Gijom muso sedam godina kasnije by @min@

Gijom Muso

SEDAM GODINA KASNIJE Hvala Ingrid, na idejama, sugestijama i podršci.

Naziv originala: Guillaume Musso SEPT ANS APRÈS Prevela s francuskog: Svetlana Marinković

PRVI DEO Korov u Bruklinu Za besciljnu vožnju, treba biti sam. Udvoje, uvek nekuda idemo. ALFRED HIČKOK, VRTOGLAVICA

1. Sklupčana ispod prekrivača u krevetu, Kamila je posmatrala kosa koji je sleteo na ivicu prozora. Jesenji vetar hučao je kraj okna, sunčevi zraci treperili su kroz krošnje drveća, bacajući zlataste odsjaje na svetlarnik. Cele noći padala je kiša, ali je zato sada nebo blistalo plavetnilom koje je najavljivalo lep oktobarski dan. Udno kreveta ležao je svetlosmeđi zlatni retriver. Pomerio je glavu i podigao njušku. „Dođi, Bak, dođi lepi moj!", pozvala ga je Kamila tapkajući rukom po jastuku. Pas nije čekao da ga ponovo pozove. U jednom skoku, došao je do svoje gazdarice, po porciju jutarnjih nežnosti. Mazila ga je, gladila mu okruglu glavu i opuštene uši, a onda je nevoljno prestala. Mrdaj, stara! Bezvoljno se izvukla iz toplog kreveta. U dva poteza obukla je trenerku, obula patike i ovlaš vezala plavu kosu u neobaveznu punđu. „Hajde, Bak, debeli, polazi, idemo na trčanje!", pozvala ga je i jurnula niz stepenice ka salonu. Centralni prostor kuće zauzimao je široki atrijum pa se trospratna zgrada kupala u prirodnoj svetlosti. Elegantna gradska kuća od smeđeg kamena pripadala je porodici Larabi već tri generacije. Bio je to tripleks modernog i svedenog enterijera, s prostranim, otvorenim prostorijama, zidovima koje su krasile slike iz dvadesetih godina XX veka, s potpisom Marka Šagala, Tamare Lempicke i Žorža Braka. Uprkos slikama, minimalistički dekor više je podsećao na kuće iz Sohoa i Trajbeke nego na vile izuzetno konzervativnog Gornjeg Istočnog Menhetna. „Tata? Tu si?", upitala je Kamila stigavši u kuhinju. Popila je čašu hladne vode osvrćući se. Otac je već doručkovao. Na

lakiranom pultu ostali su poluprazna šolja, okrajci đevreka i Vol Strit žurnal, koji je Sebastijan Larabi listao svakog jutra uz kafu i primerak Strada* Kamila je naćulila uši i čula šum tuša na spratu. Otac je očigledno još bio u kupatilu. „Hej!" Blago je ćušnula Baka i brzo zalupila vrata frižidera, kako bi sprečila psa da dohvati ostatak pečenog pileta. „Ješćeš kasnije, žderonjo!" Stavila je slušalice u uši, izašla iz kuće i laganim trkom krenula niz ulicu. Kuća Larabijevih nalazila se između Medisonove i Park avenije, u ravni sa 74. ulicom, u lepoj poprečnoj uličici s drvoredom. Iako je bilo rano jutro, u kraju je već bilo živo. Taksi vozila i limuzine defilovali su ispred starih porodičnih kuća i modernih stambenih zgrada. Uštogljeni u svojim uniformama, čuvari zgrada su s velikim žarom dozivali žute taksije u pomamnom kovitlacu, otvarali vrata stanarima i smeštali kofere u prtljažnik. Laganim trkom, Kamila stiže do Pete avenije i nastavi Milionerskom miljom, alejom milionera u kojoj su se duž Central parka nizali najpoznatiji gradski muzeji: Metropoliten, Gugenhajm, Nova galerija... „Hajde, lepi moj, prvo muka, posle uživanje!", doviknu Baku ubrzavši korak na trim-stazi. Čim se uverio da je kćerka izašla, Sebastijan Larabi izađe iz kupatila. Ušao je u Kamilinu sobu da bi izvršio nedeljni pregled. Počeo je redovno da ga sprovodi otkad je njegova kći ušla u pubertet. Smrknutog pogleda i namrštenih obrva, izgledao je kao tmurno nebo. Već nekoliko sedmica osećao je da je Kamila tajnovitija, manje zainteresovana za školu i vežbanje violine. Sebastijan je pretraživao prostoriju pogledom: prostrana soba adolescentkinje u pastelnim bojama, koje su stvarale umirujuću i poetičnu atmosferu. Lagane zavese na prozorima blistaju pod sunčevim zracima. Na velikom krevetu, raznobojni jastuci i prekrivač savijeni u loptu. Sebastijan mahinalno odgurnu prekrivač i sede na krevet. Uzeo je smartfon s noćnog stočića. Odsutno je ukucao četvorocifreni tajni kod koji je krišom saznao kad je Kamila jednom telefonirala u njegovom __________________________________

* Strad mesečni magazin usko specijalizovan za gudačke instrumente. 4

prisustvu, ne pazeći da ga sakrije. Aparat se otključa. Sebastijan oseti kako mu adrenalin navire u krvotok. Svaki put kada se upuštao u istraživanje Kamilinog privatnog života, strahovao je od onoga što bi mogao otkriti. Nikad ništa nije našao, do tog dana, ali ipak je nastavljao... Pregledao je poslednje primljene pozive i koje je brojeve zvala. Znao je svaki: drugarica iz Gimnazije Jovan Krstitelj, profesorka violine, drugarica s kojom igra tenis... Nema momaka. Nema uljeza. Nema opasnosti. Olakšanje! Pogledao je i nedavno snimljene fotografije. Ništa uznemirujuće. Snimci s rođendanske proslave male Makenzijeve, gradonačelnikove kćeri, s kojom Kamila ide u školu. Kako ništa ne bi prepustio slučaju, proverio je boce kako bi se uverio da u njima nije alkohol. Koka-kola i voćni sokovi. Nastavio je pretres pregledajući elektronsku poštu, SMS poruke, čak i istoriju posećenih internet stranica i poruka sa čata. I tu su svi kontakti bili poznati, a sadržaj razgovora nije bio problematičan. Napetost popusti. Odložio je telefon i pregledao predmete i papire na radnom stolu. Laptop mu je bio nadohvat ruke, ali on ga nije zanimao. Pre šest meseci, krišom je na kćerkin računar instalirao Kiloger, špijunski program koji mu je slao iscrpan izveštaj o stranicama koje Kamila posećuje na internetu, kao i kompletan prepis elektronske pošte i razgovora na čatu. Naravno, niko nije znao za ovaj poduhvat. Ljudi širokih shvatanja sigurno bi ga smatrali poremećenim ocem, ali Sebastijan nije mario za to. Uloga oca bila je da predvidi i ukloni sve moguće opasnosti koje bi mogle da zaprete voljenom detetu. A taj cilj opravdava sva sredstva. Strahujući da će se Kamila ubrzo vratiti, provirio je kroz prozor, a onda nastavio pretres. Zaobišao je uzglavlje kreveta, koje je služilo kao pregrada između sobe i garderobera. Redom je otvarao sve plakare i proveravao svaku pregradu sa složenom odećom. Videvši drvenu lutku s haljinom bez bretela, koju je smatrao suviše izazovnom za devojčicu Kamilinih godina, otela mu se grimasa gađenja. Pomerio je klizna vrata na cipelarniku i otkrio novi par cipela: cipele Stjuarta Vajcmana, od lakirane kože, s visokim potpeticama. Zabrinuto je posmatrao elegantne cipele koje su za njega predstavljale bolni simbol ćerkine želje da prerano izađe iz čaure gusenice i postane leptir.

Sav besan, spustio ih je na policu, a zatim je primetio elegantnu crnoroze kesu s natpisom poznate firme za proizvodnju donjeg veša. Otvorio ju je strahujući i pronašao satenski komplet koji se sastojao od grudnjaka s korpicama i čipkanih gaćica. E ovo je previše! eksplodirao je i bacio kesu na dno plakara. U naletu besa, zalupio je vrata garderobera, spreman da ode, pronađe Kamilu i očita joj bukvicu. Zatim je, ne znajući tačno zašto, gurnuo vrata kupatila. Detaljno pregledajući njenu toaletnu torbicu, pronašao je foliju s tabletama. Niz brojeva označavao je raspored uzimanja svake tablete. Jedan od dva reda tableta već je nedostajao. Sebastijan oseti kako mu se ruke tresu. Kako je situacija postajala očiglednija, bes je prerastao u paniku, njegova petnaestogodišnja kći pije pilule za kontracepciju!

2. „Hajde, Bak, idemo kući!" Nakon što je istrčao dva kruga na stazi, zlatni retriver isplazio je jezik i počeo da dahće. Umirao je od želje da se bućne u jezero iza ograde. Kamila je ubrzala i poslednji deo staze pretrčala sprintom. Da bi ostala u formi, trčala je tri puta nedeljno, uvek izjutra, u središtu Central parka, na kružnoj stazi uz Rezervoar, dugoj dva i po kilometra. Kada je završila svoju trasu, predahnula je oslanjajući se rukama o bokove, a potom krenula nazad prema Medisonovoj aveniji, probijajući se između biciklista, rekreativacajia rolerima i dečjih kolica. „Ima li koga?", upitala je otvarajući vrata. Ne sačekavši odgovor, preskačući po tri stepenika, popela se na sprat i otišla u svoju sobu. Moram da požurim ili ću zakasniti! gunđala je ulazeći pod tuš. Okupala se, obrisala i stavila parfem, a zatim stala ispred garderobera da izabere odeću. Najvažniji trenutak dana... Njena škola, Gimnazija Jovan Krstitelj, bila je katolička škola isključivo za devojke, elitna institucija koju je pohađao krem njujorške omladine, gde su vladala stroga pravila, a uniforma bila obavezna: plisirana suknja, blejzer sa školskim amblemom, bela košulja i traka za kosu. Otmena i rigorozna strogost ipak je dopuštala slobodan izbor nekoliko modnih detalja. Kamila oko vrata veza kravatu sa širokim čvorom i nanese prstom na usne tanak sloj ruža boje jagoda. Svoj izgled prepi* učenice upotpunila je drečavoroze hit torbicom koju je dobila za rođendan. „Dobar dan, tata!", pozdravi ga sedajući za pult u sredini kuhinje. Otac ne odgovori. Kamila ga je pomno posmatrala. Izgledao je elegantno u tamnom odelu italijanskog kroja. Uostalom, upravo ona mu je preporučila taj model: strukirani sako koji je savršeno padao. Stajao je nepomičan ispred ogromnog prozora, zabrinut, s besciljnim pogledom u očima. „Da li je sve u redu?", zabrinuto upita Kamila. „Da li hoćeš da ________________________________________ * Orig. preppy kolokvijalizam koji 15 SAD označava izgled i životni stil učenika elitnih privatnih škola (nastalo od preparatory school) ili učenika privatne škole, budući da za njih važe stroga pravila odevanja. (Prim. prev.)

pripremim još jednu kafu?" »Ne.«. „Kako hoćeš..." zaključi neobavezno. U prostoriji se osećao prijatan miris prepečenog hleba. Adolescentkinja je sipala sok od pomorandže, otvorila salvetu pored tanjira, odakle ispade... folija s njenim pilulama. „Da li... Da li možeš da mi objasniš?", upita oca drhtavim glasom. „Ti treba da objasniš!", zagrme otac. „Preturao si po mojim stvarima!", pobuni se. „Nemoj da menjaš temu! Šta ove pilule rade u tvojoj toaletnoj torbici?" „To je moj privatni život!", protestovala je. „Petnaestogodišnja« nemaju privatan život!" „Nemaš prava da me špijuniraš!" Sebastijan krenu ka njoj upirući preteći kažiprstom. „Ja sam ti otac! Imam svako pravo!" „Pusti me na miru! Sve kontrolišeš! Moje prijatelje, moje izlaske, moju poštu, filmove koje gledam, knjige koje čitam..." „Slušaj me, odgajam te već sedam godina i..." „Zato što si ti to hteo!" Iznerviran, udario je pesnicom o sto. „Odgovori na pitanje! S kim spavaš?" „To te se ne tiče! Ne treba mi tvoja dozvola! To nije tvoj život! Nisam više dete!" „Suviše si mlada da bi imala seksualne odnose! Ne znaš šta radiš! Šta hoćeš? Da upropastiš život samo nekoliko dana pre nastupa na takmičenju Čajkovski?" „Dosta mi je violine! Uzgred, na vrh mi je glave i to takmičenje! Neću ni ići! Eto ti, sam si to hteo!" „Dobro! Tako je i bolje! Trebalo je da vežbaš deset sati dnevno da bi imala bilo kakve šanse! Umesto toga, švrćkaš se okolo i kupuješ donji veš dostojan neke devojčure i cipele koje koštaju koliko i godišnji bruto društveni proizvod Burundija." „Prestani da me maltretiraš!", uzviknu ona. ,,A ti prestani da se oblačiš kao prostitutka! Čovek bi pomislio... Pomislio bi da si ista majka!", zaurla potpuno izgubivši prisebnost. Zatečena silinom njegovih reči, pošla je u kontranapad: „Ti si odvratni bolesnik!"

To je bila kap koja je prelila čašu. Potpuno van sebe, podigao je ruku i ošamario je, toliko snažno i neodmereno da se zateturala. Stolica, na koju se naslanjala, zaljuljala se i pala. Kao gromom pogođena, Kamila se pridigla i nepomično stajala nekoliko trenutaka, potpuno rastrojena zbog onoga što se upravo dogodilo. Pribrala se, dohvatila svoju torbu, odlučna da ni sekund duže ne ostane u očevom prisustvu. Sebastijan pokuša da je zadrži, ali ona ga odgurnu i izađe iz kuće, ostavljajući za sobom otvorena vrata.

3. Kupe sa zatamnjenim staklima krenuo je Leksingtonskom avenijom i ušao u 73. ulicu. Scbastijan spusti štitnik za sunce jer mu je jaka svetlost smetala. U jesen 2012. godine, vreme je bilo izuzetno lepo. I dalje u šoku zbog svađe s Kamilom, osećao se izgubljeno. Prvi put da je podigao ruku na nju. Svestan poniženja koje je ona sigurno osetila, zaista se kajao zbog šamara, ali koliko god da je njegov postupak bio silovit, ipak je razočaranje ćerkom bilo jače. Činjenica da njegova kći ima seksualni život prosto ga je porazila. Prerano je! To je dovodilo u pitanje konkretne planove koje je imao za nju. Violina, studije, različita buduća zanimanja i karijere koje treba razmotriti: sve je isplanirao, iscrtao kao notni list, i tu nije ostalo mesta za neočekivane događaje... Pokušavajući da se smiri, udahnuo je duboko i zagledao se kroz prozor tražeći utehu u jesenjem krajoliku. Tog vetrovitog jutra, trotoare Gornjeg Istočnog Menhetna prekrivalo je lišće živih boja. Sebastijan je bio vezan za taj aristokratski i drevni kvart u kojem je živela isključivo njujorška elita. U toj enklavi ušuškane udobnosti, sve je bilo jednostavno i umirujuće. Stakleno zvono usred sveprisutne gužve i užurbanosti. Izašao je na Petu aveniju i spustio se ka jugu, vozeći duž Central parka, ne prekidajući svoja razmišljanja. Bio je pomalo posesivan, svakako, ali zar to nije način, pa neka je i nespretan, da izrazi ljubav prema kćeri? Možda bi mogao da pokuša da pronađe neku ravnotežu između svoje dužnosti da je zaštiti i njene želje za samostalnošću, koju je sve više ispoljavala? Nekoliko trenutaka želeo je da veruje da je to veoma jednostavno i da će se sve odmah promeniti. Zatim je pomislio na tablu s pilulama i sve razumne odluke raspršile su se istog trena. Otkako se razveo, sam se starao o Kamili. Bio je ponosan što joj je pružio sve što joj je bilo potrebno: ljubav, pažnju, obrazovanje. Smatrao je da se starao o njoj pružajući joj nežnost i ohrabrujući je. Uvek prisutan, veoma ozbiljno je shvatio svoju ulogu i svakodnevno se trudio, od provere domaćih zadataka, preko škole jahanja, do časova violine. Međutim, izgleda da je nešto propustio, nešto je obavio nespretno, ali ipak je dao sve od sebe. U ova dekadentna vremena, pre svega je pokušao da joj prenese životne vrednosti. Zaštitio ju je od lošeg društva, prezira, cinizma

i osrednjosti. Godinama je među njima postojala snažna veza, odnos pun razumevanja. Kamila mu je pričala o svemu, često ga pitala za mišljenje i prihvatala sve njegove savete. Bila je njegov ponos: pametna adolescentkinja, suptilna i vredna, koja briljira u školi i obećava da će postati svetska violinistkinja. Međutim, već nekoliko meseci svađali su se sve češće i morao je da prizna da više nije u stanju da je prati na tom opasnom putu od detinjstva ka obalama odraslog doba. Jedan taksi mu zatrubi kako bi ga podsetio da je na semaforu zeleno svetlo. Sebastijan uzdahnu. Više nije razumeo ljude, više nije razumeo mlade, više nije razumeo svoje vreme. Sve ga je činilo očajnim i sve ga je plašilo. Svet je plesao na ivici provalije, a opasnost je vrebala svuda. Naravno, trebalo je živeti u sadašnjosti, suočiti se, ne predavati se, ali niko više ni u šta nije verovao. Putokazi su se izmešali, ideali su iščezli. Ekonomska kriza, ekološka kriza, društvena kriza. Sistem je bio u agoniji raznoraznih kriza, a svi činioci društva su se predali: političari, roditelji, nastavnici... Sve što se dešava s Kamilom dovodilo je u pitanje njegove principe i samo je pogoršavalo urođenu anksioznost. Sebastijan se povukao u sebe, stvarajući svet po svojoj meri. U poslednje vreme je retko kad izlazio van granica svog kraja, a još ređe s Menhetna. Poznati graditelj violina, ljubitelj samoće, sve češće se zatvarao u svoju radionicu. Danima je, uz muziku kao jedino društvo, oblikovao i doterivao instrumente, podešavajući im ton i zvuk da bi od njih napravio jedinstvene primerke kojima će se ponositi. Njegova radionica za izradu violina imala je predstavništva i u Evropi i Aziji, ali on ih nikada nije obišao. Što se tiče druženja, ono se svodilo na uski krug poznanika, koji se uglavnom bave klasičnom muzikom ili su potomci buržoaskih porodica koje već decenijama žive na Gornjem Istočnom Menhetnu. Sebastijan pogleda na sat i ubrza. Kod Trga Velike armije prošao je pored svetlosive fasade nekadašnjeg hotela Savoj, provukao se između automobila i kočija s turistima i najzad stigao do Karnegi hola. Parkirao se u podzemnoj garaži, preko puta mitske koncertne dvorane, i liftom se popeo do radionice za izradu violina. Firmu Larabi i sin osnovao je Sebastijanov deda Endru Larabi krajem dvadesetih godina prošlog veka. S vremenom je skromna i neugledna radnjica stekla međunarodnu reputaciju i postala svetilište za izradu i

restauraciju starih instrumenata. Čim je ušao u radionicu, Sebastijan se opustio. Tu je sve bilo tiho i mirno. Činilo se da je vreme stalo. Prijatni mirisi javora, vrbe i jelovine mešali su se s omamljujućim mirisima laka i razređivača. Voleo je posebnu atmosferu koja je pratila taj zanat iz nekih drugih vremena. U XVIII veku, majstori iz Kremone doveli su do savršenstva postupak za izradu violina. Tehnika se od tog doba nije nimalo promenila. U svetu neprestanih promena, ta stalnost donosila mu je utehu. Majstori i šegrti radili su za radnim stolovima, svako na svom instrumentu. Sebastijan pozdravi Džozefa, poslovođu radionice, koji je baš podešavao čivije na jednoj violi. „Iz Farazija su zvali u vezi s Bergoncijevim instrumentom. Prodaja je pomerena za dva dana ranije", objasni uklanjajući strugotine koji su mu se zakačile za kožnu kecelju. „Preteruju! Biće nam teško da ispoštujemo rokove!", zabrinu se Sebastijan. „Kada smo već kod toga, hoće da im još danas izdamo sertifikat o autentičnosti. Da li je to izvodljivo?" Sebastijan nije bio samo talentovani graditelj violina, već i priznati stručnjak. Napravio je rezignirani izraz lica. To je bila najznačajnija prodaja te godine. Bilo je nezamislivo da odustane od nje. „Treba da dopunim beleške i sastavim izveštaj, ali ako počnem odmah, dobiče ga do večeras." ,,U redu. Obavestiću ih." Sebastijan ode u veliku prijemnu salu sa zidovima obloženim purpurnim plišem. S plafona je visilo pedesetak violina i viola, što je prostoriji davalo poseban izgled. Zahvaljujući izuzetnoj akustičnosti, tu su iz celog sveta dolazili čuveni muzičari da bi kupili ili dali na popravku svoj instrument. Sebastijan je seo za radni sto i stavio tanke naočare, a zatim uzeo primerak koji je trebalo da proceni. To je bio veoma redak instrument: pripadao je Karlu Bergonciju, najdarovitijem Stradivarijevom učeniku. Poticao je iz 1720. godine i bio iznenađujuće dobro očuvan. Poznata Aukcijska kuća Farazio odlučila je da na njemu zaradi više od milion dolara na narednoj jesenjoj aukciji.

Kao svetski poznati stručnjak, Sebastijan nije mogao sebi da dopusti ni najmanju grešku u proceni kada je reč o tako važnom događaju. Poput enologa ili stručnjaka za parfeme, imao je u glavi hiljade karakteristika svake graditeljske škole: Kremone, Venecije, Milana, Pariza, Mirekura... Uprkos svem tom iskustvu, bilo je vrlo teško tačno utvrditi autentičnost jednog instrumenta i Sebastijan je prilikom svake ekspertize stavljao na kocku svoju reputaciju. Pažljivo je postavio instrument između ključne kosti i brade, podigao gudalo i zasvirao prve taktove jedne Bahove partite. Zvuk je bio izuzetan. Bar do trenutka kada je jedna žica iznenada pukla, vratila se poput lastiša i udarila ga po obrazu. Skamenjen, odložio je instrument. Osetio je svu svoju nervozu i napetost u obrazu! Bilo mu je nemoguće da se koncentriše. Jutrošnji događaj kontaminirao mu je duh. Kamiline primedbe odzvanjale su i rasle u njemu. Trebalo je priznati da je ima i pomalo istine u onome što mu je rekla. Zaista je ovog puta otišao predaleko. Bio je prestravljen od pomisli da može da je izgubi. Znao je da što pre mora da razgovara s njom, ali je slutio i da to neće biti nimalo lako. Pogledao je na sat, a zatim izvukao mobilni telefon. Časovi još nisu počeli, uz malo sreće... Pokušao je da je pozove, ali je odmah odgovorila sekretarica. Samo sanjaj... Tako se uverio da je frontalni napad potpuna greška. Trebalo je popustiti uzde, makar i prividno. A za to mu je bio potreban saveznik. Neko ko bi mu pomogao da ponovo zadobije Kamilino poverenje. Kada bude iznova uspostavio odnos pun poverenja, već će se snaći kako sve da popravi i svoju kći prizove pameti. Ali od koga da traži pomoć? U glavi je razmotrio različite mogućnosti. Prijatelji? Imao je mnogo poznanika, ali niko nije bio dovoljno blizak i pouzdan da bi ga uputio u ovako ličan problem. Otac mu je preminuo prošle godine, a majka nikada nije bila oličenje progresivizma. Prijateljica Natalija? Ona je na turneji u Los Anđelesu, s Njujork Siti baletom. Jedino preostaje Niki, Kamilina majka...

4. Niki... Ne, to nije razumno. Ne govore već sedam godina. Osim toga, pre bi umro nego da zatraži pomoć od Niki Nikovski! Kada bolje razmisli, verovatno je upravo ona Kamilu posavetovala da uzima pilule! Na kraju krajeva, to i liči na nju... Niki je pristalica slobodnog morala i svih tih navodno progresivističkih ideja: pustiti decu da se emancipuju, slepo im verovati, ne kažnjavati ih, odstraniti svaki autoritet, zastupati potpunu toleranciju, čak dozvoliti i apsolutnu slobodu, koja je i nerazumna i naivna. Na trenutak je razmotrio slučaj. Da li je moguće da je Kamila tražila savet od majke, a ne od njega? Čak i za tako intimnu temu kao što je kontracepcija, to mu se činilo malo verovatno. Pre svega zato što su se Niki i Kamila retko viđale, a i zato što je Niki, namerno ili slučajno, oduvek bila isključena iz Kamilinog vaspitanja. Svaki put kada bi razmišljao o svojoj bivšoj ženi, Sebastijan je osećao mešavinu gorčine i besa. Ipak, uglavnom bi bio besan na sebe jer mu se neuspeh njihovog braka sad činio veoma predvidivim. Jednom rečju, smatrao ga je svojom najvećom greškom u životu. U tom braku je izgubio iluzije, spokoj i svu životnu radost. Nije trebalo nikada da se sretnu, nije trebalo nikada da se dopadnu jadno drugom. Nisu imah ni isto poreklo, ni obrazovanje, čak ni veru. I po temperamentu i karakteru bih su potpune suprotnosti. Ipak, zavoleli su se! Stigavši na Menhetn iz rodnog Nju Džerzija, Niki je počela karijeru kao manekenka, sanjajući o pozorišnim ulogama i muzičkim komedijama na Brodveju. Živela je od danas do sutra, bezbrižno i lakomisleno. Živog duha, otvorena i strastvena, umela je da bude umiljata i koristila je šarm da bi ostvarila svoje ciljeve. Međutim, živela je razuzdano, opijena osećanjima i izlivima emocija. Pomalo žrtva kompulzivne potrebe da postoji kroz poglede muškaraca, neprestano se igrala vatrom, spremna da ode prilično daleko samo da bi još malo pojačala samopouzdanje u svoju moć zavođenja. Sušta suprotnost Sebastijanu.

Tih i povučen, bio je rezultat elitističkog buržoaskog vaspitanja. Voleo je da planira unapred, da dugoročno organizuje život i da se oslanja na te svoje planove. Ljudi iz njegovog okruženja, roditelji i prijatelji, nisu oklevali da ga upozore, ukazujući mu na to da Niki nije devojka za njega. Ali Sebastijan se zainatio. Među njima je tad postojala neodoljiva privlačnost. Oboje su se prepustili zanosu naivnog narodnog mita po kojem se suprotnosti privlače. Verovali su u svoju sreću, naprečac su se venčali i, nedugo potom, Niki je zatrudnela i rodila blizance: Kamilu i Džeremija. Nakon haotične mladosti, Niki je iznenada razvila potrebu za stalnošću i materinstvom. A on, uštogljen konzervativnim vaspitanjem, mislio je da će tim brakom pronaći izlaz iz sumorne porodične kripte. Oboje su tu ljubav doživeli kao izazov, opijeni činjenicom da prkose zabranjenom. Međutim, povratak u stvarnost bio je surov. Razlike, koje su u početku davale čar njihovom životu, ubrzo su postale stalni povod za čarke, a potom i za neprestane svađe. Čak i posle rođenja blizanaca, nisu uspeli da pronađu uporište u osnovnim vrednostima koje bi im omogućile da napreduju kroz život. Potreba da se utvrde načela vaspitanja dece je samo produbila sukobe. Nikino poimanje vaspitanja zasnivalo se na metodi koja je davala preimućstvo slobodi i samostalnosti. Sebastijan je nije podržao na toj, po njegovom mišljenju, vrlo opasnoj stazi. Pokušao je da je ubedi da će jedino stroga pravila oblikovati ličnost deteta. Tako su njihova gledišta postala nepomirljiva, a niko nije hteo da se odrekne svojih uverenja. To je jednostavno bilo tako. Ljudi se ne mogu menjati. Ne može se tek tako izbrisati suština nečije ličnosti. Na kraju, rastali su se nakon mučne epizode koju je Sebastijan doživeo kao izdaju. Niki je prešla granicu koju je on mogao da podnese. Ti dogadaji su ga skrhali, signalizirajući mu da mora pod hitno da okonča brak koji više nije imao smisla. Da bi spasao decu iz tog brodoloma i dobio starateljstvo nad njima, Sebastijan je angažovao stručnjaka za razvode i porodično pravo. Bio je to čuveni advokat, koji je odmah počeo da ponižava i napada Niki, pokušavajući da je primora da se odrekne svih osnovnih roditeljskih prava bez ikakve borbe. Ispostavilo se da je Niki tvrd orah. Posle natezanja preko advokata, Sebastijan je svojoj budućoj bivšoj ženi na kraju predložio nagodbu:

ustupiće joj isključivo starateljstvo nad Džeremijem ako on zauzvrat dobije isključivo starateljstvo nad Kamilom. Ne želeći da rizikuje da izgubi sve ako se upusti u sudsku borbu, Niki je prihvatila takvu podelu. Tako su već sedam godina Kamila i Džeremi živeli u dve različite kuće, pod okriljem dve potpuno različite odrasle osobe koje su ih vaspitavale na dva potpuno suprotna načina. Posete drugom roditelju bile su retke i strogo nadzirane. Kamila je viđala majku svake druge nedelje, a Džeremi je u isto vreme posećivao Sebastijana. Brak s Niki ličio je na silazak u pakao, međutim, to vreme je već odavno prošlo. Tokom godina, Sebastijan je ponovo sredio svoj život, a Niki je postala samo daleko sećanje. Samo ponekad, od Kamile bi došao poneki odjek iz Nikinog života. Nije doživela uspeh kao manekenka, a glumačku karijeru nije uspela ni da započne. Prema poslednjim vestima, batalila je i manekenstvo, i kastinge, i snove o pozorištu, i potpuno se posvetila slikarstvu. Istina, njena platna su se mogla naći izložena u mnogim drugorazrednim bruklinskim galerijama, ali njena slava je ostala veoma ograničena. Što se tiče muškaraca, oni su bukvalno defilovali kroz njen život. Nikada isti i nikada dobri. Činilo se kao da ima poseban talenat da privuče baš one koji će je naterati da pati, koji će otkriti njene slabosti i krhkost i pokušati da ih iskoriste. Međutim, s godinama je izgledalo kao da zaista želi da stabilizuje sentimentalni život. Prema Kamilinim rečima, već nekoliko meseci bila je u vezi s nekim policajcem iz Njujorške policije. Međutim, on je bio bar deset godina mlađi. S Niki nikada ništa nije jednostavno. Zvonjava telefona trgla je Sebastijana iz sanjarenja. Pogledao je mobilni telefon i razrogačio oči. Poput neke uznemirujuće podudarnosti, na ekranu je stajalo: NIKI NIKOVSKI. Trgao se. S bivšom ženom gotovo da uopšte nije razgovarao. Prve godine nakon razvoda, viđali su se samo tokom razmena, ali posle se odnos sveo na nekoliko informativnih SMS poruka, koliko da se dogovore o posetama dece; dakle, dva puta mesečno. Budući da se Niki potrudila da ga pozove, izgleda da se dogodilo nešto veoma ozbiljno. Kamila... pomisli odgovarajući na poziv. „Niki?" „Dobar dan, Sebastijane!"

Odmah je osetio brigu u njenom glasu. „Imaš li neki problem?" „Reč je o Džeremiju. Da li... da li ti se javljao poslednjih nekoliko dana?" „Ne. Zašto?" „Počinjem da se brinem. Ne znam gde je." „Kako to?" „Nije išao u školu. Ni juče ni danas. Mobilni telefon mu je nedostupan i nije spavao kod kuće od..." „Šališ se?", prekinu je. „Nije spavao kod kuće!" Nije odmah odgovorila. Pretpostavila je da će biti ljut i da će joj prigovarati. „Već tri dana nije dolazio kući", priznala je na kraju. Sebastijan zaustavi dah. Snažnije je stegao telefon. „Da li si obavestila policiju?" „Mislim da to nije dobra ideja." „Zašto?" „Dođi kod mene, objasniću ti." „Stižem", reče i prekinu vezu.

5. Sebastijan je našao slobodno mesto za parkiranje na raskrsnici Van Brantove i Salivanove. Zbog gužve u saobraćaju, putovao je do Bruklina gotovo četrdeset pet minuta. Posle razvoda, Niki se s Džeremijem nastanila u zapadnom delu Južnog Bruklina, u naselju Red Huk, nekadašnjem bastionu lučkih radnika i mafije. Zatvoren i loše povezan linijama gradskog prevoza, taj deo je dugo bio izolovan i nebezbedan. Ipak, ta paklena vremena bila su prošlost. Današnji Red Huk više nema ničega zajedničkog s podzemljem, niti je više opasna zona kakav je bio osamdesetih i devedesetih godina prošlog veka. Po uzoru na mnoga mesta u Bruklinu, postao je popularan kao boemski deo grada, koji se intenzivno menja i u kojem žive brojni umetnici i kreatori. Sebastijan je tamo odlazio veoma retko. Dešavalo se da ponekad subotom odveze Kamilu, ah nikada nije kročio u stan bivše supruge. Svaki put kada bi došao u Bruklin, bio bi iznenađen kojim se tempom okolina menja. Oronula skladišta i dokovi iznenađujućom brzinom ustupali su mesto umetničkim galerijama i restoranima organske hrane. Sebastijan zaključa vrata i uputi se ulicom do zgrade s fasadom od crvene cigle, nekadašnje fabrike papira adaptirane u stambeni prostor. Ušao je i popeo se stepeništem preskačući po dva stepenika, sve do pretposlednjeg sprata. Niki ga je čekala na pragu metalnih vrata za zaštitu od požara, koja su ujedno služila i kao ulazna vrata. „Dobar dan, Sebastijane." Posmatrao ju je potiskujući emocije. Još je imala atletsko, vitko telo: široka ramena, uzan struk, duge noge, čvrstu i zategnutu zadnjicu. Lice joj je, neosporno, i dalje bilo otmeno: izražene jagodice, prćast nos i mačji pogled. Međutim, pokušavala je da prikrije tu gracioznost ispod lažno neobaveznog izgleda. Kosu, ofarbanu u crveno, uplela je u dve pletenice koje je podigla u neurednu punđu. Bademaste zelene oči previše je istakla crnim krejonom, grudi previše stegla u majici s prevelikim dekolteom, dok joj se vitko telo gubilo u širokim pantalonama. „Zdravo, Niki", reče i uđe u stan, ne sačekavši da ga pozove. Nije mogao a da ne osmotri prostor radoznalo. Nekadašnja fabrika skrivala je prostrani stan koji je ponosno nosio svoju industrijsku prošlost: izbeljeni parket bez laka, vidljive grede, krovna konstrukcija i stubovi od

livenog gvožđa, deo zida od starih cigala, sivi betonski podijum. Velike apstraktne slike, koje je Niki nedavno završila, sušile su se svuda po stanu, prislonjene na zidove ili jednostavno položene na pod. Sebastijan je ocenio dekoraciju stana kao sasvim neozbiljnu. Bez reda nagomilani predmeti, verovatno kupljeni na buvljoj pijaci, od stare česterfildske sofe do salonskog stola, napravljenog od glomaznih zarđalih vrata postavljenih na dve masivne nogare. Celokupan izgled stana verovatno se uklapao u neku estetsku logiku, ali Sebastijanu je ona izmicala. „Dobro, o čemu se radi, šta se desilo?", reče zapovednim tonom. „Objasnila sam ti: Džeremi mi se nije javio od subote ujutru." Odmahnuo je glavom. „Od subote ujutru? Danas je utorak!" „Znam." ,,I ti si se tek sada zabrinula?" „Zvala sam te da mi pomogneš, a ne da me osuđuješ." „Čekaj, molim te, gde ti živiš? Da li ti znaš kolika je mogućnost da se pronađe izgubljeno dete četrdeset osam sati nakon nestanka?" Prigušila je krik, grubo ga uhvatila za revere mantila i povukla da ga izbaci iz stana. „Odlazi! Ako nisi došao da mi pomogneš, idi kući!" Iznenađen silinom njenog postupka, pokušao je da se oslobodi. Uspeo je da je uhvati za ruke i zaustavi. „Objasni mi zašto me nisi ranije obavestila!" Pogledala ga je pravo u oči. U njima su sevale blistave munje dok ga je izazivački gledala. „Da si pokazivao malo više zanimanja za svoga sina, možda bih manje oklevala!" Sebastijan prihvati primedbu i nastavi smirenijim tonom: „Pronaći ćemo Džeremija", obećao je, „ali moraš da mi ispričaš sve. Od početka." Oprezna, Niki je sačekala nekoliko trenutaka, a onda je spustila gard. „Sedi, idem da skuvam kafu."

6. „Poslednji put videla sam Džeremija u subotu ujutru oko deset sati, malo pre nego što će otići u salu za boks." Niki je govorila vrlo zabrinutim glasom. Sebastijan se namršti. „Otkad on trenira boks?" „Ima već godinu dana. Nisi u toku, zar ne?" Na licu mu se očitavala neverica. U mislima mu se pojavila slika mršavog adolescenta Džeremija. Nije mogao ni da ga zamisli u ringu. „Zajedno smo doručkovali", nastavi Niki. „Zatim smo se spremili. Bili smo pomalo u žurbi. Lorenco me je čekao dole. Išli smo na vikend na Ketskils i..." „Lorenco?" „Lorenco Santos, moj dečko." „To je onaj pandur ili neki novi?" „Dođavola, Sebastijane, šta hoćeš?", naljutila se. Izvinio se odmahujući rukom. Ona nastavi: „Neposredno pre nego što ću izaći, Džeremi me je pitao da li sme da prespava kod svog druga Sajmona. Dozvolila sam mu. To je uobičajena stvar za subotu uveče, gotovo navika da prespavaju jedan kod drugog." „Vidi, vidi." Ona mu ništa ne uzvrati. „Poljubio me je i otišao. Nije mi se javio celog vikenda, ali nisam se previde brinula." „Aha..." „Ima petnaest godina. Nije više beba. A i Sajmon je skoro punoletan." Podigao je pogled ka nebu, ali se suzdržao od komentara. „Vratila sam se u Bruklin u nedelju uveče. Pošto je bilo kasno, prespavala sam kod Santosa." Sebastijan joj uputi ledeni pogled, a zatim je upita: ,,A u ponedeljak ujutru?" „Svratila sam do kuće oko devet ujutru. U to vreme je on trebalo da bude u školi. Nisam ni očekivala da bude kod kuće." On postade nestrpljiv: ,,A onda?"

„Radila sam ceo dan na mojoj izložbi u BWAC*, u zgradi pored keja u kojoj radi mnogo umetnika..." „U redu, Niki, poštedi me detalja!" „Tokom popodneva, na sekretarici su mi ostavili poruku iz gimnazije, kojom me obaveštavaju da Džeremi tog dana nije bio na časovima." „Da li si pozvala roditelje onog momka?" „Sinoć sam razgovarala sa Sajmonovom majkom. Rekla mi je da joj je sin već nekoliko dana na studijskom putovanju. Dakle, Džeremi nije ni spavao kod njega ovog vikenda." Sebastijanov telefon zavibrira u džepu. Pogledao je ekran. Zvali su ga iz Farazija, verovatno zbog procene violine. „Tada sam se stvarno uplašila", nastavila je Niki. „Htela sam da odem u policijsku stanicu, ali... nisam bila sigurna da bi me policajci ozbiljno shvatili." „Zašto?" „Da budem iskrena, ovo nije prvi put da Džeremi odlazi od kuće..." Sebastijan uzdahnu. Bio je zaprepašćen. Niki mu objasni: „U avgustu je Džeremi dva dana bio odsutan ne dajući bilo kakve znake života. Bila sam van sebe i prijavila sam njegov nestanak policijskoj stanici u Bušviku. Na kraju se pojavio trećeg dana. Jednostavno je išao na planinarenje u park Adirondak." „Budaletina!", eksplodira Sebastijan. „Možeš da zamisliš reakciju policije. Neviđeno su uživali držeći mi pridiku, optužujući me da su zbog mene gubili vreme i da nisam sposobna da odgajam sina." Sebastijan je u mislima zamišljao prizor. Zatvorio je oči, masirao slepoočnice i predložio: „Ovog puta ću ih ja pozvati, ali ne nekog tamo pozornika. Poznajem gradonačelnika. Njegova kćerka ide u školu zajedno s Kamilom, a i sredio sam violinu njegovoj ženi. Pitaću ga da me poveže sa..." „Čekaj, Sebastijane, nisi čuo sve!" „Šta?" „Džeremi ima jedan problemčić, ima dosije u policiji." Zanemeo, gledao ju je u neverici. „Šališ se? I nikada mi ništa nisi rekla o tome?" _____________________________________ * BWAC skr. od Brooklyn Waterfront Artists Coalition, odnosno Koalicija umetnika s Bruklinskog keja. (Prim. lekt.)

„To je odnedavno, pravio je neke gluposti." „Kakve gluposti?" „Pre šest meseci uhvatila ga je patrola kako crta grafite na jednom kamionu za dostavu robe u Ikeinom skladištu." Otpila je gutljaj kafe i odmahnula glavom zabrinuta. „Kao da ti kreteni nisu imali ništa drugo da rade, nego baš da hvataju klince koji vole umetnost!", ljutila se. Sebastijan se trgao. Grafiti umetnost? Niki je očigledno posmatrala stvari na potpuno iskrivljen način. „Išao je na sud?" „Da. Dobio je deset dana društvenokorisnog rada. Ali pre tri nedelje pozvan je na sud zbog pokušaja krađe u prodavnici." „Šta je krao?" „Video-igru. Zašto pitaš? Bilo bi ti lakše da je hteo da ukrade knjigu?" Sebastijan je ignorisao tu provokaciju. Druga osuda nije bila za šalu. U skladu s politikom nulte tolerancije, još jedan, čak i beznačajni prestup, mogao bi da pošalje Džeremija pravo u zatvor. „Namučila sam se s ljudima iz prodavnice pokušavajući da ih ubedim da ne podnesu tužbu", uveravala ga je Niki. „Bože! Šta je tom momku u glavi?" „Nije smak sveta", smirivala ga je Niki. „Svi smo bar nešto ukrali ma kar jedanput u životu. U adolescenciji, to je normalno..." „Tebi je normalno da kradeš?", ponovo je pukao. „To je deo života. Kada sam bila mlada, krala sam veš, odeću, parfeme. Tako smo se i upoznali, sećaš se." To baš i nije najbolja stvar koja nam se dogodila, pomislio je. Sebastijan je ustao sa stolice. Pokušao je da sumira situaciju. Da li se uistinu treba brinuti? Na kraju krajeva, za Džeremija su ovakva bekstva bila uobičajena... Kao da mu je čitala misli, Niki se pobunila: „Sebastijane, sigurna sam da je ovoga puta ozbiljno. Džeremi zna koliko sam se uznemirila prošli put. Obećao mi je da više nikad neće zaboraviti da se javi." „Šta hoćeš da uradimo?" „Više ne znam. Zvala sam sve urgentne centre većih bolnica, onda sam..." „Da li si našla nešto neobično kada si mu pregledala sobu?"

„Kako to misliš kada sam mu pregledala sobu?" „Da li si je pregledala ili nisi?" „Ali to je njegov tajni vrt. To je..." „Njegov tajni vrt! Niki! Nastao je pre tri dana!", planuo je i krenuo na sprat metalnim stepenicama.

7. „Dok sam ja bila devojčica, mrzela sam kad mi majka njuška po stvarima." Iako je bila zabrinuta, Niki je otvoreno odbijala da pretura po sinovljevim stvarima. „Da li ti pretresaš Kamilinu sobu?" „Jednom nedeljno", odgovori Sebastijan potpuno mirno. „Ti stvarno imaš problem..." Možda, ali ona nije nestala, pomisli zlobno i baci se na posao. Zbog netipične konfiguracije nekadašnje fabrike, Džeremijeva soba bila je ogromna, prava jazbina dežurnog zaluđenika iz odeljenja, u kojoj je vladao razdragani nered. Na zidovima, plakati kultnih filmova: Povratak u budućnost, Ratne igre, Unutrašnji svemir, Tron: Legat. Naslonjen na pregradni zid, običan bicikl, bez brzina. U jednom uglu, kabina s video-igrom Donki Kong iz osamdesetih godina prošlog veka. U korpi za otpatke, gomila kutija slatkiša s nugatom, pica iz supermarketa i limenki red bula. „Ovo je neopisivi haos!", uzviknu Sebastijan. „Da li ponekad sredi ovu sobu?" Niki ga prostreli pogledom. Na trenutak je zastala, a zatim se bacila na posao. Otvorila je garderober: „Očigledno je poneo ranac", primetila je. Sebastijan je prišao radnom stolu. Postavljeni u polukrug, tri velika monitora bila su povezana za dva kućišta. Malo dalje, kompletna didžejevska oprema: gramofoni, miksete, zvučnici poznate marke, pojačalo, sabvufer. Isključivo profesionalna oprema. Odakle mu novac za ovo? Detaljno je pregledao police. Savijale su se pod teretom stripova: Betmen, Supermen, Kik-Es, Iks-men. Sumnjičav, prelistao je poslcdnji primerak s gomile: Spajdermen u kojem je Piter Parker ustupio mesto adolescentu melezu afroameričko-hispanskog porekla. Vremena se menjaju, pevao je nekad Dilan... Na drugoj polici pronašao je mnoštvo literature o pokeru i izduženi aluminijumski kofer s deset nizova keramičkih žetona i dva špila karata. „Šta je ova soba? Kockarnica?" „Ja mu nisam kupila taj kofer", branila se Niki, „ali znam da u poslednje vreme često igra poker."

,,S kim?" ,,S drugarima iz gimnazije, mislim." Sebastijan napravi grimasu. Ovo je stvarno prekardašilo. Sa izvesnim olakšanjem, konstatovao je da se na polici nalazile i prave knjige: Gospodar prstenova, Dina, Vremeplov, Istrebljivač, serijal Zadužbina... Pored svih tih suštinski zaluđeničkih stvari dostojnih tog epiteta, tu se nalazilo još i desetak priručnika za pisanje scenarija i biografije Stenlija Kjubrika, Kventina Tarantina, Kristofera Nolana i Alfreda Hičkoka. „Zanima ga film?" začuđeno upita. „Očigledno! Želi da postani režiser. Zar ti nikada nije pokazao svoje amaterske filmove? Ha, ne znaš čak ni da ima kameru!" „Ne", priznade. Sa izvesnom tugom, prihvatio je očiglednu činjenicu: nije poznavao svog sina. I to ne zato što ga je retko viđao. Jednostavno, poslednjih nekoliko godina njihov odnos sveo se na dijalog gluvih. Nije bilo čak ni sukoba. Samo ravnodušnost. Smatrajući da Džeremi nije sin kakvog je želeo, isuviše je ličio na svoju majku, Sebastijan je potpuno izgubio zanimanje za njegovo odrastanje, školovanje i interesovanja. Polako, ali sigurno, odustao je od njega, ne osećajući pritom nikakvu krivicu. „Nema ni njegovog pasoša", zabrinula se Niki dok je pregledala tri fioke u radnom stolu. Zamišljen, Sebastijan pritisnu enter na kompjuterskoj tastaturi. Džeremi je bio obožavalac mrežnih igara. Na monitoru se uključio skrinsejver s natpisom World ofWarcraft. Operativni sistem tražio je lozinku. „Nemoj ni da pokušavaš", opomenu ga Niki. „Paranoičan je u vezi sa svim što mu je na kompjuteru i razume se deset puta bolje u informatiku od tebe i mene zajedno." Šteta. Ta prepreka lišavala ih je osnovnog izvora informacija. Sebastijan se zadovoljio time da posluša savet bivše supruge pa je odustao od pokušaja da uđe u unutrašnjost mašine. Ipak, primetio je spoljašnji hard-disk koji je bio povezan s računarom. Možda taj pomoćni disk nije zaključao. „Da li imaš laptop? Možemo da pokušamo da ga priključimo?" „Idem da ga donesem." Dok je Niki bila odsutna, posmatrao je zid u zadnjem delu sobe, na kojem je Džeremi nacrtao grafit, nalik mističnoj fresci u auto-laku, na kojoj je dobroćudni Hrist širio ruke na zeleno-plavom nebu. Približio se slici i

pregledao boce s bojama na podu. Iako je prozor bio otvoren, još se osećao snažan miris razređivača. Grafit je naslikao nedavno. „Okrenuo se misticizmu?", pitao je kada mu se Niki opet pridružila. „Koliko ja znam, nije. Meni se ovo mnogo sviđa." „Ozbiljno? Zaslepljena si ljubavlju..." Pružila mu je laptop uputivši mu mračan pogled. „Možda sam bila zaslepljena ljubavlju kada sam tebe upoznala, ali..." „Ali?" Niki je odustala od sukoba. Bilo je važnijih stvari. Sebastijan uze računar, poveza ga s hard-diskom i pregleda sadržaj. Na njemu je bilo mnoštvo filmova i muzike, očigledno disk za skidanje s interneta. Uočio je da je Džeremi fan rok grupe Šuters. Sebastijan je pustio jedan snimak, naravno piratski, s koncerta: pomalo sirov garažni rok, bleda imitacija Strouksa i Libertinsa. „Znaš ovo smeće?" „To je jedna neafirmisana grupa iz Bruklina", objasnila je Niki. „Džeremi ih često prati na koncertima." Jadno... pomisli Sebastijan dok je slušao reči pesme. Pregledajući ostale dokumente, otkrio je na desetine televizijskih serija za koje nije nikada čuo, kao i filmove s prilično eksplicitnim naslovima, kojima su dominirale reči poput fuck, boobs i milf. Da bi otklonio svaku sumnju, pustio je jedan video-klip. Raskošna medicinska sestra pojavila se na ekranu u pratnji muzike, čežnjivo raskopčala uniformu, a zatim je svog pacijenta počastila oralnim milovanjem. „U redu, dosta je bilo!", pobuni se Niki. „Ovo je užasno!" „Nema potrebe da od ovoga praviš nastranost", umirivao ju je Sebastijan. „Ne smeta ti što tvoj sin gleda porno-filmove!" „Ne. Da budem iskren, to me ohrabruje." „Ohrabruje te!" „S njegovom androginskom garderobom i feminiziranim izgledom, stvarno sam počeo da se plašim da je homić." Pogledala ga je duboko uvređena. „Stvarno misliš to što govoriš?" Nije odgovorio. Bila je uporna: „Čak i da je gej, ne vidim u čemu bi bio problem!" „Pošto nije, rasprava je završena."

„Kada je reč o širini duha, vidim da još živiš u XIX veku! To je strašno!" Trudio se da ne uđe u tu raspravu. Uprkos svemu, prekorila ga je: „Ne samo što si homofobičan već, povrh svega, odobravaš i ovakve filmove i degradirajuću predstavu o ženama koju proklamuju." „Nisam homofobičan i ništa ja ne odobravam", branio se Sebastijan, oprezno se povlačeći. Otvorio je prvu fioku na radnom stolu. U njoj se nalazilo desetine šarenih M&M bombonica, rasutih iz velikog pakovanja. Usred slatkiša, našao je vizitkartu majstora za tetovaže iz Vilijamsburga, prikačenu spajalicom za nedovršeni crtež zmaja. „Priprema za tetovažu. Očito je odlučio da nas ničega ne poštedi. Mora da negde postoji tajna lista koju adolescenti međusobno razmenjuju. Spisak svih mogućih gluposti koje se mogu zamisliti, s jedinim ciljem da nerviraju roditelje." Niki je prekinula pretres da bi se usredsredila na pregradu s kliznim vratancima: „Da li si video ovo?", upitala ga je pokazujući na neotpakovanu kutiju prezervativa. „Tvoj mali štićenik ima devojku?" „Koliko ja znam, ne." Sebastijan nakratko pomisli na foliju s pilulama za kontracepciju, koje je pre dva sata našao u Kamilinoj sobi. Jedno dete guta pilule, drugo se naoružava prezervativima: hteo to on ili ne, deca rastu. Međutim, u Džeremijevom slučaju, to je bio razlog za zadovoljstvo. Što se tiče Kamile, njeno odrastanje ga je užasavalo. Dok se pitao da li treba da pomene tu epizodu Niki, pronašao je i napola popušeni džoint. „Šit me brine više nego pornići! Da li si znala da puši ovo smeće?" Udubljena u pretraživanje komode, samo je slegla ramenima. „Pitao sam te nešto?" „Stani! Dođi da vidiš ovo." Ispod gomile džempera pronašla je mobilni telefon. „Džeremi nikada ne bi otišao bez mobilnog telefona", rekla je. Pružila je telefon Sebastijanu. Izvlačeći ga iz futrole, pronašao je i kreditnu karticu zadenutu kraj telefona. Bez telefona možda i bi, ali bez kreditne kartice... pomislili su istovremeno i zabrinuto se pogledali.

8. Vazduh je mirisao na ružmarin i poljsko cveće. Osvežavajući povetarac talasao je lavandu i žbunje. Pretvoren u organsku baštu, krov nekadašnje fabrike nudio je divan pogled na Ist River, niz nebodera na Menhetnu i Kip slobode. Niki je bila nervozna pa se popela na krov da popuši cigaretu. Naslonjena na dimnjak od cigala, posmatrala je Sebastijana kako šeta između žardinijera od tikovine, u kojima su rasle bundeve, tikvice, plavi patlidžan, artičoke i aromatično bilje. „Daš jednu?", pitao je pridružujući joj se. Odvezao je kravatu, otkopčao košulju i odlepio nikotinski flaster s lopatice. „Mislim da nije preporučljivo da sad odustaneš." Ignorisao je savet bivše žene, upalio cigaretu, povukao dugi dim, a zatim počeo da masira kapke. Obuzet pritajenom brigom, u glavi je sumirao sve što je saznao iz pretresa sinovljeve sobe. Džeremi je slagao kada je pitao da prespava kod svog druga Sajmona, a pritom je znao da je ovaj na studijskom putovanju. Zatim, poneo je sa sobom ranac i pasoš, što je ukazivalo na dugo putovanje, možda čak i avionom. Međutim, nije poneo mobilni telefon, a ni kreditnu karticu koju mu je dala majka: bile su to dve tužibabe preko kojih bi svaka policija mogla da ga prati i uđe mu u trag... „Ne samo što je pobegao od kuće, već je odlučio i da ga ne pronađemo." „Šta bi mogao da bude razlog tome?", pitala se naglas Niki. „Napravio je još neku glupost, to je očigledno. Ovoga puta nešto ozbiljno", odgovori Sebastijan. Nikine oči se zamutiše, a u grlu joj zastade knedla. U stomaku je osećala sve snažniji probadajući strah. Koliko je njen sin bio pametan i snalažljiv, toliko je bio i naivni zanesenjak. Iskreno, nije baš lako prihvatila to što krade, ali njegov nestanak ju je prosto užasavao! Prvi put u životu zažalila je šio ga je vaspitavala dajući mu toliku slobodu, što je stavljala u prvi plan vrednosti kao što su velikodušnost, tolerancija i otvorenost prema drugima. Sebastijan nije grešio. Današnji svet suviše je opasan za sanjare i idealiste. Kako preživeti u tom svetu bez doze cinizma, lukavosti i okrutnosti?

Sebastijan povuče još jedan dim cigarete i dunu ga u prozračan vazduh. Iza njega, ventilaciona cev prela je kao mačka. Njegova uznemirenost bila je u suprotnosti s mirnom atmosferom kojom je, uprkos svemu, ovaj suvremeni dekor odisao. Nalazili su se izvan gradske buke i vreve, gore, na visini, iznad kuća, na pristojnoj udaljenosti od Menhetna. Roj pčela, u žurbi da sakupi poslednje zalihe pred zimu, zujao je oko košnice. Ispresecani grančicama žbunova i sunčevi zraci bojili su u svetložuto mali drveni rezervoar u zarđalom okviru od gvožđa. „Pričaj mi malo o Džeremijevom društvu." Niki ugasi opušak u praznoj saksiji. „Uvek visi s dva ista momka." „Čuveni Sajmon...", nagađao je Sebastijan. „... i Tomas, njegov najbolji drug." „Da li si ga pitala da li zna nešto o Džeremiju?" „Ostavila sam mu poruku, ali nije me pozvao." „Pa šta onda čekamo?" „Možemo da ga sačekamo na izlazu iz gimnazije", odluči Niki gledajući na sat. Istovremeno su krenuli popločanom stazom između zasada. Pre nego što su izašli s krova, Sebastijan pokaza na kolibicu napravljenu od crnog nepromočivog platna. „Šta čuvaš u ovome?" „Ništa", odgovori, ali prebrzo. ,,U stvari, samo alat." Pogledao ju je sa nevericom. Nije zaboravio da njen glas poprimi posebnu boju kada laže. I sada je lagala. Razmaknuo je krajeve plastificiranog platna i pogledao unutra. U zaklonu je u zemljanim saksijama raslo desetak stabljika kanabisa. Sklonište je imalo najnoviju opremu: redovi natrijumskih lampi, automatski klimauređaj i sistem za navodnjavanje, kese s dubrivom i najsavremenija sredstva za hortikulturu. „Apsolutno si neodgovorna!", iznervirao se. „Ma daj! Nećeš valjda da dramiš zbog malo trave!" „Malo trave? Ti gajiš drogu na veliko!" „Pa mogao bi i ti ponekad da probaš malo, to bi te opustilo!"

Daleko od toga da mu se svideo njen humor. Sebastijan se još više naljutio. „Niki, nemoj da mi kažeš da prodaješ ovo smeće?" Ona je pokušala da umanji značaj: „Ništa ja ne prodajem. To je isključivo za moju ličnu upotrebu. Sto posto organska trava, čiste zanatske proizvodnje. Mnogo zdravija nego sintetička smola koju valjaju dileri." „To je... Ma bezumno! Mogla bi da završiš u zatvoru!" „Zašto, da ne nameravaš da me prijaviš?" „A onaj tvoj lepotan, Santos? Da ne radi možda u odeljenju za narkotike?" „Veruj mi, imaju oni i druga posla." „A Džeremi? A Kamila?" „Deca nikada ne dolaze ovde." „Nemoj da me praviš budalom!", viknu pokazavši prstom na potpuno novu košarkašku tablu videlo se da je nedavno pričvršćena za ogradu. Slegla je ramenima uzdišući. „Smaraš!" Odvratio je pogled i udahnuo duboko, nadajući se da će tako povratiti mir, ali bes je narastao kao plima, vraćajući bolna sećanja, otvarajući stare i loše zarasle rane, podsetivši ga da ne treba zaboraviti Nikino pravo lice: ona je žena koja nikada neće biti pouzdana i kojoj nikada ne treba verovati. Ščepao ju je za vrat u naletu besa i pribio je uz jednu metalnu policu: „Ako si na bilo koji način uplela mog sina u trgovinu drogom, uništiću te, razumeš?" Stegao ju je jače i pritisnuo palčeve u meso, da bi joj onemogućio priliv vazduha. „Razumeš?", ponovio je. Gušila se i nije mogla da odgovori. Obuzet besom i željom za osvetom, još više ju je stegao. „Zakuni se da Džeremijev nestanak nema nikakve veze s ovom drogom!" Dok je Sebastijan pokušavao da je drži pod kontrolom, osetio je kako mu noge popuštaju od udarca. Niki se oslobodila veštim zahvatom za samoodbranu. Brzinom munje, dočepala se jednog zarđalog sekača i prislonila ga na grudi bivšem mužu. „Samo probaj još jednom da podigneš ruku na mene i polomiću ti sve kosti! Razumeš?"

