnožju brda. Mentalna larma beše toliko jaka da je Eragon morao da se zaštiti od nje, pa se povukao i seo na Safirinu prednju nogu ekaju i da buka utihne. inilo mu se da su vilenjaci ponajviše dirnuti otkri em: Blodgarm je zurio uprazno s radosnim i za enim izrazom na licu, a Arja je i dalje kle ala. Eragonu se u inilo da na oba njena obraza vidi trag suza. Islanzadi je oduševljeno sijala, te se Eragonu u inilo da je, prvi put otkako ju je

284 http://www.balkandownload.org/

upoznao, istinski sre na. Orik se stresao, prenuvši se iz oma ijanosti. Pogledavši u Eragona, kazao je: „ Tako mi Morgotalovog malja, pa ovo sve može da preokrene! Uz njihovu pomo , možda bismo i mogli da ubijemo Galbatoriksa!" ,,A ranije si mislio da ne bismo mogli?", upita ga Eragon blagim glasom. „Mislio sam da možemo, naravno, ali sada sam još sigurniji." Roran se tako e protresao, kao da se budi iz sna. ,,N-nisam... Znao sam da ete se ti i vilenjaci boriti najžeš e što budete mogli, ali nisam verovao da biste mogli da pobedite." Uperio je pogled u Eragona. „Galbatoriks je porazio toliko Jaha a, a ti si sam-samcit i nisi dovoljno star. Prosto mi je delovalo nemogu e." „Znam." „Ali sada..." Neki se vu ji izraz pojavi u Roranovim o ima. „Sad ve imamo izgleda." „Jašta", re e Jormundur. „I pomislite samo: više ne moramo toliko da brinemo zbog Murtaga.

On više ne može da se meri s tobom i zmajevima."

Eragon je lupio petama o Safirinu nogu i o utao. Imao je druga ije zamisli. Osim toga, nije ni želeo da razmišlja o ubijanju Murtaga.

Onda Orin progovori: „Umarot kaže da ste osmislili borbeni plan. Kaniš li ga podeliti s nama, Senkoubico?" ,,I ja bih volela da ga ujem", re e Islanzadi srda nijim tonom. „I ja", re e Orik.

Eragon se nakratko zagleda u njih, a onda im klimnu. Islanzadi je rekao: „Da li je vaša vojska spremna za boj?" „Jeste. Ve dugo ekamo da se osvetimo, i nema potrebe da odugovla imo." ,,A naše vojske?", upita Eragon obrativši se Orinu, Jormunduru i Oriku. „Moji knurlan jedva ekaju bitku", objavi Orik.

Jormundur je bacio pogled na kralja Orina: „Naši su ljudi umorni i gladni, ali duh im nije slomljen." ,,A Urgali?" ,,I oni su spremni." „Onda napadamo." „Kada?", zapita Orin. im zora zarudi."

Nekoliko trenutaka niko nije govorio.

Roran je prekinuo utanje: „Lako je to re i, ali teže je izvesti. Reci nam: kako?"

Eragon im je objasnio.

Ponovo je usledio tajac.

Roran je nuo i po eo da crta po zemlji vrhom prsta. „Rizi no je." „Ali hrabro", re e Orik, „veoma hrabro." „Nema više sigurnih na ina", re e Eragon. „Uhvatimo li Galbatoriksa na prepad, makar na as, to e možda biti dovoljno da prevagnemo u bici."

Jormundur po e da trlja bradu: ,,A zašto ne bismo prvo ubili Murtaga? Taj mi deo nije jasan.

Zašto ne bismo dokraj ili njega i Trna dok imamo priliku za to?" „Zato što bi Galbatoriks", odgovori mu Eragon, „tada saznao za njih." Pokazao je ka mestu gde su lebdeli skriveni Eldunariji. „Izgubili bismo prednost iznena enja." ,,A to s tim detetom?", upita Orin grubo. „Zašto misliš da e ti iza i u susret? Ranije nikada nije." „Ovoga puta ho e", obe a Eragon s mnogo više samouverenosti nego što ju je zapravo imao.

Kralj zabrunda, o ito neuveren.

Islanzadi re e: „Eragone, to što predlažeš jeste i sjajno i zastrašuju e. Jesi li zaista spreman na to? Ne pitam te zato što sumnjam u tvoju posve enost ili hrabrost, ve zato što je ovo nešto što smeš da poduzmeš tek nakon opsežnog razmišljanja. Stoga te pitam: jesi li spreman da to u iniš znaju i mogu u cenu?" Eragon nije ustao, ali o eli io je glas: „Jesam. Tako mora biti, a zadatak pada upravo na nas. Kakva god bila cena, sada ne možemo da odustanemo." U znak odobravanja, Safira je razjapila eljusti nekoliko centimetara, te ih je naglo sklopila naglašavaju i kraj njegove re enice.

Islanzadi okrenu lice ka nebu: ,,A da li ti, Umarot-elda, i oni u ije ime govoriš sve ovo odobravate?"

Odobravamo, odgovori joj beli zmaj. „Onda - pokret", promrmlja Roran.

285 http://www.balkandownload.org/

PITANJE DUŽNOSTI Njih desetoro, sa Umarotom, razgovaralo je još jedan sat. Orina su morali mnogo više da ube uju, a morali su i da utana e mnoge pojedinosti vezane za vreme, raspored i slanje znakova.

Eragonu je laknulo kada Arja re e: „Ako ti ili Safira nemate ništa protiv, po i u sutra s vama." „Bilo bi nam drago da budeš uz nas", rekao joj je.

Islanzadi se odmah uko ila: ,,I šta biste dobro time postigli? Tvoje e veštine biti korisnije na drugim mestima, Arja. Blodgarm i ostali vra evi koje sam dodelila Safiri i Eragonu mnogo su umešniji s ma ijama od tebe, a i mnogo su iskusniji na bojnom polju. Ne zaboravi da su se borili protiv Krivokletnika i da su, za razliku od ve ine, uspeli da prežive kako bi o tome pri ali. Mnogi stariji pripadnici našega naroda dobrovoljno bi prihvatili to mesto umesto tebe. Bilo bi sebi no da to želiš za sebe kada ima drugih, mnogo pogodnijih za taj zadatak, koji su spremni i raspoloživi." „Mislim da niko nije pogodniji za ovaj zadatak od Arje", re e Eragon smirenim glasom, „a pride, osim Safire, ne postoji niko koga bih radije želeo kraj sebe."

Ne skidaju i pogled sa Arje, Islanzadi re e Eragonu: „Još si mlad, Senkoubico, pa dozvoljavaš da tvoja ose anja uti u na tvoje odluke." „Nije tako, majko", re e joj Arja. „Ti si ta koja dopušta da joj ose anja uti u na odluke."

Krenula je ka Islanzadi dugim, prefinjenim koracima. ,,U pravu si kada kažeš da ima drugih koji su mnogo ja i, mudriji i iskusniji od mene. Ali upravo sam ja prenosila Safirino jaje širom Alagezije. Ja sam pomogla Eragonu da se spase od Senke Durze. I ja sam, uz Eragonovu pomo , ubila Senku Varauga kod Feinstera. Poput Eragona, i ja sam sada Senkoubica, a pritom znaš da sam se zaklekla na vernost i službu našem narodu pre mnogo vremena. Koji drugi pripadnik našega naroda može da se pohvali time? ak i da želim, ne bih se sada držala po strani. Radije bih umrla. Spremna sam za ovaj izazov kao i bilo koji stariji pripadnik našega naroda, pošto sam upravo ovome posvetila itav svoj život, poput Eragona." ,,A itav tvoj život beše previše kratak", re e Islanzadi. Podigla je ruku ka Arjinom licu. „Posve ena si borbi protiv Galbatoriksa svih ovih godina, otkako ti je otac umro, ali nisi spoznala radosti koje život može da ti ponudi. Tokom tih godina, provele smo vrlo malo vremena zajedno: tek ša icu dana razbacanih po itavom stole u. Tek pošto si dovela Safiru i Eragona u Elesmeru, po ele smo ponovo da razgovaramo kao što bi majka i k i trebalo da razgovaraju. Ne želim da te opet izgubim, Arja." „Niisam ja odabrala da budemo razdvojene", re e Arja. „Nisi", odvrati Islanzadi, povukavši ruku. „Ali si ti odlu ila da napustiš Du Veldenvorden." Izraz na licu joj je smekšao: „Ne želim da se sva amo, Arja.Jasno mi je da ti ovo vidiš kao svoju dužnost, ali molim te, bar radi mene, dopusti nekom drugom da zauzme tvoje mesto." Arja je oborila pogled, te je za utala. Onda re e: „Ne mogu dopustiti Eragonu i Safiri da po u bez mene kao što ti ne bi dopustila da tvoja vojska po e u boj bez tebe na elu. Ne mogu... Ho eš li da o meni pri aju kao o kukavici? U našoj se porodici niko ne okre e od onoga što se mora u initi: ne traži od mene da inim nešto sramotno." Isrice u Islanzadinim ima Eragonu zali iše na suze. „Da", re e kraljica, ali boriti se protiv Galbatoriksa..." „Ako se toliko plašiš", re e joj Arja blago, „onda po i sa mnom." „Ne: mogu. Moram da ostanem kako bih predvodila svoju vojsku." „ Ja pak moram da po em sa Eragonom i Safirom. Ali obe avam ti da ne u poginiti." Arja je prislonila ruku na Islanzadino lice kao što je njena majka malo as u inila. „Ne u poginuti", ponovila je na drevnom jeziku.

Arje oduševila Eragona svojom odlu noš u: re enica na drevnom jeziku zna ila je da u to bezuslovno veruje. Islanzadi je tako e bila zadivljena, ali i ponosna. Nasmešila se, pa je poljubila Arju u oba obraza. „Onda idi, idi s mojim blagoslovom. I potrudi se da ne rizikuješ više nego što budeš morala." „I ti." Njih dve se potom zagrliše.

Kada su se odvojile, Islanzadi pogleda u Eragona i Safiru i re e: „Molim vas da je uvate, pošto ona nema ni zmaja ni Eldunari da je štite."

Ho emo, odgovoriše joj i Eragon i Safira na drevnom jeziku.

Pošto su rešili sve što su morali, ratno ve e se završilo, te njegovi lanovi po eše da se razilaze. Sede i pokraj Safire, Eragon je gledao kako ostali polako kre u. Ni on ni Safira nisu se

286 http://www.balkandownload.org/

pomerali. Safira e ostati skrivena iza brda sve do napada, a on je nameravao da sa eka mrak pre nego što se odvaži na put do tabora, Orik je otišao drugi, nakon Rorana. Pre nego što je pošao, kralj patuljaka je prišao Eragonu, te ga je vrsto zagrlio. „Eh, što bih želeo da po em s vama dvoma", re e im ozbiljnog pogleda. ,,I ja bih voleo da po eš s nama", re e mu Eragon. „Pa, vide emo se kada se sve okon a, pa emo nazdraviti u ast pobede s nekoliko ba vi medovine, hm?" ,, Jedva ekam." I ja, re e Safira. „Odli no", re e Orik, te odlu no klimnu. „Onda smo se dogovorili. I bolje bi vam bilo da ne dopustite Galbatoriksu da vas iznenadi, jer dužnost mi nalaže da, desi li se to, umarširam u grad za vama." uva emo se", re e mu Eragon, osmehnuvši se. „Nadam se da ho ete, pošto sumnjam da bih mogao da u inim išta više do da uštinem Galbatoriksa za nos."

E to bih baš volela da vidim, re e Safira.

Orik zabrunda: „Bogovi te uvali, Eragone, a i tebe, Safira." ,,I tebe, Ori e, Trifkov sine." Orik je potapšao Eragona po ramenu, pa je odšpartao do žbuna za koji beše privezao svog konji a.

Nakon što su otišli i Islanzadi i Blodgarm, Arja se još malo zadržala Udubila se u razgovor s Jormundurom, pa Eragon nije mnogo razmišljao o tome. Me utim, pošto je i Jormundur odjahao, Arja je ostala u blizini, pa je shvatio da želi da nasamo porazgovara s njima.

Tako je i bilo. im su svi ostali otišli, pogledala je njega i Safiru i rekla: „Da li vam se dogodilo još nešto dok vas nije bilo - nešto što niste hteli da spominjete pred Orinom i Jormundurom... ili pred mojoj majkom?" „Zašto pitaš?"

Premišljala se. „Zato... zato što mi se ini da ste se oboje promenili. Da li su uzrok tome Eldunariji ili ono što ste doživeli u oluji?"

Eragon se nasmešio zbog njene promu urnosti. Posavetovao se sa Safirom. Pošto se saglasila s njim, rekao je: „Otkrili smo svoja istinska imena."

Arji se odmah raširiše o i. „Stvarno? I... jeste li zadovoljni njima?"

Donekle, re e Safira. „Otkrili smo svoja prava imena", ponovi Eragon, ,,i videli smo da je svet okrugao. A tokom leta ovamo, Umarot i ostali Eldunariji podelili su mnoga se anja s nama." Dozvolio je sebi jedan kiseo osmeh: „Ne mogu re i da smo ih sve razumeli, ali uz njih sve deluje nekako... nekako druga ije." „Tako, dakle", promrmlja Arja. „Mislite li da ste se promenili nabolje?" „Mislim da jesmo. Sama promena nije ni dobra ni loša, ali znanje je uvek korisno." „Da li vam je bilo teško da prona ete svoja prava imena?"

Ispri ao joj je kako su sve to postigli, a rekao joj je i sve o udnovatim stvorenjima s kojima su se sreli na Vroengardu, što je nju izuzetno zainteresovalo.

Eragonu se, još dok je pri ao, javila jedna zamisao; odzvanjala mu je u glavi toliko jako da nije mogao da je zanemari. Objasnio ju je Safiri, te mu ona ponovo dade svoje dopuštenje, mada uz mnogo više oklevanja nego ranije.

Moraš li baš?, upitala ga je.

Moram.

Onda radi kako ti volja, ali samo ako se i ona saglasi.

Kada su završili razgovor o Vroengardu, zagledao se Arji u o i i rekao: „Želiš li da uješ moje istinsko ime? Voleo bih da ga podelim s tobom." Nju je ta ponuda, izgleda, zaprepastila. „Ne! Ne bi trebalo da ga govoriš ni meni, ni bilo kome drugom. Pogotovo ne sada, kada smo toliko blizu Galbatoriksu. Mogao bi da mi ga ukrade iz glave. Osim toga, svoje pravo ime trebalo bi da odaš jedino onome... onome kome veruješ više od svih ostalih." „Tebi verujem." „Eragone, kod nas vilenjaka, ak i kada razmenimo svoja istinska imena, inimo to tek nakon mnogo, mnogo godina poznanstva. Podaci koje ona sadrže previše su li ni, previše intimni da bi ih istrtljao svima, a ništa nije opasnije od deljenja istinskog imena s drugima. Kada nekoga upoznaš sa svojim istinskim imenom, stavljaš mu u ruke sve što jesi."

287 http://www.balkandownload.org/

„Znam, ali možda mi se nikada više ne e ukazati prilika. Ime je jedino što imam da dam, a voleo bih da ga dam baš tebi." „Eragone, to što ti predlažeš... To je najve a dragocenost koju jedna osoba može da da drugoj." „Znam."

Arju protrese jeza, a onda kao da se povukla u sebe. Malo kasnije je rekla: „Niko mi nikada nije ponudio takav dar... po astvovana sam tvojim poverenjem, Eragone, i shvatam koliko ti ovo zna i, ali moram da te odbijem.

Ne bi bilo u redu da to u iniš i ne bi bilo u redu da ja to prihvatim samo zato što bismo sutra mogli da umremo ili da dopadnemo ropstva. Opasnost, ma kolika bila, nije razlog da se ponašaš nepromišljeno."

Eragon pognu glavu. Njeni razlozi behu valjani, pa je poštovao njen izbor. „ U redu, ako tako želiš", rekao joj je. „Hvala ti, Eragone."

Nekoliko trenutaka kasnije, Eragon upita: „Da li si ikada ikome rekla svoje istinsko ime?" „Nisam." „Ni majci?" Usne joj se izviše: „Ne." „A znaš ga?" „Naravno da ga znam, zašto bi uopšte pomislio da ga ne znam?" Slegnuo je ramenima. „Pa, nisam to pomislio. Samo nisam bio siguran." Usledio je tajac, a onda on re e: „Kada... to jest - kako si otkrila svoje pravo ime?" AOnda je udahnula i rekla: „Zbilo se to nekoliko leta pošto sam napustila Du Veldenvorden, kada sam se kona no privikla na svoju ulogu me u Vordenima i patuljcima. Faolin i ostali iz moje pratnje behu otišli nekud, pa sam imala mnogo vremena za sebe.

Mahom sam ga iskoristila istražuju i Trondžhim i tumaraju i po pustim delovima gorskog grada u koje malu ko zalazi. Trondžhim je mnogo ve i nego što mnogi misle i krije štošta udnovato u sebi: odaje, ljude, stvorenja, zaboravljena blaga... Mnogo sam razmišljala tumaraju i, te dobro upoznah sebe. Jednoga sam dana otkrila jednu odaju visoko u Trondžhimu - sumnjam da bih ponovo mogla da je prona em ak i ako bih pokušala. Snop svetlosti je prodirao u odaju iako je tavanica bila potpuno vrsta, a u sredini odaje beše postolje na kojem je rastao neki cvet. Ne znam kakav je to cvet bio, pošto ništa sli no nisam videla ni pre ni posle toga. Latice mu behu purpurne, ali srce cveta beše poput kapi krvi Na stabljici je imao trnje, a iz sebe je širio najlepši miris, i kao da je treperio nekom svojom melodijom. Beše to toliko divno i neo ekivano otkri e da sam ostala u toj odaji zure i u cvet neznano dugo, i upravo sam tada i tamo kona no uspela da sro im ko sam bila i ko jesam." „Voleo bih da vidim taj cvet jednoga dana." „Možda i ho eš." Arja je bacila pogled ka taboru Vordena. „Trebalo bi da po em. Imam još štošta da sredim."

Klimnuo joj je. „Vide emo se sutra." „Do sutra." Arja se okrenula da po e, ali na inivši nekoliko koraka, zastala je i ponovo pogledala u njega: „Drago mi je što je Safira baš tebe odabrala za svoga Jaha a, Eragone. I ponosim se time što sam se borila uz tebe. Postao si mnogo više nego što se bilo ko od nas smeo nadati. Znaj to, šta god se desilo sutra."

Potom je nastavila, te je uskoro nestala iza brda ostavivši ga samog sa Safirom i Eldunarijima.

288 http://www.balkandownload.org/

VATRA U NO I im se spustila tama, Eragon je bacio ini kako bi se sakrio. Potom je potapšao Safiru po nosu, pa je pešice krenuo ka vordenskom taboru. uvaj se, rekla mu je.

Pošto je bio nevidljiv, nije mu bilo teško da se provu e pokraj ratnika koji su stražarili na rubu tabora. Sve dok bude ne ujan i dokle god ljudi ne primete otiske njegovih stopala ili senke, mo i e slobodno da se vrzma unaokolo.

Krivudao je izme u vunenih adora sve dok nije pronašao Roranov i Katrinin. Kucnuo je prstima po potpornoj motki, te Roran proviri. „Gde si?", prošaputa Roran. „Brzo unutra!"

Zaustavivši protok arolije, Eragon mu se pokazao. Roran se prvo trgao, a onda ga je zgrabio za ruku i povukao ga u mra nu unutrašnjost adora. „Dobro nam došao, Eragone", re e Katrina ustaju i s njihovog malenog ležaja. „Zdravo, Katrina." „Drago mi je što te ponovo vidim." Hitro ga je zagrlila. „Ho e li ovo potrajati?", upita ga Roran.

Eragon odmahnu glavom. „Ne bi trebalo." nuvši, porazmislio je, a onda je po eo nežno da baje na drevnom jeziku. Prvo je postavio ini oko Katrine kako bi je zaštitio od svih koji bi hteli da je povrede. Bacio je mnogo složenije ini nego što je smerao, pokušavaju i da osigura da e i ona i njeno nero eno dete mo i da umaknu od Galbatoriksovih snaga ukoliko se nešto desi i njemu i Roranu. „Ove ini e te zaštititi od odre enog broja napada", kazao joj je. „Ne mogu ti re i od koliko ta no, pošto to zavisi od ja ine udaraca ili ini. A dao sam ti i još jedan oblik odbrane. Ako se na eš u opasnosti, samo dvaput izgovori re frethya i nesta eš svima s vidika." „Frethya", promrmljala je. „Tako je. To te, me utim, ne e sasvim skriti. Zvuci koje tvoriš i dalje e se uti, a vide e se i otisci tvojih stopala. Šta god se desilo, nemoj ulaziti u vodu jer eš tako odmah odati svoj položaj. ini izvla e energiju iz tebe, što zna i da eš se umarati brže nego ina e, a ne bih ti preporu io ni da spavaš dok one deluju. Može se desiti da se ne probudiš. Da bi prekinula ini, samo reci frethya letta." „Frethya letta." „Baš tako."

Eragon se preusmerio na Rorana. Proveo je mnogo više vremena postavljaju i zaštitne ini oko svoga brata, pošto je bilo verovatnije da e se Roran suo iti s više opasnosti. Obogatio je ini s mnogo više energije nego što bi Roran odobrio, ali nije ga bilo briga. Nije mogao da podnese pomisao da bi mogao da porazi Galbatoriksa i da otkrije da je Roran poginuo tokom bitke.

Naposletku mu re e: „Ovog puta sam u inio nešto druga ije, nešto ega je trebalo da se setim ranije. Pored uobi ajenih zaštitnih ini, dao sam ti i nekoliko koje e se napajati tvojom snagom. Dok budeš živ, one e te štititi od opasnosti. Ali" - podigao je prst - „pokrenu e se tek kada se ostale zaštitne ini istroše. Ako se na u pod prevelikim pritiskom, mogao bi da se onesvestiš i da umreš." „Dakle, one bi mogle i da me ubiju?", upita ga Roran.

Eragon mu klimnu. „Ne dozvoli da ti neko opet sruši zid na glavu i sve e biti u redu. Rizi no je, ali ini mi se da vredi pokušati ako e spre iti konja da te izgazi ili koplje da te proburazi. A postavio sam ti i ini kojima sam zaštitio Katrinu. Samo dvaput kaži frethya odnosno frethya letta i posta eš nevidljiv ili vidljiv." Slegnuo je ramenima. „Možda e ti poslužiti tokom bitke."

Roran se prepredeno isceri: „Ho e, sigurno." „Samo pazi da te vilenjaci ne pomešaju s nekim od Galbatoriksovih vra eva."

Kada je Eragon ustao, ustala je i Katrina. Iznenadila ga je uzevši njegovu ruku i prislonivši je na svoje grudi. „Hvala ti, Eragone", rekla mu je tiho. „Dobar si ti ovek."

Pocrveneo je, posti en: „Ma to je samo sitnica." „Dobro se uvaj sutra. Oboma nam mnogo zna iš, i o ekujem da budeš tu kao stric koji e razmaziti naše dete. Strašno u se naljutiti na tebe ako pogineš."

Nasmejao se. „Ne brini. Safira mi ne e dozvoliti da uradim nešto nepromišljeno." „Odli no." Poljubila ga je u oba obraza. „Zbogom, Eragone."

Roran ga je ispratio. Pokazuju i ka adoru, rekao je: „Hvala ti." „Drago mi je što sam pomogao."

Stisli su podlaktice jedan drugom, te se zagrliše, a onda mu Roran re e: „Sa sre om."

289 http://www.balkandownload.org/

Eragon duboko, drhtavo udahnu. „Sre no i tebi." Stegao je Roranovu podlakticu ne žele i da ga pusti, pošto je znao da se možda nikada više ne e videti. „Ako se Safira i ja ne vratimo", rekao mu je, „ho eš li se postarati da nas sahrane u rodnom kraju? Ne želim da nam kosti ostanu ovde."

Roran je podigao obrve: „Ne bi baš bilo lako odvu i Safiru ak do tamo." „Siguran sam da e ti vilenjaci pomo i." „Onda važi, obe avam ti. Imaš li na umu neko posebno mesto?" „Vrh onog goletnog brda", re e mu Eragon misle i na brežuljak blizu njihovog seoskog imanja. Goletno brdo oduvek je delovalo kao savršeno mesto za zamak, o emu su njih dvojica naširoko pri ali kao deca.

Roran mu klimnu. ,,A ako se ja ne vratim..." ,,I mi emo to u initi za tebe." „Nisam to hteo da zatražim. Ako se ne... pobrinu eš se za Katrinu?" „Naravno, znaš da ho u." „Znam, ali moram da budem siguran." Još su nekoliko trenutaka zurili jedan u drugog, a onda Roran re e: „ eka emo te sutra na ve eri." „Važi, do i u."

Roran se potom zavukao u ador, ostavivši Eragona samog u mraku.

Pogledao je u zvezde, osetivši zrno tuge kao da je ve izgubio nekog bliskog.

Nekoliko trenutaka kasnije, odgegao se u tamu uzdaju i se u okrilje mraka.

Pretraživao je tabor dok nije pronašao ador koji su Horst i Ilejn delili sa svojom devoj icom Nadom. Sve troje još behu budni, a novoro en e je plakalo. „Eragone!", viknu Horst tiho kada se Eragon pojavio pred njim. „U i! U i! Nismo te mnogo vi ali još od Dras Leone! Kako si mi?"

Eragon je proveo dobrih sat vremena razgovaraju i s njima - nije im kazao za Eldunarije, ali jeste im spomenuo putovanje do Vroengarda - a kada se Nada kona no uspavala, pozdravio se s njima, te se vratio u tamu.

Potom je potražio Džoda i pronašao ga kako ita svitke pri svetlosti sve e; njegova žena Helen je spavala. Kada je Eragon pokucao i gurnuo glavu u ador, ovek mršavog lica sa ožiljkom odložio je svitke, te je izašao iz adora kako bi se pridružio Eragonu.

Džod je imao mnogo pitanja za njega, a Eragon mu je, mada mu nije na sve odgovorio, dao dovoljno odgovora da i sam pretpostavi šta e se uskoro desiti. Onda mu je Džod spustio ruku na rame. „Ne zavidim ti na zadatku koji te o ekuje.

Brom bi se ponosio tvojom hrabroš u." „Nadam se da je tako." „Siguran sam da jeste... Ako se više ne budemo videli, trebalo bi da znaš ovo: napisao sam pripovest o tvojim doživljajima i o doga ajima koji su ih izazvali - mahom su to pustolovine kroz koje smo Brom i ja prošli traže i Safirino jaje." Eragon ga je iznena eno pogledao. „Možda ne u biti u prilici da je dovršim, ali mislio sam da bi ona mogla biti koristan dodatak Heslantovom radu u knjizi Domia abr Wyrda."

Eragon se nasmeja. „To bi baš bilo zgodno. Me utim, ako obojica budemo živi i slobodni i nakon sutrašnjeg dana, trebalo bi da ti ispri am još nešto što e dopuniti tvoju pripovest i u initi je zanimljivijom." „Držim te za re ."

Eragon je potom tumarao po taboru još jedan sat, zaustavljaju i se pokraj vatri kod kojih su sedeli budni ljudi, patuljci i Urgali. Nakratko je popri ao sa svakim ratnikom na kojeg je naišao, pa bi ga propitao da li se svi lepo ophode prema njemu, pružio re utehe na ra un žuljevitih tabana i nedostatka hrane a tu i tamo bi se i našalio. Nadao se da e im popraviti raspoloženje i da e im oja ati odlu nost, te da e tako proširiti optimizam po vojsci. Otkrio je da su Urgali najbolje raspoloženi: oni su, izgleda, bili oduševljeni bitkom i prilikom da dosegnu slavu u njoj.

Imao je još jedan cilj na umu: da raširi pogrešne podatke. Kad god bi ga neko pitao kako e napasti Urubejn, on bi im nagovestio da e on i Safira biti u bataljonu koji e postaviti opsadu u severoisto nom delu gradskih bedema. Nadao se da e Galbatoriksove uhode preneti tu laž kralju im ga narednoga jutra probude zvona za uzbunu.

Gledaju i u lica onih koji su ga slušali, Eragon se pitao ko je od njih Galbatoriksov poslušnik, ako takvih ima. Sama pomisao na to budila je nelagodu u njemu, te je zatekao sebe kako, pomeraju i se od jedne logorske vatre do druge, osluškuje korake za sobom.

290 http://www.balkandownload.org/

Kada je kona no zaklju io da je porazgovarao s dovoljno ratnika te da e podatak izvesno sti i do Galbatoriksa, ostavio je logorske vatre za sobom, pa je otišao do adora koji beše donekle izmetnut od ostalih na južnom rubu tabora.

Pokucao je po središnjoj motki: jednom, dvaput, pa triput. Nije bilo odgovora, pa je pokucao ponovo, glasnije i upornije.

Tren kasnije, za uo je pospano mrmljanje i šuštanje ebadi. Strpljivo je ekao sve dok neka ru ica nije povukla ulazno krilo i dok se na ulazu nije pojavila devoj ica-veštica Elva. Nosila je crnu odoru koja joj beše prevelika, a na blagoj svetlosti baklje, udaljene nekoliko metara, video je njeno namrgo eno lice. „Šta sad ho eš, Eragone?", upitala ga je. „Zar ne možeš da predosetiš?"

Još se više namrgodila: „Ne, ne mogu, jedino znam da nešto opasno želiš im me budiš usred no i, a to bi bilo jasno i najve em glupaku. Šta je bilo? Ionako jedva uspevam da se odmorim, pa bi ti bolje bilo da je re o ne emu važnom." „Važno je."

Nekoliko minuta je pri ao bez stanke, opisuju i joj svoje namere, a onda re e: „Ali ne u uspeti bez tebe. Oko tebe se obr e itav plan."

Neprijatno se nasmejala. „Kakva ironija: silni ratnik se uzda u to da e dete ubiti nekoga koga on ubiti ne može." „Ho eš li nam pomo i?"

Devoj ica je oborila pogled i po ela da crta bosim stopalima po zemlji. „U iniš li to, sve ovo" - pokazao je ka taboru i gradu iza njih - „moglo bi se završiti znatno ranije, pa više ne eš morati toliko da trpiš..." „Pomo i u vam." Lupila je stopalom o tlo i ljutito ga pogledala. „Ne moraš da me podmi uješ. Ionako sam kanila da vam pomognem. Sigurno ne u dopustiti da Galbatoriks uništi Vordene samo zato što mi se ne svi aš. Nisi ti toliko bitan, Eragone. Osim toga, dala sam obe anje Nasuadi i nameravam da ga održim." Nagnula je glavu: „Ali postoji nešto što mi nisi rekao. Nešto za šta se plašiš da bi Galbatoriks mogao to da otkrije pre nego što krenemo u napad. Nešto vezano za..."

Zveket lanaca odjednom prekide Elvu.

Eragon na tren ostade zbunjen. Onda je shvatio da zvuk dopire iz grada.

Spustio je šaku na ma . „Spremi se", kazao je Elvi, „možda emo morati smesta da krenemo."

Devoj ica se okrenula bez pogovora i nestala u svom adoru. Usmerivši misli, Eragon se javio Safiri. uješ li i ti? Da. Sreš emo se pokraj puta, ako budemo morali. Zveket se uo još neko vreme. Za njim uslediše šupalj prasak i tajac. Eragon je pomno osluškivao, ali više ništa nije uo. Baš kad je hteo da poja a ini koje e mu poboljšati sluh, za uo je potmuo tresak pra en oštrim kloparanjem. Ponovo je nešto zakloparalo... Pa još jednom...

Eragona podi e jeza. To bez sumnje beše zvuk zmajevog hoda po kamenu, Ali kakav je to zmaj kad mu se koraci uju kilometar i po dalje? Šruikan, pomislio je, te mu se stomak zgr io od užasa. Svuda po taboru, rogovi oglasiše uzbunu, te ljudi, patuljci i Urgali upališe baklje bude i itavu vojsku.

Eragon je iskosa pogledao Elvu, koja je izjurila iz adora u pratnji Grete, svoje stare starateljke. Devoj ica je obukla kratku crvenu tuniku i preko nje navukla verižnja u u svojoj veli ini.

Koraci u Urubejnu utihnuše. Aždajina mra na telesina zasenila je ve inu svetiljki i stražarskih vatri u gradu. Koliki li je?, zapitao se Eragon u neverici. Ve i od Glejdra - to je bar bilo sigurno. Velik poput Belgabada? Eragon nije mogao da proceni.

Zmaj je potom posko io napuštaju i grad, te je razvio golema krila koja zali iše na stotinu crnih jedara pred naletom vetra. Kada je zamahao njima, vazduh se zatresao kao da grmi, a svuda unaokolo psi zalajaše i pevci zakukurikaše.

Ne razmišljaju i, Eragon je nuo; ose ao se kao miš koji se krije od orla.

Elva mu cimnu rub tunike. „Trebalo bi da krenemo", rekla je vrsto. ekaj malo", prošaputao je, „ne emo još." itava sazvež a nestadoše kada se Šruikan okrenuo ka nebu uspinju l se. Eragon je pokušao da odredi zmajevu veli inu prema obrisima njegovog tela, ali no je bila isuviše mra na, a udaljenost prevelika da bi mogao da je odredi. Koliki god zaista bio, Šruikan beše zastrašuju e golem. Sa svega stotinu leta, trebalo bi da bude manji, ali Galbatoriks mu je o ito ubrzao rast, što je u inio i s Trnom.

291 http://www.balkandownload.org/

Posmatraju i kako senka lebdi iznad njega, Eragon se celim bi em ponadao da Galbatoriks nije na zmaju odnosno, ako ve jeste, da bar ne u prou avati umove pod sobom. Ako to u ini, otkri e... „Eldunariji", re e Elva sop i. „Njih tajiš!" Iza njega se devoj icina starateljka zbunjeno namrgodila i zinula da postavi pitanje. uti!", zaurla Eragon. Elva je otvorila usta, te ih je poklopio rukom kako bi je u utkao. „Ne emo o tome ovde, pogotovo ne sada", upozorio ju ju. Klimnula mu je, pa je sklonio ruku.

Upravo tada se snop vatre, širok poput reke Anore, nadvio preko neba. Šruikan po e da pomera glavu napred-nazad, bljuju i talas zaslepljivog plamena iznad tabora i okolnih njiva, te ispuni no zvukom sli nim tutnjavi vodopada. Vrelina ope e Eragona po podignutom licu. Plamenovi potoni ispariše, poput magle pred suncem, ostavljaju i za sobom zadimljen, sum„ porast vonj.

Ogromni se zmaj okrenuo i još jednom zamahnuo krilima, komešaju i vazduh oko sebe, a onda je njegovo bezobli no crno telo odlebdelo nazad ka gradu kako bi se tamo spustilo izme u zgrada. Uslediše koraci, zveket lanaca i odjek zatvaranja kapije.

Eragon je ispustio dah koji je zadržavao i progutao knedlu, mada mu je grlo bilo sasušeno.

Srce mu je tuklo toliko snažno da ga je gotovo zabolelo. / mi s time moramo da se borimo?, pomislio je, te mu se naglo vratiše sve stare bojazni. „Zašto nas nije napao?", upita Elva tihim, preplašenim glasom.

Eragon se namršti. „Hteo je da nas zastraši, ili da nas omete." Odmah je mislima pretražio misli Vordena. Našavši Jormundura, izdao mu je zapovest da proveri da li su sve predstraže na svojim postajama i da udvostru i straže do kraja no i. Elvu je pak upitao: „Da li si uspela da osetiš nešto u Šruikanu?"

Devoj ica se stresla: „Bol. Mnogo boli. I besa. Kada bi mogao, pobio bi svako stvorenje na koje nai e i spalio svaku biljku, da ništa ne ostane. Strašno je ljut." „Zar ne postoji na in da dopremo do njega?" „Ne. Najmilosrdnije bi bilo da ga rešiš muka."

Ta spoznaja je rastužila Eragona. Oduvek se nadao da bi mogli da spasu Šruikana od Galbatoriksa. Ožaloš en, rekao je: „Bi e bolje da krenemo. Jesi li spremna?" Elva je objasnila svojoj starateljki da mora da po e, što je staricu mnogo uznemirilo, ali Elva je ublažila njenu zabrinutost pomo u nekoliko hitrih re i. Eragon se uvek udio devoj icinoj mo i da vidi šta ljudima leži na srcu, mada mu je to budilo nespokoj. im se Greta saglasila, Eragon je i sebe i Elvu skrio inima, te zajedno krenuše ka brdu iza kojeg ih je ekala Safira.

292 http://www.balkandownload.org/

PREKO ZIDA, PA U GROTLO „ Je 1' baš moraš to da radiš?", upita ga Elva.

Eragon zastade usred zatezanja nožnog remenja na Safirinom sedlu pogleda ka devoj ici koja je, prekrštenih nogu, sedela u travi i kala karike na svojoj verižnja i. „Šta to?"

Lupnula se malim, zašiljenim noktom po usni: „Neprestano grizeš unutrašnjost usta. Nervira me." Razmislivši još malo, dodala je: ,,A i ogavno je."

Donekle se iznenadivši, shvatio je da je izgrickao unutrašnjost desnog obraza i da na njemu ima nekoliko okrvavljenih plikova. „Izvinjavam se", rekao je, te se iscelio pomo u nekoliko hitrih ini.

Najdublji deo no i proveo je u meditaciji, ne razmišljaju i o onome što ga eka niti o onome što je bilo, ve o tom trenutku: o dodiru svežeg vazduha na koži, o tlu pod sobom, o ravnomernom protoku vazduha kroz plu a i usporenim otkucajima srca koje je otkucavalo preostale trenutke njegovog života.

No Zornja a, Ajedal, podigla se na istoku, najavljuju i dolazak prve jutarnje svetlosti, te je kucnuo as da se pripreme za bitku. Ve beše proverio svaki centimetar svoje oprave, namestio kaiševe na sedlu tako da Safiri bude sasvim udobno, ispraznio bisage ostavivši u njima samo kov eži s Glejdrovim Eldunarijem, umotan u ebe, i iznova pripasao ma bar pet puta.

Proverivši remenje na sedlu, sko io je sa Safire. „Ustaj", rekao je. Elva ga je iznervirano pogledala, ali u inila je kako je zatražio taru i travu s tunike. Hitrim pokretima, prešao je rukama preko njenih mršavih ramena i cimnuo rubove njene verižnja e kako bi proverio da li je dobro nameštena. „Ko ti je ovo napravio?" „Dva ljupka brata patuljka po imenu Umar i Ulmar." Na obrazima joj se pojaviše rupice kada mu se osmehnula. „Mislili su da mi nije potrebna, ali bila sam veoma ubedljiva."

Ne sumnjam, re e Safira Eragonu. On potisnu osmeh. Devoj ica je dobar deo no i provela pri aju i sa zmajevima i zabavljaju i ih na svoj na in. Me utim, Eragon je primetio da je se zmajevi pribojavaju - ak i najstariji, poput Valdra - pošto ni oni nisu mogli da se odbrane od njenih mo i. „A jesu li ti Umar i Ulmar dali i neko se ivo da se boriš njime?", upitao ju je.

Elva se namrštila. „Zašto bih ja poželela nešto takvo?"

Zagledao se u nju, a onda je izvadio svoj stari lova ki nož, koji je koristio tokom jela, pa ju je naterao da ga kožnim kaišem pri vrsti oko pojasa. „Za svaki slu aj", rekao joj je kada se usprotivila. „Hajde, penji se." Poslušno mu se uspentrala na le a, te mu je obavila ruke oko vrata. Odneo ju je do brda, što oboma beše nelagodno, ali ona ne bi mogla da drži korak s njim da su hodali, Pažljivo se popeo na vrh Safirinih ramena. Drže i se za jednu od bodlji što joj štr ale s vrata, izvio je telo kako bi Elva mogla da se prebaci u sedlo. Osetivši da je prebacila težinu s njega, Eragon je ponovo sko io na zemlju, Dobacio joj je štit, ali onda je morao da posko i raširenih ruku pošto ju je štit zamalo oborio sa Safire. „Držiš li ga?", zapitao ju je. „Držim", rekla mu je nameštaju i štit u krilu. Odmahnula mu je: „Hajde, samo ti idi." Pridržavaju i Brisingr za jabuku kako mu ne bi landarao izme u nogu, Eragon je otr ao do vrha brega, pa je kleknuo na koleno sagnuvši se najviše što je mogao. I Safira je dopuzala za njim do sredine uzvišice, pa se priljubila uz tlo promolila glavu kroz travu kako bi je namestila pokraj njega i videla ono što on vidi. Gusta kolona ljudi, patuljaka, vilenjaka, Urgala i ma kodlaka pružala se od vordenskog tabora. Pri sivoj svetlosti praskozorja, bilo je teško razaznati prilike, pogotovo jer nisu nosile svetla. Kolona je krenula iskošenim poljima ka Urubejnu. Našavši se na kilometar od grada, ratnici su se podelili u tri borbene linije. Jedna se namestila ispred glavne kapije, druga se usmerila ka jugoisto nom delu zaštitnih zidina, a tre a je pošla ka severozapadnom delu.

Eragon beše nagovestio da e se on i Safira pridružiti toj poslednjoj skupini.

Ratnici su oko stopala i oružja obmotali krpe i razgovarali su isklju ivo šapatom. Eragon je tu i tamo ipak uo njakanje pokojeg magarca i njištanje ne ijeg konja, a i nekoliko pasa lajalo je na tu povorku. Vojnici na bedemima zapazi e šta se zbiva, najverovatnije kada ratnici budu po eli da raspore uju katapulte, baliste i opsadne kule koje Vordeni ve behu sakupili i postavili na poljima ispred grada. Eragon beše zadivljen time što su ljudi, patuljci i Urgali spremni da po u u boj iako su

293 http://www.balkandownload.org/

videli Šruikana. Sigurno nam mnogo veruju, kazao je Safiri. Odgovornost ga je silno optere ivala, pogotovo jer je bio sasvim svestan da e, ukoliko on i njegova pratnja omanu, tek poneki ratnik preživeti. Da, ali ako Šruikan ponovo izleti, razbeža e se kao preplašeni miševi. Onda ne smemo dopustiti da se to dogodi.

Rog se odjednom oglasio u Urubejnu, pa još jedan, i još jedan, a onda i svetla po eše da se pale po itavom gradu jer ljudi iznesoše fenjere i zapališe baklje. „Po inje", promrmlja Eragon ose aju i kako mu se bilo ubrzava.

Pošto je uzbuna podignuta, Vordeni odustaše od skrivanja svog položaja. Na isto noj strani, skupina vilenjaka na konjima zaletela se ka bregu koji se uzdizao iza grada. Namerili su da se popnu uz padinu i napadnu zidine na vrhu ogromne litice koja se nadvijala nad Urubejnom.

U središtu mahom pustog vordenskog tabora, Eragon ugleda nešto što mu zali i na Safirino svetlucavo telo. Na tom prividu je sedela usamljena prilika, za koju je znao da predstavlja savršenu kopiju njega samog, sa štitom i ma em.

Safirina dvojnica je podigla glavu i raširila krila, pa je poletela ispustivši strašan urlik.

Dobro su to obavili, jelda?, rekao je Safiri.

Vilenjaci odli no razumeju kako bi zmaj trebalo da izgleda i kako bi trebalo da se ponaša... za razliku od nekih ljudi.

Safirina prikaza se spustila pokraj najsevernije skupine ratnika, mada je Eragon zapazio da se vilenjaci trude da je drže podalje od ljudi i patuljaka kako je ne bi slu ajno okrznuli i otkrili da je vazdušasta poput duge.

Nebo je zarudelo dok su se Vordeni i njihovi saveznici okupljali u strojevima na sva tri položaja ispred bedema. U gradu su Galbatoriksovi vojnici nastavili da se pripremaju za napad, ali dok su tr ali ispred grudobrana, bilo je o igledno da su usplahireni i neorganizovani. Me utim, Eragon je znao da ta zbunjenost ne e potrajati.

Sad, pomislio je. Sad! Ne duži više. Prešao je pogledom preko gra evina, tragaju i za najmanjom naznakom ne ega crvenog, ali uzalud. Gde si, pobogu! Pokaži se!

Još se tri roga oglasiše, ali ovoga puta vordenska. Zastrašuju i horski povici i pokli i razlegoše se od vojske, a onda vordenske naprave po eše da ispaljuju projektile na grad, strelci odapeše strele, a ratni ki se strojevi razdvojiše i jurnuše ka naizgled neprobojnim zaštitnim zidinama. inilo mu se da kamenje, koplja i strele usporeno lete iznad tla koje je vojsku razdvajalo od grada. Nijedan projektil nije pogodio spoljne zidine: bilo bi besmisleno da pokušaju da ih sruše, pa su inženjerci ciljali iznad i iza njih. Neki se kamenovi raspadoše kada prodreše u Urubejn, bacaju i šiljate krhotine na sve strane, a neki su probijali gra evine i odskakivali po ulicama poput džinovskih klikera.

Eragon pomisli koliko bi bilo strašno probuditi se u takvom darma-ru, dok ogromne kamen uge pljušte s neba. Potom je usmerio pažnju na Safirinu prikazu, koja je preletela preko ratnika koji su jurišali ka zidinama. Triput mahnuvši krilima, uspela se iznad zida kako bi zapljusnula grudobrane plamenovima koji su, u Eragonovim o ima, delovali svetlije nego ina e. No znao je da je vatra prava i da su je sazdali vilenjaci blizu severnog dela bedema, koji su stvorili i održavali itav taj privid.

Utvarna Safira je letela gore-dole niz isti deo bedema, iste i ga od vojnika. Pošto je to obavila, dvadesetak vilenjaka poletelo je s tla van grada ka jednoj od bedemskih kula kako bi odatle upravljalo utvarom kada se ona bude upustila dublje u Urubejn.

Ako se Murtag i Trn uskoro ne pojave, zapitate se zašto ne napadamo i ostale delove zidina, rekao je Safiri.

Misli e da branimo ratnike koji pokušavaju da probiju ovaj deo, odgovorila mu je. Daj im malo vremena.

Drugde duž bedema, vojnici po eše da ispaljuju strele i koplja ka vojsci, te oboriše desetine Vordena. Njihova smrt beše neizbežna, ali Eragon je za svakim vojnikom jednako zažalio, pošto su ti ratni ki napadi služili pukom odvla enju pažnje: oni sami nisu imali mnogo izgleda da zaista sruše gradsku odbranu. Opsadne kule su se približile, te rojevi strela poleteše izme u njihovih vrhova i ljudi za grudobranima.

Mlaz zapaljene smole pade preko litice nestaju i me u gra evinama u podnožju. Podigavši pogled, Eragon je ugledao blesak svetlosti povrh bedema koji štitio vrh te strmine. Pred njegovim ima, etiri tela se skljokaše preko ruba kao mlitave lutke. Eragon se oduševio tim prizorom pošto to beše objava da su vilenjaci zauzeli gornji bedem.

294 http://www.balkandownload.org/

Safirina prikaza se obrušila na grad, zasipaju i nekoliko zgrada vatrom. Strelci sa obližnjeg krova ispališe roj strela k njoj. Utvara se izvila kako bi izbegla strele, te tobože slu ajno ulete u jednu od šest zelenih vilenja kih kula raštrkanih po Urubejnu. Sudar je delovao potpuno stvarno. Eragon se saose ajno trgao gledaju i kako se zmajevo levo krilo lomi o kulu i kako kosti pucaju poput vlati sasušene trave. Safirina imitacija urliknu, te po e da mlatara krilima survavaju i se na ulicu. Zgrade su je skrile, ali njeni urlici su se uli i kilometrima daleko dok je plamen koji je tobože bljuvala kuljao po bokovima ku a osvetljavaju i podnožje litice što se nadvijala nad gradom.

Ja nikada ne bih bila toliko nespretna, frknu Safira. Znam da ne bi.

Prošao je itav minut. Teskoba u Eragonu postala je gotovo neizdrživa. „Gde su ve jednom?", zaurlao je stežu i pesnicu. Kako su sekunde prolazile, bivalo je sve izvesnije da e vojnici otkriti da zmaj za kojeg su mislili da su ga oborili zapravo nije postojao. Safira ih je prva ugledala.

Eno ih, rekla je pokazuju i mu umom.

Poput se iva od rubina ba enog s nebesa, Trn se bacio sa otvora skrivenog u nadvijenoj litici.

Obrušavao se nekoliko desetina metara, a onda je razvio krila kako bi usporio i uspostavio sigurnu brzinu i spustio se na trg blizu mesta na kom su pale prikaze Safire i Eragona.

Eragonu se u inilo da je ugledao Murtaga na crvenom zmaju, ali razdaljina je bila prevelika da bi bio siguran. Mora e da drže pal eve da to jeste bio Murtag - ako je to pak bio Galbatoriks, njihov plan e sasvim sigurno propasti.

Sigurno imaju lagume u steni, rekao je Safiri.

Izme u zgrada pokulja još vatre, a onda Safirin privid posko i na krovove te, poput ptice povre enog krila, odleprša ka nebu i ponovo pade. Trn ju krenuo za njom.

Eragon više nije ekao.

Naglo se okrenuo, otr ao duž Safirinog vrata i bacio se u sedlo iza Elve. Trebalo mu je samo nekoliko sekundi da ugura noge kroz remenje i da stegnu po dva remena sa svake strane. Ostale je ostavio otka ene kako ga kasnije ne bi usporavali. Gornji kaiš je pridržavao i Elvine noge.

Hitro baju i, bacio je ini koje e ih sve troje sakriti. im su arolije po elo da deluju i im je njegovo telo iš ezlo, osetio se neobi no dezorijentisanim. Imao je utisak da visi metar-dva iznad mra ne, zmajolike šare utisnute u biljke na brdu. im je okon ao bajalicu, Safira se bacila napred. Odsko ila je s vrha brda i snažno zamlatarala krilima mu i se da dostigne visinu. „Ovo baš i nije prijatno, jelda?", re e Elva kada je Eragon uzeo štit od nje. „Nije baš uvek!", odgovorio joj je, podigavši glas kako bi nadglasao vetar.

U dnu svesti je ose ao Glejdra, Umarota i ostale Eldunarije kako posmatraju Safiru dok se obrušava poniru i ka vordenskom taboru.

Sad emo se osvetiti, re e Glejdr.

Eragon se pognuo nad Elvom kada je Safira ubrzala. Okupljene na sredini tabora, video je Blodgarma i njegovih deset vra eva, i Arju, koja je držala Dautdert. Svako od njih beše oko grudi, tik ispod ruku, privezao komad užeta dug desetak metara. Svi ti konopci behu privezani za deblo široko kao Eragonova butina i duga ko kao odrasli Urgal.

Kada se Safira obrušila ka taboru, Eragon im je mislima poslao znak, to dva vilenjaka baciše deblo uvis. Safira ga je zgrabila kandžama, vilenjaci su posko ili i, tren kasnije, Eragon je osetio cimanje. Safira se pognu podižu i sav taj teret.

Eragon je kroz njeno telo video kako vilenjaci, užad i deblo nestaju s vidika: vilenjaci su, kao i on, bacili ini za nevidljivost.

Silno mašu i krilima, Safira se uspela trista metara iznad zemlje, dovoljno visoko da bi i ona i vilenjaci ispod nje mogli da pre u zidine i gra evine u gradu. S leve strane, Eragon je ugledao Trna i Safirinu senku kako se pešice jure po severnom delu grada. Vilenjaci koji su upravljali utvarom trudili su se da Trna i Murtaga toliko uposle da im se i ne pruži prilika da je napadnu mislima. Ako bi to inili ili ako bi uhvatili utvaru, brzo bi shvatili da su obmanuti.

Još samo nekoliko minuta, pomisli Eragon. Safira je preletela polja. Preletela je i katapulte i ljude što njima posve eno upravljahu. Preletela je i redove strelaca sa strelama zabijenim u zemlju pred njima, poput snoplja trske s belim vrhovima. Pretela je i iznad opsadne kule i preko pešadije: preko ljudi, patuljaka i Urgala što se skrivahu pod štitovima jure i ka zidinama s lestvama, i preko vilenjaka, visokih i vitkih, s jarkim šlemovima, duga kim kopljima i uzanim ma evima.

295 http://www.balkandownload.org/

Safira je potom preletela i sam zid. Eragon je osetio udnovat trzaj kada se Safira ponovo pojavila pod njim, te se našao iznad Elvinog potiljka. Pretpostavio je da su i Arja i ostali vilenjaci postali vidljivi ispod njih. Eragon potisnu psovku, te prekide arolije koje su ih skrivale. Izgleda da im Galbatoriksove zaštitne ini ne e dozvoliti da u u u grad neprime eni Safira je ubrzala let ka divovskoj kapiji tvr ave. Eragon za u zaprepaš ene i preplašene povike pod sobom, ali nije se obazirao na njih. Njegova glavna briga behu Murtag i Trn, a ne vojnici.

Savivši krila, Safira se usmerila ka kapiji. Baš kada se svima u inilo da e uleteti u nju, okrenula se i propela mašu i krilima kako bi usporila. Kada se gotovo zaustavila, dolebdela je do zemlje kako bi vilenjaci mogli sigurno da se spuste na tlo. im su presekli užad i sklonili se, Safira je sletela u dvorište pred kapijom, te je i Eragona i Elvu uzdrmala silnim udarcem.

Eragon je strgao kop e na remenju koje je i njega i Elvu pridržavalo u sedlu. Pomogao je devoj ici da si e sa Safirinih le a, a onda su pojurili za vilenjacima ka kapiji. Ulaz u tvr avu imao je oblik dvoja ogromnih crnih vrata koja su se spajala visoko pri vrhu. Vrata kao da behu sa injena od vrstog gvož a, okovana stotinama, ako ne i hiljadama šiljatih zakivaka veli ine Eragonove glave.

Prizor je budio nespokoj: Eragon nije mogao da zamisli ulaz koji bi delovao odbojnije.

Nose i džilit u ruci, Arja dotr a do sporednih vrata s leve strane. Ta vrata su nalikovala tananom, mra nom šavu koji je oivi avao pravougaonik širok tek da kroz njega pro e jedan ovek. U tom pravougaoniku beše vodoravna metalna šipka, široka možda tri prsta i tri puta duža, koja beše tek malo svetlija od okolnog prostora.

Kada se Arja približila vratima, šipka se uvukla nekoliko centimetara, a onda je, uz škripu, kliznula u stranu. Dva oka, nalik sovinim, proviriše iz mra ne unutrašnjosti. „Ko je to tamo?", zapita nadmen glas. „Kazujte kakva vas posla dovode ovamo ili se gubite!"

Arja bez oklevanja protnu Dautdert kroz procep. Iznutra se za u krkljanje, a Eragon potom u i kako neko telo pada na pod.

Arja je izvukla džilit, te je s njegovog nazubljenog šiljka stresla krv i komadi e mesa. Potom je stegla držalje obema rukama, postavila vrh na desni šav vrata i rekla: „Verma!"

Eragon je morao da zaškilji i da se okrene u stranu kada se jarki plavi plamen pojavio izme u džilita i kapije. Iako beše udaljen više od jednog metra, ose ao je vrelinu.

Lica izobli enog od napora, Arja je utisnula šiljak koplja u kapiju, polako seku i gvož e.

Varnice i kapljice istopljenog metala potekoše ispod šiljka, poskakuju i po poplo anom tlu poput masti u zagrejanom tiganju, te Eragon i ostali odstupiše.

Dok je ona radila, Eragon je bacio pogled u pravcu Trna i Safirine utvare. Nije mogao da ih vidi, ali i dalje je uo urlike i obrušavanje gra evina.

Elva se privila uz njega, pa je spustio pogled i primetio da se trese i preznojava kao da ima groznicu. Kleknuo je pokraj nje: „Ho eš li da te ja ponesem?"

Odmahnula je glavom. „Bi e mi bolje kada se na emo unutra, podaljo od... onoga." Pokazala je u pravcu bojnog polja.

Na rubovima dvorišta, Eragon ugleda neke ljude koji nisu delovali kao vojnici kako stoje izme u velikih gra evina i posmatraju šta oni rade. Zastraši ih malo, ako ti nije teško, zamolio je Safiru. Naglo je obrnula glavu i potmulo urliknula, pa se posmatra i razbežaše.

Nakon što varnice i usijani metal zgasnuše, Arja šutnu sporedna vrata i ona se, posle tre eg udarca, urušiše i padoše preko vratarevog tela. Sekund kasnije, napolje pokulja smrad spaljene vune i kože.

I dalje drže i Dautdert, Arja je zakora ila kroz mra an prolaz. Eragon je zadržao dah. Uprkos zaštitnim inima koje je Galbatoriks spustio nad tvr avu, s Dautdertom bi trebalo da pro e neozle ena, baš kao što je, zahvaljuju i njemu, i prosekla vrata. Ali, kao i uvek, postojala je mogu nost da je kralj postavio ini koje Dautdert ne može da zapre i.

Laknulo mu je kada je video da se Arji, po ulasku u tvr avu, nije desilo ništa.

Ali onda skupina od dvadeset vojnika pojuri k njoj isturenih džilita. Eragon je isukao ma i potr ao ka sporednom ulazu, ali još se nije usu ivao da pre e preko praga tvr ave.

Vitlaju i kopljem vešto kao i ma em, Arja se probila kroz ljude, uklanjaju i zadivljuju om brzinom. „Zašto je nisi upozorila?", viknu Eragon, ne odvajaju i pogled od borbe.

Elva mu se pridružila pokraj otvora u kapiji. „Zato što joj oni ništa ne mogu."

Njene re i se pokazaše vidovitim: nijedan vojnik nije uspeo da je pogodi.

296 http://www.balkandownload.org/

Poslednja dvojica pobegoše, ali Arja se dala za njima, te ih je iskasapila tek što behu odmakli desetak metara niz golem hodnik, koji beše ve i ak i od etriri glavna hodnika u Trondžhimu.

Usmrtivši sve vojnike, Arja je odvukla tela u stranu kako bi raš istila put do sporednog ulaza.

Potom se spustila niz hodnik dobrih petnaestak metara, pa je položila Dautdert na pod i odgurnula ga ka Eragonu. im je sklonila ruku s koplja, zgr ila se kao da se sprema za udarac, ali na izgled je ostala netaknuta arolijama koje su možda kolale tim delom tvr ave. „Ose aš li nešto?", doviknu joj Eragon. Glas mu je odjeknuo po predvorju.

Odmahnula je glavom. „Dok se budemo držali podalje od same kapije, sve bi trebalo da bude u redu."

Eragon je predao koplje Blodgarmu, koji ga uze kako bi ušao kroz sporedni ulaz. Arja i upavi vilenjak potom obi oše odaje sa obe strane kapije, te pokrenuše skriveni mehanizam kako bi je otvorili, što beše posao koji dvoje ljudi ne bi moglo da obavi.

Zveckanje lanaca ispuni vazduh i džinovska gvozdena vrata polagano po eše da se otvaraju ka spolja. im su se otvorila dovoljno za Safiru, Eragon viknu „Dosta!" i vrata se staviše.

Blodgarm je izašao iz odaje s desne strane, drže i se na sigurnom odstojanju od praga, te je gurnuo Dautdert jednom vilenjaku.

Tako svi u oše u tvr avu, jedan po jedan.

Kada su samo Eragon, Elva i Safira ostali napolju, strašan urlik odjeknu u severnom delu grada, te na as itavim Urubejnom zavlada muk. „Otkrili su našu obmanu", viknu vilenjak Utinare. Bacio je koplje Eragonu: „Požuri, Argetlame!" „Ti si slede a", re e Eragon predavši Dautdert Elvi.

Pridržavaju i ga rukama, požurila je preko praga da bi se pridružila vilenjacima, a onda je gurnula džilit Eragonu, koji ga je zgrabio i pretr ao preko praga. Okrenuvši se, uznemirio se pred prizorom Trna koji se digao iznad gra evina u dnu grada. Eragon je kleknuo, spustio Dautdert na pod i otkotrljao ga ka Safiri. „Brzo!", viknuo je.

Safira je izgubila nekoliko sekundi mu i se da podigne koplje rubom eljusti. Na koncu ga je stisnula zubima, te je posko ila u golem hodnik guraju i tela vojnika oko sebe.

Trn urliknu u daljini te, mahnito mašu i krilima, pojuri ka tvr avi.

Arja i Blodgarm zajedno baciše ini. Izme u kamenih zidova za u se zaglušno tandrkanje, te se gvozdena vrata zalupiše nekoliko puta brže nego što su se otvorila. Zatvorila su se uz prasak koji je Eragon osetio i kroz stopala, a onda neka metalna šipka, debela gotovo metar i široka tri metra, iskliznu iz oba zida te prolete kroz drža e na unutrašnjoj strani vrata, zamandalivši ih „To bi trebalo da ih zadrži", re e Arja. „Ne e dugo", odvrati Eragon, gledaju i u otvorena sporedna vratanca.

Onda se okrenuše da vide šta leži pred njima.

Hodnik se, prema Eragonovoj proceni, prostirao gotovo pola kilometru, vode i duboko pod ono brdo iza Urubejna. U samom dnu behu još neka vrata, velika poput prvih ali prekrivena šarama od zlata koje se predivno presijavahu pod svetloš u besplamnih fenjera, ravnomerno postavljenih po zidovima. Deseci manjih prolaza granali su se na obe strane, ali nijedan nije bio dovoljno velik za Šruikana, mada je Safira mogla da stane u mnoge od njih. Crveni barjaci sa izvezenim Galbatoriksovim grbom - obrisom prepletenog plamena - behu oka eni na svakih tridesetak metara, i osim njih ne beše ukrasa u hodniku.

Hodnik beše strašan ve svojom veli inom, a to što beše prazan u inilo je Eragona još napetijim. Pretpostavio je da se prestona dvorana nalazi s drugo strane zlatnih vrata, ali nije mislio da e do njih sti i lako kako mu se isprva inilo. Ako je Galbatoriks upola prepreden koliko se pri a, prekrio je hodnik desetinama, ako ne i stotinama klopki.

Eragonu je bilo udnovato to što ih kralj ve nije napao. Nije ose ao ni iji um sem Safirinog i onih vilenja kih, ali bio je svestan kraljeve blizine. Imao je ose aj da ih sama tvr ava posmatra. „Sigurno je primetio da smo tu", rekao je. „Da smo svi tu." „Onda e biti bolje da požurimo", re e mu Arja. Uzela je Dautdert iz Safirinih usta. Oružje beše obliveno pljuva kom. „Thurra", re e Arja, te bale padoše na pod.

297 http://www.balkandownload.org/

Iza njih, sa spoljne strane gvozdene kapije, za u se glasan udarac kada se Trn spusti u dvorište.

Ozloje en, urliknuo je, a onda nešto teško pogodi kapiju te svi zidovi zazvoniše.

Arja je otr ala na elo skupine, gde joj se pridružila i Elva. Crnokosa devoj ica je spustila ruku na držalje koplja kako bi i ona delila njegove zaštitne mo i, te njih dve krenuše napred vode i ih niz duga ak hodnik i hitro se uvla i sve dublje u Galbatoriksovo gnezdo. ***

298 http://www.balkandownload.org/

KAD OTPO NE OLUJA Gospodine, vreme je!" Otvorivši o i, Roran klimnu de aku s fenjerom koji je provirio u njegov ador. De ko je žurno otr ao, a Roran se nagnuo da poljubi Katrinu u obraz. Ona mu je uzvratila poljubac. Nijedno nije spavalo.

Zajedno su ustali da se obuku. Ona se prva obukla, pošto je njemu trebalo više vremena da navu e oklop i oružje.

Dok je navla io rukavice, pružila mu je par e hleba, kolut sira i šolju lakog aja. Hleb nije ni pogledao, ali uzeo je zalogaj sira, koji je zalio tavom šoljom aja u jednom gutljaju. Nekoliko trenutaka su ostali zagrljeni, a onda Roran re e: „Bude li devoj ica, daj joj neko odvažno ime." ,,A ako je de ak?" „Isto tako. Bio de ak ili devoj ica, moraš biti snažan da bi opstao u ovom našem svetu." „Ho u, obe avam ti." Pustili su jedno drugo, te mu se ona zagleda u o i. „Sre no ti bilo u boju, mužu moj." Klimnuvši joj, okrenuo se i žurno otišao da ne bi izgubio odvažno držanje. Ljudi pod njegovim vodstvom ve behu po eli da se okupljaju kod severnog ulaza u tabor kada im se i on pridružio. Jedino osvetljenje beše blaga mese ina i odsjaj baklji zabodenih duž spoljnih grudobrana. Pod prigušenom, treperavom svetloš u, obrisi ratnika li ili su na opor nestvarnih zveri koje se, prete i, vrzmaju unaokolo. U njihovim redovima beše i mnogo Urgala, uklju uju i i nekoliko Kula. U njegovom bataljonu beše više tih stvorenja nego u ve ini ostalih, pošto je Nasuada smatrala da e oni najradije slušati njegova nare enja. Urgali su nosili duga ke i teške opsadne merdevine preko kojih e se uspeti preko gradskih bedema.

Me u njegovim ljudima bilo je i dvadesetak vilenjaka. Njihov se narod uglavnom borio sam u bici, ali kraljica Islanzadi je dopustila nekima da služe u vordenskoj vojsci kako bi je štitili od napada Galbatoriksovih vra eva. Roran je vilenjacima poželeo dobrodošlicu, a ak je i odvojio nešto vremena da bi se raspitao kako se zovu. Oni mu, uglavnom, odgovoriše u tivo, mada je imao ose aj da nemaju visoko mišljenje o njemu. Njemu je to bilo prihvatljivo. Ni njega nije bilo briga za njih. Zbog ne ega im nije verovao - bili su previše povu eni, previše uvežbani i, povrh svega, previše razli iti. Patuljke i Urgale je bar mogao da razume, ali vilenjake nikako. Nije mogao da pogodi o emu razmišljaju, a to ga je silno morilo. „Pozdravljam te, eki aru!", re e Nar Garzvog šapatom koji su uli i oni udaljeni deset metara. „Danas emo veliku slavu za plemena naša osvojiti!" „Da, da, danas emo osvojiti slavu za naša plemena", saglasio se Roran, ne zaustavljaju i se.

Ljudi behu napeti: neki od mla ih izgledahu kao da im je pripala muka, a nekima i jeste bilo muka, što se i moglo o ekivati, ali ak su i stariji ljudi delovali nekako zgr eno, prezavo, ili preterano pri ljivo ili preterano uzdržano. Uzrok tome beše o igledan: Šruikan. Roran nije mogao mnogo da im pomogne; mogao je samo da sakrije sopstveni strah u nadi da njegovi ljudi ne e sasvim izgubiti hrabrost.

Teskoba koja je pritisla i njega i sve ostale beše grozna. Mnogo su žrtava podneli kako bi stigli dotle, a pride u predstoje oj bici u opasnosti no behu samo njihovi životi. Na kocki behu bezbednost i dobrobit njihovih porodica i potomaka i budu nost same zemlje. Sve su njihove prethodne bitke izvojevane na sli an na in, ali ta bitka beše kona na. To beše kraj, Bio kraj ovakav ili onakav, bitaka sa Carstvom, nakon ovoga dana, više bili ne e.

Sama ta pomisao delovala je nestvarno. Nikada im se više ne e ukazali prilika da ubiju Galbatoriksa. Mada je sukob s Galbatoriksom delovao prihvatljivo tokom sino nih razgovora, sada, kada se taj as kona no primakao, sve je to delovalo zastrašuju e.

Roran je potražio Horsta i ostale seljane iz Karvahola, te je s njima sastavio vrstu skupinu unutar bataljona. Me u ljudima beše i Birgit; vrsto je stezala sekiru koja je delovala sveže naoštreno.

Pozdravio ju je podigavši štit, kao da joj nazdravlja kr agom alovine. Uzvratila mu je, te joj se nekako ozbiljno osmehnuo.