9. Gimnazija u Južnom Bruklinu nalazila se u velikoj zgradi od smeđe cigle u Konoverovoj ulici. Bilo je vreme ručka, a sudeći po velikom broju kolica i prikolica za brzu hranu odmah ispred škole, izgleda da hrana u kantini nije bila baš najbolja. Sebastijan oprezno priđe jednom od gastronomskih vozila, koja su od pre nekoliko godina špartala širom Njujorka i hranila gladni narod. Svaka prikolica nudila je neki svoj specijalitet: hotdog s jastogom, takose, dim sum, falafele... Pošto je bio opsednut higijenom, Sebastijan je uglavnom izbegavao ovu vrstu zadovoljstva. Međutim, ništa nije pojeo od juče uveče i creva su mu bolno krčala. „Ne preporučujem ti južnoameričke specijalitete", upozori ga Niki. Iz inata je ignorisao ovo upozorenje i naručio seviče, peruansko jelo koje je u osnovi marinirana sirova riba. „Kako izgleda taj Tomas?" upita kada je zazvonilo za kraj časa i na trotoar se izlila bujica učenika. „Daću ti znak kada bude naišao", odgovori i začkilji očima da ne bi previdela mladića. Sebastijan je platio porudžbinu i probao ribu. Progutao je jedan zalogaj. Užasno ljuta marinada odmah mu je spalila grlo. Napravio je grimasu. „Lepo sam ti rekla", uzdahnu Niki. Da bi smirio vatru koja mu se razgorela u ustima, sasuo je celu čašu orčate, koju mu je saosećajno ponudio prodavač. Biljno mleko smeđe boje imalo je odvratan ukus vanile, od kojeg mu je pripalo muka. „Evo ga!", uzviknu Niki pokazavši na jednog mladića u gomili. „Koji? Bubuljičavi ili onaj antipatični?" „Pustićeš me da ja pričam, u redu?" „Videćemo..." Uske farmerke, vejferer naočare, tesna crna jakna, drski izgled, umešno razbarušena kosa, bela raskopčana košulja koja otkriva previše kože, Tomas je baš vodio računa o svom izgledu. Mora da je svakog jutra provodio sate u kupatilu, uređujući malim detaljima svoj perfektni imidž mladog rokera. Niki ga je sustigla kod ograđenog terena za košarku. „Hej! Tomase!"

„Zdravo, gospođo", rekao je sklanjajući nemirni pramen s lica. „Nisi odgovorio na moje poruke." ,,Da, nisam stigao." „Nemaš vesti od Džeremija?" „Ne. Ni sa in ga video od petka." „Nije li slao mejlove, SMS poruke, nije te zvao?" „Ništa." Sebastijan pažljivije pogleda momka. Nije mu se sviđao ni ton ni izgled malog ljigavca koji nosi prstenje, ogrlice i narukvice, sve u gotik fazonu. Međutim, prikrio je svoj neprijateljski stav i upitao: „Znaš li možda gde bi mogao da bude?" Tomas se okrenu ka Niki. „Ko je ovaj?" „Ja sam mu otac, kretenu jedan mali!" Momak ustuknu, ali postade pričljiviji: ,,U poslednje vreme se nismo mnogo viđali. Džeremi nije dolazio na probe naše grupe." „Zašto?" „Više je voleo da igra poker." „Stvarno?", reče Niki zabrinuto. „Mislim da mu je bila potrebna lova. Mislim da je čak prodao svoju bas gitaru, a dao je oglas na internetu da prodaje i digitalnu kameru." „Za šta mu je trebala lova?", upita Niki. „Nemam pojma. Ako je to u redu, ja bih sada da idem." Ali Sebastijan ga ščepa za rame. „Kuda žuriš? S kim je igrao poker?" „Ne znam. Neki momci s interneta..." „A neka ekipa uživo?" „Trebalo bi da pitate Sajmona", izbegao je odgovor. „Sajmon je na studijskom putovanju. Ti to dobro znaš", pritisnu ga i Niki. Sebastijan ga je malo protresao. „Hajde, pričaj!" „Hej, ne smeš da me diraš! Ja znam svoja prava!" Niki je pokušala da smiri bivšeg muža, ali Sebastijan je gubio strpljenje. Arogantni žutokljunac išao mu je na živce od samog početka. ,,S kim je Džeremi igrao poker?"

,,S malo čudnim tipovima, raunderima..." „To jest?" „To su oni koji lutaju okolo i traže keš partije s velikim ulozima i lakim plenom", objasni Tomas. „Drugim rečima, traže naivčine da ih ogule, zar ne?" „Da", potvrdi mladić. ,,A Džeremi je glumio naivčinu da ih navuče. A kad ih navuče... pa, tako je zaradio mnogo love." „Koliki su bili ulozi?" „Hej, pa nisu bogzna šta. Nismo u Vegasu. Ti tipovi igraju za račune ili da plate ratu za kredit." Niki i Sebastijan pogledaše se zabrinuto. U toj priči je sve slutilo na nevolju: ilegalne kockarske partije u koje uvlače maloletnike, bekstvo od kuće, mogući dugovi... „Gde su se igrale partije?" ,,U nekim mračnim barovima u Bušviku." „Da li znaš adrese?" „Ne. To me nije mnogo zanimalo." Sebastijan bi ga rado još malo prodrmao, ali Niki gaje sprečila: činilo joj se da ovog puta mladić govori istinu. „Dobro, sada palim. Osim toga, umirem od gladi!" „Još jedno pitanje, Tomase! Da li Džeremi ima devojku?" „Naravno!" Niki se upadljivo začudila. „Da li znaš kako se zove?" „To je jedna starija ženska." „Stvarno?" „Desanka." Sebastijan se namršti. „Pitao sam te kako se zove." „Masturbacija", odgovori on polazeći uz glasan smeh. Niki uzdahnu. Sebastijan uhvati momka za kragnu i povuče ga ka sebi. „Nerviraš me tim tvojim jeftinim šalama. Da li ima devojku ili ne?" „Prošle nedelje rekao mi je da je upoznao neku devojku preko interneta. Mislim da je Brazilka. Pokazao mi je slike, prava bomba, ali ja mislim da je sve to foliranje. Džeremi no bi nikada mogao da nabaci takvu ribu." Sebastijan pusti Tomasa. Od njega više ništa neće moći da izvuče.

„Pozvaćeš me ako saznaš nešto novo?", pitala ga je Niki. „Računajte na mene, gospođo", uveravao ju je dok se udaljavao. Sebastijan je masirao slepoočnice. Žutokljunac ga je iscrpeo. Glas, govor, pojava sve ga je nerviralo. „Kakvo je spadalo ovaj klinac", uzdahnu. „Mislim da ćemo ubuduće morati bolje da kontrolišemo s kim se naš sin druži." „Moramo prvo da ga pronađemo", promrmlja Niki.

10. Prešli su ulicu i stigli do starog Nikinog motocikla s prikolicom. BMWov oldtajmer serija 2, izašao pravo iz šezdesetih godina XX veka. Dodala mu je zaštitnu kapu koju je nosio i kada su dolazili. ,,I šta sada?" Niki je bila zamišljena. Pretpostavka da je Džeremi pobegao od kuće dobijala je sve više potvrda. Da bi došao do novca, prodao je gitaru i dao kameru na licitaciju. Pobegao je preduzimajući sve mere predostrožnosti da ga ne pronađu. Povrh svega, imao je i tri dana prednosti. „Kako je otišao, sve mi se čini da je bio uplašen", konstatovala je. „Veoma uplašen." Sebastijan nemoćno raširi ruke. „Ali čega se plašio? I zašto nam se nije poverio?" „Zato što ti nisi baš najbolji primer osobe koja ima razumevanja." Nečega se dosetio: „A Kamila? Možda se Džeremi njoj javio?" Nikino lice se razvedri. To je bio trag koji je odmah trebalo proveriti. Iako se blizanci nisu često viđali, poslednjih meseci su često razgovarali na raznoraznim modernim uređajima. „Hoćeš li ti da je pozoveš?" „Ja?", začudila se. „Mislim da je tako bolje. Objasniću ti..." Dok je Niki tražila broj telefona, Sebastijan je pozvao kancelariju. Džozef, poslovođa radionice, ostavio mu je dve poruke, jednu za drugom, da mu se hitno javi. „Imamo veliki problem, Sebastijane. Farazio je pokušao da te dobije više puta i žale se da ignorišeš njihove pozive." „Bio sam sprečen. Neočekivani porodični problem." „Slušaj, iznenada su banuli u radionicu. Videli su da nisi na poslu. Žele da im do 13 h daš pisanu potvrdu da se obavezuješ da ćeš im do sutra uveče dostaviti procenu." ,,U suprotnom?" ,,U suprotnom će stručnu procenu poveriti Firstenbergu." Sebastijan uzdahnu. Jutros je slavina s problemima procurila, a on nije uspevao da je zavrne samo je curilo sve više. Procenio je situaciju što je

mirnije mogao. Zahvaljujući tom poslu, prodaja violine Karla Bergoncija može da mu donese zaradu do 150.000 dolara. Suma koju je već uračunao u godišnji budžet i koja mu je bila potrebna da firma pozitivno posluje. Međutim, osim kratkoročnih finansijskih nevolja, gubitak ovog posla mogao bi da ostavi i dugoročne posledice. Svet gudačkih instrumenata bio je veoma mala sredina. Sve bi se vrlo brzo saznalo. Prodaja Bergoncijeve violine bila je prestiž. Firstenberg, njegov najveći konkurent, neće propustiti da sve razglasi kako bi okrenuo situaciju u svoju korist. Sebastijan je znao da nije otkrio rupu na saksiji. Sarađivao je više od dvadeset godina sa umetnicima kapriciozna bića, mučena i razdirana sumnjama. Veliki izvođači uglavnom su bili nestabilni koliko i genijalni. Muzičari s prevelikim egom, za koje je bilo ispod časti da svoj instrument odnesu kod bilo koga, osim kod najboljeg majstora. A on je trenutno bio najbolji! Za manje od dve decenije, od firme Larabi i sin napravio je najpoznatiju radionicu za izradu violina u Sjedinjenim Državama. Priznavali su mu da poseduje istinski dar, više nego veštinu, izuzetan sluh i iskrenu empatiju prema klijentima, zahvaljujući kojoj je mogao da im ponudi instrumente koji savršeno odgovaraju njihovoj ličnosti i načinu sviranja. U probama na neviđeno, njegove violine redovno su pobeđivale i Stradivarijeve i Gvarnerijeve. Uz izuzetnu posvećenost, njegovo ime postalo je vrhunska marka. Sada su mnogi muzičari dolazili u njegovu radionicu samo da bi kupili larabi violinu. Zahvaljujući tom renomeu, među vernim klijentima imao je i desetak svetskih zvezda koje su trenutno vladale muzičkim carstvom violinista. A te zvezde uspeo je da privuče zato što je javnosti dugo i mukotrpno nametao ideju da je on najkompetentnija osoba da održava njihov instrument ili da im napravi novi, po meri muzičara. Međutim, taj status bio je samo dim na vodi. Koliko god da je počivao na njegovom umeću, toliko je bio i posledica trenutne mode; postojao je kao savršena, ali nesigurna, ravnoteža između direktne komunikacije i pohvalnih glasina. Hladnokrvni konkurenti, Firstenberg i drugi poznati graditelji violina, čekali su u zasedi, a naročito u ovim teškim kriznim vremenima, vrebajući i najmanji pogrešan korak. Dakle, odustajanje od ovog posla nije dolazilo u obzir. Nema šanse. Kraj priče. „Pozovi ih umesto mene", naložio je Džozefu. „Oni hoće da razgovaraju samo s tobom lično."

„Reci im da ću ih pozvati za četrdeset pet minuta. Čim stignem u kancelariju. Imaće procenu do večeras." Prekinuo je vezu u istom trenutku kada i Niki. „Kamila se nije javila", objasnila je. „Ostavila sam joj poruku. Zašto ti nisi hteo da je pozoveš?" Umesto da joj odgovori na pitanje, reče: „Čuj, Niki, moram da se vratim u kancelariju." Pogledala ga je zaprepašćena. „Da se vratiš u kancelariju? Sin ti je nestao, a ti se vraćaš na posao!" „Umirem od brige, ali ja nisam policajac. Trebalo bi da se sprovede..." „Pozvaću Santosa", prekinula ga je. „On će bar znati šta da radim." Rečeno-učinjeno. Pozvala je broj svog ljubavnika i ukratko mu ispričala o Džeremijevom nestanku. Sebastijan ju je ravnodušno posmatrao. Pokušavala je da ga isprovocira, ali joj nije polazilo za rukom. Šta je mogao da učini? Kuda da krene? Nesposoban da donese odluku, bio je i zabrinut i nemoćan. Intervencija policije mu je u tom trenutku donosila olakšanje. Međutim, previše su zakasnili da prijave slučaj policiji. Čekajući kraj razgovora, seo je na mesto akrobate*, stavio kožnu zaštitnu kapu koja svakako nije bila u skladu s propisima i velike avijatičarske naočare. Bio je utučen i nesposoban da izađe na kraj s događajima. Šta je uopšte tražio tu, u prikolici uvrnutog motocikla i smešnoj odeći? Koji to pakleni zupčanici ceo njegov život iznenada puštaju niz vodu? Zašto mu je dosuđen ovaj ponovni susret s bivšom ženom? Zašto sin samo niže glupost na glupost? Zašto je petnaestogodišnjoj kći palo na pamet da spava s momcima? Zašto je odjednom i posao na ivici propasti? Niki je prekinula vezu i pridružila mu se bez reči. Sela je na motocikl, dala kontakt, motor je zabrujao, a zatim u punoj brzini, uz veliku buku, krenula ka dokovima. Vetar mu je šibao lice. Stisnuo je zube i zadnjicu i čvrsto se držao za sedište. Zaboravio je mantil u stanu pa je cvokotao u elegantnom, ali laganom odelu. Za razliku od bivše žene, on je više voleo da vreme provodi kod kuće. Bez imalo avanturističkog duha, voleo je raskošan komfor svog jaguara, i nije video nijednu dobru stranu mučenja u Nikinom ___________________________________ * U trkama motocikala s prikolicom, suvozača u prikolici zovu akrobata jer on u krivinama mora da se izvija i pravi akrobacije da bi održao motocikl u ravnoteži.

drndavcu. Tim pre što se činilo da ona neobično uživa da ubrza svaki put kada se na putu pojavi rupa. Najzad su stigli do bivše fabrike i Nikinog stana. „Idem gore s tobom po mantil", rekao joj je izvlačeći se iz prikolice. „Tamo su mi ostali ključevi od kola." „Radi šta god hoćeš", odgovorila je i ne pogledavši ga. „Ja ću sačekati Santosa." Išao je za njom stepeništem. Kada je stigla do vrha, otvorila je metalna vrata stana u potkrovlju i kriknula od zaprepašćenja kada je ušla.

11. Pocepan kauč, isprevrtan nameštaj, oborene police. Salon se nalazio u stanju koji je nedvosmisleno upućivao samo na jedno: neko je u njihovom odsustvu pretresao stan. Dok joj je srce snažno tuklo, Niki je pokušavala da utvrdi štetu. Sve je bilo razbacano. Televizor iščupan iz zida, slike oborene, fioke ispražnjene na pod, papiri razbacani po celoj prostoriji. Drhtala je, preneražena prizorom oskrnavljene intime, pljačkom ličnog utočišta. „Šta su odneli?", upita Sebastijan. „Teško je reći. Laptop nisu, eno ga tamo, na kuhinjskom pultu." Čudno. Na jedinoj neoborenoj polici primetio je lepu kutiju s mozaikom. „Da li ono nešto vredi?" ,,I te kako! Tu držim nakit." Otvorio je kutijicu. U njoj su se, između ostalog, nalazili prstenje i narukvice koje joj je nekada davno poklonio. Nakit izuzetne izrade i veoma skup, kupovan isključivo u Tifaniju. „Koji lopov bi bio toliko glup da ne ukrade kompjuter i kutiju za nakit, koji su mu ispred nosa?" „Pst!", naredi ona prislonivši prst na usta. Ućutao je ne shvatajući o čemu se radi sve dok se nije začulo pucketanje. Neko je i dalje bio u stanu! Jednim pokretom ruke dala mu je znak da se ne miče i krenula metalnim stepenicama na prvi sprat. Vrata njene sobe bila su prva u hodniku. Prazno. Zatim Džeremijeva. Prekasno. Prozor ka dvorištu prsnu u paramparčad. Niki pritrča da pogleda. Videla je siluetu krupnog muškarca kako beži niz metalne požarne stepenice. Opkoračila je prozor s namerom da krene u poteru za njim... „Ma gde ćeš, pobogu!", dreknu Sebastijan i uhvati je za ruku. „Verovatno je naoružan!" Odmah je odustala i ponovo proverila sobe. Jedan ili više provalnika

počeli su da pretresaju kuću od poda do plafona. Poražena prizorom stvari razbacanih po pođu, mogla je samo da konstatuje: „Nisu došli da kradu, tražili su nešto." Sebastijan se malo podrobniji zainteresovao za Džeremijevu sobu: na prvi pogled, ništa nije nedostajalo. Mahinalno je ispravio malo pomerena kućišta kompjutera. Bilo je nečega u njemu što je pomalo ličilo na bolest, na nešto sasvim slično opsesivnom poremećaju: težak osečaj teskobe zbog nereda, manična sklonost ka urednosti. Podigao je bicikl, poravnao policu koja samo što nije pala i pokupio karte koje su se rasule po parketu. Uzimajući aluminijumski kofer s opremom za poker, trgao se od iznenađenja. Keramički žetoni bili su međusobno slepljeni, a svaka gomila u stvari je bila šuplji cilindar. Proverio je šta se nalazi unutra: sabijene plastične kesice. Izvukao je jednu. Beli prah. Ne, to nije moguće... Obezglavljen, ispraznio je dva keramička omota i poredao na krevet desetak providnih paketića. Kokain! Nije mogao da veruje. „Dođavola!", izusti Niki ulazeći u sobu. Pogledali su se okamenjeni. „Ovo su lopovi tražili. Ima ga barem kilogram!" Ipak, Sebastijan je i dalje odbijao da poveruje. „Previše je strašno da bi bilo istinito. To je možda... neki skeč, šala." Niki odmahnu glavom i napravi sumnjičavi izraz lica. Napravila je mali procep na jednoj od kesica i probala malo belog praška. Od gorkog i oštrog ukusa odmah je osetila kako joj trne jezik. „To je koks, Sebastijane. Sto posto." „Ali kako..." Njegovu rečenicu prekinuo je razdragani zvuk zvona. Neko je bio na vratima. „Santos!" uzviknula je. Istovremeno im se oboma na licima javilo zaprepašćenje i strah. Prvi put posle više godina, osećali su da su snažno povezani istom mišlju zaštititi sina. Srca su im kucala u istom ritmu. Obuzelo ih je zajedničko drhtanje, oblio zajednički znoj, pojavila se zajednička vrtoglavica. Zvono se oglasilo i drugi put. Policajac je postajao nestrpljiv.

Nije bio trenutak za odugovlačenje. Trebalo je da donesu odluku, i to brzo. Džeremi je bio na uslovnoj kazni. Iako bi bilo nepromišljeno da ovo sakriju od policije, priznanje da im sin krije kilogram kokaina u sobi poslalo bi ga na dugu zatvorsku kaznu. Stavili bi pod hipoteku njegovo školovanje i budućnost. Zapečatili bi mu vrata života. Zaronili bi ga u pakao popravnokaznenog centra. „Treba...", izusti on. „... uništiti drogu", dovrši ona. Jedinstvo, poslednji bastion u borbi protiv opasnosti. Ohrabren što su se složili, Sebastijan zgrabi koliko god je mogao paketića, da bi ih bacio u klozetsku šolju. Niki mu je zdušno pomagala, skupljajući ostatak robe. Zvono se i treći put oglasi. „Idi da mu otvoriš. Ja stižem!" Potvrdno je klimnula glavom. Dok je silazila stepeništem, on je povukao vodu. Prvi put. Voda je teško rastvarala kokain. Umesto da nestane u dubinama odvodnih cevi, kesice su začepile kanalizaciju. Povukao je još jednom. Bezuspešno. Potpuno uspaničen, gledao je kako se beličasta tečnost neumoljivo penje ka ivici i preti da se izlije na pločice toaleta.

12. Baš si se zadržala!", prigovori joj Santos. „Počeo sam da se brinem." „Nisam te očekivala", slagala je Niki. Pomerila se da bi on mogao da uđe, ali on se sledio na vratima kada je video demoliran stan. „Šta se desilo? Kao da ti je tornado prošao kroz salon!" Pošto je bila nespremna, nije znala šta da odgovori. Osetila je kako joj srce brže kuca, a sitne graške znoja izbijaju na čelu. „Malo... malo sam pospremala, to je sve." „Šališ se? Niki?" Zbunila se. S obzirom na to u kakvom je stanju stan, neće uspeti da ga ubedi. „Hoćeš li da mi objasniš?", reče nestrpljivo. Doprevši sa stepeništa, Sebastijanov ubedljiv glas zazvučao je kao spas s nebesa: „Svađali smo se! To se dešava, zar ne?" Iznenađen, Santos se osvrnu ka neočekivanoj osobi. Preterano glumeći ulogu bivšeg ljubomornog supruga, Sebastijan je složio agresivnu facu. „Vi ovo nazivate svađom?", reče policajac pokazujući prstom uništen salon. Smetena, Niki ih je upoznala. Njih dvojica se pozdraviše kratkim klimanjem glave. Sebastijan pokuša da prikrije čuđenje, ali je uistinu bio pomalo iznenađen Santosovim izgledom. Bio je za glavu viši od njega, melez, lepo građen, nežnih crta lica, nije nimalo ličio na nasilnog policajca. Lepo skrojeno odelo, koje mora da ga je koštalo polovinu policijske mesečne plate, savršena frizura i besprekorno obrijana brada davali su mu negovan izgled koji je ulivao poverenje. „Nemamo više ni trena za gubljenje", reče gledajući netremice u roditelje. „Neću da vas zabrinjavam, ali tri dana bez ikakvih vesti o adolescentu, to je alarmantno!" Otkopčao je mahinalno sako i nastavio znalačkim tonom: „Slučajeve nestalih osoba vode lokalne vlasti, osim ako istraga prelazi granice saveznih država ili je reč, kao u ovom slučaju, o nestanku maloletnog lica. Takve slučajeve odmah preuzima FBI, imaju i specijalno odeljenje

CARD.* Imam poznanika tamo. Pozvao sam ga već da ga obavestim o Džeremijevom nestanku. Čekaju nas u njihovom štabu u Midtaunu, u Metlajfovoj zgradi. „Okej, idemo s tobom", odluči Niki. „Ja ću svojim autom", ublažio je ton Sebastijan. „To je glupo. Idemo svi službenim vozilom, upaliću rotaciono svetlo da izbegnemo gužvu." Sebastijan nakratko pogleda Niki. „Zajedno ćemo ti se pridružiti tamo, Lorenco." „Odlična ideja!", reče ironično. „Hajde da izgubimo još vremena!" Shvativši da neće uspeti da ih ubedi da se predomisle, krenuo je ka vratima. „Na kraju krajeva, on je vaše dete!", reče zalupivši vrata. Njegov odlazak nije smanjio ni napetost ni zbunjenost. Kada su ostali sami, Niki i Sebastijan suočili su se sa mnogim nedoumicama. Paralisani strahom da mogu da donesu pogrešnu odluku, teško su uspevali da racionalno razmišljaju o informacijama koje su prikupili: Džeremijev beg, njegova ljubav prema pokeru, droga... Spontano su se vratili u sinovljevu sobu. In extremis**, Sebastijan je uspeo da otčepi odvod drškom četke za pod. Iako je konačno nestao svaki trag droge, celu tu epizodu nikako nisu mogli da svrstaju u ružan san i zaborave. U potrazi za tragovima, pažljivije je pregledao aluminijumski kofer i sve što se u njemu nalazilo. Nije bilo duplog dna, nikakvog posebnog natpisa, ni na kartama ni na lažnim keramičkim žetonima. Kofer je bio postavljen sunđerastom postavom s džepom. Zavukao je ruku u džep. U njemu nije bilo ničega... osim kartonskog podmetača za čaše. Na licu reklama za pivo, a na naličju crtež savijene oštrice i stilizovani naziv bara.

BAR BUMERANG FREDERIKOVA ULICA 17, BUŠVIK VLASNIK: DREJK DEKER Pružio je podmetač Niki. „Znaš ovo mesto?" Odmahnula je glavom. Bio je uporan: „Verovatno je tamo igrao poker, zar ne?" ______________________________________ * CARD skr. od Child Abduction Rapid Deployment odnosno Odeljenje za brzo reagovanje na otmice dece. (Prim. prev.) ** Lat. in extremis na kraju, u poslednjem času. (Prim. prev.)

Potražio je njen pogled, ali ona ga je sklanjala u stranu. Prebledela, tresla se, a oči su joj se caklile imala je besciljan pogled. Izgledala je kao da se predala. „Niki!", viknu na nju. Iznenada je izašla iz sobe. Sustigao ju je na stepeništu i otišao s njom do kupatila, gde je popila sedativ. Uhvatio ju je snažno za ramena. „Priberi se, molim te." Potrudio se da joj smireno izloži plan: „Evo šta ćemo. Skinućeš prikolicu s motora i zatim ćeš njime otići na Menhetn. Što je brže moguće. Treba da sačekaš Kamilu na izlazu iz škole." Pogledao je na sat. „Ona završava u dva po podne. Ako kreneš odmah, moći ćeš da stigneš na vreme, ali to je izvodljivo samo ako imaš prevoz na dva točka." „Zašto se brineš za nju?" „Slušaj, ne znam otkud ona droga u Džeremijevoj sobi, ali je očigledno da je tipovi kojima je pripadala žele nazad." „Znaju ko smo." „Da, znaju tvoju adresu, a verovatno i moju. Ako ne znaju, lako će je saznati. Dakle, svi smo u opasnosti: i ti, i ja, i Džeremi, i Kamila. Nadam se da grešim, ali bolje je da ne rizikujemo." Paradoksalno, ali nova pretnja, pretočena u reči, kao da ju je prizvala sebi. „Kuda da je odvezem?" „Na železničku stanicu. Smesti je u voz za Ist Hempton i pošalji je..." „... kod tvoje majke", završila je. „Da, tamo će biti bezbedna."

13. Zgrada Gimnazije Jovan Krstitelj ličila je na grčki hram. Savršeno simetrična fasada od sivog mermera bila je ukrašena frontovima u obliku trougla i fino izvajanim dorskim stubovima. Uklesana u kamenu, Scientia potestas est* krilatica ustanove ponosno se pružala na obe strane monumentalnog stepeništa, dajući ginmaziji izgled svetilišta. Hladnoću kamena ublažavali su cvrkut ptica i zraci sunca, koji su se probijali kroz požutelo lišće. Aristokratskog izgleda, mesto je odisalo mirom, kulturom i znanjem. Bilo je teško poverovati da se nalazite u srcu Menhetna, na samo nekoliko koraka od bučnih i popularnih mesta za zabavu, poput Tajms Skvera. Međutim, za samo nekoliko sekundi, ovaj monaški spokoj se uzburkao. Najpre je jedna učenica strčala niz stepenice. Zatim su se grupice devojaka raštrkale po trotoaru. Razlegli su se smeh i uzvici. Uprkos školskoj uniformi i ozbiljnim mašnama i kravatama, njihovi razgovori nisu bili nimalo ozbiljni: momci, izlasci, kupovina, dijete, Tviter i Fejsbuk. Naslonjena na sedište svog motocikla, Niki je čkiljila pokušavajući sa suncem u očima da pronađe Kamilinu siluetu usred te horde devojaka. Iako nije nameravala da prisluškuje, fragmenti razgovora dopirali su do nje. Bili su to neobavezni komentari generacije kojoj nije pripadala: „Mnogo mi se đasvi Stefan!", „Totalno sam in lav!", „Baš je žasu sociologičarka!", „To gnjavi!", „Smorila sam se!", itd. Najzad primeti svoju kći i oseti olakšanje. „Mama, otkud ti ovde?", upita Kamila razrogačivši oči. „Videla sam da si mi ostavila poruku." „Mila, nemam mnogo vremena da ti objašnjavam. Da li ti se Džeremi javljao ovih dana?" „Ne", odgovori. Niki joj je ispričala da joj je brat nestao, a da je ne bi uplašila, nije pomenula da je neko provalio u stan niti da su pronašli drogu. „Dok čekamo da se ova priča okonča, tata bi voleo da odeš kod bake na nekoliko dana." _____________________________________

* Lat. Scientia potestas est Znanje je moć. (Prim. prev.) 45

„Ali to ne može tako! Imam mnogo testova ove nedelje! Osim toga, planirala sam izlazak s drugaricama." Niki je pokušala da bude malo ubedljivija. „Slušaj, Kamila, ja ne bih bila ovde da ne mislim da si u ozbiljnoj opasnosti." ,,U opasnosti od čega? Moj brat je zapalio negde i šta onda? Nije mu prvi put!" Niki uzdahnu videvši koliko je sati. Voz je polazio za Ist Hempton za manje od pola sata, a naredni je polazio tek u 17 i 30. „Stavi ovo!", naredi svojoj kćeri pružajući joj zaštitnu kapu. „Ali..." „Bez ali! Ja sam ti majka! Kad ti kažem da nešto uradiš, uradi i gotovo! Bez rasprave!" „Kao da slušam tatu!", požali se Kamila smeštajući se na zadnje sedište motocikla. ,,I, molim te, bez vređanja!" Niki je zajahala svoju mašinu i krenula ka Gornjem Istočnom Menhetnu. Klizila je niz Leksingtonsku aveniju prolazeći kroz kanjone od stakla i betona, vozeći što brže može, a istovremeno potpuno koncentrisana na vožnju. Nikako ne smem da napravim udes. Ne sada... Zbog razvoda nikada nije bila bliska s Kamilom. Volela ju je, ali nije imala prilike da s njom izgradi odnos zasnovan na razumevanju. Krivica je svakako bila u apsurdnom razdvajanju, koje je izmislio i nametnuo Sebastijan. Ipak, postojala je i prikrivena barijera koja ih razdvaja bila je poštena prema sebi i priznavala da oseća kompleks niže vrednosti u odnosu na svoju kći. Kamila je bila sjajna devojka, oduševljena klasičnom kulturom. Još kao devojčica, pročitala je stotine knjiga i odgledala većinu najznačajnijih filmova. Što se toga tiče, Sebastijan ju je savršeno vaspitao. Zahvaljujući njemu, rasla je u podsticajnom okruženju. Vodio ju je u pozorište, na koncerte, izložbe... Kamila je bila dobra devojčica, skromna, ali ne i snishodljiva, tako da se Niki uvek osećala inferiorno kad god bi ih razgovor odveo u oblast visoke kulture. Bila je majka koja zaostaje. Inferiorna majka. Kao i svaki put kada bi pomislila na to, oči su joj se napunile suzama, ali potrudila se da tugu zadrži podalje. Prešla je stanicu Grand central u punoj brzini, bacila pogled na

retrovizor, a zatim izašla iz kolone vozila da bi obišla vatrogasni kamion. Vrtoglavica, brzina, osećaj smrvljenosti. Volela je ovaj grad jednako koliko ga je i mrzela. Veličina i neprekidno kretanje stezali su je oko vrata i omamljivali. Motocikl je jurio, minijaturan, zarobljen između vertikalnih bedema i geometrijskih rovova. Sirene zavijaju, zagađenje lebdi u vazduhu, taksiji se komešaju, vozila trube, čuju se povici. Niki smanji brzinu, uđe u veliku krivinu da bi skrenula u 39. ulicu, a zatim nestade u saobraćaju Fešn avenije. Pred očima su joj promicale slike: tiskanje gomile, ispucali asfalt, deformisane tezge prodavača hotdogova, metalni odblesci zgrada, par dugih nogu u krupnom planu na jednoj fasadi. Stigavši do Pensilvanijskog trga, uspela je da uglavi motor između dva automobila. Njujork je pakao za dvotočkaše: kolovozi su puni rupa, a nikada nema parking mesta za motocikle. „Poslednja stanica, svi putnici silaze!" Kamila je skočila na trotoar i pomogla joj da zaključa BMW. 14 h i 24 min. Voz je polazio za deset minuta. „Požuri, mila!" Prešle su ulicu između vozila u pokretu i ušle u neprivlačnu zgradu u kojoj se nalazila stanica Pen. Ako je verovati starim fotografijama izloženim u holu, najfrekventnija železnička stanica u Sjedinjenim Državama nekada se nalazila u grandioznoj zgradi sa stubovima od rozikastog granita. Imala je stakleni krov, a predvorje je bilo veličine katedrale, sa sve gargojlima, vitražima i mermernim statuama. Ali to zlatno doba odavno je prošlo. Pod pritiskom promotera industrije zabave, zgrada je srušena početkom šezdesetih godina XX veka, a umesto nje izgrađen hladan kompleks kancelarija, hotela i sala za predstave. Niki i Kamila morale su laktovima da se probijaju do šaltera. „Kartu u jednom pravcu do Ist Hemptona, molim vas." Službenica, žena koja je ličila na Budu, izdavala je kartu beskonačno dugo. Stanica je brujala. Kao čvorište koridora koji povezuje Vašington i Boston, sa stanica Pen pružali su se i brojni kraci ka Nju Džerziju i Long Ajlandu. „Dvadeset četiri dolara. Voz polazi za šest minuta." Niki pokupi kusur, uhvati Kamilu za ruku i povede je u podzemlje, gde

su se nalazili koloseci. Svet se tiskao na stepenicama. Zagušljiva bliskost. Dečji plač. Ramena koja se sudaraju. Udarci kofera u kolena. Miris znoja. „Peron broj 12 je ovamo!" Niki je vukla kćer za ruku. Trčeći, nekako su stigle na vreme. „Polazimo za tri minuta!", najavio je kondukter. „Pozvaćeš nas čim stigneš, u redu?" Kamila potvrdno klimnu glavom. Dok se naginjala da poljubi kćer, Niki opazi da je Kamili nelagodno. „Nešto kriješ, zar ne?" U isto vreme nezadovoljna što je uhvaćena na delu, ali i sa osećanjem olakšanja što će se osloboditi tereta, Kamila najzad priznade: ,,U vezi s Džeremijem. Tražio je od mene da mu obećam da ga ne odam, ah..." „Nedavno si ga videla?", nagađala je Niki. „Da. Došao je po mene u subotu po podne, čekao me je da izađem s tenisa." Subota, to je bilo pre tri dana... „Bio je veoma zabrinut", nastavila je Kamila. ,,I u žurbi. Imao je problema, to je bilo očigledno." „Da li ti je ispričao kakve probleme ima?" „Samo mi je rekao da mu treba novac." „Dala si mu?" „Pošto nisam imala mnogo novca kod sebe, pošao je sa mnom do kuće." „Otac ti nije bio kod kuće?" „Ne, bio je na ručku u restoranu, s Natalijom." Vrata voza samo što se nisu zatvorila. Poslednji putnici trčali su da uđu u vagone. Majka ju je požurivala pa je ubrzala: „Dala sam Džeremiju 200 dolara, toliko sam imala, ali pošto mu je trebalo više, hteo je da otvori tatin sef." „Znaš šifru?" „Ma laganica, naš datum rođenja!" Zvučni signal najavi polazak. „Tamo je bilo 5.000 dolara", objasnila je uskačući u voz. „Džeremi mi je obećao da će ih vratiti pre nego što tata primeti." Niki je sasvim bleda stajala na peronu. Kamila se zabrinu. „Mama, misliš li da mu se nešto desilo?" Vrata su se zatvorila čim je postavila pitanje.

14. Nebo su prekrili oblaci. Iznenada. Za svega nekoliko minuta, postalo je sivo poput olova, a mračni oblaci nagomilali su se skrivajući horizont. Na auto-putu Bruklin-Kvins automobili su se kretali tik branik uz branik. Krećući se ka adresi koju mu je Santos naznačio, Sebastijan je u glavi pravio spisak šta će reći FBI agentima, a šta će prećutati. Izbor je bio težak. Otkako je seo u automobil, uzalud je pokušavao da sklopi slagalicu kojoj je nedostajalo previše delova. Kao akutno oboljenje, mučilo ga je jedno bolno pitanje: zašto je Džeremi krio kilogram kokaina u sobi? Nametao se samo jedan odgovor: zato što ga je ukrao. Verovatno od vlasnika onog bara Bumerang. Onda je shvatio da je to preveliki zalogaj, uspaničio se i pobegao da bi umakao dileru. Ah kako je uopšte uspeo da se nađe u ovakvom košmaru? Džeremi nije kreten. Njegovi nedavni kontakti s pravosuđem bili su samo zbog jedne sitne krađe i beznačajne štete koju je napravio, ništa što ima veze s ozbiljnom delinkvencijom. Najednom je saobraćaj postao prohodniji. Brza traka izgubila se u dugačkom tunelu, a potom se pojavila na otvorenom, na kraju dokova na Ist Riveru. Telefon u Sebastijanovom džepu zavibrira. Džozef. „Žao mi je", objasni poslovođa radionice, „ali izgubili smo posao. Stručno mišljenje o Bergoncijevom instrumentu daće im Firstenberg." Sebastijan je primio vest ne trepnuvši. Sve to mu se sad činilo beznačajnim. Iskoristio je momenat, pošto je već imao Džozefa na vezi, da ga iznenada pita: „Da li imaš predstavu koliko košta kilogram kokaina?" „Izvini? Šališ se? Šta ti je?" „Duga priča. Objasniću ti. Dakle?" „Stvarno ne znam ništa o tome", priznao je Džozef. „Ja trošim samo škotski viski star dvadeset godina..." „Džozefe, nemam vremena za šalu." ,,U redu... To sigurno zavisi od kvaliteta, porekla..." „To sam mogao i sam da pretpostavim. Da li bi mogao da pogledaš na internetu?"

„Čekaj da otvorim pretraživač. Evo ga. Šta da ukucam?" „Snađi se i budi brz." S telefonom prilepljenim za uvo, Sebastijan je ušao u zonu radova. Radnik koji je regulisao saobraćaj dao mu je znak da krene obilaznicom. Oštro skretanje odvelo ga je ka jugu, gde je nova saobraćajna gužva blokirala pristup izlaznom putu. „Pronašao sam članak koji bi mogao da ti pomogne", nastavi Džozef nakon nekoliko trenutaka. „Slušaj ovo: Devedeset kilograma kokaina, čija je vrednost procenjena na 5,2 miliona dolara, zaplenjena je na jednom parkingu u Vašington Hajtsu." Sebastijan poče da računa: „Ako devedeset kilograma vredi 5,2 miliona, kilogram vredi..." „... malo manje od 60.000 dolara", dovrši Džozef. „Da li možeš sada da mi objasniš..." „Kasnije, Džozefe. Moram da prekinem. Hvala ti." Zračak nade zasija u Sebastijanovom oku. Imao je plan. Naravno, suma je bila velika, ali ne i preterana. U svakom slučaju, mogao je da sakupi toliko gotovine. Evo šta je hteo: da ode u Bumerang i ponudi tom Drejku Dekeru dil koji neće moći da odbije; isplatiće mu celokupnu vrednost droge i još će dodati proviziju od 40.000 dolara, kao naknadu za uznemiravanje, ali da zaboravi da Džeremi postoji. „Novac je jedina sila o kojoj se nikada ne govori", obično se govorilo u njegovoj porodici. Citat je njegov deda verovatno uzeo iz neke knjige i od njega napravio ličnu mantru, a posle je prerasla u porodičnu izreku koja je decenijama usmeravala živote Larabijevih. Dugo je Sebastijan prezirao takav način razmišljanja, ali tog dana je upravo tako razmišljao. I zahvaljujući toj misli, stekao je potpuno poverenje u budućnost. Sve će biti u redu. Platiće narko-dileru da bi udaljio opasnost od svoje porodice. Kada ukloni opasnost, pronaći će sina i preuzeće kontrolu nad njegovim obrazovanjem, kao i s kim se druži. Nije još bilo kasno. Na kraju krajeva, ova epizoda možda bude spasonosna. Eto. Doneo je odluku i nije želeo da izgubi više ni minut. Stigao je do isključenja koje je vodilo ka mostu Menhetn, ali umesto da se popne na most, napravio je polukrug i vratio se u Bruklin. Pravo u Bumerang.

15. „Sklanjaj tu krntiju, kretenčino!" Psovka je stigla Sebastijana dok je prolazio pored grupe beskućnika koji su preturali po kantama za smeće restorana brze hrane Pica hat u Frederikovoj. Pijući pivo iz konzerve u kesi od grubog smeđeg papira, obeležavali su svoju teritoriju vređanjem prolaznika i vozača koji bi im se suviše približili. „Pacove!" Jedna puna čaša razbi se o vetrobransko staklo. Sebastijan zatvori prozor i uključi brisače. Simpatično... Prvi put je kročio u ovaj deo grada. Svakako i poslednji put, nadao se. Mirisi portorikanske kuhinje lebdeli su u teškom vazduhu ispunjenom masnoćom. Kroz prozore je dopirala karipska muzika. Dominikanske zastave krasile su stepeništa ispred kućnih ulaza. Nikome nije moglo da promakne da je Bušvik teritorija Latinoamerikanaca. Ogroman kvart obuhvatao je desetine blokova, a sačuvao je i izvesnu grubost. Kolonije bogataša, koji su uveliko investirali u Vilijamsburg, još nisu doprle do Bušvika. Tu nije bilo mladih bogataša, savremenih umetnika ili restorana sa organskom hranom, samo skladišta, kuće s limenim krovovima, zgrade s ciglenim fasadama ižvrljanim grafitima i pustopoljine obraslih korovom. Avenija je bila široka i gotovo pusta. Sebastijan uoči Bumerang, ali je smatrao da je bolje da jaguar parkira u paralelnoj ulici. Kada je zaključao automobil i vratio se u Frederikovu, počele su da padaju prve kapi kiše, zbog kojih je Bušvik izgledao siv i tužan. Bumerang nimalo nije ličio na prijatno ili fensi mesto, već je odmah poručivao da je samo birtija u predgrađu, sumorna i nevesela, u kojoj se služe jeftin viski i hamburgeri od dva dolara. Prikačena za gvozdeni zastor, tabla s natpisom obaveštavala je da se bar otvara tek od 17 h. Ipak, metalni zastor bio je gotovo sasvim otvoren, tako da je bilo moguće stići do ulaznih vrata. Dok je kiša sve jače padala, Sebastijan je pokucao na zamagljeno okno. Niko nije odgovorio. Ohrabren, podigao je metalnu mrežu i pokušao da otvori vrata. Nisu pružila otpor. Mokar od pljuska, nakratko je oklevao.

Mesto je bilo sumorno, a prostorija utonula u pomračinu. Najzad je odlučio da uđe, pobrinuvši se da za sobom sve zatvori, da ne bi rizikovao da ga prolaznici primete. „Ima li koga?", upitao je ulazeći oprezno. Napravio je samo nekoliko koraka kroz prostoriju, a onda je stavio ruku na usta. Nepodnošljiv smrad stegao ga je oko vrata i okrenuo mu utrobu. Miris gvožđa, snažan, uporan... Miris krvi. Pao je u iskušenje da pobegne, ali savladao je strah. Povukao se prema zidu i pokušao da napipa prekidač. Kada se bleda svetlost razlija po prostoriji, obuze ga strah. Bar je bio prekriven krvlju. Tamne, lepljive mrlje po parketu. Zidovi od cigala isprskani tamnocrvenom gustom tečnošću. Drvene površine umrljane. Sve je bilo krvavo, čak i polica s flašama iza šanka. Pravi pokolj. U dnu prostorije, neko je ležao u lokvi krvi. Drejk Deker? Sebastijanovo srce nekontrolisano poskoči u grudima. Iako je bio u panici i osećao mučninu, ipak krenu ka lešu. Položeno na leđa, ogromno iskasapljeno telo još je krvarilo. Bilijarski sto, na kojem se nalazilo, ličio je na oltar, na obredni žrtvenik pripremljen za neko varvarsko žrtvovanje. Pokojnik je bio grdosija, ćelav i brkat, težak preko sto kilograma. S velikim stomakom i gustim maljama, ličio je na pripadnika Medveda, frakcije homoseksualaca koji vole otvoreno da pokazuju svoju muževnost. Platnene pantalone, nekada sivo-zelene, bile su tamne od krvi. Delovi utrobe visili su iz njegove karirane košulje, široko raskopčane na vratu i stomaku. Creva, jetra i želudac spojili su se u lepljivu gustu kašu. Sebastijan više nije mogao da izdrži. S rukama na kolenima, povratio je gorku žutu žuč iz praznog želuca. Nekoliko trenutaka ostao je u tom položaju. Bio je obliven znojem. Lice mu je gorelo. Nije mogao da dođe do daha. Međutim, savladao je nervozu. Iz džepa na košulji virio je novčanik. Sebastijan uspe da ga izvuče i proveri ime na vozačkoj dozvoli: da, bio je to Drejk Deker. Dok je pokušavao da vrati novčanik, Drejkovo telo se trže. Sebastijan poskoči. U slepoočnicama mu je pulsiralo.

Poslednji post mortem trzaj? Nagnuo se iznad okrvavljenog lica. Leš iznenada otvori oči. Sebastijan poskoči i jedva priguši krik. Dođavola! Drejk je možda bio na samrti, ali njegovo disanje mešalo se s tankim mlazom krvi koji mu je curio iz usta. Šta da radi? Panika. Zaprepašćenje. Gušio se. Izvukao je mobilni telefon i pozvao hitnu pomoć. Odbio je da se predstavi, ali je pozvao pomoć na adresu Frederikova 17. Prekinuo je vezu i primorao sebe da ponovo pogleda Drejkovo lice i telo. Medveda su očigledno mučili, podvrgnuvši ga svakojakim užasima. Krv je natopila čoju bilijarskog stola. Obložene ivice poslužile su kao kanalići kojima je obilje krvi oteklo u džepove. Bio je definitivno mrtav. Iznenada ga spopade gorušica i kiselina ga zagreba u grlu. Usta su mu bila suva, noge klecale, a u glavi zavladala zbrka. Treba što pre da ode odavde. Razmišljaće kasnije. Proveravajući da nije nešto ostavio za sobom, primeti na šanku bocu burbona pored napola pune čaše. Komadić pomorandžine kore i dve velike kocke leda plutale su u viskiju. Zaustavio se na ovom poslednjem detalju. Ko je pio iz ove čaše? Bez sumnje, kasapin koji je mučio Drejka. Ali ako se led još nije otopio, to znači da napadač tek što je otišao. Ili je još u prostoriji... Dok je jurio ka vratima, čuo je pucketanje. Ukopao se. A šta ako je Džeremi takođe zarobljen u ovoj rupi? Okrenu se i primeti senku koja je zamakla iza lakiranog paravana. Izašavši iza drvenih panoa, grdosija od čoveka ustremi se na njega. Bakarne kože, širokih ramena, lica tetoviranog poput mavarskih rat nika, držao je u ruci dvosekli vojnički nož. Paralisan, Sebastijan se nije ni pomerio s mesta. Nije čak ni ruku podigao da se zaštiti kada je sečivo krenulo ka njemu.

16. „Baci oružje!", zaurla Niki upadajući u prostoriju. Zatečen, grmalj se zaustavi. Iskoristivši njegovo iznenađenje, Niki se ustremi na Maora. Iz zaleta ga je udarila nogom u bok, ali on se nije ni milimetar mrdnuo. Ubica se odmah pribra. Nije se preterano uplašio ovih protivnika. Ako je suditi po zlokobnom osmehu koji mu je zasjao na licu, Nikin iznenadni dolazak čak je dao borbi izvesnu čar. Sebastijan je iskoristio trenutak nepažnje i pobegao u zadnji deo prostorije. Ne zato što mu je nedostajalo hrabrosti; jednostavno nije umeo da se snađe u takvim situacijama. Nikada se u životu nije tukao. Nikada nikoga nije udario, niti je iko ikada udario njega. Niki se suočila s napadačem potpuno sama. Veštim pokretom, izbegla je udarac nožem, a zatim još jedan. Odskok, iskorak, okret, finta. Primenjivala je sve što je naučila o boksu u sali za vežbanje. Međutim, grdosija neće doveka udarati u prazno. Trebalo ga je razoružati po svaku cenu. Prenebregnuti miris krvi. Zaboraviti na atmosferu u prostoriji koja odiše smrću. Misliti samo na Džeremija. Nemam prava da umrem pre nego što pronađem sina. Dokopala se jednog bilijarskog štapa, koji je bio oslonjen o sto. Nije bio efikasan kao nož, ali bio je mnogo duži pa je mogla bolje da se brani. Naoružana drvenim štapom, mahala je kroz vazduh, hitro nadovezujući brojne napade od kojih je jedan pogodio Maora u lice. Rasrđen, on besno progunđa, objavivši da je igra dovoljno trajala. Iznenada, širokim kružnim pokretom noža, udari po štapu, koji se polomi po sredini kao trula grana. Zbunjena, Niki mu obe polovine baci u lice, ali on ih odbi jednim pokretom ruke. Videvši da Niki ima problem, Sebastijan oseti da mu nadolazi neka nova snaga. Dohvatio je protivpožarni aparat sa zida i izvukao osigurač da bi oslobodio gas iz boce. „Evo ti!", uzviknu oslobađajući protivpožarnu penu ka napadačevoj glavi. Iznenađen, zločinac diže ruke da zaštiti oči, ne ispuštajući oružje. Iskoristivši njegovu zaslepljenost, Niki ga šutnu između nogu, a Sebastijan svom snagom poče da ga udara aparatom.

Jedan od tih udaraca pogodio je tetoviranog pravo u glavu i razjario ga. Uzmakao je i krenuo nožem na Niki. Ona ga je jedva izbegla. Hladni čelik za dlaku promaši cilj i zabode se u zid. Zaboravivši na strah, Sebastijana najednom obuze osećaj euforije. Pomalo i nesvestan šta radi, krenu pravo na Maora, ali se okliznu u lokvi krvi. Pridiže se i steže pesnicu kako bi zadao jedan kroše. Prekasno: strašan direkt odbaci ga preko šanka. Da bi ublažio pad, pokušao je da se pridrži za policu, povukavši za sobom boce i veliko ogledalo. Sve se razbi uz strašnu lomljavu. Ugruvan od siline udarca, ostao je na podu, nesposoban da ustane. Povrativši ponos i odlučan da što pre okonča ovu borbu, gromada dohvati Niki za vrat i gurnule na bilijarski sto. Kosa joj se rasu u lokvu lepljive krvi. Kriknula je od užasa kada se našla na samo nekoliko centimetara od Drejkovog leša. Maor ju je udarao pesnicama u lice. Jednom, dvaput, triput. Niki je pod udarcima polako gubila svest. Učinivši poslednji napor, pružila je ruku pipajući naslepo. Dohvatila je prvi predmet koji joj se našao pod rukom. Polomljeni bilijarski štap. Iscrpljena, usredsredila je svu svoju snagu na taj poslednji udarac u borbi za opstanak. Zašiljena poput strele, polovina štapa pogodi grdosiju u lice, kliznu od vrha čela ka obrvi, pocepa kožu i zari se u očnu duplju, probijajući belu jabučicu uz gnjecavi zvuk. U naletu bola, kiklop užasno kriknu i pusti svoju žrtvu. Izvuče štap iz oka i poče da se tetura vrteći se ukrug. Poslednje što je u životu video bilo je kako Sebastijan juri ka njemu naoružan zašiljenim komadom polomljenog ogledala. Sjajan poput oštrice, tanak poput sečiva, komad stakla precizno prereza vratnu arteriju.

17. „Niki! Treba da odemo odavde!" Vazduh je bio težak; bilo je nemoguće disati. Maor se srušio pored šanka, a iz njegove arterije šikljala je krv u mlazevima, prolivajući litre hemoglobina, pretvarajući bar u krvavu baru. Sve je ličilo na horor, na jazbinu sumanutog kasapina, gde dva leša čekaju da budu raskomadana. Kiša je dobovala po staklima. Vetar je urlao, ali ne dovoljno jako da bi prekrio zavijanje sirene hitne pomoći. „Ustani", opomenu je Sebastijan. „Stiže hitna pomoć, a i policija će stići svakog trena." Pomogao je Niki da ustane i obuhvatio je oko struka. „Mora da postoji stražnji izlaz." Odveo ju je u zadnje dvorište, koje je kroz vrata vodilo u uličicu iza bara. Po izlasku iz pakla, susret s čistim vazduhom i pljuskom primili su kao blagoslov. Posle onoga što su preživeli, bilo im je potrebno beskrajno dugo tuširanje da bi sprali krv koja im se slepila za kožu. Sebastijan odvede Niki do jaguara, upali motor i krenu punom brzinom dok su plavičasti odblesci rotacionih svetala bojili turobno sivilo Bušvika. Vozili su se dovoljno dugo da bi bili van opasnosti. Potom se Sebastijan zaustavi kraj jedne ograde na gradilištu, u pustoj ulici kvarta Bedford Stojvesant. Isključio je auto. Kabina automobila bila je obavijena debelim kišnim zastorom. „Dovraga, šta si radio tamo!", zaurlala je Niki na rubu živaca. „Dogovorili smo se da se nađemo u policiji!" „Smiri se, preklinjem te! Mislio sam da mogu sve sam da sredim. Prevario sam se... Ali, kako si..." „Htela sam da vidim o kakvom je mestu reč pre nego što me obrade agenti CARD-a. Prilično je dobro što sam tako uradila, zar ne?" Niki se sva tresla. „Ko su oni likovi?" „Bradati je Drejk Deker, a ne znam ko je ono tetovirano čudovište." Spustila je štitnik za sunce i pogledala se u retrovizor. Lice joj se nadulo, odeća pocepala, a kosa ulepila od sasušene krvi.

„Kako je Džeremi upao u ovaj košmar?", upitala je prigušenim glasom. Dok je sklapala oči, u njoj puče neka brana. Zapljusnu je talas očaja pa zajeca. Sebastijan joj spusti ruku na rame da bi je utešio, ali ona ga odgurnu. On uzdahnu i poče da masira kapke. Glava mu je bila teška. Mučila ga je jaka migrena, a i sam se tresao u vlažnoj košulji. Nije mogao da veruje da je upravo ubio čoveka prerezavši mu vrat. Kako je zupčanik okolnosti mogao tako brzo da ga samelje? Tog jutra probudio se u raskošnom komforu svog mirnog doma dok su topli zraci sunca kupali sobu. A sada su mu ruke bile krvave, nalazio se na pragu zatvora i nije znao gde mu je sin. Uprkos glavobolji koja mu je poput svrdla burgijala po glavi i izazivala mučninu, pokušao je da sredi misli. U glavi mu se mešalo mnoštvo slika: susret s Niki, droga, iskasapljen Dekerov leš, Maorova životinjska nasilnost, tanak komad stakla koji mu se zabija u vrat... Začula se grmljavina i pljusak se pojača. Potopljen pod provalom oblaka, automobil se ljuljao na vetru poput ljuske jajeta. Sebastijan rukavom obrisa zamagljeno staklo. Ništa se nije videlo dalje od tri metra. „Više ne smemo ništa da krijemo od policije", konstatovao je okrećući se prema svojoj bivšoj ženi. Niki odmahnu glavom. „Upravo smo ubili čoveka! Prešli smo granicu s koje nema povratka! Ne dolazi u obzir da im sad otkrivamo bilo šta!" „Niki, Džeremi je u mnogo većoj opasnosti nego što smo mogli i da zamislimo." Ona skloni pramenove kose s lica. „Policija nam neće pomoći, Sebastijane. Nemoj tome da se nadaš. Naći će dva leša i biće im potreban krivac." „To je bila legitimna samoodbrana!" „Biće to teško dokazati, veruj mi. A štampa će biti oduševljena da se dočepa poznate ličnosti." Razmotrio je poslednji argument. Duboko u sebi, znao je da je ona potpuno u pravu. Ono što se desilo u baru pre njihovog dolaska nije bio običan obračun dilera. To je bilo umobolno zverstvo. Iako još nisu znali koju je ulogu Džeremi igrao u toj zavrzlami, bilo je jasno da je u sasvim drugoj vrsti problema. Nisu se više samo plašili da će im sin završiti u zatvor. Počeli su da strahuju da bi mogli da ga nađu mrtvog...

Telefoni im istovremeno zazvoniše: Bahova partita na Sebastijanovom, rif Džimija Hendriksa na Nikinom telefonu. Niki pogleda ekran na svom telefonu; bio je to Santos, koji je verovatno postao nestrpljiv u sedištu CARDa. Odlučila je da odbije poziv. Javiće mu šta se dešava, ali kasnije. Bacila je pogled na Sebastijanov mobilni telefon. Početne cifre ukazivale su na međunarodni poziv. On podiže obrve u čuđenju, da bi pokazao da mu nije poznat broj, ali posle nekoliko trenutaka oklevanja, odluči da se javi. Prethodno je uključio i spikerfon. „Gospodin Larabi?", upita muški glas sa stranim akcentom. „Ja sam." „Mali prstić kaže da biste hteli da čujete vesti o vašem sinu." Sebastijan oseti knedlu u grlu. „Ko ste vi? Šta ste uradili..." „Dobar film, gospodine Larabi!", prekinu ga glas, a zatim prekinu vezu. Nemo su se gledali, zaprepašćeni, podjednako zabrinuti koliko i zatečeni. Poskočiše kada se oglasio kristalno jasan zvuk poruke. Mejl je upravo stigao na Nikin telefon. Adresa pošiljaoca skrivena. Ona otvori poruku: bila je prazna, osim što je sadržala dokument u prilogu, koji se malo duže daunloudovao. „To je video-snimak", konstatovala je. Drhteći, pritisla je tipku za otvaranje poruke. Instinktivno, njena ruka potraži Sebastijanovu mišicu, kako bi imala oslonac. Film je počeo. Očekivala je najgore. Napolju je pljusak i dalje dobovao po krovu automobila.

18. Kancelarije FBI-jevog odeljenja specijalizovanog za nestanak maloletnika nalazile su se na 56. spratu Metlajfove zgrade, ogromnog nebodera koji je dominirao Park avenijom svojom masivnom strukturom sa uglovima. Cupkajući od nestrpljenja, Lorenco Santos meškoljio se na fotelji u čekaonici, u dugačkom hodniku od hroma i stakla, koji se nadvijao nad istočnim delom Menhetna. Poručnik Njujorške policije pogleda nervozno na sat. Čekao je Niki više od sata. Da nije možda odustala od toga da prijavi nestanak sina? Zašto? Njeno ponašanje uopšte ivije bilo logično. Zbog nje će ispasti idiot pred kolegom iz FBI-ja, kojeg je molio za hitan prijem. Santos uze telefon i ostavi Niki još jednu poruku. Već treći put je pokušao da je dobije, ali ona je očigledno odbijala njegove pozive. To ga je razbesnelo. Bio je siguran da je sve to zbog Sebastijana Larabija, bivšeg muža. Uopšte mu se nije sviđalo njegovo iznenadno pojavljivanje. Dovraga! Nije dolazilo u obzir da izgubi Niki! Već je šest meseci očajnički zaljubljen u nju. Vrebao je svaki njen postupak i pokret, pratio njene misli, pokušavao da protumači svaku njenu reč. Iako neprestano na oprezu, živeo je u strahu i sa osećajem da mu nešto nedostaje. Iz te žene izbijao je magnetizam koji ga je pretvorio u jadnog zavisnika o ljubavi. Santos oseti nemir u stomaku. Bilo mu je vruće, znojio se. Niki nije pobuđivala spokojnu i umirujuću ljubav, već grozničavu strast koja ga je dovodila do ludila, činila ga potpuno izgubljenim bez njene kože, mirisa i pogleda. Poput najteže droge, stvarala je tešku zavisnost i patnju. Slab i bez karaktera kada je o njoj reč, dozvolio je sebi da upadne u zamku. Sada je bilo prekasno da pobegne. Obuzet brigom i besom, ustao je i prišao prozoru. Iako je prostorija bila hladna i bezlična, pogled je ostavljao bez daha. U daljini su se nazirali čelična strela i stilizovani orlovi Krajslerove zgrade, kablovi na Vilijamsburškom mostu, čamci koji klize po Ist Riveru, a iza njih, bezimeni krovovi Kvinsa pružali su se unedogled. Policajac tužno uzdahnu. Koliko bi samo voleo da se izleči od te žene. Zašto je Niki imala takav uticaj na njega? Zašto ona? Šta ona ima što druge nemaju?

Kao što je to obično i činio, pokušao je da se urazumi, ali znao je da je sve uzalud i da se ne može racionalizovati ono što spada u oblast zanosa. U očima neukrotive i nepokorne Niki plamtela je vatra koja je govorila: „Ja ću uvek biti slobodna. Nikada ti neću pripadati." Ta vatra ga je izluđivala. Začkiljio je očima. Kiša je prestala. Nebom su promicali plavi oblaci. Na početku noći pune elektriciteta, svetla grada palila su se jedno za drugim. S visine od dvesta metara, Njujork se činio praznim i mirnim, poput nepomičnog parobroda okruženog nestvarnom izmaglicom. Santos steže pesnicu i prisloni je na okno. Nije bio ni sentimentalan ni romantičan. Uspeo je veoma brzo da obezbedi sebi mesto u Njujorškoj policiji. Gonjen ambicijom, upoznao je teren, uspostavio kontrolu u svom rejonu i već rešio neke važne slučajeve, ne oklevajući da se zbliži s protuvama kako bi sagradio čvrstu mrežu doušnika. Odeljenje za narkotike bilo je teško i rizično odeljenje, ali on je imao dovoljno debelu kožu da pliva i u neprijatnoj fauni. Kako je neko poput njega mogao da dopusti da ga ščepa strast? Nije bio od onih što uživaju u žalopojkama, ali je morao da prizna da danas živi sa strahom u stomaku. Strah koji ga opseda da će izgubiti Niki ili, još gore, da će je preoteti neki drugi muškarac. Trgao se kada je začuo zvuk telefona. Uzalud se obradovao. To je bio samo Macantini, njegov pomoćnik. „Santos", reče javljajući se. Nadjačan zavijanjem sirene i saobraćajnom bukom, glas Santosovog potčinjenog jedva se čuo. „Poručniče, imamo hitan slučaj... Dvostruko ubistvo u Bušviku. Već sam krenuo." Dvostruko ubistvo... Santosov policijski instinkt odmah je zavrištao. „Adresa?" „Bumerang, bar u Frederikovoj ulici." „Bar Drejka Dekera?" „Prema tvrdnjama hitne pomoći, tamo je prava klanica." „Stižem!" Prekinuo je vezu, izašao u hodnik i pozvao lift, a zatim otišao u podzemnu garažu i seo u službeni automobil. 17 h i 30 min. Najgori čas za saobraćaj na Menhetnu. Santos nije mnogo razmišljao, već

je odmah uključio rotaciono svetio i sirenu. Junion Skver, Grinič Vilidž, Mala Italija. Dva leša kod Drejka Dekera... Otkako radi u Bušviku, Santos je već više puta pritezao Drejka Grizlija, ali vlasnik Bumeranga nikad nije bio veliki diler. U piramidalnoj strukturi trgovine drogom, on je bio samo sitna boranija, običan dostavljač, oprezan i pomalo kukavica, pa ga je bilo lako pretvoriti policijskog doušnika. Nagoveštaj misterije za tren je okupirao Santosove misli, ali ubrzo se Nikin lik vratio da mu opseda misli. Pogledao je ekran mobilnog telefona. Nije se javljala. Mučen zebnjom, prešao je Bruklinski most, a u glavi su mu se rojila pitanja. Gde je ona sada? S kim je? Goreo je od želje da zna. Naravno, morao je da se usredsredi na posao, ali kada je prešao most, odlučio je da dva mrtvaca mogu malo da sačekaju pa je skrenuo ka Red Huku, ka Nikinom stanu.

19. Bruklin. Po povratku u opustošeni stan, Niki i Sebastijan stacionirali su se u kuhinji. Seli su za pult na kojem se nalazio kompjuter. Niki uključi telefon i uđe u poruke kako bi došla do video-klipa. Nakon užasa prilikom prvog gledanja snimka, usledila su pitanja i potraga za tragovima, kako bi dešifrovali snimak. A takva operacija je bila vrlo neizvesna na minijaturnom ekranu mobilnog telefona. Niki prebaci snimak u program za obradu digitalnih video-klipova. „Gde si naučila to da radiš?", upita je Sebastijan iznenađen što vidi koliko se lako snalazi s programom. „Glumim u amaterskom pozorištu s trupom iz Vilijamsburga", objasnila je. „Snimam i sekvence koje ubacujemo u naše predstave." Sebastijan klimnu glavom. Znao je za tu novu tendenciju, ali po njemu, uvesti film na pozorišnu scenu, makar i samo kao deo komada, nije imalo nikakvog smisla. Ipak, ovo nije bio pravi trenutak za estetičke rasprave. Niki pusti snimak preko celog ekrana. U verziji od sedamnaest inča, slika je bila previše mutna. Podesila je veličinu dok nije dobila zadovoljavajući kvalitet. Snimak je bio loš, bez tona, pomalo zelenkast, sa uzdužnim linijama. Očigledno je snimljen bezbednosnom kamerom. Iznova su pogledali film normalnom brzinom. Snimak je trajao manje od četrdeset sekundi, ali scena nije bila ništa manje bolna zbog kratkoće filma. Kamera je bila fiksirana, postavljena visoko kako bi pokrila ceo peron na podzemnoj stanici, ili možda na železničkoj stanici u nekom predgrađu. Snimak je počinjao ulaskom voza u stanicu. Automatska vrata tek što su se otvorila, a jedan mladić ličio je na Džeremija izleteo je iz vagona i potrčao peronom. Videlo se kako se gura laktovima da bi se izvukao iz gužve, a potom i kako ga jure dvojica muškaraca. Jurnjava je trajala samo tridesetak metara i završavala se kod stepeništa, tako što su ga snažno oborili na zemlju. Tokom poslednjih sekundi snimka, jedan od siledžija, lica iskrivljenog u zlokoban osmeh, polako se okreće i gleda direktno u objektiv. Zatim sneg na ekranu prekida snimak. Nemir sledi Nikina leđa, ali ona pokuša da zadrži emocije, condicio sine

qua non* da uopšte razgovara o snimku. „Šta misliš, gde je ovo?", upita ona. Sebastijan se počeša po glavi. „Nemam pojma. Može da bude bilo gde." „Dobro, pustiću snimak sporije, a ako je potrebno, ići ćemo i kadar po kadar, kako bismo prikupili što je moguće više tragova." Klimnuo je glavom i koncentrisao se. Tek što je Niki ponovo pustila snimak, Sebastijan odmah pokaza kažiprstom u ekran. U donjem desnom uglu slike nalazio se datum. „13. oktobar", pročitao je naprežući se. „To je bilo juče..." Prvi kadar prikazivao je metro i voz koji se zaustavlja na peronu. Pauzirala je scenu da bi pažljivije pogledala vagon. „Da li možeš da zumiraš?" Uradila je to. Očigledno je to bio stari tip kompozicije, sa svetlozelenim i belim vagonima s hromiranim ručkama. „Tamo je neki natpis! Na donjem delu vagona." Selektovala je zonu preko tačpeda na laptopu, a zatim je zumirala i izoštrila. Oznaka je bila nejasna, ali razaznavalo se stilizovano lice okrenuto ka nebu. „Da li ti je ovo poznato?", upita je. Ona odmahnu glavom odrično, a zatim se predomisli: ,,U stvari, hm, mislim da ne..." Ponovo je pustila snimak. Vrata su se otvorila ispred adolescenta koji je nosio kožnu bejzbol jaknu postavljenu vunom. Niki iznova zaustavi sliku da bi je uvećala. Mladić je spustio glavu pa mu se lice nije videlo ispod kačketa Metsa. „Nismo čak ni sigurni da je ovo Džeremi", konstatovao je. Ona odbaci primedbu: „Ja sam sigurna u to. To je on, to je njegov kačket, njegova jakna." Sumnjičav, Sebastijan se nagnuo ka ekranu. Momak je nosio uske farmerke, majicu, starke. Kao i svi ostali adolescenti na svetu... „Veruj mom materinskom instinktu", bila je uporna Niki. Da bi dokazala tvrdnju, Niki odseče sliku i izdvoji i zumira deo gde se videla mladićeva majica. Izoštrila je uveličanu sliku što je više mogla. ____________________________________

* Uslov bez kog se ne može, neophodan uslov.

Na crnoj pozadini, na ekranu se na pamučnoj majici polako pojavljivao natpis crvenim slovima: THE SHOOTERS. „Džeremijeva fetiš rok grupa!", uzviknu Sebastijan. Niki potvrdi nemim klimanjem glave, a potom nastavi pregledanje snimka. U neredu i zbrci, Džeremi je jurnuo iz vagona, gurajući se kroz masu ne bi li umakao progoniteljima. Najzad se i dva progonitelja pojaviše u vidnom polju kamere. Oni su verovatno izašli iz susednog vagona i mogli su se videti samo s leđa. Očiju prikovanih za ekran, puštali su scenu u više navrata, ali sve je bilo nejasno zbog mnoštva ljudi i udaljenosti. Zatim je nastupio najbolniji deo: polako, na usporenom snimku, njihovog sina su najpre divljački oborili na zemlju na kraju perona, nadomak izlaznih stepenica. Poslednjih pet sekundi bile su najupečatljivije: nakon što je oborio Džeremija, jedan od napadača se okrenuo, potražio pogledom kameru, a zatim se podrugljivo nasmejao. „Ta baraba je znala da ga snimaju!", prasnu Sebastijan. „On nam se ruga!" Niki izdvoji samo lik i izvrši sva moguća podešavanja kako bi bio jasniji. Tip je izgledao neverovatno: podrugljiv osmeh, neuredna brada, duga masna kosa, tamne naočare, kapa za skijanje navučena do ušiju. Kada je izoštrila koliko je mogla, odštampala je sliku visoke rezolucije na foto-papiru. Dok je čekao da aparat izbaci sliku, Sebastijan je upita: „Zašto su nam ovo poslali? Nema uputstava, nema zahteva za otkup. Nema logike!" „Možda će nam to dostaviti kasnije." Uzeo je portret iz štampača i posmatrao čoveka na fotografiji, tražeći neki detalj koji bi mogao da ga navede da uđe u trag napadačevom identitetu. Činilo se da je maskiran. Da li ga poznaje? Verovatno ne, ali to je bilo nemoguće tvrditi zato što je slika bila izuzetno mutna, a pri tom je otmičar imao i naočare, kapu i bradu, koja je na snimku izgledala kao veštačka. Niki pusti film još jednom. „Usredsredimo se na mesto i okolinu. Treba po svaku cenu da saznamo gde se ovo dešava." Sebastijan odluči da zaboravi lica i pokrete kako bi se iznova usredsredio na stanicu. To je bila podzemna stanica s elipsastim svodom i dva koloseka.

Zidovi su bili prekriveni malim pločicama od belog fajansa i reklamnim plakatima. „Da li možeš da zumiraš ovaj plakat?" Niki ga uveliča. Posterom su dominirale roze i svetloljubičaste nijanse, a najavljivao je muzičku komediju Moja slatka dama.* Izoštravajući sliku, uspela je da dešifruje: „Šatle. Muzički teatar u Parizu." Sebastijan je zanemeo. Pariz... „Zašto bi Džeremi išao u Pariz? To je nadrealno." Ipak... Sada se setio gde je video simbol koji je predstavljao lice okrenuto ka nebu: prilikom njegovog jednog i jedinog putovanja u Pariz, pre sedamnaest godina. Otvorio je novi prozor na kompjuteru, pokrenuo internet, ukucao metro Pariz u Guglov pretraživač i u dva poteza se našao na RATP-ovom** sajtu. „Natpis koji se nalazi na vagonima u stvari je RAPT-ov logo." „Hajde da vidimo koja je to stanica", potvrdi Niki obeležavajući u donjem delu ekrana plavu tablu na kojoj je belim slovima bio ispisan naziv stanice. Potrajalo je. Naziv je bio dugačak i komplikovan, a na ekranu bi se pojavljivao svega nekoliko stotinki i samo delimično. Posle kratkog pretraživanja na internetu, zaključili su da je to verovatno stanica BarbesRošešuar. Stanica u severnom delu francuske prestonice. Sebastijan je osećao sve veći nemir. Kojim putem je ovaj video mogao da dospe do njih? Verovatno je u hodnicima i na peronima metroa, kao i u Njujorku, pariška mreža video-nadzora raspolagala s hiljadama kamera. Ali pristup tim snimcima nije bio slobodan za javnost. Kamere su bile povezane s bezbednosnim kompjuterima, koje su obično slale snimke samo policijskim službama ili po nalogu suda. „Pokušaj ponovo da pozoveš onaj broj", predloži Niki. Mislila je na niz cifara koje su se pojavile na ekranu pre nego što im je _____________________________________ * Orig. My Fair Lady. ** RATP skr. od Regie Autonome des Transports Parisiens odnosno preduzeće za javni transport u Parizu. (Prim. lekt.)

glas zapretio: Mali prstić kaže da biste hteli da čujete vesti o vašem sinu. Pozvali su taj broj iz automobila odmah nakon što su dobili snimak, ali brzuspešno. Međutim, ovog puta je bilo drugačije. Nakon trećeg zvona, neko se javio i rekao veselim glasom: ,,La Langue au chat*, izvolite!" Sebastijan je tek pomalo natucao francuski. Posle brojnih pokušaja sagovornika, koji je tek pomalo natucao engleski, najzad je razumeo da je La Langue au chat kafe u 4. arondismanu Pariza, a čovek s druge strane žice samo kafedžija koji ne zna ništa o slučaju. Sigurno je neko pozvao iz njegovog kafea, što je zbunilo Francuza, a razbesnelo Sebastijana. „Oni nam se rugaju! Igraju se s nama!" ,,U svakom slučaju, svi putevi vode u Pariz", konstatova Niki. Pogledala je na sat, a zatim upitala: „Da li imaš pasoš kod sebe?" Sebastijan potvrdno klimnu glavom. Shvativši njenu nameru, odluči da je upozori: „Nemoj da mi kažeš da nameravaš da odeš u Pariz još danas?" „To je jedino što može da se učini. Ti mnogo razmišljaš, a ništa ne radiš!" „Čekaj, zar ne misliš da malo preskačeš etape? Ne znamo ni ko su I i ljudi ni šta hoće. Ako postupimo upravo onako kako oni žele, bacamo se pravo u čeljust nemani." Ali ona je bila odlučna: „Ti radi šta hoćeš Sebastijane, ali ja idem." Uhvatio se za glavu. Situacija je izmicala kontroli. Veoma je dobro znao da neće uspeti da urazumi Niki. Bez obzira na to da li će on ići s njom ili ne, ona neće odustati od putovanja. A kakvu bi alternativu mogao da joj predloži? „Ja ću kupiti karte", predao se i otišao na sajt Delta erlajnsa. Klimnula je glavom u znak zahvalnosti i popela se na sprat da na brzinu spakuje kofer.

MOLIMO, POTVRDITE PODATKE O VAŠEM RAČUNU. U to doba godine nije bilo gužve i Sebastijan je bez ikakvih problema pronašao dva mesta na letu u 21.50. Platio je preko interneta, odštampao ____________________________________ * Fr. La Langue au chat izraz kojim označava odustajanje od pogađanja zagonetke, odgovara srpskom Predajem se! (Prim. prev.)

potvrde i karte. Pripremao se da se pridruži Niki kada ga trže veseli zvuk zvona na vratima. Mahinalno je zaklopio laptop, a zatim je, šunjajući se, prišao vratima i pogledao kroz špijunku. Santos. Samo mu je još on nedostajao! Bešumno je uzeo karte i popeo se na sprat kod Niki. Ona je ubacivala garderobu u veliku sportsku torbu. On tiho izgovori Santos, stavi prst na usta i dade joj znak drugom rukom da krene za njim u Džeremijevu sobu. Dok ju je vodio prema prozoru, ona se iznenada zaustavi, okrenu ka radnom stolu, uze Džeremijev crveni ajpod i gurnu ga u torbu. Sebastijan podiže oči ka nebu. „Šta? Imam fobiju od letenja! Ako ne budem slušala muziku, imaću napad panike." „Požuri!", reče joj. Prišla mu je i pomogla da podigne prozorsko okno s vertikalnim otvaranjem. On izađe prvi i pruži joj ruku kako bi joj pomogao da se uhvati za gvozdene stepenice. Zatim su pobegli u noć.

20. „Niki, otvori!" Santos je dobovao po metalnim vratima koja su štitila ulaz u stan u potkrovlju. „Znani da si unutra!" Obeshrabren, iz sve snage je lupio pesnicom u čeličnu površinu, ali samo se povredio. Dođavola! Tokom šest meseci veze, Niki nikad nije pristala da mu da rezervne ključeve. Za obaranje ovih bedema potreban je balvan... Sišao je u prizemlje i napravio krug oko zgrade. Kao što je i pretpostavio, na poslednja dva sprata još je gorelo svetlo. Popeo se vatrogasnim stepenicama i prišao prozorima; jedan je ostao otvoren. Ušunjao se u Džeremijevu sobu. „Niki?" Onda je ušao u predsoblje i obišao sobe jednu za drugom. Nije bilo nikoga, a stan je bio sav ispreturan. Onaj kreten od Larabija ga je baš dobro nasankao kada mu je pričao o svađi! Pokušao je da shvati šta se dogodilo. Verovatno je neko provalio, ali zašto bi mu Niki to prećutala? Osetio je vibraciju mobilnog telefona u džepu. Macantiniju se žurilo. Santos je bio svestan da je ostalo malo vremena i da je već trebalo da bude na mestu zločina u Bumerangu; ipak, odlučio je da ne odgovori na poziv svog pomoćnika. Ne znajući šta tačno traži, Santos poče da njuška po sobi, vođen instinktom istražitelja. Bilo je očigledno da je neko već detaljno pretražio stan. Da li je to na neki način bilo u vezi s navodnim nestankom mladića? Pregledao je kofer za poker, koji je zatekao na krevetu, odmah otkrio u njemu lažne keramičke žetone i smesta shvatio, bez neke precizne ideje o njihovoj pravoj svrsi, da je na tragu koji treba slediti. Kada je ušao u kupatilo, manje ga je iznenadio nered nego tragovi stopala i voda oko klozetske šolje. Onda se nagnuo i primetio tragove belog praha na dasci. Bio je gotovo siguran da to nije prašak za veš. Kokain... Više da bi umirio savest nego da bi se zaista uverio da je to droga, uzeo

je uzorak ostatka štapićem za uši i spakovao ga u plastičnu vrećicu, koju je uvek nosio sa sobom. Neobjašnjivo, ali bio je sasvim uveren da će se rezultat analize poklopiti s onim što mu je govorila intuicija. Budući da mu više nije preostalo mnogo vremena, odlučio je da nastavi pretres još samo pet minuta. Sišao je na donji sprat, pregledao salon, otvorio nekoliko fioka i prešao pogledom po policama. Kad se već spremao da krene, zapazio je Nikin laptop na kuhinjskom pultu. Prišao je i podigao ekran, na kojem se pojavila internet stranica Delta erlajnsa. Prelistao je i ostale otvorene aplikacije i našao PDF dokument sa avionskim kartama. Opsovao je i razbio laptop o zid. Niki i njen bivši muž lete za Pariz...

21. Pala je noć. Jaguar se isključio iz brze trake i krenuo na Terminal 3 aerodroma JFK. Prošao je ulaznu rampu parkinga za dugoročne i krenuo spiralnim putem koji je silazio pod zemlju, u garažu sa šest nivoa. „Moraš obavezno da se presvučeš", rekao je Sebastijan dok je parkirao automobil vozeći unazad. Kuću su napustili u žurbi i nisu imali vremena ni da se istuširaju ni da se presvuku. Niki osmotri svoju odeću: bila je sva pocepana i krvava. Pogledala je odraz u retrovizoru. Na licu su joj ostali tragovi udaraca, usna joj je bila pocepana, a kosa i dalje slepljena. „Ako se takva budeš šetala terminalom, policija će nas pokupiti u roku od dva minuta." Zgrabila je sportsku torbu sa zadnjeg sedišta, na brzinu se presvukla, koprcajući se, navukla donji deo trenerke, duksericu s kapuljačom, zatim patike i vezala kosu. Potom su liftom stigli na odlazni terminal, bez poteškoća prošli pasošku kontrolu i detektor metala i nastavili ka holu za ukrcavanje. Dok su ulazili u avion, Sebastijanov telefon je zavibrirao. Kamila. Još je bila u vozu za Long Ajlend, gde je živela njena baka. Kao što je to često slučaj, voz je kasnio, ali ona je bila dobro raspoložena i, što je bilo najvažnije, kao da više nije bila ljuta na njega. „Jedva čekam da mi baka ispeče kestenje u kaminu!", reče ona radosno. Srećan što čuje da mu je kći dobro raspoložena, Sebastijanu se na licu pojavi blagi osmeh. U deliću sekunde prisetio se srećnih dana, kada su blizanci bili mali. Niki i on vodili su ih da sakupljaju kestenje po šumama u Mejnu: šetnje na otvorenom, toplota žara iz kamina, metalno bubnjanje probušene furune, soba puna primamljivog mirisa, zagarav ljeni prsti, strah da im vreli pečeni plodovi ne opeku ruke dok ih ljušte... „Imate li novosti o Džeremiju?" Kamilino pitanje vrati ga u stvarnost. „Naći ćemo ga, mila, ne brini." ,,S majkom si?" „Da, evo je." Sebastijan pruži telefon bivšoj ženi i krenu napred kroz središnji deo Erbasovog aviona. Našavši mesta, smestio je torbu u prtljažnik i seo.

„Neka ne zaboravi da nas obavesti ako dobije bilo kakve vesti od brata", podsetio je Niki. „A gde ste vi sada?", upita Kamila. „Hm... U avionu", zbrza Niki odgovor. „Oboje? I kuda idete?" Pošto joj je bilo neprijatno, Niki požuri da okonča razgovor. „Moram da prekinem, mila. Polećemo. Volim te." „Ali mama..." Niki prekide vezu i vrati telefon bivšem mužu, pre no što se provukla do svog sedišta pored prozora. Sebastijan ju je gledao kako se zavaljuje u sedište i rukama steže rukohvate. I dok su bili u braku, Niki se užasno plašila aviona. U međuvremenu se to, očigledno, nije promenilo. Zgrčena, napetih mišića, Niki je zverala u stjuardese i stjuarde i posmatrala druge putnike. Kroz prozor je nepoverljivo osmatrala cisterne, prtljažna vozila i stotine svetala koja su obeležavala piste. I najmanji zvuk i najmanji sumnjivi pokret raspaljivali su njenu maštu koja je redala na hiljade katastrofalnih scenarija. Sebastijan pokuša da je urazumi: „Avion je najsigurnije prevozno sredstvo na..." „Poštedi me tih teorija!", odbrusi ona sklupčavši se na sedištu. Uzdahnula je i zatvorila oči. Povijala se pod teretom nagomilanog umora, stresa, straha od opasnosti u kojoj joj je bio sin i svega što su preživeli u proteklih nekoliko sati. Osećala je potrebu da pretrči dvadeset kilometara ili da se isprazni udarcima u boksersku vreću, a ne da bude suočena s jednom od svojih najgorih fobija. Disala je ubrzano. Grlo joj je bilo suvo. Naravno, nije imala vremena da ponese svoju bočicu lekova za smirenje. Da bi pobegla od stvarnosti, stavila je slušalice sinovljevog ajpoda i, nošena muzikom, postepeno je ponovo uspostavila kontrolu nad disanjem. Kada je počela da se opušta, stjuardesa ju je zamolila da isključi ajpod. Niki posluša mimo svoje volje. Ogroman, preveliki, erbas avion tipa A-380 stigao je na početak piste i zaustavio se na trenutak pre nego što je počeo da ubrzava. „Počinje poletanje", najavi kapetan aviona. Pilot je dao gas i avion za duge letove, gutajući beton pod sobom, svojom

težinom zatrese pistu. Niki je osećala da se tumba, da je neko drmusa; bila je na ivici srčanog udara. Vinuti u nebo letelicu od pet stotina tona nikad joj nije delovalo kao prirodna pojava. Iako nije patila od klaustrofobije, nije podnosila da sedi vezana za sedište, bez mogućnosti da se kreće sedam-osam sati. Sve to izazivalo je u njoj anksioznost koja je brzo mogla preći u strah, čak i u napad panike. Povrh svega, kada je ulazila u avion, imala je utisak da odustaje od svake slobode i da više nema nikakvu kontrolu nad situacijom. I kako ju je iskustvo naučilo da u životu može da računa samo na sebe samu, nije podnosila ideju da svoje postojanje poveri nekom nepoznatom i nevidljivom pilotu. Stigavši do kraja piste, gvozdeno čudovište je s naporom odlepilo trup od zemlje. Teško dišući i grozničava, Niki je skakala po sedištu dok avion nije dostigao standardnu visinu za let. Čim su dozvolili, uključila je ajpod i sklupčala se ispod ćebeta. Deset minuta kasnije, protivno svim očekivanjima, zaspala je kao beba. Kada se uverio da Niki spava, Sebastijan se okrenu ka njoj, ugasi svetlo iznad njene glave, pričvrsti ćebe i smanji klima-uređaj da se ne bi prehladila. Mada to nije želeo, ostao je nekoliko minuta tako i gledao je usnulu. Izgledala je tako krhko, iako se istog popodneva kao lavica borila za njihove živote. Stjuard mu je ponudio piće. Sručio je naiskap votku s ledom i naručio drugu. Oči su mu sijale od umora, a tup i neprekidan bol tinjao je u gornjem delu potiljka, stvarajući utisak kao da mu zadnji deo glave stežu kleštima. Masirao je slepoočnice kako bi ublažio bol. U kakofoniji i haosu u glavi, pokušao je da pronađe neki smisao u besmislenoj situaciji. Ka kakvoj opasnosti lete? Protiv kog neprijatelja se bore? Zbog čega se neko toliko okomio na Džeremija? Zašto su bili toliko nepromišljeni da ne zatraže pomoć od policije? Kako bi se drugačije ova priča mogla završiti, osim zatvorom? Poslednjih dvanaest sati bili su najteži trenuci u njegovom životu. I najneočekivaniji. Uvek je planirao svoj život do najsitnijih pojedinosti, u stalnoj borbi protiv neočekivanog i s gotovo maničnom opsesijom da ostane u šinama sigurnog života, a sada se našao duboko zaronjen u nepoznato. Tog istog popodneva otkrio je telo s prosutom utrobom, tukao se u lokvi krvi, prerezao grlo grmalju dvaput većem od njega... A večeras je bio na putu

ka Evropi, sa ženom za koju se zarekao da će je zauvek izbrisati iz života. Izuo je cipele, zatvorio oči, ali bio je previše uzbuđen da bi zaspao. U glavi su mu se smenjivale slike pokolja koje su se, opet, sudarale s kadrovima video-snimka napada na Džeremija. Ipak, malo-pomalo, pod uticajem umora i zujanja aviona, blaga umrtvljenost počela je da ga obuzima, primoravajući ga da popusti. Pokušavajući da uhvati smisao događaja, misli su ga odvele do dana kada je prvi put sreo Niki. Bio je to slučajan sudar bez ikakve posebne veze s bilo čim. Pre sedamnaest godina. Dvadeset četvrtog decembra. U Njujorku. Nekoliko sati pre Božića...

Sebastijan Sedamnaest godina ranije... Zašto ovo nisam uradio ranije? Od Brodveja do Sedme avenije, tržni centar Mejsi zauzeo je skoro ceo blok zgrada. Svakog 24. decembra najveća robna kuća na svetu uvek je krcata. Gusti sneg, koji pada još od podneva, nije obeshrabrio ni Njujorčane ni turiste da krenu u tradicionalnu kupovinu poklona pred Badnje veče. U holu, ispred ogromne jelke, hor peva božićne pesme dok se masa mušterija i posetilaca tiska na pokretnim stepenicama, da bi se zatim raštrkala na deset ogromnih spratova. Odeća, kozmetički proizvodi, satovi, nakit, knjige, igračke u tom hramu potrošačkog društva, svako je bio u potrazi za svojim gralom. Šta ja tražim ovde? Izbezumljeni dečak me gura, neka baba me gazi, od mase mi se vrti u glavi. Nije trebalo da zalazim u neprijateljsku teritoriju. Padam u iskušenje da se vratim nazad, ali neprihvatljivo je da odem na Badnje veče s porodicom bez poklona za mamu. Oklevam. Možda svilena marama? Hm, zar joj nisam to poklonio i prošle godine? Tašna? Preskupa je. Možda parfem? Koji? S ocem nikad nije bilo problema. Imamo neku vrstu prečutnog sporazuma, koji je obojici od koristi: svake parne godine poklanjam mu kutiju cigara, a neparne bocu konjaka. Uzdišem, gledam oko sebe, pomalo izgubljen medu svim tim odlučnim ljudima koji znaju šta hoče. Psujem kad me nespretna prodavačica poprska ženskim parfemom. Moj prag tolerancije doseže limit. Grabim prvu flašicu i krećem ka najbližoj kasi. Čekajući u redu, brišem lice i proklinjem prodavačicu zbog koje ću zaudarati na sredovečnu tetku. „Pedeset tri dolara, gospodine." Dok vadim novčanik da platim, primećujem izduženu siluetu na nekoliko metara od mene. Lepa devojka samouverenog držanja upravo se priprema da napusti odeljenje za kozmetiku. Nehajno ogrće vuneni ogrtač, ženstvena i zavodljiva: siva beretka, vrlo tesna kratka suknja, duboke čizme s visokim potpeticama, torba poznatog dizajnera. „Gospodine?" Dok tražim naočare u džepu sakoa, kasirka me vraća u stvarnost.

Pružam kreditnu karticu, a pogled ne skidam s nepoznate lepotice, ne bih li video... Čuvar je zaustavlja na izlazu! S voki-tokijem u ruci, čovek u crnom odelu odlučno joj traži da raširi ogrtač. Ona se buni, maše rukama; a onda, usled jednog nespretnog pokreta, neseser sa šminkom, sakriven ispod njenog kaputa, pada na pod kao izdajnički dokaz krađe. Radnik obezbeđenja grabi je čvrsto za nadlakticu i voki-tokijem poziva pojačanje. Plaćam, uzimam parfem i prilazim joj. Vidim pege, zelene oči, duge kožne rukavice. Obično se ne osvrćem za ženama: Menhetn vrvi od prelepih devojaka, ali ja ne verujem u ljubav na prvi pogled. Međutim, ovo je nešto drugo. Jedan od onih čudnih trenutaka koje smo svi mi bar jednom doživeli. Čudan utisak da ste sa nekim povezani. Trenutak koji se retko dešava. Imam tri sekunde da odlučim i da ne propustim priliku. Sad ili nikad. Otvaram usta, a nemam predstavu šta da kažem. Ipak, reči izlaze same, kao da neko njima upravlja iz daljine: „Pobogu, Medison, pa ti se i dalje ponašaš kao da si u svom selu!", kažem joj munuvši je značajno laktom u rebra. Ona me gleda kao da sam pao s Marsa. Okrećem se ka čuvaru. „Ovo je moja rođaka Medison. Iz Kentakija." Gledam u neseser sa šminkom. „Samo si ovo kupila za tetka Betu? Baš si se pretrgla, draga moja!" A onda, u poverenju, čuvaru: „Osim Volmarta, ništa u životu nije videla. Misli da su svuda kase u prizemlju." Ne veruje mi ni reč, ali praznično raspoloženje vlada i u radnji, ne želi uoči Božića da se zamara tom pričom. Predlažem da platim šminku i da sve zaboravimo. A zatim kažem devojci: „Vratićeš mi dug kasnije, Medison!" ,,U redu, u redu", promrmlja čuvar umornim glasom. Osmehom mu zahvaljujem na razumevanju i pratim ga do kase. Brzo plaćam, ali kad sam se okrenuo, nepoznate lepotice više nije bilo. Silazim pokretnim stepenicama, preskačem po četiri stepenika, prelazim odeljenje za igračke, obaram nekoliko mrmota i konačno izbijam na 34. ulicu Padaju krupne pahulje snega. Kuda je otišla? Desno? Levo?

Pola-pola šanse za pogodak. Odlučujem se za levo. Nisam stigao da stavim naočare, a kratkovid sam kao krtica, bez njih je nikada neću pronaći. Gladak kao klizalište, asfalt se zaledio. Teško mi je da trčim u kaputu i s paketima u rukama. Uprkos saobraćaju, silazim na kolovoz da bih izbegao gužvu, ali reka automobila ubrzo me obeshrabruje i u tome. Pokušavam da se dokopam trotoara u jednom skoku, ali pošto žurim, iznenada se okliznem. Srećom, zadržava me prolaznica na koju nalećem svom snagom... „Izvinite, molim vas", kažem pridižući se. Uspravljam se i tražim naočare po kaputu. Kada ih stavim... To je ona! „Opet vi?", gunđa ona ispravljajući se. „Vi ste ludi kad tako nalećete na ljude!" „Mogli biste i da mi se zahvalite, ipak sam vas izvukao iz nevolje!" „Ništa od vas nisam tražila. A drugo, da li zaista ličim na nekoga ko dolazi iz Kentakija?" Kakva arogancija! Zaprepašćen sam! Drhti od hladnoće. Gledam je kako trlja ramena rukama. „Stvarno je hladno. Vidimo se", reče i pođe. „Stanite! Mogli bismo da popijemo piće?" „Moram da uhvatim metro", pokazuje glavom ka ulazu u metro stanicu na Trgu Herald s druge strane ulice. „Ma hajde! Jedna čaša kuvanog vina u Brajantparku. To je kafe, odmah tu, a i ugrejaćete se." Napućene usne iscrtavaju oklevanje na njenom licu. „Pa dobro. Ali ne nadajte se ničemu, uopšte niste moj tip..." Kafe Brajant park nalazi se iza zgrade Lepih umetnosti Njujorške biblioteke. Leti je park prava mala oaza zelenila usred nebodera Midtauna. Masa studenata i radnika iz kraja dolazi tu na pauzu, da slušaju koncert ili čitanje poezije, na partiju šaha ili samo da pojedu hotdog. Ovog zimskog popodneva na izmaku, krajolik podseća na skijalište. S druge strane staklenog izloga, prolaznici ušuškani u debele jakne s mukom se probijaju kroz sneg, poput Eskima na Severnom polu. „Pre nego što me pitate, zovem se Niki." „Sebastijan Larabi. Drago mi je." Kafe je krcat. Srećom, uspeli smo od odlazećih gostiju da preuzmemo

mali sto s pogledom na klizalište. „Ovo vino je malo kiselkasto, zar ne?", kaže spuštajući svoju čašu na sto. „Kiselkasto? Ali to je grio-laroz iz 1982!" „Dobro, dobro! Ne ljutite se odmah..." „Da li znate koliko košta? I koju ocenu je dobilo u Parkerovom vodiču?" „Ne, a i nešto me baš i ne zanima. Da li treba da mi se sviđa samo zato što je skupo?" Odmahujem glavom i menjam temu: „Šta radite za Badnje veče?" Odgovora mi nezainteresovanim tonom: „Biću s prijateljima, uselili smo se u staru napuštenu zgradu blizu dokova i napravili skvot. Cirkaćemo, smotati nekoliko džointa, duvati. Ako hoćete da nam se pridružite..." „Da se napijam s beskućnicima? Neka hvala." „Kakogod. Pretpostavljam da je ovde pušenje zabranjeno?" „Mislim da jeste..." „Šteta." „Čime se bavite? Studirate?" „Pohađam časove glume i radim kao foto-model za jednu modnu agenciju. A vi?" „Ja sam graditelj violina." „Stvarno?" „Pravim i repariram violine." „Da, hvala! Verovali ili ne, znam šta je graditelj violina! Štavi mislite? Da sam stvarno neka jadnica iz Kentakija?" Ona otpi gutljaj sen žilijena. „Na kraju krajeva, ovo vino nije tako loše. Za koga ste kupili parfem? Za devojku?" „Za majku." „Jadna žena! Pitajte me za savet idući put. Tako ćete izbeći grešku u ukusu." „Kako da ne, tražiću savet od kradljivice!" „Odmah teške reći!" „Ozbiljno, da li često ovako kraduckate?" „Da li vi znate koliko košta jedan ruž za usne? Verujte mi, pravi kradljivci nisu oni za koje se misli da to jesu", reče ona bez stida.

„Mogli biste da imate ozbiljnih nevolja zbog toga." „Ali baš zato je i uzbudljivo!", izjavljuje i otvara tašnu. Širom otvaram oči: puna je kozmetičkih proizvoda, s kojih ona, na moje oči, počinje brižljivo da skida bar-kodove. Klimam glavom. „Ne razumem. Zar ne zarađujete dovoljno?" „Ma to nema veze s novcem. Tako mi dođe, neodoljiva želja da ukradem, nekontrolisani poriv." „To je bolest." „Kleptomanija, u najgorem slučaju." Sleže ramenima i nastavlja: „Trebalo bi da probate jednom. Rizik, adrenalin. Vrlo uzbudljivo." „Pročitao sam negde da psiholozi smatraju da je kleptomanija vid kompenzacije kojoj pribegavaju ljudi nezadovoljni seksualnim životom." Smeje se i odbacuje argument: „Nadripsihologija! Što se toga tiče, dragi moj, na potpuno ste pogrešnom putu." U njenoj tašni, među kutijama kozmetičkih proizvoda, zapažam staro raskupusano džepno izdanje sa komentarima: Ljubav u doba kolere, Gabrijel Garsija Markes. „To je moj omiljeni roman", kažem iskreno. ,,I moj, obožavam tu knjigu!" Tokom nekoliko minuta, ta čudna devojka i ja konačno nalazimo zajedničku temu. Međutim, ona ne dozvoljava da to blaženo stanje potraje. „ A vi, kakav je vaš program za večeras?" „Božić je porodični praznik. Hvatam voz za sat vremena i idem kod roditelja da proslavimo Badnje veče u porodičnoj kući u Hemptonsu." „Uf, ala vam je provod!", prasnu ona u smeh. „Stavićete papuče ispred jelke i spremiti šolju toplog mleka za Deda Mraza?" Gleda me s buntovničkim izrazom na licu i provokativnim osmehom, a onda ponovo kreće u ofanzivu: „Zašto ne biste malo otkopčali kragnu na košulji? Guši me kad se ljudi zakopčaju do grla." Uzdišem i prevrćem očima. ,,I ta vaša frizura, uopšte ne ide!", nastavlja ona. „Preozbiljna je, ukočena. Dosadna!" Prolazi mi prstima kroz kosu i razbarušuje je. Povlačim se, ali ona još nije završila: ,,I taj prsluk! Niko vam riije javio da su tridesete prošle? Što ne okačite i

džepni sat, da upotpunite sliku!" Tad mi prekipi: „Slušajte, ako vam se baš toliko ne sviđam, ne znam zašto sedite sa mnom!" Ona ispija vino iz čaše i ustaje. ,,U pravu ste. Upozorila sam vas da je ovo loša ideja." „Kako da ne! Sad samo ponovo stavite Betmenov plašt i čistite se odavde! Mrzim takve ljude." „O, niste vi još videli sve!", dobacuje mi zagonetno. Zakopčava kaput i napušta kafe. Kroz izlog gledam kako pali cigaretu, povlači dim i namiguje mi poslednji put pre nego što je iščezla. Ostajem još malo za stolom, polako ispijam svoju čašu bordoa dok mi u glavi ponovo promiče sve što se upravo dogodilo. Otkopčavam poslednje dugme na košulji, razbarušujem kosu, otkopčavam prsluk koji me steže. I zaista, lakše dišem. Tražim račun, preturam po džepovima sakoa, tražeći novčanik da platim. A onda i po kaputu. Čudno... Zabrinut, prevrćem džepove, međutim, na kraju shvatam očigledno. Ona napast ukrala mi je novčanik!

Gornji istočni Menhetn 3 h po ponoći Prodoran zvuk trza me iz sna. Otvaram oči, gledam na sat. Neko ljutito naleže na zvono. Dohvatam naočare s noćnog stočića i izlazim iz sobe. Kuća je prazna i hladna. Zbog krađe novčanika, koju sam hteo da prijavim, propustio sam voz za Long Ajlend i morao sam za Božić da ostanem sam na Menhetnu. Ko bi to mogao biti usred noći? Otvaram vrata. Moja kradljivica stoji ispod nadstrešnice s bocom nekog pića u ruci. „Oho, kako je on seksi u pidžamici!", provocira odmah. Osećala se na votku. „Šta radite tu? Stvarno imate petlju da se pojavite ovde nakon što ste mi ukrali novčanik!" Sigurnim pokretom ruke, ona oslobađa sebi prolaz i ulazi u stan blago se

teturajući. U kosi su joj snežne pahulje. Gde li se smucala po ovoj hladnoći? Prolazi kroz salon, vraća mi novčanik i potom skače na kauč. „Htela sam da kupim ono vaše vino, šato ovaj-onaj, ali nisam našla ništa drugo osim ovoga", kaže viđajući prilično ispražnjenom bocom votke. Odlazim za trenutak na sprat i vraćam se s peškirom i prekrivačem. Dok pokušavam da upalim vatru, ona briše kosu i umotava se u ćebe, a onda mi se pridružuje ispred kamina. Stojeći pored mene, pruža ruku ka mom licu i blago mi prelazi prstima po obrazu. Polako se pridižem. U očima joj je čudan i neopisiv sjaj. Grli me. „Prestanite, pijani ste!" „Baš zato, iskoristite me", reče ona zavodljivo. Izdiže se na vrhove prstiju i približava svoje usne mojima. Prostorija tone u tamu. Vatra se rasplamsava u ognjištu i širi krhku, drhtavu svetlost. Osećam miris njene kože. Pošto je skinula ogrtač, vidim kako joj se grudi nadimaju ispod košulje. Uprkos uzbuđenju, nije mi prijatno i pružam poslednji otpor: „Vi ne znate šta radite!" „O, dosadan si više s tim svojim obzirima!", procedi ona, strasno me poljubi i na kraju obori na sofu. Ocrtane na tavanici poput kineskog pozorišta senki, naše dve siluete stapaju se u jednu. Sutradan se budim, glava mi je teška, kapci slepljeni, a osećam i neprijatan metalni ukus u ustima. Niki je nestala bez traga. Ustajem iz kreveta i bauljam do zida sa širokim prozorima. Sneg i dalje pada i polako pretvara Njujork u fantomski grad. Otvaram prozor. Napolju je ledeno. Vetar raznosi pepeo iz kamina. Nešto mi nedostaje, do te mere da mi se od toga steže stomak. Bunovan, podižem bocu. Prazna je. Dok dolazim sebi, nalazim rečenicu ispisanu crvenim karminom na salonskom ogledalu u stilu Luja Filipa, na antikvitetu s okvirom od zlatnih listića, koji je moja majka na jednoj aukciji platila čitavo bogatstvo. Tražim naočare, ali ne uspevam da ih nađem. Približavam se ogledalu i otkrivam poruku:

Jedini važni trenuci u životu su oni kojih se sećamo.* ____________________________ * Žan Renoar.

DRUGI DEO Sami protiv svih Žene se zaljube kada počnu bolje da vas upoznaju. Kod muškaraca je suprotno: kada vas dobro upoznaju, spremni su da vas napuste. DŽEJMS SOLTER, AMERICAN EXPRESS

22. CRIME SCENE DO NOT CROSS* Dugačka žuta traka, koja je obeležavala bezbednosnu zonu, lepršala je na vetru pod sjajem rotacionih svetala. Sa značkom u ruci, Santos se probi kroz masu znatiželjnika i uniformisanih lica, i potraži svog pomoćnika. „Videćete, poručniče, pravi pokolj!", upozori ga Macantini podigavši plastificiranu traku koja je štitila prilaz mestu zločina. Čim je ušao u bar, krvavi prizor izbio mu je iz glave sve druge misli. Rasporenog stomaka, razrogačenih očiju i usta ukočenih od užasa, Drejk Deker ležao je na bilijarskom stolu. Tek metar od njega, na podu se nalazio drugi leš: krupan muškarac tetoviranog bakarnog lica, s grlom prerezanim dugačkim komadom stakla. „Ko je ovaj ovde?", upita on kleknuvši iznad nepomičnog tela. „Nemamo pojma", odgovori Macantini. „Pretresao sam ga, ali nismo našli ni novčanik ni lična dokumenta. Našli smo jedino ovaj nož, skriven u koricama privezanim uz gležanj." Santos pregleda providnu kesicu koju mu je pružio pomoćnik. U njoj je bio jedan mali nož s drškom od ebanovine i oštrim sečivom. „Nije ga koristio", potvrdio je Macantini, „ali otkrili smo nešto drugo." Santos je pogledao novi dokazni materijal: KA-BAR, borbeni nož američke vojske, sa širokom drškom obavijenom kožnim trakama. Po svemu sudeći, upravo to čelično sečivo, dugo osamnaest centimetara, došlo je glave Drejku Dekeru. Santos se namršti. S obzirom na položaje leševa, u prostoriji je bio prisutan bar još jedan čovek. ___________________________________ * Mesto zločina zabranjen pristup

„Rekao si mi da je neko zvao policiju?" „Da. Čekam da mi predaju snimak. Zvao je s mobilnog telefona. Upravo tražimo broj i ubrzo ćemo ga imati." ,,U redu", reče pridižući se. „Traži od Kruza da uradi što preciznije fotografije tetovaža koje tip ima na licu. Reci mu da fotografiše i mali nož. Čim dobiješ slike, pošalji ih mejlom. Pokazaću ih Renoldsu iz Treće. Oni imaju i antropologa, možda će ona moći da nam pomogne." „Razumem, poručniče, obaviću to." Pre nego što je izašao iz bara, Santos je još jednom pažljivo osmotrio svaki detalj. U belim uniformama, s gumenim rukavicama i maskama na licima, forenzičari su radili u tišini. Naoružani fluorescentnim lampama, četkicama i praškom, skupljali su sve moguće tragove, a zatim ih pečatili. „Ima otisaka svuda, poručniče", reče mu Kruz, vođa jedinice. ,,I na staklu?" „Da, kao i na aparatu za gašenje požara. Sveži su i jasni. Amaterski urađeno. Ako se lik već nalazi u bazi podataka, imaćemo ga za dva-tri sata."

23. Obasjan jarkim suncem, avion Delta erlajnsa spustio se na Aerodrom Šarl de Gol u 11 sati pre podne. Na izmaku snaga, Sebastijan i Niki prespavali su skoro ceo put. Nekoliko neprocenjivih sati sna omogućilo im je da započnu novi dan s bistrijim umom. Napustili su avion kroz teleskopski prolaz i stali u red za pasošku kontrolu. „Odakle da počnemo?", upita Niki dok je uključivala mobilni telefon. „Možda da krenemo od stanice Barbes. Da pitamo ljude, da pokušamo da shvatimo odakle dolazi film s bezbednosne kamere... To je naš jedini trag, zar ne?" Ona u tišini potvrdno klimnu glavom i pokaza pasoš policajcu. Potom su prošli pored pokretne trake za isporuku prtljaga i našli se na terminalu aerodroma. Zbijena gomila ljudi tiskala se iza ograda: porodice čekaju nekog bližnjeg, nestrpljivi zaljubljeni svoju drugu polovinu, vozači mašu tablama sa ispisanim imenima. Kada se Sebastijan uputio ka redu s taksistima, Niki ga povuče za rukav da ga zadrži. „Vidi ovo!" Usred gomile ljudi, u besprekornom odelu, vozač ozbiljnog izraza lica držao je tablu:

GOSPODIN I GOSPOĐA LARABI Pogledali su se zbunjeno. Niko nije znao da su u Parizu... osim Džeremijevih otmičara. Saglasivši se klimanjem glave, odlučiše da priđu. To je možda bio trag koji ih je vodio ka sinu? Vozač ih dočeka ljubaznim glasom s oksfordskim akcentom. „Dobro došli u Pariz! Zovem se Spenser. Izvolite za mnom." „Čekajte, kakav je ovo cirkus? Gde idemo?", zabrinu se Sebastijan. Stoički, ali i pomalo nadmeno, Spenser izvadi list papira iz unutrašnjeg džepa, stavi naočare od kornjačevine i teatralno ga rasklopi. „Naloženo mi je da dočekam gospodina i gospođu Larabi. Deltin let u 11 sati iz Njujorka. To ste vi?" Potpuno skamenjeni, potvrdno klimnuše glavom. „Ko je rezervisao prevoz?", upita Niki.

„To ne bih znao reći, gospođo. Trebalo bi da se raspitate u sekretarijatu kompanije Luksuzni taksi. Sve što vam mogu reći jeste da je rezervacija potvrđena našoj kompaniji jutros." ,,I gde treba da nas odvezete?" „Na Monmartr, gospodine. U Grand Hotel de la Butte, što je, ako dozvoljavate, odličan izbor hotela za romantičan boravak u Parizu." Sebastijan ga odmeri, stomaka stegnutog od besa. Nisam ovde zbog romantičnog boravka! Ovde sam da pronađem sina! Niki ga umiri jednim pokretom ruke. Vozač je verovatno bio samo jedan od piona čitavog plana, koji ga se uopšte nije ticao i za čije postojanje nije ni znao. Bilo je bolje da preuzmu rizik, krenu za njim bez mnogo rasprave i vide kuda će ih to odvesti. Tako su, rezignirani i puni nepoverenja, krenuli za njim. Mercedes je jurio Severnim auto-putem. Spenser je odabrao radio-stanicu s klasičnom muzikom i pokretima glave pratio ritam Vivaldijevih Godišnjih doba. Na zadnjem sedištu automobila, Sebastijan i Niki buljili su u saobraćajne oznake za gradove, koji su oglašavali približavanje prestonici: Tramble an Frans, Garž le Gones, Le Blan Menil, Stad de Frans... Nisu bili u Parizu sedamnaest godina. Sećanja na poslednji boravak vrzmala su im se po glavama, ali ih je neizvesnost sprečavala da im se prepuste. Automobil je iza sebe ostavio periferni bulevar i skrenuo desno, prema Bulevarima maršala, odakle je najzad stigao u stari Monmartr. U Kolenkurovoj ulici i Žinoovoj aveniji, drveće je već odenulo jesenje ruho i rasulo po pločnicima lišće vatrenih boja. Spenser skrenu u prolaz oivičen senovitim kućama. Prošavši kroz visoku kapiju od kovanog gvožđa, vozilo uđe u divlji, raskošni vrt, pravo ostrvce čiste prirode u srcu prestonice. Automobil je stigao ispred hotela: bila je to velika bela građevina svedenih i elegantnih linija. „Gospođo, gospodine, želim vam ugodan boravak", reče im vozač odlažući njihov prtljag ispred ulaza. I dalje nepoverljivi, Niki i Sebastijan uđoše u predvorje prostrane građevine. Dočekao ih je džez trio i retro sving. Mesto je bilo gostoprimljivo i intimno, kao neki luksuzni porodični pansion uređen s ukusom. Čisti i

geometrijski oblici nameštaja u art deko stilu podsećali su na dvadesete i tridesete godine: klupska fotelja, šank od javorovine, Korbizjeove lampe, ukrasni sto od lakiranog drveta, zidne lamperije s umetnutom slonovačom i sedefom. Nije bilo nikoga na recepciji. Levo od ulaza nazirao se privatni salon, koji se produžavao u biblioteku pravi čitalački raj. Desno se pružao veliki pult od ebanovine, kao stvoren za šank koktel-bara. Začulo su udaranje potpetica po pločicama. Istovremeno su se okrenuli i videli elegantnu siluetu domaćice, ocrtanu na ulazu u trpezariju. „Gospodin i gospođa Larabi, ako se ne varam? Očekivali smo vas. Dobro došli u Grand Hotel de la Butte", reče ona na savršenom engleskom. Kratko podšišane kose, ravnih grudi, muško-ženske siluete, s metalnim ukrasima na cilindričnoj haljini koja se spuštala do kolena, ličila je na junakinju romana Fransisa Skota Ficdžeralda. Ušla je iza pulta i počela s formalnostima za registrovanje u hotelu. „Stanite", reče Sebastijan, „izvinite, ali kako znate da smo to mi?" „Imamo samo pet soba, gospodine, i hotel je pun. Vi ste stigli poslednji." „Da li znate ko je rezervisao sobu za nas?" Žena je prinela ustima ćilibarsku muštiklu, držeći je između srednjeg prsta i kažiprsta. Uvukla je jedan dim i odgovorila najprirodnijim tonom: „Pa vi lično, gospodine Larabi!" „Ja?" Ona pogleda spisak rezervacija na računaru. „Rezervacija je obavljena pre nedelju dana na našoj internet prezentaciji." „Soba je već plaćena?" „Naravno. Plaćena je istog dana kad je izvršena rezervacija, masterkardom čiji je vlasnik g. Sebastijan Larabi." Ne verujući svojim ušima, Sebastijan se nagnu da pogleda u ekran. Podaci o uplati otkrivali su jedan deo cifara broja kreditne kartice. Nema nikakve sumnje: neko mu je provalio u bankovni račun. Obeshrabren, pogledao je u svoju bivšu ženu. Koju li su izopačenu igru igrali oni koji su ih dovukli ovde? „Da li je to neki problem?" „Ni najmanje", odgovori Sebastijan. „Onda predlažem da se popnete u svoju sobu, broj 5, na poslednjem spratu."

U uskom liftu koji je opsluživao samo pet sobe, Niki pritisnu dugme za poslednji sprat. „Ako je rezervacija stara nedelju dana, to znači da je Džeremijeva otmica planirana unapred." Sebastijan potvrdi: „Očigledno. Ali zašto su preuzeli rizik da upadnu u moj bankovni račun samo da bi rezervisali sobu?" „Možda da bi nam tražili otkup", pokušala je da nađe razlog. „Ulaskom na tvoj račun došli su do informacije s koliko novca raspolažeš i koliko mogu da ti traže." Kada su stigli na sprat, otvorili su vrata i našli se u ogromnom apartmanu s visokim plafonom i mansardama. „Mogli su da izaberu i nešto ružnije!", prokomentarisa Niki pokušavajući da umiri strah. Ogroman bračni krevet, u kupatilu kada na nožicama, zidovi pastelnih boja. Dekorisana s puno ukusa, prostorija je odisala pastoralnim šarmom i oponašala dekor ateljea nekog boemskog umetnika: nelakirani parket, galerija, veliko ovalno ogledalo i mala terasa s pogledom na vrt. Svetlost je bila prosto čarobna. Prolazila je kroz retko sito bršljana i grana drveća i sobi davala toplinu. Bilo je teško poverovati da je to bila samo hotelska soba. Prostor je više ličio na tajno pribežište koje su im pozajmili neki prijatelji sa istančanim ukusom, da u njemu provedu godišnji odmor. Izašli su na terasu. Natkriljavala je vrt i pružala veličanstven pogled na pariške spomenike. Čuo se cvrkut ptica i šum vetra među granama. Međutim, ni Sebastijan ni Niki nisu mogli da se prepuste čarima grada koji se pružao pod njihovim nogama. Neočekivano i blago jesenje vreme nije moglo da umiri njihovu zabrinutost. ,,I šta sad?", upita Sebastijan. „Ne znam. Ako su nas već naveli da dođemo ovde, pretpostavljam da će nekako kontaktirati s nama, zar ne?" U očekivanju eventualne poruke, proverili su mobilne telefone, pozvali recepciju i potom pretražili sobu. Bez rezultata. Posle pola sata, čekanje je postalo neizdrživo. „Idem na stanicu Barbes", odluči Sebastijan i zgrabi jaknu. „Idem s tobom. Ne dolazi u obzir da ostanem ovde i vrtim palčeve!"

„Ne. I sama si rekla: najverovatnije će nas tražiti ovde." „Ali dogovorili smo se da se ne razdvajamo!", usprotivi se ona. Međutim, Sebastijan je već bio napolju.

24. Njujork 87. Policijska stanica Santos uze čašu iz automata za kafu. Sunce još nije izašlo nad Bruklinom, a poručnik je već ispijao treću kafu. Završavala se još jedna burna noć: pljačke, bračno nasilje, obijene prodavnice, prostitutke... Već deset godina mediji su Njujork predstavljali kao miroljubiv i bezbedan grad. To je verovatno bilo tačno što se tiče srca Menhetna, ali ne i kada je reč o predgrađima. Zbog nedostatka prostora u ćelijama, hodnik, gde se nalazio automat za kafu, ličio je na centar za izbeglice: uhapšeni s lisicama vezanim za metalne klupe, svedoci sabijeni kao sardine na pohabanim stolicama, podnosioci raznih prijava uvijeni u ćebad. Hodnik je bio osvetljen bledim neonskim sijalicama ne prestaju da zuje. Mirisi su bili neprijatni, čuli su se povici. Svi su bili napeti, u stresu. Santos iz te katakombe pobeže u svoju kancelariju. Mrzeo je prljavu i bučnu stanicu i nije imao nameru da tu završi karijeru. Njegov radni prostor uređen je u istom stilu: mala i uzana kancelarija, nefunkcionalna i loše izolovana, s pogledom na ružno dvorište. Popio je gutljaj razvodnjene kafe i zagrizao ustajalu krofnu, koju je jedva progutao. Bacio je pecivo u kantu za smeće, podigao slušalicu i nazvao toksikološku laboratoriju. Laborant je potvrdio njegovu pretpostavku: prašak koji je pronašao u Nikinom stanu jeste kokain. Sklonio je dosije u stranu i iskoristio priliku, kad je već bio na vezi, da porazgovara s Hansom Tinkerom. Tokom godina, Santos je uspeo da napravi impresivnu mrežu poznanstava. U različitim službama nepregledne i u svim pravcima rasprostranjene Njujorške policije, bilo je mnogo onih koji su mu dugovali poneku uslugu. Priroda mu je bila takva: kad god je bio u prilici da pomogne kolegi, pomogao bi mu. Gledano na kratke staze, izgledalo je da mu to ne donosi nikakvu korist, ali kad-tad došao bi i trenutak da ubere plodove svog ulaganja. „Tinker na vezi, slušam!" Hans Tinker, zamenik direktora policijskog naučnog odeljenja, bio je možda njegov najuticajniji poznanik. Pre dve godine, prilikom jedne racije, Santosovi ljudi uhvatili su starijeg Tinkerovog sina, tada u punoj

adolescentskoj krizi, s prevelikom količinom trave. Bilo je očigledno da malom nije bilo dovoljno da mirno duva u svojoj sobi, nego je hteo da obraduje i celo društvo iz škole. Santos je zatvorio oči i zagubio slučaj. Tinker mu je zbog toga bio neizmerno zahvalan. „Zdravo, Hanse! Imaš li novosti o mom slučaju dvostrukog ubistva?" „Napredujemo, ali potrajaće. Ima milion otisaka prstiju na tom mestu zločina, a potrebno je uraditi i DNK analize." „Razumem, ali hitno mi je potrebno da znam čiji su otisci na nožu KABAR, na tankom komadu stakla i na bilijarskom štapu." „Njih već imam. Konačan izveštaj dobijaš za dva sata." „Ne, nema potrebe da žuriš s tim. Daj mi samo sirove informacije na mejl. Hoću što pre da ih pretražim u IAFIS-u*." S noutbukom pod rukom, Macantini pokuca na staklo kancelarije i samo provuče glavu kroz vrata. Santos mu mahnu rukom da ude. Pomoćnik sačeka da šef završi razgovor i onda mu saopšti: „Imamo novosti, poručniče. Uspeo sam da lokalizujem poziv upućen policiji. Slušajte." Otvorio je elektronsku beležnicu i pokrenuo zvučni fajl. Snimak je bio kratak. Čuo se glas uspaničenog muškarca, koji je odbijao da se predstavi. Tražio je da neko odmah pošalje hitnu pomoć u Bumerang.