Ratnici su obmotali stopala i izme krpama kako bi ih prigušili, a onda stadoše da ekaju nare enje za pokret.

Nare enje je uskoro i stiglo, te svi krenuše iz tabora, daju i sve od sebe da ne dižu buku oružjem i oklopima. Roran je svoje ratnike poveo preko polja do položaja ispred glavne kapije

299 http://www.balkandownload.org/

Urubejna, gde se spojiše s druga dva bataljona. Jedan je predvodio stari zapovednik Martland Crvenobradi, a drugi Jormundur.

Ubrzo se u Urubejnu za u uzbuna, te oni svukoše krpe sa oružja i stopala, spremni za napad.

Nekoliko minuta kasnije, vordenski rogovi oglasiše nastupanje, te svi potr aše preko mra nog terena ka nepreglednim gradskim zidinama.

Roran je zauzeo mesto na elu juriša. Bio je to najbrži na in da pogine, ali ljudi su morali da ga vide kako se hrabro suo ava sa opasnostima koje i njih ekaju. Nadao se da e im time uspraviti le a i da e ih spre iti da se razbeže pred prvom naznakom ozbiljnijeg otpora. Naime, što god se desilo, Urubejn ne ee lako pasti. Bio je sasvim siguran u to. Protr ali su kraj jedne opsadne kule, iji to kovi behu visoki više od šest metara i škripavi kao zar ale šarke, a onda su se našli na otvorenom. Iz ruku vojnika na grudobranima poleteše strele i koplja i zapljuštaše po njima, Vilenjaci viknuše na svom neobi nom jeziku, te Roran, pri mutnoj svetlosti rane zore, vide kako se strele i koplja obr u i bezopasno zarivaju u zemlju, Doduše, ne sve strele i sva koplja. Jedan ovek iza njega o ajni ki kriknu i Roran za u kloparanje oklopa kada ljudi i Urgali po eše da poskakuju u stranu kako bi izbegli oborenog ratnika.

Roran se nije osvrtao, niti su on i oni oko njega usporili svoj bezglavi nalet ka bedemima, Jedna strela pogodi štit koji je držao iznad glave. Gotovo da nije osetio njen udarac. Kada stigoše do zidina, pomerio se u stranu i viknuo: „Merdevine! Mesta za merdevine!" Ljudi se razdvojiše kako bi omogu ili Urgalima koji su nosili merdevine da se probiju. Merdevine behu toliko duga ke da su Kuli morali da se koriste i štapovima sa injenim od povezanih debala kako bi ih odgurnuli i uspravili. im su merdevine dotakle bedem, povile su se ka unutra pod sopstvenom težinom, te se gornje dve tre ine priljubiše uz ravan kamen i po eše da klize s jedne strane na drugu, prete i da e se srušiti, Laktaju i se, Roran se provukao kroz svoje ljude kako bi zgrabio za ruku vilenjakinju Otijaru. Besno ga je pogledala, ali on nije mario za to. „Drži lestve uspravljene!", viknuo joj je. „Ne daj da ih vojnici odgurnu!" Klimnuvši mu, stala je da baje na drevnom jeziku sa ostalim vilenjacima. Okrenuvši se, Roran pohita nazad ka zidu. Jedan vojnik ve beše po eo da se vere uz najbliže lestve. Roran ga je zgrabio za kaiš i povukao ga dole. „Ja idem prvi!", re e mu. „ eki aru!" Roran je zabacio štit i po eo da se penje nose i malj u ruci. Nikada nije voleo visine; što su ljudi i Urgali ispod njega bivali manji, njegova nelagoda se poja avala. Taj ose aj se pogoršao kad je stigao do dela merdevina koji beše sasvim priljubljen uz bedem jer više nije mogao da obavije šake oko pre ki, niti je mogao da postavi stopala kako valja - samo je nekoliko centimetara njegovih izama moglo da stane na neoguljene grane, pa je morao da se kre e veoma pažljivo kako se ne bi okliznuo.

Koplje prolete kraj njega, dovoljno blizu da ga ošine nalet vazduha. Opsovao je i nastavio da se vere.

Kad ga je od grudobrana razdvajao jedva metar, neki vojnik plavih o iju sagnuo se preko ruba i zagledao se u njega. „Buuu!", dreknu Roran, te vojnik odstupi trgavši se. Pre nego što se povratio, Roran se uspentrao na vrh merdevina, presko io grudobran i spustio se na prolaz koji se pružao povrh bedema.

Vojnik kojeg je preplašio stajao je ispred njega drže i kratak ma . Okrenuo je glavu u stranu dovikuju i nešto skupini vojnika u donjem delu zida.

Roranu je štit i dalje bio na le ima, pa je zamahnuo maljem ka ovekovom zglobu. Znao je da e se bez štita teško odbraniti od uvežbanog ma evaoca: najsigurnije je bilo da razoruža protivnika najbrže što može.

Vojnik je video šta smera, pa je odbio udarac. Potom je ubo Rorana u stomak.

Ili je bar pokušao. Eragonove ini zaustaviše se ivo na nekoliko centimetara od Roranovog trbuha. Roran iznena eno zabrunda, te odbi oštricu u stranu i smrska oveku mozak trima hitrim zamasima.

Ponovo je opsovao. Loš po etak.

Sa obe strane zida, ostali Vordeni su pokušavali da se prebace preko grudobrana. Tek poneki je uspeo. Skupine vojnika ekale su ih gore kod gotovo svih merdevina, a i poja anje je pristizalo na bedem stepeništem koje je vodilo ka gradu.

Baldor mu se pridružio popevši se istim lestvama, te zajedno potr aše ka balisti kojom su upravljala osmorica vojnika. Balista je bila postavljena blizu podnožja jedne od mnogobrojnih kula koje su se uzdizale iznad bedema na rastojanju od šezdesetak metara. Iza vojnika i kule, Roran ugleda Safirin privid kako leti iznad bedema i bljuje vatru po njemu.

300 http://www.balkandownload.org/

Ali vojnici behu pametni: zgrabili su koplja i po eli da ih guraju ka njemu i Baldoru, drže i ih na odstojanju. Roran je pokušao da dograbi jedno koplje, ali ovek koji ga je držao bio je prebrz, te je zamalo ubo Rorana. Još koji tren i - znao je - vojnici e savladati i njega i Baldora.

Ali pre nego što se to dogodilo, jedan Urgal se prebacio preko ivice bedema iza vojnika, pa je spustio glavu i nagrnuo ka njima, vrište i i mašu i gvozdenom toljagom koju je nosio u ruci.

Urgal je jednog oveka pogodio u grudi lome i mu rebra, a drugog u kuk lome i mu karlicu.

To je moralo da ih onesposobi, ali kada se Urgal probio pokraj njih, obojica ustadoše s kamena kao da se ništa nije dogodilo, te pokušaše da ubodu Urgala u le a.

Rorana obuze ose aj potpune propasti. „Mora emo da im smrskamo lobanje ili da im otfikarimo glavurde ako želimo da ih zaustavimo", povikao je ka Baldoru. Drže i pogled na vojnicima, doviknuo je Vordenima iza njih: „Neosetljivi su na bol!"

A gore, nad gradom, Safirina utvara je uletela u jednu kulu. Svi osim Rorana zastadoše kako bi pogledali, a on je znao šta vilenjaci ine.

Posko ivši napred, ubio je jednog vojnika udarcem u slepoo nicu. Upotrebio je štit kako bi odgurnuo narednog vojnika u stranu, a onda se našao previše blizu njihovim kopljima da bi im ona bila od koristi, pa je mogao da ih dokusuri maljem.

Nakon što su on i Baldor pobili ostale vojnike oko baliste, o ajni Baldor ga pogleda i re e: „Vide li ti to? Safira je..." „Dobro je ona." „Ali..." „Ne brini. Dobro je."

Baldor se pokolebao i prihvatio Roranovo uveravanje, te su zajedno pojurili ka narednoj skupini vojnika.

Ubrzo potom, Safira, i to prava Safira, pojavila se iznad južne strane zidina i poletela ka tvr avi, izazvavši radosne pokli e me u Vordenima. Roran se namrštio. Trebalo je da ostane skrivena tokom leta. „Frethya. Frethya",hitro je izgovorio sebi u bradu. I dalje je bio vidljiv. Sto mu gromova, pomislio je.

Okrenuvši se, rekao je: „Nazad ka lestvama!" „Zašto?", upita ga Baldor rvu i se s jednim vojnikom. Žestoko urliknuvši, odgurnuo ga je sa zidina, te on pade u grad. „Ne zapitkuj, ve se mi i!"

Jedan do drugog, probili su se kroz niz vojnika koji ih je razdvajao od merdevina. Beše to krvav i naporan poduhvat. Baldor je zaradio posekotinu na levoj golenici i gadnu modricu na ramenu, gde mu je koplje zamalo probilo verižnja u.

Neosetljivost vojnika na bol zna ila je da mogu da ih zaustave jedino ubijanjem, a to ne beše lagan zadatak. To je zna ilo i da se Roran nije usu ivao da bude milosrdan. Nije mu se jednom desilo da pomisli da je ubio nekog vojnika, a da se ranjenik vrati i napadne ga dok je on zauzet drugim protivnikom. Na zidu je ve bilo toliko vojnika da je po eo da se plaši da se on i Baldor ne e izvu i.

Stigavši do najbližih lestava, rekao je: „Tu! Ostani tu!" Baldor se možda i jeste zbunio, ali nije ništa rekao. Sami su odbijali vojnike sve dok se još dva oveka nisu popela lestvama. Onda je stigao i tre i, i Roran je kona no pomislio da možda ima nade da e odbiti vojnike i zauzeti taj deo bedema.

Mada je napad bio osmišljen kako bi odvra ao pažnju, Roran nije video razlog da ga prihvati kao takvog. Ako e ve rizikovati živote, mogu da pokušaju i da nešto izvuku. Ionako su morali da raš iste bedeme.

Potom za uše razgnevljenog Trna kako urli e, te se crvena aždaja pojavi iznad gra evina i usmeri se ka tvr avi. Roranu se u inilo da na zmaju vidi Murtaga s grimiznim ma em u ruci. „Šta sad ovo zna i?", doviknu Baldor izme u dva zamaha ma em. „To zna i da je igra po ela!", odgovori mu Roran. „Spremi se - ovu kopilad o ekuje veliko iznena enje!"

Tek što je dovršio re enicu, glasovi vilenjaka nadja aše larmu, sablasni i predivni, u poju na drevnom jeziku.

Roran se pognuo pred kopljem i zabio kraj malja u stomak jednog vojnika, izbacuju i mu vazduh iz plu a. Vojnici možda nisu mogli da osete bol, ali ipak su morali da dišu. Dok je vojnik pokušavao da se povrati, Roran mu je oborio odbranu, pa mu je smrskao vrat rubom štita.

Baš kad je hteo da napadne narednog oveka, osetio je kako mu se kamenje trese pod nogama.

Povukao se sve do grudobrana, te je raširio nogu da bi povratio ravnotežu.

301 http://www.balkandownload.org/

Jedan vojnik beše dovoljno glupav da poleti k njemu baš u tom trenu. Dok je on tr ao, podrhtavanje se poja a, a onda se vrh zida zatalasa poput zgužvanog ebeta i vojnik, s ve inom svojih saboraca, pade ni ice i ne mogade da ustane pošto se tlo i dalje treslo.

S druge strane bedemske kule koja ih je razdvajala od glavne urubejnske kapije, dopro je zvuk cepanja planine. Lepezasti mlazovi vode prsnuše uvis, a onda, uz strahovitu buku, bedem iznad kapije po e da se trese urušavaju i se.

Vilenjaci su i dalje pevali.

Kada se potresi pod njegovim stopalima smiriše, Roran potr a kako bi ubio još tri vojnika pre nego što ustanu. Ostali se okrenuše, te pobegoše niza stepenice koje su vodile u grad.

Roran je pomogao Baldoru da ustane, te viknu: „Za njima!" Iskezio sa osetivši ukus krvi.

Možda po etak i nije bio loš. ***

302 http://www.balkandownload.org/

ONAJ ŠTO NE UBIJA... „Stoj!", re e Elva.

Eragon se sledio s nogom u vazduhu. Devoj ica mu mahnu da se vrati, pa se on povu e. „Sko i onamo", re e Elva. Pokazala mu je ta ku metar ispred njega. „Pokraj onih šara." nuo je, oklevaju i dok je ekao da mu kaže da li je vazduh ist.

Udarivši nogom o pod, ozloje eno je uzdahnula. „Ne emo uspeti ako ne budeš posve en. Ne mogu da procenim da li e te nešto povrediti ukoliko ti stvarno ne nameravaš da se izložiš opasnosti." Uputila mu je osmejak koji ga nimalo nije utešio. „Ne brini, ne u dozvoliti da ti se išta desi."

I dalje podozriv, ponovo je stegao noge spreman da posko i, a onda... „Stoj!"

Opsovavši, mahnuo je rukama kako ne bi pao na deo poda koji bi odapeo šiljke skrivene i gore i dole. Šiljci behu ve tre a klopka na koju su Eragon i njegovi saborci naišli u duga kom hodniku što je vodio ka zlatnim dverima. Prvu su inile skrivene jame. Druga behu kamene kocke u tavanici koje je trebalo da ih smrskaju.

Sada, eto, još i šiljci, sli ni onima što ubiše Virdena u lagumima ispod Drasne.

Pre toga, videli su kako Murtag ulazi u hodnik kroz otvorena vratanca, ali on nije ni pokušao da krene za njima bez Trna. Posmatrao ih je nekoliko sekundi, a zatim je nestao u bo noj odaji u kojoj su Arja i Blodgarm polomili zup anike i koturove koriš ene za otvaranje i zatvaranje glavne kapije u tvr avi.

Murtagu e za popravljanje mehanizma možda trebati jedan sat, a možda i svega nekoliko minuta. Oni svejedno nisu smeli da odugovla e. „Idi malo dalje", re e Elva.

Eragon se iskezio, ali u inio je kako mu je rekla. „Stoj!"

Ovoga bi puta pao da ga Elva odostrag nije zgrabila za tuniku. „Malo dalje", rekla je. Potom dodade: „Stoj! Još dalje." „Ne mogu", zarežao je gube i strpljenje. „Ne mogu bez zaleta." No da se zaleteo, ne bi mogao da se zaustavi na vreme ako bi Elva utvrdila da mu je skok opasan. „Šta emo sad? Ako se šiljci protežu sve do vrata, nikada ne emo sti i do njih." Ve im beše palo na pamet da upotrebe arolije kako bi preleteli preko klopke, ali odapele bi ih verovatno i najslabije ini, bar je Elva tako tvrdila, pa nisu imali izbora do da joj veruju. „Možda je klopka namenjena nekom zmaju", re e Arja. „Ako je duga ka svega metar ili dva, Safira i Trn bi mogli da je prekora e a da je i ne primete, no ako je duga ka tridesetak metara, zasigurno e ih apiti."

N e ako je presko im, re e Safira. Tridesetak metara nije velika razdaljina.

Eragon je razmenio zabrinute poglede sa Arjom i Elvom. „Samo pazi da ti rep ne dotakne pod", rekao joj je. ,,I nemoj predaleko da sko iš da ne bi uletela u neku drugu zamku."

Ne u, malecki.

Safira nu te se sva zgr i, spuštaju i glavu dok se nije našla tridesetak centimetara iznad kamenog poda. Potom je zarila kandže u pod, pa je posko ila niz hodnik otvaraju i krila tek toliko da može da se potisne.

Eragon oseti olakšanje jer Elva ne re e ništa.

Kada je Safira prešla dvostruku dužinu svoga tela, skupila je krila i spustila se na pod uz zvonak udarac.

Sve je u redu, rekla je. Krljušti joj zagrebaše pod kada se okrenula. Odsko ila je, te se ostali skloniše kako bi joj oslobodili prostor za sletanje pri povratku. Pa?, rekla je. Ko e prvi?

Bila su joj potrebna etiri okreta kako bi ih sve prenela preko šiljaka. Potom nastaviše hitrim trkom, ponovo sa Arjom i Elvom na elu. Nisu više nailazili na klopke sve dok nisu prešli tri etvrtine puta do blistavih vrata. Elva se odjednom zatresla i podigla ru icu. Odmah se zaustaviše.

303 http://www.balkandownload.org/

„Nešto e nas prese i nadvoje ako nastavimo", rekla je. „Nisam sigurna odakle e iza i... kroz zidove, mislim."

Eragon se namrštio. To je zna ilo da to što bi trebalo da ih prepolovi poseduje dovoljnu težinu ili snagu da savlada njihove zaštitne ini, što ga nimalo nije ohrabrilo. „Šta ako pokušamo da...", po eo je, ali zaustavio se kada je dvadesetoro ljudi u crnim odorama izašlo iz sporednog prolaza kako bi sastavilo stroj pred njima i zapre ilo im put.

Eragon oseti kako mu ne ije misli prodiru u um im su neprijateljski arobnjaci po eli da baju na drevnom jeziku. Otvorivši eljusti, Safira zasu vra eve bujicom pucketavog plamena, ali on samo pro e kraj njih. Barjak na zidu se zapalio, te komadi tkanine, tinjaju i, padoše na pod.

Eragon je podigao odbranu, ali nije uzvra ao napad: previše bi vremena potrošio savladavaju i arobnjake jednog po jednog. Zabrinulo ga je i njihovo bajanje: ako su spremni da bacaju ini pre nego što su preuzeli i njegov um i umove njegovih pratilaca, onda im nije stalo da prežive, ve da zaustave uljeze.

Kleknuo je kraj Elve. Razgovarala je s jednim vra em o ne emu vezanom za njegovu k erku. „Je 1' oni to stoje nad klopkom?", upitao ju je upola glasa.

Klimnula mu je, ne prekidaju i razgovor. Pruživši ruku, pljesnuo je dlanom po podu. ekivao je da e se nešto desiti, ali ipak se trgnuo kada vodoravna metalna plo a, duga ka deset metara i debela desetak centimetara, izlete iz oba zida uz strašnu škripu. Plo e od metala stisnuše arobnjake, te ih presekoše nadvoje poput ogromnih makaza za lim, a onda se, jednako brzo, povukoše u skrivena ležišta.

Sve se odigralo toliko naglo da se Eragon zaprepastio. Odvratio je pogled od pokolja pred njim. Užasne li smrti.

Elva zakrklja kraj njega i sruši se onesveš ena. Arja ju je uhvatila pre nego što je pala na pod.

Pridržavaju i je jednom rukom, po ela je da joj mrmlja na drevnom jeziku.

Eragon se sa ostalim vilenjacima posavetovao o najboljem na inu za obilaženje klopke.

Zaklju ili su da bi bilo najbolje da je ponovo presko e, kao što su uradili sa šiljcima. etvoro ih se popelo na Safiru, koja je baš htela da poleti kada Elva slabašnim glasom viknu: „Stoj! Ne radi to!" Safira mrdnu repom, ne pomeraju i se. »Elva se izvukla iz Arjinih ruku, pa se oteturala od nje, savila se i ispovra ala. Obrisavši usta nadlanicom, zagledala se u iskasapljena tela koja ležahu pred njima kao da pokušava da ih ureže u pam enje.

I dalje zure i u njih, kazala je: „Postoji još jedan obara , na pola puta, u vazduhu. Ako sko iš" - pljesnula je dlanom o dlan uz glasan, oštar prasak, te se gadno iskreveljila - „se iva e iza i i s vrha zida i iz podnožja."

Eragonu je nešto zasmetalo. „Ali zašto bi Galbatoriks pokušao da nas ubije?... Da ti nisi tu", rekao je gledaju i u Elvu, „Safira bi možda ve bila mrtva. Galbatoriks je želi živu, pa emu onda sve ovo?" Pokazao je okrvavljen pod. „ emu ovi šiljci i one kamene kocke?" „Možda je", re e vilenjakinja Invidija, „o ekivao da e nas one rupe zarobiti pre nego što stignemo do ostalih klopki." ,,A možda", ozbiljno re e Blodgarm, „zna da je Elva s nama i kakve sposobnosti poseduje."

Devoj ica slegnu ramenima. „Pa šta onda? Ionako ne može da me zaustavi" Eragona obuze jeza. „Ne može, ali ako zna da si tu, možda se uplašio, a ako se uplašio..."

Onda možda stvarno pokušava da nas pobije, dovršila je Safira. Arja odmahnu glavom. „Nije važno. Ipak moramo da ga prona emo." Proveli su itav minut raspravljaju i o najboljem na inu da zaobi u se iva, te Eragon re e: ,,A šta ako upotrebim arolije kako bih nas prebacio onamo kao što je Arja poslala Safirino jaje na Ki mu?" Pokazao je preko leševa.

Bilo bi ti potrebno previše energije, re e Glejdr. uvajmo snagu za suo avanje s Galbatoriksom, dodade Umarot.

Eragon po e da gricka usnu. Bacivši pogled preko ramena, uznemirio se kada je, daleko iza njih, ugledao Murtaga kako tr i s jedne strane hodnika na drugu. Nemamo mnogo vremena. „Možda bismo mogli da stavimo nešto preko zidova kako bismo spre ili se iva da iza u napolje." „Se iva su zasigurno zašti ena ma ijama", naglasi Arja. „Osim togu, nemamo ništa ime bismo ih zapre ili. Nož? Deo oklopa? Metalne plo e previše su velike i teške. Probile bi se šta god da postavimo pred njih."

304 http://www.balkandownload.org/

Zavladao je muk.

Blodgarm obliza o njake i re e: „Ne mora baš da bude tako." Okrenuvši se, spustio je ma pred Eragona, a onda je dao znak i ostalim vilenjacima pod njegovim vodstvom da u ine isto.

Jedanaest se iva našlo se pred Eragonom. „Ne mogu to da tražim od vas", rekao im je. „Vaši su ma evi..."

Blodgarm ga prekide podigavši ruku, te mu krzno zablista na mekoj svetlosti fenjera. „Mi se, Senkoubico, borimo mislima, a ne telima. Nai emo li na vojnike, možemo od njih da oduzmemo potrebno oružje. Ako su naši ma evi od ve e koristi tu, onda bi bilo glupavo da ih zadržimo samo zato što smo vezani za njih."

Eragon nagnu glavu. „Kako ti kažeš."

Blodgarm potom re e Arji: „Potreban nam je paran broj ako želimo da uspemo."

Oklevala je, ali ipak je isukala svoje uzano se ivo i spustila ga me u ostale. „Dobro porazmisli o onome što eš uraditi, Eragone", kazala je. „O svim ovim ma evima ispri ane su mnoge pri e. Bila bi šteta da ih uništiš a da time ništa ne dobijemo."

Klimnuo joj je i namrštio se pokušavaju i da se priseti Oromisovih lekcija. Umarote, rekao je, bi e mi potrebna vaša snaga. Što je naše, tvoje je, odgovori mu zmaj.

Varka što je skrivala procepe kroz koje su metalne plo e izlazile beše isuviše dobro sazdana da bi je Eragon probio. To je i o ekivao: Galbatoriks nikada ne bi zanemario takve pojedinosti. S druge strane, lako je zapazio ini koje su održavale taj privid, pa je pomo u njih mogao da odredi ta an položaj i obim otvora.

Nije mogao da proceni koliko duboko metalne plo e sežu u procep. Nadao se da ih od zida deli bar nekoliko centimetara. Ako su postavljene bliže, njegova e zamisao propasti, pošto je kralj zasigurno zaštitio metal od spoljnih uticaja.

Prikupivši potrebne re i, Eragon je bacio prvu od dvanaest ini koje je nameravao da upotrebi.

Jedan od vilenja kih ma eva - u inilo mu se da beše Laufinov - nestao je uz tih fijuk, kao kada tunika zaleprša kroz vazduh. Pola sekunde kasnije, vrst udarac za u se na zidu s njihove leve strane.

Eragon se osmehnu. Da je pokušao da nabije ma do metalne plo e, ishod bi bio daleko dramati niji.

Govore i brže nego ranije, bacio je i ostale ini, uglavivši po šest ma eva u oba zida; razmak me u ma evima beše metar i po. Vilenjaci su ga napeto smatrali dok je izgovarao ini: ako ih je gubitak oružja i uznemirio, nisu pokazali.

Eragon na koncu kleknu pokraj Arje i Elve, koje ponovo držahu Dautdert u rukama, te im re e: „Spremite se da potr ite."

Safira i vilenjaci se zgr iše. I dalje drže i zeleni džilit, Arja je rekla Elvi da joj se popne na le a i objavila: „Spremne."

Posegnuvši ispred sebe, Eragon je ponovo pljesnuo po podu.

Zvonak prasak odjeknu sa oba zida i oblaci prašine padoše s tavanice re i izmaglicu. im je video da su ma evi izdržali, Eragon jurnu napred. Ali tek što je pravio dva koraka, Elva vrisnu: „Brže!"

Zaurlavši od silnog napora, naterao je stopala da potr e brže. Safira je protr ala s njegove desne strane pognute glave i repa, poput mra ne senke na rubu njegovog vidokruga.

Baš kad je stigao do kraja zamke, za uo je pucanje slomljenog elika, a polom i jezovitu škripu metala.

Neko vrisnu iza njega.

Okrenuo se bacivši se podalje od te buke, te je video da su svi prešli na vreme osim sedokose vilenjakinje Jele, koja ostade zarobljena izme u poslednjih nekoliko centimetara dveju metalnih plo a.

Prostor oko nje zatrepta plavom i žutom bojom, kao da je sam vazduh po eo da gori, a njeno se lice izobli ilo od bola. „Flauga!", viknu Blodgarm, te Jela izlete iz metalnih plo a, koje se sklopiše uz zvonku jeku.

Potom se uvukoše u zidove uz istu užasnu škripu uz koju su se i pojavile.

Jela se do ekala na ruke i kolena pokraj Eragona. Pomogao joj je da ustane, te se iznenadio videvši da nije povre ena. „Jesi li povre ena?", upitao ju je.

305 http://www.balkandownload.org/

Odmahnula je glavom. „Nisam, ali... ali izgubila sam zaštitne ini." Podigavši ruke, zagledala se u njih zabezeknuta. „Stekla sam zaštitne ini kad... kad sam bila mla a nego ti sada. Ta se iva su mi ih uništila." „Sre na si što si živa", re e Eragon. Namrštio se.

Elva slegnu ramenima. „Svi bismo pomrli osim njega" - pokazala je na Blodgarma - „da vam nisam rekla da ubrzate."

Eragon zabrunda.

Nastavili su, o ekuju i da e pri svakom koraku nai i na novu zamku. Me utim, ispostavilo se da u hodniku više nije bilo prepreka, te stigoše do dveri bez ikakvih nevolja.

Eragon je podigao pogled ka toj gomili blistavog zlata. Vrata je krasila ispup ena šara u vidu hrastovog stabla u prirodnoj veli ini, ija se krošnja spajala s korenjem u dnu ocrtavaju i veliku kružnicu oko stabla. Sa obe strane stabla, pri sredini, izvirale su dve debele skupine grana, dele i prostor unutar kružnice na etvrtine. U gornjoj levoj etvrtini beše izrezbarena vilenja ka vojska, naoružana kopljima, kako maršira kroz gustu šumu. U gornjoj desnoj etvrtini videli su se ljudi kako grade zamkove i kuju ma eve. U donjem levom polju, Urgali - mahom Kuli - spaljivali su selo ubijaju i meštane. U donjem desnom polju, patuljci su kopali majdane ispunjene draguljima i rudama.

Me u korenjem i granjem toga hrasta, Eragon je zapazio ma kodlake i Ra'zake i nekoliko udnovatih sitnih bi a koja nije mogao da prepozna. Neki zmaj se beše sklup ao u samom središtu drveta drže i kraj repa u ustima kao da grize samog sebe. Dveri behu predivno izra ene. U druga ijim okolnostima, Eragon bi rado seo pred njih da ih do kraja dana razgleda.

Ali tada ga je prizor svetlucavih dveri ispunio jezom im je pomislio na ono što se možda krije s druge strane. Ako je Galbatoriks tamo, životi bi im se mogli zanavek promeniti tako da više ništa ne bude kao nekada ni za njih, ni za ostatak Alagezije.

Nisam spreman, re e Eragon Safiri.

A kad emo biti spremni?, odgovorila mu je. Zapalacala je jezikom da bi proverila vazduh. I u njoj je osetio napetost i teskobu. Galbatoriks i Šruikan moraju biti ubijeni, a mi smo jedini koji bi to mogli da u ine.

A šta ako ne budemo mogli?

Onda e biti onako kako bude.

Klimnuo joj je, te je duboko udahnuo. Volim te, Safira.

I ja tebe volim, malecki.

Eragon je iskora io. ,,I šta sad?", zapitao se, pokušavaju i da prikrije nelagodu. „Da pokucamo?" „Prvo pogledajmo da li su otvorena", re e Arja.

Svi se postrojiše spremni za borbu. Onda je Arja, sa Elvom pokraj sebe, zgrabila kvaku u levom delu vrata, spremna da ih povu e. im je to uradila, snop treperavog vazduha se pojavio oko Blodgarma i njegovih deset vra eva. Eragon vrisnu, a Safira kratko zasikta kao da je stala na nešto oštro. Vilenjaci kao da nisu mogli da se pomere u tim snopovima ak im i o i behu nepomi ne, zagledane u ono što su gledali kad su ih ini obuhvatile.

Uz tešku tutnjavu, neka vrata u zidu s leve strane naglo se otvoriše i vilenjaci krenuše k njima poput povorke kipova koji klize po ledu.

Arja se bacila za njima isturivši nazubljeno koplje kako bi prosekla arolije koje su okovale vilenjake, ali bila je prespora te nije uspela da ih sustigne. „Letta!", viknu Eragon. Stojte! Behu to najprostije ini kojih je mogao da se seti kako bi pomogao. Me utim, arolije behu prejake da bi ih slomio, te vilenjaci nestadoše kroz crni otvor i vrata se zalupiše za njima. Eragona obuze o aj. Bez vilenjaka... Arja je udarila po vratima drškom Dautderta, te je ak pokušala da prona e rub izme u vrata i zida vrhom se iva, kao što je u inila s vratancima na ulazu, ali zid je delovao vrsto i neprobojno.

Okrenula se sa izrazom ledenog gneva na licu. Umarote, rekla je, potrebna mi je vaša pomo da otvorim ovaj zid.

Ne, re e joj beli zmaj. Galbatoriks je zasigurno dobro skrio tvoje saborce. Potraga za njima samo bi nam iscrpla energiju i dovela nas u još ve u opasnost.

Arjine iskošene obrve još se više natuštiše. Ali onda mu idemo naruku, Umarot-elda. On i želi da nas razdvoji i oslabi. Nastavimo li bez njih, Galbatoriks e nas mnogo lakše poraziti.

306 http://www.balkandownload.org/

Da, malecka. Ali ne misliš li da bi jajolomac tako e želeo da krenemo za njima? Možda želi da od silnog besa i brige zaboravimo na njega, pa da slepo uletimo u još neku od njegovih klopki.

Zašto bi se toliko namu io? Mogao je da zarobi Eragona, Safiru, tebe i ostale Eldunarije, kao što je zarobio Blodgarma i ostale, ali ipak to nije u inio. Možda što želi da nas iscrpe pre nego što se suo imo s njim ili pre nego što pokuša da nas uništi.

Arja je na tren pognula glavu, a kada je podigla pogled, na licu joj više nije bilo gneva, bar ne na površini; imala je izraz uobi ajene obazrivosti. Šta bi onda trebalo da uradimo, Ebrithil?

Uz nadu da Galbatoriks ne e ubiti Blodgarma i ostale, bar ne odmah, nastavi emo da tražimo kralja. Arja se povinovala, ali Eragonu je bilo jasno da joj je sve to odbojno. Nije mogao da je krivi, pošto se i sam tako ose ao. „Kako to da nisi predosetila zamku?", upitao je Elvu prigušenim glasom, Smatrao je da zna odgovor, ali hteo je da ga uje od nje. „Zato što ih nije povredila", rekla mu je. Klimnuo je.

Arja se vratila do zlatnih vrata kako bi ponovo uhvatila kvaku s leve strane. Pridruživši joj se, Elva je obavila ru icu oko držalja Dautderja.

Izvivši se, Arja po e da vu e, te masivna vrata polako po eše da se otvaraju ka spolja. Eragon beše ube en u to da nijedan ljudski stvor ne bi mogao da ih otvori. ak ih je i Arja, kraj sve svoje snage, jedva otvorila.

Kada su vrata dodirnula zid, Arja ih je pustila, te su se ona i Elva pridružilo Eragonu ispred Safire.

S druge strane ogromnog zasvo enog ulaza nalazila se golema, mra na odaja. Eragon nije mogao da joj odredi veli inu pošto su joj zidove skrivalo baršunaste senke. Red besplamnih lampi nasa enih na gvozdene šipke pružao se sa obe strane ulaza, osvetljavaju i šareni pod i ništa drugo, a blag odsjaj je dopirao odozgo, s kristala postavljenih po udaljenoj tavanici. Dva reda lampi završavala su se više od sto pedeset metara dalje, blizu podnožja širokog podijuma na kojem beše presto. Na prestolu je sedela crna prilika, jedina u itavoj odaji, sa isukanim ma em na krilu, Oko belog metala širio se blag odsjaj.

Eragon proguta knedlu, te još ja e stegnu Brisingr. Hitro je protrljao Safirinu vilicu rubom štita, a ona mu odgovori palacaju i jezikom. Kao da slede pre utni dogovor, njih etvoro krenuše napred. im su se svi obreli u prestonoj dvorani, zlatne se dveri zatvoriše za njima. Eragon je to i ekivao, ali prasak ga je ipak prepao. Kada je odjek izbledeo u tihoj polutami, ona prilika se promeškoljila na prestolu kao da se budi iz dubokog sna, a onda neki glas - glas kakav Eragon dotad ne bešo uo, dubok, raskošan, s mnogo ja im zapovedni kim prizvukom od onog u Ažihadovom, Oromisovom i Hrotgarovom glasu, glas spram kojeg su ak i vilenja ki glasovi delovali grubo i neskladno - odjeknu iz dubine prestone dvorane.

Glas im re e: „Ah, o ekivao sam vaš dolazak. Dobro došli u moj dom. Ti pogotovo, Eragone Senkoubico, a i ti, Safira Svetlokrljušna. Silno želeh da vas upoznam. No drago mi je i što vidim tebe, Arja, k eri Islanzadina, što se i sama možeš Senkoubicom zvati, a i tebe, Elva Blistavo elna. I vas, naravno, Glejdre, Umarote, Valdre i ostali što doputovaste s njima skriveni. Dugo sam verovao da mrtvi behu, ali izuzetno mi je drago što nije tako. Dobro došli, svi! Mnogo je tema za razgovor." ***

307 http://www.balkandownload.org/

U SREDIŠTU SUKOBA S ratnicima svoga bataljona, Roran je sa spoljnih zidina Urubejna prokr io put do ulica. Tamo zastadoše da se prestroje, a on uperi malj te im viknu: „Na kapiju!"

On i nekoliko ljudi iz Karvahola, uklju uju i i Horsta i Delvina, zauzeše elo, te su duž bedema potr ali ka rupi koju vilenjaci napraviše pomo u svojih ma ija. Dok su tr ali, nad glavama su im letele strele, ali niijedna nije bila usmerena u njih, pa nije uo da je neko iz njihove skupine povre en.

Naišli su na nekoliko desetina vojnika u uzanom prostoru izme u bedema i kamenih ku a.

Nekolicina je zastala kako bi se borila s njima, ali ostali pobegoše, a ak se i oni što se odvažiše na borbu ubrzo povukoše niz bo ne sokake.

Divlja ko klanje i ose aj pobede isprva zaslepiše Rorana. Me utim, dok su vojnici na koje su nailazili nastavljali da beže, teskoba po e da mu se širi stomakom, te je po eo da se osvr e mnogo opreznije, tragaju i za bilo im što bi mu delovalo druga ije nego ina e.

Nešto nije bilo u redu. Bio je siguran u to. „Galbatoriks im ne bi dopustio da tako lako odustanu", promrmljao je sebi u bradu. „Šta?", zapita ga Albrih, koji je bio tik do njega. „Rekoh da im Galbatoriks ne bi dopustio da tako lako odustanu." Okrenuvši glavu, Roran doviknu bataljonu: „Na ulite uši i izoštrite pogled! Kladim se da nam je Galbatoriks pripremio pokoje iznena enje. Ne smemo dozvoliti da nas uhvati nespremne, je li tako?" „Ne emo, eki aru!", složno mu viknuše, te zalupaše oružjem po štitovima. Svi osim vilenjaka. Zadovoljno je ubrzao korak, osmatraju i krovove.

Uskoro su izbili u ulicu zasutu šutom, koja je vodila do nekadašnje glavne gradske kapije. Od nje beše ostala samo zjape a rupetina, pri vrhu široka stotinak metara, puna obrušenog kamenja. Kroz otvor su hrlili Vordeni i njihovi saveznici ljudi, patuljci, Urgali, vilenjaci i ma kodlaci - bore i se rame uz rame prvi put u povesti.

Strele su pljuštale po vojsci koja je nadirala u grad, ali vilenja ke arolije su spre avale smrtonosne strelice da im nanesu povrede. No to nije važilo i za Galbatoriksove vojnike: Roran je video kako neki padaju pred vordenskim strelcima, mada neki jesu imali zaštitu od strela. Pretpostavio je da su to Galbatoriksovi miljenici.

Kada se njegov bataljon pridružio vojsci, Roran je primetio Jormundura kako jaše u masi ratnika. Roran mu doviknu pozdrav, a on mu uzvrati istom merom. „ im stignemo do šedrvana" pokazao je ma em ka velikom, kitnjastom vodoskoku koji se uzdizao u dvorištu nekoliko stotina metara ispred njih - „povedi svoje ljude nadesno. O istite južni deo grada, a onda emo se ponovo videti kod tvr ave!"

Roran mu naglašeno klimnu kako bi ga Jormundur video. „Razumeo!"

Ose ao se bezbednije pošto su se ponovo obreli u društvu ostalih ratnika, mada ga je i dalje mu ila teskoba. Gde li su?, zapitao se gledaju i u puste ulice. Galbatoriks je navodno itavu svoju vojsku okupio u Urubejnu, ali Roran još nije video naznake vojne sile. Na zidinama je bilo iznena uju e malo vojnika, a i oni što behu tamo pobegoše pre nego što je trebalo.

Mami nas da za emo dublje, sinu Roranu. Bio je sasvim uveren u to. Sva je to predstava osmišljena da nas zavara. Ponovo privukavši Jormundurovu pažnju, viknuo je: „Nešto nije u redu!

Gde su im vojnici?"

Namrštivši se, Jormundur se okrenuo kako bi porazgovarao s kraljem Orinom i kraljicom Islanzadi, koji dojahaše do njega. Beše to udan prizor, pošto je na Islanzadinom levom ramenu sedeo beli gavran, zaka ivši kandžo za njen zlatni oklop.

Vordeni su i dalje marširali, zalaze i sve dublje u Urubejn. „Šta nije u redu, eki aru?", zaurla Nar Garzvog probivši se do Rorana.

Roran je bacio pogled ka glavatom Kulu. „Nisam siguran. Galbatoriks je..."

Zaboravio je šta je hteo da kaže kada se rog oglasio izme u gra evina ispred njih. Svirao je itav minut prigušenim, zloslutnim tonom zbog kojeg se Vordeni zaustaviše, zabrinuto se osvr i oko sebe.

308 http://www.balkandownload.org/

Roranu zadrhta srce. „To je to", rekao je Albrihu. Okrenuo se i mahnuo maljem pokazuju i ka toj strani ulice. „Svi onamo!", povikao je. „Zavucite se izme u zgrada i prona ite zaklon!"

Njegovom bataljonu je trebalo više vremena da se iskobelja iz kolone ratnika nego da joj se pridruži. Iznerviran, Roran je nastavio da vi e, pokušavaju i da ih natera da ubrzaju. „Brže, pseta otegnuta! Brže!"

Rog se ponovo oglasio, te Jormundur kona no naredi da se itava vojska zaustavi.

Roranovi ratnici ve behu na sigurnom, ugurani u tri ulice, gde se nabiše iza zgrada ekaju i nare enja. On je stajao kraj jedne ku e s Garzvogom i Horstom i virio iza oška kako bi video šta se zbiva.

Rog se oglasi još jednom, a onda bat brojnih koraka odjeknu Urubejnom.

Jeza obuze Rorana im je ugledao strojeve vojnika kako marširaju ka glavnoj ulici iz tvr ave, hitri i poravnati, neustrašivih lica. Pred njima je, na sivom atu, jahao zdepast, ple at muškarac. Nosio je blistav grudni oklop, ispup en tridesetak centimetara kako bi mu trbušina stala pod njega. U levoj ruci je nosio štit sa oslikanom obrušenom kulom na ogoljenoj steni. U desnoj je ruci nosio perni buzdovan koji ve ina ljudi ne bi mogla ni da podigne. On je pak njime mahao tamo-amo.

Roran je ovlažio usne. Pretpostavio je da taj ovek nije niko drugi do gospodar Barst, a ako je i polovina onoga što je uo o njemu bila istinita, Barst nikada ne bi ujahao pravo u suparni ke snage ukoliko nije sasvim siguran da e ih uništiti.

Roran je dovoljno video. Odgurnuvši se od ugla zgrade, rekao je: „Ne emo ekati. Kažite drugima da krenu za nama." „Nameravaš da pobegneš, eki aru?", zagrme Nar Garzvog. „Ne", odvrati Roran. „Nameravam da ih napadnem sa strane. Samo bi budala napala toliku vojsku s ela.

Kre i!" Odgurnuo je Urgala, te je požurio na drugu stranu ulice kako bi zauzeo položaj ispred svojih ratnika. Samo bi budala krenula pravo na oveka kojeg je Galbatoriks odabrao za predvodnika svojih snaga. Dok su se probijali izme u gusto zbijenih gra evina, Roran za u kako vojnici kli u: „Gospodar Barst! Gospodar Barst! Gospodar Barst!" Onda po eše da lupaju po tlu pendžetiranim izmama i da udaraju ma evima po štitovima.

Sve bolje od boljeg, pomisli Roran, zažalivši zbog toga što se ne nalazi na nekom drugom mestu.

Potom im i Vordeni uzvratiše povicima, ispunjavaju i vazduh klicanjem u slavu Eragona i Jaha a, te po gradu odjeknuše udarci metala i krici ranjenika.

Kada je procenio da se njegov bataljon nalazi na sredini carske vojske, Roran je naredio vojnicima da skrenu i da po u u pravcu neprijatelja. „Držite se jedni drugih", naredio im je. „Sastavite zid od štitova i, šta god radili, štitite vra eve."

Ubrzo su spazili gusto zbijene vojnike na ulici, mahom kopljanike, kako se vuku ka poprištu bitke.

Nar Garzvog ispusti krvolo an urlik. To u iniše i Roran i ostali ratnici iz bataljona, te svi pojuriše ka neprijateljskom stroju. Vojnici kriknuše; me u njima zavlada panika dok su brže-bolje pokušavali da se povuku, gaze i sopstvene saborce ne bi li napravili mesta za borbu.

Urli i, Roran se bacio na prvi red ljudi. Krv šiknu svuda oko njega kada je po eo da vitla maljem. Ose ao je kako se pod njim savijaju metal i kosti. Vojnici behu toliko zbijeni da su bili gotovo bespomo ni. Ubio ih je etvoricu pre nego što je jedan stigao da zamahne ma em k njemu.

Roran ga je odbio štitom.

Na rubu ulice, Nar Garzvog je oborio šestoricu ljudi jednim jedinim zamahom toljage. Vojnici odmah po eše da ustaju, ne obra aju i pažnju na povrede koje bi ih osakatile da su mogli da osete bol, te ih Garzvog ponovo udari, pretvaraju i im tkivo u kašu.

Roran nije bio svestan ni ega sem ljudi pred sobom, težine malja u ruci i klizave okrvavljene kaldrme pod stopalima. Lomio je, lupao, poginjao se i gurao, urlao i vikao, i ubijao, ubijao, ubijao, sve dok, iznena en, nije zamahnuo uprazno. Oružje mu se odbilo o tlo, kaldrma prsnu na sve stranu i bolan gr mu prostruja kroz ruku.

Roran odmahnu glavom da bi odagnao ratoborni zanos: uspeo je da se probije kroz itavu gomilu vojnika.

Obrnuvši se, video je da se ve ina njegovih ratnika i dalje bori s vojnicima levo i desno od njega. Ponovo urliknuvši, bacio se nazad u sukob.

309 http://www.balkandownload.org/

Tri ga vojnika opkoliše: dvojica s kopljima i jedan s ma em. Roran je nasrnuo na oveka s ma em, ali okliznuo se ugazivši u nešto meko i vlažno. Pri padu je zamahnuo maljem ka gležnjevima najbližeg oveka. Vojnik je odsko io, spreman da obruši ma na Rorana, a jedan vilenjak je posko io napred i obezglavio svu trojicu pomo u dva hitra zamaha.

Beše to, zapravo, ona vilenjakinja s kojom je razgovarao ispred gradskih zidina; sada je bila isprskana krvavim prugama. Pre nego što je uspeo da joj zahvali, poletela je napred, te je munjevito posekla još nekoliko vojnika.

Videvši ih na delu, Roran je zaklju io da svaki vilenjak vredi kao petorica ljudi, ne ra unaju i njihovu veštinu bacanja ini. Što se pak Urgala ti e, prosto se trudio da im se sklanja s puta - pogotovo Kulima. inilo mu se da oni i ne razlikuju prijatelje i neprijatelje kada se zanesu, a pride su bili toliki da im se lako moglo desiti da nekoga nehotice ubiju. Video je kako je jedan od njih smoždio nekog vojnika, stisnuvši ga izme u svoje noge i zida neke zgrade, a da to nije primetio. Potom je video Kula kako, okre i se, odseca glavu vojniku nenamernim zamahom štita.

Borbe su trajale još nekoliko minuta. Naposletku oko njih ostadoše jedino mrtvi vojnici.

Obrisavši znoj sa ela, Roran je pogledao niz ulicu. Podalje ka gradu, video je vojnike vojske koju su uništili kako nestaju izme u ku a; tr ali su da bi se što pre pripojili drugom delu Galbatoriksove vojske. Palo mu je na um da krene za njima, ali glavno poprište bitke beše na rubu grada, pa je hteo da se stušti nad vojnike odostrag i da im razbije redove. „Ovamo!", viknuo je podižu i malj, te se dade niz ulicu.

Strela mu se zari u štit, pa on podiže pogled i spazi obris nekog oveka kako se spušta iza vrha obližnjeg krova.

Kada je, probivši se izme u zbijenih ku a, izronio na istinu ispred uništene glavne kapije Urubejna, zatekao je takav metež da se pokolebao, ne znaju i šta da ini.

Dve vojske su se toliko pomešale da nije bilo mogu e odrediti gde su im strojevi i linije, pa ak ni gde je sam bojni front. Grimizne tunike behu raštrkane po itavom trgu - ponegde usamljene, ponegde u ve im skupinama – a sukob se prelio i u sve okolne ulice, te se Roranu u inilo da je vojska po ela da se širi ka rubovima poput nekakve mrlje. Me u borcima koje je o ekivao, spazio je i skupine ma aka - obi nih ma aka, ne ma kodlaka - kako napadaju vojnike, što beše svirep i strašan prizor kakav nikada video nije. Znao je da ma ke slede nare enja ma kodlaka.

Nasred trga, gospodar Barst je sedeo na sivom atu, a njegov ogroman zaobljen grudni oklop presijavao se pod odsjajem vatri koje su gorele u okolnim ku ama. I dalje je mahao buzdovanom brže od ma kog oveka, te bi svakim udarcem usmrtio bar jednog Vordena. Strele odapete ka njemu nestajale su u obla cima sivkastonarandžastog plamena, ma evi i koplja odbijali su se od njega kao da je sazdan od kamena, a ak ni snaga Kula u punom naletu nije bila dovoljna da ga obori s njegovog pastuva. Roran je zapanjeno posmatrao kako, laganim zamahom buzdovana, taj ovek u oklopu gnje i mozak jednog Kula, kako mu lomi rogove i lobanju bez po muke, kao da lomi ljusku jajeta.

Roran se namrštio. Kako može biti toliko snažan i brz? Posredi o igledno behu ma ije, ali i te ma ije su morale imati izvor. Na Barstovom buzdovanu i oklopu nije bilo dragulja, a Roran nije smatrao da Galbatoriks napaja Barsta energijom iz daljine. Roran se prisetio razgovora koji je vodio sa Eragonom no pre nego što su spasli Katrinu iz Helgrinda. Eragon mu je tada kazao da se ljudsko telo u biti ne može izmeniti tako da dobije brzinu i snagu vilenjaka, ak ni ako je posredi telo Jaha a, te da je ono što su zmajevi uradili Eragonu tokom Proslave zakletve u krvi bilo utoliko neverovatnije.

Galbatoriks nije mogao tako da preobrazi Barsta, te se Roran ponovo zapitao gde li se to nalazi izvor Barstove neprirodne mo i.

Zategavši uzde, Barst obrnu konja. Svetlost koja je prešla preko njegovog zaobljenog oklopa privukla je Roranovu pažnju.

Roranu se usta osušiše i o aj se javi u njemu. Koliko je on uo, Barst nije ovek koji bi imao trbušinu. On ne bi dozvolio sebi da se otrombolji, niti bi Galbatoriks izabrao takvog oveka da mu brani Urubejn. Jedino objašnjenje koje je imalo smisla beše to da je Barst privezao Eldunari uz telo, ispod neobi no oblikovanog grudnog oklopa.

Ulica se potom zatresla i rascepila i mra na se pukotina pojavila ispod Barsta i njegovog paripa. Rupa bi ih sasvim progutala, pa bi još i ostalo mesta oko njih, ali njegov konj je ipak ostao da lebdi u vazduhu kao da mu kopita i dalje vrsto stoje na tlu. Šaren venac zatitra oko Barsta poput

310 http://www.balkandownload.org/

oblaka sastavijenih od iscepkanih duga. Od njega su se naizmeni no širili talasi toplote i hladno e, a Roran ugleda i kako ledeni pipci puze iz zemlje kao da žele da sputaju konja obavivši mu se oko nogu.

Me utim, led nije okovao konja, niti su ostale arolije uticale na tog oveka i njegovog ata. Barst ju ponovo zategao uzde i poterao konja napred, ka skupini vilenjaka koji su stajali kraj obližnje ku e i bajali na drevnom jeziku. Roran je pretpostavio da su upravo oni bacali ini na Barsta.

Podigavši buzdovan visoko iznad glave, Barst ulete me u vilenjake. Oni se razbežaše kako bi se zaštitili, ali uzalud, pošto im je Barst rascepio štitove i izlomio ma eve. Kada je ponovo potegao, buzdovan je smrskao vilenjaku kao da su im kosti tanane i šuplje poput pti jih.

Zašto ih njihove zaštitne ini nisu sa uvale?, zapita se Roran. Zašto ne mogu da ga zaustave mislima? Pa on je samo ljudsko bi e, i ima samo jedan Eldunari.

Nekoliko metara dalje, ogroman okrugao kamen pade u more uskomešanih tela ostavljaju i za sobom jarkocrvenu mrlju, te odsko i ka jednoj zgradi i poruši statue iznad ulaza.

Roran se naglo sagnuo i opsovao gledaju i odakle je kamen došao. Video je da su, na drugom kraju grada, Galbatoriksovi vojnici preuzeli katapulte i ostale ratne naprave postavljene na zidine.

Ga aju sopstveni grad, pomislio je. Ga aju sopstvene ljude!

Zgroženo zarežavši, okrenuo se od trga, usmeren ka unutrašnjosti grada. „Tu ne pomažemo!", doviknuo je svom bataljonu. „Ostavite Barsta ostalima. Idemo u onu ulicu tamo!", pokazao je nalevo. „Probi emo se do bedema, pa emo tamo zauzeti busiju!"

Nije uo odgovor svojih ratnika, ako ga je bilo, pošto je ve bio u pokretu. Iza njega, još jedan kamen pade na vojsku izazvavši još bolnih vrisaka.

Ulica koju je Roran odabrao bila je prepuna vojnika, ali i vilenjaka i ma kodlaka, koji behu zbijeni ispred ulaza u šeširdžijsku radnju; upinjali su se da odbiju silne neprijatelje. Vilenjaci nešto viknuše i desetak vojnika pade na tlo, ali ostali su i dalje stajali.

Uronivši me u vojnike, Roran se ponovo predao krvavom borbenom zanosu. Posko io je preko jednog srušenog vojnika i obrušio malj na kacigu nekog oveka okrenutog le ima. Uveren da ga je ubio, Roran je štitom odgurnuo narednog vojnika i ubo ga krajem malja u vrat lome i mu kosti.

Delvina su pogodili kopljem u rame, pa je pao na koleno uz bolan krik. Mašu i maljem brže nego ina e, Roran je oterao kopljanika kako bi Delvin izvukao oružje iz sebe i ustao. „Povuci se", re e mu Roran.

Delvin odmahnu glavom iskezivši zube: „Ne u!" „Nazad, sunce ti kalajisano! To je nare enje!"

Delvin opsova, ali ipak ga posluša, te Horst zauze njegovo mesto. Roran je zapazio da kova u krvare posekotine na rukama i nogama, ali one ga, izgleda, nisu ometale pri kretanju.

Izbegavši zamah ne ijeg ma a, Roran stupi napred. U inilo mu se da je uo blago fijukanje iza sebe, a onda mu u ušima zazvoni nekakva grmljavina, zemlja se zavrte oko njega i mrak mu pade na i. Probudio se s bolom u glavi. Ugledao je nebo, jarko pri izlasku sunca, i mra nu unutrašnjost nadvijene litice. Bolno zabrundavši, nekako se uspravio. Ležao je u podnožju spoljnog bedena, pokraj krvavih ostataka kamena izba enog iz katapulta. Izgubio je štit i malj, što ga je odmah zabrinulo i pomelo. Dok je on pokušavao da se sabere, petorica vojnika pojuriše k njemu, te ga jedan od njih ubode kopljem u grudi. Šiljak ga je gurnuo ka zidu, ali nije mu probušio kožu. „Drž'te ga!", viknuše vojnici, te Roran oseti kako ga ne ije ruke grabe za ruke i noge. Po eo je da se koprca pokušavaju i da se istrgne, ali još je bio slab i dezorijentisan, a bilo je previše vojnika da bi mogao da ih savlada. Vojnici ga odjednom ispustiše i Roran ugleda crnokosu ženu kako kre e ka njima, vitlaju i ma em veštinom oprobane ratnice. Za nekoliko sekundi, ubila je petoricu ljudi, mada joj je jedan od njih naneo plitku posekotinu duž leve butine. Potom mu je pružila ruku i rekla: eki aru." Uhvativši je za podlakticu, video je da joj zglob, na mestu koje nije pokrivala izlizana oklopna manžetna, prekriven ožiljcima, kao da je žigosana ili išibana do kosti. Iza te žene je stajala devojka bledog lica u oklopu skrpijenom od razli itih delova i de ko koji naizgled beše godinu ili dve mla i od devojke. „Ko ste vi?", upitao je ustaju i. Ženino lice beše veoma upe atljivo: široko, jakih kostiju, preplanulo i ogrubelo kao u nekoga ko život mahom provodi napolju. „Samo sam u prolazu", rekla mu je. nuvši, podigla je jedno koplje i dala mu ga. „Blagodarim." Klimnula mu je, te ona i njeni mladi saputnici otr aše me u zgrade zaputivši se dublje u grad. Roran je pola sekunde za eno zurio za njima, a onda se pribrao i požurio niz ulicu kako bi se pridružio svom bataljonu.

311 http://www.balkandownload.org/

Ratnici ga do ekaše uz zaprepaš ene pokli e te, ohrabreni, napadoše vojnike s novom žestinom. Me utim, kada je zauzeo mesto me u ostalim ljudima iz Karvahola, otkrio je da je kamen koji ga je pogodio ubio Delvina. Njegova tuga ubrzo je prerasla u gnev, pa se borio žeš e nego ranije, rešen da što pre okon a bitku. ***

312 http://www.balkandownload.org/

IME NAD IMENIMA Uplašen ali odlu an, Eragon je krenuo napred sa Arjom, Elvom i Safirom, uputivši se ka podijumu na kojem je Galbatoriks opušteno sedeo na svome prestolu.

Razdaljina beše povelika, dovoljno velika da Eragon prou i nekoliko strategija i mnoge odbaci kao nesvrsishodne. Znao je da im snaga ne e biti dovoljna da poraze kralja: bi e im potrebna i prepredenost, a to beše nešto što mu je, smatrao je, najviše nedostajalo. No nisu imali izbora do da se suo e s Galbatoriksom.

Dva niza svetiljki što su vodila ka podijumu behu dovoljno razmaknuta, pa su njih etvoro hodali jedno uz drugo. Eragonu je to odgovaralo, pošto je znao da e Safira mo i da se bori pokraj njih ako zatreba.

Dok su se približavali prestolu, Eragon je nastavio da prou ava odaju. U inilo mu se da je to udnovata odaja za prijem kraljevskih gostiju. Prostorija je, izuzev osvetljene staze pred njima, bila skrivena neprobojnom tamom, mra nija ak i od dvorana patuljaka pod Trondžhimom i Farden Durom, a u vazduhu je visio suvonjav, opojan miris koji mu se inio poznatim, mada nije znao odakle. „Gde je Šruikan?", upitao je prigušenim glasom.

Safira je onjušila vazduh. Ose am njegov miris, ali ne ujem ga.

Elva se namrštila. „Ja ga pak ne ose am."

Kada ih je od podijuma delilo desetak metara, svi se zaustaviše. Iza prestola su visile debele crne zavese od baršunaste tkanine, šire i se sve do tavanice.

Senka je skrivala Galbatoriksovo lice. Onda se nagnuo ka svetlosti, te ga Eragon ugleda. Lice mu je bilo izduženo i suvonjavo, sa uvu enim elom i oštrim nosom. O i mu behu vrste poput kamena, s malim beonja ama. Usne mu behu tanke i široke, blago povijene na rubovima, a nosio je i kratko potkresanu bradu i brkove koji, kao i njegova ode a, behu potpuno crni. Delovao je kao ovek u etvrtoj deceniji: još na vrhuncu snage, ali ipak blizu po etka njenog opadanja. Na elu i oko nosa imao je bore, a njegova preplanula koža delovala je tanano kao da je itave zime jeo samo ze je meso i repu. Ramena mu behu široka i miši ava, a struk uzan.

Na glavi je nosio krunu od crvenkastog zlata, ukrašenu raznim draguljima. Kruna je delovala staro, starije i od same dvorane, pa se Eragon zapitao da li je nekada pripadala kralju Palansaru, mnogo stotina godina ranije.

Galbatoriksu je u krilu ležao ma . Beše to ma Jaha a - to beše o igledno, iako Eragon takav nikada video nije. Se ivo, bal ak i nakrsnica behu mu potpuno beli, a dragulj u jabuci beše proziran poput gorskog potoka. Nešto je u tome ma u onespokojilo Eragona. Sama njegova boja, nepostoje a boja, podse ala ga je na kost izbledelu na suncu. Beše to boja smrti, a ne života, mnogo opasnija od bilo koje nijanse crne, ak i od one najcrnje.

Galbatoriks ih je sve osmotrio oštrim pogledom, ne trep i. „Dakle, do oste da me ubijete", rekao je. „Ho emo li po eti, onda?" Podigao je ma i raširio ruke u znak dobrodošlice.

Eragon je raširio noge i podigao ma i štit. Kraljev poziv ga je uznemirio. Poigrava se nama.

I dalje se drže i za Dautdert, Elva je kro ila napred i po ela da govori, Me utim, iz usta joj nije izlazio nikakav glas, te je, uznemirena, pogledala Eragona.

Eragon je pokušao da joj dodirne um, ali nije mogao da joj oseti misli -Elva kao da više nije bila u odaji s njima.

Galbatoriks se nasmeja, vrati ma na krilo i zavali se na prestolu. „Zar si zaista verovala da nisam svestan tvojih sposobnosti, dete? Zar si zaista mislila da eš me onesposobiti tom tri avom, providnom smicalicom? Ne sumnjam ja da bi me tvoje re i povredile, ali najpre bih morao da ih ujem." Blede mu se usne izviše u opak, neveseo osmeh. „Kakva ludost. I ovo je vaš plan? Devoj ica koja ne može da govori ukoliko joj ja ne dozvolim, džilit podesniji za ukrašavanje zida nego za boj i zbirka Eldunarija koji su, od starosti, ve napola sišli s uma? Tsk-tsk... Mislio sam da si pametnija, Arja. I ti, Glejdre, ali pretpostavljam da su ti ose anja pomutila razum pošto sam upotrebio Murtaga kako bih ubio Oromisa."

Obra aju i se Eragonu, Safiri i Arji, Glejdr re e: Ubijte ga. Zlatni je zmaj bio sasvim smiren, ali upravo je ta smirenost odavala bes koji mu je nadvladao sva ostala ose anja.

313 http://www.balkandownload.org/

Eragon je hitro razmenio poglede sa Arjom i Safirom, te njih troje krenuše ka podijumu, a Glejdr, Umarot i ostali Eldunariji napadoše Galbatoriksa mislima.

Tek što je Eragon na inio nekoliko koraka, kralj ustade sa svog baršunastog sedišta i viknu.

Re je odjeknula Eragonovim mislima, te mu se u inilo da mu je svaki deo bi a zatreperio kao da je on instrument na kojem je svira zategao žicu. Uprkos snažnoj reakciji, Eragon nije uspeo da zapamti tu re : izbledela mu je u glavi, ostavljaju i za sobom jedino spoznaju o svome postojanju i dejstvu.

Galbatoriks je izgovorio još nekoliko re i, ali nijedna nije imala isti uticaj, a Eragon beše previše ošamu en da bi spoznao njihovo zna enje. Kada je poslednja fraza napustila kraljeve usne, neka sila je š epala Eragona zaustavivši ga usred koraka. Vrisnuo je od iznena enja. Pokušao je da se pomeri, ali telo kao da mu bese okovano kamenom. Jedino je mogao da diše, gleda i, kao što je ve otkrio, da govori.

Ništa mu nije bilo jasno: njegove zaštitne ini trebalo je da ga odbrane od kraljevih ma ija.

Kako to da se ose ao kao da visi na rubu bezdana?

Pokraj njega, Safira, Arja i Elva delovale su jednako nepokretno.

Razjaren lako om kojom ih je kralj onesposobio, Eragon je pripojio misli sa Eldunarijima, koji su nasrtali na Galbatoriksovu svest. Osetio je da su naišli na otpor mnoštva drugih umova - behu to zmajevi koji su šištali, kreštali i urlikali sumanutim, izbezumljenim horskim glasovima ispunjenim tolikim bolom i tugom da Eragon poželeo da se izvu e odatle da ga ne bi uvukli u svoje ludilo. I oni behu snažni, kao da su svi veliki kao Glejdr ili ak ve i od njega.

Suparni ki zmajevi spre avali su ga da neposredno napadne Galbatoriksa. Kad god bi se Eragonu u inilo da je dodirnuo kraljeve misli, jedan od porobljenih zmajeva okomio bi se na njegov um, sve vreme sik i, te bi ga naterao da se povu e. Borba s tim zmajevima beše teška zbog njihovih podivljalih i nepovezanih misli; nisu se dali pokoriti kao što se pobesneli vuci ne bi dali obuzdati. Uz to, bilo ih je previše, mnogo više od onih koje Jaha i sakriše u Kripti duša.

Pre nego što je bilo koja strana zadobila prednost, Galbatoriks, koji kao da ostade netaknut tom nevidljivom borbom, re e: „Do ite, de ice moja, da upoznate naše goste."

De ak i devoj ica ukazaše se iza prestola, te stadoše s kraljeve desne strane. Devoj ica je imala oko šest leta, a de ak osam ili devet. Prili no su li ili jedno na drugo, te je Eragon pretpostavio da su brat i sestra. Oboje behu u ode i za spavanje. Devoj ica se vrsto držala za de akovu ruku, napola se skrivaju i iza njega, a de ak je delovao preplašeno ali odlu no. Dok se borio s Galbatoriksovim Eldunarijima, Eragon je osetio misli te dece - osetio je njihovu užasnutost i zbunjenost i znao je da su ta deca stvarna. „Nije li preslatka?", upita Galbatoriks, podigavši devoj icinu bradu svojim duga kim prstom. „Kolike okice, i kakva lepa kosica. A tek što je ovo mom e zgodno!" Spustio je šaku na de akovo rame. „Obi no se kaže da su deca naš blagoslov, ali ja ne delim taj stav. Prema mom iskustvu, deca su svirepa i osvetoljubiva koliko i odrasli. Jedino im nedostaje snaga da druge pot ine svojoj volji. „Možda ete se saglasiti sa mnom, a možda i ne ete. No ja znam da se vi, Vordeni, di ite svojom estitoš u. Sebe vidite kao uvare pravde, branitelje nevinih - kao da je bilo ko zaista nevin kao plemenite ratnike što se bore da isprave drevno zlo. Pa dobro, onda: hajde da stavimo vaša ube enja na probu, pa da vidimo da li ste to što tvrdite da jeste. Ukoliko ne prekinete napad, ubi u ovo dvoje" - protresao je de akovo rame - ,,a ubi u ih i ako me ponovo napadnete... Štaviše, ako me ozlovoljite, svakako u ih ubiti, pa bih vam savetovao da budete ljubazni prema meni." Njegove re i su prestravile de aka i devoj icu, ali oni nisu pokušali da pobegnu.

Eragon pogleda Arju, te u njenim o ima vide odraz sopstvenog o aja.

Umarote!, zavapiše.

Ne!, zaurla beli zmaj, rvu i se u mislima s drugim Eldunarijem.

Moraš da se zaustaviš, re e Arja.

Ne.' Ubi e ih, re e Eragon. »Ne! Ne emo sada odustati! Dosta, zagrme Glejdr, mladunci su u opasnosti. Još e više mladunaca biti u opasnosti ne ubijemo li jajolomca. Ho e, ali ovo nije trenutak za to, re e Arja.

Sa ekaj malo, pa emo na i na ina da ga napadnemo tako da ne rizikujemo živote ove dece.

A ako ga ne na emo?, upita je Umarot. Ni Eragon ni Arja nisu imali odgovor na to pitanje.

Onda emo uraditi kako budemo morali, re e Safira. Mada mu nije bilo drago, Eragon je znao da je

314 http://www.balkandownload.org/

ona u pravu. Nisu mogli da stave dvoje dece ispred itave Alagezije. Ako budu mogli, spaš e de aka i devoj icu; ako pak ne budu mogli, ipak e nastaviti napad. Nisu imali izbora.

Kada Eldunariji i njihov zastupnik Umarot gun aju i prekinuše napad, Galbatoriks se osmehnu: ,,E, tako je ve bolje. Sada možemo da razgovaramo kao kulturna bi a i ne moramo da brinemo o tome ko e koga ubiti." Pomilovao je de aka po glavi i pokazao mu stepenice koje su vodile ka podijumu. „Sedi." Deca bespogovorno sedoše na najniži stepenik, najdalje od kralja. Galbatoriks pomeri ruku, re e „Kausta" i Eragon kliznu napred, naposletku se našavši u podnožju podijuma sa Arjom, Elvom i Safirom.

Eragon se i dalje udio tome što ih zaštitne ini nisu odbranile. Prisetio se one re i, koja god to re bila, te u njemu po e da se ra a užasna sumnja.

Ubrzo se javilo i bezna e. Uprkos svim planovima, uprkos svim razgovorima, brigama i patnjama, uprkos svem žrtvovanju - Galbatoriks ih je sputao lagano kao da su tek ro eni ma i. A ako su Eragonove sumnje bile istinite, kralj je bio strašniji nego što su oni pretpostavljali. No oni ipak nisu bili sasvim bespomo ni. Umovi još behu njihovi. Još su, inilo mu se, mogli da se koriste arolijama... na ovaj ili onaj na in.