Čovekje u agoniji! Umire! Isečenje nožem! Brzo, dođite! Brzo! „Čudno je da spominje samo jednog čoveka, zar ne?" primeti Macantini. Santos je ćutao. Glas mu je bio poznat? „Pratili smo poziv", nastavi pomoćnik. „Vlasnik telefona je izvesni Sebastijan Larabi, inače bogataš, graditelj violina. Živi na Gornjem Istočnom Menhetnu. Proverio sam mu dosije, čist je kao suza. Ili skoro da jeste: ima jednu osudu zbog suprotstavljanja saobraćajcu koji ga je zaustavio zbog prekoračenja brzine još kada je bio na univerzitetu. Mislim da i ne zna da ima dosije u policiji." Santosovo lice se izobliči. „Da pošaljem ekipu da ga uhapse, šefe?" Santos potvrdno klimnu glavom. Znao je da je Sebastijan otišao u Pariz, ali bilo mu je potrebno malo vremena da razmisli. ,,U redu, krenite", naredi zatvarajući vrata iza Macantinijevih leđa. ___________________________________ * IAFIS skr. od Integrateđ Automated Fingerprint Identification System Integrisani sistem za automatsku identifikaciju otisaka prstiju. (Prim. prev.)

Zagledan u daljinu, stao je ispred prozora. Bio je zaprepašćen ovim otkrićem. Šta je Sebastijan Larabi tražio pored mrtvog Drejka Dekera? Kratak zvuk za prijem elektronske poruke trže ga iz razmišljanja. Seo je ispred ekrana i pogledao poštu. Bio je to Tinkerov mejl s informacijama o otiscima prstiju. Tehničko osoblje forenzičke jedinice dobro je obavilo posao. Snimci otisaka prstiju na svakom od predmeta bili su jasni i mogli su odmah da se upotrebe. Santos ih je prebacio na memoriju svog kompjutera i priključio se na IAFIS. Istražitelji Njujorške policije imali su direktan pristup bazi podataka FBI-ja, a posebno čuvenom IAFIS-u, pravom zlatnom rudniku, s više od sedamdeset miliona osoba zavedenih posle hapšenja ili osuđivanja na američkoj teritoriji. Počeo je sa otiscima nađenim na borbenom nožu. Aplikacija je počela s pretragom, prečešljavajući bazu podataka supersoničnom brzinom.

MATCH NOT FOUND* Prvi pokušaj pao je u vodu. Nastavio je sa otiskom pronađenim na dugom komadu krvavog stakla, oružju kojim je, bez ikakve sumnje, ubijen tetovirani. Ovoga puta, Santos je imao više sreće. Za manje od sekunde, program je dao odgovor. Bili su to otisci Sebastijana Larabija! U isti mah pokrenuo je poređenje otisaka nađenih na bilijarskom štapu. Još nije ni podigao prst sa entera, na ekranu se pojavila fotografija njemu dobro poznate žene. Drhtavih ruku, Santos je odštampao stranicu:

Prezime: Nikovski Ime: Niki Rođena 24. avgusta 1970, u Detroitu (Mičigen) Razvedena od Sebastijana Larabija Devedesetih godina, Niki su hapsili u više navrata zbog krađa, pijanstva na javnim mestima i posedovanja droge. Iako nikad nije bila u zatvoru, platila je brojne kazne i bila osuđena na više desetina sati prinudnog društvenokorisnog rada. Poslednji prekršaj napravila je 1999. Onda se smirila. Santos oseti kako mu se puls ubrzava. U kakvu se to priču Niki uvalila? _______________________________________ * Nije pronađeno podudaranje.

Imajući u vidu njen dosije, smatraće je glavnom odgovornom. Srećom, on je držao sve karte u rukama. Ako bude pažljivo postupao, možda bi čak mogao ponovo da pridobije ženu, koju tako beznadežno voli, a da se istovremeno zauvek otarasi Larabija. Odvajajući na stranu sve što bi moglo okriviti Niki, brižljivo je izdvojio dokaze koji direktno terete Sebastijana: telefonski poziv policiji, otiske na oružju kojim je počinjen zločin, avionske karte za Pariz, kupljene na njegovo ime, koje su predstavljale neoboriv dokaz smišljenog bekstva. Dosije je sadržao solidne dokaze. Dovoljno da ubedi nekog sudiju da hitno pokrene međunarodnu poternicu. Da bi dolio ulje na vatru, isplanirao je da određene informacije polako raširi i odabranim novinskim kanalima. Poznata ličnost u bekstvu za Pariz posle ubistva u birtiji: mediji će se odlepiti. Larabijevi su bili stara i poštovana njujorška porodica, ali u ovo vreme krize, gospodari ekonomske moći više nisu bili nedodirljivi. Naprotiv. Već više od godinu dana, pokret Nezadovoljni glasno je iskazivao bes protiv Vol Strita. U više navrata, stotine demonstranata blokiralo je Bruklinski most. Očajanje srednjih slojeva raslo je i širilo se celom zemljom. Vremena su se menjala. Jučerašnje moćnike ne čeka svetla sutrašnjica. Pritom Sebastijan Larabi nije bio iskusni begunac. Čim sudija izda nalog za hapšenje, pokupiće ga kao žutokljunca...

25. Pariz 18. Arondisman Sebastijan je napustio hotel pešice i sišao Žinoovom avenijom do Pekerovog trga. Čak i krajem oktobra, miholjsko leto nije se predavalo. Turisti i stanovnici Monmartra napunili su terase kafea i uživali u toplim zracima sunca. Nezainteresovan za takav užitak, Sebastijan je samo mislio na svog sina. Pastoralna i romantična atmosfera hotela ga je dotukla. Što je više ulazio u nepoznato, to je više bio ubeđen da je Niki i njemu pretila velika opasnost. Kao neka teška slutnja čiji opseg nije mogao ni da odmeri. Više puta se okretao da proveri da li ga neko prati. Po svemu sudeći, to nije bio slučaj, ali kako je mogao da bude sto posto siguran? Na trgu se zaustavio kod bankomata da podigne gotovinu. Njegova blek kard kreditna kartica dozvoljavala mu je da podigne do 2.000 evra, što je bio i limit na bankomatu. Sebastijan je spakovao novac i nastavio do stanice Lamark-Kolenkur, koju je zapazio u dolasku s aerodroma. Uokviren stepeništima tipičnim za Monmartr, ulaz u metro podsetio ga je na film Čudesna sudbina Amelije Pulen, koji je zajedno s Kamilom gledao kod kuće. Kupio je set karata i potražio na planu metroa stanicu Barbes-Rošešuar. Nalazila se na samo nekoliko stanica odatle, na tromeđi 9, 10. i 18. arondismana. U žurbi, odustao je od čekanja lifta i krenuo kružnim stepeništem, koje se spuštalo ka peronima metroa više od dvadeset pet metara ispod zemlje. Uhvatio je prvi voz ka Meri d'Isi, prošao dve stanice i onda na Pigalu prešao u liniju broj 2, koja ga je najzad odvela na stanicu Barbes-Rošešuar. Na stanicu gde su mu oteli sina... Sebastijan je na peronu pratio reku putnika sve do šaltera. Pošto je nekoliko minuta stajao u redu, počeo je da ispituje službenicu preko interfona. Najpre joj je pokazao Džeremijevu fotografiju, a zatim i film o otmici, koji je presnimio na mobilni telefon. „Ne mogu ništa da učinim za vas, gospodine, morate da se obratite . policiji." Bio je uporan, međutim, oko njega se dizala graja, a gomila je nervozno cupkala u redu. Šalterska službenica nije bila mrzovoljna, ali je veoma loše

govorila engleski pa nije razumela šta tačno Sebastijan očekuje od nje. Zato su nervoza i nestrpljenje ljudi u redu prelazili i na nju. Zamuckujući, uspela je da mu objasni da, u poslednjih nekoliko dana, nije bilo prijavljenih napada, osim uobičajenih krađa u prolazu: „No aggression, sir! No aggression", ponavljala je ona. Svestan da više ništa neće izvući od nje, Sebastijan joj se zahvalio i napustio stanicu pokretnim stepeništem. Barbes... Čim se našao na ulici, Sebastijan je otkrio Pariz čije je lice izlazilo iz klišea. Ovde nije bilo prolaznika s beretkama i francuskim hlebom pod rukom, nije bilo prodavnice sira ili tradicionalne pekare na svakom uglu ulice. To nije bio Pariz Ajfelove kule i Trijumfalne kapije, već grubi, multietnički i obojeni Pariz, koji ga je podsećao na američki meltingpot*. Na trotoaru ga neki čovek obiđe očešavši se o njega, a drugi ga gurnu. Osetio je nečiju ruku na sebi. Džeparoši! Dok se sklanjao da bi izbegao da ga opljačkaju, prišao mu je ulični prodavač cigareta. „Marlboro! Marlboro! Tri evra! Tri evra!" Povukao se nekoliko koraka da bi ga izbegao i prešao ulicu, ali je i na drugoj strani prizor bio isti. Mesto je bilo prepuno preprodavača švercovanih cigareta. „Ledžend! Marlboro! Tri evra! Tri evra!" I ni jednog jedinog policajca na vidiku... Primetio je kiosk s novinama ispod metalnih stubova nadzemnog dela metroa. Ponovo je izvadio Džeremijevu fotografiju iz džepa i pokazao je prodavcu. ,,My name is Sebastian Larabee. I am American. This is a picture of my son, Jeremy. He was kidnapped here two days ago. Have you heard anything about him?"* Prodavač poreklom iz Severne Afrike držao je kiosk na raskrsnici kod ______________________________ * Orig. melting pot doslovno laboratorijski tigl, lonac za topljenje supstanci. Termin za naselja u gradu gde se slivaju doseljenici sa svih strana i gde se mešaju kulture i jezike, kao u loncu, obično s vremenom dajući neki prepoznatljiv kulturni ambijent nastao stapanjem različitih elemenata. (Prim. lekt.) * Zovem se Sebastijan Larabi. Ovo je slika mog sina Džeremija. Kidnapovan je ovde pre dva dana. Da li ste čuli bilo šta o njemu? (Prim. prev.

stanice Barbes-Rošešuar već više od trideset godina. Bio je prava baza podataka o gradskoj četvrti, a i pričljiv; engleski je dobro naučio u kontaktu s turistima. „Ne, nisam čuo ništa o tome." ,,Areyou sure? Look at the video!*", zamolio ga je pokazujući mu na telefonu snimak Džeremijeve otmice. Prodavač novina obrisa stakla naočara uglom košulje i namesti ih na nos. „Ne vidim baš dobro", požali se on. „Ekran je baš mali." „Pogledajte još jednom, please!" Unaokolo se stvorila gužva. Naelektrisana i bučna atmosfera. Sebastijana su nekoliko puta gurnuli. Na trotoaru pored izlaza iz metroa, grupa uličnih prodavača stajala je na pločniku ispred kioska. „Marlboro! Marlboro! Tri evra! Tri evra!" Refren mu je zadavao glavobolju. „Žao mi je, ne sećam se da sam ga video", reče prodavač vraćajući mu telefon. „Ipak, ostavite vaš broj telefona. Pitaću Karima, mog radnika, da li je on nešto čuo. On je zatvorio radnju u ponedeljak." U znak zahvalnosti, Sebastijan je izvadio svežanj novčanica iz džepa i pružio mu 50 evra, ali prodavač je s ponosom odbio. „Sklonite taj novac, gospodine! I ne šetajte se ovuda!", posavetova ga pokazujući pokretom glave na sumnjive tipove koji su se motali oko kioska. Sebastijan je na vizitkarti podvukao broj svog mobilnog telefona, a na poleđini zapisao ime svog sina i koliko ima godina. „Ako je napad snimljen", nastavio je prodavač, „obezbeđenje javnih železnica mora da je već u potrazi." „Postoji li neka policijska stanica u blizini?" Prodavač je razmišljao. „Ima jedna na Gut d'Oru, dvesta metara odavde, ali to nije najgostoljubivije mesto u gradu..." Sebastijan mu se još jednom zahvali klimanjem glave. Za sada ne dolazi u obzir da ide u policiju. Spremao se da krene ka hotelu kada mu je na pamet pala druga ideja. „Ledžend! Ledžend! Tri evra!" Preprodavci su se rojili oko početka pokretnih stepenica na ulazu u metro. Verovatno su satima cupkali na istom mestu svakog dana. Sigurno su pratili sva dešavanja u stanici? Pre će informacije dobiti od njih nego od policije! ___________________________________

* Da li ste sigurni? Pogledajte video-snimak! (Prim. prev.) 94

Odlučnim korakom, Sebastijan se utopio u gungulu redovnih putnika i nekoliko zabludelih turista s hodočašća ka Monmartru. „Marlboro! Tri evra!" Stalno u pokretu, šverceri duvarna krišom su otvarali jakne da bi pokazali boksove lošeg duvana. Iako nisu bili agresivni, znali su da budu dosadni. Njihov broj, kao i njihovo neprestano motanje unaokolo, izazivali su u Sebastijanu želju da što pre pobegne odatle, ali Sebastijan je bio rešen da se osloni na svoju intuiciju. „Marlboro! Tri evra!" Izvukao je iz džepa Džeremijevu fotografiju i počeo da je pokazuje. To kao da mu je već prešlo u naviku! „Have you seen this boy? Have you seen this boy?*" „Čisti se odavde! Pusti nas da šljakamo!" To nije obeshrabrilo Sebastijana, koji je metodično obišao trotoar na raskrsnici Barbes-Rošešuar, pokazujući sliku svog sina svakom preprodavcu. Već je bio spreman da odustane kada je iza sebe čuo glas: „This is Jeremy, isn't it?"**

_____________________________________ * Da li ste videli ovog momka? Da li ste videli ovog momka? (Prim. prev.) ** To je Džeremi, zar ne? (Prim. prev.)

26. Sebastijan se okrenu ka glasu koji je privukao njegovu pažnju. „This is Jeremy, isn't it?" „Yes! That's my son! Have you seen him?"* upita pun nade. Čovek koji je stajao pred njim razlikovao se od ostalih preprodavača. Imao je čistu košulju, sako, frizuru koja je otkrivala lice, stare, ali izglancane cipele. Uprkos vrsti posla, trudio se da sačuva besprekoran izgled. ,,My name is Youssef, predstavi se. „I'm from Tunisia." „Have you seen my son?" „Yes. I think so. Two days ago..." „Where?"** Tunišanin je s podozrenjem pogledao oko sebe. „Ne mogu sad da razgovaram s vama", nastavi i dalje na engleskom. „Molim vas! Važno mi je!" Jusef uputi gomilu arapskih psovki dvojici kolega koji su im se suviše približili. „Čujte...", oklevao je. „Idite i sačekajte me u Potkovici. To je jedan mali kafe u Ulici Belom, sto metara odavde, odmah iza Tatija. Pridružiću vam se za petnaestak minuta." „Važi, hvala! Hvala!" Sebastijanu se najzad vraćala nada. Bio je u pravu kada je rešio da bude uporan! Naišao je na nešto. Pravi trag. Prešao je ulicu ka Barbesovom bulevaru i krenuo duž fasade ogromne prodavnice sa zaštitnim znakom Tati na ružičasto-kariranoj površini. Prva diskont-marka davala je živost kvartu već više od dvadeset godina. U potrazi za dobrim i jeftinim artiklima, mušterije su preturale po plastičnim korpama poredanim na trotoaru. Haljine, pantalone, košulje, torbe, donji veš, pidžame, lopte, igračke... Korpe su bile prepune svega i svačega: artikli iz zastarelih kolekcija, roba iz magacina, neprodata roba ili jedinstvene prilike. S druge strane trotoara, drugi preprodavci montirali su tezge i nudili lažne luj viton torbe i parfeme. ____________________________________ * To je Džeremi, zar ne? / Da! To je moj sin! Da li ste ga videli? (Prim. prev.) ** Zovem se Jusef. / Ja sam iz Tunisa. / Da li ste videli mog sina? / Da. Mislim da jesam. Pre dva dana... / Gde? (Prim. prev.)

Sebastijan je nastavio Bervikovom do Ulice Belom. Barbes je bio bučan i živ. Masa se tiskala i svi su glasno govorili, ali sva ta atmosfera odnosila je posmatrača daleko od svega. Slike, dinamičnost i neprestana vreva odvlačili su Amerikančeve misli. Čak su i različiti arhitektonski stilovi bili istovremeno prisutni u istom bloku: na fasade zgrada iz doba Osmanovog preuređenja Pariza, na jednoj strani nadovezivale su se zgrade od krečnjačkog kamena, a na drugoj jeftini opštinski stanovi. Najzad je stigao ispred kafea na koji ga je uputio Jusef. U stvari, to je bio bistro uskog izloga, smešten između prodavnice jeftinih venčanica i afričkog frizerskog salona. Nije bilo gostiju. Jak miris đumbira, cimeta i kuvanog povrća ispunjavao je prostoriju. Sebastijan je seo za jedan sto blizu prozora i naručio kafu. Pomislio je da pozove Niki. Želeo je da joj saopšti otkriće, ali rešio je da sačeka i sazna nešto više pre nego što izazove lažnu radost i nadu. Popio je naiskap svoj espreso, pogledao na sat i počeo da gricka nokte pošto se čekanje odužilo. Zalepljen na prozor, jedan oglas nudio je usluge afričkog čarobnjaka:

DOKTOR ŽAN KLOD SKIDANJE VRADŽBINA POKORAVANJE NEVERNIH SUPRUŽNIKA ZAGARANTOVAN POVRATAK VOLJENOG BIĆA U PORODICU Eto šta bi moglo da mi pomogne, pomisli ironično dok je Jusef ulazio u bistro. „Nemam mnogo vremena", upozori ga Tunišanin sedajući preko puta. „Hvala što ste došli", reče Sebastijan stavljajući Džeremijevu fotografiju na sto. „Sigurni ste da ste videli mog sina?" Jusef je pažljivo razgledao fotografiju. „Siguran sam. Mladi Amerikanac, petnaest-šesnaest godina, rekao je da se zove Džeremi. Video sam ga preksinoć kod Munira, jednog od naših bankara." „Bankara?" Jusef otpi gutljaj kafe koju je naručio čim je ušao. „Na raskrsnici Barbes-Rošešuar dnevno se proda više stotina boksova cigareta", objasni Jusef. „Šverc duvana uređen je kao i šverc droge. Nakupci kupuju robu kod kineskih dobavljača. Ujutru donesu zalihe na lice mesta i sakriju ih negde: u kante za smeće, po ćoškovima, u skrovitim delovima tezga, u prtljažnicima vozila parkiranih na strateškim mestima. Na nama je da boksove prodamo na ulici."

,,A bankari?" „Oni skupljaju keš." „Ali šta je tražio Džeremi kod tog Munira?" „Ne znam, ali nije delovao kao da je tamo protiv svoje volje." „Gde on stanuje?" „U Kaplinoj ulici." „Da li je to daleko odavde?" „Ne mnogo." „Da li tamo može da se stigne pešice?" „Može, ali da vam odmah kažem, Munir nije baš prijatan i..." „Molim vas, odvedite me do njega! Sam ću ići da razgovaram s njim." „To uopšte nije dobra ideja, poslušajte me!" Bilo je očigledno da se Tunišanin plašio. Da li se plašio da ne izgubi posao, ili da ne natovari na leđa neke nezgodne likove? Sebastijan je pokušao da ga razuveri. „Vi ste dobar čovek, Jusefe. Odvedite me kod Munira. Moram da nađem svog sina." ,,U redu", pristade on na kraju. Izašli su iz kafea i, idući Sofijinom, ponovo se našli na Barbesovom bulevaru. Bilo je dva po podne, a sunce u zenitu. I dalje uzavreo, bulevar je bio prepun ljudi. Mladi, stari, boemi... Neke žene nosile su čadore, druge mini-suknje. „Gde ste naučili engleski, Jusefe?" „Na Tuniskom univerzitetu. Taman kad sam pre šest meseci završio master iz engleske književnosti i kulture, morao sam da bežim iz zemlje." „Mislio sam da je u Tunisu sada malo bolje..." Jusef odmahnu glavom. „Pad Ben Alija i Revolucija jasmina nisu magičnim štapićem ukinuli nezaposlenost", objasni on pun gorčine. „Situacija je i dalje teška. Čak i s diplomama, mladi nemaju nikakvu perspektivu. Ja sam rešio da okušam sreću ovde, u Francuskoj." „Da li imate papire?" Odmahnu glavom. „Niko od nas ih nema. Svi smo stigli preko Lampeduze prošlog proleća. Tražim posao u struci, ali to je beznadežno bez dokumenata. Ne ponosim se time, ali šverc na sitno je najpristojnije što sam uspeo da nađem. Ovde vlada

parola snađi se, svako gleda sebe. Morao sam da pronađem svoje mesto između džeparoša, narko-dilera, preprodavača kradenih mobilnih telefona, lažnih dokumenata, prodaje cigareta..." „A policija?" Tunišanin se zacerekao: „Da bi umirila savest, murija nam svrati jednom u deset dana. Obično odležimo noć u pritvoru, a izjutra platimo globu i pravac na posao." Jusef je hodao brzo, žureći da što pre odradi svoj zadatak. Sebastijan je jedva uspevao da prati ritam koji mu je Tunišanin nametao. Što su više odmicali, više se brinuo. Da sve ovo nije bilo previše lepo da bi bilo istinito? Zašto bi se uopšte njegov sin zavlačio u generalštab nekog mračnog švercera cigareta, i to šest hiljada kilometara daleko od Njujorka? Kad su pristigli do osunčanog malog trga, vodič ga povuče u stranu, u usku i senovitu uličicu ka Bulevaru La Šapel. „Žao mi je", izvini se Jusef vadeći nož iz džepa. Sedam godina kasnije „Ali..." Tunišanin je zviznuo. Istog trenutka, dva čoveka iskrsnuše iza Sebastijana. „Sve sam vas lepo upozorio i savetovao vam da ne idete... ovde je svako za sebe." Sebastijan zausti da nešto kaže, ali jak udarac pesnice smrvi mu jetru. Pokušao je da uzvrati, ali Jusef je bio brži: primio je udarac posred lica, koji ga je poslao pravo na zemlju. Dva Tunišaninova saučesnika podigoše ga da bi ga bolje držali oko pasa. Tek tad poče pravo batinanje: udarci laktovima u predelu želuca, šutiranje, šamaranje, uvrede. Nemoćan da se odbrani, Sebastijan je samo zatvorio oči i primao udarce koji su pljuštali bez pauze. Batine je doživljavao kao iskupljenje, kao mučno nošenje krsta. Bile su njegova golgota... Navukli su ga kao magarca. Arogantno je mahao okolo novčanicama i dobio je upravo ono što je i tražio. Naravno da Tunišanin nikada nije video Džeremija. Verovatno je čuo njegovo ime dok je Sebastijan razgovarao s prodavcem novina ispred kioska. A onda je još i nepromišljeno izvadio novčanik... Jusef je iskoristio njegovu zaslepljenost i glupost i Sebastijan nije imao nikakav izgovor. Niti je bio pribran, niti je razmišljao. Naivno je sam

vuku skočio u usta! Sa svežnjem novčanica, sa skupim odelom i glupavim američkim izgledom, bio je savršena ovca za šišanje. Pošto ga je opljačkao i pretukao, Jusef je saučesnicima dao znak da prekinu. Istog časa, pustili su Sebastijana da padne i pobegli u trku. Rascepljene arkade, nateklih usana i otečenih kapaka, Sebastijan se mučio da se povrati. Pokušao je da otvori jedno oko. Jedva je razaznavao žamor gužve i neprekidni tok vozila na bulevaru malo dalje. Teško je ustao. Rukavom sakoa obrisao je krv koja mu je tekla iz usta i nosa. Sve su mu uzeli. Novčanik, novac, telefon, pasoš, kaiš, cipele. Čak i kolekcionarski sat koji je nasledio od dede. Suze poniženja i razočaranja grunule su mu na oči. Šta će ispričati Niki? Kako je mogao da bude tako glup? Uprkos svoj volji i rešenosti, da li je uopšte imao neophodne sposobnosti i snagu da pronađe sina?

100

27. Terasa se pružala iznad hotelskog vrta. Naslonjena na ogradu, Niki je pokušavala da smiri nervozu prepuštajući se umirujućem šumu stare mermerne fontane. Raskošna i zelena vegetacija grlila je zdanje. Čitavom dužinom vrta, dva drvoreda čempresa podsećala su na pejzaž iz Toskane. Čokoti loze jesenjih boja peli su se uz zidove, boreći se za prostor s lijanama jasmina, čiji su beli cvetovi širili omamljujući miris, koji se dizao i do sobe. Razarao ju je osećaj nemoći i Niki se vrtela ukrug otkako je Sebastijan otišao. U nekim drugim okolnostima, uživala bi u poetičnosti i spokoju hotela, ali nemir ju je proždirao, kočio, stezao joj mišiće i gušio srce u grudima. Ne mogavši da se opusti, ušla je unutra i napunila kadu. Dok se nivo vode penjao i soba punila laganom parom, prišla je starom gramofonu koji se nalazio na sredini police od izbeljenog drveta. Bio je to gramofon-kofer, tipičan za šezdesete godine, s pokretnim poklopcem koji služi i kao zvučnik. Poredana na policama, kolekcija starih albuma sadržala je pedesetak ploča na 33 obrtaja. Niki je brzo propustila kroz prste omote u kojima su bili isključivo kultni albumi: Dilanov Highway 61, Bouijev Ziggy Stardust, The Dark Side ofthe Moon Pink Flojda, The Velvet Underground & Nico... Izbor joj se zaustavio na albumu Aftermath, jednom od onih iz vremena kad su Stounsi još uvek bili Stounsi. Stavila je ploču na ležište i spustila iglu. Već od prvih sekundi, sobu su prodrmali zvuči marimbe i snažna linija basa pesme Under my Thumb. Pričalo se da je Mik Džeger napisao tu pesmu da bi poravnao račune s manekenkom Krisi Šrimpton s kojom se tada zabavljao. U to vreme, feministkinje su se užasnule zbog reči te pesme, koja je ženu čas poredila sa živahnim psom, čas sa sijamskom mačkom. Niki je pesmu ipak smatrala kompleksnijom. Govorila je o borbi za dominaciju unutar para, o želji za osvetom kada se ljubav pretvori u mržnju. Stala je ispred velikog ovalnog ogledala od kovanog gvožđa i skinula svu odeću. Osmotrila je svoj odraz bez milosti. Zrak sunca probi se kroz prozor i pomilova je po potiljku. Ona zatvori oči i za trenutak se prepusti svetlosti, osećajući kako joj se koža budi pod uticajem toplote. S godinama, linija siluete joj se zaoblila, ali pošto se redovno

101

bavila sportom, telo joj je ostalo čvrsto. Grudi su joj još stajale visoko, imala je tanak i mišićav struk, noge lovca i čvrste listove. U blagosti trenutka, povratila je samopouzdanje. U izboru gospođice Kugar, imaš sve šanse, gospođo Robinson... Zavrnula je slavinu i, dok su je podilazili žmarci, skliznula u toplu kupku. Kao što je to nekada radila, zaustavila je disanje i zagnjurila glavu u vodu. Nekada je mogla tako da izdrži skoro dva minuta bez vazduha. Zaustavljeno vreme koristila je da razbistri svoje misli. Deset sekundi... Želja da ostane mlada zagorčavala joj je život. Godinama se iscrpljivala, sa željom da sebe razuveri da još može da zavodi. Prava istina bila je da nije verovala da je sposobna za to bez svog fizičkog izgleda. Sviđala se muškarcima jer je bila jebozovna. Oni bi uvek prvo zapazili njeno telo, nikada šarm, inteligenciju, smisao za humor ili uglađenost... Dvadeset sekundi... Ali njena mladost je prolazila. Ženski časopisi uzalud su mahali naslovima tipa: „Četrdeset godina je novih trideset godina!" Sve je to koješta. Savremeno doba traži novu krv, mladost, uvek sveže meso. Već je na ulici osećala da se muškarci ređe okreću za njom nego ranije. Mesec dana pre toga, u jednoj radnji u Griniču, bila je polaskana pažnjom koju joj je ukazivao prodavač, mlad i šarmantan, lepo građen tip, a onda je shvatila da se nije udvarao njoj, nego... Kamili. Trideset sekundi... Teško je to priznala, ali bila je dirnuta kada je ponovo videla Sebastijana. Bio je još uvek podjednako nepodnošljiv, tvrdoglav, nepravedan i uklešten u svojim stavovima, ali ipak ju je ohrabrivalo što je bio s njom dok prolazi kroz ovo iskušenje. Četrdeset sekundi... Dok su bili u braku, nikada se nije osećala dovoljno na visini. Bila je uverena da njihova ljubav počiva isključivo na nesporazumu i da će, pre ili kasnije, Sebastijan uvideti grešku i sagledati njihovu vezu u pravom svetlu živela je u stalnom strahu da će je ostaviti. Pedeset sekundi... I njihov raskid joj je do te mere izgledao neizbežan da mu je čak išla u susret, nalazila brojne ljubavnike, uvlačila se u razarajući i besmisleni vrtlog koji je doveo do eksplozije njihovog zajedničkog života i, samim tim,

102

potvrdio njen najveći strah. Međutim, paradoksalno, to joj je donelo i olakšanje: nakon što ga je izgubila, više se nije bojala da bi ga mogla izgubiti. Minut... Odbrojavanje je trajalo. Život joj je klizio između prstiju. Za dve ili tri godine, Džeremi će otići na studije u Kaliforniju. Ona će ostati sama. Sama. Sama. Sama. Uvek taj panični strah da će biti ostavljena. Odakle je dolazila ta rana? Iz detinjstva? Još dalje? Volela bi da ne misli na to. Minut i deset sekundi... Obuzeli su je jeza i podrhtavanje u donjem stomaku. Već joj je nedostajao kiseonik. Refren pesme Stounsa dopirao je do nje deformisan, praćen nekim... rifom Džimija Hendriksa! Moj telefon! Naglo je podigla glavu iz vode i zgrabila mobilni. Bio je to Santos. Još prethodnog dana ostavio joj je gomilu poruka, čas punih besa, čas punih ljubavi. Zbog ludila nastalog skorašnjim događanjima, nije joj se odgovaralo. Oklevala je. U poslednje vreme pokazalo se da je Santos sve zamorniji kao dečko; s druge strane, ipak je bio dobar policajac. Šta ako je otkrio neki trag u vezi s Džeremijevim nestankom? „Da?", reče zadihana. „Niki? Najzad! Satima pokušavam da te dobijem! Šta to radiš, pobogu?" „Bila sam zauzeta, Lorenco." „Šta tražiš u Parizu?" „Kako znaš gde sam?" „Bio sam kod tebe. Nabasao sam na avionske karte." „Ali s kojim pravom si to sebi dozvolio?" „Sreća da sam bio ja, a ne neko drugi", reče iznerviran, „zato što sam našao kokain u kupatilu!" Užasnuta, mudro je zaćutala. On ju je tada pritisnuo do krajnjih granica: „Probudi se, draga moja! Našli smo izvesne otiske prstiju na mestu užasnog zločina, pokazalo se da pripadaju tebi i tvom bivšem mužu. U govnima ste do guše!" „Nemamo nikakve veze s tim!", branila se ona. „Drejk Deker je već bio mrtav kad smo mi stigli. Što se onog drugog tiče, bilo je u samoodbrani." „Ma šta si ti tražila u toj pacovskoj jazbini?" „Pokušavala da pronađem sina! Slušaj, objasniću ti sve čim budem

103

mogla. Imaš li neke novosti o Džeremiju?" „Ne, ali trenutno sam jedini koji može da ti pomogne." „Kako?" „Mogu da usporim istragu o ubistvima u Bumerangu, pod uslovom da se odmah vratiš u Njujork." „...." „Čuješ li me, Niki?" „Čujem te, Lorenco." ,,I ne padaj pod Sebastijanov uticaj", zapretio je. Zaćutala je. Onda se potrudio da zvuči nežnije. „Znaš... Nedostaješ mi, ljubavi. Učiniću sve da te zaštitim. Volim te." Nekoliko sekundi Santos je očekivao i ja tebe, ali Niki nije stigla ništa da izgovori. Zvučni signal obaveštavao ju je da ima još jedan poziv. Iskoristila ga je da okonča razgovor. „Moram da prekinem. Imam drugi poziv. Javiću ti se uskoro." Preuzela je novi poziv ne ostavljajući Santosu vremena ni da se pobuni. „Halo?" „Gospođa Larabi?" „Da. „Ovde kompanija Krstarenja Parizom", najavi glas na engleskom. „Zovem vas da potvrdim za večeras." „Za večeras?" „Vaša rezervacija za ekselans večeru večeras u 20 i 30 na našem brodu Admiral." „Hm... Sigurni ste da nije neka greška?" „Imamo rezervaciju na ime gospodina i gospođe Larabi, od pre nedelju dana", precizirala je hostesa. „Da li ste možda odustali?" „Ne, ne, doći ćemo", potvrdi Niki. „Kažete u pola devet? Gde je ukrcavanje?" „Kod mosta Alma, u Osmom arondismanu. Poželjna je večernja garderoba." ,,U redu", potvrdila je Niki pamteći uputstva. Spustila je slušalicu. U svesti joj je vladala potpuna zbrka. Nered. Haos. Šta znači ova nova rezervacija? Da li će tamo, kod mosta Alma, otmičari najzad stupiti u kontakt s njima? I možda im vratiti Džeremija... Zatvorila je

104

oči i ponovo zagnjurila glavu. Volela bi da može da resetuje mozak kao kompjuter, kako bi jasnije sagledala stvari. Samo da pritisne reset. Ctrl + alt + delete. Mozak su joj bombardovale negativne misli, užasne slike koje su iskočile pravo iz najgorih košmara. Polako je pripitomila strah koncentracijom, kao što je naučila na časovima meditacije. Malo-pomalo, mišići su počeli da se opuštaju. Zadržavanje vazduha joj je prijalo. Dodir vruće vode na koži delovao je kao zaštitna čaura. Nedostatak kiseonika igrao je ulogu filtera i brisao iz svesti sve što ju je zagađivalo. Na kraju, ostala je samo jedna slika. Jedna stara, dugo potiskivana uspomena. Kao kapsula zarobljena u vremenu, kao izbledeli amaterski film, vratila ju je sedamnaest godina unazad. U vreme drugog susreta sa Sebastijanom. U proleće 1996. godine. U Pariz...

105

Niki Sedamnaest godina ranije.. Park Tiljerije Pariz Proleće 1996. ,,I još jednom poslednja scena, devojke! Na svoja mesta! Pažnja... Snima se!" Ispred Luvra, čitav bataljon manekenki po deseti put izvodi prefinjenu scenografiju. Kuća visoke mode izdvojila je za reklamu ogromna sredstva: poznati reditelj, raskošni kostimi, veličanstveni dekor i čitava vojska statistkinja oko zvezde koja će postati modna ikona brenda. Zovem se Niki Nikovski, imam dvadeset pet godina i jedna sam od tih devojaka. Ne supermodel u prvom planu, već samo jedna od onih anonimnih devojaka bez čina, koja defiluje u četvrtom redu. Na polovini smo devedesetih. Tek šačica top-modela Klaudija, Sindi ili Naomi uspele su da postanu zvezde i brižljivo ubiraju čitava bogatstva. A ja kao da ne živim na istoj planeti. Čak ni Džojs Kuper, moj agent, nije birao reči kada mi je naglasio: „Možeš da se smatraš srećnom što uopšte ideš u Pariz." Moj život nema ništa od onih izmišljenih bajki koje poznate manekenke neprestano ponavljaju po časopisima. Nije me s četrnaest godina na plaži ili u tržnom centru zapazio fotograf agencije Elit, koji je slučajno prolazio kroz moju selendru u Mičigenu. Ne, počela sam da se bavim manekenstvom kasno, s dvadeset godina, kad sam stigla u Njujork. Nikad me niste mogli videti na naslovnim stranama Ela ili Voga, a ako se ponekad i prošetam modnom pistom, to radim samo za drugorazredne kreatore. Do kada će moje telo izdržati? Bole me stopala i leđa. Imam utisak da će mi se kosti slomiti, ali usredsređujem se da bih ostavila utisak da uživam. Naučila sam da ukočim osmeh, da istaknem zgodne noge i grudi, da blago zanosim kukovima kada hodam, da u svaki pokret unesem gracioznost šumske vile. Međutim, večeras je vila umorna. Stigla sam jutros avionom, a odlazim sutra. I nije baš neki odmor! Poslednji meseci bili su teški. Sa portfoliom pod rukom, provela sam zimu na kastinzima. Svakog jutra u šest hvatala sam voz iz predgrađa za Menhetn, foto-sešn u loše zagrejanim studijima, snimanja za niskobudžetne reklame. Svaki novi dan me sve više suočavao s činjenicom da nisam više mlada. Nemam onu malenu iskru koja bi mi omogućila da

106

postanem Kristi Terlington ili Kejt Mos. Pre svega, starim. Već sada. „Rez!", viče reditelj. „Okej, devojke, dobro je! Možete da idete da se zabavljate. Pariz je vaš!" Kako da ne! Produkcija je montirala garderobe ispod šatora. Svetlost popodneva na izmaku je prelepa, ali je ledeno. Dok skidam šminku na promaji, asistentkinja Džojsa Kupera mi govori: „Žao mi je, Niki, ali nije bilo više mesta u hotelu Rojal opera. Morali smo da ti nađemo drugi smeštaj." Pruža mi list papira s odštampanom adresom nekog hotela u 13. arondismanu. „Šališ se? Niste mogli da nađete nešto dalje? Zašto ne u predgrađu!" Ona nemoćno širi ruke. „Žao mi je. Vreme je školskih raspusta. Sve je puno." Uzdišem, presvlačim se, menjam cipele. Atmosfera je naelektrisana. Devojke su presrećne: organizuje se žurka u vrtovima u Ricu. Tamo će biti Lagerfeld i Galijano. Stižem u Ric, a moje ime nije na čarobnom spisku zvanica. „Hoćeš na piće s nama, Niki?", pita me jedan od fotografa sa snimanja. S njim je i njegov drug kamerman, koji me od jutros odmerava. Nemam nikakvu želju da krenem s tim matorcima, ali ih ne odbijam. Previše me je strah da ostanem sama. Želim da se osećam poželjnom, pa makar i s ljudima koje prezirem. Idem za njima do bara u Alžirskoj ulici. Nižemo čašicu za čašicom kamikaza, podmuklog koktela od votke, koantroa i zelenog limuna. Alkohol me zagreva, opušta i brzo mi se penje u glavu. Smejem se, šalim se, pravim se da mi je lepo, a prezirem perverzne fotografe, grabljivce svežeg mesa. Poznajem njihove tehnike: napiju devojke, daju im malo kokaina, navaljuju, iskoriste umor, usamljenost, rastrojenost. You are awesome! So sexy! So glamorous...* Vide me kao laki plen, a ja ne činim ništa da ih ubedim u suprotno. Tako funkcionišem: vrtim se oko plamena koji izazivam u očima muškaraca, čak i oko kretena kao što su ova dvojica. Kao vampir, hranim se njihovom žudnjom. Ne vidim više ni glamur ni sjaj sveta mode. Sada je sve to samo iscrpljivanje, umor, takmičenje. Shvatila sam da sam samo slika, žena za _____________________________________

* Divna si! Tako seksi! Tako glamurozna... (Prim. prev.) 107

jednokratnu upotrebu, proizvod čiji rok trajanja polako ističe. Likovi mi se približavaju, dodiruju me, njihovi pokreti su sve smeliji. U jednom trenutku misle da ću pristati i na trojku. Noć se spušta. Dok postaju previše navalentni, gledam kako se pale svetla. Naglo ustajem, dok još imam trunku prisebnosti. Napuštam kafe s koferom u ruci. Čujem kako uvrede sevaju iza mene: kučka, fuksa... Business as usual.* U Ulici Rivoli nemoguće je zaustaviti taksi. Krećem ka metrou. Stanica kod Kraljevske palete. Pogledam plan istaknut na peronu, ulazim u voz i prolazim kroz stanice duž linije 7: Novi most, Šatle... Žisje... Goblini... Već je bila noć kada sam stigla na Trg Italije. Mislila sam da je hotel blizu, ali pešačim već dugo. Počinje kiša. Pitam prolaznike kako da stignem do hotela, ali svi mi okreću leđa jer ne govorim francuski. Čudna zemlja... Penjem se Bobijoovom ulicom vukući kofer čiji su se točkovi zaglavili. Kiša pada sve jače. Večeras se osećam uvelo i ranjivo. Usamljenija nego ikada pre. Kiša mi se cedi niz telo, a u meni se sve cepa. Mislim na budućnost. Imam li je uopšte? Nemam ni prebijeni groš. Za pet godina bavljenja ovim poslom, nisam uštedela ni dolar. Sve zbog sistema koji je osmišljen tako da sve koji su u njemu drži u stanju zavisnosti. Manekenske agencije su majstori u toj igri i često radim samo da otplatim troškove provizija i putovanja. Dok se penjem na trotoar, lomi mi se jedna štikla. Gegajući se, s cipelama u ruci i ponosom u petama, stižem najzad u četvrt Bit o Kaj. Nikad pre nisam čula za ovaj kraj koji se blago uzdiže iznad Pariza. U ovo moderno doba, kraj još liči na neko malo selo mimo svih vremenskih tokova. Nema ni velikih avenija ni osmanki, samo male kaldrmisane ulice i kuće provincijskog tipa. Imam utisak da sam Alisa koja se našla s one strane ogledala. U ulici koja se zove Pet dijamanata nalazim moj hotel usku staru građevinu s pomalo oronulom fasadom. Iscrpljena i mokra, ulazim u vašljivi hol i pružam gazdarici odštampani papir s rezervacijom. „Soba 21, gospođice. Vaš rođak stigao je pre jednog sata", reče ona ne pružajući mi ključ. ______________________________________

* Posao kao i uvek; ili: Ništa novo. (Prim. prev.)

108

,,My cousin? What are you talking about?"* Znam samo nekoliko reči francuskog, a ona ne govori engleski, iako natpis na recepciji tvrdi suprotno. Posle pet minuta pokušaja da se sporazumemo, nejasno shvatam da je neki Amerikanac preuzeo sobu predstavivši se kao moj rođak. Tražim drugu sobu, a ona mi odgovara da je hotel pun. Tražim od nje da pozove policiju, ona mi kaže da je čovek već platio. Kakva je ovo suluda priča? Besna, krećem uz stepenice ostavljajući kofer nasred prolaza, penjem se na drugi sprat i besomučno lupam na vrata. Niko ne odgovora. Ne obeshrabrujem se, silazim na ulicu i obilazim oko hotela malim kaldrmisanim prolazom. Vidim prozor moje sobe sa uzurpatorom unutra i bacam cipelu. Promašujem, ali imam još jedan metak. Ovoga puta cipela svom snagom pogađa prozor. Nekoliko sekundi kasnije, uljez otvara okna i promalja glavu kroz otvor. „Zašto pravite buku?", žali se on. Ne mogu da verujem. To je... Sebastijan Larabi, graditelj gudačkih instrumenata s Menhetna. Jedva suzdržavam bes. „Šta tražite u mojoj sobi?" „Nećete verovati, ali pokušavao sam da zaspim. To jest, spavao sam... dok niste došli i napravili čitav darmar." „Učinite mi zadovoljstvo da nestanete!" „Neće moći, ne", odgovori on lenjo. „Ali, stvarno, šta vi radite u Parizu?" „Došao sam da vas vidim." „Da me vidite? A čemu da zahvalim za tu čast? I kako ste me pronašli?" „Malo sam se raspitao." Uzdahnem. U redu, tip je lud. Izgleda da sam mu postala fiks-ideja. Nije mi prvi put da nailazim na bolesnika. Međutim, ovaj je delovao normalno, dobrodušno, blago... Pokušavam da ostavim utisak nezainteresovane osobe: „Šta zaista hoćete od mene?" „Izvinjenja." „Stvarno? A zašto?" ___________________________________ * Moj rođak? O čemu govorite? (Prim. prev.)

109

„Najpre zato što ste mi ukrali novčanik pre tri meseca." „Ali vratila sam vam ga! To je bila samo igra! Način da saznam vašu adresu." „Mogli ste jednostavno da me pitate, možda bih vas i pozvao kod sebe!" „Da, ali to ne bi bilo zabavno." Ulična svetiljka osvetljava mokru kaldrmu prolaza. Sebastijan Larabi odmerava me širokim osmehom. „Potom, zameram vam što ste otišli, a niste mi ostavili svoju adresu." Odmahujem glavom. „Baš lepo!" „Ipak smo spavali, bar mi se čini." „Pa šta onda? Ja spavam sa svima", rekoh sa željom da ga isprovociram. „Odlično, onda ćete večeras spavati napolju", reče on odsečno i zatvori prozor. Noć je i hladno je. Umorna sam, ali iznenađena. U svakom slučaju, nemam nameru da nevaspitanku dozvolim da se ovako ponaša prema meni. ,,U redu, sami ste to tražili!" Na uglu uličice nalazi se mali plastični kontejner. Uprkos umoru, penjem se na njega i puzim uz oluk. Našavši oslonac na saksiji, pravim pauzu na prvom spratu, a onda nastavljam penjanje. Lica okrenutog ka nebu, vidim Sebastijana kroz staklo prozora, izobličenog lica. Gleda me zabezeknuto, razrogačenih očiju. „Slomićete vrat!", viče on i naglo otvara prozor. Iznenađena, povlačim se, a zbog tog pokreta gubim ravnotežu. Izgubivši sve tačke oslonca, in extremis ščepam ruku koju mi pruža. „Vi ste neuračunljivi!", grdi me dok me pridiže do ivice prozora. Kada sam se našla van opasnosti, stežem ga za kragnu i pesnicama ga udaram po grudima. „Ja neuračunljiva, budalo jedna! Zamalo da me ubiješ!" Iznenađen mojom nasilnošću, nekako se izvlači. Besna hvatam njegov kofer, koji je stajao otvoren na podu, i zalećem se da ga bacim kroz prozor. Skače da me spreči i obema rukama grabi u snažan zagrljaj. „Smiri se!", moli me. Njegovo lice je na nekoliko centimetara od mog. Pogled mu je iskren i častan. Odiše čovečnošću koja opušta. Lepo miriše. Miris kolonjske vode koju koriste muškarci generacije Kerija Granta.

110

Odjednom sam uzbuđena. Grizem mu usnu, guram ga na krevet i kidam dugmad s njegove košulje. Sutradan ujutru. Budim se u skoku uz zvonjavu telefona. Noć je bila kratka. Očiju punih sna, dokopam se slušalice i pridižem na jastuku. Na drugoj strani žice, gazdarica mumla nekoliko rečenica na engleskom. Trepćem. Blaga svetlost prolazi kroz čipkane zavese minijaturne sobe. Dok dolazim sebi, otvaram stopalom vrata kupatila. Nema nikoga... Da li bi me Sebastijan Larabi napustio? Tražim od vlasnice da jasno ponovi. ,,Your cousin is waiting for you at the coffee shop justaround the corner." Moj rođak čeka me u kafeu na uglu ulice. Epa, neka čeka. Ustajem naglo, brzo se tuširam, sakupljam stvari. Silazim niz stepenice, uzimam kofer koji je ostao u holu. Srećem gazdaricu iza pulta, a potom promolim glavu na ulicu. Kafe je na stotinak metara levo. Krećem desno, ka metrou. Jedva prelazim dvadesetak metara kad me vlasnica stiže i reče: ,,I think your cousin has your passport..."* Pošteđen svega modernog, kafe Le Fever ostavlja utisak da je tu prenet iz pedesetih godina: pocinkovani šank, karirani stolnjaci, klupe obložene skajem, stolovi od ultraplasta. Okačen na zid, cenovnik nabraja jela koja su se nudila prethodnog dana: kobasica s pistaćima, svinjski papci, viršle iz Troe. Dok besna ulećem u lokal, zapažam Sebastijana za stolom u dnu kafea. Stajem pred njega i pretim: „Odmah da ste mi vratili pasoš!" „Dobar dan, Niki! Nadam se da si dobro spavala", reče on pružajući mi pasoš. „Izvoli, sedi. Dozvolio sam sebi smelost da naručim i za tebe." Izgladnela, kapituliram pred obilnim doručkom: kafa s mlekom, kroasani, hleb s pekmezom. Otpijam gutljaj kafe, razvijam salvetu i u njoj otkrivam paketić uvezan ukrasnom trakom. ____________________________________

* Mislim da vam je vaš rođak uzeo pasoš. (Prim. prev.) 111

„Šta je ovo?" „Poklon." Prevrćem očima. „To što smo dvaput spavali ne znači da treba nešto da mi poklanjate... Kako se ono beše zovete?" „Otvori. Nadam se da će ti se dopasti. Ne brini, nije verenički prsten." Uzdišem i cepam papir. Knjiga. Ograničeno izdanje Ljubavi u doba kolere. Ilustrovano, u prelepom povezu i s potpisom Gabrijela Garsije Markesa. Odmahujem glavom, ali dirnuta sam pažnjom. Hvata me jeza. Prvi put mi muškarac poklanja knjigu. Osećam da mi naviru suze, ali ih potiskujem. Taj gest me je ganuo mnogo više nego što bih želela. „U čemu je fazon?", upitam odgurnuvši roman od sebe. „Ovo mora da košta čitavo bogatstvo. Ne mogu da je primim." „Zašto?" „Zato što se ne poznajemo." „I ja mislim da je krajnje vreme da se upoznamo." Okrećem glavu. U tom trenutku, stari pogureni par prelazi ulicu. Ne može da se raspozna ko je kome oslonac. „Šta ti se mota po glavi?" Mlad i smeo, Sebastijan se iskreno upušta u objašnjenje: „Već četiri meseca svakog jutra budim se s tvojom slikom u glavi. Mislim na tebe sve vreme. Više mi ništa drugo nije važno..." Gledam ga, zatečena. Shvatam da to nije laskanje i da on otvara dušu. Zašto je ovaj tip toliko naivan? I tako drag? Ustajem da krenem, ali hvata me za ruku. „Daj mi dvadeset četiri sata da te ubedim." „Da me ubediš u šta?" „Da smo stvoreni jedno za drugo." Sedam i hvatam ga za ruku. „Slušaj, Sebastijane, ti si jako fin i dobro vodiš ljubav. Laska mi što si pao na mene i mislim da je vrlo romantično što si doputovao čak u Pariz samo da me pronađeš..." „Ali?" „Ali, budimo realni. Nema nikakve šanse da uspemo da izgradimo nešto zajedno. Ja ne verujem u bajku o pastirici koja se udaje za šarmantnog princa i..."

112

„Bila bi vrlo seksi pastirica." „Budi ozbiljan, molim te! Nemamo ništa zajedničko: ti si tipičan BASP*, intelektualac, s roditeljima milionerima, koji živi u kući od trista kvadrata i druži se s kremom Gornjeg Istočnog Menhetna..." „Kakve to veze ima?", prekida me. „Kakve to veze ima? Ja ne znam šta si ti u meni vidiš, ali ja nisam onakva kakvom me zamišljaš. Kod mene ne postoji ništa što bi ti zaista mogao da voliš." „Sad preteruješ." „Ne. Ja sam nestabilna, neverna i sebična. Nećeš uspeti da me pretvoriš u ljubaznu, brižnu i pažljivu ženicu. I nikad se neću zaljubiti u tebe." „Daj mi dvadeset četiri sata", zatraži on. „Dvadeset četiri sata, samo ti i ja. I Pariz." Odmahujem glavom. „Nemoj posle reći da te nisam upozorila." Smeši se kao dete. Ubeđena sam da će se brzo umoriti. Ja u tom trenutku još ne znam da sam upravo srela ljubav. Jedinu pravu, zapaljivu. Onu koja vam da sve, a onda vam sve oduzme. Ljubav koja vam osvetli život pre nego što ga zauvek uništi.

_____________________________________ * Orig. WASP skr. od White Anglo-Saxon Protestant beli anglosaksonski protestant (BASP). (Prim. prev.)

113

28. Bez daha i sav u znoju, Sebastijan stiže u hol Grand hotela na Bitu. Dočeka ga zgranuti pogled hostese. Krvavog nosa, bos i u pocepanom sakou, odudarao je od besprekornog predvorja. „Šta vam se dogodilo, gospodine Larabi?" „Imao sam... nezgodu." Zabrinuto je podigla slušalicu. „Zvaću lekara." „Nema potrebe." „Zaista?" „Dobro sam, ne brinite", dodao je ubedljivo. „Kako hoćete. Doneću vam gazu i alkohol. Ako vam je potrebno još nešto, slobodno mi recite." „Hvala vam." Uprkos zadihanosti i izmučenim stomačnim mišićima, odlučio je da se popne pešice, a ne da čeka lift. Zatekao je praznu sobu. Rolingstounsi su svirali punom snagom, ali Niki je nekud nestala. Ušao je u kupatilo i pronašao svoju bivšu ženu ispruženu u kadi, s glavom ispod vode, zatvorenih očiju. Sluđen, izvukao ju je iz kade povukavši je za kosu. Vrisnula je iznenađena. „Hej! Šta ti je? Zamalo da me skalpiraš!", reče ona krijući grudi. „Pomislio sam da si mrtva! Šta to izvodiš, zaboga? Mala sireno, nisi više mala!" Dok mu je upućivala mračan pogled, primetila je povrede na njegovom licu. „Tukao si se?", upita zabrinuto. „Tukli su me predstavlja mnogo prikladniji izraz", odgovori jetko. „Okreni se, hoću da izađem iz kade. I ne koristi priliku da me odmeravaš!" „Već sam te video golu." „Da, ali u drugom životu." Okrenuo je glavu i pružio joj bademantil. Obavila se na izlasku iz kade i vezala peškir oko glave. „Sedi, očistiću ti rane."

114

Dok je ispirala rane vodom i sapunom, on joj je ispričao o avanturi na Barbesu. Onda je ona podelila s njim priču o dva telefonska poziva koja je primila: Santosov i, zagonetniji, poziv iz kompanije Krstarenja Parizom. „Jao!", viknu dok mu je stavljala antiseptik na posekotine. „Prestani da se prenemažeš! Mrzim to!" „Ali peče me!" „O, možda pecka kada imaš tri-četiri godine, ali ti si odrastao ako se ne varam." Dok je smišljao zajedljivu repliku, začuše kucanje na vratima. „Sobar", začu se glas iz hodnika. Niki zakorači da otvori vrata, ali on je zadrža za rukav bademantila. „Nećeš valjda da otvoriš tako obučena?" „Kako obučena?" „Polugola si!" Ona prevrnu očima. „Zaista, uopšte se nisi promenila", zameri joj i krenu da otvori. „Ni ti!", viknu i tresnu vratima kupatila. Na vratima je stajao uniformisani sobar, s crvenom kapom na glavi i zlatnim dugmadima. Mršave građe, bio je skoro potpuno zatrpan gomilom paketa s oznakama sve samih luksuznih brendova: Iv Sen Loran, Kristijan Dior, Cenja, Džimi Ču... „Upravo su isporučili ove pakete za vas, gospodine." „Mora da je greška, mi ništa nismo naručili." „Moraću da insistiram, gospodine, isporuka je baš na vaše ime." Sumnjičav, Sebastijan se pomeri da bi ovaj mogao da spusti kese u sobu. Dok je momak već nestajao u hodniku, Sebastijan je kopao po džepovima u potrazi za napojnicom; onda se setio da su mu sve uzeli. Niki mu je pritekla u pomoć, pružila momku pet dolara i zatvorila vrata za njim. „Ti si to bio u šopingu, dragi?", rugala se videći pakete. Podstaknut znatiželjom, pomogao joj je da raspakuje stvari na krevet. Bilo je ukupno šest velikih kesa u kojima se nalazila večernja odeća: muško odelo, ženska haljina, dva para cipela... „Zaista ne razumem poruku." „Haljina i muško odelo", povezivala je Niki prisećajući se onoga što joj je hostesa iz Krstarenja Parizom rekla u vezi s odevnim kodom. „Ali zašto bi hteli da nosimo baš ovu odeću?"

115

„Možda imaju ugrađenu bubice? Odašiljače preko kojih mogu da nas prate..." Razmislio je o argumentu. Držao je vodu. Čak je bilo i očigledno. Uzeo je sako, koji mu je prvi pao pod ruku, i počeo da ga opipava, ali to je bila izgubljena bitka: u današnje vreme, ta vrsta sprave verovatno je mikroskopske veličine. A i zašto bi pokušavali da se otarase garderobe ako je ona trebalo da ih dovede u kontakt s otmičarima? „Mislim da nam ne preostaje ništa drugo nego da se obučemo", reče Niki. Sebastijan se složi. Otišao je najpre pod tuš, pod vreli mlaz, sapunjajući se od glave do pete, kao da je želeo da s tela spere ponižavajuće iskustvo iz Barbesa. Potom je obukao novo odelo. Bilo mu je baš po meri. Bela košulja baš njegove veličine i dobro skrojena, odelo klasično, ali otmeno, stroga kravata, kvalitetne cipele, jednostavne i udobne. Baš kakvu bi i sam izabrao. Kad se vratio u sobu, noć se već spuštala. U svetlosti koja je čilela, zapazio je Nikinu siluetu u dugoj crvenoj haljini, s dubokim otvorom na leđima i vrtoglavim dekolteom s bisernim rubovima. „Da li možeš da mi pomogneš, molim te?" Bez reči, stao je iza nje i, kao što je to godinama činio, počeo da zakopčava tanke niti diskretnog nakita. Niki je podišla jeza od Sebastijanovih prstiju na ramenima. Kao hipnotisan, Sebastijan se mučio da odvoji pogled od svetle i nežne puti bivše žene. I odjednom, položio je ruku na njenu lopaticu i načinio pokret koji je nagoveštavao milovanje. Podigao je pogled ka ovalnom ogledalu i u njemu video ženu koja je sišla s naslovne strane nekog časopisa. U odrazu ogledala, par je izgledao kao iz bajke. Niki je zaustila da nešto kaže, ali je nalet vetra uz tresak zatvorio prozor. Čarolija trenutka se rasprši. Da bi odagnala nelagodu, izmigoljila se i navukla cipele s visokim potpeticama. Da bi se nečim uposlio, Sebastijan je stavio ruke u džepove. U desnom se nalazila kartonska etiketa. Izvukao ju je da bi je bacio u smeće, ali je zastao u poslednjem trenutku. „Vidi ovo!" To nije bila etiketa. Bio je to komad papira savijen na četiri dela. Priznanica iz garderobe na železničkoj stanici. Na Severnoj železničkoj stanici.