Galbatoriksov se pogled spustio na Eragona. „Dakle, ti si taj što me je toliko nasekirao, Eragone, sine Morzanov... Odavno je trebalo da se sretnemo. Da ti mati nije bila toliko glupava da te sakrije u Karvaholu, odrastao bi tu, u Urubejnu, kao dete iz plemi ke porodice, uza sve bogatstvo i dužnosti koje to podrazumeva, umesto da tra iš dane kopaju i zemlju. „Bilo kako bilo, sada si tu i sve e to kona no biti tvoje. To ti pripada ro enjem, to je tvoje nasle e, pa u se postarati da sve to dobiješ." Pomno je osmotrio Eragona, a onda re e: „Više li iš na svoju majku nego na oca. Kod Murtaga važi suprotno. No to i nije mnogo važno. Na koga god ti i tvoj brat li ili, red je da budete u mojoj službi kao što i vaši roditelji behu." „Nikada", re e Eragon stegnute vilice.

Tanan se osmejak pojavi na kraljevom licu. „Nikada? Pa, još emo videti." Pomerio je pogled. ,,A ti, Safira... Od svih mojih današnjih gostiju, najdraže mi je što tebe vidim. Lepo si mi narasla.

Se aš li se ovog mesta? Se aš li se moga glasa? Mnoge sam no i proveo pri aju i tebi i ostalim jajima o kojima sam brinuo onih godina tokom kojih sam se borio za to da sebi osiguram vlast nad Carstvom."

S-se am se pomalo, re e Safira, te Eragon prenese njene re i kralju. Nije želela neposredno da razgovara s kraljem, niti bi kralj to dopustio. Van otvorenog sukoba, najbolje su se štitili drže i umove odvojene.

Galbatoriks klimnu. „Što duže ostaneš me u ovim zidovima, više eš se prise ati. Ti toga možda nisi bila svesna u to vreme, ali ve i deo svoga života provela si u odaji nedaleko od ove. Ovo je tvoj dom, Safira. Tu pripadaš. Tu eš sviti sebi gnezdo i sneti jaja."

Safira zaškilji, te Eragon oseti udnu ežnju u njoj, pomešanu s rasplamsalim gnevom.

Kralj je nastavio. „Arja Drotningu. Sudba, kanda, ima smisla za šalu, pa te, evo, vidim tek sada, mada sam davno naredio da mi te dovedu. Tvoj put beše zaobilazan, ali ipak si došla, i to svojom voljom. Mnogo mi je to smešno. Tebi nije?"

Arja stegnu usne, odbijaju i da mu odgovori.

Galbatoriks se zakikota. „Priznajem da si mi trn u oku ve duže vreme Nisi mi zadala onoliko nevolja koliko onaj nezgrapni nametljivac Brom, ali nisi ni sedela skrštenih ruku. ak bi se moglo re i da je sve ovo tvoje maslo, pošto si ti poslala Safirino jaje Eragonu. Me utim, ja ti ništa ne zameram.

Da nije tebe, Safira se možda ne bi ni izlegla, a ja možda ne bih uspeo da izvu em preostale neprijatelje iz njihovih skrovišta. Na tome ti zahvaljujem. ,,A tu je i Elvica. Devoj ica s belegom Jaha a na elu, sa zmajevim žigom, obdarena veštinom da ose a bol drugih i da predoseti sve što e im tek zadati bol. Koliko li si se ti napatila proteklih meseci? Sigurno mrziš sve oko sebe zbog njihovih slabosti, pogotovo stoga što si primorana da deliš njihov jad. Vordeni te nisu iskoristili kako valja. Ja u danas okon ati borbe koje su te toliko namu ile, pa više ne eš morati da trpiš zbog grešaka i nesre e drugih. To ti obe avam. Možda e mi povremeno zatrebati tvoje veštine, ali ina e eš mo i da živiš kako ti je volja i kona no eš imati mir."

Elva se namrštila, ali bilo je o igledno da joj je kraljeva ponuda primamljiva. Eragon je shvatio da je slušanje Galbatoriksa opasno koliko i slušanje same Elve.

315 http://www.balkandownload.org/

Galbatoriks je zastao i po eo da ka bal ak svoga ma a obavijen žicom, sve vreme ih posmatraju i zamagljenim pogledom. Potom je pogledao iza njih, ka ta ki u vazduhu u kojoj su Eldunariji lebdeli skriveni od pogleda, te se natmurio. „Prenesi moje re i Umarotu", rekao je. „Umarote! Ponovo imamo nesre u da se sretnemo. Mislio sam da sam te ubio na Vroengardu."

Umarot mu odgovori, te Eragon po e da prenosi njegove re i: „Kaže da..." „... da si mu ubio samo telo", dovršila je Arja. „Pa, to i sam vidim", re e Galbatoriks. „Gde su te to Jaha i skrili, i tebe i ove s tobom? Na Vroengardu? Ili negde drugde? Ja i sluge moje revnosno pretražismo ruševine Doru Areabe."

Eragon je oklevao da prenese zmajev utuk, pošto je bio siguran da e ozlovoljiti kralja, ali nije znao šta bi drugo. „Kaže da... da taj podatak nikada ne bi svojom voljom podelio s tobom."

Galbatoriksove se obrve spojiše iznad nosa. „Ma je li? Re i e on meni, još kako, hteo - ne hteo." Kralj lupnu prstima po jabuci bleštavobelog ma a.

Ovo se ivo oduzeh njegovom Jaha u kada sam ga ubio - kada sam ubio Vraela - u kuli stražari što se uzdiže nad dolinom Palansar. Vrael je imao svoj naziv za ovaj ma . Zvao ga je Islingr, Svetlozor. Držim da je Vrangr unekoliko... podesnije ime."

Vrangr je zna ilo „izopa en", te se Eragon saglasio da to ime bolje pristaje ma u.

Potmuo prasak za u se iza njih, te se Galbatoriks ponovo nasmeši. ,,Odli no. Murtag i Trn e nam se uskoro pridružiti, pa emo po eti kako valja." Neki drugi zvuk ispuni odaju, propra en glasnim šištanjem koje kao da je dopiralo iz razli itih pravaca istovremeno. Galbatoriks je bacio pogled preko ramena i rekao: „To što ste otpo eli napad ovoliko rano beše nepromišljeno s vaše strane. Ja sam ve bio budan, pošto ustajem pre zore, ali probudili ste Šruikana. On vam je prili no nabusit kada je umoran, a kada je nabusit, ima naviku da proždire ljude. Moji su stražari odavno nau ili da ga ne ometaju dok se odmara. I vama bi bilo bolje da ste se poveli njihovim primerom." Dok je Galbatoriks to govorio, zastori iza prestola se pomeriše i podigoše ka tavanici. Duboko zaprepaš en, Eragon uvide da su ti zastori zapravo Šruikanova krila.

Crna aždaja je ležala sklup ana na podu, s glavom blizu prestola, stvaraju i svojom telesinom ogradu previše strmu i previše visoku da bi bilo ko prešao preko nje bez arolija. Zmajeve krljušti ne behu blistave kao Safirine ili Trnove, ve se više presijavahu mra nim, te nim odsjajem. Zbog mastiljave boje, delovale su gotovo neprozirno i odavale utisak snage i vrstine; Eragon nije imao takav utisak dok je gledao krljušti drugih zmajeva. Šruikan kao da beše pokriven kamenom ili metalom, a ne draguljima.

Taj zmaj zaista beše ogroman. Eragon je jedva pojmio da ti golemi obrisi pred njima predstavljaju živo stvorenje. Ugledavši deo Šruikanovog rebrastog vrata, pomislio je da pred sobom vidi glavni deo zmajevog tela, a kada je ugledao bo nu stranu Šruikanovog zadnjeg stopala, pomešao ju je sa itavom golenicom. Nabor jednog njegovog krila u njegovoj je glavi predstavljao itavo krilo.

Tek kada je, podigavši pogled, zapazio bodlje na vrhu aždajine ki me, Eragon je sagledao svu Šruikanovu veli inu. Svaka bodlja beše široka poput stabla drevnog hrasta, a krljušti koje su ih okruživale behu debele pola lakta, ako ne i više. Šruikan je potom otvorio jedno oko i zagledao se u njih. Dužica mu beše beli astoplava, boje gorskih lednika, upadljivo svetla me u crnim krljuštima.

Zmajevo golemo iskošeno oko munjevito se pomeri gore-dole, prou avaju i im lica. U njegovom upiljenom pogledu kao da ne beše ni ega sem gneva i ludila, te je Eragon bio ube en da bi ih Šruikan ubio u magnovenju ako bi mu Galbatoriks dopustio.

Zbog piljenja tog golemog oka i otvorenog zla koje se u njemu krilo, Eragon je poželeo da pobegne i da se sakrije u neku rupu duboko, duboko pod zemljom. Zamišljao je da se tako sigurno ose a zec kada nai e na neko krupno, zubato stvorenje.

Safira riknu kraj njega, te joj se krljušti duž le a zatalasaše i podigoše poput nakostrešenog perja.

Umesto odgovora, vatreni snopovi se pojaviše u raširenim rupama Šruikanovih nozdrva, te i on riknu, zaglušuju i Safiru, i odaja se ispuni tutnjavom sli nom planinskom odronu.

De ica na podijumu ciknuše, te se sklup aše i zagnjuriše glavice izme u kolena. „Miran budi, Šruikane", re e Galbatoriks, te se crni zmaj utiša. Kapak mu se spustio, ali nije se sasvim sklopio: zmaj je nastavio da ih posmatra kroz procep širok nekoliko centimetara, kao da eka pravi trenutak da sko i na njih.

316 http://www.balkandownload.org/

„Ne svi ate mu se", re e Galbatoriks. „Ali njemu se niko ne svi a... je li tako, Šruikane?"

Zmaj frknu, te vazduh prože miris dima.

Eragona iznova obuze bezna e. Šruikan bi mogao da ubije Safiru jednim udarcem šape. A ma koliko ta odaja bila golema, ipak je bila premala da bi Safira dugo izmicala ogromnoj crnoj aždaji.

Bezna e se polako pretvorilo u ogor en gnev i po elo da se opire u nevidljivim stegama. „Kako je mogu e da si sposoban da sve ovo uradiš?", viknuo je, napinju i svaki miši u telu. „To i mene zanima", re e Arja. Galbatoriksove o i zaiskriše ispod crnih ve a. „Zar ne poga aš i sama, vilenjakinjice?" „Više bih volela odgovor umesto naga anja", uzvratila mu je. „Pa, dobro. Ali prvo morate da u inite nešto kako biste znali da je ono što govorim zaista istina. Morate pokušati da bacite neke ini, oboje, i onda u vam kazati." Pošto ni Eragon ni Arja ništa ne rekoše, kralj mahnu rukom: „Hajde, hajde, obe avam da vas ne u kazniti. Pokušajte... to je moj zahtev." Arja je prva pokušala. „Thrautha", rekla je oštrim, sniženim glasom, Eragon je zaklju io da je pokušavala da baci Dautdert na Galbatoriksa. Me utim, oružje joj ostade stegnuto u ruci. Eragon potom izgovori: „Brisingr!" Mislio je da e mu spona s ma em omogu iti da upotrebi arolije tamo gde Arja nije mogla, ali na njegovo razo aranje, se ivo ostade na svom mestu, presijavaju i se pod prigušenim osvetljenjem svetiljki.

Galbatoriks se još više upiljio u njih. „Odgovor ti je sada o it, vilenjakinjice.

Potrošio sam dobar deo proteklog veka, ali najzad sam pronašao ono za im sam tragao: na in da upravljam svim vra evima Alagezije. Moja potraga ne beše lagana: ve ina bi ljudi odustala ili od ogor enosti ili - ako su posedovali potrebno strpljenje - od straha. Ali ja nisam. Bio sam uporan.

Svojim prou avanjem, otkrih ono za im sam dugo žudeo: plo u ispisanu u nekoj drugoj zemlji, u nekoj drugoj epohi, rukama koje nisu pripadale ni vilenjacima, ni patuljcima, ni ljudima, ni Urgalima. A na toj plo i beše ispisana jedna re - ime za kojim su arobnjaci tragali stole ima, zauzvrat dobijaju i samo gorko razo aranje." Galbatoriks je podigao jedan prst. „Ime nad imenima. Ime jezika drevnog."

Eragon potisnu psovku. Bio je u pravu. To je onaj Ra 'zak pokušavao da mi kaže, pomislio je, prisetivši se onoga što mu je jedno od tih bubolikih udovišta reklo u Helgrindu: „Gotovo da je pronašššao ime... Istinsko ime!" Koliko god obeshrabruju e bilo to Galbatoriksovo otkri e, Eragon se vrsto uhvatio injenice da to ime nije moglo da zaustavi ni njega ni Arju -ni Safiru - da se koriste arolijama ne govore i drevnim jezikom. To im, doduše, ne bi bilo od koristi. Kraljeve zaštitne ini zasigurno bi odbranile i njega i Šruikana od svih ini. No ako kralj nije znao da je mogu e koristiti se inima i bez drevnog jezika, ili pak znao ali smatrao da oni ne znaju, mogli I «ln ga iznenade i da ga pometu bar na tren, mada Eragon nije bio siguran kako bi im to pomoglo. Galbatoriks je nastavio: „Tom re ju mogu da preoblikujem ini lagano, kao što bi neki drugi arobnjak upravljao prirodnim elementima. Sve e ini biti podvrgnute meni, mada ja ne u biti podvrgnut njima ukoliko sam to ne odaberem."

Možda i ne zna, pomisli Eragon, te mu neka odlu nost zaiskri u srcu. „Upotrebi u ime nad imenima kako bih pokorio svakog arobnjaka u Alageziji, i niko ne e mo i da baci ini bez mog blagoslova, ak ni vilenjaci. arobnjaci u vašoj vojsci upravo spoznaju tu istinu. im se budu uvukli u Urubejn, dalje od glavne kapije, ini im više ne e delovati kao što bi trebalo. Neke e im bajalice odmah propasti, a druge e se izokrenuti, pa e uticati na vaše ljude umesto na moje." Galbatoriks nagnu glavu, te mu pogled odluta kao da sluša nekoga ko mu nešto došaptava. „Ve su se mnogi u vašim strojevima pogubili."

Eragon je morao da potisne poriv da pljune kralja. „Nije važno", povikao je, „na i emo drugi na in da te zaustavimo."

Galbatoriksa je to, izgleda, zabavilo: „Ma nije valjda. Kako? I zašto? Porazmisli malo o onome što govoriš. Ti bi upropastio prvu priliku da Alagezija doživi istinski mir samo da bi utolio svoju preteranu glad za osvetom? Dopustio bi arobnjacima da nastave po svome, bez obzira na štetu koju nanose drugima? Držim da je to mnogo gore od svega što sam ja po inio. Ali to su samo tvoja puka naga anja. Ni najbolji me ratnici me u Jaha ima nisu porazili, a ti im nisi ni do ramena. Nikada nije postojalo ni zrnce nade da eš me zbaciti s prestola. Ni ti, ni bilo ko od vas." „Ubio sam Durzu, a pobih i Ra'zake", re e Eragon. „Zašto ne bih ubio i tebe?" ,,Ja nisam slab kao oni što mi služe. Pa ti ak ni Murtaga nisi mogao da potu eš, a on ti je tek senka senke. Tvoj otac Morzan beše daleko mo niji od obojice, a ak ni on nije mogao da savlada

317 http://www.balkandownload.org/

moju mo . Osim toga", re e Galbatoriks sa svirepim izrazom na licu, „grešiš ako misliš da si uništio Ra'zake. Ona jaja u Dras Leoni ne behu jedina koje sam uzeo od Letrblaka. Imam i druga, skrivena na drugim mestima. Uskoro e se izle i, pa e Ra'zaci ponovo harati zemljom rade i šta im kažem. Što se pak ti e Durze, Senke nije teško sa initi, a ionako donose više nevolja nego koristi. Dakle, de e moj, nisi ti ništa dobio, ništa sem lažnih pobeda."

Eragon je više od svega prezirao Galbatoriksovu nadmenost i njegovo oholo nadmo no držanje. Osetio je poriv da iskali bes na kralju i da baci na njega sva mogu a prokletstva, ali zadržao je jezik za zubima radi sigurnosti de ice.

Ima li neko kakvu zamisao?, upitao je Safiru, Arju i Glejdra.

Ne, re e Safira. Ostali su i dalje utali.

Umarote?

Mislim da bi trebalo da ga napadnemo dok još možemo. itav minut je prošao u tišini. Galbatoriks se podnimio i oslonio na lakat sve vreme ih promatraju i. De ak i devoj ica tiho su plakali kraj njegovih nogu. Iznad njega, Šruikanovo oko i dalje beše usmereno ka Eragonu i njegovoj pratnji poput goleme ledenoplave svetiljke.

Onda za uše kako se vrata odaje otvaraju i zatvaraju i bat koraka oveka i zmaja.

Murtag i Trn ubrzo im se pojaviše na vidiku. Zastali su pokraj Safire, te se Murtag naklonio: „Gospodaru." Kralj mu dade znak, te se Murtag i Trn smestiše s desne strane prestola.

Zauzimaju i položaj, Murtag zgroženo pogleda Eragona, a onda sklopi ruke iza le a i zagleda se u drugi kraj odaje, ne obra aju i pažnju na njega. „Trebalo vam je više vremena nego što sam o ekivao", re e Galbatoriks varljivo blagim glasom.

Ne gledaju i ga, Murtag re e: „Kapija je bila ošte enija nego što sam mislio, gospodaru, a zbog ini koje ste bacili na njih, jedva sam ih opravio." „Ho eš li da kažeš da sam ja kriv za to što si aljkav?" Murtag steže vilice. „Ne, gospodaru. Samo sam pokušao da vam objasnim. Povrh toga, i deo hodnika beše... u neredu, pa nas je i to usporilo." „Tako, dakle. Razgovara emo o tome kasnije, ali trenutno imamo važnijih pitanja. Prvo, vreme je da naši gosti upoznaju poslednjeg lana naše družine. A i stvarno je ve vreme da malo osvetlimo dvoranu."

Galbatoriks tresnu ma em pljoštimice po rukohvatu prestola, te dubokim glasom viknu: „Naina!"

Prema njegovom nare enju, stotine svetiljki blesnuše duž zidova odaje, oblivaju i je toplom svetloš u poput sve a. oškovi i dalje behu u polumraku, ali Eragon je sada nazirao pojedinosti u njihovom okruženju. Na desetine stubova i prolaza širilo se po zidovima, a oko njih behu kipovi, slike i pozla ene šare. Zlata i srebra beše u izobilju, a Eragon je ugledao i odsjaj mnoštva dragulja. Beše to neopisiva raskoš, s kakvom se nije moglo porediti ak ni bogatstvo Trondžhima ili Elesmere. Nekoliko trenutaka kasnije, zapazio je još nešto: sivu kamenu plo u, možda granitnu, visoku dva i po metra, s njihove desne strane, iza linije do koje je malo as dopirala svetlost. Uz nju, u stoje em položaju, beše okovana Nasuada, odevena jedino u obi nu belu tuniku. Gledala je u njih razroga enih o iju; nije mogla da govori pošto joj usta behu zavezana krpom. Izgledala je iscrpljeno i iznureno, ali zdravo. Eragonu je odmah laknulo. Pre toga nije smeo da se ponada da bi je mogli na i živu. „Nasuada!", viknuo je. „Jesi li dobro?" Klimnula je. „ Da li te je naterao da mu se zakuneš na pokornost?" Odmahnula je glavom. „Zar stvarno misliš da bih joj dozvolio da ti kaže i da jesam?", upita ga Galbatoriks.

Pogledavši kralja, video je kako Murtag baca hitar, zabrinut pogled ka Nasuadi, te se zapitao šta bi to moglo da zna i. „Pa, jesi li?", upita ga Eragon izaziva ki. „Slu ajno - nisam. Reših da sa ekam da se svi okupite. A sada, kada se to desilo, niko ne e oti i odavde dok mi se ne zakune na vernost, niti e oti i dok ne saznam njegovo istinsko ime. Zbog toga i jeste tu. Ne da biste me ubili, ve da biste se naklonili preda mnom kako bismo kona no stavili ta ku na ovu vašu poganu pobunu."

Safira ponovo riknu, a Eragon re e: „Nikada se ne emo predati." No te re i ak i njemu zazvu aše slabašno i neuverljivo.

318 http://www.balkandownload.org/

„Onda e pomreti", uzvrati mu Galbatoriks pokazuju i ka deci. ,,A tvoj prkos na kraju ne e ništa promeniti. Tebi, izgleda, nije jasno da si ve izgubio. Napolju borbe teku na štetu tvojih prijatelja. Moji e ih ljudi uskoro primorati na predaju i ovaj e se rat prima i predodre enom kraju.

Borite se ako ho ete. Pori ite ono što je o igledno, ako vam to prija. Ali šta god uradili, ne ete izmeniti svoju sudbinu, niti sudbinu Alagezije."

Eragon je odbio da poveruje da e on i Safira morati da provedu ostatak života podnose i ra une Galbatoriksu. Safira je imala isti stav, te je spojila svoj bes s njegovim, spalivši mu poslednje ostatke straha i obazrivosti. Eragon re e: „Vae weohnata ono vergari, eka thaet otherum." Kunem ti se da emo te ubiti.

Galbatoriks kao da se na as ozlojedio, a onda je izgovorio onu re i još neke re i na drevnom jeziku, te se Eragonu u inilo da je zakletva koju ju upravo izgovorio izgubila smisao, i re i ostadoše da mu leže u mislima poput šake suvog liš a, bez snage da podstaknu ili podstreknu.

Kraljeva gornja usna podrugljivo se izvi: „Kuni se koliko ho eš. Nijedna te zakletva ne e obavezati dok ja to ne dopustim." „Ipak u te ubiti", promrmlja Eragon. Bilo mu je jasno da e, ukoliko nastavi da se opire, deca izgubiti život, ali morao je da ubije Galbatoriksa; ako je cena njegove smrti bila smrti de aka i devoj ice, Eragon je bio spreman da je plati. Znao je da e prezirati sebe zbog toga. Znao je da e ga lica te dece proganjati u snovima do kraja života. Ali ako se ne usprotivi Galbatoriksu, sve e biti izgubljeno.

Ne ustru avaj se, re e mu Umarot. Sad je pravi trenutak da kreneš u napad.

Eragon podiže glas: „Zašto ne eš da se boriš sa mnom? Da nisi kukavica? Ili si previše slab da bi se suo io sa mnom? Da li se zato kriješ iza ove dece kao preplašena baba?"

Eragone..., re e Arja upozoravaju i ga. „Nisam ja jedini koji je danas doveo decu", odgovori mu kralj produbivši bore na licu. „Nije to isto: Elva je pristala da po e. Ali nisi mi odgovorio na pitanje. Zašto ne eš da se boriš? Zato što toliko dugo sediš na tom prestolu i trpaš poslastice u usta da si zaboravio kako se koristi ma ?" „Ne bi ti želeo da se suo iš sa mnom, derle jedno", zareža kralj. „Hajde, dokaži. Oslobodi me, pa emo se sukobiti u asnoj borbi. Pokaži da si i dalje ratnik ravan drugima. Ili živi sa spoznajom da si pla ljiva kukavica koja ni sa jednim protivnikom ne može da se suo i bez pomo i svojih Eldunarija. Sam si ubio Vraela! Zašto bi se onda mene plašio? Zašto bi..." „Dosta s tim!", re e Galbatoriks. Obrazi mu se zajapuriše. Onda mu se raspoloženje premetnulo poput kapljice žive i on iskezi zube u strašnom osmehu. Lupnuo je zglavcima po rukohvatu prestola. „Nisam ja došao do ovoga prestola prihvataju i svaki nametnuti izazov, niti sam ga održao stupaju i u asne borbe s dušmanima. Ono što bi ti tek trebalo da nau iš, derle jedno, jeste da nije važno kako si pobedio, ve da jesi pobedio." „Nisi u pravu. To je i te kako važno", re e mu Eragon. „Podseti u te na to kada mi se budeš zaklinjao na vernost. Me utim..." - Galbatoriks lupnu po jabuci svoga ma a- „pošto ve toliko žarko priželjkuješ borbu, ispuni u ti zahtev." Iskra nade koju je Eragon osetio nestade im je Galbatoriks dodao: „Ali ne eš se boriti sa mnom, ve s Murtagom." uvši te re i, Murtag ošinu Eragona gnevnim pogledom.

Kralj je pogladio bradu. „Voleo bih da saznam, jednom zasvagda, koji je od vas bolji ratnik.

Bori ete se bez ma ija i Eldunarija, sve dok jedan od vas ne bude morao da prekine borbu. Ne smete se pobiti, to vam zabranjujem, ali dopuštam sve sem ubijanja. Baš e biti zabavno gledati kako se brat bori protiv brata." „Ne, ne", re e Eragon. „Nismo mi bra a, ve polubra a. Moj otac beše Brom, a ne Morzan."

Galbatoriks se prvi put iznenadio. Onda mu se rub usana izvi: „Pa naravno, trebalo je da znam - istina ti je ispisana na licu, ako ovek bolje pogleda. Time ovaj dvoboj postaje još zanimljiviji: sin Bromov protiv sina Morzanovog. Sudba stvarno ima smisla za šalu."

Murtag se tako e iznenadio. Previše je dobro upravljao svojim licem da bi Eragon mogao da utvrdi da li ga je taj podatak oduševio ili uznemirio, ali bilo mu je jasno da ga je pomeo. To je i nameravao. Ako Murtag ostane rasejan, Eragon e ga lakše poraziti. I nameravao je da ga porazi, ma koliko krvi da su delili. „Letta", re e Galbatoriks, tek ovlaš pomerivši ruku.

319 http://www.balkandownload.org/

Eragon se zatetura kada nestaše ini koje su ga sputavale.

Onda kralj re e „Ganga aptr", te Arja, Elva i Safira otklizaše unazad, ostavljaju i širok prostor izme u njih i podijuma. Kralj promrmlja još nekoliko re i, te se ve ina svetiljki u odaji priguši kako bi deo ispred prestola ostao najosvetljeniji u dvorani. „Hajde sad", re e Galbatoriks Murtagu. „Pridruži se Eragonu, pa da vidimo koji je od vas dvojice veštiji."

S mrkim pogledom u o ima, Murtag se približio Eragonu i stao nekoliko metara dalje. Isukao je Zarok - se ivo grimiznog ma a delovalo je kao da je ve obliveno krvlju - a onda je podigao štit spustivši se u polu anj.

Bacivši pogled ka Safiri i Arji, Eragon u ini isto. „A sad se borite!", viknu Galbatoriks, te pljesnu dlanom o dlan.

Obliven znojem, Eragon krenu ka Murtagu, a Murtag krenu k njemu. ***

320 http://www.balkandownload.org/

MIŠI IMA PROTIV METALA Roran ciknu i odsko i u stranu kada se dimnjak od cigala srušio na tlo pred njime s telom jednog od carskih strelaca. Otresao je znoj iz o iju, te je zaobišao telo i gomilu razbacanih cigala, poskakuju i s jedne istinice na drugu kao što je nekada skakutao po kamenju pokraj reke Anore.

Bitka je pošla naopako. Toliko bar beše o igledno. On i njegovi ratnici držali su se spoljnog bedema bar etvrt sata, odbijaju i vojnike koji su nadirali u talasima, ali potom su dopustili vojnicima da ih namame nazad me u zgrade. Kada je pogledao unazad, zaklju io je da to beše greška. Borba po ulicama beše ajni ka, krvava i haoti na. Bataljon mu se previše raštrkao, te je samo mali broj njegovih ratnika ostao u blizini. To mahom behu ljudi iz Karvahola, sa etiri vilenjaka i nekoliko Urgala. Ostali su bili razvu eni po okolnim ulicama i borili su se svako za sebe, bez ikakvog reda. Još gore beše to što arolije više nisu delovale kao što bi trebalo da deluju; vilenjaci i ostali vra evi nisu mogli da doku e uzrok tome. To su otkrili kada je jedan vilenjak pokušao da ubije nekog vojnika inima, pa se, umesto njega, jedan od vordenskih ratnika srušio mrtav pošto su ga izjele bubašvabe koje je vilenjak stvorio.

Roranu je pripala muka od tog prizora: beše to grozomorna, besmislena smrt, koja je mogla sna i svakog od njih.

S njihove desne strane, blizu glavne kapije, gospodar Barst i dalje je razjareno harao kroz glavnicu vordenske vojske. Roranu je nekoliko puta zapao za oko: sada se na nogama probijao kroz ljude, vilenjake i patuljke, razvaljuju i ih ogromnim crnim buzdovanom kao da su kegle. Nikome nije pošlo za rukom da zaustavi tog pomahnitalog oveka, a kamoli da ga ranim, te su ljudi bežali od njega kako bi se udaljili od domašaja njegovog strašnog oružja.

Rovan je tako e ugledao i kralja Orika i skupinu patuljaka kako kr e sebi put kroz masu vojnika. Orikova kaciga, opto ena draguljima, zablistala bi kad god bi zamahnuo mo nim ratni kim maljem Volundom. Iza njega, njegovi ratnici su vikali: „Vor Orikz korda!"

Pedesetak stopa iza Orika, Roran je na as ugledao i kraljicu Islanzadi kako se, poput vrtloga, probija kroz bitku. Njen crveni plašt je lepršao, a oklop joj je blistao poput jarke zvezde u crnom mnoštvu naguranih tela.

Onaj beli gavran, njen saputnik, leteo joj je oko glave. I ono malo što je video od Islanzadi oduševilo ga je veštinom, ratobornoš u i hrabroš u. Podsetila ga je na na Arju, ali pomislio je da bi kraljica mogla biti i bolja ratnica.

Skupina od pet vojnika izjurila je iza oška jedne ku e, zamalo utr avši u Rorana. Vrište i, spustili su koplja i dali sve od sebe da ga nabiju na njih kao pe eno pile. Pognuvši se, uspeo je da ih izbegne, te je sopstvenim džilitom pogodio jednog oveka u vrat. Vojnik je još itav minut ostao na nogama, ali nije mogao da diše kako valja, pa se ubrzo srušio na zemlju uzdrmavši i svoje saborce.

Roran je iskoristio priliku da ih izbode i ise e bez ustru avanja. Jodan vojnik je pogodio Rorana u desno rame, te je Roran osetio poznato kopnjenje snage pošto su njegove zaštitne ini odbile se ivo.

Iznenadilo ga je to što su ga te ini i dalje štitile. Samo nekoliko trenutaka ranije, nisu uspele da zaustave rub ne ijeg štita koji mu je rasparao kožu na levom obrazu. Poželeo je da se to lelujanje arolija popravi i reši - ovako ili onako. Nije se usu ivao da ostane nezašti en ak ni pred najslabijim udarcima.

Roran je zakora io ka poslednjim dvama vojnicima, ali pre nego što je dopro do njih, neki elik munjevito prolete ispred njega i glave im padoše na kaldrmu iznena enih lica. Tela im se stropoštaše i Roran iza njih ugleda travarku An elu, odevenu u zeleno-crni oklop, s bojnom kosom u ruci. Tik do nje behu dva ma kodlaka, jedan u obliku devojke sivkastosme e kose i oštrih, okrvavljenih zuba, naoružane duga kim bodežom, a drugi u životinjskom obliku. U inilo mu se da bi to mogao biti Solembum, ali nije bio siguran. „Rorane! Drago mi je što te vidim", re e mu travarka uz osmeh previše razdragan s obzirom na okolnosti. „Ko bi rekao da emo se tu sresti!" „Bolje tu nego u grobu!", doviknuo joj je, podižu i dodatno koplje kako bi ga zavrlja io ka nekom oveku dole niz ulicu. „Pravo kažeš!"

321 http://www.balkandownload.org/

„Mislio sam da si otišla sa Eragonom?"

Odmahnula je glavom. „Nije me zvao, a ne bih pošla ni da jeste. Ne mogu se ja meriti s Galbatoriksom. Osim toga, Eragon ima Eldunarije da mu pomažu." „Ti znaš za to?", upitao ju je zaprepaš en.

Namignula mu je pod kacigom. „Znam ti ja štošta."

Zabrundavši, zagnjurio je glavu iza štita kako bi se zaleteo u još jednu skupinu vojnika.

Travarka i ma kodlaci mu se pridružiše s Horstom. Mandelom i nekolicinom ratnika. „Gde ti je malj?", doviknu mu An ela obr i svoju bojnu kosu kako bi njome istovremeno sekla i odbijala napade. „Izgubljen! Negde sam ga ispustio."

Neko bolno kriknu iza njega. Roran se okrenuo im se usudio da to u ini i ugledao Baldora kako steže patrljak desne ruke. Šaka mu je ležala na tlu gr i se.

Roran potr a k njemu, usput presko ivši nekoliko leševa. Horst se ve našao pokraj svoga sina, odbijaju i vojnika koji je osakatio Baldora. Isukavši bodež, Roran je odsekao traku tkanine s tunike palog vojnika i povezao Baldorovu ruku kako bi zaustavio krvarenje.

Travarka kleknu pokraj njih, te je Roran upita: „Možeš li mu pomo i?"

Odmahnula je glavom. „Ovde ne. Upotrebim li arolije, mogla bih ga ubiti. Ali ako ga nekako izvedeš iz grada, vilenjaci bi verovatno mogli da mu spasu šaku."

Roran je oklevao. Nije bio siguran da srne da izdvoji ikoga da izvede Baldora na sigurno, izvan Urubejna. Me utim, Baldora bi bez šake ekao težak život, a Roran nije želeo da ga osudi na tako nešto. „Ako ti ne eš da ga izvedeš, ja ho u!", povika Horst.

Roran se sagnu pred kamenom velikim poput svinj eta koji mu prolete iznad glave i odbi se o prednji deo neke ku e. Komadi i zida zaprštaše kroz vazduh. Neko vrisnu u ku i. „Ne. Potreban si nam." Okrenuvši se, Roran je zazviždao i odabrao dvojicu ratnika: starog obu ara Loringa i jednog Urgala. „Vodite ga vilenja kim isceliteljima najbrže što možete", rekao im je, guraju i Baldora ka njima. Baldor je usput podigao svoju šaku i ugurao je pod verižnja u.

Urgal zareža, te s jakim naglaskom, koji je Roran jedva razumeo, re e: „Ne! Ja tu ostati! Ja se boriti!" Tresnuo je ma em o štit.

Roran mu se primakao, zgrabio ga za jedan rog i povukao ga tako da mu je iskrivio glavu. „U ini eš kako ti je re eno", zaurla Roran. „Nije to lagan zadatak. uvaj ga i osvoji eš veliku slavu za sebe i svoje pleme."

Urgalu se o i ozariše. „Veliku slavu?", re e, drobe i te re i me u ogromnim zubima. „Veliku slavu!", potvrdi mu Roran. „Onda ho u, eki aru!"

Uz ose aj olakšanja, Roran je ispratio kako njih trojica odlaze zaputivši se ka spoljnom bedemu kako bi zaobišli žarište bitke. Bilo mu je drago i kada je video da ona ma kodlaka u ljudskom obliku kre e za njima, ona krvolo na devojka sivkastosme e kose, koja po e da pomera glavu s jedne strane na drugu njuše i vazduh.

Potom ih je napala nova skupina vojnika, te Roranu iz glave izvetriše sve misli o Baldora. Bilo mu je mrsko što mora da se bori kopljem umesto maljem, ali nekako se snašao i, posle izvesnog vremena, ulica se ponovo umirila. Znao je da e odmor kratko trajati.

Iskoristio je priliku da sedne na stepenik ispred neke ku e kako bi došao do daha. Vojnici su delovali sveže, ali on je ve ose ao kako mu se umor provla i kroz udove. Nije verovao da može da izdrži još dugo a da ne po ini kobnu grešku.

Dok je sedeo tako zadihan, osluškivao je povike i vriske što su dopirali iz pravca uništene urubejnske kapije. Bilo je teško razlu iti šta se zbiva u opštoj halabuci, ali pretpostavio je da su Vordeni potisnuti pošto se buka blago smanjivala. U svoj toj vrevi, uo je ravnomerne udarce buzdovana gospodara Barsta, kojim je on rušio ratnika za ratnikom, a za njima i sve više krikova.

Roran je naterao sebe da ustane. Bude li sedeo i sekund duže, miši i e po eti da mu se stežu.

Tren pošto se pomerio s praga, sadržaj ne ijeg nokšira pljusnu baš na mesto s kog se pomerio. „Ubice!", viknu neka žena iznad njega, pa se za njom zalupiše prozorska okna.

Roran frknu i probi se izme u leševa, povevši ostale svoje ratnika ka najbližoj raskrsnici.

Oprezno su zastali kada je neki vojnik projurio ispred njih usplahirenog lica. Tik za njim, jurio je opor doma ih ma aka; vijale su ga dok im je s krzna oko usta kapala krv.

322 http://www.balkandownload.org/

Roran se nasmešio i krenuo dalje.

Zaustavio se sekund kasnije, kada je skupina ri obradih patuljaka potr ala k njima iz dubine grada. „Spremite se!", viknu im jedan od njih. „ ilav nam je opor vojnika za petama, ima ih bar nekoliko stotina."

Roran pogleda ka pustoj popre noj ulici. „Možda ste ih se otarasi...", po eo je, ali zaustavio se im se red grimiznih tunika pojavio iza oška stotinak metara dalje. Za njima je stupala itava gomila vojnika, koji pokuljaše u ulicu poput crvenih mrava. „Nazad!", povika Roran. „Nazad!" Moramo da na emo neko odbrambeno mesto. Spoljni im je bedem bio predaleko, a nijedna ku a nije bila dovoljno velika da bi imala ogra eno dvorište.

Dok je Roran tr ao niz ulicu sa svojim ratnicima, desetak strela pade oko njih.

Roran se spotakao i pao, koprcaju i se, kada mu je bol munjevito prostrujao od krsta pravo kroz ki mu. Ose ao se kao da ga je neko ubo ogromnom gvozdenom šipkom.

Sekund kasnije, travarka se zatekla kraj njega. Povukla je nešto iza njega i Roran kriknu. Bol mu je jenjao, te mu se i pogled ponovo razbistrio.

Travarka mu pokaza strelu okrvavljenog šiljka, a onda je baci. „Verižnja a ju je uglavnom zaustavila", rekla mu je, pomažu i mu da ustane.

Zaškrgutavši zubima, Roran potr a s njom kako bi se pridružili ostatku skupine. Sada mu svaki korak beše bolan, a kada bi se previše savio u struku, le a bi mu se zgr ila, pa bi jedva hodao.

Nije video nijedno zgodno mesto gde bi mogli da zauzmu busiju, a vojnici su im se sve više približavali. Viknuo je: „Stoj! U stroj! Vilenjaci na bokove! Urgali napred i u sredinu!"

Roran je zauzeo mesto blizu ela s Darmenom, Albrihom, Urgalima i jedim ri obradim patuljkom.

Dakle, ti si taj kojeg zovu eki arom", re e patuljak dok su gledali kako vojnici napreduju ka njima. „Borih se pokraj tvog brata po srcu kod Farden Dura. ast mi je što se borim i pokraj tebe."

Roran zabrunda. Nadao se da e bar uspeti da ostane na nogama. Vojnici potom uleteše u njih, odguruju i ih svojom težinom. Roran je podupro štit ramenom i po eo da ga gura iz sve snage. Ma evi i koplja probiše se kroz procepe u zidu od preklopljenih štitova i on oseti kako ga je jedno se ivo okrznulo po boku, ali verižnja a ga je zaštitila.

Vilenjaci i Urgali ponovo se pokazaše neprocenjivim. Razbili su vojni ke redove, stvaraju i Roranu i ostalim ratnicima prostor da zamahnu oružjem, Kraji kom oka, Roran je ugledao onog patuljka kako bode vojnike po nogama, stopalima i preponama, ruše i mnoge od njih.

Me utim, dotok novih vojnika bio je neiscrpan, te Rorana ponovo stadoše da potiskuju korak po korak. ak ni vilenjaci nisu mogli da izdrže toliki talas ljudi, ma koliko da su se napinjali. Otijara, vilenjakinja s kojom je Roran razgovarao ispred gradskih zidina, umrla je kada ju je strela pogodila u vrat, a i ostali vilenjaci zadobiše brojne rane.

Roran je i sam primio još nekoliko ozleda: posekotinu visoko na desnoj golenici, koja bi mu i presekla tetivu da je pala samo malo više; posekotinu na butini iste noge, kad mu se ne iji ma zavukao pod rub verižnja e; gadnu ogrebotinu na vratu, kada je samog sebe mlatnuo štitom; ubodnu ranu sa unutrašnje strane desne noge koja, sre om, nije pogodila nijednu ve u arteriju i mnoštvo modrica kojima nije znao broja. Ose ao se kao da mu je svaki deo tela prebijen drvenim eki em kako bi ga potom neke šeprtlje upotrebile kao metu koju e ga ati noževima. Nekoliko se puta povukao iz prvog reda kako bi odmorio ruke i povratio dah, ali uvek se ubrzo vra ao borbi. Onda se prostor otvori oko njih i Roran uvide da su ih vojnici saterali nazad na onaj trg ispred rasturene urubejnske kapije i da su neprijatelji i iza njih i ispred njih.

Odvažio se da pogleda preko ramena, te ugleda kako se vilenjaci i Vordeni povla e pred Barstom i njegovim vojnicima. „Nadesno!", dreknu Roran. „Nadesno! Do onih zgrada!" Pokazao je okrvavljenim kopljem.

Ratnici zbijeni iza njega tegobno skrenuše, pa se popeše na stepenište ogromne kamene gra evine oivi ene dvostrukim redom stubova visokih poput drve a na Ki mi. Roran je izme u stubova ugledao mra ne, zjape e obrise otvorenog prolaza, dovoljno velikog da kroz njega pro e Safira, a možda i Šruikan. „Penjite se! Penjite se!", viknu im Roran, te ljudi, patuljci, vilenjaci i Urgali potr aše s njim ka vrhu stepeništa. Namestivši se izme u stubova, odbili su talas vojnika koji je nagrnuo ka njima. Sa uzvišene ta ke, koja se nalazila šest-sedam metara iznad nivoa ulice, Roran je video da je Carstvo gotovo sateralo Vordene i vilenjake kroz zjape u rupu u spoljnom bedemu.

323 http://www.balkandownload.org/

Izgubi emo, pomislio je, o ajan.

Vojnici ponovo pojuriše uza stepenice. Roran je izbegao jedno kopiji; i šutnuo njegovog vlasnika u stomak, oborivši i njega i još dvojicu sa stepeništa.

S jedne baliste na obližnjoj bedemskoj kuli, neko je bacio koplje ka gospodaru Barstu. Našavši se nekoliko metara od njega, koplje planu i smrvi se u prah, kao i svaka strela odapeta ka tom oveku u oklopu.

Moramo ga ubiti, pomisli Roran. Ako Barst padne, vojnici e se verovatno slomiti i izgubiti samouverenost. Ali s obzirom na to da ga ni vilenjaci ni Kuli nisu zaustavili, nije verovao da to može da u ini iko sem Eragona.

Dok se borio, Roran je stalno bacao pogled ka toj ogromnoj prilici u oklopu, nadaju i se da e spaziti nešto što bi im otkrilo na in da ga poraze. Primetio je da Barst hoda blago hramlju i, kao da je nekada povredio levo koleno ili kuk. Delovao je i za dlaku sporije nego ranije.

Zna ili to da ima svoje granice, pomisli Roran, bolje re i, da ih ima njegov Eldunari?

Uzviknuvši, odbio je ma vojnika koji je nasrnuo na njega. Trgnuvši šlit naviše, lupio je vojnika ispod vilice i ubio ga na mestu.

Roranu je ponestalo daha, a i zavrtelo mu se u glavi od silnih rana, pa se povukao iza jednog stuba kako bi se prislonio uz njega. Pljunuo je, zakašljavši se: u ispljuvku je bilo i krvi, ali u inilo mu se da ta krvi poti e od ugriza u ustima, a ne od probušenih plu a. Bar se nadao da je tako. Rebra mu behu bolna, pa je zaklju io da je jedno od njih možda bilo slomljeno.

Strašan se pokli potom razlegao me u Vordenima, te Roran, okrenuvši se iza stuba, ugleda kraljicu Islanzadi i jedanaest vilenjaka kako kroz poprište bitke jašu ka gospodaru Barstu. Na Islanzadinom levom ramenu ponovo je sedeo onaj beli gavran, ga i i podižu i krila kako ne bi izgubio ravnotežu na svom pokretnom postolju. Islanzadi je u ruci nosila svoj ma , a ostali vilenjaci su nosili koplja s barjacima naka enim ispod šiljaka u obliku listova.

Roran se prislonio uz stub ispunjen nadom. „Ubijte ga!", zaurlao je.

Barst se nije ni makao kako bi izbegao vilenjake, ve je ostao na svom mestu ekaju i ih raširenih nogu, s buzdovanom i štitom uz bokove, kao da nema razloga da se brani.

U itavoj ulici se zaustaviše borbe; svi su se okrenuli da bi ispratili šta e se desiti.

Dva vilenjaka na elu spustiše koplja, te njihovi konji krenuše napred galopom, stežu i i opuštaju i miši e pod blistavom dlakom dok su jurili da prevale kratku razdaljinu koja ih je razdvajala od Barsta. Na tren im se u inilo da e Barst kona no pasti: nije delovalo mogu e da bi bilo ko izdržao takav nalet na nogama.

Ali njihova koplja nisu ni dodirnula Barsta. Njegove zaštitne ini zaustaviše ih kada se na oše nadomak njegovog tela, te se držalja raspadoše u vilenja kim rukama ostavljaju i im samo beskorisne štapove. Uto Barst podiže buzdovan i štit, pa njima opali konje po glavama, slomi im vratove i ubi ih.

Konji padoše, a vilenjaci poleteše, te se obrnuše u vazduhu. Naredna dva vilenjaka nisu imala vremena ni da promene smer pre nego su stigli do Barsta. Njegove ini i njima raspolutiše koplja, pa i oni posko iše kada im Barst potu e konje. Islanzadi i osam preostalih vilenjaka dotad su zauzdali svoje konje. Po eli su da kruže oko Barsta na konjima, drže i oružje upereno u njega, a ona etiri vilenjaka na zemlji isukala su ma eve i oprezno krenula ka Barstu. ovek se nasmeja i namesti štit u ruci, pripremaju i se za napad. Svetlost mu je obasjala lice pod kacigom, te Roran ak iz daljine vide da je široko, sa vrstim elom i isturenim jagodicama. Unekoliko ga je podsetilo na lice nekog Urgala. etiri vilenjaka su potr ala ka Barstu sa svih strana, seku i ga i bodu i. Barst je zaka io jedan ma štitom, drugi je odbio buzdovanom, a onda je prepustio zaštitnim inima da zaustave se iva dva vilenjaka iza njega. Ponovo se nasmejao i zamahnuo svojim oružjem.

Sedokosi vilenjak se bacio u stranu, te je buzdovan proleteo kraj njega ne povredivši ga. Barst je zamahnuo još dva puta, ali vilenjaci su oba puta izbegli njegov udarac. Barst nije pokazao nimalo ogor enosti, ve se sagnuo iza štita ekaju i pravi trenutak, poput me ke u pe ini koja vreba nekog dovoljno glupavog da se odvaži i u e u njen brlog. Izvan tog vilenja kog prstena, vojnici koji su vitlali nadžacima vrište i su pojurili ka kraljici Islanzadi i njenim saborcima. Nimalo ne oklevaju i, kraljica je podigla ma i, na njen znak, roj šištavih strela izlete iz vordenskih strojevai pobi vojnike, Roran oduševljeno uskliknu s mnogim drugim Vordenima.

324 http://www.balkandownload.org/

Barst se beše primakao telima etiri ubijena konja, pa je zakora io izme u njih kako bi ga njihova tela okružila kao nizak, prepleten zid. Vilenjaci sleva i zdesna ne e imati izbora do da presko e konje ako budu poželeli da ga napadnu.

Mudro, pomisli Roran mršte i se.

Vilenjak pred Barstom polete napred, vi i na drevnom jeziku. Barst se pokolebao, te je njegovo kolebanje ohrabrilo vilenjaka da mu se primakne.. Barst sko i napred obrušivši buzdovan, te se vilenjak skljoka na zemlju sav izlomljen.

Vilenjaci kriknuše.

Tri preostala vilenjaka bez konja postala su mnogo opreznija. Nastavili su da kruže oko Barsta, povremeno kidišu i na njega, ali uglavnom su držali odstojanje. „Predaj se!", viknu Islanzadi, te joj glas odjeknu po okolnim ulicama „Više nas je nego vas.

Ma koliko bio jak, s vremenom eš se izmoriti, a i zaštitne ini e te izdati. Ne možeš da pobediš, ove e!" „Ne mogu?", re e Barst, pa se uspravi i spusti štit uz glasan tresak.

Rorana odjednom ispuni jeza. Bežite, pomislio je. „Bežite!", viknuo je pola sekunde kasnije.

Ali prekasno.

Pognuvši kolena, Barst je zgrabio za vrat jednog od onih konja, te ga je, služe i se samo levom rukom, zavrlja io ka kraljici Islanzadi.

Roran nije uo da li je rekla nešto na drevnom jeziku ili ne, ali podigla je ruku, pa se leš konja zaustavio u vazduhu i pao na kaldrmu uz neprijatan udarac. Gavran zakrešta na njenom ramenu.

Me utim, Barst to uopšte nije gledao. im je izbacio lešinu iz ruke, podigao je štit i potr ao ka najbližem vilenjaku na konju. Jedna vilenjakinja koja nije imala paripa, žena sa crvenom maramom svezanom oko nadlaktice, dotr ala je do njega i posekla ga po le ima, ali Barst nije obra ao pažnju na nju.

Da su imali brisani prostor pred sobom, vilenja ki jaha i možda bi i mogli da sustignu Barsta, ali u ograni enom prostoru izme u zgrada i gusto zbijenih ratnika, Barst beše i brži i okretniji. Uleteo je ramenom u rebra jednog konja i srušio ga, a onda zamahnu buzdovanom ka vilenjaku na drugom konju i obori ga iz sedla. Konj zanjišta, Vilenja ki krug se odmah raspao, te se svaki vilenjak okrenuo u drugom smeru u pokušaju da primiri konja i da se suo i sa opasnoš u pred sobom.

Pet-šest vilenjaka istr a iz mase ratnika. Pokušali su da okruže Barsta, izbezumljeno vitlaju i ma evima pred njim. Barst je na tren nestao iza njih, a onda mu je buzdovan poleteo uvis i tri vilenjaka su odletela podalje od njega. Isto se desilo s još dva vilenjaka, a onda Barst istupi dok je krv curila sa oboda njegovog crnog oružja. „Sad!", povika Barst i, sa svih strana trga, stotine vojnika potr aše napred i napadoše vilenjake, teraju i ih da se brane. „Neee!", zaurla Roran o ajni ki. On bi im pritekao u pomo sa svojim ratnicima, ali previše ih je tela - što živih, što mrtvih - razdvajalo od Barsta i vilenjaka. Bacio je pogled ka travarki, koja je delovala onoliko zabrinuto koliko se on ose ao, te joj re e: „Zar ne možeš ništa da uradiš?" „Mogu, ali time bih dovela u opasnost i svoj život, i živote svih prisutnih." ,,I Galbatoriksov?" „On je previše zašti en, ali naša vojska bi bila uništena, i skoro svi stanovnici Urubejna, a možda bi pomrli i naši ljudi u taboru. To sigurno ne želiš?"

Roran odmahnu glavom. „Tako sam i mislila." Kre i se neprirodno brzo, Barst je rušio vilenjaka za vilenjakom, ubijaju i ih bez po muke. Jednim zamahom je zaka io po ramenu i onu vilenjakinju sa crvenom maramom, koja se opružila po zemlji koliko je duga ka. Uperivši ruku u Barsta, vrisnula je na drevnom jeziku, ali ini joj po oše naopako, te se jedan vilenjak skljokao iz sedla jer mu se telo spreda rasparalo od glave do pete.

Barst je usmrtio tu vilenjakinju tresnuvši je buzdovanom, a onda je tr ao od jednog konja do drugog sve dok nije stigao do Islanzadi i njene bele kobile.

Vilenja ka kraljica nije ekala da Barst ubije njenog konja. Posko ila je iz sedla lepršaju i crvenim plastom, pa i njen pratilac, beli gavran, mahnu krlima i polete s njenog ramena.

Pre nego što se spustila, Islanzadi je zamahnula ka Barstu uz munjevit eli ni odblesak ma a.

Se ivo je zazvonilo im se sudarilo s njegovim zaštitnim inima. Barst joj je uzvratio udarac, koji je Islanzadi odbila hitro obrnuvši zglob.

325 http://www.balkandownload.org/

Bodljikava kugla njegovog buzdovana tresnu o kaldrmu. Oko njih se odmah oslobodio prostor, pošto i prijatelji i neprijatelji zastadoše kako bi zajedno ispratili megdan. Gavran je nastavio da kruži iznad njih, krešte i i ljutito psuju i na svom pti jem jeziku.

Roran nikada nije video takav okršaj. I Islanzadini i Barstovi udarci behu toliko brzi da ih je bilo nemogu e pratiti - svaki njihov zamah mogao se videti jedino u munjevitoj izmaglici - a potom je zveket njihovog sukobljenog oružja zaglušio larmu u gradu.

Barst je neprestano pokušavao da smoždi Islanzadi svojim buzdovanom, kao što je smoždio ostale vilenjake. Ona pak beše previše hitra da bi je doka io, a ako mu i nije bila ravna po snazi, svakako je bila dovoljno snažna da bez poteško a odbija njegove zamahe. Roran je zaklju io da joj sigurno pomažu ostali vilenjaci, pošto se nije umarala uprkos silnom naprezanju.

Jedan Kul i dva vilenjaka pridružiše se Islanzadi. Barst uopšte nije obra ao pažnju na njih, osim što ih je ubio, jednog po jednog, kada su napravili grešku i našli mu se nadohvat ruke.

Roran je uhvatio sebe kako steže stub toliko snažno da je ruka po ela da mu se gr i.

Silni minuti pro oše dok su se Islanzadi i Barst borili po itavoj ulici. Pokreti vilenja ke kraljice behu veli anstveni: hitri, gipki i mo ni. Za razliku od Barsta, nije mogla da priušti sebi ni jednu jedinu grešku; nije grešila pošto je zaštitne ini ne bi zaštitile. Iz trena u tren, u Roranu je raslo divljenje prema Islanzadi. Imao je utisak da posmatra bitku o kojoj e se vekovima pevati.

Gavran se esto obrušavao ka Barstu kako bi mu odvratio pažnju od Islanzadi. Barst isprva kao da nije hajao za pticu, pošto to pobesnelo stvorenje nije moglo da ga takne dok se upinjalo da izbegne njegov buzdovan.

No gavran kao da je polako gubio strpljenje: po eo je da krešti sve eš e i sve glasnije, odvažuju i se na sve hrabrije napade, te se u svakome naletu sve više približavao Barstovoj glavi i vratu.

Onda, kona no, kada se ptica ponovo obrušila, Barst okrenu buzdovan nagore menjaju i mu putanju u vazduhu, te mlatnu gavrana po desnom krilu. Ptica je kriknula i propala metar-dva, pa se iznova uspravila.

Barst je ponovo zamahnuo ka gavranu, ali Islanzadi je zaustavila njegov buzdovan ma em, te ostadoše tako okrenuti jedno ka drugom, oružja ukrštenog pri vrhu, pa se se ivo njenog ma a zaglavilo izme u bodlji njegovog buzdovana.

Vilenjakinja i taj ovek po eše da se lelujaju, guraju i jedno drugo. Nijedno nije uspelo da zadobije prednost. Onda kraljica Islanzadi viknu neku re na drevnom jeziku i na spoju njihovog oružja izbi oštra, jarka svetlost.

Zaškiljivši, Roran pokri o i rukom i odvrati pogled. itav minut, jedini zvukovi oko njih behu krici ranjenih i zvonak zveket koji je postajao sve glasniji, naposletku postavši nepodnošljiv. Roran kraj sebe ugleda An elinog ma kodlaka kako se savija i pokriva upave uši šaparna.

Kada je taj zvuk dostigao vrhunac, se ivo Islanzadinog ma a pu e, svetlosti nestade, a zvonjava utihnu.

Vilenja ka kraljica je zatim usmerila slomljeni deo ma a ka Barstovom licu i rekla: „Proklinjem te, Barste, Berengarov sine!"

Barst je dopustio da njen ma udari o njegove zaštitne ini. Potom te ponovo zamahnuo svojim buzdovanom i udario kraljicu Islanzadi izme u vrata i ramena. Ona se stropoštala na zemlju, a krv je prekrila njen oklopni steznik od zlatnih krljušti.

Onda sve obavi tajac.

Beli gavran je obleteo jedan krug nad Islanzadinim telom i ispustio žalostan krik, a onda je polako odleteo ka rupi u spoljnom bedemu. Pera na ranjenom krilu behu mu okrvavljena i smrskana.

Strahovit se lelek raširi me u Vordenima. Po svim ulicama, ljudi odbaciše oružje, te se dadoše u beg. Vilenjaci zaurlaše od tuge i gneva, što beše strahotan zvuk, te svi što imahu luk po eše da odapinju strele ka Barstu. Sve strele su planule pre nego što su ga dodirnule. Desetak vilenjaka se sjurilo ka njemu, ali on ih je sve odalamio kao da ne behu teži od de ice. Utom na bojno polje utr a još petoro vilenjaka, koji podigoše Islanzadino telo, te ga iznesoše odatle na svojim štitovima u obliku listova.

326 http://www.balkandownload.org/

Rorana stegnu ose aj neverice. Od svih njih, najmanje je o ekivao da e baš Islanzadi poginuti. Gnevno je osmotrio ljude koji su po eli da beže, te ih u sebi opsova kao izdajnike i kukavice i vrati pogled na Barsta, koji je po eo da postrojava svoje odrede kako bi proterali Vordene i njihove saveznike iz Urubejna.

Ona šupljina u Roranovom stomaku postade još ve a. Vilenjaci e možda i nastaviti da se bore, ali ljudi, patuljci i Urgali izgubili su želju za borbom, Sve im se videlo na licima. Razi i e se i povu i, a Barst e pobiti stotine, i to s le a. Roran je, uz to, bio ube en da se Barst ne e zaustaviti kod gradskih zidina. Nastavi e ka poljima ispred grada, te e juriti Vordene sve do njihovog tabora, ubijaju i ih koliko bude mogao. To bi i sam Roran u inio. Što je još gore, ako Barst dopre do tabora, Katrina e se na i u opasnosti, a Roran sebe nimalo nije zavaravao: ta no je znao šta e se desiti ako je se vojnici do epaju. Roran se zagleda u svoje okrvavljene ruke. Barst mora biti zaustavljen. Ali kako? Roran je razmišljao i razmišljao, pretresaju i sve što je znao o arolijama, sve dok se, najzad, nije prisetio kako se ose ao kada su ga vojnici onda sputali pre nego što su po eli da ga tuku. Roran duboko udahnu. Postojalo je rešenje, ali ono beše opasno, krajnje opasno. Kad bi u inio ono emu se premišljao, najverovatnije nikada više ne e videti Katrinu, a kamoli njihovo nero eno dete. Ali ta mu je spoznaja ipak donela spokoj. Njegov život za njihov - bese to dobra razmena. Ako e istovremeno spasti i Vordene, onda e ga rado dati.

Katrina... Beše to laka odluka.

Podigavši glavu, otišao je do travarke. Delovala je zaprepaš eno i ožaloš eno kao i svi vilenjaci. Taknuo ju je po ramenu rubom štita, te joj re e: ,,Potrebna mi je tvoja pomo ." Zagledala se u njega o ima crvenim od suza. „Šta si naumio?" ,,Da ubijem Barsta." Njegove re i privukoše pažnju svih ratnika oko njih. „Ne, Rorane!", viknu Horst. Travarka mu klimnu. „Pomo i u ti koliko god budem mogla." „Odli no. Ho u da prona eš Jormundura, Garzvoga, Orika, Grimra i nekog od vilenjaka koji ima vlast u rukama."

Kovrdžava žena šmrcnu i obrisa o i. „Gde ho eš da se vidiš s njima?" „Ovde. I požuri, pre nego što nam još ljudi pobegne!"

An ela mu klimnu, te ona i ma kodlak otr aše drže i se zidova ku a radi zaštite. „Rorane", re e Horst uhvativši ga oko ruke, ,,šta to smeraš?" „Ne u sam na njega, ako si to mislio", odvrati Roran klimnuvši ka Barstu.

Horstu je donekle laknulo. „Pa šta eš onda?" „Vide eš."

Nekoliko vojnika s kopljima u rukama potr a uza stepenice zgrade, ali ri obradi patuljci, koji su se pre toga pridružili Roranovim snagama, odbiše ih s lako om, pošto su im stepenice kona no pružile prednost uzvišenog terena.

Dok su se patuljci ma evali s vojnicima, Roran je otišao do jednog vilenjaka koji je, gnevnog lica, praznio tobolac nevi enom brzinom, šalju i strele ka Barstu. Nijedna od njih, naravno, nije pronašla svoju metu. „Prekini", re e mu Roran. Pošto crnokosi vilenjak nije mario za njega, Roran ga je zgrabio za desnu ruku, u kojoj je držao luk, i povukao ga u stranu. „Dosta, rekoh. Štedi strele."

Za u se režanje, te Roran oseti ne iju ruku oko grla. „Da me nisi takao, ove e." „Ma slušaj me! Mogu ti pomo i da ubiješ Barsta. Samo me... pusti."

Nekoliko sekundi kasnije, prsti što stezahu Roranov vrat popustiše. „Kako, eki aru?"

Krvolo nost u vilenjakovom glasu beše u suprotnosti sa suzama na njegovim obrazima. „Sazna eš za nekoliko minuta. Prvo moram da te pitam nešto. Zašto ne možete da ubijete Barsta mislima? On je samo jedan, a vas je mnogo."

Ogor enost se pojavi na vilenjakovom licu. „Zato što mu je um skriven od nas!" „Kako to?" „Ne znam. Ne možemo da mu osetimo misli. Kao da oko uma ima neku kupolu. Ništa u njoj ne možemo da vidimo, a ne možemo ni da je probijemo."

Roran je i o ekivao takav odgovor. „Hvala ti", re e mu, te mu vilenjak blago klimnu.

Garzvog je prvi stigao do zgrade: izronio je iz obližnje ulice i premostio stepenište u dva ogromna koraka, te se okrenuo i zaurlao ka tridesetorici vojnika koji stigoše za njim. Videvši da se Kul našao na sigurnom, me u prijateljima, vojnici mudro odstupiše.

327 http://www.balkandownload.org/

eki aru!", uzviknu Garzvog, „zvao si me i evo me!"

Nekoliko minuta kasnije, i ostali po koje Roran beše poslao travarku stigoše do velike kamene gra evine. Srebrnokosi vilenjak koji mu se predstavio beše jedan od onih koje je Roran i ranije, u više navrata, vi ao pokraj Islanzadi. Gospodar Datedr - tako se zvaše. Njih šestoro, svi okrvavljeni i iznureni, okupiše se izme u rebrastih stubova. „Smislio sam kako da ubijemo Barsta", re e im Roran, „ali potrebna mi je vaša pomo , a nemamo mnogo vremena. Mogu li da ra unam na vas?" „To ve zavisi od tvojih nakana", re e Orik. „Prvo nam ih reci."

Roran im je sve objasnio najbrže što je mogao. Završivši, pitao je Orika: „Mogu li tvoji mašinci da usmere katapulte i baliste toliko precizno, ako bude bilo potrebno?"

Patuljak ispusti grlen glas: „Sa ovim napravama što ih ljudi napraviše - ne mogu. Možemo da pošaljemo kamen na šest-sedam metara od mete, ali sve bliže od toga zavisi samo od sre e."

Roran pogleda vilenja kog gospodara Datedra: „Ho e li vas vaši slušali'" „Poštova e moje zapovesti, eki aru, u to uopšte ne sumnjaj." „Možete li onda da pošaljete svoje arobnjake s patuljcima da bi im pomogli pri usmeravanju kamenja?" „Niko ne može da obe a uspeh. ini bi mogle da nas izdaju ili da po u naopako." „Mora emo da rizikujemo." Roran je prešao pogledom po skupini. „Ponovo vas pitam: mogu li da ra unam na vas?"

Odnekud kraj gradskih zidina, razlegoše se horski krici: Barst je uleteo u zbijene ljude.

Garzvog je iznenadio Rorana time što je prvi odgovorio. „Potpuno si pomahnitao, eki aru, ali po i u za tobom", re e. Izbacio je iz sebe zvuk za koji Roran pomisli da bi mogao biti smeh. „Velika nas slava o ekuje ubijemo li Barsta." Jormundur potom re e: ,,I ja u za tobom, Rorane. Kanda i nemamo izbora." „Slažem se", re e Orik. ,,I ja prrristajem", re e Grimr, kralj ma kodlaka, razvukavši tu re u grleno reženje. „I ja", re e gospodar Datedr. „Onda kre ite!", re e im Roran. „Znate šta vam je initi! Kre ite!" im se ostali razi oše, Roran pozva svoje ratnike da se okupe, te im otkri svoje nakane. Potom zauzeše busiju iza stubova, te stadoše da ekaju. Prošla su još etiri minuta. Beše to dragoceno vreme, tokom kojeg je Barst sa svojim vojnicima poterao Vordene još bliže rupi u bedemu, ali Roran tada ugleda skupine patuljaka i vilenjaka kako dotr avaju do najbližih dvanaest balisti i katapulta na bedemima i kako ih preuzimaju od vojnika.

Prošlo je još nekoliko napetih minuta. Onda Orik potr a uza stepenice zgrade s trideset svojih patuljaka i re e Roranu: „Spremni su!"

Roran mu klimnu. Obrativši se svima oko sebe, kazao je: „Zauzmite svoja mesta!"

Ostatak Roranovog bataljona sastavio je vrst klinast stroj, s njim na vrhu i vilenjacima i Urgalima tik iza njega. Orik i njegovi patuljci zauzeše pozadinu. im su se svi ratnici namestili, Roran viknu: „Napred!" Sa stepenica je str ao me u neprijateljske vojnike, znaju i da mu je ostatak skupine za le ima.

Vojnici nisu o ekivali napad, te se razdvojiše pred Roranom kao što se voda razmi e pred brodskim pramcem.

Jedan ovek je pokušao da zapre i put Roranu, pa ga jeRoran ubo u oko ne usporavaju i.

Kada se na oše na petnaestak metara od Barsta, koji im je bio okrenut le ima, Roran i ratnici se zaustaviše, te Roran re e jednom vilenjaku: „Postaraj se da me itav trg uje."

Vilenjak promrmlja nešto na drevnom jeziku i re e: „Obavljeno!" „Barste!", dreknu Roran, te mu laknu kada za u kako mu glas odjekuje itavim bojnim poljem. Borbe se prekinuše u svim ulicama, izuzev nekolika arki ovde-onde.

Roranu se znoj slio niz elo i srce mu silno zalupa, ali nije dozvolio da ga obuzme strah. „Barste!", dreknuo je ponovo i mlatnuo kopljem po štitu „Okreni se i bori se sa mnom, džukelo smrdljiva!"

Neki vojnik potr a k njemu. Roran je odbio njegov ma , te je laganim potezom oborio oveka s nogu i dokraj io ga pomo u dva hitra uboda. Izvukavši koplje, Roran ponovi poziv: „Barste!"

328 http://www.balkandownload.org/

Ple ata, golema prilika polako se okrenula ka njemu. Našavši mu se u blizini, Roran je ugledao visprenu prepredenost u Barstovim o ima i sitan, podrugljiv osmejak koji mu je izvio ivice detinjih usana. Vrat mu je bio debeo gotovo koliko Roranova butina, a ruke mu, ispod verižnja e, behu nabrekle od miši a. Odrazi na njegovom isturenom grudnom oklopu odbijali su Roranov pogled, mada se trudio da ih ne gleda. „Barste! Zovem se Roran eki ar, brat sam Eragona Senkoubice! Bori se sa mnom ako smeš, ili nosi žig kukavice pred svima okupljenima." „Niko mene ne može da uplaši, eki aru - ili bi bilo bolje da kažem Ne eki aru, pošto ne vidim malja kod tebe?"

Roran se odmah uspravio. „Nije meni potreban nikakav malj da bih ta ubio, ankolizu jedan osavi!" „Ma nije valjda?" Barstov se osmejak proširio. „Napravite nam mesta!", dreknuo je, te zavitla buzdovanom i pred vojnicima i pred Vordenima. Uz tihi bat hiljada stopala koja odstupiše, vojske se povukoše ostavljaju i širok kružni pojas oko Barsta. Uperio je buzdovan u Rorana: „Galbatoriks mi je pri ao o tebi, Ne eki aru. Kazao mi je da ti slomim sve koske u telu pre no što te ubijem." ,,A šta ako ja izlomim tvoje?", re e Roran. Sad!, pomislio je, napregnuvši se najviše što je mogao kako bi u mislima viknuo u tamu koja mu je okruživala um. Ponadao se da ga vilenjaci i ostali vra evi slušaju kao što su obe ali. Barst se namrštio i zinuo. Pre nego što je išta rekao, potmulo fijukanje za u se iznad grada i šest kamenih projektila, velikih poput buradi, prelete iznad krovova iz katapulta na bedemima. Uz kamenje je poletelo i pet-šest džilita. Pet kamenova pade pravo na Barsta. Šesti ga je promašio, te odskakuta preko trga kao što kamen skaku e po površini vode, ruše i i ljude i patuljke. Kamenje popuca i prasnu dotakavši Barstove zaštitne ini, odašilju i sitniju par ad na sve strane. Roran se pognuo iza štita, gotovo se srušivši kada se u njega zabio kamen veli ine pesnice ostavljaju i mu modricu na ruci. Džiliti nestadoše u plamenu žute vatre, koji dade avetinjski odsjaj oblacima prašine što se digoše iznad Barsta.

Uverivši se da je sve isto, Roran pogleda preko štita. Barst je ležao na le ima usred šuta, a buzdovanom beše kraj njega. „Sredite ga!", dreknu Roran, te potr a napred.

Mnogi od okupljenih Vordena dadoše se ka Barstu, ali vojnici s kojima su se pre toga borili povikaše i napadoše ih, spre avaju i ih da pre u više od nekoliko koraka. Uz glasnu jeku, dve vojske se ponovo okrenuše jedna ka drugoj, potpirene o ajni kim gnevom.

Uto i Jormundur izroni iz jedne bo ne ulice, predvode i stotinu ljudi koje je sakupio na rubu bitke. On e s njima zadržavati masu boraca dok se Roran i ostali ne pobrinu za Barsta.

Sa suprotne strane trga, Garzvog i još šestorica Kula jurnuše iza nekih ku a koje behu upotrebili kao zaklon. Njihovi teški koraci zatresoše zemlju, te se i carski i vordenski ratnici brže-bolje skloniše pred njima.

Potom se na stotine ma kodlaka, mahom u životinjskom obli ju, provuklo iz glavnice prepletenih vojski te, iskeženih zuba, pokuljaše preko kaldrme ka mestu gde je ležao Barst.

Barst se baš promeškoljio kada je Roran stigao do njega. Zgrabivši koplje obema rukama, Roran ga obori ka Barstovom vratu. Šiljak oružja zaustavio se na pola lakta od njega, te se savio i pukao kao da je udario u granitnu plo u.

Roran opsova i nastavi da ubada najbrže što može, pokušavaju i da spre i Eldunari u Barstovom grudnom oklopu da povrati snagu.

Barst zaje a. „Brže!", povika Roran Urgalima. im su se Kuli dovoljno primakli, Roran je odsko io u stranu kako bi im dao dovoljno prostora. Smenjuju i se, golemi Urgali stadoše da tuku Barsta svojim oružjem. Njegove zaštitne ini odbijale su udarce, ali Kuli su ipak nastavili da ga lemaju. Buka beše zaglušna.

Ma kodlaci i vilenjaci tako e se sjatiše oko Rorana. Donekle je bio svestan i ratnika koje je poveo sa sobom: odbijali su vojnike uz pomo Jormundurovih ljudi.

Baš kada je Roran pomislio da Barstove zaštitne ini nikada ne e popustiti jedan Kul pobedonosno urliknu i Roran vide kako sekira tog stvorenja udara prednji deo Barstovog oklopa i ulubljuje ga. „Udri opet!", viknu Roran. „Odmah! Ubij ga!"

329 http://www.balkandownload.org/

Kul je pomerio sekiru kako bi Garzvog udario gvozdenom toljagom po Barstovoj glavi.

Roran ugleda munjevite pokrete i za u tresak: toljaga je pogodila štit koji Barst beše povukao preko sebe.

Sunce ti žarko!

Pre nego što su ga Urgali ponovo napali, Barst se otkotrljao ka nogama jednog Kula i šakom mu se zaka io za desno koleno. Kul vrisnu od bola i odsko i, ime je izvukao Barsta iz gomile Kula.

Urgali i dva vilenjaka ponovo opkoliše Barsta, te je u magnovenju delovalo da bi mogli da ga savladaju.

Ali onda jedna vilenjakinja polete uvis, vrata udno iskošenog. Jedan Kul pade na bok, vi i na maternjem jeziku. Kost mu je štrcala iz leve nadlaktice. Garzvog zareža i odsko i dok mu je krv liptala iz rupe u boku velike poput pesnice.

Ne!, pomisli Roran, obuzet jezom. Ne može se ovako završiti. Ne dam!

Vrisnuvši, potr ao je i provukao se izme u dva golema Urgala. Imao je jedva dovoljno vremena da baci pogled na Barsta, okrvavljenog i razjarenog, sa štitom u jednoj ruci i ma em u drugoj, pre nego što je on zamahnuo štitom i opalio Rorana po levom boku.

Roranu ostade bez vazduha, nebo i zemlja zadrhtaše oko njega i on oseti kako mu glava u kacigi udara o kaldrmu.

Imao je ose aj da se svet i dalje trese pod njim ak i kada je prestao da se kotrlja.

Neko vreme je tako ležao, jedva dišu i. Kada je kona no ispunio plu a vazduhom, pomislio je kako je najviše zahvalnosti u životu osetio pri tom udisaju. Zabrektao je, a onda je urliknuo jer mu je telo prožeo bol. Leva ruka mu beše utrnula, ali svi ostali miši i i tetive plamteli su mu od bola.

Pokušao je da se pridigne, ali pao je potrbuške, previše ošamu en i povre en da bi ustao. Pred njim se našao komad nekog žu kastog kamena, prošaran izuvijanim venicama crvenog ahata. Zurio je u njega neko vreme, dah i, a jedino što mu je prolazilo kroz glavu beše: Moram da ustanem.

Moram da ustanem. Moram da ustanem...

Kada se kona no povratio, pokušao je još jednom. Leva ruka nije htela da sara uje s njim, pa je bio primoran da se osloni samo na desnu. S mukom je povukao noge, te se polako podigao drhte i.

Plitko je disao. Kada se uspravio, osetio je zatezanje u levom ramenu, te je vrisnuo u sebi. video je ose aj da mu je neko zario usijani nož u zglavak. Pogledavši nadole, video je da mu je ruka iš ašena.

Od štita mu nije ostalo ništa osim rasturene daske, i dalje prika ene za remen oko njegove nadlaktice.

Roran se okrenuo da potraži Barsta, te ga ugleda tridesetak metara dalje, prekrivenog pomahnitalim ma kodlacima.

Zadovoljan time što e Barst biti zauzet bar još nekoliko sekundi, Roran je ponovo pogledao iš ašenu ruku. Isprva se nije mogao prisetiti emu ga je ono majka podu ila, ali onda mu se vratiše njene re i, maglovite i blede nakon toliko vremena. Svukao je ostatak štita sa sebe. „Stegni pesnicu", promrmlja Roran, te je to i u inio levom šakom. „Savij ruku tako da ti pesnica bude okrenuta napred." I to je u inio, ali bol se time poja ao. „Potom okreni ruku upolje, podalje od..." Glasno je opsovao kada mu rame zaškripa pred miši ima i tetivama koji po eše neprirodno da se razvla e. Nastavio je da okre e ruku i da steže pesnicu i kost se, nekoliko sekundi kasnije, vratila u svoju ašicu.

Odmah je osetio olakšanje. I dalje je ose ao bol na drugim mestima, pogotovo oko krsta i rebara, ali sada je bar ponovo mogao da se koristi rukom i bol više nije bio neizdrživ. Roran potom ponovo pogleda Barsta. Smu ilo mu se od prizora koji je ugledao.

Barst je stajao okružen mrtvim ma kodlacima. Krv mu se slivala niz ulubljeni grudni oklop, a pramenovi krzna behu zalepljeni za buzdovan koji mu ponovo beše u ruci. Obrazi mu behu duboko izgrebani, desni rukav verižnja e bio mu je raskidan, ali on nije delovao povre eno. Onih nekoliko ma kodlaka koji su još bili oko njega pažljivo su držali odstojanje, te se Roranu u inilo da e podviti rep i pobe i. Iza Barsta su ležala tela Kula i vilenjaka s kojima se borio. Izgleda da su i svi Roranovi ratnici nestali, pošto su Rorana, Barsta i ma kodlake okruživali jedino vojnici: beše to uskomešana masa grimiznih tunika, ljudi koji su se gurali i laktali nošeni ratnim virovima. „Ga ajte ga!", povika Roran, ali izgleda da ga niko nije uo.

Me utim, Barst ga ipak jeste zapazio, te po e da se tetura ka njemu „Ne eki aru!", zaurlao je. „Glavu u ti odse i zbog ovoga!"

330 http://www.balkandownload.org/

Roran ugleda neko koplje na tlu. Kleknuo je da ga podigne, ali od samog tog pokreta mu se zavrtelo u glavi. „ ik!", uzvratio mu je. Ali njegove re i zazvu aše šuplje i misli mu se odjednom ispuniše Katrinom i njihovim nero enim detetom.

Potom jedna ma kodlaka, u obliku sedokose žene koja je Roranu sezala do lakta, potr a i pose e Barsta po levoj butini.

Barst zareža i naglo se okrenu, ali ma kodlaka se ve beše povukla, sik i na njega. Barst je sa ekao još jedan tren da bi se osigurao da ga ne e opet spopasti, a onda je nastavio ka Roranu šepaju i, pošto je sveža rana pogoršala njegovo uobi ajeno hramanje. Krv mu je liptala niz nogu.

Roran obliza usne, ne mogavši da skine pogled sa dušmanina koji mu se primicao. Imao je jedino koplje. Nije imao štit. Nije mogao da umakne Barstu, niti se mogao nadati da e nadmašiti Barstovu neprirodnu snagu i brzinu. U blizini nije bilo nikoga da mu pomogne.

Beše to bezizlazna prilika, ali Roran nije želeo da prizna poraz. Jednom je odustao, jednom i više nikada, iako mu je razum govorio da e uskoro umreti.

Barst se zalete ka njemu, te Roran isturi koplje ka njegovom desnom kolenu u o ajni koj nadi da bi mogao da ga obogalji. Barst je odbio koplje buzdovanom, kojim potom zamahnu ka Roranu.

Roran je predvideo njegov protivnapad, pa je odmah po eo da odstupa koliko su mu noge dopuštale. Nalet vetra ga ošamari kada je glava buzdovana proletela svega nekoliko centimetara od njega.

Barst iskezi zube u turobnom osmehu, spreman da ga ponovo udari. Tada neka senka pade na njega i on podiže pogled.

Islanzadin beli gavran se spustio s neba i sleteo Barstu na lice. Mahnito je zakreštao, kljucaju i i kljuju i Barsta, i zapanjeni Roran ga za u kako govori „Crkni! Crkni! Crkni!"

Barst opsova, te ispusti štit. Slobodnom rukom je oterao gavrana, slomivši mu ve ranjeno krilo. Meso mu je u fronclama visilo sa ela, a krv mu je obojila obraze i bradu grimizom.

Roran se bacio napred i ubo Barstovu drugu ruku kopljem, pa je Barst ispustio i buzdovan.

Koriste i priliku, Roran je gurnuo koplje i ka Barstovom ogoljenom vratu. Me utim, Barst je zgrabio koplje jednom rukom, istrgao ga iz Roranovog stiska i slomio ga prstima lagano kao što bi Roran prelomio suvu gran icu. ,,E sad eš ti umreti", re e Barst pljuju i krv. Usne mu behu razderane a desno mu oko beše iskljuvano, ali još je video na levo oko. ovek dograbi Rorana kako bi ga š epao u smrtonosan zagrljaj. Roran mu ne bi izmakao ak i da je hteo, ali kada se Barstove ruke sklopiše oko njega, on je zgrabio Barsta oko struka te ga je izvrnuo najja e što je mogao, usmerivši svu težinu i pritisak ka njegovoj ranjenoj nozi, onoj šepavoj.

Barst je izdržao trenutak-dva, a onda ga koleno izdade i on, uz krik bola, pade na tu nogu do ekavši se levom rukom. Roran se obrnuo, te se izmigoljio ispod Barstove desne ruke. Zahvaljuju i krvi na Barstovom grudnom oklopu, mnogo se lakše oslobodio, uprkos njegovoj neizrecivoj snazi.

Roran je pokušao da uhvati Barsta za vrat otpozadi, ali Barst je uvukao bradu spre avaju i Rorana da ga stegne. Roran onda obavio ruke oko Barstovih prsa, u nadi da e ga zadržati dok mu neko drugi ne pomogne da ga ubije.

Barst zareža i baci se na bok prikleštivši Roranovo povre eno rame, te Roran zabrunda od bola. Kaldrma se urezala u Roranove ruke i le a kada se Barst triput zakotrljao. im se Barstova telesina našla na njemu, više nije mogao neometano da diše. Ipak, nije popuštao stisak. Barst ga je jednim laktom munuo sa strane, te on oseti kako mu se rebra lome. Roran stisnu zube i stegnu ruke, gnje i ga najja e što je mogao. Katrina, pomislio je. Barst ga ponovo munu laktom.

Roran jauknu, te mu pred o ima zaiskriše svetlaci. Još ga je ja e stegnuo. Ponovo Barstov lakat... snažan poput nakovnja. „Ne eš se... izvu i... Ne... eki aru ", zabrunda Barst. Uskobeljao se na noge, povla i i Rorana.

Mada mu se inilo da e mu miši i spasti s kostiju, Roran ga je još ja e stegao. Vrisnuo je, ali nije mogao da uje sopstveni glas, a onda je osetio kako mu vene pucaju i kako mu se žile cepaju.

Upravo tada, Barstov oklop pu e tamo gde ga je Kul ulubio, te se za u lomljava kristala. „Neee!", viknu Barst kada ista bela svetlost pokulja s rubova oklopa. Sav se uko io, kao da su mu lancima rastegli sve udove do granica rastegljivosti, a onda po e neobuzdano da se trese. Svetlost je

331 http://www.balkandownload.org/

zaslepila Rorana opekavši ga po rukama i licu. Pustivši Barsta, bacio se na tlo kako bi pokrio o i podlakticom. Svetlost je kuljala ispod Barstovog grudnog oklopa sve dok rubovi metala ne po eše da se presijavaju. Potom snop svetlosti nestade, ostavljaju i za sobom mrak guš i od pre ašnjeg, a ono što ostade od gospodara Barsta stropoštalo se unazad i ostalo da se puši na kaldrmi. Roran trepnu zure i u bezli no nebo. Znao je da bi trebalo da ustane, pošto je bio okružen vojnicima, ali kaldrma beše mekana pod njim, a on je samo hteo da sklopi o i i da se malo odmori...

Kada je ponovo otvorio o i, ugledao je Orika, Horsta i gomilu vilenjaka. „Rorane, uješ li me?", upita Horst, zabrinuto ga posmatraju i.

Roran je pokušao da progovori, ali nije mogao da izusti nijednu re . uješ li me? Slušaj me. Moraš da ostaneš budan. Rorane! Rorane!"

Roran je ponovo osetio kako tone u tamu. Beše to ugodan ose aj, kao da se. obmotao mekim vunenim ebetom. Potom ga prože toplina, a poslednje. Što je zapamtio beše Orik kako se naginje nad njim govore i mu nešto na jeziku patuljaka, nešto što je li ilo na molitvu. ***

332 http://www.balkandownload.org/

DAR SPOZNAJE Ukrštenih pogleda, Eragon i Murtag su polako kružili jedan oko drugog, pokušavaju i da predvide pokrete jedan drugom. Murtag je delovao spremno, kao i uvek, ali imao je tamne podo njake i lice mu beše ispijeno: Eragon je zaklju io da je bio izložen velikim naporima.

Nosio je iste delove oklopa kao Eragon: verižnja u, oklopne rukavice i manžetne, i oklop oko listova, ali štit mu je bio duži i deblji od Eragonovog. Što se ti e ma eva, Brisingr je, budu i da je njegov bal ak bio duga ak kao šaka i po, imao prednost u dužini, a Zarok je, sa širim se ivom, prednja io u masi. Po eli su da se primi u jedan drugom. Kada se udaljenost me u njima smanjila na oko tri metra, Murtag, koji je bio le ima okrenut Galbatoriksu, sniženim glasom prosikta: „Šta to radiš?" „Pokušavam da dobijem malo vremena", promrmlja Eragon trude i se da što manje pomera usne.

Murtag ga mrko pogleda. „Kakva si ti budala! Gleda e nas kako se emo jedan drugog na komade, a šta emo time dobiti? Ništa!"

Umesto odgovora, Eragon je prebacio težinu napred i trgnuo desnu ruku, naleravši Murtaga da ustukne. „Ma proklet bio", zareža Murtag. „Da si samo sa ekao još jedan dan, mogao sam da oslobodim Nasuadu."

Eragona je to iznenadilo: „Zašto bih ti verovao?"

Murtaga je njegovo pitanje još više razbesnelo, te mu se usna povila, a onda je ubrzao korak teraju i Eragona da i sam ubrza. Onda Murtag mnogo glasnije re e: „Dakle, kona no si pronašao pravi ma . Sigurno su ti ga vilenjaci napravili, jelda?" „Vrlo dobro znaš da..."

Murtag je nasrnuo na njega mašu i Zarokom ka njegovom stomaku, te Eragon odsko i, jedva odbivši crveni ma .

Eragon mu je uzvratio vitlaju i ma em iznad glave, spustivši ruku ka jabuci Brisingra kako bi ga bolje uhvatio, ali Murtag mu se sklonio s puta.

Obojica su zastala ekaju i da onaj drugi napadne. Pošto nijedan to nije u inio, nastavili su da kruže, ali Eragon je sada bio mnogo oprezniji.

Prethodni nalet je potvrdio da je Murtag i dalje i brz i jak kao Eragon, ili kao neki vilenjak.

Galbatoriksova zabrana upotrebe ma ija o ito nije važila za ini koje su poja avale Murtagove udove.

Eragonu kraljev uslov beše mrzak, ali shvatao je njegovu suštinu: u suprotnom, borba ne bi bila pravi na.

Me utim, Eragon nije želeo pravi nu borbu. Želeo je da upravlja dvobojem kako bi odlu io kada e se završiti i na koji na in. Eragon je, nažalost, sumnjao da e mu se pružiti prilika za to, s obzirom na Murtagovu umešnost u baratanju ma em, a nije znao kako bi njihovu borbu upotrebio u napadu na Galbatoriksa ako bi se to i desilo. Nije ni imao vremena da razmišlja o tome, mada je verovao da e Safira, Arja i zmajevi pokušati da na u rešenje umesto njega.

Murtag se pretvarao da e trgnuti levim ramenom, te se Eragon pognuo iza štita. Tren kasnije, shvatio je da je to bila smicalica i da je Murtag krenuo na njegovu desnu stranu, pokušavaju i da mu probije odbranu.

Eragon se izvio i ugledao kako se Zarok obrušava ka njegovom vratu, oštrice poput blistave tanane žice. Odbio ga je nespretnim udarcem nakrsnicom. Uzvratio je hitrim potezom usmerenim ka Murtagovoj podlaktici. Na njegovu radost, pogodio je Murtaga u zglob. Brisingr ipak nije prosekao Murtagovu oklopnu manžetnu i rukav tunike, ali udarac je ipak zaboleo Murtaga, te je on odmakao ruku od tela ostavljaju i grudi nezašti ene.

Eragon je ubo Murtaga, ali on je upotrebio štit kako bi odbio napad. Eragon ga je ubo još tri puta, ali Murtag je zaustavio svaki udarac, a kada ja Eragon povukao ruku kako bi ponovo zamahnuo, Murtag mu je uzvratio tako što je obrnuo ruku pokušavaju i da ga pose e po kolenu. Osakatio bi ga da mu je udarac bio uspešan.

Videvši šta Murtag namerava, Eragon je preusmerio zamah kako bi zaustavio Zarok na nekoliko centimetara od svoje noge. Onda mu je uzvratio sli nim zamahom.

333 http://www.balkandownload.org/

Nekoliko minuta su razmenjivali udarce, pokušavaju i da poremete ritam jedan drugom, ali uzalud. Previše su se dobro poznavali. Murtag je uspeo da izbegne svaki Eragonov udarac, i obrnuto.

Kao da su igrali igru u kojoj su unapred morali da osmisle svoje korake. Me u njima se stoga rodila nekakva bliskost, pošto je Eragon pokušavao da doku i Murtagove misli i da predvidi njegove poteze.

Eragon je odmah zapazio da Murtag vodi igru druga ije nego u ranijim borbama. Napadao ga je s nekom svirepoš u koje ranije nije bilo, kao da, prvi put, želi da porazi Eragona, i to što brže.

Me utim, nakon tog po etnog izliva, bes kao da mu se stišao, te je iskazivao jedino smirenu, neumoljivu rešenost.

Eragon se borio do krajnjih dometa svoje veštine, ali iako je odbijao Murtaga, morao je da se brani mnogo eš e nego što mu se svi alo.

Murtag je spustio ma , te se okrenuo ka prestolu i Galbatoriksu.

Eragon nije spuštao odbranu, ali pokolebao se ne znaju i da li bi bilo umesno da ga napadne.

U tom trenutku oklevanja, Murtag je posko io k njemu. Eragon je zauzeo položaj i zamahnuo ma em. Murtag je do ekao udarac štitom, pa je, umesto da odgovori udarcem, što je Eragon o ekivao, tresnuo Eragona štitom i po eo da ga gura.

Eragon zareža, te i on po e da gura. Hteo je da posegne preko štita kako bi posekao Murtaga po le ima ili nogama, ali ispostavilo se da je Murtag previše vešt da bi Eragon rizikovao. Murtag je bio viši od njega nekoliko centimetara, pa mu je ta razlika u visini dopuštala da se obruši na Eragonov štit. Stoga je Eragonu bilo teško da se održi u mestu i da ne prokliza po ugla anom kamenom podu.

Uz urlik i silan napor, Murtagu je najzad pošlo za rukom da odgurne Eragona. im se Eragon zateturao pokušavaju i da povrati ravnotežu, Murtag je isturio ma prema njegovom vratu. „Letta!", viknu Galbatoriks. Vrh Zaroka zastade na prst od Eragonove kože. Sledio se, sav zadihan, ne znaju i šta se upravo desilo. „Obuzdaj se malo, Murtaže, ina e u te ja obuzdati", re e Galbatoriks sa svog mesta. „Znaš da ne volim da ponavljam. Ne smeš da ubiješ Eragona, niti on sme da ubije tebe... Hajde, dalje."

Spoznaja da je Murtag upravo pokušao da ga ubije i da bi ga i ubio da se Galbatoriks nije umešao zaprepastila je Eragona. Potražio je objašnjenje na Murtagovom licu, ali on je i dalje bio ravnodušan kao da mu Eragon ništa ne zna i.

Eragonu to nije bilo jasno. Murtag je zasigurno igrao igru druga ije nego što bi trebalo. Nešto se u njemu promenilo, mada Eragon nije znao šta. Osim toga, spoznaja da je izgubio i da bi, prema svim pravilima, trebalo da budu mrtav podrila je Eragonovu samouverenost. Mnogo se puta sreo sa smr u, ali nikada se to nije odigralo toliko neposredno i neumoljivo. Nije bilo nikakve sumnje: Murtag ga je nadmašio, a njega je spasio jedino Galbatoriksovo milosr e.

Eragone, ne razbijaj glavu povodom toga, re e mu Arja. Nisi imao razloga da sumnjaš da bi pokušao da te ubije. Ni ti to nisi pokušavao. Da jesi, borba bi tekla druga ije, a Murtag nikada ne bi dobio priliku da te tako napadne.

Sumnji av, Eragon je pogledao u nju - stajala je na rubu osvetljenog dela odaje, pokraj Elve i Safire. Onda mu Safira re e: Ako proba da ti prereže vrat, iseci mu potkoleni ne tetive, pa više ne e mo i to da pokuša.

Eragon joj klimnu, prihvataju i to što su rekle.

On i Murtag se razdvojiše, te ponovo zauzeše položaje jedan naspram drugog, dok ih je Galbatoriks posmatrao sa odobravanjem.

Eragon je ovoga puta prvi napao.

Imali su utisak da borba traje satima. Murtag više nije pokušavao da mu zada smrtonosne udarce, ali Eragon je, na svoju radost, uspeo da mu dotakne klju nu kost; zaustavio je udarac pre Galbatoriksa. Murtagu je o ito bilo neprijatno zbog tog udarca, te se Eragon hitro osmehnuo zbog njegove reakcije.

Bilo je i drugih udaraca koje nisu uspeli da zapre e. Uprkos svoj brzini i veštini, ni on ni Murtag ne behu nepogrešivi, a kako nije bilo laganog na ina da dovrše borbu, greške i povrede behu neizbežne.

Prva rana beše posekotina na Eragonovoj desnoj butini, izme u ruba verižnja e i gornjeg dela oklopa za noge. Beše to plitka posekotina, doduše izuzetno bolna, pa mu je krv curila iz rane kad god bi prebacio težinu na tu nogu.

334 http://www.balkandownload.org/

Druga rana tako e beše Eragonova: zasek iznad obrve, posledica Murtagovog udarca po kacigi, iji mu se rub zario u meso. Ta rana ga je više mu ila pošto mu je krv neprestano kapala u oko, zakriljuju i mu vid.

Eragon je potom ponovo zaka io Murtaga po zglavku, ali ovoga puta mu je prosekao oklopnu rukavicu, rukav tunike i tanak sloj kože sve do kosti. Nije uspeo da mu prese e miši e, ali rana je, izgleda, zadavala strašne bolove Murtagu, a od krvi koja mu je curila u rukavicu bar je dvaput izgubio stisak.

Eragon ga je secnuo i po desnoj golenici, a dok se Murtag oporavljao od neuspešnog napada, pomerio se na stranu na kojoj je Murtag držao štit, te je obrušio Brisingr najja e što je mogao posred Murtagovog levog nožnog oklopa, ulubivši elik.

Murtag je jauknuo i odsko io na jednoj nozi. Eragon se dao za njim mašu i Brisingrom kako bi ga gurnuo na pod. Murtag se odbranio uprkos povredi, te je, nekoliko sekundi kasnije, Eragon i sam jedva ostao na nogama.

Njihovi su štitovi neko vreme odbijali neumoljive udarce, pošto je Galbatoriks, na Eragonovo zadovoljstvo, ostavio ini na njihovom oružju i oklopima, ali onda ini na Eragonovom štitu popustiše, kao i na Murtagovom, što se jasno videlo po iverju i komadi ima drveta koji stadoše da pršte pri svakom udarcu ma em. Eragon je ubrzo polomio Murtagov štit jednim posebno snažnim udarcem. Ali nije se dugo radovao, pošto je Murtag š epao Zarok obema rukama, te je dvaput uzastopno tresnuo njime po Eragonovom štitu, koji se tako e raspukao, iznova uspostavljaju i ravnotežu.

Dok su se borili, kamen pod njima postade klizav od mrlja i kapi krvi, te su se sve više upinjali da se ne okliznu. U golemoj dvorani, odjeci njihovog sukobljenog oružja vra ali su se poput zvukova davno zaboravljene bitke, te im se inilo da se nalaze u žiži svega što postoji jer svetla behu uperena samo u njih, kao da su sami.

Galbatoriks i Šruikan su ih sve vreme posmatrali iz okolnih senki.

Pošto su ostali bez štitova, Eragon je shvatio da mu je lakše da usmerava udarce ka Murtagu mahom po rukama i nogama - što je važilo i za Murtaga. Oklopi su ih uglavnom štitili od posekotina, ali nisu ih zaštitili od mnoštva voruga i modrica.

Uprkos svim ranama koje je naneo Murtagu, Eragon je ve pomislio da je Murtag bolji ma evalac. Ne mnogo bolji, ali dovoljno bolji od njega da on ni na as ne osvoji prednost. Ako bi se njihov megdan tako nastavio, naposletku bi bio previše povre en ili previše iscrpljen da bi se borio, a takav ishod im se, inilo mu se, ubrzano bližio. Pri svakom koraku, Eragon je ose ao kako mu krv šiklja iz posekotine na butini, pa se iz asa u as sve teže branio. Smesta mora da okon a dvoboj, ina e ne e biti kadar da se potom suo i i s Galbatoriksom. U takvom stanju, ne e biti veliki izazov za kralja, ali morao je da pokuša. Ako ništa drugo, morao je bar da pokuša.

Shvatio je da srž problema tajnovitost Murtagovih razloga za borbu; dok to no bude doku io, Murtag e ga hvatati na prepad.

Eragon se prisetio ne ega što mu je Glejdr kazao pred Dras Leonom: Moraš nau iti da vidiš ono u šta gledaš. Ratnici uvek moraju da se oslanjaju na spoznaju. Stoga se zagledao u Murtaga.

Zagledao se u njega pomno kao što je gledao Arju tokom njihovih vežbi, pomno kao što je prou io sebe one duge no i na Vroengardu. Pokušao je da doku i skriven jezik Murtagovog tela. Naišao je na izvestan uspeh: bilo mu je jasno da je Murtag iznuren i na granici izdržljivosti, a njegova povijena ramena odavala su iskonski bes -možda ak i strah. Zapazio je i njegovu svirepost, što i ne beše nova osobina, mada jeste bila nova u sukobu sa Eragonom. Eragon je sve to zapazio, kraj još nekih, dubljih pojedinosti, pa se potrudio da ih poveže sa onim što je znao o Murtagu od davnih dana - o njegovom prijateljstvu, odanosti i mržnji prema Galbatoriksovoj upravi. Bilo mu je potrebno nekoliko sekundi nekoliko sekundi ispunjenih napregnutim disanjem, uz nekoliko nespretnih udaraca zbog kojih je zaradio još jednu modricu na laktu - pre nego što mu je puklo pred o ima. Onda mu se sve u inilo vrlo iglednim. Sigurno je bilo ne ega u Murtagovom životu na šta e njihov dvoboj uticati, ne ega što Murtagu beše toliko važno da se ose ao primoranim da pobedi ne biraju i sredstva, makar to zna ilo i da e morati da ubije svog polubrata. Šta god to bilo - Eragon je naga ao šta može biti posredi, i nešto ga je uznemiravalo manje a nešto više - Murtag se ne e predati. Bori e se poput životinje saterane u ošak, i to do poslednjeg daha, a Eragon ne e mo i da ga porazi uobi ajenim metodama pošto njemu njihov dvoboj nije zna io onoliko koliko je zna io Murtagu. Za Eragona njihov megdan beše zgodna razbibriga, i on nije mario za to ko e pobediti a ko izgubiti dokle god je potom mogao da se suo i s Galbatoriksom. Ali Murtagu je taj dvoboj zna io mnogo više, a Eragon je iz iskustva znao da se

335 http://www.balkandownload.org/

rešenost poput njegove ne može savladati pukom upotrebom snage - svakako ne pre no što se plati visoka cena za to.

Stoga se pitao kako može da zaustavi oveka koji je vrsto odlu io da sve izdrži i da ne posustane, ma kakve mu se prepreke ispre ile na putu.

Beše to nerešiva nedoumica sve dok Eragon kona no nije uvideo da bi najbolji na in da savlada Murtaga bio da mu da ono što želi. Da bi ispunio ono Što je sam želeo, prvo je morao da prihvati poraz.

Ali ne sasvim. Nije mogao da dozvoli Murtagu da u ini ono što mu Galbatoriks nalaže.

Eragon e Murtagu dati njegovu pobedu, ali potom e izvojevati svoju.

Dok je osluškivala njegove misli, Safira oseti još ja u teskobu i zabrinutost, te mu re e: Ne, Eragone. Sigurno postoji drugo rešenje.

Pa kaži mi koje je, ako postoji, odvratio je, pošto ga ja ne vidim.

Zarežala je, a Trn joj odmah uzvrati kriju i se u senci naspram njih.

Mudro odlu uj, re e Arja. Shvatio je na šta je mislila.

Murtag je pojurio k njemu, te im se se iva spojiše uz zvonak odjek. Potom se odvojiše kako bi prikupili snagu. Kada su ponovo krenuli jedan na drugog, Eragon se usmerio na Murtagovu desnu stranu, istovremeno ostavivši ma da mu visi uz bok kao da je od umora postao nehajan. Beše to letimi an pokret, ali znao je da e ga Murtag zapaziti i da e pokušati da upotrebi dati prostor.

Eragon u tom trenu ništa nije ose ao. I dalje je bio svestan bolnih rana, ali maglovito, kao da svi ti oseti nisu bili njegovi. Mozak mu je bio nalik na duboko jezero u danu bez vetra, ravan i nepomi an, ali ipak ispunjen odrazima svega oko sebe. Ono što je video primao je na podsvesnom nivou. Više nije bilo potrebe za tim. Razumeo je sve što se nalazilo pred njim, te bi ga dodatno razmišljanje samo pomelo.

Kao što je Eragon i o ekivao, Murtag je nasrnuo na njega uperivši mu ma pravo u trbuh.

Kada je kucnuo as, Eragon se okrenuo. Nije bio ni brz ni spor, ve savršenu usaglašen sa okolnostima. Imao je utisak da je taj potez predodre en, kao da ništa drugo nije mogao da uradi.

Umesto da ga pogodi u stomak, što je Murtag nameravao, Zarok je Eragona pogodio u miši s desne strane, tik ispod grudnog koša. Imao je utisak da ga je mlatnuo eki em, a potom se za u i šuštanje elika. To je Zarok proklizao izme u raskinutih karika verižnja e zarivaju i mu se u meso.

Eragon zabrekta, više od hladno e metala nego od bola.

Osetio je kako mu vrh se iva zateže verižnja u s druge strane, izlaze i iz njegovog tela.

Murtag ostade zabezeknut, o ito prepadnut.

Pre nego što se pribrao, Eragon je povukao ruku i zario Brisingr u Murtagov stomak, blizu pupka: beše to rana daleko gora od one koju je Eragon upravo primio.

Murtagu se itavo lice oklembesilo. Usta mu se razjapiše kao da e progovoriti, a onda pade na kolena, i dalje vrsto stežu i Zarok.

Trn riknu negde pozadi.

Eragon je izvukao Brisingr, te je odstupio i iskezio se pred nemim krikom Kada je Zarok izašao iz njegovog tela.

Za u se tresak kad Murtag pusti Zarok, koji pade na pod. Obujmio se oko struka, presamitio se i spustio glavu na ugla an kamen.

Sada je na Eragona došao red da se zabezekne. Vrela krv mu je i dalje kapala u oko.

Oglasivši se sa svoga prestola, Galbatoriks re e „Naina", te se desetine lampi upališe po itavoj odaji, iznova otkrivaju i stubove i uklesane ukrase po zidovima, kao i kamenu plo u za koju Nasuada beše okovana lancima.

Eragon se oteturao do Murtagu i kleknuo kraj njega. „Eragon pobe uje", re e kralj, ispunjavaju i veliku dvoranu zvonkim glasom.

Murtag pogleda u Eragona; napa eno lice beše mu orošeno znojem. „Baš nisi mogao da me pustiš da pobedim, jelda?", zarežao je ispod glasa. „Znaš da ne možeš da pobediš Galbatoriksa, ali morao si da mu dokažeš da si bolji od mene... Aaa!" Zadrhtao je i po eo da se njiše napred-nazad na golenicama.

Eragon mu je spustio ruku na rame. „Zašto?", upitao ga je, znaju i da e Murtag razumeti pitanje.

Odgovor je stigao u vidu gotovo ne ujnog šapata: „Zato što sam se ponadao da u zadobiti njegovu naklonost i da u onda mo i da je spasem." Suze mu zamutiše pogled, te ga je odvratio.

336 http://www.balkandownload.org/

Eragon je shvatio da Murtag govori istinu i obuzela ga je neverica.

Prošlo je još nekoliko trenutaka. Eragon je bio svestan da ih Galbatoriks pomno posmatra.

Murtag re e: „Prevario si me." „Nije bilo drugog rešenja." Murtag zabrunda: „To je uvek bila razlika izme u tebe i mene." Zagledao se u Eragona. „Ti si uvek bio spreman da se žrtvuješ, a ja nisam... bar ne „Ali sada jesi." „Nisam više onaj stari. Sada imam Trna i..." Murtag je oklevao, a onda neprimetno slegnu ramenima. „Više se ne borim samo za sebe... U tome je razlika." Trgao se, plitko udahnuvši. „Ranije sam te smatrao budalom zato što stalno rizikuješ svoj život... ali sada sve shvatam. Shvatam... zašto. Shvatam..." O i mu se raširiše, a onda mu se lice opusti kao da je zaboravio na bol, te mu unutrašnja svetlost ozari lice. „Sada shvatam... sada oboje shvatamo", prošaputao je, a Trn izbaci glas koji beše pola jecaj, a pola urlik.

Galbatoriks se promeškoljio na prestolu, kao da mu nije udobno, i oštrim glasom rekao: „Dosta s tim blebetanjem. Megdan je okon an, Eragon ja pobedio. Došlo je vreme da se naši gosti spuste na kolena i da mi se zakunu na vernost... Približite se, obojica, da vam iscelim rane, pa da nastavimo."

Baš kad je Eragon hteo da ustane, Murtag ga je zaustavio uhvativši ga za podlakticu. „Smesta!", re e Galbatoriks, spojivši svoje guste obrve. „Ina e u vas ostaviti da trpite rane dok sve ne završimo."

Spremi se, ne ujno re e Murtag Eragonu.

Eragon se pokolebao, ne znaju i šta da o ekuje, a onda mu klimnu i upozori Arju, Safiru, Glejdra i ostale Eldunarije.

Murtag odgurnu Eragona i pridiže se na kolena, i dalje stežu i stomak. Zagledao se u Galbatoriksa. Onda uzviknu onu re .

Galbatoriks ustuknu, te ispruži ruku kao da ho e da se zaštiti.

Murtag stade glasno da izgovara i druge re i na drevnom jeziku, govore i isuviše brzo da bi Eragon razlu io svrhu njegovih ini.

Vazduh oko Galbatoriksa zatreperi crvenom i crnom bojom, te telo kao da mu na tren obuzeše plamenovi. Za uo se i zvuk sli an letnjem vetru koji huji kroz krošnje zimzelene šume. Eragon potom za u niz piskavih tonova, i dvanaest svetlosnih kugli pojavi se oko Galbatoriksove glave. Kugle proleteše pravo kroz zidove dvorane i nestadoše. Li ile su na utvarne duše, ali Eragon ih je video samo nakratko, te nije bio siguran u to.

Trn se naglo obrnuo, brz poput ma ke kojoj je neko stao na rep, i bacio se na Šruikanov ogroman vrat. Crni zmaj urliknu i brže-bolje odstupi, mlataraju i glavom kako bi stresao Trna sa sebe.

Njegovi urlici behu bolno glasni, a onda se i pod zatresao od težine dveju aždaja.

Na stepenicama ispred prestola, de ak i devoj ica vrisnuše i pokriše uši ru icama.

Eragon vide Arju, Elvu i Safiru kako hrle napred, oslobo ene od Galbatoriksovih ma ija. Arja je jurnula ka prestolu nose i Dautdert u ruci, a Safira je posko ila ka Trnu i Šruikanu. Elva je pak pridigla ruku ka ustima i po ela da govori sebi u bradu, ali Eragon je nije uo od silne buke dvaju zmajeva.

Kapi krvi veli ine pesnice zapljuštaše oko njih, puše i se na kamenu.

Eragon ustade s mesta na koje ga je Murtag odgurnuo, te krenu ka prestolu za Arjom.

Galbatoriks je izgovorio ono ime na drevnom jeziku, uz re letta. Nevidljive kop e stegoše Eragonove udove, a itava dvorana utihnu kada kraljeve arolije sputaše sve ostale, ak i Šruikana.

Gnev i ogor enost proklju aše u Eragonu. Zamalo su dokraj ili kralja, a eto ih sad: i dalje su nemo ni pred njegovim vradžbinama. Svi u napad!, viknuo je i umom i naglas. Ranije su pokušali da napadnu Galbatoriksa i Šruikana: kralj e pokušati da ubije ono dvoje dece ma šta oni radili. Stoga jedini put za Eragona i njegove saborce, jedina nada u mogu u pobedu, beše da probiju Galbatoriksove mentalne brane kako bi preuzeli vlast nad njegovim mislima.

Eragon, Safira, Arja i Eldunariji koje su doneli sa sobom isturiše misli ka kralju, utapaju i svu mržnju, gnev i bol u užaren snop uperen u srž Galbatoriksovog bi a.

Eragon je na as osetio kraljev um: beše to užasan, mra an prizor, šiban ledenom studeni i paklenom vrelinom - ome en gvozdenim šipkama, vrstim i nepopustljivim, koje ogra ivahu delove njegove svesti.

Onda Galbatoriksovi zmajevi - pomahnitale aždaje koje su urlikale gonjene emerom napadoše Eragonov um i nateraše ga da se povu e u sebe kako ga ne bi rastrgli na komade.

337 http://www.balkandownload.org/

Eragon iza sebe za u Elvu kako progovara; pre nego što je izustila ijednu re , Galbatoriks kaza „Theyna!" i ona se zagrcnu. „Skinuo sam zaštitne ini s njega!", viknu Murtag, „sada je..."

Galbatoriks progovori toliko brzo i toliko tiho da Eragon nije mogao da razabere njegove re i.

Murtag za uta i, tren kasnije, Eragon za u kako pada uz zveket verižnja e i oštru zvonjavu kacige koja tresnu o kamen. „Imam ja dovoljno zaštitnih ini", re e Galbatoriks, a njegovo lice kao u jastreba beše mra no od gneva. „Ne možete mi ništa." Ustao je s prestola i stepeništem krenuo ka Eragonu. Plašt je lepršao oko njega, a u ruci mu beše ma Vrangr, beo i smrtonosan.

Eragon je pokušao da zarobi um bar jednog od zmajeva koji su kidisali na njegovu svest, ali bilo ih je previše, pa je brže-bolje morao da odbije itavu hordu Eldunarija, pre nego što bi mu sasvim pokorili misli.

Galbatoriks se zaustavio na korak od njega i mrko ga pogledao. Na elu mu je pulsirala debela, ra vasta vena, a snažna vilica mu se gr ila. „Misliš li da možeš da me izazivaš, derane?", zarežao je pljuju i od besa. „Misliš li da si mi ravan? Da možeš da me srušiš i da mi ukradeš presto?" Žile u Galbatoriksovom vratu isko iše poput izuvijane užadi. Dohvatio je rub svoga plašta. „Ovaj sam ogrta skrojio od krila Belgabadovih, kao i rukavice." Podigao je Vrangr i podmetnuo belo se ivo pred Eragonove o i. „Ovaj ma uzeh iz ruku Vraelovih, a krunu ovu s glave kmezavog jadnika koji ju je pre mene nosio. A ti i dalje misliš da možeš da me nadmudriš? Mene? Do eš u moj zamak, ubiješ mi ljude i još se držiš kao da si bolji od mene? Kao da si plemenitiji i asniji?"

Eragonu zazvoni u glavi pred itavim sazvež em treperavih, svetlucavih, grimiznih zvezdica kada ga Galbatoriks mlatnu po obrazu jabukom Vrangra, paraju i mu kožu. „Tebi bi trebalo o itati bukvicu iz poniznosti, derane", re e Galbatoriks primakavši mu se, te se njegove ustreptale o i na oše na svega nekoliko centimetara od Eragonovih.

Tresnuo je Eragona i po drugom obrazu, te je Eragon nekoliko sekundi video jedino crnilo ispunjeno bleštavim iskricama. „Silno u uživati dok me budeš služio", re e mu Galbatoriks. Onda upola glasa dodade „Ganga" i pritisak neprijateljskih Eldunarija iš eze iz Eragonovog uma, te je opet mogao slobodno da razmišlja. Ali nije to u inio iz ostalima, što je Eragon video po njihovim napetim licima.

Potom neko zamišljeno se ivo, zašiljeno do tan ina, probi Eragonovu svest obavijaju i se samom srži njegovog bi a. Se ivo se obrnulo i, poput ka zaka enog za balu filca, po elo da epa pletivo njegovog uma, teže i da mu uništi volju, identitet i svest.

Beše to napad kakav Eragon nikada nije doživeo. Sav se skupio pred njim, usredsre en na jednu jedinu misao - na osvetu - mu i se da se odbrani. Kroz njihovu sponu, ose ao je Galbatoriksova ose anja: mahom gnev, ali i beslovesan užitak zbog toga što može da povredi Eragona i da ga gleda kako se koprca od bola.

Eragon je shvatio da je Galbatoriks toliko dobar u slamanju svojih neprijatelja zato što izopa eno uživa u tome.

Se ivo se zari dublje u Eragonovo bi e, te on zaurla, ne mogavši da se obuzda.

Galbatoriks se nasmeši i rubovi njegovih zuba u iniše se providnim, nalik na vatrostalnu glinu.

Samom odbranom nije mogao da dobije bitku, pa je, uprkos probadima, Eragon privoleo sebe da uzvrati napad. Zaronivši u kraljevu svest, š epao je njegove misli oštrije od žileta, pokušavaju i da ih priklešti kako kralj ne bi mogao da se kre e niti da razmišlja bez njegove dozvole.

Me utim, Galbatoriks nije ni pokušao da se odbrani. Opak mu se osmeh proširio, te je još ja e obrnuo se ivo u Eragonovom umu.

Eragonu se inilo da ga nekim trnjem dere iznutra. Vrisak mu zatutnja grlom, a onda je sav omlitavio pod stiskom Galbatoriksovih ini. „Pokori mi se", re e mu kralj. Zgrabio je Eragona za bradu eli nim prstima. „Pokori se!"

Ponovo je obrnuo se ivo, te Eragon po e da vrišti. Vrištao je dok ga glas nije izdao.

Kraljeve misli se sklopiše oko Eragonove svesti, sateravši ga u jedan kutak uma, te mu naposletku ostade samo maleno, blistavo jezgro, zasen eno golemom težinom Galbatoriksove pojave. „Pokori se", šapnu mu kralj, gotovo s ljubavlju. „Nemaš kuda da odeš, nemaš gde da se sakriješ... Ovaj se život za tebe završava, Eragone Senkoubico, ali eka te nov. Pokori se, i sve e ti biti oprošteno." Suze iskriviše Eragonov vidik dok je zurio u bezobli an bezdan Galbatoriksovih zenica.

338 http://www.balkandownload.org/

Izgubili su... On je izgubio. Ta spoznaja beše bolnija od svih rana koje je zadobio. Stoletni trud i težnje - i sve to uzalud. Safira, Elva, Arja, Eldunariji: niko od njih nije mogao da savlada Galbatoriksa. Bio je isuviše jak, isuviše pametan. Garou, Brom Oromis pomreše uzalud, kao i brojni ratnici iz naroda raznih što dadoše svoje živote bore i se protiv Carstva. Suze se prosuše iz Eragonovih o iju. „Pokori mi se", šapnu mu kralj, poja avaju i stisak. Eragon se više od svega gnušao nepravde toga trenutka. Na nekoj iskonskoj ravni, inilo mu se pogrešnim da toliko bi a propati i izgine bore i se za beznadežan cilj. inilo mu se pogrešnim da Galbatoriks, sam-samcit, bude uzrok sveg tog jada. I inilo mu se pogrešnim to što e izbe i kaznu za svoja zlodela. Zašto?, zapita se Eragon.

Potom se prisetio vizije koju je najstariji Eldunari, Valdr, pokazao njemu i Safiri, u kojoj san voraka beše ravan brigama kraljeva. „Pokori se!", dreknu Galbatoriks i mislima nagrnu na Eragona još žeš e, pa se na njega sa svih strana obrušiše ledeni i vatreni šiljci.

Eragon kriknu i o ajni ki se obrati Safiri i Eldunarijima, iji umovi behu opkoljeni raspomamljenim Galbatoriksovim zmajevima, kako bi se, bez jasne namere, napojio njihovim zalihama energije. Onda je tom energijom bacio ini.

Behu to ini bez re i, pošto su Galbatoriksove ma ije spre avale sve ostale. Nikakve re i ionako ne bi mogle da opišu ono što je Eragon želeo, Biti kako se u tom trenutku ose ao. Ni itava biblioteka ne bi bila dovoljna za taj zadatak. Njegove ini behu sazdane od nagona i ose anja, pošto ih nije mogao preto iti u jezik.

Ono što je on hteo da u ini beše i prosto i složeno: hteo je da Galbatoriks shvati... da shvati pogrešnost svojih dela. Te ini nisu predstavljale napad, ve pokušaj da mu se obrati. Ako e ve provesti ostatak života kao kraljev rob, hteo je da Galbatoriks sasvim pojmi šta je u inio.

Kada ini po eše da deluju, Eragon oseti kako se Umarot i Eldunariji usredsre uju ka njegovoj aroliji, pokušavaju i da zanemare Galbatoriksove aždaje. Stotine leta neutešne tuge i besa pokuljaše iz Eldunarija poput tutnjavog vala i zmajevi stopiše svoje umove sa Eragonovim i po eše da menjaju njegove ini, produbljuju i ih, proširuju i i nadogra uju i, sve dok opseg tih ini nije postao daleko širi nego što je on nameravao.

Te ini ne samo što e pokazati Galbatoriksu grešnost njegovih dela ve e ga primorati da iskusi sva ose anja, i dobra i loša, koja je izazvao u ostalima otkako se rodio. Te ini behu ve e od svega što bi Eragon sam osmislio, pošto njihov sadržaj beše mnogo bogatiji od onog koji bi do arao jedan ovek ili jedan zmaj. Svaki Eldunari je dodao nešto tim arolijama, te zbir behu ini koje su obuhvatale ne samo itavu Alageziju ve i svaki trenutak od Galbatoriksovog ro enja naovamo.

Eragon je smatrao da su to najve e ini koje su zmajevi ikada sazdali, a on beše njihovo oru e; on beše njihovo oružje.

Sila Eldunarija prostruja kroz njega poput reke šire od okeana, pa se ose ao kao šuplja i krhka posuda, kao da e mu koža pu i od siline te struje koju je sproveo kroz sebe. Da nije bilo Safire i ostalih zmajeva, umro bi za tren oka, ostavši bez snage pred neutaživim zahtevima arolije.

Oko njih, svetlost se prigušila u svetiljkama, a Eragonu se u inilo da u mislima uje odjek hiljada glasova: bese to nepodnošljiva larma nebrojenih boli i radosti, koja je odjekivala i iz sadašnjosti i iz prošlosti.

Bore se na Galbatoriksovom licu produbiše, a o i mu se iskola iše u dupljama. „Šta u ini?", rekao je ispraznim, napetim glasom. Odstupivši, prislonio je pesnice uz slepoo nice: „Šta u ini?"

Napregavši se, Eragon odgovori: „Naterah te da sve shvatiš!"

Užasnut, kralj se zagleda u njega. Miši i na licu po eše da mu podrhtavaju i da se gr e, a žmarci ga sveg obuzeše. Iskezivši zube, zarežao je: „Ne eš ti mene srediti, derane. Ne eš..."

Jauknuvši, zateturao se. ini koje su stezale Eragona odjednom nestade i on pade na pod, a Elva, Arja, Safira, Trn, Šruikan i dvoje dece ponovo se na oše u pokretu.

Zaglušna rika iz Šruikanovih eljusti ispuni odaju i crni zmaj strese Trna s vrata, zavrlja ivši ga na drugi kraj odaje. Trn pade na levi bok, te mu se kosti u krilu polomiše uz glasno krckanje. ,,N-ne u... popustiti", re e Galbatoriks. Eragon iza kralja ugleda Arju - bila je bliže prestolu njego on - kako okleva i pogleduje k njima. Potom je projurila kraj podijuma i, sa Safirom, potr ala ka Šruikanu.

Trn se uskobeljao na noge, te i on krenu za njima.

Lica lu ki izobli enog, Galbatoriks je prišao Eragonu i zamahnuo Vrangrom k njemu.

339 http://www.balkandownload.org/

Eragon se otkotrljao u stranu i za uo kako ma udara po kamenu kraj njegove glave. Kotrljao se još metar-dva, a onda se odgurnuo i ustao. Samo je zahvaljuju i energiji Eldunarija stajao uspravno.

Vrisnuvši, Galbatoriks nasrnu na njega, ali Eragon je odbio kraljev nezgrapan udarac. Ma evi im zazvoniše oštro i jasno me u urlicima zmajeva i šapatima mrtvih.

Safira visoko posko i, te šutnu Šruikanovu golemu njušku i okrvavi je, a onda se spusti na pod. Isukavši kandže, zamahnuo je ka njoj šapom. Odsko ila je, napola raširivši krila. Eragon se sagnuo pred mahnitim unakrsnim zamahom, pa je ubo Galbatoriksa u levi pazuh. Zaprepastio se shvativši da ga je ubo i da je vrh Brisingra vlažan od kraljeve krvi. Gr u ruci omeo je Galbatoriksov zamah, te završiše s ma evima ukrštenim pri bal acima. Pokušavali su da jednom drugom poremete ravnotežu. Kraljevo se lice izobli ilo do neprepoznatljivosti, a na obrazima mu se pojaviše suze. Snop plamena buknu iznad njihovih glava, te ih obavi vreo vazduh. Deca vrisnuše iza njih.

Eragona izdade ranjena noga, te se srušio unazad na ruke i stopala i prignje io prste kojima je držao Brisingr. ekivao je da e se kralj na i nad njim za nekoliko sekundi, ali Galbatoriks je ostao na svom mestu, njišu i se s jedne strane na drugu. „Ne!", zavapi kralj. „Nisam..." Pogledao je Eragona i viknuo: „Prekini sve ovo, prekini!"

Eragon odmahnu glavom pokušavaju i da se pridigne. Bol mu prostruja levom rukom, a kada je bacio pogled ka Safiri, video je krvavu posekotinu na njenoj levoj prednjoj nozi. Na drugoj strani odaje, Trn je zario zube u Šruikanov rep, nateravši crnu aždaju da zareži i da se okrene k njemu. Kada je Šruikan usmerio pažnju na drugu stranu, Safira je posko ila i pala mu na vrat, blizu podnožja njegove koš ate lobanje. Zaka ivši mu kandže pod krljušti, zagrizla mu je vrat izme u dve bodlje koje su mu se pružale niz ki mu. Šruikan ispusti tutnjav, izbezumljen urlik, te još ja e zamlatara glavom. Galbatoriks ponovo potr a ka Eragonu mašu i ma em. Eragon je odbio jedan udarac, pa još jedan, a tre i je primio po rebrima, te mu je zamalo pao mrak na o i. „Prestani", re e Galbatoriks, više mole ivim nego prete im glasom. „Bol je..." Šruikan ispusti još jedan urlik, usplahireniji nego malo as. Eragon iza kralja ugleda Trna kako visi oko Šruikanovog vrata, naspram Safire. Združena masa dvaju zmajeva povukla je Šruikanovu glavu, te je njome skoro dotakao pod. Me utim, crni je zmaj i dalje bio pregolem i prejak za njih.

Osim toga, vrat mu beše toliko debeo da je Eragon pomislio kako ni Safira ni Trn ne e mo i da ga povrede samo zubima.

Onda Eragon ugleda Arju kako, kao kad sena leti kroz šumu, izle e iza jednog stuba i tr i ka zmajevima. U njenoj levoj ruci, zeleni Dautdert je blistao uobi ajenim treperavim odsjajem. Šruikan ju je video kako prilazi, pa je trgnuo telom pokušavaju i da se otarasi Safire i Trna.

Pošto nije uspeo, zarežao je, razjapio eljusti i oblio sve pred sobom vatrenom bujicom.

Arja se bacila dole, te ju je plameni zid na as zaklonio od Eragona. Onda mu se ponovo pojavila pred o ima: bila je blizu Šruikanove glave, koja je visila iznad poda. Krajevi kose behu joj zahva eni plamenom, ali ona nije obra ala pažnju na to.

U tri golema koraka, posko ila je na Šruikanovu prednju levu šapu, te se bacila ka njegovoj glavi ostavljaju i za sobom vatreni trag poput kometi;. Ispustivši uzvik koji je odjeknuo prestonom dvoranom, Arja je bacila Dautdert u središte Šruikanovog golemog, blistavog, ledenoplavog oka, te mu je, itavom dužinom, zarila koplje u lobanju. Šruikan riknu, zgr i se i polako pade na bok, a vatra mu pokulja iz usta poput te nosti.

Safira i Trn odsko iše s njega tren pre nego što je džinovski crni zmaj ljosnuo o pod.

Stubovi popucaše, a komadi kamena padoše s tavanice i razbiše se. Polupalo se i nekoliko svetiljki, te mlazevi istopljene materije po eše da kaplju iz njih.

Eragon se umalo srušio kada se odaja zatresla. Nije video šta se zbilo sa Arjom, ali uplašio se da ju je možda smoždila Šruikanova telesina. „Eragone!", viknu Elva. „Glavu dole!"

Sagnuvši se, za uo je kako Galbatoriksov beli ma fiju e iznad njegovih le a.

Ustao je i sko io...

I ubo je Galbatoriksa posred stomaka, kao što je ubo Murtaga.

Kralj jauknu i zatetura se, skidaju i se sa Eragonove oštrice. Dodirnuvši ranu slobodnom rukom, zagledao se u krv na vrhovima prstiju. Onda ponovo pogleda Eragona i re e mu: „Glasovi... svi ti glasovi... užasni su. Ne mogu više da ih podnesem..." Sklopio je o i i suze mu potekoše niz obraze. „Bol... toliko bola... toliko tuge... Zaustavi sve to! Zaustavi!"

340 http://www.balkandownload.org/

„Ne u", odvrati Eragon. Elva mu se pridružila, a potom im, s drugog kraja odaje, u susret po oše Safira i Trn. Eragonu je laknulo kada je me u njima video i Arju, ope enu i okrvavljenu, ali bez povreda.

Galbatoriks naglo otvori o i, iskola ene i neprirodno bele, te se zagleda u daljinu kao da Eragon i ostali pred njime više ne postoje. Po eo je da se trese, da drhti, vilice stadoše da mu se pomeraju, ali iz grla mu ne iza e ni glasa.

Potom, u isti mah, Elva vrisnu i onesvesti se, a Galbatoriks viknu: „Vaise neiat!"

Gotovo je.

Eragon nije imao vremena za re i. Posegnuvši za snagom Eldunarija, bacio je ini kako bi podigao sebe, Safiru, Arju, Elvu, Trna, Murtaga i dvoje dece na podijum pokraj kamene plo e za koju Nasuada beše okovana. Bacio je i ini za odbijanje i zaustavljanje svega što bi ih moglo povrediti.

Kad su bili tek na pola puta do kamene plo e, Galbatoriks nestade u odblesku svetlosti jarkije od sunca. Potom se sve zatamnelo i utišalo i Eragonove zaštitne ini obaviše svoje. ***

341 http://www.balkandownload.org/

U SAMRTNOM ROPCU Roran je sedeo na prostirci koju su vilenjaci postavili preko jedne od kamenih kocaka ispred uništene kapije Urubejna, izdaju i nare enja ratnicima pred sobom. etiri vilenjaka iznela su ga iz grada kako bi se poslužili arolijama bez straha da e im Galbatoriksove ma ije pomrsiti ini. Iscelili su mu iš ašeno rame i slomljena rebra, i sve ostale rane koje mu Barst beše naneo, mada su ga upozorili da e pro i nedelje pre nego što mu kosti budu snažne kao pre. Pride su navalili na njega da ne ustaje do kraja dana.

On je, sa svoje strane, navaljivao da ga puste u bitku. Vilenjaci su po eli da se raspravljaju s njim, ali on im re e: „Ili me odnesite, ili u sam oti i." Njihova nelagoda beše sasvim o igledna, ali naposletku su se saglasili i odneli ga do mesta na kojem je sada sedeo nadgledaju i trg.

Kao što je i o ekivao, vojnici su izgubili volju za borbom nakon smrti svog zapovednika, pa su ih Vordeni potisnuli niz uzane sokake. Pre no što so on vratio, Vordeni su raš istili više od tre ine grada, hitro se približavaju i tvr avi.

Mnogo su izgubili: mrtvi i oni na samrti behu na kani po ulicama, a niz slivnike je tekla crvena krv. Uz ostvaren napredak, nov pobedni ki ose aj prožeo je vojsku: Roran je to jasno video na licima ljudi, patuljaka i Urgala, ali ne i na licima vilenjaka, koji behu ispunjeni ledenim gnevoni zbog pogibije svoje kraljice.

Vilenjaci su brinuli Rorana: video je kako ubijaju vojnike koji su pokušavali da se predaju, seku i ih bez imalo zadrške. Otrgnuta kontroli, njihova krvolo nost o ito nije imala granice.

Nedugo pošto je Barst pao u bici, kralj Orin je pogo en strelom u grudi dok je pokušavao da preuzme stražarnicu u gradu. Bese to ozbiljna rana, za koju ak ni vilenjaci, navodno, nisu bili sigurni da bi je mogli isceliti, Kraljevi vojnici odneli su Orina do tabora, te Roran nije više ništa uo o njegovoj sudbini.

Mada nije mogao da se bori, Roran je i dalje mogao da izdaje zapovesti. Prema sopstvenoj odluci, po eo je da prestrojava vojsku iz pozadine, da okuplja zalutale vojnike i da ih šalje na zadatke širom Urubejna - prvi beše da preuzmu preostale katapulte po bedemima. Kada bi dobio podatak za koji je mislio da bi Jormundur, Orik, Martland Crvenobradi ili bilo koji od zapovednika njihove vojske trebalo da ga uje, slao bi haberdare da ih potraže me u ku ama i da im prenesu novosti. „... a budeš li video neke vojnike blizu one velike kupolaste zgrade kod pijace, obavezno i to javi Jormunduru", rekao je mršavom oveku visokih ramena, naoružanom ma em, koji je stajao pred njim. „Razumem, gospodine", odvrati ovek, te proguta knedlu.

Roran se zagledao u njega, op injen time, a onda mu mahnu i re e: „Idi!" im je ovek otr ao svojim putem, Roran se namrštio, te se zagledao preko iskošenih krovova ku a ka tvr avi u podnožju nadvijene litice.

Gde li si?, zapitao se. O Eragonu i onima oko njega nisu uli ništa još otkako su ušli u tvr avu, te se Roran zabrinuo zbog njihovog dugog odsustva. Na um su mu padala razna objašnjenja za njihovo kašnjenje, ali nijedno mu nije ulivalo nadu. Najblaže objašnjenje bilo je da se Galbatoriks naprosto negde sakrio, pa su Eragon i njegovi pratioci morali da ga potraže. Ali nakon što je video Šruikanovu snagu prethodne no i, Roran nije mogao ni da zamisli da bi Galbatoriks bežao pred neprijateljima.

Ako bi se ostvarili njegovi najgori strahovi, vordenska pobeda bila bi kratkotrajna. Uz to, znao je da je malo verovatno da bi ratnici njihove vojske, uklju uju i i njega, preživeli taj dan.

Jedan od ljudi koje je ranije odaslao, gologlav strelac ruse kose s rumenim ta kicama nasred obraza, istr ao je iz ulice s Roranove desne strane. Strelac se zaustavio pred kamenom kockom i pognuo glavu pokušavaju i da do e do daha. „Jesi 1' pronašao Martlanda?", upita ga Roran.

Strelac mu ponovo klimnu, lepršaju i kosom preko oznojenog ela. ,,I predao si mu moju poruku?" „Jesam, gospodine. Martland mi re e da vam kažem da" - zastao je kako bi udahnuo - „da su se vojnici povukli iz hamama, ali da su se sada zabarikadirali u nekoj palati blizu južnog bedema."

Roran se promeškoljio na prostirci, te mu oštar bol prostruja kroz sveže isceljenu ruku. ,,A šta je s kulama izme u hamama i ambara? Jesu li ih preuzeli?"

342 http://www.balkandownload.org/

„Preuzeli su dve, a za ostale se još vode borbe. Martland je ubedio nekoliko vilenjaka da odu da im pomognu. Tako e je..."

Prigušen urlik iz unutrašnjosti stenovitog brda prekide oveka.

Strelac sav preblede; jedino se one rumene ta kice na obrazima u iniše crvenijim nego ranije, poput kapi farbe na koži mrtvaca. „Gospodine, beše li to..." „Pssst!" Roran nagnu glavu, osluškuju i. Jedino je Šruikan mogao da rikne toliko glasno.

Nekoliko trenutaka nisu uli ništa sli no. Onda se drugi urlik za u iz tvr ave, a Roranu se inilo da je uo i druge, tiše zvukove, mada nije bio siguran šta je posredi.

Ispred uništene kapije, ljudi, vilenjaci, patuljci i Urgali zastadoše kako bi bacili pogled ka tvr avi.

Odjeknu još jedan urlik, glasniji od prethodnog.

Roran je š epao rubove prostirke, sav uko en. „Ubijte ga!", promrmljao je. „Ubijte to ubre!"

Nekakvo treperenje, blago ali primetno, prostrujalo je kroz itav grad, kao da je nešto veoma teško tresnulo o zemlju. Roran za u nešto nalik na lomljavu.

Zatim se nad gradom nadvi tajac, pa je svaka sekunda delovala duže od prethodne. „Da li im je potrebna naša pomo ?", upita strelac tihim glasom. „Ne možemo mi da im pomognemo", re e mu Roran, ne skidaju i pogled s tvr ave. „Zar ne mogu ni vilenjaci..."

Tlo se zatreslo, drhte i, a onda prednji deo tvr ave prasnu upolje u snopu belo-žutog plamena, toliko jarkog da je Roran video kosti u vratu i glavi strelca. Meso mu je izgledalo kao crven ogrozd postavljen pred sve u.

Roran odmah š epa strelca i skotrlja se s ruba kamene kocke, povukavši i njega sa sobom.

Bu an talas ih pogodi baš kad su pali. Roran je imao utisak da mu je neko zario koplja u uši.

Vrisnuo je, ali nije mogao da uje ni sebe ni išta drugo pošto se ta grmljavina stišala. Kaldrma se zaljulja pod njima, oblak prašinu i šuta polete preko njih zasenivši sunce, a potom strahovita vazdušna struja zavijori Roranovom ode om.

Roran je vrsto sklopio o i zbog prašine. Preostalo mu je tek da vrsto stegne strelca i da sa eka da se udar okon a. Pokušao je da udahne, ali vreli vetar mu je otrgao vazduh sa usana i nosa pre nego što je ispunio plu a. Nešto ga je pogodilo u glavu i on oseti kako mu kaciga sle e s nje.