116

29. 19. arondisman. U delu grada koji i sami Parižani slabo poznaju, u naselju Amerika, nekada su se nalazili kamenolomi iz kojih su vadili gipsane i silicijumske stene. Ime je dobio po verovanju da je kamen za pravljenje gipsa, koji se tu vadio, korišćen za izgradnju Kipa slobode i Bele kuće. To, naravno, nije bila istina, ali legenda je prevagnula poetskom lepotom. Tokom slavnih trideset godina posle Drugog svetskog rata, najveći deo tog kraja grada sravnjen je sa zemljom da bi poslužio kao temelj modernom. Depresivne zgrade u obliku kutija i grozni soliteri ružili su severni deo nekadašnje opštine Belvil. Stešnjena između parka Bit-Šomon i perifernog bulevara, Ulica Muzaja bila je poslednji ostatak jedne prohujale epohe. Na više od tri stotine metara, ova arterija opsluživala je kaldrmisane prolaze oivičene uličnim svetiljkama i kućicama s malim vrtovima. U broju 23b, u maloj kući od cigala s crvenom fasadom, telefon je i treći put zazvonio u prazno za poslednjih deset minuta. Konstansa Lagranž ipak je bila tu, u svom salonu, zavaljena u fotelju marke Balon. Ipak, poluprazna boca viskija, koju je opraznila tokom noći, držala ju je u stanju blaženog pijanstva i potpuno odsečenu od sveta. Tri meseca pre toga, na njen trideset sedmi rođendan, Konstansa je dobila tri vesti: dve dobre i jednu lošu. Kad je tog 25. jula ujutru stigla na posao, komandant Sorbije, njen pretpostavljeni, najavio joj je unapređenje u čin kapetana policije u prestižnoj Nacionalnoj brigadi za potragu za beguncima. U podne je primila telefonski poziv od bankara koji joj je javio da su odobrili njen zahtev za kredit, što joj je omogućavalo da napokon kupi kuću iz snova u Ulici Muzaja, u kraju koji je toliko volela. Konstansa je tada pomislila da je to njen najsrećniji dan u životu. Međutim, lekar joj je po podne javio da je pregled skenerom otkrio tumor na mozgu. Glioblastom u četvrtom stadijumu. Najgori od svih. Agresivan je, brzo se širi i nemoguće ga je operisati. Ostalo joj je još četiri meseca života. Telefon je ponovo zavibrirao na podu. Ovog puta, zvuk se probio kroz njen loš san ispunjen mračnim slikama

117

kancerogenih ćelija. Konstansa otvori oči i obrisa graške znoja s čela. Ostala je opružena nekoliko minuta, na ivici mučnine, čekajući da se zvonjava ponovi. Pogledala je u broj koji se očitavao na ekranu. Bio je to Sorbije, njen bivši šef. Pritisla je zeleno dugme, ali nije ništa rekla, već ga je pustila da priča: „Šta to radite, Lagranžova?", počeo je s grdnjom. „Već pola sata pokušavam da vas dobijem!" „Podsećam vas da sam podnela ostavku, šefe", reče ona trljajući oči. „Šta se dešava? Pili ste? Smrdite na alkohol da čoveku nos otpadne!" „Ne pričajte koješta. Razgovaramo telefonom..." „Nije bitno. Pijani ste kao majka i to se oseća i ovde!" „Dobro, šta hoćete?", upitala je pokušavajući da ustane. „Moramo da sprovedemo jednu međunarodnu poternicu koju su izdale njujorške vlasti. Hitno moramo da ulovim dva Amera. Tip i njegova bivša žena. Ozbiljan slučaj: droga, dvostruko ubistvo, bekstvo..." „Zašto se sudija nije obratio Pariškoj sudskoj policiji?" „Nemam pojma i zabole me. Sve što znam jeste da je nama dodeljeno da odradimo posao." Konstansa odmahnu glavom. „Upravo tako šefe vama. Ja više nisam u službi." ,,U redu, dosta je bilo, Lagranžova!", iznervirao se komandant. „Nervirate me s vašom pričom o ostavci. Razumem ja kad neko ima lične probleme. Eto, ostavio sam vas petnaest dana na miru, ali sada prestanite s glupostima!" Konstansa je uzdahnula. U deliću sekunde poželela je sve da mu kaže: o karcinomu koji joj proždire mozak, o još svega nekoliko sedmica života koje su joj preostale, o užasnom strahu od smrti koja se neumitno približava. Ali nije. Sorbije je bio njen mentor, jedan od poslednjih policajaca starog kova, jedan od onih kojima ljudi mogu samo da se dive. Nije želela da izazove njegovu samilost ili da ga dovede u neprijatnu situaciju. Ni ona sama nije imala nikakvu želju da plače u njegovom naručju. „Pošaljite nekog drugog. Zašto ne poručnika Bocarisa?" „Nema govora. Znate da je saradnja sa Sjedinjenim Državama uvek osetljiva. Ne želim probleme s ambasadom. Nači ćete mi ovaj par i u bajbok s njima pre sutrašnjeg dana, može?" „Rekla sam vam da ne može!" Sorbije se ponašao kao da ništa nije čuo.

118

„Prosledio sam dosije Bocarisu, ali hoću da vi nadgledate operaciju. Šaljem vam kopiju na telefon." „Ma jebi se!" viknu Konstansa i prekide vezu. Odvukla se do kupatila i u klozetsku šolju ispovraćala tanak mlaz želudačne kiseline. Otkad ništa nije pojela? Više od dvadeset četiri sata, u svakom slučaju. Prethodne večeri udavila je strah u alkoholu i namerno ništa nije jela da bi se što brže napila. Ekspresno nalivanje poslalo ju je u zemlju snova na petnaest sati. Salon se kupao u lepoj jesenjoj svetlosti predvečerja. Konstansa se uselila u kuću pre tri sedmice, ali nije raspakovala stvari. Zatvorene lepljivom trakom, kartonske kutije samo su stajale u gomilama po praznim prostorijama. Čemu sve to? U jednom od plakara pronašla je otvoreno pakovanje granola. Dohvatila je biskvite, sela na stolicu malog bara u kuhinji i prisilila se da pojede nekoliko. Kako ubiti vreme dok čekamo da nas vreme ubije? Čija je to bila izreka? Sartrova? Bovoarove? Aragonova? Pamćenje ju je izdavalo. To ju je i nateralo da ode kod lekara. Imala je i nekoliko drugih nagoveštaja: mučninu, povraćanje, glavobolju... Ali ko ih nema? Njen način života nije bio besprekoran i zato nije brinula. Međutim, kako je vreme prolazilo, počela je da se gubi, da zaboravljala bitne činjenice, što je kasnije do te mere postalo često da ju je ometalo u poslu. Postala je i impulsivna jer je polako gubila kontrolu i nad emocijama. Potom su se pojavile vrtoglavice koje su je konačno naterale da ode kod lekara. Dijagnoza je bila brza i brutalna. Na drvenom pultu suvereno je stajao debeo zdravstveni dosije. Sirova kompilacija njene bolesti. Konstansa ga je otvorila po ko zna koji put i sa strahom pogledala sliku svog mozga propuštenog kroz iks-zrake. Na skeneru su se jasno videli ogromni tumor i kancerogene zone koje su zahvatile levu stranu frontalnog dela mozga. Uzroci ovog oboljenja bili su nepoznati i niko nije mogao da objasni zašto je mehanizam ćelijske deobe odjednom poludeo i počeo da seje haos u njenoj glavi.

Prebledela, vratila je snimak u fasciklu, obukla kožnu jaknu i izašla u vrt. 119

Još je bilo toplo. Blag i svež vetar strujao je kroz krošnje drveća. Zakopčala je jaknu, sela na baštensku stolicu i digla noge na oronuli stari sto od tikovine. Zavila je cigaretu pogleda uprtog u obojenu fasadu. S nadstrešnicom od kovanog gvožđa koja je natkriljavala prilaz ispred ulaza, građevina je izgledala kao kućica za lutke. Konstansa je osetila da joj naviru suze. Toliko je volela ovaj vrt, sa smokvom, kajsijom, živom ogradom od jorgovana, zasadima forsitije i glicinije. Od prvih sekundi, kada je došla u pratnji agenta za nekretnine, čak i pre nego što je i ušla u kuću, znala je da želi tu da živi... i da jednog dana možda tu odgaja dete. Pretvorila bi to mesto u svoje utočište, enklavu zaštićenu od zagađenja, betona i ludila metropole. Skrhana nepravdom okolnosti, počela je da jeca. Uzalud je ponavljala da je smrt neizbežna i da je sastavni deo života, ali osećala je samo strah. Nemoj tako rano, dođavola! Nemoj sada... Gušila se u dimu cigarete. Umreće potpuno sama. Kao pas lutalica. Bez ikoga daje uhvati za ruku. Situacija joj je izgledala krajnje nadrealna. Nisu je ponudili čak ni da pokušaju da je leče. Samo su joj rekli: „Gotovo je. Ne može se ništa učiniti. Ni hemioterapija, ni zračenje." Predložili su jedino lekove protiv bolova i da je smeste u bolnicu. Izjavila je da je spremna da se bori, ali su joj odmah odgovorili da je borba uzaludna. „Reč je o samo nekoliko nedelja, gospođice." Prognoza je bila neopoziva. Bez ikakve nade. Jednog jutra, petnaest dana pre toga, probudila se poluparalizovana. Vid joj je bio slab i pomućen, grlo joj se steglo. Shvatila je da na poslu više neće moći da održava iluziju, i jednostavno dala ostavku. Tog dana je zaista spoznala strah. Od tada se njeno stanje menjalo. Ponekad bi utrnulost bila potpuna i nije mogla da kontroliše pokrete; ponekad bi se dešavalo da je paraliza slabija, što je bio predah za koji je znala da je jalova nada. Njen mobilni počeo je da vibrira reagujući na rafalno pristizanje mejlova. Sorbije je rešio da je ne ostavi na miru. Ipak joj je poslao dosije o Amerikancima. Gotovo protiv svoje volje, Konstansa otvori dokumenta koja su bila u prilogu i poče da ih čita. Begunac se zvao Sebastijan Larabi, a

120

njegova bivša žena Niki Nikovski. Provela je četvrt sata udubljena u čitanje rezimea o njihovom bekstvu pre nego što se prenula. Kao da je uhvaćena u nevaljalstvu. Zar je nisu čekale bitnije stvari? Zar ne bi trebalo da iskoristi to malo preostalog vremena da sredi svoje poslove, da provede vreme s bližnjima i da meditira i pripremi se za kraj? Bullshit! Kao i mnogi policajci, bila je strasno vezana za svoj posao. U suštini, bolest nije tu ništa menjala. Bila joj je potrebna još jedna poslednja doza adrenalina. Pre svega, tražila je alternativnu mogućnost bekstva od straha koji ju je pritezao sa svih strana. Ugasila je cigaretu i vratila se u kuću odlučnim korakom. Iz jedne fioke izvukla je zig zauer, službeni pištolj Nacionalne policije, koji nije još stigla da vrati. Dok je prstima prelazila po dršci od polimera poluautomatskog pištolja, ponovo ju je prožeo poznati i umirujući osećaj. Stavila je oružje u futrolu, uzela rezervni šaržer i izašla na ulicu. Razdužila je službeni auto, ali imala je i kupe, Pežoov RCZ. Mali sportski auto s prozračnim linijama i krovom s dva ispupčenja progutao je dobar deo nasledstva koje joj je ostavila baka. Kad je sela za volan, Konstansa je poslednji put osetila oklevanje. Da li je bila sposobna da rukovodi poslednjom istragom? Hoće li izdržati ili će se srušiti već sto metara dalje, u naletu iznenadnog umora i paralize? Zažmurila je nekoliko sekundi i duboko udahnula. Onda je 200 konja zarzalo i njene sumnje su se raspršile.

121

30. Saobraćaj je bio prohodan. Za volanom kupea, Konstansa Lagranž približavala se Monmartru. Upravo je telefonom razgovarala s Bocarisom. Poručnik, naravno, nije čekao na nju da bi počeo istragu. Prema njegovim informacijama, kreditna kartica Sebastijana Larabija upotrebljena je tog po podneva na bankomatu na Pekerovom trgu. Konstansa je poznavala to mesto: bio je to mali senoviti trg između Žinoove avenije i kabarea Lapen azil, na dva koraka od turističkog dela Monmartra. Čudno mesto za skrivanje, pomisli pretičući skuter. Gde li su se sklonili Amerikanac i njegova bivša žena? U neko tajno skrovište? Neki napušteni stan? Pre će biti u hotel... Ponovo je pozvala Bocarisa da proveri da li je uputio poternicu taksi kompanijama i rentakar agencijama. Jeste, ali su informacije dolazile na kašičicu. „Očekujem takođe snimke s bezbednosnih kamera iz Roasija."* Konstansa prekinu vezu i unese u sistem za navođenje svog ajfona koordinate Pekerovog trga, da bi dobila listu najbližih hotela. Bilo ih je previše da bi ih proveravala jedan po jedan. Odlučila je da pokuša na slučajnom uzorku. Rele Monmartr, u Konstansinoj ulici. Kao njeno ime... Verovala je u znake, u slučajnosti, u sinhronost okolnosti. Ipak, bilo bi previše lepo... pomislila je parkirajući kupe nasred kolovoza, tačno ispred ulaza u zdanje. I zaista, nije vredelo sanjati: izašla je iz hotela deset minuta kasnije totalni ćorak. U gužvi se probijala do Timhotela na Gudoovom trgu. Mesto je izgledalo kao da bi se moglo dopasti Amerikancima. Opet ništa. Previše očigledno. Dok se spremala da krene dalje, primila je poziv od Bocarisa. „Slušaj ovo! Jedan vozač iz Luksuznog taksija tvrdi da je jutros dočekao Larabijeve na aerodromu i odvezao ih u hotel Grand, znaš onaj mali, na Bitu.

122

To je odmah kod Pekerovog trga. Sve se poklapa!" „Nemoj prerano da se raduješ, Bocarise." „Da pošaljem ekipu na lice mesta, kapetane?" „Ne, prepusti to meni. Idem prvo da izvidim. Obavestiću te." Konstansa se polukružno okrenu na Dirantenovoj, ulete u Lepikovu i nastavi Žinoovom. Skrenula je u mali prolaz koji je vodio do hotela. Kapija od kovanog gvožđa bila je otvorena, a vrtlari su upravo izlazili. Konstansa je to iskoristila da bi ušla na posed bez prijavljivanja. Uletela je u kupeu na stazu u vrtu i zaustavila se ispred ulaza bele građevine. Dok se pela uz stepenište, Konstansa je preturala po džepovima u potrazi za policijskom legitimacijom, svemogućim sezamom. „Kapetan Lagranž iz Nacionalne brigade za potragu za beguncima", predstavi se na recepciji. Upravnica hotela nije bila pričljiva. Trebalo joj je pripretiti da bi se dobilo nekoliko informacija. Da, Sebastijan Larabi i njegova žena jesu boravili u njenom hotelu, ali napustili su ga pre sat vremena. „Hoćete da kažete da su rezervisali sobu pre nedelju dana?" „Upravo tako. Preko naše internet stranice." Konstansa je zatražila da vidi njihovu sobu. Dok su je vodili ka apartmanu, rekla je u sebi da se taj element nije uklapao u ono što je mogla pročitati u dosijeu. Rezervacija je ukazivala na predumišljaj, a američke kolege tvrdile da su Larabijevi pobegli iz Njujorka u velikoj žurbi. Kada je ušla u veliku sobu s mansardama, ostala je bez daha pred predivnim i prefinjenim dekoracijama. Nijedan muškarac joj nikada neće pokloniti vikend na takvom mestu... Ipak, istražiteljka je vrlo brzo prevladala nad ženom. U kupatilu je otkrila košulju, a potom i sako umrljan krvlju, a u salonu prtljag i kese iz kupovine sa oznakama najskupljih brendova. Sve čudnije i čudnije... Kao da su Larabijevi na medenom mesecu, a ne u bekstvu. „Kako su bili odeveni kad su polazili?" „Ne sećam se", odgovori upravnica. „Da li se vi to šalite?" „Nosili su večernju garderobu." ,,I nemate predstavu gde su mogli da odu?" „Apsolutno nikakvu."

123

Konstansa protrlja oči. Službenica laže, bila je sigurna u to. Da bi joj razvezala jezik, bilo joj je potrebno više vremena, a vremena nije imala nimalo. Preostala joj je metoda Prljavi Hari... Zar nije oduvek potajno sanjala o tome da je primeni? Sad bar protiv nje mogu da pišu prijave koliko hoće. Naglo je izvukla zig zauer, zgrabila ženu za vrat i prislonila joj cev pištolja na slepoočnicu. „Kuda su otišli?", prodrala se. Preplašena, upravnica zatvori oči. Vilica joj je zadrhtala. „Tražili... Tražili su mi plan", rekla je drhtavim glasom. „Gde?" „Na Severnu železničku stanicu... A posle toga do mosta Alma, mislim." „Zašto do Alme?" „Nisam sigurna... Pričali su o nekoj večeri na brodu. Mislim da imaju rezervaciju za večeras." Konstansa popusti pritisak i napusti sobu. Krenuvši stepeništem, pozva Bocarisa. Priča o brodu i večeri na krstarenju Senom ostavila ju je bez reči. S druge strane, trebalo je obavezno sprečiti Larabijeve da se dokopaju stanice. Sa Severne železničke stanice polaze redovne linije za Englesku, Belgiju i Holandiju. Dobila je automatsku sekretaricu svog pomoćnika pa mu je ostavila poruku: „Zovi momke na Severnoj stanici. Daj železničkom obezbeđenju poternicu za Larabijevima i naredi im pojačano nadgledanje vozova koji polaze za inostranstvo. Nađi mi i koja brodska kompanija ima pristanište kod Alme i proveri da li imaju rezervaciju za dvoje Amerikanaca. Brzo!" Kada se približila kupeu, videla je vlasnicu hotela kako je gleda s prozora sobe. Malo se povratila, došla sebi i dobacila joj je besno: „Nemojte misliti da je ova priča završena! Obavestiću vaše nadređene i podneću tužbu protiv vas. Ovo je vaša poslednja istraga, kapetane!" Ha, ti ćeš da mi kažeš... pomisli Konstansa sedajući za volan.

124

31. U pokretu, kao i uvek. Nikako ne usporavati, ne oklevati, ne zaustavljati se. Na visokim potpeticama, u večernjoj haljini, Niki je odudarala od naelektrisane atmosfere Severne železničke stanice. Iznenadila ih je brojnost i gustina putnika već na ulazu u stanicu. Imali su utisak da ih odnosi talas ljudi. Da osećaju puls stanice. Da su deo toka. Da ih je progutao i svario neki veliki i gladni stomak. S priznanicom iz garderobe u ruci, Sebastijan se teško orijentisao. Redali su se natpisi: SNCF, RATP, Eurostar, Tališ... Severna stanica je paukolika platforma na kojoj se meša raznovrsna flora i fauna: radnici koji se vraćaju u predgrađa, pogubljeni turisti, užurbani poslovni ljudi, grupice mladih koje dangube ispred izloga, beskućnici, policijske patrole... Trebalo im je mnogo vremena da pronađu prostor s automatskim ormarićima, koji su najzad zapazili na prvom nivou suterena, stešnjenog između početka perona i neke rentakar kancelarije. Lokal je bio malo turoban, bez prozora, sa žućkastim osvetljenjem. Soba u obliku lavirinta, pomalo izdužena, mirisala je na neprovetrenu garderobu. Lutali su između sivih ormarića i držali pogled na tri broja ispisana na priznanici. Prvi je označavao kolonu, drugi čelični ormarić, a poslednji kombinaciju koja ga je otvarala. „Evo ga!", reče glasno Niki. Sebastijan je ukucao pet cifara na tastaturi. Povukao je vratanca i pogledao unutra sa strepnjom. U sefu se nalazio bledoplavi ranac s natpisom Čak Tejlor. „To je Džeremijev ranac! Poznajem ga!", uzviknu Niki. Otvorila ga je: bio je prazan. Okretala ga je na sve strane, ali bez rezultata. „Da li postoji i unutrašnji džep?" Ona potvrdno klimnu glavom. U brzini nije primetila džep od sintetike na poleđini ranca. Poslednja šansa. Drhtavih prstiju, povukla je patentzatvarač i pronašla... „Ključ?" Osmotrila je svetlucavi predmet i onda ga je pružila Sebastijanu. Bio je to metalni ključ sa šupljom cevi. Ali šta je otvarao?

125

Za trenutak su se obeshrabrili. Imali su utisak da ih neko zavitlava. I to žešće. Svaki put kada su mislili da su na nekom tragu, trag bi se pretopio u drugi. Svaki put kada su verovali da su blizu cilja, cilj bi im još malo izmakao. Ipak, njihova utučenost bila je kratkog daha. Niki se prva pribrala. „Nema potrebe da ovde gubimo vreme", reče gledajući u zidni sat. „Ne smemo da zakasnimo na pristanište, brod nas neće čekati."

126

32. Već četrdeset pet minuta Konstansa Lagranž obilazila je perone Severne železničke stanice u društvu grupe agenata iz javne železnice. Pojačali su nadzor stanice, ali Larabijeve je i dalje bilo nemoguće pronaći. Možda su jednostavno odustali od putovanja zbog prisustva policijskih snaga. Osim ako uopšte nisu ni imali nameru da putuju vozom. Konstansin mobilni zavibrira. Bio je to Bocaris. „Znam kuda idu", potvrdio je njen pomoćnik. „Imaju rezervaciju za pola devet, večera na brodu kompanije Krstarenja Parizom." „Zezaš me?" „Ne bih se usudio, kapetane." ,,I tebi to nije čudno? Da si u bekstvu u Parizu, zar ne bi imao druga posla nego da se skockaš i odeš na večeru na brod?" „Potpuno ste u pravu." „Ostani na vezi." Konstansa se izvinila policajcima iz javne železnice, zamolila ih da i dalje budu pripravni i uputila se ka parkingu. „Bocarise?", proveravala je da li je tu. „Da, kapetane?" „Pridružićeš mi se na keju kod Alme." „Da dođem s ekipom?" „Ne, pokupićemo ih tiho. Samo ti i ja." Konstansa je vezala pojas i pogledala sat na instrument tabli. „Malo je kasno da ih pohvatamo pre polaska, zar ne?" „Mogu da zamolim kompaniju da odloži polazak." „Ne. Ako osumnjičeni vide da brod odugovlači, mogu da se uplaše pobegnu nam ispred nosa." „Da obavestim rečnu policiju, za svaki slučaj?" „Ne obaveštavaj nikoga! Samo me čekaj tamo, jesi li razumeo?"

127

33. Taksi se spustio Montenjovom avenijom i ostavio Niki i Sebastijana kod mosta Alma. Noć je već pala, ali još je bilo toplo. Posle Barbesa i Severne železničke stanice, Sebastijan je osetio pravo olakšanje što se ponovo našao u bezbednom Parizu, porodičnom, Parizu obala Sene i osvetljene Ajfelove kule. Pešice su se spustili do keja na desnoj obali, koji se nastavljao ka Mostu invalida. Zaklonjeno visokim kestenovima, pristanište Konferans bilo je glavno mesto ukrcavanja i iskrcavanja rečnih plovila kompanije Krstarenja Parizom. Prvi brodovi na koje su naišli ispuštali su grozdove turista ka redovima autobusa tur-operatora. Brzo su ih obišli da bi našli dok rezervisan za brodove-restorane. „Mislim da je ovde", reče Niki i pokaza prstom veliki zastakljeni brod s dve palube. Prišli su mestu za ukrcavanje na brod Admiral, gde su hostesi prijavili svoja imena. Ona im je poželela dobrodošlicu i uručila kartonske brošure. „Polazimo odmah", precizirala je otprativši ih do njihovog stola. Opremljena velikim panoramskim staklenim prozorima, unutrašnja paluba sastojala se od stotinak stolova u romantičnom ambijentu. Prigušeno svetlo, svetlucava tavanica, taman parket, svećice s drhtavim plamenom između escajga: sve je bilo osmišljeno sa ciljem stvaranja intimne atmosfere, čak i sam položaj stolica koji nije ostavljao izbora parovima nego da sednu jedno pored drugog. Kad su se smestili uz ivicu staklenog zida broda, Niki i Sebastijan su za trenutak bili zbunjeni tom blizinom. Sebastijan je preleteo pogledom po jelovniku, koji je obećavao maštovitu kuhinju prefinjenog ukusa, s najsvežijim proizvodima, koju je naš glavni kuvar briljantno osmislio za vas. Ma nemojte mi reći... „Gospodine i gospođo, dobro došli!", pozdravila ih je konobarica s raskošnom afro-frizurom uvijenom u maramu. Izvadila je iz posude s ledom bocu vina kleret de di, otvorila i nalila im u čaše, a zatim predložila da naruče jelo. Sebastijan je prezrivo preleteo pogledom po jelovniku. Situacija je postajala potpuno besmislena. Niki se iz kurtoazije potrudila da detaljnije pogleda jelovnik i poručila za oboje. Konobarica je unela njihovu porudžbinu u elektronski blok i poželela im prijatno veče.

128

Brod je bio pun. Bilo je mnogo Amerikanaca, Azijaca i Francuza iz unutrašnjosti. Jedni su očigledno bili na medenom mesecu, drugi su slavili godišnjicu braka, srećni što su tu. Ispred njih, bračni par iz Bostona i dvoje dece pričali su šale u vrlo prisnom tonu. Iza, dvoje Japanaca šaputalo je ljubavne reči jedno drugom na uvo. „Umirem od žeđi!", otpuhnu Niki ispijajući naiskap čašu penušavog vina. Odmah je nalila još jednu. „Nije šampanjac, ali prija!" Odjednom, motor ubrza rad i potisnici zabrundaše. Blagi miris goriva podigao se s reke dok je Admiral napuštao pristanište kod Alme; jato belih ptica krenulo je za njim. Niki je naslonila lice na staklo. U sumrak bi Senu zakrčila plovila: teretne barže kao da klize površinom vode, a između njih grabe gliseri i gumeni čamci rečne policije i vatrogasaca. Kod vrtova Trokadero, brod je prošao pored malog pristaništa čije su obale krasili platani i topole. Neki od vlasnika brodića, koji su večerali na palubama, nazdravljali su putnicima na turističkim brodovima, a ovi su, većinom, uzvraćali prijateljskim mahanjem ruke. „Gospođo, evo vašeg predjela: landska guščija džigerica s džemom od provansalskih smokava." Isprva nadmen, Sebastijan je progutao guščiju džigericu u nekoliko zalogaja. Ništa nije stavio u usta još od one užasne marinirane sirove ribe pred Džeremijevom školom. Ni Niki nije zaostajala. Iako je prepečen hleb bio hladan, a porcija salate minijaturna, progutala je kriške tosta za sekundu, čisto da bi smirila krčanje creva i napravila podlogu za čašu bordoa. „Nemoj da preteruješ s pićem", zabrinuo se primetivši da puni već četvrtu čašu. „Kako vidim, i dalje nemaš smisla za zabavu..." „Da li smem da te podsetim da smo ovde u potrazi za sinom i da treba da rešimo još jednu enigmu?" Niki prevrnu očima, ali ipak izvadi iz torbe ključ koji su našli u garderobi. Posmatrali su ga vrlo pažljivo. Ni po čemu nije bio poseban. Na prstenu ključa bio je izgraviran natpis ABUS Security. Bio je to jedini mršavi trag koji su imali. Sebastijan je duboko uzdahnuo. Zamarale su ga te igrice s tragovima.

129

Budući da su ga držale pod stalnom tenzijom, sprečavale su ga da se opusti i osmotri stvari s distance. Za samo nekoliko sati utonuo je u paranoju: posmatrao je svakog konobara i putnika kao potencijalnog otmičara i sve mu je bilo sumnjivo. „Pogledaću na internetu", odluči Niki vadeći mobilni. Sebastijanu su ukrali i mobilni, ali Niki je i dalje imala svoj. Pokrenula je internet i ukucala u Guglov pretraživač ABUS Security. Prva stranica pretrage upućivala je na istoimeni sajt. ABUS je nemačka firma specijalizovana za sigurnosne sisteme. Pre svega je proizvodila katance, brave i vrata sa ojačanim sistemom zatvaranja, ali i sisteme sigurnosnih kamera. U kakvoj je vezi taj ključ s krstarenjem na Seni? „Nasmešite se za fotografisanje! Smile for the camera! Lachelnfur die Kamera! 照相機的微笑!" Naoružan aparatom, zvanični kompanijski fotograf išao je od stola do stola ovekovečavajući parove svih nacionalnosti. Sebastijan je, naravno, odbio da pozira, ali je paparaco poliglota bio uporan: ,,You make such a beautiful couple.'"* Onda je uzdahnuo i, da ne bi pravio scenu, pristao da se slika s bivšom ženom, s naznakom kiselog osmeha na licu. „Cheese", zatraži fotograf. Ma teraj se! pomisli Sebastijan. ,,Thankyou! Be back soon", obećao je dok je konobarica raščišćavala sto. U noći su se razaznavale metalne kolonade nadzemne metro stanice Bir Hakejm. Atmosfera na brodu polako se zagrevala. Veliki drveni šank nalazio se u središtu donje palube i okruživao uzdignut podijum na kojem su violinista, pijanista i klon Majkla Bublea prerađivali nekoliko šlagera: Les Feuilles mortes, Fly me to the Moon, Mon amant de Saint-Jean, The Good Life... Turisti su veselo pevušili dok je brod prilazio obalama Labudovog ostrva. Svaki sto imao je ugrađen ekran koji je služio kao video-vodič i davao informacije i anegdote o svakom spomeniku pored kojeg je brod prolazio. Niki je aktivirala engleski titl. _____________________________________ * Vi ste tako divan par! (Prim. Prev)

130

NA PROČELJU LABUDOVOG OSTRVA UZDIŽE SE ČUVENA KOPIJA NJUJORŠKOG KIPA SLOBODE. MANJI JE OD SVOG ROĐAKA ČETIRI PUTA, LICEM JE OKRENUT KA SJEDINJENIM DRŽAVAMA I SIMBOLIZUJE FRANCUSKO-AMERIČKO PRIJATELJSTVO... Stigavši do kraja veštačkog ostrva, brod se na nekoliko trenutaka zaustavio kako bi dozvolio putnicima da slikaju panoramu, da bi potom napravio polukružni okret i nastavio plovidbu duž leve obale. Sebastijan je natočio čašu vina. „Nije grio-laroz, ali je ipak dobro", priznao je. Ona se nasmešila, zabavljena njegovom opaskom. Uprkos svojoj prirodi, polako se prepuštao opuštenoj atmosferi i lepoti pejzaža. Brod je polako plovio duž pristaništa Sifran i Burdones. Ona su zajedno ocrtavala dva luka i formirala širok zalivski prostor otvoren ka vodi. Vrteške i šetalište prostirali su se do podnožja Ajfelove kule. Čak ni najuštogljenija osoba, kakav je Sebastijan, nije mogla a da ne smatra mesto čarobnim. Hrana je bila osrednja, pevač nepodnošljiv, ali magija Pariza bila je jača od svega. Otpio je još jedan gutljaj bordoa, zureći u bostonsku porodicu za stolom ispred njihovog. Bio je to par otprilike njihovih godina, između četrdeset i četrdeset pet. Dvoje petnaestogodišnjaka podsećali su ga na Kamilu i Džeremija. Prisluškujući malo njihov razgovor, Sebastijan je razumeo da je otac lekar, a majka profesor muzike na nekom konzervatorijumu. Sve četvoro odavali su sliku složne porodice: stalno neka grljenja, tapkanja po ramenima, šale su vrcale na sve strane, čak je i oduševljenje spomenicima bilo zajedničko. Takvi smo mogli biti i mi, pomisli Sebastijan tužno. Zašto neki uspevaju da pronađu spokoj, dok se drugi dave u sukobima? Da li su Nikino ponašanje i karakter bili jedini odgovorni za raspad njihove porodice ili je i on imao udela u tom brodolomu? Niki je presrela suzni pogled bivšeg muža i odmah pogodila o čemu razmišlja. „Zar te ovo uopšte ne podseća na nas?" „Možda na moguću verziju, da nije bilo razvoda..." Onda je podvukla kao da naglas razmišlja: „Problem nisu bile naše razlike, već način na koji smo se s njima nosili: naša nesposobnost da se usaglasimo u važnim pitanjima, kao što je

131

vaspitavanje dece, tvoje odbijanje da zajedno odlučujemo o njihovoj budućnosti, mržnja koju si razvio prema meni..." „Stani! Ne izvrći uloge, molim te! Hoćeš da te podsetim šta je ubrzalo naš razvod?" Ona ga je pogledala, zaprepašćena što se sad vraća na tu priču, ali on je nastavio prkosnim glasom: „Ti si zaboravila da pokupiš decu iz škole jer si se u tom trenutku tucala sa svojim ljubavnikom na drugom kraju Bruklina!" „Prestani s tim!", naredi ona. „Ne, neću da prestanem!" viknu on. „To je istina! Kad su videli da te nema, Kamila i Džeremi rešili su da se vrate kući pešice. Sećaš li se šta se onda dogodilo, ili si i to zaboravila?" „Zaista si nekorektan..." „Kamila je dva dana bila u komi jer ju je udario taksi!" Ponesen, Sebastijan više nije mogao da se zaustavi: ,,A kad si mi se pridružila u bolnici, smrdela si na alkohol! Pravo je čudo da se Kamila izvukla bez posledica! Tvojom greškom našla se na korak od smrti, i to ti nikada neću oprostiti!" Niki naglo ustade. Trebalo je nekako okončati taj razgovor. Bilo je to više od onoga što je mogla da podnese. Još pod naletom besa, Sebastijan nije ni prstom mrdnuo da je zadrži. Gledao ju je kako odlazi od stola, penje se stepeništem i nestaje na gornjoj palubi.

132

34. RCZ se spustio niz rampu ka vratima upravne zgrade Konferansa. Konstansa se zaustavi pored Bocarisovog službenog vozila. Naslonjen na haubu, mladi poručnik pušio je cigaretu. „Nisi pronašao ništa upadljivije?", prebaci mu Konstansa. „Kad si već tu, zašto ne uključiš i rotaciona svetla i sirenu?" „Ne brinite, šefice, čekao sam da brod ode pre nego što sam se parkirao." Konstansa pogleda na sat. 20 h i 55 min. „Da li si siguran da su na brodu?" „Da. Hostese su mi potvrdile da je rezervacija iskorišćena." „Možda su poslali saučesnike. Da li smo sasvim sigurni da su to oni?" Bocaris se odavno navikao na sitničarenje Lagranžove. On izvuče iz jakne dve fotografije napravljene od snimka s bezbednosne kamere i pruži ih šefici. Konstansa začkilji očima. Bili su to Larabijevi. Ona u večernjoj haljini, a on u tamnom odelu. Dve modne lutke. „Lepa žena, zar ne?", primeti Bocaris pokazujući na Niki. Udubljena u misli, policajka ne odgovori. Ništa se nije uklapalo priču o beguncima i ona je bila nestrpljiva da sazna o čemu je reč. „Raspitao sam se", dodade poručnik. „Krstarenje traje oko dva sata, ali brod pravi pauzu na pola puta. Ako sve bude u redu, pokupićemo ih za pola sata." Konstansa zažmuri i protrlja kapke. Do sada je sve dobro izdržala, ali iznenadna migrena poče da joj probada glavu. „Je li sve u redu, kapetane?" Ona otvori oči i klimnu glavom. „Da budem iskren, u kancelariji se pomalo brinemo za vas", priznade policajac. „Kažem ti da sam dobro!", odbrusi mu i zapali cigaretu. Ipak, znala je odmah da on zna da laže.

133

35. Vetar je zaduvao na otvorenoj palubi, koja je putnicima pružala pogled od 360 stepeni na Senu. Niki je pušila, namrštenog lica, naslonjena na ogradu, gledajući netremice veličanstvenost i raskoš Mosta Aleksandra III u daljini. Svod načičkan statuama i pozlatom pružao se preko Sene bez stubova. Sebastijan joj se pridruži. Ona oseti njegovo prisustvo iza leđa, ali odmah je pretpostavila da nije došao da se izvini. „Nesreća koju je doživela Kamila moja je greška", priznade ona ne okrenuvši se, „ali nemoj zaboraviti okolnosti tog trenutka. Mi smo kao par skrenuli s puta, sve vreme smo se svađali, bežala sam od tebe jer si mi se gadio..." „Ništa ne opravdava tvoje ponašanje", prekide je on. „A ti misliš da je tvoje ponašanje opravdano?", razbesnela se. Njeni povici privukoše pažnju ljudi na palubi. Par u svađi često je zabavan prizor... Niki nastavi ništa manje agresivno: , „Posle razvoda si me izbacio iz svog života, a još smo mogli da istrajemo kao partneri, svakako ne kao ljubavnici, ali barem kao roditelji." „Prestani s tim žargonom psihologa ili smo zajedno, ili nismo." „Ne slažem se. Mogli smo da ostanemo u dobrim odnosima. Mnogi ljudi su ostali bar u dobrim odnosima." ,,U dobrim odnosima? Da li ti to mene zezaš?" Ona se okrenu ka njemu. U njenom pogledu je, ispod umora i besa, još tinjao tračak ljubavi. „Ima i nekih lepih trenutaka u našoj prošlosti", insistirala je. ,,I mnogo bolnih", uzvrati on. „Ipak, priznaj da se tokom našeg razvoda nisi ponašao kao odrasla i odgovorna osoba." „Vidi ko mi kaže!", odgovori joj Sebastijan suvo. Niki krenu u otvoreni napad: „Mislim da još ne procenjuješ dobro posledice svojih postupaka. Razdvojio si naše blizance! Oduzeo si mi kćerku, a sebe odvojio od sina!" „Ali ti si prihvatila taj dogovor, Niki." „Zato što sam bila primorana i prisiljena na to! S tvojom armadom

134

advokata i milionima dolara, na kraju bi dobio starateljstvo nad oba deteta." Zastade na nekoliko sekundi, a onda reši da ga dotuče nečim što mu je uvek prećutkivala. „Međutim, ti u stvari nikada nisi ni želeo starateljstvo nad Džeremijem, zar ne?", reče tihim glasom. Sebastijan ne odgovori. „Zašto si odbacio sina?", zavapila je dok su joj suze navirale na oči. „On je jedan mio, osetljiv i nežan dečak. Uvek od tebe očekuje neku pohvalu, ili bar znak pažnje, ali nikada ništa nije dobio..." Sebastijan je slušao sve te prekore znajući da su opravdani. Međutim, Niki je želela da razume: „Zašto nikada nisi ni pokušao da ga upoznaš?" On je nakratko oklevao, a onda se predao: „Zato što je previše teško." „Šta je previše teško?" „Previše liči na tebe. Ima tvoje crte, tvoj osmeh, tvoj pogled, tvoj način govora. Kada ga pogledam, vidim tebe. A to je nepodnošljivo", priznade i skrenu pogled na drugu stranu. Niki to nije očekivala. Izbezumljena, ona najzad izusti: „Tvoje samoljublje ti je bitnije od ljubavi prema sinu?" „Odradio sam svoj deo posla s Kamilom", insistirao je. „Ona je zrela, pametna i lepo vaspitana." „Želiš li istinu, Sebastijane?", reče sa suzama u očima. „Kamila je bomba koja svakog časa može da eksplodira. Do sada si je držao pod staklenim zvonom, ali to neće potrajati. Kada se bude pobunila, čupaćeš kosu od muke." Sebastijan se seti pilula koje je pronašao u ćerkinoj sobi. Smiren, on joj se približi da bi je zagrlio. ,,U pravu si, Niki. Molim te, hajde da se ne svađamo. Ostanimo složni bar zbog trenutnog problema. Promeniću ponašanje prema Džeremiju, a ti ćeš moći da viđaš Kamilu kad god poželiš. Obećavam ti da će se stvari srediti." „Ne, prekasno je sad. Šteta je već učinjena. Sada je nepopravljiva." „Ništa nije nepopravljivo", reče on energično. Dok je brod prolazio ispod lukova Mosta umetnosti i Novog mosta, ostali su neko vreme zagrljeni. Zatim se oboje udaljiše.

135

Brod je plovio kraj štandova s knjigama na Keju Sen Mišela. Na Gradskom ostrvu videla se palata Konsjeržeri i gotička silueta Bogorodičine crkve. Nešto dalje, ukazivale su se u vedroj noći raskošne porodične kuće na Ostrvu Sen Luja. „Hajde da probamo da rešimo misteriju tog ključa", predloži Niki nakon što je ugasila svoju treću cigaretu. „Mora da postoji neki trag koji nam je promakao. Takva režija mora da ima nekog smisla. Treba pronaći ono što taj ključ može da otvori..." Zajedno obiđoše gornju palubu uzduž i popreko, bezuspešno tražeći bravicu ili katanac. Vetar se pojačavao, čineći noć hladnijom. Pošto je Niki drhtala, Sebastijan joj preko ramena prebaci svoj sako. Isprva je odbila, ali on je bio uporan te je popustila. „Pogledaj!", uzviknu iznenada pokazujući na red metalnih kutija ispod kojih su se nalazili prsluci za spasavanje. Bilo je tu nekoliko ormarića, od kojih je svaki bio zatvoren katancem. Nervozno su pokušavali da ubace ključ u svaku bravicu, ali nijedna nije odgovarala. E, dođavola... Obeshrabrena, Niki zapali još jednu cigaretu, koju podeliše u tišini, naslonjeni na zaštitnu ogradu platforme. Obale su se crnele od ljudi, nudeći, poput nizova vinjeta, male S(c)ene iz života: u svečanoj atmosferi, porodice su dolazile na piknik, zaljubljeni su razmenjivali poljupce, jedan stariji par plesao je pored vode, kao u filmu Vudija Alena. Nešto dalje, uličari su uličarili, grupice devojčica praskale su u smeh pokazujući srednji prst prolaznicima, panker sa psom pušio je džoint dugačak poput ruke. Mnogo alkohola posvuda: litarske boce, pakovanja piva, votka. „Hajde, vratimo se", prošaputa ona. „Hladno mi je." Spustiše se na donju palubu. U salonu je atmosfera dostigla vrhunac. Stidljivi na početku večere, posetioci su sada pevali punim glasom. Jedan američki turista čak je zaprosio svoju devojku klečeći na kolenima. Niki i Sebastijan pronašli su svoj sto. Već su im doneli glavno jelo. U Sebastijanovom tanjiru, goveđi file se ohladio, a bearnski sos skamenio. Kod Niki su dva bedna račića vodila borbu sa šakom rižota. Dok su kljuckali ohlađenu hranu, približio im se violinista i odsvirao prve taktove Himne

136

ljubavi. Sebastijan mu, bez ikakvog obzira, dade znak da se gubi. „Sipaj mi još vina", zatraži Niki. „Prestani da piješ, napićeš se. Hm, boca je već prazna." „Pa šta ako hoću da se napijem! To je moja stvar! To je moj način da se nosim s ovim što nam se dešava." Niki ustade i pređe pogledom preko stolova u potrazi za nekom flašom. Pronađe jednu jedva načetu na stočiću s točkićima pored šanka i donese je na sto. Praćena Sebastijanovim zapanjenim pogledom, nasula je još jednu čašu. Ozlojeđen, Sebastijan okrenu glavu ka staklenom zidu. Spremajući se za novu pauzu na krstarenju, brod je pristizao do čelične potpore Mosta Šarla de Gola. Moderniji od prethodnih građevina, most je ličio na avionsko krilo spremno da raspori nebo. Ubrzo je brod moćnim reflektorima osvetlio padine obale, otkrivajući neočekivanu bedu ispod mosta: brojni beskućnici postavili su kamp šator i mangal improvizovan od kante za smeće. Spektakl je izazvao neprijatnost i pomutio do tada veselu atmosferu na brodu. Bio je to slavni Pariški sindrom. Svake godine, ambasade su morale da organizuju povratak za desetine svojih dezorijentisanih državljana, koje je do ludila doveo nesklada idealne slike Pariza, koju su prodavali u filmovima, i kudikamo grublje slike prestoničke realnosti. Zabuna na brodu nije dugo trajala. Nastavio je brzo Senom, ka staklenim kulama Velike biblioteke, a onda se kod Bersija okrenuo i nastavio desnom obalom, ka istorijskom centru Pariza, onom s razglednica i turističkih brošura. Muzika ja tada postala zavodljivija i svi su zaboravili nemilu scenu. Još jedan gutljaj vina. Kako se činilo, alkohol je potpuno pomutio Nikine misli, ali je i podsticao njenu osetljivost. Bila je ubeđena da je nešto propustila, nešto očigledno. Više čak nije ni pokušavala da se usredsredi. Racionalna analiza neće joj pomoći da pronađe Džeremija, već pre majčinski instinkt. U takvim situacijama, emocionalna inteligencija efikasnija je od logike i razuma. Zato nije pokušavala da obuzda svoja osećanja, već ih je pustila na volju. Pustila je da joj suze naviru i da joj se slike prevrću po glavi. Sadašnjost i prošlost su se mešale. Trebalo je, međutim, da pronađe okvir, dobru poziciju kursora. Da ne dozvoli da je emocije preplave, već da ih upotrebi na konstruktivan način kako bi uhvatila skrivenu poruku.

137

Grozničava, zurila je besciljno kroz veliki stakleni zid. U glavi joj se sve tako uskomešalo da je osetila mučninu. Uspomene su letele u kovitlacu, gubile oblik i spajale se sve dok se ne bi rasplinule. Muzika je bila glasna. Oko nje su ljudi udarali u taktu po stolovima. Osoblje je animiralo goste na plesnom podijumu. Konobari i konobarice podizali su noge uvis uz rusku melodiju. Kaлuнka, Kaлuнka, Kaлuнka moя... Ona otpi još jedan gutljaj vina. Iako je u prostoriji bilo toplo, Niki je drhtala. Od kombinacije stroboskopskog svetla i refrena bolela ju je glava. Kaлuнka, Kaлuнka, Kaлuнka moя... Brod se vraćao na polazište. Kroz staklo je prepoznala terase i maskarone Novog mosta, a zatim se i silueta Mosta umetnosti ocrtala na horizontu. Ona pogleda ogradu na pešačkom mostu. Na njemu je svetlelo hiljadu svetiljki. Zagledala se i uočila na desetine, stotine, možda i hiljade katanaca okačenih duž celog mosta. „Znam šta otvara ključ!", uzviknu. Pokaza Sebastijanu video-vodič uglavljen u tablu. Naginjući se nad malim ekranom, oni pročitaše anegdotu o Mostu umetnosti:

POPUT PJETRE U VERONI ILI LUŠKOVA U MOSKVI, MOST UMETNOSTI JE OD PRE NEKOLIKO GODINA POSTAO OMILJENO MESTO ZA ZALJUBLJENE, KOJI DOLAZE TU DA OKAČE KATANAC LJUBAVI SIMBOL VEČNOG JEDINSTVA. ODSKORA USTANOVLJEN, RITUAL IZGLEDA OVAKO: PAR OKAČI SVOJ KATANAC NA OGRADU, PREKO RAMENA BACE KLJUČ U SENU I ONDA POLJUPCEM ZAPEČATE SVOJU LJUBAV. „ „Treba da siđemo!" Oni se raspitaše kod jednog od glavnih konobara. Brod je najavio zaustavljanje kod mosta Alma za manje od pet minuta. U naletu uzbuđenja, Niki i Sebastijan približiše se ogradi kako bi krenuli mostićem čim brod pristane. Admiral je prošao Luvr i pristanište na Jelisejskim poljima i zaustavio se na pristaništu kod mosta Alma. Dok su žurili da se iskrcaju, Niki povuče Sebastijana za rukav. „Čekaj! Eno policije!" Sebastijan pogleda ka keju. Žena u kožnoj jakni i jedan mlađi momak hitali su odlučnim korakom da se popnu na brod.

138

„Misliš?" „To su policajci, kažem ti! Gledaj!" On izdaleka ugleda pežo 307 s bojama Nacionalne policije. Sebastijanov pogled susrete se sa očima mlade žene. Dvoje policajaca odmah shvatiše da su ih prepoznali i jurnuše ka prolazu. Niki i Sebastijan krenuše nazad. Pre nego što su dospeli na gornju palubu, Sebastijan zgrabi sa stola nož, i to onaj za file, koji su mu doneli za prepečenu govedinu.

139

36. Kada je susrela Sebastijanov pogled, Konstansa Lagranž je odmah znala da ih je Amerikanac uočio. Izvukla je pištolj. Držala ga je okrenutog uvis, a drugu ruku uz telo. „Bez preuranjenog pucanja!", naredila je Bocarisu ulazeći u salu za prijem. Kada su ugledali vatreno oružje, neki od putnika počeše panično da viču. Sjurivši se u salu restorana, dvoje policajaca usput oboriše i nekoliko stolova. Pošto ga je Konstansa pokrivala, Bocaris prvi krenu stepenicama ka gornjoj palubi, ali našao je samo zamandaljena metalna vrata. „Blokirali su prolaz!", uzviknu poručnik. Konstansa se nakratko povuče. Ugledala je još jedan prilaz zadnjem delu broda: lestvice koje vode na palubu. Našla se na platformi za manje od tri sekunde. U daljini je spazila Larabija kako ulazi u kormilarnicu kroz dvokrilna vrata. Naoružan nožem, pretio je kapetanu, verovatno tražeći da ponovo pokrene brod. Ona načini nekoliko koraka kako bi se približila, ah pričeka da se Bocaris nade kraj nje. Nanišanila je begunca. „Ni korak dalje!", viknu ona baš kada se brod pokrenu. Od trzaja je izgubila ravnotežu pa se uhvatila za Bocarisovo rame. Začkiljila je očima. Amerikanac se već popeo na krov kormilarnice i pokušavao da nagovori i svoju bivšu ženu da mu se pridruži. „Uhvati se za mene, Niki!" „Ne, ne želim!" „Nemamo drugog izbora, draga!" Konstansa vide kako on hvata ženu za ruku i na silu je podiže na krov male uzdignute kabine. Policajka ponovi poziv da se predaju, ali bez efekta. Imala ga je na nišanu, ali nije se usuđivala da puca. Šta pokušavaju da urade? Most Jena je još bio daleko. Brod se približavao prelazu Debiji, pešačkom mostu koji se pružao nad Senom od Njujorške avenije do keja Branli. Neće se valjda okačiti za njega? Most nije bio previsok, ali opet je bio dovoljno visok da taj poduhvat bude, ako ne nemoguć, onda vrlo vratoloman, a naročito pri toj brzini. Konstansa je pomišljala na filmove iz detinjstva, u kojima je Belmondo

140

izvodio spektakularne skokove po Parizu. Ali Sebastijan Larabi nije bio Belmondo. Bio je graditelj violina s Menhetna, koji nedeljom ujutru igra golf. „Mogu da mu pucam u noge, kapetane", predloži Bocaris. „Nema potrebe. Nikada im neće uspeti da se uhvate. Most je previsok, a brod ide previše brzo. Samo će pasti u vodu. Pozovi Rečnu policiju s Keja Sen Bernara. Reci im da nam pošalju pojačanje da ih izvučemo iz vode!" Brod se neumitno primicao osvetljenim ivicama pešačkog mosta. Osim kamenih stubova postavljenih blizu strmih obala, most je bio tek struktura od gvožđa i dasaka od lakiranog drveta. Kao i Ajfelova kula, zdanje je bilo jedan od metalnih prototipa konstruisanih na samom početku XX veka. Prvobitno zamišljena kao privremena, na kraju su oba zdanja nadživela vek. Vođen instinktom, Sebastijan uze zalet i odskoči, ne bi li se uhvatio za drveni deo mosta. Niki baci cipele s visokim potpeticama i skoči za njim, ščepavši svog bivšeg muža oko pojasa. Dupli manevar bez greške... Početnička sreća... Jednim potezom, Konstansa se pope na krov kormilarnice, ali već je bilo kasno. Brod je prošao most i plovio ka Trokaderu. Ona u besu opsova, gledajući izdaleka dve siluete koje su se izdizale na drvenu platformu mosta.

141

37. Držeći se za ruke, Niki i Sebastijan trčali su koliko ih noge nose brzom saobraćajnicom na levoj obali. Prolazeći između gomile automobila, oni se uvukoše u privatni prolaz koji se pružao duž Muzeja primitivne umetnosti i izađoše na Univerzitetsku ulicu. „Baci mobilni i sve što bi im pomoglo da nas prate!", naredi Sebastijan. Niki se u trku oslobodi telefona. Hramala je. Tokom pogibeljnog bekstva s broda, pocepala je krajeve haljine, a desnom nogom udarila u metalnu ogradu. Šta sad? Kuda? Dođoše do daha ispod jednog trema u Rapovoj aveniji. S policijom za petama, oni su sada bili begunci. Zahvaljujući čudesnom spletu okolnosti, umakli su, očigledno, planiranom hapšenju, ali još koliko će im polaziti za rukom da izbegnu policiju? Nekako su morali da stignu do Mosta umetnosti da bi se dokopali tog misterioznog katanca. Nisu morali da se udaljavaju od Sene, ali su ipak preduzeli izuzetne mere opreza. Ostavljajući za sobom metro i glavne saobraćajnice 7. arondismana, izgubili su se u sporednim ulicama, bežeći u senke čim se na putu ukaže bilo kakva uniforma, menjajući stranu ulice čim ugledaju neku sumnjivu grupu ljudi, tako da im je trebalo skoro ceo sat da stignu do mosta. Iako je bila jesen, miris leta lebdeo je oko Mosta umetnosti. Predviđen isključivo za pešake, s metalnog mosta pružao se izvanredan prizor: jednim pogledom mogli su se obuhvatiti svodovi Novog mosta, trg Vergalan i bele kule Bogorodičine crkve. Niki i Sebastijan oprezno su se uputili preko mosta. Još je bilo toplo. Čak neobično toplo za sredinu oktobra. Obučeni u kratke haljine, polo-majice i lagane jakne, mnogo mladih okupilo se na mostu sedeli su i uz sendviče preuređivali svet, ili su pak pevali uz gitaru. Atmosfera je bila kosmopolitska, a hrana globalna: čips, sendviči, pečena piletina i čokoladni biskviti. U Parizu se alkohol konzumira javno i u velikim količinama, što je nezamisliva scena u SAD.* Svetlo, smeđe, tamno, crveno, roze, belo... Vrlo ________________________________ * U SAD je prodaja alkohola maloletnicima zabranjena, kao i konzumiranje alkohola na javnim mestima.

142

mladi ljudi među kojima su neki bez sumnje bili i maloletni, praznili su neverovatnom brzinom brojne limenke piva i flaše vina. Atmosfera je, uprkos svemu, bila dobroćudna. Okačeni na ogradu, ljubavni katanci visili su duž obeju strana celog mosta. Koliko li ih je bilo? Dve hiljade? Tri hiljade? „Nikada nećemo naći...", očajavala je Niki izvlačeći ključ iz torbe. Sebastijan kleknu pored ograde. Većina katanaca označena je neizbrisivim flomasterom, ili su slova bila urezana direktno u metal. Najčešće dva inicijala ili imena iza kojih sledi datum: T + L14. oktobar 2011. Eliot i Ilena 21. oktobar Sebastijan se smešio u sebi. Sama po sebi, ova obećanja večne ljubavi bila su vredna poštovanja. Tako zaključana katancima, srca zaljubljenih izgledala su trajno zapečaćena. Ali od tih hiljada svečanih obećanja, koliko je njih zaista odolelo ispitu vremena? Niki se takođe spusti na kolena da bi ispitala ljubavne katance. Bilo ih je u svim veličinama. Neki su bili oslikani, drugi u obliku srca, ali svi su bili ukrašeni predvidljivim natpisima: Je t'aime / Ti amo / Te quiero... Drugi su slavili manje konvencionalne oblike ljubavi: B + F +A Čak i otvorenu raspusnost: Džon + Kim + Dijana + Kristina Ili nostalgiju: Vreme prolazi, ali uspomene ostaju... Ili čistu zlobu: Solanž Skordelo je najveća kučka na svetu! „Ne gubimo vreme!", pribrao se Sebastijan. Podelili su posao. Sebastijan je tražio katance s natpisom ABUS i zatim ih pokazivao Niki, koja je pokušavala da ih otključa. Ona primeti da su svi datumi bili skorašnji, što je značilo da je opština ili uprava grada verovatno redovno sklanjala katance da bi očistili ogradu. Njihova pretraga bila je sumnjiva i privlačila je poglede. A dosadnu stranu zadatka ne treba ni pominjati. ABUS ABUS ABUS ABUS... Ta nemačka fabrika, o kojoj do tada ništa nisu znali, kao da je progutala celo svetsko tržište katanaca skoro svaki drugi bio je njihov!

143

„Čak i da celu noć provedemo ovde, nećemo uspeti da dođemo do kraja", požali se Sebastijan i opazi da dvojica uniformisanih policajaca pristižu na most. „Pazi!" Oboje gotovo istovremeno ustuknuše. Ipak, policajci su, izgleda, samo došli da bi omladinu podsetili na opštinsku uredbu o zabrani konzumacije alkohola na mostu. Glumeći iskrenost, mladi skupiše boce u rančeve, samo da bi ih ponovo izvadili čim su policajci okrenuli leđa. Policajci nisu bili budale, ali bez sumnje nisu imali ni sredstava ni preporuku da ih silom nateraju da striktno poštuju zakon. Više su se brinuli za zdravstveno stanje maloletnog pijanca, koji je bio toliko obeznanjen da je hteo da se baci u vodu. Pričali su s njim, pokušavali da ga urazume, ali momak ih izvređa i poče energično da se penje na ogradu. Jedan od policajaca pozva pojačanje radiom. „Za dva minuta, most će vrveti od pandura", zabrinu se Sebastijan. „Treba da krenemo." „Ne pre nego što ga pronađemo!" „Zaista si tvrdoglava kao mazga! Kada se budemo našli u ćorci, baš ćemo fino napredovati!" „Čekaj, imam ideju! Probaj da pronađeš samo katance s ličnim pečatom: diskretno oslikane, s tračicom ili nekim osobenim znakom." „Zašto?" „Sigurna sam da su nam ostavili neki trag." Oboje se dadoše u potragu. Neki katanci bili su obeleženi bojama fudbalskog kluba Živela Barselona! Živeo Mesil političkih pokreta Da, mi možemo! ili seksualne orijentacije, poput dugine zastave homoseksualaca. „Dođi da pogledaš ovo!" Veliki katanac na sredini mosta imao je dve nalepnice: jednu koja predstavlja violinu, a drugu ukrašenu popularnim sloganom Volim Njujork, koji se mogao videti na bezbrojnim majicama. Teško da može biti jasnije od toga. Niki okrenu ključ. Katanac se otvori. Ona je htela da ga pogleda pod uličnom svetiljkom, ali policajci su već zauzeli most. Sebastijan povuče Niki za ruku: „Hajdemo odavde! Brzo!"

144

38. ČUDESNI SVET MAORSKIH TETOVAŽA Stešnjen između zidova kancelarije bez prozora, Lorenco Santos odloži knjigu koju je pomno iščitavao dobar deo popodneva. Saznao je gomilu zanimljivih stvari, ali nijednu koja bi mu pomogla u istrazi. Iznerviran, protrlja kapke i izađe u hodnik kako bi uzeo kiselu vodu iz automata.

NE RADI Samo mi je još ovo falilo... Besno udari pesnicom o mašinu čiji natpis kao da mu se rugao. Da li u ovoj zemlji išta još radi? Da bi se smirio, Santos izađe u zadnje dvorište, s namerom da se izduva zakucavajući nekoliko koševa. Veče se lagano spuštalo nad Bruklinom. Kroz ogradu je posmatrao kako sunce zalazi na rumenom nebu. Dohvati košarkašku loptu i pokuša da ubaci koš iz daljine. Lopta dodirnu koš, zasta na trenutak na metalnom obruču i najzad pade s pogrešne strane. Naravno, loša sreća... Njegova istraga takođe je tapkala u mestu. Uprkos pomoći naučnog odseka policije, nimalo nije napredovao. Nešto pre podneva, primio je detaljan izveštaj koji je sastavio stručnjak za mrlje krvi. Specijalista je vrlo umešno analizirao mesto zločina, precizno rekonstruisavši tok sukoba. Drejk Deker je prvi ubijen, a njegov ubica bio je tetovirani Maor, čiji su otisci prstiju pronađeni na borbenom nožu. Zatim je Maor preminuo, a smrtni udarac zadao mu je Sebastijan Larabi komadićem stakla. Što se tiče otisaka koje je ostavila Niki, oni su pronađeni na više mesta, a naročito na bilijarskom štapu kojim je džinu izbijeno oko pre nego što je umro. Međutim, ovaj sled događaja nije govorio ništa o motivima aktera, kao ni o identitetu tetoviranog. Tip se nije pojavljivao ni u jednoj policijskoj bazi podataka. Kako je vreme prolazilo, Santos je bivao sve ubeđeniji da čovek, uprkos tetovaži, nije Polinežanin. Tražio je pomoć od Keren Vajt, antropologa u Njujorškoj policiji, koja je radila u 3. policijskoj stanici, ali ona mu se još nije javila. Pošto je dosta očekivao od identifikacije tetovaže, pokušao je sam da istraži, ali bezuspešno.

145

Santos poče da ubacuje koš za košem, vraćajući malo-pomalo samopouzdanje i oslobađajući se napetosti zbog istrage. Već je više puta u svojoj karijeri, kada bi se našao u ćorsokaku, dolazio do briljantnih zaključaka u nekoj istrazi dok je igrao fudbal ili košarku. Pod punim naporom, određeni elementi dobili bi novo svetlo, na prvi pogled odvojene, činjenice bi se povezivale na smislen i jasan način. Zašto ne i sada? Dakle, pokušavao je da razmotri događaje iz drugog ugla. A šta ako se ključ misterije uopšte ne tiče identiteta Maora, već Drejka Dekera? Koliko je uopšte znao o vlasniku Bumeranga? Drejk je bio sitna protuva čija se cela porodica bavila kriminalnim radnjama barem dve generacije. Njegov otac Sirijus služio je doživotnu na Rajkerovom ostrvu, dok je njegov mlađi brat Memfis već pet godina bio u bekstvu jer je osuđen na tešku kaznu zatvora zbog rasturanja opojnih droga. I Deker se bavio drogom, a njegov bar je manje-više bio ilegalna jazbina, međutim, panduri iz kraja uvek su zatvarali oči jer ih je Drejk obilato obaveštavao. Ali šta povezuje tog prevaranta i Larabijeve? Možda Džeremi... Santos je poznavao Nikinog sina. Dečak ga nije mnogo voleo, a netrpeljivost je bila uzajamna. Još jednom je pucao na koš i vratio se u kancelariju rešen da sprovede unakrsnu istragu. Uneo je dva imena u računar i pokrenuo program. Nakon nekoliko sekundi, program je izbacio rezultat. Bilo je poklapanja! Mesec dana ranije, prva subota oktobra. Te večeri, Drejk je priveden u stanicu nakon što se jedan od gostiju žalio da su ga tukli i da su mu pretili oružjem. Brzo su ga oslobodili, bez podizanja bilo kakve optužnice. Što se tiče Džeremija, on je priveden u stanicu zbog krađe video-igre u tržnom centru. Uporedivši dva policijska izveštaja, konstatovano je da su Drejk i momak bili u istoj ćeliji četrnaest minuta. Da li je to bio prvi put da su se sreli? zapita se Santos. Iznenada je bio ubeđen da se rešenje misterije krije u ovih petnaestak minuta. Nešto se te večeri dogodilo između Dekera i Džeremija. Razgovor? Dogovor? Sukob? Sigurno nešto dovoljno bitno da pokrene niz događaja koji će se tri nedelje kasnije završiti s dva leša u moru krvi.

146

39. „Ne mogu više da hodam. Suviše me boli!", požali se Niki i sede na trotoar u Morneovoj ulici. Sebastijan kleknu pored nje. „Mislim da sam iščašila zglob", požali se masirajući gležanj na nozi. On pogleda. Zglob je zaista otekao, a počeo je da se ocrtava i modri podliv. Ako je bol i bio podnošljiv prethodna dva sata, verovatno je postao toliko jak da Niki više nije mogla da hoda. „Samo hrabro, skoro smo stigli. Treba da pronađemo skrovište za večeras." „Znaš li uopšte gde nas vodiš?" Iznerviran, on je upita ima li ona plan. „Ne", priznala je. „Onda veruj meni." On joj pruži ruku da joj pomogne da ustane, ona ga potom uhvati podruku i tako, gegajući se, krenuše do Bulevara Burdon. „Još smo na obali Sene?", začudi se ona. „Blizu smo", odgovori on. Pređoše ulicu i nađoše se na keju popločanom belim kamenom. Niki se nagnu. Duž vode se pružalo šetalište dugo više od petsto metara. „Gde smo mi tačno?" ,,U marini Arsenala. Između Kanala Sen Martena i Sene." ,,I ti si se setio ovog mesta tek tako?" „Pročitao sam članak u turističkom časopisu koji je bio u avionu. Zapamtio sam ime jer se tako zove i engleski fudbalski tim za koji navija Kamila." „Imaš li i privezan čamac?", izazivala ga je. „Ne, ali možemo da ga pronađemo. Osim ako te previše boli da ne možeš da se popneš uz ovu ogradu..." Ona ga pogleda i ne uspe da zadrži osmeh uprkos ozbiljnosti situacije. Pošto su oboje bili u takvom raspoloženju, osećala se nepobedivom. Ograda je sigurno bila visoka metar i po. Natpis na širokoj drvenoj tabli podsećao je da je pristup marini zabranjen za javnost od 23 do 6 sati ujutru i da čuvar sa psom obilazi mesto cele noći.

147

„Šta misliš, koju rasu pasa drže? Nešto nalik francuskoj pudli ili pitbula?", zabavljala se hvatajući se za vratanca. S mukom se prebacio preko vratanca i krenuo za njom duž keja. To neobično mirno pristanište skrivalo je više od stotinak mesta za vezivanje plovila. Bilo je tu čamaca svih veličina i vrsta, od luksuznih brodićakuća do starih krntija zrelih za otpad. Mnoštvo čamaca podsetilo je Niki na kanale u Amsterdamu, koje je videla dok je radila kao manekenka. Obišli su kej, pažljivo osmatrajući čamce. „Dobro, podsećam te da nismo ovde radi kupovine", postade nestrpljiv Sebastijan. „Želimo samo da odspavamo nekoliko sati." „Ovaj ovde ne izgleda loše, zar ne?" „Previše je luksuzan. Kladim se da ima i alarm." „Onaj tamo onda." Ona pokaza mali tjalk, holandski čamac dug dvanaestak metara, sa uzanim trupom i pramcem u obliku savršenog kružnog luka. Sebastijan začkilji očima. Svi čamci u blizini izgledali su prazno. Videla se tabla s natpisom Na prodaju nalepljena na prozorsko okno broda. Zapravo, taj je bio savršen. Sebastijan skoči na most i s lakoćom, koja je zaprepastila Niki, snažno udari nogom u drvena vratanca kormilarnice, koja su pukla bez otpora. „Kao da si ovo radio celog života", reče ona pridruživši mu se. „Teško mi je da poverujem da si još pre dva dana lickao violine u onoj tvojoj radionici..." „Daleko smo sada od toga, zar ne? Verovatno me do sada već traže zbog ubistva na dva kontinenta, da ne pominjem bekstvo, dilovanje drogom, napad na kapetana turističkog broda..." „To je to, mi smo Boni i Klajd!", podsmevala se ulazeći u čamac. Iz kormilarnice se ulazilo u salon, u čijem centru su se nalazile dve klupice. Tjalk je bio stari teretnjak koji je neko preuredio u brod za razonodu. Unutrašnja dekoracija bila je štura, ali ipak topla, ukoliko gosti vole stil stari morski vuk: gusarski zastori, makete brodova u boci, petrolejske lampe, konopci... Iz salona su došli do zadnje kabine koja je služila kao spavaonica. Nakon što se uverila da su čaršavi čisti, Niki se bacila na krevet. Očigledno, iščašeni zglob joj je zadavao užasne muke. Sebastijan je stavio dva jastuka udno ležaja i pomogao joj da podigne članak. „Vraćam se."

148

U prednjem delu broda pronašao je malu opremljenu kuhinju odvojenu prozirnim vratima. Srećom, frižider je radio. Ispraznio je dve posude za led u plastičnu kesu i vrati se u sobicu. „Hladno je!", vikala je Niki dok je on prislanjao led na bolno mesto. „Prestani da izigravaš maminu mazu! Ovo će smanjiti otok." Led je gotovo odmah zaista umanjio bol. Niki iskoristi predah da dohvati svoju torbu i iz nje izvadi ljubavni katanac. „Pogledajmo pažljivije ovaj katanac." Metalna kutijica mi po čemu nije bila posebna, osim po nalepnicama i dva niza cifara urezanih jedan iznad drugog. 48 54 06 2 20 12 „Dosta mi je više tih misterija u stilu Da Vinčijevog koda", unervozio se Sebastijan. „Odlična ideja! Možda je Den Braun oteo Džeremija!", našalila se Niki da bi opustila atmosferu. Niki je bila takva. Rado je pribegavala humoru da bi prevazišla životne teškoće. To je bila njena druga priroda. Ali Sebastijanu nije bilo do šale. On je prostreli pogledom i predloži: „Zašto to ne bio broj telefona?" ,,S pozivnim 48? To bi me čudilo. Ne poklapa se ni sa SAD ni s Francuskom." „Ne znam da li je ta informacija došla do tebe, ali na svetu postoji još država." Ponesen elanom, on ode u salon. Usred gomile stvari pronašao je prašnjavi telefonski imenik i pobedonosno ga doneo u sobu. „Cifre 48 su međunarodni pozivni kod za Poljsku", pročita. Niki istog trenutka obuze uzbuđenje i zabrinutost. Poljska: zemlja njenog porekla... „Treba da pokušamo da okrenemo broj!" Samo kako? Sebastijanu su ukrali telefon, a Niki je upravo bacila svoj da ih ne bi otkrili. „Još imam kreditnu karticu", primeti ona dok je napipavala mali plastificirani pravougaonik. Oči su joj se caklile od umora. Sebastijan joj prisloni ruku na čelo. Gorela je.

149

„Probaćemo da pozovemo broj iz telefonske kabine sutra ujutru", reši on. „Sada moraš da odmoriš." Ode do kupatila, uze kutiju ibuprofena i dade jedan Niki. Ona je polako tonula u san mrmljajući. Sebastijan uključi malu grejalicu pored kreveta, ugasi svetio i izađe u salon. U frižideru nije bilo ničega osim pakovanja ustajalog jogurta i desetak boca belgijskog piva mort subite iznenadna smrt. Sebastijan otvori jedno pivo i izađe da ga popije na palubi. Luka je bila tiha. Bezvremena. Izolovana enklava na svega nekoliko stotina metara od gužve na Trgu Bastilje. Sebastijan sede na tlo, leđa naslonjenih na drvenu oplatu. Ispruži noge, otpi gutljaj i vrati katanac u Nikinu torbu. Unutra pronađe kutiju cigareta. Zapali jednu i iskoristi priliku da zaviri u novčanik svoje bivše žene. Kao što je i očekivao, pronašao je jednu skorašnju fotografiju njihove dece. Kamila i Džeremi bili su dvojajčani blizanci. Iako rođeni istog dana, bilo je teško uočiti sličnosti toliko je Kamila ličila na Larabijeve, a Džeremi na Nikovske. To je bilo zapanjujuće. Kamila nije ličila na svoju majku. Bila je lepa, ali zaobljenijeg lica, s rupicama u obrazima, prćastim nosom i blagim crtama. Džeremi je pak od Niki nasledio poljske crte, hladnu, skoro nepristupačnu lepotu, vitko telo, jaku kosu, pravilan nos i veoma svetle oči. Ta sličnost je s godinama bivala sve izraženija, a zbog nje je Sebastijanu uvek bilo nelagodno. On povuče jedan dugi dim cigarete, prisećajući se onoga što mu je Niki zamerila dva sata ranije. Da li je on sebično postavio samoljublje ispred ljubavi prema deci? Svakako, to nije bilo baš tako crno-belo, ali nije bilo ni potpuno neistinito. Svih ovih godina, opsednut svojom povređenošću, nesvesno je pokušavao da se osveti Niki. Obuzet besom, želeo je da je kazni, da ona plati zbog neuspeha njihove veze, a i zbog razvoda. Međutim, očigledno je da je najviše zla naneo deci. Želja da se blizanci odgajaju potpuno razdvojeni bila je apsurdna i neodgovorna. On to svakako nije tek juče otkrio, ali do sada je uvek pronalazio druge izgovore da opravda svoje ponašanje. Sebastijan je na mesečini intenzivno posmatrao sliku svog sina. Njihov odnos bio je nejasan, dalek, potkopan gomilom nesporazuma. On ga je, naravno, voleo, ali to je bila pomalo apstraktna ljubav, bez topline i sažaljenja. A sve je, najvećim delom, bila njegova greška. Nikada svog sina nije gledao blagonaklono. Neprestano ga je poredio s Kamilom i iz tog takmičenja

150

Džeremi nikada nije izlazio kao pobednik. Ubrzo je počeo da ga posmatra s podozrenjem. Kao bitku za unapred izgubljenu stvar. Iako to nije imalo nikakvog smisla, zamišljao je da Džeremi može samo da ga razočara, jer ga je njegova majka, na koju je toliko ličio, već razočarala. U poslednje vreme, kada bi se videli, nisu imali više ništa zajedničko. Sebastijan bi ponekad odvukao sina na neku izložbu ili violinski koncert, ali to je bilo više da bi jadikovao zbog njegovog manjka zanimanja za kulturu. To je bilo vrlo nepravedno sa Sebastijanove strane jer on nikada nije zaista odvojio vremena da bi ga zainteresovao za umetnost ili klasičnu muziku. Dok je s Niki pretraživao njegovu sobu, iznenadio se kada je otkrio police s knjigama o sedmoj umetnosti. Verovatno iz straha od očevog sarkazma, Džeremi mu nikada nije pomenuo da želi da upiše filmsku školu, kao ni svoj san da postane reditelj. A tačno je da on ne bi ni znao kako da mu ulije poverenje kada je reč o tako ličnim stvarima... Sebastijan dovrši flašu posmatrajući kako u daljini u mraku blešti stub spomenika na Bastilji. Da li je još bilo vremena da nadomesti svu tu nespretnost i greške? Da obnovi dijalog sa sinom? Možda, ali najpre je morao da ga pronađe. On zapali još jednu cigaretu na opušku prethodne i reši da ne čeka do jutra da bi saznao nešto o broju iz Poljske. Nakon što se uverio da Niki čvrsto spava, uze katanac i stavi ga u džep. Zatim skoči na kej.

151

40. Da li je preostala još neka telefonska kabina u Parizu? Pitao se Sebastijan penjući se bulevarom koji se izdizao iznad luke. Najpre je poverovao u svoju srećnu zvezdu kada je primetio konstrukciju od aluminijuma i stakla, tipičnu za kabine u prestonici, ali njegova sreća je kratko trajala. Zid kabine bio je polomljen, a slušalica istrgnuta. Stigao je do Bastilje, ali tu nije smeo da se zadržava: dva policijska vozila bila su parkirana ispred Opere. Uočio je još jednu kabinu na početku Ulice Fobur Sent Antoan, ali je i ona bila neupotrebljiva. Jedan beskućnik ulogorio se unutra i spavao pod ćebadima i kartonima. Sebastijan nastavi potragu spustivši se niz ulicu ka metrou. Tek ispred stanice Ledri-Rolen, najzad je pronašao telefon u ispravnom stanju. On ubaci Nikinu bankovnu karticu i okrenu broj urezan na katancu: 48 54 06 2 20 12 Dobar dan, Oranž vas obaveštava da birate nepostojeći broj. On se na trenutak zamisli i pročita uputstva okačena u kabini. Ko želi da zove inostranstvo, mora najpre da otkuca 00, a zatim pozivni broj zemlje. Pokušao je ponovo: 00 48 54 06 2 20 12 Dobar dan, Oranž vas obaveštava da birate nepostojeći broj. Krenuli su pogrešnim putem. Dobili su podsticaj kada su pomislili da su prepoznali pozivni broj za Poljsku, ali cifre nisu predstavljale broj telefona. Bile su nešto drugo. Ali šta? Izvlačeći karticu iz proreza na aparatu, Sebastijan pade u iskušenje da pozove Kamilu. U Parizu je bilo jedan ujutru, što znači da je na Istočnoj obali sedam uveče. Dvoumio se. Nakon ubistva Drejka i Maora, očigledno su pokrenuli poteru za njim. Bilo je, dakle, moguće da prisluškuju telefon njegove kćerke. Ali možda ne i telefon njegove majke. Svakako, policajci su već znali da su u Francuskoj. Da li su mogli da pronađu kabinu? Možda i mogu s obzirom na to da koristi kreditnu karticu. Ma sigurno mogu, ali biće im potrebno vremena. Do tada će Niki i on već napustiti marinu Arsenala.

152

Zato odluči da oproba sreću i okrenu broj svoje majke u Hemptonsu. Ona se javi nakon drugog zvona. „Pa gde si ti, Sebastijane? Policija je dolazila da me ispituje danas po podne i..." „Ne brini se, mama." „Kako da ne brinem! Zašto govore da si ubio dvoje ljudi?" „Komplikovano je..." „To je opet zbog Niki, zar ne? Nikada nisam volela tu ženu, znaš to! U šta te je sad uvukla?" „Pričaćemo o tome neki drugi dan, ako možeš..." „ A Kamila? Gde je ona? Policija i nju traži." Sebastijan oseti kako mu izbija hladan znoj. S teškom mukom uspeo je da razdvoji paralisane vilice i pitao: „Zar Kamila nije kod tebe? Juče po podne krenula je vozom kod tebe!" Srce je počelo silovito da mu lupa. Pre nego što je i zaustila da odgovori, on je već znao odgovor: „Ne, Sebastijane, Kamila nije sa mnom. Nije ni dolazila kod mene."

153

TREĆI DEO Misterije Pariza Vreme, on to sada zna, ne leči ništa. Vreme je samo prozor kroz koji možemo da vidimo sopstvene greške, jer to su, izgleda, jedine uspomene kojih se jasno sećamo. R. Dž. ELORI, VENDETA

41. Sedam sati ujutru. Temperatura je pala. Na uglu Lila ulice i Muzaje, gvozdeni zastor malog kafea upravo se podigao. Stolice su još bile poredane na stolovima, aparat za kafu sporo se pokretao, a grejanje je s teškoćom osvajalo prostor. Gazda Toni prigušeno zevnu pre nego što će prineti doručak svojoj jedinoj gošći, koja je veoma poranila. „Izvolite, kapetane." Sedeći na jednoj klupici za svojim malim računarom, Konstansa mu se zahvali pokretom glave. Da bi se zagrejala, mlada policajka obavi prste oko šoljice. Ozlojeđena zbog neuspeha, provela je noć iščitavajući dosije o Larabijevima i osluškujući krčanje policijskog radija u pozadini. Provela je čitave sate istražujući sve dokumente koje je imala kod sebe, u potrazi za nekom naznakom koja bi joj pomogla da im ponovo uđe u trag. Nije pronašla ništa, a ni njene kolege nisu bile uspešnije: iako su svima prosledili detaljan opis, dvoje Njujorčana više niko nigde nije primetio. Sorbije, njen šef, pozvao ju je u cik zore da joj očita lekciju. Prihvatila je kritiku bez komentara. Bolest nije mogla biti opravdanje. Ovaj peh bio je neoprostiv. Ona, čiji je rad ocenjivan kao besprekoran, napravila je grešku samo zbog prevelike samouverenosti, potcenivši protivnika poput najnaivnije početnice. Smešan način da se započne kapetanska karijera. Larabi i njegova bivša žena jesu imali ludu sreću, ali pokazali su i izuzetnu preduzimljivost i hladnokrvnost, kvalitete koji su Konstansi sinoć užasno nedostajali.

154

I dalje je jedina žena u suženom timu istražitelja Nacionalne brigade za potragu za beguncima. Elitna jedinica, specijalizovana za poteru za kriminalcima u bekstvu, koju su često poredili s američkim maršalima, bila je jedinstvena u Evropi. Pošto je došla iz sudske policije, Konstansa je već bila iskusna u nalaženju ljudi. Godinama se borila i trudila samo da bi se pridružila ovoj službi. Posao je bio svrha njenog života. Ona je u njemu briljirala, dajući odlučujući doprinos hapšenjima više slavnih begunaca, koji su bili traženi zbog teških krivičnih dela ili spektakularnih bekstava. Najčešće Francuza, ali i stranaca za kojima je izdat međunarodni nalog za hapšenje. Otpila je jedan dugi gutljaj kafe, zagrizla kroasan i ponovo se bacila na posao. Izgubila je jednu rundu, ali bila je rešena da u sledećoj pobedi. Koristeći Tonijev bežični internet, Konstansa je prikupila još nekoliko dodatnih informacija. Ime Sebastijan Larabi bilo je i te kako zastupljeno na mreži. U svojoj branši bio je prava zvezda. Kliknula je na link koji ju je doveo do njegovog portreta u Njujork tajmsu, od pre dve godine. Tekst je nosio naslov: Čovek zlatnih ruku. Obdaren izvanrednim sluhom i izuzetnom veštinom, graditelj violina je, sudeći po članku, bio sposoban da napravi izvanredne instrumente, koje su se na svim probama naslepo pokazale ubedljivo bolje od Stradivarijevih, i to na Stradivarijevom domaćem terenu. Larabijeve izjave bile su zanimljive, pune neobičnih detalja iz istorije izrade gudačkih instrumenata i strasti koja je pojedine violiniste vezivala za njihov instrument. Članak je bio ilustrovan i s nekoliko fotografija. Na njima se mogao videti Larabi u svojoj radionici, vrlo elegantno obučen. Gledajući slike, bilo je teško zamisliti ga kako u prljavom bruklinskom baru kolje narkodilera. Konstansa obuzda napad zevanja i nekoliko puta ponovi vežbu istezanja. Do sada je uspevala da predupredi umor i paralizu. Sve dok je bila prikačena na svoju istragu, osećala se zaštićeno, ali trebalo je da se potpuno preda poslu, da radi pod punim pritiskom, da napreduje. Zatvorila je oči kako bi se bolje usredsredila. Gde su Larabi i njegova bivša žena proveli noć? Policija im je za petama, gotovo je sa udobnošću luksuznih hotela i večerama na brodovima. Pre ih kasnije, biće uhvaćeni. Pre ili kasnije, ostaće bez novca, pomoći i kontakata. Život u bekstvu je paklen, naročito za ljude koji nisu okoreli kriminalci. Obično se Konstansa ne bi brinula. Ona bi, poput pauka, samo isplela mrežu i čekala da usamljeni i

155

očajni sami ušetaju. Intuicija i sreća veoma su važne, ali strpljenje i detaljna analiza su ono što zaista dovodi do rešavanja ovakvih slučajeva. Dakle, vreme je najbolji saveznik onih koji tragaju za beguncima. Međutim, upravo je vreme ono što njoj nedostaje. Trebalo bi da ih sateraju u ćošak još danas. U teoriji, Brigada za potragu za beguncima mogla je da zatraži saradnju drugih službi u policiji i žandarmeriji, kako bi brže sprovela prisluškivanje, organizovala praćenje i dobila direktan pristup svim elementima koji su povezani sa istragom. Međutim, međunarodne dosijee bilo je mnogo teže dobiti. Informacije koje stignu iz zemlje porekla često su filtrirane, parcijalne ili bi kasnile. Pregledavši dosije, primetila je da je istrage u Njujorku uglavnom vodio poručnik Lorenco Santos iz 87. policijske stanice u Bruklinu. Pogledala je na sat. U Njujorku je bilo dva ujutru. Prekasno da zove Santosa. Osim ako... Ona odluči da okuša sreću, okrenu centralu policijske stanice i skoro savršenim engleskim zatraži kancelariju poručnika: „Santos", odgovori lep dubok glas. Pun pogodak. Jedva da je Konstansa uspela da se predstavi, njujorški policajac već je pitao za novosti u istrazi. Momak je bio od iste sorte kao i ona: lovac koji je živeo samo za posao. Razočarao se kada mu je Konstansa objasnila da su Larabijevi još u bekstvu i postavio joj milion drugih pitanja o napredovanju istrage. Konstansa je to iskoristila da mu objasni svrhu poziva. Htela bi da pogleda poslednje liste poziva i bankarske izvode Sebastijana Larabija. „Ti papiri su kod mene", potvrdi Santos. „Pošaljite mi zvanični zahtev, poslaću vam ih." „Potrebni su mi sada!", insistirala je. Da bi ga ubedila, dala mu je svoju imejl adresu, ali on završi razgovor ne želeći ništa da obeća. Imala je vremena samo da dovrši svoje pecivo i naruči još jednu kafu kada melodičan zvuk objavi da je stigao novi mejl. Santos nije gubio vreme. „Imaš li štampač, Toni?", upita ona skidajući podatke.

156

42. „Niki, probudi se!" „Mmm..." „Pustio sam te da spavaš malo duže, ali treba da krenemo." Sebastijan podiže jedan od klizećih zastora koji su štitili kabinu od dnevne svetlosti. „Mnogo ljudi već šeta kejom", požurivao ju je. „Evo, našao sam ti odeću da se presvučeš." Niki se naglo trže iz sna. Ustade i načini nekoliko koraka. „Da li ti je zglob bolje?", zabrinu se. Ona potvrdi klimanjem glave. Otok na zglobu se povukao. Iako je bol još osećala, bio je podnošljiv. „Kako si to nabavio?", upita ona ugledavši odeću savijenu preko stolice. „Ukrao sam ih s mostića na jednom čamcu. I molim te, nemoj mi samo reći da nije tvoja veličina ili da ti boja ne odgovara!" Ona navuče farmerke od neobrađenog džinsa, džemper sa rol-kragnom i patike. Zaista joj ništa od toga nije pristajalo. Ujela se za jezik, ali nije mogla da se suzdrži a da ne uzvikne: „Ti zaista misliš da ja nosim broj 42?" „Nije bilo izbora!", iznervirao se. „Izvini što nisam svratio do Montenjove avenije!" On je uhvati za ruku i odvuče s broda. Vazduh je bio suv i svež. Vedro nebo žive plave boje podseti ih na jutra nad Menhetnom. „Prestani da me vučeš za ruku!" „Moramo da se udaljimo što je pre moguće. Noćas sam koristio tvoju bankovnu karticu da telefoniram. Možda je poziv zabeležen." Dok su prolazili Sent Antoanovom, on joj ispriča šta je tokom noći otkrio: pogrešan trag s poljskim telefonskim brojem i Kamilin nestanak, koja nije ni stigla do bake. Kada je čula za ćerkin nestanak, Niki je dobila napad panike. Pošto nije mogla da diše, naglo se zaustavila nasred trotoara. Jedna ruka joj se ukruti, dlan joj se zgrči. Graške znoja pojaviše joj se na čelu i klizriuše niz vrat. U grlu joj zastade knedla, izazivajući ubrzano lupanje srca od kojeg poče i da je guši. „Molim te, nemoj sada da posustaneš", žalio se Sebastijan. „Diši, Niki.

157

Smiri se." Ali to ništa nije pomagalo. Zbog krize nastale usled grčeva i štucanja, koji su bivali sve jači, Niki je pretila opasnost da se sruši nasred ulice. Sebastijan pribeže svom poslednjem adutu. Snažno je ščepa za ramena. „Gledaj me, Niki. Smiri se. Znam šta znače cifre s katanca. Razumeš? Pronašao sam čemu odgovaraju cifre!"

158

43. Pošto je Niki morala da povrati snagu, smestili su se, pomalo neoprezno, u jedan kafe u Ulici Vijej di Tampl. U samom centru Marea već je bilo živo, iako je tek bilo jutro. Sebastijan izbroja novčiće koje je Niki imala u novčaniku, jedan po jedan. Prethodne večeri razmenila je 50 dolara na Severnoj stanici, ali ih je iskoristila da plati taksi do mosta Alma. Ostalo im je samo nesrećnih šest evra, i to je bilo njihovo celo bogatstvo. Sasvim dovoljno da podele jednu kafu s mlekom i krišku hleba s maslacem. „Imaš li nešto za pisanje?" Niki pretraži ranac i napipa nalivpero vretenastog oblika, obloženo tankim pločicama sedefa. Sebastijan je prepoznao jedan od svojih starih poklona, ali uzdrža se od bilo kakve primedbe. On s katanca prepisa dva niza cifara na papirnu salvetu. 48 54 06 2 20 12 „Trebalo je da se setim ranije", požali se Sebastijan. „Ipak je bilo očigledno." „Šta je bilo očigledno?" „Stepeni, minuti, sekunde...", reče. „Dobro, prestani da budeš tajanstven i objasni mi!" „Reč je o geografskim koordinatama izraženim u seksagezimalnom sistemu..." „Zabavno ti je da izigravaš profesora?" „... drugim rečima, geografska širina i dužina", završi on dopunjujući prepis. Širina: S 48 55406 Dužina: 12 20 12 Ona načas razmisli o toj informaciji i postavi pitanje koje se samo nametalo: ,,A kom mestu odgovaraju te koordinate?" „To još nisam saznao", priznao je pomalo obeshrabren. „Treba ih uneti u GPS." Ona poćuta nekoliko sekundi, a zatim predloži: ,,U stanju si da ukradeš auto?"

159

On slegnu ramenima. „Mislim da nemamo izbora." Ispiše svoju kafu s mlekom do poslednjeg gutljaja i odoše s klupice. Prolazeći kroz bar, Sebastijan primeti prazan sto na kojem je neki gost ostavio novine. Pažnju mu je privukla slika na naslovnoj strani. On raširi novine sa strahom u stomaku. Njegova fotografija bila je na naslovnoj strani Parižanina. Mora da je neki video-amater snimio diverziju na brodu. Sebastijan je netremice gledao sliku zločinca kao da je to neki potpuni stranac. A ipak, taj što nožem preti kapetanu bio je on. Uostalom, zapis ispod slike nije ostavljao nikakvu nedoumicu:

TEROR NA SENI! Idilično veče sinoć se pretvorilo u košmar kada je par američkih begunaca kao taoca uzeo kapetana broda na kojem se nalazilo dve stotine ljudi. (Fotografije i izjave očevidaca na strani 3) „Ko zna, možda ćemo se jednog dana smejati ovome", prošaputa Niki. „Bojim se da će to biti u dalekoj budućnosti. Sada smo u potrazi za oba naša deteta." Krenuli su Ulicom Rivoli ka trgu ispred Gradske skupštine. „Dobro, preuzimam komandu nad operacijom!", reče Niki. „Zašto? Da li si stručnjak za krađu automobila?" „Ne, ali hoću da i meni objave sliku u Parižaninu." Smestili su se ispred pešačkog prelaza koji je vodio ka zgradi opštine 4. arondismana. Propustili su nekoliko zelenih svetala. Niki je vrebala savršenu žrtvu. Pojavila se u vidu proćelavog debeljuškastog pedesetogodišnjaka koji je vozio poslednji model nemačkog automobila. „Pusti mene, ali budi spreman da reaguješ." Bilo je crveno svetlo za vozila. Niki nabaci spontano držanje, a zatim pređe nekoliko metara preko pešačkog prelaza pre nego što će naglo okrenuti glavu ka vozaču. Njeno lepo lice zasijalo je svetlošću iznenadnog i neočekivanog prepoznavanja. „Hello!", reče mu i mahnu. On blago podiže obrve, okrenu se da bi se uverio da se obraća njemu, a zatim isključi radio. Ona mu priđe i savi se do visine vrata. „I didn't expect to run into you here!*", reče ona gledajući ga u oči. ____________________________________ * Nisam očekivala da ću te ovde sresti!

160

Čovek spusti prozorsko staklo, ubeđen da ga je s nekim pomešala. „I think you have mistaken me for someone else..."* ,,Oh, don't be silly! You mean you don't remember me?"** Upali se zeleno svetlo. Čovek se dvoumio. Neko je trubio iza njega. Bilo mu je teško da skrene pogled s mlade žene koja ga je gledala kao nekog boga s Olimpa. O, otkad mu niko nije uputio takav pogled! Sebastijan je posmatrao scenu sa odstojanja. Znao je da Niki ima taj dar. Bilo je dovoljno da ude negde i da se svi okrenu za njom. Žene bi zbog nje dobijale napade ljubomore, a muškarci su zevali, zbunjeni. Tek tako, bez reči, i bez dela. Jedva primetan pokret glave, nekoliko varnica u očima, začetak iskre koji je sve lovce ohrabrivao da misle da imaju šanse. „Sačekajte, parkiraću se nešto dalje", odluči vozač. Niki mu uputi osmeh kao znak da su se razumeli, ali čim je vozilo krenulo napred, ona Sebastijanu dade rukom znak koji je nedvosmisleno govorio: „Sad je red na tebe!" Lakše je reći nego uraditi pomisli primičući se automobilu koji se upravo zaustavio na malom popločanom delu na Trgu Bodoaje. Čovek izađe iz vozila i zaključa ga jednim klikom. Sebastijan jurnu na njega, snažno ga gurnu i obori na zemlju. „Izvinite, gospodine", reče on i sagnu se da mu otme ključeve. Otključa vrata brzo i pusti Niki da sedne za volan. „Ulazi brzo!", viknu ona. Sebastijan osta skamenjen, uznemiren zbog siline udarca koji je zadao tom neznancu čija je jedina greška bila to što im se našao na putu na pogrešnom mestu i u pogrešno vreme. „Zaista mi je žao", izvini se on još jednom, proveravajući da ga nije ubio. „Verujte da se radi o hitnom slučaju i da ćemo se pobrinuti za vaš..." „Ma požuri već jednom!", povikala je Niki. On otvori vrata i sede do nje. Odmah je nagazila gas i skrenula u Ulicu Arhiva. Dok su prolazili kroz 4. arondisman, Sebastijan uključi GPS. Nakon kratkog podešavanja uređaja, uneo je koordinate s katanca: Širina: S 48 54 6 _______________________________________ * Mislim da ste mepomešali sa nekim... ** Šališ se! Hoćeš da kažeš da me se ne sećaš?

161

Dužina: I 2 20 12 Zatim zadade navigaciji da pronađe traženu tačku i odredi putanju. Samo da se nisam prevario, molio se dok je program obrađivao podatke. Gledajući sve vreme napred, Niki je često bacala pogled i na ekran. Ubrzo je zasvetlela odredišna tačka, a zatim se pojavila i adresa: Lekijeova ulica broj 34b, u Sent Uanu! Iznenada ih obuze uzbuđenje. Mesto je bilo sasvim blizu. Po navigaciji, tek šest-sedam kilometara! Niki ubrza ostavljajući Trg Republike za sobom. U kakvu opasnost su sada krenuli?

162

44. „Toni, jedan dupli espreso", reče Konstansa. „Već ste popili tri, kapetane..." „Pa? Nećeš valjda da se žališ zbog toga? Ja ti sama donosim polovinu prometa u kafeu!" „To je tačno", priznade kafedžija. ,,I donesi mi jedan slatki brioš." „Žao mi je, imam samo kroasane." „Tvoji kroasani su bajati, hoćeš li mrdnuti..." „Okej, okej, kapetane... Nema potrebe za vulgarnostima. Kupiću vam jedan brioš u pekari." „Kad već ideš, donesi mi i hleb sa suvim grožđem. I uzmi mi novine." Toni obuče jaknu i stavi kačket uzdišući. „Da li gospođa markiza želi još nešto?" „Hoćeš li da pojačaš grejanje? Smrzavam se ovde." Dok je izlazio, Konstansa stade iza kase noseći svoj računar pod rukom. „Paziću na radnju!" „Da li ćete se snaći sami u slučaju da nagrnu gosti?", sumnjičavo je upitao Toni. Ona podiže pogled sa ekrana i osmotri salu. „Vidiš li još mnogo ljudi u ovom kafeu osim mene?" Uvređen, Toni sastavi ljutiti izraz lica i ode ne želeći više da postavlja pitanja. Pošto je ostala sama, Konstansa je promenila frekvenciju na radiju da bi slušala Frans Info. Posle pregleda najvažnijih novosti, novinarka je ukratko podsetila na pokušaj uzimanja talaca prethodne večeri na brodu kompanije Krstarenja Parizom. Pošto su okarakterisani kao veoma opasni, policija aktivno traga za beguncima... Konstansa se, zapravo, aktivirala. Odštampala je liste poziva koje joj je poslao Lorenco Santos, njen kolega u Njujorškoj policiji. Naoružana flomasterom i penkalom, obeležavala je i zapisivala Larabijeve telefonske pozive i promene na računu koje su joj delovale sumnjivo. Dobila je potvrdu onoga što joj rekla i recepcionerka u Grandu na Bitu. Kako se čini, Sebastijan Larabi je tamo rezervisao apartman nedelju dana ranije. Ipak, da li je zaista on izvršio uplatu? Nije bilo ničeg lakšeg od

163

falsifikovanja brojeva ispisanih na bankovnoj kartici. Bilo ko iz njegove okoline mogao je to da uradi. Ali zašto? Konstansa bi želela da ima pristup bankovnim izvodima i pozivima Niki Nikovski, ali Santos joj je poslao samo dokumente koji se odnose na Larabija. To donekle nije ni bilo čudno, jer je poternica raspisana za njim, a ne za njom. Prinela je šolju ustima, da popije kafu pre nego što se ohladi, ali iznenada je spusti na sto. Jedna stavka u izvodu sa Sebastijanovog bankarskog računa privukla joj je posebnu pažnju. Pej pal nalog od prošle nedelje. Iznos od 2.500 evra na račun graditelja violina. Ona je frenetično okretala strane listinga, Santos je odradio posao do kraja: zahvaljujući broju transakcije, uspeo je da otkrije odakle isplata dolazi. Francuska banka, tačnije, agencija Nacionalna banka Pariza u Sen Uanu, izvršila je uplatu sredstava s računa knjižare Fantomi i anđeli. Konstansa ukuca ime knjižare u pretraživač. Adresa: Lekijeova 34b, u Sent Uanu, knjižara je bila specijalizovana za preprodaju retkih i polovnih knjiga. Jednim žustrim pokretom zaklopi računar, sakupi papire, gurnu sve to u torbu i izjuri iz kafea. Šteta za slatki brioš...

164

45. Automobil je pokazao prve znake slabosti u blizini stanice Port de Klinjankur. Dok su Niki i Sebastijan zalazili u Bulevare maršala, migavci na automobilu iznenada se uključiše. Niki je bezuspešno pokušavala da ih isključi. „Nemački kvalitet nije više kao nekada", bio je ironičan Sebastijan ne bi li opustio atmosferu. Žureći da što pre stigne, Niki je ubrzala, spuštajući se ispod mosta perifernog bulevara, kako bi što pre stigla do Sent Uana. Prošli su kroz južni deo čuvene buvlje pijace, ali taj raj za preprodavce polovne robe bio je živ samo vikendom, a u tim jutarnjim satima nijedno od malih skladišta krpa i nameštaja još nije bilo otvoreno. Gledajući krajičkom oka navigaciju, Niki se uputila Fabrovom ulicom koja se pružala duž spoljašnjeg prstena periferne brze saobraćajnice. Dok je vozilo prolazilo pored gvozdenih zastora ispisanih grafitima, sirena se blokirala i počela da svira iz sve snage. „Šta se dešava?", zabrinu se Niki. „Izgleda da je auto opremljen tragačem", uzdahnu Sebastijan. „Ja imam sličan sistem zaštite u jaguaru. U slučaju krađe, radio-odašiljač aktivira na daljinu sirenu i upozorenja." „To nam nije trebalo! Svi se okreću!" „A i alarm će poslati lokaciju vozila policiji! Ovo baš i nije trenutak za..." Niki naglo ukoči i pope se na trotoar. Izađoše iz vozila koje je nastavilo da trubi i prepešačiše skoro jedan kilometar, koliko im je ostalo do Lekijeove. Na njihovo veliko iznenađenje, na broju 34b nalazila se knjižara. Fantomi i anđeli zapravo su bili pariški ogranak jedne američke antikvarnice. Sebastijan i Niki odškrinuše vrata radnje, podozrivi, ali u isto vreme i znatiželjni. Čim su ušli, specifični miris starih knjiga vratio ih je u neko drugo doba: u doba izgubljene generacije i bitnika. Gledano sa ulice, knjižara je odavala utisak uzane radnjice, ali unutra su gospodarile velike police koje su se pružale po nekoliko desetina metara. Knjige su zauzimale čak dva sprata, čije je zidove prekrivalo na hiljade

165

izdanja svih dimenzija. Zbijene na tamnim drvenim policama, naslagane u redovima sve do plafona, ili pak postavljene u izlogu, knjige su zauzimale i najmanji raspoloživi prostor. U vazduhu je lebdeo miris slatkog hleba, cimeta i čaja. Tišinu je remetila samo džez melodija koja se čula izdaleka. Sebastijan je prišao policama i počeo da razgleda: Ernest Hemingvej, Skot Ficdžerald, Džek Keruak, Alan Ginsberg, Vilijam Barouz, ali i Dikens, Dostojevski, Vargas Ljosa... Da li je raspored sledio neku logiku ili je bio određen zakonom haosa? Mesto je, u svakom slučaju, imalo dušu, atmosferu koja ga je pomalo podsetila na njegovu radionicu za izradu violina. Isti mir, isti osećaj zaustavljenog vremena, ambijent zaštitnog mehura: „Ima li koga?", upitala Niki ulazeći. U samom dnu prostorije u prizemlju, prostor je bio preuređen u oltar kurioziteta koji kao da su izašli iz Lavkraftovih, Poovih ili Dojlovih priča. Na nekoliko kvadratnih metara, među gomilom knjiga u tvrdim povezima, gurali su se i herbarijumi, stilizovane šahovske figure, razne preparirane životinje, mumija sa sve posmrtnom maskom, erotske slike i zbirka fosila. Niki je počešala glavu sijamske mačke koja se protezala u dubokoj fotelji. Očarana ambijentom, prstima je prelazila preko ebanovine i požutele slonovače starog klavira. Bila je u nekom drugom dobu, daleko od interneta, digitalnih tableta i elektronskih knjiga po sniženoj ceni. Knjižara je bila nalik muzeju, ali ipak mesto koje, nažalost, nije imalo nikakve veze s Džeremijem. Očigledno su skrenuli s puta. Iznenada je zaškripao pod na spratu. Niki i Sebastijan istovremeno pogledaše nagore. Držeći nož za papir u ruci, stari knjižar sišao je niz klimave stepenice koje su, izgleda, vodile ka salonu za čitanje. „Da li mogu da vam pomognem?", upita mrgodnim tonom. Impresivnim držanjem, riđom kosom i bledim licem, čiča je odavao utisak moći, a sa izgledom proždrljivca, podsećao je na starog glumca iz Šekspirovih komada. „Izgleda da smo pogrešili", izvini se Sebastijan na nespretnom francuskom. „Vi ste Amerikanci?", upita čovek grubim glasom. Stavio je naočare da bi bolje osmotrio posetioce. „Pa ja vas poznajem!", uzviknu. Sebastijan odmah pomisli na svoju sliku na naslovnoj strani Parižanina.

166

On se obazrivo povuče unazad i upozori Niki da učini isto. Sa živošću koja je odudarala od njegove težine, starac skoči do kase i poče da pretražuje fioku da bi iz nje izvukao fotografiju. „To ste vi, zar ne?", reče pružajući sliku Sebastijanu. To nije bio članak iz novina, već jedna pomalo izbledela fotografija njega i Niki, napravljena u Tiljerijeu, sa muzejom Orse u pozadini. On okrenu sliku i prepozna na poleđini sopstveni rukopis:

Pariz, Kej Tiljerije, proleće 1996. Slika je napravljena tokom njihovog prvog putovanja u Francusku. U to doba bili su mladi, zaljubljeni, nasmešeni i činilo im se da život širi ruke samo za njih. „Gde ste pronašli ovu fotografiju?", upita Niki. „Pa u romanu!" ,,U kom romanu?" „Onom koji sam kupio na internetu pre nekoliko dana", objasni on zaputivši se ka izlogu. Zinuvši od čuđenja, Niki i Sebastijan krenuše za njim. „Vrlo fina stvar", nastavi on. „Jedan prodavač ponudio mi ga je po ceni upola manjoj od prave vrednosti." On pažljivo podiže zaštitno staklo i uze knjigu s elegantnim roze-crnim omotom. „Ograničeno izdanje Ljubavi u doba kolere Gabrijela Garsije Markesa. U svetu postoji samo trista pedeset primeraka koje je autor potpisao." Nepoverljiv, Sebastijan pregleda knjigu. To je bio njegov poklon za Niki, nakon noći koju su proveli u malom hotelu u Bit o Kaju. Nakon razvoda se baš i nije pokazao kao fer igrač. Obuzet potrebom da negira svoju ljubav, zahtevao je i knjigu koja je tad dostizala i po nekoliko hiljada dolara na internet aukcijama. Ali kako je ta knjiga mogla da se nađe u ovoj knjižari kada ju je on čuvao kući, na Menhetnu, u sefu? „Ko vam je prodao ovu knjigu?" „Izvesni Sebastijan Larabi", pojasnio je knjižar nakon što je izvukao sveščiću iz džepa na džemperu. „Tako mi je barem prodavač saopštio u imejlu." „To je nemoguće! Ja sam Larabi i ja vama ništa nisam prodao!" „Ako je tako, onda je neko ukrao vaš identitet, ali ja tu ništa ne mogu."

167

Zabezeknuti, Niki i Sebastijan pokunjeno razmeniše poglede. Šta je značila ova nova zagonetka? Kojim putem je sada trebalo da krenu? Niki uze lupu s kase i pogleda fotografiju pažljivije. Sunce je zalazilo na nebu purpurne boje. Na fasadi muzeja Orse uočavala su se dva velika časovnika koja su pokazivala pola sedam. Mesto, vreme. Tiljerije, 18 h i 30 min. To je možda bio još jedan sastanak... Ona zausti da podeli svoja zapažanja sa Sebastijanom, ali neko otvori vrata knjižare. Podigoše pogled ka pridošlici. Mlada plavuša u farmerkama i kožnoj jakni. Policajka koja je prethodnog dana pokušala da ih uhapsi na brodu...

168

46. Fantomi i anđeli. Čudno ime za knjižaru, pomisli Konstansa gurajući teška gvozdena vrata. Jedva da je kročila nogom u radnju kada je ugledala zidove prekrivene knjigama, koji su oblikovali čudesan lavirint znanja. Podiže pogled ka policama i spazi i troje ljudi. Krupni starac, čije lice su skoro progutale debele naočare od kornjačevine, razgovarao je pored kase s dvoje klijenata. Oni razmeniše poglede. Jedva da je imala vremena da ih prepozna, oni su se već dali u beg. Larabijevi! Izvuče pištolj iz futrole i krenu za njima. Knjižara je bila dugačka više od dvadeset metara. Da bi osigurali put ka izlazu, Amerikanci su prevrtali sve za sobom: police, izloge, ukrase, lampe, lestvice, ormane s policama. Mlada policajka skoči preko kauča, ali nije mogla da izbegne masivni drveni tabure koji je Niki bacila ka njoj. Kao poslednje sredstvo odbrane, ona pokri lice laktom kako bi izbegla predmete koji su leteli ka njoj. Stolica silovito udari u njenu podlakticu i ona ispusti oružje uz bolni krik. Gadura! razbesnela se dok je podizala s poda zig zauer. Vrata u samom dnu radnje vodila su ka malom produženom zapuštenom dvorištu. Jureći za Larabijevima, Konstansa se popela uz zidić koji je gledao na Ulicu Žila Valesa. Tada joj se samopouzdanje vratilo jer je imala begunce na nišanu. „Ni korak dalje!", povikala je. Pošto su Amerikanci ignorisali njeno upozorenje, pucala je u vazduh da ih uplaši. Međutim, bez ikakvog efekta. Sunce je već bilo visoko na nebu. Zaslepljena svetlošću, postavila je dlan iznad čela. Primetila je njihove siluete kako zalaze za ugao ulice. Konstansa nastavi da trči, rešena da uhapsi Larabijeve po svaku cenu. Ostajući bez daha, s oružjem u ruci, uđe u garažu Pelisjea, koja se nalazila na uglu sa Ulicom Pola Bera. Otvoren ka trotoaru, hangar je skrivao desetak motorizovanih rikši. Od pre nekoliko meseci, ovi tricikli tipični za Indiju i Tajland, umnožavali su se na ulicama prestonice, zabavljajući turiste i pojedine Parižane. Poredana jedna pored drugih, egzotična vozila čekala su na remont, punjenje gorivom ili popravku. „Izađite odatle!", viknu Konstansa hodajući polako s prstom na okidaču.

169

Što je više odmicala, svetlost je bivala sve slabija, a skladište je osvajala pomračina. Spotakla se na kutiju s alatom i umalo nije pala. Iznenada ču zvuk motora i okrenu glavu. Uperi pištolj ka mašini, ali rikša je jurila pravo na nju. Ona se baci na zemlju, zakotrlja se i pridiže u jednom skoku. Za volanom je bila Larabijeva dodavala je gas! Ovoga puta, Konstansa odustade od upozorenja i opali pravo u vetrobran, koji se razlete u paramparčad, ali begunci se nisu zaustavili. Poče da trči za njima nekih dvadesetak metara, ali je bez vozila to bila unapred izgubljena trka. Sranje! Parkirala je kupe ispred izloga knjižare. Jurnula je ka svom automobilu, bacila se na kožno sedište i krenula s punim gasom. Na jednom kratkom delu puta vozila je u nedozvoljenom smeru, kako bi se što pre dočepala Ulice Pola Bera. Ni traga od Larabijevih. Smiri se... Držeći čvrsto jednom rukom volan, a drugom menjač, ona skrenu u podzemni prolaz koji seče perifernu brzu saobraćajnicu. Kupe izlete iz tunela i u punoj brzini ulete u 18. arondisman. Vozeći dugom i pravom Bineovom ulicom, Konstansa još više ubrza i, sa olakšanjem, primeti motornu rikšu. Ušavši u Ornanov bulevar, znala je da je najteži deo posla iza nje: vozila je sportski automobil s dvesta konja dok su se Larabijevi vukli u rikši brzinom anemičnog puža. Nemaju kud! Grčevito je stegla volan i usredsredila se na put. Saobraćaj je bio prohodan, a bulevar širok poput osmanovskih glavnih saobraćajnica. Konstansa je ubrzala kako bi što pre stigla begunce. Rikša je ličila na skuter s klupicom pozadi, koja je bila pokrivena krovom. Niki je sedela na sedištu, dok se Sebastijan držao za krov krntije. Sačuvaj hladnokrvnost... Obišla je tricikl da bi mu naglo presekla put, ali je Niki izbegla blokadu skrenuvši u traku rezervisanu za javni saobraćaj. Konstansa opsova okrećući vozilo pod ručnom. Brzo pređe razmak koji ju je delilo od begunaca, ali Larabijevi prođoše kroz crveno na raskrsnici kod Trga Albera Kana. Da ne bi mnogo zaostala, ona se probi na silu, izazvavši nagla kočenja i hor sirena. Sustigla je rikšu na početku Ulice Emel. Ona je bila uža, jednosmerna, ali je saobraćaj bio ispresecan radovima na više mesta. Barijere, ograde s

170

rešetkama, privremeni semafori, odvojene trake, skele, zaštitne mreže na fasadama: sve se udružilo protiv njenog kupea. Zaglavljena u saobraćaju, Konstansa je bila besna što nema sirenu i rotaciono svetlo. Legla je na sirenu kupea i prešla na trotoar kako bi se izvukla iz gužve. Radnici na jednom od gradilišta su je psovali, ali ona je nastavila da izvodi slalom, koristeći snagu svog vozila da se vrati na ulicu. Pomislila je da uzme telefon i traži od Bocarisa da pošalje pojačanje, ali odustala je od toga. Ovakva vožnja zahtevala je svu pažnju. Rikša se s lakoćom provlačila između vozila, ali nedostajala joj je brzina. Pošto nije mogla da se kreće brže od toga, nije ni mogla da umakne RCZ-u. Konstansa je još jednom uspela da sustigne tricikl. Mislila je da ih ima u šaci, a onda je ugledala Sebastijana kako demontira krov od tkanine i metala. Neće valjda... Dok je Konstansa postajala svesna opasnosti, Larabi je otkačio krov i bacio ga na njen vetrobran. Pazi! Mlada žena gurala je kolica na trotoaru i upravo je krenula preko pešačkog prelaza na drugu stranu. Konstansa ju je videla u poslednjem trenutku. Naleže na pedalu za kočenje i okrenu volan iz sve snage, za dlaku izbegavši dečja kolica. Vozilo je izgubilo kontrolu i snažno udarilo u trotoar. Branik se otkačio s jedne strane, primoravši Konstansu da zakoči u poslednjem trenutku. Izađe na asfalt, pomeri rikšin krov koji se zaglavio na brisačima i jednim udarcem noge odvali branik iz ležišta. Mogla je da nastavi dalje. Očigledno, Larabijevi su bili vešti... Međutim, otpor ju je samo podsticao. Kao igra mačke i miša, iz koje će ona nužno izaći kao pobednik: s maksimalnom brzinom od trideset kilometara na sat, tricikl neće moći da beži doveka. Držeći nogu na gasu, Konstansa je ponovo krenula u poteru. Dok su oba vozila ulazila u Kistinovu ulicu, RCZ je udario u zadnji deo majušnog tricikla baš kada je turistički vozić s Monmartra pristizao s desne strane. Niki je izgubila kontrolu nad rikšom i udarila u jedan od vagona turističkog vozića. Konstansa se zaustavi nasred ulice i iskoči iz kupea ne otvarajući vrata. Izvadi pištolj, steže prste oko drške i uperi cev ka triciklu. „Izađite iz vozila s rukama na potiljku!", viknu. Ovoga puta imala ih je u šaci.

171

47. „Brzo!", naredi Konstansa. Ispruženih ruku, čvrsto je stezala zig zauer, držeći Sebastijana Larabija i njegovu bivšu ženu na nišanu. Ona baci jedan žustri pogled oko sebe, procenjujući situaciju. Na prvi pogled, u vozu nije bilo dece. Sudar je bio spektakularan, ali niko od putnika nije ozbiljno povređen. Jedan Japanac žalio se na bol u ramenu, neka žena držala se za koleno, a tinejdžer masirao vrat. Iako su povrede bile neznatne, svi su bili preplašeni. Više straha nego štete. Konstansa je pomerala pogled, prelazeći s Larabijevih na mesto udesa. Nakon početnog zaprepašćenja, šok je polako nestajao. Kako digitalna kultura nalaže, čim su došli sebi, ljudi su zgrabili mobilne telefone neki da pozovu pomoć, drugi da se jave porodici, ali većina da snimi scenu. Takve reakcije odgovarale su Konstansi: za manje od jednog minuta, dobiće pojačanje koje je čekala. Primičući se svojim zatočenicima, mlada policajka izvadi par lisica iz džepa farmerki. Ovoga puta neće dozvoliti da joj Larabijevi pobegnu. Obećala je sebi da će im i na najmanji pokret pucati u noge. Zaustila je da ponovi upozorenje, ali vilica joj se ukoči. Njene ispružene ruke iznenada počeše da drhte, a tlo da izmiče pod nogama. Ne sad... Naleti stresa tokom potere izazvali su novu krizu... Pokušala je da proguta pljuvačku i oslonila se na vrata vozila da se ne bi srušila. Dah joj posta isprekidan, nevidljivi teret pritisnu joj grudi, a krupne graške znoja krenuše niz lice. Držeći sve vreme oružje u ruci, ona obrisa lice rukavom jakne, boreći se da ne izgubi tlo pod nogama. Užasna mučnina nagrizala joj je želudac, zujalo joj je u ušima i vid joj se mutio. Uložila je poslednji napor da zadrži pištolj u rukama, ali svet oko nje je lelujao. Zatim sve postade crno i ona se onesvesti.

172

48. Južni Bruklin Naselje Red Huk 6 h ujutru Lorenco Santos parkirao se na trotoar ispred Nikinog stana u zgradi od crvene cigle. Ugasio je motor i uzeo cigaretu iz jakne. Prinese je usnama, upali i potom sklopi oči uvlačeći prvi dim. Opor ukus duvana preplavi mu grlo, donoseći smirenost koja je bila kratkog daha. Nervozan, udahnu još jednu dozu nikotina, pogleda prikovanog za upaljač s poklopcem od belog zlata, koji mu je poklonila Niki. Poigrao se elegantnom pravougaonom kutijom ukrašenom njenim inicijalima i lepom futrolom od krokodilske kože. Zatim je, zagledan u neku neodređenu tačku, više puta udario po upaljaču, zabavljajući se metalnim zvukom koji je nastajao pri svakom otvaranju reljefastog poklopca. Šta mu se dešava? Proveo je još jednu besanu noć u kancelariji, iznuren, progonjen slikom žene koju voli, a koju je zamišljao u zagrljaju drugoga. Nije imao nikakvih vesti o njoj već 24 sata i to ga je izluđivalo. Strast ga je proždirala, noseći sve na svom putu. Ludeo je od prevelike ljubavi, a to ga je uništavalo, malopomalo. Bio je svestan da je ta žena toksična, da je njen uticaj na njegovu karijeru i život potencijalno fatalan, ali bio je uhvaćen u zamku, dotučen i nesposoban da se vrati korak nazad. Popušio je cigaretu do filtera, bacio opušak kroz prozor, a zatim izašao iz Fordovog krauna i ušao u nekadašnju fabriku pretvorenu u stanove. Popeo se stepeništem sve do pretposlednjeg sprata i otvorio vatrostalna vrata pomoću svežnja ključeva koji je pokupio prilikom poslednje posete. Te noći imao je otkrovenje: ako želi da pojača izglede da sačuva Niki, mora najpre da pronađe njenog sina. Morao je da uspe u onome gde je Sebastijan Larabi očigledno podbacio. Ukoliko bi uspeo da spase Džeremija, Niki bi mu bila večno zahvalna. Dan još nije svanuo. On uđe u salon i pritisnu prekidač. U stanu je bilo ledeno. Da bi se zagrejao, skuvao je kafu, zapalio još jednu cigaretu i popeo se na sprat. Petnaestak minuta pretraživao je svaki kutak Džeremijeve sobe, ali nije pronašao ništa korisno, osim mobilnog telefona, koji je derle ostavilo na svom radnom stolu. Prvi put ga nije primetio, ali sada mu se to učinilo

173

čudnim. Današnji tinejdžeri ni u klozet ne idu bez mobilnog, a Džeremi je još imao i smartfon, tako da ga je ta zaboravnost čudila. Uzeo je telefon. Pošto nije imao lozinku, iskoristio je nekoliko minuta da pretraži aplikacije s igricama. Onda je naleteo na nešto vrlo zanimljivo: program za diktafon. Znatiželjan, on pregleda sačuvane snimke aplikacije i otkri niz numerisanih fajlova, koji su u svom nazivu sadržali ime koje se ponavljalo: DrMarionKrejnl DrMarionKrejn2 (...) DrMarionKrejn l0 Santos se namršti. Ime mu je bilo poznato. On pusti prvi snimak i odmah se seti odakle. Kada se Džeremi pojavio na sudu, sudija je njegovoj društvenokorisnoj kazni dodao i obavezno psihološko savetovanje. Psiholog Marion Krejn bila je određena da radi s njim. A dečak je snimio sve seanse! Ali zašto? Da li je to neovlašćeni snimak ili je to bio deo terapeutskog procesa? Nije ni bitno, na kraju krajeva, pomisli policajac, sležući ramenima. Poput nekog voajera, on bez ustezanja presluša snimke na kojima je tinejdžer razotkrivao svoju porodičnu intimu. Dr Krejn: Da li bi mogao da mi ispričaš nešto o svojim roditeljima, Džeremi? Džeremi: Moja majka je genijalna. Uvek je dobre volje, optimista i uliva poverenje. Čak i kada ima problema, ona to ne pokazuje. Šali se, duhovita je. Svemu prilazi s dozom humora. Još dok smo bili deca, moja sestra i ja, ona nas je preoblačila u likove iz priča i pravila predstave da bi nas zabavila. Dr Krejn: Ona te, dakle, razume? Možeš da pričaš s njom o svim problemima? Džeremi: Pa da, ona je baš kul. Umetnica je i poštuje tuđu slobodu. Pušta me da izlazim, veruje mi. Poznaje moje najbolje drugare. Puštam joj moje kompozicije na gitari. Zanima je moja strast za filmom... Dr Krejn: Da li je ona trenutno s nekim u vezi? Džeremi: Da, s jednim pandurom. Tip je mlađi od nje. Zove se Santos. Pravi majmun... Dr Krejn: Ti ga, reklo bi se, ne voliš mnogo? Džeremi: Baš ste pronicljivi... Dr Krejn: Zašto?