Podrhtavanje je potrajalo još neko vreme, a onda se tlo primirilo i Roran je otvorio o i plaše i se prizora koji e ugledati.

Vazduh beše siv i tmuran: predmete udaljene više od tridesetak metara video je jedino u izmaglici. Komadi drveta i kamena pljuštali su s neba s pahuljama pepela. Daska prekoputa ulice - deo stepeništa koje su vilenjaci rasturili kada su uništili kapiju - beše zapaljena. Vrelina praska oprljila je dasku itavom dužinom. Ratnici koji su pre toga stajali na istini ležali su opruženi po zemlji. Neki su se još mrdali, a neki su o ito bili mrtvi.

Roran je bacio pogled ka strelcu. Ugrizao se za donju usnu, te mu brada beše oblivena krvlju.

Pomogli su jedan drugom da ustanu, te Roran pogleda u pravcu tvr ave. Nije video ništa sem sivkaste tame. Eragon! Da li su on i Safira preživeli prasak? Da li je bilo ko u blizini takvog pakla mogao da preživi?

Roran je nekoliko puta zinuo, pokušavaju i da pro isti uši koje su mu bolno odzvanjale - ali uzalud. Kada je dotakao desno uvo, prsti mu ostadoše okrvavljeni. uješ li me?", viknuo je strelcu, mada su re i bile samo treptaji u njegovim ustima i grlu.

Strelac se namrštio i odmahnuo glavom.

Nalet vrtoglavice natera Rorana da se sagne i osloni na kamenu kocku.

Dok je ekao da mu se ravnoteža povrati, prisetio se litice iznad njih, te mu je sinulo da bi se itav grad mogao na i u opasnosti.

Moramo da odemo odavde pre nego što se sruši, pomislio je. Ispljunuo je krv i prljavštinu na kaldrmu. Onda ponovo pogleda u pravcu tvr ave. Ona i dalje beše sakrivena oblakom prašine. Srce mu stegnu tuga. Eragone! ***

343 http://www.balkandownload.org/

U MORU KOPRIVA Tama, a u tami muk.

Eragon je osetio kako je skliznuo i kako se zaustavio, a onda... onda ništa. Mogao je da diše, ali vazduh je bio ustajao i beživotan, a kada ju pokušao da se pomeri, pritisak na njegovim inima se poja ao.

Dotakao je umove svih oko sebe, proveravaju i da li ih je sve spasao. Elva beše u nesvesti, Murtag na rubu svesti, ali ipak behu živi, kao i ostali.

Tada je prvi put stupio u vezu i s Trnovim umom. Kada je to u inio, crveni zmaj kao da je ustuknuo. Misli mu behu mra nije i iskrivljenije od Safirinih, ali njihova snaga i plemenitost zadiviše Eragona.

Ne emo još dugo održati ove ini, re e Umarot napetim glasom.

Morate, re e Eragon. Ina e emo pomreti.

Prošlo je još nekoliko sekundi.

Bez ikakve najave, svetlost obli Eragonove o i, a strahovita buka obuze mu uši.

Trgnuo se i trepnuo da bi mu se o i prilagodile.

Kroz vazduh ispunjen dimom, ugledao je ogroman užaren krater na mestu gde je stajao Galbatoriks. Presijavaju i se, kamen je treperio poput živog mesa dok je vazduh provejavao preko njegove površine. I tavanica beše užarena, te se Eragon uznemirio pred tim prizorom - kao da su se našli u ogromnom usijanom kazanu.

Vazduh je imao miris i ukus gvož a.

Zidovi odaje su popucali, a stubovi, uklesani ukrasi i svetiljke behu smrvljeni u prah. U dnu odaje ležala je Šruikanova lešina; meso mahom bešo strgnuto sa ogaravljenih kostiju. U prednjem delu, prasak je razorio kameni zid, ali i zidove stotinu metara dalje, otkrivaju i pravi lavirint laguma i odaja. Predivna zlatna vrata koja su uvala ulaz u dvoranu behu otkinuta sa šarki, te se Eragonu u inilo da je spazio dnevnu svetlost na samom kraju hodnika, duga kog pola kilometra, koji je vodio van.

Kada se osovio na noge, primetio je da njegove zaštitne ini i dalje crpu snagu od zmajeva, ali mnogo sporije nego ranije.

Komad kamena velik kao ku a srušio se s tavanice i pao kraj Šruikanove lobanje, raspavši se u desetak delova. Svuda oko njih, po zidovima po eše da se šire nove pukotine, a zloslutna škripa i pucketanje dopirali su sa svih strana.

Arja je otišla do dece, zgrabila de aka oko struka i popela se na Safirina le a. Smestivši se, pokazala je na devoj icu i rekla Eragonu: „Dobaci mi je!"

Eragon je izgubio sekund-dva pokušavaju i da ugura Brisingr u kanije, a onda je uhvatio devoj icu i bacio je Arji, koja ju je uhvatila raširenih ruku.

Okrenuvši se, Eragon je zaobišao Elvu i pohitao ka Nasuadi. „Jierda!", rekao je, spustivši ruku na okove pri vrš ene na sivu kamenu plo u. ini o ito nisu delovale, pa ih je brže-bolje prekinuo kako ne bi potrošio previše energije.

Nasuada promumla, te on izvu e krpu iz njenih usta. „Moraš da prona eš klju !", rekla mu je. „Kod Galbatoriksovog je tamni ara." „Ne emo ga prona i na vreme!" Eragon je isukao Brisingr i zamahnuo ka lancu povezanom sa okovom oko njene leve šake. Ma se odbio o karike, grubo zadrhtavši, ali nije ostavio ni ogrebotinu na sivkastom metalu. Zamahnuo je još jednom, ali lanac nije popuštao pod njegovim se ivom.

Još jedan komad kamena pade s tavanice, te udari o pod uz glasan tresak.

Ne ija ga je šaka zgrabila oko ruke. Kada se okrenuo, ugledao je Murtaga kako steže ranu na stomaku drugom rukom. „Pomeri se!", zarežao je. Eragon Je to i u inio, te Murtag izgovori ime nad imenima, kao i pre toga, i re jierda, te se gvozdeni okovi otvoriše i spadoše s Nasuadinih udova.

Murtag ju je uhvatio za zglob, pa ju je poveo ka Trnu. Tek što je zakora io, okliznula se pod njegovim stiskom, pa mu je dopustila da joj pruži svoje telo kao oslonac.

Eragon je otvorio usta, ali odmah ih je sklopio. Pitanja e postavljati kasnije. ekajte!", viknu Arja, te posko i sa Safire kako bi otr ala do Murtaga. „Gde je jaje? I gde su Eldunariji? Ne možemo ih ostaviti ovde!"

Murtag se namršti, a Eragon oseti kako on i Arja razmenjuju neki podatak.

344 http://www.balkandownload.org/

Arja se naglo obrnula lepršaju i spaljenom kosom, te je pojurila ka prolazu na drugom kraju odaje. „Opasnost je prevelika!", viknu Eragon za njom. „Sve se raspada! Arja!"

Idite, rekla mu je. Odvedite decu na sigurno. Idite! Nemate mnogo vremena!

Eragon opsova. Zažalio je što bar Glejdra nije ponela sa sobom. Vrativši Brisingr u kanije, sagnuo se da podigne Elvu, koja se baš tada promeškoljila. „Šta se zbiva?", upitala je Eragona kada ju je položio na Safirina le a, iza de aka i devoj ice. „Odlazimo odavde", re e joj, „drži se."

Safira ve beše krenula. Hramlju i zbog ranjene prednje noge, optr ala je krater. Trn je pošao za njom, nose i Murtaga i Nasuadu na le ima. „Pazi!", uzviknu Eragon videvši da se par e užarene tavanice odlama ta no iznad njihovih glava.

Safira se zanela ulevo, te nazubljen komad kamena pade kraj nje i sitne krhotine, žute poput slame, poleteše na sve strane. Jedna je pogodila Eragona u bok i zarila mu se u verižnja u. Izvukao ju je i bacio. Prsti na rukavicama odmah mu se zadimiše, a osetio je i miris spaljene kože. Kamenje po e da pada svuda po odaji.

Kada je Safira stigla do ulaza u hodnik, Eragon se okrenuo i pogledao Murtaga. „Šta emo s klopkama?", doviknuo mu je.

Murtag je samo odmahnuo glavom i rukom mu dao znak da nastavi.

Hrpe odlomljenog kamena prekrivale su pod hodnika, što je umnogome usporilo zmajeve.

Eragon je sa obe strane video odaje i lagume ispunjene šutom, razotkrivene nakon praska. U njima su goreli stolovi, stolice i ostali nameštaj. Udovi mrtvih i smrtno ranjenih štr ali su pod neprirodnim uglovima ispod obrušenog kamenja, a tu i tamo su videli pokoje turobno lice i pokoji potiljak.

Pogledom je tražio Blodgarma i njegove vra eve, ali od njih nije bilo ni traga ni glasa.

Dalje niz hodnik, stotine ljudi - kako vojnika, tako i služin adi - kuljale su kroz okolna vrata, jure i ka razvaljenom ulazu. Mnogima udovi behu izlomljeni; ljudi su imali opekotine, ogrebotine i druge povrede. Preživell su se sklanjali pred Safirom i Trnom, ali ina e nisu obra ali mnogo pažnja na zmajeve.

Kad se Safira obrela pri kraju hodnika, gromki tresak odjeknu iza njih. Okrenuvši se, Eragon vide da se prestona dvorana urušila i da je pod prekriven gomilom kamenja visokom dvadesetak metara.

Arja!, pomisli Eragon. Pokušao je da je prona e mislima, ali nije uspeo. Ili ih je razdvajalo previše ruševina, ili su neke ini, upletene u tu izbušenu liticu, zapre ile njegove misli. Bilo mu je mrsko i da pomisli na tu mogu nost - ali možda je poginula. Nije bila u odaji kada se urušila - toliko je znao - ali pitao se da li e prona i izlaz budu i da je prestona dvorana zatrpana. im su izronili iz tvr ave, vazduh se raš istio, a Eragon je sagledao koliko je prasak razorio Urubejn. Iš upao je škrilj ane krovove na mnogim zgradama i zapalio njihove krovne grede. Desetine požara buktale su svuda po gradu. Snopovi dima su se dizali sudaraju i se s nali jem nadvijene litice.

Tu bi se sakupili, pa bi pokuljali preko iskošenog kamena kao što voda te e preko kamenja u potoku.

Na jugoisto nom rubu grada, dim se nadvio preko zraka jutarnjeg sunca šire i se oko nadvijene litice, te je poprimio crvenkastonarandžastu boju vatrenog opala.

Stanovnici Urubejna po eše da beže iz svojih ku a, kuljaju i ulicama ka rupi u spoljnom bedemu. Vojnici i posluga iz tvr ave požuriše da im se pridruže, ostavljaju i Safiri i Trnu mnogo mesta - oni su, preko dvorišta, tr ali ka ulazu u tvr avu. Eragon nije obra ao mnogo pažnje na njih: sve dok su miroljubivi, ne zanima ga šta rade.

Safira je stala nasred dvorišta kako bi Eragon spustio Elvu i dvoje bezimene dece na tlo. „Znati li gde su vam roditelji?", upitao ih je, kleknuvši kraj njih. Oboje klimnuše, a de ak pokaza ka velikoj ku i s leve strane dvorišta. „Tamo živite?" De ko opet klimnu. „Hajde onda, idite", re e im Eragon, te ih blago gurnu. Ne oklevaju i, brat i sestra otr aše ka zgradi. Vrata ku e naglo se otvoriše i pro elav muškarac s ma em za pojasom istupi i obavi ruke oko njih dvoje. Bacio je pogled ka Eragonu, a onda je žurno uveo decu u ku u. To je lako prošlo, re e Eragon Safiri.

Galbatoriks je sigurno naredio svojim ljudima da mu dovedu prve mladun e na koje nai u, odgovorila mu je. Nismo mu dali vremena ni za šta drugo. Da, verovatno je tako bilo.

345 http://www.balkandownload.org/

Trn je seo nekoliko metara dalje od Safire, te je Nasuada pomogla Murtagu da si e s njegovih le a. Murtag se srozao kraj Trnovog stomaka. Eragon je uo kako izgovara ini isceljenja.

Eragon se tako pobrinuo za Safirine rane, na obaziru i se na sopstvene: njene behu ozbiljnije.

Posekotina na njenoj levoj prednjoj nozi bila je široka koliko njegove spojene šake, pa joj se pod stopalom nakupila lokva krvi. Od zuba ili kandže?, upitao ju je pregledaju i ranu. Od kandže, rekla mu je.

Iskoristio je njenu i Glejdrovu snagu kako bi zatvorio posekotinu. Kada je završio, usmerio je pažnju i ka sopstvenim ranama, po evši od bola što mu je tinjao u slabinama, gde ga je Murtag ubo.

Sve vreme je motrio Murtaga, posmatraju i ga kako isceljuje ranu na stomaku, Trnovo slomljeno krilo i ostale zmajeve povrede. Nasuada je bila uz njega, drže i ruku na njegovom ramenu.

Eragon je primetio da je pronašao Zarok dok su izlazili iz prestone dvorane.

Eragon se okrenu ka Elvi, koja je stajala blizu. Delovala je napa eno, ali nije video krv na njoj. „Jesi li povre ena?", upitao ju je.

Nabrala je elo i odmahnula glavom. „Nisam, ali mnogi jesu." Pokazala je ka ljudima koji su bežali iz tvr ave. „Mmmm." Eragon je ponovo bacio pogled ka Murtagu. On i Nasuada sada su stajali i razgovarali. Nasuada se namrštila.

Murtag je ispružio ruku, zgrabio kragnu njene tunike i povukao je cepaju i tkaninu.

Eragon je dopola isukao Brisingr iz kanija, a onda je video gadne masnice ispod Nasuadine klju ne kosti. Taj prizor ga je ošinuo poput pravog udarca: podsetio ga je na rane na Arjinim le ima nakon što su je on i Murtag spasli iz Džilida.

Nasuada klimnu, te pognu glavu.

Murtag je ponovo progovorio, ali ovoga puta na drevnom jeziku, što je Eragon jasno uo.

Spustio je ruke na razna mesta na Nasuadinom telu, nežnim, gotovo snebivljivim dodirom, a olakšanje na njenom licu beše jedini dokaz koji je Eragonu bio potreban da bi spoznao koliko je trpela.

Eragon ih je posmatrao još minut-dva, a onda ga prože iznenadan nalet emocija. Kolena su mu zaklecala, te je seo na Safirinu prednju šapu. Spustivši glavu, pomazila mu je rame, a on je prislonio glavu uz nju.

Uspeli smo, rekla mu je tiho.

Uspeli smo, rekao je, ni sam ne mogavši da poveruje u svoje reci.

Osetio je kako Safira razmišlja o Šruikanovoj smrti: ma koliko opasan bio, ipak je žalila za gubitkom jednog od poslednjih pripadnika svoje vrste.

Eragon joj stegnu krljušti. Ose ao je ošamu enost i vrtoglavicu, kao da bi mogao da odlebdi s tla. I Šta sad?

Sada idemo u izgradnju, re e mu Glejdr. I njegova su ose anja predstavljala neobi nu mešavinu zadovoljstva, tuge i iznurenosti. Odli no si se držao, Eragone. Niko se ne bi setio da napadne Galbatoriksa onako kako si ti to u inio. „Samo sam hteo da sve spozna", promrmljao je umorno. No Glejdr mu nije odgovorio, ako ga je uopšte uo.

Kršitelj zakletve kona no je mrtav, zakrklja Umarot.

Nije mogao da pojmi da Galbatoriksa više nema. Dok je razmišljao o tome, nešto mu se u umu otvorilo i on se, kao da nikada nije zaboravio, prisetio svega što se desilo u Kripti duša. Žmarci ga podi oše. Safira...

Znam, rekla je, obuzeta radoš u. Jaja!

Eragon se nasmešio. Jaja! Zmajeva jaja! Zmajevi ne e nestati u bespu u. Opsta e, razvi e se, povrati e staru slavu, kakvu su imali pre pada Jaha a.

Onda se u njemu javi strašna sumnja. Da li ste nam izbrisali iz se anja još nešto?, upitao je Umarota.

I da jesmo, kako bismo znali?, odgovori mu beli zmaj. „Gledajte!", viknu Elva, upiru i rukom.

Eragon se okrenuo i ugledao Arju kako izlazi iz mra nih eljusti tvr ave. Vodila je i Blodgarma i njegove vra eve, ugruvane i izgrebane, ali žive. Nosila je drveni kov eži okovan zlatnim kop ama. Duga ak niz metalnih kutija, velikih poput prikolica zaprežnih kola, lebdeo je iza vilenjaka, nekoliko centimetara iznad poda.

346 http://www.balkandownload.org/

Eragon ushi eno posko i, te im potr a u susret. „Živi ste!" Iznenadio je Blodgarma š epavši ga u zagrljaj.

Blodgarm ga je nekoliko trenutaka osmatrao žutim o ima, pa se nasmešio pokazuju i o njake. „Živi smo, Senkoubico." „Jesu li... jesu li to Eldunariji?", upita Eragon, tiho izgovorivši tu re .

Arja mu klimnu. „Bili su u Galbatoriksovoj riznici. Mora emo jednom da se vratimo tamo: u njoj ima još mnogo skrivenih uda." „Kako su? Eldunariji, mislim?" „Zbunjeni su. Bi e im potrebne godine da se oporave, ako se uopšte oporave." „Da li je to..." Eragon pokaza ka kov eži u koji je nosila u rukama.

Arja se osvrnula oko sebe da bi proverila ima li koga u blizini, pa je podigla poklopac samo za prst. Unutra, ušuškano u baršunu, beše predivno zeleno zmajevo jaje, prošarano belim venicama.

Eragonu posko i srce zbog radosti na Arjinom licu. I on se široko osmehnuo, te dade znak vilenjacima da pri u. Kada su se okupili oko njega, šapu i na drevnom jeziku, ispri ao im je o jajima na Vroengardu.

Nisu zaklicali, niti su se nasmejali, ali o i im zaiskriše; kao da su svi treperili od uzbu enja.

Osmehuju i se, Eragon po e da cupka od radosti, oduševljen njihovom reakcijom.

Onda Safira re e: Eragone!

Uto se Arja namrštila i upitala: „Gde su Trn i Murtag?"

Eragon je pogledao i video da Nasuada stoji sama u dvorištu. Kraj nje su bile bisage koje Eragon ranije nije zapazio na Trnu. Vetar zahuja dvorištem i oni za uše lepet krila, ali nigde nisu videli ni Murtaga ni Trna.

Eragon je usmerio misli ka mestu gde su, mislio je, mogli biti. Odmah ih je osetio pošto im umovi nisu bili skriveni, ali odbili su da pri aju i da ga saslušaju. „Sto mu muka", promrmlja Eragon, te otr a ka Nasuadi. Obrazi joj behu mokri od suza i bila je na ivici da izgubi prisebnost. „Kuda su krenuli?!" „Što dalje odavde." Brada joj zadrhta. Potom je udahnula, izdahnula i uspravila se.

Ponovo opsovavši, Eragon se sagnuo da otvori bisage. U njima je pronašao nešto manjih Eldunarija spakovanih u postavljene kov eži e. „Arja! Blodgarme!", viknuo je, pokazuju i na bisage.

Dvoje vilenjaka odmah klimnuše.

Eragon otr a do Safire. Nije morao ništa da objašnjava - sve joj je bilo jasno. Raširila je krila dok se on peo na nju, a im se smestio u sedlo, poletela je iz dvorišta.

Iz grada se razlegoše veseli pokli i im je Vordeni ugledaše.

Safira je hitro zamahala krilima, prate i Trnov miris. Vodio ju je ka jugu, podalje od senke nadvijene litice, pa je skrenuo i podigao se oko goleme stene, usmeren ka severu, ka reci Ramr.

Trag se nekoliko kilometara pružao ravnom putanjom. Kada se široka reka oivi ena drve em našla gotovo ispod njih, miris po e da se spušta.

Eragon je osmotrio teren pred sobom i ugledao nešto crveno u podnožju brdašceta na drugoj strani reke. Onamo, rekao je Safiri, ali ona ve beše ugledala Trna.

Vijugavo se spustila i nežno sletela na brdo, gde je imala prednost višeg terena. Vazduh koji se širio od vode beše svež i vlažan, i nosio je miris mahovine, blata i biljnih sokova. Izme u brda i reke pružalo se more kopriva. Te biljke su rasle u izobilju i kroz njih se moglo pro i jedino prosecanjem staze. Njihovi tamni, nazubljeni listovi trljali su se jedan o drugi uz tiho šuštanje koje se stapalo sa zvukom nabujale reke.

Na rubu polja kopriva, sedeo je Trn. Murtag je stajao kraj njega i podešavao remenje na sedlu.

Eragon je pomerio Brisingr u kanijama, te im je oprezno prišao.

Uopšte se ne okre i, Murtag re e: „Došao si da nas zaustaviš?" „Zavisi od toga kuda ste krenuli." „Ne znam ni sam. Možda na sever... podalje od ljudi." „Mogao bi da ostaneš."

Murtag se neveselo nasmeja. ,,I sam znaš da ne mogu. Samo bih zadao nevolje Nasuadi. Osim toga, patuljci to nikada ne bi dopustili, pogotovo s obzirom na to da sam ubio Hrotgara." Pogledao je Eragona preko ramena. „Galbatoriks je imao obi aj da me zove Kraljeubicom. Sada si i ti Kraljeubica."

347 http://www.balkandownload.org/

„To nam je, izgleda, porodi no." „Onda e biti bolje da pripaziš i na Rorana... Arja je pak sada ubica zmajeva. Sigurno joj nije lako - vilenjakinja koja je ubila zmaja. Trebalo bi da porazgovaraš s njom, da vidiš da li je dobro."

Murtagova promišljenost iznenadila je Eragona. „Ho u." „Eto", re e Murtag povukavši remen poslednji put. Potom se okrenuo ka Eragonu, te Eragon vide da je isukao Zarok i da ga drži uz telo, spreman da ga upotrebi. „Ponovo te pitam: jesi li došao da nas zaustaviš?" „Nisam."

Murtag se blago osmehnuo i vratio Zarok u kanije. „Dobro, onda. Ne bih voleo da se ponovo borim s tobom." „Kako si uspeo da se otrgneš od Galbatoriksa? Posredi je bilo tvoje istinsko ime, jelda?"

Murtag klimnu. „Kao što ve rekoh, ja više nisam... mi više nismo" - dodirnuo je Trna po sapima - „ono što smo nekad bili. Trebalo nam je vremena da to shvatimo." „A šta emo s Nasuadom?"

Murtag se namrštio. Potom se okrenuo i zagledao se preko mora kopriva. Kada mu se Eragon pridružio, Murtag prošapta: „Se aš li se onoga kad smo poslednji put bili na ovoj reci?" „Kako bih mogao da zaboravim? Još mogu da ujem njištanje konja." „Ti, Safira, Arja i ja, svi zajedno, ube eni da nas niko ne može zaustaviti..."

U pozadini svog uma, Eragon je osetio kako Safira i Trn razgovaraju. Znao je da e mu Safira kasnije re i o emu su pri ali. „Šta eš sada?", upitao je Murtaga. „Moram da sednem i da porazmislim. Možda u sagraditi zamak. Imam ovoljno vremena." „Ne moraš da odeš. Znam da bi to bilo... teško, ali imaš porodicu: mene Rorana. Brat ti je od ujaka koliko i meni, a niste se ni upoznali... Deo si Karvahola i doline Palansar koliko i Urubejna možda i više."

Murtag odmahnu glavom i nastavi da zuri u koprive. „Ne bi to valjalo. Trnu i meni je potrebna osama: potrebno nam je vreme da bismo iscelili rane. Ostanemo li, bi emo previše zauzeti da bismo sve sami doku ili." „Dobro društvo i mnogo posla esto su najbolji lek za bolnu dušu." „Nisu za ono što nam je Galbatoriks uradio... Osim toga, bilo bi mi teško da sada budem kraj Nasuade, a ni njoj to ne bi godilo.

Ne, moramo da odemo." „Koliko vas dugo ne e biti?" „Sve dok svet bude ispunjen mržnjom i dok budemo ose ali želju za rušenjem planina i ispunjavanjem mora krvlju."

Eragon nije imao odgovora. Stajali su gledaju i u reku koja se pružala iza reda niskih vrba. Šuštanje kopriva se poja alo, podstaknuto zapadnim vetrom.

Onda Eragon re e: „Kada više ne budete želeli da budete sami, pokušajte a nas prona ete. Kraj našeg e ognjišta uvek biti mesta za vas, gde god se ono nalazilo." „Ho emo. Obe avam." Eragon se iznenadio opazivši svetlucav treptaj u Murtagovim o ima, koji nestade slede eg trena. „Da znaš", re e Murtag, „nikada nisam pomislio da e ti to po i za rukom... ali drago mi je što jeste." „Imao sam sre e.

Ne bih uspeo bez tvoje pomo i." „Da, ali ipak... Jesi li pronašao Eldunarije u bisagama?" Eragon klimnu. „Dobro, onda."

Da im kažemo?, upita Eragon Safiru u nadi da e se saglasiti. Porazmislila je. Da, ali nemoj im re i gde su. Ti kaži njemu, a ja u Trnu. Kako ti kažeš. Onda re e Murtagu: „Trebalo bi nešto da znaš."

Murtag ga pogleda iskosa. „Ono jaje koje je bilo kod Galbatoriksa nije jedino u Alageziji. Ima ih još. Skrivena su tamo gde smo pronašli Eldunarije koje smo poneli."

Murtag se okrenuo ka njemu, a neverica mu se ocrtavala na licu. Trn je u isti mah povio vrat, te je radosno zatrubio preplašivši jato lasta u krošnjama obližnjeg drve a. „Koliko ih je?" „Na stotine."

Murtag nekoliko trenutaka nije mogao da progovori. Onda re e: „Šta ete s njima?" „Ja? Mislim da e Safira i Eldunariji odlu ivati o tome, ali verovatno emo prona i sigurno mesto na kojem bi jaja mogla da se izlegu, pa emo po eti da obnavljamo red Jaha a." „Ho ete li ih Safira i ti obu avati?"

Eragon slegnu ramenima. „Siguran sam da e nam vilenjaci pomo i. I ti bi mogao da nam pomogneš ako bi nam se pridružio."

348 http://www.balkandownload.org/

Murtag je zabacio glavu i duboko izdahnuo. „Zmajevi se vra aju, a i Jaha i." Tiho se nasmejao. „Svet e se promeniti." „Ve se promenio." „Dakako. Dakle, ti i Safira ete postati nove vo e Jaha a dok Trn i ja budemo živeli u divljini." Eragon je pokušao da mu kaže nešto, da ga uteši, ali Murtag ga je prekinuo jednim pogledom. „Ne, tako bi i trebalo da bude. Ti i Safira ete biti mnogo bolji u itelji od nas." „Nisam baš siguran u to." „Mmm... Ali jedno mi obe aj." „Šta?" „Kada ih budete u ili, u ite ih da se ne plaše. Strah je dobar u malim koli inama, ali kada postane stalan, neizbežan saputnik, onda pokida ono što jesi, pa ti bude teško da iniš ono za šta znaš da je ispravno." „Pokuša u."

Eragon je zapazio da su Safira i Trn okon ali razgovor. Crveni zmaj se pomerio, pa ju je zaobišao tako da može da vidi Eragona odozgo. Mentalnim glasom koji beše neo ekivano melodi an, Trn mu re e: Hvala ti što nisi ubio mog Jaha a, Eragone, Murtagov brate. „Da, hvala ti na tome", re e Murtag suvonjavo. „Drago mi je što nisam morao", re e Eragon gledaju i u Trnovo blistavo oko, crveno poput krvi.

Zmaj frknu, pa se savi i dodirnu Eragona povrh glave, lupkaju i krljuštima po Eragonovoj kacigi. Nek ti vetar i sunce uvek budu za le ima. ,,I za tvojim."

Strašan bes, žalost i mnoštvo opre nih ose anja odjednom snažno pritisnuše Eragona kada mu Glejdrova svest obavi um. Izgleda da se to zbilo i Murtagu i Trnu, pošto su se i oni zgr ili kao da iš ekuju borbu. Eragon je zaboravio da se Glejdr i ostali Eldunariji skrivaju u nevidljivom lebde em prostoru i da ih osluškuju.

Bilo bi lepo kada bih i ja tebi mogao da zahvalim na tome, re e Glejdr glasom gor im od hrastovog soka. Usmrtio si mi telo i ubio mi Jaha a. Njegova izjava bese jednostavna i staložena, a time i strašnija.

Murtag je rekao nešto mislima, ali Eragon ga nije uo pošto to beše usmereno samo ka Glejdru; mogao je da oseti jedino Glejdrovu reakciju.

Ne, ne mogu, re e zlatni zmaj. Me utim, jasno mi je da te je Galbatoriks naterao da to u iniš i da je on pokretao tvoje ruke, Murtaže... Ne mogu da oprostim, ali Galbatoriks jeste mrtav, a s njime je umrla i moja želja za osvetom. Tvoj put oduvek beše težak, otkako ste se obojica izlegli. Ali danas si pokazao da te nevolje nisu slomile. Okrenuo si se protiv Galbatoriksa iako je to moglo da ti naškodi, a time si pružio Eragonu priliku da ga ubije. Danas ste se ti i Trn dokazali dostojnim zvanja Šurtugala, iako niste imali valjanu obuku i pripreme. To je vredno... divljenja.

Murtag je blago pognuo glavu, a Trn re e: Hvala ti, Ebrithil. Eragon je to uo. To što je Trn upotrebio po asni naziva Ebrithil naizgled je trglo Murtaga, pošto je pogledao u svoga zmaja i zinuo kao da ho e nešto da kaže.

Ali Umarot re e: Znamo kroz kakve ste sve poteško e prošli, Trne i Murtaže, pošto smo vas pratili izdaleka, kao što smo pratili Eragona i Safiru. Mnogo emu možemo da vas nau imo kada budete spremni za to, ali pre no što se to desi, re i emo vam bar ovo: u lutanjima svojim izbegavajte humke Angelma, gde slavni kralj urgalski Kulkarvek po iva na odru svome. Izbegavajte ruševine vroengardske i elharimske. uvajte se bezdana, i ne hodite kuda je tlo skoreno i crno i kuda vazduh na sumpor miriše, jer vas na mestima takvim zlo vreba. U inite li tako, i ako vas nesre a neka ne spopadne, ne ete nailaziti na opasnosti ve e od onih koje snaga vaša savladati može.

Murtag i Trn zahvališe Umarotu, a onda Murtag baci pogled ka Urubejnu i re e: „Trebalo bi da po emo." Ponovo je pogledao Eragona. „Jesi li se prisetio imena drevnog jezika ili ti Galbatoriksove ma ije još magle um?" „Kao da mi je navrh jezika, ali..." Eragon ozloje eno odmahnu glavom.

Murtag je dvaput izgovorio ime nad imenima: najpre kako bi uklonio ini zaborava koje je Galbatoriks bacio na Eragona, a onda kako bi Eragon i Safira i sami saznali to ime. „Ne bi trebalo da ga delite s drugima", rekao je. „Kada bi svaki arobnjak znao ime drevnog jezika, taj bi jezik postao bezvredan."

349 http://www.balkandownload.org/

Eragon klimnu saglasivši se s njim.

Murtag je pružio ruku, a Eragon mu je stisnuo podlakticu. Stajali su tako nekoliko trenutaka, duboko zagledani jedan u drugog. uvaj se", re e Eragon. ,,I ti... brate."

Eragon se pokolebao, ali potom još jednom klimnu: „Brate."

Murtag je još jednom proverio hamove na Trnu pre nego što se popeo u sedlo. Kada je Trn raširio krila, polako krenuvši, Murtag viknu: „Dobro uvaj Nasuadu. Galbatoriks je imao mnogo poslušnika, više nego što mi je ikada otkrio, a nisu svi bili vezani za njega samo ma ijama. Pokuša e da se osveto za smrt svoga gospodara. Budite stalno na oprezu. Neki me u njima opasniji su ak i od Ra'zaka!"

Murtag je podigao ruku u znak pozdrava. Eragon u ini isto, te Trn na ini tri ravna koraka podalje od mora kopriva i posko i ka nebu, ostavljaju i utisnute tragove u mekoj zemlji pod sobom.

Svetlucavi crveni zmaj obleteo je tri kruga oko njih, a onda se okrenuo usmeren ka severu, mašu i krilima u skladnom usporenom ritmu.

Eragon se pridružio Safiri na bridu niskoga brda, te su zajedno ispratili kako se Trn i Murtag pretvaraju u zvezdastu ta kicu nadomak horizonta.

Uz tugu koja ih je oboje obavila, Eragon je zauzeo svoje mesto na Safirinim le ima, te napustiše brdašce kako bi se vratili u Urubejn.

350 http://www.balkandownload.org/

PRESTOLONASLEDNIK CARSTVA Eragon se lagano uspinjao izlizanim stepenicama zelene kule. Bližio se suton, a kroz prozore na oblom zidu s njegove desne strane video je senovite ku e Urubejna, maglovita polja izvan grada i, dok se krivudavo peo, crnu masu stenovitog brda koje se uzdizalo iza nje. Kula beše visoka, a Eragon umoran. Bilo mu je žao što nije odleteo do vrha sa Safirom. Bio je to duga ak dan, a on je u tom trenutku najviše želeo da sedne sa Safirom i da popije šolju vrelog aja dok posmatraju kako sunce bledi na nebu. Ali, po starom obi aju, još su imali posla. Safiru je video samo dva puta otkako su se vratili u tvr avu nakon rastanka s Murtagom i Trnom. Ona je popodne mahom provela pomažu i Vordenima da pobiju ili pohvataju preostale vojnike, onda da u tabore okupe porodice koje su napustile svoje domove i razbežale se po okolini ekaju i da vide da li e se nadvijena stena slomiti i srušiti.

To što se to nije dogodilo, kako vilenjaci rekoše Eragonu, beše posledica ini koje su oni ugradili u tu stenu još u davna vremena, dok je Urubejn bio znaan kao Ilireja, ali i posledica njene veli ine, zahvaljuju i kojoj je izdržala silinu praska bez ve e štete.

Samo brdo je zadržalo škodljive materije od praska, mada je dobar deo taloga iscurio kroz ulaz tvr ave, te su skoro svi koji su se zatekli u Urubejnu ili blizu njega morali da budu isceljeni arolijama da se ne bi razboleli i umrli. Ve ih mnogo beše obolelo. Eragon je s vilenjacima pokušao da spase onoliko ljudi koliko je mogao: zahvaljuju i snazi Eldunarija, iscelio je dobar deo vordenskih snaga i mnogo stanovnika grada.

U tom trenutku, vilenjaci i patuljci su ogra ivali prednji deo tvr ave kako bi spre ili otrovni talog da prodre ka gradu. U inili su to pošto su pretražili zgradu u potrazi za preživelima, kojih je bilo podosta: me u njima behu vojnici, sluge i na stotine zatvorenika iz podzemnih tamnica. Goleme zalihe dragocenosti iz tvr ave, uklju uju i i Galbatoriksovu ogromnu biblioteku, mora e da iznesu drugi put.

To ne e biti lak zadatak. Zidovi mnogih odaja behu se obrušili, a mnogi drugi, koji su se još držali, behu toliko ošte eni da su bili isuviše opasni za svakoga ko bi se odvažio da im se približi. Osim toga, mora e da upotrebe arolije i kako bi raš istili otrov koji je prožeo vazduh, kamen i sve predmete u prostranoj tvr avi. Onda e ih upotrebiti i kako bi o istili sve predmete koje budu želeli da iznesu napolje.

Pošto zatvore tvr avu, vilenjaci e o istiti sam grad i okolnu zemlju od škodljivog taloga koji se spustio na njih, kako bi taj kraj ponovo bio bezbedan za život. Eragon je znao da e i on morati da im pomogne pri tome.

Pre nego što im se pridružio u isceljivanju i bacanju zaštitnih ini na sve ljude u Urubejnu i okolini, proveo je više od jednog sata koriste i ime drevnog jezika kako bi pronašao i onesposobio mnogobrojne ini kojima je Galbatoriks pokrio gra evine i ljude u gradu. Neke od tih arolija delovale su bezopasno. ak i korisno, poput ini ija je jedina o ita svrha bila spre avanje škripe šarki na vratima i koje su crple energiju iz jajolikog kristala postavljenog u vrata, ali Eragon se nije usu ivao da ostavi ništa od kraljevih ini, ma koliko neškodljivo delovale, pogotovo ne one koje behu ba ene na ljude i žene pod Galbatoriksovom upravom. Me u njima je najviše bilo zakletvi na pokornost, ali bilo je i zaštitnih ini i arolija kojima su se sticale neuobi ajene veštine i mnogo tajanstvenijih ini.

Dok je i velikaše i obi ne ljude osloba ao takvih stega, povremeno bi osetio pokoji ogor en uzdah, kao da im oduzima nešto dragoceno.

Trenutak krize je nastupio kada je uklonio stege i sa Eldunarija koje kralj beše porobio.

Zmajevi su odmah po eli da šibaju i napadaju umove svih ljudi u gradu - bili oni prijatelji ili suparnici.

Strahovita jeza se proširila Urubejnom, nateravši sve, ak i vilenjake, da se pognu i preblede od straha, Blodgarm je sa svojih preostalih deset vra eva morao da priveže metalna sanduke u kojima behu Eldunariji za dva konja, te ih je odvukao iz Urubejna na mesto gde misli zmajeva nisu imale toliko uticaja. Glejdr i još nekoliko Eldunarija s Vroengarda behu navalili da po u s pomahnitalim zmajevima. Eragon je tada video Safiru drugi put otkako su se vratili, pošto je morao da izmeni ini koje su skrivale Umarota i one oko njega kako bi izdvojio tih pet Eldunarija i predao ih na brigu Blodgarmu. Glejdr i njih petoro smatrali su da e mo i da smire zmajeve koje je Galbatoriks dugo zlostavljao i da a mo i da porazgovaraju s njima. Eragon i nije bio uveren, ali nadao se da su u pravu.

351 http://www.balkandownload.org/

Baš kad su Eldunariji i vilenjaci krenuli iz grada, Arja mu se javila uputivši mu za enu misao s druge strane uništene kapije, gde je imala sastanak sa zapovednicima maj ine vojske. U tom kratkom trenu, kada im se umovi spojiše, osetio je njenu tugu zbog Islanzadine smrti, i kajanje i bes koji su strujali ispod tuge, a video je i kako njena ose anja prete da e joj nadvladati razum i kako se mu i da ih obuzda. Poslao joj je onoliko utehe koliko je mogao, ali sve je to delovalo bezna ajno u pore enju s njenim gubitkom.

Od Murtagovog odlaska, nekakav ose aj praznine tu i tamo bi spopao Eragona. O ekivao je da e se ose ati pobedonosno ako ubiju Galbatoriksa, ali iako mu je bilo drago, i to iskreno drago, zbog toga što kralja više nije bilo, više nije znao šta bi trebalo da radi. On je svoj cilj ostvario. Savladao je nesavladivu planinu. Sada je pak, bez cilja koji bi ga vodio i gonio, bio izgubljen. Šta e sada on i Safira raditi sa svojim životima? Šta e im pružiti smisao? Znao je da e on i Safira s vremenom podi i nov naraštaj zmajeva i Jaha a, ali to beše toliko daleko da mu se inilo nestvarnim.

Razmišljanje o tome ispunjavalo ga je teskobom koja ga je sputavala.

Usmerio je misli na drugu stranu, ali ta pitanja su mu i dalje izjedala rub svesti, te ga ose aj praznine nikako nije napuštao.

Možda su Murtag i Trn stvarno imali najbolju zamisao. Imao je utisak da stepenicama zelene kule nema kraja. Vukao se gore, ukrug, ukrug, sve dok ljudi na ulicama nisu postali si ušni poput mrava i dok listovi i pete nisu po eli da ga peku od kretanja. Video je i lastavi ja gnezda svijena u uzanim prozorima, a u podnožju jednog od njih pronašao je i mnoštvo malenih kostiju: ostatke nekog jastreba ili orla. Kada se kona no, u vidu golemih šiljato zasvo enih vrata, pocrnelih od starosti, pred njim pojavio vrh krivudavog stepeništa, zastao je kako bi se pribrao i usporio disanje. Potom je prešao i poslednjih nekoliko koraka, pa je podigao rezu i ušao u golemu okruglu odaju na vrhu vilenja ke kule stražare. Tamo ga je, uz Safiru, ekalo šestoro ratnika: Arja i sedokosi vilenjak gospodar Datedr, kralj Orin, Nasuada, kralj Orik i kralj ma kodlaka Grimr Polušapa. Stajali su - kralja Orin je sedeo - u širokom krugu; Safira beše naspram stepeništa, pred južnim prozorom, kroz koji je i uletela u kulu.

Svetlost sunca na zalasku koso je padala u odaju, osvetljavaju i vilenja ke rezbarije na zidovima i složene raznobojne kamene šare u okrnjenom podu.

Osim Safire i Grimra, svi su delovali napeto, kao da im je neprijatno. Na osnovu zategnute kože oko Arjinih o iju i stegnutog preplanulog vrata, Eragon je zaklju io da je ožaloš ena i uznemirena. Zažalio je zbog toga što ne može da uradi ništa kako bi joj olakšao bol. Orin je sedeo u udobnoj stolici, pridržavaju i zavijene grudi levom rukom; u desnoj je držao pehar vina. Pomerao se previše obazrivo, kao da se plaši da bi mogao da se povredi, ali o i mu behu vedre i nezamu ene, pa je Eragon pretpostavio da je oprezan zbog rane, a ne zbog pi a. Datedr je jednim prstom lupkao po jabuci svoga ma a, a Orik je stajao s rukama prekrštenim iznad drške Volunda zure i u sopstvenu bradu, a malj je stajao uspravljen pred njim. Nasuada je prekrstila ruke kao da joj je hladno. S njene desne strane, Grimr Polušapa je zurio kroz prozor, naizgled ne mare i za ostale.

Kada je Eragon otvorio vrata, svi pogledaše u njega, te se na Orikovom licu raširi osmeh. „Eragone!", uzviknuo je. Uprtio je Volund preko ramena, te se odgegao do Eragona da bi ga zgrabio za podlakticu. „Znao sam da eš ga ubiti! Svaka ast! No as emo proslaviti, hm? Nek se vatrice rasplamsaju i nek nam se glasovi zaore, pa nek i nebesa odjekuju od našega slavlja!"

Eragon se nasmeši te mu klimnu, a Orik ga još jednom potapša po ruci, pa se vrati na svoje mesto kako bi Eragon prešao preko odaje i stao kraj Safire.

Malecki, rekla mu je i pomazila mu rame njuškom.

Podigao je ruku da bi joj dodirnuo obraz prekriven tvrdim krljuštima uživaju i u njenoj blizini.

Potom je usmerio misli i ka Eldunarijima koji još behu uz nju. I oni, kao on, behu umorni od dnevnih doga aja, pa je primetio da bi radije posmatrali i slušali nego što bi u estvovali u predstoje oj raspravi.

Eldunariji su ga pozdravili tako što ga je Umarot oslovio po imenu, ali potom su u utali.

Niko u odaji kao da ne beše voljan da prvi progovori. Eragon je uo kako konji njište u gradu.

Iz podnožja tvr ave su dopirali odjeci pijuka i dleta. Kralj Orin se promeškoljio u stolici od nelagode i otpio malo vina. Grimr se po ešao po zašiljenom uvu, pa je onjušio vazduh.

Datedr je kona no prekinuo tajac. „Moramo da odlu imo", rekao je. „To i sami znamo, vilenja e", zatutnja Orik.

352 http://www.balkandownload.org/

„Pusti ga da pri a", re e Orin, te mahnu peharom opto enim draguljima „Rado bih uo šta misli o tome kako bi trebalo da nastavimo." Podmukao pomalo podrugljiv osmeh pojavio mu se na licu. Nagnuo je glavu ka Datedru kao da mu daje dozvolu da im se obrati.

Datedr mu je uzvratio naklon glavom, a ako ga je kraljev ton i uvredio ni im to nije pokazao. „Jasno je da je Galbatoriks mrtav. Dok mi stojimo ovde, glas o našoj pobedi širi se po itavoj zemlji.

Do kraja nedelje, a Galbatoriksovom krahu e se u ve em delu Alagezije." „I treba da se uje", re e Nasuada. Skinula je onu tuniku koju su joj dali tamni ari, pa je obukla tamnocrvenu haljinu koja je istakla njenu mršavost. Visila joj je oko ramena, a struk joj beše bolno tanan. Iako je delovala krhko, delovala je kao da je povratila deo snage. Kada su se Eragon i Safira vratili u tvr avu, Nasuada je bila na ivici da se onesvesti, što zbog mentalnog napora, što zbog umora. im ju je ugledao, Jormundur ju je brže-bolje odneo u tabor, gde je provela dan u osami.

Eragon nije imao priliku da se posavetuje s njom pre sastanka, pa nije bio siguran šta ona misli o temi zbog koje su se i okupili. Da je morao, javio bi joj se mislima, ali želeo je da to izbegne jer nije hteo da narušava njenu privatnost - pogotovo ne u tom trenutku, nakon svega što i pretrpela. „Da, i treba da se uje", re e Datedr snažnim, zvonkim glasom, pod zasvo enom tavanicom visoke, okrugle odaje. „Me utim, kada narod sazna da je Galbatoriks zba en, prvo e se zapitati ko je preuzeo njegovo mesto." Datedr im se zagledao u o i. „Moramo im dati odgovor sada, pre no što se uznemire. Naša je kraljica mrtva. Kralju Orine, vi ste ranjeni. Siguran sam da ve kolaju svakakve glasine. Vrlo je važno da ih ugušimo pre nego što nanesu nekakvu štetu. Odlaganje bi imalo strašne posledice. Ne smemo dopustiti da svaki velikaš sa šakom vojnika pomisli da može da postavi sebe za vladara svoje pr ije. Ako se to desi, Carstvo e se raspasti na stotine razli itih kraljevina. Niko od nas to ne želi. Moramo izabrati prestolonaslednika, izabrati i proglasiti, ma koliko taj zadatak bio težak."

Ne okre i se, Grimr re e: „Ne možeš predvoditi opor ako si slab." Kralj Orin se ponovo osmehnu, ali osmeh mu nije dopro do o iju. ,,A kakvu vi ulogu o ekujete u ovome, Arja i gospodaru Datedre? Ili ti, kralju Ori e? Ili ti, kralju Polušapo? Zahvalan sam vam na prijateljstvu i pomo i, ali ovo pitanje moraju da reše ljudi, a ne vi. Mi smo svoji vladari i ne dozvoljavamo drugima da nam biraju kraljeve." Nasuada je protrljala prekrštene ruke i iznenadila Eragona rekavši: „Tako je. Ovo moramo da rešimo sami." Pogledala je Arju i Datedra, koji su stajali preko puta. „Sigurna sam da nas razumete. Ni vi ne biste nama dopustili da vam govorimo koga bi trebalo da postavite za novog kralja ili kraljicu." Pogledala je u Orika. „Kao što nam ni vaša plemena nisu dopustila da vas odaberemo za Hrotgarovog naslednika." „Nisu", re e Orik, „vala, nisu." „Odluka je, naravno, vaša", re e Datedr. „Ne bismo ni želeli da vam govorimo šta bi trebalo ili šta ne bi trebalo da uradite. Ali zar, kao vaši prijatelji i saveznici, nismo zaslužili pravo da ponudimo savet povodom toliko važne stvari, koja e, nadasve, uticati na sve nas? Vaša odluka, kakva god bila, ima e dalekosežne posledice, pa bi bilo dobro da ih budete svesni pre nego što na inite izbor."

Eragon ga je odli no razumeo. Beše to pretnja. Datedr je zapravo rekao da e, ukoliko budu doneli odluku s kojom se vilenjaci ne budu saglasili, uslediti neprijatne posledice. Eragon je ublažio mrk pogled. Takav vilenja ki stav bio je predvidiv. Ulozi su bili previsoki, a greška bi im mogla doneti višedecenijske poteško e. „To mi... zvu i prihvatljivo", re e Nasuada. Bacila je pogled ka kralju Orinu. Orin se zagledao u pehar koji je vrteo u ruci, kovitlaju i pi e u njemu. ,,A kako bi glasio taj vaš savet, gospodaru Datedre? Baš nam recite, vrlo me zanima." Vilenjak je malo sa ekao.

Pri niskoj, toploj svetlosti sun ana zalasku, seda mu se kosa presijavala poput rasplinutog oreola. „Ko god bude nosio krunu, mora e da poseduje veštine i iskustvo potrebne za delotvorno vladanje od samog po etka. Nemamo vremena za obuku iz vladanja, a ne smemo ni da pogrešimo s nekim po etnikom. Osim toga, ta osoba mora da bude moralno podesna za toliko visok položaj: on ili ona moraju biti prihvatljivi i vordenskim ratnicima, ali i narodu Carstva - doduše, u manjoj meri. A ako je to ikako mogu e, to bi trebalo da bude osoba povodom koje emo se i mi vaši ostali saveznici saglasiti." „Svojim ste zahtevima umnogome ograni ili izbor", re e kralj Orin. „To su samo osnovna na ela valjanog državništva. Ili vi na to, možda, gledate druga ije?" „Prime ujem bar nekoliko mogu nosti koje ste prenebregli ili odbacili možda zato što ih smatrate neukusnima. Ali nema veze. Hajde, nastavite."

353 http://www.balkandownload.org/

Datedr zaškilji, ali glas mu je ostao ravan. „O igledan izbor, koji e i narod Carstva najviše ekivati, jeste osoba koja je zapravo ubila Galbatoriksa -Eragon."

Vazduh u odaji se izoštrio i postao staklast.

Svi pogledaše u Eragona, ak i Safira i ma kodlak, a ose ao je i da ga Umarot i ostali Eldunariji pomno posmatraju. Zagledao se u ljude oko sebe, ali nije bio ni preplašen ni razlju en njihovim radoznalim pogledima. Na Nasuadinom licu je potražio naznaku reakcije, ali sve što je spazio beše njen ozbiljan izraz.

Uzdrmala ga je spoznaja da je Datedr u pravu: mogao bi da postane kralj.

Eragon je na tren razmislio o toj mogu nosti. Nije bilo nikoga ko bi ga spre io da preuzme presto, osim Elve i možda Murtaga, ali sada je umeo da se suprotstavi Elvinim mo ima, a Murtaga više nije bilo tu. Safirine misli otkrile su mu da se ona ne bi protivila ma šta on odlu io. Mada nije mogao da pro ita Nasuadin izraz lica, imao je udnovati ose aj da bi ona, prvi put, bila spremna da se skloni i da mu preda vlast. Šta bi ti želeo?, upita ga Safira.

Eragon je porazmislio o tome. Želim... da budem od koristi. Ali mene mo i gospodarenje drugima mnogo ne privla e. Mi ionako imamo druga zaduženja.

Obrativši pažnju na one koji su ga posmatrali, rekao je: „Ne. To ne bi bilo u redu."

Kralj Orin zabrunda te otpi još vina, a Arja, Datedr i Nasuada kao da se opustiše, bar malo. I Eldunarijima je, izgleda, bilo drago zbog njegove odluke, mada se nisu izjašnjavali. „Drago mi je što to ujem", re e Datedr. „Ti bi, bez sumnje, bio dobar vladar, ali mislim da ni za tvoj narod ni za ostale narode Alagezije ne bi bilo dobro da još jedan Jaha zmajeva preuzme krunu."

Arja dade znak Datedru. Sedokosi vilenjak ovlaš ustuknu, te Arja re e: „Roran bi onda bio slede i o igledan izbor." „Roran!", re e Eragon u neverici.

Arja se zagledala u njega ozbiljnim pogledom; o i su joj na iskošenoj svetlosti delovale jarko i mo no, poput blistavih zrakastih smaragda.

Upravo su zahvaljuju i njegovim potezima Vordeni osvojili Urubejn. On je junak Arouza i mnogih drugih bitaka. Vordeni bi ga pratili bez oklevanja, kao i ostatak Carstva." „On je neotesan i nadmen i ne poseduje potrebno iskustvo", re e Orin. Onda je pogledao u Eragona s pomalo pokajni kim izrazom: „Ali jeste dobar ratnik."

Arja trepnu poput sove. „Mislim da njegova neotesanost zavisi od onih s kojima razgovara...

Vaše veli anstvo. Me utim, u pravu ste, Roranu nedostaje potrebno iskustvo. Onda nam ostaju samo dve mogu nosti: vi, Nasuada, i vi, kralju Orine."

Kralj Orin se ponovo uzvrpoljio u svojoj udobnoj stolici, a elo mu se još više nabralo.

Nasuadin izraz nije se promenio. „Pretpostavljam", re e Orin Nasuadi, „da eš zatražiti svoje pravo na presto?"

Podigla je bradu. „Ho u." Glas joj beše miran poput glatke površine vode. „Onda smo u orsokaku, pošto i ja tražim isto. I nemam nameru da popustim." Orin je zakotrljao postolje pehara izme u prstiju. „Jedini na in da ovo pitanje rešimo bez krvoproli a jeste da se ti odrekneš svog prava. Ako budeš navaljivala, uništi eš sve za šta smo se danas borili i ne eš mo i da kriviš nikoga osim sebe za rasulo koje e uslediti." „Vi biste se okrenuli protiv sopstvenih saveznika samo da biste Nasuadu lišili prestola?", upita ga Arja. Kralj Orin to možda i nije primetio, ali Eragon je njeno hladno, vrsto držanje dobro protuma io: beše to spremnost da udari i ubije u trenu. „Ne", odgovori Orin. „Okrenuo bih se protiv Vordena kako bih osvojio presto. Tu ipak postoji razlika." „Zašto?", upita ga Nasuada. „Zašto?" Orina je, izgleda, to pitanje razjarilo. „Moj narod je pružao dom, hranu i opremu Vordenima. Borio se i umirao kraj tvojih ratnika, a kao zemlja, rizikovali smo mnogo više od Vordena. Vordeni nemaju domovinu: da je Galbatoriks porazio Eragona i zmajeve, mogli ste da pobegnete i da se sakrijete. Ali mi nemamo kuda do u Surdu. Galbatoriks bi se obrušio na nas kao munja i uništio bi itav naš kraj. Mi smo na kocku stavili sve - svoje porodice, svoje domove, svoje bogatstvo i svoju slobodu - i da li onda, nakon svega, nakon svih naših žrtava, zaista veruješ da bismo se zadovoljili povratkom u rodnu grudu, bez ikakve nagrade do tapšanja po glavi i tvoje kraljevske zahvalnosti? Pih! Radije bih umro!

Mi smo nakvasili zemlju odavde do Ognjene ravnice svojom krvlju i zaslužujemo naknadu." Stegao je

354 http://www.balkandownload.org/

pesnicu. „Zahtevamo pravednu raspodelu ratnog plena."

Orinove re i o ito nisu uznemirile Nasuadu: Štaviše, delovala je obzirno, gotovo saose ajno.

Ne e valjda dati ovoj lajavoj džukeli to što traži, re e Safira.

Samo se strpi, re e Eragon, nije nas ona nikada izneverila.

Arja re e: „Ja se nadam da ete vas dvoje prona i mirno rešenje, i da..." „Naravno", re e kralj Orin. ,,I ja se tome nadam." Pogledao je Nasuadu. „Ali plašim se da nepromišljena tvrdoglavost ne e dopustiti Nasuadi da shvati da kona no mora da popusti."

Arja je nastavila: „... a kao što Datedr re e, mi se ne bismo mešali dok vaš narod bira novog vladara." „Da, nisam to zaboravio", re e Orin uz nadmen osmejak. „Me utim", re e Arja, „moram vam re i da emo mi, kao zakleti saveznici Vordena, svaki napad na njih smatrati napadom na sebe, te da emo u skladu s time i uzvratiti."

Orinovo lice se odmah skupilo, kao da je zagrizao nešto kiselo. „To važi i za nas patuljke", re e Orik. Glas mu je zvu ao kao kamenje koje se tare duboko pod zemljom.

Grimr Polušapa je pridigao osaka enu ruku da bi pregledao kandže na tri preostala prsta. „Nas ne zanima ko e postati kralj ili kraljica dokle god važi da emo dobiti obe ano mesto pokraj prestola.

No kako smo taj dogovor postigli s Nasuadom, onda emo Nasuadu i dalje podržavati, sve dok više na bude predvodnica vordenskog opora." „Aha!", uzviknu kralj Orin, te se nagnu s rukom na kolenu. „Ali ona nije predvodnica Vordena. Predvodnik je sada Eragon!"

Ponovo se sve o i usmeriše ka Eragonu. On se blago iskezio i rekao: „Mislio sam da je svima jasno da sam zapovedništvo vratio Nasuadi kada smo je oslobodili. Ako nije tako, onda neka ne bude zabune: Nasuada predvodi Vordene, a ne ja. I smatram da bi ona trebalo da nasledi presto." „Pa naravno da smatraš", re e kralj Orin podrugljivo, „kad si joj se zakleo na pokornost.

Naravno, misliš da bi ona trebalo da nasledi presto. Ti si samo odani sluga koji se zauzima za svoga gospodara, te tvoje mišljenje ne vredi više od mišljenja mojih slugu." „Ne!", re e Eragon. „Niste u pravu. Da mislim da biste vi ili neko drugi bili bolji vladar, onda bih tako i rekao! Da, istina je da sam položio zakletvu pred Nasuadom, ali to me ne spre ava da kažem istinu." „Možda, ali odanost Nasuadi i dalje ti zamagljuje procenu." „Kao što tvoja odanost Surdi zamagljuje tvoju", re e Orik.

Kralj Orin ih mrko pogleda. „Zašto se stalno okre ete protiv mene?", zapitao ih je, gledaju i redom u Eragona, Arju i Orika. „Kako to da u svakoj raspravi stajete na njenu stranu?" Vino pljusnu preko ruba pehara kada je pokazao ka Nasuadi. „Kako to da je ona zaslužila vaše poštovanje, a ja ili narod Surde nismo? Vi ste oduvek bili naklonjeni Nasuadi i Vordenima, a pre nje i Ažihadu. Da je moj otac živ..." „Da je vaš otac, kralj Larkin, još živ", re e Arja, „on ne bi sedeo tu žale i se na to kako ga drugi vide, ve bi u inio nešto povodom toga." ,Mir", re e Nasuada, pre nego što je Orin stigao da dobaci utuk. „Nema potrebe da se vre amo... Orine, tvoja je zabrinutost razumljiva. U pravu si: Surdanci jesu mnogo doprineli našem cilju. Otvoreno priznajem da nikada ne bismo onako napali Carstvo bez vaše pomo i i da zaslužujete naknadu za sve što ste rizikovali, utrošili i izgubili tokom rata."

Kralj Orin klimnu, naizgled zadovoljan: „Dakle, ipak popuštaš?" „Ne", odvrati Nasuada, i dalje smirena. „To ne. Ali imam ponudu koja e možda zadovoljiti vaše zahteve." Orin nezadovoljno uzdahnu, ali nije je prekidao. „Predlažem da veliki deo zemlje koju smo osvojili postane deo Surde.

Arouz, Feinster i Melijan bi e vaši, kao i ostrva na jugu - im preuzmemo vlast i nad njima. Tako e Surda gotovo udvostru iti svoju veli inu." „Šta o ekuješ zauzvrat?", upita kralj Orin podigavši obrvu. „Zauzvrat ete se zakleti na pokornost prestolu ovde u Urubejnu i onome ko na njemu bude sedeo."

Orin iskrivi usta. „Ti bi samu sebe postavila za vrhovnu kraljicu itave te zemije." „Ta dva kraljevstva, Carstvo i Surda, moraju se ujediniti ako želimo da izbegnemo sukobe u budu nosti. Surdom eš i dalje upravljati kako želiš, uz jedan izuzetak: arobnjaci iz obe zemlje mora e da podlegnu odre enim ograni enjima, koja emo podrobnije utvrditi drugi put. Pored tih

355 http://www.balkandownload.org/

zakona, Surda e morati da u estvuje u odbrani združenih teritorija. Ako jedno od nas bude napadnuto, ono drugo e morati da obezbedi pomo u vidu ljudi i opreme."

Kralj Orin je postavio pehar uspravno u krilu, te se zagledao u njega. „Opet te pitam: zašto bi baš ti zauzela presto umesto mene? Moja porodica vlada Surdom još otkako je gospa Marelda pobedila u Bici kod Sitrija, kada su ustanovljene i Surda i loza Langfeld, pri emu mi poti emo još od Tanebranda Prstenodavca. Suo avali smo se i sukobljavali sa Carstvom itav jedan vek. Naše zlato, naše oružje i naši oklopi omogu ili su Vordenima postanak, a uz to smo vas godinama izdržavali. Bez nas se nikako ne biste oduprli Galbatoriksu. Patuljci nikada ne bi mogli da vam obezbede sve što vam je potrebno, a ni vilenjaci, koji behu daleko. Stoga te ponovo pitam, Nasuada: zašto bi baš tebi dopala ova nagrada, a ne meni?" „Zato", odvrati Nasuada, „što verujem da bih bila dobra kraljica. A i zato što verujem da je to najbolje rešenje za naš narod i za itavu Alageziju, kao što sam verovala u sve što sam inila predvode i Vordene." „Imaš veoma visoko mišljenje o sebi." „Lažna skromnost nije vrlina, pogotovo ne kod onih koji zapovedaju drugima. Zar nisam dovoljno dokazala svoje predvodni ke sposobnosti? Da nije mene, Vordeni bi se još skrivali u Farden Duru, ekaju i znak s neba kako bi krenuli na Galbatoriksa. Ja sam sakupila Vordene od Farden Dura do Surde i spojila ih u mo nu vojsku. Uz tvoju pomo , svakako, ali ja sam ih vodila, ja sam obezbedila pomo patuljaka, vilenjaka i Urgala. Da li bi ti sve to postigao? Onaj ko bude vladao u Urubejnu mora e da se bavi svim narodima u zemlji - ne samo svojim. Ja sam sve to radila i sve to umem da radim." Nasuadin glas je potom smekšao, mada joj je izraz lica i dalje bio vrst: „Orine, zašto je tebi toliko stalo do ovoga? Zar bi te to baš mnogo usre ilo?" „Nije tu re o sre i", zarežao je. „Jeste, bar delimi no. Zar, pored Surde, zaista želiš da upravljaš i itavim Carstvom? Ko god preuzeo presto, ima e golem posao pred sobom. Zemlju valja izgraditi: primirja valja sklopiti, gradove osvojiti, velikaše i arobnjake pokoriti. Bi e nam potreban itav jedan život da bismo makar po eli da otklanjamo štetu koju je Galbatoriks naneo. Da li si ti zaista spreman da to prihvatiš? Meni se više ini da ti želiš nekadašnji život." Pogled joj je prešao na pehar u njegovom krilu, pa se vratio na njegovo lice. „Prihvatiš li moju ponudu, možeš da se vratiš Aberonu i svom prou avanju prirodne filozofije Zar ne bi voleo to? Surda e biti ve a i bogatija, a ti eš imati slobodu da su baviš onim što te zanima." „Ne dobijemo mi uvek ono što želimo. Ponekad moramo da u inimo ono što je ispravno, a ne ono što želimo", re e kralj Orin. „Istina, ali..." „Osim toga, i da kraljujem iz Urubejna, mogao bih da se bavim onim što me zanima kao što bih to radio u Aberonu." Nasuada se namrštila, all pre nego što je progovorila, Orin ju je preduhitrio: „Ništa ti ne razumeš..." Osorno ju je pogledao i uzeo još jedan gutljaj vina.

Pa objasni nam onda, re e Safira, u ijim se mislima jasno naziralo nestrpljenje.

Orin frknu, iskapi pehar i zavrlja i ga u vrata koja su vodila ka stepeništu. Zlatni putir se ulubi, a nekoliko dragulja ispade i zavrte se po podu. „Ne mogu", zarežao je, ,,i ne u ni da pokušavam." Sve ih je prostrelio ljutilim pogledom. „Niko od vas ne razume. Svi ste sebi mnogo važni da biste videli stvari oko sebe. A kako biste ih i videli kada nikada niste doživeli ono što ja jesam?" Srozao se u stolicu, o iju crnih poput ugljevlja pod nabranim elom. Onda je rekao Nasuadi: „Dakle, vrsto si rešila? Ne eš povu i svoj zahtev?"

Odmahnula je glavom. ,,A ako ja rešim da se držim svog zahteva?" „Onda emo se sukobiti." ,,A vas troje ete stati na njenu stranu?", upita Orin gledaju i u Arju, Orika i Grimra. „Ako neko napadne Vordene, bori emo se uz njih", re e Orik. ,,I mi emo", re e Arja.

Kralj Orin se osmehnu, ali taj osmeh je više li io na keženje. „Ali nikada vam ne bi palo na pamet da nam kažete koga bi trebalo da izaberemo za novog vladara, jelda?" „Nikada", re e Orik, te i njegovi zubi blesnuše, onako beli i strašni ispod brade. „Naravno."

Orin usmeri pažnju na Nasuadu. „Ho u i Belatonu, uz sve one gradove koje si navela."

Nasuada je porazmislila. „Ve si dobio dva lu ka grada, Feinster i Arouz -tri ako ra unamo i Eoam na ostrvu Bejrland. Da u ti Furnost umesto Belatone, pa e itavo jezero Tudosten biti tvoje, kao što e jezero Leona biti moje."

356 http://www.balkandownload.org/

„Leona je dragocenija od Tudostena, pošto pruža pristup planinama i severnoj obali", naglasi Orin. „Tako je, ali ti ve imaš pristup jezeru Leoni preko Dauta i reke Džajt."

Kralj Orin se utke zagledao u pod nasred odaje. Vrh sunca se zavukao za horizont, ostavljaju i za sobom nekoliko zalutalih oblaka osvetljenih njegovom svetloš u. Po elo je da se smrkava, te se i prve zvezde pojaviše u sutonu, poput bledih blistavih ta kica u purpurnom beskraju.

Zaduvao je I blag lahor, a Eragon u njegovom hujanju oko kule za u šuštanje reckavih kopriva.

Dok se ekanje otezalo, Eragon je bivao uvereniji da e Orin ili odbaciti Nasuadinu ponudu ili ostati da sedi tu i uti itavu no .

Onda se kralj uzvrpoljio i podigao pogled. „Neka ti bude", rekao je prigušenim glasom. „Sve dok budeš poštovala uslove našeg dogovora, ne u tražiti Galbatoriksov presto... Vaše veli anstvo."

Eragona podi e jeza kada za u kako Orin izgovara te re i. Ozbiljnog lica, Nasuada je otišla do sredine odaje. Orik tresnu drškom blunda po podu i uskliknu: „Kralj je mrtav, živela kraljica!" „Kralj je mrtav, živela nam kraljica!", uskliknuše Eragon, Arja, Datedr i Grimr. Ma kodlak je raširio usne iskezivši oštre o njake, a Safira zatrubi glasno i pobedni ki, te se njena rika odbi o iskošenu tavanicu i izlete nad grad u sumraku. Eldunariji su tako e odisali zadovoljstvom i odobravanjem. Nasuada je gordo ispravila le a, te joj, na mutnoj svetlosti, u o ima zaiskriše suze. „Hvala vam", rekla je i prodorno pogledala svakog od njih. Ali misli su joj, izgleda, i dalje bile usmerene na nešto drugo, a pride beše obavijena tugom koju, prema Eragonovoj proceni, drugi verovatno nisu primetili.

Tama se spustila nad itavom zemljom, ostavljaju i vrh njihove kule kao jedini svetionik visoko nad gradom.