174

Džeremi: Zato što je on, u poređenju s mojim ocem, običan bednik. Osim toga, ta veza neće potrajati. Dr Krejn: Zašto si tako siguran u to? Džeremi: Zato što ona menja dečka na svakih šest meseci. Treba da shvatite nešto, doco: moja majka je lepa. Zaista lepa. Ima neku vrstu privlačnosti koja izluđuje tipove. Gde god da ode, nikad ne omane: muškarci se okreću za njom, a u očima im zasija primitivni nagon lovca. Znam i zašto. Tipovi jednostavno polude. Kao onaj vuk iz crtanih filmova Teksa Ejverija ispadne im jezik, iskoče im oči. Shvatate? Dr Krejn: A tebi to smeta? Džeremi: Njoj to smeta. Ili se barem pravi da joj smeta. Ja mislim da to nije tako jednostavno. Ne morate da budete psiholog da biste shvatili da joj je to potrebno kako bi bila sigurnija u sebe. Mislim da ju je moj otac baš zbog toga ostavio... Dr Krejn: Hajde da pričamo o tvom ocu... Džeremi: Prosto je: prvo, on je sušta suprotnost mojoj majci. Ozbiljan, rigidan, racionalan. Voli red, za sve ima plan. S njim nema mnogo zabave, to je sigurno... Dr Krejn: Da li se dobro slažeš s njim? Džeremi: Ne baš. Pre svega, retko se viđamo od razvoda. A drugo, mislim da se on nadao da ću se više truditi u školi. Da ću biti kao Kamila. On je veoma obrazovan, ne mislim samo na školu. Zna sve o svačemu: o politici, istoriji, ekonomiji. Uostalom, moja sestra ga zove Vikipedija... Dr Krejn: Da li te muči pomisao da ćeš ga razočarati? Džeremi: Ne baš. Možda malo... Dr Krejn: Da li te zanima njegov posao? Džeremi: Njega smatraju jednim od najumešnijih graditelja violina na svetu. On pravi violine koje su bolje od Stradivarijevih, mislim da to nešto vredi. Zarađuje puno love, ali ja mislim da je njega, u stvari, baš briga i za violine i za novac. Dr Krejn: Ne razumem. Džeremi: Mislim da je mog oca baš briga za sve. Mislim da je ljubavna epizoda s mojom majkom jedini period kada je zaista bio srećan.

175

Ona je unela fantaziju koja nedostaje u njegovom životu. Otkad su se razišli, kao da je ponovo počeo da živi u crno-belom svetu... Dr Krejn: Ipak, on deli život s drugom ženom, zar ne? Džeremi: Da, s Natalijom, ona je balerina. Pravi kostur. Viđa je tu i tamo, ali ne žive zajedno, a mislim da on to i ne planira. Dr Krejn: Kada si se poslednji put osećao bliskost sa svojim ocem? Džeremi: Ne znam više... Dr Krejn: Potrudi se, molim te. Džeremi: Možda leta kada sam imao sedam godina... Išli smo porodično u obilazak nacionalnih parkova: Josemiti, Jeloustoun, Veliki kanjon... baš super putovanje. Prešli smo cele Sjedinjene Države. To je bio poslednji raspust pre razvoda. Dr Krejn: Da li se sećaš nečeg posebnog? Džeremi:Da... Jednog jutra smo išli na pecanje samo nas dvojica i on mi je ispričao kako je upoznao moju majku. Zašto se zaljubio u nju, kako se našao s njom u Parizu i kako je znao šta treba da učini da ga ona zavoli. Sećam se da je izgovorio rečenicu: „Kada nekoga zaista voliš, nijedna tvrđava nije neosvojiva." To dobro zvuči, ali nisam siguran da je tačno. Dr Krejn: Možemo li da razgovaramo o razvodu tvojih roditelja? Za tebe je to bio težak period, zar ne? Videla sam u tvom školskom dosijeu da si imao poteškoća da naučiš da čitaš, čak i da si patio od disleksije... Džeremi: Da, bio sam očajan zbog razvoda. Nisam verovao da razvod potrajati. Mislio sam da je to samo trenutna svađa i da će s vremenom oboje napraviti po korak dobre volje i da će se pomiriti. Ali to ne ide tako. Što više vremena prolazi, ljudi se sve više udaljavaju i postaje sve teže obnoviti vezu. Dr Krejn: Ako su se tvoji roditelji razveli, to je zato što nisu više bili srećni zajedno. Džeremi: To su gluposti! Mislite li da su sada srećniji? Moja majka guta pilule, a otac je tužan da tužniji ne može biti. Jedina osoba koja može da ga nasmeje i dalje je moja majka. Na mnogim fotografijama, iz perioda pre razvoda, oboje se smeju. Svaki put kada gledam te slike, meni krenu suze. Ranije smo bili prava porodica. Ujedinjena, spojena. Ništa nas nije doticalo... Dr Krejn: Znaš li da je to klasičan fenomen?

176

Džeremi: Šta? Dr Krejn: Da deca iz razvedenih brakova idealizuju svoje roditelje kao par. Ti nisi Kupidon, Džeremi. Ne treba da gajiš nadu da ćeš ih opet videti zajedno. Moraš da staviš tačku na prošlost i prihvatiš realnost kakva jeste. Razumeš li šta želim da kažem? Ne treba da se mešaš u ljubavni život svojih roditelja. Ne možeš ponovo da ih spojiš Džeremi: Ali ako ne mogu ja, ko će onda? Mladićevo pitanje ostalo je bez odgovora. U tom trenutku, Santosu je zazvonio telefon, grubo ga odvojivši od intimnosti psihoanalitičke seanse. On pogleda ekran. Pozivni broj odgovarao je stanici Njujorške policije. „Santos", reče on javljajući se, „Keren Vajt, nadam se da vas nisam probudila, poručniče." Antropolog iz 3. policijske stanice. Najzad... „Imam dobre vesti za vas", nastavi ona. Policajac oseti nalet adrenalina. Već je napustio sobu i silazio niz stepenice ka prizemlju. „Zaista?" „Verujem da sam identifikovala poreklo tetovaže s vašeg leša." „Jeste li u stanici? Jeste! Dolazim!", reče zatvarajući za sobom vrata.

177

49. Kada se Konstansa osvestila, iznenadila se što se nalazi... u svom krevetu. Nije imala na sebi ni cipele, ni jaknu, ni futrolu za pištolj. Zavese u sobi bile su navučene, a vrata poluotvorena. Osluškujući, čula je glasove koji šapuću u dnevnoj sobi. Ko ju je doveo kući? Bocaris? Hitna pomoć? Vatrogasci? Ona s teškoćom proguta pljuvačku. Jezik joj je bio lepljiv kao da je žvakala papir, ruke i noge ukočene, a dah kratak. Oštar, probadajući bol pulsirao joj je u desnoj slepoočnici. Pogledala je koliko je sati na radiobudilniku podne. Bila je u nesvesti duže od dva sata... Pokušala je da ustane, ali desna strana tela bila joj je teška, bolna i utrnula. Iznenada je shvatila da je vezana za uzglavlje kreveta! Besna, počela je da se otima, ali to je samo uzbunilo njene otmičare. „Calm down!"* rekla je Niki ulazeći u sobu s čašom vode u ruci. „ What the fuck are you doing in my house!*", zaurla Konstansa. „Nismo imali gde drugde da odemo." Konstansa se uspravi na jastuku kako bi došla do daha. „Kako ste znali gde živim?" „Našli smo obrazac za pošiljke u vašem novčaniku. Očigledno ste se skoro preselili. Lepa gajba, inače..." Mlada policajka odmeri Amerikanku pogledom. Bila je otprilike njenih godina. Isto lepo i koščato lice, isti prodoran pogled, isti podočnjaci koji su odavali stres i umor. „Slušajte, plašim se da ne razumem sasvim vaše motive. Ako se uskoro ne javim, moje kolege će se svakog minuta pojaviti ovde. Kuća će biti opkoljena..." „Ne verujem u to", reče Sebastijan ulazeći u sobu. Konstansa s gorčinom shvati da je pod rukom držao njen medicinski dosije. „Niste imali pravo da kopate po mojim stvarima!" pobunila se. „Veoma mi je žao što ste bolesni, ali sam potpuno siguran da niste na zvaničnom zadatku", odgovori on smireno. _____________________________________

* Smirite se. / Šta vi, dođavola, radite u mojoj kući!

178

„Stavljate sami sebi prst u oko." „Zaista? Od kada panduri voze lične automobile dok su na zadatku?" Konstansa ne odgovori ništa. Sebastijan nije odustajao: „Od kada policijski kapetan kreće sam u intervenciju, bez ekipe za podršku?" „Trenutno imamo problema s brojem zaposlenih", odgovori ona prkosno. „Ah da, zaboravio sam... Takođe sam našao kopiju i vašeg otkaznog pisma, u jednom fajlu na vašem računaru." Konstansa primi i ovaj poslednji udarac. Suvog grla, ona nevoljno prihvati čašu vode koju joj je pružila Niki. Slobodnom rukom protrljala je kapke, očajna što je potpuno izgubila kontrolu nad situacijom. „Treba nam vaša pomoć", priznade Niki. „Moja pomoć? A šta očekujete od mene? Da vam pomognem da napustite zemlju?" „Ne", ispravi je Sebastijan. „Da nam pomognete da nađemo svoju decu." Niki i Sebastijanu trebalo je više od jednog sata da Konstansi ispričaju detalje niza događaja, koji su njihove živote preokrenuli naglavačke za samo nekoliko dana. Sedeći za kuhinjskim stolom, oni su zajedno popili dva puna čajnika japanskog zelenog čaja i ispraznili kutiju galeta sen mišel. Pod utiskom njihove priče, Konstansa je hvatala beleške tokom celog razgovora, ispisavši desetak strana u školskoj svesci. Iako joj je Sebastijan privezao nogu za stolicu, osećala je da se odnos snaga uporno menja u njenu korist. Ne samo da su se dvoje Amerikanaca upleli u priču koja bi mogla da ih smesti iza rešetaka do kraja života, već su bili i očajni zbog nestanka blizanaca. Kada je Niki završila s pričom, mlada policajka je jednom duboko uzdahnula. Priča Larabijevih bila je neverovatna, ali njihova tuga mogla se osetiti na kilometar. Protrljala je potiljak i primetila da je migrena postala blaža, mučnina nestala, a telo povratilo snagu. Lekovito svojstvo istrage... „Ako zaista želite da učinim nešto za vas, najpre morate da me odvežete!", naredi ona autoritativno. „Zatim bi trebalo da analiziram snimak otmice vašeg sina." Sebastijan je posluša i oslobodi je iz lisica. Za to vreme, Niki je otvarala Konstansin računar i povezivala se na svoju poštu kako bi prenela snimak na

179

hard-disk. „Evo šta smo dobili", reče puštajući snimak. Konstansa pogleda jednom film od četrdesetak sekundi, a zatim ga odmah pusti još jednom zaustavljajući snimak u strateški bitnim momentima. Niki i Sebastijan nisu gledali u ekran, već u lice osobe u koju su položili svoje poslednje nade. Koncentrisana, Konstansa je još jednom pustila usporeni snimak, a onda ga je isključila: „Ovo je izmišljotina!" „Kako?", reče Sebastijan. Konstansa je pojasnila svoju misao: „Ovaj film je montaža. Dobro, možda nije, ali definitivno nije snimljen na stanici Barbes." „Ali...", usprotivila se Niki. Konstansa podiže ruku da bi je prekinula. „Kada sam došla u Pariz, živela sam četiri godine u maloj sobi za služavke u Ulici Ambroaz-Pare, preko puta bolnice Lariboazjer. Putovala sam metroom sa stanice Barbes-Rošešuar barem dvaput dnevno." „I?" Policajka pritisnu pauzu da bi zaustavila sliku. „Dve linije prolaze kroz Barbes", objasni. „Broj 2, čiji je peron na otvorenom, i broj 4, koja je u podzemlju." Ona svojim penkalom pokaza tačku na ekranu i nastavi da obrazlaže: „Na ovom snimku stanica očigledno nije na otvorenom. Može, dakle, biti samo linija 4..." „Slažemo se", potvrdi Sebastijan. „Ali stanica linije broj 4 poznata je po velikom nagibu i ogromnom svodu u pravcu perona, što je vrlo neuobičajeno." „To ovde nije slučaj", složi se Niki. Sebastijan približi lice ekranu. Njegova ekskurzija do Barbesa i nesrećni susret s dilerima švercovanih cigareta ostavili su mu brojne bolne uspomene, ali uopšte se nije sećao tačnog izgleda stanice. Konstansa otvori svoj mejl. „Postoji nepogrešiv način da saznamo gde je ovaj film snimljen", reče ona i poče da sastavlja mejl. Objasnila je da želi da pošalje video svom kolegi, komesaru Marešalu,

180

koji je upravljao regionalnim ogrankom saobraćajne policije, službe koja je upravljala i Brigadom za železničku mrežu. „Frank Marešal poznaje pariški metro kao svoj džep. Sigurna sam da će znati o kojoj se stanici radi." „Pazite, bez nameštaljki!" zapreti Sebastijan nagnuvši se nad njenim ramenom. „Mi nemamo više šta da izgubimo. Ne pokušavajte da nas izradite, inače... Uostalom, pre samo tri sata pokušavali ste da nas uhapsite. Zašto biste iznenada bili spremni da nam pomognete?" Konstansa slegnu ramenima i kliknu na ikonu za slanje. „Zato što verujem u vašu priču. I budimo realni vi zaista više nemate drugog izbora osim da mi verujete..."

181

50. Konstansa je pušila cigaretu za cigaretom iščitavajući beleške. Poput studenta udubljenog u zapise s predavanja, podvlačila je, zaokruživala, crtala šeme sa strelicama, da bi podstakla misli, da bi došla do nečega nevidljivog, ali očiglednog. U glavi joj se postepeno gradio jedan mogući scenario, sve dok nije postao gotovo jedini verovatan. Zvono na njenom telefonu prekide je u razmišljanju. Pogledala je ekran: komesar Marešal. Ona se javi, a zatim uključi spikerfon da bi Niki i Sebastijan mogli da prate razgovor. Marešalov zavodnički i samouvereni glas odzvonio je prostorijom: „Hello, Konstansa!" „Zdravo, Frank." „Jesi li konačno rešila da prihvatiš moj poziv na večeru?" „Da, naravno, biće mi veoma drago da najzad upoznam tvoju ženu i decu." ,,A, ali ne... ma znaš šta sam hteo da kažem..." Konstansa odmahnu glavom. Marešal je bio njen instruktor u Kan Eklizu*. Bili su u vezi pred sam kraj njene obuke. Strastvena i destruktivna veza. Svaki put kada je pretila da će prekinuti, Frank se zaklinjao da će se razvesti od žene. Ona mu je dve godine verovala, a zatim ga je, umorna od čekanja, napustila. Ipak, Frank je ostao veran svojoj navici. Nije moglo da prođe ni šest meseci, a da on ponovo ne okuša sreću, iako su do sada svi pokušaji bili uzaludni: „Slušaj, Frank, nemam puno vremena za šalu sada." „Molim te, Konstansa, ostavi mi..." Ona ga prekinu suvim tonom: „Pređimo na stvar, hoćemo li? Film koji sam ti poslala nije snimljen bezbednosnom kamerom na Barbesu, zar ne?" Marešal uzdahnu razočarano, a onda odgovori profesionalnim tonom: ,,U pravu si. Čim sam video snimke, odmah sam znao da su napravljeni na fantomskoj stanici." _______________________________________

* Grad u departmanu Sena i Marna, u kojem se nalazi Visoka škola za policijske oficire. 182

„Fantomskoj stanici?" „Malo ljudi to zna, ali mreža metroa obuhvata i neke stanice koje se ne pojavljuju na mapama", objasni Marešal. „Često je reč o stanicama koje su zatvorene posle Drugog svetskog rata i nikada više nisu otvarane. Da li si, na primer, znala da postoji stanica tačno ispod Marsovih polja?" „Ne", reče Konstansa. „Kada sam odgledao sekvence više puta, zaključio sam da je tvoja fantomska stanica definitivno mrtvi peron na stanici Port de Lila." „Šta zoveš mrtvim peronom? „Na liniji 11, na stanici Port de Lila, postoji peron koji je zatvoren za saobraćaj od 1939. On ponekad služi za obuku vozača ili testiranje novih vagona, ali uglavnom ga iznajmljuju za snimanje filmskih scena ili reklama, čija se radnja dešava u pariškom metrou." „Jesi li ti to ozbiljan?" „Apsolutno. S vremenom, mrtvi peron razvio se u pravi filmski studio. Potrebno je samo da dekorateri promene plakate i tablu sa imenom stanice i stvore iluziju bilo koje stanice, u bilo kojem vremenu. Tu je Žene snimio scene iz Amelije Pulen, a braća Koen kratkometražni film o Parizu..." Konstansa oseti kako je obuzima uzbuđenje. „Siguran si da je moj filmić tamo snimljen?" „Utoliko sigurniji što sam prosledio tvoj fajl službeniku u transportnom preduzeću koji je zadužen za filmove. Potvrdio je da je to snimljeno kod njih." Brz, inteligentan, efikasan: Frank je možda bio prostak, ali i prokleto dobar policajac... „Uostalom, tip se savršeno seća snimanja jer je to bilo prošlog vikenda", pojasnio je Marešal. „Tokom dva dana, peron je bio na raspolaganju učenicima filmske škole koja se zove Otvoreni konzervatorijum francuskog filma." „Jesi li i njih zvao?", pitala je Konstansa. „Naravno. Čak sam otkrio i autora tvog filma, ali da bi saznala ime tog šaljivdžije, moraćeš da pristaneš na večeru sa mnom." „To je ucena!", pobuni se ona. ,,I meni liči baš na to", priznao je. „Kada nešto zaista želimo, sva su sredstva dozvoljena, zar ne?" ,,U tom slučaju, možeš da se nosiš. Doći ću do informacije sama." „Kako želiš, draga moja..."

183

Spremala se da prekine kada joj je Sebastijan grubo prodrmao rame i tiho izgovorio: „Prihvatite!" Niki se pridruži zahtevu bivšeg muža kuc- kajući po okviru ručnog sata Konstansi ispred nosa. „Okej, Frank", uzdahnu, „pristajem da večeram sa tobom." „Obećavaš mi?" „Časna reč!", dodade ona. Zadovoljan, Marešal saopšti rezultate svoje istrage: „Direktorka konzervatorijuma rekla mi je da su u njenoj školi trenutno američki studenti u okviru školske razmene, uglavnom učenici slične njujorške ustanove s kojom je škola zbratimljena." „I neko od američkih studenata snimio je taj film?" „Da. Kratkometražni film u okviru dela posvećenog Alfredu Hičkoku pod naslovom 39 sekundi. Aluzija na 39 stepenika..." „Hvala, gospodine profesore, poznajem i ja klasike... Imaš li ime tog studenta?" „Zove se Sajmon. Sajmon Tarner. Smešten je u Međunarodnom univerzitetskom naselju, ali ako nameravaš da ga saslušaš, savetujem ti da požuriš jer se večeras vraćaju u SAD." Čim je čula momkovo ime, Niki se ujede za usnu da ne bi vrisnula. Konstansa završi razgovor i okrenu se ka njoj. „Poznajete ga?" „Naravno! Sajmon Tarner je Džeremijev najbolji prijatelj!" S laktom na stolu i bradom naslonjenom na desnu ruku, Konstansa je na trenutak ostala zamišljena, a zatim reče: „Mislim da treba da priznate ono što je očigledno. Vaš sin je simulirao sopstvenu otmicu."

184

51. „Budalaštine!", viknu Sebastijan izbezumljeno. Konstansa se okrenu ka Amerikancu. „Razmislite... Ko bi mogao lako da dođe do vaše kreditne kartice i sefa? Ko zna koji broj odela nosite?" Graditelj violina klimnu glavom, nemoćan da prihvati činjenice. Konstansa nastavi da ga zasipa pitanjima, naizmenično odmeravajući i Niki i njenog bivšeg muža: „Ko je znao za vaše prvo romantično putovanje u Pariz? Ko je bio dovoljno upućen u vašu odlučnost i istrajnost da bi znao da nećete oklevati da sednete u avion i dođete u Francusku da tražite sina, ko je znao da ćete uspeti da odgonetnete zagonetku Mosta umetnosti i misteriju katanca?" Nikino lice se izobliči. „Kamila i Džeremi...", priznade ona. „Ali zašto bi to učinili?" Konstansa je okrenula glavu ka prozoru. Pogled joj se izgubio u daljini, a glas joj je već zvučao manje odlučno: „Roditelji su mi se razveli kada mi je bilo četrnaest godina", prisećala se. „To mi je možda bilo najteže doba u životu, obeleženo dubokom patnjom i preispitivanjem svega u šta sam verovala..." Zapalila je cigaretu polako i povukla dugačak dim, a onda nastavila: „Mislim da se većina dece razvedenih roditelja potajno nada da će jednoga dana njihovi roditelji biti ponovo zajedno i..." Odbijajući tu pretpostavku, Sebastijan je naglo prekide: „Vaše nagađanje je bez osnova. Zaboravljate kokain, uništen stan, ubistvo Drejka Dekera! Da ne govorimo o poluludoj grdosiji od čoveka koji je hteo da nas ubije!" ,,U pravu ste, moja teorija ne može sve da objasni", priznade policajka.

185

52. „Uđite, poručniče", pozva ga Keren Vajt podižući pogled s njegovog dosijea. Santos gurnu vrata kancelarije sudskog antropologa, a devojka ustade da bi ubacila kafu u aparat na polici. „Espreso?" „Što da ne", odgovori joj posmatrajući jezive slike na zidu. Podbula i isečena lica, iskasapljena tela, posekotine, usta iskrivljena kricima užasa... Santos skrenu pogled sa stravičnih prizora i netremice pogleda devojku dok je spremala dve kafe. U tesnoj suknji, s malim okruglim naočarama, strogog izgleda i visoko podignute punđe, Keren Vajt ličila je na nekadašnje učiteljice. Iako su je prozvali Mis Skeleton, brojne kolege sanjarile su o njoj. Njen zadatak u Njujorškoj policiji bio je da identifikuje ljudske ostatke: kosti, zube ugljenisana tela, leševe u poodmaklom stanju raspadanja. Bio je to složen posao, s obzirom na to da ubice, svesne napretka naučne policije, u poslednje vreme sve češće do neprepoznatljivosti unakaze žrtve, kako bi onemogućili identifikaciju. „Imam autopsiju za deset minuta", upozorila ga je pogledavši na sat. „Pređite odmah na poentu", složi se policajac i sede. Keren Vajt ugasi svetla. Svitalo je, ali zbog niskih i sivih oblaka u prostoriji se još uvek zadržala pomračina. Antropolog pritisnu dugme daljinskog upravljača da bi upalila ravan ekran na zidu. Nakon jednog klika, iz projektora se pojaviše slike s autopsije maorskog gorostasa kojem je Sebastijan Larabi prerezao vrat u baru Drejka Dekera. Bilo je nečeg odvratnog u bakarnoj komadini mesa na stolu od inoksa, pod zaslepljujučim reflektorima, ali Santos je već navikao na te prizore. Čkiljio je kroz trepavice i čudio se impresivnom broju tetovaža koje su prekrivale žrtvino telo. Ne samo da se nisu završavale na licu, već su proždirale čitavo telo: sa spiralama na butinama, ogromnim plemenskim motivom na leđima, brazdama i ornamentima na grudima. Keren poče da objašnjava stojeći ispred ekrana: „Zbog obeležja i posekotina na licu, i ja sam, kao i vi, najpre pomislila da je žrtva polinežanskog porekla."

186

„Ali nije?" „Nije, motivi su slični, ali ne odgovaraju u potpunosti strogom polinežanskom kodeksu. Mislim da je ovaj pripadnik bande." Santos je poznavao taj ritual. U bandama poreklom iz Centralne Amerike tetovaža je otkrivala pripadnost nekoj od njih i simbolično označavala doživotnu povezanost s grupom. Keren Vajt uperi daljinski u pravcu ekrana na kojem se pojavi novi niz snimaka. „Ove fotografije snimljene su u kalifornijskim zatvorima. Ovi zatvorenici pripadaju različitirti kriminalnim grupama, ali uvek važi isto pravilo: kad god počine novo zlodelo za svoju zajednicu, dobijaju pravo da dodaju još jednu tetovažu. Zvezda na ruci, na primer, znači da ste nekoga ubili, ista takva zvezda na čelu znači da ste ubili bar dve osobe..." „Telo tako postaje kriminalni CV", zaključi Santos. Antropolog potvrdi klimanjem glave, a onda nastavi da uvećava jednu tetovažu. „Kod našeg prijatelja nailazimo na simbol crvene zvezde s pet kraka. Tetovaža mora da je veoma duboka, pošto deluje kao da je reljefna." „Jeste li je analizirali?" „Vrlo detaljno. Da bi se napravio ovakav rez, verovatno je korišćen tradicionalni nož s kratkim sečivom. Međutim, najzanimljiviji je pigment koji je ubacivan u kožu. Mislim da je reč o posebnoj vrsti čađi koja se odbija od smole jedne vrste drveta koja se uglavnom sreće na jugu Brazila, kraj reke Parane paranski bor." Keren se zadrža nekoliko sekundi pre nego što prede na ostale slike: „Pronašla sam ove fotografije zatvorenika iz brazilskog zatvora u Rio Branku." Santos ustade da bi se približio ekranu i pronađe na telu zatvorenika iste crteže kao kod Maora: iste izvijene ornamente, ista ispupčenja koja se uvijaju u spirale. Keren nastavi: „Ove zatvorenike povezuje to što pripadaju istom kartelu trgovaca drogom koji se zove Seringeiros, iz amazonske državice Akre, nalazi se između Perua i Bolivije." „Seringeiros?" „Tako su nekada zvali radnike koji su sakupljali kaučuk. Akre je bila

187

jedna od vodećih proizvođača. Pretpostavljam da se ime zadržalo." Ona isključi ekran i upali svetla. Santosa su mučila brojna pitanja, ali ga Mis Skeleton bezobzirno isprati: „To je to, ostalo je na vama, poručniče!", reče ona izvodeći ga u hodnik. Santos se nađe na pragu Policijske uprave u Erikson Plejsu. Sunce je sijalo na vedrom nebu i zasipalo svetlošću trotoare Kanalske ulice. Zatečen otkrićima Keren Vajt, hteo je da razmisli. Zato je otišao u Starbaks, koji se nalazio pored zgrade policije. Naručio je toplu kafu i seo za sto da sredi misli. Kartel Seringeiros... Iako je već deset godina radio u odeljenju za suzbijanje narkotika, nikada nije čuo za njih. U tome nije bilo ničega čudnog njegov svakodnevni posao sastojao se od stavljanja lokalnih preprodavača iza rešetaka, a ne u raskrinkavanju međunarodnih mreža. Uključio je laptop i povezao se na bežični internet. Brza pretraga odvela ga je do internet sajta Los Anđeles tajmsa. Kartel se pominjao u članku od prošlog mesec

PAD KARTELA SERINGEIROS Nakon dvogodišnje istrage, brazilske vlasti nedavno su uspele da raskrinkaju mrežu preprodavača droge u amazonskoj državi Akra, brazilskoj saveznoj državi na krajnjem zapadu. Organizovan po kolumbijskom modelu, kartel Seringeiros razgranao se u više od dvadeset država Federacije. Kokain poreklom iz Bolivije stizao je u Brazil avionom, a potom bi se snabdevanje velikih gradova u zemlji nastavilo drumskim saobraćajem. Pablo Kardoza zvani Imperator, koji se sada nalazi u zatvoru, vodio je pravo mafijaško carstvo i čitavu vojsku plaćenika, za koju se sumnja da je na nesvakidašnje nasilan način izvršila egzekuciju pedesetak konkurenata. Već odavno odomaćen u državi Akre, kartel Seringeiros je svake godine u Brazil unosio više od pedeset tona kokaina zahvaljujući brojnim tajnim pistama za sletanje rasutim po amazonskoj džungli. U neprekidnim dvosmernim letovima, krijumčarski dvomotorci prenosili su hiljade kilograma čistog kokaina, koji je zatim deljen na manje pošiljke i usmeravan ka velikim metropolama, gde su snabdevali dilere na veliko, pre svega u Riju i Sao Paulu. Kako bi osigurao vlast, kartel Pabla Kardoze s vremenom je ispleo široku mrežu korupcije i pranja novca, u kojoj su učestvovale stotine ljudi, između ostalih i neki

188

poslanici, direktori preduzeća, gradonačelnici, sudije, pa čak i načelnici policije, koji su sada optuženi da su zataškali brojne istrage ubistava koje je počinila ova mafijaška organizacija. Već je sprovedeno nekoliko talasa hapšenja, a planiraju se i novi. Santos je dugo tražio ostale informacije kako bi upotpunio ono što je upravo saznao iz članka. Šta sada da radi? Obuzet grozničavim uzbuđenjem zbog istrage, pokušao je da složi misli. Bilo je krajnje očigledno da neće dobiti odobrenje od svojih pretpostavljenih da vodi istragu u Brazilu. Bilo je mnogo administrativnih i diplomatskih prepreka. U teoriji, mogao bi da pozove brazilske kolege i da im dostavi izveštaj, ali je znao da tim potezom neće dobiti ništa konkretno. Iako je bio iznerviran, posetio je nekoliko sajtova avio-kompanija. Rio Branko, glavni grad države Akre, nije baš bio u komšiluku. Štaviše, grad je bio toliko loše povezan da je let iz Njujorka podrazumevao najmanje tri presedanja! Putovanje je bilo očigledno skupo, ali ne preterano, oko 1.800 dolara preko neke lou kost kompanije. Imao je na svom računu toliko novca. Nije dugo oklevao. Nikina slika ponovo mu se pojavi u mislima. Kao da je neka spoljašnja sila upravljala njime, Santos sede u kola, stade ispred svog stana da pokupi nešto stvari i krenu ka aerodromu.

189

53. Konstansa spusti prozor na kolima kako bi pokazala svoju trobojnu karticu radniku obezbeđenja ispred Fondacije Sjedinjenih Američkih Država. „Kapetan Lagranž iz Brigade za potragu za beguncima, otvorite mi kapiju, molim vas." Studentski grad nalazi se u 14. arondismanu, preko puta parka Monsuri i nove tramvajske stanice Marešo. Konstansa je parkirala kupe ispred veličanstvene zgrade od žućkaste cigle i belog kamena. Ušla je u hol u kojem se nalazila recepcija u pratnji Niki i Sebastijana i zatražila broj sobe Sajmona Tarnera. Po dobijenom obaveštenju, trio se uputio na peti sprat, gde se nalazio čitav niz malih umetničkih ateljea za studente likovnih umetnosti i gluvih soba namenjenih muzičarima. Konstansa gurnu vrata ateljea, ne potrudivši se ni da pokuca. Uglađeno podšišan, u modernoj majici, cigaret-pantalonama i patikama u vintaž stilu, mladić, koji je tek prešao dvadesetu, pokušavao je da zatvori kofer na neraspremljenom krevetu. Bio je mršav kao grana, s pirsingom u obrvi. Zbog tanušne građe i blagih crta, izgledao je kao androgin i pomalo izveštačeno. „Da ti pomognem, lepi?", upita ga Konstansa pokazujući mu značku. Student u trenutku izgubi prisebnost. Lice mu preblede, a zatim izgubi čvrstinu. „Ja... ja sam američki državljanin!" mucao je dok ga je Konstansa hvatala za ruku. „To je lepa replika iz filma, dragi moj! U stvarnosti je to već viđeno", dobacila mu je gurajući ga da sedne na stolicu. Kada iza nje ugleda Larabijeve, Sajmon poče da viče. „Kunem vam se, gospođo, pokušao sam da urazumim Džeremija!" vikao je gledajući u Niki. Sebastijan i sam priđe mladiću i čvrsto ga zgrabi za rame: ,,U redu je, sinko, verujemo ti. Smiri se i ispričaj nam sve iz početka, važi?" Zamuckujući, student poče da priča ispovest. Kao što je Konstansa i naslućivala, Džeremi je zaista radio na tome da pomiri roditelje. „Bio je ubeđen da će vam se povratiti osećanja ako nekoliko dana provedete zajedno", objasni Sajmon.

190

„Već nekoliko godina je razmišljao o tome. U poslednje vreme, ta misao prerasla je u pravu opsesiju. Čim je uspeo da pridobije sestru za svoj cilj, počeo je da smišlja plan kako da vas natera da zajedno krenete u Pariz." Sebastijan je zaprepašćeno slušao mladićevu priču, ne uspevajući da prihvati istinu. „Jedini način da vas natera da prestanete da se opirete, bio je da vas ubedi da vam se jedno od dece nalazi u velikoj opasnosti", nastavi Sajmon. „Tako mu je palo na pamet da simulira sopstvenu otmicu." Zastao je nekoliko sekundi da povrati dah. „Nastavi!", požurivala ga je Niki. „Džeremi je upotrebio svoju ljubav prema filmu da vas primora da budete jedinstveni kako biste ga spasli. Osmislio je čitav scenario sa znacima, otmicom i lažnim tragovima." Konstansa se nadovezala: ,,A koja je bila tvoja uloga?" „Nikakva. Ja sam odavno planirao ovaj boravak u Parizu, a Džeremi je to iskoristio da me pita da napravim kratkometražni film u kojem će on biti žrtva napada i otmice u metrou." „Ti si nam poslao film?", upita Sebastijan. Mladić potvrdi klimnuvši glavom, a zatim nastavi da objašnjava: „Ali na snimku nije Džeremi, već Džulijan, moj ortak. Pomalo liči na vašeg sina, ali zapravo je samo obukao njegovu odeću: kačket, jaknu i majicu sa Šutersima. Poverovali ste, zar ne?" „Tebi je ovo još i zabavno, budalo?" Sebastijan je, iznerviran, grubo prodrmao Sajmona. Iscrpljen, pokušavao je da napravi hronološki sled događaja: „Ti si nas pozvao iz onog kafea La Langue au chat?" „Da. To je bila Kamilina ideja. Baš smešno, zar ne?" ,,A, zatim?", postajala je nestrpljiva Konstansa. „Ispoštovao sam do tančina Džeremijeva uputstva: ostavio sam njegov ranac u ormariću na Severnoj stanici, katanac sam okačio na Most umetnosti i odneo u vaš hotel odeću koju je Kamila tražila da kupim." Sebastijan je bio van sebe: „Nema šanse da je i Kamila učestvovala u ovoj lakrdiji!" Sajmon slegnu ramenima: „Ipak... Dok ste bili u Njujorku, ona vam je maznula karticu i rezervisala

191

hotel na Monmartru i romantičnu večeru na brodu na Seni." „Nije istina!" „Istina je!", odgovori mladić. ,,A šta je s knjigom kod knjižara? Ko ju je, po vašem mišljenju, ukrao iz vašeg sefa i prodao je na internetu pod vašim imenom?" Pred dokazima koji su se gomilali, Sebastijan potonu u nemo zaprepašćenje. Prilično smirena, Niki stavi ruku na Sajmonovo rame: „Kako bi trebalo da se završi ova potraga?" „Pronašli ste fotografiju, zar ne?" Ona klimnu glavom: „To je bio poslednji delić slagalice?" „Upravo tako: sastanak u parku Tiljerije. Kamila i Džeremi planirali su da se tamo nađu s vama u pola sedam, kako bi vam rekli istinu, ali..." Sajmon je zastao tražeći reči. „Ali šta?", trže ga Konstansa. „Nisu došli u Pariz kao što je bilo predviđeno", reče uplašeno. „Džeremi mi se ne javlja već nedelju dana, a Kamila ne odgovara dva." Drhteći od besa, Sebastijan mu zapreti kažiprstom: „Upozoravam te, ako je ovo još jedna od tvojih laži..." „Istina je, kunem se!" „Ali droga i ubistva, to nije bio deo tvog prokletog plana?", planuo je. Sajmonu se lice izobliči: „Kakva droga? Kakva ubistva?" upita iznenada uspaničen.

192

54. Opijen od besa, Sebastijan uhvati Sajmona za kragnu i podiže ga iz stolice. ,,U sobi moga sina našli smo kilogram kokaina! Nemoj mi reći da o tome ništa ne znaš!" „Nemoguće! Ni Džeremi ni ja ne uzimamo kokain!" ,,U svakom slučaju, ti si ga nagovarao da igra poker!" „Pa šta? To nije zločin!" „Moj sin ima samo petnaest godina, kretenu!", zaurla i tresnu ga o zid. Sajmonu se tresao svaki delić tela. Lice mu se krivilo u grču. Očekujući da dobije udarac pesnicom, zatvori oči i podiže ukrštene ruke uvis. „Trebalo je da ga zaštitiš umesto što si ga odvukao kod Drejka Dekera!", nastavi Sebastijan. Sajmon otvori oči i promrmlja: „De... Deker? Tip iz Bumeranga? Nisam ja Džeremiju tamo vodio! Sreo ga je u ćeliji policijske stanice u Bušviku, kad su ga policajci uhvatili zbog krađe video-igre!" Potresen ovim saznanjem, Sebastijan pusti Sajmona. Niki nastavi dalje: „Hoćeš da kažeš da je Deker predložio Džeremiju da dođe da igra poker u njegovoj birtiji?" „Da, i ta debela svinja se zbog toga žestoko pokajala jer smo ga Džeremi i ja odrali za 5.000 dolara. I to pošteno!" Sajmon je malo povratio samopouzdanje. Izravnao je majicu nastavljajući: „Deker nije hteo da nam plati. Zato smo mu obili stan i maznuli kofer u kojem je krio lovu." Metalni kofer za poker... Niki i Sebastijan pogledaše se sa užasavanjem. U trenutku shvatiše da je krađa kofera uzrok svih nesreća. „U tom koferu bio je skoro kilogram koksa!" povika Sebastijan. Sajmon razrogači oči. „Ali ne..." „Bio je sakriven u pakovanjima žetona", objasni Niki. „Nismo ništa znali o tome!", branio se mladić. „Hteli smo samo da

193

pokupimo novac koji nam je Drejk dugovao." Dok su oni razgovarali, Konstansa je ćutala sve vreme, pokušavajući da u glavi rekonstruiše sled događaja. Malo-pomalo, delići slagalice dolazili su na svoje mesto, ali nešto ju je zabrinjavalo. „Reci mi, Sajmone, kada ste ukrali kofer?" Momak razmisli: „Malo pre nego što sam pošao u Francusku, pre petnaestak dana." „Džeremi i ti se niste plašili da će Deker hteti da se osveti kada shvati da ste ga pokrali?" On sleže ramenima: „Nije bilo šanse: osim naših imena, nije znao ništa o nama. Ni prezimena, ni adrese. Znate, samo Bruklin ima dva i po miliona stanovnika!", dobaci on s visine. Konstansa zanemari tu opasku: „Rekao si mi da vam je Deker dugovao 5.000 dolara, a koliko je novca bilo u koferu?" „Malo više", priznade Sajmon. „Ali ne mnogo. Možda 7.000 dolara koje smo podelili srazmerno dobitku. Bili smo zadovoljni tim malim bonusom... uostalom, Džeremiju je bio potreban novac za njegov plan i..." Stao je usred rečenice. „Za šta?", insistirala je Konstansa. Pomalo postiđen, Sajmon spusti pogled: „Pre nego što se s vama nađe u Parizu, hteo je da provede nekoliko dana u Brazilu..." Brazil... Niki i Sebastijan ponovo uznemireno razmeniše poglede. Dva dana ranije, kada su ispitivali Tomasa po izlasku iz gimnazije, mladić im je spomenuo neku Brazilku koju je Džeremi, kako je tvrdio, upoznao na internetu. „To je i meni rekao", potvrdi Sajmon. „Noćima je čatovao s nekom lepom Kariokom. Stupila je s njim u kontakt preko fan-stranice Šutersal na Fejsbuku." „Rok grupe? Čekaj, tvoja priča nešto ne štima", potvrdi Niki. „Šutersi nisu Koldplej. Oni sviraju u malim i polupraznim lokalima i zabačenim klubovima. Kako bi neka devojka iz Rio de Žaneira mogla da bude obožavalac neke garažne grupe iz Bruklina?" Sajmon neodređeno mahnu:

194

„Ovo je doba interneta..." Sebastijan duboko uzdahnu. Iako je bio veoma iznerviran, upita bez vikanja: ,,A ti, znaš li tu devojku? „Zove se Flavija. Po slici bi se reklo da je živa vatra." „Imaš li njene slike?" „Da, Džeremi je šerovao nekoliko na Fejsbuku", objasni vadeći računar iz ranca. Povezao se na bežični internet i ulogovao na društvenu mrežu, ubacio podatke i u nekoliko poteza sakupio na jednoj stranici desetak fotografija prelepe devojke. Plavuša, bistrog pogleda, zadivljujućih oblina i blago preplanule kože. Konstansa, Niki i Sebastijan skupiše se ispred ekrana, detaljno proučavajući mladu Brazilku preterano savršene lepote: lice kao u Barbike, tanki struk, naglašene grudi, duga loknasta kosa. Flavija na plaži, Flavija surfuje, Flavija pije koktel, Flavija igra odbojku na plaži s drugaricama, Flavija u kupaćem kostimu na vrelom pesku... „Šta još znaš o ovoj devojci?" „Mislim da radi u nekom koktel-baru na plaži. Džeremi mi je rekao da se zacopala u njega i da ga je pozvala da provede nekoliko dana kod nje." Sebastijan je odmahivao glavom u neverici. Koliko godina ima lepotica? Dvadeset? Dvadeset dve? Koji idiot bi mogao da poveruje da se ova devojka zaljubila u njegovog balavog petnaestogodišnjeg sina? „Gde se tačno nalazi ova plaža?", upita Niki. Konstansa kucnu po ekranu. „Ipanema", reče ona. Uvećala je sliku kako bi se na sredini ekrana video pejzaž s visokim brdima iznad mora i peščana plaža. „Ove planine bliznakinje su Dva brata. Iza njih zalazi sunce", objasni mlada policajka. „Bila sam tamo na odmoru pre nekoliko godina." Obrađujući sliku, zahvaljujući natpisu na suncobranima, uspela je da pronađe bar u kojem je radila Flavija bar Kašasa. Ona to zapisa u svoju beležnicu. ,,A Kamila?", upita Niki. Sajmon klimnu glavom. „Videvši da se Džeremi ne javlja, zabrinula se i htela je da mu se pridruži

195

u Riju. Ali rekao sam vam: otkad je stigla u Brazil, ne javlja se na telefon..." U Sebastijanovoj glavi mešali su se beznađe i iscrpljenost. Zamišljao je svoju decu izgubljenu, bez novca, u beskrajnom gradu bez zakona. Neko mu spusti ruku na rame. „Hajdemo u Rio!", predloži Niki. „Bojim se da to nije moguće. Podsećam vas da ste vi begunci za kojima je raspisana međunarodna poternica. Svima je prosleđen vaš opis. Neće proći ni deset minuta na aerodromu u Roasiju, na vas će skočiti specijalna antiteroristička jedinica..." „Možda biste vi mogli da nam pomognete", zamolila je Niki na ivici suza. „Reč je o našoj deci!" Konstansa uzdahnu i okrenu glavu ka prozoru. Vratila se dvadeset četiri sata unazad, kada joj je na mobilni stigao dosije Larabi. Prelazeći prve stranice, ni za trenutak nije pomislila da će ova istraga, naizgled obična, dobiti tako neobičan obrt. Ipak, morala je da prizna da joj nije trebalo mnogo vremena da oseti sažaljenje i saosećanje prema ovom neobičnom paru i njihovoj blesavoj deci. Poverovala je u njihovu priču i pokušala da im pomogne do kraja, ali sada je naišla na nepremostivu prepreku. „Žao mi je, ali ne vidim način kako da vas izvedem iz Francuske", izvinila se izbegavajući Nikin pogled.

196

55. „Dobro došli na let, gospođo Lagranž! Dobro došli, gospodine Bocaris!" Niki i Sebastijan preuzeše svoje karte i pođoše za šarmantnom stjuardesom avio-kompanije TAM* do svojih sedišta u biznis klasi. Sebastijan joj je predao jaknu, ali je kod sebe zadržao dva dragocena pasoša koje su im pozajmili Konstansa i njen pomoćnik. „Neverovatno da je upalilo", odahnuo je gledajući fotografiju Nikole Bocarisa u pasošu. „Ovaj lik je bar petnaest godina mlađi od mene!" „Htela bih da verujem da izgledaš mlađe", dodade Niki, „ali istina je da tipovi na pasoškoj kontroli uopšte nisu revnosni." Bojažljivo je gledala kroz prozorčić signalizaciju koja je svetlela u mraku. U Parizu je pljuštalo. Kiša je potopila piste i u baricama na asfaltu pravila svetleće, srebrne linije. Grozno vreme nije joj pomoglo da smiri fobiju od letenja. Kopala je po toaletnoj torbici po jednu je dobio svaki putnik i pronašla masku za spavanje. Stavila ju je na oči, priključila slušalice na sinovljev ajpod i stavila ih u uši, nadajući se da će što pre zaspati. Savladati strah. Štedeti snagu. Znali su da uloga koju treba da odigraju u Brazilu neće biti laka. Izgubili su mnogo vremena u Parizu. Ako hoće da pronađu svoju decu, moraće da deluju brzo. Uljuljkana muzikom, Niki je polako savladavao san, tonula je malo pomalo u drugi svet, u međuzemlju snova i sećanja. U više navrata naviralo joj je isto osećanje. Gotovo živo sećanje na porođaj. Tada je prvi put iskusila kako izgleda razdvajanje od dece. Kada je doktor prekinuo pupčane vrpce koje su ih spajale, kao da je prekinuo i vezu koja ju je mesecima ispunjavala dok ih je nosila i osećala kako mrdaju u njenoj utrobi. Boing 777 poleteo je pre više od dva sata i već je prelazio južne delove Portugala. Sebastijan vrati stjuardesi poslužavnik sa obrokom da mu ne bi smetao. Vrteo se na sedištu. Najviše bi voleo da može da zaspi, ali bio je isuviše nervozan za to. Kako bi ubio dosadu, otvorio je turistički vodič koji mu je ___________________________________

* Jedna od najvećih južnoameričkih avio-kompanija.

197

dala Konstansa i preleteo preko prvih redova:

Rio de Žaneiro je megalopolis s dvanaest miliona stanovnika, poznat širom sveta po karnevalu, peščanim plažama i dobrom provodu. Međutim, drugi grad po veličini u Brazilu takođe razjedaju nasilje i kriminal. Sa skoro pet hiljada ubistava zabeleženih prošle godine, brazilska država Rio je i dalje jedno od najopasnijih mesta na svetu. Stopa ubistava, tri-deset puta veća nego u Francuskoj, predstavlja... Obuze ga drhtavica. Isprepadan ovakvim uvodom u temu, prekide čitanje usred rečenice i odloži vodič u mrežicu ispred sebe. Nije trenutak za paniku. Misli mu skrenuše brzo ka Konstansi Lagranž. Bila je prava sreća što su je Niki i on sreli u ovakvoj nevolji. Bez nje bi sada već spavali u zatvoru. Platila im je avionske karte, obezbedila dokumenta, novac i telefon. Potresla ga je nepravda koja je zadesila tu ženu. Bolest ju je pokosila u cvetu mladosti i života. Po onome što je mogao da razume, pregledajući letimice njen medicinski dosije i nakon razgovora s njom, nije joj bilo pomoći. Zar joj je sudbina već isklesana u kamenu? U svom životu je, u više navrata, sretao ljude koji su, boreći se besomučno protiv smrti, uspevali da opovrgnu lekarske prognoze. Jedan ugledni onkolog u Njujorku, dr Garet Gudrič, izlečio je tumor Sebastijanovoj majci. Obećao je sebi da će sve učiniti da Konstansa ode kod njega na pregled, iako joj to možda neće pomoći. Dok je razmišljao o sinu, obuzelo ga je pomešano osećanje besa i divljenja. Bes zbog adolescentske nepromišljenosti, kojom je Džeremi sebe doveo u veliku opasnost i pritom u nju uvukao i sestru. Ali bio je i iskreno dirnut. Činjenica da je Džeremi režirao svoju otmicu, i to samo da bi spojio njega i Niki, otkrivala mu je dečakovu skrivenu patnju koja ga je izjedala još od razvoda. Gotovo protiv svoje volje, Sebastijan je morao da oseti ponos zbog upornosti svoga sina. Džeremi ga je iznenadio. Prevario. Oduševio! Sebastijan zatvori oči. Dok je razmišljao o prethodna tri dana, obuze ga vrtoglavica. Život mu se preokrenuo za nekoliko sati. Iskočio je iz šina i potpuno se oteo kontroli. Sedamdeset dva sata brige i straha, ali i uzbuđenja. I Džeremi je shvatio ono što je bilo neosporno: Sebastijan se uz Niki oseća živim. Pola anđeo, a pola đavo, zračila je životnom energijom i pomalo adolescentskom izazovnošću, pomešanom sa životinjskom privlačnošću koja ga je duboko uznemiravala. Gonjeni opasnošću koja je visila nad njihovom decom, uspeli su da prevaziđu nesporazume i da rade kao tim. Uprkos

198

prošlosti, uprkos njihovim nepomirljivim naravima koje su bile predodređene za sukobe. Istina je da još nisu znali da razgovaraju drugačije osim kroz svađu, kao i da je svako još preživao svoju ozlojeđenost, ali kao i prvog dana njihove veze, postojala je privlačnost, eksplozivni koktel saučesništva i čulnosti. Život je uz Niki poprimao tok urnebesne komedije: on je bio Keri Grant, a ona Ketrin Hepbern. Morao je da se pomiri s činjenicom da je više od svega voleo da se s njom smeje, svađa i raspravlja. Uz nju je svakodnevica bila bogatija i uzbudljivija. Palila je iskricu koja je činila suštinu života. Sebastijan uzdahnu i utonu u svoje sedište. U glavi mu je ipak treptalo crveno svetlo, koje ga je upozoravalo da se pribere. Ako želi da pronađe decu, ne bi ni slučajno trebalo da se ponovo zaljubi u bivšu ženu. Jer Niki mu je trenutno bila i glavni saveznik i najveći neprijatelj.

199

ČETVRTI DEO Devojka sa Ipaneme* Ma koliko da su sjedinjeni, između dvoje uvek postoji jaz, iznad koga ljubav [...] može samo da spusti jedan klimavi mostić. Herman Hese

56. ,,Taxi! Taxi! Um taxi para leva-lo ao seu hotel!" Naelektrisana atmosfera, zbunjujuće brujanje, dugačak red za preuzimanje prtljaga i ispred carinske kontrole, ogromni aerodrom Galeao kupao se u vlažnoj, nesnosnoj toploti kao u parnom kupatilu. ,,Tdxi! Taxi! Um taxipara leva-lo ao seu hotel!" Iznureni od putovanja, Niki i Sebastijan prođoše hordu taksista koji su presretali turiste na ulazu u hol i uputiše se ka šalterima rentakar agencija. Kratko sletanje u Sao Paulo pretvorilo se u večnost. Iz nerazumljivog razloga, piste su bile preopterećene i let im je kasnio više od dva i po sata, tako da su sleteli tek u 11 h i 30 min. „Promeniću novac dok ti iznajmiš kola", predloži ona. Složivši se s ovom raspodelom zadataka, Sebastijan stade u red i izvadi Bocarisovu vozačku dozvolu. Kada je na njega došao red, premišljao se koji model da uzme. Da li će se njihova istraga svesti na vožnju po gradu ili će ih odvesti na nepristupačnije terene? Pošto nije bio siguran, odluči se za mali lend rover koji je pokupio sa usijanog parkinga. Kupajući se u znoju, skinuo je jaknu i seo za volan dok je Niki na mobilnom telefonu slušala Konstansinu glasovnu poruku. Kao što su se dogovorili, mlada policajka im je rezervisala hotelsku sobu u četvrti Ipanema, blizu plaže gde je, navodno, radila Flavija. Ona je nastavila da vodi istragu i poželela im sreću. Iscrpljeni od putovanja, vozili su se u tišini, prateći putokaze (Zona Jug _______________________________________ * Aluzija na pesmu Garota de Iponema kompozitora Antonija Karlosa Hobima. Englesku verziju teksta The Girlfrom Ipanema, koja je postala poznata širom sveta, napisao je Norman Gimbel.

200

Centar Kopakabana) koji su ih usmeravali ka jugu, od ostrva Governador do centra grada. Sebastijan obrisa čelo i protrlja oči. Oblaci su bili niski, teški i gusti od zagađenog i zagušljivog vazduha pa mu se vid mutio, a kapci su ga pekli. Kroz zatamnjena stakla, pejzaž je izgledao mutno, zasićen narandžastim nijansama kao prljava reljefna slika. Posle svega nekoliko kilometara, stajali su nepomično u saobraćajnoj gužvi. Pomireni sa sudbinom, gledali su kroz prozor okolni predeo. Na hiljade kuća od cigala protezalo se unedogled duž auto-puta. Dvospratne građevine, s terasastim krovovima ispresecanim žicama za veš, odavale su utisak kao da stoje jedna preko druge, da se prepliću u grozdove stepenastih zgrada u nestabilnoj ravnoteži. Lavirintska, haotična, džinovska favela* usitnjavala je pejzaž, razbijala i izvijala perspektivu, sekla horizont, da bi na kraju sve povezala u kubistički kolaž smeđih tonova, boje rđe i ugarka. Postepeno, struktura grada se menjala. Jeftine stambene jedinice ustupile su mesto industrijskoj zoni. Reklamni panoi su na svakih sto metara najavljivali Svetsko fudbalsko prvenstvo i Olimpijske igre 2016. Usredsređen na ova dva sportska takmičenja, grad kao da je sav bio u radovima. Iza mreže nenaseljenih površina izdizala su se divovska gradilišta: buldožeri ruše preostale zidove, bageri kopaju zemlju, kamioni s prikolicama neprekidno se vrte u ustaljenoj koreografiji. Zatim prođoše kroz šumu oblakodera u poslovnoj četvrti i uđoše u južni deo grada, u kojem se nalazila većina velikih hotela i tržnih centara. Glavni grad Karioka konačno je poprimio onaj očekivani izgled s razglednica, izgled Čudesnog grada**, kojeg zapljuskuje more i okružuju brda i planine. Na kraju putovanja, lend rover se zaputi uz obalu, polako se krećući čuvenom Avenida Vijeira Soto. „Ovde je!", reče Niki pokazujući zgradicu s čudnom zelenom fasadom od drveta i mermera. Ostaviše džip vrataru i uđoše u hotel. Bio je moderan i prefinjen kao i čitav kvart, ukusno opremljen nameštajem iz pedesetih i šezdesetih godina XX veka, koji kao da je preseljen iz neke epizode serije Momci s Medisona. Predvorje je ostavljalo dobar utisak: engleska cigla, lagana muzika, ____________________________________ * Favela sirotinjske i obično divlje četvrti u velikim gradovima Latinske Amerike. (Prim. lekt.) ** Port. Cidade maravilhosa, nadimak Rio de Zaneira i naziv nezvanične himne grada. (Prim. prev.)

201

parket, presvučene sofe, starovremska biblioteka. Naslonili su se nervozno na pult od amazonskog drveta i prijavili se pod imenima Konstansa Lagranž i Nikola Bocaris. Niki i Sebastijan zadržali su se u sobi tek onoliko koliko im je bilo potrebno da se osveže i da sa svog balkona ugledaju mahnito valjanje talasa koji su se razbijali o obalu. Prema hotelskoj brošuri, ime Ipanema poticalo je iz američko-indijanskog dijalekta, koji u prevodu glasi Opasne vode. Dogovorili su se da toj uznemirujućoj slučajnosti ne pridaju previše važnosti. Napustili su sobu, odlučni da pronađu devojku sa Ipaneme. Čim su kročili napolje, ponovo su se našli u nemilosti vrućine, smrada izduvnih gasova i saobraćajne buke. Beskrajna bujica trkača, skejtera i biciklista borila se za mesto na trotoaru. U toj četvrti nalazilo se i mnoštvo luksuznih radnji, teretana i klinika za estetsku hirurgiju. Niki i Sebastijan pređoše ulicu da bi došli do širokog šetališta oivičenog palminim drvećem, koje se pruža duž plaže. Staza je pripadala uličnim prodavcima, koji su se borili za parče asfalta i lukavo nadmetali da skrenu pažnju kupcima. Opremljeni frižiderima, metalnim kantama ili pravo iz kioska, nudili su vodu u kokosovom orahu, mate čaj, lubenice i hrskave kokade kolačiće od kokosa s karamelom, kao i goveđe medaljone čiji su se ljuti mirisi širili celom avenijom. Američki par krenuo je na plažu malim ozidanim stepeništem. Ipanema je bila lepša od svoje susetke Kopakabane. Pružala se obalom od belog peska, sa užarenim i zaslepljujućim odsjajem dugim tri kilometra. Bilo je vreme ručka i mesto je vrvelo. Okean je svetlucao, podrhtavao pod snagom struje koja je bacala na plažu besne talase raznih boja. Niki i Sebastijan napustiše obeleženi deo plaže, namenjen isključivo gostima njihovog hotela. Nastavili su držeći se svog cilja bara u kojem je radila Flavija. Na svakih sedamsto metara plaže nalazila se kula osmatračnica: ponto koji služi kao orijentaciona tačka i sastajalište kupača. Budući da je bio ukrašen zastavom duginih boja, izgleda da je Ponto 8 bio sastajalište homoseksualaca. Niki i Sebastijan prošli su ga i nastavili dalje. Do njih su stizale kapljice vode s okeana. Izdaleka su prepoznali obrise ostrva Kagaras, koja su se kupala u vatri, kao i Dva brata, planine bliznakinje, koje su zapazili i na Sajmonovoj fotografiji. Krupnim koracima nastavili su da prelaze peščano prostranstvo, provlačeći se između ljudi koji su igrali fudbal i odbojku na plaži. Plaža je

202

bila uzavrela i ličila na modnu pistu za donje rublje i kupače kostime. Ipanema je definitivno bila razuzdana. U vazduhu je lebdeo autentični erotski naboj. Zgodne i mršave kupačice prsile su se da bi što bolje istakle veštačke grudi, i uvijale kukovima u minijaturnim kupaćim kostimima pred surferima izvajanih tela, koji su se svi namazali uljem za sunčanje. Niki i Sebastijan stigoše i do Ponta 9, očigledno najuglednijeg kutka na plaži, sastajališta mladih bogataša iz Rija. „Dobro", zaključi Niki, „tražimo lepu polugolu plavušu koja se zove Flavija i služi koktele u baru..." „Kašasa", uzdahnu Sebastijan pokazujući luksuznu slamnatu kolibu. Uputili su se ka baru. Kašasa je bila letnji bar namenjen bogatim gostima u markiranim pareima i ogromnim naočarama, koji su pili mohito od 60 reala slušajući remiks verzije bosa nove. Odmeravali su jednu po jednu konobaricu, a sve su imale isti opis: oko dvadeset godina, manekenska građa, mali šorts, ogromni dekolte... „Hello, my name is Betina. May I help you?*", upita ih jedno od tih bića. „Tražimo devojku", objasni Niki, „koja se zove Flavija..." „Flaviju? Da, ona radi ovde, ali danas je odsutna." „Znate li gde živi?" „Ne, ali mogu da se raspitam." Ona pozva jednu od svojih koleginica, još jednu Barbiku plave kose, svetlih očiju i kristalno sjajnog osmeha. „Ovo je Kristina. Ona živi u istom kraju gde i Flavija." Mlada Brazilka ih pozdravi. Uprkos lepoti, u njoj je bilo nečeg tužnog i krhkog. Graciozna, ali beživotna boginja. „Flavija već tri dana ne dolazi na posao", saopšti im ona. „Znate li zašto?" „Ne. Obično zajedno siđemo kada radimo u istoj smeni. Ali nje više nema kod kuće." „Gde živi?" Ona neodređenim pokretom ruke pokaza prema brdima. „Kod svojih roditelja, na Rosinji." „Jeste li pokušali da je zovete telefonom?" „Da, ali dobila sam samo sekretaricu." Niki izvadi Džeremijevu sliku iz novčanika. _____________________________________

* Zdravo, ja sam Betina. Mogu li da vam pomognem? (Prim. prev.) 203

„Jeste li videli ovog mladića?", upita je pokazujući sliku. Kristina odmahnu glavom. „Ne, ali znate, kod Flavije, momci brzo dođu i brzo odu..." „Da li možete da nam date njenu adresu? Hteli bismo da postavimo nekoliko pitanja njenim roditeljima." Mlada Brazilka se namršti: „Rosinja nije mesto za turiste! Ne smete tamo da idete sami." Sebastijan je insistirao, ali je jednako nailazio na odbijanje. „Da li biste onda vi mogli da nas odvedete?" predloži Niki. Ova mogućnost nimalo nije oduševila konobaricu: „To je nemoguće, tek sam stigla na posao." „Molim vas, Kristina! Nadoknadićemo vam dnevnicu. Ukoliko vam je Flavija prijateljica, trebalo bi da joj pomognete!" Mamac je uspeo. Kristina je očigledno počela da oseća krivicu. „Dobro, sačekajte." Otišla je da zatraži dozvolu, po svemu sudeći, od svog gazde, mladića u pripijenoj majici koji je ispijao kajpirinju* s gošćom dvostruko starijom od sebe. „Može", potvrdila je po povratku. „Da li imate automobil?"