357 http://www.balkandownload.org/

NATPIS NA GROBU Nakon pobede u Urubejnu, Eragonu su meseci proticali i brzo i sporo.

Brzo zato što su on i Safira imali mnogo posla, pa bi retko sveži do ekali smiraj dana, a sporo zato što se i dalje ose ao beskorisnim, uprkos mnogobrojnim zadacima koje im je kraljica Nasuada davala, pa mu se stalno inilo da se dosa uju u mirnim vodama, ekaju i da ih nešto, bilo šta, odgurne ka glavnoj struji.

On i Safira su ostali u Urubejnu još etiri dana pošto je Nasuada proglašena kraljicom, pomažu i joj da u vrsti vordensko prisustvo u gradu i okolnim krajevima. To vreme su mahom proveli bave i se gradskim stanovništvom, obi no smiruju i rulju koju bi razbesneli neki vordenski potezi ili love i skupine vojnika koji behu pobegli iz Urubejna i po eli da napadaju putnike, seljake i obližnja imanja kako bi preživeli. On i Safira tako e su u estvovali u izgradnji nove gradske kapije, a Nasuada ga je zamolila da baci ini osmišljene tako da spre e ljude odane Galbatoriksu da deluju protiv nje. To su se ini ticale jedino ljudi u samom gradu i okolini, ali svi Vordeni su se zbog njih ose ali sigurnije.

Eragon je zapazio da su Vordeni i patuljci, pa ak i vilenjaci, po eli da se ophode prema njemu i Safiri druga ije nego pre Galbatoriksove smrti. Iskazivali su više poštovanja i uvažavanja, posebno ljudi, ophode i se prema njemu i Safiri s ne im što je on s vremenom poistovetio sa strahopoštovanjem. Njemu je to isprva godilo, a Safiri je naizgled bilo svejedno, ali po elo je da mu smeta kada je shvatio da mu mnogi patuljci i ljudi toliko podilaze da mu govore ono što, mislili su, on želi da uje, a ne ono što je istina. To ga je otkri e uznemirilo: mislio je da više ne može da veruje nikome osim Roranu, Arji, Nasuadi, Oriku, Horstu i, naravno, Safiri.

Tih dana je retko vi ao Arju. Prilikom tih nekoliko susreta, delovala mu je povu eno - smatrao je da se ona tako nosi s tugom. Nijednom im se nije ukazala prilika da porazgovaraju nasamo, pa je samo nakratko i vrlo nezgrapno uspevao da joj uputi saose anje i utehu. inilo mu se da ona to ceni, ali nije bio siguran.

Nasuada pak kao da je povratila nekadašnji polet, snagu i energiju nakon samo jedne mirno prospavane no i, što je Eragona zadivilo. Još više ga je impresionirala kada je uo njenu pri u o mukama koje je doživela u Dvorani Blagozborive, a to je važilo i za Murtaga, o kojem Nasuada potom nije prozborila ni re i. Pohvalila je Eragona kao vo u tokom njenog odsustva, mada je on rekao da uglavnom i nije bio u taboru, a potom mu je zahvalila na tome što ju je brzo spasao, pošto ju je, kako je priznala u jednom kasnijem razgovoru, Galbatoriks zamalo slomio.

Tre eg dana, Nasuada je krunisana na jednom od velikih trgova u središtu grada, pred mnoštvom ljudi, patuljaka, vilenjaka, ma kodlaka i Urgala. Onaj prasak koji je presekao Galbatoriksov život uništio je i drevnu krunu Brodringa, pa su patuljci iskovali novu od zlata prona enog u gradu i od dragulja koje vilenjaci skinuše sa svojih šlemova ili s jabuka svojih ma eva.

Sve anost bese jednostavna, ali time upe atljivija. Nasuada je pešice došla do trga iz pravca uništene tvr ave. Nosila je haljinu kraljevskopurpurne boje s rukavima se enim ispod lakata, kako bi svi mogli da vide ožiljke što joj prekrivahu podlaktice, i plašt opervažen samurovinom koji joj je pridržavala Elva - Eragon je upamtio Murtagovo upozorenje, pa je zahtevao da devoj ica sve vreme bude kraj Nasuade.

Doboši se lagano oglasiše kada je Nasuada krenula ka podijumu podignutom nasred trga. Na podijumu je, pokraj izrezbarene stolice koja e im poslužiti umesto prestola, stajao Eragon, a Safira beše tik iza njega. Ispred uzdignutog podijuma stajali su kraljevi Orin, Orik i Grimr, uz Arju, Datedra i Nara Garzvoga.

Nasuada se popela na podijum i klekla pred Eragona i Safiru. Jedan patuljak iz Orikovog plemena dodao je Eragonu novu krunu, a on ju je potom spustio na Nasuadinu glavu. Safira je povila vrat i njuškom dodirnula Nasuadino elo, pa ona i Eragon rekoše: „Sada pred nama ustajete kao kraljica, Nasuada, k eri Ažihadova i Nadarina."

Zatim zazvoniše fanfare, a masa zaklica prekinuvši samrtnu tišinu. Beše to neobi na graja, uz urgalske povike pomešane s melodi nim vilenja kim glasovima.

358 http://www.balkandownload.org/

Nasuada je sela na presto. Kralj Orin je stao pred nju, te joj se zakleo na vernost sa Arjom, kraljem Orikom, Grimrom Polušapom i Narom Garzvogom, koji redom iskazaše prijateljstvo svojih naroda.

Eragona je taj doga aj duboko dirnuo. Morao je da potisne suze kada je ugledao Nasuadu kako sedi na prestolu poput prave vladarke. Tek je nakon njenog krunisanja stekao utisak da su aveti albatoriksove strahovlade polako po ele da nestaju.

Usledila je gozba, te su Vordeni i njihovi saveznici slavili itavu no , sve do narednog dana.

Eragon se nije se ao mnogo zbivanja s tog slavlja osim plesa s vilenjacima, dobovanja patulja kih doboša i etiri Kula što se uspeše na jednu kulu na gradskom bedemu i po eše da duvaju u rogove sa injene od lobanja njihovih praotaca. I stanovnici grada su se pridružili proslavi, a Eragon je me u njima zapazio olakšanje i radost tvog toga što Galbaioriks više ne beše kralj. Njihova ose anja i ose anja svih prisutnih prožimala je svest o zna aju toga trenutka, jer su znali da su svedoci kraja jedne epohe i po etka nove.

Petoga dana, kada kapija beše gotovo završena a grad ponovo siguran, Nasuada je naredila Eragonu i Safiri da odlete do Dras Leone, a potom i do Belatone, Feinstera i Arouza, i da u svim tim mestima upotrebe ime drevnog jezika kako bi od zakletvi oslobodili sve koji su se zakleli na pokornost Galbatoriksu. Tako e je zamolila Eragona da obaveže vojnike i velikaše inima, kao što je obavezao i one u Urubejnu, ne bi li ih spre io da podrivaju uspostavljen mir. Eragon je odbio da to u ini, pošto je smatrao da bi to previše li ilo na Galbatoriksovu vladavinu. Opasnost od skrivenih ubica i ljudi privrženih starom kralju u Urubejnu beše dovoljno velika da u ini kako je poželela, ali ne i u ostalim gradovima. Osetio je olakšanje kada se Nasuada, porazmislivši, saglasila s njim.

On i Safira poneše više od polovine Eldunarija s Vroengarda: ostali ostadoše sa srcima svih srca spasenim iz Galbatoriksove riznice. Blodgarm i njegovi vra evi, koji višu nisu morali da brane Eragona i Safiru, preneli su te Eldunarije u zamak nekoliko kilometara severoisto no od Urubejna, gde e im biti lakše da ih štite od onih koji e možda pokušati da ih ukradu i gde e misli pomahnitalih aždaja mo i da uti u samo na umove njihovih staratelja.

Tek pošto su se uverili da su Eldunariji na sigurnom, Eragon i Safira krenuše na put.

Kad su stigli u Dras Leonu, Eragona je zapanjilo mnoštvo ini prepletenih po itavom gradu i po Helgrindu, crnoj kamenoj kuli. Pretpostavljao je da su mnoge stare i po nekoliko stotina godina, ako ne i starije: behu to zaboravljene arolije iz davnih vremena. Bezopasne je ostavio, a one druge je uklonio, mada je esto jedva opažao razliku; oklevao je kada posredi behu ini ija mu svrha nije bila jasna. Tu su mu mnogo pomogli Eldunariji: nekoliko puta su se prisetili ko je bacio neke ini i zašto je to u inio, ili su pak doku ili njihovu svrhu na osnovu podataka koji njemu ništa nisu zna ili. Što se ti e Helgrinda i raznih uporišta sveštenika koji su se posakrivali im su do njih doprle vesti o Galbatoriksovom padu, Eragon se nije ni trudio da utvrdi koje njihove ini behu opasne, a koje ne: sve ih je uklonio. Ime nad imenima je upotrebio i kako bi potražio pojas Belota Mudrog u ruševinama velike katedrale, ali nije ga našao.

U Dras Leoni ostadoše tri dana, a onda nastaviše ka Belatoni. Eragon je tamo uklonio sve Galbatoriksove arolije, kao i u Feinsteru i Arouzu. U Feinsteru je neko pokušao da ga otruje pi em.

Spasle su ga zaštitne ini, ali taj pokušaj ubistva je razbesneo Safiru.

Prona em li ikada pacov inu koja je to uradila, živu u je proždreti od glave do pete, zarežala je.

Pri povratku u Urubejn, Eragon je predložio da blago skrenu. Safira se saglasila, te je izmenila pravac nagnuvši se kako bi letela paralelno s horizontom; svet je bio jednako podeljen na tamnoplavo nebo i zeleno-sme u zemlju ispod njih.

Pola dana su proveli tragaju i. Safira je naposletku pronašla skupinu brda od peš ara, a me u njima i jedno posebno: visok, iskošen breg od crvenkastog kamena s pe inom na sredini. Na samom njegovom vrhu beše grob u obliku blistavog dijamanta.

Brdašce je izgledalo baš onako kako ga je Eragon upamtio. Zagledavši se u njega, osetio je kako mu se grudi stežu.

Safira je sletela pokraj groba. Kandže joj zagrebaše rupi ast kamen i okrnjiše ga.

Eragon je otkop ao remenje uko enih prstiju, a onda je skliznuo dole. Prožeo ga je talas vrtoglavice od mirisa toplog kamena, te se na tren osetio kao da se obreo u prošlosti.

Onda se stresao, te mu se i um razbistrio. Prišao je grobu kako bi se zagledao u njegove kristalne dubine, u kojima ugleda Broma.

359 http://www.balkandownload.org/

Svoga oca.

Bromov se izgled ne beše izmenio. Dijamant koji mu je obavijao telo štitio ga je od pogubnog uticaja vremena, a na telu nije bilo tragova truljenja. Koža njegovog izboranog lica beše vrsta i rumena kao da topla krv još te e pod njenom površinom. inilo mu se da bi Brom svakog asa mogao da otvori o i i da ustane, spreman da nastavi njihovo nedovršeno putovanje. U izvesnom smislu, postao je besmrtan, pošto više nije stario poput drugih, ve e zauvek ostati isti, zarobljen u besanom po inku.

Bromu je preko grudi i duga ke bele brade ležao ma , a ruke mu behu prekrštene na bal aku, baš onako kako ih je Eragon namestio. Kraj njega je ležao njegov vornovat štap, izrezbaren - primeti Eragon — desetinama znakova na drevnom jeziku.

Suze mu navreše na o i. Pao je na kolena, te je neko vreme tiho jecao. uo je da mu se Safira pridružila, osetivši je kroz misli, svestan da i ona tuguje zbog Bromove pogibije.

Eragon je naposletku ustao i naslonio se na rub grobnice, prou avaju i oblik Bromovog lica.

Znaju i šta bi trebalo da traži, uo io je sli nosti na njihovim licima, zamu ene staroš u i Bromovom bradom, ali ipak jasno uo ljive. Obline Bromovih jagodi nih kostiju, bora izme u obrva, izvijenost gornje usne - Eragon je sve to prepoznao na sebi. Ipak, nije nasledio Bromov kukasti nos. Nos je dobio od majke.

Eragon je pogledao dole, otežano dišu i, dok mu se pogled ponovo maglio. „Gotovo je", rekao je tiho. „Uspeo sam... Uspeli smo. Galbatoriks je mrtav, Nasuada je na prestolu, a Safira i ja smo živi i zdravi. To bi te silno obradovalo, jelda, lisice stara?" Kratko se nasmejao i obrisao o i nadlanicom. „Povrh toga, na Vroengardu smo našli zmajeva jaja. Jaja! Zmajevi ne e izumreti. A Safira i ja emo ih odgajati. To ni sam nisi predvideo, jelda?" Ponovo . se nasmejao, ose aju i se i šašavo i tužno u isti mah. „Pitam se šta bi ti mislio o svemu ovome. Isti si kao uvek, ali mi nismo. Da li bi nas prepoznao?"

Naravno da bi, re e Safira. Sin si mu. Dodirnula ga je njuškom. Osim toga, lice ti nije dovoljno druga ije da bi pomislio da si neko drugi, sve i ako ti se miris promenio. „Jeste?"

Sada više mirišeš poput nekog vilenjaka... Bilo kako bilo, teško da bi mene pomešao sa Šruikanom ili Glejdrom, zar ne? „Ne bi."

Eragon šmrcnu i odgurnu se od grobnice. Brom je ispod dijamanta delovao toliko živo da je taj prizor udahnuo Eragonu odre enu zamisao: sumanutu, nemogu u zamisao koju je gotovo odbacio; ali njegova ose anja nisu mu dopustila da je zanemari. Prisetio se Umarota i Eldunarija, njihovog združenog znanja i onoga što su postigli njegovim inima u Urubejnu, te mu o ajni ka nada zatitra u srcu.

Obra aju i se i Safiri i Umarotu, kazao je: Brom tek što beše umro kad smo ga sahranili.

Safira je kamen pretvorila u dijamant tek narednog dana, ali ipak je bio zatvoren u kamenu, bez vazduha, itave no i. Umarote, s vašom snagom i znanjem, možda... možda bismo mogli da ga iscelimo. Eragon zadrhta kao da ga je obuzela groznica. Ranije nisam znao da mu iscelim ranu, ali sada mi se ini da bih mogao.

Bilo bi mnogo teže nego što ti misliš, re e mu Umarot.

Znam, ali možete vi to!, re e Eragon. Video sam kako i vi i Safira postižete uda pomo u arolija. Siguran sam da možete i ovo.

Znaš i sam da ne možemo da koristimo arolije prema naredbi, re e Safira. ak i ako uspemo, re e Umarot, veliki su izgledi da ne bismo mogli da povratimo Bromov um onakav kakav je bio. Umovi su veoma složeni, pa bi mogao da se vrati poreme en ili sa izmenjenom li noš u. I šta emo onda? Da li bi želeo da takav živi? Da li bi on to želeo? Ne, bolje je da ga ostavimo na miru, Eragone, i da mu odajemo slavu mislima i delima, kao što si i dosad inio. Znam da bi želeo da je druga ije. To žele svi koji su izgubili nekoga do koga im je stalo. Me utim, takav je život. Brom i dalje živi u našim se anjima, a ako je bio onakav kakvim si nam ga prikazao, bio bi time zadovoljan, pa bi i ti bi trebalo da budeš zadovoljan time.

Ali...

Nije ga prekinuo Umarot, ve najstariji Eldunari, Valdr. Iznenadio je Eragona tako što mu se nije obratio prizorima i ose anjima, ve re ima drevnog jezika - doduše, uz mnogo muke i napora, kao da mu je svaka re strana.

360 http://www.balkandownload.org/

Rekao mu je: Ostav'te mrtve pod zemljom. Nisu oni za nas. Nije rekao više ništa, ali Eragon je oko njega osetio silnu žal i mnogo saose anja.

Eragon je duboko uzdahnuo, te je na as sklopio o i. Potom je, duboko u srcu, napustio tu neutemeljenu nadu kako bi iznova prihvatio injenicu da Broma više nema. „Ah", rekao je Safiri, „nisam mislio da e mi biti toliko teško."

Bilo bi udno da nije teško. Osetio je kako mu njen topli dah pomera kosu na temenu, a onda mu je dodirnula le a njuškom.

Blago se osmehuo, te je prikupio snage da još jednom pogleda u Broma. „O e", rekao je. Ta mu re beše udnovata u ustima - nikada ranije nije imao razloga da je uputi bilo kome. Onda je pogledao rune koje beše utisnuo u vrh grobnice: TU PO IVA BROM Jaha zmajeva što meni poput oca beše.

Da se slavi ime njegovo.

Tužno se osmehnuo tome što je još tada bio veoma blizu istine. Potom je progovorio na drevnom jeziku, posmatraju i kako dijamant po inje da treperi i da se presijava pred novim runama koje se pojaviše na njegovoj površini. Kada je završio, na grobu je pisalo: TU PO IVA BROM Jaha vezan za zmaja Safiru, Sin Holkombov i Neldin, Dilber Selenin, Otac Eragona Senkoubice, Osniva Vordena I pošast Krivokletnika.

Da se slavi ime njegovo.

Stydja unin mor'ranr.

Beše to manje li an epitaf, ali Eragonu je delovao prikladnije. Potom je bacio nekoliko ini kako bi zaštitio dijamant od lopova i nasilnika.

Ostao je da stoji kraj grobnice, ne žele i da se okrene i ode, pošto je ose ao da postoji još nešto - doga aj, ose aj, spoznaja - što bi mu olakšalo oproštaj i odlazak od oca.

Naposletku je spustio ruku povrh hladnog dijamanta, žale i što ne može da posegne kroz njega i dodirne Broma poslednji put. Rekao je: „Hvala ti na svemu emu si me nau io."

Safira je frknula, te je i ona pognula glavu tako da njuškom dodirne tvrdi dragi kamen.

Eragon se okrenuo i, s nekakvom kona nom rešenoš u, polako se popeo na Safirina le a.

Bio je ozbiljan dok je Safira poletala usmerivši se ka severoistoku i ka Urubejnu. Kada se brda od peš ara pretvoriše u mrlju na horizontu, duboko je izdahnuo i zagledao se u azurno nebo.

Lice mu se odjednom razvuklo u osmeh. Što. ti je toliko smešno?, upita ga Safira, mašu i repom napred-nazad.

Po ela je da ti izrasta nova krljušt na njušci.

Safira se vidno oduševila, pa je frknula i rekla: Znala sam ja da e izrasti. Zašto ne bi?

Me utim, osetio je kako joj sapi i bokovi trepere pod njegovim petama kada je po ela da prede od zadovoljstva, pa ju je pomazio i spustio grudi uz njen vrat, ose aju i kako mu njena toplota prodire u telo.

361 http://www.balkandownload.org/

FIGURE NA TABLI Kada on i Safira stigoše u Urubejn, Eragon se iznenadio otkrivši da mu je Nasuada vratila naziv Ilireja, iz poštovanja prema istoriji i kulturnom nasle u grada.

S nevericom je otkrio i da je Arja otišla u Elesmeru s Datedrom i ve inom vilenja kih velikaša, i da je ponela zeleno zmajevo jaje koje su našli u tvr avi.

Kod Nasuade je ostavila pismo za njega. U njemu mu je objasnila kako mora da odnese maj ino telo u Du Veldenvorden kako bi ga dostojno pokopali. A za zeleno jaje mu je napisala: ... a pošto je Safira odabrala tebe, kao oveka, da joj budeš Jaha , bilo bi pravi no da vilenjak bude naredni Jaha , ako se zmaj iz jajeta saglasi s tim. Želim da mu pružim takvu priliku bez okolišanja. Ve je previše vremena proveo u svojoj ljusci. S obzirom na to da ima još mnogo jaja na nekom drugom mestu, koje sada ne u imenovati, nadam se da ne eš pomisliti da sam prenaglila ili da sam bila privrženija svome narodu. Posavetovala sam se i sa Eldunarijima, i oni se saglasiše s mojom odlukom.

Bilo kako bilo, pošto su i Galbatoriks i moja majka otišli u bespu e, više ne želim da budem poklisarka me u Vordenima. Radije u preuzeti zadatakprenošenja zmajevog jajeta po našoj zemlji, štosam radilaisa Safirinim. Naravno, naš poklisar i dalje e vam biti potreban. Stoga smo Datedr i ja za moju zamenu postavili mladoga vilenjaka po imenu Vanir, kojeg si upoznao u Elesmeri. Izrazio je želju da nau i više o pripadnicima vašega naroda, a meni to zvu i kao dobar razlog da mu dam taj položaj, pod uslovom da se ne pokaže potpuno nestru nim, naravno.

U pismu beše još nekoliko re enica, ali Arja nije spomenula kada bi se mogla vratiti u zapadnu polovinu Alagezije, ako se uopšte bude vra ala. Eragonu je bilo drago što je mislila na njega, pa mu je pisala, ali zažalio je zbog toga što nije sa ekala da se vrate. Njen odlazak stvorio je prazninu. Mada je mnogo vremena provodio s Roranom i Katrinom, a i s Nasuadom, bolni jaz u njemu nikako se nije smirivao. Uz onaj stalan ose aj da on i Safira samo popunjavaju vreme, osetio se i nekako izdvojenim. esto mu se inilo da posmatra sebe van svoga tela, kao kakav stranac. Uzrok takvih ose anja beše mu jasan, ali samo je u vremenu video mogu i lek.

Tokom njihovog poslednjeg putovanja, sinulo mu je da bi - budu i da je, zahvaljuju i imenu nad imenima, sasvim baratao drevnim jezikom - mogao da odstrani poslednja zrnca svoga blagoslova iz Elve, one što su se zapravo pretvorili u prokletstvo. Stoga je otišao do devoj ice, koja je sada živela na Nasuadinom velelepnom dvoru, te joj je otkrio svoju zamisao, a onda ju je pitao šta bi ona želela. ekivao je da e se Elva oduševiti, ali ona je nastavila da sedi zure i u pod, namrgo enog bledog lica. utala je gotovo itav sat, a on je samo sedeo naspram nje i utke ekao.

Onda ga je pogledala i rekla: „Ne, više bih volela da ostane ovako... Zahvalna sam ti na tome što si pitao, ali to je važan deo moje li nosti i ne bih se odvajala od njega. Bez sposobnosti da osetim bol drugih, bila bih samo jurodiva udakinja, koja ne bi služila ni emu do zadovoljavanju prizemne znatiželje onih koji bi želeli da me imaju kraj sebe ili onih koji bi me trpeli. I ovako sam udakinja, ali bar mogu biti od koristi, a pride imam mo koje se drugi plaše i, samim tim, vlast nad sopstvenom sudbinom, koju mnoge pripadnice moga pola nemaju." Pokazala je kitnjastu odaju u kojoj je živela: „Ovde mogu da živim u raskoši, mogu da živim u miru, a mogu i da budem od koristi pomažu i Nasuadi. Ako mi oduzmeš tu veštinu, šta e mi ostati? Šta u raditi? Šta e biti sa mnom? Uklanjanje tvojih ini ne bi bilo blagoslov, Eragone. Ne, osta u ovakva kakva jesam, i svojom u se voljom nositi i boriti s poteško ama koje mi moj dar donosi. Ipak, zahvaljujem ti."

Dva dana pošto su on i Safira sleteli u Ilireju, Nasuada ih je ponovo poslala na put, u Džilid i Ceunon - gradove koja su vilenjaci uspeli da preuzmu - kako bi Eragon ponovo upotrebio ime nad imenima i zbrisao Galbatoriksove ini.

Poseta Džilidu beše neprijatna i za Eragona i za Safiru. Podsetila ih je na onu priliku kada su Urgali zarobili Eragona sledivši Durzinu naredbu, ali i na Oromisovu pogibiju.

362 http://www.balkandownload.org/

Eragon i Safira su proveli tri no i u Ceunonu. Taj grad nije li io ni na jedno mesto koje behu videli. Gra evine mahom behu od drveta, sa iskošenim krovovima od šindre koja na ve im ku ama bese postavljena u više slojeva. Vrhovi krovova uglavnom behu ukrašeni stilizovanim izrezbarenim zma-jevim glavama, a vrata tako e behu u rezbarijama ili su pak imala složene vornovate šare.

Kada su krenuli ku i, Safira je predložila da malo izmene putanju. Nije joj trebalo mnogo vremena da bi ubedila Eragona: rado je pristao im mu je objasnila da im to skretanje ne e oduzeti mnogo vremena.

Safira je iz Ceunona poletela ka zapadu, preko široke uskomešane vodene površine Fundorskog zaliva. Siva i crna le a golemih morskih riba esto su se pomaljala iz talasa poput malenih, kožnih ostrvaca. Ribe bi prsnule vodu iz nozdrva, pa bi podigle peraja visoko u vazduh i ponovo zaronile u tihe dubine.

Ostavili su za sobom Fundorski zaliv i ledene šibe njegovih vetrova, a potom i goru Ki mu i njene planine, kojima je Eragon znao imena. Tako se i na oše u dolini Palansar prvi put otkako su je napustili s Bromom traže i Ra'zake - inilo im se da se to dogodilo stotinu godina ranije.

Ta je dolina Eragonu mirisala na dom: miris borova, vrba i breza podse ao ga je na detinjstvo, a štipanje studenog vazduha govorilo mu je da im se bliži zima.

Sleteli su me u spaljene ruševine Karvahola, te je Eragon prošetao ulicama zaraslim travom i korovom. opor divljih pasa je istr ao iz obližnjeg brezovog gaja. Zaustavili su se im su ugledali Safiru, te zarežaše, zakevtaše i pobegoše u zaklon. Safira je riknula, dunula malo dima, ali nije se ni potrudila da ih povija.

Par e spaljenog drveta zapucketa pod Eragonovim stopalom kada je pro kao gomilu pepela vrhom izme. Uništenje gradi a silno ga je rastužilo. Ali ve ina seljana koji su uspeli da pobegnu još su bili živi. Eragon je znao da bi, ako se vrate, mogli iznova da izgrade Karvahol, tako da bude još bolji nego ranije. Me utim, ku e uz koje je odrastao behu zanavek uništene. Njihovo odsustvo poja alo je njegov ose aj da više ne pripada dolini Palansar, a praznine na mestima na kojima su nekada stajale izazvaše u njemu ose aj izgubljenosti, kao da se našao u snu u kojem je sve izokrenuto. „Svet je okrenut naopa ke", promrmljao je.

Zapalio je vatricu kraj onoga što nekada beše Mornova gostionica, pa je skuvao lonac paprikaša. Dok je on jeo, Safira je malo tumarala po okolini, njuškaju i za bilo im zanimljivim.

Kada je pojeo paprikaš, Eragon je poneo anak, lonac i kašiku do reke Anore da bi ih oprao u ledenoj vodi. i na kamenitoj obali, zagledao se u golem penušav slap na elu doline: beše to vodopad Igualda, visok itav kilometar, koji je nestajao nad liticom visoko na planini Narnmor.

Videvši ga, prisetio se one ve eri kada se vratio s Ki me sa Safirinim jajetom u torbi, ne znaju i šta ekuje ni njega ni nju - ne znaju i ni da e ih biti dvoje. „Hajdemo", kazao je Safiri pošto joj se pridružio kraj urušenog zdenca nasred varošice.

Ne eš da posetiš svoje staro seosko imanje?, upitala ga je kada joj se popeo na le a.

Odmahnuo je glavom. „Ne u. Želim da ga pamtim onakvim kakvo je bilo, a ne ovakvim kakvo je sada."

Saglasila se s njim. Me utim, prema pre utnom dogovoru, poletela je na jug prate i putanju kojom su onda napustili dolinu Palansar. Eragon je usput nazreo istinu na kojoj nekada beše njegov dom. Pošto je bila predaleko, i dalje je mogao da se pretvara da su ku a i ambar i dalje netaknuti.

Na južnom rubu doline, Safira je uhvatila vazdušnu struju koja se uzdizala s vrha Utgarda, goleme ogoljene planine, povrh koje je stajala okrunjena kula koju Jaha i podigoše kako bi s nje nadzirali ludog kralja Palansara. Kula je nekada bila znana po imenu Edok'sil, ali sada su je zvali Ristvak'bejn - Mesto tuge - pošto je upravo tu Galbatoriks potukao Vraela.

U ruševinama te kule, Eragon, Safira i Eldunariji odali su po ast Vraelovim senima. Umarot se posebno uozbiljio, ali re e: Hvala ti što me dovede ovamo, Safira. Nikada nisam pomislio da u videti mesto na kojem moj Jaha pade.

Safira je potom raširila krila, posko ila s kule i odlebdela iz doline, preko travnatih livada što se pružahu iza nje.

Na pola puta do Ilireje, Nasuada im se javila preko jednog vordenskog arobnjaka kako bi im naredila da se pridruže velikoj skupini ratnika koje je iz prestonice poslala u pohod na Tirm.

363 http://www.balkandownload.org/

Eragonu je bilo drago kada je saznao da Roran predvodi ratnike i da su u stroju i Džod, Baldor, koji je ponovo mogao da upravlja šakom pošto su mu je vilenjaci prišili, i još nekoliko seljana.

Eragon se donekle iznenadio doznavši da su stanovnici Tirma odbili da se predaju ak i nakon što ih je oslobodio zakletvi datih Galbatoriksu i nakon što je postalo o igledno da bi Vordeni, uz Safirinu i Eragonovu pomo , vrlo lako mogli da osvoje grad ako požele. No gradona elnik Tirma, gospodar Ristart, zahtevao je da im dozvole da postanu nezavisna gradska država sa slobodom da biraju sopstvenog vladara i da donose sopstvene zakone.

Nakon nekoliko dana pregovaranja, Nasuada je pristala, pod uslovom da joj se gospodar Ristart zakune na pokornost kao vrhovnoj kraljici, poput kralja Orina, i da prihvati njene zakone vezane za arobnjake.

Iz Tirma, Eragon i Safira otpratiše ratnike na jug. Putovali su uzanom obalom sve dok nisu stigli do grada Kuaste. Tamo sve ponoviše, ali za razliku od Tirma, ban iz Kuaste je odmah popustio, prihvativši pripajanje Nasuadinoj novoj kraljevini.

Eragon i Safira potom sami odleteše do Narde, podalje na severu, te isto obe anje dobiše i od njih, pa se kona no vratiše u Ilireju, gde su nekoliko nedelja proveli u dvorcu pokraj Nasuadinog.

Kada im je vreme dozvoljavalo, on i Safira su napuštali grad kako bi otišli do zamka u kojem su Blodgarm i ostali vra evi uvali Eldunarije izbavljene od Galbatoriksa. Eragon i Safira su im pomagali da iscele umove tih aždaja. Napredovali su, ali veoma sporo, pošto su neki Eldunariji reagovali brže od ostalih. Eragona je brinulo to što mnogi od njih više nisu marili za život, te behu toliko izgubljeni u lavirintima svojih umova da je bilo gotovo nemogu e suvislo opštiti s njima, ak i kada bi im se obratio stariji zmaj, na primer Valdr. Kako bi spre ili da stotine pomahnitalih aždaja savladaju one što pokušavahu da im pomognu, vilenjaci su ve inu Eldunarija držali u nekakvoj ošamu enosti, opšte i s njima pojedina no.

Eragon se s arobnjacima iz Du Vrangr Gate namu io da izvadi sve dragocenosti iz tvr ave.

Ve i deo posla pao je na njega, pošto nijedan vra nije posedovao ni znanje ni iskustvo potrebno za savladavanje brojnih ini kojima je Galbatoriks zama ijao sve te dragocenosti. Me utim, Eragonu to nije smetalo: uživao je u istraživanju porušene tvr ave i otkrivanju tajni koje je krila. Galbatoriks je sakupio silna uda u proteklih stotinu leta. Neka behu opasnija od drugih, ali sva behu zanimljiva.

Eragonu najdraži beše astrolab kojim je, kada bi ga prislonio uz oko, razgledao zvezde ak i danju.

Postojanje najopasnijih predmeta otkrio je jedino Safiri i Nasuadi, smatraju i da bi bilo odve opasno da se znanje o njima raširi u javnosti.

Nasuada je mnoga blaga koja su pronašli u tvr avi odmah upotrebila kako bi nahranila i obukla svoje ratnike, i da bi popravila bedeme oko gradova koje su osvojili tokom najezde na Carstvo.

Osim toga, svakom podaniku je darivala po pet zlatnih kruna: beše to bezna ajna svota za velikaše, a siromašnim porodicama predstavljala je pravo bogatstvo. Eragon je znao da e tako zaraditi njihovo poštovanje i podršku, što Galbatoriks nikada ne bi razumeo.

Pronašli su i nekoliko stotina ma eva Jaha a - behu to ma evi raznih boja i oblika, napravljeni i za ljude i za vilenjake. Eragon je ostao bez daha. On i Safira li no su odneli to oružje do zamka sa Eldunarijima, gde e do ekati dan kada e ponovo zatrebati Jaha ima.

Eragon je pomislio da bi Runon bila zadovoljna time što je sa uvano toliko njenih rukotvorina.

Pronašli su i hiljade svitaka i knjiga koje je Galbatoriks prikupio. Vilenjaci i Džod su ih zaveli, ostavljaju i po strani one što u sebi kriše tajne o Jaha ima ili o tajnim odlikama ma ije.

Dok su prelistavali Galbatoriksovu hrpu štiva, Eragon se nadao da e prona i zapis u kojem se spominje mesto na kojem je kralj sakrio ostala letrbla ka jaja. Me utim, Letrblake i Ra'zaci pominjani su samo u delima vilenjaka i Jaha a iz davnina; pisali su o tim opasnim mra nim stvorenjima, pitaju i se šta bi to mogli da u ine s neprijateljem kojeg ne mogu da opaze ni uz kakve ini.

Pošto je Eragon sada mogao otvoreno da razgovara sa Džodom, njih dvojica po eše da se druže. Poverio mu je sve što se desilo sa Eldunarijima i jajima. Otišao je toliko daleko da mu je ispri ao kako je pronašao svoje istinsko ime na Vroengardu. Razgovori sa Džodom su mu prijali, pogotovo jer je on bio jedan od retkih ljudi koji su poznavali Broma dovoljno dobro da bi ga smatrali prijateljem.

Eragonu je, na neki apstraktan na in, bilo zanimljivo da prati napore uložene u upravljanje i obnovu kraljevstva koje je Nasuada sastavila od ostataka Carstva. Vladanje tolikom zemljom, pride raznolikom, iziskivalo je silan trud, a poslu nije bilo kraja: uvek je bilo još ne ega što je trebalo

364 http://www.balkandownload.org/

obaviti. Eragon je znao da bi mu zahtevi njenog položaja bili mrski, ali Nasuadi je taj položaj, izgleda, izuzetno prijao. Energije joj nije ponestajalo i kao da je uvek znala da reši poteško e s kojima se suo avala. Iz dana u dan, gledao je kako njen ugled raste me u izaslanicima, velikodostojnicima, velikašima i obi nim ljudima kojima se bavila. Bila je kao stvorena za tu ulogu, mada Eragon nije bio siguran koliko je sre na, pa je zbog toga brinuo za nju.

Gledao je kako, htela - ne htela, deli presude velikašima koji su sara ivali s Galbatoriksom, i pritom je odobravao iskazanu pravi nost i milosr e, kao i kazne koje je izricala kada je to bilo neophodno. Ve ini je oduzela posede, zvanja i ve i deo nepošteno ste enog bogatstva, ali nikoga nije pogubila, što se Eragonu dopadalo.

Stajao je kraj nje kada je Naru Garzvogu i njegovom narodu dodelila prostranu zemlju duž severnih obronaka Ki me i plodne nizije izme u jezera Flam i reke Tork, gde gotovo da nije bilo življa. Eragon je i na to gledao sa odobravanjem.

Kao kralj Orinu i gospodar Ristartu, Nar Garzvog se zakleo na vernost Nasuadi kao vrhovnoj kraljici. Me utim, golemi Kul tada re e: „Moj narod na to pristaje, gospodarice no nih jastrebova, ali krv je njihova mutna a pam enje kratko, te ih re i ne e zanavek vezati."

Nasuada mu hladnim glasom odgovori: „Ho ete da kažete da e vaš narod prekršiti mir? Treba li to da tuma im kao pretnju da e naši narodi ponovo neprijateljima postati?" „Ne", rekao joj je Garzvog i prodrmao golemu glavu. „Ne želimo se mi s vama boriti. Znamo da bi nas Vatreni Ma pobio. Ali... kada nam mladunci porastu, zažele e se bitaka kako bi se dokazali.

Ne bude li bitaka, sami e ih otpo eti. Žao mi je, gospodarice no nih jastrebova, ali mi ne možemo menjati ono što jesmo."

Njihov je razgovor zabrinuo Eragona, ali i samu Nasuadu, te su proveli nekoliko no i razmišljaju i o Urgalima i pokušavaju i da reše tu za koljicu.

Kako su nedelje prolazile, Nasuada je nastavila da šalje njega i Safiru po Surdi i njenoj kraljevini, esto ih koriste i kao svoje predstavnike pred kraljem Orinom, gospodarom Ristartom i ostalim velikašima i skupinama vojnika diljem zemlje.

Kud god da su pošli, tragali su za mestom koje bi moglo poslužiti kao dom za Eldunarije u narednim vekovima, ali i kao gnezdilište i vežbalište za zmajeve skrivene na Vroengardu. Bilo je pogodnih mesta na Ki mi, ali mahom behu previše blizu ljudima ili Urgalima, ili previše na severu, pa je Eragon mislio da bi život tamo tokom itave godine bio užasan. Osim toga, i Murtag i Trn su otišli na sever, pa Eragon i Safira nisu želeli da otežavaju njihov položaj.

Beor planine bi bile savršene, ali sumnjali su da bi patuljci primili stotine izgladnelih aždaja i dopustili im da se izlegu unutar granica njihovog kraljevstva. Kud god bi se okrenuli na Beor planinama, samo bi ih kratak let delio od bar jednog patulja kog grada, a ne bi bilo u redu da neki mladi zmaj po ne da kidiše na stada felduhosta koja su patuljci gajili - to je, na osnovu svog iskustva sa Safirom, Eragon smatrao vrlo verovatnim.

Smatrao je da se vilenjaci nimalo ne bi protivili prisustvu zmajeva na jednoj od planina u Du Veldenvordenu ili oko nje, ali Eragona je ipak brinula blizina vilenja kih gradova. Nije mu se svi ala ni pomisao da bi zmajevi i Eldunariji bili smešteni na teritoriji jednog od naroda Alagezije. Delovalo bi da posebno podržavaju taj narod. Jaha i iz davnina nikada to nisu radili, pa je Eragon smatrao da to ne bi trebalo da rade ni ubudu e.

Jedino odredište koje beše dovoljno udaljeno od svih gradova i varošica i nad kojim nijedan narod još nije polagao pravo beše prapostojbina zmajeva u srcu pustinje Hadarak, gde se uzdizao venac Du Fels Nangorot - Vetro-vite planine. Eragon je bio uveren da bi to bilo lepo mesto za podizanje mladunaca. Me utim, postojala su tri nedostatka. Najpre, u pustinji ne bi mogli da prona u dovoljno hrane za male zmajeve. Safira bi stalno morala da dovla i jelene i ostalu divlja u planine.

Naravno, kada bi mladunci porasli, morali bi da izle u i sami, što bi ih dovelo bliže zemljama ljudi, vilenjaka ili patuljaka. Drugo, svi koji su putovali uzduž i popreko, a i mnogi koji nisu, znali su gde se planine nalaze. Tre e, bilo je previše teško dopreti do planina, pogotovo zimi. Druge dve ta ke posebno su brinule Eragona, pa se pitao koliko bi dobro mogli da zaštite jaja, mladunce i Eldunarije.

Bilo bi nam bolje na jednom od beorskih vrhova, kuda samo zmajevi mogu da odlete, rekao je Safiri. Tada niko ne bi mogao da nam se prikrade s le a, osim Trna, Murtaga i još kojeg arobnjaka.

Još kojeg arobnjaka? Misliš li na sve vilenjake u zemlji? A i bilo bi nam hladno sve vreme!

Mislio sam da ti ne smeta hladno a.

365 http://www.balkandownload.org/

Ne smeta mi. Ali ne želim da itave godine živim u snegu. Pesak mnogo više prija krljuštima, tako mi bar Glejdr re e. Fino ih ugla a i o isti. Mmmm.

Iz dana u dan, bivalo je hladnije. Drve e je zbacilo liš e, jata ptica odleteše na jug do slede e godine, te se i zima spusti nad zemlju. Beše to surova, ledena zima, te se svima dugo inilo da je itava Alagezija upala u dubok san. im je pao prvi sneg, Orik se sa svojom vojskom vratio na Beor planine.

Svi vilenjaci koji i dalje behu u Ilireji, osim Vanira, Blodgarma i njegovih deset vra eva, tako e odoše za Du Veldenvorden. Urgali su otišli nekoliko nedelja ranije. Poslednji su ostali ma kodlaci. Oni pak naprosto nestadoše: niko ih nije video kada su otišli, ve ih jednoga dana jednostavno nije bilo. Samo je golem, debeljuškast ma kodlaka po imenu Žutooki sedeo na mekom jastuku kraj Nasuade, predu i, dremaju i i osluškuju i sve što se zbivalo u prestonoj dvorani.

Bez vilenjaka i patuljaka, grad je Eragonu delovao strahovito prazno kada bi šetao njegovim ulicama dok bi upave snežne pahulje iskosa lebdele ispod natkriljene litice.

Nasuada je i dalje slala njega i Safiru na razne zadatke. Nikada ih, me utim, nije slala u Du Veldenvorden, jedino mesto na koje je Eragon želeo da po e. Od vilenjaka nisu uli ništa o tome ko je izabran da nasledi Islanzadi, a Vanir bi, kada bi ga pitali, jedino kazao: „Mi smo narod koji nikada ne žuri, a odabir novog vladara za nas je težak i složen poduhvat. im ujem šta su naša ve a odlu ila, re i u vam."

Prošlo je toliko vremena otkako se Eragon poslednji put video ili uo sa Arjom da je ve po eo da razmišlja da upotrebi ime drevnog jezika kako bi zaobišao zaštitne ini oko Du Veldenvordena i javio joj se, ili je bar osmotrio pomo u ma ija. Me utim, znao je da vilenjaci ne bi blagonaklono gledali na takav upad, a i plašio se da se Arji ne bi dopalo to što joj se javlja bez preke potrebe.

Stoga joj je napisao kratko pismo da bi je pitao kako je i da bi je obavestio šta su sve on i Safira radili. Pismo je dao Vaniru, a Vanir mu je obe ao da e ga smesta poslati Arji. Eragon je bio siguran da e Vanir održati re , pošto su porazgovarali na drevnom jeziku, ali ipak nije primio nikakav odgovor od Arje, pa je, kako su prolazile mese eve mene, po eo da misli da je, ko zna zašto, odlu ila da prekine njihovo prijateljstvo. Ta ga je pomisao strahovito povredila, te se još više usredsredio na zadatke koje mu je Nasuada davala, nadaju i se da e tako zaboraviti svoje jade.

U najdubljem delu zime, kada se s natkriljene litice šiljate ledenice nadvišu nad Ilirejom, kada grad okružiše duboki snežni nanosi, kada putevi postaša gotovo neprohodni a hrana na njihovim stolovima oskudna - odigrala su se tri napada na Nasuadu, baš kao što ih je Murtag upozorio.

Sva tri pokušaja ubistva behu mudro osmišljena i promišljena, a tre i - mreža puna kamenja koja bi se obrušila na Nasuadu - zamalo beše uspešan. Zahvaljuju i Eragonovim zaštitnim inima i Elvinoj zaštiti, Nasuada je preživela, mada ju je taj napad koštao nekoliko slomljenih kostiju.

Tokom tre eg napada, Eragon i no ni jastrebovi ubili su dva Nasuadina napada a. Ostali su umakli, pa je ukupan broj napada a ostao tajna.

Eragon i Jormundur potom dadoše sve od sebe da Nasuadi obezbede sigurnost. Ponovo su pove ali broj stražara i, kud god išla, pratila su je bar tri vra a. Nasuada je i sama postala obazrivija, a Eragon je zapazio da je stekla neku novu vrstinu.

Napada više nije bilo, ali mesec dana po završetku zime, kada putevi ponovo postadoše prohodni, neki svrgnuti ban po imenu Hamlin, koji je okupio nekoliko stotina bivših carskih vojnika, po eo je da napada Džilid i putnike što putovahu tamošnjim drumovima.

Istovremeno je nešto ve a pobuna po ela da se zakuvava na jugu, predvo ena Tarosom Hitrim od Arouza.

Ti ustanci su predstavljali sitniju smetnju, ali ipak im je bilo potrebno nekoliko meseci da ih uguše, uz nekoliko neo ekivano krvolo nih arki - Eragon i Safira su, doduše, pokušali da dovedu stvari u red mirnim putem kad god su mogli.

Nakon preživljenih bitaka, niko nije priželjkivao nova krvoproli a.

Ubrzo po okon anju ustanaka, Katrina je rodila krupnu zdravu devoj icu sa crvenim uperkom povrh glave, istim kao u majke. Devoj ica je plakala glasnije od svakog novoro en eta koje je Eragon uo i imala je gvozden stisak. Roran i Katrina su je dali ime Ismira, po Katrininoj majci, a radost koja bi se ukazala na njihovim licima kad god bi je pogledali naterala bi i Eragona da se široko osmehne.

366 http://www.balkandownload.org/

Dan nakon Ismirinog ro enja, Nasuada je pozvala Rorana u svoju prestonu dvoranu i iznenadila ga time što mu je dodelila titulu velmože i itavu dolinu Palansar u posed. „Dokle god ti i tvoji naslednici budete kadri da vladate, dolina e biti vaša", rekla mu je.

Roran se naklonio i rekao: „Hvala vam, Vaše veli anstvo." Eragon je primetio da taj dar Roranu zna i gotovo koliko i ro enje k erke, pošto je, posle porodice, Roran najviše cenio svoj dom.

Nasuada je i Eragonu pokušala da dodeli titule i posede, ali on ih je odbio rekavši joj: „Dovoljno mi je to što sam Jaha , više mi ništa nije potrebno."

Nekoliko dana kasnije, Eragon je stajao kraj Nasuade u njenoj radnoj odaji, prou avaju i kartu Alagezije i razgovaraju i o državni kim pitanjima, kada mu ona re e: „Mislim da je, sad kad su se stvari koliko-toliko smirile, vreme da se pozabavimo ulogom arobnjaka u Surdi, Tirmu i mojoj kraljevini." „Da?" „Da. Provela sam mnogo vremena razmišljaju i o tome, te sam donela odluku. Rešila sam da sastavim jednu skupinu, umnogome sli nu Jaha ima, ali samo za arobnjake." ,,A šta bi oni radili?"

Nasuada je podigla pero sa stola, te ga je zavrtela izme u prstiju. „Pa, opet isto što i Jaha i: putovali bi po zemlji, održavali mir, rešavali pravna pitanja i, što je najvažnije, pazili na ostale vra eve kako bi se postarali za to da niko ne koristi svoje veštine za pogrešne ciljeve."

Eragon se blago namrštio. „Zašto to prosto ne bismo prepustili Jaha ima?" „Zato što e pro i godine pre nego što steknemo mnogo Jaha a, a ak ih ni tada ne bi bilo dovoljno da isprate svakog sitnog maga i nadrivešticu... Ti pak još nisi ni pronašao mesto na kojem bi podizao zmajeve, zar ne?"

Eragon odmahnu glavom. I on i Safira ve su po eli da gube strpljenje, ali ni njih dvoje ni Eldunariji još se ne behu saglasili povodom pogodnog mesta. Beše to osetljiva tema, pošto su mali zmajevi morali da se izlegu što pre. „Tako sam i mislila. Moramo to da uradimo, Eragone, a sebi ne možemo priuštiti ekanje.

Pogledaj kakav je samo darmar Galbatoriks napravio. arobnjaci su najopasnija stvorenja na svetu, opasnija i od zmajeva, i moraju da prihvate odgovornost. Ako se to ne desi, uvek emo zavisiti od njihove milosti." „Da li zaista veruješ da eš okupiti dovoljno arobnjaka koji bi pazili na sve ostale vra eve i ovde i u Surdi?" „Mislim da ho u, ako ih ti pozoveš da nam se pridruže. Zato, izme u ostalog, i ho u da ih baš ti predvodiš." ja?"

Klimnula je. „Ko bi drugi? Trijana? Njoj ne verujem sasvim, a i nema potrebnu snagu. Neki vilenjak? Ne, to mora biti neko od naših. Ti znaš ime drevnog jezika, Jaha si i iza sebe imaš i mudrost i ugled zmajeva. Ne pada mi na pamet osoba koja bi bolje predvodila vra eve. Ve sam razgovarala o ovome sa Orinom i on je tako e saglasan." „Teško mi je da zamislim da ga je tvoja zamisao oduševila." „Nije, ali i sam shvata koliko je sve to neophodno." „Jeste?" Eragon po e da ka rub stola, dvoume i se. „Kako misliš da nadzireš arobnjake koji ne budu u toj skupini?" „Ponadala sam se da eš ti imati neki predlog. Mislila sam - možda pomo u ini i ogledala za tajno osmatranje, kako bismo ih pratili i nadzirali upotrebu arolija, kako njima ne bi sticali korist na štetu drugih." ,,A ako to u ine?" „Onda emo se postarati da se iskupe za svoj prestup i natera emo ih da se zakunu na drevnom jeziku da e odustati od upotrebe ma ija." „Zakletve na drevnom jeziku ne moraju uvek da spre e upotrebu ma ija." „Znam, ali nemamo ništa drugo."

Klimnuo je. ,,A šta ako neki vra odbije nadzor? Šta emo tada? Teško je zamisliti da bi mnogi od njih pristali da ih uhodimo."

Nasuadi se oteo uzdah, te je spustila pero. „To je teži deo. Šta bi ti uradio, Eragone, da si na mom mestu?"

Nijedno od rešenja koja mu padoše na pamet ne beše prihvatljivo. „Ne znam..."

367 http://www.balkandownload.org/

Snuždila se. „Ne znam ni ja. Ovo je težak, bolan i gadan problem i, ma šta da odlu imo, neko e biti povre en. Ne u inim li ništa, arobnjaci e i dalje slobodno koristiti druge svojim inima.

Nateram li ih da pristanu na prismotru, mnogi e me omrznuti. Me utim, mislim da eš se saglasiti sa mnom kad kažem da je bolje zaštititi ve inu mojih podanika nauštrb nekoliko." „Meni se to ne svi a", promrmljao je. „Ne svi a se ni meni." „Ti nameravaš da sve ljudske vra eve podvrgneš svojoj volji, ma ko oni bili."

Nije ni trepnula. „Za dobro celog društva." ,,A šta emo s ljudima koji jedino mogu da uju tu e misli, i ništa više? I to je ma ija." ,,I za njih to važi. Oni i dalje imaju velike mogu nosti za koriš enje svojih mo i." Nasuada uzdahnu: „Znam da nije lako, Eragone, ali bilo lako ili ne, moramo to da obavimo. Galbatoriks je bio lud i zao, ali bio je u pravu povodom jedne stvari: arobnjaci moraju biti zauzdani. Doduše, ne onako kako je Galbatoriks želeo to da postigne. No nešto moramo da u inimo, a ini mi se da je moj plan najbolje rešenje. Ako smisliš drugi na in da vra evima nametnemo zakonska pravila, oduševi u se.

Ako ti pak ništa ne pada na um, onda je ovo jedini na in, a potrebna mi je tvoja pomo da bih sve to obavila... Prihvataš li da vodiš tu skupinu, za dobro naše zemlje i celog našeg naroda?"

Eragon nije odmah odgovorio. Naposletku re e: „Ako nemaš ništa protiv, voleo bih da porazmislim. I moram da se posavetujem sa Safirom." „Naravno. Samo nemoj predugo da razmišljaš, Eragone. Po eli smo da se pripremamo i uskoro eš nam biti potreban."

Eragon se nije odmah vratio Safiri, ve je lutao po ulicama Ilireje, ne obra aju i pažnju na ljude koji su mu se naklanjali pozdravljaju i ga. Ose ao je... nelagodu, i zbog Nasuadinog predloga i zbog itavog svog života. On i Safira ve su predugo bili dokoni. Došlo je vreme za promene, a prilike im ne e dopustiti da i dalje ekaju. Mora e da odlu e šta e preduzeti, a ono što budu odabrali, šta god to bilo, sigurno e uticati na ostatak njihovih života.

Proveo je nekoliko sati šetaju i i razmišljaju i uglavnom o svojim dužnostima i odgovornostima. Kasno posle podne, vratio se Safiri, te joj se utke popeo na le a.

Posko ila je iz dvorskog dvorišta i poletela visoko iznad Ilireje, dovoljno visoko da vide i po stotinu kilometara u svakom pravcu. Tu se zadržala lete i ukrug.

Porazgovarali su bez re i, razmenjuju i misli i raspoloženje. Safira je delila njegovu zabrinutost, ali nije je toliko brinula njihova vezanost za ostale ljude. Njoj ništa nije bilo važnije od zaštite jaja i Eldunarija i injenja onoga što bi bilo ispravno za njih dvoje. No Eragon je znao da ne mogu tek tako da zanemare posledice koje bi njihov izbor izazvao - ni politi ke ni li ne.

Na kraju re e: Šta emo?

Safira se obrušila nadole kada joj se vetar pod krilima usporio. Ono što moramo, kao što smo uvek i radili. Ništa više nije rekla, ve se okrenula i po ela da ponire ka gradu.

Eragonu je prijalo njeno utanje. Njemu e biti teže da odlu i nego njoj, pa je morao sam da porazmisli o svemu.

Kada su sleteli u dvorište, Safira ga je gurnula njuškom i re e: Bi u tu, ako budeš želeo da razgovaramo.

Nasmešivši se, protrljao joj je vrat, pa je polako otišao do svojih odaja, sve vreme zure i u pod.

Te no i, baš kad se zaobljen mesec pojavio pod rubom litice nad Ilirejom, Eragon je sedeo naslonjen na kraj svog kreveta i itao knjigu o sedlarskim tehnikama starih Jaha a, a neki treptaj na rubu vidokruga, nalik na vijorenje zavese, privukao mu je pažnju.

Posko io je na noge izvla i Brisingr iz kanija.

Onda je, u otvorenom prozoru, ugledao la icu s tri jarbola ispletenu od vlati trave. Nasmešio se vrativši ma u korice. Ispružio je ruku, te je la a preko sobe uplovila u njegov dlan, gde se nagnula na jednu stranu.

La a se razlikovala od one koju je Arja napravila tokom njihovog zajedni kog proputovanja po Carstvu, nakon što su on i Roran spasli Katrinu iz Helgrinda. Imala je više jarbola i jedra sa injena od vlati trave. Mada je trava bila mlitava i požutela, ne beše se sasvim osušila, što ga je navelo na pomisao da je ubrana svega nekoliko dana ranije.

368 http://www.balkandownload.org/

Za sredinu palube bese privezan savijen papir. Eragon ga je pažljivo skinuo dok mu je srce užurbano tuklo, pa je razvio papir na podu. Znakovima drevnog jezika beše ispisano: Eragone, Kona no smo odabrali vo u, pa sam krenula ka Ilireji da utana im prijem kod Nasuade. Ali prvo bih htela da popri am s tobom i Safirom. Ova bi poruka trebalo da stigne do tebe etiri dana pre polumeseca. Ako želiš, do ekaj me dan pošto je primiš u najisto nijem delu reke Ramr. Do i sam i nikome nemoj re i kuda ideš.

Arja Eragon se nehotice nasmešio. Besprekorno je odabrala trenutak i la a je stigla baš kad je ona i htela. Onda mu osmeh izblede, pa je još nekoliko puta pro itao pismo. Bilo je o igledno da ona nešto krije. Ali šta to? emu tajni sastanak?

Možda Arja ne odobrava novog vilenja kog vladara, pomislio je. Ili možda postoji neka druga za koljica. Mada je jedva ekao da je ponovo vidi, Eragon nije mogao da zaboravi na in na koji je zapostavila i njega i Safiru. Pretpostavljao je da su, sa Arjine ta ke gledišta, protekli meseci predstavljali bezna ajno kratak period, ali on se ipak ose ao povre eno.

Sa ekao je da se prve naznake sunca pojave na nebu, pa je požurio da probudi Safiru i da joj prenese novosti. Bila je znatiželjna koliko i on, mada je bila malo manje uzbu ena.

Osedlao ju je, te napustiše grad krenuvši ka severoistoku i ne rekavši nikome kuda idu, ak ni Glejdru i Eldunarijima.

369 http://www.balkandownload.org/

FIRNEN Bilo je ve rano popodne kada su stigli do odredišta koje im je Arja nazna ila: do nežne krivine reke Ramr koja je ozna avala njenu najisto niju ta ku.

Izviruju i preko Safirinog vrata, Eragon se upinjao da prona e nekakvu priliku ispod njih.

Zemlja je delovala pusto - video je samo krdo divljih bivola. im su ugledale Safiru, životinje su se razbežale ri i i podižu i oblake prašine. One i još pokoja sitna životinjica, skrivena negde u prirodi, behu jedina živa bi a koja je Eragon ose ao. Razo aran, pogledao je ka horizontu, ali ni tamo nije bilo ni traga od Arje.

Safira je sletela na blago uzvišenje, pedesetak metara udaljeno od re ne obale. Sela je, te Eragon sede kraj nje prislonivši le a uz njen bok.

Na vrhu uzvisice beše meko kamenje nalik na škriljac. Dok su ekali, Eragon se zabavljao mrve i par e kamena veli ine palca kako bi ga oblikovao u strelu. Kamen beše previše mek, pa je mogao da napravi jedino ukrasnu strelu, ali ipak je uživao u svom zadatku. Kada se zadovoljio oblikom jednostavnog, trouglastog šiljka, odložio ga je i po eo da mrvi ve e par e u bodež u obliku lista, sli an onima koje su nosili vilenjaci.

Nisu ekali onoliko dugo koliko su mislili da e ekati.

Sat vremena pošto su stigli, Safira je odigla glavu od tla, te se preko ravnice zagledala ka pustinji Hadarak, koja ne beše predaleko.

Telo joj se uko ilo kraj njegovog, te je osetio njen udan ose aj: ose aj da im se približava nešto veoma važno.

Gledaj, rekla mu je.

I dalje drže i svoj napola dovršen bodež, ustao je i pogledao ka istoku.

Nije video ništa sem trave, zemlje i pokojeg usamljenog drveta šibanog vetrom izme u njih i horizonta. Proširio je vidokrug, ali ipak nije video ništa zanimljivo.

Baš kad je zaustio da pita Šta to?, prekinuo je samog sebe podigavši pogled.

Visoko na isto nom nebu, ugledao je treptaje zelene vatre, kad da smaragd blista na suncu. Ta svetlost se kretala po plavom nebeskom svodu, brzo im se približavaju i, jarka poput no ne zvezde.

Eragon je bacio kameni bodež, pa se, ne skidaju i pogled s blistavog odsjaja, uzverao na Safirina le a i privezao noge uz sedlo. Hteo je da je pita šta misli o toj svetlosti, da je natera da re ima iskaže ono što je i sam podozrevao, ali nije mogao da privoli sebe da progovori, što ni ona nije mogla da u ini.

Safira je ostala na svom mestu. Doduše, razvila je krila, pa ih je, napola savijena, podigla spremna da poleti.

Uve avaju i se, svetlost se umnožila u desetak, pa u stotinak i onda u nekoliko hiljada iskrica.

Nekoliko minuta kasnije, oblik se iskristalisao pred njima, te videše da je to zmaj.

Safira više nije mogla da eka. Zvonko je zatrubila, pa je posko ila i zamahala krilima nadole.

Eragon je stegao vratnu bodlju pred sobom im se Safira gotovo uspravila u o ajni koj želji da dopre do tog zmaja najbrže što može. I on i ona su ose ali i ushi enje i obazrivost, što beše posledica mnogih proživljenih bitaka. Iz opreza, beše im drago što im je sunce za le ima.

Safira se uspinjala sve dok se nije našla tik iznad zelenog zmaja, a onda se zaustavila i usredsredila se jedino na brzinu.

Eragon je s manje razdaljine primetio da je zmaj, iako dobro gra en, još mladala ki krakat udovi e mu tek postati teški i jaki kao u Glejdra ili Trna - i da je manji od Safire. Na bokovima i le ima krljušti mu behu tamnozelene kao šuma, a one na trbuhu i jastu ima stopala malo svetlije; najsitnije su više vukle na belo. Pripijena uz telo, krila mu behu zelena kao listovi zelenike, ali kada bi se svetlost probila kroz njih, imala su boju hrastovog liš a u prole e.

Na spoju izme u zmajevog vrata i le a nalazilo se sedlo sli no Safirinom, na kojem je sedela prilika sli na Arji. Crna kosa je lepršala za njom. Eragonu je taj prizor razveselio srce, te praznina koja ga je dugo mu ila nestade poput no ne tame pred jutarnjim suncem.

370 http://www.balkandownload.org/

Kada zmajevi proleteše jedan kraj drugog, Safira urliknu, a drugi joj zmaj uzvrati istom merom. Okrenuvši se, po eli su da kruže kao da jedno drugom jure repove. Safira je bila malo iznad zelenog zmaja, koji je pokušao da je nadleti. Da je to u inio, Eragon bi se uplašio i pomislio da pokušava da stekne prednost pre nego što ih napadne. Široko se osmehnuvši, Eragon viknu u vetar. I Arja se njemu javila, podigavši ruku. Eragon ju je dodirnuo umom, tek da bi se uverio, ali odmah je znao da je to zaista Arja i da im ona i zmaj ne priželjkuju ništa loše. Povukao se tren kasnije, pošto bi bilo neotesano da produžava vezu bez njenog pristanka. Odgovori e mu na pitanja kada budu porazgovarali na zemlji.

Safira i zeleni zmaj ponovo urliknuše, a zeleni zmaj zavitla repom nalik na kandžiju. Jurili su se po nebu sve dok nisu stigli do reke Ramr. Safira je tu preuzela vodstvo, te se krivudavo obrušila kako bi sletela na uzvišicu na kojoj su ona i Eragon ekali da se njih dvoje pojave.

Zeleni zmaj se spustio stotinak metara dalje, nisko nuvši kako bi Arja mogla da si e.

Eragon je strgao remenje oko nogu, pa je sko io na zemlju udarivši se kanijama Brisingra po nozi. Potr ao je ka Arji, ona potr a k njemu, te so na oše ta no izme u dva zmaja, koji su ih pratili mnogo smirenijim korakom, tresu i zemlju koracima.

Primakavši joj se, Eragon je zapazio da, umesto kožne trake koju je obi no nosila kako bi za ešljala kosu unazad, na njenom elu leži zlatna kruna. Usred krune, kruškast dijamant se presijavao od svetlosti koja nije dopirala od sunca, ve iz njegovih dubina. Za pojasom, u zelenim kanijama, visio joj je ma zelenog bal aka. Shvatio je da je to Tamerlan, ma koji mu je vilenja ki velmoža Fjolr ponudio kao zamenu za Zarok i koji je nekada pripadao Jaha u po imenu Arva. Me utim, bal ak je delovao druga ije nego što ga je on zapamtio - kao da beše mnogo lakši i elegantniji, uzanijih kanija.

Eragonu je trebalo nekoliko trenutaka da shvati šta ta kruna zna i. Zapanjeno je pogledao Arju. „Zna i, ti si!" „Ja sam", rekla mu je i pognula glavu. ,Atra esterni ono thelduin, Eragon." ,Atra du evarinya ono varda, Arya... Drottning?" Nije mu promaklo to što je ona rešila da ga prva pozdravi. „Drottning", potvrdila mu je. „Moj narod je odlu io da mi da maj inu titulu, a ja sam odlu ila da je prihvatim."

Iznad njih, Safira i zeleni zmaj približiše glave kako bi se onjuškali. Safira je bila viša, te je zeleni zmaj morao da izvije vrat kako bi je dosegao.

Ma koliko da je želeo da razgovara sa Arjom, Eragon nije mogao da skine pogled sa zelenog zmaja. ,,A ko je ovo?", upitao je pokazuju i ka njemu.

Arja se nasmešila, te ga je iznenadila kad ga je uhvatila za ruku i povela ga napred. Zeleni zmaj frknu i spusti glavu do njih, a dim i para su mu se komešali u dubini grimiznih nozdrva. „Eragone", rekla je, te je spustila njegovu ruku na zmajevu toplu njušku, „ovo je Firnen.

Firnene, ovo je Eragon."

Eragon se zagledao u Firnenovo blistavo oko: miši ni snopovi u zmajevoj dužici behu svetlozeleni i žu kasti kao vlati mlade trave.

Drago m je, prijateljski Eragone Senkoubico, re e Firnen. Njegov mentalni glas beše mnogo dublji nego što je Eragon o ekivao, dublji ak od Trnovog i Glejdrovog glasa, a i od glasova Eldunarija s Vroengarda. Moj mi je Jaha mnogo pri ao o tebi. Zmaj trepnu uz tih, oštar zvuk sli an onom kada se školjka odbije od kamena.

U Firnenovom širokom umu obasjanom suncem, obloženom providnim senkama, Eragon oseti uzbu enje.

To ga je za udilo - za udilo ga je to što se nešto takvo zbilo. ,,I meni je drago, Firnen-finiarel.

Nisam ni pomislio da u doživeti dan kada eš se izle i oslobo en Galbatoriksovih ini."

Smaragdni zmaj tiho frknu. inio se ponosnim i punim energije, poput jelena u jesen. Onda je opet pogledao Safiru. Štošta se potom odigralo izme u njih dvoje: preko Safire, Eragon je mogao da oseti protok misli, ose anja i oseta, isprva spor, a onda snažan poput bujice.

Arja se blago osmehnula. „Kanda se dopadaju jedno drugome." „Bi e da je tako."

Vo eni pre utnim dogovorom, on i Arja se udaljiše od Safire i Firnena ostavivši ih nasamo.

Safira nije sela kao obi no, ve je ostala u nju, kao da e zasko iti nekog jelena. Firnen je u inio isto. Vrhovi repova po eše da im se trzaju.

371 http://www.balkandownload.org/

Arja je izgledala odli no: bolje, pomislio je Eragon, nego što je izgledala još otkako su zajedno bili u Elesmeri. U nedostatku bolje re i, rekao bi da je izgledala sre no.

Neko vreme nisu govorili; posmatrali su zmajeve. Arja se onda okrenula k njemu i rekla: „Izvini što ti se nisam ranije javila. Sigurno imaš loše mišljenje o meni zato što sam zanemarila i tebe i Safiru i zato što sam krila toliku tajnu - Firnena." „Jesi li primila moje pismo?" „Jesam." Iznenadila ga je kad je posegnula pod tuniku i izvadila izgužvano par e pergamenta koje je on prepoznao nakon nekoliko sekundi. „Odgovorila bih ti, ali Firnen se ve bio izlegao, a nisam želela da te lažem, ak ni tako što bih nešto namerno propustila da spomenem." „Zašto si ga skrivala?" „Kraj toliko Galbatoriksovih poslušnika koji su još na slobodi i malo zmajeva, nisam želela da rizikujem da neko otkrije Firnena pre nego što dovoljno poraste da može sam da se brani." „Da li si stvarno mislila da bi neki ovek mogao da se ušunja u Du Veldenvorden i da ga ubije?" „Dešavale su se i udnije stvari. S obzirom na to da su zmajevi još na rubu izumiranja, nisam želela da rizikujem nešto takvo. Ako bih mogla, držala bih Firnena u Du Veldenvordenu narednih deset godina, dok ne poraste toliko da niko ne sme da ga napadne. Ali želeo je da ode odatle, a nisam mogla da mu ne ispunim tu želju. Osim toga, došlo je i vreme da se sretnem s Nasuadom i Orikom u svojoj novoj ulozi."