____________________________________

* Orig. ca'ipirinha koktel od kašase (rum od šećerne trske), šećera i limete. (Prim. prev.) 204

57. Lend rover je bio težak, ali se s lakoćom peo zavojitim putem koji je vodio do favele Rosinja. Sebastijan je vozio i pažljivo sledio Kristinina uputstva. Mlada Karioka ih je sa zadnjeg sedišta od plaže vodila najpre kroz rezidencijalna naselja južnog dela, zatim ih je izvela na Gaveanski put, uzani drum koji je vijugao uz padinu brda, jedini kojim se dolazilo do velike favele u Riju. Kao i većina siromašnih kvartova, Rosinja je nikla u brdima koja se izdižu iznad grada. Niki se naslonila na prozor i posmatrala hiljade domova koji su se ugnezdili na padinama. Nagomilane kućice zaklanjale su vidik smeđim ciglama i ostavljale utisak da će se svakog trenutka srušiti. Kako su sve više silazili s asfalta* i približavali se brdima, jedna nedoslednost odmah im je zapala za oko: upravo se iz favela pružao najlepši pogled na grad. Ova teško pristupačna orlovska gnezda nudila su panoramski pogled na plaže Leblon i Ipanema, ali imala su i dominantan položaj, poput tvrđava. Idealno mesto za osmatranje grada u podnožju, što objašnjava zašto narko-dileri postavljaju svoje štabove u favelama. Sebastijan prebaci u niži stepen prenosa. Ulaz u favelu nije bio daleko, ali je dvostruka lakat krivina, kao usko grlo, blokirala saobraćaj. Jedino su stari motocikli i taksi-motocikli uspevali da se uz eksplozivni zvuk probiju kroz gužvu. „Najjednostavnije je da ovde stanemo", bio je Kristinin savet. Sebastijan je parkirao kola pored puta. Zatim su izašli iz terenskog vozila i prešli pešice stotinak metara koji su ih razdvajali od ulaza u naselje Rosinja. Na prvi pogled, favela nije imala nikakve veze sa slikom bede opisanom u turističkim vodičima. Dok su se Niki i Sebastijan pripremali da stupe na ulice nasilja, našli su se u sasvim normalnom gradskom kvartu, naoko gostoljubivom. Ulice su bile čiste, kuče od betona, s tekućom vodom, strujom i kablovskom televizijom. Istina, neke trospratne zgradice išarane su grafitima, ali veselim bojama pa su doprinosile vedrom raspoloženju. ,,U Riju, tek jedan od pet Karioka živi u faveli", pričala je Kristina. _____________________________________ * U Riju se terminom asfalt nazivaju četvrti u blizini mora, u kojima žive bogatiji slojevi stanovništva, dok se pod terminom brda (morros) podrazumevaju siromašni delovi grada na padinama brda favele.

205

„Većina ljudi koji ovde žive su pošteni radnici: dadilje, kućne pomoćnice, vozači autobusa, medicinske sestre, čak i profesori..." Niki i Sebastijan prepoznaše mirise začina, medaljona i kukuruza, koje su osetili i na plaži. Atmosfera je bila prilično mirna, između apatije i umerene vreve. Iz kuća je na sav glas treštao baile fank*. U glavnoj ulici, klinci su šutirali loptu zamišljajući da su Nejmar. Sedeći za stolom na terasi, muškarci svih starosnih doba pijuckali su bamberg pilsen iz flaše, dok su se žene, ponekad vrlo mlade, bavile bebama ili čavrljale naslonjene na prozore. „Nedavno su nas posetili i vojska i policija", objasnila je Kristina kada su prošli ispred ogromnog živopisnog murala išaranog kuršumima. Zatim skrenuše s glavnih i zaputiše se u splet okomitih i uskih ulica, lavirint strmih sokaka koji se sužavaju u stepeništa. Okruženje se postepeno menjalo i favela je poprimila neprivlačniji izgled. Sada su kuće ličile na popravljene brodove posle oluje; gomile smeća ispred vrata postajale su sve veće, iznad glava su im visili isprepletani električni kablovi kojima su se na divlje priključivali na struju. Pomalo zabrinuti, Niki i Sebastijan su se s teškoćom probijali kroz decu koja su nagrnula oko njih da prose. Ulice više nisu imale nazive, a ni kuće brojeve. Preteće senke zgrada nadvijale su se nad otvorenim odvodima za otpadne vode. Ustajale barice ležale su po ćoškovima privlačeći rojeve komaraca. „Opštinske vlasti zadovoljavaju se time da pokupe smeće samo iz glavnih ulica", objasni Kristina. Predvođena mladom konobaricom, trojka ubrza korak rasterujući pacove na svom putu. Pet minuta kasnije, izbili su na drugu padinu brda, sa još neuglednijim kućama. „Tu je", reče kucajući na prozor jedne straćare s koje su otpadali delovi propale fasade. Nakon nekoliko trenutaka, pogrbljena starica im otvori vrata. „To je Flavijina majka", saopšti im Kristina. Iako je bilo vruće, nosila je debeli šal. „Bom dia, Senhora Fontana. Voće ja viu Flavia?" „Ola, Cristina!", pozdravi je starica, a onda joj nešto odgovori na pitanje, stojeći i dalje iza odškrinutih vrata. Kristina se okrenu prema Larabijevima da bi im prevela: _______________________________________ * Mešavina repa i fanka sa sirovim tekstovima, tipičnim za siromašna naselja u Riju. Naziva se još rio fank i favela fank.

206

„Gospođa Fontana već dva dana nema vesti od svoje kćeri i..." Devojka još nije završila rečenicu, a žena je nastavila. Ne znajući ni reči portugalskog, Niki i Sebastijan mogli su da prisustvuju razgovoru dve Brazilke samo kao pasivni posmatrači. Kako ova žena može da ima dvadesetogodišnju kćer? pitala se Niki posmatrajući staru Karioku. Njeno lice, prošarano dubokim borama, bilo je sasušeno, iskrivljeno od briga i nedovoljno sna. Lako bi mogla da ima i sedamdeset godina. Isprekidana žalobnim jecajima, njena brbljivost bila je nepodnošljiva. Kristina je bila primorana da je prekine kako bi objasnila: „Kaže da je početkom sedmice Flavija ugostila jednog mladića Amerikanca i njegovu sestru..." Niki otvori novčanik i pokaza joj sliku blizanaca. „Eles sao os unicos! Eles sao os unicost", prepoznala ih je. Sebastijan oseti kako mu srce ubrzano kuca. Nikada nisu bili bliže cilju... „Gde su otišli?", prekide je on. Kristina nastavi: „Dva naoružana muškarca upala su u kuću prekjuče u zoru. Oteli su Flaviju i vašu decu." „Muškarci? Koji muškarci?" „Os Seringueiros", povika starica. „Os Seringueiros! Os Seringueiros!" Niki i Sebastijan počeše pogledima da požuruju Kristinu. „Seringueiros...", promrmljala je. „Ne znam ko je to." Vika je privukla susede. Dežurne alapače ostavile su telenovele i s prozora uživale u uličnoj predstavi. U blizini kuće, ljudi umornih pogleda stišavali su decu kako bi čuli o čemu je reč. Kristina je razmenila još nekoliko reči sa staricom. „Pristala je da nam pokaže Flavijinu sobu", reče ona. „Izgleda da su vaša deca tamo ostavila neke stvari." Nervozni, Niki i Sebastijan pratili su ženu kroz straćaru. Unutrašnjost kuće bila je jednako neudobna kao što je i spolja izgledala. Šperploče, sklepane na brzinu, služile su kao pregradni zidovi. Flavijina soba bila je tek zajednička prostorija oivičena krevetima na sprat. Sebastijan je prepoznao na jednom dušeku Kamilin kožni ranac u boji karamele, koji je koristila za putovanja. Bacio se grozničavo na ruksak i izručio sve stvari: farmerke, dva džempera, donji veš, neseser. Nije bilo ničega posebnog, osim možda...

207

mobilnog telefona njegove ćerke. Pokušao je da uključi aparat, ali baterija je bila prazna, a punjača nije bilo. Iznerviran, gurnu telefon u džep da bi kasnije mogao da ga pogleda. U svakom slučaju, imali su jedan trag. Pre nego što su ih oteli ti tajanstveni seringeirosi, Kamila i Džeremi bili su gostoljubivo primljeni kod mlade Brazilke... Starica je ponovo počela sa žalopojkama. Vikala je, plakala, štucala, prizivala Boga za svedoka, dizala pesnicu. Mlada konobarica opominjala je Larabijeve da je vreme da krenu. I napolju su strasti uzavrele. Potpuno neupućeni u dešavanja, susedi su prišli bliže i očigledno uživali u dolivanju ulja na vatru. Nekoliko ih se okupilo ispred kuće i galamilo. Napetost se gotovo mogla opipati; netrpeljivost je rasla. Očigledno je da u tom naselju više nisu dobrodošli. Odjednom im se starica direktno obrati. „Kaže da je Flavija oteta zbog vaše dece", prevede Kristina. „Optužuje vas da ste joj navukli nesreću na kuću." Situacija se zaoštravala. Jedan pripiti komšija gurnu Niki, a Sebastijan za dlaku izbeže kofu otpadaka koje je neko prosuo kroz prozor. „Pokušaću da ih smirim. Idite! Ja ću se već snaći za povratak." „Hvala ti, Kristina, ali..." „Odlazite!", ponovila je. „Mislim da niste svesni opasnosti..." Klimnuvši glavom, Niki i Sebastijan se bez pogovora odlučiše da napuste mladu Karioku. Ispratile su ih psovke i pretnje. Trčećim korakom vratiše se na put, trudeći se da pronađu put u mreži uskih i strmih uličica koje su vodile u favelu. Kada su stigli do dvostruke lakat krivine gde su ostavili auto, njihovi progonitelji su odustali. Međutim, lend rovera više nije bilo.

208

58. Toplota, prašina, umor, strah. Niki i Sebastijan hodali su duže od jednog sata pre nego što su naišli na taksistu. On je bez ustručavanja iskoristio njihov položaj i iznudio im 200 reala za vožnju do hotela. Kada su najzad otvorili vrata svoje sobe, bili su iznureni i okupani u znoju. Dok se Niki tuširala, Sebastijan je pozvao recepciju i zatražio da mu donesu punjač za Kamilin telefon. Mladi poslužitelj zadužen za njihov sprat stiže nakon pet minuta. Sebastijan priključi mobilni na struju, ali, kako je baterija bila potpuno prazna, bilo je potrebno da prođe nekoliko minuta da bi mogao da upali telefon. Grickao je nokte čekajući i podesio klima-uređaj na polarno hlađenje. Zatim je uzeo telefon u ruke da bi ukucao šifru, čestitajući sebi što je bio savestan roditelj. Njegovo višemesečno proveravanje i špijuniranje kćerke pokazivalo je sve svoje pozitivne strane. Odjednom se namrštio osetivši probadanje u grudima. Dugotrajno pešačenje pri povratku u hotel probudilo mu je stare ožiljke. Imao je čvoruge, nije mogao da se pomeri od bolova, ušinuo je leđa i ukočio mu se vrat. Još se sećao kako su ga Jusef i njegovi pajtosi udarali po rebrima. Podigao je pogled i sa izvesnim gađenjem osmotrio svoj odraz u ogledalu. Brada mu je bila neuredna, kosa se lepila od znoja, zloba tinjala u zenicama. Košulja mu je bila vlažna, lepljiva i požutela od znoja. Pobeže od svog odraza i gurnu dvokrilna vrata kupatila. Niki je izašla iz tuš-kabine s peškirom obmotanim oko grudi. Vlažna i zamršena kosa padala joj je niz ramena kao duge izuvijane lijane. Zadrhtala je. Sebastijan preduhitri nalet prigovora: „Hej! Ne stidi se!"; „Mogao si da kucaš!" „Ponašaj se kao kod svoje kuće!" Umesto toga, ona mu priđe korak bliže gledajući ga netremice. Zelene oči boje apsinta presijavale su se kao prosuti benzin. Vodena para isticala je mlečnu belinu njenog lica prošaranog jedva primetnim pegama rasutim poput zvezdane prašine. Naglim pokretom, Sebastijan je uhvati za vrat i poljubi; u zanosu, peškir skliznu s Niki na pod, ostavivši je potpuno nagu.

209

Niki nije pružila nikakav otpor već se prepustila divljačkom poljupcu. Sebastijana preplavi talas požude, goreći mu u želucu kao rana od ujeda. Dok su im se dahovi mešali, pronašao je ukus usana svoje žene i sveži miris njene kože. Prošlost je sustizala sadašnjost. Stari osećaji probijali su se na površinu oslobađajući gomilu protivurečnih sećanja, koja su izletala kao varnice. Oboje su se hvatali jedno za drugo u užurbanoj borbi telima, brutalnoj bici u kojoj se uteha borila sa strahom, povezivanje s begom. Mišići su im se grčili, srca su im udarala. Obuzeti vrtoglavicom, rušili su zabrane, razvezivali čvorove koji su ih godinama držali kao zatvorenike, koji su ih mučili nezadovoljstvom i ogorčenjem. Malo-pomalo, popuštali su, gubeći kontrolu, idući ka... Jasan, zvonak, gotovo melodičan zvuk dopre do njihovih tela, prekidajući naglo njihov zanos. Kamilin mobilni telefon! Zvuk koji je najavljivao prijem SMS poruke naglo ih je vratio u realnost. Začas su se pribrali. Sebastijan je zakopčao košulju, a Niki podigla peškir. Jurnuli su u sobu i oboje klekli nad telefon. Kružić na ekranu pokazivao je da su stigle dve poruke. Dve slike poslate u porukama sporo su se otvarale. U dva krupna plana, pojavili su se Kamila i Džeremi, vezani i zapušenih usta. Odjednom se sa istog broja pojavi i treća poruka:

Da li želite da vidite svoju decu živu? Šokirani, razmenili su užasnute poglede. Pre nego što su uspeli da smisle bilo kakav odgovor, novi SMS ih je požurio:

Da ili ne? Niki zgrabi mobilni telefon i odgovori:

Da Virtuelni razgovor se nastavi:

U tom slučaju, sastaćemo se u 3 ujutru, u trgovačkoj luci u gradu Manaus, u jezerskom naselju. Ponesite kartu. Dođite sami. Ne obaveštavajte nikoga o ovome. Inače... „Kartu? Kakvu kartu? Na šta su mislili?", povika Sebastijan. Niki otkuca na tastaturi:

Kakvu kartu?

210

Odgovora nije bilo. Dugo. Isuviše dugo. Skamenjeni od straha, Niki i Sebastijan ostali su nepomični u nesvakidašnjoj svetlosti koja je obasjavala sobu. Padao je mrak. Nebo, plaža i zgrade uranjali su u simfoniju boja koje su promenile sve nijanse, od svetloružičaste do tamnocrvene. Nakon dva minuta, Niki ih ponovo upita:

Na kakvu kartu mislite? Sekunde su se razvukle. Ne dišući, čekali su odgovor koji nije stizao. Uskoro se s plaže odjednom digla galama. Kao i svake večeri, turisti i Karioke aplaudirali su iz sve snage kada je sunce zalazilo iza Dva brata. Bio je to jedinstven običaj zahvaljivanja vatrenoj zvezdi na još jednom prelepom danu. Sebastijan je, besan, pokušao da pozove broj koji je zvonio u prazno. Očigledno se očekivalo da oni znaju nešto čega nisu bili svesni. Razmišljao je naglas: „Ali o čemu oni govore? Karta s čipom? Kreditna? Geografska karta? Razglednica?" Niki je već na svom krevetu razvila mapu Brazila koju je hotel davao svim gostima. Flomasterom je nacrtala krstić na mestu sastanka koje su naznačili otmičari. Manaus je bio najveći grad u Amazoniji, gradsko naselje usred najvećeg šumskog prostranstva na svetu, udaljeno više od tri hiljade kilometara od Rija. Sebastijan pogleda na zidni sat. Bilo je već skoro osam sati. Kako bi mogli da stignu do Manausa pre 3 ujutru? Ipak je pozvao recepciju da bi se raspitao za raspored letova od Rija do glavnog grada Savezne Države Amazonije. Nakon nekoliko minuta čekanja, recepcioner ga je obavestio da je naredni let predviđen za 22 h i 38 min. Bez oklevanja su rezervisali dve karte i pozvali taksi da ih odmah odveze do aerodroma.

211

59. „Boa noite senhoras e senhores. Govori vaš glavni pilot Žoze Luis Mašado. Srećan sam što mogu da vam poželim dobrodošlicu u erbas A-320, na letu za Manaus. Trajanje leta se prema današnjim vremenskim uslovima procenjuje na 4 sata i 15 minuta. Ukrcavanje je sada završeno. Prvobitno planirano vreme poletanja u 22 h i 38 min biće odloženo tridesetak minuta zbog..." Niki uzdahnu i pogleda kroz prozorčić. U susret predstojećim međunarodnim sportskim takmičenjima, terminal za domaće letove bio je usred radova. Na pisti je desetak velikih aviona s već upaljenim motorima čekalo na dozvolu za poletanje. Uslovljena refleksom, Niki zatvori oči i namesti slušalice. Po treći put za tri dana letela je avionom, a njen strah ne samo da nije popuštao, već je sa svakim putovanjem postajao za stepen jači. Pojačala je ton na ajpodu i prepustila se muzici. U mislima joj je vladao zastrašujući haos. Pred naletom fizičke i mentalne iscrpljenosti, mozak joj je bio opterećen slikama i osećajima koji su se međusobno sudarali još živo sećanje na nakratko obnovljeni zanos sa Sebastijanom, nepoznata opasnost koja je lebdela nad njihovom decom i zebnja pred onim što ih je čekalo u Amazoniji. Dok je avion čekao poletanje, Niki otvori oči uznemirena muzikom koja joj je odzvanjala u slušalicama. Poznavala je tu melodiju... Mešavina elektronske i brazilske hip-hop muzike. To je čula i u faveli! Brazilski baile fank odjekivao je kroz prozore. Brazilska muzika... Pregledala je nazive pesama. Bila je to mešavina sambe, bosa nove, remiksi regea i rep pesama, sve s nazivima na portugalskom. To nije bio ajpod njenog sina! Zašto to ranije nije primetila? Uzrujana, skinula je slušalice i pritiskajući točkić komande pregledala sadržaj foldera na aparatu: muzika, video, fotografije, igrice, kontakti... Ništa značajno. Sve dok nije otvorila poslednji folder u kojem se nalazio prilično veliki dokument u PDF formatu. „Mislim da sam nešto otkrila!", reče pokazujući Sebastijanu svoje otkriće. Gledao je u ajpod, ali nije mogao da čita dokument na tako malom ekranu. „Trebalo bi da ga priključimo na neki računar", potvrdi on. Odvezao je pojas i krenuo između sedišta sve dok nije stigao do jednog poslovnog čoveka koji je kuckao na laptopu. Uspeo je da ga ubedi da mu

212

pozajmi računar i kabl na nekoliko minuta. Po povratku na svoje mesto, priključio je ajpod na laptop. Ugledao je PDF dokument na ekranu i kliknuo. Prve fotografije bile su zastrašujuće. Videla se olupina jednokrilca sa elisama zarivenim u amazonsko rastinje. Avion se očigledno srušio usred džungle. Sebastijan nastavi da prelistava slike. Verovatno su bile snimljene mobilnim telefonom jer baš i nisu bile kvalitetne, ali ipak su bile dovoljno jasne da prepozna DC-3, dvomotorni avion metalne konstrukcije, s dva turbomlazna motora. Kao dete, napravio je nekoliko maketa tog slavnog aviona. Čelična ptica bila je simbol Drugog svetskog rata i obeležila je istoriju avijacije. Prevozila je vojsku na sve frontove (u Indokinu, Severnu Afriku, Vijetnam...) pre nego što je prerađena za civilne potrebe. Snažan, jednostavan i lak za upravljanje, proizveden je u više od deset hiljada primeraka, koji su i dan-danas leteli u Južnoj Americi, Africi i Aziji. Nakon rušenja, nos aviona i rep bili su veoma oštećeni. Vetrobransko staklo razbilo se u paramparčad tokom prinudnog sletanja. Konstrukcija krila je otpala i slomila se, a lopatice elisa zaglavile su se uplevši se u lijanu. Jedino je središnji deo trupa, na čijoj su utrobi bila dvokrilna vrata, ostao gotovo netaknut. Naredna fotografija bila je morbidna. Videli su se leševi pilota i kopilota. Kombinezoni su im bili tamni od krvi, a lica u poodmaklom stadijumu raspadanja. Sebastijan kliknu da bi pogledao ostatak. Avion je bio preuređen u teretni nosač. Na mestu putničkih sedišta stajali su drveni sanduci poredani jedni na druge i metalni u kojima se nalazilo oružje velikog kalibra automatske puške i bombe. I neverovatno veliki tovar kokaina. Na stotine pravougaonih paketa prekrivenih providnim najlonom i lepljivom trakom. Koliko ih je bilo? Četiristo kilograma? Petsto? Bilo je teško proceniti, ali vrednost tovara mora da se merila desetinama miliona dolara. Naredne slike otkrivale su još više. Autor snimaka slikao je samog sebe držeći telefon u ispruženoj ruci. Bio je to visoki, mršavi tridesetogodišnjak s gustom grivom upletenom u dredove. Na ispijenom licu, mokrom od znoja i obraslom u nekoliko dana staru bradu, videlo mu se zadovoljstvo. Sijale su mu se zakrvavljene oči s proširenim zenicama. Po svemu sudeći, častio se s nekoliko crta. U ušima su mu bile slušalice, na leđima veliki ranac, a za pojasom bermuda kamperska čuturica. Bilo je očigledno da nije slučajno nabasao na olupinu aviona.

213

„Svakog časa treba da poletimo, gospodine. Molim vas, vežite pojas i isključite računar." Sebastijan podiže pogled i klimnu glavom stjuardesi koja ga je opomenula. Užurbano je nastavio da pregleda dokument da bi saznao kraj priče. Na poslednjim stranicama bila je i satelitska karta amazonske šume, s GPS podacima, detaljnim uputstvima i precizno iscrtanom putanjom do avionske olupine. Prava mapa potrage za blagom... „Evo te karte koju su nam tražili da donesemo! Nju su tražili od samog početka!" Niki je već shvatila. U žurbi je izvadila telefon i napravila nekoliko snimaka ekrana računara: aviona, mape, čudaka s rege frizurom. „Šta to radiš?" „Moram da pošaljem ove informacije Konstansi. Ona će možda uspeti da identifikuje krijumčare." Avion se već kretao stazom koja vodi do piste. Stjuardesa se ljutito vratila do njihovih sedišta i oštrim tonom izričito naredila da isključe telefon. Pre nego što ju je poslušala, Niki je na brzinu obeležila slike koje je snimila i poslala ih Konstansi. U trenutku kad je popunjavala polje s adresom primaoca, iskoristila je Sebastijanovu raspravu sa stjuardom da pored Konstansine doda i adresu Lorenca Santosa.

214

60. Prošlo je devet kada se avion Lorenca Santosa spustio na pistu malog aerodroma u Rio Branku. Trebalo mu je više od trideset sati da stigne u glavni grad brazilske države Akre. Naporno putovanje s dva sletanja u Sao Paulu i Braziliji i to još na uskom sedištu lou kost avio-kompanije, usred bučnih putnika. Ispred pokretne trake protrlja kapke besneći na glavnog stjuarda koji ga je primorao da preda kofer i prtljag. Dok je čekao svoju torbu, uključio je telefon da bi pregledao poruke. Ugleda Nikin mejl. Nije bilo nikakve poruke. Nije bilo čak ni naslova poruke, nikakvog tekstualnog objašnjenja. Samo desetak fotografija. Kako su slike pristizale, Santosa je zahvatalo sve veće uzbuđenje. Proučavao je svaku sliku. Nije sve bilo jasno, ali postepeno je u mislima složio nekoliko delića slagalice, samo potvrđujući svoje ranije slutnje. Koliko je samo bio u pravu što je sledio instinkt koji ga je doveo u Brazil! Primetio je da mu se blago tresu ruke. Uzbuđenje, groznica, opasnost, strah... Omiljeni policijski koktel. Pokušao je da pozove Niki, ali uključila se sekretarica. Mogao je da se kladi da je ovaj mejl bio poziv u pomoć. Nije ni sačekao da preuzme kofer, već je odmah počeo da se raspituje za helikopterske terminale. Napokon je vetar promenio pravac. Ove noći jednim udarcem ubiće dve muve: rešiće najveći slučaj u svojoj karijeri i povratiće ljubav žene koju voli. U istom trenutku u Parizu, Konstansa Lagranž nije imala predaha. Radila je od jutra, koristeći sva svoja poznanstva kako bi pomogla Larabijevima. Sa Sajmonove Fejsbuk stranice preuzela je Flavijine fotografije i poslala ih svojim kontaktima u različitim policijskim službama. Dobila je zastrašujuće podatke. Oči su joj bile suve. Trepnula je nekoliko puta da bi oterala peckanje, svakodnevnu prateću pojavu onih koji na poslu sede ispred ekrana. Bacila je pogled na digitalni sat na računaru: bilo je tri sata ujutru. Odlučila je da napravi pauzu i otišla do kuhinje gde je namazala nutelu na parče hleba. Dok se krepila užinom, gledala je u svoj vrt, pronalazeći u svakom zalogaju ukus

215

detinjstva. Povetarac kasnog oktobra milovao joj je lice. Zatvorila je oči i osetila neočekivani unutrašnji mir, kao da je uspela da se oslobodi besa, da se pomiri sa užasom smrti. Osećala je treperenje vetra koji je kroz prozor donosio i slatkasti miris jesenjih kamelija. Ispunjena tim čudesnim spokojstvom, proživljavala je sadašnjost neverovatnim intenzitetom. Možda je bilo besmisleno, ali svi strahovi su nestali, kao da kraj više nije bio neizbežan. Veštački odjek zvona označio je dolazak nove elektronske poruke. Konstansa otvori oči i vrati se do ekrana svog računara. Stigao je mejl od Niki! Kliknula je i otvorila slike u prilogu, koje su se prikazale gotovo istog trenutka. Olupina aviona koji se srušio usred džungle; tovar automatskih pušaka M-16 i AK-47 i stotine kilograma kokaina; prilično udareni kamper; karta Amazonije... U naredna tri sata, Konstansa nije dizala pogled s monitora. Poslala je na desetine mejlova svim mrežama, kako bi pokušala što više da sazna o fotografijama. Bilo je skoro pola sedam ujutru kada je zazvonio telefon. Bila je to Niki.

216

61. Betonsko ostrvo u srcu Amazonije. Grad Manaus nalazi se na severozapadu Brazila i širi svoje gradske metastaze duboko unutar džungle. Nakon više od četiri sata, Niki i Sebastijan iskrcaše se na dolazni terminal. Ne obazirući se na gomilu divljih taksista, koji su presretali potencijalne mušterije u holu za preuzimanje prtljaga, dođoše do šaltera zvaničnih kompanija kako bi dobili potvrdu rezervacije. Padala je kiša. Po izlasku s terminala, grlo im se steglo od tropske vrućine i omorine. Vazduh je bio prljav i zasićen vlagom. Kišne kapi mešale su se s prašinom, prljavim isparenjima i masnim otpadom, što im je otežavalo disanje. Prođoše pored niza taksija i pokazaše svoju rezervaciju radniku kompanije koji ih uputi na mercedes 240D, koji je bio prelakiran u crvenu i zelenu boju. Model je bio s kraja sedamdesetih godina XX veka. U kabini je bazdilo na ustajalost, nešto kiselo, užasan smrad pokvarenog jajeta, sumpor i povraćku. Žurno su spustili stakla pre nego što su pokazali putanju vozaču, mladom melezu ravne kose i pokvarenih zuba, u žutozelenom dresu nacionalne fudbalske selekcije. S radija se čula nepodnošljiva, zaglušujuća Makarena na brazilski način. Niki je uključila telefon i pokušala da dobije Konstansu u Francuskoj, dok je Sebastijan odlučno zatražio od vozača da utiša muziku. Nakon nekoliko neuspešnih pokušaja uspostavljanja veze, Konstansa se najzad javi. Niki ju je u nekoliko reči obavestila o situaciji. „Bacila sam se u potragu za informacijama i imam loše vesti", najavi mlada policajka. „Imamo veoma malo vremena", upozori je Niki uključujući spikerfon kako bi i Sebastijan mogao da čuje njihov razgovor. „Dobro, slušajte me pažljivo. Poslala sam Flavijine fotografije svim mojim kontaktima. Pre nekoliko sati, pozvao me je kolega iz Centralnog odeljenja za suzbijanje ilegalne trgovine narkoticima. Prepoznao je devojku. Ne zove se Flavija. Reč je o Sofiji Kardozi, koju takođe zovu i Narko Barbika. Ona je kćerka jedinica Pabla Kardoze, moćnog brazilskog narko-bosa, šefa kartela Seringeiros." Niki i Sebastijan se unezvereno pogledaše. Seringeiros... Već su čuli tu reč

217

u Riju. „Pablo Kardoza već mesec dana leži u visokoobezbeđenom federalnom zatvoru", nastavi Konstansa. „Kartel je zvanično razbijen prilikom masovne akcije koju su sprovele brazilske vlasti, a vaša Flavija trenutno pokušava da preuzme kormilo nad carstvom svoga oca. Njen posao konobarice na plaži Ipanema samo je zavesa. Nikada nije živela u favelama... Vaša pustolovina u Rosinji bila je izrežirana." Uprkos smradu, Niki podiže prozorsko staklo da bi utišala gradsku buku. Vrućina je bila teška. Sve je bilo vlažno i zagađeno. Ružni oblakoderi smenjivali su se sa starim spomenicima, ostacima bogatog grada iz prošlosti, kada je glavni grad Amazonije bio svetska prestonica proizvodnje kaučuka. Čak i usred noći, ulice su bile žive, pretrpane i bučne. ,,A avion?", upita ona. „Pokazala sam fotografije aviona DC-3 svom kolegi iz Centralne službe za suzbijanje ilegalne trgovine narkoticima. Po njemu, nema sumnje da letelica pripada kartelu, a tovar s drogom trebalo bi da je iz Bolivije. Ima najverovatnije četiri ili pet stotina kilograma čistog kokaina, u vrednosti oko pedeset miliona dolara. Avion mora da je pretrpeo kvar pre nego što se srušio usred džungle, pre dve-tri nedelje. Verovatno ga Flavija i svi članovi kartela koji su izbegli hapšenja uporno traže." „Zar je tako teško pronaći toliki avion?", upita Sebastijan. ,,U Amazoniji jeste. Ako se sruši duboko u prašumi, prosto je nemoguće. Većina naseljenih mesta je veoma udaljena, nema ni puteva, ni prilaza, ničega. Avion verovatno nije imao uređaj za lociranje u slučaju nesreće. Na osnovu mog pretraživanja, prošle godine je brazilskim vojnicima bilo potrebno više od mesec dana da pronađu avion Crvenog krsta koji se srušio u šumi. Štaviše, ne bi ga ni našli da im nije pomoglo jedno indijansko pleme." Francuskinja zastade nekoliko trenutaka, a onda nastavi: „Međutim, najzanimljiviji je identitet čoveka koji je pronašao avion..." „Ne razumem." „Slike letelice napravljene su mobilnim telefonom", objasni Konstansa. „Na osnovu kamperske opreme koja se vidi na pojedinim slikama, reklo bi se da je planinar koji je slučajno naleteo na olupinu. Međutim, ja ne mislim tako. Mislim da je on planski tražio letelicu i u tome pretekao kartel. Takođe, mislim da je bio sam jer je fotografije na kojima se pojavljuje slikao ispruženom rukom. Pošto nosi majicu s američkom zastavom, bila sam

218

sigurna da nije Brazilac pa sam pregledala za svaki slučaj Interpolovu bazu podataka. Udahnite duboko! Njujorška policija traži ga već pet godina. Napustio je Bruklin nakon što je osuđen na tešku kaznu zatvora, a zove se Memfis Deker i rođeni je brat Drejka Dekera, vlasnika Bumeranga..." Niki i Sebastijan primiše vest sa zgražavanjem. Otkad su napustili aerodrom, vozač je išao istim putem: Avenijom Konstantina Nerija, nekom vrstom magistrale koja je preko istorijskog centra grada povezivala severozapadni deo Manausa s lukom. Odjednom, skrenuše s avenije na autoput, da bi izašli ispred niza pristaništa do kojih se dolazilo asfaltnim putem. Iznad crnih voda Rio Negra, ogromna luka Manausa pružala se unedogled. „Tip koji je otkrio DC-3 je brat Drejka Dekera? Jeste li sigurni?", upita Sebastijan. „Sigurna sam", potvrdi Konstansa. „Prebacio je slike i kartu na svoj ajpod pre nego što je poslao uređaj bratu u Njujork. A Drejk nije našao bolje mesto da ga sakrije nego baš u kofer za poker, koji mu je posle ukrao Džeremi..." „Da li znate gde je Memfis Deker?", upita Niki. „Da, na groblju. Njegov leš pronađen je na parkingu autobuske stanice u Koariju, gradiću na amazonskoj obali. Prema izveštaju policije, bio je natenane mučen i sakaćen." „Flavijini ljudi?" „Očigledno. Verovatno su pokušali da iz njega izvuku gde se tačno nalazi avion." Taksi je prošao pored prvih brodova: bila su to ogromna plovila, na čijim palubama je visilo na stotine raznobojnih ležaljki. Zatim je prešao zonu s teretnim brodovima, koji saobraćaju do glavnih luka amazonskog basena do Belema, Ikitosa, Boa Viste ili Santarema. Onda su stigli i do ogromne čelične hale. Ispod monumentalne metalne konstrukcije, trgovačke tezge obilovale su ribom, lekovitim biljem, goveđim polutkama, kožom i tropskim voćem. Vazduh je bio gust i zasićen mirisom manioke. Obojena i anarhična, ova najveća amazonska pijaca pucala je od živahnosti. U toj zbrci, na desetine ribara snabdevalo je tezge, izručujući ljuskare koji su se još trzali. Dok se taksi kretao duž zarđalog pristaništa, Sebastijan protrlja oči pokušavajući da rekonstruiše redosled događaja. Nakon što su ubili Memfisa, članovi kartela poslali su jednog od svojih verovatno onog Maora da stupi u kontakt s Drejkom Dekerom. Drejk je morao pod pretnjom da prizna da mu je ajpod ukrao tamo neki klinac Džeremi.

219

Međutim, kao što je i Sajmon primetio, Drejk nije znao ni Džeremijevo prezime ni adresu. Jedina informacija koju je imao bila je njegovo ime i ljubav prema Šutersima, čiju je majicu stalno nosio. Tako je Flavija preko Fejsbukove fan-stranice te rok grupe uspela da pronađe Džeremija i da ga zavede, sa nadom da će doći u Brazil s ajpodom... Potpuno sulud plan. Naopak i makijavelistički potez. ,,Aqui e a cidade ci beira do lago", upozori ih vozač dok su posle hangara i kontejnera sve više zalazili u divlja naselja. Grad na jezeru bio je neka vrsta favele na obali Crne reke. Kartonski grad na stubovima, sastavljen od drvenih straćara s limenim talasastim krovovima, bio je bara masnog mulja i lepljivog blata, u kojoj je automobil u svakom trenu mogao da se zaglibi. „Moram da prekinem, Konstansa. Hvala na pomoći." „Ne idite na taj sastanak, Niki! To je ludost! Ne znate na šta su sve spremni ti ljudi..." „Nemam izbora, Konstansa, oni drže moju decu!" Policajka napravi kratku pauzu pre nego što im uputi ozbiljno upozorenje: „Ukoliko im predate podatke o položaju aviona, ubiće vas istog časa, i vas i vašu decu. To je izvesno." Odbijajući dalje da sluša, Niki prekide vezu. Pogleda svog bivšeg muža ne trepnuvši. Ovoga puta bili su svesni da igraju poslednju rundu igre u kojoj nikako ne mogu da pobede. Vozač zaustavi vozilo, uze novac za vožnju i požuri da što pre pobegne odatle, ostavivši putnike usred pustog pejzaža. Niki i Sebastijan dugo su samo stajali, preplašeni. U mrklom mraku, sitna kiša i magla natapale su pustu zemlju i pretvarale je u ogroman glib okružen šibljem. Tačno u tri sata, dva ogromna hamera pojaviše se iz mraka i popeše do njih. Zaslepljeni svetlošću farova, razdvojiše se da ih monstruozni terenci ne bi zgazili. Vozila se zaustaviše, ali nisu gasili motore. Vrata se otvoriše. Tri teško naoružana muškarca iskočiše iz noći, luđaci u maskirnim uniformama, opasani redenicima, s pešadijskim IMBEL automatskim puškama preko ramena. Gerilci transformisani u narko-dilere. Držeći ih na nišanu, iz jednog džipa nasilno su izvukli Kamilu i Džeremija, ruku vezanih na leđima, usta začepljenih lepljivom trakom.

220

Videvši svoju decu, i Sebastijan osetiše kako im se steže u stomaku. Srca su počela ubrzano da im tuku. Najzad su pronašli Kamilu i Džeremija negde na kraju pakla. Žive! Ali još koliko? Mlada i mršava plavuša najzad zalupi vrata hamera i pobednički stade ispred farova. Sofija Kardoza, alijas Narko Barbika. Flavija.

221

62. Privlačna kao mačka, tanka kao oštrica. Flavijina izdužena silueta jasno se ocrtavala kroz sitnu kišu ispred svetlosti farova. Plava talasasta kosa uvijala joj se na ramenima, a u očima se prelivao odsjaj duginih boja. „Vi imate nešto što pripada meni!", povikala je kroz noć. Ukopani na deset metara od nje, Niki i Sebastijan ostali su nepokretni i nemi. Odsjaj automatskog pištolja zasijao je u Brazilkinim rukama. Uhvatila je Kamilu za kosu i prislonila joj cev na slepoočnicu. „Hajde! Dajte mi tu prokletu kartu!" Sebastijan priđe korak bliže, tražeći pogledom oči svoje kćeri, kako bi je umirio. Video je njeno lice, ispresecano uvojcima koji su se lepili na vetru, prebledelo od straha. Sav prestravljen, tiho je požurio svoju bivšu ženu: „Daj joj ajpod, Niki." Olujni vihor pomešan s kišom pokosi šipražje na nasipu. „Budite razumni!", bila je nestrpljiva Flavija. „Dajte kartu i za dva minuta ćete poći u Sjedinjene Američke Države sa svojom decom!" Predlog je bio primamljiv, ali lažan. Niki je u glavi još odzvanjalo Konstansino upozorenje: „Ako im date podatke o položaju aviona, ubiće vas istog trena, i vas i vašu decu. To je sigurno." Trebalo je da dobiju na vremenu, po svaku cenu. „Nije više kod mene!", viknula je Niki. Tišina. „Kako to više nije kod tebe?" „Bacila sam je." „Zašto si uradila nešto tako glupo?" upita Flavija. „Kad bih vam dala kartu, kakve biste koristi imali od toga da nas ostavite u životu?" Flavijine crte lica se slediše. Pokretom glave, naredi svojim ljudima da pretresu Amerikance. U istom času, tri gerilca baciše se na njih, izvrnuše im džepove, opipaše odeću i ne nađoše ništa. „Znam tačno gde se nalazi olupina!", potvrdi Niki pokušavajući da prikrije strah. „Jedino ja mogu tamo da vas odvedem!" Flavija je oklevala. U planovima koje je pravila, nije predvidela da će imati nevolje s taocima, ali više nije imala izbora? Pre dve nedelje mislila je da

222

će mučenjem razvezati jezik Memfisu Dekeru. Amerikanac je, međutim, umro ne otkrivši položaj aviona. Zbog ove neprijatnosti, sada je saterana uza zid. Gledala je na sat pokušavajući da sačuva pribranost. Uskoro će se završiti odbrojavanje. Svaki izgubljeni sat povećavao je šanse da policija pronađe DC3 pre nje. „Leva-los!", viknu svojim ljudima. Istim pokretom, gerilci gurnuše Larabijeve i njihovu decu ka vozilima. Niki i Sebastijana grubo baciše u zadnji deo jednog džipa, a Džeremija i Kamilu u drugi. Zatim su oba terenca napustila luku jednako brzo kao što su se i pojavili. Vozili su pola sata ka istoku. Konvoj je prolazio kroz noć pustim putevima pre nego što se zaputio blatnjavim zemljanim putem. Staza se pružala duž jezera oivičenog nasipom, sve do prostrane poljane na kojoj je stajao impozantan blek houk helikopter. Narko-dileri i njihovi taoci bili su očekivani. Tek što su kročili na zemlju, pilot je pokrenuo motor. Pod pretnjom puškama, porodica Larabi pope se u letelicu, a za njima Flavija i njeni ljudi. Devojka stavi slušalice i sede na mesto kopilota. „Tiramos!", naredi. Pilot potvrdi klimanjem glave. Usmeri blek houk prema vetru i povuče palicu kako bi poleteli. Flavija sačeka da helikopter dostigne brzinu letenja, a zatim se okrenu ka Niki. „Kuda ćemo?" upita je odlučno. „Najpre prema Tefeu." Flavija ju je gledala prodorno, trudeći se da deluje smireno, ali je snažni sjaj njenih zenica odavao nestrpljenje i nervozu. Niki više ništa nije rekla. Tokom čitavog leta od Rija do Manausa, pomno je proučavala kartu i putanju koja je vodila do olupine aviona s kokainom. U mislima je iscepkala put na brojne delove koje je nameravala što sporije da otkriva. U zadnjem delu letelice, Sebastijan nije imao nikakvog kontakta sa svojom decom. Tri gorile sedele su tako da naprave zaklon koji je onemogućavao bilo kakvu razmenu pogleda i komunikaciju. Tokom drugog sata leta, Sebastijan je osetio prve simptome. Nalet groznice, mučninu, bolove u nožnim zglobovima. Kičma mu je bila ledena, vrat ukočen, bolela ga je glava.

223

Tropska groznica? Razmišljao je o komarcima koji su ga izujedali u faveli. Oni su prenosioci denga groznice, ali mu se vreme inkubacije učinilo isuviše kratkim. Onda je bilo u avionu? Setio se da je od Pariza do Rija baš ispred njega sedeo bolestan čovek. Čitav let je drhtao ispod pokrivača. Možda mu je preneo neku boleštinu... Nije zgodan trenutak da se razboliš. Međutim, nikako nije mogao da spreči rast temperature. Zgrčio se trljajući grudi da bi se ugrejao, moleći se da mu se stanje ne pogorša. Tefe se nalazio na više od petsto kilometara od Manausa. Helikopter je tu razdaljinu prešao za manje od tri sata, nadlećući šumsko more, beskrajno tamno prostranstvo koje je ispunjavalo čitavo vidno polje. Flavija je naredila Niki da tokom čitavog putovanja ostane u pilotskoj kabini, kako bi na ekranu pratila kretanje helikoptera. ,,A sada?", upita je krijumčarka dok se sunce dizalo na ružičasto plavom nebu. Niki zavrnu rukav na džemperu. Olovkom je, poput srednjoškolke, na podlaktici ispisala niz brojeva i slova: J4321 Z 64 48 30 Dobro je upamtila Sebastijanovu lekciju o geografskim koordinatama. Širina i dužina. Stepeni, minuti i sekunde. Flavija začkilji očima i zatraži od pilota da unese podatke u navigacioni sistem. Blek houk je leteo još pola sata pre nego što se spustio na mali proplanak usred šume. Svi su užurbano sišli iz helikoptera. Gerilci su se opremili mačetama, čuturama i teškim rančevima. Svim članovima porodice spreda su vezali ruke lisicama od zategnute plastične trake i okačili oko struka po čuturu. Zaputiše se u džunglu.

224

63. „Jesi li dobro, tata?", zabrinu se Džeremi. Sebastijan odgovori umirujućim namigivanjem, ali njegov sin se nije dao prevariti. Otac je bio sav mokar, drhtao je od groznice, a vrat i lice pokrili su mu crveni pečati. Bauljali su već dva sata. Naoružani mačetama, dva gerilca krčila su prolaz dok je treći držao zatvorenike na nišanu. Niki je na začelju bila pod Flavijinim nadzorom. Prenosila je mladoj krijumčarki nove koordinate, koje bi ova odmah ubacila u ručni GPS prijemnik. Niki je koristila što je blizu Flavije da povremeno baci pogled na aparat i pratila napredovanje grupe na ekranu. Prema karti koju je proučila u avionu, od olupine ih je delilo još dosta kilometara. Sada su bili daleko od civilizacije, izgubljeni u gustom šumskom lavirintu. Opasnost je vrebala sa svih strana. Trebalo je izbegavati stabla, korenje, rupe pune vode. Trebalo je umaći zmijama i tarantulama, podneti umor, vrućinu i najezde komaraca, koji su ujedali čak i kroz odeću. Što su više odmicali, vegetacija je bivala sve nepristupačnija, gušća i lepljivija. Kao u danteovskom kotlu, vrela, šuma je treperila i hučala kroz hiljade dahova. Vazduh je bio zasićen mlakim mirisom u kojem su pulsirale zagušljive note fermentisane zemlje. Dok su prolazili kroz tunel ispod krošnji, iznenadni tropski pljusak obruši se na džunglu, ali Flavija odbi da stanu. Kiša je potrajala dvadesetak minuta, natopila tlo vodom i dodatno otežala kretanje. U podne su napravili pauzu, prvu nakon pet sati hoda. Sebastijan se zanosio i samo što se nije onesvestio. Vlaga je sve natapala. Udružena s groznicom, izazivala je gušenje. Popio je svu svoju vodu i umirao od žeđi. Kamila to primeti i pruži mu svoju čuturu, ali on je odbi. Naslonio se na stablo, a zatim podigao glavu da bi video vrhove drveća, koji su dostizali više od četrdeset metara. Vidljivi delovi neba delovali su mu umirujuće. Udaljeni parčići raja... Iznenada, oseti snažan svrab: kolonija crvenih mrava uspuzala mu se uz ruku i zavukla u rukav košulje. Pokušao je da ih se oslobodi trljajući se o drvo; sićušni insekti gnječili su se pod pritiskom, ispuštajući crvenu tečnost. Jedan od čuvara dođe do njega i podiže uvis mačetu. Sebastijan se u panici sklupča. Čovek poseče drvo i pokaza Sebastijanu da popije sok. Iz

225

stabla je curila bela gusta tečnost, koja je imala ukus biljnog mleka, sličan kokosu. Gorila mu preseče traku da bi mogao da napuni čuturu. Hodali su još sat pre nego što su stigli do mosta koji je Memfis Deker označio na karti. Ništa. Nije bilo ničeg posebnog. Samo isprepletane biljke. Zelene nijanse množile su se u beskraj. „Voce acha que eu sou um idiota!", viknu Flavija. „Trebalo bi da je ovde neka reka!", branila se Niki. Uznemirena, Amerikanka proveri koordinate na ekranu GPS aparata. Kvalitetan prijemnik radio je čak i ispod krošanja. Lampica je pokazivala da je satelitski prijem odličan. U čemu je onda problem? Posmatrala je pejzaž koji ih je okruživao. Plave ptice s gustim perjem kreštale su kao papagaji. Grupa lenjivaca tražila je osunčane grane da bi osušila krzno posle kiše. Odjednom, Niki pokaza na stablo obeleženo strelicom. Da bi obeležio put, Memfis je mačetom zasekao drvo. Flavija naredi grupi da promeni pravac. Hodali su još desetak minuta pre nego što su stigli do jednog blatnjavog vodenog toka. Uprkos sušnom periodu, nivo reke nije bio toliko nizak da bi mogli da je pređu peške. Hodali su duž vode ka severu, penjući se postojano i držeći na oku nepomične kajmane koji su opušteno plutali na površini. Iako je na obalama bilo šiblja, teren je bio daleko prohodniji nego do tada, što im je olakšalo put do jednog visećeg mosta. Velike lijane bile su vezane jedna za drugu u čvor razapete između dva drveta. Ko je napravio most? Memfis? Malo verovatno. Bilo bi mu potrebno vreme. Možda Indijanci? Flavija se prva zaputila preko prelaza, zatim su ga, redom, oprezno prešli i ostali članovi grupe. Most se lelujao na dobrih desetak metara iznad reke. Prilikom svakog prelaska, krhka građevina bi se dodatno izlomila, preteći da se sruši. Nakon ove prepreke, hodali su više od jednog sata, zalazeći ponovo u smaragdnu šumu, da bi se probili do novog svetlosnog tunela, retkih mesta u džungli koja su dovoljno otkrivena da sunčevi zraci mogu da zagreju tlo. „Ovde je!", reče Niki. „Prema karti, olupina se nalazi na manje od trista metara severoistočno od proplanka."

226

„Siga a seta!", povika jedan od gerilaca pokazujući novo drvo s urezanom strelicom. „Vamos com cuidado!", preporuči Flavija vadeći pištolj. Bilo je malo verovatno da će mesto vrveti od policajaca, ali Flavija je od očevog hapšenja živela u paranoičnom strahu. Prešla je na čelo kolone i preporučila svojim ljudima da budu krajnje obazrivi. Sebastijanu je bilo teško da pređe preostalih nekoliko metara. Kapci su mu se lepili i curila mu je krv iz nosa. Obuzet drhtavicom, znojio se i svakog časa je mogao da se onesvesti. Ovoga puta ga je migrena, od koje mu je pucala glava, primorala da popusti. U trenutku slabosti, pao je na kolena. „Levante se!", urlao je jedan od ljudi prilazeći mu. Sebastijan obrisa znoj s lica i s mukom se podiže. Popio je nekoliko gutljaja iz svoje čuture, tražeći pogledom Niki i njihovo dvoje dece. Slike su se mutile, ali je mogao da uoči članove porodice priljubljene jedne uz druge, još pod pretnjom oružja Flavijinih plaćenika. Džeremi je ocu davao znake da pogleda ka odblesku svetlosti. Napola skriveni predmet u šiblju sijao je kao hiljadu baklji. Mladić ga neprimetno podiže uprkos vezanim rukama. Bio je to upaljač od belog zlata u kožnoj futroli. Pregledavši ga, primetio je ukrštene inicijale L. S. na srebrnom poklopcu. Lorenco Santos... Bio je to upaljač koji je njegova majka poklonila Santosu! Ubacio ga je u džep, pitajući se otkud on usred džungle. Zatim je grupa nastavila dalje, provlačeći se stazom koju je Memfis Deker jedva prosekao nekoliko nedelja ranije. Nakon deset minuta hoda, Flavija još jednom zamahnu mačetom i ukloni poslednju granu. Ispred njih se ukaza olupina aviona. Ogromna, neobična i zastrašujuća.

227

64. Nastavili su oprezno. Srebrni trup aviona, dužine preko dvadeset metara, sijao se ispod rastinja. Sletni točkovi otkačili su se od siline udarca, a pilotska kabina zarila se u veliko oboreno stablo, koje je zdrobilo nos letelice. Zaobljeni trup bio je ulubljen, a bočni delovi probušeni oko desetak prozora, koji su se razleteli u paramparčad. Što se tiče krila, slomila su se oba i otkinula od čelične konstrukcije. Avion je sada bio samo stara olupina koju će uskoro pojesti rđa. Jedino što se u njoj nalazilo 50 miliona dolara. Najzad, droga... Bezobrazni osmeh olakšanja ozari Flavijino lice. Potpuno se opustila. Najzad je uspela da pronađe kokain. Milioni koje će da izvuče prodajom tovara omogućiće joj da oživi kartel Seringeiros! Nije sve to uradila samo zbog novca, već i da bi spasla čast porodice. Pablo Kardoza nikada je nije ozbiljno shvatao. Imao je ljubavi samo za njena dva imbecilna brata, koji će ostatak života provesti u zatvoru zajedno s njim. Jedino je ona bila dovoljno lukava da umakne policiji. Jedino je ona bila dovoljno pametna da pronađe avion. Njenog oca često su zvali Imperatorom. Od sada će ona biti Imperatorka! A njeno carstvo protezaće se od Rija do Buenos Ajresa, preko Karakasa i Bogote... Dva pucnja odjeknuše u vlažnoj tišini džungle, budeći naglo Flaviju iz njenih snova o veličini. Dvojica gerilaca, koji su krčili put, srušiše se na zemlju pogođeni u glavu, pre nego što su uspeli da načine i najmanji pokret. Skriven u olupini, snajper ih je držao na nišanu kroz jedan prozorčić! Treći metak prozvižda kroz vazduh i okrznu mladu Brazilku, koja se baci na zemlju, prema pušci jednog od članova čete. Larabijevi i sami legoše na zemlju, kotrljajući se po rastinju, sklupčavši se kako bi izbegli zalutale metke. Odgovor je bio nečuveno žestok. Flavija i njen telohranitelj osuše rafale po trupu aviona, uhvativši ga u unakrsnu vatru. Iz pušaka su izletali plamenovi i varnice. Meci su zviždali na sve strane odbijajući se po kabini uz zaglušujuću lomnjavu. A onda je, nakon grmljavine, usledila tišina. ,,Eu matei ele!*", reče vojnik. ______________________________________ * Ubio sam ga!

228

Flavija je bila sumnjičava. Siguran u sebe, gerilac neoprezno jurnu preko bočnih vrata koja su vodila u trup. Nakon nekoliko sekundi, izađe veseo i pun ushićenja: „Ele est morto!*", objavi pobednički. S prstom na okidaču, Flavija okupi porodicu Larabi na gomilu. „Mata-los!**", naredi svom plaćeniku. „Todos os quatro?"*** „Sim, se apresse!****", reče i uđe u kabinu. Gerilac izvadi pištolj ii futrole i ponovo napuni šaržer. Očigledno mu nije bilo prvi put da izvršava ovu vrstu zadatka. Ne trepnuvši, naredi svojim taocima da kleknu jedni pored drugih u šiblje. Sebastijan, Niki, Kamila, Džeremi... On prisloni Džeremiju hladnu cev na potiljak. Dok se nekontrolisano tresao, s prestravljenog mladića cedile su se krupne kapi znoja. Usta mu se iskriviše. Utučen zbog osećaja krivice, užasnut posledicama svojih postupaka, briznu u plač. Hteo je da pomiri svoje roditelje, ali se njegov naivni idealizam pretvorio u horor. Sestra, otac i majka umreće zbog njega. Gušio se u jecajima. „Izvinite", promucao je u trenutku kada je ubica stavio prst na okidač.

____________________________________ * Mrtav je! ** Ubij ih! *** Sve njih! **** Da, požuri!

229

65. Flavija požuri u kabinu aviona. Trup je smrdeo na barut, humus, gorivo i smrt. Prolazila je između sanduka s kokainom, krčeći prolaz do Santosovog tela. Policajac je bio skroz izrešetan. Iz usta mu je curila tamna gusta krv. Flavija hladno pogleda leš, pitajući se ko je taj čovek i kako je uspeo da pronađe DC-3 pre nje. Kleknula je, izborila se s gađenjem i pretražila unutrašnji džep mrtvačeve jakne. Tražila je novčanik, ali nađe kožnu futrolu u kojoj je bila značka Njujorške policije. Uznemirila se i krenula da ustane kada je primetila metalnu narukvicu oko policajčevog desnog zgloba. Lisice? Prekasno. Poslednjim delićem snage, Santos otvori oči, uhvati Flaviju za ručni zglob, zakači joj lisice i zaključa ih jednim potezom. Uhvaćena u zamku, Brazilka je uzalud panično pokušavala da se oslobodi. Bila je vezana za leš! „Aurelio! Salva me!*", urlala je pozivajući svog plaćenika u pomoć. Povici Narko Barbike prekinuše gerilca u poslu. Spremao se da ubije Džeremija, međutim, sklonio je s njega oružje i požurio u avion da pomogne šefici. Prošao je kroz kabinu i krenuo ka Flaviji. „Me Uvre!**", zadihano je govorila. Aurelio odmah shvati koliku će korist izvući iz te situacije. U očima mu zasja sumanuti plamen. Sve može da bude njegovo! Droga i milioni dolara, moć i poštovanje! Život bez ograničenja... Podiže glok i stavi cev Flaviji na čelo. „Sinto muito***", promrmlja i opali. Žestina pucnja pokri zvuk dvokrilnih vrata koja je Sebastijan zatvorio na trupu. Okrenu se ka Niki i glavom joj dade znak da skloni decu u zaklon. Zatim, upali Santosov upaljač i baci ga kroz jedan prozorčić. Rafalna paljba iz pušaka izbušila je trup i probila glavni rezervoar. Natopljen benzinom, dvomotorac odmah buknu u pakleni oganj, čiji se plamen brzo izdigao do najviših grana drveća. Zatim je eksplodirao. Kao bomba. ________________________________________ * Aurelio! Spasi me! ** Oslobodi me! *** Žao mi je.

230

Dve godine kasnije Sve je počelo u krvi. Sve će se završiti u krvi. Krici. Nasilje. Strah. Bol. Mučenje je trajalo već nekoliko sati, ali vreme se razvuklo, brišući odrednice kao u grozničavom delirijumu. Iscrpljena, napeta, zadihana, Niki je otvorila oči i s naporom došla do daha. Opružena na leđima, osećala je zamarajuću toplotu koja joj je klizila po koži, otkucaje srca koje je udaralo u grudima i znoj kako joj obliva lice. Krv joj je pulsirala u slepoočnicama, pritiskajući lobanju i muteći joj vid. Ispod bleštećeg neonskog svetla razaznavala je, u delićima, zastrašujuće slike: špriceve, metalne instrumente, maskirane dželate koji su igrali predstavu bez reči, razmenjujući samo saučesničke poglede. Novi talas iz dubine podiže joj stomak. Na ivici gušenja, ona proguta krik. Bilo joj je potrebno da predahne, da uhvati kiseonik, ali sada je morala da ide do kraja. Uhvatila se za rukohvate pitajući se kako je izdržala šok prvi put, pre sedamnaest godina. Sebastijan je pored nje izgovorio nekoliko reči utehe, ali ona ih nije čula. Pukao joj je vodenjak, a zatim su se kontrakcije ubrzale i pojačale. Ginekolog joj je opipao stomak. Babica joj je pomogla da dođe do vazduha, podsećajući je da zadrži dah kada se pojavi kontrakcija. Niki sačeka da prođe bol, a zatim se nape iz sve snage. Doktor je izvukao bebinu glavu, zatim polako i ramena i ostatak tela. Dok je novorođenče puštalo svoj prvi krik, Sebastijan se široko osmehnu stežući ženi ruku. Lekar baci pogled na ekran za praćenje otkucaja Nikinog srca. Zatim se nagnu da proveri da li je drugi blizanac okrenut glavom nadole. I da pripremi Niki za drugi porođaj.

KRAJ

231