Eragon je osetio kako Firnen pokazuje i pri a Safiri kako je prvi put ulovio jelena u vilenja koj šumi. Znao je da je i Arja svesna njihovog razgovora, pošto je video kako joj se usne trzaju pred prizorom Firnena koji posr e za uplašenom srnom pošto je zapeo za granu. ,,A koliko dugo si ve kraljica?" „Postala sam kraljica mesec dana po povratku. Vanir ne zna za to. Naredila sam da mu ne otkrivaju taj podatak-ni njemu, ni naiem poklisaru me u patuljcima - kako bih se usredsredila na podizanje Firnena bez brige o državni kim poslovima koji bi ina e pali na mene... Možda e te zanimati da uješ da sam ga podigla na grebenu Tel'naeir, gde je Oromis živeo s Glejdrom. inilo mi se da je tako najbolje."

Izme u njih zavlada muk, a onda Eragon pokaza ka Arjinoj kruni i ka Firnenu, te upita: „Kako se sve ovo dogodilo?"

Nasmešila se. „Po povratku u Elesmeru, primetila sam da je Firnen po eo da se meškolji u svojoj ljusci, ali nisam pridavala mnogo zna aja tome, pošto je i Safira to esto radila. Me utim, kada smo stigli u Du Veldenvorden i kada smo prošli kroz zaštitne ini šume, zmaj se izlegao. Bilo je skoro ve e, a ja sam jaje nosila u krilu, kao što sam nekada nosila Safirino, pri aju i mu, pripovedaju i mu o svetu i uveravaju i ga da je na sigurnom, a onda sam osetila kako se jaje trese i..." Zatresla se, zabacila je kosu i suze joj zatreperiše u o ima. „Ta veza je baš onakva kakvom sam je i zamišljala. im smo se dodirnuli... Oduvek sam želela da budem Jaha zmajeva, Eragone, kako bih mogla da štitim svoj narod i da osvetim o evu smrt od strane Galbatoriksa i Krivokletnika, ali dok nisam videla prvu pukotinu na Firnenovom jajetu, nisam pomislila da bi se to i moglo desiti." „Kada ste se dodirnuli, da li je..." „Jeste." Podigla je levu šaku da bi mu pokazala srebrnast beleg na dlanu, koji beše isti kao njegova gedvej ignazija. „Ose aj je isti kao kada te..." Zastala je, tragaju i za pravom re ju. „Kada te ledena voda pecne i zapljusne", pomogao joj je. „Upravo tako." Nehotice je prekrstila ruke, kao da joj je hladno. ,,I onda ste se vratili u Elesmeru", re e Eragon. Safira je pri ala Firnenu o tome kako su ona i Eragon plivali po Leoni dok su s Bromom putovali u Dras Leonu. „Da, vratili smo se u Elesmeru." ,,I otišli ste da živite na grebenu Tel'naeir. Ali zašto si postala i kraljica ako si ve bila Jaha ?" „To nije bila moja zamisao. Datedr i ostale starešine našega naroda do oše u ku u na grebenu, te me zamoliše da preuzmem maj inu ulogu. Odbila sam, ali oni se vratiše sutradan, i prekosutra, i vra ahu se svakog dana do kraja te nedelje, uvek s novim razlozima za prihvatanje krune. Naposletku su me ubedili da bi to bilo najbolje za naš narod." „Ali zašto? Zato što si Islanzadina k i ili zato što si postala Jaha ?" „Nije posredi samo to što mi je Islanzadi bila majka, mada je delimi no i to razlog. Nije posredi ni to što sam Jaha . Politika je kod nas mnogo složenija nego kod ljudi ili patuljaka, a odabir

372 http://www.balkandownload.org/

novog vladara nikada nije lagan. On podrazumeva i pristanak i odobravanje nekoliko desetina loza i porodica i nekoliko starijih pripadnika našega naroda, a svaki njihov izbor je deo suptilne igre koju mi igramo hiljadama godina... Bilo je mnogo razloga za to da žele da postanem kraljica, a nisu svi toliko igledni."

Eragon se pomerio pogleduju i as Safiru as Arju, ali nikako nije mogao da se pomiri sa Arjinom odlukom. „Kako možeš biti i Jaha i kraljica?", upitao je. „Jaha i ne bi smeli da izdvajaju nijedan narod. Ostali narodi Alagezije ne bi mogli da nam veruju ako bismo to radili. I kako eš nam pomagati da uspostavimo jaha ki red i podignemo nove naraštaje zmajeva ako budeš zauzeta svojim dužnostima u Elesmeri?" „Svet više nije kakav je nekada bio", rekla mu je. „Sledstveno, ni Jaha i više ne mogu biti izdvojeni kao što su nekada bili. Ima nas premalo da bismo se držali izdvojeno, a pro i e još mnogo vremena pre nego što nas ponovo bude dovoljno da bismo mogli da zauzmemo svoje nekadašnje mesto. A ti si se sam priklonio i Nasuadi i Oriku i Durgrimst Ingeitumu, a nama nisi, nisi alfakinima.

Bilo bi pravi no da i mi imamo Jaha a i zmaja." „Znaš da bismo se Safira i ja borili za vilenjake kao i za patuljke i ljude", usprotivio se. „Ja znam, ali drugi ne znaju. Važno je i ono što je iskazano, Eragone. Ne možeš da opovrgneš injenicu da si dao re Nasuadi i da duguješ vernost Orikovom plemenu... Moj se narod mnogo napatio u proteklih stotinu leta i, mada to tebi možda nije jasno, mi više nismo ono što smo nekada bili. Kako je zmajevima sre a okrenula le a, okrenula je i nama. Ra a nam se manje dece, snaga nam je oslabila. Neki kažu da nam ni umovi više nisu oštri kao nekada, mada je to teško dokazati." „To važi i za ljude, bar kako Glejdr tvrdi", re e Eragon.

Klimnula je. ,,U pravu je. Našim e narodima biti potrebno vreme da se oporave, a štošta e zavisiti od povratka zmajeva. Štaviše, kao što je vašem narodu potrebna Nasuada da predvodi vaš oporavak, tako i mome narodu nedostaje vo a. Nakon Islanzadine smrti, ose ala sam obavezu da prihvatim taj zadatak." Dodirnula je levo rame, gde joj beše skrivena tetovaža znaka jave. „Zaklela sam se da u služiti svome narodu još kad sam bila jedva starija nego što si ti sad. Ne mogu ih sada napustiti, kada sam im najpotrebnija." „Uvek eš im biti potrebna." ,,I uvek u se odazvati njihovom pozivu", odgovorila mu je. „Ne brini, Firnen i ja ne emo zanemarivati naše dužnosti zmaja i Jaha a. Pomaga emo vam da obilazite zemlju i rešavate razmirice kad god budemo mogli, a kada nam se bude u inilo da je došao trenutak da po nemo da podižemo zmajeve, do i emo da vam pomognemo kad god uzmognemo, ak i ako budete na samom jugu Ki me."

Njene re i zabrinuše Eragona, ali potrudio se da to prikrije. Ono što je obe ala ne bi bilo mogu e ako bi on i Safira u inili onako kako su odlu ili lete i ovamo. Mada ga je Arja svime što je rekla u vrstila u uverenja da su odabrali pravi put, brinuo se da e to biti put kojim Arja i Firnen ne e mo i da po u.

Pognuo je glavu, prihvataju i Arjinu odluku da postane kraljica i njeno pravo na nju. „Znam da ne eš zapostaviti svoja zaduženja", rekao je. „Nikada ti to ne radiš." Tom re enicom nije mislio ništa loše - to beše puka injenica, zbog koje i jeste poštovao Arju. ,,I razumem zašto nam se nisi javljala toliko dugo. I ja bih verovatno u inio isto da sam bio na tvom mestu."

Ponovo se nasmešila. „Hvala ti."

Pokazao je ka njenom ma u. „Vidim da je Runon prepravila Tamerlan da ti bolje leži."

Jeste, gun aju i sve vreme. Rekla je da mu je se ivo ve savršeno, ali vrlo sam zadovoljna izmenama koje je napravila: ma mi sada bolje leži u ruci i nije teži od obi nog pruta."

Dok su posmatrali zmajeve, Eragon je pokušavao da smisli na in da Arji otkrije njihove nakane. Ali pre nego što je bilo šta smislio, ona re e: „Ti i Safira ste mi dobro?" „Jesmo." „Šta se još zanimljivo desilo otkako si mi pisao?"

Eragon je porazmislio minut-dva, te joj je ukratko ispri ao o pokušajima Nasuadinog ubistva, o pobunama na severu i jugu, o ro enju Roranove i Katrinine k erke, o Roranovom plemi kom zvanju i o spisku dragocenosti koje su izneli iz tvr ave. Naposletku joj je ispri ao i o njihovom povratku u Karvahol i poseti Bromovom po ivalištu.

Dok je on pri ao, Safira i Firnen stadoše da kruže jedno oko drugog, mlataraju i vrhovima repova napred-nazad mnogo brže nego ranije. Oboje su blago razjapili eljusti keze i duga ke bele

373 http://www.balkandownload.org/

zube i duboko su disali na usta potmulo ri i i cvile i, što Eragon nikada ne beše uo. Imao je utisak da e nasrnuti jedno na drugo, što ga je zabrinulo, no ose aj koji je dopirao od Safire ne beše vezan ni za bes ni za strah, ve za...

Ho u da ga oprobam, re e mu Safira. Tresnula je repom po zemlji, prepavši Firnena.

Da ga oprobaš? U emu?

Ho u da vidim ima li dovoljno gvož a u kostima i vatre u stomaku da se suo i sa mnom.

Jesi li sigurna?, upitao ju je, shvataju i njenu nameru.

Ponovo je mlatnula repom po tlu, pa je jasno osetio njenu rešenost i ja inu njene želje. Znam sve o njemu, sve osim ovoga. Osim toga - u njoj sevnu nekakva razgaljenost - zmajevi se ionako ne pare celoga života.

Dobro, onda... ali budi pažljiva.

Tek što je on završio re enicu, Safira je jurnula i gricnula Firnena za sapi raskrvarivši ga, te on ustuknu reže i. Zeleni zmaj riknu, deluju i nekako nesigurno, te se povu e pred Safirom koja se šunjala k njemu.

Safira! Eragon se, o ajan, okrenuo ka Arji s namerom da se izvini.

Ali Arja nije delovala uznemireno. Obratila se i Firnenu i Eragonu kad je rekla: Ako želiš da te poštuje, moraš i ti nju da ugrizeš.

Podigla je obrvu, a Eragon joj odgovori prepredenim osmehom, shvataju i na šta je mislila.

Firnen je bacio pogled ka Arji, oklevaju i. Odsko io je kada je Safira ponovo škljocnula eljustima ka njemu. Onda je riknuo, podigao krila kako bi izgledao ve i, te se bacio na Safiru.

Ugrizao joj je zadnju nogu zarivši joj zube u kožu.

Bol koji je Safira osetila zapravo nije bio bol.

Safira i Firnen nastaviše da kruže, sve glasnije reže i i urli i. Firnen je zatim ponovo sko io na nju. Završio je na njenom vratu i prikovao joj glavu uz zemlju ostavivši joj nekoliko razigranih ugriza u podnožju lobanje.

Safira se nije opirala onoliko žestoko koliko je Eragon o ekivao, pa je zaklju io da mu je dopustila da je uhvati, budu i da to ak ni Trn nije uspeo. „Ovo udvaranje me u zmajevima svakako nije nežan posao", rekao je Arji. „Ti si o ekivao umilne re i i maženje?" „Pretpostavljam da nisam."

Trgnuvši vrat, Safira je odbacila Firnena i povukla se. Riknula je i po ela da grebe zemlju prednjim šapama, te Firnen podiže glavu ka nebu kako bi ispustio talasast snop zelene vatre dvaput duži od svog tela. „Ooo!", uskliknu Arja, zvu i oduševljeno. „Šta je bilo?" „Prvi put bljuje vatru!"

Kada je Safira i sama sunula vatru, Eragon je i s petnaestak metara udaljenosti osetio vrelinu; onda je nula i posko ila ka nebu, naglo se uzdižu i. Firnen se dao za njom tren kasnije.

Eragon je sa Arjom posmatrao kako se svetlucavi zmajevi uspinju ka nebesima, vrte i se jedno oko drugog i izbacuju i plamenove iz usta. Beše to impresivan prizor: divalj i predivan, ali i strašan.

Eragon je shvatio da zapravo posmatra drevan, iskonski ritual, koji je deo same prirode i njenog tkanja i bez kojeg bi se zemlja sasušila i umrla.

Njegova spona sa Safirom naprezala se kako se razdaljina me u njima pove avala, ali ipak je mogao da oseti vrelinu njene strasti, koja joj je pomra ila vid i zamaglila sve misli osim onih nošenih nagonskom potrebom kojoj behu podložna sva stvorenja, ak i vilenjaci.

Zmajevi se smanjiše toliko da postadoše dve treperave zvezde koje su se okretale jedna oko druge na nebeskom prostranstvu. Iako behu udaljeni, Eragon je i dalje primao nalete Safirinih misli i ose anja. Mada je iskusio mnogo sli nih trenutaka sa Eldunarijima koji su s njim podelili svoja se anja, obrazi mu se zarumeneše, a i vrhovi ušiju, te nije smeo da pogleda pravo u Arju.

I na nju su, izgleda, uticala ose anja zmajeva, mada na druga iji na in: ona je zurila za Safirom i Firnenom s blagim osmehom na licu, a o i su joj blistale ja e nego ina e, kao da ju je prizor ta dva zmaja ispunio ponosom i radoš u.

Eragon uzdahnu, te nu i po e da crta po prašini stabljikom trave. „Nije im trebalo mnogo vremena", re e. „Nije", re e Arja.

374 http://www.balkandownload.org/

Nekoliko minuta su ostali u tom položaju: ona je stajala, a on je ao. Svuda oko njih beše tišina- samo je hu ao usamljen vetar.

Eragon se kona no odvažio da pogleda u Arju. Bila je lepša nego ikada. Ali on je u njoj video svog prijatelja i saveznika, video je ženu koja je u estvovala u njegovom spašavanju iz Durzinih ruku, koja se borila s njim protiv bezbroj neprijatelja, koja je s njim bila zato ena ispod Dras Leone i koja je, najzad, ubila Šruikana Dautdertom. Prisetio se onoga što mu je kazala o svom životu u Elesmeri dok je odrastala, o teškom odnosu s majkom i mnogim razlozima koji su je naveli da napusti Du Veldenvorden i da služi kao vilenja ka poklisarka. Setio se i sveg bola koji je pretrpela - što od majke, što od drugih, kada su je ljudi i patuljci odbacili, a pogotovo bola zbog gubitka Faolina i mu enja od strane Durze u Džilidu.

Prisetivši se svega toga, osetio je duboku povezanost s njom, ali i tugu, te ga odjednom obuze želja da do ara sve što je video.

Dok je Arja, zaneta mislima, gledala u nebo, Eragon se osvrnuo oko sebe, te je pronašao komad škrilj anog kamena koji je izvirivao iz zemlje. Trude i se da bude što tiši, iskopao je kamen prstima i o istio ga od zemlje.

Bilo mu je potrebno svega nekoliko trenutaka da se priseti ini koje je davno upotrebio i da ih izmeni kako bi dobio potrebne boje iz zemlje oko sebe. Izgovaraju i re i gotovo ne ujno, po eo je da baja.

Blag pokret, nalik na komešanje blatnjave vode, poremetio je površinu kamene plo e. Potom se boje - crvena, plava, zelena, žuta - raširiše plo om i po eše da ocrtavaju linije i oblike mešaju i se i tvore i finije nijanse. Nekoliko sekundi kasnije, pojavila se i slika Arje.

Završivši, prekinuo je ini i zagledao se u fairth. Bio je zadovoljan onim što je video. Beše to istinit i verodostojan prikaz Arje, za razliku od onog koji je na inio u Elesmeri. Fairth koji je sada držao u rukama posedovao je dubinu koja je prethodnom nedostajala. U pogledu samog crteža, to ne beše savršen prikaz, ali bio je ponosan zbog toga što je uspeo da do ara dobar deo njene li nosti. U tom prikazu je sakupio sve što je znao o njoj, i ono mra no i ono svetio.

Još je nekoliko trenutaka uživao u svome postignu u, a onda je bacio kamenu plo u u stranu s namerom da je polomi. „Kausta", re e Arja, te se plo a obrnu u vazduhu i odlete u njenu ruku.

Eragon zinu kako bi joj se izvinio ili da bi joj sve objasnio, ali predomislio se, te ne re e ništa.

Podigavši fairth, Arja po e da ga prou ava usredsre enim pogledom. Eragon ju je pomno posmatrao, pitaju i se kako li e reagovati.

Prošao je dug, napet minut.

Arja potom spusti fairth.

Eragon ustade i ispruži ruku da bi uzeo plo u, ali ona, izgleda, nije htela da mu je vrati.

Delovala je kao da je u nedoumici, te mu srce zadrhta: fairth ju je uznemirio.

Gledaju i ga pravo u o i, progovorila je na drevnom jeziku: „Eragone, ako želiš, htela bih da ti otkrijem svoje istinsko ime."

Njena ponuda ga je zabezeknula. Klimnuo joj je, ophrvan ose anjima, te je jedva kazao: „Bila bi mi ast da ga ujem."

Arja mu se primakla, prislonila usne na njegovo uvo i gotovo ne ujnim šapatom izgovorila svoje ime. Dok ga je izgovarala, ime je odzvanjalo njegovim umora; naglo mu se javila i spoznaja.

Deo njenog imena ve je znao, ali bilo je mnogo delova koji su ga iznenadili, delova koje je ona verovatno jedva podelila s njim.

Arja se potom odmakla, ekaju i njegov odgovor smirenog ali usredsre enog lica.

Njeno ime je potaklo nekoliko pitanja, ali znao je da nije pravi trenutak da ih postavi. Bilo je bolje da, umesto toga, uveri Arju da se njegovo mišljenje o njoj nije pokvarilo zbog onoga što je saznao. Zaista se nije promenilo. Štaviše, njeno ime je poja alo njegovo poštovanje prema njoj, pošto mu je pokazalo pun opseg njene nesebi nosti i posve enosti dužnostima. Znao je da e, ukoliko loše odgovori na njeno ime ili slu ajno kaže nešto pogrešno, možda razoriti njihovo prijateljstvo.

I on se njoj zagleda pravo u o i, te joj drevnim jezikom odgovori: „Tvoje ime... tvoje ime je lepo ime. Trebalo bi da budeš ponosna na sebe. Hvala ti što si ga podelila sa mnom. Drago mi je što mogu da te zovem prijateljem i obe avam ti da u zauvek uvati tvoje ime... Ho eš li da uješ moje?"

Klimnula je. „Ho u, i obe avam da u ga pamtiti i uvati dokle god bude tvoje."

375 http://www.balkandownload.org/

Eragon je osetio zna aj tog trenutka. Znao je da to što kani da uradi ne e mo i da povu e, što ga je i strašilo i uzbu ivalo. Primakao joj se, kao što je ona malo as uradila, te joj je prislonio usne na uvo kako bi joj došapnuo ime najtiše što može. itavo mu je bi e zatreperilo dok je izgovarao te re i.

Odmakao se, odjednom ispunjen teskobom. Šta li e misliti o njemu? Dobro ili loše? Nešto e sigurno misliti - druge nije bilo.

Arja je duboko izdahnula, te je neko vreme gledala u nebo. Kada se ponovo okrenula ka njemu, izraz na licu beše joj nežniji nego ranije. „I tvoje ime je lepo, Eragone", rekla je tiho. „Me utim, ini mi se da to nije ono ime koje si imao kada si napustio dolinu Palansar." „Nije." ini mi se da ga nisi imao ni tokom boravka u Elesmeri. Mnogo si porastao otkako smo se ti i ja upoznali." „Morao sam."

Klimnula je. „Još si mlad, ali više nisi dete." „Nisam. To nikako nisam."

Eragon je ose ao povezanost s njom mnogo ja e nego ikada ranije. Razmena imena stvorila je sponu me u njima, mada nije bio siguran kakvu, te se zbog te nesigurnosti ose ao ranjivim. Videla ga je sa svim njegovim manama i nije ustuknula, ve ga je prihvatila onakvog kakav jeste, kao što je on prihvatio nju. Štaviše, ona je u njegovom imenu videla i dubinu njegovih ose anja prema njoj, ali ni to je nije udaljilo od njega.

Premišljao se da li da išta kaže o tome, ali nije mogao da odustane od nje. Sakupivši snagu, rekao je: „Arja, šta e biti s nama dvoma?"

Po ela je da se koleba, ali bilo mu je jasno da je shvatila na šta je mislio. Pažljivo odabravši re i, kazala je: „Ne znam... Ranije bih, kao što i sam znaš, rekla Ništa, ali sada... No ti si još mlad, a ljudi esto menjaju mišljenja. Za deset godina, ili ve za pet, možda više ne eš ose ati to što ose aš sada." „Moja se ose anja nikada ne e promeniti", odvratio je, sasvim uveren.

Nekoliko dugih, napetih minuta pažljivo mu je promatrala lice. Onda je spazio promenu u njenim o ima, a ona re e: „Ako se ne promene, onda... pošto pro e neko vreme..." Spustila je ruku na njegov obraz. „Sada ne možeš da tražiš više od mene. Ne želim da napravim grešku s tobom, Eragone.

Previše si važan - i meni, i itavoj Alageziji."

Pokušao je da se nasmeši, ali uspeo je tek da se iskrevelji. „Ali... nemamo više vremena", rekao je, gotovo se zagrcnuvši. Osetio je mu ninu u stomaku.

Nabrala je elo i spustila ruku. „Kako to misliš?"

Zagledao se u zemlju, pokušavaju i da smisli kako da joj sve kaže. Naposletku je sve rekao najprostije što je mogao. Objasnio joj je poteško e koje su on i Safira imali pri pronalasku bezbednog mesta za jaja i Eldunarije, a onda joj je objasnio i Nasuadin plan da sastavi skupinu arobnjaka koji e nadzirati sve ljudske vra eve.

Pri ao je nekoliko minuta, a onda je završio rekavši: „Safira i ja smo shvatili da moramo da napustimo Alageziju i da odgajimo zmajeve negde drugde, daleko od svih. Tako je najbolje i za nas, i za zmajeve, i za Jaha e, i za sve ostale narode u Alageziji." „Ali Eldunariji...", re e Arja, deluju i zaprepaš eno. „Ni Eldunariji ne mogu više da ostanu ovde. Nikada ne bi bili sigurni, ak ni u Elesmeri. Dok budu u zemlji, bi e onih koji e želeti da ih ukradu ili da ih iskoriste za svoje nakane. Nama je potrebno mesto poput Vroengarda, mesto na kojem niko ne može da prona e zmajeve kako bi ih povredio i gde mladunci i divlji zmajevi ne mogu nikoga da povrede." Eragon je pokušao da se nasmeši, ali procenio je da je taj pokušaj beznadežan. „Zato ti i rekoh da nemamo vremena. Safira i ja nameravamo da odemo im uzmognemo, a ako ti ostaneš... Ne znam da li emo se ikada ponovo videti."

Arja je pogledala fairth koji je još držala u ruci, a na licu joj se videlo da se mu i. „Da li bi se odrekla krune kako bi pošla s nama?", upitao ju je, unapred znaju i odgovor.

Podigla je pogled. „Da li bi se ti odrekao brige o jajima?"

Odmahnuo je glavom. „Ne bih."

Neko su vreme utali, osluškuju i vetar. „Kako ete prona i ljude koji bi mogli da postanu Jaha i?", upitala ga je.

376 http://www.balkandownload.org/

„Ostavi emo nekoliko jaja ovde - kod tebe, pretpostavljam - a kada se izlegu, zmajevi i Jaha i e nam se pridružiti, a mi emo vam poslati još jaja." „Sigurno postoji i drugo rešenje, koje ne iziskuje da ti i Safira i svi Eldunariji napustite Alageziju!" „Da postoji, odmah bismo ga prihvatili - ali ne postoji." ,,A šta je sa Eldunarijima? S Glejdrom i Umarotom? Da li ste razgovarali s njima o tome?

Pristaju li?" „Nismo još pri ali s njima, ali saglasi e se s nama. Znam da ho e." „Jesi li siguran, Eragone? Da li je to zaista jedini na in - da za sobom ostaviš sve, da ostaviš sve koje poznaješ?" „Tako mora biti, a naš je odlazak u planu od po etka. An ela ga je predskazala kada mi je gatala u Tirmu, pa sam imao vremena da se priviknem na to." Ispruživši ruku, dodirnuo je Arju po obrazu. „Stoga te ponovo pitam: da li eš po i s nama?" i joj se zacakliše od suza. Privila je fairth uza se. „Ne mogu."

Klimnuvši, sklonio je ruku. „Onda... onda se rastajemo." I njemu suze navreše na o i dok se borio da o uva vrst izraz na licu. „Ne emo odmah", prošaputala je. „Imamo još vremena. Ne ete odmah oti i." „Ne, ne emo oti i odmah."

Stajali su jedno kraj drugog, zagledani u nebo, ekaju i da se Safira i Firnen vrate. Dodirnula mu je ruku, a on ju je stegao. Mada to beše sitna uteha, bol u srcu mu je jenjao.

377 http://www.balkandownload.org/

SAVESTAN OVEK' Topla je svetlost prodirala kroz prozore s desne strane hodnika, osvetljavaju i delove zida na kom su - izme u crnih, izrezbarenih vrata, ravnomerno raspore enih - visili barjaci, slike, štitovi, ma evi i mnogo jelenskih glava.

Krenuvši ka Nasuadinoj radnoj odaji, Eragon se zagledao u grad. U dvorištu, oko sve anih stolova postavljenih u Arjinu ast, još su svirali svira i. Slavlje je trajalo otkako su se ona i Firnen, s njim i Safirom, vratili u Ilireju prethodnog dana. Pošto je sve kona no po elo da se smiruje, najzad je uspeo da zakaže prijem kod Nasuade.

Klimnuvši stražarima ispred radne odaje, ušao je.

Ugledao je Nasuadu kako, zavaljena na mekom divanu, sluša svira a koji je svirao lutnju i pevao predivnu ali tužnu sevdalinku. Na drugom kraju divana sedela je devoj ica-veštica Elva, zaneta nekim vezom, a na stolici pokraj njih - Nasuadina sluškinja Farika. U Farikinom krilu je, sklup an, ležao ma kodlak Žutooki u životinjskom obli ju. Naizgled beše utonuo u dubok san, ali Eragon je iz iskustva znao da je verovatno budan.

Eragon je, stoje i kraj vrata, sa ekao da svira završi. „Hvala vam, slobodni ste", re e Nasuada svira u. „Ooo, Eragone, dobro nam došao."

Blago joj se naklonio, a onda je pozdravio devoj icu po imenu.

Iskosa ga je pogledala, te je i ona njega pozdravila na isti na in. Ma kodlak trgnu repom. „O emu si hteo da porazgovaramo?", upita ga Nasuada. Otpila je iz putira koji je stajao na sto u kraj nje. „Možda bismo mogli u etiri oka?", re e Eragon, te pokaza glavom ka staklenim vratima iza nje, koja su vodila na balkon s pogledom na kockasto dvorište s baštom i šedrvanom.

Nasuada je porazmislila, pa je ustala s divana i krenula ka balkonu vuku i skute purpurne haljine.

Eragon je pošao za njom, te stadoše jedno kraj drugog gledaju i ka vodoskoku koji je delovao ledeno i sivo u senci zgrade. „Predivnog li popodneva", re e Nasuada, duboko udahnuvši. Delovala je smirenije nego pri prethodnom susretu, svega nekoliko sati ranije. „Muzika te je kanda oraspoložila", primetio je. „Ne, nije muzika, ve Elva."

Nagnuo je glavu. „Kako to?"

Na Nasuadinom licu se pojavio udnovat osmejak. „Nakon mog zato enja u Urubejnu, nakon svega što sam pretrpela... i izgubila, i nakon što su pokušali da me ubiju, svet je nekako izgubio boju u mojim o ima. Nisam bila sasvim svoja i ništa nije moglo da me otrgne od te tuge." „Tako sam i mislio", rekao joj je, „ali nisam znao šta da uradim ili kažem kako bih ti pomogao." „Nisi ništa mogao. Ništa što bi rekao ili uradio ne bi mi pomoglo. Možda bi to potrajalo godinama da nije bilo Elve. Rekla mi je... pretpostavljam da mi je rekla ono što je trebalo da ujem.

Beše to ispunjenje obe anja koje mi je dala davno, u zamku u Aberonu." Eragon se namrštio, te je bacio pogled u odaju, gde je Elva i dalje sedela provla i iglu kroz er ef. Uprkos svemu što su proživeli zajedno, nije imao poverenja u tu devoj icu, pa se uplašio da koristi Nasuadu zarad nekog sebi nog cilja.

Nasuada ga dotaknu po ruci. „Ne moraš da brineš za mene, Eragone. Isuviše dobro poznajem sebe da bi me ona poremetila ak i ako bi pokušala. Galbatoriks nije mogao da me slomi - zar misliš da bi ona mogla?"

Ponovo ju je pogledao, ozbiljan. „Da." Ponovo se nasmešila. „Cenim tvoju zabrinutost, ali ona je ovoga puta neutemeljena. Pusti me da uživam u dobrom raspoloženju, a svoje eš mi sumnje otkriti drugi put." „Dobro." Onda je malo popustio, te re e: „Drago mi je što se bolje ose aš." „Hvala ti. I meni je drago... Da li Safira i Firnen i dalje zajedno lunjaju? Više ih ne ujem." „Lunjaju, ali sada su iznad litice." Obrazi mu se ovlaš zarumeneše kada je dotakao Safirin um.

378 http://www.balkandownload.org/

„Ah." Nasuada je sklopila ruke na kamenoj ogradi, koja beše isklesana u obliku rascvetalih perunika. „Zašto si hteo da se vidiš sa mnom? Jesi li doneo odluku vezanu za moju ponudu?" „Jesam." „Odli no. Onda možemo da nastavimo kako smo nameravali. Ve sam..." „Odlu io sam da je ne prihvatim." „Šta?" Nasuada ga pogleda u neverici. „Zašto? Kome bi drugom poverio taj položaj?" „Ne znam", re e joj blago. „To ete ti i Orin morati da smislite."

Podigla je obrve. „Ne eš ak ni da nam pomogneš da izaberemo pravu osobu? I o ekuješ da u poverovati da bi ti slušao nare enja koja nisu moja?" „Pogrešno si me shvatila", odvratio je. „Ne želim da predvodim arobnjake i ne nameravam ni da im se pridružim."

Nasuada se zagledala u njega, a onda je otišla da zatvori staklena vrata balkona kako Elva, Farika i ma kodlak ne bi na uli njihov razgovor. Okrenuvši se ka njemu, kazala je: „Eragone! Šta si to naumio? Znaš da moraš da nam se pridružiš. Svi arobnjaci u mojoj službi moraju to da u ine. Ne sme biti izuzetaka. Ni jednog jedinog! Ljudi ne smeju da pomisle da imam miljenike. Posejala bih razdor u redovima arobnjaka, a upravo to želim da izbegnem. Dok budeš podanik moga kraljevstva, mora eš da se držiš njegovih zakona, ina e ne u imati nikakav autoritet. Ne bih ni morala to da ti naglašavam, Eragone." „Ne moraš. Svestan sam ja toga, i upravo smo zbog toga Safira i ja odlu ili da napustimo Alageziju."

Nasuada je spustila ruku na ogradu kao da traži oslonac. Neko vreme se uo samo žubor vode. „Ništa mi nije jasno."

Stoga je Eragon, kao i Arji, iznova stao da joj objašnjava zašto zmajevi, a time i on i Safira, ne mogu da ostanu u Alageziji. Kada je završio, rekao je: „Nikako mi ne bi odgovaralo da stanem na elo arobnjaka. Safira i ja moramo da podignemo zmajeve i da obu imo Jaha e, a to je pre e od svega ostalog. ak i da imam vremena, ne bih mogao da predvodim Jaha e a da i dalje odgovaram tebi pošto drugi narodi to nikada ne bi prihvatili. Uprkos Arjinom izboru da postane kraljica, Jaha i moraju da ostanu nepristrasni koliko god mogu. Odaberemo li svoje miljenike, mogli bismo da uništimo itavu Alageziju. Mogao bih da porazmislim o prihvatanju tog položaja jedino ako bi u skupinu arobnjaka bili uklju eni pripadnici svih naroda, ak i Urgala, ali to se sigurno ne e desiti. Osim toga, i dalje bismo morali da rešimo problem jaja i Eldunarija."

Nasuada ga mrko pogleda. „Ne o ekuješ valjda da poverujem da, uza sve svoje mo i, ne možeš da uvaš zmajeve u Alageziji." „Možda i mogu, ali ne smemo se oslanjati samo na ma ije kako bismo sa uvali zmajeve.

Potrebne su nam i fizi ke prepreke - zidovi, šan evi i stene - previsoke za ljude, vilenjake, patuljke i Urgale. Potrebna nam je bezbednost kakvu jedino udaljenost može da nam pruži. To mesto mora da bude toliko nepristupa no da bi prevaljivanje napornog puta obeshrabrilo ak i najodlu nije neprijatelje da pokušaju. Ali ak i da to zaboravimo, i pod pretpostavkom da bih ja sam mogao da zaštitim zmajeve, teško bismo ih spre ili da love stoku - i našu, i patulja ku, i urgalsku. Zar bi želela da objašnjavaš Oriku zašto mu stada feldunosta stalno nestaju ili da stalno smiruješ ljutite sto are koji su izgubili svoje životinje? Ne, odlazak je jedino rešenje."

Eragon se zagledao u šedrvan. „ ak i da u Alageziji postoji mesto za jaja i Eldunarije, ne bi bilo u redu da ostanem." „Zašto?"

Odmahnuo je glavom. ,,I sama znaš odgovor. Postao sam isuviše mo an. Dok budem tu, tvoj, Arjin, Orikov i Orinov autoritet bi e podriveni. Ako bih ih pozvao, skoro bi svi iz Surde, Tirma i tvoje kraljevine krenuli za mnom. Zahvaljuju i Eldunarijima, niko ne bi mogao da mi se usprotivi - ak ni Murtag ili Arja." „Ali ti nikada ne bi ustao protiv nas. Nisi ti takav." „Nisam? Da li zaista misliš da se za svog života - a mogao bih vrlo dugo da živim - ne u mešati u vaše poslove?" „Ako to i u iniš, sigurno eš imati valjan razlog, a sigurna sam i da bismo ti mi bili zahvalni." „Zaista? Ja bih svakako smatrao da su moji razlozi ispravni, ali u tome i jeste za koljica, zar ne - u uverenju da znam bolje od vas i da sam, zbog mo i kojom raspolažem, dužan da nešto u inim."

Prisetivši se njenih ranijih re i, ponovio joj ih je: „Za dobro ve ine. Ali ako ne budem u pravu, ko e

379 http://www.balkandownload.org/

me zaustaviti? Mogao bih da postanem kao Galbatoriks, uprkos najboljim namerama. Ljudi se, zbog moje mo i, uglavnom slažu sa mnom. Video sam to dok sam putovao po Carstvu... Da si na mom mestu, da li bi odolela iskušenju da se umešaš, makar malo, kako bi poboljšala stvari? Moje prisustvo narušava ravnotežu, Nasuada. Ako želim da izbegnem da postanem ono što mrzim, moram da odem odavde."

Nasuada je podigla bradu. „Mogu da ti naredim da ostaneš." „Nadam se da ne eš. Voleo bih da odem odavde kao prijatelj, a ne u besu." „Dakle, ne eš odgovarati nikome osim sebi?" „Odgovara u Safiri i svojoj savesti, kao i uvek."

Nasuada izvi usnu. „Savestan ovek - takvi su najopasniji." Žubor šedrvana ponovo je ispunio tajac.

Onda Nasuada upita: „Veruješ li u bogove, Eragone?" „Koje bogove? Mnogo ih je." ,,U bilo koje. U sve. Veruješ li u mo ve u od svoje?" „Osim Safirine?" Izvinio se osmehom kada se Nasuada namrgodila. „Izvini." Ozbiljno je razmišljao nekoliko minuta, a onda re e: „Možda i postoje, ne znam. Video sam... nisam siguran šta sam video, ali mogu e je da sam video Gunteru, boga patuljaka, u Trondžhimu, na Orikovom krunisanju. Ali ako bogovi postoje, onda i nemam dobro mišljenje o njima pošto su Galbatoriksa ostavili na prestolu toliko dugo." „Možda si ti bio oru e kojim su ga uklonili. To ti nije palo na pamet?" „Ja?", nasmejao se. „Pretpostavljam da je to mogu e. Bilo kako bilo, njima zasigurno nije mnogo stalo do toga da li smo živi ili nismo." „Naravno da nije, zašto bi? Ipak su to bogovi... Ali da li se klanjaš nekom od njih?" To je pitanje, izgleda, bilo posebno važno Nasuadi.

Eragon je ponovo porazmislio. Onda slegnu ramenima. „Toliko ih je da naprosto ne znam kojeg bi trebalo da odaberem." „Zašto ne bi odabrao stvoritelja svih drugih, Unulukunu, koji nudi ve ni život?"

Eragon nije mogao da potisne osmeh. „Pa, ukoliko se ne razbolim i ukoliko me niko ne ubije, mogao bih da poživim hiljadu godina, možda i više, a ako toliko doživim, ne verujem da bih hteo da nastavljam i posle smrti. A šta mi drugo jedan bog može ponuditi? Uz Eldunarije, imam snagu da uradim skoro sve." „Bogovi nam pružaju priliku da ponovo vidimo one koje volimo. Zar ne bi to poželeo?"

Malo je oklevao. „Bih, ali ne bih želeo da trajem doveka. To mi zvu i strašnije nego da jednoga dana odem u bespu e u koje vilenjaci veruju."

Nasuada je delovala zbunjeno. „Dakle, ti onda ne odgovaraš nikome do Safiri i sebi?" „Nasuada, da li sam ja loša osoba?"

Odmahnula je glavom. „Onda mi veruj i dopusti mi da uradim ono što smatram ispravnim. Ja odgovaram i Safiri, i Eldunarijima, i svim budu im Jaha ima, a odgovaram i tebi, Arji i Oriku, i svima ostalima u Alageziji.

Nije mi potreban gospodar koji e me kazniti kako bih se pravilno ponašao. Da mi je potreban, bio bih kao dete koje se drži o evih pravila samo zato što se plaši njegovog pruta, a ne zato što zaista ima dobre namere."

Gledala je u njega nekoliko sekundi. ,,U redu, imam poverenja u tebe." Žubor šedrvana ponovo je nadvladao ostale zvukove. Iznad njih, svetlost sunca na zalasku obasjala je pukotine i šupljine s donje strane natkriljene litice. ,,A šta ako nam zatreba tvoja pomo ?", upitala ga je. „Onda u vam pomo i. Ne u vas napustiti, Nasuada. Poveza u jedno od ogledala u tvojoj radnoj odaji sa svojim ogledalom, pa eš uvek mo i da dopreš do mene, a to u uraditi i s Roranom i Katrinom. Bude li nevolja, na i u na in da vam pošaljem pomo . Možda ne u mo i sam da do em, ali ipak u vam pomo i."

Klimnula mu je. „Znam da ho eš." Uzdahnula je, vidno snuždena. „Šta je sad?" „Sve nam je dobro krenulo. Galbatoriks je mrtav. Smirile su se i poslednje borbe. Kona no je trebalo da rešimo i problem sa arobnjacima. Trebalo je da ti i Safira predvodite njih i Jaha e. A sad, eto... Ne znam šta emo."

380 http://www.balkandownload.org/

„Sve e se rešiti, siguran sam. Prona i eš rešenje." „Bilo bi nam lakše uz tebe... Da li bi bar pristao da otkriješ ime drevnog jezika onome koga budemo odabrali da bude predvodnik arobnjaka?"

Eragon nije morao da razmišlja pošto ve beše porazmislio o tome, ali ipak je zastao kako bi pronašao prave re i. „Mogao bih, ali mislim da bismo s vremenom zažalili zbog toga." „Dakle, ne eš."

Odmahnuo je glavom.

Na licu joj se pojavila ogor enost. ,,A zašto ne eš? Kakve sad razloge imaš?" „To ime je previše opasno da bismo se olako trljali njime, Nasuada. Ako bi to ime saznao neki arobnjak velikih stremljenja ali bez ose aja dužnosti, mogao bi da nam izazove grdne nevolje. Njime bi mogao da uništi drevni jezik. ak ni Galbatoriks nije bio dovoljno mahnit da to u ini, ali ne znam da li bi tako bilo i s neobu enim vlastoljubivim arobnjakom. Ko zna šta bi sve moglo da se desi?

Osim mene, trenutno jedino Arja, Murtag i zmajevi znaju to ime. Bolje je da tako i ostane." ,,A kad odeš, sasvim emo zavisiti od Arje ako nam zatreba pomo ." „Znaš da e vam ona uvek pomo i. Ja bih jedino brinuo zbog Murtaga."

Nasuada se povukla u sebe. „Nema potrebe. On nam ne predstavlja pretnju. Pogotovo ne sada." „Kako ti kažeš. Ako ti je cilj da zauzdaš vra eve, onda je ime drevnog jezika jedini podatak koji bi trebalo skrivati." „Ako je zaista tako... razumem te." „Hvala ti na tome. Ali još bi nešto trebalo da znaš."

Oprez se ukaza na Nasuadinom licu. „Da?" Ispri ao joj je svoju zamisao o Urgalima. Pošto je završio, Nasuada je neko vreme utala.

Onda mu re e: „Mnogo tereta stavljaš na svoja le a." „Moram. Niko drugi ne može... Slažeš li se? Rekao bih da je to jedini na in da obezbedimo dugoro an mir." „Jesi li siguran da je to mudro?" „Nisam sasvim siguran, ali mislim da moramo da pokušamo." ,,I patuljke? Da li je to zaista neophodno?" „Jeste. Nema nam druge. To je jedino pravedno. Tako bismo lakše održali ravnotežu me u narodima." ,,A šta ako ne pristanu?" „Siguran sam da ho e." „Onda uradi kako misliš da bi trebalo. Moje ti odobrenje nije potrebno -to si ve sam fino naglasio - ali slažem se da je to neophodno. U suprotnom emo se za dvadeset ili trideset godina možda suo iti s poteško ama s kojima su se naši preci suo ili kada su pristigli u Alageziju."

Blago je nagnuo glavu. „Onda u sve pripremiti." „Kada nameravaš da odeš odavde?" „Kad i Arja krene." „Tako rano?" „Nema razloga da ekamo."

Nasuada se naslonila na ogradu pogledavši šedrvan. „Ho eš li nam dolaziti u posetu?" „Pokuša u, ali... Nisam siguran da u mo i. Kada mi je An ela proricala budu nost, rekla mi je da se nikada ne u vratiti." „Ah." Nasuadin glas beše dubok, kao da je promukla. Okrenula se pravo k njemu: „Nedostaja eš mi." ,,I ti eš meni nedostajati."

Stisla je usne kao da se upinje da ne zapla e. Onda mu je prišla da bi ga zagrlila. I on je nju zagrlio, te ostadoše tako nekoliko sekundi.

Kada su se razdvojili, rekao joj je: „Nasuada, ako se ikada umoriš od uloge kraljice ili poželiš mesto za miran život, do i da nam se pridružiš. Na našem eš dvoru uvek biti dobrodošla. Ne mogu te initi besmrtnom, ali mogu ti produžiti vek toliko da živiš mnogo duže nego drugi ljudi, a pride eš ga provesti u zdravlju i veselju."

381 http://www.balkandownload.org/

„Hvala ti. Cenim tvoju ponudu i ne u je zaboraviti." Me utim, imao je ose aj da ona nikada ne bi mogla da privoli sebe da napusti Alageziju, ma koliko stara bila. Ose aj dužnosti u njoj beše previše jak.

Potom ju je upitao: „Ho emo li dobiti tvoj blagoslov?" „Naravno." Obujmila mu je lice rukama, poljubila ga u elo i rekla mu: „Dajem blagoslov i tebi i Safiri. Neka vas prate mir i dobra sre a kud god da po ete." ,,I tebe", odvratio je.

Zadržala je ruke na njemu još nekoliko trenutaka, a onda ga je pustila i otvorila staklena vrata kako bi ušla u svoju radnu odaju, ostavivši ga samog na balkonu.

382 http://www.balkandownload.org/

KRVAVA CENA Spuštaju i se niza stepenice na putu ka glavnom ulazu u zgradu, Eragon je naišao na travarku An elu, koja je sedela prekrštenih nogu u mra noj niši jednih vrata. Štrikala je nešto što je li ilo na plavo-belu kapu sa udnim runama pri dnu, ije mu zna enje nije bilo jasno. Kraj nje je ležao Solembum, glave oslonjene o njeno krilo; tešku šapu beše položio na njeno desno koleno.

Eragon se zaustavio iznena en. Nije video ni nju ni njega otkako - trebalo mu je nekoliko trenutaka da se priseti - otkako se završila bitka za Urubejn. Kao da behu nestali. „Pozdrav", re e An ela, ne podižu i pogled. „Pozdrav", uzvrati joj Eragon. „Šta ti radiš tu?" „Štrikam kapu." „To vidim, ali zašto baš ovde?" „Zato što sam htela da se vidim s tobom." Igle su joj hitro i ravnomerno škljocale, zavodljive poput plamena. „Na uh da ti, Safira, jaja i Eldunariji napuštate Alageziju." „Kao što si ti davno predvidela", odvratio joj je, iznerviran zbog toga što je otkrila nešto što je trebalo da ostane najdublja tajna. Nije mogla da prisluškuje njega i Nasuadu, pošto bi je spre ile njegove zaštitne ini, a koliko je on znao, ni njoj ni Solembumu niko nije rekao za postojanje jaja i Elduna-rija. „Pa, jesam, ali nisam mislila da u te li no ispratiti." „Kako si otkrila? Preko Arje?" „Preko nje? Heh! Malo sutra. Ne, ne, imam ja svoje na ine." Prestala je da štrika kako bi ga pogledala treperavim o ima. „Doduše, ne bih ti ih otkrivala jer, na kraju krajeva, i ja moram da imam tajne." „Pih." „Pih i tebi. Ako eš biti takav, ne znam zašto sam dolazila." „Izvini. Samo sam... neraspoložen." Nekoliko trenutaka kasnije, upitao je: „Zašto si želela da se vidimo?" „Htela sam da se pozdravimo i da ti poželim sre an put." „Hvala ti." „Mmm. Gledaj da se ne zanosiš previše svojim mislima, kud god da odete. I gledaj da esto izlaziš na sunce." „Ho u. A šta ete ti i Solembum? Osta ete tu neko vreme i pazi ete na Elvu? Spomenula si mi to."

Travarka frknu krajnje nedamski. „Da ostanemo? Kako da ostanem tu kad ona Nasuada, izgleda, namerava da uhodi sve arobnjake u zemlji?" ,,I to si ula?"

Zna ajno ga je pogledala. Ja to nimalo ne odobravam. Nimalo. Niko se prema meni ne e ophoditi kao prema detetu koje je uradilo nešto bezobrazno. Ne, ne, došlo je vreme da Solembum i ja prona emo prijatniju klimu: možda na Beor planinama, ili u Du Veldenvordenu."

Eragon se kratko kolebao, no potom re e: „Da li biste hteli da po ete sa mnom i sa Safirom?"

Solembum je otvorio jedno oko i na as ga osmotrio, a onda ga je ponovo zatvorio. „To je baš lepo s tvoje strane", re e mu An ela, „ali kanda emo morati da te odbijemo. Bar zasad. Sedenje i uvanje Eldunarija i obu avanje novih Jaha a deluju mi mnogo dosadno... mada e podizanje nasada zmajeva zasigurno biti mnogo uzbudljivije. Ali ne, Solembum i ja bar zasad ostajemo u Alageziji. Ionako bih želela da motrim Elvu još nekoliko godina, iako ne mogu li no da je nadzirem." „Zar ti nije dosta zanimljivih zbivanja?" „Nikada. Ona najbolje zapapre svakodnevni život." Podigla je dopola ispletenu kapu: „Kako ti se svi a?" „Lepa je. Plava mi se svi a. Ali šta ti zna e te rune?" „Raxacori... ma nije važno. Tebi to ionako ništa ne bi zna ilo. Sre an put tebi i Safiri, Eragone. I ne zaboravi da se uvaš uholaža i divljih hr aka. Krvolo ne su to beštije, ti divlji hr ci."

Nehotice se nasmešio. „Sre an put i tebi, a i tebi, Solembume."

383 http://www.balkandownload.org/

Ma kodlak je ponovo otvorio oko. Sre an put, Kraljeubico.

Izašavši iz zgrade, Eragon je hodao gradom sve dok nije stigao do ku e u kojoj su živeli Džod i njegova žena Helen. Be e to otmena palata s visokom ogradom, ogromnom baštom i slugama koje mu se nakloniše na ulazu. Helen je odli no uznapredovala. Snabdevaju i preko potrebnim zalihama Vordene, a onda i Nasuadino kraljevstvo, brzo je stvorila trgova ko preduze e ve e od onoga koje je Džod nekada posedovao u Tirmu.

Eragon je zatekao Džoda kako se umiva pred ve eru. Pošto je odbio ponudu da ve era s njima, proveo je nekoliko minuta objašnjavaju i Džodu sve ono Što je objasnio i Nasuadi. Džod je isprva bio iznena en, a donekle i uznemiren, ali na kraju se saglasio da je neophodno da Eragon i Safira odu sa ostalim zmajevima. Kao i Nasuadu i travarku, Eragon je i Džoda pozvao da po e s njima. „Strašno me iskušavaš", re e mu Džod, „ali moje mesto je ovde. Imam svoj posao, a i Helen je sre na prvi put nakon mnogo godina. Ilireja je postala naš dom, te nijedno od nas ne bi želelo da se spakuje i odseli."

Eragon klimnu, razumevši ga. „Ali ti... ti nameravaš da otputuješ negde gde nije išao skoro niko sem zmajeva i Jaha a. Znaš li šta se krije na istoku? Možda još neko more?" „Ako otputuješ dovoljno daleko." „A pre toga?"

Eragon slegnu ramenima. „Uglavnom bestragija, bar kako Eldunariji vele, a ne vidim zašto bismo pomislili da se to izmenilo u proteklih stotinu leta."

Džod mu se približio i spustio glas: „Pošto odlaziš... nešto u ti re i. Se aš li se kada sam ti pri ao o Arkeni, redu koji je posve en o uvanju znanja diljem Alagezije?"

Eragon mu klimnu. „Rekao si mi da je monah Heslant bio njihov lan." „I ja sam." Džod nevino odmahnu spazivši Eragonov iznena en izraz, te pro e rukom kroz kosu. „Pridružih im se još davno, kada sam bio mlad; tražio sam cilj kojem bih služio. Godinama sam im slao podatke i rukopise, a i oni su meni pomagali. Bilo kako bilo, smatrao sam da bi to trebalo da znaš. Brom je bio jedina osoba kojoj sam to rekao." „Nisi rekao ak ni Helen?" ak ni njoj... No kada napišem svoju pripovest o tebi, Safiri i usponu Vordena, posla u je u naš samostan na Ki mi, gde e je pripojiti knjizi Domia abr Wyrda. Tvoja pri a ne e biti zaboravljena, Eragone - toliko ti bar mogu obe ati."

Eragona je ta spoznaja udnovato dirnula. „Hvala ti", rekao je, te je uhvatio Džoda za podlakticu. „I tebi, Eragone Senkoubico."

Eragon je zatim krenuo nazad na dvor, gde su on i Safira živeli s Roranom i Katrinom, koji su ga ekali na ve eri.

Tokom obeda, pri ali su samo o Arji i Firnenu. Eragon je utao o svojim namerama da ih napusti sve dok hrana nije bila sklonjena sa stola i dok se njih troje, zajedno s bebom, nisu povukli u odaju s pogledom na dvorište, u kojem je Safira dremala pokraj Firnena. Seli su da piju vino i aj i da gledaju kako se sunce spušta iza udaljenog horizonta.

Pustivši da pro e neko vreme, Eragon je kona no na eo i tu temu. Kao što je i o ekivao, Katrina i Roran sve to primiše s nevericom, pokušavaju i da ga ubede da promeni mišljenje. Eragon im je gotovo itav sat obrazlagao svoju odluku, pošto su se stalno raspravljali s njim, odbijaju i da popuste sve dok na sve njihove prigovore nije odgovorio do tan ina.

Roran naposletku re e: „Ne možeš da odeš, pobogu, pa porodica smo!" „Moram. I sam znaš da moram, ali ne eš to da priznaš." Roran ponovo tresnu šakom po stolu izme u njih, pa besno ode do otvorenog prozora stežu i miši e u vilici.

Beba je zakme ala, te joj Katrina re e „Pssst!" tapšu i je po le ima.

Eragon se pridružio Roranu. „Znam da ti to ne želiš. Ne želim ni ja, ali nemam izbora." „Naravno da imaš izbora. Ti ga imaš više od svih ostalih ljudi." „Da, i baš ovo moram da u inim."

Roran zabrunda i prekrsti ruke.

Katrina iza njih re e: „Ako odeš, Ismira više ne e imati strica. Zar e odrasti ne upoznavši te?"

384 http://www.balkandownload.org/

„Ne e", re e Eragon krenuvši ka njoj. „Mo i u da pri am s njom, i trudi u se da bude zašti ena. Možda u mo i i da joj šaljem poklone s vremena na vreme." Kleknuvši, ispružio je prst, a devoj ica je obavila ru icu oko njega i po ela da ga cima snagom koja nije prili ila njenom uzrastu. „Ali ipak ne eš biti tu." „Ne u... Ne u biti tu." Eragon je nežno izvukao prst iz Ismirine šake i vratio se do Rorana. „Kao što rekoh, možete sa mnom."

Roranu se pomeriše miši i u vilici: ,,I da se odreknemo doline Palansar?" Odmahnuo je glavom. „Horst i ostali se ve spremaju za povratak. Izgradi emo Karvahol kao najlepši grad na itavoj Ki mi. Možeš da nam pomogneš, bi e nam kao nekada." „Voleo bih da mogu."

Safira je, ispod njih, grleno zakrkljala, te je zavukla njušku pod Firnenov vrat. Zeleni zmaj se još više privio uz nju.

Spustivši glas, Roran upita: „Zar ne postoji baš nijedno drugo rešenje, Eragone?" „Safiri i meni ništa drugo ne pada na pamet." „Nije to u redu, pobogu! Zašto bi morao da odeš i da živiš sam u nekoj divljini?" „Ne u biti sasvim sam. Blodgarm e po i s nama s još nekoliko vilenjaka."

Roran ogor eno odmahnu. „Znaš na šta sam mislio." Po eo je da gricka rub brkova, oslonivši se rukama o kameni ragastov prozora. Eragon je primetio kako mu se tetive na miši avim podlakticama gr e i stežu. Roran ga pogleda i upita: ,,I šta eš da radiš kada stigneš tamo - kud god da si namerio da odeš?" „Prona i u brdo ili neku stenu, pa u tu sagraditi dvor: dvor dovoljno velik da primi sve zmajeve koji e u njemu biti sigurni. A ti? Šta eš nakon što obnovite selo?"

Blag se osmejak pojavi na Roranovom licu: „Nešto sli no. Uz danak od stanovnika doline, nameravam da podignem zamak na onom brdu o kojem smo esto razgovarali. Ne u veliki zamak: nešto malo od kamena, sa zidinama, dovoljno visokim da zadrže Urgale ako reše da nas napadnu.

Verovatno e nam biti potrebno nekoliko godina, ali potom emo mo i valjano da se branimo, za razliku od one prilike kada su nam Ra'zaci došli s vojnicima." Iskosa je pogledao Eragona. „Imali bismo odaju i za zmaja." „I za dva zmaja?" Eragon pokaza ka Safiri i Firnenu. „Ne znam baš... Kako se Safira ose a zbog toga što e morati da ga napusti?" „Ne svi a joj se, ali zna da je to neophodno." „Mmm." ilibarska svetlost sunca na zalasku naglasila je ravnine na Roranovom licu: Eragon se malo iznenadio primetivši za etke bora na elu i oko o iju svog brata. Znakovi neizbežne starosti naglo ga otrezniše: kako život brzo prolazi.

Katrina je spustila Ismiru u kolevku. Potom im se pridružila kraj prozora, te je spustila ruku na Eragonovo rame: „Nedostaja eš nam, Eragone." „I vi ete meni nedostajati", rekao je i dodirnuo njenu ruku. „Ali ne moramo još da se opraštamo. Voleo bih da po ete s nama do Elesmere. Dopala bi vam se, a tako bismo mogli da provedemo još nekoliko dana zajedno."

Roran je naglo okrenuo glavu ka Eragonu. „Ne možemo da putujemo ak do Du Veldenvordena sa Ismirom. Pa, mala je još. I povratak u dolinu Palansar bi e nam naporan, a skretanje do Elesmere ne dolazi u obzir." ak ni ako budete leteli na le ima zmaja?" Eragon se nasmejao njihovim iznena enim licima. „Arja i Firnen su pristali da vas ponesu do Elesmere, a Safira i ja emo oti i po zmajeva jaja." „Koliko bi trajao taj let do Elesmere?", upita ga namrgo eni Roran. „Nedelju dana, otprilike. Arja namerava da poseti kralja Orika u Trondžhimu. Sve biste vreme bili na sigurnom. Ismira ne bi bila ni u kakvoj opasnosti."

Katrina i Roran se pogledaše, te ona re e: „Bilo bi lepo da ispratimo Eragona, a oduvek sam slušala pri e o lepoti vilenja kih gradova..." „Jesi li sigurna da bi mogla da izdržiš sve to?", upita je Roran.

Klimnula mu je. „Izdržala bih, ako bi ti bio uz nas."

385 http://www.balkandownload.org/

Roran je utao nekoliko trenutaka, a onda re e: „Pa, pretpostavljam da bi Horst i ostali mogli da krenu i bez nas." Ispod brade mu se pojavio osmeh, te se iskezio: „Nikada mi nije palo na pamet da u videti Beor planine, niti da u se na i u nekom vilenja kom gradu, ali zašto da ne, kad nam se ve ukazuje prilika?" „Odli no, onda smo se dogovorili", re e Katarina, sva ozarena. „Idemo u Du Veldenvorden." ,,A kako emo se vratiti?", upita Roran. „Na Firnenu", odvrati Eragon. „Siguran sam da e vam Arja obezbediti stražu koja e vas ispratiti do doline Palansar, ako biste radije putovali na konjima."

Roran se iskreveljio. „Ne, ne, ne emo na konjima. I da nikad više ne zajašem konja, jahao sam previše."

Je 1'? Dakle, više ne želiš Snežnu Vatru?", upita Eragon, podigavši obrvu dok je izgovarao ime pastuva kojeg je li no poklonio Roranu. „Znaš na šta sam mislio. Drago mi je što imam Snežnu Vatru, mada mi ve neko vreme nije bio potreban." „Aha." Još su otprilike jedan sat stajali pred prozorom - dok sunce nije zašlo i dok ljubi asto nebo nije postalo crno, i dok se nisu pojavile zvezde - osmišljavaju i predstoje e putovanje i razgovaraju i o svim stvarima koje bi Eragon i Safira morali da ponesu kada napuste Du Veldenvorden i odu u daleke krajeve. Ismira je mirno spavala u kolevci iza njih, stisnuvši ru ice u pesnice tik ispod brade.

Rano narednog jutra, Eragon je upotrebio ugla ano srebrno ogledalo u svojoj odaji kako bi se javio Oriku u Trondžhimu. Morao je da sa eka nekoliko minuta, ali Orikovo lice se naposletku pojavilo pred njim. Patuljak je ešljem od slonova e prolazio kroz raspletenu bradu. „Eragone!", uzviknu, vidno oduševljen. „Kako si mi? Prošlo je previše vremena otkako nismo pri ali."

Ose aju i se pomalo krivim, Eragon se saglasio s njim. Potom je preneo Oriku svoju odluku o odlasku, kao i svoje razloge. Orik je prestao da se ešlja, te ga je saslušao ne prekidaju i ga, ozbiljnog lica. Kada je Eragon završio, Orik re e: „Bi e mi žao kada budeš otišao, ali slažem se da to moraš da uradiš. I sam sam na to pomislio, brinulo me je gde bi to zmajevi mogli da žive, ali držao sam svoje brige za sebe, pošto zmajevi imaju pravo da dele zemlju s nama iako se nama ne svi a kada nam jedu feldunoste i kada nam spaljuju sela. Me utim, zaista bi bilo najbolje uzgojiti ih na nekom drugom mestu." „Drago mi je što se slažeš", re e Eragon. Porazgovarao je sa Orikom i o svojoj zamisli o Urgalima, pošto se ona ticala i patuljaka. Orik mu je postavio mnogo pitanja, te Eragonu bese jasno da je podozriv prema njegovom predlogu.

Nakon poduže stanke, tokom koje je mahom zurio u svoju bradu, Orik re e: „Da si to zatražio od bilo kojeg grimstboritha pre mene, rekli bi ti ne. Da si mene pitao pre nego što smo pošli u najezdu na Carstvo, i ja bih ti rekao ne. Ali sada, pošto smo se borili uz Urgale i pošto sam li no video koliko smo bili bespomo ni pred Murtagom, Trnom, Galbatoriksom i onom aždaj inom Šruikanom... sada više ne mislim isto." Zagledao se u Eragona kroz svoje upave obrve. „Možda e me to koštati krune, ali u ime svih knurlan prihvatam - za njihovo dobro, bili oni svesni toga ili ne."

Eragon je opet osetio ponos zbog toga što mu je Orik posvojeni brat. „Hvala ti", kazao mu je.

Orik zabrunda: „Moj narod to baš i ne bi priželjkivao, ali zahvalan sam na prilici. Kada emo znati?" „Za nekoliko dana - sedam najviše." „Ho emo li išta osetiti?" „Možda. Pita u Arju. No svakako u ti se ponovo javiti kada sve bude svršeno." „Odli no. emo se kasnije. Siguran ti put želim, Eragone, i vrst kamen pod nogama." „Hvala, uvao te Helzvog." *** Narednog dana su napustili Ilire ju.

Beše to tihi odlazak, bez pompe, i Eragon beše zahvalan zbog toga. Nasuada, Jormundur, Džod i Elva sastali su se s njima pred južnom gradskom kapijom, gde su Safira i Firnen ve sedeli

386 http://www.balkandownload.org/

jedno kraj drugog i gurkali se glavama dok su im Eragon i Arja pregledali sedla. Roran i Katrina su pristigli nekoliko minuta kasnije: Katrina je nosila Ismiru zamotanu u ebe, a Roran je preko ramena nosio dva zavežljaja puna ebadi, hrane i ostalih stvari.

Dao je zavežljaje Arji da bi ih privezala preko Firnenovih bisaga.

Firnen i Safira se oprostiše, što je mnogo teže palo Eragonu nego Safiri. No nisu samo njegove i bile ispunjene suzama: i Nasuada i Džod zaplakaše dok su se grlili s njim, žele i i njemu i Safiri sve najbolje. Nasuada se pozdravila i s Roranom, kojem je ponovo zahvalila na pomo i u borbi protiv Carstva.

Baš kada su Eragon, Arja, Roran i Katrina hteli da se popnu na zmajeve, neka žena viknu: „Stanite!"

Eragon se zaustavio, stopala podignutog na Safirinu prednju nogu, te se okrenuo i ugledao Birgit: žurila je k njima kroz gradsku kapiju vijore i sivim skutima, a njen mali sin Nolfavrel vukao se za njom s bespomo nim izrazom na licu. Birgit je u jednoj ruci nosila isukan ma , a u drugoj okrugli drveni štit.

Eragonu se zgr io stomak.

Nasuadini stražari se odmah pokrenuše kako bi ih presreli, ali Roran im viknu: „Pustite ih!"

Nasuada je dala znak uvarima, te se oni skloniše u stranu.

Ne usporavaju i, Birgit je prišla Roranu. „Birgit, molim te, nemoj", rekla joj je Katrina tiho, ali ta žena nije obra ala pažnju na nju. Arja ih je gledala ne trep i, s rukom na ma u. eki aru! Uvek sam govorila da u ti naplatiti smrt svog supruga i došla sam da to u inim kako je i red. Ho eš li se boriti sa mnom, ili eš platiti dug koji si napravio?"

Eragon je otišao do Rorana. „Birgit, zašto sad ovo radiš? Zar ne možeš da mu oprostiš i da zaboraviš na stare rane?"

Ho eš li da je pojedem?, upita ga Safira.

Zasad ne.

Birgit ni na njega nije obra ala pažnju, uperivši pogled u Rorana. „Majko", re e Nolfavrel vuku i je za suknju, ali ona nije marila za njegovo dozivanje.

Nasuada im se pridružila. „Znam te", rekla je Birgiti. „Borila si se s muškarcima u ratu." „Jesam, Vaše veli anstvo." „Kakvu to zavadu imaš s Roranom? On se pokazao kao dobar i vredan ratnik u mnogim prilikama, te nikako ne bih volela da ga izgubim." „On i njegova porodica odgovorni su za to što su mi vojnici ubili muža." Na tren se zagledala u Nasuadu. „Ra'zaci mi ga pojedoše, Vaše veli anstvo. Pojedoše ga i srž mu iz kostiju isisaše. To ne mogu da oprostim i želim to da naplatim!" „Ali nije Roran kriv za to", re e Nasuada. „Ovo je krajnje nerazumno. Ja ovo zabranjujem." „Nije", re e Eragon, mada nije želeo. „Prema našim obi ajima, ona ima pravo da se osveti odgovornima za Kvimbijevu smrt." „Ali nije Roran kriv za to!", uzviknu Katrina. „Jesam", re e Roran tiho. „Mogao sam da se predam vojnicima. Mogao sam da ih odvedem na drugu stranu, ili da ih napadnem. Ali nisam. Odlu io sam da se sakrijem, pa je Kvimbi umro."

Pogledao je Nasuadu. „Ovo moramo da rešimo me u sobom, Vaše veli anstvo. Ovo je pitanje asti, kao što to za vas beše Iskušenje dugih noževa."

Nasuada se namrštila i pogledala Eragona. Klimnuo joj je, pa je nevoljno odstupila. „Kako emo onda, eki aru?", upita ga Birgit. „Eragon i ja pobismo Ra'zake u Helgrindu", re e joj Roran, „zar to nije dovoljno?"

Birgit odmahnu glavom, ne posustaju i u svojoj odlu nosti: „Nije."

Roran zastade, stegavši miši e u vratu. „Da li to zaista želiš, Birgit?" „Da." „Onda u platiti svoj dug."

Dok je Roran to izgovarao, Katrina kriknu i baci se izme u njega i Birgit, i dalje drže i k erku u rukama. „Ne dam ti! Ne dam ti ga! Pogotovo ne nakon svega kroz šta smo prošli!"

Birgitino lice ostade poput kamena; nije se ni makla. Ni Roran nije iskazao nikakva ose anja kada je uhvatio Katrinu oko struka i pomerio je bez po muke. „Drži je, molim te", rekao je Eragonu ledenim glasom.

387 http://www.balkandownload.org/

„Rorane..."

Brat mu je uputio ravan pogled i okrenuo se ka Birgit.

Eragon je zgrabio Katrinu za ramena kako se ne bi bacila na Rorana, te je razmenio bespomo an pogled sa Arjom. Samo je pogledala u svoj ma , a on odmahnu glavom. „Pusti me! Pusti me!", vikala je Katrina. Beba zaplaka u njenim rukama.

Ne skidaju i pogled sa žene pred sobom, Roran je otkop ao kaiš i spustio ga na zemlju s bodežom i maljem, koji je jedan od Vordena pronašao na ulicama Ilireje ubrzo nakon Galbatoriksove smrti. Roran je razdrljio tuniku kako bi otkrio maljave grudi. „Eragone, skini mi zaštitne ini", rekao je. „Ali..." „Skidaj ih!" „Rorane, nemoj!", povika Katrina. „Moraš da se braniš!"

Poludeo je, pomisli Eragon, ali nije smeo da se meša. Ako bi zaustavio Birgit, osramotio bi Rorana, a narod doline Palansar izgubio bi poštovanje prema njegovom bratu od ujaka. A i Roran bi radije umro nego što bi dopustio da se to desi, što je Eragon odli no znao.

Eragon ipak nije nameravao da dozvoli Birgit da ubije Rorana. Dopusti e joj da naplati cenu, i to je to. Šapu i na drevnom jeziku kako niko ne bi uo upotrebljene re i, u inio je kako je Roran zatražio, ali je i bacio tri zaštitne ma ije na svoga brata: jednu da mu zaštiti ki mu i vrat od odsecanja, jednu da mu lobanja bude nesalomiva i jednu da mu zaštiti organe. Eragon je bio uveren da bi sve ostalo mogao da mu isceli po potrebi, sve dok Birgit ne po ne da mu odseca udove. „Gotovo", re e.

Roran klimnu, te re e Birgit: „Naplati mi cenu, pa neka ovo bude kraj naše zavade." „Ne eš se boriti protiv mene?" „Ne u."

Birgit ga je osmatrala nekoliko trenutaka, a onda je bacila štit na zemlju, prišla Roranu i spustila oštricu ma a na njegova prsa. Glasom jakim tek toliko da ga Roran uje - doduše, uli su ga i Eragon i Arja, budu i da su imali ma ji sluh - rekla je: „Volela sam Kvimbija. Bio je moj život, a umro je zbog tebe." „Žao mi je zbog toga", prošaputa Roran. „Birgit", zavapila je Katrina, „preklinjem te..."

Niko se nije mrdnuo, ak ni zmajevi. Eragon je primetio da zadržava dah. Najglasniji zvuk beše bebino štucanje.

Birgit je odigla ma s Roranovih grudi. Posegla je rukom kako bi mu dohvatila desnu šaku, te mu je prešla se ivom preko dlana. Roran se trgao kada mu je oštrica zasekla šaku, ali nije ustuknuo.

Grimizna linija pojavila mu se na koži. Krv mu ispuni dlan i po e da kaplje na zemlju, natapaju i ugaženo tlo i ostavljaju i tamnu mrlju u prašini.

Birgit je zaustavila ma i zadržala ga na Roranovom dlanu još nekoliko trenutaka. Potom je odstupila i spustila uz bok ma skerletan od krvi. Roran stegnu prste i krv se prosu izme u njih; onda je pritisnuo šaku uz kuk. „Naplatila sam svoje", re e Birgit. „Naša zavada je završena."

Potom se okrenula, podigla štit i vratila se u grad s Nolfavrelom za petama.

Eragon je pustio Katrinu, koja potr a ka Roranu. „Budalo jedna", rekla mu je ogor eno. „Tvrdoglava, bandoglava budalo. Daj da vidim." „Nije bilo drugog rešenja", re e Roran kao iz daljine.

Katrina se namrštila i, stegnutog i napregnutog lica, po ela da mu pregleda posekotinu na šaci. „Eragone, trebalo bi da je isceliš." „Ne", re e Roran odjednom, oštrim glasom. Sklopio je ruku. „Ne, ovaj ožiljak u zadržati."

Osvrnuo se oko sebe. „Ima li kakvog par eta tkanine da povežem ruku?"

Zbunivši se na as, Nasuada se obratila jednom od svojih stražara: „Odseci donji deo tunike i daj mu ga." ekajte", re e Eragon kada je Roran po eo da obavija šaku. „Ne u je isceliti, ali dopusti mi bar da bacim ini kako ti se posekotina ne bi zagadila. Može?"

Roran je oklevao. Onda klimnu i pruži šaku ka Eragonu.

Eragonu je trebalo svega nekoliko sekundi da izgovori arolije. „Eto", rekao je. „Sada ne e poprimiti ni zelenu ni ljubi astu boju, niti e se naduti kao svinjski mehur."

388 http://www.balkandownload.org/

Roran zabrunda, a Katrina re e: „Hvala ti, Eragone." „Ho emo li krenuti?", upita Arja.

Njih petoro se popeše na zmajeve; Arja je pomogla Roranu i Katrini da se bezbedno smeste u sedlo na Firnenovim le ima, doterano kako bi moglo da nosi još putnika. im su se smestili kako valja, Arja je podigla ruku: „Zbogom, Nasuada! Zbogom, Eragone i Safira! ekamo vas u Elesmeri!"

Zbogom!, re e Firnen dubokim glasom. Raširivši krila, posko io je ka nebu i hitro zamahao kako bi podigao etvoro ljudi, potpomognut snagom dva Eldunarija koja je Arja ponela sa sobom.

Safira riknu za njim, a Firnen joj odgovori zvonkim urlikom i ustremi se ka jugoistoku i dalekim Beor planinama.

Eragon se izvio u sedlu kako bi mahnuo Nasuadi, Elvi, Jormunduru i Džodu. I oni njemu mahnuše, a Jormundur mu doviknu: „Sre no oboma!" „Zbogom!", viknu Elva. „Zbogom!", doviknu Nasuda. „ uvajte se!"

Eragon ih je pozdravio i okrenuo im le a, ne mogavši više da podnese taj prizor. Safira nu pod njim i posko i kako bi otpo eli prvu etapu svog dugog, dugog putovanja.

Safira je kružila u vazduhu uspinju i se. Eragon dole ugleda Nasuadu i ostale kako stoje zbijeni kraj gradskih bedema. Elva je držala malenu belu maramicu koja se zalepršala na vetru koji pokrenuše Safirina krila.

389 http://www.balkandownload.org/

OBE ANJA NOVA, OBE ANJA STARA Safira je iz Ilireje odletela do obližnjeg imanja na kojem su Blodgarm i njegovi vilenjaci pakovali Eldunarije za prevoz. Vilenjaci e odjahati na sever sa Eldunarijima sve do Du Veldenvordena, a odatle e nastaviti kroz prostrane šume do vilenja kog grada Siltrima, koji leži na obali jezera Ardven. Tamo e vilenjaci i Eldunariji sa ekati da se Eragon i Safira vrate s Vroengarda.

Onda e svi zajedno krenuti van Alagezije, prate i reku Gaenu koja te e na istok kroz šume i nizije svi osim Laufina i Utinarea, koji su odabrali da ostanu u Du Veldenvordenu.

Odluka vilenjaka da po u s njima iznenadila je Eragona, ali bio je veoma zahvalan. Blodgarm mu je kazao: „Ne možemo da napustimo Eldunarije. Potrebna im je naša pomo - i njima, i mladuncima koji e se izle i."

Eragon i Safira su proveli pola sata razgovaraju i s Blodgarmom o najsigurnijem prenosu jaja, a onda je Eragon pokupio Eldunarije Glejdra, Umarota i još nekoliko starijih zmajeva, ija e snaga njemu i Safiri biti potrebna na Vroengardu.

Napustivši vilenjake, Safira i Eragon krenuše ka severozapadu. Safira je mahala krilima u mnogo smirenijem i staloženijem ritmu nego pri prvom odlasku na Vroengard.

Dok su leteli, Eragona obuze neka seta. Bio je utu en i žalostan zbog svoje sudbe. I Safira je bila tužna pošto je morala da se oprosti od Firnena, ali dan beše vedar a vetrovi mirni, te im se raspoloženje ubrzo popravilo. No blag ose aj gubitka ipak je obojio sve što je Eragon ugledao, te je posmatrao krajolike s novim uvažavanjem, znaju i da ih verovatno nikada više ne e videti.

Safira je preletela silne kilometre bujnih livada, plaše i ptice i ostale zveri svojom senkom.

Kada je pala no , nisu nastavili, ve su se zaustavili da zapale vatricu kraj re ice koja se pružala u podnožju plitke jaruge i seli da posmatraju zvezde što su se okretale iznad njih i da popri aju o svemu što se desilo i što bi se moglo desiti.

Kasno narednog dana, pristigli su u urgalsko selo koje je izniklo kraj jezera Flam jer je Eragon znao da e tu prona i Nara Garzvoga i Herndal, savet ženki koji je vladao njihovim narodom.

Uprkos Eragonovom protivljenju, Urgali su navalili da njemu i Safiri prirede golemu gozbu, pa je proveo ve e opijaju i se s Garzvogom i njegovim ovnovima. Urgali su pravili vino od bobica i kore drveta koje je, po Eragono-vom mišljenju, bilo ja e i od najja e patulja ke medovine. Safira je u njemu uživala više od njega: njemu je vino imalo ukus pokvarenih trešanja, ali ipak ga je pio kako bi udovoljio doma inima.

Mnoge Urgalke su prilazile njemu i Safiri, žele i da ih upoznaju, pošto je malo urgalskih žena estvovalo u borbama protiv Carstva. One behu donekle vitkije od mužjaka, ali jednako visoke, a rogovi im behu kra i i finiji, no svejedno golemi. Me u njima behu i urgalska deca: mla a nisu imala rogove, a starija su imala rožnate voruge na elima, duga ke od dva do deset centimetara. Bez rogova su li ili na ljude, uprkos razli itoj boji kože i o iju. Bilo je o igledno da su neka deca Kuli, pošto su ve u tom uzrastu bila viša od vršnjaka; poneko dete bese više i od roditelja. Eragon je zaklju io da nije bilo na ina da odrede koji e roditelji doneti Kula na svet. Roditelji Kuli dobijali su Urgale prose ne veli ine esto koliko i džinove.

Eragon i Safira su cele ve eri tereven ili s Garzvogom, pa je Eragon upao u jedan od svojih besanih po inaka dok je slušao kako neki urgalski peva kazuje pri u o pobedi Nara Tulke kod Stavaroska - tako mu je Garzvog rekao, pošto on nije razumeo urgalski jezik, spram kojeg mu se jezik patuljaka inio slatkim poput vina s medom.

Eragon je ujutro zatekao na desetine modrica, što beše posledica prijateljskog tapšanja i uškanja od strane Kula tokom gozbe.

Glava mu je bridela, i itavo telo, ali on i Safira ipak otidoše s Garzvogom da se obrate Herndalu. Dvanaest ženki zasedalo je u niskoj, kružnoj kolibi ispunjenoj dimom zapaljene kedrovine i smreke. Vrata od pru a behu široka tek da Safira provu e glavu. Njene krljušti baciše plav odsjaj po mra noj unutrašnjosti. Ženke behu izrazito stare, a neke ak behu slepe i krezube. Nosile su odore ukrašene vorovima sli nim upletenom remenju koje je visilo ispred svake ku e predstavljaju i grb datog plemena. Svaka lanica Herndala je držala štap sa izrezbarenim šarama koje za Eragona nisu imale nikakvo zna enje, mada je znao da moraju biti smislene.

390 http://www.balkandownload.org/

Pomo u Garzvogovog prevo enja, Eragon im je otkrio prvi deo svoje namere da preduhitri budu e sukobe izme u Urgala i ostalih naroda: Urgali bi trebalo da održavaju takmi enja svakih nekoliko godina, takmi enja u snazi, brzini i okretnosti. Mladi Urgali bi tako mogli da osvoje slavu potrebnu za njihovo parenje, a mogli bi i da zasluže svoje mesto u društvu. Eragon je predložio da takmi enje bude otvoreno za sve narode, što bi Urgalima pružilo mogu nost da se ogledaju i sa onima koji im nekada behu dušmani. „Kralj Orik i kraljica Nasuada ve su pristali", re e Eragon, ,,a Arja, koja je sada kraljica vilenjaka, tako e razmišlja o predlogu. Verujem da e i ona dati svoj blagoslov tom takmi enju." lanice Herndala se me usobno posavetovaše, što je potrajalo nekoliko minuta, a zatim progovori najstarija, sedokosa ženka iji rogovi behu toliko izlizani da ih gotovo više nije ni bilo.

Garzvog je ponovo sve preveo: „Dobra ti je ta zamisao, Vatreni Ma u. Moramo prvo s plemenima našim porazgovarati, pre no što za nadmetanja takva najbolje vreme izna emo, ali znaj da pristajemo."

Eragon se oduševljeno naklonio, pa im je zahvalio.

Potom progovori druga ženka: „Svi a se nama to, Vatreni Ma u, ali mi ipak mislimo da to ne e ratove me u nama zaustaviti. Krv je naša previše vrela da bi je igre takve ohladile."

A zmajeva krv kao nije?, upita Safira.

Jedna ženka dodirnu svoje rogove. „Ne preispitujemo mi žestinu tvoje vrste, Vatronosna." „Znam da vam je krv vrela, vrelija nego kod drugih", re e Eragon, „pa sam još nešto smislio."

Pripadnice Herndala utke su ga slušale dok im nije sve objasnio, mada se Garzvog malo uzvrpoljio, kao da mu je neudobno, pa je tiho zabrundao. Kada je Eragon završio, ženke nisu progovorile još nekoliko minuta, te je Eragon osetio nelagodu pred netremi nim pogledima onih što su još mogle da vide.

Potom Urgalka koja je sedela zdesna prodrma svoj štap, te kameni zvon i na njemu glasno zvecnuše u zadimljenoj kolibi. Progovorila je polako, re ima razvu enim i zamu enim, kao da joj je jezik otekao. ,,I ti bi to u inio za nas, Vatreni Ma u?" „Bih", odvrati Eragon i ponovo se naklonio. „Ako to u inite, Vatreni Ma u i Vatronosna, bi ete najbolji prijatelji koje su Urgralgre ikada imale, prijatelji ija e imena zanavek pamtiti. Upleš emo ih u svaku tulknu, ureza emo ih u stubove naše i u emo njima mladunce naše im im rogovi niknu." „Dakle, vaš odgovor je potvrdan?", upita Eragon.

Jeste."

Garzvog je zastao i naizgled u svoje ime rekao: „Vatreni Ma u, ti ne znaš koliko ovo zna i narodu mome. Zanavek ostajemo dužnici tvoji." „Ne dugujete mi ništa", re e Eragon. „Samo želim da spre im rat."

Sa ženkama je razgovarao još neko vreme, utvr uju i pojedinosti dogovora. Onda se on i Safira pozdraviše i nastaviše putovanje ka Vroengardu. im grube seoske kolibe ostadoše za njima, Safira re e: Bi e od njih dobrih Jaha a.

Nadam se da si u pravu.

Ostatak njihovog leta do Vroengarda beše jednoli an. Nisu naišli na bure nad morem, a jedini oblaci koji su im pre ili put behu tanani i vazdušasti, pa nisu predstavljali opasnost ni za njih, ni za galebove s kojima su delili nebo.

Safira se spustila pred isto ono napola srušeno gnezdilište u kojem su odseli tokom prethodne posete. Safira je ostala tu, a Eragon je otišao u šumu i lutao me u mra nim stablima, okovanim lišajevima, sve dok nije pronašao nekoliko senovitih ptica koje je video i ranije, a potom i par e mahovine ispunjeno onim skakutavim li inkama za koje mu Nasuada re e da ih je Galbatoriks nazivao larvama rov icama. Koriste i se imenom nad imenima, Eragon je obema vrstama dao valjan naziv na drevnom jeziku. Senovite ptice je nazvao sundavrblakama, a larve rov ice ilgratrima. Drugo mu ime ak beše zabavno na neki mra an na in, pošto je zna ilo „gadna glad".

Eragon se vratio Safiri zadovoljan, te su proveli no odmaraju i se i pri aju i s Glejdrom i ostalim Eldunarijima.

U zoru su otišli do stene Kutian. Izgovorili su svoja istinska imena, te se teška vrata otvoriše pod mahovinom kako bi se Eragon, Safira i Eldunariji spustili u podzemnu riznicu. U toj dubokoj pe ini, osvetljenoj jezerom otopljenog kamena koje je ležalo pod temeljima planine Erolas, uvar jaja

391 http://www.balkandownload.org/

Kuarok pomogao im je da smeste svako jaje u zaseban kov eži . Potom su naslagali kov eži e nasred odaje, uz pet Eldunarija koji behu ostali u pe ini da uvaju jaja.

Uz Umarotovu pomo , Eragon je bacio iste ini kao i ranije, te je smestio jaja i srca u skriven prostor koji je lebdeo iza Safire, gde ih ni on ni ona nisu mogli dodirnuti.

Kuarok je izašao s njima iz riznice. Metalna stopala zmajoglavog oveka glasno su odjekivala po podu laguma dok se uspinjao kraj njih.

Obrevši se napolju, Safira je š epala Kuaroka kandžama pošto je bio pregolem i pretežak da bi se udobno smestio na njenim le ima, te je poletela visoko iznad kružne doline koja se pružala u srcu Vroengarda.

Safira je zatim preletela more, mra no i svetlucavo, pa Ki mu, iji vrhovi behu poput oštrica od leda i snega, s procepima nalik na reke senki. Skrenula je ka severu kako bi prešla dolinu Palansar, gde su ona i Eragon poslednji put pogledali rodni dom, makar i s visine, a potom preleteše i Fundorski zaliv, izreckan penušavim valovima nalik na talasaste planine. Ceunon, sa strmim, višeslojnim krovovima i izvajanim glavama zmajeva, bese slede e upe atljivo mesto na njihovoj putanji, a za njim se ubrzo pojavio istureni rub Du Veldenvordena s visokim snažnim borovima.

No u su bivakovali kraj potoka i jezera, te bi se vatrica presijavala na Kuarokovom ugla anom metalnom telu dok bi žabe i bube horski pevale oko njih. Odnekud iz daljine, esto bi uli zavijanje vukova koji su krenuli u lov.

Nakon što su stigli u Du Veldenvorden, Safira je još jedan sat letela ka središtu goleme šume, gde ih zaštitne ini vilenjaka spre iše da nastave.

Morala je da sleti i da pro e kroz nevidljive arobne prepreke, uz Kuaroka koji je hodao kraj nje, a onda je iznova poletela.

Kilometri drve a jezdili su ispod njih, a jedinu promenu unosile su skupine listopadnog drve a - hrastova, brestova, breza, jasika i vretenastih vrba - koje su esto obrubljivale vodene tokove. Prošli su i pokraj neke planine, ije je ime Eragon zaboravio, i kraj vilenja kog grada Osilona, a potom i pokraj nepreglednih borovih prostranstava, gde svaki bor beše jedinstven a opet istovetan sa svojom brojnom bra om.

Onda je kona no, kasno uve e, kada se i mesec i sunce na oše nisko na suprotnim stranama horizonta, Safira stigla u Elesmeru i usmerila se nadole kako bi sletela me u ku e najve eg i najdi nijeg vilenja kog grada.

Arja i Firnen ve su ih ekali, s Roranom i Katrinom. im se Safira približila, Firnen je urliknuo raširenih krila, izbacuju i radosnu riku kojom je naterao ptice da prhnu u pre niku od kilometar i po. Safira mu je odgovorila na isti na in, te je okrenula zadnje noge kako bi nežno spustila Kuaroka na zemlju.

Eragon je otkop ao remenje oko nogu i skliznuo sa Safirinih le a.

Roran je odmah dotr ao da ga stisne za podlakticu i da ga potapše po ramenu, a Katrina ga je zagrlila s druge strane. Nasmejan, Eragon im re e: „Auuu! Ne mogu da dišem od vas! Kako vam se svi a Elesmera?" „Predivna je!", odvrati nasmešena Katrina. „Mislio sam da preteruješ u opisima", re e mu Roran, „ali divna je, baš kao što si kazao.

Dvorac u kojem smo odseli..." „Dvorac Tialdari", re e Katrina.

Roran klimnu. „Da, taj. Pružio mi je neke zamisli o tome kako bismo mogli da podignemo Karvahol. Doduše, tu su i Trondžhim i Farden Dur..." Odmahnuo je glavom i tiho zviznuo.

Eragon se ponovo nasmejao, te je pošao za njima šumskom stazom ka zapadnom rubu Elesmere. Arja im se tako e pridružila, deluju i kao prava kraljica, kakva je nekada bila njena majka. „Dobro mi došao, Eragone, po ovoj divnoj mese ini."

Zagledao se u nju. „Vala, bolje te našao, Senkoubico."

Nasmešila se zbog toga što je upotrebio taj naziv, te mu se u inilo da se suton pod natkriljenim drve em razvedrio. im je Eragon skinuo sedlo sa Safire, ona i Firnen poleteše - iako je Eragon znao da je Safira iscrpljena od putovanja - te zajedno nestadoše u pravcu grebena Telneir. Dok su odlazili, Eragon je uo kako Firnen govori: Jutros sam ulovio tri jelena za tebe. ekaju te na travi kraj Oromisove kolibe.

Kuarok se odmah dao za Safirom, pošto su jaja i dalje bila kod nje, a njegova dužnost beše da ih štiti.

392 http://www.balkandownload.org/

Roran i Katrina povedoše Eragona izme u golemih stabala vilenja kog grada, te stigoše do istine oivi ene svibom i slezova om, na kojoj behu postavljeni stolovi natrpani raznim akonijama.

Mnogo je vilenjaka, odevenih u najlepše tunike, došlo da pozdravi Eragona tihim pokli ima, milozvu nim smehom, pesmom i muzikom.

Arja je zauzela mesto na elu sve anog stola, a onaj beli gavran, Blagden, sedeo je na izrezbarenom stalku blizu nje, grak i; povremeno bi odgraktao i pokoji okrnjeni stih. Eragon je seo kraj Arje, te su zajedno jeli, pili i lumpovali do kasno u no .

Kada se gozba primakla kraju, Eragon se iskrao na nekoliko minuta, te je kroz mra nu šumu otr ao do stabla menoe, vo en više ulima mirisa i sluha nego vida.

Zvezde se pojaviše nad njim im je izronio iz kosih grana visokih borova. Zastao je kako bi usporio disanje i kako bi se pribrao, pa je krenuo preko korenja koje je okruživalo stablo menoe.

Zaustavio se u podnožju golemog drveta i spustio ruku na ispucalu koru. Odaslavši misli ka usporenoj svesti drveta koje je nekada bilo vilenjakinja, rekao je: Linea... Linea... Probudi se! Moram da porazgovaram s tobom! Sa ekao je, ali nije zapazio nikakav odgovor od drveta: kao da je pokušavao da opšti s morem, ili s vazduhom, ili sa samom zemljom. Linea, moram da pri am s tobom!

Potom mu se u inilo da mu je kroz um zahujao vetar, i on oseti neku misao, bledu i daleku, misao koja re e: Sta, o Jaha u...

Linea, kada bejah ovde poslednji put, rekoh ti da u ti dati sve što zatražiš u zamenu za elik ispod tvoga korenja. Uskoro napuštam Alageziju, pa do oh da ispunim svoju poslednju obavezu pre no što po em. Šta bi želela od mene, Linea?

Stablo mu nije odgovorilo, ve se njegove grane blago pomeriše, iglice zapljuštaše preko korenja na istini, a iz svesti mu iza e nekakva razgaljenost.

Idi, prošaputa glas, pa se drvo povu e iz Eragonovog uma.

Stajao je na istom mestu još nekoliko minuta, dozivaju i je po imenu, ali drvo je odbilo da razgovara. Eragon je naposletku otišao, sa ose ajem da je stvar ostala nerešena, mada stablo menoe ito nije tako mislilo.

Eragon je naredna tri dana proveo itaju i knjige i svitke. Mnogi behu iz Galbatoriksove biblioteke - Vanir ih je poslao u Elesmeru na Eragonov zahtev. Uve e bi ve erao s Roranom, Katrinom i Arjom, ali ina e se držao po strani, pa ak ni Safiru nije vi ao, pošto je ona ostala s Firnenom na grebenu Telneir, ne mare i mnogo za bilo šta drugo. No u su urlici i rika zmajeva esto odjekivali kroz šumu, ometaju i ga u prou avanju, mada su ga terali i na smeh kad god bi dodirnuo Safirine misli. Nedostajalo mu je Safirino društvo, ali znao je da joj je ostalo malo vremena uz Firnena, pa nije želeo da joj uskra uje sre u. etvrtog dana, kada je iz štiva doznao sve što je mogao, otišao je do Arje da bi i njoj i njenim savetnicima rekao šta namerava da u ini. Skoro itav dan ih je ube ivao da je to što je smislio neophodno i da e upaliti.

Pošto ih je ubedio, razišli su se da jedu. Kada je suton po eo da se spušta, okupili su se na istini kod menoe - behu tu on, Safira i Firnen, Arja i trideset najstarijih i najiskusnijih vilenja kih vra eva, Glejdr i ostali Eldunariji koje su Eragon i Safira poneli sa sobom, i dve uvarke - vilenjakinje Iduna i Neja, koje behu otelotvorenje saveza izme u zmajeva i Jaha a. uvarke se skinuše. U skladu s drevnim obredima, Eragon i ostali zapevaše, a Iduna i Neja zaigraše, kre i se tako da se njihove tetovaže spojiše u celovitog zmaja.

Na vrhuncu pesme, zmaj je zasvetlucao, otvorio eljusti, raširio krila i posko io napred odvojivši se s kože vilenjakinja, pa se podigao iznad istine toliko da mu je samo još rep dodirivao spojene uvarke.

Eragon je dozvao to blistavo stvorenje, a kada je privukao njegovu pažnju, objasnio mu je šta smera i upitao zmajeve da li pristaju na to. ini kako ti je volja, Kraljeubico, re e mu utvarno stvorenje. Ako e to osigurati mir diljem Alagezije, nemamo ništa protiv.

Eragon potom po e da ita iz jedne od knjiga Jaha a, a onda je u mislima izgovorio ime drevnog jezika. Vilenjaci i prisutni zmajevi posudiše mu snagu svojih tela, te energija pokulja kroz njega poput uskovitlane oluje. Eragon je pomo u nje bacio ini koje je danima usavršavao, ini kakve ne behu koriš ene stotinama leta: beše to arolija nalik na prastare ma ije što se pružahu duboko u

393 http://www.balkandownload.org/

venama same zemlje i kostima planina. Uz tu aroliju, odvažio se da u ini nešto što je u injeno samo jedanput ranije.

Tom arolijom je u vrstio nov sporazum izme u zmajeva i Jaha a, Za zmajeve nije vezao samo vilenjake i ljude, ve i patuljke i Urgale, kako bi bilo ko od njih mogao da postane Jaha .

Dok je izgovarao poslednje re i mo ne arolije, kojima ju je i zape atio, neki drhtaj kao da je zatreperio kroz vazduh i zemlju. Kao da se sve oko njih, a možda i sve na svetu, makar malo pomerilo. ini potpuno iscrpeše i njega i Safiru i ostale zmajeve, ali kada su završili, ispunilo ih je ushi enje, te je znao da je postigao golemo dobro, možda i najve e u itavom životu.

Arja je zahtevala da održe još jednu gozbu kako bi to proslavili.

Mada je bio umoran, Eragon je prisustvovao slavlju u dobrom raspoloženju, sre an u njenom društvu, ali i u Roranovom, Katrininom i Ismirinom.

Me utim, usred gozbe, odjednom mu je bilo previše muzike i hrane, te je uz izvinjenje napustio sto za kojim je sedeo sa Arjom.

Jesi li dobro?, upitala ga je Safira, bacivši pogled k njemu sa svoga mesta pokraj Firnena.

Nasmešio joj se preko poljane. Potrebno mi je malo tišine. Ne u dugo. Iskravši se, polako je krenuo izme u borova, duboko udišu i svež no ni vazduh.

Tridesetak metara od stolova, ugledao je mršavog vilenjaka visoko podignutih ramena koji je sedeo uz golem koren nekog drveta, okrenuvši le a obližnjem slavlju. Eragon je izmenio putanju kako ga ne bi uznemirio, ali pritom je zapazio vilenjakovo lice.

To uopšte ne beše vilenjak, ve kasapin Sloun.

Iznena en, Eragon zastade. Uza sve što se dogodilo, sasvim je zaboravio da se Sloun, Katrinin otac, nalazi u Elesmeri. Oklevao je nekoliko trenutaka, premišljaju i se, a onda mu je prišao tihim koracima.

Kao i kada ga je video poslednji put, Sloun je oko glave nosio tanku crnu traku koja mu je pokrivala prazne o ne duplje. Ispod tkanine su mu tekle suze, elo mu beše naborano, a mršave ruke stegnute.

Kasapin je uo Eragona kako prilazi, pa je okrenuo glavu ka njemu i rekao: „Ko je to? Jesi li ti, Adare? Rekoh ti da mi nije potrebna pomo !" Re i su mu zvu ale ogor eno i Ijutito, ali u njima beše i tuge kakvu Eragon kod njega ranije nije uo. „Eragon je", rekao je.

Sloun se uko io kao da su ga takli usijanim gvož em. „Ti! Jesi li došao da likuješ nad mojom bedom?" „Ne, naravno da nisam", re e Eragon, zgrožen tom zamišlju. nuo je metar-dva od njega. „Oprosti eš mi što ti baš i ne u poverovati. Kod tebe obi no nije lako odrediti da li pokušavaš da pomogneš ili da povrediš." „Zavisi kako se gleda."

Sloun izvi gornju usnu: „Eto prepredenog vilenja kog odgovora!"

Iza njega, vilenjaci otpo eše novu pesmu uz lutnje i frule, te nalet smeha dopre do Eragona i Slouna.

Kasapin cimnu bradom preko ramena. „Mogu da je ujem." Nove mu se suze skotrljaše ispod tankog par eta tkanine. „Mogu da je ujem, ali ne mogu da je vidim. A tvoje proklete ini ne daju mi da pri am s njom."

Eragon je za utao, ne znaju i šta bi mu rekao.

Sloun je naslonio glavu uz koren drveta, pa mu isko i knedla u grlu. „Vilenjaci vele da je dete, mala Ismira, jako i zdravo." „Jeste. Najja a i najglasnija beba koju znam. Bi e to dobra žena." „To je bar dobro." „Kako provodiš dane? Da li se i dalje baviš rezbarijama?" „Vidim da te vilenjaci obaveštaju o mojim rabotama, je li tako?" Dok je Eragon pokušavao da smisli kako da mu odgovori, pošto nije želeo da Sloun sazna da ga je posetio i jednom ranije, kasapin re e: „Dobro sam pogodio. Šta misliš, kako provodim dane? Provodim ih u mraku, kao što inim još od Helgrinda, i nemam šta da radim do da kršim pal eve dok me vilenjaci neprestano spopadaju zbog koje ega i ne daju mi ni sekund mira!"

394 http://www.balkandownload.org/

Smeh ponovo odjeknu iza njih. Eragon je u njemu za uo i Katrinin glas.

Slounovo se lice grubo izvilo. ,,A ti si priše morao da je dovedeš ovamo. Nije ti bilo dovoljno to što si me prognao, jelda? Morao si da me mu iš spoznajom da su mi jedina k erka i unuka tu, a da ja nikada ne u mo i da ih vidim, a kamoli da ih sretnem." Sloun iskezi zube, deluju i kao da e sko iti na Eragona. „Nemaš ti srca, ubre jedno bezdušno!" „Imam, i previše", odvrati Eragon, mada je znao da kasapin ne e razumeti zna enje. „Pih!" Eragon se dvoumio. inilo mu se da bi bilo milosrdnije da ostavi Slouna u uverenju da je hteo da ga povredi umesto da mu kaže da je njegova patnja posledica Eragonove zaboravnosti.

Kasapin je odvratio lice, te mu se suze skotrljaše niz obraze. „Odlazi", rekao je. „Ostavi me. I nemoj mi više smetati jer, kunem ti se, jedan od nas e umreti."

Eragon je prodžarao borove iglice na zemlji, a onda je ustao zagledavši se u Slouna. Nije želeo da ode. To što je u inio Slounu dovevši Katrinu u Elesmeru beše pogrešno i svirepo. Iz asa u as, savest ga je sve ja e pekla. Naposletku je doneo odluku i ponovo ga je obuzeo mir.

Govore i šapatom, upotrebio je ime drevnog jezika kako bi izmenio ini koje je bacio na Slouna. Potrošio je više od minuta, a kada se približio kraju bajalice, Sloun zareža stisnutih zuba: „Prekini s tim prokletim mrmljanjem, Eragone, i gubi se ve jednom. Gubi se, proklet bio! Ostavi me na miru!"

Eragon ipak nije otišao, ve je po eo nove ini. Posegao je za znanjem Eldunarija i Jaha a s kojima mnogi od starijih zmajeva behu u paru, te je otpojao ini koje dozvaše i povratiše ono što je nekada bilo. Beše to težak zadatak, ali i Eragonove veštine behu istan anije od nekadašnjih, pa je postigao ono što je hteo.

Kada je zapojao, Sloun je po eo da se trza, a onda je po eo da psuje i da se grebe po obrazima i elu obema rukama kao da ga je spopao nekakav svrab. „Proklet bio! Šta mi to radiš?"

Dovršivši bajalicu, Eragon ponovo nu kako bi nežno uklonio par e tkanine sa Slounove glave. Sloun prosikta im je osetio kako mu povla i traku, te ispruži ruku da bi zaustavio Eragona, ali bio je prespor, te mu se ruke sklopiše u vazduhu. „Ho eš i dostojanstvo da mi oduzmeš?", re e Sloun gnevnim glasom. „Ne", odvrati Eragon, „ho u da ti ga vratim. Otvori o i."

Kasapin po e da okleva: „Ne. Ne mogu. Pokušavaš da me prevariš." „Kad sam te ja prevario? Otvori o i, Sloune, i pogledaj svoju k erku i unuku."

Sloun zadrhta, a onda polako, krajnje polako, kapci po eše da mu se podižu otkrivaju i dva blistava oka umesto praznih duplji. Za razliku od onih s kojima je ro en, Slounove nove o i behu plave kao podnevno nebo i neverovatno jasne.

Sloun trepnu, te mu se zenice skupiše privikavaju i se na polutamu šume. Onda se munjevito uspravio i okrenuo kako bi zavirio iza korenja i osmotrio proslavu koja se odigravala izme u drve a.

Odsjaj besplamnih vilenja kih lampi osvetlio mu je lice toplom svetloš u, te je Eragon video da je ispunjen radoš u i živoš u. Zadivila ga je promena na Slounovom licu, te je osetio suze u o ima dok je posmatrao starca.

Sloun je nastavio da zuri u proslavu, poput ožednelog putnika koji je ugledao golemu reku pred sobom. Promuklim glasom, kazao je: „Predivna je. Obe su predivne!" Zatim odjeknu još jedan nalet smeha. „Ah... deluje mi sre no. A i Roran." „Odsad možeš da ih gledaš kad god poželiš", re e Eragon. „Ali ini e te i dalje spre avati da razgovaraš s njima, da staneš pred njih i da im se ikako javiš. Ako pokušaš, odmah u saznati." „Razumeo sam", promrmlja Sloun. Okrenuo se kako bi žestoko uperio o i u Eragona. Vilica mu se nekoliko sekundi pomerala gore-dole, kao da nešto žva e, a onda Sloun re e: „Hvala ti."

Eragon klimnu i ustade. „Zbogom, Sloune. Obe avam ti da me više nikada ne eš videti." „Zbogom, Eragone." Kasapin se okrenuo kako bi ponovo pogledao obasjano vilenja ko veselje.

395 http://www.balkandownload.org/

RASTANAK Prošlo je još nedelju dana: nedelju dana smeha, muzike i dugih šetnji po udima Elesmere.

Eragon je Rorana, Katrinu i Ismiru odveo u obilazak Oromisove kolibe na grebenu Telneir, a Safira im je pokazala skulpturu od kamena koju je napravila za Proslavu zakletve u krvi. A i Arja je provela jedan dan s njima, vode i ih po mnogobrojnim gradskim baštama kako bi mogli da vide neke od najveli anstvenijih biljaka koje su vilenjaci sakupili ili uzgojili prethodnih vekova.

Eragon i Safira su želeli da ostanu u Elesmeri još nekoliko nedelja, ali Blodgarm im se javio kako bi ih obavestio da su on i Eldunariji koje je uvao stigli do jezera Ardven. Mada ni Eragon ni Safira nisu hteli to da priznaju, ipak su znali da je došlo vreme da krenu.

Me utim, ipak su se obradovali kada su im Arja i Firnen objavili da e leteti s njima bar do ruba Du Veldenvordena ili malo dalje.

Katrina je odlu ila da ostane sa Ismirom, ali Roran je tražio da pre e s njima bar prvi deo puta, rekavši: „Voleo bih da vidim kako izgleda sam kraj Alagezije, a s tobom u putovati mnogo brže nego na konju."

U praskozorje narednog dana, Eragon se oprostio s Katrinom, koja je sve vreme plakala, i sa Ismirom, koja ga je uhvatila za palac, nehajno gledaju i u njega.

Potom krenuše. Safira i Firnen su leteli jedno do drugog, zaputivši se ka istoku šume. Roran je sedeo iza Eragona obavivši mu ruke oko struka, a Kuarok je visio sa Safirinih kandži. Telo mu je svetlucalo na suncu, jarko poput ogledala.

Dva i po dana kasnije, ugledali su jezero Ardven: beše to bledunjava vodena površina ve a od itave doline Palansar. Na zapadnoj obali uzdizao se grad Siltrim, koji ni Eragon ni Safira ranije ne behu posetili. U vodama gradskog pristaništa ljuljuškala se duga ka bela la a s jednim jarbolom.

Brod je izgledao baš onako kako je Eragon o ekivao. Prepoznao ga je iz svojih snova, te mu se ose aj neizbežne sudbe javio im ga je ugledao.

Ovako je bilo su eno, pomislio je.

No su proveli u Siltrimu, koji beše umnogome nalik na Elesmeru - doduše, bio je manji i zbijeniji od nje. Dok su se oni odmarali, vilenjaci su utovarili Eldunarije na la u s hranom, alatima, tkaninama i ostalim zalihama. Brodsku posadu je inilo dvanaest vilenjaka koji su želeli da pomognu pri uzgajanju zmajeva i obuci budu ih Jaha a, te Blodgarm i svi njegovi vra evi, sem Laufina i Utinarea, koji su se tada i oprostili s njima.

Eragon je ujutro izmenio ini koje su skrivale jaja iznad Safire, te je izvadio dva jajeta i dao ih vilenjacima koje je Arja ranije odabrala da im budu uvari. Jedno jaje e odneti patuljcima, a drugo Urgalima, u nadi da e zmajevi odabrati svoje Jaha e baš me u njihovim narodima. Ako se to ne desi, zameni e mesta, a ako ni tada ne budu našli Jaha e za sebe... e pa, Eragon ni sam nije znao šta e tada biti, ali bio je uveren da e Arja ve nešto smisliti. Pošto se zmajevi izlegu, oni i njihovi Jaha i odgovara e Arji i Firnenu sve dok ne postanu dovoljno veliki da se pridruže Eragonu, Safiri i ostalim ro acima na istoku.

Eragon, Arja, Roran, Kuarok, Blodgarm i ostali vilenjaci potom se ukrcaše na la u i zaploviše preko jezera, a Safira i Firnen su kružili visoko iznad njihovih glava.

La a im se zvala Talita, po crvenkastoj zvezdi na isto nom nebu. Pošto je bila lagana i uzana, bilo joj je potrebno svega dvadesetak centimetara vode da bi mogla da pluta. Kretala se ne ujno i njome se gotovo nije moralo upravljati, jer kao da je ta no znala kuda njen krmanoš želi da plovi. etiri dana su plovili kroz šumu, prvo preko jezera Ardven, a potom niz reku Gaenu, nabujalu od prole nog otapanja snega. Dok su prolazili kroz tunele od zelenih krošanja, razne ptice su pevale i letele oko njih, a veverice, i crvene i crne, ljutito su ih prekorevale s vrhova drve a, ili bi ih naprosto posmatrale sede i na granama van njihovog domašaja.

Eragon je vreme mahom provodio ili uz Arju ili uz Rorana, pa je retko leteo sa Safirom. Safira se i sama više držala Firnena, te ih je esto vi ao kako sede na obali prepletenih šapa i priljubljenih glava.

396 http://www.balkandownload.org/

Svetlost u šumi danju bese zlatasta i maglovita, a no u bi zatreperile zve-zde i okrugli mesec bi im osvetlio put. Zbog toplote, izmaglice i neprekidnog ljuljuškanja Talite, Eragon je imao ose aj da napola spava, izgubljen u nekom prijatnom snu. Šumi je naposletku - što je, naravno, i moralo da se desi - došao kraj, te zaploviše kroz istine što se pružahu iza nje. Reka Gaena je skrenula na jug nose i ih duž šume do jezera Eldor, ije vode behu ve e i od jezera Ardven.

Tu se vreme izmenilo, te nai oše na oluje. Golemi valovi po eše da udaraju o la u, te su itav jedan dan svi bili pokunjeni dok je ledena kiša pljuštala po njima pra ena opakim vetrom. Vetar im je, me utim, duvao u le a, te ih je uveliko ubrzao.

Nakon jezera Eldor, prešli su u reku Edu i zaplovili na jug pokraj Cerisa, vilenja ke stražarske ispostave. Onda su ostavili celu šumu za sobom, te je Talita nastavila da klizi po reci kroz nizije, tobože po sopstvenoj volji i naho enju.

Otkako su izronili iz drve a, Eragon je o ekivao da e ih Arja i Firnen napustiti, no oni nisu spominjali rastanak, a Eragonu je bilo prijatnije da se ne raspituje o njihovim nakanama.

I tako se spustiše još južnije, kroz sve ve e i ve e pustare. Osvrnuvši se, Roran re e: „Koja bestragija!" Eragon je morao da mu da za pravo.

Na kraju stigoše do najisto nijeg naselja Alagezije: do malene, usamljene skupine drvenih gra evina po imenu Hedart. Patuljci su izgradili to mesto radi trgovine s vilenjacima, pošto u toj oblasti nije bilo ni ega vrednog osim krda jelena i divljih bivola, koja su videli u daljini. Ku e su stajale na mestu gde se Az Ragni ulivao u Edu udvostru uju i je.

Eragon, Arja i Safira prošli su kroz Hedart i jednom pre toga, ali u suprotnom pravcu, kada su iz Farden Dura putovali u Elesmeru nakon bitke sa Urgalima. Eragon je stoga i znao šta da o ekuje kada se seoce pojavilo na vidiku.

Me utim, ipak se za udio ugledavši patuljke, stotine njih, koji su ih ekali na rubu sklepanog pristaništa što je štr alo nad Edom. No njegova zbunjenost je prerasla u oduševljenje kada se skupina pomerila kako bi Orik kro io na elo.

Podigavši Volund, Orik viknu: „Nisi valjda mislio da u dopustiti da moj posvojeni brat ode bez valjanog oproštaja, hm?" Široko se smeše i, Eragon je sklopio šake oko usta i doviknuo: „Ni u snu!"

Vilenjaci su usidrili Talitu da bi se iskrcali svi sem Kuaroka, Blodgarma i još dva vilenjaka koji ostadoše da uvaju Eldunarije. Vode na uš u dve reke behu previše nemirne da bi brod mogao da održi položaj a da ne udara o pristanište, pa su vilenjaci otplovili niz Edu u potrazi za mirnijim sidrištem.

Eragon se zapanjio otkrivši da su patuljci u Hedart doneli etiri ogromna vepra ak s Beor planina. Nagran su potom natakli na debla debela koliko Eragonova noga, te ih ispekoše nad usijanim ugljevljem. „Tog sam ti ja li no ubio", re e Orik ponosno, pokazuju i mu najve eg vepra.

Uza sve ostale namirnice potrebne za gozbu, Orik je doneo i tri prikolice najfinije medovine samo za Safiru. Safira je po ela oduševljeno da prede im je ugledala burad. Mora eši ti da je probaš, rekla je Firnenu, koji frknu i izvi vrat, znatiželjno njuškaju i burad.

Kada je palo ve e i kada je hrana bila gotova, seli su za grube stolove koje patuljci napraviše upravo tog dana. Orik tresnu maljem o štit kako bi utišao ljude. Potom je uzeo par e mesa, stavio ga u usta, sažvakao i progutao. „Ilf gauhnith!", objavio je. Patuljci povikaše sa odobravanjem, te je gozba kona no mogla da otpo ne.

Na kraju ve eri, kada se svi najedoše, ak i zmajevi, Orik je zatapšao i pozvao slugu, koji mu je doneo kov eg ispunjen zlatom i draguljima. „Mali dar u znak prijateljstva", re e Orik daju i ga Eragonu.

Eragon se naklonio, te mu je zahvalio.

Orik je potom otišao do Safire, te joj, blistava oka, dade prsten od srebra i zlata koji je mogla da nosi na bilo kojem prstu prednje šape. „Poseban ti je to prsten, pošto ne može biti ni izgreban ni umrljan, a dok god ga budeš nosila, plen ne e uti kako mu se približavaš."

Safiru je taj dar neizrecivo oduševio. Zamolila je Orika da joj stavi prsten na srednju kandžu desne šape, a Eragon ju je više puta te ve eri uhvatio kako se divi tom obru u od blistavog metala.

397 http://www.balkandownload.org/

Pošto je Orik navaljivao, ostali su da preno e u Hedartu. Eragon se ponadao da e krenuti rano narednoga jutra, ali im se nebo razvedrilo, Orik je njega, Arju i Rorana pozvao na doru ak. Nakon doru ka su se zapri ali, a onda otidoše da vide splavove kojima su patuljci preneli nagran s Beor planina sve do Hedarta. Dok su se okrenuli, primaklo se i vreme za ve eru, te je Orik uspeo da ih nagovori da ostanu na poslednjem obroku.

Kao i na gozbi prethodnog dana, patuljci su i tu ve eru obogatili pesmom i muzikom, te su, zbog nastupa posebno nadarenog patulja kog peva a, ponovo odložili polazak. „Ostanite do svanu a", molio ih je Orik. „Mrak je, a to vam nikako nije pravo vreme za putovanje."

Eragon je podigao pogled ka punom mesecu, te se nasmešio. „Zaboravljaš da meni nije mra no koliko tebi. Ne, zaista moramo da krenemo. Ostanemo li još malo, plašim se, nikada ne emo oti i." „Onda idi s blagoslovom mojim, brate srca moga."

Zagrlili su se, pa im je Orik doveo konje - konje koje su patuljci držali u hedartskim štalama za vilenjake s kojima su trgovali.

Eragon je podigao ruku da bi pozdravio Orika, a onda je podbo svog paripa te on, Roran, Arja i ostali vilenjaci odjahaše iz Hedarta šumskom stazom koja se pružala južnom obalom Ede, gde vazduh beše slatkast od mirisa vrbe i topole. Zmajevi su pošli nebom za njima, obr i se jedan oko drugog u veseloj, vrtoglavoj igri. im su napustili Hedart, Eragon je zauzdao svoga ata. To u iniše i ostali, te su nastavili sporijim i prijatnijim ritmom, tiho razgovaraju i. Eragon sa Arjom i Roranom nije pri ao ni o emu važnom, pošto im nisu bile važne re i, ve ose aj bliskosti koji su delili okovani no nom tamom.

Ose anja me u njima behu dragocena i krhka, te su govorili nežnije nego ina e znaju i da e samo još malo vremena provesti zajedno. Niko nije želeo da naruži te trenutke nepromišljenom re enicom.

Ubrzo su stigli do vrha brdašceta s kojeg ugledaše Talitu, koja ih je ekala s druge strane.

La a se pojavila. Eragon je znao da e se pojaviti. Morala se pojaviti.

Na svetlosti bledog meseca, brod je li io na labuda spremnog da poleti sa široke, spore reke i da ga odnese u neznana prostranstva. Vilenjaci behu spustili jedra, te se platno presijavalo blagim odsjajem. Za kormilom je stajala usamljena prilika, ali paluba beše pusta.

Iza Talite, mra na i ravna nizija širila se sve do udaljenog horizonta poput zastrašuju e nepreglednog prostora prošaranog jedino rekom, koja se prostirala po tlu poput trake kovanog metala.

Eragonu se grlo steže, te on navu e kapulja u ogrta a preko glave kako bi se sakrio od tu ih pogleda.

Polako su sjahali niz brdo, pa kroz šuštavu travu, i spustili se na šljunkovitu plažu pokraj la e.

Bat konjskih kopita oštro je i glasno odjekivao po kamenju.

Svi sjahaše. Vilenjaci na iniše dva reda sve do la e, jedan naspram drugog, te zariše krajeve svojih kopalja u zemlju tik uz stopala i stadoše uspravni poput kipova.

Eragon se zagledao u sve njih i grlo mu se još više steglo ometaju i mu disanje.

Kucnuo je as, re e Safira, a on je znao da je u pravu.

Eragon je skinuo kov eg sa zlatom i draguljima sa sedla svoga konja kako bi ga odneo Roranu. „Dakle, tu se rastajemo?", upita ga Roran.

Eragon mu klimnu, „Tu", re e daju i mu kov eg. „Evo, uzmi ovo. Bolje eš ga iskoristiti nego ja... Tim blagom možeš da podigneš svoj zamak." „Ho u", re e Roran drhtavim glasom. Gurnuo je kov eži pod levu mišku, te je desnom rukom zagrlio Eragona. Dugo su ostali zagrljeni. Roran mu onda re e: „ uvaj mi se, brate." ,,I ti, brate... i pazi mi na Katrinu i Ismiru." „Ho u."

Ne znaju i šta bi mu još rekao, Eragon ga je još jednom taknuo po ramenu, pa se okrenuo kako bi se pridružio Arji, koja ga je ekala kraj postrojenih vilenjaka.

Zagledali su se jedno u drugo u magnovenju, a onda mu Arja re e: „Eragone." I ona beše navukla kukuljicu, te joj je na mese ini video tek deli lica.

398 http://www.balkandownload.org/

„Arja." Zagledao se u srebrnastu reku, pa ponovo u Arju, stežu i bal ak Brisingra. Ispunjen silnim ose anjima, po eo je da se trese. Nije želeo da ode, ali znao je da tako mora biti. „Ostani sa mnom..."

Naglo je podigla pogled. „Ne mogu." „Ostani bar do slede e re ne okuke."

Malo se premišljala, pa mu je klimnula. Pružio joj je ruku, pa je provukla svoju ispod nje i popela se na brod s njim. Otišli su na pramac.

Vilenjaci krenuše za njima. im su se svi ukrcali, podigli su brodske stepenice. Bez vetra i vesala, la a se odmakla od kamenite obale kako bi zaplovila duga kom, mirnom rekom.

Roran je ostao na plaži, sam, da bi ispratio njihov odlazak. Zabacivši glavu, ispustio je duga ak, bolan krik, te njegova tuga odjeknu kroz tamu.

Eragon je nekoliko minuta stajao uz Arju, ali ni ona ni on nisu govorili dok su gledali kako im se približava prva re na okuka. Eragon se naposletku okrenuo k njoj da bi joj skinuo kukuljicu s lica i da bi je pogledao u o i. „Arja", re e joj, te prošaputa njeno istinsko ime, a ona zadrhta.

I ona je prošaputala njegovo pravo ime, te i on zadrhta uvši opis itavog svog bi a.

Zaustio je, ali Arja ga je preduhitrila spustivši mu tri prsta na usne. Odmakavši se od njega, podigla je ruku iznad glave. „Zbogom, Eragone Senkoubico", rekla mu je.

Firnen se obrušio s neba i odneo je s palube, obavivši Eragona naletom vazduha ispod svojih krila. „Zbogom", prošaputa Eragon gledaju i kako ona i Firnen lete ka udaljenoj obali gde ih je Roran i dalje ekao.

Eragon je tek tada dopustio suzama da kanu. vrsto je stegao brodsku ogradu pla i zbog toga što za sobom ostavlja sve što je ikada znao. Iznad njega, Safira se pognula na nebu, te im se pomešaše tuge za onim što nikada ne e biti.

No kasnije je Eragonovo srce ponovo usporilo, suze su mu presahle i obavio ga je nekakav spokoj dok je stajao zagledan u puste ravnice. Zapitao se kakve e sve udnovate stvari zate i u tom bespu u, razmišljaju i o životu koji je o ekivao njega i Safiru - o životu sa zmajevima i Jaha ima.

Nismo sami, malecki, re e Safira.

Na licu mu se pojavi osmeh.

La a je zaplovila dalje, mirno klize i niz reku obasjanu mese inom ka dalekim zemljama prekrivenim tamom.

KRAJ

399 http://www.balkandownload.org/

O POREKLU IMENA Razna imena na koja e neustrašivi putnik nai i diljem Alagezije uzgrednom posmatra u mogla bi se initi poput nasumi ne zbirke naziva bez vrstine, porekla ili povesti. Me utim, kao i druge zemlje naseljene razli itim kulturama - i razli itim vrstama - Alagezija je imena nakupila iz širokog spektra zasebnih izvora, me u kojima su jezici patuljaka, vilenjaka, ljudi, pa ak i Urgala.

Stoga na svega nekoliko kvadratnih kilometara udaljenosti možemo imati dolinu Palansar (ljudski naziv), reku Anoru i Ristvak'bejn (vilenja ki nazivi) i planinu Utgard (patulja ki naziv).

Mada sve to može biti veoma zanimljivo u istorijskom smislu, esto se mogu desiti greške u izgovoru. Nažalost, spisak pravila za po etnike ne postoji. Svako ime morate nau iti zasebno, ukoliko pak niste kadri da odmah odredite jezik iz kojeg je poteklo. Stvar se usložnjava kada shvatite da su, u mnogim mestima, meštani izmenili pisanje i izgovor stranih reci kako bi ih uskladili sa svojim jezikom. Reka Anora predstavlja zgodan primer. Ime anora prvobitno se pisalo kao aenora, što na drevnom jeziku zna i široka. Ljudi su u svojim zapisima pojednostavili tu re u anora, što je, uz samoglasni ku promenu kojom je ae izgovarano uproš eno, kao a, stvorilo ime koje se koristilo u Eragonovo doba.

DREVNI JEZIK Agaeti Blodhren - Proslava zakletve u krvi (održava se jednom u stotinu leta u ast prvobitnog saveza izme u vilenjaka i zmajeva) Alfa - vilenjak alfakyn - vilenja ki narod Atra du evarinya ono varda - zvezde te uvale Atra esterni ono thelduin, Eragon - dobra te sre a pratila, Eragone audr - gore bollr - okrugao predmet, kugla brisingr - vatra (vidi i istalri) Dauthdaert- smrtonosno koplje: naziv dat džilitima koje vilenjaci napraviše kako bi pobili zmajeve Deloi sharjalvi! ~ Pomeri se, Zemljo!

Domia abr Wyrda - Mo sudbine (knjiga) draumr kopa - gledanje kroz san drottning - kraljica drottningu - princeza (grubo prevedeno, pošto ta an prevod ne postoji) Du Fells Nangoroth - Vetrovite planine Du Vrangr Gata - Put skitanja Du Veldenvorden - Šuma stražara ebrithil(ar) - itelj (i) Eka aifricai un Shur'tugal - ja sam Jaha i prijatelj Eka elrun ono, alfya, wiol forn thornessa - blagodarim vam, vilenjaci, na ovome daru elda - rodno neutralan nastavak kojim se izražavaju po ast i poštovanje Elrun ono - hvala vam Erisdar - besplamne lampe koje koriste i vilenjaci i patuljci (nazvane po vilenjaku koji ih je izumeo) fairth - slika nastala putem ini na par etu škriljca fell - planina finiarel - po asni nastavak za mladi a koji obe ava flauga - leteti frethya - sakriti ganga - krenuti

400 http://www.balkandownload.org/

ganga aptr - i nazad ganga fram - i i napred ganga raehta - i pravo gedwey ignasia - blistav dlan Gulia waise medh ono, Argetlam - sre a te pratila, srebrnodlani Helgrind - Dveri smrti hvitr - belo illgrathr - gadna glad islingr - lu onoša istalri - vatra (vidi i brisingr) jierda - polomiti, slomiti kausta - do i kverst - prese i Kverst malmr du huildrs edtha, marfrema ne thon eka threya! - Preseci metal koji me sputava, ali molim te, nemoj dalje od toga!

Iadrin - otvoriti letta - stani liduen Kvaedhi - pesni ki spis mae - deli re i koju Eragon nije dovršio naina - osvetliti Naina hvitr un bollr - neka nastane okrugla bela svetlost Nam iet er Eragon Sundavar-Vergandi, sonr abr Brom - zovem se Eragon Senkoubica, sin Bromov Nidhwal - zmajolike nemani što žive u moru, sli ne fanghurima niernen - orhideja Ono ach neiat threyja eom verrunsmal edtha, O snalgli - ne želiš borbu sa mnom, snalgli.

Se ono waise ilia — neka ti je sa sre om Se onr sverdar sitja hvass - ve no ti ma oštar bio Shur'tugal - Jaha zmajeva slytha - spavati snalgli - vrsta ogromnih puževa Stenr risa - podigni se, kamenu Stenr slauta! - Zatreperi, kamenu! (Slauta je teško prevesti, pošto re ozna ava oštar, zvonak zvuk nalik na pucanje kamena, mada može ozna avati i ispuštanje takvog zvuka.)

Stydja unin mor'ranr - po ivaj u miru sundavrblaka - senolepet svit-kona - formalni po asni naziv za mudru ženu thelduin - odbaciti theyna - uti thrautha - baciti Thrysta vindr - sabij vazduh thurra - sasušiti un-i Vae weohnata ono vergari, eka thaet otherum - ubi emo te, kunem ti se Vaer Ethilnadras - sme e plutaju e alge s gasovitim mehurima na sklopovima grana vaetna - razbacati valdr - vladar veoht - spor verma - zagrejati vrangr - lutanje Waise neiat! - Nema me više! yawe - odnos zasnovan na poverenju

401 http://www.balkandownload.org/

JEZIK PATULJAKA Az Ragni - reka Az Sweldn rak Anhuin - Suze Anhuinove barzul - zlehuda te sre a pratila Beor - medve a pe ina (vilenja ka re ) derundann - pozdrav dur - naš durgrimst - pleme (doslovno zna i „dvor naš" ili „dom naš") Erothknurl - kamen od zemlje Fanghur - zmajolika stvorenja, manja i manje pametna od svojih ro aka zmajeva, u srodstvu s nidhvalima, žive na Beor planinama Farthen Dur — Naš otac Feldunost - ledenobradi (vrsta koza s Beor planina) grimstborith - poglavica (doslovno „poglavar dvora") grimstcarvlorss - ona koja upravlja ku om grimstnzborith - vladar patuljaka, ili kralj ili kraljica Ilf gauhnith! - izraz kojim se služe patuljci sa zna enjem „sigurno i dobro".

Naj eš e ga izgovara doma in gozbe, a poti e iz davnih vremena, kada je trovanje gostiju bilo esta pojava me u plemenima.

Ingeitum - oni što rukuju vatrom, kova i knurla - patuljak (doslovno „napravljen od kamena"; množina glasi knurlan) Nagra - ogromni vepar s Beor planina; množina glasi nagran thardsvergundnzmal - nešto što li i na nešto što nije, lažno ili krivotvoreno Tronjheim - Kaciga džinova Vor Orikz korda! - Tako mu Orikovog malja!

NOMADSKI JEZIK no - po asni nastavak povezan crticom uz glavno ime nekoga koga poštujemo

UEGALSKI JEZIK drajl - larvin nakot nar - po asni naziv thulqna - prepleteno remenje koje Urgali koriste kako bi pokazali grb svoga plemena Uluthrek - Lunožderka Urgralgra - naziv koji Urgali koriste za sebe (doslovno „rogati")

402 http://www.balkandownload.org/

ZAHVALNICA Kvetha Fricaya. Pozdravljam vas, prijatelji.

Koliko samo dugo ovo putešestvije beše. Teško je i poverovati da nam se kona no primakao kraj. Mnogo sam puta sumnjao da u ikada dovršiti ovu sagu. Za to što ipak jesam umnogome je zaslužna pomo mnogih divnih ljudi.

Ne u preterati ako kažem da je pisanje „Nasle a" bilo najteža stvar koju sam ikada u inio. Iz raznih razloga - li nih, poslovnih i stvarala kih - ova je knjiga predstavljala mnogo ve i izazov od bilo koje prethodne. Ponosan sam što sam je dovršio, a još sam ponosniji na nju samu.

Kada pogledam itavu sagu, gotovo da ne mogu da sažmem svoja ose anja. Saga „Nasle e" oduzela mi je dvanaest godina života, što je, trenutno, gotovo jedna njegova polovina. Saga je izmenila i mene i moju porodicu, a za iskustva koja sam doživeo zbog nje bile bi mi potrebne još etiri knjige kako bih vam ih prepri ao. A sada, eto, moram sve to da napustim, da se oprostim od Eragona, Safire, Arje, Nasuade i Rorana i da se okrenem novim likovima i novim pri ama... Sama pomisao na to je strašna.

Me utim, ne nameravam da napuštam Alageziju. Mnogo sam vremena i truda uložio u izgradnju ovog sveta, pa u mu se jednom vratiti. To se možda ne e desiti još nekoliko godina, a može se desiti ve narednog meseca. Trenutno ne znam ni sam. Ali nadam se da u se, kada joj se budem vratio, pozabaviti tajnama koje ostavih nerešene u ovoj sagi.

Kad smo ve kod toga, žao mi je ako sam razo arao one koji su se ponadali da e saznati više o travarki An eli, ali ona ne bi bila ni upola toliko zanimljiva da o njoj baš sve znamo. Me utim, ako ikada budete sreli moju sestru An elu, možete slobodno da je zapitate o njoj. Bude li dobro raspoložena, možda e vam i re i štogod zanimljivo. A ako ne bude... pa, bar ete od nje dobiti koju šaljivu dosetku.

No pre imo na zahvalnicu: Kod ku e bih zahvalio: i mami i tati na stalnoj podršci, na savetima i na tome što su rizikovali sa „Eragonom". Svojoj sestri An eli, koja je bila rezonantna kutija za sve moje zamisli i koja mi je pomagala pri ure ivanju, opet mi dopustivši da od nje stvorim junakinju, te mi pružala neprocenjivu podršku tokom pisanja poslednje etvrtine rukopisa. Tvoj sam dužnik, seko, ali ti to ve i sama znaš. I Imanueli Mejer, koja mi je pravila društvo dok sam radio na posebno teškom delu pri e.

U Rajters hausu bih zahvalio: Sajmonu Lipskaru, svom zastupniku u svetu izdavaštva, na njegovom prijateljstvu i na svemu što je u inio za ovu sagu proteklih godina (obe avam mu da u odsad pisati knjige bar malo brže), i njegovoj pomo nici Kejti Zenekiji.

U Knopfu bih zahvalio: svojoj urednici Mišel Frej, na upornom poverenju i na tome što je sve ovo u inila mogu im. Ozbiljno vam kažem da, bez nje, ne biste držali ovu knjigu u rukama. Njenoj pomo nici Keli Delejni, koja Mišel olakšava život i koja nam je pomogla da sastavimo siže prve tri knjige. Urednici MiŠel Berk na oku sokolovom kada je posredi pri a i na tome što je pomogla da ova knjiga bude izdata. Direktorki odnosa s javnoš u i marketinga Džudit Hojt, bez koje bi malo ko uo za ovu sagu. Dominik Cimini i Norin Herits, iz iste službe, koje su mi bile od velike pomo i i pre mojih mnogobrojnih turneja, i tokom njih, i nakon njih. Likovnoj urednici Izabel Voren-Lin i njenom timu na predivnom nacrtu korica i unutrašnjih stranica (i na njihovom radu na izdanju u mekom povezu].

Slikaru Džonu Džudu Palensaru, koji mi je obezbedio predivan niz slika na prednjim koricama, sa ovom predivnom na samom kraju. Glavnom lektoru Artiju Benetu na stru noj pomo i u pravopisu i oko svih teško razumljivih udnovato- udovišnih kovanica. ipu Gibsonu, direktoru odeljenja za de je knjige u Random hausu. Knopfovom direktoru Nensi Hinkel na neograni enom strpljenju. Džoan Dimejo, direktorki prodaje, i njenom timu (huzzah i mnogo hvala). Šefu marketinga Džonu Adamou, iji me je tim neprestano oduševljavao svojom dovitljivoš u. Lindi Lenard i njenom timu iz odeljenja za nove medije, Lindi Paladino i Timu Terhunu iz odeljenja za štampu, Šasti Džin-Meri iz ure iva kog odbora, Pem Vajt, Džoslin Lang i ostalima iz odeljenja za strana izdanja koji su mi pomogli da saga „Nasle e" postane svetsko izdava ko udo. Dženet Frik, Dženet Renard i Dženifer Hejli, lektorima, i svima ostalima u Knopfu koji su me podržavali.

403 http://www.balkandownload.org/

U Lisening lajbrariju zahvalio bih: Džerardu Dojlu, koji je obavio odli an posao podarivši glas mojoj pri i (plašim se da sam kroz Firnena stavio veliki izazov pred njega), Taro Majer na prefinjenoj i dirljivoj režiji njegovog izvo enja, Orli Moskovic na spajanju svih niti pri e i Amandi Da ierno, izdava u lisening lajbrarija.

Tako e zahvaljujem kolegi piscu Tadu Vilijamsu (ako još niste, obavezno pro itajte njegovu trilogiju Memory, Sorrow i Thorn, ne ete zažaliti), koji me je nadahnuo da u poglavlje o Arouzu ubacim rudnik škriljca. Zahvaljujem i piscu Teriju Bruksu, koji mi je bio i prijatelj i mentor. (Toplo vam preporu ujem njegovu sagu Magic Kingdom of Landover.)

Hvala i Majku Makoliju, koji je postavio jednu od najboljih internet stranica za moje obožavaoce (shurtugal.com) i koji je, s Markom Kota Vacom, napisao „Almanah Nasle a". Bez Majkovog zalaganja, zajednica mojih italaca bila bi mnogo manja i siromašnija nego što jeste. Hvala ti, Majk!

Posebno moram da pomenem i Reinu Sato, obožavateljku ije su me reakcije pri njenom prvom susretu s kuvanim puževima navele da osmislim snalglije s Vroengarda. Reina, snalgliji su za tebe.

Kao i uvek, na kraju u zahvaliti i tebi, itao e. Hvala ti što si bio uz mene u ovoj pri i.

Nadam se da e zvezde uvek blistati nad tobom.

I... to je to. Nemam ništa da dodam ovoj sagi. Rekoh sve što je trebalo re i. Ostaje samo tišina.

Se onr sverdar sitja hvass.

Kristofer Paolini 8. novembar 2011.

http://www.balkandownload.org

404 http://www.balkandownload.org/

O autoru Postojana ljubav prema fantaziji i nau noj fantastici nagnala je Kristofera Paolinija da po ne da piše svoj roman prvenac, Eragon, sa petnaest godina, kada je završio srednju školu. Knjiga je doživela ogroman uspeh, našla se na svim zna ajnijim listama bestselera, a mladi pisac se našao u centru pažnje medija i publike. Druga knjiga iz serijala Nasle e, Prvoro eni, koja je u Americi izašla tri godine kasnije, u avgustu 2005, ponovila je uspeh prve knjige i prevazišla o ekivanja književne kritike i publike. Slede e godine prikazan je i film snimljen prema knjizi Eragon. Tre i nastavak serijala, Brisingr, izašao je u Americi u septembru 2008. i, kao i njegovi prethodnici, postao planetarni hit. Dok je radio na Brisingru, Kristofer je zaklju io da e serijal, prvobitno zamišljen kao trilogija, morati da se proširi i na etvrti nastavak. Krajem 2011. godine Kristofer Paolini je izdao završnu knjigu ciklusa, pod nazivom Nasle e. Kristofer živi sa porodicom u Paradajs Veliju, u Montani.

O Kristofera, Eragonu i ciklusu Nasle e možete više saznati na sajtu www. alaga esia. com.

http://www.balkandownload.org

405 http://www.balkandownload.org/